Levica U Postkriznom Kontekstu
Total Page：16
File Type：pdf, Size：1020Kb
LEVICA U POSTKRIZNOM KONTEKSTU BEOGRAD, 2013. GODINE LEVICA U POSTKRIZNOM KONTEKSTU IZDAVAčI FRIEDRICH EBERT STIFTUNG Dositejeva 51, Beograd CENTAR ZA DEMOKRATIJU Fakultet političkih nauka Jove Ilića 165, Beograd ZA IZDAVAčA Ana Manojlović UREDNIK Dr Zoran Stojiljković LEKTURA I KOREKTURA Marija Todorović PREVOD Biljana Majstorović PROOFREADING Grainne Boyle Orlić DIZAJN I PRIPREMA ZA štAMPU Marko Zakovski šTAMPA Grafolik Beograd TIRaž 300 komada ISBN 978-86-83767-44-1 BEOGRAD, 2013. GODINE MIšLJENJA I STAVOVI U OVOJ PUBLIKACIJI PREDSTAVLJAJU STAVOVE AUTORA I NE ODRažaVAJU NEOPHODNO I ZVANIčne STAVOVE FONDACIJE FRIDRIH EBERT. SadržAJ PREDGOVOR ANA MANOJLOVIć I ZORAN STOJILJKOVIć LEVICA U TRAGANJU ZA ODGOVORIMA NA IZAZOVE KRIZE 5 LEVICA NA RASkršćU MIROSLAV RUžICA KRIZA I MOGUćNOST OBNOVE EVROPSKE SOCIJALDEMOKRATIJE 13 VLADIMIR VULETIć ŠTA JE DANAS LEVICA? 21 ĐorĐE PAVIćeVIć LEVA SKretANJA 33 SLAVIša ORLOVIć IZAZOVI SOCIJALDEMOKRATIJE 41 NATaša VUčkOVIć PROGRAM EVROPSKIH SOCIJALISTA (PES) I EVROPSKI PARLAMENTARNI IZBORI 2014. GODINE 53 ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIć REVITALIZACIJA SAVREMENIH ODNOSA EVROPSKIH DEMOKRATIJA I SINDIKATA 61 IVICA MLADENOVIć POKUŠAJ SOCIJALDEMOKRATIJE U JEDNOJ ZASEBNOJ ZEMLJI - slučaJ FRANCUSKE 71 TIJANA MiluNOVIć A ŠTA STUDENTI MISLE O DEMOKRATIJI? KRIZA NEMAčkE SOCIJALDEMOKRATIJE I POSTMODERNI SVet MLADIH 83 LEVICA U SRBIJI: POKIDANE VEZE I NEISPUNJENI USLOVI NEBojša POPOV IMA LI LEVICE U SRBIJI? 95 ZORAN STOJILJKOVIć LEVICA U SRBIJI: NEDOSTAJUćE PretPOSTAVKE 109 FILIP BAluNOVIć IMA LI SRBIJA (poLITIčkU) LEVICU? 123 ANDRIJANA JOVANOVIć I KSENIJA MARKOVIć SOCIJALNA POLITIKA I MERE ZA SUZBIJANJE SIROMAŠTVA U REPUBLICI SRBIJI 131 KATARINA TADIć SOCIJALDEMOKRATIJA I ODRžIVI RAZVOJ 139 RADNIŠTVO I SOCIJALDEMOKRATIJA: SLUČAJ SRBIJA SrećkO MIHAILOVIć RAŠIRENOST SOCIJALDEMOKRAtsKIH UVERENJA MEđU RADNICIMA SRBIJE 149 DUNJA POLETI EGILITARISTIčkA VREDNOSNA ORIJENTACIJA MEđU RADNICIMA U SRBIJI 161 ALEKSANDRA NIKOLAJEVIć SOCIJALNA SIGURNOST KAO POKAZATELJ VREDNOSNOG KONCEPTA SOCIJALDEMOKRATIJE 171 VOJISLAV MIHAILOVIć SINDIKATI I SOCIJALDEMOKRATIJA 179 MARIJA STEVULJEVIć ODNOS GRađANA SRBIJE PREMA KONCEPTU RODNE RAVNOPRAVNOSTI 191 DUškO BALENOVIć SEKULARIZAM I SOCIJALDEMOKRATIJA 199 SRĐAN JELIć STAVOVI RADNIKA SRBIJE PREMA GRađANSKIM I POLITIčkIM PRAVIMA I SLOBODAMA 209 LEVICA U POSTKRIZNOM KONTEKSTU : 3 LEVICA U TRAGANJU ZA ODGOVORIMA NA IZAZOVE KRIZE Unutar aktuelne krize planetarnih razmera, svakodnevna dešavanja i protesti, pružaju obilje povoda i materijala da se (ponovo) postavi pitanje - pitanja: da li je drugačiji, humaniji i pravedniji svet moguć i ako jeste kako ga ostvariti? Dramatičan jaz otvoren između dubine i globalne raširenosti krize i parcijalnih i nedovoljno koherentnih odgovora levice, pre svega (evropske) socijaldemokratije, na nju, čine osnovni razlog za izradu ovog zbornika radova i organizovanje skupa koji bi se bavili levicom u krizi i/ ili krizom levice. Svaka relevantna rasprava o šansama i izazovima koje pred političku i civilno–društvenu levicu postavlja kriza, otvara, međutim, tri grupe prethodnih pitanja: Prvi problemski krug čine dileme oko određenja prirode, karaktera i efekata aktuelne krize. Drugi - čini kritički uvid u debate koje se danas vode oko puteva prevazilaženja krize unutar levice, a koje u osnovi imaju temeljne kontroverze oko (samo)određenja moderne levice, uključivši i sporove oko njenog programskog i socijalnog identiteta. Treći tematski krug, predstavljaju lokalni odjeci i reagovanja na planetarne probleme i dileme, preciznije, njihova (zakasnela, deformisana) recepcija u Srbiji. Legitimni, dodatni motiv i razlog za otvaranje dijaloga čini, dakle, traganje za odgovorom na pitanje: šta čini levicu/ levice u Srbiji, odnosno imaju li akteri koji se, sa manje ili više razloga, identifikuju sa njom, izlaznu strategiju iz krize i mogućnosti da je realizuju? KARAKTER, PRIRODA I DINAMIKA KRIZE Po nepodeljenom mišljenju autora tekstova u ovom zborniku, aktuelna kriza započinje krizom hipotekarnih dugova, urušavanjem finansijskog sektora, odnosno kao kriza pohlepe za profitom (2007–2008), nastavlja recesijom realne ekonomije, ali tokom 2010. i 2011. godine se pomera ka ozbiljnoj javnoj zaduženosti i budžetskom deficitu u ključnim evropskim zemljama. Kriza u svojoj socijalnoj osnovi označava kraj perioda visokih dobitaka koji se privatizuju i početak perioda u kome elite nastoje da socijalizuju gubitke - da ih prebace na teret društva. Unutar kriza javlja se, dakle, tendencija socijalizacije gubitaka praćena produbljavanjem socijalnih razlika, po rečima Slavoja žižeka: „Već postoji socijalizam, ali samo za bogate”.1 U pogledu detektovanja logike i dinamike kriznog razvoja Wolfgang Streeck postavlja plauzibilnu tezu da se, u okviru sve užih margina, unutar demokratskog kapitalizma, između profitne, tržišne logike i logike rasta socijalnih prava, mogu izdvojiti četiri perioda i specifične (anti)krizne strategije (Streeck, 2013). Doba inflacije - Tokom sedamdesetih godina, konflikt između demokratskih potraživanja za socijalnom pravdom i kapitalističkih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne 1 Tu vrstu otrežnjujuće i snažne poruke sadrži i Deklaracija okupacije Vašingtona u kojoj se konstatuje da je apsurdno da je u rukama 1 odsto 40 procenata nacionalnog bogatstva. U našem izbornom sistemu novac koji kandidati dobijaju za svoje kampanje od multinacionalnih korporacija i bogatih pojedinaca obezvređuje volju naroda…Sprega između javnih funkcionera, lobista i biznismena ne služi interesima američkog naroda ... finansijske kuće su prokockale naše ušteđevine, stanove i ekonomiju, a vlada im je dozvolila da privatizuju profit i socijalizuju rizik. LEVICA U POSTKRIZNOM KONTEKSTU : 5 produktivnosti, ili tržišne pravde, uglavnom se odigravao na nacionalnim tržištima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod političkim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kriza javnog duga - Kada je prikrivena inflatorna redistribucija postala neodrživa, primoravajući vlade da uz visoki politički rizik to okončaju, konflikt se ponovo vratio u političku arenu. Ovde je on doveo do porasta razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, što je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve birača za javnim davanjima i uslugama, većim nego što je poreska država (šumpeter) mogla da izvuče iz svoje demokratsko-kapitalističke ekonomije. Međutim, kada su strategije (poput reganomike i tačerizma) usmerene na to da se javni dug zauzda postale dominantne, kako bi se istovremeno održao socijalni mir, moralo je da dođe do finansijske deregulacije kao alternativnog načina za zadovoljavanje politički moćnih zahteva za sigurnošću i prosperitetom građana. Doba privatne zaduženosti - privatizovani kejnzijanizam - Nagli rast nejednakosti zarada, imao je protivtežu u novim, do tad neviđenim mogućnostima za građane i firme u pogledu zaduživanja. Privatizovani kejnzijanizam (Crouch, 2009), kao pogodan termin, skovan je kako bi opisao ono što je zapravo bila zamena javnog za privatni dug. Umesto da vlada pozajmljuje novac za finansiranje, sada je individualnim građanima, pod sistemom zaduživanja koji je bio izuzetno široke ruke, bilo dozvoljeno da se plaćajući svoje obrazovanje ili preseljenje zadužuju na sopstveni rizik. Drugorazredne (subprime) hipoteke su postale zamena, za socijalnu politiku, kao i za povećanje zarada, koje više nije sledovalo donjem kraju fleksibilizovanog tržišta rada. U jednom periodu je posedovanje stambenog prostora pružilo srednjoj klasi, čak i jednom delu siromašnih, primamljivu mogućnost da učestvuju u spekulativnom ludilu, zbog koje su se bogati samo još više obogatili tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih godina – bez obzira na to koliko se ta mogućnost na kraju pokazala podmuklom. Finansijska liberalizacija je tako poslužila kao kompenzacija za doba fiskalne konsolidacije i javne štednje. Individualni dug je zamenio javni, a individualna potražnja zauzela je mesto kolektivne potražnje rukovođene državom u održavanju zaposlenosti i profita (Streeck, 2013). Doba pretnje dezintegracijom – suverena zaduženost – Sa krahom privatizovanog kejnzijanizma 2008. godine, kriza posleratnog kapitalizma ušla je u četvrtu i najnoviju fazu. Dok je globalni finansijski sistem pretio da se dezintegriše, nacionalne države su pokušavale da obnove ekonomsko poverenje putem socijalizacije neotplaćenih kredita, koji su bili odobreni kao kompenzacija za fiskalnu konsolidaciju. Kvantni skok javne zaduženosti nakon 2008. godine oslikava činjenicu da se nijedna demokratska država nije usudila da svom društvu nametne još jednu ekonomsku krizu razmera Velike depresije iz tridesetih godina kao kaznu za ispade deregulisanog finansijskog sektora. Politička moć je još jednom primenjena kako bi se buduća sredstva učinila dostupnim za očuvanje sadašnjeg socijalnog mira. Države su dobrovoljno preuzele na sebe značajan deo novog duga koji je izvorno nastao u privatnom sektoru, kako bi tako povratile poverenje poverilaca iz privatnog sektora. Nakon 2008. godine distribucioni sukob u demokratskom kapitalizmu se pretvorio u komplikovani rat natezanja između globalnih finansijskih investitora i suverenih nacionalnih država poput Grčke, španije ili Portugalije i Irske. U isto vreme, bankarski lobiji moraju da paze da ne primoraju države na proglašenje suverenog bankrota, što je uvek jedna od mogućnosti, ukoliko pritisci tržišta postanu preveliki. 6 Možemo zaključiti, kao što su to još pre više od tri decenije učinili autori poput Jirgena Habermasa i Klausa Ofea, da se, nakon završetka