Biti jedno-Roman Prvi deo (Beoknjiga-telefoni za poručivanje: 011-317-6592, 063-380-458) Ponekad mi se učini da razumem šta se to dešava u ljudima i između njih. To je moja profesija – da razumem ljude. Ja sam psiholog, psihoterapeut. Kada se prisećam perioda oduševljenja svojim znanjem i uverenja da sam mudar, slatko se nasmejem vlastitoj gluposti. Često sam se uljuljkivao u to prijatno osećanje moći. Naša znanja i iskustvo su samo blede senke istine. Kao da svi živimo u nekim svojim bajkama, mehurovima sapunice koji lebde po ovom svetu i ponekada se sretnu, dodirnu opnama. Bajku može stvarno razumeti jedino onaj koji je živi, onaj koji se nalazi u njenom mehuru. Poneko nazre tuđu bajku, ili i sam živi neku sličnu. Ljudi se približe jedni drugima, dodirnu se tanke opne. Katkada se, na trenutak, spoje. To je divno osećanje. Svi ostali su iz druge priče. Lebde pored nas i gledamo se kroz providne zidove naših mehurova. Čitam svoje beleške. Radujem se što imam nešto staro i požutelo. Sadašnjost daje prošlosti novi sjaj. Smirenu radost sećanja. Vraćam se u to vreme. Bio je septembar. Mesec izmešanih osećanja, sete i radoznalosti, rastajanja i novog početka. Nakon neobrijanih dana letnjeg lenčarenja, života bez časovnika, menjam svoju preplanulu kožu kao zmija, za novu, bleđu i neslanu. Polako se navikavam na mirise grada, na drugačiji ritam otkucaja srca. Poput deteta koje se vrati sa letovanja i ponovo otkrije svoje igračke, radujem se svakodnevici, otkrivajući da volim svoj način života. Lesi se vraća kući. Sve je poznato, a opet novo. Kao susret sa starim prijateljem. Obično se opirem promenama i volim da se "ušuškam" u svoje navike. Pred svaki put osećam neku nejasnu, iracionalnu napetost, izmešanu sa radoznalošću i uzbuđenjem zbog mogućnosti da ću otkriti nešto novo. Da li će sve biti tu kad se vratim? Da li će se nešto promeniti, a da ja ne učestvujem u tome? Potrebna mi je iluzija da mogu kontrolisati ono što volim. Onda lakše dozvolim sebi da odem na neko vreme pa se opet vratim. Znam da se život ne može kontrolisati, i to je ono što je najlepše u njemu. Znam da ništa nije sigurno, ali volim da verujem u neku stabilnost makar ona bila i iluzija. Ritam je osnova života, klackalica koja onima što umeju da se igraju pruža osećaj radosti. I eto, tu sam. Sve je na svom mestu. Moja kuća, porodica, kancelarija, radni sto, beležnice, moj posao psihoterapeuta i nastavnika; a tu su i osobe sa kojima radim već duže vremena. Posle dvomesečne pauze ugovaram sastanke sa njima. Prisećam se naših poslednjih razgovora pre odmora, radoznalo iščekujući da čujem šta im se dešavalo u međuvremenu. Prija mi vraćanje u kolotečinu života. Pravim plan rada za narednu nedelju. Posle dobrog odmora uželeo sam se rada. Nisam planirao da primam nove klijente. Moj raspored je bio pun. Potreban mi je slobodan prostor između sastanaka da saberem utiske, osećanja, smestim ih na svoja mesta i utonem malo u svoj svet, čačkam nos ili uvrćem kosu... Međutim, kada se Željko prvi put pojavio, prihvatio sam da radim sa njim bez dvoumljenja. Privukla me je njegova zanesenost traženjem nečega što tada nije mogao da objasni. Volim da radim i da se družim sa ljudima koji traže. Podsećaju me da uvek ima neistraženih puteva do izgubljenih delova sebe, kojima možda ne bih krenuo bez njihovih podsticaja. Ispunjava me osećaj da i ja podstičem njih. Bacanje semena na plodnu zemlju obećava radost bogate žetve. "Traži i naći ćeš, kucaj, otvoriće ti se... " Željko mi je izgledao kao neko ko je upravo stigao sa druge planete, iz nekog drugog sveta i pokušava da se privikne i prilagodi na ovaj svet koji ne uliva mnogo nade. Pišući danas o njemu, čini mi se da, istovremeno, pišem i sopstvenu autobiografiju. Uviđam da je, pored toga što mi je bio klijent i prijatelj, sve vreme i on bio moj psihoterapeut. Ako se ljudi stvarno razumeju i postanu bliski, uloge se prepliću, bez obzira kako su bile postavljene na početku. To se dešava i u odnosima roditelja i dece. I deca vaspitavaju roditelje. Često nas svojim pitanjima, radoznalošću, buntom i otvorenim odnosom prema životu bude iz učmalosti utabanih rešenja. Psihoterapija je neobičan i veoma težak posao. Ne može se naučiti iz knjiga. Ne postoje ni čvrsta pravila koja bi garantovala uspeh ako ih se pridržavamo. Takvih pravila nema ni u roditeljstvu a ni u umetnosti. Psihoterapija je, za mene, umetnost vaspitavanja. Kreacija. Mislim da je najteže biti vaspitač, roditelj, učitelj, sveštenik. To je posao Boga, Isusa. Na pleća vaspitača svaljuju se večite dileme čovečanstva. Kada postanemo roditelji, ponovo nas sustignu i zabole sva otvorena pitanja ljudskog roda koja smo, možda, odrastajući zatrpali busenovima pravila, principa, uverenja... iluzijama konačnih i ispravnih odgovora. Neizvesnost otvorenih pitanja je bolna. Deca nas nateraju da se ponovo zapitamo. Svaka osoba sa kojom radim je za mene novo pitanje na koje nemam spremne odgovore. I pored višegodišnjeg iskustva u radu sa ljudima, na početku svake nove terapije osećam se kao početnik. Psihoanalitičari kažu da su vrednosno neutralni, kao svi pravi naučnici. U tome ne lažu baš mnogo. Ako bismo nametali svoje moralne norme osobama sa kojima radimo zatvorili bismo put ka istini. Ipak, sam taj metod sadrži u sebi etička načela koja terapeut, načinom građenja odnosa, prenosi na klijenta. To su, u suštini, dva načela: poštovanje autonomije druge osobe i usmere-nost prema istini o samom sebi. Dobro je znati, a loše ne hteti znati. To su vrednosti, i nisu neutralne. Ako ih ugradimo u svoju ličnost, profesija psihoterapeuta postaje način života. Ona zahteva celu osobu u neprekidnoj borbi protiv potrebe za samoobmanom, a time i obmanom drugih. Verujem da je to osnova svakog vaspitavanja. I ljubavi. Jer vaspitanje je ljubav na delu. Ne možemo istinski preneti drugoj osobi ono što nije ugrađeno u nas, u šta ne verujemo najiskrenije, ono što ne živimo. Isus nas je učio lekovitosti istine. Zar nije Bog, Bog istine, a Đavo otac laži. "Vera te je tvoja (uistinu) spasla". U osnovi, psihoanalitički metod počiva na hrišćanskim vrednostima. Ljudska bića su, naizgled, čudno naivna. Kao da nam se svašta može podmetnuti kao istina. Bezbroj vaspitača prodefiluje kroz naš život, propovedajući neke moralne vrednosti, uvereni da mogu prodati bilo šta ako su dobri trgovci, uporni i zavodljivi, ili ako imaju vlast nad nama. Čovek je biće najsposobnije da menja svoju instiktivnu prirodu. Izgleda kao da nas civilizacija, društvo, sredina u kojoj živimo... prekrajaju po svojoj meri, i da mi verujemo da je to naša mera. Ali tako samo izgleda. Jer, mada je većina ljudi spremna da proživi i čitav svoj život ponašajući se kao da veruje u propisani scenario, ipak u svakome postoji jedan deo ličnosti koji se ne može prevariti, koji zna šta je pravo i istinito. Taj deo je najveći i najlepši dar koji nam je Bog ostavio da nas štiti od zla. To je Duh Božiji. Ko može slagati Boga u nama?! Mi biramo šta ćemo činiti sa tim darom. Da li ćemo ga prizvati da nas vodi ili ga držati zaključanog u nekoj fioci sopstvenog uma, iz koje tek ponekad dopire do svesti prigušeni glas zatočene istine. A On ćuti i gleda. Odrekao se uloge nebeskog policajca zbog slobodne volje i životnosti čoveka. Teška odluka. Taj deo našeg bića je ono što me inspiriše u mojoj profesiji i što mi daje snagu i volju da se borim sa silama laži u meni samome i bližnjima, ukoliko mi to dopuste. To me je privuklo i Željku. On je tragač za čarobnim Gralom. Živi na ivici dve realnosti, pokušavajući da ih spoji i spozna tajnu otvaranja kapije koja ih deli. Na početku sam osobe iz njegovog "drugog sveta" doživljavao kao likove iz bajke. Vremenom su oni i za mene postali stvarni, ličnosti. Prestao sam da ih tumačim i svodim samo na "simbole, nesvesni sadržaj, transferne projekcije, idealizovane roditeljske slike, ego ideale" i slične pojmove iz psihoanalitičkog jezika. Većina ljudi zaboravlja da postoji i taj drugi svet, ili umanjuje njegovu važnost igrajući se odraslosti, ozbiljnosti, zrelosti. Ne može se odrasti samo u jednom svetu. Željko je banuo u moj život poput Malog Princa. Kada bih, držeći se ustaljene forme, pokušao da sve što nam se od tog trenutka dešavalo napišem kao prikaz slučaja iz svoje terapeutske prakse, osiromašio bih tu drugu realnost i osobe koje u njoj žive. Željkovo predano traganje za njegovom Nadom traži drugačiji način iskazivanja. Nada je veoma ćudljiva kada je u pitanju oblik u kome se krije. Pokušaću da pišem u obliku za koji se nadam da bi ga prihvatila kao jednu od svojih "ljusaka". I moliću se da makar svrati. Pored svojih sećanja i beležaka, koristiću i sveske u kojima je Željko opisivao vlastita doživljavanja. Tako ćemo ovu priču ispričati zajedno, Željko i ja, i Nada – ako bude htela. PRVI SASTANAK Bio sam upravo završio sastanak sa poslednjim klijentom tog toplog septembarskog dana. Dvoumio sam se da li da ostanem još malo u kancelariji i zapišem neke utiske, ili da odem na pecanje. Željko je ušao neprimetno. Nisam čuo da je kucao. Podigao sam iznenađeno pogled i pokazao mahinalno rukom na stolicu, ponudivši mu da sedne. "Kojim dobrom?" upitao sam rutinski, gledajući ga pravo u detinjasto bistre zelene oči, koje su igrale kao po ulju, ispitujući me od glave do pete. Nije odmah odgovorio. Fiksirao je pogledom moje čelo dok mu se lice uozbiljilo kao da se trudio da pročita nešto napisano sitnim slovima. Proletelo mi je kroz glavu kako mi je majka u detinjstvu, kada je sumnjala da nešto lažem ili krijem, govorila da se džaba trudim, jer sve mi piše na čelu i nos mi se iskrivi u levo.