Miško Šuvakovic INSTINKTIVNE TEORIJE Zavod za kulturu Vojvodine 2016. Miško Šuvaković INSTINKTIVNE TEORIJE Provisional SALTA Ensemble, Fotoesej o instinkitvnim teorijama, 2016. SADRŽAJ Uvod 0 8 Autopsija REŽIM INSTINKTIVNE TEORIJE Logika Rekvijema: muzika i smrt mehanizma Grozdanić 1 9 Bašičević Narativ: Govoriti istovremeno na više tuđih jezika: jedno sasvim obično veče – PETIT a imanentne razlike Kerekeš 2 10 Tišma Kriptografija: oči pune šljunka Doručak sa Kafkom i Guldom – označitelj koji je nanesen na jedna drugi označitelj Radojičić 3 Sećanje na sadašnjost – posle Pariza pesak, 11 Ugren a na pesku Opsesije crnim slikama ona i Dogen 12 Teofilović Kopicl 4 Dubinska arheologija ljubavi u Balkanska Rigo transljudskom svetu / automati, roboti, slikarka, postsocijalizam, tranzicija 3D karakteri i debiologizirana stvorenja generativnih procedura Ladik 5 o.n.a. Minhen 1972. – terorizam, muzika i slučaj 13 Parlić Poznanovići 6 Pijanistički izazov: 840x10 minuta za Govor šapatom – ozbiljan dijalog: klavirom u kontinuitetu disidentska nežnost: šapatom o istini 14 Žilnik Sombati 7 Gubitnik, pobednici i njihovi fanovi u La Guerre: Bauhaus kao poslednje napuštenom bioskopu u postsocijalističkom pribežište gradu - bezimena 0 REŽIM INSTINKTIVNE TEORIJE SMESTITI STVORENJA FIKCIJE! REKONSTRUKCIJA PLASTIČNOSTI ŽIVOTA. Plastičnost: svojstvo predmeta koji je podatan oblikovanju; sama moć davanja oblika nečemu/bilo čemu; i moć razaranja/sagorevanja ili eksplozije žive i nežive materije. Moj zadatak je razotkriti maskirano – otići iza maski ili zastora koji skrivaju ili, tačnije, zama- gljuju međurazmene ili konverzije između plastičkog i grafičkog, slike, zvuka i znaka, tela i upisa.1 Ova mala knjiga se odnosi na moja neposredna i posredna iskustva neoavangardne umetnosti/kulture, i, zatim, preobražaja ekscesa marginalizovane neoavangarde u sa- vremene mreže značenja i smisla onih oblika života ili ljudskih praksi koje potiču iz umet- nosti. Da bih to konceptualizovao i doveo do transparentnosti identifikacije, imenovanja i razumevanja oslanjao sam se na ambivalentne instikte pisca i instikte teoretičara. Reč je o instiktima i njihovoj važnosti za ove spise. Braco Dimitrijević, Slavko Matković, Bogdanka Poznanović, Balint Sombati, Laslo Kerekeš, Aprilski susreti, SKC, Beograd, 1974. 1 Ante Jerić, „Zvuk samo jedne ruke”, iz Uz Malabou. Profil suvremenog mišljenja, Multimedijalni institut, Zagreb, 2016, 45–46. Uporedi Catherine Malabou, “Plasticity at the Dusk of Writing”, iz Plasticity at the Dusk of Writing. Dialectic, Destruction, Deconstruction, Columbia University Press, New York, 2010, 3. 8 Nameravam da pokažem da više nije reč o autonomiji umetnosti (modernizmi), o smrti/ kraju umetnosti (postmodernizmi), već i jedino o praksama posle umetnosti, praksama izvan2 umetnosti koje generički po rodoslovnim stablima ili izbledelim sećanjima govore o njoj. Svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez šavova. Bela mrlja ili proizve- dena tišina!? Nevidljivo ili nečujno – nečujno i nevidljivo? Da li je to baš tako – to je izazov za čitaoca? Ali, moguće je da stvari nisu tako jednostav- ne, da odnos onoga unutra i onoga izvan nije algoritamski već gestualan, još zaoštrenije, instiktivan? Oslanjam se na instinkte. Od mašine sam postajao živi organizam – evolucija konceptu- alnih praksi. Spreman sam da se borim i da preživim. Organizam sam izdvajao iz biosfe- re i vraćao sam se radu mašina – kontingencija naspram instikta ili instikt kotingencije? Bilo je to kruženje sasvim različito od hermeneutičkog stupanja i istupanja iz kruga zna- čenja/znanja o umetnosti i značenja/znanja u umetnosti. Odricanje od hermeneutike i njenog kruga ili, nasuprot krugu, vektora razumevanja. Instikt daje važnost plastičnosti kože za razumevanje. Instinkt je jedna materijalizovana hibridizovana algoritamska operacija koju ne kontroli- šem, već koja kontroliše mene, naspram surovih izazova okružja. Ali, borim se grčevito da je kontrolišem. Ta borba je važnija od rezultata. Instikte ne kontrolišem, ali namera- vam i pokušavam da uspostavim kontrolu nad njima. Mada instinkt potpada pod, takozvane, unutrašnje procese – pokazuje mi se kao spo- ljašnja sila. Sa instinktima nema jasnog razlikovanja imanencije i transcendencije u od- nosu na moje telo koje piše. Reč je o odnosu sila. Odnos sila je antagonistički. U kriznom vremenu bez čvrstog uporišta – da bi preživeo – moraš da se oslanjaš na in- stinkte. Politika instinkta je sasvim različita od politike otpora. Politika instinkta je sasvim različita od politike identifikacije. 2 Mišel Fuko, „Mišljenje spoljašnjost” i, iz Pavle Milenković, Dušan Marinković (eds), Mišel Fuko 1926–1984–2004 Hrestomatija, Vojvođanska sociološka asocijacija, Novi Sad, 2005, 25. 9 Politika instinkta je sasvim različita od politike kritike. Politika instinkta je sasvim različita od politike zajedništva. Politika instinkta je sasvim različita od politike države. Politika instinkta je sasvim različita od mojih individualnih svakodnevnih potreba. Politika instinkta je sasvim različita od mojih ambicija. U kriznom vremenu bez čvrstog uporišta – da bi konstruisao – moram da se oslanjam na instinkte. Slobodan Tišma, Đorđe Sudarski, Dejan Poznanović, Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić, Tribina mladih, Novi Sad, 1970. Instinkt liči na udar. Vodili su me neodređeni i nekontrolisani udari nepreglednošću i složenošću savremeno- sti umetnosti. Udare sam pokušao da konceptualizujem i imenujem instinktom. Konceptualizacija nije samo sekundarna refleksija, već i prelazak sa preživljavanja na konstru- isanje smislenog delanja. Preživljavanje i konstruisanje, sa svim nepodudarnostima, u polju su determinisanosti: politikom, ekonomijom, indiferentnošću, ali i delanjem tela koje opstaje naspram zadate sirove/surove okoline. Instinkti su – ipak – uslovi koji podsećaju na uzročnosti. Samo podsećaju. Nije reč, zato, o arbitrarnosti odnosa, već o nužnosti vrste, načina i intenziteta reakcije na uslove tj. uzročnosti ili iluzije uzročnosti. 10 Tekstovi su određeni složenošću fikcionalnog, nefikcionalnog, teorijskog i, povremeno, filozofskog bavljenja ne-nasumično izabranim umetnicama/umetnicima čiji rad, uglav- nom, dobro poznajem i dugo pratim na direktan ili indirektan način. Nisam se, pri pisanju, služio samo autentičnim iskazima aktuelnih refleksija, već autoreci- klažama i preuzimanjima već rečenog u mojim ranijim spisima i spisima drugih autora.3 U polju spoljašnjih potencijalnosti prepustio sam se nužnosti instinkta da idem u tom ili nekom drugom pravcu. Zato, ovi tekstovi – od svih mojih tekstova najbliži su radu esencijalizma: nužnosti istorije, geografije i instinkta tela. MADA JE NUŽNOST POD ZNAKOM PITANJA!? Kontigencija na delu. Nužnost na delu. Protivurečnost bitne plastičnosti imanentne obli- cima života umetnosti između neoavangarde i savremenosti. Ovo je sasvim „nekreativno pisanje”. Reč je o radu na tekstualnom, diskurzivnom i kon- ceptualnom materijalu. Tekstovi su tragovi. Diskursi su konteksti. Koncepti su napor ili lakoća mišljenja. Moja namera je da ovom knjigom opcrtam razlike između teorija postmoderne i teorija savremene umetnosti. Teorije postmoderne duguju fetišizmu arbitrarnog, odnosno, uslovima pluralnog, koeg- zistentnog ili postistorijskog. Savremene teorije su uslovljene nužnošću, antagonizmima, kontradikcijama i globalnom osećajnošću/čulnošću. Mene zanimaju izvori – ne radi verifikacije autentičnosti, već radi izvođenja preobražaja mogućnosti unutar mnogostrukosti: „zato jedno drugome postoji tek kao znak; u dru- gom obliku istog ne sluti pravo se biće”4. 3 Grozdanić, Kerekeš, Radojičić, Kopicl, Ladik, Poznanović-i, Sombati, Autopsija, Mangelos, Tišma, Ugren, Teofilović, Parlić, Žilnik. Reč je o vojvođanskom umetničkom kontekstu. Uporedi sa: Dragomir Ugren, Centralno evropski aspekti vojvođanskih avangardi 1920–2000. … Granični fenomeni, fenomeni granica, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2002; Miško Šuvaković, Dragomir Ugren (eds.), Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2008. 4 Vladimir Kopicl, „(II(I); VI 1971)”, iz „Konceptualna umetnost” (temat), Polja br. 156, Novi Sad, februar 1972, 18. 11 Nisam sasvim siguran u svoja očekivanja. Siguran sam u pisanje, prepisivanje, modifi- kovanje – oslanjam se na dijalektiku transfera i kontratransfera. Citati su autentični, lični izrazi su preuzeti ili reciklirani intertekstualni tragovi starih ili drugih tekstova. Sklon sam da odustanem na samom kraju pisanja. Vera Lajko, Nina Tarbuki Vranešević, Vladimir Kopicl, Peđa Vranešević, Anđelija Terzić-Kopicl, Duška Čubrillo, Nikola Stojanović, Novi Sad, oko 1975–1976. U kom se smeru kreću moje misli i moje pisanje? Kako usaglasiti misli i pisanje? Da li ih fokusiram ili rasipam? Ne, pre je reč o uverenju da mogu da delujem istovremeno u tri različita režima: • u režimu istorije umetnosti – sasvim hribridizovani režim dijahronijskih reprezentacija između književnosti, vizuelnih umetnosti (slikarstva, filma, fotografije), muzike, izvo- đačkih umetnosti; • u režimu teorije umetnosti – umrežavanje dinamičnih i plastičnih5 znanja humanistike i teorije umetnosti koja može biti prenesena iz sistematskog mišljenja u performativi- zaciju proizvodnje fikcije/nefikcije, odnosno, teorije, možda i filozofije i 5 Catherine Malabou, “Is Plasticity a Plastic or Graphic Element of Philosophy”, iz Plasticity at the Dusk of Writing. Dialectic, Destruction, Deconstruction, Columbia University Press, New York, 2010, 11. 12 • u režimu transknjiževne tekstualne proizvodnje – rad na otporu