Beoknjiga-Telefoni Za Poručivanje: 011-317-6592, 063-380-458)

Biti jedno-Roman

Prvi deo (Beoknjiga-telefoni za poručivanje: 011-317-6592, 063-380-458)

Ponekad mi se učini da razumem šta se to dešava u ljudima i između njih. To je moja profesija – da razumem ljude. Ja sam psiholog, psihoterapeut. Kada se prisećam perioda oduševljenja svojim znanjem i uverenja da sam mudar, slatko se nasmejem vlastitoj gluposti. Često sam se uljuljkivao u to prijatno osećanje moći. Naša znanja i iskustvo su samo blede senke istine. Kao da svi živimo u nekim svojim bajkama, mehurovima sapunice koji lebde po ovom svetu i ponekada se sretnu, dodirnu opnama. Bajku može stvarno razumeti jedino onaj koji je živi, onaj koji se nalazi u njenom mehuru. Poneko nazre tuđu bajku, ili i sam živi neku sličnu. Ljudi se približe jedni drugima, dodirnu se tanke opne. Katkada se, na trenutak, spoje. To je divno osećanje. Svi ostali su iz druge priče. Lebde pored nas i gledamo se kroz providne zidove naših mehurova. Čitam svoje beleške. Radujem se što imam nešto staro i požutelo. Sadašnjost daje prošlosti novi sjaj. Smirenu radost sećanja. Vraćam se u to vreme. Bio je septembar. Mesec izmešanih osećanja, sete i radoznalosti, rastajanja i novog početka. Nakon neobrijanih dana letnjeg lenčarenja, života bez časovnika, menjam svoju preplanulu kožu kao zmija, za novu, bleđu i neslanu. Polako se navikavam na mirise grada, na drugačiji ritam otkucaja srca. Poput deteta koje se vrati sa letovanja i ponovo otkrije svoje igračke, radujem se svakodnevici, otkrivajući da volim svoj način života. Lesi se vraća kući. Sve je poznato, a opet novo. Kao susret sa starim prijateljem. Obično se opirem promenama i volim da se "ušuškam" u svoje navike. Pred svaki put osećam neku nejasnu, iracionalnu napetost, izmešanu sa radoznalošću i uzbuđenjem zbog mogućnosti da ću otkriti nešto novo. Da li će sve biti tu kad se vratim? Da li će se nešto promeniti, a da ja ne učestvujem u tome? Potrebna mi je iluzija da mogu kontrolisati ono što volim. Onda lakše dozvolim sebi da odem na neko vreme pa se opet vratim. Znam da se život ne može kontrolisati, i to je ono što je najlepše u njemu. Znam da ništa nije sigurno, ali volim da verujem u neku stabilnost makar ona bila i iluzija. Ritam je osnova života, klackalica koja onima što umeju da se igraju pruža osećaj radosti. I eto, tu sam. Sve je na svom mestu. Moja kuća, porodica, kancelarija, radni sto, beležnice, moj posao psihoterapeuta i nastavnika; a tu su i osobe sa kojima radim već duže vremena. Posle dvomesečne pauze ugovaram sastanke sa njima. Prisećam se naših poslednjih razgovora pre odmora, radoznalo iščekujući da čujem šta im se dešavalo u međuvremenu. Prija mi vraćanje u kolotečinu života. Pravim plan rada za narednu nedelju. Posle dobrog odmora uželeo sam se rada. Nisam planirao da primam nove klijente. Moj raspored je bio pun. Potreban mi je slobodan prostor između sastanaka da saberem utiske, osećanja, smestim ih na svoja mesta i utonem malo u svoj svet, čačkam nos ili uvrćem kosu... Međutim, kada se Željko prvi put pojavio, prihvatio sam da radim sa njim bez dvoumljenja. Privukla me je njegova zanesenost traženjem nečega što tada nije mogao da objasni. Volim da radim i da se družim sa ljudima koji traže. Podsećaju me da uvek ima neistraženih puteva do izgubljenih delova sebe, kojima možda ne bih krenuo bez njihovih podsticaja. Ispunjava me osećaj da i ja podstičem njih. Bacanje semena na plodnu zemlju obećava radost bogate žetve. "Traži i naći ćeš, kucaj, otvoriće ti se... " Željko mi je izgledao kao neko ko je upravo stigao sa druge planete, iz nekog drugog sveta i pokušava da se privikne i prilagodi na ovaj svet koji ne uliva mnogo nade. Pišući danas o njemu, čini mi se da, istovremeno, pišem i sopstvenu autobiografiju. Uviđam da je, pored toga što mi je bio klijent i prijatelj, sve vreme i on bio moj psihoterapeut. Ako se ljudi stvarno razumeju i postanu bliski, uloge se prepliću, bez obzira kako su bile postavljene na početku. To se dešava i u odnosima roditelja i dece. I deca vaspitavaju roditelje. Često nas svojim pitanjima, radoznalošću, buntom i otvorenim odnosom prema životu bude iz učmalosti utabanih rešenja. Psihoterapija je neobičan i veoma težak posao. Ne može se naučiti iz knjiga. Ne postoje ni čvrsta pravila koja bi garantovala uspeh ako ih se pridržavamo. Takvih pravila nema ni u roditeljstvu a ni u umetnosti. Psihoterapija je, za mene, umetnost vaspitavanja. Kreacija. Mislim da je najteže biti vaspitač, roditelj, učitelj, sveštenik. To je posao Boga, Isusa. Na pleća vaspitača svaljuju se večite dileme čovečanstva. Kada postanemo roditelji, ponovo nas sustignu i zabole sva otvorena pitanja ljudskog roda koja smo, možda, odrastajući zatrpali busenovima pravila, principa, uverenja... iluzijama konačnih i ispravnih odgovora. Neizvesnost otvorenih pitanja je bolna. Deca nas nateraju da se ponovo zapitamo. Svaka osoba sa kojom radim je za mene novo pitanje na koje nemam spremne odgovore. I pored višegodišnjeg iskustva u radu sa ljudima, na početku svake nove terapije osećam se kao početnik. Psihoanalitičari kažu da su vrednosno neutralni, kao svi pravi naučnici. U tome ne lažu baš mnogo. Ako bismo nametali svoje moralne norme osobama sa kojima radimo zatvorili bismo put ka istini. Ipak, sam taj metod sadrži u sebi etička načela koja terapeut, načinom građenja odnosa, prenosi na klijenta. To su, u suštini, dva načela: poštovanje autonomije druge osobe i usmere-nost prema istini o samom sebi. Dobro je znati, a loše ne hteti znati. To su vrednosti, i nisu neutralne. Ako ih ugradimo u svoju ličnost, profesija psihoterapeuta postaje način života. Ona zahteva celu osobu u neprekidnoj borbi protiv potrebe za samoobmanom, a time i obmanom drugih. Verujem da je to osnova svakog vaspitavanja. I ljubavi. Jer vaspitanje je ljubav na delu. Ne možemo istinski preneti drugoj osobi ono što nije ugrađeno u nas, u šta ne verujemo najiskrenije, ono što ne živimo. Isus nas je učio lekovitosti istine. Zar nije Bog, Bog istine, a Đavo otac laži. "Vera te je tvoja (uistinu) spasla". U osnovi, psihoanalitički metod počiva na hrišćanskim vrednostima. Ljudska bića su, naizgled, čudno naivna. Kao da nam se svašta može podmetnuti kao istina. Bezbroj vaspitača prodefiluje kroz naš život, propovedajući neke moralne vrednosti, uvereni da mogu prodati bilo šta ako su dobri trgovci, uporni i zavodljivi, ili ako imaju vlast nad nama. Čovek je biće najsposobnije da menja svoju instiktivnu prirodu. Izgleda kao da nas civilizacija, društvo, sredina u kojoj živimo... prekrajaju po svojoj meri, i da mi verujemo da je to naša mera. Ali tako samo izgleda. Jer, mada je većina ljudi spremna da proživi i čitav svoj život ponašajući se kao da veruje u propisani scenario, ipak u svakome postoji jedan deo ličnosti koji se ne može prevariti, koji zna šta je pravo i istinito. Taj deo je najveći i najlepši dar koji nam je Bog ostavio da nas štiti od zla. To je Duh Božiji. Ko može slagati Boga u nama?! Mi biramo šta ćemo činiti sa tim darom. Da li ćemo ga prizvati da nas vodi ili ga držati zaključanog u nekoj fioci sopstvenog uma, iz koje tek ponekad dopire do svesti prigušeni glas zatočene istine. A On ćuti i gleda. Odrekao se uloge nebeskog policajca zbog slobodne volje i životnosti čoveka. Teška odluka. Taj deo našeg bića je ono što me inspiriše u mojoj profesiji i što mi daje snagu i volju da se borim sa silama laži u meni samome i bližnjima, ukoliko mi to dopuste. To me je privuklo i Željku. On je tragač za čarobnim Gralom. Živi na ivici dve realnosti, pokušavajući da ih spoji i spozna tajnu otvaranja kapije koja ih deli. Na početku sam osobe iz njegovog "drugog sveta" doživljavao kao likove iz bajke. Vremenom su oni i za mene postali stvarni, ličnosti. Prestao sam da ih tumačim i svodim samo na "simbole, nesvesni sadržaj, transferne projekcije, idealizovane roditeljske slike, ego ideale" i slične pojmove iz psihoanalitičkog jezika. Većina ljudi zaboravlja da postoji i taj drugi svet, ili umanjuje njegovu važnost igrajući se odraslosti, ozbiljnosti, zrelosti. Ne može se odrasti samo u jednom svetu. Željko je banuo u moj život poput Malog Princa. Kada bih, držeći se ustaljene forme, pokušao da sve što nam se od tog trenutka dešavalo napišem kao prikaz slučaja iz svoje terapeutske prakse, osiromašio bih tu drugu realnost i osobe koje u njoj žive. Željkovo predano traganje za njegovom Nadom traži drugačiji način iskazivanja. Nada je veoma ćudljiva kada je u pitanju oblik u kome se krije. Pokušaću da pišem u obliku za koji se nadam da bi ga prihvatila kao jednu od svojih "ljusaka". I moliću se da makar svrati. Pored svojih sećanja i beležaka, koristiću i sveske u kojima je Željko opisivao vlastita doživljavanja. Tako ćemo ovu priču ispričati zajedno, Željko i ja, i Nada – ako bude htela. PRVI SASTANAK Bio sam upravo završio sastanak sa poslednjim klijentom tog toplog septembarskog dana. Dvoumio sam se da li da ostanem još malo u kancelariji i zapišem neke utiske, ili da odem na pecanje. Željko je ušao neprimetno. Nisam čuo da je kucao. Podigao sam iznenađeno pogled i pokazao mahinalno rukom na stolicu, ponudivši mu da sedne. "Kojim dobrom?" upitao sam rutinski, gledajući ga pravo u detinjasto bistre zelene oči, koje su igrale kao po ulju, ispitujući me od glave do pete. Nije odmah odgovorio. Fiksirao je pogledom moje čelo dok mu se lice uozbiljilo kao da se trudio da pročita nešto napisano sitnim slovima. Proletelo mi je kroz glavu kako mi je majka u detinjstvu, kada je sumnjala da nešto lažem ili krijem, govorila da se džaba trudim, jer sve mi piše na čelu i nos mi se iskrivi u levo. Dugo sam verovao u to, razmišljajući pred ogledalom kakva li su to nevidljiva slova koja vidi samo ona. Možda verujem i danas, jer gotovo nikada ne lažem. Kada mi se to i desi obično je u pitanju neka sitna, nestašna laž. Ćutali smo i gledali se tako tridesetak sekundi dok ja nisam prekinuo tišinu pitanjem: "Vidite nešto na mom čelu?" "Ne znam. Gledam da li imate znak. Da li mogu da vam verujem". "Znak?", bio sam radoznao da čujem o čemu se radi. Početak je bio neobičan. Pogledao me je nestašno, kao da se igra skrivalice. "Nadin znak", odgovorio je kratko, sa nevinim smeškom. I sad je trebalo da ja pitam ko je Nada. Pa dobro. Prihvatio sam njegovo začikavanje. "Verujete samo onima koji imaju Nadin znak?" Samo je klimnuo glavom. Ćutao sam očekujući da on nastavi svoj tok misli. I on je ćutao. Učinilo mi se da ne očekuje pitanje, već nešto drugo. Odgovor? Prepoznavanje? Razmišljao sam da li da mu kažem svoj utisak ili da nastavim sa pitanjem. Možda bi ga zbunilo verbalizovanje moje intuicije... ili fantazije... "Ko je Nada? Kakav je to znak?" Kao da se začudio što nisam pročitao njegove misli. Pomislio sam da veruje kako godinama čekam da se on pojavi po nekom predskazanju, kao Merlin kralja Artura, da znam šta je bilo i šta je određeno da bude. A možda je to bila samo moja projekcija. Pomalo zbunjen mogućnošću da nije na pravom mestu i sa pravom osobom, počeo je da govori konfuzno. "Pa... da. Nećete moći da razumete ono o čemu bih vam pričao, ako Nada nije bila u vama. U tom slučaju bilo bi besmisleno da počinjemo bilo šta... znate... a ona ostavlja svoj znak. Samo... nije ga baš lako prepoznati. Nada je ćudljiva, nepredvidljiva... uporno pokušavam da shvatim njena pravila, običaje... ali, ona kao da ih nema. Ponekad pomislim da je poznajem, a onda opet shvatim da je neuhvatljiva ili možda ja ne umem... ne znam. Možda vi znate njene tajne?" Zbunila su me izmešana osećanja koja je izazvao u meni. S jedne strane doživeo sam ga kao dete koje traži podršku i rešenje zagonetke od starijih i sveznajućih, dok me je, s druge strane, njegov rendgenski pogled ispunjen osećanjem superiornosti i prkosa činio pomalo napetim i spremnim na odbranu. Da li se on to pesnički izražava kada govori o Nadi kao pojmu, osećanju? Mogao sam da to protumačim kao histeričnu potrebu za romantizovanjem govora, i time se oslobodim napetosti. Ali osećaj da govori iskreno, kao da osoba zvana Nada stvarno postoji i da ga stvarno muče osećanja vezana za nju, nije mi dozvoljavao da olakšam svoje nerazumevanje teorijskom interpretacijom. Negde u sebi čuo sam glas koji je govorio: "Zašto se praviš da ne znaš ko je Nada?" Moji svetovi su progovorili svaki svojim jezikom. "Zbunili ste me", nastavio sam, "nisam siguran da li govorite o ljudskoj nadi kao pojmu ili osećanju, ili o Nadi, osobi koja stvarno postoji". Smekšalo ga je moje priznanje da sam zbunjen. Ljudi se plaše čitača misli. "Naravno da postoji... samo... to je duga priča. Upao sam ovako kod vas kao indijanac, nisam rekao ni ko sam, ni šta sam, niti šta hoću od vas, već sam odmah počeo o nekim stvarima... Možda zvuči blesavo... kada sam vas danas video na hodniku, gledali ste nekud daleko... kao ja. Imate oči koje se smeju i kad ste ozbiljni, a u isto vreme delujete setno. Božije oči. Pomislio sam: možda ovaj čovek zna moju priču. Možda je iz nje. Možda vi i jeste iz moje priče samo što to ne znate". "Možda", čuo sam sebe kako odsutno odgovaram, kao da su reči eho mojih misli, a da sam ja negde unutra. Postajem svestan toga kako mi ovaj mladić na prečac postaje drag. "Ali, hajde da pođemo od toga da ne znam vašu priču, ili da nisam svestan toga da je znam. Zato, najpre mi recite nešto o tome ko ste, šta ste i šta hoćete od mene". Ovo skretanje u racionalnije sfere očigledno mu je palo kao olakšanje. Uzdahnuo je i udobnije se smestio u fotelji. Ali, nestale su i one svetlucave iskrice u očima, koje su mu osvetljavale lice dok je pričao o Nadi. "Zovem se Željko. To mi nije samo ime. To sam ja. Možda su mi roditelji prorekli sudbinu kada su mi dali ime. Ceo život mi se okreće oko želje za Nadom. Pre nego što sam je sreo, slutio sam da tražim nešto nejasno, neuhvatljivo. Znao sam samo da ono što mi se dešavalo i ono što sam imao, nije bilo to. Osećao sam se kao drvo bez korena. Kao da sam živeo u nekakvom balonu, odvojen od ljudi. Kao klinac sam čak fantazirao da sam na ovaj ludi svet došao sa neke druge planete, da su me moji roditelji usvojili, ali neće da mi kažu istinu. Samo... ja u stvari nisam bio povučen. Naprotiv. Nisam podnosio samoću iako sam se uvek osećao usamljenim. Ja sam muzičar po profesiji. Još dok sam bio u srednjoj školi, bio sam veoma popularan. Umeo sam da napravim štimung, da zabavim društvo. Zvali su me na žurke, proslave, rođendane... Ne znam zašto vam baš to pričam..." Zagledao se nekud u daljinu kao da ne može da sustigne misli koje su mu odlutale. Ćutali smo neko vreme, on jureći za njima, a ja razmišljajući o tome šta stoji iza njegovih reči. Šta je hteo da mi prenese? Prekinuo sam tišinu pokušavajući da, kao ogledalo, odrazim njegova osećanja. "Uklapali ste se u društvo, čak ste bili i popularni, ali ste osećali da tu ne pripadate, da ste usamljeni, drugačiji". "Da... tako nekako. Mislim... voleo sam ja to svoje društvo, bili su mi dragi... ali sam se ipak osećao usamljenim, drugačijim od ostalih. Jedna strana medalje bilo je osećanje da sam iznad njih, da sam poseban, izabran i pozvan, predodređen za nekakvu misiju na ovom svetu, samo što još ne znam kakvu. Kao da pripadam posebnoj, retkoj vrsti ljudi. Nisam imao sreću da upoznam nikoga svog soja i talasne dužine, ali sam verovao da će se to desiti. Druga strana medalje bila je strepnja da sam ispod drugih. Njima je mnogo više stalo do dešavanja u carstvu zemaljskom, do toga šta je ko rekao o njima, kakav imidž imaju, šta će da obuku. Mislim, ja kao da sam igrao ulogu, dok su oni svoje živeli. Verovali su u to. Zavideo sam im što su obični, što pripadaju svojoj vrsti, veruju u pravila grupe kojoj pripadaju. A opet... bili su skučeni u granicama svog straha od nepoznatog, od sebe. I ja sam osećao da se iza moje fasade krije ogromna crna rupa koja preti da me proguta, da nema nikoga čiju bih ruku mogao da zgrabim ako me uhvati taj vrtlog. Možda sam se držao visina skrivene prepotencije, da ne bih pao u vir straha. Naporno je hvatati se grčevito za slamku lažne slike o sebi. Želeo sam da se pustim, da propadnem, pa šta bude. Plašio sam se, ali sam želeo da uđem u taj svoj strah. Valjda sam zato i došao kod vas". "Osećali ste da se razlikujete od drugih po tome što ste bili spremni da tragate za svojim istinama iako su vas plašile, ali niste nalazili nikoga ko bi vas podržao na tom putu". "Pa da... moji vršnjaci su se toga plašili još više od mene. Ili sam ja poremećen. Možda su mi izgledali tako površni, jer sam se branio od takve pomisli. Šta ako oni nisu ni imali čega da se plaše? Kada sam pokušavao da razgovaram sa njima o svojim razmišljanjima, strahovima, osećanjima, smatrali su me čudakom koji mnogo filozofira, luči hormon metafize. Onda bih ja napravio facu klovna i rekao da se samo zajebavam. Devojke ne vole takve tipove. One traže zabavljače, što mi nije bilo teško da izigravam. Kad čovek glumi, uvek se oseća usamljeno. Čak i kada postigne da mu se publika divi i prihvata ga. Oni vole ulogu, a ne njega. Roditelji mi nisu ni padali na pamet za takve teme. Oni su isuviše konkretni ljudi. Nisu iz tog sveta, ili ih možda ja ne poznajem dobro... nemam pojma. Jedino moja baba. Ona je svetla tačka u celom tom cirkusu, ali ona ne živi ovde. Pored nje se jedino nisam osećao usamljenim. Ona je moj nepismeni anđeo čuvar sa kojim, u mislima, razgovaram uvek kada sam u 'bedaku'. Slatka moja bakica, moj patuljak... obožavam je. I ona ima takve toplo setne oči kao vi. Kad zažmurim, obično ih vidim, kao da su negde u meni; u isto vreme su i spolja, iznad čela, ali je i to iznad deo mene... Uvek me prate". "Ona vas čuva i kada niste sa njom". "Da, ona je moja tvrđava, moj dom. Ona će me uvek primiti nazad, ali ne može da me vodi napred. Razumete... kao neko ostrvo na koje uvek mogu da isplivam ako počnem da se davim, ali nije čamac kojim bih se otisnuo ili neko ko bi me učio da plivam". "Potreban vam je uzor... učitelj od koga biste videli kako se to radi?" "Učitelj?... hm... da... tražio sam nekoga ko zna put. Taj ređi, tajnoviti put. Samo... koga? Oni koji su se nazivali učiteljima većinom su bili karikature. Za mene je škola predstavljala robiju. Nisam se mirio sa tim da me kljukaju gomilom informacija koje me nisu interesovale, pogotovu ne izloženom na takav način. Bezbojni ljudi učili su me nečemu u šta nisu verovali. Ta škola je kao veliki probavni sistem: šta god da ubaciš u njega, izađe govno. Krali su mi vreme sa 'dobrom namerom', da od mene naprave diplomiranog idiota. U četvrtom razredu sam, čak, dva dana pre mature izbačen iz škole. Posle sam je vanredno završio. Ali to je druga priča. Neću sad o tome. Većina tih profesora su bili dostojni žaljenja, onako uplašeni od života, bez snage da pogledaju u oči onima koje, kao, vaspitavaju i sa njima razgovaraju o nekim stvarnim, životnim pitanjima. Plašili su se da vole, da žive, i da dele to sa nama... Sećam se svog profesora psihologije. Kakvih sve stvorova ima u toj vašoj struci. Očekivao sam da ću u tom predmetu naći nešto što bi mi pomoglo da razumem svoj haos. Međutim, ćorak. Suva nauka, testovi, metodi, teorije... i šta ja znam šta još. Nije to baš neinteresantno, ali šta sa tim? Jednom, dok sam na času natucao o tome kako je neka mučena mačka uspela da izađe iz kaveza i kako je majmun spojio dva štapa da bi dohvatio bananu, stao sam u pola rečenice i upitao svog uvaženog profesora: "A kako ja, profesore, da izađem iz svog kaveza i dohvatim svoju bananu u životu? Zašto nam pričate o majmunima i mačkama? Svi smo mi u kavezu i batrgamo se da izađemo. Zašto nam ne pričate nešto o tome? Da li ste vi uspeli? Kako? Znate li nekoga ko jeste?" Pogledao me preneraženo, a onda mi besno odgovorio: "A to si smislio! Nisi naučio lekciju, pa bi da se izvadiš. Lukava si ti zverka. Samo, nisam ni ja naivan. 'Ajde sedi, javi se sledeći čas da popraviš ocenu". Nisam se ljutio na njega. Bilo mi ga je žao. Sve u svemu, nisam našao nikoga za koga bih mogao da se zakačim, na koga bih želeo da se ugledam ili da učim od njega. Možda je i bilo nekoliko manje uplašenih ljudi, ali ja nisam umeo da im se približim. Nikome nisam mogao da verujem. Možda je problem bio u meni?" "A roditelji?", upitao sam ga mahinalno, pokušavajući da zadržim koncentraciju na onome što mi je govorio i da istovremeno pratim tok svojih misli i asocijacija. Zašto mi je ovaj nepoverljivi mladić tako odjednom, kao na dlanu ponudio sebe, ispričavši baš meni svoju priču. Očito je veoma inteligentan i sklon samoposmatranju i traganju za svojom istinom. Ima pro-blema sa identifikacijom, nema poverenja u one koji bi mu mogli biti autoritet, uzor. Mada, ono što je ispričao o svojoj babi, i način na koji govori o njoj ukazuju na to da je, kako mi psihoterapeuti kažemo, introjektovao, uneo je u sebe kao 'dobar objekt'. Ona mu je 'tvrđava', polazište sa koga može da se otisne u svet i uvek vrati, ali nije osoba od koje bi učio tajne odvajanja i otiskivanja u život. Možda je na mene preneo neka svoja pozitivna osećanja vezana za babu. Moje oči ga podsećaju na njene, ali i on ima takav pogled... da... to prenošenje osećanja je veoma važna pojava u psihoterapiji. Zovemo je transfer ili prenos. Zaboravljena ili potisnuta osećanja, stavovi, konflikti vezani za značajne osobe iz detinjstva ili mladosti oživljavaju se i prenose na terapeuta. On je kao prazna tabla po kojoj osoba na analizi piše svojom fantazijom. Tako se prošlost prenosi u sadašnjost, i u odnosu između dve osobe u sadašnjosti, ponovo oživljava, analizira i razrešava. Ako je terapeut svestan sebe, uz njegovu pomoć će i osoba sa kojom radi shvatiti da on nije ni Bog, ni otac, ni majka, niti bilo ko drugi... Da je ono što jeste. Neko novi, drugačiji i neponovljivi. Tada sadašnjost prestaje da bude ponavljanje prošlosti. Svojim odgovorom Željko me je pozvao da se ponovo usredsredim na njega. "Roditelji... ne znam... tu mi je nekako sve smućeno. Mislim... oni su dobri ljudi... u suštini. Nesrećni na svoj način. Ili bar meni tako izgleda. Njihovi putevi nisu moji. Moj otac... on je uspešni biznismen koji je ceo život proveo jureći za parama i moći, a jedino uhvatio čir na želucu. Mada, čini mi se da i on ima neki svoj san, samo ga traži na pogrešan način... Kao da ja znam koji je način pravi. Majka je ceo život provela trudeći se da bude dobra supruga, majka i domaćica, jureći tatu švalera i pokušavajući da mu udovolji. I ona je uhvatila čir na želucu. To im je jedino zajedničko. Oni su dva sveta, a nijedan od tih svetova nije moj. I sam živim u dva sveta ili na njihovoj granici, kao da različiti delovi mene ne mogu da žive u aktivnoj miroljubivoj koegzistenciji, što bi rekli ovi naši. Sve ovo što sam vam ispričao pripada jednom svetu i to ćete vi kao psiholog verovatno razumeti. Nadin svet je nešto drugo. Ne znam da li ćete moći i u njemu da me pratite. Plašim se da ćete i njega tumačiti na isti način, da ćete misliti da je to neka moja mašta, pesničko prikazivanje stvari ili nešto slično. Možda vam to izgleda ludo, ali njen svet zaista postoji. Nije ništa manje realan od ovog u kome vi i ja sada pričamo. Čak je realniji. Ja sam stvarno bio tamo. Bića iz njega, ponekad, pređu granicu i dođu u ovaj svet, samo u drugom obliku. Sam sebi zvučim ludo dok vam ovo pričam, ali nisam lud. Verujte mi. Možda je Nada i sada u vama, možda vam zato i pričam sve ovo ne osećajući uzaludnost..." Obično i bez gledanja na sat znam kada istekne pedeset minuta, koliko traju moji sastanci sa klijentima. Ali sada sam izgubio predstavu o vremenu. Ponovo sam bio konfuzan. Vratili smo se na početak. Sve vreme je pričao razložno, sa očiglednim smislom za psihološko procenjivanje realnosti. A onda, opet počeo o Nadi i njenom svetu. Ko je ona? Takve fantazije su, najčešće, skrivene i iznose se kasnije, kada se razvije poverenje. Osobe sa kojima sam do sada radio su počinjale upoznavanje sa mnom iznoseći svoje žalbe, simptome, nezadovoljstva... krećući od površine. Željko je krenuo od suštine. Neobično za nepoverljivu osobu. "Da li je Nada fantazija?", pomislih. Onaj drugi glas u meni je još jednom progovorio: "Zašto se praviš da ne znaš, izigravaš razumnog psihologa! Budalo racionalna!". Ponovo su mu se pojavile iskrice u očima kada ju je spomenuo. Lice mu je smekšalo, izgledalo je produhovljenije, a glas dobio drugačiju boju i neki eho kao da dolazi iz dubine. Želeo sam da čujem još nešto o Nadi i njenom svetu, ali bih morao da još više izađem iz okvira uobičajene dužine sastanaka. Pokušao sam da se izvučem iz konfuzije, rezimiram i napravim neki dogovor sa njim. "Dosta ste mi danas rekli o sebi. Nismo stigli da razgovaramo o tome šta vi očekujete od mene, od naših razgovora, mada se to može nazreti. Interesuje me Nada i njen svet, ali danas, bojim se, nemamo više vremena za razgovor. Da li želite da se ponovo vidimo i nastavimo?" Pogledao me je kao da se upravo probudio iz sna i da ne zna gde se trenutno nalazi. Moram priznati da sam se i ja tako osećao. Kada je došao, bilo je još svetlo, sunce je ulazilo kroz odškrinuti deo prozora nepokriven zavesom, čula se buka tramvaja. Odjednom smo se, ne primetivši postepene promene, našli u polutami jedva se razaznajući. Nestalo je buke. Kao da su svi negde otišli i da smo ostali sami na ovom svetu. Željko, ja i još neko. Osećao sam prisustvo nečega što mi je bilo poznato i blisko. Željko me je, neprimetno, doveo u svet o kome je govorio. "Da, želim da se vidimo ponovo", dozvao me je. "Osećam se čudno, kao kada ulazim u Nadin svet. Nisam danas ni razmišljao o tome da ću doći kod psihologa. Navratio sam u knjižaru ispred ulaza u ovu zgradu, razgledao nove knjige... Onda me je nešto navelo da uđem i razgledam fakultet. Hteo sam da vidim kakvi se ljudi tu nalaze. Stajao sam ispred oglasne table i čitao raspored predmeta, kada sam čuo razgovor devojke koja je izašla iz vaše kancelarije sa drugaricom što je čekala u hodniku. Govorila je o tome kako nećete da joj kažete šta treba da uradi već je navodite da sama dođe do zaključaka šta je za nju najbolje. Ona je htela savet. Ljutila se na vas što joj, jednostavno, niste dali savet. Pa, na vašim vratima piše savetovalište. Kada sam vas video na hodniku dok ste se vraćali u kancelariju osetio sam potrebu i jednostavno ušao za vama posle nekoliko minuta. Nisam ni znao šta hoću. Osećam da ovde mogu naći nešto važno za sebe... Ne verujem da je naš susret slučajan. Možda me je ona uputila kod vas. Razmišljam... da li ću moći da vam ispričam o Nadi onako kako bih želeo. Lakše mi je da o njoj pišem ili da sviram... Ona ima svoj jezik... Sličniji muzici nego rečima. Imam ovde sveske u kojima sam pisao o Nadi. Ako biste hteli da pročitate... pa kad se vidimo..." "Vrlo rado", odgovorio sam i uzeo iz njegovih ruku malu svesku sa čvrstim bordo koricama, iskrzanim sa strane. Na koricama je bio nacrtan klovn detinjasto bucmastog tužnog lica, u odelu paža sa okruglim šeširićem i dve zakrpe na njemu. "Ovo ste vi crtali?" "Ne, to je nacrtala moja drugarica Lidija, jedna vrlo osetljiva i pametna devojka, kada je slučajno videla na stolu svesku i pročitala ono što piše. Ali to sam ja. Pogodila je, zar ne?" Nasmejao sam se, ne odgovorivši mu na ovo pitanje. "Kada hoćete da se vidimo?" "Kada vama odgovara? Ja baš nisam neki mnogo zauzet čovek. Što se mene tiče, može i sutra". "Ja sam malo zauzetiji, ali moglo bi sutra u isto vreme". Želeo sam da ga što pre vidim. Požurio sam kući nestrpljiv da, pre spavanja, pročitam priču o Nadi i njenom svetu. Pročitao sam je u jednom dahu, iako mi je bilo teško da dešifrujem Željkov haotični rukopis. I dalje sam bio zbunjen. Imao sam osećaj da ga razumem, da su mi bliska njegova doživljavanja izražena na lirski, simboličan način. A opet, nisam znao šta da mislim o njegovom, činilo mi se, iskrenom uverenju da se ne radi o simbolici, već o stvarnom postojanju nekog drugog sveta i osoba u njemu. "Opet ti i tvoje 'stvarno'. Šta ima da se misli o tome? Koristiš misli da sakriješ znanje... Zašto se toliko trudiš da budeš mrtav, ozbiljan?", govorio je glas u meni, onaj glas koji je postajao glasniji u Željkovom prisustvu. Neka on sam ispriča svoju priču. Prepuštam mu 'pero'. NADA I NJENE LJUSKE Nikada nisam pisao dnevnike. Pisanje nije bilo moj način izražavanja. Osećanja sam, bez razmišljanja, bez mučenja sa formom, pretvarao u zvuke gitare ili klavira. Osećanja i jesu unutrašnja muzika. A moje ruke su ih, jednostavno, uvek prevodile bez napora. Nisam se nikad trudio da zapamtim ili zabeležim neku melodiju. One su dolazile i odlazile kao i osećanja. U muzici je sve jed-nostavno. Nema šta da se objašnjava. Kada osetim potrebu, onda sviram. Ako moji prsti čuju moju dušu, sviraju po njenom taktu, i to je to; ako je ne čuju, ostavljam instrument, ne mučeći se da ih nagovorim ili naučim. Naprosto, ili ide ili ne ide. Otkada je Nada ušla u moj život, ništa nije više jednostavno. Ne mogu da napravim melodiju koja bi bila slika mojih osećanja, koja bi mi vratila neki njen dodir ili pogled. Ne mogu ni da odustanem. Mučim se. Nije to to. Mrzim da se mučim. Mrzim što ne mogu da odustanem. Muzika je jedino u šta sam do sada stvarno unosio sebe, a i ona me je izdala, izmakla mi se, ne razume me. Tužan sam i besan. Ne znam ni zašto ni na koga. I, uopšte, zašto moram da razmišljam, zašto moram da znam? Reči su mi daleke, lažljive, obavezujuće... a osećam da moram da pišem. Zašto?... nemam pojma. Samo znam da moram. Ali, kako se to, dođavola, radi? To je, za mene, strani jezik. Kao da imam zadatak da napišem roman za Nobelovu nagradu. Nikad nisam imao takve ambicije, a sada, kao da mi ih je neko, pod pretnjom života ili smrti, usadio u glavu. Suludo! Kao da sam ostao u drugom stanju bezgrešnim začećem i moram da rodim samog sebe. Nemam izbora. Trudan čovek mora da se porodi. Ponižavajuće za moj ego. Ja sam samo instrument. Šta ja to sebi radim? Gde je moja muzika? Vratite mi moju muziku! Da li to Nada od mene traži da joj napravim oblik u koji bi mogla da uđe? Zašto mi to radi?! Pa ja ništa ne znam o pisanju. Zašto ne uđe u moje pesme?! Moram da probam! Krenuo sam na neki dalek i nepoznat put. Nisam to nameravao. Samo sam osetio da putujem i da se bojim da ne zalutam. Neka bude volja Tvoja. Ovaj cmizdravi kišni dan je kao stvoren da čovek ostane u omamljujućoj utrobi svoje postelje i izbegne svakodnevnu odluku pristajanja na ovaj svet koji ponižava. Hajde dečko, nemoj da si na kraj srca; "pusti, pužu, rogove". Imam li i ja, kao verni službenik realnosti, pravo na neki godišnji odmor, bolovanje, nagradno odsustvo. Zar baš moram da se rodim svaki dan i još da sam sebi budem babica? Skoro je jedan sat. Neka ceduljica otrgnuta, rekao bih iz rokovnika, na stočiću pored kreveta. Ženski rukopis, udesno iskošen, sa kitnjastim kukicama i dugačkim završecima slova, nakarminisani poljubac i: "Moram da idem... želim da opet čujem Feelings...", broj telefona, bez potpisa. Kako se ono zove? Mogla je da ostane da mi bar skuva kafu. Smešno je kako se stvari ponavljaju. Žao mi je što ne mogu da joj se setim imena. Osećam se krivim zbog toga. Iskoristio sam je kao ljusku. I sam se osećam kao ljuska. Gorko mi je u ustima dok pišem o tome. Prišla mi je sinoć u klubu u kome sviram nekoliko meseci. Gledala me je na način koji već nepogrešivo raspoznajem. Verovatno da i ja tako gledam kada se ponadam da je Nada ušla u nekoga. Upravo sam završavao poslednje taktove. "Feelings, nothing more than feelings...", kada mi se približila sa tim zanesenim pogledom i poljubila me; verovatno sam joj izgledao kao neko ko se može ljubiti bez pitanja. Ionako mi je sve bilo svejedno. To je ono stanje kada je rezultat borbe između mojih osećanja nerešen... nula prema nula... dve nule... kao WC. I dok sam se ja osećao kao dupla nula, ona je u meni videla "nešto". "Znaš, već nekoliko večeri dolazim ovde samo da bih te čula kako pevaš "Feelings". Ima nešto u tvom glasu što me odvodi daleko, preko neke granice..." Znam. Čuo sam to mnogo puta. Samo, nisam mogao da podelim sa njom to osećanje posebnosti. Ne treba mi divljenje. Ljubav je nešto drugo, a za to izgleda nisam spreman. Rekla je: "Osećam kao da te oduvek znam, na čudan način si mi blizak. Neobičan si, interesantan, kao da si iz nekog drugog sveta..." Odakle joj to? Šta ona zna o meni. Ja sam samo ogledalo njenih želja, njihov odraz. Voleo bih da sam osećao isto što i ona, da smo se našli, da sam osetio Nadu u njoj. Ovako je to bila tužna iluzija susreta. Mada, uživao sam u njenom telu. Čudno je to kako moje telo ima svoje zakone, nezavisne od mog duha. Vodi svoj život. Može da uživa u ženama koje mi nisu bliske, čak i u nekima koje su mi odbojne. To je mešavina agresije i strasti, neki naboj... Često imam potrebu da ih ugrizem dok se tucamo, da zavučem celu ruku u njihovu unutrašnjost. Ta agresivna potreba da ih stegnem za bokove i rasturim, raspaljuje mi čula. Želim da im zadam bol i pružim uživanje. Osećam da i one to traže. Posle sam prazan i bezvoljan. Kao da mi je duša izašla sa spermom. Mučni su mi ti trenuci posle seksa kada bih najradije da odem, mada se osećam krivim zbog toga. Ponižavajući dodiri i zagrljaji reda radi... Bljutava lažna nežnost. Osećam se prljavim, ali ne zbog seksa, već zbog laži. Devojka sa kojom sam proveo noć nije izazvala u meni tu agresivnu strast. Osećao sam da ne želi od mene žestoko tucanje, što bi mi bilo mnogo lakše da joj priuštim, nego nežnost i bliskost koju je očekivala. Tucanje se ne traži takvim pogledom. Imala je lepe ruke, duge prste sa negovanim noktima prelakiranim bezbojnim lakom, tanku, glatku mlečnu kožu ispod koje su se nazirali plavi potočići vena. Svetlosmeđa ravna kosa dopirala joj je do ramena. Uredan razdeljak na sredini glave, zbunjen osmeh i lepo bledunjavo lice intelektualke odudarali su od njenih ponosno izdignutih i vajno oblikovanih čvrstih grudi, koketno zategnute guze i pravilnih, gracioznih, dugih nogu. Ljubila me je kao devojčica. Blagim grčem pomalo stisnutih, tankih usana, opirala se da preda sebe. Ruke su joj stidljivo klizile po mom telu, kao da prvi put dodiruje muškarca. Donji deo tela kao da je pripadao nekoj drugoj osobi. Dupence čvrsto, poput zanosnih zadnjica igračica sambe, spremno se podavalo mojim rukama kada bi ih podvlačio ispod njega i snažno joj stezao kukove, dok me je dugim nogama, plašeći se valjda da joj ne pobegnem, grčevito stezala i uvlačila me u sebe. Uživao sam u svojoj moći da izazovem neme izraze zadovoljstva na njenom licu, iako je svom grlu dopuštala da ispusti samo povremene tihe uzdahe. Uspela je da na trenutak izbaci progoniteljsko osećanje samoće iz moje jazbine. Ali, samo na trenutak. Opet sam postajao ravnodušno prazan. Nisam želeo da što pre ode, nije mi smetala. Bilo mi je svejedno da li će ostati tu ili otići. To me je rastužilo. Zašto nisam običan, normalan muškarac kao moji vršnjaci? Da jesam, proslavljao bih svoj ljubavnički trijumf i povukao još jednu recku. Šta je nedostajalo? Bila je lepa, divila mi se, želela me. Šta ja uopšte hoću? Zašto sve komplikujem i obezvređujem ono što imam? Ona je u meni videla nešto što traži, što, možda, nema nikakve veze sa mnom. Možda me je odbijalo to što je vodila ljubav sa svojim snovima. Sam sebe ne volim. To što ona vidi, samo je mogućnost. Utvara. Ili, možda, ja sam ne verujem dovoljno u ono što je najvrednije u meni. Da li je moje traganje za Nadom nešto drugo? Sa Nadom nisam imao osećaj da bilo šta nedostaje. Bio sam potpuno ispunjen. Možda je ona moje prokletstvo. Da li, na ovom svetu, postoji žena sa kojom bih mogao da osetim takvu bliskost i ispunjenje? Zašto nikako da je sretnem? Kako da ponovo uđem u Nadin svet? Kako sam to učinio prvi put? Moram da se vratim nazad. Možda ću u svojim sećanjima naći ključ.

......

Na samom kraju četvrtog razreda gimnazije izbačen sam iz škole. Nedelju dana pred maturu zavladala je euforija među mojim vršnjacima. "Još malo, pa nestalo", "Sitno", "Zbogom, školo, nisam te ni vol'o"... radost oslobađanja i golicava neizvesnost izmešana sa tugom zbog rasturanja društva. Obećanja da ćemo ostati u vezi. Žickanje novca ispred samoposluge u blizini škole donelo je dovoljno novca u "Fond alkoholičarske solidarnosti", kako smo ga tada zvali razmećući se svojom "hrabrošću" da se napijemo. Kupili smo nekoliko flaša "Vranca". U dvorištu iza škole, verujući da smo skriveni od pogleda profesora, dodavali smo jedno drugom flašu kao štafetu, rastajući se od jednog vremena. Udarao sam neumorno po istetoviranoj gitari, koja se jedva čula od mnoštva glasova, dok su pesme naše generacije tekle kao reka. "Jedno vreme ostaje u sećanju vršnjaka svojih, kao vreme radosti, strahova il' ludosti... al' ono što mu daje sjaj, to je neko drugo vreme..." Želeo sam da zaustavim vreme, da sva ta lica i to parče prostora ostanu zauvek isti, zauvek deo mene. "I vi ste mi neki budući intelektualci, zreli ljudi, maturanti!" Kao pucanj koji je razbio san i trgnuo nas iz snevanja, odjeknuo je dobro poznati glas omrznutog bića. Adolf. Tako smo zvali kreaturu sa titulom direktora, koja je pre dve godine, sa radnog mesta upravnika k. p. doma za maloletne delikvente, prešla u našu vaspitno obrazovnu ustanovu. Pogledao sam u naborano čelo visoko svesnog društveno političkog radnika, koje se protezalo skoro do temena. Njegove sitne, stisnute oči, ispod ogromnih spojenih obrva, streljale su me prezrivim ptičijim pogledom. "I vi ćete da mi polažete ispit zrelosti!... Pijandure jedne!... Narkomani! Ti!... ti!", pogleda ponovo u mene. "Ti si ovde kolovođa sa tom tvojom prangijom!" Prišao je i uhvatio me za kosu iznad levog uveta. "Čupavac! Hipik! Narkoman! I ja tebe da pustim da završiš ovu školu! Uzmi tu tvoju tamburu, pa sa ciganima u kafanu! Tamo ti je mesto". Sve jače me je vukao za zulufe, pokušavajući da me podigne. Još uvek ne verujući da se ovo stvarno dešava, uhvatio sam ga za ruku i procedio kroz zube: "Nemate pravo da me vučete za kosu i vređate... pustite me odmah!" Moj gest samoodbrane i odlučne reči su ga do kraja razjarili. "Ti mene da hvataš za ruku! Ti da mi kažeš šta imam pravo! Gnjido jedna..." Bomba mi je eksplodirala u grudima. Oči su mi iskočile iz glave i posmatrale negde odozgo na usporenom snimku moju ruku kako, sakupivši svu snagu tela, pogađa i izobličuje zapanjeno lice. Trupina u teget odelu se zateturala i pala. Sutradan sam dobio ispisnicu. Mnogo teže mi je, međutim, palo naricanje moje majke koja je uvek strahovala da ću propasti u životu. Toliko se plašila za moju budućnost, da sam počeo da sumnjam da to i želi. Konačno jedna potvrda njenih sumnji. Otac je samo prokomentarisao: "Dovoljno si odrastao da možeš sam da snosiš posledice svojih postupaka. I ja bih, verovatno, isto uradio da me je neki matori mudonja vukao za kosu". Bio sam mu zahvalan zbog toga. Nije me opterećivao krivicom, kao što je to činila majka svojom bespomoćnošću. Svaki moj neuspeh bio je i njen, jer je, kako kaže, ceo život žrtvovala za mene. Kao božija milost i spasenje došla mi je iznenadna ponuda da od sledeće nedelje sviram na moru. Prihvatio sam sve uslove. Plata mi nije bila bitna. Spakovao sam svoje sviraljke i par krpica, i zbrisao "flaj baj" JAT-om u pravcu Velike vode. Brzo sam zaboravio na sve. Zaborav je spasonosna veština ljudskih bića. Kao da se nije ni desilo, da sam na drugom kraju sveta. Živeo sam u nekom lebdećem stanju, ispunjen snažnom, bolnom energijom u grudima koja me je gonila ka nepoznatom, nerazumljivom cilju. Atmosfera je bila puna erotskog naboja, grčevitog traženja. Ljudi na moru liče na pse puštene sa lanca, koji neu-morno pokušavaju da zgrabe i progutaju to sočno parče života pre nego što se ponovo vrate u svoje kućice. Nervozan k'o leptir, dok su mi nerazumljive struje osećanja vezivale stomak u iritirajući čvor, "drogirao" sam se ženskim telima. Dolazile su same. Kao leptirice na svetlost. Bina uvek privlači žene leptirice. Verovatno sam, jednim delom, zbog toga i muzičar. Droga u vidu žena bila mi je uvek pri ruci. I ja sam leptir koji traži svoju svetiljku. Bilo mi je potrebno to lepršanje krila žena leptirica. Ali, leptirica ne može biti i svetiljka u isto vreme. Ti susreti su trajali kratko, kao i život leptira. Noć, dve radoznalog istraživanja nepoznatog tela istrošile bi naboj privlačnosti i struja me je odvlačila dalje. Nisam smeo da stanem. Bilo mi je potrebno novo telo, novo iščekivanje, energija koji bi me održala u životu. Osećao sam se kao vampir. Kao da bi se, ako predahnem, otvorila zastrašujuća crna rupa u mom mikro kosmosu. Sila haosa, vir. Baš na mestu gde se nalazio čvor u mom stomaku. On bi posrkao u sebe svu moju životnu energiju. Srljao sam da popunim tu prazninu. Nisam imao snage ni hrabrosti da se suočim sa njom. A onda se ona suočila sa mnom, popila euforiju i počela da me uvlači u svoj ambis. Padajući sve dublje i dublje, pokušao sam da se uhvatim za granu ravnodušnosti i za trenutak se oslobodio straha. Zureći u daljinu kao blenta, a ne videći ništa, praznio sam polako drugu flašu vina. Napisao sam, na salveti, pesmu koja je bila prazna koliko i ja:

"Prazna glava. Misli prazne. Zuri u daljinu. Glumi sadržinu. Popio sam flašu vina da me iz daljine vrati.

Al' ne vredi.

Na stolici još se uvek jedan kreten glupo klati i u more tupo gleda. ... Beda".

Sve mi je izgledalo strano, kao da se ne dešava meni, da sam samo posmatrač. Telo je ljuska u kojoj sam prenoćio. Pomislih da ludim, da ću se zauvek negde izgubiti u beskonačnom svemiru besmisla, bez ljubavne gravitacije. Kao astronaut kome je otkinuta pupčana vrpca što ga je vezivala za svemirski brod. Neću moći da se vratim! Strah. Slobodan da lebdim jer me ništa ne privlači. Primamljivo i zastrašujuće. "Moraš da se uhvatiš za nešto", opomenu me razumni deo mene. Okrenuo sam stolicu i pogledao prema muzičarskom stolu gde su moji drugari zapenili obrađujući Lolu. Lola je bila naše gore list. Živela je u Parizu sa roditeljima. U muzičarskim krugovima bila je poznata kao "dobra pušika". Pripadala je onoj vrsti devojaka koje smo zvali "muzikantske ribe". Takve su imale svoje fiks ideje i hronično se zaljubljivale u muzičare istog profila. Neke su obožavale samo gitariste, druge samo pevače, treće bubnjare. Lola je bila opsednuta piano plejerima, a pošto sam ja u ovoj postavi svirao klavijature, znao sam da će mi se zalepiti. Zvali su je "Lola dirka". Dugonoga crnka, u crnom kožnom domindžosu i providnoj bluzi ispod koje su se talasale njene bujne sike, zavodila je sve oko sebe oblizujući svoje mesnate čulne usne. Muškarce, žene, viljuške, kašike, stolicu... bilo šta i bilo koga. Zavodila je čak i samu sebe, kao da su kamere nekog poznatog svetskog porno fotografa stalno uperene u nju. Okrenula se prema meni, prebacujući laganim pokretom levu nogu preko desnog kolena. Bele gaćice su sevnule kao blic fotoaparata. "Lepi dečko za klavirom, kako se ti zoveš?", procvrkutala je, zavodeći moje uvo. "Klovn", izletelo je iz mene. "Klovn!", nasmejala se iznenađeno, pokazujući svoje pravilne krupne zube. "Klovn tužnoga lica. Obožavam takve. Pile moje. Noćas si mi u nekom bedaku. A? Pokaži Loli gde te boli, da poljubim da prođe". "Kokice moja...", uzvratih joj istim tonom: "...tamo gde mene boli ti ne možeš da priđeš". Spustila je ruku na unutrašnju stranu moje butine. Unela mi se u lice bezobraznim pogledom i prozborila pedagoškim tonom junakinje švedskog borbenog filma: "Nemoj da si na kraj srca. Tu je Lola da te prca. U Lolinim rukama kraj je tvojim mukama". Nasmejala me je svojom grotesknom poezijom i vratila u realnost. Bio sam joj zahvalan na tome. "Iako je lujka, ima nešto u njoj", pomislih. Osetio sam kako njena ruka klizi naviše po mojoj butini. Kao pauk, uvlačila me je u svoju mrežu zavođenja. Nisam se bunio. "Hajde sa mnom", šapnu mi, gricnuvši me za uvo. "Hoću neke lepe stvari da uradim tvojoj kari". Očigledno je bila pesnički raspoložena. Prasnuvši u smeh, izgubio sam ravnotežu i prevrnuo sa na leđa sa sve stolicom na kojoj sam se klatio. "Jebo ja sliku svoju ako ti nisi luda". Ustajući, bezuspešno sam pokušavao da zaustavim grčeve smeha u stomaku. Moja mala predstava privukla je poglede ljudi u bašti. "Hajdemo odavde", uhvatila me je pod ruku, "idemo na moje mesto". Krenuo sam poslušno, pustivši još jednom da se stvari dešavaju. Vodila me je prema udaljenom delu plaže na koji su odlazili malobrojni nudisti. Sazuo sam patike. Prijalo mi je uranjanje stopala u hladan pesak. Stigli smo do Loline ljubavne "rezidencije", male pećine koja je pružala osećaj zaštićenosti od radoznalih pogleda slučajnih prolaznika. Savila se da skloni nekoliko pikavaca, ostataka obavezne cigarete kojom se popunjava unutrašnja praznina posle spajanja. Izraz lica joj je bio pomalo ljutit jer je neko vršljao po njenoj jazbini i skrnavio joj intimu. Zavukao sam ruku između njenih butina i povukao nadole minijaturne navlažene gaćice. Moji prsti su lako pronašli put između mekanih jastučića Loline pice, prodirući sve dublje. Jedan, drugi, treći... uvijala se kao zmija. Bilo je tu dosta mesta. Dobio sam snažan impuls da zavučem unutra celu ruku, da je napunim, kao ogromnim kurcem, do poslednjeg milimetra prostora, rasturim njenu utrobu i zadovoljim tu neutoljivu želju. Da li ja mrzim žensku seksualnost? Da li se osećam inferiornim ili se plašim tog zavodljivog Đavola u njenom stomaku, koji samo nezasito traži... traži... traži? Možda je taj isti Đavo svezao i moj sto-mak u čvor. Taj mali, gadni vampir, sisavac, večito gladan, bezobziran. Lola je, ne okrećući se, nepogrešivo pronašla moj šlic, veštom rukom izvukla predmet želje i smestila ga gde mu je mesto. Usledilo je grčevito uvijanje njenog struka, praćeno glasnim uzdisajima, a onda sam osetio stezanje njene pice i kratke trzaje pražnjenja. Okrenula se i, kao u transu, nastavila da svojim senzualnim mesnatim usnama, prosto stvorenim za to, izvlači polako ono što je ostalo u mojim jajima. Osećao sam da je sve isisala. Noge su mi drhtale. Bacio sam se na pesak koji mi se nalepio na znojava leđa. "Znaš kakav ukus ima? Je l' te interesuje?", prekinula je tišinu. "Ne znam. Nisam nikad probao". "Pomalo bljutav, kao oksižen... i gorkast kao... amaro. Jesi nekad pio amaro?" "Ne". "Hoćeš da probaš?" "Šta? Amaro?" "Ma ne. Poljubi me. Imam još malo u ustima, pa ćeš znati kakav ukus ima..." "Ćuti, molim te". "Prezireš me? Misliš da sam kurva, pušikurka?" "Ma nema to veze sa tobom. Bio sam u istim govnima i kad smo se upoznali. Izvini... jebi ga... nisi ti tu ništa kriva. Ne prezirem ja tebe, nego se sam sebi gadim. Mi se tu nešto karamo kao u švedskom borbenom, a posle smo prazni kao što smo bili i pre toga. Možda sam ja tupadžija, ali mi je sve to otužno i tužno. Šta smo mi? Ker i kučka? Ko si ti Lola? Iz koje si priče?" Počela je da plače, tiho, drhteći. Kratki jecaji prolazili su njenim telom, savijenim u klupko. Zavukla je glavu između kolena koja je obgrlila obema rukama ljuljajući se, jedva primetno, napred, nazad. Ona je bila mala, izgubljena, očajna devojčica. Zar sam se sa ovim detetom onako divljački tucao pre nekoliko minuta? Prišao sam joj s leđa, zagrlio je i poljubio u kosu. Ustala je polako i pogledala me tužnim očima umazanim od rastopljenog kreona. "Ti si dobar dečko... drugačiji...", nekoliko talasa jecaja potresoše joj telo. "Boli... ne mogu sada... moram da idem..." Pomilova me nekako sapatnički drugarski, rukom po obrazu, uze sandale i otrča. Pratio sam je pogledom dok se nije izgubila u mraku.

Krenuo sam prema moru. Tamno i duboko, vuklo me je sebi, nudeći mi da se spojim sa njim, da se rasplinem, nestanem. Takva smrt je imala svoju erotsku privlačnost, obećavala spajanje sa nečim većim od mene. Voda iz koje smo potekli. Smrt je slična ljubavi i snu. Gubljenje granica, padanje u dubinu, topljenje, mir. Nema borbe. Hodao sam dugo pored obale, sve dok me noge nisu izdale. Nije bilo nikoga u blizini. Otišao sam prilično daleko. Pruživši se po hladnom sitnom pesku, zagnjurio sam prste u njega, grabio ga šakama i posipao po sebi. Teška mermerna ploča pritiskala mi je grudi. Poželeo sam da zaspim i ne probudim se. Da sve prođe. Ne znam koliko dugo sam tako ležao. Odjednom je nešto neobično počelo da se dešava sa mojim čulima. Uši su mi se otčepile kao kada bih, posle ronjenja, uspevao da istresem vodu iz njih. Čuo sam zanosnu melodiju vetra koji je svojim dahom prebirao po žicama harfe i razbacivao zvuke po mirnoj, zlatastoj površini vode. Svaka pora na koži mi se otvorila da upije taj topli vetar i, sa njim, sitne kapljice mora. Nestao je onaj teret na mojim grudima. Disao sam ravnomerno i duboko. Kako se to ukleti žabac, bez poljupca princeze, pretvorio u princa? Šta je to? Milost Božija? Kao da sam prošao kroz neku kapiju i našao se u drugom svetu. Osetio sam nečije prisustvo. "Opet si tu, nije te bilo dugo lepi moj", čuo sam glas nežniji od flaute. Poput muzike ulazio je u mene, izazivajući vibriranje i podrhtavanje mog tela kao rezonatorske kutije. Lice mi je postalo treperava struna, oči se ispunile suzama. Vetar je pripijao belu svilenu haljinu, plašt od morske pene, na savršeno žensko telo. Pomislio sam, na trenutak, da ga je, igrajući se svetlošću i senkama, naslikao na nekom providnom vazdušnom platnu četkama moje fantazije. Nisam joj mogao odrediti godine. Svaki put, kada bi joj mesec obasjao lice iz drugog ugla, izgledala je drugačije. Duga crna kosa je lepršala nošena toplom strujom, i otkrivala vrat golubice. Pokretima koji su se slivali u jedan, bez ikakvih prekida i trzaja, kao da hoda po talasima, prišla je i nagnula se prema meni. Na uskoj satenskoj traci oko glave visio je neobičan medaljon, tačno posred čela. Na medaljonu sam mogao da razaznam krunu ili ljiljan a ispod njega su profili dva čudna bića, rekao bih dva daždevnjaka, dodirivali jezicima. Setih se, u trenutku, da sam baš tako, kao klinac, zamišljao Mesečevu kći, kćerku nekog indijanskog poglavice iz stripova u koju sam bio smrtno zaljubljen. Zašto mi je rekla: "Opet si tu?" Da sam je sreo, to nikada ne bih zaboravio. Imao sam čudan osećaj da je neki deo mene već bio sa njom. Čuo sam kako mi se glas otima iz grla: "Da li sam ja to umro? Ovo je raj, zar ne? Ko si ti? Anđeo?" Nasmejavši se ljupko kao devojčica, spustila se na kolena ispred mene. Dlanove, tople i lagane kao labudovo pero, stavila je na moje obraze. U odsjaju njenoga oka video sam svoj lik. Bio sam lep. Nikada nisam bio tako lep. Pogledom ispunjenim ljubavlju ulazila je u dubinu moje duše kao da je dodiruje i mazi, skidajući sa mene neku lepljivu opnu. Poljubac njenih mekanih vlažnih usana topio se u mom grlu ispunjavajući mi stomak osećajem topline, koja je rasplinula čvor čežnji i razlila ih po celom telu. "Zar si sve zaboravio?", šapnula mi je, milujući me po kosi. "To sam ja, tvoja Nada. Mi smo bili jedno. Dodirni me. Seti se". Počeo sam da plačem. Tiho, iz dubine mog stomaka, navirale su godine samoće, traženja nečega što sam nekada davno izgubio i zaboravio mu ime i lik. Dugo sam plakao sa glavom u njenom krilu. Činilo mi se da nikad neću prestati da žalim za svim onim što sam propustio. Nisam pustio suzu još od desete godine. A sada – čitava reka, sa izvorom u mom stomaku i ušćem u Nadinim dlanovima. Laganim pokretima skinula je sve sa mene. Sa njenih glatkih ramena skliznula je svilena bela haljina poklanjajući mojim očima dar savršenstva. Zagrljeni, izgubili smo osećaj za granice tela, postali smo jedan talas sačinjen od bezbroj isprepletanih svetlećih struna. Simfonija. Vreme je stalo. Ostali smo tako zagrljeni nekoliko vekova. Spojene, dve polovine istog bića radovale su se susretu. A onda sam počeo da mislim. Uplašio sam se da bih je mogao ponovo izgubiti. Počeo sam da postavljam pitanja. "Znam da sam i ranije bio sa tobom. Sećam se. Ne mislima. Sećaju se moja koža, oči... sva moja čula, duša. Ali, ne znam kako sam te izgubio... ne sećam se toga. Pričaj mi". Pogledala me je zamišljeno, nekako zagonetno. Taj pogled mi je presekao dah. Prvi put nisam imao osećaj da znam šta misli, da su moje misli i njene, njene misli i moje. Da li se mi to razdvajamo? Šta sam to uradio? Zašto sam počeo da pitam?! "Tužno je biti čovek. Zaborav pokriva tvoju nevinost. Ne daj mu da pokrije moj lik. Ključ kapije je u tebi. I kapija. Traži i naći ćeš. Ja menjam oblik kada te tražim u tvom svetu..." Udaljavala se od mene, ne pokrećući se. Nisam je više čuo. Paralisano telo drhtalo je iznutra. Grlo mi se steglo, zadržavajući krik. "Zašto me napuštaš? Kuda ideš? Šta sam pogrešio?! Ostani, molim te! Sve ću učiniti, šta god tražiš od mene! Samo reci!" Kapija se ponovo zatvorila. Mora li tako biti? Nisam mogao da se pokrenem, da je zgrabim i nikada više ne pustim. Ko će mi odgovoriti na pitanja? "Kako ću te prepoznati?!" "Koji su to drugi oblici koje uzimaš u mom svetu?!" "Kada ćeš me potražiti?!" "Kako ću opet doći u tvoj svet?" "Kako se otvara kapija? Šta je ključ?" "Čekaj! Nisi mi rekla dovoljno!" "Zašto me ostavljaš u neizvesnosti i neznanju?" "Otkrij mi tajnu...", ponavljao sam uzaludno, molio i pitao, ne želeći da prihvatim svoje izgnanstvo. "Bože, zašto si u srcu raja sakrio pakao?!" Bio sam sam. Sunce mi je peklo kožu ulepljenu peskom. Čuo sam kliktanje galebova graničara. DRUGI SASTANAK Posmatrao sam Željka dok je ulazio i smeštao se u fotelju. Izgledao je u isto vreme i muževno i ženstveno. Pomislih: "Sa ovakvim skladom muškog i ženskog mogao bi biti sam sebi dovoljan". Misao mi se učini glupa. Iskustvo me je naučilo da glupe misli često pogađaju u centar. Prisetih se starog mita o androginu, mladiću devojci, muškoj devici. Prvobitni čovek, androgin, koji je načinjen po liku i podobiju Božijem, raspada se i odvaja od sebe prirodno ženski element. Sofija, večno devičanstvo ljudske duše, uzleće na nebo. Da li je čitav čovekov ljubavni i seksualni život tegobno traženje izgubljenog androginstva, ponovnog spajanja muškog i ženskog u celovito biće? Visok, skladnog, vitkog i snažnog tela, mišićavih grudi i dugačkih udova, Željko je bio izuzetno privlačan mladić. Kretao se gipko i ležerno, bez žurbe i naglih pokreta. U izlizanim, iskrzanim farmericama, izbledeloj, nekoliko brojeva većoj majici i jednostavnim platnenim patikama na bosim nogama, ostavljao je utisak šarmantne nemarnosti i čistote. Njegovo lice je imalo upečatljiv anđeoski izraz nevinosti, sa onim čednim, gotovo ženski pravilnim crtama. Krupne zelene oči neodoljivo su me podsećale na široko otvorene oči bebe. Verovatno je njima i kod žena, pored neosporne muške uzbudljivosti njegovog tela, izazivao nežna, možda materinska osećanja. Već prilično uočljive bore oko očiju, stvorene uobičajenim zagonetnim smeškom, davale su mu izraz produhovljenosti. "Razmišljao sam o vama", počeo je, "šta ja to hoću od vas. Verovatno vam ljudi dolaze sa nekim konkretnim problemima i očekuju da ih posavetujete ili da im date odgovor, oslobodite ih patnje... izlečite... ne znam". "Da. Često je tako. Ja baš nisam vičan davanju saveta i odgovora, a još manje lečenju jer, uglavnom, ne vidim bolest. Jednostavno, pokušavam da pomognem ljudima da sami nađu odgovore i posavetuju sebe". "To mi se sviđa. Drago mi je što ne mislite da ste Bog. Malo je mudrih ljudi. Ljudi, uglavnom, popuju, čitaju lekcije, daju moralne pouke. Ja bežim od takvih. Uđe mi na jedno, a izađe na drugo uvo. Retko ko ume da sluša i pokuša da razume. Vi ste interesantan čovek, i vešt. Sviđa mi se što malo pričate i birate reči. Pažljivo pratite. Čak ni vaša pitanja nisu bila prava pitanja. Nekako ste mojim rečima dodavali upitni ton dajući mi mogućnost da ne prekinem nit i nastavim svojim tokom. Smireni ste, čini se. Izgleda mi da ste se pomirili sami sa sobom, da ste sami sebi dobar drugar. Ja stalno drhtim u euforiji ili padam u bezvoljnost kada se osećam kao da sam mrtav. Ja sam crno-beli čovek, a vi ste sivi. Staloženi. Delujete umirujuće na mene. Podsetio me je na godine mog nestrpljivog traženja i lutanja, godine provedene na sopstvenoj psihoanalizi, nemire i iščekivanja, oduševljenja i razočarenja, na moj crno-beli svet. Završetak svoje psihoterapije sam doživeo kao rastanak sa starim dobrim prijateljem, poprilično neurotičnim, ali dragim. Postao sam smireniji, zadovoljan osećanjem da posedujem sebe u dovoljnoj meri. Uglavnom mi je išlo od ruke da udesim život po svom ukusu. Naravno, bilo je problema, napetosti, neslaganja sa onima koje volim, ali ne i velikih lomova, razočarenja, nerazumevanja sebe. Osećao sam da vladam svojim životom, da razumem ono što mi se dešava. Postao sam razuman i odmeren, činilo mi se isuviše ozbiljan i odrastao. Imao sam utisak da mnogo bolje razumem ljude nego oni mene. Preuzimao sam nekakvu roditeljsku ulogu, ulogu onoga koji daje, podučava, razume. Polako je, pored osećanja zadovoljstva i ispunjenosti zbog sposobnosti da dajem i dublje komuniciram sa ljudima, da im pomognem i pokrenem ih ka razvoju, u mene počelo da se usađuje i drugačije osećanje usamljenosti. Usamljenosti kakvu može osećati roditelj pored dece koju voli i kojoj se posvećuje iako ne očekuje da mu uzvrate na isti način. Takvi odnosi su, u izvesnom smislu, jednosmerni. Svako od nas ima potrebu da, bar ponekad, bude dete i da se, sa svojom ranjivošću i nevinošću prepusti u sigurne ruke onoga kome veruje i od koga očekuje da ga razume i prihvati. Kome ja da budem dete? Što više znaš, manje je onih koji razumeju više od tebe. Primati je, ponekad, teže nego davati. Nedostajalo mi je ono nepoznato: iščekivanje i osluškivanje tajnih znakova života. Otuđio sam se od svoje bajke. Od Boga u ljudima. Prekinuo sam osluškivanje svojih misli i osećanja i vratio se Željku. "Razmišljali ste o meni i upoređivali se sa mnom", ponudio sam mu da nastavi. "Da. Razmišljao sam o tome kako čovek može naći svoj mir. Kako ste ga vi našli. Verovatno svako ima vlastiti put, ali postoji i nešto univerzalno, neke tajne, zakoni. Ako vi znate bolje od mene, mogli biste da mi budete vodič. A možda je sve to stvar sudbine. Možda neki ljudi, jednostavno, mogu naći mir jer su predodređeni za to biološki, ili sudbinski... dano im je... ne znam, a drugi su osuđeni na večito traženje. Imaju drugačiju misiju. Da li mir znači da smo našli ono što smo tražili, ili da smo odustali od traženja i pomirili se sa nedostatkom. Osećam se kao dete koje postavlja beskrajna pitanja o svemiru. Možda mi ništa ne znamo baš zato što postavljamo pitanja. Ja tražim odgovore u knjigama. Povijam se kako vetar duva. Poistovećujem se sa likovima iz knjiga verujući da su oni našli neku konačnu istinu, odgovor. Onda vidim da je život nešto drugo. Ne stojim čvrsto na svojim nogama. Ponesu me nečije ideje. Mislim da se jede sve što leti. Oduševljavam se pa se razočaravam. Da li ste pročitali moje sveske?" Potvrdno sam klimnuo glavom. "Kao izgnanik iz raja, pokušavam da shvatim to što mi je Nada rekla. Za šta sam kriv? U čemu grešim? Vi ste bili u Nadinom svetu. Sada sam siguran u to. A možda je svaki čovek bio u njemu. Rekla mi je da je ovaj svet, svet zaborava. Neko se nikada ne seti da je bio tamo, jer ne uspe da nađe ključ koji otvara kapiju. Ni ja ne znam kakav je to ključ, kako sam ušao. Govorila je nešto o nevinosti. Da li je nevinost ključ? Rekla mi je da ću opet doći tamo. To me ohrabruje. Ali ne znam kada i kako. Ona će me potražiti ovde, ali kako ću prepoznati njen oblik? Samo pitanja... pitanja... pitanja... a nigde odgovora. Pitanja su ključevi pakla... ili možda raja... Ne znam da li se odgovori nalaze u ovom ili u Nadinom svetu. Moram da ih nađem ma gde bili. Nemam drugog izbora. Od vas očekujem da mi pomognete. Hoćete li?" "Hoću", odgovorio sam. "Pokušaću da vam budem od pomoći u vašem traženju. Ali, bilo bi dobro, mislim, da ipak malo bolje razjasnimo šta vi to hoćete da promenite kod sebe. Pomenuli ste nemir, ekstremne oscilacije raspoloženja, crno-bela osećanja, usamljenost... Da li je to ono što vam smeta, na čemu biste hteli da radimo?" Osećao sam da ću moći da analiziram i uradim nešto sa njegovim odnosima sa ljudima i samim sobom. Nadin svet mi je izgledao hermetičan, ekskluzivan, samo za njih dvoje. Tu nije bilo mesta za trećega. "Znao sam da će doći trenutak kada ćete tako postaviti stvari. Vi mislite da treba početi od kraja. Od posledica pada, onoga što se sada sa mnom dešava u ovom svetu nužnosti. Možda ste u pravu. Valjda vi bolje znate put. Trudiću se da vam verujem, da vas pustim da me tako nenametljivo vodite. To je vaš način, to već vidim. Iako ste govorili veoma malo, ipak sam imao utisak da znate šta radite i da me držite da se ne rasplinem. Puštate me da odlutam u mislima, a ipak me čvrsto držite. Vi imate ljubavnu gravitaciju. Ohrabrujete me da se prepustim jer ne moram ja da brinem i držim konce u svojim rukama. Potpuno mi je novo takvo osećanje, pogotovo sa muškarcem. Moji odnosi sa muškarcima su veoma površni. I sam pokušaj da verujem za mene je velika promena. To neće ići baš lako. Ali, nemam drugog izbora". Zastao je na trenutak, kao da se dvoumi da li da mi nešto kaže, a zatim nastavio: "Setio sam se nečega što mi se desilo juče pre nego što sam vas upoznao. Deluje mi kao predskazanje. Preksinoć nisam mogao da spavam. Ne znam zašto, osećao sam čudnu napetost kao da će se nešto dogoditi. Oko četiri sata po ponoći spakovao sam štapove i otišao na pecanje na kanal, znate onaj iza nasipa pored šljunkare?" Klimnuo sam glavom iznenađen. Da sam juče otišao tamo, kako sam i nameravao, Željko me ne bi zatekao u kancelariji. Da li je to bila slučajnost? Kao psiholog, razmišljao sam o tome da li je njegova priča o Nadi, paralelnom svetu, višim silama... samo fantazija, izbegavanje da se suoči sa sobom i odnosima sa stvarnim, materijalnim ljudima. Usred takvog razmišljanja uhvatim sebe kako se i sam pitam da li to neko odozgo povlači konce. Može li psihoanalitičar da veruje u čuda? "Bilo je toplo. Bez daška vetra. Bez zvukova. Kao da je sve začarano. Voda glatka kao staklo. Onako u polumraku, primetio sam jednog starijeg, potpuno sedog čoveka sa bradom koji je došao pre mene na moje mesto. Seo sam nekoliko metara od njega. Raspakivao sam štapove nestrpljiv da što pre počnem, iznerviran zbog zamršenog najlona. Nikada ne pripremim pribor kod kuće a posle se uvek nerviram što gubim vreme. Nekako sam se ispetljao, namestio mamac i zabacio udicu. Babuške su grizle kao lude. Trpao sam ih u čuvarku koja je posle sat vremena bila gotovo puna. Onda mi je malo splasnulo uzbuđenje i počeo sam da posmatram starca. On još uvek nije uhvatio ništa. Nije pecao na plovak, već je sva tri štapa zabacio na dubinsko, čekajući veliku ribu. Bi mi ga pomalo žao, ali sam u isto vreme osećao nadmoćnost i ponos. Čiča se, očigledno, nije nimalo uzbuđivao zbog svoje loše sreće i mog ulova. Sedeo je udobno na stolici, koju ja uvek zaboravim da ponesem pa posle žuljam dupe, i blaženo miran gledao u vrhove svojih štapova. Pribor mu je bio uredno smešten u ribarske plastične koferčiće sa pregradama, udice spremne, vezane u omču, da ne gubi vreme ako se neka otkine. Meredov pored nogu. Kod mene je sve bilo razbacano po rancu. Uvek bih pobesneo na sebe kada bi mi se udica otkinula, pa bih morao da je vezujem dok riba čeka. Držao je ruke spokojno na kolenima ne obraćajući pažnju na mene, a onda, iznenada, snažno cimnuo srednji štap, koji se savio kao da se zakačio za neki balvan. Lagano je privlačio ribu, zamarao je otpuštajući povremeno najlon, pa je opet bez žurbe vukao prema obali. Posle desetak minuta u njegovom meredovu se zakoprcao smuđ težak oko dva kilograma. Hteo sam da svisnem od zavisti. Moja čuvarka puna babuški nije mi značila ništa. Namestio sam mamac kakav je i on koristio, podesio olova kao i on na dubinsko, i zabacio, nepristojno, samo pola metra od mesta gde su bućnula njegova olova. Stavio sam zvonca na vrhove štapova i nastavio da jednim štapom pecam na plovak kako bih, dok ne zagrize neka smuđina, uhvatio još koju babušku. Čiča je, za narednih pola sata, izvukao još jednog smuđa, nešto malo manjeg, pa onda još jednog. Moje udice kao da su pale u bunar. Ni da pipne. Nisam mogao da izdržim. Prišao sam mu i upitao ga: "Kažite mi, molim vas, u čemu je štos. Imam isti mamac, isto sam namestio sve, zabacio pola metra od vas i, ćorak?" Kada je podigao glavu, u njegovim živahnim, dubokim očima nije bilo nimalo likovanja. Postideo sam se. Gledao me je svojim dobroćudnim, smernim pogledom nekoliko sekundi, a onda kratko odgovorio: "Sine, ja pecam samo smuđa". To me je pogodilo kao strela. Zahvalio sam se i krenuo zamišljen ka svojim štapovima. Čiča je ubrzo počeo da pakuje pribor, uredno stavljajući svaku stvar na svoje mesto. Bio sam iznenađen što odlazi kada mu tako dobro ide. Nisam odoleo da ga i to ne upitam. Odgovorio je ljubazno i kratko, kao i maločas: "Smuđu više nije vreme. Kasno je". "Ali, još ima šanse da naleti neki", nastavio sam, polazeći od onoga što bih ja uradio na njegovom mestu. "Može sine, može da naleti, ali nije to to. Sve ima svoje vreme. Ne treba biti alav". Otišao je i ostavio me da razmišljam o svom životu. Živim onako kako pecam. Nervozno, nestrpljivo, haotično, grčevito pecajući sitnu ribu i očekujući da krupna naleti kao dar. Bez ikakvih mojih priprema za nju. Nezasito. Bez poštovanja i zahvalnosti. Osećao sam se kao taj smuđ. Grabljivica koja, kad je uhvaćena na udicu, često crkne od straha dok je ribar vadi. Čovek u životu sve radi na isti način, sa nekim svojim stilom. Pomislio sam da je i starac došao iz Nadinog sveta da bi mi preneo poruku. Već sam počeo da verujem da je granica dva sveta pored vode. Popodne sam se našao kod vas. U jednom danu sreo sam dva čoveka od kojih mogu da naučim nešto. To nije slučajno. Nekome je, izgleda, stalo da uspem u svom traženju i šalje mi vodiče, znakove i poruke. Šalje mi ih bez moje zasluge. Kao milost. Osetio sam prisustvo Boga i video njegovo muško i žensko lice. "Lepa priča. Izgleda da se poruke mogu naći svuda oko nas ako smo spremni da ih prepoznamo". Željku je bila potrebna mudra muška figura kao vodič. Njegov svet su činile zatvorene dijade u kojima su postojali samo on i žene. Neodoljivo ga je privlačila harmonična dijada sa idealizovanim likom dobre majke, ispunjena okeanskim osećanjem stapanja. Ista čežnja ga je i plašila, preteći njegovoj individualnosti i potrebi za odvajanjem. Nisam želeo da preuranjeno diram u intimu tih odnosa, već sam se uhvatio njegove mlađe potrebe za ulaženjem u svet muškaraca, svet u kome ima mesta za trećega, drugačiju identifikaciju i rivalstvo, borbu za moć i "sive" svetovne odnose. Željkova pomisao da i starac dolazi iz Nadinog sveta, da mu Nada po njemu šalje poruku, delovala mi je ohrabrujuće. Ona ga je bodrila da se identifikuje sa muškarcem, idealom mudrog oca, učitelja, koji, ipak, sa majkom ima zajednički svet. Nasuprot tome stajala su dva sveta njegovih roditelja, povezana samo "čirevima na želucu". Nada mu nudi oca koji je sposoban da se odvoji, a ipak ostane spojen. Njegova majka je stalno uplašena da će joj sin propasti u životu, ako se od nje odvoji. Ona u sina projektuje svoje strahove od odvajanja i odrastanja. Otac – starac je u stanju da ulovi veliku ribu u životu, da ostane spojen sa vodom, koja je simbol majke, i, poštujući njena pravila, dobije dar. Ume i da stane kada "nije vreme za smuđa", da ne grabi grčevito i alavo kako bi dobio što više, upadajući tako u vrtlog simbiotične zavisnosti. "Izgleda da muškarci i odnosi sa njima postaju interesantni za vas". "Da. Rekao sam vam već da su moji odnosi sa muškarcima bili površni. Ja sam, u svojoj glavi, grubo delio muškarce na dva tipa: mačo folirante i pizde. Ni jedan ni drugi tip nisu ono što ja želim da budem. Mislim da ne spadam u ova dva tipa, ali ne znam kakav sam ja tip. Ponekad sebe zamišljam kao usamljenog strelca, vuka samotnjaka, nekog duhovnog ratnika, ali se češće osećam kao dečak izgubljen u svemiru". "Na osnovu čega svrstavate muškarce u tipove?" "Pa... prvi su, znate, one tipične muškarčine čiji je osnovni motiv kurčenje. To su oni koji većinu vremena provode popravljajući i budžeći svoje 'moćne makine', automobile ili motore koji su simbol njihove muškosti, razgovaraju o klubovima za koje navijaju i čija je pobeda i njihova, od toga im raste kita. Obuzeti su smišljanjem načina da se obogate, razmeću se svojom snagom. Oni veruju da su to osnovne vrednosti u životu. Ponekad im zavidim na njihovoj jednostavnosti. Kopirali su svoje očeve, ili su im očevi spadali u pizde pa se trude svim silama da dokažu kako oni to nisu. Ja nisam mogao da se poistovetim sa svojim ocem i tim muškim stereotipom. Mada... ko zna, možda sam pokupio od njega ono što se ne vidi. Moj otac nije baš tipičan. On je, verujem, u suštini dobar čovek, ali je zalutao u svojim traženjima verujući da je ta vrsta moći ono što će ga učiniti muškarcem. Ali, svakako nije pizda. On je neobičan čovek, povučen u sebe. Ćutljiv. Nikako nisam uspevao da mu se približim, da saznam šta misli, šta sanja. Valjda sam se hvatao za svoje fantazije o tome. Sećam se da smo, dok sam bio mali, bili bliski. Odvodio me je na posao gde je bio glavni. Pokazivao mi mašine... i uvek sam mogao da ponesem neku sitnicu kojom bih se hvalisao pred klincima iz dvorišta. Bio sam ponosan na njega i osećao da učestvujem u njegovoj moći. Sećam se čak i fizičke bliskosti sa njim. U retkim trenucima kada je bio slobodan igrali bi se 'tučke', rvali se, boksovali, prevrtali. Puštao bi me da pobedim tek kada bih se dobro namučio. Nedeljom sam učio da vozim auto sedeći u njegovom krilu i jedva dohvatajući kvačilo i gas. Ponekad me vodio na pecanje. Ne sećam se kako se sve to prekinulo. Kao da smo odjednom postali stranci. Odrasli muškarci koji se, čak i kada se duže ne vide, samo rukuju i retko poljube sa odstojanjem od bar pola metra. Ne znam kada sam ga zadnji put zagrlio. Zašto me je napustio? Kao da se plaši bliskosti. Ili sam, možda, ja napustio njega. To je strašno. Prekid linije večnosti koja spaja očeve i sinove, prekid predanja, lične istorije. Kao smrt". "Izgleda da vam je žao zbog toga". "Pa... jeste. Mislim da bih imao o čemu da pričam sa njim, da se nije tako učaurio. Samo kad se napije dopusti sebi da izađe iz te ljušture i onda satima priča. Sutradan, kao da sve zaboravi. Ni on nije siguran u svoju muškost. Valjda se zato plaši, luta. Mislim da je jako usamljen. Svi smo mi usamljeni. Nisam mogao da od njega pokupim taj muški stereotip, jer ni on nije bio ubeđen u njega. Ja sam želeo da budem muškarac, a ne karikatura muškarca kao one muškarčine ili pizde. Pizde su izobličene žene u telima muškaraca. Da bi žena bila žena potrebna je hrabrost. A da bi muškarac prihvatio karikirane ženske osobine kao osnovu svoje ličnosti – užasan strah. Tako gledam na stvari. I ja imam ženskih osobina, ali mislim da ne pokušavam da ih zatrpam kao sramotu. One mi, čak, daju osećanje nadmoćnosti nad muškarčinama. Ceo moj život se vrti oko žena. Bolje ih razumem, poznajem, osećam. Mogu da uđem u njihov svet. Ponekad osećam da su sve žene ovog sveta moje, da mi pripadaju, da znam njihovu tajnu. A opet ih se plašim na neki čudan način. To baš ne razumem". "Ženski svet vam je razumljiviji od muškog?" "Valjda je tako... ne znam. Žene su čudna bića. Imaju neku zagonetnu dubinu od koje me podilazi jeza. To muško, žensko je zbunjujuće za mene. Majci sam bio podrška i oslonac. Izgleda da sam verovao kako ja mogu da joj nadoknadim ono što joj moj otac nije pružao – pažnju, divljenje, da pohvalim njenu novu haljinu koju bi sama sašila, da je obradujem poklonom. Znao sam njene male tajne. Čuo sam je kako komšinici, uz kafu, govori da je sa njim samo zbog dece. To me je obavezivalo. Bilo bi mnogo jednostavnije da nisam morao da nadoknađujem njene bračne praznine, već da joj dajem samo ono što je moje. Postao sam njen šarmantni princ, trudio se da je zabavim, izvučem iz depresije. Sada znam da je to nemoguć zadatak za sina. Žena bez pravog muškarca je bogalj. Sećam se da sam imao suludu fantaziju da ću postati čuveni lekar, nobelovac, i izmisliti lek protiv te teške, neizlečive bolesti od koje je obolela moja majka. Ostao sam šarmantni princ i sa drugim ženama. Ali, ja želim da budem kralj svog sveta, a ne princ. Ne znam kako se dolazi do krune. Ima li, uopšte, muškaraca i žena na ovom ludom svetu? Ima li kraljica i kraljeva, ili su svi samo dečaci i devojčice, prinčevi i princeze koji se trude da dođu na presto svog života?" Pogledao sam na sat. Vreme za naš današnji razgovor je isteklo. Dogovorili smo se da se viđamo tri puta nedeljno i zakazali sledeći sastanak. Krenuvši kući, svratio sam do male prodavnice mamaca na keju, kupio crviće i gliste, nekoliko krupnijih udica, jer su mi se zalihe već smanjile, i otišao na pecanje. Na kanalu je bilo toplo, pomalo sparno kao pred kišu. Posmatrao sam kedere kako se praćakaju, praveći koncentrične krugove na mirnoj površini vode, i uhvatio sebe u potajnom iščekivanju da se odnekuda pojavi starac ili možda Nada. Posle nekoliko sati komarci su počeli da ujedaju, pa počeh polako da se pakujem. Upravo sam se sagao da uzmem poslednji štap kada se na udicu zakači krupan, debeljuškasti, zlatno-žuti šaran težak gotovo kilogram. Nisam očekivao šarana na glistu. Obično bi dolazio na mlad kukuruz ili "valjak", smesu koju nisam stigao da spremim. Radovao sam se ovom daru i osećao zahvalnost prema... ne znam kome. U povratku, ponovo sam razmišljao o Željku i njegovoj priči. DRUGI MESEC 15-17. SASTANAK Željkova jedina duža veza iz gimnazijskih dana bila je sa devojkom po imenu Vera. Po njegovim rečima, sve je počelo kao: "Susret između 'bitange i princeze'. Tada sam već stekao ugled velikog problema u školi. Nastavnici su govorili da ću postati probisvet ili genije. Pravio sam se važan pred društvom. Jednom sam, iz zezanja, potrošivši na to jednomesečnu zaradu od 'tezgi' sa bendom, odštampao desetak umrlica sa svojom slikom i srceparajućim izrazima žalosti porodice. Zalepio sam ih na staklena ulazna školska vrata i okolne bandere. Pojavio sam se dva dana posle toga sa urednim lekarskim opravdanjem i naivnim izrazom začuđenosti pri susretu sa preneraženim profesorima. Oni su bili bezuspešno pokušavali da stupe u kontakt sa ožalošćenom porodicom, da bi izjavili saučešće i raspitali se za datum sahrane. Roditelji su, naravno, bili na putu. Na opravdanju, koje je razredni starešina, srećom, samo letimično pogledala, u odeljku predviđenom za opis bolesti pisalo je rigor mortis". Želeo je da privuče pažnju i bude kažnjen. Prijalo mu je divljenje vršnjaka i status koji je sticao nestašlucima. Poruka je, ipak, bila upućena starijima. Roditeljima. "Nešto nije u redu. Potrebna mi je vaša pomoć". Upozoravao je svojim ludorijama. Niko ga nije čuo. Završavalo se opomenama, ukorima pred isključenje i smanjenom ocenom iz vladanja. Kazna je, najčešće, zataškavanje problema. "Dežurni problem škole se, tako, jedne noći, na rođendanu najbolje drugarice, spanđao sa učenicom generacije. Privukla me je svojim oreolom. Stidljivim pogledom iz polumračnog ćoška sobe. Lepo, nevino, pomalo bucmasto lice. Senzualne usne. Bujne grudi. Ta slika mi se urezala u sećanje. Pepeljasta ravna kosa koja je dopirala do pojasa. Obučena te večeri u smerno crvenu midi haljinu sa čipkastom belom kragnom, dozvolila je "bitangi" da raskopča dugmad i 'izgubila nevinost'. Bar je tako izgledalo". "Bar je tako izgledalo?" "Ma, ja sam tada bio kreten. Nisam ni sada mnogo bolji. Voleo sam da je zadivljujem. Da izigravam ratnika. Bio sam njeno otkrovenje. Odbegli anđeo. Imao sam ono što ona nije, smeo sam ono što ona nije smela. Kao na filmu. Pravi mačo heroj i zaštitnik. Slobodan. Prijalo mi je da vidim sebe kao cara u njenim očima. Tada još nisam bio zaljubljen u nju. Bila mi je draga... Kao nevina devojčica koju uvodim u tajne seksualnosti i života. Ja, iskusni muškarac, koji je prošao sito i rešeto. Ha, ha. Kako sam bio veliki. Dasa. Bitanga koja od svoje i prljavštine sveta čuva čistu princezu, sveticu. Otpratio bih je u pola devet u krevet, poljubio u čelo, pomazio po kosi i zaključao njenu fioku u svom srcu zlatnim ključićem. Onda bih, kao da sam neka druga osoba, mister Hajd, krenuo za drugim devojkama koje su služile za seks. Ona se nije bunila, iako je znala za moje avanture. Baš zato sam osećao krivicu. Opterećivala me je obaveza i mutila osećanja prema Veri". "Da. Vi ste i ranije znali kako se oseća žena kad muškarac švrlja". "Ranije? Aaa... vi mislite na moju majku. To mi nije palo na pamet. Pa jeste. Mi muškarci smo đubrad. Osuđivao sam oca, a posle činio isto. Kako se to prenosi kao šuga. Ali nije dugo trajalo moje gospodarenje situacijom. Jedno veče mi je drugar iz orkestra ispričao kako je bio sa Verom pre nego što je profurala sa mnom. Rekao mi je da mala nije baš tako naivna kao što se predstavlja i da voli 'one stvari'. Nisam ga dalje zapitkivao. Pravio sam se da mi nije mnogo stalo. Žene kao žene. Sve su iste. Ionako služe za zabavu. Ali, iznutra sam proključao. Pojurio sam da pronađem Veru nadajući se da će sve da porekne i da ću ja poverovati njenim rečima. I pored bogatog švalerskog iskustva, osećao sam se kao dečak koji više ne zna ništa. Sumnjao sam čak i u svoja sećanja. Da li sam stvarno video mrlju krvi na čaršavu one naše prve noći? Možda i tu postoji neki ženski trik da izgleda kao... Davio sam svoju sveticu beskrajnim pitanjima koja su išla do toga kada je prvi put dodirnula neko muško biće, poljubila mrsko muško stvorenje, da li joj je to značilo nešto, zašto... Vera je pobijala bilo kakvu intimnost sa tim majmunom izjavama kao: "Kako me je jebo, tako ga se i sećam... Pakostan je što sam ga odbila... Zar si ti slep, pa sumnjaš u ono što si doživeo sa mnom..." Crv sumnje me je nagrizao i pored želje da joj verujem. Opterećivala je moja ljubomora koja se graničila sa ludilom, ali joj je u isto vreme i prijala jer je bila dokaz da mi je stalo do nje. U stvari, tek tada sam se zaljubio u Veru. Nesigurnost, sumnja da sam naivan i prevaren, uzburkala je moja osećanja. Sad je u njenim rukama bilo nešto meni neophodno. Bio sam opsednut i predavao se demonu ljubomore i potrebe za posedovanjem. Puštao sam da me potpuno obuzme. Prekinuli smo druženja i viđanja sa bilo kim drugim, zaboravili na drugove i drugarice, samostalne izlaske, hobije... Svaki slobodan sekund koristili smo da bismo bili zajedno. Želeo sam da je potpuno posedujem. Svaki deo nje, misao, osećanje, želju... da ne ostavim nimalo prostora za trećega. Trošili smo besomučno svoju vezu ne štedeći je nimalo, vodili ljubav na nemogućim mestima, u podrumima, ulazima... u nemoguće vreme rizikujući da nas neko otkrije. Kao pauk sam pleo svoju mrežu. Begunac je sada postajao progonitelj. Vera je morala da zbriše. Tada nisam imao starca koji zna da nađe meru, da ne grabi. A i da sam ga sreo u to vreme, ne znam da li bih shvatio njegovu poruku. Možda se mora proći kroz to... proživeti svoje ludilo..." "Izgleda da mora", pomislio sam, prisećajući se svoje veze iz srednjoškolskih dana. "Kako to može da boli...!" Željko je nastavio: "Došlo je leto. Vera je otišla kod rođaka na severni deo primorja, a ja sam se priključio grupi starijih muzičara koji su dobili angažman u elitnom hotelu na južnom delu obale. Bezuspešno sam pokušavao da je dobijem telefonom nekoliko dana. Znate kakve su veze leti. Izbezumljen od napetosti i strepnje, seo sam na autobus i otišao da je nađem. Nisam znao tačnu adresu, već samo prezime rođaka kod kojega je letovala. Tražeći je po malom ribarskom mestu, sreo sam dva druga iz razreda koji su mi ispričali kako su je videli da se ljubi sa nekim studentom na plaži. Nešto je puklo u meni. Čuo sam kako se otkinulo. Čudno, ali osetio sam olakšanje. Bolje je znati da si prevaren, nego sumnjati. Sumnja ubija. Otišao sam do plaže da se uverim u to svojim očima. Ugledao sam je kako se u vodi prska sa nekim mladićem smejući se. Okrenuo sam se i otišao. Vraćajući se, bio sam očajan i besan. Razmišljao sam kako je ljubav stalna borba. Ako se čovek potpuno prepusti nekome, postaje mu dosadan, opterećuje ga. To je gubitak dostojanstva. Uvek su me jurile devojke od kojih sam bežao, a kada sam dozvolio sebi da se potpuno predam nekome, našao sam se u obrnutom položaju. Da li žene treba zezati da bi te volele? Zar i ja nisam isti? Zar i moja osećanja nije uzburkala ljubomora, sujeta, strah? To i nije predavanje nego posedovanje. Zar je nisam tako ugušio i oterao od sebe? Nije to prepuštanje nekome, nije ljubav... to je opasnost koju nosim u sebi... potreba za posedovanjem, zavisnost. Bio sam zbunjen. Zašto je sve tako komplikovano? Činilo mi se da postoje samo dva izbora: ostati slobodan, ne vezati se emotivno ni za koga, ili upasti u iscrpljujući vrtlog zavisnosti. Osetio sam se strašno umornim i zbunjenim tajnama ljubavi. Doneo sam odluku da mi se ovako nešto nikada više neće desiti. Tada se vezao čvor u mom stomaku. Povratak kući doneo je mučninu ponovnog susreta. Vera je bila izvan sebe, prestravljena gubitkom. Nije znala šta bi sa svojom slobodom. Želela je nazad i bila spremna da sve žrtvuje za to, čak i svoje samopoštovanje. Uloge su se ponovo okrenule, ali ja nisam uživao u tome. Oboje smo se osećali bolesnima i bili tužni što su naše bolesti uništile nešto dragoceno. Nisam mogao da podnesem njeno ponižavanje. To je i mene ponižavalo. Plašio sam se sebe i povratka u taj vrtlog ludila. Bes, strah i ogorčenost okrenuli su se u samouništavanje. Počeo sam da pijem, jer mi je piće, barem privremeno, razvezivalo čvor u stomaku. Želeo sam da se ubijem, ali nisam imao petlju. Ulazeći u rizične situacije sa žestokim momcima iz kraja, uspevao sam da namestim sebi nekoliko puta dobre batine od kojih mi je ostao mali šav iznad leve obrve i dva široka autograma pajsera u predelu bubrega. Pokušao sam da pobegnem od sebe ulazeći u bizarnu vezu sa dve sestre bliznakinje, uvrnute studentkinje muzičke akademije, pet godina starije od mene, poznate u kraju kao "sestre fiksovi". Što još bizarnije zvuči, zvale su se Vera i Nada. Bljutavi simbolizam. Kao da mi je neko nameštao igru. Preselio sam se u njihov stan bez nameštaja i prepustio besanim noćima zajedničkog pijančenja, orgijanja, i pušenja marihuane". To je bilo sve što je imao da kaže o ovoj vezi sa bliznakinjama koje se sećao kao kroz maglu. Onako usput, kao da to nije važna informacija, saznao sam da i Željko ima dve sestre bliznakinje, godinu i po dana mlađe. Kada sam, nespretno i preuranjeno, pokušao da uspostavim neku vezu podsećajući ga da je i njegov raskid sa Verom došao posle godinu i po dana, samo me je pogledao začuđeno i odgovorio: "Mislite da to ima nekakve veze?", zatim je promenio temu i usmerio razgovor u sasvim drugom pravcu. U ovom periodu, na samom početku našeg rada, Željko nije bio spreman da ulazi u dublje analiziranje i razumevanje svoje veze sa Verom. U toj vezi su ponovo probuđena i prenesena na Veru njegova duboko potisnuta osećanja napuštenosti i odbačenosti deteta od nepune dve godine, koje je dobilo žestoku konkurenciju i to u dva primerka. Otrgnut od simbiotične harmonije sa majkom, daleko pre nego što je za to bio razvojno sposoban, postao je "stariji i pametniji", a da nije znao ni značenje tih reči. Njegova "uvrnuta" veza sa sestrama muzičarkama bila je, verovatno, simbolični pokušaj zajedničkog oralnog unošenja majke gde je piće ili marihuana trebalo da zameni "dobru dojku", i gde je on bio mlađi. U isto vreme, ukazivala je na njegove incestuozne težnje prema sestrama. Četiri godine kasnije se setio kako ga je majka, posle rođenja sestara, tešila obećanjima da je samo jedna sika za seke, a druga je rezervisana samo za njega i niko ne sme da je dira. Kada je počela da se razvija njegova seksualnost, izmešala se sa ranijom, nezadovoljenom potrebom za telesnom bliskošću sa majkom. Glad za nežnošću, simbiotičnim stapanjem, Željko je, u odnosu sa ženama, nesvesno tumačio kao seksualnu glad. Na polju seksualnosti se bolje snalazio. Mogao je da manipuliše, vlada, poseduje. Tako je izbegavao da se oseća kao bespomoćna, napuštena beba. Kao dečak, postao je majčin "šarmantni princ" i imao doživljaj da je nešto posebno u njenim očima, da je njihov odnos specijalan, "čist". Ali, i u ovu obnovljenu idilu uvlačio se još jedan uljez, otac. Iako je dečak bio spreman da sve učini za majku, ona je, kao i sve druge žene, jurila oca koji je bežao od nje. Ljubomora (ili zavist) bila je njena bolest, a dete nije moglo biti lek. Zaključio je da žene treba zezati. Problem je jedino u tome što one tada više nisu interesantne. Tako se sve opet svodi na isto, samoću. Samoća je Đavolov ključ za dušu. Ovo je, svakako, veoma uprošćena slika, mozaik sa samo nekoliko kockica pomoću kojih se jedva može nazreti njen izgled. Iako Željko još nije bio spreman da se upusti u bolno razjašnjavanje svog odnosa sa majkom, koji u psihoterapiji obično i ostaje poslednja tema. Ipak je postao svestan jedne bitne odlike njegovih odnosa sa ženama: igre bežanja i jurenja. Žarko je želeo bliskost, ali se, u isto vreme, nje plašio kao Đavola. Plašio se zavisnosti koja ga otvara i čini povredljivim i opasnim. Osećao je da nema čvrste granice i da žene koje žele da ga poseduju mogu naći rupu u njegovom oklopu i oteti mu slobodu i individualnost. Rupa je bila upravo ta neutoljiva glad za nežnošću, sigurnim, bliskim odnosom koji je ekskluzivan. Snažno osećanje krivice činilo je njegove granice još propustljivijim. Zato je rezultat između njegovih suprotnih osećanja i potreba bio nula – nula, što je pak činilo da se i on oseća kao "dupla nula". Iako nije razumeo zašto je to tako, počeo je da shvata da se boji zapravo samog sebe, svojih suprotnih potreba. Potrebe za spajanjem koja, praćena ljubomorom i strahom od napuštanja, vodi u zavisnost, posesivnost, i potrebe za slobodom i razvojem nezavisnosti i individualnosti. Nije mogao da zamisli da se one mogu spojiti, ne uništavajući jedna drugu. Za njega je izbor bio ili, ili, biti ili ne biti. Crno-beli čovek je bio zastrašen. Sanjao je kako stoji: "... kao mali dečak, na stepenicama kuće u kojoj sam živeo do pete godine, i iskoračujem jedan korak napred, zatim se uplašeno vraćam nazad, pa opet korak napred..." Na pragu života bio je zakačen za svoj konflikt, koji ga je držao u začaranom krugu. Pokušavao je da ga reši srljajući u svoj strah. Završavalo se prestravljenim bežanjem nazad. Budio je u meni potrebu da ga uhvatim za ruku i, kao otac, prevedem preko praga. Ali... to ne ide tako. Zadovoljavanje nerazrešenih potreba iz detinjstva nije put koji će ih učiniti svesnima i razrešiti. Upravo suzdržavanje terapeuta da to čini otvara mogućnost da se takve potrebe prenesu na njega, analiziraju u zaštićenoj atmosferi, razumeju i razreše. To suzdržavanje može biti bolno za terapeuta, koji je samo čovek sa potrebom da sledi svoja osećanja. Morao sam da čekam. Priča o starcu mi je jasno govorila da Željko u sebi ima odgovor. Imao je svoju "bajku", svoju Nadu. Time što mi ju je otkrio i dopustio mi da u nju uđem, dao mi je šansu da mu pomognem. Bajka je najvažnija. Bez nje se ne može razumeti čovek koji traži. Analiza njegove prošlosti, odnosa, ličnosti... ne služe da se bajka razbije jer ona je suština bića koje traži. Smisao. Analiza ne može da objasni bajku, a i ne treba. Ona može pomoći da razumemo kako smo krenuli ćorsokacima i pogrešnim putevima, zašto tragamo pogrešnim načinima, zašto zaboravljamo svoju bajku i živimo neke druge iskrivljene priče. Bajka se ne tumači, kao što se ni Bog ne tumači. Ona je alfa i omega. Početak i kraj. U nju se veruje i ona se živi. Ako imamo sreće i hrabrosti. ĆASKANJE SA BOGOM Postajem užasno, grčevito ambiciozan. Ako je to prava reč. Nada bi mogla biti bilo gde, u bilo čemu, bilo kome. Tražim njene znake u odblesku nekog oka, pokretima, boji nečijeg glasa. Odakle da krenem, kako da je prepoznam? Osećao sam da je dobro poznajem, da smo jedno, a sada mi je tajna. Da sam ja Nada, kakav bih oblik izabrao za sebe? Nešto lepo u šta bih mogao da smestim svoju dušu. Samo šta? Lepu ženu? Sliku? Pesmu...? Šta god da stvorim, to je samo predmet. Slika, pesma, knjiga... nisu živa bića. Samo Bog može stvoriti biće. Može li Nada da bira? Ili možda postoje ljuske u koje može ući, koje je primaju, i one koje nisu njen broj. Da li, kada uđe u neku ljusku, oboji njen duh svojim bojama, ili ljuske imaju svoju volju kroz koju moram proći da bih došao do Nade. Možda nisu ni svesne Nade u sebi. Ona bi me prepoznala i bila bi sa mnom, ali šta ako ljuske to ne žele? U Nadinom svetu sve je bilo jasno. Njen svet je postojao zbog nas, nas dvoje jedno zbog drugog. Bili smo svemoćni ne znajući ni šta je moć. Nadin svet nije svet reči. One ga ne mogu opisati. Bože, da li da tražim ključ koji bi me vratio nazad, ili da tragam za njom u ovom zbunjujućem svetu? Da idem napred? Da li se negde zatvara krug večnosti kao ona zmija koja guta svoj rep? Nemam strpljenja! Želim je odmah! A šta ako ona želi da ja budem oblik u kojem bi mogla da stanuje u ovom svetu? Možda treba da menjam sebe. Možda mi starac pokazuje put jer ona govori kroz njega. Možda je i moj psiholog Marko u pravu. Ko zna. Ali, zašto mi, jednostavno, ne daju jasne odgovore? Kada bi mi rekli: uradi to i to, poslušao bih. Samo, šta ako su i starac i Marko obični, pametni ljudi, a ja im pripisujem posebnu moć i znanje tajne. Kako da potpuno verujem u to i da znam da je njihov put ispravan? Možda treba samo da verujem. Ne znam. Svi putevi izgledaju mogući, ali koji je pravi. Ne mogu da krenem svim putevima odjednom, a strašno sam nestrpljiv da bih isprobavao svaki. Dobiću žuljeve na mozgu. Osećam da negde duboko u meni postoji greška koju treba ispraviti ako je to uopšte moguće. Neko je fušerio kada sam stvaran. Da se pomolim Bogu? Ni to ne znam kako se radi. Iako me je baba učila kad sam bio mali. Moj Bog nije formalista. Probaću onako kako znam. Bože, šapni mi nešto! Boli me misao veća od glave. Boli me reč jalova i nemoćna da izrazi ono što osećam. Teraš me da mislim, da tražim... Što mi, jednostavno, ne daš odgovor, uputstvo za upotrebu života? A možda ga ni ti nemaš? Da li me uopšte čuješ? Mariš li za mene? Postojiš li, ili moje reči odlaze u prazno? Saberi haotične note moje duše u melodiju tebi ugodnu. Znam da sam nezahvalan. Verovatno u tome i jeste moj problem. Uvek hoću više, nešto drugo. Hoću sve. Mislim da mi pripada. Kao da si ti meni nešto dužan, a ne ja tebi. Ali, ja samo hoću svoju Nadu. To je za mene sve. Zar je to previše. Zar stvarno preterujem? Pa tražim nešto što sam već imao, što je bilo moje. Da li je moguće da je život kao ona stara jevrejska kletva "dabogda imao, pa nemao". Da li čovek može biti neskroman i nezahvalan ako želi samo ono što je već imao, ne otimajući pri tome nikome ništa, ne uzimajući ništa tuđe? Čudno je to kako prvo dobijemo dar bez ikakvog truda. Kao da nam pripada sam po sebi. A onda ga izgubimo, ne znajući kako. Kao da je neko izbrisao gumicom naše sećanje. Međutim, uvek ostane čudan osećaj da smo izgubili nešto dragoceno, možda u nekom drugom životu, i da to moramo ponovo naći. Oni koji, kao ja, ponovo uđu u Nadin svet i ponovo osete šta su izgubili, nemaju drugi izbor. Sve ostalo postaje bleda senka ispunjenosti. Dolaze beskrajna pitanja i traženja. Sizifov trud da se ponovo dobije ono što smo već imali, da se sazna nešto što smo već znali, da budemo ono što smo već bili. Ko se to igra sa nama? Bože, ti ili si veliki sadista ili veliki mučenik kao i mi. Ili sam ja nadobudna budala koja svojim malim prepotentnim umom pokušava da objasni nešto što je iznad njega. Ljut sam, jebi ga! Daj mi neki zadatak koji mogu da rešim. Ovako uvek ispadnem glup. Što i jesam. Da li je kriv zadatak ili ja? Neću više ni da pišem. Ne. To sam do sada obično i radio. Kada sam ljut što mi ne ide, odustajem. Neću da odustajem. Ovoga puta idem do kraja. Kad su jednog poznatog trkača formule jedan pitali kako to da uvek stiže prvi, u čemu je tajna, odgovorio je jednostavno: "Ne kočim". Neću da kočim. Ništa mi drugo ne preostaje. Šta je privlačno pravoj ženi? Ženi u kojoj bi mogla stanovati moja Nada. Verovatno pravi muškarac. Još kad bih znao šta je to. Saznaću. Krenuću svim putevima koje vidim. Plaši me moja suluda ambicija, ali ne vidim drugi izbor. Zvuči mi kao da hoću da budem Bog. Možda je on jedini pravi muškarac. U odnosu na njega svi izgledamo kao oplođene žene u porođajnim mukama. A zašto ne bih bio Bog? TREĆI MESEC 25. SASTANAK Snovi su zagonetke, rebusi koje postavljamo sami sebi, a čini nam se kao da to radi neko drugi. A možda i nije tako. Možda nam ih On šalje kao znake, opomene, predskazanja... govorom koji razume naša duša. Neki deo našeg uma ih posle šifrira i pretvara u zagonetke. Snovi su me uvek zbunjivali. Kada sam završio svoju psihoterapiju (završio samo utoliko što sam osećao da mi više nije potrebna pomoć terapeuta, da mogu sam da nastavim proces istraživanja sebe), u starom notesu sam pročitao opis sna koji sam sanjao na samom početku terapije. Bio sam zapanjen saznanjem da su u tom rebusu, postavljenom na "otvaranju igre", bili svi odgovori koje sam tražio mučno analizirajući sebe, svoje odnose, izvrćući stomak naopačke punih sedam godina. Ja sam bio taj koji je sanjao, onaj koji je, možda, postavio rebus, a i onaj koji je rešavao svoju zagonetku kao da ništa ne zna. A znao sam sve od samog početka. Čovek je čudo. Negde u nama kriju se sve tajne i iskustva čovečanstva. Mi smo riznica, samo nam nedostaje ključ. Što više upoznajem i razumem ljude, sve su mi veća tajna. Kako starim, postajem sumnjičav prema dovoljnosti racionalnih objašnjenja. Splašnjava moje zadovoljstvo razumnim razobličavanjem starih misterija i zapahnjuje me miris novih tajni, većih od misli. Neki snovi mogu da, u samo nekoliko scena, sažeto, na svoj simboličan način, ispričaju suštinu čitave životne priče i prikažu osnovnu životnu poziciju osobe koja sanja. Prvi san koji mi je Željko ispričao bio je jedan od takvih. Uvodna scena odvija se u staroj kući, u jednoj varoši u unutrašnjosti. U njoj je živeo do polaska u srednju školu kada se cela porodica, zbog očevog posla, preselila u grad. "Sedim za pianinom koji sam dobio od oca za dvanaesti rođendan, a pored stoji mladić, pevač u mojoj grupi. Čekamo jednog afirmisanog kompozitora i producenta koji treba da čuje neke naše pesme i pomogne nam da snimimo ploču i postanemo slavni. Majka i sestre su u kupovini i stići će svaki čas. Napet sam jer ne želim da majka bude tu kada kompozitor dođe. Tu se završava slika. Druga scena je u stanu u kome sada žive moji roditelji. Pre nekoliko meseci sam iznajmio sebi garsonjeru i ne živim više sa njima... U kuhinji se nalazi pevač jedne poznate domaće grupe koji se pročuo po skandalu na televiziji. U emisiji koja je išla uživo pokazao je publici ispružen srednji prst sa dva savijena prsta levo i desno, poručujući im tako 'evo vam kurac'. U mom snu, imao je rupu ispod pupka iz koje je curila krv. To sam, u stvari, bio ja. Scena se premešta u dnevnu sobu. Tamo su neki ljudi, stranci. Ja sam mali dečak u velikim gaćama. Iz rupe ispod pupka curi mi krv i sliva se u gaće. Svi se prave kao da ništa ne primećuju. Shvatam da moram sam sebi da pomognem, ustajem i krećem prema kupatilu. Sada sam opet veliki. Pojavljuje se moja majka, hvata me pod mišku i, kao ranjenika, vodi do kupatila. Dolazimo do noše, u stvari, do WC šolje. Izbacujem ogromnu količinu neke zelene mase. Na majčinom licu gađenje. Osećam da mi ona nije od pomoći. Bespomoćnija je od mene. Ja moram da vodim računa o njenim osećanjima, umesto da ona meni pomogne. Kažem joj da izađe jer mogu sam da se brinem o sebi. Ponovo se nalazimo u kuhinji i sedimo kao da se ništa nije desilo. U sledećoj sceni sam sa svojim sestrama. Dok padamo u nekakav bunar, držim ih ispod mišica kao bebe. Osećam se odgovornim za njih. Razmišljam o tome šta će majka reći ako im se nešto desi. Plašim se. San se završava u nekoj fiskulturnoj sali ili kuglani. Nalazim se na plafonu sedeći na ivici nečega. Gledam dole u paničnom strahu da ću pasti. Dijafragma mi se skvrčila kao pržena govedina. Mučnina. Dole su demoni. Čudovišta u obliku malih nabijenih ljudi rušilačke snage, sa pogledima punim ubilačke mržnje. Oni se kreću strašno brzo, uništavajući sve na šta naiđu. Zaleđen od straha, pitam se da li ću morati zauvek da ostanem gore". Ovaj san ima više slojeva i više značenja. Vraćali smo se na njega kad god bi Željko otkrio da neka scena ili njegov deo imaju novi, dublji smisao i još neko značenje osim onog koje je već znao. Tako je postepeno otkrivao nove poruke koje su zadirale sve dublje u njegove odnose i u najranije faze njegovog detinjstva. Zamolio sam ga da mi kaže sve što mu pada na pamet u vezi sa snom, bez obzira kako mu neprikladne, nevažne ili glupe izgledale misli i osećanja koja se pojave. "Kuća je imala podrum u kome se moglo naći svašta. Voleo sam da istražujem po njemu sa golicavom radoznalošću praćenom uzbudljivim strahom. Kao što sada, sa vama, kopam po podrumu svog nesvesnog. Nalazio sam zaboravljene stvari, stare igračke, slike, alatke, raznorazne drangulije koje sam ranije skupljao, pa onda zaboravljao na njih i ponovo se radovao kada ih otkrijem. Tu je bila sakrivena moja prošlost. Jednog dana je sve to nestalo. Podrum je raščišćen i stvari su pobacane. Niko me nije pitao da li želim da nešto zadržim. Osećao sam da je, sa tim skrivenim blagom, nestao i deo mene. U životu sam kasnije često imao slično osećanje kada bih dobio nešto što sam smatrao dragocenim i do čega bi mi bilo stalo: strepnja da će pre ili kasnije to nestati. Ništa što volim ne mogu trajnije da imam. Ukrali su mi prošlost. Život je traganje za izgubljenim blagom. A ipak, taj klavir koji sam dobio od oca, još uvek je tu. Na dirkama su ugravirani moji snovi, ambicije, nade. Nije mi padalo na pamet da tražim klavir od oca. Nisam ni znao da se nešto takvo može imati u kući. Niko u familiji se nije bavio muzikom. Niko koga sam poznavao nije imao klavir. Kako je ocu to palo na pamet, ni dan danas mi nije jasno. Nas dvojica smo povezani na neki čudan način. Tek, jednog jutra sam se probudio i ugledao ga kroz odškrinuta vrata u dnevnoj sobi. Uštinuo sam se za obraz, misleći da sanjam. Kada sam se uverio da sam budan prišao sam mu pun strahopoštovanja i oprezno spustio ruke na dirke. Otvorio se novi svet. Osećao sam da su te crno-bele stepenice moj put ka nebu. Kompozitor koji je trebalo da dođe bio je pet, šest godina stariji od mene. Poštovao sam ga zbog sposobnosti da svoj talenat uobliči u formu koja dopire do onih kojima je namenjena, a ne pretvara se u kič. Cenio sam i njegovu sposobnost snalaženja u socijalnim relacijama, kontaktu sa medijima, svetom biznisa. Umeo je da svoje snove pretopi u realnost, a da ih usput ne izda u trci za slavom. Do tada se nisam trudio da razvijem tu sposobnost kod sebe. Svirao sam za svoju dušu. Nisam imao petlju da idem do kraja i obučem svoje snove u ruho vidljivo drugima. Onda su podložni sudu tuđeg mišljenja. Bio sam lenj. Kao da sam želeo da se moja osećanja, bez truda, sama pretoče u nešto lepo, čemu bi se svi divili i zbog čega bi me voleli. U borbi umetnika sa formom, u strpljenju da se snovima da ovosvetski oblik, ogleda se njegova ljubav. Umetnost je ruho duše. Zato mi je prijala saradnja sa takvim čovekom. Želeo sam da učim od njega i u isto vreme mu zavideo. Zavist je prokletstvo koje uništava naš odnos sa onima koji imaju ono što želimo i spremni su da nam daju. Setio sam se odlazaka sa ocem na posao. Bio sam ponosan na njega jer je bio glavni. I na sebe, u časovima kada smo nas dvojica nešto radili zajedno. Želeo sam da budem kao tata. Naslednik i njegov produžetak. Kasnije nismo više ništa radili skupa. Tata je stalno bio odsutan i radio neke poslove koje nisam mogao da razumem. Nisam više želeo da budem kao tata, niti sam znao kakav je tata. Ostalo je, ipak, sećanje na to kako je lepo biti koristan pomoćnik i učenik nekoga ko ume i želi da to prenese svom produžetku. Da li takva nesebičnost traje samo dok smo mali i dok se divimo velikom tati, a kada odrastemo i ojačamo nužno postajemo rivali koji se bore za svoju teritoriju? Moj put i put mog oca su, naizgled, veoma različiti. Dve različite teritorije. Da li je baš tako?... Zašto nisam želeo da majka bude tu kada dođe kompozitor? Pada mi na pamet da sam, u periodu puberteta, bio veoma grub prema njoj. Imao sam potrebu da je ponizim. Sada mi je krivo zbog toga. Sećam se da je volela da sluša kada sam imao časove klavira kod kuće. Izbacivao sam je iz sobe, govoreći kako me dekoncentriše, a ionako ništa ne razume. Majka je, međutim, osim mene, jedina u porodici imala sluha i volela da peva. Jadna moja majka. Baš sam bio kreten. Kako je teško biti roditelj. Za sve si kriv. Biti roditelj je herojski čin. Ja nemam hrabrosti za to". Mnogo kasnije, pred sam kraj terapije, setio se vremena kada mu je majka melodičnim glasom pričala priče pred spavanje i uspavljivala ga pevajući mu uspavanke. U ovom momentu ta bliskost sa majkom i harmonični trenuci njihovog ranog odnosa bili su duboko potisnuti i pokriveni. Čežnja za takvim odnosom i osećanjima prenosila se na druge, idealizovane žene. Na majku je bio ljut, ali se osećao krivim zbog toga i trudio se da se iskupi stavljajući na svoja leđa teret brige o sestrama, majčinom zdravlju, bračnim problemima. Tako je zamenjivao uloge. On je bio njen roditelj. "Moj odnos sa majkom je tako zamršen, da mi je muka od pomisli da ulazim u to. Ona je svedok moje greške. Žao mi je majke. Kao da u našem odnosu ima nešto što se ne može ispraviti, a niko nije kriv. Nešto tužno. Praznina koja nas razdvaja... Pada mi na pamet... ne znam kakve to veze ima sa snom. Valjda ta zelena sluz koju izbacujem... Bljak. Prošle godine na jezeru video sam kako se udavio jedan mladić. Kada su pokušali da ga ožive i ispumpaju mu vodu iz pluća, na usta i nos je počela da mu izlazi zelena sluz. Čitao sam u jednom pedijatrijskom priručniku da bebe kake zeleno kada su gladne. Ima li to veze sa onim gadnim zelenim što izlazi iz mene i čega se majka gadi? Da li se to ona gadi moje gladi? Potrebe za njom. Ili se ja sam gadim svoje gramzive potrebe pa optužujem majku? Kako vi možete da slušate ovakve stvari? Za to treba biti mazohista. Da li ovo raspetljavanje čvorova u sebi mora biti baš tako mučno? Osećam da sam ljut i na vas. Kao da hoćete da me mrcvarite. Uvodite me u nešto znajući da će mi biti loše od toga... a ne možete da me utešite..." Ćutali smo nekoliko sekundi. "Osećate da se i meni gade vaša osećanja. Da ne mogu da izađem na kraj sa onim što izazivate u meni; a navodim vas...?" "Muka mi je. Možda projektujem, pripisujem vama svoje gađenje. Hajde da ne pričamo sada o tome. Povratiću. Ni ja ne mogu da se nosim sa time. Moram sam. Moram sam..." Zatvara oči. Stomak mu podrhtava. Stavljam svoju ruku na njegov stomak. Osećam, ispod majice, da je hladan. Smiruje se. Ćutimo nekoliko minuta. Tužan sam. Otvara oči i zauzima sedeći položaj. "Lakše mi je kada vas ovako gledam. Da se ne izgubim. Imam potrebu da držim stvari pod kontrolom. Tako je i u životu. Ne podnosim da zavisim od bilo koga. Lakše mi je kada sam ja potreban drugima. Kada oni zavise od mene. I prema sestrama sam se ponašao kao roditelj. Meni nije potreban niko na takav način. Kakva grandiozna laž. Bolna je bespomoćnost onoga koji traži. Ja to znam i osećam obavezu da dajem ono što mi je samome potrebno. Iz mene samo nešto izlazi i prazni me. Kao u snu: krv, ogromna količina neke zelene sluzi... Glad. Ja sam gladan. Ne fizički. Kakvo glupo obrtanje. Gladnica traži gladne da se zalepe za njegovu sisu... Da prikrije svoju glad i pravi se važan... Da li to želim da izazovem kod publike kada sam na sceni? Divljenje i zavist? Kakva zbrka. Hoću li ja moći ovo da raspetljam?" "Verujem da hoćete. Sada to deluje kao zbrka i zbunjuje vas. Ipak, krenuli ste ka nečemu. Kretanje daje više šansi za uspeh nego ledeno osećanje iz vašeg sna gde se svi prave da je sve u redu". "Da. Svi su se pravili da ništa ne primećuju, kao da se ništa nije desilo. To je tipična atmosfera u mojoj porodici. Ne talasaj. Ne iznosi prljav veš. Da se ne udavimo u sopstvenim govnima. Možda sam zbog toga imao potrebu da pravim sranja. Da razbijem ćutanje, pa makar mi se obilo o glavu. Moji roditelji nisu prazni ljudi. Ali, kao da postoji neka zavera ćutanja. Porodična tajna. Prećutni dogovor. Ko se drzne da ga prekrši... A ja sam stvoren da budem crna ovca..." "I opet zaključite da morate sami i da možete sami..." "Pa zar može drugačije? Zar nismo svi sami?" "Da ne verujete da može i drugačije, ne biste ni pokušavali sa mnom". "U pravu ste. Mora da postoji način da se ispravi ta stara greška u meni. Ali, plašim se. A ne znam čega... Valjda da se nešto ne ponovi". Njegova Nada je znala da je nevino prepuštanje ključ koji otvara kapiju. Strah i nepoverenje su kao heruvimi preprečivali put ka drvetu života. Kulise preuranjene, nezrele i prinudne samostalnosti sakrivale su bol izdaje. Morao je dobro da se uveri da ovaj put neće biti izneveren, da se onaj kome se prepusti neće uplašiti, gaditi, biti bespomoćan; da neće biti ophrvan svojim problemima, tražiti od njega da mu bude roditelj, niti ga zavoditi, da će moći da izađe na kraj sa njegovim i svojim osećanjima, i imati za to vremena. Razumeo sam ga. Prošao sam sličnu muku. Opredeljenje za psihologiju i posao psihoterapeuta omogućavalo mi je da zadržim bezbednu poziciju onoga koji je potreban drugima i ostvarim neku bliskost sa ljudima ništa ne tražeći od njih, ne otvarajući se previše. Preporuka za bavljenje psihoanalitičkim metodom, prema kojoj terapeut treba da bude tabula rasa, prazno platno na koje klijent projektuje svoje fantazije i te projekcije postaju materijal za analizu, dušu je dala da se iza nje sakriju osobe sa problemom otvaranja i traženja, prepuštanja, u krajnjoj liniji poverenja uopšte. Dugo vremena sam pogrešno razumevao ovu preporuku, iako sam intelektualno znao šta ona zapravo znači. Kada sam konačno u svojoj terapiji prestao da sve držim pod kontrolom i dozvolio svom terapeutu da se brine o meni, osećao sam da se raspadam u paramparčad, da ću umreti. Srećom, imao je ko da me pokupi i da mi pomogne da ponovo sastavim mozaik sopstvene ličnosti tako što ću raštrkane delove zalepiti mnogo jačim lepkom – integritetom. Sa Željkom se dešavalo gotovo isto. Požurivanje bi samo pojačalo otpor. Nisam ga prerano suočavao sa ovim osnovnim, karakternim načinom izbegavanja, jer sam na svojoj koži osetio da se ne može napustiti stara odbrana dok njeno mesto postepeno ne zauzme nešto novo. On je, kao i ja ranije, bio "dobar klijent". Uvek je sam analizirao svoje otpore, snove, pre nego što bih ja imao potrebu da bilo šta kažem. Preuzeo je ulogu terapeuta, što i jeste osnovni cilj analize. Imao je inicijativu, grizao. Bilo je milina raditi sa njim. Lepo je imati dete koje hoće da odraste, bude veliko i sve radi samo. To je, verovatno, mislila i njegova majka. Ali upravo tu je i bila srž njegovog problema. Sve je radio sam. Ne iz samostalnosti, već iz straha da poveri svoju nevinost drugom ljudskom biću. Tako je, nužno, u ovom svetu ostajao sam. Poslednja slika sna je odgovor na pitanje čega se on toliko plašio ako padne, ako ispusti superiornu poziciju samokontrole i kontrole odnosa sa drugim ljudima. Pitao se da li će morati zauvek ostati gore, u glavi. Fiskulturna sala simboliše njegovo telo. Strah od padanja je strah od osećanja koja predstavljaju oni demoni nabijeni rušilačkom snagom. Oni bi razorili njegove "korektne" odnose, razneli sve u paramparčad, pa i njega samoga. Demoni su dole, u njegovom stomaku, vezuju ga u čvor, piju mu krv i životnu energiju. Nju mora da troši kako bi ih držao potisnute i okovane u podrumu podsvesti kao Baš Čelika. Njegova seksualnost je "kastrirana". Krv iz stomaka curi u gaće, njegovi problemi vezani za rani odnos sa majkom utiču na kasniji razvoj seksualnosti. On nije kastriran u penisu. Penis funkcioniše odlično. Potencija je na nivou. Uvek spreman. Kastriran je u stomaku. Stomak je izvor seksualnosti, neka vrsta kondenzatora u kome se osećanja skupljaju, rastu, i odatle se šire. Seksualna osećanja, ljubav, nežnost... iz stomaka se razlivaju po celom telu i dovode do osećanja topljenja i ispunjenosti. Ali šta ako je stomak vezan u čvor? Prvo, ne mogu se akumulirati, nema mesta, što je često uzrok problema prerane ejakulacije. Osećanja se doživljavaju kao višak, neprijatna tenzija koja se mora izbaciti preko penisa. Telo ostaje prazno i tužno kao "svaka životinja posle koitusa". Ne verujem da su životinje tužne posle koitusa. One su smirene. Ova izreka je, mislim, projekcija našeg doživljavanja. Đavoli haotičnih osećanja su pretili usamljenom egu. Tek negde u šestoj godini analize, Željko je odustao od odbrane da sve mora sam. Tada je došlo do pravog raspada sistema i, kako se kaže u psihoanalitičkoj teoriji, regresivnog ponašanja, vraćanja na raniji nivo. Demoni su počeli da zauzimaju svest. Ali, o tome ću pisati kada dođe na red. SISAVAC Upisao sam muzičku akademiju. Do sada sam mislio da mi nije potrebna. Mislio sam da sam operisan od ambicije. Ali nisam. U stvari sam vrlo ambiciozan čovek. Ali ne u tome da želim da postanem moćan ili popularan, poznati muzičar, javna ličnost ili slične gluposti. Moja ambicija je estetska. Želim da budem dostojan svog ideala. Da napravim ljusku dostojnu Nade. Možda je to iluzija. Možda ne znam kakva treba da bude ljuska da bi Nada ušla u nju, ali šta mi preostaje nego da verujem svojim osećanjima, da verujem da je ona slična meni, da bi učinila isto što bih i ja da sam ona. Možda smo nas dvoje jedno biće razdvojeno nekim nepoznatim silama, nekim zakonima koje ne poznajem. Želim da verujem u to jer bih, upoznajući sebe, upoznao i nju. Zar nije Bog stvorio čoveka prema svome liku i postavio pred njega zadatak da ponovo rodi Boga u sebi. Možda je Nada Bog. Njegova ženska strana. Želim da stvorim nešto savršeno. To je moj motor, moja pokretačka snaga. Ja sam čovek hronično zaljubljen u svoju Nadu, u ideal lepote. Zato želim da učim. Ne dolazi sve samo od sebe. Moj talenat, sluh, osećaj za lepo, nisu više dovoljni. Oni jesu osnova, ali da bih stvorio formu, ljusku koja odgovara, potrebno je mnogo znanja, veštine, zanatskih umeća, strpljenja. Dužan sam da poštujem darove koje sam dobio. Moram da se naučim strpljenju i da verujem u ono u šta želim da verujem. Možda bi mi samo učenje i traženje donosilo mnogo više zadovoljstva kada ne bih bio tako nestrpljiv. Ali takav sam. Šta mogu. Strpljenje nije stvar odluke. Nestrpljenje živi u stomaku, a strpljenje u grudima. Valjda zato neki ljudi puše kad su nervozni i nestrpljivi, jer duvan ispunjava grudi, stvara takav osećaj koji liči na strpljenje. Moje nestrpljenje je progonitelj i pokretač. Ono je kao neka beba puna energije, koju realnost ne interesuje. Oseća da nešto želi i hoće i tu je kraj. I tako postaje Đavo, sisavac koji mi kvari zadovoljstvo. Namćor koji mi i daje i uzima. Moram biti strpljiv sa svojim nestrpljenjem. Ne znam da li je glup moj sisavac ili moja glava. U njihovom odnosu postoji neka greška. Sisavac ne razmišlja, a glava mnogo filozofira. Možda mi je mali glupi, baš zato što ne razmišlja, neki putokaz, ma koliko njegov način bio pogrešan. Glava ume da laže telo. Ona izmišlja istine, ali ne uspeva da ga prevari. Ponekad je tako glupa da pokušava da nametne svoju laž. Razmišljanje može da zavede. U mislima je sve moguće, svemu se da izmisliti razlog i opravdanje, smisliti nekakva filozofija, metafizika, kobajagi životni stil. Moje nestrpljenje me tera da tražim i ne postavlja pitanje smisla traženja. Ono zna, koliko god da je tupavo. Moj razum smišlja razne teorije i postavlja pitanja vere i smisla. Tako sam, kao mali Đokica čuveni filozof, začetnik nove filozofske škole "Tupikurejaca", počeo odavno da razmišljam o sudbini. Šta ako je sve već određeno. Pokušao sam da nacrtam sudbinu, prvo jednu malu sudbinu. Zamislio sam da sam ja, kobajagi, mali bog koji se igra plastelinom i stvara svet. Da sam ja bog i da sve znam, znao bih i šta će se desiti u sledećem trenutku, jer je on određen onim što se dešava u ovom trenutku. Sve što se dešava ima svoj uzrok, sve je posledica nekog uzroka. Mi obični smrtnici ne možemo znati sva kretanja koja se dešavaju u jednom trenutku vremena, kao ni veze između tih kretanja, zakonitosti na osnovu kojih je sve povezano. Zato smo izmislili pojam slučajnosti koji koristimo onda kada ne znamo uzroke i povezanosti. Ali to ne znači da sledeći trenutak, posledica, nije određen prethodnim trenutkom, uzrokom. Ako se može tačno predvideti budućnost, onda je ona određena. Mi imamo iluziju slobodne volje, izbora, našeg uticaja na sudbinu, zato što nemamo znanje. Možda je slobodna volja samo šarena laža koju je čika Bog dao ljudima da se igraju Boga. Šta mu je to trebalo? Mora da je detinjast. (Izvini, i oprosti smrtniku. Ti si mi dao i smisao za bezobrazluk). Možda se igra a možda ni on nema slobodnu volju, možda zamišlja da je ima. Ako Bog nije mali, nego veliki Đokica, (u šta verujem), ako ima slobodnu volju, ako njegov sledeći trenutak nije određen prethodnim uzrocima, moja teorija pada u vodu. Možda on izmišlja odnose između uzroka i posledica kako mu se hoće. On nije rob nužnosti kao pali, materijalni čovek. I u umetnosti ima nekih pravilnosti, pa je, ipak, njena suština neuhvatljiva. Bog je najveći multimedijalni umetnik. A šta ako ne postoji vreme? Ako se sve već desilo a samo naša svest, kao neki kompjuter kada očitava informacije jednu po jednu, registruje svako sledeće dešavanje i to tumači kao vreme. Možda sam ja već našao svoju Nadu u "budućnosti" ali moj "kompjuter" nije još registrovao taj "fajl" jer je napravljen tako da ne može da sve primi odjednom, nego ide redom od nekog svog "početka". Šta ako je vreme okruglo? Što nemam neki bolji kompjuter! Ako sam je našao da se smirim i da čekam da to shvatim, ako nisam, da se pomirim sa sudbinom ili da umrem. Ma, koj' će mi moj takav kompjuter. To je Đavolja sprava. Moj sisavac je ipak pametniji. On mi naređuje bez mnogo filozofiranja: "Daj ne seri, nego traži! Gladan sam, lenjoguzi majmune!" I šta da mu radim? Tražim. Budala se ne dvoumi. Bar neko u meni zna jasno šta hoće. To poštujem. Napravio sam konačno nekoliko stvarno dobrih pesama. Jedna je posebna. Dok je slušam, mogu, na trenutak, da vidim Nadin lik kako me gleda sa divljenjem. U pozadini su flaute kao eho predivnog ženskog glasa koji me doziva iz daljine. Jedva čekam da je snimim sa orkestrom. Samo, da li će u studiju zvučati isto kao u mojoj glavi? U mojoj glavi boju i ritam daju moja osećanja. Čujem taj zvuk. Moje telo je njegov rezonator, vibrira kao struna. Kako da momcima iz grupe prenesem te vibracije? Kako da vibriraju kao ja? Možda bi pesma, i kada bi drugačije zvučala zbog njihovih vibracija, bila dobra. Možda bi se dopala publici. Ali ja želim da zvuči baš ovako kako je čujem u glavi i nikako drugačije. Želim da Nada prepozna moje vibracije, da pronađe mene, da eho mojih nadanja odzvoni u uhu i srcu neke žene i probudi Nadu u njoj. Možda sam sebičan, sujetan, ljubomoran. Pa šta. I Bog je ljubomoran. Ovu pesmu ne dam. Ona je posvećena samo mojoj Nadi i ničijoj drugoj. Mora da zvuči baš ovako, ili nikako. Napisaću aranžmane i cepidlačiću bez popuštanja. Ako ne bude zvučala baš kao u mojoj glavi, uništiću snimak i pokušati ponovo, drugi put, sa nekim drugim ljudima. Zašto je to pretvaranje iz jednog u drugi oblik tako teško? Ispaštamo li neki stari greh kroz taj tragični nesklad između stvaralačke zamisli i njenog rezultata? Koliko li samo divnih dela nije videlo ovaj svet zato što oni u kojima su se rodila nisu imali istrajnosti, znanja, marljivosti, strpljenja i, na kraju, hrabrosti da se porode. Nisu mogli da podnesu tu strašnu i veličanstvenu degradaciju ega koji shvata da je samo instrument nečega većeg od sebe. Da podnesu osećanja bremenite žene oplođene Duhom svetim. Kako bi bilo kad bi postojala neka savršena mašina koja bi mogla da čita naše misli, vibracije, osećanja, naše nade i sređuje ih, oblikuje u formu, pesmu, sliku, priču... Bilo bi mnogo lepo, ali ona ne postoji. Nije je imao ni Bog čim nas je stvorio ovako nesavršene. A možda je nesavršenost njegov ideal, stalno kretanje, traženje savršenstva. Možda to pokreće svet. Kada bi stvorili savršenstvo, šta bismo onda. Možda bi sve stalo. Bilo bi dosadno. Možda savršenstvo i ne postoji. Možda ni Bog nije savršen. Ako je savršen, zašto bi uopšte imao potrebu da nešto stvara. Nas na primer. Ako tamo gore vlada takva harmonija, što li se Lucifer odvojio? Za stvaranje je potrebna neka napetost, a u savršenstvu nema napetosti. Samo, ako nema savršenstva, ako mi nemamo negde u sebi već stvorenu ideju o njemu, ako ga, na neki način, nekada, već nismo doživeli, odakle znamo da je ono što smo stvorili ili videli nesavršeno. Sa čime ga upoređujemo, odakle nam kriterijum? To je večita tajna stvaralaštva. Ako je sve već stvoreno, odakle nam ideja stvaralaštva, stvaranja nove moći ni iz čega? Verujem da je čovek pozvan da obogati božanski život. Ne samo kajanjem i iskupljenjem, već stvaranjem. Ja sam pozvan da zajednički delujem sa Bogom. Možda je došlo vreme za osmi dan stvaranja, Treći zavet. Zavet stvaralaštva. Za to je potrebna nova vrsta vernika. Ipak ja volim svoje traženje i iščekivanje. Ne bih ga menjao. To je moj krst i nosiću ga dobrovoljno. ŠESTI MESEC 79. SASTANAK Ponekad se osećam kao kanta za otpatke. Ljudi u mene trpaju svoje muke, iznošene zablude, polovne ideale, neupotrebljive odnose već izašle iz mode... Sve to upijam kao sunđer. Peglam, sređujem, pravim red i unosim smisao. Lakše je sašiti nove pantalone, nego prekrojiti stare. Ja volim da popravljam stare stvari i dajem im novi život. Često nedeljom odlazim na buvljak i tražim, kao blago, islužene predmete koji u sebi nose dušu drugog vremena. Onda ih, mesecima, glancam, čistim, popravljam u svojoj maloj priručnoj radionici sve dok ponovo ne ožive. Kada bih birao drugu profesiju, izabrao bih posao antikvara. Možda je to moja simbolična borba sa prolaznošću. Sa ljudima je drugačije. Predmeti nemaju potrebu za samouništenjem. Njih ubija ljudska nebriga i vreme. Oni nisu svesni svoje sudbine. Predaju se mojim rukama i dopuštaju da učinim sve što mogu. Ljudi se bore sa mnom, iako ne pokušavam da ih popravim, već samo da im pomognem da naprave red u sopstvenim antikvarnicama. Očekuju da to učinim umesto njih, a da ih ne zaboli i da se ne otvore. Na žalost, nisam dobra vila i nemam čarobni štapić. Ne žalim se, samo se, u nekim trenucima opuštanja, osećam usamljeno. Postane mi težak teret koji nosim. Jutro mi je počelo svađom sa ženom. Ujutru je često mrzovoljna. Zbog ružnog sna ili zbog obaveza koje je čekaju. Prvi sam joj na udaru. Zakači se za neku sitnicu i gunđa. I ja sam ustao na levu nogu, pa nisam imao strpljenja da tolerišem njenu mrzovolju. Takav sam krenuo na sastanak sa jednim gospodinom prilično teške naravi. Neki ljudi ceo život beže od sebe, optužujući druge za svoje neuspehe i nezadovoljstva. Pored svog mog truda da se priberem, bila je to konfuzna i loša seansa. Klijent koji je imao zakazan sastanak pre Željka nije došao, pa sam imao slobodan sat. Prilegao sam na kauč, da odmorim dušu i pustim misli u šetnju. Otišle su u davno vreme mog detinjstva. Tek sam pošao u školu i čuo, ne sećam se više od koga, "trač" o čika Adamu i teta Evi, prvim ljudima koji su živeli na lepom mestu po imenu Raj. Tamo je sve bilo super. Oni su onda bili nevaljali i nešto pogrešili, pa su ih isterali. Nisam mogao da shvatim šta su to toliko pogrešili. Bože moj, nagovorila teta Eva čika Adama da pojede neku voćku sa zabranjenog drveta. Pa šta? Koliko je mene puta neka devojčica nagovorila da nešto ukradem zbog nje. Moja mama je govorila da su muškarci blentavi i da ih žene mogu na svašta nagovoriti jer ne razmišljaju glavom nego "onom spravom". Taj njihov predsednik Republike Raj mnogo je strog čika. Oni su bili samo malo nestašni. Znao sam da je tu bila i neka pokvarena zmijurina, ali nisam razumeo njenu ulogu u svemu tome. Taj Raj i nije bio baš idealno mesto kad su zbog takvih stvari ljudi proganjani iz njega. Džaba ti ga što tamo svega ima, kad ne smeš ni da se igraš, ni voćku da ukradeš. Kad mene komšija uhvati na trešnji, samo mi zapreti da će me kazati mami i tati. Kažu da je ta voćka samo simbol. Šta je to simbol? To ti je kad kažeš jedno, a u stvari misliš na nešto drugo. Razgovarao sam ozbiljno sa jednim drugarom dok smo igrali klikere i on mi je otvorio oči jer je bio dobro upućen od pouzdanih izvora. Mislim, imao je svoje ljude. Ja sam bio uvek naivan i verovao u ono što mi kažu. Rekao mi je otprilike ovako: "Jebo te, pa ti ništa ne znaš. Mnogo si naivan. Pa oni su se tucali!" Auu...! Znači u tome je fora... Mnogo kasnije sam shvatio da fora uopšte nije u tome, mada mnogi misle da jeste. Znam da većina ljudi tako tumači ovu priču o grehu, čak iako im ona prvobitno nije bila interpretirana kao seksualna zgoda. Kao, tamo ne piše baš tako, ali prvi greh koji svi nosimo nasledno i ispaštamo zbog njega je nekakva "prljava" seksualnost, putenost. Kada sam naučio da čitam i pišem, video sam da u knjizi lepo piše da su ovi mučenici ubrali i poručkali plod sa drveta znanja. Znanja dobra i zla. Postali su kao Bog, svesni, i počeli da vrednuju. E, to je već ozbiljnija stvar. Nije samo nestašluk. Svesni svoje golotinje, postideli se pred Bogom. Stideti se sebe nije baš rajsko osećanje. Svest je rodila zakon, a zakon greh. Bez zakona nema greha. Bez svesnosti o grehu nema savesti i njene torture. Onaj koji je svestan, može da bira. I mora da bira, da donosi odluke. Sad mi je tek jasno zašto je čika Bog bio tako strog. U stvari, nesretni par je sam sebe izgnao iz raja. Nisu ni imali velike mogućnosti izbora. Verovatno bih se i ja odlučio za isto kada bih morao da biram između apsolutne pokornosti i samovolje. Primetio sam da sam ljubomoran na našu kučku. Jutros sam je munuo nogom. Zamalo da se sapletem o nju. Uvek mi se nađe ispred nogu dok sam još bunovan. Ljudi kažu, "pasji život" za život koji je težak. Naša kučka samo jede, pije, spava, piški, kaki, igra se... Svi je maze, paze i vole. Ne očekuju od nje ništa drugo, osim da bude to što jeste, slatko kuče. Dobro, ne sme da vrši nuždu po kući i da pretura kantu za đubre. Možda bih i menjao ovaj svoj lepi život za taj težak pasji. Šta je tu je. Pra-mama i pra-tata su ozbiljno iskomplikovali situaciju. Raja na zemlji više nema, niti će ga biti. Ako nećemo da se ovaj naš rezervat pretvori u jedno drugo mesto koje zovu Pakao, u kome nimalo nije lepo, ne preostaje nam ništa drugo nego da usavršimo svoj greh, svoju svest i etiku. Tako bismo svoju samovoljnu slobodu "od nečega" mogli pretvoriti u smisaonu slobodu. Slobodu "za nešto". Priznajem da je to do zla boga komplikovano, ali mislim da vredi truda. Zato i radim to što radim. Moramo oprostiti i mami i tati da bismo bili ljudi. Svako od nas ponovo čini isti greh. Ponekad se pitam da li mi uopšte nešto drugo i radimo, osim što pokušavamo da nađemo svoj izgubljeni raj. Znanje nije grešno samo po sebi. Grešno je znanje odvojeno od Boga. Tako se ja, tu i tamo, tešim kada se napunim tuđih ili svojih muka. Imam potrebu da ih uključim u opšte ljudske muke, da osetim da smo svi u istom čamcu, sa istim problemima i dilemama. Da se to ne dešava samo meni i mojim bližnjima, već svima i u svim vremenima. Kad se podsetim toga, malo mi je lakše i manje sam usamljen. Se la vi. Željko je prekinuo šetnju mojih misli. Smeškao sam se u sebi, slušajući ga kako nastavlja priču o kojoj sam razmišljao. "Kako bih ponekad voleo da sam životinja. Da živim po instinktima i ne mozgam o smislu života, etici, idealima i sličnim ljudskim budalaštinama. Boli me stomak. Tu ispod pupka. Kad pritisnem rukom, pulsira kao da mi se srce spustilo. Tupi bol. Zato sam nervozan. Kao da sam se ja skupio i sakrio u tom čvoru jer me život boli i ponižava. To mi je kao neki stari ožiljak koji reaguje na promenu vremena. A spoljašnji svet me džara i neće da me ostavi na miru". "Da li ste nekad razmišljali o tome u kojim prilikama vas boli stomak?" "Jesam. Čini mi se da to sam sebi radim. Grizem se iznutra. Primetio sam da se najviše grizem kada maštam, kad zamišljam sebe u nekim situacijama za kojima čeznem. Boli što sam tu gde jesam i što živim onako kako živim, a negde tamo postoji drugačiji život i odnosi. Harmonija. Boli me to što nisam ono što bih želeo. Dostojan ljubavi i divljenja". "Čije ljubavi i divljenja?" "Pa... ne znam. Retko se moja čežnja veže za ženu koju poznajem. To su, obično, neke žene iz sveta umetnosti. Glumice, pevačice... Ili žene koje slučajno vidim... u prolazu... Oko njih pletem svoju fantaziju i zamišljam kako sam veličanstven. One mi se dive i samo mene vole. Takva veza je nešto posebno. Sklad i razumevanje. Teško se može naći u ovom svetu. Zato mene ovaj svet malo interesuje. U običnim odnosima između muškaraca i žena ima mnogo borbe, očekivanja, obaveza, laži, nerazumevanja. Znam da to izgleda nezrelo. Pubertetski i naivno. Ali šta mogu. Takav sam. Pokušavam da se prilagodim i prihvatim realnost ljudskih odnosa, nužnosti ovog sveta, ali ovaj mali glupi što me boli u stomaku, neće pa neće. Verovatno je greška u meni. Tražim nemoguće. Ne mogu da se odreknem te potrebe. Verujem da bih odricanjem izgubio svoju suštinu. Smisao traženja. Umro bih. Šta bi me onda pokretalo? Šta može knez od ovoga sveta da mi ponudi u zamenu. Materijalne stvari mi ne znače ništa. Uspeh, društveni prestiž, slava, to mi znači koliko crno ispod noktiju. Imaju smisla samo ako pomažu da me ona vidi. Čak i moja umetnost. Kad komponujem, izgleda kao da sam sam sa sobom. Porađam svoje snove, čežnje... stvaram. Ali nisam sam. Uvek nas je dvoje. Ona je ispred mene. Njoj sviram i tražim pravu notu. Vibraciju koja će nas spojiti. Kad ne nalazim melodiju ili harmoniju, to je kao razdvajanje, samoća... Ruši se sklad i ja sam kriv zbog toga. Nisam dovoljno dobar. Zato se jedem iznutra. Razumete? Moram mnogo da se trudim. Da postanem savršen. Možda se jednog dana ipak desi..." Ćutao sam i razmišljao. Tišina nije izazivala napetost. Imao sam osećaj da ga potpuno razumem i da bi reči pokvarile sklad. Zar nije ta potreba za mističnim jedinstvom i skladom želja celoga čovečanstva? U našem jeziku ne postoji reč za nju. Moramo je opisno iskazati. Svet bi bio jednostavan kada bi bio crno-beli, kada bi postojalo ono što je samo dobro i ono što je samo loše. Voleli bismo dobro, a mrzeli loše. Ali svet nije takav. Barem ne ovaj. Ljudska bića nisu ni čistokrvni Đavoli, ni čistokrvni anđeli, već obični mešanci koji tek razumevanjem i prihvatanjem suprotnosti u sebi postaju osobe sa integritetom. Izbegavajući ovu dilemu i prihvatanje naših suprotnosti, gubimo sposobnost da budemo u kontaktu sa celim, običnim ljudskim mešancem, jer ni mi nismo celi. Željko nije bio takav, crno-beli čovek. On je imao snažno osećanje krivice i tuge. Bio je tužan zbog svojih "loših" osećanja, agresivnih demona koji prete da unište sve što voli. Želeo je da se iskupi, da to nadoknadi svojom kreativnošću, stvarajući nešto lepo, dostojno ljubavi njegove Nade. Ako hoćeš da budeš čovek, moraš se suočiti sa svojom tugom. "Tužno je biti čovek", rekla je njegova Nada. Mržnja i agresija su bili demoni, potisnuti i sakriveni u podrumu njegovog stomaka. Upravo to sakrivanje davalo im je takvu razornu moć u Željkovoj fantaziji. Na svetlosti dana, svesnosti, pretvarali su se u obična ljudska osećanja. Ali dok su demoni bili u podrumu, Željkova potreba za iskupljenjem bila je grčevita, njegova kreativnost se pretvarala u progonitelja, njegov "sisavac", izvor energije, bio je i mučitelj koji mu oduzima snagu jer sve hoće odmah. U životu odraslih postoji nekoliko mogućnosti da se povrate i prožive ti retki trenuci harmonije, kakvu može imati dete sa majkom. Oni nas okrepljuju i daju snagu za suočavanje u svakodnevnoj borbi. Željko je nazirao puteve: stvaralaštvo, duboko ljubavno partnerstvo, orgazam i religiozni zanos. Ima, verovatno, još poneka staza koja vodi ka raju. "Prijalo mi je vaše ćutanje. Bili ste kao vazduh. Nenametljivi, a neophodni. Ljudi me, uglavnom, čine napetim. Zato volim da pobegnem u prirodu. Na pecanje. Reka ništa ne očekuje od mene. Ne remeti me. Tamo me nikada me ne boli stomak. Evo, ni sada me ne boli. Doživeo sam vas kao prirodnu sredinu koja postoji zbog mene i podstiče me da rastem. To retko osećam pored ljudi i brzo prođe... Ponovo mi raste napetost dok vam pričam. Same reči kvare harmoniju... Ne mogu da opišu osećanje. One, jednostavno, nisu iz tog sveta. Potrebne su kada je onaj koji priča odvojen od onoga koji sluša. Sada moram da se trudim da bih vam to objasnio, a maločas sam osećao da vam je sve jasno i bez reči. Čuli ste moju nemu molitvu. To je tako prirodno. Zašto počinje da se javlja osećanje krivice i obaveze prema vama? Vi ste vodili računa o mojim osećanjima, a ja vam nisam uzvraćao. Kako da se zahvalim vazduhu što me održava u životu. Nesvestan sam ga dokle god ga ima. Čovek ste, i morate nešto očekivati od mene. Tu smo neravnopravni. Šta ja vama mogu da dam? Vi imate više od mene. Potrebniji ste vi meni, nego ja vama". "Osećao sam opuštenost i sklad kao i vi. Zar to nije uzvraćanje bez namere? Ni ja nisam imao nameru da vas razumem. Jednostavno, tako se poklopilo i... prijalo mi je". "Znači i to je moguće... I ja mogu vama nešto da dam... tek tako... bez truda... U životu ne ide tako. Ne mogu da verujem da ništa ne očekujete od mene. Niste mi majka. Ne plaćam vam. Trošite svoje vreme. Šta sam ja vama u životu? Zašto radite sa mnom?" "Pa... očekujem nešto od vas. Očekujem da se razvijate, da rastete... Onoliko koliko možete i kako možete. Uživam kad vidim da se to dešava. Ništa drugo ne očekujem. Vi ste mi, u životu, čovek do kojeg mi je stalo. Hoćete i možete da rastete. Radoznao sam da vidim hoćete li uspeti i dokle ćete stići. Biće mi drago što sam vam bio saučesnik. To je velika nagrada. Da li vam zvuči nerazumno?" "Ne! To je najrazumnije objašnjenje koje sam čuo. Samo, nisam navikao na takvu razumnost. A šta ako ne uspem? Onda ste gubili vreme". "Može se uživati u samom putovanju, iako ne stignete do krajnjeg cilja. Vi ste u mnogim stvarima već uspeli. Bio sam svedok. Ne biste bili pravedni prema sebi kada biste obezvredili svoje uspehe zbog mogućih budućih neuspeha. Ni ja ne bih bio pravedan prema sebi ako bih obezvredio ono u čemu sam vam već bio od pomoći. Verujem da ćete naći ono što tražite". "Rekli ste to tako jednostavno i prirodno, kao da je nešto obično, svakodnevno. Niko se nije tako odnosio prema meni. Osim moje babe. Zahvalan sam vam i zbunjen u isto vreme. Ljudi u odnosima uvek traže korist. Hoće da me zgrabe, poseduju... Uvek su mi govorili da sam naivan. Ja znam da sam naivan i nepoverljiv. Delim ljude na crne i bele po duši. Kada nekoga ili nešto stavim u belu fioku, ja se zaljubim, sve bih mu dao i sve očekujem od tog odnosa. Ne želim da vidim ništa što se ne uklapa u tu sliku. Ti trenuci su lepi. Živim za njih. Stvorio sam sliku o sebi, životni stil, "ja, čovek trenutka". Posle dolazi razočarenje i tražim novi ideal. Shvatam da Nada nije u tim ljuskama, da sam pogrešio u čitanju znakova. Zato i nemam trajnu vezu. U stvari, nije da sam ja baš slep na početku. Vidim ja mane i kada počinje veza, ali ih zanemarujem. Posle se setim da sam to primetio još ranije, ali da nisam hteo da mu pridam značaj. To nije slepilo, već unutrašnja, skrivena odluka. Želim samo prave stvari, samo idealne odnose. Neću da gubim vreme na veze u kojima treba da gradim ljubav, da razvijam odnos, da prihvatam realnost i ograničenja. Čitao sam da to znači zrelost i sposobnost da se prihvate drugi ljudi. Negde u sebi ne želim da budem zreo na taj način. Ne želim da budem mator duhom, da se pomirim sa običnim i prosečnim. Razumete? Kada sam zaljubljen, pokrene se sve najbolje u meni, i u devojkama u koje se zaljubim. Možda to ne može da opstane i da izdrži test vremena i realnosti, ali postoji makar na kratko. Ne može se izmisliti. To nije samo iluzija. To je nešto što postoji u nama kao mogućnost, ono najbolje što se probudi, ali ne može da opstane. Nismo dovoljno izgradili sebe da bi Nada mogla da ostane u nama. Zato osećam da ne mogu da zadržim nešto što sam već imao i do čega mi je stalo. Stalno idem dalje, u neki novi odnos, nadajući se da ću sresti nekoga ko to može. Ali, zašto bi taj neko bio sa mnom? Moram da izgradim sebe, da bih bio spreman za taj susret... to je mnogo teži put. I izgleda, jedini". "Verujete da postoji idealan odnos u kome nema agresije, nerazumevanja, borbe...?", progovorio sam kada je malo zastao. Razmišljao sam kako, negde u sebi, i ja verujem ili bar želim da verujem u to, bez obzira na sve što znam o ljudskim odnosima. "Da, naravno...", odgovorio je bez razmišljanja. "Ne samo da verujem, nego znam. Pa ja sam to već imao. Samo što je teško doći do toga u ovom svetu. Vi opet kao da mislite da je moja priča o Nadi simbolika. Ako je ne prihvatite kao stvarnost, nikada me nećete potpuno razumeti. A ni sebe. Osećam da je, u ovom svetu, takav odnos nagrada koju treba nečim zaslužiti. Tamo, u Nadinom svetu, to je poklon koji se jednostavno dobije. Ne znam zašto je to tako, ali znam da moram sebe da učinim dostojnim nagrade. Možda u ovom svetu takav odnos izgleda drugačije. Ona menja oblik. Možda ima i agresije, ali je ona kao u igri štenadi, grickanje kojim se vežbaju zubi. Ako ima borbe, onda je ona podsticajna igra između bića koja se vole i koja ne kriju u sebi demone zavisti i mržnje". "Imate ideju o tome kako se zaslužuje nagrada?" "Ne baš jasnu. Rečnikom koji vi koristite trebalo bi da postanem zrelija ličnost, da razrešim svoje nesvesne konflikte kako bih bio sposoban da uđem u dublji odnos sa nekim, da prihvatim realnost ljudskih odnosa, da ne očekujem nerealno, već da izgradim svoj identitet. Vi, u stvari, ne govorite tako, ali sam ja, otkada smo počeli da radimo, pročitao neke knjige o psihoanalizi. Znate vi mene. Volim da predvidim šta me čeka. Da ne bude iznenađenja. Zašto bi zrela osoba, žena, htela da bude sa nezrelim muškarcem? Ali, ja znam da to nije sve. Postoji i Bog. Moj put do njega je stvaranje. Kreativnost. Sada sam mu šegrt, ali hoću da mu budem ortak. Da i ja njega nečim zadivim, iznenadim... Možda zato ljudi i postoje". Isteklo je vreme. Završili smo razgovor zadovoljni. Sa mojih ramena nestao je teret koji sam osećao pre ovog sastanka. Iznenadila me je Željkova elastičnost u promeni emotivnih stanja. Od mrzovoljnog deteta nezadovoljnog sobom i svetom, preko bebe u harmoniji sa majkom, do ovog skoka u poletnog mladića, spremnog da se aktivno bori za svoje mesto pod suncem. Kao da u njemu ima više bića koja, u povoljnoj atmosferi, umeju da se poštuju i jedno drugom daju reč. Razmišljao sam, u povratku kući, o njegovim rečima. "Ako Nadu i njen svet ne prihvatite kao stvarnost, nikada me nećete potpuno razumeti. A ni sebe". Lako je reći da iza potrebe za idealnim odnosom sa ženom stoji infantilna želja za vraćanjem u blaženi odnos sa majkom, za stapanjem sa bićem čiji smo nekada bili deo. Možemo reći i da kreativnost, želja da se učini dobro delo, potiču iz potrebe za iskupljenjem, iz krivice, zbog agresije koja je nastala u nama kada su nam osujećene potrebe. Da li je Željkovo traganje za Nadom samo prevod ove potrebe? Da li je njegov trud pokušaj da bude dobar dečko? Time bi zaslužio da se vrati u idilu sa majkom koja mu je, bez truda, poklonjena dolaskom na ovaj svet. Prevedeno na jezik reči i simbola: da li je taj njegov drugi svet sećanje na spojenost i harmoniju ranog odnosa? Ne možemo zauvek ostati u simbiotičnom odnosu sa majkom. Vraćanje u takav odnos značilo bi gubitak individualnosti, slobode. Ratnik mora da putuje i nađe svoje blago, pa se tek onda vrati ženi. Možda je to blago sopstveni identitet. Bez njega spajanje sa ženom predstavlja pretnju. Lako je pretpostaviti da su vodiči, mudraci ili čarobnjaci koji se pojavljuju na putu tragača za izgubljenim blagom simbolične figure mudrog oca, koji zna put ka identitetu i odvajanju. Formulu za rešenje zagonetke, kako se ponovo spojiti, a ostati svoj. Sve to zvuči logično, psihološki razumljivo i tačno. Svi mi to tražimo. Ali to nije sve. Željko me je upozorio. Sigurno je da postoji veza između naših ranih odnosa i naše životne bajke. Ali se bajka ne može svesti na prevod i simbolizaciju odnosa sa značajnim osobama iz detinjstva, niti se može potpuno objasniti njima. Zar nije naš odnos sa majkom ponavljanje naše veze sa Bogom? Zar mi sami ne ponavljamo izdvajanje svemira iz haosa, životnu priču stvaranja reda, Boga? Zar se nismo i od njega odvojili izlazeći iz rajskog neznanja, stičući svest i slobodnu volju? Božija ljubav je bezuslovna. Zar ne težimo da mu se, sledeći misiju koju nam je došapnuo, ponovo približimo uz pomoć onoga što nas je odvojilo od njega, naše svesti, razuma, razvijene individualnosti, stvaralaštva. Svi smo jedno, razdvojeno unutar sebe mehurovima sapunice. I na našem putu ka Bogu pojavljuju se mudraci koji nam pokazuju smer. Da bismo mu se približili, moramo ga imati u sebi. Već ga imamo, ali ga moramo spoznati, kao i majku i sve one koji su nas voleli i koje volimo. Željko je to naslućivao. Želeo je da sebe učini vrednim poklona koji je ionako bezuslovan i već nam je dat, ali je zatrpan u kutiji naše duše strahovima i lažima koje smo primili ili izmislili na putu do zvezda. Ne mislim da je odricanje želje za harmoničnim odnosom, kakav može pružiti dijada majke i bebe, put ka zrelosti. Naprotiv. Put u koji verujem je nalaženje kreativnih načina na koji se, u svetu odraslih, ona može makar na trenutak obnoviti. Tome se duša raduje i tako se obnavlja. Oni koji ne veruju u Boga reći će da je religiozno osećanje samo projekcija naših doživljavanja iz detinjstva. Ja verujem da je redosled obrnut. Većini ljudi, na žalost, svako može biti bog. Često je to njihov sopstveni ego i njegove zavodljive nerealne predstave o samome sebi. Dečiji ego, nedovoljno spreman i sposoban da se izbori sa problemima života, stvara svoja privatna božanstva i idole kao svaki paganin. Ljubav takvih božanstava nije bezuslovna, nije čak ni blaga ni tolerantna. Njihova etika se nameće tiranskim zahtevima i bičem osećanja krivice. Često preteraju i onda izazovu pobunu, bivaju odbačeni. Čovek se tada ponaša kao da nema nikakvog zakona ni etike nad njim. Oni se ipak vraćaju i njihova osveta je strašna. Moral koji proizvode je nehuman i prema biću u kome žive i prema drugim ljudima. Takav je i zakon Starog zaveta. Možda zato što su narodi tada bili isuviše haotični. Ali, i Bog je shvatio da je za podizanje čoveka potrebno nešto više od arhaičnog i krutog zakona. Odrekao se uloge nebeskog policajca. I Bog u nama mora proći kroz tu fazu razvoja od zakona i greha, preko iskupljenja, do bogočovečanskog stvaralaštva. Naš svet je narcisoidan. Nevinost duše je zatrpana nerealnim slikama. To su utvare koje istinitost i suštinu naših bića bacaju u zaborav nesvesnoga. Željkova Nada je to znala. Ko je ona u stvari? Kakvo je to biće? Njegova Sofija? Eho njegove izgubljene ljubavi i mudrosti. Sada čeka da mu se vrate. Kada bi ih prepoznao u sebi, i iz srca izrekao reči ljubavi, možda bi ih Nada vratila nazad kao Eho. Ali on ih je tražio u "ljuskama", spolja. Ipak, ta granica između spolja i unutra je propustljiva membrana. Tanka je linija što spaja i razdvaja. Svi putevi su mogući. Shvatio je da mora tražiti u sebi i menjati se da bi bio dostojan svoje Nade. Ima nade za njega. Važno je da je prekinuta porodična "zavera ćutanja". Radovalo me je što sam osećao da mogu da mu pomognem. U stvari, bio sam siguran u to. Shvatio sam da imam jednog jakog saveznika. Izuzetnu, mudru osobu, punu duha, razumevanja i ljubavi. Željkovog "nepismenog anđela čuvara" koji je utisnuo zaštitni pečat u njegovu dušu i sačuvao je od prodaje Đavolu narcizma. Njegovu babu. Taj odnos je stvorio unutrašnje ostrvo u duši deteta, znanje o stvarnoj ljubavi, razumevanju i bliskosti. Želeo je da ostrvo proširi u kontinent. Imajući uzor, mogao je da luta, ali ne i da nepovratno zaluta. Vraćao se da se podseti šta to beše. Ipak je to majka onog oca koji je, svestan svojih ograničenja, jednog jutra, predosetivši Željkov mogući put ka nebu, ponudio crno-bele stepenice koje sviraju. Krv nije voda. Čekao ga je dug put. Raspetljavanje odnosa prema ženama, odricanje od posebnosti, superiornosti koja ga je izdizala iznad drugih i odvajala od njih, posebno od oca, podnošenje bola koji je ova specijalna pozicija pokrivala, prihvatanje krivice zbog odvajanja od majke koja je nadoknađivala svoju prazninu živeći kroz njegove uspehe, ulaženje u svet muškaraca i borba za moć sa svim zamkama koje takva borba krije, prihvatanje oca i ponovno prihvatanje majke, opraštanje i, što je najteže, prihvatanje svoje zavisnosti od drugih, odricanje od nerealne i okrutne odluke "ja mogu sam". Tolika borba protiv zavisnosti, borba za samostalnost, odvajanje, da bismo ponovo shvatili, u svojoj nezavisnosti, da ne možemo sami, da smo nužno zavisni od drugih. Naravno, na drugačiji način. Tako postajemo ponovo posebni. DVOJNIK Kakav sam ja to čovek? Zašto nemam stvarne prijatelje? Imam dosta dobrih drugara, ortaka, dobro se zezamo. Ali to nije stvarna bliskost. Nemam ni ženskog prijatelja. Svi moji odnosi sa ženama su ljubavni, erotski, zamršeni. Mogu da osećam bliskost, da budem zaljubljen, da me uzbuđuju. Ali, kada se seks uplete u odnos, on postane obavezujući. Opterećuje me. Ja ne umem drugačije. To je moj način uspostavljanja kontakta. Osećam se sigurnije kada seksualno osvojim ženu. Kao da sam je ukrotio, pokorio. Posle se osećam krivim što sam je zaveo i onda moram da budem sa njom. Zvuči glupo, ali tako ispadne. Kada mi se neka devojka dopadne, ne samo fizički nego i kao osoba, kada mi je interesantna, ja sam zbunjen, stidljiv. Ne mogu drugačije da izrazim osećanja, nego počinjem da je zavodim. Tu imam svoje metode koje se ne primećuju odmah kao kod drugih muškaraca. U stvari, na suptilne načine, ja im obećavam nešto što posle ne pružim. Ne rečima. Ne znam kako, ali osećam to. Možda bih ja želeo da im nešto dam, ali posle ne mogu. Zašto? Možda se zbog toga i osećam krivim. Valjda sam, na neki način, svestan da sam prevarant. Dečko koji obećava. Zavede, pa izneveri. A ne želim da ih izneverim. I sam poverujem da sam takav kakvim me vide, da sam ono što bih mogao da budem. Ja im, u stvari, obećavam ljubav. I, što mi je najčudnije, želim da nekoga volim i da me vole. A onda neki Đavo u meni izvrne sve. Uđem u glupu igru zavođenja i superiornosti, pa se gadim sebe. I sam se, u duši, osećam zavedenim i izneverenim. Znam kako to izgleda. Osećanje krivice mi kvari odnos. Gubim želju da budem sa nekim samo zbog izmišljene obaveze, ili neosnovanog sažaljenja. Ne mogu da budem iskren, da otvoreno razgovaram. Kao da moram da nastavim da igram ulogu koju sam započeo. A to nisam stvarno ja. To što ja obećavam, ta slika koju stvaram da bih nekoga zaveo, možda je lepša od mene. Ja je stvaram zato što nisam siguran da neko može stvarno voleti ono što jesam. Izgleda da ni ja sebe ne volim takvog. Ali šta imam od toga što se žene zagreju za moju sliku. One, u stvari, vole nekoga drugoga. Ljubomoran sam na njega, iako je moje delo. To izmišljeno đubre mi krade život. Koristi moju nesigurnost, strah da rizikujem sa onim što stvarno jesam, moju stidljivost. Stidljiv sam do zla boga. Mada, verujem da to ne bi rekao niko ko me zna. Svi misle da sam hrabar, da sam rođeni estradni tip. Ortaci mi se dive. Kažu da ne jebem živu silu, da sam otrov za ženske jer im pristupam sigurno i hipnotišem ih. Malo sutra. To je ovaj majmun koga sam izmislio da me zastupa, koji je iskoristio priliku i sve preuzeo. On pobere aplauze, a mene prevede žednog preko vode. A što nije on mene izmislio kad je takav frajer? Da li čovek uopšte može da izmisli nešto ako klica toga ne postoji u njemu? Stvarno sam jedna strašljiva, nemoralna pička. Muka mi je od sebe. Pa ko, bre, može da voli nekoga ko nema petlje ni da se pokaže. Kako mogu da žalim sebe što nemam prave prijatelje, kad me niko ni ne poznaje, kad sam anonimac? Ovaj koga pokazujem može da izazove divljenje, da bude privlačan, ali on je obična napuvana izmišljotina. Kako može on da ima prijatelje kad ne postoji? On može da se druži sa drugim slikama, da bude član kluba foliranata, ali ne može da oseća, nema telo. On je ništa. Zato se i ne plaši. Zato što nema telo. Ništa ga ne boli, osim sujete. Ne oseća tugu, razočarenje, krivicu. Kad on nešto sjebe, mene boli. Ja se osećam krivim zbog njegovih prevara. Stidim se. Pa i treba da se stidim jer ga stvaram. Vadim se na njega. I šta sad? Šta mogu da biram? Mogu da mu dam otkaz, pa da se ovakav, nikakav, ponudim. Ili da pokušam da budem stvarno ono što on nudi. Ova druga varijanta mi lepše zvuči, samo, ne znam kako se to postiže. "U čemu je tajna vašeg uspeha?", kažite mladim talentima. A znam da bih mogao da budem to što želim da budem, što se trudim da prikažem, samo da nisam ovo što jesam. Nije on baš čista izmišljotina. On je moja bolja, našminkana verzija. Iskarikirana. Doterana za scenu. Ali, ima iza te maske i nekih mojih stvarnih sposobnosti. Njemu nedostaju moje mane da bi bio čovek. Moje telo, osećanja. Samo, onda ne bi mogao baš tako. Telo ograničava. Možda to i nisu dva različita izbora. Možda mu to dođe jedno isto. Kad bih ja rizikovao da se pokažem takav kakav jesam, možda bi se našao neko ko će da me voli. Znam da nisu svi ljudi kao moja baba koja mi je uvek govorila da sam njen božiji dar. Ima valjda poneko ko je sličan njoj. Nisam ni ja tako loš. Možda će mnogi da me otkače, ali će da ostane neko. Da probam, a? Desilo se još nešto što nisam očekivao i što me ohrabruje da pokušam. Snimili smo ploču. Sve je ispalo drugačije nego što sam ja predviđao. Mučili smo se da doteramo one pesme koje je trebalo da budu hit, koje smo pravili za publiku. Nasnimavali smo instrumente, menjali aranžmane da bi zvučali moderno, kombinovali ritmove, da bi moglo da se igra uz njih. Ispalo je dobro, profesionalno i dopalo se publici. Ali Nadinu pesmu, za koju sam se plašio da li će zvučati kao u mojoj glavi, da li će momci osetiti moje vibracije, snimili smo u jednom dahu i to je bilo to. Nisam mogao da verujem. Osetili su me iz prve. Kako je to moguće? Ona je izašla iz mojih najintimnijih osećanja. Odakle njima to? Bili su sjajni. Kao da mi čitaju misli. Ništa nisam morao da im objašnjavam. Prvo sam bio zbunjen i ljubomoran, a onda sam osetio duboku zahvalnost. Voleo sam ih zato što su tako osetili moju pesmu. Bili smo stvarno bliski dok smo je svirali. Producent i snimatelj su izašli iz kabine i počeli da nas redom ljube. Ništa mi nije bilo jasno. Očekivao sam da će možda nekoliko kompozicija sa brzim, dinamičnim ritmom, biti hit, da ćemo ovu pesmu svirati za svoju dušu i još poneku srodnu. Ispalo je potpuno obrnuto. Iako se nismo trudili da je napravimo komercijalnom, dopadljivom, pesmom u trendu, ona je ipak postala veliki hit. Vrtela se na svim stanicama. Počeli su i vrapci da je cvrkuću. Dobili smo stotine pisama. Tu pesmu nije napisao moj dvojnik. Izašla je iz mene. A toliko ljudi ju je stvarno čulo i osetilo, primilo u sebe. Kako to? Mislio sam da je to nešto samo moje, moja i Nadina tajna. Nešto posebno, specijalno, samo za odabrane. Nešto mnogo ima tih odabranih. Na početku sam osećao da mi skrnave intimu, da se mešaju u nešto što stvarno ne razumeju, da je to zbog medija. Svašta može da postane popularno kad se stalno vrti. Uđe u uši. Ali, zašto nisu vrteli neku drugu našu pesmu. Zašto baš tu kad, po nekim opštim merilima, nije komercijalna. Odakle mi pravo da tako mislim. Posmatrao sam lica ljudi dok su je sa nama pevali. Osećali su isto što i ja. Tu se ne mogu prevariti. Da li je moguće da su svi ti ljudi u suštini isti, da je Nada u svima, da ja nisam nikakav specijalni slučaj? Čudno. Šta sam ja radio sve ove godine? Posmatrao ljude kao ljuske. A ovi koje gledam imaju tela što vibriraju isto kao i moje. Zajedno smo. Muzika je čudo. Ona je najpogodnije prevozno sredstvo za dušu. Provodnik osećanja. Poseban jezik kojim se može izraziti svet nedostupan rečima. Jasan mi je moj izbor poziva: da prizivam ono najbolje u ljudima i sebi samome. Nešto najdublje. Praizvor ljubavi. Ali, kada završim poslednje taktove, kada prestane čarolija, uplašim se kuda se dene Nada. Ne mogu stalno da sviram. Mogu li reči, ili neko drugo prevozno sredstvo koje se uobičajeno koristi u saobraćaju među ljudima, prevesti moju dušu do sebi srodnih? Kako se to ljudi u trenutku otvore i prime nešto u sebe, što se spoji sa tim nečim u njima, i to bude divno, a zatim se ponovo uvuku u svoje kućice kao puževi i prave se da se ništa nije desilo. Kao da je to otvaranje bilo iluzija. Poneo ih neki dert, merak, trenutak slabosti. Onda dođe ono što se zove realnost ljudskih odnosa. Ta realnost je iluzija, a ono što smatramo iluzijom je jedino istinsko, stvarno. Zašto se toliko plašimo i bežimo od onoga što je najbolje u nama?! Kako smo mi, ljudska bića, glupi! U čemu je tajna našeg neuspeha? I ja sam takav. Lažem, znam da lažem i opet lažem. I sebe i druge. A uopšte mi to ne prija. Vidim da nastane pravo slavlje kad nešto iskreno izađe iz čoveka. Kako svetlucaju zvezde u očima. Život je istina. Bog je istina. Laž nas umrtvljuje i udaljava od života. Laž je Đavo. Sve ja to znam i osećam. A ipak, kao da me neko tera, kao da u meni postoji neki glupson koji se dokopao vlasti u izvesnom trenutku slabosti. Ne znam kada ni kako. Zaveo me, obećao mi sigurnost, stabilnost, poštovanje. Ugnjezdio se u sve strukture kao pravi političar. Ucenjuje, podmićuje, zavađa, pa vlada. Ubedio me da je moj zaštitnik. Bre, burazeru, pusti me da živim, da dišem! Imaš i ti pravo da postojiš. I tebe sam stvorio i neću da te otkačim, ali o'ladi malo. Imam i ja pravo na život, čak iako nisam baš po tvojim merilima... A jači sam od tebe. Da znaš. Samo ako mi pukne film. Ako hoćeš da ostanemo zajedno, moraš da prekineš sa svojim marifetlucima, da me više poštuješ, inače ''ćao''. Najgore što je, katkada, stvarno koristan. Ljudi nisu anđeli, a duša je ranjiva. Onda mi on kaže: ''Eto, vidiš kako bi prošao da nije mene, derište jedno! ''U stvari, ljut sam na sebe i svoj kukavičluk. I on je ja. ČETRNAESTI MESEC 160. SASTANAK Željko je brzo napredovao. Toliko brzo, da sam počeo da se pitam šta nije u redu. Iskustvo me je naučilo da obično postoji neka skrivena opasnost kada sve ide isuviše glatko. Imao sam predosećaj da je, nesvesno, odredio rok do kog mora da završi svoje osamostaljivanje. Prošla je godina i dva meseca od početka našeg rada. Kao da nešto pokušava da preduhitri. Posle godinu i po dana prekinula se njegova veza sa Verom. Sa osamnaest meseci dobio je sestre. Nešto slično dešavalo se i u trećem mesecu terapije. Došlo je do iznenadnog poboljšanja. Osećao se dobro i postavio pitanje da li mu je rad sa mnom potreban. Bolje da on ostavi mene, nego da ja napustim njega. Kasnije sam saznao da je njegova majka morala da krene na posao kada je isteklo tromesečno porodiljsko bolovanje. Tada su bili takvi propisi. Da li, negde u njegovom stomaku, postoji skriveni peščani časovnik koji mu govori da je isteklo vreme koje ima za sebe? Naravno, on nije bio svestan toga. Osećao sam da postepeno povlači osećanja vezana za mene i usmerava ih prema osobama van terapije. U prethodnim mesecima bio sam centar njegovog sveta. Više se interesovao za moju ličnost, nego za probleme zbog kojih je došao. Snažan i skoncentrisan naboj emocija bio je usmeren na naš odnos. Zatim su osećanja počela da gube snagu. Smanjivala se napetost koju je imao u odnosu sa mnom, ali ne kao posledica razumevanja i razrešenja. Izbegavao je neprijatnost zavisnosti. Kada bih pokušao da ga suočim sa situacijom, odgovarao bi: "Zar nije normalno da se postepeno odvajam? Vi bi trebalo da budete zadovoljni zbog toga. Ili možda, kao moja majka, želite da me zadržite za sebe? Ponekad mi se čini da imate potrebu da me mučite. Imam i ja dušu. Ne mogu samo da analiziram sebe, da se suzdržavam od rasterećenja. Znam već, treba da razumem, a ne da se praznim i tako prikrivam ono što me žulji. Dokle tako? Možda treba da uđem u život. Da oprobam ono što sam ovde naučio. A i vas ću da rasteretim brige. Dovoljno sam vas okupirao svojim problemima..." "Mislite da me opterećujete?" "Ma, ne znam. Imam utisak da ste se i vi povukli od mene. Nešto se dešava sa vama. Čini mi se da ste napetiji nego ranije... Možda zato što sam vam postao težak. Mnogo tražim od vas i uplićem vam se u život... To ja obično radim. Kada se vežem za nekoga, postajem kao krpelj i udavim ga. Kao sa Verom... Ja sam jedan davež..." Nisam mogao da izađem na kraj sa njegovim optužbama, analizirajući ih kao prenos osećanja iz odnosa sa majkom, zato što je opažanje mog povlačenja bilo realno. Ali, nije on bio razlog moje konfuzije i napetosti. Imao sam problema u odnosu sa svojom ženom. To me je izbacilo iz koloseka. Od svog pređašnjeg terapeuta zatražio sam pomoć u nadgledanju mog terapijskog rada. Želeo sam da sprečim uplitanje svojih problema u terapijske odnose. Sa Željkom je to bilo nemoguće. Imao sam osećaj da zna šta sam doručkovao. Da vidi kroz moj stomak. Primećivao je svaki treptaj, svaku promenu u meni. U nezgodnom trenutku njegova prošlost se preplela sa sadašnjošću koja joj je sličila. Zbog svojih muka, zbog odnosa sa nekim trećim, i ja sam mu se izmakao. Ne potpuno, ali dovoljno da se probudi stari strah. Kao da neko zlonameran povlači konce u najgore vreme i igra se sa nama. Šta mogu. Živ sam čovek od krvi i mesa. Zaključio je da je dovoljno odrastao i da je vreme da malo istražuje svet. Nisam mogao ništa drugo nego da se složim sa njegovim naumom i poželim mu dobru sreću. Otišao je u Indiju sa namerom da nekoliko meseci proučava istočnjačku muziku i kulturu.

......

Moja žena Biljana je odlučila da nešto bitno promeni u svom životu. Posle godina provedenih u kući i posvećenosti podizanju dece, shvatila je da su deca dovoljno odrasla i da je vreme da dozvoli i drugim svojim potrebama da se ostvare. Podržavao sam je, ali me je uznemiravao način na koje je to činila. Iznajmila je atelje i preselila se u svoj radni prostor. Tamo je živela svoj život, koji ja nisam mogao da pratim. Kući je dolazila u posete. Nije zanemarivala decu, ali sam se ja osećao napuštenim, iako smo ostali u bliskim odnosima. "Zar moraš baš na taj način da ostvaruješ svoje potrebe?", bunio sam se. "Zašto ne bi preuredila neki prostor u našoj kući i tu slikala? Možeš da se izoluješ i neometano radiš. Ili ti možda smeta samo prisustvo porodice? Možda nije stvar samo u potrebi za kreativnim radom. Kakva ti to sloboda treba. Seksualna?" "Ne razumeš ti to. Stalno si bio van kuće i imao mogućnost da vodiš svoj život. A ja sam godinama bila između četiri zida". "Pa bi sada, kao kuče sa lanca, htela slobodu odjednom. Ja jesam radio van kuće, ali sam živeo sa porodicom. Nisam tražio nekakvu potpunu slobodu". "Ti i ja smo različiti. Ti možeš da se osamiš i kad nisi sam, da se isključiš iz okoline. Imaš dovoljno sebičnosti koja ti to omogućava. Ja sam preuzimala svu odgovornost za decu i tu nisam mogla da nađem meru. Da sam mogla, već bih našla način da slikam i pored vas. Pored toga, slikanje je drugačije od onoga čime se ti baviš. Zahteva drugačiji život". "Toga se i plašim. Tog drugačijeg života. Osećam kod tebe potrebu da istražuješ sebe ne samo u umetnosti, već i u odnosu sa nekim drugim muškarcem. Ili možda umišljam?" Smeje se. "Ne znam. Za sada mi to nije potrebno. Uživam u samoći. Uvek si bio stručnjak da pronađeš skrivene motive. Možda si u pravu. Ti si jedini muškarac sa kojim sam imala seksualne odnose. Moram priznati da sam pomalo radoznala kako to izgleda sa nekim drugim. Samo, nemoj da mi praviš paniku na prazno. Moj svesni razlog za odvajanje je potreba da pronađem i onaj drugi deo sebe koji sam godinama zanemarivala. Ne želim da budem nezadovoljna, zvocava žena i majka. To sam dužna deci, a i tebi. I sebi". "Pa ćeš da mi se odužiš tako što ćeš biti sa nekim drugim. Baš ti hvala. Opraštam ti dug. Ne moraš da vraćaš. Nemoj da se trudiš. Meni si dobra i kad si nezadovoljna i zvocava, ako ne možeš da nađeš drugi način". "E pa, baš lepo. Opet ti razmišljaš samo o sebi. Tebi sam i takva dobra. A šta je sa mnom? Sebi nisam dobra takva. Šta bi ti hteo? Da zavežem krpu oko glave kao svaka nezadovoljna domaćica i da ti zavidim. Da iz svoje zavisti obezvređujem ono što ti činiš. Koliko si mi puta to rekao kad onako dubokoumno psihoanalitičarski odmahneš rukom i kažeš: "ženska posla", "penis zavist" i slične gluposti. Što se ti nisi potrudio da budeš majka i potpuno se predaš tome što je važnije od svake lične ambicije. Videla bih onda da li bi osetio zavist prema onima koji imaju slobodu da se posvete drugim potrebama. Meni Bog nije dao da budem samo majka. Deca su mi dovoljno odrasla, ali ja nisam odrasla za svoje godine..." Kada sam ostajao sam, razmišljao sam o tome kako je, izgleda, moralo doći vreme za plaćanje starih dugova naše veze koju smo započeli mladi i opčinjeni jedno drugim. Prijatelji su nas zvali "amebe" jer se nismo razdvajali. Zaljubljenost je slepa, kažu ljudi. Psihoanalitičari veruju da zaljubljena osoba projektuje u partnera sve ono što bi sama želela da bude i to vidi i voli u njemu. "Ja u tebi volim sebe sama...", kaže pesnik. Kada snažna zaljubljenost prođe, ruši se izmišljena slika idealnog partnera. Dolazi do razočarenja, nekada do mržnje. Naravno, ima i sretnih ishoda kada zaljubljenost prelazi u ljubav i partneri se prihvataju i vole onakvi kakvi jesu. To se, verujem, dešava samo ako je čovek sposoban da prihvati i voli samog sebe onakvog kakav jeste. Malo je onih koji vole sebe. Većina nas je zaljubljena u nerealne slike sopstvene ličnosti. Najčešće ishod nije ni crn ni beo, kao i sve u životu, već neka mešavina oprečnih osećanja. Tako je bilo i sa nama. Dok sam ovo pisao, Biljana je radoznalo gledala u ekran mog računara i podsmevala mi se. Rekla je: "Eto, i naš brak pokušavaš da objasniš na naučnoj bazi. Pravi si racionalni tupadžija. Samo da znaš, jednom ću i ja da napišem svoju verziju, pa ćeš da vidiš kako se to radi". "Piši", odgovaram i nastavljam po svome. Moram priznati da sam ja počeo sa unošenjem nesklada u naš odnos. Biljana je bila pitoma i bezazlena u prvim mesecima idile. Imao sam potrebu da je posedujem i budem dominantan. Nas dvoje smo odrasli u veoma različitim porodičnim atmosferama. Društveno uređenje u mojoj porodici bio je patrijarhat. Otac je imao poslednju reč u svemu. Majka je bila u njegovoj senci. Verovao sam da tako treba da bude. U Biljaninoj kući žene su vodile glavnu reč. Majka je dominirala i određivala organizaciju porodičnog života. Kada je rodila Biljanu, napustila je posao da bi se posvetila detetu. Smatrala je da ima mnogo veće potencijale za profesionalno napredovanje, ali da je materinstvo sprečava da ih ostvari. Muškarcima je uvek lakše. Ta priča se ponovila i u našem braku. Naš odnos je bio, naizgled, sudar dva suprotna sveta, mada smo oboje imali, negde u sebi, sakriven i onaj drugi svet. Kažu ljudi, suprotnosti se privlače. Udario tuk na luk, jarac na škorpiju, zemlja na vodu. Bili smo kao žaba i roda. Srećom, nismo uspevali da se dogovorimo ko je žaba, a ko roda. Koliko su naše različitosti bile izvor radoznalosti i privlačnosti, toliko su provocirale i potrebu za borbom, menjanjem onoga drugoga, dominacijom, potvrđivanjem ispravnosti sopstvenog pogleda na život. I borba je bila strasna, kao i ljubav. Naši roditelji su se borili u nama i između nas. Budući prijatelji i prije, "moji" i "tvoji", to jest naše unutrašnje slike o njima, od starta su počeli da prave pozorište u kući. Često mi je dolazilo da je zadavim, a u isto vreme sam, kao narkoman u krizi, osećao fizički bol ako je ne vidim jedan dan. Biljana se osećala potpuno poklopljenom. Brzo se, međutim, otreznila i pokazala svoju snagu. To je izgledalo kao da smo spojili mog oca i njenu majku. Izbacili smo, u otvaranju, jače štihove, naše "dominantne" roditelje. Ja sam pokušavao po onoj narodnoj, u našoj kući petlovi kukuriču, a ne koke. U njenoj kući su petlove malkice kastrirali. Postoji, međutim, kao i uvek, i druga strana medalje. Izgledalo je kao da smo tražili prave partnere za naše "superiornije" roditelje u nama. Međutim, i inferiornost može biti način vladanja. Osećanje krivice je moćno oružje. Deca ne žele da se roditelji bore i da neko od njih bude inferioran. Koliko god nam imponuje "jači" roditelj, osećamo krivicu u odnosu na "slabijeg". Krivica je čvrst vezivni materijal. Jak lepak zavisnosti. U igri gore – dole, superioran – inferioran, nema pobednika. To je iluzija. Zašto bi jedna stvarno snažnija i zrelija osoba izabrala sebi partnera sa kojim ne može ravnopravno da razmenjuje osećanja, misli, potrebe, da deli život. Takva igra je prećutni ugovor tipa: podrži ti moju šarenu lažu, pa ću i ja podržati tvoju. Šarena laža je šarena laža, i mi to znamo negde u sebi, koliko god se trudili da sakrijemo istinu. Želeo sam da imam snažnu majku koju bih voleo bez sažaljenja i osećanja krivice zbog identifikacije sa ocem. Biljana je bila tvrd orah i to sam poštovao kod nje. Za njenog oca, bila je princeza oko koje treba da se okreće ceo svet. Mogli su da je privuku samo muškarci koji je obožavaju, lome se oko nje, zabavljaju je i zasmejavaju. Ali ne dvorske lude, inferiorni, kastrirani, zavisni. Ako oseti sažaljenje ili neko obavezujuće osećanje izazvano doživljajem slabosti kod muškarca, gubi interes i briše. Tražila je muškarca na koga će moći da bude besna, bez straha da će ga uništiti. Prva nesvesna "obećanja" koja smo Biljana i ja razmenili su bila da nećemo biti isti kao naši "slabiji" roditelji. Borićemo se, ali inferiornost, krivica i sažaljenje neće biti oružja. "Časna omladinska", "Časna omladinska". I, krenuli smo dalje. Tada nam nije bilo teško da se držimo obećanja. Mi smo bili toliko različiti, da smo samo zajedno mogli da budemo jedan normalan čovek. U to vreme sam smatrao da je Biljana strašno iracionalna osoba, a da sam ja krajnje racionalan. Umela je da bude toliko iracionalna da bih se hvatao za glavu ne mogavši da shvatim kako može da tako obezvređuje logiku. Još teže su mi padala saznanja do kojih sam dolazio postepeno razumevajući sebe, da iza te iracionalnosti često stoji instinktivna ženska mudrost, a da iza moje uvažene racionalnosti neretko bleji prepotentna imbecilnost u razumevanju života. Nas dvoje smo bili kao telo i glava. Biljana nije omašivala u ciljevima. Njeni ciljevi su izvirali iz stvarnih, bioloških, osnovnih ljudskih potreba. Načini na koje je pokušavala da ostvari ciljeve vezane za mene bili su nepraktični. Odbijali su me i izazivali revolt. Uopšte nije bila taktična. Naprotiv, često se svojom agresivnošću udaljavala od onoga što je htela da postigne. Ona je bila i onaj deo mene koji sam pokušavao da potisnem i omalovažim. Moje telo, nefiltrirana osećanja. Ja sam izigravao razum, glavu, kontrolu. Analizirao sam svoja i njena osećanja, objašnjavao joj iracionalnost njenih postupaka, upinjao se da shvati kako nema prava da tako procenjuje i osuđuje, kako nije bog, kako je to detinjasto i odraz nedostatka poštovanja prema drugoj osobi. Prihvatala bi moja obrazloženja i nastavljala da se ponaša isto. Ja sam uspevao da ostvarujem svoje ciljeve i ponosio se time. Sve mi je išlo od ruke. Bio sam uspešan čovek. Samo, a to sam shvatio tek kasnije, nisam umeo da izaberem ciljeve i poređam ih po redosledu važnosti. Malo sam očekivao od ljudi. To mi je izgledalo razumno. I moja životna pozicija bila je, ja mogu sam. Biljanina agresivnost prema meni ponekad je umela da pređe u verbalnu okrutnost. Najčešće su to bili pokušaji da rasturi moju poziciju i natera me da priznam i prihvatim da ne mogu sam, da je i ona potrebna meni i da sam i ja zavisan od nje koliko i ona od mene. Cilj je bio dobar. To je najbolje što mi se moglo desiti. Bile su potrebne godine analize da bih prihvatio tu jednostavnu istinu. Ali način na koji je pokušavala da to ostvari, bio je pun promašaj. Zatvarao sam se u svoje odbrambene položaje i njena agresivnost je samo potkrepljivala moju tajnu teoriju o ljudskim odnosima, posebno odnosima između muškaraca i žena. Proganjala me je da "pričamo o nama". Satima me je silila da raspravljamo o problemima u našoj vezi koje je samo ona videla kao probleme. Uvek sam bio kriv za sve što ne valja. Ja sam želeo mir i sklad, a ona je u svemu videla nešto loše i večito bila nezadovoljna. U stvari, izbegavao sam da se suočim sa samim sobom. Nisam želeo da se menjam. Biljana je bila odana žena. Bio sam siguran da me voli koliko god da me je inače napadala. Bila je moja, pripadala mi. Ono najvažnije je postojalo. Da nismo bili tako tupavo isključivi, svako na svoj način... Ali, šta je tu je. Čvor se zapetljavao dalje. Zavideo sam joj na sposobnosti da otvoreno ispoljava osećanja. Energiju je ulagala u odnose sa ljudima. Ja sam, uglavnom, ulagao u sebe. Bio sam strašno ambiciozan u tom periodu života. Teško sam ispoljavao osećanja, filtrirao ih, birao ona koja su mi koristila da ostvarim cilj. Biljana nije umela da laže, čak ni da prećuti istinu. Voleo sam njenu vernost i spontanost. Užasavala me je njena ljubomora i posesivnost. Cenio sam to što se ulagala u našu vezu ali me je nerviralo što je stalno reagovala besom. Oboje smo zavideli jedno drugom. Ja njoj na spontanosti, slobodi da bude ono što jeste, sposobnosti da daje, da se ulaže u druge. Ona meni na volji, strpljenju i upornosti, taktičnosti, sposobnosti da ostvarim svoje ciljeve i budem uspešan. Biljana je bila, potajno, veoma ambiciozna, a ja, potajno, veoma lenj i haotičan, željan opuštanja. Oboje smo, iza kulisa vidljivog ponašanja, bili veoma slični dežurnom stanju onog drugoga. Da smo mogli i umeli da se menjamo, ja njoj malo ovoga, ona meni malo onoga, bili bi idealan par. Da sam umeo da pijem sa njenog izvora, a ona da me pusti da kormilarim našim brodom... To smo, u stvari, i želeli, samo što nismo znali kako se radi. Nismo imali od koga da naučimo, osim od sebe. Bili smo mladi, drčni, borbeni. Ipak smo, polako, učili jedno od drugoga. A onda je Biljana ostala u blagoslovenom stanju i odlučili smo da se venčamo. Život sa detetom, roditeljstvo, odgovornost za nekoga drugoga, a ne samo za sebe, to je "drugo stanje" svesti, drugi život, nova era. Sve osobine ličnosti iskaču u prvi plan. Ono što se tek naziralo, postaje tad upadljivo. Sve se vidi i dobija drugu dimenziju. Postaje strašno važno. Ja sam bio prestravljen. Prvi put sam se osetio stvarno odgovornim i uplašio se sebe. Roditeljstvo nije samo jedan od mojih ciljeva koji mogu uspešno ostvariti svojom upornošću, ambicijom, racionalnošću. Tu treba stvarno dati sebe. Da li ću umeti? Da li mogu? Život jednog bespomoćnog bića je bio u našim rukama, a naš odnos borba neprestana. Šta sada? To više nije samo naša igra. Shvatio sam da ću morati da se menjam. Ali ne da se pravim da se menjam, već stvarno. Uhvatila me je panika. Izvadio sam iz fioke stari foto album. Srce mi se ispunilo nežnošću. Kako smo bili mladi i ustreptali. Gledao sam sebe kako prepovijam bebu sav ozbiljan i važan. Obavljao sam najodgovorniji zadatak svog života. Šta bih dao da sam sada otac, po treći put! Dobili smo predivnu plavooku, grlatu devojčicu, koja me je začarala na prvi pogled. Nije što je naša, ali je stvarno bila najlepša beba koju sam ikada video. Lepa na mamu. A i karakter joj je bio mamin. Mala princeza je očekivala da se svet vrti oko nje i zahtevala sve što bi jednoj bebi uopšte moglo da padne na pamet. Spavala je danju, igrala se noću. Jedino prevozno sredstvo koje je prihvatala bile su naše ruke. Čim bismo je usnulu spustili u krevetac, širom bi razrogačila oči a njen pogled je govorio: "Šta je roditelji, nema odmora dok traje obnova, nema zabušavanja, ljuljajte!". Nekoliko meseci beba je bila naša jedina preokupacija. Nismo imali vremena ni snage da mislimo ni o čemu drugome. Biljana je bila opsednuta materinstvom. Kao što je očekivala sve od onih koje voli, tako je osećala da ista prava ima i njen produžetak, ćerka. Sve je moralo da funkcioniše savršeno. Kada bih pokušao da pojednostavim neke stvari, da napravimo organizaciju kako bismo imali malo vremena da se odmorimo ili uradimo nešto drugo, prebacivala bi mi: "Ti misliš samo na sebe. Gledaš kako će ti biti lakše. Postoje periodi života kad se moraju zaboraviti svoje potrebe..." "Nikada nisi umela da nađeš meru... Uvek treba naći pravu meru...", pokušavao sam da joj objasnim. Obožavao sam je zbog predanosti i potajno joj se divio. Posvećivala se potpuno, ne vodeći računa o sebi, radeći često i ono što nije bilo neophodno, što je ponekada bilo i višak brige i gušilo dete. Ko radi taj i greši. Ja nisam sposoban za tolika odricanja. Poseban problem bila je hrana. Biljana je bila nesrećna kada ne bi uspela da nahrani dete svime onim što je zamislila da je zdravo, da ima vitamina i drugih neophodnih sastojaka. Naša ćera je brzo shvatila da je mami jako stalo da ona pojede sve, čak i ono što je "bljak", i pristajala je na to pod svojim uslovima. Počela je da nas zeza dok je hranimo. Vreme obroka se pretvaralo u cirkus zabavljanja i ubeđivanja. Izvodili smo razne kerefeke ne bi li smo je privoleli da zine i proguta kašičicu "bljaka". Mene je to strašno nerviralo. Provodili smo sate ubeđujući dete da proguta nešto što nije želelo. To sam doživljavao kao silovanje, mučenje i nas i nje. Ali, Biljana je bila uporna. Moju racionalnu teoriju: "Dete je kao svaka životinjica. Jede kada je gladno. Treba je pustiti da ogladni...", nije mogla da prihvati. "Hrana je zdravlje. Ljudsko mladunče je malo komplikovanije od životinje. Ne mogu da rizikujem da mi dete bude neotporno jer nema dovoljno vitamina i ostalih zdravih sastojaka. Misliš da treba da joj dam da jede samo ono što joj prija. Pa ona nikada ne bi jela povrće. Da je pustim po tvojoj teoriji nagonske mudrosti, jela bi samo slatko. Ti to pričaš zato što te mrzi da je zabavljaš dok jede. Misliš samo na to kako će ti biti lakše..." Ja sam stvarno mislio na to kako će nam biti lakše, ali ne samo na to. "Šta je loše u tome što čovek hoće da mu bude lakše? Ako se mi osećamo bolje, manje smo nervozni, ne maltretiramo dete svojim strahovima i opsesijama, i detetu će biti bolje", pravdao sam se. "Lako je tebi da tako misliš...", smatrala je ona, "kada se ne unosiš ni u šta do kraja, celim bićem. Ja se brinem o svemu, samo o tome razmišljam, a tvoje je da radiš ono što ja mislim da treba. Mani me se tvoje racionalnosti, psihologije i teorije. Ovo dete je deo mene. Ne idealizuj prirodu deteta. U prirodnom ima i dobrog i lošeg. Osećam je na način koji ti ne možeš da razumeš." Nisam želeo da se borim sa njom. Borba je samo povećavala nervozu. Moje primedbe je obično doživljavala kao napad ili kao pokušaj da "izvučem dupe". Kada sam prihvatio situaciju i prestao da popujem pridržavajući se njenih načina, govorila bi mi: "Sama sam u svemu. Ti si kao robot koji izvršava naređenja. Ne mogu sa tobom da podelim brigu jer ti to ne osećaš". Šta god radio, nisam valjao. Shvatio sam da je Biljana svoj unutrašnji sukob prenela na naš odnos u punoj meri i da služim kao vreća za boks. Iskreno je želela da bude dobra majka. Ne samo dobra. Savršena. Da sve pruži detetu. Njeni strahovi su je remetili u tome. Teško je uklopiti suprotne potrebe. Pokušavala je da uguši svoje potrebe za slobodom pojačavajući odricanje. Odricanje je pojačavalo potrebe za "svojim vremenom". Da bi ih potisnula, još više se odricala i u tome postajala opsesivna. Taj začarani krug je rađao agresiju. Svoju agresiju nipošto nije želela da usmeri prema detetu, a dete je bilo njen pravi okupator, ne ja. U stvari je, dobrim delom, okupirala samu sebe svojim strahovima. Ja sam bio meta za ispucavanje njene agresije. Jednom sam, izokola i oprezno, pokušao da sa njom razgovaram o tome. Smrtno se uvredila. Ispao sam glup sa svojom racionalnošću, agresivan sa "svojom" psihologijom, mada smo bili kolege sa studija. Ona je jedina koja stvarno brine, dok ja samo psihologiziram. U jednom je bila u pravu. Niti je bilo vreme, niti je to bio način. Njoj je bilo potrebno razumevanje i podrška, a ne tumačenje i kritikovanje grešaka. I jesam bio agresivan. Morao sam da prihvatim taj svoj bes. Hteo sam da budem muž i otac, a ne vreća za ispucavanje ogorčenosti, ili radna snaga koja će odrađivati zamisli o vaspitanju moje supruge. Prihvatio sam da je podizanje deteta pretežno njeno carstvo, mada mi nije bilo pravo što je tako. Imao sam istu priču u odnosu svojih roditelja i nisam želeo da se ona ponovi. Smatrao sam da je to prirodno područje njene vlasti, i da bi borba za vlast preko deteta bila glupost. Ipak sam, nesvesno, nastavio da vodim borbu, čekajući da ćera odraste, da Biljana malo olabavi svoje stege i okrene se sebi. Sa druge strane mi je odgovaralo što nisam morao toliko da se menjam i dajem. Ostajalo mi je vremena i prostora za sebe i svoje ambicije. Bilo bi mi teško da sam morao da ih se odreknem na duže vreme kao Biljana. Ko zna kakav bih bio zatvoren u kući. I pored sve nervoze koju je pravila, u sebi sam joj se divio. Biti majka je herojski čin. Mene je moja prošlost sačekala na krivini. Okrenuo sam se onome gde sam bio jači, poslu. Kao većina muškaraca. Uspevao sam da se organizujem i uskladim kućne obaveze, čuvanje deteta i rad. Zaposlio sam se van struke jer ni Biljana ni ja još nismo završili fakultete. Pre podne sam odlazio na posao, a popodne jednom rukom peglao pelene, nogom ljuljuškao kolica u kojima je spavalo naše čedo, i usput spremao ispite. Nastavljao bih učenje noću, kada princeze zaspu. Biljana je smatrala da: "Samo monstrumi bez osećanja mogu biti tako organizovani i uspevati da se skoncentrišu u nemogućim situacijama. Samo površne osobe mogu raditi više stvari u isto vreme. Ti voliš samo sebe. A i to je pitanje..." Diplomirao sam za kratko vreme i upisao postdiplomske studije iz psihoterapije. Našao sam sebe u toj profesiji, brzo i uspešno polagao ispite sa visokim ocenama. Krenuo sam na ličnu psihoanalizu i počeo da raspetljavam vlastite čvorove. Biljana mi je zavidela. Ja sam bio napolju, među svetom, a ona u kući. Koristio sam svaku priliku da uzmem od života nešto za sebe, a ona to nije mogla. Nije tako napravljena. Ili nije htela. "Ti si nepošten i grabiš... za mene nema prostora. Sama sam u svom materinstvu. Ja sam jedina osoba koju ovo dete stvarno ima..." "Ti si iracionalna...", uzvraćao sam, "... i imaš potrebu da optužuješ mene za svoju lenjost, strahove i ono sa čime nećeš da se suočiš. Izbacuješ me iz igre, pa me onda optužuješ da sam izdajica. A znaš da nije tako i to mi priznaješ kada si dobre volje. Zamajavaš se optužujući mene, umesto da učiniš nešto za sebe. Tebi logika i razum ništa ne znače. Prezireš ih. Poštujem tvoja osećanja i intuiciju, ali da glava nije potrebna, ne bismo je imali. Ne obazireš se na protivurečnosti i uopšte ti ne smetaju. Divim se tvojoj predanosti i poštujem je ali, nauči i ti nešto od mene. Nemoj da iz zavisti i besa obezvređuješ ono što imam i što hoću da podelimo. Obezvređujući mene i naš odnos, obezvređuješ i sebe. Onda se još više osećaš usamljeno i uskraćeno. To je začarani krug. Kako ne vidiš!..." A onda je došlo vreme da odem na odsluženje vojnog roka i opet sam "izvukao dupe" od porodičnih obaveza. Muškarcima je uvek lakše. Već poznata priča. Opet sam ja bio "napolju", ako se kasarna može smatrati mestom koje je napolju, a ona unutra, u kući. Uspevala je da se mnogo bolje organizuje dok sam bio odsutan. Diplomirala je za to vreme. Oslanjala se na sopstvene snage i čak uspevala da bude veoma racionalna. Nije imala pri ruci nekoga koga bi mogla da optužuje i morala je da se pozabavi sobom i uključi i onaj drugi deo sebe koji sam ja, očigledno, uspavljivao. Ja sam pak, bio veoma iracionalan i lenj vojnik. Trudio sam se da zabušavam koliko god sam mogao, da pronađem sve načine za izvlačenje od obaveza, pravio ekscese i pijančio pazeći da me ne uhvate. Čak sam uspeo da se uključim u vojni orkestar i oslobodim se dobrog dela obuke. Upoznavao sam i taj deo sebe. Bitisao sam prilično dezorganizovano u jednoj organizovanoj sredini i prijalo mi je da živim od danas do sutra. Pustio sam mozak na otavu, družio se sa jednostavnim ljudima i sa njima pričao o najobičnijim životnim stvarima. O devojci koja je ostala kod kuće, ljubomori, strahu od ostavljanja, nestašici para. Svi smo imali slične teme i probleme. Sa nekima od tih momaka koji nisu imali više od osnovne škole ispričao sam se lepše i lakše im se poverio nego svojim fakultetskim kolegama. Što je najinteresantnije, ovi su me bolje razumeli i bez ustručavanja mi poverili i svoje muke koje su, iako ispričane na drugačiji, manje rečit način, bile slične mojima. Počeo sam da se spuštam na zemlju. Moj narcizam nadobudnog intelektualca je splašnjavao. Shvatio sam kako smo Biljana i ja činili jedno drugom medveđu uslugu. Iako smo želeli da učimo jedno od drugog, naše ekstremnosti su ometale to učenje. Ja sam bio racionalan za oboje, a ona rasplinuta, impulsivna i nepraktična za oboje. Razdvajanje je poremetilo ravnotežu i oboje smo dobili priliku da isprobamo ono što smo "snimali" i neprimetno ugrađivali u sebe proteklih godina. Počinjao sam bolje da je razumem. Strašno mi je nedostajala, a i ja njoj. Devojčurak je već prohodao i počeo da priča. Jedva sam čekao da im se vratim i da počnemo iz početka. Verovao sam da sam se promenio i da ću umeti da mnogo toga promenim u našem odnosu. Ali, kada sam se vratio, nije išlo onako glatko kako sam zamišljao.

......

Dobio sam Željkovu razglednicu iz Indije. Nadao sam se da je naš odnos dovoljno izgrađen da bi omogućio nastavak rada kada za to dođe vreme. Vratio se sa puta i javio mi se telefonom. Ukratko mi je ispričao utiske i obećao da će navratiti kada se vrati iz Londona sa rok koncerta na koji je krenuo sa svojom novom devojkom Anom. Saznao sam samo da je Ana student psihologije i da radi na televiziji kao voditelj muzičkih emisija. Kako ume da nađe ono što mu je potrebno! Pretpostavljao sam da je Ana spoj njega i mene i da je na nju preneo osećanja koja je povukao iz našeg odnosa. Tada nisam imao njegove sveske iz perioda prekida našeg rada. Da sam mogao da ih pročitam, znao bih da sam dobio novog saveznika. ANA Umorio sam se od samoanaliziranja i samoće. Ne mogu da kažem da mi nije koristio rad sa Markom. Shvatio sam ponešto o sebi, svojim odnosima, nesvesnim iskrivljivanjima realnosti. Naučio sam mnogo toga iz ovog sveta. Spremao sam se za Nadu, približio se onom delu sebe koji je sposobniji da voli. U međuvremenu sam postao poznat. To me nije mnogo ispunilo. Slava nije moj motiv. Ta izloženost pogledima drugih, breg na kojem stojim da bi me bolje videli i čuli, ima samo jedan smisao, više je mogućnosti da me Nada prepozna bilo u kome da se krije, da privučem pažnju osobe u koju je ušla. Neću da kažem – ljuska, jer sve više verujem da moja Nada ne može ući u bilo koga. Možda neka druga Nada može, ali ja želim svoju. Samo nju. Ona traži određenu vrstu ljudi. Osobe, a ne ljuske. Ne znam još tačno kakve osobe. Naslućujem. Osećam negde u sebi kakvu bih osobu mogao voleti, samo nisam još siguran da li sam ja takva osoba. Da li Nada može stanovati u meni. Ali kako da saznam, ako ne probam. Moram da se vratim u život, da budem sa nekim da bih video ko sam. Marko izgleda misli kako je moja veza sa Anom način da izbegnem osećanja vezana za njega. Nije baš tako rekao, ali se nasmejao kada sam mu spomenuo da je ona student psihologije. Znam već njegov način povezivanja stvari. On je stvarno dobar i mudar čovek i obično ne greši. Ponekad mi ono što kaže izgleda nebulozno; moguće, ali daleko od mog doživljaja. Posle nekog vremena vidim da je bio u pravu, da je video dalje od mene. Mislim da je to izazivalo kod mene osećanje zavisnosti koje mi se nije dopadalo. I moja samoća je doprinosila vezivanju za njega. Sada ne osećam takvu zavisnost. Možda zato što sam sazreo, što bolje razumem sebe, a možda sam zbrisao iz te zavisnosti prvo na put, a onda u drugi odnos. Verovatno je i jedno i drugo. Ne znam. Ne volim nejednakost. Iako se Marko trudio da se osećam ravnopravnim, retko koristio svoje znanje i čekao da sam dođem do uvida, ipak sam ga doživljavao kao sveznajućeg i svemogućeg. Potrebno mi je da imam nekoga i van terapije, u životu. Kad sve očekujem od Marka, suviše se vezujem. To me čini previše napetim. Ana je privlačna, lepa i veoma inteligentna devojka. Samostalna je i uspešna. Nije od devojaka koje bi se zakačile za nekoga, postale zavisne i opterećivale ga krivicom. To mi sada nikako ne bi trebalo. Deluje mi kao osoba koja zna šta hoće i uspeva u tome, a nije hladna. Veoma je ženstvena. To je retkost kod žena. Barem kod onih koje sam ja poznavao. Žene kao da se plaše uspeha i samostalnosti, slobode. One koje su uspešne pretvaraju se u muškarce, gube ženstvenost. Ne mislim da je to nužno, ali ispada tako. Ne znam zašto, ali i u mojoj glavi stoji predrasuda da su uspešnost, samostalnost, usmerenost ka cilju, umerenost i racionalnost muške osobine. Mada, znam dosta muškaraca koji nisu takvi, ali malo žena koje jesu. Da li je ženama teže da spoje glavu i telo, osećanja i razum? Ponekad mi se čini da i one žene koje su sposobne da budu uspešne, da ostvare svoje ciljeve, jedva dočekaju nekog muškarca koji bi preuzeo tu ulogu umesto njih, i onda počnu da mu prebacuju i zavide zbog toga. To je, valjda, neka njihova nesvesna samoobmana i manipulacija. Žene su čudne i komplikovane. Nije lako voleti ono što ne razumeš, ali tu se ništa ne može. Anu sam upoznao na televiziji. Pored studija psihologije, bavi se novinarstvom i prati zbivanja na kulturno-umetničkoj sceni našega grada. Posebno je interesuje muzika. Svira klavir. Šarmantna je. Izražava se lepo i tečno. Dobila je mesto urednika i voditelja neke muzičke emisije u kojoj sam gostovao. Upoznao sam u međuvremenu još neke psihologe i izgleda mi da među njima ima dosta promašenih umetnika. Ljudi koji koketiraju sa umetnošću i načinom života koji takvo opredeljenje nosi, ali valjda nemaju dovoljno petlje ili kreativnosti da se puste u to, da žive tim životom. Ne volim kada me pozovu da pričam na medijima. To su, obično, prazne priče. Novinari traže senzacije, a kritičare i ne razumem. Pričaju čudnim kitnjastim, veštačkim jezikom koji ništa ne govori. Šta u muzici uopšte ima da se objašnjava. Ćuti, slušaj i uživaj ako možeš, ako umeš da čuješ. Ako ne umeš, niko ti to ne može objasniti. Nekim ljudima je dato da čuju i osete u sebi savršeni red. To je od Boga. Nije od čoveka. Muzika je tajna. Poseban nemušti, univerzalni jezik. Šta tu mogu da kažu ove naše nemoćne reči. Nekoliko dana pre emisije Ana me je pozvala na razgovor. Htela je da sazna nešto više o meni, pa je spremila pitanja. Pričali smo satima. Ona ume pažljivo da sluša. Retko srećem ljude koji umeju da slušaju. Video sam da sam joj drag. To se osećalo u vazduhu. Kao topla struja koja kruži oko tela. Pored mene je sedelo jedno drago, suptilno i bezazleno žensko biće. Osetio sam želju da stavim glavu u njeno krilo i da me mazi. Činilo mi se da bi i ona to volela. Pa zašto tako ne bi i bilo. Rekoh joj: "Ana, da li mogu da te nešto lepo zamolim?" "Zamoli me", odgovori gledajući me upitno. "Meni je lepo sa tobom. Ja volim da mi bude lepo svaki dan ako je moguće". Nasmejala se ljupko, pomalo zbunjena. "Pa... šta si hteo da me lepo zamoliš?" "Da budeš moja devojka svaki dan i da me voliš... I da stavim glavu u tvoje krilo, pa da me maziš... Mislim... ako hoćeš..." Pogledala me je sa nevericom, a zatim počela da se smeje od srca. "Kakvo si ti dete... Ne mogu da te odbijem kad si me lepo zamolio... Hajde, dođi ovamo", reče pokazujući mi na krilo. Nije mi trebalo ponoviti... I tako je to počelo. Rešili smo da se častimo jednim dobrim putovanjem i otperjali do Londona na zajednički koncert rok grupa koje smo odavno želeli da čujemo uživo... Odlično smo se zabavljali. Ana je sjajna devojka. Ima neki poseban šlif, socijalnu inteligenciju. Zna da se snalazi u kontaktima sa ljudima, da odmeri ponašanje, kaže pravu stvar u pravom trenutku, da se umuva svuda i iskoristi svoj šarm. Ja nikada nisam bio vičan tim stvarima. Scena je nešto drugo. Dodir sa masom. Slično je i sa zabavljanjem društva na žurkama. Mene su uvek smatrali čudakom koji zna da bude zabavan. Govorili su:"On je umetnik. Svi su umetnici pomalo opaljeni". Snalazio sam se i u intimnim atmosferama, neobaveznim i neformalnim odnosima. Ali ono fino, kultivisano ponašanje u prilikama kada ljudi persiraju jedni drugima, gde postoje neka pravila uljudnog ponašanja, distanca... tu sam nespretan. Ja sam to zvao 'manir doktorske dece'. Tako se ponašaju neke moje drugarice iz gimnazije čiji su roditelji bili poznati lekari. To su lekarske familije sa tradicijom. Imaju aristokratske manire. Ranije sam prezirao takve sposobnosti i smatrao ih foliranjem. Ta diplomatija mi je bila strana. Nije me interesovala u odnosima sa ljudima. Nisam imao baš praktičan stav. Nikada nisam bio praktičan, a možda to i nije tako loša osobina. Ani lepo pristaje njen stil. Rođena je da bude novinar, čovek za odnose sa javnošću, most. U stvari, ona poštuje neku društvenu hijerarhiju i u kulturi, sa svim nedostacima te hijerarhije. Nije revolucionar. Prihvata vrednost i svrhovitost i osrednjih ljudi. To je ipak mudro. Čini mi se da i u meni postoji osoba sa takvim sposobnostima, samo je još nisam upoznao. Nije još stupila na scenu. Ali, osećam da je tu negde i da će se predstaviti jednog dana. Sve više doživljavam sebe kao družinu raznoraznih bića sa različitim osobinama. Palo mi je na pamet da možda svakome od nas treba dati ime kako bih mogao da prepoznam kada koji stupa na scenu svesti i preuzima upravljanje nad ponašanjem, šta hoće, šta ga gura, kakav je, šta sanja. Ana kaže da postoji terapija koja se zasniva na sličnoj ideji. Zove se, valjda, psihodrama ili tako nešto. "Hajde da se igramo...", ubeđuje me, "... stani ovde, pored zavese. To ti je, kobajagi, pozornica. Evo, ova stona lampa... to su svetla reflektora... tako... Ja sam radoznala publika. Ti sada svakome od vas daj mikrofon u ruke, pa se lepo predstavite. Je l' važi?" "Važi, pile. Kad si mi ti publika, sve važi. Mene ne treba posebno predstavljati. Ja sam Željko. Ne znam zašto, ali ispada da imam prednost. Možda zato što sam najstariji i najmlađi u isto vreme, ili zato što je moja potreba najsnažnija. Nemam pojma odakle mi takva ideja, ali tako osećam. Željko je idealista...", Ana me prekida: "Govori u prvom licu." "Dobro, ja sam idealista. Želim potpuno spajanje sa svojom Nadom. Ništa me drugo, u suštini, ne interesuje. Fanatik sam. Preosetljiv, stidljiv, intuitivan, romantičan. Vernik. Sposoban sam da stvaram, ali ne i da se uklopim u ovaj svet. Impulsivan sam kao beba i nespreman za kompromise. Napravljen sam od želja i snova i potrebni su mi drugi likovi iz naše unutrašnje pozorišne trupe da me sačuvaju od neprilika. Potpuno sam nepraktičan čovek. Volim da me Ana mazi." (Šalje mi poljubac.) "Ja bih se mogao zvati Hijavata. Niko mi nije zvanično dao ime kao Željku ali, neka mi kum bude moje doživljavanje sebe. Hijavata je lik iz mog omiljenog stripa. Mali, radoznali, hrabri indijanac koji želi da postane veliki i hrabri ratnik i polaže sam pred sobom ispite muškosti. Rođen sam kasnije od Željka, ali se osećam starijim od njega. Mene pokreće radoznalost. Ja sam kao štene koje uzbuđuju ukusi i mirisi ovog sveta. Volim da lutam i istražujem. Želim da budem snažan i samostalan, pravi dečko, da savladam svoj strah i postanem ratnik. Željko živi u svetu žena. One imaju veću moć u njegovom svetu. Ja želim snagu muškarca, avanturu, uzbuđenje, slobodu da istražujem svet. Ne kažem da je Željko plačipička i ženski Petko. Volim ga i potreban mi je. Ko zna gde bih ja odlutao bez njega i odvojio se od svog plemena, a to ne bih želeo. Samo, ponekad me nervira... Moram svuda da ga vodim sa sobom i čuvam, a on je mnogo plašljiviji od mene. Kad je najinteresantnije, on ume da propišti: "Hoću kući, hoću kući." Pa dobro, jebi ga, idemo kući, ali mogli smo baš lepo da se igramo. Ja nisam oduševljen time što smo muzikanti po profesiji. I ja volim muziku, ali to je ženski svet. Traženje neke harmonije, atmosfere, stapanja... Više bih voleo da budem pilot ili vozač formule ili neki ribar, pa da lovim ajkule. Bavili smo se i sportom. Prvo smo trenirali streljaštvo, pucali iz vazdušne puške, pa posle iz malokalibarske i bili smo dobri. Mogli smo lako da doguramo do omladinske reprezentacije jer smo već dobili značku odličnog strelca, srebrnu medalju na republičkom takmičenju, i nedostajala su nam samo tri kruga da dobijemo i diplomu majstora streljaštva. Trenirali smo i karate i imali zeleni pojas. Onda se Željko totalno zaludeo muzikom da nije moglo od njega da se živi. Bio je jači, više mu je stalo i morao sam da pristanem. Kod njega nema malo ovo, malo ono. Rekao je i sam da je fanatik. Sa takvim vanzemaljcima ne vredi raspravljati." "Mene možete komotno da zovete 'Jebena strana'. Željko me zove dvojnik, folirant, imidž, neuroza. Padalo mu je na pamet i da treba da me uništi. Klinačka posla. Dečki, nije vam ovaj svet zabavište u kome vi možete bezbrižno da sanjate, tražite svoje Nade, istražujete i njuškate. Poturate me kad vam je frka, kad ne možete da se dogovorite, kad ste u jebenoj situaciji. Neko treba da vara umesto vas, da se pretvara umesto vas, da vodi politiku, da vas štiti, klinčarijo. Da nije bilo mene, najebali biste k'o žuti. Vi ste ono što jeste, autentični, iskreni kreativci. A ja sam kao falšara, izmišljeni lik, nemam telo, ništa sam. Gde vam je zahvalnost, anarhisti jedni, komunisti, površni revolucionari! Možda ja treba da odem u penziju, da oladim malo, ali ne na takav način. Ima da mi odate dužno priznanje. Pustiću vas da se sami borite tek kad budete sposobni da se udružite i dogovorite, da preuzmete odgovornost za sebe. Možda vam i nisam najbolja dadilja, ali ko radi taj i greši. Nije lako biti dadilja tako komplikovanim klincima. Ne znam ni da li sam mogao da budem drugačiji kad se prisetim svega što je trebalo učiniti da bih vas zaštitio. Život je zajeban. Ja sam bio nužnost, inače me ne biste ni stvorili. I nisam baš siguran da ćete tako lako naći pravu zamenu za mene. Možda vam više nisam potreban ovakav, možda treba da se menjam, da vas više puštam i ustupam vam mesto kada vidim da možete. Samo da znate, nisam vam neprijatelj. Krut sam i zatucan, težak na promene, oprezan, nepoverljiv, pun predrasuda. Ne pratim promene. Ubedite me da ste ojačali, sazreli, da ste zajedno bolji vođa od mene, da umete da procenjujete i birate, da ste odgovorni na bolji način od mene, i ja ću rado da odem na zasluženi odmor. A umorio sam se od vas, da znate. I tada ću da vas posmatram jednim okom. Nisam idealista i ne verujem da se u ovom svetu može opstati bez takvih kao što sam ja. U njemu ima puno ludila, narcizma, laži, zla, a protiv njih je potreban oklop, trn. Ovo je dolina plača. Ne zavaravajte se. Samo je pitanje prave mere. Ja sam nužno zlo i ne odbacujte me olako. Dosta sam rekao o sebi, znam da nisam baš interesantan i da biste možda voleli da me nema, da je sve iskreno i pravo, ali kad ste već iskreni, onda poštujte sve što postoji, jer ništa ne postoji bez razloga. Izvol'te, sledeći". Anči pljeska ručicama kao dete. Zabavljaju je moji klovnovi. "Sledeći je nezgodan igrač. Zovemo ga Vuk zato što je, u suštini, životinja. Nije neko ko bi se uopšte predstavljao. Mi ćemo da pričamo umesto njega. Možda je to onaj isti strašni vuk koji je pojeo Crvenkapu i baku. Onaj što je prasićima oduvao kuću. On je Vuk samotnjak, usamljeni lovac. Poštuje samo zakone prirode. Društveni obziri mu ne znače ništa. Traži slobodu neograničenu bilo kakvim normama ili ljubavlju, hranu, ženku koju bi oplodio, zadovoljenje svojih bioloških potreba, lutanje. Gotovo nikada ga ne puštamo da sam preuzme kontrolu nad našim ponašanjem. Suviše je snažan i opasan, ako se otme. Ipak, nemoguće ga je potpuno kontrolisati. Moramo da mu dajemo oduška kroz nešto što barem podseća na ono što on hoće, inače bi nas pojeo iznutra. Pretpostavljam da svako ima u sebi neku životinju. Vuka je gotovo nemoguće pripitomiti i moramo da računamo na to. Mnogo je lakše onima koji imaju neku manje ćudljivu i slabiju životinju u sebi. Kad Vučko počne da zavija, sve nas iznutra podiđe jeza. Vau! Duvaću, duvaću i oduvaću ti kuću...!" Ona pokriva lice rukama. Uplašio sam je. Ko se boji vuka još? "Vuku je najbliži Ciganin. On je sličan Vučku, samo što je ipak čovek. Ni taj se ne bi predstavio. Željko i Hijavata i Toza Neuroza imaju roditelje, mislim, vezani smo, stalo nam je do nekoga i to nas ograničava. Ljubav ili potreba za ljubavlju uvek ograničavaju slobodu, čine nas moralnim bićima. Ljubav je neka vrsta lanca. Zbog nje se menjamo, odričemo, stalo nam je da udovoljimo, da se dopadnemo, budemo dobri. I etika je lanac, proizvod ljubavi i straha. Ciganin ima samo biološke roditelje. Njegova etika i ljubav su biološki. Potrebe mu nisu kao Željkove ili Hijavatine. I on želi da se spoji, ali seksualno. Samo onda kada mu dođe. Ne vezuje se ljubavlju, već željom, a ona je ćudljiva, nestalna. Ne uzbuđuju ga psihološke osobine drugih bića, već biološke. Niko ga ne može fascinirati, već samo erotski uzbuditi. Ali ne svojim znanjima, umećima, šarmom. On je čista hemija. Ne istražuje kao Hijavata da bi se okuražio i dokazao svoju muškost i hrabrost plemenu. Vučko nikome ništa ne dokazuje. Kada luta, luta zato što mu se luta. Željko traži dodir i bliskost, Hijavata radoznalost, moć i priznanje, muškost u društvu, Toza Neuroza sigurnost, izbegavanje bola, samozaštitu. Vučko sledi svoje instinkte, ali je opasan i za sebe i za druge. Ciganin traži slobodu. Sposoban je da preživi sam i u ljudskoj zajednici, ali može da se druži samo sa drugim 'Ciganima', sa sebi sličnima, sa onima koji ne mare mnogo za druge, osim kada su im ti drugi potrebni. Kada poželi ženku, ume da se šepuri kao paun, da se udvara i zavodi, ali kada zadovolji želju, ide dalje. To je za njega moralno. Sve žene su njegove, ako ih hoće i ako može da ih osvoji, ali ga ništa ne obavezuje da ostane sa njima. Snažan je i promućuran. Željko, Hijavata i Toza mu često kvare 'posao', ali je on lukav. Mazne na brzaka svoje parče, pa ih posle ostavi da se batrgaju sa onim što je zamesio. Sa njim je teško izaći na kraj". "Cigančica vodu gazi ovako, ovako...", Ana ustaje, podiže suknju iznad kolena. Igra i začikava me. "Samo se ti zezaj sa Cigom. Kad te dohvati, videćeš svoga boga", silazim sa scene i krećem prema publici. Sada ću da napravim pauzu da joj pokažem njenog boga ciganskoga... "... Ima nas još. Mnogi su nejasni. Teško mi je da ih definišem, ne poznajem ih. Kako smo to nastajali od istog oca i majke, a tako smo različiti? Kao da je jedno vreme živeo jedan, pa se onda negde sakrio da bi se pojavio drugi, pa treći, pa se sve nekako izmešalo. Zar ne bi bilo normalno da doživljavam sebe kao jednu osobu koja se menjala, odrastala, sazrevala i postala ono što sam sada. Kao da postoje neke rupe, praznine u sećanju, nešto tu nedostaje. Neke karike, ili lepak. Izgleda da mnogo toga nisam shvatio na psihoanalizi, da sam se izmigoljio. Marko je ipak u pravu. Znam šta misli i kad mi ne kaže. Baš me to nervira. Moraću da raščistim to sa njim, samo što sam sada obuzet Anom. I ona je videla moju podeljenost od početka. Pa da, i ona je budući psiholog. Bolje da nađem neku muzičarku, pa da sviramo zajedno i da ne pokušavamo da bilo šta razumemo i analiziramo. Zezam se, nije bolje. Kad sam već ušao u to, sada nema nazad. Idem do kraja. Ponekad mi je muka od svega toga. Pitam se da li to čačkanje po sebi ima smisla. Znam da ima, osećam to, samo ume da boli u božju mater. Kad odeš kod zubara, malo boli, pa ti zubar da injekciju, buška pola sata i gotovo. A ovo traje, i traje i nikad kraja. A ne znam ni kako izgleda kraj, ni kakav to treba da budem, ni kada će da se okonča. Ponekad mislim da je Marko neefikasan, mnogo pipav, detaljan, da nema petlje da brže utiče na mene jer je nesiguran. Čini mi se da me previše pušta da sam određujem tok i brzinu, jer se plaši da preuzme odgovornost. Da li to mora da bude tako sporo i komplikovano, ili on nema dovoljno moći kao osoba? Možda je suviše popustljiv. A sa druge strane, bežim od njega zbog zavisnosti koju osećam kada verujem da je svemoćan, da me razume bolje nego ja sebe... Znam da bih ga otkačio odmah kada bi pokušao da nešto uradi na silu ili da mi nešto nametne, ili me ubrza. Šta god da uradi, ispalo bi da ne valja. Kao da hoću da ga učinim nesposobnim. Teško je raditi sa mnom. Čovek stvarno zna svoj posao, ali me izluđuje što je tako dosledan i detaljan i analitičan i ništa mu ne promiče. Posebno, što je stvarno u pravu. Ne da mi povoda da ga malo mrzim i potcenjujem, a da se to ne rasprši kao vazduh kad se sudari sa realnošću koju ne mogu da ne vidim. U knjigama i pričama o ljudskom traženju čarobnjaci i mudraci koji vode junake nisu tako temeljni. Tamo ostavljaju mesta za nejasno, poetiku, ne analiziraju sve. Ma, ni on ne analizira sve. Ume da ćuti kad treba. Ne maltretira me rečima kada osećam nešto što nije za reči. Ali znam da sve drži u sebi i pamti, slaže kockice. Kao da sam ja u njemu skupljen, sabran, a u sebi rasut. Zavisan sam od njega, a to ne mogu da podnesem. Odvratna situacija. Šta mi vredi da bežim od svoje zavisnosti. Nije mi je on napravio. To je izašlo iz mene, i verovatno bi izašlo i u nekom drugom odnosu. Moraću da se suočim sa tim. PUKOTINA Mučno je doživljavati nemoć svoje ljubavi. Nikada se nisam osećao sposobnijim da volim i dajem, a oni kojima sam najviše želeo da pružim izmakli su se. Mogao sam da razumem i oprostim. Ceo svoj radni vek učim ljude da razumeju i oproste sebi i drugima. To je osnova ljubavi. Ipak, moje srce se osećalo iznevereno. Ono nije psihoterapeut, već obično ljudsko srce koje oseća bol kada se ljubav koju je poslalo odbije kao od stene i vrati. Vraća se obojena nerazumevanjem, strahom i gorčinom. Znam da niko nije savršen. Svi vodimo neke svoje bitke i lutamo tražeći. Ljudi najviše očekuju od onih koji im najviše daju. Zato im najteže praštaju greške. Osećao sam da me i Biljana i Željko doživljavaju kao nekoga ko će uvek biti tu, ko postoji zbog njih i ko nema sopstvene potrebe. Ne želim da budem savršen na taj način. U nekim periodima terapije mi je prihvatljivo da budem kao vazduh čija se neophodnost ne primećuje sve dok ga ima. Kada ga nema, nastaje panika i javlja se svest o životnoj važnosti vazduha. Ja nisam vazduh. Čovek sam, nesavršen kao i oni. Zar i svojoj ženi treba da budem psihoterapeut i roditelj? Da je strpljivo čekam da odraste i ne opterećujem svojim potrebama? Zahvalan sam joj što je našoj deci pružila ljubav i sigurnost. To je dovoljno da je ceo život volim. Ali, šta je sa detetom u meni? I ono ima neka prava. Ne mogu biti samo roditelj. To nije fer. Ko mi je kriv. Tako sam postavio odnos ponašajući se kao odrasla i racionalna osoba. I beba dobije sisu kad plače. Treba znati i plakati. Biljana je bila roditelj u odnosu na decu, ali zahtevno dete u odnosu na mene. Setio sam se kako nikada nije umela da obračuna svoju čekovnu karticu. Stalno bi ulazila u minus i čudila se kako to. Smatrala je takve materijalne stvari prizemnim, nebitnim. Time treba da se bave prizemni ljudi poput mene. A vremena teška. Nije bilo baš lako doći do dovoljne količine novca za sve ono što nam je bilo neophodno. Nismo oboje mogli da se brinemo samo o detetu. Morao je neko i da "ide u lov". Ona je to smatrala mojom racionalizacijom, izgovorom za izvlačenje iz kuće. Zarađivanje za život je, za Biljanu, bila nekakva: "Muška igra, nešto što radiš za sebe a ne za porodicu. To nije ništa, to može svako. Muškarcima je mnogo lakše. Oni se igraju ceo život. Najteže je biti u kući godinama i podizati živo ljudsko biće od sise, kada ne zna ništa, pa onda kada počinje da zeza i da sve nešto neće, pa kada počne da se zaljubljuje... to je ulaganje u drugoga, predavanje. Ti se investiraš u svoj ego, profesiju, karijeru... u svoje dupe..." "Slažem se da je dete najveća odgovornost, i bio sam maksimalno uključen u sve to. Uključeniji od svih muškaraca koje poznajem. Čak i moja ljubljena tašta, tvoja majka, smatra da sam idealan zet, muž i otac. Pa gde ćeš veće priznanje? To mu dođe kao titula svetskog šampiona". Biljana bi odgovarala: "Pa da, ti si svetac, uvek si dobar, pravi Isus. Samo što ne žive oni sa tobom nego ja. Najbolje te poznajem, a oni vide samo ono što im prikazuješ. Ja im ništa loše o tebi ne govorim. Otkud bi znali". Nije mi bilo teško da vodim računa o svim tim "prizemnim" i materijalnim stvarima, egzistenciji porodice, sigurnosti... ali me je bolelo što obezvređuje moj trud i brigu. U nastupima ljubavi i nežnosti, kada bi uključila svoju drugu ličnost, govorila je da sam najbolji čovek kojega poznaje, da je srećna što je sa mnom, da me obožava, da sam čovek njenog života. Oba dela nje bila su krajnje iskrena. Ona nije umela da laže i bude dvolična. Nisam mogao da shvatim kako ne može da uoči kontradikciju. Kako neko može da istovremeno bude i najbolji i najgori. Možda i može. Šta ako je baš to kontroverzna istina koju ja svojom lenjom logikom pokušavam da obojim jednom bojom. Ne mogu da verujem u to. Ljubav bi trebala da spoji suprotnosti, da ublaži bes. Možda me ona, ipak, ne voli dovoljno. To me peče i ne može me utešiti analiziranje i razumevanje njenih unutrašnjih sukoba. Kako da se približim toj stihiji emocija? Da li ona uopšte želi da joj se približim? Možda joj svojim odraslim ponašanjem ne dam da odraste. Verovatno oseća da ne može da odoli svojoj potrebi da se okači o mene i veruje da će u tome uspeti kada je sama. Da je samo njena potreba za osamostaljivanjem dovela do razdvajanja ne bih bio tako napet. Slutio sam nešto drugo. Želju za seksualnom slobodom i istraživanjem. Radoznalost. Te potrebe su tesno povezane sa njenom kreativnošću. Verujem svojim slutnjama. Retko slutim bez osnove. Biljana je pravo palidrvce. Ja sam trom na osećanjima, reagujem odloženo i sporo prelazim iz jednog stanja u drugo. Voleo sam tu njenu zapaljivost. Bila je moje omiljeno bure baruta, ali je umela da me načisto izludi. U svojoj emotivnoj tromosti znao sam da budem i potuljen, da jedno osećam, a drugo radim ili govorim, sve dok mi se osećanje ne nagomila pa onda puknem. A kad puknem, onda beži. Sklanjaj se sa puta, ako hoćeš živu glavu. Tada sam iracionalniji i impulsivniji od nje, kao pas koji se otkinuo sa lanca. Malo lajem, ali ujedam. Biljana je mnogo više i češće lajala, ali je, u suštini, bila bezopasnija. Nije grizla. U stvari, odavno sam očekivao da će u našem odnosu doći ovakav period. To je moglo da se desi i kada nam je ćerka pošla u školu. Biljana se zaposlila i izašla iz kuće. Neko vreme ju je to zabavljalo. Upisala je i postdiplomske studije, krenula na didaktičku psihoanalizu, a onda shvatila da je promašila profesiju, iako je bila dobar psiholog i predano obavljala svoj posao. Počela je da ponovo slika. Još jedan umetnik koji je zalutao među psihologe. Pre nego što se upisala na psihologiju, konkurisala je na akademiju, ali se na prijemnom ispitu posvađala sa nekim asistentom i nije ni otišla po rezultate. Naslikala je nekoliko divnih slika. I da je ne poznajem, bila bi moj omiljeni slikar. Počeo sam da slikam uz nju. Ja sam mogao da se bavim umetnošću iz hobija, u slobodno vreme. Biljana nije. Morala je tome da se potpuno preda kao i svom materinstvu. To predavanje je, u njenoj glavi, zahtevalo i drugačiji način života. Morala bi da živi sama. Kod nje je sve: biti ili ne biti, da ili ne, ima ili nema, ili tako ili nikako. Volim tu njenu osobinu i znam da joj nije lako. Stavlja je pred teške izbore. Da se nismo venčali i dobili dete tako mladi, možda bi imala vremena da isproba taj deo sebe u manje dramatičnim situacijama opredeljivanja. Ovako je, iz vezanosti za roditelje, uskočila u bračnu i materinsku vezanost. Nije imala vreme za istraživanje. Plašio sam se da je to vreme došlo. Verovatno je toliko i okupirala sebe brigom oko deteta da bi pobegla od te svoje druge, snažne potrebe. Možda bi, da je pre bilo mogućnosti, "ciganka" u njoj poželela da odluta. Ovako, zbog svojih predstava o materinstvu nije mogla baš da zamota dete u maramu, okači ga preko ramena i odleprša. Onda je Biljana presekla svoje izlaženje iz kuće, napustila posao i odlučila da ponovo rodi. Odahnuo sam. Želeo sam drugo dete i radovao se tome, ali nisam poverovao u njenu ideju da će ovoga puta biti drugačije, da će uz dete moći da slika, da bude ležernija. Nema teorije. Ona ne laže druge, ali zato laže sebe. To nije baš prava laž, već želja da se ne oseća robom sopstvenog karaktera. Dobili smo sina koji je pravi božiji dar. Snažna i zdrava beba, mali hedonista. Uživao je u svemu. Dobro jeo, dobro spavao, rastao kao iz vode. Kada je prohodao, razjurio se kao navijen, kao da je imao u sebi hidrocentralu, nepresušni izvor energije i neumorno morao da troši višak. Uveče bi legao i zaspao pre nego što mu glava dodirne jastuk. Krajnje jednostavno dete. Od malih nogu interesovanja su mu bila tipično muška – automobilčići, pištoljčići, roboti, svemirski brodovi. Pravi dečko. Brzo se nametnuo klincima iz dvorišta i postao kolovođa u svakoj igri. Sa njim ništa nije moglo na silu. Kad hoće – hoće, nema potrebe da se ubeđuje, a kad nešto neće – ćorav je posao bilo šta pokušavati. Bio sam ponosan otac. Oba moja deteta su imala snažnu ličnost, svako na svoj način. Ćera je bila nežnija, suptilnija, pomalo povučena devojčica, nije bila nametljiva u socijalnim kontaktima, ali je umela da veoma istančano ocenjuje ljude i odnose još kao mala. Često nas je zapanjivala svojim opažanjima kakav je neki čika ili teta ili dete. Ona je bila opsednuta životinjama i u svojoj sobi je držala čitav zoološki vrt. Odlučila je da bude veterinar jer su "životinje plemenitije od mnogih ljudi". Biljana je još šest godina provela u kući brinući se o deci. U međuvremenu sam završio svoju analizu i razumeo mnoge svoje strahove i izbegavanja koji su ugrožavali naš odnos. Osećao sam koliko mi je potrebna i koliko sam zavisan od nje. Sa više osećanja i odgovornosti uključio sam se u odnose sa decom. Moja ambicija i potreba za dokazivanjem i uspehom su splasnuli. Mogla je da mi, mirne duše, prepusti mnogo toga. I to je činila. Ali, došlo je ono što je moralo doći. Ovaj put mi je izgledalo ozbiljnije. Drugi deo nje je tražio svoje. Iznajmila je stan i počela da slika. Želela je da dokaže sebi kako može da živi od toga. Položila je vozački ispit. I dalje smo bili bliski i duhovno i telesno, ali nisam više osećao onu sigurnost naše veze u kojoj nije bilo mesta za nekog trećeg. Deca su ostala sa mnom u našoj kući. Dolazila je svaki dan da bi bila sa njima, ali je veći deo vremena provodila u svom ateljeu, spavala tamo i vodila neki svoj život koji nisam mogao da kontrolišem. To mi je teško padalo. Zar nije mogla da se organizuje i sve to radi kod kuće, ili da ima neko radno vreme u svom ateljeu? Ponekad sam bio besan na nju zbog toga. Zašto je tako isključiva? Znao sam da me voli, da voli decu. Znao sam i da mora da uradi nešto sa sobom, samo da li to mora baš tako? Ja bih to drugačije. Da, ali ona nije ja. Zašto je ovaj život tako komplikovan? U početku sam se nadao da će to biti kratkotrajni eksperiment, ali nije. Kod nje ništa nije kratkotrajno. Ako i ovo bude kao podizanje dece! A kako bi drugačije. Kako to da izdržim i sačekam? Taman sam mislio da sam se izborio sa sobom i našao neki mir, kad ono... Moja slutnja se obistinila. Biljana je ušla u vezu sa drugim muškarcem. Trudio sam se da odagnam slike koje su mi prolazile kroz glavu. Izluđivale su me. Moja žena sa nekim drugim! Da mi je da ga dohvatim zubima, raskomadao bih ga! Kučka! Tako bih je savio preko kolena i izmlatio po guzici! Ranije sam joj prebacivao da me davi ljubomorom. I bila je jako ljubomorna. A ja kao nisam. Ljubomoran sam kao pas. Režao sam, spreman da ujedem. Moje mentalne obrade, psihoanalitičko iskustvo i znanje su malo pomagali. Uspevao sam da se kontrolišem i funkcionišem, ali je iznutra sve vrilo. Nisam mogao da se skrasim na jednom mestu, da radim, čitam... Izgubio sam stare načine zamrzavanja osećanja. Kako da se branim? Bes se, polako, pretvarao u uvređenost i tugu. Morao sam da podnosim svoj bol. Sam. Moja ravnoteža je bila poremećena. Trebalo je uspostaviti novu. Želeo sam da joj se osvetim. Da vidi šta će biti kada joj se izmaknem, kada pomisli da će me izgubiti. Osetiće ona kako izgleda kad ostane bez vazduha! Naučiće da ceni... Rekao sam joj samo: "Moj mazohizam se istrošio i nemam nameru da se mučim prolazeći kroz sve sam. Tvoj prelazak preko ove granice menja naš odnos". Dobila je napad ljubomore. Za nju je bilo normalno da sedim i čekam da ona uradi ono što mora. "Manipulišeš! Pretiš? Hoćeš da me presečeš i nateraš da se vratim kući, da opet budem zvocava i radoznala, da zamišljam šta bih sve mogla i da se osećam osujećenom. Hoćeš da me uplašiš!?", govorila mi je. "Tačno. Hoću da te nateram da se vratiš kući. Moja si žena i ne možeš da budeš sa drugim. Ne dam. Nađi drugi način. Možda teži za tebe, ali za mene podnošljiviji. Nisam ti ja mama i tata koji će uvek biti tu, sigurni, i podržavati tvoje odvajanje i odrastanje. Lepo je imati nekoga takvog, samo što je meni mučno da budem taj. To mogu kao terapeut, ali ovo je moj privatni život. Zar i svojoj ženi moram da budem terapeut, majku mu?! Ispada kao da sam ti dužan revanš. Ja sam svoje ambicije ostvarivao pored tebe, ne u nekakvoj potpunoj slobodi. Bojiš se da bi u zajednici sama sebe minirala. Nemaš snage da se izboriš sa sobom. Prihvatio sam da neko vreme živiš sama, ali ne i da budeš sa drugim. Za sopstveno istraživanje ja nisam tražio takvu žrtvu od tebe. Bio sam sa tobom, tvoj. Pa i taj drugi čovek, šta ti je on? Zamorče? Da li si sigurna da ćeš ga jednog dana ostaviti i vratiti se meni? Da li unapred ulaziš u nekakav eksperiment znajući da ćeš ga prekinuti?" "Ne, to ne znam. Znaš da ja ne eksperimentišem na takav način. Ti i ja nismo isti. Imao si vremena. Nisi ni prekidao svoj put. Možda ti ga je porodični život malo usporavao, ali si, sa druge strane, mnogo naučio o sebi kao roditelj. Ja sam taj deo sebe suviše dugo držala na lancu i stavljala u prvi plan majku i suprugu. Moram ovako. Drugačije ne znam". "Ako moraš, guraj. Samo, znaj jedno: svaki razvoj i promena nose i neke rizike. Da nije tako, svi bi bili zreli i odrasli. Ja ne mogu da ti obećam vernost i strpljenje da sačekam kakav će biti ishod tvojih traženja. Nije to da bih te zaplašio, iako osećam želju da ti se osvetim. Čovek sam od krvi i mesa i sve me to boli. Ne mogu da ti obećam nešto što ne osećam. Ne želim da izigravam Isusa, niti sveca. Ionako mi stalno govoriš da izigravam sveca. Možda ću i sačekati da se to završi. Ne znam. U konfuziji sam. Ako hoćeš da teraš svoje, računaj na to. Sve ima svoju cenu". Osećao sam da mogu da je sprečim. Možda je i htela da joj pokažem koliko mi je stalo do nje. U isto vreme je želela i da razumem njenu potrebu za slobodom i istraživanjem. Šta je važnije? I ja želim da ona ostvari sebe, da isproba i druge svoje mogućnosti, da bude zadovoljnija. Posle toga bismo, verovatno, imali još dublji i bliži odnos. Ako bih uspeo da prevaziđem povređenost, sujetu, ponos, izdaju... To više nikad neće biti ona naša intima. Da li ću moći da joj verujem? Opet sam bio besan. Ribaćom četkom bih joj sa kože izribao dodire tog tipa! Pa neka je boli! Šta ako ode? Ne, bio sam siguran da Biljana nikada neće otići od mene, da će se vratiti. Samo kada? Da li ću želeti da je primim nazad? Ja sam se godinama borio sa svojom nezrelom nezavisnošću. Učio sam se da prihvatim da ne mogu sam, da podnesem svoju potrebu za nekim i otvorim se, da bi onda moja ljubljena žena počela da se bori sa svojom potrebom za zavisnošću, da istražuje svoju sposobnost da se odvoji i bude samostalna. I šta sada? Da je presavijem preko kolena i isprašim po guzici? To bi možda i upalilo, ali bi mi celog života prebacivala kako sam ja njena tamnica. Neka joj bude. Neka tera svoje. Oboje smo odgovorni za naš odnos. Samo, moraće da se suoči sa onim što samostalnost i sloboda nose. Nema više takve vrste sigurnosti kakvu pruža simbiotičan odnos kao što je bio naš. I ja se suočavam sa tim. Mogu to da podnesem. Doduše teško i bolno, ali mogu. U narednim mesecima imao sam nekoliko "ljubavnih avantura", ali me nisu utešile. Naprotiv, osećao sam se još gore. Možda i ne bi bilo tako, da nisam bio pun gorčine, tuge, ljubomore i besa. Napet i konfuzan. Šta sam mogao da dam tim ženama? Ljubav se ne vodi iz bede i nesreće. Tada partner postaje sredstvo, a ne cilj. Odustao sam od otužnog analgetika. Narušavao je moje samopoštovanje. Osim toga, bio sam okupiran problemima oko ćerkine škole, upisa u gimnaziju i prilagođavanja na novu situaciju. To mi je pomagalo da se malo odvojim od osećanja koja su me kidala iznutra. Ona je neobično dete koje se teško uklapalo u školske i društvene stereotipe. Nije htela da se uklopi. Iz onoga što ju je interesovalo, imala je petice, a iz onoga što nije, jedinice. Nije joj bilo teško da pročita sabrana dela omiljenih pisaca, ali školska lektira, nikako. Kao i nekada sa hranom. Ona bi da jede samo slatko. Nije čak pokušavala da to sakrije, da se izvadi. Našao sam profesore koji su joj privatno držali časove, ali je i njih izluđivala. U trenucima bi zablistala, i oni su bili fascinirani njenom inteligencijom i sposobnošću rezonovanja. A onda bi postala potpuno nezainteresovana, da su neki od njih "čupali kosu" ne uspevajući da shvate kako ne može da nauči najprostije stvari. "Tatice, šta ti hoćeš od mene?", ogovarala je na moje pokušaje da je posavetujem i smanjim odbojnost prema svemu što je obavezno. "Još ćeš da me ubediš da treba da progutam te neinteresantne splačine. Neću da gubim vreme na gluposti. Vidi koliko ima interesantnih stvari u životu, a ja treba da učim razne suvoparne lekcije, pune nevažnih činjenica koje ničemu ne služe, koje ću odmah da zaboravim čim dobijem ocenu". "Pa dobro, ćeri moja, možda si u pravu, samo nije život tako jednostavan. Radiš samo ono što voliš, a ne radiš ono što ne voliš. Bilo bi lepo kad bi moglo tako, ali teško da može. Kako ćeš da završiš školu, kako da upišeš fakultet koji te bude interesovao ako ne budeš imala dovoljno bodova. Moramo da progutamo i po nešto neukusno, znaš. To je realnost života. Ne može i jare i pare. Kolač se ne jede pre ručka..." Zvučao sam smešno samome sebi. Ćera bi odgovarala: "Ćale, to je tvoja realnost, ne moja. Ako budem morala da pojedem to govance, učiniću to kada bude nužda. Eto ti, dve tri nedelje pred kraj polugodišta ću da uzmem knjige i popravim sve ocene pa ćeš da budeš zadovoljan. Budi cool. Je l' OK?" "Ma kakvo crno 'OK'. Zašto stalno ne bi učila po malo, par sati. Da ne praviš sebi frku na kraju. Zar ne misliš da rizikuješ suviše?" "Ti će' mi kažeš", uzvraćala bi ona istom merom. "Baš je našao ko će da mi popuje. Misliš da ja nisam videla tvoje đačke knjižice. Licemeran si pomalo. Zašto se sekiraš. Nije valjda da nemaš poverenja u mene. I ti si mi neki otac, i još psiholog. A nemaš poverenja u svoje dete. Sram te bilo". Krv nije voda. Nisam bio ništa bolji u njenim godinama. Umeo sam da, u toku godine, vučem po pet, šest jedinica, ali sam na kraju uspevao da se iskobeljam i čak maturiram sa odličnim uspehom. Samo, kad si u ulozi roditelja, teško je prihvatiti da deca rade isto. Strepeo sam. Setio sam se kako je moja majka klela kada bih preterao sa svojim detinjarijama: "Dabogda imao dete kao što si ti, pa da vidiš onda kako je meni bilo!" Vidim, majko. Žao mi je što sam te namučio, ali nisam onda mogao da znam ono što znam danas. Tako ti to ide. Onda sam bio pun sebe, ubeđen da sam svemoćan i da je život za mene boza. I moja ćera je već napravila takav imidž u školi, jako pametnog i lenjog, ćudljivog deteta. Neki profesori su je razumeli, ali je većina jedva čekala da im dođe na tapet, "videli smo da i te kako možeš, e nećeš vala kod mene da se izvlačiš". E pa, pile tatino, držim ti palčeve. Neka ti je Bog u pomoći. Ako ti budem potreban, tu sam. Biljana se nije slagala sa mnom po tom pitanju. Govorila mi je: "Ti si isuviše tolerantan. Kao da ti je lakše da ne ulaziš u sukob sa njom, već joj povlađuješ. Njoj treba kontrola. Vidiš da ne može sama sebe da natera da se odrekne nekog zadovoljstva. Nema strpljenja, odgovornost prema obavezama. Nisi joj ti drug, nego otac". "Slažem se u ciljevima, ali ne i sa načinom". "Puštaš je da radi protiv sebe. Ja ne verujem da njoj baš prija takva sloboda. Verovatno je plaši. Kad sazri i bude spremna da preuzme odgovornost za svoj život, naći će svoju slobodu". "Kao ti?" "Stalno se razilazimo oko toga, umesto da smo jedinstveni. Ti miniraš i moj autoritet. Kao da je zavodiš: 'Vidi, ćeri, kako sam ja dobar, a majka ti je veštica'". "Ja joj povlađujem! Čini mi se da govoriš o svojim potrebama. Možda bi tebe trebalo da prišrafim i oslobodim straha od slobode. Ti si ta koja uvek ide na ruku njenoj nezrelosti na malo dubljem nivou. Činiš joj medveđu uslugu poturajući se kao njena savest ili samokontrola pre nego što i stigne da sama reši bilo šta. Zar to nije zavođenje? 'Ne brini, čedo mamino, mama je uvek tu da te zaštiti od tebe same, od tvoje lenjosti i neodgovornosti. Šta će tebi savest kad imaš mamu koja uvek reaguje brže?' Mora da lupi glavom o zid, da bi nešto naučila. A možda i istera svoje na svoj način. Ko zna šta joj je suđeno. Ne mogu ja da živim umesto nje, a i ne pada mi na pamet. Ti ispade veći Bog od Boga. Hoćeš da je naučiš nečemu što ni sama nisi savladala. Ljudi biraju. Shvati već jednom". "Da li si siguran da nisi tako popustljiv zato što ne želiš da joj se suprotstaviš i izgubiš svoju poziciju idealnog oca? Zato što ti je tako lakše? Ne remeti tvoj mir, udobnost, sliku o sebi", nije se predavala Biljana. "Da li si ti sigurna da kroz nju ne projektuješ svoje strahove, da ne pokušavaš da je kontrolišeš zato što ti je tako lakše nego da je pustiš da se suoči sa nečim čega se i sama plašiš?", uzvraćao sam istom merom. "Čudno je to da ti, koji si uvek uspevao da se kontrolišeš i organizuješ, propagiraš nedisciplinu", nastavljala je ona. "Nije tu ništa čudno. Logično je koliko i to što ti, koja teško uspevaš da se kontrolišeš i organizuješ, propagiraš spoljašnju kontrolu. Ne možemo mi da budemo jedinstveni u svom odnosu prema deci kada smo različiti. Ja ne mogu da se pravim da verujem u isto što i ti. Neiskrenost je gora od nejedinstvenosti. U stvari, mi se i ne sukobljavamo u suštini. Nisam ja protiv kontrole, kao ni ti protiv popustljivosti. Stvar je samo u različitim osećajima za meru i način. U ideji kako se to stiče. Da nemam tebe, verovatno bih bio mnogo stroži, a i ti popustljivija da ih vaspitavaš sama. Zar nije tako?" "Pa jeste, donekle...", spuštala bi lopticu kada bih prestajao da joj kontriram. Znao sam da to uspeva kod nje. "Ali...", nastavljala bi dalje temu koja je bila na našem redovnom meniju, jer je njena morala biti zadnja. Ponekad mi je ta njena osobina simpatična. U stvari, i nisam mnogo strepeo za našu ćeru. U duši sam znao da je ona snažna cura, dobar igrač u životu, i da će naći svoje mesto pod suncem. Ako ponekada malo lupi glavom o zid i malo je zaboli, bože moj, naučiće valjda nešto iz toga. Da sam osećao da ozbiljnije ugrožava sebe, postupio bih drugačije. Ne bih dozvolio da mi izmakne kontroli. Nije lako biti roditelj. Tu nema pravila. Ne može se naučiti iz udžbenika. Čovek stalno mora da ima otvorene i uši i oči i srce da bi video i osetio šta se dešava i pronašao pravi način i pravu meru. Pred kraj polugođa je stvarno uradila ono što je rekla. Zagrejala je stolicu i naučila sve, popravila ocene i rekla mi: "Eto ti, šta sad hoćeš?" "Hoću malo da danem dušom od tebe, komplikatoru jedan života!" Pao mi je kamen sa srca. Iskreno, ja baš i ne bih voleo da me deca u svemu slušaju i da budu preterano dobra. Drago mi je kad se bune i isteraju po svome nešto do čega im je stvarno stalo. Samo se plašim kad previše rizikuju. Šta se stvarno može naučiti u životu bez ikakvog rizika? Biljana je plašljivija od mene i zamera mi da sam neodgovoran roditelj. Žestoko smo se svađali oko ćerkinog učlanjivanja u konjički klub. Ona je fascinirana konjima. Nismo joj mogli zabraniti da jaše. I ja sam se plašio da ne padne, ali sam je podržao. Biljana je obuzdala strah i popustila. Čak i kasnije, kada je ćerka galopirala kao da je odrasla na konju, moja žena bi bila napeta kao struna, sve dok je ne bi videla sa obe noge na zemlji. "Otac kolac", komentarisala bi moju ležernost. Jedino je naš "terijer", tatina sinčina, grizao svoje parče života bez mnogo komplikovanja i dilema. I on je, doduše, imao svoje male probleme, ali ih je rešavao na svoj način, po kratkom postupku. "Oženio" se još sa četiri godine devojčicom iz komšiluka, koja je bila lepa kao lutka, i nije dozvoljavao nijednom dečaku da joj priđe. On je stabilan tip, i njihova veza traje, bogami, nekoliko godina. Kada bi joj neki vršnjak prišao, zaleteo bi se kao june i zakucao ga pesnicom pravo u glavu. "Zašto dira moju ženu!" pravdao se kada bih morao da se izvinjavam roditeljima dečaka sa krvavim nosem. Možda je, sinko, to trebalo i tata da uradi, samo što je život kasnije mnogo komplikovaniji. To mu nisam, naravno, rekao, niti je on znao za maminu ljubavnu avanturu. Došao je raspust i Biljana je odlučila da sama povede decu na zimovanje kako bi mogla da im posveti više vremena. Ostao sam sam, što mi se odavno nije desilo. Bilo mi je neobično bez dece i obaveza oko njih, ali sam imao vremena da se posvetim sebi. Biljana nije bila sa svojim ljubavnikom i zato sam se osećao manje napetim. Ipak, nisam mogao da sedim u kući. Tumarao sam gradom bez nekog posebnog cilja. Jednog popodneva, šetajući pešačkom zonom glavne ulice, svratio sam u galeriju da pogledam novu izložbu slika. Gledao sam u slike sa nevericom i divljenjem. Zvale su me da uđem u njih i ogrejem se. Pune svetla i radosti, otopile su zimu koju sam nosio na kaputu, a i ispod njega. Ovo je mogla stvoriti samo žena, pomislih. Koliko svetla usred ovog sivila! Potražio sam autorku. Pokazali su mi na figuru okrenutu leđima, u drugom uglu galerije. Kolena su mi podrhtavala. Da li je ona izašla iz ovih slika ili one iz nje? Prišao sam. "Izvinite..." Kada se okrenula, ugledao sam poznate oči na nepoznatom licu. Nasmešila se i pogledala me znatiželjno. "Želim da vam se zahvalim što ste me ogrejali svojim slikama", rekoh, gledajući je kao čudo. "Sad vidim otkud toliko svetla u njima..." Ponudila mi je da sednem i popijem piće. Zidovi galerije su se okretali oko mene. Uštinuo sam se za obraz da proverim da li sanjam. Slatko se smejala mom detinjastom ponašanju. Tako je počela moja veza sa Tanjom. ĆUKO Ana i ja smo se lepo provodili. Ona ima duha. Ume da se zeza, da organizuje dobar provod. Anči je lafčina. Uvek je dobro raspoložena. To mi je, doduše, bilo malo čudno. Kako može stalno da bude u dobrom fazonu? Uvek raspoložena za akciju i druženje sa ljudima. Zajedno smo već četiri meseca, a još nisam video da je imala svoju "žutu minutu". Njoj je jako stalo da bude uspešna, da je u centru kulturnih zbivanja i sa ljudima koji nešto znače u našoj mahali i šire. Ne znam zašto joj je to važno. Ona kao da poštuje sve što je društveno priznato. Prati sva zbivanja. Zna sva imena, ko je šta rekao u tom svetu, šta im se desilo. Prati njihove privatne živote i raznorazne tračeve i intrige koji su zanimljivi za auditorijum. Dobro, to je valjda neophodno za novinarski posao. Samo, kako uspe da zapamti svu tu gomilu podataka? Zar je to ne odvlači od same sebe? Čovek mora da bude jako motivisan da bi ga sve to interesovalo. U tom svetu poneko je zaista interesantan. I meni su se neki od tih ljudi stvarno dopali. Uzbudljivi su. Imaju nešto posebno u sebi. Ali i neke obične ljudske osobine. Skromni su. Nije im slava udarila u glavu. Ja baš nisam skroman. Ali je i mnogo šupaka među njima. Napuvanih šarlatana, ljudskih karikatura od kojih su mas- mediji napravili šarenu lažu za široke narodne mase. Ne razumem kako i sa takvima može da bude "haj", da im posvećuje toliko vremena i pažnje. Ja bi to odjeb'o za tri sekunde. Možda taj novinarski poziv podrazumeva i priličnu dozu licemernosti, ali nemam utisak da njoj to teško pada. Ona je, ipak, profesionalac. Radi svoj posao stvarno znalački. Možda veruje u neku strukturu i prirodne zakone koji vremenom odvajaju žito od kukolja i stvaraju pravu hijerarhiju vrednosti. Ima strpljenja. Nekako sam se strašno ulenjio, postao pasivan. Ani sam prepustio da organizuje naš život. Ona uvek ima ideju gde da odemo, šta da radimo. Uglavnom pristajem da me vodi, ali nemam inicijativu. Kao da želim da me ona zabavlja, da mi organizuje provod, da me vodi u zoološki vrt kao nekog klinca. Još samo da mi menja pelene i pere guzu kad se ukakim. Zezam se, nije baš tako, ali sam stvarno inertan. Jedan dasa koji je često sa nama kaže da smo nas dvoje kao Don Kihot i Sančo Pansa. Ja se borim sa nekim svojim izmišljenim vetrenjačama, a Ana je zadužena za realnost. Ima istine u tome. Pa šta? Meni je dobro da budem mali, a i njoj, izgleda, odgovara da bude dobra mama. Nikada to nisam mogao da dozvolim sebi sa nekom devojkom. Ovakav odnos je promena za mene. Neću zauvek ostati mali. Samo da se malo nauživam. Od toga se, izgleda, ne umire. Momci iz grupe su već dobili nervni slom. Taman smo se zahuktali. Svi nas traže, u centru smo interesovanja. Vreme je već da snimimo novu ploču, a mene mrzi da pomerim dupe. Nemam inspiraciju. Ne mogu da pravim pesme zato što se to očekuje od mene. Mogu, ali neću. Ranije sam stalno imao taj osećaj da se nešto očekuje od mene, da moram da stvaram. Ja nisam zanatlija i briga me ako mi propadne karijera. Možda to nije fer prema njima, ali kada bih odradio ploču na mišiće, ne bi bilo fer prema meni. Ne mogu tako. U stvari, neću. Više se ne osećam krivim kad kažem neću. Samo slobodan čovek može da stvara. Nemam čak ništa protiv toga da nađu drugog kompozitora i nastave bez mene, da zadrže ime grupe. Ali oni to ne žele. Kažu da će nas Ana rasturiti kao Joko Ono Bitlse. Gluposti. Nepravedni su prema njoj. Ani je stalo da ja nešto uradim, ali me ne pritiska. Ona mi kaže: "Šteta je da tvoj talenat propadne, rođen si da budeš zvezda, da napraviš nešto veliko, da te pamte. Ti si od onih koji bude nešto u ljudima. To je retkost. To se ne predaje inerciji". "Kako talenat može da mi propadne? On je u meni. Ne može nigde da mi zbriše. Ja ga samo poštujem i neću da mu dajem loš materijal da od njega pravi neki spoljašnji oblik za masovnu upotrebu. Da bi saznao nešto o svetu, moraš imati svet u sebi. Otkriti svoj mikrokosmos. A što se tiče velikih dela i pamćenja, nije to moj krst. Prvo, velika dela se prave iz srca, i samo takva su stvarno velika. Nisam ništa ni radio da bi me ljudi pamtili. Ja sam čovek trenutka. Taj stvaralački trenutak je večnost. Ako mogu da, za života, nekome nešto podarim, da probudim Nadu u nekom srcu, radujem se. Ostane li, usput, nešto i čovečanstvu, super. Ako ne ostane, nikom ništa. Ne znam zašto se uopšte toliko uzbuđujete. U svemu, valjda, mora da postoji neki ritam. Možda sam se umorio. Možda mi treba da malo spustim loptu, da budem pasivan, mali. I pesma koja nema uspone i padove je dosadna. Ja bih, u stvari, sada voleo da slikam. Da, to je to. Sada ću da slikam, da zamažem prste u boje i njima vodim ljubav sa platnom. Odavno se nisam dobro izmazao. Hoću da se igram. Igra mi se". Anči kaže: "Ti si jedno veliko derište. Ništa ne shvataš ozbiljno. Stalno nešto počinješ, pa ostavljaš, pa počinješ nešto drugo. Ne smeš da se prepustiš jednoj stvari, jednom odnosu. Dođeš do izvesne granice, pa onda prelaziš na nešto drugo. Plašiš se uspeha i predavanja. Zar želiš da budeš kao onaj car koji je svakoga danja oblačio novo odelo jer nijedno nije bilo dovoljno savršeno za njega? Pa su onda došli prevaranti i napravili mu savršeno odelo koje ne može da vidi niko ko je glup. I sav se narod divio carevom novom odelu dok nevino dete nije uzviknulo: 'Car je go!'" "Upravo to ne želim da radim. Oblačenje u ruho slave komercijalnim pesmicama. Znam tu priču. Ali, reči su igračke. Da li su prevaranti prevarili cara? Zar mu nisu, u stvari, napravili savršeno odelo? Reci mi, ljubavi, da li sam ti najlepši kada sam go? To je jedino odelo koje mi savršeno pristaje. Go sam se rodio, go ću pred Boga i izaći. Da sam derište, jesam. Ali to sa ostavljanjem nije tačno. Možda to tako izgleda kada se gleda spolja, ali ja ništa ne ostavljam. U stvari, uvek radim isto, samo što su spoljašnji oblici drugačiji. Moja profesija je moja kreativnost, ono što stvorim su usputni proizvodi. Kreativnost je iznutra, kao neka energija koja se pretvara iz jednog oblika u drugi. Energija ne može da nestane. Tako kažu fizičari. Ona samo menja stanja. I uvećava se, iako je to suprotno zakonima fizike. Stvaralaštvo ne podleže prirodnim zakonima. Ono nije od ovoga sveta. Talenat je neki mehanizam za pretvaranje tih stanja. Njega, kao i svaki mehanizam, treba usavršavati. Kreativnost je nešto što udahnemo kada se rodimo, a možda i pre. Tu nema šta da se usavršava. Ona je naša sudbina. Sudbinu treba poštovati, slediti je, prepustiti joj se pa, kuda nas odvede. Ljudima je teško da se prepuštaju. Stalno se hvataju za neku granu. Ni ja nisam operisan od toga, ali osluškujem i pokušavam da savladam svoje strahove od brzaka i ćudljivosti svoje životne reke. Što više učim da plivam, više se puštam. Let it be". Ana, opet, misli da su to moje racionalizacije. Uključila je svog psihologa. Kaže: "Svi umetnici su deca. I ti se plašiš vezivanja. Ideš kao leptir sa cveta na cvet. Zato ne možeš da se vežeš za nešto konkretno, da daš maksimum od sebe u jednoj profesiji, da budeš najbolji u nečemu, profesionalac? Pored talenta i kreativnosti potrebno je i znanje i veština da bi se mogao izraziti. Mnogo je talentovanih ljudi koji ne mogu da potpuno izraze svoj talenat jer nemaju dovoljno znanja i veštine. Da bi se stekli, potrebno je vreme. Ne možeš, sa svakom svojom novom ljubavlju, da počinješ iz početka kako bi došao do stadijuma profesionalca koji ima dovoljno znanja da se bez muke izrazi". Ona se trudi da bude profesionalac i ozbiljno i dosledno pristupa svom poslu. Pa treba od nečega i živeti, imati stalni izvod prihoda. "Izvini, Anči, ali zašto bi to trebalo da radim? Tačno je da se plašim vezivanja. U stvari, ne plašim se vezivanja, ja želim da se vežem, da budem blizak sa nekim, da ga volim i pripadam mu. Plašim se svih onih manipulacija kojima sam sklon i ja, i oni za koje se vezujem, i koje od takve veze čine zatvor ili bojno polje. To je mnogo komplikovano. Ja pokušavam da sa Markom raspetljam te svoje čvorove i polako mi uspeva da poneki odrešim. Ali se još plašim sebe. Još uvek osećam da sam zajeban igrač u tim stvarima. Možda ja menjam žene i načine izražavanja svoje duše, ali to je zato što sam veran. Zvuči kontradiktorno, slažem se, ali ja sam stvarno veran. Svojoj Nadi. Tražim je i u tebi. Možda spava negde u tvojoj duši, ali ti nećeš da je probudiš i čuješ u svojoj racionalnosti. Možda je nazireš, ali onda pokušavaš da je tumačiš, interpretiraš nekim svojim psihološkim znanjima. Mislim da ih pogrešno koristiš. Marko je tu mnogo mudriji od tebe. On zna da je psihologija samo pomoćno sredstvo za razumevanje, jedno od mnogih. Ne pridaje joj takvu moć. Tek, da znaš, dajem sve od sebe da iskoristim svoju kreativnost i talenat, da bih stvorio neki oblik u koji bi Nada mogla ući. Tu želim da budem najbolji. To je moj poziv. Ja sam pozvan i odazivam se. Ako se to ne uklapa u neku profesiju ili predstavu o profesiji, šta ja tu mogu. Ja jesam 'profesionalac' i želim da budem još veći u svojoj 'profesiji', ali takva ne postoji u nomenklaturi zanimanja. Ta moja profesija može da, ponekad, pronađe sebe u raznoraznim oblicima aktivnosti, koje ljudi zovu zanimanjima. Ja radim jedno isto u raznim oblicima. I od sebe pokušavam da stvorim oblik u kome bi Nada mogla da stanuje. Ne znam tačno kakav treba da budem, nemam nikakve objektivne kriterijume, ali čekam i osluškujem signale i glasove u sebi i van sebe, i pokušavam da razaznam one prave, Nadine ili Božije, ili svoje." "Kako znaš da li je glas pravi?" "Ne znam kako, ima u meni neko biće kome verujem. Neki Mudrac koji mi kaže: to je to. Razna bića iznutra govore mi svašta. Upadaju u reč jedno drugome i nadvikuju se. Glas mudraca je tih. On govori retko. Zato se trudim da uvek odvojim jedno uvo, rezervišem ga za njega i izoštrim prijemnik za njegovu boju glasa i frekvenciju, jer bi ga inače ostali drekavci nadjačali. Ne zvuči baš objektivno i racionalno. Jao, znam kako se taj mudrac zove. Sad sam shvatio!" "Kako se zove?" "Zove se Ćuko." "Šta ti je, sad, pa to?" "E vidiš, kad sam bio mali, moj anđeo čuvar, moja baba, zvala me je Ćuko. Nisam je pitao zašto. Bilo mi je normalno to da sam ja njen Ćuko. Kada sam malo poodrastao, primetio sam da tu reč nisam nikada čuo ni od koga, osim od moje babe. Radostan što imam samo svoju reč, upitao sam jednog dana šta je to Ćuko. Baka mi je odgovorila: 'To je, sine, ono što si samo ti i niko drugi'. Njene reči su mi se urezale u dušu kao zvezda vodilja. Ćuku verujem više nego bilo kome". "Ljubi ga Anči. Lepi moj Ćuko. Bože, kakva žena je bila tvoja baka! Kakav ti je poklon dala nepismena plemkinja! Samo tvoju reč". "Rekla si pravu reč: plemkinja. Samo je trebalo da je nasledim. A ja, plebejac, umalo to da zaboravim. Ako ne zaboravim Ćuka, sve ostalo ću lako. Što se tiče praktičnosti i para, prihvatam da sam totalno nepraktičan. Imam šuplje džepove. U stvari, pare me i ne interesuju. Imam da pojedem i popijem, a za ostalo me baš briga. Da sam gladan, verovatno bih odsvirao jednu tezgicu da napunim stomak, a za sutra, videli bismo sutra. Ciganska posla. Pa jeste. Takva sam sorta. Ptica nebeska. Da imam decu, da sam odgovoran za nekoga drugoga osim za sebe, možda bih drugačije razmišljao. Neću sada da pravim karijeru za neku svoju buduću decu. Bolje da imaju oca koji je pronašao sebe, nego oca sa karijerom koji će tek da traži sebe ili se neće time nikada ni baviti. Ja dobro znam tu priču. Iskusio sam je na svojoj koži, sa svojim ocem. Moj kapital će biti moje znanje i umeće. To su moja leđa. Kada budem morao da se bavim njihovim unovčavanjem, uradiću to. Sada mi nije nužda. Ne mislim da je to dobro za svakoga. Možda je za tebe dobar tvoj način. Svako treba da po sopstvenoj meri skroji svoj način. Ovaj je moj, i za mene je dobar". Čega se, u stvari, Ana plaši? Ja sam siguran pored nje. Živim u nekom mirnom blagostanju. Da li je ona sigurna pored mene? Zašto misli da ću jednog dana da odlepršam? Možda oseća da je koristim kao mirnu luku dok sakupim snagu za put koji me čeka? Zar sam stvarno takav čovek, leptir? Zvuči mi poznato. Ako bih je povredio, probo bih glogovim kocem svoje srce. Neka crkne vampir! Vreme je da ponovo odem kod Marka. On je jak, a ja se plašim da ponovo nekoga ne povredim. Plašim se sebe. TANJA Tanja je bila otkrovenje. Već sam počeo da verujem da sam omatorio i da se u ovim godinama ne mogu zaljubiti. Ali ne samo zbog godina. Verovao sam da se čovek zaljubljuje kada poveruje da je u drugome našao nešto što bi sam želeo da bude. Verovao sam da sam ja ono što želim da budem, da razlika između mojih želja i onoga što jesam nije tako velika, da bih ispunjenje tražio kroz nekoga drugoga, kroz bilo kakvu iluziju. Zato sam bio ubeđen da me neka druga žena može intenzivno seksualno privući, da bih mogao da zavolim neku drugu, ali ne i da bih se mogao zaljubiti. Međutim, prevario sam se. Šta ćeš, živ čovek. Nema zaljubljivanja bez snova. Možda sam poverovao da nemam više tako jake snove koji bi me pokrenuli da se zaljubim. Prestao sam da verujem u bajke. Tanja me je opčinila. Oko sebe je stvarala atmosferu kao iz bajke. Kao da je sve moguće i jednostavno. Baš onako kako treba da bude. Verovao sam da me je iskustvo naučilo da je ljubav komplikovan odnos u kojem uvek ima borbe, prilagođavanja, kompromisa... Ono divno osećanje jedinstva i sklada koje sam osećao u sebi kao mogućnost, tumačio sam kao detinju potrebu za povratak izgubljenom raju ranog odnosa sa majkom. Odrastao čovek treba da se pomiri sa tužnom istinom da nema čuda i da su takvi trenuci sreće i sklada retki pokloni života. Mislio sam da to znači zrelost i prihvatanje realnosti. Potajno sam se nadao da grešim. A onda se desilo čudo. Ponovo sam shvatio da ništa ne znam. Ako vam neko nekad kaže da čuda ne postoje, recite mu da laže. Odisala je zadovoljstvom i radošću, umiljatim šarmom koji je plenio. Neverovatan spoj otmenosti, prefinjenog ukusa i jednostavnosti, životnosti i zanosne erotike. Bila je svesna svoje pojave i utiska koji ostavlja na ljude. Nosila je lepotu i mladost krajnje prirodno, kao Božiji dar. Zahvalno i bez gordosti. Gledala me dubokim tirkiznim očima sa kojih je prenosila boju na svoja platna. Razoružavala je širokim dečijim osmehom sa malo bezobrazluka na uglovima usana. Telo mi je bilo kao hemijska laboratorija u kojoj je neki ludi naučnik mućkao razne supstance. Sve se pušilo i ključalo. Šta me snađe pod stare dane! Dobro, nisam ja baš starac Fočo od stotinu ljeta, ali sam počeo da verujem da matorim, da mi se hormoni smiruju, da ulazim u mirnije vode. Uživao sam i u sebi, u sposobnosti da je volim bez borbe, bez potrebe za dokazivanjem i straha koji bih prikrivao karikiranom muževnošću. Ranije sam, ponekada, zamišljao kako bi izgledala moja veza sa Biljanom ili nekom drugom ženom koju bih započeo ovakav kakav sam sada. To me kopkalo. Kakav bi bio moj život? Kojim bih putevima krenuo, da se Biljana i ja nismo tako rano vezali jedno za drugo, dobili decu, odrastali zajedno sa njima. Suviše kratko smo imali onaj period slobode, ono vreme istraživanja kada smo odgovorni samo za sebe. Osećao sam da mogu da dam više, na drugačiji način od onoga na koji sam sebe davao Biljani. Mi smo našu vezu gradili sa dosta borbe. Borbe sa sobom, svojim strahovima od vezivanja, obaveza, gubljenja snova i slobode, sa posesivnošću. Uz ljubav se uvek provlačila i agresivnost. Prepuštali smo se jedno drugom, ali je uvek postojala doza rezerve. Potrebe su nam se mimoilazile. Sada je to postalo očigledno i bolno. Zamišljao sam kako bi bilo lepo kada bi, u jednom trenutku, moglo sve da se zaustavi i da nas dvoje, svako za sebe, iskočimo iz svojih života u neki paralelni život. Tada bismo istraživali, tražili svoje skriveno blago, saznali ko smo kada smo slobodni, šta možemo biti kada nađemo sebe, kakvi smo sa nekim drugim. Zadovoljivši svoju radoznalost, mahnuli bismo čarobnim štapićem i vratili se u naš život obogaćeni tim iskustvom. Pošto nismo imali čarobni štapić, u to smo morali da uplivamo u ovom našem običnom, jedinom životu. Svako od nas ima bezbroj neproživljenih života. Čovek je skup beskrajnih mogućnosti, ali se tek poneke aktuelizuju. Razumeo sam Biljanu. U mojoj ljubomori je bilo pakosti. Zašto da se njoj desi ono čega sam se ja odrekao, poverovao da ne postoji, da je iluzija. Ljubav je jedini način da se razume drugo ljudsko biće. Razumemo samo ono što nalazimo u sebi. Nedostajala mi je ljubav i zavist je upravljala mojim unutrašnjim svetom. Pored Tanje nisam zavideo nikome. Na čemu bih mogao da zavidim? Nestao je bes prema Biljani. Ni na koga nisam bio ljut. Osećao sam da volim ceo svet. Sve sam video drugačije. Kao da sam stavio na oči neke čudotvorne naočare kroz koje se svet i ljudi vide onakvi kakvi su ispod kože. Svi ljudi žele isto, a to što žele je moguće. Shvatio sam jednostavnu istinu, da je, u stvari, Ljubav Bog. Jedino Ljubav može da svet začaran zlobom oslobodi čini. Tada sam uvideo da sam godinama bio potajno depresivan jer sam verovao da je to nužno, prirodno stanje čoveka koji poznaje realnost života i miri se sa ljudskom sudbinom. Pitao sam se da li sam, nesvesno, prenosio svoju potištenost na osobe koje volim. Na decu, Biljanu, klijente... Šta bih sve drugačije uradio sa ovim znanjem i osećanjem sebe... Jasno mi je mnogo toga što me je ranije zbunjivalo. Želeo sam da radim, da se dajem, da svima koje volim prenesem ono što sam imao u izobilju. Ljubav je sadržaj slobode. Tanja je imala jednostavnost i lakoću. Slobodu da sledi svoj san i potrebu da ga deli sa nekim koga voli. Vreme. Mladost i nesputane mogućnosti. Imala je sve. Tek tako. Možda su je dobre vile podarile na rođenju. Navikao sam da ulažem mnogo truda i znanja da bih ostvario dublje odnose sa ljudima, premostio barijere koje postavljamo jedni drugima. Unapred sam bio spreman da prolazim zamršenim lavirintom do nečijeg srca. Koliko mučenja je bilo potrebno dok nisam odškrinuo svoje. Ljubav je put ka otkrivanju tajni voljene osobe, dubina njenog bića. Tanjino srce je bilo širom otvoreno za mene. Nenaviknut na odnos bez odbrane i rezerve, osećao sam, na momente, da se stidim svoje neverice. Izletelo mi je pitanje: "Tanja, ponekada se uplašim jer mi sve ovo izgleda suviše lako i jednostavno. Kao da je sa neba sišlo. Ti se ne plašiš da bih te ja mogao povrediti?" Pogledala me je začuđeno, kao da ne razume šta to znači. "Kako bi me ti mogao povrediti? Zašto bi to učinio? Ne razumem. Ti me voliš". "Zar te nikada nisu povredili oni koji su te voleli?" "Kako može da te povredi neko ko te voli? Može da pogreši ponekad, da te ne razume, da bude loše raspoložen... ali to se sve ispravi i zaboravi. Ako mu kažeš kada greši, onaj koji te voli to će promeniti. Zar nije tako?" "Tako je...", odgovorih zbunjen jednostavnošću njenih reči. Sve što bih im dodao i oduzeo bilo bi glupo. Znala je više od mene. "Ali... retko se sreću ljudi koji umeju stvarno da vole. Možda si ti imala puno sreće... Često život zamrsi stvari..." "Zašto si takav? Ima ljudi koji umeju da vole. Ima ih dovoljno. Ako ih prepoznaš i daš im priliku. Ne razumem zašto se ti žališ na sreću. Tebe je teško ne voleti. Pružaš sigurnost. Ja se, u odnosu sa tobom, osećam zaštićenom, bezbednom. Verujem da bi pre povredio sebe, nego drugoga. Zašto bih se čuvala od tebe? To mi izgleda nerazumno". "Ne znam da li si naivna ili mudra", rekoh, razmišljajući o tome ima li stvarne razlike između naivnosti i mudrosti. Zar ne stoji iza obe osobine vera u ljubav, dobrotu i mogućnosti čoveka? Samo što mudrost zna kada, kako i sa kim se sme otvoriti srce. Naivnost, ponekada, pruži priliku i onima u koje bi mudrost sumnjala. Deca često umeju da, svojom nevinošću, dokuče uplašeno srce krutih i zatvorenih ljudi. Možda je nevinost mudrija od mudrosti jer ne vidi "nužnost". "Čini mi se da ti komplikuješ stvari. Možda zato što bolje poznaješ ljude. Ja ne razmišljam mnogo o tome. Verujem u svoju intuiciju". "Odakle ti toliko poverenje? Od prvog dana si me prihvatila kao da se znamo godinama. Nisi imala vremena da me upoznaš. Obično se, na početku, ljudi prikazuju boljima nego što jesu..." "Ti nisi od takvih ljudi. Čak si i stidljiv u otkrivanju svojih vrlina. Ne treba mi vreme da bih videla ko si. Sve ti piše na čelu. Odakle tebi poverenje prema meni?" "Pa ti si tako... očigledno..." "Šta?", prekida me radoznalo. "Anđeo". Smeje se i ljubi me u oko. "A šta si ti ludo jedna? Gledaš li se nekad u ogledalu? Uostalom, očekivala sam da se pojaviš". "Očekivala? Mene?" "Smejaćeš se ako ti kažem..." "Možda ću se smejati, ali se neću podsmevati..." "To je moja mala tajna. Imam jednog tajnog savetnika koji me nikada nije prevario. Zato ulazim sa poverenjem u odnos kada mi on kaže..." "I šta ti je rekao? Da ću se pojaviti ja, glavom i bradom?" "Upravo to. On živi u meni. On ili Ona. Ne znam kojeg je pola moj savetnik. Nije ni važno. Kada sam bila u Parizu, rekao mi je da je vreme da se vratim kući. 'Tamo ćeš nekoga upoznati', šapnuo mi je. Spakovala sam kofere i došla... Samo se ti smej, neverni Tomo..." "Ma, ne smejem se ja zbog tvog savetnika, nego, jednostavno si divna". "E, onda dobro. Možeš da se smeješ. Dozvoljavam. I, tako sam ja iščekivala da se taj neko pojavi. Kada si mi se obratio onako u galeriji, savetnik mi je šapnuo, 'to je taj.' Eto. Šta tu ima nejasno. Pored ostalog, ti si jedan seksi čika i imaš zgodno dupence... Što nije ni malo zanemarljivo". "Pa da... zadnjica mnogo govori o ličnosti..." Neprimetno, pod kožu je počela da mi se uvlači strepnja. Neko će biti povređen. Ja, sasvim sigurno. Šta god odlučio. Ko još? Moja veza sa Tanjom je trajala kratko, ali nisam ni pomišljao da je to neki trenutni zanos. Znao sam sebe. Ona je bila dragoceni poklon života, kao i Biljana, i nisu mi bile potrebne godine da bih to shvatio. Nemam dva života. Samo jedan. Biljana mi je javila da će ostati duže na odmoru. Tamo im je bilo lepo i ludo su se zabavljali. Nedostajali su mi. Dobio sam svoje vreme. Povredila me je i rizikovala naš odnos, ali je time prodrmala i probudila jedan deo mene. Možda je ona hrabrija. Prihvatila je da bude krivac koji je prvi počeo. Ali više nije bilo važno ko je krivac i ko je započeo. Razumeo sam je. Nešto je nedostajalo u našem odnosu i ranije. Sigurno sam doprinosio tome. Da sam upoznao Tanju dok je Biljana bila samo moja, verovatno bi se desilo isto. To prazno mesto je postojalo u mom srcu. Samo što bi onda ona mogla meni da kaže ono dečije: "Šta hoćeš, ti si prvi počeo?" Šta će biti? Da li smo suviše daleko otišli zaboravivši da ovo nisu naši paralelni životi? Želimo li da se vratimo? Šta je Biljana našla u svom novom odnosu? Praveći se da spavam, uživao sam da posmatram Tanju dok se budi. Kao prirodna lepota. Kao pogled na more. Češljala je zlatnu, svilenu kosu širokim ležernim pokretima kao da je mazi, a onda bi spavaćica skliznula sa glatkih ramena i moje oči zapljusnuo veliki plavi talas koji bi me pokrio i uvlačio u svoj ritam. Miris kafe. Budila me golicajući mi usne bradavicama a lice krajevima kose. Dobro došao iz sna u san. Čime li sam ja ovo zaslužio? Mora da sam mnogo simpatičan onome gore. Hvala ti, Bože! I da me sad pozoveš da ti pravim društvo, bio bih ti zahvalan za ono što si mi već dao. Dve izuzetne žene i sa jednom dvoje divne dece. Čuvaj mi ih. I ja ću. Znam da si i ti ponosan na svoja dela i da nećeš dozvoliti da im se desi nešto loše. Šta god da si naumio sa nama, kako god da se raspetljaju ovi naši zamršeni odnosi, čuvaj mi ih sve. Prisetio sam se da vreme ne stoji. Ne može se zadržati vraćanjem kazaljki na časovniku. Bezobzirno je i neumoljivo. Zašto nemam dva života? Nisam halapljiv ni gramziv. Ne želim da dobijem više nego što mogu da dam. Osećao sam da ima toliko ljubavi u meni da bi je bilo dovoljno za ceo svet. Želeo sam da je dajem ženama koje volim. Znao sam da one neće moći da prihvate ljubavni trougao. Treći uvek smeta. Ni ja nisam mogao da podnesem Biljaninog trećeg. Ljubavni odnosi između muškarca i žene su ekskluzivni. Nije tako bolno odreći se primanja. Najbolnije je kad želiš da daješ, a ne možeš. Čovek se oseća kao izvor na koji je navaljena stena... a voda navire, navire... Ipak, voda uvek nađe neki put. I ljubav to može. Negde izbije... drugim putem, na drugačiji način. Tanja je osećala moju strepnju. Nisam morao ništa da joj kažem. Ušla je u mene i razumela me iznutra. "Slutim da te gubim", govorila mi je. "Šapnuo ti je savetnik?", pokušao sam da se našalim nespretno i smušeno. "Osećam da si potpuno u meni. Kao da živiš unutra i mogu da čujem tvoje misli, strepnje, želje... da budem ti, da razmišljam i osećam kao ti. Takav kakav jesi, bićeš tamo gde si potrebniji. Ovaj 'ti' u meni to zna. Zato te i volim. A zato ću te i izgubiti. Ipak, ostaćeš unutra. Tu te ne mogu izgubiti. Moći ću da razgovaram sa tobom, da te volim, da budeš deo mene. Čuvaću te u stomaku kao... bebu". Plače i smešta mi se u krilo kao da želi da se uvuče u mene. Kad bih mogao da se otvorim i sakrijem je unutra! "Tako želim da sa tobom imam bebu..." Ljubi me. Skupljam njene suze usnama. Smeje se kao sunce posle kiše. "... Jednog malog, slatkog sinčića kojeg bi voleo i učio još u stomaku. Tamo biste bili zajedno. Imao bi tvoju dušu. Ti si, u meni, stvaran. Biće koje ima svoju ličnost i osećanja..." Ljudi koji nas vole često bolje razumeju naša osećanja nego mi sami. Nisam imao odgovore. Osećao sam da nema ničeg lošeg u tome da volim dve žene i želim da budem sa obe. Svaka odluka odnela bi deo mene. Znao sam da ću, ipak, morati da biram. Nisam mogao ništa da joj kažem. Nisam znao. Moja osećanja su bila tako izmešana i usplahirena da su paralisala moć odlučivanja. Čekao sam da se nešto desi. Biljana i deca su se vratili. Pocrneli kao cigani od planinskog sunca, bacili su se na mene čim su izašli iz kola i oborili me u sneg njuškajući me i ližući kao kučići. Mali terijer se čak malo zaneo i ugrizao me za uvo. Strašno sam se uželeo svojih životinjica. Biljana je izgledala sjajno. Preplanula, zategnute kože i puna nove energije, zagrlila me i poljubila tako da su mi se odvezale pertle na cipelama. Dok sam izvlačio gomilu kofera iz kola i čudio se kako je sve moglo da stane u gepek, gledala me je znatiželjno, a onda zatražila da je pogledam u oči. Pogledao sam je, trudeći se da zadržim ozbiljan izraz lica. "Pa ti si se zaljubio! I to ozbiljno. Kakvo li je to čudo od žene koje tebe takvog može toliko da uzdrma?", upitala me, ne sumnjajući u svoje zapažanje. Da li sam ja providan? Nema drugog objašnjenja. Žene su neverovatna stvorenja. Možda su došle sa neke druge planete, gde njihova rasa ima sposobnost telepatske komunikacije. Moja psihoanalitička i psihološka znanja, moje iskustvo, moć intuicije i razumevanja ljudi predstavljaju mačiji kašalj prema ovakvoj rendgenskoj sposobnosti. Nisam joj odgovorio, ali sam znao da ću veoma brzo morati. Kao ale su, sa zadovoljstvom, pojeli "tatinu kuhinju", ručak koji sam spremao celo jutro čekajući ih. Ispričali su mi doživljaje sa planine nadvikujući jedno drugo. Ponovo sam osetio onu divnu, opuštajuću atmosferu doma. Deca su rano zaspala umorna od puta. Biljana je, očigledno, nameravala da prespava u našem stanu. Mislio sam da želi da razgovaramo o onome što je videla u mojim očima. Prišla mi je i zagrlila me čvrsto. "Gde si, čoveče! Baš sam te se uželela". "Dobro došla kući, Lesi", rekoh i pomilovah je po kosi koja je mirisala dobro poznatim, dragim mirisom. Teško li je naterati žabu u vodu. U tom trenutku nisam shvatao kako smo uopšte mogli da se razdvajamo. Zaspali smo sa prvim petlovima. Probudivši se, mislio sam da ću pući i rascepiti se. Šta sada? Uz jutarnju kafu, i sve naše male rituale, rekla mi je da je prekinula svoju vezu još pre odmora i da namerava da se vrati kući. "Šta je sa tobom? I ti si ozbiljno odlutao. Znaš li put nazad?" "Ne znam da li želim da se njime vratim. Nisi ni ti znala kada si krenula", uzvratio sam, razmišljajući da li se ja to svetim. "Moja osećanja nisu igračka". "Znam. To si mi rekao i kada sam ja otišla. Znam i da ta osoba sa kojom si nije igračka koja ti je poslužila da se osećaš bolje. Znam te. Ali, ni ja tebi ne mogu da obećam nešto što se ne slaže sa mojim osećanjima. Možda ću te sačekati, ako budem mogla to da podnesem. Ako hoćeš takvu slobodu moraš biti spreman na rizik. Sećaš se? To su tvoje reči". "Sećam se i prihvatam taj rizik kao što si ga i ti prihvatila. Dala si sebi, pretpostavljam, dovoljno vremena. Više nego što sam ja bio spreman da ti pružim. I meni je potrebno vreme, a ishod ne znam, kao ni ti ranije". "Znam da si ljut i ljubomoran. I ja sam. Više bih volela da si sa drugom ženom zbog ogorčenosti. Ali, izgleda mi da nije to. Ti je voliš. Vidim. Nisi čak ni ljut na mene. U stvari, nisam ni ja na tebe. Možda je sve ovo moralo da se desi... Ne vraćam se kajući se. Nisam se razočarala u neku iluziju koja se ugasila sama od sebe. Možda bi ti to bilo lepše da čuješ. Ali, nije tako. Morala sam da biram i nije mi bilo lako. Ne bih želela da ponovo dođem na istu raskrsnicu. Ovo što imam sa tobom dragocenije mi je i jače. Ti si moj čovek i volim te. Nadam se da ćeš i ti to shvatiti na vreme". "Ne znam šta da ti kažem. Ono što smo dobili je vrednije od cene koju ćemo morati da platimo. Zašto onda tako boli? Da li uopšte treba ući u odnos sa nekim ako ne možeš da mu daš celo srce. Koliko god bilo lepo dok traje. Ljudi nisu igračke. Kad povrediš nekoga ko ti se potpuno daje i koga voliš, to je kao da sebi zabodeš nož u srce. Ne znam kako si se ti osećala kada si mu rekla..." "I sada se isto tako osećam..." "Imamo li pravo na to...? Ma nije čak važno ni to da li imamo pravo. Nije u pitanju pravda, nego ljubav... Ne mogu... ne znam... ne želim..." Tog dana se nisam video sa Tanjom. Želeo sam da budem sa decom. Padao je krupan suv sneg. Izašli smo na sankanje. Jedan deo mene se radovao slušajući razdragane dečije priče. Onaj drugi je sa užasnim nestrpljenjem iščekivao naredni dan. Osećao sam u sebi Tanju skupljenu od bola. Ustao sam rano, pre zore i, pun zebnje, krenuo prema njenom ateljeu. Otključao sam vrata pazeći da je ne probudim. Izgubio sam dah gledajući sa nevericom praznu sobu. Zrak svetlosti dolazio je iz ugla odakle me je dozivao Tanjin autoportret i pismo naslonjeno na ram slike. Nestrpljivo sam otvorio pismo. "Savetnik mi je rekao da odem. Znaš da mu verujem. I tebi me je doveo. Imao je pravi razlog. Nikada me ne vodi u nešto što nema smisao i svrhu. To što imam sa tobom je dragoceno, čak i da se nikada više ne vidimo. Otkrivam u sebi ono što nisam poznavala, neko bogatstvo vredno bola... Tebe. Ponela sam te. Ako ti tvoj savetnik šapne da me potražiš, naći ćeš me. Volim te. Uvek tvoja Tanja". ŽENA BEZ LICA Sada kad imam Anu, lakše mi je da podnesem neke mučne trenutke u odnosu sa Markom. Pored njega, imam još nekoga za koga mogu da se uhvatim kada se osećam bedno i uplašeno. To mi mnogo znači. Nisam sam. Neko me stvarno voli ovakvog kakav jesam. Ne moram da glumim. Ana ume da ćuti kad oseti da mi je to potrebno. Ponekad tako lepo razgovaramo ćuteći. Čovek je kao muzički instrument. Svako od nas ima svoj štim, boju tona, tonalitet u kojem najlepše zvuči, pozadinu koja najbolje uokviruje njegov zvuk i melodiju. Pored Ane čujem svoj ton, mogu da se naštimujem. Ona je kao harmonija kroz koju moja melodija može da pliva. Vratila mi se želja za radom. Želim da i u muzici postignem to osećanje sklada, uklapanja figure i pozadine, melodije i harmonije... mira. Momci iz grupe su krenuli svojim putem. Oni su dobri muzičari, imaju dušu i verujem da će uspeti i bez mene. Razišli smo se zato što sam ja poželeo da radim neke sasvim drugačije stvari. Prethodnih meseci sam bio okupiran slikanjem. Mojim slikama nedostaje zvuk. Ne umem da napravim sliku koja peva i zato sam poželeo da uz svaku sliku sastavim muziku koja se sluša dok se gleda slika. Ja ne mogu samo da gledam. Želim i da čujem, da ispunim sva čula. Moja Nada ima i lik i glas, i još mnogo toga. Počeo sam da komponujem instrumentale. Zamislio sam da svaka slika bude u posebnoj prostoriji, sa određenim osvetljenjem, ambijentom... Da čovek može da sedne, opusti se i uživi, stopi sa atmosferom koja ga razume i štiti, voli... Tužan sam zbog rastanka sa grupom. Šta mogu. Nisam želeo da se prodam uspehu i nastavim sa istim stilom komponovanja da bismo održali imidž. Instrumentalna muzika nije komercijalna. Poželeo sam im sreću i dobro more. I Ani je žao zbog toga. Misli da smo mogli da imamo sjajnu budućnost i da oni bez mene nemaju takvu perspektivu. Putevi su nam se razišli. Ja imam svoju budućnost. Sjajnu ili ne, ali moju. Ko zna kojim će me putevima voditi. Ponovo sam okupiran analizom i odnosom sa Markom. Imam utisak da sam tek sad stvarno počeo da ulazim u centar svojih problema. Odškrinula su se tajna vrata na koja sam se ranije plašio i da pogledam. Sanjam čudne, uvrnute snove, koje ne razumem. Ne ide mi se na sastanak kad znam da ću ih ispričati, ali sam čvrsto rešio da ne izvrdavam. Sada već jasno vidim da mi je dosadašnji rad sa Markom bio koristan. Promene u meni bile su vredne mučenja. Nas dvojica smo saveznici na jednom, za mene jako važnom, zadatku. Zato želim da obavim svoj deo posla kako treba. San koji sam juče sanjao je zbrkan. Pun proganjanja i mučnine. Čak nema ni neku određenu radnju, nego samo slike. Ispunjen je osećanjem zavisti i gađenja, samoće... U prvoj sceni neka žena bez lica mi puši. Osećam se glupo. Ona je sva ponizna. Meni je to ljigavo. Osećam se krivim. "Ti si kriv kada žena nema samopoštovanje?", upada Marko. "Pa da. Postoji u meni skrivena potreba da ponizim žene. Kada u tome uspem, osećam se bedno. Znaš kako kod nas u kraju mangupi kažu, 'popušiš mi ponos'. Valjda se mi muškarci ponosimo svojom kitom. Jaka stvar. Kao klinci, kladili smo se čija je veća i odmeravali svoje 'ponose'. 'Kome je manji, da bacimo na sto, pa da sečemo', šalili smo se. A ženama je najmanji". "Za šta si ti kriv?" "Pa i ja pripadam toj nakurčenoj muškoj vrsti koja ima potrebu da ponizi žene i izazove kod njih zavist. Kriv sam što sam muškarac. Zvuči glupo. Muškarci su, uopšte, skloni kurčenju na razne načine, bilo da pokazuju kolika im je pamet, ili mišići, auto, karijera, novčanik. Ako na tom kurčenju zasnivamo svoju muškost, nije lako biti muškarac. Stalno moraš da ga odmeravaš sa nekim". "Kurčenje kvari odnos i sa muškarcima i sa ženama?" "Tako je. Sa ženom koja je ponizna ne možeš da budeš u stvarnom ljubavnom odnosu. To je žalosno. Nije za ponos. Ako su mi svi muškarci suparnici, ne mogu da imam prijatelja. I u mojoj porodici se osećao jaz koji nas je sve razdvajao... Muško- ženski i muško-muški front. Samoća... Onaj koji nam zavidi i koji je ponižen ne može nas voleti. Možda može na neki perverzan, uvrnut način. Može da želi da se ovajdi, da učestvuje u moći onoga drugoga tako što će mu biti senka i u znak zahvalnosti primiti poneku koskicu moći i uživanja. Ispod stoji sakrivena zavist i mržnja. Niko ništa ne dobije. Ni onaj gore, ni onaj dole. Jadno i bedno. Ponižavajuće. Kad se roditelji ne vole, deca se osećaju poniženo. To je neprirodno. Nerazumljivo. U istom tom snu se i ja osećam poniženim. Tu se pojavljuju još neki ženski likovi, i oni bez lica. Neke lezbijke koje se ljube sa tom ženom. Ližu joj bradavice. Ja im zavidim na zadovoljstvu. Sveopšta perverzija. Kolektivnaja razvaljotka. Kao da ja ne bih to isto mogao, ali ne znam zašto ne mogu. One su ženske. To je njihov svet. Onda se ja pretvaram u malu devojčicu koja je čučnula da piški. Bljak! Samo što se nisam ispovraćao. Osećam zavist ili ljubomoru, ne znam. I još se, kao šlag na toj torti od govana, pojaviš ti. Mnogo si veći od nas. Taman ti piša meni kao devojčici do usta. A toj devojčici, meni, pada na pamet da je stavim u usta. Da budem kao ona ponižena žena u odnosu na mene. I tu mi se smuči taj moj jebeni san i probudim se. Nisam više hteo da spavam. Prevrnula su mi se creva kada sam pomislio da ću ti to ispričati. Ali ništa nisam hteo da preskočim". "Svi su, na neki način poniženi. I ti, i žena i lezbijke, ali...", prekidam ga: "Meni to ne izgleda tako perverzno kao pederluk. Pa svi smo imali majke, i muški i ženski, i bili vezani za njih, telesno bliski, sisali njihove grudi, uspavljivali se na njima. Žene se mnogo više dodiruju i uzajamno maze, nego muškarci. Pada mi na pamet da sam, kada sam imao tri-četiri godine, video nekog radnika sa gradilišta, šalabajzera iz komšiluka, kako drka. Sećam se da sam ga pitao šta mu to belo izlazi iz piše, a on mi je odgovorio: mleko. Kako može mleko da izlazi iz piše, pitao sam se i ništa mi nije bilo jasno. Mislio sam da će možda i meni da izlazi kad porastem. I stvarno se to desilo, samo što sam posle shvatio da to nije mleko, nego nešto drugo. Izgleda da su mi se malo pobrkale stvari u glavi". "Ti im u snu zavidiš...", dodaje Marko. "A što ja zavidim lezbijkama kada je meni ta žena bez lica pušila? Ponizila se predamnom. Valjda zato što ne želim dominaciju, nego bliskost. Pa mogao sam i ja da joj ljubim sise. Ali, ja sam iznad toga. Sisanje je za bebe, devojčice... One imaju neku svoju tajnu, neke njihove ženske stvari. A ja, kad želim da budem sa njima, deo toga, pretvaram se u devojčicu. Kao da samo devojčice imaju pravo da sisaju. Ko hoće da bude muško, veliki, mora da se odrekne potrebe... Nije valjda to nešto vezano za moju majku i sestre?! Izgleda da jeste! Bljak! Ispada da ja želju pretvaram u gađenje. Šta ima gadno u tome sisati majku? Kako sam ja to povezao sa pušenjem kite? Pa i to je neko sisanje, i iz kite izlazi nešto belo, kao mleko. Mora da ti je gadno da ovo slušaš?" "Osećaš da se gadim nečega u tebi? Gadna je zavisnost? To je ponižavajuće?", Marko spremno dočekuje loptu. Znam da hoće da me usmeri na osećanja prema njemu, ali se pravim naivan i nastavljam: "Možda zato neke žene to vole da rade. To im dođe kao sisa, samo muška. Možda je zato kurčenje kod muškaraca tako opšta pojava, 'vidi koliku sisu imam, mogu njom da ispunim tvoju prazninu u stomaku, bez obzira na koju rupu sisaš'. Ispada da se ovaj svet ne vrti oko pičke ili kite, nego oko sise. Pa da. Mi smo sisarska vrsta. Nije to tako glupo, mada zvuči. U stvari, nije čak ni oko sise, nego oko osećanja ispunjenosti, zadovoljstva i topline u stomaku. Sisa je prva stvar koja nam pruža takav ugođaj bliskosti, topline, zaštite, opuštenosti. Verovatno je posle tražimo u svemu. Sisa mu dođe kao neki simbol, prototip. Jao, sad sam se setio i kako sam ja, kad sam počeo da se interesujem za ženske i iščekivao kad ću da umuvam svoju spravu u neku žarko željenu rupicu, zavideo devojčicama što imaju picu. Pica je izvor zadovoljstva koji stoji iznutra u stomaku i stvara ono lepo osećanje topline. Ja moram da jurcam da bih došao do nje i doživeo to osećanje, a one je imaju stalno. Blago njima. One su stalno ispunjene. Tada mi nije padalo na pamet da i one, verovatno, osećaju isto prema muškarcima. Samo, žene stvarno imaju sise, prave sise, a piša je simbol. Zamena teza. To što izlazi nije mleko. Žene mogu i da rode, da ispune svoj stomak živim bićem, da mu pruže nezamenjivo zadovoljstvo na svojim grudima. Muški mogu da urade samo nešto što liči na to. Mogu da stvaraju, da budu kreativni, ali nikada živo biće. Možemo samo da im zavidimo. Ispada da, na ovom svetu, svako svakome zavidi, da onima koje najviše želimo, najviše i zavidimo, jer imaju ono što nam je potrebno. Valjda zato što imamo tu rupu u stomaku, što smo neispunjeni, gladni. Naše kurčenje ili isturivanje sisa je način da se borimo sa tom zavišću, da pokažemo drugima kako mi imamo izvor zadovoljstva, a oni nemaju, pa da oni zavide nama. A kad oni zavide nama, znači da oni to nemaju, pa nam nisu ni interesantni. Šta će nam takvi. A kad nađemo nekog ko nam je interesantan, ko ima, onda opet mi zavidimo njemu i sve tako u krug. Verovatno da ja sada malo preterujem, ali ima dosta toga u ljudskim odnosima. Valjda čovek, kad ispuni sebe u životu, kada živi kreativno i stvarno voli nekoga, nema potrebu da zavidi. Ljubav je aristokratska. Ona ispunjava, čini nas zahvalnim i imamo potrebu da dajemo, ne samo da se punimo. Zašto bi nam oni koji nas vole išta otimali, izvlačili kleštima iz nas. Što bi nam onda zavideli. Ipak, ne može bilo kakva ljubav začepiti sve nečije rupe. Čovek to mora sam sebi da uradi, da voli sam sebe, a to treba zaslužiti. Da li treba da se zasluži ljubav, pa i ljubav prema samom sebi? Da li postoji bezuslovna ljubav? "Izgleda da bi se radije bavio tim opštim pitanjima nego osećanjima prema meni?", ponovo Marko pokušava da me vrati na ono najneprijatnije. To me malo ljuti. Pravim se da ga nisam čuo. "Kod babe se nisam osećao poniženim. Uvek je bila na mojoj strani. Nije očekivala ništa, osim da rastem zadovoljan. Volela me i kada sam bio nevaljao, i kada je bila ljuta. Ona je govorila da to što sam uradio nije lepo, ali nikada da ja nisam dobar. Kada bi moja majka ili otac negodovali što je toliko tolerantna i što im kvari dete, odgovarala bi: 'Ma ajde, boga ti, dečija posla. Pa kakvo bi to dete bilo da ne pravi gluposti? Pusti ga da živi, kad poraste, kašće mu se samo. Di ima mirno dete i lepa baba?' Uvek sam bio bolji i razumniji kada sam bio kod nje. Nisam pravio gluposti iz obesti, nego samo iz radoznalosti. Sam sam postavljao sebi ograničenja da je ne bih nasekirao, a ne da bi me volela. Volela bi me i bez toga. Kod nje sam se osećao kao car, vredan ljubavi, i voleo sam sebe. Moj mali babac je moj idol. Najveći psiholog ovog sveta. Sada mi je do ramena, ali me još uvek natera da joj sednem u krilo kad dođem da je posetim. Ljubi je Željko u onu smešnu šarenu maramu koju skida sa glave samo kad legne da spava. U njoj nema zavisti. Izgleda da može i bez toga u ljudskim odnosima. Divio sam joj se. Neko vreme, kasnije, kada sam bio zapetljan u raznorazne svoje zamrsotine, kao da sam malo zaboravio na ono što mi je dala, kao da sam je malo potcenio. To je bilo vreme kada sam najviše potcenjivao sebe, a mislio da osvajam neku veću moć. Pa ona je ipak obična mala babica, koja nije mrdnula nigde iz svoje avlije. Moja babica je, u svojoj avliji, imala čitav svet na dlanu. Ja sam pobrkao kriterijume. Ali, opet joj se vraćam polako. Znam da me čeka". Iz dubine stomaka osetio sam kako naviru grčevi plača. "Ona je uvek tu, u svojoj avliji, u mojoj avliji, i ne dao Bog da joj se nešto desi. Presvisnuo bih. Odavno je nisam video. Moraću da je posetim i to pod hitno. Strašno mi nedostaje. Idem da joj sednem u krilo". "I sada ti pomaže. Voleti nju ne znači biti mali i ponižen", pogađa Marko u centar i osećam zahvalnost što me razume i ne pritiska. Isplakao sam se dobro i odlučio da mu ne migoljim. Ali nisam mogao sam da se gurnem. Želeo sam da me on pita. "Ima tu još mnogo pizdarija. Taman pomislim da je gotovo, da sam završio sa snom i skinuo bedu sa vrata, a ti mi postaviš neko naizgled nevažno potpitanjce. Pitaj me. Ne mogu sam da se pitam". "U snu izgleda da postaješ devojčica, ako hoćeš da ljubiš sise žene bez lica i da budeš deo toga?" "Moje sestre, koje su samo malo mlađe od mene, uvek sam doživljavao kao klinke, bebe. Ja sam bio veliki dečko, muško. Muškarci nisu bebe. Samo su ženske bebe. Sisavci jedni! Biti beba je ponižavajuće. I biti žensko je ponižavajuće. To su one male popišulje, nerazumni drekavci, koje stalno nešto traže, zbog kojih majka nema vremena da dane dušom, koje i ja moram da čuvam, a koje mrzim da bi ih najradije zadavio. Ups! Izletelo mi. Pa ja ne mrzim svoje sestre! Šta su one krive što su mlađe. A šta sam pa ja kriv! Ma, nek' idu, bre, svi u pizdu lepu materinu! Nisam im ja bebisiterka. Što prave decu kad ne mogu da ih čuvaju kako treba. Znam ja da tu niko nije kriv, ali moram na nekoga da pucam. Zašto muškarci ne bi imali svoje parče sise? Čuj mene, parče. Ja bih još i grizao, otkidao parčiće. Pada mi na pamet ona kletva: setićeš se kad si majku za sisu ujeo. Je l' to prva stvar za koju se osetimo krivima? Mora da sam bio mnogo besan. I sad sam besan. Dođe mi da grizem kao pseto, kao Vuk, osvetnički. Kao da su mi izrasli rogovi na čelu. Dođe mi da nekoga zveknem čelom u čelo i da mu rascopam glavudžu. Ne znam koga, al' mi dođe. Možda tebe. Da, tebe bih tako zveknuo u glavu, da se rasprsne kao lubenica. I tvoja i moja. Nisam znao da sam tako agresivan. Šta je đubreta u meni! Ajde dobro, preživeću i to. Samo ako nema još nešto, još neka kaka da je progutam". E ima. Cela kanalizacija. Onda kaže Marko, onako usput: "Izgleda kao da se sve okreće oko majke, ali ona je u tvom snu u ponižavajućem položaju u odnosu na tebe". "Pa jeste. Ja sam postao ono što je ona nekada bila za mene. Mogu da stvaram, da mi se ljudi dive, da žele da budu kao ja. Ona mi nije potrebna. Sada sam ja potreban njoj. Mogu sam. Ponižavajuće je kad ne možeš sam. Ima tu još jedan deo sna koji sam 'zaboravio' da ispričam. To je nastavak. Ja, kao, sviram u nekoj kafani. Na vrata ulazi suva žena, crna. Znaš one muške žene, sasušene kao haringe, obično im koža visi na mišićima, kratko su ošišane i imaju dubok glas. Znao sam jednu takvu u komšiluku. Ona je šljokala i umela da se zapije 'kao majka'. Zašto narod kaže 'pijan kao majka'. Negde sam čuo da su se žene pri porođaju opijale da bi mogle da izdrže bol. Odmotava mi se film. Opet sam, u svojoj glavi, napravio neke glupe spojeve. Moja majka nije sasušena. Ova je sva jadna, prazna. Ulazi u kafanu, okreće se prema meni i kaže: 'Ti si moj, ne možeš da odeš od mene, trebaš mi'. Sav sam se zamrz'o od straha i odvratnosti. Zar to ima nekakve veze sa mojom majkom? Zar sam je, u snu, osušio, kaznio, učinio je praznom i zavisnom od mene? Vidiš kako se kolo sreće okreće. Odvratan sam. Đubre! Makar je to i u snu. Ja sam ga napravio. Dođe mi da se ubijem, da uništim tog pakosnog Đavola u sebi, tog usranog zlobnog sisavca. Crk'o, dabogda!... A ima toga i u životu. Nije to samo san. Majka skuplja sve moje slike iz novina. Ponosi se mojim uspesima. To je i njen uspeh. Njen život je sada prilično praznjikav. Sa ocem nema mnogo toga zajedničkog. Sama je, zavučena u kuhinju i svet vikend-romana. Pa zar nije normalno da se roditelj ponosi svojom decom i da ga to ispunjava? Naravno da jeste, ali bi trebalo da ima i svoj život, svoju sisu. Kada se okači samo o decu, onda ih suviše obavezuje, živi kroz njih. Sve je to bez veze. Jadna moja majka. Ispada da sam je dočekao da mi dođe na vrata, da ona zavisi od mene, pa da joj se svetim, da joj pokažem kako to izgleda kad zavisiš od nekoga, kad ne možeš bez njega. Da joj pokažem da nije zaslužila moju moć, moju sisu, da je ponizim. E, jebem ti takvog sina! Što to nisi udavila još u pelenama da ne sere ovako po tebi ostareloj. Makar i u snu... U stvarnosti sam bio pažljiv sin. Trudio sam se da te ne povredim, da ti učinim život lepšim. Što si dozvolila da te sažaljevam?! Što nisi bila jača? Zašto si jurila za ocem i dozvoljavala da te ponizi? Kao, zbog dece. Ni zbog koga nisi smela to da dozvoliš. Nama bi bolje bilo da si poštovala sebe. A verovatno i njemu. Više bi te poštovao i voleo. Na koga sam mogao da se ugledam? Na oca? Pa da se osećam krivim što sam muško. Morao je da te poštuje. Sećam se kako sam mu, kada je jednom došao pijan i udario te jer si mu nešto prebacila, obećao da ću ga ubiti kad porastem. Kako sam mogao da budem kao on? Želeo sam da ga pobedim, nadjačam, osvetim se za nepravde koje ti je naneo. Plašio sam ga se. Zbog tog svog besa. Trebalo je da mi on da svoju moć, da je nasledim, da me nauči da budem muško, a on mi se izmakao kao pička. Dok sam bio manji još i nije, ali kasnije, kad sam počeo da se malo oštrim i pravim važan, stalno me je nešto podjebavao. Imao sam potrebu da mu pokažem šta znam. Znaš ono kad klinci skaču u vodu ili uče da plivaju, pa prizivaju roditelje: 'Vidi me, tata, vidi šta znam!' Ali ti bi onako nezainteresovano samo rekao: 'Dobro, dobro', i nastavio da čitaš novine. Kad bih hteo da nešto radim sa tobom, ti bi se pravio važan: 'Šta ti znaš', ili: 'Nemoj da mi smetaš'. Sve si morao bolje da znaš, da ja ispadnem nesposoban! Ipak, nisi uvek bio takav. Ne znam koji ti je Đavo bio. Umeo si, ponekada, da budeš stvarno dobar otac. Na babu. E, moj ćale, mogao si da imaš sinčinu i po, ali si zajeb'o stvar. Uvek sam se trudio da odem što dalje od tebe, da radim ono što sa tobom nema veze. Zar to nije glupo? Kaži sam. Je l' glupo? Pa glupo je. I ti i keva ste dobri ljudi i volim vas, znam da i vi volite mene, samo ste se zapetljali k 'o pile u kučinu. I mene ste zapetljali. I sestre. Svi smo se zapetljali. Je li to moralo baš tako? Ne tražim krivce, sigurno ni vi niste želeli da to tako ispadne. Ko bi to uopšte želeo. Razumem ja da ste i vi imali svoje čvorove i da ih niste razumeli, i ko zna kako su se vaši zapetljali i šta je vas sve sjebalo u životu. Volim vas ja i takve. I takvi ste mi puno dali. Pamtim dobro. Zato mi je sve ovo tako tužno. Znaš šta, Marko. Ne mogu više ovo da podnesem. I okretanje prema tebi sam doživljavao kao poniženje. Kad tražim podršku od muškarca, osećam se kao devojčica. Ne samo od muškarca... Kao da je traženje nešto podmuklo... pokušaj da ukradeš, isisaš nekoga, isprazniš... Idem da se zapijem i da se posle ispovraćam kao svinja. Preživeću valjda. Samo, neću dolaziti do kraja nedelje. Ne mogu. Ovo je mnogo za mene". Gleda me pravo u oči, a ja skrećem pogled. Sve se plašim da mu se gadim. Pa onda ipak pogledam u njegove oči, rizikujem, kad ono, ne gadim mu se. I još me zagrlio oko ramena i kaže mi da se čuvam i da mu se javim ako mi bude potreban. Svašta. Kako je moguće da mu nisam gadan? Ja bih takvog izbacio iz sobe i rekao mu da mi se više ne vraća na oči, a on me još grli. Čudan čovek. Pa i moja baba se ne bi gadila. Ona bi, verovatno, rekla: "I to je, sinko, za žive ljude. Bog te je stvorio i on zna zašto je to dobro". Da li sam ja lud? Više ništa ne razumem. Šta se ovo, ljudi, dešava? Ima li išta na ovom svetu crno ili belo, jednostavno, ili je ceo ovaj život načisto zakukuljen i zamumuljen? Najbolje da odem da spavam. Jutro je pametnije od večeri. Samo da opet ne sanjam nešto ovako odvratno. Valjda više nema tolikih govana... Šta mi Bog da. Razmišljao sam o onome što sam pisao juče. Izgleda da i u mojoj vezi sa Anom ima nekih sličnih gluposti. Ne bih voleo da takvo nešto pokvari naš odnos ili ga zamrsi. Ponekad sam doživljavao da ona meni zavidi. Verovatno su to, opet, moje uvrnute projekcije. Pomišljao sam da se previše unosi u moje stvaranje, da želi da učestvuje u tome, da mi bude kao menadžer. Ja stvaram, a ona piše ili priča o stvaranju. To nije isto. U stvaranju se mnogo više uživa. To je kao rađanje deteta. Onome koji nešto stvori, i još ga cene zbog toga, veća je piša, ili sisa. Može više da uživa. Može sam, jer ima sve u sebi. Onaj koji je pored njega ima priliku da se ogrebe. Ružno mi je da tim rečima govorim o našem odnosu. Anči je snažna, sposobna cura, i to me je privuklo njoj. Ona nije osoba koja se može sažaljevati. Ima samopoštovanje. I ja je poštujem. Učim od nje. U našem odnosu sam ja beba. Prija joj da mi bude mama. Onda i ja prijam sam sebi. Možda sam i ja njoj zavideo na toj socijalnoj sposobnosti od koje sam operisan. Možda se branim kada pričam da mi do toga baš i nije stalo. Ja sam, kao, ekscentrični umetnik i meni to ne treba. Taj šlif u komuniciranju sa ljudima je vredna stvar. Ja to volim kod nje. Volim da je slušam kako priča. Ja umem da budem neotesan i, katkad, neosetljiv za druge. Ne sviđa mi se, samo, što je njoj toliko stalo do tog sveta. Kao da joj, nekim delom, od toga zavisi samopoštovanje. Kako se nekada ne otkači i otera one dupeglavce u majčinu? I to je važno. Mora čovek ponekada i da se otkači. Čega se plaši? Da ne pripada tom svetu, da je uljez kome je stalo da bude tamo, da je ušla na mala vrata kao neko ko je potreban, ali nije jedan od njih? Ko im, bre Anči, jebe mater. U pravu si ti što hoćeš da imaš dete. To je pravo stvaralaštvo. Umetnik stvara simbole, iluziju stvarnosti. Ne može stvoriti živo biće, biće koje će moći i samo da stvara. To može samo Bog, kroz ženu. Šta je to što ja mogu da napravim lepu pesmu ili sliku ili ne znam šta još, prema tome što ti možeš da imaš živo biće u svom stomaku i na svojim grudima. A imaš stvarno lepe grudi. Uh, što nisam bebac! Ko kaže da nisam! Ona nema pojma o čemu se radi i šta ja piskaram. Samo se smeje i pita se šta mi bi odjednom. Pričaću joj posle. Ne, posle ću da pišem. Sad idem malo da je ljubim. Svidelo mi se. Ukusna je i lepo miriše. Mljac. KRAJ DRUGE GODINE Željko mi je govorio kako se pored Ane "naštimovao", "došao do svog tona i boje". Dopadala su mi se ta poređenja čoveka sa živim muzičkim instrumentom i ljudskih odnosa sa odnosom harmonije i melodije u muzici. Osećanja jesu vibracije. Treperimo od sreće, drhtimo od straha, tresemo se od besa... Pored nekih ljudi, sposobnih da se užive u drugoga, čovek stvarno može da oseti sebe, da se naštimuje i zatreperi proizvodeći svoj pravi ton, melodiju koja će, ako se uklopi u harmoniju onoga koji je sluša i prima, izazvati osećaj bliskosti. Od ljudi sa kojima se osećamo "naštimovani" učimo kako da sami sebe dovedemo u to harmonično stanje. To je osnovna uloga materinske brige. Odrastanjem, majku "unosimo u sebe" i njenu ulogu preuzima naša psiha. Naučimo da budemo "harmonija" sami sebi i drugim bićima koje volimo. Nažalost, nemamo svi sreće u tome. Majke ne možemo birati. Mnogo je toga što se upliće i, svojim disonantnim tonovima, kvari prirodnu harmoniju naših najranijih odnosa. Ponekad nam život ponudi i drugu šansu. Mnogi je ne iskoriste. Željko se približavao svom identitetu. Naš odnos je postao realniji. Stvarna, partnerska saradnja. To ga je ohrabrivalo da sve dublje ulazi u oživljavanje i prenošenje ranih odnosa i konflikata u odnos sa mnom. Naučio je da prepoznaje ta iskrivljavanja realnosti. Osećao sam da je uneo deo mojih sposobnosti u sebe. Mogao je da bude i "dete", onaj koji je preplavljen osećanjima, i "roditelj", onaj koji razume šta se dešava, smiruje buru, "štimuje". Ja sam mu, još uvek, bio potreban u ovom periodu ovlađivanja sposobnostima "naštimavanja". Ana mi je bila pravi pomoćnik. Nije bilo mnogo drame u njihovoj vezi. Odigravanja starih konflikata su se, ponovo, odvijala u našem odnosu. Tamo gde im je i mesto. Taj blaženi mir i toplina koju mu je Ana pružala za Željka su bili melem. Video sam je nekoliko puta na televiziji. Lepa devojka pametnog izraza lica, elokventna i šarmantna. Dopao mi se način na koji vodi te emisije. Pravi je profesionalac. Ima duha, smisla za humor i osećaj mere. Željko je učio od nje. On je umeo da bude izuzetno senzitivan i suptilan u odnosima kada je neko, kako kaže, "njegov čovek". U suprotnom, znao je da se ponaša divlje i neotesano. Ne mogu svi ljudi biti "njegovi ljudi". Malo je takvih. Možda bi, sa malo više strpljenja i tolerancije, video da i kod onih koji nisu njegovi ima šta vredno da se nađe. Ne mora da se rasipa i posebno unosi u odnose sa njima, što on prebacuje Ani, naročito kada se radi o svetu poznatih i priznatih, ali može da bude uljudan. Duhovna aristokratija nema neuljudan stav prema plebejcima. Još uvek mu je za održavanje samopoštovanja bila potrebna prepotencija. Zar su samo kreativni ljudi vredni? Ljudi su vredni i kad nisu po našoj meri, kad nisu otvoreni i iskreni, kad se foliraju. Svi se mi, ponekada, foliramo, makar nesvesno. Sigurno imamo debele razloge za to. Željka je borba sa samim sobom činila, katkada, neuljudnim, kao što je i Anu činila možda previše uljudnom. Pomalo sam se plašio šta će biti sa Anom kad Željku postane aktuelnija potreba za odvajanjem. Kad dođe vreme da sa izvora blaženog mira poteče reka kreativne energije i želje za avanturom. Osetio sam na svojoj koži kako izgleda kad onaj "nezreliji" deo ljubavnog para odleprša razdragano za svojom potrebom da istražuje svet. Onda je onaj "zreliji" partner "na cedilu". Nađe se suočen sa istinom da je pružao ono što mu je i samome potrebno jer se nadao da će voljena osoba odrasti, voleti ga i dati mu se celim bićem. Zreo roditelj se raduje odrastanju i osamostaljivanju deteta. Dete se priprema da voli nekoga drugog. Oni, koji u ljubavnim odnosima igraju ulogu roditelja, često se osećaju izneverenima. Nadao sam se da će se Željkova potreba za odvajanjem razrešiti u odnosu sa mnom. Ako se to bude odvijalo u odnosu sa Anom... biće joj potrebna pomoć. Obradovalo me je i Željkovo novo prijateljstvo sa čovekom po imenu Kosta jer je to značilo da uspostavlja značajne odnose i sa muškarcima u životu, van analize. Kroz odnos sa tim "neobičnim, ćutljivim čovekom koji živi svoju bajku i stvara svoj svet sopstvenim rukama", kako ga je Željko opisao, počeo je da se okreće muškim interesovanjima i približava svom odnosu sa ocem. Željko i Kosta su "radili nešto zajedno", a raditi nešto zajedno sa ocem, neki muški posao koji nije apstraktan za dečaka, koji se radi rukama, bila je njegova neostvarena razvojna potreba. I sa mnom je radio zajedno, ali duhovni, emotivni posao, što je Željko stavljao u "ženski svet", materinski posao. Mislim da je i muziku stavljao u tu fioku. Muzika, umetnost, psihologija... sve su to "Željkove" preokupacije, a njegov "Hijavata" je želeo nešto drugo. Hijavata ga je uvek vodio sa sobom. Postojala je mogućnost da Željko postane smireniji ako vidi da je Hijavata jači, spretniji. Možda i da se manje plaši da sa njim ode dalje u istraživanje sveta. Kostin svet je delovao sigurno, prirodno i razumljivo. Pravo mesto da Hijavata vežba svoje moći. Taj odnos će bolje opisati Željko. Ili Hijavata, ili ne znam već koji od njih. Možda svi zajedno. Ojačavanje njegove "muške" pozicije i osećanje moći u njoj omogućavalo je da se, u radu sa mnom, sve više prepušta svojim strahovima i bolu vezanim za "ženski svet". Što je više doživljavao ta "negativna" osećanja, "kapija"se sve više otvarala i za pozitivna. Dolazio je sve bliže "ključu" koji je tražio otkada je sreo Nadu. Počeo je da spaja i miri u sebi muško i žensko, potrebu za spajanjem i odvajanjem, Željka i Hijavatu, majku i oca, duh i telo. Iako su se u našem odnosu stalno pojavljivale i mešale razne projekcije i prenosi osećanja prema roditeljima, "Toza Neuroza" se polako opuštao. I bio je red. Namučio se čovek. KOSTA Upoznao sam Isusa Hrista. Ozbiljno. Izgleda k'o pravi. Onako bradat i kosat, sa asketskim izduženim licem, Kosta je pljunuti Isus. Našao sam ga na pijaci, koja je u neposrednog blizini našeg stana. Volim da tamo odem mada me Anči stalno zeza jer od pet stvari koje mi kaže da kupim, zaboravim tri, pa onda idem ponovo. Zanesem se gledajući šta se dešava, kao dete u cirkusu. Pijaca je teatar, galerija likova, život na delu. Tamo sve vri od života. Bolje se provedem nego na pozorišnoj predstavi. Umem da se izgubim i zaboravim na vreme zevajući okolo, po toj neverovatno dobro režiranoj sceni. Naturščici igraju svoje uloge bolje od profesionalaca. Tu su cigoši koji prodaju cigare: "El-ema, El-ema, Bonda, Partnera, Marlboro! Navali narode, ima da pušiš dok ne crkneš!" Dileri sa zlatnom kajlom od pola kila oko vrata koji mašu svežnjevima "domaće" monete: "Devize, devize!" Koje face! Ustreptali šverceri i švercerke maskirani u raznobojne, šljašteće "firmirane" krpice. "Priđi, bato, da vidiš što ti lepo stoji! Bolje da ti lepo stoji, nego da ti lepo visi! Jeftino, a kvalitetno. Vidi koja firma piše, pa još vezeno sa šareni konci. Idi, begaj. Da umreš od lepote i kvaliteta". Nakupci i seljaci sa po kojim zlatnim zubom što sija kao sunce. Kako im svima ispadnu oni pravi zubi baš na istom mestu? A svi imaju robu kakve "nema nigde na celu pijacu". Sve domaće i sveže. A kad kupiš, stave ti još jedan komad preko mere "da porasteš". Dobri neki ljudi. Pa onda penzioneri koji kukaju na skupoću i male penzije dok se svađaju sa prodavcima. A ovi im odgovaraju: "A znaš li ti, gospođa, kol'ko košta benzin i đubrivo, napravi ga ti ako mo'š za manje pare. Nisam ti ja kriv, nego oni gore na vlast. Idi pa njima kukaj". Oni prvi nastavljaju da kukaju sebi u bradu: "Za ovo li sam rintao celog života, da se pod starost prebrojavam...?" "Odi da probaš! Proba ne košta, uzmi da vidiš šta je... slatko ko šećer". I tako se ja, zanesen ovim cirkusom, začudo setim da treba da kupim sir i kajmak. Odem u posebnu, zasvođenu prostoriju, gde se prodaju mlečni proizvodi, i razgledam. Kad tamo, sir prodaje Isus u gunju. Štrčao je u celoj toj masi. Gunj nije mogao da me prevari. Ovaj čovek ne može biti običan "individualni proizvođač prehrambenih proizvoda", da ne kažem seljak. Liči na nekog filozofa, ili pre umetnika, recimo vajara. Mora da je neki vajar koji se maskirao u seljaka. Nisam mogao da izdržim radoznalost, već mu priđoh i upitah: "Otkud to da Isus prodaje sir i kajmak?" Podigao je pogled i nasmešio se jer je očigledno ukapirao šta ga pitam. Odgovorio je kratko: "Braco, svako mora od nečega da živi". "Čoveče, ti mi baš ne ličiš na seljaka", rekoh. "Nemoj da vređaš", odgovori uz osmeh. "Ne ličiš ni ti, pa šta?" "Meni izgledaš kao neki umetnik, vajar recimo. Šta si ti u stvari?" "Čovek". "Vidim da si čovek. Nisi majmun. Nego, čime se ti, čoveče, baviš?" "Živim. Pravim svoj svet". "Ti si umetnik koji pravi svoj svet, sir i kajmak?" "Sve je umetnost, kad se radi sa dušom", kaza moj novi prijatelj. Kupio sam od njega odličnog sira i kajmaka i pitao ga gde može da se vidi taj njegov svet u nastajanju. Na parčetu mesarskog papira nacrta mi gde ću ga naći. "Dođi, ako te interesuje", reče, dajući mi to parče papira. Naravno da me je interesovalo. Otišao sam odmah sutradan orijentišući se prema njegovoj "mapi". Živeo je desetak kilometara od grada, na ivici šume i livade pored reke. Dobro sam se namučio dok sam ga našao, spuštajući se biciklom niz razne strmine i jaruge. Čamcem bi to bilo mnogo jednostavnije. Zatekao sam ga kako teše grede za svoju kuću, brvnaru. Nije se iznenadio što me vidi. Rekao je samo: "Zdravo, dobro došao". "Bolje te našao", odgovorih. Seo sam u hladovinu ispod velikog duda oko kojega su se crnele zrele razmecane dudinje. Pokupio sam nekoliko celih i pojeo ih u slast. Prsti su mi pocrneli. I usne. Umazao sam se kao dete, kao nekada kada sam se, u babinoj avliji, bezbrižno pentrao na ogroman dud iza kuće i silazio kao indijanac pod ratnim bojama. Razgledao sam Kostin svet. Lep neki svet. Lepo je živeti u njemu. Kosta je bio pravi majstor. Umeo je svašta da napravi. Uglavnom je ćutao i radio. Pitao sam ga kako sve to zna, a on je odgovorio u svom stilu, "Naučio sam". "Hoćeš i meni da pokažeš?" "Hoću". "Naučićeš me to što znaš?" "Ne, naučićeš sam. Ja ću ti samo pokazati". Do sumraka smo ćutali i deljali grede. Sa nekim ljudima možeš da ćutiš satima, a da imaš doživljaj da sve vreme razgovarate. Naučio sam da pravilno držim rendisaljku. Kako je lepo nešto praviti svojim rukama! Naročito od drveta. Drvo je toplo, miriše. Moraću, u nekom svom životu, da budem stolar, da radim sa drvetom, rukama. I Isus je bio stolar. Drvo ima dušu. Klizi pod dlanovima kao ženska koža, diše, pucketa. Kosta je imao u dvorištu puno predivnih skulptura od drveta i kamena. Ima zlatne ruke. Njegov svet je kao Nojeva barka. Čuvao je nekoliko ovaca i par koza, kravu, konja i kobilu, gomilu kokošaka i pun golubarnik golubova pismonoša. Kasnije mi je objasnio da preko golubova kontaktira sa nekim svojim prijateljima iz grada. U njegovom svetu nije bilo ni struje ni telefona. Predveče smo ostavili alatke i otišli da bacamo sačmu. To je jedna vrsta mreže za ribolov. Kružnog je oblika, a po obodu ima olovo. Kada se baci, raširi se kao lepeza, brzo potone i pri izvlačenju pokupi sve sa dna jer se obod sužava i zatvara. Uhvatili smo dosta raznorazne ribe. Neke sam video prvi put u životu. Kosta je izabrao nekoliko smuđeva porcijaša i dve kečige, a ostale ribe pustio u bazenčić koji je napravio na obali. Kroz njega je prolazila tekuća voda, ali riba nije mogla da izađe. I ribu je prodavao u gradu. Dok se riba pekla na roštilju, popili smo po čašicu rakije koju je sam ispekao i zamezili pršut osušen u pušnici iza brvnare. Reš pečenu ribu, začinjenu majstorski, zalili smo dobrim vinom iz bačve u podrumu ispod kuće. I dalje smo ćutali. Onda je Kosta ustao i doneo gitaru. "Sviraj", reče mi. "Kako znaš da umem da sviram?" "Kako si ti znao da sam ja vajar?" Dopala mu se moja muzika. Kada sam mu odsvirao Nadinu pesmu, rekao mi je da sam umetnik jer pevam iz duše. I da sam sigurno bio sa dosta žena, ali da još nisam našao svoju. "A za koga ti Kosta praviš ovaj svoj svet? Gradiš veliku brvnaru. Šta će ti tolika, ako živiš sam?" "Pravim ga za svoju ženu, decu, prijatelje i dobre ljude koji naiđu". "Jesi li ti našao svoju ženu?" "Jesam. Dva puta. Prvu je uzeo Bog, a druga nije više sa mnom. Našao sam je kasno. Bila je moja neko vreme, ali se vratila čoveku koga voli i sa kojim ima decu. Možda opet dođe. Ja sam tu. Ko zna šta život nosi. Možda naiđe neka druga moja žena. U životu se to retko dešava, ali se ipak desi. Vredi čekati i biti spreman". Nije baš bio pričljiv. Ovo je bila najduža rečenica koju sam do tada čuo od njega. Zato sam pitao što je tako štedljiv na rečima. "Čoveka čine dela, a ne reči", odgovorio je. "Pa i reči su dela", pobunio sam se. "Jesu, ako imaš šta da kažeš, ako iza njih stoji duša. Duša se izražava jednostavno, sa malo reči", uzvratio je on. Možda je u pravu, a možda i nije. "Zašto ne bismo pustili sve delove nas da se izraze? Kada čujemo sebe, prepoznaćemo šta je šta, iz mnoštva glasova razaznaćemo pravi". Kosta je odgovorio opet kratko: "Neko bira spolja, a neko iznutra. Može i ovako, može i onako. Ovo je moj način. Bolje čujem iznutra. Glas duše je tih". Ispitivao sam ga malo o njegovom životu. Bio je peto od sedmoro dece u siromašnoj seljačkoj porodici u nekoj zabiti. Otac je pristao da ga školuje jer je bio najpametniji među braćom i sestrama. Vukla ga je žeđ za znanjem. Knjiga je skrivala mnoge tajne i otkrivala neki novi svet. Prvo je izučio metalostrugarski zanat u obližnjoj varošici, zaposlio se, skupio nešto para, a zatim upisao filozofiju, položivši neke diferencijalne ispite pre upisa. U toku studija se izdržavao radeći kao konobar i raznoseći mleko. Pri kraju studija je uspeo da se upiše i na Akademiju primenjenih umetnosti. Bio je sjajan student na oba fakulteta. Pisao je poeziju, objavio knjigu iz filozofije. Obišao je svet prodajući nakit i razne ukrasne predmete koje je sam pravio. Voleo je avanturu, žene. Negde u Rusiji je živeo sa ženom koja je poginula. Ne znam kako, nije želeo da priča o tome. Vratio se i počeo da pravi svoj svet. Nešto mi je nedostajalo u njegovoj priči, ali nisam želeo da budem napadan i nepristojan. Popili smo nekoliko flaša vina. Zaspah u ležaljci razapetoj između dve vrbe. Probudilo me sunce koje je počelo da peče. Kosta je odavno bio na nogama, podmirio svoje domaće životinje i nastavio da teše drvo. Pridružio sam mu se. Ćutali smo i radili do ručka. Posle ručka sam seo na bicikl i otišao da vidim Anu. Kod Koste sam provodio dosta vremena. Naučio sam da gradim kuću od brvana, da muzem stoku, pravim sir i kajmak, lovim ribu na razne načine. I još mnogo toga. Učio sam i da govorim ćuteći i da biram u sebi. Njega sam podučavao da svira gitaru. Bio je talentovan i uporan đak. U njegov svet su dolazili neobični ljudi. Imao je interesantne prijatelje, i muške i ženske. Dolazili su bez najave, ostajali koliko su hteli, lovili ribu, radili neke svoje stvari, pisali nešto, slikali, deljali drvo. Ponekad smo se zabavljali do zore, pevajući i zezajući se dok ne popadamo sa nogu, a nekad smo svi ćutali i gledali u reku. Ani se dopadao Kosta i njegov svet, ali je smatrala da se ja povlačim od svoje borbe u njegovo sklonište: "Posmatraš ga kao neki ideal, muški uzor. Kosta je osobenjak, neko ko je pobegao iz muškog sveta onakvog kakav stvarno jeste, iz borbe i takmičenja. Možda je on odigrao svoju utakmicu u tom svetu, pa se povukao tražeći nešto drugo. Ali, ti nisi odigrao svoju utakmicu i to te čeka. Izbegavaš borbu i takmičenje. Plašiš se stvarnog uspeha, isturanja u prvi plan. Da li tako potcenjuješ svoje sposobnosti?" "Ma kakva utakmica? Sa kim da se takmičim? Zašto? Taj svet o kome ti govoriš je lud. Šta ja imam sa njim?" "Ne možeš pobeći od njega. Šta bi bilo kad bismo svi odustali od borbe? Zašto Kosta ne pravi izložbe u kojima bi ljudi uživali?" "Pa zar mi, njegovi prijatelji, ne uživamo u skulpturama iz avlije, atmosferi Kostinog sveta...?" "Ne može svet da dođe u njegovo dvorište na izložbu. Zašto ne piše knjige i ne objavljuje ih, da ljudi pročitaju šta on misli? A ima šta da kaže. Stoku može da uzgaja iz hobija, da taj njegov svet bude vikendica u koju će dolaziti da se opusti i zadovolji neke svoje potrebe. Zašto ti ne snimaš ploče kad mnogi jedva čekaju da ih čuju, kada ti je uspeh kao na dlanu? Vi ste intelektualci, umetnici, sposobni za druge lepe i kreativne stvari. Da li je bežanje od stvarnog sveta muško? To je neka arhaična muškost, prevaziđena. Kosta i ti ste nešto posebno, nešto što drugi nisu, što ne mogu biti. Zašto ne živite tu svoju posebnost?" "Pa, živimo. Nije Kostina avlija obična seljačka avlija. On daje posebnost tom mestu. U svemu se oseća duša. To je prava umetnost. Umetnost koja stvara novo biće, novi svet. Osećaš li kako je Kostin svet mlad, nevin, erotičan, pokretan? Kao da prisustvujemo osmom danu stvaranja. Njegovo stvaranje je smelo nepokoravanje 'ovom svetu', proboj iz okvira ovog sveta u svet lepote. Ta nova lepota je stvarnija od izopačenosti okoštalog 'stvarnog sveta' o kojem govoriš. On je privid. Zašto misliš da smo mi nešto dužni tom svetu, da moramo nešto da postignemo? Nužnost je tako otužno dosadna. Ne vrede mi ništa društvena priznanja ako sam sebe ne mogu da priznam, da se osetim vrednim pred Bogom. Kostina lepota bi umrla u sterilnoj atmosferi neke galerije, zarobljena u katalogu... u kavezu koji zovemo kultura. On stvara život a ne umetničko delo". "Kažeš da Kosta pravi svoj svet za svoju ženu. Šta ako ta njegova žena ne bude želela da živi i uzgaja decu u divljini, bez struje, telefona, škole? Da li je takva sloboda privilegija samotnjaka?" "To sam ga pitao. Kaže da bi nekako uveo i struju i telefon, da u blizini postoji škola, i da bi deca malo pešačila kao on nekada". "A šta sa srednjom školom, kad porastu? Deca od tako pametnog oca i verovatno pametne majke, jer Kosta ne bi izabrao neku osrednju ženu, biće pametna, imaće velike potencijale. Trebaće im puno mogućnosti, a njegov svet ih ne pruža. Ima li on prava da tako određuje sudbinu svoje dece? Zar ne treba da im omogući izbor? Zar treba da se namuče kao on, konobarišući negde ili raznoseći mleko u svetu onih drugačijih muškaraca?" "On kaže da bi napravio neki drugi svet ako ovaj njegovoj ženi ne bi odgovarao. Ne postoji samo jedan način za stvaranje lepote". "I onda bi krenuo od početka. Onda bi se, na drugi način, borio za egzistenciju, osvajao pozicije. Zašto? Seljački život je za seljake, umetnički za umetnike. Društvena moć nije budalaština, ni borba za novac. Te stvari pružaju mogućnost izbora. Zašto bi se, inače, toliki ljudi borili za njih. Pa nisu, valjda, svi glupavi. Čovek često može da upadne u ponižavajuće situacije kada mu novac i moć pružaju mogućnost da izabere, da ne zavisi od drugih, od njihove procene i volje. Misliš da se sve u životu postiže talentom, znanjem i sposobnostima? Koliko je talentovanih ljudi propalo ili nije našlo svoje mesto pod suncem, nije ostvarilo svoj talenat zato što nisu imali novac ili društvenu moć. Koliko se samo obdarene dece nije školovalo ili upisalo na fakultete zbog toga, a raznorazni sinovi i kćeri bogatih ili moćnih su to mogli, a da po potencijalima nisu bili ni do kolena ovim prvima. Ne vredi zabijati glavu u pesak kao noj. Zar svojoj deci, svom produžetku, ne treba pružiti sve mogućnosti koje smo u stanju? I sebi?" "Uzmi za primer ono što se tebi dešava. Hteo si da napraviš nešto što dosta košta. Hteo si da spojiš sliku, zvuk i ambijent, da svaka slika bude u posebnoj prostoriji koju bi opremio i uredio, osvetlio tako da se stvori neki ambijent, atmosfera, da se uhvati trenutak doživljaja. Napravio si i muziku koja ide uz svaku sliku, panoe, scenu, uložio mnogo truda, ali da bi se sve to realizovalo onako kako si zamislio treba novca koji nemaš. Nisi mogao da nađeš nekoga ko bi to finansirao. Kažu da nije komercijalno, da se ne isplati. Od toga ne može da se napravi ploča koja bi se prodala u ne znam koliko hiljada primeraka i donela pare. To je svet biznisa. Ti na to suviše naivno gledaš. Tvoja zamisao nije za veliki broj ljudi, samo za neke, odabrane". "Znam, ja i želim da to vide i čuju oni koji će moći da osete i razumeju... Odabrani. Ja sam odabran da stvaram novi svet a ne da se povinujem nužnostima starog". "A da imaš para i moći mogao bi to da sebi priuštiš. Baš te briga da li je isplativo i šta ko misli o tome. Svoj si gazda i radiš ono što misliš da vredi. Život je kompromis, vaga na kojoj stalno odmeravaš šta ti je važnije, odričeš se jednoga da bi dobio drugo. Biće u životu još mnogo takvih situacija. Mnogo ozbiljnijih, više ponižavajućih. Da li su snovi najvažniji? Da li samo njih treba živeti? Šta je sa telom, sa onima koje voliš? Taj krst koji nosiš oko vrata je presek duhovnog i svetovnog. Oblik čoveka. Šta ako budeš došao u situaciju da se boriš za nešto prizemnije od svojih snova, za nešto do čega ti je stalo? Čak i da bi ostvario svoje snove potrebna ti je ta vrsta moći". "Neću da se prodajem. Bolje je ići težim putem nego prodati dušu Đavolu". "Ne znam više koliko si ponuda odbio", nastavlja Ana. "Zvali su te da praviš aranžmane za ploče, da pišeš tekstove, da budeš producent i radiš muziku za film. Zašto bi to bila prodaja duše?" "Kako ne shvataš da ja imam svoj zadatak? Nemam vremena da skrećem sa putanje", branim se, mada osećam da nema agresije u njenoj priči, da želi da probudim u sebi nešto do čega joj je stalo. "A tvoji snovi lebde, meškolje se i nikako da se pretope u nešto vidljivo, dodirljivo, nešto što se čuje. Tačno je to da ti radiš, pišeš muziku, instrumentalnu, slikaš... ali nikako nisi zadovoljan, stalno tražiš savršenstvo, nešto drugo. Ništa što imaš i možeš za tebe nije ono pravo". "Sad mi je jasno čega se ti plašiš. Čini mi se da si ljubomorna na Kostu. On je sposoban da živi i stvara sam i ne treba mu spoljašnja potvrda. Jači je od nas. Misliš da me vezivanje za njega odvaja od tebe, da mi nećeš biti toliko potrebna... da ni veza sa tobom nije ono pravo..." "Zašto si takav? Kao da ja imam potrebu da te vežem u lance...", plače. Žao mi je što sam bio neosetljivi kreten. Grlim je. Zar nije normalno da žena koja me voli želi da me zadrži. Opet moji kompleksi i strah da ne budem uhvaćen. Stidim se svoje nezrelosti. Ana retko plače. Nije od onih žena koje manipulišu suzama. Sigurno sam je pogodio u nešto jako bolno. Dođe mi da odsečem ovaj brbljivi jezik. Plakala je kratko, a onda me pogledala i pomilovala po obrazu. "Volim te više nego ikoga do sada, ali moram priznati da te baš ne razumem. Bojim se da ćeš, jednog dana, samo ustati i nestati negde kao Petar Pan. Odleteti na svojim snovima do neke Nedođije... Ne mogu da se prišijem za tvoja stopala kao senka. Ne umem da letim. Ne želim da odeš. Plašiš me. Nikada ne bih bila tvoj lanac, ali ću biti strašno tužna ako te izgubim". Tako mi kaže moja Anči. "Ubola si me u srce. Kao da ja ne bih voleo da sam jednostavniji, pa da mi život bude boza. Ali nisam. Nije to zato što sam drkadžija koji namerno sve komplikuje. Znam da bi se ti osećala sigurnije kada bih se ja okrenuo praktičnim stvarima, našao sebe, smirio se... odrastao i bio spreman da gradim dom. Prevario bih i tebe i sebe ako bih se sada pravio da sam zreo muškarac. Ja želim da to budem. Nisam čovek koji koristi ljude ako mu stvarno nešto daju, a odbaci ih kada mu nisu potrebni. Možda sam nekada koristio neke žene, ali i one mene. Ti me voliš, i ja to osećam. Volim i ja tebe, i znam da ti to osećaš. Voleću te i ako odem od tebe. Možda drugačije, ali ću te uvek voleti. Ako nekoga stvarno voliš, to ne može da nestane, to se ugradi u čoveka kao tkivo, deo tela, vitalni organ. Stvori se jedno novo živo biće koje živi u onima koji se vole. Tako oni uvek ostanu zajedno. Ni operacijom te ne bi mogli izvaditi iz mene. Kad si jednom stvarno sa nekim, uvek si sa njim. I onda kada si sa drugim". "Ma znam, znam. Samo se rastužim kad pomislim da bi se moglo desiti da ne budeš sa mnom... Ti si uvek jednim delom sebe negde tamo... u svojim fantazijama... I nisam ljubomorna na Kostu. On mi je drag. Dobro je što se družiš sa njim". "Kosta nije izbeglica iz realnosti. Nisam ni ja. Šta je uopšte realnost? Ono što većina radi i misli? Zašto misliš da većina ne može da živi u iluziji? Vidiš li koliko u tom vrlom svetu većine ima besmisla? Misliš li da ima smisla ispravljati sav besmisao ovog sveta, ili je bolje stvoriti, kao Kosta, svoj svet i osmisliti svoj mali besmisao. Neka svako prvo počisti u svom dvorištu. Zašto bih ja bio svetski čovek. Prvo želim da budem svoj čovek. Da biram iznutra, kako kaže Kosta. Bojim se da bi mi se, ako uđem u taj 'svet muškaraca', kako ga ti zoveš, pomešali moji unutrašnji glasovi sa onim spoljašnjim, da bi se napravila gungula, buka u kojoj se teško razaznaje šta je šta. Deo mene bi voleo da se porve i sa tim svetom, da vidi realnost u kojoj je plivao i moj otac, da razume njegove virove. Ne bojim se ja, Anči, takmičenja. Nemam prpu od snage, poštene viteške borbe, prirodnog neprijatelja. Ja se bojim zla. Zla ima i suviše u tom svetu o kojem pričaš. Ono je moćno, zavodljivo, lažljivo. Uzima oblike dobroga i reklamira se kao takvo. Ima dobar marketing. Ume da nađe sve naše rupe, da se zakači za našu pohlepu, zavist, želje i potrebe. Zlo je profesionalac. Moćan neprijatelj. Ali nije vitez. Protiv njega se ne ide pištoljčićima na vodu ili kapisle. Ono je učinilo moga oca nemim, moju majku slepom. Oni su živeli u tom svetu. Zamalo i dušu da im uzme. Zato se i sklanjam od njega dok ne ispečem znanje, dok ne nategnem luk jače i ne izoštrim strele. Ako ne poštuješ neprijatelja, to je neodgovornost prema onome što braniš". "Nisam želela da ti držim pridike, niti da te guram u nešto za šta nisi spreman. Samo mi se učinilo da obezvređuješ ono što već imaš i što možeš, zbog nečega o čemu maštaš. Možda sam to povezala sa našim odnosom..." "Te moje ponude, aranžmančići, tekstovi, raznorazne pesmičice, tra-la-la-la, to ti je kao pikado, pištoljčić na vodu. Mogu ja i to da radim usput ako ti nešto znači. Mogu i narodnjake da pišem, ako hoćeš. Misliš da ne mogu? Pa to je obična zajebancija. Popijem flašu vina i napravim srceparajuću ploču. Ima da seku vene na nju. Evo, napraviću jednu iz zezanja, tek da vidiš. Znam i kome ću da je dam da peva. Izbezumiće se od sreće. Ako se ne proda kao zlatna ploča, seci me ovde. Ima da napravim te jebene pare da ne znaš šta bi sa njima. Estrada je jedna velika šarena laža. I napraviću malo tih šarenih laža da vidiš da i to tvoj Željko može, pa da batalimo tu temu. Hoću da ti pokažem da put kojim idem nije moja slabost, nego snaga". "Znam da možeš. Nisam ti ja ovo rekla da bi ti učinio nešto zbog mene. Možda verujem u tvoje sposobnosti više nego ti." "Ljubim te. Ti si moj anđeo, moj tim. Možda si u pravu. Osećaš me, i ne pritiskaš me bez veze. Dok slušam sebe kako ti objašnjavam da nisam još spreman, shvatam da, u stvari, jesam i da si ti samo artikulisala taj glas pre mene. Moram i sebi da pokažem da mi Đavo ne može ništa". ČETVRTA GODINA Potreba za odvajanjem počela je da se najavljuje u našem odnosu tokom četvrte godine analize. To je naslućivala i Ana, pa se mudro borila protiv svoje potrebe da ga poseduje. Željko je, uglavnom, pravio hermetične, zatvorene odnose, dijade. Naš odnos je bio izolovan, nešto što se dešavalo u jednoj prostoriji, obično u isto vreme, odvojeno od spoljašnjeg sveta. Odnos sa Kostom se razvijao u njegovom svetu, Kostinoj avliji. Ana se uključivala u javni život, ali je Željko to izbegavao. Prihvatao je uključivanje samo turistički, iz zabave. Želeo je intimu neuprljanu "zlom". Želeo je da i odnos sa Nadom, svoju kreativnost koja traga za njom, sačuva u obliku intimne dijade. Treći uvek komplikuje stvari. Morao je da učvrsti svoje dijade i da uigra svoj tim, pre nego što uđe u komplikovani svet "trećih". Da li je to stvarni muški svet, svet očeva današnjice? Nisam baš siguran. Meni se čini da je to svet bez oca, bez stvarnog mudrog očinskog autoriteta kojeg želimo da dostignemo kad postanemo veliki. Svet bez tradicije i predanja, u kojem sinovi ne nasleđuju očeve već ih zamenjuju. Luda deca se, obezvređujući oca, tuku za vlast oružjem kojega se vitezovi stide. Laž nazvana demokratija stvorila je berzu lažnih vrednosti sa lepim imenima. Rečima koje su devalvirale. Naš svet je jedna velika pijaca narcističkih ideala, raznoraznih nestvarnih slika, imidža, na kojoj je važnije kako nešto izgleda, nego šta stvarno jeste. Borba za moć je ispred dostojanstva, materijalne vrednosti ispred integriteta ličnosti, imidž iznad bića. To jeste zlo. Zlo koje uzima oblik dobroga i zavodi. Treba dobro znati Boga da bismo ga razlikovali od Đavoljih oblika i maski, da ne bismo ostali gluvi, slepi ili na neki drugi način obogaljeni "sadeći tikve" sa njim. Ipak, taj svet je izazivao Željkovu radoznalost. Želeo je da se porve sa njim, da isproba svoje sposobnosti, vidi šta sve može, i približi se svetu svoga oca, otkrije tajnu njegovog ćutanja, vidi gde se to zagubio i koju bitku bije. Njegova "ekipa" je već bila pristojno uigrana, sa konsolidovanom odbranom. Bekovi i golman su bili na nivou. Željko baš nije mnogo verovao centarforu. To čime je "davao golove", njegov profesionalizam, umeće da napravi ono što je komercijalno, što se prodaje, na šta "seku vene", za njega je bio "pištoljčić na vodu", "štrc", "onanija", nešto što nije poštovao. Zrela polna ljubav, koju je on negde predosećao kao "pravi metak" u borbi protiv ekipe zla još nije preuzela mesto centarfora. Osećao je da se nešto menja u njegovoj potrebi za izražavanjem, da ne može da se ponavlja, da ima potrebu da izrazi: "Nešto isto, ali nekako drugačije, sa više naboja, erotike..., a opet pravo. Mušku ljubav prema ženi. I dečija ljubav je u njoj, sve je u njoj, ali drugačije... Moj profesionalizam u 'baratanju spravom', muzičkim instrumentom, nešto je slično seksu. Razumeš? Sposobnost upravljanja svojom 'seksualnom spravom'. Mogu kad god hoćeš i koliko hoćeš, i sprava nikada ne omane, ali to je kao pikado, takmičenje u zabadanju strelica, pištoljčić na kapisle. Dečija igra. Tu nedostaje ludačka strast koju osećam negde u sebi. Nije to ona agresivna seksualnost od pre... Umem da izrazim ljubav i čežnju, bliskost, nežnost. Volim Anu i sa njom mi je divno, ali ima u meni još nešto novo što predosećam. I baš to bih želeo da izrazim i u muzici. Taj naboj, erotiku celog bića, ekstazu. Verovatno bih trebalo prvo da doživim... To pravljenje pesmica je obično izdrkavanje u odnosu na ono što osećam negde u stomaku, a što još ne može da izbije kao izvor..." Da bi mogao da napravi razliku između "kurčenja", "izdrkavanja", romantike i sličnih nezrelijih oblika seksualnosti i muške seksualnosti, morao je da ovu oseti u sebi. Ne samo u "spravi". Zrela seksualnost ne može da se smesti samo u spravu, već i u stomak u kojem se čvor raspetljavao, u srce, celo telo. U biće. Naravno, i u glavu. Glava bi morala da čuje sve ono što se dešava u telu i da, uz pomoć svog znanja, pretvori taj glas u spoljašnji oblik. Onda bi to bilo to. Njegov ranije stegnuti vrat se opuštao, kapija se otvarala. Sve više je postajao svestan da je bio obezglavljeni general koji se plaši svoje vojske. Glava je bila "gore", odvojena od tela po kojem jurcaju demoni kao u snu o fiskulturnoj sali. Podsetio sam ga na njegovu pesmicu sa salvete: "Prazna glava, misli prazne. Zuri u daljinu, glumi sadržinu". Prokomentarisao je to na svoj način: "Jadan je general iza kojeg ne stoji vojska. Plašio sam se svojih osećanja, a želeo da pravim snažnu muziku. To ne može. Samo ono što osećaš i živiš možeš da pretvoriš u umetnost. Sve ostalo je oponašanje, slutnja, nagoveštaj. To ti je kao flertovanje. Kad god sam svirao nešto što nisam osećao da je izašlo pravo iz srca, imao sam tremu. Plašio sam se da se ne obrukam. Da me ne provale da sam mali i folirant. Drkadžija. Pravim se da sam neki kurac, a u stvari sam šiljokuran. Filozof. I moja glava se kurčila. Sve ti je to isto, glava gore, glava dole, a obe se ponašaju isto, nakurčeno. Sterilni intelektualizam. Verbalna onanija. A što bi se neko kurčio, ako je zaista siguran u svoju seksualnost. Seksualnost je u telu, svuda, ne samo u glavi. Ni onoj gore ni onoj dole. To ti je stavljanje u izlog onoga što nemaš u radnji. Za svet i za svoju taštinu. Spolja sam bio veliki jebač, a iznutra se osećao praznim. Moje samopoštovanje je zavisilo od drugih, mada sam se trudio da to sakrijem od sebe i pravio se kao da mi nije stalo. To je taj strah od uspeha o kojem mi Ana govori. U stvari, strah da će se otkriti prevara, foliranje. Zato nisam hteo da snimam ploče. I dobro je što nisam. Sada mi to izgleda smešno. Sećam se sebe kao klinca kako se, dok piškim u vis, hvalim pred drugarima koliko mogu da dobacim. 'Vidi, Care, sto kilometara!' A car kaže: 'Vidi, ja hiljadu miliona kilometara!' Šta zna dete šta je sto kilometara, digne ga, pa prepiški. Ako mi ne veruješ, pitaj Cara. Daću ti njegovu vizitkartu. On se još uvek trudi da dobaci onih sto miliona kilometara, samo što to sada izražava u čvrstoj valuti. Malo je nezgodno vreme, pa mora da piški uz vetar. Car je bio dobar dečko. To Car mu je stvarno prezime, samo što je on bukvalno shvatio svoje prezime. Sada je neki budža. Nedavno smo se sreli, pa mi je dao vizit kartu. Pije sodu bikarbonu. Ja sam ga malo zezao, pa ga pitam 'Care, Care, kol'ko ima sati? Prođe ti život u prepišavanju norme?' a on se smeje i odgovara mi: "Jebi ga, sine, kad sam visoko dig'o letvu. Tako to biva kad se previše sniva..." I tako je Željko počeo da ulazi polako u svet "trećih". Sve manje je svoj "zanat", svoja znanja i umeća, doživljavao kao "spravu za prepišavanje života", sredstvo za kurčenje... pa se nije plašio da će biti otkrivena "prevara". "Sada to drugačije shvatam. Ukapirao sam i šta je Anči htela da mi kaže. To su, ipak, samo praktične sposobnosti za zarađivanje novca i sticanje nove vrste moći. Bez moći smo životno impotentni, ako je dignemo na tron onda smo prepotentni. A to je, u suštini, isto. Verujem da ću naći meru. Možda ću, ponekad, preterivati da bih video kako izgleda, i da bih zadovoljio i istražio i taj deo sebe, ali neću ići preko sto kilometara. Sanjao sam kako se vozim autostradom u malom automobilu sporijom stazom, dok pored mene proleću brzi automobili, zatim se nalazim u moćnoj mašini i vozim kao veliki". Još uvek nije mogao da izrazi ono što je hteo i kako je hteo u svojoj muzici, to još nije sazrelo u njemu, ali je bio odličan u svom poslu. Napravio je ploču sa narodnom muzikom u "novom fazonu", ubacujući rok ritam i zvuk, neobične aranžmane i tekstove u kojima je bilo manje suza i sečenja vena, dobrih caka, erotskog začikavanja i dvosmislica. Pesme je "uvalio jednoj poznatoj domaćoj pevaljki" i napravio veliki bum na tom tržištu. Počeli su da ga saleću sa narudžbinama i plaćaju duplo da njima da bolje pesme. Ana i on su otvorili studio za snimanje muzike koji je stalno bio pun rok i pop muzičara, ali i narodnjaka. To je donosilo dobru zaradu. Kupili su dva dobra automobila, putovali u šoping ture po "novo perje i nove sintisajzere". Smatrali su ga majstorom svog zanata, tata-matom za nabijanje tiraža. Ana je bila profesionalac za marketing. Plivao je dobro i u tim vodama i gungula ga je zabavljala neko vreme. Sve se vrtelo oko njega. "Potezao sam konce. Dosta se i sprdao praveći štos pesmice, ali je to donosilo lovu i plate za priličan broj ljudi koje smo, šireći se, zaposlili. Napravili smo dobar tim i radimo lako. Zabavljamo se. Ima čari u toj borbi i radu sa dobrim timom. To je kao igrati košarku sa ekipom uigranih profesionalaca. A ja centar. To funkcionisanje jednog organizma sa lakoćom i elegancijom je zabavno". Naši razgovori su se, uglavnom, pretvarali u ćaskanja. Bio je više okupiran spoljašnjim događanjima, ali nije želeo da prekinemo analizu. Vreme mu je bilo uvek na knap. Čekale su neizvršene obaveze. Retko je odlazio i kod Koste koji mu je rekao samo: "Ko ne ode, ne može ni da se vrati". A onda je došlo ono "a onda". Osetio se strašno umornim. "Razmišljao sam o tome kako sam se, izgleda, za ovo vreme samo igrao, ali ozbiljno. Istraživao sam neke svoje mogućnosti, svet takmičenja i, usput, napravio jedan organizam koji me sada obavezuje. Tu je gomila stalno zaposlenih ljudi čije porodice žive od dobre plate i našeg posla. Tu je i Ana. Ona je sigurnija kada ja radim praktične i prizemne stvari. Osećam se odgovornim. Ne samo za sebe. To je za mene nešto novo, a u stvari i nije. Zar nisam bio besan što sam morao da budem bebi-siterka svojim sestrama i ispunjenje praznina svoje majke. Ali to nije isto. Ovo su ljudi koji su svojski obavljali svoj posao i dobro zalegli za firmu. Šta bi tek bilo da imam ženu, decu i veliku kuću, standard i sve što uz to ide! Ispada da sam ponovo ušao u ulogu dečka koji obećava, zahuktao mašinu u kojoj sam motor, pa bih sada da se izmigoljim. Zar nije i moj otac tu negde počeo da se mrsi? Naš odnos je postao mnogo bliži. Imamo o čemu da pričamo. Obojica smo sada kao neki biznismeni. Imamo odgovornost, teret na leđima. Odrasli ljudi. Primećujem da sam i ja postao mnogo ćutljiviji. Kao on. Ja to obično objašnjavam time što dnevno moram da kontaktiram sa hiljadu ljudi, pa jedva čekam da zatvorim usta. Plašim se da sam, negde u žurbi, ispustio i izgubio svoje snove. Moraću da ih potražim. Samo, gde li su mi ispali? Da ih nije neko pokupio? Rekao sam Ani da svima kaže da sam na godišnjem odmoru, kao pravi sindikalac, i da me neće biti bar mesec dana. Idem da potražim svoje snove". A gde bi ih drugo tražio, nego u avliji svoje babe. Kada se vratio, odlučio je šta će uraditi. Predložio je Ani da izdaje studio na sat onima koji žele da snimaju. On će pomoći ako zaškripi, ali nema nameru da tu više radi. "Od koga je, dosta je. Biće dovoljno da se isplate plate i troškovi i da njima ostane neka solidna kinta. Možeš i da ga prodaš, ako te ne zanima da radiš". Ana je saslušala njegovu priču gotovo nezainteresovano, što ga je začudilo. Nju je mučio drugi problem. Poziv za vojsku koji ga je čekao na stolu. VOJSKA Prvih mesec dana u vojsci osećao sam se kao Marsovac. "Lezi! Dig' se! Ustaj! Sedi! Zategni čaršave! Kad baciš kapu na krevet, da odskoči! U korak!" Bio sam smešan sebi u uniformi, ošišan "na lonac". To ti je kad te šišaju tako kao da ti stave lonac na glavu. Ono što je ispod lonca ošišaju "na jedan prst", a ono što pretekne na nulericu. Tako šišaju "guštere", novopečene vojake. Oni koji su "stare kuke" imaju tu privilegiju da se, pozadi, šišaju na crtu. Statusni simbol. U početku mi je smetalo sitno iživljavanje sitnih riba. Već prve nedelje sam zaradio ribanje klonje jer sam desetaru koji mi je rekao: "Ej, ti smešni, poravnaj se", odgovorio: "Jebo ti smešni mater". Mogao sam da prođem i gore, jer sam drugoga desetara raspalio pesnicom pravo u čelo ispred stroja kada mi je, pregledajući opremu, uzeo vojničko ogledalce na čijoj pozadini je bila Anina slika i prokomentarisao: "Dobra pica, ko li sad ovo čuva?" Kapetan mi je oprostio ovaj incident jer su ovde majka, sestra i devojka svetinje koje se ne smeju vređati. Sve mi je to kasnije postalo smešno, čak simpatično i zabavno. Ti desetari su bili dobri momci, i postali smo odlični drugari živeći "u istom čamcu". Sitna podjebavanja su jedan ritual inicijacije, svečani prijem u bratstvo. Male međusobne pakosti su oblik zbližavanja. Te detinje gluposti se kasnije prepričavaju kao doživljaji iz vojske, nameštanje kreveta tako da se raspadne čim legneš na njega, sipanje paste za brijanje u usta dok hrčeš, mazanje lica imalinom, "voženje bicikla", paljenje parčeta papira između nožnih prstiju usnulog "guštera", lupanje prstenca otpozadi... i slične bratske nežnosti. Ubrzo sam dobio i nadimak. Zvali su me Deda jer sam bio najstariji vojnik u vodu. Otkrili su da umem da crtam i zadužili me da uređujem panoe u kasarni. Dobio sam i počasno mesto "ćate", pisara koji pravi raspored dežurstava, straže, požarstva i izlazaka u grad. To ti je vlast, brajko moj. Postao sam i vlast, čoveče! Znaš kako se kaže, ako hoćeš da vidiš kakav je ko čovek, daj mu vlast u ruke. Nisam bio loša vlast. Trudio sam se da budem pravedan. Uživao sam ugled i poštovanje, posebno kod kuvara. Uvek su mi stavljali duplu porciju i bolje parče mesa, a ja njima bele kartončiće za izlazak u grad. Nema, sine, svako je podložan mitu i korupciji. Vojska ti je život u malom. Ne kaže se džabe da nije čovek onaj koji nije bio u vojsci. Eto, postajem čovek. Tu ima svakakvih tipova. Ovo je retka prilika da upoznam raznorazne ljude sa kojima, inače, nikada ne bih mogao da provedem toliko vremena, da živim sa njima, da im upoznam dušu. Napolju sam birao svoje ljude, za mene posebne, sa kojima sam želeo da se družim. Shvatio sam da su i ovi ljudi, u suštini, isti. Nisu bili obrazovani, nisu umeli da se izražavaju na moj način. Živeli su običan život. Upoznajući ih, vremenom, otkrio sam da jedno takvo čudo kao što je život ne može da bude obično. Svaki od njih ima neku svoju tajnu, neku bajku koju živi. Neponovljivu. Individualnu. Izgleda da sam često u životu bio nepravedan prema ljudima, smatrao se nekom elitom, nečim posebnim. Mnogi od nas ne umeju da ispričaju svoju bajku, ali ih to ne čini manje vrednima ni njihovu bajku manje zanimljivom. A bajke su, u suštini, slične. Iza njih stoje slične želje, potrebe, snovi, nadanja. Počeo sam da otkrivam jednu važnu stvar u životu – skromnost. Skromnost nagrađuje, daje osećaj zajedništva. Među tim momcima našao sam prave drugare, pajtose. Zajedno smo jeli, pili pivdžu, ribali klonju, glancali podove u hodniku i spavaonicama, podmazivali i čistili oružje i sanjali vojničke snove. Čudno je da sam baš u jednoj sredini koja ima čvrstu hijerarhiju shvatio vrednost i individualnost svake ljudske duše. Eno ga Mate, zvani "Brzi Gonzales". Opet trči. Fasciniran je trčanjem. Uvek je spreman da dežura noću da bi ujutru, kada mu je vreme za trening, mogao da trči. Svi jedva čekaju da se menjaju sa njim. Zbog toga je, mučenik, toliko neispavan da sam ga jednom izgubio vodeći grupu na stražu. Kad smo došli na stražarsko mesto, okrenem se, kad ono jedan manje. Nema Mate. Nalevo krug i nazad. Nađemo Matu kako, otvorenih očiju, spava i ide oko drveta. Naišao čovek na drvo, svidelo mu se, pa ga čuva i spava hodajući. A ujutru, Mate trči li trči, koristi svaki slobodan trenutak. Pitao sam ga šta je sanjao. Kaže: "Sanjao sam kako trčim, sve brže i brže dok ne poletim". Završio je osnovnu školu i ostao na selu. Ne ume da piše o tome kako i gde bi želeo da odleti, ali ume da trči. I trči čovek. Ja mu kažem: "Mate, Ikaru moj! Trči, prijatelju, trči. Ko kaže da čovek ne može da leti? Lažu! Držim ti palčeve!" Prošle nedelje je otpušten iz vojske "Rista Kavasaki". I on je u svom filmu. Ludo smo se zezali. Od prvog dana Rista je, umesto da radi jutarnju fiskulturu, jurcao po dvorištu kasarne i, kobajagi, vozio motor. "Brm, brm, čuvaj, ide moćna mašina!" U početku su ga kažnjavali požarstvima, dežurstvima, ribanjem, neizlaženjem u grad, a onda odustali i pustili ga da vozi motor misleći da će mu dojaditi taj način pokazivanja da je lud kako bi se oslobodio vojske. Rista je, međutim, i dalje vozio svoj Kavasaki, predano pokazujući svima da "ne jebe živu silu", sve do dana kada je u obilazak kasarne došao pukovnik. "Šta to radiš, vojniče?", pitao je, videvši Ristu kako "brm-brm" kroz dvorište. "Vozim motor, druže pukovniče", odgovori Rista mrtav 'ladan zaustavivši se, ugasivši mašinu i uredno pozdravljajući pukovnika. Dok smo se mi previjali od smeha, kapetan i vodnici su kiptali od besa. "Dobra mašina, vojniče, pazi samo da nekoga ne zgaziš", reče pukovnik i nastavi dalje. Ristu su, sutradan, poslali na pregled kod vojnog psihijatra koji ga je oslobodio daljeg služenja vojnog roka. Obukao je civilku, izljubio se sa društvom, razmenio adrese i telefone i krenuo "u život". Na izlazu ga pozva kapetan. "Izvol 'te, druže kapetane", reče Rista u stavu mirno. "Da nisi nešto zaboravio?". "Nisam, druže kapetane, na šta mislite?", odgovori on mrtav ozbiljan, kao začuđeno. "A gde ti je motor?", kapetan će šeretski. "A motor? Njega ostavljam vama i pukovniku da se vozite", otpozdravi Rista Kavasaki i ode. Prija mi ova rutina posle one ludnice u kojoj sam živeo. Ponovo mogu da čujem sebe. Nedostaje mi Ana. Bila je na zakletvi sa mojim roditeljima. Keva je plakala i delila mi savete kako da ne nazebem. Sada, kad sam odvojen od Ane, vidim koliko je naš odnos ušao u neke druge vode. Postali smo kao drugari, ortaci, saradnici, prijatelji. Stalno smo bili zajedno, sa istim ljudima. Dešavale su nam se iste stvari, pričali smo o njima, ali kao da smo, unapred, znali šta će ono drugo da kaže. Čak mi se činilo da počinjemo i fizički da ličimo jedno na drugo. Osećao sam da se spolja dešava svašta, a iznutra malo toga novog. Nema pokreta. Tapkamo u mestu. Nema unutrašnjeg uzbuđenja, strasti. U stvari, nema tajne. Ljubav ne živi u ravnici sigurnosti i rutine. Da bi ljubavnici ostali uzbudljivi jedno drugom, moraju da se menjaju, da osim onoga zajedničkog, imaju nešto svoje što proživljavaju, što vri u njima i sazreva. Da bismo delili ta uzbuđenja tajne i otkrivali ih, moramo ih imati. Sam sebi sam, posle početne biznismenske euforije, postajao dosadan. Kao da sam tražio uzbuđenje spolja, u stalnim poslovima, zvrjanju telefona, pregovorima, uspesima, putovanjima. To postane kao droga. Stvara zavisnost. Počeo sam da verujem u to pravljenje imidža, dobrih caka, industriju šarenih laža koje pale, koje su dobra roba za široku potrošnju i medije. Čudno je to. Uspelo je i kada sam pevao iz srca i kada sam to činio iz kefala, proračunato. Samo što sam, pevajući one svoje prave pesme, video zvezde u očima onih koji su ih slušali. I u svojim očima. U ljudima možeš pokrenuti svašta. Samo ih zabaviti ili nasmejati, a možeš im doći i do srca. Ovde mogu da osluškujem sebe. Iako je okolo mnogo glasova, komandi, tandrkanja... u stvari je tiho. To nije ona vrsta buke koja zaglušuje glas duše. A on mi šapuće neke melodije. Lepe su. Mirne i nostalgične. Konačno nešto moje. To su pesme za Anu. Ona je oslobodila moju nežnost. Obradovaće se. Poslaću ih umesto pisma, na kaseti. Samo da se dokopam nekakvog instrumenta. Pogledaću u vojničkom klubu. Tamo sigurno imaju bar nešto što svira. Nedostaje mi i Kosta. Posebno Marko. Sada osećam da sam se preteranim aktivnostima udaljio i od njega i od sebe. Kad postignem neki uspeh, ja se zanesem time, smanji se napetost i nije mi do analiziranja. Sada kad sam sam, vidim da ima još mnogo toga o čemu bismo trebali da razgovaramo. Povremeno imam košmarne snove. Sinoć sam sanjao kako sam uvezan zavojima kao mumija i ne mogu da se pomerim, a nemam ni glas da vičem. Probudio sam se sav u znoju. Dobio sam i neku dosadnu upalu bešike, pa često noću idem u toalet. Moram da nađem neki instrument. Usamljen sam bez muzike. Ušao sam u vojnički klub. Bilo je otključano, ali unutra nije bilo nikoga. Otvorio sam vrata muzičke sale i poskočio od sreće. Pravi pravcati polukoncertni klavir od drveta, žica i dirki! Dečija radost. I još naštimovan! Otkad nisam svirao. Osećao sam se kao dete kad se popne na trešnju. Svirao sam i svirao, a prsti su mi leteli po dirkama. Prosto sam se divio sam sebi. Odjednom me preseče snažan muški glas, tako da ostadoh bez daha. "Iz koje si čete vojniče?!" Uh! Šta sam sada napravio! Trebalo je da tražim dozvolu, da pitam nekoga. Promucah: "Izvinite, druže stariji vodniče, nije bilo nikoga, ja sam samo malo... nisam mogao da odolim..." Podigao sam glavu i ugledao krupnu, brkatu mušku figuru sa toplim očima. "Ma, ne pitam te to...", nastavi brka malo tišim glasom, "... nego, iz koje si čete?" Pao mi je malo kamen sa srca. Osećao sam se kao da sam ukrao teglu sa slatkom od lubenice iz vitrine. "Iz prve", odgovorih skrušeno. "A je l' imaš kući neki svoj instrument na struju?" "Imam ceo arsenal", rekoh, sluteći da bi od ovoga moglo još i nešto dobro da ispadne. Brka je počeo da se zadovoljno smeška: "Odlično, vojniče. Onda se, blago meni, odma' spakuj, pa kući. Donesi skalamerije koje ti trebaju i, kad se vratiš, prelaziš kod mene. Ima tu još vojske koja zna da svira, ali ti mi se činiš profesionalac. Ima da ih skupiš i da mi napraviš orkestar. Je l' jasno? Ako valjate, sviraćete u Domu armije. A mora da valjate. Ajd' sad. Je l' jasno?" "Jasno, druže stariji vodniče. Nema da fali". I tako mi je upala kašika u med. Brkati grubijan je bio duša od čoveka. Kada sam, posle šest meseci, dobio prekomandu, najteže mi je pao rastanak sa njim. Pustili smo mušku suzu, obojica. Dobio sam pet dana odsustva da donesem "skalamerije". Prevoz je, naravno, plaćala vojska. Brka je sve organizovao. Prvo sam svratio do babe da vidi kako joj unuk izgleda u uniformi. Bila je oduševljena i rekla mi da sam ja njena dika, a onda me naterala da joj onako uniformisan, sednem u krilo. Šta sam mogao. Naređenje, izvršenje. Ana me je čekala na stanici i obesila mi se oko vrata. Sva je bila seksi. Ne zato što sam ja bio zagorela vojničina, nego je stvarno bila seksi. I ona je meni rekla da sam seksi i da je pale moji žuljevi na rukama. Pogledao sam svoje ogrubele ruke i kožu sa koje nisam uspeo ni sapunom da skinem ostatke ulja za podmazivanje što mi se uvuklo u pore. Šta tu ima seksi? Al' ajde, kad ona tako kaže. Bila je radoznala da vidi vojničke duge gaće uživo. Sutradan sam otišao na ručak kod roditelja. I njih sam se uželeo, iako je bilo perioda kada ih i duže nisam viđao. Bili su mi draži, bezopasni i bliži. Primetio sam da su ostarili. I roditelji stare. Malo sam se štrecnuo. To ranije nisam primećivao. Drugačiji su. Kao da ih prvi put stvarno vidim i upoznajem. Naročito majku. Odavno je nisam tako opušteno zagrlio. Mnogo smo propustili. Žao mi je zbog toga. Sestre su bile na putu. Otišle da se provedu sa društvom. Kako malo znam o njima. Ispraviću to kada se vratim. Želim da upoznam svoju porodicu, svoju krv. Niko od njih me ne ugrožava, ne optužujem ih ni za šta. Nema napetosti, očekivanja. Otvoren sam prema njima, zahvalan za ono što su mi pružili. Voleli su me onako kako su umeli i koliko su mogli. Besmisleno je obezvređivati ono što je bilo dobro zbog onoga što je bilo loše. Moja majka je, posle samo tri meseca porodiljskog bolovanja, morala da krene na posao. Takvi su tada bili propisi. Ostala je ponovo u drugom stanju, pored ostalog, da bi mogla da uzme bolovanje i bude kod kuće sa mnom. To sam skoro saznao. Tada se teško živelo. Nisu imali žute banke. Bili su goli kao pištolj i počinjali od nule. Ko zna šta se sve spolja dešavalo, o čemu ja nemam pojma. Šta je sve mrsilo njihove živote i ubacivalo ih u film koji su živeli. Ja sam, kao svaki klinac, sve shvatao lično. To je zato što ja ne valjam i zato što me ne vole. Kako sam drugačije i mogao. Sad, šta je, tu je. Oprostio sam im i ono za šta su bili krivi i ono za šta nisu. Nadam se da će i oni meni. Da smo svi živi i zdravi, biće dana da nadoknadimo propušteno koliko budemo mogli. Bio sam često nepravedan prema njima, ali se ne osećam više krivim zbog toga jer bi to bilo nepravedno prema meni. Više me ne progoni krivica. Moja savest se prijateljski odnosi prema meni. Imam dobro osećanje u kontaktu sa ljudima i, kada počnem da ga gubim, znam da nešto nije u redu. Onda mi je žao zbog toga. Želim da povratim dobro osećanje i gledam šta da učinim da bi se to desilo. Tuga ne rađa inat, već želju da popravim stvari, da nadoknadim ono što sam pokvario. I muzika koja sada izlazi iz mene je nežna, setna, pomalo tužna. Nije to ona ista čežnja i iščekivanje koji su me ispunjavali dok sam svirao Nadinu pesmu. To je drugačije osećanje. Mešavina zahvalnosti i tuge, rastajanje, ne znam od čega. Nostalgija zbog rastajanja sa starim, a opet radost zbog nečega novog, što osećam da dolazi. Ne mogu to rečima... reči su siromašno sredstvo za izražavanje osećanja, ili ja nisam vičan tome. Osećanja su treptaji, suptilna podrhtavanja u našem telu. Reči ne mogu da tako vibriraju ili možda ja ne umem da sviram na njima, da im podesim frekvenciju. Za mene je muzika najbliža osećanjima. Ona je vibriranje. Ako pronađem talasnu dužinu vibracija svojih osećanja, to se jednostavno čuje kad sviram. Poklopi se. To nije metafora. Fizički se dogodi. Nemam neki instrument da dokažem da je tako, ali sam sto posto siguran da se tako dešava. Oseća se na bubnim opnama. Iste vibracije i sa jedne i sa druge strane. Lepo sam proveo svoje odsustvo, pokupio sve moguće skalamerije koje proizvode ton i vratio se u kasarnu. Našao sam nekoliko momaka koji umeju da sviraju i napravili smo solidan orkestar. Spremili smo prikladan repertoar. Red kupus, red slanina. Malo borbenih, malo narodnjaka, pa red šlagera, kao začin, i na kraju kolce. Rokaj! Kada smo odradili obavezni deo programa, imao sam vremena da carujem u svom carstvu. Preselio sam se u klub. Brka je jedva čekao da ujutro dođe na posao i čuje šta sam novo snimio. Slušao bi me satima, klimao se na stolici i, sa vremena na vreme, progovorio, "E, moj dečko, kome je Bog dao, dao mu je". Napravio sam odlične pesme. Bio sam zadovoljan. To mi se retko dešava. Jedva sam čekao da ih Ana čuje. Brka je obećao da će mi srediti odsustvo da ih snimim u studiju. Ana je bila očarana. Kaže da je ovo najbolja i najzrelija muzika koju sam do sada komponovao. Zvuči joj nostalgično. Kao zatišje pred buru, opraštanje sa nekim koga volim pred dalek put. Oseća da se nešto snažno valja iza tih smirenih i rasplinutih harmonija. Ona ume da sluša i da čuje moja osećanja. Pita me kuda ja to idem. Ne znam. ŠESTA GODINA 720. SASTANAK Željko se vratio iz armije. Rekao mi je da je često, u mislima, razgovarao sa mnom i da ima mnogo toga da mi ispriča. Ponovo smo se redovno viđali. "Osećam da je na redu nešto jako bolno, nešto što se teško može izraziti rečima. Kada se prepustim takvim osećanjima, ne mogu da podnesem da mi nisi pri ruci... ti periodi između sastanaka su mi nepodnošljivi. Zato se ponovo vraćam u ono svoje stanje kada osećam da sve mogu sam, da mi niko ne treba... Niko iz ovog sveta u kojem su ljudi obični, nepouzdani... Znam da je to moja najjača odbrana, ali... ona se javlja automatski, bez moje volje, kao osigurač koji reaguje isključivanjem na povećani napon... razumeš? Osećam da se nalazim na poslednjoj stepenici... vratio bih se na staro... Možda bih mogao da se pustim, da se ne branim kada bih znao da si mi dostupan kad je potrebno, kad me uhvati... Da li bi mogao da odvojiš vreme da radimo neki period bez prekida, bez praznih dana?" Prihvatio sam. Željko nije od one vrste ljudi koji izbegavaju suočavanje sa sobom kačeći se o druge. Nisam se plašio da bi zadovoljavanje njegove želje podstaklo vezivanje koje ne bi bilo usmereno ka razrešavanju i zrelijoj nezavisnosti. Bilo mi je drago što je uopšte imao hrabrosti da to traži od mene. To je već bila promena. Da bi tražio, morao je da oseća potrebu malog deteta, da je ne negira, da veruje da neće biti odbijen i izneveren, i da se prepusti. Iskreno se divim osobama sa kojima radim kada se hrabro prepuste bolnim osećanjima detinje bespomoćnosti i zavisnosti. Željko je krenuo sa negativnim osećanjima prema meni, iako su mu izgledala nerealno. Optuživao me je da sam depresivan i da sve mora sam da radi. "... Čini mi se da si umoran, depresivan. Sigurno te iscrpljuju klijenti sa kojima radiš. Teško je slušati tuđe muke... Svi nešto traže od tebe, a još sam ti se i ja nakačio svaki dan... Osećam da sam ljut na tebe zbog toga, iako znam da ti nije lako. Zašto dozvoljavaš da te drugi isisaju? Kako mogu da se prepustim kad si prazan? Još ti samo ja falim". "Plašiš se da ćeš me isprazniti?" "Sve mi je pomešano. Nekakva srdžba je u meni... i strah. Kad mi nešto kažeš, i znam da je tačno, čujem u sebi glas koji ti govori: "Ma šta ti znaš, ti si nesposoban. Ništa ne razumeš. Ne trebaš mi! Šta ćeš mi sada!" Onda mi dođe da govorim ružne reči. Govno, pička, kurac, dupe... da budem nevaljao... Ti znaš šta je meni. Mogao bi da mi pomogneš. Da me oslobodiš ovih ružnih osećanja... Samo da hoćeš. Ali ja ne mogu da te pokrenem. Pasivan si. Ne dodiruje te moja muka. Imaš dosta svojih muka. Pitam se da li si pristao da mi posvetiš više vremena zbog svoje nauke. Da bi nešto više otkrio jer je malo budala koje bi se, kao ja, upustile u ovakve stvari. Možda se proslaviš na mom slučaju... Zamišljao sam kako postaješ slavan izlažući prikaz mog slučaja na nekom simpozijumu. Kako izgrađuješ svoju veličinu na mojoj... Kakve gluposti! Ja želim da mi se ti diviš i da ono što je dobro u meni izazove zadovoljstvo i ponos u tebi. Ti si zaslužan za moje uspehe... i ja za tvoje... Tako i ja mogu tebi nešto da dam... iako sam dete... Drugi glas sve to obezvređuje. Nisi zaslužio da učestvuješ u mom uspehu, da se ponosiš... ali onda sam i ja bezvredan. Ništa ne dajem, ne izazivam zadovoljstvo u tebi, nisam vredan ljubavi. Tu se prekida krug..." "Osećaš da ja tvoj trud ne doživljavam kao davanje, pokušaj da me ispuniš ponosom dok gledam kako dobro napreduješ, rasteš?" Ćuti. Imao sam utisak da me nije čuo. Ćutao sam i ja nekoliko sekundi, a onda nastavio: "Misliš da me drugi iscrpljuju, pa ne mogu da odgovorim na tvoje potrebe i osetim vrednost tvog truda, tvog davanja...", izgovorio sam laganim ritmom još nekoliko rečenica dok nisam shvatio da on ne razume šta mu govorim iako pažljivo sluša. Da bih proverio, nastavio sam da recitujem poeziju istim tonom. Nije primetio ništa neobično, sve dok nisam počeo da govorim engleski. Prenuo se i upitao me začuđeno: "Zašto govoriš na engleskom?" "Nije ti čudno što sam malopre recitovao poeziju?" "Kakvu poeziju?" "Imao sam utisak da ne razumeš šta ti govorim iako me slušaš, pa sam hteo da proverim..." "Zaneo sam se... Čuo sam samo tvoj glas kao melodiju... nisam razumeo reči. Nisam ih ni slušao. Samo sam osećao da mi govoriš nešto dobro. Tako sam se osećao dok mi je majka čitala bajke. Kad je imala vremena... I njen glas je melodičan..." Mozaik se polako sklapao i otkrivao izgled slike. Pomaljale su se centralne kockice. Izvirala su prijatna sećanja na odnos sa majkom. Ne onom idealnom, zamišljenom, već majkom koja ga je dojila, mazila, pričala mu priče i uspavljivala ga svojim uspavankama. Ženom od krvi i mesa. To je bila ista ona koja je izazivala njegov bes, ljubomoru, zavisnost i bespomoćnost. Majka iz "ovog sveta običnih nepouzdanih ljudi". Osoba sa svojim vrlinama i manama koju je mogao da voli i prihvati takvu kakva jeste. Razboleo sam se i ostao u krevetu nekoliko dana. Željko je često zvao u strahu da mi se stanje nije pogoršalo. Kasnije mi je ispričao da se plašio da ću umreti. I on je osećao smetnje u disanju, pritisak u grudima i preskakanje srca. Odlazio je nekoliko puta kod kardiologa koji mu je rekao da je "sve na nervnoj bazi". Hipohondrične tegobe su ubrzo prestale, ali su ih zamenile krađe psihoanalitičke literature iz obližnje antikvarnice... Iako sam se plašio da ne nanese neku štetu sebi, nisam preuzeo ulogu pedagoga koji deli savete. Analiziranjem i razumevanjem takva ponašanja su nestajala. Želeo je da budem deo njega, njegov produžetak. Ili da on bude deo mene. Naizmenično me je idealizovao i rušio svoj ideal. Doneo mi je i svoju novu ploču. Muzika mu je stvarno divna. Dodiruje. Ana je u pravu. To jesu note odvajanja, ali ne i note napuštanja. Predviđao sam da se i naš psihoterapijski rad privodi kraju. Nisam znao tačno kada će taj kraj doći i kako će izgledati, ali se desilo nešto što mi je govorilo da smo blizu. Na početku jednog sastanka imao sam hitan telefonski poziv, pa sam izašao iz kancelarije i zamolio Željka da malo sačeka. Kada sam se vratio posle desetak minuta, zatekao sam ga kako opušteno spava na kauču. Posmatrao sam ga neko vreme. Malo je smršao. Lice mu je postalo muževnije, grublje, obrazi pomalo upali. Nije više imao onako detinjasto lice, kao kada sam ga upoznao. Osetio je moje prisustvo i probudio se. Pitao sam ga kako se oseća. "Opušteno. Kao pored reke. Često sam bežao od ljudi na reku. Satima bih sedeo i posmatrao kako teče. Gledam ja nju kako teče, ona mene kako dišem i niko nikome ne smeta. Ne očekujemo ništa jedno od drugoga. Tada bih se osećao kao da rastem. Reka je nenametljiva. Uvek ide dalje, a uvek je tu. Nije kao more. More me je malo plašilo. Ono se ne kreće, duboko je, mračno, može da proguta. Voda je kao majka. Sada mogu i pored ljudi da se osećam kao pored reke. Ne ugrožavaju me. Ne moram da bežim. Mogu da ostanem sa onima koje volim, a mogu i da odem, a da sam ipak sa njima. To je to. Da budem kao reka, da stalno nekuda idem, a uvek budem tu. Nešto se u meni sprema, kao da dolazi vreme većih voda. Osećam da mi izvori naviru ali me to ne plaši..." Došlo je još jedno leto. Biljana, naš dečkić i ja smo se spremali da odemo u malo ribarsko mesto na južnoj obali. Tamo već nekoliko godina letujemo u kući na samoj obali mora. Ćerka je planirala odmor "za svoj groš". Naše mesto joj je bilo isuviše mirno i dosadno. Za matorce i decu. Željko je ponovo okupio grupu i otišao da svira na ostrvu gde su, uglavnom, letovali strani turisti. Ana je pratila neki festival u inostranstvu. Kosta je i dalje pravio svoj svet. A Tanja? Bolelo me je što to nisam znao. EVA Opsednut sam Sambom. Ima nešto u tom ritmu. Nešto vanvremensko. Iskonska, nadrealna erotika. Samba je golicava, radoznala, strasna i nežna kao ljubavna predigra. Duboko u mom telu, negde u karlici i stomaku, krije se nevidljivi bubnjar koji u transu dlanovima dodiruje kožu kongi, zategnutu poput ženskih bedara, i miluje činele metlicom. Stomak mi je opušten. Negde ispod pupka čujem bas bubanj. On započinje talas. On je epicentar iz kojega se energija širi po celom telu kao koncentrični talasi koji se stvaraju kada kamen upadne u duboku vodu. Talas. Da, Samba je talas. Ona me pretvara u talas koji se podiže i pada i opet podiže... grči i opušta kao crv, pulsira... teče. Tam, ta, ta, tam, ta, ta, ram ta... Samba je život. Ritam života. Odsjaj nebeske erotike, večnog izvora stvaralaštva, koja obuzima čitavo biće i projavljuje lepotu u svetu. Momci iz grupe su već počeli da me zezaju zbog moje opsednutosti, naročito kada se zaboravim i ne primetim da se klatim u ritmu dok hodam. Kažu: "Bilo bi bolje da kresneš nešto dobro, pa da se smiriš". Okupio sam ekipu sjajnih muzičara, čudaka. Ne zna se ko je od koga luđi. Muzičari su, uopšte, posebno opaljena vrsta ljudi. Bubnjar nam je pravi kauboj. Nosi kaubojski šešir, čizme sa mamuzama i kuva kafu u kaubojskom lončetu na zippo upaljaču. Živi u brvnari pored rečice ispod planine u kojoj je veliki rudnik. Uvrteo je sebi u glavu da u reci ima zlata i, kad ne svira, ispira pesak i mulj kroz sito. Uporno se nada da će ga naći. Čak do mora je stigao na mopedu koji je, kaže, njegov poni. Điha- điha nekoliko stotina kilometara. Možda čovek negde i naleti na zlatnu žicu. Ko zna, sve je moguće u životu. Ako verujemo. Basista nam je albinac. Smešan je kao crtani film. Mali čovečuljak bez pigmenata koji se sunča svaki dan. Uveče je crven, a ujutru, opet beo. Nada se da će mu iznenada proraditi neki skriveni pigmenti. Važno je nadati se. Kakvi su da su, ali kad uzmu svoje instrumente, prave malu decu, posebno u kasne sate kada se raja već raziđe i otkačimo se, pa opalimo za svoju dušu i šačicu noćobdija. Ako pada kiša i bašta ne radi, onda ja sviram sam u baru kao "one man band". Jedne takve noći prošla je kroz moj život Eva. Pljuštala je kiša, duvala bura, sevalo je. Osećao sam se čudno. Ponovo neko nadrealno osećanje. Kao da sam na granici između dva sveta. Iščekivanje. Nešto će se dogoditi. Šta se može dogoditi? Bio sam gotovo sam u baru i svirao sambu za svoj groš. Samo je, u zamračenim separeima na kraju sale, svetlucao po koji žar od cigarete. Ovo je usamljena krčma na kraju sveta. Zona sumraka u koji me uvlači samba. Ne znam više ni šta sviram. Ona svira sama sebe. Improvizuje, uvija se, talasa, zavodi me. Kroz visoki iskošeni prozor preko puta mene videlo se nebo. Prestala je kiša, razišli se oblaci. Zvezda padalica! Ili avion? Treba da poželim želju. Ne mogu da je smislim. A onda se ona smislila sama. Neko je moju želju pretvorio u stvarnost, dao joj spoljašnji oblik. Oblik kakav nisam mogao ni da zamislim. Pojavila se niotkud na podijumu ispred mene i počela svoj ples. To je to što samba krije u sebi. Magija. Ljubavni zov. Ova prelepa ženka je čula moj ljubavni zov i došla da igra za mene. Kapija se ponovo otvara? Još jedno biće iz Nadinog sveta? Gledao sam tamne, blistavo glatke duge noge dok su se izvlačile kroz duboke šliceve mekane lepršave haljine. Dlanovi su mi brideli. Želeli su da klize lagano po tim zategnutim svilenim listovima i butinama, da ih dodiruju kao perom, suzdržavajući i odlažući snažnu potrebu da ih rašire i priviju oko pojasa. Usne su mi podrhtavale od želje da okuse sočne, mekane usne rasne mulatkinje, a onda zalutaju ispod njene haljine i poigraju se sa nabubrelim bradavicama, popiju vodu iz njenog pupka, grickaju kukove. Nešto snažno me je podiglo sa stolice. U trenutku sam shvatio da ovi zvuci i melodija koju prave ipak zavise od mojih prstiju. Samo je ritam mašina sa programiranom pratnjom bas i ritam gitare na sintisajzeru nastavila da pulsira. Prišao sam i kleknuo ispred nje. Igrala je budeći svako uspavano jedro u mojim ćelijama. Provlačeći svoje duge prste kroz moju kosu prislonila je moj vreli obraz na svoj stomak i nastavila da igra. Ludi bubnjar je udarao ispod njenog pupka dok mu je moj, u transu, odgovarao sa druge strane kože. Uspravljao sam se polako. Noge su mi podrhtavale kao da sam priključen na struju. Osećao sam da sam mnogo veći, kao da mi se telo proširilo, ispunilo silnom neobuzdanom snagom. Uhvatila me za ruku i povela ka vratima. Zapahnuo me svež vazduh. Krenuli smo kamenim uzanim stepenicama prema mojoj sobi. Čuo sam samo, sve slabije i udaljenije, pulsiranje ritam mašine. Bubnjar u stomaku je postajao glasniji i razuzdaniji. Uši su mi se začepile od njegovog besomučnog dobovanja. Nije nosila ništa osim haljine, a ispod haljine je nosila lepotu. Tamnu, glatku, mekanu, oblu, zanosnu lepotu. Dok je moj levi dlan istraživao desnu poluloptu njene očaravajuće zadnjice, levi je klizio zavlačeći se između toplih glatkih butina sve do vlažnih kovrdžica koje su pokrivale epicentar strasti. Želeo sam da ga liznem i ljubim. Eva nije bila ništa manje radoznala. Ispitala je sve delove moga tela, a onda obema rukama uhvatila moju zadnjicu i privukla me k sebi. Postali smo jedna melodija, jedan ritam, jedan talas. Kapija se otvorila. Još jedno biće iz Nadinog sveta spojilo se sa mnom. Tonuo sam u njenim dubinama, topio se kao maslac na suncu, nestajao, gubio granice svog tela. Ne znam kada sam zaspao, ne sećam se toga. Sećam se samo duboke opuštenosti, neobičnog doživljaja tela kao reke energije koja struji ispod kože. Ležao sam sa glavom na Evinom stomaku, najudobnijem jastuku na svetu, i osećao kako padam, padam, padam... i to me nije plašilo. Prijalo mi je. Moja svest se ugasila, a da nisam ni primetio. Sunce mi je peklo vrat. Ležeći na stomaku raširenih ruku i nogu, kao žabac, grlio sam izgužvani čaršav. Opipavao sam okolo tražeći Evino dupence da ga pomilujem, malo izljubim i razgledam po dnevnom svetlu, ali ništa slično nisam mogao da napipam u svom krevetu. Nije valjda...? Nije bila ni u kupatilu, ni na terasi. Pomislih da sam sve to sanjao. Sećanje mog tela... tako nešto se ne može sanjati. San nema tu snagu. Raspitao sam se na recepciji. Oni znaju sve goste. Ovde ih i nema mnogo jer je hotel ekskluzivan i skup. Osobu sa tim imenom i takvog izgleda nisu videli. A konobari koji su sinoć radili u baru? Jedan od njih je primetio kako izlazim iz bara sa nekim "strašnim mačetom" i pitao se "šta bi ovoj dileji da ostavi uključene instrumente?" kada su zatvarali bar. Izvukao je gajtan iz struje plašeći se da tako ne pokvari nešto. Ali, ni on nije znao ko je, ni sa kim je došla. Možda sa malom grupom putujućih muzičara koja je ostala u baru do zore. Čuvar parkinga mi je rekao da ih je video kako su, čim je izašlo sunce, otperjali svojim kombijem na jug. Eva je nestala onako kako se i pojavila. Zašto? Treba li sada i nju da tražim? Da li i ona, kao i Nada, ne može da ostane u istom obliku u ovom svetu. Ko je ona? Nadina starija ili mlađa sestra? Koliko ih ima u njenom svetu? Šta mi to donose? Sa Nadom sam ponovo otkrio svoju dušu i njenu nevinost. Sa Evom sam ponovo otkrio svoje telo i njegove sposobnosti za zadovoljstvo od kojega nestaje svest. Postoji li još nešto? Ponovo pitanja. Pitanja mi nisu donosila odgovore. Odgovori su se komešali negde iznutra i onda pojavljivali spolja u nekom obliku. Neka se odgovore sami. Ušao sam go u more. Kao da imam novu kožu, osetljiviju, tanju. Zagnjurio sam i ulazio u vodu dublje i dublje, kao u ženu, sve dok nisam osetio suviše snažan pritisak na bubnim opnama i nedostatak vazduha. Izronio sam i udahnuo duboko. Osećao sam se čudno. Kao da sam se ponovo rodio. Krenuh polako prema prostoriji u kojoj su stajali instrumenti dok su se u meni rađale Evine pesme. Naravno, u ritmu sambe. Svirao sam satima kao u bunilu a melodije su izvirale iz mene. Onda sam, duboko u sebi, čuo tih, poznat i drag, tužan glas. Anin. Obuzela me tuga. ŠESTA GODINA 804. SASTANAK Sećam se da me je, u prvoj godini našeg rada, Željko pitao da li analiza nesvesnog može da umanji njegovu kreativnost. "Šta ako mi se isprazni nesvesno? Možda me ono tera da stvaram. Traži neke oblike pražnjenja, ventile... Ako izgubim taj naboj, može da presuši stvaralačka energija..." Verujem da je ovakva dilema veštačka i da slična opasnost ne postoji. Naprotiv. Nesvesno se ne može isprazniti. Umetnost je oblik ispoljavanja naše duše. Što nam je ona bliža i slobodnija, lakše ćemo joj prići i dozvoliti da ispriča svoju priču. Može nestati samo prisila za stvaranjem, opsesivna potreba da nešto izbacimo iz sebe, stvorimo nešto dobro što bi nas iskupilo zbog "loših" osećanja, greha koji krijemo u sebi, smanjilo osećanje krivice. Nećemo stvarati da bismo iskupili svoju dušu, već da bismo je izrazili. Čovek nije stvoren radi iskupljenja greha. Stvoren je da slobodno stvara kao i njegov Tvorac. Greha nam neće ponestati. U njemu barem obilujemo. Bio sam najbolji u onome što sam radio onda kada sam gubio želju za dokazivanjem svoje veličine kroz profesiju. Rad nije služio da dokaže moju vrednost. Radio sam jer sam osećao da vredim i znao da će, zbog toga, i ono što dajem biti vredno. Najlepše je davati i osećati blagotvornost svog davanja. To je ono čemu je i Željko težio sve ove godine. Često sam čuo ili pročitao mišljenje svojih kolega da narcisoidne osobe imaju problem sa davanjem. One, kažu, žele da budu voljene, da im se dive, da primaju, a ne da daju. To je vezivanje za poziciju deteta koje očekuje da mu se posveti pažnja i pruži nežnost, ljubav i razumevanje. Kada to primi, dete postepeno uči da daje i brine o drugima. To je samo delom istina. Dete od rođenja daje na svoj način, ako je roditelj sposoban da prima. Koliko samo radosti i ispunjenja može da pruži beba majci. Beba daje onim što jeste, a ne onim što radi. Kako je roditelj sposoban da voli ispunjen kada mu je dete puno života, kada počne da se smeje, priča, hoda... Može li neko da nam da više od našeg deteta? Da li je dete sposobno da daje, zavisi od toga da li je roditelj u stanju da prima, da bude zadivljen i ushićen razvojem svojeg mladunca. Svi se rađamo sposobni da dajemo, ali nam se taj dar kasnije izgubi, obezvredi se u svetu odraslih koji su nesposobni da primaju. Iza potrebe da nam se drugi dive ne stoji želja za primanjem, već za davanjem, ispunjenjem drugoga radošću i ushićenjem. To je zatvaranje kruga ljubavne energije, koja nam se vraća kao svetlosni zrak prelomljen u oku voljenog bića. Ako je roditelj sposoban da bude ispunjen detetom, dete je, od samog početka, ravnopravan partner u davanju. Ono oseća da je vredno ljubavi, da izaziva ispunjenost roditelja. Nepravedno je kad takve potrebe nazivamo egzibicionizmom. Neosetljiv, prazan i depresivan roditelj pretvara u izvrnute egzibicionističke potrebe ono što mu dete pruža. To je neprirodno. Dete oseća da nešto ne valja, ali veruje da je greška u njemu i zato pokušava da bude nešto drugo, nadajući se da će to drugo ispuniti roditelja. Tako ljudi postaju "raštimovani" i sviraju na sebi neke tuđe "pesme". Vremenom se zaboravlja da je "preštimavanje" nastalo da bi se zadovoljio roditelj bez sluha. Nada se usmerava na zamišljenu idealnu osobu koja će se jednom pojaviti i umeti da se divi našoj pesmi. Narcizam je, u stvari, tajna ljubav koja čeka drugu, idealnu polovinu našeg bića, harmoniju naše melodije. U tom skrivenom iščekivanju obični, realni ljudi, postaju neinteresantni. Narcizam je seme u čoveku iz kojeg može da iznikne najveće dobro i najveće zlo. Čovek bira. Željko je radio sve lakše. Pesme su mu "dolazile same". Nije se mučio da ih izbaci iz sebe. Kada ne bi dolazile, ne bi ni radio. Nije morao. Kako se on menjao, menjale su se i one. Uspeo je da realizuje i svoju ideju o slikama koje pevaju. Bio sam na izložbi i razumeo zašto mu je toliko stalo do takvog "zaustavljanja trenutka", kako se izložba i zvala. Rekao mi je ono što sam i sam osećao: "Ako ono što volimo odlazi, imamo potrebu da zaustavimo vreme i učinimo neke trenutke večnima. Čak i ako ne odlazi, menja se i tako ga gubimo u istom obliku. Umetnost i jeste zaustavljanje nekih trenutaka, pokušaj da sačuvamo osećanja, da se vratimo u njih, da ih prenesemo drugima. Ali to nije zakačinjanje za trenutak. Nije pokušaj da večno ostanemo u njemu, odbijemo da se oprostimo i krenemo dalje. To je samo želja da ga imamo uz sebe, da mu se možemo vratiti kada nam je potreban i napiti se sa njegovog izvora. To je borba protiv smrti. Borba za večnost lepote. Trenuci naših uspomena su kao majka koja nas pušta da odemo i odrastemo, ali je uvek tu. Uz nas ili u nama, kada nam loše krene. Kao reka. Bog. Nismo sami. Čovek ne može sam. Ono što voli, mora čuvati u sebi kao blago. To naše blago se ne troši kada ga delimo sa drugima. Uvećava se. To nije obično blago i za njega ne važe obični zakoni. Ono postoji u isto vreme i u nama i izvan nas. Ne povinuje se prostoru i vremenu. Moramo ga čuvati i izvan sebe. To daje smisao onome što činimo. Lepota je smisao života. Biće kome treba biti posvećen. Vernik – stvaralac". Često se, na završetku neke analize, pitam koliko je ono što sam radio sa tom osobom uticalo na njene promene. Nemam osećanje da ja bilo koga menjam niti da se slične promene ne bi desile i bez mene. Moja uloga je kao uloga katalizatora u nekakvoj hemijskoj reakciji. Promene bi se, kod onih koji su krenuli tim putem, verovatno odigrale na neki drugi način, kroz život, neki drugi odnos. Ipak, verujem da se čovek može kretati i menjati samo kroz odnos sa drugim bićem. Uvek su postojale osobe mudrije i sposobnije da podstiču razvoj drugih. Nekada su ih zvali šamani, mudraci, čarobnjaci... ali svi su se trudili da nauče iste stvari: kako graditi odnos koji drugom ljudskom biću omogućava da se razvija. Ako imamo sreće, mi to učimo od onih koji nas podižu i vaspitavaju. Ako oni omanu, tražimo neki odnos koji će nam dati šansu. To može biti sveštenik, prijatelj, psihoterapeut... osoba koja razume ljudsku prirodu i načine na koje se menja i razvija. Psihoterapija, u suštini, nije ništa novo. Razvijene su nove teorije, metodi istraživanja koji je približavaju naučnom pogledu, načini kontrole subjektivnosti i uplitanja projekcija terapeuta... ali je, u osnovi, ona mudrost građenja ljudskog odnosa koji podstiče traganje za istinom o sebi i razvoj. Ona je realizacija Svetoga Duha istine kojega nam je Gospod obećao ako se negde i nekada dvoje sastanu u njegovo ime. Verujem da su svi dobri ljudi, ljudi koji poštuju individualnost svake ljudske duše, teže istini i vole život u sebi i drugima, u dubini duše religiozni. Možda to svoje osećanje drugačije zovu, ali ime ne menja suštinu. Željko mi je doneo, kao poklon, stolicu koju je sam napravio kod Koste. Obično ne primam poklone od svojih klijenata, osim one koje sami naprave. Odbijanje takvog poklona bila bi uvreda. Osim toga, stolica je bila toliko lepa i neobična, da mi ne bi ni palo na pamet da je odbijem. To je bila skulptura na kojoj je moglo udobno da se sedi. Sve je bilo od punog uglačanog drveta, imalo je okruge i elipsaste oblike koji se uvijaju i spajaju tako da izgledaju kao da su urađeni u jednom komadu. Nisam mogao da se otmem utisku da je stolica seksi. Asocirala me je na žensko telo, doduše sa malo ispremeštanim delovima. Još je bila nagizdana umetnutim delovima od kovanog gvožđa kao nekim starinskim nakitom iz bakine škrinje. Slatko se nasmejao i rekao: "Vi, psihoanalitičari, u svemu vidite seks, sise, guze i ostale ženske draži". A onda dodao: "Što je najveći štos, u pravu si. Nema lepote koja ne podseća na ženu. Barem za mene. Lepota je reč ženskoga roda. I stolica. To su moje žene i lepo mi je kad me drže u krilu. Evo jedna i tebi da ti bude lepo i udobno dok slušaš nekog novog šalabajzera ili šalabajzerku kako povraćaju svoju prošlost i ispiraju stomak stvarajući mesto u njemu za sadašnjost. U mom stomaku sada ima mesta za jedno 'ladno pivce. Ako se i tvoj slaže sa iznetim stavom, idemo da zalijemo". Tako smo završili "oficijelni", psihoterapijski deo našeg odnosa i otišli na pivo. Željko je bio radoznao da čuje što više o meni privatno. U toku analize nisam mu pružao tu mogućnost. Trudio sam se da ostanem anoniman i budem pogodno, "prazno platno" za njegove projekcije i prenose osećanja iz detinjstva. Oživljavanjem, u odnosu sa mnom, ta osećanja su se prenosila u sadašnjost i nisu više bila blede slike sećanja već uverljiva realnost. Tek tada su se mogla analizirati i razumeti. Popili smo malo više piva i pričali nekoliko sati. Ovaj put drugačije. Ja sam mnogo više pričao, a on slušao. Rekao mi je da ne želi da bude nestrpljiv i nametljiv, ali da mu dugujem "revanšicu". Ja o njemu znam maltene sve otkad je piškio i kakio u gaće, a on o meni veoma malo. Želeo je da upozna moju porodicu. Tako je počinjao da se razvija i drugi deo našeg odnosa. Završio sam rad sa Željkom, ali je na njegovo mesto sela Ana. Slutio sam da će je ozbiljno uzdrmati poremećaj ravnoteže njihovog odnosa. Provala energije, kreativnosti i želje za istraživanjem izvlačila je Željka iz blaženog spokojstva njihove veze. Ana je to mogla da shvati, ali teško i da prihvati. Nije želela da se njihov odnos pokvari neiskrenošću, zajedništvom iz osećanja obaveze, zahvalnosti... Ne treba joj to, ali kada nije sa njom oseća: "... nepodnošljiv fizički bol. Zašto mora da ode? Zašto ga moja ljubav ne ispunjava? Šta još traži? Ne razumem... ne razumem. Znam da me voli. Nežan je prema meni... pažljiv, iskren... Osećam to kad me zagrli... Uvek dođe kada ga pozovem... dođe i kada ga ne pozovem. Da me ne voli, bilo bi mi lakše. Nestane ljubav i ljudi se raziđu. To mogu da shvatim. Nas dvoje nikada nećemo prestati da se volimo. Možda na drugačiji način... kao prijatelji... Lakše mi je što to znam... ali... ja ga želim kao muškarca. Samo za sebe. Da li sam negde pogrešila?" Plače. Poželeo sam da joj kažem da nije pogrešila, da je ona divna devojka koja je Željku pružila ljubav majke i devojke u isto vreme, da mi je bila saveznik u godinama njegovog traženja, da... je utešim. Ništa od toga joj nisam rekao. Znao sam kako se oseća. Stvari se jednostavno... dešavaju. Znala je ona to i sama, ali je bolelo. I mene je bolelo to što je vidim tužnu. Bol može biti dobar, tešio sam se, ako nas pokrene da se suočimo sa sobom i nađemo neke nove puteve... Knjiga Druga Promenio sam se. Osećam da sam, na neki način, drugačiji. Ne znam šta je to baš novo kod mene. Nije ništa posebno novo. Samo se drugačije izmešalo i raspodelilo. Ali to daje novi kvalitet starim elementima. Kao i u muzici. Neupadljivi treptaj naizgled sporednog tona promeni dušu kompozicije. Valjda sam i malo omatorio i sazreo. Nadrastao sam dečka koji obećava. Nisam više u grču. Postao sam meraklija. To je, u stvari, velika stvar... bitna promena. I do sada sam jurio za svojim željama i trudio se da zgrabim sve što bi ih moglo zadovoljiti, da progutam život, strpam ga u usta i utolim glad onog malog gadnog ispod moga pupka. Pogrešno je bilo to što sam trpao, što nisam žvakao i uživao u ukusima. Nisam poštovao nedra Majke prirode. Plašio sam se, valjda, da ne umrem od gladi, ili da ne presuše izvori moje životne hrane. Sad mu ga dajem natenane... kao pravi Turčin. Trenutno živim sam. I prija mi. Ne bojim se da živim sam. I to je velika promena za mene. Ne osećam se usamljeno. Strašno sam se plašio samoće, trudeći se da izigravam samostalca u svojim očima. Lažem. Nije baš da se ne osećam usamljeno, ali ne tako zastrašujuće. To je sada kao neka seta, tiha čežnja. Tu su moji prijatelji – Ana, Psihi, Kosta... ali meni treba još nešto. Treba mi žena. U tome još nisam sebi jasan. Kao da učvršćujem svoje pozicije, ispitujem čvrstinu svojih granica. Kosta mi kaže: "Valjda čovek mora da sazna ko je, kad je sam sa sobom, da bi znao ko je kada je sa nekim drugim". Volim to njegovo lakonsko sažimanje misli. Tek kad nešto stvarno razumeš, možeš tako jednostavno da ga izraziš. Otkad živim sam, razvio sam male rituale i navike koje volim. Počevši od jutarnje kafe i čašice rakije, koje srčem natenane, do odlaska po novine... Ej, čoveče! Počeo sam da čitam novine. Interesuje me šta se dešava u spoljašnjem svetu. Nisam više Marsovac. Imam svoj dnevni raspored, nešto relativno predvidljivo, ustaljeno, red koji sebi nisam nametnuo, nego se tako sam stvorio. Ja, u stvari, volim red. Ko bi to rekao. Osećam kao da u meni raste neko drvo, nešto što mi daje strukturu, čini me krućim. Ne znam da li je to baš prava reč, ali sam ranije osećao kao da mogu biti bilo šta, bilo kakav. Da mogu da se krećem u svim pravcima, kao ameba, kao da nemam kičmu... Osećao sam se kao beskičmenjak, mekušac. Valjda sam se zato i plašio stvarnih odnosa. U mekušce je lako ući, oblikovati ih. To mi je već stara, izlizana priča... ono: ako se nekome predaš, postaješ osetljiv i inferioran, ne možeš da kontrolišeš svoju potrebu i zavisnost, gubiš slobodu, svoje granice, sebe... trt-mrt. Toga se više ne bojim. Ne bojim se žena, niti svoje zavisnosti od njih, vezivanja, gubljenja tih granica, slobode. Nije moj trenutni samački život nikakvo bežanje. Jednostavno, prija mi da osećam kako se to drvo u meni učvršćuje, pušta korenje, stvara strukturu, kičmu. I moj odnos prema ženama je postao meraklijski. Nisam ja baš sve ovo vreme samovao i apstinirao u tom smislu. Živeo sam sam u svom stanu, ali, tu i tamo, podelio bih ga sa nekom cupi na izvesno vreme. Stvarno sam uživao sa tim ljupkim i jebozovnim ženkicama. Zabavljao ih, zasmejavao, pevao im pesmice na uvce, polizao ih od glave do pete. Nisam osećao žurbu, onu staru grčevitu potrebu da ih što pre imam, posle koje bi dolazila praznina. Zabavlja me da ih posmatram dok se otkravljuju, kada počinju da se tope, pa se malo šarmantno foliraju. Ne želim da što pre odu posle parenja. Volim da pričam sa njima, da ih ispitujem, pomalo začikavam... ali... tu ipak nešto nedostaje. Kao da se ja, na njima, za nešto vežbam, što mi zvuči ružno. Pišem o "njima", kao nekoj kategoriji, a ne osobama. Ne doživljavam to tako dok smo zajedno, ali ima tu malčice istine. Ja sam prema devojkama dobar, drage su mi, slatke... vidim da im je lepo sa mnom, da se osećaju sigurno i opušteno, da se dobro provode. To je, mislim, prava reč – provod. Mi se provodimo, igramo se, zabavljamo... ali se na tome i završava. Kao da i nema očekivanja nekog dubljeg odnosa. Možda ja, na samom početku, tako postavljam odnos. Ne tražim i ne obećavam ništa, osim dobrog provoda. Niko se ne oseća povređenim... valjda. Ali, to ti je kao u pokeru, kad su ulozi mali, nema ni onog snažnog uzbuđenja, ustreptalosti. Nije baš pravo poređenje, ali, osećam da me čeka nešto drugo, nekakav odnos koji baš ne mogu da opišem, nešto što još nisam doživeo, a imam osećaj kao da jesam. Sa kim i kada – ne znam, ali je tu negde, blizu, kao da će se dogoditi svakog časa, da sam to zaslužio. Ne smeta mi površnost mojih zabavnih odnosa za ženama. To mi je, sada, potrebno iz nekog razloga. Mada... lažem. U dubini duše osećam da mi smeta, da je odnos sa ženom koji ne vodi ljubavi i spajanju razvratan. To nije moralna osuda, već estetski doživljaj. Kao banalna, zabavna proza. Ljubav je ekstatična poezija koja spaja bića. Nema ništa neestetski razvratno u njoj. Ne živim sa Anom jer ne želim da je povređujem. Nekuda sam krenuo i puštam da mi se dešavaju stvari za koje ne znam zašto su potrebne, ali znam da su mi potrebne. To bi nju, da smo zajedno, sigurno više povređivalo. Mnogo je volim. Sada je volim drugačije. Zvuči smešno, ali kao prijateljicu iz detinjstva. Mislim da i Ani prija naš prijateljski odnos, da se oseća opuštenije nego dok smo bili ljubavnici, da smo čak bliži nego ranije. I Ana se promenila. Mekša je, manje racionalna i ambiciozna. Jednom rečju – divna. Pile moje. Konačno imam jednu pravu žensku prijateljicu. To sam uvek želeo. Izgleda da seks ne mora da tako iskomplikuje muško ženske odnose da u njima nestane mesta za pravo prijateljstvo. Ja sam verovao da je to obavezno tako. Kažu da posle ljubavi nema prijateljstva. Nas dvoje smo bili prijatelji i dok smo bili ljubavnici. Zašto ne bismo i sada bili prijatelji, i ponekad ljubavnici, kada to oboje želimo. Razišli smo se kao ljubavnici i to nam je bilo tužno, ali nismo prevarili jedno drugo. Nismo bili neiskreni, nije ostala gorčina. Na početku je bilo strašno. Nisam mogao da joj objasnim zašto želim da odem. Ona me pita: "Zašto ne želiš da budeš sa mnom?" "Ne znam kako da ti odgovorim. Želim da budem sa tobom. Volim te. Potrebna si mi. Ali, ne želim da bilo šta krijem od tebe, a ne želim ni da te povređujem istinom. Pokrenulo se nešto drugo u meni... ako bih pokušavao da to sputam, pokvario bi se naš odnos, ono što je važnije od toga da li smo ljubavnici." Ona to lepo kaže: "Naša veza je samo promenila svoj oblik. Kao energija koje ne nestaje, već prelazi iz jednog oblika u drugi, ili voda koja menja svoja agregatna stanja a zadržava sastav. Ljubav i jeste jedan oblik energije, iako je u fizici nisu evidentirali, što je ozbiljan nedostatak fizike kao nauke. I kinetička i toplotna i električna... i sve poznate i nepoznate vrste energije stapaju se i pretvaraju u ljubavnu energiju, pa se iz nje ponovo razgrađuju i... tako to biva". "To bi trebalo da bude nova grana fizike – ljubavna fizika...", nadovezujem se. "Da vidiš kako bi đaci onda voleli fiziku. Osnovni zakon ljubavne fizike, tzv. 'Anino pravilo spojenih osoba' glasi: ljubav kao oblik energije, ako stvarno postoji između spojenih osoba, ne može nestati, već samo preći iz jednog oblika u drugi. Energija- ljubav je, jednom rečju, neuništiva. Novi Ajnštajn je rođen". Ona se smeje i ljubi me u 'oko pametno'. Šali se, ali je još uvek tužna. Marko joj je mnogo pomogao u prvim mesecima posle našeg razdvajanja. Ne bežim od Ane. Naprotiv, sve smo bliži. Svaki dan se viđamo. Ali, moram da slušam glas u sebi koji me nikad nije prevario, iako često poželim da mi kaže: "Stani, to je to". Sada mi govori da me čeka nešto drugo. Možda je moja sudbina da uvek nekuda idem za tim glasom, možda mi nikad neće reći: "Stani!"... ali, ja sam izabrao da ga sledim do kraja. Ako ima kraja. Definitivno sam otkrio i shvatio da sam vernik. Verujem u nekog svog Boga koji je iznad mene, koji je ljubav, inteligentna energija što oseća, razume i zna zašto je sve onakvo kakvo jeste. Vidi smisao mog postojanja i zove me da ga sledim. Ne prisiljava me, samo mi šapuće i nudi mogućnosti. Slediću ga, čak i kada ne razumem zašto mi šapuće to što šapuće. U stvari, odavno sam ja vernik, samo što to nisam tako zvao. Setio sam se nedavno kako sam u krst uvođen. Kad sam bio mali, posmatrao sam babu kako se moli uveče ispred ikone, i ponavljao za njom Oče naš. Ona je ljubila krst, a ja sam se čudio zašto to čini. Jednom sam je zapitao: "Bako, a zašto ti toliko voliš taj krst, pa ga stalno ljubiš?" "Ćuko moj lepi", odgovorila mi je: "... zato što je krst moja sudbina. Svako svoj krst nosi". "Ali, bako, ti taj krst ne nosiš. Stoji ti na natkasni". "Nosim, sinko, svoj krst koji je veliki koliko i ja". Gledao sam ali nisam video da nosi nikakav krst. Znao sam da nikada ne laže, pa mi je bilo čudno to što je rekla. "A, bako, je l' taj tvoj krst nevidljiv? Gde ti je? Kako ga ja ne vidim?" Moja radoznalost je rasla. "Vidljiv je, srećo bakina, koliko sam i ja vidljiva", smejala se ona od srca. "Pa, bre bako, pokaži mi ga!" "Evo", reče ona i raširi ruke kao kad hoće da me zagrli. Ja zinuh od čuda jer videh krst. "Aaa, znači krst je, u stvari, moja baka kad me voli i hoće da me zagrli", razgovarao sam sam sa sobom. "Pa onda i ja volim krst. Volim ga koliko i baku. Najviše na svetu. Volim ga ovolikooo...", raširih ruke da pokažem koliko volim baku i krst i videh sebe u ogledalu. "Jao, pa i ja imam svoj krst!" Zinuh ponovo u čudu i shvatih tada u svojoj maloj glavi. Eto tako sam u krst uveden. Pričao sam sa Kostom o svom iščekivanju nečega, neke žene. U stvari, ja sam pričao a on je progovorio nekoliko kratkih rečenica, kao i obično: "Tvoje osećanje je realno i treba da čekaš na ženu svog života. Možda ja i poznajem tu personu". Zagolicalo me je to što je rekao, pa sam ga upitao: "Kako ti možeš da znaš ženu mog života?" A on, kao da tu nema ništa čudno, odgovara: "Znam tebe, a znam i nju, i tu je sve jasno. Samo je pitanje kada će se desiti... ne mogu baš da zavirim u Božiji rokovnik, ali reći ću ti kada je budem video. U stvari neću. Samo ću da pomognem da se sretnete". I nije hteo ništa dalje da priča. Prekine kad je najinteresantnije kao TV serija. Kaže: "Mali, mnogo si nestrpljiv". "Jebi ga. Nisam baš toliko nestrpljiv. Više sam radoznao kao dete pred Novu godinu kada paketići stoje ispod jelke, ali nije još vreme da ih otvori i vidi šta to ima unutra". Čini mi se da se nešto dešava između Ane i Koste. Ne mislim da su se spanđali, ali osećam neke struje. Ana – javna ličnost i Kosta – vuk samotnjak. Suprotnosti se privlače. Ako su to uopšte suprotnosti. Nisam bio kod Koste već mesec dana, a nismo se ni čuli jer on nema telefon. Kada hoće da mi nešto javi, pošalje goluba pismonošu. To se, doduše, jako retko dešava jer za njega obično ništa nije hitno i može da sačeka dok se sam ne setim da dođem. Jutros mi je poslao goluba sa porukom da svakako dođem u subotu. Subota je tek za pet dana. Znači, nije ništa hitno. Verovatno pravi riblju čorbu. Voli da bude kuvar i da gosti ljude. Baš lepo. Otići ću tamo u subotu. Samo da pogledam u rokovniku da li sam se sa nekim nešto dogovarao za subotu. Pa njemu je, čoveče, rođendan! Podvukao sam crvenim flomasterom još pre deset dana da je Kostin rođendan! Treba da odem do one male radnje i kupim mu komplet dleta i nove žice za gitaru. Idem odmah, da se ne zatvori. NAGRADA U petak sam imao koncert u unutrašnjosti. Vratio sam se pred zoru mrtav umoran, bacio se u duboku komu i probudio popodne preznojen, podnabuo od spavanja i letnje vreline. Usta su mi bila gorka od prašine i dima koje sam progutao na sinoćnjem koncertu. Mučnina u stomaku. Nisam mogao ništa da stavim u usta iako mi se želudac skvrčio od gladi. Nema veze. Razvaliću se od Kostine moćne riblje čorbe. Verovatno je pravio i pijanog šarana u belom vinu, sa belim lukom i pavlakom – domaćom, naravno. Istuširao sam se mlakom vodom, oprao zube i polako vratio u normalno stanje. Prošlo je pet sati. Nije više tako vruće. Vreme je da krenem. Spakovao sam poklone i gitaru u gepek, otvorio sva vrata od kola da se provetre od ustajalog vrelog vazduha, i krenuo. Razmišljao sam, usput, zašto mi je Kosta poslao poruku da svakako dođem. Pa, i onako bih došao. Setio bih se da mu je rođendan. On nikoga ne zove na rođendan, a ipak se, svake godine, kod njega skupi priličan broj interesantnih ljudi. Neke od njih viđao sam i u toku godine, a neke prvi put. Čudan čovek taj Kosta. Pozdravio bi se, tako, sa nekim ljudima koje nije video godinu ili više bez onoga: pa dobro, gde si ti... kao da su juče bili tu, da su dolazili svaki dan, da uopšte nije iznenađen što su se, odjednom, pojavili. Kao da je Kosta i njegova avlija, njegov svet, neko oličenje postojanosti, kao da nikome ne pada na pamet da se može nešto promeniti, da treba da se najave, raspitaju da li je uopšte tu, da se nije odselio, da li je živ, da li je raspoložen da ih vidi. Izgledalo mi je da svi doživljavaju Kostu i njegov svet kao neku konstantu u fizici, nešto nepromenjivo na šta se može uvek računati bez obzira na vreme koje je proteklo. Tu je od postanka sveta. I ja sam ga doživljavao tako. On to zna. Zato me je začudilo što me posebno zvao. Golicala me radoznalost. I dok sam tako razmišljao, skrećući na sporedni zemljani prašnjavi putić, izbrazdan osušenim tragovima guma u blatu, čulo se jedno: "Puć!" Šta to puca u gori zelenoj? Puca mi guma, i to prednja desna. Gde me nađe baš ovde, gde prođu jedna kola na sat, i to bez alata i zanata! I tako sam ja jebavao ale sat i nešto, dok nije naišao jedan meštanin sa traktorom i pozajmio mi ključ, te zamenih gumu i krenuh ka svom cilju. Već se smračilo. Provlačio sam se tesnim putem dok su nepotkresane grane drveća pored druma grebale po autu i skidale farbu... Konačno sam ugledao svetlost vatre i poznati mi veliki ribarski kotlić nad njom. Nekoliko ljudi sedelo je pored vatre potežući iz flaše. Iz Kostine brvnare dopirali su glasovi i smeh i razlivali se po reci. Prišao sam vatri, pozdravio sa ljudima i okrepio sa nekoliko kutlača tople riblje čorbe. Veče je bilo divno, nestalo je one teške sparine. Blagi povetarac je prijatno rashlađivao. Poželeo sam da legnem na zemlju, polako ispijam flašu domaćeg crnog i gledam u nebo istetovirano zvezdama. Ali nisam. Radoznalost da vidim šta se dešava unutra i koga ima naterala me da ustanem i uđem. Unutrašnjost Kostine rezidencije noću je doživljaj za sebe: miris i toplina drveta, nekoliko petrolejskih lampi i senke ljudi koje se lelujaju po zidovima i plafonu kao da vode neki svoj paralelni život nezavisan od njihovih vlasnika razbaškarenih po podu. Razaznao sam poznata lica i klimnuo im glavom. Ostale sam samo nazirao. Prišao mi je Kosta. Zagrlio sam ga i povukao za uši. "Živ mi bio, veliki porast'o", rekoh. "Hvala, prijatelju", uzvrati Kosta. "Imao si nekih problema?" "Ma, pukla guma, a alata nema", odgovorih mu u stihu. "Dobro da si stigao, dobro mi došao. Dođi, smesti se ovamo. Vidim, poneo si i gitaru. Društvo je već žedno pesme, a bez tebe nema prave pesme". I tako, pre nego što je moja zadnjica dodirnula pod, gitara mi je već bila u rukama. Utihnuli su glasovi. Uhvatio sam A-mol. Soba je bila izuzetno akustična, kao da je cela brvnara jedna velika rezonatorska kutija. Akord je preleteo prostorijom, uvukao se u grede i zazvonio, a ubrzo za njim i moj glas. Zatim su i drugi glasovi, prvo stidljivo pevušeći, a potom, u refrenu, punom bojom ušli u taj talas koji su grede, poput cevi orgulja, prihvatile i pojačale. Očigledno nije bilo antisluhista. Lepi glasovi, uglavnom altovi i tenori, trudili su se da uhvate gornju ili donju tercu i naprave trozvuk. Jedan deo mene se polako izvlačio iz pesme i izdvajao u radoznalog posmatrača. Mogao sam da vidim nečiji deo lica, dugu žensku ruku opuštenu na kolenu muškarca sa bradom, preplanule glatke butine koje su izvirale iz crvene mini suknjice devojke bez lica, mišićavi trup muškarca do nje. Jedan nežno bogat ženski alt vibrirao je preko puta mene. Veoma je blizu, gotovo me dodiruje. Tu negde iz mračnog dela sobe... iznad onih savršenih listova bosih nogu. Pokušao sam da nazrem šta je iznad njih, ali je bilo suviše mračno. Pevala je unisono sa mnom, kao da smo godinama uvežbavali svaki treptaj glasnih žica. Njen glas mi je bio tako poznat, tako moj, blizak, mekan. Poželeo sam da otpevam Nadinu pesmu. Odavno je nisam pevao. Srce mi je zatreperilo. Bosa noga sa čudesnim listovima krenula je prema mojim stopalima i dodirnula mi palac. Zadrhtao sam kao žice na gitari, kao klinac koga je dodirnula nedostižna žena iz mašte. "Otpevaj za moju dušu onu tvoju...", zastade jer su se već razlegli akordi pesme koju je želela da čuje. "Pa ti mi čitaš misli!", reče radosno. Rastao sam kao kvasac. Kako je lepo kad možeš da pokreneš i ispuniš ženu, da prepoznaš njenu želju i imaš ono što želi. Pomerila se malo unapred i svetlost lampe je, za trenutak, otkrila dugu, svileno ravnu, plavu kosu i predivan vitki vrat golubice. Lice je ostalo u mraku. Goreo sam od uzbuđenja i radoznalosti osećajući celim svojim bićem da je ona koju tražim konačno tu. Pogledao sam Kostu koji se "nevino" smeškao. Shvatio sam na koga je mislio kada mi je rekao da zna moju ženu. Duša mi je ušla u grlo i počela da peva. Tišina i Nadina pesma. U refrenu je tajanstveni alt ušao sa mnom. Obavijao je moj glas tercom kao da ga miluje. Naježio sam se. Svi su ućutali, da ne pokvare savršeni sklad. To su trenuci zbog kojih živim, zbog kojih se bavim muzikom. Retko uspevam da ih dosegnem. Ali, moguće je. Čuda ipak postoje. Treperio sam od uzbuđenja, ispunjen onim nadrealnim osećanjem koje imam samo onda kada sam sa bićima iz Nadinog sveta. Shvatio sam da Kosta, u svojoj avliji, pravi kapiju, prolaz koji spaja dva sveta. To je prava umetnost. Kapija. I ja želim da moja muzika bude ključ koji otvara vratnice svetova. Odzvonio je poslednji akord. Da li će nestati čarolija. Svi ćute. Pomerila se malo unapred i otkrila deo tajne. Zrak svetla se odbijao od njenog kolena kao od staklene kugle sudbine i ulazio u moje zenice, rasipajući se po telu poput varnice novogodišnje prskalice. Ova žena je pravo slavlje, moja Nova Godina, nova era. Od nje ću meriti vreme. Ustala je i krenula ka meni. Sedeo sam nepomično, otvorenih usta, ne usuđujući se da poverujem u ono što sam slutio da će se desiti. Uši su mi se začepile od lupanja srca. Video sam, kao na usporenom snimku, zanosno lepo lice koje svetli i približava mi se. Poljubile su me najmekše usne na svetu, sa ukusom bajadera. "Hvala ti", reče i pomilova me po vrelom obrazu. Drhtavom rukom sam dodirnuo njen vrat. "Za takvu zahvalnost svirao bih ceo život". "Pa, sviraj mi onda". Počeo sam da sviram jednu staru sambu koju sam, otkada sam je prvi put čuo, doživljavao kao magiju. To je pesma koja je mogla nastati samo u transu. Jednostavna, do bola nabijena ovosvetskim osećanjima i energijom. Pesma tela, koja nezaustavljivo vuče u nepoznato, preko granice... Magija je pokrenula siluete muškaraca i žena na zidovima koje su počele da se pripijaju jedna uz drugu i uvijaju se u ritmu. To isto učiniše i njihovi dvojnici na zemlji. Minut do ponoći, svečani trenutak. Iščekivao sam da moja Nova Godina ustane i zaigra za mene. Ustajala je polako, svesna toga da je svaki delić njenog tela praznik za moje oči. "Umreću noćas od lepote..." Razumeo sam čoveka koji je to napisao. Poželeh da se pretvorim u tanku svilenu haljinu koja se pripija uz njene butine prateći svaki pokret. Da me nosi na golo telo. Otpevao sam pesmu i ustao da primim nagradu......

......

Otvorih oči sa strepnjom. Da li je i ona nestala sa svetlošću dana kao Nada i Eva? Da li ni treća sestra ne može da opstane u istom obliku u ovoj realnosti? Nadao sam se da nije tako. Ovaj put su tu bili i drugi ljudi. Zajedno smo se igrali na granici. Video sam je i u ogledalima tuđih očiju. Imam svedoke. Jutro je mirisalo na njenu kosu. Osećao sam da je tu negde, u blizini. Nije bila u Kostinoj avliji, ni u kući, ali sam, jednostavno, osećao njeno prisustvo. Miris kafe. Poznata lica oko vatre okupljena u krug kao kauboji i kaubojke. "Dobro jutro, dobri ljudi. Ima li kafe za jednog krmeljavog?", prozborih glasom kao iz bureta. Dadoše mi kafu i cigaretu. "Gde nam je domaćin?", upitah, osetivši u sebi stidljivost. Odavno je nisam osetio. U stvari sam hteo da saznam gde je moja draga, ali me bilo sramota da pitam. Kao dete. Sa glasom iz bureta i cigarom u zubima. "Otišao da nam ulovi svež doručak", odgovoriše. "Eno, vraća se". Okrenuo sam se i pogledao prema reci. Čamac je sekao glatku površinu vode kao oštar nož maslac. Uši su mi se zapušile, a srce lupalo sumanuto negde ispod pupka. Kosta nije bio sam. Iza visoke, koščate i preplanule, leđima okrenute figure, koja je laganim zaveslajima terala čamac ka obali, upijala je licem sunčeve zrake, laktovima oslonjena na pramac. Vetar se igrao sa zlatnom dugom kosom i širokom plavom majicom vezanom u čvor iznad pupka. Oblila me je mešavina straha, radosti, euforije, stidljivosti i neizvesnosti. Neka čudna strepnja i ushićenje kakvo ranije nisam osećao. Sinoć nije bilo takvih osećanja. Nije bilo mesta za njih. Sve se dešavalo kao da je suđeno. Jednostavno je došao trenutak. Veliki režiser, zavaljen u fotelju od oblaka, reče: "E, sad može ona scena... idemo". I bi scena. Bog vide da je ljubav dobra. Voleli smo se kao po božijoj volji i ništa tu nije bilo nejasno, ništa nije nedostajalo. Poklonio nas je jedno drugom. Bili smo jedna put. Tako bi uveče. Zatim bi jutro. On osvetli scenu i ostavi nas, pošto nam je dao mustru i foršpil, da sami improvizujemo i režiramo kako znamo, a On da nakrivi kapu, uživa i gleda. Približavala mi se sve bliže i bliže sa razoružavajućim osmehom dok sam ja, kao paralisan, otvorenih usta, sedeo nepomično na panju sa samo jednom mišlju u glavi: "Kako je lepa!" Uvukla se u moje krilo kao mače, zagrlila me rukama oko vrata i dodirnula moj nos vrhom svog nosa. "Spavalice, nešto si mi smušen na sabajle, jesmo li se probudili? Šta smo lepo sanjali?" Igrala se sa mnom glasom od kojega sam se topio kao kocka šećera u vrućem mleku. "Kako si lepa!", izletelo je iz mene. Slatko se nasmejala i stavila svoje dlanove na moje obraze. "Nikada nisam dobila lepši kompliment. To si izgovorio tako kao da su ti reči izašle direktno iz srca, da nisu ni prošle kroz glavu, kao zadivljeno dete i opčinjeni muškarac u isto vreme". "Pa, kad si lepa, šta drugo mogu..." Stavio sam dlan na njen otkriveni stomak ispod čvora na majici. Prava koža, topla i mekana. Pa ona stvarno postoji! Sedi na mom krilu, mazi me. Mora da sam mnogo dobar čovek ako sam ovo zaslužio. "Pravo si dete. Šta god pomisliš, vidi ti se na licu. Kao da ti je duša odmah ispod kože. Posmatrala sam te dok si spavao. Imaš tako nevino lice i tako seksi telo... Ti si jedno pravo mače. Gledaš me kao da nisi siguran da postojim. Da te uštinem za obraščić?" "Pa... uvek si ujutru nestajala. To sam pomislio i jutros kada sam se probudio i video da te nema. A sada si tu, mogu da te opipam, ljubim. Lepa si kao... kao ti. I to je za mene čudo. I svi ovi ljudi te vide. Ljudi, da li i vi vidite ovu lepotu u mom krilu?!", zapitah pomalo začuđene svedoke. "Vidimo", odgovoriše. "Eto vidiš. I oni te vide. Znači, moguće je. Plašim se da te bilo šta pitam. Kad god sam pitao, pokvario sam stvar". Poljubila me tako da su pitanja jednostavno nestala. Osetio sam se spokojnim. Ovo je moja žena, i ona je toga svesna i pokazuje mi da je moja, i gotovo. Ne može da bude drugačije. To je dobro. Tako treba da bude. Neka bude. "Baš volim što sam sada glavni lik iz tvoje bajke. Ti živiš neku lepu bajku i volim da budem u njoj. I ti se dobro snalaziš u mojoj bajci. A i mnogo se lepo ljubiš i prava si jedna maca. Hoćeš da mi predeš malo?" Odsvira na glasnim žicama svoje harfe glavna likica moje bajke. I ja počeh da predem. I onda me ona pitala: "Da li maca voli ribu?", a ja rekoh: "Svaka maca voli ribu". "E pa, kad je tako...", nastavi ona, "... hajde onda da očistimo ribu koju je Kosta ulovio". Uzeli smo prepunu čuvarku i otišli do reke. Smestili smo se udobno u pesak, raširili noge, zavrnuli nogavice, tabane potopili u vodu da se hlade kao lubenica i počeli da čistimo ribu za doručak. Kao pravi. Eto, tako je to bilo. VRTLOG Dolazila su teška, apokaliptična vremena. Sećam se, kao da je danas bilo, kako mi je jednog prepodneva kolega ponudio da kupim devize. "Hvala ti, ne trebaju mi. Ne planiram put u inostranstvo", ljubazno sam odbio. "Ni ja ne planiram, ali kupujem devize", nastavio je. "Ako imaš viška novca, kupuj. Ja jedva rastegnem do prvog". "Nije ni kod mene ništa bolje. Ali kupujem na početku meseca, pa onda prodajem po malo..." "Zvuči mi kao ćorav posao. Zašto bih to radio?" "Izvini što te pitam. Da nisi ti možda pao sa Marsa?" "Ha, slušaj, ponekad se i meni čini da jesam. Šta si hteo da mi kažeš?" "Nemoj mi reći da ne znaš da tvoja plata na kraju meseca vredi trideset posto manje. Ako kupiš devize, pa ih prodaš na kraju meseca, dobiješ trideset posto više para. Kaži mi, molim te, da prvi put čuješ za to. Gde ti živiš?" "Ma dobro, znam da skaču cene, ali, koliko mi je poznato banke ne prodaju devize. Od koga ti kupuješ?" "Od dilera. Ima ljudi koji se time bave i od toga žive". "Zar to nije protivzakonito?" "Ma koga je za to briga. Kako su stvari krenule... inflacija je sve veća. Zašto bih poštovao zakon i državu koja poštenog čoveka čini siromahom i prestupnikom? Treba preživeti". Dugo mi se vrtela u mislima njegova poslednja rečenica. Moj kolega, ugledni profesor, doktor nauka, kupuje devize od dilera! Razmišlja o preživljavanju! To me je nateralo da provirim kroz prozor svog hermetičnog, zaštićenog sveta naučnika. Pobogu, šta se to napolju zbiva? Preti li sigurnosti moje porodice? Ne smem biti neodgovoran. Ja sam tu da ih štitim. "Možda je to samo neki trenutni poremećaj", pomislih. Ali strepnja mi se uvukla ispod kože. Primetio sam prvo da se mnogo ređe viđam i družim sa prijateljima i poznanicima. Promenile su se teme razgovora. Gotovo svi su razmišljali o otvaranju nekog novog, privatnog posla, nesigurnosti, političkoj situaciji... Shvatih da se to ne dešava samo na televiziji. Imam li pravo da zavučem glavu u pesak? Osetio sam da ću ubrzo morati da menjam nešto u svom životu, prilagodim se realnosti. Nisam od onih koji veruju da je lako prilagođavanje bilo čemu neka posebna vrlina. Ja se sporo prilagođavam. Osobe bez principa i karaktera, koje se ne vezuju ni za šta, lakše se prilagođavaju, kao plastelin. Ljudima koji imaju kičmu to mnogo teže pada. Nije lako zameniti stare, polovne ideale, principe, verovanja... za nove i praktičnije, ako su oni bili deo nas, ne samo misli ili prazne reči. Na žalost, došlo je vreme imidža, sotoninih utvara, laži. Postajalo je važnije kako nešto ili neko izgleda, da li se uklapa u trendove, nego šta stvarno jeste. Sa gorkim ukusom gađenja u ustima i mučninom u stomaku krenuo sam u taj svet. Ne mogu da kažem da je neki posebni događaj bio prelomni momenat. Nije to ni skraćivanje odmora zbog nedostatka novca, ni razmišljanje o tome da li mogu da priuštim sebi kupovinu knjige, patika za dete... već okvir u kojem se sve događalo. Nije bilo mišije rupe u kojoj bih mogao da se sakrijem sa svojom porodicom i prijateljima. Zlo je bilo svuda. U vazduhu. Postojale su samo dve mogućnosti: da pobegnemo negde, u neku drugu zemlju, ili ostanemo ovde, zbijemo redove i krenemo u boj. Razmišljao sam, pravio prostor za obe mogućnosti. I za jednu i za drugu je preduslov bio novac. Pružao je mogućnost izbora i rešio sam da ga na neki način zaradim. Predosećao sam da će se zlo zahuktati, uzeti maha kao epidemija. Novac je nešto što nudi jednu vrstu moći, relativno efikasnu u borbi protiv poniženja koja prate rušenje vrednosti, tradicije, etike. Teško mi je padalo to što sam postepeno shvatao da mi moja profesija ne može pružiti takvu vrstu zaštitne moći i da ću morati da zaplovim nekim drugim vodama – vodama biznisa, koje su mi bile strane i neprivlačne. Zlu se mora odupreti njegovim oružjem. Lomio sam se i premišljao noćima. Kako, u ovim godinama, početi neki posao u kojem sam potpuni amater? Vreme je nesigurno, nema pravila igre koja štite poštene igrače... Osećao sam se kao sitna riba koja mora da pliva među ajkulama. Da li sam razborit ili kukavica? Zaključio sam da sam kukavica. Iz mene je provalio bes i inat. Reših da napustim lažnu sigurnost državne plate. Imao sam malo ušteđevine. Prodao sam vikendicu i otvorio trgovinsku firmu. Tada nije bilo teško otvoriti firmu za male pare. Kupivši nešto robe, krenuh da petljam. Srećom, uhvatio sam poslednji voz. Sve je počelo da se odvija vrtoglavom brzinom. Moja nova profesija me je suočila sa jednim, za mene nepoznatim svetom i osobinama moje ličnosti koje ranije nisam dovoljno primećivao. Susretao sam drugačije ljude i radio sa njima. Do tada sam živeo u pretežno duhovno-emotivnom svetu razmišljajući o novcu, ekonomiji, politici i sličnim stvarima samo onoliko koliko je bilo nužno. Moj stari svet je bio materinski svet. Na neki način zaštićen. Intiman i siguran, bez obzira na sve probleme sa kojima sam se u njemu suočavao. To nije svet konkurencije, brzine, rizika, borbe sa protivnikom. U ovom drugom, "očinskom", "muškom" svetu rivalstva, vode se druge bitke. Na moje iznenađenje, u tim novim bitkama bilo je nečega uzbudljivog i privlačnog. Nisam poznavao taj deo sebe niti sam znao da imam i takve sklonosti. Osetio sam da mogu da se uhvatim u koštac. Bila je to borba za moć. Ne onu duhovnu i emotivnu, već materijalnu, društvenu, ekonomsku, svetovnu moć. I krst ima dva kraka. Presek je duhovnog i svetovnog. Besno sam se predao borbi. Trgovina je krenula dobro. Dovijajući se svakodnevno kako da zaštitim svoj kapital i pretvorim ga u čvrstu valutu, polako sam ulazio u berzu novca i tajne berzanskog finansijskog poslovanja. Od čoveka koji nije znao zašto bi svoju platu trebalo da pretvori u devize u vreme inflacije, postao je jedan od viđenijih "šticera". Šticung, u to vreme veoma poznat termin, kupovina je i prodaja stranih valuta preko žiro računa firmi. Polulegalni posao, duže vremena je gledan blagonaklono od vlasti, jer je to i za nju bio način dolaženja do čvrstih valuta bezvrednim novcem koji je štampala u ogromnim količinama. Sećam se sebe iz tog perioda sa nekom nevericom. Neprekidno sa dve telefonske slušalice i još nekoliko otvorenih linija na kojima me čekaju užurbani glasovi dilera, pištanje pejdžera, frka. Mozak mi je radio kao kompjuter. U trenu sam preračunavao isplativost posla, rizik, mogućnost komplikacija, kako da se osiguram. Mogućnost dobitka ili gubitka je bukvalno zavisila od sekundi. Inflacija je galopirala i nije se merila na mesec, niti dan, već na sat. U nekim periodima i u sekundi. Radio sam kao mašina sa pozamašnim svotama novca i zarađivao u minuti mesečne plate svojih bivših kolega. Suludo. Podsticali su me prkos, inat i neizvesnost. Moram priznati da sam osećao neko zadovoljstvo u svemu tome, iako sam sa posla odlazio kao iz mašine za mlevenje mesa. Čovek je čudna zverka. Osećao sam ponos i gađenje prema sebi u isto vreme. Ponos kao ratnik koji ima dobar štit i mač i može da zaštiti svoju porodicu. Moje pleme je, međutim, padalo sve dublje. Većina ljudi je živela u bedi. Borba je imala neki smisao, ali i drugu stranu medalje. Posle jednog perioda opsesivne okupacije poslom, počela je da baca svoj tamni sjaj u moje zenice. Ko s' đavolom tikve sadi... Nisam mogao da ne vidim da je posao kojim se bavim, finansijske transakcije bazirane na inflaciji i monetarnom haosu, jedan od podstrekača tog procesa. Nije uzrok, nije ni kremen. Kremen je besomučno štampanje para od strane države. Bezvredni novac kojim se krade narod i obezvređuje njegov rad i imovina. Boreći se protiv zla, štiteći interese svoje porodice i samoga sebe, ja sam mu se, u stvari, pridružio. Ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se. Nema neutralnog terena. Ili si sa Bogom, ili sa Đavolom. Đavo se i skriva u neutralnom. Ni odnos između njih dvojice nije jednostavan. Nisam tako hteo, ali se tako desilo. Život ti je kao partija preferansa. Sa jedne strane te "duži" Bog, sa druge Đavo. Ako igraš, a moraš da igraš, da biraš, uvek te neko duži. Oni uvek "prate". Jaki igrači. Znaju igru i ne propuštaju pacere. Ziherašenje ne pomaže ako hoćeš "ispod kape". Teško onome kome su podeljene dobre karte, a ne odigra pravu igru. I onome sa slabim kartama koji se drzne i pokuša da prevari život. Nalazio sam razna opravdanja u svojim razmišljanjima. Da to nisam radio ja, radio bi neko drugi. Inflacija bi i dalje proždirala sve. Sve bi bilo isto, samo bih ja bio siromašniji, a moja porodica u nesigurnijem položaju. Dobar izgovor za ratnog profitera koji se, hteo to da prizna ili ne, bogatio na tuđoj nesreći. Da li je to opravdanje za zlo? Ne bih mogao nikome da pomognem. Najveći deo mojih prijatelja i poznanika, bivših kolega, radio je za hleb i mleko, krckajući poslednje rezerve iz boljih vremena. Mnogima sam bez kamate pozajmio novac, ne pritiskajući ih da mi vrate dok ne prođu ova luda vremena. Neke od njih sam zaposlio u svojoj firmi koja je na platnom spisku imala dvadesetak ljudi. Od plata koje sam davao zaposlenima bilo je moguće solidno živeti. Sigurnost njihovih porodica je zavisila od mene, i to me je istovremeno ispunjavalo prijatnim osećanjem da ima nekog smisla u ovom besmislu, da mogu pomoći bar nekome, ako ne mogu svima, ali i strepnjom zbog prevelike odgovornosti. Sme li se zlom činiti dobro? Dobro za one koji su mi bliski, a zlo za druge, nepoznate ljude. Pravda li me to što bi se isto desilo i bez mene? Ne vidim lica oštećenih dok saučestvujem u inflaciji koja razara njihove ionako bedne plate i penzije. Lica onih kojima time pomažem vidim. Mojima samo ja mogu da učinim dobro, a u zlu bi mi se odmah našla zamena. I bez mog udela ne bi bilo sprečeno. Izabrao sam, pa šta mi Bog da. Nisam znao kako će se gore bodovati to što sam činio. Izbegavanje odluke zbog straha za svoju dušu je sebično, veći greh nego pogrešan izbor. Šta bude, biće. Viđao sam se sa Željkom kad stignem. Nekada smo se sastajali svakog vikenda, povremeno i u toku nedelje, i provodili sate razgovarajući. Bilo je i perioda kada se mesecima nismo ni videli, niti čuli. Nekad zbog njegovih turneja, a nekad zbog mojih autističkih faza. Voleo je da provodi vreme u mojoj porodici i kada ja nisam bio tu. Ćeru je doživljavao kao najsličniju sebi. Zvao je "Oblačić". Sina je zvao "Care", smatrajući da je to njegov budući poziv i da je sigurno u nekom prošlom životu bio vladar. "Car" se nije čudio njegovim rečima. To mu je zvučalo sasvim normalno. Pa i svi u dvorištu misle tako! Biljana ga je fascinirala. I on je nju osvojio na prvi pogled. Željko je video Biljanu kao "instinktivno mudru ženu", "impulsivno strpljivu", "umirujuće eksplozivnu"... Kako to paše jedno uz drugo, bog te pita. On je ostao u svom fazonu. Nije imao finansijskih problema, a verujem da ga ne bi mnogo uzbudilo ni da jeste. Bio je odgovoran samo za sebe. Ne želim da kažem da ga nije dodirivala situacija u kojoj smo živeli, niti da je zatvorio čula za ludilo oko nas. Razgovarali smo puno o tome. Razumeo je moj odgovor na ono što se dešavalo i cenio je to što sam "imao muda " da se borim i drugačijim oružjem od onoga kojim sam već ovladao ranije. "U dobru je lako dobar biti", govorio mi je. "Lako je birati u jednostavnim, crno-belim situacijama..." Ponekad je dolazio u firmu da me gleda dok radim. Prvi put je bio šokiran i ubeđen da na mom mestu sedi moj brat blizanac kojega sam krio do sada. "Ma daj, Marko...", čudio se, "... ovo je neki tvoj štos. Ja te znam kao 'Sporog Džoa ', tipa koji svaku informaciju dobro svari i propusti kroz svoje filtere temeljito, a ovde kao da si se uključio na struju. Kao da si iskočio iz crtanog filma. Misliš dvesta na sat i radiš šest stvari u isto vreme. Ti mora da si neka natprirodna pojava kad možeš tako da se transformišeš i funkcionišeš na dva suprotna načina. Da nisi vanzemaljac? "Pravo da ti kažem...", odgovarao sam, "... i sam sebe često doživljavam kao nešto nepoznato. Kao da se gledam odozgo i čudim se šta ispade od onog čoveka. Ti si ostao veran svom načinu borbe sa zlom. Stvaraš lepotu, dobro, ljubav. Prizivaš zvezde u očima ljudi. Kreativan si na veoma direktan način. Praviš nešto lepo što se vidi, čuje, oseća. Tu si najjači, najbolji. Osećaš svoju kreativnost u umetnosti kao misiju. Zar čovek ne može najviše da doprinese radeći ono što najbolje ume i može? U bavljenju psihoterapijom osećao sam tu neposrednu kreativnost. Osećao sam da pomažem ljudima da izvuku dobro iz sebe, kao i ti svojim pesmama ili slikama, da sam umetnik u svom pozivu. Ima kreativnosti i u ovome što sada radim. U načinu na koji organizujem firmu i pravim sistem koji funkcioniše, koji je operativan u veoma teškim uslovima. Zaposlenima daje osećaj sigurnosti i zadovoljstva. Ta vrsta kreativnosti je posredna. Borba protiv nužnosti. Ispunjava osećanjem ponosa sličnog onome koje sam imao kada sam naučio da vozim bicikl, ili kasnije automobil. Nekom moći. Ali, ne i onim mnogo dubljim osećanjem radosti i harmonije koje prati direktno učestvovanje u stvaranju nečega očigledno lepog. Tog osećanja sam se odrekao nadajući se da odricanje neće trajati suviše dugo. Firma ne bi mogla da opstane da nisam uključen na berzu preko koje se čini zlo narodu. To iskušenje, ta dvostrukost i prepletenost dobra i zla me ubija... Bojim se za svoju grešnu dušu. Tanka je linija..." "Ti si i kao terapeut imao drugačiju misiju od moje. Ti si zaštitnik i učitelj, roditelj. To i sada radiš. Isturio si se napred da bi oni koje voliš imali sigurnost, mogli da se razvijaju. Radost je bila nešto što ti se dešavalo usput. Ja ne moram nikoga da štitim i zato imam privilegiju da ostanem na svom starom načinu... Svako nosi svoj krst". Željko je bio moj čovek za vezu sa onim nevinim delom mene, a Biljana žena za vezu sa mojim biološkim zadatkom... Ona i ja smo zbili redove u ovim teškim vremenima i imali mnogo više razumevanja jedno za drugo. Potpuno se posvetila deci i svojoj umetnosti. Želela je da svojim posvećivanjem pruži deci "zalihe i štit od besmisla kojim su okruženi napolju", da od našeg doma napravi tvrđavu. Kreativni rad je ispunjavao. Većinu vremena je provodila u kući. Najviše je pogađalo ponižavajuće rasulo škole. Beda, bezvoljnost i gubitak dostojanstva nastavnika. "Kako mogu oni da vaspitavaju moju decu? Bedni i poniženi. Depresivni. Nije im ni do čega. Otaljavaju posao. Ja ih razumem. Ali, šta mogu moja deca da nauče od njih. Vidiš da je ideal velikog broja klinaca da budu vlasnici kafića, muvatori, ili čak kriminalci. Lova, lak život... Zašto bi se ugledali na svoje ponižene, beživotne vaspitače koji su poklekli pred zlom. Sve se sručilo na pošten svet. Koliko god ti zarađivao ne možemo da pobegnemo od uticaja ovog besmisla na našu decu. Treba otići odavde..." Željko nas je često zvao da provedemo vikend kod njegovog prijatelja Koste kojega sam već odavno želeo da upoznam. Biljana je, međutim, iz meni tada nepoznatih razloga, diskretno izbegavala te odlaske. Kasnije sam saznao da je Kosta čovek sa kojim je bila u periodu kada je živela van kuće. Mali je svet. Na Tanju sam mislio retko. Kao da je ona bila deo onog prvog "blizanca" kojega sam zamolio da se ukloni sa vladajućeg položaja u senku. Pa i on je, na neki način, napustio. Samo je potvrdila njegov izbor svojim odlaskom. Nije krenuo za njom. Odrekao je se, kao što se kasnije odrekao i jednog dela sebe zbog nečega što je osećao važnijim. Da li je odricanje moja sudbina? Ja se ne osećam siromašnim u bilo čemu zbog svojih odricanja. Sve što sam jednom imao ostaje u meni, jer sam ga stvarno imao. Moje znanje, sposobnost razumevanja ljudi, prenošenja znanja, sve ono u šta sam uložio mnogo energije i srce, u meni je, nije nestalo. Ali se ne koristi. Spava. Čeka bolje dane jer ga ne mogu koristiti sa pola srca, rutinski, u vremenu kada mi život nešto drugo traži. Tako je i Tanja spavala u meni i činila me bogatim iznutra. Pitao sam se da li ću ikada uspeti da pustim tog sebe da vlada mojom ličnošću. Da li ću moći da vidim i osetim sebe onakvoga kakvoga sam počeo da upoznajem sa Tanjom. Taj ja imao je najmanje vremena i mogućnosti da se ispolji. Svi moji odnosi su bili ispunjeni nekim odricanjem zbog ljubavi. Pristajao sam da se podredim. Ponekad se zapitam da li je to hrabrost i sloboda u biranju težeg puta, ili kukavičluk i bekstvo od slobode koje opravdavam odanošću i ljubavlju. Odnos sa Biljanom je bio istorija sukoba. Preplitanja ljubavi i agresije, dobijanja i odricanja. Menjanja sebe u pokušaju da je zadovoljim i približim joj se. Potpune bliskosti i besnog izolovanja. Nerazumevanja i prihvatanja. Biljana i ja smo ratni drugovi, ljubavnici i roditelji. To su tri veze koje se prepliću i čine jedan dubok, snažan i komplikovan odnos, zamršen zajedničkim sazrevanjem i odrastanjem. Veći deo života proživeo sam sa njom. Ona mi je "rođena žena". Sudbina. Zna sve moje dileme, tajne, zna kako sam sazrevao, menjao se. Učestvovala je u svim mojim bitkama. I ja u njenim. Zna kako sam se mirio sa sobom i učio da volim. Da se potčinim nečemu većem od sebe. Zakonima ljubavi. Bogu. Kada sam sreo Tanju, mogao sam da volim ženu bez suvišnih borbi koje komplikuju odnos. Srela je "gotovog", zrelog muškarca, sposobnog da bude sa ženom bez straha od sebe. Uživao sam u Tanji i takvom sebi. Od početka nije bilo neizrečenih ugovora, lažnih obećanja, zavođenja, osećanja krivice i sličnih klinačkih gluposti koje sam prosipao pred Biljanu kada je počela naša veza. Nije bilo agresije, niti potrebe za borbom u našem odnosu. Mogao sam da potpuno izrazim svoju nežnost i divljenje. Osećao sam se punim nečega dobrog i nežnog u sebi što bih mogao da dajem celoga života bez straha da ću se isprazniti. Verovao sam da Biljana ne bi ništa izgubila. Kao da je toga bilo u neograničenim količinama, dovoljno za obe. Možda je to bila iluzija, potreba da ublažim konflikt u sebi, učinim realnim ono što je nerealno, ali lepo. Možda, ali nema unutrašnjeg glasa koji mi šapuće u prilog toga možda. Ostala je nedovršena priča. Ima li priča nastavak? Šta je na sledećoj strani? Sledeća strana se ubrzo okrenula i pokazala mi svoje prve rečenice u obliku pozivnice za izložbu. Tanja se vratila. Zašto me je zvala? Nismo dugo bili zajedno, ali sam verovao da je dobro poznajem. Ne bi pokušala da ponovo započne nešto što je prekinula ne želeći da bude u procepu, ako se nije izmenilo ono zbog čega je otišla – moja podeljenost. Ona je povukla svoj potez – otišla je i ostavila mogućnost. Ja sam bio na redu. Nisam je potražio. To je bio moj potez. Predosećao sam da to što me je sada pozvala nije pokušaj da obnovi našu vezu. Zvala me je zato što me više ne čeka. Našla je nekoga koga voli. Zato može da popusti svojoj želji da me vidi. Osetio sam olakšanje i radost što je opet tu, u istom gradu, što mogu da je vidim, zagrlim, pričam sa njom, a ne moram da se odlučujem. Gubim je na jedan način, i ponovo dobijam na drugi. Znam da sam sklon da na osnovu prividno malih znakova, kao što je jedna pozivnica za izložbu, izvlačim značenja koja mogu izgledati kao neosnovane špekulacije. Ali ja verujem da svaka sitnica, pokret, nešto naizgled nebitno i obično, može nositi u sebi mnogo poruka. Nestrpljivo sam gurao tih nekoliko dana ispred sebe da što pre prođu, da se skrate i ustupe mesto datumu na pozivnici. Hodao sam glavnom ulicom kao u polusnu, bez žurbe se približavajući galeriji. Kroz glavu su mi prolazile slike iz dana kada sam bio sa Tanjom i želeo sam da uživam u njima. Bio sam čudno opušten i miran. Osećao sam kao da je vreme stalo, da postoje na ovom svetu neke žene i neki ljudi koje ja volim i oni vole mene i da su te veze van vremena, neraskidive, bez obzira u kom obliku one postojale, bili mi fizički zajedno ili ne, viđali se svakog dana ili jednom u nekoliko godina. Galerija je bila puna ljudi. Stajali su u grupicama sa katalozima u rukama i razmenjivali utiske. Pogledao sam nekoliko slika na samom ulazu. Bile su divne. Drugačije od onih pre. Kao da je Tanja na njih prenela upravo ono osećanje koje sam imao dolazeći. Krenuo sam dalje. Neko mi je zatvorio oči dlanovima. Prepoznao sam miris i toplinu njenih ruku, prineo ih usnama i poljubio. Zagrlila me je i uvukla lice ispod moje brade kao mače. U trenutku sam se setio ko sam. Uspavani deo mene se probudio iz sna. "Gde si, čoveče! Znala sam da ćeš doći. Kako si posedeo. Dobio si patinu. Promenio si se, ali ti je pogled ostao isti. Sigurno se nešto važno dešavalo u tvom životu. Hajde da mi pričaš šta se zbivalo sa tobom za ovo vreme. Radoznala sam". Uhvatila me za ruku i povela do malog separea sa stolom u uglu. Pričao sam joj malo o svojim bitkama i dilemama, promenama u životu, u sebi... Gledala me je ne pokazujući iznenađenje zbog onoga što je čula: "To i liči na tebe. Znam šta se ovde dešavalo i slutila sam da nisi posmatrač, pasivna žrtva, da se boriš. Strašno si mi nedostajao". "A šta je sa tobom? Nešto se promenilo u tvojim slikama. Kada sam dobio pozivnicu, pomislio sam da si našla nekoga..." "I to liči na tebe...", nasmejala se i poljubila me u obraz. "Palo mi je na pamet da ćeš to pomisliti. Tebi je dovoljan zarez u rečenici da shvatiš neki smisao, drugačiji od onoga koji je očigledan. U pravu si. Imam nekoga. Upoznaću te sa njim. Upravo bi trebalo da se pojavi. Ima neko snimanje..." "Glumac?" "Ne. Taj ne ume da glumi. On je... recimo muzičar. Ima nešto u njemu što me podseća na tebe". "Na mene?" "Da. U početku sam mislila da umišljam. Čula sam iz njegovih usta neke tvoje rečenice... slična razmišljanja... Pomislila sam da, možda, ja u njemu želim da vidim tebe. Ali, nije to u pitanju. On stvarno..." Doživeo sam njene reči kao mali šok. Kroz glavu mi je proletela jedna misao, ali nisam mogao da poverujem u nju. Da se sve tako splete... to bi bilo čudo... Tanja je primetila zamišljeni izraz mog lica. " Šta nije u redu...?" "Ništa. Pomislio sam na jednu osobu koju znam... na...", zaustih da izgovorim ime, kada me prekide Tanjina podignuta ruka koja je nekome mahnula. "... na Željka", nastavih. "Da, evo ga, upravo je ušao. Čekaj, odakle znaš kako se zove? Vas dvojica se poznajete?!" Željko je stigao do nas pre nego što sam uspeo da odgovorim. Zagrlio je Tanju desnom rukom i poljubio je u vrat, a meni pružio levu ruku. "Zdravo, ljudino. Kako je mali ovaj svet. Pravi ljudi se nekako nađu". Rekao je kao da nije nimalo iznenađen. Tanja se okrenula prema Željku još uvek u neverici: "To je čovek o kojem sam ti pričala", a onda prema meni. "A ovo je čovek o kojem sam tebi počela da pričam. Vas dvojica se izgleda dobro znate". "Svi se izgleda dobro znamo", progovorio sam i stavio levu ruku na Tanjino, a desnu na Željkovo rame. "Pa, kad smo svi iz iste priče... naravno da se dobro znamo", nastavi Željko. "A sada bih mogao da sa svojim ljudima popijem jedno piće". VANZEMALJCI Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim. Gde završavam ja, a počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, da smo isti. Ista duša, želja koja traži nešto... zajedničko svima nama. Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni. Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti. Imaju Nadin pogled u očima. Bili su u njenom svetu i nisu to zaboravili. Svi je traže i nalaze. U sebi i između sebe. Svako na svoj način. U tome su različiti, ali u suštini opet slični. Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gasi sjaj u očima, gasi Nadin pogled. Moji ljudi stvaraju oblike u kojima može živeti Nada. To je njihova profesija kako god se ona zvala. Naučio sam da ih prepoznajem. Nisam više sam. Našao sam cimere u ovom svetu. Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje. Pomišljao sam da je možda Bog odustao od ideje da traži izabrani narod i rešio da bira individue sa svih krajeva sveta koje bi poseo Sveti Duh. Izabrani bi se prepoznavali međusobno, po milosti božijoj preplitali svoje živote, i tako stvarali jedan novi, svetski narod, duhovnu naciju. Ja volim da tako malo zamišljam. Ispričao sam Tanji: "Kao klinac sam bio ubeđen da sam došao sa neke druge planete, drugog sveta, sa svojom vrstom. Brod nam se pokvario, a mi se raštrkali po svetu, i sada se tražimo". "I ti", nasmejala se Tanja. "Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše sudbine se pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno. Kao da smo nekakve boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla. Onog iz uglova oka. Nada voli takve boje. Već znam njen ukus. Mi pokušavamo da ofarbamo život, da ga zašarenimo. Da bude pravo slavlje. I kada pored nas prolaze ljudi koji u očima imaju tu osnovnu supstancu za rastvaranje svetlosnih boja, dobijamo inspiraciju da ih malo namažemo. Na neku podlogu se boja primi, na neku ne. Negde ostane na površini, negde se upije. Nekada se primi odmah, a nekada mnogo kasnije. Tako to biva. Ta se boja lako skida kod onih koji nemaju svetlosni razređivač i fiksir u sebi. Niko se ne može namazati na silu ovim bojama, za razliku od drugih vrsta boja". Volim da se pogledam u ogledalu jer sam dobro namazan i natopljen predivnom tirkiznom bojom iz očiju moje Tanje. Ona je jedno veliko tirkizno more, a ja postajem strastveni plivač. Osećam se kao klinac koji ne bi izašao iz vode ni kada mu poplave usta i skupi se koža na prstima. Ona je toplo more. Što bih uopšte izlazio? Voleo bih da mi izrastu škrge, da mutiram. Valjda će evolucija da prati moje potrebe za adaptacijom na prirodnu sredinu. Tanja je moja prirodna sredina. Nisu izbledele na mojoj koži boje mojih prijatelja, mojih ljudi. A i oni su se načisto izmešali međusobno. Ana, Marko, Kosta, Biljana, Tanja... i ja, i još po neko... To je jedna priča koju želim da ispričam jer volim da pričam o njima. Posada mog svemirskog broda se polako okupljala. Izgleda da smo svi shvatili da broda više nema i da moramo stvoriti na ovom svetu mesto koje podseća na našu planetu. Ili na Boga – večitu inteligentnu energiju koja oseća i razmnožava se kroz nas, kroz duše koje se individualizuju u našem telu i ponovo vraćaju matici... "Kakvo si ti jedno divno derište...", govorila mi je Tanja smejući se i kovrčajući mi kosu, ".. sigurno si i na našoj staroj planeti imao misiju da budeš derište i podsećaš našu rasu na smisao života. Šta misliš, kakvu je misiju svako od nas imao tamo? Možda se te misije nesvesno sećamo, pa ona i sada određuje naše živote? Kako sam lako ušla u tvoju priču i pričamo o tome kao da se stvarno dogodilo. Ti baš umeš da uvučeš ljude u svoj svet. Valjda zato što iskreno veruješ u njega. A možda se to stvarno i dogodilo? "Pa jeste. Naravno da se dogodilo! Ne misliš valjda da je sve ovo slučajnost?" "Ne, ne mislim. Postoji nešto... samo ne znam da li se to može odrediti tako... kroz priču... Priča je objašnjenje. To nešto nema objašnjenja". "Tanja, hajde da se malo igramo. Ako ova priča nije stvarna, onda igra neće uspeti. Ti si spomenula da je svako od nas imao neku misiju u našem starom svetu. I ja sam to mislio, ali si ti izrekla moju misao. Otkud to da si verovala u istu priču kada si bila mala? Možda smo kasnije poverovali da je naša istina samo dečija izmišljotina. Evo, ovako ćemo da se igramo. Uzmi olovku i nekoliko papirića. I ja ću. Kada ti kažem neko ime iz naše posade, ti napiši na papiriću jednu ili najviše dve reči koje ti idu uz ime. Ja verujem da će te reči određivati njihovu misiju. Ja ću učiniti isto okrenut na drugu stranu. Jesi li spremna?" "Jesam. Zvuči uzbudljivo. Tri, četiri sad!" "Kosta!" U tišini smo, zapisali po nekoliko reči, krijući kao deca papiriće jedno od drugog. "Može." "Marko!" "Dalje." "Ana!" "Može". "Tanja!" "Bolje". (Završila je pre mene i rekla bolje aludirajući na kviz.) "Biljana!" "Idemo". "Željko!" "I šta sada?" "Preklopi papiriće na pola i napiši imena na njima". Spojili smo u parove moje i njene papiriće sa istim imenima, otvorili ih, pročitali i prasnuli u smeh. Reči koje smo nezavisno napisali za svako ime bile su iste. Papirići u paru nosili su isto značenje. "Vidiš...", nastavio sam, srećan što je igra uspela. "Nismo čak napisali ni sinonime, već indentične reči. To ne može da se objasni samo pretpostavkom da isto opažamo sebe i naše prijatelje. Postoji nešto drugo. Možda smo i poslati na ovaj svet da bi mu doneli nešto... neku poruku. Možda ovo reči dolaze iz nekog skrivenog sećanja kakav je zadatak imao svako od nas. Samo se ti smej. I dalje si neverni Toma. Hoćeš da nastavimo igru?" "Hoću, zabavna je. Šta ćemo sada da radimo?" "Sada ću ja da pročitam ime i reči. Onda ću da počnem rečenicu o tome zašto sam napisao baš tu reč i neću je završiti. Završetak ću da napišem na papiriću, a ti ćeš da nastaviš rečenicu ne znajući šta sam napisao. Posle ćemo da zamenimo uloge. Važi?" "Važi". "Evo, izvlačim papirić. Prvi je Marko. Reči su: zaštitnik, učitelj. Počinjem rečenicu. On je, na našem brodu bio... čekaj da zapišem. Hajde nastavi." "Kapetan", izgovori Tanja bez razmišljanja reč koju sam napisao na drugoj strani papirića. Pokazao sam joj i ona se smejala zadovoljno". Hajde sada ja da počnem rečenicu. Njegov zadatak je bio da... evo, napisala sam. Nastavi!" "Odlučuje mudro, vidi sve, poznaje dobro... nastavi!" "... sve nas i uči nas da uklopimo svoje sposobnosti u celinu". "Vidiš, on to radi i u ovom svetu. Hajdemo dalje. Izvuci sledeći". "Ana. Spajanje, Pamćenje. Bila je naš... kaži ti". "... čovek za vezu sa drugim svetovima i hroničar. Ona je biće koje pravi..." "... mostove. I čuva ono što je vredno od..." "... zaborava. I ona to čini u ovom svetu na svoj način. Ana je sposobna da prihvati različite svetove, muški i ženski, javni i intimni, stari i novi; nalazi zajedničko u njima i pokazuje to ljudima. Ona čuva ta dragocena iskustva spajanja od anonimnosti i zaborava". "Kosta. Splavar, čuvar. Kosta je ostao da čuva tajnu..." "... našeg dolaska. Mesta na kome smo se spustili i gde još uvek postoje sile koje su nas donele i koje nas mogu, bar na trenutak, spojiti sa starim svetom. On živi na..." "... granici gradeći svet koji podseća na naš, podseća nas. Uvek je tu za sve nas koji smo lutali tražeći rešenje i može da nas preveze na drugu obalu, pomogne nam da otvorimo kapiju i oživimo svoja sećanja". "Biljana. Stvaranje, davanje. Ona je tu da sačuva..." "... naše postojanje, korene naše vrste. Majka zemlja, gravitacija, priroda što stvara život koji nas nastavlja i doji ga smislom i nadom". "Ostali smo još ti i ja. Željko. Nada i traženje. Ja sam bio..." "... istraživač u našoj posadi. Onaj koji se seća našeg sveta i traga po ovoj planeti pokušavajući da nađe ili stvori oblike u kojima bi živela naša svetlost, suština naših bića. Tanja. Ljubav, inspiracija. Ja sam..." "... čuvar najveće tajne našeg postojanja i njen lik. Dokaz da tajna postoji, njeno oličenje, nagrada. Žensko lice Boga". "Lepo smo se igrali. Lepo je biti idealni lik, biće koje živi svoju misiju. Šteta što nismo tako idealni, mada mogućnost postoji u nama i zove nas da je ostvarimo. Čini mi se, ipak, da su svi ti likovi i njihove misije u svima nama. Da je duša čoveka posada sa zajedničkim zadatkom, koji je dobila ko zna kada. Sve naše duše su deo jedne duše koja sve obuhvata i sve može. Ona nas povezuje". U svakome od nas su svi likovi i svi smo mi jedan lik. Interesantno je to kako smo nabasali jedni na druge, kako je život spojio mene sa Markom, Anom i Kostom, Tanju sa Kostom, Markom i sa mnom, Biljanu i Kostu. Kako je Marko nabasao baš na Tanju, a Biljana na Kostu u ovolikom gradu? Ima tu nešto više od slučajnosti. Možda nije baš svemirski brod, ali... Svi smo mi bili potrebni jedni drugima, tražili neki drugi deo sebe, deo koji je krenuo za drugim Božijim glasom. Tražili smo celinu. Sve boje životne slike. Okupljali smo se na Kostinom "splavu" kao u nekoj Nojevoj barci. Napolju, izvan njegove avlije, lila je kiša besmisla... godinama. Nije se nikuda moglo bez kišobrana i čamca. Ipak, postoje neka mesta sa posebnom mikro klimom. Mesta na granici, koja mirišu na drvo i reku. Tu je još bilo dovoljno svetla koje rastvara naše životne boje. Politika je uvek prolazila pored mene. Čuo sam da tako nešto postoji i da se time bavi sorta nekih ljudi, o kojima nisam hteo ništa da znam. Sada je nemoguće zatvoriti uši i oči pred tom utvarom. Počeo sam da gledam televiziju i čitam novine. Slike i reči su me ujedale za srce. Pokušavao sam da razumem, ali nisam razumeo ništa. Ne verujem da je iko razumeo išta. Zlo je teško razumeti. Ono je nerealno i lažno, ali su posledice stvarne. Nisam mogao videti svoj lik u bilo kojem parčetu razbijenog ogledala naše zemlje. Svako parče je bilo malo za moj lik i iskrivljavalo ga u tužnu, izobličenu grimasu. Parčence bivše zemlje u kojem smo se zatekli ja i moji ljudi nije bilo zvanično u ratu. Nije se pucalo na toj teritoriji. Bauk rata i mobilizacije "dobrovoljaca" za pomoć našoj prevarenoj braći po naciji, zatečenoj u drugim delićima razbijenog ogledala, lebdeo je u zraku. Svet nas je obeležio i kaznio zatvaranjem granica zbog mešanja u tuđe stvari. Postali smo ostrvo besmisla opasano morem mržnje, licemerja, prezira i koristoljublja. Nisam znao šta da osećam. Bio sam besan na nekoga ko je bahato zafrljačio kamen na mirnu i glatku površinu u kojoj smo se svi mogli ogledati. Ali, ko je to učinio? Nisam mogao da pokažem prstom. Gadno je biti besan, a nemati konkretnog krivca. Kada bih mogao da kažem: "ONI! Oni drugi su krivi!", bilo bi jednostavno. Uzeo bih pušku i pucao čista srca, makar mi metak koji sam ispalio pravo u srce ušao. Nisam verovao da je to cela istina, a poluistine su gore od laži. Bežao sam od mobilizacije. Nekoliko puta su kuriri vojnog odseka dolazili u moj stan da mi uruče poziv. Srećom, tada sam bio na kratkoj turneji, pa me nisu uhvatili na legalu. Moj jatak – Tanja, rekla im je da sam na dužem putu i da ne zna kada ću se vratiti. Ona, kao, tu dolazi samo da zaliva cveće. Moj drugi jatak – Kosta primio nas je dok ne prođe frka. Čuo sam da "dobrovoljci" odlaze baš tamo gde sam ja nekada služio vojsku. Tamo bih, iz "pravedno patriotskih" razloga, trebalo da pucam na mog dobroćudnog međeda, podoficira Brku koji je verovatno, kao vojno lice, mobilisan od suprotne strane jer je druge nacionalnosti i vere. Ili na prostodušnog i sanjivog Matu trkača. Taj sigurno nije izbegao mobilizaciju jer je kao tele. Ne ume da izbegava, samo da trči. Ne da bi pobegao, nego da bi stigao. Negde. Kuda li ćeš sada da stigneš, moj Mate, gušteru jedan? Ima li tamo još staza kojima se može trčati i stići negde, ili sve vode nigde? Čoveče! Prijatelju. Šta li sad sanjaš, da mi je znati. Mogu li tvoji novi snovi uperiti pušku prema meni? Ne daj se. Uštini se za obraz ako počneš da ih sanjaš. I, čuvaj se. Zlo je prodiralo u moj, i život mojih prijatelja. Svako od nas se borio na svoj način. Skupljali smo se u Kostinoj oazi i pokušavali da razumemo, da nađemo smisao, ojačamo jedni druge i zapamtimo svoje snove. Zlo je dopiralo i do Kostine avlije. Donosili smo ga sa sobom kao skrivenog uljeza koji se zavlači u pore. Ana je dobila otkaz na državnoj televiziji. I ona je druge nacionalnosti. U svojoj emisiji je puštala stare dobre pesme kojih smo se toliko uželeli, da nam zvuče lepše i setnije nego ikada. Problem je u tome što ih pevaju muzičari koji su "njihovi", sa druge strane cevi, "neprijatelji". O, kako naši novi neprijatelji i stari prijatelji lepo pevaju, sa dušom. Kako mi nedostaju i kako bih sa njima rado zasvirao baš te stare dobre "neprijateljske". "Oj, živote, živote, što me zezaš, jebo te..." Tako idu reči jedne vidovite. Bio sam besan kao ris kada mi je Anči to rekla. Došlo mi je da uzmem mitraljez i da uđem u televiziju da ih sve onako redom... one glavonje... Da... Tako to i počinje. Evo, sad bih i ubijao. Jedan mudar čovek je rekao agresorima koji su decenijama tlačili njegov narod: "Ne mrzimo vas zato što ste nas ubijali, već zato što ste nas naterali da budemo kao i vi..." Tako nekako. Lako je upasti u taj vrtlog. Nisam ja rasplinuti pacifista kome su svi ljudi isti i koji je protiv borbe uopšte. Nemam tako jednostavan odnos prema ratu. On je, ponekad, nužno zlo za odbranu dobrog. U ovom ratu nisam mogao da osetim tu jednostavnost dobra ugroženog zlim. Svi smo krivi jedni pred drugima. Vraćajući se od Ane, pokušavao sam da se smirim pevušeći u sebi te stare dobre "neprijateljske". Prolazio sam ulicom u centru grada koja je zatvorena za saobraćaj i u kojoj se uvek odvijao neki program uživo. Nekada su njome odzvanjali akordi i glasovi putujućih muzičara iz raznih krajeva sveta. Odavno nisam prošao tuda. Kao šilo, u bubne opne mi se zabola trešteća muzika sa nacionalističkim tekstovima i ratnim poklicima. Note stihije uskovitlane mržnjom. Ugledao sam gomilu prodavaca nacionalnih obeležja, raznih bedževa, grbova, zastava. Užas! Ovo nije poštovanje predaka i stvaralački nacionalizam koji teži da nastavi stvaranje tamo gde su oni stali. Mi smo i zaboravili gde su oni stali. Prethodna generacija se zanela Sotoninom izmišljotinom revolucije i komunizma i prekinula mostove sa prošlošću. Sada ovi plebejci, zaslepljeni narodnjaci, na jedan vulgaran način pokušavaju da izigravaju sinove napuštenih očeva koje ni ne poznaju, pa im u usta stavljaju pokliče svoje mržnje. Pravi očevi su odgovorni domaćini sa budnim okom usmerenim na realnost života, a ne obezglavljena stoka pokretana silama haosa. Ovo više nije moj grad! Stoko zatucana, vratite mi moj grad! Odakle li ste samo izašli?! Iz koje kanalizacije navirete? Zavukao sam ruke u džepove tražeći novac. Imao sam ga dosta i za sve pare kupio punu torbu tih reklama zla. Odneo sam ih do obližnje kante za đubre i bacio. Osetio sam oštar bol u potiljku, zatim udarac nogom u bubrege. Sećam se samo prašnjavog asfalta, ukusa krvi i prašine u ustima, crne cipele koja se približavala mojoj glavi... bola i mraka u koji sam se sakrio. VIKTOR Biljana me je ubeđivala da odemo iz zemlje i živimo negde u inostranstvu: "Pogledaj šta se ovde dešava. Misliš li da deca treba da nam žive u ovom beznađu. Ne možeš ih novcem zaštititi od svega. Atmosferu ludila i besmisla, nesigurnosti, udišu sa ovim vazduhom. Gledaju sumorna lica na ulicama, profesore u školi, drugove čiji roditelji grcaju u finansijskim nevoljama. Tvoji poslovi, iako donose dosta novca, lov su u mutnom, na ivici ilegale. Šta ako te uhapse? Teraju te da budeš prestupnik jer niko ne bi opstao u poslu poštujući zakon. Šta ako se sutra promeni politika i ne bude im potrebna takva karika u lancu da kamuflira njihove rabote? Možda baš vas optuže da ste uzročnici inflacije da bi oprali ruke. Neko mora da bude kriv pred narodom za haos koji su napravili, a vi ste najvidljiviji u toj farsi. Vi ste nadzemni deo reke ponornice". "U pravu si...", odgovarao sam umoran od svega. "Znam ja sve to. Samo, veruj mi, nemam više snage da počinjem ponovo". "Oni koji te ne poznaju dobro rekli bi da si preduzimljiv čovek, pokretljiv, ambiciozan, uspešan, spreman na promene. A ti se sav streseš kad čuješ reč promena. Najviše bi voleo da ceo život provedeš na jednom mestu, radeći iste stvari. Veliki si obožavalac rutine. Funkcionišeš kao dizel motor i, kad moraš da stisneš gas, samo stenješ". "Tačno je to. Ja sam stvarno napravljen da radim kao dizel. Polako, klaj-klaj, ali sigurno stignem. Lako je tebi, palidrvce moje, da budeš turbo, da daješ gas na rečima, kad sve mora da se prelomi preko mojih leđa. Ti živiš u zaštićenom svetu, sa našom decom i njihovim problemima, svojim kreativnim poslom i prijateljima koje voliš. Zlo je spolja, iako viri kroz prozore i ponekad njegov zadah prodre i unutra. Ti si, ipak, unutra, a ja spolja, na borbenoj liniji. Unosi mi se u lice, a smrdi mu iz usta. Navrati malo, da vidiš kako to uzbudljivo izgleda dok sam, po tvojim rečima, u akciji i zabavljam se dokazujući se samom sebi. Kada je sve ovo počelo, nisi se ti turbo uvukla u borbu. Nisi promenila svoju profesiju i krenula u nešto što ne znaš. I tada si davala gas na rečima. Frktala, režala, bunila se, pljuvala po tamo nekim krivcima, suludim političarima, narodu koji je glupa stoka. Optuživala si me da sam bezosećajan i tup, da me ništa u ovom ludilu ne izluđuje. Zar ne shvataš da postoje različiti načini borbe? Da smo se oboje borili tvojim načinom, sada bismo bili na državnoj milostinji i ivici bede. Lako je zapaliti se i ispucati svoju ogorčenost. To bi, u ovo vreme, izgledalo kao herojstvo deteta koje je izašlo pred tenk sa pištoljčićem na vodu. Ja ne volim ovo što radim, iako uspevam. Stvoren sam za nešto drugo. Osećam da ubrzano starim, umoran sam". "Vidim da si ljut. Ne poričem ja da se ti boriš, ali imam utisak da više ne vodiš bitku iz nužde, već neki svoj mali, lični rat. Uspeo si da preživiš prvu rundu, i sada bi mogao da, neporažen, eskiviraš dalju borbu. Imamo dovoljno novca da možemo da odemo negde gde je zlo manje jako i da trošimo neko vreme ne radeći ništa dok se ne snađemo". "Naravno da vodim lični rat. Zar ti ja ličim na nekoga ko bi vodio bezlični rat? Kažeš, zaradili smo dovoljno para da bismo mogli da pobegnemo. Da se povučem iz borbe jer ne moram više da se borim sa ovim našim zlom? Da se borim sa nekim tuđim, manjim zlom? Ti nikada ne osećaš kontradikciju u svojim stavovima. Za tebe je logično i ispravno ono što osećaš. Sa jedne strane dižeš toliku buku i pljuješ na vlast, i na glupi jadni narod koji je lako izmanipulisati i koji nema jaja da se suprotstavi. Ja sam neosetljiv, mene to ne dodiruje, kažeš. A onda bi da zbrišeš. Šta je sa ovim narodom koji je zaposlen kod mene i čije porodice zavise od mog posla? Da rasprodam ono što sam sa njima gradio ovih godina i što bi trebalo da pruži neku materijalnu sigurnost svima nama kad dođu malo stabilnija vremena. Ti si jedna ratoborna pobegulja". "Ma daj, opet si pobrkao redosled važnosti. Neka se svako bori za svoj život i svoju sigurnost. Meni su najvažnija moja deca. Sve ostalo je manje važno. Dokle ćeš da izigravaš nekakvog Isusa? Ti si odgovoran za svoju decu, ni za koga drugoga. Dosta si vukao na svojoj grbači i koga je trebalo i koga nije. Više ne znam ko ti sve nije dužan. Rodbina, prijatelji, neprijatelji. Šta si ti? Dobrotvorna ustanova? Spasilac? Šta hoćeš? Da svi vide kako si dobar? Da ti podignu spomenik? Misliš da će ti reći hvala? Većina ljudi želi da zaboravi svoju slabost kad prođe kriza, i onda okreću glavu od onih koji su im pomagali jer ih podsećaju na sopstvenu nemoć". "Uvek si bila stručnjak da u svemu što ja radim nađeš najniže motive. Tebi se etika svodi na biologiju i zaštitu svojih mladunčadi. Ne razumem zašto to radiš i zašto ti je potrebno da degradiraš..." "Zato što si zanesena budala koja zaboravlja šta je najvažnije". "A šta je najvažnije? Tvoj biološki instinkt majke zaštitnice kojoj je potreban mužjak da čuva jazbinu i koga treba pravilno usmeriti osećanjem krivice da slučajno ne počne da doživljava još neki drugi cilj kao važan. Možda si u pravu. Biologija je jednostavna. A šta je sa bližnjima svojim koje treba da ljubimo kao sebe same? Ili u tu grupu spadaju samo žena i deca. Šta je sa roditeljima koji su već ostarili? Slaćemo im pare ili ih voditi sa sobom. Nikoga nisam ovih godina vukao na grbači da bi mi digao spomenik, veličao moju dobrotu ili rekao hvala. Sa svim tim ljudima sam nekada živeo dobro. To se ne zaboravlja kad dođe muka. Sa nekima sam bio blizak, sa drugima manje, ali sam sa svima imao nešto zajedničko. Došla su luda vremena u kojima sam se snašao bolje nego većina njih. Verovatno zato što sam sposobniji. Pa šta? To nije moja zasluga. Bog mi je dao više, ali zato više i traži od mene. Vidim neki smisao i zadovoljstvo u tome što mogu da im pomognem da prođu manje oštećeni kroz ovo zlo vreme. Mogu da izvučem ponekog taoca. Zar nema smisla u tome? " "Tako, na uvijen način, pokazuješ svoju moć". "Opet ti, pakosti jedna. Šta ja imam da pokazujem uvijeno svoju moć, kad ja imam neku moć i kad je to svima jasno? I ne treba da pokazujem da sam dobar, jer sam dobar, i to je takođe jasno. Šta ima loše u tome biti dobar i moćan? Imati moć da činiš dobro. To je obaveza – kad je imaš. Nekome moraš biti podanik. Ili Bogu, ili Đavolu. Mi imamo slobodu da biramo, ali ne i da ne izaberemo. Zar ispod toga moraju da stoje neke skrivene niske potrebe? Ili ti samo želiš da me potpuno poseduješ i učiniš niskima sva moja osećanja vezana za druge ljude?" "Izludeću od tvojih gluposti. Sve se oko nas raspada, vlada haos. Strah me je, čoveče. Plašim se za svoju decu. Zar to nije normalno? Ti si moj muž i otac moje dece, pre svega. Prvo pripadaš nama, pa onda čovečanstvu. I gotovo! Ja hoću da vodim decu da se školuju u školama gde će ih učiti zadovoljni, neotrovani ljudi. Strah me je da ih pustim na ulicu... kad odlaze i vraćaju se iz škole... Ne želim da slušaju o ubistvima i ratnim strahotama koje se ne dešavaju baš u našoj ulici, ali su tu negde, blizu, u vazduhu. Šta ako zapuca i ovde? Šta ćeš onda, božiji čoveče? Sećaš se onih koji su pobegli glavom bez obzira kad je tamo počeo pokolj noseći sa sobom samo ono što je moglo da stane u torbu i dajući poslednju paru da bi se izvukli iz pakla?! Da li je to krst i naše dece? Hoće li ih tvoj Bog sačuvati kad ti ne budeš mogao?" "Znam, sećam se. Misliš da tamo negde izvan granica cvetaju ruže? Da jedva čekaju da im dođemo mi, izgnanici iz pakla? Misliš da je lako sada tamo se snaći, napraviti neki posao od kojega može da se živi?" "Sigurno je bolje nego ovde. A za tebe se ne bojim. Ti bi se dočekao na četiri noge i da te bace sa solitera. Nemoj da se foliraš. Kada si mogao da napraviš nešto u ovoj ludnici, bez para na početku, moći ćeš i u normalnom svetu sa parama. Ti si, jednostavno, inertan, i to pokušavaš da racionalizuješ nekim kobajagi razlozima. Najradije bi se zavukao u svoju terapeutsku fotelju, knjige, ili bi na pecanje. Ovo ovde, koliko god bilo naporno i napeto, prešlo ti je u rutinu. Već je poznato. A ti voliš rutinu i izbegavaš nepoznato. Tebi je problem da skočiš u vodu, ali kad skočiš, onda dobro plivaš". "Umoran sam, ženo. Osećam se umornim i matorim i dosta mi je novoga i nepoznatoga. Toliko se sve brzo menja oko mene, da žudim za jednom ustajalom životnom barom u koju bih zabacio svoje udice. Kako bi mi prijao neki monoton, robotski posao na proizvodnoj traci, ili da orem zemlju, kopam rovove... bilo šta, samo da je dosadno. Glava mi je toliko puna novih utisaka i informacija koje nemaju kada da se slegnu, da bi mi dobro došlo jedno pranje mozga. Shvataš li da sam strašno umoran?" "Baš me briga! Nije ti vreme za umor i samosažaljenje jer imaš važan zadatak. Izbaci manje važne stvari iz svoje tintare, pa će u njoj biti više mesta za nešto novo i važno. Možeš ti da pričaš da te ja obezvređujem koliko god hoćeš. Istina je da imam poverenja u tvoje sposobnosti više nego ti sam. Ako sam i tvoj đavo, uloga mi je da te podstičem i da ti ne dam da se uspavaš. Iako ja sve tvoje dovodim u pitanje, ti ćeš se već izboriti za ono u šta stvarno veruješ". "Dobro...", odgovorio sam shvativši da ima jače argumente i da je u ciljevima bila uvek mudrija. Bio sam ljut i tužan u isto vreme jer sam osećao da ne vodi računa o meni. Kao da joj nije važno da li ću se slomiti, imam li snage za nove bitke ovako premoren od onih koje sam već vodio. Kao da sam mašina koja treba da obavi svoju funkciju. Nemam rezervne delove. Nije važno. Neka crknem. Odradiću ono za šta služim. Da li me ona uopšte voli? "Gde bi htela da idemo?" "Gore, na sever. Tamo je stabilnije i sigurnije. Mada ne volim sever. Mogli bismo da probamo". "Moraćeš da prihvatiš kompromis. Otvoriću firmu u inostranstvu, iznajmićemo stan, upisati decu u školu i počeću da razvijam neki posao. Ali, ne mislim da zatvaram ovu kompaniju. Barem ne sada. Moraću da budem i sa vama i ovde. Po potrebi. Postepeno ću se izvlačiti iz berze novca i razvijati trgovinu i proizvodnju. Tako se novac mnogo teže zarađuje, ali se mirnije spava. Probaćemo, pa šta nam bog da". Krenuo sam da ostvarujem svoj domaći zadatak kao svaki pokorni mužjak. Smanjivao sam aktivnosti na finansijskim transakcijama i ponovo aktivirao proizvodni i trgovinski deo firme. Biljana i ja smo se dogovorili da Prag bude grad u kojem ćemo živeti dok se u našoj zemlji ne promeni situacija. Otišao sam tamo i otvorio firmu. Uradio sam sve što je bilo potrebno, mada sam osećao da to nije mesto gde bih želeo da živim. U stvari, da to nisu ljudi među kojima bih želeo da živim. Grad je lep. Ima dušu koja izvire iz starih, kaldrmisanih mostova koji spajaju obalu ukroćene reke, iz širokih ulica i kitnjastih zgrada iz davnih vremena koje kriju priču o nekim drugačijim ljudima što su tu živeli i imali svoje snove. Pravili su grad u kojima bi snovi mogli postati java. Tako sada izgleda i moj grad. Šta se desilo sa ovim ljudima i njihovim snovima zarobljenim u socrealističke "panelake" – zgrade sklepane od jednoličnih, ravnih blokova u kojima se čuje i kad komšija prdne. Iako je prošlo vreme ropstva, ovde se, još uvek, oseća strah i podozrivost ugrađena u kosti. Među "Čejenima", kako su ih zvali naši gastarbajteri, bilo mi je hladno u duši. Prvo što mi je podiglo kosu na glavi je jeziva tišina koja je odzvanjala u dvorištima stambenih zgrada i njihovim ulazima. Nisam odmah shvatio šta je to što mi nedostaje i izaziva neko nadrealno osećanje praznine i nemira. Odjednom mi je prošlo kroz glavu: "Pa gde su im deca? Ovde kao da ne žive deca. Nema cike, vriske, fudbala, tuče, trčanja niz stepenice, dozivanja ispod prozora. Šta su ovi ljudi uradili sa decom?" Zamisli da ovde pustim mog malog bandita. Onaj naš "ti će mi kažeš" narod, iracionalan, inadžijski, lud i prkosan prema životu, ipak ima neku svoju dušu. Slovensku. Rastrzanu, često gubitničku, ali ne i hladnu. Odlučio sam da, sledeći put, povedem Biljanu sa sobom kako bismo izabrali stan. Nadao sam se da će i ona osetiti isto što i ja i odustati od ovakve sigurnosti. Kada sam se vratio, dočekalo me neprijatno iznenađenje. U vrtlogu najveće inflacije vlada je, preko noći, donela dekret o blokadi žiro računa štedionica i prinudnoj obustavi rada. Kako je to moguće?! Pa to je protivzakonito! Pa šta. Shvatio sam ono što sam već i znao. Govna su isplivala na površinu. To je cena. Ako ne vladaju najbolji, vladaće najgori. Ovde je sve moguće i dozvoljeno ako si na vrhu. Kad im trebaš, otvore te, kad ne trebaš, zatvore te. Pojela maca. Na računu moje štedionice je ostala blokirana velika količina domaćeg novca čiju je vrednost astronomska inflacija, za samo nekoliko dana, svela na bezvrednu cifru. Preko noći sam izgubio više od polovine onoga što sam zaradio tokom ovih sumanutih godina. Kako došlo, tako i otišlo. Počeo je lov na veštice. Oni koji su se bavili finansijskim transakcijama postali su "državni neprijatelji" one iste države koja ih je izmislila, kako bi pretvarala svoj bezvredni novac u čvrstu valutu. Jedan deo preostalog novca je ostao u džepovima ili na blokiranim računima mojih kolega koji su igrali fer igru dok je igranka trajala, ali su, kada je došla vruća situacija, zbrisali u panici, zaboravljajući svoje dugove. Moj kapital je, uglavnom, bio zarobljen u robi, nekretninama, pozajmicama koje sam, u vreme kada mi je išlo, olako davao poznanicima i rodbini. Preostala gotovina sa kojom se moglo nešto raditi bila je nedovoljna da bi se zaradilo dovoljno i pokrili troškovi na koje nisam obraćao pažnju dok mi se novac prelivao iz džepova. U jeku lova na veštice, mesec dana nisam spavao kod kuće znajući da sam na spisku za odstrel. Onda sam našao način da kupim gumicu koja briše imena sa tog spiska. "Gumica" je bila skupa. Tako treba. Čuveni moto vladajuće stranke. "Idemo dalje", rekoh kao prorok. "Stvar" se zataškala. Kod nas je "svakog čuda za tri dana dosta". Kuda sam to krenuo? Ko sam ja? Kao da sam se, odjednom, našao u nepoznatom svetu kojem ne pripadam. Slučajno se zagubio. Šta ću ja ovde? Sve se dešavalo tako brzo, da nisam ni primetio da zaboravljam svoj identitet. Ranije sam verovao da sam čvrst, da dobro poznajem sebe, da je moj integritet zalepljen snažnim lepkom samopoštovanja. Počeo sam da sumnjam u svoju snagu i gubim samopouzdanje. Strepnja je razjedala moju hrabrost i borbenost. Razmišljao sam šta da uradim. Konačno sam imao vremena da spustim loptu i razmislim o svemu. Sa jedne strane sam želeo da batalim biznis i povučem se u mirniji život sa skromnijim prohtevima. Da li je to uopšte moguće na ovom mestu i u ovo vreme? Ko zna šta sve može još da se desi. Firma u Pragu je počela da radi. Uvezao sam tamo nešto robe i, sa Biljanom, iznajmio stan na nekoliko meseci. Posle mesec dana smo shvatili da to nije mesto za nas i našu decu i vratili se nazad, dok ne smislimo drugu varijantu u nekoj drugoj zemlji. Odmorio sam se malo. Stvari su mi se slegle u glavi. Vraćala mi se borbenost i inat. Zlo mi je uvalilo gol na kvarno. To sam mogao i očekivati, ali sam potcenio protivnika. Odlučio sam da krenem ponovo u akciju, ali mnogo opreznije. Da zaštitim ono što sam stekao i što ću steći i osiguram svoju porodicu ako se meni nešto desi. U danima kada sam bio lik sa poternice shvatio sam ozbiljno takvu mogućnost. Nisam više želeo da budem onaj koji snosi svu odgovornost i teret rizika i brige na svojim leđima. Osolio sam se zlom i naučio neka pravila igre. I najbolji kompjuter ponekad može da ispadne iz sistema. Takva vrsta prepotencije je isuviše rizična i naporna, neodgovorna. Rešio sam da nađem partnera koji bi sa mnom, rame uz rame, ravnopravno mogao da igra ovu utakmicu. Osim toga, bio mi je potreban svež novac da bi se posao mogao lakše i brže pokrenuti. Bio sam spreman da prihvatim komplikovane odnose i moguća preplitanja i razmimoilaženja interesa koje svako ortaštvo nosi u sebi. Verovao sam da, ako se stvari precizno i iskreno definišu na početku, i ako se nerazumevanja i zamerke odmah razjašnjavaju čim nastanu, timski rad može biti plodno i zadovoljavajuće iskustvo. Dobro sam razmislio o svojim mogućim partnerima. Izbor se sveo na samo jednu osobu sa kojom bih mogao da radim ravnopravno i kojoj su moje sposobnosti, drugačije od njegovih, bile isto toliko potrebne koliko i meni njegove. Udružio sam se sa Viktorom. Viktor ima, kako on kaže, "bolju godinu proizvodnje". Znatno je mlađi od mene i u mnogo čemu različit. On je Jevrejin po majci i sa ponosom ističe svoje poreklo. Razmeće se otvoreno, i to smatra svojom vrlinom. "Što da se ne hvalim, kad je sve što kažem istina? Narod treba da zna da sam genije i da sam jako zadovoljan zbog toga. Od Boga mi je dato i što da se ne dičim?" Odgovarao mi je njegov optimizam, upornost i agresivnost. Meni je već bilo dosta svega, a Viktor je bio pun energije i ambicije. Upoznali smo se nekoliko godina ranije, kada ga je jedan poznanik doveo da mi zameni domaći keš za devize. Odmah sam uočio da je izuzetno oštrouman, nametljiv, da misli i priča trista na sat i ne preza od ilegalnih i rizičnih poslova. Ponudio mi je: "... Nekoliko sjajnih kombinacija. Imam glanc nove moćne automobile kradene napolju sa isfriziranim, legalnim čistim papirima. Za trećinu tržišne cene. Imam i robu zaplenjenu na carini koja preko šeme može da se kupi za male pare, ako se uđe u džep... Što da ne zajebem državu kad su oni najveći lopovi...", nastavljao je da me ubeđuje. "Ti baš petljaš sa svim i svačim. Hvataš se za svaku kombinaciju?", zapitkivao sam ga. "Naravno. Nemam vremena za gubljenje na svom putu do zvezda. Ovaj svet se zasniva na moći i novcu. Sve se vrti oko para. Od deset kombinacija, jedna upali i moj džep se ugoji. A ja mnogo volim pare i moć koju one daju. Do kraja ove godine moram da zaradim devizno milionče, a sledeće deset. Svi misle da sam blesav i da samo laprdam. Ali, rezultati pokazuju drugu sliku. Videćeš, srešćemo se sledeće godine u ovo vreme da se podsetimo mojih predviđanja". "I šta ćeš onda sa tolikim parama?", podbadao sam ga malo. "Ih, imam ja svoje snove koje mi niko drugi neće ostvariti. A moji snovi nisu skromni. Za to mi treba gomila para". "Nisi mi odgovorio za šta ti treba gomila para. Misliš da ćeš biti srećan kada ih budeš imao? Da li ćeš morati da prodaš dušu svom đavolu?" "Pa, jedan od mojih snova je da izgradim piramidu u svom dvorištu. Piramide su savršenstvo. Odražavaju prirodni poredak stvari na svetu. Kada budem imao svoju veliku kompaniju, napraviću i poslovnu zgradu u obliku piramide. Na vrhu će sedeti... ko? Pa naravno, sedeću ja – genije, i razmišljati, povlačiti konce". "Ti si baš rešio da budeš bog?" "Pa šta fali? Da nije možda loše biti Bog? Ne, ja želim da budem Car. Svi mi to želimo, samo što ja otvoreno priznajem svoje zločeste namere. Ja sam mnogo bliže Bogu od lažno skromnih i običnih ljudi. Zakon nije pisan za mene. Niče je moj omiljeni mislilac. Ja sam natčovek i stvaram svoje tablice vrednosti. Ipak, mislim da su one bliže Bogu nego đavolu. Bog nije ljude stvorio jednakima. Mene je stvorio da budem moćan". "Da li ćeš i na tom prestolu sedeti na sopstvenoj zadnjici ili ćeš se nekako uzdići iznad svog tela? Zar se nećeš osećati usamljenim na vrhu svoje piramide?" "Majku ti psihoanalitičarsku, udaraš ispod pojasa! Bolje je biti usamljen na vrhu, nego na dnu". "Zar nije još bolje ne biti usamljen?" "Ako postoji takav izbor..." Viktor je bio šarmantno otkačen, pun nemira i energije. Kao da je progutao atomsku centralu. Na čudan način je spajao dobrotu i zločestost u sebi. Žestok momak mekog srca. Trudio se da to sakrije od ljudi, a i od sebe. To se naziralo i davalo ljupkost njegovoj nadmenosti. Ponekad me je nervirao neobuzdanim egzibicionizmom, utrpavanjem u centar pažnje po svaku cenu. Umeo je da bude lucidan, da zablista, ali je, neretko, halapljiva potreba za divljenjem činila njegovo ponašanje vulgarnim. U jednom trenutku bi bivao plemenit, darežljiv, čak preterano bolećiv prema drugima. A potom, kao da ga je deo njega opominjao na to da su ljudi koristoljubivi, manipulatori, poltroni kada im nešto treba, okretao se od naivnosti ka paranoji. Uplašen od svoje naivnosti, postajao je osoran, sebičan i vlastoljubiv. Reagovao je burno i agresivno kada bih mu to skresao u lice, ali sam, već sutradan, osećao da je razmišljao o mojim rečima. Iako smo umeli da se žestoko zakačimo, Viktor i ja smo poštovali jedan drugoga. Ispitivao sam ga o njegovoj prošlosti. Bio je najbolji đak u školi, dečko za primer, vrstan matematičar. Onda je doživeo tešku saobraćajnu nesreću u kojoj zamalo nije izgubio život. Jedna ruka je počela da mu se suši. Uplašio se da će postati bogalj. Povukao se u svoju sobu, čitao Ničea i razmišljao o sudbini i nemoći. Prekinuo je vezu sa devojkom koju je voleo jer nije želeo da ga vidi takvog. "Mislio sam da sudbina ne da da budem Viktor – pobednik. Da me je kaznila zbog moje neskromnosti, osećanja da je svet moj, da sve mogu i da mi pripada moć. Pokazala mi je osećanje gubitnika, ograničenja i nemoć ljudskog tela. Priroda mi se rugala. Možda zato što sam se ja, u svojoj prepotenciji, rugao njoj. Dok sam bio nepokretan, nesposoban da upravljam svojim telom, pišao i srao u posudu koju su mi podmetali ispod kreveta, osetio sam svo poniženje ljudske egzistencije. Onda mi je nešto kvrcnulo u glavi. Shvatio sam da je moja nesreća poruka, a ne kazna. Morao sam doživeti nemoć, da bih osetio vrednost moći. Shvatio sam i snagu i krhkost ljudske moći. Tanku ivicu na kojoj jedno prelazi u drugo i osetio snagu i volju da se igram na toj ivici. Moć je slatka iluzija, ako si svestan da je iluzija, ako pristaneš da uživaš u visini, svestan da možeš pasti. Kao igrač na žici. Kada bih pao sa visine na kojoj želim da budem, naživeo bih se padajući. Osetio sam snagu u svojim rukama. U obe. Ona bolesna je ozdravila, i to mi je bio još jedan znak da sam u pravu". "Nešto se promenilo u tvom životu?" "Da, sve se promenilo. Završio sam studije onako, levom rukom. Trudio sam se da se što bolje zabavljam. Sve ostalo je taština. Zadovoljstvo, uživanje u životu jedino su vredni. Onda sam otišao u inostranstvo sa čvrstom voljom da se tamo obogatim. Pošto nisam imao kinte, u početku sam krao. Krao sam drsko, uzimao kao ptica nebeska sa osećanjem da mi to pripada, i sakupio solidnu količinu para. Zatim sam bio makro. Držao sam nekoliko kurvi koje su se kresale sa Arapima i donosile mi priličnu lovu. Tako sam stekao kapital sa kojim sam mogao da počnem neki posao i vratio se ovde. Ovde je krenuo haos, a ja se dobro snalazim u haosu. Osetio sam slobodu svoje volje. Slobodu da biram. Ne zato što je to što biram dobro ili zlo, nego zato što ja tako hoću. Za to treba imati dva para jaja. Ako mi je Bog bliži, to je samo zato što mi je simpatičniji. Njegova pravda nije tako jednostavna kao što je ljudi zamišljaju. On ima neki neznani naum sa svakom ljudskom dušom. Nije dovoljno biti dobar i poslušan, držati se zakona. Ja slušam neki glas u sebi. Po delima se može pomisliti da je đavolji. Ja osećam da je Božiji. Videće se kad budem polagao račune. Sve što radim potpisujem karakterom, pa šta mi bude. Ne tražim olakšavajuće okolnosti". Viktor je te godine stvarno napravio "milionče". Nametao se na berzi agresivno, često drsko, ali je uvek držao reč i poštovao dogovor. Osećao se superiornim, iznad ostalih. Izabranim. "Ti si jedini...", govorio mi je, "sa kojim mogu da razgovaram i družim se na ravnoj nozi, da čujem nešto novo. Svi ostali, sa kojima radim i komuniciram, indijanci su, uskih shvatanja, bez širine i pravog obrazovanja. Plebejci. Sitne duše. Nije stvar samo u tome zaraditi lovu, već u stilu sa kojim se to radi. To je igra u kojoj pravi igrači igraju nonšalantno, sa stilom, vladaju situacijom. Igra staklenih perli. Kada sa tobom odrađujem neku poslovnu kombinaciju, miran sam jer znam da mi iza leđa stoji pravi igrač koji ima čvrste etičke principe, svoje principe, ne one nametnute. Onda je igra zadovoljstvo". Kada je berza prestala da funkcioniše i devizne transakcije proglašene krivičnim delom, Viktor je, kao i ja, zbrisao u inostranstvo dok se stvari ne stišaju. Vratio se posle nekoliko meseci i počeo da se bavi zelenašenjem. Davao je deo novca stečenog na berzi na zajam pod visokim kamatama. Umeo je da sačuva novac i nije ga, kao ja, pozajmljivao bez interesa. Njegov kapital se brzo uvećavao. Uživao je u tome da troši pare na luksuzne automobile, garderobu, zabavu. Toliko se trudio da ljudi to vide, da su se oni koji su ga površnije poznavali pitali nije li njegova arogancija i potreba za impresioniranjem drugih odraz duboke nesigurnosti u sopstvenu vrednost. "Ti si klasična budala što se tiče para...", kritikovao me je. "Žena ti je mnogo pametnija po tom pitanju. Znaš li uopšte koliko si para poklonio, pozajmio drugima na 'dođem ti'? Zašto? Ko ih, bre, jebe? Ljudi su stoka, kad ti kažem. Više te cene kad ih koristiš. Čim malo stanu na noge, bežaće od tebe jer ćeš ih podsećati na njihovu slabost. Ljudi ne vole da se sećaju sopstvene nemoći i izbegavaju svedoke. Nikome, bre, ne dam pare! Onaj ko je sposoban, zaradiće ih, onaj ko nije, i ne treba da ih ima. Bog je tako podelio. Svako ima svoje mesto i treba da ga zna. Što oni nisu gurnuli jaja u procep kao ti i ja? Pa zato, bajo, što nemaju jaja. Malo ljudi ima i jaja i mozak u isto vreme. Takvi treba da budu na vrhu. Carevi u carstvu Ćesarevom. Kad bi se izgradile večne piramide da nije bilo faraona da naređuju robovima da rade? Danas se divimo delu i ne patimo zbog robovskog znoja i njihove Golgote. Prirodna selekcija. A ti izigravaš nekog Isusa. I on je govorio da Caru treba dati carevo, a Bogu Božije. Pogrešno si shvatio ono: razdeli sve siromasima i pođi za mnom. Ti si to bukvalno shvatio, bukvo jedna. Da sam na Biljaninom mestu, jebo bi ti mater zbog toga". "Znam da ste vas dvoje istomišljenici...", uzvraćao sam. "Povezuje vas izvorna fašistička ideologija. Ne osećaš kontradikciju u svojim stavovima, kao ni tvoj idol Niče. Ako su ljudi stoka, kao što kažeš, nešto čega se treba stideti i prevladati ga, kako može iz toga nastati natčovek? Ni iz čega čovek može stvoriti samo ništa. Ti vodiš herojsku borbu protiv ničega za ništa. Iz tebe progovara pravi starozavetni Jevrej, iskonski povezan sa idejom fašizma. Taj elitizam izabranog naroda, veća prava za plavu krv, arijevce, inteligentne, sposobne, sa jajima... to je osnova svake fašističke ideologije. Vi ste moji omiljeni fašisti, kao što sam ja vas omiljeni Isusovac. Esesovci protiv Isusovca. Šta hoćete od mene? Ja radim ono što osećam. Kao i vi. Ili možda misliš da sam neiskren?" "Ne, što je najgore, verujem da si iskren, da si budala po ubeđenju. A znam da si izuzetno pametan i mudar i zato me kopka i intrigira tvoj odnos. Ti si mi izazov i enigma. Da si glup, sve bih razumeo. Još jedna budala više na ovom svetu koja se uhvatila za lažni altruizam, verovanje u jednakost i ideološka sranja tog tipa. To su komunističke fore. Video si gde vodi komunizam. U propast, bajo moj, i najgoru vrstu fašizma. U toj lažnoj jednakosti drugova gubi se duša i zamenjuje veštačkim kolektivom. Šta si ti? Komunjara? Ona ortodoksna, pravoverna? Daj mi neke argumente, jer sam navikao od tebe da daješ argumente, a ne paušalne ocene". "Dobro. Poći ću prvo od osećanja da bih došao do objašnjenja. Ti znaš da mene novac nije nikada naročito interesovao i da nisam, kao ti, biznismen po osećanju. Kada je počelo ovo sranje, osetio sam inat i potrebu da se suprotstavim zlu. Znao sam da imam snage za to. Nije samo inat u pitanju. Ne mogu svi da budu ratnici. I ovo što mi radimo je neka vrsta borbe. Ja sebe doživljavam kao ratnika, mada mi puška nije oružje. Osetio sam da imam misiju. Teška su vremena, a ja u njima mogu da plivam bolje nego većina onih do kojih mi je stalo. Ovo je vanredna situacija. Video sam smisao u tome da neki od njih prođu što manje oštećeni kroz ovo ludilo, da opstanu i ostanu, što je moguće više, dobri ljudi. To da li će mi biti zahvalni manje je važno. Prihvatam ljudske slabosti. Neću ih vući zauvek. To što sam možda sposobniji, ne znači da sam vredniji, niti iznad njih. Ja sam samo više dobio na poklon. Od Boga. Takvo je vreme. Ne mogu za svako vreme važiti ista pravila i istine. Ako baš hoćeš, ja to radim zbog sebe. Dobro se osećam dok dajem i to osećanje mi je nagrada. Zahvalnost nije nužna. To je sebičan motiv. Možda ti tako deluje iskrenije i logičnije". "Ima rezona, samo ne kapiram odakle takva potreba. Ne vidim njenu prirodnu osnovu. Ajde da to osećaš za svoju decu, ženu, roditelje, ponekog prijatelja. To bi bilo biološki i psihološki razumljivo. Ali, čini mi se da ti to širiš na veliki broj ljudi. Da imaš generalno takav stav. Ti voliš sve ljude. Agape. Ne verujem u iskrenost takvih osećanja. I tvoj raniji poziv terapeuta nosi takvo osećanje. To je stvarno Isusovski. I on je dolazio izabranima. Da nisi ti u pitanju, delovalo bi mi falš, neiskreno. Ljudi nisu takvi. Razumeo bih da se to odnosi samo na neke posebne ljude, vredne, izuzetne, ljude naše fele... ali ovako". "Bilo bi ti razumljivo biološki i psihološki... a šta je sa Bogom? Ima li nešto iznad biologije i psihologije? Veruješ li, uopšte, u Njega, ili ga koristiš samo kao pojam? Ti polaziš od toga da su svi ljudi različiti. I jesu. Ali postoji i druga istina. A to je da su svi ljudi u osnovnim stvarima isti. Tvoj sistem rangiranja ljudi podrazumeva neke apsolutne vrednosti. Šta je najvrednije? Inteligencija? Hrabrost? Sposobnost sticanja para?" "Zar to nisu vrednosti? Uvek su postojali pastiri i ovce, vladari i robovi..." "Jesu, ali društvene. Careve. Zašto bi one bile apsolutne? Bog je stvorio i dao nam sve osobine i vrednosti. Ko smo mi da nekima dajemo viši rang? Pred Bogom je jednako vredna i duša roba i gospodara. Oni mogu biti braća u Hristu, iako su na suprotnim stranama Careve hijerarhije. Zašto ne bismo ljude cenili po količini dlaka koje imaju u ušima, ili po boji kože? Mnogi i tako vrednuju. Svi mi imamo i nešto opšte što nas povezuje sa drugim ljudima, po čemu smo isti kao i oni, i nešto posebno, što nas izdvaja od drugih. Svi smo delovi jednog tela. Može li glava reći debelom crevu da je nevažno? Ako je glupa, može. I genije sedi na guzici. Pitanje je, samo, sa kojim delom sebe se identifikujemo. Sa onim opštim, ili onim posebnim. U zavisnosti od toga vrednujemo i druge ljude. Tvoj način vrednovanja vodi usamljenosti palog anđela". "Misliš da Bog sve isto ceni?" "Ne znam. Ono što je dao svima, verovatno je smatrao najvažnijim, suštinskim za ljudska bića. Svi imamo slične potrebe, osećanja, strahove, čežnje, snove. Dušu. U toj jednakosti, po meni, leži osnova etike. Pošto je drugo ljudsko biće isto kao i ja, u suštini, deo jednog tela kome i ja pripadam, mogu da se identifikujem sa njim, da ga osetim i razumem. Mi smo jedno, delo ruke koja nas je sve stvorila. Ako osećam da smo svi jedno, deo nečega iznad nas, da smo isti u suštinskim stvarima, onda su i drugi ljudi deo mene, saosećam sa njima. Granica između spolja i unutra je tanka. Čineći drugima dobro, činim i sebi, čineći zlo, povređujem i sebe. To je neka pravda i etika ugrađena u nas, univerzalna. Bog u nama. Osećanje povezanosti bratstvom u Hristu nije nešto što se može nametnuti silom ili lažnom vizijom društvenoga raja na zemlji. Problem je u tome šta mi uradimo sa tom svojom suštinom. Da li nas baš ta nadobudno-glupava pamet koju ti veličaš, potreba da budemo superiorni... odvaja od te suštine, ugrađene etike? Čovek ne može biti veliki bez Boga. Kada sebe stavimo u posebnu grupu, odvojimo se od čovečanstva, ostale posmatramo kao drugačije, one tamo. Obično kao zle, manje vredne, krive... Zar u takvom osećanju nije izvor i ovog jebenog rata? Svakog rata i tiranije. Za mene je pravi put osetiti tu opšteljudsku osnovu u sebi i poistovetiti se sa njom, a onda tek sa posebnošću koja izvire iz naših sposobnosti, talenata, onoga u čemu Bog nije bio prema svima podjednako darežljiv. Te darove smo dobili da bismo služili, ispunili svoju misiju". "Ti si vernik? Stvarno veruješ u Boga?" "Da". "Verujem ti. Tebi verujem da veruješ, za razliku od mnogih koji to isto tvrde. Ali, odakle ti pravo da tumačiš Boga?" "Ne tumačim ga, samo izražavam ono što osećam. Pa i ti to činiš. Kada bih mislio da imam neko posebno pravo da ga tumačim, verovatno bih se ponašao kao inkvizitor, ili fašista. Osuđivao bih tvoje mišljenje. Ja samo izražavam svoju veru kroz ono što činim, osećam i govorim". "Vidiš, ja sebe doživljavam kao antihrista i živim u njegovom carstvu, a opet verujem da sam bliži Bogu nego mnogi folirantski vernici. Čitao si Starozavetne priče. Da li je Bog tretirao sve ljude isto? Nije, braco! Imao je izabrani narod. Svoje miljenike. One koji ga slušaju i slede. Kad su se bunili, i njih je sjebavao. Druge narode je uništavao u interesu svojih izabranika da bi ostvario tajanstveni naum. I Bog priznaje da je ljubomoran, sujetan, elitista, zlopamtilo... ali i prašta. Potreba za ekspanzijom je u suštini bića. Šta misliš, da li bebe doživljavaju sebe kao centar sveta zato što su naivne, imaju nerazvijeno mišljenje, ili zato što su bliže Bogu, tek došle od njega i slične njemu, sveže štancovane i vernije originalu?" "Znam šta hoćeš da kažeš. Da nam je osećanje da smo centar sveta Božiji dar, da je to njegovo osećanje koje mi, kao deo koji se odvojio, pamtimo dok smo još novajlije na ovom svetu. Ali, to osećanje imaju sve ljudske bebe, ne samo neke posebne, odabrane. Uostalom, ne verujem da bebe osećaju moć jer su najbespomoćnija bića, već spojenost, jedinstvo sa okolinom, svetom, Bogom... Ljubav je najlepša ekspanzija kojom transcendiramo sebe, ulazimo u drugog i činimo da se oseća ispunjenim... Najveća moć!" "Samo neki od nas, oni odabrani, upamte to osećanje i pokušavaju da se približe Tvorcu, da mu postanu slični. Dato im je. Takvi menjaju i pokreću ovaj svet. Ne verujem u demokratiju i vladavinu većine. Većina je glupa i ne vidi dalje od svoga nosa. Prazna i formalna tolerancija je odraz nezainteresovanosti i hladnoće. Sposobni, mudri i moćni treba da vladaju, uče i pokreću ovaj svet. Nema vladavine svih, naroda. To je laž. Ako ne vladaju najbolji vladaće najgori". "Zar to nije zamka? Zar nisu svi tirani i fašisti, veliki inkvizitori ovog sveta, imali ideju da su iznad, slični Bogu i da imaju prava da određuju tuđe sudbine i sudbinu sveta prema svojim merilima? Navodno, spasavali su čoveka od bremena slobode. To su često bili veoma inteligentni ljudi, ali bez kontakta sa onim suštinski ljudskim delom u sebi. Verujem da se i Bog menjao, sazrevao kao vaspitač i vladar... Ili je, pak, moralo da prođe vreme da bi čovečanstvo postalo sposobno za novu istinu?" "Jeste zamka. Ali nije razlog da se pobegne sa tog puta. Neko mora da nosi odgovornost, da odlučuje, da vlada. Većina to ne može. Neko mora da bude na vrhu, da vidi dalje i više. Takav jeste iznad ostalih. I pripada mu više. Veća su mu i prava i odgovornosti". "Ja to ne sporim. Samo, verujem da se prave vođe osećaju kao sluge grupe koje, zbog svojih sposobnosti, imaju odgovorniji zadatak. Odgovornost je reč izvedena iz reči odgovor. Sposobnost da osete druge i da im adekvatno odgovore..." "Možda, mada se ja osećam kao gospodar. Misliš da se i Bog oseća kao sluga?" "Da se ne oseća, zašto bi poslao svoga Sina na muke i nemilost... odrekao se uloge nebeskog policajca... Čovek je centar Božije ljubavi. Najvažniji. Zamisli kako je to teška odluka i žrtva učinjena da bi čovek bio slobodan... Zato je sloboda dužnost čoveka, a ne samo njegovo pravo. Jezovita mi je potreba za rukovođenjem ljudskim dušama, skidanjem bremena slobode sa čoveka, oduzimanjem prava da se ispuni dužnost prema Bogu. To je najveća uvreda Boga. Put ka Bogu je kreativnost i ljubav, podređivanje sebe nečemu većem... sloboda ograničena jedino ljubavlju. A ti se plašiš ljubavi i zato se okrećeš moći". Prešao je preko moje poslednje rečenice kao da je nije čuo. Znao sam da je čuo. I tako smo Viktor i ja pričali o svemu i svačemu, suprotstavljajući mišljenja. Osećao sam da je dobar čovek, iako je voleo da se predstavlja kao "antihrist". Cenio sam njegovu borbu sa samim sobom. Iako je grešio, grešio je strasno i hrabro. "Potpisan karakterom", kako je govorio. Strasni imaju šansu da iskristališu ili dobro ili zlo u sebi. Zdrav razum je ulizica. Šta će bogu poltroni, sebično zabrinuti za spas duše? Isus je došao sa mačem koji će razdvojiti dobro i zlo, pokazati njihovo pravo lice, istinitost ili lažnost. Moramo osetiti snagu zla u sebi da bismo znali sa čim imamo posla. U to vreme Viktor i ja još nismo razmišljali o udruživanju. On je kupio akcije neke fabrike koju je pokrenuo, a zatim prodao. Radio je razne poslove i posliće, ali se nije vezivao ni za šta. U svemu je gledao mogućnost profita. Dolazio je često kod mene i zapitkivao me: "Zašto se ti mučiš sa ovom tvojom firmom i gomilom ljudi koji te opterećuju troškovima, obavezama? Znam da bi više mogao da zaradiš kao slobodan strelac. Ubodeš posao koji je trenutno interesantan i profitabilan, uzmeš lovu, i čim ne ide kako treba, pređeš na nešto drugo. Što se zamaraš izgradnjom stabilne organizacije u ludim vremenima?" "Zato što volim da nešto gradim", odgovarao sam, "da stvaram organizme, organizacije, strukturu, tim... Ja se vezujem za ono što gradim. Ne posmatram ga samo kao sredstvo za dolaženje do para, produžetak svog narcizma... Volim da učestvujem u stvaranju nečega, razvijanju, padovima i usponima". "Ti firmu posmatraš kao živo biće?" "Pa i jeste, na neki način. Organizacija u kojoj sarađuje grupa ljudi jeste biće. Ima svoj duh. Ja volim da stvaram taj duh. To je jezgro oko kojega se, vremenom, okupljaju ljudi, rađaju ideje, stvara... Ti se plašiš vezivanja, stvarnog ulaženja u nešto. Plašiš se da voliš. Tvoja hrabrost u borbi sa svetom je prikrivanje tog straha. Napravio si mnogo para, ali nisi gradio ništa. Građenje traži ulaganje sebe, vezivanje. Možda se time i gubi puna sloboda, ali se dobija nešto drugo. Sloboda za nešto, a ne samo sloboda od nečega. Sloboda je samo okvir koji traži sadržaj. Šta je sa tvojom piramidom? Strah te je da ugradiš svoju slobodu u njene temelje?" Nije mi odgovorio. Došao je sutradan i ispričao mi da je bio strašno besan. "Ušao si mi u jedanaesterac, majku ti psihoanalitičarsku! Tu ne puštam nikoga jer sam povrediv, a kada sam povrediv, osećam strašan bes i dođe mi da ubijem. Ipak si u pravu, i zato me nerviraš. Moja opsesivna sloboda i strah od vezivanja su povezani... Počeo sam sinoć da pišem knjigu..." Mesec dana kasnije počeli smo da radimo zajedno. Uneo je novu energiju i entuzijazam u zajedničku firmu, kao i malo zdrave discipline i napetosti kod zaposlenih. Nije dozvoljavao javašluk, opuštanje, mogućnost slabe kontrole radnika, krađe... "Ti umeš bolje sa ljudima. Znaš da sam ja fašista. Ja ću da ih maltretiram, a ti balansiraj. Ja sam brz, a ti spor i temeljan. Ja ću da otvaram kombinacije, a ti ih razrađuj i postavljaj na noge. Ti si meni potreban da me malo usporiš, a ja tebi da te ubrzam... Možda nešto naučimo jedan od drugoga". Funkcionisali smo dobro kao tim i za kratko vreme podigli poslovanje na zadovoljavajući nivo. Naučili smo ljude da preuzmu delove naših obaveza i deluju samostalno, bez nas. Ostajalo nam je dosta slobodnog vremena za razmišljanje i opuštanje. Viktor je smislio "pakleni plan" kako da napravimo velike pare i svetski posao. Da iskoristimo poznanstva sa nekim moćnim ljudima iz sveta politike i stranim biznismenima. Kombinacija je delovala suludo, kao suviše veliki zalogaj i za mnogo veće igrače od nas. Ja sam ne bih ni razmišljao o nečemu sličnom. Viktor, međutim, nije imao "vremena za gubljenje na svom putu do zvezda". Govorio je: "Što, da nisu možda oni tamo pametniji i sposobniji od nas? Nisu nam ni do kolena. Možda imaju više para i moći, ali ko ih, bre, jebe. K'o da naši sportisti nisu pobeđivali svetske ekipe na čije je pripreme i kupovinu igrača utrošeno sto puta više novca. Mi smo, čoveče, svetska sila. Samo nemoj da si neverni Toma..." I tako smo krenuli da pripremamo "posao stoleća". Putovali smo često. Jedne večeri, kada sam se umoran vratio sa aerodroma, nazvale su me Ana i Tanja iz bolnice. Željka je napala grupa nacionalističkih huligana jer je bacio u kantu za đubre gomilu njihovih simbola koju je prethodno kupio potrošivši sav novac. Obukao sam se na brzinu i, kao bez glave, odjurio kolima do bolnice prolazeći kroz sva crvena svetla na putu. MALI PRINC I VELIKI INKVIZITOR Probudio sam se u bolnici. Zvali su me mirisi koje volim. "Tanja i Ana", prolazilo mi je kroz glavu kao eho u nekom mračnom tunelu ispunjenom krugovima, tamno-crvenim, zelenim, plavim, vodenastim... a onda svetlost. Jaka i zaslepljujuća. Osećam poznati umirujući dodir ženskih ruku na svojim dlanovima. Našao sam izlaz i one me izvlače iz dubokog vira u koji sam upao. Navikavam se na svetlost i razaznajem lica anđela. Radost. Ljube me i plaču. Želim da ih zagrlim, ali mi ne daju igle zabodene u vene. Ne shvatam zašto sam ovde. Šta mi se desilo? One me grle i miluju po kosi i licu. Dopiru do mene glasovi, zatim reči. Čujem Marka i Kostu. I Biljana je tu. Iza nje Viktor, Markov partner, raspravlja nešto sa doktorom. "Jesam li čitav? Imam li sve delove tela?", pitam sa zebnjom. "U komadu si...", odgovara mi Marko i drži me za ruku. "Samo si malo plavičast, sa nekoliko naprslih rebara i čvoruga na glavi. Lepo su te našminkali oni neandertalci..." Kosta uzima Anino ogledalo i stavlja mi ga ispred lica. Smejemo se. "Sad bar znam kako bih izgledao da sam debeo. Vidi ove obraščiće. Koja inteligentno produhovljena faca!", šalim se na rač-un svog izgleda. "Ni oni ne izgledaju ništa bolje, bajo...", dodaje Viktor i ostavlja jadnog doktora na miru. Očigledno mu je, zbog nečega, čitao lekciju. "Juče su ih moji plaćeni šminkeri profesionalno našminkali. Oni koriste kvalitetnu šminku koja se teško skida. Majku im jebem kulovsku. Sve one bedževe su im naboli u guzicu da se kite svojim značkama. Koliko stoke hoda ovim ulicama! Ponekad poželim da imam snajper, da se sakrijem negde i kokam ona govna niskog čela, obrijane glave, jednog po jednog. Ovaj svet treba očistiti od đubradi..." Tapše me po ramenu. Viktor je simpatično palidrvce. Nema dlake na jeziku, ni kočnice da uradi bilo šta kada misli da je u pravu. Biljana mi podiže jastuk i gleda zabrinuto moje otekline. "Da li te boli?", pita me materinskim glasom. Maže mi lice i ruke nečim što miriše na med i borove iglice. "Ne", odgovaram joj zahvalno. "Samo kad se okrećem na stranu. Ma, na psu rana, na psu i zarasla". "Rebra...", zabrinuto gleda u doktora, "... da li sme da se pokreće?" On potvrdno klima glavom. "Samo, oprezno. Bez naglih pokreta". "Da li ja mogu da idem odavde?", obratio sam se čika doktoru. Ne volim miris bolnice. Kroz glavu su mi prolazile slike bolničke sobe u kojoj sam, kao dete, proveo mesec dana. Ne znam od čega sam bolovao. Sećam se samo da sam, jednom prilikom, ušao u sobu u kojoj je nepoznata devojčica umirala od raka. Bila je lepa i bleda. Nikada neću zaboraviti njen pogled. Razumeli smo se i postali bliski u jednom trenu. Kao da sam joj dao neko obećanje, mada nismo progovorili ni reč. Umrla je posle nekoliko dana. Kada sam odlazio iz bolnice, osećao sam se kao izdajica. Zamišljao sam da je njena duša ostala tamo, između tih zidova, i da tanani, napaćeni glasić odzvanja kao eho po dugim hodnicima: "A ja? Povedi i mene!" "Hajde, uđi. Sakrij se unutra", odgovorio sam joj u sebi. Ona je ušla i sakrila se. I još uvek je tu. Mirna i skromna. Plaši se da ne smeta. Ponekada samo osetim njeno prisustvo. Nikad nikome nisam pričao o mojoj maloj cimerki. To je naša tajna. Jedino me je molila da joj, katkada, pozajmim svoju ruku. Želela je da nacrta sebe ugljem na papiru. Crtala je divno i tužno. To nisu moji crteži. Ja ne umem tako da crtam. Čuvam te crteže sakrivene ispod kreveta u jednoj staroj fascikli. Od tada nisam bio u bolnici. Ona se plaši. Sada je uplašena i želim da je izvedem i utešim. "Pa, ne znam...", promucao je doktor, "... sada ste u dobrom stanju, ali za svaki slučaj... trebalo bi da se prati..." Video sam kako mu je Viktor gurnuo u džep svežanj novčanica i pejdžer. "Dolazićeš da ga obiđeš koliko misliš da je potrebno. Kao da ti je najrođeniji. Ako nešto ne bude u redu, zvaćemo te preko ove sprave. Da je držiš pored jastuka kad spavaš. Ako zapišti, da doletiš kao metak. Da li voziš?" "Vozim", odgovara zbunjeni doktor. "Ako nemaš auto, dobićeš i auto dok bude potrebno". "Imam auto". "Odličan pet. Ako misliš da nadoknada nije dovoljna za ono što tražimo od tebe, reci", nastavlja Viktor u svom stilu. "Ma, daj Viktore... ti znaš da bih ja to uradio i bez para. Čoveče, ovo je više od moje godišnje plate. Nije potrebno...", brani se doktor jer mu je očigledno neprijatno. "Pusti sad to. Znam ja koliko stvarno vrede tvoje usluge u normalnom svetu. Očekujem profesionalnost koja se očekuje od stručnjaka tvog kalibra u tom istom svetu. One, koji ne mogu da plate, leči džabe. Neka te nagradi tvoja savest. One koji mogu da plate, leči za pare i osećaj se dobro kada ih budeš trošio. Zaslužio si ih, prijatelju". Želeo sam da otužni, sterilni miris bolničke sobe zamenim mirisom reke i drveta iz Kostine avlije. Zaspao sam na zadnjem sedištu automobila sa glavom u Tanjinom krilu. Maglovito se sećam kada smo stigli do Kostine kuće. Osetio sam mirise i opuštenost. Glasovi prijatelja ulivali su mi sigurnost, i počeh ponovo da tonem u san. Sanjao sam neobičan san: U mraku sam. Približava mi se neka svetlost. Razaznajem dečaka koji nosi svetleću kuglu sa rupicom na vrhu. "Šta ti je to?", pitam. "Fenjer snova. Unutra je mapa puta do mog doma". Odlazi. Nazirem, u mraku, gomilu ljudi koji bauljaju pokušavajući da nađu put i stignu negde. Mali broj njih je nosio kuglu što osvetljava put. Zatim sam sanjao decu kako ulaze u taj isti mrak. Sva deca su imala kugle. Ulazila su u neku veliku zgradu. Iz zgrade su izlazili ljudi. Tek poneko od njih je nosio kuglu. Opet sam čuo glas. Nežan ženski glas zvao me je iz daljine. Ali, to više nije bio san. "Šta to sanjaš, ljubavi? Sa kim si pričao?", govorila mi je Tanja tihim glasom punim ljubavi koji me je pripitomio. "Sa Malim Princem", odgovorih bunovno. "Hajdemo. Čekaju te prijatelji koji umeju da razlikuju šešir od zmijskog cara koji je progutao slona. Pridruži nam se". Moji ljudi su sedeli u dvorištu i pričali. Obradovali su se što me vide budnog. "Spavalice, dobro došao u ovaj svet...", pozdravila me je Ana i zagrlila me pažljivo, bojeći se da me nešto ne zaboli. "Dok si ti sanjao, postao si medijska atrakcija, politički događaj", dodala je sa gorčinom u glasu pokazujući mi neke novine. "Ma, šta ja imam sa politikom?!", pitao sam je začuđeno. "Pa eto, jedni pišu da si izrazio svoj revolt protiv nacionalizma, protest protiv mržnje i ludila koje nas je obuzelo, drugi da si izdajica, pacifista iz kukavičluka, lažni mirotvorac koji je tim činom samo hteo da skrene pažnju na sebe. Da je to reklamni potez. Ti si poznata ličnost. Sve što učiniš se tumači. Čak su i 'neprijateljske' novine pisale o tome. Dobio si gomilu pisama i pozive da održiš koncerte u bivšim republikama". "Ja sam samo bio ogorčen zbog nepravde koja je tebi učinjena, zbog politizacije umetnosti, besan zbog toga što su mi neki primitivci ukrali grad, posrali mu dušu značkama svoje mržnje. Ušli su u moj svet, napali moje prijatelje, moje snove, pesme, uspomene. To nije politika, već nešto lično..." "E, moj Željko...", upala je Biljana u razgovor, "odavno su oni upali u naše svetove. Svi mi reagujemo tako. Pravimo se da su oni tamo negde, a da mi uspevamo da čuvamo kapije naših snova. Reagujemo tek kad osetimo da nas direktno, otvoreno ugrožavaju. To što si ti učinio i jeste politički čin, iako nisi razmišljao o politici kada si bacao njihove značke u đubre. Ne treba da bežiš od toga. Znam da se gnušaš same reči politika, ali ovo je vreme kada ne možemo biti apolitični. Sve je postalo lično. Kao, nas to ne interesuje. Mi nismo ni u jednoj stranci, ne želimo vlast. Nismo političari te vrste, ali imamo neko svoje političko mišljenje, neko osećanje koje treba da izrazimo. Mi se pravimo kao da smo iznad toga. Nezavisni intelektualci, kosmopoliti... Sve dok nam ne gurnu prst u oko. Nacionalisti, fanatici svih vrsta, pobeđuju baš zato što nisu neutralni, trpeljivi, parlamentarni... Njihova suluda strast je lična". "Tako je, mače...", uključuje se Viktor, "... tu si u pravu. Narod je stoka. To uvek kažem jer stvarno tako mislim. Sa jedne strane mi ga je žao, a opet, dobili su ono što zaslužuju. Oni su izabrali ovu vlast. I to ne samo jednom. Pored svega što su im učinili, izabrali su ih ponovo. Ovaj bedni narod koji je pet stotina godina bio pod ropstvom mazohističan je u duši. To mu je ugrađeno u karakter. Svako može da mu bude bog. Traži vođu kojega će da veliča, a ne demokratiju. Šta će mu demokratija i sloboda kad nije spreman i sposoban za nju. Plaši se stvarne slobode. Vođe su ogledalo naroda. Kakav narod, takve i vođe. Narod je ženstven u duši. Traži muškarca da vlada njime. To i nije loše, samo što je ova naša mazohistična raja zaboravila šta je muško, domaćin, pa bira siledžije i lopine da ga vode. Ja bih voleo da sam na vlasti, ali ne da me narod izabere. Voleo bih da nametnem svoju vlast. Bilo bi i kod mene samoupravljanja – samo ja upravljam. Šalim se malo, ali nije daleko od istine. Našao bih ljude koji su na višem stupnju razvoja. Većina je na niskom stupnju svesti, obrazovanja, emotivne zrelosti, mudrosti... Plebejci. To je istina. Što ne bismo bili demokratični, pa dali detetu od dve godine da vozi kola kada ono misli da može. To je nebriga, licemerje, lažna jednakost i neodgovornost. Ja ne bih dao pravo glasa svima jer je to, po meni, neodgovorno. Pravo glasa je moćno oružje. Kod mene bi morao, bajo moj, da polažeš težak ispit da bi stekao pravo glasa. E, kad ga položiš, onda možeš da biraš, odlučuješ, vladaš. Pa nek me smatraju i fašistom". "Vas dvoje lepo pevate unisono...", nastavio je Marko, "... da je Hitler tu, pa da vam drži tercu... Na osećanje bespomoćnosti odgovarate iluzijom moći. Život je mnogo složeniji... a vi pokušavate da ga svedete na dve boje, crnu i belu. Kako znate da ste baš vi kriterijum šta je dobro a šta loše, ko je zreo a ko nije, ko može da ima pravo glasa a ko ne? Možda i ovi naši ludaci na vlasti veruju da rade pravu stvar. Nekoliko godina sam radio jedan strašno težak posao. Bio mi je to, u stvari, najteži posao koji sam ikada radio. Imao sam moć i bio u poziciji da odlučujem šta je dobro, a šta loše, i to kada su u pitanju tuđi životi. U centru za socijalni rad, kao psiholog u timu za razvod braka, procenjivao sam koji od roditelja je podobniji da mu se poveri vaspitavanje dece. Odluke su mi strašno teško padale. Bio sam kompetentan u toj oblasti, učio sve što sam mogao naći o braku, godinama se bavio problemima porodice, vaspitanja, bračnih odnosa... i na kraju, opet sam imao samo jedan poslednji kriterijum na raspolaganju – sebe. Svoja osećanja, poglede na svet, odnose, vaspitanje. Tešio sam se time da neko mora da radi i taj posao jer problem objektivno postoji i mora se nekako rešiti. Ja to sigurno radim bolje od većine ostalih koji i ne osećaju moralnu dilemu i lako proglašavaju svoje stavove za objektivne kriterijume. Pao mi je kamen sa srca kada sam prešao na drugi posao. Zamisli, ženice moja ljubljena, da se ti i ja sada razvodimo i da oboje hoćemo decu. Evo, ko hoće da se igra sudije?" "Šta tu ima da se odlučuje?", prekida Biljana namrgođeno. "Ja sam ih rodila, dala im život, deca su moja i nemoj da mi se igraš!" "Dobro, dobro šefe...", smeje se Marko, "... samo teoretski. Da li bih ja u tvojoj državi imao pravo glasa?" "Pa, ajde, dala bih ti". "To bi, valjda, značilo da sam dovoljno mudar. To što si me ti, o velika, izabrala za životnog partnera, najbolja mi je preporuka u budućoj vlasti. I sad ja, kao takav, razmišljam, jer si mi dala pravo da razmišljam, pa makar i drugačije od tebe. Ili bi, možda, dala pravo samo onima koji isto misle kao ti?" "Ne, dala bih i po nekom tupadžiji i teoretičaru kao što si ti". "Dobro. I onda ja mislim da je za decu bolje da budu sa mnom. Da si im ti, dok su bili mali, bila potrebnija, a da sada ja mogu više da im pružim u osamostaljivanju. Šta bi onda učinila? Oduzela mi pravo glasa?" "Naravno. To je biološka i psihološka veza za ceo život na prvom mestu. To moje srce kaže, a nije stvar mišljenja". "Imam i ja srce. Šta ako moje srce kaže drugačije? Ili misliš da tvoje srce ima najveća prava na ovom svetu? Možda i oni koji vode ovaj glupi rat veruju da postupaju prema direktivama svog srca". "Šta hoćeš time da kažeš? Da ne treba da slušam svoje srce zato što postoje neki koji, verujući da slušaju svoje srce, čuju nešto drugo. Svoju mržnju, zavist, oholost, pohlepu... Da ne treba da verujem svojim očima jer ima slepaca koji vide iskrivljeno, ni svojim ušima jer ima onih koji sve čuju pogrešno? U šta onda da verujem? Ti mnogo komplikuješ stvari. Razmišljajući tako o kompleksnosti života, čovek može da bude nesposoban za akciju, paralisan. Mani se filozofiranja". "Mislim samo da treba uvek da budeš svesna toga da ne postoji samo jedna istina, tvoja istina, i da i ti možeš pogrešno da vidiš i čuješ, ili da pogrešno razumeš svoje srce. Nemoj me ubeđivati da je prednost budala u tome što ne razmišljaju dugo, nego brzo pređu u akciju. Najviše se plašim ljudi koji veruju da im je sve jasno. Ti i Viktor niste takvi ljudi, i govorite tako zbog nemoći koju osećate kao i ja. Kao i svi ovde. Da postoji jednostavno rešenje, ljudi bi ga odavno našli. Verovanje u jednostavno rešenje koje bi se nametnulo svima i spaslo svet je duhovna lenjost, odbijanje neprekidnog suočavanja sa složenošću života i tajnom slobode". "Rešenje postoji...", uključuje se i Kosta, "... samo se ne može nametnuti. Većina ljudi još nije spremna za njega. Nije problem u rešenju, već u ljudima koji ne veruju u sebe. Zato smo preplavljeni ideologijama, veštačkim i nasilnim pokušajima usklađivanja odnosa između ljudi". "Koje je to rešenje Kosta?" pita Tanja. Svi smo naćulili uši da čujemo šta će reći, jer Kosta govori retko i kratko. Još ređe se upušta u ovakve rasprave. "Ljubav", odgovori Kosta i svi se slatko nasmejasmo. I on se smejao. Bilo mu je drago što se smejemo njegovom odgovoru. Svi smo znali da on nije čovek koji bi odvalio nešto sladunjavo i naivno, neku hipi parolu tipa Vodimo ljubav, a ne rat. "Ljubav?" ponovi Tanja njegovu reč da bi ga podstakla da nastavi. "Da, ljubav. Ljubav prema Bogu i životu, prema božijem i ljudskom. Delotvorna ljubav. Nasmejali ste se na tu reč jer svi znate rešenje. Ono je jednostavno. Već ga imamo kao mogućnost u sebi. Glavna bitka je dobijena pre dvadeset vekova. Zvuči smešno kada ga neko kaže. Problem je u tome što ne verujemo svi u ono što znamo. Rešenje je u nama, a ne u spoljašnjem uređenju društva. Umesto svoga Boga, i pleme Izrailjevo je tražilo kralja da nad njime vlada". "Čoveče, to mi zvuči kao propoved!" upada nestrpljivo Viktor. "Biblija je već napisana. Život je nešto drugo. Ljudi nisu heroji. To može u oazama kao što je ovo tvoje dvorište, među ljudima kao što smo mi... Znamo šta je rešenje, ali šta sa onima koji ne znaju ili ne veruju. Šta ako napadnu ono što volimo? Da im okrenemo drugi obraz? Prema zlu treba biti nemilosrdan. Zamisli šta bi učinio da ti neko, kao ovim nesrećnicima koji beže iz svojih domova, ubije ženu ili dete?" Tanja je sa strepnjom pogledala Viktora. Ona je jedina znala nešto više o Kostinoj prošlosti. "Nažalost, prijatelju, ne moram da zamišljam", odgovorio je Kosta glasom koji je podrhtavao. "Znam kako je to. Razumem mržnju, želju za osvetom, razaranjem. Osetio sam je, prepustio joj se. Došao sam ovde da bih spasao svoju dušu i mogao da se sretnem sa dušama nevinih koje sam izgubio". Tajac. Svi smo osetili da smo, nenamerno, zašli u nešto što je za Kostu jako bolno. Viktor se borio sa sobom. Bio je uzbuđen. Pitanje mu je lebdelo na usnama. Nije mogao da izdrži: "Ti Kosta zaista veruješ u Boga? I pored toga što slutim da ti je učinio?" "Verujem. Učinili su ljudi". "A ti ipak veruješ u ljude! U ljubav prema ljudima i Bogu. Zašto ih nije sprečio? Zašto je svima dao slobodnu volju? I zločincima, i zlim ljudima, bednim dušama? Dao im je nešto sa čime ne mogu da se nose. Zar to nije svirepo! Da li je to ljubav prema čovečanstvu? Sećaš li se, Kosta, Velikog Inkvizitora iz Karamazovih?" "Sećam se, i mnogo sam puta, u svojoj nevolji, razmišljao o tome. Znam već šta ćeš reći, ali nastavi". "Oprosti ako sam te povredio, ali sam spomenuo nevinu decu jer Ivanov i Aljošin razgovor počinje patnjama nevine dece. Svi mi ovde kao deca verujemo da će se 'sve patnje jednom zaceliti i proći, da će cela komika ljudskih protivurečnosti nestati kao bedna utvara, kao gnusna izmišljotina nemoćnog i majušnog, kao atom čovekovog euklidovskog uma; da će se, najzad, u vasionskom finalu, u trenutku večne harmonije, desiti i pojaviti nešto toliko dragoceno da će ga biti dosta za sva srca'. Vidiš. Naučio sam Ivanove reči napamet. Stalno su mi u glavi. Ali, ima i drugi deo njegove ispovesti bratu, u kojoj pokušava da mu objasni kakav je čovek, u šta veruje i čemu se nada. 'Možeš li dopustiti ideju', pita Ivan Aljošu, 'da si ti arhitekta ovog sveta i te buduće harmonije, da ljudi za koje ti gradiš pristanu da prime svoju sreću zasnovanu na nevinoj krvi malog izmučenog deteta, i, kad je prime, da ostanu zauvek srećni?' Baš to ja ne mogu da prihvatim. Kao ni Ivan. 'Kad se mati zagrli sa mučiteljem čiji su psi rastrgli njenog sina, pa sve troje u suzama uskliknu: 'U pravu si, Gospode!' Ta istina i ta harmonija – koja će možda jednom doći kada se ovaj svet iskupi za svoje grehe – ne vrede ni jedne suzice samo jednog izmučenog deteta. Možda govorim zbrkano, ali ja to ne mogu da prihvatim i dok sam na zemlji, žurim da preduzmem svoje mere. Ako već Gospod nije, ja želim da sprečim ono što mogu, i zato mi treba moć i bes da mi da snagu. Ja ću kazniti one koji dirnu u moju decu, u one koje volim. Neću čekati da im se to desi u paklu. One koji ne zaslužuju slobodu, ako je to u mojoj moći, sprečiću da do nje dođu. Treba se boriti za vlast i moć, a ne sakrivati se u svojim malim svetovima, oazama... Neko to mora da radi. Možda nije u redu što baš tebi to pričam kada ti imaš više prava na takva osećanja i misli". Viktor prekide, plašeći se da ne povredi Kostu svojom srdžbom. Kosta ga je pažljivo slušao ne pokazujući znake neodobravanja ili negodovanja. "Eh, kada bih u to verovao, rado bih se latio mača. Okriviti Boga za zlo u svetu i želeti prinudu, znači lišiti čoveka najveće vrednosti – ličnosti, slobode. To je bespomoćno zaustavljanje pred velikom tajnom slobode. Nametnuto dobro ne bi imalo nikakvu vrednost. Čovek bi bio programirani kompjuter. Zar to nije Sotonina ideja? Sablazan Velikog Inkvizitora?" "Ti Kosta, govoriš kao Isus. I živiš tako. Ovaj tvoj svet, avlija, ljudi koji se ovde okupljaju... Sve je to nekako božije. Ti si neobičan i poseban čovek. Ja ti se iskreno divim i poštujem te. A ja se retko nekome divim i poštujem ga. Možda želim da, kao što Ivan kaže Aljoši, svoju dušu iscelim tobom. Ali ti si, ipak, redak čovek. Najveći broj ljudi nije takav. I tu dolazi pitanje ljubavi prema čovečanstvu koje postavlja Veliki Inkvizitor Njemu, kada se On ponovo pojavi na ovom svetu da samo poseti decu svoju u istom liku čovečijem u kome se pojavio pre petnaest vekova. Da li je ljubav staviti pred čoveka zadatak koji ne može da ispuni? To je ljubav samo prema odabranima, sposobnima, pozvanima. Zašto samo njima nije dao slobodu? Koga je uzvisio do sebe? Plebejce. Da ih je manje poštovao, manje bi od njih i tražio, a to bi bilo bliže i ljubavi jer bi njihov teret bio lakši. Isusa osuđujem za elitizam za koji vi mene i Biljanu danas osuđujete. Pogledajte šta se dešava u ovom našem vrlom novom svetu, u ovom našem jadnom blentavom narodu. Prisetite se, zar nismo svi, kada je ovo ludilo počelo, poželeli da se na čelu države nađe neki Veliki Inkvizitor, neki general koji bi pohapsio sve političare, zaveo vojnu diktaturu i sprečio rat, sprečio slobodnu volju i talasanje masa pokrenutih raznoraznim motivima, svojim malim bogovima i željom da se i ostali pokore njihovim idolima?", završi Viktor zadovoljan svojim nastupom. "Da li bi se ti, kao izabrani, osećao slobodnim kada bi znao da ti je sloboda data uslovno, zato što si 'na liniji partije dobra'? Da li bi ta sloboda imala vrednost i smisao, ako bi ti bila oduzeta kad grešiš? Život bi, za odabrane, bio uslovna kazna. Nažalost, jedino je podvig slobodnog izbora dobra rešenje da čovek ostane ličnost. Čak ni Bog nema drugo rešenje. Odnos sa Bogom ne može biti sudski proces. Nema slobode bez slobode izbora zla. Društvo, ma kako bilo uređeno, ne može da reši taj problem. Čovek bira. Rešenje je unutra, ne spolja. Optuživanje Boga ne vodi ničemu. Kakav čovek, takav Bog. Mnogo ćeš saznati o sebi ako, kada govoriš o osobinama Boga, kažeš Ja sam, umesto On je", uzvrati Kosta. Viktor je bio zbunjen i zamišljen. Očekivali smo da Kosta dovrši misao koju je započeo, ali je on ćutao udubivši se u nešto. Tišinu je prekinuo Marko na način koji mi je dobro poznat kod njega iz naše terapijske faze. Ne znam da li je to neki profesionalni trik, neki metod, ili njegova osobina, ili i jedno i drugo. Kada bi priča stala, ili dospela u ćorsokak, on bi se vratio unazad rezimirajući, ili postavljajući pitanje kako smo dovde došli. I sada je uradio nešto slično: "Otišli smo daleko, čak do Isusa, Boga, mada to i nije tako daleko. Male dileme su u velikim dilemama i velike u malima. Počeli smo od politike, osećanja bespomoćnosti, povređenosti, ulaženja zla u naš svet. Od apokaliptičnog, komplikovanog odnosa dobra i zla. Svima nam se to dešava i svi smo činili nešto da bismo zaštitili sebe i one koje volimo. Želimo da ovaj svet bude bolji i da činimo ono što umemo i možemo. Stvaramo nešto lepo, što bi podstaklo dobro u ljudima. Podižemo decu sa ljubavlju, učimo druge i sebe, pišemo pokušavajući da razumemo i pomognemo drugima da razumeju, zapošljavamo ljude dajući im mogućnost da zarade svoj hleb u ova teška vremena... Pitamo se šta činiti i kako. Da li činimo sve ono što možemo? Da li možemo još nešto? Mislim da je to ono što nas sve kopka. Da li možemo još nešto, šta, na koji način? Osećamo se krivima za sve i pred svima. Vidiš, Viktore, ja se u nekim stvarima slažem sa tobom, ali mislim da je ta dilema u mnogo čemu veštačka. To ti je kao u vaspitavanju dece. Sloboda je kontinuum. Nije nešto što imaš ili nemaš, za šta si sposoban ili nisi. Ona se stiče postepeno sa sazrevanjem i sposobnošću da se preuzmu odgovornosti. Ljude, kao i decu, treba učiti slobodi, a ne tresnuti je pred njih. To je, naravno, zastrašujuće..." "Zato nam Bog i nije dao gotova rešenja, nije napravio revoluciju, čudo...", upada Kosta. "To je delotvorna ljubav. Ljubav koja poštuje suštinu onoga što se menja, njegov način razvoja. Sve živo ima svoje zakone razvoja, unutrašnje zakone po kojima se menja. Bog je stvorio život i zna njegovu suštinu. Kontrolisanje života menja njegovu suštinu. Što se više kontroliše, sve se manje kreće i menja i postaje bliži smrti. I Bog se menja i kreće zato što je živ. Verujem da se i on razvija i sanja. I on ima svoju svetleću kuglu kakvu je sanjao Željko. Sva deca iz njegovog sna, sva božija bića tek došla od njega, imaju tu kuglu. Onda je većina gubi u nekoj zgradi. Bog nije stvorio zgrade. Stvorili su ih ljudi, kao Vavilonsku kulu. Ovaj svet ima dušu, i verujem da se ona razvija svetlošću tih kugli, da postaje jača što više svetlećih kugli sija i puni je energijom. Čuvanje i održavanje svoje svetlosti, i podsticanje tuđe je smisao života". Tanja je prišla Kosti iza leđa, zagrlila ga labudovim krilima oko ramena i naslonila obraz na njegov vrat: "Volim te, prijatelju moj najdraži". Prihvatio je njene dlanove nežno, kao da drži nešto dragoceno u svojim rukama, i prineo ih usnama. "Ovo su ruke anđela", reče. "Palo mi je nešto na pamet dok ste vi pričali", javi se Ana koja je sa sjajem u očima pažljivo slušala razgovor. "Čovek bi poludeo kad bi izgubio nadu da može da čini dobro, da njegova borba ima smisao i značaj. Svako traži svoj način da nadvlada beznađe. Nedavno sam počela da pišem u jednom opozicionom listu članke u kojima sam pokušala da objasnim, iz svog ugla, šta nam se to dešava, šta se zbiva sa našom kulturom, umetnošću, vrednostima. Tako sam dospela u kontakt sa kolegom, novinarem, koji je istraživao sličnu temu. On je sakupljao podatke o tome koliko je mladih, pametnih, sposobnih i talentovanih ljudi otišlo iz ove zemlje u poslednjih nekoliko godina. Koliko stručnjaka, umetnika, naučnika... da ne nabrajam. To oni zovu 'odliv mozgova'. Brojke su neverovatne i poražavajuće. Izračunao je i to koliko je, otprilike, koštalo njihovo školovanje. Ta cifra je nekoliko puta veća nego celokupan spoljnji dug naše zemlje. Nije toliko bitno kolika je vrednost izgubljenog novca, već koliko je tih svetlećih kugli, o kojima govorite, nestalo odavde i šta je bilo sa njima. Da li su izgubljene u tamo nekoj zgradi. Više puta sam, ranije, posećivala drugarice koje su se školovale u koledžima po inostranstvu. Vi znate da sam ja radoznalo novinarsko njuškalo i da svuda volim da zavirim. Pričala sam sa direktorima tih koledža i nastavnicima. I, od svih sam čula isto – da su, u većini slučajeva, deca koja dolaze sa ovih prostora izuzetna. Ovo je plodno tle. Bog je podelio mnogo darova. Ovde se Bog i đavo žestoko bore. Vodi se mortal kombat. U svakom čoveku. Silna je energija i ljubavi i mržnje na ovim prostorima, silna iskonska želja za životom i stvaranjem kao i mržnja i potreba za uništenjem. Sve je silno i proključalo, i kad se smiri, opet brzo uzavre. Ratuje se svakih pedeset godina. Krv je odmah ispod kože. Ima i mnogo onih koji su umorni i istrošeni u toj neprekidnoj borbi. Zašto ovo pričam kad vi sve to znate? Željko je sanjao decu koja gube svoju svetlost. Znate i sami kakva je naša škola. Koliko umornih, bezvoljnih, slomljenih ljudi na ivici egzistencije vaspitava našu decu. Koliko mediokriteta. Kako se, decenijama, vlast trudila da sistematski uništi školski sistem pretvarajući ga u ideološki instrument, slabo plaćajući profesore – čime su pravili negativnu selekciju. Postavljajući mediokritete i poslušne, politički podobne, za direktore škola. Ko nije imao gde, išao je u prosvetu. Uglavnom. Bilo je i entuzijasta kojima je važnija bila misija nego hleb. To su 'heroji rada'. Nerealno je od većine očekivati da budu heroji. I nisu. Koliko je zvezda koje su mogle jarko sijati na ovom nebu ugašeno u toj zgradi, ili im nije primećen sjaj, pružena mogućnost. Neke od njih, ipak, jednog dana zasijaju na ovom, ili nekom drugom nebu. Genije, na neobjašnjiv način, nađe svoj put kroz trnje do zvezda. Imam, u komšiluku, jednog klinca od dvanaest godina. Neupadljiv, bledunjav, plavokosi dečak, naizgled običan, pametnih očiju. Roditelji su mu razvedeni. Otac književnik, koji ni sebe ne može da prehrani od pisanja, majka službenica u banci. Jedva sastavljaju kraj sa krajem. I pored svakodnevnih novčanih briga, majka je ipak nalazila ljubavi i volje da prati razvoj i potrebe svog deteta. Želeo je da svira violinu. Pokušala je da ga upiše u muzičku školu, ali su ga odbili sa obrazloženjem da nema sluha i da je nedovoljno talentovan. Igrom slučaja, ili je to možda prst sudbine, majka je poznavala neku činovnicu u školi, i, preko veze, uspela da ga nekako ubaci. Za samo godinu dana, mali je postao najbolji violinista u školi i nastavnica je predložila da ga pošalju na međunarodno takmičenje. Naravno, nije bilo para. Nisu mogli naći sponzora, niti su fondovi bili spremni da to finansiraju. Jedva su mu našli nekakvu violinu na kojoj bi se moglo svirati na takvom takmičenju. Pozajmili su je. Majka se zadužila gde je god mogla i, na jedvite jade, skrpila dovoljno novca za put, ne znajući kako će dug da vrati od svoje skromne plate. Da, da ne zaboravim, klinac je, u međuvremenu imao i nešto malo časova klavira. Elem, skupili su para i krenuli na put. Kada su polazili, nastavnica je želela da ohrabri svog učenika rekavši mu da se ne sekira i da je važno učestvovati, a ne pobediti. U avionu je dečak upitao majku: "Mama, zašto mene nastavnica vređa? Zašto me teši unapred?" "Kako te vređa, sine? Pa ona je na tvojoj strani, želi da te ohrabri, da ti smanji tremu." "Ali, mama, ja nemam tremu i boli me to kako ne zna da sam najbolji". Dečak je, naravno, dobio prvu nagradu i zamolio majku da ga prijavi i u konkurenciju za klavir. "Ali kako...?", čudila se majka, "... pa ti si samo usput vežbao klavir?" "I ti razmišljaš kao nastavnica", odgovorio je. "Slušao sam na probi one koji su se prijavili. Neću biti prvi, biću drugi, ali želim da sviram". Dobio je i drugu nagradu kao mladi pijanista. Mnogo je naših čiju smo vrednost priznali tek kada su je potvrdili tamo neki iz sveta. Takav smo mi narod. Niko nije prorok u svom selu. Čula sam jednu anegdotu o našem režiseru koji je dobio međunarodno priznanje i postao tada i kod nas slavan, iako je pre toga napravio nekoliko divnih filmova ovde. Slučajno je, ispred kioska za novine, čuo priču o sebi od prolaznika koji ga nisu primetili. Otprilike su govorili: "Ma ajde, gde on može da bude veliki svetski čovek kad sam ga video da ovuda vozi bicikl i na ovom kiosku kupuje novine isto kao i mi". Odužila sam priču. Sada ću vam reći šta u stvari želim. Možda zvuči kao utopija. Možda je neostvarljivo, ali nema veze. Ionako pričamo o snovima. Zamišljala sam kako bi to izgledalo kada bih, sa ljudima kao što ste vi, koji imaju šta da daju, čemu da pouče, koji mogu da pomognu da se svetlosna kugla nekog deteta održi ili još jače zasija, kada bih sa takvim ljudima otvorila privatnu školu. Mi ne možemo promeniti svet, ali možemo pomoći ponekome. To svako od nas već čini na svoj način. Kada bismo, na primer, mogli da otvorimo gimnaziju, opštu srednju školu, i potražili baš takvu decu koja u postojećim školama ne mogu da zasijaju, a imaju snažan sjaj u sebi. Posebnu decu. Možda je to nepravedno prema drugoj deci, ali ja bih želela da se ta delotvorna ljubav zasadi na najplodnije tle. Kada bismo im pružili mogućnost. Besplatno ako ne mogu da plate. Znam da za to treba ogromna količina para, da bi postojale brojne i teške pravne začkoljice i problemi. Ali, dozvolite mi da maštam naglas, u tome vidim najviši smisao pored podizanja sopstvene dece koju još nemam, ali to želim. Kako vam zvuči?" "I ja sam o tome razmišljao", nadovezuje se Marko na Aninu besedu, "da se, jednog dana, kada Viktor i ja razradimo ovu priču sa biznisom i zaradimo dovoljno para, ponovo vratim profesiji za koju sam najbolji – učenju. Nikada neću biti dobar biznismen, koliko mogu biti dobar učitelj. Čovek treba da radi ono u čemu je najbolji. Viktor je biznismen po ubeđenju, a ja više iz nekog inata i radoznalosti. Iz nužde. Razmišljao sam o sličnoj ideji kao i ti Ana, o otvaranju škole i neke fondacije. To mi je još maglovito. Mada imam i potrebu da se povučem u mirniji život i da pišem, bavim se stolarijom, pecam... Za takav život mi treba manje para. To bih mogao i sada. Ipak, postoji izazov u novcu i moći koju on nosi. Sa njim može mnogo više da se uradi, da se ostvare maštanja, učini nešto vredno. Zato želim da, za sada, pratim Viktorovu viziju i da pronađemo mapu sa zakopanim blagom. Šta ti misliš o tome?" Okreće se prema Viktoru. "Pa znaš i sam da ja volim kvalitetne akcije u kojima se nešto stvara, oko kojih se okuplja ekipa kvalitetnih ljudi. Kad pravi ljudi zajedno rade nešto sa srcem, to mora da ispadne dobro. Važi se. Hajde da pobedimo u našoj utakmici, da se utovarimo značajnim količinama novca i da produciramo takve akcije. To mi zvuči uzbudljivo. Hoću da učestvujem u tome. Naravno, ja sam direktor. Ha ha!" "Privlačna ideja...", uključuje se Biljana, "... mada bih ja uključila mnogo mlađi uzrast. Možda i nije tako neostvarljivo..." Prekida je pištanje pejdžera. Prvo Markovog, a posle nekoliko sekundi i Viktorovog. Njih dvojica pročitaše poruke i pogledaše se zabrinuto. Morali su da odu zbog nekih problema u firmi. Bili smo gladni i rešismo da nešto pojedemo. Rebra su me bolela pri pokušaju da se podignem i ostadoh u svojoj ležaljci. Kosta je otišao do svog bazenčića da izvuče ribu. Biljana, Tanja i Ana su pohitale po povrće da bi spremile salatu. Gledam ih kako hodaju Kostinom avlijom kao kraljice. Nameštaju kosu, smeju se... lepe su... tako različite, a tako slične u nečemu što ne umem da objasnim. Biljana zahvata vodu sa bunara. Snažna je. Zanosnih bokova i uskog struka, leđa pravih kao strela, gordog držanja. Impulsivna, često oštra i srdačna. Izuzetno je intuitivna, suptilna, ništa joj ne promiče. Strašno je zahtevna. Ponekad teška, puna energije. Kao lavica. Fascinira me. Čini mi se da je se pomalo plašim, mada smo veoma bliski. Takve žene mogu da usreće ili unište muškarca. Osećam da je, na neki način, jača od mene. Poklopila bi me da sam sa njom u ljubavnoj vezi. Ima neku biološku žensku snagu. Baš kao lavica, ženka koja instinktivno vlada mužjakom i njegovom potrebom za slobodom koja ga može odvesti od mladunčadi i zaštite porodice. Nisam nikada bio otac, ne znam kako to izgleda. Moja majka nije imala takvu energiju i tu vrstu vlasti, ili je možda pokušala da je nametne, pa je moj otac zbrisao u strahu. Ne znam. Biljana i nad sobom ostvaruje tu vrstu vlasti. Žena sa toliko strasti i energije, talenata... koja se godinama potpuno predavala materinskoj ulozi... tako impulsivnog karaktera, a sa takvom sposobnošću da čeka i suzdrži svoje potrebe za slobodom... za mene je tajna. Marko je dobro razume. Verujem da su mu, za dubok ljubavni odnos sa ovakvom ženom, stvarno bili potrebni svi psihološki i emotivni kvaliteti koje ima. Kosta mi nikada nije pričao o svojoj ljubavnoj vezi sa Biljanom. To je bilo, otprilike, onda kada je Marko upoznao Tanju, a ja Anu. Ko li je tada pisao ovu našu priču i vukao konce? Biljana i Kosta... kakva li je to priča bila? Ta priča još nije završena, čini mi se. Kao ni moja i Anina, Markova i Tanjina. Istinske ljubavi se nikad ne završavaju. Radoznao sam, sve me to kopka. Čudan je ovaj život i putevi Gospodnji. To ti je kao kod slaganja boja. Kažu da ima boja koje ne idu jedna uz drugu. A onda, vidiš ih negde jednu do druge tako dobro složene, da deluju lepše, snažnije i strasnije nego sklop boja koje se slažu. Tako je i u muzici. Ponekad boli koliko je lep sklad suprotnosti. To je, valjda, zato što se život mora slikati svim bojama. Gledam Anu kako se široko osmehuje pokazujući svoje blistavo bele, pravilne zube. Pile moje crnokoso, dražesno. Ta cura mi je pružila toliko razumevanja, topline, podrške... prosto je obožavam. Ona je živi šarm. Što je duže poznajem, sve mi je lepša, i otkrivam u njoj neke suptilne, nenametljive vrednosti. Anči je otvorena i komunikativna na prvi pogled. Lako sklapa poznanstva i osvaja ljude svojom srdačnošću, smislom za humor, nenametljivošću, inteligencijom i socijalnim šlifom, odmerenošću. Vremenom sam shvatio da je Ana, na neki način, prilično zatvorena i spora u stvaranju kontakata. Primetio sam da ona, uglavnom, intervjuiše ljude, da vodi razgovor tako da se ljudi otvaraju i pričaju o sebi, dok se sama veoma malo izlaže. Većina ljudi više voli da priča, nego da sluša. I u našoj vezi je bilo tako jedno vreme dok ja nisam shvatio da sam istrtljao sve o sebi, a da Anu baš i ne poznajem dovoljno. To me podsetilo na Marka. O njemu nisam maltene ništa znao dok sam bio na terapiji. Onda sam rešio da Ani ne dozvolim da se krije iza te svoje veštine i počeo da je stvarno upoznajem. Upoznao sam jedno jako osetljivo, suptilno, stidljivo biće koje je našlo čudesno šarmantan način da se zaštiti, a da ostane u kontaktu sa ljudima. Prema meni se otvorila i dobio sam prvu pravu žensku prijateljicu u životu. Ana je ženstvena na drugačiji način od Biljane, a i od Tanje. Ona se uvlači pod kožu. Izaziva nežnost, potrebu da je uzmem u krilo i mazim, poljubim u oko... kao devojčicu. A onda se, iznenada, probudi i postane zanosno uzbudljiva i koketna. Anči je retka žena koja nije sklona prebacivanju, optuživanju, durenju... i sličnim ženskim trikovima i manipulacijama. Kaže da joj je vredno samo ono što dobija spontano, bez traženja, iznuđivanja, prebacivanja. Ne vredi pričati puno o nedostatku ljubavi, ili gašenju strasti... jer to obično izaziva osećanje krivice kod muškarca koji onda pružaju nešto što ona ne želi. Retko koja žena to razume, ili ako i razume, tera svoje kao pod nekom opsesivnom prisilom. Žene, kada osećaju neki nedostatak, kada nisu zadovoljne, imaju razbijačku potrebu u odnosu na muškarce. Potrebu da muče, opterećuju krivicom... Tako, obično, zatvaraju vrata ponovnom buđenju osećanja krivicom koju bacaju na svog partnera. Anči je mudra u tim stvarima. Nisam osećao ambivalenciju prema njoj, niti potrebu da je varam. Dok sam bio sa njom u ljubavnoj vezi, nisam želeo da budem sa nekom drugom ženom. Kada sam to poželeo, više nismo bili u ljubavnoj vezi, mada se dešavalo da ponekad vodimo ljubav. Pored Ane sam opušten jer osećam da ništa ne moram da glumim. Ona želi samo iskrena osećanja i može da prihvati i periode kada ona nisu baš ono što joj možda treba. Nije izazivala kod mene osećanje krivice, sažaljenje, potrebu da bežim... Ima neku čudnu, mirnu emotivnu snagu i stabilnost, sređenost, tolerantnost. Ta stabilnost i razboritost, to je nešto na šta nisam navikao kod žena. Više muška osobina. Ana nikada nije bila palidrvce kao ja ili Biljana i odmah osuđivala ono što joj se ne dopada. Ume da broji do deset. Ima potrebu da razume, sagleda drugu stranu medalje, da barem pažljivo sasluša... Ta njena tolerantnost mi je pružila mogućnost da budem iskren prema njoj. Muzika je moj način doživljavanja sveta. Sve prevodim na njen jezik. Ceo svemir svira vibrirajući. Bog je muzičar. Za mene je čovek živi muzički instrument. Energija struji kroz nas i mi vibriramo. Treperimo od sreće, tresemo se od straha, drhtimo od besa... Te vibracije našeg tela proizvode tonove koji se čuju. Unutrašnju muziku. Ne čujemo je ušima, jer su uši usmerene ka spoljašnjem svetu. Imamo mi drugo čulo koje još nije otkriveno. Zakoni muzike važe i za osećanja. To je jedno isto sa suprotnih strana kože. Odnosi između bića koja se vole su kao odnos melodije i harmonije. Ana je bila moja harmonija. Okruživala me je svojom ljubavlju, pažnjom, razumevanjem... Umirivala moje disonantne tonove. Moja melodija je imala okruženje u kojem je mogla da se razvija, da zvuči lepo. Ja sam uvek težio da budem melodija u odnosima sa ženama. Da ih zadivim, ispunim, okupiram, budem u centru pažnje... da uđem u njih. Doživljavao sam tu svoju osobinu kao muški princip. Marko bi to, verovatno, nazvao narcizmom. Ljudi kao što sam ja ne umeju da budu harmonija drugome. Treba biti širok da bi obuhvatio nekoga. To je zrelost i mudrost. Marko i Kosta imaju tu širinu. Ja još učim. Ali, njih dvojica imaju i snažnu melodiju, stvaralačku osobenost. Posebni su. Kad čovek ima u sebi muško i žensko, razvijenu i melodiju i harmoniju, onda je ceo. Postaje neponovljivo muzičko delo života. Kompozicija. Anina melodija je stidljiva, oprezna... Počela je da se gubi pored mojih bezobzirnih improvizacija, samovoljnih promena tonaliteta... Ugušio bih je da smo ostali zajedno. Njena melodija mora da se probudi. Kosta i Marko ostavljaju mnogo više prostora da se neko pored njih širi. Da bi čovek razvio svoju melodiju mora da prođe kroz patnju traženja sebe, da razgrne lažne note svog karaktera koje je komponovao da bi se zaštitio i prevario stvarnost. Ana je išla nekim uhodanim, sigurnim putevima. Društveno prihvatljivim. Plašio je, a u isto vreme i privlačio, moj nemir, mahniti zanos traženja. Govorila mi je da sam mistik, nesposoban da živi svetovnim životom, u fraku kulture, začešljan i zalizan. Možda joj je odgovaralo da ja tražim umesto nje. Tako se mogla pripremati za suočavanje sa sobom... jednog dana. Kada smo raskinuli govorila mi je da se oseća kao da je umrla. Znam to osećanje. Pre nekoliko godina, na plaži, kada sam dodirnuo svoju smrt, prvi put sam se stvarno zapitao šta znači biti osoba. Da li moramo dotaknuti smrt da bismo počeli da se ponovo rađamo? Ne znam. Možda postoje i drugi načini. Tanja i Biljana nešto pričaju pored bunara i umiru od smeha. Neke njihove ženske tajne. Kad god vidim žene kako pričaju i smeju se ja mislim da pričaju ženske tajne, nešto što nije za muškarce. Uvek mi izazivaju radoznalost. Tanja primećuje da ih gledam, podiže malo rub svoje kratke haljine i poklanja mi se kao da je na pozornici. Ona je čudo i svesna je toga. Ne moram da je čuvam od sebe. Njena melodija je očaravajuća i snažna. Čujem je i opčinjen sam. Kako čovek može da reaguje na čudo nego da mu se divi raširenih očiju. Prilazi mi polako. Znam da će doći da me poljubi. Koliko gracioznosti ima u tim izvajanim listovima, strasti u mekanim izluđujućim butinama, nežnosti u dugim laganim rukama, ljubavi u stomaku i njenim tirkiznim očima, slobode i nadahnuća u tim čvrstim prćastim grudima, nesputanosti i koketnosti u jedrim bokovima i zategnutoj guzi. Kad mi prilazi, obradujem se kao kuče, kao blesavi, neartikulisani koker španiel, i dođe mi da dignem prednje šape na nju i svu je poližem od ushićenja. Uopšte nisam u stanju da kontrolišem osećanja i ponekad se uplašim da ću je ugušiti svojim izlivima ljubavi, iako ona to svesrdno prihvata. Ne mogu da se otrgnem utisku da smo nas dvoje u nekoj bajci. Čujem simfoniju. Polifoniju naših melodija koje se prepliću kao u Bahovim invencijama otvarajući jedna drugoj nepoznate puteve i mogućnosti. Sve je tako jednostavno i prirodno, kakvo i treba da bude. Kako može u ovom svetu da postoji takav odnos? Plašio sam se da se nešto ne desi, da se ne pokvari, ili da Tanja jednostavno ne nestane, a ja se probudim i shvatim da sam sanjao. Ona dolazi i ljubi me. Umiren sam i ushićen kao beba. A opet, kada nije pored mene zbunjen sam. Naučio sam da se ništa u životu ne dešava baš onako kako smo zamišljali. Strah me je od potpune sreće. Bojim se da će se nešto ružno desiti. Stvarnost mi je uvek pokazivala da se iza zanosa kriju iluzije. Čovek se uplaši kad mu se ostvari ono što želi. Bojimo se punoće života. Ljubav otvara sva čula i zapljusne nas veličanstveno čudo stvaranja. Boje, mirisi, ukusi i muzika svega što postoji. Kako smo mali pred velikom tajnom rađanja i umiranja. Telesni i ograničeni kao sve životinje. U tom istom telu živi naš duh koji može da dosegne do granica svemira i vremena. Plaši nas i ushićuje to božije u nama. Kakav paradoks. Biti bog i crv u isto vreme. Mi smo bogovi koji kake. I moj anđeo, Tanja, je smrtna životinja kao i ja. Ne zvuči baš poetski da zaljubljen čovek razmišlja na ovaj način, ali, izgleda da nas ljubav izvlači iz ljušture iluzije samodovoljnosti i umišljene besmrtnosti i suočava sa istinom našeg postojanja. Očaravajućom i strašnom. Zavibrira smrtno telo svojim najdubljim i najvišim registrima i preplavi nas snažnom unutrašnjom muzikom čiju je snagu ponekad teško podneti. Na trenutke osećam kao da sam odlomio suviše krupno parče života koje ne mogu da progutam. Imam potrebu da, ne gledajući u dirigenta, moj slabašni ego što bespomoćno mlatara rukama, ukrotim te neobuzdane melodije koje se šire mojim telom. Ono što svira na meni, mnogo je bolji muzičar. Teško se mirim sa time da sam samo instrument, makar i tako velikog svirača kao što je Bog. Pokušavam da podmetnem svoje note, note sujetnog stvora koji hoće da stvara. Kad stvaram, ja određujem pravila. Možda je i to iluzija, ali najdostojanstvenija iluzija sa kojom se može živeti. Da bismo u ovom čudesnom i jezovitom svetu preživeli kao strašljive životinje svesne svoje smrtnosti, moramo imati neku iluziju. Ne znam zašto imam potrebu da se ne predam sasvim, da se nadmećem sa Njim, kad osećam da me podržava i ne suprotstavlja mi se. Dopušta mi da se širim, da volim... Zašto će onda dopustiti da umrem? I ja, i moja draga, svi koje volim. Možda sam se zato i plašio da volim? Da li sam kivan na Njega? Zar smo svi mi samo kompozicije odsvirane jednom, i nikad više? Kad stvorim neku zaista lepu muziku, ona ostaje u mojoj glavi. Živi unutra. Mogu da je ponovim, snimim... Nije mi palo na pamet da razmišljam o pravdi ili nepravdi koju činim tonu kad podignem prste sa dirke. On umire u tom trenu. Kada bi večno trajao, to više ne bi bila muzika. Težim za lepotom, a ne za pravdom. Lepota je najistinskija istina. Ona je pravedna. Možda i On... zvuči jezivo... plašim se da mislim na taj način. Kad odsviramo svoju životnu melodiju, ako je ona bila istinska, proživljena, bogata... lepa, možda ostajemo u Njemu i obogaćujemo ga. Šta ako je ta lepota naše melodije ulaznica za carstvo nebesko? Ne kvarimo je falš tonovima, neiskrenim pokušajima komercijalizacije, dopadljivosti... Kod njega to ne prolazi. Toliko je toga već čuo... Kako se predati, stopiti sa nekim ili nečim izvan sebe, a ostati individua, jedinstvena melodija? To je pitanje na koje tražimo odgovor čitav život. Tanja je, u mnogim stvarima, slična meni. I ona ide za nekom svojom zvezdom, ali drugačije. Čini mi se kao da njoj sve ide lako, spontano, da nema onog grča i gorčine koji su mene pratili u traženju. Ona je hrabra žena koja veruje svom unutrašnjem glasu i ne luta slepim ulicama niti prokrčenim, uhodanim putevima većine. Ume da se daje potpuno i bez straha da će izgubiti svoju sopstvenost u odnosu. Sigurno je Bog bio zaljubljen kada je nju stvarao. Ja sam naučio da je život komplikovan, da se do sebe dolazi kroz mnogo mučne borbe, samoispitivanja, lutanja po lavirintima sopstvenih laži... A ona kao da je rođena sa znanjem, da je od početka imala mapu koja vodi do blaga samoostvarenja. To ruši moje teorije o ljudskom razvoju. Ranije sam se potajno ponosio svojom nesrećom. Verovao sam da sam nesrećan zato što sam drugačiji i što se ne mirim sa lažima, zato što tražim istinu dok drugi prihvataju gotova rešenja i servirane poluistine. Ja sam iznad tih "srećnika" niskih duhom, površnih i glupih. To je pobednička patnja. Verovao sam: ideja Tvorca je da čovek mora proći kroz patnju iskupljenja. Ali, lagao sam sebe, isto kao i oni. Pravio sam od mane vrlinu. Od poluistine, vrhunsku istinu. Hteo sam da vidim sebe kao besmrtnog paćenika koji pati zbog svoje hrabrosti. U stvari, patio sam zbog straha od prepuštanja i poverenja. Zbog kukavičluka. Tanja mi pokazuje da postoji i jednostavna dubina. Ne mora se sve što je vredno roditi kroz patnju i porođajne muke. Postoje, izgleda, i prečice do dubina srca i ne važi uvek da je preko preče, izokola bliže. Ništa ne važi uvek i za svakoga. Sve može i drugačije. Kao i u muzici. U drugom razredu gimnazije je napustila školu i pohađala samo privatne časove slikanja i moderni balet. Spremala se za likovnu akademiju i nije želela da gubi vreme u školi. Ono što je interesovalo, čitala je i učila sama. "Ja sam trudio da me izbace. Osećao sam da gubim vreme u školi... mogao sam da idem na časove džeza kod nekih majstora umesto da učim gluposti..." "Zašto da te izbace kad si mogao da se ispišeš?", postavila mi je logično i jednostavno pitanje. "Osećao bih se krivim zbog roditelja... trebalo je da postanem akademski građanin, a ne muzikant..." "Zar se nisi osećao krivim i kad su te izbacili iz škole?" "Pa jesam, ali to je drugačije. Izgledalo je kao da nije stvar mog izbora". "Jesi li uspeo i sebe da slažeš?" "Ne. U stvari, nisam imao dovoljno poverenja u sebe. Krivica u odnosu na roditelje je samo laž kojom sam se tešio. Mnogo je gora krivica zbog neiskorišćenosti života, sebe... neuspeha da se živi vlastiti život, ostvare sopstvene mogućnosti zbog pokušaja da se bude 'dobar' u očima drugih". "Zašto bi neko ko te istinski voli želeo da uzme tvoj život?" "Valjda zato što je svoj izgubio negde usput... pa bi da živi kroz drugog. Većina ljudi se nemarno odnosi prema svojim životima. Kao da veruju da su besmrtni, da imaju vremena za popravni ispit jednog dana, ako se osete spremnima. Kada primete da im je iskliznuo iz ruku kao belance iz slomljenog jajeta, grčevito se hvataju za tuđi, ako im je pri ruci... Svuda oko nas je opšta otimačina za tuđim životima, ne bi li se našao smisao svog izgubljenog. Ti se ne plašiš toga?" "Ne. Imala sam sreće da niko koga sam volela nije pokušavao da me poseduje. Možda zato što se nisam ni opirala jer se nisam plašila takve mogućnosti. Moji roditelji se nisu bojali života. Ili su dobro prevladavali svoje strahove. Nisu se među sobom borili za vlast, niti pokušavali da žive moj život. Dobila sam od njih neku naivnu veru da sam rođena pod srećnom zvezdom i da me neke dobre sile štite. A tu je i moj glas savetnik. On mi pomaže da prepoznam ljude kojima mogu da verujem. Tebe. Kako bi ti mogao da me povrediš ? Ti si jedna bezopasna maca". "Ti mi veruješ više nego ja sam sebi". "Ja te bolje poznajem. A i više te volim. Mrgude jedan. Zašto opterećuješ glavu teškim pitanjima. Kakva bi opasnost ja mogla da budem za tebe?" "Najviše te može povrediti onaj koga najviše voliš. Mogla bi da odeš jednog dana. Vidiš kako je lako poželeti da poseduješ nekoga koga voliš, da ga kontrolišeš kako bi ga sprečio da ode... mada ga tako najčešće oteramo od sebe. Ja se plašim te potrebe kod drugih zato što je i sam imam". "Pa dobro. Poseduj me. Kontroliši me. Da vidim šta je tako strašno u tome. Ne verujem da možeš tražiti više od onoga što, ionako, dobrovoljno želim da ti dam. Od predavanja u ljubavi nema ništa više. Zašto bi težio da otmeš nešto što je tvoje?" "Boli me glava. Vidi kolika mi je čvoruga na temenu. Poljubi me da prođe. Opet mi se spava. Hoćeš da me čuvaš dok spavam da me ne odnese zla veštica?", počinjem ja sa izazivanjem njenog materinskog instinkta. Prihvata šalu. "Da ti pevam uspavanku?" "O, da". Peva mi uspavanku. Baš je lepo biti mali i prepustiti se da te, od svih bauka ovog sveta, čuva neko koga voliš i veruješ mu. Kad se probudim i kad mi prođe glava, čuvaću ja nju. I ja umem da budem veliki. ZLO Zlo nikada ne ide samo. Kao da se nešto demonsko zaverilo protiv mene i onih koje volim i krenulo da udara u serijama poput boksera razbijača. Još smo bili pod utiskom onoga što se desilo Željku kada su nam javili da smo imali provalu u firmi. Nekoliko meseci pre toga ukrali su mi automobil u sred bela dana, u glavnoj ulici, za samo desetak minuta dok sam izašao da kupim cigarete i novine. U gepeku je bio kompletan pribor za pecanje koji sam pasionirano skupljao godinama. Lako sam se pomirio sa gubitkom automobila. On je samo sprava koja služi da se čovek preveze negde. Ali pribor za pecanje je, za mene, nešto lično. Tačno se sećam gde sam i kada kupio neku od mnogobrojnih varalica, štap, mašinicu... Auto sam pozajmljivao drugima. Pribor za pecanje nikome. Kola sam našao posle šest meseci. Poznanik mi je javio da ga je video na milicijskom placu. Iako je izdata poternica, nisu me pozvali, a kod njih se nalazio već četiri meseca. Od automobila je ostala samo školjka. Sve što je valjalo je povađeno. Što je najgore, gepek je bio prazan. Da li su to uradili lopovi ili žandari, ne znam. Ne bi me čudilo da su i ovi drugi. Danas je teško napraviti bitnu razliku između žandara i lopova. Javna je tajna da čuvari reda skupljaju reket od dilera devizama, benzindžija koji prodaju švercovano gorivo po ulicama, prodavaca cigareta... Milicija je kod nas jača od vojske. Ona je privatna vojska velikog vođe i njegovih marioneta. Iznos koji sam dobio od osiguranja je pojela inflacija dok je birokratski sistem provario sve "neophodne" formalnosti, tako da sam za te pare mogao da kupim jednu gumu. Onda je sledila provala u naš poslovni prostor. Lopovi su autodizalicom raširili rešetke na prozorima i kroz uzani otvor ubacili neko dete. Na donjem delu prozorskog okvira su ostali otisci patika broj trideset šest. Klinac je, kroz isti otvor, izbacio telefone, faksove, računarsku opremu... koju su, verovatno, prodali na crnom tržištu za trećinu, ili četvrtinu vrednosti. U komšiluku su, negde posle ponoći, čuli buku i lomljavu stakla, ali nikome nije palo na pamet da zove miliciju. Svako gleda svoja posla. Narod je većinom oguglao na svakojaki kriminal i zamandalio se u svoje male svetove. To je psihologija opstanka u besmislu, oblik borbe kada se ne može jasno odrediti neprijatelj. Šta se učini od ovog našeg naroda. Strašno je živeti pored ljudi koji kukavičluk nazivaju zdravim razumom, pametnim oprezom. Zar se to ne može i njima desiti? Zar ne bi bili užasnuti saznanjem da je ljude oko njih baš briga i da gledaju svoja posla? Da li čovek zdravog razuma veruje da se nevolje uvek dešavaju drugima? Koliko neopreznosti ima u takvom oprezu, iracionalnosti u "pametnom" nemešanju. Razumem Viktorova osećanja kada kaže da je "običan narod stoka". I kod mene se ponekad izmešaju sažaljenje i bes. Imao sam potrebu da ih protresem, šamarima probudim iz sna kukavičke malodušnosti. Možda su i zaslužili to što ima se dešava. Želeo sam da viknem: "Probudi se učmali čoveče, ili stoko... šta li si već..." Zlo se uigravalo. Taman su nam dva šlepera robe stigla na carinu kada su gospoda iz vlasti preko noći, jer im je tad palo na pamet, donela novi zakon o carinjenju i sanitarnom pregledu robe. Uspeli smo da izvučemo robu uz pomoć prijatelja – starog dobrog gospodina Mita i gospođe Korupcije. Ovde sve ima svoju cenu. Zatim nam je u posetu došao gospodin finansijski policajac. Ponašao se veoma korektno i ljubazno, pregledao knjige, poreze, plate, doprinose i nije uspeo da nađe ništa protivzakonito. Ustanovio je neke sitne formalne greščice, naplatio nam malu kaznu, i otišao. Čudili smo se kako nije pokušao da nam izvuče novac. Oni uvek mogu da nađu nešto kada hoće, jer se naši zakoni tako često menjaju da ih, verovatno, ni sami zakonodavci ne znaju i ne uspevaju da ih usaglase jednog sa drugim. Obično sve ide po principu – kadija te tuži, kadija ti sudi. Nismo se, međutim, dugo čudili. Ubrzo nas je posetio prijatelj gospodina finansijskog policajca, advokat kojega nam je dotični usput preporučio ako nam bude potrebna pravna pomoć. Dasa je došao da se upoznamo i da nam ponudi svoje usluge, a onda nam, isto tako usput, napomenuo da je slučajno video kako nam njegov prijatelj policajac piše nekakvu prijavu na prilično veliki iznos i kako bi on mogao da ga umilostivi da prijavu pocepa ako bismo mu na ruke dali upola manju sumu. Elegantno i velikodušno, nema šta. Viktor je pozeleneo, uzeo telefonsku slušalicu i pozvao svog poznanika, ministra, kojega je zadužio ranije. Uključio je spiker kako bi advokat mogao da čuje razgovor. Gospodin ministar je vatreno obećao da će gospodinu policajcu da "jebe mater". Viktor je zadovoljno spustio slušalicu, uhvatio advokata za uvo i izbacio ga iz kancelarije, šutnuvši ga u debelo meso. Navikli smo se na takve idiotarije kao na redovnu pojavu, ali su počele da se dešavaju drugačija zla na koja se ne možemo navići. Smučile su nam se smicalice nečastivog i Viktor i ja smo odlučili da odemo sa porodicama na odmor. Iako smo Cigani, imamo dušu. Nismo ni slutili da je prethodno bila samo uvertira. Viktorova supruga, koja je bila u blagoslovenom stanju, dobila je krvarenje. Otvorila se pre vremena i uradili su joj serklaž. Lekari su govorili da je to banalna intervencija, da je sve u redu, samo da mora da leži i da ne da podiže ništa teško. Odustali su od odmora da ne bi rizikovali moguće komplikacije. Nedelju dana kasnije izgubili su bebu. Biljana i ja smo odlučili da odemo sa decom u isto malo ribarsko mesto gde odlazimo godinama. Ćera je pristala da ide sa nama. Predlagao sam da oni odu avionom, a ja prebacim kola auto vozom, kao i ranije. Biljana me je ubedila da krenemo autom i usput obiđemo njen zavičaj, rodbinu i mesta koji nije odavno videla. Pristao sam, mada nerado, na tu varijantu jer nisam želeo da ponovo slušam njena prebacivanja kako nemam ni malo avanturističkog duha. Svi smo bili nervozni pred put. Što zbog pakovanja, nezavršenih poslova, iščekivanja, i ko zna čega još. Obično se svađamo kada tako nekud krećemo. Ta napetost pre putovanja mi je mnogo teža od naporne vožnje. Krenuli smo oko pet sati ujutro. Gomila torbi je jedva stala u novi auto- karavan. Biljana je sela sa sinom pozadi, ćerka pored mene, a kuče u gepek ispred prtljaga. Planirali smo da se odmorimo i doručkujemo na planini posle otprilike pet sati puta. Graja u kolima je ubrzo utihnula. Biljana je zadremala, ćera odlutala u svoj svet sa slušalicama na ušima. Penjali smo se i spuštali krivudavim putem preko planine, a zatim izašli na ravan deo druma. Pred mojim očima su proletale bele isprekidane i pune linije hipnotišući me. Osećao sam da mi se koči vrat i uzeo vlažnu papirnu maramicu da se malo osvežim. Razmišljao sam da stanem na prvom proširenju pored puta i protegnem se. Sunce je počelo da peče. Odjednom se prenuh videvši kako mi auto skreće u desno prema znaku pored puta. Mahinalno sam cimnuo volan ulevo da bih izbegao udarac u znak, i izgubio kontrolu nad vozilom koje je krenulo na suprotnu stranu puta. Okrenuo sam volan udesno da se ne bismo sudarili sa vozilom koje je dolazilo u susret i video kako slećemo sa puta u jarak. Sve je to trajalo samo nekoliko sekundi a kroz glavu mi je prošlo hiljadu misli. Oduvek sam verovao da se meni i mojoj porodici ništa strašno ne može dogoditi, da nas čuva neka nevidljiva ruka. Više puta sam bio u situacijama da mi je život u opasnosti, i uvek me je pratilo to predosećanje srećnog ishoda. To sam osećao i kada su mi deca bila bolesna. Svesno sam se trudio da ne verujem suviše u tu iracionalnu bezbrižnost jer bih mogao biti neoprezan i lakomislen, ali je osećanje ostajalo isto. Kao da sam imao obećanje nečega iznad mene u koje sam bezrezervno verovao. U trenutku sam bio začuđen i uplašen. "Zar ćeš me izneveriti?", čuo sam svoj glas kako odzvanja negde u meni. "Neću", čuo sam odgovor i smirio se. Video sam bleštavu svetlost pred očima i osetio snažan udarac u grudi. Auto je udario u nasip pored puta, uspravio se zadnjim delom i zatim sa treskom pao ponovo na točkove. Nisam mogao da dođem do daha. Čuo sam Biljanin uspaničeni glas: "Šta se to desilo?! Šta se desilo?!" "Biće sve u redu, ne pravi paniku...", pokušavao sam da je umirim. Pregledao sam decu ne ustajući sa mesta i pokušavajući da dođem do daha. Sin nije imao nikakvih vidljivih povreda, osim male ogrebotine na nozi. Ćerka je skliznula u prostran deo kabine ispred sedišta koje je otkinuto iz ležišta udarilo u masku. Nije mogla da se izvuče i bila je uplašena zbog toga. Na čelu sam joj video oteklinu. "Srećom nije bila vezana pojasom, pa je skliznula u rupu za noge", pomislih zaleđen od straha, videvši odvaljeno sedište. Gurnuo sam levim ramenom vrata i uspeo da ih otvorim i izađem uz krckanje rebara ispod grudnog koša. Noge su mi se tresle, a nešto steglo u grlu kada sam video da ne mogu da otvorim desna vrata. Pokušao sam ponovo. Podigao sam ih malo i cimnuo svom preostalom snagom plašeći se da se ne onesvestim pre nego što porodicu izvučem iz kola... Uspelo je. Biljana je bila u panici videvši šćućurenu ćerku i viknula: "Pazi na kičmu...!" "Mama, sve je u redu... Samo sam se zaglavila zbog sedišta..." Uhvatio sam je ispod pazuha i pomogao joj da ustane. Laknulo mi je kada je stala na noge. Sin je preskočio preko sedišta i, uz malo moje pomoći, izašao napolje. Biljana se izvukla sama, još uvek u šoku ponavljajući: "Šta se to desilo, kako se desilo...?", i zagledajući decu od glave do pete. Naježio sam se pogledavši potpuno smrskanu prednju desnu stranu automobila i rusvaj u kabini. "Samo vas je Bog sačuvao. Iz ovakve olupine izašli ste živi. Na ovaj dan da palite sveću kao da vam je svima rođendan. Sada će i hitna pomoć. Da niste bili u ovako jakim kolima..." Okrenuo sam se i video milicionera. Čudio sam se kako su se tako brzo stvorili. Imao sam utisak da nije prošlo ni dva minuta. Odmah zatim se pojavila i hitna pomoć. Biljanu, decu i kuče, kojega sam tek tada postao svestan i koje je izgleda iskočilo kroz slupano staklo zadnjih vrata, odvezli su kolima hitne pomoći do obližnje ambulante, a ja sam došao sa nekim čovekom u malom automobilu. Ne sećam se ni njegovog lika ni automobila koji je vozio. Otok mi je pokrio desno oko. Pregledali su nas, snimali, previjali. Niko nije bio ozbiljnije povređen. Nekoliko čvoruga, modrica, plitkih posekotina i ogrebotina. Ja sam slomio dva rebra, ali prelom nije bio opasan, samo neprijatan zbog otežanog disanja i bolova pri pokretima. Pozvao sam Viktora telefonom i on se pojavio u rekordnom roku. Povezao nas je nazad kući i uz put nas zasmejavao šalama na račun našeg "jajarskog" izgleda. Na put smo poneli šezdeset svežih domaćih jaja koja su se, posle udarca, razletela po celim kolima tako da smo svi bili žuti. Kao pilići tek izlegli iz ljuske. "I to ti je neka simbolika...", šalio se Viktor. "Biljani umalo nije došla glave šerpa koja je, iz gepeka, poletela pravo u njeno teme. Kad nosiš i šerpe na odmor. To ti je božija opomena da se okaniš kuhinje". Da li je ovo poslednji u nizu udaraca? Bar u ovoj seriji. Da li je došlo vreme za predah ili obrtanje sreće? Slutio sam da nije i da će se dogoditi još nešto loše, meni ili onima koje volim. Zašto, pitao sam se, zašto nam se sve ovo događa i to u kratkom razmaku. Kuša li nas to Bog, ili nas opominje dajući nam znake upozorenja, ili je sve ovo đavolja rabota usmerena protiv onih koji mu se opiru. Ili je, možda, samo glupi splet okolnosti. Svega nekoliko dana posle našeg udesa Viktor je dobio bolove u predelu bubrega. Preterano se znojio i bio razdražen. Otišao je na ultrazvuk i otkrili su mu neku izraslinu na žučnoj kesi. "Podmazao" je doktore i za jedan dan mu je zakazan pregled elektromagnetnom rezonancom na koji se inače jako dugo čeka. Otkrili su mu i kamen u bubregu. "Ništa strašno...", govorio je u svom stilu, "... neću da riknem u sledećih šest meseci sigurno, a to je dosta vremena. Kad sam stoka. Ugojio sam se strašno u poslednje vreme i sada ću da smršam na svoju meru. Opustio sam se isuviše i počeo je da mi se taloži kamenac. Vidiš, nema ništa bez stalnog pozitivnog strujanja. Samo se u bari, mirnoj vodi, taloži krečnjak. Sve je to u mozgu, bajo moj. Mozak je čudo, nesvesno je čudo. Sve odatle polazi. To mi je opomena. Nešto nas jebe u poslednje vreme, a ne znam šta ni zašto. Dođe mi da se ranim ili da ubijem nekoga. Šta li još treba da se desi. Lakše mi je kad znam ko me prca. Nek mi izađe na crtu, pa da se pobijemo ko ljudi. Na smrt ako treba. I sa Bogom ako treba. Kad te jebe nešto što ne znaš šta je, ni šta hoće, ni kako da se boriš, dođe mi da pucam sebi u nogu. Majke mi. Da me boli, da me otkine od bola..." Ja sam zapao u neko depresivno, apatično stanje. Polako je počela da me obuzima jedna misao. Mogao sam da ubijem svoju decu! Gledao sam ih kako se radosno smeju i ludiraju po kući i nisam mogao da odagnam tu misao. Bog je učinio svoje. A šta da nije? Da je bilo samo do mene? Nisam stao kada sam osetio zamor. Vozio sam rutinski kao hipnotisan. Zašto su kola skrenula u desno? Zadnja desna guma je bila ispuštena. Možda zbog toga. Ali, šta god da je razlog, moja reakcija je bila nagla i dovela do gubitka kontrole nad autom. Ne sećam se šta je bilo pre toga. To je reakcija čoveka koji se prenuo iz sna, ili hipnoze. Reakcija čoveka koji nije skoncentrisan potpuno na ono što radi. Životi mojih najdražih su bili u mojim rukama, a ja sam dozvolio sebi da mi se pažnja raspe, da se prepustim rutini i narcisoidnom uverenju da sam savršeno siguran vozač. Čovek je tako krhko biće. Drhtava tanana struna. Sekunda nepažnje i ode sve u... Kako je tanka ta linija i kako lako to zaboravljamo. Kao da ćemo živeti večno, da smo bogovi, besmrtni. Da li je to poruka koju treba da shvatim? Da mogu tek tako izgubiti ono što mi je najdraže. Kako je moglo da mi se desi da izgubim budnost i koncentraciju dok vozim svoju decu?! Šta je sa mojim nesvesnim? Šta se dešavalo u mojoj glavi? Ne mogu da prihvatim zdravorazumska objašnjenja tipa – monoton put, rano jutro, nenaspavan vozač, trenutak nepažnje, pad pritiska, šećera... Ne! Ja znam snagu nesvesnoga. Znam da me može držati budnog i u punoj koncentraciji makar i danima ne spavao. Da li sam, i svesno i nesvesno, zaboravio u trenutku koliko je dragoceno ono za šta sam odgovoran, živote koje sam morao čuvati svojom budnošću, živote onih koji su mi verovali i bezbrižno se prepustili mojoj odgovornosti? Malo sam spavao tih noći. Što zbog ukočenosti u leđima i krstima, jer sam mogao ležati samo na leđima zbog bolova od polomljenih rebara, što zbog roja prisilnih misli koji mi je zujao u glavi. Biljana me nije napadala baš tada kada mi je bila potrebna njena agresivnost. Lakše bi mi bilo da se branim od nje nego od sebe. Teško da mi neko može biti gori krvnik od mene samoga. Moja savest je pomamno jurišala na samopoštovanje. Šetao sam se, kao mesečar, po kući u polumraku trudeći se da shvatim. Pokušavao sam da uhvatim svoje "besmislene" pomisli, one koje izgledaju glupo i iracionalno. Mučio sam se želeći da se mučim, da ispaštam. "Možda sam želeo da se ubijem, ili da ubijem Biljanu i decu!", prođe mi kroz glavu misao od koje sam se naježio. "Glupost", pomislih, "pu, pu, dalje od moje kuće!", uhvatih sebe kako kao dete bajalicom odagnavam nešto odvratno. "Psihoanalitičaru, zar se tako postupa sa opsesivnim mislima?", optužih sebe odmah pošto sam sa olakšanjem oterao đavola od svoje kuće. I poče ponovno saslušanje samoga sebe do pred zoru. Analizirao sam svoje misli, osećanja, odnos sa Biljanom i decom. Moja savest, obično razumna i tolerantna prema meni, koristila je sada sva znanja i veštine koje imam kao pravi istražni sudija. Osećao sam da nemam prava da se branim i da moram dopustiti da mi radi šta god misli da treba u cilju istrage. Da se zločin ne bi ponovio. Čačkala je po svemu što mi je sveto, što volim, što ne želim da dovodim u pitanje. Pobunio bih se na momenat kada suviše zaboli, ali bih se opet predavao jer nisam imao prava da se branim. Ako sam kriv, neka mi se sudi. Ostavljam svojoj savesti odrešene ruke. I evo, neka uđe u zapisnik. "Mene ne možeš prevariti...", poče moja savest, "jer sam u tebi i znam sve tvoje tajne. Moraš ih izvesti na svetlost dana jer je ono što si rizikovao isuviše dragoceno. To si zaboravio, makar na sekundu. Sigurno postoje razlozi. Izgovori ih, barem u sebi". "Imam neke pretpostavke, mada mi deluju...", počeh da mucam. "Pretpostavke serviraj drugima!", preseče me. "Meni iznesi istinu... i ne počinji sa batrganjem!" "Nije tako jednostavno. Sve je izmešano, zbrkano, suprotno...", pokušah da je odobrovoljim. "Odakle da počnem...?" "Od rutine, umrtvljenosti koja te prati u poslednje vreme, gubitka žara, radosti, zahvalnosti", ubode me neumoljivo. "Da... ima tu nešto. U pravu si. U poslednje vreme osećao sam kao da naglo starim. Da mi se gasi žar, gubim svoje snove, radost... zahvalnost. Bežao sam od takvih osećanja pravdajući se time da čovek ne može sve da ima u životu, da su odricanja nužna, kompromisi neophodni... Ja sam odrastao, odgovoran čovek, koji na svojim leđima mora da nosi teret stvarnosti. Jedan deo mene se bunio. Opominjao me je da preterujem i zanemarujem njegove potrebe. On je mali, ali je jak. Iz njegovog detinjeg uma crpim svoju snagu. Možda me je on uspavao jer sam mu postao dosadan. Kao da sam prestao da snažno osećam zahvalnost zbog onoga što imam želeći ono što nemam. Možda je ovo kazna i opomena...... Nisu u pitanju spoljašnje okolnosti, teškoće na poslu, svo ovo ludilo koje se dešava oko nas. To me čini ponekad umornim i tužnim, često besnim... ali nije to ono što mi oduzima žar. To osećanje da starim, a da možda nikada neću... ne znam šta neću. Ništa konkretno... više neko maglovito osećanje. Čežnja za nekim davnim snom... ljubavlju... Slobodom. To se ponovo probudilo u meni. Prizvao ga je Željko, još ranije, svojom pričom o Nadi, zatim je došla Tanja... Ne znam da li želim da se probudi ili da spava. Uspavljuje li san moga sna i mene... konfuzan sam..." "Ne brani se konfuzijom. Šta te sprečava da ostvariš svoj san? Biljana? Deca?" "Ne... nije tako. Mada, ponekad, pomislim i to... ali to je zamajavanje..." "Opet biraš misli i osećanja. Ti znaš da je to foliranje i zamajavanje". "Pa dobro. Ponekad osećam da me Biljana sprečava, da mi stoji na putu, a neće da bude deo mojih snova, da me odbija i ne dopušta mi da izrazim ljubav. Guši je svojim nezadovoljstvom, prebacivanjima, izmišljanjem sukoba... Glupo mi je nju da optužujem jer je to zamajavanje. Optuživanje drugoga za sopstvene probleme je zamajavanje". "Ti opet mene zamajavaš. Možda je to glupo ali ti osećaš ogorčenost zbog toga što misliš da ti radi. Ne pravi se mnogo racionalan, nego završi ono što si počeo". "To njeno večito nezadovoljstvo, neki bezrazložan bes za koji nalazi besmislene razloge, stalna potreba za sukobom, prebacivanjem. Pokušava da vlada mnome. Toliko smo puta pričali o tome. Njeno nezadovoljstvo me ubija. Kao da sam ja dužan da joj pružim zadovoljstvo, da joj ispunim život, zabavim je. Ja osećam da iza njenog besa stoji depresija. Nezadovoljstvom obezvređuje sve što joj pružam. Kao da to nije ništa. Da moja ljubav ne vredi. Stara priča. Znam je još sa svoje psihoanalize. I moja majka je bila nezadovoljna i depresivna. Svim srcem sam se trudio da je odobrovoljim i ispunim pažnjom, svojim uspesima kojima je mogla da se ponosi, aktivnostima u koje sam ulazio srcem da bih je zadivio. Mnogo sam dobrih stvari za sebe učinio iz te potrebe. Ali ona je, u dubini duše, ostala nezadovoljna. Onda sam shvatio da je to zamajavanje. Ne možeš ispuniti drugoga. To je nešto što mora uraditi sam. Niko ne može voleti umesto drugoga. Ljubav može da pokrene, ali ako padne na plodno tle. Ja celoga života tražim plodno tle. To je moj san. Osećam da u grudima nosim nešto dragoceno, neku potrebu za zajedništvom i potpunim davanjem sebe u nekoj zajednici, nekom posebnom odnosu. To Biljana zna. Ona kaže da najviše voli kod mene naivnost i iskreno ulaganje u odnosima koje osetim kao posebne. Kada pronađem tim, koji može biti sastavljen i od dvoje, dobar tim ljudi povezanih nekim izuzetnim odnosom, nekom idejom, zajedničkim snom, onda sam uvek motor, pokretačka snaga takve zajednice. Ne smetaju mi teškoće, porazi, naporan rad, silno uloženo vreme. Ne smeta mi ni ako od mnogo rada imam malo ili nikakvu materijalnu korist. Ne razmišljam o koristi. Samo jedno može da me zaustavi – kada osetim da tim više nije tim. Da smo došli do tačke kada onaj drugi izlazi iz igre, nije više svim srcem u njoj. Ili, kada prestane da veruje u posebnost našeg odnosa i dragocenost onoga što mu pružam. Kada poveruje da sam zamenjiv i prekine stvarni kontakt. Eto, to je moja tajna. Ja verujem da retko ko može voleti kao ja". "Zvuči prepotentno. Kako znaš koliko mogu voleti drugi?" "Ma, ja ne govorim o svojim racionalnim stavovima, već o iracionalnoj, skrivenoj, privatnoj religiji. Možda je to moja borba sa strahom od smrti. Potreba da, kroz posebne odnose sa posebnim ljudima, proširim svoj duh, izađem iz okvira tela... Takvi odnosi pružaju osećaj večnosti, vanvremenosti... lepote. To je stvaranje jednog novog duhovnog bića... odnos je biće... Zato izdaju takvog odnosa doživljavam kao ubistvo tog bića, predavanje smrti. Zvuči nerazumno, ali su, za mene, ljudi nesposobni za takvo spajanje – obični smrtnici. Dobrovoljci smrti. Smrt i pakao su izbor – nesposobnost, odbijanje da se voli. A svaka prava ljubav je posebna, jedinstvena... nema zamene. Kada osetim da se gubi ta obostrana jedinstvenost u odnosu, ja se povlačim i postajem korektan. Korektnost je strašna kazna za ubistvo ljubavi. Žao mi je ljudi koji su izabrali moju korektnost, a mogli su imati ljubav. I mene, tako, čine smrtnim. Možda sve ovo zvuči nerazumno... ali... osećam da ima neke veze sa ovim što se dogodilo". "Ti želiš da budeš jedini onome kome daješ svoje blago? Da ga poseduješ?" "Ne! Nije to. Ne razumeš. Banalan si. Nije to potreba za posedovanjem. Nije kupoprodaja tipa: ja tebi svoje srce, a ti meni svoju slobodu, ili ekskluzivno pravo na tvoju ljubav. To možeš da misliš samo ako ne znaš šta je prava ljubav. A ti znaš moja osećanja i snove i degradiraš me samo da bi sve doveo u pitanje. Sada me ne voliš i nisi strog ali pravedan. Sada si samo zlonameran!" ljutnuh se. "Onda me udostoji objašnjenja, jer ovo što si rekao tako zvuči, a ja hoću da ti kažeš istinu, ne da je ja nagađam, makar je i znao". "Pa evo. Onaj koga volim čak i ne mora fizički biti sa mnom. Ne mora živeti sa mnom. Kada je to žena, moja žena, opet važi isto. U tome nisam licemer. Moje srce se ne bi zatvorilo zato što žena koju volim voli i drugoga. Čak i ako ga voli punim srcem. Zatvorilo bi se ako bi prestala da voli mene, naš odnos. Ako bi zaboravila da je ono što nas je spojilo dragoceno, božiji dar odabranima i zauvek nešto posebno, besmrtno. Nešto što će nas povezivati uvek, ma u kakvom obliku postojao naš odnos i ma sa kim drugim bili. To je nešto u šta čvrsto verujem. Naravno, lagao bih kada bih rekao da ne bih bio ljubomoran, možda besan i ogorčen u svojoj povređenosti... Ali, sve bi to prestalo. Ostala bi ljubav dva ljudska bića koja drugačiji snovi, potrebe, životne okolnosti... mogu fizički i da razdvoje. To je nešto što ne mora biti vezano za polnu ljubav, ali za telesnu bliskost svakako. Seksualnost je nešto drugo, nešto što ima drugačije zakone. Opšte, biološke, zakone vrste. Seksualnost, ponekada, traži promenu. Hemija kojom nas može privući telo, pokreti, energija ili nešto drugo, osobe koja nam i nije posebna na ovaj način. Moje srce se ne bi zatvorilo zbog seksualnog neverstva voljene žene, iako bih sigurno bio ljubomoran, povređene sujete, ljut... možda čak i prekinuo seksualnu vezu sa njom. Mada ne verujem da bi to bilo trajno... Sve to nije tako bitno, ali može biti bolno. Partneri mogu podneti bol, ako su sigurni u dragocenost i posebnost odnosa. Onda oni žele jedno drugom da nađu sebe, makar ih to traženje fizički odvajalo i bolelo. To je svesnost da smo svi u istom čamcu, sa svojim nevoljama i traganjima, da navijamo jedno za drugo. Vidiš, to ne znači posedovati i biti jedini, već voleti i biti dragocen i time poseban onome koga voliš. Jedinstven. Ako se to zaboravi, ljudi koji se vole postaju nesrećni". "I ti misliš da je Biljana to zaboravila, pa zato zatvaraš svoje srce?" "O, ne znam... To je baš ono što me muči i što ne mogu da razumem. Njeno nezadovoljstvo... Ja to shvatam lično. I ona mi često prebacuje da je ja činim nezadovoljnom... da postajem korektan... A znamo i ona i ja da njeno nezadovoljstvo, u suštini, nema baš mnogo veze sa mnom. Postoji i njena priča, njena bajka koju pokušavam da razumem sve ove godine. I uvek se nešto ispreči. Ja sam ćutljiv čovek i spor na osećanjima, a Biljana je mnogo komunikativnija, pričljivija, slobodnije ispoljava emocije... mada je, u stvari, zatvorenija od mene. To je nešto što ne razumem kod nje. Ona se zamajava, a zna da to čini. Zamajava se ispucavanjem besa kada je tužna, arogancijom kada je stidljiva, umesto da prihvati svoju tugu i stid. Zna da je nezadovoljna zbog nečega drugog, a gubi vreme optužujući mene za svoje nezadovoljstvo. Umesto partnerom čini me kantom za otpatke i dežurnim krivcem. Čini mi se da je moji uspesi ponižavaju. Prebacuje mi da, posvećujući se svojim traganjima i radu, otimam od nje. Gurne me u nešto, zahteva od mene da zarađujem, da ja obezbedim sigurnost, pa me posle optužuje da se previše opsesivno predajem poslu. Nisam neki muškarac, ako njene zahteve ne ispunjavam kao od šale. Levom rukom. A u isto vreme zavidi mi i omalovažava me. Kao da je život naš zajednički kolač. Ako ja otkinem veće parče, za nju ostaje manje. Osećam da me doživljava kao predstavnika muške vrste, ne kao ličnost..." "Biljana nikako nije plitka, ali ipak bira da se prazni na načine koji neće dovesti do promene. To je čudna, specifična lenjost i samovolja. Zašto? Zašto radi ono što je trenutno oslobodi napetosti ali ne menja ništa u njenom nezadovoljstvu već ga samo pojačava? A zna rešenja. Kao da nekome hoće da kaže: 'Eto, znam rešenje ali hoću da patim, da budem nezadovoljna i besna. Neću kompromis, tebi za inat!' Odakle toliki gnev koji stalno prazni? Pitam se, može li onaj koji je stalno gnevan razumeti one koje voli, ili sebe. Shvatam ljutnju koja je trenutna reakcija, ali ne razumem stalni gnev. Kada razumem ono što me boli, što me povređuje, mogu biti gnevan, ali to kasnije prelazi u tugu, potrebu da popravim stvari ako je moguće. Ako nije, ostaje tuga, a ne gnev. Gnev je odraz nerazumevanja. Ali ona nije osoba nesposobna da razume. Veoma je intuitivna i osetljiva. Osetljivija i pronicljivija od mene. Sve prati, sve vidi, sve je interesuje. Uvek je spremna da reaguje, da se stvarno uključi u odnos. Ja sam često lenj, povlačim se, zanemarujem ono što se dešava oko mene kada se povučem u svoj svet. Biljana obično pre primeti da nešto nije u redu kod onih koje voli, posebno kod dece. Oseti intuitivno. Pre vidljivih znakova. Pre nego što se deca razbole, na primer, ona se uznemiri, oseća nešto loše, neku pretnju, iako nema simptoma, temperature, gubitka apetita i sličnih opomena... Deca skaču, igraju se, vesela su, a ona sluti bolest... i to se desi. Posebno sa ćerkom. Njih dve su, verujem, u telepatskoj vezi. Spaja ih nešto do čega ja ne mogu da doprem. Ali tu tek ništa ne mogu da razumem. Njene reakcije su mi nejasne. Taj isti gnev koji ispoljava veoma često prema detetu, to silno optuživanje, potreba da je kontroliše, nepoverenje, strah za nju... to ne razumem. Kako može neko da tako dobro oseća drugoga, a da ga guši svojom ljubavlju, optužuje, kontroliše... Ta čudna materinska briga koja izaziva revolt i pobunu, često povlačenje iz inata, prkos..." Kaže: "Pa šta ako je gušim? Neka se bori protiv mene. Dala sam joj dovoljno snage da bude ličnost. Dovoljno sam je prihvatala da sada mogu da joj se suprotstavljam. Tražim od nje da me sluša, ali je podstičem da se bori za svoje stavove. Šta je tu loše? Imam pravo da preterujem. Neka me pobedi snagom argumenata". Bojim se da će se i u njoj roditi isto takvo nezadovoljstvo kakvo oseća Biljana. Ponaša se prema ćerci kao prema sebi. Možda u njenoj glavi čuči neki đavo kao što si ti, savesti moja, samo mnogo strožiji i nepravedniji. Toliko je guši u svojoj ljubavi, da izaziva bes i potrebu za pobunom, izaziva suprotni efekat od onoga koji želi. Ponekad mislim o Biljani kao o svetici koju, baš zato što je sveta, napada đavo. Da je tera da bude veći Bog od Boga, veći pravednik od Isusa... Kao da je ljuta na život, na nužnosti koje život nameće ženi, na nepravednog Boga – muškarca... kao da sve radi iz inata. Često razgovaramo 'o nama' ali ti razgovori ne dovode ni do kakvih promena. Čak i kada poverujem da sam joj objasnio i uverio je da greši i rasipa energiju besmisleno povlađujući svojoj impulsivnosti i 'ideologiji sukoba', ubrzo uvidim da sve ostaje isto. Vrtimo se u krug. Ponešto prihvati na rečima, ali nije spremna da bilo šta stvarno promeni. Dogmatična je u nekoj svojoj tajnoj religiji. "Kakva je to tvoja prava ljubav kada je optužuješ i ne možeš da je razumeš? Ti je ne optužuješ naglas, kao ona tebe, ali to činiš zatvarajući svoje srce, svojom korektnošću. Svodi se na isto, zar ne? Kao da je bitno da li osećaš bes ili ne. Ti i sam kažeš da je to zatvaranje najgora kazna. Zar kažnjavaš bez potrebe za kaznom? Zar iza toga ne stoji strašan bes? Možda je to surovije od njene verbalne okrutnosti, kako je ti zoveš. Ona se možda zamajava svojim besom i ostaje otvorenog srca, a ti? Nije li to licemerno? Onaj koji nije grešan neka prvi baci kamen. Sećaš se toga? Možda bi njeno nezadovoljstvo splasnulo kada bi osetila da je ona tebi posebna. Verovatno bi tek to moglo da je pokrene da se menja. I ti si detinjast. Kao da kažeš: ' neka ona počne prva, pa ću onda i ja' ". "Pa šta ti hoćeš od mene? Maločas si me prekorio da biram misli i osećanja kada sam rekao da su moje optužbe Biljani zamajavanja, a onda me grdiš zbog onoga što osećam!" "Ne izigravaj mi dobro dete uvređeno što ga grdi roditelj sa kontradiktornim zahtevima". "Optužuješ me za nešto za šta sam ja sebe odavno optužio". "Ja te ne optužujem, već te samo pitam, a ti izvrćeš moje pitanje u optužbu da bi se zamajavao samoodbranom i izbegao odgovor". Izbi mi opet sve argumente. "Ja ne mogu da naređujem svome srcu. Da mogu, bilo bi možda praktičnije, ali ne bi više bilo srce. Eto ti. I to je istina. Bog mi je svedok da se upinjem da je razumem, da me srce tera na to. Tera me i čeka. Ni ono ne želi da se povlači jer oseća da je Biljana plodno tle. Samo, i srce mora da se čuva. Suviše je povredljivo. Ja pokušavam da ga razuverim, da mu objasnim. I poveruje mi, krene, pa onda ponovo pobegne, a da i ne primetim kako se to dešava. Samo osetim da gubim žar, radost, nevinost. Ne mogu ga optuživati što je takvo kakvo je. Ono ima svoje zakone. To moraš da razumeš. Ti i ja možemo razmišljati da li je nešto razumno ili nije, da razumemo, procenjujemo... ono reaguje kao dete". "Razumem. Srce je teško razumeti. Moguće je samo srcem razumeti tuđe srce. To pokušavam da ti kažem". "Dobro shvatam šta hoćeš da mi kažeš, ali ja sam tu nemoćan. A i ti. To ne zavisi od svesti i savesti. Samo od njega. Pokušavajući da razumem Biljanu svojim moćima, trudim se da mu pružim mogućnost, da ga okuražim. Volim je. Bog mi je svedok da je volim. I ti to znaš. Ali me povređuje. Boli me, i ja mogu da podnesem tu bol i da razumem, opravdam... ali ono ima neke druge zakone... Oba srca treba da žele isto da bi ljubav uspela. Možda i ja činim nešto što nju plaši i zatvara, ali ne verujem da je to ono što izgovara u svojim optužbama. Čini mi se da većinu optužbi izmišlja da bi sprečila svoje srce da se otvori prema meni. Možda se boji onoga što želi. Kada bi to shvatila, lakše bismo došli jedno do drugoga. Ovako, dok u meni traži razloge za svoje strahove, izvor svog nezadovoljstva, ostaje barijera kroz koju ne mogu proći. Čovek je često sam sebi najveća prepreka da dođe do onoga što želi". "Šta ti znaš o Biljaninom srcu?" "Ono što mi je dozvolila da saznam. Teško je proći pored tog njenog besa ispod kojeg krije svoje strahove. Kada u razgovoru dođemo do određene granice, ona postaje nezainteresovana ili prelazi u optužbe i slična zamajavanja. Poražavajuće je to da mogu da dođem do najdubljih tajni kod osoba sa kojima radim i razmrsim komplikovane odnose sa njima, a bespomoćan sam i nesposoban da prođem kroz lavirint koji me razdvaja od moje rođene žene. Od drugih ne očekujem ono što mi je potrebno od nje. Uzajamnost i duboko predavanje. Možda sam zbog svojih očekivanja nedovoljno osetljiv baš za nju. Ne znam. Čini mi se da ona na neki način želi da ostane ista, da se ništa ne promeni. Kao da obezvređuje saznanja o sebi. Kao da kaže: 'Pa šta, sve je to tako ali ja neću da se menjam, ja baš treba da budem takva iz nekih svojih razloga'. To me izluđuje. To njeno 'neću', koje ne mogu da shvatim. Valjda baš zato što mi je toliko stalo da ga pretvorim u da. To dečije 'puj pike, ne važi se'. Šta je to do đavola?! Zašto je inat jači od ljubavi?!" "Čini te nemoćnim i to te ljuti". "Opet ti. Pa dobro. Čini me nemoćnim i to me ljuti. Zar to nije normalno. Valjda žena i ljubav treba da me čine moćnim, a ne nemoćnim. Ljubav nije dvoboj u kojem jedan gubi ako drugi dobija. Kad jedno gubi, oboje gube. Ja sam se menjao, a ona nije. Da li je to fer? Ako joj je stalo do našeg odnosa, zašto se tako tvrdoglavo drži svoje pozicije? Krenula je, pa se vratila. Zašto je tako nepopustljiva i samoljubiva? Možda joj i nisam tako važan. Možda želi da odustanem time što obezvređuje sve moje pokušaje jer to po njoj nije ono pravo. Kakvo to bezuslovno obožavanje treba da joj pružim pored sveg njenog besa da bih dokazao da sam vredan njenog srca? Koliko to zreliji od nje treba da budem i da je mnogo više volim nego ona mene, da budem mazohistično strpljiv u nadi da će me doživeti kao sigurnog i dozvoliti da joj priđem. Uvek je tvrdila da je zrelija i jača od mene, a očekuje takvo nešto od nezrelijeg i slabijeg od sebe. Zar treba da padnem da bi me ona velikodušno podigla i osetila se jačom. Hoće li moj poraz pretvoriti devojčicu u ženu?! Da li bi pad muškaraca uzdigao ženski rod? Čemu taj glupi rat u kojem gubimo različitosti i postajemo predstavnici pola suprotstavljene vojske? To nema smisla. Šta će zreloj ženi slabiji muškarac, makar ga i posedovala? Zašto bih ja želeo da od nje napravim zavisnu devojčicu nesposobnu da živi bez mene? Samo ona može tako mirno da prelazi preko logike, da tako spokojno prihvata protivurečnosti i da je one ni malo ne uznemiravaju. I zašto je ja, pored svega toga, toliko volim. Besan sam na nju, a volim je. Jebi ga. Dadoh sam sebi odgovor, a tako sam želeo da je predstavim nerazumljivom. Kao da je ovo moje razumljivo i logično. Samo, ja ipak imam neku potrebu za logikom, i poštovanje prema njoj. Logičnost mi daje moć. A ona pljuje po logici. To je, kaže, muška igračka. Teška je ko crna zemlja. Iz ruke mi, bez trunke samokritičnosti, izbija oruđe kojim odlično vladam. I smeje se. Oseća se jačom kada se bori sa mnom. 'Imaš li ti nešto bolje od toga?' kao da mi kaže, '... od te tvoje razumnosti, logike, psihologije?' 'Imam', kažem, 'srce kao i ti, ali ono nije igračka tvoje gordosti!' Tada postaje tužna i mazi me, umiljava se... a sutradan opet zaboravlja i vraća se svojoj sigurnoj gordosti. Zašto? Reci mi zašto?!" "Nisam ja ovde da tebi dajem odgovore, već da te slušam i ne dam ti da bežiš. Vidim da te to boli i privlači u isto vreme". "Privlači me. Da, privlači me. Ima strasti u borbi mužjaka i ženke, iako iskreno želim odnos bez tolike borbe i taktike. Sa Tanjom sam to osetio. Znam da je moguće, da postoji. Ja sam sposoban za takav odnos. Ali me ovo sa Biljanom vuče, intrigira, ne da mi mira... kao nešto što se teškom mukom postiže, ali mora jednom doći. Kao tajna. Dete rođeno u porođajnim mukama. Ako bismo nas dvoje uspeli... to bi bilo kao konačni dokaz mogućnosti mira između muškog i ženskog u ovom svetu... skidanje prokletstva... izazov. Znam da i ona to želi, možda i više nego ja. To je ono što ne mogu da shvatim. Da dvoje ljudi jedno isto žele, da to zavisi samo od njih, a ne mogu ili neće da ostvare svoje želje. Verujem čak, da se sada prvi put sretnemo, da bismo uspeli. Kakav je to duh prošlosti koji nas vuče nazad? Zamka pola? Biljana je krenula nekim svojim putem i vratila mi se. I ponovo se vratila svojoj gordosti i nezadovoljstvu, prestala da slika... Šta je to dođavola?! U nekim periodima mi se čini da se konačno opet spajamo, da se izmenilo kod nje to što je oklopljuje, a onda se, odjednom, probudi ista kao što je bila. Prekine me i kao da mi zabode nož u leđa. Kao da mi kaže: 'Utopiću se u dobrome, u ljubavi, izgubiću nadu u nešto što priželjkujem i očekujem, što će jednom, kad-tad, doći'. Lakše mi je da mu se nadam, kada sam nezadovoljna. Eto, to je to. Čovek može da pojača svoju patnju, da bi manje patio. Ona želi da bude nezadovoljna, da bi imala dovoljno argumenata da sve ostavi i jednom ode. Ode u nešto što samo ona zna. U neki svoj san. Zašto joj ja smetam u tome? U čemu je sprečavam? Kao da sam joj simbol za jedan od mogućih izbora životnog puta. Ja je uvek podsećam na ono što jeste, što je izabrala na nekoj prekretnici. Ali, podsećam je i na ono što nije, a mogla je biti. Na ono što nije uspela da sazna o sebi. Neka ode. Ne bih joj zamerio. Neka nađe svoj san. Zašto to ne može pored mene? Zar ja ne želim vezu u kojoj bismo oboje bili slobodni da tražimo svoje snove, da pomažemo jedno drugom u tome. A deca? Umire li žena kao slobodna ličnost kad rodi? Možda ta vrsta slobode koja je potrebna da bi se našao svoj san isključuje roditeljstvo? Barem dok se ne nađe. Prerano smo, oboje, ušli u bračne i roditeljske odgovornosti. Uvek ostaje pitanje šta smo sve mogli biti. Pitanje na koje ne bismo našli odgovor ni da smo slobodni, jer na to pitanje nema odgovora. Ali, ono uvek kopka, intrigira, ne da mira. Bez neke ljubavi koja nas uokviruje ne bismo bili ništa. Jer, ljubav nas i proširuje i otvara naše mogućnosti. To je protivurečnost koju nećemo nikada rešiti". "Zvuči kao da oboje želite da uđete, a i da izađete..." "Da. Svakako joj mojom ambivalencijom pomažem da održava svoju. Ali, ja lakše pristajem na kompromise. To je to. Ja prihvatam da istražujem sebe i u uslovima uokvirenosti, u uslovima koji nisu idealni. Dobrovoljno prihvatam jaram. Prihvatam zamene, ono što mogu, i to ne doživljavam kao izdaju sebe. Za to dobijam nešto drugo, možda još dragocenije. Nalazim sebe u raznim stvarima, unosim se u njih i ostvarujem delić svoje slobode. Možda bih mogao dalje, možda više, ali ostvarujem barem deo svojih mogućnosti. I to je nešto, donosi mi zadovoljstvo i utoljuje radoznalost. Iako me kopka gde bih sve mogao stići, šta bih sve mogao biti, ne omalovažavam onaj deo koji mi se pruža, koji mogu da dosegnem. Biljana kao da kaže – nije to to, nije ono pravo, to je zamajavanje. Ona, dakle, veruje da se ja zamajavam svojim kompromisima, kao što ja verujem da se ona zamajava svojom nepomirljivošću i logikom 'sve ili ništa'. Po meni je takvo osećanje nezahvalnost za ono što imamo. Po njoj je moja zahvalnost prihvatanje šarene laže i nedostatak hrabrosti i strasti. Se la vi. A možda i nije baš tako. Svaka medalja ima dve strane. Ona mnogo više energije ulaže u roditeljstvo i zaplitanje mreža koje bi je sprečile da ostvaruje svoju slobodu. I jedan i drugi način razumevanja se nalazi i u meni i u Biljani, i komplikuje stvari. Inače bismo, verovatno, lakše našli izlaz iz ovog lavirinta". "Zbunjuješ me. Teško je suditi o nečemu što je i onako i ovako. Kao da si vodio priču prema nečemu što je razumljivo i logično pa se onda poigrao idejom da je i suprotno isto tako razumljivo i logično. Objasni mi". "Eto, i ja sam tebe napokon zbunio. Ti si, ipak, jedna obična muška savest koja teži za logikom i razumljivošću, za jednosmernom strujom osećanja i želja. Da nije tako, ja bih o svemu pitao tebe i bio bi mi kao neki anđeo čuvar koji me drži na liniji. Vidiš kako je lako biti zaveden potrebom za jednostavnošću i razumljivošću, za crno- belim svetom dobra i zla. Ali šipak. Da je čovek takav, sve bi večne dileme odavno bile rešene. Pa nisu ljudi glupi! Bilo je mnogo pametnih, i pametnijih i pre tebe i mene. Nismo mi otkrili rupu na saksiji. Postoji i priča o težem putu i mogućnostima koje nude sukobi, teškoće, nerazumevanje... izazov težeg puta... podsticaj nevolje... uloga Lucifera u Božijoj raboti. Ali, možda treba da najpre ispričam i Biljaninu priču, ono što znam... da sastavim sliku kojoj se može nazreti lik, makar nedostajale i neke bitne kockice". "Pa ispričaj je. Živo me interesuje jer je ona i za mene tajna koja me golica nekim drugim načinima spoznaje i gledanja na život. I u meni ima ženskih osobina koliko god ti izgledao očinski i muški". "Znam ja tvoja pretvaranja. Bliži si mi kad priznaš svoju žensku stranu. Bez nje bi bio karikatura. Ovo će da potraje, a bliži se jutro. Već sam umoran od ispitivanja. Ne znam ni odakle da počnem. Možda od sredine. To mi sada pade na pamet. Od njene velike ljubavi još iz osnovne, pa onda i srednje škole. Od Nikole. Taj odnos je bio ono što Biljana želi – gotovo bezuslovno prihvatanje. Nežna ljubav i podrška, ma šta se u životu dešavalo. Veza jača od potrebe za posedovanjem. Večna povezanost dva ljudska bića koja dozvoljava punu slobodu, čak i ako ona dovodi do fizičkog razdvajanja. Ono što, uostalom, i ja želim. Upoznali su se veoma mladi, kad nije vreme za previše obavezujuće odnose. Potreba za slobodom, traganjem, ispitivanjem sebe, suviše im je još bila snažna. Zabavljali su se dvanaest puta. Prekidali, pa se ponovo zaljubljivali jedno u drugo. Imali su osećanje da su jedno drugom nešto posebno, dragoceno za ceo život. Veze u koje su ulazili između svojih zabavljanja nisu ništa menjale u tom osećanju. Oboje su, u pauzama, istraživali sebe sa drugima, a ostajali verni svom posebnom odnosu. I kada se nisu zabavljali, viđali su se i nežno voleli, pričali o svemu. Svaki novi partner u periodima prekida je morao da prihvati neospornost njihovog odnosa i da se ne meša u to. Njihov ekskluzivni odnos je bio neosporno pravo i ničijoj ljubomori i posesivnosti nisu dozvoljavali da ga ospori. Bili su zajedno i dok su bili sa drugima. Nešto je, međutim, kao u svemu što je idealno, nedostajalo i u njihovom odnosu. Seksualnost. Bilo je puno senzualnosti i nežnosti, ali su se seksualnosti plašili. Posebno Biljana. Nisu se toga pribojavali u drugim odnosima, već je postojala bojazan da bi seks poremetio njihov odnos. Privlačili su jedno drugo seksualno, ali su bežali od toga osećajući nesvesno da u njima samima, u njihovoj seksualnosti, leži neki bauk koji preti da besmrtni, duhovni odnos koji ih izdvaja od animalnih, telesnih bića, učini običnim, konfliktnim, ovozemaljskim. Idilu nije mogao pokvariti niko drugi, do oni sami. Svojom posesivnošću koja se krila negde u njihovoj seksualnosti. Seksualnost nas vraća u naša prirodno standardizovana, ograničena tela sputana svojom materijalnošću. Slučajna igra hromozoma stvara od nas jedan ili drugi pol, odvaja nas u grupe i svodi na pripadnike svoje vrste. Za mlad duh opčinjen svojim mogućnostima ponižavajuće je takvo podsećanje na ograničenja koja priroda, kao neku neslanu šalu, postavlja pred svesnu životinju. Staviti nešto neograničeno poput duha u tako ograničeno, smrtno pakovanje, bocu kao što je naše telo i etiketirati je crvenim i plavim etiketama koje označavaju pol, stvarno je bezobrzluk. Koji se duh u boci ne bi bunio protiv toga? Svako od nas pokušava da, na svoj način, prevaziđe tu ponižavajuću situaciju tražeći nekoga ili nešto da otvori čep. Aladine, Aladine, gde si da protrljaš lampu? Sećam se kako sam se u detinjstvu, dok sam čitao priču o čarobnoj lampi, pitao zašto je Aladin tako glup. Mogao je od duha tražiti da mu ispuni samo jednu želju – da mu preda svoju moć i učini ga besmrtnim. Kasnije sam shvatio da sam to očekivao i od onih kojima sam se divio, sve dok nisam poverovao u iluziju vlastite moći i svoju formulu za besmrtnost. Biljana je, u jednom periodu prekida zabavljanja sa Nikolom, naišla na mladića znatno starijeg od sebe, studenta, koji ju je intenzivno privlačio i sa kojim je htela da ima seksualni odnos. Umalo se to nije i desilo, ali se mladić suzdržao zbog njenih godina i poznanstva sa Biljaninim ocem. Već tada je, kako kaže, trenirala svoju ličnost ostavljajući ga kada je bila najzaljubljenija u njega kako bi sebi pokazala da i to može, da je seksualnost ne može zarobiti. Da je iznad svog tela i da prkosi iskušenjima polnosti. Zatim se ponovo zaljubila u Nikolu, pa onda opet raskinula sa njim i počela da šeta nekog izrazitog, ali dosadnog lepotana, da bi dokazala sebi da i to može, a i da bi ga pokazala pred drugaricama. Vežbala je svoju volju i uzdizala je visoko, prkoseći i svom narcizmu i kulturnim stereotipima za postizanje ugleda i slike o sebi. U to vreme je završila gimnaziju. I ona je želela da prekine gimnaziju još u prvom razredu i upiše se u dizajnersku školu kako bi se pripremila za likovnu akademiju, ali su roditelji bili protiv, misleći da je to trenutna želja, a ne životno opredeljenje. "Iako sam od malena bila fascinirana crtanjem i satima mogla da sedim nad papirom sa bojicama, iako su me svi smatrali izuzetnim talentom, oni nisu imali poverenja u mene. U stvari u sebe. To nije delovalo kao siguran poziv, a oni su težili nečemu sigurnom za mene. U stvari, manje slobodnom. Možda i manje seksualnom. Plašili su se drugačijeg puta i hvatali za utabane staze sigurnosti". Imala je ona i drugih izraženih talenata. Profesori književnosti su smatrali da treba da studira kniževnost. To je i roditeljima delovalo prihvatljivije. Pošla je da se upiše na književnost, sačekala u redu i kada je trebalo da preda dokumente rekla gospođi na šalteru: "Ne mogu, neću...", na zaprepašćenje svoje majke. Otišla je sa majkom na filozofski fakultet da se upiše na psihologiju, zahtevajući od nje da to učini jer sama nije želela da govori. Majka je predala dokumente i upisala je. Taj čin je Biljana doživela kao izdaju sebe. Nadala se da će, možda, u psihologiji naći nešto od onoga što traži, mada nije znala šta je to. Ali se prevarila. Studije psihologije su joj bile dosadne. I meni su bile dosadne sve do poslednje godine kada su došli na red klinički predmeti. Daleko od onoga što smo očekivali. Tako je osećala i većina naših kolega. No, pustimo sada psihologiju. Biljana je imala još jedan pokušaj da se približi onome što je želela. Podnela je kopije dokumenata na višu pedagošku školu, odsek za likovne pedagoge, očekujući da će se tako pripremiti i konkurisati kasnije na akademiju. Sve praktične radove je uradila odlično, ali se njen test znanja negde zagubio. Asistent koji je bio na prijemnom ispitu je dobacio: "Da ga nisi ti, koleginice, možda smotala u džep?" Uvređena, Biljana ga je ocrnila i izletela napolje, osećajući da joj nije mesto među takvim seljačinama. "Znala sam sve o istoriji umetnosti, knjige sam nosila sa sobom i kada sam išla u WC. Kao zabavnu literaturu. Smučila mi se ta seljačina koja mi se još obratila na ti svojim provincijalskim akcentom. Ne bacaj bisere među svinje, prošlo mi je kroz glavu, i izleteh napolje". Ponekada i marginalne osobe utiču značajno na naš životni put. I tako ona ostade na psihologiji i srete mene. Tada je, reče mi pošto smo se upoznali, imala želju da sretne nekog intelektualca-drvoseču. Nekoga divljeg i sirovog, a ipak produhovljenog. Sandokana– zezao sam je. Našla je mene. Tipa sa juga naše zemlje, provincijalca, poprilično sirovog muškog šovinistu sa mačo idealima, bogatim švalerskim iskustvom, nadobudnog i prepotentnog, koji je, uz to, bio umetnička duša, upisao psihologiju i želeo da bude humanista, a da se ne menja. E pa, curo, što si htela, to si i dobila. Ona je, međutim, imala ideju da će biti moj "Pigmalion" i stvoriti od sirovine čoveka, i još kulturnog. A da ipak ne uništi moju sirovost na koju sam bio tako ponosan. 'Partizan sam, tim se dičim. To ne može biti svak'. I poče borba iz dobre namere, ali na pogrešnom mestu. Pokušavala je da spolja, u meni, spoji i razreši ono što nije uspevala u sebi. Nevolja je bila u tome što sam bio teška sirovina za umetničku obradu. Lakše je kontrolisati nanošenje boja na platno. Čak i da je uspela, ostao bi problem pogrešnog lociranja problema i nužnost vraćanja sebi. Ta bitka sa samim sobom se ne može izbeći ako hoćemo više od života. Ja sam, pored sve svoje posesivnosti, razumeo nekim delom sebe njenu vezu sa Nikolom i nisam se uplitao. Na njega nisam čak bio ni ljubomoran, što mi je tada bilo jako čudno. U našoj vezi je, od početka, bila dominantna seksualnost. Nismo izlazili iz kreveta. Ali, pojavio se i onaj bauk koji ide uz seksualnost – posesivnost. Tada sam još govorio da je Biljanina i moja veza tipično muško-ženska, sa svim zavrzlamama, manipulacijama i borbom, dok je njen odnos sa Nikolom ljudski. Meni je takav odnos sa ženom, u to vreme, bio nepoznat. Ipak sam osećao da bih želeo nešto slično, ne znajući kako se to uopšte dešava. Nisam imao takav model nigde oko sebe. Njihova veza me je zbunjivala. Zar postoji i nešto takvo između muškaraca i žena? Osim na filmu. Zavideo sam im u potaji, mada nisam bio svestan toga. Onda je došao brak i deca. Nove radosti i novi sukobi. Nikola je sve vreme bio tu negde, u senci. Biljana je, na neki način, živela sa dva čoveka. Nepopustljivost moje sirove prirode koju je htela da modulira dopunjavala je Nikolinim razumevanjem i prihvatanjem bez očekivanja i posesivnosti. Sa njim nije imala seksualne odnose. U to sam potpuno siguran. Biljana nikada ne laže. A i ja nisam neko ko se može tek tako slagati. "Dva prema jedan, to nije fer. Nije ravnopravna borba!", govorio sam joj u nekim našim svađama. "Ti uvek imaš ventil, nekoga ko te prihvata i razume, i zato nećeš da pogledaš u sebe kada si ti uzrok neslaganja i nerazumevanja jer imaš odstupnicu. Zato je Bog i dao zapovest da muškarac i žena budu jedna put. Da bi dali sve od sebe u odnosu, a ne popuštali lakšem izlazu. Da si usmerena samo na moju ljubav, da od mene tražiš ono što dobijaš od njega, morala bi i da daš ono što njemu daješ. Tako izbegavaš nužnost nekih promena kod sebe i, sedeći na dve stolice, činiš sebi medveđu uslugu. Ja sam ti jedna polovina. Ti zadovoljavaš obe polovine, a šta ja da radim sa svojom drugom polovinom. Da je tražim kod neke druge žene?! Jednom ćeš morati da se odlučiš!" Biljana, nažalost, nije morala da se odlučuje. Sudbina je to učinila umesto nje i narugala se njenoj formuli sigurnosti i besmrtnosti kao što to, uostalom, čini sa svakom našom iluzijom. Kada sam ja bio u vojsci, Nikola je iznenada oboleo. Lekari nisu znali od čega. Bolest je došla kao grom iz vedra neba. Bio je zdrav i prav, snažan mladić. Bolovao nekoliko dana i umro. Posle se pričalo da su lekari smatrali da je u pitanju neka banalna bolest i davali mu pogrešnu terapiju. Od čega je stvarno umro, ne zna se. Biljana ga je posetila u bolnici dan pre smrti. Bio je dobro raspoložen. Skupilo se celo društvo i on se šalio sa njima: "Šta ste se svi skupili, k'o da ću da umrem? Ako riknem, da mi pevate ono 'Ako umram il' zaginam..." Predosećala je da će se desiti nešto strašno. Nije mogla da se odvoji od njega. Kada je morala da ode, istrčala je iz bolnice briznuvši u plač. "Šta ti je? Ne budi luda. Za koji dan će izaći...", tešile su je drugarice. "Neće", odgovorila im je. Pričala mi je kasnije kako joj je kroz glavu prošla strašna misao od koje se sva naježila. "Kada bi morala da biraš", čula je neki glas, "da li bi izabrala Nikolu ili svoga muža?" "Svoga muža, oca svoje dece", čula je u sebi odgovor, osećajući da će joj srce pući od strepnje i bola. Toga dana sam za dlaku izbegao smrt. U vojsci sam bio komandir tenka i upravo smo bili na bojevom gađanju sa pravom municijom. Bilo je strašno hladno. Jedanaest stepeni ispod nule. Ruke su nam se, pri dodiru, lepile za ledeno gvožđe tenka. Članu moje posade je u kabini ispala bojeva mina iz ruke i dance mu je, srećom, palo na nogu. Iako mu je noga bila povređena, bio je srećan, jer, da je udarilo u neki metalni deo, svi bismo odleteli u vazduh kao peruške. Ko je postavio pitanje?! Čini mi se da je Biljana i u vezi sa Kostom ponovo pokušala da izađe iz svoje biološke određenosti majke i žene, da spoji ono što nije mogla sa Nikolom i sa mnom... Predaju svom telu sa manje straha od ukalupljivanja duha. Kosta svojim načinom života, poput alhemičara, stvara iluziju trajnosti, sposobnosti da promeni stvarnost. Makar u svom dvorištu, on kreira neki svoj svet, drugačiji i dostojniji čoveka. Kosta širi svoj duh na ljude koji vole da se okupljaju u njegovoj tvorevini. Onima koji žele da u to poveruju, izgleda kao čovek koji zna tajnu. Sam je, naravno, svestan da nijedan čovek ne zna tajnu, ali prihvata da živi u iluziji koju je stvorio, jer je oseća dostojnom sebe. Njegova je bajka maštovita i dovoljno široka da se i drugi u njoj mogu osećati kao heroji i odagnati svoje strahove. Većina ljudi je, nažalost, nemaštovita i plašljiva, pa stvara i živi stereotipne, uske i patetične iluzije. Šta se tu može. Bez iluzija je nemoguće živeti, a za herojske lične mitove treba hrabrosti koja ljudima nije svojstvena". "Rekao si mi da ćeš početi negde od sredine. Bez početka je teško razumeti sredinu". "Teško je prevesti u reči i svoja osećanja iz tog perioda, a kamoli tuđa. To uvek ostaje samo prevod sa nekog drugog jezika. Da ne bih prevodio i njen prevod, pustiću je da priča sama. Hajde...", pozvah je u sebi, "... sanjaj i pričaj". "Znaš, imam osećaj da se u suštini uopšte nisam promenila od svojih najmlađih dana. Ljudi se menjaju samo u ponašanju. To osnovno osećanje sebe ostaje isto. Dobro se sećam tog perioda, od dve godine, možda i ranije. Svega se sećam, u slikama, mirisima. Doživljavala sam i osećala u bojama, u količini svetlosti koju sam upijala od okoline. Živeli smo u gradu na moru. U stvari, živela sam sa majkom. Znaš da je moj otac bio vojno lice i tada je bio mesecima odsutan. Nisam bila baš srećna u tom periodu. Ni moja majka nije bila srećna. Iako se mnogo trudila oko mene, ja sam to osećala. Ni taj grad nije bio baš tako svetao, kao grad na moru, u koji smo se kasnije preselili. Ja i gradove pamtim po svetlosti kojom odišu. Sve je u svetlosti. Od nje je čovek napravljen. Rano sam počela da crtam. U pesku. Kasnije mi je majka pričala kako je jedan poznati likovni pedagog zastao zapanjen mojim malim remek-delom u pesku. Ručicama sam prizivala galeba... i pošto on nije hteo da dođe, uhvatila sam ga svojim crtežom. "Ovo je neverovatan crtež za dete od dve godine, gospođo", vrteo je čikica glavom u neverici. "To je malo čudo. Dete vam je predodređeno da bude veliki slikar. Zapamtite to!" Iz tog perioda se sećam jednog sna, koji sam sanjala mnogo puta. I kasnije. I sada ga sanjam. Istog kao i nekad. To je samo jedna sličica. Sanjala sam jednog plavog čiku, sa dugom plavom bradom. Ne mislim plavokos, nego plav. Plavosivkast. Kao Merlin. To mi sada pada na pamet. Tada nisam znala za Merlina. Sedela sam sa njim u čamcu. On me je nekuda vozio i pričao mi nešto. Bio je iz nekog drugog sveta. Morskog. Čudno je to. Još tada sam imala doživljaj da sam ja drugačija od svojih roditelja. Da sam nešto više, u dodiru sa nekom silom... Oni su stvarno bili dobri prema meni. Voleli su me, baš su se trudili oko mene. Bila sam mali diktator i sve su mi želje ispunjavali. Ali, ja sam osećala da znam nešto što oni ne mogu da razumeju. Zamisli kada bi se ti sada našao u telu bebe koja još ne zna da govori, a može da misli mnogo više od onoga što je u stanju da iskaže. Kao duh u boci. Možda to nije baš dobar primer, ali... Ispričaću ti sećanje na jednu ranu uvredu koju i danas pamtim. Da vidiš kakvo sam zlopamtilo. Šetali smo se tako rivom, i ja sam ugledala macu. Pokazala sam prstićem na nju i rekla 'koko'. Sećam se kako se majka nasmejala i prokomentarisala: 'Ovom našem detetu su sve životinje kokoške'. Rasplakala sam se i bila strašno uvređena. Kako ne mogu da shvate da je meni to koko bio pojam za životinju? Zar oni veruju da ja ne razlikujem mačku od kokoške?! Ponižavajuće. Ti me i sam kritikuješ da olako koristim reči i da bi, kad bi slušao sve ono što ti kažem, mislio da te mrzim. Reči su bledi simboli za ono što stoji iza njih. Mi, vanzemaljci, sporazumevamo se drugim načinima. Mi znamo tajnu. Pada mi nešto drugo na pamet. Kada smo dobili ćerku, bila sam fascinirana njenom lepotom. Nisam videla lepšu bebu. Kada su mi je u porodilištu doneli, pogledala me je tako bistro pravo u oči, da sam se uplašila. Imala sam doživljaj da sve razume. Pomislila sam da je to samo moja projekcija sopstvene omnipotencije. Podojila sam je kao običnu bebicu koja još ništa ne zna. Sećam se, sa nepuna dva meseca, bile smo same kod kuće, ti si bio na nekim vežbama, pričala sam joj nešto smešno znajući da ne razume, ali nema veze. Pričala sam joj kao da razume i izvodila kerefeke. Odjednom je počela da se smeje. Gledala me je pravo u oči i glasno se kikotala. Bila sam zaprepašćena. Znam da se socijalni osmeh kod beba pojavljuje negde oko trećeg meseca, da bebe, ponekad, prave grimase koje izgledaju kao osmeh. To nije bilo to. Ona me je gledala pravo u oči i glasno se od srca smejala, kao da sve razume. U isto vreme osetila sam radost i strepnju. Nešto kao: 'Kako ću ja sa takvim detetom?' Mislim da su se i moji roditelji osećali tako u odnosu na mene. Sa sinom nisam imala taj doživljaj. On je bio moje mladunče. Jednostavno. Da li to tako biva sa prvom decom ili... ne znam. I moji roditelji su prema mlađem bratu imali sasvim drugačiji odnos. Mi smo čudno isprepletani i povezani. Ja sam rasla sa njima. Mislim, i oni su rasli sa mnom. Učestvovala sam u svim njihovim nevoljama, problemima, dilemama. Tada smo živeli kao Cigani, stalno se selili. Ja nisam nigde mogla da pustim korene jer smo često menjali prebivalište zbog očeve službe. Nisam im bila samo dete već i partner. To je drugačija vrsta odnosa. Kada se rodio moj brat, više nismo živeli kao Cigani. Od tada se nismo selili i postali smo jedna obična porodica sa stabilnim i urednim životom. Kao i naša porodica uostalom. Koliko smo puta ti i ja bili podstanari i naša ćera menjala društvo i okolinu dok nismo došli do svog stana. Sin nam od rođenja raste u jednoj sredini i vidiš kako dobro je ovladao njome. Oseća se kao car. Čvrsto stoji na svojim nogama. Pogledaj ga. To se vidi čak i u njegovom fizičkom izgledu. Kako srčano ulazi u novo i nepoznato! Bez straha, sa poverenjem uspostavlja nove kontakte. Da li je potrebno da roditelji budu obični, žive sigurnim, predvidljivim životom da bi se deca razvila u stabilne osobe? I pored nevolja koje je donosilo lutanje i nesređen život, čini mi se da su moji roditelji bili življi i interesantniji u tom periodu. Ne znam odgovor. Onog drugog grada na moru, u kojem smo živeli nepunih godinu dana, sećam se kao svetlog. Otac je bio sa nama. Šetali smo po rivi, provodili se, igrali. Bilo je dosta životinja. Gazdarica je imala i malog majmuna. Doneo ga njen muž, pomorac, sa jedne od svojih plovidbi. Bila sam srećna. Sve je bilo svetlo. A onda smo se ponovo preselili. Došli smo ovde. Bila je kasna jesen, tmurna, kišovita. Moji su našli sobu u centru grada, u jednoj staroj, ružnoj i mračnoj zgradi sa tesnim zatvorenim dvorištem iz kojega sam mogla da gledam samo na potamnele, ispucale zidove i parče neba iznad sebe. To je postao moj svet. Taman i ružan. Otac je bio okupiran poslom i vojnim školama koje je završavao, a majka svojim studijama. Dali su me u obdanište. Tu je bilo još gore. Znaš kako deca umeju da budu okrutna u svom ismevanju. Ismevali su mi se zbog mog govora. Opet proklete reči. Imala sam drugačiji dijalekt i akcenat. Bila sam uplašena i stidljiva. Toliko stidljiva, da me je bilo sramota da kažem vaspitačici da mi se piški. Stezala sam se koliko sam mogla, a onda bih se upiškila u gaće. To se, obično, dešavalo kada je tata trebalo da dođe po mene i odvede me kući. Niko me nije grdio zbog toga, nisu čak ni spominjali moju sramotu. Ali ja sam znala... Molila sam ih da me pošalju kod babe na jug. Pristali su i tako je, posle nekoliko meseci, prestala moja mora. Ipak su ostale te ružne, olovne boje negde u mojoj paleti, i stid... poniženje. Bila sam fascinirana crtanjem. To je bio moj svet. Satima sam sedela nad hartijom i crtala, crtala, crtala. Nije samo svet bojio mene. Mogla sam i ja da obojim njega, da ga izmenim i učinim lepšim. Makar na papiru. Roditelji su, na moje insistiranje, sa šest godina, pristajali da me ostavljaju samu kod kuće, umesto da idem u obdanište. Kako bi oni izašli, ja sam uzimala svoje bojice i ostajala sa njima dok se ne vrate. Zatim smo se, konačno, preselili u drugi, svetliji deo grada, u kojem sam stanovala dok se nisam udala za tebe. Ponovo sam bila srećna i svetla. Pošla sam u školu, stekla nove drugarice i drugare. Bila sam zvezda, najbolji đak... najlepša devojčica u koju su svi dečaci bili zaljubljeni. Nastavnica me obožavala. Posebno nastavnik likovnog. Sve moje radove je stavljao na pano i slao na izložbe dečijih radova. Otac je radio u blizini. Odlazila sam pešice kod njega na posao... U toj osnovnoj školi sam se zaljubila u Nikolu. I on u mene. On je bio najpametniji dečko u školi, i najlepši... Sledeća velika uvreda koje se sećam je moj pokušaj da ubedim roditelje u to da ne treba da idem u srednju školu, već samo na privatne časove slikanja koje je jedan stari Rus držao već godinama pripremajući kandidate za Akademiju. Ponovo nisu imali poverenje u mene, ili u sebe, svejedno. Odvratili su me rečima da je još rano za opredeljivanje, da imam i drugih želja i talenata. Ko zna šta ću želeti da budem kad odrastem i sazrim. Suviše je rizično sada se opredeliti za nešto, što će mi možda biti samo hobi, a gubim mogućnost da izaberem nešto drugo ako poželim. Sa gimnazijom mogu da se upišem bilo gde, pa i na Akademiju. To je razumnije, oni su stariji i iskusniji... bolje poznaju život i znaju kako se menjaju težnje i interesovanja kod dece sa odrastanjem... i tako me ubediše. Opet su pobedile reči i zdrav razum, racionalnost koju, kao što znaš, ne cenim baš naročito. Šta je uopšte zdrav razum? Najčešće nedostatak vere u sebe. Kako su mogli da ne znaju ko sam ja, ili da znaju ko sam a da ne veruju da ću to i ostati. Pobogu, kao da se čovek stvarno menja u životu. To je iluzija. Ono što sanjaš tada, sanjaš ceo život, i to je tvoja suština. U tome se ljudi ne menjaju. Promeni se samo to što poveruju svom ili nečijem zdravom razumu i ubede sebe da treba da žive neke tuđe snove, ili da uopšte ne treba da žive snove nego neku realnost. Šta je to uopšte realnost? Izdaja sebe? Kurvanje? Rasplinjavanje sebe zarad neke navodne racionalnosti i kobajagi sigurnosti. Možda je to dobro za obične ljude koji, kasnije u životu, mogu da budu zadovoljni time što su kupili nova kola, što imaju stan i sigurnu platu, društveno priznanje... Ali nije za nas vanzemaljce. Imati to nešto u sebi – a nazovi ga kako hoćeš: kreativnošću, tajnom, težnjom ka savršenstvu, snom – a ne živeti ga, gore je nego nemati ga uopšte. To je milost, božiji dar koji se može pretvoriti u tešku kaznu. Ja sam, izgleda, iz njihovih života izvukla zaključak da roditeljstvo zahteva ukalupljivanje u običnost da bi se pružila sigurnost deci. Hodanje uhodanim, od većine isprobanim stazama. Poverovala sam u taj razum i praktičnost i rasplinula se. Išla sam u jednu elitnu gimnaziju koja je gajila kult intelektualca. To je bila najteža gimnazija u gradu i većina učenika je otpadala još u prvoj godini. Oni koji je završe, mogli su sebe smatrati intelektualcima i ponositi se time. I ja sam se ponosila osećanjem pripadnosti jednoj grupi u kojoj ne može biti svako. Grupi odabranoj, strogo selekcioniranoj... I Nikola je bio tu, moje drugarice iz osnovne škole sa kojima se i danas viđam... Počela sam da verujem u vrednost reči, da se bavim njima, uživam u raznim interesovanjima i svojim sposobnostima. Nisam se pripremala za Akademiju. Slikala sam iz hobija, kada bih imala vremena. Poverovala sam da mi je to, možda, ipak samo hobi. Ko zna šta ću ja još biti i kako će se razvijati moja interesovanja – kao što su predviđali roditelji za moje dobro. Onda sam upisala psihologiju, koja je neka sredina između praktičnosti i umetnosti. Nije baš seks al' je neki peting. Možda se tu još i nađe put ka nečemu...

No, psihologija ispade daleko od onoga što sam očekivala, i osećala sam da mi tu nije mesto, mada sam polagala ispite bez nekog velikog napora. Ti si bio mnogo ambiciozniji i trudio se da se dokažeš. Osećala sam se jalovo i imala potrebu da nešto stvorim. Nešto pravo, sastavljeno ne od reči, već od duše. Bila sam kao u kavezu. Svom kavezu. Počela sam da se preterano bavim tobom i našom vezom, da pravim zatvoreni krug. A i ti si to, svojim otporom, potrebom da odlutaš, malo pobegneš... provocirao. Prvi put u životu sam osetila ljubomoru i posesivnost. Probudio si u meni, pored strasti i ljubavi, i sve ono najgore. Moj lični sukob između potrebe za slobodom i sigurnosti, potrebe za pripadanjem i straha od zarobljavanja. Sve sam prenela na tebe. Bes i gordost. Znam, ti uvek kažeš da bi se to probudilo kad tad, i sa nekim drugim. Da ti to nisi stvorio niti izmislio već je čučalo u meni i čekalo okidač. Znam već tvoje fazone, kao ono: 'kad si okinuo mene, okinuo si i moje čudovište u dubini'. Pa si, jadan, osećao da te nešto gricka, ali nisi znao šta je. Da si znao, u beg bi se dao. Sirovina bio, sirovina i ostao. Ali, manimo tebe. Nisi interesantan. Tada sam još verovala da je naša veza privremena strast. Avantura. Nije mi padalo na pamet da ću život provesti pored neandertalca sa pesničkom dušom. Tada još nisam znala kakav si neuništivi monstrum. Dok si se ti u sve unosio, u svoje hobije, studije... u svašta, ja sam bila okupirana našom vezom umesto da priznam da sam zalutala u traženju svojih snova. Kao prava obična žena sa biblijskim prokletstvom da juri za svojim muškarcem. Tako smo se nas dvoje igrali, igrali, pa se zaigrali i ja ostala u drugom stanju. Sećaš se kada sam otišla na studentsku kliniku kod ginekologa jer mi je kasnila mjesečnica? Bila je i naša buduća kuma sa nama i njen dečko. Kada sam izašla iz ordinacije sa osmehom od uveta do uveta, mislili su da je sve u redu i da je u pitanju samo neki hormonalni poremećaj. A ja oduševljeno: 'Imaću bebu!' Konačno nešto pravo! Nešto živo, sa dušom! Tada nisam razmišljala o braku, o tome da li ću ostati sa tobom. Razumeš? To je bilo nešto moje. Moje stvaranje. Moja avantura. Kada se rodila i kada sam je prvi put videla onako božanski lepu, doživela sam neopisivu sreću, potpunu ispunjenost i radost. Savršenstvo. To je osećanje koje sam tražila u sebi. Sećaš se kako su moji roditelji bili očajni kada sam im rekla da sam u drugom stanju, da ću roditi dete i udati se za tebe? Tako mlada, za takvog seljaka. Majka je tada osetila da prestaje njeno pravo na mešanje u moj život. Nije me ni ubeđivala. Otac se bezuspešno trudio da me odvrati nudeći mi svašta: putovanja u inostranstvo, da napustim studije i pripremam se za Akademiju, pa kad se upišem, upišem se; da mi plaćaju da živim sama i vodim svoj život... slobodu za bilo šta što želim i u šta verujem. "Sada je kasno", govorila sam im u sebi, "izabrala sam teži put". Krenula sam u nešto što mi je bilo nepoznato i plašilo me, ali sam osećala snagu i volju da istrajem. Moja nova, najveća ljubav, moje čedo, tražilo je celu mene, svu moju energiju i svetlost. Ali, ona je rasla i osamostaljivala se, a moja energija se vraćala meni i mojim usnulim snovima. Bili su još tamo gde sam ih ostavila, odakle je trebalo nastaviti. Roditeljstvo nije više bila avantura. Ono što je bilo izraz moje slobode, odvajanja od roditelja, odrastanja, odluke, stvaralaštva... imalo je i drugu stranu medalje. Dobrovoljno ograničavanje sebe. Možda sam preterivala u tome, usmeravajući sve svoje potrebe na dete. Ne može se čovek ostvariti samo kroz roditeljstvo, kroz drugog, koliko god ga voleo. I dalje znaš..." "I znam i ne znam. Još uvek ne razumem tvoj bes i isključivost. Zamajavanje nezadovoljstvom. Sve ili ništa. Tvoju sposobnost da razumeš i osetiš i sebe i druge i ponašanja koja izgledaju kao da ništa ne razumeš. Inat, prkos... optuživanje mene. Zar nemamo iste muke? Zar ne treba da budemo podrška jedno drugom u ovom zamršenom svetu, prepunom spoljašnje nevolje i jada. Nešto nedostaje u tvojoj priči. Neke kockice koje ostavljaju praznine u mozaiku. Važne kockice. Možda ih ni sama nisi svesna. Ili, možda, ja pokušavam da složim tvoju sliku onim što ti ne ceniš – rečima, logikom. Kao da se sve može pomiriti, da su svi unutrašnji sukobi iracionalni i razrešivi ako ih shvatimo i na njih gledamo racionalno i praktično. Nikad više ne možeš biti slobodna na onaj način na koji si mogla pre nego što si postala majka... mnogo toga više nikad nećemo moći ni ti ni ja... Pa šta? Ima li smisla buniti se protiv toga? Ne oduzima li nam ta pobuna uživanje u onome što imamo i možemo? Nisam li i svoju priču počeo istim pitanjem? Pričam li ja to o sebi ili o tebi? Činim li isto samo na drugi način? Ne znam... zašto bi uopšte sve moralo da ima smisla. Umoran sam. Oči mi se sklapaju. I moja savest je zaspala. Padam... padam u neki okean po kojem plivaju tajne... iskonsko znanje... nešto veće od nas..." NINA Jedan od onih dana koji se vuku kao kornjača. Ni daška vetra. Olovno nebo na dohvat ruke, a nigde kiše. Vazduh topao i vlažan. Mlitav i težak u plućima. Tu i tamo, pljusne neka štuka jureći kedere po plićaku. Reka po navici teče. Kao da nikoga više nema na ovom svetu, osim nas četvoro. Kosta, Ana, Tanja i ja. Kosta iza kuće hrani svoje životinje, a nas troje gledamo u reku i ćutimo. Svako misli neke svoje misli. Ili možda ne misli ništa. Samo gleda. Gledam draga lica. Kao da svako krije tajnu. Kako bih voleo da mogu svojim duhom ući u njihova tela, da osetim kako se osećaju, da budem oni. Kad sam bio mali, zamišljao sam kako će mi se, jednog dana, iznenada osloboditi ta natprirodna sposobnost da ulazim u druge ljude ili ih uvlačim u sebe. Ne da bi ih kontrolisao ili posedovao, već da bismo stvarno, neposredno mogli da doživimo jedni druge. Ponekad, dok grlim Tanju, osetim potrebu da je tako priljubim uz sebe da nam se kože istope i da se prelijemo u jedno telo. "Može li čovek da bude istinski, trajno srećan?", izlete mi pitanje. Učini mi se da ga je izgovorio neko drugi. "Iskreno... ne znam...", odgovori mi Tanja, kao da je upravo razmišljala baš o tome. "Jedno vreme sam pokušavala da naslikam sreću. Stalno se vrpoljila. Nije htela da mi pozira. Toliko je bila nemirna, neprestano u pokretu, drugačija... da sam odustala. Ipak, učinilo mi se da sam na jednoj slici uhvatila nešto od njenog lika. Naslikala sam je u jednom dahu. Na platnu je balerina čije se ruke pretvaraju u krila i vode je u neko ljubičasto sazvežđe... Pokazaću ti je...", zastaje zamišljeno. U očima joj nazirem suze. "Kao da je sada vidim pred sobom". "Sliku? Zbog nje si tužna? " "Na jednoj mojoj izložbi je taj anđeoski lik gracioznog tela, sa labudovim rukama, odjednom sišao sa platna i počeo da igra. Gazila je po podu nečujno, kao da ga ne dodiruje, kao da igra po svom ljubičasto-tirkiznom tepihu od zvezda. Posmatrala sam je zadivljeno, zaustavivši dah. Kao divno čudo. Čaroliju. Galerija je bila puna i svi su se okrenuli prema njoj, gledajući je otvorenih usta i zažarenih očiju. Prilazila sam joj polako, plašeći se da je ne prekinem pre nego što njena unutrašnja muzika odsvira poslednji takt. A onda je stala i poklonila mi se. "Molila me da igram za nju. Ta čežnja u njenim očima, pokret ka nebu, spajanju sa nečim... Slobodi duše... To je sreća zarobljena u trenu... zar ne? Pokušala si da uhvatiš sreću? Kao leptira... Sreći traba pokret... neprekidni pokret. Ona je pokret". "Hvala ti što si oživela moju sliku, što si je primila u svoju dušu i odigrala njenu pesmu. Kako si znala? Ko si ti?" "Ja sam Nina", nasmejala se detinjasto. "Ja sam pokret uhvaćen u telu. Kao biće sa tvoje slike". Tako sam upoznala Ninu. Posle izložbe smo otišle u moj atelje. Želela je da vidi gde živim dok stvaram tako lepe slike. Bila je iskreno oduševljena svime što je videla. Pažljivo je zagledala svaki detalj, svaki ukras koji sam pravila svojom rukom, slike koje nisu bile na izložbi, neke tek započete, one stare, koje nikako nisam mogla da završim, i uzvikivala radosno kao da je svaki put otkrila neko skriveno blago. Njuškala je kao radoznalo kučence, kao dete kome je dozvoljeno da uđe u riznicu čarolija, da razgleda i igra se do mile volje. Učinila je da se osećam kao dobra vila. Volela sam, u tom trenutku, sve svoje slike, sve te detalje koje sam pravila igrajući se ostacima starih čipki, isluženih užadi, starinskih dugmadi otpalih sa ko zna čije odeće, komadićima gvožđa pokupljenih sa otpada... "Kako su ti zlatne ruke... koliko ljubavi i znanja ima u tome što praviš! Ti daješ novi život i tim starim, isluženim stvarima", govorila mi je. "Ti si kao ona dobra vila sa čarobnim štapićem iz naših ruskih bajki, koje mi je čitala baka. Tanja je rusko ime. Ti si naša duša. Slovenska". Pričale smo dugo. Do kasno u noć. Zamolila sam je da prespava kod mene. Posle nekoliko dana smo se dogovorile da živimo zajedno u mom prostranom ateljeu. A ranije nisam mogla da zamislim da tu, pored mene, stanuje još neko. Ali, Nina je bila nešto drugo. Nina je bila Nina. Činilo mi se da se znamo ceo život, samo se dugo nismo videle, pa imamo puno toga da ispričamo jedna drugoj". "Ali, šta je tu tužno?", prekinuo sam je nestrpljivo, sluteći nešto strašno... "Pogledaj ove divne Kostine skulpture u dvorištu. Reci mi šta vidiš?" "Pokret. Svaka od njih je u pokretu... poput stilizovanog, gracioznog ženskog tela koje pleše. Kosta im je dao život i dvoranu za ples... I on je hteo da uhvati sreću kao ti na svojoj slici... Možda neka i zaigra kao... kao Nina! Bože, kako nisam shvatio! Pa ona je..." "Da, ona je... danas je godišnjica njene smrti, i neproslavljeni rođendan..." "Ali kako... kako se to desilo? Ispričaj mi o Nini..." "Nina je verovala da će živeti dok bude igrala... kao i njena majka. Odrasla je sa bakom i dedom u jednom mirnom, malom ruskom gradiću. Roditelje nije ni upoznala. Majka, koja je takođe bila balerina, umrla je na porođaju. Otac joj je, po bakinoj priči, bio Španac, igrač flamenka. Majka ga je upoznala na turneji, i on nikada nije ni doznao da ima ćerku. Baka nije znala ni kako se zove, ni gde živi. Imala je samo jednu sliku na kojoj njena voljena kćer i nepoznati mladić vitkog stasa, tankog opasanog struka i širokih, kao strela pravih leđa, igraju zaneseni neku, njoj stranu igru. Kada joj je bilo devetnaest godina, umrla joj je baka, a nekoliko meseci posle toga i deda. Srušila se njena tvrđava, sigurni, topli dom u koji je uvek mogla da se vrati. Na dedinoj sahrani upoznala je njegovog prijatelja, starog slikara, Rusa koji je živeo u Parizu. Njih dvojica su se voleli kao braća i godinama se dopisivali. Stari slikar, koji je o Nini puno toga znao iz dedinih pisama, želeći da je uteši i razonodi, pozvao ju je da mu bude gost u Parizu kad god bude htela. Posle šest meseci otišla mu je u posetu. Upoznao je sa ljudima iz umetničkih krugova i ona je ušla u svet kome je i pripadala. Ubrzo je dobila posao u jednoj grupi modernog plesa, i sve je krenulo svojim tokom, jer ona je jednostavno plenila svojom životnošću i gracioznošću. Razvila se u pravu, rasnu lepoticu, zrelu i atraktivnu ženu u kojoj je i dalje stanovala lepršava, dražesna i naivno radoznala devojčica. Posle nekoliko godina umro je i stari slikar, koji ju je voleo kao svoje dete. Nije imao dece, i svu imovinu je ostavio njoj. Ponovo je izgubila drago biće. Umro je na njen rođendan. Na dan kada sam završila svoju balerinu. Razmišljala sam, kasnije, o tome da li sam možda negde videla Ninu kako igra, i da mi nije i nesvesno ostala u sećanju, odakle je dospela na sliku. Ne verujem u to. Da sam je videla, ostala bi u mojoj svesti. Možda je stari slikar... Ma, nije bitno šta je. Postoji nešto što nije lako objasniti... Tek, život je spojio Ninu i mene". "A Kosta, kako je upoznala Kostu...?" počeh opet da zapitkujem. "Rekla sam ti da je Nina bila uverena da neće dugo živeti, da deli sudbinu svoje majke... Pokušavala sam da je razuverim i objasnim joj kako su to njeni detinji strahovi, snažna identifikacija sa majkom koju nije upoznala..." "Ma pusti, Tanjuša", govorila mi je, "biće onako kako je zapisano gore... Dok se krećem, živa sam. Smrt me ne može uhvatiti. Želim da se radujem svakom trenutku života koji ukradem od nje". Volela je da putuje. Čak i više od mene. Pred putovanje bi sva ustreptala u iščekivanju. Kao da je predosećala da će se nešto značajno desiti, da će sresti nekoga. Često smo zajedno putovale. Nekada poslom, a mnogo češće onako, za svoju dušu. Otkrivale smo svet, igrale se, upoznavale nove ljude i predele. Nina je želela da odemo u Španiju, zemlju njenog oca. Bilo je uzbudljivo lunjati po malim egzotičnim španskim gradićima i varošicama. Nina je bila fascinirana španskom muzikom, plesom, ritmom. Odsele smo u prelepom malom hotelu sa čije se velike terase, pune zelenila, videla čitava dolina. Želela sam da naslikam predeo sa starim razrušenim zamkom, tajanstvenim, zagonetnim svedokom nekih davnih priča. Namestila sam štafelaj i počela da nanosim boje na platno, dok je Nina igrala flamenko uz muziku sa kasetofona. "Izgleda da nismo same", šapnu mi Nina. "Pogledaj tamo". Na drugoj strani terase, pored debelog kamenog zida, ugledala sam još jedan štafelaj sakriven iza ogromnog lišća neke biljke. Vragolasti sjaj zasvetle u Nininim očima. "Vidi ga...", došapnu mi, "...vidi uljeza. Slika me kako igram. Neka ga. Neka slika... ako može da me uhvati". I krenu prema platou, zanosna i ustreptala. Krenu da odigra onu igru od koje su gorele oči njenih roditelja na staroj fotografiji. Otkrila se nova Nina – zavodljiva i talasasta, vatrena i nežna u isto vreme. Uljez je ustao i zadivljeno gledao u čudo ispred sebe. Odigrala je svoju igru i poklonila mu se, kao i meni kada smo se upoznale. "Devojko, ti si pravo slavlje!" reče neznanac na srpskom (da ga ceo svet razume). Nije imao vremena da misli. Izletelo mu iz duše, na maternjem jeziku. Nije mogao znati koji jezik razumemo. "Ja sam za tebe pravoslavlje?!" procvrkuta Nina vragolasto i nastavi na ruskom, iako je pored mene naučila dosta dobro naš jezik. "Takav kompliment još nisam dobila". Naš zemljak, začarani neznanac, nastavi na ruskom: "Ceo svet obiđoh, ovakve lepote ne videh. U tebe ću da gledam i život da slavim!" Kako je rekao, tako je i bilo. Eto, tako smo Nina i ja upoznale Kostu. Krenuo je sa nama za Pariz. Smejala se kao devojčica, radosno i ushićeno, dok joj Kosta pričao lepe priče sa svojih putovanja. Uživala sam gledajući ih kako se raduju jedno drugom, kao dve polovine jednog bića koje su se, nakon lutanja po svetu, napokon našle. Venčali su se posle nekoliko meseci u Rusiji, u gradiću gde je rođena Nina. Ja sam im bila kuma. Provela sam nekoliko nedelja sa njima, a potom se vratila u Pariz. Dopisivale smo se redovno, razgovarale telefonom. Nedostajala mi je, ali sam bila srećna jer sam osećala radost u njenim pismima i glasu. Onda je Nina poželela da vidi gde je ponikao njen čovek. Tako ga je zvala: moj čovek. Dogovorili smo se da se nađemo u Beogradu, a zatim odemo do Kostinog sela. Ovde smo proveli divne dane. Tada je još sve bilo drugačije... ljudi nasmejani, srdačni i druželjubivi. Sretali smo stare prijatelje na starim dobrim mestima, kao nekad, dok smo studirali. Ljudi su razmišljali o životu, jedni o drugima, o umetnosti, kreativnosti, deci... niko se nije interesovao za politiku, grčio za novac i osnovnu egzistenciju... Naš grad je imao dušu... Otišli smo do Kostinog sela u kome je živelo samo desetak porodica. Njegova kuća je srušena prilikom zemljotresa i, kako su mu roditelji umrli a braća i sestre se raselili kojekuda po zemlji, nije imao ko da je ponovo podigne. Nina je bila tužna zbog Kostine kuće i njegovih uspomena. Kosta nije pokazivao tugu, samo je bio zamišljen i zagledan u daljinu. Odveo nas je na jedno brdo, više od ostalih, sa kojega je pucao pogled na široki put. Tu je odlazio kao mali, gledao na put i razmišljao kuda li se stiže njime, šta ima tamo iza brda, pa iza drugog brda... Nina je videla kako se ojagnjilo jagnje i otelilo tele. Ljubila ih je u njuškice sva ushićena. "Kako je život ovde blizu", govorila nam je, "surov i divan". Jednoga dana došli smo na ovo mesto, pored reke. Sedeli smo baš tu gde sedimo sada, pored stene, i ćuteći gledali u vodu. "Ovde bih mogla da živim", reče Nina iznenada. "Kao da je tu neka granica između dva sveta". Kosta je dobro zapamtio njene reči. Ja sam se vratila u Pariz, a Kosta i Nina u svoj gradić. Dobila sam pismo u kojem mi oduševljeno javlja da čeka bebu i da će doći da se porodi u Parizu kako bi dete imalo strano državljanstvo. Nedostajem i njoj i Kosti, i jedva čekaju da me vide. Kada su došli, bila je u šestom mesecu trudnoće. Moja dražesna kuma, sa stomačićem, nekom novom svetlošću i mekoćom na licu, pokretna i gipka. Kosta je skratio kosu, obrijao bradu i izgledao mnogo mlađi i pitomiji, sa drugačijim, nežnijim sjajem u očima. "Kako mi stoji trba?", okretala se Ninočka ispred mene, pokazujući mi svoju izmenjenu figuru. "Hoću da je naučim da igra još dok je u stomaku, da oseti radost pokreta, tajnu..." I igrala nam je, dok smo je Kosta i ja gledali sa divljenjem. Igrala je svoju labudovu pesmu. Tog tragičnog dana otišli smo zajedno do grada. Ja nekim poslom do jedne galerije, Kosta do rentakara da iznajmi auto. Nina je ostala u tržnom centru da pogleda stvari za bebe. "Samo da pogledam šta ima. Radoznala sam. Kupiću ih kasnije, ne valja se unapred. A i nešto sebi za rođendan da poklonim...", govorila nam je. Trebalo je da se za jedan sat nađemo u bašti kafića sa druge strane ulice. Završila sam svoje obaveze brzo i požurila da nađem Ninu pre zakazanog časa, da sa njom obiđem neku radnju za bebe i da još malo proćaskamo dok Kosta ne dođe. Približavala sam se užurbano tržnom centru želeći da što pre nađem Ninu. Privukla mi je pažnju neka gužva na ulici, u neposrednoj blizini restorana. Požurih da vidim šta se to desilo, pokušavajući da odagnam nejasnu strepnju koja se u meni rađala. "Izvinite, šta se tamo desilo? Vi dolazite odande, jeste li nešto videli?" upitah sredovečnu gospođu oznojenog lica koja je dolazila iz tog pravca. "Oh, kakva nesreća, kakva nesreća! Tako lepa devojka, predivna, mlada... i izgleda trudna. Kakvo je ovo vreme, ova mladež luda...", pokušavajući da razumem njene usplahirene reči, sva sam trnula od straha. "Nisam videla kako se to desilo. Kažu da je izašao pijan iz restorana, a zatim seo u auto koji ga je čekao ispred i počeo ludački da vozi. Ona je tek zakoračila na pešački prelaz... i eto. Pobegao je... nije ni izašao da vidi da li je povređena. Kakvih ljudi ima, dete moje! Eh, šta ti je život... kao struna..." Nisam je više slušala. Potrčala sam ka gužvi, nadajući se još uvek da to nije Nina... tu ima dosta radnji za bebe i trudnih žena. Ne bih želela da se to ijednoj desi, ali ne moja Ninočka, ne ona!" Kosta je već bio tamo. Izbezumljen od bola, uspeo je da mi kaže samo: "Ostavio sam je samu! Zašto sam je ostavio samu!" Sve se odvijalo brzo, kao u magnovenju. Tu su se stvorila kola hitne pomoći. Uneli su je unutra, bledu i onesvešćenu. Za nas nije bilo mesta. Odjurili smo do bolnice automobilom koji je Kosta iznajmio od rentakara. Borili su se za njen život čitavo popodne i noć. Kao da su prolazile decenije. Kosta i ja smo ćutali. Strepeći, sve vreme držali smo se za ruke. Negde oko ponoći pustili su nas da je načas vidimo. Bila je u komi. Ništa nisam mogla da joj kažem. Obuzeo me užas kada sam je videla nepokretnu i bledu. Panika me sledila. "Pokreni se, pokreni se...", preklinjala sam je u sebi. "Ne daj da te stigne!" Kao iz daljine, čula sam kako Kosta šapuće: "Ne ostavljaj me, anđele moj usnuli. Vrati mi se. Odvešću vas negde gde vas niko neće moći... tamo pored reke... Samo mi se vrati. Čuvaću vas... čuvaće vas tvoj čovek od svega". Jecaj. Stravični jecaj srca koje se cepa.

------

Ninu smo sahranili na malom groblju u blizini kuće njene bake i dede. Nisam mogla da pogledam u Kostino lice. Nešto se strašno zbivalo u njegovoj duši. Pogled mu je postao bolno crn i nerazumljiv. Ćutao je i goreo iznutra u svom paklu. Vratili smo se u bezbojni, zlokobni Pariz. Kosta se zatvorio u stan koji je stari slikar ostavio Nini. Samo je mene puštao unutra, ali je stalno ćutao. Plašila sam se za njega. Noću bi nestajao, i nekada se danima nije pojavljivao. Pomišljala sam da pokušava da nađe vozača koji je oborio Ninu. Jedne noći zatekla sam ga kako plače gledajući sliku balerine koju sam im poklonila na venčanju. Tuga je nadvladavala mržnju, sećanje želju za osvetom. Onda je Kosta došao ovde i počeo da ćuteći gradi svoj svet. Njihov svet". Završila je Tanja svoju priču. "Kada sam ga prvi put video na pijaci kako prodaje sir i kajmak, pomislio sam da vidim Isusa", prozborih. Tanja i Ana se gorko nasmejaše. "Znate li biblijsku priču o Jovu?", upita nas Ana. "Znamo...", odgovori joj Tanja. "Hoćeš nešto da nam kažeš?", upita je sa izrazom radoznalosti i saučesništva, kao da njih dve imaju neku tajnu. "Kad dođe vreme za to. Stara tuga pomoću velike tajne, alhemije života ljudskog, prelazi postepeno u tihu, dirljivu radost... I ponovo će ga uzdići Bog i naći će ženu svoju i imati decu sa njom. Život je pravedan. Mora biti tako!" "Ma o čemu to vas dve pričate? Kakve su to tajne?" "E, ne možeš sve da znaš. Jednu tajnu ću ti otkriti, ali da me prvo poljubiš tu", reče mi Tanja, pokazujući na svoj stomak. "Ljubavi moja, naravno da ću da te ljubim". I poljubih je ushićeno u sočna mekana usta, koja su se na mojim usnama topila kao bajadere. "Ma ne samo u usta. U stomak da me poljubiš i da smišljaš ime. Ako bude žensko, zvaće se Nina, ako je muško, ti biraš!", nastavi ona smešeći se tajanstveno. Poljubih je u stomak na trenutak ne shvatajući o čemu se radi... Osetih kako mi kolena klecaju, kako sav drhtim a nešto mi kreće iz stomaka, nešto lepo i snažno što se pretvara u glas, usklik... tako snažan i radostan da je i Kosta dotrčao da vidi šta se to desilo. "Ženo, ti si pravo slavlje!", rekoh svojoj ženi. PODSETI ME ŠTA TO BEŠE LJUBAV Dođosmo Željko i ja, u našem pisanju, polako i do vremena sadašnjeg. Koliko je godina prošlo, a kao da je juče bilo. Toliko je toga ostalo nenapisano, ali ne mari. Život piše brže od nas. Viktor i ja smo pred realizacijom velikog posla koji je sada već izvestan. Očekujemo da će nam doneti dosta novca i biti stabilan i dugoročan izvor velikih prihoda. Nismo zaboravili Aninu ideju o školi za posebno kreativnu decu i fondu preko kojega bismo ostvarivali svoje zamisli. Proučili smo sve zakonske mogućnosti i prepreke, pripremamo neophodne papire, pravimo planove... Uradićemo mi to. Znam da hoćemo. Doći će vreme. A kada dođe, o toj deci i našem snevanju sa njima napisaću novu knjigu. Uzbuđen sam jer vidim mogućnost da ponovo radim nešto što volim i u čemu sam dobar. Suviše dugo je trajalo osećanje opasnosti koje me je udaljavalo od stvarne kreativnosti, angažujući moje borbene potencijale. Novac, moć ili status me ne mogu ispuniti, mada ih je dobro imati ako čovek nije podložan njihovoj zavodljivosti. Moć može da napumpa naš ego kao balon. Moje telo i duša vape za zadovoljstvom stvaranja i davanja i ne mogu se utešiti šarenim lažama. Pre nekoliko dana smo Biljana i ja bili u Kostinoj avliji. Išli smo na krštenje male Nine. Postao sam kum. Tanja je rodila predivnu plavooku devojčicu kojoj su dali ime Nina. Tog popodneva smo se svi okupili kod Koste. Kuća je izgledala drugačije. Osećala se "ženska ruka". Anin prefinjen ukus za dekoraciju koja ne narušava ambijent, već ga oplemenjuje, uneo je drugačiju živost. Padala je noć. Grejali smo se oko vatre u dvorištu. Bio je početak juna i noću je bilo pomalo hladno. Željko izađe iz sobe u kojoj je ležalo upravo okupano i podojeno mladunče. "Dođi, kume! Dođi ovamo da vidiš nešto!", pozva me rukom kao u nekoj tajnosti. Pođoh u sobu za njim da vidim to nešto. "Pogledaj! Pogledaj joj oči", prošaputa mi na uvo. Pogledao sam u blaženo zadovoljne detinje oči i osetio toplinu oko srca. "Vidiš, sad je tamo. Sada je sa njom. U njenom svetu. Uči tajnu života", nastavi šapatom, kao da se plaši da ne pokvari čaroliju. Zaustih da ga pitam: "Sa kim to? U čijem svetu?", ali mu u očima prepoznah onaj sjaj koji sam dobro upamtio kada sam ga upoznao. I bi mi jasno. Setih se njegove priče o Nadi. Izađosmo na prstima da ne smetamo. "Život je pravo slavlje!", rekoh na vratima. "Jednog dana će ipak sve doći na svoje mesto", govorio sam sebi proteklih nekoliko godina. Nepopravljivi sam optimista i duboko verujem u pravednost života. Pravednost Boga. On je u nama. Inkognito. Često ga je teško razumeti. Željko veruje da Boga, kao umetnika i stvaraoca, pokreće težnja za stvaranjem lepote, a ne pravda. Kompozitor ne razmišlja da li je pravedno kada melodija iz radosnih pređe u setne tonove. Često upravo taj prelaz doživljavamo kao lepotu. Ali, to je muzika. Kada je naš život u pitanju... "Ako ima Boga, zašto se onda ovo dešava...?", pitao sam se bezbroj puta, tražeći neki smisao u teškim trenucima. Čudno, duboko osećanje vere razvijalo se u meni upravo onda kada sam ga dovodio u pitanje. Da li kao uteha? Iluzija? Ja imam potrebu da stvari razumem. Da ih objasnim, koristeći svoj razum i znanje. Objašnjenja nisu davala odgovore kojim bi bilo zadovoljno moje srce. "Pa dobro, šta ti, u stvari, hoćeš?", zapitah svoje srce jednoga dana. "Ljubav", odgovori mi. "Ljubav je Bog. Ja sam ljubav. Ja sam Bog". Koliko puta sam to čuo i mislio da znam šta znači. Pridavao sam simbolički smisao istini svoga srca. Srce koje voli je puno. Onaj koji daje od srca, dobija najvredniji dar – puno srce. To se dešava fizički. Nije samo simbolika. To je pravda božija. Bog je u nama dublje od nas samih. Nema veće nagrade od punog srca. Ljubav, ta inteligentna, osećajna, neuništiva energija što život daje, razmnožava se i obogaćuje kroz nas. Nije li ona, u stvari, Bog sa kojim čeznemo da se spojimo gubeći granice tela? Nije lako voleti. Priznajem. Ima li težeg zadatka koji smrtni čovek može da postavi pred sebe? Najčešće pate dobri ljudi. Iskrena, delotvorna ljubav je herojski čin. Malo je ljudi spremnih da budu heroji. Ali, zar postoji drugi izbor? Pakao je nesposobnost da se voli. Pakao je izbor, ne presuda. Vredi li ljubav rizika bola koji može da nam nanese? Pa, i život je rizik. Rizik bola. Većina ljudi se zatvara u svoje ljušture, umrtvljujući se da bi izbegli rizik bola. Ako prigušimo svoje strune da ne bi zasvirale melodije bola, nikada nećemo čuti zanosnu muziku koja svira u nama dok volimo. Obe se melodije sviraju na istim žicama. "Kako možeš da budeš tako naivan, utopista, pored svega što znaš o ljudskoj prirodi...?", pitaju me. "Izabrao sam da budem naivan...", odgovaram, "... i pored svega što znam o ljudima. Verujem u sebe, pa zato verujem i u ljude. Nisu svi spremni da budu heroji. Nisam ni ja uvek spreman za herojstvo ljubavi. Osetljiv sam na bol. Smrtan i plašljiv. Često lenj i inertan. Ponekada se pravim da ne vidim ono što bih morao da vidim. Pravim se naivan i zažmurim pred istinom. A ljubav je istina. Bog je istina. Istina ume da bude naporna. Čim nađem odgovor na neko pitanje, već je drugo zauzelo njegovo mesto. Uporna je i dosadna. Traži od mene da izvučem zaključke koji bi me obavezivali da se menjam, odričem nečega, prihvatim ono što ne želim jer je bolno. Onda je zabašurim. Zataškam stvar. Likujem što sam izbegao odgovornost svoje ljubavi. Ljudska posla. Taman pomislim da sam se izvukao, kad primetim da se osećam loše. Tužan sam što lažem svoje srce. Nemam kud. Kao svako magare, legnem na rudu. Jogunim se, ali ipak legnem... ljubav se hrani istinom, a ja se uprežem u njen jaram. Istina je život, a laž nas vodi ka umrtvljavanju života. Praznina nas može osloboditi patnje, ali, paradoksalno, ona izaziva najveći užas kod čoveka. Mora da se pati pod jarmom istine. Bez takve patnje nema života. To je pobednička patnja. Patnja stvaralaštva. Stvoreni smo da bismo stvarali".

Neretko, dođe mi da ne volim nikoga i ništa. Dođe mi da se malo zatvorim, opustim i odmorim. Ili da se ispregnem iz jarma i pustim svojoj volji da caruje. Spremnost da se voli nije obećana zemlja koja se može zauvek osvojiti. Bitku za njene granice vodimo stalno sa samim sobom. Naša duša je poprište. Nismo baš uvek raspoloženi za život ratnika. Željko je prestao da piše. Okupiran je roditeljskim aktivnostima. Pre neki dan mi se hvalio kako je dostigao savršenstvo i fantastičnu brzinu u peglanju pelena. Nedavno smo, posle dužeg perioda izbegavanja, prošetali Knez Mihailovom ulicom. "Beogradu se vraća duša", pomislih. Mogu da ga nazovem imenom. Video sam tri izložbe. Ulični muzičari su ponovo na svom mestu. "Indijanci" sa plaštovima, raznim žičanim instrumentima, frulama i udaraljkama... Viđao sam ih prošle godine na ulicama Praga. Na drugom kraju dasa svira na električnoj gitari sa pojačalom priključenim na akumulator. Stari dobri Bitlsi. Nova izdanja u izlogu knjižara. Narod kupuje knjige i priča o njima?! Možda smo nešto i naučili iz svega što nas je snašlo. Da li će naše nevolje dobiti smisao?

Otišli smo, uveče, u kafanu da proslavimo povratak duše. "... Kad god došla dobro došla mi...", zapevaše. Ustadosmo da igramo. "Podseti me šta to beše ljubav...", kao Oda radosti zaorio se refren iz brojnih grla. "E, ženo moja, kako je dugo ovo trajalo... ljudi su željni...", neko me u gužvi munu zadnjicom i izbaci nas iz ritma u kome smo se Biljana i ja njihali. "A šta misliš da li će...", krenuh da postavim jedno od svojih "razumnih" pitanja. "Ćuti. Nemoj da kvariš", prekide me. "Dobro, ćutaću. Da ne kvarim". UMESTO POGOVORA NEŠTO SAM ZABORAVIO, A ZNAM DA JE BILO VAŽNO "Zašto si tako zamišljen, Božidare Životiću, ljubavi moja najveća?" "Ma, pusti me, Nado dušo, uhvatila me neka briga u kandže. Nešto sam zaboravio, a znam da je bilo mnogo važno. Sećam se da sam pomislio kako to ne smem da zaboravim. Trebalo je nešto da uradim, ali sam odložio na kratko, dok ne dovršim ono što sam naumio pre toga. Onda mi je misao iznenada pobegla. Odlepršala kao golubica iz kaveza. Šta li je to moglo biti? Ne mogu da se setim. Znam samo da je bilo strašno važno". "Šta si radio kada ti je misao pala na pamet?" "Bio sam u kolima. Krenuo sam kod Radoja. Zamolio me da mu pozajmim nekoliko hiljadarki na mesec dana. Razrađuje novi posao". "Odavno ga nisam videla. Kako je on? Čime se to bavi?" "Pokušava da se obogati. To mu je, u poslednje vreme, postalo jako važno. Dogovaramo se mesecima da odemo na pecanje, ali nikako da se uklopimo. Uvek iskrsne nešto preče. Ni na fudbal više ne idemo. Ranije je bilo dovoljno da ga okrenem telefonom u pet ujutru i već smo u šest na reci. Umeli smo da živimo. Ta jednostavna, mala zadovoljstva čine život zabavnim. Sve se preokrenulo. Sada, i kada se sretnemo, pričamo samo o poslu, obavezama, politici... Ne prepoznajem ni sebe ni njega. Čini mi se, što smo stariji, sve smo gluplji". "Nemoj tako crno da gledaš na stvari. Ti si sjajan momak. Pametan. Uspešan... Poseban. Zar nisi zadovoljan svojim uspesima?" "Ma, ne znam. Čovek se brzo navikne na sve. Ulažeš napor, upregneš se kao magarac, nadajući se da te, kada postigneš cilj, čeka trajna sreća. I budeš srećan neko kratko vreme. Zatim to pređe u blago zadovoljstvo, pa u ravnodušnost. Navikneš se na promenu kao dete na igračku i ona prestane da bude promena..." "Pa šta? Onda kreneš dalje. Ka novom cilju. Uživaš u putovanju ka njemu i raduješ se ponovo kada ga ostvariš". "To i činim. Nesvesno. Bez razmišljanja. Vuče me žeđ za većim zadovoljstvom. Ali, ponekad se setim onog starog vica o dva ribolovca. Znaš ga? "Poznato mi je... podseti me". "Pa, srela se na reci dva ribolovca. Jedan u ofucanom odelu, neobrijan, očigledno siromašan. Drugi sa skupom ribolovačkom opremom, obučen u firmiranu sportsku odeću... sve u svemu očigledno bogat. Gleda tako bogat siromašnoga pa ga pita: "Zašto sediš ovde i gubiš vreme?" "A šta bi trebalo da radim?", uzvraća začuđeno siromašak. "Pa, da nađeš neki posao, zaradiš novac..." "I šta onda?" "Onda kupiš lepo odelo, pa kvalitetan auto, pa napraviš dobru kuću..." "Dobro, i kad to uradim, šta posle?" "Pa, još bolje razviješ posao da drugi rade za tebe i da puno zarađuješ." "I? Kada to postignem?" "E, onda si svoj čovek. Imaš slobodno vreme. Pokupiš štapove i dođeš mirno da uživaš u pecanju". "Ali, ja to već radim!", odgovori mu siromašak, i dalje ne razumevajući šta ovaj hoće. "Božidare, Božidare Životiću! Pa kad bi stalno išao na pecanje i to bi ti dosadilo. Kao i igranje fudbala. Život nije igranje". "E vidiš, tako postajemo sve gluplji što smo stariji i zreliji. Poverujemo da život nije igranje, već ozbiljan posao koji traži puno odricanja da bi se dobila velika nagrada. Kad nestane zadovoljstvo igre, u našim ozbiljnim životima gubimo radost življenja. Ako bismo uspeh merili po tome kako se osećamo, moglo bi se lako desiti da zaključimo da smo sve neuspešniji pored svih uspeha koje postižemo. Razumeš ti mene Nado, ljubavi moja?" "Ma ti si jutros ustao na levu nogu". "Nije to, nego me muči što sam zaboravio nešto, a znam da je bilo strašno važno". "Pobogu čoveče, šta bi to moglo biti tako važno?! Da nije nešto u vezi sa poslom?" "Ne znam. Završio sam prepravke na doktorskoj tezi. Jedva sam se nakanio da to uradim. Prepravljanje je dosadnije i teže od pisanja. Planirao sam neke konsultacije za popodne. Ti znaš koliko sam se mučio sa tezom. Često sam se pitao zašto mi sve to treba. Ti znaš da se ja potajno nadam da će me ovaj rad proslaviti... Nisam siguran, i ako se to desi, da ću osećati ono čemu sam se nadao. Godinama radim na tome i ne odustajem uprkos zlonamernim i ljubomornim podsmesima nekih kolega koje veruju da se zaluđujem i istražujem nešto što je na granici mistike... Pogađala me je njihova zajedljivost. U stvari ih žalim. Sterilni su i kruti. Takva je većina intelektualaca. Možda sam i ja takav kad mi je stalo do statusa među njima. Taština ubija kreativnost. Ali, nije to. Planirao sam nešto pre konsultacija. Kako sam mogao da zaboravim kad se sećam da je bilo tako važno?!" "Da nije nešto u vezi sa decom?" "Hm, deca. Vidiš kako sam prvo pomislio na manje bitne stvari, kao da su mi bitnije od dece. A ona rastu i nikada više neće biti mala. Često poželim da mogu da se vratim u ono vreme kada su bili bebe, da se poigram sa njima, držim ih u krilu i pričam im priče. A kada su bili bebe, žalio sam se što nemam vremena da radim. Ciljevi su bili preda mnom i žurio sam da stignem do njih. Razumeš? A deca odrastaju, ne čekaju da ja završim svoje poslove. Nisam imao dovoljno vremena za njih. Sve sam mislio: "Samo da ovo završim, biće dana... pa ću onda..." Znaš kako to već ide. Odvajaju se od mene. Imaju svoj svet, interesovanja, nade... Nekada, dok sam bio veliki tata, okretala su se oko mene kao planete oko sunca. Ja sam, valjda, verovao da je to večni poredak i da imamo beskonačno vreme pred sobom. Njihove orbite se sve više udaljuju od centra gravitacije.... ako sam uopšte još uvek nekome centar. Neću da kažem da sam bio loš otac. Ja volim svoju decu. Ali sam glup. Sve shvatim sa malim zakašnjenjem od dovoljno godina da bi bilo kasno. Dugačak mi je put od dupeta do glave. Spoznaja mi putuje sporo". "Ma šta ti je danas čoveče? Zar je to što si zaboravio bilo toliko važno, da su ti misli pocrnele od brige? Misliš da je ipak nešto vezano za decu?" "Moguće. Šta bi inače moglo biti tako važno? Hteo sam sa njima da razgovaram, a nikako da nađem vremena, da se svi skupimo. Želeo sam da im kažem nešto o životu, o svojoj gluposti... da im objasnim, izvinem se... da im kažem da ih volim. Da sam grešio iz neopreznosti, rutine, neznanja... a ne zato što ih ne volim. Eto, hteo sam da znaju dok im je to još važno. Planirao sam da svi večeramo zajedno u prijatnoj atmosferi doma i da, za stolom, započnem svoju priču". "Pa jesi li?" "Nisam. Nisam otišao ni kod Radoja, niti sam bio na konsultacijama... Čudno. Nisam uradio ništa što sam za danas planirao. Najviše me brine što nisam uradio ono što sam zaboravio, a znam da je bilo strašno važno. Odjednom sam se našao na ovom mestu. Ne znam ni gde sam ni šta ovde tražim. Sve je tako čudno. Gde smo mi to Nado moja ljubljena?" "Ne znam. Čega se poslednjeg sećaš. Šta si radio pre nego što smo se našli na ovom mestu?" "Čini mi se da sam pokušao da kočim. Ah, da! Setio sam se. Planirao sam da hitno odem kod majstora i popravim kočnice čim obavim neke preče stvari. Uh! Sada mi je lakše. Dobro je da nisam zaboravio nešto važnije. Ovo ću da uradim čim se vratim. Kako li se odavde vraća? Snaći ću se već. Važno je da sam se setio. Koliko je mučno to osećanje kada znaš da si zaboravio nešto što je bilo strašno važno".