UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET
ŠESTI MEĐUNARODNI INTERDISCIPLINARNI SIMPOZIJUM SUSRET KULTURA
Zbornik radova
Knjiga I
Novi Sad 2013 Izdavač Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet www.ff.uns.ac.rs Urednica Zbornika Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš
Izvršni odbor Skupa Prof. dr Ljiljana Subotić Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Prof. dr Vera Vasić Prof. dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Srđan Šljukić Prof. dr Kornelija Farago Prof. dr Bojana Stojanović Pantović Prof. dr Biljana Šimunović Bešlin Prof. dr Marija Stefanović Prof. dr Olivera Knežević Florić Doc. dr Ivana Đurić Paunović Doc. dr Sabina Halupka Rešetar Prof. dr Slobodan Pavlović Prof. dr Nebojša Majstorović Doc. dr Christian Eccher Mr Jelena Kleut Ma Maja Bjelica Ljiljana Siriški Kristina Ivšić Maja Hovanjski Igor Lekić Gabriel Radatović
Organizacioni odbor Skupa Prof. dr Ljiljana Subotić Prof. dr Vladislava Gordić Petković Prof. dr Željko Kaluđerović Prof. dr Julijana Beli Genc Prof. dr Iren Lanc Prof. dr Dejan Mikavica Prof. dr Miodrag Radović Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković Prof. dr Svetlana Kostović Prof. dr Ivan Jerković Prof. dr Snežana Gudurić Prof. dr Laura Spariosu Prof. dr Julijan Tamaš Prof. dr Dušanka Mirić Prof. dr Mihal Harpanj Prof. dr Srđan Šljukić Prof. dr Jasmina Grković Mejdžor Prof. dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović
Programski odbor Skupa Prof. dr Ljiljana Subotić Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Prof. dr Biljana Šimunović Bešlin Svetlana Tolstoj, akademik, Rusija Prof. dr Ana Krečmer, Univerzitet u Beču, Austria Prof. dr Sofija Vrcelj, Univerzitet u Rijeci, Hrvatska Prof. dr Zvonko Kovač, Univerzitet u Zagrebu, Hrvatska Prof. dr Neven Hrvatić, Univerzitet u Zagrebu, Hrvatska Prof. dr Ala Tatarenko, Nacionalni univerzitet Ivan Franko u Lalovu, Ukrajina Prof. dr Mihal Babiak, Univerzitet Komnenski u Bratislavi, Slovačka
Priprema elektronskog izdanja i redizajn korica Igor Lekić Volonteri
1. Svetlana Vasilić 22. Ana Laganin 2. Jovana Žarković 23. Ana Bosnić 3. Draško Bojić 24. Bojan Azap 4. Izabela Kertes 25. Sonja Damjanić 5. Una Šijačić 26. Beata Csaki 6. Kornelija Žižakov 27. Jasna Cvijanović 7. Kristina Janošević 28. Fedora Bradas 8. Dragana Bubulj 29. Jelena Denda 9. Ana Milićević 30. Snežana Vuletić 10. Dejan Vicai 31. Mirjana Sekicki 11. Ana Rockov 32. Milica Mutić 12. Zorica Puškar 33. Miljan Valjarević 13. Olivera Korpaš 34. Nataša Dragičević 14. Miloš Milankov 35. Sanja Imrić 15. Ana Bujaković 36. Mirko Kovačević 16. Tatjana Vukadinović 37. Jelena Jovičić 17. Marina Amidžić 38. Tatjana Kankaraš 18. Stevanka Čakmak 39. Aleksandra Kekic 19. Bojana Dobran 40. Parkic Nebojsa 20. Marija Savić 41. Tijana Stanojev 21. Anja Adžić Svi radovi objavljeni u Zborniku radova sa Šestog međunarodnog interdisciplinarnog simpozijuma Susret Kultura anonimno su recenzirani i dobili su po dve pozitivne recenzije.
I
SUSRETI KULTURA I MEDIJI SUSRETI KULTURA I TEATAR I FILM
Jelena Kleut Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Dušan Spasojević UDC 316.4.063.24:808.51 Univerzitet u Beogradu originalni naučni rad Fakultet političkih nauka
SOCIJALNI RASCEPI KAO INTERPRETATIVNI OKVIR JAVNOG DISKURSA U SRBIJI1
APSTRAKT Imajući u vidu multidisciplinarni karakter kritičkih studija diskursa u radu se povezuju teorija socijalnih rascepa sa proizvodnjom diskursa i diskutuje se primenjivost ove teorijske sinteze na analizu dominantnih tema javnog diskursa u Srbiji. Socijalni rascepi su relativno stabilne i duboke društvene podele čije postojanje obuhvata empirijski prepoznatljivu, relativno samosvesnu socio– demografsku grupu sa određenim ciljevima i interesima koje artikulišu političke organizacije. Upravo element političke artikulacije rascepa otvara prostor da se stvore spone između dva pristupa.
Ključne reči: socijalni rascep, kritičke studije diskursa, javni diskurs
Kritička analiza diskursa je istraživački program koji odlikuje razumevanje diskursa kao relativno stabilne upotrebe jezika i drugih sistema označavanja u cilju organizovanja i struktuiranja društvenog života. Autori i autorke koji istražuju okvirima kritičke analize diskursa usvajaju različite pristupe ključnim konceptima u koje spadaju diskurzivne prakse, ideologija, moć i primenjuju ih na različite komunikacione prakse. Otvorenost za dijalog sa drugim teorijama je ključna odlika kritičke analize diskursa, pošto „proučavanje društvenih fenomena u njihovoj kompleksnosti zahteva interdisciplinarni i višemetodski pristup“ (Wodak, Meyer 2009: 2). Nasuprot analizama javnog i političkog diskursa koje su bazirane na pojmovima levice i desnice (videti npr. Jäger 2007), pokušaćemo da ponudimo mogući okvir za kritičku analizu javnog diskursa koji je zasnovan na teoriji socijalnih rascepa. Iako bi ovaj okvir mogao biti razrađen i za „stare demokratije“, naša je namera da ga skiciramo u kontekstu postkomunističkih zemalja. 1 Rad je nastao u okviru projekta br. 179076 „Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu“ koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. 10 Jelena Kleut, Dušan Spasojević
Teorija socijalnih rascepa Teorija socijalnih rascepa nastaje u okviru socio–strukturnog pristupa u političkoj sociologiji. Socijalni rascepi se posmatraju kao linije dugotrajnih društvu podela na osnovu kojih se formiraju i pozicioniraju političke partije. Inicijalna teorija vezuje se za Lipseta i Rokana koji tvrde da su partijski sistemi starih demokratija oblikovani na osnovu četiri najvažnije linije socijalnih rascepa: rad–kapital, selo–grad, država–crkva i centar– periferija (Lipset, Rokkan 1990[1967]: 50). Novi podsticaj teorija je dobila nakon demokratizacije postkomunističkih društava i mnogobrojnih pokušaja da se klasična teorija adaptira i primeni u novim uslovima. Inicijalna dilema ticala se razlika u društvenoj strukturi. Naglašenost etničkih razlika u heterogenim društvima i odsustvo socio–ekonomske diferencijacije (kao posledica državnog upravljanja ekonomijom) stvarali su sasvim različitu osnovu za političko delovanje. Mnogi teoretičari smatrali da je „stranačka utakmica rezultat konkurentskih političkih i ideoloških projekata unutar elita, a ne dubljih strukturalnih podela u društvu“ (Ag prema Stojiljković 2006:161), kao i da „društveni konflikti koji nastaju u postkomunističkim društvima nisu zasnovani kao klasni konflikti“ (Elster, Offe, Preuss 1998: 247). Druga grupa autora bavila se specifičnom sadržinom rascepa, odnosno pitanjima na osnovu kojih rascepi nastaju. U odsustvu ekonomskih tema, dominantne linije podela koje su se javljale bile su između pristalica starog režima i pristalica reforme, između centralista i decentralista, nacionalnog i građanskog. Konačno, u skladu sa prirodom tranzicionog društva, javila se i podela na osnovu intepretacije cilja kojem društva teže, tj. rascep na tradicionaliste i moderniste. Ag ovu podelu naziva „velikim ratom vrednosti“ (Agh 1994: 236), jer je reč o dilemi između „povratka Evropi“ ili „povratka sebi“. Važnu teorijsku novinu predstavlja i istraživanje dinamičke strane rascepa. Inicijalna koncepcija bila je fokusirana na stabilnost i trajnost socijalnih rascepa. Međutim, u postkomunističkim društvima se javljaju i kratkotrajniji „privremeni socijalni rascepi“ (Spasojević 2008: 235). Jedan od dinamičkih elemenata je hijerarhija socijalnih rascepa, koja ukazuje na trenutni politički značaj rascepa. Na primer, u postkomunističkim društvima bilo je uobičajeno da prvo dominiraju pitanja identiteta, a da se sa konsolidacijom demokratije pojavljuju klasične socio–ekonomske podele. Dominacija identitetnih podela iznimno je važna jer stoji kao snažan argument protiv uobičajenih tvrdnji da su savremene partije „deideologizovane“ ili „sveobuhvatne“. Iako su partije nesumljivo umanjile međusobne ideološke razlike u odnosu na npr. period nakon Drugog svetskog rata, ideološke razlike koje i dalje postoje u odgovarajućim uslovima snažno izbijaju na površinu. SOCIJALNI RASCEPI KAO INTERPRETATIVNI OKVIR JAVNOG DISKURSA U SRBIJI 11
Diskurs i socijalni rascepi O socijalnim rascepima može se govoriti ukoliko su prisutne tri komponente – empirijski prepoznatljiva socio–demografska grupa, vrednosni ili ideološki sistem koji je karakterističan za tu grupu, kao i organizacije koje artikulišu grupne vrednosti i interese. Ova formula počiva na pristupu odozdo ka gore pri čemu se razume da političke organizacije nastaju kao izraz vrednosti i interesa društvenih grupa. Iz ugla kritičke analize diskursa ovakva relativno linearna konceptualizacija, koja ne nastaje iz nerazumevanja složenosti odnosa, već iz pragmatičnog fokusa na objašnjenju političke scene, zahteva diskusiju. U ovom radu zadržaćemo se samo na ključnom konceptu ideologije i pokušaćemo da pronađemo mesto diskursa u teoriji socijalnih rascepa, iako svesni da bi šira elaboracija načina na koji se sagledava odnos društvene strukture, ideoloških orijentacija i diskursa doprinela dubljoj sintezi ove dve teorije. U teoriji socijalnih rascepa ideologiji se prilazi iz neutralnih pozicija prema kojima se radi o relativno stabilnim sistemima uverenja i vrednosti. Sa druge strane, u kritičkim studijama diskursa ideologije se uglavnom određuju u neomarksističkom ključu, kao „predstave nekih aspekata sveta koje doprinose uspostavljanju i održavanju odnosa moći, dominacije i eksploatacije“ (Fairclough, 2003: 218). Prema, Van Dajku, ideologija je deo društvenog znanja koji proizilazi iz vrednosti (Van Dijk 2000) ali koji nije opšteprihvaćen, već je svojstven određenim društvenim grupama. Ovo znači da „čim društvena uverenja postanu deo opštih kulturnih uverenja, ona po definiciju prestaju da budu ideološka za tu kulturu“ (Van Dijk 2000: 80). Ideologija utiče na druge elemente društvenog znanja, na grupne stavove i socio– kulturno znanje, odnosno predstavlja osnovu društvenih predstava članova jedne grupe i funkcioniše kao osnova društvenog identiteta (ko smo, šta radimo, koja nam je društvena pozicija). Ideologije „upravljaju načinom na koji ljudi kao članovi grupe tumače društveni svet i u njemu deluju“ (Van Dijk 2000: 71), odnosno utiču na proizvodnju i tumačenje diskursa. Uprkos izostanku jasno formulisane kritičke oštrice, razumevanje ideologije u teoriji socijalnih rascepa nije nekompatibilno sa kritičkom analizom diskursa. Mada se odnosi dominacije ne problematizuju eksplicitno, ideološke pozicije posmatraju se kao polje konflikta različitih grupa, što i jeste ključna perspektiva kritičkih teorija društva i na osnovu njih nastale kritičke analize diskursa. Koncept diskursa nema jasno definisano mesto u teoriji socijalnih rascepa. Sa druge strane, termin socijalni rascepi, ako se i pojavljuje u analizi diskursa, ne nosi celinu teorijskog pristupa koji je definisan u političkoj sociologiji. Za stvaranje mosta između 12 Jelena Kleut, Dušan Spasojević dva pristupa važno je da diskurs ne posmatramo samo kao rezultat delovanja određenih struktuirajućih elemenata, već i kao njihov konstitutivni element, dakle i kao produkt struktura i kao proizvođač struktura. To i jeste tipičan način na koji se socijalne strukture posmatraju u analizi diskursa. Kako piše Ferklaf, „kad god ljudi proizvode ili interpretiraju diskurs, nužno se oslanjaju na poretke diskursa i druge aspekte društvene strukture… Pošto su prizvane, ove strukture se iznova kreiraju u diskursu i u praksi uopšte“ (Fairclough 1995[1989]: 39). Diskurs, kao novi element koji dodajemo klasičnoj definiciji socijalnih rascepa, jeste diskurs koji reflektuje suprotstavljene ideološke pozicije na polovima socijalnih rascepa, i koji ujedno osnažuje ideologiju i vrednosti grupa. Iz ugla rascepa koji su ideološko– identitetne prirode, što je slučaj sa postkomunističkim zemljama u periodu tranzicije, ovo je veoma značajna perspektiva jer se njome može objasniti relativna trajnost rascepa. Tako koncipirani određeni diskursi su nužni deo socijalnih rascepa. Njihova karakteristika je da su konkurentni i sučeljeni, pošto potiču sa oba pola socijalnog rascepa. To su diskursi o temama od javnog značaja u čijoj osnovi su različite ideologije kao suprotstavljena gledišta o fundamentalnim pitanjima za društvo. Za konkretna istraživanja ostaje da se ustanovi koja sve društvena pitanja i za njih karakteristične diskurse je moguće analizirati iz ugla teorije socijalnih rascepa. Takođe, obim tema koje čine okosnicu ovog „rascepa u diskursu“ nije moguće predvideti bez detaljnije analize, ali ako se radi o dubokim ideološkim podelama onda je očekivano, i to bi mogla biti njihova naredna karakteristika, da se događa rekontekstualizacija2 ostalih diskursa prema obrascima diskurzivnog rascepa, te da i ona pitanja koja ne stvaraju duboke podele bivaju predstavljena u ključu rascepa. Nosioci diskursa su i pripadnici određenih grupa i njihovi politički predstavnici, s tim što konteksti u kojima ove dve grupe proizvode diskurse nisu isti. Sa jedne strane se radi o privatnoj, a sa druge strane o javnoj sferi, pri čemu diskurs političkih aktera koji imaju pristup javnoj sferi u većoj meri oblikuje diskurs privatne sfere nego što je to obrnut slučaj. Ovakav zaključak proizilazi i iz činjenice da političke stranke naročito nastoje da se diskurzivno pozicioniraju u odnosu na svoje konkurente te „zaoštravaju“ diskurs o pitanjima koja su osnova rascepa. Ovako posmatrano moguća su dva analitička pravca koja zavise od orijentacije istraživača. Prvo, diskurs se može posmatrati kao potvrda postojanja socijalnih rascepa koja bi dopunila klasična istraživanja socijalnih rascepa koja su primarno zasnovana na analizi društvene strukture i partijskog sistema. Druga perspektiva je da se rascepi posmatraju kao deo interpretativnih okvira koji utiču i na proizvodnju i na produkciju diskursa, pri čemu 2 „Rekontekstualizacija je odnos između različitih (mreža) društvenih praksi – aproprijacija i izmeštanje elemenata jedne prakse u kontekst druge“ (Fairclough 2003: 222). SOCIJALNI RASCEPI KAO INTERPRETATIVNI OKVIR JAVNOG DISKURSA U SRBIJI 13 polazište čine diskurzivne prakse koje se mogu objasniti iz ugla socijalne rascepljenosti društva. Ipak, svaka konkretna analiza podrazumevaće neprestano kretanje između rezultata politikoloških istraživanja o socijalnim rascepima i analizu različitih dimenzija diskurzivnih praksi.
Socijalni rascepi i javni diskurs u Srbiji Komparativna istraživanja socijalnih rascepa u postkomunističkim društvima ukazala su na relativno univerzalnu dinamiku njihovog formiranja. Tako se skoro po pravilu prvo formira podela na pristalice starog i novog režima; za ovu podelu se kaže da je „bila toliko snažna da je odredila ne samo prve, nego i druge i treće kompetitivne izbore“ (Kasapović 1996: 147), ali „je svake godine svoga postojanja gubila tlo u novim demokracijama“ (Beyme 2002: 85). Rascep na liniji stari režim – novi režim je u opadanju, ali je bio veoma značajan za politički život Srbije u prvim godinama nakon promena. Ovo pitanje je politički opracionalizovano kroz nekoliko tema: 1) odnos prema raspadu Jugoslavije sa posebnim akcentom na tzv. „suočavanje“ sa ratnim zločinima, 2) pitanje odgovornosti za kršenje ljudskih i političkih prava građana Srbije tokom devedesetih godina, i 3) odnos prema odgovornosti predstavnika bivšeg režima za ekonomske posledice njihove vlasti. Poseban značaj ovoj podeli daje činjenica da su neki aspekti institucionalizovani na međunarodnom nivou, poput tzv. Haškog tribunala, što onemogućava da konflikti u vezi sa ovim pitanjima lako nestanu sa političke scene. Komunistički režim je po pravilu bio rušen od strane ideološki veoma šarenolikih koalicija, sastavljenih od skoro svih protivnika vlasti. Ove koalicije su bile nepodesne za vladanje jer je njihov mandat bio razgrađivanje komunističkog režima, dok su se kod izgrađivanja novih institucija javljale brojne nesuglasice. Skoro sve pobedničke koalicije raspale su se po liniji podele na tradicionaliste i reformiste. Na najopštijem nivou, reč je od dilemi o tome kojoj široj zajednici ili kulturi Srbija pripada. Ova dilema formulisana je u izboru između Zapada (simbolički i praktično izraženog kroz Evropsku uniju ili NATO) i Istoka (koja bi se simbolički mogla predstavi Rusijom, delimično Kinom ili nekim drugim zemljama). Ono što ovaj rascep čini dominantnim i drugačijim od podela na reformiste i konzervativce u stabilnim društvima jeste što je proces tranzicije institucionalizovan kroz proces pridruživanja Evropskoj uniji i kroz članstvo u drugim međunarodnim organizacijama, povlačeći sa sobom ispunjavanje određenih kriterijuma i uslova3, što znači da su dileme između reformi i tradicije svakodnevne i vrlo konkretne. Naravno, izbor
3 Misli se i na Partnerstvo za mir, Svetsku Banku, MMF, Savet Evrope, OEBS i druge organizacije koje svojim članicama postavljaju institucionalne i političke standarde koje zemlje u tranziciji tek treba da ispune, za razliku od «starih» članova koji su ih već ispunili. 14 Jelena Kleut, Dušan Spasojević između tradicionalista i modernista ne tiče se samo pripadanja međunarodnim savezima, već se, naprotiv, njegovo težište nalazi u odabiru osnovnih društvenih vrednosti na osnovu kojih će se organizovati društvo – po ugledu na liberalne demokratije Zapada ili po ugledu na neke alternativne opcije. Ovaj rascep se zapravo tiče i (1) reformi koje će biti sprovedene, ali i (2) brzine i metoda kojom će se one izvesti. Konačno, treći važan rascep nastaje kada ekonomska tranzicija počne da utiče na živote ljudi i promeni relativno homogenu socio–ekonomsku strukturu postkomunističkog društva. Ovaj rascep deli društvo na „dobitnike i gubitnike tranzicije“, što donekle predstavlja postkomunističku varijaciju klasičnog rascepa rad–kapital (videti Mateju, Rehakova i Evans 1999). Reč je o podeli koja se zasniva na objektivnoj ekonomskoj situaciji i samoprojekciji građana o tome da li pripadaju dobitnicima, onima koji podržavaju ekonomske promene koje se baziraju na privatizaciji, liberalizaciji i uvođenju tržišnih mehanizama ili gubitnicima tranzicije, onima koju zastupaju kontinuitet državne uloge i ekonomski protekcionizm, sporu i ograničenu privatizaciju i kontrolisani razvoja tržišne ekonomije. Smatramo da ima dovoljno razloga da rascep na tradicionaliste i moderniste stavimo na najviše mesto u hijerarhiji rascepa u Srbiji, dok iza njega sledi ekonomski rascep. Kako to navodi Antonić „u nepostojanim demokratijama osnovni politički sukob tiče se društvene pripadnosti i samorazumevanja. Otuda se tamo vodi „politika znamenja“ čije temeljno pitanje nije više ili manje već ili–ili (...) Tako se znamenjska politika uspostavlja po obrascu mi–i–oni“ (2007: 53). Postavlja se i pitanje o uzroku i posledicama, odnosno o tome koliko je dominacija rascepa tradicionalizam–modernizam „prirodna“, a u kojoj meri je rascep indukovan radom političkih aktera. Istakli smo da u postkomunističkim društvima elite u većoj meri nego što je to slučaj u razvijenim demokratijama indukuju i oblikuju rascepe,. Takođe, politika identiteta i simbola pokazala se kao najuverljiviji izborni argument, pa se reprodukcija vrednosnih podela može razumeti kao pragmatična strategija partija. Naravno, to ne znači da društvena i vrednosna struktura srpskog društva ne „sugeriše“ dominaciju ovog rascepa, već da je radom aktera ovaj socijalni rascep „prezastupljen“. Usled institucionalizovanosti procesa evropskih integracija diskurzivni centar dominantnog rascepa na moderniste i tradicionaliste u Srbiji leži u evropskom diskursu kao diskursu ne samo o zvaničnom procesu pristupanja već i šire o odnosu Srbije i Evrope. Ujedno radi se i o diskurzivno konstruisanom identitetu Srbije naspram Evrope i obrnuto, čime ovaj diskurs prevazilazi okvire formalnog pristupnog procesa. Iako je ovaj diskurs svakodnevno prisutan u javnosti, vrhunac doživljava u ključnim SOCIJALNI RASCEPI KAO INTERPRETATIVNI OKVIR JAVNOG DISKURSA U SRBIJI 15 momentima razvoja odnosa Srbije i Evropske unije (prestanak pristupnih pregovora i sl.) ili tokom izbornih kampanja kada partije nastoje da kristalizuju svoje pozicije u odnosu na konkurenciju. Na primer, koalicija proevropskih stranaka izašla je na izbore 2008. godine u koaliciji i pod sloganom „Za evropsku Srbiju“, dok je koalicija DSS–NS izašla je na izbore sa sloganom „Podrži Srbiju“. Iako su naravno izborni slogani uvek takvi da omogućavaju nekoliko „čitanja“ kako bi se u njima pronašao što veći broj građana, jedan od načina da se interpretira ovaj slogan jeste iz ugla dominantnog socijalnog rascepa. Podrška Srbiji nasuprot podršci „evropskoj Srbiji“ podrazumeva ujedno povratak sebi nasuprot odlaska u Evropu. O važnosti evropskog diskursa svedoči i učestala konceptualna metaforizacija (Lakoff & Johnson 1980) u kojoj se formalni proces pridruživanja predstavljaju po modelu putovanja. Istraživanje koje je zasnovano na novinskim tekstovima objavljenim u Večernjim novostima i u Kuriru 2006. (3–15. maj4 i 21–30. oktobar5), 2007. (3–13. januar6 i 10–20. jun7) i 2008. (5–15. maj8) godine pokazuje da se radi o elaboriranoj konceptualnoj metafori o putu, izboru puta, etapama, koracima, sredstvima prevoza itd. Na dubljem nivou odabir ovakve metaforične predstave podrazumeva, prvo, intencionalni odabir smera kretanja, čime proces evropeizacije gubi dimenziju neminovnosti. Sa druge strane, metafora puta ima i dubinsku dimenziju preobražaja po obrascu prema kom put menja putnika. Analiza diskursa u interpretativnom okviru socijalnih rascepa pokazuje da se ove evro–metafore o putu–preobražaju javljaju na modernističkom polu političkog spektra. Iako ne postoji alternativna metaforizacija, sa suprotnog pola socijalnog rascepa, može se uočiti “interkulturna varijacija” (Kövecses 2002: 184) unutar modela putovanja kojom se osporavaju pojedini elementi metafore. Konkretno, u javnom diskursu se delegitimizuju izabrani smer i cilja, osporava se izabrana putna ruta i njegov tempo, dok se legitimizuju prepreka (Kleut 2010). Posebno način na koji se „prepreke“ (prvo pitanje saradnje sa Haškim tribunalom, a potom sve izraženije pitanje Kosova) postaju delom ove složene evropeizacijske metafore, govori istaknutom položaju ove teme u hijerarhiji rascepa. Evropski diskurs pojavljuje se i u drugim praksama koje su manje povezane sa EU integracijama. Na primer, istraživanje o medijskom diskursu o siromaštvu koje je sproveo tim istraživača Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Valić Nedeljković i Kleut 2012) na uzorku medijskih tekstova prikupljenih u oktobru 2010.
4 Period pošto je EU privremeno obustavila predpristupne regovore sa Srbijom. 5 Period pre referenduma o usvajanju novog Ustava Republike Srbije. 6 Period pre održavanja parlamentarnih izbora. 7 Period posle ponovnog početka pregovora o EU integracijama. 8 Period pre održavanja parlamentarnih izbora. 16 Jelena Kleut, Dušan Spasojević i oktobru 2012. godine u štampanim (Politika, Dnevnik, Narodne novine i Večernje novosti) i elektronskim medijima (Radio Beograd 1, Radio Novi Sad, Radio Zrenjanin i Radio Sto plus, Radiotelevizija Srbije (RTS), Radiotelevizija Vojvodine (RTV), TV B92 i TV 5.), pokazuje da se siromaštvo i borba protiv siromaštva u medijima diskurzivno predstavljaju bez reference na transformaciju socijalnih politika u kontekstu pridruživanja Evropskoj uniji (Kleut 2011). Međutim, ključno Vladino telo za borbu protiv siromaštva deluje pod sloganom „Ka većoj socijalnoj uključenosti u Republici Srbiji na putu evropskih integracija“ (www.inkluzija.gov.rs). Može se reći da postoje dva konkurentna diskurs, prvi koji bi se mogao okarakterisati kao diskurs o smanjenju siromaštva i drugi koji bi se mogao okarakterisati kao diskurs o socijalnom uključivanju, pri čemu je ovaj drugi markiran promenom paradigme koja je deo drugih reformskih procesa u Srbiji. Na taj način nova paradigma postaje deo modernističkog diskursa, dok stara paradigma funkcioniše u okvirima tradicionalnog razumevanja uloge države. Ujedno analiza diskursa o siromaštvu pokazuje da se ekonomski rascep u Srbiji javlja kao podređen dominantnom rascepu, što se na diskurzivnom planu manifestuje tako što se i ekonomska pitanja otvaraju u ideološko–identitetnom ključu, tj. na jednom polu rascepa ona se rekontekstualizuju u okviru evropskog diskursa.
Završne napomene U radu smo pokazali da, iako nastaju na osnovu drugačijih disciplinarnih i šire teorijskih okvira, teorija socijalnih rascepa i kritička analiza medijskog diskursa nisu nekompatibilne, već da mogu plodotvorno da se dopunjuju. Ključna spona pronalazi se u konceptima koji su im zajednički – ideologija i konflikt, dok se diskurs može posmatrati kao artikulacija sučeljenih interesa i ideologija sa obe strane rascepljenih polova. Skicirani okvir nudi moguće razumevanje proizvodnje političkog diskursa u Srbiji, koji karakteriše rascep na identitetnim pitanjima, kao i činjenica da ih elite, svojim javnim diskursima, značajno oblikuju pa čak i indukuju. Značaj hijerarhijski najvažnijeg rascepa na liniji tradicionalisti–modernisti potvrđuju postojeće ukratko diskutovane analize koje pokazuju da se i pitanja koja prirodno pripadaju ekonomskom rascepu, poput smanjenja siromaštva, rekontekstualizuju kao pitanje kojim vrednostima se treba prikloniti. Za dalja i detaljnija istraživanja ostaje da se preciziraju dodatne specifičnosti „diskurzivnih rascepa“, da se ispita njihova primenjivost u različitim kontekstima i, najvažnije, da se prate promene i u diskursima i u socijalnim rascepima. SOCIJALNI RASCEPI KAO INTERPRETATIVNI OKVIR JAVNOG DISKURSA U SRBIJI 17
LITERATURA
Agh, A. (1994). „The Hungarian Party System and Party Theory in the Transition of Central Europe“. Journal of Theoretical Politics. 6(2). Antonić, S. (2007). „Rascepi i stranke u Srbiji“, u Ideologija i političke stranke u Srbiji, ur. Zoran Lutovac (Beograd: Friedrich Ebert Stiftung – Fakultet političkih nauka – Institut društvenih nauka). Beyme, v. K. (2002). Transformacija političkih stranaka. Zagreb: Fakultet političkih nauka, Sveučilišta u Zagrebu. Elster, J., Offe, C., Preuss, U. (1998). Institutional Design in Post–communist Societies. Cambridge: Cambridge University Press. Fairclough, N., Wodak, R. (1997) „Critical Discourse Analysis“, in Introduction to Discourse Studies, ed. T. A. Van Dijk: 258. Fairclough, N. (1995 (1989). Language and Power. London, New York: Longman. Fairclough, N. (2003). Analysing Discourse: Textual Analysis for Social Research. London–New York: Routledge. Fairclough, N. (2006 (2000)). New Labour, New Language. London: Routledge. Fairclough, N. (2006 (1992)). Discourse and Social Change. Cambridge: Polity Press. Jäger, S. (2007). „Political Discourse: The Language of Right and Left in Germany“, in Discourse Studies. Vol III, ed. T. A. Van Dijk (London: Sage): 147–167. Kasapović, M. (1996). Demokratska tranzicija i političke stranke. Zagreb: Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu. Kövecses, Zoltan (2002). Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press. Kleut, J. (2010). „Divided Society, Ideology of Europeanization and Production of Metaphors in Public Discourse: The Case of Serbia”, in Comunicação, Cognição e Media (Braga: Faculdade de Filosofia, Universidade Católica): 243–254. Kleut, J. (2011). „Diskurs siromaštva u tranzicionoj Srbiji“, U Media Discourse of Poverty and Social Exclusion, ur. D. Valić Nedeljković (Novi Sad: Faculty of Philosophy): 23–44. Lakoff, G., Johnson, M. (1980). Metaphors We Live By. Chicago: The University of Chicago Press. Lipset, M. S., Rokkan, S, (1990). „Cleavage Structures, Party System, and Voter Alignments“, in West European Party Systems, ed. P. Mair (Oxford: Oxford University Press). 18 Jelena Kleut, Dušan Spasojević
Mateju, P., Rehakova, B., Evans, G. (1999). „The Politics of Interests and Class Realigment in the Czech Republic, 1992–1996“, in The End of Class Politics?, ed. G. Evans (Oxford: Oxford University Press). Stojiljković, Z. (2006). Partijski sistem Srbije. Beograd: Službeni glasnik. Spasojević, D. (2008). Odmrzavanje zamrznute hipoteze: novi pristupi socijalnim rascepima. Godišnjak Fakulteta političkih nauka 2(2): 225–237. Valić Nedeljković, D., Kleut, J. (2012). Predstavljanje siromaštva u tradicionalnim i novim medijima. Novi Sad: Filozofski fakultet–Odsek za medijske studije. Van Dijk, T. (2009). Society and discourse: How Social Contexts Influence Text and Talk. Cambridge: Cambridge University Press. Van Dijk, T. (2000). Ideology: a Multidisciplinary Approach. London: Sage. Wodak, R., Meyer, M. (2009). „Critical Discourse Analysis: History, Agenda, Theory, and Methodology“, In Methods for Critical Discourse Analysis (2nd revised edition), eds. R. Wodak and M. Meyer (London: Sage): (1–33).
Jelena Kleut, Dušan Spasojević
SOCIAL CLEAVAGES AS INTERPRETATIVE FRAME OF SERBIAN PUBLIC DISCOURSE Summary
Having in mind multidisciplinary character of Critical Discourse Studies, this paper aims to link the theory of social cleavages and discourse production, and to investigate its applicability to analysis of dominant themes in Serbian public discourse. Social cleavages are relatively stable and deep social divisions, that exist when there is an empirically verifiable, relatively self–conscience socio–demographic group with specific values and interests articulated by political organization. Exactly this element of political articulation of cleavages opens the space to bridge the two approaches. Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler Univerzitet u Novom Sadu UDC 316.77–051.2 Filozofski fakultet stručni rad
DECA I KULTURA KOMUNICIRANJA PUTEM MEDIJA1
APSTRAKT U radu se saopštavaju rezultati istraživanja urađenog na uzorku od ukupno 981 učenika četvrtog i osmog razreda osnovne škole. Istraživanje je obuhvatilo 24 osnovne škole iz 20 gradova u Vojvodini: Novog Sada 34,6 %, a iz drugih gradova i okolnih mesta 65.4%. Cilj istraživanja je da prikaže kako deca u nižim razredima osnovne škole zadovoljavaju svoje komunikativne potrebe kada su sredstva masovnog komuniciranja u pitanju, a kako kada su sredstva interpersonalne komunikacije. Cilj je bio, takođe, da se ustanovi koje izvore informacija najčešće koriste i putem kojih sredstava komuniciranja do njih dolaze, odnosno koju vrstu informacija traže i na kojim platformama. Rezultati su pokazali da je od tradicionalnih medija najpopularnija i na ovim uzrastima televizija i to sadržaji namenjeni opštoj populaciji, a ne deci. Mobilni telefoni sa različitim funkcijama su takođe omiljeno sredstvo komunikacije i sticanja i odašiljanja informacija za decu u nižim razredima osnovne škole. Društvene mreže na ovim uzrastima deca takođe koriste. Omiljeno im je četovanje i upoznavanje sa vršnjačkom grupom. Nove tehnologije su uticale na promenu komunikacijske kulture i kod dece nižeg osnovnoškolskog uzrasta.
Ključne reči: deca, komunikacijska kultura, sredstva javnog komuniciranja, sredstva interpersonalne komunikacije.
1. UVOD Nove medijske tehnologije već su dovele do društveno–obrazovnih promena vidljivih još na ranom uzrastu. Uveliko je prihvaćeno u naučno–stručnoj terminologiji da se mlаdi rođeni u digitalnom okruženju, prema Marku Prenskom (2005), nazivaju digitalnim urođenicima, a oni starije generacije kojima je to još jedna nova tehnologija usvojena u zrelijem dobu života, digitalnim pridošlicama. Ova distinkcija nije tek na leksičkom nivou novoprihvaćenih sintagmi, već sadrži i jasna, naučno potvrđena, objašnjenja šta ta dva
1 Istraživanje realizovano u okviru projekta Digitalne medijske tehnologije i društveno–obrazovne promene šifra projekta III 47020. Projekat finansira Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 20 Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler pojma, suštinski različita, podrazumevaju. “Digitalni urođenici navikli su ubrzano primati informacije. Vole paralelno obrađivati i raditi nekoliko poslova istovremeno. Više vole da slike prethode tekstu, nego obratno. Skloniji su nasumičnom pristupu (kao u hipertekstu). Najbolje rade u internetskom okruženju. Uživaju u trenutnim zadovoljstvima i čestim nagradama. Skloniji su igrama nego ozbiljnom radu” (Prenski 20052). Majkl Njumen (Newman Z. Michael 2010 : 581) ističe da je kod dece osnovni uzrok kratke, ograničene, pažnje i usredsređenosti na neki sadržaj direktno uslovljena novim tehnologijama, kao i formama medijskih sadržaja “posebno onih koje karakteriše kratkoća i fragmentarnost”. Mada istovremeno neki drugi teoretičari tvrde da samo gledanje televizije ne utiče na to da deca imaju smanjenu pažnju (Njumen 2010:582), ali isto tako i to da neki načini formatiranja televizijskog sadržaja (česta ponavljanja istih kratkih sekvenci, promena načina prezentacije) deci duže drži pažnju. To što važi za televizijsku prezentaciju, još je imanentnije internetskom formatiranju sadržaja te tako nije neobično da su deca (8–12 godina) i adolescenti (13–18 godina) posvećeni Internetski urođenici i tu zadovoljavaju svoje komunikativne potrebe u svim segmentima njihovog interesovanja. Istraživanja su pokazala da motivacija, upotreba medija i nivo obrazovanja mogu da utiču na raskorak u saznanjima među subjektima društvene prakse, bilo da su deca ili odrasli unutar svoje populacije, grupe, odnosno među različitim uzrasnim kategorijama stanovništva (Eszter Hargittai and Amanda Hinnant 2008:605). U kontekstu još davno izrečenog da je samo informisan čovek i delatan (Norbert Viner, utemeljivač kibernetike) obim i vrsta informacija do kojih se neprestano dolazi i načini na koje se stiču saznanja, bitno opredeljuju uspešnost u savladavanju svakodnevnih životnih izazova.
2. CILJ Cilj istraživanja je prikazivanje kako deca u četvrtom i osmom razredu osnovne škole zadovoljavaju svoje komunikativne potrebe kada su sredstva masovnog komuniciranja u pitanju, a kako kada su sredstva interpersonalne komunikacije. Takođe, cilj je bio, da se ustanovi koje izvore informacija najčešće koriste i putem kojih sredstava komuniciranja do njih dolaze, odnosno koju vrstu informacija traže i na kojim platformama.
3. HIPOTEZE Na osnovnoškolskom nivou u Vojvodini televizija je i dalje najomiljeniji medij.
2 http://edupoint.carnet.hr/casopis/40/clanci/3 DECA I KULTURA KOMUNICIRANJA PUTEM MEDIJA 21
Osnovci u interpersonalnoj komunikaciji više koriste Internet nego komunikaciju licem u lice. U kulturi komuniciranja postoji značajna razlika između četvrtaka i osmaka. U kulturi komuniciranju, takođe, postoji značajna razlika izmđu dečaka i devojčica.
4. ISPITANICI I PROCEDURA Uzorak čini ukupno 981 učenik četvrtog i osmog razreda u 24 vojvođanske osnovne škole iz 20 gradova: Novog Sada 34,60%, a iz drugih gradova i okolnih mesta 65.40%. Istraživanje je obuhvatilo ukupno 495 devojčica i 482 dečaka. Svi anketirani su ispunjavali isti anketni upitnik3. U anketi su deca imala zadatak da ocene od 1 (nikada) do 5 (često) različite medije u zavisnosti od toga koliko često i u kojoj meri, po njihovom mišljenju, ih koriste. Osim masovnih medija poput televizije, radija, interneta i štampe, oni su takođe ocenjivali i Jutjub, kao zasebnu kategoriju od Interneta. Imali su zadatak da ocene i upotrebu tableta, mobilnog telefona za slušanje radija i sajtove za prevođenje. Takođe su davali mišljenje o tome od koga iz svog okruženja najčešće dobijaju informacije, da li od svojih drugova, nastavnika, roditelja ili braće i sestara. Potom su ocenjivali ono o čemu im najčešće trebaju informacije, pa su se kao ponuđeni odgovori za ocenjivanje našli lektire, rešavanje domaćih zadataka, škola, knjige, šale, odnosi dečaka i devojčica, zabava, muzika, igrice ali i hobiji, sport, politika, kultura. Osim ocena, u prvom delu ankete, mogli su da imenuju i koji medij najčešće koriste kao izvor informacija. Dok su u drugom delu ankete navodili o čemu to najčešće razgovaraju, sa kime i na koji način. U ovom radu se prezentuje samo deo rezultata dobijenih u istraživanju koje je realizovano sa studentima četvrte godine Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu od oktobra do decembra 2011. u okviru izbornog predmeta Deca i mediji. Ovo je treći ciklus istraživanja (2009, 2010, 2011) koja se realizuju u okviru ovog predmeta. Cilj je da se kontinuirano prati kultura komuniciranja osnovnoškolaca u Vojvodini. Odabran je ovaj uzrast jer u periodu osnovne škole deca mogu biti još nerazvijenog kritičkog mišljenja, mogu, takođe, biti sklona podražavanju, odnosno mogu biti podložna uticaju medijskih sadržaja. Posebno mlađi više vremena provode kod kuće gde su im mediji jedan od najprihvatljivijih izbora u trošenju budžeta slobodnog vremena (Valić Nedeljković 2011a).
3 Statistička obrada Karlo Bala. 22 Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler
5. ANALIZA REZULTATA Vojvođanski osnovci najradije gledaju televizijski program i to onaj za odrasle. TV Prva i TV Pink su izdvojili kao najgledanije iako u programskoj šemi ovi mediji nemaju specijalizovane emisije sa sadržajima za decu i adolescente (Malić 2009: 34). Televiziju su ocenili četvrtaci sa 4,67 od mogućih 5 i osmaci sa 4,37 od mogućih 5. Na osnovu t–testa može se zaključiti da postoji značajna statistička razlika između prosečnih ocena televizije četvrtaka i osmaka (p=6,98*10–8). Podsetimo na rezultate dobijene u prethodnom istraživanju studenata odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 2010. godine prema kojem deca najčešće gledju TV (27%) u odnosu na sve ostale medije (Valić Nedeljković 2011:118b). Prema istraživanju agencije Nilsen (Broćić 2011) u Srbiji prosečan broj televizijskih aparata po domaćinstvu je 1,46 od toga čak trećina (30,2%) ima dva televizora u kući što znači da su setovi dostupni svoj deci, a da neka imaju televizor i u sopstvenoj sobi što povećava gledanost. Slični rezultati su dobijeni i u istraživanjima u drugim zemljama. Na primer Saelens sa saradnicima (2002) istraživali su faktore kućnog okruženja oko pristupa TV–u i njihovu vezu sa celokupnim dečijim vremenom koji provedu gledajući TV. Ova studija pokazala je da je kućno okruženje značajan faktor u dečijem sveukupnom vremenu koje provode uz TV prijemnike. Takođe, ako je broj TV aparata rastao u domaćinstvima, tako je rasla i količina vremena koju su deca provodila uz njih (prema Strasburger, Victor C.; Wilson, Barbara J; Jordan, Amy B., 2009, str. 500). Osobenosti televizijskog programa, prema istraživanjima prezentovanim u radu Novi mediji i mladi auditorijum (New media and young odience, Michael Z. Newman 2010 : 588), su kratki segmenti, brze akcije, brzi rezovi, prekidi u određenim vremenskim periodima koji doprinose da se “uhvati” medijska poruka što je sve mnogo bolje prilagođeno dečijem načinu percepiranja, nego linearnost štampanih medijskih sadržaja. U našem istraživanju Internet su ocenili četvrtaci sa 3,52, a osmaci sa 3,92. Postoji značajna statistička razlika u srednjim ocenama između četvrtaka i osmaka (p=0,00052). Jutjub kao moderna multimedijalna platforma privlači i četvrtake (3,70) i osmake (4,27). Isto kao i u prethodnim pokazateljima beležimo značajnu statističku razliku (p=8,86*10–8) između četvrtaka i osmaka u oceni Jutjuba. Uočava se da sa uzrastom raste prisutnost na Internetu što je očekivano. Većina dece koja je bila obuhvaćena u ovom istraživanju odgovorila je da ima priključak za Internet, kao i da je aktivna i vešta u korišćenju raznih alata za “boravak” u virtuelnoj stvarnosti. Aktivna je na socijalnim mrežama, i u zavisnosti od starosne grupe, u manjoj ili većoj meri, postavlja svoje snimke i fotografije, najčešće, na Fejsbuk. DECA I KULTURA KOMUNICIRANJA PUTEM MEDIJA 23
Rezultati anketa, pokazali su da skoro svako dete već u četvrtom razredu osnovne škole ima svoj mobilni telefon. Visokom prosečnom ocenom četvrtaci su 3,85 ocenili razgovor putem mobilnog telefona kojim slikaju i snimaju dešavanja iz sopstvenog okruženja. Kad se u analizu uključi rodna perspektiva dobija se da kod prosečne ocene za Jutjub ne postoji značajna statistička razlika (p=0,21) na ukupnom uzorku između devojčica i dečaka. Devojčice su ovaj multimedijalni portal prosečno ocenile sa 4,06, a dečaci 3,92. U zavisnosti od tehnološke pismenosti, oni razne multimedijalne sadržaje distribuiraju na Internetu i razmenjuju među sobom. Ovaj podatak nam govori da deca nisu više pasivna publika, već da vrlo rano počinju da kreiraju medijske sadržaje i tako postaju deo participirajućih subjekata u medijskoj sferi. Istovremeno uglavnom ne znaju kako da se odbrane od opasnosti internetskog komuniciranja, ako uopšte shvataju da potencijalno mogu biti ugroženi.
Grafikon 1: Mediji koje konzumiraju vojvođanski osnovci
Podaci koje smo dobili u ovom istraživanju ukazuju na to da deci i adolescentima Internet najčešće služi za zabavu. Na primer, internetske video igrice su četvrtaci vrednovali prosečnom ocenom 4,54, a osmaci sa 4,16. Devojčice su sa manjom prosečnom ocenom (četvrtakinje sa 3,39, osmakinje sa 1,91) ocenile internetske video igrice. Rodna perspektiva ukazuje da postoji značajna razlika između dečaka i devojčica u igranju kompjuterskih igrica (p=1,5*10–45). U četovanju na primer o zaljubljivanju (devojčice 3,19, a dečaci 2,60) postoji značajna statistička razlika između dečaka i deojčica (p=1,1*10–5). 24 Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler
Osnovci Internet koriste i za stavljanje sopstvenih fotografija i skidanje tuđih sa socijalnih mreža, ali ne i za edukaciju, kao pomoć u rešavanju domaćih zadataka, prevođenje ili lektiru, potvrđuju i druga istraživanja rađena u svetu (Eszter Hargittai and Amanda Hinnant 2008 : 604). Takođe je ukazano i na to da deca koja su iz intelektualnih i bolje stojećih porodica više koriste edukativne sadržaje na Internetu, a ona sa skromnijim poreklom više zabavne sadržaje (Eszter Hargittai and Amanda Hinnant 2008 : 605). Naše istraživanje nije stratifikovalo uzorak u odnosu na to iz kakvih porodica su anketirana deca. Međutim, jeste postavljeno pitanje o tome kako ocenjuju komunikaciju sa roditeljima. Rezultati ukazuju da su obe ciljne grupe osnovaca i dalje veoma vezane za tu vrstu interakcije (devojčice su prosečno ocenile razgovor sa roditeljima sa 4,46, a dečaci sa 4,21). Može se smatrati da na tom uzrastu porodica utiče na zadovoljavanje njihovih informativnih potreba. Četvrtaci i osmaci su nisko ocenili radio kao izvor informacija (2,31 i 1,98). Postoji statistička razlika (p=0,01) između posmatrana dva uzrasta. Na nižem uzrastu može se smatrati, deca prate medije koje prate roditelji, ili ređe samostalno traže samo muzičke sadržaje. Sajtove za usluge prevođenja četvrtaci su ocenili sa 1,98, a osmaci sa 2,68. Postoji statistička razlika u korišćenju sajtova za prevođenje (p=4,1*10–8) između ova dva uzrasta. Mlađi još uvek sami, ili uz pomoć ukućana, rade svoje domaće zadatke. Radio jeste teško prebrodio svojevremeno pojavu televizije, a danas Interneta. Međutim medijska konvergencija ga je ponovo stavila među rado korišćene medije. Izuzetna je ponuda radijskih stanica koje emituju samo na Internetu (Valić Nedeljković 2010:87), a slušanje programa na mobilnom je već uobičajena navika posebno van kuće. Na radiju koji emituju zemaljski uglavnom nema specifičnih sadržaja namenjenih deci i adolescentima (veoma skromna ponuda postoji samo na dva javna servisa). Osnovci radio slušaju samo kao izvor muzičkih sadržaja, a ne i informacija bilo koje vrste. Štampa je ocenjena osrednje (četvrtaci 3,15, osmaci 2,67). Postoji značajna statistička razlika između dece i adolescenata (p=3,83*10–5). Ono što je posebno zanimljivo je da su u našem istraživanju osnovci pokazali da mnogo češće čitaju medije koje kupuju njihovi roditelji (u ovom slučaju prednjači dnevna novina Blic, 25%), nego medije namenjene njihovom uzrastu Bravo (22%), Školarac i OK (12%), Bravo Grl (6%). Od medija namenjenih njima Bravo je izbor većine. Ciljna grupa ovog licencnog časopisa su tinejdžeri uzrasta od 12 do 18 godina4, s tim što se u poslednje dve godine primećuje tendencija pomeranja starosne granice na niže uzraste. Slogan izdanja je „Budi u toku uz
4 Za potrebe istraživanja intervju sa Stevanom Gojkovim, glavnim i odgovornim urednikom magazina BRAVO i BRAVO GIRL uradio student IV godine Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Stefan Zlatković. DECA I KULTURA KOMUNICIRANJA PUTEM MEDIJA 25
BRAVO”, a prema rečima urednika, magazin pokriva sva interesovanja tinejdžera. Teme koje se obrađuju uglavnom su u vezi sa stranim muzičkim i filmskim zvezdama, što znači da sadržaja opšteobrazovnog tipa nema. Naše istraživanje je pokazalo zašto je Bravo veoma čitan u ovoj ciljnoj grupi jer su osnovci visoko ocenili kao sadržaje koji njih zanimaju: muziku (3,97 četvrtaci, 4,32 osmaci) i zabava (četvrtaci 4,21 i osmaci 4,07). Informacije koje osnovci traže putem medija ili u interpersonalnoj komunikaciji svrstali smo u tri kategorije: a) zabava i slobodno vreme, b) informacije o školi i c) međuljudski odnosi. U grupi informacija iz kategorije (a) su svrstane varijable od viceva do hobija, preko događaja u društvu za koje su, može se pretpostaviti, zainteresovani i dečaci i devojčice. Grafikon 3 ukazuje na sličnosti i razlike u prosečnoj oceni svake pojedinačne varijable za posmatrane uzraste. U kategoriji (b) varijablu “rešavanje domaćih zadataka” četvrtaci su prosečno ocenili sa 3,35, a osmaci sa 3,03. Postoji značajna statistička razlika između uzrasta (p=0,004); dakle mlađi češće traže pomoć u rešavanju domaćih zadataka što je i očekivani rezultat. U kategoriji (c) varijabla “odnos dečaka i devojčica” (prosečna ocena četvrtaci 2,21, osmaci 3,16) postoji značajna statistička razlika u kontekstu uzrasta (p=1,02*10–12), što se takođe moglo očekivati. Međutim, ukoliko u rodni kontekst uključimo i uzrast, uočavamo da kod malađih učenika ne postoji značajna statistička razlika između dečaka i devojčica (p=0,71/proseci : devojčice 2,24, dečaci 2,17) kada je u pitanju razgovaranje o odnosima među polovima, ali što je manje očekivano ne postoji ni kod starijih (p=0,31/ prosek za devojčice 3,25, a za dečake 3,07). 26 Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler
Grafikon 2: Zabava i slobodno verme anketiranih učenika četvrtog i osmog razreda
6. ZAKLJUČAK Rezultati istraživanja Deca i kultura komuniciranja realizovanog u zimskom semestru 2011–2012. akademske godine sa studentima IV godine na izbornom predmetu Deca i mediji Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu potvrdili su sve postavljene hipoteze. Najpre, da je na osnovnoškolskom nivou u Vojvodini televizija i dalje najomiljeniji medij. Prema t–testu za zavisne uzorke prosek za TV je 4,51, za radio je 2,15, a za štampu 2,91. Sa 95% verovatnoće prosek za televiziju se kreće u intervalu 4,41 do 4,63, za radio 2,04 do 2,50, a za štampu od 2,81 do 3,01. Znači osnovna hipoteza je potvrđena. Zatim, da osnovci u interpersonalnoj komunikaciji koriste Internet, ali nije potisnuta ni komunikacija licem u lice. I na kraju, da su u kulturi komuniciranja delimično potvrđene hipoteze jer postoji značajna statistička razlika između četvrtaka i osmaka kada je u pitanju Internet, Jutjub, radio, “rešavanje domaćih zadataka”. Zatim, da ne postoji razlika između dečaka i devojčica u korišćenju Jutjuba, ali da postoji kada je u pitanju upotreba kompjuterskih video igrica. Ono što je, u određenoj meri, ne sasvim očekivan rezultat, je da ne postoji značajna statistička razlika u odnosu na pol, kad je reč o komuniciranju četvrtaka i osmaka o “odnosu dečaka i devojčica”. DECA I KULTURA KOMUNICIRANJA PUTEM MEDIJA 27
Mediji koje koriste kao sredstvo posredovanja informacija su: televizija, Internet, Jutjub (namerno izdvojen iz Interneta). Kada je trebalo da navedu konkretan medij najčešće su izabrali varijablu “ostalo” što ustvari znači da na naziv medija ne obraćaju pažnju. Najmanje se koristi tablet, upotreba mobilnog za slušanje radija i sajtovi za prevođenje. Na ovim uzrastima (10 i 14 godina) vojvođanski ispitanici još podjednako komuniciraju sa vršnjacima i roditeljima direktno, a indirektno SMS porukama i mobilnim telefonom. Informacije za kojima tragaju su one koje su direktno vezane za muziku i zabavu, a zatim za školu, sport. Kada su međuljudski odnosi u pitanju prisutna je razlika između četvrtaka i osmaka koje mnogo više zanimaju odnosi među polovima, nego mlađe ispitanike. Istraživanje je koncipirano kao longitudinalno te će tako biti realizovano i naredne godine jer je izuzetno značajno permanentno praćenje komunikativne kulture u periodu kada se ona stiče (osnovna škola) u kontekstu novih tehnologija i društveno obrazovnih promena do kojih one dovode.
LITERATURA
Broćić, Darko (2011). Kablovski tv programi i budućnost televizije u Srbiji. Nielsen . Pregledano 27.01.2012. URL www.danas.rs Hilliard L. Robert (2009). Writing for Television, Radio and new Media. Ninth edition. Thomson and Wadsworth. Hargittai, Eszter and Amanda Hinnant (2008).”Digital Inequality : Differences in Young Adults’ Use of the Internet”. Communication Research. Volume 35, Number 5 : 602 –621. Lemiš, Dafne (2008). Deca i televizija. Beograd : Clio. Matić, Jovanka (2009). Raznovrsnost tv programa u Srbiji. U Medijski skener, ur. Dubravka Valić Nedeljković (Novi Sad : Novosadska novinarska škola): 24–70. Strasburger, C. Victor , Barbara J. Wilson, Amy B. Jordan (2009). Children, Adolescents and the Media. Secon edition. Los Angeles, London, New Delhi, Singapore : SAGE. Newman Z. Michael (2010). New media, young audiences and discourses of attention: from Sesame Street to ‘snack culture’. Media Culture Society 32: 581 – 596. Prensky, Marc (2005). Digitalni urođenici, digitalni pridošlice. Edupoint časopis: časopis o primjeni informacijskih tehnologija u obrazovanju. Godina V. Pregledano 27.01.2012. 28 Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler
http://edupoint.carnet.hr/casopis/40/clanci/3 Valić Nedeljković, Dubravka (2010). Internetski radio i radio na internetu: Globaliazacija lokalnog radija. Medijski dijalozi časopis za istraživanje medija i društva–Media dialogues journal for researching of media and society ; Godina III, broj 6. 81–97. Valić Nedeljković, Dubravka (2011a). “Deca, mediji i ‘trošenje budžeta’ slobodnog vremena”. Medijski dijalozi, No 10, Vol. 4: 339–355. Valić Nedeljković, Dubravka (2011b). “Deca i televizija”. Godišnjak. XXXVI–2 : 115– 127.
Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler
CHILDREN AND COMMUNICATION CULTURE IN MEDIA Summary
This paper contains the results of the completed research on a sample of a total of 981 students from forth and eight grade. The study included 24 elementary schools in Vojvodina (Novi Sad 34,60%, and from other cities and surrounding areas 65.40%). Goal of this research is to see how children in primary schools meet their communication needs when mass communication is in question, and how when means of interpersonal communication are used. The aim was also to determine what sources of information are commonly used by primary school children and through which means of communication they are receiving information, or what kind of information they are seeking and on what platforms. The results showed that from traditional media, the most popular at this age is television, especially contents made for the general population, not for children. Mobile phones with different functions are also a favorite means of communication and of acquiring and transmitting information to children in primary school. Social networks at this age children also are used. Favorites are chatting and meeting peers. New technologies have influenced the change of culture and communication in children of lower primary school age. Nada Buzadžić Univerzitet u Novom Sadu UDC 82:004.55 Filozofski fakultet stručni rad
NA GRANICI IZMEĐU TRADICIONALNE ŠTAMPE I DIGITALNOG TEKSTA U ERI VIRTUELNE KULTURE: HIPERTEKSTUALNI ROMAN KUĆA LISTOVA
APSTRAKT Rad predstavlja pokušaj da se ispitaju načini na koje razvoj interneta kao medija hiperteksta i kao decentralizovane mreže utiče na zamagljivanje granica između tradicionalne štampe i digitalnog teksta u eri savremene virtuelne kulture. Razumevanje promena kroz koje prolazi odnos između tradicionalne štampe i digitalnog teksta od značaja je u nastojanjima da se sagleda decentralizovani položaj knjige, kao i sudbina čitanja i načini suprotstavljanja vebofobiji. Virtuelna književnost, kao jedan segment virtuelne kulture, dodeljuje čitaocu aktivnu ulogu i stavlja u centar pažnje pojedinca, korisnika čiji položaj u sistemu nikada nije konačan. U nastojanjima da ostvari svoj cilj, rad se bavi analizom hipertekstualnog romana Kuća listova, američkog pisca Marka Danijelevskog, oslanjajući se na studije Nikolasa Negropontea, Džordža Lendoa, Sonje Hagler i drugih istraživača. Kuća listova, kao novi oblik štampanog hiperteksta, ukazuje na ograničenja i prednosti oba medija i potcrtava nemogućnost jasnog raslojavanja tekstova na štampane i digitalne. Ovo upućuje na premošćavanja veštačkih procepa koji postoje i na širem planu: između tehnologije i humanosti, nauke i umetnosti.
Ključne reči: tradicionalna štampa, digitalni tekst, hipertekst, Kuća listova, virtuelna kultura.
Uvod Poznati američki proučavalac i kritičar novih medija, profesor Stiven Džouns, u uvodu značajnog zbornika Virtuelna kultura: identitet i komunikacija u kiber–društvu, podseća da nije suština u tome da umetnost oponaša život, a život umetnost, nego u tome da i sam život može da se preuređuje (Džouns 2001: 27). Za potrebe ovog rada, u navedenoj tvrdnji pojam umetnost zamenjujemo pojmom književnost i ispitujemo ulogu koju kompjuterska tehnologija i internet danas imaju u preuređivanju ne samo književnosti, već i načina na koji mislimo, opažamo i stvaramo, kao pojedinci i kao društvo. Medijske tehnologije utiču na osnovne postavke kulture i književnosti tako što ih 30 Nada Buzadžić rekonstituišu i ponovo aktualizuju, omogućavajući da im pripišemo atribut virtuelnosti. Hipertekst se najjednostavnije može opisati kao „oblik virtuelne književnosti koja se rađa na ekranu” (Gordić Petković 2004: 7), ali načini definisanja hiperteksta su brojni. Pre više od trideset godina Ted Nelson je hipertekst odredio kao „nelinearni i nesekvencijalni prostor za pisanje” (Gordić Petković 2004: 8). Negroponte pod hipertekstom podrazumeva „međusobno spojenu naraciju ili povezane informacije” (1998: 70). Kao „asemblaž nehijerarhizovanih dokumenata koji su povezani linkovima” (Gordić Petković 2004: 78), hipertekst zahteva čitalačku intervenciju. Komentarišući mogućnosti transfera autorske moći, koji se javlja usled dodeljivanja aktivne uloge čitaocu koji je ranije bio samo pasivni konzument, Džordž Lendou ističe kako sada čitalac može da „izabere sopstveni put kroz metatekst, da doda primedbe na tekst koji je napisao neko drugi i da stvori linkove između dokumenata koje je napisao drugi autor” (Hagler 2003). Postojanje ovakvog čitaoca sprečava da se hipertekst svede na skup beživotnih fragmenata. Kako je čitalac taj koji odlučuje da li će se dalje pravolinijski kretati kroz tekst, ili će skrenuti na neki link, to se može zaključiti da „upravo ova interakcija sa bazom podataka jeste ključna stavka u sistemima hiperteksta; moguće je momentalno se vratiti na određenu sliku, zvuk i tekst, u skladu sa potrebama ili hirovima korisnika” (Bevilacqua 1989). Sve ovo ide u prilog tezi da hipertekst ne označava „alatku za pisanje, već način mišljenja” (Gordić Petković 2004: 8), „ne predstavlja oblik teksta, već novi medij” (Cicconi 2009) i „podrazumeva izbor i odluku, pa zahteva autora i čitaoca koji će se svesno razračunati sa svim virtuelnim mogućnostima” (Gordić–Pertković 2004: 23).
Hipertekst: nastanak i svojstva Sa virtuelnim mogućnostima pokušao je da se razračuna Vanevar Buš, koji je još 1945. godine imao viziju takozvanog Memeksa, „uređaja u kom pojedinac čuva sve knjige, zapise i komunikaciju i koji je mehanizovan, tako da može biti konsultovan sa izuzetnom brzinom i fleksibilnošću” (Bush 1945). Buš je Memeks zamislio kao „beskonačnu knjigu” i „dodatak ljudskom pamćenju”. Memeks nikada nije konstruisan jer tadašnja tehnologija nije bila dovoljno razvijena da bi ga mogla proizvesti, ali su se 1962. godine na Bušove ideje oslonili Engelbart i Liklider. Oni su razvili sistem koji je „u stanju da sortira i integriše različite informacije u jednu vrstu „kolektivnog elektronskog žurnala” (Cicconi 2009). Pojam hipertekst prvi put upotrebljava Teodor Nelson 1965. godine, a njegova ideja predstavlja spoj Bušove zamisli o beskonačnoj knjizi i Engelbartove ideje kolektivnog elektronskog žurnala. Nelson celokupno ljudsko znanje označava terminom dokuverzum, a 1978. osmišljava jedan enciklopedijski kompjuterski projekat – Ksanadu, NA GRANICI IZMEĐU TRADICIONALNE ŠTAMPE I DIGITALNOG TEKSTA U ERI VIRTUELNE ... 31 sistem međusobno povezanih dokumenata, u kome je svaki čitalac ujedno i potencijalni pisac. Način na koji funkcioniše hipertekst poklapa se sa načinom na koji funkcioniše ljudski mozak – oslanjajući se na zakone asocijacija i sličnosti, a suprotno veštačkom načinu klasifikovanja podataka zasnovanom na alfabetskom ili numeričkom označavanju informacija. Zaista, čini se da je, u odnosu na štampani tekst, hipertekst mnogo prikladniji medij za predstavljanje „brzog preplitanja naših misli i njihovog kretanja u vidu preseka, skokova i linkova.” (Cicconi 2009). Ipak, „kao što nastaje u pokušaju eksternalizacije i automatizacije nekih ključnih psihičkih funkcija, hipertekst isto tako prilagođava sebi svoje korisnike i stvara generacije čitalaca kojima će linearni pristup tekstu biti samo jedna od alternativnih strategija čitanja i razumevanja pročitanog” (Golčevski 2004). Nije nemoguće razmišljati o hipertekstu kao o evolutivnom produžetku tradicionalnog teksta, tim pre što se konvencionalni tekst može smestiti u hipertekst. Ipak, ova teza ima brojne slabosti jer, kada se bavimo hipertekstom, potrebno je da prestanemo da pojam tekst izjednačavamo sa pojmom štampani tekst i da ne zaboravimo na predviđanja En Bevilakve, koja smatra da će u budućnosti termin hipertekst biti zamenjen preciznijim terminom interaktivni hipermedij, pošto su u digitalnom svetu zvuk, tekst i slika predstavljeni na isti način – istim binarnim signalima (Bevilacqua 1989). Komentarišući prevaziđenost „preplitanja” ( interlaced), koje je bilo sjajna ideja za emitovanje televizije u analogno doba, ali koje je poptuno nepotrebno u okviru kompjuterskog prikaza, Negroponte naglašava da je digitalni svet mnogo elastičniji od analognih domena, jer u njemu signali mogu da nose sve vrste dodatnih informacija o samima sebi (1998: 46). Stoga u digitalnom svetu problem dubine i širine nestaje. U karakteristike štampanog teksta spadaju trajnost, jedinstvo, red, monologiziranje, sekvencijalnost, čvrstina i statičnost (Gordić Petković 2004: 112), dok svojstva hiperteksta određuje priroda samog interneta, a u važna određenja interneta spadaju multimedijalnost, dinamičnost, efemernost i interaktivnost (Džouns 2001: 98). Svaka hipertekstualna tj. ekranska stranica je multimedijalna, a pošto su njeni konstitutivni elementi dinamički vezani za nju, moguće je menjati njihov oblik, položaj ili funkciju (Cicconi 2009). Izmene može uneti sam autor, u procesu stvaranja date stranice, ili to može učiniti korisnička publika1, u procesu čitanja. Džordž Lendou daje korisno objašnjenje pojma interaktivnosti: Reč interaktivan koristi se da bi se ukazalo na to da korisnik kompjutera može da interveniše u procesima dok se oni odvijaju, što je suprotno delovanju koje samo
1 Termin potiče od Anande Mitre (članak „Virtuelno zajedništvo: Tražeći Indiju na Internetu” u Stiven Džouns (ur.) (2001). Virtuelna kultura: identitet i komunikacija u kiber–društvu. Beograd: Biblioteka XX vek: 101–110). 32 Nada Buzadžić
proizvodi određeni efekat, kao što je dodirivanje prekidača kako bi se uključilo svetlo. (Landow 2006: 42)
Značaj velikih razlika koje postoje u čitanju štampanog i ekranskog teksta imao je na umu i Džej Dejvid Bolter kada je svaki prostor za pisanje definisao kao:
[...] fizičko i vizuelno polje koje definiše određena tehnologija pisanja. Svi oblici pisanja su prostorni, jer mi smo u stanju da vidimo i razumemo samo pisane znake koji se nalaze u prostoru koji ima bar dve dimenzije. Svaka tehnologija pruža različit prostor [...]. Način na koji čitalac i pisac razumeju pisanje uslovljen je fizičkim i vizuelnim svojstvima knjiga koje koriste. (navedeno u Landow 2006: 41)
No, valja imati na umu da „kao što ni štampani tekst ni manuskript nisu garantovano trajni, ni efemernost digitalnog teksta nije gotova stvar” (Landow 2006: 113). Šeli Džekson, višestruko talentovana umetnica i autorka hiperteksta, podržava ovakvo razmišljanje, smatrajući da bi „fanatično priklanjanje jednom mediju bilo u totalnoj suprotnosti dinamičnoj prirodi hiperteksta, pa makar taj medij bio i sam hipertekst” (Grant 2002).
Roman u mreži virtuelne kulture: Kuća listova Prema Bruksu Landonu, „hipertekstualni roman (ili, bolje rečeno, roman u eri hipertekst kulture) se temelji na „gambitu periferne vizije”: i naoko najsporedniji detalj dobija važno mesto u fokusu čitaočeve pažnje” (navedeno u Gordić Petković 2004: 139). Kuća listova američkog pisca Marka Danijelevskog predstavlja takav hipertekstualni roman. Centralni tekstualni kontinuum „Nejvidsonov zapis”, uvod Džonija lutalice koji mu prethodi, pregledi i dodaci koji ga prate, a koje čine planovi i naslovi poglavlja, pabirci, fotodokumenti, pesme, pisma, kolaži, čitulja, krokiji i polaroidi, razni citati i, na kraju, dokazi o suprotnom i indeks – sve su to sastavni elementi pomenutnog romana, od kojih ni jedan nije manje bitan od drugog. Kritika Njujork Tajmsa njegov hipertekstualni roman Kuća listova ocenjuje kao „roman–mozaik koji se istovremeno čita kao triler i kao jedan neobičan izlet u nesvesno”.2 U pogledu strukture, Kuća listova još više nego na mozaik liči na kinesku kutiju ili rusku lutku, jer se sastoji iz priče unutar priče, unutar priče. Srž, ili primarnu narativnu liniju, čini jedan pronađen rukopis, studija Nejvidsonov zapis, koju je za sobom ostavio slepi starac Zampano, a koja se bavi istoimenim dokumentarnim filmom. Snimatelj zapisa, Pulicerovom nagradom ovenčani fotoreporter Vil Nejvidson, „nekako se uhvatio za najtežu
2 Navedeno na zadnjoj korici knjige u Mark Z. Danijelevski (2005). Kuća listova (prev. Aleksandar V. Stefanović). Beograd: Plato. NA GRANICI IZMEĐU TRADICIONALNE ŠTAMPE I DIGITALNOG TEKSTA U ERI VIRTUELNE ... 33 od svih tema: da pruži sliku same tame” (Danijelevski 2005: xxii). Već na početku saznajemo da film „Nejvidsonov zapis” zapravo ne postoji, kao i da je dobar deo knjiga koje su navedene u napomenama na dnu stranice jednostavno izmišljen. Međutim, iako „Nejvidsonov zapis” ne postoji van Zampanovljevog teksta, unutar tog teksta u kom ovaj zapis živi, pitanje istinitosti se ne postavlja, već se tekstu jednostavno veruje. Kadar po kadar, Zampano vrlo vešto vodi čitaoca kroz film, te ovaj stiče utisak kao da zaista gleda projekciju na platnu, a Nejvidsonovi oživljavaju, postaju stvarni likovi koji lako zadobijaju čitaočevu empatiju. Druga narativna linija nastaje kao posledica toga što se Džoni Lutalica latio sređivanja Zampanovljevog teksta radi objavljivanja. Tom prilikom dodao je opisanom rukopisu svoje komentare u vidu fusnota koje ponekad zauzimaju i po više strana i na momente poprimaju formu toka svesti. Ovome je Danijelevski dodao još i veliki broj fusnota i komentara urednika kojima je Džoni Lutalica prosledio sređen rukopis. Zanimljivo je da mnogi proučavaoci digitalnih medija upravo fusnotu smatraju direktnom pretečom hiperteksta, premda Pol Djugid smatra da preteču hiperteksta mnogo bolje od fusnota predstavljaju računovodstvene knjige, koje postoje od davnina, i koje su se sastojale iz nekoliko međusobno neraskidivo povezanih knjiga: knjige računa, knjige dugova, knjige inventara, i mnogih drugih. Uz to, nije se radilo samo o vezama između knjiga unutar jedne radnje, već je svaka računovodstena knjiga bila povezana sa knjigama iz drugih radnji, usled interakcija na kojima počiva sistem trgovine per se. Djugid smatra da je ovo bila „beskrajna, nedovršena, nesekvencijalna i vrlo praktična mreža koja je služila za cirkulaciju informacija” (Finkelstein et al. 2006: 504), što je nesumnjivo definicija koju možemo primeniti i kada govorimo o savremenom hipertekstu. Zbog očigledne složenosti svog romana, Danijelevski je vešto iskoristio upravo nejgov dizajn da pruži uputstva za čitanje. Različiti glasovi predstavljeni su različitim fontovima. Reč kuća svaki put je štampana plavom bojom, kao da time pisac želi da prizove „multi– dimenzionalnu topografiju hiperlinka” (Ruch 2000). Na ovaj način, od samog početka, „tekst manipuliše tehnologijom štampe kako bi predstavio mnogobrojnost glasova” (Hagler 2003). Valja pomenuti i to da se debeli slojevi fusnota javljaju tek od otprilike druge trećine romana, kada se „strpljiv čitalac otvorenog uma […] već navikao na stil Danijelevskog” (Wittmershaus 2000). Odlika njegovog stila jeste upravo „manipulacija konvencijama štampanog teksta, a sve to u cilju zamagljivanja granica između tradicionalne štampe i hiperteksta” (Hagler 2003). Ovo se možda ponajviše odnosi na prostor, odnosno na neobično pozicioniranje teksta na stranici, što utiče na brzinu čitanja. Naime, kako bi pročitao pojedine stranice i nizove stranica, čitalac je primoran da menja perspektivu, jer je 34 Nada Buzadžić tekst povremeno štampan uspravno umesto horizontalno, pod različitim uglovima, ili, na primer, u obliku stepenica. Isto tako, broj reči po stranici varira od jedne do nekoliko stotina. Stiče se utisak da sama knjiga neprekidno podseća čitaoca na svoje fizičko postojanje. Tradicionalna štampana knjiga je zauvek određena ograničenjima tri fizičke dimenzije, dok hipertekst digitalnog sveta uklanja ograničenja štampane strane, omogućavajući da se „u jednu ideju ili tok misli može ukljućiti multidimenzionlna mreža znakova ka daljim elaboratima ili argumentima” (Negroponte 1998: 71). Štampani hipertekst uspeva da zadrži elastičnost digitalnog hiperteksta: iako je reč o štampanom tekstu čija su dominantna svojstva stabilnost, red i određenost, on se širi i skuplja prema čitaočevim akcijama.
Autori poput Danijelevskog prepoznaju koliko je bitno da se štampana fikcija izdigne iznad svog književnog statusa, a to je status quo, tako što će evoluirati uporedo sa žanrovima elektronske književnosti koji se rađaju. Kroz pokušaje da posreduje između kraljevstva knjiga i elektronskog sveta, Kuća listova predstavlja mogućnost postojanja simbiotičke koegzistencije štampanih i elektronskih medija, čiji bi se razvoji međusobno prožimali. (Hagler 2003)
Tezu da Kuća listova predstavlja pojavu novog oblika štampanog hiperteksta podržava sam autor, koji objašnjava kako je knjigu u njenoj celosti objavio na internetu u obliku pdf fajla, u nastavcima, po nagovoru prijatelja koji su želeli da je pročitaju i pre nego što bude odštampana. Tada se ispostavilo da postoji veliki broj čitalaca koji su otkrili njegov roman na internetu, a koji ga možda ne bi tražili u knjižari ili Njujork Tajmsu (Wittmershaus 2000), što ide u prilog tezi Anande Mitre o „prekomernoj zavisnosti teksta o internetu” (Džouns 2001: 99). Ona smatra da „sistem interneta baziran na tekstu omogućuje „blizak dodir” koji nedostaje u situacijama masovnih medija, kao i razvoj Gemainschaft–a povezan sa situacijom „neposrednog kontakta” i veruje da je ključ u sposobnosti da internet omogući veći skup ljudi nego što ga omogućuje „neposredni kontakt” ” (Džouns 2001: 102). Silvio Gađi smatra da je hipertekst „beskonačno umrežen lavirint koji nema primarnu osu, tako da položaj korisnika u sistemu postaje privremeni centar, koji se menja dok se osoba kreće kroz hipertekst” (Hagler 2003). Kuća porodice Nejvidson može se shvatiti kao opominjujuća metafora – opominje na opasnost gubljenja u lavirintu, a to je opasnost koja vreba i čitaoce hiperteksta. Danijelevski predstavlja stanje dezorijentacije u devetom poglavlju, koje se zove Lavirint:
Nažalost, vijugavost nekih lavirinata može zapravo da spreči konačno rešenje. Ono što je još zbunjujuće, njegova složenost je u stanju da prevaziđe maštu čak i onog ko je dao nacrt za njega. Prema tome, svako ko se izgubi unutar lavirinta NA GRANICI IZMEĐU TRADICIONALNE ŠTAMPE I DIGITALNOG TEKSTA U ERI VIRTUELNE ... 35
mora da shvati kako niko, niti neki bog ili neka druga sila, nema uvida u celokupni zavojiti prostor i zbog toga ne može nikada da pruži konačan odgovor. […] svaki izlaz napolje ostaje jedinstven i primenljiv samo onima na toj stazi i u dato vreme. Sem toga, sva rešenja su nužno lična. (Danijelevski 2005: 115)
Pomenuta složenost lavirinta, opasna jer preti da prevaziđe čak i maštu njegovog tvorca, nedvosmisleno upućuje na savremenu anksioznost koja prati sve veće uplitanje interneta u čovekov život, a katkad prerasta u pravu vebofobiju – strah od toga da će internet i kompjuterska tehnologija dovesti do „potpunog otuđenja, gubitka individualnosti i stvaranja unifikovanog oblika društvene svesti” (Gordić Petković 2004: 6). Na ovu opšteprisutnu tendenciju izjednačavanja pojma tehnologija sa pojmom samo ona tehnologija koje se plašim ukazuje i Lendou, koji podseća da ako želimo da proniknemo u sudbinu čitanja i pisanja u digitalnom okruženju, ne smemo sve prethodne informacione tehnologije jezika, retorike, pisanja i štampe smatrati netehnološkim (Landow 2006: 46–7). On smatra da je došlo do decentralizovanja knjige, jer se sada nalazimo u situaciji da knjigu opažamo kao tehnologiju. Potrebno je, upravo zato što su, kako poručuje Danijelevski, sva rešenja nužno lična, da pojedinac postavi sebi pitanja tehnologije, interneta i hiperteksta i da dođe do individualnih odgovora.
Zaključak Na osnovu analize romana Kuća listova može se zaključiti da je simbiotička koegzistencija štampanog i elektronskog teksta moguća. Značaj romana ogleda se prvenstveno u tome što ova postmodernistička eksperimentalna fikcija, pozajmljujući vokabular i slike elektronskog sveta, unapređuje instituciju štampanog teksta tako što omogućava njeno dalje postojanje paralelno sa pojavom elektronske literature (Hagler 2003), odnosno, podvlači značaj štampane knjige u elektronskom dobu u kom živimo. Utisak je da je najveći uspeh koji Danijelevski postiže u svom romanu inovativnost načina na koji ređa tekst na stranici: „on smešta elemente hipertekstualnog povezivanja unutar tradicionalnog prostora štampane stranice, čime izaziva ograničenja oba medija stapajući ih u jedan kohezivan, ali neverovatno kompikovan, štampani tekst” (Hagler 2003), čime se potvrđuje pretpostavka da suočenje književnosti i tehnologije omogućava evoluciju novih, otvorenih žanrova. Takođe se ispostavlja da „medij više nije poruka”, kao što je šezdesetih godina proklamovao Makluan (Negroponte 1998: 63), budući da inherentna svojstva jednog medija ne moraju nužno odrediti i karakteristike same poruke. Tekst Danijelevskog ostaje elastičan i dinamičan, kao da ga čitamo u digitalnoj ravni računara, uprkos analognosti štampanog medija koji ga prenosi. Naomi Baron predviđa dva moguća scenarija kada je 36 Nada Buzadžić reč o budućnosti pisane kulture: jedan je „štampana kultura bez štampe”, drugi je „štampa bez štampane kulture”, a izbor umnogome zavisi od individualnih izbora koje pravimo (2008: 211–2). Čini se da novi žanrovi o kojima govori Haglerova omogućavaju opstanak na sredokraći gde je moguće izbeći oba pomenuta scenarija. Astrid Enslin takođe smatra da je neophodno „imati na umu da se književni hipertekst i raznovrsni alternativni, postmoderni kanoni dopunjuju, u najmanju ruku zbog toga što književni hipertekst afirmiše, per se, individualnost, inovativni duh, metamedijalnost i dinamičku prirodu koje u tolikoj meri karakterišu književnu kreativnost u Novim Medijima” (2007: 163). Nikolas Negroponte je još devedesetih godina predvideo da će kombinovana snaga tehnologije i ljudske prirode imati veoma snažno pluralističko dejstvo (1998: 60). On je ukazao na to da je razlika koja postoji između tehnologije i humanosti, nauke i umetnosti, leve i desne polovine mozga, primetna, ali i da je u pitanju veštački stvoren procep „koji će bujajuće područje multimedije premostiti” (1998: 80). Danas smo svedoci obistinjavanja njegovih predviđanja.
LITERATURA
Baron, Naomi S. (2008). Always On: Language in an Online and Mobile World. Oxford University Press. Bevilacqua, Ann F. (1989). „Hypertext: Behind the Hype. ERIC Digest”. URL: http:// www.ericdigests.org/pre–9212/hype.htm. Sajt posećen 18. maja 2011. Bush, Vannevar (1945). „As We May Think”. The Atlantic Monthly. URL: http://web.mit. edu./sts.035/www/PDFs/think.pdf. Sajt posećen 6. avgusta 2011. Cicconi, Sergio (2009). „Hypertextuality”. URL: http://www.cisenet.com. Sajt posećen 30. juna 2011. Danijelevski, Mark Z. (2005). Kuća listova. Prev. Aleksandar V. Stefanović. Beograd: Plato. Džouns, Stiven (ur.) (2001). Virtuelna kultura: identitet i komunikacija u kiber–društvu. prev. Vladislava Gordić. Beograd: Biblioteka XX vek. Ensslin, Astrid (2007). Canonizing Hypretext: Explorations and Constructions. London: Continuum. Finkelstein, D. and McCleery, A. (eds.) (2006). The Book History Reader. London: Routledge. Duguid, Paul. „Material Matters: The Past and Futurology of the Book”. Golčevski, Nenad (2004). „Umesto enciklopedijskih odrednica za informaciono društvo.” NA GRANICI IZMEĐU TRADICIONALNE ŠTAMPE I DIGITALNOG TEKSTA U ERI VIRTUELNE ... 37
e–volucija. Br. 5. URL: http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/5/kruletovtekst. htm#hipertekst. Sajt posećen 7. avgusta 2011. Gordić Petković, Vladislava (2004). Virtuelna književnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Grant, Gavin J. (2002). „Anatomist Extraordinaire: Interview with Shelley Jackson”. URL: http://www.indiebound.org/author–interviews/jacksonshelley. Sajt posećen 10. oktobra 2011. Hagler, Sonya (2003). „Postmodern Experimental Fiction: Mediating Print and Hypertext in The House of Leaves”. URL: http://www.sonyalynne.net/essay/cressay.htm. Sajt posećen 12. septembra 2011. Landow, George (2006). Hypertext 3.0 Critical Theory and New Media in an Era of Globalization: Critical Theory and New Media in a Global Era. Baltimore: The John Hopkins University Press. Negroponte, Nikolas (1998). Biti digitalan. Prev. Dušan Inđić. Beograd: Clio. Ruch, Allen B. (2000). „The Book and the Labyrinth Were One and the Same”. URL: http://www.themodernworld.com/review_house_of_leaves.html. Sajt posećen 15. avgusta 2011. Wittmershaus, Eric (2000). „Mark Z. Danielewski: House of Leaves”. URL: http://www. flakmag.com/books/house.html. Sajt posećen 15. avgusta 2011.
Nada Buzadžić
ON THE BORDER BETWEEN THE TRADITIONAL PRINT AND DIGITAL TEXT IN THE ERA OF VIRTUAL CULTURE: HYPERTEXTUAL NOVEL THE HOUSE OF LEAVES
Summary
The paper attempts to examine the ways in which the development of internet as a hypertext medium affects the blurring of the border between the traditional print and digital text in the era of contemporary virtual culture. Understanding the changes through which the relation between the traditional print and digital text has been going is significant in the endeavours to comprehend the decentralisation of the book, the destiny of reading and the ways to fight webfobia. Virtual literature, as a segment of virtual culture, assigns the reader 38 Nada Buzadžić an active role and focuses on an individual, whose position within the system is never a definite one. The paper offers an analysis of a hypertextual novel The House of Leaves, written by an American author Mark Danielewski, drawing back on the studies of Nicholas Negroponte, George Landow, Sonya Hagler and others. The novel The House of Leaves, as a new form of printed hypertext, challenges the limtiations of both media and underlines the impossibility of making a clear–cut division between printed and digital texts. On the larger scale, this implies the bridging of the artificial gap that is believed to exist between technology and humanity and between science and art. Brankica Drašković Univerzitet u Novom Sadu UDC 316.7:791.229.2(497.1) Filozofski fakultet stručni rad
Kultura sećanja u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća “
APSTRAKT U radu se analizira upotreba sećanja i rekonstrukcija slika prošlosti u oblikovanju narativnih okvira kroz koje su predstavljeni fenomeni jugoslovenske pop–kulture u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća“. Problematizovanje efekata postavljenih okvira otvara pitanje o krajnjoj poruci koju televizijski serijal šalje gledaocu:da li i na koji način može da posluži i kao platforma za promišljanje o mogućnostima obnavljanja rascepanog kulturnog prostora unutar granica bivše Jugoslavije koje ne bi bilo samo prividno, proticanjem vremena ulepšano sećanje?
Ključne reči: kultura sećanja, interpretativni okviri, televizijska slika, dokumentarna TV serija, popularna kultura, Jugoslavija
Sećanje kao konstrukt novih predstava
Nakon višegodišnjeg nasilnog brisanja jugoslovenske prošlosti iz javnog života u svim državama naslednicama nekadašnje SFRJ poslednjih godina slike sećanja na Titovu Jugoslaviju i njene simbole primetno menjaju boje oživljavajući i rekonstruišući se u različitim formama: od svakodnevnog života građana do kulturnih (književnih, pozorišnih, filmskih) i medijskih projekata. Na svojevrsnu popularnost nekadašnje države gleda se kao na fenomen koji nije usmeren na bivšu državu u političko–pravnom smislu, već pre svega u pogledu vrednosnog sistema, načina življenja, socijalne pravde. Istraživanja teoretičara ukazuju na to da je upravo socijalna sigurnost u komunističkom režimu, u poređenju sa neredom koji je obeležio devedesete godine, uslovila depolitizovano pozitivno vrednovanje SFRJ u sećanju, pre svega, običnih građana: „U jakim verzijama nekadašnji život u SFRJ poprima status „strukturne nostalgije“ (Herzfeld) ili „zlatnog doba“ (Žirarde) za kojim je usledila sveopšta propast – materijalna, državna, politička moralna (Spasić 2003: 102). Dakle, dejstvo ideološke narkoze o „mračnim komunističkim vremenima“ je delimično splasnulo pod pritiskom tranzicijske materijalne i duhovne bede, te je uslovilo otvaranje prostora za polemički diskurs i redefinisanje stava o procesu koji je svojevremeno Dubravka Ugrešić nazvala konfiskacijom sećanja i njegove zamene konstruktom nacionalnog 40 Brankica Drašković pamćenja1. Međutim, novo pamćenje titoizma, kako ističe Kuljić, ne treba tumačiti samo kao golu nostalgiju za nekadašnjom zemljom. „I kod mnogih antikomunista jugonostoalgija označava čežnju za širim kulturnim prostorom od nacionalnog i nepristajanje na samo jedan kulturni obrazac, pa je i zbog ovog treba razlikovati od prazne romantične iluzije“ (Kuljić 2004: 199). Nostalgija obično podrazumeva kretanje unazad – žudnju za prošlošću ili čežnju za domovinom, usled nezadovoljstva sadašnjošću. Polje njenog delovanja, kako Ugrešićka podcrtava, su „podsvest, hemija mozga, rad srca, njezini mehanizmi često su bliski fenomenu koji u neurologiji zovu fenomenom ’fantomskog uda’“(Ugrešić 2008: 318). Nostalgija se javlja se u raznim oblicima u svim oblastima savremenog društvenog života (u masovnoj i potrošačkoj kulturi i umetnosti, oglašavanju, izveštavanju u medijima…). Može da bude i „društvena bolest“, ali i „stvaralačka emocija“, „otrov i lek“ (Bojm 2001: 354). Velikonja je shvata kao akciju, odnosno ne samo kao „vidanje starih rana“ nego i kao konstruisanje nove stvarnosti.“Ona je emocionalna zaštita od narativnih lomova u životnim pričama ljudi, deluje katarzično, terapeutski, lekovito“ (Velikonja 2010: 32). Zato se može tumačiti da sećanja na jugoslovensko kulturnog nasleđe u novom kontekstu poprimaju sasvim novo značenje i govore da to nije samo vraćanje potisnutih slika nego stvaranje nove predstave, kao neke vrste preporuke kako bi trebalo da bude, odnosno kritike upućene sadašnjosti.
Podsticanje dijaloga kroz zabavu Jugoslovenstvo je, inače, bilo najjače u masovnoj i pop kulturi (filmovi, serije, TV emisije zabavnog programa, stripovi, pop, rok i folk muzika). Upravo je uklanjanje iz medija popularnih medijskih žanrova početkom devedesetih koji su upućivali na nekadašnje zajedništvo poslužilo kao sredstvo i indikator formiranja zasebnih kulturnih prostora koji su vodili ka potpunom izolacionizmu i zatvaranje u nacionalne okvire. Jedan od projekata koji je prema ocenama mnogih poslužio kao poveznica i nadogradnja „ozbiljnom terapijskom procesu dekontaminacije sećanja“ bila je knjiga „Leksikon YU mitologije“ objavljena 2004. godine paralelno u Zagrebu i Beogradu. Knjiga je imala velikog odjeka u celom regionu i povukla za sobom čitav niz projekata sa sličnom tematikom u drugim umetničkim formama. Renomirani Bi–Bi–Si ukazao je na njenu važnu ulogu u uspostavljanju posleratnog dijaloga ističuću, kako stoji na sajtu (leksikon– yu–mitologije.net) da je njen značaj po objavljivanju bio veći od „pet godina ukupnih napora svih političara u regiji“2. S druge strane jugoslovensku mitologiju iskoristili su i 1 Opširnije Ugrešić, Dubravka (2008). Kultura laži. Beograd: Fabrika knjiga 2 Opširnije o odjecima Leksikona na http://leksikon–yu–mitologije.net/fenomen_leksikon (posećeno 20. 08.2010.) Kultura sećanja u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća “ 41 oni koji su na ovaj fenomen odgovorili tržišnom logikom. Kod rekonstruisanja prošlosti, a naročito kod njene vizuelne verzije (TV, film) ima dosta zabavnog, i nije lako, a ni do kraja moguće, kod predstavljanja prošlosti „jasno razgraničiti komercijalizaciju od ideologizacije i zabave„(Kuljić 2006: 156).U poslednjih desetak godina na prostoru regiona snimljen je niz dokumentarnih filmova („Sretno dijete“, „Orkestar“) i televizijskih dokumentarnih serija iz domena zabavnog programa („Robna kuća“, „SFRJ za početnike“) o fenomenima jugoslovenske popularne kulture. U njima se kroz iznošenje potisnutih sećanja protagonista propituju kulturne i druge vrednosti iz razdoblja nekadašnje zajedničke zemlje i prikazuje na koji način se u nostalgičnoj televizijskoj i filmskoj slici događaji i kulturni toponimi u SFRJ pretvaraju u privlačan suvenir. Televizijska serija „Robna kuća “ reditelja Igora Stojmenova, koja je predmet naše analize, emitovana je 2009. godine na Radio–televiziji. Reč je o zabavno–dokumentnarnom žanru koji već svojim naslovom i podnaslovom“ Za nekoga sve, za svakoga ponešto“ asocira na blještavi izlog najprivlačnijih proizvoda/priča iz, u ovom slučaju, jugoslovenske kolektivne prošlosti i upućuje na tržišni kontekst cele priče. Koristeći se metodom objašnjavajućeg pristupa (kombinaciji naracije, delova namenski snimljenih intervjua i arhivskog materijala) autor u seriji podseća na „zlatno doba” socijalističke kulture, medija, sporta. Iako se u medijskoj politici i u društvenoj teoriji zabavni žanrovi najčešće posmatraju kao sadržaji niže društvene vrijednosti, ipak, ova vrsta programa ima moć da posreduje određene predstave o svetu i odnosima u društvu, kao i društvene vrednosti. Zbog toga je cilj ovog rada bio da istraži u kakvim interpretativnim okvirima se razotkrivaju mitovi i urbane legende o najznačajnijim muzičkim, filmskim, sportskim i televizijskim dostignućima Titove Jugoslavije kroz zabavnu i dokumentarnu televizijsku formu, odnosno na koji način se predstavlja njihov značaj iznošenjem potisnutih sećanja aktera tog razdoblja koji danas žive u novoosnovanim državama na Balkanu. Polazeći od teorijske tvrdnje da „razumljivi i prilagođeni sadržaji koji nameću mediji, filmovi i komercijalni turizam mnogo snažnije podstiču kolektivno ponašanje, jer su upakovani u dramski strukturalne priče i umetničke stilizacije sa moralnom porukom“ (Kuljić 2006: 139) krajnji cilj bio je da se utvrdi kakvu poruku televizijska serija šalje gledaocu, naročito ako se uzme u obzir da je emiter Radio–televizija Srbije, koja je odigrala kompromitujuću ulogu u medijskoj interpretaciji krvavog raspada Jugoslavije. Da li i na koji način može da posluži i kao platforma za podsticanje konstruktivnog dijaloga i obnavljanja pokidanih veza rascepanog kulturnog prostora unutar granica bivše Jugoslavije koje ne bi bilo samo prividno, proticanjem vremena ulepšano sećanje? 42 Brankica Drašković
Teorijsko–metodološki okvir Kultura sećanja je interdisciplinarna naučna oblast koja istražuju uloge kulturnih obrazaca sećanja. „Proučava mehanizme društvenog prenošenja, oblikovanja, održavanja i prerade prošlosti i razvija pristupe za proučavanje kolektivnih i individualnih slika prošlosti koje ljudi i grupe u određenim situacijama koje zatiču stvaraju, da bi uz pomoć prošlosti rastumačili sadašnjost i stvorili viziju budućeg razvoja“ (Kuljić 2006: 8). Glavna pitanja od kojih polazi su ko šta pamti i zašto? Smatra se da svaka sadašnjost nameće okvir dozvoljenog tumačenja prošlosti. Teoretičari, takođe, tvrde da sećanje ne bi moglo da ima važnost bez narativnog postupka, jer nam oni daju odgovore na pitanje šta je priča i zašto se priča pripoveda. „Njihova najvažnija funkcija je kognitivna jer organizuju percepcije stvarnosti u smisleni koherentni obrazac“(Vasiljević 2010: 341). Priča nije narativno neutralna diskurzivna forma, već uvek ima izvesne ideološke konotacije, selektivni odabir po dramskom obrascu, emocionalizaciju. Kada je u pitanju kontekst medijskog žanra u kojem se priča pripoveda3 treba imati u vidu da sam način na koji autor odluči da sagleda neke događaje, koje elemente uključuje, a koje isključuje iz njegovog audiovizuelnog predstavljanja, u velikoj meri može da oboji dokumentarni prikaz, odnosno izražava njegov ideološki stav. „Svaki, pa i audiovizuelni diskurs je oblik reči, a to znači da slika i njeno ustrojstvo nisu ni neutralan ni tačan odraz stvarnosti koja je i sama mnogolika“ (Žoli 2010: 154). Za potrebe našeg istraživanja analizirano je 29 epizoda serije, što je činilo ukupno 725 minuta emitovanog materijala (12 sati i osam minuta). Serija je prvo snimljena, a potom je načinjena transkripcija govorenog diskursa. S obzirom na način na koji je postavljena istraživačka tema prvo su putem kvalitativne metode analize sadržaja izdvojena glavna mesta sećanja preko kojih se interpretiraju događaji iz prošlosti, potom je primenjen induktivni pristup diskurzivne analize, koji je podrazumevao analizu medijskih tekstova sa ciljem otkrivanja mogućih okvira naracije, odnosno načina na koje se određene teme predstavljaju u seriji i proizvode značenje o datom kontekstu. Okviri predstavljanja identifikovani su isključivo putem leksičkih izbora. Leksikalizacija se, kako ističe Van Dijk, obično tretira kao fenomen površinske strukture upotrebe jezika, ali je on pozicionira na pola puta između površinske strukture i temeljnih semantičkih struktura značenja.„U okviru analize koja prevazilazi nivo rečenice kod svakog diksursa treba da prikaže lokalnu semantičku koherentnost kao i aspekte značenja koji će biti izraženi u površinskoj strukturi”(Van Dijk 1983: 32). Identifikovanim okvirima su proverene ranijim istraživanjima ustanovljene strategije koje se postavljaju u tretmanu zajedničke kulturne
3 U ovom slučaju dokumentarne televizijske serije „Robna kuća“ Kultura sećanja u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća “ 43 prošlosti: ignorisanje, osporavanje, romantizovanje ili kritičko čitanje prošlosti.
Mit o mitu: okviri sećanja Analizom je utvrđeno da je autor serije principom redukcije (upućivanje pažnje na značaj i ispravnost objašnjenja koje se nudi) za dramaturšku okosnicu pričanja priče „o lepšoj strani SFRJ istorije“ odredio sledeća važna „mesta sećanja“: partizanski film (kao jedini autentičan žanr jugoslovenske kinematografije), kultne igrane serije kao što je na primer bila „Otpisani“, televizijske emisije poput „Petkom u 22“, sportski događaji (uspesi i padovi fudbalske i košarkaške reprezentacije, najuspešniji klubovi, kao i 14. Zimske olimpijske igre u Sarajevu), fenomeni o rok grupi „Bijelo dugme“ i blistavom muzičkom razdoblju novog vala/talasa i njihovim predstavnicima i mnogi drugi toponimi. Jedan od najvažanijih punktova u seriji je datum 4. maj (Titova smrt) kao prelomna tačka i jedan od okidača za nastanak fenomena popularne kulture. Redukcija aktera svodi se na protagoniste događaja, analitičare i fanove koji su se u međuvremenu našli na različitim ideološkim stranama. Analizom narativnih obrazaca u kojima akteri grade mitove o najznačajnijim muzičkim, filmskim, sportskim i televizijskim dostignućima pod Titovom slikom utvrđena sutri interpretativna okvira: POLEMIČKI, ROMANTIČARSKI i SENZACIONALISTIČKI. Svi zajedno su pod jakim ličnim jugonostalgičarskim diskursom. Nasuprot negativnom vrednosnom shvatanju pojma jugonostalgičar, koji je tokom devedesetih godina služio za „političku i moralnu diskvalifikaciju“ (Ugrešić 2008: 111), u radu se prihvata da jugonostalgičan znači biti „otvoren prema baštini različitih kulturnih sredina“ (Kuljić 2006: 8), što može biti samo pozitivno. Takođe, serija se ne doživljava samo kao bezazleno sentimentalno prisećanje prošlosti. Ispravno je tumačiti je sa pozicije „refleksivne nostalgije“ (Bojm 2001: 354) koja podrazumeva da povratka nema, ali i toga da sadašnjost predstavlja teret. Upravo to dokazuje uočeni polemički okvir diskursa. Naime protagonisti polemišu sa nametnutim konstruktom nacionalnog pamćenja, koji i dalje tinja u svakoj od novostvorenih država na Balkanu. Nastupajući sa ubeđivačke pozicije, ističu neponovljivost jačine i odjeka fenomena o kojima govore u seriji.
„I kad ti kažu da si živeo u diktaturi jugokomunizma samo im pokaži ’Petkom u 22’ i reci: „Duvajte ga papani“ (Uroš Đurić, umetnik, u epizodi „Kultne TV emisije“ ) „Nije se, kao što se danas tvrdi, otvarao šampanjac, nego je bilo šta u šoku, u golemoj tuzi… Zaista su ljudi plakali, ridali, čupali kose… histerija. (Boris Dežulović, novinar, u epizodi „4. maj 1980. 15.05“) 44 Brankica Drašković
„Da li možete da zamislite beogradsku Marakanu kao domaćina Lige šampiona Evrope? Kako vam izgleda mogućnost da predsednik Sarajevskog kontona na Koševu otvori Olimpijske igre? A tada je sve bilo moguće. Jednostavno bili smo moćni.“ (Tekst scenariste serije koji čita narator u epizodi „ZOI Sarajevo Olimpijske igre“)
Stef Jansen smatra da su kroz jugonostalgiju „ljudi antinacionalističke orijentacije razvili svojevrsnu strategiju otpora kao otpor nacionalističkoj amneziji i selektivnom pamćenju“ koji kao takav može da utiče na svakodnevnu praksu (Jansen 2005: 254–258). Među „nosiocima spomenice“ navedenih mesta sećanja ima i onih koji imaju ironičan odmak prema nekim događajima, ali je autor tendenciozno nametnuo dominaciju stava koji u deskripciji glorifikuje njihov značaja do granica preterivanja. „U našoj raji nije postojao čovjek koji nije znao film napamet (misli se na ostvarenje ’Valter brani Sarajevo’). Ja sam ga gledao 8.000 puta i uvijek sa novim idealom, sa novom željom, sa novim entuzijazmom… „ (Nele Karajlić, muzičar, u epizodi „Partizanski film“) „Kao što postoji priča da je dugme prvi proizvod Ustava iz 1974. godine tako se u praksi pokazuje da je prva žrtva 14. kongresa, kada se raspao Savez komunista, u stvari, bilo Bijelo dugme“ (Petar Popović, muzički kritičar, u epizodi „Raspad države u četiri čina“)
Budući da je Titova Jugoslavija i sama nastala na mitovima ovde je u značenjskom smislu zapravo reč o analizi mita o mitu, odnosno revidiranju vrednosti starog kroz stvaranje novog mita. Prema Bartu mit je najpogodnije oruđe ideološkog izvrtanja, predstavlja kulturološku konstrukciju, a njegova glavna funkcija je „da odstrani stvarnost“. „Svet snabdeva mit istorijskom stvarnošću; nju koliko god se vraćali unazad – određuje način na koji su je ljudi proizveli i njome se služili; a mit, međutim, sklapa prirodu te stvarnosti“(Bart 1971: 297). Zato mitovi narastaju posebno u vremenu kriza kada nude rešenja i uspostavljaju vrednosti, dejstvujući kao spona između prošlosti–sadašnjosti i budućnosti. Služeći se ironično–humorističkim diskursom kao dominantnom retoričkom strategijom autor serije se u komentarima, koje čita narator, poigrava sa elemenitima pričanja bajke. Tako u uvodnom segmentu epizode o „Partizanskom filmu“ dočarava mitologizovanu atmosferu početka Drugog svetskog rata na sledeći način.
„U šumi su svi. Jedni puštaju brade, drugi se redovno briju. Jedni su za kralja, drugi za Tita, a treći imaju neke planove od Zemuna do Jadranskog mora. Postaje tesno i opasno.“ Kultura sećanja u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća “ 45
U audiovizuelnim formama komentar koji prati slike može da podstakne različita gledišta o određenom događaju, tako što će vezivati slike za specifična značenja. U posmatranom korpusu ima primera poigravanja sa određenom simbolikom, odnosno manipulacije značenja određenih slike uz nadogradnju ironičnih komentara iskazanih rečima koje zahtevaju produktivno čitanje. „Igre rečima i slikama smeštaju mnoštvo značenja u mali prostor“ (Fisk 2001: 130). Najblistaviji primer je onaj u kojem vizuelnu ilustraciju, u kojoj gledamo kadrove sa fotografijama Tita kako se rukuje sa liderima Pokreta nesvrstanih Nehruom i Naserom, Tita i u lovu pokraj ubijenog jelena i Tita u poseti Kini, narator nadograđuje govornim tekstom: „Ako već Tita nema u ’Trećem čoveku’, ’Lovcu na jelene’ i ’U zmajevom gnezdu’ logično je da ga ima u Neretvi, pomislili su drugovi iz komiteta“. Dakle, reč je o kodnom preplitanju značenja na asocijativnom nivou – fotografija i naziva poznatih filmova – kroz humoristički diskurs. Prenaglašen emocionalni naboj komentara koje čita narator u gotovo svim epizodama duboko su uronjeni u romantičnu sliku čije značenje ne doseže dalje od pukog patetičnog zanosa autora. U uvodu epizode o „Otpisanima“ kaže: „Neke bi nas nasmejale do suza, neke bi nas ozbiljno rastužile, ali za znojne dlanove, sobnu tišinu, opčinjenost TV ekranom i najdublje uzdahe bili su dovoljni uvodni kadrovi i špica od koje sam se i sad naježio.“
U romantičnom prisećanju elemenata koji su činili „lepšu stranu kolektivne istorije SFRJ“ autor se služi klišeima i neprimerenim stilskim sredstvima kako bi ih idealizovao. Tako duh ekonomske oskudice sedamdesetih godina (dugove, restrikcije struje, vožnje automobilima parnim i neparnim danima) kojim kontekstualizuje predmet setnog prisećanja dočarava na sledeći način:
„Bili smo u prijatnim dugovima, sedeli u prijatnim društvima… upravo u tim najprijatnijim godinama nastale su najbolje serije zbog kojih nam nikada neće pasti na pamet šta smo to propuštali u svojim životima tih sati koje smo provodili gledajući ih pred televizoroma Ei Niš.“
S obzirom na to da je reč o žanru zabavnog karaktera, odnosno produkciji proizvoda koji postaje roba u funkciji sopstvene promocije, sasvim očekivano prilikom analize serije izdvojio se i senzacionalistički okvir. U njemu protagonisti na dopadljiv način otkrivaju bizarne podatke iz različitih epizoda lične i kolektivne prošlosti. Tako Bata Živojinović otkriva da je Ričard Barton u filmu „Sutjeska“ glumio Tita „mrtav pijan“ i kako je Tito, kada je pogledao film, rekao: ”Ljudi božji, nisam ja bio pijan u ratu!”. U epizodi o Olimpijadi 46 Brankica Drašković u Sarajevu muzičar Goran Begović prepričava anegdotu o slavnom holivudskom glumcu Kirk Daglasu koji je porciju ćevapa platio sto dolara, a saznajemo i podatak da je reditelj Veljko Bulajić sandukom vina platio velikog slikara Pabla Pikasa da napravi plakat za film „Neretva”. Iako sadržaj serije ukazuje na to koliko je Titova Jugoslavija bila ozbiljnija država od naslednica, pre svega kada je bio u pitanju njen odnos prema kulturi, sistemima vrednosti, i na neki način se suprotstavlja startegiji osporavanja SFRJ prošlosti, ipak, je kritičko čitanje prošlosti u drugom planu u odnosu na isticanje emocionalnog pristupa.
Zaključak Utvrđeni narativni okviri kao strategija normativizacije budućeg sećanja (kako se treba sećati i čega, kako se na opštem planu odrediti prema mitovima) mogu biti polazna osnova za podsticanje konstruktivnog dijaloga i zdravog odnosa prema jugoslovenskom nasleđu. Međutim, treba imati u vidu i činjenicu da konstantno mitologiziranje prošlog vremena taj proces može da ugrozi daleko više od njegovog ignorisanja. Podgrevanje i glorifikovanje sadržaja iz jugoslovenske prošlosti u zabavnoj formi sa dominantnim ironično–humorističkim diskursom osim prodaje sentimenta fenomena „eks YU mitologije” nema nikakvo drugo opravdanje. Takozvana „Jugosfera” ili prostor Zapadnog Balkana ne bi trebalo da se isključivo tretira kao komadić geografije utopljen u nostalgična sećanja „nekad bilo“, već kao kulturni prostor koji, bez obzira na nametnute mitske naslage kulture sećanja koja ga je rascepkla, nije prestao da postoji sa uvođenjem administrativnih i drugih granica. Veliki broj delatnika, kako elitne tako i popularne kulture, već dugi niz godina ulaže veliku energiju zagovarajući dobrosusedsku komunikaciju među kulturama i pojedincima ukazujući da se osnovna vrednost obnavljanja saradnje nalazi u potrebi da se u širem kontekstu razvije ideja regionalne kulturne platforme. Njihove aspiracije nisu rukovođene emotivnim razlozima ili nekim „žalom za zlatnim vremenom“. Međutim njihova vidljivost u medijima je mnogo manja od fenomena pop kulture iz vremena bivše Jugoslavije.
Literatura
Bart, Rolan (1971). Književnost, mitologija, semiologija. Beograd: Nolit. Bojm, Svetlana (2001). Budućnost nostalgije. Beograd: Geopoetika. Fisk, Džon (2001). Popularna kultura. Beograd: Clio. Jansen Stef (2005). Antinacionalizam. Beograd: Biblioteka XX vek. Kultura sećanja u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća “ 47
Kuljić, Teodor (2004). Tito. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“. Kuljić, Teodor (2006). Kultura sećanja. Beograd: Čigoja. Spasić, Ivana (2003). Sećanje na nedavnu prošlost. U: Golubović, Zagorka, Pavićević, Đorđe, Spasić Ivana (ur). Politika i svakodnevni život. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Ugrešić, Dubravka (2008). Kultura laži. Beograd: Fabrika knjiga. Van Dijk, Teun (1983) „Discourse Analysis: Its Development and Application to the Structure of News“. Journal of Communication, Spring 1983: 22–43. Vasiljević, Jelena (2008). Prošlost i razumevanje rata: uloga kulture sećanja u oblikovanju naracija srpske i hrvatske štampe o ratu u Hrvatskoj. U: Đerić, Gordana (ur). Intima javnosti. Beograd: Fabrika knjiga, 334–369. Velikonja, Mitja (2010). Titostalgija. Beograd: Biblioteka XX vek.
Brankica Drašković
Memory culture in the documentary television series „Department Store“
Summary
This paper analyzes the usage of memory and image reconstruction of the past in shaping the narrative frames through which Yugoslav pop–culture phenomena are presented in a documentary television series „Department Store“ broadcasted on the Radio–Television Serbia in 2009. The aim was to research interpretative frames through which television images reveal the myths and urban legends about the most significant music, film and television achievements of Tito’s Yugoslavia, the way their importance is presented through reconstruction of repressed memories of the protagonists of this period, mainly artists and media personalities, who today live in newly established states in the Balkans. Discussion about the effects of frames raises the issue of the final message that this TV series sends to viewers: whether and in what way can it also serve as a platform to reflect on the possibilities of renewal of thorn cultural space within the boundaries of the former Yugoslavia, which would not only be embellished memories?
Mirna Vidaković Univerzitet u Novom Sadu UDC 81’42:659 Ekonomski fakultet Subotica originalni naučni rad
NOVE JEZIČKE ODLIKE REKLAMA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI
APSTRAKT Ovaj rad bavi se istraživanjem marketinškog novogovora, tj. novih jezičkih odlika sa kojima se susrećemo u reklamnim spotovima koji se trenutno prikazuju na domaćoj televiziji. U Srbiji, televizija kao oglasni medij još uvek zauzima primarno mesto u odnosu na druge oblike oglašavanja, a televizijska reklama je u poslednje vreme doživela veliki uspon zahvaljujući tehnološkom razvoju. Takođe, došlo je do značajnih promena koje se tiču jezičkog sadržaja reklame. Naime, reklamni spotovi sve pompeznije predstavljaju određene proizvode i usluge, ali poruke koje oni prenose zapravo su sve nejasnije i nedorečenije. U sve većoj meri javljaju se neuobičajene kolokacije i verbalni mamci, a uočljiv je i uticaj engleskog jezika kako na leksičkom tako i na gramatičkom nivou. Nisu retke ni jezičke nepravilnosti, koje ne predstavljaju odstupanja od lingvističkih pravila koja su u reklamnom jeziku dozvoljena, nego se jednostavno radi o nenamernim pogreškama. Cilj ovog istraživanja jeste da se analiziraju i pokušaju objasniti gore navedene pojave.
Ključne reč: anglicizmi, kolokacije, naučni jezik, televizijska reklama, verbalni mamci
OPŠTE JEZIČKE ODLIKE REKLAMNIH SPOTOVA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI Televizijska reklama je pojava kojoj smo svakodnevno izloženi. Dok gledamo televiziju, bombardovani smo reklamama koje nas prekidaju u praćenju raznih emisija, filmova, serija i sl. Nadežda Milenković, autorka nekih naših najpoznatijih reklama i kolumne „Pun kufer marketinga“ duhovito konstatuje: „Dešava se da reklame povremeno budu sečene nekim filmom“ (Milenković 2002). Ovo je posebno karakteristično za komercijalne televizije, kojima reklame predstavljaju značajan izvor finansija. U većini zemalja, pa i u Srbiji, televizija kao oglasni medij još uvek zauzima primarno mesto u odnosu na druge oblike oglašavanja, a televizijski spot, koji je predmet analize ovog rada, može se izdvojiti kao „izdiferencirani i najčešći oblik televizijske reklame“ 50 Mirna Vidaković
(Babić 2007: 10). Zahvaljujući tehnološkom razvoju, televizijski spotovi su doživeli veliki uspon u poslednje vreme. Na domaćim kanalima susrećemo se sa velikim brojem reklama koje su rađene u okviru globalnih kampanja, a koje „pripadaju kompanijama sa visokom produkcijom“ i odražavaju visok nivo profesionalizma (Babić 2007: 220). Sve više je i domaćih reklama koje pokazuju visok nivo tehničke kreativnosti i strukturne složenosti. Naime, sa masovnom pojavom inostranih proizvoda, otvaranjem inostranih banaka, hipermarketa i sl., stvara se veće i ozbiljnije konkurentno tržište, što za sobom povlači to da „domaći proizvođači počnu razmišljati kako da svoj proizvod upakuju u novu ambalažu, estetski primamljivu, funkcionalnu i kvalitetnu“, a time se onda neminovno stvaraju i novi odnosi u oglašavanju (Babić 2007: 153), i sve više se ulaže u oglašavanje i promociju određenih roba i usluga. Na planu sadržine reklamnih poruka, međutim, uspon nije tako konzistentan. S jedne strane nailazimo na reklamne poruke koje su kreativne i duhovite, u kojima se oglašivači poigravaju jezikom na fonološkom, ortografskom, morfološkom, semantičkom i pragmatičkom nivou, kako bi privukli našu pažnju, iznenadili nas, zabavili, nasmejali ili na upečatljiv način podigli svest o npr. nekom problemu. Takvi reklamni oglasi od gledaoca zahtevaju da uloži određen napor kako bi reklamnu igru odgonetnuo, a ostvarenje tog cilja pruža posebno intelektualno zadovoljstvo (Tanaka 1992: 5, 95). Sa druge strane, neretko se susrećemo sa reklamama koje ne ostavljaju poseban utisak i koje nas ne navode na razmišljanje. Nekreativnost takvih reklama manifestuje se kroz veliku sličnost ili gotovo identičnost reklamnih strategija i poruka. Marija Dukić, autorka članka „Reklame za žene – zašto moje bilo više nije belo“, uočava da u kategoriju nekreativnih reklama posebno spadaju televizijski spotovi koji reklamiraju proizvode namenjene ženama, kao što su šminka, ulošci, deterdženti1 i sl. i koje „se uglavnom na površan i uvek isti način obraćaju ovom delu populacije“ (Dukić 2011). Takođe, često je u ovakvim reklamnim porukama sistem vrednosti poremećen, pa čak i etičnost reklame može da bude dovedena u pitanje. Kada se radi o jezičkim obeležjima, pak, javljaju se sledeće tendencije. Na leksičkom nivou uočava se učestalije prisustvo anglicizama. Uticaj engleskog jezika prisutan je i na gramatičkom nivou, sa pojavom struktura koje su očigledno preuzete iz engleskog jezika. Pored toga, novine se javljaju i na polju semantike i pragmatike. Ono što u sve većoj meri karakteriše reklame jeste to da one sve ređe sadrže činjenice ili korisne informacije
1 Ciljna grupa spotova koji reklamiraju deterdžente uglavnom su žene. Naime, u reklamama se veoma često poručuje da će upotreba npr. određenog sredstva za pranje sudova, štednjaka i sl. poslovnim ženama uštedeti mnogo vremena u kućnim poslovima, te će one moći više da se posvete svojim porodicama. NOVE JEZIČKE ODLIKE REKLAMA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI 51
(Dukić 2011) koje će zapravo pomoći kupcu da odabere proizvod ili uslugu. Naime, često su poruke koje reklamni spotovi prenose nejasne ili nedorečene. Tome doprinosi upotreba verbalnih mamaca i metafora. Obe jezičke pojave predstavljaju izuzetno moćna sredstva prikrivene komunikacije jer aktiviraju emotivni aspekt značenja poruke, tj. stvaraju pozitivne asocijacije i poručuju potrošačima da će upotrebom određenog proizvoda biti zadovoljene njihove društvene potrebe, poput potrebe za ljubavlju, pripadnošću grupi i sl. Još jedna odlika koju treba spomenuti jeste upotreba stručnih termina i naučnih objašnjenja kao dela reklamne poruke, što je posebno karakteristično za spotove u kojima se reklamiraju kozmetički proizvodi i sredstva za čišćenje. U nastavku rada, biće detaljnije predstavljena i ilustrovana sledeća obeležja reklamnih spotova: upotreba i uticaj engleskog jezika, verbalni mamci, upotreba stručnih termina i naučnih objašnjenja. Korpus čine reklamni spotovi prikazivani tokom leta i jeseni 2011.g. na domaćim televizijskim kanalima, kao što su RTS1, RTS2, Pink i B92, i obuhvata razne kategorije proizvoda i usluga: hranu, piće, kozmetičke proizvode, sredstva za čišćenje, telekomunikacije, banke itd.
ENGLESKI JEZIK I NJEGOV UTICAJ NA REKLAME NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI Analizirajući korpus može se uočiti da je uticaj engleskog jezika na reklamne poruke na domaćoj televiziji izuzetno velik. Ponekad se dešava da je cela reklamna poruka na engleskom jeziku, kao npr. Mango, wow! (Mango) ili More energy, more fun (Booster). Međutim, mnogo češći slučaj jeste to da se u reklamnim spotovima nalaze samo elementi engleskog jezika. To ilustruju primeri koji slede. Reklamni spotovi za sokove Froovy sadrže samo slogan kao verbalni deo poruke, i on glasi Froovy Get Groovy. Voće koje pokreće. U reklamnom spotu za Nescafe, prikazuju se slike zabave i druženja, koje prate pisane poruke: Chillout, Rise and shine, Friendly vibes, Let’s party. Reklamni spot završava sloganom: Prati ritam tvog dana. Slogane ili druge delove reklamne poruke na engleskom jeziku nalazimo i u spotovima za kozmetiku, npr. Soft skin feeling (Nivea) ili Professional Hair Care For You (Shauma). Engleski jezik javlja se najčešće u reklamnim spotovima za strane proizvode koji su deo globalne kampanje, i koji se prevode na jezik zemlje u kojoj se spot prikazuje. Pa ipak, na engleski jezik može se naići i u domaćim reklamnim spotovima. Na primer, slogan za Vojvođansku banku u jednom reklamnom spotu glasi: Cash Now. Kada se radi o uticaju engleskog jezika na srpski u reklamnim porukama, mogu se uočiti promene na planu leksike i gramatike. Učestala je upotreba anglicizama koji se definišu 52 Mirna Vidaković kao „leksičke jedinice iz engleskog jezika koje su bile podvrgnute formalnoj i sadržinskoj adaptaciji i na taj način postale u većoj ili manjoj meri integrisane u sistem srpskog jezika“ (Prćić 2005: 207). Uticaj engleskog na gramatiku srpskog jezika manifestuje se kroz korišćenje struktura koje su karakteristične za engleski jezik, ali u srpskom predstavljaju odstupanje od norme, kao što su upotreba dveju imenica, od kojih prva ima funkciju prideva (npr. vikend akcija), primeri u kojima je obrnut redosled imenice i ličnog imena (npr. Rubel deterdžent) i sl. Sledeći primeri ilustruju pojave opisane u prethodnom pasusu: Reklamni spot za Raiffeisen banku počinje rečima: „Nalazimo se na trideset pet hiljada fita na našem letu za Maltu.“ Komercijalna banka poručuje: „Sigurna štednja i stimulativne kamate obezbedili su nam mesto lidera bezbrižne štednje.“ U oba primera nailazimo na anglicizme, iako u srpskom jeziku postoje odgovarajući ekvivalenti (leksema fit može se prevesti u metrički sistem, sintagma mesto lidera može se zameniti sintagmom vodeće mesto). U reklamnim spotovima za banke često se koriste sledeće kolokacije u kojima je očigledan uticaj engleske leksike. Na primer, nude se atraktivni krediti, keš krediti, ekstra keš, ekstra profit, grejs period itd. Mobilni operateri Vip i Telekom upotrebljavaju lekseme prepaid i postpaid sa nultom adaptacijom: Jedna cena, najniža prepaid tarifa. (Vip) Reci Da! Postpaid koji ste dugo čekali. (Vip) Prepaid Mobilni Net. (Telekom) Telenor, s druge strane, nudi Prenesi i surfuj paket. Tu uočavamo strukturu koja je preuzeta iz engleskog jezika i nije tipična za srpski. U reklamama za hipermarkete takođe nailazimo na anglicizme i sintagme karakteristične za engleski jezik. Kada se radi o rasprodajama, javljaju se: vikend akcija2, super popust, Lilly akcija, Matijević akcija, vikend sniženje, MAXI kupovina. Cene su: ekstra, ekstra povoljne, super, senzacionalne i šok, a proizvodi koji se nude na sniženju jesu: ćevap masa, Rubel deterdžent, Blue Lux Plus posuđe, Kinder mlečna čokolada i sl. Uticaj engleskog jezika vidljiv je i u sledećim primerima: Kreme za negu lica i tela sadrže sadrže hidrirajuće i negujuće elemente i otklanjaju ponavljajuće nepravilnosti . Ove kolokacije primer su strukturnog prevođenja leksema sa engleskog jezika na srpski, tj. radi se o „doslovnom prevođenju elemenata reči iz L1
2 Leksema akcija, iako nije preuzeta iz engleskog jezika, zanimljiva je za proučavanje. Psiholog Iva Čukić u članku „Nemušti jezik reklama – marketinški novogovor“ objašnjava zašto se ova leksema upotrebljava umesto ekvivalenata popust ili rasprodaja. Ona smatra da „reč akcija podrazumeva dinamiku i aktivnost, što je u skladu sa modernim doživljajem proaktivnog života. Reči popust ili rasprodaja asociraju na besparicu i pasivnost, a cilj nije da se kupac oseća osramoćeno što čeka sniženje da kupi sebi nešto“ (Nedeljković 2011). NOVE JEZIČKE ODLIKE REKLAMA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI 53 odgovarajućim elementima iz L2“ (Prćić 2005: 179), gde se L1 odnosi na izvorni jezik, a L2 na ciljni. Sintagme iz gore navedenih primera netipične su za srpski jezik, a u izvornom obliku one glase: hydrating and nourishing elements, recurring imperfections. U reklamama za sredstva za čišćenje mogu se uočiti skriveni anglicizmi, tj. reči iz srpskog jezika „čija su značenja i/ili upotrebe svojstvene oblicima engleskog jezika“ i „koje se brzo odomaćuju“ (Prćić 2005: 121). Tako, na primer, deterdženti uklanjaju tvrdokorne fleke(od eng. remove stubborn stains). Upotreba anglicizama u reklamnim porukama nekada je opravdana, npr. kada nadomeštaju nedostatak u leksičkom fondu srpskog jezika. Međutim, kao što se moglo primetiti, postoje slučajevi kada u srpskom jeziku postoje ekvivalenti, npr. keš – gotovina, grejs period – period mirovanja duga, pa se ipak u gotovo svim reklamnim porukama koriste anglicizmi. Ovu pojavu moguće je objasniti njihovim asocijativnim značenjem. Upoteba anglicizama je stvar prestiža i „garancija kvaliteta robe ili usluge“, naročito u reklamnim spotovima čija je ciljna grupa mlađa publika (Nedeljković 2011). Prćić (2005: 158) ove anglicizme naziva statusnim anglicizmima, jer njihova upotreba odražava pomodnost i pripadnost „navodno nadmoćnijem kulturnom i jezičkom obrascu“. U vezi sa anglicizmima važno je skrenuti pažnju na njihovu adaptaciju na nivou pisanja, jer se dešava da se u reklamnim porukama, pa čak i u okviru iste poruke, susrećemo sa različitim adaptacijama iste lekseme. Takođe, česte su pravopisne greške kod anglicizama u kojima se javljaju prefiksi, koji se ne pišu odvojeno od osnove u srpskom jeziku. Međutim, u reklamnim porukama naići ćemo na ekstra profit, umesto ekstraprofit ili super cene umesto supercene. Nepravilnosti se mogu uočiti i kod pisanja decimalnih brojeva. Naime, u mnogim reklamnim spotovima susrešćemo se sa upotrebom tačke umesto zareza za odvajanje decimala, npr. 5.50% umesto 5,50%, pa čak i kada govornici u reklamnom spotu ovaj broj izgovaraju pet zarez pedeset posto.
VERBALNI MAMCI Reči koje se upotrebljavaju kao verbalni mamac (eng. weasel word) koriste se kako bi se namerno sačinile dvosmislene, pogrešne ili nejasne tvrdnje (Collins English Dictionary: 1992; Webster’s New Encyclopedic Dictionary: 1994; Encarta Concise Dictionary: 2001). Verbalni mamci deluju zvučno, ali se pri dubljoj analizi uočava da ne prenose nikakvu relevantnu informaciju. Prema rečnicima Collins English Dictionary i Webster’s New Encyclopedic Dictionary, ovaj termin zasniva se na prirodnoj pojavi, tj. lasica (eng. weasel) može da isisa sadržaj jajeta, a da pri tome ne ošteti njegovu ljusku. Dakle, verbalne mamce čine reči bez sadržine, ukras, zahvaljujući kojima reklamirani proizvod zvuči 54 Mirna Vidaković primamljivije, egzotičnije, te biva drugačiji, bolji od ostalih. One nas „mogu navesti da čujemo ono što nije izrečeno, prihvatimo nešto što je implicirano, i da poverujemo u nešto što je samo nagovešteno“ (Harris 2000). Reklamni spotovi na domaćoj televiziji obiluju ovakvim izrazima. Slede primeri iz korpusa. (Podvučene lekseme predstavljaju verbalne mamce). 1. Upotreba priloga i prideva u narednim primerima pojačava značenje prideva, odnosno imenica kojima prethode, ali njihovo značenje je u velikoj meri neodređeno. Iznenađujuće hrskav, jedinstveno nežan. (Mars Delight) Munjevito privlačni uslovi Hypo lizinga. (Hypo Alpe Adria) Neodoljivo kremasto nugat punjenje, preliven karamelom i prepoznatljivom Mars čokoladom. (Mars) Savršena kombinacija laganih štapića i neodoljivog punjenja. (Pardon) Najbolje za važe najbliže. (Juhu) U Vašoj radnji po super ceni. (Knjaz Miloš) Neodoljive boje (za kosu), blistave i nežne. (L’oreal) Diamond Gloss, uživajte u neodoljivo nežnom osećaju i savršenoj nezi. (Nivea) Instant puder za senzacionalni volumen koji je postojan. (Taft) Nauka super čišćenja. (Mr Muscle) Nekada i upotreba imenica, kao u sledećem primeru, može proizvesti isti efekat. Toliko svežine u dve kalorije! (Tic–Tac) 2. Poređenje bez drugog elementa stvara utisak da je proizvod bolji u odnosu na konkurente, iako to zapravo nije izrečeno, tj. ne govori se u odnosu na šta reklamirani proizvod duže traje, bolje izgleda i sl. Budite si gurni da će crno ostati crno a belo ostaje belo još duže vreme. (Nivea Black and White) Kupićete više! (DIS) More energy, more fun. (Booster) Svežina koja bolje izgleda. (Glade Fresh Air) Veš mašina živi duže uz Kalgon. (Kalgon) Slične primere imamo i u sledećim reklamnim porukama, u kojima se upotrebljavaju glagoli koji zahtevaju prilošku ili imeničku dopunu, ali se ona ne javlja. Za trenutke uživanja u ukusu koji traje. (Najlepše želje) Jedna upotreba daje pet rezultata: ujednačava, ublažava, hidrira, daje blistavost, štiti od UV zraka. (Nivea) 3. Upotreba brojeva sa predlogom do ne daje preciznu informaciju o učinku proizvoda NOVE JEZIČKE ODLIKE REKLAMA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI 55
(prva tri primera) ili o visini kamatne stope (poslednji primer), tj. do 100% može da bude npr. i 50% i 70%. Uklanja perut i do 100%. (Nivea) Za dugotrajni efekat čiste kose i do 48 sati. (Shauma) Neprekidno i dugotrajno osvežava prostorije. (U dnu ekrana) Do 75 dana. (Glade) Kamatna stopa i do 5.50% . (Hypo Alpe Adria)
UPOTREBA STRUČNIH TERMINA I NAUČNIH OBJAŠNJENJA Upotreba stručnih termina i naučnih objašnjenja javlja se u sve većoj meri u reklamama, a naročito u vezi sa kozmetičkim proizvodima i sredstvima za čišćenje. Objašnjenje za njihovo učestalo korišćenje može se naći u činjenici da je tržište zasićeno ovim preparatima, te su proizvođači, kako bi bili drugačiji u odnosu na konkurente, počeli da upotrebljavaju nove supstance u svojim preparatima, ili možda samo da ističu postojanje onih koje se i inače koriste u spravljanju preparata, tj. nepostojanje onih štetnih u preparatima. Publika često nije ni upoznata sa „formulama“ koje se reklamiraju u ovim spotovima pre pojavljivanja samog spota, i zapravo ne zna tačno o kakvim se supstancama radi, ali upravo ti stručni izrazi i objašnjenja poruke čine uverljivijim i verodostojnijim, tj. stvara se prividna naučna osnova. Sledi ilustracija upotrebe stručnih termina i naučnih objašnjenja na primerima iz korpusa. (Jogurt) sadrži prirodne sagorevače masti, elkarnitin i koenzim plus. (Imlek) Nova hidra IQ formulacija za glatku i savršenu kožu tokom čitavog dana. (Nivea Cream Soft) Formula obogaćena sa ekstraktom pivskog kvasca i nara, bez silikona, bez porabena. (Garnier Naturals) (Eucerin Hyaluron Filler) sada ima pet puta više hijalurona. (Eucerin Hyaluron Filler) Nivea Visage Q 10 plus sada ima 100% više koenzima 10, visokokvalitetnog sastojka u borbi protiv bora, nego ikada pre. (Nivea Visage Q 10 Plus) (Vichy Dermsource) sadrži ramnozu koja stvara dugotrajni lifting efekat. (Vichy Dermsource) Bez belih tragova zahvaljujući posebnoj anti–perspirant tehnologiji za sprečavanje belih tragova na koži, pa čak i crnoj odeći. (Garnier Mineral Invisiclear) Formulacija je sada obogaćena zaštitnim faktorom 15 kako bi se koža aktivno zaštitila od UVA/UVB oštećenja i tako sprečio dalji nastanak bora. (Nivea Visage Q 10 Plus) Naša kolagen formula. (Maybelline Collosal Cat Eye) 56 Mirna Vidaković
Oust 3 u 1 eliminiše neprijatne mirise u vazduhu ubijajući 99.9% bakterija na mekim i tvrdim površinama. (Oust) Specijalna formula neutrališe molekule neprijatnih mirisa u vazduhu. (Glade discreet) Nova formula protiv kamenca. (Mr Muscle) Sadrži najviše aktivnih materija, idelne gustine, efikasan i u toploj i u hladnoj vodi. (Spin) Može se uočiti da se u ovim reklamama izuzetno često koriste lekseme: formula, formulacija (ova leksema koristi se kao sinonim lekseme formula) i tehnologija. Leksema formula javlja se u sledećim kolokacijama: nove/poboljšane/jedinstvene/specijalne/koncentrisane/3u1 formule. Senzacionalistički stil takođe je karakteristika ovih reklamnih poruka. Na primer, kreme za negu tela ili lica često su predstavljene kao otkrića, revolucionarna otkrića, ili se zasnivaju na revolucionarnoj tehnologiji, klinički su testirane, nastale su u savremeno opremljenoj laboratoriji ili na svetski priznatoj klinici gde je radio tim svetski priznatih stručnjaka. Međutim, mi retko kada saznajemo o kojoj se zapravo klinici radi ili ko su stručnjaci koji se spominju. Takođe, ne dobijamo ni informacije o tome na koliko osoba je preparat testiran, ili ako se ta informacija ponudi, može se videti da se radi o izuzetno malom broju ljudi. Sve navedeno nam govori to da se u reklamnim porukama zapravo ne javlja naučni jezik, nego njegova imitacija. Pa ipak, ovakva objašnjenja stvaraju efekat verodostojnosti i na taj način privlače potrošače.
ZAKLJUČAK Ovaj rad bavio se analizom reklamnih spotova na domaćoj televiziji sa ciljem da se predstave i objasne nove odlike sa kojima se u reklamnim porukama susrećemo. Istraživanje je pokazalo da je verbalni element u današnjim reklamnim spotovima pod velikim uticajem engleskog jezika i na planu leksike i gramatike. U vezi sa time uočeno je da je korišćenje anglicizama često neopravdano jer postoje lekseme sa ekvivalentnim značenjem na srpskom. Pa ipak, ako se anglicizmi već koriste, treba težiti njihovoj ujednačenoj upotrebi. Takođe veću pažnju treba posvetiti pravopisnim pravilima, jer se u reklamnim porukama na srpskom javljaju nepravilnosti, često pod uticajem engleskog jezika. U reklamnim spotovima koji se danas prikazuju na televiziji uočena je i sve veća upotreba verbalnih mamaca kao i stručnih termina i naučnih objašnjenja. Detaljnija analiza pokazala je da se ova sredstva prikrivene komunikacije upotrebljavaju kako bi se stvorile pozitivne asocijacije u vezi sa reklamiranim proizvodom ili uslugom (verbalni mamci), ili načinio efekat verodostojnosti i naučne osnovanosti (stručni termini), mada se zapravo kod obe pojave radi o stvaranju privida, jer verbalni mamci ne prenose nikakvo konkretno NOVE JEZIČKE ODLIKE REKLAMA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI 57 ili relevantno značenje koje će pomoći kupcu da napravi inteligentan odabir proizvoda ili usluge, dok naučna objašnjenja predstavljaju samo imitaciju naučne forme jer su nedorečena i nepotpuna.
LITERATURA
Babić, Milorad (2007). Televizijska reklama. Novi Sad: Cekom books. Collins English Dictionary (1992). Glasgow. Harper Collins. Dukić, Marija (2011). „Reklame za žene – zašto moje belo više nije belo“. Retrieved 15th September 2011,URL:
Mirna Vidaković
NEW LANGUAGE FEATURES IN COMMERCIALS ON SERBIAN CHANNELS
Summary
This paper investigates new linguistic features in TV commercials that are currently being shown on domestic TV channels. In Serbia, TV still holds the primary position in 58 Mirna Vidaković advertising compared to other media and TV commercials have recently experienced a huge rise due to technological developments. Significant changes have taken place in the verbal content of TV commercials as well . We encounter the increasing influence of the English language on both Serbian lexis and grammar. In relation to this, there are a lot of language inaccuracies, which do not represent departure from linguistic rules that are allowed in advertising language, but are simply unintended mistakes. In addition to this, we witness the abundant use of weasel words, technical terms and scientific explanations. The analysis has shown that the latter two are used as powerful tools of covert communication with the aim of attracting consumers by conveying messages which thus seem more appealing, convincing and credible. However, the research has shown that these messages are actually vaguer and more incomplete than ever. Dejan Pralica Univerzitet u Novom Sadu UDC 32.019.51:37 Filozofski fakultet originalni naučni rad
NOVI RIJALITI FORMATI U FUNKCIJI OBRAZOVANJA PUTEM MEDIJA
APSTRAKT Popularnost rijaliti šou programa u Srbiji otvara nove mogućnosti. Iako je na nacionalnim televizijama od 2006. do 2011. emitovano gotovo dvadestak ovakih medijskih formata, do sada nijedan od njih nije bio nekomercijalan. Postojanja dokumentarnih, nekomercijalnih rijaliti programa u svetu, prvenstveno u Velikoj Britaniji i Australiji, pokazala su da ovaj medijski format ne mora a priori da gledaocima prikazuje isključivo emocije, tračeve i elemente bizarnog ponašanja zarad osvajanja velike novčane nagrade. Cilj ovog rada jeste da na primerima britanskih dokumentarno–istorijskih rijalitija Viktorijanska farma, Edvardijanska farma, Kuća iz 1900, Kuća iz 1940–ih i australijske Kolonije pokaže kako ovaj televizijski šou može da bude upotrebljen i u svrhe informisanja i obrazovanja, a ne samo zabave publike. Osnovna hipoteza jeste da bi ovakav tip rijalitija mogao da se na pozitivan način iskoristi za obrazovanje školske dece i popularizaciju nacionalne istorije na jedan inovativan način u Srbiji. Na kraju rada biće date preporuke domaćim emiterima, s akcentom na javni servis Srbije ili Vojvodine, na koji način da plasiraju ovakav program u obrazovne svrhe.
Ključne reči: rijaliti program, dokumentarno–istorijski rijaliti program, televizija, javni servis, publika.
1. CILJ RADA I HIPOTEZE Cilj ovog rada jeste da na primerima britanskih i australijskih dokumentarno– istorijskih rijaliti programa Kuća iz 1900, Kuća iz 1940–ih, Viktorijanska farma, Edvardijanska farma i Kolonija pokaže kako ovaj televizijski program može da bude upotrebljen i u svrhe informisanja i obrazovanja, a ne samo zabave publike. Osnovna hipoteza jeste da bi ovakav tip rijalitija mogao da se na pozitivan način iskoristi za obrazovanje školske dece i popularizaciju nacionalne istorije na jedan inovativan način u Srbiji. Prva posebna hipoteza odnosi se na to da bi ovakav program podjednako uspešno mogle da realizuju i nacionalne komercijalne televizije i javni servis. 60 Dejan Pralica
Druga posebna hipoteza jeste da bi ovakav program bio i veoma gledan, ali i komercijalno isplativ1.
2. METODOLOGIJA RADA Metode koje su korištene pri istraživanju su dekriptivna i komparativna. Deskriptivnom metodom nastoje se dati „pregledi“, odnosno „snimak stanja“. Ljudi se, inače, veoma mnogo služe deskripcijom svakodnevno. „Opisuju se u međusobnim komunikacijama događaji, zbivanja, odnosi, ponašanja i delovanja ljudi kao pojedinaca, grupa ljudi, institucija i organizacija“ (Spasojević 2010)2 . Ovom metodom prikazaću kako izgledaju i na kojim postulatima počivaju postojeći rijaliti dokumentarci u svetu. Predmet istraživanja komparativne metode su „identičnost, sličnost i različitost iste pojave u raznim vremenima i na raznim prostorima određenim adekvatnim merilima, istovrsnih ili raznovrsnih pojava u definisanom prostoru i vremenu“ (Miljević 2007:189). Uz pomoć ove metode pokušaću da uporedim tri britanska i jedan australijski dokumentarni rijaliti program i ukažem na njihovu informativnu, odnosno obrazovnu vrednost.
3. ANALIZA I REZULTATI 3.1. Definisanje rijaliti formata Poslednjih godina veoma popularne televizijske emisije/programi čija je tematika scene iz realnog života učesnika koja svoj život izvesno vreme žive pred kamerama 24 sata, donelo je u Srbiju 2006. i novi medijski format – rijaliti šou3 (eng. reality show). Srpski jezik i medijska scena, čini se, tada nisu imali spreman prevod za ovaj novi format tako da je do danas on postao odomaćen, a rijaliti programi samo su se umnožavali. Neki lingvisti predlagali su prevođenje ovog termina na srpski jezik. Tako se u Dnevnikovom TV magazinu u rubrici Jezikomanija, autorka Nataša Mirković zapitala „kako bi se mogla prevesti sintagma reality show? „Moglo bi se reći program o stvarnom životu, šou o običnim ljudima, život uživo, šou iz stvarnosti, prirodni šou program, pravi šou, realni šou…” (Mirković 2011: 1). Za ovaj medijski format navodi se da je to „vrsta televizijskog programa u kojem se prikazuju neiscenirane, dramatične ili smešne situacije stvarnih događaja čiji su akteri stvarni ljudi, a ne profesionalni glumci”, koji se takmiče za nagradu, uz učešće publike koja utiče na one koji ostaju i one koji ispadaju iz igre (prema Namkosse 2009: 51). Rijaliti televizijski programi „gledaocima prikazuju emocije, otkrića, tračeve i 1 Misli se na reklame, odnosno marketing, a ne sadržaj i učesnike. 2 Kompletan tekst dostupan na: http://pspasojevic.blogspot.com/2010/12/blog–post_4753.html (posećeno: 10.12.2011). 3 Iako se rijaliti šou u Srbiji pojavio 2001. na TV Košava, pod nazivom Cirkus voajer, vrlo skromne produkcije i bez veće medijske pažnje i popularnosti, prvi pravi licencirani program jeste Veliki brat. NOVI RIJALITI FORMATI U FUNKCIJI OBRAZOVANJA PUTEM MEDIJA 61 druge forme bliskog razgovora spontano započetog” (Lorenzo–Dus 2009: 62). „Popularno nazvana televizija sa činjenicama (factual TV), rijaliti je smešten negde na granici između informacije i zabave, dokumentarca i drame” (Holmes, Deborah 2004: 2). Osnova svakog rijaliti programa, između ostalog, mogla bi biti zajednička „zaključati ljude u kuću, snimati svaki njihov pokret danonoćno” (Hill 2005: 1–13), odnosno oduzeti ličnu slobodu takmičarima u zamenu za novčanu nagradu, bogatstvo i popularnost u javnosti. Rijaliti programi imaju više podžanrova: 1) dokumentarni stil; 2) takmičenja i igre; 3) transformacije ličnosti; 4) transformacije objekata (renoviranja); 4) društveni eksperimenti; 5) ljubavni programi; 6) skrivena kamera; 7) tok–šou programi i 8) programi o natprirodnom.4 Dokumentarni rijaliti programi, o kojima će u ovom radu biti reči, predstavljaju vrstu zabavnog programa u okviru kojeg učesnici simuliraju životne situacije iz bliže ili dalje prošlosti, odnosno istorijskih trenutaka. Osnovna razlika u odnosu na najpoznatije rijaliti formate jeste da kod dokumentarnih ne postoje novčane nagrade, kao ni pobednici. Najpopularniji dokumentarni rijaliti formati u svetu Među najpopularnijim dokumentarnim rijaliti programima u svetu nalaze se četiri britanska i jedan australijski, koji su emitovani na tamošnjim nacionalnim javnim servisima ili specijalizovanim istorijskim TV kanalima, i koji su izazvali interesovanje višemilionskog auditorijuma. Takvi programi predstavljaju vid sociološkog eksperimenta u kojem učestvuju ljudi, pojedinici ili čak kompletne savremene porodice, živeći na način kako su to činili njihovi preci, dok sve to beleže TV kamere. Kuća iz 1900. jeste prvi dokumentarni rijaliti TV program emitovan 1999. u četiri jednočasovne epizode preko britanskog Kanala 4 (Channel 4) i američke TV mreže Pi–Bi– Si (PBC). Serijal opisuje pokušaj savremene engleske porodice da tokom tri meseca živi na način kako je to bilo s početka XX veka u autentičnoj viktorijanskoj kući jugoistočnom Londonu.5 Kako bi život bio što verodostojniji originalnom, iz kuće srednje klase izbačeni su struja, izolacija, toalet i centralno grejanje. Kamere su pratile članove porodice kako pokušavaju da zagreju kuću i vodu za kupanje, kako prave sopstveni šampon i sapun, nose autentičnu garderobu tog vremena i slično. Kuća iz 1940–tih, nastala je 2001. kao posledica uspeha Kuće 1900, takođe u produkciji Kanala 4. Savremena porodica, kroz pet 45–minutnih epizoda6 pokušava da živi kao tipična srednja klasa u predgrađu Londona za vreme Drugog svetskog rata. Koncept ovog 4 Podela prema podacima sa sajta http://en.wikipedia.org/wiki/Reality_television#Subgenres ( p o s e ć e n o 11.01.2012). 5 Dostupno na sajtu http://www.imdb.com/title/tt0250838/ (posećeno 11.01.2012). 6 Epizode dostupne na sajtu http://www.bbc.co.uk/london/content/image_galleries/1940s_house_gallery. shtml (posećeno 11.01.2012). 62 Dejan Pralica programa bio je usmeren na to da pokaže koliko je porodica sposobna da zajedno preživi neizvesnosti i strahote rata. Članovi porodice morali su da simularaju život u britanskoj prestonici četrdesetih godina XX veka. Njihovi zadaci, u periodu rata, pored ostaog, bili su da šiju zaveze kako bi zamračili prozore, prave sklonište u dvorištu svoje kuće, ali i da se suoče sa nestašicama hrane i drugih proizvoda koji su bili neophodni za jedan gradski život tog doba. Ovaj rijaliti format nominovan je 2002. za nagradu Huv Veldon (Huw Wheldon), koju dodeljuje Britanska televizijska akademija (British Academy Television Awards). Kolonija jeste prvi dokumentarni rijaliti na Petom kontinentu. Australijska televizija Si–Bi–Es (SBS) zajedno sa irskom televizijom RTE i britanskim Histori Kanalom (History Channel) napravila je rijalti dokumentarnu seriju u kojoj učesnici ponovo prolaze kroz život kolonija u Novom Južnom Velsu pre 200 godina. Odabrane britanske i irske porodice doputovale su 2004. u Australiju kako bi sa australijskim učesnicima živeli kao pre dva veka. Oni su ponovili situacije u prvim danima doseljavanja Evroplana na tlo Australije, kao i njihovu borbu za opstanak u zemlji Aboridžina. Učesnici su morali da jedu istu hranu, nose istu odeću, spavaju u istim skloništima i koriste iste alate, odnosno da žive u teškim uslovima kao njihovi daleki preci. Snimanja su trajala od avgusta do decembra 2004. i za to vreme učesnicima nije bilo dozvoljeno da kontaktiraju sa svojim porodicama i prijateljima kod kuće. Kako ovakav tip rijaliti programa nema novčanih nagrada, producenti su smatrali da je jedina i prava nagrada „jednom u životu proživeti iskustvo koje su imali evropski kolonisti u Australiji“.7 Viktorijanska farma, emitovana je u šest jednočasovnih epizoda8 tokom 2009. Odabrani ukućani proživljavali su godinu dana Viktorijansko doba, noseći odeću i obuću i koristeći samo materijalna dobra koja su bila poznata 1885. Ovaj dokumentarni rijaliti sniman je u produkiciji Drugog programa Bi–Bi–Sija (BBC 2) na Akton Skot imanju u okrugu Šopšir na zapadu Engleske. Na tom seoskom imanju zamrznuti u vremenu ostali su kuća sa starim alatima i mašinama koje su pripadale porodici Akton, koji su tu živeli još od XII veka. Autori serijala su radeći celu kalendarsku godinu uspeli da otkriju izgubljeni svet veština, zanata i znanja i uz pomoć brojnih saradnika oživeli Vikotirijansko doba preko televizije. Program se odvijao na zakupljenom imanju koje nije korišćeno gotovo pola veka. Stanari, su pored ostalog, žnjeli pšenicu, brali voće, pravili zimnicu, a susretali su se i sa prvom parnom mašinom. Nove useve sejali su samo uz pomoć konjske snage, a morali su i da ovladaju veštinama uzgoja ovaca. Serijal je doživeo veliki uspeh, a zabeleženo je da je pojedinačnu epizodu u Velikoj Britaniji 2009. pratilo 3,8 miliona gledalaca, što je 7 Detaljnije na saju http://www.australiantelevision.net/colony/about.html (posećeno 11.01.2012). 8 Sve epizode dostupne su na sajtu: http://topdocumentaryfilms.com/victorian–farm/ (posećeno 11.01.2012). NOVI RIJALITI FORMATI U FUNKCIJI OBRAZOVANJA PUTEM MEDIJA 63 nadmašilo i gledanost Velikog brata.9 Edvardijanska farma nastala je tokom 2010, kada su nadovezujući se na veoma uspešnu Viktorijansku farma, BBC 2 i arheolozi Aleks Langlands i Peter Gin i istoričar Rut Gudman kroz 12 jednočasovnih epizoda10 pokušali da prenesu iskustva o tome kako je bilo živeti na farmi Kresi u Edvardijansko doba. Cilj je bio da učesnici provedu jednu kalendarsku godinu na farmi Kresi kako bi proživeli davno izgubljeni seoski svet u kome je život bio težak i gde je zajednički rad bio jedini način za postizanje uspeha. Sređujući kuću u istorijskoj luci Morvelham Kvaju, u Devonu, na jugu Engleske, učesnici su morali da se uhvate u koštac sa nedaćama života na prelazu s XIX u XX vek. To je bilo vreme velikih društvenih promena kada poljoprivredna mehanizacije počinje da se razvija. I dokumentarni rijaliti formati, iako nemaju komercijalni karakter, naišli su na različite reakcije stručne javnosti, odnosno medija. Tako su, na primer za Kuću iz 1940–tih kritičari Ivning kronikla iz Njukasla na Tajnu (The Newcastle upon Tyne Evening Chronicle) pisali kako „daje izuzetan uvid u život većine stanovnika Londona tokom Drugog svetskog rata“11. U Dejli njuzu iz Halifaksa (The Halifax Daily News) je pisalo da je taj šou „veoma elegantan“ i da lokacija snimanja (relativno moderna gradska kuća) jeste mnogo atraktivnija i bliža gledaocima u odnosu na slične šoue koji su snimani u šumama i na imanjima“ (prema Brown 2002: 18). Kritičar iz Hratford kuranta (The Hratford Courant) ocenio je da je Kuća iz 1940–tih „odličan način da se istorijske činjenice pomešaju sa voajerizmom rijaliti programa“ (Catlin 2002: 23). Recenzenti su ukazivali i na to da ovaj dokumentarni rijaliti kritikuje ekonomski materijalizam današnjice. Tako je novinar Gardijana (The Guardian) primetio da je „odnos koji Kuća iz 1940–tih ima sa sadašnjom situacijom mnogo kompleksniji od očekivanog na prvi pogled. Iako producenti serijala to eksplicitno nisu pokazali, Kuća iz 1940–tih postala je kritika modernog materijalizma i samozadovoljstva“ (Lawson 2001)12. Sa druge strane zabeležene su i negativne kritike. Novinar Tajmsa (The Times) Piter Bernard najpre je pohvalio dokumentarne rijaliti programe i njihove pokušanje da obrazuju građane o prošlosti na zanimljiv i originalan način, ali je ocenio da to svakako nije Kuća iz 1940–tih. On je smatrao da su producenti Kanala 4 prevideli bitno: „Glavna stvar koju je trebalo prikazati u programu jeste mogućnost iznenadne smrti usled ratnih dejstava, a to je nemoguće ponovo rekonstruisati da tako i osete učesnici u 9 Podaci dostupni na sajtovima http://www.guardian.co.uk/media/2009/feb/13/tv–ratings–victorian– farm ; http://www.shropshirestar.com/latest/2009/01/10/farm–show–beats–big–brother/ (posećeno 11.01.2012). 10 Sve epizode dostupne su na sajtu http://topdocumentaryfilms.com/edwardian–farm/ (posećeno 11.02.2012). 11 http://www.chroniclelive.co.uk/ Evening Chronicle, 2 January 2001. (posećeno 11.01.2012). 12 Ceo tekst dostupan je na stranici http://www.guardian.co.uk/media/2001/jan/01/tvandradio. columnists?INTCMP=SRCH (posećeno 11.01.2012). 64 Dejan Pralica rijalitiju. Simulirati život u ratnom Londonu predstavlja samo manji deo neprijatnosti. Prava neprijatnost jeste strah da se možete probuduiti u sred noći u zapaljenom krevetu, dok iznad vas lete bombarderi. Čini mi se da Kuća iz 1940–tih kopira ratni život na vrlo trivijalan način, kao na primer kompjuterska igra sa Mihaelom Šumaherom. Dobijete sve osim osećaja pravog rizika, koji je u samom središtu iskustva čoveka“ (prema Barnard 2001:29).
3.2. Perspektiva dokumentarnih rijalitija u Srbiji Popularnost koju su zabeležili dokumentarni rijaliti u svetu ostavlja otvoreno pitanje zbog čega takvih medijskih formata još nema u Srbiji, ako već ima svih drugih tipova rijalitija? Formalno, uslovi za realizaciju dokumentarnih rijalitija postoje i u Srbiji i nekoliko nacionalnih emitera ima tehničke mogućnosti i kapacitete da realituje jedan takav kompeksan medijski sadržaj. Kako su rijaliti programi do sada emitovani na nacionalnim komercijalnim televizijama, ali i na nacionalnom javnom servisu, formalno ne postoji nijedna prepreka da bilo koja televizija sa nacionalnom pokrivenošću pripremi jedan takav program. Ipak, budući da ovakav tip rijalitija ne donosi veliki profit poput Farme ili Velikog brata, a sama produkcija je veoma skupa, najpriprodnije bi bilo kada bi dokumentarni rijaliti pripremao i emitovao javni servis Srbije. Uporišta za ovu tvrdnju mogu se naći u statutu Radio–televizije Srbije (RTS) i to u dva člana, kao i u organizacionoj strukturi te medijske kuće s obzirom na to da republički javni servis ima redakcije Zabavnog programa i Kulturno–obrazovnog programa (član 40 Statuta), koje bi i realizovale projekat o dokumentarnom rijalitiju. U članu 2 Statuta, pored ostalog, navedeno je da „RTS proizvodi i emituje program od opšteg interesa i to: informativni, kulturni, umetnički, obrazovni, verski, naučni, dečji, zabavni, sportski i drugi sadržaj, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje potreba građana. Programima koji se proizvode i emituju u okviru RTS–a mora da se obezbedi raznovrsnost i izbalansiranost sadržaja kojima se podržavaju demokratske vrednosti savremenog društva, a naročito poštovanje ljudskih prava i kulturnog, nacionalnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja”13. Član 3. Statuta određuje i da javni medijski servis treba da vodi računa o interesima svoje mlađe publike: „U cilju ostvarivanja opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa RDU14 RTS je dužna da: proizvodi i emituje programe namenjene svim segmentima društva, bez diskriminacije, vodeći pri tom računa, naročito o specifičnim društvenim grupama kao što su deca i omladina…” 13 Statut Radio–televizije Srbije usvojen 26.05.2006. Dostupno na: http://www.rts.rs/admin/download/files/ cms/attach?id=42 (posećeno 01.02.2013). 14 RDU – skraćenica od radiodifuzna ustanova. NOVI RIJALITI FORMATI U FUNKCIJI OBRAZOVANJA PUTEM MEDIJA 65
Takoše, jedino javni servis ima redovan školski i obrazovni program, a realizacija ovakvog projekta u, na primer, populariziaciji nacionalne istorije mogao bi da bude pozitivan primer i drugim medijima. Dokumentarni rijaliti mogao bi da se na pozitivan način iskoristi za obrazovanje školske dece i popularizaciju nacionalne istorije na jedan inovativan način. Život za vreme Prvog srpskog ustanka, Vojvođanska građanska kuća XIX veka, Život na salašu za vreme Drugog svetskog rata, samo su neki od primera čiji bi temati mogli da budu razrađeni i realizovani u jednom dokumentarnom rijalitiju od nekoliko epizoda. Realizacija dokumentarnog rijalitija, pored brojnih tehničkih mogućnosti, koje ima većina nacionalnih emitera, uključivala bi i opsežne pripremne radnje i učestvovanje velikog broja stručnjaka: arhitekata, istoričara, etnografa, arheologa, kostimografa i naravno medijskih delatnika (producenata, scenarista, reditelja, snimatelja, novinara, tehničara i slično). Za tako nešto kapaciteta ima jedino javni servis. Budući da se finansira iz pretplate i da ima stalne (relativno) stabilne izvore prihoda, činjenica je da bi Radio–televizija Srbije imala potencijala za realizaciju jednog dokumentarnog rijalitija, prvog u Srbiji. Dobra medijska kampanja, višemesečne promocije kroz štampane i elektronske medije, audicije za učesnike, doprinele bi popularnosti ovog serijala i pre njegovog emitovanja. Jedan deo troškova za ovaj skupi program mogao bi se pokriti reklamiranjem sponzora koji bi učestvovali u izgradnji kuće, odnosno imanja gde bi se odigravao serijal. Eksperimentalni dokumentarni rijaliti, skromnijeg budžeta i obima trajanja mogao bi da se najpre relalizuje na pokrajinskom javnom servisu Radio–televiziji Vojvodine (RTV), uz eventualnu koprodukciju sa nekom nezavisnom produkcijom. RTV u svojoj organizacionoj strukturi ima redakcije Dokumentarno–obrazovnog programa i Kulturno– umetničkog programa, dok Statut RTV–a, član 7. predviđa program namenjen mlađoj publici i saradnju sa nezavisnim produkcijama: RTV „proizvodi i emituje programe namenjene svim segmentima društva, bez diskriminacije, vodeći pri tom računa, naročito o specifičnim društvenim grupama kao što su deca i omladina…godišnjim planovima, predvidi emitovanje programa nezavisnih produkcija, čiji se izbor vrši na osnovu sprovedenog javnog konkursa i uz zaključenje ugovora u pismenoj formi sa nezavisnim producentom pod uobičajenim tržišnim uslovima…”15 U Vojvodini postoje brojni salaši koji bi mogli da budu iskorišteni za, na primer, serijal Život na salašu tokom prve polovine XIX veka. Uz pomoć kompetentnih saradnika, za relativno kratak rok, mogao bi se pripremiti jedan salaš i na njega useliti porodica koja bi dobrovoljno živela u izolaciji određeni vremenski rok po pravilima koja su važila za prvu 15 Statut Radio–televizije Vojvodine usvojen 11.095.2006. Dostupno na: http://www.rtv.rs/sr_ci/rtv/upravni– odbor (posećeno 01.02.2013). 66 Dejan Pralica polovinu XIX veka. Odabrana porodica najpre bi morala da pohađa kratak kurs gde bi im bila objašnjena pravila, ali i da im se teorijski predstavi kako je život činjenično izgledao u posmatranom periodu. Takođe bi trebalo da se utvrde i uslovi pod kojima se (eventualno) odustaje od daljeg učestvovanja u serijalu. Ukoliko bi se dokazalo da je dokumentarni rijaliti postigao uspeh kod publike i opravdao razloge emitovanja na pokrajinskoj televiziji, uz skromniji bužet, za relativno kratko vreme i ambiciozniji projekat mogao bi se pokrenuti na nacionalnoj javnoj televiziji.
4. ZAKLJUČNE NAPOMENE Dokumentarni rijaliti programi, veoma popularni u svetu, mogli bi da se bez problema pripremaju i emituju i u Srbiji. Time je praktično i potvrđena osnovna hipoteza da bi ovakav tip rijalitija mogao da se na pozitivan način iskoristi za obrazovanje školske dece i popularizaciju nacionalne istorije na jedan inovativan način koji bi bio od korsiti svima u društvu. Budući da je većina nacionalih emitera već realizovala određene tipove rijaliti programa, formalno ne postoji prepreka da se dokumentarni format rijalitija emituje na bilo kojoj televiziji u Srbiji, sa podjednakim uspehom, čime se potvrđuje i prva posebna hipoteza da bi ovakav program mogle da realizuju i nacionalne komercijalne televizije i javni servis. Druga posebna hipoteza da bi ovakav program bio i veoma gledan, ali i komercijalno isplativ, delimično je potvrđena, i to u svom prvom delu. Kako su svi tipovi rijalitija bili (i sad su) u vrhu gledanosti auditorijuma, nema razloga da dokumentarni rijaliti ne zabeleži sličan uspeh, samim tim što bi predstavljao jedan novi, pozitivniji pogled na to da se i mediji mogu koristit u svrhu obrazovanja kroz zabavu. Drugi deo hipoteze o komercijalnoj isplativnosti nije potvrđen. Zbog samog načina realizacije serijala koji ne pripada komercijalnom programu, i uz licencu stranih kuća kao nosilaca autorskih prava, reklamiranje verovatno ne bi bilo dozvoljeno. Iz toga sledi da dokumentarni rijaliti ne bi bilo ekonomski isplativ, pa samim tim nacionalne komercijalne televizije najverovatnije ne bi imale interesa da ga realizuju. Kao pilot–projekat i ispitivanje javnosti na dokumentarni rijaliti format, javni servis ili komercijalne televizije, ukoliko imaju interesa za to, najpre bi mogle da otkupe već postojeće dokumentarne rijalitije kako bi ovdašnja publika mogla da se stekne uvid u to kako izgleda simulacija istorije na ekranu. Na osnovu svega navedenog smatram da bi i javnost i mediji ovog puta imali korisiti od rijaliti formata čiji su podžanrovi naizlaili na kontroverze i kod javnost i kod stručnjaka. Dokumentarnom rijalitiju mediji u Srbiji treba da pruže šansu da prikaže svoje mogućnosti. NOVI RIJALITI FORMATI U FUNKCIJI OBRAZOVANJA PUTEM MEDIJA 67
LITERATURA
Barnard, Peter (2001). Fresh Blasts From the Past. The Times, 3rd January 2001. Brown, Lindsay (2002). 1940s House’ Well Worth the Time Travel. Halifax Daily News, 6th November 2002. Catlin, Roger. Air Raid! ‘1940s House’ Debuts. The Hartford Courant, 6th November 2002. Hill, Annette (2005). Reality TV, Audiences and Popular Factual Television. London, New York: Routledge. Holmes, Su; Deborah, Jermyn (2004). Understanding Reality TV. New York: Routledge. Lawson, Mark. (2001). Fortysomething. The Guardian, 1st January 2001. Dostupno na: http:// www.guardian.co.uk/media/2001/jan/01/tvandradio.columnists?INTCMP=SRCH (posećeno 11.01.2012). Lorenzo–Dus, Nuria (2009). Television Discourse: Analysing Language in the Media. New York: Palgrave Macmillan. Miljević, Milan. I. (2007). Metodologija naučnog rada – skripta. Pale: Filozofski fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Mirković Nataša (2011). Prirodni šou program. Jezikomanija. Dnevnikov TV magazin (od 10. do 16. aprila 2011). Novi Sad: Dnevnik. Namkosse, Bangue Baya (2009). Rialiti televizijski format sa posebnim osvrtom na emisiju Veliki brat. CM – časopis za upravljanje komuniciranjem, god. IV, br. 10: 49–70. Spasojević, Predrag (2010). Akciona istraživanja. Blog. http://pspasojevic.blogspot. com/2010/12/blog–post_4753.html (posećeno 10.12.2011). web–sajtovi: http://en.wikipedia.org/wiki/Reality_television#Subgenres (posećeno 11.01.2012) http://www.guardian.co.uk/media/2009/feb/13/tv–ratings–victorian–farm (posećeno 11.01.2012). http://www.shropshirestar.com/latest/2009/01/10/farm–show–beats–big–brother/ (posećeno 11.01.2012). http://topdocumentaryfilms.com/victorian–farm/ (posećeno 11.01.2012). http://topdocumentaryfilms.com/edwardian–farm/ (posećeno 11.02.2012). http://www.australiantelevision.net/colony/about.html (posećeno 11.01.2012). http://www.imdb.com/title/tt0250838/ (posećeno 11.01.2012). http://www.bbc.co.uk/london/content/image_galleries/1940s_house_gallery.shtml (posećeno 11.01.2012). 68 Dejan Pralica http://www.chroniclelive.co.uk/ (posećeno 11.01.2012). http://www.rts.rs/admin/download/files/cms/attach?id=42 (posećeno 01.02.2013). http://www.rtv.rs/sr_ci/rtv/upravni–odbor (posećeno 01.02.2013).
Dejan Pralica
NEW REALITY TV FORMATS IN THE SERVICE OF MEDIA EDUCATION
Summary
The popularity of reality show programs in Serbia opens new possibilities. Although national TV channels have broadcasted almost twenty of these media formats since 2006, none of them has been non–commercial. The existence of documentary, non–commercial reality programs in the world, mostly in the UK and Australia, has shown that this media format does not a priori have to present exclusively emotions, gossip and bizarre behaviour of participants in order to win the prize. The aim of this paper is to show, using the examples of the British and Australian historical documentary reality shows The 1900 House, The 1940s House, Victorian Farm, The Edwardian Country House, and Colony, how this television program can be used to inform and educate, and not only entertain the audience. The primary hypothesis is that this type of reality programs can be used in a positive way to educate school children and popularize national history in Serbia in a new way. At the end of this paper, suggestions will be given to the broadcasters, especially the public services of Serbia and Vojvodina, how to present this type of program for the purpose of education. Smiljana Milinkov Univerzitet u Novom Sadu UDC 78.082.4(497.113):316.77 Filozofski fakultet stručni rad
MEDIJSKA SLIKA POSETILACA I POSETITELJKI EGZITA IZ VELIKE BRITANIJE
APSTRAKT Ideja ovog rada je da pokaže kako su posetioci Egzit festivala iz Velike Britanije1 prikazani u medijima u Srbiji i koliko su novinari svesni trenutka stvaranja stereotipne slike o jednoj grupi, uglavnom mladih ljudi. Festival Egzit važi za jedan od popularnijih evropskih muzičkih festivala, bitan za turističku promociju Srbije i Novog Sada, a takođe je značajan i njegov doprinos bržem povezivanju mladih, kao i razbijanju stereotipa i predrasuda prvenstveno o građanima Srbije. Međutim, poslednjih godina se češće beleži negativno mišljenje, pre svega o Britancima, pri čemu se koriste epiteti kao što su bahati, pijani ili prljavi.
Ključne reči: Egzit, Srbija, Britanci, mediji, stereotipi.
UVOD Program koji je leta 2000. godine organizovan na plaži kraj Dunava, kasnije poznat kao nulti Egzit, predstavljao je ne samo muzičko–filmsko–pozorišnu manifestaciju već i simbol protesta protiv režima Slobodana Miloševića. I prvi veliki Egzit na Petrovaradinskoj tvrđavi sem muzičkog imao je i društveni značaj. Za Srbiju koja je nakon ratnih devedesetih godina tek zakoračila u demokratske promene2, Egzit je bio fenomen normalnosti. To potvrđuje i reditelj Želimir Žilnik koji kaže da je Egzit u svom životu, u duhu, u atmosferi, u komunikacijama koje se tu dese, uspeo da sačuva i osnaži retke i povremene eksplozije normalnosti i slobode (Pintarič 2005: 40). Organizatori festivala su potencirali određene društvene teme kao što je ukidanje viza, približavanje Srbije Evropskoj uniji, zapošljavanje mladih, borba protiv trgovine ljudima ili zaštita životne sredine. Ipak pri istraživanju
1 Festival Egzit na Petrovaradinskoj tvrđavi je tokom prethodnih 12 godina posetilo više od 200.000 ljudi iz Zapadne Evrope, među kojima su Britanci najbrojniji. 2 Posle višednevnih građanskih protesta u većini gradova u Srbiji zbog lažiranja rezultata predsedničkih izbora, 5. oktobra 2000. godine u Beogradu su održane masovne demonstracije kojim je okončana vladavina Slobodana Miloševića. 70 Smiljana Milinkov fenomena Egzita ono na šta se ne ukazuje mnogo jer se podrazumeva kod sličnih svetskih manifestacija, jeste povezivanje ljudi i druženje. To je posebno važno za ovaj region u kom nakon ratova tokom devedesetih značajan broj mladih iz država koje su činile nekadašnju Jugoslaviju gotovo nikad nije prešao susedne granice. Festival Egzit je dobar primer kako uz pomoć dobre volje, pozitivne energije i muzike mogu da se prevaziđu prepreke i da se od dojučerašnjih sukobljenih strana mogu nastati i nova prijateljstva. Potvrda se može pronaći i u istraživanjima javnog mnjenja, koja od 2005. godine sprovodi novosadski Centar za istraživanje i edukaciju TIM. Istraživanje iz 2009. godine pokazalo da se u regionu poboljšava odnos prema Srbiji, odnosno posetioci festivala smatraju da u njihovim zemljama imidž Srbije nije više toliko negativan i da se odjeci rata i političke prošlosti stišavaju. Poslednja istraživanja Centra TIM pokazuju i da se slika Srbije u svetu popravlja iz godine u godinu, pozitivan imidž se vezuje za druželjubive i gostoprimljive ljudi, prirodne lepote, lepe žene i niske cene, što je značajna razlika u odnosu na prethodne godine kada se za Srbiju uglavnom vezivao rat, siromaštvo i nestabilnost, a za srpski narod da je neprijatan, ljut, agresivan i ratoboran. Iz navedenog se može čitati i doprinos ovog muzičkog festivala u razbijanju stereotipa i predrasuda o Srbiji i Srbima. Međutim, nakon početnog entuzijazma zbog dolaska stranaca, poslednjih godina se češće beleži negativno mišljenje, pre svega o Britancima, pri čemu se koriste epiteti kao što su bahati, pijani ili prljavi. Ideja ovog rada je da pokaže kako su posetioci iz Velike Britanije prikazani u medijima u Srbiji, sa akcentom na komentare i društvene mreže, kao i koliko su novinari svesni trenutka stvaranja stereotipne slike o jednoj grupi, uglavnom mladih ljudi. Predmet istraživanja rada je analiza internet izdanja medija, portala i foruma, kao i prikaz rezultata istraživanja centra za ispitivanje javnog mnjenja.
STVARANJE STEREOTIPA Za stereotipe je karakteristično da polaze od specifičnih osobina pojedinca ili grupe, koje se zatim bez dovoljnog poznavanja generalizuju i na taj način postaju podrazumevajući za sve pripadnike te grupe, bilo da je reč o grupisanju po rasnoj, etničkoj, religijskoj, rodnoj, seksualnoj ili nekoj drugoj pripadnosti. Bez obzira da li je pozitivna ili negativna radi se o pogrešnoj slici, jer ona nikad ne može biti važeća za sve članove određene grupe, koliko kog da važi za pojedine pripadnike. Prema Rupertu Braunu, stereotipi, pored toga što mogu biti usađeni u kulturi u kojoj smo odrasli i u kojoj živimo ili nastati zbog ličnog nepoznavanja osoba iz druge etničke grupe, mogu da nastanu i iz nekog aspekta društvene realnosti. To praktično znači da MEDIJSKA SLIKA POSETILACA I POSETITELJKI EGZITA IZ VELIKE BRITANIJE 71 kulturno različiti obrasci ponašanja pripadnika te grupe mogu da budu osnova za razvoj stereotipnih zapažanja o toj grupi. Reč je o teoriji o nastanku stereotipa koja se naziva teorija ‘zrnca istine’ (Brown 1995:70) . Slika posetilaca Egzita iz Velike Britanije može da postane deo ove teorije, jer se raniji, pozitivni i negativni stereotipi o Britancima poput uglađeni, vaspitani, fini, hladni, distancirani, neemotivni i puritanci, na osnovu ponašanja malog broja Britanaca koji svega nekoliko dana borave u Novom Sadu pretvaraju u sasvim drugačije: ružni, pijani, bahati, bezobzirni i prosti. Istraživanje Centra TIM sprovedeno 2007. godine pokazalo je da su po prvi put stranci bili u većini u odnosu na posetioce iz Srbije (51% prema 49%), te da je Britanaca bilo više nego Novosađana (25% prema 20%). Rezultati pokazuju da su, iako domaća publika većinom ima pozitivno mišljenje o dolasku stranaca, na desetom Egzitu zabeležene promene te da je pozitivan stav smanjen za više od deset procenata (sa 75 na 62% ), a negativna mišljenja vezuju se za nekulturno ponašanje stranaca, pri čemu se opisuju kao bahati, pijani i drogirani. Domaći posetioci smatraju da je festival programom i visokim cenama prilagođen Britancima, te se čini da se razvija i stav da su oni (Britanci prim. aut) preoteli festival, navodi se u rezultatima istraživanja Centra TIM. Prema podacima organizatora festivala na Egzitu 2011. godine bilo je oko 10. 000 Britanaca, koliko je karata i pušteno u prodaju u Velikoj Britaniji. Komentarišući prezir pojedinih građana prema Britancima, novinar Teofil Pančić3 kaže da je osetio negativnu atmosferu u Novom Sadu i smatra da je ljudima uvek potreban dežurni krivac, te su u ovom slučaju na redu Britanci, pošto su se bivši Jugosloveni međusobno dovoljno izrazbijali jedni sa drugima pa sad mogu da se druže. Postoje te priče, joj kakvi su ovi Englezi, kako su….,međutim ja nemam takvo iskustvo, naprotiv. Englezi su generalno, patološki pristojni ljudi u ogromnoj većini slučajeva. Pančić smatra da su Britanci pozitivni i da kad bi bio veliki gubitak kada bi oni nestali sa Egzita. Sasvim su suprotni neki od komentara koji se mogu pronaći na internetu, bilo da je reč o komentarima vesti, portalima ili o forumima. –Po celom gradu ružni Britanci i Britanke. Šetaju polugoli po ulici, pijani, drogirani, prenose infekcije.4 –Englezi su u stvari obične pijandure …Svaki dan okupiraju Baltičke zemlje, Poljsku, Češku, Slovačku…jer im je tamo jeftinije nego u Engleskoj5
3 Intervju sa novinarom Teofilom Pančićem vodila sam avgusta 2009. godine u Novom Sadu. Pančić je bio jedan od sagovornika u dokumentarnoj radijskoj reportaži o Egzitu koja je kao master rad odbranjena 2010. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. 4 vrelegume.rs. Posećeno 22.11.2011. URL: http://www.vrelegume.rs/forum/viewtopic.php?f=38&t=15700 5 blic.rs. Posećeno 20.11.2011. URL: http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/264359/Devenport–Britanci–vole– Egzit/komentari/hronoloski/desc 72 Smiljana Milinkov
–Biće lepo druženje iako iz godine u godinu taj exit se povinuje debelim i ruznim englezima.. 6
Prisustvo posetilaca iz Velike Britanije na Egzitu negativno je komentarisano i na društvenim mrežama, čak su otvorene i posebne Fejsbuk strane, od kojih je jedna „We should BAN BRITISH PEOPLE to ATTEND EXIT FESTIVAL in NOVI SAD“7 , na kojoj se navodi Vratite nam festival ili druga „Proterajmo engleske klošare sa Egzita !!!!“8 , koja se zalaže za Čist Egzit, bez štrokavih Engleza, koji smrde na kilometar. Ne samo da smrde, već i nemaju osnovnu kulturu. Bez obzira što se radi o socijalnoj mreži gde je sloboda mišljenja i izražavanja gotovo neograničena, ova poruka se može čitati kao izazivanje nacionalne mržnje i netrpeljivosti, odnosno kao govor mržnje, koji bi kao krivično delo i na društvenim mrežama trebalo da bude zabranjen.
MEDIJSKA SLIKA BRITANACA Ukoliko se na pretraživaču google.com, ukuca odrednica „Britanci, Egzit “ , od deset prvih rezultata sedam je naslovljeno Počinje Egzit 2011, Britanci preplavili Novi Sad. Reč je o izveštaju koji je pred početak festivala 2011. godine objavljen na sajtu Novosadskog informativnog portala 0219 koji su, sa identičnim naslovom, prenela internet izdanja elektronskih i pisanih medija. Naslov ovog teksta uklapa se u predstavu domaćih posetilaca da su Britanci oteli festival, što može da ukaže i da pojedini mediji doprinose stvaranju prilično negativne slike o jednoj grupi ljudi. Prema Dubravki Valić Nedeljković, efekte medija redefiniše treći teorijski pristup medijskim istraživanjima, Kulturne studije koje su nastale krajem šezdesetih godina kao odgovor na Teoriju minimalnog efekta (Valić Nedeljković 2011: 448). Kulturne studije se bave procesom, što znači da medijski učinci ne ostaju samo na kratkoročnim, vidljivim i merljivim uticajima, već se ispoljavaju kroz stalno prisutni medijski rad u osmišljavanju realnosti. Snježana Milivojević navodi da mediji ne izazivaju efekte neposredno vidljive u ponašanju pojedinca, jer oni rade ideološki promovišu i preferiraju izvesna značenja sveta, rasprostiru jedna značenja, a ne druga i služe nekim društvenim interesima bolje nego
6 megatrend–info.com. Posećeno 20.11.2011. URL http://www.megatrend–info.com/forum/index.php?acti on=printpage;topic=12620.0 7 sr–rs.facebook.com. Posećeno 22.11.2011. URL: http://sr–rs.facebook.com/pages/We–should–BAN– BRITISH–PEOPLE–to–ATTEND–EXIT–FESTIVAL–in–Novi–Sad/118255198186563?v=info 8 facebook.com. Posećeno 20.11.2011. URL: http://www.facebook.com/group.php?gid=101234871153 9 021.rs. Posećeno 20.11.2011. URL: http://www.021.rs/Novi–Sad/Exit–2011/FOTO–Pocinje–Exit–2011– Britanci–preplavili–Novi–Sad.html MEDIJSKA SLIKA POSETILACA I POSETITELJKI EGZITA IZ VELIKE BRITANIJE 73 drugim (Milivojević 2009).10 Kako pokazuju pojedina istraživanja, masovni mediji u bivšim jugoslovenskim državama i dalje imaju ključnu ulogu u stvaranju i predstavljanju nacionalnih identiteta, bez obzira što su ti isti mediji u velikoj meri krajem prošlog veka doprineli širenju nacionalističkih oblika identifikacije, koji ne nude mnogo prostora za demokratsko razrešavanje sukoba (Džihana, Volčič, 2011: 8). Pojedini teoretičari smatraju da je nacionalni identitet pretpostavljen postojanjem ‘drugog’ kao stranca (Čolović 2007: 151), a u ovom slučaju to su Britanci na Egzitu. Činjenica je da ti ‘drugi’, posetioci muzičkog festivala, borave u Srbiji nekoliko dana. Međutim poučeni iskustvom ratova devedesetih godina, registrovani ’mi i drugi’ odnos, bi trebalo da bude upozoravajući, a prevashodno je dužnost medija da spreče širenje poruka mržnje.
STEREOTIPIZACIJA BRITANKI Negativni komentari u medijima posebno se odnose na Britanke, te je jedan beogradski tabloid izveštaj sa festivala 2011. godine naslovio Pivo na Dunavu i ’dostupne’ Britanke11, a u tekstu se navodi da su na gradskoj plaži Štrand Britanke u kupaćim kostimima bile prava atrakcija za domaće momke Većina je bila toliko opuštena i ’svestrana’ da je bila dovoljna samo jedna rečenica na engleskom da imate prođu i nešto više… Ove devojke su, fotografijom i tekstom, prikazane kao depersonalizovani seksualni objekat, koji nema ni tu ’privilegiju’ da bude bespomoćan, već rado pristaje da posluži muškom zadovoljstvu. U ovom slučaju radi se o mizoginiji, kao i o višestrukoj diskriminaciji grupe žena vrlo jasno određene nacionalne pripadnosti, koja otvara prostor i za seksualno nasilje, jer pornografija je teorija, a silovanje je praksa (Van Zoonen, 2004: 121). Ukoliko se ovakvi tekstovi plasiraju u medijima, bez obzira što se u ovom slučaju radi o tzv. žutoj štampi, tada ne iznenađuju komentari na društvenim mrežama poput Konačno neko da napiše, debele, prljave engleskinje, pijane…12 , jer mizoginija je danas najprisutnija na Internetu (Valić–Nedeljković 2011: 457). Jelena Višnjić i Mirjana Mirosavljević navode da oblikovanje ženske rodne uloge u medijskim obrascima nikad nije bilo problematično, jer se prezentacija žene svodi na njene porodične i seksualne funkcije, čime ona ispunjava svoju anatomsku misiju. Rastavljajući
10 Milivojević, Snježana (2009). „Javnost i ideološki efekti medija“. Posećeno 22.11.2011. URL: http:// pescanik.net/2009/08/javnost–i–ideoloski–efekti–medija 11 svetestrade.com. Posećeno 25.11.2011. URL: http://www.svetestrade.com/a18604–pivo–na–dunavu–i– dostupne–britanke 12 facebook.com. Posećeno 25.11..URL: http://sr–rs.facebook.com/permalink.php?story_fbid=2054556661 66939&id=104268622947288&comment_id=2813471&offset=0&total_comments=9 74 Smiljana Milinkov
ženu na njeno telo i lice dobijamo rekonstrukciju društvenih stereotipa o ženi, odnosno potvrdu društvenog poretka i zadatih kulturnih značenja (Višnjić, Mirosavljević 2008: 251). Prema Priručniku za medije, u izveštavanju medija u Srbiji dominira idealizovana slika ženstvenosti, žena je lepa, bela, heteroseksualna, urbana, a sa druge strane vezana za porodicu i tradiciju, dobra devojka ili majka više dece i savršena supruga. Stoga ne čudi da je veći deo medijskog sadržaja posvećen tradicionalnim ’obavezama’ žene kao što je vaspitanje dece, vođenje domaćinstva, očuvanje zdravlja i negovanje lepote (Milinkov, 2011: 200–201). Međutim, Britanke na analiziranim internet stranicama nisu prikazane ni klasičnom stereotipnom slikom žena, već sasvim suprotno kao debele, ružne, pohotne i poročne, verovatno zato što se radi o njima ’drugima’, strankinjama, koje okupiraju ’našu’ teritoriju. Jer, prema Ivanu Čoloviću, odbrana nacionalnog identiteta manifestuje se kroz bitku za njega i sukobljavanje sa ’drugim’. Nije dovoljan govor privrženosti i ljubavi, nego je gotovo neophodan govor prezira i mržnje da bi se istaklo i odbranilo ono naše (Čolović 2007 : 162).
ZAVRŠNI KOMENTAR Pojedini antropolozi smatraju da uzrok svih društvenih procesa više nije suvislo tražiti u prošlosti, jer je koren svih problema uvek u sadašnjosti. Istovremeno, istoriografija pruža sliku društva u sadašnjosti, jer se jedno društvo ’nikad ne razotkriva bolje negoli kada unazad projektuje sopstvenu sliku’ (Nedeljković 2007: 12). S obzirom da se može govoriti o začetku13 stvaranja prilično negativne slike o Britancima u Srbiji, naročito o Britankama, uz opravdanu strepnju da se ta slika ne projektuje u mržnju prema svakom ’drugom’ koja je obeležila ratne devedesete godine, dužnost društveno odgovornih medija ali i medijskih analitičara je da upozore na problem. Jer, iako medijski tekstovi predstavljaju govor jedne kulture a teoretičari ukazuju na prisustvo dominantne politike predstavljanja koja je u skladu sa važećim kulturnim obrascima (Milivojević 2004)14, danas se sve više govori o medijima kao kreatorima društvene realnosti. Idealna bi bila društvena realnost koja bi kritički promišljala uzročno–posledične odnose između bahati, pijani ili prljavi Britanci i neprijatan, ljut, agresivan i ratoboran srpski narod.
13 S obzirom da nije rađena kvantitativno–kvalitativna analiza medija tokom festivala Egzit održanog 2011. godine, već su analizirani samo pojedini tekstovi na Internetu, ne može se govoriti o generalnoj medijskoj slici posetilaca Egzita iz Velike Britanije. Međutim, ovo mini istraživanje bi moglo poslužiti kao pilot za sveobuhvatnije koje bi uključilo kritičku analizu medijskih sadržaja ali i komentara na Internetu. 14 Milivojević, Snježana (2004). Žene i mediji: Strategije isključivanja. Posećeno 12.06.2011. URL: http:// www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/casopis–genero/6–genero–posebno–izdanje MEDIJSKA SLIKA POSETILACA I POSETITELJKI EGZITA IZ VELIKE BRITANIJE 75
LITERATURA
Čolović, Ivan (2007). Bordel ratnika: folklor, politika i rat. Beograd: Biblioteka XX vek. Džihana, Almer i Volčič Zala (2011). Posećeno 15.01.2012. URL: http://www.media.ba/ mcsonline/files/shared/MEDIJI_I_NACIONALNE_IDEOLOGIJE_–_za_web__2_. pdf Lisbet van Zonen (2004). “Nove teme” u Časopisu za Feminističku teoriju Genero. Posebno izdanje Žene i mediji. Beograd: Centar za ženske studije . Milivojević, Snježana (2004). Žene i mediji: Strategije isključivanja. Posećeno 12.06.2011. URL: http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/casopis–genero/6–genero–posebno– izdanje Milivojević, Snježana (2009). „Javnost i ideološki efekti medija“. Posećeno 22.11.2011. URL: http://pescanik.net/2009/08/javnost–i–ideoloski–efekti–medija Milinkov, Smiljana (2011). „Kako prići ženi u radijskom etru Srbije. Pokušaj formatiranja novosadskog Radija 021“ u Verodostojnost medija–dometi medijske tranzicije. Beograd: Fakultet političkih nauka: 195–203. Nedeljković, Saša (2007). „Antropologija savremenosti“. Posećeno 20.01.2012. URL: http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Publications/ ANTRPOLOGIJASAVREMENOSTI.pdf Petrović, Olivera (2011). „Stereotipi i predrasude o „drugom“ u postmodernom britanskom romanu“. Posećeno 25.11.2011. URL: http://www.uns.ac.rs/sr/doktorske/ oliveraPetrovic/disertacija.pdf Pintarič Drago (2005). Petrovaradinsko pleme, Ljubljana: KUD Pozitiv. Rupert, Brown (1995). Prejudice, Its Social Psychology, Oxford UK & Cambridge USA: Blackwell. Rus–Mol Štefan , Zagorac Keršer Ana Jugoslava (2005), Novinarstvo, Beograd: Clio. Valić Nedeljković (2011). „Rod i mediji“ u Uvod u rodne teorije. Novi Sad: Mediterran publishing: 447–459. Vasiljević Lidija, Anđelković Violeta (2009). Priručnik za medije. Beograd: Ženski INDOK centar. Višnjić, Jelena, Mirosavljević Mirjana (2008). Problem reprezentacije roda u medijima u Neko je rekao feminizam. Beograd: Heinrich Böll Stiftung.
Internet stranice analiziranih tekstova: 76 Smiljana Milinkov blic.rs. Posećeno 20.11.2011. URL: http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/264359/Devenport– Britanci–vole–Egzit/komentari/hronoloski/desc facebook.com. Posećeno 20.11.2011. URL: http://www.facebook.com/group. php?gid=101234871153 megatrend–info.com. Posećeno 20.11.2011. URL http://www.megatrend–info.com/forum/ index.php?action=printpage;topic=12620.0 sr–rs.facebook.com. Posećeno 22.11.2011. URL: http://sr–rs.facebook.com/pages/We– should–BAN–BRITISH–PEOPLE–to–ATTEND–EXIT–FESTIVAL–in–Novi– Sad/118255198186563?v=info svetestrade.com. Posećeno 25.11.2011. URL: http://www.svetestrade.com/a18604–pivo– na–dunavu–i–dostupne–britanke vrelegume.rs. Posećeno 22.11.2011. URL: http://www.vrelegume.rs/forum/viewtopic. php?f=38&t=15700 021.rs. Posećeno 20.11.2011. URL: http://www.021.rs/Novi–Sad/Exit–2011/FOTO– Pocinje–Exit–2011–Britanci–preplavili–Novi–Sad.html Facebook.com. Posećeno 25.11.2011. URL : http://sr–rs.facebook.com/permalink. php?story_fbid=205455666166939&id=104268622947288&comment_ id=2813471&offset=0&total_comments=9
Smiljana Milinkov
MEDIA COVERAGE OF BRITISH VISITORS ON EXIT FESTIVAL
Summary
The idea of this paper is to show that visitors from the UK are shown in the Serbian media and how much are journalists aware of a moment of creating a stereotypical image of a group, mostly young people. In addition to being recognized as one of the most popular European music festivals, important for tourism and promotion of Novi Sad and Serbia, Exit is significant because of a contribution to faster connecting youth and breaking down stereotypes and prejudices, especially of citizens from Serbia. However, after initial enthusiasm about the arrival of foreigners in recent years are more likely recorded a negative opinion, especially of the British, who are described with adjectives such as arrogant, drunk or dirty. Sava Anđelković Université PARIS SORBONNE UDC 159.953:316.7 France originalni naučni rad
KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO PAMĆENJE KAO DRAMSKI MATERIJAL (na primeru Konaka Miloša Crnjanskog i Ville Sachino Gorana Markovića)
APSTRAKT U radu se ispituju kategorije pamćenja koje utiču na stvaranje dramskog teksta: kolektivno, individualno, istorijsko i kulturalno. Navedene kategorije istražuju se u dramama Konak, M. Crnjanskog iz 1948. i Villa Sachino G. Markovića iz 2004. koje obrađuju isti istorijski period i imaju iste ličnosti kao glavne likove. “Obnova” istorije u službe tekuće istorije uočena je u Markovićevoj drami.
Ključne reči: istorijska drama, biografska drama, kulturalno pamćenje, intertekstualnost, Aleksandar Obrenović, Draga Mašin, patriotizam
Određeni istorijski događaji i istorijske ličnosti, od prerioda romantizma do naših dana, uvek kada su društveni problemi stvarali tenzije na balkanskom geopolitičkom prostoru, bili su predmet interesovanja dramskih pisaca. U ovakvim slučajevima individualno i kolektivno pamćenje i kategorija vremena u neposrednijoj su vezi koju ostvaruje sadašnjost. Specifičan način “obnove istorije”, van nje same kao discipline, inače, postoji užanru istorijske drame. Pokušaćemo da registrujemo tranziciju određenih oblika pamćenja na primeru dve drame koje se bave istim istorijskim događajem i ličnostima (Majski prevrat 1903.), ali sa različitom vremenskom distancom: Konak Miloša Crnjanskog (1948.) i Villa Sachino Gorana Markovića (2004). Drame su naslovljene imenima zdanja u Beogradu i Bijaricu, mada su radnje smeštene u oba kraljevska boravišta. Zajedničko im je da su dugo stvarane. Crnjanski je svoju započeo tridesetih godina u Beogradu, vratio joj se kasnije u Londonu, završio je u Beogradu 1948.; štampana je posle deset godina, a prvi put je izvedena 1959. god. Geneza Markovićeve drame počinje pre petnaestak godina, kada je u Parizu pripremao filmski projekat na istu temu; dramu je završio neposredno pre njene beogradske premijere 78 Sava Anđelković
2004. Marković, kao ni Crnjanski (koji je objavio sinopsis za film “Konak”) nije uspeo da snimi film.
1. Pamćenje istorije Kada je reč o istorijskoj tematici, čitalac ili gledalac očekuje potvrdu sopstvenog istorijskog pamćenja i sled događaja kakve je registrovala nacionalna istorija, a koji će se realizovati u dijalogu likova, aktera tih događaja, i predstavljenom akcijom. “Recimo da je nacionala istorija verni rezime najvažnijih događaja koji su menjali život jedne nacije. Ona se razlikuje od lokalnih, provincijskih, urbanih istorija u onome što zadržava samo činjenice koje interesuju zajedništvo građana, ili ako to hoćemo, članova pripadnika te nacije. Da bi nam istorija, tako raširana, mada je vrlo detaljna, pomogla da sačuvamo i ponovo nađemo sećanje na individualne sudbine, treba da je ta individua i sama istorijski lik” (Halbwachs 1950: 53). Prema ovim zahtevima svi uslovi su ispunjeni da se osveži sećanje individualnih sudbina naših istorijskih ličnosti, kao dramskih lica, kroz autorsku prizmu pisca i/ili reditelja. Pogledajmo kakav je odnos dva autora prema istorijskom pamćenju. Oba autora imaju predgovorne beleške u kojima žele da se ograde od istorijskog sećanja, uprkos navođenja istorijskih izvora. Crnjanski navodi Herberta Vivijana The servian Tragedy, Marković – Vlada Aleksandra Obrenovića Slobodana Jovanovića, Apis Dejvida Makenzija i Crna ruka Vase Kazimirovića i kaže da je pisao delo “na osnovu istorijskih izvora, dokumenata i literature”, ali da “[…] se trudio samo oko teatralne vernosti događaja i karaktera”. Marković želi da nas ubedi da mu je jedina ideja vodilja bila “da je umetnička istina važnija od faktičke.” Znači obojica, i pored oslona na istorijske izvore, ne žele da se o njihovim dramama sudi kao o istorijskim, već samo kao o dramama kojima je istorija bila inspiracija. Da stvar bude još zanimljivija, Marković priznaje da je koristio dramski tekst Crnjanskog, na isti način, kao i ostalu faktografsku građu, što uvodi problem intertekstualnosti. Međutim propušta da pomene delo koje je, izvesno, imalo uticaj na njegov dramski tekst – Dnevnik sa srpskog dvora, Alberta Malea. U predgovoru Marković još kaže: “Likovi i događaji u ovom komadu su stvarni; sve ostalo je izmišljotina”. Možemo se zapitati šta je onda “sve ostalo” u drami pored likova i događaja, ali autor odmah daje objašnjenje: “To će reći da se pisac, na jednoj strani, držao istorijskih činjenica ali se, na drugoj, nije trudio da ih prikaže u obliku koji istoričari smatraju svetinjom”. Nedovoljno jasno. Kritika ipak beleži da “[…] drama nije koncipirana kao istorijska, već kao psihološka melodrama kojoj istorijske činjenice služe samo kao podtekst da se izraze stvari koje su iznad istorijskog trenutka i KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO PAMĆENJE KAO DRAMSKI MATERIJAL ... 79 vremena i koje nadilaze tragičnu sudbinu jednog kralja i njegove zemlje” (Lazin 2004: 15).
2. Kolektivno i kulturno pamćenje nasuprot individualnom Vratimo se pamćenju. Kakvo je to pamćenje koje sa jedne strane pruža istorija sa jedne strane, kolektiv i mit sa druge, a pojedinac sa treće? Za razmatranje kolektivnog pamćenja oslanjamo se na radove francuskog sociologa Mauris–a Halbwache–a (1925) koji je prvi upotrebio ovu sintagmu. On tvrdi da je kolektivno pamćenje pre svega društveni produkt i da je nemoguće pojmiti sećanje i njegovu lokalizaciju ako se ne primene realni socijalni okviri koji služe kao reperi u rekonstrukciji nazivanoj pamćenje. Njegovu teoriju su rehabilitovali Jan Assman (1992) i Aleida Assman (1999) hajdelberški profesori (u nameri da osvetle fenomen intersubjektivnosti između indvidue i zajednice), govore o kulturalnom pamćenju kao posebnom vidu komunikativnog pamćenja, koje ima kolektivni karakter, premda su njegovi nosioci uvek pojedinci. Kako se ovaj pojam više odnosi na problem identiteta pripadnika određenog oblika zajednice, radije se obraćamo sintagmi kolektivnog pamćenja jer je ona u jačoj vezi sa istorijskim pamćenjem. Počnimo od jednog individualnog pamćenja, koje se suprotstavlja kolektivnom. Prilikom svoje prve službene posete Beogradu, pedesetih godina prošlog veka, osnivač Francuske kinoteke Henry Lenglois, zahtevao je, pre svega, da ga odvedu na grob Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Njegovi domaćini koji su imali prilično problema da lociraju mesto gde je ovaj bračni par pokopan – podrum crkve sv. Marka na Tašmajdanu – bili su prilično iznenađeni; naročito kada im je on, polažući ruže, rekao da je ovaj gest za njega neobično važan jer je njihova životna priča bila priča njegove mladosti.1 Izvesno, sudbina srpskog kraljevskog para je svojevremeno mnogo više uzbuđivala francusku javnost, nego što je iznenađivala srpsku. U Srbiji je javnost brzo zaboravila pokojni kraljevski par i okrenula se novom nasledniku krune i drugoj dinastiji. Majski prevrat, događaj koji je ostao u okvirima istorijskog pamćenja ; Aleksandar je zapamćen kao jedan neuspešan državnik ; Draga kao starija udovica i jalova žena sumnjivog morala, nedostojna da bude kraljica.
3. Transmisija pamćenja Pri stvaranju dramskih likova Crnjanskog i Markovića istorijsko i kolektivno pamćenje nalazi svoje mesto u repličkom i didaskalijskom tekstu drame. Transmisija ove dve vrste pamćenja postoji i takvo pamćenje se može prepoznati i, ako treba, odeliti od individualnih 1 Prema svedočenju Milenka Karanovića, tadašnjeg direktora Beogradske kinoteke. Na ovo podseća Goran Marković u programu predstave. 80 Sava Anđelković autorskih kretavnih naslaga kada je reč o ličnostima/likovima. Tako, Crnjanski sasvim neubičajeno za didaskalijski tekst, narativom tehnikom (u preteritu) insistira na pamćenju kralja Aleksandra, a ne njegovog dramskog lika: “Aleksandar Obrenović bio je vrlo nepoverljiv već u mladosti […] A govorio je brzo i inteligentno, samo se, često, neprijatno kikotao. Njegov glas je bio promenljiv, katkad dubok i ljubak, a katkad visok i pun žuči […] nije imao vojničko držanje i nije mario ni za vojničku formu. Obraćao se starijima razmaženo” (I, 11). Ipak, dodaje da je vrlo krupni mladić od 80 kg. sa naočarima u zlatnom ramu koje često skida i sapliće se zbog kratkovidosti. Crnjanski nastoji da ne odstupa od istorijskog pamćenja događaja i kolektivnog pamćenja na aktere tog događaja, za koje, čini nam se, nema simpatiju, ali ih i ne mrzi. Jedno od retkih odstupanja od istorijskog pamćenja Crnjanski čini u trećoj slici (koja odgovara događaju iz jula 1900.), kada general Dimitriju Cincaru–Markoviću sastavlja vladu umesto pravnika Alekse Jovanovića. Mada su, po pravilu, piščeve izmene jedne istorijske istine vezane za ideju dela i sopstveno tumačenje istorije, ovde to nije slučaj. Izgleda da Crnjanski nije hteo da, pored već ogromnog broja likova, uvede još jedan lik koji bi bio dramski neproduktivan. Autorsku imaginativnost je, međutim, teško identifikovati, ako bismo želeli da je odelimo od individualnog pamćenja Markovića, kakvo je ovaj “nasledio”, tačnije od utisaka o kraljevskim ličnostima (o čemu je govorio u jednom intervjuu) koji su do njega doprli zahvaljujući njegovoj porodici.
4. Intertekstualnost kao sećanje književnosti Možemo navesti priličan broj intertekstualnih veza koje ostvaruje Marković kao čitalac Crnjanskog. Ograničavamo se samo na par primera. Uticaj Konaka pri pisanju Markovićeve drame ima određenu ulogu u njenoj strukturi, dok je minimalan kada su u pitanju likovi, čiju su lične drame ostale nepromenjene u istorijskom i kolektivnom sećanju. Intertekstualnost kao sećanje književnosti, tačnije kao “sećanje da književnost ima samu sebe” (Samoyault 2001: 6), evidentna je u izboru imena Caulet–a (samo epizodni lik lekara kod Crnjanskog) koji je u Villi Sachino jedan od glavnih likova za kojega je imao uzor u ličnosti Albera Malea”, francuskog diplomate i učitelja Aleksandra Obrenovića. (Inače on ima više simpatija za kraljevski par od Srba u Markovićevoj drami, i mada je špijun, ima funkciju branitelja ljubavi kraljevskog para. U istoj drami ponovljena je istorijski relevantna, a dramaturški i scenski efikasna činjenica da je, u očekivanju Draginog porođaja, dvor bio pretrpan kolevkama (Crnjanski IV, 1; Marković III, 16). Zapažamo identičnu upotrebu uskličnih rečenica na francuskom KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO PAMĆENJE KAO DRAMSKI MATERIJAL ... 81 jeziku, u istim situacijama, kod oba autora motivisana namerom da se istakne skoro dečje ponašanje mladog Aleksandra (Crnjanski: “A la mer!” II, 3; Marković: “A l’océan!” I, 2). Marković preuzima od Crnjanskog i njegov nemarkantni motiv zelenog zraka na zalasku cunca. Mada je u stvarnosti geografskih koordinata Bijarica pojava zelenog zraka nemoguća, junak Miloša Crnjanskog ga je ipak video, dok je Marković isti motiv razvio do metafore. Sećanje na Konak nalazi se u epizodi davljenja u okeanu, koje je ključno za vezu Aleksandra i Drage (spasavanje života princa u oba slučaja, Crnjanski II, 5 i 6; Marković, I, 3)2. Pored scena koje je teško izbeći kada se predstavlja ista priča, u oba komada postoji scena u kojoj se Natalija raspituje o emotivnom životu sina u Beogradu3, scena pokušaja mladog Aleksandra da uđe u Draginu sobu (Crnjanski II, 9 i 10; Marković I, 4), scena svađe Drage i Natalije (Crnjanski II, 11; Marković II, 5.) itd. Pominjemo i intertekstualne veze povodom lika Natalije, kada se Markovićev tekst javlja kao hipertekst: u prvim scenama zajedničkog pojavljivanja, Natalija primećuje Draginu haljinu, koja je čini 10 god. mlađom (Crnjanski II, 2; Marković I, 2). Ovo ne baca lošu svetlost na Markovićevu dramu. Uostalom, intertekstualnost je konsitutivni element svake književnosti, strategija pisanja, pojava “sećanja književnosti” koja nije omeđena istorijskim granicama.
5. Ideja drame i transfer pamćenja Oba komada govore o onome što se dogodilo, insistirajući – kako se, a ne – zašto se to dogodilo. Postoji transfer i različitih okvira pamćenja u dramski tekst, kao i veza između takvih pamćenja i autorske dramske imaginacije. Istorijsko pamćenje, neminovno s obzirom na tematiku, zastupljeno je pored delatnog učinka kolektivnog i individualnog pamćenja. Dok Crnjanski samo jednom sažima istorijsko vreme u scensko (naglasivši: “Poetskom licencijom, vremenski razmaci prošlosti, sažeti u jedan dan”), Marković se slobodnije ponaša prema hronologiji događaja. Jedan njegov lik u noći majskog prevrata pominje tajnu organizaciju “Crna ruka” koja je bila oformljena tek 1911. Ova anahronija, vezana za ličnost Dragutina Dimitrijevića Apisa (lik koji postoji u obe drame), najverovatnije, je ustupak situiranju ovog lika u širi nacionalni kontekst. U istorijskoj drami osnovni problem autora je kako u istorijsku “istinu” (koja je inače “vrlo prilagodljiv materijal od koga se može stvoriti dramsko delo” (Frajnd 1996: 233))
2 Aleksandar Miloša Crnjanskog kaže da ga je spasila Draga, dok se borio sa talasima, jer je zahvaljujući njenom crvenom suncobranu znao u kom pravcu treba plivati. Draga je Markovićevog Aleksandra povratila u život veštačkim disanjem. 3 Kod Crnjanskog informacije daje Ćirić (II, 4), a kod Markovića Petrović (I, 2). 82 Sava Anđelković smestiti lik o kome većina čitalaca ili gledalaca već ima oformljenu predstavu, zahvaljujući istorijskom i/ili mitskom pamćenju; kako podržati tu predstavu javnim životom lika i velikim događajima, poštujući vreme, mesto i markantne osobine ličnosti, a kako je “narušiti” privatnim životom i svakodnevnicom lika. Primećujemo da Crnjanski teži analizi društvenih problema u istorijskom periodu koji obrađuje, da beleži određenu koncepciju političkih stranaka u Srbiji, kao i da ističe neumeće vladavine. On nije uvek bio vođen razlozima dramske efikasnosti u sopstvenoj fikciji, upravo zato jer je insistirao da postavi što više istorije u dramski dijalog. Istorijski materijal naglašava politički sloj u drami, dok se emotivni sloj likova istorijskih ličnosti povlači u drugi plan. Elemenat preuzimanja vlasti, inače obavezna scena u žanru istorijske drame, postoji kod Crnjanskog u prvom činu (kod Markovića u drugom), ali činjenica da Crnjanski ne prispituje kritički istorijske događaje, i nudi likove koji odgovaraju ustaljenoj slici, čini da ovu dramu možemo oceniti kao biografsku dramu istorijskih ličnosti.4 Kolektivni i individualni okviri pamćenja, koji su prenesene vrednosti (lanac obnovljivih ideja i sudova nefiksirani u vremenu i prostoru), takođe funkcionišu u obe drame. Kolektivni okvir pamćenja je izražen i kroz ideju o srpskoj državi i naciji. Podsetimo se Slobodana Jovanovića i njegovog mišljenja koje je relevantno za ideju srpske države: “Ona nije imala izvornu snagu nacionalizma; razvijala se sporo, i nije se javljala čista, nego pomešana sa drugim idejama, kao što su nacionalizam, dinastijaštvo” (Jovanović, 1931: 395). Državna ideja u Srbiji imala je jednu od svojih ishodnica u tiranskoj smrti kraljevskog para; izvršeni zločin se želeo, koliko je to moguće, staviti pod tepih memorije. Svako pamćenje počiva u priči čiji je kraj poznat, za razliku od mnogih njenih konstituenata koji su deo zaborava; a i sam zaborav je neodvojivi konstituent memorije i istorije (Ricœur 2000). Teško je transformisati sliku prošlosti koja postoji u sadašnjici, međutim nju je moguće upotrebiti upravo zarad sadašnjosti (koju je takođe nemoguće izmeniti). To je slučaj Gorana Markovića u ovoj drami koji se, obnavljajući prošlost, pretvara u svedoka svog vremena. Sa Villom Sachino on je posegao u istoriju (za koju se nije interesovao u prethodnom dramskom i filmskom radu), da bi nas podsetio da događaji iz savremene istorije nisu baš tako novi. Početak XX veka u drami i početak XXI veka u kojem se ta drama igra na pozornici podvlače određene analogije: najpre vladar koji ne ume da vlada i vladajući bračni par koji izaziva revolt u narodu. Čak i da to nisu autorove namere, one imaju savremenu referencu na Slobodana Miloševića i Miru Marković. Apis
4 Ako istorijsku dramu odredimo kao dramu sa glavnim dramskim likom imenovanim i napisanim po uzoru na stvarnu ličnost, aktivnog učesnika ili stvaraoca istorije, a biografsku dramu sa dramskim likom stvorenog na osnovu stvarne ličnosti, stvaraoca sopstvenog dela, onda zaista ova drama ujedinjuje dva žanra. KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO PAMĆENJE KAO DRAMSKI MATERIJAL ... 83 kao srpski patriota, kao rustični Balkanac sa svojevremenim oreolom nacionalog heroja, u ubistvu kralja ima analogiju sa savremenim događajima u srpskoj politici, sa ubistvima i ubicama, odnosno sa ovenčavanjem “patriotizma”. U liku i delu Apisa i njegove tajne organizacije jasno se prepoznaju ubice srpskog predsednika Zorana Đinđića. Usput, pomenimo i da Natalija sa početka XX veka, u epilogu drame, izgovara repliku koja je upućena Markovićevim savremenicima: “Pa cela civilizovana Evropa, osim Rusije koja je još gora, osudila je ovaj užasni čin. Znate li da Srbiju čeka jedna duga izolacija? Dok god ne dokaže da je ubijanje njen glavni nacionalni običaj.” Dakle, radi se o interpretaciji prošlosti u funkciji sadašnjeg vremena.
Literatura
Assmann, A. (1999). Erinnerungsräume. Formen und Wandlungen des kulturellen Gedächtnisses. München: Beck. Assmann, J. (1992). Das kulturelle Gedächtnis. Schrift, Erinnerung und politische Identität in frühen Hochkulturen. München: Beck. Crnjanski, M. (1983). Drame. Beograd: Nolit. Frajnd, M. (1996). “Tipovi izmene istorijske istine u istorijskoj drami i političkom pozorištu”, in Književnost i istorija II, zbornik radova. (Niš: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Nišu): 227–234. Halbwachs, M. (1925). Les cadres sociaux de la mémoire. Paris: Alcan. Halbwachs, M. (1950). Mémoire collective, Paris: PUF. Jovanović, S. (1931). Vlada Aleksandra Obrenovića, knjiga druga (1897–1903) Beograd: Geca Kon. Lazin, Đ. (2004). “San koji leči od života i od smrti”. Danas, 13. april, s. 15. Malet, A. (1999). Dnevnik sa srpskog dvora, Journal de Serbie. Beograd: Clio. Marković, G. (2007). “Villa Sachino”, u Savremena srpska drama. 31 (Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije): 141–204. Ricœur, P. (2000). La mémoire, l’histoire, l’oubli. Paris: Edition du Seuil. Samoyault, T. (2001). L’Intertextualité. Mémoire de la littérature, Paris: Nathan. 84 Sava Anđelković
ANEX KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO PAMĆENJE KAO DRAMSKI MATERIJAL ... 85
Sava Anđelković
COLLECTIVE AND INDIVIDUAL MEMORY AS A SUBJECT FOR DRAMAS (WITH THE EXAMPLES OF MILOŠ CRNJANSKI’S KONAK AND GORAN MARKOVIĆ’S VILLA SACHINO)
Summary
The paper deals with the categories of memory which influence the creation of dramatic texts: collective, individual, historical and cultural. These categories are analyzed in dramas Konak (1948) by Miloš Crnjanski and Villa Sachino (2004) by Goran Marković, which treat the same period and whose main characters are the same great names in history. A “revival” of history – with the purpose of dealing with the present time – can be observed in Marković’s play.
Vladislava Gordić Petković Univerzitet u Novom Sadu UDC 821.111.09 Shakespeare:316.77 Filozofski fakultet originalni naučni rad
MEDIJI, POPULARNA KULTURA I VIZUELNO PREDSTAVLJANJE ŠEKSPIROVOG DELA1
APSTRAKT Transistorijska i transkulturna vrednost Šekspirovog dela uticala je da recepcija njegovog dramskog opusa prevaziđe okvire klasične kritičke analize tekstualnog predloška i teatarske postavke, te su danas sastavni deo šekspiroloških izučavanja medijske transpozicije njegovih komedija i tragedija na filmu, televiziji i Internetu. Zbog čega popularna kultura koristi motive i citate iz Šekspirovih dela i zašto se američko kolektivno nesvesno manifestuje kroz recikliranje njegovih tema u industriji masovne zabave samo je deo pitanja na koja će ovaj rad pokušati da odgovori, usredsređujući se na novije medijske transformacije Šekspirovih drama.
Ključne reči: Šekspir, mediji, aproprijacija, vizuelno.
Važnost i vrednost Šekspirovog dela nadilaze granice istorije i kulture; ovaj konsenzus teorija i kritika dvadesetog veka nikada nisu ni pokušale da dovedu u pitanje. Teoretičarka Mardžori Garber tvrdi da je Hamlet »najbolja dramatizacija pitanja savesti u zapadnom svetu«, od romantizma naovamo, Otelo »simbol ljubomorne ljubavi« a Lir »paradigma zanemarene starosti« (Garber 2004: 4), dok će Felisiti Roslin četiri Šekspirove velike tragedije povezati po srodnosti zato što sve govore o bolnoj samoći »novog čoveka« (Rosslyn 2000: 120). No univerzalnosti Šekspirovog opusa jezički i komunikacioni kod doprinosi neuporedivo manje nego što to čini prilagodljivost zapleta i likova kulturnim paradigmama savremenog sveta. U sferi dečje i omladinske književnosti brojni su slučajevi skraćivanja, menjanja i prilagođavanja zapleta i junaka nivou razumevanja na ranom uzrastu, a anglofona kultura nekako najradije poseže za Šekspirovim zapletima, ne samo zato što su kao deo kulturne tradicije dobro poznati prosečnom čitaocu, ne samo zato što su provokativni i transparentni, već i stoga što pokazuju začuđujuću fleksibilnost – ostaju prepoznatljivi bez obzira na sve
1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu »Digitalne medijske tehnologije i društveno–obrazovne promene« (projekat br. 47020), koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije 88 Vladislava Gordić Petković varijacije kompozicije i karakterizacije kojima se u procesu adaptacije podvrgnu. S druge strane, Šekspirova dela veoma dobro podnose dramaturške rezove i prekomponovanja, čemu su dokaz brojne adaptacije u pozorištima osamnaestog i devetnaestog veka u kojima je, primera radi, i tragedija poput Kralja Lira mogla da dobije srećan kraj u venčanju Lirove odbačene kćeri Kordelije sa Edgarom, mladićem sudbine slične njenoj. U filmskim adaptacijama Hamleta, poput one u režiji Lorensa Olivijea, izbacivanje čitavog podzapleta sa glumačkom družinom i scenom »Mišolovke« nije nanelo štete predstavljanju centralnog motiva: osvete koju danski princ mora provesti u delo, uprkos nelagodnosti koju u vezi s ovim činom oseća. Transparentnosti Šekspirovih zapleta svakako je doprinela adaptacija Čarlsa i Meri Lem, koji su, vođeni nužnim estetičkim redukcionizmom, uspeli da dramsko delo Vilijama Šekspira pretoče u pripovedanje, te su sačinili knjigu Priče iz Šekspira (Tales from Shakespeare, 1807), u kojoj su Šekspirove komedije, tragedije i problemske drame preradili u pripovetke sa jasnom vremenskom progresijom i precizno određenom fizionomijom i motivacijom junaka. Koliko se god trudili da arhaičan jezik isloženu radnju približe mlađim čitaocima, nastojali su da sačuvaju duh Šekspirovog izraza, kaogod i prednosti združavanja odličja artificijelnosti i ekonomičnosti u njegovom idiomu, ali su prvenstveno nastojali da zaplet drame pretvore u koherentan prozni zaplet. Dvadeseti vek doneo je niz slobodnih adaptacija Šekspirovog dela za potrebe mlađe čitalačke publike, a te su adaptacije neretko odrednice vremena i prostora shvatale vrlo široko. Tako roman Alana Graca Nešto trulo (Something Rotten, 2007) zaplet Hamleta smešta u Ameriku našeg doba, a tema osvete aktuelizuje se u okvirima motiva ekološkog zagađenja: fabrika za preradu hartije »Elsinor« iz grada Denmarka uporno zagađuje reku Kopenhagen. Kao što vidimo, sačuvane su transparentne aluzije na Dansku, dok je ime kraljevskog zamka dato industrijskom postrojenju, što će bolje pogodovati autorskoj intenciji razvijanja ekološke teme. Bivši vlasnik fabrike »Elsinor« stradao je, kao i Šekspirov kralj Hamlet, pod sumnjivim okolnostima; njegov sin Hamilton Prins sa najboljim prijateljem Horacijem traga za ubicom na osnovu kriptične video poruke koja mu je jedini ključ za rešenje zločina. Među osumnjičenima za ubistvo je Hamiltonov stric Klod, koji se oženio udovicom Trudi i postao direktor fabrike; ali mladi Prins podozreva da je u nevesele događaje umešana i njegova bivša devojka Olivija, strasni borac za očuvanje životne sredine. Od radnje Hamleta, kako vidimo, ostaje tek nekoliko toponima i imena (od kojih su neka skraćena, te su Klaudije i Gertruda postali Klod i Trudi), kao i vrlo široko postavljena tema osvete oca, no nije sasvim jasno da li mlade čitaoce ovakva varijacija na Šekspirovu tragediju treba da uvede u čitanje originalnog dela, ili Gracov roman može da MEDIJI, POPULARNA KULTURA I VIZUELNO PREDSTAVLJANJE ŠEKSPIROVOG DELA 89 se čita potpuno nezavisno od izvornika. Lisa Fidler za publiku koja je sličnog profila kao Gracova piše romane po Šekspiru u kojima okvir dramskog zapleta ostaje prividno nepromenjen, ali će poslužiti sasvim drugačijoj svrsi: u kratkom romanu Romeova bivša: Rozalindina priča (Romeo’s Ex: Rosalind’s Story, 2006) autorka apostrofira kod Šekspira tek uzgred pomenutu Romeovu prvu ljubavnu strast, predstavljenu kao tipično mladalačku “zaljubljenost u ljubav” koja prethodi istinskoj emociji. Rozalinda je slobodnom intervencijom autorke postala Julijina rođaka koja ne veruje u ljubav, ali svoje srce poklanja Benvoliju, jednako skeptičnom prema ispoljavanju emocija. Iz sukoba porodica Monteki i Kapuleti, čije su tragične žrtve ljubavnici iz Verone, Rozalinda i njen voljeni izlaze kao pobednici i kao jedini preživeli. Fidlerova tako tragičnu ljubav koja je okosnica Šekspirovog zapleta potiskuje u drugi plan i na sporedni kolosek radnje, a izmaštava nove aktere čija iskušenja i patnje nagrađuje hepiendom. Zanimljivo je uočiti da se u ovom romanu nije usuđivala da promeni glavni tok zapleta kao što je, u jednoj od svojih prethodnih knjiga za mlade, učinila sa Hamletom. U romanu Zabavljanje s Hamletom: Ofelijina priča (Dating Hamlet: Ophelia’s Story, 2002) Lisa Fidler zaplet Šekspirove tragedije prepričava iz ugla junakinje koja je u originalnom delu pasivna i marginalizovana, sa veoma malo dramskog teksta i interakcije sa ostalim likovima u delu. Junakinja Fidlerove je, za razliku od Ofelije, energična i preduzimljiva: upravo je ona prva videla duha i pomogla Hamletu u simuliranju ludila; no da odlučna tinejdžerka ne bi razočarala čitaoce naglim nestankom, svoje samoubistvo insceniraće uz pomoć grobara – koji je, kako se ispostavlja, njen pravi otac (!). Aktivno žensko delovanje je, dakako, u duhu vremena koje od devojke traži spretnost i preduzimljivost, a u konstrukciju rodnih predstava uvodi dinamičnost i pragmatičnost, pri čemu se tok zapleta Šekspirove tragedije prebacuje na kolosek romantične avanturističke pripovesti, karakteristične za omladinski roman. Svakako najinventivnija varijacija na najveću Šekspirovu komediju dolazi iz pera američkog romansijera Džona Apdajka, koji je u poznoj fazi svoje spisateljske karijere odlučio da napiše prethodnicu Šekspirovom Hamletu. Roman Gertruda i Klaudije (Gertrude and Claudius, 2000) utemeljen je na Šekspirovim izvorima koliko i na samoj tragediji; no Apdajk hotimično završava roman tamo gde radnja Hamleta počinje. Kao i Fidlerova, Apdajk glavnu liniju zapleta premešta na sporedni kolosek, izabravši za centralnu ličnost marginalizovanu junakinju čija je motivacija u originalnom delu ostala nedorečena. Roman Gertruda i Klaudije opisuje Gertrudino devojaštvo, ugovoreni brak sa Hamletom seniorom koji, i pored sve njegove uviđavnosti i tolerancije, brzo postaje dosadan i jednoličan. Tragajući za uzbuđenjem i romantikom, danska kraljica Gertruda 90 Vladislava Gordić Petković svoju naklonost poklanja drugom čoveku: pripovedanje se usredsređuje na ljubav koja se u Gertrudi razbuktava prema muževljevom bratu, romantičnom avanturisti Klaudiju. Apdajk se i u renesansnom zapletu koncentriše na teme koje su mu bliske i kojima se bavio u kontekstu savremene Amerike – a to su preljuba, strast i kriza bračnih i porodičnih veza. Klaudije u verziji velikog hroničara američkog predgrađa postaje zaneseni ali opasni marginalac u kome koegzistiraju brutalna ambicija i tankoćutna duhovnost, beskrupuloznost i suptilnost. On je maštoviti i elokventni udvarač, pripovedač egzotičnih povesti o Vizantiji koji Gertrudu osvaja kao Otelo Dezdemonu – zahvaljujući opasnostima koje je prošao, uz pomoć pustolovine pretvorene u veliku naraciju. Upravo zbog sprege ambicije i duhovnosti, u liku Klaudija prepoznajemo klicu Hamletove podvojenosti koju je Šekspir razradio do tančina a Apdajka nije previše zanimala. S danskim princom je u romanu Gertruda i Klaudije teško identifikovati se: on je toliko mrzovoljno i razmaženo dete da i kod sopstvene majke izaziva podvojene emocije. Zlovoljni mali Hamlet potporu svome osećanju apsurdnosti života počinje da traži u filozofiji, i to je možda jedini trag Šekspirovog arhetipskog junaka u Apdajkovoj prozi. Aktuelnost, provokacija i uzglobljavanje zapleta u moderno vreme možda su i piscima i čitaocima neophodni najviše stoga što o Hamletu, Magbetu i Romeu i Juliji više ne možemo govoriti iz perspektive izvornog i neposrednog doživljaja teksta, jer čak i takvo čitanje ima jasno omeđen referentni okvir – kako teorijski i kritički, vezan za Koulridža, A. S. Bredlija, Frojda, Jana Kota, Lakana, sve mislioce koji su analizirali Šekspirove junake, tako i medijski, vezan za Lorensa Olivijea, Pitera Bruka, Akira Kurosavu ili Baza Lurmana, pozorišne i filmske umetnike koji su adaptirali Šekspirova dela. Šekspir više nije samo igračka teorije i kritike, nego i rudnik tema za industriju masovne zabave, o čemu svedoči i cela jedna grana šekspirologije koja je isključivo usredsređena na medijske prerade njegovog dela. Knjiga objavljena 1998. pod naslovom Neizgovorivi Šekskskspiri (Unspeakable ShaXXXpeares) autora Ričarda Barta jeste podrobno i pouzdano svedočanstvo o Šekspirovom prisustvu u američkoj kulturi. U njoj se predočava istorija i logika prilagođavanja Šekspirovog dela konzumentima koji njegov jezik sve teže razumevaju, a u dramskom i filmskom predlošku traže više akcije a manje kontemplacije. Ričard Bart otkriva gde se sve Šekspir citira u američkom filmu, od komedija i akcionih filmova do crtanih serija, ne samo zato što je vrednost njegovog dela transistorijska i transkulturna. Americi je, smatra Bart, Šekspir potreban kao novo kulturno uporište, upravo zbog svoje vitalnosti i fleksibilnosti. Otud, napominje Bart, od ekranizacije »Romea i Julije« reditelja MEDIJI, POPULARNA KULTURA I VIZUELNO PREDSTAVLJANJE ŠEKSPIROVOG DELA 91
Franka Zefirelija iz 1968, preko »Mnogo buke ni oko čega« u režiji Keneta Brane (1993), pa sve do »Romea i Julije« Baza Lurmana iz 1996, glumci koji slove za američke tinejdžerske idole spremno prihvataju uloge u »savremenoj šekspirorami« (Burt 1998: 3), što ukazuje da masovna kultura teži usvajanju transkulturnih vrednosti, ma kako ih u procesu preuzimanja izneveravala. No trivijalizacija Šekspirovog dela nije pojava od juče, budući da se već od kasnog devetnaestog veka poznavanje piščevog opusa redukuje na sve manje i manje uvreženih fraza i univerzalizovanih citata iz Hamleta i tek još ponekog komada, a da je i eru nemog filma obeležilo snimanje polusatnih adaptacija njegovih drama. Šekspir postaje strategija koju američka kultura koristi da sebe učini legitimnom, makar i tako što će Hamleta odenuti u kožu Pobesnelog Maksa, jer je i to svojevrstan citat i komentar. Bart čak, pomalo pretenciozno, kaže da njegova knjiga Neizgovorivi Šekskskspiri proučava Šekspira kao simptom američkog kolektivnog nesvesnog. Podsećajući na kampanju kojom je MTV propratio premijeru »Romea i Julije« u režiji Baza Lurmana, Bart tvrdi da takav medijski tretman dokazuje ne samo da je Šekspir večito aktuelan nego i da je tzv. »generacija iks« željna da pronađe oslonac u tradiciji. Šekspir je u novom medijskom okruženju postao poligon za manipulaciju seksom i politikom, a pošto se neumorno poigravao promenama pola i identiteta, njegovim parodičarima je omiljena zabava izvrtanje seksualnih uloga. I u romantičnim filmovima Šekspir se koristi kao referenca koja utemeljuje ono što Bart naziva »homonormativnost« (Burt 1998: 255) i ekstradijegetičko preispisivanje Šekspirovog dela. Upravo zahvaljujući poigravanju rodnim maskama i rodnim predstavama, Šekspirovo delo pomaže komercijalnom filmu da redefiniše istopolnu seksualnost, da preobrazi postavke heteroseksualne romantične komedije, a prvo homoerotsko čitanje komedije Kako vam drago može se identifikovati u ekranizaciji iz 1939, u režiji Pola Zinera, gde je bliskost Rozalinde i Selije naglašeno ambivalentna. No Zinerove intervencije daleko su od šokantnih obrada kakve će uslediti u pornografskom filmu, te su tako u filmu Lojda Kaufmana »Tromeo i Julija« glavne protagonistkinje ljubavnice iz Verone, a to su, ni manje ni više, Julija i njena dadilja. U »Prosperovim knjigama« Pitera Grineveja čudovište Kaliban nije samo rob čarobnjaka Prospera, nego i njegova seksualna igračka. Drske parafraze Šekspirovih motiva nisu rezervisane samo za film: nedužna Ofelija će u romanu Keti Aker Moja smrt, moj život izgovoriti ukupno sedamnaest sinonima za reč »prostitutka« pred svojim ocem Polonijem koji je zavisnik od viskija i lakih droga, nimalo nalik uzornom čoveku kakav u originalnom delu nastoji da bude. Otud film na ako ne najbolji, a ono bar na najdirektniji način posreduje odlučujući trenutak u kome se kod Šekspira otelotovoruju ljubav i nasilje. Prenošenje poruka više 92 Vladislava Gordić Petković ne zahteva glasnika, nego se one posreduju tehnologijom, a okruženje se prezentuje kao moderni megalopolis koji mora da funkcioniše na principu brzine. Jer, u njemu je brzina sudbina, baš kao u fatalnoj priči o ljubavnicima iz Verone. U filmskoj verziji Romea i Julije koju je režirao australijski reditelj Baz Lurman sačuvan je važan element ove priče: Šekspirova tragedija o ukletim ljubavnicima je u velikoj meri tragedija okolnosti – ljubavnici su stradali zato što su poruke putovale presporo. Veza između brzine i sudbine tako je jedan od temeljnih motiva priče o ljubavnicima iz Verone. Tu brzinu i svu njenu uzaludnost na najbolji način manifestuju moderne rediteljske poetike: svet Lurmanovih junaka je hiperaktivan, inventivan i predstavlja interaktivnu improvizaciju Šekspirovog sveta. U novom tehnološkom okruženju, književnosti u pomoć dolaze novi posrednici njenih poruka: telefonske sekretarice, faks mašine, video, lap–top. Ono što je u klasičnoj literaturi bilo verbalno, pretače se u modernim medijima u vizuelno i kinetičko. Umetnik koji želi da dobro poznatu priču ponovo ispripoveda upotrebiće novu tehnologiju i novi medij čak i bez apriorne svesti o tome da je ono što čini eksperiment, šok ili bizarnost. Prevođenje na jezik nove civilizacije jeste tranzicija i preobražaj, ali nije i prekrajanje. Reditelj prevodi priču u novi medijum kako bi se vratio njenim ključnim temama, a tu se osvedočujemo o paradoks koji je ipak samo prividan: pripovedanje se menja kako bi se priča u potpunosti sačuvala, a Šekspira osavremenjujemo kako bismo ga prikazali u svetlu njegove univerzalnosti. To što u novim filmskim verzijama njegovih tragedija zamak Elsinor postaje luksuzni hotel, »trula Danska« korporacija locirana na Menhetnu, a zavađene porodice Monteki i Kapuleti rivalske ulične bande samo su neophodni ustupci novom tehnološkom mizanscenu: oni ne pojednostavljuju dramsku radnju, nego je izoštravaju.
LITERATURA
Adelman, Janet (1992). Suffocating Mothers: Fantasies of Maternal Origin in Shakespeare’s Plays, Hamlet to The Tempest. New York: Routledge. Burt, Richard (1998). Unspeakable ShaXXXspeares: Queer Theory and American Kiddie Culture. Basingstoke: Palgrave Macmillan. Dusinberre, Juliet (1975). Shakespeare and the Nature of Woman. London: The Macmillan Press. Gajowski, Evelyn (2009). Presentism, Gender, and Sexuality in Shakespeare. Basingstoke: Palgrave Macmillan. MEDIJI, POPULARNA KULTURA I VIZUELNO PREDSTAVLJANJE ŠEKSPIROVOG DELA 93
Garber, Marjorie (2004). Shakespeare After All. New York: Anchor Books. Jameson, Anna (1991). Shakespeare’s Heroines: Characteristics of Women, Moral, Poetical and Historical. London: George Bell and Sons. Levin, Richard. “Feminist Thematics and Shakespearean Tragedy”. PMLA. 103: 125–138. Parker, Patricia and Geoffrey Hartman (1985). Shakespeare and The Question Of Theory. New York: Methuen Inc. Rosslyn, Felicity. 2000. Tragic Plots: A New Reading from Aeschylus to Lorca. Aldershot: Ashgate. Swift Lenz, Carolyn Ruth, Gayle Greene and Carol Thomas Neely (1983). The Woman’s Part: Feminist Criticism of Shakespeare. Chicago: University of Illinois Press.
Vladislava Gordić Petković
MEDIA, POPULAR CULTURE AND VISUAL REPRESENTATIONS OF SHAKESPEARE
Summary Owing to the fact that Shakespeare conceived of his plays as theatrical performances and not as reading experiences, the critical reception of his dramatic work has easily managed to transcend the strategies of the so called close reading. The result is that Shakespearean studies have freely and easily expanded into film, television and the Internet. The paper will address the issues of Shakespeare's presence in the media, and the ways popular culture exploits motifs and quotations from Shakespeare, as well as recycling Shakespeare in the mass culture and entertainment industry.
Virginia Popović, Marina Puja Badesku Univerzitet u Novom Sadu UDC 821.135.1:821.163.41.09 Filozofski fakultet stručni rad
O SCRISOARE PIERDUTĂ ŞI DEPUTATUL POPORULUI. CARAGIALE – NUŠIĆ ŞI MASCARADA ALEGERILOR1
ABSTRACT În perioada în care au trăit cei doi comediografi, I.L. Caragiale şi Branislav Nušić, oamenii s–au confruntat cu probleme asemănătoare care au fost şi sunt puse în discuţie de fiecare dată când se face un studiu comparativ sau mai bine spus când este vorba despre punctele comune dintre literatura română şi cea sârbă. Studiul de faţă despre Caragiale şi satiricul sârb este o încercare de a găsi noi aspecte ale universalităţii şi genialităţii marilor noştri dramaturgi. Cele două nume au fost adesea pronunţate într–un context comun. Deşi cei doi scriitori au trăit în epoci diferite, o anumită similaritate de ambianţă, unele caractere asemănătoare ale vieţii politice din cele două ţări, caractere asociabile cu specificul Balcanilor, justifică paralelismul foarte insistent între situaţiile vizate de satira lor. Acţiunea comparatistă se limitează în lucrarea de faţă numai la cele două opere, O scrisoare pierdută şi Deputatul poporului.
Cuvinte cheie: comedie, literatura sârbă, literatura română, comparatism, alegerile electorale.
În perioada în care au trăit cei doi comediografi, I.L. Caragiale şi Branislav Nušić, oamenii s–au confruntat cu probleme asemănătoare, aspiraţi de liberatate naţională şi de dreptate socială, încât operele acestor doi comediografi vor să aducă la suprafaţă „viziunea comică şi funcţia sarcasmului, prin care este urmărită o vindecare socială” (Puia Bădescu 1998: 108). Aasemănările dintre operele celor doi comediografi, I.L. Caragiale şi Nušić, au fost şi sunt puse în discuţie de fiecare dată când se face un studiu comparativ sau mai bine spus când este vorba despre punctele comune dintre literatura română şi cea sârbă. Textul de faţă despre Caragiale şi satiricul sârb este o încercare de a găsi noi aspecte ale universalităţii şi genialităţii marilor noştri dramaturgi. Cele două nume au fost adesea pronunţate într–un context comun. Deşi cei doi scriitori
1 Lucrarea este realizată în cadrul proiectului Jezici i kulture u vremenu i prostoru, nr. proiect 178002, finanţat de Ministerul de Învăţământ şi Ştiinţă, Republica Serbia. 96 Virginia Popović, Marina Puja Badesku au trăit în epoci diferite, o anumită similaritate de ambianţă, unele caractere asemănătoare ale vieţii politice din cele două ţări, caractere asociabile cu specificul Balcanilor, justifică paralelismul foarte insistent între situaţiile vizate de satira lor. Acţiunea comparatistă se limitează în lucrarea de faţă numai la cele două opere, O scrisoare pierdută şi Deputatul poporului, unde ne vom opri sau vom atrage atenţia asupra unor cauze comune, de acţiunea cărora sunt legate dezvoltarea burgheziei şi a statului burghez, cu tensiunile specifice situaţiei şi cu implicaţiile corespunzătoare în planul vieţii sociale, morale, politice, culturale, etc. Exemplele din aceste două comedii, una sârbească şi una românească, constituie o dovadă a fapului că, în lumi diferite geografic şi lingvistic, dar apropiate prin apartenenţa la zona de sud–est a Europei, accentuate de parcurgerea aceluiaşi moment istoric, o conjunctură de factori asemănători poate da naştere la reacţii asemănătoare. Caragiale şi Nušić sunt scriitori de seamă în literaturile celor două popoare, autori de opere dramatice ce aparţin, încă de la începutul activităţii lor literare, universalităţii. Şi Nušić, şi Caragiale au pătruns, prin arta literară, în toate aspectele vieţii. Cititorul sau spectatorul operei marilor satirici poate cunoaşte starea grea, a oamenilor de jos, striviţi de abuzul claselor exploatatoare şi al administraţiei burgheze, demagogia liberală, minciuna şi foamea de senzaţional a presei vremii, imoralitatea familiei, cu aparenţă de onorabilitate. Opera celor doi scriitori dezvăluie realităţile politico–sociale ale uneia din cele mai zbuciumate epoci din istoria celor două popoare: perioada tragică, plină de conflicte sociale şi politice de la începutul secolului trecut, urmările razboaielor balcanice. Pe cei doi scriitori îi leagă şi faptul că au îndrăgit din copilarie teatrul, în special comedia, căreia îi rămân mereu credincioşi. Branislav Nušić cunoaşte o altă lume prin intermediul trupelor de amatori care poposeau adeseori la Smederevo. Ucenicia lui Nušić în problemele teatrului se realizează sub influenţa tatălui său. La fel şi I. L. Caragiale, după tată, se trăgea dintr–un neam de actori, Costache şi Iorgu Caragiale, unchii săi, fiind actori, interpreţi, directori de trupe teatrale. De la ei a deprins Caragiale pasiunea pentru mimică, expresivitatea gesturilor şi nuanţelor râsului. Comediile O scrisoare pierdută şi Deputatul poporului, scrise aproape în acelaşi timp, sunt operele cele mai durabile ale celor doi scriitori, în care aspectele comice abundă şi ase–mănările de situaţii, personaje, devin izbitoare. O scrisoare pierdută, document autentic şi capodoperă literară realistă, apare în 1884, autorul ei fiind pe deplin stăpân pe legile genului, pe arta înţelegerii personajelor, a construirii tipurilor şi replicii. Concizia, calitate generală a scrisului lui Caragiale, e una din însuşirile de căpetenie ale comediei. O SCRISOARE PIERDUTĂ ŞI DEPUTATUL POPORULUI. CARAGIALE – NUŠIĆ ŞI MASCARADA ... 97
Cele două piese de teatru n–au fost primite cu seninătate de autorităţi. Scandalurile din seara premierei, neplăcerile pricinuite autorilor, toate au fost urmările curajului celor doi comediografi de a spune adevărul aşa cum îl văd şi cum îl înţeleg ei. În ceea ce priveşte asemănarea dintre cele două comedii, credem că este un caz unic de identitate sau foarte rar. Nu se poate nici într–un caz vorbi de o influenţă reciprocă, mai ales că autorii aveau vârste diferite când le–au scris: Caragiale, 32 de ani şi Nušić, 19 ani. Nušić îşi scrie valoroasa sa operă cu un an înaintea lui Caragiale, cu toate că era mai tânăr şi la începutul drumului său literar. Nici Caragiale n–a cunoscut, credem, opera lui Nušić. Scriitorul român nu ştia sârbeşte, iar opera lui Nušić s–a tipărit şi s–a tradus în alte limbi după deceniul al doilea al secolului XX. O scrisoare pierdută şi Deputatul poporului sunt comedii satirice care înfăţişează campania electorală şi alegerile de deputaţi. În aceste lucrări, Caragiale şi Nušić satirizează toată mascarada alegerilor, faptul că propunerea candidatului şi alegerea lui este hotărâtă de autorităţi, de guvern şi de poliţie, precum şi corupţia care se încetăţenise în viaţa politică a României şi a Serbiei. Un element comun al celor două opere este scrisoarea de la care porneşte întregul conflict. Zoe Trahanache pierde o scrisoare de dragoste primită dela Ştefan Tipătescu, prefectul judeţului. Scrisoarea este găsită de un ,,cetăţean turmentat”, de la care este smulsă de Caţavencu prin mijloace neoneste. Caţavencu spera să fie ales deputat, ameninţând pe Tipătescu cu publicarea scrisorii. În opera lui Caragiale, pierderea scrisorii amoroase este un pretext care provoacă numeroase încurcături şi în jurul căruia se desfăşoară întreaga satiră social–politică a piesei. Criticând farsa alegerilor parlamentare, lupta pentru putere în societatea românească din a doua jumatate a secolului al XIX–lea, până la satira necruţătoare a acestui „Molière al românilor” – cum a fost numit Caragiale – surprinde aspecte din viaţa publică şi particulară a politicienilor vremii, care – ajunşi la putere – se ambiţionează să parvină cu orice preţ. Prezentând aşa–zisa luptă politică dintre partidele vremii, farsa alegerilor, scriitorul are o atitudine critică, demascatoare. El satirizează sistemul electoral burghez, demascând corupţia moravurilor politice şi a familiei burgheze. În comedie pe de o parte asistăm la pregatirea alegerilor (campania electorală dusă prin ziarul său, Răcnetul Carpaţilor, de către Caţavencu, spionarea adversarilor de către Pristanda, numărătoarea anticipată a voturilor sigure, întrunirea pentru desemnarea candidatului şi sosirea lui Dandanache). Pe de alta parte urmarim manevrele de culise ale reprezentanţilor celor două partide (găsirea scrisorii şi şantajul, arestarea lui Caţavencu, târgul acestuia cu Tipătescu şi Zoe, regăsirea scrisorii de catre Cetăţeanul turmentat, obligarea lui Caţavencu de a conduce manifestaţia în cinstea lui Dandanache). Primele două scene ale comediei îl informează pe spectator 98 Virginia Popović, Marina Puja Badesku despre împrejurarea în care se află personajele: apropierea alegerilor. Ultima scenă, în care toată lumea se împacă, pune sub semnul ridicolului întreaga mascaradă electorală, pentru că lupta dintre interesele opuse este pe atât de falsă, pe cât de zgomotoasă, iar conflictul dintre guvern şi opoziţie se rezolvă prin îmbrăţişări şi lacrimi de paradă. Branislav Nušić a fost un înzestrat observator al societăţii, al moravurilor şi al tipologiei morale specifice unei epoci. Situaţiile asupra cărora se opreşte dramaturgul sunt subordonate intenţiei de a denunţa ipocrizia şi rădăcinile răului social. În Deputatul poporului, problemele asupra cărora se opreşte Nušić sunt legate de falsul parlamentarism, de farsa alegerilor, cu diversele ei consecinţe, din Serbia ultimelor decenii ale secolului XIX. Acţiunea comediei Deputatul poporului porneşte tot de la o scrisoare. De data aceasta, însă, scrisoarea nu se referă la legături de dragoste, ci, prin intermediul ei, prefectul este anunţat că trebuie să găsească un deputat mai maleabil. De la acest aspect porneşte întregul conflict al operei lui Nušić: „Şi zici că prefectul a primit o scrisoare secretă în care i se spune să caute un om mai maleabil?” În ambele comedii, chiar în actul I, Tipătescu şi Jevrem îşi încep replicile citind din ziar fraze din articolele publicate pe tema alegerilor: Ruşine pentru oraşul nostru să tremure în faţa unui om! Ruşine pentru guvernul vitreg care dă unul din cele mai frumoase judeţe ale României pradă în ghiarele unui vampir! (Caragiale 1971: 67). Jevrem a rugat–o pe Daniţa, fiica lui, să–i citească articolul din ziar Două cuvinte în ajunul alegerilor şi după ce a constatat că nu întelege nimic, încheie îngândurat: Măi frate, destepţi şi ziariştii ăştia. Ei scriu, ei citesc şi ce–au scris numai ei înţeleg (Nušić 1957: 243). Personajul central al comediei Deputatul poporului este un negustor bogat, Jevrem Prokić, care, împins de ambiţii şi interese, se decide să participe la alegerile ce au loc într– un orăşel de provincie în calitate de candidat al partidului de guvernământ. În prezentarea lui Nušić, Jevrem Prokić devine un personaj simbolic, exponentul unei clase sociale, burghezia, aflată, în momentul când se petrec întâmplările, în plin proces de afirmare. Atributele personajului devin atributele clasei al cărei exponent e negustorul. Bogat, dar incult, abil şi lipsit de scrupule în afaceri, îmbogăţit prin contrabandă prin alcool, Jevrem doreşte să devină deputat al poporului, nu pentru că–l preocupă viaţa politică, ci pentru a–şi spori prestanţa socială şi pentru a obţine noi profituri. Agamiţă Dandanache este trimis la centru pentru a fi ales deputat. De fapt, el putea fi ales şi în lipsă, dar ,,nu se făcea” şi ca să facă măcar act de prezenţă, se deplasează în orăşelul de provincie ca să–şi vadă victoria în alegeri. Jevrem nu e în stare să citească decât anunţurile din ziare scrise cu litere mari, iar cuvântarea ce trebuie s–o ţină în faţa alegătorilor i–o scrie fiica lui, fără să–i priceapă conţinutul. Autorităţile administrative şi O SCRISOARE PIERDUTĂ ŞI DEPUTATUL POPORULUI. CARAGIALE – NUŠIĆ ŞI MASCARADA ... 99 politice rezolvă, prin alegerea celor doi, Jevrem şi Agamiţă Dandanache, în posturile înalte şi de răspundere, propriile lor probleme. Ei sunt maleabili, uşor de manevrat, slugarnici şi linguşitori, pentru că aşa au trait şi aşa s–au format. Intelectualiceşte sunt nulităţi, iar moraliceşte – descompuşi. Îşi căpătuiesc familiile, fac contrabandă, delapidează – şi toate acestea ,în numele poporului (Tanase, 1977: 67). Nici Jevrem, nici Agamiţă n–aveau nicio legătură cu poporul, nicio fărâmă de conştiinţă legată de interesele generale ale mulţimii. Marea lor dorinţă era să fie deputaţi, pentru că deputăţia le aduce mari venituri materiale. În vremea aceea, erau create în ambele ţări toate condiţiile ca în parlament să fie aleşi oameni cu orizont politic mărginit, cu mentalitate înapoiată, aproape analfabeţi. Erau aleşi cu ajutorul poliţiei, căreia îi revine meritul că Pristanda şi Sekulić susţin sistemul monarhiei pentru a–şi mări profiturile şi că era asigurată victoria în alegeri. Jevrem şi Agamiţă sunt aleşi deputaţi ca să susţină legile şi orânduielile guvernului, fără să ştie ce fac. Principala lor grijă era ca prietenii şi rudele să aibă avantaje, să–şi asigure situaţii bune, să li se facă concesii de tot felul, să taie păduri, să nu fie trimişi ,,protejaţii” lor în armată, să–i elibereze pe cunoscuţi din închisori. Sunt, frate dragă, mii de treburi mărunte cu venituri mari, numai să fie omul harnic şi înfipt. Uite, de exemplu, tu eşti deputat şi nu poţi ca deputat să licitezi pentru construirea cazarmii pe bucata mea de pământ. Dar poţi, de exemplu, s–o faci pe numele meu, nu–i aşa? Ca deputat tu nu poţi să tai nici–un lemn în ţara asta pe numele tău, dar pe al meu poţi doborî codrii întregi şi pe urmă amnistiile! Câtă lume nu zace la închisoare pe degeaba. Şi asta e o afacere frumoasă... numai să fie omul harnic şi înfipt (Nušić 1957: 262) . Jevrem e un negustor tipic, brutal şi se comportă ca un neştiutor de carte. Obrăznicia sa îi dezvăluie şiretenii, tactica ,,grosolană” de a intra în lupta pentru alegeri tocmai atunci când el ştie că se poate descurca. Pentru el, politica pare ceva extraordinar de complicat, o ştiinţă ce nu poate fi însuşită de oricine şi din această cauză el pare nepriceput. Dandanache din O scrisoare pierdută apare ca reprezentantul unui alt mediu, acela al înaltelor sfere politice. Acolo, pare să spună Caragiale, tehnica şantajului a încetat să mai fie apanajul celor inteligenţi şi inventivi, ajungând la îndemâna celui din urmă imbecil. Sub aspectul comicului de caracter, Dandanache se află în cercul ambiţioşilor încât intră în acţiune împins de sentimentul drepturilor ereditare. Caragiale în comedia sa prezintă elita politică provincială, ceea ce îl deosebeşte de Nušić. Tipurile originale ale oraşului de provincie le prezintă cei doi mari scriitori şi prin Sekulić şi Pristanda, amândoi poliţişti puşi în slujba celui care este la putere, umbre palide ale şefilor lor. Prin ei, Caragiale şi Nušić prezintă cititorilor unealta şubredă de care se slujesc reprezentanţii guvernului. Portretul lor este realizat de ambii autori numai 100 Virginia Popović, Marina Puja Badesku punându–i să acţioneze. Ei par deformaţi, fără personalitate, fără cultură, fără conştiinţă. Sekulić şi geamănul său, Pristanda, sunt nişte copii înapoiaţi ai sistemului parlamentar din statele balcanice. Ei susţin acest sistem pentru a–şi mări profiturile, urmaşii lor vor face acelaşi lucru şi în felul acesta se creează un cerc închis împotriva căruia cei doi mari autori au luptat cu un curaj cetăţenesc. Avocatul Ivković, candidatul partidului de opoziţie pe care Sekulić încearcă să–l compromită, este nu numai rivalul în alegeri al lui Jevrem, ci şi logodnicul fiicei sale, Daniţa. De altfel, şi familia acestuia, atunci când o peţeşte pe Daniţa, are în vedere şi criteriul electoral: numărul mare al rudelor lui Jevrem Prokić, reprezentând tot atâtea voturi. O familie numeroasă reprezintă o zestre politică pentru că familia ginerului nu vede în rudele miresei decât „alegătorii”. Şi în construcţia scenică a celor două opere se întâlnesc elemente comune, asemănătoare. În multe scene este folosit acelaşi decor (tribuna vorbitorului, sala pentru alegători, clopotul prezidentului), iar personajele rostesc replici identice, formule de adresare ce par să fie create de acelaşi autor. Elementele comune ale celor două opere sunt mult mai frecvente decât cele prezentate de noi. Figurile de avocaţi întâlnite aproape în tot cursul acţiunii comediilor, poliţiştii, ,,calităţile” deputaţilor, propaganda de presă, însuşirile morale dubioase ale personajelor — toate acestea ar putea fi subiecte pentru studii speciale de literatură comparată. Cunoaşterea personajelor celor două opere nu este posibilă fără o cercetare ştiinţifică, fără o ierarhizare a lor şi o grupare după ponderea pe care o au în desfăşurarea acţiunii. „Criteriile matematice, folosite astăzi de mulţi specialişti în analiza operelor literare, duc la concluzii certe, eliminând echivocul, dubiile şi confuziile” (Tănase, 1977: 67). Aceasta confirmă perfecţiunea construcţiei dramatice a celor doua capodopere, folosirea maximă a unor personaje în scenă, cu ajutorul cărora cei doi comediografi au reuşit să ,,fotografieze” o realitate comică. Atât Caragiale, cât şi Nušić au fost martorii unei societăţi în plină transformare, urmând, atât în România, cât şi în Serbia etapele unui proces asemănător. În acest proces, rolul principal îi revenea noii clase burgheze care, după o perioadă de timp când jucase un rol pozitiv, ajunsese să–şi concentreze întreaga energie spre a institui o formă proprie de dominaţie şi opresiune. Vechile principii politice, deşi continuau să fie declamate şi aclamate, erau folosite doar pentru a păstra aparenţele unei democraţii la adăpostul căreia erau urmărite adevăratele intenţii, de îmbogăţire şi de consolidare a puterii politice, necesare pentru a proteja proprietatea, tot mai întinsă prin jaf, corupţie, înşelăciune şi exploatare. Distanţa aceasta, tot mai mare, dintre aparenţa susţinută prin procedee demagogice şi esenţa măsurilor politice reale nu a scăpat atenţie marilor creatori, care au denunţat, aşa cum au făcut–o Caragiale şi Nušić, farsa electorală, nulitatea oamenilor politici ai O SCRISOARE PIERDUTĂ ŞI DEPUTATUL POPORULUI. CARAGIALE – NUŠIĆ ŞI MASCARADA ... 101 epocii, imoralitatea lor. În comediile celor doi autori roiesc numeroase tipuri de oratori şi demagogi, de agenţi ai puterii guvernamentale, de funcţionari paraziţi, de ziarişti inculţi şi venali în jurul cărora mişună o întreagă clientelă, josnică, care–i aclamă în schimbul unor beneficii, mai mari sau mai mici, pe care le pretind ca pe o răsplată a devotamentului, a „serviciilor“ sau doar din motive de înrudire. Un proces istoric asemănător, o mentalitate apropiată şi moravuri care, la rândul lor, nu sunt cu mult diferite ar putea explica de ce Caragiale şi Nušić, autori din spaţii lingvistice diferite, dar ai unor literaturi învecinate şi ai unor perioade sincrone, au fost preocupaţi de o problematică asemănătoare şi au adoptat viziuni apropiate în opera lor literară. La ambii autori înregistrăm aceeaşi intenţie – de a compromite, cu mijloacele comicului, racilele societăţii burgheze care alterează şi corup viaţa: farsa electorală şi culisele vieţii politice. Asemănările din opera literară a celor doi autori apar, însă, nu numai la nivelul acestui plan general al comediilor, ci şi la nivelul unor elemente de detaliu, fără ca prin aceasta să putem vorbi despre un raport de identitate. Sunt simple coincidenţe care sporesc impresia de asemănare a comediilor celor doi autori, dar, în acelaşi timp, exclud orice posibilitate de a le confunda, pentru că apar în contexte diferite, care le conotează, dezvoltând astfel semnificaţii noi şi diferite. Caracterizarea generică a lui Nušić din partea criticii şi a cititorilor fideli ai lui, este de a fi un Caragiale al sârbilor, asemănările dintre cele două comedii O scrisoare pierdută şi Deputatul poporului, atrăgând atenţia asupra unor cauze comune, de acţiunea cărora rămân legate dezvoltarea burgheziei şi a statutului burghez, cu tensiunile sociale, morale, politice, culturale, procesul de occidentalizare a vieţii, apariţia altor aspiraţii, conformarea la alte modele etc. Legate de aceste probleme, iar într–un plan mai general de raportul dintre viaţă şi literatură, exemplele ar constitui o dovadă a faptului că, în lumi diferite geografic şi lingvistic, dar apropiate prin apartenenţa la o zonă ce presupune unele trăsături comune, sud–estul Europei, accentuate de parcurgerea aceluiaşi moment istoric.
BIBLIOGRAFIE
Caragiale, I. L. (1971). Teatru. Bucureşti: Editura Minerva. Călinescu, Al. (1941). Caragiale sau vârsta modernă a literaturii. Bucureşti: Editura Albatros. Deretić, Joavan (2005). Prefaţă la volumul Narodni poslanik de B. Nušić. Beograd: Politika/Narodna knjiga. 102 Virginia Popović, Marina Puja Badesku
Miočinović, Đ. (2008). Izgubljeno pismo. KOV: Vršac. Nušić, B. (1957). Opere alese. Bucureşti: ESPLA. Nušić, B. (1964). Un individ suspect. Bucureşti: EPL. Nušić, B. (1989). Narodni poslanik. Beograd: Prosveta. Puia– Bădescu, Marina (1998). I.L. Caragiale şi B. Nuşici. Pančevo: Editura Libertatea. Tănase, Ion C. (1978). Ion Luca Caragiale şi Branislav Nušić. Radovi simpozijuma/ Actele simpozionului. Pančevo/Zrenjanin: Editura Libertatea – Societatea de Limba Română.
Virginia Popović, Marina Puja Badesku
A LOST LETTER AND PEOPLE’S DEPUTIES. CARAGIALE – NUŠIĆ AND MASQUERADE OF ELECTIONS
Summary
During the period in which two comedy writers, I.L. Caragiale and Branislav Nušić lived people faced with similar problems, streaming towards national freedom and social justice. Similarities between two comedies works, were raised every time comparisons were made and as common points between the Romanian and Serbian literature. This study about Serbian and Romanian comedy writers is a modest attempt to find new aspects of universality and geniality of our great writers. The work of two writers reveals social and political realities of one of the most tumultuous eras in the history of two nations: the tragic period full of social and political conflicts of the past century, the consequences of the Balkan wars. In the comedies O scrisoare pierdută/ Lost Letter and Deputatul poporului/ People’s Deputies satirical methods show the campaign and election of deputies in two neighborhoods countries. Gordana Todorić Univerzitet u Novom Sadu UDC 821.163.41.09 Popović A. Filozofski fakultet originalni naučni rad
Kulturni modeli u Aferi Ljiljak Aleksandra Popovića
APSTRAKT Na primeru drame Afera Ljiljak Aleksandra Popovića biće ispitivani uticaji pojedinih kulturnih modela i njihov međuodnos. Piščevo ukrštanje i poigravanje starozavetnim i novozavetnim diskursom, antikom i srpskom tradicionalnom kulturom otežava hermeneutički metod i na sinhronijskoj i na dijahronijskoj ravni. Doduše, dekonstruisani sistemi vrednosti koji umesto jedinstvenog uvida nude disperzivnu sliku, mogu doprineti dubljem sagledavanju ne samo tuđe nego i sopstvene kulturne matrice, ili bar njenom sagledavanju u novom svetlu. Ovakva problematika iziskuje u metodološkom smislu multidisciplinarni pristup. Pitanja teorije teksta i označiteljske prakse (Kristeva), kulture pamćenja (Kuljić), apofatičnosti postmodernog Popovića (Epštejn) neka su od pitanja koja će biti ispitivana u radu.
Ključne reči: Edenski vrt, istina, marginalci, liminalnost, heterotopija, apofatičnost, borderlajn, dekonstrukcija
Teško da se išta može reći o drami Afera Ljiljak Aleksandra Popovića, a da to, na neki način, nije povezano s pitanjima kulturnih modela. Pre svega na ravni fabule, jer misija glavnog junaka (potraga za istinom u Edenskom vrtu) postulira apsolut utemeljen na premisama koje su paradigmatične za judeohrišćansku kulturnu tradiciju: monoteizam i etiku uspostavljenu na deset zapovesti. Međutim, Aleksandar Popović je u Edenski vrt smestio i likove koji problematizuju tu diskurzivnu ravan: Grka, Aspidu, Osiju, Cvi, Barbaru i kolektivni lik pod nazivom Svi ostali. Takođe, glavni junak Ljiljak dolazak u Edenski vrt ne shvata kao postignuće: „Da se vo vremja nisam omakao sa šegrtskih lestvica, i zbog te svoje urođene trapavosti dobio od majstora šup–kartu, ja ne bih padao u iskušenje da se bavim usrećavanjem drugih u vidu zanata, ja bih do sada i sam sebe usrećio” (Popović 2003: 454). Tako je klasični topos puta na nebo dekonstruisan, a sučeljavanjem različitih diskursa (čiji su nosioci pomenuti likovi) dovedena je u pitanje vertikala značenja. 104 Gordana Todorić
Polaznu situaciju čine saznanje glavnog junaka da je osuđen na smrt i njegova odluka da dođe do krune istine.1 Dakle reklo bi se da imamo posla s jednom arhetipskom slikom čoveka i njegove sudbine. Ljiljak svojom voljom dolazi u Edenski vrt2, tragajući za onim što će sliku o čovekovom padu invertovati. Stanovnici Edena Ljiljka dočekuju kao autsajdera, što ga svrstava među tipične popovićevske male ljude s margine. Tako se uobličava sledeća analogija: kao što je marginalac s periferije koji ulazi u grad slika o gubljenju iskonske nevinosti3, tako je i izgon iz raja slika gubljenja te prvobitne nevinosti. Za naše razmatranje, dakle, zanimljivo je pitanje značenja povratka u rajski/edenski prostor. U Popovićevoj drami ova situacija dodatno je usložnjena činjenicom da Ljiljak sklapa jedan faustovski ugovor s Aspidom. Trajanje ugovora je istovetno trajanju drame. To znači, između ostalog, da je status Ljiljka, kao i status Popovićevih marginalaca4, topički smeštenih na Čuburu, vrlo sličan onome što antropologija naziva liminalnošću.5
MESTO RADNJE Mesto radnje je određeno kao Edenski vrt.6 On tradicionalno konotira mitsko ne– vreme, Zlatno doba kada su „vladali pravda i iskrenost”. Aleksandar Popović, međutim, postupkom karnevalizacije unižava sememu Edenskog vrta i dekonstruiše mit o prvobitnom stanju ljudskog roda. Njegovo novo čitanje izvodi se, pre svega iz stava da je Bog Adamu i Evi dao da ODRŽAVAJU vrt. Međutim, mi u tekstu drame Afera Ljiljak vidimo da je kategorija održavanje vrta postala dinamična ravan sa nepredvidljivim razvojnim tokom. Sumnjajući da je ikada mogao postojati drugačiji svet, ma na kojoj ravni, pisac kao da hoće da demitologizuje ono što zovemo večnom istinom, u ovom slučaju, biblijskog teksta. Prema prototekstu, Prvoj knjizi Mojsijevoj, Adam i Eva su iz Edenskog vrta bili prognani zato što su se oglušili o zabranu kušanja s drveta poznanja dobra i zla (Goldstein1988: 40). U hrišćanskom narativu Edenski vrt je mesto harmonije koju je čovek prvim grehom
1 Aspida, Cvi, Barbara, a uz njih i Grk i Osija, prirediće mu brojgelovsku predstavu o svetu sa svim tipičnim pojavama tog sveta, dakle demonstriraće mu šta je istina u svetu. 2 Prema Prvoj knjizi Mojsijevoj, čovek je iz Edena prognan, što je u potonju kulturnu matricu ugradilo topos o čovekovom padu. 3 Tako je to još od Epa o Gilgamešu. 4 Kritika se slaže da Popović piše o tzv. malom čoveku s periferije grada. 5 „Separacija iz uobičajenog profanog životnog konteksta implicira i početak participacije u jednoj drugoj, svetoj realnostičije su karakteristike najizraženije u središnjoj, marginalnoj fazi obrednog prelaženja. Prema svojim osnovnim svojstvima, liminalna faza je društveno bezvremeni period, jer obuhvata interval između dva segmenta, dva stanja, odnosno dva statusa.” (Jovanović2005:55) 6 Postoje rabinske priče koje Gan Eden (Edenski vrt) doživljavaju kao rajsko mesto, ali to nije tako ni u Tori, ni u prorocima ni u spisima, a ni u Talmudu. U nekim agadot (rabinske moralne pouke koje ne obavezuju) Gan Eden se pojavljuje kao konkretno mesto u kojem borave pravednici. U drugim, Gan Eden je metafora. Prevodom reči eden može se reći da je izvorno izraz značio vrt uravnoteženosti, iza kojeg počinje haos. (dr Eliezer Papo, usmeno kazivanje) Kulturni modeli u Aferi Ljiljak Aleksandra Popovića 105 narušio.7 Zbog radoznalosti da saznaju i otkriju , prvi ljudi bili su iz Edena isterani. Motiv Edenskog vrta javlja se u ovakvom ključu i u delima nekih od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka.8 Međutim, Aleksandar Popović Edenski vrt ne aktivira u tom ključu. Bar ne u potpunosti. Radnja jeste smeštena u Edenski vrt, ali glavni junak u njega upravo dolazi sa namerom da osvoji krunu istine, dakle da sazna. Prilično grubu travestiju motiva Edenskog vrta i spoznaje, pisac razrešava prizivanjem mita o Ozirisu9 odn. Dionisu. Smrt glavnog junaka nije slika čovekovog pada nego prorokovanje Ljiljkovog oboženja.10 Ta inverzija teme čoveka u Edenskom vrtu nije samo parodiranje teme izgona nego i povratak na praizvor, neka vrsta piščevog preispitivanja osnova tradicionalnog pogleda na svet11 kulturnog kruga u kojem živimo. Ukoliko se saglasimo da je kušanjem s drveta spoznaje dobra i zla čovek stekao znanje, te da je sa tim asesoarom prognan, postavlja se pitanje šta se sa znanjem dogodilo i kakvo je to saznanje bilo. Konačno, likovi koji su se našli u Edenskom vrtu i njihovo ne sasvim jasno kretanje u fizičkom prostoru, kao uostalom i u prostoru ideja, ukazuje na odsustvo bilo kakvog aksisa, što posledično oblikuje haos.
VREME RADNJE Izlažući sopstveni odgovor na pitanje spoznaje, pisac vreme radnje označava izrazom iz fundusa srpskog folklora: Pretače se na guvnu. Umesto događa se, radnja i njeno značenje se pretače. Međutim, pretače se vino, a guvno je mesto na kojem se vrše žito da bi se odvojilo od kukolja. Dakle, oba dela iskaza su sličnog značenja; imenuju proces odbacivanja otpada, i čuvanja vrednosti. Postavlja se pitanje šta oni znače ovako povezani. Moglo bi se misliti da je reč o udvajanju da bi se pojačala vrednost iskaza i tada bismo zaista mogli da mislimo o radnji koja za cilj ima postuliranje nekakve moralne poruke. Međutim, ne možemo da prenebregnemo celinu iskaza i značenje dobijeno ovakvim spojem. Vino se pretače u podrumu, a ne na guvnu. Dakle, ideja da će se izdvojiti vredno od nevrednog, koja potencijalno postoji u formi ovakvih iskaza, dovedena je u pitanje. Pretakanjem na guvnu ne dobijamo ništa, jer to nije logički moguće, osim ako nismo u prostoru heterotopije.12 I 7 ”Paul made it a foundation stone of his theology: ’By one man sin entered into the world’ (Rom. 5:12); ’By the offense of one judgment come upon all men to condemnation’ (Rom. 5:18); ’By one man`s disobedience many were made sinners’ (Rom. 5:19). What happened in Adam and to Adam was for Paul the awful fact by which all human destiny was originally determined. Augustine enlarged the first structure of the doctrine which Paul had begun to built. Calvin fortified it with his relentless logic. So it has happened that the mind of nearly the whole of Christendom has dwelt for generations within the structure of thought that took its architecture from this one conception of the sin of Adam” (The Interpreter`s Bible1989: 501–502). 8 Vidi: Olivera Radulović, List nebeske knjige. 9 Vidi: Džejms Frejzer, Zlatna grana. 10 Ovo je uporedivo s fenomenom apofatičnosti, kako ga tumači Mihail Epštejn u knjizi Vera i lik. 11 On time ukida linearnost vremena, što se može zapaziti i u drugim njegovim dramama. 12 „Heterotopije su, dakle, ontološki nestabilni prostori pripovedanja, mesta unutar kojih ne važe logičke i empirijske zakonitosti...” (Jovanov 1999: 63). 106 Gordana Todorić dalje, Popović je ovakvim spojem u stvari demonstrirao ironijski postupak koji za posledicu ima ne samo dovođenje u pitanje tradicionalnog značenjskog obrasca, nego i mogućnost dosezanja onih ciljeva koji bi bili dosegnuti svakim pojedinačnim delom iskaza. Dakle, po svemu sudeći, pisac nam na početku drame Afera Ljiljak javlja o, u najmanju ruku uzaludnosti pokušaja da se nešto unapredi u tradicionalnom značenju reči. Tako postavlja pitanje opstojanja pojma progresa, odnosno promene bilo kakve vrste. Budući da na kraju drame, pred smrt, Ljiljak tematizuje večnost kao prostor tajne i njene istine, teza o prostoru heterotopije, kao Popovićevom prostoru ove drame dobija argumentaciju.Uostalom, dovodeći tragača za istinom do smrti, Popović balansira na granici koju tvori postmoderno tematizivanje apokaliptičkog narativa (Velš 2000: 156). Kao umetnički postupak, ovo se može nazvati borderlajn.13
LIKOVI Da je reč o preispitivanju vladajućih istina, potvrđuje piščev izbor likova, kojim je sučelio nekolike narative aktuelne u kulturi njegovog vremena. Svaki lik zapravo jeste funkcija. Reč Ljiljak može da bude shvaćena kao prezime, ali i drugačije, kao slepi miš s vrlo zanimljivom simbolikom: „Šišmiš simbolizira i biće zauvijek zaustavljeno u jednoj fazi svog uzlaznog razvoja: on više nije niži stupanj, a još nije viši stupanj; on je promašena ptica i, kao što kaže Bifon (Buffon), nakazno biće. (...) U krilatoj kozmologiji Viktora Igoa (Victora Hugoa), šišmiš je prokleto biće koje personificira ateizam. S obzirom na to, šišmiš simbolizira biće čija je duhovna evolucija sputana, promašaj duha” (Rječnik simbola1983: 678–679). Grk je simbol piščevog razumevanja antičkog nasleđa14, Aspida je u prvom značenjskom sloju mitsko biće, a u kolokvijalnom značenju zla žena. U srpskom jeziku postoji naziv za zlu i opasnu ženu – zmija/aspida. Budući da je ona ta s kojom Ljiljak potpisuje ugovor zapečaćen krvlju, pridodata su joj jasna demonska svojstva. To ovaj lik povezuje s narativom o Evi koja je Adama navela na greh, a u dubljem sloju vodi do motiva Lilit, čime se otvara i mreža rodnih odnosa.15 Osija je jedan od 12 malih, starozavetnih proroka. Njegovo proroštvo deo je Tanaha16
13 „Kod borderlajna, sadržaji koji bi trebalo da su nedostupni svesti pojavljuju se jasno vidljivi u graničnom govoru i ponašanju. (...) U svest pristižu sadržaji koji, pema Kristevoj, zbog nediferencijacije svesnog i nesvesnog, više pripadaju estetskoj ili mističkoj sublimatornoj diskurzivnosti, nego što se mogu naučno ili racionalno obrađivati” (Petrović 2011: 10–11). 14 Racionalno rasuđivanje, zasnovano na logici. 15 vidi: Žak Bril, Lilit ili Mračna majka. 16 Iz perspektive judaizma „orginalni hebrejski naziv za Stari zavet je Tanah, što je skraćenica sastavljena od početnih slova tri njegova dela: Tora – zakon, uputstvo; Neviim – proroci; Ketuvim – spisi” (Gams1988: 12). Za pravoslavno hrišćanstvo, međutim: „nastankom epohe Novog zaveta, proroci su izgubili svoj značaj. Među 27 knjiga novozavetnog kanona proročki karakter ima samo jedna – Apokalipsis ili Otkrivenje Jovanovo (Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik 2000: 196). Kulturni modeli u Aferi Ljiljak Aleksandra Popovića 107 i biblijskog kanona. Prema proročkoj knjizi, Bog Osiji naređuje da se oženi bludnicom. On s njom dobije decu, a na simboličkoj ravni, odnos muža i bludnice odslikava odnos Boga i naroda.17 U Enciklopediji Judaici o Osijinom proroštvu piše, između ostalog, da su ideali iz tog teksta u vezi sa istorijskim oporavkom nacije te da će u budućnosti Bog kazniti Izrael zbog gubitka vere isto onako kao što bi se kaznila neverna žena, isterivanjem iz kuće. Nacija će biti uništena, a narod oteran u izgnanstvo (Encyclopaedia Judaica:1010). Ako bismo ovakvo18 tumačenje primenili na Popovićevu dramu, posebno ako se ima u vidu da su, iz perspektive judaizma, proročke knjige rezultat onoga što je Bog rekao a čovek uobličio, mogli bismo da pretpostavimo da je reč o aluziji na srpske nacionalne prilike. U Popovićevoj drami lik Osije ima specifičan dinamizam. Od funkcije na početku, postaće živ lik, koji strada zbog reči. Kako se svet dela Aleksandra Popovića i sastoji u jeziku, Osijino stradanje je stradanje zbog neshvatanja o vezi jezika i značenja. Ako prorok koji, kao što smo naveli, samo jezički uobličava Božiju poruku, onda je lik Osije građen postupkom parodiranja, doduše, ne Boga nego njegovog pisara. Međutim, taj lingvistički incident tekstualno je postavljen ne kao eksces nego kao pravilnost. Tekstualno postuliranje nesklada između onoga što govorimo i onoga što mislimo, etička degradacija odnosa misli i jezika stavljena u usta jednog proroka znači da prorok prorkuje uparavo taj raskorak između oznake i označenog. Dakle, možemo govoriti o onome što Mihail Epštejn naziva raskrinkavanjem metafizike prisustva.19 Popović, međutim ne aktivira samo ime starozavetnog proroka, nego i tekst njegovog proroštva. Bog je Osiji naredio: „idi oženi se kurvom i rodi kopilad, jer se zemlja prokurva otstupivši od Gospoda”. Taj deo sadržaja Osijine proročke knjige prenet je upravo na glavnog junaka Ljiljka. On je taj koji ima ljubavnu vezu sa bludnicom Cvi. Izvesnom bezazlenošću, ona će podsetiti i na Mariju Magdalenu kao jednu od žena mironosica20, prvenstveno po prorokovanju smisla Ljiljkovog stradanja. Konačno, Cvi će postati boginja. Ovde nije reč o karnevalskoj inverziji u odnosu na stvarnost, nego o bludnici koja je manipulacijom i beslovesnošću postala boginja. No to je tako samo u odnosu na
17 ”If words mean anything, 3:1 and 3:3–4 mean that in the symbolic actions of stages 1 and 2 Hosea represents YHWH and the unnamed woman represents Israel” (Encyclopaedia Judaica:1010). 18 Amos and Hosea elevated the religion of Israel to the altitude of ethical monotheism, being the first to emphasize again and again the moral side of Yhwh’s nature. http://www.jewishencyclopedia.com/view. jsp?artid=927&letter=H 19 „ ... u Rusiji se Ništa otkriva kao samoponištavanje pozitivnih formi, kao privid i besmislenost same pozitivnosti” (Epštejn1998: 81). 20 „Te svete žene su bile prve blagovesnice i propovednice Hristovog Vaskrsenja i one su povratile mir i spokojstvo među narod i učenike Hristove koje beše obuzeo strah, nespokojstvo, razočarenje, neverje kada su videli svoga Učitelja da je izdahnuo na Krstu.” http://pravoslavlje.spc.rs/broj/962/tekst/hriscanka–u–svetlu–svetih–zena–mironosica/print/lat 108 Gordana Todorić kolektivni lik Svi ostali. Unutar grupe personalizovanih likova, pre svega u odnosu na Aspidu, ona je, iz perspektive moći u fukoovskom značenju, slabi princip ženskog u borbi za moć. U smislu rodne perspektive tumačenja proročke knjige, kod Popovića dolazi do izmene sadržaja. Upravo do onoga što Kristeva naziva pisanje kao intertekstualna i praksa označavanja. Od objekta iz proročke knjige, u Popovićevoj drami Cvi će postati akter borbe za moć sa drugom ženom – Aspidom. Grk je, po funkciji u drami, čuvar pojave (Popović 2003: 511–512). Raspravljajući u poslednjim trenucima života pitanje istine i laži21, on Ljiljku otkriva da mu je otac, pa će njegovo ubistvo zapravo biti oceubistvo, što nas dovodi u intertekstualnu vezu sa pričom o Edipu koji je tragajući za istinom o sebi takođe počinio oceubistvo. I ne samo da u ovako složenoj mreži intertekstualnih odnosa pisac pozicionira oca, nego je i Barbara, u poslednjem ropcu, priznala da je Ljiljkova majka. Njen amanet je: „Radije planetu pretvorite u veliko groblje, nego što ćete odustati od naših humanističkih nakana.” (Popović2003: 515). Zanimljivo je napomenuti da se upravo valjani silogizam prve figure zove u logici Barbara. U svojoj potrazi, kroz haos epizodnih događaja i barkno mnogoglasje različitih aluzija, Ljiljak nešto saznaje: „Ko hoće da sačuva pojavu od propadanja, taj pred istraživanje treba da postavi nerešiv zadatak, jer večnost je sadržana u tajni” (Popović2003: 529). Moguće je da je to kruna istine za kojom traga. Odmah zatim, biva rastrzan i pojeden. Drama završava proročkim rečima bludnice Cvi: „Likuješ Aspido, što Ljiljka više nema, al` kad stanemo pred nebesko zakrivljeno ogledalo, precrći ćeš kad opaziš da smo se, jedući ga, svi u njega prometnuli” (Popović2003: 530). Ovim se završava prelazna faza, liminalnost likova i oni zaista, premetnuvši se u Ljiljka, postaju mali ljudi. Značenjska polifonija ove drame rezultat je radikalnog zahvata u kulturno nasleđe civilizacije i u određenom smislu ponavlja „Fukoovo nastojanje za desakralizacijom tradicije” (Kuljić2006: 42). Ipak, imajući u vidu da glavni junak traga za istinom, značenje kanibalističke scene u finalu drame – to je tipični popovićevski paradoks – priziva reči iz knjige Mihaila Epštejna: „Kao što smo videli, odricanja, koja upućuju na Božansku nespoznatljivost, ne zabranjuju spoznanje; apofatizam, koji nikako nije ograničenje, tera nas da prevaziđemo sve pojmove... To je usmerenost na sve razvijeniju punoću, koja preobražava znanje – u neznanje, konceptualno bogoslovlje u – sazercanje, dogme – u iskustvo neizrečenih tajni.” (Epštejn1998: 348–349).
21 „Odražavanje ništavila nije odražavanje.Odražavati maglu će isto tako značiti odražavti nejasno: kada je predmet mutan i ogledalo je mutno. Dakle, stepeni znanja će biti paralelni sa stepenima bića. Sav platonizam je u tome. Mladi Aristotel će se još zaplitati u sledećem problemu: načelo po kojemje sve prolazno treba, dakle, i samo da bude prolazno, ali ako to načelo nestane onda stvari prestaju da budu prolazne (...) Ono što kažemo o stvarima deli sudbinu tih stvari” (Vejn1997: 85). Kulturni modeli u Aferi Ljiljak Aleksandra Popovića 109
LITERATURA
Bril, Žak (1993). Lilit ili Mračna majka. Sremski Karlovci–Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Chevalier, Jean: Gheerbrant,Alain (1983). Рјечник симбола. Загреб: Накладни завод Матице хрватске. Encyclopaedia Judaica, volume 8, Jerusalem. Epštejn, Mihail (1998). Postmodernizam. Beograd: Zepter Book World. Epštejn, Mihail (Vera i lik: religiozno nesvesno u ruskoj kulturi XX veka. Novi Sad: Matica srpska. Fall of man, URL: http://en.wikipedia.org/wiki/Fall_of_Man Frejzer, Džejms (1992). Zlatna grana. Zemun: Alfa. Gams, Andrija (1988). Biblija u svetlu društvenih borbi. Beograd: Naučna knjiga. Goldstein, David (1988). Židovska mitologija. Opatija: IRO Otokar Keršovani. Hirsch, Emil G.: Ryssel,Victor. „ Book of Hosea”, URL: http://www.jewishencyclopedia. com/view.jsp?artid=927&letter=H The Interpreter`s Bible, volume I.( 1989).Nashville: Abingdon Press. Jovanov, Svetislav (1999). Rečnik postmoderne. Beograd: Geopoetika. Jovanović, Bojan (2005). Magija srpskih obreda. Beograd: Narodna knjiga–Alfa. Kuljić, Todor (2006). Kultura sećanja. Beograd: Čigoja štampa. Petrović, Margarita (2011). Abjektno kao simptom avangarde.Beograd:Orion art. Popović, Aleksandar (2003). Drame, Knj.2. Beograd: Vojnoizdavački zavod. Protić, Milisav. „Hrišćanka u svetlu Svetih žena mironosica”. Pravoslavlje. 962, URL: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/962/tekst/hriscanka–u–svetlu–svetih–zena–mironosica/ print/lat Radulović,Olivera (2003). List nebeske knjige: biblijski podtekst srpske proze 20. veka. Novi Sad: Zmaj. Vejn, Pol (1997). Dali su Grci verovali u svoje mitove. Novi Sad: Svetovi. Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom II (2000).Novi Sad: Pravoslavna reč. Velš,Volfgang (2000). Naša postmoderna moderna. Sremski Karlovci–Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 110 Gordana Todorić
Gordana Todorić
Cultural models in the Aleksandar Popovic`s Afera Ljiljak
Summary
In paper, we shall investigate the effects of the certain cultural models and their interrelationships on the example of the Aleksandar Popovic`s play Afera Ljiljak. Aggravation with the hermeneutical method ensues from the writter`s playing and crossing with discourses of the Old Testament, New Testament, Classical Antiquity`s heritage and Serbian traditional culture. The dificulties both appeare at the synchroyc and diachronic plane. However, deconstructed systems of values instead of offering a unique insight into bonding picture, can contribute to a deeper insight not only others but also own cultural matrix, or at least viewing it in a new light. Such problems require methodologically multidisciplinar approach. Questions of the theory of text and signifying practices (Kristeva), the culture of memory (Kuljić), apophatism of the postmodern human (Epštejn) are among the issues to be examined in the paper. Vitomira Lončar Kazalište Mala scena Zagreb UDC 316.722:792 Republika Hrvatska originalni naučni rad
Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi
Apstrakt Kulturna raznolikost, globalizacija, glokalizacija te očuvanje identiteta glavne su teme u kulturi 21. stoljeća. Znatan napredak u razvoju navedenih ideja postignut je u teoriji, no rijetke su u kazališnoj praksi, projektima koji rade umjetnici iz različitih zemalja, bave se kulturnom raznolikošću i kulturnim identitetima. Multikulturalizam i interkulturalizam dva su najčešća pristupa kulturnoj raznolikosti, a novije vrijeme interkulturalizam je poželjniji od multikulturalizma zbog svoje dinamičnosti i otvorenosti. U radu će se analizirati ova dva pristupa kroz dvije studije slučaja: analiza multikulturnog projekta „Borges“ u koje je bilo uključeno 7 zemalja, a premijerno je izveden u Manili, na Filipinima, u lipnju 2006., te interkulturnog projekta „IfDENTITY“ u kojem je sudjelovalo 9 zemalja, a premijerno je izveden u Madridu, u Španjolskoj 2008. godine.
Ključne riječi: multikulturalizam, interkulturalizam, kazalište, politička korektnost, interkulturni dijalog
Rezime U ovom radu analiziraju se dva međunarodna kazališna projekta nastala u sklopu Inetrnational Theatre Institut–a od 2004. do 2008. godine, a koja su za cilj imala napraviti mulikulturnu (Borges projekt, Manila, Filipini, 2006) odnosno interkulturnu predstavu (IfDENTITY projekt, Madrid, Španjolska, 2008). Prepreke na koje su zbog svojih različitosti umjetnici nailazili tijekom pretprodukcije i produkcije, a koje se u radu i specificiraju, dovele su do ključnog pitanja u praktičnom radu na ovakvim projektima, a to je pitanje odnosa umjetnosti i političke korektnosti. 112 Vitomira Lončar
Uvod
Ozbiljnije rasprave o kulturnoj različitosti, raznolikosti i o identitetima, započele su već šezdesetih godina prošloga stoljeća, a u 21. stoljeću zauzele su središnje mjesto zanimanja u globalnome, kulturnom okruženju. Kroz teoriju se zanimanje za kulturne različitosti znatno pojačalo u zadnjem desetljeću prošloga tisućljeća, dok je kazališna praksa u ovome području zaostajala za teorijom. U današnje vrijeme uglavnom se definiraju četiri pristupa kulturnim različitostima: multikulturalizam, interkulturalizam, transkulturalizam te plurikulturalizam ili kulturni pluralizam (Dragojević, 2006). Multikulturalizam i interkulturalizam dva su najčešća pristupa, a u ovome će se radu razmotriti dvije studije slučaja kazališnih projekata nastalih u razdoblju od 2004. do 2008. godine, a koje uključuju multikulturalizam, odnosno interkulturalizam za temeljene postavke svoga istraživanja. Radi boljeg razumijevanja kazališnih projekata o kojima će se govoriti, potrebno je detaljnije obrazložiti ova dva pristupa. • Multikulturalizam1 Ovaj termin (prema Dragojević, 2006) označava kao obvezu kulturnih i obrazovnih autoriteta u definiranju politika, mjera, akcija i inicijativa kojima se omogućava raznim kulturama da se razviju (na istom ili susjednom teritoriju s drugim kulturama unutar jedne zemlje). Kad se govori o multikulturalizmu, on često predstavlja odnos između tzv. dominantne, većinske kulture (nacionalne kulture) prema onim nedominantnim ili manjinskim kulturama. Premda je multikulturalizam iznimno važan za prepoznavanje i priznavanja manjinskih identiteta, prepoznat je kao statički pristup (prema Dragičević– Šešić, Dragojević, 2004) jer podrazumijeva da već uspostavljena hijerarhija kultura unutar neke zemlje ne može biti bitno promijenjena ili transformirana te da naglasak u multikulturalizmu nije na razmjeni vrijednosti i postignuća medu kulturama nego na njihovoj zaštiti. Pretpostavka da multikulturalizam polazi od paradigme da su kulture koje sačinjavaju neku zajednicu već definirane unutar nekog okvira u koji se dobrovoljno uklapaju, poklapa se s načinom rada na Borges Projektu koji je jedna od studija slučajeva analizirana u ovome radu. • Interkulturalizam Termin ulazi u širu uporabu u kasnim osamdesetim godinama prošloga stoljeća, i to
1 Više o multikulturalizmu i njegovim pristupima pogledati kod Milan Mesić (2006). Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi 113 usporedno s europskim integracijskim procesima2, a (prema Dragojević, 1999, 2006) nastaje ponajprije zbog kritika vezanih uz statičku narav multikulturnog pristupa. Uvodi dinamičke međuodnose koji doprinose uzajamnom utjecaju različitih kultura, zalaže se za jednaka prava i mogućnost dijaloga za sve kulturne skupine u dodiru. Dijalog je ključna riječ u ovom pristupu koji također postavlja zahtjev za kontroliranim i uljudnim međuljudskim ponašanjem. Upravo zbog dijaloga umjetnici uzimaju interkulturalizam kao načelo rada na IfDENTITY Projektu koji je se u ovome radu analizira kao druga studija slučaja.
1. Studija slučaja – Borges Project3 Borges Project nastao je u New Project Grupi (NPG) koja radi unutar International Theatre Instituta (ITI) kao jedan od neformalnih odbora. NPG se bavi se osmišljavanjem novih kazališnih projekata, a svoja istraživanja provodi putem kazališnih predstava koje izvodi na kongresima ITI–a. Na 30. Kongresu ITI–a u Tampicu, Mexico, 2004. članovi NPG–a odlučili su raditi multikulturalistički4 projekt koji bi, putem kazališta, istražio mogućnosti komunikacije različitih kultura na zajedničkom predlošku. Kružne razvaline, kratka priča Jorgea Louisa Borgesa5 izabrana je kao predložak za rad na projektu iz dvaju razloga: Borgesova novela sugerira varljivost stavova, upitnost stvarnosti i subjekta u toj stvarnosti, a važnu je ulogu u odabiru predloška odigrala i činjenica da Argentina (zemlja odakle potječe autor) nije članica NPG–a. Temeljna pitanja kojima se NPG želio baviti bila su: je li moguće očuvati vlastiti kulturni integritet u eri globalizacije? Kakav je to novi čovjek koji bi se trebao roditi i izgraditi u novim okolnostima kakve nam donosi 21. stoljeće? Borges Projekt omogućio je umjetnicima iz osam zemalja da upoznaju međusobnu kulturnu raznolikost putem kazališne prakse i da se sublimirano suoče s preprekama s kojima se u stvarnom svijetu suočavaju ljudi u suvremenome, globaliziranom svijetu. U pripremnoj fazi raspisan je poziv za Projekt na koji se prijavilo deset zemalja s četiriju kontinenata: Njemačka, Belgija, Švicarska, Japan, SAD, Filipini, Kamerun, Island, 2 Više pogledati kod Dragojević (2006). 3 Autorica ovoga rada bila je u produkcijskom timu ovoga projekta koji je, uz praktičnu produkciju, pratila i kao znanstvenica. 4 Prema Bhiku Parekhu, (2000,8), društvo s više kulturnih zajednica može biti multikulturno i multikulturalističko. Ono koje pozdravlja i veliča razlike poštujući posebne kulturne zahtjeve manjinskih zajednica jest multikulturalističko, a ono koje samo označava činjenicu raznovrsnosti i nastoji asimilirati te zajednice u središnju kulturu jest multikulturno. 5 Jorge Francisco Isidoro Luis Borges (1899–1986), argentinski književnik, pisao je kratke priče, eseje, poeziju, literarnu kritiku, a bio je i prevoditelj. Jedan je od najznačajnijih autora 20. stoljeća. Predstavnik je fantastične literature. 114 Vitomira Lončar
Koreja i Hrvatska. Budući da je svaka je zemlja trebala osigurati financijska sredstva za svoj dio projekta, a što mnogim potencijalnim partnerima nije pošlo za rukom, neke su se zemlje povukle vrlo brzo. U ovoj je fazi većina zemalja izabrala svoje umjetničke timove koji su, zbog financijskih (ne)mogućnosti, trebali imati najviše pet sudionika. Da bi se projekt mogao ostvariti, bilo je potrebno utvrditi zajednički način rada prema kojem je svaka zemlja sudionica napravila scensko viđenje Borgesove priče u trajanju od 10 do 15 minuta. Na kraju procesa svi su dijelovi objedinjeni u cjelinu. Način izvedbe bio je slobodan izbor svake zemlje i ovisio je o kulturi, podneblju, osobnim razmišljanjima i tradiciji. Cjelokupni je pak projekt imao redatelja, dramaturga i producentski tim koji je s različitih strana svijeta vodio projekt (uglavnom) putem interneta. U razdoblju od dvije godine, koliko su trajale pripreme, održan je zajednički sastanak u Heidelbergu, Njemačka, i nekoliko pojedinačnih susreta članova umjetničkog tima s predstavnicima različitih zemalja (Kamerun, Hrvatska, SAD), a završna se faza predstave radila na Filipinima u trajanju od tri tjedna u kojoj je 36 umjetnika iz sedam zemalja izvelo predstavu o stvaranju novog čovjeka, temeljenu na zajedničkom predlošku. Projekt je bio sastavljen od sedam multikulturnih dijelova spojenih u zajednički (interkulturni) okvir napravljen na Filipinima, a rezultat rada bila je četiri puta odigrana predstava stvarana kroz iznimno težak proces uzrokovan različitostima na koje umjetnici nisu bili pripremljeni. Analizom Borges projekta6, multikulturnog kazališnog projekta, ustanovljeno je da su umjetnici/sudionici za svoju interpretaciju odabrali šest različitih pristupa.7 Unutar tih pristupa s multikulturnog aspekta moguće je detektirati tri skupine: umjetnici iz Filipina i SAD–a interpretirali su zadanu temu (stvaranje novog čovjeka) kroz probleme inherentne vlastitim kulturama, u prezentaciji su rabili elemente prepoznatljive etničkim skupinama sa svog prostora te im je predmetom zanimanja bila skupina. Skupine umjetnika iz Belgije, Njemačke, Hrvatske i Švicarske, dakle sudionice iz europskih zemalja, bavile su se kazalištem bez etničkih obilježja, a u žarištu zanimanja bili su im individualni aspekti čovjeka. Samo su se dvije zemlje odlučile na neverbalnu interpretaciju Borgesove novele (Hrvatska i Japan), a sve ostale koristile su vlastiti jezik. S obzirom na to da su neki dijelovi projekta autorici bili bili nerazumljivi, u istraživanju
6 Više o projektu pogledati kod: Lončar, Vitomira (2011). Multiculturalism in Theatre: Case Study of „The Borges Project“, application of the „Human Inviroment“ Model, u: Croatian Theatre 5–2011. ili na upit. 7 Stvaranje novog čovjeka kao bića povezanog s vlastitom tradicijom: Filipini, stvaranje novog čovjeka kao političkog bića: Filipini, SAD, stvaranje čovjeka kao spoja tjelesnog i duhovnog: Švicarska, stvaranje čovjeka komunikacije: Hrvatska, Belgija, stvaranje novog čovjeka kroz preoblikovanje osobnosti: Njemačka te stvaranje novog čovjeka putem simbola: Japan. Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi 115 se koristila metodom People, Place, and Process na kojem je temeljen Human enviroment model stvoren tijekom europskog projekta SANE .8 Primjenom People, Place and Process analize te uporabom Griceova9 kooperativnog principa10 pojasnili su se narativi pojedinih zemalja koji prije istraživanja nisu bili pristupačni, dok su razumljivi narativi s početka analize dobili novu dimenziju i značenja. Dijelovi interpretacija koji su bili temeljeni na nepoznatu jeziku i dalje su ostali nerazjašnjeni te ih nije moguće dokučiti bez prijevoda konkretnog teksta, no analiza ostalih elementa koje je donijela metoda smanjili su razinu nerazumijevanja te se može zaključiti da je pristup bio koristan u razumijevanju pojedinih multikulturnih dijelova predstave. Metoda nije nadomjestila ulogu jezika u komunikaciji, ali je doprinijela boljem razumijevanju sadržaja različitih interpretacija, a kroz to je i poboljšala mogućnost prihvaćanja različitosti te je pretpostavka da će omogućiti bolji dijalog u budućim projektima. Zbirna analiza pokazala je da je usporedba sličnosti omogućila bolje razumijevanje različitosti unutar sličnosti, dodatno je pojasnila pristupe te ih stavila u novi odnos prema ostalim multikulturnim dijelovima. Oba su pristupa, analiza pojedinačnih dijelova te zbirna analiza, svaka na svoj način, doprinijele boljem razumijevanju sadržaja narativa. Važno je upoznati i razumjeti razlike jer to pomaže pri podizanju razine nenasilne komunikacije i boljem razumijevanju drugih i drugačijih te omogućava bolji dijalog. Projekt je također otvorio i pitanja kao što su: • Koliki je rizik upuštati se u eksperimente kakav je bio Borges Projekt bez temeljita poznavanja mentaliteta, navika i potreba drugih etničkih skupina? • Jesu li ovakvi projekti potrebni i korisni u razvijanju dijaloga ili i sami doprinose podizanju tenzija? • Mogu li se materijalni problemi izdvojiti iz sfera kulture, komunikacije i umjetnosti?
Budući da nije napravljena evaluacija projekta po njegovu završetku, nije moguće dati odgovore na ova pitanja. Bez obzira na to, može se zaključiti da je Borges projekt bio 8 U okviru SANE projekta Program (EU Framework 5, IST–2000–25257) kazalište Mala scena iz Zagreba s istraživačima Vitomirom Lončar i Ivicom Šimićem bilo je jedan od partnera, a voditeljica cijeloga projekta bila je prof. dr. mr. Duska Rosenberg, prof. 9 Herbert Paul Grice, 1913. – 1988., britanski filozof jezika, Grice, Paul (1975.) Logic and conversation. In Syntax and Semantics, 3: Speech Acts, ed. P. Cole & J. Morgan. New York, Academic Press. Reprinted in Studies in the Way of Words, ed. H. P. Grice, str. 22. – 40. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1989. 10 Griceov kooperativni princip polazi od načela da se u ljudskoj komunikaciji sudionici implicitno drže četiriju osnovnih načela: načela kvalitete, kvantitete, odnosa i načina. Načelo kvalitete odnosi se na istinitost onoga o čemu se komunicira, zahtijeva da sudionici govore istinu te da će ih na taj način drugi prihvatiti. Načelo kvantitete zahtijeva da sudionici budu informativni, tj. da ono što se prezentira donosi novu informaciju u komunikativnu situaciju. Načelo odnosa zahtijeva relevantnost, odnosno primjerenost onoga što se govori prema situaciji u kojoj se to govori, a načelo načina jest jasnoća, tj. da u svakom činu komunikacije onaj koji komunicira to radi na način na koji smatra da će drugim ljudima biti jasan. 116 Vitomira Lončar važan i vrijedan projekt prvoga desetljeća 21. stoljeća te da je svojim rezultatima obogatio i oplemenio ne samo NPG nego i ITI u cjelini, a njegovim sudionicima donio bolji početni položaj za daljnje, slične projekte.
2. Studija slučaja – IfDENTITY Projekt Nakon iskustva s Borges Projektom NPG je nastavio s radom te se tijekom sljedećih dviju godina (2006. – 2008.) istraživalo mogućnosti prijelaza od multikulturalizma prema interkulturalizmu u kazalištu, a putem teme identiteta. IfDENTITY Projekt finaliziran je tijekom 15 dana zajedničkog rada u Madridu, Španjolska, u rujnu 2008.11, a značajnu ulogu u stvaranju projekta imala je četverodnevna radionica održana u Motovunu, Hrvatska, tijekom srpnja 2007. godine. Tim od 26 umjetnika koji su izvorno govorili17 materinjih jezika iz Belgije, Kameruna, Filipina, Hrvatske, Jordana, Nizozemske, Njemačke, SAD–a, Švicarske i Španjolske (ovaj put bilo je deset zemalja sudionica) uspio je pod vodstvom zajedničkog redatelja napraviti iskorak. Za razliku od Borges Projekta, u kojem je svaka zemlja predstavila svoj dio kao zatvorenu cjelinu, od 15 dijelova predstave u Madridu njih je čak 11 bilo interkulturno, a samo četiri dijela ostala su multikulturna. Premda je iskustvo bilo zanimljivo i korisno, nametnuo se problem koji tek čeka podrobniju analizu i evaluaciju. Naime, zajednički je cilj projekta o identitetu bio rad na interkulturnoj komunikaciji kroz umjetničko djelo, odnosno predstavu. Tijekom radnog procesa vrlo se brzo ustanovilo da to nije jednostavan zadatak premda su sudionici bili otvoreni i pozitivno usmjereni prema zajedničkoj suradnji, a mnogi od njih imali su i iskustvo Borges Projekta. Naime, umjetničko djelo nužno stremi k izvrsnosti, a ako su drugi ciljevi važniji od izvrsnosti same, tada je umjetnost dovedena pod znak pitanja. U interkulturnom su dijalogu prioriteti dijalog između različitih skupina koje traže vidljivost, nenasilna komunikacija, akulturacija, otvaranje komunikacijskih kanala, upoznavanje drugih i drugačijih, otvorenost na suradnju, znatiželja te spremnost na nove spoznaje. Izvrsnost, kao temeljna pretpostavka umjetnosti, ne poklapa se s prioritetima interkulturnog dijaloga i stoga je u procesu rada na IfDENTITY projektu nužno došlo do razmimoilaženja kroz dva pitanja: Što je prioritet u IfDENTITY projektu? Čime se NPG želi baviti, umjetnošću ili isključivo interkulturnim dijalogom? U tom je trenutku projekt doveden u pitanje, tj. dovedena je u pitanje svrha cjelokupnoga rada. Umjetnici s više talenta, bolje pripremljeni u fazi prije dolaska u Madrid, bolje opremljeni ljudskim i materijalnim resursima, s boljim poznavanjem engleskog jezika kao jezika komunikacije skupine, bolje
11 Odlukom Europskog parlamenta i Komisije (Decision 1983/2006/EC) od 18. prosinca 2006. godine, 2008. godina proglašena je Europskom godinom interkulturnog dijaloga. Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi 117 upoznati sa starting pointom projekta12, imali su veću prednost i nužno su zauzeli vidljivije i kvalitetnije mjesto u samoj predstavi. Oni drugi našli su se u drugom planu te je umjesto izvrsnosti pitanje političke korektnosti iznenadno zauzelo središnje mjesto u radu. Redatelj je imao umjetničku viziju projekta i, uz interkulturni rad sa suradnicima, svakako je želio napraviti umjetničko djelo. Taj je pristup bio legitiman jer je redatelja skupina izabrala za primus inter paresa u umjetničkim odlukama. S druge pak strane interkulturni dijalog te pokušaj predstavljanja jednakosti kultura nužno su došli u drugi plan. Prije početka istraživanja i suradnje članovi NPG–a postavljali su pitanja: • Može li kazalište kao komunikacija koja prenosi emocije doprinijeti osvještavanju pozitivnih stremljenja u kulturama? • Mogu li se pronaći zajednički komunikacijski kanali bez obzira na različite tradicije, povijesti, nasljeđa, simbole, jezike, snove, odgoje? • Može li se kroz interkulturni rad napraviti kvalitetna interkulturna predstava? Nakon završetka projekta pitanja su se preformulirala: • Može li umjetničko djelo poštovati sva pravila interkulturnog dijaloga? • Što je prioritet u ovakvim projektima: interkulturni dijalog ili umjetnost? • Postoji li način da se objedine umjetnost i interkulturni dijalog? • Koje je mjesto političke korektnosti u umjetnosti? Projekt nije donio odgovor na ta pitanja. Ne samo zbog nemogućnosti temeljite zajedničke analize i evaluacije, nego zbog različite razine znanja o interkulturnom dijalogu, različitog stupnja interesa, spremnosti, želje, potrebe sudionika, različitog shvaćanja umjetnosti i još mnogih drugih različitosti koje se navode u nastavku ovoga rada. Kao producentica i izravna sudionica IfDENTITY projekta, autorica ovoga rada sačinila je popis različitosti koje su bile na različite načine preprekama u uspješnoj komunikaciji tijekom rada na projektu. Popis detektiranih različitosti koje su bile prisutne u radu na IfDENTITY projektu: Umjetnici/sudionici projekta dolazili su: • iz različitih zemalja • s različitih kontinenata • iz zemalja s različitom poviješću • iz zemalja s različitom tradicijom • iz zemalja različita ekonomskog stanja • s različitom podrškom zemlje iz koje dolaze 12 Starting point projekta napravljen je za vrijeme trajanja radionice u Motovunu, Hrvatska, u srpnju 2007. godine. 118 Vitomira Lončar
• iz različitih kazališnih sredina (u odnosu na žanr) • iz različitih kazališnih sredina (u odnosu na organizaciju).
Umjetnici su bili: • različitih rasa • različita poznavanja engleskog jezika (koji je jezik rada NPG–a) • različita shvaćanja pojma kazališta • iz različitih vrsta kazališta • različitog poznavanja starting pointa projekta • različitog znanja o načinu rada u skupini • različita životnog iskustva • različita kazališnog iskustva • različitih radnih navika • različitih životnih navika • različitog talenta • različitog stupnja poznavanja ostalih sudionika unutar vlastitog tima • različitog stupnja poznavanja ostalih sudionika unutar cijele skupine • različitih karaktera • različite osobne materijalne situacije • različite razine spremnosti za ulazak u problem o identitetu • različitih sposobnosti komunikacije • različita obrazovanja • različitih obiteljskih korijena • različitih vjerskih opredjeljenja • različitih godina • različitih seksualnih opredjeljenja • različitih higijenskih navika • različitog stupnja profesionalizma.
Umjetnike su razlikovali: • interesi u odnosu na projekt i temu • materinji jezici • brzina prihvaćanja promjena • mogućnost prihvaćanja drugog i drugačijeg • očekivanja Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi 119
• prehrambene navike • shvaćanje izvrsnosti • vizni sustav zemlje iz koje su dolazili • fleksibilnost • shvaćanje umjetničke slobode • mogućnost izražavanja umjetničke slobode • termini za iste pojmove • način odabira glumaca/kastinga (ovaj je projekt s ne–tradicionalnim načinom kastinga).
Skupine su također bile različito strukturirane (neke s vlastitim redateljem, neke bez redatelja). Krajnji rezultat IfDENTITY projekta bila je iznimno zanimljiva predstava izvedena tri puta tijekom trajanja kongresa ITI–a u Madridu. Međutim, podjele unutar same skupine su se zbog navedenih razlika, dodatno produbile. Nakon više od četiri godine zajedničkog rada većina je članova skupine odlučila napustiti NPG i u odboru je ostalo tek nekoliko umjetnika.
Zaključak: Multikulturni i interkulturni projekti Borges Projekt i IfDENTITY, nastali u NPG grupi ITI–a, otvorili su mnoga pitanja o mogućnostima komunikacije kroz zajedničke umjetničke projekte. Zbog multikulturnog pristupa u Borges projektu umjetnici su bili zatvoreni u svoje skupine što je uzrokovalo hermetičnost pojedinih dijelova predstava i tražilo posebnu metodu da bi se došlo do značenja. S druge strane, interkulturni pristup u IfDENTITY projektu omogućio je razumljivost narativa te u ovom slučaju nije bilo potrebe analizirati značenja dijelova predstave. Umjetnici su u ovom slučaju zajednički gradili jedinstvenu predstavu koja je, samim time, bila i čitljivija i jasnija samim umjetnicima, a također i gledateljima. Zbog nedovoljnog znanja i nepripremljenosti na izazove koji se stavljaju pred umjetnike u ovakvim projektima, interkulturni je pristup pred umjetnike postavio drugu vrstu problema od multikulturnog, što je dovelo do osnovne dvojbe: politička korektnost ili umjetnost? Rezultat je bio da se umjetnički tim odlučio za umjetnost na štetu političke korektnosti što je rezultiralo raspadom skupine. Teorijske rasprave o interkulturalizmu, kulturnim različitostima i dijalogu iznimno 120 Vitomira Lončar su vrijedan doprinos napretku društva današnjice. Potrebno je više raditi na praktičnim projektima kroz koje bi se i teorija mogla korigirati te više usmjeriti prema korisnosti na širem planu. Samo kroz praksu moguće je otvoriti mogućnosti implementacije dobrih ideja koje nudi teorija i stoga je potrebno omogućiti različitim skupinama (ne samo umjetničkim) implementaciju teorije na korist sve širih društvenih segmenata.
Literatura
Decision 1983/2006/EC), 18. prosinca 2006. godine, 2008. Dragičević – Šešić, Milena i Dragojević, Sanjin (2004). Interkulturna medijacija na Balkanu, Sarajevo, OKO. Dragojević, Sanjin (1999). Multikulturalizam, interkulturalizam, transkulturalizam, plurikulturalizam: suprotstavljeni ili nadopunjujući koncepti., Zagreb, U: Kultura, etničnost, identitet (ur. Jadranka Čačić–Kumpes). Institut za migracije i narodnosti; Naklada Jesenski i Turk, Hrvatsko sociološko društvo. Dragojević, Sanjin (2006). Kulturna politika: europski pristupi i modeli, doktorska disertacija, Zagreb. Lončar, Vitomira (2011). Multiculturalism in Theatre: Case Study of „The Borges Project“, application of the „Human Inviroment“ Model, Zagreb, U: Croatian Theatre 5–2011. Mesić, Milan (2006). Multikulturalizam, Zagreb, Školska knjiga. Parekh, Bhikhu (2000). Rrethinking Multiculturalism, Cultural Diversity and Political Theory, New York, Palgrave.
Vitomira Lončar
Multiculturalism and interculturalism in theatre – opportunities and challenges
Summary
Cultural diversity, globalization, glocalization and preservation of identity are the main topics in the 21st century culture. A considerable progress has been achieved in the development of the named ideas in theory, but they are rare in theatre practice, Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi 121 in projects done by artists from various countries, dealing with cultural diversity and cultural identities.Multiculturalism and interculturalism are two most common approaches to cultural diversity, and in recent times interculturalism has been more desirable than multiculturalism due to its dynamic and open nature.The paper will analyze the two approaches by examining two case studies: the multicultural project „Borges“ in which seven countries took part and that was premiered in Manila, the Philippines, in June 2006, and the intercultural project „IfDENTITY“ with the participation of nine countries and its premiere in Madrid, Spain, in 2008.
II
SUSRETI KULTURA U NASTAVI JEZIKA
Lina Pliško; Marina Diković Sveučilište Jurja Dobrile u Puli UDC 811.163.42’271.1 Republika Hrvatska stručni rad
POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA
SAŽETAK Utjecaj jezika, običaja i tradicije kao osnovnih elemenata kulture ima veliku ulogu u razumijevanju obilježja svoje i druge kulture i u promicanju vrijednosti kulturne raznolikosti. Jedna od osnovnih funkcija kulture jest komunikacija s okolinom koja se odvija jezikom kao komunikacijskim sredstvom. Jezik kojim se govori u obitelji utječe na učenje jezika društvene sredine. Istarska županija dvojezična je sredina u kojoj je talijanskoj nacionalnoj manjini zakonom omogućeno obrazovanje na talijanskome jeziku. Hrvatski se jezik u talijanskim osnovnim školama poučava od prvoga razreda po četiri sata tjedno prema Nastavnom planu i programu za osnovnu školu. Pravopisno i gramatičko gradivo usvaja se kroz dva područja – jezično izražavanje i jezik, a zatim i kroz segment književnost i medijska kultura. U radu analiziramo i uspoređujemo najčešće jezične pogreške u hrvatskome jeziku učenika četvrtih i osmih razreda osnovne škole s nastavom na hrvatskom i na talijanskom jeziku. Rezultate istraživanja proučavamo u kontekstu materinskoga i nematerinskoga jezika, jer se u posljednje vrijeme u talijanska odjeljenja sve više upisuju djeca drugih nacionalnosti.
Ključne riječi: materinski jezik, nematerinski jezik, pravopisne i gramatičke pogreške, talijanske i hrvatske škole
Uvod Kultura je jedno od određujućih obilježja neke etničke grupe ili etničkog kolektiva. „Odnosi se na svezu zajedničkih vjerovanja, običaja, vrijednosti, značenjskih konstrukcija, te načina postojanja koji dijele članovi takvoga kolektiva“ (Mesić, 2006: 235). „Sva ljudska bića imaju neku kulturu, kao i jezik, i to ih povezuje u njihovoj biti ljudskih bića“ (Westin, 1998 u Mesić, 2006: 235). Utjecaj jezika, običaja i tradicije kao osnovnih elemenata kulture ima veliku ulogu u razumijevanju obilježja svoje i druge kulture i u promicanju vrijednosti kulturne raznolikosti. Jedna od osnovnih funkcija kulture jest komunikacija s okolinom koja se odvija jezikom kao komunikacijskim sredstvom. Jezik kojim se govori u obitelji 126 Lina Pliško, Marina Diković utječe na učenje jezika društvene sredine. „Kao sredstvo izražavanja i sporazumijevanja jezik je osnova za intelektualni, moralni, emocionalni, duhovni, društveni, estetski, kulturni i tjelesni razvoj pojedinca te njegovo snalaženje i napredovanje u osobnomu životu i široj zajednici te odgovorno djelovanje u društvu i prirodi. Jezikom se izražava kulturno nasljeđe i prenosi kultura življenja, što uključuje i vrijednosti, norme i običaje pojedine zajednice“ (Nacionalni okvirni kurikulum, 2011: 55).
1. Obrazovanje učenika talijanske nacionalne manjine Istarska županija1 (u Republici Hrvatskoj) dvojezična je sredina u kojoj je talijanskoj nacionalnoj manjini zakonom omogućeno obrazovanje na talijanskome jeziku. Pravo na odgoj i obrazovanje na svome jeziku i pismu pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju u skladu s Ustavom Republike Hrvatske (članak 15) kojim se, između ostalog, jamči: ravnopravnost pripadnicima svih nacionalnih manjina, sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti, slobodno služenje svojim jezikom i pismom i kulturna autonomija. Pripadnici talijanske nacionalne manjine u Istarskoj županiji imaju mogućnost obrazovati se na talijanskom jeziku na svim stupnjevima obrazovanja, od predškolskoga do visokoškolskoga. U talijanskim školama danas se ne obrazuju samo pripadnici talijanske manjine već i učenici drugih nacionalnosti (Hrvati, Rusi, Kinezi, Albanci i sl.). Nastava se u talijanskim školama odvija na talijanskom standardnom jeziku. Talijani, starosjedioci u Istri, govore istrovenetskim idiomom koji se sačuvao u Galižani, Vodnjanu, Balama, Šišanu i Rovinju. Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina2 (NN 155/02, 47/10, 80/10, 91/11) se, kao i ostalim normativima koji su navedeni u ovom dokumentu, između ostalog, poštuju i štite prava nacionalnih manjina, i to bez diskriminacije po spolu, rasi, boji kože, jeziku, vjeroispovijesti, političkom i drugom uvjerenju, nacionalnom i društvenom porijeklu, povezanosti s nacionalnom manjinom i sl. Tako Republika Hrvatska osigurava, pored ostalih elemenata, pripadnicima nacionalnih manjina „služenje svojim jezikom i pismom, privatno i u javnoj uporabi, te u službenoj uporabi, odgoj i obrazovanje na jeziku i pismu kojim se služe, uporabu svojih znamenja i simbola, kulturnu autonomiju održavanjem, razvojem i iskazivanjem vlastite kulture, te očuvanja i zaštite svojih kulturnih dobara i tradicije“ i drugo. U 11. članku određuje se pravo pripadnika nacionalnih manjina na odgoj i obrazovanje na svom jeziku i pismu kojim se služe. Također, odgoj i obrazovanje predviđa se od predškolskih ustanova do onih visokoškolskih s nastavom na jeziku i pismu kojim
1 U Istarskoj županiji prema popisu stanovništva iz 2011. godine ima 208 440 stanovnika. U Puli, najvećem gradu Istarske županije, prema popisu pripadnika talijanske manjine iz 2010. godine, živi 4 978 Talijana (8,62% s obzirom na ukupan broj stanovnika u tom gradu). 2 Dostupno na: http://www.zakon.hr/z/295/Ustavni–zakon–o–pravima–nacionalnih–manjina (15.11.2011). POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA 127 se služe. U 5. stavku 11. članka eksplicitno je navedeno da je „pravo i obveza učenika koji se odgajaju i obrazuju na jeziku i pismu nacionalnih manjina da uz svoj jezik i pismo uče hrvatski jezik i latinično pismo prema utvrđenom nastavnom planu i programu.“ Ova je odredba navedena i u Zakonu o odgoju i obrazovanju na jeziku i pismu nacionalnih manjina3.
2. Nastava hrvatskoga jezika u osnovnim školama na talijanskom jeziku Nastava hrvatskoga jezika u osnovnim školama na talijanskom jeziku odvija se prema Nastavnom planu i programu za osnovnu školu (2006), jednako kao i u školama s nastavom na hrvatskom jeziku. Nažalost, iako su još krajem devedesetih godina prošloga stoljeća metodičari upozoravali na nepostojanje posebnih nastavnih planova i programa za učenje jezika sredine (Benjak, 2002; Visinko, 2005), ni do danas Ministarstvo znanosti, obrazovanja i sporta nije propisalo odgovarajuće nastavne planove i programe, pa presudnu ulogu u učenju hrvatskoga jezika kao nematerinskoga imaju učitelji. Važno je reći da hrvatski jezik u osnovnim školama na talijanskom jeziku (dakle, nematerinski jezik) nije strani, jer učenici dolaskom u školu donose neko poznavanje jezika, bilo u prepoznavanju razumijevanja nekih komunikacijskih fraza, bilo u razumijevanju viših razina komunikacije. „Budući da se jezik uči komuniciranjem, a ne upoznavanjem pravila jezičnoga opisa, to se u nastavi nematerinskoga jezika najprije mora postići početni stupanj, a to je da učenici usvoje temeljna jezična znanja, da razumiju i da su sposobna komunicirati“ (Visinko, 2005: 519). Hrvatski se jezik, kao jezik društvene sredine (nematerinski jezik), uči od prvoga do osmog razreda. U osnovnim školama na talijanskom jeziku tjedni fond sati smanjen je u prvih šest razreda za jedan sat tjedno, odnosno 35 sati godišnje s obzirom na osnovne škole s nastavom na hrvatskom jeziku, a nastavni sadržaji su istoga opsega. Radi toga učitelji hrvatskoga jezika u talijanskim osnovnim školama prednost daju jezičnim sadržajima i jezičnom izražavanju nauštrb književnosti. Razlike se, dakle, u učenju hrvatskoga jezika kao materinskoga ili nematerinskog „pojavljuju samo utoliko ukoliko nastavnici samostalno reduciraju programske i udžbeničke sadržaje. To nije dostatno za ostvarivanje kvalitetne i uspješne nastave hrvatskog jezika kao jezika društvene sredine“ (Visinko, 2005: 515). Nastava hrvatskoga jezika obuhvaća četiri predmetne sastavnice: hrvatski jezik, književnost, jezično izražavanje i medijsku kulturu. „Temeljni je cilj osposobiti učenike za jezičnu komunikaciju koja im omogućuje ovladavanje sadržajima svih nastavnih predmeta 3 Dostupno na: http://www.zakon.hr/z/318/Zakon–o–odgoju–i–obrazovanju–na–jeziku–i–pismu– nacionalnih–manjina (18.11.2011). 128 Lina Pliško, Marina Diković i uključivanje u cjeloživotno učenje“ (NPP, 2006: 25). Nacionalni okvirni kurikulum za predškolski odgoj i obrazovanje te opće obvezno i srednjoškolsko obrazovanje (2011) učenje hrvatskog jezika kao materinskog i kao drugog odnosno nematerinskog jezika (kao i stranog) podrazumijeva u sklopu jezično– komunikacijskoga područja. Važno je naglasiti da je učenje jezika podloga svim ostalim područjima i predmetima tijekom odgoja i obrazovanja. „Za govornike ostalih materinskih jezika važno je to isto osvijestiti za njihov jezik te osvijestiti nužnost poštivanja hrvatskoga kao službenoga i državnoga jezika u Republici Hrvatskoj i ovladavanja njime“ (NOK, 2011: 55). Hrvatski jezik prema Nacionalnom okvirnom kurikulumu obuhvaća četiri područja: slušanje, govorenje, čitanje i pisanje.
3. Cilj istraživanja Cilj je istraživanja bio na temelju analize pismenih radova4 učenika četvrtih i osmih razreda osnovne škole na talijanskom nastavnom jeziku utvrditi koje su najčešće pravopisne i gramatičke pogreške u hrvatskom jeziku te usporediti ih s pogreškama učenika osnovne škole s nastavom na hrvatskom jeziku. Zanimalo nas je koje se pravopisne i gramatičke pogreške javljaju kod obiju promatranih skupina, a koje samo u jednoj, te jesu li one povezane s materinskim jezikom učenika.
4. Uzorak U istraživanju je sudjelovao 61 učenik iz pulske OŠ Giuseppina Martinuzzi u kojoj se nastava odvija na talijanskom jeziku, i to: 21 učenik četvrtog razreda (talijanski materinski jezik – 1, hrvatski materinski jezik – 13, dvojezičnih – 7: hrvatski i talijanski, od toga 1 ruski/talijanski) i 40 učenika dvaju osmih razreda (talijanski jezik materinski – 7, hrvatski jezik materinski – 19, dvojezičnih učenika – 13, od toga 1 učenik slovenski/talijanski i 1 srpski/talijanski te 11 učenika hrvatski/talijanski i 1 Talijan iz Italije). Istraživanjem je obuhvaćeno i 20 učenika četvrtoga razreda (hrvatski materinski jezik – 17; romski – 3) i 25 učenika osmog razreda (hrvatski materinski jezik – 21; romski – 2; srpski – 1; hrvatski/ talijanski – 1) iz pulske OŠ Monte Zaro u kojoj se nastava odvija na hrvatskom jeziku.
4 Analizirana su po dva pismena rada učenika četvrtih i osmih razreda. POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA 129
5. Rezultati istraživanja5 5.1. Pravopisne pogreške učenika osnovnih škola na talijanskom i hrvatskom nastavnom jeziku Trenutačno je u Hrvatskoj za uporabu u školama na snazi 4. izdanje Babić–Finka– Moguševa Hrvatskoga pravopisa iz 1994.6 i Hrvatski školski pravopis koji je dokinuo dvojnosti (odobren 2005.). U ponudi su još dva pravopisa: Anić–Silićev Hrvatski pravopis i Hrvatski pravopis u izdanju Matice hrvatske (2007) autorskoga trojca Badurina−Marković− Mićanović. Ti se pravopisi međusobno razlikuju u rješavanju nekoliko pravopisnih problema, primjerice: sastavljeno ili rastavljeno pisanje negacije pomoćnoga glagola htjeti (neću ili ne ću); pisanje jata iza pokrivenog r (strelica ili strjelica); (ne)ispadanje dentala ispred afrikata u imenica na –tac, –tak, –dac, –dak (zadatak – zadatci – zadaci; otpadak – otpadci – otpaci); umetanje j u sklonidbi vlastitih imena (Johnnyjev ili Johnnyev); pisanje velikoga ili maloga slova skraćenih imena nakon zamjenica ili pridjeva (naš zavod ili naš Zavod), točka u kombinaciji s drugim pravopisnim znakovima itd. Hrvatski školski pravopis dokinuo je dvojnosti pa je prema tome Pravopisu jedino ispravno pisati: ne ću, grješka, grjehota, strjelica, napitci, zadatci, gubitci, otpadci... (Frančić, Hudeček, Mihaljević, 2006: 39 i Mandić, Martinović, Vitković, 2010: 36). Jedna je pravopisna praksa sklonija tradicijskim rješenjima, a druga se vodi načelom neuvođenja nepotrebnih promjena u pravopis. U hrvatskoj pravopisnoj praksi još uvijek postoje nedosljednosti i neriješena pitanja7. U osnovnim školama s nastavom na talijanskom jeziku i u onima s nastavom na hrvatskom jeziku učitelji se služe preporučenim pravopisima, a prema njima su pisani i udžbenici hrvatskoga jezika. Premda se pravopisna norma postupno uči od prvoga do osmoga razreda osnovne škole, što se jasno vidi iz Nastavnog plana i programa (2006), neka se pravila teško usvajaju. Primjerice, na koncu trećega razreda učenici moraju svladati pisanje alternacije ije/je/i/e te pravilno izgovarati i pisati glasove č i ć, a te su pogreške jednako prisutne kod učenika na kraju osnovnoškolskoga i srednjoškolskog obrazovanja8, pa čak i kod studenata kroatistike. Slijede najčešće pravopisne pogreške učenika u TOŠ i HOŠ9.
5 Jezične su pogreške podijeljene, radi jednostavnije analize, u tri skupine. U jednoj su skupini pogreške učenika u pisanju koje nastaju zbog nepoznavanja pravopisne norme, u drugoj one koje nastaju zbog nepoznavanja gramatičke norme, a u trećoj su pogreške na leksičkoj razini. 6 Novija izdanja nisu dobila potrebno odobrenje nadležnoga Ministarstva. 7 Za rješavanje pravopisnih problema od 2005. bilo je zaduženo Vijeće za normu hrvatskog standardnog jezika na čelu s akademikom Radoslavom Katičićem. 8 Vidi istraživanja Mandić, Martinović, Vitković, 2010: 22 –36. 9 Kraticom TOŠ označavamo učenike osnovne škole s nastavom na talijanskom jeziku, a HOŠ one s nastavom na hrvatskom jeziku. 130 Lina Pliško, Marina Diković
a) Veliko i malo početno slovo
Počevši od prvoga razreda osnovne škole, učenici postepeno svladavaju pisanje velikoga i maloga početnoga slova. Do kraja osmoga razreda trebali bi usvojiti sva pravila, međutim taj se pravopisni problem javlja i na višim stupnjevima obrazovanja. U našem istraživanju problem pisanja velikoga i malog početnog slova jednako je prisutan kod učenika u TOŠ i HOŠ, što se vidi iz ovih primjera: 4T10 – kip slobode 8T – Ja sam istrian 4H – bila na platku 8H – prvog dana Osnovne škole
b) Glasovi i glasovni skupovi
Pojmove glas i slovo učenici svladavaju već u prvome razredu. Na koncu četvrtoga razreda trebali bi znati izgovor i pisanje glasova č, ć, đ, dž, lj, nj, ije/je/e/i u češće rabljenim riječima. Iz ekscerpiranih je primjera jasno da ta pravila jednako teško usvajaju i učenici u TOŠ i HOŠ. Pisanje glasova lj i nj učenicima ne predstavlja problem, dok su pogreške u pisanju glasova đ i dž češće kod učenika u TOŠ. - Fonemi č i ć: 4T – zvući, sljedeči 8T – češ, če, ču, sječati, povečati, moči 4H – izmučkam 8H – zadača, usrečiti - Fonem đ i dž: 4T – đepić 8T – tinejđer, đeparac - Alternacija ije/je/e/i: 4T – čovijek 8T – cjenim, zauvjek, povjest. 4H – ljen, rjetko 8H – mjenjati, htjeo, ljep
10 Oznakom 4T označavamo primjere iz pisanih radova učenika četvrtih razreda osnovne škole na talijanskome jeziku, a 8T osmih razreda. Oznakom 4H označavamo primjere iz pisanih radova učenika četvrtoga razreda škole na hrvatskome jeziku, a 8H osmoga razreda. POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA 131
c) Glasovne promjene
S pojmom glasovnih promjena učenici se susreću tek u osmome razredu, no u pisanju riječi u kojima se one provode imaju problema tijekom cijeloga školovanja. Pravopisne pogreške uvjetovane jednačenjem glasova po izgovornome mjestu i palatalizacijom zabilježene su kod jednoga učenika u TOŠ kojemu je talijanski materinski jezik. 8T – u bezsmislenom ratu, krugićima
d) Sastavljeno i rastavljeno pisanje riječi
U sastavljenom i rastavljenom pisanju riječi podjednako griješe učenici u TOŠ i HOŠ. Najčešće su pravopisne pogreške u pisanju niječne čestice ne, a kod učenika TOŠ javlja se i problem pisanja enklitika, priloga, prijedloga, veznika, superlativa pridjeva… 4T – Trebalismo, dali 8T – otompotom, do nedavno, za ništa, ravno pravni, snjima, nezelim, naj važnija 4H – neslušam, ne zainteresirana 8H – nemogu, nebi znali, samnom
e) Rečenični znakovi
Rečenični se znakovi uče već od prvoga razreda kada učenici svladavaju interpunkciju kojom se označava kraj rečenice (točka, upitnik i uskličnik). Na koncu četvrtog znaju pisati upravni i neupravni govor, dvotočje i zarez u nabrajanju, a na koncu šestog razreda sve rečenične i pravopisne znakove. U sedmom se razredu u sklopu sintakse svladavaju pravila o pisanju zareza u rečenici. Na koncu osmog razreda trebali bi ovladati svim rečeničnim znakovima. U analiziranim učeničkim radovima zabilježene su najčešće pogreške u pisanju zareza u suprotnoj rečenici kod učenika TOŠ. Uporaba interpunkcijskih znakova kojima se označava kraj rečenice i upravnoga govora učenicima ne predstavlja problem. Sporadično u tome griješe učenici kojima je materinski jezik talijanski. - Izostanak zareza u suprotnoj rečenici: 4T – …išla sam se obući a brat je… 8T – …školujemo se cijeli život a upravo osnovna škola je naša priprema za budućnost. - Uporaba upitnika: 8T –…zar je tako teško uzeti čovijeka (sic!) ispred sebe i naučit (sic!) ga nečim (sic!) korisnim?, no ljudi se boje svega čak i sami (sic!) sebe… - Upravni govor: 132 Lina Pliško, Marina Diković
4T –…a brat je viknuo – Pazi se! a ja sam viknula Evo! I ja se isto tako puno puta pitam Može li čovjek…
f) Kratice
Prema Nastavnome planu i programu kratice poznatijih višečlanih naziva učenici svladavaju u četvrtome razredu. Kod učenika TOŠ zabilježili smo primjere nepravilnoga dekliniranja kratica i tvorbe kratica prema poznatome obrascu (tjt = i to je to!). 4T – išla u USU, biti u USI, na wc 8T – …ono što ste si zamislili u životu i tjt. Tj samo pravda.
5.2. Gramatičke pogreške učenika osnovnih škola na talijanskom i hrvatskom nastavnom jeziku
Do gramatičkih pogrešaka kod učenika u TOŠ najčešće dolazi zbog nepoznavanja gramatičke norme hrvatskoga jezika, ali i zbog različitih interferencija s materinskim jezikom kod učenika kojima je hrvatski jezik nematerinski.
a) Red riječi u rečenici
Pravilno nizanje riječi u rečenice učenici uče već u drugome razredu. Oni u HOŠ nemaju većih problema, dok je kod učenika u TOŠ izrazit utjecaj talijanske sintakse. Najčešće su pogreške u položaju enklitike. 4T – Ljetne praznike sam provela… 8T – …barem malo, se približiti istini 4H – …on najviše se voli igrati raznih igara…
b) Uporaba povratno–posvojne zamjenice svoj
Da povratno–posvojna zamjenica svoj označuje pripadanje subjektu te da zamjenjuje sve posvojne zamjenice (moj, tvoj, njegov, njezin, naš, vaš, njihov) učenici nauče u petom i šestom razredu. S pravilnom uporabom ove zamjenice problema imaju svi učenici, pa čak i studenti kroatistike. U radovima učenika TOŠ zabilježeni su ovi primjeri: 4T – Putovala sam u kinu sa mojim dvije najbolje prijateljice; Vratim se u moju sobu… 8T – …ne osvijeste njihove greške. …razmišljala o mom životu…; Moju sliku slobode…
c) Pisanje prijedloga s/sa
Jedna od najčešćih pogrešaka učenika, bez obzira na nastavni i materinski jezik, jest POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA 133 upravo pisanje prijedloga s/sa. Učenici zaboravljaju da se prijedlog s(a) s instrumentalom piše kada (najčešće) označuje društvo ili način, a izostavlja kada se izriče sredstvo. Zaboravljaju i pravilo da se u hrvatskome jeziku prijedlog s s naveskom piše obvezatno ispred s, š, z, ž (sa ženom) i ispred mnom (sa mnom), a može se pisati i ispred suglasničkih skupina u kojima je drugi suglasnik s, š, z, ž (sa psom). 4T – Dignem se sa kreveta…; Putovati s automobilom…; ….sa avionom u Meksiko. 8T – Ne igra se sa loptom po razredu. U vezi je sa starijim dečkom. 4H – …igram se sa njim… 8H – …sa osmim razredima…
d) Uporaba glagolskih vremena i glagolskoga vida
Učenici škole s nastavom na talijanskom jeziku češće griješe u uporabi glagolskih oblika i glagolskoga vida zbog utjecaja talijanskoga jezika. 4T – …na stolu me dočekuje pet keksa… 8T – Jedva čekam novu školu da upoznajem nove prijatelje. Nadam se da svi vi budete zdravi i da postignete i da ostvarite sve vaše želje.
e) Pisanje futura prvoga
Temeljna glagolska vremena uče se već u četvrtom razredu, a u šestom izricanje budućnosti futurom prvim i drugim. Problem se javlja kod jednih i drugih učenika u pisanju oblika futura prvoga u glagola na –ti koji su okrnjeni kada slijedi enklitički oblik pomoćnoga glagola htjeti. 8T– biti će, sjetiti ću se, upisati če se 4H – javiti ću se 8H – nedostajati će, pamtiti ću
f) Sročnost
Učenici u TOŠ, pogotovo oni s talijanskim materinskim jezikom, često griješe u sročnosti. Najčešće su pogreške zbog nerazlikovanja akuzativa i lokativa, a manje drugih padeža. Te pogreške nisu karakteristične za učenike u HOŠ. - Pogrešna uporaba akuzativa i lokativa: 4T – …putovala sam u Gardalandu…; Možemo ići gledati u kinu…; …odnjeli (sic!) smo stvari u hotelu. …spremit sve u koferu… 8T – … upućena na mojoj adresi…; …ići na izlet u Dubrovniku…; …trošimo novce na glupostima… 134 Lina Pliško, Marina Diković
- Pogrešna uporaba nominativa i akuzativa: 4T – …jako volim pas… 8T – Neću nikad zaboraviti prvi dani… - Pogrešna uporaba instrumentala i genitiva: 8T – Ne voli biti sa puno ljudima... - Pogrešna uporaba dativa i akuzativa: 8T – … zahvaljujem vas za ove četiri godine… - Pogrešna uporaba nominativa i lokativa: 8T – …jer nećemo biti svi u isti razred…
5.3. Utjecaj drugih idioma
Učenici u objema školama dolaze iz različitih jezičnih sredina pa se u pisanom izričaju nerijetko potkrade i pokoja konstrukcija iz drugih idioma. Najčešći je utjecaj čakavskoga narječja, a kod jednog je učenika u TOŠ uočen utjecaj srpskoga jezika, jer s jednim roditeljem komunicira na tome idiomu. - Čakavsko narječje: 4T11 – …di bi me mogli roditelji odvesti. Tamo smo vidili…; Nakon četrnajst sati…; Zatim se probudu. 8T12 – …o čemu ti biš dao ruku…;…uskoro idem ća iz ove skole…; …u nekoj zemlji di to cijene…; Neke pute sam ljubomoran…; … pa neće niš znati. 4H13 – …vesela je u nedilju… - Srpski jezik: 8T – …i kada nešto kažem tako će da bude…; …što puno da govorim…; …ali mora da prihvati činjenice.
5.4. Kolokvijalizmi U učeničkim sastavima nalazimo i oblike koji pripadaju razgovornome stilu, tzv. kolokvijalizme. To su: - Oblici za 1. l. jd. i 3. l. mn. kondicionala 4T – Htjela bi posjetit Rim; …zato što bi htjela vidjeti Koloseum. (1. l. jd.) 8T – Htjela bi izlazit više vani… (1. l. jd.); …ali mi bi tu dosadu pretvorili u zabavu (3. l. mn.) 11 Di = ‘gdje’; vidili = ‘vidjeli’; četrnajst = ‘četrnaest’; probudu = ‘probude’. 12 Biš = ‘bi’ (2. l. jd. kondicionala); idem ča = ‘odlazim’; neke pute = ‘ponekad’; niš = ‘ništa’. 13 Nedilju = ‘nedjelju’. POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA 135
4H – …ponekad mislim da bi mogla poslušati… (1. l. jd.); …ne bi znali pisati (3. l. mn.) 8H – …bi pomogao… (1. l. jd.) - Krnji infinitiv: 4T – Idem ih čekat. …spremit sve… 8T – …počet razmišljat…; …za reć… 4H – …počinjem tražit, šalit, plesat 8H – …će me voljet. - Sažimanje –ao > –o: 4T – Došo automobilom i reko…; išo putovati…; Tata me pito… 4H – …pričo…
5.5. Pogreške na leksičkoj razini
Do pogrešaka na leksičkoj razini dolazi kod učenika u TOŠ, bez obzira na materinski jezik. 4T – …i istražujem moje papuče.; …išli smo prošetati skroz šumu… 8T – Radimo da zaradimo novac kako bismo sahranili našu obitelj, s novcem kupujemo odjeću i namjernice za jelo…; Ja sam zaokružen u školi i vani s pušačima…; …školski problemi su svatkodnevnica…; …svijet je pun racizma…; … na kraju ću se razdvojiti od svojih surodnjaka…; … kažu da sam i u školi počeo luđivati…; …skupa u zabavi i složenstvu…; …živjet ćemo u neznanju i glupoći…; …a sada se rastavljamo… Uočen je jedan primjer netočne uporabe frazema: 8T – Životinje i biljke su cvijet našega života, moramo ih čuvati kao trn u oku… (umjesto oko u glavi).
6. Zaključak Iz analize i usporedbe pismenih radova učenika četvrtih i osmih razreda TOŠ i HOŠ vidljivo je da obje skupine čine pogreške u pisanju, što zbog nedovoljnog poznavanja pravopisne i gramatičke norme, što zbog utjecaja nekoga drugoga idioma. Kad je riječ o pravopisnim pogreškama, učenici četvrtoga i osmoga razreda u školi na talijanskome jeziku najčešće griješe pri pisanju fonema č/ć, đ/dž, alternacija ije/je/e/i/, upravnoga govora, sastavljenom i rastavljenom pisanju riječi, u pisanju velikoga i maloga početnog slova, u pisanju rečeničnih znakova – najčešće zareza u suprotnoj i zaključnoj rečenici. Rjeđe su pogreške u pisanju i dekliniranju kratica, pisanju superlativa, u pisanju 136 Lina Pliško, Marina Diković i dekliniranju stranih imenâ ljudi. Samo su dva primjera zabilježena s netočnim pisanjem riječi u kojima se provode glasovne promjene. Uglavnom se iste takve pogreške javljaju i kod učenika u školama na hrvatskom nastavnom jeziku. Ovjerene se pravopisne pogreške ponajprije javljaju zbog nedovoljnog poznavanja pravopisnih pravila, a manje zbog nepoznavanja hrvatskoga jezika. Do gramatičkih pogrešaka kod učenika u TOŠ često dolazi i zbog interferencije talijanskoga jezika, ili nekoga drugog idioma, s hrvatskim jezikom. Najčešće gramatičke pogreške u hrvatskome jeziku učenika četvrtih i osmih razreda u TOŠ i HOŠ jesu: netočna uporaba 1. lica jednine i 3. lica množine kondicionala, pisanje krnjeg infinitiva umjesto onoga s dočetkom na –ti ili –ći, pisanje futura prvog kad nakon infinitiva slijedi enklitički oblik pomoćnoga glagola htjeti (pisati ću), uporaba prijedloga s/sa, red riječi u rečenici, položaj enklitika. Učenici u TOŠ griješe u uporabi povratno–posvojne zamjenice svoj i u sročnosti rečenice. Najčešće miješaju uporabu akuzativa i lokativa. Učenici kojima je talijanski materinski jezik nesigurni su i u slaganju glagolskih vremena. Zbog nedovoljnog poznavanja leksičkog fonda hrvatskoga jezika, griješe i na leksičkoj razini. Netočno upotrebljavaju riječi ili frazeme. Ponekad pribjegavaju i tvorbi novih riječi po poznatome obrascu (glupoća, složenstvo). Kod učenika koji su u doticaju ili kojima je materinski idiom neki od čakavskih dijalekata ili neki drugi jezik, izražen je i taj utjecaj, češće u nižim razredima. Jedni i drugi učenici podložni su kolokvijalizmima. Na koncu možemo zaključiti da su pravopisne i gramatičke pogreške učenika u TOŠ povezane s nepoznavanjem pravopisne i gramatičke norme. Međutim pogreške u hrvatskom jeziku, osobito onih učenika kojima hrvatski jezik nije materinski idiom, moramo sagledavati i u svjetlu njihove dvojezičnosti.
LITERATURA
Anić, Vladimir, Silić, Josip (2001). Pravopis hrvatskoga jezika. Zagreb: Novi Liber i Školska knjiga. Babić, Stjepan, Ham, Sanda, Moguš, Milan (2005). Hrvatski školski pravopis. Zagreb: Školska knjiga. Babić, Stjepan, Moguš, Milan (1994). Hrvatski pravopis. Zagreb: Školska knjiga. Badurina, Lada, Marković, Ivan, Mićanović, Krešimir (2007). Hrvatski pravopis. Zagreb: Matica hrvatska. Barić, Eugenija, Lončarić, Mijo, Malić, Dragica, Pavešić, Slavko, Peti, Mirko, Zečević, POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA 137
Vesna, Znika, Marija (1997). Hrvatska gramatika. (II. promijenjeno izdanje) Zagreb: Školska knjiga. Benjak, Mirjana (2002). „Analiza nastavnih programa hrvatskoga jezika za niže razrede talijanske osnovne škole i talijanskoga jezika za niše razrede hrvatske osnovne škole“, in Komunikacijska kompetencija u višejezičnoj sredini I.: prikazi, problemi, putokazi, ed. M. Kovačević & D. Pavličević–Franić (Zagreb: Naklada Slap i Sveučilište u Zagrebu): 40–45. Frančić, Anđela, Hudoček, Lana, Mihaljević, Milica (2006). Normativnost i višefunkcionalnost u hrvatskome standardnom jeziku. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naknada. Mandić, David, Martinović, Blaženka, Vanessa, Vitković (2010). „Pravopisna norma u srednjoškolskim udžbenicima hrvatskoga jezika“, in Opismenjavanje učenk in učencev, pismenost mladih in odraslih – vprašanja, dileme, rešitve, ed. Hočevar, A. & Mažgon, J. (Žalec: Zveza društev pedaoških delavcev Slovenije): 22–37. Mesić, Milan (2006). Multikulturalizam. Zagreb: Školska knjiga. Nacionalni okvirni kurikulum za predškolski odgoj i obrazovanje te opće obvezno i srednjoškolsko obrazovanje. (2011). Zagreb: Ministarstvo znanosti, obrazovanja i športa Republike Hrvatske. Nastavni plan i program za osnovnu školu. (2006). Zagreb: Ministarstvo znanosti obrazovanja i športa Republike Hrvatske. Zakon o odgoju i obrazovanju u osnovnoj i srednjoj školi. (2008). Zagreb: Ministarstvo znanosti, obrazovanja i športa Republike Hrvatske. Ustav Republike Hrvatske. Zagreb: Sabor Republike Hrvatske. URL:
Lina Pliško, Marina Diković
CROATIAN LANGUAGE ERRORS AMONGST ITALIAN PRIMARY SCHOOL STUDENTS
Summary The influence of language, customs and tradition as fundamental elements of a culture plays an important role in understanding traits of one’s own and others’ cultures, as well as in promoting values of cultural diversity. One of the basic functions of culture is communication with the environment, which is performed by means of language. The language of home and family has a direct influence on learning the language of one’s social environment. The District of Istria is a bilingual milieu in which the Italian minority has a legal right of education in the Italian language. Croatian is taught, in Italian primary schools, from the first form onwards, four hours per week, in accordance with the Primary School Curriculum. Spelling and grammar are acquired in two fields: speaking/writing and grammar; and additionally, in the segment of Literature and Culture of the media. In this paper the most common Croatian language errors in fourth and eighth form students of the primary schools teaching in Croatian and Italian are analysed and compared. The results of the research are studied within the context of the native language and the second language, because nowadays, Italian classes are more and more frequently attended by students of other nationalities as well. Eleonora Kovač Rac Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.511.141(497.113) Filozofski fakultet originalni naučni rad
ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA
APSTRAKT Ovaj rad daje pregled jezičkih opredeljenja (language attitude) nacionalne manjine (national minority) vojvođanskih Mađara prema svom maternjem i prema srpskom jeziku. Daje nam pregled očekivanih i neočekivanih rezultata (tj. prikazuje i hipoteze). U radu se pojavljuju sledeće teme: –– Jezičko opredeljenje prema mađarskom govornom jeziku određenog sela, kao i prema vojvođanskom standardnom mađarskom jeziku; –– Zašto je koristan mađarski jezik određenog naselja?; –– Upoznajemo se sa motivima koji podupiru korisnost poznavanja mađarskog standardnog jezika; –– Kako se menja određivanje stepena lepote srpskog i mađarskog jezika iz ugla različitih školskih sprema; –– Kako se kreće viđenje prestiža mađarskog i srpskog jezika među ispitanicima; –– Kako ispitanici ocenjuju stepen lepote i korisnost sprskog i mađarskog jezika, kao i svoje jezičke kompetencije iz ta dva jezika; –– Rad daje pregled i one teme jezičkih opredeljenja koje su pokazale signifikantne razlike iz ugla pola, starosti i školske spreme.
Ključne reči: jezičko opredeljenje (language attitude), standardni mađarski jezik, govorni mađarski jezik, srpski jezik, Mađari, Vojvodina.
1. Uvod Ovaj rad je nastavak istraživanja jezičkog opredeljenja koje su sprovodili: Jene Kiš, Ferenc Kontra, Ištvan Černičko, Ana Borbelj, Janoš Pentek, Ištvan Lanšćak, Ana Šandor, Lajoša Genc i mnogi drugi, i to u Mađarskoj tako i van njenih granica. Naš rad je deo istraživanja jezičkog opredeljenja koji je sproveden među vojvođanskim Mađarima. Anketirano je 1165 osoba iz 16 naselja. Tema našeg sociolingvističkog istraživanja je jezičko opredeljenje vojvođanskih Mađara sa sledećim tematskim celinama: 140 Eleonora Kovač Rac
Pomoću definicije maternjeg jezika po Skutnabu i Kangasu (vidi Göncz: 1999; 94) anketirani su označili one odgovore s kojim najprikladnije određuju maternji jezik. Odredili su i koji je po njihovom mišljenju lepši i korisniji varijetet jezika: govorni mađarski jezik svog mesta ili standardni mađarski jezik – svoj izbor su i obrazložili. Proučavali smo položaj i autoritet vojvođanskog mađarskog jezika tako što smo u različitim komunikacijskim situacijama povukli paralele između mađarskog i srpskog jezika. Posmatrane situacije su obuhvatale sve sfere: od porodičnih do javnih. Tako smo mogli sagledati komunikacijski jezik bračnih drugova, dece, prijatelja, komunikaciju sa sveštenicima, bankarskim i poštanskim službenicima, sa pretpostavljenima i sa službenicima zvaničnih organa. U sprovedenom istraživanju jezičkog opredeljenja povlači se paralela između mađarskog i srpskog jezika, a anketirani govore i o lepoti i korisnosti ova dva jezika. Ispitanici su obrazložili zašto smatraju da su oba jezika korisna, a zatim su odredili nivo znanja mađarskog i srpskog jezika. Ovaj rad daje kratak pregled stavova u spomenutim temama. Izložićemo signifikante razlike, ali i one rezultate u kojima je razlika mala ili neznatna. Cilj našeg rada je da prikažemo mišljenja anketiranih o vojvođanskom mađarskom maternjem jeziku, kao i prema srpskom jeziku.
2. Jezičke atitude prema mađarskom jeziku mesta življenja, kao i prema standardnom mađarskom jeziku u Vojvodini Jezičko opredeljenje je stav prema jeziku ili varijetetu jezika: može biti negativan ili pozitivan. Proučavanja jezičkih opredeljenja u sociolingivstičkoj literaturi obuhvataju stavove prema lepoti, korisnosti i težini jezika i jezičkih varijeteta. Sa ovom temom su se bavili mnogi radovi kako u Mađarskoj, tako i van njenih granica. Tokom sociolingvističke opservacije smo proučavali stavove prema govornom jeziku vojvođanskih Mađara, kao i stavove prema standardnom mađarskom jeziku. Pretpostavili smo da će veći broj anketiranih odabrati govorni mađarski jezik svog mesta. Našu pretpostavku smo zasnovali na sledećem: ispitanici koriste jezik naselja u svojim svakodnevnim komunikacijama, i zbog toga verovatno ga smatraju lepim. Taj jezik čini i jednu od osnova njihovih identiteta. Odgovore na naša pitanja zatvorenog tipa smo formulisali na takav način da se odgovori međusobno ne isključuju. Iz tog razloga smo napravili sledeći redosled mogućih odgovora: a) Lepši je onaj mađarski jezik koji se koristi u naselju. ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA 141
b) Standardni mađarski jezik i mađarski jezik naselja su podjednako lepi. c) Mađarski standardni jezik je lepši. Naši ponuđeni odgovori su važni zato što ljubav prema maternjem jeziku i njena lepota se ne ograničava uvek na varijetete – oni mogu obuhvatiti i celokupni jezik. Mađarski jezik van granica Mađarske je kontaktni varijetet (Lanstyák: 1995), koji pored elemenata mađarskih dijalekata, sadrži i elemente standardnog i regionalnog mađarskog jezika, kao i tuđice – u našem slučaju srpske reči (Göncz: 2004). Kad su istpitanici određivali vrednost jezika svog mesta, onda se radilo o ocenjivanju kontaktnog varijeteta mađarskog jezika. Prilikom upoređivanja celokupnog materijala ispostavilo se da više od polovine ispitanika (52%) smatra da su govorni i standardni mađarski jezici jednako lepi. Mađarski jezik naselja mnogo manje ljudi smatra lepšim od standardnog (17% naspram 31%), ali standardni varijetet su označili kao mnogo korisniji (68%:32%).
2.1. Zašto je koristan govorni mađarski jezik naselja? (Obrazloženje korisnosti jezika naselja) Pretpostavili smo da se korisnost jezika naselja ogleda u tome što ispitanici koriste ovaj jezčiki varijetet u svom mestu. Postavljena su im pitanja otvorenog tipa, tj. oni sami su formulisali svoje stavove. Naši anketirani u 60,79% slučajeva na sledeći način obrazlažu korisnost jezičkog varijeteta svog naselja: u skladu sa potrebama mesta s tim varijetetom se vrši svakodnevna komunikacija, ujedno su i navikli na njega, a izražava i njihov identitet i pomaže u samoostvarivanju. 60,79% ispitanika tvrdi da je korisnost jezika mesta povezano sa komunikacijom: ona se u tom mestu očekuje.
2.2. Razlozi koji potvrđuju korisnost standardnog mađarskog jezika Našu pretpostavku smo formulisali na sledeći način: korisnost standardnog mađarskog jezika se vidi u tome da se može koristiti u sveukupnoj komunikaciji na mađarskom jeziku, i moguće je samoostvarivanje – kao što se vidi u većini podataka (očekivane su vrednosti preko 50%). Možemo reći da se među razlozima najčešće javlja komunikacija (39,88%), dok sveobuhvatnost i samoostvarivanje spominje samo 2,14% ispitanika. Prema tome ova tri elementa zajednički ne prelaze pretpostavljenih 50%. Spomenuti razlozi obuhvataju sledeće stavove anketiranih: Komunikacija: „govor određenog naselja ispunjava zahteve samo tog mesta, dok je standardni jezik opštiji i raznovrsniji, bogatiji”, obeležava ga prefinjenost, lepši način 142 Eleonora Kovač Rac izražavanja. Komunikacija i sveobuhvatnost: „… svako ko govori standardni mađarski jezik, r a z u m e g a . ” ; „ s v u g d e g a k o r i s t e , n i j e v e z a n s a m o z a j e d n o n a s e l j e . ” Komunikacija, sveobuhvatnost i samoostvarenje: svako ga razume, lakše je čoveku da se snađe u životu ako ga koristi.
2.3. Stepen obrazovanja i stepen lepote jezičkih varijeteta Po našim pretpostavkama viđenje stepena lepote i korisnosti jezičkih varijeteta zavisi od stepena obrazovanja. Postavili smo tri kategorije pri stepenu obrazovanja: proučili smo stavove studenata i akademsko obrazovanih osoba, zatim onih koji su završili srednju i osnovnu školu. 2.3.1. Govorni mađarski jezik naselja U vezi mađarskog govornog jezika naselja najčešće se pijave razlozi, koji obuhvataju sledeće stavove anketiranih: Komunikacija: većina žitelja govori ovaj varijetet. Jezičko okruženje i komunikacija: Jezik naselja je sredstvo svakodnevne komunikacije. Na drugim mestima se govori drugi varijetet mađarskog dijalekta. Emocionalni razlog: jezik naselja je lep, neposredan. Komunikaciju kao najkorisniju osobinu jezika su najvećim delom označili oni koji su završili srednju školu (36,48%), njih slede akademski obrazovani (33,48%), i na kraju oni sa osnovnom školom (30,04%). Korisnost jezika jednog naselja ogleda se prvenstveno u navici kod onih koji su završili osnovnu (19,70%) i srednju školu (11,27%). Ovaj stav je međutim redak među akademcima (4,48%). Među potonjima na drugom mestu se nalazi jezičko okruženje i komunikacija. Prema odgovoru anketiranih ovaj aspekt označava sledeće: u naselju većina žitelja govori ovaj varijetet (11,94%). Ove kategorije među ostalim nivoima obrazovanja se javljaju u istoj srazmeri (srednja škola 8,45%, osnovna škola 12,12%), ali se nalazi tek na trećem mestu. Oni koji imaju fakultetsku diplomu na treće mesto stavljaju lepotu i pozitivan stav prema jeziku (emocionalni razlog 7,46%), ali u istoj meri govore i o razlikama u leksici i fonetici (jezički repertoar; 7,46%). Što se tiče stepena obrazovanja redosled je različit. 2.3.2. Mađarski standardni jezik Ispitanici sa akademskom diplomom najčešće govore o sledećim razlozima: komunikacija i sveobuhvatnost (9,72%), komunikacija i jezičko okruženje (6,94%), i na kraju stepen svesnosti norme (6,02%). Svesnost norme po izjavama anketiranih označava svest o tome da je standarndi jezik prefinjeniji, pravilniji; da je to pravilan govor; da ga ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA 143 društvo prihvaća kao normu; to je ispravan mađarski govor, pisanje i čitanje se vrši na standardnom jeziku. Kod ispitanika sa srednjom školom redosled je sledeći: komunikacija i jezičko okruženje (16,22%), stepen svesti o normi (11,89%), jezički repertoar (označava da se jezik naselja razlikuje od standardnog jezika u leksici i u fonetici; 11,89%), komunikacija i sveobuhvatnost (11,35%). Redosled se menja kod osoba sa osnovnom školom, a javljaju se i drugi aspekti: najčešće se spominje komunikacija i jezičko okruženje (20,35%), zatim svest o normi (15,04%), emocionalni razlog (12,39%), i na kraju komunikacija i sveobuhvatnost (10,62%). Dominantne kategorije se u najvećoj meri javljaju kod osoba sa osnovnom školom, a u najmanjoj meri kod osoba sa akademskim obrazovanjem. Naša hipoteza je prema tome bila tačna, jer se najveće razlike u određivanju lepote i korisnosti mađarskih varijeteta javljaju kod ljudi sa različitim stepenom obrazovanja.
3. Prestiž mađarskog i srpskog jezika U sociolingvističkim istraživanjima došlo je do zaključka da u slučaju kad se manjinski jezik koristi samo u porodici, postoji opasnost po opstanku jezika. Ona će tada živeti samo kao dijalekat ili regionalni standardni jezik, i koristiće se samo u određenim životnim situacijama. Nastaće jezički nedostatak koji može da pokrene takve procese kao što su gubljenje jezika, nestanak jezika, promena jezika govornika itd. Ana Borbej (vidi Borbély 2001 A) i Čila Barta (vidi Bartha 2005) u više navrata naglašavaju da prestiž jednog manjinskog jezika zavisi od terena upotrebe jezika. Naše istraživanje smo zato bazirali na one situacije, odnosno terene upotrebe jezika u kojima manjinska mađarska zajednica u Srbiji koristi svoj maternji jezik, ili i mađarski i srpski jezik. Analizirali smo jezik sledećih govornih situacija: razgovori sa bračnim drugom, sa decom, sa prijateljima, sa sveštenikom, sa pretpostavljenim, na pošti, u banci i sa administrativnim radnikom unutrašnjih organa. Naša pitanja zatvorenog tipa smo formulisali na sledeće načine: Na kojim jezicima govorite u sledećim situacijama? a) Uvek mađarski; b) Uglavnom mađarski; c) Mađarski i srpski (u istoj meri); d) Uglavnom na srpskom; e) Uvek na srpskom. Hipoteza koju smo postavili glasi: mađarski jezik u Vojvodini se koristi prvenstveno u porodičnim krugovima, a na srpskom se govori prvenstveno na javnim mestima. Naša hipoteza nije potvrđena, jer ispitanici više koriste mađarski sa sveštenim licem nego u 144 Eleonora Kovač Rac svojim porodicama. Ragzovori sa pretpostavljenim se takođe prvenstveno vode na mađarskom. Po prikupljenim podacima Mađari na svom maternjem jeziku isključivo govore sa sveštenikom (96%). U nešto manjoj meri se koristi mađarski u razgovoru sa decom (85%), sa bračnim drugom (83%), a na takav način se u mnogo manjoj meri komunicira sa pretpostavljenim (36%), sa prijateljima (27%), dok najređe se koristi u službenicima unutrašnjih poslova (3%), u pošti i banci (9%). Odnos razgovora na mađarskom i srpskom je sledeći: samo mađarski se koristi sa prijateljima u 18% slučajeva; u pošti i banci 8%; sa decom 7%, sa bračnim drugom 6%; sa pretpostavljenim 6%; sa službenicima unutrašnjih poslova 3%; sa sveštenim licem 2%). Postotak razgovora koji se vode i na mađarskom i na srpskom se kreće ovako: sa prijateljima 53%, na pošti i u banci (42%), sa pretpostavljenim (21%), sa radnicima unutrašnjih organa 21%, sa bračnim drugom 7%, sa decom 6% i sa sveštenim licem 2%. Uglavnom srpski se vode sledeći razgovori: sa predstavnicima unutrašnjih organa (28%), u pošti i banci (20%), sa pretpostavljenima (9%), a najređe sa bračnim drugom (1%), sa decom (1%) i prijateljima (1%). Sa sveštenikom samo jedna osoba komunicira prvenstveno na srpskom jeziku. Samo na srpskom se vode razgovori sa radnicima unutrašnjih organa (45%), sa pretpostavljenim na poslu (28%), na pošti i u banci (21%), a najređe sa bračnim drugom (3%), sa decom (1%) i prijateljima (1%).
4. Jezičke atitude prema mađarskom i srpskom jezikom „Jezičke atitude manjina mogu da govore o: svom jeziku, o jeziku većine, o kulturnon pluralizmu, o dvojezičnosti, o čistoći mađarskog jezika.” (Borbély: 2001 A; 30) Ovu definicuju smo proširili i o atitudi prema svom maternjem jeziku koji se govori u njihovom naselju, kao i prema standardnom mađarskom jeziku. Pretpostavili smo da je za većinu anketiranih njihov maternji jezik lepši, a da će smatrati da je i mađarski i srpski jezik jednako koristan. Naša hipoteza se ispostavila tačnim, jer 53% osoba smatra da je njihov maternji jezik, tj. mađarski lepši, a 70% njih misli da je i mađarski i srpski jezik veoma koristan. Korisnost mađarskog jezika ispitanici spominju u okviru porodice, u obrazovanju i prilikom komunikacije u Mađarskoj, a korisnost srpskog vide u komunikaciji na poslu i u javnim situacijama.
5. Ocenjivanje znanja mađarskog i srpskog jezika
U proučavanje jezičke atitude smo uključili i određivanje stepena znanja mađarskog i srpskog jezika. ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA 145
Po našem mišljenju – što se tiče mađarskog jezika – ispitanici misle da veoma dobro govore mađarski, a često koriste i dijalekatske reči. Naša hipoteza se pokazala tačnim, jer 30% ispitanika smatra da odlično govori svoj maternji jezik, a još 42% njih dobro govori mađarski, dok u svom jeziku često se mogu naći i dijalekatske osobenosti. 25% anketiranih – po njihovim rečima – zbog uticaja srpskog jezika u svojim razgovorima koje vode na mađarskom jeziku često koriste i srpske reči ubacuju sprske reči u svoj razgovor na mađarskom jeziku. U 59% slučajeva ispitanici veruju da dobro govore srpski, a 32% njih misli da je njihovo znanje srpskog jezika svedeno na posao.
6. Sociološke varijable: pol i starosna dob Po našoj hipotezi polovi imaju iste jezičke atitude zbog istih sociokulturoloških uslova. Posle obrade podataka smo primetili da su se javile signifikantne razlike kod sledećih tema: –– muškarci u većoj meri smatraju da je jezik njihovog mesta lepši (13,54%; 21,53%); –– žene u većem broju (52,08%) vide korisnost mađarskog jezika u komunikaciji nego muškarci (37,04%); –– žene u većoj meri komuniciraju sa prijateljima i sa pretpostavljenima isključivo ili većinom na mađarskom jeziku; –– muškarci u većoj meri smatraju da je mađarski jezik korisniji (7,69%; 13,54%), a žena su većinom obeležile i srpski i mađarski jezik (73,66%; 64,8%); –– komunikacija na mađarskom i srpskom, odnosno isključivo na srpskom jeziku je češći kod muškaraca; –– više žena misli da odlično vlada prefinjenim maternjim jezikom (33,98%; 25,93%), a muškarci veruju da više koriste i dijalekatske elemente tokom govora (37,97%; 47,45%); –– što se tiče nivo znanja srpskog jezika, većina muškaraca smatra da dobro vlada srpskim jezikom (54,34%; 64,39%). Proučavajući godine ispitanika videli smo da postoje veoma velike razlike na polju korišćenja mađarskog i sprskog jezika u navedenim komunikacijskim situacijama, kao i kod određivanja korisnosti ova dva jezika. Postavili smo i sledeću hipotezu: po pojedinim temama stavovi osoba između 20 i 30 i preko 51 godina će se razlikovati u većoj meri nego stavovi i mišljenja onih između 31 i 50 godina (oni predstavljaju granične vrednosti kod računanja procenata). Naša hipoteza nije potvrđena, jer je bila tačna samo u sledećim aspektima: 146 Eleonora Kovač Rac
–– u govornom jeziku navedenih komunikacijskih situacija: bračni drugovi, deca, prijatelji, administracija i unutrašnji organi; –– prilikom povlačenja paralela između srpskog i mađarskog jezika: prilikom ocenjinjavanja lepote i korisnosti, prilikom obrazloženja korisnosti srpskog jezika u različitim situacijama, i kod ocenjivanja znanja mađarskog jezika. Hipoteza se pokazala kao netačna kod sledećih pitanja: –– stepen lepote i korisnosti mađarskih jezičkih varijeteta (jezik naselja i standardni mađarski jezik); –– razlike između mađarskog govornog jezika naselja i standardnog mađarskog jezika; –– jezičke situacije: razgovori sa sveštenim licem i na pošti; kod razgovora sa predstavnicima unutrašnjih organa i sa pretpostavljenima dve granične vrednosti se javljaju samo prilikom jednog odgovora; –– prilikom povlačenja paralela između srpskog i mađarskog jezika, kod određivanja korisnosti mađarskog jezika, kao i kod ocenjivanja znanja srpskog jezika.
7. Zaključak Među vojvođanskim Mađarima vlada pozitivno jezičko opredeljenje prema analiziranim mađarskim varijetetima, kao i prema mađarskom i srpskom jeziku. Na korišćenje jezika utiče situacioni prostor i znanje komunikacionog partnera. Na izbor jezičkog varijeteta (Borbély: 2003 A; 372–373.) u istoj meri utiču jezički i van jezički razlozi: stepen znanja jezika učesnika razgovora, situacija i stepen školovanja, kao i dob govornika.
LITERATURA
A. Jászó, Anna – Bódi, Zoltán (szerk. 2002). Szociolingvisztikai szöveggyűjtemény. Budapest: Tinta Könyvkiadó. A. Jászó, Anna (főszerk. 2004). A magyar nyelv könyve. Budapest: Trezor Kiadó. Bańczerowski, Janusz (2009). A nyelvi kommunikáció modelljének nyelvi képéről. Forrás: 2009. júl. 5., URL: www.c3.hu/~magyarnyelv/01–3/banczer.htm Barlai, Jenő – Gábrity Molnár, Irén (szerk. 2008). Hazaérsz. Esély és egyenlőség a Vajdaságban. Szabadka: Vajdasági Módszertani Központ – Graforprodukt. Bartha, Csilla (1996). A kétnyelvűség–kutatás szociolingvisztikai módszerei. in Nyelv, nyelvész, társadalom. Szépe–Emlékkönyv. szerk. Terts István (Budapest: Janus ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA 147
Pannonius Tud.): 19–24. Bartha, Csilla (2005). A kétnyelvűség alapkérdései. Budapest: Nemzeti Tankönyvkiadó. Borbély, Anna (szerk. 2000). Nyelvek és kultúrák érintkezése a Kárpát– medencében. A 10. Élőnyelvi Konferencia előadásai. Budapest: Készült az MTA Nyelvtudományi Intézetének Élőnyelvi Osztályán. Borbély, Anna (2001 A). Nyelvcsere. Szociolingvisztikai kutatások a magyarországi románok közösségében. Budapest: MTA Nyelvtudományi Intézetének Élőnyelvi Osztálya. Borbély, Anna (2001 B). A nyelvcsere folyamata és kutatása. Nyelvtudományi Közlemények. 98: 193–215. Borbély, Anna (2002). A nyelvcsere, illetőleg a nyelvmegőrzés és a települések összefüggése a magyarországi románoknál, in Kisebbségi magyarság – nemzetiségi lét, identitás és önszerveződés városon és falun. (Az MTA Kisebbségkutató Intézet 2001. május 30–31–i konferenciája), szerk. A. Gergely András. 11: 334–343. Borbély, Anna (2003 A). Kétnyelvűség és többnyelvűség, in A magyar nyelv kézikönyve, szerk. Kiefer Ferenc (Budapest: Akadémiai Kiadó): 361–380. Borbély, Anna (2003 B). Egyház és nyelvmegőrzés, in Etnikai kölcsönhatások és konfliktusok a Kárpát–medencében. Válogatás a Változások a Kárpát–medence etnikai tér– és identitásszerkezetében című konferencia előadásaiból, szerk. Kozma István–Papp Richárd (Budapest: Gondolat – MTA Etnikai–Nemzeti Kisebbségkutató Intézet): 176–204. Borbély, Anna (2003 C). A nyelvcsere kutatásának módszerei, in Nyelvek és kultúrák találkozása, szerk. Tóth Szergej (Szeged: Szegedi Tudományegyetem Juhász Gyula Tanárképző Főiskola Kara): 104–108. Borbély, Anna (2006). Kétnyelvűség és többnyelvűség, in Magyar nyelv, szerk. Kiefer Ferenc (Budapest: Akadémiai Kiadó): 595–628. Göncz, Lajos (1985). A kétnyelvűség pszichológiája. Újvidék: Forum Könyvkiadó. Göncz, Lajos (1999). A magyar nyelv Jugoszláviában (Vajdaságban). Budapest–Újvidék: Osiris Kiadó–Fórum Könyvkiadó–MTA Kisebbségkutató Műhely. Göncz, Lajos (2004). A vajdasági magyarság kétnyelvűsége. Szabadka: A magyarságkutató Tudományos Társaság (Szabadka) és a Magyar Tudományos Akadémia Etnikai– nemzeti Kisebbségkutató Intézet (Budapest) közös kiadása. Kassai, Ilona (szerk. 1995). Kétnyelvűség és magyar nyelvhasználat. A 6. Élőnyelvi Konferencia előadásai. Budapest: Készült az MTA Nyelvtudományi Intézetének 148 Eleonora Kovač Rac
Élőnyelvi Osztályán. Kiss, Jenő (1995 A). A regionális köznyelviség mint kutatási probléma. Magyar Nyelv. 41: 1–9. Kiss, Jenő (1995 B). Észrevételek a hazai regionális lexikográfiáról. Magyar Nyelv. 41: 170–178. Kiss, Jenő (1995 C). Társadalom és nyelvhasználat. Budapest: Nemzeti Tankönyvkiadó. Kiss, Jenő (1996). A nyelvi attitűd és a másodlagos nyelvi szocializáció: vizsgálatok nyelvjárási környezetben. Magyar Nyelv. 92: 138–151. Kiss, Jenő (1996). Nyelvjárás és köznyelv: általános iskolások nyelvi tudatosságának vizsgálata nyelvjárási környezetben. Magyar Nyelv. 92: 403–415. Kiss, Jenő (1999 A). Nyelvi intuíció és elfogadhatósági ítéletek. Magyar Nyelv. 45: 129– 138. Kiss, Jenő (szerk. 2001). Dialektológia. Budapest: Osiris Kiadó. Kontra, Miklós (szerk. 1991). Tanulmányok a határainkon túli kétnyelvűségről. Budapest: Magyarságkutató Intézet. Kontra, Miklós (2006). A határon túli magyar nyelvváltozatok. in Magyar nyelv, szerk. Kiefer Ferenc (Budapest: Akadémiai Kiadó): 549–577. Lanstyák, István (1995). A nyelvek többközpontúságának néhány kérdéséről. Magyar Nyelvőr. 118: 213–236. Pap, Mária – Szépe, György (válogatta 1975): Társadalom és nyelv. Szociolingvisztikai írások. Budapest: Gondolat. Papp, György (szerk. 2004). Mi ilyen nyelvben élünk. Szabadka: MTT Könyvtár 9. Sándor, Anna (2001). A nyelvi attitűd kisebbségben. Magyar Nyelv. 1. sz., 87– 95. Sándor, Klára (2006). A nyelvi norma, in. Magyar nyelv, főszerk. Kiefer Ferenc (Budapest: Akadémiai Kiadó): 987–990. Tolcsvai Nagy, Gábor (1988). Társadalmi rétegeződés és nyelvi norma, in A magyar nyelv rétegeződése I–II., szerk. Szűts László – Kiss Jenő (Budapest: Akadémiai Kiadó): 969–975. Trudgill, Peter (1997). Bevezetés a nyelv és társadalom tanulmányozásába. Szeged: JGYTF Kiadó. Wardhaugh, Ronald (1995). Szociolingvisztika. Budapest: Osiris – Századvég. ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA 149
Eleonora Kovač Rac
SOCIOLINGUISTIC RESEARCH ON LINGUISTIC ATTITUDES OF THE HUNGARIANS IN VOJVODINA TOWARDS THEIR MOTHER TONGUE AND SERBIAN
Summary
The essay is about the Hungarian ethnic minority’s attitude towards their mother tongue and also towards the Serbian languge. It dwells on the expected and unespected results, that is, on the presentation of the hypotheses. Our work presents the next topics: –– The attitude towards the settlement’s spoken Hungarian language and the standard Hungarian language in Vojvodina; –– Why is the spoken Hungarian language in the settlement important?; –– We can get familiar with the importance of the standard Hungarian language and its motives; –– How qualification changes the judgements towards the language variations’ beauty degree; –– How the Serbian and Hungarian language prestige develops in the opinions of the informants; –– How the informants judge the degree of beauty of the Serbian and Hungarian language and their importance, as well as, how they value their own knowledge concerning the two languages; –– The essay surveys those language topics that emerge connected to the language attitudes, which depending on gender, age and qualifications, present significant differences during the research.
Milica Andevsk; Lajoš Genc Univerzitet u Novom Sadu UDC 004.738.52 Filozofski fakultet originalni naučni rad
NOVA KULTURA UČENJA U KONTEKSTU Web 2.01
APSTRAKT Aktuelna diskusija o obilju i relevantnosti Web–a 2.0, odnosno socijalne–Web–primene, stavlja Internet u centar pažnje. Javni diskurs se odvija mogućnošću reprezentacije, koja se zasniva na participaciji i kolaboraciji i putem obrazovanja zajednice. Sa ovom revolucijom Interneta povezana su pored privrednih, političkih i eksplicitno pedagoška očekivanja, a ovaj razvoj se shvata kao prilika za obrazovanje jedne nove kulture učenja i kao dugo očekivani tehnički prevod didaktičkih–konstruktivističkih koncepcija učenja. Neformalno, individualno i samousmereno učenje u nastavi ali i kooperativno, učenje u zajednici ili mobilno učenje su pravi izrazi koji dominiraju unutar pedagoške diskusije. Kod cele ove euforije ipak se ne sme prevideti da ovi potencijali ni u kom slučaju ne postaju realnost jedino posredstvom tehnike. Za aktivno učešće, uspešno samopredstavljanje i za procese učenja i obrazovanja potrebno je više od same egzistencije tehničkih mogućnosti. S obzirom na tehnološki napredak i izmenjene navike korišćenja Interneta, trebalo bi da dosadašnji koncepti učenja budu prevaziđeni.
Ključne reči: nova kultura učenja, Internet, dimenzije učenja
Uvod: Fenomen Web 2.0 Web 2.0 je difuzan pojam koji opisuje višestruki razvoj koji se prema perspektivi posmatranja različito izlaže. Prema gruboj kategorizaciji poreklo ove reči stoji u vezi sa izgradnjom infrastrukturalnih uslova (Castells 2005), tehničkih inovacija (O’Reiley 2005) i za izmenjene oblike korišćenja Interneta (Tapscott 2009). Ova tri stepena razvoja se međusobno uslovljavaju i ne mogu se ni pojedinačno ni hijerarhijski interpretirati kao glavni stepeni Web 2.0, pošto jedino kompleksno zajedničko delovanje ovih faktora daje fenomenu Web 2.0 novi kvalitet. Ove inovacije omogućuju kvalitativno bolje korišćenje Interneta: pretraživanje, rad i organizovanje sada se razvija brzo, jednostavno i eficientno. Da bi uspostavili lične kontakte, korisnici posežu npr. za virtualnim socijalnim mrežama, E–mail–programima
1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru Projekta Digitalne medijske tehnologije i društveno– obrazovne promene (Projekat br. 47020) koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije za period 2011–2014. 152 Milica Andevsk, Lajoš Genc ili Instant Messenger–u. Takođe, bitna su online–istraživanja, online–banking, kao i kupovina, razmena i vrednovanje proizvoda i usluga za tipične aktivnosti na Internetu. Današnje generacije odrastaju, s obzirom na ovaj razvoj, pod sasvim drugačijim uslovima nego što je to bio slučaj pre 20 godina.
Učenje i obrazovanje u vreme Web–a 2.0 U ovom prilogu, najpre želimo da razjasnimo pojam učenja i obrazovanja, a potom ćemo se baviti i emergencijom u okviru Web 2.0. Učenje je elemenat čovekovog života koji se podrazumeva, i ako želimo da ga definišemo, dolazimo do heterogenih i višestrukih pokušaja opisa. U približavanju ovom pojmu nadovezujemo se na Schäffter–a, koji pod učenjem podrazumeva „kognitivnu strategiju“ sa čvrstim rezultatima i iskustvima u objašnjenju, koja se prepliću sa unutrašnjom i spoljašnjom sredinom. Time se učenje može tumačiti i kao prisvajanje novog prostora mogućnosti i opcija. Permanentni procesi učenja i promene kojima su osobe izložene uključujući njihov sopstveni koncept i identitet, ne podrazumeva, samo intencionalne procese učenja koji se stiču u školi, permanentnom obrazovanju i usavršavanju, nego proizilazi i spontano iz životnih situacija. Pedagoško struktuisani procesi učenja baziraju se na bazalnim slojevima o procesima prisvajanja koji su označeni i kao dubinske strukture učenja (Schäffter 2001). Drugim rečima, učimo najpre iz konteksta baziranog na svakodnevici i tek kada učenje iz svakodnevnih situacija ne može da reši problem znanja, nastupa institucionalno učenje. U školama i permanentnom obrazovanju i usavršavanju predstavljaju se pritom različiti proizvoljni stepeni pristupa. Zasigurno se u njima ostvaruju prilike za učenje tek onda, kada ustaljene strukture sa očekivanim rezultatima ne uspeju u spoljašnjem svetu, dakle, javlja se otpor, odnosno izaziva ‘iritacija’. Koji aspekti učenja u kontekstu Web 2.0 su posebno značajni, može se različito opisati.
Povećanje fleksibilnosti i refleksivnosti u učenju Prvi pristup procesima učenja, kao što se u socijalnom Web–u može naći, sledi sa Bateson–om (1990), po kome se učenje na višem nivou samo tada može dogoditi, kada je iritacija dovoljno fleksibilna da postupa sa novom situacijom, odnosno kada je moguće učenje iz konteksta. Bateson razlikuje pet nivoa učenja (0–IV), pri čemu se idući kroz nivoe može uočiti logika koja „od nivoa do nivoa povećava fleksibilnost subjekta, koji postupa sa sve kompleksnije agregatizovanim jedinicama informacija i problema“ (Marotzki 1997: 193). Posmatrajući tako, iritacija se može tumačiti i kao skok na jedan nadređeni nivo učenja. NOVA KULTURA UČENJA U KONTEKSTU Web 2.0 153
Dok se kod učenja na nivou 0 nalazi samo ograničeno učenje u formi promene postupanja koja se bazira na odnosu izazov–reakcija, na drugom nivou učenja (učenje 1) sledi prvo probijanje fleksibilnosti na kom princip, specifičan za kontekst, utiče na ponašanje i subjekat tad zna šta u nekoj situaciji odgovara primerenom ponašanju. Na trećem nivou (učenje 2) menja se način interpunkcije. To znači menja se alternativa izbora. Ovde se može unutar već poznatog nešto novo ili drugačije izabrati. Dosadašnji koraci se mogu poboljšati ili promeniti ako dozvoljava životna sredina. Ove promene dominirajućeg principa važe kao drugo probijanje fleksibilnosti. Na trećem nivou učenja, po Bateson–u se naučeno refleksivno proverava, kao što se postavlja nova, druga veza struktura, za koju su potrebni odgovarajući socijalni prostor i iskustva kao podrška. Pošto ljudi na ovom nivou dobijaju fleksibilnost nasuprot kontekstima i pošto su okarakterisani višim refleksivitetom, može se govoriti i o „obrazovanju“. Prema tome, razlika između obrazovanja i učenja sastoji se u tome da učenje obuhvata samo procese promene u kojima nije preduzeto novo strukturisanje. Stoga su za nas, u centru pažnje mogućnosti pod kojima se u Web–u 2.0 povećava refleksivnost i fleksibilnost i aspekti koji su nam značajni prilikom vrednovanja.
Permanentno učenje (LLL) Učenje ne predstavlja kratkoročnu pojavu, nego se odvija permanentno, čitavog života. U kontekstu toga kako individue mogu da integrišu ponude obrazovanja u svoju svakodnevnu životnu praksu, dominiraju, tri mogućnosti: putem obrazovanja, rizika i zadovoljstva (Kade/Seitter 1998). Permanentno učenje, u pozitivno–afirmativnoj perspektivi, može da uzme u obzir mogućnosti za povećanje emancipacije i demokratije i putem obrazovanja da doprinese poboljšanju, razvijanju i formiranju ličnosti. Pod uslovom da obrazovanje ne zamišljamo u tradicionalnom smislu kao linearni proces transfera znanja, pri čemu treba da postoji tačno određeno vreme učenja (obično vezano za period mladosti), nego da neizvesnost i ne znanje, shvatamo kao normalne pojave u životu modernog čoveka, tada ćemo i učenje shvatiti kao permanentni proces koji će u toku celog života biti izložen neobičnim zahtevima i rizicima (Andevski 2008).
Uloge Web–a 2.0 i njegove tačke povezivanja u učenju i obrazovanju Da bismo razmatrali mogućnosti učenja i obrazovanja u smislu koncepcija učenja koje smo ovde pomenuli, najpre ćemo analizirati dimenzije upotrebe centralnog Web 154 Milica Andevsk, Lajoš Genc
2.0. Ovo obuhvata sfere bloga, kolaboracije i sharing–a kao i virtuelne, socijalne mreže. Ove različite mogućnosti Web–a 2.0 se ne mogu jasno međusobno razgraničiti. Mnogo više se mora opaziti da ove dimenzije utiču jedna na drugu, što se razjašnjava pre svega kroz slaganje diverzne prakse i mogućnosti upotrebe. Sa Web–om 2.0 razvile su se široko rasprostranjene publikacijske opcije bloga. Nastanak reči Weblog nastaje povezivanjem reči Web i Logbuch (Schmidt 2006: 13). Sfera bloga označava shodno tome obuhvatanje i uzajamno recipročno dovođenje u vezu. Svaki upis bloga je snabdeven vremenskom oznakom ili permalinkom i tako je moguće pojedinačno adresirati, čime se rezultuje jako umreženje. Drugu vrstu povezivanja predstavljaju „trackbacks“. Svi prilozi koji se odnose na upis bloga se pomoću „trackbacks“ uvode u njega i omogućavaju tako da se prati dalja komunikacija na prilozima i eventualno da se reaguje na ovu komunikaciju. Da bi se direktno moglo odgovoriti na upis bloga, razvila se funkcija komentara koja se povremeno nalazi ispod svakog upisa. Proveravanje i komentarisanje u ovom kontekstu fungiraju samim tim kao oblik participacije i priznanja koja evocira i obrazovanje zajednice: tako se etabliraju manje grupe unutar sfere bloga koje se nalaze u stalnoj razmeni jedna s drugom (Jörissen, Marotzi 2008: 211). Umrežena, interaktivna struktura Weblog–a može da se posmatra i kao rezultat tehničkih karakteristika jer se Weblog–ovi po pravilu postavljaju pomoću Content–Managment–sistema kojima se lako rukuje. Danas blogeru nije potrebno niti sveukupno znanje programskog jezika niti detaljno znanje o dizajnu web–a. Progaramiranje i oblikovanje Weblog–a je toliko automatizovano i pojednostavljeno, da se vrsta Weblog–a mogla proširiti među korisnicima bez znanja Web–editora (Schmidt 2006: 14). Sadržinski se blogovi veoma razlikuju toliko da postoji niz blogova od ličnih do tematskih svake vrste. Pritom se neposredno nadovezuju na ekspanzivno i neformalno učenje. U eksplicitnom kontekstu učenja, blogovi mogu da dovedu do toga da se intezivno bavi temema koje su predmet interesovanja, da se razmenjuje sa drugim zainteresovanim i da se zajednički radi na rešavanju problema. Neposredna raspoloživost ovih izvora informacija kao i njihova jaka umreženost mogu da dovedu do procesa učenja i obrazovanja pošto nastaje određena dinamika koja korisniku komfortabilno povezuje znanje. Ako je korisnik istovremeno i producent sopstvenih priloga, ovde je prisutna i neophodna rasprava sa sopstvenom sujetom, kako u ovoj jako umreženoj zajednici ne bi važio za neznalicu. Unutar sfere kolaboracije i sharing–a se zajednički radi na projektima i razmenjuju različite vrste podataka. Nudioci ove platforme fungiraju samo još kao stvaraoci, spremajući infrasrukture unapred. Producenti sadržaja su „User“ (O’Reily 2005). Kao ilustrovani primer može se navesti Wikipedia. Ovde korisnici stvaraju znanje i sarađuju međusobno kroz poboljšanje članaka. Putem ovakvih diskusija se može proširiti, korigovati NOVA KULTURA UČENJA U KONTEKSTU Web 2.0 155 i konkretizovati dosadašnje utemeljeno znanje i pretpostavke. Tipičan primer za Sharing je „Youtube“, pošto korisnici postavljaju ili skidaju audio– vizuelni materijal. Shering može uključivati neformalne procese učenja: tako se materijal koji treba postaviti mora sastaviti, preraditi i poslati, što zahteva u određenoj meri i medijsku kompetentnost kao npr. korišćenje digitalne kamere, digitalizovanje analognog materijala kao i preradu unosa posredstvom dela software–a. Verovatno je da se u ovom odnosu teži ka pragmatičnom rešavanju problema i samim tim neprimetno neformalno uči.
Nove kulture učenja u nastavi S obzirom na ove kvalitativne promene procesa učenja i obrazovanja valja razmisliti o javljanju (emergenciji) nove kulture učenja. Višestruke globalne i socijalizovane ponude znanja koje su dostupne preko mobilnih medija vode tome, da se učenje ne može više redukovati samo na određeno vreme u toku života i okviri znanja se ne mogu više ograničiti samo na mala, lokalno ograničena mesta. Napredovanje Bluetooth–tehnologija, „Wireless Lan“ na mnogobrojnim „Access–Points“ i „UMTS“ omogućavaju, putem raznovrsnih uređaja, pristup Internetu. Od pomoći su pre svega mobilni uređaji, počevši od laptopa, mobilnog telefona, MP3–plejera itd. Time se menjaju očigledno socijalne prakse: napreduju privatna sfera i javna komunikacija u međusobnom delovanju. Za učenje npr. u okviru fakulteta (kampusa) uočavaju se, već sada jasne promene u komunikaciji i postupanju u učenju. Kad je univerzitet snabdeven W–Lan–om i većina studenata koristi laptopove, nastupaju promene: studenti ostvaruju elektronsku komunikaciju, pretražuju na netu prilikom obrade materijala, pretražuju pojmove na Google–u koji im nisu poznati, traže na Wikipedia–i pozadinu informacija ili koriste „multitasking“, komuniciraju preko „icq“ itd. Pritom nastaju novi trendovi tako da se može naći nešto kao „swarming“, da se dakle neki studenti okupljaju na „lenčarenje“ nezavisno od mesta da bi obrađivali određenu temu, bilo to realno ili virtuelno, da bi radili u ograničenim zonama učenja i onda se ponovo razilaze, kad bi dostigli cilj: istovremeno se primećuje da su u procesu učenja informacije uvek dostupne i da se upravo preko virtuelnih oblika proširuje poimanje realnosti. Sveobuhvatno „sedenje nad knjigom“ time gubi značaj. Učenici budućnosti su u neku ruku slični nomadima, uvek u seobi, da bi na najrazličitijim mestima „pasli“ ono za njih bitno znanje. Ova seoba, međutim, nije bez orijentacije u smislu „lost in hyperspace“ nego, analogno, kao i sa nomadima, postoje, određeni putevi seobe po kojima se nomadi u grupama kreću u jednom određenom ritmu. Da bismo otkrili obilje informacija kao i njihovu pouzdanost i mogli da ih ocenimo, potrebne su strukture koje korisniku, shodno tome, 156 Milica Andevsk, Lajoš Genc olakšavaju navigaciju. Isto kao što je slučaj u seobama u nepoznatim područjima, i ovde važi da se etablira karta zemlje koja stalno aktualizuje nove informacije. Staze se moraju naznačiti i ostvariti njihova prohodnost kroz korišćenje drugih pretraživača informacija i znanja. Ovde ne smemo zanemariti i didaktička mesta orijentacije – “oaze“, potrebne na ovim stazama, gde se teme na odgovarajući način spremaju, gde mogu postojati preporuke za staze onima koji su početnici, isto tako i sadržaji mogu biti strukturisani i ocenjeni. Ovakva praksa može da se iskoristi i u odnosima učenja i obrazovanja, ali su potrebni sadržaji isto tako odgovarajućih didaktičkih priprema. Tako bi trebalo da angažmani za učenje formulišu ciljeve obrazovanja, zatim, što je moguće jasnije, atraktivnije i transparentnije da se obrade dostignuća u učenju kojima se teži kao i zadaci koje treba realizovati. Sve to treba da pokrene procese učenje i obrazovanja, da podrži samoinicijativno učenje i da redukuje na minimum eventualne nesigurnosti kod onih koji uče.
Digitalni razdor i medijska kompentencija U literaturi već nalazimo, da je moguće oblasti učenja kod određenih grupa korisnika Web 2.0 tako proširiti, da može doći do strukturalnih promena u navikama učenja. Tako se već može otkriti nekoliko krugova osoba u modernom društvu, koje uz pomoć digitalnih medija, bez velikih troškova mogu da pristupe brojnim naučnim izvorima, i tako proširuju sopstvena područja interesovanja, produbljuju ih i dele sa drugim. Samo učenje i obrazovanje, na taj način, dobija nove impulse u toku života. Druga strana ovog razvoja, nažalost pokazuje, da ipak znatan deo stanovništva jedva da ima udela u mogućnostima koje nude digitalni mediji (Castells 2005). Stojimo na graničnoj tački na kojoj su značajni delovi stanovništva isključeni iz razvoja. Radi se o ljudima koji nisu ovladali medijima, zbog nedostatka medijske kompentencije, interesovanja ili im mediji nisu neophodni, ili jednostavno nisu u stanju da koriste za sebe podstreke obrazovanja na Internetu u smislu ponuda refleksije i promena perspektive.
LITERATURA
Andevski, M. (2008). Nastava bez poučavanja, Inovacije u nastavi, Časopis za savremenu nastavu, br. 3, str. 5–14; Bateson, G. (1990). Ökologie des Geistes. Antropologische psychologische biologische und episte– mologische Perspektiven. 3.Aufl. Frankfurt a.M.: Suhrkamp, s. 362–399. NOVA KULTURA UČENJA U KONTEKSTU Web 2.0 157
Castells, M. (2005). Die Internet–Galaxie.Internet,Wirtschaft,Geselschaft.Wiesbaden:VS– Verlag. Jörissen, B./Marotzki,W. (2008). Neue Bildungskulturen im „Web.2.0“. Artikulation, Partizipation, Syndikation. U: Gross, F.von/Marotzki, W./Sander,U., (Hrsg.) Internet – Bildung – Gemeinschaft. Wiesbaden: s.203–225. Kade J.,Seiter,W. (1996). Lebenslanges Lernen. Mögliche Bildungswelten. Opladen. Leske+Budrich. Marotzki, W. (1997). Digitalisierte Biographien?Sozialisations– und bildungstheoretische Perspek– tiven im Erziehungssystem. Lebenslauf und humanoontogenese als Medium und Form. Frankfurt am Mein: s.175–198. O’Reiley,T. (2005). What is Web 2.0? Online verfügbar:http://www.oreillynet.com/ lpt/a/6228.[25. 05. 2008 postavljeno]. Schäffter, O. (2001). Weiterbildung in der Transformationsgesellschaft. Zur Grundlegung einer Theorie der Institutionalisierung. Baltmannsweiler: Schneider Verlag Hohengehren. Schmidt, J. (2006). Weblogs. Eine kommunikationssoziologische Studie: Konstanz: UVK. Tapscott, D. (2009). Growing up digital. New York: Mc Graw Hil. Wenger, E. (1998). Communities of practice–Learning as a Social System. Online verfügbar: http://www.co–i–l.com/coil/knowledge–garden/cop/lss.shtml. [25. 05. 2008 postavljeno].
Milica Andevski, Lajoš Genc
NEW CULTURE OF LEARNING2 IN THE CONTEXT OF WEB 2.0
Summary
The current discussion on the abundance and relevance of Web 2.0 and social web applications, puts internet in the spotlight. Public discourse is carried out with the possibility of representation, which is based on participation and collaboration through education and community. With this revolution, apart from internet related economic, political and pedagogical expectations explicit, and this development is seen as an educational 2 This paper is a result of a research conducted within the Project Digital media technologies and socially educational changes (Project no. 47020), which is implemented with the financial support of the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia for the period 2011–2014. 158 Milica Andevsk, Lajoš Genc opportunity of a new culture of learning and as a long–awaited translation of the technical concept of constructivist teaching–learning process. Informally, individually and self guided learning in teaching and cooperative, learning or mobile learning community are the right terms that dominate within the pedagogical discussion. In all this euphoria, however, are not overlook that these resources in any case do not become a reality only through technology. For active participation, successful self–representation and the processes of learning and education should be more than the existence of technical possibilities. Given the technological advances and changed habits of using the Internet, current concepts of learning should be overcame. Tatjana Dumitrašković Univerzitet u Istočnom Sarajevu UDC 371.3::82.09]:316.722 Pedagoški fakultet, Bijeljina stručni rad
Interkulturalni dijalog u nastavi književnosti stranog jezika
APSTRAKT U evropskim zemljama danas, pluralizam i različitosti postali su svakodnevna realnost. Uvažavanje kulturne različitosti, tolerancija, dijalog i saradnja postaju osnovne veštine koje mora da poseduje svaki građanin Evrope. Interkulturalno učenje, interkulturalni dijalog, interkulturalna kompetencija, postaju bitni preduslovi za pojedince da se suoče sa novim izazovima izgradnje društava koja moraju da budu utemeljena na poštovanju različitosti naroda i kultrura. Iako ne postoji jasno definisana obrazovna disciplina koja se zove ’’interkulturalno učenje,’’ovaj termin se može koristiti da označi proces koji nam omogućava da postanemo svesniji i bolje razumemo kako sopstvenu tako i druge kulture širom sveta. Jezik je jedan od najvidljivijih elemenata kulture i u tom smislu jedan od glavnih aspekata u interkulturalnoj komunikacij. Zato on ne sme da se koristi kao sredstvo dominacije, već kao sredstvo komunikacije. Predavati strani jezik, a naročito njegovu književnost, znači neprestano razvijati interkulturalnu svest kroz interkulturalnu komunikativnu kompetenciju i interkulturalne veštine. U tom procesu uloga nastavnika stranog jezika je od presudnog značaja. Ne možemo dobro da poznajemo strani jezik, ni njegovu književnost a da ne poznajemo kulturu koja ga je oblikovala i iz koje je nastao, kao i u kakvom je odnosu ta kultura sa našom soptvenom. Nije bitno da budemo svesni samo sopstvene kulture već i drugih kultura. Interkulturalni dijalog je moguće ostvariti u nastavi knjževnosti stranog jezika kroz pokušaj da se učenicima što više razvije svest o sopstvenoj kulturi i njenom odnosu sa kulturom jezika koji uče, što će doprineti razvijanju osobina tolerancije i razumevanja koje su od suštinskog značaja u vremenu u kome živimo.
Ključne reči: interkulturalno učenje, interkulturalni dijalog, književnost, strani jezik, interkulturalna komunikativna kompetencija
Kulturalna kompetencija je usko vezana uz onu jezičku i samim tim kultura treba da ima centralno mesto u učenju stranog jezika. Nastavnici i učenici pripadaju određenoj kulturi, a upravo ona utiče na način učenja i podučavanja kao i na njihove poglede na druge 160 Tatjana Dumitrašković kulture. Braun navodi da su poteškoće u razumevanju diskursa na stranom jeziku ponekad posledica slabog poznavanja kulturalne pozadine u kojoj se jezik koristi. (Brown 1990). Zato je na času stranog jezika, a naročito na časovima njegove književnosti, neophodno podučavati kulturu. Kultura se može eksplicitno ili implicitno podučavati na časovima književnosti stranog jezika. U literaturi se često dovoljno ne ističe razlika izmedu podučavanja kulture stranog i drugog jezika nego se sve svodi na podučavanje kulture drugog jezika. Međutim, neosporno je da postoje velike razlike jer učenik koji uči strani jezik nema direktni kontakt sa kulturom tog jezika. Razlika je i u kulturalnoj pripadnosti nastavnika i učenika, a i u ciljevima učenja jezika i kulture. U nastavi stranog jezika fokus učenja je na učenju jezika, a kultura se posmatra kao dodatni sadržaj, nešto što će se usput naučiti. Nastavnici stranog jezika koji podučavaju o kulturi često nisu svesni kolika je važnost interkulturalne komparacije te se ne bave učenjem o razlikama izmedu sopstvene i strane kulture. Ali, ako ne učimo o kulturalnim razlikama, onda pretpostavljamo da su pripadnici druge kulture isti kao i mi, što je odlika etnocentrizma. Fantini ističe važnost povezivanja učenja o jeziku s podučavanjem o kulturi radi postizanja bolje interkulturalne komunikacije (Fantini 1997). Medjutim, podučavanje o kulturi ne znači naučiti što više činjenica o nekoj kulturi. Braun ističe da je umesto prezentovanja velike količine činjenica o nekoj kulturi, korisnije podučavanje o strategijama koje bi pomogle učeniku da samostalno usvoji znanje o stranoj kulturi i donosi vlastite zaključke (Brown 1990). Kultura nije homogena niti statična i ne odnosi se samo na umetnost, književnost, muziku, nego i na druge oblasti ljudskog života. Postoji puno teoretskih i praktičnih argumenata i rasprava o konceptima kulture. Jedan od najpoznatijih modela razvio je Edvard Hol. To je model ’’ledenog brega.’’ (Hol 1976). Kultura se, po ovom modelu, može predstaviti kao ledeni breg: veoma mali deo se može videti kako viri iznad vode. Spoljašni deo kulture je ono što se vidi, to je vrh ledenog brega i predstavlja ponašanja, umetnost, kulturu, muziku, jezik. Unutrašnji ili podsvesni deo kulture je ispod površine jednog društva i uključuje verovanja, vrednosti i modele koji su se formirali kroz njegovu istoriju i koji oblikuju načine ponašanja. Braun opisuje kulturu kao način života i kontekst u kojem postojimo, mislimo i osećamo. Teško je opisati, spoznati, razumeti i podučavati taj manje vidljiv deo kulture koji se odnosi na ponašanje, način razmišljanja te na vrednosti (Brown1994). Hinkel razlikuje “vidljivu kulturu” i “nevidljivu kulturu”, često nazivane kultura s “velikim K” i kultura s “malim k” (Hinkel 2001).Vidljiva kultura se lako može objasniti i Interkulturalni dijalog u nastavi književnosti stranog jezika 161 o njoj se može raspravljati. Delovi te kulture kao sto su npr. istorija, arhitektura, geografija, se najčešće i podučavaju u nastavi stranog jezika. Problemi nastaju kod nevidljive kulture koja se odnosi na sociokulturalna verovanja, pretpostavke i sistem vrednosti jer većina ljudi nije svesna mnogih delova te nevidljive kulture. U skladu s tim veoma je diskutabilno koliko je i nastavnik stranog jezika svestan delova te nevidljive kulture. Nastavnik stranog jezika ima ograničeno znanje o kulturi jezika koji podučava i na to znanje dosta utiče sopstvena kultura kao i lične vrednosti i uverenja. Da bi nastavnik bolje razumeo stranu kulturu potrebno je razviti svest o sopstvenoj kulturi i razumeti kako sopstvena kultura utiče na percepciju strane kulture. Brumli ističe koliko je važno da se kod nastavnika i učenika razvije svest o tome koliko je njihovo vlastito ponašanje uslovljeno kulturom u kojoj žive (Mantle–Bromley 1992). Interkulturalno učenje može da bude jedno od oruđa u našim naporima da razumemo složenost današnjeg sveta, malo više razumevajući sebe i druge. Ono nam može pomoći da se suočimo sa svakodnevnim realnostima i da se bavimo potencijalom promene što može da ima pozitivan i konstruktivan uticaj na naša društva. Shvaćeno doslovno interkulturalno učenje se odnosi na proces u kome pojedinac usvaja znanje, stavove ili ponašanje koje je povezano sa interakcijom različitih kultura. U širem kontekstu se koristi da označi koncept po kome ljudi različitih kultura mogu da u jednom društvu žive zajedno u miru i kao proces koji je potreban da se izgradi takvo društvo. Učenje se u ovom kontekstu razume manje na čisto individualnom nivou, već naglašava otvoreni karakter ovog procesa ka ’’interkulturalnom društvu’’ (Kramsch 1998). Iako ne postoji jasno definisana obrazovna disciplina koja se zove ’’interkulturalno učenje,’’ono se može razumeti kao proces kroz koji postajemo svesniji i bolje razumemo sopstvenu kulturu i druge kulture. Cilj interkulturalnog učenja je da poveća međukulturalnu toleranciju i razumevanje. Interkulturalno učenje se može primeniti u svim oblastima obrazovanja (Amorim 2001). Nas najviše ovde interesuje njegova primena u nastavi književnosti stranog jezika. Jezik je jedan od najvidljivijih elemenata culture i u tom smislu centralni aspekt u interkulturalnom učenju. On ne sme da se koristi kao sredstvo dominacije, već kao sredstvo za komunikaciju. Predavati strani jezik znači neprestano razvijati interkulturalnu svest kroz interkulturalnu komunikativnu komunikaciju. Ovde je uloga nastavnika stranog jezika od suštinskog značaja. Ako učenici imaju nameru da koriste svoje jezičke veštine da komuniciraju u globalnom selu kakav je svet postao danas, interkulturalna svest je od suštinskog značaja. Interkulturalna svest 162 Tatjana Dumitrašković
O interkulturalnoj svesti se veoma često govori kao o ’’petoj veštini’’– sposobnosti razumevanja kulturnog relativizma kroz razvijanje veština slušanja, govorenja, čitanja i pisanja. Pošto je jezik definisan kulturom ona je u nastavi stranog jezika predstavlja njenu suštinu. Nema poznavanja jednog jezika bez poznavanja kulture koja ga je oblikovala i uobličila. Učenici moraju biti svesni ne samo kulture jezika koji uče, već i odnosa te kulture sa kulturom kojoj oni pripadaju. Interkulturalna komunikativna kompetencija Razvijanje interkulturalne komunikativne kompetencije je pokušaj da se kod učenika poboljša svest o sopstvenoj kulturi i da im se, na taj način, pomogne da tumače i razumeju druge kulture (Pulvernes 2000). Veštine koje čine interkulturalnu kompetenciju Medju veštinama koje čine interkulturalnu komunikativnu kompetenciju možemo izdvojiti sledeće (Kramsch 1993): – posmatranje, identifikovanje i prepoznavanje – poređenje i isticanje različitosti – efikasno tumačenje poruka – prihvatanje različitosti Razvijanje ove kompetencije kad je nastava stranog jezika u pitanju, moguće je, između ostalog, kreiranjem i pronalaženjem materijala koji imaju za sadržaj interkulturalnu tematiku. Učenik stranog jezika dolazi u dodir sa stranom kulturom putem knjiga, časopisa, filmova, muzike, interneta, kompjutera udžbenika i dr. Na časovima književnosti učenik se ipak najčešće susreće sa stranom kulturom kroz razne književne tekstove. Ono što se podrazumeva pod književnošću u ovom radu je bilo koji tekst čiji imaginativni sadržaj može da stimuliše reakciju i odgovor onoga koji ga čita (McRae 1991: vii). Dobar književni tekst koji se može koristiti u učionici bio bi onaj koji je otvoren za različita tumačenja, implicitan, i koji izaziva odgovor čitaoca. Najvažnije je da on može da zainteresuje čitaoca. Tekstovi mogu biti vrlo različiti. Kortazi i Džin razlikuju otvorene i zatvorene tekstove (Cortazzi, Jin 1999). U zatvorenim tekstovima se uglavnom mogu naći činjenice o drugoj kulturi. Ti tekstovi ne problematizuju sadržaj i tezište im je na deklarativnom znanju, a ne onom proceduralnom. Upotrebom takvih tekstova na časovima stranog jezika ne podstiče se kritičko razmišljanje o drugoj kulturi niti se učenik podstiče na emocionalno i kognitivno reagovanje. Učenik se ne podstiče na različite interpretacije niti mu se pruža prilika da izrazi vlastiti pristup, a znanje mu je ograničeno samo na činjenice koje se nalaze u tekstu. Na časovim književnosti stranog jezika treba da se koriste sadržaji koji će pokazivati Interkulturalni dijalog u nastavi književnosti stranog jezika 163 različite kontekste i interkulturalne delove. Podučavanje o kulturi treba da postane učenje o kulturi i razvijanje sposobnosti zapažanja kulturalnih razlika te samostalnog zaključivanja, a ne samo usvajanje činjenica . Treba koristiti različite aktivnosti i tehnike koje podstiču učenike na rešavanje nekog kulturalnog problema. Boljem razumevanju drugih kultura dosta će pomoći i istraživanje o različitostima između sopstvene kulture i kulture stranog jezika. Interkulturalno učenje i perspektive Milton razlikuje četiri koraka razvijanja interkulturalne kompetencije kroz nastavu književnosti stranog jezika. Učenici treba da kroz izučavanje odlomaka dužih ili celovitih kraćih autentičnih tekstova strane kulture nauče da: 1. posmatraju svoju kulturu sa stanovišta sopstvene kulture (tj. dobro razumeju sopstvenu kulturu) 2. budu svesni kako njihovu kulturu vide druge zemlje 3. razumeju ili da mogu da sagledaju ciljnu kulturu iz njene perspektive (da razumeju šta drugi narodi misle o sopstvenoj kulturi) 4. budu svesni kako oni vide ciljnu kulturu (Milton 1993). Načini na koji bi učenici mogli uspešno da postignu svaki od ovih ciljeva na časovima književnosti stranog jezika su sledeći: 1. Napisati dobar priručnik, poster ili kreirati veb stranicu za posetioce jedne zemlje, grada ili regiona 2. Čitati odlomke knjiga koje su napisali strani posetioci zemlje ili regiona u kojima učenik živi 3. Upoznati učenike sa izvorima informacija o ciljnoj kulturi. Književni tekstovi koji opisuju kulturu kojoj strani jezik kome student pripada mogu ovde da budu neizmerno korisni. 4. U fazi ostvarivanja ovog poslednjeg cilja uloga nastavnika koji nije izvorni govornik je veoma bitna jer je on osoba iz jedne kulture koja ima izvesnu količinu znanja o ciljnoj kulturi. Ukoliko su učenici posetili zemlju stranog jezika koji uče, mogu da na tom jeziku opišu svoja iskustva kroz pismene i usmene prezentacije. Ako takvih iskustava nema, studenti mogu da budu kraetivni i da u obliku pisanog sastava, a na osnovu obrađenih književnih tekstova, opišu zamišljeno putovanje u zemlju jezika koji uče, sa svim problemima koji bi tamo mogli da imaju i da ponude kreativna rešenja. ( Milton 1993) Nastavnik treba da pomogne učenicima u razvijanju veština koje će im olakšati snalaženje u drugoj kulturi te doprineti boljem razumevanju stranog jezika. Potrebno je 164 Tatjana Dumitrašković jasno definisati ciljeve učenja o stranoj kulturi. On je tu da pomogne učeniku da postane svesniji sveta koji ga okružuje i da bolje komunicira sa tim svetom. On treba i da na prihvatljiv i svim učenicima razumljiv i interesantan način prilagodi i približi određeni književni tekst na stranom jeziku. To su najvažnije uloge nastavnika. Oni tako postaju medijatori kulturnog relativiteta. Međutim, postoji niz poteškoca koje se javljaju pri podučavanju o kulturi. U nastavi stranog jezika uvek se daje prednost učenju jezika, kao da su jezik i kultura dve nepovezane jedinice. Ali, veoma često nastavnici ne žele da se potrude i često smatraju, da je kulturu nemoguće predavati i da ako je kultura sastavni deo jezika učenici će je jednostavno usvojiti. Nastavnika koji nije izvorni govornik može da bude strah da podučava o stranoj kulturi jer je nesiguran u vlastito znanje i ne mora po svaku cenu da bude svestan ‘’nevidljivih’’ delova strane kulture (Omaggio, 1994). Podučavanjem kulture koja se ne temelji samo na prenošenju i reprodukovanju činjenica nastavnik se suočava s mišljenjima učenika i mogućim sukobima u stavovima. Takvo neslaganje se može često tumačiti kao lično. Uz podučavanje i učenje često je vezana provera znanja. Vrlo je teško odrediti kako proveravati “kulturalno znanje” i šta treba proveravati. Najlakše je proveravati činjenice vidljive kulture, možda se zato i one najčešce podučavaju. Podučavanje i učenje o kulturi vrlo je složeno, naročito poučavanje nevidljive kulture. Ono može da izazove osećaj nesigurnosti kod nastavnika i učenika. Učenjem o drugoj kulturi mogu se poljuljati ustaljeni stavovi, mišljenja ili sistem vrednosti, jer razvijanje kulturalne svesti upućuje na relativnost vlastitih pogleda i postupaka. Možda je upravo zbog toga kultura stranog jezika često zanemarivana u nastavi stranog jezika. Časovi književnosti mogu da postanu neiscrpan i zanimljiv izvor saznanja i način upoznavanja učenika sa kulturom jezika koji uče. Nastavnici su tu da na kreativan način, kroz primere različitih književnih tekstova učenicima dočaraju stranu kulturu, pomognu da se učenici bolje upoznaju sa sopstvenom kulturom i da tako kod njih razvijaju osobine tolerancije i razumevanja koje su od suštinskog značaja u vremenu u kome živimo. Njihov najvažniji zadatak je da pomognu učenicima da bolje razumeju i promene svet u kome živimo na bolje.
Bibliografija
Amorim, Luis (2001). Intercultural Learning. Community Foundation Transatlantic Fellowship. Orientation Session, Washington D.C. June 2–4,2001. Bennett, Milton J.(1993). “Towards a Developmental Model of Intercultural Sensitivity” Interkulturalni dijalog u nastavi književnosti stranog jezika 165
in R. Michael Paige, ed. Education for the Intercultural Experience. Yarmouth, ME: Intercultural Press. Brown, G. (1990). Cultural values: the interpretation of discourse, ELT Journal, Vol. 44/1 pages 11–17. Cortazzi, M. and Jin, L. (1999). Cultural mirrors: materials and methods in the EFL classroom. In Hinkel, E. (ed.) Culture in Second Language Teaching and Learning. Cambridge: Cambridge University Press. Fantini, A.E. (1997). New Ways in Teaching Culture. Alexandria: TESOL. Inc. Hinkel, E., (2001). Building awareness and practical skills to facilitate crosscultural communication. In Celce–Mauricia, M. (ed.), Teaching English as a Second or Foreign Language: Boston: Heinle & Heinle publishers. Hol, Evdard (1976). Nemi jezik. Biblioteka ,,XX vek.’’ BIGZ Kramsch, Claire (1998): Language and Culture. Oxford University Press Mantley–Bromley, C. (1992). Preparing students for meaningful cultural learning, Foreign Language Annals, 25, No.2 pages 117–127 McRae, J. (1991). Literature with a small l. London: Macmillan. Omaggio, A.c. (1993). Teaching in Context: Proficiency–Oriented Instruction. Boston: Henle & Heinle. Pulverness, Alan (2000). Changing Skies. Swan Communications.
Tatjana Dumitrašković
Intercultural Dialogue in Teaching Foreign Language Literature
Summary
In all European countries pluralism and diversity has become an every day reality. To ensure a harmonious interaction between people and groups with different cultural and religious identities, respect for cultural diversity, tolerance, dialogue and cooperation are becoming basic social skills needed by every European citizen. Intercultural learning, intercultural dialogue, intercultural competence must be understood as one of the preconditions for individuals to cope with the new challenges of having to build societies that must be based on respecting people in their diversity. 166 Tatjana Dumitrašković
Intercultural learning is an experience which involves all senses and levels of learning, knowledge, emotions, behaviour in an intensive way. Language is one of the most visible elements of culture and in that sense a central aspect in intercultural communication. That is why it must not be used as a means of dominance, but can be one tool of communication. Teaching foreign languages, especially their literature, means to develop constantly intercultural awareness through intercultural communicative competence and intercultural skills. We cannot be competent in a foreign language and its literature if we do not understand the culture that has shaped it and how that culture relates to our first language culture. It is not only essential to have cultural awareness, but also intercultural awareness. Intercultural dialogue in teaching foreign language literature is an attempt to raise students` awareness of their own culture,and how it relates to foreign language and help them to develop tolerance and better understanding which is of utmost importance in the world we live in today. Анка Рађеновић Универзитет у Београду УДК 811.14’02(075.8) Филолошки факултет стручни рад
ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ
АПСТРАКТ Иако уџбеник представља главно „оруђе“ у већини учионица страног језика, веома ретко пружа ученику информације које би му олакшале усвајање прагматичке компетенције. Рад представља квалитативну анализу почетног уџбеника грчког језика „Епикинонисте елиника 1“. Циљ рада јесте истраживање квалитета прагматичих информација у уџбенику. Даје се нарочит осврт на употребу метајезика, експлицитну појаву говорних чинова и метапрагматичке информације, разматрајући такође и стил, љубазност, примереност и употребу. Резултати указују на то да уџбеник готово не поседује метапрагматичке информације, те је улога наставника у преношењу прагматичке свести од кључног значаја. Предлажемо да аутори уџбеника укључе аутентичне примере говорних чинова и довољно метапрагматичких објашњења како би олакшали усвајање прагматичке компетенције. Такође сматрамо да је наставник страног језика важан посредник између ученика и циљног језика и културе.
Кључне речи: прагматика, уџбеник, грчки језик, говорни чинови
Увод Проучавање прагматике истражује способност корисника језика у повезивању језика и контекста у ком је примерена његова употреба. Према Сталнакеровим речима, прагматика „проучава лингвистичке чинове и контексте у којима се они одигравају“ (1972:383). Учење прагматике има за циљ да олакша ученику да пронађе друштвено адекватан језички израз у ситуацији у којој се налази. Ishihara (2010:10) проучавање прагматике види не само као когнитивни процес, већ као друштвени феномен који сагледава начин на који ученик страног језика гради свој идентитет приликом интеграције у друштвену заједницу језика који проучава. Исто тако, са друге стране, прагматичке норме одређене друштвене заједнице не граде искључиво нативни говорници, већ прагматички компетентни говорници, 168 Анка Рађеновић
било да им је циљни језик матерњи или страни због тога што ненативни говорници могу да буду једнако прагматички компетентни као и нативни говорници, те је стога потребно избегавати дихотомни приступ где год је то могуће. Поседовати прагматичку способност значи бити у стању препознати имплицитно значење онога што је речено или написано како би се протумачило право значење, намере и циљеви (Ishihara, 2010:5). Прагматички аспект проучавања страног језика није уврштаван у традиционални приступ подучавања страног језика. Ученици страног језика, као и нативни говорници, веома често нису свесни прагматичких правила све до тренутка у ком се она не прекрше. Прагматици није посвећена нарочита пажња у програму едукације наставника страног језика као што је пажња посвећена другим језичким областима. У сваком случају, правила о језичкој употреби не треба да буду „тајна правила“ за ученике и наставнике. Из перспективе наставника, посматрање начина на који се говорници служе речима демистификовао је прагматички процес бар до те мере да ученицима можемо понудити одговорне и конкретне часове и активности. У позицији смо да гарантујемо да ученици могу да науче прагматику у страном језику (Ishihara 2010).
Да ли кроз граматику учимо прагматику? Kasper (2001:506) указује на значај студије Bardovi–Harling, која се заснива на конзистентном открићу у вези са прагматичком компетенцијом ученика на високом језичком нивоу. Резултати ове студије указују на то да висок ниво граматичке компетенције не претпоставља и висок степен прагматичке компетенције, што се веома добро уочава и у настави савременог грчког језика на универзитетском нивоу, где многи ученици и поред веома добре језичке компетенције, не поседују свест о томе у којој прилици се лингвистичка знања могу употребити. Запажено је да ученици са много мањим познавањем граматике могу имати веома висок степен прагматичке свести. То је поткрепљено многобројним студијама у којима се дошло до сазнања да висок ниво опште лингвистичке компетенције није увек повезан са прагматичком компетенцијом налик на компетенцију нативних говорника. Ово запажање је од великог значаја ако прагматичку компетенцију посматрамо као аутономну компоненту комуникативне компетенције, а питање усмеримо на развој прагмалингвистичких елемената унутар самосталне прагматичке способности. Као недостатак оваквог приступа Каспер (2001) наводи то да нам овакво виђење ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ 169
не открива начин на који су одређени прагмалингвистички елементи повезани са граматичким знањем садржаним у прагматичкој употреби. Веома често се догађа да ученици са веома високим степеном језичке компетенције своје граматичко знање не примене правилно прагматички. Како Takahashi и Beebe (1987) сликовито описују, ученици са високом језичком компетенцијом „имају конопац на који се вешају“, што би значило да се граматичко знање у овом случају повезује са негативним прагматичким трансфером.
Прагматика у уџбеницима страног језика Уџбеник је у многим контекстима учења страног језика главно „оруђе“ наставника и ученика, те је веома важно увидети начине на које се прагматички садржај презентује, као и да ли је уопште присутан. Он игра важну улогу у учењу страног језика, јер представља примарни, ако не и једини облик лингвистичког инпута (Kim & Hall, 2002). Досадашња истраживања у вези са присуством прагматичких информација у уџбеницима страног језика1 углавном се заснивају на аутентичности језичких примерака, као и на објашњењима о адекватној језичкој употреби, готово увек узимајући говорне чинове за предмет анализе. И поред бројних примедби на непримереност језика уџбеника (Bardovi–Harlig, Hartford, Mahan–Taylor, Morgan & Reynolds, 1991; Boxer & Pickering, 1995; Cane, 1998; Grant & Starks, 2001; Wong, 2001 у Vellenga 2004), готово да нема помака у избору аутентичних примера текстова који улазе у грађу уџбеника. Досадашње студије показале су да се одабир прагматичког материјала заснива углавном на интуицији аутора уџбеника, те се због тога веома често догађа да су текстови „чудни“ и „извештачени“. Такви дијалози су неаутентични, јер не представљају спонтани језик свакодневице. Напротив, они су одраз идеализованих примера уобичајене прагматичке рутине, или се пак ни не осврћу на прагматичке елементе или на њих полажу веома мало пажње (Ishihara 2010:146). Проблем настаје када интуиција представља основни фактор у стварању и објашњавању језичких узорака. „Само кроз материјал који одражава како ми стварно говоримо, а не како мислимо да говоримо, ученик може да стекне слику о томе како се говори у страном језику“ (Boxer & Pickering, 1995:56). Ученици једино из аутентичних језичких модела и разумљивих металингвистичких описа који представљају стварни начин говорења могу да науче конверзацијске норме у циљном језику. 1 Већина истраживања односи се на учење енглеског као другог/ страног језика (видети у Vellenga, 2004). 170 Анка Рађеновић
Када је реч о „правилној“ прагматичкој употреби, поставља се питање узора– да ли можемо да се ослонимо искључиво на прагматичку компетенцију нативног говорника, или су и ненативни говорници довољно компетентни да можемо да се уздамо у њихово знање? Шта подразумева прагматичка компетенција и у којој мери нативни говорник прагматички „правилно“ употребљава језик? Досадашње студије указују на то да нативни говорници не представљају увек најбољи прагматички модел због културолошких разлика које захтевају прилагођавање прагматичких норми специфичностима друштвеног контекста (Hall, Cheng, Karlson, 2006 у Cohen, 2008). Уџбеници страних језика веома ретко стављају на располагање средства за распознавање и анализирање језика у разним контекстима, те због тога ученици често употребљавају извесне форме без свести о томе да ли је су оне друштвено прихватљиве или не (да ли су можда превише учтиви или пак претерано дрски). Претходно наведеним примером природа друштвеног контекста истиче се као значајна језичка варијабла. „Адекватност употребе језика у складу са друштвеном ситуацијом и околностима интеракције један је од основних аспеката социолингвистичке компетенције“ (Filipović, 2009:48). Стога је неопходно познавати како социолингвистички регистар (које лексичке и морфосинтаксичке форме употребити у вези са одређеним темама или професијама), тако и различите социолингвистичке стилове (пр. формални и неформални), каo и однос говорника и слушаоца у конверзацији (персирање, употреба језичких варијетета) (Filipović, 2009). Запажамо да уџбеници страних језика, и поред константних напора да буду обогаћени прагматичким информацијама, ипак у недовољној мери располажу неопходним нелингвистичким садржајима или су они пак недовољни за стицање социолингвистичке и прагматичке компетенције. Стога би аутори језичких уџбеника као и наставници страних језика требало да уведу промене у приступ предавању страног језика, јер ограничења у употреби прагматички примереног инпута наметнута уџбеником и контекстом учионице спречавају ученика да на прави начин развије комуникацијске вештине у циљном језику (Koike, 1989:287). Упркос наведеним недостацима, уџбеник се сматра најважнијим средством за учење језика у контексту учионице (Altbach, 1991), па је због тога неоходно анализирати његове предности и недостатке како би се исправиле евентуалне грешке и побољшао квалитет прагматичких информација. ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ 171
Анализа уџбеника и улога наставника Имајући у виду значај прагматике, циљ нам је да испитамо у којој мери и на који начин су заступљене прагматичке информације у уџбенику грчког језика за почетнике и да на основу те анализе укажемо на извесне недостатке и предложимо начине на које они могу да се надоместе. У уџбенику грчког језика за почетнике2, који се користи на првој години студија новогрчког језика проучавали смо опште прагматичке информације, метајезик, говорне чинове и метапрагматичке инструкције. Опште прагматичке информације односе се на широку категорију која укључује разноврсне области у вези са учтивости, формалним и неформалним дискурсом, адекватном употребом одређених језичких форми и културолошким аспектом. Метајезик се односи на извесне типове реченице, одређене језичке форме и информације о њиховој правилној употреби. Проучавање говорних чинова заснива се на метапрагматичком, експлицитном објашњењу говорног чина. Све информације о прагматичком садржају прикупљене су анализирањем сваке странице понаособ, било да је реч о текстовима и дијалозима, или пак граматичким и лексичким садржајима уџбеника.3 Уколико узмемо у обзир да је ученицима потребно експлицитно објашњење за прагматику страног језика, поставља се питање на који начин то треба урадити; да ли је улога наставника да објасни прагматичка правила и ако јесте, шта се заправо може научити о говорним чиновима у учионици. Једна од недоумица везана је и за то колико би наставник требало високо да постави границу очекивања када је реч о познавању прагматике страног језика, као и то колико говорних чинова треба да се проучава, како дефинисати која количина времена је потребна за усвајање сваког од изабраних говорних чинова и како одабрати погодан уџбенички материјал, који још увек нема велику улогу у учењу прагматике страног језика.
Опште прагматичке информације и говорни чинови Cohen говорне чинове дефинише као шаблонски, рутински језик који нативни и прагматички компетентни ненативни говорници и писци у одређеној говорној заједници користе ради захваљивања, давања комплимената, упућивања захтева, одбијања, извињавања и исказивања жалбе. Као специфичност говорних чинова Cohen истиче могућност „неслагања“ оног што се њима исказује са стварним значењем. Говорни чинови су тако неодвојиви део 2 Аρβανιτάκης, Κ., Αρβανιτάκη Φ. (2005). Επικοινωνήστε ελληνικά 1. Δέλτος. Αθήνα. ISBN 960–8464– 08–0, ISBN–13 978–960–8464–08–7 3 Критеријуми за проучавање преузети из Vellenga, 2004. 172 Анка Рађеновић
контекста и остварују се кроз интеракцију. Када говоримо о присуству прагматичких информација у почетном уџбенику грчког језика „Епикинонисте елиника 1“, који се заснива на савременој, комуникативној методи за учење страног језика, и поред тенденције да сачува аутентичност говора свакодневице, ипак не садржи довољно прагматичког материјала. Уџбеник чине 24 лекције у којима се проучавају основи морфосинтаксе грчког језика и комуникативне функције у складу са Заједничким језичким оквиром за живе језике. Присутност прагматике у овом уџбенику није занемарљива, али готово да нигде нема експлицитних прагматичких информација. Тако, на пример, већ у првој лекцији наилазимо на говорни чин поздрављања у формалном и неформалном контексту, без објашњења о употреби одређених речи и израза у оба контекста. Због сродне природе грчког и српској језика у овом прагматичком сегменту, имплицитне информације попут визуелно истакнутих поздрава и слика можда би могле бити од помоћи говорницима српског језика који уче грчки, али би вероватно говорнику енглеског језика недостајало експлицитно објашњење употребе разних понуђених поздрава и форми обраћања. Због тога је неопходно да наставник објасни разлику између поздрава „γεια σου“ и „ γεια σας“, где треба уочити дистинктивни елемент, а потом објаснити да је реч о персирању приликом формалног обраћања израженом у другом лицу множине. Иако нам на први поглед изрази за поздрављање не представљају никакав проблем и јасна нам је њихова употреба и без постојећег контекста, касније наилазимо на израз „στο καλό“, који није дат у табеларном приказу на почетку уџбеника и самим тим представља „изненађење“ за ученика који се први пут сусреће са њим. Из контекста лекције јасно је да се израз користи при растанку са неким, али није јасно дефинисано у којим околностима се примењује– да ли је реч о формалном или неформалном изразу, да ли је карактеристичан искључиво за говорни чин поздрављања или има ширу употребу и да ли нам даје одређене екстралингвистичке информације? Без помоћи предавача, студент на почетном нивоу учења грчког језика није у стању да правилно прагматички употреби овај поздрав. Наиме, на основу оног што је претходно научио, не може овај израз да доведе у везу са поздравом без експлицитног објашњења у којим ситуацијама се он употребљава, што у уџбенику свакако изостаје. Такође се сусрећемо и са изразом „τα λέμε“, који би дословно могао да се преведе као „чућемо се“, али када је реч о непосредном сусрету, треба нагласити да се преводи као „видећемо се“, јер се у грчком језику овај израз користи било да је реч о виђању или телефонском разговору. ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ 173
У другој лекцији, поред већ поменутог недостатка објашњења о употребној сфери, настаје проблем социопрагматичке природе. Наиме, у грчком језику се на питање „шта радиш?“ не добија за говорнике српског језика уобичајен одговор „ништа“, нити се одговара било којим другим глаголом који би могао да означи тренутну радњу саговорника, већ се одговором исказује стање говорника, па ће тако саговорник рећи да је „добро“, „одлично“, „онако“, „не баш најбоље“ или пак да је „лоше“. У овом случају, изостављање прагматичке информације може код ученика да створи забуну и готово је немогуће без објашњења наставника да схвати начин на који треба адекватно да одговори. Поред говорног чина поздрављања, који је у уџбенику најзаступљенији, спорадично се сусрећемо са говорним чиновима попут слагања, одбијања предлога захваљивања, захтевања, жеље и жаљења. Слагање је изражено кроз констатацију праћену питањем „зар не?“, што је у одговору потврђено понављањем реченице уз употребу синонимног придева. –Πολύ ωραίος,δεν είναι; Веома је леп, зар не? –Μμμ... καλός είναι. Ммм... добар је. Одбијање позива за излазак очекивано се не састоји искључиво од негативног одговора, већ укључује и додатно објашњење због чега је особа спречена да прихвати позив или понуду, као и емоције у вези са тим. Тако у контексту имамо дат јасан говорни чин одбијања: – Έρχεσαι μαζί μου; Идеш са мном? – Δεν μπορώ. Έχω δουλειά ακόμα. Λυπάμαι. Не могу. Имам још посла. Жао ми је. – Δεν πειράζει. Έλα, γεια, εμείς τα λέμε τη Δευτέρα. Нема везе. Ајде, ћао, видимо се у понедељак. Битно је нагласити да поред самог говорног чина одбијања предлога такође имамо и одговор особе која предлаже активност, из ког јасно видимо да не показује никакво негодовање нити љутњу, већ пуно разумевање према особи која није у могућности да прихвати позив. Захваљивање је исказано на неколико места глаголом „ευχαριστώ“ који можемо превести српским глаголом „захваљујем“, што на почетном нивоу учења грчког језика јесте користан, али не и довољан израз за исказивање захвалности. 174 Анка Рађеновић
У неколико дијалога у уџбенику приликом наручивања хране и пића у ресторану или при куповини на пијаци или у продавници сусрећемо се са говорним чином захтевања, када је захтев изражен конструкцијом потенцијала „θα ήθελα“, иако је захтев могуће, као и у српском језику, изразити глаголом „хтети, желети“ (θέλω) у презенту. Иако је ученику модална употреба потенцијала позната из матерњег језика, ипак недостаје експлицитна информација о употреби овог облика у исказивању захтева и молбе. Обликом потенцијала мења се „тон“ реченице, служимо се „љубазнијим“ језичким изразом, што ће и на слушаоца вероватно оставити другачији утисак. Проблем са којим се студент сусреће приликом учења грчког на почетном нивоу користећи овај уџбеник огледа се у недостатку објашњења прагматичких аспеката. Наиме, да би овладао неким језичким чином, прагматичким сегментом, студенту је неопходна подршка предметног наставника. Улога наставника у процесу усвајања појединих прагматичких аспеката овог уџбеника је пресудна. Недостатак објашњења у самом уџбенику оставља на наставнику сву одговорност за правилну прагматичку употребу. Стога је студенту једини релевантан извор прагматичке информације и ослонац његов наставник. Чак и ако је у стању да на основу претходног искуства у изучавању других страних језика препозна прагматичку информацију, због несистематичности приказивања прагматичких сегмената, уџбеник не може да му послужи као основа за усвајање социопрагматичких аспеката грчког језика.
Метајезик и метапрагматичке инструкције Метајезик, и поред тога што представља чест предмет анализе у уџбеницима страних језика, и даље остаје неистражено поље уџбеничке анализе. Целокупан садржај једног уџбеника може се сматрати метајезиком (Vellenga, 2004). Поставља се питање да ли је потребно приликом усвајања страног језика давати инструкције у вези са прагматиком. Kasper и Rose (2002 у Takimoto, 2008) сматрају да прагмалингвистичке форме и социопрагматичка правила нису довољно истакнута, те стога не можемо бити уверени у то да ће их ученици уочити без неког вида инструкције. Takimoto (2008: 369) због претходно наведених аргумената сматра да је веома корисно, можда чак и неопходно експлицитно предавати моделе говорних чинова, што потврђује и квантитативно истраживање које су спровели Joan и Kaya (2008). Овом студијом потврђено је да је експлицитна инструкција много ефикаснија од имплицитне када је реч о усвајању прагматике страног језика. (Takimoto, 2008). Под метајезиком у анализи уџбеника за грчки језик подразумевамо експлицитна ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ 175
објашњења о грађењу одређених морфосинтактичких облика праћених одговарајућим примерима, и упутства из којих сазнајемо о употреби одређених облика, као и о томе на који начин треба да изведемо одређену активност, што може да се односи на говорне вештине, писање, читање и слушање, било да је реч о индивидуалном, тимском, или раду у паровима. Проучавање метајезика открива многе значајне језичке аспекте и може бити богат извор лингвистичких и нелингвистичких информација. Наиме, у упутствима везаним за одређене задатке у уџбенику често се употребљава императив, који се као глаголски облик према предвиђеном програму учи тек у другом семестру прве године студија. У овом случају метајезик богат облицима императива може бити од велике помоћи студентима, који, иако не поседују знање о овој језичкој форми, због честог понављања, умеју да препознају облик императива и да га употребе у извесним ситуацијама. Са друге стране, имплицитне инструкције дате кроз метајезик уџбеника често нису довољне да се језичке и прагматичке информације усвоје и касније употребе у пракси. Тако долазимо до закључка да је улога наставника страног језика веома битна, ако не и пресудна у усвајању социопрагматичких информација. Кроз метајезик, поред тога што учимо одређене структуре и облике у страном језику, стичемо и знање о културним, друштвеним и контекстуалним аспектима (Vellenga, 2004), што примећујмо да не постоји у уџбенику који представља предмет наше анализе.
Закључак Ова анализа почетног уџбеника за грчки језик указује на велики недостатак елемената прагматике. Увиђамо да прагматика није у потпуности занемарена, јер се кроз говорне чинове спорадично сусрећемо са извесним прагмалингвистичким формама, али запажамо да је њихов избор готово увек случајан и несвестан. Иако дијалоге у уџбенику карактерише жив говор свакодневице, ипак не постоји довољан и разноврстан избор прагматичких информација које би ученику и наставнику могле бити од помоћи у примени језика у природном контексту. С обзиром на то да се језик на факултету учи у домаћем имерзионом контексту, где уџбеник представља главни „ослонац“ наставе језика, недостатак прагматичких и социолингвистичких информација може представљати велику препреку у овладавању овим језичким вештинама и касније довести до стварања баријере у природној интеракцији било са нативним, било са ненативним говорницима грчког језика. Стога сматрамо да занемаривање прагматике како у самом уџбенику, тако 176 Анка Рађеновић
уопште у настави страног језика може имати озбиљне негативне последице по општу прагмалингвистичку способност ученика, која се уочава не само на почетним нивоима, већ и код ученика на највишим језичким ступњевима. Анализа овог уџбеника као и друге сличне анализе значајно би могле допринети не само побољшању квалитета социопрагматичких елемената у уџбеницима страних језика, већ би значајно обогатиле и језичку наставу. Тако би ученици кроз аутентичне исказе могли да примене своја лингвистичка знања, која би била оденута у стваран контекст.
ЛИТЕРАТУРА
Bardovi–Harlig, K. (2001). Evaluating the empirical evidence: grounds for instruction in pragmatics? In K. Rose and G. Kasper (eds.), Pragmatics in language teaching. New York: Cambridge University Press: 13–32. Bardovi–Harlig, K. and Dörnyei, Z. 1998. Do language learners recognize pragmatic violations? Pragmatic versus grammatical awareness in instructed L2 learning. TESOL Quarterly. 32: 233–259. Boxer, D., & Pickering, L. (1995). Problems in the presentation of speech acts in ELT materials: The case of complaints. ELT Journal. 49: 44–58. Cohen, D. (2008). Teaching and assessing L2 pragmatics: What can we expect from learners?. Language Teaching. 41, 2: 213–235. Filipović, J. (2009). Moć reči: ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd: Zadužbina Andrejević Garcia, P. (2004). Meaning in Academic Contexts: A Corpus–Based Study of Pragmatic Utterances. Unpublished doctoral dissertation, Northern Arizona University. Grant, L., & Starks, D. (2001). Screening appropriate teaching materials: Closing from textbooks and television soap operas. International Review of Applied Linguistics in Language Teaching. 39: 39–50. Ishihara, N. & Cohen, D.A. (2010). Teaching and learning pragmatics: where language and culture meet. Pearson Education Limited Kasper, G. (2001). Evaluating the empirical evidence: Grounds for instruction in pragmatics? In K. Rose and G. Kasper (eds.) Pragmatics and language teaching. Cambridge: Cambridge University Press. Kim, D., & Hall, J. K. (2002). The role of an interactive book reading program in the ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ 177
development of second language pragmatic competence. Modern Language Journal. 86: 332–348. Koike, D. A. (1989). Pragmatic competence and adult L2 acquisition: Speech acts in interlanguage. The Modern Language Journal. 73: 279–289. Stalnaker, R. (1987). Pragmatics. In Davidson, D. & Herman, G. (eds.) Semantics of natural language. Dordrecht: Reidel. Takahashi, S. (2005). Pragmatic Awareness: Is it related to Motivation and Proficiency?. Applied Linguistics. 26/1: 90–120. Takahashi, T. & Beebe, L. M. (1987). The development of pragmatic competence by Japaneese learners of English. JALT Journal. 8: 131– 155. Тakimoto, M. (2008). The Effects of Deductive and Inductive Instruction on the Development of Language Learners’ Pragmatic Competence. The Modern Language Journal. 92:3, 369–386. Vellenga, H. (2004). Learning Pragmatics from ESL & EFL Textbooks: How Likely?. TESL–EJ. 8, 2.
Anka Rađenović
PRAGMATICS IN TEXTBOOK OF GREEK AS A FOREIGN LANGUAGE
Summary
This paper reports on a qualitative study of the beginners’ textbook for Modern Greek “Epikoinoniste ellinika 1” to determine the quality of pragmatic information included. Detailed analysis focused specifically on the use of metalanguage, explicit treatment of speech acts, and metapragmatic information, including discussion of register, politeness, appropriacy and usage. Findings show that the textbook includes little metapragmatic information and that teachers’ role in spreading pragmatics awareness plays the essential role. We suggest that textbook developers could include authentic examples of speech acts and sufficient metapragmatic explanations to facilitate acquisition of pragmatic competence. We also consider that a language teacher is an important mediator between the students and the target language and culture.
III
SUSRETI KULTURA I OBRAZOVANJE
Jasmina Klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković Univerzitet u Novom Sadu UDC 37.017.7 Filozofski fakultet originalni naučni rad
oBRAZOVANJE I VREDNOSTI U PLURALISTIČKOM DRUŠTVU1
APSTRAKT Rad počiva na stanovištu da obrazovanje predstavlja temeljan oslonac razvoja kulturnog identiteta mladih i put usvajanja bazičnih vrednosti zajednice. Zadaci savremenog obrazovanja danas se vide u afirmisanju razvoja najmanje tri grupe vrednosti – ekonomskih, religijskih i humanističkih. Od obrazovanja se očekuje da uspostavi balans između ovih grupa vrednosti i olakša mladoj generaciji da odgovori na izazove oblikovanja osećaja identiteta održivog unutar konteksta višestrukog pripadanja i suprotstavljenih modela vrednosti. Uzimajući u obzir istraživačke podatke i životnu realnost, koja ukazuje da uvek postoji određen broj onih koji ispoljavaju netoleranciju prema drugima, u radu se razmatraju mogućnosti predmeta verske nastave i građanskog vaspitanja u obrazovanju za život u pluralističkom društvu. Izložene teorijske postavke potkrepljuju se rezultatima istraživanja o efektima nastave pomenutih predmeta, s posebnim osvrtom na ispitivanje stavova polaznika ovih predmeta prema univerzalnim vrednostima.
Ključne reči: obrazovanje, vrednosti, kulturni pluralizam, verska nastava, građansko vaspitanje.
Uvod U savremenim uslovima veći deo društvenog života modernih država određen je protivrečnim procesima koji se sveobuhvatno označavaju terminom globalizacija. Suštinski globalizacijski efekat ogleda se u širenju, produbljivanju i ubrzavanju svetske ekonomske, političke i kulturne međuzavisnosti uz istovremeno oživljavanje nacionalizama, lokalnih oblika kulturnog identiteta i ekspanzije regionalnih, kulturnih i religijskih razlika. Otuda se s pravom može reći da je danas bitno izmenjen način na koji ljudi doživljavaju nacionalni identitet i kulturnu pripadnost, te da su mlade generacije pred izazovom oblikovanja osećaja identiteta koji može biti održiv unutar konteksta višestrukog pripadanja (Milutinović
1 Tekst predstavlja rezultat rada na projektu „Pedagoški pluralizam kao osnova strategije obrazovanja”, br. 179036 (2011–2014), čiju realizaciju finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. 182 Jasmina Klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković
2008). Budući da obrazovanje predstavlja temeljan oslonac razvoja kulturnog identiteta mladih i put usvajanja bazičnih vrednosti zajednice, kao krucijalno otvara se pitanje koje vrednosti i na koji način treba afirmisati u okviru obrazovnog sistema kao odgovor na potrebe društva i pojedinaca u radikalno promenjenim okolnostima savremenog sveta. U tom okviru cilj rada određen je kao sagledavanje mogućnosti predmeta verske nastave i građanskog vaspitanja u obrazovanju za život u pluralističkom društvu.
Relacije obrazovanja i vrednosti Obrazovanje je delatnost koja je čvrsto povezana sa vrednostima. Odnos obrazovanja i vrednosti je međuzavisan. Dok sa jedne strane obrazovanje kreira vrednosti, sa druge strane ono predstavlja socijalnu praksu koja ih prenosi i implementuje (Tuomisto 1990). Prema nekim autorima (Kneller 1964) izučavanje vrednosti se, po pravilu, centrira oko tri glavna pitanja: (1) da li su vrednosti objektivne ili subjektivne, (2) da li se one menjaju ili su stalne i (3) da li postoji hijerarhija vrednosti. Očigledno je da centralni problem u teorijskim raspravama predstavlja razumevanje prirode vrednosti (Milutinović 2008). Dok sa jedne strane, postoje izvesna gledišta koja implikuju da čovek nije akter, stvaralac vrednosti, već da ih on samo zatiče, prepoznaje ili otkriva kao objektivne datosti, sa druge strane postoje gledišta koja u središte svog interesa stavljaju čoveka, njegovu humanu prirodu i udeo samodeterminišućih snaga u vlastitom razvoju. Istraživanja ukazuju da savremeni obrazovni sistemi afirmišu razvoj najmanje tri grupe vrednosti – ekonomske, religijske i humanističke (Roe 1994). U okviru prve grupe vrednosti obrazovanje ima ulogu da snabde pojedinca sa veštinama koje će mu omogućiti da zarađuje za život i da ostvaruje društvene benefite. Radi se o pripremi učenika za ekonomsku budućnost i samostalnost. Druga grupa vrednosti odnosi se na religijske vrednosti. Stav o značaju ovih vrednosti učvršćuje činjenica da poznavanje religije u okviru koje su sumirane istorijske i kulturne vrednosti društva omogućava ljudima da bolje razumeju korene vlastite kulture. Treća grupa vrednosti odnosi se na humanističke vrednosti usmerene ka razvoju punih potencijala svakog ljudskog bića, ka razvoju njegove celovite ličnosti. Iako navedene vrednosti u obrazovnom procesu nisu uvek eksplicitno izražene, činjenica je da su prisutne, da se često preklapaju, ali i da ponekad stupaju u konfliktne odnose. Uz to, sve tri grupe vrednosti danas su često predmet kritičkog preispitivanja. Afirmisanje ekonomskih vrednosti obrazovanja provocira kritike od strane onih koji se suprotstavljaju razumevanju svrhe obrazovanja kao pripreme učenika da se prilagode tehnološkoj revoluciji kako bi bili korisniji međunarodnom korporativnom svetu. Religijske vrednosti oBRAZOVANJE I VREDNOSTI U PLURALISTIČKOM DRUŠTVU 183 takođe su često predmet kritike i osporavanja. Razlozi za to mogu se tražiti u strahu od indoktrinacije, tj. opasnosti od kršenja slobode pojedinca, kao i bojazni od nametanja jedne istine (Ibidem). Takođe, razlog može biti i bojazan od mogućeg uticaja na razvoj sklonosti ka fanatičkom verskom ponašanju i ukidanju autonomije ličnosti (De Ruyter 2006). Humanističke vrednosti, isključivo usmerene na razvoj potencijala svake individue, takođe, mogu biti podvrgnute kritici. Ovde je reč o jednoj više socijalnoj kritici koja ističe da su humanističke vrednosti primerene samo onima koji ne moraju da prodaju svoju snagu radi vlastitog preživljavanja (Roe 1994). Uz to, naglasak na ispunjenju potencijala može dovesti do prenaglašavanja značaja samoostvarenja, što zauzvrat može imati za posledicu razvoj hedonizma i sebičnosti. Polazeći od pomenutih kritičkih osvrta, jasno je da se od obrazovanja očekuje da uspostavi balans između ovih različitih grupa vrednosti i da olakša mladoj generaciji da odgovori na izazove oblikovanja osećaja identiteta održivog unutar konteksta višestrukog pripadanja i suprotstavljenih modela vrednosti. Posmatra li se taj problem prvenstveno u pedagoškom kontekstu, tada se ulazi u raspravu o ciljevima obrazovanja.
Antinomije ciljeva obrazovanja Problematika ciljeva obrazovanja, složena po svojoj prirodi na bilo kojem mestu i u bilo kojem vremenu, u pluralističkim društvima postaje još složenija. Budući da su ciljevi obrazovanja mnogobrojni, neminovno se otvara pitanje njihovog međusobnog odnosa. Reč je o tome da se pred savremenim obrazovanjem nalazi problem antinomije ciljeva obrazovanja u čijim se osnovama ponekad nalaze konkurentske vrednosti. U tom kontekstu Bruner (2000) ističe tri antinomijske protivrečnosti u ciljevima, naglašavajući da je reč o parovima istina koje se ipak suprotstavljaju jedna drugoj. Antinomija individualnog ostvarenja naspram očuvanja kulture odnosi se na pitanje da li je funkcija obrazovanja da omogući ljudima da funkcionišu u skladu sa svojim punim potencijalom ili je funkcija obrazovanja reprodukovanje kulture, promovisanje društvenih, političkih i kulturnih ciljeva. Antinomija usmerenosti na talente naspram usmerenosti na oruđa odražava dva protivrečna shvatanja po pitanju da li bi obrazovanje trebalo da bude bazirano na diferencijalnom kultivisanju prirođenih talenata darovitih ili bi trebalo dati prednost opremanju svih učenika kulturnim oruđima koje ih mogu učiniti efektivnijim. Konačno, antinomija univerzalizma naspram partikularizma odnosi se na pitanje da li bi u obrazovanju trebalo dati prioritet vrednostima i običajima kulture u celini ili dati prioritet identitetima subkultura koje je čine (Ibidem). 184 Jasmina Klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković
Neki autori (Egan 2001) ističu da je savremen diskurs u obrazovanju prožet konfliktima između akademske, personalne i socijalne dimenzije. Inkompatibilnost ove tri dimenzije (ispunjenje jedne dimenzije često znači neispunjenje ostale dve) izaziva stalne tenzije u oblasti obrazovanja. Međusobna suprotstavljenost ovih dimenzija reflektuje se u različitim teleološkim orijentacijama u obrazovanju, u raspravama među zastupnicima akademskog kurikuluma i kurikuluma usmerenog na dete, onih koji se zalažu za povratak bazičnim znanjima i veštinama i onih koji se zalažu za iskustveno učenje, onih koji su usmereni na produkt i onih koji su usmereni na proces, onih koji se više brinu za poboljšanje društvene kohezije i stabilnosti i onih koji naglašavaju pitanja individualnog razvoja, onih koji se zalažu za prenošenje zajedničke kulture, tj. zajedničkih zamisli i vrednosti i onih koji afirmišu aspekte manjinske kulture itd. U ovom kontekstu čini se da je oblast obrazovanja područje neotklonjivih protivrečnosti. Ključan problem izrasta iz činjenice da je prilikom utvrđivanja prioriteta potrebno iznaći kompromise i razrešiti konflikte među različitim ciljevima obrazovanja. Pri tom je važno naglasiti da budućnost pluralističkih demokratija zavisi ne samo od zakona, već i od ponašanja i delovanja građana kao individua, kao članova određenih grupa, i kao građana multikulturalnih društava u kompleksnom, globalnom i međuzavisnom svetu. Naime, građani 21. veka trebalo bi da poseduju znanja, stavove i veštine koje su neophodne kako bi funkcionisali u vlastitim kulturnim zajednicama, ali i van njihovih okvira. Takođe, oni treba da budu osposobljeni i voljni da participiraju u konstruisanju pravedne države koja bi reflektovala demokratske ideale i vrednosti (Milutinović 2008). Bez obzira na sve pomenute okolnosti, istraživački podaci (kao i životna realnost) pokazuju da uvek postoji određen broj onih koji ispoljavaju distancu i netoleranciju prema pripadnicima pojedinih socijalnih grupa. Tako, na primer, podaci (Joksimović 2003) o većem distanciranju i netoleranciji mladih prema pripadnicima određenih veroispovesti ukazuje na moguće izvore konflikata, zbog čega u školi veću pažnju treba posvetiti razvijanju tolerancije i vaspitanja za život u multikulturalnom društvu, u čemu bi značajan doprinos mogli da pruže obavezni izborni predmeti – Verska nastava i Građansko vaspitanje.
Doprinos Verske nastave i nastave Građanskog vaspitanja razvoju univerzalnih vrednosti Brojni istraživači saglasni su sa konstatacijom da nastava Građanskog vaspitanja otvara prostor za interkulturalno vaspitanje i obrazovanje kroz procese izgradnje, poštovanja i jačanja kulturnog pluralizma i tolerancije. Dosadašnja iskustva u realizaciji nastave ovog predmeta pokazuju da učenici tokom vaspitno–obrazovnog procesa istovremeno izgrađuju oBRAZOVANJE I VREDNOSTI U PLURALISTIČKOM DRUŠTVU 185 samopoštovanje i stiču kompetencije neophodne za suživot sa različitim kulturama (Đurišić–Bojanović 2006). Njima se nudi prilika da razvijaju sposobnosti konstruktivne komunikacije, tolerancije na različite poglede i ponašanja, svest o individualnoj i kolektivnoj odgovornosti, razumevanje nacionalnog i kulturološkog identiteta u interakciji sa kulturološkim identitetom Evrope i ostatka sveta i dr. Takođe, kreatori evropske obrazovne politike prepoznali su značaj nastave religije (bez obzira da li se realizuje kao konfesionalna, multikonfesionalna ili nekonfesionalna) za interkulturalno vaspitanje i obrazovanje i uspostavljanje intereligijskog dijaloga. Pritom se naglašava da učenje za različitost i učenje za zajednički interes treba posmatrati kao model u kojem partikularno i univerzalno mogu ravnopravno da egzistiraju (Hasall & Roebben 2006: 448). Suština je u težnji da se stvore uslovi za razumevanje i prihvatanje različitosti putem usvajanja religijskih vrednosti koje će biti u pozitivnoj korelaciji sa principima tolerancije, pluralizma i multikulturalizma. U tom smislu, u literaturi (Kuburić & Zuković 2010) se ističe da, pored pružanja znanja o veri, sadržaji Verske nastave treba da pomognu mladim ljudima da kritički prosuđuju o vlastitom životu i svim problemima i pitanjima društva i sveta u kome žive. Pitanje doprinosa Građanskog vaspitanja i Verske nastave razvoju univerzalnih, proevropskih vrednosti i kulturnog identiteta mladih Srbije je u proteklih pet godina bilo deo fokusa naučno–istraživačkih projekata koji su realizovani na Odseku za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Reč je o istraživanjima različitih aspekata realizacije ovih predmeta na srednjoškolskom niovu, pri čemu je poseban akcenat bio usmeren na analizu ciljeva i zadataka Verske nastave i nastave Građanskog vaspitanja (Gajić, 2009; Klemenović & Lazić 2007; Klemenović 2009; Zuković 2006), na analizu očekivanih i opaženih efekata realizacije ovih predmeta iz perspektive učenika i njihovih roditelja (Zuković 2009a, 2009b), kao i na sagledavanje mogućnosti da nastavni sadržaji ovih predmeta budu u funkciji razvoja inerkulturalizma (Zuković & Budić & Klemenović 2010). Nalazi pomenutih istraživanja su pokazali da sadržaji Verske nastave i Građanskog vaspitanja poseduju značajan kapacitet za razvoj takvih znanja, stavova i veština koje bi mladima omogućile adekvatno funkcionisanje u pluralističkom društvu. U prilog ovom stanovištu govore i rezultati istraživanja koje je bilo usmereno na ispitivanje odnosa polaznika Verske nastave i Građanskog vaspitanja prema univerzalnim vrednostima (Matić, 2010). Istraživanje je obavljeno 2009. godine na uzorku od 118 srednjoškolaca uz pomoć SVS Upitnika vrednosti (Schwartz Value Survey). Pokazalo se da polaznici oba izborna predmeta prihvataju sve pojedinačne univerzalne vrednosti (Univerzalizam, Čovekoljublje, Konformizam, Tradicija, Sigurnost, Moć, Postignuće, Hedonizam, Stimulacija, 186 Jasmina Klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković
Samousmerenje) i imaju pozitivan odnos prema njima. Utvrđeno je da polaznici i Verske nastave i Građanskog vaspitanja pozitivno vrednuju i one univerzalne vrednosti za koje bi se moglo reći da nisu u skladu sa vrednosnim ciljevima eksplicitno ili implicitno sadržanim u nastavnim programima ovih predmeta. Tako su polaznici Građanskog vaspitanja pozitivno ocenili univerzalne vrednosti Tradicija i Konformizam, dok su polaznici Verske nastave pokazali pozitivan odnos prema vrednostima Postignuće i Samousmerenje. Dobijeni rezultati pokazuju da su polaznici Građanskog vaspitanja otvoreni i za prihvatanje i poštovanje kulturnih i verskih običaja i ideja. S druge strane, polaznici Verske nastave su pozitivno usmereni ka želji za uspehom – definisanim društvenim standardom, iako, izborni predmet čiju nastavu pohađaju, veći akcenat stavlja na „unutrašnji duhovni uspeh“. Dobijeni rezultati pokazuju da su polaznici Građanskog vaspitanja otvoreni i za prihvatanje i poštovanje kulturnih i verskih običaja i ideja. S druge strane, polaznici Verske nastave su pozitivno usmereni ka želji za uspehom – definisanim društvenim standardom, iako, izborni predmet čiju nastavu pohađaju, veći akcenat stavlja na „unutrašnji duhovni uspeh“. Nije iznenađenje da su od strane učenika oba izborna predmeta pozitivno procenjene univerzalne vrednosti Univerzalizam, Čovekoljublje, Sigurnost i Stimulacija, uzimajući u obzir da su sve one, sadržane, ugrađene i prihvaćene u okviru njihovih nastavnih programa. Time je pokazano da su učenici usmereni ka prihvatanju, poštovanju i zaštiti svih ljudi i čitave planete. Takođe, vidimo da je kod svih učenika prisutna i usmerenost ka očuvanju i povećanju dobrobiti za druge, sa kojima stupaju u česte lične kontakte. Ukratko rečeno, rezultati istraživanja nisu potvrdili statističku značajnost razlika kojom bi se potvrdilo da je opredeljenost učenika za pohađanje jednog od obavezno izbornih predmeta povezana sa razlikama u njihovom odnosu prema univerzalnim vrednostima.
Zaključak Prethodna razmatranja ukazuju na složenost relacija obrazovanja i vrednosti u pluralističkom društvu, te s tim u vezi, i na potrebu redefinisanja i menjanja ciljeva obrazovanja u skladu sa opštim društvenim promenama i potrebama ljudi. Pri tome, ne treba prevideti činjenicu da ciljevi obrazovanja proizilaze iz potreba, a potrebe iz vrednosti i ideala (Savićević 2002: 159). U tom okviru aktuelni obrazovni ciljevi zapadnih civilizacija izgrađuju se na širokom spektru ljudskih vrednosti, uključujući vrednosti koje su afirmisane u prošlosti, kao i one koje prožimaju značenje života savremenih ljudi. Tako je u zapadnom svetu postignuta saglasnost o temeljnim vrednostima koje su prihvaćene bez obzira na posebne političke i vrednosne sisteme. To su: globalni mir i kooperacija, ekološka ravnoteža, ekonomski prosperitet, interkulturalizam i multiaspektna oBRAZOVANJE I VREDNOSTI U PLURALISTIČKOM DRUŠTVU 187 saradnja među zemljama i nacijama (kulturna, naučna, sportska, umetnička) kao principi mirne koegzistencije i uslov progresa u svim domenima, progresivne promene i razvoj, unapređivanje tehnologije i socijalni, naučno–tehnološki i interkulturni progres, sloboda mas–medija i njihova nepovredivost, demokratija, demografska i zdravstvena osvešćenost itd. Konačno, novim projektima ujedinjene Evrope teži se ka prevazilaženju niza aspekata obrazovanja omeđenog nacionalnim okvirima, te se daje prioritet onim vrednostima koje proizilaze iz potrebe kulturno–pluralističkog društva (Evropska dimenzija u obrazovanju 1997). U nastojanju da se eliminiše rigidna, pozitivistička i etnocentrična vizija akcentuju se mnoge vrednosti, a između ostalih to su: razumevanje, prevazilaženje predrasuda, pronalaženje zajedničkih interesa uz poštovanje evropskih različitosti, otvaranje prema različitim kulturama koje štite svaki pojedinačni kulturni identitet, spremnost na zajednički harmoničan život i spremnost na stalne kompromise koji omogućavaju različite evropske interese, odbrana sloboda, demokratije i ljudskih prava itd. U skladu sa navedenim, predstavljeni rezultati istraživanja o odnosu polaznika Verske nastave i nastave Građanskog vaspitanja prema univerzalnim vrednostima, ukazuju na potrebu promišljanja i traganja za „dodirnim tačakama“ u realizaciji nastave ovih predmeta sa ciljem da se prevaziđe njihova suprotstavljenost koja je nametnuta alternativnim modelom njihovog izbora. Stoga se čini veoma važnim kreiranje prostora njihovog susretanja, tj. kreiranje uslova za otvoren i tolerantan dijalog polaznika Verske nastave i nastave Građanskog vaspitanja kao osnove za razmenu ličnih iskustava, stavova i mišljenja, što u krajnjoj instaci, za efekat treba da ima lakše funkcionisanje mladih u svetu različitosti.
Literatura
Bruner, Jerome (2000). Kultura obrazovanja. Zagreb: Educa. De Ruyter, J. Doret (2006). „Be ye perfect? Religious ideals in education”. Journal of Beliefs & Values. 27(3): 269–280. Đurišić–Bojanović, Mirosava (2006). „Stavovi mladih prema interkulturalnosti i prihvatanje plurariteta ideja”. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja. 38(2): 430–444. Egan, Kieran (2001). „Why Education Is So Difficult and Contentious”. Teachers College Record. 103(6): 923–941. Evropska dimenzija u obrazovanju (1997). Beograd: Ministarstvo prosvete Republike 188 Jasmina Klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković
Srbije, Sektor za istraživanje i razvoj obrazovanja. Gajić, Olivera (2009). „Građansko vaspitanje u srednjim školama Republike Srbije iz perspektive nastavnika (sa osvrtom na interkulturalnu dimenziju)”. Teme. 33(4): 1319–1338. Hasall, Anna & Roebben, Bert (2006). „Intercultural and interfaith dialogue through education”. Religious Education. 101(4): 443–452. Joksimović, Snežana (2003). „Odnos mladih prema pripadnicima pojedinih društvenih grupa i verskih zajednica”, u Uvažavanje različitosti i obrazovanje, ur. S. Krnjajić (Beograd: Institut za pedagoška istraživanja): 189–195. Klemenović, Jasmina (2009). „Obrazovanje za ljudska prava u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Srbiji”. Teme. 33(4): 1303–1318. Klemenović, Jasmina & Lazić, Svetlana (2007). „Obrazovanje za ljudska prava u našoj školi”, u Evropske dimenzije promena obrazovnog sistema u Srbiji: Zbornik radova. Knjiga 3. Sistem obrazovanja u Srbiji u vertikali evropskih vrednosti, ur. O. Gajić (Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za pedagogiju): 39–53. Kneller, George (1964). Introduction to the Philosophy of Education. New York: John Wiley & Sons, INC. Kodelja, Zdenko & Bassler, Terrice (2004). Religija i školovanje u otvorenom društvu (okvir za informalni dijalog). Ljubljana: Institut za otvoreno društvo. Kuburić, Zorica & Zuković, Slađana (2010). Verska nastava u školi. Novi Sad: CEIR, Savez pedagoških društava Vojvodine. Matić, Jugoslav (2010). Odnos polaznika verske nastave i nastave građanskog vaspitanja prema univerzalnim vrednostima. Diplomski rad odbranjen na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 2010. godine. Milutinović, Jovana (2008). Ciljevi obrazovanja i učenja u svetlu dominantnih teorija vaspitanja 20. veka. Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine. Roe, Gordon (1994). „Values in Education in a Plural Society”. Cambridge Journal of Education. 24(3): 379–382. Savićević, Dušan (2002). Filozofski osnovi andragogije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Filozofski fakultet, Institut za pedagogiju i andragogiju. Tuomisto, Jukka (1990). „Adult Education and Values”. Adult Education in Finland. 27(1): 3–16. Zuković, Slađana (2006). „Realizacija verske nastave u školama – stanje, problemi i mogućnosti”, u Reforma sistema vaspitanja i obrazovanja u Republici Srbiji, ur. E. Kamenov (Novi Sad: Filozofski fakultet): 279–292. oBRAZOVANJE I VREDNOSTI U PLURALISTIČKOM DRUŠTVU 189
Zuković, Slađana (2009a). „O građanskom vaspitanju u srednjoj školi iz perspektive učenika i roditelja”. Teme. 33(4): 1353– 1368. Zuković, Slađana (2009b). „Verska nastava u srednjoj školi iz perspektive učenika i roditelja”. Nastava i vaspitanje. 58(3): 348–361. Zuković, Slađana & Klemenović, Jasmina & Budić, Spomenka (2010). „Škola u funkciji razvoja interkulturalizma”, u Susret kultura, Zbornik radova, Knjiga 1, ur. Lj. Subotić & I. Živančević–Sekeruš (Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet): 193–198.
Jasmina klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković
EDUCATION AND VALUES IN A PLURALISTIC SOCIETY
Summary
The paper is based on the concept that education is a solid baser for development of the youth cultural identity and the way of adoption of basic community values. Nowadays, the tasks of contemporary education are seen in the promotion of development of at least three groups of values – economic, religious and humanist. Education is expected to make a balance among the value groups, and facilitate the young generation to meet the challenges of designing the sense of identity which is sustainable within the context of multiple affiliations and competing models of values. Taking into account the research data and the reality of life, which indicate that there is always a certain number of people who express intolerance for others, the paper analyses possibilities of the subjects concerning religious teaching and civic education in education for life in a pluralistic society. Elaborated theoretical assumptions are supported with the research results on the effects of teaching these subjects, with a special emphasis on the analysis of the students’ attitudes toward universal values.
Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић Универзитет у Новом Саду УДК 376.74 Филозофски факултет прегледни рад
ПЕДАГОГИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ: ЗА ДИЈАЛОГ КУЛТУРА У ИНКЛУЗИВНОЈ ШКОЛИ1
АПСТРАКТ У чланку се полази од оцене да је школа као полис, као „место у којем се живи и простор на којем се стиче искуство у демократској друштвеној заједници“, императив данашњег времена и глобалног социјалног простора. Таква школа, хумана, најновија школа „по мери детета“ је инклузивна школа; у њој сва деца имају право да се школују заједно, без искључивања и дискриминације по било ком основу. Затим се, са становишта педагошке теорије различитости, разматра мултикултурна димензија образовања у инклузивном школском контексту. Закључује се да је кроз дијалог култура у школи која се препознаје по култури дијалога, могуће остварити одговарајући модел педагошког деловања и диференцираног третмана различитих ученика. При томе, циљ је вратити човека култури, јер тек свест о сопственој култури, дозвољава прихватање других и уважавање њихове различитости кроз животну свакодневицу, где је познавање и поштовање другачијих, conditio sine qva non људске заједнице и човекове егзистенције као такве.
Кључне речи и синтагме: Образовање, култура, мултукултурност, инклузивна школа
Различитост, посебно културна разноврсност, није само “судбина Европе”, већ и читавог света. Мноштво различитости и различити путеви у остваривању суштински истих, хуманих циљева, представљају највеће вредности савремених друштава, док подржавање и неговање разноликости на глобалном и индивидуалном плану доприноси повећавању адаптибилности и манифестовању изванредне пластичности људског рода и самим тим, унапређивању човековог личног и социјалног развоја. У досадашњем развоју људског друштва лако се могу уочити и пратити маркантне промене односа већине према различитим, „обележеним“ појединцима и/или
1 Чланак представља резултат истраживања у оквиру пројекта под насловом „Инклузивно образовање: Од педагошке теорије до праксе“ (бр. 114–451–2050/2011), који делом финансира Секретаријат за науку и технолошки развој АП Војводине. 192 Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић
социјалним групама. Може се рећи да је у току завршна етапа дугог пута којим се од суровог одбацивања и сегрегације стигло до инклузије. Данас, на почетку друге деценије 21. века, глобално је прихваћен и нормативно–правно подржан став да етичко, културно, верско или језичко опредељење и традиција не смеју спречавати појединца да остварује своја људска права или да одговорно учествује у друштву. (White Paper on Multicultural Dialogue, 2008). У таквом друштвеном контексту инклузивно образовање је педагошки одговор на изазове различитости деце и одраслих: то је као скуп педагошких услова којима се даје шанса сваком детету, односно човеку, да напредује у складу са својим могућностима и да се при томе добро осећа. И инклузивно образовање пролазило је кроз различите фазе: прво се везивало само за децу са посебним потребама, потом и за децу из појединих мањинских и маргинализованих група (на пример, за ромску децу), док се данас односи на сву децу, младе и одрасле који, без обзира на међусобне различитости, имају исто право на заједничко образовање. Пре више од шест деценија, Универзалном декларацијом о људским правима, усвојеном од стране Генералне скупштине Уједињених нација, прокламовано је да „свако људско биће има право на образовање.“ Универзално право на образовање oснажeно је Декларацијом о образовању за све (1990, Џомтијен, Тајланд), а покрет за инклузивно образовање добио је додатни импулс 1993.године, када су донета Стандардна правила УН о изједначавању могућности за образовање деце са сметњама у развоју. У документу познатом под називом Саопштење из Саламанке (1994, Саламанка, Шпанија) први пут је употребљен и озваничен термин инклузивна школа. To je школа прилагођена сваком детету и свој деци која учe и развијају се заједно, упркос бројним и значајним међусобним разликама: физичким, интелектуалним, социјалним, емоционалним, лингвистичким, културним и другим. Мисли се на инвалидну и даровиту децу, децу са улице и ону која раде, децу из избегличке или номадске популације, децу из језичких, етничких или културних мањина, децу из других угрожених и маргинализованих миљеа и група, без обзира на њихове тешкоће или различитости. Давно је утврђено да школа као институција не може бити знатно ни боља ни гора од друштва у којем делује. Aктуелне реформе васпитнообразовних и школских система у многим државама широм света представљају покушај да се стара школа и настава замене новом школом, која би боље кореспондирала са промењеним друштвеним контекстом, високим нивоом и убрзаним развојем савремене науке, захтевима све софистициранијих информационо–комуникационих технологија, ПЕДАГОГИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ: ЗА ДИЈАЛОГ КУЛТУРА У ИНКЛУЗИВНОЈ ШКОЛИ 193
потреби да се афирмише и оствари креативни, стваралачки однос човека према стварности, природи, друштву и себи самом. Основни, празадатак школе као такве, који подразумева помоћ младим људима да постану пуноправни грађани друштва, у савременом друштвеном контексту постаје тежи него икад. Између осталог и зато што изгледа да управо сада, дуготрајни процес пребацивања социјалне одговорности са политичких на васпитнообразовне установе (школе), процес започет новом улогом коју је образовање добило у модерним државама, досеже свој пуни замах (Вујасић Живковић, 2009). Од школе се очекује да допринесе превладавању социјалних и економских проблема тако што ће ученике поучавати како да преиспитују, сагледавају и трагају за различитим решењима бројних конфликтних животних питања. Ту се подразумева аутентично образовање, не индоктринација, као и прецизно дефинисана васпитна функција школе која је одвојена од сваке политичке и идеолошке манипулације. Уз то, ученици се увек морају посматрати као циљ, не као средство за остварење циљева других, нити њихове компетенције као роба на тржишту. С обзиром на велики општи значај ширег социо–културног искуства за развој младих препоручује се оријентација на будућност и избегавање «парохијализма садашњости» (Bridges, 2008). Једном речју, школа већ данас «мора постати другачија, јер су и деца постала другачија. Њихови животни проблеми засењују њихове проблеме с учењем; ако школа није спремна примити њихове животне проблеме (а део озбиљних животних проблема ученика произилази из њихове припадности различитим мањинским групама) неће се моћи ни приближити њиховим проблемима с учењем“ (Hentig, 1997: 7). Императив данашњег времена и глобалног социјалног простора јесте школа као полис у којем се, попут породице и куће, комшилука, улице и природе, заиста живи, а не само припрема и «загрева» за будућност. Школа је место где се стиче искуство мирољубивог, праведног, уређеног и одговорног заједничког живота у демократској друштвеној заједници, при чему се бришу границе између учења у школи и учења у животу. У школи ученици треба да искусе све најважије одреднице датог друштва (слободу личности, разноликост у мишљењима, начинима и стиловима живота, плурализам различитости, достојанство појединца). Уз то, у школи се усвајају важна знања, (све оно што се не може научити било како и/или успут ) која су основа за развој и увежбавање способности и постављају темељи духовности (Hentig, 1997). Поред критичког, стваралачког мишљења, у основи те школе која се суштински ослања на филозофске античке темеље, су креативност, оргиналност, еманципација, аутентичност, аутономија личности и ученика и наставника (Ђукић, 2010). 194 Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић
На богатој баштини педагошког наслеђа (између осталог, разновсни правци нове школе с крајa XIX и с почетка XX века, посебно „школа по мери детета“ Е.Клапареда), израста иновативна, целовита школа која припрема ученике за ефикасне грађанине у демократском друштву, прихвата сву децу и образује их заједно, а настава се прилагођава ученицима са различитим потребама, интересима и способностима (Beloin, Dettart, 2001), развија школску заједницу субјеката који узајамно уче, партиципативно, проактивно, сараднички и посвећено конструкцији значења уместо њиховој сувопарној рецепцији (Bruner, 2000), успоставља и негује сарадњу са другим школама у окружењу и са локалном друштвеном средином. Таква школа, хумана, најновија школа „по мери детета“ јесте инклузивна школа: у њој сва деца имају право да се школују заједно, без искључивања и дискриминације по било ком основу. То је установа у којој је свако дете прихваћено и где му, на путу задовољења образовних потреба, подршку пружају вршњаци, наставници и други стручњаци, чланови школске и шире друштвене заједнице. (Ђукић, Ђерманов, Косановић, 2011) Једна од новијих педагошких теорија, педагогија различитости (Sheets, 2010), етаблира се на кључним поставкама културно–историјске теорије Виготског, и усмерава на сагледавање односа између културе и психофизичког развоја појединца, с циљем да се добијена знања о томе искористе за унапређење образовних постигнућа и оптимални развој свих потенцијала ученика током њиховог образовања у инклузивном школском контексту. Са становишта педагогије различитости савремена школа се препознаје као својеврсна “раскрсница култура” (Perez Gomez, 1997). Ту се састају, стичу, суочавају, слажу, сударају, сукобљавају, мимоилазе, преплићу, међусобно слабе и/или оснажују бар четири врсте културе и то: јавна (интелектуална) култура, друштвена култура, школска (институционална) култура и лична (искуствена) култура ученика. Општа, јавна култура подразумева сет значења који су људске заједнице током историје акумулирале у различитим областима науке и других активности. То је знање прочишћено и очишћено кроз систематско поређење, сталну критику и реформулацију, знање које је сачувано у научним дисциплинама, књижњвним и другим уметничким делима, у филозофским спекулацијама и рефлексијама, у историјским наративима који су се дуго предавали с колена на колено, да би се данас преносили и у писаној форми у већини људских заједница. Друштвена култура обухвата низ владајућих значења и понашања у датом социјалном контексту који је данас интернационални контекст међузависности и размене. Ова култура се састоји од вредности, норми, идеја, институција и понашања ПЕДАГОГИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ: ЗА ДИЈАЛОГ КУЛТУРА У ИНКЛУЗИВНОЈ ШКОЛИ 195
која обликује интерперсоналне односе у демократским друштвима, у којима владају закони слободног тржишта и средства масовне комуникације. Овде се открива парадокс истовременог јачања индивидуализма и социјалног конформизма, као и опседнутост ефективношћу, историјско–догматско схватање стварности и знања, надмоћ појавне културе (image culture). Специфична школска, институционална култура, која настаје у школи као друштвеној институцији обухвата традицију, обичаје, рутину, ритуале и инерцију које школа стимулише и настоји да конзервира и репродукује, јасно условљавајући живот који се тамо одвија, валидацију вредности веровања и очекивања у групама које конституишу школску институцију. Међу значајним карактеристикама које дефинишу ову врсту културе издвајају се следеће: професионална изолација наставника, бирократска природа школског живота, конзервативност, прагматизам, компетитативност између наставника и посебно између ученика што неизбежно доводи до комерцијализације академских резултата у школи. Несигурност, изолација, оптерећеност бирократским захтевима и задацима, бесмислена хијерархија и индивидуализам дају моћну комбинацију која резултира конзервативизмом. (Fullan, Hargeaves, 1992) На обликовање културе школе, поред вредносног система друштва (опште–прихваћене вредности, норме и правила), утичу и друге вредности које се развијају у самој школи. Тај сет специфичних, аутентичних вредности једне школе чине укорењене навике, модели понашања, комуникације и интерперсоналних односа, који се развијају унутар школе и у интеракцији са окружењем. Вредности и модели понашања који настају у самој школи чине најдубљи слој језгра њеног идентитета – њену имплицитну културу (скривени курикулум). Унутрашњи живот школе, одликује изразит емоцинални набој, субјективност, изузетна сложеност и слојевитост релација (ученици, наставници, стручни сарадници, школска управа, родитељи, у самој школи, а изван школе, надлежне стручне институције и тела), као и релативна аутономија у односу на спољашњу средину. Поред имплицитне, култура школе обухвата и елементе професионалне педагошке културе запослених, поткултуре младих и посебности сваке школе. Култура школе има, дакле, своје формалне и неформалне, видљиве и невидљиве аспекте кроз које се манифестују различита обележја (суб) култура које у школи коегзистирају. (Ђерманов, Костовић, Ољача, 2009) Искуствена, лична култура ученика односи се на специфичну конфигурацију значења и веровања које ученици појединачно конструишу под утицајем контекста, њиховог предшколског живота и оног који воде паралелно са школским, кроз спонтане 196 Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић
размене са породицом и социјалном средином у којој одрастају. Ученичка култура је први одраз локалне културе, која се ствара на основу емпиријских апроксимација и некритичког прихватања, Упркос томе што се састоји од мисаоних и акционих модела који су фрагментрни, често непотпуни, погрешни, контрадикторни засновани на митовима и не ретко предрасудама, ова култура је когнитивна, афективна и понашајна платформа са које ученици интерпретирају стварност. (Bruner, 2000) рефлексија искуствене културе њихове заједнице, помешана са личним биографским искулством, тесно повезана са контекстом, док је јавна, општа култура расподељена и организована у научне дисциплине више концептуална, апстрактна,удаљена од контекста. Очигледно је да ученичка култура има велики значај и снагу јер се генерише кроз искуство и ствара базу на основу које сваки ученик интерпретира природне и друштвене феномене, налази логику сопствених одлука и акција. Принцип усмерености на културу један је од најважнијих савремних педагошких принципа. У свом почетном облику овај принцип је постојао као трајна и добро развијена историјско–педагошка тековина још од 19. века. Под именом “Принцип усмерености на природу и на културу у образовању” формулисао га је А. Дистервег, истичући да је стање културе неког народа база, нешто што је одређено и реално, из чега се развија наредно стање. Степен на којем се култура налази у датом времену представља основу са које треба деловати на ученике, уколико се желе позитивни образовни резултати. К. Д. Ушински je открио директну повезаност и зависност између система образовања и културе народа у свакој конкретној држави, нагласивши да “руске школе треба да буду руске”. Крајем 20. века, показујући необичну виталност и доказујући историјску пластичност, принцип усмерености на културу се трансформисао у принцип мултикултурности. (Данилюк, 2008) У овој новој варијанти, принцип задржава класичну основу усмерености на културу, а мултикултурност се додаје као израз потребе да се у образовном систему мултиетничких друштава представе културе различитих народа. При томе, подразумева се да не постоје боље или горе, вредније или мање вредне, цивилизоване или примитивне културе, да се културе међусобно разликују пре свега својим садржајем и формом, да свака култура може имати релативне „плусеве“ и „минусе“, а значење и значај сваке културе детерминишу саме индивидуе. (Дмитриев, 2000) Постепено, поменути “етнички” ниво разумевања принципа мултикултурности допуњен је “социјалним”, тако да су у образовним системима постале видљиве и културе различитих социјалних група као што су имигранти, инвалиди, жене, верници различитих конфесија и сл. (Ђерманов, Ђукић, Костовић, 2008) Најновији, ПЕДАГОГИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ: ЗА ДИЈАЛОГ КУЛТУРА У ИНКЛУЗИВНОЈ ШКОЛИ 197
најтананији филозофски ниво јесте “личносни”, тј. онај усмерен на личност. Појава ове варијанте принципа мултикултурности условљена је основним задатком васпитања а то је формирање човека културе, односно културног човека. Осим малих и великих група и појединац може бити носилац своје културе која је вредна и достојна пажње и подршке, интересантна другима и значајна за развој његове личности. У простору свог сазнања и деловања личност реконструише ту разноликост културе (микросвет културе) и поново је гради. Тако се од принципа усмерености на културу, преко принципа мултикултурности дошло до принципа културогенезе (Данилюк, 2008). Принцип културогенезе тежи да обнови принцип усмерености на културу, да путем образовања човека врати култури. Али, то више није само усклађеност са одређеном културом, већ развој његових способности да ствара нову културу Данас се човеком културе сматра онај који не само што је усвојио садржај специфичне културе и који је усмерен на културу, већ је савладао путеве стварања одређеног типа културе, може да генерише нову културу ону у интеркултурном простору, где се и дешава сусрет култура. Култура увек постоји на границама других култура, увек у простору различитих култура које се укрштају и активно делују једна на другу, увек и само у дијалогу. У том смислу, култура није прост, механички збир различитих културних ентитета; напротив, то је целина, настајала током, по правилу, трагичне историје, повезујући се миграцијама, међуетничким браковима, многим заједничким идеалима, традицијом, привредом, одбраном пред спољашњим претњама и хиљадама других нити. Кад се нека култура нађе у релативно аутономном стању она почиње да се дели на различите субкултуре: једна култура се претвара у три. При додиру две, претходно самосталне културе, активира се процес генерисања, две културе рађају трећу. И раније су били познати слични процеси, али савремени глобални свет их је интензивирао. Културе народа великих и малих, социјалних група и личности се приближавају, употпуњују, интегришу, што изазива огромну разноликост. Цивилизација почиње да ради као велики генератор култура чија моћ непрекидно расте (Данилюк, 2008). Од савременог образовања, школе и наставника очекује се да створе културу у образоваљу, да сачувају и развију културне људе, да младу генерацију науче, поред осталих знања и вештина, како осигурати мир у свету, како зауставити девастацију природе, како отклонити друштвено индуковане неједнакости између класа, полова, инвалидних и неинвалидних лица итд. (Meyer, 2002), а све друге различитости (етничке, културне, језичке, религијске и др.) прихватити и поштовати. Отворено је питање како да савремно образовање и школа одговоре овим изазовима, посебно 198 Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић
у вези са плурализмом култура, са свом културном мозаичношћу, ширином, субјективизацијом и тенденцијом да се стално обнавља.. Сматра се да интеркултурно образовање може допринети развоју људских заједница у којима ће се свима, без разлике, омогућити суделовање у одговорности, једнакост шанси, самосвест и различитост припремајући ученике за живот у културно различитим социјалним окружењима, односно заједницама. При томе, интеркултурно образовање се никако не сме свести само на одређени пројекат, програм, курс, «културни додатак», или наставни предмет. Интеркултурност се мора афирмисати и учврстити као полазна оријентација, доминантни приступ и кључна смерница не само педагошке рефлексије, већ и васпитнообразовне акције у школама свих врста и нивоа. Основно средство за постизање поменутог циља јесте дијалог како у ширем, друштвеном, тако и у ужем, школском контексту. По правилу сваки дијалог подразумева слободну партиципацију учесника, посвећеност процесу увиђања значења, став реципроцитета: интересовање, поштовање, брига једних о другима и кад се не слажу, једнакост, емпатију, испитивање претпоставки, укључивање нових података у постојећи систем, ширење и продубљивање разумевања, плурализам, једнакост и спремност да се прихвати заједничка основа. Интеркултурни дијалог јесте достојанствена и отворена размена мишљења између појединаца и група различитог етничког, културног, верског, језичког порекла и наслеђа, уз узајамно разумевање и уважавање. Он је неопходан чинилац инклузивног друштва и инклузивне школе у којој нико није маргинализован, нити изопштен. Дијалогом култура у школи која се препознаје по култури дијалога, могуће је остварити одговарајући модел педагошког деловања и диференцираног третмана различитих ученика. При томе, циљ је да се уз помоћ образовања човек врати култури, јер тек свест о сопственој култури, дозвољава прихватање других и уважавање њихове различитости кроз животну свакодневицу, где је познавање и поштовање другачијих, conditio sine qva non људске заједнице и човекове егзистенције као такве.
Литература
Beloin, K. S, Dettart, P. (2001). Across School Analysis and Finding. Milwauky: Stevens Point, Wis. Un. Bridges, D. (2008). «Educationalization: On the Papropriatensess of Asking Educational ПЕДАГОГИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ: ЗА ДИЈАЛОГ КУЛТУРА У ИНКЛУЗИВНОЈ ШКОЛИ 199
Institutions to Solve Social and Economic Problems», Educational Theory, 58, 4: 461–474. Bruner, Ј. (2000). Kultura obrazovanja, Zagreb: Educa. Вујасић Живковић, Н. (2009). Педагогизација као концепцијски оквир за разумевање модерног образовања, Зборник Института за педагошка истраживања, Београд, 41, 2:247–263. Данилюк, A. Я. (2008). “Принцип культурогенеза в образований”, Педагогика, 10:3– 8. Дмитриев, Г. Д. (2000). «Многокультурност как дидактический принцип,» Педагогика, 10:3–11. Ђерманов, Ј, Ђукић, М, Костовић, С. (2008). Принцип мултикултурности наставе – шта, зашто, како? у Мултикултурално образовање, ур. М.Ољача (Н. Сад: Филозофски факултет): 75–93. Ђерманов, Ј, Костовић, С, Ољача, М. (2009). Култура школе: Према неопходном разумевању квалитета и одрживе промене у образовању, у Европске димензије промена образовног система у Србији, ур. О. Гајић (Н. Сад: Филозофски факултет): 19–36. Ђукић, М. (2010). За педагошку аутономију наставника и ученика, у Античка култура, европско и српско наслеђе, гл. уредник К. Марицки Гађански (Београд: Друштво за античке студије Србије и Институт за теолошка истраживања): 211–221. Ђукић, М. Ђерманов, Ј. Косановић, М. (2011). Принцип индивидуализацие наставе у инклузивној школи у Инклузивно образовање: Од педагошке концепције до праксе, ур. М.Ђукић (Н. Сад: Филозофски факултет): 19–35. Меyer, H. (2002). Didaktika razredne kvake, Zagreb: Eduka. Perez Gomez A. I. (1997). The School: А crossroad of cultures, Curriculumm stadies, 5, 3: 281–298. Sheets, R.H. (2010). Diversity Pedagogy: Examinin the Role of Culture in the Teaching– Learning Process. Boston: Allyn & Bacon. Fullan, М, Hargeaves, А. (1992). What is Worth Fight for in Your School? Buckingham: Un. Press. Hentig, fon, H. (1997). Humana škola, Zagreb: Eduka. 200 Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић
Mara Djukić, Jelena Djermanov, Marijana Kosanović
PEDAGOGY OF DIVERSITY: DIALOGUE OF CULTURES IN INCLUSIVE SCHOOL
Summary
This article is based on the stand that the school as a polis, as “a place where one lives and the area where experience is gained in a democratic society”, is the imperative of both our time and the global social space. Inclusive school is such school, humane, contemporary “school made to measure and adopt to the child”, where all children have a right to be educated together, without exclusion or discrimination on any ground. Subsequently, multicultural dimension of education is being considered in the inclusive school context, from the standpoint of diversity pedagogical theory. Finally, there is a conclusion that only through dialogue of cultures, in a school recognized by the culture of dialogue, it is possible to achieve an appropriate model of pedagogical action and differentiated treatment of different students. While doing so, the goal is to return the man to culture, because only awareness of their own culture, allows acception of others and respectation for their differences through personal life, where knowledge of and respect for different is, conditio sine qva non of human community and human existence as such. Olivera Knežević Florić Univerzitet u Novom Sadu UDC 37.014.5:316.7 Filozofski fakultet originalni naučni rad
MULTIKULTURALIZAM ILI OBRAZOVANJE ZA PRIHVATANJE1
APSTRAKT U radu se iz ugla interpretativne paradigme a na pretpostavkama teorije moralne orijentacije prema drugome (E. Levinas), razmatraju stanje i uslovi društvenog diskursa kao i potrebne aktivnosti za implementaciju obrazovanja za prihvatanje kao opšteg pedagoškog principa, u sistem obrazovanja. U prvom delu rada, autorka eksplicira različita teorijska razumevanja konstrukta multikulturalizma kao javnog dobra, ali i kao konstrukta koji ne pripada redu tradicionalnih etičkih principa. U drugom delu rada, fokusira se važnost kreiranja drugačijih uslova društvenog i pedagoškog diskursa kako bi se multikulturalno obrazovanje opojmilo kao obrazovanje za prihvatanje i na taj način bivstvovalo ne samo kao etička mogućnost, nego etička potreba. U tom smislu, osnovna teza rada je da su obrazovanje, kao referentna tačka, i interaktivni odnos pojedinaca sa sopstvenom stvarnošću verovatno jedini mogući put za razumevanje i prihvatanje sveta u stalnoj promeni.
Ključne reči: multikulturalizam, drugi, obrazovanje za prihvatanje.
Uvod Kako se odrediti prema drugom i različitom? Večito i nerešeno pitanje ljudske civilizacije vekovima se nametalo našim precima a danas, sa istom snagom, postavlja se i nama. Možda bi se trebalo podsetiti da je čovek oduvek imao tri moguće, različite reakcije u odnosu na drugog: mogao je da izabere rat, da se izoluje ili da uspostavi dijalog. Tokom istorije čovek se dvoumio između te tri mogućnosti i, u zavisnosti od kulture i epohe u kojoj je živeo, mogao je da izabere jednu od tri navedene mogućnosti. Kada susret sa drugim započne sukobom, uobičajeno dovodi do tragedije i rata koji proizvodi samo gubitnike; nemogućnost da se složimo sa drugima, da se budimo u njihovoj koži ukazuje na nesavršenost ljudskog bića i fokusira pitanje ljudske racionalnosti. Želja nekih da
1 Rad je nastao u okviru projekta: Pedagoški pluralizam kao osnova strategije obrazovanja, (179036), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj RS. 202 Olivera Knežević Florić podignu zidove u cilju izolacije od drugih naziva se, u naše vreme, aparthejdom. Uz dosta pojednostavljivanja, radi se o doktrini koja proklamuje da svako može da živi kako hoće, pod uslovom da to bude daleko od mene ukoliko nije moje rase, religije i kulture. Isto tako, mitovi i legende mnogobrojnih naroda prezentuje uverenje da samo “mi koji smo naši”, članovi našeg klana, našeg društva, jesmo ljudska bića – svi drugi su manje od ljudi. Međutim, slika drugog je bila potpuno različita u vreme antropomorfnih verovanja; onda, kada su bogovi imali ljudsko obličje i kada su mogli da se ponašaju kao ličnosti. U to vreme, nikada se nije znalo da li je putnik koji vam dolazi u susret bog ili čovek. Ta neodređenost ili zanimiljiva dvosmislenost predstavlja, zapravo, jedan od izvora kulture gostoljubivosti koja nalaže da se putnik ili posetilac velikodušno primi; posetilac, čija je priroda nepoznata i često nedokučiva. U tom smislu, pesnik Cyprian Norwid u uvodu u svoju “Odiseju” (Norwid, 2000), promišlja o izvorima gostoljubivosti koji štite Odiseja po povratku na Itaku: “...U tim krajevima, iza svakog prosjaka ili skitnice stranca, sumnjalo se da se krije božansko biće. Nije bilo zamislivo da se posetilac pita šta je, pre nego što se ugosti; samo se posle uvažavanja pretpostavke njegove božanske prirode, spuštalo do zemaljskih pitanja – što se nazivalo gostoljubivošću. Homerovi Grci nisu znali za poslednjeg među ljudima. Čovek je uvek bio prvi, što će reći, božanski.” Grčka kultura, po Norwid–u (2000), baca novo svetlo na značenje i poimanje drugog; kapije i vrata ne služe samo da udalje drugog, nego i da se otvore pred njim i da ga pozovu da kroči preko praga. Drum ne mora biti put kojim će doći neprijateljska vojska; on može biti staza kojom će stići neki od naših bogova, odeven u odeždu hodočasnika. Emmanuel Levinas naziva događajem susret sa drugim (Levinas,1994); tačnije, temeljnim događajem jer se radi o najvažnijem iskustvu koje otvara najšire horizonte. Levinas pripada “porodici” filozofa dijalogista kao i Martin Buber, Ferdinand Ebner, Gabriel Marcel koji su razvili ideju drugog, kao jedinstvenog i neponovljivog entiteta polazeći pri tome sa pozicija koje su bile u suprotnosti sa fenomenima karakterističnim za XX vek: društvo mase koje poništava različitost individua i ideologija koje su totalitarne i rušilačke (Burbules, Tores, 2000). Ovi filozofi pokušavaju da očuvaju ono što smatraju vrhunskom vrednošću: individuu; oni žele da je spasu od omasovljenja i totalitarizma koji ruši svaki poseban identitet: mene, tebe, drugog, druge. U tom smislu, svoja promišljanja i fokusiraju na pojam drugog i to sa velikim D kako bi podvukli razliku između individua, ali i razliku između njihovih individualnih osobenosti, tako različitih, a tako jedinstvenih. Ova škola mišljenja je imala velike implikacije na dotadašnje poimanje čoveka; ona je uzdigla ljudsko biće, ali i drugog, i kako kaže sam Levinas: ...ne samo da imam zadatak da se prema drugom odnosim kao sa ravnopravnim i da održavam dijalog, već sam i dužan MULTIKULTURALIZAM ILI OBRAZOVANJE ZA PRIHVATANJE 203 da budem i odgovoran za njega (Levinas, 1994). Upravo zbog toga, ova škola mišljenja kritikuje ravnodušnost i skrivanje iza zidina, a ističe neophodnost otvorenih pozicija, približavanje i dobru volju kao etičku dužnost svakog čoveka. U istoj školi mišljenja odvija se rad i misao velikog antropologa B. Malinovsky–og; rakursna tačka njegovog života i rada je bilo traženje odgovora na pitanje: kako se približiti drugom kada se ne radi o biću koje je hipotetičko i teorijsko, nego stvarno i koje kao takvo pripada drugom etnosu, govori drugi jezik, ima drugu veru, različiti sistem vrednosti i koje ima svoje sopstvene običaje i tradiciju jednom rečju, svoju sopstvenu kulturu? (Malinovsky, 1989). Malinovsky odlazi na Pacifička ostrva s ciljem da upozna drugog i istraži njegov način života, običaje i jezik. Želi da ga vidi sopstvenim očima i da živi u njegovoj koži; on želi autentično iskustvo ne samo u kontaktu sa drugim, nego i autentično iskustvo u ulozi drugog. Nakon istraživanja, svoja nimalo prijatna iskustva, iznosi u svom delu A Diary in the Strict Sense of the Term (1989); u njemu, između ostalog, priziva sećanja na teškoće, očajanje, klonulost i česta depresivna stanja koja je imao u poziciji drugog. Sledeći svoje autentično iskustvo, Malinovsky ističe da su svi stanovnici naše planete drugi naspram drugih, kao i da svaka osoba koja je odvojena od svoje kulture svojom voljom ili ne, plaća visoku cenu (Malinovsky, 1989). Zbog toga je, po njemu, veoma važno posedovati vlastito definisan identitet, kao i čvrsto uverenje u snagu i vrednost ličnog identiteta. Samo tako čovek može da se mirno suoči sa drugom kulturom; u suprotnom, on će naginjati ka skrivanju, izolaciji, strahu od stvarnosti koja ga okružuje. Malinovsky će takođe, istaći još jednu tezu, vrlo smelu u njegovo vreme: Nema viših i nižih kultura, ima samo različitih kultura koje, svaka na svoj način, zadovoljavaju potrebe i očekivanja onih koji je dele (Malinovsky, 1989). Malinovsky je istraživao u trenutku kada se javlja društvo mase. Danas mnoge Evropske zemlje, kao i Srbija, žive u vremenu tranzicije– vremenu između društva mase i planetarnog društva. Mnogi faktori ohrabruju taj prelaz: IT revolucija, upečatljiv razvoj komunikacija, sve veća mobilnost pojedinaca, a naročito aktivnosti na promeni poimanja stvarnosti mladih generacija. Kako će se svi navedeni momenti odraziti na odnos prema drugom? Za savremeni svet kažemo da je multietnički i multikulturalan, ali ne zato što se broj društava i kultura povećao, nego zato što one govore sve jačim glasom, nezavisno i odlučno zahtevajući priznavanje svojih pravih vrednosti. Sve to otvara put ka svetu koji je tako nov, da iskustva koja su stečena tokom istorije neće možda biti dovoljna da taj svet razumemo i da u njemu pronađemo orijentire. Međutim, ono što je sigurno je da ga možemo nazvati planetom velikih mogućnosti (Rorty, 1991). U tom sadašnjem ali i 204 Olivera Knežević Florić budućem svetu, stalno ćemo se susretati sa novim drugim; moraćemo da pokušamo da ga razumemo i da uspostavljamo dijalog sa njim. Taj drugi će se stalno rađati iz dva, međusobno suprotstavljena toka naše stvarnosti koja moramo osvestiti i razumeti; iz toka liberalne globalizacije koji uniformiše našu stvarnost i iz toka koji čuva naše različitosti, našu originalnost i našu neponovljivost.
Multikulturalizam: etički princip ili politika prihvatanja Mada se multikulturalizam u savremenoj političkoj teoriji i etici izražava kao jedna vrsta poželjnog normativnog zahteva (konstrukta), pa i javnog dobra kojim se upotpunjuje shema dobro uređenog poretka, ne može se tvrditi da je multikulturalizam istovremeno i postao sastavni deo vodećih principa savremenih društvenih uređenja. Naprotiv, mnogo je više argumenata za drugu vrstu tvrdnje. Multikulturalizam, kako na to upućuje J. Raz (1996), ulazi gotovo na jeretički način u evropsku (liberalnu) političku kulturu. On ne pripada redu tradicionalnih etičkih principa. Iskustvo savremenih političkih uređenja pokazuje da se imperativi mira i stabiliteta postižu oslanjanjem na negovanje zajedničke kulture. Isto tako, analiza i razumevanje savremenih procesa na kojima počiva moderna evropska država (emancipacija, legitimnost, teritorijalizacija) i priroda principa koji prate ove procese (građanstvo, nacionalitet, suverenitet), potvrđuju da najveću cenu ovih procesa «plaćaju» etničke zajednice. Procesi teritorijalizacije politike zakonito menjaju tehnologiju vladanja i dijalektiku kontrole, a homogenizirajući principi ujednačavanja (građanstvo i nacionalitet) narušavaju i ograničavaju pravo na razliku (Raz, 1996). Dakle, u napetosti između normativnog zahteva za priznavanjem različitosti i etnokulturne heterogenosti i traganja za razvojem sopstvenog kulturnog identiteta (minimalna definicija multikulturalizma), smešteni su teorijski sporovi o domašaju i granicama strategije multikulturalizma. Otuda i počinjemo pokušajem da odgovorimo na lakši deo pitanja: šta je to dobro u multikulturalizmu i zašto ga valja podržavati? Walzerova argumentacija (opravdanje), čini dobar početni predložak za odgovor na ovo pitanje. Walzer podržava i opravdava multikulturalizam zarad njegovog dubokog humanizma i sposobnosti za empatiju (Walzer, 1999). Multikulturalizam je princip koji čoveka stavlja na prvo mesto. On je moguć i poželjan samo onda kada je udružen sa našom sposobnošću da prihvatimo druge na isti način kao i sami sebe. To su uslovi u kojima multikulturalizam postaje etička mogućnost. Za Walzera, pritom, postoje još dva razloga koja ne bi trebalo zaboraviti. Prvi, upućuje da ljudi mogu upravljati sopstvenim aktivnostima i vrednostima samo ako su one usaglašene sa socijalnim praksama koje ih okružuju (Walzer, 1999). Iz MULTIKULTURALIZAM ILI OBRAZOVANJE ZA PRIHVATANJE 205 toga sledi, da uvažavanje drugih uključuje i uvažavanje njihovog socijalnog i kulturnog ambijenta u kome se socijalizuju. Samo iz tih pretpostavki moguće je celovito (samo) razumevanje načina života i koncepcije vrednosti koju pojedinci slede. Drugi argument upućuje na stav da ljudski dignitet zavisi od priznavanja i vrednovanja socijalnog dobra koji pojedinci slede. Samo ako je socijalizacija uspešna, ljudi su ponosni i uvažavaju kulturu kojoj pripadaju. To nije moguće ako je neko otuđen od kulture kojoj pripada. Otuda, ako sledimo Walzerovu argumentaciju, naše samorazumevanje sebe usko je povezano sa snagom našeg kolektivnog identiteta (mi), koji opet u velikoj meri zavisi od naše sposobnosti i spremnosti da uvažavamo grupu kojoj pripadamo. Drugim rečima, ne uvažavati grupu kojoj pripadamo, znači za pojedinca podrivanje njegovih sposobnosti da živi u skladu sa liberalnim načelima moralnog digniteta i samopoštovanja. I jedno i drugo, označava se kao deo korpusa bazičnih etičkih principa. Etički multikulturalizam (Walzer, 1999) ne može se, dakle, označiti kao neki projekat kulture zatvorenosti i samodovoljnosti. Naprotiv, koncepcija etičkog multikulturalizma motivisana je idejom da su ljudi različiti, da artikulišu različite načine života i koncepcije dobra, kao i da je svaka kultura jedna velika i otvorena mogućnost za sve njene pripadnike. U multikulturnim društvima ljudi nadilaze kulturne podele što stvara određeni naboj etičkog i kulturnog kriticizma i kreira ambijent za promene i prilagođavanja. U tom dinamičkom procesu, ni jednu kulturu nije moguće sasvim očuvati. S druge strane, u ovom složenom procesu socijalne i političke dinamike, zakonito se “proizvodi” osećanje zajedništva koje se oblikuje u samom procesu prožimanja kultura. Uz sve ove ograde, može se reći da Walzer brani jednu vrlo optimističnu koncepciju multikulturalizma, označavajući je kao ideologiju i program uvećane socijalne, ekonomske i kulturne jednakosti. Ovoj argumentaciji, odgovarajući na uvodno pitanje o tome šta je dobro u multikulturalizmu, dodajemo liberalnije intoniranu koncepciju J. Raza (1996). Ono, što tu koncepciju čini širom u jednom liberalnom značenju jeste naglasak na oblikovanju sfera javne političke kulture i interaktivnog konsensusa. Sažeto, Razova argumentacija upućuje da je multikulturalizam vitalan samo onda kada pripadnici jedne političke zajednice pripadaju različitim grupama, od kojih su većina u interaktivnom odnosu. Kada su ovi uslovi ispunjeni, a u velikom broju država jesu, ljudi učestvuju u oblikovanju javne političke kulture. Ovo, u sadržinskom smislu, proizvodi osećaj zajedništva i solidarnosti koji je nužni uslov za postojanje stabilnog društva. Samo na tim pretpostavkama pripadnici različitih kulturnih zajednica prihvataju državu kao svoju. Društvo se po Raz–u (1996), ne sastoji od većine i manjine već od pluraliteta kulturnih grupa, a dobro uređen poredak u multikulturnom društvu ne bi smeo da poznaje ni pobednike ni gubitnike. Uloga države 206 Olivera Knežević Florić dodatno je važna, jer je ona ta koja autonomne pojedince upućuje na vrstu dobara koju bi valjalo, u okviru jedne zajednice, slediti. Dakako, konačan izbor je na pojedincima, i to je ono što ovoj koncepciji daje liberalno značenje.
Multikulturalno obrazovanje ili obrazovanje za prihvatanje U svetu koji je sve više multikulturalan i izazovi obrazovanja su sve veći i složeniji. Kako proces globalizacije postaje sve neposrednija stvarnost za stanovništvo planete, tako i potreba o poimanju promena u tradicionalnoj viziji o zajednici, naciji i državi postaje sve veća neophodnost. Jedna od najvažnijih uloga formalnog obrazovanja u mnogim zemljama koje su danas u procesu tranzicije, bila je «oblikovanje» dobrih, poslušnih građana koji dele jedan zajednički identitet i koji su odani naciji – državi (Telenbekova, 2010; Knežević Florić, 2009). I premda je to, nema sumnje, poslužilo u plemenite svrhe a u određenim društvenim okolnostima i bilo nužno, u većini slučajeva je upravo ta uloga, tačnije zadatak formalnog obrazovanja, doveo do marginalizacije brojnih etničkih zajednica čije se kulture, religija, jezici ili način života nisu podudarali sa takozvanim, nacionalnim idealom. U tom smislu, u mnogim zemljama u tranziciji i danas postoje napetosti između funkcija i zahteva obrazovnog sistema sa vrednostima, interesima i težnjama etničkih zajednica. Tako složena situacija predstavlja izazov za sistem obrazovanja, ali i za obrazovnu i kulturnu politiku države. Poslednjih godina, tradicionalne obrazovne politike zemalja u tranziciji zasnovane na pretpostavci jedne nacionalne kulture, našle su se pod lupom javnosti. Danas, sve više zemalja u procesu tranzicije toleriše i podstiče izražavanje kulturne raznolikosti, jer je multikulturalna i plurietnička populacija važno uporište demokratske društvene integracije. U tom smislu, stvarno multikulturalno obrazovanje će biti ono koje će se istovremeno obraćati zahtevima globalne i nacionalne integracije, ali i specifičnim potrebama kulturno različitih zajednica (Banks, 2004). Ono kao takvo, utemeljeno je na filozofiji humanističkog pluralizma jer je humanizan etos vrednovanja društvene stvarnosti kulturnog pluralizma. Međutim, vrednosti humanističkog i kulturnog pluralizma koje su nužne za multikulturalno obrazovanje često ne artikulišu u našoj tranzicionoj društvenoj stvarnosti; zato se one moraju «odnegovati» u obrazovnom procesu koji će i sam biti upotpunjen njima putem stalnosti procesa obrazovanja za prihvatanje. Prvi korak u saznavanju o stalno rastućoj složenosti promena i događanja oko nas, te borbi protiv osećanja nesigurnosti koje one izazivaju, jeste usvajanje adekvatnog znanja i informacija a potom i njihovo artikulisanje u vremenskoj perspektivi uz stalni kritički pristup i doživljaj stvarnosti. Dakle, očito je da je obrazovanje za prihvatanje referentna MULTIKULTURALIZAM ILI OBRAZOVANJE ZA PRIHVATANJE 207 tačka koja bi trebalo svima da pomogne da postanu građani sveta u promeni; nema načina da pojedinac razume svoju stvarnosti, ako ne razume značaj odnosa sa drigima i ako ne razume njihovu društvenu stvarnost (Beck, 2007). To ne znači da bi se već preopterećenim obrazovnim programima (konkretno u Srbiji) trebao dodati još jedan predmet; naprotiv, neophodno je postojeće predmete reorganizovati oko opštih postavki i principa o interpersonalnim i interaktivnim odnosima sa drugima u konkretnoj društvenoj stvarnosti, kako bi se ta saznanja aplikovala u svakodnevni život i rad pojedinca, ali i bila osnova procesa doživotnog obrazovanja. Solidarnost znači i prevladavanje introspektivne sklonosti da se sva pažnja posveti vlastitom identitetu, ali i pokušaj razumevanja drugih uz poštovanje razlika (Rorty, 1991). Zbog toga je odgovornost obrazovanja zemalja u tranziciji kako nužna, tako i često problematična; zato je važan zadatak obrazovanja za prihvatanje u saznavanju, ali i osvešćivanju pojedinaca o vlastitim korenima koji bi im omogućili da definišu svoje mesto u svetu ali i poučili poštovanju drugih i različitih kultura. U tom smislu, neki od nastavnih predmeta su od naročitog značaja kao na primer istorija, čiji sadržaji su oduvek bili u funkciji buđenja nacionalnog identiteta, isticanja razlika i veličanja osećanja superiornosti. Posmatrano iz drugog ugla, prezentovanje istorijskih sadržaja koji upućuju na razumevanje i spoznaju da narodi, zemlje, pa i kontinenti nisu jednaki, primoraće nas da iskoračimo izvan okvira našeg neposrednog iskustva te da prihvatimo i priznamo razlike među ljudima, otkrivajući da i drugi ljudi imaju svoju istoriju i kulturu, jednako vredno, bogatu i poučnu. Poznavanje drugih kultura vodi nas, dakle, do spoznaje o jedinstvenosti vlastite kulture ali i do spoznaje o istorijskom nasleđu zajedničkom celom čovečanstvu. Osim toga, razumeti druge omogućava nam da bolje upoznamo i sami sebe; svaki oblik identiteta je složen jer se pojedinci formiraju (personalno i socijalno) u interaktivnom odnosu sa drugim ljudima (Taylor, 1998). Kada shvatimo da postoje i druge mogućnosti pripadanja, osim usko ograničenih grupa kao što su porodica, lokalna zajednica, pa i nacionalna zajednica, bićemo podstaknuti u traganju za zajedničkim vrednostima koje mogu činiti temelj naše intelektualne i moralne solidarnosti. Zato obrazovanje za prihvatanje kao opšti pedagoški princip ima posebnu odgovornost u izgradnji novog ili drugačijeg, uzajamno prožimajućeg društvenog diskursa. Ono može pomoći proces kreiranja novog humanizma koji sadrži bitan etički princip koji pridaje važnost poznavanju i poštovanju različitih kultura i pripadajući im duhovnih vrednosti; jer, osećaj zajedničkih vrednosti i zajedničke sudbine su zapravo ontička svojstva procesa obrazovanja za prihvatanje. I ma koliko to možda utopijski zvučalo, u veku utemeljenom na diskursu društva znanja pedagoški poslenici se moraju, i svojom vizijom i svojom misijom, usmeriti ka podsticanju 208 Olivera Knežević Florić razvoja uzajamnog razumevanja mladih, razvoju njihovog osećaja odgovornosti i dubljoj solidarnosti kao i prihvatanju duhovnih i kulturnih razlika. Obrazovanje uopšte, time što će svima omogućiti pristupe resursima znanja, ima upravo taj univerzalni zadatak – pomoći ljudima da razumeju svet i razumeju druge. Osnovna dilema problematike multikulturalnog obrazovanja ili obrazovanja za prihvatanje je sledeća: da li je svrha obrazovanja da u svakom pojedincu podstakne i razvije obeležja koja će ga učiniti sličnim drugima ili je obrazovanje proces koji obezbeđuje pravo na postojanje i izražavanje vlastitih!? Isto tako, sigurno je i da su procesi mobilnosti ljudi i ideja, pojave novih informacionih i komunikacionih tehnologija kreirale nove okolnosti koje pojedincu otežavaju da odraste u samostalnu i odgovornu osobu, a što je krajnji cilj misije svih obrazovnih sistema. Reakcija na takvu krizu identiteta koja je posledica tih pojava jeste činjenica da su ljudi sve skloniji isticanju identiteta zajednice utemeljene na etničkoj osnovi, naciji, veri ili teritoriji, a što opet sve zaklanja prava pojedinaca, slobodu izbora i savesti, razboritosti i univerzalnosti (Beck, 2007). Te pojave izazivaju napetost u odnosima između nacije–države–vlasti–teritorije i sve su veći izazov obrazovnoj i kulturnoj politici mnogih zemalja. U tom smislu se i radi na osmišljavanju nove koncepcije – integracije unutar demokratije kojom se neće nametati kultura koja bi tražila od pripadnika etničkih zajednica da internalizuju temeljne mitove svoje nacionalne kulture; nijedna nacija nema ekskluzivno pravo na vrednosti koje bi bile kulturno nasleđe celog čovečanstva. S obzirom na izazove novih procesa kolektivne identifikacije i individualne akulturacije, škola bi trebalo da kreira saznanja i podstakne razvoj sposobnosti potrebnih mladima za prihvatanje univerzalnog, a da pri tome ne zaborave korene svog vlastitog identiteta. Za skladan razvoj identiteta pojedinca, osobeno mora biti usmereno i prema društvenom, teritorijalnom, etničkom, jezičkom i kulturnom poreklu, ali i nadrasti ono što se naziva etnocentrizmom. Drugim rečima, pojedinci moraju pomiriti socijalni identitet i slobodu izbora vlastitog identiteta (pojedinac ima pravo na više identiteta), kako bi shvatili značenje tih identiteta u savremenom društvu, uključili ih u šire, svetske zajednice i odredili se prema njima na osnovu dva temeljna načela: vlastitom izboru i slobodi savesti.
Zaključak Kako je obrazovni diskurs najčešće uslovljen zahtevima društvenog diskursa, odgovornost društvene zajednice na polju obrazovanja za prihvatanje i demokratizaciju obrazovanja uopšte, ne može se zanemariti. Verovatno da odgovornost društva leži u utemeljenju takve obrazovne politike koja će mladima omogućiti da razviju i iskustveno primene sposobnosti i kompetencije neophodne za usklađivanje svojih pojedinačnih prava MULTIKULTURALIZAM ILI OBRAZOVANJE ZA PRIHVATANJE 209 sa opštom potrebom za poštovanjem prava drugih. Iz pedagoškog ugla, to podrazumeva pokušaj da se razume posebno i opšte, složeno i konfliktno i to kroz interakciju sa drugima, a ne na apstraktnom nivou. Prema rečima J. Dewey, svi imaju predrasude; ako neko tvrdi da ih nema, ta tvrdnja je najgora predrasuda (Dewey, 1971). Problem obrazovanja za prihvatanje upravo leži u tome što je predrasude toga tipa nemoguće neutralisati racionalnim pristupom. Zbog toga su verovatno, neophodne nove, konkretne situacije ili dobro promišljeni društveni potezi politike prihvatanja kojima bi se sprečili dosadašnji uzroci problema u odnosima društva i pripadajućih mu, etničkih zajednica. Takav oblik pristupa zahteva plan saradnje sa brojnim partnerima izvan obrazovne institucije jer obrazovna institucija može (i mora) biti mesto gde se u praksi uči biti građaninom, pod uslovom kontinuiranog razvoja sposobnosti za komunikaciju i odgovornu participaciju u svojoj sredini, kao i sposobnosti za partnerske odnose i timski rad sa drugim i različitim. Samo u tako odgovornoj društvenoj zajednici, u tako kreiranoj obrazovnoj politici i sa svešću pojedinaca da je otkrivanje drugih otkrivanje odnosa, a ne prepreka – moguće je govoriti o politici prihvatanja ili o obrazovanju za prihvatanje.
LITERATURA
Banks, J.A. (2004). Introduction: Democratic Citizenship Education in Multicultural Societes. In: J.A. Banks (Ed.) Diversity and Citizenship Education, 3–15. San Francisco: John Willey & Sons. Beck, U.(2007). The Cosmopolitan Condition: Why methodological nationalism fails. Theory, Culture & Society, 24 (7–8): 286–290. Burbules, N.C.& Torres, C.A. (2000). Globalization and Education. New York, London: Routledge. Dewey, J. (1971). Vaspitanje i demokratija. Cetinje: Obod. Knezevic–Floric, O. (2009). Reform of Education System in The Countries in Transition. Comparative Education, Teacher Training and Education Policy, vol. 7: 276–281. Sofia: Bureau for Educational Services. Levinas, E. (1994). Otherwise than being or beyond essence. Dordvecht/Boston/ London: Kluwer Academic Publisher. Malinovsky, B. (1989). A Diary in The Strict Sense of The Term. Stanford, Calif: Stanford University Press. 210 Olivera Knežević Florić
Norwid, C. (2000). Poems Letters Drawings. Manchester: Carcanet Press. Raz, J.(1996). Multiculturalism. CSD Bulletin, No.3: Summer. London: University of Westminster. Rorty, R. (1991). Solidarity or objectivity. In: R. Rorty (Ed.) Objectivity, Relativism and Truth. Philosophical Papers, vol. 1 (p. 21–34). Cambridge: Cambridge University Press. Taylor, E.W. (1998). The Theory and Practice of Transformative learning: a critical review. Information Series No. 374. ERIC Clearinghouse on Adult, Career and Vocational Education. Telenbekova, R. (2010). Etnocultural Education in The Higher Education. Comparative Education, Teacher Training and Education Policy, vol. 8: 312–316. Sofia: Bureau for Educational Services. Walzer, M.(1999). Multiculturalism and Individualism. Dissent: Spring. University of Pennsylvania Press.
Olivera Knežević Florić
MULTUCULTURALISM OR ACCEPTANCE EDUCATION
Summary
The paper analyses situations, conditions of social discourse and necessary actions for the implementation of multicultural education in the education system from the perspective of interpretative paradigms, and on the postulations of theory of moral orientation to other (E. Levinas). In the first part of the paper, the author explains a theoretical understanding of the term multiculturalism as a public asset, and as the term which does not go in line of the traditional ethical principles. The second part of the paper focuses on the importance of creation of different conditions for the social and pedagogical discourse in order to make the multiculturalism and the human rights order not only the ethical option, but also the ethical need. In that sense, the basic thesis of this paper is that education, as a reference point, and the interactive relationship of individuals, with their own reality, is the only possible way to understand the world in the continuous change. Љиљана Петровачки; Миљана Барјамовић Универзитет у Новом Саду УДК 371.3:821.163.41 Филозофски факултет стручни рад
КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ
АПСТРАКТ У раду се сагледава мулти–културална тема, односно мотив јабуке у различитим културама. Као илустрација могућег пројекта на нивоу читаве школе приказују се резултати рада на реализованој интегративној теми Ево јабука! у Oсновној школи ‘’Ђорђе Натошевић’’ у Новом Саду у jесењим месецима 2010. године.1 Пројекат је разрађен путем савременог методичког система интегрисане наставе. Овај рад има за циљ да прикаже значај развијања ученичког истраживачког и стваралачког рада у оквиру тимске разраде заједничке интегративне теме и поменутог мотива у пријатној радној атмосфери, културном дружењу и сусретима свих: ученика, наставника и родитеља али и гостију из пријатељске школе из Осијека. Показано је да ученици у таквој атмосфери лакше усвајају елементе културног наслеђа и оплемењују га својим креативним умењима.
Кључне речи: интегрисана настава, методика наставе српског језика, подстицање стваралаштва ученика, ученичко истраживање, пројекат Ево јабука.
1. Увод Задаци који се постављају пред васпитно–образовне институције у оквиру развоја нових глобалних идеја образовања, односе се на разраду нових школских програма и пројеката који не обезбеђују само повезивање информација и везе између предмета него и унутрашње јединство предмета на рачун општих знања, интелектуалних операција и социјалних и здравствених карактеристика ученика. Комплексни пројекат о јабуци, који је приказан у раду, то може да се оствари. Иновациони процеси у нашој реформисаној школи отварају могућности тематског планирања наставног садржаја и проширивање репертоара наставних стратегија и облика рада. Постојећа школско–социјална структура може се мењати за нове 1 Сачињен је Зборник ученичких радова под насловом Ево јабука. (Ево јабука:Зборник ученичких радова. Уреднице Љиљана Петровачки и Бранка Бубањ. Технички уредила Миљана Барјамовић. Нови Сад: ОШ Ђорђе Натошевић. 2011.) 212 Љиљана Петровачки, Миљана Барјамовић
интегрисане едукативне стваралачке интерактивне теме и облике рада у које би се на основу правилне корелације наставних садржаја могли укључити наставници више сродних наставних предмета и направити заједнички пројекат на нивоу школе. Основна интенција је да се постигне синергија у процесима учења, која ће допринети развоју плурализма идеја, индивидуалном напретку ученика, њихове креативности као и синтези наставних садржаја. Посебно треба нагласити стварање добре радне и сарадничке атмосфере у одељењима, а и у школи у целини.
2. Дидактички оквири за пројекат интегрисане наставе 2.1. О појмовима концептуализација и интегрисана настава Наставно истраживање комплексне теме јабука осмишљено је тако да се сагледају различите представе или значај о њој у разним доменима живота и окружења у различитим културама. У школским условима истраживање је предвиђено у оквиру тематске грађе различитих наставних предмета или школских активности. Појам концептуализација схватамо на основу овакве семантичке интерпретације термина а не као специфичан поступак филозофског правца2. Дакле, тема о јабуци је представљена у овоме раду кроз мноштво различитих концепата и представа из различитих култура и на основу извора разних медија и непосредног ученичког животног искуства и интегрише се у једну општу, комплексну Ово схватање блиско је концептуалној анализи у лексикологији (Драгићевић 2007: 95–96)3. Иако је овај поступак у лексикогогији најчешћи за испитивање апстрактних појмова и њихових семантичких поља, у методичком пројекту о теми јабуке показао се погодан уз делимичне симплификације. Примењене су основне методе и процедуре: уочавање метафора и симбола за појам јабуке, истицање низа асоцијација и аналогија као и предвиђање читавог прототипичног сценарија могућих ситуација из садржаја комплексне теме јабука. Основна замисао је да ученици, истражујући ову блиску, животну тему, сазнају на занимљив начин многе корисне информације и повежу их и интегришу у своје системе знања. Појам интеграција наставe је значајна савремена методолошка и педагошка одредница реформе школе у свету уопште. Тај израз је заједнички назив за бројне интеграцијске процесе и поступке у школи и настави као што су: интеграција наставних
2 Упореди објашњење поменутог појма према његовом првом значењу из Великог речника страних речи и израза И. Клајна М. Шипке: који се тиче основне замисли, концепције; који је у вези са мишљењем, појмовни, апстрактан (Клајн и Шипка 2006: 656). 3 О схватању концептуализације и концептуалне анализе у лексикологији писала је Рајна Драгићевић. Она показује да концептуална анализа, као и теорија прототипа припадају оквирима когнитивистике( Драгићевић 2007). КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ 213
садржаја, персонална интеграција ученика у различитим бројчаним формацијама, персонална интеграција наставника у тимском раду, интеграција школе и удруженог рада у материјалној и друштвеној делатности, интеграција школе и месне друштвене средине... (Педагошка енциклопедија: 1989). Оно што су карактеристике интегрисане наставе је да она јача хоризонтално и вертикално повезивање предмета, сачињавају је разноврсне методе рада, као што су: разговор, извештавање, причање, сакупљање информација и њихово уређивање, експериментисање и учење одабраног градива кроз игру у пријатној атмосфери. Оваква настава има циљ да подстакне ученике да уче и откривају самостално а подразумева искључиво активно учење. Неки педагози као што су Ана Спремић (2007: 74) и Наташа Дробњак (2007: 81) у својим радовима овакав вид учења именују као интегративна настава, ми је називамо у нашем раду интегрисана настава. Наиме, оба термина (интегративна, интегрисана4) настала су од истог глагола интегрисати5 али постоји разлика значења уз употребу суфикса. Мада су значења оба поменута појма иста према Речнику Клајна и Шипке ((Клајн, Шипка 2006: 521), атрибут интегративна више истиче сам процес интеграције, док одредница интегрисана указује на резултате и реализацију тог процеса. Ми смо се определиле за употребу суфикса –ан (помоћу којег је изведен придев интегрисан) а који има односно значење и показује завршен процес радње интегрисати. Дакле, синтагма интегрисана настава у нашем раду указује, пре свега, да је остварена међупредметна повезаност наставе и других активности у школи кроз разраду интегрисане, едукативне и стваралачке теме јабука. Нажалост, овакви облици наставе недовољно су заступљени у нашем школству. Ипак, у последње време је приметан пораст интересовања за оваj и сличне иновативне начине реализације наставног процеса, што илуструје и наш пројекат6. Могућа су три облика интеграције наставе: потпуни, делимични и блоковски. Под потпуним обликом интеграције подразумева се спајање различитих наставних садржаја у јединствен курс или пројекат. Делимична интеграција је кад се из наставног материјала изаберу одређена поглавља у којима има сродности па се она заједнички обрађују. У блоковском начину интеграције израђују се аутономни блокови који су самостално програмирани или се издвајају
4 У значењу: спојен, повезан, обједињен, уједињен (Клајн, Шипка 2006: 521). 5 глагол који је пореклом латинизам (integrare – објединити), у Речнику (Клајн, Шипка 2006: 521) је наведен у три значења – (1) спојити, повезати, објединити, ујединити, (2) допунити, допуњавати, употпунити, (3) у математичком значењу: израчунавати интеграл. 6 У ОШ ‘’Ђорђе Натошевић’’ наставили смо са радом на новом још ширем облику интегрисане наставе. Заједно са Школом за посебно музичко образовање ‘’Јосип Славенски’’ из Новог Сада организовали смо пројекат Европа у срцу града којим се желе приближити ученицима културне, научне и уметничке вредности држава Европе. Реализација пројекта је у току. Ученици су се најпре упознавали са културом Немачке, а затим Мађарске и своје радрезултате су приказали на изложби и приредби. 214 Љиљана Петровачки, Миљана Барјамовић
делови заједничког програма за интегративну обраду (Дробњак 2007). Наш пројекат интегрисане наставе са темом јабука oбухвата све облике интеграције.
2.2. Интегрисане, едукативне, стваралачке, интерактивне теме Савремене дидактичке и методичке дисциплине, дакле, препоручују шире приступе који треба да подразумевају функционално повезивање сличних садржаја из различитих области у јединствене логичке целине око једног проблема или теме. На тај начин се теме или проблеми могу вишеструко расветљавати и истраживати. Овакве, интегративне теме се могу реализовати у оквиру једног предмета, као што је то комплексни предмет Српски језик и књижевност (у повезивању наставе језика и наставе књижевности и културе изражавања) или интердисциплинарно у тимском раду ученика и наставника из више сродних предмета. То је предвиђено и у правилницима о новим наставним програмима увођењем образовних области7. За реализацију оваквих тема потребна је другачија флексибилнија организација облика рада у школи од разредно–предметно–часовног система, какав је сад у нашим школама, односно другачије планирање и програмирање. Неопходно је уз аналитичко, укључити и тематско планирање и осмислити и друга места за извођење наставе осим учионице (амбијенталне радионице, школско двориште, парк, шуму, библиотеке, музеје, воћњаке, манастире и др.). У нижим разредима основне школе, када ученици свет виде целовито и недељиво, тематски вид планирања градива је неопходнији, али је добродошао и на другим вишим нивоима образовања јер ученици могу у свом истраживачком учењу да сагледају теме и проблеме са различитих страна, да повежу различите области учења, логички их структурирају у системе појмова и знања и тако избегну
7 Из документа Министарства просвете и спорта Републике Србије Опште основе школског програма, који су сачиниле Комисија за развој школског програма и Комисија за образовне области, навешћемо најбитнија објашњења оправданости увођења образовних области и интегративних тема. ... „Увођењем образовних области: – успостављају се суштинске, садржинске и друге везе међу предметима из исте образовне области ( што не искључује могућност успостављања веза између садржаја из различитих образовних области); – омогућава се и подржава тематско и проблемско конципирање наставних садржаја; – омогућава да ученик постепено развија и гради системе појмова; – омогућава да ученици знања и умења, развијена унутар једних предмета, примењују у контекстима других, да разумеју њихову међусобну повезаност и сагледавају многостраност и међусобну повезаност облика и врста знања...“ ...„Образовне области допуштају могућност да се наставни садржаји, осим у виду предмета, организују и у веће целине–теме...... Школи се препушта избор да наставне садржаје организује кроз предмете или интегративне теме. Према својим потребама, школа може да их комбинује. Листа интегративних тема за све циклусе обавезног и средње образовање налазиће се у периоду стабилизације у комплетираној, интегралној верзији Општих основа школског програма...“ КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ 215
понављање сличног садржаја у више школских предмета. Посебно треба нагласити да интегративне теме могу да развијају различите ученичке потенцијале и омогућавају испољавање њихових креативних способности. Знања наших ученика су неповезана у системе, често испарцелисана, као у неке фијоке распоређена, и као таква, најчешће неприменљива, некорисна. Та знања као да су затворена у фијоке и “ваде” се само због оцене, а не да се повезују са оним ранијим и примењују у одређеним животним ситуацијама. Управо у томе је и највећа мана нашег образовног система. Један од узрока таквом стању је, можда, и у томе што нема примера тимског рада наставника и повезивања различитих сличних области којима би се могла створити добра радна и сарадничка атмосфера у одељењима, а и у школи у целини. Недостаје у нашим школама она неопходна синергија свих учесника која је основа за боље резултате. А реч синергија би требало да буде једна од кључних која би могла да промени ситуације у формалном образовању. Зато смо одлучилe да заједнички сагледамо какве нам могућности за нове, креативније облике учења и ученичког и наставничког истраживања и сарадње, нуде нове теме у наставним програмима и осмислимо неке поступке корелације и интеграције који би мотивисали и наставнике и ученике на тимски рад. Такође да видимо и како би се у том заједничком учењу и истраживању, захваљујући интеграцији са другим сродним предметима и уметностима, остварило и њихово синергетско деловање у тимском раду. При том би требало подстицати ученике да се што више укључују у све фазе учења и откривања. Односно требало је направити план за сваког ученика да би се већ према својим могућностима и склоностима активно укључио у заједничко истраживање и рад. Одабрали смо животну и блиску тему јабуке у коју би могло да се укључи што више предмета и што више учитеља, наставника и ученика. У наредном поглављу приказани су конкретни примери синергијског деловања у заједничком истраживању теме јабука у разним наставним предметима.
3. Примери разраде мотива јабука у пројекту интегрисане наставе 3.1. Циљеви и задаци Сазнајно–истраживачки циљеви су били разноврсна истраживања теме и мотива јабуке у различитим културама и изворима: у књижевним делима из ученичке лектире, историјској и митолошкој литератури, лексиколошка истраживања у речницима, у музичкој и ликовној уметности, непосредни огледи у учионици и 216 Љиљана Петровачки, Миљана Барјамовић
лабораторији природних наука, али и самостално стварање литерарних, музичких и ликовних радова ученика, као и развијање њихове eколошке свести и различитих естетских, културних и здравствених навика. Задаци пројекта су вишеструки, у зависности од тога у оквиру које области или предмета се тема о јабуци истражује, сагледава и обрађује. У оквиру наставе српског језика и књижевности ученици су истраживали елементарне семантичке слојеве у вези са појмом и речју јабука, асоцијативне и аналогне везе, симболичке процесе и симболичке системе изграђене на представи појма јабука. Лексема јабука била је полазиште и за испитивање развојног семантичког аспекта: какво значење деца на различитим узрастима приписују одређеним лексемама које конкретизују појам јабука, или су са њим у некој значењској вези, како разумеју одређене исказе, које стратегије користе на разним узрастима да би се изразили и како формирају значење онога што је исказано језичким средствима. Требало је уткати у пројекат и васпитне задатке. Ми смо истакли развијање здравих навика у свакодневном животу: Јабука у исхрани, јабука као лек. Не будимо себични: Поделимо јабуку са другом, братом, сестром, девојчицом у парку... Научимо да кажемо: Хвала! Изволи! Молим! Извини! Као први функционални задатак постављено је стварање здравих навика за исхрану: Сваки дан једна јабука! Не треба посебно истицати колико је рад на овој теми допринео развијању способности ученичког опажања, разумевања и увиђања, развијању њихових језичких способности, и то на оба језичка плана: на подизању нивоа разумевања текстова различитих врста, али и правилне језичке продукције, оспособљавању ученика. за употребу речника и увиђање шта се све из речника може научити, развијању осетљивости за лепо и складно, развијању општих социо– културних навика... Указивање на лепоту и савршенство облика које поседује јабука и подстицање ученика за коришћење сопствених литерарних, ликовних или музичких потенцијала било је предуслов за стваралачку надоградњу и развијање њихових различитих креативних начина изражавања8.
3.2. Корелација и интеграција различитих приступа и концепата Како се повезују и обједињују ученичка истраживања, њихови радови, резултати и закључци најбоље илуструју следећи примери у индивидуалним и групним
8 Треба истаћи да су реализатори овог пројекта ученици, учитељи, наставници, сарадници и родитељи ОШ „Ђорђе Натошевић“ у Новом Саду, наравно они који су желели да се добровољно укључе. КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ 217
активностима на различитим нивоима и о оквиру различитих предмета.. Али најпре да покажемо како у ОШ „Ђорђе Натошевић“ у Новом Саду постоји јако леп обичај са јабуком који ученици не заборављају:
Први дан у школи уз јабуку У мојој школи сви прваци, кад дођу први дан у школу, добију као поклон јабуку. Сећамо се свог првог дана. Јабука нам је уз учитељицу пожелела добродошлицу. Као да нам је поручила да сви у школи желе да будемо срећни, успешни, здрави и добри. Први дан у школи са јабуком свима је тако био пријатнији. (Ученици III б, учитељица Ана Дитрих. Ево јабука! стр.7)
ИСТРАЖУЈЕМО, ОТКРИВАМО, СТВАРАМО9:
Да ли знате? Jабуке су воће које расте на дрвету. Дрво јабуке може да буде високо од 2 до 10 метара. У пролеће дрво јабуке цвета нежним белим цветићима. Из њих се развијају плодови јабуке дивног округлог облика. Плодови могу да буду црвене, жуте или зелене боје. Ако преполовимо јабуку, видимо мале семенке. Из њих се може развити нова биљка јабуке. Ко једе јабуке? Јабуке не једу само људи и деца. Јабуке воле и животиње. Коњима су јабуке права посластица, а воле их и зечеви, корњаче, чак их и птице кљуцају. Сви уживају у јабукама. Какве звуке чујемо док једемо јабуку? Гриц! Жвак! Мљац! Њам! Њам! Све су то звуци који нам говоре да неко једе сочну јабуку. Без обзира које је боје, свака јабука је укусна и здрава. Зашто је јабука здрава? Јабука садржи много хранљивих материја и витамина. Важни су воћни шећери, киселине, скроб, беланчевине, танин и др. Витамини нам помажу да останемо здрави. Јабуке су много боље од чипса, смокија и бомбона. Народни обичаји са јабуком Кићење јабуке – Народни обичај даривања новорођенчета јабуком: Уз јабуку даривао се и новац. Даривање бебе је најчешће било тако да се новац забадао у јабуку. Кићење јабуке за Божић: Јабука може да се стави на бадњак као украс или да се забоде у божићни колач. Шта означава јабука? Она означава најлепше жеље за здравље, материјално
9 Делови заједничког рада ученика III б, са учитељицом Аном Дитрих (Ево јабука! 27–34) 218 Љиљана Петровачки, Миљана Барјамовић
благостање детета или целе породице. Обично се узима црвена или румена јабука, јер она најбоље симболише здравље. Јабука за веридбу: Јабука је симбол милости и дара у обичају прстеновања девојке при веридби. У народу има неколико обичаја и треба знати шта значи: дати јабуку, примити јабуку, послати јабуку... Јабука на свадби: Jабука је неизоставна и на свадбама. Постојe различити народни обичаји (нпр. гађање јабуке кроз прстен и друго).
Теме и примери из наставе историје умесно је повезати са онима из наставе српског језика и књижевности или ликовне и музичке културе. На редовним часовима или слободним активностима разговарало се о мотиву и симболици јабуке у многим културама: почев од библијске јабуке, симбола сазнања и искушења, преко богате грчке митологије у којој су јабуке симболи бесмртности, лепоте али и раздора, механизма којим је изазван Тројански рат, до симболике у нашој народној и уметничкој књижевности у којима су јабука љубав, лепота, здравље, лек....У скандинавској митологији ученци су пронашли да јабука представља симбол обнове и трајне свежине. Она као да је воће богова. Александар Македонски је тражећи воду живота нашао јабуке за које се веровало да су свештеницима продужавале живот. Занимљиви и корисни били су текстови о јабукама који наводе на језичка размишљања а које су ученици пронашли у популарној лингвистичкој литератури:
ЈАБУКА КОЈА РАЗМИШЉА
Неко га зове глаголски прилог, неко партицип, неко герунд, за старе Грке је био „метохикос“, а за Русе „деепричастие“. Како год да звучи свуда су с њим исте муке. Веома је згода да се њиме скрати реченица, али управо зато... Увек ће, ваљда, бити ђака који пишу „Размишљајући о сили теже, крај саме његове главе пала је једна јабука...“ И увек ће учитељ морати да објашњава како тако мисаоне јабуке не постоје, да је требало написати или „ Док је размишљао о сили теже....“ или „Размишљајући о сили теже, приметио је како је крај његове главе пала јабика.“ Клајн, Иван(2007). Испеци па реци, Популарна лингвистика, Нови Сад: Прометеј. (одломак) КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ 219
КАКО СУ РАЗДЕЉЕНЕ ЈАБУКЕ
Пошто сте сазнали најважније називе за родбину и својту, покушајте решити обај задатак: „Муж, и жена, брат и сестра, зет и шурјак разделише шест јабука и свако од њих доби по две јабуке. Како то?“ Ономе ко није запамтио називе о којима смо говорили у претходним причама учиниће се да је овде шест лица: муж и жена, брат и сестра, зет и шурјак. По томе би свакоме припала по једна јабука, јер их је укупно шест. Међутим, овде су стварно само три лица: муж, жена и женин брат. Мужу је женин брат – шурјак, а он њему – зет, јер је муж његове сестре. По родбинским односима, то су, дакле, муж и жена, брат и сестра, зет и шурјак, али су стварно три особе и свакоме од њих припада по две јабуке. Шипка, Милан (2007). Приче о речима, Популарна лингвистика, Нови Сад: Прометеј. (одломак)
Истраживања у природним наукама: биологији, географији, физици, као и практични и лабораторијски огледи из хемије10 и домаћинства, били су корисно повезивање научних теорија и животних ситуација и донели су добре резултатете који су такође приказани у пројекту Ево јабука. На часу информатике ученици су се упознали са америчком компанијом Епл (енг. Apple Inc.) срп. Јабука која се бави развојем, производњом и продајом личних рачунара, медија плејера и рачунарског хардвера и софтвера. На часовима домаћинства истраживали су значај јабуке у кулинарству, па су записивали рецепте за колаче и друга јела са јабукама. Неке су и сами направили. Јабука је својим савршеним обликом, бојом, мирисом, укусом и различитим лепим уметничким представама постала инспирација ученицима за њихов самостални литерарни, музички или ликовни стваралачки рад. Наиме, самостално или уз минималну помоћ наставника, писали су песме, приче, сликали, вајали, компоновали и сл. Мноштво је ученичких радова. На пример, на часовима музичке
10 Ученици су лабораторијски истраживали градиво о јабучној киселини, за коју су открили
и формулу која гласи: C4H6O5. Сазнали су да је она двобазична органска киселина присутна у киселом воћу, да има безбојне игличасте кристале топљиве у води и алкохолу. Из јабучног сока изоловао ју је 1785. год. шведски хемичар Карл Вилхелм Шил (енг. Carl Wilhelm Scheele), а структуру молекула одредио јој је немачки хемичар Јустус фон Либиг (нем. Justus von Liebig) 1832. године. Правили су јабуково сирће, и различите колаче и посластице од јабука. 220 Љиљана Петровачки, Миљана Барјамовић
културе ученици су чак и компоновали песму на следећи текст њихове песме:
Јабуке ме маме да се попнем на високе гране, да их дохватим и уберем и кад сиђем поједем! Јабуке сочне, јабуке зреле, мом су срцу радост донеле!
Јабуке су сочно воће које свако дете хоће, плодове нам приносе и свима радост доносе!
Јабуково дрво у јесен нам да плодове сочне, па цело дрво сја, у школи главна тема је из физике и биологије. Јабуке сочне, јабуке зреле, мом су срцу радост донеле.
Највише је било радова из ликовне културе. Ученици су различитим ликовним техникама обрађивали мотиве јабуке и њихови најбољи радови су представљени на великој школској изложби.
3.3. Истраживања лексеме јабука у речницима српског језика11 За ученике завршних разреда било је изазовно да користећи различите речнике српског језика проналазе речи и фразе изведене од лексеме јабука. Могли су да увиде да као и многе друге лексеме из лексичко–семантичке групе речи са општим значењем воћа имају могућност развијања метонимијског односа биљка – плод биљке. Учење о метонимији је важно за развијање осетљивости за прецизност значења и разумевање
11 Истраживање је вршено делимично на редовној настави а шире у оквиру Лингвистичке секције Школе. Помоћ у раду ученицима били су студенти Филозофског факултета у Новом Саду са мастер студија на Српској филологији у оквиру предмета Иновације у наставној пракси. Тим својим заједничким радом Лингвистичка секција ОШ „Ђорђе Натошевић“ у Новом Саду је учестрвовала на Републичком такмичењу лингвистичких секција основних и средњих школа 2011. год. и освојила II место. КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ 221
логичких процеса у језику. Овако они обогаћују свој речник и унапређују културу изражавања. И у овом случају, као и у разумевању књижевног текста, на развој језичке компетенције утичу когнитивни механизми који се постепено стичу у заједничком тумачењу текстова или још више у непосредној језичкој продукцији ученика. Путем различитих аналогија и асоцијација постиже се аутоматизација која обезбеђује боље поимање лексичке одреднице и грађење нове речи. Нпр. јабука биљка – плод од те биљке – сируп, сок, ракија од плода те биљке. У оквиру семантичке реализације лексеме јабука – биљка – дрво – плод – сок, сируп, ракија поред метонимијских трансформација ученици ће увидети да постоји основни граматички облик: именица јабука у прве две реализације (биљка, дрво – јабука, плод – јабука) којој могу одредити врсту и граматичке категорије, да је то у првој реализацији заједничка именица, јер постоји могућност исказивања разлике једнине и множине, да има падежне облике и др. Лексема јабука у трећој реализацији (сируп, сок, ракија), ученици ће то лако увидети, градивна је или материјална именица. Овако се понаша већина именица са архисемом воће. У том смислу, ова језичка појава се може когнитивно генерализовати према другим, сличним примерима архисема. Свакако је за ученике било занимљиво да уз помоћ речника откривају елементе лексичког значења лексеме јабука: денотацију – дрво јабуке или њен плод, референцију – нека конкретна јабука, конотацију – сва значења лексеме, а нека од њих су нпр.: незрелост (зелена јабука), здравље (румена јабука), плодност, дар, пријатна за јело и др. Лексема јабука је продуктивна у вишечланим језичким јединицама, односно фразеолошким изразима. Са ученицима је било подстицајно и истраживање устаљених израза као што су следећи фразеологизми: јабука раздора, загристи у киселу јабуку, забрањена јабука, црвен као јабука, румен као јабука, зелена јабука, јабука сазнања, од злата јабука итд. У поменутим примерима као компонент фразема појављује се плод воћке јабука. Познати су многи изрази, који као водећу компоненту исказа имају лексему јабука. Такви изрази се често употребљавају и у савременом дискурсу, али на жалост многи их користе а да не знају њихово стварно значење. Неки од израза који се употребљавају су нпр.: Биће када јавор јабукама роди (у смислу да се нешто никада неће десити или остварити); Дати јабуку за јабуку (односно дати дар за дар или вратити ударац ударцем); Јабука не пада далеко од стабла (овај израз носи значење да деца обично буду таква какви су им родитељи). Чести изрази, поготово у књижевним делима старије књижевности, су прерасли у својеврсне симболе, нпр.: Јабука раздора (она која изазива свађу и раздор као у старогрчком миту у којем је богиња 222 Љиљана Петровачки, Миљана Барјамовић
свађе Ирида бацила јабуку међу друге богиње, а припашће најлепшој) или Још није јабука зрела (израз је устаљен у старој српској народној књижевности у значењу да девојка још није за удају). У историјским текстовима среће се устаљени израз Убрати крваве јабуке (нпр. у борби), овај израз има значење `бити поражен`. Поред исказаних постоје и многи други изрази са лексичким језгром јабука чијом спознајом ученици могу да увиђају културолошке појединости сачуване у језику; на основу датих фраза могу им се ближе описати и неки обичаји у појединим крајевима. Свака реч или фраза има своју причу. Оне се повезују као посебни културно–социјални феномени и пирамидално обједињују унутар комплексне сродне теме. Учењем нових речи и фраза богати се ученички речник и тиме треба да се баве сви наставници у школи, а не само наставници матерњег језика. На свим часовима треба обратити пажњу да се развија квалитетна културна комуникација и интеракција а не само на часовима језика и књижевности. Да би се лепше и исправније изражавали, ученике треба васпитавати да негују говор без употребе жаргонизама и вулгарних речи које су, на жалост, честе лексеме у њиховом обраћању и споразумевању. Развијање љубави према матерњем језику и примена стечених граматичких и књижевних појединости и језичке коректности треба да унапреди и развије културу изражавања, али и културу ученика уопште.
4. Уместо закључка Уз истицање важности да се у савременој школи схвати да су неопходни путеви и начини корелације и интеграције ученичких предзнања са оним које плански стичу у формалном образовању до њиховог реструктуирања у применљиве системе, ево и једне занимљивости за педагоге: Зачетник наше школске литературе Орфелин, у свом буквару имао је необична методичка упутства. Саветовао је да се деци, кад погоде како се изговара неко слово, као награда да јабука. Сетимо се: Буквар, који је сачинио Орфелин, штампан је у Венецији 1767. год.
ЛИТЕРАТУРА
Драгићевић, Рајна (2007). Лексикологија српског језика. Београд: Завод за уџбенике. Дробњак, Наташа (2007). „Интегративна настава“. Образовна технологија. 1–2: 81– 91. Клајн, Иван и Шипка, Милан (2006). Велики речник страних речи и израза. Нови КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ 223
Сад: Прометеј. ОШ „Ђорђе Натошевић“ (2011). Зборник ученичких радова: Ево јабука. Нови Сад. Педагошка енциклопедија (1989). Београд: ЗУНС. Петровачки, Љиљана (2008). Методичка истраживања у настави српског језика и књижевности. Нови Сад: Филозофски факултет: 169–183 Спремић, Ана (2007). „Интегративна настава“. Образовна технологија. 1–2: 74–80.
Ljiljana Petrovački, Miljana Barjamović
CONCEPTUALISATION OF THE APPLE THEME IN INTEGRATED TEACHING
Summary
The paper considers a multi–cultural theme, or the motif of apples in different cultures. As an illustration of a possible project on the level for the entire school, the results of the paper on realised integrative topic Evo, jabuka! are shown in Đorđe Natošević Primary School in Novi Sad during the autumn of 2010. The project was developed through a methodical system of modern integrated teaching. This paper aims to show the importance of developing students’ researching and creativity within team development of common integrative theme and the aforementioned motif in pleasant working atmosphere, the cultural association and meetings of all students, teachers and parents and the guests from a partner school from Osijek. It was shown that the students acquire the elements of cultural heritage easily in such an atmosphere, and that they enrich it with their creative skills.
Olivera Gajić; Spomenka Budić; Biljana Lungulov Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet UDC 316.722:378 pregledni rad
INTERKULTURALNA DIMENZIJA VISOKOG OBRAZOVANJA: NOVI IZAZOVI REFORME1
APSTRAKT Visoko obrazovanje, izloženo velikim promenama, naročito tokom poslednje decenije, nastavlja svoj put kontinuiranog razvoja u pravcu demokratizacije obrazovanja do 2020. godine, kada se, kao primarni cilj i težnja bolonjske deklaracije, apostrofira socijalna dimenzija obrazovanja. U svim reformnim težnjama postavljaju se jasni standardi koji se odnose na demokratičnost obrazovanja, poštovanje i razumevanje svih, jednakost i dostupnost obrazovanja za sve, i dr. U radu će biti izložene teorijske pretpostavke demokratičnosti u visokom obrazovanju, kao i eventualne poteškoće i izazovi na koje nailaze pokušaji uvažavanja multikulturalnih i interkulturalnih načela. Kako se u poslednje vreme sve više pažnje posvećuje kvalitetu obrazovanja, autorke interkulturalnu dimenziju visokog obrazovanja posmatraju u ovom svetlu, smatrajući da se kvalitet ne može postići bez jednakih standarda i jednakih uslova za sve. Omogućavanje jednakih prava za sve, poštovanje drugih kultura, porekla i nacionalnosti, uvek i svuda, neosporno govori o kvalitetu visokog obrazovanja.
Ključne reči: visokoškolsko obrazovanje, interkulturalizam, multikulturalizam, reforma obrazovanja, socijalna dimenzija, kvalitet visokog obrazovanja
1. Uvod Reformski pokreti koji su zahvatili oblast obrazovanja u poslednjoj deceniji, doveli su do značajnih izmena u organizaciji i funkcionisanju čitavog sistema, a naročito oblasti visokog obrazovanja. Preispitan je i redefinisan skoro svaki aspekt, sa ciljem povećanja kvaliteta obrazovanja, kvaliteta znanja i kompetencija studenata kako bi se uspešno odgovorilo zahtevima društva koje se neprestano menja i razvija. Sve promene koje su se desile, odnosile su se na ključne faktore koji su sastavni deo
1 Rad je nastao kao deo istraživanja u okviru projekta „Kvalitet obrazovnog sistema Srbije u evropskoj perspektivi (KOSSEP)“ br. 179010, koji se realizuje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i finansiran je od strane Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije. 226 Olivera Gajić, Spomenka Budić, Biljana Lungulov visokog obrazovanja a najviše na samu strukturu i organizaciju studija na univerzitetima kako u zemljama Evrope, tako i u Srbiji. Podrazumevale su niz izmena u odnosu na stari sistem studiranja, kao što su: formiranje trocikličnih studija, uspostavljanje evropskog sistema transfera bodova, mobilnost studenata i nastavnog kadra, izmena programa studija, povećanje efikasnosti studiranja, osavremenjivanje nastavnih planova i programa, inoviranje nastavnog rada, formulisanje novih ishoda učenja, definisanje kompetencija svršenih studenata, kao i mnoge druge. Dosta toga je urađeno i evidentne su promene i efekti reforme u mnogim oblastima. Povećana je efikasnost studija, studenti brže i uspešnije završavaju svoje studije, smanjeno je opterećenje studenata, uključena je evaluacija studenata kao standardna procedura kontrole kvaliteta, nastava postaje interaktivnija, značajnija je participacija studenata u obrazovanju, povećana je upotreba informaciono–komunikacionih tehnologija u nastavi i dr. Možemo reći da promene izazvane težnjama da se stvori jedinstveni evropski prostor visokog obrazovanja imaju vidljive efekte. Uglavnom podrazumevaju sistemska rešenja, organizaciju i strukturu univerziteta i samih studija i to je ono što je i bio cilj reformi visokog obrazovanja do 2010. godine. Međutim, u narednom periodu razvoja visokog obrazovanja, pred univerzitete se stavljaju novi izazovi, jer su kao ciljevi i ishodi za evropski prostor visokog obrazovanja u sledećoj deceniji postavljena načela društva znanja. Novom deklaracijom Bolonjski proces 2020, donetom na Konferenciji evropskih ministara visokog obrazovanja u Leuvenu i Louvain–la–Neuve, 28–29. aprila 2009. godine, za ciljeve i pravce reformi postavljaju se između ostalih i potrebe za jačanjem potencijala svakoga pojedinca, aktuelizuje se socijalna dimenzija obrazovanja i otvorenost za sve.
2. Socijalna dimenzija visokog obrazovanja – težnja za nove reformske pravce Ciljevi Evropskog prostora obrazovanja koji se odnose na otvorenost univerziteta prema svima i pravo svih na obrazovanje, postavljeni su još u Lisabonskoj deklaraciji (Konvencija o priznavanju kvalifikacija iz oblasti visokog obrazovanja u regionu Evrope), potpisanoj u Lisabonu 1997. godine. Nakon toga je 2000. godine započet Lisabonski proces, koji je tada predstavljao koordinaciju i saradnju zemalja članica Evropske Unije u području socijalne politike i politike zapošljavanja, sa ciljem modernizacije evropskih država (prema Dolonec, 2008). Već u prvim rečenicama deklaracije, izražene su suština i ciljevi kojima teže sve zemlje – potpisnice ove deklaracije: Zemlje potpisnice ove konvencije, svesne činjenice da je INTERKULTURALNA DIMENZIJA VISOKOG OBRAZOVANJA: NOVI IZAZOVI REFORME 227 pravo na obrazovanje elementarno ljudsko pravo i da visoko obrazovanje, koje služi kao sredstvo sticanja i unapređenja znanja, predstavlja izuzetno veliko kulturno i naučno blago kako pojedinaca tako i društva; Smatrajući da visoko obrazovanje treba da igra vitalnu ulogu u promovisanju mira, međusobnog razumevanja i tolerancije i stvaranju uzajamnog poverenja među narodima i nacijama; Smatrajući da velika raznovrsnost obrazovnih sistema na području Evrope odražava njenu kulturnu, društvenu, političku, filozofsku, versku i ekonomsku raznovrsnost, što je izuzetno blago koga treba u potpunosti uvažavati... (Lisabonska deklaracija, 1997). Težnja je bila da se obezbedi jedinstveni pristup priznavanju kvalifikacija u zemljama Evrope, radi harmonizacije evropskog obrazovnog prostora, kao i širokih mogućnosti prohodnosti i upisa na bilo koji univerzitet. Time bi, dakle, svakom pojedincu bez obzira iz koje zemlje dolazi, bile date jednake šanse za upis, ocenjivanje i studiranje pod jednakim uslovima kao i svima ostalima, osim u slučajevima izuzetne razlike među obrazovnim sistemima dve države. Kao osnovni cilj postavlja se uključivanje što više pojedinaca u obrazovni proces i aktiviranje populacije koja se teško zapošljava ili je nezaposlena, kako bi svojim radnim angažmanom doprinosile društvenom razvoju. Nadalje, jedan od ciljeva Evropske Unije je harmonizacija sistema visokog obrazovanja i međusobno priznavanje kvalifikacija kako bi se ljudi mogli nesmetano kretati i zapošljavati kroz čitavo otvoreno tržište EU–a (prema Dolonec, 2008). Međutim, nakon decenije promena i reformi, može se zaključiti da i dalje nisu postignuti postavljeni ciljevi i nastojanja za oblast visokog obrazovanja u Evropi. I dalje su mnoga pitanja ostala nerešena i nejasna. Dosta aspekata jeste redefinisano i ciljeva postignuto, ali su to uglavnom rezultati unutrašnje reforme univerziteta i studija. Iz tog razloga se za naredni period razvoja visokog obrazovanja, kao posebno važni ciljevi identifikuju socijalna dimenzija i otvorenost obrazovanja za sve. Za narednu deceniju visokog obrazovanja u Evropi postavljeni su ciljevi koje se ne odnose toliko na strukturalne promene u samoj organizaciji studija, koliko se akcenat stavlja na promene u oblasti ciljeva, načela, vrednosti, otvorenosti, kvaliteta, humanizacije visokog obrazovanja, kao i aktuelnih potreba društva. To je posebno određeno novom deklaracijom Bolonjski proces 2020 (Evropski prostor visokog obrazovanja u sledećoj deceniji), donetom na Konferenciji evropskih ministara visokog obrazovanja u Leuvenu i Louvain–la–Neuve, 28–29. aprila 2009. godine, u kojoj se za ciljeve i pravce reformi postavljaju između ostalih i društvena dimenzija, pravednost u obrazovanju, potrebe za doživotnim obrazovanjem, jačanje potencijala svakoga pojedinca i potpunu posvećenost i ulaganje u visoko obrazovanje, kao nosioca razvoja i napretka društva. Navodimo deo u kome se posebno ističe značaj društvene dimenzije obrazovanja: Studentska tela u okviru visokog obrazovanja će reflektovati raznolikost 228 Olivera Gajić, Spomenka Budić, Biljana Lungulov evropskog stanovništva. Mi stoga ističemo društvenu karakteristiku visokog obrazovanja čiji je cilj da se obezbedi jednaka mogućnost za kvalitetno obrazovanje. (Komunike iz Leuvena/Louvian–la–Neuvea, 2009). Ovom deklaracijom, usmerava se razvoj univerziteta ka polaznicima, korisnicima, studentima, ka pojedincu i njegovim potrebama, nacionalnom identitetu, ali i povezanosti različitih školskih sistema. Takođe, prema deklaraciji UNESCO–a (World Declaration on Higher Education for the twenty–first century: vision and action 1998.) univerziteti imaju važnu ulogu i treba da odgovore izazovima društvenog napretka i razvoja. U takvoj koncepciji, društveno odgovorni univerzitet razvija aktivne i informisane građane koji će donositi odluke i voditi produktivne živote. Od univerziteta se očekuje da ponude rešenja za probleme održivog razvoja, društvene nejednakosti i druge pojave koji ključno oblikuju današnjicu; jednom rečju da ponude viziju budućnosti (prema Dolonec, 2008).
3. Kvalitet visokog obrazovanja u svetlu demokratskih vrednosti Pomenute reforme koje su zahvatile sve aspekte visokog obrazovanja imaju za cilj, ali i kao posledicu, povećanje kvaliteta. Kvalitet visokog obrazovanja je sintagma često pominjana u evropskim dokumentima, konferencijama, deklaracijama i sva nastojanja su, zapravo, usmerena ka njegovom povećanju. Međutim, sam pojam kvaliteta još uvek nije jasno određen, niti postoji tačna definicija šta on podrazumeva. Ali, postoje različiti aspekti koji određuju kvalitet i mogu bitno da utiču na njegovo povećanje. Reforme kao veoma zahtevne promene, odnosile su se na svaki aspekt visokog obrazovanja, počevši od same organizacije univerziteta i fakulteta, preko sistema upravljanja i vođenja, do izmene planova i programa, potrebe za kontinuiranom kontrolom kvaliteta, osavremenjivanjem metoda rada, sredstava, literature, sve do drugačijeg pristupa i većeg angažovanja studenata. Pri tome je naročito važno da se, koliko god je to moguće, prevaziđu rigidnost, konvencionalnost i nepripremljenost obrazovnog sistema za promene, koje nastaju i pod uticajem globalizacionih procesa (Kulić, 2008). Sve navedene aspekte možemo podvesti pod jedan zajednički imenitelj koji se naziva kvalitet, i oni se proveravaju utvrđenim procedurama eksterne i interne evaluacije. Takođe, svaki studijski program kao i fakultet prolazi kroz proces akreditacije, gde se evaluiraju svi elementi, indikatori kvaliteta koji može da obezbedi određena visokoškolska ustanova. Međutim, pored svih navedenih aspekata, ono što se kao kvalitet za Evropu do 2020. godine navodi, jeste socijalna dimenzija obrazovanja. Pored nužnih uslova koje treba zadovoljiti, zahteva se i otvorenost fakulteta i univerziteta za sve studente. Ističe se INTERKULTURALNA DIMENZIJA VISOKOG OBRAZOVANJA: NOVI IZAZOVI REFORME 229 važnost demokratskih vrednosti visokog obrazovanja, bez kojih se ne može ni pomenuti reč kvalitet. Rezultati brojnih istraživanja, preduzetih iz različitih multidisciplinarnih perspektiva, pokazuju da nivo i kvalitet obrazovanja u društvu u celini, značajno utiče na produktivnost, inovativnost, demokratičnost i društvenu koheziju. Da bi obrazovanje moglo da ostvari takav doprinos, neophodno je da sistem obrazovanja u jednoj zemlji bude kvalitetan, efektivan, efikasan i dostupan (Gajić, 2011:22). U društvu u kome se neguju demokratske vrednosti, studije treba da budu otvorene za svakog pojedinca bez obzira na njegovu nacionalnu ili versku pripadnost, prethodno završeno opšte ili stručno obrazovanje, socijalno–ekonomski status, zdravstveno stanje i dr. Tek kada se ostvare uslovi da svako može da se upiše na studije, da izvršava obaveze koje studiranje podrazumeva, da bude ocenjivan u skladu sa svojim postignućima, da se stvore preduslovi za školovanje bez obzira na mogućnost finansiranja, možemo govoriti o pravom kvalitetu visokog obrazovanja, jer bez toga ostaje samo kao sistem koji služi proklamovanju ideologije koja nije u skladu sa demokratskim vrednostima društva. Nužno je da obrazovanje nudi jednake šanse svima, bez obzira na specifičnosti bilo koje vrste, da se neguje i poštuje različitost i uvažavaju principi demokratičnosti, jer pravo na obrazovanje jeste jedno od osnovnih ljudskih prava. Evropska unija postavlja na ovom polju jasne standarde, koji se mogu imenovati na različite načine, ali u suštini znače demokratičnost obrazovanja, dostupnost obrazovanja za sve, kvalitetno obrazovanje za sve, jednaka prava na obrazovanje i sl. Sve češće se kao ključni izazovi u jugoistočnoj Evropi navode: –– Promocija ravnopravnog pristupa i inkluzivnog sistema vrednosti; –– Afirmacija dijaloga i tolerancije u inter i multi–kulturalnom kontekstu; –– Šira primena modela dobre prakse u cilju postizanja sistemskih promena, –– Uvođenje šireg učešća u donošenju odluka koje se tiču obrazovanja, –– Demokratizacija obrazovnih procesa, koncept doživotnog obrazovanja, i dr (Gajić, 2011:13). Naša zemlja još uvek zaostaje po broju visoko obrazovanih građana u odnosu na zemlje Evrope i SAD–a, stoga je težnja Vlade Republike Srbije da se što više građana uključi u procese visokog obrazovanja. U tom smislu i Ministarstvo za prosvetu i nauku, povećava fondove za budžetsko finansiranje studenata, kako bi se što više uvećao taj broj. Međutim, povećanje pristupa visokom obrazovanju ne znači samo osigurati veći broj upisnih mesta na institucijama visokog obrazovanja i potom zabeležiti statistički podatak o većem broju diplomiranih studenata. Ključnu ulogu u ovim inicijativama predstavlja promišljanje o strukturi studentskog tela kojem će se otvoriti pristup visokom obrazovanju i načinima na 230 Olivera Gajić, Spomenka Budić, Biljana Lungulov koji će se to realizovati (Kovač, 2008). Ono što je dobro u našem sistemu jeste činjenica da smo, pomoću brojnih analiza i istraživačkih nalaza, u mogućnosti da jasno definišemo i identifikujemo koje su to socijalne grupe koje se nedovoljno uključuju u sistem visokog obrazovanja. Ono što su pokazali rezultati mnogih istraživanja u svetu, kao i kod nas, jeste da su to najčešće osobe nižeg socijalno–ekonomskog statusa, pojedinci koji žive u ruralnim sredinama, pripadnici marginalizovanih grupa, pripadnici pojedinih nacionalnih manjina, osobe sa invalididetom i sl. Značajan broj istraživanja uzroka neadekvatne strukture studentskog tela polazi, pak, od Bourdieuove rasprave o tome da visoko obrazovanje igra značajnu ulogu u reprodukovanju socijalnih nejednakosti ukoliko se ne posveti veća pažnja promeni stečenog socijalnog i kulturnog habitusa potencijalnih studenata (Bowers–Brown, 2006; Greenbank, 2007; Klemenčić i Fried, 2007 i dr. podvukla Kovač, 2008 ). U pomenutoj deklaraciji Bolonjski proces 2020, kao podsticaj i način rešavanja ovih problema navodi se da: Pristup visokom obrazovanju trebao bi biti proširen tako što će se podržati studenti iz nereprezentativnih grupa i omogućiti im se odgovarajući uslovi za završetak studija. Ovo povlači za sobom unapređenje sredine učenja, uklanjanje svih prepreka za studiranje i ostvarivanje odgovarajućih ekonomskih uslova, na osnovu kojih će studenti moći iskoristiti mogućnosti učenja na svim nivoima. Svaka zemlja učesnica će postaviti merljive ciljeve za širenje globalnog učešća i povećanja učešća nereprezentativnih grupa u visokom obrazovanju koji bi se trebali ostvariti do kraja sledeće decenije. Napori koji su usmereni ka dostizanju jednakosti u visokom obrazovanju će se upotpuniti delovanjima u drugim delovima obrazovanog sistema (Komunike iz Leuvena/Louvian–la–Neuvea, 2009).
4. Interkulturalizam – obrazovanje za 21. Vek Stepen demokratije konkretnog društva moguće je, između ostalog, proceniti u odnosu na stepen tolerisanja i podsticanja ispoljavanja različitosti, autohtonosti i samosvojnosti. Negovanje razlika u mišljenju i stav da je to prednost i društva i pojedinca još uvek je u domenu demokratskih ideala (Đurišić – Bojanović, 2008: 430). Pomenuto je da značajnu odrednicu kvaliteta obrazovanja čini i obrazovanje za demokratiju i poštovanje različitosti. Kao važno područje demokratskog delovanja jeste i poštovanje drugih kultura, drugih, naroda, tradicija i uvažavanje specifičnosti koje svaki pojedinac nosi sa sobom i čime može obogatiti drugu kulturu. U nastojanju Evrope da stvori jedinstveni prostor visokog obrazovanja i istraživanja, jasno je da se podrazumeva saradnja svih naroda i država kako bi se ostvarila težnja ka jedinstvu i zajedništvu. Pri tome je izuzetno važno naglasiti da, u procesu globalizacije i INTERKULTURALNA DIMENZIJA VISOKOG OBRAZOVANJA: NOVI IZAZOVI REFORME 231 stvaranju evropskog identiteta, svaka država treba da zadrži i očuva svoj nacionalni identitet, svoja obeležja, tradiciju i kulturuno nasleđe, ali da, istovremeno, bude deo Evrope i sveta, te da svojom specifičnošću obogati kulturu tolike zajednice, uvažavajući pri tom načela multikulturalne Evrope. Promene u našem društvenom i kulturnom kontekstu neminovno nameću redefinisanje sistema vrednosti, prioriteta u aksiološkoj vertikali, narušavajući stabilnost i ranije uspostavljeni poredak među vrednostima. Navedene se promene dodatno usložnjavaju kada se posmatraju u jednom širem kontekstu evropskog kulturnog identiteta, gde se pluralistička društva suočavaju sa potrebom tolerantnog prihvatanja kulturološkog nasleđa nacionalnih, etničkih manjina, kao i problemima obezbeđivanja njihovih razvojnih mogućnosti. I u našem društvu na delu je novi model dinamičnog kontakta i odnosa sa različitostima izraženim u konceptu (inter)kulture, koji podrazumeva dinamičnu interaktivnost i razmenu između članova pripadnika raznih etničkih, lingivističkih ili kulturoloških grupa (G. Sartori, M. Clark, N. Hrvatić, prema Gera, 2005, podvukle Gajić, Budić, Lungulov, 2011). Jedno od najčešćih određenja multikulturalnosti u obrazovanju jeste upoznavanje učenika sa različitim kulturama i negovanje tolerantnog stava prema njima. Saglasnost u vezi sa potrebom razvijanja tolerancije prema različitostima u širokom smislu u demokratskom pluralističkom konceptu postoji. Ali, to je i potreba multietničkog, multikonfesionalnog, multikulturalnog društva (Bašić, 1999, podvukla Đurišić – Bojanović, 2008: 432). Ukoliko interkulturalizam shvatimo kao dopunjavanje, mnoštvo, bogatsvo, različitost, međudejstvo i uticaj različitosti u cilju stvaranja i nastajanja još kvalitetnijeg, sadržajnijeg i važnog pluralizma u obrazovanju, dolazimo do opštih načela interkulturalnog obrazovanja: –– Ravnopravno prihvatanje različitosti pojedinaca i grupa; –– Prihvatanje različitosti kao izvora učenja i obogaćivanja; –– Izbegavanje etnocentrizma i garancija jednakih mogućnosti za sve; –– Suprotstavljanje svih oblika diskriminacije, rasizma i ksenofobije; –– Stvaranje zajedničkih vrednosti (prema Bedeković, 2010:100). Budućnost društva pretpostavlja saživot sa pripadnicima različitih nacija, kulturološkog nasleđa i stoga i obrazovanje postavljanjem ovakvih načela treba da pruži odgovor životu u 21. veku. Obrazovanje za budućnost će podrazumevati razvoj takvih kompetencija studenata koje se odnose na život u društvu znanja, gde je saradnja, timski rad, prilagođavanje i poštovanje drugih jedan od ključnih principa. Problem se više ne može postaviti kao pitanje kako uskladiti potrebe različitih društvenih grupa, već kako stvoriti institucije i društvenu klimu u kojoj će društvo obezbediti dijalog, sapostojanje i međusobno neugrožavanje između grupa različitih potreba i interesa (Đurišić – Bojanović, 2008: 432). 232 Olivera Gajić, Spomenka Budić, Biljana Lungulov,
5. Zaključak O socijalnoj jednakosti i pravdi se dosta piše i istražuje, međutim o otvorenosti visokog obrazovanja prema svim društvenim grupama tek predstoji period dinamičnog istraživanja i rešavanja ovih pitanja. Interkulturalno obrazovanje ostaje ideal obrazovanja za demokratsko društvo, za jedinstvenu i zajedničku Evropu, i ukoliko želimo da prokrčimo sebi put do toga cilja, treba da obrazujemo mlade koji su senzibilisani za uvažavanja prava svih, ali na prvom mestu treba otvoriti institucije i pružiti mogućnost svima da se obrazuju i stiču stručne kvalifikacije. Sistem je taj koji treba da ponudi rešenje i mogućnosti za sve, usvoji reforme kojima je cilj podizanje svesti o značaju kvalitetnog zajedničkog života i svih pozitivinih strana inter i multikulturalnosti i uloži napore da se izbegnu institucionalne prepreke. Na taj način se studentima sa slabijim finansijskim mogućnostima omogućuje stipendiranje tokom studija; predavanja se organizuju tako da zadovoljavaju načela inkluzije i omogućavaju participaciju svih; od najnižeg nivoa obrazovanja i vaspitanja kod dece se razvijaju demokratske vrednosti i odnos poštovanja prema pripadnicima drugih nacionalnosti, rasa, vera, i dr. Tek takvim i sličnim postupcima moguće je očekivati i pozitivne promene u kvalitetu obrazovanja, a time i života svakog pojedinca i društva uopšte. Takođe se menjaju očekivanja prema visokoškolskim institucijama: institucije se svojim programima i projektima moraju približiti potencijalnim studentima i potrebama šire društvene zajednice (Williams, 2007). Ovime se zapravo revitalizuje važnost negovanja jedne od najstarijih i najvrednijih misija univerziteta – brige za kontinuirani razvoj i napredovanje društva u celini što i leži u srži ideje o povećanju pristupa visokom obrazovanju (podvukla Kovač, 2008).
LITERATURA
Knjige: Bedeković, V. (20101). Interkulturalni aspekti menadžmenta, Vitovitica: Visoka škola za menadžment u turizmu i informatici u virovitici Gajić, O: (2011). Građansko obrazovanje za demokratiju, Novi Sad: Filozofski fakultet Radovi u časopisu: Đurišić – Bojanović, M. (2006). Stavovi mladih prema multikulturalnosti i prihvatanje pluraliteta ideja, Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, Beograd, 38, br. 2 , 430– 444 INTERKULTURALNA DIMENZIJA VISOKOG OBRAZOVANJA: NOVI IZAZOVI REFORME 233
Gajić, O., Budić, S., Lungulov, B. (2011). Personalne i socio–demografske karakteristike kao korelati vrednosnih orijentacija i interesovanja studenata u Vojvodini, Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, Beograd, 43, br.1 (2011), 139–159. Kasikova, H., Valenta J. (2011). The Educational Strategies Based on Conflict in Intercultural Education, Pedagogijska istraživanja VIII, br. 1, 37–50 Kulić, R. (2008): Globalizacija i bolonjski proces, Pedagogija, br. 4, 527 – 539 Rad u monografskoj publikaciji: Subotić, Lj., Gajić, O., Lungulov, B. (2011): Kvalitet visokog obrazovanja u društvu znanja – mogućnosti i perspektive, u: Zbornik radova 17 „Tehnologija, kultura, razvoj“ – Zapadni balkan na putu ka Evropskoj uniji, Međunarodni naučni skup „Tehnologija, kultura i razvoj“, Tivat, 01. – 03. Septembra 2010, 142–150.
Elektronska izdanja: Dolonec, D. (2008). „Društveno odgovorno sveučilište: a što Bolonja ima s tim?“, posećeno 16. Juna, 2011. URL: http://www.iro.hr/hr/javne–politike–visokog–obrazovanja/kolumna/drustveno– odgovorno–sveuciliste/ Komunike iz Leuvena/Louvian–la–Neuvea (2009). Posećeno 19. Juna 2011. URL: http://www.hea.gov.ba/Dokumenti/Bolonja/?id=38 Kovač, V., (2008). Povećanje pristupa visokom obrazovanju, posećeno 16. Juna, 2011. URL: http://www.iro.hr/hr/javne–politike–visokog–obrazovanja/kolumna/povecanje–pristupa– visokom–obrazovanju/ Lisabonska deklaracija (1997). Posećeno 10. maja 2011, URL: http://www.efst.hr/dokumenti/cczo/Lisabonska_deklaracija.pdf UNESCO, World Declaration on Higher Education for the twenty–first century: vision and action (1998). Posećeno 28. Novembra 2011, URL: http://www.unesco.org/education/educprog/wche/declaration_eng.htm 234 Olivera Gajić, Spomenka Budić, Biljana Lungulov
Olivera Gajić, Spomenka Budić, Biljana Lungulov
INTERCULTURAL DIMENSION OF HIGHER EDUCATION: NEW REFORM CHALLENGES2
Summary
Higher education, which is particularly sensitive due to the great changes it has been faced in the last decade, continues with a permanent development. The major progress is particularly expected in the period by 2020, where social dimension of education is the primary goal and the aspiration of the Bologna Declaration. All the reform aspirations set the clear standards related to the democracy of education, respect and understanding for all, equality and access to education for all. The paper presents theoretical assumptions of democracy in higher education, as well as potential difficulties and challenges found in the attempts to respect multicultural and intercultural principles. Lately, there are many discussions about the quality of education, and it is considered that the quality cannot be achieved without equal standards and equal opportunities for all. The quality of higher education is undoubtedly demonstrated in the equal rights for all, respect for other cultures, backgrounds and nationalities.
2 The paper is a result of a part of the research within the Project “Quality of Serbian Education System in the European Perspective (KOSSEP)“ no. 179010, which is implemented at the Faculty of Philosophy in Novi Sad, and supported by the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia. Marija Sablić Učiteljski fakultet u Osijeku Neven Hrvatić UDC 378.18:37.01 Filozofski fakultet u Zagrebu originalni naučni rad Republika Hrvatska
INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE
SAŽETAK Sukladno trendu globalizacije i internacionalizacije, raste i važnost posjedovanja kompetencije komuniciranja s ljudima različitoga kulturnoga podrijetla. Interkulturalna se osjetljivost uzima kao jedna od glavnih komponenti interkulturalne kompetencije. Istraživanje je provedeno na uzorku od 1320 studenata prijediplomskog, diplomskog i poslijediplomskog studija pedagogije na pet hrvatskih sveučilišta u regionalnim centrima Zagrebu, Osijeku, Zadru, Splitu i Rijeci, sveučilištima u Sarajevu i Mostaru (Federacija BiH), Novom Sadu i Nišu (Republika Srbija), Sveučilištu u Nitri (Slovačka Republika) i Sveučilištu u Pragu (Češka Republika). U ovom nas je istraživanju stoga zanimalo u kojoj mjeri sociodemografske karakteristike ispitanika utječu na stupanj izraženoga etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu njihove interkulturalne osjetljivosti.U istraživanju se pošlo od polazne hipoteze da postoji statistički značajna povezanost između iskazane razine interkulturalne osjetljivosti, odnosno stupnja etnocentrizma i etnorelativizma među studentima s obzirom na njihove sociodemografske karakteristike (spol, dob, razinu studija i zemlju studiranja). Rezultati t–testa pokazali su viši stupanj etnocentrizma kod studenata muškoga spola. Analiza rezultata s obzirom na dob studenata pokazuje kako se razina interkulturalne osjetljivosti smanjuje što su studenti starije dobi. Kada je u pitanju razina studija, analiza iskazanog stupnja etnorelativizma pokazuje kako najviši stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju studenti koji studiraju na poslijediplomskoj razini , dok najniži stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju studenti koji studiraju na prijediplomskoj razini studija. Dobiveni rezultati upućuju na zaključak kako najviši stupanj etnocentrične orijentacije, a time i najnižu razinu interkulturalne osjetljivosti pokazuju slovački studenti, zatim slijede češki studenti, studenti koji studiraju u BiH i hrvatski studenti, dok najniži stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju studenti koji studiraju u Srbiji.
Ključne riječi: interkulturalne kompetencije, interkulturalna osjetljivost, sociodemografske karakteristike ispitanika 236 Marija Sablić, Neven Hrvatić
Proslov Trend globalizacije i internacionalizacije na svim razinama društva, a posebice u obrazovanju, povećao je važnost posjedovanja kompetencija za komunikaciju s ljudima različitog kulturnog podrijetla. Ono vodi stalnome rastu potrebe za prikladnim i uspješnim ophođenjem i ponašanjem u kulturno različitom okružju (Chen i Starosta, 2000.). Interkulturalna osjetljivost nije urođena ljudska osobina, već se ona stječe, a predstavlja sposobnost uočavanja i prepoznavanja postojanja različitih viđenja/pogleda na svijet koji nam omogućavaju prihvaćanje i priznavanje ne samo vlastitih kulturnih vrijednosti, već i vrijednosti kulturno drugačijih osoba. Ona je neophodna za život i rad u multikulturalnim sredinama (Hammer i sur., 2009.). Razvojni model interkulturalne osjetljivosti (DMSI – Developmental Model of Intercultural Sensitivity) oblikovao je Milton Bennett 1986. godine, a sadrži šest razina na određenom kontinuumu u kojem svaka sljedeći nivo vodi k većoj osjetljivosti prema kulturnoj različitosti. Što je iskustvo s kulturno drugačijim složenije i učestalije to je kompetencija u interkulturalnim odnosima veća/jača. Iako je svaka razina određena specifičnim ponašanjem i stavovima, DMSI modelu nije cilj promjena stavova i ponašanja, već njihovo osvješćivanje. Svaka razina pretpostavlja određen pogled na svijet koji je različit od drugih i sastoji se od niz karakteristika, uključujući stavove i ponašanja, koji su sastavni dio specifičnoga viđenja svijeta. Ovisno o tome kako netko percipira i shvaća svijet, takvo će biti i njegovo ponašanje. Prve tri razine modela su etnocentrične (vlastita kultura je mjerilo za procjenu drugih kultura), dok su ostale tri etnorelativne (vlastita kultura se uspoređuje s ostalim kulturama). Cilj interkulturalne osjetljivosti je etnocentričnu perspektivu dovesti u razinu etnorelativnog viđenja svijeta. Etnocentrična orijentacija uključuje interpretaciju događaja i ponašanja koji polaze sa stajališta vlastite kulture. Etnocentriče razine (negiranje, obrana, minimiziranje) temelje se uglavnom na monokulturalnoj perspektivi i predstavljaju način kako izbjeći kulturalne razlike, negiranjem njihovog postojanja ili zauzimanjem obrambenog stava prema različitosti odnosno minimiziranjem važnosti postojanja različitosti (Piršl, 2005). Etnorelativne razine (prihvaćanje, adaptacija, integracija) naglašavaju važnost postojanja i razumijevanja kulturalne različitosti, usklađivanje vlastitih viđenja s viđenjima drugih te integriranje značajnih elemenata različitosti u vlastiti, osobni identitet. Cilj je ovoga modela povećati osobnu svijest svakog pojedinca i učiniti ga interkulturalno osjetljivim kada se nalazi u situacijama s kulturno drugačijim osobama. Razina interkulturalne osjetljivosti, dakle, ovisi o stupnju iskazanog etnocentrizma i etnorelativizma, a njen razvoj pretpostavlja pripremu pojedinca za uočavanje i prepoznavanje razlika među kulturno različitim pojedincima i skupinama, pri čemu povećanje osjetljivosti za „drugoga“ ponašanje i postupke pojedinca INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE 237 usmjerava prema odgovornom suživotu i aktivnoj suradnji. Značajan utjecaj na svjesno prepoznavanje kulturnih razlika ima povećana perceptivna sposobnost pojedinca, dok se važnim aspektom pomaka etnocentričnog prema etnorelativnom pristupu u promatranju i djelovanju u odnosu prema kulturno različitim pojedincima ili skupinama smatra kulturna samosvjesnost koja se kreće u rasponu od nesvjesne inkompetencije kao minimalne svjesnosti o kulturnim razlikama, preko svjesne, koju karakterizira osnovna spoznaja o postojanju kulturnih razlika uz minimalno razumijevanje njihovih pojedinosti i svjesne kompetencije kao stanja povećanog razumijevanja razlika uz dobrovoljnu prilagodbu koja pridonosi smanjenju kulturnog nerazumijevanja, do stupnja nesvjesne kompetencije kao kulturalno primjerenog ponašanja koje je više ili manje automatizirano (Piršl, 2007.). Stupanj izraženog etnocentrizma, odnosno etnorelativizma kod pojedinaca i kulturnih grupa ovisi o raznovrsnim čimbenicima među kojima prostorni, okolinski i sociokulturni čimbenici zauzimaju značajno mjesto. U ovom nas je istraživanju1 stoga zanimalo u kojoj mjeri sociodemografske karakteristike ispitanika utječu na stupanj izraženoga etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu njihove interkulturalne osjetljivosti.
Metodologija istraživanja Cilj istraživanja Istraživanje2 je imalo za cilj utvrditi razinu interkulturalne osjetljivosti kod studenata s obzirom na njihove sociodemografske karakteristike (spol, dob, razinu studija i zemlju studiranja).
U skladu s postavljenim ciljem definirana je i hipoteza istraživanja: H–1: U istraživanju se pošlo od polazne hipoteze da postoji statistički značajna povezanost između iskazane razine interkulturalne osjetljivosti, odnosno stupnja etnocentrizma i etnorelativizma među studentima s obzirom na njihove sociodemografske karakteristike (spol, dob, razinu studija i zemlju studiranja). Ispitanici su stoga, sukladno pojedinim karakteristikama, podijeljeni u skupine prema spolu (muški i ženski), starosnoj
1 Istraživanje je provedeno u okviru znanstvenog projekta „Interkulturalni kurikulum i obrazovanje na manjinskim jezicima“ (2007.–2011.) koji je obuhvatio tri temeljna dijela istraživanja: interkulturalne dimenzije nacionalnog kurikuluma (obilježja nacionalne kulture prema Hofstedeovom modelu), odgoj i obrazovanje pripadnika nacionalnih manjina u Hrvatskoj (socijalna distantaca i interkulturalni odnosi, kao i specifičnosti odgoja i obrazovanja Roma) i interkulturalne kompetencije pedagoga. 2 Znanstveni projekt „Interkulturalni kurikulum i obrazovanje na manjinskim jezicima“ 2 0 0 7 . – 2 0 1 1 . voditelj: dr. sc. Neven Hrvatić, red. prof., a u projektu sudjeluju znanstvenici iz više zemalja: prof. dr. sc. Vlatko Previšić, prof. dr. sc. Vladimir Jurić, prof. dr. sc. Nikša Nikola Šoljan, prof. dr. sc. Elvi Pirš, doc. dr. sc. Koraljka Posavec, doc. dr. sc. Marija Sablić, dr. sc. Vesna Bedeković, Marija Bartulović, Ana Blažević, Zvonimir Komar (Hrvatska); prof. dr. sc. Olivera Gajić, prof. dr. sc. Josip Ivanović, doc. dr. sc. Bisera Jevtić, mr. sc. Gera Ibolya (Srbija), prof. dr. sc. Hana Kasikova, prof. dr. sc. Josef Valenta (Češka); prof. dr. sc. Stanislav Benčić (Slovačka). 238 Marija Sablić, Neven Hrvatić dobi (18–20, 21–22, 23–30 i 31–51 godina), razini studija (prijediplomska, diplomska i poslijediplomska) i zemlji studiranja (Hrvatska, BiH, Srbija, Češka, Slovačka).
U skladu s definiranom hipotezom postavljeni su zadaci istraživanja: Ispitati razinu interkulturalne osjetljivosti ispitanika s obzirom na njihova sociodemografska obilježja: spol, dob, razinu studija i zemlju studiranja. Instrument istraživanja Empirijski dio istraživanja proveden je krajem 2009. i početkom 2010. godine u okviru znanstvenog projekta “Interkulturalni kurikulum i obrazovanje na manjinskim jezicima”, a podaci su prikupljeni posebno konstruiranim anketnim upitnikom. Uzorak Istraživanje je provedeno na uzorku od 1320 studenata prijediplomskog, diplomskog i poslijediplomskog studija pedagogije na pet hrvatskih sveučilišta u Zagrebu, Osijeku, Zadru, Splitu i Rijeci, sveučilištima u Sarajevu i Mostaru (BiH), Novom Sadu i Nišu (Republika Srbija), Sveučilištu u Nitri (Slovačka Republika) i Sveučilištu u Pragu (Češka Republika).
Rezultati i rasprava Razina interkulturalne osjetljivosti i spol ispitanika Kako bi se ispitao utjecaj spola ispitanika na stupanj izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu interkulturalne osjetljivosti ispitanika, s obzirom na postojanje dviju grupa ispitanika, za usporedbu je korišten t–test.
Tablica 1.: Stupanj etnocentrizma i etnorelativizma i spol ispitanika
1. M 2. Ž Spol ispitanika (N=129) (N=1191) i stupanj etnocentrizma i t etnorelativizma M SD M SD
ETNOCENTRIZAM 22,31 5,811 19,97 4,662 4,410**
ETNORELATIVIZAM 26,84 5,025 26,90 4,540 0,131** ** p<0.01 * p<0.05 Rezultati t–testa pokazali su viši stupanj etnocentrizma kod studenata. Pritom se može uočiti statistički značajna razlika u stupnju izraženog etnocentrizma između studenata i studentica, pri čemu se kod studenata pokazuje veća vjerojatnost prevladavajuće INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE 239 etnocentrične orijentacije (M=22,31; SD=5,811; p<0.01), dok se kod studentica pokazuje veća vjerojatnost prevladavajuće etnorelativne orijentacije (M=26,90; SD=4,540; p<0.01). Postojanje statistički značajne razlike s obzirom na spol u korist žena, može se objasniti činjenicom da razlike u spolu nisu samo biološke, nego i kulturološke. Spolne se uloge uče i kao takve mogu na određen način utjecati na stjecanje stavova, te na taj način i predstavljaju osnovu za višu razinu interkulturalne osjetljivosti kod žena. Brojna istraživanja u svijetu (prema Sablić, 2010.), pokazala su da razlike u spolovima značajno utječu na razlike u stavovima i aktivnostima ljudi. Nadalje, razlike u stavovima u korist žena mogu se donekle pojasniti i većim interesom za aktivnije političko ponašanje pripadnica ženskoga spola u društveno–političkim procesima koje je dosada bilo prilično marginalizirano, jednako kao i odrazom općeg nezadovoljstva pravima žena. Razina interkulturalne osjetljivosti i dob ispitanika Kako bi se ispitao utjecaj dobi ispitanika na stupanj izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu interkulturalne osjetljivosti ispitanika, s obzirom na postojanje četiri skupine ispitanika, provedena je jednosmjerna analiza varijance koja je pokazala statistički značajne razlike među studentima u stupnju izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razini interkulturalne osjetljivosti u odnosu na njihovu dob.
Tablica 2.: Stupanj etnocentrizma i etnorelativizma i dob ispitanika
Dob ispitanika 1. 2. 3. 4. i stupanj 18–20 21–22 23–30 31–51 F p etnocentrizma (N=491) (N=494) (N=290) (N=45) i etnorelativizma M SD M SD M SD M SD 20,65 5,472 19,23 4,336 17,89 3,749 9,117** 1–3**; ETNOCENTRIZAM 20,53 4,815 1–4**;2– 3**; 2–4** ETNORELATIVIZAM 26,27 4,796 26,94 4,250 27,46 4,566 27,09 3,801 5,696** 1–2** ** p<0.01 * p<0.05
Analiza iskazanog stupnja etnocentrizma pokazuje kako najviši stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju studenti starosne dobi između 21 i 22 godine (M=20,65; SD=5,472), zatim slijede studenti starosne dobi između 18 i 20 godina (M=20,53; SD=4,815), pri čemu se može uočiti neznatna razlika u vrijednosti aritmetičke sredine između ovih dviju kategorija. Nešto niži stupanj etnocentrizma u odnosu na prethodne dvije kategorije pokazuju 240 Marija Sablić, Neven Hrvatić studenti starosne dobi između 23 i 30 godina (M=19,23; SD=4,336), dok najniži stupanj etnocentrizma pokazuju studenti u dobi između 31 i 51 godine (M=17,89; SD=3,749). Analiza iskazanog stupnja etnorelativizma pokazuje kako najviši stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju studenti starosne dobi između 23 i 30 godina (M=27,46; SD=4,566), zatim slijede studenti starosne dobi između 31 i 51 godine (M=27,09; SD=3,801) i studenti starosne dobi između 21 i 22 godine (M=26,94; SD=4,250), dok najniži stupanj etnorelativizma pokazuju studenti u dobi između 18 i 20 godina (M=26,27; SD=4,796). Statistički značajne razlike u izraženom stupnju etnorelativizma mogu se uočiti između najmlađih studenata (starosne dobi između 18 i 20 godina) i studenata starosne dobi između 21 i 22 godine, pri čemu najmlađi studenti pokazuju niži stupanj etnorelativne orijentacije (M=26,27; SD=4,796; p<0.01) od studenata dobi između 21 i 22 godine (M=27,09; SD=3,801; p<0.01) koji pokazuju viši stupanj etnorelativne orijentacije. Dobiveni rezultati upućuju na statistički značajnu povezanost dobi ispitanika i izraženog stupnja etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno izraženu razinu interkulturalne osjetljivosti. Dok mlađi studenti u dobi između 18 i 20 i u dobi između 21 i 22 godine izražavaju viši stupanj etnocentrične orijentacije, stariji studenti u dobi između 23 i 30 i dobi između 31 i 51 godine pokazuju viši stupanj etnorelativne orijentacije. S obzirom da interkulturalna osjetljivost ne spada među urođene ljudske osobine, i stječe se tijekom života Piršl (2007), pri čemu njeno stjecanje podrazumijeva proces u kome značajnu ulogu ima životno iskustvo, rezultati su očekivano pokazali da najvišu razinu interkulturalne osjetljivosti pokazuju najstariji studenti, dok se kod najmlađih studenata može uočiti najniža razina interkulturalne osjetljivosti. Stupanj etnocentrične, tj. etnorelativne orijentacije pokazuje kako se stavovi značajno se mijenjaju s dobi ispitanika.
Razina interkulturalne osjetljivosti i razina studija Kako bi se utvrdio utjecaj razine studija na stupanj izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu interkulturalne osjetljivosti ispitanika, s obzirom na postojanje više od dviju skupina ispitanika za usporedbu, provedena je jednosmjerna analiza varijance kojom su dobiveni pokazatelji statistički značajnih razlika među studentima u stupnju izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razini interkulturalne osjetljivosti s obzirom na prijediplomski, diplomsku i poslijediplomsku razinu studija. INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE 241
Tablica 3.: Stupanj etnocentrizma i etnorelativizma i razina studija
1. 2. 3. Razina studija F p i stupanj Preddiploms– Diplomska Poslije– etnocentrizma i ka razina razina diplomska razina etnorelativizma (N=1035) (N=208) (N=77) M SD M SD M SD 20,49 5,095 19,50 4,538 18,17 4,028 10,367** ETNOCENTRIZAM 1–3*;1–3** 26,23 4,654 26,87 3,533 27,03 4,635 ETNORELATIVIZAM 2,648 ** p<0.01 * p<0.05 Analiza iskazanog stupnja etnocentrizma pokazuje kako najviši stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju studenti koji studiraju na prieddiplomskoj razini studija (M=20,49; SD=5,095), zatim slijede studenti koji studiraju na diplomskoj razini studija (M=19,50; SD=4,538), dok najniži stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju studenti koji studiraju na poslijediplomskoj razini studija (M=18,17; SD=4,028). Analiza iskazanog stupnja etnorelativizma pokazuje kako najviši stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju studenti koji studiraju na poslijediplomskoj razini studija (M=27,03; SD=4,635), zatim slijede studenti koji studiraju na diplomskoj razini studija (M=26,87; SD=3,533), dok najniži stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju studenti koji studiraju na preddiplomskoj razini studija (M=26,23; SD=4,654). Kao i u slučaju povezanosti između iskazane razine etnocentrizma i etnorelativizma i dobi studenata, dobiveni rezultati i u slučaju razine studija upućuju na statistički značajnu povezanost između razine studija i izraženog stupnja etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno izražene razine interkulturalne osjetljivosti. Dok studenti preddiplomskih studija izražavaju viši stupanj etnocentrične orijentacije, studenti poslijediplomskih studija pokazuju viši stupanj etnorelativne orijentacije. Obrazovanjem se povećava razina interkulturalne osjetljivosti tako da viši stupanj obrazovanja u određenoj mjeri utječe na viši stupanj razine interkulturalne osjetljivosti.
Razina interkulturalne osjetljivosti i zemlja studiranja Kako bi se utvrdio utjecaj zemlje studiranja na stupanj izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu interkulturalne osjetljivosti ispitanika, s obzirom na postojanje pet skupina ispitanika prema zemlji studiranja, provedena je jednosmjerna analiza varijance kojom su dobiveni pokazatelji statistički značajnih razlika među studentima u stupnju izraženog etnocentrizma i etnorelativizma, odnosno razinu interkulturalne osjetljivosti u odnosu na zemlju u kojoj studenti studiraju. 242 Marija Sablić, Neven Hrvatić
Tablica 4.: Stupanj etnocentrizma i etnorelativizma i zemlja studiranja
1. 2. 3. 4. Zemlja studiranja 5. Hrvatska BiH Srbija Češka i stupanj Slovačka (N=627) (N=257) (N=307) (N=44) etnocentrizma (N=85) F i etnorelativizma p SD M SD M SD M SD M SD M 1–5**;2– ETNOCENTRI– 5**; 19,43 4,623 20,18 4,505 19,33 4,240 21,14 3,070 28,59 4,557 83,058** ZAM 3–5**;4– 5** ETNORELATIVI- 27,84 4,937 26,68 4,159 26,69 5,154 26,68 2,963 26,41 4,749 3,480** ZAM 1–2* ** p<0.01 * p<0.05 Analiza iskazanog stupnja etnocentrizma pokazuje kako najviši stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju slovački studenti (M=28,59; SD=4,577), zatim slijede češki studenti (M=21,14; SD=3,070), studenti koji studiraju u BiH (M=20,18; SD=4,505) i hrvatski studenti (M=19,43; SD=4,623), dok najniži stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju studenti koji studiraju u Srbiji (M=19,33; SD=4,240). Analiza iskazanog stupnja etnorelativizma pokazuje kako najviši stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju hrvatski studenti (M=27,84; SD=4,937), zatim slijede studenti koji studiraju u Srbiji (M=26,69; SD=5,154), Češkoj (M=26,68; SD=2,963) i BiH (M=26,68; SD=4,159), dok najniži stupanj etnorelativne orijentacije pokazuju studenti koji studiraju u Slovačkoj (M=26,41; SD=4,749). Ovdje se mogu uočiti iste vrijednosti aritmetičkih sredina kod čeških studenata i studenata koji studiraju u BiH, pri čemu se kod studenata iz BiH može uočiti veće standardno odstupanje od vrijednosti aritmetičke sredine, nego kod čeških studenata. Statistički značajne razlike u izraženom stupnju etnorelativizma mogu se uočiti samo između hrvatskih studenata i studenata koji studiraju u BiH, pri čemu hrvatski studenti pokazuju viši stupanj etnorelativne orijentacije (M=27,84; SD=4,937; p<0.05), nego kod studenata koji studiraju u BiH (M=26,68; SD=4,159; p<0.05). Dobiveni rezultati upućuju na zaključak kako najviši stupanj etnocentrične orijentacije, a time i najnižu razinu interkulturalne osjetljivosti pokazuju slovački studenti, zatim slijede češki studenti, studenti koji studiraju u BiH i hrvatski studenti, dok najniži stupanj etnocentrične orijentacije pokazuju studenti koji studiraju u Srbiji. Najviši stupanj etnorelativne orijentacije i najvišu razinu interkulturalne osjetljivosti pokazuju hrvatski studenti, zatim slijede studenti koji studiraju u Srbiji, Češkoj i BiH, dok najniži stupanj etnorelativne orijentacije i najnižu interkulturalnu osjetljivost pokazuju studenti koji studiraju u Slovačkoj. Izrazito visok stupanj etnorelativne INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE 243 orijentacije kod studenata iz Hrvatske može se objasniti činjenicom da Hrvatska spada u red zemalja u kojima su istaknute interkulturalne dimenzije nacionalnog kurikuluma, kao značajno promoviranje i oblikovanje interkulturalnog „duha“ u okviru turizma (Bedeković, 2010), što kod pojedinca može utjecati na formiranje etnorelativnog pogleda na svijet. Izraženi stupanj etnocentrične orijentacije i niža interkulturalna osjetljivost kod slovačkih studenata i studenata koji studiraju u BiH pretpostavlja i da slovački studenti i studenti koji studiraju u BiH vjerojatno imaju manje životnih (interkulturalnih) iskustava stečenih na putovanjima ili boravcima u inozemstvu koja značajno pridonose povećanju sklonosti za uspostavljanjem interkulturalnog dijaloga, formiranju pozitivnh stavova prema kulturnim različitostima, smanjenju etnocentrizma i povećanju razine interkulturalne osjetljivosti.
Zaključak Rezultati koji se odnose na razinu interkulturalne osjetljivosti kao odraz prevladavajućeg etnorelativnog pogleda na druge kulture predstavljaju polaznicu za promišljanje općih predispozicija studenata za stjecanje interkulturalne kompetentnosti potrebne za izgradnju interkulturalnih odnosa u današnjem društvu. Uzmu li se u obzir neka pitanja metodološke naravi koja su se tijekom istraživanja pojavila vezano za pouzdanost etnorelativne i etnocentrične skale, uslijed čega su se pojavile i određene ideje vezane za mogućnost poboljšanja konstruktne valjanosti instrumentarija pomoću kojega je ispitivana etnocentrična i etnorelativna orijentacija studenata, dobiveni rezultati su pokazali da studenti percipiraju važnost uočavanja, razumijevanja i prihvaćanja kulturnih različitosti, imajući pritom jasnu predodžbu cilja interkulturalnog odgoja i obrazovanja, kao i vrijednosti na kojima se interkulturalni odgoj i obrazovanje temelji. Općenito, viši stupanj etnorelativizma, a time i višu razinu interkulturalne osjetljivosti iskazuju studentice, najstariji studenti starosne dobi između 31 do 51 godine i dio studenata starosne dobi između 23 i 30 godina, studenti koji studiraju na poslijediplomskom studiju i dio studenata koji studiraju na diplomskom studiju te studenti koji studiraju u Hrvatskoj, Srbiji i Češkoj. Navedene kategorije studenata koje iskazuju pretežitu etnorelativnu orijentaciju i višu razinu interkulturalne osjetljivosti vlastitu perspektivu viđenja svijeta temelje na usporedbi vlastite kulture s obilježjima drugih kultura, usklađivanju vlastitih viđenja s viđenjima drugih i integriranju elemenata različitosti u osobni identitet (Piršl, 2010), pri čemu je njihova izraženija interkulturalna osjetljivost kao pokazatelj sve složenije percepcije diskriminacija kulturalnih razlika (Bennett, 2009) povezana s izraženijom etnorelativnom orijentacijom. S obzirom da je osnovni cilj etnorelativnog pristupa usmjeren prema povećanju osobne samopercepcije (Piršl, 2010) viša razina etnorelativnog pristupa 244 Marija Sablić, Neven Hrvatić kulturnoj različitosti kod navedenih je kategorija studenata utjecala na iskazivanje više razine interkulturalne osjetljivosti. S obzirom da interkulturalna osjetljivost spada među osobine koje se stječu tijekom života (Piršl, 2005), dakle, nije urođena i moguće ju je stjecati s godinama, tijekom života, te poboljšavati stjecanjem (interkulturalnih) životnih iskustava, kao i s obzirom na činjenicu da interkulturalna osjetljivost predstavlja osnovnu pretpostavku za stjecanje interkulturalne kompetentnosti, smatra se da rezultati istraživanja mogu dati značajan doprinos promišljanju specifičnih sadržaja koji će doprinijeti uspostavljanju interkulturalnog školskog ozračja i sustavnom interkulturalnom učenju svih sudionika odgojno–obrazovnog procesa. Danas se od implementacije interkulturalizma u obrazovanju očekuje doprinos boljem suživotu između različitih etničkih, vjerskih, kulturnih, socijalnih... skupina, unaprjeđivanje, afirmiranje i zaštita ljudskih prava, temeljnih sloboda i demokracije, promicanje svijesti o vlastitom nacionalnom, kulturnom, jezičnom i vjerskom identitetu, te poticanje međusobnog razumijevanja i uvažavanja različitosti (Gajić, 2007). Cilj interkulturalnog odgoja i obrazovanja nije samo znanje, nego i nova konstrukcija i razina znanja, odnosno odnos i stav prema znanju (Hrvatić, 2007) koji omogućava djelovanje škole kao interkulturalne zajednice koja podupire formiranje interkulturalnog identiteta svih sudionika (interkulturalnog) odgojno–obrazovnog procesa, dakle i učenika, učitelja i pedagoga te svih onih koji su posredno ili neposredno uključeni u odgojno–obrazovni proces.
Literatura
Bedeković, V. (2010): Interkulturalna kompetencija kao polaznica razvijanja interkulturalnih odnosa. U: Plenković, M. (ur.) Društvo i tehnologija 2010. Zagreb: Hrvatsko komunikološko društvo (398–406). Gajić, O. (2007), Razvojni program socijalne rehabilitacije i inkluzije u lokalnoj zajednici, U: Previšić, V. Šoljan, N. Hrvatić, N. (ur.), Pedagogija–prema cjeloživotnom obrazovanju i društvu znanja II. (str.199–208), Zagreb, Hrvatsko pedagogijsko društvo. Hammer, M.R., Gudykunst, W. B., Wiseman, R. L. (2009.), The influence of situational prototypes on dimensions of intercultural communication competence. Journal of Cross–Cultural Psychology,27, 267–282. Hrvatić, N. (2007): Interkulturalna pedagogija: nove paradigme. U: Previšić, V., Šoljan, N. N., Hrvatić, N. (ur.) Pedagogija prema cjeloživotnom obrazovanju i društvu znanja. Zagreb: Hrvatsko pedagogijsko društvo (41–58). INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE 245
Piršl, E. (2005): Verbalna i neverbalna interkulturalna komunikacija. U: Benjak, M., Požgaj Hadži, V., Bez predrasuda i stereotipa, interkulturalna komunikacijska kompetencija u društvenom i političkom kontekstu, Rijeka, Izdavački centar Rijeka, (50–90). Piršl, E. (2007), Interkulturalna osjetljivost kao dio pedagoške kompetencije. U: Previšić, V., Šoljan, N. N., Hrvatić, N. (ur.) Pedagogija prema cjeloživotnom Obrazovanju i društvu znanja. Zagreb: Hrvatsko pedagogijsko društvo (275–291) Sablić, M. (2011): Interkulturalni kurikulum – osvrti i perspektive. Pedagogijska istraživanja. 8 (1), (2011), (125–138)
Marija Sablić, Neven Hrvatić
Intercultural sensitivity of students of pedagogy
Summary
In accordance with the trend of globalization and internationalization, the importance of having competence to communicate with people from diverse cultural backgrounds is increasing. Intercultural sensitivity is considered one of the main components of intercultural competence. This study was conducted on a sample of 1320 undergraduate, graduate and postgraduate pedagogy students at five universities in regional centres of the Republic of Croatia (Zagreb, Osijek, Zadar, Split and Rijeka), and at universities in Sarajevo and Mostar (Federation of Bosnia and Herzegovina), Novi Sad and Niš (Republic of Serbia), as well as the University of Nitra (Slovakia) and the University of Prague (Czech Republic). In this study we were therefore interested in the extent to which socio–demographic characteristics of respondents affect the degree of their expressed ethnocentrism and ethno relativism – in other words, their level of intercultural sensitivity. The research’s initial hypothesis was that there was a statistically significant correlation between the students’ expressed level of intercultural sensitivity, or the degree of their ethnocentrism and ethno relativism with regard to their socio–demographic characteristics (gender, age, level of study and country of study). The results of t–test showed a higher degree of ethnocentrism among male respondents. The analysis of the results with regard to respondents’ age showed that the level of intercultural sensitivity decreases with age. With regard to the level of study, the analysis of the expressed degree of ethno relativism showed that postgraduate students hold the highest degree of ethno relative orientation, while undergraduate students hold the 246 Marija Sablić, Neven Hrvatić lowest degree of ethno relative orientation. The results indicate that the highest degree of ethnocentric orientation, and thus the lowest level of intercultural sensitivity are held by Slovak students, followed by Czech students, students who study in Federation of Bosnia and Herzegovina and Croatian students, while the lowest degree of ethnocentric orientation is held by the students who study in Serbia. Lidija Barišić Bogišić Sveučilište u Zagrebu UDC 81’243(439.5)”1910” Filozofski fakultet, originalni naučni rad Republika Hrvatska
Austrougarska škola stranih jezika – drugi jezik u popisu stanovništva 1910. godine
Apstrakt Prožimanja kultura i jezika, međusobne uvjetovanosti i sukobljavanja, potreba državnog aparata da regulira i usmjeri te načini na koje to radi, u današnjem multikulturalnom i globalnom okruženju predmet su zanimanja i proučavanja šire zajednice zainteresirane da interdisciplinarnim pristupom osvijetli ovaj suvremeni „problem“. Povijest poznaje multietnička i multikulturalna društva. Takva je državna zajednica bila Austro–Ugarska Monarhija, a proučavanjem njezinog društvenog uređenja, kulturoloških obrazaca i načina života može se dosta toga doznati o zakonitostima razvoja i unutarnjeg oživotvorenja multikulturalnih društava. Popis stanovništva iz 1910. godine ima između ostalog i popisnu kategoriju govorenja drugog jezika, a njezinom kvantitativnom analizom otkrivamo prevladavajući jezični i kulturološki sklop. Tako na povijesnom izvoru, na omeđenoj lokalnoj zajednici, sa sociolingvističkog stajališta možemo rasvijetliti jedan interkulturalni model. Za primjer je uzet vukovarski kotar 1910. godine u Srijemskoj županiji, koja je u sklopu Kraljevina Hrvatske i Slavonije bila područje s najraznolikijim stanovništvom.
Ključne riječi: Vukovar, etniciteti, multilingvalnost, interkuturalnost/transkulturalnost, popisi stanovništva, drugi jezik
Austro–Ugarska Monarhija bila je multietnička, multikonfesionalna i multilingvalna državna zajednica. Takvim je carstvom bilo teško upravljati. Brojnim reformama vladari su pokušavali što uspješnije organizirati državu, a kako bi to zaista i uspjeli, bilo je potrebno znati tko, u kolikom broju i kojih ekonomskih i socijalnih karakteristika čini Carstvo. U tom smislu, a i zbog općeg demografskog razvoja, na tragu europskih nastojanja u proučavanju stanovništva i općeg razvoja statistike, od 1857. godine Carstvo periodično, uglavnom svakih 10 godina, provodi popise stanovništva. Popis stanovništva iz 1910. godine zadnji je popis stanovnika Austro–Ugarske Monarhije i kao takav ima veliku povijesnu važnost. Samo četiri godine poslije Carstvo se počinje 248 Lidija Barišić Bogišić raspadati, a godine 1918. nakon nekoliko stoljeća nestaje s povijesne scene. Na njegovim ostacima formiraju se nove, nacionalne države. Materinski jezik u austrougarskim popisima temelj je utvrđivanja etničke/nacionalne strukture stanovništva, a primjenom metode usporedbe broja govornika određenog materinskog jezika i broja pripadnika određene vjeroispovijesti, kao uobičajenog metodološkog postupka u historijskoj demografiji, dobiva se tek približan, a ne apsolutno točan broj pripadnika određenog etniciteta. Srijemska županija bila je rubno područje ne samo Kraljevina Hrvatske i Slavonije, već i rubno područje Carstva. Zahvaljujući svojim geografskim karakteristikama i povijesnim uvjetovanostima, razvija se u područje izloženo brojnim migracijama koje su glavno obilježje strukture njezina stanovništva. Sa 414. 234 stanovnika Srijemska županija je bila druga po veličini, ali prva po raznolikosti stanovnika. Od 5 priznatih i popisivanih religija u Austro–Ugarskoj, u njoj su živjeli predstavnici 4 vjeroispovijesti; od 10 govornih jezika Monarhije, njezini su stanovnici navodili 9 jezika kao materinski. Upravni kotar Vukovar bio je jedan od deset upravnih kotareva koji čine Srijemsku županiju. U njemu se nalazi i njezino administrativno, kulturno i ekonomsko središte – trgovište Vukovar. Godine 1910. u upravnom kotaru Vukovar1 bilo je ukupno 42.516 stanovnika od kojih je 25.249 stanovnika izjavilo da im je materinski hrvatski ili srpski jezik ili 59,33%; njemački2 kao materinski navodi 8.612 stanovnika ili 20,25%; mađarski 6.386 stanovnika ili 15,02%; rusinski3 1.567 osoba ili 3,68%; češki 91 stanovnik ili 0,21%; slovački 73 ili 0,17%; slovenski 45 ili 0,10%, a rumunjski i talijanski potpuno zanemariv broj – 28 stanovnika. U kategoriji ostali jezici ili nepoznato bilo je 489 osoba ili 1,15% stanovnika kotara. U uvodnim napomenama Popisa žiteljstva navedeno je značenje materinskog i drugog jezika. Tako je materinski jezik definiran kao „onaj jezik što ga osoba drži svojim i kojim najradije govori.“, uz napomenu da se „kao materinski jezik smije iskazati sveđ samo jedan jezik.“ (Popis žiteljstva od 31. XII. 1910. u Kraljevinama Hrvatskoj i Slavoniji, 1914.) U tom smislu je u kotaru Vukovar 1910. godine 59% stanovnika navelo hrvatski ili srpski4 kao materinski, a 41% nije navelo hrvatski/srpski kao materinski već neki od ostalih 1 Formulacija je prenesena iz Popisa žiteljstva, a označava upravno–administrativnu kategoriju u kojoj se za potrebe popisa bilježe statistički i demografski podaci. U upravno–administrativnoj podjeli unutar Kraljevina, niže kategorije su bile upravna općina i porezna općina kao njezin dio. 2 Kada se govori o onima koji su naveli njemački kao materinski jezik, uvijek treba imati na umu da među njih spada i dio židovske zajednice. Od 3.098 Židova u Srijemskoj županiji 1910. godine, njih 1.938 navelo je njemački kao materinski, 571 mađarski, a 565 hrvatski ili srpski jezik. (Popis žiteljstva…). 3 Pošto ovo nije historijsko–demografska analiza, neće su ulaziti u detaljna raščlanjenja i objašnjenja za neke etnicitete kod kojih bi to bilo potrebno učiniti. Smisao teksta nije utvrđivanje točnog broja pripadnika određene etničke zajednice, već prikaz interkulturalnog modela. 4 Kada se navodi materinski jezik u tablicama Popisa žiteljstva, navodi se hrvatski ili srpski, a kada se navodi drugi jezik koji se govorio, više se u tablicama Popisa žiteljstva ne navodi hrvatski ili srpski već hrvatski („Kroatisch sprachen ausser ihrer Muttersprache“). Treba napomenuti i to da popis stanovništva iz iste godine na teritoriju Mađarske donosi podatke odvojeno za hrvatski, srpski, bunjevački i ostale jezike. Očito je odabrani naziv jezika u Hrvatskoj bio odraz političkih nastojanja. Austrougarska škola stranih jezika – drugi jezik u popisu stanovništva 1910. ... 249
8 jezika. Navedene napomene u Popisu žiteljstva donose također definiciju i objašnjenje drugog jezika: „Glede jezika, što ih tko govori osim materinskoga, a koje je valjalo iskazati na pitanje 13. popisnice, to se tu nijesu iskazivali samo jezici, što ih odnosna osoba govori savršeno i možda potpunoma gramatičnom točnosti, već se iskazao takav jezik i tad, ako ga je osoba toliko naučila, da razumije druge, koji njime govore i da ju drugi u tom jeziku razumiju.“ (Popis žiteljstva, 1914). Navedena objašnjenja istraživačima su dragocjena jer upućuju na način shvaćanja jezika. Kao što se vidi iz definicije materinskog jezika, on se shvaća kao dio osobnosti i identiteta, a znanje drugog jezika je određeno komunikacijskom razinom – da osoba razumije druge koji njime govore i da ju drugi u tom jeziku razumiju. Kako su Kraljevine Hrvatska i Slavonija sastavni dio Austro–Ugarske Monarhije, pod jurizdikcijom Ugarske, tako su i popisivani drugi jezici mađarski, njemački i hrvatski. Za svaki od navedenih jezika, koji su u popisnici ponuđeni kao drugi jezik, na razini kotara iskazani su brojčani podaci. Kada se te podatke usporedi s brojčanim pokazateljima govornika određenog materinskog jezika, dobije se podatak o tome koliki je postotni udio određenog etniciteta govorio koji od tri ponuđena druga jezika. Tako je hrvatski ili srpski osim materinskog govorilo:
250 Lidija Barišić Bogišić
Mađarski je osim materinskog jezika govorilo:
orilo:
Njemački jezik je osim materinskog govorilo:
Kao što se iz priloženih grafikona vidi, predstavnici svih sedam etniciteta koji su hrvatski ili srpski naveli kao drugi jezik navode ga u postotku višem od 60%, pri čemu je u pet etničkih zajednica taj postotak iznad 70 ili 80%. Najniži postotak je u mađarskoj etničkoj Austrougarska škola stranih jezika – drugi jezik u popisu stanovništva 1910. 251 zajednici u kojoj od 6.386 osoba kojima je mađarski jezik materinski njih 4.256 ili 66,64% navodi da je drugi jezik koji znaju hrvatski ili srpski. Njemački je kao drugi jezik navelo 799 osoba iste zajednice ili 12,51%. Izvesti zaključak o relativnoj zatvorenosti mađarske etničke zajednice ne bi bilo pogrešno jer, kao što će se vidjeti u daljnjim analizama, i drugi podaci ga potvrđuju. Naime, od 6.386 stanovnika s mađarskim kao materinskim jezikom, njih 1.331 nije navelo ni hrvatski/srpski ni njemački kao druge jezike koje znaju, odnosno 20,84% ne govore ni jedan drugi jezik. Većina pripadnika mađarske etničke zajednice živi na selu. Od ukupnog broja osoba s mađarskim kao materinskim jezikom njih 5.432 ili 85,06% živi u selima oko Vukovara, s velikom koncentracijom u Korogu, St. Jankovcima i Čakovcima. U trgovištu Vukovar živi 954 osobe ili 14,93% od onih koji su naveli mađarski kao materinski jezik. U ukupnom broju stanovnika Vukovara (10.359) to je 9,20%. Treba naglasiti da 1910. godine još uvijek traje mađarizacija. U kolovozu te godine u Vukovaru je održana velika svečanost posvete novoizgrađenog zvonika kalvinske crkve te postavljen kamen temeljac za mađarsku školu. U skladu s Naučnom osnovom za hrvatsko–slavonske realne gimnazije iz 1894. godine i u vukovarskoj gimnaziji postoji mogućnost izbora mađarskog jezika kao izbornog predmeta u realnom smjeru s 12 sati tjedno. Relativna zatvorenost mađarske etničke zajednice proizlazi prije svega iz njezine pretežite raspoređenosti u selima vukovarskog kotara te podrške koju dobiva od administrativnog i državnog aparata. Nešto veća zajednica je ona koja navodi njemački kao materinski jezik, njih 8.612. Kao što je napomenuto u uvodu, kada se govori o ovoj zajednici uvijek treba imati na umu i židovsku zajednicu koja se uglavnom izjašnjava da joj je materinski jezik njemački pa u tom smislu i ne možemo govoriti o isključivo njemačkom etnicitetu. U vukovarskom kotaru 1910. godine bilo je 576 osoba židovske vjeroispovijesti ili 1,35% od ukupnog broja stanovnika. Od tog broja 493 osobe živjele su u trgovištu Vukovar i čine 4,75% ukupnog broja stanovnika Vukovara. Kao i svugdje, židovske zajednice su slijedom povijesnih uvjetovanosti i ograničenja koncentrirane u urbanim sredinama. Njemačka jezična zajednica u 75,49% kao drugi jezik navodi hrvatski ili srpski, a mađarski 11,42%. Nijedan drugi jezik od 8.612 stanovnika s njemačkim kao materinskim nije znalo 1.126 osoba ili 13,07%. Od navedenog broja govornika njemačkog, u trgovištu je bilo 3.502 osobe ili 40,66%, a u selima 5.110 osoba ili 59,33%. U ukupnom broju stanovnika ova je skupina na razini kotara sudjelovala s udjelom od 20,25%, a na razini trgovišta sa 33,80%. Kao što se iz podataka vidi, ova je jezična zajednica više urbanizirana od prethodne i ima niži postotak onih koji ne znaju ni jedan drugi jezik osim materinskog, ali je i taj postotak s obzirom na stupanj urbaniziranosti visok. Ovaj podatak potvrđuje istraživanja koja govore o tome da 252 Lidija Barišić Bogišić se brojčano zastupljenije, kao i ekonomski i politički jače etničke zajednice, čvršće i duže drže vlastitog jezika i tradicije. Na svojevrsnu zatvorenost Nijemaca kao etničke zajednice koja u dugom kontinuitetu naseljava područja Slavonije i Srijema upućuju tadašnji tisak, povijesni izvori i istraživanja. Neku vrstu privilegiranosti ove jezične zajednice potvrđuje i tadašnji tisak. U Vukovaru 1910. godine izlaze jedne novine – Sriemske novine – srijedom i subotom, a u njima se često javni i privatni oglasi osim latinicom i ćirilicom objavljuju i na njemačkom jeziku. Osim toga, u gimnaziji se njemački jezik uči u svih osam razreda i brojem sati (26) je odmah iza matematike (28) i latinskog jezika (32) koji se uči od 3. razreda, dok se hrvatski/srpski uči 22 sata tjedno s podukom u svih osam razreda. Treba napomenuti i to da hrvatski jezik postaje obvezan jezik poduke u Židovskoj školi u Vukovaru tek od 1910. godine, a do tada je to bio njemački. Na primjeru rusinske etničke zajednice vidi se kako je utvrđivanje broja pripadnika nekog etniciteta samo na temelju jezika netočno. Po podacima popisa stanovništva 1910. godine na području kotara Vukovar bilo je 1.567 osoba koje su navele rusinski kao materinski jezik, ali je grkokatolika bilo 1.649, dakle 82 osobe su bile grkokatoličke vjeroispovijesti5, ali nisu navele rusinski kao materinski jezik. Ista je situacija bila i u trgovištu Vukovar – bilo je 84 grkokatolika, ali je rusinski kao materinski navelo 46 osoba. Od 1.5676 osoba koje su navele rusinski kao materinski jezik u kotaru Vukovar, njih 73,96% navelo je kao drugi jezik hrvatski/srpski, a 5,87% mađarski i 3,97% njemački. Ni jedan od navedenih jezika nije znalo 17,23% Rusina. Za ovu je etničku zajednicu karakterističan visok udio njezinih pripadnika na selu – 97,06%, a samo 2,93% u trgovištu. Osobito je zanimljivo da su predstavnici ove etničke zajednice bili, a i danas su, koncentrirani u dva sela – Petrovce i Mikluševce, gdje se nalaze od doseljenja u Srijemsku županiju. Svemu treba dodati i 82 osobe koje 1910. godine iako su grkokatolici ne navode rusinski kao materinski jezik. Sudeći po visokom postotku hrvatskog/srpskog kao drugog jezika, a malom postotku onih koji znaju njemački ili mađarski, vrlo vjerojatno su i te 82 osobe kao materinski navele hrvatski/srpski. Za ovu se etničku zajednicu ne može reći da je izgubila svoj identitet. I danas njezini pripadnici njeguju i čuvaju svoj jezik, kulturu i običaje, iako je iz navedenih podataka vidljivo da su još 1910. godine preko hrvatskog ili srpskog jezika bili uklopljeni u taj kulturološki sklop. Brojčano najveća etnička/nacionalna zajednica bila je zajednica Hrvata/Srba, odnosno
5 Iako postoji mogućnost da svi pripadnici grkokatoličke vjeroispovijesti nisu etnički Rusini, na području Vukovara je to malo vjerojatno jer je to jedina etnička zajednica koja se izjašnjava kao grkokatolička i ima dugu tradiciju svog naseljavanja upravo ovog područja. 6 Pošto se u ovom tekstu vodimo namjerom utvrđivanja prevladavajućeg jezičnog i kulturološkog obrasca i utvrđivanjem jezika komunikacije između različitih etničkih zajednica, vodit ćemo se jezičnim kriterijima pa ćemo za izračun koristiti brojke koje govore o izjašnjavanju po jeziku. Austrougarska škola stranih jezika – drugi jezik u popisu stanovništva 1910. 253 onih koji navode hrvatski ili srpski kao materinski jezik. U vukovarskom kotaru od ukupno 42.516 stanovnika, 25.249 navodi hrvatski ili srpski kao svoj materinski jezik ili 59,38% ukupnog broja stanovnika. Od tog broja u trgovištu je živjelo 5.717 osoba ili 22,64%, a u selima 19.532 osobe ili 77,35%. Od navedenog broja (25.249), njemački kao drugi jezik navodi 3.215 osoba ili 12,73%, mađarski 1.276 osoba ili 5,05%, a nijedan drugi jezik ne zna 20.758 ili 82,21%! Ovako visok postotak onih koji u multilingvalnom okruženju ne znaju ni jedan drugi jezik osim svog materinskog, govori o tome koja je etnička zajednica brojčano najveća pa samim tim i najutjecajnija. Njoj pogoduju i tadašnji zakoni koji propisuju da se u školstvu i upravi mora koristiti hrvatski ili srpski jezik te podučavati oba pisma, latinicu i ćirilicu. Te dvije etničke zajednice nemaju previše razloga za komunikaciju na nekom drugom jeziku, što i potvrđuje visok postotak onih koji ne znaju ni jedan drugi jezik osim svog materinskog. Udio znanja njemačkog i mađarskog jezika u ovoj populaciji potvrđuje državno–administrativnu, povijesnu i kulturnu povezanost s njemačkim i mađarskim, odnosno srednjoeuropskim civilizacijskim krugom.
Zaključak Provedena kvantitativna analiza pokazuje da od 42.516 stanovnika vukovarskog kotara njih 19.149 ili 45,03% razumije i može se sporazumijevati na nekom drugom jeziku osim materinskog, a 23.367 osoba ili 54,96% ne zna ni jedan drugi jezik osim svog. Dva druga jezika zna 127 osoba ili 0,29% ukupnog broja stanovnika. Visok postotak onih koji znaju drugi jezik treba staviti u ispravan kontekst. Naime, 65,30% ili 12.506 osoba navodi hrvatski ili srpski kao drugi jezik koji znaju, što s obzirom na zakonsku regulativu u školstvu i upravi nije čudno. Razlog visokog postotka onih koji navode hrvatski ili srpski kao drugi jezik jest i taj što većina stanovništva kotara pripada tim dvjema etničkim zajednicama. Njemački kao drugi jezik navodi 21,93% stanovnika od 19.149 osoba koje znaju neki drugi jezik ili 4.201 osoba. Mađarski navodi 2.442 osobe ili 12,75%. Dakle, kada se govori o drugom jeziku i postotku i broju onih koji su se izjasnili da ga znaju, treba uvijek imati na umu da je to uglavnom hrvatski/srpski jezik, potom njemački, a onda mađarski. Njemački se očito smatrao životno profitabilnijim.
254 Lidija Barišić Bogišić
DRUGI JEZIK GOVORILO JE OSIM MATERINSKOG 100%
90%
80%
70%
60%
50% Axis Title 40%
30%
20%
10%
0% Hrvati/Srbi Slovenci Česi Slovaci Rusini Mađari Nijemci Ostali Mađar. 5,05% 15,55% 12,08% 61,64% 5,87% 0% 11,42% 5,52% Njema. 12,73% 48,88% 70,32% 28,76% 3,97% 12,59% 0% 6,95% Hrv/srp. 0% 68,88% 85,71% 78,08% 73,96% 66,64% 75,49% 85,50%
Sve brojke koje smo naveli upućuju na to da broj onih koji su u današnjem smislu
Osobitost vukovarskog kotara i etničkih zajednica u njemu jest u tome da u 45% onih koji znaju neki drugi jezik osim materinskog u velikom omjeru sudjeluje ruralno stanovništvo. Ta činjenica upućuje na osobitost Austro–Ugarske Monarhije, istaknutu u naslovu teksta, a ta je da su državni okvir i način života ove multietničke zajednice bili takvi da su „prisiljavali“ njezino stanovništvo na znanje drugih jezika, odnosno jezika svojih susjeda. Na taj način se razvio interkulturalni model života koji je svojim ispreplitanjem obogatio domicilne i imigrantske kulture te pridonio boljem samorazumijevanju i razumijevanju drugoga. Identitet manjine nastaje kroz neposredni kulturni kontakt s većinskim stanovništvom i/ili s drugim etničkim manjinama u lokalnom okruženju, (Vukčević, 2010.), kao što je identitet većinskog stanovništva određen kulturnom razmjenom s etničkim/manjinskim zajednicama. U ovom je istraživanju na primjeru govorenja drugog jezika uz materinski na lokalnoj razini prikazan interkulturalni model života multietničke zajednice. Interkulturalnost je dokazana na statističkim izračunima utemeljenim na povijesnom izvoru jedne stvarne sredine, kao odnos među kulturama koji podrazumijeva neophodnost međusobne interakcije i skup dinamičkih tokova koji obilježavaju susrete pojedinaca različitog kulturnog podrijetla (Piršl, 2002). Analiza govorenja drugog jezika na temelju povijesnog izvora korisna je i zbog mogućnosti praćenja pravaca doseljavanja etniciteta, kao u slučaju slovačke etničke zajednice i visokog postotnog udjela mađarskog jezika kao drugog jezika u njoj. Austrougarska škola stranih jezika – drugi jezik u popisu stanovništva 1910. 255
Važna odrednica ovakvog razvoja lokalne zajednice bila je uravnoteženost brojčane etničke i konfesionalne zastupljenosti etniciteta, ali i državno–pravni okvir u kojem su se razvijali. Nakon 1918. godine i uspostave nove države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, promjenom državno–pravnog okvira mijenja se i položaj etniciteta koji su do tada bili konstitutivni faktor a sada su postali manjinske zajednice. U općoj percepciji koju je državni aparat svojim propisima samo forsirao, a ne i smirivao, govorenje određenog jezika (njemačkog, mađarskog) postaje ne samo otegotni faktor, već i izravno ograničavajući čimbenik u jednakopravnom uključenju u društveni i politički život nove državne zajednice. Na pragu ulaska ili pridruživanja suvremenim mutietničkim i multikonfesionalnim zajednicama kao što je Europska unija, iskustvo prošlosti ponovno može biti magistra vita.
LITERATURA
Hrvatska enciklopedija (2011). Natuknice: Jezik, Sociolingvistika, Kontaktni jezici. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Ilić–Marković, Gordana (2010). „Dvojezična svakodnevica – predrasude i činjenice, srpski i nemački u Beču“. Zbornik „Susret kultura“, 779–788. Mesić, Milan (2006). „Multikulturalizam. Društveni i teorijski izazovi“. Zagreb: Školska knjiga. Milković, Alen (2005). „Sociolingvistika, interakcija, učenje i poučavanje“. Rasprave Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 31: 541–545. Pintarič, Miha (2010). „Višejezičnost: paradoks teorije i prakse“. Zbornik „Susret kultura“, 707–712. Piršl, Elvi (2002). „Suradnja škole i nevladinih udruga u interkulturalnom odgoju i obrazovanju“. http://www.ffzg.unizg.hr/hre–edc/Zd_Prisl.htm Rey, Micheline (2008). „Poruka“. http://www.interkultura.hr/hrv/michelin_rey.htm Roksandić, Drago (2004). „Interkulturalizam u nastavi povijesti“. Povijest u nastavi, 2(4). Vukčević, Miodrag (2010). „Isečci iz nemačke istorije i kulturno nasleđe u Sremu – slika o drugom u transkulturnom poređenju“. Zbornik „Susret kultura“, 879–885.
IZVOR Popis žiteljstva od 31. XII. 1910. u Kraljevinama Hrvatskoj i Slavoniji (1914). Zagreb: Kraljevski zemaljski statistički ured. 256 Lidija Barišić Bogišić
Lidija Barišić Bogišić
The Austro–Hungarian foreign language school Languages other than the mother tongue in the 1910 census
Summary
This paper presents the analysis of languages spoken by members of ethnic groups (in addition to their mother tongue) in the Administrative District of Vukovar. The data about their ethnicity as well as the languages they spoke has been taken from the 1910 census and it will show the degree of their assimilation. Their level of assimilation is relevant because of administrative changes after 1918, whereby ethnic communities which had been constituent nations in Austria–Hungary became minorities in the newly founded Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, which involves various issues. Language is also a reflection of the linguistic and cultural interrelations of its speakers. In this sense it always indicates the prevailing linguistic and cultural model, thus showing the level of assimilation which has not been imposed from the outside but is a result of living conditions. Dejana Tavas Sveučilište u Zagrebu UDC 371.3::82(497.5) Učiteljski fakultet stručni rad Republika Hrvatska
Zastupljenost domaćih i stranih autora književnih djela u lektiri viših razreda osnovne škole u Hrvatskoj
Sažetak Lektira je popis književnih djela za samostalno čitanje kod kuće s ciljem razvijanja učenikovih čitateljskih navika i interesa. U višim razredima OŠ Republike Hrvatske učenici godišnje trebaju pročitati devet djela. Iz većeg popisa književnih djela prva tri su obvezna, jedno može izabrati učenik, a ostala bira učitelj. To su reprezentativna djela različitih nacionalnih književnosti temeljeni na tematskoj i žanrovskoj raznovrsnosti. Čitajući učenici trebaju razviti razumijevanje, zanimanje, poštovanje i skrb za vlastiti jezik, kulturu i književnost, kao i drugih naroda u Hrvatskoj, Europi i svijetu. U radu se propituje zastupljenost domaćih i stranih autora u popisu lektirnih naslova za više razrede osnovne škole u Republici Hrvatskoj.
Ključne riječi: lektira za više razrede osnovne škole, hrvatska književnost, strana književnost, književnost nacionalnih manjina
Uvod
„Da biste uništili kulturu, ne morate spaliti knjige. Dovoljno je da ih ljudi prestanu čitati.“
R. Bradbury
Knjige su glavni prijenosnik literarnog nasljeđa s jedne generacije na drugu i pomažu u shvaćanju i procjenjivanju vlastite, ali i tuđe kulturne baštine. Već desetljećima se govori o krizi čitanja uopće, a učitelji i roditelji upozoravaju na poraznu činjenicu da današnja djeca nemaju strpljenja za čitanje knjiga. Ekspanzija digitalnih medija dječju pažnju još je više 258 Dejana Tavas udaljila od čitanja knjige jer se učenici sve češće koriste sažetcima na internetu, napisanim predlošcima ili dajdžestiranim izdanjima (zadnjih godina iznimno su popularni Vodiči za lektiru s prepričanim sadržajima književnih djela). Iako su elektronički mediji mladima bliski i privlačni, istraživanja (Sabolović–Krajina; Plavšić, Ljubetić) pokazuju da hrvatski tinejdžeri ipak čitaju knjige. U slobodno vrijeme beletristika je najčitanija vrsta literature; mladi tinejdžeri daju prednost književnosti za djecu i mlade. Prema žanru, najpopularnije su pustolovne, detektivske i ljubavne priče, zatim popularno–znanstvena literatura, dok je poezija na periferiji čitateljskih interesa tinejdžera. Rezultati istraživanja pokazali su da tinejdžeri čitaju autore unutar obvezne školske lektire i popularnu literaturu, a kriteriji odabira su preporuka, autor i tek na posljednjem mjestu, reklama. Činjenica je da se knjiga očuvala stoljećima kao tiskani prenositelj informacija s velikim prednostima pred ostalim medijima. Uvijek je pristupačna, može se ponijeti sa sobom, a pruža i višestruke koristi jer čitanje potiče jezični, misaoni, socijalni, moralni i emocionalni razvoj. U posljednje vrijeme sve više se govori i o terapeutskom djelovanju knjige. Danas postoje i knjige u elektronskom obliku što čitanje može približiti mladim generacijama kojima su elektronički mediji bliži od tiskanih. Postavlja se pitanje zašto onda učenici izbjegavaju čitati lektiru? Jesu li zadana djela učenicima odbojna zato što su obvezna ili ih odbija vođenje dnevnika čitanja? Jesu li propisani naslovi svojom tematskom i žanrovskom raznovrsnošću u skladu s današnjim ubrzanim načinom života? Autorica u radu propituje koliko hrvatski osnovnoškolci čitanjem lektire upoznaju domaću, a koliko stranu povijest i kulturu, odnosno kakav je omjer zastupljenosti domaćih i stranih autora u popisu lektire.
Lektira u osnovnoj školi u Republici Hrvatskoj Nastava materinskoga (hrvatskoga) jezika zastupljena je u hrvatskim osnovnim školama od prvoga do šestoga razreda s 5 sati tjedno (175 sati godišnje), a u sedmom i osmom razredu sa 4 sata tjedno (140 sati godišnje) i najopsežniji je nastavni predmet. Obuhvaća četiri predmetne sastavnice: hrvatski jezik, književnost, jezično izražavanje i medijsku kulturu koji se međusobno prožimaju i nadopunjuju te funkcionalno povezuju s ostalim nastavnim predmetima. Lektira je sastavni dio nastave jezika i književnosti. Smisao književne lektire u osnovnoj školi je razvijanje učenikovih čitateljskih navika i interesa, a temeljna je zadaća razvijanje učenikova samostalnoga čitanja s ciljem razvijanja kompetentnog svjesnog čitatelja koji je sposoban uživati u književnoumjetničkom djelu Zastupljenost domaćih i stranih autora književnih djela u lektiri ... 259
(prema HNOS–u1). Nastavni program iz književnosti uključuje popis književnih djela za samostalno čitanje kod kuće. Taj se popis obično naziva domaćom lektirom, školskom lektirom ili samo lektirom. Lektira, u smislu definiranog zahtjeva za čitanjem samostalnih književnih djela kod kuće, u nas je još potkraj 19. stoljeća bila rezervirana isključivo za više i neobavezne nastavne razine. Popisi lektire za osnovnu školu postali su neizostavan dio svih planova i programa tek po objavljivanju plana i programa iz 1972. godine (Hameršak, 2006). Nastavni plan i program za osnovnu školu (2006) propisuje da učenici od petoga do osmoga razreda trebaju s većega popisa pročitati devet djela. Prva su tri s popisa obvezna, jedno može izabrati učenik, a ostala bira učitelj. Iz toga proizlazi da je učenik obvezan pročitati jedno djelo mjesečno. Učitelj može preuzeti djelo s popisa iz višega ili nižega razreda ako smatra da bolje odgovara spoznajno–osjećajnim mogućnostima učenika u određenom razredu. Također može izabrati poneko djelo izvan popisa, djelo koje je primjereno ne samo spoznajnim, nego i doživljajnim mogućnostima i dobi učenika; djelo koje je dobilo dobre kritike ili književnu nagradu. Mogu se dodati djela iz zavičajne književnosti (dvije do tri knjige). Na popisu su umjetnički vrijedna djela iz hrvatske, europske i svjetske književnosti, iz hrvatske usmene književnosti te usmene književnosti drugih naroda. Popis, kao i plan i program hrvatskoga jezika za pojedini razred, određuje stručno povjerenstvo sačinjeno od istaknutih znanstvenika, metodičara i učitelja. Kriteriji za odabir pojedinoga književnoga teksta su sljedeći: kriterij primjerenosti učenicima, kriterij reprezentativnosti djela i pisaca te kriterij tematske i žanrovske raznovrsnosti. U Nastavnom planu i programu (2006) prva tri obvezna djela za više razrede čine hrvatski pisci (osim u 5. razredu gdje se nalaze Šaljive narodne pripovijetke i roman F. Molnara Junaci Pavlove ulice). Propisana djela uglavnom su prozna, a za svaki razred predviđena je po jedna zbirka pjesama hrvatskoga autora. Za sedmi razred propisana je i zbirka pjesama o domovinskom ratu. Prema Beženu (2002) postoje različiti interesi koji se javljaju pri sastavljanju popisa lektirnih naslova. Temeljni je dječji interes koji zahtijeva prisutnost ponajprije dječje književnosti, interes znanstvenika koji vrijednosno procjenjuju kvalitetu pojedinih djela i pisaca i interes učitelja kojemu je važno da propisani tekst ima odgojne i obrazovne potencijale kako bi mogao ostvariti zadani nastavni program. Nije manje važan ni interes države koja o odgoju i obrazovanju mladih brine preko škole. Javni interes trebao bi biti da djeca u školi uče na najboljim djelima hrvatskih i svjetskih pisaca, ali on ovisi o društvenom sustavu jer književnost, osim estetskih, sadržava i etičke, a ponekad i socijalne i ideološke pojave. U socijalističkom sustavu nisu bili
1 Hrvatski nacionalni obrazovni standard, Ministarstvo znanosti obrazovanja i športa, 2006. 260 Dejana Tavas poželjni religijski pisci i teme, bez obzira na umjetničku vrijednost, jer je država promicala marksističku (antireligijsku) ideologiju. Nakon osamostaljenja Hrvatske popisi lektire nekoliko puta se se mijenjali te su neki umjetnički vrijedni tekstovi i autori izostali zbog ideološko–političkih razloga. Iako u demokratskoj Hrvatskoj nema očitih zabrana nekih autora, ipak su se vodile rasprave o opravdanosti prisutnosti određenih autora u popisu lektire, uglavnom s obzirom na pripadnost određenoj ideologiji. Popis lektire koji je bio na snazi od 1991. do 1993. godine nije bio i preslika svih preokreta društvene i političke zbilje. S tim su popisom prvi put uključena djela s kršćanskom motivikom, dok su iz njega, također, prvi put izostala djela sadržajno usmjerena na partizansku i socijalističku svakodnevicu. No, isti je popis sadržavao i naslove koji su dijelom korpusa drugih nacionalnih književnosti tada već bivše SFRJ (Hameršak, 2006). Aktualni popis lektire sadržava samo dva naslova izrazito vjerske tematike, ali i samo jednoga autora iz bivše države (Cankar). Popisi lektire trebaju biti promjenjivi, i to češće od nastavnih programa jer stalno dolaze nova djela koja zadovoljavaju kriterije za uključivanje u nastavni program. Govoreći o interesima, ne treba zanemariti ni interes izdavača kojima je komercijalni uspjeh na prvome mjestu, ali ni interes roditelja koji je u svakom slučaju subjektivan i ovisi o interesu i uspjehu njihova djeteta. Koja će se djela čitati ovisi i o opremljenosti školske knjižnice pa se danas nerijetko događa da u školama ne postoji dovoljan broj novijih naslova koji su propisani pa učitelj ta djela ne može uvrstiti kao obveznu lektiru. Takva djela mogu se učenicima preporučiti kao slobodne lektire kojima će učenici potvrđivati svoju samostalnost u čitanju, svoj odnos prema knjizi i književnom djelu. Vrijednost je slobodne lektire u međusobnome učeničkom poticanju na čitanje pa umješnost učitelja da motivira učenike na čitanje slobodnih lektira koje se prezentiraju ostalim učenicima donosi višestruke koristi. Nacionalni okvirni kurikulum (2010) temeljni je dokument koji na nacionalnoj razini propisuje očekivana postignuća za svako odgojnoobrazovno područje određena na razini odgojno–obrazovnih ciklusa, a ne pojedinog razreda. Odgojno–obrazovni ciklusi su obuhvaćaju nekoliko godina školovanja i temelje se na razvojnim fazama učenika. U osnovnoj školi prvi ciklus čine I.– IV. razred osnovne škole, drugi ciklus čine V. i VI. razred osnovne škole, treći ciklus čine VII. i VIII. razred osnovne škole. Nacionalni kurikulum orijentiran je na stjecanje kompetencija koje su 2006. godine određene Europskim kompetencijskim okvirom. Prema NOK–u predmet hrvatski jezik pripada jezično – komunikacijskom području kojemu je osnovna svrha omogućiti učenicima stjecanje znanja, razvoj vještina i sposobnosti te usvajanje vrijednosti i stavova povezanih Zastupljenost domaćih i stranih autora književnih djela u lektiri ... 261 s jezikom, komunikacijom i kulturom s ciljem i razumijevanja, zanimanja, poštovanja i skrbi za vlastiti jezik, kulturu i književnost, te za kulture, književnosti i jezike drugih naroda u Hrvatskoj, Europi i svijetu. Tijekom 2. i 3. ciklusa (predmetna nastava) učenici trebaju u zadanim i slobodno odabranim neknjiževnim i književnoumjetničkim tekstovima prepoznati i poštovati obilježja, te uočiti i prihvatiti različitosti i vrijednosti hrvatske i drugih kultura u svojemu bližemu okružju.
Tablica1. Broj propisanih djela po razredima RAZRED UKUPNO OBVEZNIH ZA IZBOR HRVATSKI STRANI NARODNA DJELA DJELA AUTORI AUTORI KNJIŽEVNOST 5. 26 3 6 13 11 2 6. 26 3 6 17 9 0 7. 29 3 6 21 8 0 8. 33 3 6 23 10 0
Tablica 2. Zastupljenost domaćih i stranih autora u postotcima RAZRED UKUPNO HRVATSKI STRANI NARODNA POSTOTAK DJELA AUTORI AUTORI KNJIŽEVNOST HRVATSKIH AUTORA 5. 26 13 11 2 50% 6. 26 17 9 0 66% 7. 29 21 8 0 81% 8. 33 23 10 0 70%
Vidljivo je da je broj predloženih djela mnogo veći od obveznoga broja, ali isto tako i da je broj stranih autora mnogo manji od broja hrvatskih autora. Polazeći od načela zavičajnosti, logično je da učenici prvo upoznaju svoju povijest, kulturu i običaje te najreprezentativnije književnike svoga naroda. Od autora koji su višekratno na popisu najzastupljeniji je August Šenoa (tri naslova), od devet autora koji su zastupljeni s dva djela samo je jedan strani (M.Twain), a od hrvatskih autora šestero je suvremenih književnika.
Tablica3. Zastupljenost prema porijeklu autora RAZRED MAĐARSKA NJEMAČKA SLOVENIJA AMERIKA ŠVEDSKA RUSIJA ENGLESKA 5. 1 1 1 3 1 1 1 6. 1 3 7. 1 2 5 8. 1 3 2
RAZRED POLJSKA AUSTRIJA IRSKA FRANCUSKA IZRAEL NIZOZEMSKA 5. 2 6. 1 1 2 1 7. 8. 1 1 1 1 262 Dejana Tavas
Prema Visinko (2000) lektira može biti izvrstan put stjecanja literarnog iskustva i znanja o drugim narodima, njihovom životu u prošlosti i sadašnjosti, njihovim običajima i kulturi, i to npr. u povezanosti s prirodnim te povijesnim i zemljopisnim obilježjima određene zemlje. Upoznavanje reprezentativnih djela stranih književnosti učenicima pomaže u shvaćanju i procjenjivanju vlastitoga nasljeđa, ali i sprečavanju razvoja stereotipa prema drugim narodima koje djeca imaju već u ranoj dobi. S obzirom da u Hrvatskoj žive pripadnici raznih nacionalnih manjina (srpske, bošnjačke, talijanske, mađarske, albanske i dr.) bilo bi očekivano je da će se djela njihovih autora naći na popisu, pogotovo što su oni pripadnici susjednih zemalja, a kulturna i povijesna baština tih naroda slična hrvatskoj. Iz tablice 3 vidljivo je da autora iz susjednih zemalja gotovo da i nema, samo jedno djelo mađarske (Molnar, Junaci Pavlove ulice) i jedno djelo slovenske književnosti (Cankar, Istina i ljubav), oba predviđena za 5. razred.
Zaključak Bez obzira na geografsku, kulturno–povijesnu i jezičnu bliskost sa susjednim zemljama, prema popisu lektire može se zaključiti da hrvatski učenici bolje poznaju književnost udaljenijih europskih zemalja. Najviše se čitaju djela s engleskog govornog područja pa ne treba čuditi što učenici uz ostale medijske utjecaje, posebice televizije, najviše naginju tim kulturama i u njima traže svoje idole. Učenici svakako trebaju upoznati i udaljene kulture i narode, njihove kulture i običaje, ali ne zanemarujući književnost svojih susjeda. Izučavajući svoj materinji jezik i književnost te književnost susjednih zemalja učenici razvijaju ljubav prema jeziku i narodu koji živi u Republici Hrvatskoj, potiču svoju želju za novim spoznajama i usvajaju tolerantan i kulturan odnos prema drugim jezicima i narodima. Da bi multikulturalni odgoj i obrazovanje bili učinkoviti, oni moraju naglašavati unutarnju dosljednost, konzistentnost pojedine kulture, kao i činjenicu da je svaka kultura logična adaptacija lokalnim okolnostima u kojima se razvila (Stričević, 1996). Izborom književne lektire učenicima se pomaže da shvate važnost i vrijednost hrvatske jezične, književne i kulturne baštine, razvija se svijest o domoljublju i otvorenost prema europskim i svjetskim ostvarenjima u jeziku, književnosti i kulturi. Škola ima iznimno važnu ulogu informiranja i formiranja mladih kao aktivnih i odgovornih članova zajednice u kojoj žive, a u težnji za ostvarivanjem budućeg demokratskog europskog društva oni moraju upoznati druge kulture u vlastitoj zajednici i svome susjedstvu. Ključna je uloga odraslih (roditelja i učitelja) da pomognu djeci u stjecanju navike čitanja u slobodno vrijeme, čitanja s užitkom. Uzevši u obzir da popis lektire trebaju sačinjavati reprezentativna djela hrvatske i strane književnosti, pomalo je apsurdno da učenici u Hrvatskoj do srednje škole ne upoznaju Zastupljenost domaćih i stranih autora književnih djela u lektiri ... 263 jedinoga Nobelovca s ovih prostora, I. Andrića. Ako je cilj čitanja lektire razvoj kompetentnog svjesnog čitatelja koji je sposoban uživati u književnoumjetničkom djelu, onda bi se popis djela trebao izdići iznad ideologije i dnevne politike. U suprotnome je književni odgoj ostao u drugom planu pa je smisao lektire izgubljen .
Literatura
Bežen, Ante (2002). „Što je to školska književnost“. Zrno. 52–54: 9–13. Zima, Dubravka (2002). „Uz aktualni popis lektire za prva četiri razreda osnovne škole“. Zrno. 52–54: 28–30. Arambašić, Lidija(1994). „Književna djela kao poticaj dječjem psihičkom razvoju i kao pomoć nakon stresnih i traumatskih iskustava“. Zrno. 8–9: 6–7. Halačev, Slavenka (1994). „Knjiga kao izvor znanja“. Zrno. 8–9: 9–10. Hameršak, Marijana (2006). „Osnovnoškolska lektira između kanona i popisa, institucija i ideologija“. Narodna umjetnost. 43: 95–113. Plavšić, Marlena& Ljubešić, Marko (2009). Književni interesi mladih (na području Istarske i Primorsko–goranske županije). Metodički obzori 1–2: 125–142. Rosandić, Dragutin (1988). Metodika književnog odgoja i obrazovanja, Zagreb: Školska knjiga. Sabolović–Krajina, Dijana (1993). „Čitateljske navike tinejdžera u Hrvatskoj“. Vjesnik bibliotekara Hrvatske. 36: 59–66. URL:< http://dzs.ffzg.hr/text/sabolovic– krajina_1993.htm> Sabolović–Krajina, Dijana (1998). „Neki aspekti čitalačke kulture mladih”. Vjesnik bibliotekara Hrvatske. 32: 71–94. URL:
Dejana Tavas
Presence of domestic and foreign authors of literary works in the reading list of the higher grades of elementary schools in Croatia
Summary
The reading list is an index of literary work meant for reading at home with the aim of developing the pupils’ reading habits and interests. In the higher grades of elementary school in Croatia pupils are supposed to read 9 works. From a longer list of books, the first three are obligatory, one is chosen by the pupil, while others are chosen by the teacher. Those are representative works of different national literatures, based on diversity of theme and genre. While reading, pupils are supposed to develop their understanding, interest, respect and care for their own language, culture and literature, as well as for other nationalities in Croatia, Europe and around the world. The study analyzes the presence of domestic and foreign authors in the reading list for the higher grades of elementary schools in Croatia. Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević Univerzitet u Novom Sadu UDC 305:316.647.8 Filozofski fakultet originalni naučni rad
POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH PREDRASUDA1
APSTRAKT Polazeći od analize značaja i uticaja mikrokulture škole, kao važnog dela makrokulture u kojoj živimo, u radu se analizira povezanost te mikroklime i razvoja stavova prema pitanjima pola i roda. Posmatrano sa kulturalističkog stanovišta, obrazovanje ne vidimo kao „ostrvo“ već kao deo „kontinenta“ kulture, a njegova važna uloga je da bude otelotvorenje načina života neke kulture, ne samo priprema za njega. Stvarnost se u radu tumači kao konstrukt koji se stvara, a ne zatiče, a ta konstrukcija stvarnosti je proizvod stvaranja značenja koja se oblikuju tradicijama i načinima mišljenja neke kulture. U tom kontekstu, istraživano je da li i koliko je implicitni kurikulum škole, posmatran putem ponašanja i poruka važnih aktera školskog života – nastavnika/ca, u vezi sa formiranjem stavova o pitanjima pola i roda, odnosno da li je povezan sa razvojem rodnih predrasuda i rodnih stereotipa. Rezultati istraživanja, urađenog na uzorku učenika/ca tri srednje škole iz Novog Sada, su izloženi u radu.
Ključne reči: implicitni kurikulum škole, rodna osetljivost, rodni stereotipi i rodne predrasude, škola.
U radu koji se nalazi pred vama, analiziran je jedan izdvojeni segment mikrokulture škole, kao nezaobilaznog dela makrokulture u kojoj živimo. Pažnja autorki rada usmerena je na analizu povezanosti između mikroklime škole i razvoja stavova prema pitanjima roda, temu koja je sve prisutnija u stručnoj javnosti. Osnovno pitanje na koje ovaj rad teži da odgovori jeste: da li i koliko je implicitni kurikulum škole, posmatran putem ponašanja i poruka važnih aktera školskog života – nastavnika/ca, povezan sa formiranjem stavova o pitanjima pola i roda. Kulturalističko stanovište, na kojem se zasniva analiza uticaja implicitnog kurikuluma škole u ovom radu, argumentuje da iako je kultura čovekovo delo, ona oblikuje i omogućava 1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru projekta “ KVALITET OBRAZOVNOG SISTEMA SRBIJE U EVROPSKOJ PERSPEKTIVI (KOSSEP)” (br. 179010), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 266 Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević funkcionisanje ljudskog uma, te da su učenje i mišljenje neminovno smešteni u kulturno okruženje, čime se ukazuje na njihovu zavisnost o primeni kulturnih alata. Dakle, život u kulturi je međuigra predstava sveta koje ljudi oblikuju pod njenim institucionalnim uticajem i njenih verzija koje su rezultat njihovih pojedinačnih istorija (Bruner, 2000). Stvaranje značenja podrazumeva situacijske susrete sa svetom u njihovim primerenim kulturnim kontekstima kako bi se znalo „o čemu je u njima reč“. Premda su značenja „u glavi“ (individualna), korene i važnost vuku iz kulture koja ih stvara. Prema ovom stanovištu, sticanje znanja i komunikacija su po svojoj prirodi krajnje međuzavisni, gotovo nerazdvojni, “jer koliko god se činilo da ljudi pojedinačno tragaju za značenjem, niko to ne može učiniti bez pomoći simboličkih sistema određene kulture. Kultura osigurava oruđe za organizaciju i razumevanje naših svetova na saopštive načine. Karakteristično obeležje ljudske evolucije jeste da se mozak razvijao na način koji je omogućio ljudskim bićima da koriste oruđa kulture. Bez tih oruđa – simboličkih ili materijalnih – čovek nije „goli majmun“ već „prazna apstrakcija““ (Bruner, 2000, str.19).
O IMPLICITNOM KURIKULUMU (SKRIVENOJ ŠKOLSKOJ STVARNOSTI) Vaspitno–obrazovni proces u školi može se posmatrati kao interakcijski odnos nastavnika/ca i učenika/ca, i učenika/ca međusobno, koji u tom dinamičkom procesu vrše i simultano razmenjuju uticaje posredstvom položaja i uloga određenih prirodom socijalne situacije u kojoj se nalaze (Kostović, 2005). Interakcija nastavnikа i učenika zavisi od: eksplicitnih normi koje propisuje društvena zajednica, implicitnih normi koje propisuje socijalna zajednica i karakteristika članova/ica interakcije. Pod eksplicitnim normama ovde se podrazumevaju pravila i norme koje propisuje društvo kao sistem. Implicitne norme su prećutna pravila prisutna u nekoj sredini, jednako važna kao i sva eksplicitna pravila (škole su sredine bogate implicitnim normama). Dakle, eksplicitni kurilukum škole, ili tvrda školska stvarnost prema Brajši (1995), podrazumeva sve ono što je školi propisano od strane društva (nadležnih ministarstava, institucija,...) u vidu nastavnih planova i programa, plana rada škole, obavezujućih dokumenata, zakona, pravilnika, uključujući ovde i tehničku opremu škole, njenu arhitekturu i finansije. Implicitni kurikulum (meka školska stvarnost), sa druge strane, obuhvata sve ono nevidljivo, suptilno, a što utiče na život škole i definiše ga. U implicitni kurikulum ubrajamo stavove, vrednosti i uverenja aktera školskog života, klimu škole, odnosno prirodu međusobnih odnosa, načine rešavanja problema i konflikata, i sva ona nepisana pravila života i ponašanja u nekoj instituciji koja često ne možemo ni videti ni razumeti, dok njihov uticaj ne možemo zaobići. Brajša slikovito predstavlja implicitni kurikulum škole kao podvodni deo sante leda koji, iako nevidljiv, predstavlja POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH ... 267 veći i, verovatno, važniji nivo školskog života (Brajša, 1995). Vaspitno–obrazovni uticaj škole odvija se unutar oba ova kurikuluma, jer dok su nastavni programi i nastavni sadržaji propisani školi spolja, načini poučavanja kao i karakteristike interakcije i komunikacije unutar učionice, pa i škole uopšte, deo su nevidljivog, implicitnog kurikuluma. Suština nastave, prema Tomasu Gordonu, jeste upravo u „kvalitetu odnosa između nastavnika i učenika; to je važnije nego ono što nastavnik/ca predaje i kako to radi“ (Gordon, 1999). Ipak, rekli bismo da dimenzija nastavnog sadržaja, preko kojeg se prenosi određen pogled na svet i na društvo, nije nebitan činilac komunikacijskog procesa. Komunikacijski aspekt nastavnog procesa proizilazi upravo iz potrebe da se sadržaji, kao uopšteno i generalizovano znanje, iskustvo i vrednosti, prenose na učenike i time se osigura kontinuitet i razvoj društva. Dakle, nastavni proces se određuje kao interakcijski proces koji se uspostavlja komunikacijom (Kostović, 2005). U analizi nastavne komunikacije važno je posmatrati verbalnu kao i neverbalnu komunikaciju, tj. svo bogatstvo poruka koje postoje u ponašanju, mimici i gestovima aktera komunikacijskog procesa. Za razumevanje komunikacije u savremenoj nastavi koristan je model “kvadrata komunikacije” hamburškog autora F. Šulca von Tuna (F. Schultz von Thun). Prema “kvadratu komunikacije”, svaka poruka sadrži četiri aspekta ili četiri sastavna dela komunikacije (Palekčić, 1999, prema Kostović, 2005). To su: • Strana sadržaja informacije ili predmeta razgovora (o čemu informiše izvor informacije); • Strana samoposmatranja (procene) ili samopredstavljanja (šta izvor informacije govori o sebi); • Strana odnosa (kako pošiljalac poruke procenjuje primaoca poruke) i • Strana apela, koja otkriva šta je u stvari cilj poruke, čemu poruka služi. Pošiljalac poruke dakle, istovremeno prenosi neki sadržaj, govori nešto o sebi i o svojoj relaciji sa onim kome je poruka upućena, te utiče na primaoca poruke (motiviše, apeluje). Primalac poruke takođe reaguje na sve četiri strane kvadrata informacije. Prepreka u komunikaciji, i izvor potencijalnih konflikata, može se nalaziti u činjenici da jedna poruka sadrži više eksplicitnih i implicitnih informacija, na koje primalac ne zna kako da reaguje. Ovakve situacije često se dešavaju i u nastavi. Dakle, nastavnik/ca, kada komunicira sa pojedinačnim učenikom/com, osim poruke u vidu informacije, komunicira i to kako vidi sebe (ili šta želi o sebi da kaže), zatim kako procenjuje učenika/cu sa kojim komunicira, te šta od nje/njega očekuje. Učenik/ca reaguje na sve ove aspekte komunikacije i zato jedna ista poruka, upućena različitim učenicima/ama i na različite načine, može izazvati potpuno drugačije reakcije. 268 Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević
O RODNIM STEREOTIPIMA, PREDRASUDAMA I ODRŽAVANJU POSTOJEĆEG RODNOG REŽIMA Pre svake dalje analize rodnih pitanja, pa i rodnih pitanja prisutnih u obrazovanju, neophodno je da napravimo razliku između pola i roda. Pol se odnosi na biološke razlike između žena i muškaraca, uglavnom trajne i univerzalne, dok pod pojmom rod podrazumevamo društveno određene uloge žena i muškaraca, način na koji društvo vidi ulogu žene i muškarca i šta od svakog od njih očekuje (društvena očekivanja vezana za rodne uloge). Svako društvo, odnosno svaka kultura, sadrže brojne stereotipe i predrasude o rodno određenim ponašanjima. Ovi stereotipi su, u dosadašnjem razvoju civilizacije, slobodno ćemo reći, favorizovali dominaciju muškog roda. Savremeno društvo, po prvi put, a uglavnom zahvaljujući rezultatima tri talasa feminizma, ulaže napore u otkrivanje ovih skrivenih društvenih “pravila” ili “očekivanja” od žena i od muškaraca, u povećanje vidljivosti žena u društvu i stvaranje uslova za rodnu ravnopravnost. Prema Rečniku rodne ravnopravnosti (2010), rodni stereotipi su široko rasprostranjena, nekritički prihvaćena, samopodrazumevajuća mišljenja o ulogama i poziciji koju žene i muškarci treba da imaju u društvu (str.140). Stereotipi su na izvestan način pomoćne alatke mišljenja, jer omogućavaju da prevaziđemo nesklad između količine informacija koje se obrušavaju na nas i ličnih kapaciteta za obradu tih informacija. U tom pogledu stereotipi omogućuju ekonomičnije organizovanje saznavanja. Međutim, stereotipi i jasno razdvajaju poželjno od nepoželjnog ponašanja i time vrednosno usmeravaju naše ponašanje (Rečnik rodne ravnopravnosti, 2010). Kada je reč reč o nekritički prihvaćenim stavovima, stereotipi se često nazivaju i rodnim predrasudama. Brojni su putevi kojima se rodni stereotipi i predrasude prenose, odnosno nameću, i uključuju javnu i privatnu sferu života. Institucionalni putevi javne sfere su ekonomija, politika, obrazovni sistem, mediji, umetničko stvaralaštvo, medicina, jezik itd. Privatna sfera podrazumeva porodično vaspitanje i emotivna uslovljavanja ka prihvatanju određenih rodnih uloga i time ka održanju rodnog režima. Rodni režim određuje društveni položaj i obaveze pojedinca koje proističu iz njegove/ njene rodne uloge (Rečnik rodne ravnopravnosti, 2010). Marina Blagojević rodni režim definiše kao “relativno struktuirane odnose između muškaraca i žena, muškosti i ženskosti, u institucionalnom i vaninstitucionalnom okruženju, na nivou diskursa i na nivou praksi. Ova strukturacija je opredmećena u različitim rodnim ulogama, različitim rodnim identitetima i različitim rodnim reprezentacijama (uključujući različit rodni performans)”. Rodni režim prožima društvo u celini i prisutan je u svim njegovim segmentima. Proučavanje rodnih režima omogućava ne samo sagledavanje položaja žena i muškaraca, njihovih međusobnih POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH ... 269 odnosa i dopuštenih – nedopuštenih ponašanja u društvu, nego i razotkrivanje prikrivenih oblika društvene opresije u svim segmentima društva. U tom smislu rodni režim je pogodan za dekodiranje diskursa socijalne/kulturne/političke/virtuelne/kakve god… realnosti društva (ibid, str. 139). Sigurno jedan od važnijih elemenata socijalizacije u društvo je institucionalno obrazovanje, posebno školovanje. Iz perspektive rodnih studija, ova socijalizacija ključna je za usvajanje rodnih identiteta i uloga koje nam onda omogućavaju pozicioniranje unutar društvenog sistema, odnosno rodnog režima. Međutim, nekritička socijalizacija u društvo, posebno u društvo koje nekritički prihvata vrednosti, stavove, kulturne tekovine i uopšte društveno iskustvo prethodnih generacija, ne vodi menjanju rodnih obrazaca ponašanja i rodnog režima. Kada govorimo o ulozi obrazovanja u socijalizaciji, samo kritičkim promišljanjem rodne dimenzije obrazovanja možemo uticati na dekonstruisanje rodne realnosti društva i menjanje dominantnog rodnog režima.
ISTRAŽIVANJE POVEZANOSTI IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I FORMIRANJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH PREDRASUDA Kako bi analizirale povezanost između mikrokulture škole i razvoja stavova prema pitanjima pola i roda, autorke rada realizovale su empirijsko istraživanje. Osnovno pitanje na koje istraživanje teži da odgovori jeste da li i koliko je implicitni kurikulum škole, posmatran putem ponašanja i poruka važnih aktera školskog života – nastavnika/ca, povezan sa formiranjem stavova o pitanjima pola i roda. Istraživanje je obavljeno na uzorku od 78 učenika/ca trećeg razreda tri novosadske srednje škole: gimnazije “Laza Kostić”, srednje medicinske škole “7. april“ i elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin“. Realizovano je tokom novembra meseca, školske 2011/2012. godine. U uzorku su ravnomerno zastupljeni ispitanici muškog i ženskog pola, a pošto je istraživanje usmereno na učenike/ce trećeg razreda srednje škole, većina ispitanika/ca ima 17 godina.
muški pol ženski pol 270 Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević
16 godina 17 godina 18 godina
Za potrebe realizacije postavljenog cilja istraživanja konstruisan je upitnik sa pitanjima o tome da li, i ukoliko da – na koji način, učenici/e od škole dobijaju informacije o polu i rodu kroz: 1. poruke nastavnika/ca, 2. ponašanja nastavnika/ca, 3. nastavni sadržaj. Zbog specifično postavljenog cilja, uticaj škole je u potpunosti analiziran kroz izražene stavove učenika/ca. U ovoj fazi istraživanja, nisu analizirani nastavni sadržaji direktno, niti su nastavnici/e popunjavali/e upitnike. Učenicima/ama je data mogućnost da daju svoje mišljenje o navedenim elementima, ali i primere iz nastave, kako negativne, tako i pozitivne, ne navodeći svoje ime niti ime nastavnika/ce. Kako je u pitanju relativno mali uzorak, dobijeni podaci su deskriptivno analizirani. U daljem tekstu biće izneti najznačajni zaključci o dobijenim nalazima, potkrepljeni primerima odgovora ispitanika/ca.
ANALIZA REZULTATA ISTRAŽIVANJA Kao što je ranije navedno, upitnik i odgovori učenika/ca su obuhvatili sledeće oblasti: 1. poruke nastavnika/ca, 2. ponašanja nastavnika/ca, 3. nastavni sadržaj. Jedan deo upitnika je sadržao pitanja koja se tiču opštih stavova učenika/ca o ravnopravnosti polova i o uticaju škole na formiranje njihovih stavova. Većina ispitanika/ca u svim ispitanim školama izažava da veruje u ravnopravnost polova. Ovo je posebno izraženo kod učenika/ca gimnazije, gde se čak 83% u potpunosti slaže sa ovom tvrdnjom. („Ne bi trebalo da postoji diskriminacija ni u kom smislu, pa tako ni kada su u pitanju muško–ženski odnosi“, učenica, medicinska; „Svi treba da budu ravnopravni, iako se ljudi sve više trude i dalje ima stvari u kojim dominiraju muškarci a i u kojim dominiraju žene.“, učenica, gimnazija; „Treba da cenimo oba pola bilo da smo muškarac ili žena“, učenik, elektrotehnička.) Uglavnom nema značajnih razlika u odgovorima među školama. Jedna od izraženih POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH ... 271 razlika jeste da velika većina učenika/ca smatra da to što nastavnici/e govore o polu i rodu ne utiče na formiranje njihovih stavova (gimnazija 96%, elektro 68%), osim medicinske škole gde, upravo suprotno, 70% učenika/ca smatra da utiče. Sa druge strane, u svim školama većina ispitanika/ca smatra da ponašanje nastavnika/ca ne utiče na njihove stavove (68%). Dobijena razlika u odgovorima može biti posledica različite polne strukture između škola u uzorku: - Medicinska: 85,29% devojčice, 14,71% dečaci; - Gimnazija: 56% devojčice, 44% dečaci; - Elektro: 5,26 devojčice, 94,74% dečaci.
PORUKE NASTAVNIKA/CA U svim školama koje su uključene u istraživanje učenici/e (63%) smatraju da ih nastavnici/e uglavnom ne informišu o rodnoj ravnopravnosti. Ovaj stav je najizraženiji u odgovorima učenika/ca medicinske škole (71%). Sa druge strane, na pitanje da daju primer neke poruke koju su čuli od nastavnika/ca na ovu temu, učenice u medicinskoj najčešće navode poruke na ovu temu – njih sedam je dalo sledeći odgovor kao primer poruke koju dobijaju: „da smo svi ravnopravni/da treba da se zalažemo za svoja prava“. Odgovori na pitanje da li nastavnici/e iznose svoje stavove o razlikama između osoba ženskog i muškog pola su veoma razuđeni, dok su odgovori većine učenika/ca na pitanja da li nastavnici/e iznose svoje stavove o ispravnim ulogama ili ispravnom ponašanju osoba ženskog i muškog pola i da li koriste stereotipe kada pričaju o osobama muškog/ženskog pola negativni. Dakle većina učenika/ca u svim školama smatra da im nastavnici/e ne šalju poruke o rodnim ulogama, ispravnom ponašanju ženskog i muškog pola, niti da koriste rodne stereotipe. Iako ovaj rezultat deluje pozitivno, u smislu da im svojim porukama ne prenose stereotipne ideje, učenici/e uglavnom smatraju da ovaj tip poruka ne dobijaju zato što se tema u celini ne pojavljuje u školi. (“Uglavnom ne razgovaramo na tu temu jer profesori ne žele da razgovaraju o tome.“ učenik, medicinska) Druga značajna razlika u odnosu medicinske i druge dve škole jeste da u elektrotehničkoj i gimnaziji većina učenika/ca (52% i 67%) smatra da nastavnici/e nemaju pozitivnije stavove o jednom polu nego o drugom, a u medicinskoj školi 74% smatra da imaju pozitivnije stavove o jednom polu. Komentari učenica iz medicinske ukazuju da one smatraju da nastavnice preferiraju učenike muškog pola, koji su u toj školi u manjini. (Učenica navodi citat: „Draža su mi muška deca.“) U elektrotehničkoj, jedan broj odeljenja nema učenice ženskog pola, a u gimnaziji su oba pola ravnomerno zastupljena. (“Najčešće svako veliča svoj pol. Ako je u pitanju nastavnik onda veliča muškost dok nastavnica veliča 272 Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević
ženstvenost”, učenica, gimnazija) Opšti utisak na osnovu odgovora, jeste da učenici/e smatraju da nastavnici/e izbegavaju ove teme i da zbog toga, ili zbog nedoslednosti u smislu usklađenosti poruka i ponašanja, poruke koje šalju ne utiču na njihove stavove. (“Jednostavno tema o ravnopravnosti polova se retko pokreće”, učenica, gimnazija; „Nikad se nije desilo da neki profesor šalje takve poruke“, učenica, medicinska; „Nije bilo takvih slučajeva“, učenik, elektro.)
PONAŠANJA NASTAVNIKA/CA Jedan deo upitnika je sadržao pitanja koja se tiču načina na koji učenici/e percipiraju ponašanja nastavnika/ca koja se tiču odnosa prema polovima. Za razliku od prevladavajućeg mišljenja da svojim porukama nastavnici/e ne vrednuju jedan pol pozitivnije od drugog, učenici/e imaju drugačije mišljenje u vezi ponašanja nastavnika/ ca. (“Uglavnom svi nastavnici govore o ravnopravnosti polova, ali se često ne ponašaju tako” učenik, medicinska). Većina učenika/ca smatra da nastavnici preferiraju jedan pol, posebno izraženo u medicinskoj 80% – osim u elektrotehničkoj školi gde su u nekoliko odeljenja svi učenici muškog pola. (“Bilo šta da taj učenik radi ona ne bi odreagovala.”, učenica, medicinska). U elektrotehničkoj školi, u odeljenjima gde postoje oba pola, takođe se javljaju primeri da su pripadnice ženskog pola, kojih ima manje od pripadnika muškog pola, privilegovane, (“Uglavnom svi profesori štite ženski pol”, učenik, ETŠ). U svim školama većina učenika/ca smatra da se nastavnici/e ne ponašaju negativno prema osobama muškog pola, što je posebno izraženo u medicinskoj (100%). Takođe, u medicinskoj školi, u odnosu na druge škole, najveći broj ispitanika/ca, ali manje od polovine, iznosi da se nastavnici/e ponašaju negativno prema osobama ženskog pola, a čak 76% iznosi da jeste prisustvovalo situaciji u kojoj je učenik/ca imao/la posebne privilegije zbog svog pola. („Konkretno u našem odeljenju, dečaci su privilegovaniji; stalno odgovaraju i sve rade ali zato dobijaju bolje ocene, a devojke su na neki način zapostavljene“, učenica, medicinska.) U drugim školama, većina učenika/ca navodi da nisu prisustovali takvoj situaciji. Sa druge strane, u svim školama većina učenika/ca izražava da nije prisustvovala situaciji u kojoj je učenik/ca diskriminisan/a zbog svog pola. Većina učenika/ca smatra da nastavnici/e drugačije ocenjuju osobe muškog i ženskog pola, posebno u medicinskoj (75%) i u svim školama se ocenjivanje najčešće navodi kao primer ponašanja kojim se privileguje ili diskriminiše jedan pol. („U našem odeljenju došlo je do sukoba kada su sve devojke dobile petice iz srpskog jezika iz pismenog, a niko od dečaka; Tada je ispalo da devojke više voli, iako je i sama rekla da su joj dečaci draži“, POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH ... 273 učenica, gimnazija.) Opšti utisak jeste da učenici/e u ponašanju nastavnika/ca primećuju veći stepen preferiranja jednog pola nego što to primećuju u njihovim porukama, i to pre svega kroz ocenjivanje i blaži tretman prema pripadnicima/ama pola koji je u datoj školi/odeljenju prisutan u manjem broju. (“Uglavnom nastavnici bolje ocenjuju osobe ženskog pola”, učenik, gimnazija.) Takođe, u nekoliko primera učenici/e navode da ono što nastavnici/e govore o ravnopravnosti polova, nije u skladu sa njihovim ponašanjem.
NASTAVNI SADRŽAJ Pored stavova učenika/ca o porukama i ponašanju nastavnika/ca, u upitniku je traženo i da izraze koliko su teme roda i pola prisutne u nastavnom sadržaju, ne samo u okviru nastavnih predmeta, nego i kao prilike za diskusiju. Nešto više od polovine učenika/ca smatra da se ove teme ne obrađuju u okviru nastavnih predmeta. Ukoliko navode primere za suprotno, u medicinskoj školi najčešće navode sociologiju, i to lekciju o podeli poslova na muške i ženske i razgovor o gej paradi. („iz sociologije: pri biološkoj podeli rada, pomenuli smo podelu na muške i ženske poslove. Žena treba da bude kod kuće, da sprema ručak i brine o deci, a muškarac treba da lovi i da prehrani porodicu“, učenica, medicinska.) Učenici/e elektrotehničke škole ne navode ni jedan primer da su teme roda i pola bile deo nastavnog sadržaja ili tema razgovora na časovima. U gimnaziji postoji značajna razlika među polovima, skoro svi primeri učenica odnose se na građansko vaspitanje, dok se primeri učenika odnose na lekcije o razmnožavanju biljaka i životinja na časovima biologije u osnovnoj školi. („Iz građanskog: Retko sam imala prilike da polemišem sa profesorima u školi o tome, ali možda smo nekad na građanskom to pomenuli, ali se ne sećam tačnog sadržaja tog časa na kojem smo pričali“, učenica, gimnazija.) U skladu sa tim jeste i odgovor više od polovine učenika/ca koji smatraju da nemaju priliku da diskutuju o diskriminaciji ili rodnoj ravnopravnosti tokom nastave. Takođe, većina učenika/ca smatra da ih nastavnici/e ne podržavaju da iznose svoje stavove o ravnopravnosti. („Ne pamtim, tj. Nisam imao nastavni sadržaj u vezi polova“, učenik, gimnazija.) U nekoliko pitanja otvorenog tipa, učenici/e su imali mogućnost da navedu primere ili da iskažu svoje mišljenje o prisutnosti ove teme u nastavi i o eventualnom uticaju škole na razvoj njihovih stavova. Osim navedenih citata, postoji znatan broj komentara koji se tiču položaja žena u društvu, i u najvećoj meri učenice gimnazije i medicinske škole navode da postoji neravnopravnost. („Mislim da su generalno žene u lošijem (podređenom) položaju. 274 Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević
Nikakve veze nema to što je naša škola većinom ženska, dečaci su u boljem položaju. Ne samo u školi, već i na poslu i dalje u životu. Mislim da treba više raditi na ravnopravnosti“, učenica, medicinska; „Uglavnom se poruke svedu na to da je ženama uvek teže jer moraju da igraju više uloga tokom života“, učenica, gimnazija).
I ZA KRAJ Iako predstavljenim istraživanjem nisu obuhvaćeni svi elementi skrivenog kurikuluma škole, napravljen je korak ka analizi da li je, i na koje načine, škola u vezi sa održavanjem postojećih društvenih konstrukcija u vezi sa rodom. Rodna ravnopravnost garantovana je svim građanima i građankama brojnim konvencijama, deklaracijama, zakonima, dokumentima itd., međutim realnost pokazuje da tek učimo kako do ostvarenja. Sve dok škola, kao jedna od najvažnijih institucija socijalizacije i akulturacije, odnosno održavanja postojećeg društvenog/kulturnog sistema, ne počne sistematski delovati sa ciljem da izmeni postojeći rodni režim, slobodni smo zaključiti da se te promene neće ni desiti, ili da će se veoma sporo odvijati. Povezanost delovanja škole i ostvarivanja rodne ravnopravnosti ne nalazi se samo u segmentu kurikuluma, tj. propisanih nastavnih sadržaja (iako ni u ovom segmentu nije potpuno ostvaren). Naprotiv, ako vaspitno–obrazovni proces u školi posmatramo kao interakcijski odnos nastavnika/ce i učenika/ca, koji u tom dinamičkom procesu simultano razmenjuju uticaje posredstvom položaja i uloga određenih prirodom socijalne situacije u kojoj se nalaze, onda ovde vidimo značajan prostor za analizu i dekonstrukciju rodne realnosti društva.
LITERATURA
Brajša, P. (1995). Sedam tajni uspješne škole. Zagreb: Školske novine. Bruner, J. (2000). Kultura obrazovanja. Zagreb: Educa. Kostović, S. (2005). Vaspitni stil nastavnika. Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine. Krstec, T. (2008). „Pravo na obrazovanje žena“ u NEKO JE REKAO FEMINIZAM? – Kako je feminizam uticao na žene 21.veka , (ured. Adriana Zaharijević), str. 57– 68, Beograd: Heinrich Boll Stiftung, dostupno na http://www.boell.rs/web/110–214.html. Jarić, V., Radović, N. (2010). Rečnik rodne ravnopravnosti: 102 pojma rodne ravnopravnosti za 102 godine osvajanja ženskih ljudskih prava. Novi Sad : Art Print. Popović, D., Duhaček, N. (2011). „Obrazovanje“, u Uvod u rodne teorije, (ured. Ivana POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH ... 275
Milojević i Slobodanka Markov), Novi Sad: Mediterran Publishing (Novi Sad: AMB grafika).
Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević
The impact of the implicit school curriculum on the development of gender stereotypes and gender prejudices
Summary
Taking into account the significance and impact of school micro–culture as an important part of the macro–culture in which we live, the paper analyzes the amount and the way it influences the development of young people’s attitudes toward the issues of gender and sex. Observed from the standpoint of cultural theory, education is not seen as an “island” but as the part of the “continent” of culture, and its important role is to be the embodiment of that culture, not just a preparation phase for the life that comes after education. The reality is interpreted as a construct that is created rather than passively accepted, and the construction of reality is the product of creating meaning – shaped by the traditions and ways of thinking within a certain culture. In this context, the paper investigates if and how the implicit school curriculum, observable through the behavior of and the messages given by important actors in school environment – teachers, influences the development of attitudes about the issues of gender and sex, and additionally, does it support or hinder the development of gender biases and stereotypes. This works presents the results of the research conducted in three secondary schools in Novi Sad.
IV
INTERKULTURALNOST I MULTIKULTURALNOST
Christian Eccher Univerzitet u Novom Sadu UDC 323:[316.722(575.2) Filozofski Fakultet stručni rad
UTICAJ POLITIKE I PRIVREDA NA INTERKULTURALNOST U SAVREMENOM KIRGISTANU
APSTRAKT U ovom radu se razmatraju odnosi između Kirgistanaca i nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Kirgijske republike. Da bi se u potpunosti shvatila kompleksnost društva centralne Azije, neophodno je razumeti koliko se pojam „nacionalnosti” te sredine razlikuje od onog u Evropi. Pojam nacionalnosti je takođe važan za objašnjenje razloga zbog kojih su se Kirgizi i uzbekistanska manjina sukobili. Osim toga, da bismo razumeli kako je došlo do krvavog obračuna ova dva naroda 2010. godine – dok su sve ostale manjine nastavile da žive mirno i da sarađuju sa Kirgistancima u političkom i privrednom smislu – treba razmotriti i geopolitičku situaciju u srednjoj Aziji posle raspada SSSR–a.
Ključne reči: nacionalnost, Kirgistanci, Uzbekistanci, manjine, sukobi.
Na teritoriji današnje Kirgijske republike se još od srednjeg veka sretalo mnogo naroda. Ujguri, Turci i Kinezi su vekovima putovali i trgovali na planinama Pamir i Taj–Šan, koje sada predstavljaju i granicu između Kine, Tadžikistana i Uzbekistana. Kroz svoju istoriju, Kirgistan je bio deo raznih multinacionalnih carstava. Potom se, od 1917. nalazio u sastavu Sovjetskog Saveza, da bi, nakon njegovog raspada 1991. godine, postao samostalna država. Kirgistan je takođe predstavljao važnu etapu „puta svile”, te je stalni kontakt sa strancima doprineo da se Kirgistanci naviknu na interkulturalnost (Плоскик, Джунушалев: 2009). Među svim ovim uticajima, ipak je najdublje tragove u kulturi kirgijskog naroda ostavilo rusko carstvo, kome je Kirgistan pripadao od 1876. do 1917. godine. Tome svedoči dvojezičnost Kirgistanaca (službeni jezici republike su ruski i kirgijski, koji pripada turskom ogranku), kao i ideja nacionalnosti potpuno drugačija od one koja se razvila u Evropi tokom XIX veka. Po tvrdnji Rodžersa Brubakera, nacionalnost je u slučaju Kirgistana nešto što se može uporediti sa pojmom „etniciteta” na zapadu (Brubaker: 1996). Pojam „države” se isto tako razlikuje od onog na zapadu. Stanovništo 280 Christian Eccher
Kirgistana podeljeno je na četrdeset klanova. Sama država nije važnija, a često ni moćnija, od tih klanova. Narod Kirgistana se, stoga, prepoznaje najpre po klanu a onda po državi. Činjenica da ni država ni nacionalnost nisu „kostur” naroda utiče i na međusobne odnose etničkih grupa koje žive u Kirgistanu. Oni koji nisu Kirgizi mogu slobodno da žive na teritoriji Kirgistana uz klanove. Njihovo prisustvo ne smeta nikome iako pripadaju drugim etničkim grupama. Dok se nacije prepoznaju po kulturnim odlikama na koje prisustvo drugih naroda može da ima pozitivan ili negativan uticaj, etnicitet je vezan za krvno srodstvo, i teže ga je inficirati drugim običajima ili kulturom1. 70% celokupne populacije Kirgistana čine Kirgizi, dok manjine kao što su Ujguri, Tadžici, Kazaci, Koreanci, Turkmeni i Azerbejdžanci predstavljaju oko 1% populacije. Ovi manjinski narodi u pojedinim delovima zemlje čine većinu, te na lokalnom nivou oni igraju važnu ulogu i na političkom polju. Njihova lojalnost kirgijskim institucijama garantuje jedinstvo države. Najmnogobrojnije manjine u Kirgistanu su Rusi i Uzbekistanci. Rusi su, po popisu iz 1989. godine, činili 21.5 posto stanovništva. Posle raspada SSSR–a, broj Rusa se smanjio jer su oni masovno napuštali Kirgistan i odlazili u Rusku federaciju zbog tamošnjih boljih uslova za život2. Uzbekistanci, sa druge strane, čine oko 14,5 posto sadašnje populacije Kirgistana i žive isključivo na jugu, u gradovima Oš i Žalal–Abad, kao i u Ferganskoj dolini, na granici sa Uzbekistanom3. Svi pomenuti narodi su vekovima mirno živeli u Kirgistanu. Retki konflikti do kojih je dolazilo na lokalnom nivou, između nekih klanova i manjina, nikad nisu bili na nacionalnoj osnovi. Međutim, u junu 2010. godine, na jugu, u gradovima Oš i Žalal–Abad, došlo je do velikih sukoba između Kirgistanaca i uzbekistanske manjine, u kojima je poginulo 400 Uzbekistanaca. Pod naletima Kirgistanaca, oni su bili prinuđeni da napuste zemlju i sklone se u Uzbekistan. Šta je bio uzrok krvavog sukoba ova dva naroda koja su do tada živela u miru? U pitanju nisu ni religija ni jezik, pošto oba naroda pripadaju muslimansko–sunitskoj religiji, a jezici kojim govore veoma su slični i pripadaju istom lingvističkom ogranku. Pravi uzrok sukoba bio je političke prirode. Nesuglasice i mržnja ova dva naroda pojavile su se početkom devedesetih godina prošlog veka, a sve zbog političke situacije koja je usledila posle raspada SSSR–a4. Čim je država dobila samostalnost, kirgijski klanovi su 1 O tome svedoči činjenica da je teško da čovek ili žena dobiju podršku od porodice i od klana ako hoće da stupe u brak sa strancem ili nekim ko ne pripada klanu. Nešto više o ovoj kompleksnoj problematici, kojom se mi ovde ne bavimo, može se saznati iz romana i pripovedaka Čingiza Ajtmatova, koji u svojim delima prikazuje strogost kirgijskog društva na polju ljubavnih i sentimentalnih veza. 2 Po popisu 2009. godine Rusi čine 7.8 posto stanovništa. 3 Podaci iz popisa kirgijskog stanovništva 2009. godine (Huskey, Iskakova: 2010). 4 Prvi sukob između Kirgistanaca i Uzbekistanaca izbio je 1990. godine. Uzbekistanska manjina se žalila da je lokalna vlast Biškeka davala državne zemlje pod zakup u korist Kirgistanaca. Intervencijom Crvene UTICAJ POLITIKE I PRIVREDA NA INTERKULTURALNOST U SAVREMENOM KIRGISTANU 281 počeli da se dele i da se bore za hegemoniju. Levom krilu pripadaju klanovi koji se nalaze na severu zemlje. Oni su bili spremni na dogovore sa Kremljom i zbog toga su bili na vlasti kad je Moskva vladala Kirgistanom. Desnom krilu pripadaju klanovi sa juga, kojima su se pridružili i Uzbekistanci i ostali uz njih barem do 2005. godine. Od 1991. do 2005. godine Kirgistanom je vladao predsednik Askar Akajev. On je bio sa severa zemlje i povezao je sve severne klanove u, kako su ga politički analitičari zvali, „Akajevski mega–klan”. Akajev je imao potpunu kontrolu nad društvom i skupštinom, koja zbog toga nije imala nikakvu ulogu u političkom životu Kirgistana. Držeći svu moć u svojim rukama, Akajev je podelio službe i institucionalne položaje ljudima koji su pripadali severnim klanovima, dok je jug ostao bez svojih predstavnika u institucijama. Baš zbog toga, uzbekijska manjina se približavala, u političkom smislu, kirgijskim klanovima sa juga. U januaru 2002. godine, u oblasti Aski (Аскый Район) izbili su veliki protesti koji su trajali do novembra iste godine. Povod protesta je bio hapšenje moćnog poslanika sa juga koji je kritikovao Akavejeva zbog činjenice da je poklonio neke zemlje Kini. Ova pobuna je bila dokaz da Akajev nije mogao da kontroliše južne klanove i da jug uopšte nije bio pod kontrolom vojske i civilnih vlasti. 2005. godine izbila je revolucija i u glavnom gradu. Tokom protesta u oblasti Aski, opozicija je shvatila da je vlast moćna samo u oblastima koje su podržavale Akajeva, te je počela da skuplja i organizuje snage kako bi se suprotstavila diktatoru. Do revolucije, Uzbekistanci su, kao i svi klanovi sa juga, bili apsolutno protiv Akajeva, dok su druge manjine ili bile ravnodušne prema njemu ili su mu se pridružile. Iako su zapadni mediji pričali o „revoluciji tulipana“, promena vlasti 2005. godine bila je više puč nego revolucija. Na čelo države sa 88 odsto glasova tada dolazi Kurmanbek Bakijev, vođa opozicije. On nije dozvolio narodu da glasa za Jogorku Keneš, tj. za narodnu skupštinu. Pošto je Bakijev rođen na jugu, u oblasti Oša, svi klanovi juga, pa i Uzbekistanci, podržali su ga kao novog predsednika5. Međutim, Uzbekistanci su uskoro promenili mišljenje o njemu. Nije im se dopala nacionalistička retorika koju je on koristio u svakom javnom govoru, a shvatili su i da se za njih ništa ozbilno nije promenilo njegovim dolaskom na vlast. Imali su iste žalbe kao i u vreme Akajeva – oni nisu imali svoje predstavnike u državnim institucijama, jezik im nije bio priznat kao službeni, a uskraćen im je bio i televizijski program na njihovom jeziku. Ove žalbe ipak ne mogu opravdati mržnju i žestoke sukobe koji su izbili 2006. godine, kad je 200 besnih kirgijskih porodica okupiralo ogromno seosko imanje Kadrijana Batirova, jednog od najbogatijih uzbekistanskih tajkuna. Kirgijski sud nije uspeo da armije sprečen je sukob većih razmera. I ovaj sukob je bio vezan za budući raspad SSSR–a. Kremlj je tada bio previše slab da spreči nepravdu u podeli zemlje. U ovom sukobu su već prisutni in nuce svi problemi i sve društvene tenzije koje će eskalirati posle proglašenja samostalnosti Kirgistana. 5 U to vreme, premijer je bio Feliks Kulov. On je sa severa zemlje i još uvek igra važnu ulogu u kirgijskoj politici (Eccher: 2011a–b). 282 Christian Eccher odbrani Batirova i bes uzbekistanskog naroda prema kirgijskom je tada počeo da eskalira, što je rezultiralo prekidom odnosa uzbekistanske manjine sa južnim kirgijskim klanovima. Pravi razlog mržnje i sukoba između ova dva naroda leži u njihovom različitom imovinskom stanju. Kirgistanci su mnogo siromašniji od Uzbekistanaca. Ova razlika datira od davnina. Kirgistanci su se oduvek bavili stočarstvom. Tražeći za svoju stoku nove pašnjake, oni su bili prinuđeni da žive nomadskim životom. Njihove „jurte“, kuće poput šatora, mogle su se videti po stepama i planinama Pamira. Ovakvim načinom života oni su uspevali sebi da obezbede samo osnovna sredstva za život. Za razliku od njih, Uzbekistanci, koji su oduvek bili stalni stanovnici Ferganske doline, bavili su se poljoprivredom. Oni su bili vlasnici svojih polja i proizvodili su više nego što im je bilo potrebno za život. Prodajom viška proizvoda, oni su se polako bogatili. Zarađeni novac im je pomogao da, pored poljoprivrednika, postanu i mali preduzetnici. Tokom Bakijeve vlade, mnogi Uzbekistanci su profitirali od korupcije koja je postojala u javnim institucijama. Oni su, plaćajući mito, osiguravali sebi godišnji zakup državnog zemljišta i uspevali da izbegnu vojsku. Zbog svega ovoga, mržnja Kirgistanaca prema uzbekistanskoj manjini je sve više rasla, da bi 2010. godine kulminirala i prešla u nasilje. Haski i Iskakova (Huskey, Iskakova: 2010) u svojoj studiji navode da za neslaganje ova dva naroda postoje i drugi razlozi koji leže u međunarodnoj politici kirgijskog vrha. Odmah nakon raspada SSSR–a, došlo je do prvih sukoba na institucionalnom nivou između Kirgistana, Uzbekistana i Kazahstana oko „sovjetskog nasledstva“. Sve kirgijske partije, čak i one koje su bile u opoziciji u vreme Akajeva i Bakijeva6, nikad nisu imale jasne ideološke i političke stavove. One su sebe smatrale samo centrima za sakupljanje glasova i podelu moći i usluga. Baš zbog toga, jedini motiv koji je mogao da pokrene biračko telo i da ga opredeli za određenu partiju bila je kontrapozicija jug–sever, a jos više mržnja prema uzbekistanskoj manjini. Umesto da reše probleme sa Uzbekistanom diplomatskim putem, tj. na državnom nivou i dogovorom dveju vlada, kirgijski političari su te iste probleme koristili da povećaju neslaganje koje je već postojalo između ova dva naroda zbog klasne razlike. Hronični problem za koji Biškek i Taškent još uvek nemaju rešenje jeste problem električne energije. Kirgistan, zemlja visokih planina i snažnih reka, veliki je proizvođač električne energije. Za njega je to veoma bitno, s obzirom da nema drugih izvora energije kao što su plin, nafta ili ugalj. Sistem elektrodistribucije u srednjoj Aziji potiče još iz
6 Haski i Iskakova su intervjuisali 36 vođa političkih partija u periodu od 2008. do 2009. godine, kad je još uvek vladao Bakijev. Vođe svih partija su priznali da, iako imaju iste političke i ideološke stavove, ambicioznost svake od njih ih sprečava u međusobnoj saradnji. Svaka partija je htela da bude sama na vlasti kako bi mogla da kontroliše sve državne resurse, da ih podeli među svojim biračkim telom i tako pojača svoju moć. UTICAJ POLITIKE I PRIVREDA NA INTERKULTURALNOST U SAVREMENOM KIRGISTANU 283 sovjetskog doba, i električna energija koju Kirgistan proizvodi u svojim hidroelektranama prenosi se električnim vodovima do trafostanica Uzbekistana, da bi se odatle ponovo distribuirala u Kirgistan. Na taj način, Biškek mora da plati energiju koju proizvodi. Cena koju Kirgistan svake godine plaća susedima za svoju električnu energiju državna je tajna. 80 posto električne energije Kirgistana proizvodi se u petnaest hidroelektrana, dok se preostalih 20 posto proizvodi u jednoj termoelektrani (Juraev: 2010). Da bi mogle da rade, hidroelektrane pomoću ogromnih brana akumuliraju veliku količinu vode iz tamošnjih reka. Kako se privreda Uzbekistana i Kazahstana uglavnom bazira na poljoprivredi, voda istih reka je i njima neophodna. Uzbekistan je fokusiran na proizvodnju pamuka, dok Kazahstan proizvodi pirinač za celu centralnu Aziju. Za dobar prinos, u oba slučaja, potrebne su velike količine vode. Poslednjih godina, zbog globalnog zagrevanja Zemlje, nivo vode u rekama Narin, Ču, Talas i Karadarija drastično se smanjio, a samim tim, i zapremina Aralskog jezera u koje se ove reke ulivaju. To je dovelo do novog problema. Ono malo vode što je preostalo u rekama zadržavale su kirgistanske hidroelektrane, a Uzbekistan i Kazahstan su insistirali da voda stigne do njihovih ravnica kako im poljoprivreda ne bi pretrpela ogromne štete. Luis (Lewis: 2008) tvrdi da je u centralnoj Aziji oduvek važilo da nadzor nad vodom, koje ima sve manje i manje, ujedno donosi i političku prevlast. Odnosi između Kirgistana i Uzbekistana napeti su i zbog problema na njihovim granicama. Islam Karimov, doživotni predsednik Uzbekistana, više puta je zatvarao granične prelaze sa Kirgistanom kako bi zaustavio šverc koji su kontrolisali sam Bakijev i njegova porodica. Karimov tvrdi da su Kirgistanci preplavili Uzbekistan lošom robom iz Kine. Od momenta kad su zemlje centralne Azije postale nezavisne, krenula je i nelegalna trgovina avganistanskim heroinom i opijumom u tim zemljama. Preko Kirgistana, Uzbekistana, Kazahstana i Rusije, zemalja koje se nalaze na savremenom putu svile, heroin stiže bez kontrole do Ukrajine, a odatle do zapadne Evrope (Eccher: 2011c). Ove trgovina nije smetala ni Bakijevu ni Karimovu. 2002. godine, Uzbekistan je odlučio da zatvori svoje granice kako bi se zaštitio od efekata globalizacije i slobode tržišta. Međutim, to nije zaustavilo mafijaše i razne klanove. Nepristupačnost planinskog područja, kao i neorganizovanost i neefikasnost carinske policije, pomogli su im da nastave sa švercom preko neslužbenih graničnih prelaza. Šverc, neefikasnost i korumpiranost policije, kao i nemešanje države u vladavinu klanova koji se bave drogom, a iza kojih se kriju moćni političari7, izazivali su sve veće nezadovoljstvo među stanovništvom Kirgistana. To nezadovoljstvo kulminiralo je 7. aprila 2010. godine, kad je narod izašao na ulice Biškeka, da iskaže svoj gnev. Centar protesta protiv Bakijeva, korupcije, i ogromne inflacije koja je 7 Kupatadze je u svojoj istrazi dokazao da je trgovina opijatima bila pod zaštitom poslanika Jogorke Keneš. Bakijev brat Akhamat je godinama organizovao trgovinu droge u južnom Kirgistanu. 284 Christian Eccher oborila vrednost već niskih plata8, bio je glavni trg na kome se nalazi zgrada parlamenta – Beli dom. Pokušavajući da rasteraju demonstrante, službe bezbednosti su počele da pucaju na njih. 83 ljudi je tada izgubilo život. To je masu još više razljutilo, ona je upala u Beli dom i okupirala ga. Bakijev je bio prinuđen da napusti Biškek. Neko vreme se krio u Ošu, da bi, kada su revolucionarne snage stigle do juga zemlje, pobegao u Belorusiju. Kirgistan je ovom revolucijom postao prva parlamentarna republika u centralnoj Aziji. Njen novi ad interim predsednik, Roza Otunbajeva, i pored velikog truda, nije mogla odmah da uspostavi kontrolu nad celom zemljom, naročito ne nad jugom9. Kirgizi juga su iskoristili ovo odsustvo vlasti i institucija, i juna 2010. godine organizovali pogrom nad uzbekistanskom manjinom. Analitičari još uvek raspravljaju o tome šta se tada zapravo desilo. Jedini siguran podatak je da je u sukobu poginulo oko 400 Uzbekistanaca. Što se tiče broja Uzbekistanaca koji su tada izbegli, podaci se razlikuju. Uzbekistanska vlada tvrdi da je oko 75000 Uzbekistanaca prešlo granicu u Ferganskoj dolini i zatražilo pomoć ili azil od Uzbekistana, dok kirgistansko Ministarstvo unutrašnjih poslova govori o 10000 izbeglica (Schwirtz: 2010). Zanimljiva je činjenica da izbeglice nisu želele da zauvek ostanu u Uzbekistanu, kao i da Uzbekistan nije želeo da im da duže utočište, kao ni državljanstvo. To nam još jednom potvrđuje da za mržnju između Kirgistanaca i uzbekistanske manjine nije kriva ideologija, već politička i privredna situacija zemlje u poslednjih 20 godina. Izbegli Uzbekistanci želeli su da se vrate u Kirgistan, zato što su u njemu imali mnogo veća prava i slobodu nego u Uzbekistanu. Karimov, vladar čvrste ruke, nije bio simpatizer demokratije i bojao se da virus liberalizma i demokratije ne zarazi, kako njegovu zemlju, tako i celu centralnu Aziju. Znajući da Uzbekistanci u Kirgistanu protestuju kad god su njihova prava ugrožena, a da ih vlada Biškeka ne sprečava u tome niti goni zbog toga, Karimov nije hteo da ih primi kao potencijalne protestante. Osim toga, Uzbekistan, koji ima 27 miliona stanovnika, ima jako mali procenat manjina i nema potrebe da se Uzbekistanci koji žive van granica vrate. 1999. godine, IMU (Islamski pokret Uzbekistana) pokušao je da smeni vlast i da pretvori Uzbekistan u islamsku republiku. Teroristi su iz Tadžikistana preko Kirgistana stigli do uzbekistanske granice, gde ih je uzbekistanska vojska zaustavila. Ne zna se zašto Kirgizi nisu sprečili teroriste da pređu preko njihovih planina, da li zato što nisu hteli ili zato što nisu mogli. Od tada, Karimov gleda sa prezirom i zabrinutošću na sve ljude koji dolaze iz Kirgistana. To ga je navelo da razvije „ideologiju granica“ po 8 Prosečna plata u Kirgistanu je oko 100 eura mesečno. Mnogi ljudi rade po dva – tri (često nelegalna) posla kako bi mogli da prežive. Ministarstvo unutrašnjih poslova odredilo je da je prag preživljavanja 70 eura mesečno, mada je skoro nemoguće preživeti sa manje od 200 (De Mauro: 2011). 9 Roza Otunbajeva je vešti političar iz Oša. Bila je saradnik Ministra unutrašnjih poslova SSSR–a Eduarda Ševarnadzea, kao i vođa opozicije u Bakijevo vreme. Zbog toga je postala prvi predsednik ad interim kirgijske demokratije. Na ovom položaju je bila od 3. juna 2010. godine do 1. decembra 2011. godine. Tokom svog mandata, izuzetno se trudila da vrati mir na jugu. UTICAJ POLITIKE I PRIVREDA NA INTERKULTURALNOST U SAVREMENOM KIRGISTANU 285 kojoj se uzbekistanski narod nalazi samo unutar državnih granica. Svi koji su izvan, ne samo da ne pripadaju državi, nego ne pripadaju ni uzbekistanskoj naciji. Za Evropljane je ovaj koncept neshvatljiv. Međutim, u centralnoj Aziji, kao što smo već rekli, pojam nacionalnosti je nešto što se nedavno pojavilo. Baš zbog toga, ovaj pojam može po potrebi imati šire ili uže značenje10. Isto tako, može da se desi da ljudi koji pripadaju drugim etničkim grupama postanu deo druge nacije, kao što je slučaj u Kirgistanu. Tokom aprilske revolucije 2010. godine, na primer, ruska manjina je čak i formirala svoj bataljon, koji se priključio kirgijskoj vojsci i dobrovoljno ušao u grad Žalal–Abad, na jugu, gde je stao između Kirgistanaca i Uzbekistanaca koji su se sukobili, da bi sprečio ubistva i nasilje. Dok su Rusi i druge manjine potpuno integrisani u kirgijsko društvo, Uzbekistanci ne pripadaju potpuno Kirgistanu ni u političkom ni u nacionalnom smislu. Takođe ni pripadaju ni Uzbekistanu. Oni traže i čekaju neko priznanje, a znaju da mogu da ga dobiju pre od kirgijske vlade nego od Taškenta. Uprkos tome, odnosi između ova dva naroda u Kirgistanu ostaju i dalje napeti, i sukobi mogu izbiti u bilo kom trenutku. Na predsedničkim izborima oktobra 2011. godine, Uzbekistanci uopšte nisu izašli na glasanje, dajući time na znanje da se ne prepoznaju u novim demokratskim institucijama11. Novi predsednik Almazbek Atambajev moraće da prevaziđe najpre jaz između juga i severa, da ujedini svih 40 klanova Kirgistana, kao i da uključi uzbekistansku manjinu u državne institucije. Ako bude u tome uspeo, kirgijska demokratija ima velike šanse da preživi i da odigra važnu ulogu na geopolitičkom polju centralne Azije.
LITERATURA
Bermet Bukasheva (2010). „Знаки судбы Розы Отунбаевой“. Фергана, информационное агенство:
10 U Evropi se dešava baš suprotno. Viktor Orban, premijer Mađarske, 2011. godine podelio je državljanstvo svim Mađarima koji žive van granica Mađarske, i time dao do znanja svim država, a naročito susednim, da su svi Mađari deo mađarske nacije. 11 Ni mnogi Kirgistanci sa juga nisu glasali na izborima oktobra 2011. godine. Dok je na severu izlaz bio oko 90%, na jugu nije prešao 40%. To pokazuje da su politički stavovi Kirgistanaca sa juga, prema novoj demokratskoj vlasti, bliski stavovima uzbekistanske manjine (Eccher, 2011d). 286 Christian Eccher
Eccher, Christian (2011). „Kirghizistan, la rivoluzione fragile“. Quaderno speciale di East journal, 1: 7–16. Eccher, Christian (2011). „Zemlja tektonskih i etničkih susreta i sukoba“. Danas–Vikend. 4905–4906, XVI. Eccher, Christian (2011). „Savremeni svileni put prolazi kroz Tadžikistan“. Danas–Vikend. 5024–5025, IX. Eccher Christian (2011). „Biškek zainteresovan za članstvo u Evroazijskoj uniji”. Danas Vikend: 5034–5035: III. Huskey, Eugene – Iskakova, Gulnara (2010). „The Barriers to Intra–opposition Cooperation in the Post–Communist World: Evidence form Kyrgyzstan“. Post–Soviet Affairs. 26 3: 228–262. Juraev, Shairbek (2009). „Energy emergency in Kyrgyzstan: causes and consequences“. Eucam, Eu–Central Asia Monitoring. 5. Kupatadze, Alexander (2008). „Organized Crime before and after the Tulip Revolution: the changing Dynamics of Upperworld–Underworld Network“. Central Asian Survey. 27: 279–299. Lewis, David (2008). „The temptations of Tyranny in Central Asia“. New York: Columbia University Press. Плоскик, Джунушалев (2009). „История Крыгызов и Кыргыстана“. Biškek: Раритет Нифо. Schwirtz, Michael (2010). „Ethnic Rioting Ravages a City in Kyrgyzstan“. The New York Times: June 14. Tishkov, Valery (1999). „Ethnic Conflicts in the former USSR: The Use and Misuse of Typologies and Data“. Journal of Peace and Research. 36, 5: 571–599.
Christian Eccher
THE INFLUENCE OF POLITICS AND ECONOMICS ON INTERCULTURALITY IN THE KYRGYZ REPUBLIC
Summary
The aim of this paper is to analyze the relationships between Kyrgyz people and the minorities who live in the territory of the Kyrgyz Republic. To do this, it is necessary UTICAJ POLITIKE I PRIVREDA NA INTERKULTURALNOST U SAVREMENOM KIRGISTANU 287 to understand the concept of „Nationality“, which is different from the one to which we are used in Europe. It is also necessary to understand the complexities of the geo–political situation in Central Asia. These two elements, nationality and geo–politics, can help us to analyze the reasons of the difficult relationships between Kyrgyz people and the Uzbekistan minority.
Nebojša Mudri Sveučilište u Zagrebu UDC 316.772.4 Hrvatski studiji Republika Hrvatska pregledni rad
SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI
SAŽETAK U radu se metodom hermeneutičko–fenomenološke analize propituje temelj pojma interkulturalnosti, koji se pak očituje na ovaj način kroz svoje dvije konstitutivne sastavnice, izražene pojmovima sredine i granice. Sredina ovdje nije shvaćena u svojoj negativnoj dimenziji, kao nekakav ‘centrizam’ ili mediokritetstvo, nego kao izvorno čovjekovo mjesto u svijetu, kao referentna točka orijentacije utjelovljenog subjekta, ali i kao zbivanje posredovanja u predaji, koje kulturu upravo čini mogućom. Granica je također sagledana onkraj svoje negativne, ograničavajuće i zatvarajuće funkcije, kao ono što dopušta svako razlikovanje i definiranje te je prethodni uvjet međudjelovanja razgraničenog, a osim toga i izgradnju vlastita identiteta s obzirom na Drugoga. Autentičan odnos sredine i granice prepoznajemo kao umjerenost, a ona se ostvaruje na više razina: kao krepostan život pojedinca koji se ne odaje krajnostima i odgovorno poznaje mjeru svoje slobode; kao tolerantan život u zajednici koji odbacuje isključivost vlastitoga; kao dijaloški odnos među kulturama otvoren prema iskustvu stranog, obilježen spremnošću na razmjenu i susret bez predrasuda.
Ključne riječi: Interkulturalnost, sredina, granica, umjerenost.
1. Umjerenost, nekoć poznata i kao ‘zlatna sredina’ (aurea mediocritatis), danas više nije na cijeni. I koliko god je spominjanje plemenite kovine u govoru o umjerenosti i samo posve neumjereno, te ovisno o jednom ogoljelom, materijalnom, konkvistadorskom poimanju stupnjevanja vrijednosti, još uvijek nam je do zlata, ali u hodu kroz povijest čini se da smo sredinu negdje izgubili. Ona nas još podsjeća samo na osrednjost, smrtnog neprijatelja modernog čovjeka. Mediokriteti, ti bezidejni ljudi s nedostatkom energije i jasnih ciljeva, preživači koji sputavaju cjelokupni napredak, kako smatramo, guše ozbiljenje najviših potencijala. 290 Nebojša Mudri
Tako se često može čuti: »Mi ne smijemo stati – ni pod koju cijenu! Ako se ne razvijaš – propadaš! Uzmi život u svoje ruke i daj maksimum od sebe – i to odmah!« Učinili smo to, i dajemo koliko možemo, ali uvijek nedovoljno. Cijena na koju pristajemo često se pokazuje preskupom i povlačimo se u svoju ljušturu pokušavajući pokrpati njezine napukle zidove. I ne preostaje nam drugo nego pitati se hoće li naše stremljenje prema sve većem, sve bržem i sve višem završiti na isti način kao let Ikara, onoga koji nije poštovao srednji put što mu ga je naložio otac, te je, podižući se u visinu i sve više se približavajući žarećem suncu, otopio vosak sa svojih umjetnih krila i survao se u bezdan. S druge strane, osim što nam se osrednjost čini krajnje nesimpatičnom, s pravom nam se nepoželjnima čine i svi oblici mono–, euro–, antropo– i ostalih ‘centrizama’, pri čemu sve jasnije naglašavamo nužnost dijaloške naravi komunikacije u svjetskoj zajednici i potrebu na njoj utemeljenih međuljudskih odnosa (usp. Katunarić 2007). Govori li to nešto protivno odredbi izvorne sredine u kojoj se čovjek svaki put nalazi? Baš naprotiv! Sredina koja progovara kroz raznolike osviještene i prikrivene ‘centrizme’ zapravo je lažna i uzdignuta sredina, ona koja sve oko sebe stavlja u podređeni položaj uspostavljajući hijerarhiju i sebe na njezinom najvišem stupnju. No može li se uopće sredina izgubiti, kako smo ustvrdili na početku? Prema starom shvaćanju, koje danas još rijetko odjekuje u polupraznim dvoranama, čovjek je sredina između boga i životinje, posrednik između neba i zemlje. Ovdje se pak ne radi o tome da smo neki moment u evoluciji kroz koju prolaze bića između bezdane praznine i vječne punine. Čovjek nije iz razloga vlastite obdarenosti, primjerice, logičkim načinom razmišljanja, govorom, palcem koji mu omogućuje hvatati predmete i uspravnim hodom koji mu drži ruke slobodnima za pero, čekić ili mač negdje na ‘pola puta’ između bezumne, nijeme i besposlene amebe i sveznajućeg, sveprisutnog i svemoćnog božanstva. Čovjek se nalazi usred svijeta jer se tek iz razumijevajućeg odnosa prema krajnostima (s jedne strane nihil, a s druge summum ens) one pokazuju kao ono što jesu, baš kao i svaki stupanj između njih, pri čemu se otvara i naš izvorni položaj (usp. Fink 2000: 250–251). Najrazličitija bića u svijetu dio su naše okoline i svoju ‘okolišnost’ imaju zato što nas okružuju, motivirajući nas na djelovanje i promišljanje, nagonsko i voljno stremljenje. Unutarsvjetska bića, baš kao i njihov stvoritelj upućeni su na ono biće koje smo uvijek mi sami, i koje jest i ostvaruje se iz razumijevanja vlastitih mogućnosti što mu se pružaju iz odnosa prema svemu što ga susreće i okružuje. Intencionalno upućen na sve oko sebe i ujedno stalno motiviran svojom okolinom, čovjek je doista smješten u svjetsku sredinu. Ovako shvaćen čovjekov ‘položaj u svijetu’ ne znači neku koordinatnu točku u matematički idealiziranom prostor–vremenu. Čovjek je, uslijed svoje tjelesnosti, nositelj SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI 291 onog sada i ovdje, odnosno »nulta točka orijentacije« (Husserl 1952: 56–57), i to najprije nulta točka opažajnog područja, jer zamjetljive stvari uvijek su orijentirane na nas, bliske ili daleke, na odmaku ili u prolasku, a dubinski uređeno polje raščlanjeno je oko nas kao u koncentričnim krugovima (usp. Fink 2000: 31). Susret s tjelesnim Drugima otkriva da ova egocentrična orijentacija pripada i njima, te je stoga zajednički svijet, u kojem sudjelujemo i su–trpimo, odmah prepoznat kao policentričan svijet. Ovaj tjelesni centar možemo pak »premjestiti« u nešto od onoga što nas okružuje i, primjerice, odrediti sustav mjesta prema našoj rodnoj kući, gradu, jezičnom području, ali isto tako i 21. stoljeću ili današnjem danu. Ovdje ulogu odmah igra povlačenje različitih, često i pred–reflektivnih granica: ja kao moje tijelo razgraničen sam od ostalih fizičkih predmeta; mi kao obitelj činimo neku zasebnu cjelinu spram svih drugih zajednica ljudi; govornici određenog jezika odvajaju se od govornika čiji jezik ne razumiju itd. Pri tom se stalno ponavlja opreka ‘zavičaja’ (poznatog) i ‘tuđine’ (stranog), ali granice su ovdje promjenjive i ponekad zamućene mnogim prijelaznim razinama polu–poznatog, sličnog, pristupačnog, donekle shvatljivog, povremeno nerazumljivog i sl. Dakle u razgraničenjima upravljanim iz vlastite sredine ne vlada crno–bijela situacija. Iz ovoga procesa stalnog razumijevanja i određivanja unutarsvjetskih bića u odnosu na sebe, kao i sebe u odnosu na unutarsvjetska bića očituje se bitna nedovršenost čovjeka kojemu je potrebno stalno učenje i samooblikovanje. Ono je moguće samo ako u pomoć priskače Drugi, vlastitim iskustvom, vlastitim pogreškama, postignućima i spoznajama. No treba biti siguran u to da je taj Drugi često i onaj iz susjednog dvorišta, s one strane ograde, možda daleko od zida, granice, barijere, odnosno iz druge kulture. A Drugi može biti ne samo prostorno nego i vremenski udaljen od nas, međutim, upotreba artikuliranog jezika u svim njegovim oblicima omogućila je zbivanje povijesnog posredovanja koje rezultira stapanjem horizonata, a nazivamo ga tradicijom ili predajom, bez čega nijedan oblik kulture uopće ne bi bio moguć. Sredina nije nešto na što možemo naići kao na gotovo, pred–ležeće, već prisutno mjesto, koje trebamo ili odbijamo zaposjesti. Tu nam ne preostaje izbora, nalik onome kada ne želimo sudjelovati u nekoj žučnoj raspravi pa se držimo po strani (usput, danas se sve više naglašava važnost medijacije u sukobima, odnosno posredovanja koje radi na tome da do verbalnog ili fizičkog sukoba uopće niti ne dođe). U izvornoj sredini, u onom zbivanju kojega smo cijeloga života sudionici, ne postoji mogućnost držanja po strani. Zbivanje sredine je zbivanje razlučivanja i posredovanja između razlučenog, koje je pak temelj naše svjetske orijentacije. Razlučiti ujedno znači razlikovati i dijeliti prema izgledu i svojstvima,1 ali i povezati lukom ono krajnje udaljeno i po nečemu slično. Razlučivanje 1 Slavenski prefiks *raz, kao i grčki dia* , govori »dijeliti«, i nije bez razloga sadržan u riječi »razgovor«, odnosno »dijalog«. Dijalog je razlaganje i raspravljanje, a ono pak čini temelj demokracije, ali i jedini 292 Nebojša Mudri granica vidljivog, opipljivog itd. omogućuje opažanje, pa onda i kretanje i djelovanje u okolini. Naš život u razgraničavanju jest određivanje granica iz nekog središta ili prema nekom središtu. Ono se stalno zbiva kao definiranje i klasifikacija onog što nas susreće, kao određivanje vlastita položaja i identiteta spram Drugih, pa konačno i kad se radi o položaju i identitetu kulture, države ili crkvene organizacije, i uopće kao jedno ‘smještanje svega na svoje mjesto’. Homogenizacija neke vrste stoga može biti korisna (primjerice, pri ustanovljavanju zajedničkog tržišta, valute, institucija, ili jezika zajednice znanstvenika), ali u svojoj krajnjoj mjeri ona je umjetna i nepoželjna. ‘Jedinstvo u različitosti’ ne smije postati niveliranje. Razlike se kao takve ne mogu izbrisati, možemo samo na njih, i to tek do određene mjere, ne obraćati pažnju ili ih podvesti pod neki općenitiji zajednički nazivnik. U sredini još odjekuje »red«, riječ kojom prevodimo grčki kosmos. Zbivanje sredine je, dakle, kozmičko zbivanje. Tek iz sredine ono okolno možemo na različite načine urediti, za uporabu prirediti i sebe prema tome odrediti. U izvedenom značenju, sredinom nazivamo i mjesto ili kraj u kojem obitavamo. Svatko od nas je na neki način odraz sredine iz koje dolazi, naviknut na običaje svog prisnog, domaćeg svijeta i ponekad isključiv prema onom različitom, tuđem i nepoznatom, ali i neprekidno u procesu novog upoznavanja i širenja vlastitih obzora. Bezrazložna nelagoda spram stranog i neuobičajenog mora se ukloniti, a to je moguće samo ukoliko prihvatimo da postoje univerzalne, ali autonomno prepoznate norme i vrijednosti koje vode naše djelovanje u svijetu. S Kantom zato ponavljamo da Drugog uvijek prvenstveno trebamo shvaćati kao svrhu, a ne samo kao sredstvo svojih djelovanja, te da je naša sloboda ograničena samo njegovom slobodom. Sloboda naravno za sobom povlači i moralnu odgovornost za vlastito činjenje, a punu odgovornost koja je osnovana na umnosti dosežemo samo u zrelosti. I zrelost je pak neka vrsta sredine, i to sredina između mladosti i starosti, osobne prošlosti i budućnosti, kod koje su sjećanje i nada u ravnoteži, baš kao i moć promišljanja i ostvarivanja domišljenog. No jesu li odnosi među kulturama dosegli razinu odgovorne zrelosti, ostavljamo kao otvoreno pitanje.
2. Obratimo se sada pozornije drugom pojmu koji nam je nužan ukoliko želimo shvatiti interkulturalnost, a to je već spomenuti pojam granice. Na samom početku europskoga mišljenja, kod grčkog filozofa Anaksimandra, kao počelo i element svega što uopće jest prepoznat je apeiron – ono bezgranično. Za razliku od ovog prvog i stalno prisutnog počela iz kojega sve izvire dok ono samo nema početka niti kraja, te u sebi obuhvaća suprotnosti
poželjan oblik sporazumijevanja. SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI 293 koje se izdvajaju iz njega2, sve konačno (čemu naravno pripadamo i mi, s cjelokupnošću naših stremljenja) u bitnom ima svoju granicu (peras). Naša kontingencija uvjetuje i našu ograničenost. U svojoj neponovljivosti trajemo u određenom razdoblju i obitavamo na određenom prostoru. Čovjek ne može biti posvuda i oduvijek. U vremenu koje mu je dano, kultura kojoj pripada, obitelj koja ga je othranila, okolina s kojom je u stalnoj interakciji i sveukupnost iskustava koje je stekao oblikuju ono što i sam shvaća kao osobni identitet – svoje Ja koje će odlučno braniti od svakog napada. I koliko god mi željeli u svojoj znatiželji i ekstrovertiranosti stalno prelaziti granice, biti posve tolerantni prema različitostima te upijati sve oko sebe kao spužve, naša jednokratnost ipak nas sili odgovoriti potvrdno na pitanje koje je Vladimir Jankélévitch postavio u svojoj knjizi o smrti, a koje glasi: »Nije li ograničenost cijena za koju se na ovom svijetu kupuje osobni život?« (2008: 99) A također, rekli bismo, i osobitost pojedine kulture. Ovdje vidimo da je zatvaranje kulture u svoje granice, time što je jasno definirala što joj pripada a što ne, time što je svakome pripadniku poznata itd., zapravo nužno, te da je ono preduvjet tome da uopće može biti nekog međudjelovanja mnoštva pojedinih kultura. Granica razdvaja, ali i povezuje. Granicom se može biti sputan, kao u mračna doba ‘željezne zavjese’, ali može ju se i razigrano preskakati, primjerice u različitim jezičnim igrama u kojima se mijenja značenje riječi prema određenim kontekstima uporabe (usp. Wittgenstein 2009: 146–147). Znanost, koja je bitno intersubjektivni pothvat, kao i svaka vrsta komunikacije ovise o jednoj igri povlačenja granica koju nazivamo definiranje. Kada bi pojmovi protejski u svakoj pojedinoj uporabi mijenjali svoja značenja, nešto takvo kao znanstveni napredak i znanstvene discipline uopće ne bi bili mogući, a i svakodnevno govorno ophođenje među ljudima poprimilo bi obličje krajnje shizofrenih situacija. Ali govor o granicama najčešće se odvija u sklopu političkog diskursa, tada je riječ o državnim granicama koje osiguravaju nacionalni identitet osnovan na zemljopisnoj lokaciji. Državna granica nalik je zidu što smo ga podignuli kako bi se ogradili od susjeda i omeđili vlastiti teritorij. Zid čuva od neprijatelja, skriva nas od neželjenih pogleda i stvara dojam sigurnosti, ali i sputava ozidane koji njime bivaju zatvoreni i unutar njega kontrolirani. Ovdje prenosimo zanimljiva zapažanja Ryszarda Kapuścińskog (2011: 52) o Kineskom zidu, kojeg su stanovnici sagradili kako bi se obranili od najezda pokretnih i ekspanzivnih nomadskih mongolskih plemena, i uviđamo da se mnogo toga ovdje rečenog može primijeniti i na poimanje granica:
Jer Veliki zid – predmet ponosa i, kako sam spomenuo, jedno od svjetskih čuda – istodobno je dokaz nekakve ljudske slabosti i aberacije, nekakve strašne pogreške 2 O ovome doznajemo iz prve knjige Aristotelove Fizike (187a20–21). 294 Nebojša Mudri
povijesti, nekakve nemogućnosti ljudi u tom dijelu planeta da se sporazumiju, nemogućnosti da sazovu okrugli stol i posavjetuju se međusobno kako valjano uporabiti nagomilane zalihe ljudske energije i uma. To se pokazalo iluzijom, jer prva reakcija na eventualne probleme bila je drugačija – podignuti zid. Zatvoriti se, ograditi. Jer ono što dolazi izvana, OD TAMO, može biti samo prijetnja, najava nesreće, navještenje zla – najčišćega zla. Ali zid nije služio samo za obranu. Jer, štiteći pred prijetnjom izvana, on omogućuje i nadziranje onoga što se događa iznutra. Jer u zidu ipak postoje prolazi, postoje kapije i vrata. Pazeći na ta mjesta, nadziremo i tko ulazi i izlazi, ispitujemo, provjeravamo jesu li propusnice važeće, bilježimo imena, zagledamo se u lica, promatramo, pamtimo. Tako je takav zid istodobno i štit i klopka, zaklon i kavez. Najgora je strana zida u tome što mnoge ljude pretvara u branitelje zida, stvara tip mišljenja u kojemu kroza sve prolazi zid dijeleći svijet na zao i niži – onaj vani, i dobar i viši – onaj unutra. Usto, nije uopće potrebno da taj branitelj bude fizički prisutan kraj zida, može on biti i daleko od njega, dovoljno je da u sebi nosi njegovu sliku i slijedi pravila koja nameće logika zida.
Logika zida podsjeća na logiku granice, ali čovjek koji reflektira o svojoj situaciji jest onaj koji teži prijeći granicu – onu vlastite konačnosti pri molitvi za vječnim netjelesnim životom nakon smrti; onu mogućnosti koje su mu već ponuđene osmišljavajući nove; onu vlastita jezika kroz pjesništvo i filozofiju; onu rodnog zavičaja putovanjem u nepoznato. Ograničeno područje pruža nam sigurnost, ali reflektirajući o toj ograničenosti sve više nam se pokazuje problematičnom: kad naiđemo na zid, barijeru ili vrata želimo saznati što se nalazi iza. Međutim, treba priznati i izloženost riziku takvim korakom u nepoznato, a također ostaje otvorenim i pitanje o naravi ove znatiželje. Težimo li upoznati ‘ono izvan’ samo radi vlastite sigurnosti, zbog zadovoljenja nužnih fizičkih potreba, razmjene i uzajamne pomoći, ili to činimo zato da bi podredili ono tamo otkriveno, kako bi sebe oslobodili napornog rada, da bi jednostavno nešto od tamo uzeli za sebe…? U slučaju prelaženja nacionalnih granica sjetimo se samo namjera imperijalnih država koje su bile proklamirane kao prosvjetiteljski stavovi o tome da tuđinci potrebuju zaštitu, napredak, obrazovanje i uopće kultivaciju svojega duha. A kao rezultat tih težnji povijesno je poznato iskorištavanje prirodnih dobara u koloniziranim zemljama, porobljavanje stanovništva, prisilan rad, rasizam i zatiranje kulturnih posebnosti (usp. Wisker 2010: 188–190).
3. Do sada je posve jasno da je govor o množini nečega moguć samo ako mu je prethodilo povlačenje granica neke vrste. Govor o interkulturalnosti čini se da pretpostavlja shvaćanje kulture kao zajedničku oznaku za nešto što se u svijetu ostvaruje kao mnoštvo kultura. SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI 295
Jasno nam je da postoje kulture polinezijskih naroda, baš kao i supkulture ili ‘visoka kultura’ umjetničkih djela. Također je prema ovom načinu govorenja jasno da je ovdje riječ o zatvorenim, jasno definiranim cjelinama (zemljopisno, socijalno, estetski itd.). No koje je izvorno značenje kulture? Sama riječ cultura dolazi od latinskog colere u značenju: obrađivati, njegovati; pa je tako cultura agri – poljodjelstvo, a od Cicerona poznata nam je i cultura animi – njega duha (1877: 69).3 Kultiviranje duha je, dakle, proces usporediv s kultiviranjem zemlje, a ne samo postignuto stanje (to je kasnija uporaba pojma). Kultura znači proces oblikovanja prirode u ljudski svijet, pri čemu čovjek ujedno kultivira i svoju vlastitu prirodnost, tj. oblikuje svoju ‘drugu prirodu’. Tek nakon Herdera4, kultura je shvaćena kao način života nekog naroda koji se povijesno oblikuje. Kultura kao u prirodi ostvariv, ali prvenstveno intelektualni i društveni fenomen analogan je biološkim, a ne mehaničkim fenomenima. Tako pojedine kulture imaju porijeklo, svoj ‘rast iz zametka’, postepeni razvoj, zrelost, opadanje i propast, nakon čega im je moguće ocrtati vremenske granice pri čemu postaju još samo nešto nalik muzejskim eksponatima. Kultura ne znači samo sofisticiranu ‘civilizaciju’ (za koju, primjerice, Oswald Spengler u Propasti zapada kaže da je dovršetak pojedine kulture)5 – osim toga, samo su neka društva dosegla civilizaciju, dok sva imaju svoju kulturu (shvaćenu kao smisaono uređen i društveno prenošen način života) – nego uključuje i distinktivne običaje i umijeća različitih društvenih skupina. Otkrića antropologa i rastuće spoznaje o ne–europskim kulturama približili su znanstvenoj zajednici distinktivna oblikovanja uma koja se ne mogu jednostavno asimilirati u jedinstvenu ideju civilizacije. Općenito je do sada bilo govora o tri pojma kulture. Prvi bi se mogao nazvati idealističkim pojmom kulture, a označava proces i stanje kultiviranja koje bi trebalo biti univerzalna ideja. Idealistički je ujedno i prosvjetiteljski odnosno etički pojam kulture. Drugi bi bio pluralistički pojam kulture, koji naglašava razlike između načina na koji ljudi nalaze smisao i vrijednost u svojim životima. Taj je pak pojam relativan i komparativan, a mogli bismo ga nazvati i antropološko– sociološkim pojmom kulture. Treći, popularni pojam kulture, označava korpus aktualnog 3 I dok radeći u polju čovjek kultiviranoj zemlji omogućuje da opetovano urodi bogatim plodom, filozofirajući on njeguje i obrazuje vlastiti duh, plijevi ga od strahova, zabluda i poroka te ga čini otvorenim, kreativnim i dobrohotnim. 4 S pripisivanjem Herderovoj poziciji isključive odredbe ‘kulturnog relativizma’ treba biti veoma oprezan. U svojim Idejama za filozofiju povijesti čovječanstva on zaista govori, primjerice, o »kulturi Grka«, »kulturi jedne regije«, »unutarnjoj kulturi« Afrike, Iberiji i »njezinoj kulturi«, ili nedostatku »trajne opće kulture« u Italiji (1800: 452, 20, 413, 415, 400), ali isto tako i o »moralnoj« i »intelektualnoj kulturi« (1800: 29, 583), o »predmetima ljudske kulture« (1800: 499), »kultiviranju zemlje« (1800: 370) i konačno o kulturi kao procesu čije je drugo ime prosvjetiteljstvo i čiji lanac doseže do kraja Zemlje, odnosno obuhvaća cijeli svijet. Prema ovom posljednjem shvaćanju razlika između nekultiviranih i kultiviranih, odnosno prosvijećenih i neprosvijećenih naroda je samo razlika u stupnju njihove kultiviranosti odnosno prosvjećenosti (1800: 228). Više o tome u Denby 2005. 5 I to ne samo dovršetak, nego opadanje i »klimakterij pojedine kulture«, koji je u odnosu spram kulture u razvoju kao »mumija spram živog tijela« (Spengler 2007: 450, 452, 459; usp. i Kaurin 2007: 299–300). 296 Nebojša Mudri artističkog i intelektualnog djelovanja, pri čemu se često razlikuje ‘visoka’ od ‘niske’ ili ‘masovne’ kulture. Prema Edwardu B. Tyloru, kultura je »u svom širokom etnografskom smislu složena cjelina koja uključuje znanje, vjerovanje, umjetnost, moral, zakone i običaje – navike i sposobnosti koje je čovjek usvojio kao član društva« (1871: 1). Čovjek je, dakle, bitno situirano biće – ja sam ja i moje okolnosti, pri čemu se ‘pripadanje skupini’ pokazuje kao preduvjet za razvoj u zrelost. Međutim, ovdje ne vlada strogi determinizam – ono što nas kulturno određuje je manje–više fluidno i promjenjivo kao, primjerice, jezik kojim se trenutno služimo, mjesto stanovanja, etička načela, vjera, ili običaji – pa je tako moguć premještaj u drugi kulturni milje, odnosno ‘naturalizacija’ u stranu kulturu. Ali možda ono spomenuto ‘inter–’ upućuje na to da se kultura kao takva ostvaruje upravo u međudjelovanju i posredovanju. Tada govorimo opet o izvornom dinamičkom shvaćanju kulture kao procesa kultiviranja koji se ozbiljuje kroz suradnju i suučesništvo njegovatelja i njegovanog, učitelja i učenika, otkrivajućeg i skrivajućeg, novog i poznatog, domaćeg i stranog, izlazećeg i zalazećeg, istočnog i zapadnog, toplog i hladnog, nebeskog i zemljanog, muškog i ženskog itd. Interkulturalnost, osim što se ne iscrpljuje u pluralističkom i relativističkom shvaćanju kulture, predstavlja i temeljnu oznaku dinamički pojmljenog životnog svijeta koja čak »za sobom ostavlja i jalovu opoziciju prirode i kulture« (Held 2000: 144). Vratimo se spomenutom problemu umjerenosti s kojim smo započeli izlaganje. Naše vrijeme, uza sve tehničke pogodnosti, duži životni vijek, voluminozniji korpus znanja, ali isto tako uz stalno prisutnu opasnost globalnog uništenja, nuklearnih ratova, osvete klime itd., upravo se po jednoj sveopćoj neumjerenosti razlikuje i ističe od povijesnih epoha koje mu je prethodilo. Ali neumjerenost ne znači samo pretjeranu askezu ili pak takvo nepoštivanje mjere koje prekomjerno grabi sve pred sobom i to pod svaku cijenu, nego prije svega znači izostanak mjere i onoga prema čemu bi trebali odmjeriti svoja nastojanja. Nakon stoljeća velikih ideologija i dva tisućljeća vjerskih previranja, možda ulazimo u epohu krajnje bezidejnosti, i to bezidejnosti o onome što u bitnom određuje život svakoga od nas. Neumjereno, površno i po mogućnosti što brže gramzivo probavljanje svega što nam dođe pod ruku, možda ponajbolje daje opis moderne egzistencije. Život prema vrlini umjerenosti treba stoga provoditi na više razina: kao put pojedinačne egzistencije koja se ne odaje krajnostima i zna svoje granice; kao tolerantni život u zajednici koji odbacuje isključivost vlastitoga; kao dijaloški odnos prema drugim kulturama otvoren prema stranom iskustvu, spreman na razmjenu i susret bez predrasuda. U poznatim naredbama koje su nam upućene na brdu Sinaj trebala bi se naći i ova: »Budi umjeren i život će ti SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI 297 biti bogat a nećeš povrijediti druge«. Samo umjerenost osigurava stvarnu raznolikost, a neumjerena zaokupljenost jednim ne ostavlja mjesta drugome. Umjerenost je odnos sredine i granice, a ovaj odnos čini izvor i smisao interkulturalnosti. Umjerenost najprije znači nalaziti mjeru u Drugome, prihvaćajući postojanje drugih središta čija su nastojanja isprepletena s našima, zatim djelovati prema sredini između krajnosti, što je Aristotel u Nikomahovoj etici nazvao moralnom vrlinom srednosti,6 a kojoj je suprotstavljena najkažnjivija hybris – oholost kao prepuštena bezmjernost. Ono ‘između’ interkulturalnosti odvija se samo u dvosmjernom posredovanju, prilikom čega je presudno poštovati razlike ali istodobno uspostaviti zajedničko tlo univerzalnih vrijednosti. Takav odnos određujemo kao toleranciju, odnosno umjerenost prema isključivo svojem i poštivanje tuđeg iz čega nalazimo nova mjerila. U tolerantnom i umjerenom posredovanju dopuštaju se različita i sukobljena mišljenja oko pojedinosti praktičnog života, pri čemu stalni dijalog i rasprava, koji su stup demokracije, trebaju dovesti do izostanka pravih sukoba, onih u kojima nam sugovornici postaju neprijatelji. Onkraj različitosti navika i običaja koje svaka kultura ima i s pravom naglašava, djelovanje u skladu s univerzalnim tlom vrijednosti i prema zajedničkim interesima prije svega jest tendencija prema održanju života (usp. Held 2003), ne samo našeg nego i zdravo funkcionirajuće okoline koja uvjetuje i očuvanje čovjekove egzistencije. Kultura je u izvornom i metaforičkom značenju njega i briga za zemlju i duh. Policentrična zajednica stanovnika svijeta stoga mora biti određena ovom brigom na različitim razinama, jer jedino ona osigurava sklad u kojem možemo misliti, osjećati i djelovati, a to će reći – živjeti.
LITERATURA
Aristotel (1992). Nikomahova etika. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada. Cicero, Marcus Tullius (1877). Tusculan Disputations. New York: Harper & Brothers. Denby, David (2005). »Herder: culture, anthropology and the Enlightenment«, History of the Human Sciences 18: 55–76. Fink, Eugen (2000). Igra kao simbol svijeta. Zagreb: Demetra. Held, Klaus (2000). »Nebo i zemlja kao invarijante prirodnoga životnog svijeta«, u Fenomenologija političkoga svijeta (Zagreb: Matica hrvatska): 143–160. Held, Klaus (2003). »The Possibilities and Limits of Coming to an Understanding Between Cultures«, in Essays in Celebration of the Founding of the Organization of
6 U šestom poglavlju druge knjige (1106a26–1107a27). 298 Nebojša Mudri
Phenomenological Organizations, ed. Cheung, Chan–Fai, Ivan Chvatik, Ion Copoeru, Lester Embree, Julia Iribarne, and Hans Reiner Sepp (Web published at www.o–p–o. net). Retrieved 20th November 2011, URL:
Nebojša Mudri
THE MIDDLE AND THE BOUNDARY: ON THE ORIGIN AND SENSE OF INTERCULTURALITY
Summary
Using the method of hermeneutic–phenomenological analysis, this article questions the foundation of the concept of interculturality, which manifests itself through two of its constitutive components, expressed by the concepts of “the middle” and “ the boundary”. The middle in this context is not considered in a negative sense, that is to say as any kind of “centrism” or mediocrity, but as an original place of man in the world, as the embodied subject’s reference point of orientation, and also as the happening of intermediation in the SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI 299 tradition, which makes the culture possible. The boundary is also viewed apart from its negative, restrictive and closing function, as something that allows every differentiation and definition, which are antecedent conditions of an interaction between the delimited, and that also allows the act of building one’s own identity with taking into consideration the Other. The authentic relation between the middle and the boundary is recognized in “moderation”, which is actualized on several levels: as a virtuous life of the individual who is not giving over to the extremities and responsibly recognizes measure of his own freedom; as a tolerant life in community which abandons his own exclusiveness; as a dialogic relation between the cultures, opened towards the experience of the foreign; as a readiness for an exchange and encounter without prejudices.
Slaviša Raković Centar za primenjene evropske studije UDC 28(4) Beograd1 pregledni rad
Nevolje Evrope s islamom: Gledišta tri muslimanska javna intelektualca2
ApstraKt U ovom radu predstavljam gledišta tri ‘evropska‘ muslimanska intelektualca (Zije Sardara, Basama Tibija i Tarika Ramadana) o pitanju odnosa Evrope i islama kao dva konstrukta imaginacije koji su u transnacionalnom evropskom javnom diskursu često u suprotnosti jedan drugom. Bez obzira na velike međusobne razlike, radovi tri autora ukazuju da imenovanje odnosa islama i Evrope kao turbulentnog nije samo politička floskula već da zamišljanja Evrope teku istovremeno sa zamišljanjima Drugih (u ovom slučaju muslimana) i obratno. Kao rezultat, ova tri autora doprinose kreiranju dominantne predstave o Muslimanu (kao kolektiva u jednini) koji se otelovljuje kao Jedno u procesima zamišljanja bez obzira na raznolikost evropskih muslimanskih populacija.
Ključne reči: Evropa, islam, muslimani, Sardar, Tibi, Ramadan
Umrežavanja muslimana u Evropi u transetničke i transnacionalne skupine ukazuju da se do određene mere može govoriti o, uslovno rečeno, globalizaciji muslimanskog samoprepoznavanja, bez obzira na razlike u kulturnim, ali i verskim izrazima evropskih muslimana. S druge strane, relativne sličnosti političkih diskursa u različitim evropskim zemljama o poimanju uloge muslimana u Evropi, te problemi u integraciji pojedinih pripadnika ovih zajednica u pojedinačnim evropskim zemljama, kao i transevropski ’problem’ navodne nekompatibilnosti islama sa Evropom3 i sekularizmom, navodi da se postavi pitanje: odakle nevolje Evrope sa islamom?
1 Ovaj tekst je delo autora i ne mora nužno odražavati programsku politiku Centra za primenjene evropske studije. Email: [email protected] 2 Rad je zasnovan na jednom od poglavlja doktorske disertacije Culturalized Europe and its Muslim Subcultural Other: The Structure of Socio–Political Representation of the Europe–Islam Relationship odbranjene 21. novembra 2011 na Institutum Studiorum Humanitatis u Ljubljani. 3 Islama shvaćenog kao religijski monolit nepodložan promenama 302 Slaviša Raković
U ovom tekstu predstaviću delatnost tri muslimanska intelektualca, Zijaudina Sardara, Basama Tibija i Tarika Ramadana koje ovde nazivam i akademskim aktivistima, i pružiću kratak pregled njihovih pogleda na odnos islama, kao kolektivne višesmislene kulturne reference različitih muslimana, i Evrope, kao nedefinisanog pojma koji se, bez obzira na svoju nedefinisanost, shvata kao nešto što jeste ili može stajati kao opozicija islamu i obratno. Ova tri autora se u ovom tekstu samo delimično porede. Glavni razlog zbog kojeg ih predstavljam jeste približavanje srbijanskoj akademskoj sceni delatnosti trojice akademskih aktivista, koji deluju u tri zemlje sa velikim muslimanskim populacijama i bave se odnosom Evropa – islam. Zijaudin (Ziauddin) Sardar je britanski mislilac pakistanskog porekla, koji sebe smatra kritičarem islama sa pozicije muslimana (internal critic). On tvrdi da su muslimani na ivici fizičkog, kulturnog i intelektualnog istrebljenja samo zato što su dozvolili da njihovim umovima zavlada parohijalizam i tradicionalizam (Sardar citiran u Le Quesne, 2001). Basam (Bassam) Tibi je Sirijac poreklom, koji živi i radi u Nemačkoj. Mnogi ga smatraju oštrim kritičarem islamskog ekstremizma i politizovanog islama. Tarik (Tariq) Ramadan je Egipćanin poreklom, rođen u Švajcarskoj, obrazovan u oblasti zapadne filozofije i islamske teologije, koji nastupa kao zastupnik onih muslimana u Evropi koji su spremni da kao muslimani otvoreno stupe u dijalog sa nemuslimanima. Sva tri mislioca koji će biti predstavljeni u ovom tekstu sebe smatraju muslimanima. Sardar je spreman da govori o marginalizaciji kojoj su muslimani izloženi u evropskim sekularnim društvima, ali takođe spremno kritikuje lidere muslimana, kao i muslimanski društveni konzervativizam. Tibi tvrdi da postoji potreba za nastupanjem jedne nove forme islama koji on naziva Euroislamom. Ramadan ima drugačije stanovište i zastupa ideju da iako muslimani treba da porade na procesima približavanja ’Evropljanima’, Evropa treba da počne da preispituje domete sekularizma u procesima društvene kohezije.
Zijaudin Sardar: skeptični Musliman Sardar je rođen u Pakistanu, ali je odrastao u Londonu. Radio je kao novinar za Nature i New Scientist. Proveo je neko vreme kao poverenik Komisije za ravnopravnost i ljudska prava. Do sada je objavio preko 45 knjiga, a najpoznatije su mu Budućnost islamske civilizacije (1979), Islamske budućnosti: kreiranje ideja koje će nastupiti (1985), Očajnička potraga za rajem: put skeptičnog muslimana (2005). U ličnoj ispovesti za New Humanist Sardar je izjavio da je u mladosti razvio neprijateljstvo prema sekularizmu, i da je sedamdesetih godina, kada je radio kao generalni sekretar Federacije islamskih udruženja studenata, bio pod uticajem Muslimanske braće iz Egipta i tzv. Jamaat–e–Islami (Islamsko Nevolje Evrope s islamom: Gledišta tri muslimanska javna intelektualca 303 društvo) iz Pakistana.4 Sada Sardar tvrdi da ove organizacije prenose simpatizerima jednostavnu poruku: islam je dobar, sekularizam je loš. Otkrivši da u islamskoj istoriji postoji tradicija sekularizma i da ništa nije crno–belo, Sardar zauzima poziciju kritičara islama koju zadržava do danas, tvrdeći da je u toku proteklih pet vekova šerijat kao etika i metodologija potpuno ignorisan, i da šerijat shvaćen samo kao Zakon postao jedan rigidni i statični zatvoreni sistem koji se bavi dozvolama i zabranama (Sardar 1987). Ovakva stanovišta donela su mu je nevolje sa islamskim tradicionalistima, a od saudijskih vlasti dobio je ponudu da mu se isplati čak 5 miliona dolara ukoliko prestane da upućuje kritike na račun Saudijske Arabije (Sardar 2004: 313). Što se suživota različitih kultura u zapadnim demokratijama tiče, Sardarova pozicija je da imigracija oblikuje Nas, i da države i zajednice u ovim društvima treba se suoče i da prihvate svoje sopstvene identite koji neprestano prolaze kroz promene. On tvrdi da Evropa kakvu danas znamo ne bi postojala bez islama, tj. da su islam i Evropa civilizacije koje su oblikovale jedna drugu, iako jedna drugu defnišu kao svoju mračnu stranu (Sardar 2006: 273–275). Prema Sardaru, multikulturalizam se tiče transformacije: Evropa treba da se transformiše kako bi mogla da se ’pomeri’ od stava da Oni, svi oni koji su etnički drugačiji, treba da uvide pogreške svojih shvatanja i da postanu kao Mi, te da ta ista Evropa mora da shvati da je njena kultura puna mana kao i svaka druga kultura (Sardar 2006: 281). U članku za New Statesmen Sardar postavlja pitanje Zašto smo islam učinili tako nasilnim? i tvrdi da Kuran i šerijat mogu biti upotrebljeni za nasilje, kao i da u okvirima istorije islama postoji jedna specifična tradicija koja je nasilna u retorici, mišljenju i praksama, te podložna proizvođenju terorizma. Ovaka tradicija je monolitna, kaže Saradar, i ne priznaje drugačija mišljenja, koja proglašava apostazijom. Ona legitimiše netoleranciju i nasilje citirajući bez prestanka stihove Kurana koji od vernika traže da ’čine dobro i sprečavaju zla dela’ čineći da se svaka alternativa ovakvom načinu razmišljanja smatra devijacijom i degeneracijom (Sardar 2005a). Takođe, Sardar smatra da razlozi za tešku situaciju u kojoj se muslimani danas nalaze, osvrćući se na situaciju u Britaniji, leže u strukturi muslimanskih lidera. U britanskom slučaju, muslimanski lideri su ’obskurantisti’ koji su sebe učinili doživotnim predsednicima svojih zajednica i koji perpetuiraju arhaični jezik tradicije i autoritarnosti nerazumljiv omladini, što čini da, kako kaže, naši najpametnijim mladići i devojke se ne mogu naći u džamijama ili drugim tradicionalnim organizacijama (Sardar 2005b).
4 Muslimanska braća su jedna od najuticajnijih transnacionalnih islamističkih i tradicionalističkih organizacija danas. Proganjani u mnogim državama, često su i sami bili povezivani sa nasiljem prema političkim protivnicima, a u naše vreme postaju značajna transnacionalna politička struja. Jamaat–e– Islami je takođe islamistička organizacija osnovana u Pakistanu čiji je cilj stvaranje nove islamske obrazovane elite koja bi bila prisutna u svim porama društva. 304 Slaviša Raković
Sardar je još osamdesetih godina govorio da tendencija da se islam tumači usokopravno može voditi uspostavljanju rigidnih praksi koje naziva islamizmom, i da ključna greška koju su neke muslimanske organizacije pravile jeste razumevanje islama kao totalističke ideologije koja treba da se otelovi u islamskoj državi – kao mogućnosti da se reše svi sadašnji problemi s kojima se muslimani u saveremenoj eri susreću (Sardar 1987: 70). I danas Sardar kritikuje tzv. napuštanje razuma i redukcionizam u interpretaciji islama koji sprovode verski i politički lideri, kao i klerikalizam u muslimanskim zajednicama (Sardar 2005a). S druge strane, Sardar smatra da islam jeste integrativni pogled na svet koji okuplja muslimane i pruža im moralnu perspektivu za život i da kao takav omogućuje transetničko udruživanje muslimana u transnacionalnoj areni, te da politika isključivanja Drugosti u Evropi ima udela u stvaranju skupina koje Evropu vide kao Drugost islamu. Mišljenje Basama Tibija iz Nemačke u velikoj meri razlikuje se od Saradrovog stava.
Basam Tibi: Leitkultur (vodeća kultura) i Euroislam Najpoznatije knjige Basama Tibija su Islamizam i islam, Verske reforme i kulturne promene, Islam između kulture i politike. Tibi sebe vidi kao kritičara islamizma i zagovornika reforme u islamu, verujućeg muslimana koji tvrdi da je islamizam totalitarizam i da treba učiti ljude da razlikuju islamizam od islama (Tibi 2007). Po njegovom mišljenju, muslimani bi trebalo da odbace prozelitizam, džihad i šerijat, te da redefinišu svoje razumevanje odnosa između pluralizma i tolerancije, tj. da se mora usvojiti stav da pluralizam nije ograničen na diverzitet već da u sebe uključuje i poštovanje zajednički usvojenih normi i vrednosti (Tibi 2007). U svojoj knjizi Islam između politike i kulture Tibi kaže da mi svi treba da započnemo potragu za postizanjem zajedničkih vrednosti do kojih se dolazi kulturnim i religijskim promenama (Tibi 2001: 199–200). On zastupa stav da musliman može biti Evropljanin bez obzira što nije poreklom iz Evrope, jer postati Evropljaninom znači usvojiti evropske građanske vrednosti koje su proizašle iz renesanse, reformacije, prosvetiteljstva i Francuske revolucije, kao i da je neophodno započeti reformu i preispitivanje islama. Glavna prepreka ovoj reformi su islamisti koji vide integraciju u Evropu kao prikriveni hrišćanski prozelitizam (Tibi 2007). Islamizam je kao ideologija zasnovan na politizaciji islama koji Tibi ne smatra jednostavnim političkim fenomenom već izrazom defanzivne kulture koja prolazi kroz proces samopotvrđivanja (Tibi 2001: 2). U tekstu Rat i mir u islamu, analizirajući shvatanja islamskih društava o ulozi rata u odnosu prema nemuslimanim, Tibi pesimistično zaključuje da će se sukob islama i zapadnih društava nastaviti i postati još dramatičniji nego što je danas, te da će rezultat Nevolje Evrope s islamom: Gledišta tri muslimanska javna intelektualca 305 sukoba zavisiti od toga u kojoj meri će muslimani biti spremni da prilagode religijske koncepte islama savremenoj međunarodnoj areni aktera, i koliko će biti spremni da prihvate jednakost sa onima koji ne dele njihova verovanja (Tibi 2002: 189). Zagovarajući ideju Leitkultur (vodeća kultura), koja se zasniva na principu građanstva, Tibi se protivi politizovanom muslimanskom konceptu Umme kao i nemačkom etnifikovanom Staatsburgerschaft, te zastupa primenu francuskog poimanja građanstva (citoyen). Kombinovanje kulturnog identiteta sa konceptom citoyenneté, prema ovom autoru, jeste dobra formula kojom se preispituju kako inherentni evropski rasizam tako i multikulturni komunitarizam. Muslimani mogu postići pomirenje svojih verovanja sa neislamskim društvenim i političkim okružjem kreiranjem tzv. Euroislama koji je kulturni obrazac islama prilagođenog političkoj kulturi građanskog društva i zasnovanog na razdvajanju kulture i politike (Tibi 2001: 202–207). To se može učiniti tako što će muslimani usvojiti civilizacijsku ideju Evrope koja bi bila slepa na razlike u rasi, religiji i etnosu, i koja bi zajedno sa reformisanim islamom prevazišla njihov međusobni jaz. Tibijev Euroislam zahteva da se tenzija islamizma i evropeizma prevaziđe međukulturnom fertilizacijom i da se sprovede kulturno–religijska reforma tako da samo onaj islam koji je u skladu sa fundamentima kulturne moderne (demokratija, individulana ljudska prava, građansko društvo) tj. islam koji usvaja pluralizam zaslužuje da se definiše kao Euroislam (Tibi 2007). Euroislam je strategija za mir u Evropi, kojom bi se zamenila politika zanemarivanja i diskriminacije muslimana koju Evropa sprovodi i koja doprinosi njihovoj odbrambenoj samoetnifikaciji.
Tarik Ramadan: reformista–tradicionalista Tarika Ramadana mnogi smatraju najuticajnijim muslimanskim intelektualcem u Evropi. Unuk Hasana el Bane, nekadašnjeg lidera Muslimanske braće, obrazovao se u oblasti zapadne filozofije, a na egipatskom El–Azharu studirao je islamsko pravo i teologiju. U Evropi Ramadana mnogi poštuju, a posebno je popularan među mladim obrazovanim muslimanima koji se ne osećaju u potpunosti delom društava u kojima žive. Međutim, veliki je i broj onih koji ga smatraju licemerom koji govori različite stvari pred različitom publikom, dok neki veruju da postoji veza Ramadana sa radikalnim islamističkim grupama (Amghar 2007: 50), zbog čega mu je Vlada SAD zabranila ulaz u zemlju na neko vreme. Kritike Ramadanu dolaze sa različitih strana, kako od tradicionalističkih islamista, tako i levičara i feministkinja poput Karolin Fure (Caroline Fourest) koja smatra da je Ramadan opasniji od očevidnih ekstremista upravo zato što ono što priča zvuči razumno (Fure citirana u Buruma 2007). S druge strane, Ramadan javno govori da je politička situacija u nekim 306 Slaviša Raković muslimanskim zemljama učinila da se muslimani koji žive u Evropi vide u negativnom svetlu, i da se razviju i održe predrasude prema islamu i muslimanima (Ramadan 1999: 155–6). Ramadan smatra da mi svi imamo višestruke identite koji su identiteti u pokretu, a to je nešto što evropski muslimani treba da razreše... tako što će početi da se oslobađaju konfuzije šta muslimanske vrednosti zapravo znače (Ramadan citiran u Casciani 2005). Obe strane u odnosu Evropa–islam treba da rade na unapređenju razumevanja: Evropljani da ostanu verni principima ljudskih prava i borbi protiv rasizma i ksenofobije, a evropski muslimani da odbace mentalitet žrtve i prihvate svoju odgovornost za funkcionisanje društava u kojima žive (Ramadan 2008). Muslimani treba da odvoje islamsku doktrinu od kultura njihovog porekla i da je približe svojoj zapadnoj realnosti u kojoj žive: Evropa je prostor muslimanske odgovornosti u kojoj muslimani treba da, gdegod da su, doprinose promociji dobra i jednakosti kroz i u okviru ljudskog bratstva (Ramadan 1999: 150). Protiveći se pasivnoj integraciji muslimana, ovaj autor i aktivista poziva na proaktivno uključivanje pripadnika islama u procesu izgradnje nove Evrope jer prisustvo muslimana treba da doprinese afirmisanju uloge spiritualnosti u sekularizovanim društvima, kaoi egalitarnoj promociji verskog i kulturnog pluralizma (Ramadan 1998). Prema Ramadanu, muslimani u evropskim zemljama treba da se obrazuju u građanskoj kulturi i da budu zainteresovani za istoriju društava u kojima žive i predstavlja četiri prioriteta za muslimane u Evropi: dijalog u okviru zajednice muslimana u Evropi kako bi se sprečile podele muslimana, politička i finansijska nezavisnost musliamana u Evropi od zemalja porekla, pravo naroda na glas u verskim poslovima, i građanstvo, tj. obrazovanje u principima građanstva (Ramadan 1999). U knjizi Zapadni muslimani i budućnost islama Ramadan kaže da u većini zapadnoevropskih zemalja muslimani uživaju slobodu vere i običaja, te da lideri muslimanskih zajednica treba da preuzmu odgovornost i potrude se da u procesu širenja dobrog razumevanja islama potaknu muslimane da učestvuju u društvima u kojima žive (Ramadan 2005: 84). S druge strane, Ramadan od zapadnih društava traži da porade na degetoizaciji i da shvate da je došlo do društvenih promena kako bi se mogla napustiti ideja o homogenosti evropske kulture kojoj navodno islam predstavlja pretnju (Ramadan 2005). Za postizanje nediskrimativnog odnosa prema Drugom potrebno je i promeniti retoriku i prestati sa zahtevima muslimanima da neprestano dokazuju svoju lojalnost državama u kojima žive (Ramadan 2008).
Različita gledišta: jedan ‘Musliman’ Sardar, Tibi, Ramadan pišu na tri najveća evropska jezika (engleski, nemački, Nevolje Evrope s islamom: Gledišta tri muslimanska javna intelektualca 307 francuski), a njihovi radovi i knjige prevode se na druge jezike. Kako možemo videti iz njihovih radova, razlike u stavovima o odnosu islama i Evrope, kao političkoj i društvenoj temi koja se proizvodi u javnom diskursu, su veoma velike. Sardar opominje da pitanje egzistencije muslimanskih manjina na Zapadu više ne treba upućivati samo državama u koje su se muslimanske populacije useljavale, već da odgovornost imaju i lideri i sami pripadnici tih manjina. Tibi savremene političke interpretacije islama smatra odgovornim za sadašnje stanje muslimana u Evropi i kritikuje njihovu zatvorenost i nespremnost na prihvatanje tekovina moderne, tj. smatra da odgovornost za probleme uglavnom leži na strani muslimanskih zajednica i njihovih verovanja i običaja (što se može označiti kao višestruko problematično gledište). Iako Sardar i Tibi sebe smatraju muslimanima, Ramadan za razliku od njih nastupa kao muslimanski aktivista i piše sa pozicija supranacionalnog i transetničkog islama, smatrajući da evropske sekularne države treba da, prilikom definisanja politika, uzmu u obzir religioznost i poglede na svet (worldviews) muslimana i vernika drugih religija te da takođe moraju stalno ispitivati domete sekularizma kako bi se prevazišla marginalizacija muslimana. Sardar, Tibi i Ramadan ukazuju da realno (ukoliko se uopšte može ovako reći) postoji nekakva kočnica na nekim nivoima komunikacije nekih slojeva muslimanskih populacija u razumevanjima konstrukta Evrope. Ova tri autora nude različite perspektive i pritom, što implicitno što eksplicitno, nude rešenja za uklanjanje ove kočnice. Dakle, bez obzira na velike međusobne razlike radovi ova tri autora ukazuju da imenovanje odnosa islama i Evrope kao turbulentnog nije samo politička floskula, već da zamišljanja Evrope teku istovremeno sa zamišljanjima Drugih (u ovom slučaju muslimana) i obratno. Kao rezultat, ova tri autora doprinose kreiranju predstave o Muslimanu (kao kolektiva u jednini) koji se otelovljuje kao Jedno u procesima zamišljanja bez obzira na raznolikost evropskih muslimanskih populacija.
Bibliografija
Amghar, Samir (2007). “Salafism and Radicalisation of Young European Muslims”. European Islam: Challenges for Society and Public Policy. Ur. Samir Amghar et al. Brussels: Centre for European Policy Studies Bassam Tibi (2007). Intervju za United Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 23. Juna 2010. URL: 32> Buruma, Ian (2007). „Tariq Ramadan Has an Identity Issue”. The New York Times, 4. februar 2007 Casciani, Dominic. „Islamic Militant of Revolutionary“. BBC News, 25. jul 2005. Pristupljeno 3. januara 2011. URL: Slaviša Raković Europe’s troubles with Islam: Insights of three Muslim public intellectuals Summary In this paper I present the insights of three ‘European‘ intellectuals (Zia Sardar, Bassam Tibi, and Tariq Raamdan) on the relationship between Europe and Islam as two constructs of imaginations, which are often seen to be in opposition to each other within the transnational public discourse. Regardless of the fact that there are significant differences in the arguments of these three authors, they do point out that the perception of the relationship between Europe and Islam as being turbulent is not just a matter of political rhetoric but also a proof that to a certain extent imaginations of European commonalities flow simultaneously with the imaginations of Others (for example Muslims as European others) and vice versa. As a result the Muslim, as a collective in a singular mode, is being incarnated out of this process of imagining, despite the diversity of European Muslim populations. Laura Spariosu Univerzitet u Novom Sadu UDC 929–055.2=135.1(497.113) Filozofski fakultet originalni naučni rad RUMUNKE U VOJVODINI: MIŠLJENJA O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI1 APSTRAKT Cilj ovog rada je da se uradi kratak osvrt na životne priče ukupno četrnaest Rumunki koje su životni vek provele u 20. veku, a koje afirmišu potencijal, znanje, duhovnost i iskustvo žena iz rumunske nacionalne i kulturne zajednice u multikulturnom prostoru Vojvodine (slikarke naive, pesnikinje i novinarke, profesorke univerziteta, učiteljice, alpinistkinje, domaćice). Koristeći metodu usmene istorije, u radu prikazujemo delove njihovih iskustava u vezi sa različitim pitanjima društvene stvarnosti: obrazovanjem, brakom, identitetom, odnosom prema stvaralaštvu, ratovima, posleratnim periodom, nacionalizacijom, kolonizacijom, rodom. Imajući u vidu činjenicu da radova na ovu temu ima jako malo, namera autorke je da predstavljanjem iskustava ovih žena pruži podatke koje mogu poslužiti za dalji istraživački rad u ovoj oblasti. Ključne reči: Rumunke, Vojvodina, usmena istorija, biografije, društvena stvarnost 1. UVODNE NAPOMENE Na osnovu rezultata popisa stanovništva iz 2002. godine2, u Republici Srbiji živi 34.576 Rumuna (0.46% od ukupnog broja stanovništva), najveći broj je naseljen u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini APV, a manji broj u Centralnoj Srbiji (ukupno je 30.419 u APV, što čini 1.50% od ukupnog stanovništva Pokrajine).3 Kada se uporede podaci prethodnog popisa (1981) sa upravo iznetim, uočava se smanjenje broja pripadnika rumunske nacionalne zajednice: 1961. je bilo 57.259 Rumuna i Rumunki ili 3,08% od ukupne populacije; 1971: 52.987 (2,71%); 1981: 47.289 (2,32%); 1991: 38.809 (1,92%) (Spariosu i Savić 2011: 5). Razlozi smanjenja broja pripadnika rumunske nacionalnosti su mnogobrojni, pored ostalih: smanjenje nataliteta, ekonomske migracije, mešoviti brakovi. Danas postoji znatan broj 1 Rad je urađen u okviru projekta br. 178002 Jezici i kulture u vremenu i prostoru. 2 U Srbiji je 2011. godine sproveden popis stanovništva čiji će rezultati koji se odnose na broj pripadnika nacionalnih zajednica biti sukcesivno saopštavani od druge polovine 2012. pa do kraja 2013. godine. 3 Na osnovu rezultata popisa iz 2002. godine u Centralnoj Srbiji živi 4.157 Rumuna, što izraženo u procentima predstavlja 0.08% od ukupnog broja stanovništva Republike. 312 Laura Spariosu udruženja rumunske zajednice, ali među njima su samo tri udruženja u kojima rumunske žene dominantnije ostvaruju svoje programe: Udruženje žena Bakice zvanično je formirano u Uzdinu 2003. godine. Glavne aktivnosti usmerene su ka očuvanju rumunskog nacionalnog identiteta, običaja i tradicije. Njegove članice organizuju izložbe narodnih nošnji i ručnih radova, ali i književne večeri i promocije knjiga penzionera, kao i humanitarne akcije sakupljanja hrane i odeće za siromašnu decu koja pohađaju osnovnu školu u Uzdinu. U prostorijama seoskog Doma kulture nalazi se i etno–soba uređena poput nekadašnjih tradicionalnih soba u tipičnim uzdinskim kućama. Soba je „okićena“ narodnim nošnjama i starinskim, tradicionalnim stvarima. Žene iz udruženja Bakice sarađuju i sa drugim udruženjima sličnog profila, ne samo iz opštine, nego i iz šireg regiona. Forum žena Luna je multietničko, neprofitno udruženje osnovano novembra 2000. godine sa sedištem u Jankov Mostu. Članice ove organizacije se zalažu za civilno, otvoreno i demokratsko društvo u kojem će ravnopravno i dostojanstveno učestvovati u svim oblastima života i rada, za ravnopravnost svih nacionalnosti i vera, za društvo zasnovano na tradicionalnim kulturnim vrednostima, ali i za usvajanje novih tehnologija i dostignuća. Članice Lune svoje aktivnosti usmeravaju i ka razvijanju svesti o pravima žena i dece, kao i o njihovoj pravnoj, ekonomskoj i društvenoj zaštiti, a svoje ciljeve ostvaruju aktivnom ulogom u društvenom životu i upornom borbom za svoja prava u zajednicama u kojima žive i rade. Ženska multietnička grupa Seleuš (ŽMGS) osnovana je 30. januara 1999. godine i u to vreme je bila jedina jugoslovenska nevladina organizacija za seoske žene. Grupa je nastala sa osnovnim ciljem da doprinese ekonomskom osnaživanju žena na selu, a zalaže se i za očuvanje civilizovanog statusa žena u današnjem društvu bez obzira na njihovu etničku pripadnost, za razvoj demokratije kroz ekonomiju, razvijanje tolerancije i saradnje među pripadnicama starosedelaca i izbeglica putem ekonomskih aktivnosti, stvaranje uslova da se multietnička sredina organizuje kao demokratska sredina, s punim poštovanjem ljudskih prava i izgradnje odnosa poverenja između svih etničkih grupa (Rumuna starosedelaca, Srba, Roma i dislociranih lica), osposobljavanje žena da se same organizuju i utiču na demokratske promene. Ženska multietnička grupa Seleuš se finansira od članarine, donacija, projekata kod državnih organa i fondacija. Svoje ciljeve grupa realizuje organizovanjem edukacije (treninga, obuke, radionica, seminara, tribina), izdavačkom delatnošću (publikovanjem brošura, informatora, biltena, letaka, promotivnog materijala), saradnjom sa drugim organizacijama istog ili sličnog profila u zemlji i regionu, kao i radom na zajedničkim projektima iz oblasti ekologije, zdravlja, ekonomskog osnaživanja žena itd. RUMUNKE U VOJVODINI: MIŠLJENJA O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI 313 Žene iz ove grupe ističu da su njihovi projekti doveli do većeg aktiviranja žena u lokalnoj zajednici, da se povećao intenzitet društvenih kontakata između pripadnika i pripadnica različitih etničkih grupa, da je posle kurseva o savremenom poslovanju nekoliko žena započelo sopstveni biznis. Takođe, iako postoje i sredstva informisanja (pisana, elektronska), takvih sredstava, specijalizovanih za ženska pitanja Rumunki, ne postoje; sa druge strane, iako možemo govoriti i o relativno razvijenom izdavaštvu, nema izdanja fokusiranih posebno na aktivnost žena rumunske nacionalnosti (Spariosu i Savić, 2011). 2. MIŠLJENJA RUMUNKI O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI Mada postoji relativno obimna literatura o Rumunima u Vojvodini, možemo reći da radova u kojima je predstavljeno stvaralaštvo i kulturno–prosvetna aktivnost Rumunki u Vojvodini ima jako malo. U vezi sa ovim, treba spomenuti monografiju Životne priče žena u Vojvodini. Rumunke (1921–1974)4. Osnovni tekst monografije podeljen je na Predgovor i priređene tekstove sa sagovornicama, Rumunkama iz Vojvodine. Primenjeni istraživački metod možemo definisati kao polustrukturirani intervju sagovornica koje jedna drugu više ili manje poznaju, u kome intervjuisane žene pričaju svoju životnu priču. Na taj način, njihova mišljenja i stavovi, kao deo tih životnih priča, svedoče o vremenskom i društvenom kontekstu u kojem su živele. Na osnovu intervjua sa sagovornicama objavljenih u monografiji – četrnaest ukupno5, u ovom poglavlju predstavljamo izvode iz ličnih biografija žena u vezi sa obrazovanjem, brakom, identitetom i odnosom prema stvaralaštvu, zatim u vezi sa ključnim temama iz usmene istorije Banata – ratovima, posleratnim periodom, nacionalizacijom, kolonizacijom i, na kraju, odgovore koji sadrže stavove o rodu. Različitog profila, socijalnog statusa i obrazovanja – slikarke naive, pesnikinje i novinarke, profesorke univerziteta, učiteljice, alpinistkinje, domaćice, njihove životne priče objedinjuje prostor na kome žive ili su živele – Vojvodina; međutim, kad je reč o pojedinačnim sudbinama, postoje sličnosti, ali i značajne razlike. Kada je reč o obrazovanju, izdvajamo tri „sudbine“: Marioarinu – koja nije imala podršku porodice da se školuje, Aninu – koja takođe nije imala podršku porodice da 4 Monografiju su priredile Laura Spariosu i Svenka Savić; knjigu je izdalo Udruženje građana Ženske studije i istraživanja i predstavlja kariku u nizu monografija posvećenom ženskim biografijama u Srbiji. 5 Razgovori sa sagovornicama podeljeni su u četiri celine, prema uzrastu: u prvu grupu, godište 1920–1939, svrstano je pet razgovora; drugu grupu čine tri razgovora sa sagovornicama rođenim od 1940–1949, treću – pet razgovora sa sagovornicama rođenim od 1950–1959 i na kraju je razgovor sa jednom sagovornicom rođenom posle 1970. godine. 314 Laura Spariosu nastavni školovanje, ali je uspela da se izbori za sebe i da nastavi školovanje, i Fiorelinu – koja je uz sebe imala svoju majku: Marioara (1938), Uzdin – Moji roditelji su bili zemljoradnici, ali voleli su i knjigu i sve što ima veze sa rumunskim narodom i našim običajima. Osnovnu školu sam završila u Uzdinu, htela sam da nastavim školovanje, ali pošto mi roditelji nisu dozvolili, na tome se završilo. Ana (1944), Uzdin – Bila je to želja mojih roditelja da ostanem na selu. Ali, ja sam odlučila da sledim primer mojih komšinica koje su išle u srednju školu i rekla sam mami i tati da neću da ostanem na selu, iako su mi već našli i muža. Naravno, nismo uspeli da se dogovorimo. Pošto sam čvrsto rešila da idem u školu, na kraju sam nekako uspela da ih ubedim. Marljivo sam učila i bila dobar đak, ali su mama i tata posle prve godine odlučili da treba da se vratim kući. Onda sam ih zamolila da me puste još godinu dana i tako svake sledeće godine. Kada sam upisala treću godinu, shvatili su da je stvar već svršena. Fiorela (1957), Vršac – Mama je smatrala da je četiri godine sasvim dovoljno da naučimo da pišemo i čitamo rumunski i mislim da je bila u pravu. Kada sam u petom razredu počela da slušam nastavu na srpskom, moji roditelji su konstatovali da ne znam jezik u dovoljnoj meri. Onda je mama sela, sa ručnim radom, preko puta mog radnog stola i tako sam pročitala svu obaveznu lektiru od petog do osmog razreda. Od šestog razreda mama mi je donosila nedeljno po tri knjige iz biblioteke, koje sam morala da pročitam. U razredu nas je bilo samo dvoje Rumuna: jedan drug, dete iz mešovitog braka i ja. Moj prvi pismeni zadatak u petom razredu iz tada srpskohrvatskog jezika bio je najnepismeniji rad. Drugi pismeni, u šestom razredu, bio je najbolji u celom razredu. Mislim da sam tada, sa dvanaest i po godina, postala fanatik kada je reč o čitanju. Nisam mogla da zamislim da se završi radni dan, a da nisam pročitala najmanje sto strana! Kada je reč o braku, citiramo Ileanu i Danielu, koje su same izabrale svoje životne partnere, i Sofiju, čijeg su životnog partnera birali drugi. Podvlačimo, u Danielinom slučaju, i „tradicionalistički momenat“ i zasnivanje oficijelne bračne zajednice: Ileana (1942), Vršac – Trinaestog jula osamdesete godine upoznala sam svog budućeg supruga. Upoznao nas RUMUNKE U VOJVODINI: MIŠLJENJA O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI 315 je zajednički prijatelj iz Rumunije. Posle više od godinu dana našeg poznanstva, predali smo dokumenta u Državni savet da nam odobre venčanje. Dozvolu smo dobili posle deset meseci, u maju osamdeset prve, a svadba je bila u junu osamdeset druge. Moj suprug je trebalo da stigne ovde trideset prvog decembra, ali zbog nekih formalnosti na carini u Rumuniji, stigao je tek prvog januara osamdeset treće. Od tada smo zajedno. Sofija (1950), Uzdin – Kad sam bila mlada pre u Uzdinu se ispred mesne zajednice održavala igranka, pa sam i ja tamo išla. Moj muž Todor takođe. Dešavalo se da dođu rođaci i kažu: – Vidi, tamo je jedan dobar momak, iz dobre porodice, dobra kuća, ti ćeš tamo da se udaš! Morala sam da slušam. Daniela (1971), Zrenjanin – Ja nisam feministkinja po opredeljenju, ali jesam slobodnjak. Inače taj kruti pristup – odlaženje kod matičara – to mi je bilo strašno. Međutim, presudilo je to što je porodica mog muža prilično tradicionalna. Pre nego što smo se venčali, trebalo je da se prijavimo kod matičara, popunimo neki formular i platimo petsto dinara. E, ja sam od toga napravila fazon, i platila polovinu sume, kako bih, eto, na taj način obezbedila sebi u startu ravnopravan odnos u novonastaloj situaciji. I, eto, venčala sam se, i preživela sam! U vezi sa identitetom, dajemo citate u kojima ispitanice daju pozitivne odgovore, poštuju tradiciju i ponosno ističu pripadnost rumunskoj nacionalnoj zajednici: Livija (1933), Sutjeska – Kada je reč o deci, vaspitavala sam ih da budu patriote, da vole svoju zemlju i da nikad ne zaborave da su Rumuni. Ali, nikada nisam bila nacionalista. U doba političkih trzavica sa Rumunijom, uvek sam govorila da ja jesam Rumunka, ali – iz Jugoslavije. Lija (1955), Zrenjanin – Ja se nikada nisam žalila na svoj položaj. U stvari, nije ni bilo prilike, zato što se nisam ni jednoga trenutka osećala ugroženom. Nisam se osećala inferiorno ni kao pripadnica nacionalne manjine. Nikada nisam krila da sam Rumunka, već to sa ponosom ističem. Nikada mi niko nije rekao u uvredljivom kontekstu: – Ti si Rumunka! Naprotiv, uvek sam bila poštovana. 316 Laura Spariosu Fiorela (1957), Vršac – Od babe i dede naučila sam da poštujem rumunsku tradiciju i običaje, naročito one vezane za Uskrs i Božić. Kad sam sa devetnaest godina otišla u Beograd na studije, nisam uvek mogla da dolazim kući za praznike i odem sa bakom u crkvu, tako da sam stalno imala utisak da treba nešto da obavim, ali da ne uspevam. Kada je reč o odnosu prema stvaralaštvu, citiramo tri uspešne žene: prva – Felićija, govori o značaju nagrada, Sofija govori o trnovitom putu žena naivnih slikarki, dok Jonjaua govori o značaju toga da su bude dobar u oblasti kojom se bavimo: Felićija (1945), Vladimirovac – Što se pisanja tiče, dobila sam više nagrada, iako smatram da nagrade nisu kriterijum za vrednost. Ali pomažu, tako što privlače pažnju i ljudi će zatim hteti da čitaju tvoja dela. Sofija (1950), Uzdin – Bila sam najmlađa u grupi i tretirale su me kao ćerku. Većina njih je slikala krišom od ukućana. Znam priču Anujke Maran. Radila je noću, a boje je sakrivala u seno. Kada je jednog jutra ustala, na njen užas, ovce su bile namazane bojama! Njen muž je onda počeo da viče, ali nju nije bila briga, nervirala se zbog boja! Onda je i priznala da slika. Jonjaua (1953), Kuštilj – Sledećih nekoliko godina radiću projekte iz problematike u koju će Evropa ulagati, a Evropa će ulagati i u kulturnu baštinu, u zaštitu čovekove okoline, oblasti koje me interesuju. Želela bih da poslove dobro obavim i za potomstvo. Ne bih volela da moj rad za pedeset godina bude proglašen za šarlatanstvo. U vezi sa ratom, dajemo citate koje svedoče o teškoj sudbini i položaju ljudi: Floarea (1921), Uzdin – Za vreme rata se živelo loše, na svaki način! Sećam se da su u to doba mladi dobili pozive da idu u rat. Moj muž se sakrio kod mojih, zajedno sa mojim bratom i jednim komšijom. Ispod kućnog praga su iskopali rupu, a dole su imali peć da se greju dok ih je policija uporno tražila. Jednom prilikom dok su ih tražili desilo se da je jedan kamen ispod praga pod kojim su se krili pao na kantu sa vodom. I to se čulo. Tako su ih otkrili i odveli na prinudni rad u Pančevo, a posle su prebačeni u Rumu. RUMUNKE U VOJVODINI: MIŠLJENJA O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI 317 Silvija (1933), Banatsko Novo Selo – Živelo se jako teško, pre svega zato što nije bilo dovoljno hrane. Bilo je i raznoraznih dažbina i restrikcija, tako da je porodicama ostajao minimum žita ili kukuruza, a ljudi su morali da daju sve što su imali, čak i jaja i vunu. Neki su se snalazili, ali bilo je zaista jako, jako teško. Znam da mi je stara majka pričala da je glavno jelo bilo – hleb i šljive. Kada je reč o posleratnom periodu, dajemo citat u kome Floarea govori o teškoćama sa kojima se njena porodica suočavala, kao i citate u kojima Lija i Marioara opisuju komunističku ideologiju: Floarea (1921), Uzdin – Teško, jako teško. Nismo imali šta da jedemo. Svaki put – „daj, daj“ – dali smo sve što smo imali. Morao si da podmiriš obaveze prema državi. Da bi platili, prodali smo šest lanaca zemlje. Ko nije dao – išao je u zatvor. Nekima su i imovinu konfiskovali. I mog svekra su zatvorili, zato smo prodali zemlju. Sećam se da je, u svoj toj nemaštini, jedna koka izlegla osamnaest pilića. Svekrva ju je kudila jer je, eto, baš našla kada će da izlegne onolike piliće! Onda je svekar predložio da ih nahrani projom što se dobija od šećerne repe. Tako je i bilo i pilići su rasli. Hleba nije bilo da se kupi. Brašno smo sakrili kod mojih, ali smo ga posle izvesnog vremena potrošili. Lija (1930), Nikolinci – Nije mi poznato da li su nastavnici branili učenicima da idu u crkvu, ali je, vremenom, to postalo nepisano pravilo. Što se odlaska nastavnog kadra u crkvu tiče, ovakav čin je bio smatran teškim disciplinskim prekršajem. Jedino su za Uskrs deca odlazila u crkvu, uprkos zabrani, a niko iz škole im zbog toga nije prigovarao. Napomenula bih i da nisu svi članovi našeg kolektiva bili učlanjeni u Komunističku partiju. Što se mene lično tiče, nikada nisam imala člansku kartu. Jednostavno, imala sam druga uverenja. Marioara (1938), Uzdin – Sećam se da sam jednom išla u korinđanje sa drugaricama, u doba kada to nije bilo dozvoljeno. Jednoj od njih palo je na pamet da odemo do profesora Aurela Opre. Njegova kuća je bila između kuće dvojice profesora koji su bili veliki komunisti. Kad nas je jadan čovek video, nije smeo da izađe, nije znao šta da radi... Onda su ta dvojica izašli i pojurili za nama! Pošto nismo znale gde da pobegnemo, rešile smo da odemo kod jedne profesorke koja je živela iza ugla. Kad nas je videla, pitala je šta se desilo i, kad smo ispričale, rekla je da smesta odemo, jer mogu da je izbace s posla! 318 Laura Spariosu U vezi sa nacionalizacijom, dajemo citate koje opisuju suštinu ove pojave kao takve i „mehanizme“ oduzimanja dobara: Floarea (1921), Uzdin – Da, oduzeta nam je zemlja, najpre deset i po, a zatim još dvanaest i po lanaca zemlje. Mogao si da imaš najviše dvadeset i četiri lanca. Sve što je bilo preko, oduzeto je. Marioara (1938), Uzdin – Oduzeta nam je zemlja za vreme nacionalizacije, ali nismo imali baš mnogo zemlje. Sećam se i da je deda prodao tri lanca i kupio tri stotine kilograma kukuruza i dve stotine kilograma žita da bi platio dažbine, da tata ne ode u zatvor. Živeli smo teško, ali je prošlo. Fenomen kolonizacije, način života kolonizovanog stanovništva, kao i njihovo adaptiranje na novi životni i kulturni milje najbolje opisuje sledeći citat: Livija (1933), Sutjeska – Ja sam tada bila mala, imala sam svega jedanaest godina, ali se sećam da su vikali: – Oooooo! Otišla sam, zajedno sa drugom decom da vidim šta se dešava. Kad ono – kolonisti igraju i pevaju! Ali nisu imali orkestar, trubače ili nešto slično, već su pevali onako, bez muzike. Onda je, da bi se prevazišle razlike, u selu organizovano nešto što smatram da je bilo jako dobro osmišljeno, a i urodilo je plodom. Naime, napravljena je „lista prijateljstva“, što je značilo da svaka rumunska porodica mora da se druži sa jednom srpskom porodicom. Kada je reč o rodu, dajemo citate koje ilustruju stav ispitanica u vezi sa položajem žene u svakodnevnom životu – Marioarin, gde ona smatra da su žene inferiorne u odnosu na muškarce, zatim u ruralnoj sredini – Felićijin, gde ona smatra da se na ženu u datoj sredini gleda kao na stvar, i u politici – Teodorin, koja govori o podređenom položaju žena i o njihovom nipodaštavanju: Marioara (1938), Uzdin – Moram da kažem da su žene uvek bile inferiornije u odnosu na muškarce, tako sam bila vaspitana. Poštovala sam to i nikada se nisam osećala uvređenom ako mi je neko rekao: – Ti si žensko! Felićija (1945), Vladimirovac: – Mislim da ne postoji mesto u kome je žena toliko fetišizirana. Sva ta odeća, ukrasi, kao da se radi o nekoj stvari, ne o živom biću! Videla sam kako su izgledale devojke koje RUMUNKE U VOJVODINI: MIŠLJENJA O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI 319 su nedeljom išle na igranku. One su celo popodne morale da stoje i da navlače na sebe sve te haljine koje su bile tkane, ispeglane, sa bordurom po sredini, tako da su ličile na lutke! Po odeći koju su nosile takođe se moglo videti koje su devojke za udaju, koje su verene i koje su već neveste. To je po mom mišljenu poput žigosanja stoke! Teodora (1953), Kuštilj: – Sve dok si dekor i na broju, to je dobro. Ali, onog momenta kad sam se direktno suprotstavila predsedniku stranke, više nisam bila jedna od važnijih članica. Napustila sam sednicu Predsedništva stranke demonstrativno kad su za moju partijsku koleginicu rekli: – Šta sad ona hoće, a do juče je kuvala kafu u partiji! Ovakav odnos prema ženama mogla sam da zapazim i u Parlamentu. Kolege poslanici, naročito iz opozicionih partija, upućivali su nam poruke kao što je: – Moja žena je poštena, sedi kod kuće, čuva decu i kuva ručak! čime su hteli da nas omalovaže. A sintagma „ženska glavo“ bila je uobičajena u komunikaciji. 3. ZAKLJUČNE NAPOMENE U ovom radu smo napravili kratak osvrt na životne priče ukupno četrnaest Rumunki koje su životni vek provele u 20. veku, a koje afirmišu potencijal, znanje, duhovnost i iskustvo žena iz rumunske nacionalne i kulturne zajednice u multikulturnom prostoru Vojvodine (slikarke naive, pesnikinje i novinarke, profesorke univerziteta, učiteljice, alpinistkinje, domaćice). Koristeći metodu usmene istorije, prikazali smo delove njihovih iskustava u vezi sa različitim pitanjima društvene stvarnosti: obrazovanjem, brakom, identitetom, odnosom prema stvaralaštvu, ratovima, posleratnim periodom, nacionalizacijom, kolonizacijom, rodom. Mada njihove životne priče povezuje prostor na kome žive ili su živele – Vojvodina, u njihovom kazivanju beležimo sličnosti, ali i značajne razlike. Uprkos svemu, možemo zaključiti da su njihove priče svedočanstva vremena i zajednice kojoj pripadaju, u svakom kontekstu – istorijskom, kulturnom, socijalnom i vrednosnom. Imajući u vidu činjenicu da radova na ovu temu ima jako malo, nadamo se da će u ovom radu predstavljeni podaci o Rumunkama, kao i delovi njihovih iskustava, poslužiti za budući sistematičan i kontinuiran istraživački rad u ovoj oblasti. Takođe, smatramo da ova građa istovremeno otvara nove mogućnosti za istraživanja u domenu savremene istorije, antropologije i sociologije. 320 Laura Spariosu LITERATURA Baba, Ioan (1999). Lexiconul artiştilor plastici români contemporani din Iugoslavia, vol. I. Novi Sad: Lumina. Blagojević, Marina (2008). Seoske ženske organizacije u Vojvodini. Novi Sad: Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova. Bordeianu, Cătălin şi Ioan Baba (1998). Antologia literaturii şi artei din comunităţile româneşti, vol. I. Banatul Iugoslav. Iaşi: Editura Institutului Naţional pentru Societatea şi Cultura Română. Roşu, Costa (1998). Lexiconul jurnalisticii româneşti din Serbia. Panciova: Libertatea. Spariosu, Laura i Svenka Savić (2011). Životne priče žena u Vojvodini. Rumunke (1921– 1974). Novi Sad: Udruženje građana Ženske studije i straživanja – Futura publikacije. Laura Spariosu ROMANIAN WOMEN IN VOJVODINA: OPINIONS REGARDING VARIOUS ISSUES OF SOCIAL VALUES Summary The aim of this paper is to do a short overview of the life stories of fifteen Romanian women who spent their life in the 20th century and which promote potential, knowledge, spirituality and experience of women from the Romanian national and cultural community in a multicultural area of Vojvodina (naive painters, poets and journalists, university professors, alpinists, housewives ...). Using oral history method, the paper presents parts of their experiences regarding various issues of social values: education, marriage, identity, relationship to creation, wars, post–war period, nationalization, colonization, gender. Having in mind the fact that works on this subject are few, it is the intention of the author to present the experience of these women and data that can be used for further research in this field. Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. Τμήμα Μηχανικών Χωροταξίας, Πολεοδομίας και Περιφερειακής Ανάπτυξης, Πανεπιστήμιο Θεσσαλίας (Π.Θ.) Τμήμα Μηχανικών Χωροταξίας και Ανάπτυξης, Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Θεσσαλονίκης (Α.Π.Θ.) UDC 323.15(495) originalni naučni rad ΕΘΝΟΤΙΚΕΣ ΜΕΙΟΝΟΤΗΤΕΣ, ΚΡΑΤΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΚΑΙ ΔΟΜΗΜΕΝΟΣ ΧΩΡΟΣ ΣΤΗΝ ΘΡΑΚΗ – ΕΛΛΑΔΑ: ΜΙΑ ΣΥΓΚΡΙΤΙΚΗ ΠΡΟΣΕΓΓΙΣΗ ΠΕΡΙΛΗΨΗ Η εργασία αυτή εξετάζει τους τρόπους με τους οποίους οι εθνο–πολιτισμικές μειονότητες εκφράζουν τις ιδιαιτερότητες τους στην οργάνωση του οικιστικού χώρου μέσω της σημαντικής επίδρασης των κρατικών πολιτικών που εφαρμόζονται. Η έννοια του εθνοτισμού, ως σύνθετης έννοιας που συντίθεται από κοινωνικο–πολιτισμικές ιδιαιτερότητες, είναι αρκετά σημαντική για τον διαχωρισμό της μουσουλμανικής μειονότητας της Θράκης σε τρείς διακριτές ομάδες. Αυτές οι τρεις ομάδες είναι οι σλαβόφωνοι Πομάκοι που ζουν στην ορεινή ζώνη, οι μειονοτικοί Τούρκοι, κάτοικοι κυρίως των πεδιάδων και τέλος των Ρομά που κυρίως κατοικούν στις παρυφές των περιαστικών περιοχών και των πόλεων. Οι πολιτικές και οικονομικές συνέπειες της μειονοτικής τους κατάστασης, τους ανάγκασε να παράγουν διαφορετικά χωρικά μοντέλα, και οι πολιτισμικές τους διαφορές υποστηρίζουν την ιδιαιτερότητα στην χρήση του ιδιωτικού και του δημόσιου χώρου. Οι πολεοδομικές πολιτικές που εφαρμόστηκαν στις περιοχές κατοικίας τους επέδρασαν καταλυτικά. Λέξεις κλειδιά: Μουσουλμανική μειονότητα της Θράκης, εθνοτισμός, Τούρκοι, Πομάκοι, Τσιγγάνοι, πολεοδομική οργάνωση 1. Εισαγωγή – Στοιχεία θεωρίας και μεθοδολογίας Σκοπός της παρούσας εργασίας είναι να διερευνήσει την ύπαρξη σχέσης της εθνο– πολιτισμικής πραγματικότητας και των κοινωνικών δομών της μουσουλμανικής μειονότητας της Θράκης με την πολεοδομική και αρχιτεκτονική οργάνωση των εκεί μειονοτικών οικισμών όπως προκύπτουν μέσα από τις κρατικές πολιτικές που εφαρμόζονται διαχρονικά στην περιοχή. H εθνοτική σύνθεση της μειονότητας αποτελείται από τρείς, 322 Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. κατά βάση, εθνοτικές ομάδες: α. τους Τουρκόφωνους μουσουλμάνους, κατοίκους των πεδινών περιοχών των Νομών Ξάνθης και Ροδόπης, τουρκικής καταγωγής (εφεξής «μειονοτικοί Τούρκοι»1), β. τους Πομάκους, με ιδιαίτερο γλωσσικό ιδίωμα, οι οποίοι είναι κάτοικοι των ορεινών περιοχών των Νομών Ξάνθης και Ροδόπης που βρίσκονται στην ζώνη των συνόρων με την Βουλγαρία, και γ. τους Τσιγγάνους (Ρομά). H συνάρθρωση των εθνοτικών ταυτοτήτων της μειονότητας με την οργάνωση του χώρου, όπως εκφράζεται μέσω της μορφολογίας του πολεοδομικού ιστού, της κατοικίας και της σχετικής νομοθεσίας που καθόρισε την δόμηση των οικισμών αυτών, αναδεικνύεται στο κεφάλαιο της πολεοδομικής και αρχιτεκτονικής πραγματικότητας των μειονοτικών οικισμών. Έτσι, η σύγκριση μεταξύ των πολεοδομικών και αρχιτεκτονικών συνόλων των πομάκικων, των τσιγγάνικων και των τουρκικών οικισμών της μειονότητας που ακολουθεί, αναδεικνύει την κεντρική υπόθεση εργασίας μας, δηλαδή την σχέση εθνοτικών ομάδων και των κοινωνικών δομών τους με την χωρική οργάνωση όπως διαμορφώνονται διαχρονικά μέσα από την κοινωνική δυναμική και ιδιαίτερα μέσα από την άσκηση κρατικών πολιτικών. 2. Κρατικές πολιτικές και η μουσουλμανική μειονότητα Οι σχέσεις του Ελληνικού κράτους με την μουσουλμανική μειονότητα ήταν χωρίς ιδιαίτερα προβλήματα μέχρι τα μέσα της δεκαετίας του ’50. Από τότε, και με αφορμές τις εκάστοτε αρνητικές εξελίξεις στις Ελληνοτουρκικές σχέσεις, δημιουργήθηκε ένταση μεταξύ μειονότητας και Ελληνικού κράτους, η οποία ήταν συνεχώς αυξανόμενη. Τα κυριότερα σημεία τριβής ήταν τα παρακάτω: Η μετά το 1972 άρνηση του Ελληνικού κράτους να αναγνωρίσει εθνική ταυτότητα/ες στην μειονότητα, επιμένοντας στον χαρακτηρισμό «θρησκευτική» κατά τη διατύπωση της συνθήκης της Λωζάνης. Οι χρόνιες αντιφάσεις στην Ελληνική πολιτική στο ζήτημα αυτό είχαν σαν αποτέλεσμα την βαθμιαία ταύτιση ενός μεγάλου μέρους των Πομάκων και των Τσιγγάνων με τους μειονοτικούς Τούρκους. Στα ζητήματα θρησκευτικής αυτοδιοίκησης, η απαίτηση της μειονότητας να εκλέγει τους θρησκευτικούς λειτουργούς της (μουφτήδες) και τις διοικήσεις των «βακουφιών», –κτημάτων, δηλαδή από δωρεές για φιλανθρωπικές χρήσεις– ενώ το Ελληνικό κράτος τους διόριζε2. Στον τομέα της εκπαίδευσης, οι ανεπαρκείς υποδομές και η χαμηλή ποιότητα εκπαίδευσης των παιδιών της μειονότητας, που γινόντουσαν εξιλαστήρια θύματα των 1 Ο όρος από Τρουμπέτα, (2001, 2–22) και Vavasis, 2007. 2 Ο διορισμός των μουφτήδων γινόταν με την αιτιολόγηση ότι, λόγω μουσουλμανικής παράδοσης (σαρία), εκτός των θρησκευτικών καθηκόντων τους εκτελούν και διοικητικές λειτουργίες (γάμους, διαζύγια κλπ.), που είναι αρμοδιότητα κρατικών οργάνων. ΕΘΝΟΤΙΚΕΣ ΜΕΙΟΝΟΤΗΤΕΣ, ΚΡΑΤΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΚΑΙ ΔΟΜΗΜΕΝΟΣ ΧΩΡΟΣ ΣΤΗΝ ΘΡΑΚΗ ... 323 προστριβών μεταξύ των Υπουργείων Παιδείας Ελλάδας και Τουρκίας. Το ποσοστό των παιδιών από την μειονότητα που φοιτούσαν σε Ελληνικά πανεπιστήμια ήταν πολύ μικρό, το ποσοστό αυτών που αποφοιτούσαν ήταν ελάχιστο, ενώ οι αναγνωρίσεις των πτυχίων από το ΔΙΚΑΤΣΑ των τουρκικών πανεπιστημίων για τους αποφοίτους από την μειονότητα, γινόντουσαν με σκανδαλωδώς αργούς ρυθμούς. H ίδρυση το 1968 της Ειδικής Παιδαγωγικής Ακαδημίας Θεσσαλονίκης (Ε.Π.Α.Θ) για την κατάρτιση δασκάλων τουρκικής γλώσσας που ηταν προορισμένοι να στελεχώσουν τα σχολεία της μειονότητας, αποδείχθηκε μια ακόμη αρνητική επίπτωση της ελληνοτουρκικής διαμάχης στο χώρο της εκπαίδευσης. Αυτό διότι οι εισαγόμενοι ήταν κατά κύριο λόγο Πομάκοι που δεν γνωρίζουν την τουρκική, οι σπουδές κρίθηκαν σαν ελλιπείς και η τουρκική εκπαίδευση στα πομακοχώρια παρουσίαζε πολλές ελλείψεις (Frangopoulos, 1996, 200–205). Μεγάλο πρόβλημα αποτελούσε και η αφαίρεση της ελληνικής υπηκοότητας από πολίτες της μειονότητας. Η αφαίρεση γινόταν σύμφωνα με το αρ 19 του Ν. 3370/1955, που την προέβλεπε για πολίτες με Ελληνική υπηκοότητα αλλά με μη Ελληνική εθνική καταγωγή, που έφευγαν από την Ελλάδα με πρόθεση να μην ξαναγυρίσουν. Η διάταξη αυτή καταστρατηγήθηκε σε μεγάλο βαθμό. Από το 1955 έως το 1998, ο αριθμός αφαίρεσης ιθαγενειών έφτασε σύμφωνα με δημοσίευμα του τοπικού τύπου που επικαλείται στοιχεία του Υπουργείου Εσωτερικών τους 46.638 (Χρόνος, 18/5/2005). Στον τομέα ιδιοκτησίας σε γη, όπου η αγορά γης από πολίτες της μειονότητας, η έκδοση οικοδομικών αδειών, και η έκδοση αδειών για επισκευές παλιών σπιτιών, τζαμιών κλπ. ήταν σχεδόν αδύνατη3 λόγω γραφειοκρατικών εμποδίων, ενώ η αγορά γης και ακινήτων της μειονότητας από χριστιανούς επιδοτείτο με ευνοϊκά δάνεια (Chousein 2005, 103). Επίσης, γινόντουσαν απαλλοτριώσεις περιουσιών της μειονότητας σε μεγάλη κλίμακα, και συχνά σε γη υψηλής γεωργικής παραγωγικότητας4. Τέλος, οι Ελληνικές αρχές δεν αναγνώριζαν τίτλους ιδιοκτησίας γης που είχαν εκδοθεί από την Οθωμανική διοίκηση. Στον τομέα εργασίας, οι πολίτες της μειονότητας –που στην μεγάλη πλειοψηφία τους ήταν γεωργοί– δεν μπορούσαν να βγάλουν δίπλωμα οδήγησης για γεωργικά μηχανήματα, να πάρουν άδεια κυνηγίου, και να προσληφθούν στο δημόσιο (με εξαίρεση τους μειονοτικούς δασκάλους). Οι λίγοι απόφοιτοι ανώτατων σχολών, είτε της Ελλάδας είτε της Τουρκίας, συναντούσαν μεγάλα γραφειοκρατικά προβλήματα στο να βγάλουν άδεια εργασίας και στις συναλλαγές τους με το Δημόσιο (εφορίες κλπ.). Εδώ θα πρέπει να σημειωθεί ότι από τις τρείς εθνοτικές ομάδες της μειονότητας, 3 Αρχικά ο νόμος 1366/1938 ήταν αυτός που έθετε περιορισμούς στην αγορά γης από την μειονότητα. 4 Η εγκατάσταση ζωνών παραγωγικών ή εκπαιδευτικών δραστηριοτήτων στην Δυτική Θράκη (βιομηχανική περιοχή, Δημοκρίτειο Πανεπιστήμιο στην Κομοτηνή) (Chousein 2005, 103) γινόταν κατά κανόνα με απαλλοτριώσεις γης μειονοτικής ιδιοκτησίας, και μάλιστα πολλαπλάσιας αυτής που χρειαζόταν. 324 Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. οι Πομάκοι είχαν τα σοβαρότερα προβλήματα. Στις περιοχές που βρισκόντουσαν τα χωριά τους (στα βόρεια των νομών Ξάνθης και Ροδόπης στην παραμεθόρια ζώνη με την Βουλγαρία) υπήρχε στρατιωτική ζώνη καθορισμένη ως «επιτηρούμενη ζώνη» για τον φόβο του από βορρά κομμουνιστικού κινδύνου, που καθορίστηκε μετά τον εμφύλιο πόλεμο. Από την ζώνη αυτή απαγορευόταν η απομάκρυνση των κατοίκων πέρα από μια ακτίνα 30 χιλιομέτρων από το σπίτι τους, οι επισκέψεις σ’ αυτήν γινόταν μόνο μετά από ειδική άδεια, ενώ απαγορευόταν στον οποιοδήποτε να μπει ή να φύγει από την ζώνη αυτή μεταξύ 00 πμ και 5 πμ. Οι περιορισμοί, οι απαγορεύσεις και οι γραφειοκρατικές δυσκολίες που αντιμετώπιζαν οι Πομάκοι ήταν επαχθέστερες από αυτές που αντιμετώπιζε η υπόλοιπη μειονότητα ενώ οι οικονομικές και κοινωνικές συνθήκες των οικισμών τους ήταν πολύ χειρότερες. Σκοπός της επιτηρούμενης ζώνης, ιδιαίτερα μετά τα μέσα της δεκαετίας του ’70, ήταν να απομονώσει τους Πομάκους της Δυτικής Θράκης, και από τους Πομάκους της νότιας Βουλγαρίας, αλλά και από την υπόλοιπη μειονότητα (Labrianidis, 2001). Σημαντικές αλλαγές στις πολιτικές του Ελληνικού Κράτους απέναντι στη μειονότητα άρχισαν να γίνονται μετά το 1991, επί κυβέρνησης με Πρωθυπουργό τον Κ. Μητσοτάκη και συνεχίστηκαν από τις επόμενες κυβερνήσεις. Τότε αποφασίστηκε η οικονομική ανάπτυξη της Θράκης, και η ισονομία και ισοπολιτεία για τον πληθυσμό της μειονότητας. Από την εποχή αυτή, επετεύχθη αναβάθμιση του επιπέδου ζωής και μόρφωσης της μειονότητας, άρχισαν να γίνονται προσλήψεις μουσουλμάνων στο Δημόσιο, ενώ στην Θράκη δόθηκαν αναπτυξιακά κίνητρα και οργανώθηκε η εγκατάσταση εκεί των Ποντίων προσφύγων απο την πρώην Σοβιετική Ένωση ώστε να δυναμώσει το δημογραφικό προφίλ της περιοχής και να αποκτήσει η Θράκη πολυπολιτισμικό χαρακτήρα. Οι περιορισμοί και οι παρεμβάσεις στην έγγεια ιδιοκτησία και στις οικονομικές δραστηριότητες της μειονότητας σταμάτησαν, ενώ επιχειρήθηκε η διαμόρφωση ισορροπίας μεταξύ Ελληνικού κράτους και μουσουλμανικής παράδοσης στα θέματα των αρμοδιοτήτων των μουφτήδων και της διαχείρισης των βακουφιών. Ιδιαίτερα σημαντική ήταν η κατάργηση του νομικού πλαισίου που επέτρεπε την αφαίρεση της Ελληνικής υπηκοότητας, άν και το πρόβλημα για όσους έχασαν την υπηκοότητά τους μέχρι τότε δεν έχει ακόμη λυθεί (Δημητράς & Παπανικολάτου, 1998). Στον τομέα της εκπαίδευσης, υλοποιήθηκαν προγράμματα επιμόρφωσης με χρηματοδότηση της ΕΕ5, δημιουργήθηκε υποδομή προσχολικής εκπαίδευσης, αυξήθηκε το ποσοστό μαθητών στην δευτεροβάθμια εκπαίδευση από την μειονότητα, έπαψαν τα προβλήματα αναγνώρισης πτυχίων από τουρκικά πανεπιστήμια, ενώ δόθηκαν κίνητρα 5 Γνωστό είναι το πρόγραμμα μόρφωσης μουσουλμανοπαίδων που δημιουργήθηκε με πρωτοβουλία της Γενικής Γραμματείας Απόδημου Ελληνισμού, του Υπουργείου Παιδείας και του Πανεπιστημίου Αθηνών, γνωστό και ως «Πρόγραμμα Φραγκουδάκη», απο το όνομα της Άννας Φραγκουδάκη που ήταν επικεφαλής. ΕΘΝΟΤΙΚΕΣ ΜΕΙΟΝΟΤΗΤΕΣ, ΚΡΑΤΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΚΑΙ ΔΟΜΗΜΕΝΟΣ ΧΩΡΟΣ ΣΤΗΝ ΘΡΑΚΗ ... 325 για την φοίτηση στα Ελληνικά πανεπιστήμια φοιτητών από την μειονότητα. Στο πλαίσιο αυτό ακριβώς προετοιμάστηκε επί Υπουργού Παιδείας Γ. Παπανδρέου και ψηφίστηκε ο νόμος για ένα θεσπισμένο ποσοστό στην εισαγωγή των μουσουλμάνων στα ΑΕΙ το οποίο ισχύει ακόμα και σήμερα (2011) και αποτελεί ένα μετρό θετικής διάκρισης υπέρ των μουσουλμάνων. Η οικονομική κρίση 2010–11 δεν έμελλε αφήσει ανέπαφες τις θετικές πολιτικές όπως τον θεσμό του ολοήμερου σχολείου που απασχολούσε τους μαθητές μετά το ημερήσιο πρόγραμμα ως τις 16.00. Η επιπλέον ωρα ηταν απαραίτητη για την μαθησιακή ενίσχυση των τρίγλωσσων μαθητών (πομάκικα, τουρκικά, ελληνικά) στην ελληνική γλώσσα καθώς στο οικιακό τους περιβάλλον μιλούν την διάλεκτο τους. Ιδιαίτερα σημαντική ήταν η κατάργηση της «επιτηρούμενης ζώνης» το 1995, και η άρση της απομόνωσης των Πομάκων. Μετά την άρση της απομόνωσης, οι κάτοικοι της ζώνης άρχισαν να δραστηριοποιούνται και σε τομείς όπως ο τουρισμός και οι υπηρεσίες, ενώ μεγάλο μέρος των νέων εγκαθίστανται σε πόλεις (κυρίως Ξάνθη και Κομοτηνή, αλλά και Αθήνα). Συγχρόνως αναπτύχθηκαν πρωτοβουλίες ανάδειξης της πομακικής ταυτότητας και γλώσσας6 –που όμως αντιμετωπίστηκαν με καχυποψία από τους μειονοτικούς Τούρκους και από ένα μέρος Πομάκων που δηλώνουν τουρκική εθνική καταγωγή (Chousein 2005, 147., Κωστόπουλος, 2009). 3. Σύγκριση πολεοδομικών χαρακτηριστικών και νομοθεσίας των μειονοτικών οικισμών μεταξύ τους και με οικισμούς χριστιανών Πολεοδομική Νομοθεσία Οι μειονοτικοί οικισμοί τόσο των Πομάκων όσο και των Τούρκων χαρακτηρίζονται σαν οικισμοί προ του 1923. Δομούνται σύμφωνα με τα Π.Δ. είτε για τους οικισμούς προ του 1923 (Νομός Ξάνθης), ή για τους οριοθετημένους οικισμούς (Νομοί Ροδόπης – Έβρου) . Το 1991, με απόφαση του Υπουργείου ΠΕ.ΧΩ.Δ.Ε. δόθηκε η δυνατότητα έκδοσης οικοδομικών αδειών στους προέδρους των κοινοτήτων Αμαξάδων (4 οικισμοί), Οργάνης (11 οικισμοί), Κέχρου (2 οικισμοί) και Φιλυρίας (11 οικισμοί). Πολεοδομικά σχέδια δεν έχουν γίνει και επεκτάσεις οικισμών δεν επιτράπηκαν. Για τους οικισμούς των Τσιγγάνων δεν μπορεί να γίνει γενική αναφορά στην πολεοδομική νομοθεσία που τους αφορά, λόγω της σε μεγάλο βαθμό αυθαίρετης ανάπτυξης των οικισμών αυτών, ή της δόμησής τους σύμφωνα με το πολεοδομικό καθεστώς των περιοχών στις οποίες εντάσσονται. 6 Η πρώτη προσπάθεια γραπτής έκφρασης του Πομακικού ιδιώματος έγινε το 1996, με την συγγραφή λεξικών Ελληνο–πομακικού και Πομακο–ελληνικού και γραμματικής, με πρωτοβουλία και υποστήριξη του 4ου Σώματος Στρατού. Το 1997 εκδόθηκε και δεύτερο λεξικό και βιβλίο γραμματικής της πομακικής διαλέκτου, με χρηματική υποστήριξη της Τεχνικής Εταιρείας Εμφιετζόγλου (Michail, 2003, 4). 326 Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. Θα πρέπει να σημειωθεί ότι στον τομέα πολεοδομικού εξοπλισμού, οι οικισμοί της Δυτικής Θράκης –και όχι μόνο οι μειονοτικοί– γενικότερα υστερούν απέναντι στο μέσο όρο των υπόλοιπων οικισμών στην Ελλάδα. Το ποσοστό των αγροτικών δήμων στους οποίους υπάρχει ή είναι σε εξέλιξη Γενικό Πολεοδομικό Σχέδιο, είναι πολύ μικρότερο στους δήμους της Δυτικής Θράκης από τον μέσο όρο στην υπόλοιπη Ελλάδα. Το ίδιο συμβαίνει και με τις Πολεοδομικές Μελέτες, και με τις Πράξεις Εφαρμογής, ενώ πρόσφατα έχουν αρχίσει να γίνονται οριοθετήσεις στους οικισμούς του Νομού Ξάνθης, πράγμα που έχει γίνει στην υπόλοιπη Ελλάδα στο τέλος της δεκαετίας του 1980. Σε εσωτερική σύγκριση, οι χριστιανικοί οικισμοί προπορεύονται –τουλάχιστον χρονικά– των μειονοτικών, και κυρίως των πομάκικων. Έτσι, Γενικά Πολεοδομικά Σχέδια βρίσκονται σε εξέλιξη σε δήμους χριστιανικούς ή μικτούς, ενώ δεν έχει ακόμη προκηρυχθεί κανένα σε δήμο Πομάκων ή μειονοτικών Τούρκων. Πράξεις Εφαρμογής δεν έχουν γίνει σε κανένα μειονοτικό οικισμό, ενώ έχουν γίνει σε μερικούς χριστιανικούς. Τέλος, οριοθετήσεις έχουν γίνει σε οικισμούς χριστιανικούς, μικτούς, και μειονοτικών Τούρκων, ενώ τώρα γίνεται η πρώτη σε οικισμό Πομάκων (Σμίνθη). Θα πρέπει να σημειωθεί, πάντως, ότι υπάρχει τάση κάλυψης από τους μειονοτικούς δήμους της υστέρησής τους σε πολεοδομικό εξοπλισμό, ενώ πολλά εξαρτώνται πια από την ικανότητα των κατά τόπους δημοτικών αρχών για την εξεύρεση κονδυλίων, την συμμετοχή σε αναπτυξιακά προγράμματα, και την αξιολόγηση και ιεράρχηση των αναγκών τους. Ξεχωριστή περίπτωση αποτελούν οι οικισμοί των Τσιγγάνων, που στην Δυτική Θράκη δεν συνιστούν πουθενά αυτόνομο δήμο, αλλά εντάσσονται σε μεγαλύτερους δήμους, και αντιμετωπίζονται περισσότερο σαν τμήμα του γενικότερου ζητήματος των τσιγγάνων σε Πανευρωπαϊκό επίπεδο (με σχετικά αναπτυξιακά προγράμματα, αναπλάσεις κλπ.), παρά σαν τμήμα του ζητήματος της μειονότητας της Δυτικής Θράκης. Πολεοδομικός ιστός και χαρακτηριστικά Ο πολεοδομικός ιστός των μειονοτικών οικισμών προκύπτει ως αποτέλεσμα των πολιτιστικών παραδόσεων και των κοινωνικών και οικονομικών συνιστωσών που περιγράφηκαν παραπάνω. Η σύγκριση, λοιπόν, της δομής και λειτουργίας των πομάκικων οικισμών της Δυτικής Θράκης με την δομή και λειτουργία των οικισμών των μειονοτικών Τούρκων και των τσιγγάνων, όπως και με τους χριστιανικούς οικισμούς, παρουσιάζει ιδιαίτερο ενδιαφέρον. Κατ’ αρχήν, κοινό χαρακτηριστικό των μειονοτικών οικισμών είναι η ανεπάρκεια τεχνικών και κοινωνικών υποδομών που είναι ανάλογη της χρονο–απόστασης των οικισμών από τις μεγάλες πόλεις των νομών της Θράκης, και συνεπώς της απομόνωσής ΕΘΝΟΤΙΚΕΣ ΜΕΙΟΝΟΤΗΤΕΣ, ΚΡΑΤΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΚΑΙ ΔΟΜΗΜΕΝΟΣ ΧΩΡΟΣ ΣΤΗΝ ΘΡΑΚΗ ... 327 τους. Η ανεπάρκεια αυτή δεν συναντάται τόσο έντονα στους χριστιανικούς οικισμούς. Από τους οικισμούς της μειονότητας, στην χειρότερη κατάσταση, όσον αφορά τις υποδομές, βρίσκονται ορισμένοι οικισμοί τσιγγάνων (οικισμοί παραπηγμάτων) και ακολουθούν οι οικισμοί των Πομάκων. Χαρακτηριστικά είναι τα αποτελέσματα έρευνας που έγινε το 2000 (Lalenis, 2000) και συνέκρινε τα αναπτυξιακά και πολεοδομικά χαρακτηριστικά του Δήμου Μύκης –του μόνου αμιγώς πομακικού δήμου στον Νομό Ξάνθης– με τον μέσο όρο των υπόλοιπων αγροτικών δήμων των Νομών Ξάνθης, Δράμας και Καβάλας, και με τον μέσο όρο των δήμων των τριών νομών που έχουν παρόμοια χαρακτηριστικά φυσικού περιβάλλοντος με τον Δήμο Μύκης (ορεινοί δήμοι). Τα στοιχεία αυτά για το Δήμο Μύκης μπορούμε να πούμε ότι είναι πλήρως αντιπροσωπευτικά για όλους τους οικισμούς των Πομάκων στο Νομό Ξάνθης, και σε μεγάλο βαθμό αντικατοπτρίζουν την κατάσταση και στους αντίστοιχους οικισμούς του Νομού Ροδόπης. Από την έρευνα προκύπτει ότι οι οικισμοί των Πομάκων στο Δήμο Μύκης έχουν πυκνότητα κατοίκησης σημαντικά μεγαλύτερη από τους ορεινούς δήμους των τριών νομών και περίπου ίση με τον μέσο όρο του συνόλου των δήμων των νομών αυτών. Ο Δήμος Μύκης υστερούσε απέναντι σε όλους τους άλλους αγροτικούς δήμους των τριών νομών, χριστιανικούς, μειονοτικών Τούρκων και μικτούς, στον τομέα προσχολικής εκπαίδευσης τόσο σε αριθμό νηπιαγωγείων και παιδικών σταθμών, όσο και στην αναλογία παιδιών του νηπιαγωγείου ανά κατοίκους. Υστερούσε επίσης στην δευτεροβάθμια εκπαίδευση και ιδιαίτερα στο Λύκειο όπου η αναλογία μαθητών ανά κατοίκους ήταν πολύ μικρότερη από τους άλλους δήμους, πράγμα που επιπροσθέτως έδειχνε το μεγάλο βαθμό εγκατάλειψης της φοίτησης των Πομάκων μαθητών στο Λύκειο. Η έρευνα έδειξε ότι υστερούσε ακόμα στην υποδομή υγείας και κοινωνικών υπηρεσιών, σε συγκοινωνιακή υποδομή, σε δίκτυα ύδρευσης και αποχέτευσης, σε τεχνικό εξοπλισμό (οχήματα, μηχανήματα), σε προσωπικό και στελέχωση του δήμου, και σε αθλητικές υποδομές. Χαρακτηριστικά αναφέρεται ότι για τον Δήμο Μύκης η αναλογία κατοίκων ανά γήπεδο ποδοσφαίρου ήταν 5.547, για τον υπόλοιπο Νομό Ξάνθης ήταν 683, για τον Νομό Δράμας 1097, για τον Νομό Καβάλας 1799 και για τους ορεινούς δήμους των τριών νομών 1281. Στο επίπεδο πρωτοβάθμιας εκπαίδευσης η υποδομή ήταν ικανοποιητική και συγκρίσιμη με τους άλλους δήμους, ενώ το ίδιο καταγράφηκε και για την δευτεροβάθμια εκπαίδευση, στο επίπεδο Γυμνασίου. Τα δίκτυα ηλεκτρικής ενέργειας και τηλεπικοινωνιών ήταν στο επίπεδο και των υπόλοιπων οικισμών των τριών νομών. Εντυπωσιακά μεγάλος ήταν, τέλος, ο αριθμός από δορυφορικούς δέκτες τηλεοράσεων στους πομάκικους οικισμούς, κυρίως για την λήψη τουρκικών καναλιών –σχετικά μεγαλύτερος από ότι στους τούρκικους οικισμούς, αλλά πολύ μεγαλύτερος από τους οικισμούς χριστιανών– πράγμα ενδεικτικό της γκετοποίησης 328 Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. και της απομόνωσής τους. Αντίστοιχες έρευνες που έγιναν για τους τσιγγάνικους οικισμούς Δροσερού, στις παρυφές της πόλης της Ξάνθης (Ευρωπαϊκό πρόγραμμα LUDA, μελέτη Γ.Π.Σ. Δήμου Ξάνθης) και Αβαντα, στις παρυφές της πόλης της Αλεξανδρούπολης κατέγραψαν ακόμη χειρότερη κατάσταση, με αυθαίρετο το σύνολο των κατοικιών, πλήρη έλλειψη τεχνικών υποδομών, κοινωνικές υποδομές (σχολείο, ιατρείο) που μόλις τα τελευταία χρόνια είχαν αρχίσει να γίνονται, και κοινωνικό ιστό χωρίς καμία συνοχή, με πληθυσμό που πολύ μικρό ποσοστό του θα μπορούσε να χαρακτηριστεί μόνιμο. Οι δύο αυτοί οικισμοί αντιπροσωπεύουν το μέσο όρο των Τσιγγάνικων οικισμών, χωρίς να απέχουν πολύ από το καλλίτερο ή το χειρότερο ακραίο δείγμα. Οι οικισμοί των μειονοτικών Τούρκων, σε σχέση με την πολεοδομική τους κατάσταση και τον οικιστικό εξοπλισμό τους, ήταν σε ψηλότερο επίπεδο από τους πομάκικους και τους τσιγγάνικους οικισμούς, αλλά σε χαμηλότερο από τους χριστιανικούς του ίδιου νομού. Ένα ακόμη συμπέρασμα που έβγαινε από την έρευνα που προαναφέρθηκε, είναι και το ότι μέχρι τουλάχιστον και την δεκαετία του 1990, υπήρχε καταφανής υστέρηση σ’ όλους τους οικισμούς της Δυτικής Θράκης σε σύγκριση με τους οικισμούς στην υπόλοιπη Ελλάδα. Με την πολιτική των κινήτρων και των επιδοτήσεων για την Θράκη που ίσχυσαν από την δεκαετία αυτή, πάντως, η απόσταση αυτή βαθμιαία ελαττώνεται. Επίλογος Το πολιτικό πλαίσιο επέδρασε καταλυτικά στις οικονομικές σχέσεις, στις διοικητικές διεργασίες, και στην πολεοδομική εικόνα των μειονοτικών οικισμών. Η περιοριστική πολιτική πριν την δεκαετία του 1990, δημιούργησε υστέρηση της Θράκης απέναντι στις υπόλοιπες περιοχές της Ελλάδας, και της μειονότητας απέναντι στην χριστιανική πλειοψηφία, ενώ με την πολιτική της «επιτηρούμενης ζώνης», απομόνωσε τους Πομάκους και διεύρυνε την υστέρησή τους από την υπόλοιπη Θράκη. Η πολιτική αυτή είχε άμεσο αντίκτυπο στους οικισμούς της μειονότητας, με τους οικισμούς των Πομάκων να εισπράττουν το μεγαλύτερο βάρος. Η αλλαγή πολιτικής δημιούργησε τάση αναβάθμισης των μειονοτικών οικισμών, συμπεριλαμβανομένων και των οικισμών των Τσιγγάνων, που όμως λόγω των ιδιομορφιών που έχουν ήδη περιγραφεί, εξελίσσονται με διαφορετικό τρόπο και ρυθμό από όλους τους άλλους οικισμούς της Δυτικής Θράκης. Σήμερα, η εθνο–πολιτισμική θεώρηση των τριών ομάδων (Πομάκων, μειονοτικών Τούρκων και Τσιγγάνων) σαν ομάδων διακριτών μεταξύ τους επιβεβαιώνεται από τα δεδομένα της έρευνας για τους μειονοτικούς οικισμούς, τους από παλαιότερα υφιστάμενους και κυρίως αγροτικούς. Αντίθετα, οι αστικές περιοχές μετεγκατάστασης ΕΘΝΟΤΙΚΕΣ ΜΕΙΟΝΟΤΗΤΕΣ, ΚΡΑΤΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΚΑΙ ΔΟΜΗΜΕΝΟΣ ΧΩΡΟΣ ΣΤΗΝ ΘΡΑΚΗ ... 329 Πομάκων και μειονοτικών Τούρκων στις τελευταίες δεκαετίες, έδειξαν να υφίστανται όλο και περισσότερο μια ομογενοποίηση, μεταξύ τους κυρίως, αλλά και –λιγότερο προς το παρόν– με μη μουσουλμανικά πληθυσμιακά στρώματα, που επιβάλλεται από τα νέα πρότυπα παραγωγής, κατανάλωσης και πολιτιστικής αναπαραγωγής που ακολουθούν τις γενικές τάσεις παγκοσμιοποίησης. Για τους Τσιγγάνους, ειδικότερα, θα μπορούσε να ειπωθεί ότι και εθνοτικά αλλά και οικιστικά εντάσσονται περισσότερο στην μεγαλύτερη κοινωνική ομάδα των εντός Ελλάδας Τσιγγάνων, παρά στην μουσουλμανική μειονότητα της Δυτικής Θράκης, με την οποία δεν παρουσιάζουν ιδιαίτερη συνάφεια. Αυτό ενισχύεται και από το ότι σε μεγάλο βαθμό η υπόλοιπη μειονότητα δεν αποδέχεται τους Τσιγγάνους σαν τμήμα της, ενώ και οι πολιτικές για τους μειονοτικούς Τσιγγάνους που εφαρμόζονται από το Ελληνικό κράτος και τους ΟΤΑ της περιοχής, είναι συνήθως μέρος γενικότερου πακέτου πολιτικών για τους Τσιγγάνους εν Ελλάδι, παρά μέρος των πολιτικών για την μειονότητα. ΒΙΒΛΙΟΓΡΑΦΙΑ Chousein, A. (2005), “Continuities and changes in the minority policy of Greece: the case of Western Thrace”, M.Sc. Thesis, Middle East Technical University, Ankara. Δημητράς Π. & Παπανικολάτου Ν. (1998) «Δύο χρόνια Παραδοσιακού Μοντερνισμού στην πολιτική για τα ανθρώπινα δικαιώματα στην Ελλάδα», Εναλλακτικό Δίκτυο Πληροφόρησης (ΑΙΜ), Αθήνα 28 Ιανουαρίου 1998. Frangopoulos, Y. (1996), «Une minorité musulmane en transition : Approche anthropologique des Pomaques grecs », Thèse de Doctorat, Université Catholique de Louvain, Faculte des Sciences Economiques, Sociales et Politiques, Nouvelle série – No 273, Louvain–la–Neuve. CIACO. Κωστόπουλος, Τ., (2009) , « Το «Μακεδονικό» της Θράκης, Κρατικοί σχεδιασμοί για τους Πομάκους (1956–2006)» ,Αθήνα, Βιβλιόραμα. Lalenis K., (2000). «Local development plans in the communities of muslim minority in northern Xanthi, Greece: Memories of underdevelopment?». Πρακτικά του Συνεδρίου των ECPR και Πανεπιστημίου Θεσσαλίας, «Culture and Regional Economic Development – Cultural, Political and Social Perspectives», Volos. Labrianidis, L. (2001), « ‘Internal frontiers’ as a hindrance to development » European Planning Studies, 9, 1, pp. 85–103. 330 Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. ETHNIC MINORITIES, STATE POLITICS AND BUILT SPACE IN THRACE – GREECE: A COMPARATIVE APPROACH Summary This paper deals with the ways in which ethno–cultural minorities may express their particularities in the organization of urban space as mediated by the state politics in Thrace. The notion of ethnicity, as a complex element composed by socio–cultural specificities, seems to be quite important for distinguishing the Muslim minority of Thrace in three locally specified ethnic groups. These three groups are the Slavic–speaking Pomaks, living in mountainous areas; the minority Turks, mainly inhabiting the valleys, and finally the Rom (Gypsies) minority, mainly located in the outskirts of suburban areas and cities. The political and economic consequences of their minority status have forced them to produce different spatial patterns, and their cultural differences advocate this specificity in the use of both public and private space. V JEZICI I KULTURE U KONTAKTU: LEKSIČKA, SEMANTIČKA, SINTAKSIČKA I PRAGMATIČKA OBELEŽJA Zlata Lukić Univerzitet u Beogradu UDC 811.111:811.163.41`373.72 Filološki fakultet originalni naučni rad IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG STANOVIŠTA1 APSTRAKT Devedesetih godina 20. veka ideju o povezanosti leksikona jednog jezika i kulture te jezičke zajednice posebno razvijaju ruski lingvisti u okviru nove discipline – lingvokulturologije. Budući da se, od samog početka, frazeološke jedinice nameću kao najpogodnije za praćenje lingvokulturoloških sličnosti i razlika, u ovom radu ćemo se usredsrediti na određenu grupu frazeologizama – takozvane idiome poređenja (npr. lukav kao lisica, crn kao ugalj), te ćemo kroz detaljnu analizu i mnoštvo primera uporediti ove konstrukcije u engleskom i srpskom jeziku. Posebnu pažnju posvetićemo idiomima koji su tipični za određenu kulturu, odnosno onim idiomima koji nemaju ekvivalent u drugom posmatranom jeziku, jer se upravo u takvom poređenju ogledaju najzanimljivije i najznačajnije lingvokulturološke razlike. Ukazaćemo i na primetnu univerzalnost pojedinih idioma poređenja, ali i relativno sličnu koncepciju stvarnosti ove dve jezičke zajednice, uprkos prečestom insistiranju na obaveznim kulturološkim razlikama. Ključne reči: idiomi poređenja, lingvokulturologija, jezička zajednica, koncepcija stvarnosti, pridev, konstrukcija, (nulta) ekvivalentnost, osobina, stereotipi, kulturološke sličnosti i razlike. I Uvod Ideja o povezanosti leksikona jednog jezika i kulture te jezičke zajednice nije nova. Ona, naime, datira još iz 18. i 19. veka, odnosno iz vremena Herdera i Humbolta, ali tek u 20. veku nailazi na interesovanje lingvista antropološke orijentacije, pre svega Edvarda Sapira i njegovog učenika Bendžamina Lija Vorfa (Peters 2007: 235). Ove ideje devedesetih godina 20. veka dalje razvijaju ruski lingvisti u okviru discipline koja dobija naziv lingvokulturologija. Sam termin „osmislili su ruski frazeolozi – V. N. Telija, J. S. Stepanov, A. D. Arutjunova i drugi. Lingvokulturologija je u vezi sa sociolingvistikom, psiholingvistikom, leksikologijom, sintaksom i drugim naukama, ali je u najtešnjem 1 Ovaj rad zapravo je prerađena i skraćena verzija samostalnog istraživačkog rada napisanog na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu za potrebe predmeta Leksika savremenog srpskog jezika u letnjem semestru školske 2009/2010. godine pod mentorstvom prof. dr Rajne Dragićević. 334 Zlata Lukić odnosu sa etnolingvistikom.“ (Dragićević 2010: 10). U poslednjih desetak godina primetno je sve izraženije interesovanje i domaćih lingvista za istraživanja u okviru lingvokulturološkog modela. Tako Dragana Mršević– Radović (2008), Ksenija Končarević (2008) i Rajna Dragićević (2010) među prvima prenose ideje ruskih lingvista, govoreći o razvoju lingvokulturologije i lingvokulturološkim istraživanjima sa različitih aspekata. Lingvokulturološke studije mogu imati značajnu primenu u leksikografiji, teoriji i praksi prevođenja, ali i pomoći prilikom učenja stranih jezika, te samim tim doprineti delimičnom ili potpunom otklanjanju međujezičkih i međukulturalnih barijera, pospešujući usput i sam proces komunikacije u modernom društvu. Stoga smatramo da lingvokulturološka istraživanja zavređuju sve više pažnje u budućnosti. Mada se lingvokulturološka istraživanja mogu obavljati na različitim nivoima jezičke strukture, od samog početka je istican značaj frazeologije za ilustrovanje korelacije između jezika i kulture. Drugim rečima, frazeološke jedinice su se nametnule kao jedne od najpogodnijih jezičkih jedinica za praćenje lingvokulturoloških sličnosti i razlika. I zaista, frazeologija je pogodno tlo za dokazivanje fundamentalne lingvokulturološke pretpostavke da je jezička slika sveta u saglasnosti sa mentalnim i kulturološkim koncepcijama jezičke zajednice (Teliya 1998: 55–56). Kako to Dragana Mršević–Radović kaže, „[z]ahvaljujući svojoj relativno stabilnoj strukturi i značenju, frazeološke jedinice će se kao višeleksemni spojevi, celovitog značenja i relativno ustaljenog leksičkog sastava, kao ekspresivne jedinice koje se reprodukuju u jeziku, ponašati, slično poslovicama i izrekama, kao povoljna „spremišta“ za najrazličitije kulturne sadržaje“ (Mršević–Radović 2008: 6–7). U tom smislu, od izuzetnog značaja za ovaj rad bila je knjiga pomenute autorke, pod nazivom Frazeologija i nacionalna kultura, u kojoj smo, uz obilje primera, pronašli i veoma zanimljiva objašnjenja i tumačenja porekla pojedinih srpskih idioma poređenja. Na samom početku treba spomenuti da se različiti autori koji se bave frazeologijom ne slažu u vezi sa definisanjem frazeologizama uopšte, niti sa definisanjem pojedinačnih tipova frazeologizama, naglašavajući da granice nisu jasne i da ima dosta preklapanja. Primera radi, za konstrukcije kojima ćemo se mi baviti u ovom radu koriste se termini poredbeni frazeologizmi (Mršević–Radović 2008: 157, 195, 204, itd.), odnosno etaloni (Dragićević 2010: 10), dok ćemo mi uglavnom koristiti termin idiom poređenja – po analogiji sa engleskom terminologijom u kojoj se ovakva poredbena konstrukcija naziva idiom of comparison, odnosno simile (Piirainen 2008: 213). Iako tema poređenja može biti i glagol (npr. spava kao top), mi ćemo se u ovom radu baviti samo idiomima poređenja koji imaju sledeću formu: IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG ... 335 PRIDEV + k(a)o + IMENICA/IMENIČKA SINTAGMA (npr. lukav kao lisica, lud kao februarski mačak, itd.) Paralelna konstrukcija u engleskom jeziku bila bi sledeća: AS + ADJECTIVE + AS + (DET) NOUN/NOUN PHRASE (e.g. as sly as a fox, as bright as a new pin, etc.) Prvi deo poredbene konstrukcije, u našem slučaju pridev, u literaturi se naziva tertium comparationis, odnosno „tema poređenja“ (eng. the topic of comparison), dok se imenica/ imenička sintagma koja figurira u drugom delu naziva comparatum, odnosno „sredstvo poređenja“ (eng. the vehicle of comparison) (Piirainen 2008: 214). Kao što ova autorka napominje, aspekti kulture su pretežno ugrađeni u comparatum, što će se potvrditi i našom analizom građe u nastavku rada. Ovakvi idiomi pripadaju razgovornom stilu, često su žargonski i u većini slučajeva vremenom prerastaju u klišee. Međutim, treba dodati da su idiomi poređenja otvoren sistem, i to veoma produktivan. Drugim rečima, moguće je stvarati nova, originalna poređenja po datom šablonu, te tako možemo uočiti distinkciju između davno nastalih idioma i onih novijeg datuma kojima se razbijaju nekadašnji klišei. Za potrebe ovog rada mi ćemo se, međutim, ograničiti samo na ustaljene konstrukcije, što zbog velikog obima građe, što zbog činjenice da se upravo u ustaljenim konstrukcijama najbolje ogledaju lingvokulturološke sličnosti i razlike. II Analiza građe Rajna Dragićević u uvodu svoje knjige kaže da se „[v]ećina lingvokulturoloških istraživanja zasniva na ideji o tome da različiti jezici parcelišu stvarnost na drukčije načine. Zbog toga mnogi istraživači ispituju razlike među jezicima s ciljem da utvrde i pokažu kako svet u jezicima ne izgleda isto.“ (Dragićević 2010: 25). Ona zatim zaključuje kako se u većini takvih istraživanja zaključci istraživača na kraju kose sa ovakvom hipotezom, ukazujući na brojne sličnosti i tek „male, nevažne i uslovne“ razlike. Zato ćemo, pre nego što pređemo na detaljniju analizu građe, izložiti osnovnu hipotezu da, uprkos izraženim razlikama, kada je reč o idiomima poređenja, ipak preovlađuju sličnosti, koje ukazuju na to da koncepcija stvarnosti i jezička slika sveta u srpskoj i engleskoj jezičkoj zajednici nisu toliko različiti koliko bi se moglo pomisliti na prvi pogled i bez detaljnije analize. 336 Zlata Lukić Analizu građe obavili smo na osnovu samostalno priređenog korpusa, koji zbog ograničenog prostora, nažalost, nije integralni deo ovog rada. Idiomi poređenja u engleskom jeziku preuzeti su iz elektronske datoteke idioma i fraza (http://www.phrases. org.uk/meanings/36400.html), i iz dodatnih elektronskih izvora, dok smo u srpskom jeziku prvobitno tražili primere iz razgovornog jezika, a zatim prešli na ekscerpiranje dodatne građe iz rečnika i literature (Rečnik Matice srpske, Frazeološki rječnik Josipa Matešića, Frazeologija i nacionalna kultura Dragane Mršević–Radović i Elektronski korpus savremenog srpskog jezika). III Klasifikacija na osnovu tipa imenice sa kojom se nešto poredi (comparatuma) Sprovedena analiza dovela nas je do zaključka da se u funkciji comparatuma mogu naći nazivi za životinje, biljke, predmete, alate, hranu, delove tela, kao i lična imena (što je kulturološki uslovljeno). 1. Zoonimi se kao comparatum u idiomima poređenja javljaju u najvećem broju slučajeva, što je u oba jezika izraženo u podjednakoj meri (npr. as big as an elephant, as blind as a bat, odnosno brz kao srna, mudar kao sova). U ovoj kategoriji može se uočiti veliki broj poklapanja, uglavnom kada su u pitanju domaće životinje, kao i one za koje se, zahvaljujući basnama, ustalila određena kolektivna konotacija. Međutim, ne treba zanemariti ni prisustvo naziva za „neobičnije“ životinje u korpusu, pa se tako u engleskom jeziku u poređenjima javljaju ostriga, haringa, dabar, jazavac, papagaj, tvor i vodenjak (npr. as bald as a badger, as drunk as a skunk), dok se kod nas, recimo, javljaju bakalar, smuk, stenica i vaška (npr. suv/mršav kao bakalar, dosadan kao stenica). Teško je, bez dublje etimološke studije, utvrditi zašto je to tako, ali naša je pretpostavka da su u respektivnim kulturama navedene životinje nosile određenu, danas mahom zaboravljenu, konotaciju, koja je sačuvana u pojedinim idiomima poređenja. 2. Fitonimi se, mada ređe, takođe javljaju u idiomima poređenja (npr. as cool as a cucumber, odnosno pun kao šipak). 3. U kategoriji predmeta, i to naročito različitih vrsta alatki, oruđa i oružja, takođe postoji veliki broj idioma poređenja (npr. as tough as old boots, odnosno mršav kao čačkalica). Ovde je posebno interesantno prisustvo arhaičnih reči u srpskim idiomima, kao što su, recimo tepsija i ćuskija (npr. glup kao ćuskija). 4. Izdvojićemo i idiome u kojima se javljaju imenice koje označavaju hranu i piće (npr. as flat as a pancake, odnosno sladak kao šećer). Ovde je zanimljivo ukazati na specifičnost imenica koje se javljaju u srpskim idiomima, recimo bozu i pršutu, koje se IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG ... 337 mogu smatrati karakterističnim za naše krajeve (npr. bistar kao boza). 5. Još jedna, doduše manja grupa idioma koju možemo izdvojiti jesu idiomi u kojima se nešto poredi sa određenim delovima tela (npr. as long as my arm, odnosno ćelav kao koleno). 6. Konačno, ovu klasifikaciju završićemo grupom idioma poređenja kod kojih se kao comparatum javlja vlastita imenica, odnosno lično ime. Ova grupa idioma posebno je zanimljiva za našu studiju, s obzirom na to da se u njima na najbolji način ogleda lingvokulturološka razlika između dve posmatrane jezičke zajednice. U engleskom jeziku se izdvajaju sledeći primeri: As black as a Newgate’s knocker – referent je teška gvozdena kapija Njugejt zatvora u Londonu koji datira još iz 18. veka. As boring as a wet weekend in Wigan – referent je grad Vigan u Engleskoj. As dead as Julius Caesar As happy as Larry – ovaj idiom je posebno zanimljiv i pretpostavlja se da je po poreklu iz Australije ili sa Novog Zelanda. Prvi put je zabeležen davne 1875. godine i smatra se da je referent uspešni australijski bokser Leri Foli (Larry Foley) koji nikada nije izgubio nijednu borbu2. As old as Methuselah/Adam; As poor as Job/Lazarus; As proud as Lucifer – ovde nailazimo na primere biblijskih referenata. As pleased/proud as Punch – mada ovde može doći do pogrešne asocijacije na vrstu pića, originalni referent potiče iz lutkarske predstave Panč i Džudi (Punch and Judy) u kojoj se groteskni junak Panč samozadovoljno ponosi svojim zlim delima. Ova predstava je popularna letnja zabava u Britaniji koja datira još iz perioda restauracije, odnosno 17. veka, dok je izraz prvi put zabeležen 1813. godine3. As rich as Croesus – ovde je primetan uticaj grčke mitologije. Krez je bio poslednji kralj Lidije čuven po svom bogatstvu. Zanimljivo je da danas u velikom broju jezika postoji izraz „bogat kao Krez“. As safe as the Bank of England U srpskom jeziku se javljaju sledeći izrazi: Star kao Metuzalem – kao i u slučaju grčke mitologije, biblijski referenti su 2 Up. http://www.phrases.org.uk/meanings/36400.html 3 Ibid. 338 Zlata Lukić takođe prisutni u mnogim jezicima, pa je ovde slučaj da isti idiom figurira u oba posmatrana jezika. Lep kao Apolon/Adonis; Lepa kao Venera – ove idiome navodi Dragana Mršević– Radović i oni ukazuju na činjenicu da ni srpski jezik nije ostao imun na uticaj grčke mitologije. Pametan kao pčelica Maja – ovaj idiom ilustruje uticaj moderne kulture (u ovom slučaju crtanog filma) na frazeologiju. Jak kao Kraljević Marko – još jedan primer Dragane Mršević–Radović, koji opet ukazuje na bogato srpsko folklorno nasleđe i uticaj narodnih epskih pesama. 6.1 U okviru ove grupe izdvojićemo podgrupu idioma poređenja u kojima se javljaju imena etnika, pošto je prosto nemoguće ne primetiti snažan uticaj etnokulturnih stereotipa na formiranje poredbenih konstrukcija, koji je do te mere prisutan u jeziku da se ovakvi izrazi ustaljuju. Isto tako, zanimljivo je videti kako pripadnici određenog naroda, u našem slučaju Srbi i Englezi, doživljavaju pripadnike drugih naroda, odnosno sa kojim osobinama ih najčešće povezuju. Tako se u srpskom jeziku kaže: Hladan kao Englez Vredan kao Japanac/Nemac Lenj kao Crnogorac Glup kao Bosanac Dakle, ovo su tipični nacionalni stereotipi koje prepoznaju mnogi jezici i kulture – primera radi, Japanci i Nemci generalno važe za vredne, praktične i efikasne radnike, Italijani i Francuzi za dobre ljubavnike, itd. Međutim, mada i u engleskoj kulturi svakako postoje ovakvi stereotipi, nismo uspeli da zabeležimo nijedan ustaljeni izraz koji bi pratio poredbenu strukturu as...as4. Generalno posmatrano, u idiomima poređenja javljaju se etnici iz zemalja u okruženju5, te otuda Srbi „pominju“ Bosance i Crnogorce, a Englezi Škote, Holanđane i Francuze. Tako je, recimo, zanimljivo da, kada je reč o pijanstvu, Srbi uvek imaju asocijaciju na Ruse i njihovu votku, a Englezi na Irce i crno pivo. 4 Uticaj etnokulturnih stereotipa i političkih odnosa sa drugim zemljama na frazeologiju engleskog jezika beleži se u drugim tipovima idioma, pa otuda, recimo: to go Dutch (podeliti račun na pola) ili to take French leave (otići bez pozdrava ili dozvole). 5 Kako blizina, odnosno udaljenost, dve zemlje utiče na frazeološke konstrukcije ovog tipa vidi se i u sledećem primeru: Englezi za nešto nerazumljivo kažu it's all Greek to me, pošto su im Grčka i grčko pismo daleki i strani, dok srpska konstrukcija sličnog značenja pominje španska sela, koja su, opet, Srbima sinonim za nešto daleko i nepoznato. IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG ... 339 IV Potpuna, delimična ili nulta ekvivalentnost idioma u engleskom i srpskom jeziku 1. Prvu grupu činili bi idiomi koji su identični u oba jezika, odnosno oni engleski idiomi koji imaju i formalni i semantički ekvivalent u srpskom jeziku. Tako je, recimo, lisica lukava, a pčela vredna u oba jezika i obe kulture. Ova istovetna kolektivna konotacija je, po našem mišljenju, uslovljena uticajem basne. Navešćemo nekoliko karakterističnih primera: As blind as a mole : slep kao krtica As lowly as a worm : bedan kao crv As busy as a bee : vredan kao pčela As slow as a snail : spor kao puž As faithful as a dog : veran kao pas As sly/cunning as a fox : lukav kao lisica As fast as a hare : brz kao zec As strong as a horse : jak kao konj6 As fat as a pig : debeo kao svinja As tall as a giraffe : visok kao žirafa As hungry as a wolf : gladan kao vuk7 As tired as a dog : umoran kao pas As innocent as a lamb : pitom/nevin kao jagnje As wise as an owl : mudar kao sova Sem idioma u kojima se javljaju zoonimi, postoje primeri identičnih idioma i u drugim grupama: As bald as an egg : ćelav kao jaje As red as blood : crven kao krv As black as soot : crn kao gar/čađ8 As sharp as a razor : oštar kao žilet As black as coal : crn kao ugalj As silent as the grave : tih kao grob As clear as crystal : jasan/bistar kao kristal As soft as butter : mekan kao maslac As cold as ice : hladan kao led As soft as silk : mek kao svila As flat as a board : ravan kao daska As white as milk : beo kao mleko As pretty as a picture : lep kao slika As red as a rose : rumen kao ruža 2. U korpusu smo pronašli i jedan primer idioma koji je identičan u oba jezika, ali nosi različito značenje (formalni, ali ne i semantički ekvivalent). Primer je sledeći: srpski idiom suv kao kost, u značenju „mršav“ naspram engleskog: as dry as a bone, u značenju „suv, isušen“. Ovo je omogućeno time što se u srpskom jeziku pridev suv, sem u 6 Naspram samo 3 engleska idioma za pridev jak, u srpskom jeziku postoji čak 11 zabeleženih idioma (jak kao vo/ bik/ konj/ medved/ zemlja/ grad/ grom/ tresak/ gvožđe/ hrast/ Kraljević Marko). 7 Sem ovog identičnog poređenja, postoje još dva koja se razlikuju – as hungry as a bear (gladan kao medved) u engleskom i gladan kao pas u srpskom. 8 U engleskom jeziku smo pronašli čak 24 različita idioma poređenja za nešto što je crno, dok u srpskom jeziku takvih idioma ima tek 9 (crn kao abonos/ gavran/ krtica/đavo/ vrag/ gar/ čađ/ ugalj/ ugljen), što ukazuje na izrazitu fokusiranost engleske jezičke zajednice i engleske kulture na crnu boju. 340 Zlata Lukić osnovnom značenju, koristi i u značenju „mršav“, dok u engleskom jeziku to nije slučaj. 3. Treća grupa idioma bila bi ona u koju spadaju idiomi koji imaju isti comparatum, ali je osobina koja se poredi drugačija. Ova grupa idioma odlično odražava različitost u koncipiranju stvarnosti između dve jezičke zajednice. Mora se, međutim, napomenuti da primera za ovu grupu idioma ima znatno manje nego onih koji su identični u oba jezika, i oni su sledeći: Srpski idiom glup kao vo naspram engleskog strpljiv kao vo (as patient as an ox) – ovde, međutim, razlika i nije toliko dramatična, s obzirom na to da ideju u osnovi engleskog idioma možemo protumačiti kao percepciju vola kao životinje koja je strpljiva zato što je glupa i ne ume sama da reaguje već strpljivo čeka uputstva, odnosno naređenja. U srpskom jeziku kaže se ružan kao lopov, dok u engleskom jeziku postoji izraz as thick as thieves kojim se izražava bliskost među prijateljima (mada ta bliskost može da označava i zaverenički odnos), odnosno koji ima pozitivnu konotaciju. Ovo je, ujedno, i najdramatičnija razlika koju smo uspeli da zabeležimo. Što se tiče srpskog idioma, „nema sumnje da „lopov“ u poređenju ružan kao lopov ima istu simboličnu vrednost kao i đavo, koji nije samo simbol telesno ružnog, već i rđavog (zla). Ali ova činjenica ne protivreči pretpostavci da se u pamćenje govornika mogla urezati i slika o telesnoj ružnoći lopova (razbojnika).“ (Mršević–Radović 2008: 207). Dakle, lopov kao neko ko deluje u noći i pri tom se maskira u crno ispunjava sve preduslove da postane deo stereotipnih predstava ružnog. Sa druge strane, međutim, razvoj engleske kulture i jezika nije u tolikoj meri bio obeležen folklornim predstavama demonskih sila, te se lopov ne vezuje na ovaj način sa percepcijom rđavog i ružnog (što, svakako, ne znači da je u engleskoj kulturi lopovluk cenjena profesija). Engleski idiom as thick as thieves je samo primer toga kako se u jeziku ponekad može zanemariti negativna konotacija na uštrb pozitivne. Srpski idiom smešan kao klovn naspram engleskog srećan kao klovn (as happy as a clown) – ponovo razlika koja nije toliko upečatljiva, pošto klovn koji izvodi bezazlene trikove kako bi bio smešan, glupira se i sapliće, deluje, posebno iz dečije perspektive, kao neko ko je, pri tom, srećan i bezbrižan. Srpski idiom hladan kao žaba naspram engleskog ružan kao žaba i lenj kao žaba (as ugly as a toad; as lazy as a toad) – žaba je, svakako, ljigava i hladna na dodir, IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG ... 341 pri tom ružna i troma, dakle lenja. Činjenica da se u srpskom jeziku ustalio idiom koji kvalifikuje prvu osobinu, a u engleskom idiomi koji kvalifikuju druge dve, govori u prilog nedokučivoj različitosti funkcionisanja jezika u raznim jezičkim zajednicama. Srpski idiomi bled kao smrt, hladan kao smrt, mršav kao smrt i ružan kao smrt naspram engleskog crn kao smrt (as black as death) – ovde je posebno zanimljiv sledeći kontrast: dok Srbe smrt asocira na mrtvačko bledilo, Englezi imaju asocijaciju na crnu boju (stereotipna predstava smrti je kostur u crnom plaštu i sa kosom u ruci kojom kosi ljudske duše). Sem bledila, za predstavu smrti relevantne su i hladnoća i mršavost (Mršević–Radović 2008: 204). Srpski idiom čist kao zlato naspram engleskog dobar kao zlato9 i bogat kao zlato (as good as gold; as rich as gold) – zlato, kao plemeniti metal, najvrednije je ako je čisto, odnosno bez primesa drugih metala, te je otuda logično i srpsko poređenje, mada je engleski idiom bogat kao zlato svakako transparentniji. 4. Konačno, ovu klasifikaciju zaokružujemo idiomima koji su tipični za određenu kulturu, odnosno onim idiomima koji nemaju ekvivalent u drugom jeziku. Ovde, pre svega, spadaju oni idiomi u kojima se pojavljuje vlastito ime, ali, budući da su već obrađeni u prethodnoj klasifikaciji10, ovde ih nećemo ponavljati. Sem ovih, navešćemo i najzanimljivije primere idioma tipičnih za englesku jezičku zajednicu: As changeable as the weather11 – budući da je vreme u Engleskoj izuzetno promenljivo. As cross as a bear (with a sore head) – slično poređenje uz pridev mrzovoljan/ nervozan/ljut ne nalazimo u srpskom jeziku, mada se medved javlja u nekoliko drugih poređenja (npr. jak kao medved). As dead as a dodo/Julius Caesar/a herring/a doornail/mutton – svi pokušaji da barem u nekom od izvora pronađemo paralelni izraz poređenja uz pridev mrtav ostali su bezuspešni, te moramo zaključiti da u srpskom jeziku postoji odsustvo ovakvih izraza, što je posebno zanimljivo u svetlu činjenice da engleski jezik beleži čak 5 poređenja uz navedeni pridev. As nervous as a long–tailed cat in a room full of rocking chairs – za pridev 9 Mada nemamo ustaljeni idiom ovog tipa, kada za nekoga hoćemo da naglasimo da je dobar, i mi kažemo da je „zlatan“. 10 Videti poglavlje III Klasifikacija na osnovu tipa imenice sa kojom se nešto poredi, 6. grupa 11 Najpribližniji, mada i dalje neprecizan, ekvivalent koji smo uspeli da pronađemo u srpskom jeziku za pridev promenljiv/nestalan/prevrtljiv je izraz neveran kao voda koji navodi Matešić. 342 Zlata Lukić nervozan u engleskom postoje opisna i zanimljiva poređenja koja u srpskom jeziku nemaju ekvivalenata. As patient as Job/as an ox – pridev strpljiv takođe ostaje bez ustaljenih poređenja u srpskom jeziku. As scarce as hen’s teeth/as ice water in hell – duhovita poređenja uz pridev oskudan/nedovoljan/redak nemaju ekvivalente u srpskom jeziku. As sober as a judge – zanimljivo je da u srpskom jeziku postoji oko dvadesetak poređenja uz pridev pijan, ali ni jedan jedini uz pridev trezan. V Poreklo idioma Da bi se u potpunosti razotkrilo poreklo određenih idioma poređenja, neophodna je detaljna lingvokulturološka analiza koja, nažalost, premašuje opseg ovog rada. Međutim, i na prvi pogled se u našem korpusu uočava zanimljiva razlika kada je u pitanju poreklo idioma poređenja u engleskom i u srpskom jeziku. 1. Naime, veliki broj engleskih idioma poreklom je iz dela velikih pisaca kao što su Čoser, Šekspir, Luis Kerol, i slično. Drugim rečima, takve idiome su osmislili čuveni pisci, iskoristivši ih u svojim delima, nakon čega su oni, vremenom, prešli u opštu upotrebu i govorni jezik, u originalnom ili izmenjenom značenju. Navešćemo nekoliko primera idioma koji su na ovaj način ušli u jezik: As busy as a bee – iz Čoserovih Kenterberijskih priča (1386–1400). As cold as any stone – iz Šekspirovog Henrija V (1598). As dead as a doornail – ovaj izraz je prvi put zabeležen 1350. godine, a Šekspir ga je upotrebio u Henriju VI 1592. godine. As dead as a dodo/As mad as a march hare/As mad as a hatter – mada njihovo poreklo nije potpuno razjašnjeno, ova tri idioma je svakako popularisao Luis Kerol zahvaljujući svojoj knjizi Alisa u zemlji čuda. 2. Sa druge strane, kada je reč o srpskim idiomima, primetno je njihovo „narodsko“ poreklo, odnosno uticaj srpskog folklora, narodne mitologije, epskih pesama i ruralnih dijalekata. Ovo je, svakako, logično, imajući u vidu istoriju i razvoj srpskog naroda i srpskog jezika. Najtipičniji primeri su oni koje navodi Mršević–Radović, i to za prideve lep, ružan, go, glup i pijan: Lep kao slika/prilika/upis(an) IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG ... 343 Ružan kao lopov (u ponoć)/đavo/vrag/smrt/mrak/groblje/bozgar Go kao pištolj/puška/šiš(ana)12 Glup kao klada/zemlja/sekira/ćuskija13 Pijan kao duga/klada/levča/klen/majka (zemlja)/ motka/daska/proštac/sekira/ ćuskija/čep14 Ovakvu podelu možemo dovesti u vezu sa klasifikacijom koju navodi Telija. Ona, naime, tvrdi da su svi frazeologizmi kulturološki obojeni putem asocijacije sa određenim tipom diskursa, navodeći zatim četiri osnovna tipa: religiozni i filozofski diskurs, književni diskurs, poetski folklorni diskurs, politički diskurs (Teliya 2008: 72–75). S tim u skladu, a kako je i ilustrovano gornjim primerima, možemo reći da su engleski idiomi poređenja pretežno pod uticajem književnog diskursa, dok u srpskom jeziku preovlađuje poetski folklorni diskurs. VI Zaključak Nakon detaljne analize građe i našeg pokušaja da je razvrstamo po što više kriterijuma kako bismo je bolje objasnili, postaje očigledno da naša početna hipoteza važi. Naime, iako smo tokom procesa analize naišli i ukazali na znatan broj nepodudaranja i razlika sa aspekta idioma poređenja, pokazalo se da, sudeći na osnovu analizirane građe, te razlike ipak postoje u manjem broju nego sličnosti. U analiziranoj građi uočili smo veliki broj idioma koji su formalno i semantički identični u oba jezika, od kojih većina ima zoonim kao comparatum. U grupi idioma koji imaju isti comparatum, ali različit tertium comparationis (tj. različit je poredbeni pridev), ima tek nekoliko idioma, od kojih je najupečatljiviji primer kulturološki uslovljene razlike as thick as thieves : ružan kao lopov, dok u ostalim primerima razlike nisu toliko drastične. Engleskih idioma ove vrste sa nultim ekvivalentom u srpskom jeziku ima tek oko desetak, pri čemu najuočljivije odsustvo predstavlja nepostojanje idioma poređenja uz pridev mrtav u srpskom jeziku. Ovakvo stanje stvari zahteva dublju istorijsku, etimološku, frazeološku i lingvokulturološku analizu, ali ono što možemo zaključiti na osnovu posmatranog korpusa jeste, pre svega, da je primetna univerzalnost pojedinih poređenja. Ona postoji usled sveprisutnog uticaja basni na razvoj evropskih jezika i kultura, te tako većina životinja i u 12 Pridev go se, sem u osnovnom značenju, koristi i u značenju „siromašan“, što je ovde slučaj. 13 Zanimljivo je da u idiomima poređenja koji se odnose na pijanstvo i glupost figuriraju slične imenice. 14 Za većinu ovde navedenih, pomalo arhaičnih idioma poređenja, može se pronaći zanimljivo tumačenje u knjizi Frazeologija i nacionalna kultura Dragane Mršević–Radović (2008). 344 Zlata Lukić engleskom i u srpskom korpusu idioma nosi stereotipne, personifikovane ljudske osobine. Međutim, ova univerzalnost se, u određenoj meri, može pripisati i snažnom uticaju antičke grčke mitologije, ali i hrišćanstva, te otuda nailazimo na primere klasičnih mitoloških i biblijskih referenata. Što se tiče ostalih sličnosti koje smo uočili kroz analizu građe, po našem mišljenju, možemo ih pripisati relativno sličnom pogledu na svet, odnosno koncepciji stvarnosti, ove dve posmatrane jezičke zajednice, čime se potvrđuje stav Rajne Dragićević „da bi prosto valjalo proučavati uticaj kulture na jezik, bez insistiranja na pronalaženju obaveznih razlika“ (Dragićević 2010: 26). LITERATURA Dragićević, Rajna (2007). „O kulturno stereotipnim pojmovima u srpskom jeziku“ u Srpski kao strani jezik u teoriji i praksi (Beograd: Filološki fakultet, Centar za srpski jezik kao strani): 83–91. Dragićević, Rajna (2010). Verbalne asocijacije kroz srpski jezik i kulturu. Beograd. Elektronski korpus savremenog srpskog jezika. Applications, ed. A. P. Cowie. (Oxford: Clarendon Press): 55–75. Zlata Lukic IDIOMS OF COMPARISON IN ENGLISH AND SERBIAN FROM THE POINT OF VIEW OF LINGUOCULTUROLOGY Summary In the 1990s the idea about the interconnectedness of the lexicon of one language and the culture of the concerned linguistic community was particularly developed by a group of Russian linguists within the new discipline – linguoculturology. Given that, from the beginning, phraseological units have been most suitable for the purpose of tracking linguoculturological similarities and differences, this paper focuses on the so–called idioms of comparison or similes (e.g. as sly as a fox, as black as coal), with the aim of comparing these constructions in English and Serbian. Particular attention is devoted to the idioms of comparison specific for one culture, i.e. those idioms that have a zero equivalent in the other observed language, since it is exactly such comparisons that reflect the most interesting and most important liguoculturological differences. Furthermore, we will indicate the noticeable universality of certain idioms, and highlight the relatively similar conception of reality in these two linguistic communities, despite the all too frequent insistence on necessary cultural differences. Sanja Ninković Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.112.2:811.163.41’42 Filozofski fakultet originalni naučni rad Schimpfwörter im Deutschen und Serbischen – Unter besonderer Berücksichtigung der Schimpfwörter mit Tiermetaphern Abstract: Obwohl oft betont wird, dass Deutsche anders als Serben schimpfen – den Deutschen wird nachgesagt, dass sie in dieser Hinsicht eine Vorliebe für Fäkalien hätten, während die Serben eher dem Genitalbereich zugewandt seien – merkt man bei einem Vergleich von Schimpfwörtern, die Tiernamen enthalten, dass diese zwei Sprachen diesbezüglich auch Ähnlichkeiten aufzuweisen haben: So wird z. B. in beiden Sprachen die gleiche Tierart verwendet, um die Dummheit (dt. Gans – serb. гуска) einer (weiblichen) Person auszudrücken. Die vorliegende Arbeit versucht einen Vergleich zwischen diesen zwei Welten der Schimpfwörter herzustellen, gleichzeitig aber auch einem besseren Verständnis beider beizutragen. Schlüsselwörter: Schimpfwörter, Beschimpfungen, Tiermetaphern, Tiernamen, Tabuwörter 1. Einführung Schimpfen gehört zu unserem Alltag, es ist ein zentraler Teil unserer psychologischen, sozialen, kommunikativen und linguistischen Prozesse (Horan 2011: 34) und stellt ebenso eine menschliche Grundverhaltensweise dar (Bach 2006: 5). Indem man schimpft, bricht man gesellschaftliche Tabus – in jeder Sprache.1 Schimpfwörter sind, bedauernswerterweise, wenig erforscht, denn noch immer herrscht die Meinung, dass das Schimpfen keinen Platz in der Sprachwissenschaft habe (Bausinger 1986: 353) 2, obwohl Schimpfwörter ein fester Teil eines jeden Wortschatzes sind. Diese negative Einstellung gegenüber Schimpfwörtern geht sogar so weit, dass es vielen 1 Schimpfwörter „bringen eine negative Bewertung zum Ausdruck“ (Löbner 2002: 46) und gehören zu Tabus bzw. Tabuwörtern. Tabuwörter können als Wörter definiert werden, die aufgrund gesellschaftlicher Verhaltensnormen nicht verwendet, ja sogar gemieden werden und deren Verwendung zum Teil verboten ist. Siehe dazu: Ninković, Sanja (2011). „Was man wann und wo (nicht) sagen darf. Über Tabus in der Sprache.“ Зборник за језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду. 1: 147–157. 2 Bausinger (1986) hebt hervor, dass man auch vor zwei Jahrhunderten Schimpfwörter als unanständige Wörter betrachtet habe (ebd.: 153). 348 Sanja Ninković Linguisten schwer fällt, sich damit zu befassen, um nicht selbst als vulgär oder primitiv zu erscheinen (Janeš 2009: 197). Dabei sollte doch jedes Wort für die Sprachwissenschaft gleichberechtigt und somit auch gleich „anständig“ (Havryliv 2009: 155) sein. 2. Zum Begriff 2.1. Es gibt viele Definitionen bezüglich des Schimpfens und der Schimpfwörter.3 Die zumindest im deutschen Sprachraum älteste Definition stammt von Selbst (1839), welcher sagt, dass es sich bei Schimpfwörtern um Wörter handle, deren Verwendung dazu führe, dass sich der Beschimpfte „schwer gekränkt fühlen muss, da man seine Fehler damit bezeichnet und er dadurch verachtet wird“ (Selbst 1839: V). Laut Mehlbaum (2008: 5) ist „jedes Wort, das aggressiv verwendet wird, ein Schimpfwort“, Savić (1998) beschreibt Schimpfwörter als Antithese von Komplimenten (ebd.: 9)4, während sie Jay (2000: 9) als eine Möglichkeit betrachtet, dass man seine starken (meist negativen) Gefühle ausdrückt, um jemandem etwas Schlechtes zu wünschen. Bogdanović (2003) sieht die Schimpfwörter als einen Sprachausdruck, der die Reaktion auf unangenehme Hindernisse darstellt und die Schimpfwörter somit zu verbalen Verteidigungsmechanismen werden lässt (ebd.: 7). Das Wort selbst stammt vom ahd. scimpf, mhd. schimph und bedeutete ursprünglich „Scherz, Kurzweil, Spiel“ (Kluge 1899: 339). Die heutige, negative Bedeutung von schimpfen entstand erst im Frühneuhochdeutschen (ebd.). Eine speziell für Schimpfwörter entwickelte Wissenschaft, die Malediktologie (von lat. maledicere – dt. schimpfen), ist die Wissenschaft, die sich mit der Verwendung von Schimpfwörtern beschäftigt (Bach 2006: 2). Kritisch (höchstwahrscheinlich auch kritikauslösend!) ausgedrückt, ist es eine auf Sprachdeformationen beruhende Wissenschaft (ebd. 3). 2.2. Ob ein Wort tatsächlich als Schimpfwort verstanden und (an)erkannt werden kann, hängt von verschiedenen Faktoren ab, unter anderem auch vom Tonfall, denn ein Wort kann, je nachdem wie es ausgesprochen wird, entweder als Schimpfwort, oder, wenn es in einem anderen Tonfall ausgesprochen wird, auch auf andere Weisen interpretiert werden, z. B. als Necken (vgl. Mehlbaum 2008: 4) und sogar als Ausdruck der Zärtlichkeit, obwohl das auf den ersten Blick absurd scheint. Dabei ist es irrelevant, um welche Sprache es sich handelt. Ein weiterer Faktor, der Wörter zu Schimpfwörtern werden lässt, ist die Formulierung, bzw. die 3 Es erweist sich als notwendig zu erwähnen, dass es zwischen Schimpfwörtern und Beschimpfungen einen Unterschied gibt: Das Schimpfen braucht keinen Adressaten, man kann bekanntlich auch über das miese Wetter schimpfen, während das Beschimpfen einen unmittelbaren Adressaten, der in der Regel persönlich anwesend ist, voraussetzt (Zehan 2008: 374). 4 Um seine Emotionen zum Ausdruck bringen zu können, gebraucht man, laut Savić (1998), entweder Schimpfwörter (für negative Emotionen), oder Komplimente (für positive Emotionen) (ebd. 9). Schimpfwörter im Deutschen und Serbischen – Unter besonderer ... 349 Verwendung bestimmter Wörter in Kombination mit anderen Wörtern. Zur Formulierung zählt auch ein eventuelles Abschwächen von Schimpfwörtern, was dann eher als das schon erwähnte Necken verstanden wird. Denn setzt man z.B. Äffchen (serb. мајмунче) anstelle von Affe (serb. мајмун), so gilt dies als ein gelungenes Abschwächen einer Beleidigung (Mehlbaum 2008: 4), vielleicht sogar auch als Kosewort?5 Es ist unübersehbar, dass die meist mit Hilfe des Diminutivs erreichte Verniedlichung es ermöglicht, Schimpfwörter abzuschwächen, und noch mehr als das – sie positiv wirken zu lassen. 3. Gründe und Faktoren 3.1. Gründe und Ursachen, die dazu führen, dass man schimpft, gibt es erwartungsgemäß viele. Mehr als die Hälfte aller Schimpfwörter sind die Folge des Ärgers und des Frustes, was bedeutet, dass die Aggression einer der Hauptgründe für das Schimpfen ist (vgl. Jay 2009: 155). Man schimpft demnach, wenn man verärgert oder frustriert ist, wenn man unzufrieden mit sich selbst oder dem Rest der Welt ist. Auch um seine Macht und Überlegenheit anderen gegenüber zu demonstrieren, eignen sich Schimpfwörter (vgl. Marić 1998: 167). Savić (vgl. 1998: 31), jedoch, stimmt der Meinung, dass (alle) Schimpfwörter verbale Aggressionen sind, nicht zu, da es auch positiv und neutral markierte Schimpfwörter gibt. Denn Schimpfwörter können auch als Pausenfüller oder als Gesprächseröffnung bzw. Begrüßung dienen – ohne jegliche Aggression (Savić 1998: 27; Katnić–Bakaršić 1999: 85; Havryliv 2005: 4; Janeš 2009: 203).6 So kann das Schimpfen auch ein Ausdruck der Gewohnheit, der Freude oder der Überraschung sein. Indem man schimpft, kann man die Zugehörigkeit zu einer Gruppe unterstreichen, und auch das kann als positiv betrachtet werden. Interessant ist, dass die im Serbischen am häufigsten gebrauchten Schimpfwörter gar nicht als solche gedacht sind.7 Etwas, was im Grunde eine Beleidigung ist, kann in nicht beleidigendem Kontext stehen (Janeš 2009: 198) – diese Situation haben wir oft in Witzen, humoristischen Geschichten u. Ä. (Jay 2009: 155). Auf diese Weise kann jeder aggressive Sprechakt auch scherzhaft verwendet werden (Havryliv 2009: 135). 3.2. Unabhängig davon, ob es sich ums Deutsche oder Serbische handelt, wird es öfter 5 Man stelle sich eine Mutter vor, die ihrem Sohn, der gerade im Garten herumtobt und auf Bäume klettert, zusieht und, möglicherweise auch aus Bewunderung, da sie selbst nicht imstande wäre, eine derart halsbrecherische Akrobatik zu vollbringen, sagt, er wäre ihr Äffchen. Es besteht in diesem Falle kein Zweifel, dass die Mutter ihren Sohn nicht beleidigen möchte. 6 Z. B. wenn sich zwei Freunde, die sich länger nicht gesehen haben, begrüßen, kann man sehr oft, insbesondere unter jüngerer Population, Ди си, јебо те?! (dt. wörtlich Fick/ fick dich, wo bist du denn?!) hören. 7 So wird z. B. Бог те! (dt. wörtlich Gott soll dich ficken!) oder das schon genannte Јебо те oft auch als Ausdruck der Bewunderung verwendet und ist somit ein nicht beleidigendes Schimpfwort. 350 Sanja Ninković unter Freunden und Bekannten geschimpft als unter Unbekannten (Savić 1998: 20). Doch die noch bis vor einigen Jahrzehnten vorherrschende Meinung – im Grunde ein Stereotyp – dass Frauen weniger als Männer schimpfen, ist heute in keiner Sprache mehr vertretbar. Ebenso ist es weder bei Deutschen noch bei Serben von Belangen, welcher Gesellschaftsschicht man angehört bzw. welchen Ausbildungsgrad man besitzt, da auch gebildete Menschen schimpfen; gebildetere Menschen wissen nur besser, welche (Gesellschafts–)Regeln gelten und können ihr Benehmen besser kontrollieren bzw. regulieren, je nachdem, in welcher Situation (Gesellschaft) sie sich befinden (Savić 1998: 23; Janeš 2009: 207). Auch das Alter stellt bei beiden Nationen kein Hindernis dar: Es zeigte sich in einer Untersuchung sogar, das v. a. ältere Menschen sehr kreative Schimpfwörter verwenden (Gepp 2007).8 3.3. Wenn es aber um das Schimpfen in der Öffentlichkeit geht, so spielen im Deutschen und im Serbischen sowohl das Alter als auch das Geschlecht eine Rolle: Männer schimpfen öfter als Frauen in der Öffentlichkeit, Jüngere schimpfen öfter als Ältere in der Öffentlichkeit, obwohl – man schimpf in jedem Alter, nur ist die Schimpfrate im Teenie–Alter am höchsten (Savić 1998: 21; Jay 2009: 156). Interessant ist, dass Frauen und Männer in beiden Ländern öfter in Anwesenheit gleichgeschlechtlicher Gesprächspartner als in gemischten Gruppen schimpfen (Savić 1998: 25; Jay 2009: 156). 4. Ein deutsch–serbischer Vergleich 4.1. Auch wenn es nun den Anschein haben mag, dass Deutsche und Serben identische Schimpfgewohnheiten hätten, muss an dieser Stelle hervorgehoben werden, dass dem nicht so ist. Deutsche sind analfixierte Schimpfer, denn die deutschen Schimpfwörter stammen größtenteils aus dem analen bzw. fäkalen Bereich (Gepp 2007). Die Grundlage eines deutschen Schimpfwortes bilden hauptsächlich Wörter wie Arsch und Scheiße in allen möglichen Variationen wie etwa Arschgesicht, Arschkriecher, Arschloch, verarschen, Scheißkerl, scheißen usw. (Duden 2006: 199; Gepp 2007; Janeš 2009: 199). Serben dagegen sind sexualfixierte Schimpfer: Im Serbischen beziehen sich die Schimpfwörter vor allem auf Sex und die Beleidigung der Familienangehörigen, in erster Linie der Mutter9, denn im Serbischen wird sehr gerne die Herkunft eines Menschen beschimpft (Bogdanović 2003: 10; Gepp 2007).10 Serbische Schimpfwörter beinhalten in sich viel Vulgarität, aber auch Aggressivität 8 Z. B. „Alle Huren sollen ins Feuer brunzen“ (Gepp 2007). 9 Z.B. Матер ти твоју! (dt. wörtlich Ich ficke deine Mutter!). Diese Art von Schimpfwörtern, die etwas Ödipales in sich enthalten, deuten auf patriarchalische Strukturen; dagegen zeugt anales Schimpfen von „starkem Ordnungs– und Reinlichkeitssinn“ (http://de.enc.tfode.com). 10 Natürlich gibt es daneben auch noch ethnische, rassistische, psychologisch–psychisch beleidigende (z. B. Retard), frauenfeindliche Schimpfwörter usw. (vgl. Jay 2009: 154). Schimpfwörter im Deutschen und Serbischen – Unter besonderer ... 351 und dies ist nicht nur ein Vorurteil, wie es Janeš (2009: 197) behauptet. Mit den deutschen Schimpfwörtern verglichen, werden sie als anstößiger, obszöner und primitiver beschrieben. 4.2. Der wahrscheinlich schwierigste Moment beim Vergleichen von Schimpfwörtern zweier Sprachen ist sicherlich das Übersetzen und die Suche nach entsprechenden Wörtern in der jeweiligen Fremd– bzw. Muttersprache. Unterschiedliche Wertsysteme, verschiedene Auffassungen, die kulturell bedingt sind, sowie national–spezifische Sprachbereiche und Vorurteile erschweren das Übersetzten von Schimpfwörtern und können manchmal sogar dazu beitragen, dass diese unübersetzbar werden (Havryliv 2009: 165). Beim Übersetzen solcher Wörter muss „die Tatsache berücksichtigt werden, dass ihre begriffliche Bedeutung eine zweitrangige Rolle spielt und die emotive Bedeutung [...] über den begrifflichen Inhalt dominiert“ (ebd.). Wenn man also bei der Übersetzung von Schimpfwörtern nach Äquivalenten sucht, sollte man darauf achten, dass „die Intensität pejorativer Lexeme in beiden Sprachen übereinstimmt“ (ebd.). 4.3. Als Fremdsprachenlerner hat man es aber nicht so einfach und die Suche nach Äquivalenten kann nicht selten zur erfolglosen werden. Auch das Erkennen, was in der anderen Sprache als beleidigend gilt bzw. welche Assoziationen mit welchen Metaphern ausgelöst werden, bedeutet so manches Mal harte Arbeit. Denn, was in der eigenen Sprache ein Schimpfwort darstellt, muss noch lange keines in der Fremdsprache sein (vgl. Savić 1998: 5). Der umgekehrte Fall ist selbstverständlich problematischer, d. h. wenn ein in der Muttersprache neutral gekennzeichnetes Wort in der Fremdsprache als Schimpfwort verstanden wird. 5. Zur Tiermetapher im Schimpfwort 5.1. Aus der Unmenge an Schimpfwörtern, die im Laufe der Zeit entstanden sind und noch immer, beinahe täglich, entstehen, ragen jene, die Tiermetaphern enthalten, heraus, weshalb man sehr gern auf sie zurückgreift. Denn sie sind effektvoll, mit ihnen „trifft man ins Schwarze, weil niemand mit einem Tier“ (Danukalo 2007: 47) verglichen oder sogar „gleich gesetzt werden will“ (ebd.). Außerdem rufen Tiermetaphern verschiedene Assoziationen hervor (ebd.: 48). Schimpfwörter mit Tiermetaphern scheinen gesellschaftstauglich bzw. gesellschaftstauglicher zu sein, man kann sie öfter hören, da sie nicht so obszön sind oder zumindest nicht als solche verstanden werden (Jay 2009: 154). Schimpfwörter mit Tiermetaphern entstehen in jeder Sprache, so auch im Deutschen und Serbischen, immer dann, wenn eine negative Eigenschaft, die zwei Elemente innehaben, verglichen wird. Dies wird als tertium comparationis (dt. das Dritte des Vergleichs) bezeichnet (Mehlbaum 2008: 9). Natürlich muss dem Benutzer von Schimpfwörtern mit 352 Sanja Ninković Tiermetaphern die negative Eigenschaft, die auf einen Menschen übertragen werden soll, bekannt sein, ansonsten könnte man keine Assoziation(en) hervorrufen (ebd.: 10). 5.2. Schimpfwörter mit Tiermetaphern sind kurze Äußerungen, können aber auch lange Sätze darstellen. 11 Im Deutschen und im Serbischen bestehen sie, im Durchschnitt, aus zwei bzw. drei Wörtern: Es kommen sehr oft ein Adjektiv (im Deutschen und Serbischen), ein Verb (im Deutschen und Serbischen), das meist in der 1. und 2. Person Singular, seltener in der 3. Person und beinahe nie im Plural steht, und ein Substantiv (im Deutschen und Serbischen) vor – Blöde Kuh (serb. Глупа краво) – daneben kann es (im Deutschen und Serbischen) auch noch ein Personalpronomen geben – Du dumme Sau! (serb. Ти глупа крмачо!); meistens redet man die– bzw. denjenigen, die/ den man beschimpft mit du selten mit Sie an (vgl. Holod 1998: 34, Savić 1998: 13, Zehan 2008: 374). Was die Adjektive anbelangt, so werden solche wie z. B. alt, blind, blöd, dumm, dreckig, schmutzig, lahm u. Ä. mit Substantiven gerne kombiniert, um das betreffende Schimpfwort zu verstärken (Zehan 2008: 374). 5.3. Sehr beliebt sind bei dieser Art von Schimpfwörtern Komposita, die Dreck– und Mist– als erste Komponente haben, wie z. B. Dreckschwein, Drecksau, Drecksbulle, Dreckspatz und Mistbiene, Mistbock, Mistkäfer u. a. (Danukalo 2007: 43). Auch das Präfixoid sau– wird gerne verwendet, jedoch im positiven Sinne, wie in saugut oder Sauglück (Esser 2010), selten auch im negativen Kontext, etwa in Sauarbeit, was soviel wie schwere oder harte Arbeit bedeuten soll. Schimpfwörter mit Tiermetaphern beziehen sich nicht nur auf Einzelpersonen, sondern auch auf ganze Gruppen, wobei man feststellen kann, dass es hierbei eine Trennung der Geschlechter gibt und dass das grammatische Geschlecht des betreffenden Tiernamens großen Einfluss darauf hat (Zehan 2008: 376). So entstehen, je nachdem, ob es sich um weibliche oder männliche Personen handelt, getrennte Schimpfwörter – Schwein (serb. свиња) neben Sau (serb. крмача), Bock (serb. јарац) neben Ziege (serb. коза ) usw. (Zehan 2008: 375). 5.4. Im Deutschen und im Serbischen gehören die Kuh (serb. крава, auch стока – dt. Vieh) das Schwein (serb. свиња) und der Hund (serb. пас) bzw. Hündin (serb. кучка)12 11 Schimpfwörter mit Tiermetaphern können in unterschiedlichen Formen vorkommen, aber die häufigste ist jene, die elliptische Sätze, wie z. B. Dumme Kuh! (serb. Глупа краво!), Blöde Gans! (serb. Глупа гуско!), Mistvieh! (serb.Стоко!) darstellt (Danukalo 2007: 45, Zehan 2008: 374). Aus sprachökonomischer Sicht betrachtet, ist es verständlich, warum Schimpfwörter bestehend aus Sätzen mit Nominalergänzung, die dadurch länger werden, selten vorkommen – Du bist eine blöde Gans! (serb. Ти си глупа гуска!) ist nicht so aggressiv und einprägsam wie Blöde Gans! (serb. Глупа гуско!) (Zehan 2008: 374). 12 Man könnte sagen, dass Hund (serb. пас, engl. bitch) ein internationales Schimpfwort ist (vgl. Esser 2010). Im Serbischen ist es die Äußerung Пас матер!, die man oft hören kann, im Deutschen eine Kombinationsvariante wie z. B. Dreckshund, während es im Englischen genügt, Bitch zu sagen, um ein Schimpfwort zu äußern. Schimpfwörter im Deutschen und Serbischen – Unter besonderer ... 353 zu den beliebtesten Schimpfwörtern (ebd.: 376). Und gerade an diesem Punkt merkt man bei einem Vergleich von Schimpfwörtern, die Tiernamen enthalten, dass es zwischen dem Deutschen und dem Serbischen mehr Ähnlichkeiten als Unterschiede gibt – die gleiche Tierart repräsentiert in beiden Sprachen die Dummheit einer Person: dt. Gans – serb. гуска, dt. Kuh – serb. крава, dt. Esel – serb. магарац, dt. Maulesel – serb. мазга, dt. Ochse – serb. во(лина), dt. Pute – serb. ћурка, dt. Ziege– serb. коза, dt. Schafskopf – serb. овца usw. Oder die Fettleibigkeit einer Person: dt. Schwein – serb. свиња, dt. Sau – serb. крмача u. Ä. Weiters finden sich Ähnlichkeiten, wenn es darum geht, die Hinterlist und Gemeinheit einer Person auszudrücken: dt. Schlange – serb. змија13, dt. Ratte – serb. пацов, dt. Hund – serb џукела, aber auch dt. Sau – serb. крмачa, dt. Dreckschwein – serb. свињa, dt. Vieh – serb. стока usw. Die Drohne (serb. трут) ist in beiden Sprachen faul, der Affe (serb. мајмун) blöd, der Bock (serb. јарaц) stur und lästig ist eine Fliege (serb. мува) sowohl im Deutschen als auch im Serbischen. Der Wurm (serb. црв) und die Maus (serb. миш) sind in beiden Sprachen gleichermaßen arm und mitleiderregend. Es gibt aber auch Fälle, bei denen es nicht möglich ist, mit dem betreffenden Tier in der einen Sprache eine negative stereotype Vorstellung in der anderen Sprache zu verbinden. So z. B. bei Giraffe, Igel, Hirsch, Kamel usw. In diesen Fällen rät Havryiliv (2009: 167) in der anderen Sprache eine Tiermetapher zu finden, derentertium comparationis mit dem Lexem der Ausgangssprache übereinstimmt.14 Seltener stößt man auch auf Beispiele, bei denen es zwar Entsprechungen in der anderen Sprache gibt, diese aber eine ganz andere Bedeutung haben: Im Deutschen bezeichnet die Hummel (serb. бумбар) eine unternehmungslustige Frau, während бумбар im Serbischen eine dicke (männliche oder weibliche) Person beschreibt. 6. Schlussbemerkungen Schlussfolgernd kann festgehalten werden, dass es mehr Ähnlichkeiten als Unterschiede zwischen den deutschen und serbischen Schimpfwörtern gibt. Stereotypen existieren in beiden Sprachen: Frauen würden weniger als Männer, Junge mehr als Alte und Gebildete weniger als Ungebildete schimpfen usw. Es sind auch die gleichen oder ähnlichen Situationen und Gründe, die beide Nationen zum Schimpfen bewegen. Nur ist der Bereich, aus dem die am meisten benutzten Schimpfwörter stammen, unterschiedlich. Wichtig ist auch festzuhalten, dass Schimpfwörter, die obszönen Inhalts sind, nicht das 13 Eine Schlange kann, im Deutschen wie im Serbischen, nur eine weibliche Person sein, obwohl es bekanntlich auch viele hinterlistige Männer gibt, diese sind dann aber Ratten oder Hunde. 14 Z.B. dt. Kamel – serb. слон (dt. Elefant), dt. Hirsch – serb. во (dt. Ochse), dt. Kröte – serb. змијa (dt. Schlange), dt. Spinne – serb. змај (dt. Drache) usw. 354 Sanja Ninković Objekt des Beschimpfens qualifizieren – es geht hier vielmehr um das Objekt der verbalen Aggression – während Schimpfwörter mit Tiermetaphern üblicherweise die Person oder ihr Verhalten negativ bewerten. Vom wissenschaftlichen Standpunkt aus betrachtet ist es wichtig, Schimpfwörter zu erforschen, nicht nur, weil sie ein Teil unseres Sprachwissens und –wortschatzes sind, sondern auch, weil eine solche Untersuchung viel sowohl über die Gesellschaft als auch über die Individuen einer solchen aussagt (Savić 1998: 33). Indem man die Schimpfwörter verschiedener Völker untersucht und auch vergleicht, bemerkt man nicht nur die Ähnlichkeiten und Unterschiede – man kann auch Schlüsse bezüglich der jeweiligen Völker, auch was ihre Charakteristiken und ihre Mentalität anbelangt, ziehen (Glavač 2006: 6) und letztendlich zum besseren Verständnis fremder Kulturen beitragen. LITERATUR Bach, Nele (2006). „Connasse, Câlice, Kilba“ oder Ein Überblick über den Gebrauch von Schimpfwörtern weltweit und an den frankophonen Beispielgebieten Frankreich, Quebec und Marokko. München: Grin Verlag. Bausinger, Hermann (1986). „Schimpfen. Anmerkungen zu einem vernachlässigten Kommunikationsakt.“ In Spracherwerb und Mehrsprachigkeit: Festschrift für Els Oskaar zum 60. Geburtstag , hrsg. von Narr, Brigitte; Wittje, Hartwig (Tübingen: Narr): 353–352. Bogdanović, Nedeljko (2003). I ja tebi. Izbor iz psovačke frazeologije. Četvrto izdanje, Niš: Prosveta. Danukalo, Natalija (2007). „Funktionelle Besonderheiten der Tiernamen in Sprechakten der deutschen Sprache“. In Нова фiлологiя: зб. наук. пр. Nо. 26 (Запорiжжя: ЗНУ): 43–48. Duden (2006). Die deutsche Rechtschreibung. Band 1. 24., völlig neu bearbeitete und erweiterte Aufl. Mannheim: Bibliographisches Institut. Esser, Peter (Hrsg.) (2010). „Dampf ablassen mit Uhu und Aff“. Die Mittelbayerische Zeitung vom 04. 11. 2010. Regensburg: Mittelbayerischer Verlag KG. Gepp, Joseph (2007). „Kunst des Schimpfens“. Falter. 44. URL: http://www.falter.at/web/print/detail.php?id=581 (27. 10. 2011). Glavač, Boris (2006). Psovke. Novi Sad: Prometej. Havryliv, Oksana (2009). Verbale Aggressionen: Formen und Funktionen am Beispiel des Schimpfwörter im Deutschen und Serbischen – Unter besonderer ... 355 Wienerischen. Frankfurt am Main: Peter Lang Verlag. Holod, Oxana (1998). „Einige Besonderheiten des Sprechaktes ‚Beschimpfung‘“. Grazer Linguistische Studien. 49: 29–35. Horan, Geraldine (2011). „Aapkatt, Ramfotzn, Zierlabbe. What does the Schimpfwörterbuch tell us about the role of swearing in modern German?” German as foreign language. 1: 14–39. Janeš, Franjo (2009). „Funktionale Besonderheiten kroatischer Schimpfwörter“. Mobilität und Kontakt – Deutsche Sprache, Literatur und Kultur in ihrer Beziehung zum südosteuropäischen Raum: 197–208. Jay, Timothy (2000). Why we curse: a neuro–psycho–social theory of speech. Amsterdam/ Philadelphia: John Benjamins Publishing Co. Jay, Timothy (2009). „The Utility and Ubiquity of Taboo Words“. Psychological Science. Vol. 4–No. 2: 153–161. Katnić–Bakaršić, Marina (1999). „Lingvistička stilistika.” Prag/ Budapest: Open Society Institute, Center for Publishing Development, Electronic Publishing Program. URL: http://rss.archives.ceu.hu/archive/00001017/01/18.pdf (27. 10. 2011). Kluge, Friedrich (1899). Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache. Sechste verbesserte und vermehrte Auflage. Straßburg: Karl J. Trübner. Löbner, Sebastian (2002). Semantik: eine Einführung. Berlin: Walter de Gruyter. Marić, Jovan (1998). Kakvi smo mi Srbi? Prilozi za karakterologiju Srba. 9. izdanje. Beograd: J. Marić. Mehlbaum, Uwe (2008). Maledicta – Schimpfwörter. Wie und warum schimpft der Mensch? München: Grin Verlag. Savić, Svenka; Mitro, Veronika (1998). Psovke u srpskom jeziku. Novi Sad: Futura publikacije. Selbst, Mir (1839). Deutsches Schimpfwörterbuch oder die Schimpfwörter der Deutschen: Zum allgemeinen Nutzen gesammelt und alphabetisch geordnet: nebst einer Vorvor–, Vor– und Nachrede. Arnstadt: Buchhandlung von F. Meinhardt. Zehan, Rodica Liana (2008). „Schimpfwörter gebildet aus deutschen Tiernamen“. Research Journal of Agricultural Science. Vol. 40, No. 3: 373–377. http://de.enc.tfode.com (27. 10. 2011). 356 Sanja Ninković Sanja Ninković Invectives in German and Serbian – with a special focus on invectives with animal names Summary Although it has often been emphasized that the Germans scold in a different way than the Serbs do – the Germans are said to have a preference for feces, while the Serbs are more genital–orientated – a comparison of the invectives that include animal names shows that these two languages have also many similarities: For example, in both languages we use the same species of animal to express the ignorance (germ. Gans – serb. гуска) of a (female) person. This paper deals with these two worlds of invectives and tries to compare them in order to contribute to a better understanding of both. Саша Марјановић Универзитет у Београду УДК 811.133.1:811.163.41`373.7 Филолошки факултет оригинални научни рад КОНЦЕПТУАЛНА ПОЉА У СРПСКОЈ И ФРАНЦУСКОЈ ПОРЕДБЕНОЈ ФРАЗЕОЛОГИЈИ СА ЗООНИМСКОМ КОМПОНЕНТОМ1 АПСТРАКТ Овај рад представља покушај да се српске и француске поредбене фраземе са зоонимском компонентом групишу у концептуална поља у зависности од тога да ли човека квалификују телесно, психички, друштвено или описују човекова стања, активности и понашање, као и међуљудске односе. При томе смо се осврнули на конотативна обележја ових фразема и њихову мотивацију. Кључне речи: концептуална поља, поредбене фраземе, зооним, српски језик, француски језик. 1.0. Поредбене фраземе су фразеолошке јединице и као такве спадају у један од осам фразеолошких жанрова (Пејановић 2010: 8)2. Засноване су на поређењу, фигури која се састоји од четири компоненте – једне која се пореди и која је у улози субјекта поређења, друге с којом се прва пореди и која је с њом повезана везником као трећом компонентом, те компоненте којом је изражена заједничка особина. Компонента која се пореди назива се поређена јединица, компонента с којом се пореди – поредбена јединица, компонента којом се изражава заједничка особина означава се термином основа поређења, док се везник обично посебно не именује (уп. Пејановић 2010: 30; Стаменковић 2010: 170). Прва компонента, међутим, не улази у састав поредбених фразема (Brehmer 2009: 142), па су оне најчешће троделне структуре.3 1 Рад је настао у оквиру пројекта Језици и културе у времену и простору (бр. 178002), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. 2 Поред поредбених фразема, које ауторка назива устаљеним поређењима, у фразеолошке жанрове су уврштени и стални епитети, идиоми, пословице, изреке, клетве, заклетве и узречице. 3 У неким фраземама ни компонента којом се изражава заједничка особина не улази у састав фраземе, па тако постоје и двочлане поредбене фраземе (Brehmer 2008: 142; Fink–Arsovski 2002: 12; Omazić 2002: 106). 358 Саша Марјановић Поред вишелексемности, устаљености и, углавном, компонентног значења (Мршовић–Радовић 1987: 14), поредбене фраземе се одликују и сликовитошћу, конотацијом те изразитом експресивношћу (уп. Fink–Arsovski 2002: 29), при чему је носилац експресивности поредбена јединица. Степен експресивности зависи од мотивације. Што је фразема мање прозирна, тј. што је веза поредбене јединице и основе поређења мање логична, то је фразема експресивнија. Та веза може бити условљена објективним, релативно објективним или мотивима који су плод маште и веровања једне језичке заједнице (Стаменковић 2010: 172). 1.1. У овоме раду анализиране су само оне фраземе које значењем упућују на човека. Али, будући да је овај тип поредбених фразема бројан, грађу смо ограничили на фраземе које су задовољиле три критеријума. Први, да је на месту поредбене јединице лексема из лексичко–семантичке групе зоонима; други, да је основа поређења – придев, глагол или именица; и трећи, да је поредбена јединица уведена везником као у фраземама српскога односно comme у фраземама француског језика. 1.2. Циљ рада је да се предметне српске и француске поредбене фраземе групишу у концептуална поља не би ли се тако лакше сагледало који се и да ли се исти концепти јављају у фразеологији двају језика. Штавише, желели смо на тај начин да уочимо има ли у грађи више фразема с негативним конотативним обележјима, будући да је негативна конотација опште фразеолошко место (Bunk/Opašić 2010: 247; Benzon 2006: 106 – 107; уп. Црњак 2002: 137), али готово и особеност целог језичког система (уп. Драгићевић 2010: 115). И напослетку, настојали смо да закључимо на који је начин мотивација повезана с концептуалним пољем. 1.3. Грађу за овај рад ексцерпирали смо из одговарајућих фразеолошких и општих речника – за српски део грађе служили смо се првенствено речником поредбених фразема у редакцији Ж. Финк–Арсовски (Fink–Arsovski 2006), али су у састављању корпуса коришћена и друга лексикографска дела (Matešić 1982 и РМС). Француски део грађе прикупљен је из француско–руског речника поредбених фразема А. Назарјана (Назарян 2002), но како овај речник садржи и фраземе које су изашле из употребе из савременога француског језика, додатно смо консултовали и друге релевантне савремене изворе (Rey/Chantreau 2003 и Rey 2005). 2.0. Ексцерпцијом грађе обухваћено је 109 фразема српскога језика и 124 фраземе француског језика. Варијанте су, ако не мењају значење, бележене у оквиру једне фраземе4. Прикупљена грађа распоређена је у концептуална поља која су даље, у 4 Варијанте су дате у изломљеним (<, >), а факултативни делови фраземе у угластим ([, ]) заградама. Ради уштеде у простору, француски део грађе нисмо тумачили јер је у већини случајева значење предвидљиво. КОНЦЕПТУАЛНА ПОЉА У СРПСКОЈ И ФРАНЦУСКОЈ ПОРЕДБЕНОЈ ФРАЗЕОЛОГИЈИ СА ... 359 виду грозда, разграната на више концепата: 2.1. Фраземе које упућују на телесну карактеризацију човека. У ово концептуално поље спадају фраземе којима се квалификује човекова спољашњост: 2.1.1. дебљина – дебео као прасац <прасе, свиња>, дебела као крава, удебљати се <угојити се, утовити се> као прасац <прасе, свиња> одн. gras comme un cochon поље спадају фраземе којима се квалификују човекове психичке особине: 2.2.1. пакост – méchant comme un âne 2.2.17. неискреност – лагати као пас <псето> и лажљив као пас. 2.2.18. охолост, умишљеност, надменост – поносан као паун, поносна као пауница, надувен као жаба, уображен као ћуран, надувати, надути се као жаба одн. fier comme un coq écrevisses. Део фразема из овог концепта квалификује човеково кретање као спретно – bondir comme une chèvre 2.6.4. покорност – понизан <покоран> као пас, пузати као пас, трпети као пас одн. suivre qqn comme un barbet поља ‘телесна карактеризација’ мотивисане објективним својствима животиња које улазе у њихов састав, а тичу се изгледа животиње, док је у осталим пољима мотивациона база фразема мање очигледна, каткад у потпуности нејасна, будући да су засноване на стереотипним представама које српска и француска језичка заједница имају о датим животињама. Некад су ти стереотипи у предметним језицима једнаки (као нпр. у фраземама глуп као магарац и bête comme un âne те храбар као лав и courageux comme un lion), а некад се разликују (нпр. миран као бубица одн. excité comme une puce ‘нестрпљив’). За наредно истраживање остаје да се подробно испита како се сваки од зоонима концептуализује у српскоме односно француском језику и колико се у томе погледу предметни језици поклапају, а колико разилазе. ЛИТЕРАТУРА Benzon, Ivana (2006). „Pridruživanje frazema s komponentom naziva za odjeću konceptualnim poljima (na građi njemačkog i hvatskog jezika)“. Fluminensia. XVIII/2: 85 – 114. Brehmer, Bernhard (2009). „Äquivalenzbeziehungen zwischen komparativen Phraseologismen im Serbischen und Deutschen“. Südslavistik–online. I: 141 – 164. Bunk, Ana, Maja Opašić (2010). „Prilog kontrastivnoj analizi frazema sa zoonimskom sastavnicom u hrvatskome i češkome jeziku“. Rasprave Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje. XXXVI/2: 237 – 250. Вуковић, Гордана (1994). „Зооними и фитоними у фразеологији“. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. XXXVII: 167 – 175. Вучетић, Јасмина (2009). „Нека фразеолошка обележја у одабраним делима Данила Николића“. Баштина. XVI: 159 – 168. Драгићевић, Рајна (2010). Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Matešić, Josip (ur.) (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika. Zagreb: Školska knjiga. Мршевић–Радовић, Драгана (1987). Фразеолошке глаголско–именичке синтагме у савременом српскохрватском језику. Београд: Филолошки факултет. Назарян, А. Г. (2002). Словарь устойчивых сравнений французского языка. Москва: Издательство Российского университета дружбы народов. Omazić, Marija (2002). „O poredbenom frazemu u engleskom i hrvatskom jeziku“. 366 Саша Марјановић Jezikoslovlje. III/1–2: 99 – 129. Пеjaновић, Ана (2010). Фразеологија Горског вијенца: фразеолошки жанрови, културни концепти, руски преводи. Подгорица: ЦАНУ. Rey, Alain (ur.) (2005). Le Grand Robert de la langue française. Édition électronique. Paris: Le Robert. Rey, Alain, Sophie Chantreau (2003). Dictionnaire d’expressions et locutions. Paris. Dictionnaires Le Robert. Стаменковић, Душан (2010). „Придевске поредбе с називима животиња у енглеском и српском језику“. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. LIII/2: 169 – 189. Стевановић Михаило (ур.) (1967 – 1976). Речник српскохрватскога књижевног језика. I – VI. Нови Сад (– Загреб): Матица српска (– Матица хрватска). Fink–Arsovski, Željka (2002). Poredbena frazeologija: pogled izvana i iznutra. Zagreb: Filozofski fakultet. Fink–Arsovski, Željka (ur.) (2006). Hrvatsko–slavenski rječnik poredbenih frazema. Zagreb: Knjigra. Црњак, Ивана (2002). „Прилог лексичко–семантичкој анализи фразеологизама за квалификацију човека“. Прилози проучавању језика. XXXIII: 133 – 153. Saša Marjanović CONCEPTUAL CLUSTERS IN SERBIAN AND FRENCH ANIMAL SIMILES Summary This paper arranges Serbian and French animal similes in conceptual clusters depending on whether they qualify a human being physically, mentally, or socially or they describe one’s personal states, activities and behaviour, as well as human interrelationships. Connotative traits and motivation of animal similes have been taken into consideration. Classifying the corpus into conceptual clusters points to considerable overlapping between the languages. Firstly, the most frequent cluster is the one referring to the human psychological characterisation, which attests the importance of psychological traits in perceiving a human being in society. Secondly, the number of similes with negative connotations in both languages substantially exceeds the number of similes with positive КОНЦЕПТУАЛНА ПОЉА У СРПСКОЈ И ФРАНЦУСКОЈ ПОРЕДБЕНОЈ ФРАЗЕОЛОГИЈИ СА ... 367 connotations, which concludes that the human mind more readily observes the undesirable than the desirable. Gordana Ristić Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.112.2:811.163.41’221.24 Filozofski fakultet originalni naučni rad FRAZEOLOGIZMI GESTOVNO–MIMIČKE MOTIVACIJE ZA IZRAŽAVANJE EMOCIJA U NEMAČKOM I SRPSKOM JEZIKU APSTRAKT U radu se analiziraju nemački i srpski frazeologizmi gestovno–mimičke motivacije kojima se izražavaju emocije. Cilj rada je utvrditi i opisati kontrastivne sličnosti i razlike, a zatim pokušati ustanoviti da li su razlike kulturološki uslovljene, pri čemu je polazni jezik nemački a ciljni srpski. Istraživani materijal biće podvrgnut i konceptualnoj analizi, s ciljem da se opiše semantička transpozicija značenja u okviru semantičkih polja emocija. Korpus je ekscerpiran iz odgovarajućih jednojezičkih i dvojezičkih rečnika. Ključne reči: gestovni frazeologizmi, emocije, kultura, kontrastivni i konceptualni pristup UVOD Gestovi kao govor tela i mimika kao govor lica predstavljaju važan deo neverbalne komunikacije, a karakteriše ih ustaljena forma, informativnost i komunikativnost, pri čemu mimika ima izrazito simboličku, a gestovi metaforičku vrednost (up. Hrnjak 2005: 29; Šipka 2001: 43). Posebne tipove metaforičke motivacije čine frazeologizmi gestovno–mimičkog porekla (nem. Kinegramme). Svojim leksikalizovanim značenjem mogu ukazivati na neverbalno ponašanje koje se ustalilo u njihovoj unutrašnoj formi, npr: nem. die Achseln zucken (ratlos sein, jmdm gleichgültig sein) i srp. slegnuti ramenima (biti ravnodušan). Slika i figurativno značenje su tako integrisani, da ih je veoma teško razgraničiti, pa gest ili mimika mogu biti razumljivi i bez verbalnog dela i obrnuto (Dobrovolski/Pirainen 2009: 27–28). Predstavljaju nedovoljno istraženo područje kod nas, postoji svega nekoliko radova (up. Hrnjak 2005; Šipka 2001). U radu se analiziraju nemački i srpski frazeologizmi gestovnog i mimičkog porekla kojima se izražavaju emocije1 s ciljem da se utvrde i opišu kontrastivne sličnosti i razlike, ako postoje i da li su kulturološki uslovljene, pri čemu je polazni jezik nemački, a 1 U radu nisu obrađene sve emocije, jer bi to prevazilazilo okvire ovog rada. 370 Gordana Ristić ciljni srpski. Jedan od ciljeva je i da se opiše semantička transpozicija značenja u okviru semantičkih polja emocija. Korpus2 je ekcerpiran iz frazeoloških jednojezičnih rečnika nemačkog jezika: Duden: Redewendungen und sprichwörtliche Redensarten i Röhrich, L.: Lexikon der sprichwörtlichen Redensarten, zatim iz frazeoloških dvojezičnih rečnika Matešića, J.: Hrvatsko–njemački frazeološki rječnik i Mrazović, P./Primorac, R.: Nemačko–srpskohrvatski frazeološki rečnik i onomasiološkog rečnika Schemann, H. Synonymwörterbuch der deutschen Redensarten . U zavisnosti od kriterijuma postoje različite klasifikacije gestova (up. Hrnjak 2005: 30). Na osnovu gestovne podele Šipka (2001: 47) deli i frazeologizme gestovno– mimičkog porekla na frazeologizme motivisane reflektornim (gladiti bradu, trljati ruke), demonstrativnim (klimati glavom, isplaziti jezik), akcionim (začepiti kome usta, podmetnuti kome nogu) i komunikativnim gestovima i mimikom (pružiti nekome ruku)3. Gestovi i frazeologizmi odraz su kulturne baštine, svakodnevne komunikacije, ali i različitih emocionalnih stanja sa izraženom ekspresivnom funkcijom. Frazeologizmi kao višeleksemni spojevi stabilne strukture i značenja i relativno ustaljenog leksičkog sastava, kao ekspresivne jedinice koje se reprodukuju u jeziku, povoljna su spremišta za najrazličitije kulturne sadržaje (Mršević–Radović 2008: V). Deo su i mentalnog leksikona u kome su umrežene pojmovne jedinice pridružene jednom, a neretko i većem broju konceptualnih područja obrazovanih na osnovu našeg znanja o svetu (Burger 2003: 17). Frazeologizmi gestovnog i mimičkog porekla uglavnom imaju somatizme kao sastavne komponente, a veliki broj nastaje procesom semantičke transpozicije (up. Mršević– Radović 1987: 37). Feldeš (Földes 1985:21) smatra da su somatizmi izraz emocionalnih, mentalnih karakteristika i različitih delatnosti ljudi, da odražavaju svoj odnos prema okolini i izražavaju tradicionalnu simboliku ljudskog tela, zatim tradiciju, ali i praznoverje. Šipka (2001: 45) navodi četiri faze procesa nastanka ovih frazeologizama: psihički podsticaj gesta ili mimike, gest kao fizički pokret sa onim što simbolizuje, nefrazeološka sintagma koja opisuje gest i naposletku frazeologizirana sintagma kao simbolizacija gesta/ mimike. Emocije, kao i mišljenje nalaze se pod uticajem kulture, a determinisane su i od strane društva, odslikavaju društvene veze, kulturno okruženje i čine sastavni deo kulture. Različite kulture imaju različite realnosti i ideale koje stvaraju različite psihološke potrebe i ciljeve, one stvaraju razlike u uobičajenim emocionalnim tendencijama (Simić/Todorović 2009: 65–81). 2 Za potrebe ovog rada korpus je ograničen na trideset frazeologizama gestovno–mimičkog porekla. 3 Šipka (2001: 47) navodi da nije lako povući granice, naročito između druge i četvrte grupe. FRAZEOLOGIZMI GESTOVNO–MIMIČKE MOTIVACIJE ZA IZRAŽAVANJE EMOCIJA U ... 371 SEMANTIČKA POLJA EMOCIJA Semantičko polje čine frazeologizmi koji u svojoj semantičkoj strukturi pokazuju dominantna zajednička obeležja. Svako semantičko polje poseduje centralne i periferne, odnosno prototipske i manje prototipske predstavnike jednog polja, s tim što granice pojedinih semantičkih polja ne mogu biti jasno omeđene pa dolazi do preklapanja semantičkih polja. Istraživani korpus podeljen je na dve grupe: frazeologizme kojima se izražavaju pozitivne i negativne emocije, pri čemu treba naglasiti da u ovom radu nisu obrađena sva semantička polja: kao predstavnici pozitivnih emocija analizirana su semantička polja SREĆA i LJUBAV, a kao predstavnici negativnih emocija semantička polja ZBUNJENOST, MRŽNJA, LJUTNJA I TUGA. U analiziranom korpusu somatizmi za izražavanje pozitivnih emocija su ruke, brada/brkovi, palčevi, stomak, a negativnih oči, glava, čelo, ruka, usta, pesnica, zubi, lice. SEMANTIČKO POLJE SREĆA U ovom semantičkom polju nalaze se frazeologizmi kojima se izražavaju pozitivne emocije u dijapazonu od zadovoljstva, radosti, pa sve do sreće. Nastali su semantičkom transpozicijom bazne sintagme kojom se opisuje gest (up. Mršević Radović 1987: 36; Mušović 2002: 13–24), a grupisani su oko somatizama: ruke, brada/brkovi i stomak. Potpuna ekvivalentnost ustanovljena je kod frazeologizama: jmdn mit offenen Armen aufnehmen/empfangen – prihvatiti nekoga raširenih ruku; sich die Hände reiben– trljati ruke; sich (zufrieden, genüßlich) den Bart streichen– gladiti/trljati (zadovoljno) bradu. Frazeologizam jmdn mit offenen Armen aufnehmen/empfangen–prihvatiti nekoga raširenih ruku počiva na komunikativnom gestu, a frazeologizmi sich die Hände reiben – trljati ruke; sich (zufrieden, genüßlich) den Bart streichen gladiti/trljati bradu/brk/brke/ brkove utemeljeni su na reflektornom gestu. Samo jedan frazeologizam nastao je metonimijskim transponovanjem značenja nefrazeološke sintagme kojom se nominira reflektorni gest: sich vor Lachen den Bauch halten4: hvatati se/uhvatiti se za stomak od smeha. Frazeologizmi gladiti/trljati bradu i uhvatiti se za bradu i puna šaka brade imaju u osnovi zajedničku sliku. Nulta ekvivalentnost utvrđena je kod frazeologizama puna šaka brade (biti zadovoljan, srećan zbog neke dobiti i sl.) koji je utemeljen na reflektornom gestu, a motivisan očigledno običajem da se zadovoljstvo pokazuje gladeći bradu i 4 Varijanta ovog frazeologizma glasi sich vor Lachen die Seiten halten. 372 Gordana Ristić obuhvatajući je šakom5 i frazeologizma gladiti brke/brkove, jer u nemačkom jeziku postoji samo frazeologizam sa somatizmom Bart (brada). SEMANTIČKO POLJE LJUBAV Semantičko polje LJUBAV obuhvata frazeologizme kojima se izražavaju naklonost, simpatija i ljubav prema nekoj osobi, dakle ljubav je hiperonim za navedene emocije, a neophodno je i naglasiti da se granice između ljubavi i sreće poklapaju, npr. jmdm (für jmdn) die/den Daumen drücken/halten – držati palčeve nekome6 (želeti nekome sreću, uspeh, pošto nam je ta osoba draga). Motivisan je demonstrativno– komunikativnim gestom. Frazeologizmom jmdm die Hand reichen/bieten7– pružiti ruku nekome izražava se naklonost, simpatija pa i ljubav prema nekome, gestom pružene ruke u znak pomirenja i sl. Utemeljen je na komunikativnom gestu. U ovoj grupi nalaze samo ova dva navedena frazeologizma sa potpunom ekvivalentnošću. SEMANTIČKO POLJE ZBUNJENOST Frazeologizmima ovog semantičkog polja, koji kao imeničke komponente imaju somatizme glavu, čelo, usta, oči, ramena i ruku, izražavaju se emocije od nedoumice, čuđenja, zbunjenosti pa sve do izbezumljenosti. Zbunjena osoba sleže ramenima u nedoumici, čudi se širom otvorenih usta i očiju, hvata se za glavu i lupa po čelu npr.: die Augen weit aufreißen/aufsperren,8 (raz)rogačiti oči, (iz)bečiti/(iz)beljiti oči, sich an den Kopf fassen hvatati se /uhvatiti se za glavu; den Kopf schütteln vrteti/odmahivati glavom; sich am Kopf kratzen (besorgt) – češati se/počešati se po glavi/iza uha; sich vor die Stirn schlagen, sich an die Stirn tippen – lupati se/ lupiti se po čelu itd. Kontrastivnom analizom ustanovljena je parcijalna ekvivalentnost na morfološkom i leksičkom nivou u narednim primerima: nem. die Augen weit aufreißen, große Augen machen (staunen, sich wundern) i srp. (raz)rogačiti oči (začuđeno, raširenih očiju posmatrati) bečiti/izbečiti/beljiti/izbeljiti oči (zabezeknuto gledati, veoma se čuditi, biti 5 Postoji više tumačenja nastanka ovog frazeologizma pa se dovodi i u vezu sa narodnom izrekom: koliko na bradi dlaka, toliko para. Trgovac prvim novcem od dnevnog pazara protrlja bradu da bi tokom dana posao cvetao (Mušović 2002:22). Kod Slovena postoji običaj prilikom žetve: snop neporezanog klasja veže se i ostavlja na njivi do kraja žetve kao zaštita od zla, a u čast Velesa zaštitnika ratara, boga koji se u slovenskoj mitologiji povezuje sa seljacima i njihovim imetkom (vezivanje Velesove brade). Postoje i prikazi Velesa s bradom predstavljenom klasjem pšenice, pa se frazeologizam puna šaka brade može povezati sa zadovoljstvom zbog rodne godine i bogate žetve (Hrnjak 2005: 36). 6 U Matešićevom rečniku ovaj frazeologizam nije naveden. 7 jmdm die Hand bieten/reichen (sich mit jmdm versöhnen), jmdm die Hand fürs Leben reichen (sein Jawort geben) 8 Postoje još i sledeće varijante: sich (fast) die Augen aus dem Kopf schauen, große Augen/Glotzaugen machen, Stielaugen machen/bekommen/kriegen. FRAZEOLOGIZMI GESTOVNO–MIMIČKE MOTIVACIJE ZA IZRAŽAVANJE EMOCIJA U ... 373 zapanjen). Frazeologizmi imaju u osnovi zajedničku sliku, a motivisani su reflektornim gestom kojim se izražava čuđenje i zbunjenost. Semantički talog ovih frazeologizama utemeljen je na slici instinktivnog širenja očiju kao reakcije iznenađene i začuđene osobe (up. Mušović 2002: 94; Hrnjak 2005:33). Semantičkom transpozicijom bazne sintagme kojom se nominira gest nastao je frazeologizam lupati se/lupiti se po čelu (čuditi se sam sebi, ali i kajati se). Motivisan je reflektornim gestom. Osoba, koja se čudi, u usmenoj komunikaciji šakom se ovlaš pljesne po čelu (up. Mušović 2002: 93). Frazeologizmi nem. die Stirn runzeln/die Stirn in Falten legen/ziehen i srp. namrštiti/ nabrati čelo počivaju na zajedničkoj slici, a utemeljeni su na reflektornom gestu, tj. mimici kojima se izražava zabrinutost, seta, tuga i sl. U prvom primeru frazeologizmi su identični, a u drugom imaju izražene leksičke i morfološke razlike, pa je ustanovljena parcijalna ekvivalentnost. Češkanje po glavi, hvatanje se za glavu i za kosu, dizanje ruku iznad glave su gestovi karakteristični za zbunjenu osobu, u neverici ili u nedoumici, iznenađenu nekim neprijatnim događajem, npr: sich an den Kopf fassen/greifen (kein Verständnis für etwas haben) i hvatati se/uhvatiti se za glavu (veoma se začuditi, neprijatno se iznenaditi, biti očajan zbog nečega). Frazeologizmi su potpuni ekvivalenti, nastali semantičkom transpozicijom bazne sintagme reflektornog gesta (up. Hrnjak 2005:29–50; Šipka 2001:41–52). Naredni frazeologizam počiva na starom gestu koji više nije uobičajen, a njime se izražava čuđenje, zbunjenost, neverica, ali i strah: die Hände über dem Kopf zusammenschlagen entsetzt/überrascht sein.9 Kao srpski ekvivalent obično se navodi frazeologizam hvatati se/uhvatiti se za glavu, sa izraženim leksičkim i morfosintaksičkim razlikama. Čuđenje i nedoumica izražava se frazeologizmom koji je često u usmenoj komunikaciji propraćen gestom, npr. osoba zbunjeno vrti ili odmahuje glavom: den Kopf schütteln – vrteti/ odmahivati glavom (čuditi se, biti u nedoumici). Nisu ustanovljene kontrastivne razlike, tako da su primeri potpuno ekvivalentni. Frazeologizam sich am/hinterm Kopf kratzen (besorgt/ verlegen sein) ima dva ekvivalenta u srpskom jeziku češati se/počešati se po glavi i češati se/počešati se iza uha (izražavati zbunjenost, čuđenje, nedoumicu i sl). Prvi frazeologizam je potpuni ekvivalent, dok je u drugom ustanovljena parcijalna ekvivalentnost sa leksičkom razlikom. Nastanak frazeologizma motivisan je reflektornim gestom. U oba jezika konstatovan je isti broj frazeologizama, osim u jednom primeru, gde je 9 Doslovno bi glasio: sklopiti ruke iznad glave. 374 Gordana Ristić ustanovljena nulta ekvivalentnost: (pre)krstiti se levom rukom (i levom i desnom) – jako se čuditi. Ovaj gestovni frazeologizam nastao je semantičkom transpozicijom bazne sintagme metaforičnim putem, a odlikuje ga i visok stepen ekspresivnosti (up. Mušović 2002:95). Jedan primer pokazuje i razlike strukturnog tipa, odnosno redukciju u odnosu na polazni jezik: nem. Mund und Nase aufsperren/aufreißen – otvorenih usta ostati, posmatrati, slušati. 10 U srpskom jeziku frazeologizam ne sadrži komponentu Nase/nos. Svi frazeologizmi ovog semantičkog polja nastali su semantičkom transpozicijom reflektornog gesta. SEMANTIČKO POLJE LJUTNJA U ovom semantičkom polju nalaze se frazeologizmi kojima se izražavaju negativne emocije kao što su razdražljivost, ogorčenost, ljutnja i bes prouzrokovane obično nečijim ponašanjem, odnosno događajima oko nas. Frazeologizmi nastali semantičkom transpozicijom kojom se nominira gest grupisani su oko somatizama: pesnica, glava, oči, zubi, i vilice (samo u srpskom) npr: jmdm die Faust zeigen11 – pokazati pesnicu nekome; die Faust in der Tasche ballen – stezati (stiskati) pesnice. Osoba u stanju besa i ljutnje odmahuje glavom, seva očima i šiba/strelja pogledom stisnutih zuba npr.: mit den Augen blitzen/funkeln – sevati/ sevnuti očima, mit den Zähnen knirschen –škrgutati/ škripnuti zubima), seine Zähne zeigen – keziti/ iskeziti zube. Parcijalna ekvivalentnost izražena leksičkim razlikama zabeležena je u dva primera. Frazeologizam jmdn mit seinen Blicken durchbohren – šibati/ ošinuti/streljati /prostreliti očima nekoga u nemačkom jeziku umesto somatizma ima leksemu Blick/pogled. Frazeologizam stisnutih vilica u nemačkom je izražen frazelogizmom die Zähne zusammenbeißen (stegnuti zube). Parcijalna ekvivalentnost izražena redukcijom zabeležena je samo u jednom primeru u frazeologizmu die Faust in der Tasche ballen – stezati/stiskati pesnice. U srpskom jeziku izostavljena je leksema Tasche (džep). Frazeologizam je nastao metonimijskim putem. Frazeologizmi ovog semantičkog polja utemeljeni su uglavnom na reflektornim gestovima, osim frazeologizma sa somatizmom Faust/pesnica koji je motivisan još i demonstrativnim gestom. SEMANTIČKO POLJE MRŽNJA Semantičko polje mržnje čine frazeologizmi gestovnog i mimičkog porekla kojima 10 Ovaj frazeologizam je polisemičan, nalazi se i u grupi pozitivnih emocija, jer se njime izražava i zainteresovanost, propraćena čuđenjem. Neretko se osoba može istovremeno i čuditi nečemu što joj pobuđuje interesovanje, želju i sl. 11 Još: jmdm eine Faust machen, mit der Faust auf den Tisch schlagen/hauen lupiti pesnicom o sto, jmdm die Faust unter die Nase halten. Navedeni frazeologizmi nalaze se i u semantičkom polju pretnja i opomena. FRAZEOLOGIZMI GESTOVNO–MIMIČKE MOTIVACIJE ZA IZRAŽAVANJE EMOCIJA U ... 375 se ispoljavaju jake negativne emocije kao što su zloba, uvređenost i mržnja, a sastavnu komponentu čine somatizmi oko/oči i obraz/lice. Semantička motivaciona slika je nešto drugačija u srpskom jeziku u odnosu na polazni nemački, tako da su u ovom semantičkom polju zabeleženi samo frazeologizmi sa parcijalnom ekvivalentnošću, koja je izražena leksičkom razlikom u naredna tri frazeologizma: jmdn von der Seite ansehen 12– gledati prekim/krivim očima nekoga/nešto;13 jmdn von der Seite ansehen/anschauen–prečiti/ poprečiti oči na nekoga; jmdn mit seinen Blicken durchbohren –šibati/ošinuti/streljati/ prostreliti očima nekoga. U srpskom jeziku zastupljena je leksema oko, a u nemačkom Blick (pogled ) i Seite (strana). Navedeni frazeologizmi kao motivacionu bazu imaju reflektorne frazeologizme. I frazeologizam jmdm ins Gesicht spucken – pljuvati/pljunuti u obraz/lice/oči nekome može posedovati leksičku razliku, jer u srpskom jeziku imamo somatizme obraz i oči, a u nemačkom samo Gesicht (lice).14 Motivisan je akcionim ili interventnim gestom. SEMANTIČKO POLJE TUGA Tuga je hiperonim za frazeologizme koji se nalaze u ovom semantičkom polju, a izražavaju negativne emocije u dijapazonu od sete, potištenosti, bezvoljnosti pa sve do tuge i patnje. Nastali su metaforizacijom bazne sintagme kojom se nominira reflektorni gest, a grupisani su oko somatizama glava, nos i lice. Emocionalno stanje tužne osobe prepoznatljivo je i po držanju tela, npr. pognuta glava, pokunjen nos, skrušen izraz lica npr: frazeologizam sa potpunom ekvivalentošću gesenkten Hauptes – pokunjene/pognute glave. Naredna dva frazeologizma pokazuju neznatnu razliku strukturno–morfološkog tipa (nem. hängen+lassen: srp. obesiti) koja se pak nije odrazila na semantičkom planu den Kopf hängen lassen – obesiti/oboriti glavu/pokunjiti/pognuti glavu15, die Nase hängen lassen – obesiti nos. Sledeći primer ilustruje parcijalnu ekvivalentnost izraženu leksičkom razlikom mit langer Nase abziehen–otići pokunjena nosa. U nemačkom je upotrebljena leksema lang (dug), a u srpskom pokunjen, ali se ova leksička razlika nije odrazila na semantički nivo. Nulta ekvivalentnost konstatovana je u frazeologizmu ein langes Gesicht machen– umusiti se16, koji nema odgovarajući ekvivalent sa somatizmom u srpskom jeziku. 12 jmdn/etw. scheel ansehen razg. 13 I u srpskom jeziku postoji razgovorna varijanta gledati nekoga popreko. 14 Frazeologizam sa somatizmom obraz uglavnom se odnosi na čast i dostojanstvo, a varijante sa somatizmima lice i oči na neposrednu uvredu. 15 Izražava tugu, setu ali i nezadovoljstvo. 16 U razgovornom jeziku postoji ekvivalent otromboljiti facu 376 Gordana Ristić ZAKLJUČAK U radu su analizirani frazeologizmi gestovno – mimičkog porekla u nemačkom i srpskom jeziku. Korpus je podeljen na dve celine: frazeologizmi sa pozitivnim i negativnim emocijama, a oni su potom svrstani u odgovarajuća semantička polja. Analiza je pokazala da su negativne emocije prisutnije od pozitivnih. U radu su ilustrativno prikazana semantička polja sreće i ljubavi s jedne strane i zbunjenosti, mržnje, ljutnje i tuge sa druge strane. Najveći broj analiziranih frazeologizama nastao je metaforizacijom reflektornih gestova. Neznatan broj frazeologizama nastaje i metonimijskim putem. Druga po redu je grupa utemeljena na demonstrativnim gestovima, a zabeležen je i po jedan primer za komunikativni gest i za akcioni ili interventni gest. Leksička struktura je veoma ujednačena, frazeologizmi su formirani gotovo oko istih komponenti, tako da je i njihov broj približan. Kontrastivne razlike iskazale su uglavnom na leksičkom nivou: kada je frazeologizam bio dopunjen ili zamenjen nekom drugom leksemom ili redukovan. Nulta ekvivalentnost ustanovljena je samo u tri primera, najviše razlika zastupljeno je u semantičkom polju mržnja, a semantičko polje ljubavi nema izraženih kontrastivnih razlika. Nemački i srpski pripadaju sličnim kulturološkim sredinama, emocije se izražavaju spontanim i prirodnim reakcijama svojstvenim svima nama, bez obzira na to kojoj kulturi pripadamo, tako da frazeologizmi, pomoću kojih se izražava takvo emocionalno stanje, pokazuju više sličnosti nego razlika. LITERATURA Burger, H. (2003). Phraseologie. Eine Einführung am Beispiel des Deutschen. Berlin, Erich Schmidt Verlag, 224 s. Duden 11 (1998). Redewendungen und sprichwörtliche Redensarten. Mannheim, Leipzig, Wien, Zürich: Dudenverlag. Dobrovol’skij, D/Piirainen, E .(2009). Zur Theorie der Phraseologie, kognitive und kulturelle Aspekte, Stauffenburg Verlag Földes, C. (1985). Über die somatischen Phraseologismen der deutschen, russischen und ungarischen Sprache. Versuch einer konfrontantiven Analyse. In: Germanistisches Jahrbuch DDR–UVR/Lektorat für deutsche Sprache und Literatur beim Kultur– und Informationszentrum der DDR in Budapest. S.18–40. Hrnjak, A. (2005). Geste i mimika kao izvori frazeologije: (na primjeru hrvatske frazeologije). Filologija 44, 29–50. FRAZEOLOGIZMI GESTOVNO–MIMIČKE MOTIVACIJE ZA IZRAŽAVANJE EMOCIJA U ... 377 Matešić, J. (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Školska knjiga. Mrazović, P.; Primorac, R. (1991). Nemačko – srpskohrvatski frazeološki rečnik. Beograd: Naučna knjiga. Mršević–Radović, D. (2008). Frazeologija i nacionalna kultura. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije (Biblioteka književnosti i jezik; knj.26). Mršević–Radović, D. (1987). Frazeološke glagolsko–imeničke sintagme u savremenom srpskohrvatskom jeziku. Filološki fakultet Beograd. Mušović,A. (2002). Somatske frazeološke jedinice za izražavanje emocija i njihova sintaksička funkcija. Kosovska Mitrovica. Rečnik srpskog jezika. (2007). Novi Sad: Matica srpska Röhrich, L. (1991–1992). Das große Lexikon der sprichwörtlichen Redensarten. Band 1, 2, 3. Freiburg im Breisgau: Herder Verlag, Schemann, H. (1991). Synonymwörterbuch der deutschen Redensarten. Stuttgart: Ernst Klett Verlag fur Wissen und Bildung. xxxvi, 428 s. Simić, I./ Todorović, J. (2009). Uticaj kulture na razvoj emocija .Godišnjak za psihologiju. Filozofski fakultet, Niš, 65–81. Šipka, Milan (2001). Frazemi gestovno–mimičkog porekla. Južnoslovenski filolog LVII, 41–52. Gordana Ristić IDIOMS DERIVED FROM GESTURES AND FACIAL EXPRESSIONS OF EMOTIONS IN GERMAN AND SERBIAN LANGUAGE Summary In this paper there are analyzed German and Serbian idioms derived from gestures and facial expressions, which are used for expression of emotions. Idioms and gestures are the reflection of the culture, cultural heritage, everyday communication, on one hand, and of different emotional states with conspicuous expressive function, on the other hand, so that they are appropriate for both contrastive and conceptual approach. The aim of the paper is to determine and to describe the contrastive similarities and differences, and then to attempt to identify if the differences arise from the cultural background, with German 378 Gordana Ristić being the source language, and Serbian the target language. The material of research shall undergo the conceptual analysis as well, with the aim to describe the semantic transposition of the meaning within the framework of the semantic fields of emotions. The corpus is excerpted from the relevant monolingual and bilingual dictionaries. Ana Makišova Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.162.4:811.163.41`373.232.1 Filozofski fakultet originalni naučni rad Građenje derivata od prezimena – teorija i praksa1 Apstrakt U predloženom radu smo prikazali načine građenja derivata od prezimena u slovačkom jeziku. To su prezimena za lica ženskog roda, koja se grade od muških oblika dodavanjem sufiksa –ová, –ská, –cká. Istraživanje smo usmerili na vojvođansku sredinu. U praksi prilikom upotrebe postoje određena odstupanja. U književnom jeziku prezimena tipa Fábry oblik za ženski rod glasi Fábryová, dok u praksi srećemo oblik Fábrová. U radu smo prikazali i promene koje nastaju u korenu reči (gubljenje samoglasnika o, e). U radu smo prikazali, koji oblik dobijaju srpska prezimena ženskog roda u slovačkim tekstovima (prvenstveno u sredstvima javnog informisanja). Ključne reči: prezime, ženski rod, slovački jezik, srpski jezik, vojvođanska sredina Predmetom našeg istraživanja jesu prezimena vojvođanskih Slovaka i derivati od prezimena. Vrlo često nastaju različite nedoumice kod transkripcije slovačkih prezimena kod prevoda na srpski jezik. Kako označiti i da li treba posebno označiti umekšavanje do kog dolazi prilikom izgovora pojedinih oblika slovačkih prezimena, da bi bila pravilno izgovorena određena slovačka prezimena zakomponovana u srpski tekst (Poničan– Ponjičan, Javorník–Javornjik, Pálik–Paljik i sl.). U stručnoj literaturi problematiku prezimena u okviru vojvođanskog prostora proučavao je lingvista i dijalektolog prof. Daniel Dudok. Treba naglasiti, da se on u okviru svog istraživanje usresredio na etimologiju pojedinih prezimena. U monografiji Priezviská Slovákov v Juhoslávii (Prezimena Slovaka u Jugoslaviji) prikazao je prezimena aktuelna u sadašnjem vremenu u vojvođanskoj sredini, ali i prezimena koja su samo deo prošlosti, nisu više frekventovana. U ovoj monografiji Daniel Dudok navodi i etimologiju pojedinih prezimena. Pomenuti lingvista takođe je izučavao prezimena i u studiji Pôvod Hložančanov z hľadiska ich priezvisk (Poreklo stanovnika Gložana sa aspekta prezimena) 1 Rad je nastao u okviru naučnoistraživačkog projekta Diskurzi manjinskih jezika, književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi (178017) koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 380 Ana Makišova koja je objavljena u zborniku radova Hložany 3 ali sa aspekta etimologije. Problematici prezimena delimično je posvetio pažnju i lingvista Mihal Tir u studiji Meno a národná identita. Većinu prostora u ovoj studiji je posvetio imenu ali se osvrnuo I na prezimena u slovačkom jeziku. Prezimena ali sa morfološkog aspekta prikazana su u Morfologiji slovačkog jezika (Morfológia slovenského jazyka 1966). Jednim delom ovu problematiku je dotakao i Martin Ološtiak u studiji Slovotvorba prevzatých vlastných mien v slovenčine II (2011). Ološtiak je svoje istraživanje usmerio pretežno na vlastita imena stranog porekla. Pomenuti lingvista ima posebno poglavlje Morfológia vlastných mien u lingvističkoj publikaciji Morfologické aspekty súčasnej slovenčiny gde je proučavao sa morfološkog aspekta antroponime, toponime i hrematonime. Način građenja ženskih prezimena najpotpunije je izloženo u Pravilima slovačkog pravopisa (Pravidlá slovenského pravopisu 2000:127–128). U radu smo analizirali samo slovačka prezimena, koja su frekventovana kod vojvođanskih Slovaka. Prezimena stranog porekla nisu bila predmet našeg istraživanja. Od muških prezimena ženska prezimena se grade dodavanjem nastavka. I. Prvu grupu čine ženska prezimena kod kojih dodajemo nastavak –ová. Ako muško prezime ima oblik imenice a osnova se završava na suglasnik, kod građenja oblika za ženski rod dodajemo nastavak –ová, npr.: Andrášik – Andrášiková, Babiak – Babiaková, Častven – Častvenová, Dobrík – Dobríková, Hrubík – Hrubíková, Juhásik – Juhásiková, Králik – Králiková, Petržľan – Petržľanová, Šuster – Šusterová, Trabak – Trabaková. Ako oblik muškog prezimena se završava na –ec, –ek –ok kod građenja oblika za ženski rod u nekim slučajevima dolazi do gubljenja samoglasnika e i o. Do gubljenja navedenih samoglasnika dolazi u slučaju ako je prezime izvedeno od opšte imenice, npr.: Babinec – Babincová, Blažek – Blažková, Členek – Členková, Dudok – Dudková, Gadanec – Gadancová, Havlíček – Havlíčková, Knotek – Knoteková, Kokavec – Kokavcová, Kupec – Kupcová, Chovanec – Chovancová, Kopec – Kopcová, Junáček – Junáčková, Martinec – Martincová, Škulec – Škulcová, Zvarec – Zvarcová. Ako je prezime jednosložno, ne dolazi do gubljenja samoglasnika u osnovi, bez obzira što se može uspostaviti veza između opšte imenice i prezimena, npr.: Švec – Švecová. Ako se muško prezime završava na –ec, –ek, –ok a ispred nastavka je suglasnik ili suglasnička grupa a izostavljanjem samoglasnika e ili o bi nastla grupa od tri suglasnika, ne dolazi do gubljenja pomenutih samoglasnika, npr.: Balček – Balčeková Bartok – Bartoková, Buzek – Buzeková, Knapček – Knapčeková, Kocúrek – Kocúreková, Krasnec – Krasnecová, Pavčok – Pavčoková, Suchánek – Sucháneková. Ako se muško prezime završava na samoglasnik –o ili –a žensko prezime se gradi Građenje derivata od prezimena – teorija i praksa 381 dodavanjem nastvka –ová pri čemu se samoglasnik –o resp. –a na kraju izostavlja, npr.: Bako – Baková, Balo – Balová, Barca – Barcová, Janto – Jantová, Kičiňa – Kičiňová, Krasko – Krasková, Macko – Macková, Macho – Machová, Kvačala – Kvačalová, Marko – Marková, Maľa – Maľová, Vrana – Vranová, Zima – Zimová, Žiška – Žišková. Muška prezimena koja se u muškom rodu završavaju na –ov imaju oblik prisvojnih prideva. U vojvođanskoj sredini prezimena navedenog tipa nisu frekventovana, zabeležili smo sledeće: Antov, Apostolov, Beňov, Cmárov, Ďurov, Ďurkov, Fetisov, Jančov, Janšov, Kaňov, Kozov, Krajčov, Krížov, Ondrejov, Pavlov, Šimov, Števkov. Oblik za ženski oblik gradi se dodavanjem nastavka –ová na ceo oblik muškog roda: Antovová, Apostolovová, Beňovová, Cmárovová, Ďurovová, Ďurkovová, Fetisovová, Jančovová, Janšovová, Kaňovová, Kozovová, Krajčovová, Krížovová, Ondrejovová, Pavlovová, Šimovová, Števkovová. U praksi često kod ovog tipa prezimena dolazi do odstupanja od standarda, umesto dodavanja nastavka –ová na oblik muškog prezimena dodaje se samo nastavak –á: Krížová, Pavlová, Števková, –ov se izostavlja, jer često se smatra da dolazi do ponavljanja, pošto se prezime završava na –ov. Često susrećemo da u takvom obliku su zapisani ženski oblici prezimena u matičnim knjigama. Posebnu grupu čine slovačka prezimena koja se u muškom obliku završavaju na meko –i, tipa: Belaji, Bodoni, Budai, Čáni, Čepčáni, Dóci, Durandzi, Egri, Fejdi, Francisci, Gabríni, Gáni, Hajnóci, Karačóni, Királi, Kostoláni, Krajči, Meši, Parkáni, Salaji, Šepši, Šimoni, Šomodi, Tárnoci, Tordai, Turdeli, Turóci, Uheli, Vízi, Žemberi, Žilaji. Ženska prezimena se grade dodavanjem nastavka –ová na ceo oblik muškog prezimena: Belajiová, Bodoniová, Budaiová, Čániová, Čepčániová, Dóciová, Durandziová, Egriová, Fejdiová, Francisciová, Gabríniová, Gániová, Hajnóciová, Karačóniová, Királiová, Kostolániová, Krajčiová, Mešiová, Parkániová, Salajiová, Šepšiová, Šimoniová, Šomodiová, Tárnociová, Tordaiová, Turdeliová, Turóciová, Uheliová, Víziová, Žemberiová, Žilajiová. Kod ovog tipa ženskih prezimena takođe smo zabeležili u svakodnevnoj upotrebi odstupanje od standarda, dolazi do izostavljanja samoglasnika –i Čáňová, Fejďová, Salajová, Šepšová, Tárnocová, Turócová. Kao posebnu grupu izdvajamo prezimena koja se završavaju na tvrdo kratko y: Ededy, Fábry, Francisty, Šiagy, Teleky, Torday, Zárly, Zolnay, Žembery, Žilay. Ženski oblik prezimena kao i kod prethodne grupe gradi se dodavanjem nastavka –ová na celu osnovu muškog prezimena: Ededyová, Fábryová, Francistyová, Šiagyová, Telekyová, Tordayová, Zárlyová, Zolnayová, Žemberyová, Žilayová. Slično kao i kod prethodnog tipa ženskog prezimena dolazi do odstupanja od standarda, dolazi do ispuštanja y na kraju osnove. Zabeležili smo primere tipa Fábrová, Šiagová, Žemberová. Vrlo često ne samo u usmenoj 382 Ana Makišova formi već i u pisanom obliku samoglasnik tvrdo y prelazi u suglasnik j, npr.: Tordajová, Žilajová. Treba napomenuti, da u našem istraživanju smo zabeležili primere, da jedno prezime je zapisano na dva načina, u upotrebi su oba oblika, samo zavisi kako je ko upisan u matičnu knjigu. Kod nekih prezimena u upotrebi su ona prezimena koja su zapisana na kraju sa mekim –i dok u drugim primerima beležimo i prezime sa tvrdim –y na kraju, npr.: Agárdi – Agárdy, Amrózi – Amróziy, Fábri – Fábry, Feldi – Feldy, Žemberi – Žembery; kod nekih na kraju stoji samoglasnik –o a kod drugih samoglasnik –a, npr.: Beňa – Beňo, Benka – Benko, Haška – Haško, Grňa – Grňo, Detka – Detko, Franka – Franko. Kao posebnu grupu možemo izdvojiti oblike muških prezimena kod kojih je nulti nastavak a kod drugih se pojavljuje samoglasnik –a, npr.: Bobot – Bobota, Cefer – Cefera, Čiep – Čiepa, Dýr – Dýra, Gábor – Gábora. Prilikom građenja ženskog prezimena ne postoji razlika kod navedena dva oblika prezimena. Oblik za ženski rod će glasiti Benková i od muškog oblika Benko ali i od muškog oblika prezimena Benka. Četvrtu grupu predstavljaju prezimena koja se razlikuju po završetku u muškom obliku. Jedan je sa nultim nastavkom a drugi sa nastavkom –i, npr.: Kiráľ – Királi, Koroš – Koroši, Moháč – Moháči, Mučaj – Mučaji, Očovej – Očoveji, Parkáň – Parkáni, Patak – Pataki, Pihoň – Pihoni, Rožnaj – Rožnaji. Kod građenja oblika prezimena za ženski rod za razliku od prethodnih primera ovde je bitno kako se završava određeno prezime. Žensko prezime od muškog oblika sa nultim nastavkom gradimo dodavanjem nastavka –ová npr. Korošová a kod prezimena koje se završava na samoglasnik –i oblik ženskog roda glasi Korošiová. Kod tri prezimena Halabrín – Halabríni, Kubány – Kubáni, Severíny– Severíni osim razlike u obliku ženskog prezimena razlika postoji i kod izgovora, jedan oblik se izgovara tvrdo, pošto na kraju osnove imamo tvrd suglasnik, resp. tvrd samoglasnik Halabrínová, Kubányová a kod izgovora drugog oblika ženskog prezimena dolazi do umekšavanja, Halabríniová, Kubániová. Posebnu grupu čine prezimena koja se završavaju na samoglasnik –e, resp. –o. Oblik ženskog prezimena gradi se od muškog oblika dodavanjem nastavka –ová. U našem istraživanju zabeležili smo samo nekoliko prezimena tog tipa: Fekete – Feketeová, Forro – Forroová, Lilge – Lilgeová, Loče – Ločeová, Mate – Mateová, Starke – Starkeová, Werle – Werleová. Kod ovih oblika nailazimo na neobičan sklop glasova: samoglasnik + samoglasnik koji je tuđ za slovački jezik. Kod ovog tipa građenja ženskih prezimena takođe dolazi do odstupanja od standarda, umesto oblika Feketeová, Werleová u upotrebi su oblici Feketová, Werlová. II. Drugu grupu čine prezimena, koja imaju formu prideva. Prezimena ovoga tipa Građenje derivata od prezimena – teorija i praksa 383 su frekventovana u vojvođanskoj sredini. Završavaju na tvrdo y, kratko ili dugo što je uslovljeno dužinom prethodnog sloga. Takva prezimena su: Agársky, Badínsky, Bánsky, Báďonský, Biely, Brezovský, Cinkotský, Dobrocký, Dubovský, Ďurčiansky, Kevenský, Kráľovský, Múdry, Plachtinský, Pokorácky, Rybársky, Semártonský, Sirácky, Sudický, Šipický, Teplý. Ženska prezimena se grade isto kao i pridevi ženskog roda dodavanjem nastavaka –á, –a, –ia. Osnovni i frekventovan nastavak je –á, npr.: Báďonská, Brezovská, Cinkotská, Dobrocká, Dubovská, Kevenská, Kráľovská, Plachtinská, Semártonská, Sudická, Šipická, Teplá. Ali pošto važi pravilo o ritmičkom kraćenju, ako je prethodni slog dug, sledi kratak nastavak: Agárska, Badínska, Bánska, Biela, Ďurčianska, Múdra, Pokorácka, Rybárska, Sirácka a ako se osnova završava na mek suglasnik, onda se dodaje nastavak –ia (primeri ovoga tipa nisu zabeleženi u vojvođanskoj sredini). U praksi se susrećemo sa primerima, da se žensko prezime sastoji od dva prezimena, u tom slučaju govorimo o dvočlanom prezimenu. Oba imaju oblik ženskog roda. U većini slučajeva prvo prezime je devojačko a drugo prezime je muževo, koje žena uzima nakon sklapanja braka. Takva dvočlana prezimena se pišu sa crticom, npr.: Berédiová–Stupavská, Boldocká–Grbićová, Dorčová–Valtnerová, Kotvášová–Jonášová, Stankovićová–Kriváková, Šimáková–Speváková, Tomanová–Makanová, Valentová– Belićová. U navedenim primerima u dvočlanom prezimenu pojavljuje se slovačko prezime u kombinaciji sa srpskim, koje se adaptira prema zakonitostima slovačkog jezika, dobija nastak –ová (Grbićová, Belićová). Kao posebnu grupu smo izdvojili srpska ženska prezimena koja su zakomponovana u slovačkim tekstovima. Prvenstveno tu mislimo na sredstva javnog informisanja, kada se navedena prezimena upotrebljavaju u slovački zakomponovanim tekstovima. I kod ovih prezimena na oblik muškog prezimena dodajemo nastavak –ová, npr.: Dragašová, Ðukićová–Dejanovićová, Kostićová, Lazarevićová, Maksimovićová, Marušićová, Rajićová, Vujačićová. Ako želimo imenovati dve osobe ženskog roda sa istim prezimenom, t.j. oblik množine gradimo dodavanjem nastavka –é na oblik prezimena, npr.: Aneta a Andrea Lomenové, Anna a Andrea Kičiňové, Ema a Ena Spevákové. U praksi su česta odstupanja, često se pojavljuju oblici ženskih prezimena sa kratkim –e na kraju (Aneta a Andrea Lomenove). Ako pak želimo imenovati osobe muškog i ženskog roda (značenje množine), u tom slučaju dodajemo nastavak –ovci. Kod derivacije prezimena ovoga tipa način građenja je isti kao i kod oblika za ženski rod. Ako se osnova muškog prezimena završava na suglasnik, dodajemo nastavak –ovci: Bartošovci, Dudkovci, Juhásikovci. U praksi nema odstupanja od standarda. Ako se muško prezime završava na samoglasnike –o ili –a samoglasnici se 384 Ana Makišova izostavljaju a nastavak dodajemo na osnovu, npr.: Bako – Bakovci, Kvačala – Kvačalovci. Ako se muško prezime završava na –ov nastavak –ovci se dodaje na ceo oblik muškog prezimena Apostolov – Apostolovovci, Pavlov – Pavlovovci. U ovom tipu u praksi dolazi do odstupanja isto kao i kod oblika ženskih prezimena. Prezimena koja se završavaju na –i, –y (meko ili tvrdo) nastavak –ovci se dodaje na ceo oblik muškog prezimena, npr.: Čáni – Čániovci, Parkáni – Parkániovci, Tárnoci – Tárnociovci, Ededy – Ededyovci, Fábry – Fábryovci, Žembery – Žemberyovci. Ako se muško prezime završava na samoglasnik –e ili –o nastavak –ovci se dodaje na ceo oblik prezimena: Feketeovci, Lilgeovci, Werleovci. Ako muško prezime ima oblik prideva Agársky, Báďonsky, Ďurčiansky, Surový nastavak –y se izostavlja i na osnovu dodajemo nastavak –ovci: Agárskovci, Báďonskovci, Ďurčianskovci, Surovovci. U ovom tipu dolazi do odstupanja od standarda samo u slučaju ako se osnova završava na suglasnik v tipa Surový. Tu smo zabeležili oblik Surovci. Isto ovo značenje možemo izraziti i nastavkom –ová (značenje množine): rodina Dudková, Kukučková, Feldyová. Ovde treba naglasiti, da prezime uvek stoji iza imenice. U radu smo ukazali na građenje derivata od muških oblika prezimena u slovačkom jeziku pri čemu smo akcenat stavili na pravila koja važe u standardnom jeziku ali ukazali smo i na odstupanja od navedene norme, koja su prisutna u vojvođanskoj sredini. Odstupanja smo zabeležili ne samo u usmenoj formi, već ženska prezimena zabeležena i u matičnim knjigama ponekad nisu u skladu sa standardima književnog jezika. Ženska prezimena od muških oblika grade se na dva načina, dodavanjem nastavka –ová kod prezimena koja imaju oblik imenice i nastavkom –á, resp. –a kod prezimena koja imaju oblik prideva. Literatura Dudok, Daniel (2001). Priezviská Slovákov v Juhoslávii. Nový Sad:Spolok vojvodinských slovakistov. Dudok, Daniel (2006). “Pôvod Hložančanov z hľadiska ich priezvisk”, in Hložany 1756– 2006 (Hložany:MOMS, Báčsky Petrovec:Kultúra): 261–270. Morfológia slovenského jazyka (1966). Bratislava:Vydavateľstvo SAV. Ološtiak, Martin (2010). “Morfológia vlastných mien”, in Morfologické aspekty súčasnej slovenčiny. Editor Juraj Dolník. (Bratislava:Veda, vydavateľstvo SAV): 97–134. Ološtiak, Martin (2011). “Slovotvorba prevzatých vlastných mien v slovenčine II. Tvorenie derivátov od osobných mien”. Kultúra slova, 45, č. 2: 65–78. Pravidlá slovenského pravopisu (2000). Bratislava:Veda, vydavateľstvo Slovenskej Građenje derivata od prezimena – teorija i praksa 385 akadémie vied. Týr, Michal (2004). “Meno a národná identita”, in Slovenčina v praxi. Štúdie z konfrontačnej a aplikovanej lingvistiky (Nový Sad: Futura publikacije): 38–45. Ana Makišova The formation of words derived from last names – theory and practice Summary This paper describes the ways of forming words derived from last names in the Slovak language. These are last names in the feminine gender, derived from the masculine forms by adding suffixes –ová, –ská, –cká.The research is focused on the Vojvodinian setting. In practice the use of these names is somewhat different from theory. For example, in the literary language the surnames of the Fábry type are Fábryová in the feminine gender, whereas in practice the form Fábrová is quite frequent. The paper also describes the changes that occur in the root of the word (loss of vowels o, e). Finally, the paper shows the forms of Serbian last names in the feminine gender when found in Slovak texts, primarily in the media. Mira Milić Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.163.41’373.45 Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja stručni rad ANGLICIZMI KAO ASOCIJATIVNI STILSKI SINONIMI U SRPSKOM JEZIKU APSTRAKT Ovaj rad bavi se stilski motivisanim anglicizmima kao sinonimima u srpskom jeziku u funkciji pobuđivanja asocijacija na pojmove i ličnosti koje su povezane sa engleskim govornim područjem. Istraživanje se temelji na korpusu književnih tekstova četiri srpska pisca od šezdesetih godina dvadesetog veka do 2008. godine i novinskih tekstova od 2006. do 2010. godine. Ova analiza je pokazala da asocijativni stilski anglicizmi imaju veću ekspresivnu vrednost od srpske leksike sa kojom stupaju u sinonimni odnos, usled čega utiču na moralni sud čitaoca u književnim tekstovima, odnosno skreću pažnju na neki obični događaj u novinskim. U skladu s tim, predmet asocijacija u književnim tekstovima jesu kulturne i moralne vrednosti pojedinca i društva, a u novinskim to su slavne ličnosti, pesme, filmovi, televizijske serije i izreke. Bez obzira na ove razlike, asocijativni stilski anglicizmi u obe vrste tekstova pretežno su sinonimi koji zavise od određenog konteksta. Ključne reči: anglicizam, leksikologija, pragmatika, srpski jezik, sinonimija, stilistika. 1. Uvod U skladu sa tumačenjem Filipovića (1986: 65), semantička adaptacija anglicizama odvija se u dve faze. U primarnoj fazi adaptacije reč sledi opštu tendenciju suženja značenja pošto se preuzima da se zadovolji potreba imeno vanja preuzetog predmeta ili pojma iz kulture i civilizacije zemlje jezika davaoca, a to je obično samo jedno značenje. Sekundarna adaptacija nastaje kao posledica duže upotrebe anglicizma u srpskom jeziku, usled čega dolazi do proširenja značenja po broju i polju. Nove semantičke nijanse anglicizama u velikoj meri nastaju kao posledica njihove stilske upotrebe. Budući da je stilski izraz kreativna tvorevina pojedinca, dodatne semantičke nijanse najčešće naglašeno odstupaju od jezičkog standarda u engleskom i srpskom jeziku, što dovodi do toga da stilski motivisani anglicizmi stupaju u sinonimni odnos samo u određenom kontekstu. Stilski motivisani anglicizmi imaju različite funkcije koje određuju pragmatički 388 Mira Milić i stilistički faktori, pri čemu se ovaj rad bavi samo anglicizmima sa asocijativnom funkcijom. Analiza se zasniva na korpusu anglicizama u književnim delima četiri srpska pisca, koja su nastala u periodu od šezdesetih godina dvadesetog veka do 2008. godine i novinskim tekstovima od 2006. do 2010. godine. Sinonimni odnos anglicizama analiziran je u kontekstu rečenice ili, ređe, u dužem tekstu. Korpus književnih tekstova obuhvata oko 1000 rečenica ekscerprianih iz romana Borislava Pekića, Slobodana Selenića i Mirjane Bobić–Mojsilović i poezije Matije Bećkovića, u kojima se javljaju anglicizmi. Polazeći od pretpostavke da su anglicizmi u književnim tekstovima stilski motivisani i da nemaju frekvenciju upotrebe, težište analize u ovom korpusu bila su semantička obeležja anglicizama u određenom kontekstu, pri čemu je takođe izvršena provera da li se oni javljaju u korpusu novinskih tekstova. Analiza anglicizama u novinskim tekstovima temelji se na pretpostavci da anglicizmi imaju određenu frekvenciju upotrebe, usled čega je korpus složen alfabetski prema anglicizmima (oko 1500) u sklopu kojih su navedene rečenice iz dnevnih i nedeljnih novina koje sadrže anglicizme, čiji broj se kreće u rasponu od 1–15. Ovako organizovan korpus analiziran je kvantitativnom i kvalitativnom metodom. Kvantitativa analiza podrazumeva ocenu frekvencije upotrebe određenog anglicizma, dok kvalitativna uključuje semantičku i morfosintaksičku interpretaciju podataka u korpusu. Anglicizmi i njihovi sinonimi u srpskom jeziku istaknuti su malim verzalom, dok su izvorne engleske reči navedene u zagradi kurzivno. Izlaganje je podeljeno na četiri odeljka. Posle Uvoda, u drugom odeljku definisani su ključni pojmovi rada. Treći se bavi analizom anglicizama kao stilskih sinonima sa asocijativnom funkcijom u književnim i novinskim tekstovima, a u poslednjem, četvrtom odeljku navode se zaključci u vezi sa ekspresivnim potencijalom asocijativnih stilskih anglicizama u književnim i novinskim tekstovima. 2. Anglicizmi kao stilski sinonimi u srpskom jeziku U svetlu činjenice da u literaturi ne postoji opšteprihvaćena definicija anglicizma i sinonima, u ovom odeljku biće ponuđeno tumačenje na kome se temelji ovaj rad. Pod anglicizmom se podrazumevaju leksičke jedinice (reči (imidž (image) i afiksi (– abilan (–able)), koje su ili preuze te iz engleskog jezika u srpski ili se u srpskom javljaju podstaknute uticajem engleskog jezika, a izvorno su najčešće latinizmi (edukacija (education)), kao i leksičke i sintaksičke jedinice (tj. reči, sintagme i rečenice) u srpskom jeziku koje odražavaju normu ili običaje engleskog jezika, krijući u oblicima srpskog jezika značenja i/ili upotrebe svojstvene oblicima engleskog jezika (učiniti napor (make an effort), za prosutim mlekom ne vredi plakati (there’s no use crying over the spilt milk)), ANGLICIZMI KAO ASOCIJATIVNI STILSKI SINONIMI U SRPSKOM JEZIKU 389 (up. Prćić 2005: 145). Budući da navedeni primeri pokazuju da anglicizmi zahvataju leksički i sintaksički nivo jezika, u ovom radu se smatra da su sinonimi najmanje dve leksičke jedinice iste gramatičke vrste reči, koje imaju isto deskriptivno značenje, ili najmanje dve gramatičke jedinice koje imaju isto značenje u dubinskoj strukturi, koje su stoga uporedive i zamenljive u nekim kontekstima (up. Milić 2011a: 54). U skladu s ovim tumačenjem, stilski sinonim predstavlja leksičku ili grmatičku jedinicu koja stoji nasuprot neutralnoj, od koje se razlikuje po stilskom obeležju, dok anglicizam kao stilski sinonim jeste onaj koji stoji prema prevodnom ekvivalentu u srpskom jeziku, pri čemu je anglicizam stilski obeležen, dok je domaća leksička ili gramatička jedinica neutralna (up. Milić 2011: 122), npr. fajter (neformalno) prema borac. Nadalje, prema Milić (2011b: 152), anglicizmi kao stilski sinonimi u srpskom jeziku diferenciraju se po stilskim funkcijama koje određuju pragmatički i stilistički faktori. To su pomodni anglicizmi, reklamni anglicizmi, asocijativni anglicizmi, metaforički anglicizmi, ironični anglicizmi i anglicizmi kao stilske varijante. Anglicizmi kao asocijativni stilski sinonimi, koji su predmet ovog rada, stoje prema prevodnim ekvivalentima u srpskom jeziku, pri čemu anglicizmi imaju funkciju da pobude asocijacije na ličnosti ili određeni značenjski segment popularnog umetničkog dela ili društvenog pokreta, koji su nastali na engleskom govornom području, npr. biti ili ne biti (to be or not to be) prema pitanje opstanka. 3. Anglicizmi kao asocijativni stilski sinonimi Anglicizmi kao asocijativni sinonimi podjednako su zastupljeni u analiziranim književnim i novinskim tekstovima, iako se razlikuju po predmetu asocijacija. U prvima, to su moralne i kulturne vrednosti pojedinca i društva u celini, a u drugima, poznate ličnosti, filmovi, knjige i televizijske serije. Pri tome, upotrebom asocijativnih anglicizama pisac književnog teksta utiče na moralni sud čitalaca, dok autor novinskog teksta daje veći značaj događajima iz svakodnevnog života. 3.1. Anglicizmi kao asocijativni stilski sinonimi u književnim tekstovima Uopšteno, asocijativni anglicizmi doprinose autentičnom oslikavanju likova i kulturološkog segmenta koji se obrađuje u predmetnom delu sa ciljem da prenesu kritički stav pisca prema pojedincu i društvu, odnosno moralnim i kulturnim vrednostima. Anglicizmi, koji su najčešće preuzeti u sirovom obliku, pobuđuju asocijacije na tehnološki prestižno englesko govorno područje ili na savremenu generaciju koja pripada globalističkom društvu zasnovanom na prepoznatljivom sistemu vrednosti sumnjivog kvaliteta. Bećković 390 Mira Milić i Pekić upotrebljavaju asocijativne anglicizme sa ciljem da istaknu novonastalu potrebu za unificiranjem svih vidova ljudske aktivnosti kao jedini uslov opstanka pojedinca, koju Pekić (2006: 10) povezuje sa indomašinskom civilizacijom čija pravila određuje englesko govorno područje. Anglicizmi u Selenićevom delu pobuđuju asocijacije na elitni sloj intelektualaca, koji je smenila nova biološki jača klasa, a asocijativni anglicizmi u romanima Mirjane Bobić–Mojsilović služe kao sredstvo autentičnog prikaza likova u novom globalističkom sruštvu. Prva dva primera ilustruju upotrebu anglicizama kao asocijativnih stilskih sinonima u poemi Matije Bećkovića Kad budem mlađi. (1) “Nije mi bilo teško Da u vatrostalnu činiju Dodam trećinu šolje ključale vode I promešam u mikrotalasnoj pećnici ... I uživam u lajt supi.“ (Bećković 2008: 30); (2) „Njegoš, Obilić… Svi ti kileri Ubice… Srbijo siši Zglavni ga Get a job (Nije John slučajno Walker) (Bećković 2008: 140) Lajt (eng. light), (1), stoji prema lagan sa ciljem da pobudi asocijaciju na lako svarljivu hranu. Budući da se iz datog konteksta vidi da se radi o lajt supi tj. o šolji tople vode dodatno zagrejane u mikrotalasnoj pećnici, asocijacija na modernu gastronomsku praksu ujedno prenosi kritički stav pisca prema odbacivanju tradicionalnih kulinarskih običaja u cilju stvaranja viška vrednosti. U drugom citatu upotrebljen je sirovi anglicizam1 get a job koji stoji prema domaćem izrazu nađi posao, pri čemu ističe rešenost današnje omladine da po svaku cenu planira budućnost u tehnološki prestižnom svetu koji govori engleski jezik. U istom citatu, asocijativnu funkciju ima čak i vlastita imenica John Walker, koja pobuđuje asocijacije na poznati škotski viski Johnnie Walker i na čoveka, Džona Vokera (John Walker) koji je prepešačio ceo svet. Pored asocijativne funkcije izvorno napisan anglicizam walker ostvaruje i efekat igre rečima, pošto može da se protumači i kao 1 Prema Prćiću (2005: 145) sirovi anglicizmi uključuju „leksičke i sintaksičke jedinice (tj. reči, sintagme i rečenice) srpskog jezika koje odražavaju norme ili običaje engleskog jezika, krijući u oblicima srpskog jezika značenja i/ili upotrebe svojstvene oblicima engleskog jezika“ ANGLICIZMI KAO ASOCIJATIVNI STILSKI SINONIMI U SRPSKOM JEZIKU 391 zajednička imenica sa značenjem šetač, pri čemu u dati kontekst unosi lažnu nadu u lakoću postojanja u novom globalnom društvu, koji predstavlja svet bez granica, nacionalnih i verskih podela. Nažalost, u tom novom društvu, Njegoš i Obilić doživljavaju se kao kileri (ubice), Matica srpska je nepoznanica, a ćirilica je odavno prevaziđena. Na kraju, valja istaći da većina pozajmljenica iz engleskog jezika, pogotovo sintaksičke jedinice, nisu zabeležene u korpusu novinskih tekstova usled čega se ne može sa sigurnošću utvrditi da li se radi o anglicizama ili stilskoj upotrebi engleskog jezika. Asocijativni anglicizmi u romanima Borislava Pekića pretežno su gramatičke jedinice koje odražavaju jezički standard u engleskom, sa ciljem da istaknu novonastalu potrebu za unificiranjem svega što se može videti kao jedini uslov opstanka pojedinca. (3) „Kako mu je pravo ime?“ (Pekić 2006: 185); „… Pročitao je. Njegovo je ime bilo John Howland“ (Pekić 2006: 158); (4) „‘U svakom slučaju’, Rasimov je ustao, ‘sad možemo na posao. Za promenu jednom i pravi’“ (Pekić 2002: 313). Dve rečenice (3) u romanu Atlantida (kako mu je pravo ime i njegovo je ime bilo) i kolokacija za promenu (4) u romanu Besnilo, koje odražavaju normu engleskog jezika (what is his real name, his name was i for change), stoje prema domaćim gramatičkim jedinicama kako se on zapravo zove, on se zvao i promene radi. U romanu Besnilo javlja se čak i prevedeni engleski idiom nit smrduća nit mirišuća ribica (Pekić 2002: 409) (neither fish nor fowl), koji stoji prema nit smrdi nit miriši. Pored gramatičkih jedinica postoji i manji broj leksičkih koje odražavaju jezički standard u engleskom. To su: prefiks eks– (izvorno latinizam) u pridevima eksnevini i eksmudri (Pekić 2004: 68) prema bivši i raniji, particip prezenta obećavajuća (zora) (Pekić 2006: 131) prema koja obećava i frazni glagol stajati za nešto (Pekić 2006: 331) (stand for something) prema predstavljati nešto. Bez obzira na to što je Pekićevo delo nastalo pre tehnološke i jezičke dominacije zemalja engleskog govornog područja, navedeni primeri mogli bi se smatrati jednicama hibridnog anglosrpskog2 jezika, što ukazuje na činjenicu da je Pekić bio vizionar ne samo globalističkog društva, već i nove vrste srpskog jezika koji sve više biva upotrebljavan prema normama engleskog jezika. Cilj asocijativnih stilskih anglicizama u Selenićevim delima pretežno je kritika sistema vrednosti u posleratnoj Jugoslaviji koji je uslovio smenu elitne generacije intelektalaca biološki jačim pripadnicima „divlje, nepoznate vrste“ (Dimitrijević 2003: 3). Budući da su anglicizmi u delu pisca karakteristični po tome što su preuzeti u sirovom obliku, pri čemu 2 Termin koji su definisali Vasić, Prćić i Nejgebauer (2001: 7) i Prćić (2005: 56), koji se odnosi na vrstu srpskog jezika koji (sve više) odstupa od svojih normi i (sve više) biva upotrebljavan prema normama engleskog jezika. 392 Mira Milić preovlađuju frazne jedinice, rečenice, čak i celi pasusi na engleskom jeziku, sa naglašenom stilskom funkcijom, može se pretpostaviti da neki od njih nisu anglicizmi već da se radi o stilskoj upotrebi engleskog jezika. Dodajući svemu iznetom i činjenicu da ni leksičke pozajmljenice iz engleskog jezika nemaju učestalost u delu pisca, kao i da nisu zabeležene u korpusu novinskih tekstova, one se mogu smatrati sinonimima samo u određenom jezičkom ili vanjezičkom kontekstu. Navedeno tumačenje ilustruju sledeći primeri. (5) „Jelena d Ferst zamolila majora Ciganina da vidi šta je sa Stavrom“ (Selenić 1996: 108); (6) „Priznajem da ne spada u moju omiljenu lektiru. That’s not my piece of cake“ (Selenić 2004: 107); (7) „Kreten je handred persent rajt“ (Selenić 1996: 194). Anglicizam d Ferst u primeru (5) stoji prema Prva, pri čemu ima funkciju da pobudi asocijaciju na Elizabetu Prvu i istakne plemićko poreklo glavne junakinje romana. Engleski idiom preveden postupkom funkcijske aproksimacije3 ne spada u moju omiljenu lektiru4 u primeru (6) takođe ima asocijativnu funkciju, koju ostvaruje povezivanjem manje poznatog jezičkog izraza (that’s not my piece of cake) sa višom klasnom pripadnošću posleratnih intelektualaca. Frazna leksema handred persent rajt (hundred percent right) (7), koja je usklađena sa ortografskim i fonološkim standardom srpskog jezika, nagoveštava nastanak hibridnog anglosrpskog jezika. Valja dodati da pisac upotrebljava i izvestan broj engleskih leksičkih i gramatičkih jedinica napisanih prema ortografskom standardu engleskog jezika, koje stoje prema postojećim jedinicama u srpskom jeziku, čime se takođe pobuđuju asocijacije na intelektualnu elitu čija statusna obeležja su prigrabili predstavnici biološki jače vrste. To su: come in (Selenić 2004: 129) prema uđi, don’t move (Selenić 2004: 129) prema ne pomeraj se i Oh, my God (Selenić 2004: 196) prema o, bože moj. Asocijativni anglicizmi u delima Mirjane Bobić–Mojsilović uglavnom su u funkciji autentičnog oslikavanja likova u globalističkom društvu čiji vizionari su bili Pekić i Selenić. Iako to jeste njihova osnovna funkcija, manji broj anglicizama ima određenu frekvenciju upotrebe u romanima autorke (npr. instant), dok se veći broj takođe javlja u analiziranom korpusu novinskih tekstova (npr. instant, trip i vau), što upućuje na zaključak da upotreba pozajmljenica iz engleskog jezika nije stilski motivisana u nekim kontekstima. Ovo 3 Funkcijska aproksimacija podrazumeva izražavanje sadržaja iz L1 leksičkim sredstvima u L2, tako da se što bliže i što vernije odrazi funkcija denotata (up. Prćić 2005: 179–180). 4 Ovaj idiom ne navodi se u ovom obliku u rečniku Oxford Idioms Dictionary for Learners of English (Parkinson i Francis 2006: 290), gde stoji piece of cake sa značenjem prosto kao pasulj. Ako bi se poštovao jezički standard onda pisac nije upotrebio pravi izraz na engleskom jeziku, pošto bi on trebalo da glasi that’s not my cup of tea. ANGLICIZMI KAO ASOCIJATIVNI STILSKI SINONIMI U SRPSKOM JEZIKU 393 tumačenje ilustrovano je sledećim primerima. (8) „‘Šampanjac, vau!’ kliknula je. (Bobić–Mojsilović 2007a: 187); (9) „Bila je to neka vrsta instant vremenske mašine za mene. U jednoj jedinoj sekundi vratila sam se nazad ...“ (Bobić–Mojsilović 2007c: 123); (10) „Da uvek izgledamo kao studenti. To je naš kolektivni generacijski trip“ (Bobić–Mojsilović 2007c: 32). Anglicizam vau (wow) stoji prema au (8), pri čemu ima obeležje neformalnog stila sa funkcijom da dočara čitaocu naglašenu potrebu za prihvatanjem kulturnih vrednosti razvijenog dela sveta koji govori engleski jezik. Sličnu asocijaciju pobuđuje i anglicizam trip (trip) (9), neformalna reč koja stoji prema fantazija (up. Hlebec 2006: 349), iako u datom kontekstu nema to značenje i stoji prema domaćoj reči san. Pored leksičkih jedinica asocijativnu funkciju ostvaruju i gramatičke jedinice koje odražavaju sintaksičko– semantički standard u engleskom jeziku, npr. rečenica imala sam dan u spa (Bobić– Mojsilović 2007b: 66) (I had a day in the spa), koja stoji prema provela sam dan u banji. Značajan izvor asocijacija na kulturni milje razvijenog sveta predstavljaju i naslovi filmova sa engleskog govornog područja. Vremenska mašina (time machine) (10), koja stoji prema vremeplov, pobuđuje sećanje na popularni film u određenom periodu kome su pripadale ličnosti romana Majke mi bajka, sa ciljem da efektnije dočara moć duhovnog bića u vremenu i prostoru. Pored anglicizama koji pobuđuju asocijacije na poznate filmove, asocijativnu funkciju imaju i nazivi engleskih pesama u poznatim filmovima, poput brilijanti su najbolji devojčini prijatelji (Bobić–Mojsilović 2007a: 134) u filmuMuškarci vole plavuše, koja stoji prema devojka se osvaja skupim poklonima. Iako su komentarisani anglicizmi stilski motivisani u datom kontekstu, valja napomenuti da se neki od njih ponavljaju u delu autorke kao i da su zabeleženi u korpusu novinskih tekstova. To su: instant (9), trip (10) i vau (8), koji stoje kao sinonimi prema trenutan, fantazija i au. Sva tri anglicizma su registrovana u korpusu novinskih tekstova gde prva dva imaju određenu frekvenciju upotrebe (11 puta instant, 3 puta trip i 1 put vau), pri čemu je instant upotrebljen šest puta u istom romanu (Majke mi bajka), što ukazuje na činjenicu da izvestan broj anglicizama pripada aktivnom fondu autorke. Na osnovu navedenih primera može se zaključiti da je većina stilski motivisanih anglicizama sa asocijativnom funkcijom duža od reči, kao i da su takve jedinice najčešće napisane prema ortografskom standardu engleskog jezika. Ponekad se pribegava udvojenom navođenju takvih jedinica sa prevodnim ekvivalentima u srpskom jeziku, što dodatno ističe značenjski segment koji je predmet asocijacije. Pri tome, kod Bećkovića, 394 Mira Milić Pekića i Selenića ne može se sa sigurnošću tvrditi da li se radi anglicizmima ili je u pitanju stlska upotreba engleskog jezika, dok je kod Mirjane Bobić–Mojsilović izvesnije da se radi o anglicizmima, budući da su pozajmljenice pretežno leksičke jedinice koje su zabeležene u korpusu novinskih tekstova. Međutim, bez obzira na sporni status nekih pozajmljenica, ne može se osporiti njihova velika ekspresivna vrednost koja se pretežno realizuje u određenom kontekstu. 3.2. Anglicizmi kao asocijativni stilski sinonimi u novinskim tekstovima Asocijativni anglicizmi predstavljaju najbrojniju kategoriju stilskih anglicizama u analiziranom korpusu novinskih tekstova. Oni obično pobuđuju asocijacije na najčitanije knjige, popularne ličnosti i pesme, filmove, televizij ske serije, kao i izreke nastale u određenom istorijskom periodu, kao odraz potrebe da se nekom događaju iz svakodnevnog života pripiše bogatiji sadržaj i veći značaj. Time se skreće pažnja čitaoca na određeni tekst i, nadasve, stvara se atmosfera pripadnosti prestižnom svetu sa engleskog govornog područja. Potreba da se nekom suštinski običnom događaju pripiše značaj često je motiv za upotrebu anglicizama u samom naslovu članka. Navedene pretpostavke biće analizirane u sledećim primerima. (11) „‘Strah od letenja’ (podnaslov) … Konopac kojim smo vezani tare se o stenu, a ako je na njoj staklo, može da ga prereže i onda svi letimo dole ...“ (Građanski list 2665 2.04.2008); (12) „Šumadija drim“ (naslov), (NIN 2951 19.07.2007); (13) „Krug je zatvoren. Igra je počela. Mission impossible?“ (NIN 3009 28.08.2008); (14) „Kapiten Dejan Milovanović i fudbaleri Crvene zvezde pozvali su u pomoć navijače za večerašnji ‘biti ili ne biti’ meč sa Boltonom u četvrtom kolu UEFA kupa...“ (24sata 6.12.2007); (15) „NATO–bombe na srpske zgrade kao odbrana srpskih žena jeste levi minimalni zahtev za sprovođenje parole Make love not war i u trenutno dehumanizovanom balkan skom regionu.“ (NIN 2998 12.06.2008); (16) „Negde početkom 1919. godine mobilisan je, kao 22–godišnjak, i Hemfri Bogart Bogi, kasnije filmski heroj mnogih generacija i Tough Guy, koji će za sva vremena ostati upamćen po pravom, tihom, ali pretećem glasu, po cigareti koju obrće među prstima jedne ruke i po čaši viskija koju ne ispušta iz druge ruke.“ (NIN 2925 18.01.2007); Budući da su svi gornji asocijativni anglicizmi, izuzev strah od letenja (11) i biti ili ne biti (14), ekscerpirani iz nedeljnog lista NIN, može se zaključiti da se radi o kreativnom sredstvu izraza koje izisku je viši stepen obrazovanja i dobru obaveštenost o zbivanjima o ANGLICIZMI KAO ASOCIJATIVNI STILSKI SINONIMI U SRPSKOM JEZIKU 395 kojima se piše. Anglicizam koji predstavlja naslov popularnog romana Erike Džong Strah od letenja (Fear of flying) (11) stoji prema strah od ponora, pri čemu snažnije dočarava prirodni ljudski strah od nepoznatog. Frazna leksema Šumadija drim (12) može se tumačiti dvojako, tj. da je nastala analogijom prema frazi American dream (američki san) ili poznatom filmuArizona dream (San o Arizoni). Ako je u pitanju analogija prema American dream, onda je nameravano značenje šumadija drim san o zemlji sa uređenim društvenim sistemom u kojoj su uslovi isti za sve bez obzira na mesto rođenja i društveni položaj. Ukoliko je u pitanju analogija prema poznatom filmu Arizona dream, u određeni kontekst unosi se nostalgija prema kulturama u nestajanju. Anglicizam koji predstavlja naslov filma Mission impossible (13) stoji prema prevodnom ekvivalentu Nemoguća misija, pri čemu snažnije dočarava nedostižnost pravde u političkim igrama. Hamletova egzistencijalna dilema biti ili ne biti (to be or not to be) (14) stoji prema pitanje opstanka, pri čemu daje veći značaj ishodu određenog sportskog takmičenja. Moto hipi pokreta Make love not war (15), koji je podrazumevao odbacivanje ustaljenih društvenih normi, posebno militarizma, stoji prema vodite ljubav a ne rat, pri čemu u datom kontekstu naglašeno osuđuje vojnu intervenciju Ujedinjenih nacija na Balkanu. Na kraju, nadimak poznatog glumca Hemfrija Bogarta tough guy stoji prema žestok momak (16), pri čemu ističe stihijnost ratnog stradanja koje pogađa sve ljude bez obzira na njihovu ulogu u javnom životu. Uopšteno posmatrajući, stilski motivisani anglicizmi sa asocijativnom funkcijom u novinskim tekstovima pretežno su izvorno napisane ili doslovno prevedene engleske frazne i sintaksičke jedinice. Budući da se odnose na medijske ličnosti, umetnička dela i poznate izreke, asocijativni anglicizmi uvode nove stilske nijanse u određeni kontekst, pri čemu, poput većine stilskih anglicizama, nema ju frekvenciju upotrebe i nisu sinonimi van određenog jezičkog ili vanjezičkog konteksta. 4. Zaključci Iako je logično pretpostaviti da se asocijativni stilski anglicizmi mogu dovesti u vezu sa kreativnim jezičkim izrazom koji je ovde analiziran u književnom tekstu, ovo istraživanje je pokazalo da se oni upotrebljavaju i u novinskim tekstovima, pri čemu se razlikuju po ciljevima i predmetu asocijacija. U književnim delima putem asocijacija prenosi se kritički stav pisca prema moralnim i kulturnim vrednostima pojedinca i društva, dok je u novinskim tekstovima njihova upotreba motivisana potrebom da se skrene pažnja na neki obični događaj iz života. Ciljevi asocijativnih anglicizama posledično određuju predmet asocijacija. U književnim tekstovima to su kulturne i moralne vrednosti pojedinca i društva, a u novinskim, predmet asocijacija su slavne ličnosti, pesme, filmovi, televizijske serije i 396 Mira Milić izreke. Zajedničko obeležje anglicizama u obe vrste tekstova jeste da većina naglašeno odstupa od ortografskog, fonološkog, semantičkog i sintaksičkog standarda u srpskom, usled čega stilski motivisani anglicizmi sa asocijativnom funkcijom nisu sinonimi van određenog jezičkog ili vanjezičkog konteksta. Neusaglašenost sa jezičkim standardom u srpskom, mala ili nikakva frekvencija upotrebe, te veliki broj sintaksičkih engleskih jedinica upućuje na zaključak da izvestan broj takvih jedinica nisu anglicizmi već da je u pitanju stilska upotreba engleskog jezika. LITERATURA Filipović, Rudolf (1986). Teorija jezika u kontaktu: Uvod u lingvistiku jezičnih dodira. Za greb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti; Školska knjiga. Dimitrijević, Vojin (2003). „Individualna trauma i društveni pokreti“. Preuzeto 23. jula 2007. URL: Selenić, Slobodan (1996). Ubistvo s predumišljajem. Beograd: Prosveta. Selenić, Slobodan (2004). Prijatelji (6. izd.). Beograd: Prosveta. Mira Milić ANGLISICMS AS ASSOCIATIVE STYLISTIC SYNONYMS IN SERBIAN Summary This paper deals with stylistically motivated anglicisms as synonyms in Serbian in function of evoking associations with concepts and persons related to the English–speaking region. Research is based on the corpus of literary texts of four Serbian writers from the nineteen sixties to 2008 and journalistic texts from 2006 to 2010. This analysis revealed that associative stylistic anglicisms have greater expressive value than their Serbian– based synonyms, owing to which they affect a reader’s moral judgement in literary texts i.e. draw attention to a common event in the journalistic ones. Accordingly, objects of associations in literary texts are cultural and moral values of an individual and society, whereas in journalistic texts they are celebrities, books, films, TV series, songs and slogans. Regardless of these differences, associative stylistic anglicisms in both types of texts are predominantly context–dependant synonyms. Presentation is divided in three sections. After the first introductory one, the second defines anglicisms and synonyms. The third section deals with anglicisms as associative synonyms in literary and journalistic texts. The last, fourth section summarises conclusions. Ana Halas Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.163.41’38:070 Filozofski fakultet originalni naučni rad GRAFOLOŠKA ADAPTACIJA ANGLICIZAMA U REKLAMAMA U SRPSKIM DNEVNIM NOVINAMA1 APSTRAKT U ovom radu analizira se proces adaptacije anglicizama u srpskom jeziku na ortografskom nivou kroz tri faze: fazu modela, kompromisne replike i replike. Istraživanje je zasnovano na korpusu sastavljenom od anglicizama koji se javljaju u reklamama u srpskim dnevnim novinama, a koji su u radu klasifikovani u tri grupe prema stepenu prilagođenosti ortografskom sistemu srpskog jezika, tj. prema fazi procesa u kojoj se nalaze. U radu je dat poseban osvrt na anglicizme sa statusom kompromisne replike, pri čemu su razmatrane ortografske varijacije u kojima se dati anglicizmi pojavljuju, kao i elementi njihovog odstupanja od pravopisne norme srpskog jezika. Cilj rada podrazumeva utvrđivanje zastupljenosti modela i kompromisnih replika u odnosu na replike, te opšteg nivoa prilagođenosti posmatranih anglicizama sistemu srpskog jezika, a potom se rezultati analize povezuju sa funkcijom upotrebe anglicizama, naročito onih s nižim stepenom adaptacije, u reklamnom registru srpskog jezika. Ključne reči: engleski jezik, srpski jezik, anglicizam, model, kompromisna replika, replika, ortografska adaptacija, reklamni registar. 1. Uvod Predmet razmatranja u ovom radu je proces adaptacije anglicizama u srpskom jeziku na ortografskom nivou na primeru reklama u srpskim dnevnim novinama. Izbor korpusa za ovo istraživanje opravdan je činjenicom da su štampani mediji kao sredstvo masovne komunikacije vrlo uticajni kao posrednici pri ostvarivanju jezičkih kontakata. Pri tom, reklame kao neizostavni deo njihovog sadržaja u funkciji su tržišnog diktata savremenog konzumentskog društva promovišući proizvode, koji su često poreklom iz ekonomski razvijenih delova sveta u kojima je engleski dominantan jezik, te je upotreba anglicizama sasvim očekivana. U toku pretraživanja korpusa, u obzir nisu uzeti nazivi proizvoda, već 1 * Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178002 pod nazivom Jezici i kulture u vremenu i prostoru, koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 400 Ana Halas samo anglicizmi upotrebljeni kao zajedničke imenice. Polazna tačka u istraživanju podrazumeva jezičku analizu, koja se odnosi na klasifikaciju anglizicama pronađenih u korpusu na modele, kompromisne replike i replike. Ova podela izvršena je prema stepenu prilagođenosti datog anglicizma ortografskom sistemu srpskog jezika, tj. prema fazi procesa prilagođavanja u kojoj se nalazi. Na osnovu pomenute klasifikacije i analize svih aspekata odstupanja od pravopisne norme srpskog jezika, izvodi se zaključak o opštem stepenu integrisanosti anglicizama reklamnog registra u sistem srpskog jezika. Dobijeni rezultati prenose se zatim na drugi nivo jezičke analize sagledavanjem pragmatičkih aspekata pojave anglicizama u reklamama. Naime, stepen prilagođenosti posmatranih anglicizama u odnosu na pravopisnu normu srpskog jezika povezuje se sa funkcijom jezika reklame i načinom ove vrste komunikacije. Zapravo, sagledavaju se komunikativni efekti upotrebe anglicizama sa različitim stepenom adaptacije u odnosu na primaoca reklamne poruke. 2. Proces adaptacije anglicizama U novije vreme, kao predmet lingvističkih istraživanja sve češće se pojavljuju posredni jezički kontakti pod kojima se podrazumevaju kontakti raznih jezika sa najzastupljenijim svetskim jezicima, na prvom mestu – engleskim. Ovi kontakti se smatraju posrednim jer se ostvaruju mahom putem medija kao sredstva širenja uticaja i u jezičkom smislu. Slučaj jezičkog kontakta koji se razmatra u ovom radu je kontakt srpskog i engleskog jezika. Istraživanja u okviru kontaktne lingvistike prvenstveno se usredsređuju na posledice kontakta dvaju jezika, od kojih je jedna leksičko pozajmljivanje koje se svodi na to da jezik primalac, u ovom slučaju srpski, preuzima leksemu iz sistema jezika davaoca, tj. engleskog jezika. Kako tvrdi Rudolf Filipović (1986: 55), pozajmljena leksema prolazi kroz proces postepene integracije u sistem jezika primaoca, koja uglavnom rezultira prisustvom raznolikih varijacija date lekseme i to na različitim nivoima jezičke analize. Prema modelu procesa pozajmljivanja pomenutog autora (Filipović 1986: 38), a koji je prihvaćen u ovom radu, dati proces obuhvata tri faze koje slede jedna drugu: fazu modela, kompromisne replike i replike. Svaka pozajmljenica ne prolazi neizostavno kroz sve tri faze. Faze modela i replike su stalne i obavezne u procesu adaptacije, dok se faza kompromisne replike ne javlja u svim slučajevima. Pozajmljenica u početnoj fazi adaptacije, tj. u fazi modela potpuno je neprilagođena sistemu jezika primaoca, što znači da i dalje nosi nepromenjene formalne karakteristike izvorne strane reči od koje je nastala. Na ortografskom nivou, koji se i razmatra u ovom GRAFOLOŠKA ADAPTACIJA ANGLICIZAMA U REKLAMAMA U SRPSKIM DNEVNIM NOVINAMA 401 radu, pozajmljenica sa statusom modela još uvek ima originalni pravopisni oblik iz jezika davaoca. Kako tvrdi Filipović (1986: 68), ova početna faza posledica je jezičke operacije importacije, koja podrazumeva puko preuzimanje elemenata iz jezika davaoca bez adaptacije u sistemu jezika primaoca. Kako ističe Sonja Filipović (2005: 16), pozajmljenica, pokazujući prve znake tendencije ka integraciji u sistem jezika primaoca, dobija status kompromisne replike, koja je prelazna faza na putu do replike, odnosno potpune adaptacije. U ovoj fazi, pozajmljenica još uvek nosi neke od izvornih elemenata, ali dobija i elemente jezika primaoca usled čega ima nekonzistentnu upotrebu, koja podrazumeva istovremenu upotrebu nekoliko alternativnih ortografskih oblika iste lekseme s različitim stepenom integrisanosti u sistem jezika primaoca. U ovoj fazi, sasvim su očigledni efekti interferencije, mešanja i preklapanja dva različita koda. Pozajmljenica dobija svoj konačni, potpuno adaptirani oblik na svim jezičkim nivoima putem jezičke operacije supstitucije ulazeći u poslednju fazu procesa integracije sa statusom replike. Replika ima stalnu i utvrđenu ortografsku formu u skladu sa normom jezika primaoca. Definisani proces integracije pozajmljenica u sistem jezika primaoca vizuelno se može predstaviti sledećim dijagramom: |...... | model (0) kompromisna replika replika (1) Dijagram je dat u vidu skale koja pokazuje stepen integrisanosti pozajmljenica u sistem jezika primaoca u zavisnosti od faze adaptacije u kojoj se nalaze. Stoga, modeli zauzimaju početnu tačku skale koja označava nulti stepen integracije, dok se u krajnjoj tački skale nalaze replike kao nosioci maksimalnog stepena integrisanosti. Deo skale između dve krajnje tačke ekstremnih i suprotnih vrednosti pripada kompromisnim replikama. Ovaj status pozajmljenice u procesu integracije vizuelno se predstavlja kontinuumom različitih stepena adaptiranosti, i to od nižih ka višim idući od početne ka krajnjoj tački skale, odnosno od statusa modela ka statusu replike. 3. Analiza korpusa Anglicizmi su efektno sredstvo upotrebljevano u reklamama zbog svoje vizuelne uočljivosti, jer se od konteksta razlikuju upravo svojom formom, čemu doprinose i česta odstupanja od pravopisne norme srpskog jezika. Korpus za istraživanje predstavljeno u 402 Ana Halas ovom radu čine anglicizmi uočeni u reklamama tokom jednomesečnog izlaženja sledećih srpskih dnevnih novina: Alo, Blic, Dnevnik, Kurir, Politika, Press, Večernje novosti, 24 sata. Pretraživanjem korpusa ustanovljeno je prisustvo sve tri faze integracije anglicizama. 3.1. Modeli Anglicizmi u fazi modela, tj. sa nultim stepenom adaptacije imaju najznačajniji udeo u korpusu, a najfrekventniji primeri dati su u sledećoj tabeli2: MODEL REPLIKA airbag/Air Bag erbeg baby–friendly bebifrendli bluetooth blutut chat čet ExpressCard ikspres–kard extra ekstra freelander frilender GSM Gateway GSM gejtvej inbox inboks interview intervju iPhone ajfon joker džoker leasing lizing mix miks MP3 player MP3 plejer multilevel maltilevel (marketing) notebook noutbuk outlet autlet password pasvord playstation plejstejšn privilege privilidž (paket) rent–a–car rentakar sale sejl standby stendbaj (aranžman) top–rate toprejt username juzernejm wellness velnes wireless vajerles Dati primeri su anglicizmi koji su prodrli u upotrebu srpskog jezika u svom izvornom ortografskom, potpuno neadaptiranom obliku, te nisu podlegli obaveznom ortografskom preoblikovanju. Oni sadrže engleske grafeme, koje ne pripadaju grafemskom sistemu srpskog jezika poput: w (npr. wellness, password, wireless), x (npr. extra), y (npr. stand by). Takođe, čak ni nizovi grafema oo, ee, ss u primerima poput notebook, freelander, password, bluetooth itd. nisu podlegle adaptaciji prema normama pravopisa srpskog jezika. 2 Za sve primere pronađene u korpusu, istaknute u tabeli, ponuđena je i replika, odnosno pravopisno ispravan oblik, koji bi data leksema trebalo da poprimi u fazi potpune integracije u ortografski sistem srpskog jezika. GRAFOLOŠKA ADAPTACIJA ANGLICIZAMA U REKLAMAMA U SRPSKIM DNEVNIM NOVINAMA 403 3.2. Kompromisne replike Ipak, deo korpusa razmatran s posebnom pažnjom čine anglicizmi koji su ušli u proces integracije u sistem srpskog jezika, pa pokazuju manji ili veći stepen adaptacije pripadajući fazi kompromisne replike. Svaki od navedenih primera ima vrlo nestalnu i, prema pravopisnim pravilima, neutvrđenu formu, jer, kako se u narednoj tabeli vidi, neki od navedenih anglicizama javljaju se u nekoliko varijacija. MODEL KOMPROMISNA REPLIKA REPLIKA call centre/call center Call centar>call centar kol–centar CD shop CD šop CD–šop/cede–šop e–shop eShop išop data card data kartica dejta–kartica e–mail mail>email>i–mejl imejl grace period Grejs period>grejs period grejs–period hunting group Hunting grupa hanting grupa hunting list “hunting” lista hanting lista laptop lap–top>lap top laptop pick–up “pik–ap” pikap web designer Web dizajner veb–dizajner website web–site>web sajt>sajt veb–sajt U tabeli su pored pronađenih varijacija kompromisnih replika ponuđeni i model i replika kako bi se jasnije uočio put lekseme od nultog ka maksimalnom stepenu adaptacije. Različite varijante pisanja iste lekseme javljaju se čak i u primerima poput lekseme laptop, koja ima identičan ortografski oblik u engleskom i srpskom, što bi značilo da su model i replika u ovom slučaju isti. Iako ortografska adaptacija u ovom slučaju nije potrebna, varijantni oblici su ipak prisutni, kako je u tabeli i pokazano. Kompromisne replike, prilagođavajući se normi srpskog jezika, još uvek zadržavaju i izvesne izvorne elemente, te ispoljavaju različite aspekte devijacije pravopisne norme jezika primaoca date u daljem tekstu: • Pisanje velikog početnog slova Opseg varijacija pojedinih kompromisnih replika sadrži oblike koji se bezrazložno pišu velikim početnim slovom iako nisu vlastite, već zajedničke imenice (npr. Call centar, Hunting grupa, Web dizajner) odstupajući tako od norme srpskog jezika. Takav postupak može se protumačiti kao pokušaj još jasnijeg isticanja anglicizama, koji su već potpuno ili delimično napisani u izvornom obliku ne bi li se privukla pažnja čitaoca. • Pisanje anglicizama sa navodnicima U tabeli se nalaze i primeri delimično adaptiranih anglicizama napisanih sa znacima navoda (npr. “pik–ap”, “hunting” lista). Pri tom, navodnici su napisani prema engleskoj pravopisnoj normi, a njihova upotreba osim što vizuelno ističe anglicizam i njegov poseban 404 Ana Halas status u srpskom jeziku, a posmatrano uže, i u reklamnom registru, ukazuje i na percepciju ovakvih leksema kao stranih oblika u jeziku primaocu. • Pisanje anglicizama sa crticom U posmatranim primerima, vrlo je česta ali i nesistematična upotreba crtice pri pisanju anglicizama. Anglicizmi koji su po morfološkoj strukturi izvedenice ili složenice pokazuju tendenciju pisanja sa crticom u fazi kompromisne replike, čak i kad to nije u skladu sa pravopisnom normom srpskog jezika. U ovom radu se pretpostavlja da je uzrok tome činjenica da govornici srpskog prepoznaju složenu strukturu datih anglicizama, te žele takav strani oblik i vizuelno predstaviti. Međutim, Tvrtko Prćić (2005: 217) formuliše pravilo prema kome se svaki anglicizam koji predstavlja jednu sadržinsku celinu u pisanju predstavlja kao jedna neprekinuta reč, tj. bez upotrebe crtice, te bi lekseme i–mejl, lap– top, web–site i pik–ap trebalo pisati kako je prikazano u tabeli u koloni sa ponuđenim replikama. Nasuprot tome, u korpusu se javljaju i slučajevi kod kojih se u srpskom jeziku uočava značenjska veza između elemenata, te bi ih, prema pravilu koje nudi Prćić (2005: 217), trebalo odvojiti crticom u pisanju. Međutim, u fazi kompromisne replike, ova značenjska veza često se ne ističe u pisanju, jer se značenjski elementi datog anglicizma nepravilno pišu kao dve odvojene reči, poput primera call centar, data kartica, web dizajner i CD shop/šop. • Nepotpuno preoblikovanje Kompromisne replike složenih leksema–anglicizama pronađenih u korpusu odstupaju od pravopisne norme srpskog jezika jer su nepotpuno ortografski preoblikovane. To znači da je jedan elemenat preoblikovan, dok drugi i dalje ima izvornu formu, kao u primerima: web dizajner, web sajt, call centar. Problem odsustva preoblikovane forme javlja se i u slučajevima u kojima je drugi deo složene lekseme–anglicizma prilagođen postupkom prevođenja, kao u primeru data kartica. • Pisanje anglicizama sa flektivnim nastavcima U korpusu su pronađeni i primeri ortografski potpuno neprilagođenih anglicizama upotrebljenih u padežnim oblicima pokazujući još jedan aspekt odstupanja od pravopisne norme srpskog jezika. Naime, uočeno je da se na izvorni engleski ortografski oblik dodaje padežni sufiks, ali pri tom u pisanju biva odvojen crticom od osnove, kao usledećim rečenicama preuzetim iz reklama mobilnih operatera i javnih poziva: Za informacije kontaktirajte nas na telefone ili putem e–mail–a. (Press 2040, 20.9.2011), Svoje prijave možete direktno slati Centru za ljudske resurse ili mail–om. (Blic 5250, 30.9.2011). Ortografski pravilni oblici rezultat su najpre postupka preoblikovanja, a potom stavljanja u GRAFOLOŠKA ADAPTACIJA ANGLICIZAMA U REKLAMAMA U SRPSKIM DNEVNIM NOVINAMA 405 odgovarajući padežni oblik sa neodvojenim padežnim sufiksom u pisanju, te bi prethodna dva primera trebalo da izgledaju ovako: imejla i imejlom. Pored leksema sa višestrukim varijacijama u pisanju, u analiziranom korpusu javljaju se i slučajevi dvostruke varijacije koja uključuje potpuno neprilagođeni oblik, s jedne, i potpuno prilagođeni oblik, s druge strane, bez prisustva prelaznih oblika: MODEL REPLIKA business biznis euro evro fax faks pixel piksel postpaid postpejd prepaid pripejd roaming roming Međutim, i pored činjenice da se dati anglicizmi javljaju i u obliku s maksimalnim stepenom adaptacije, ne može se govoriti o replikama, jer pomenuti oblici alterniraju u korpusu sa oblicima nultog stepena adaptacije, što potvrđuje njihovu neustaljenost u okviru pravopisne norme jezika primaoca, kao i činjenicu da se još uvek nalaze u procesu adaptacije. 3.3. Replike Svega 11% ukupnog broja razmatranih primera čine anglicizmi potpuno integrisani i ortografski prilagođeni pravopisnoj normi srpskog jezika, a prikazani su u sledećoj tabeli: MODEL REPLIKA attachment atačment brand brend manager menadžer player plejer sticker stiker video clip video–klip Svi navedeni primeri preoblikovani su na osnovu prilagođenog srpskog izgovora, te su time stekli status pravopisno adaptiranih anglicizama. 4. Upotreba anglicizama kao strategija efektne reklame Diktat tržišne konkurencije i imperativ profitabilnosti obezbedili su fenomenu reklame izuzetno značajno mesto u svim tipovima medija. Svrha reklame je promovisanje i, 406 Ana Halas potom, prodaja proizvoda i usluga. Da bi se to postiglo neophodno je da reklama svojim sadržajem privuče pažnju potencijalnih kupaca, a potom je i zadrži svojom ubedljivošću i sugestivnošću, čime je već učinjen značajan korak ka navođenju gledaoca, slušaoca ili čitaoca da dati proizvod potraži u prodavnicama. U skladu sa prethodno iznetim je i Landovo (1947: 83) sumiranje ciljeva reklame: privući pažnju, probuditi interesovanje, stimulisati želju, ubediti i navesti na konkretan čin kupovine. Pet navedenih principa važe za reklame u svim tipovima medija uključujući i dnevnu štampu, koja je predmet razmatranja u ovom radu. Zadatak privlačenja pažnje čitalaca je nešto zahtevniji u slučaju reklama u ovom tipu medija, jer potencijalni kupci ne kupuju novine radi reklama, već radi novinskih tekstova i drugih standardnih novinskih sadržaja. Ipak, gotovo polovinu ukupnog broja stranica u dnevnim novinama čine reklame, koje se nadmeću za čitaočevu pažnju. Jedna od strategija postizanja primarnog cilja prepoznatljivosti i pamtljivosti reklame jeste upotreba reči preuzetih iz dominantnih svetskih jezika, prvenstveno engleskog kao globalnog jezika. Ova strategija primenjena je u većini reklama u srpskim dnevnim novinama. Analizom korpusa vezanom za stepen prilagođenosti anglicizama srpskoj pravopisnoj normi utvrđeno je da reklame u srpskim dnevnim novinama mahom sadrže anglicizme sa statusom modela, tj. sa zadržanim izvornim oblikom bez ikakvog pokušaja preoblikovanja. Pri tom, važno je istaći da su pomenuti anglicizmi u reklamama uglavnom vizuelno istaknuti verzalom ili velikim početnim slovom bez ortografske opravdanosti, te predstavljaju deo naslova ili sintagme koja je nosilac glavne ideje reklamne poruke. Takođe, primećeno je da se primeri u tabelama pojavljuju u reklamama koje predstavljaju proizvode i usluge iz nekoliko oblasti, i to: bankarstva, telekomunikacija, automobilske industrije i računarske tehnike. Nesumnjivo je, dakle, da su anglicizmi upotrebljeni u reklamama deo registra oblasti koje su tekovine modernog, razvijenog sveta u kojem je engleski jezik dominantno sredstvo komunikacije. To umnogome objašnjava brojnost neadaptiranih anglicizama i u reklamama u srpskim dnevnim novinama. Naime, njihovom upotrebom ne samo što se privlači čitaočeva pažnja zahvaljujući ortografskom obliku koji se ne uklapa u sistem srpskog jezika, već se i pobuđuje asocijacija na naučno–tehnički i ekonomski razvijeni deo sveta iz koga dati proizvod potiče, što bi trebalo da posluži i kao garancija njegovog kvaliteta i pouzdanosti. Time podsvest čitalaca prima poruku da kupiti dati proizvod ili koristiti datu uslugu znači ići u korak sa naprednim svetom i poprimiti deo željenog načina života. GRAFOLOŠKA ADAPTACIJA ANGLICIZAMA U REKLAMAMA U SRPSKIM DNEVNIM NOVINAMA 407 5. Zaključak Na osnovu opisanog istraživanja i razmatranja, uočava se da je reklamni registar srpskog jezika bogat anglicizmima, od kojih je najveći broj u fazi modela, dok postoji i znatan broj onih koji teže integraciji u ortografski sistem pomenutog jezika. Jedan od najuočljivijih razloga za to je činjenica da anglicizmi lako pronalaze svoje mesto u reklamnom registru usled neobičnosti i uočljivosti pisane forme. Međutim, prepliću se lingvistički i sociolingvistički razlozi rasprostranjene upotrebe anglicizama u reklamama. Zasigurno, ne bi trebalo zanemariti činjenicu koja se odnosi na dominaciju engleskog jezika kao simbola uticajne kulture zemalja sa engleskog govornog područja i njihove ekonomske moći, koja, svakako, doprinosi popularnosti reklame i time i proizvoda koji se predstavlja. Anglicizmi pogoduju jeziku reklame, jer kako tvrdi Ana Stefanovski (1995: 128), njihova asocijativna semantička komponenta upućuje na idealizovanu sliku zapadnjačkog načina života, prestiž, sjaj i materijalni uspeh bogatijih društava, dok Ranko Bugarski (1990: 344–5) upućuje na to da upotreba engleskog jezika zadovoljava potrebu da se bude „moderan i internacionalan u jednom dubljem smislu.“ Zahvaljujući ovom asocijativnom aspektu koji ističu, anglicizmi postaju neizostavno reklamno stilsko sredstvo. IZVORI Alo!, Beograd, 1271–1301/2011 Blic, Beograd, 5240–5270/2011 Dnevnik, Novi Sad, 23195–23225/2011 Kurir, Beograd, 2860–2890/2011 Politika, Beograd, 35130–35160/2011 Press, Beograd, 2040–2070/2011 Večernje novosti, Beograd, 20167–20197/2011 24 sata, Beograd, 1268–1298/2011 LITERATURA Bugarski, Ranko (1990). „Sociolinguistic Aspects of Serbo–Croatian English Language Contact“, in Languages in Contact. Proceedings of the Symposium 16.1. of the 12th International Congress of Anthropological and Ethnological Sciences, Zagreb, July 25–27, 1988, 1990, ed. M. Bratanić & R. Filipović (Zagreb: Institute of Linguistics/ 408 Ana Halas University of Zagreb): 341–345. Filipović, Rudolf (1986). Teorija jezika u kontaktu. Zagreb: Školska knjiga. Filipović, Sonja (2005). Izgovor i pisanje računarskih anglicizama u srpskom jeziku. Beograd: Zadužbina Andrejević. Lund, John V. (1947). Newspaper Advertising. New York: Prentice–Hall. Prćić, Tvrtko (2005). Engleski u srpskom. Novi Sad: Zmaj. Stefanovski, Ana (1995). „Anglicizmi u reklamnom registru srpskohrvatskog jezika“. Naučni sastanak slavista u Vukove dane. 23/2: 127–131. Vasić Vera, Prćić Tvrtko, Nejgebauer Gordana (2001). Rečnik novijih anglicizama: Du yu speak anglosrpski? Novi Sad: Zmaj. Ana Halas ORTHOGRAPHIC ADAPTATION OF ANGLICISMS IN ADVERTISEMENTS IN SERBIAN DAILY NEWSPAPERS Summary This paper provides an analysis of the orthographic adaptation of anglicisms in Serbian as a process including three phases: the model, compromise replica and replica phase. The research is based on a corpus consisting of anglicisms used in advertisements in Serbian daily newspapers. In the paper, these anglicisms are classified into three groups according to the degree to which they are adapted to the orthographic system of the Serbian language, i.e. according to the phase of the process that they have reached. The issue of anglicisms having the status of compromise replicas has been particularly addressed including orthographic variations they show as well as the elements in which they deviate from the orthographic norm of the Serbian language. The aim was to determine the incidence of models and compromise replicas in comparison with replicas and the general level of the adaptation to the Serbian language system that the given anglicisms have attained. The results of the analysis have been related to the function of anglicisms, especially those with a lower degree of adaptation, in the Serbian advertising register. Juraj Glovňa Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.162.4`27(497.113) Filozofski fakultet originalni naučni rad Diferenčné jazykové prostriedky v spisovnej slovenčine vo Vojvodine a na Slovensku (na príklade publicistických výrazov) APSTRAKT Vojvodinská slovenčina v enklávnej situácii je pod tlakom dominantného srbského jazyka. Okrem tzv. klasických srbizmov preberá aj cudzie slová, najmä termíny súvisiace s integráciou Srbska do Európskej únie a pri pomenúvaní nových administratívnych zariadení a pod., a to väčšinou ako kalky priamo zo srbčiny. Dochádza tak k istým posunom oproti terminológii používanej v masmédiách na Slovensku. Autor vychádza pri analýze týchto posunov z vojvodinskej periodickej tlače a z príspevkov rozhlasu a televízie. Ključne reči: vojvodinská slovenčina, dominantný jazyk, formálne a sémantické posuny Spisovná slovenčina vo Vojvodine sa vyvíja v enklávnom prostredí už vyše 250 rokov. Pod silným tlakom dominantného srbského jazyka preberá srbské slová a spojenia, ktoré sú výsledkom rozličných interferencií. Srbský jazyk ovplyvňuje slovenčinu vo všetkých jazykových rovinách, najviac v slovnej zásobe. Keďže ide o typologicky a geneticky blízky jazyk, používatelia ťažko dokážu pri nových javoch presne identifikovať, či ide o tzv. srbizmus alebo je to rýdzo slovenský jazykový prostriedok. Platí to najmä pre oblasť médií, ktoré promptne preberajú informácie zo srbského domáceho alebo zahraničného spravodajstva. V príspevku chceme ukázať na niektoré sémantické a jazykovo–formálne posuny pri preberaní slov terminologického charakteru v súvislosti s integračným procesom Srbska do Európskej únie, ale aj na isté terminologické rozdiely v administratíve a aj v iných oblastiach. Spisovnú slovenčinu vo Vojvodine pokladáme za integrálnu súčasť slovenského národného jazyka. V dôsledku izolovaného vývinu, enklávneho spôsobu existencie a fungovania v inom administratívnom začlenení má niekoľko lexém, ktoré sú v nej hlboko zakorenené a odlišné od spisovnej slovenčiny na Slovensku (Pokrajina, obec, osada, atď.). 410 Juraj Glovňa Okrem tohto obmedzeného počtu tzv. sociolingvistických slov vykazuje spisovný jazyk vo Vojvodine všetky základné znaky slovenčiny normovanej a kodifikovanej na Slovensku. Azda najfrekventovanejšie spojenie „proces európskej integrácie“ sa používa na Slovensku, ale aj inde v jednotnom čísle (por. europäische Integration, European Integration, ´européenne intégration). Vo Vojvodine sa však pod vplyvom srbského spojenia [proces evropskih integracija] začalo v médiách používať spojenie „v procese európskych integrácií“, hoci náležitejšie je tu použiť singulárovú podobu, keďže ide o ekonomické a politické združovanie, spájanie do jedného celku. Iným gramatickým posunom je používanie ženského rodu v spojení „členka Európskej únie“, hoci na Slovensku je to výhradne v mužskom rode: „člen = členský štát“. Vo vojvodinskom spojení „preráža“ z pozadia srbská lexéma „članice [Evropske unije]“: „Potom ich analyzuje Európska komisia, čo podporujú všetky členky (= členské štáty/ členovia) únie okrem Holandska“ (tlač). Avšak aj v iných spojeniach, kde sa hovorí o členoch, sa objavujú tvary v ženskom rode: „Na akcii sa zúčastnilo sedem členiek NATO“ (rozhlas). Oveľa viac posunov však dochádza v lexikálnej oblasti, a to najmä vtedy, keď sa preberajú zo srbčiny cudzie slová ako ustálené termíny integračného procesu. Zaznamenali sme tieto posuny: 1. Pre jeden (politologický) pojem obe variety slovenského jazyka využívajú rozdielne formy (princíp synonymie). Na Slovensku sa používa spojenie „integrácia Rómov do spoločnosti“, vo Vojvodine sa uprednostňuje „inklúzia Rómov do spoločnosti.“ Sémantika je identická, z pohľadu slovenčiny na Slovensku je však pojem „inklúzia“ štylisticky príznakový. Podobne je to so spojeniami „transformácia hospodárstva“ na Slovensku a „tranzícia hospodárstva“ vo Vojvodine. Aj v prípade „inklúzie“, aj v prípade „tranzície“ je vplyv srbčiny evidentný: „inkluzija Roma; tranzicija privrede“. 2. Tá istá forma cudzieho slova sa používa v oboch jazykoch v inom, často kontradiktorickom význame (princíp polysémie). Ako príklad možno uviesť viacvýznamové slovo „emisia“. Na Slovensku označuje v prvom rade „vypúšťanie, únik znečisťujúcich látok do prostredia“ [ispuštanje štetnih materija u atmosferu], ale aj „peňažné danie do obehu“, nie však „rozhlasové alebo televízne vysielanie“ [radio– ili televizijska emisija], ako je to vo Vojvodine: „Ja si myslím, že moji rodičia nebudú teraz počúvať túto emisiu (= vysielanie/reláciu), ale ja som tiež fajkoš“ (rozhlas). Diferenčné jazykové prostriedky v spisovnej slovenčine vo Vojvodine a na ... 411 Iný častý príklad je slovo „manifestácia“. Vo Vojvodine sa ním myslí pod vplyvom srbčiny akákoľvek kultúrna alebo spoločenská akcia [npr. kulturna manifestacija: „V Novom Sade sa nemôžeme sťažovať na počet kultúrnych manifestácií“ (rozhlas). Na Slovensku tento význam sa vyjadruje slovom „podujatie“ a pod „manifestáciou“ sa myslí väčšie verejné zhromaždenie (manifestácia proti vojne, prvomájová manifestácia, v srbčine „masovno okupljanje, npr. demonstracije protiv rata, praznovanje 1. maja itd.“) alebo prenesene „prejavenie sa, prejav napríklad choroby“. 3. Pre ten istý terminologický význam sa používa vo Vojvodine cudzie slovo (tak ako v srbčine) a na Slovensku je slovo domáceho pôvodu. Vojvodinské lexémy „syndikát“, „syndikátny“, „syndikalista“ súvisia s organizáciou združujúcou pracovníkov podľa pracovných oblastí a bojujúcou za ich práva, teda s tým, čo sa na Slovensku vyjadruje lexémami „odbory“, „odborársky“, „odborár“ [por. Konfederácia odborových zväzov]. Syndikáty na Slovensku znamenajú predovšetkým „monopolné organizácie na odbyt a na nákup surovín“. Ide teda v oboch varietach jazyka o komplementárnu distribúciu pojmov „syndikát“ a „odbory“. Príklady z vojvodinskej slovenčiny: „Rozhovory predstaviteľov vlády, podnikateľov a syndikalistov z nejakého dôvodu prebiehali za zavretými dverami“ (tlač). – „Syndikátne organizácie sa nezmohli na žiadnu väčšiu akciu“ (tlač). 4. Pre ten istý terminologický význam sa vo vojvodinskej slovenčine používa domáce slovo, zatiaľ čo na Slovensku cudzie slovo. V súvislosti s ekonomickými integračnými procesmi sa na Slovensku takmer výlučne používa cudzí výraz „investície“, „investičné stimuly“, „investovať“, „investor“ a pod. Vo vojvodinskej slovenčine sa v týchto kontextoch zase používajú domáce lexémy „vklad“, „vklady“, „vkladať“ a pod: „Po tragickej udalosti mesto začalo vkladať (= investovať) do požiarnej ochrany“ (tlač). Pri porovnávaní slovnej zásoby integračného procesu a z oblastí politického a verejného života sa ukazuje, že vojvodinská slovenčina v oveľa väčšej miere používa cudzie slová a termíny, ktoré prebrala priamo zo srbčiny. Tieto výrazy sa tu pevne „usadili“, nadobudli uzuálny ráz, avšak „neladia“ s kodifikovanou spisovnou normou na Slovensku. Niektoré z nich by boli v médiách na Slovensku aj ťažko zrozumiteľné: „preliminárne výsledky (volieb)“, „afirmovať ľudské práva“, „promovať aktivizmus“, „korelácia na výtvarnej výchove“, „zónová prehliadka“, „amandmány“, „kotizácia“ [vstupný poplatok, 412 Juraj Glovňa konferenčný poplatok a pod.] a mnohé ďalšie. K významovým posunom dochádza aj pri pomenúvaní inštitucionálnych a administratívnych zložiek. Možno to ukázať na pomenovaní ministerstiev. Ideálna je situácia, keď v oboch štátoch sú identické ministerstvá s tou istou náplňou a poslaním a s identickým názvom: Ministerstvo financií =Министарство финансија, Ministerstvo zdravotníctva = Министарство здравља, Ministerstvo obrany = Министарство одбране. Ak je však v Srbsku ministerstvo, ktoré nemá svojou funkčnosťou na Slovensku ekvivalent, treba ho preložiť doslovne, t. j. kalkovať: Министарство омладине и спорта = Ministerstvo mládeže a športu, Министарство за инфраструктуру и енергетику = Ministerstvo infraštruktúry a energetiky. Ako problémový však pokladáme doslovný preklad Министарствa просвете и науке na Ministerstvo osvety a vedy, ako sa to bežne používa vo vojvodinskej slovenčine. V tomto kalku dochádza totiž k významovému posunu. Na Slovensku sa pod osvetou rozumie „činnosť na povznesenie kultúry a vzdelania širokých vrstiev v osvetových besedách a podobne, napríklad politická osveta, zdravotná osveta, šíriť osvetu, osvetová beseda“ (por. Krátky slovník slovenského jazyka, 2003, s. 450). Ide teda o činnosť, ktorú robí ministerstvo len sprostredkovane, ak vôbec. Srbskému Ministarstvu prosvete a nauke zodpovedá názvom, funkčne a aj zameraním Ministerstvo školstva a vedy. Odporúčame používať tento názov v prostriedkoch masovej komunikácie vo Vojvodine. V súlade s adekvátnym prekladom slova „prosveta“ slovom „školstvo“ sa vyrieši aj nesprávne označovanie školských pracovníkov a teda aj učiteľov osvetovými pracovníkmi: „Hodnotením, že osvetoví pracovníci [= pracovníci školstva, t.j. najmä učitelia] štrajkom búrajú štát, sa nepodarilo premiérovi prispieť k zmenšeniu počtu štrajkujúcich“ (tlač). Takisto v názve Министарствa животне средине, рударства и просторног планирања má doslovný kalk „priestorové plánovanie“ na Slovensku zaužívaný ekvivalent „územné plánovanie“, teda odporúčame názov Ministerstvo životného prostredia, baníctva a územného plánovania. S dynamickými integračnými procesmi súvisí aj prijímanie nových zákonov (protifajčiarsky zákon) a zriaďovanie nových inštitútov a inštitúcií (Domov pre týrané ženy je lepší pojem ako Bezpečný dom zo srbského „sigurna kuća“). V Slovenskej republike, ktorá už prešla týmito procesmi, sú názvy nových „európskych“ reálií ustálené a kodifikované a môžu byť zdrojom inšpirácií pre vojvodinských pracovníkov médií. Je objektívne dané, že vojvodinská slovenčina má tzv. srbizmy. Je však dôležité, aby spisovná slovenčina slovenských médií v Srbsku mala čo najmenej odchýlok od spisovnej slovenčiny na Slovensku, pretože plní významnú integračnú funkciu pri zachovávaní jazykovej a národnostnej identity vojvodinských Slovákov a je jedným Diferenčné jazykové prostriedky v spisovnej slovenčine vo Vojvodine a na ... 413 z dôležitých prostriedkov vzájomného kontaktu. Prilog/dodatak: Diferencirajuća jezička sredstva u slovačkom književnom jeziku u Vojvodini i u Slovačkoj (na primerima publicističkih termina) 1. Slovački književni jezik u Vojvodini u miljeu enklave preuzima na svim jezičkim nivoima tzv. srbizme, najviše na leksičkom nivou. VKS = vojvođanski književni slovački jezik SKS = slovački književni jezik u Slovačkoj 2. Tzv. sociolingvističke reči: termini duboko ukorenjeni u VKS zbog drugačije administrativne organizacije (Pokrajina, obec, osada). 3. U vezi s približavanjem Srbije Evropskoj uniji pojavljuju se u VKS nove reči i fraze terminološkog karaktera, koje su preuzete iz srpskog. U poređenju sa SKS tu dolazi do gramatičkih i semantičkih pomeranja. 4. Gramatička pomeranja: a/ singular ↔ plural → SKS: proces európskej integrácie → VKS: proces európskych integrácií [srpski: proces ↑ evropskih integracija] 5. Gramatička pomeranja: a/ maskulinum ↔ femininum → SKS: členovia = členské štáty Európskej únie → VKS: členky Európskej únie [srpski: ↑ članice Evropske unije] 6. Leksičke razlike između SKS i VKS a/ princip sinonimije stranih reči → SKS: integrácia Rómov do spoločnosti → VKS: inklúzia Rómov do spoločnosti [srpski: ↑ inkluzija Roma] 414 Juraj Glovňa → SKS: transformácia hospodárstva → VKS: tranzícia hospodárstva [srpski: ↑ tranzicija privrede] 7. Princip homonimije, polisemije strane reči → SKS: emisia = = vypúšťanie znečisťujúcich látok do prostredia „ispuštanje štetnih materija u atmosferu“ → VKS: emisia = rozhlasové alebo televízne vysielanie / relácia „radio– ili televizijska emisija“ [srpski: ↑ radio– ili televizijska emisija] → SKS: manifestácia = masové verejné zhromaždenia (proti vojne, prvomájová manifestácia) „masovno okupljanje, npr. demonstracije protiv rata, praznovanje 1. maja itd.“ → VKS: manifestácia = akékoľvek kultúrne alebo spoločenské podujatie „bilo koja javna priredba, npr. sportska, kulturna itd.“ [ srpski: npr. ↑ kulturna manifestacija] 8. Strana reč (VKS) ↔ domaća reč (SKS): → SKS: odbory, odborár, odborový, odborársky → VKS: syndikáty, syndikalista, syndikátny [ srpski: ↑ sindikati, sindikalista, sindikalac, sindikatni] 9. Domaća reč (VKS) ↔ strana reč (SKS): → SKS: investovať, investície, investor → VKS: vkladať, vklady, vkladateľ [ srpski: investirati, investicije, investitor / ↑ uložiti kapital, novac ] 10. Semantička pomeranja prilikom imenovanja institucija: → SKS: Ministerstvo školstva a vedy → VKS: Ministerstvo osvety a vedy (nauky) [ srpski: Ministarstvo ↑ prosvete i nauke] 11. Dalji primeri: Diferenčné jazykové prostriedky v spisovnej slovenčine vo Vojvodine a na ... 415 → SKS: Domov/sociálne zariadenie pre týrané ženy → VKS: bezpečný dom v Pančeve [ srpski: ↑ sigurna kuća ] LITERATURA Hlas ľudu (2011). Týždenník. Roč. 68. Novi Sad: Novinovo–vydavateľská ustanovizeň. Krátky slovník slovenského jazyka. Red. J. Kačala a M. Pisárčiková. 4. doplnené a upravené vydanie. Bratislava: Veda 2003. Myjavcová Mária (2009). Slovenská jazyková čítanka. O slovenskom jazyku vo Vojvodine. Báčsky Petrovec: Slovenské vydavateľské centrum. Rádio–televízia Vojvodina (2011). Slovenská redakcie televízie a slovenská redakcia rozhlasu. Novi Sad. Juraj Glovňa Differential linguistic devices in Standard Slovak of Vojvodina and Slovakia (using the example of journalistic expressions) Summary The Slovak language of Vojvodina is in its enclave position under the pressure from the dominant Serbian language. Apart from the so called classic Serbisms it adopts foreign words as well. These are mainly terms related to the EU integration of Serbia taken over as calques directly from the Serbian language. There is a „semantic shift“ in comparison with the terminology system used in the mass media of Slovakia. The analysis of the differences is based on periodicals of Vojvodina as well as on television and radio broadcasting. Марија Вучковић Институт за српски језик САНУ УДК 930.85=16 Београд УДК 81’367.625’373.6 оригинални научни рад Концептуализација ‘лоше смрти’ и прасловенски глагол *gybnǫti1 АПСТРАКТ У раду се најпре даје осврт на концептуализацију смрти као ‘добре’ или ‘лоше’ у словенској култури онако како се она одражава у словенским језицима. Познато је да се прасловeнска лексема *sъmьrtь (> с.‑х. смрт) првобитно употребљавала да означи прву врсту смрти, док се на ону другу врсту смрти реферише лексемама из породице прасловенског глагола *gybnǫti (> с.‑х. гинути). У раду се затим разматрају могући разлози који су предодредили поменути глагол да постане ознака ‘лоше смрти’. Кључне речи: концепт ‘добре’ и ‘лоше’ смрти, словенска култура, псл. *sъmьrtь, псл. *gybnǫti, историјска семантика, когнитивна лингвистика. 1. Концепт ‘добре’ и ‘лоше’ смрти. Концептуални домен смрти укључује у многим културама важну дистинкцију између ‘добре’ и ‘лоше’ смрти. Не само да је присуство аксиолошког параметра, може се рећи, универзално, већ постоји — како истичу уредници тематског броја часописа Social Science & Medicine посвећеног културним конструкцијама различитих облика смрти као ‘добрих’ или ‘лоших’ — упадљива сличност садржаја тих конструката међу различитим културама и у различитим временима: „Some ideals about dying well seem nearly universal: a death occurring after a long and successful life, at home, without violence or pain, with the dying person being at peace with his environment and having at least some control over events. Conversely, ideas of bad death also have a remarkable overlap in very divergent cultures and societies“ (Seale / Van der Geest 2004: 885). Ваља истаћи да се идентични елементи садржаја појма ‘добре’ смрти срећу и у традиционалној словенској култури (Виноградова 2008: 49). 1 Овај рад је настао у оквиру пројекта Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика (№ 178007), који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. 418 Марија Вучковић 2. Концептуализација смрти као ‘добре’ или ‘лоше’ у словенској култури. С. М. Толстој и М. Жујкова указују на то да се и у словенским језицима у структури лексичко–семантичког поља које се односи на смрт одражава у народној традицији важна дистинкција између ‘добре’, природне и ‘лоше’, насилне, неочекиване смрти (Жуйкова 1998: 70, 77–79, Толстая 2008: 444–445), која корелира са опозицијама ‘чист’ – ‘нечист’, ‘људски’ – ‘демонски’, ‘праведан’ – ‘грешан’ (Толстая 2008: 321–322). Оваква опозиција подразумева систем вредности у коме се ‘живети вечно’, ‘никада не умрети’ оцењују негативно и сматрају се Божјом казном, што недвосмислено потврђују народне клетве (Виноградова 2008: 55).2 Сем тога, за оне који сувише дуго живе верује се да „чужой век заедают“ (Виноградова l.c.).3 Треба такође имати у виду да у концептуализацији живота и смрти вредности + / – не одражавају само перспективу појединца већ и перспективу читаве заједнице у том смислу што, на пример, нечија ‘лоша’ смрт може проузроковати невоље сродницима или целом насељу.4 2.1. Псл. *sъmьrtь. Претпоставља се да се псл. лексема *sъmьrtь (> с.‑х. смрт) првобитно употребљавала као ознака ‘добре’ смрти, а накнадно уопштавање њеног значења тумачи се као еуфемизација5 (Лома 2004: 59). Структурно гледано, то је сложеница чија основа потиче од пие. апстрактне изведенице *m–t(e)i < *mer‑ ‘умирати’6 (одакле лит. mirtìs, стинд. mti‑, авест. mərəti‑, лат. mors, ‑tis, све у значењу ‘смрт’), док је префикс *sъ‑ псл. специфичност (Лома l.c.). Овај први елемент сложенице се обично повезује са стинд. su‑ ‘добар’ < ие. *su‑ ‘id.’ и даље са ие. *se– ‘свој’ (Machek 1930: 378, id. 1968: 562 s.v. smrt, уп. Skok 2: 466 s.v. mrijèti, Фасмер 3: 685–686 s.v. смeрть). Може се, дакле, закључити да је настанак композите био мотивисан потребом да се поменута дистинкција у представама о смрти и лексички експлицира. 2 Уп. нпр.: Да бог да се оковеш, па никада да не умреш, на онија свет да не отидеш Пирот (Златковић 1989: 193), Не могао се с душом раставити! (Марковић 1992: 28), за примере из других словенских језика в. Виноградова 2008: 55. О обредној нечистоти повезаној са сувише дугим животом в. и Седакова 1990: 55–56. 3 Слично веровање постоји и у Гани, о чему Van der Geest 2004: 907–908 говори указујући на случајеве амбивалентног односа према смрти: оно што је лепа старост за једне, може бити, према оцени других, неприродно дугачак животни век остварен, помоћу зле магије, на штету млађих чланова породице који умиру превремено. Поменуте разлике у интерпретацији проистичу из разлика у годинама и у положају у друштвеној мрежи. 4 На огромну социјалну важност представе о смрти у народној култури указује и Л. Н. Виноградова (Виноградова 2008: 55). 5 Т. И. Вендина скреће пажњу на велики број хипокористика у семантичком пољу смрти у руским дијалектима и то објашњава као еуфемизацију, тј. као настојање да се смрт одобровољи и да се тако одложи њен долазак. Додаје још да се већина тих образовања среће у говорним контекстима у којима се тематизује очекивање смрти (Вендина 2008: 21). 6 Детаљније о овом ие. корену чије је наведено значење, сматра се, секундарно, настало од ‘нестати, ишчезнути’ в. Иванов 1987: 3–6, Топоров 1990. Концептуализација ‘лоше смрти’ и прасловенски глагол *gybnǫti 419 Иста представа о ‘доброј = својој смрти’, тј. о природном, правовременом (у опреци према превременом, изненадном или насилном) окончању овоземаљског живота, рефлектује се и у изразима као што су с.–х. својом смрћу умријети (Skok l.c.), рус. умереть своей смертью, лит. jìs mirė sãvo mirtimì ‘он је умро својом смрћу’, стперс. uvāmaršiyuš amariyatā ‘својом смрћу умро’, на основу којих Т. В. Гамкрелидзе и В. В. Иванов реконструишу ие. *so‑ mt[h]i–m mer–/m– тумачећи ‘свој’ у овом контексту као ‘свога рода, својих предака’ (Гамкрелидзе / Иванов 1984: 830). У питању је, дакле, представа која очито има дубље ие. корене и која је, сматрају ови аутори, код старих Индоевропљана регулисала, уз неке друге чиниоце (као што су друштвени положај, могуће и пол и узраст покојника), избор начина сахране — кремацијом или инхумацијом, а као аргумент у корист своје тезе наводе словенски обичај сахрањивања оних који нису умрли ‘својом смрћу’ (нпр. самоубица, утопљеника, деце) на начин различит од оног који следује ‘регуларним’ умрлима — наиме, одношењем у шуму или предавањем воденој стихији7 (Гамкрелидзе / Иванов l.c.). O. Н. Трубачов је то објашњење ие. израза са значењем ‘умрети својом смрћу’ применио на семантику псл. речи *sъmьrtь: „Собственно говоря, ‘умереть своей (хорошей, непредосудительной) смертью’ одновременно означало ‘быть погребенным согласно обычаям своего рода’, т.е., возможно ‘подвергнуться посмертной кремации (сожжению)’“ (Трубачев 1996: 69, цитирано према Лома 2004: 59). Ово тумачење је довео у питање А. Лома који, у студији посвећеној кремацији у старим културама, указује најпре на некомпатибилност двеју идеја о ‘својој смрти’: оне која није преурањена или насилна и оне која је подразумевала спаљивање као начин сахране својствен паганским Словенима8 (Лома 2004: 60). Наиме, кремација је била резервисана пре свега за ратничку елиту, а нарочито за оне који су пали на бојном пољу (који су, дакле, умрли насилном смрћу), што код Индоевропљана не да није било појам ‘лоше’ смрти, већ је сматрано најбољим путем који води до оностраног блаженства9 (id. 15–18, 52–53, 60). На формалном плану, новија 7 Они при томе цитирају студију Д. К. Зелењина, објављену 1916. године, о умрлима неприродном смрћу (Зеленин 1995). 8 Кремација је код Словена била до примања хришћанства преовлађујући погребни поступак, уз извесне ареалне варијације (Седов 1990, Лома 2004: 53–55), из чега следи да је морала бити и позитивно вреднована, а томе у прилог, између осталог, говоре веровања и обреди везани за вампира у којима спаљивање његовог леша фигурира као крајњи начин за његово ‘упокојење’, као и једно од тумачења самог термина вампир по коме је то пореклом пие. сложеница *(o)n–pūros ‘без ватре’, којом се означавао покојник који је, противно обичају, остао неспаљен (Лома 2004: 54–55). 9 Смрт у боју је, на неки начин, изузетак од правила јер представља врсту насилне смрти која обично нема негативни предзнак. Треба, међутим, нагласити њен ограничени карактер у том смислу што ова врста смрти није подједнако релевантна за све људе уопште већ првенствено за друштвени слој ратника. Некохерентан однос према појединим појавама у неком друштву може бити последица коегзистенције различитих културних модела или различитих система вредности и норми понашања које важе за различите друштвене групе. Што се тиче смрти на бојном пољу, 420 Марија Вучковић истраживања оспоравају повезаност пие. *su‑ ‘добар’ са *se‑ ‘свој’10, а уместо тога упућују на гр. *e(h)ú‑ ‘добар’, хет. aššu ‘id.’, стинд. ásu‑, авест. ahu‑ ‘живот’, те, на основу тог поређења, реконструишу пие. u–основу *H1(e)su‑, изведену од глаголског корена *H1es‑ / *H1s‑ ‘бити, постојати’ (id. 60). На први поглед изгледа контрадикторно повезивати ознаку за смрт са лексичким средствима којима се реферише на живот и постојање.11 Међутим, ова се семантичка некомпатибилност превладава ако се узме у обзир есхатолошки контекст употребе индоиранских именица asu‑ / ahu‑ које се, како указује А. Лома, односе не само на овоземљски живот већ и на егзистенцију с ону страну гроба (уп. ведско ásu–nīti‑ ‘превођење у (онострану) егзистенцију’), што отвара другачију перспективу за тумачење псл. речи *sъmьrtь као ознаке ‘добре смрти’: „oно што смрт дефинише као ‘добру’ није освртање уназад, на протекли земаљски живот просуђен као ‘добро’ окончан ако није насилно и превремено прекинут, него поглед унапред, у блажену егзистенцију после смрти као врхунско добро: праие. *H1(e)su‑, омогућено благотворним учинком погребног огња и ‘доброг’ ветра као спроводника душе умрлог на небо“ (id. 61). 2.2. Псл. *gybnǫti. Поставља се питање шта је, у светлу оваквих интерпретација ‘добре смрти’, предодредило лексеме из породице псл. глагола *gybnǫti (> с.‑х. гинути) да постану ознаке оне друге врсте умирања. Део одговора на то питање пружа увид у семантичку генезу овог глагола, о коме је детаљније било речи у раду Вучковић 2012. Овај глагол припада псл. гнезду *gъb‑ са прототипичним значењем ‘савијати (се)’ у чијој се основи налази сликовна шема присиле. Значење ‘гинути, пропадати, нестајати’ је могло настати у ситуацијама у којима је деловање сила толико разорно да изазива деструктивне промене њима захваћеног ентитета. Најраширенија интерпретација настанка овог значења која претпоставља семантички развој ‘савијати (се)’ → ‘савијати се услед старости, слабости и болести’ → ‘гинути и сл.’ постулира тиме да је изворни домен човеково искуство. Човеков усправан разлози због којих је она позитивно вреднована за разлику од других врста насилне смрти јесу исти они који леже у основи уочених разлика у представама о загробном животу у индоевропским традицијама: „Sometimes both types of afterworld are present in the same culture, possibly representing a PIE distinction between the pleasant afterworld designed to induce heroes to sacrifice themselves in battle for the people, and the somber underworld with its reminder of the seasonal cycle of birth and death for women and the common people, who needed a reminder of their duty to produce descendants but were not to be encouraged to die young“ (EIEC 153 s.v. death beliefs). Из овога следи да је амбиваленција у односу према насилној смрти и према загробном животу идеолошки мотивисана и да је њена улога да регулише понашање различитих друштвених слојева и њихов систем вредности на овом свету. 10 Повезивање се заснивало на претпоставци о старој варијантости стинд. sú‑ : svá‑ и ав. hu– : hva‑ / hvā‑; показало се, међутим, да су ту пре посреди међусобно независне иновације (Лома 2004: 60, напомена 76). 11 Из тог разлога се вероватно ова интерпретација у ESJS 15: 927 s.v. sъmrъtь просуђује као мање јасна са семантичког становишта. Концептуализација ‘лоше смрти’ и прасловенски глагол *gybnǫti 421 положај и сила гравитације условили су да је савијање услед старости и сл. усмерено надоле, што је дало основа за успостављање корелација између појмова ‘прав’ и ‘горе’ односно ‘савијен’ и ‘доле’. Стога су за објашњење настанка овог значења релевантне и сликовне шеме прав12 и горе–доле и њихови аксиолошки параметри према којима се оно што је право и горе, по правилу, позитивно вреднује, док је оно што је криво и доле обично негативно маркирано. Тај негативан вредносни потенцијал који савијање има услед тога што се поима као одступање од оптималног (правог / исправног) положаја и често као кретање оријентисано надоле — морао је играти важну улогу не само у формирању значења ‘гинути’ већ и у избору лексема које су носиоци тог значења за вербалне експоненте концепта ‘лоше смрти’ (тј. смрти која није успела да испуни норме које поставља идеални образац ‘добре смрти’) у словенској култури. Настанак значења ‘умирати, гинути’ протумачен је, дакле, помоћу концепта сликовних шема које представљају обрасце произишле из човекове перцептивне и моторичке интеракције са светом. Полазећи од тога да се та интеракција увек одвија у одређеном социокултурном окружењу, поједини аутори све више истичу потребу да се тај фактор инкорпорира у теорију сликовних шема (Hampe 2005: 5, Kimmel 2005, Oakley 2007: 226–227, Geeraerts 2010: 249–250). У овом раду ћу покушати да осветлим семантику псл. глагола *gybnǫti узимајући у обзир специфичан културни контекст у коме се она уобличила. Цитирана студија о обреду кремације пружа неколико значајних путоказа који усмеравају даљу потрагу за могућим одговором на горепостављено питање зашто је *gybnǫti постало ознака ‘лоше смрти’. Међу њима јесте и малочас поменути појам ‘доброг ветра’ (т. 2.1.) из представе старих Индоевропљана о два ветра или два лица истог божанства ветра, добром и злом, који се јављају у улози психопомпа од којих зависи посмртна судбина душе: ‘добар’ ветар је био један од кључних чинилаца од којих је зависила ‘добра’ смрт, што је разумљиво ако се има у виду чисто техничка улога ветра у обреду спаљивања мртвих (Лома 2004: 56–59). Та представа одражава се у веровању паганских Балта по коме је душа спасена уколико приликом кремације дим иде право у небо, а ако се повија на ветру, у том случају је душа изгубљена (id. 58). Балтска представа о ‘доброј’ и ‘лошој’ смрти узрокованој ‘добрим’ односно ‘лошим’ ветром обликована је помоћу скупа вредносних опозиција као што су ‘прав’ (+) : ‘крив’ (–) и ‘горе’ (+) : ‘доле’ (–).13 При томе се, дакле, 12 О томе зашто крив није обухваћено сликовном шемом А. Ћенки пише следеће: „Bent, curved, and other manifestations of non–straight open forms do not fulfill the criteria for an image schema: given the lack of consistency in their nature, they do not form a coherent, recurring pattern in our perceptual interactions and motor programs“ (Cienki 1998: 114). 13 О тесној вези између појмова ‘душе’, ‘даха’ и ‘ветра’ у индоевропском контексту в. Лома 2004: 58, 422 Марија Вучковић позитивни исход (спасење душе) повезује са праволинијским кретањем дима нагоре, тј. према небу, а супротно томе, негативни исход (пропаст, губитак душе) са његовим неправолинијским кретањем, повијањем у страну или надоле. Уочљиво је да се сви битни елементи представе ‘лошe’ смрти у потпуности подударају са претходно описаним компонентама семантичког садржаја лексема из псл. гнезда *gъb‑. У студији о кремацији се истиче да спаљивање мртвих готово нигде није искључив и једини посмртни обред (id. 27–28, 49–53), па се и код Индоевропљана јавља напоредо са покопавањем.14 Указано је такође на то да је религијама које упражњавају обред кремације својствен соларни култ и да се одлазак душе у онострано, небеско боравиште доводи у везу са дневном путањом Сунца; супротно томе, за есхатолошке представе неолитског порекла, везане за годишње обнављање вегетације, био је карактеристичан обред укопа којим се човек након смрти враћао у утробу земље (id. 48–49), при чему се често, особито у неолитским културама15 и афричким заједницама, практиковало сахрањивање мртвих у згрченом (ембрионалном) положају16 (id. 8–11, 23). Упоредо постојање обреда кремације и инхумације у истој култури упућује на закључак да су они били различито дистрибуирани и маркирани: тако је спаљивање било позитивно маркирано тамо где се примењује на најугледније представнике друштва (нпр. владаре, великодостојнике, духовна лица, ратнике пале у боју), а од њега се обично изузимају не само друштвено нижи слојеви већ и другачије дефинисане категорије становништва (деца, жене, ‘нечисти’ као болесници, труднице, породиље, врачи), док је у културама где је кремирање негативно обележено, оно примењивано управо на ‘нечисте’ покојнике: умрле превременом, насилном смрћу (породиље, самоубице), жртве појединих болести, странце, злочинце (id. 27–28). Може се, дакле, претпоставити да је концептуализација ‘добре’ и ‘лоше’ смрти код претхришћанских Словена била повезана са могућношћу оностране егзистенције и начином погреба17 — позитивно маркирана кремација омогућавала је уздизање душе на небо и достизање загробне више егзистенције, док је укоп, као остатак старије, код Словена в. Burzyńska / Kamieniecki 1998: 87. Детаљније о томе, као и о подели ветрова на добре и лоше, о повезаности лошег ветра са нечистим покојницима у словенској култури в. СД 1: 357–361 s.v. ветер, 379–382 s.v. вихрь. 14 О погребној биритуалности код Индоевропљана уп. и EIEC 151 s.v. death beliefs. 15 В. нпр. Бутримас / Гирининкас 1990 за податке о сахрањивању мртвих у згрченом положају у Литванији у доба неолита. 16 М. Жујкова преноси различита објашњења за такав положај сахрањеног, која су понудили историчари и археолози да би на крају дошла до генералног закључка да је ‘право’ обележје живота, а ‘криво’ — смрти (Жуйкова 1998: 75–76). 17 О одговарајућој сахрани као важном елементу ‘добре’ смрти у словенској традиционалној култури в. Виноградова 2008: 49, у Гани в. Van der Geest 2004: 900, 903–904, 907, у старом Израелу в. Spronk 2004: 990–993, код старих Грка в. Van Hooff 2004: 977. Концептуализација ‘лоше смрти’ и прасловенски глагол *gybnǫti 423 дијаметрално супротне праксе спуштања мртвих у утробу земље, био негативно обележен, а покојници тако сахрањени потенцијално опасни за заједницу. Опажа се да је концепт ‘лоше смрти’, како га одражавају веровања и погребне праксе, био организован помоћу негативно вреднованих полова различитих опозиција као што су ‘доле = земља’ (: ‘горе = небо’ ) и ‘искривљен, савијен’ (: ‘прав’), који су релевантни и за семантику псл. глагола *gybnǫti. Вредносно обележена опозиција ‘горе’ : ‘доле’, која је двоструко оваплоћена у двема повезаним опрекама: ‘небо’ : ‘земља’ и ‘земља’ : ‘подземни свет’, има, као што је познато, врло значајно место у систему словенске слике света (Иванов / Топоров 1965: 98–109). Такође је приликом проучавања концепaта ‘правог’ и ‘кривог’ на словенском лексичком материјалу више пута истицана важност евалуативно–нормативне компоненте семантике лексема које се односе на дате појмове (уп. нпр. Цейтлин 1996: 128–195, Толстая 2008: 275–289, Якушкина 2002, Грковић–Мејџор 2007: 335–338, 347–363). 3. Закључак. Ово испитивање семантичке генезе псл. глагола *gybnǫti и његовог односа према псл. лексеми *sъmьrtь још једном је указало на то да је приликом проучавања семантичких карактеристика неке речи важно узети у обзир и њене парадигматске везе. Сем тога, истраживања ове врсте захтевају интердисциплинарни и интегрални приступ који налаже да се приликом анализе семантичких појава уваже како универзално људско искуство тако и културни обрасци конкретних језичких заједница. ЛИТЕРАТУРА Бутримас, Адомас, Гирининкас, Алгирдас (1990). „Старые местные и новые погребальные обряды в неолите Литвы“, в Исследования в области балто– славянской духовной культуры. Погребальный обряд, отв. ред. Вяч. Вс. Иванов & Л. Г. Невская (Москва: Наука): 147–157. Вендина, Татьяна Ивановна (2008). „Базовые категории русской традиционной культуры (жизнь и смерть)“, в Категории жизни и смерти в славянской культуре, отв. ред. М. В. Лескинен & Л. А. Софронова (Москва: Институт славяноведения РАН): 6–24. Виноградова, Людмила Николеавна (2008). „Смерть хорошая и плохая в системе ценностей традиционной культуры“, в Категории жизни и смерти в славянской культуре, отв. ред. М. В. Лескинен & Л. А. Софронова (Москва: Институт 424 Марија Вучковић славяноведения РАН): 48–56. Вучковић, Марија (2012). „Tеорија сликовних шема и семантички развој прасловенског гнезда *gъb‑“, у Језици и културе у времену и простору I, ур. С. Гудурић (Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет): 95–106. Гамкрелидзе, Тамаз Валерианович, Иванов, Вячеслав Всеволодович (1984). Индоевропейский язык и индоевропейцы. Реконструкция и историко– типологический анализ праязыка и протокультуры. I–II. Тбилиси: Издательство Тбилисского университета. Грковић–Мејџор, Јасмина (2007). Списи из историјске лингвистике. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Жуйкова, Маргарита (1998). „Номинация смерти и архаическое мышление“. Etnolingwistyka. 9/10: 67–80. Зеленин, Дмитрий Константинович (1995). Избранные труды. Очерки русской мифологии: Умершие неестественною смертью и русалки. Москва: Индрик. Златковић, Драгољуб (1989). „Фразеологија страха и наде у пиротском говору“. Српски дијалектолошки зборник. XXXV: 175–457. Иванов, Вячеслав Всеволодович (1987). „Лингвистические материалы к реконструкции погребальных текстов в балтийской традиции“. Балто– славянские исследования. 1985: 3–10. Иванов, Вячеслав Всеволодович, Топоров, Владимир Николаевич (1965). Славянские языковые моделирующие семиотические системы (Древний период). Москва: Наука. Лома, Александар (2004). „Димом у небо. Обред спаљивања мртвих у старим и традиционалним културама. Његово осмишљење у есхатолошким представама индоевропских народа, са посебним освртом на паганске Словене“. Кодови словенских култура. 9: 7–64. Марковић, Радул (1992). „Српске народне клетве“. Расковник. 67–68: 23–31. СД: Славянские древности: этнолингвистический словарь в пяти томах. Москва: Международные отношения, 1995–. Седакова, Ольга Александровна (1990). „Тема ”доли” в погребальном обряде (восточно‑ и южнославянский материал)“, в Исследования в области балто– славянской духовной культуры. Погребальный обряд, отв. ред. Вяч. Вс. Иванов & Л. Г. Невская (Москва: Наука): 54–63. Седов, Валентин Васильевич (1990). „Погребальный обряд славян в начале средневековья“, в Исследования в области балто–славянской духовной культуры. Концептуализација ‘лоше смрти’ и прасловенски глагол *gybnǫti 425 Погребальный обряд, отв. ред. Вяч. Вс. Иванов & Л. Г. Невская (Москва: Наука): 170–182. Толстая, Светлана Михайловна (2008). Пространство слова. Лексическая семантика в общеславянской перспективе. Москва: Индрик. Топоров, Владимир Николаевич (1990). „Заметка о двух индоевропейских глаголах умирания“, в Исследования в области балто–славянской духовной культуры. Погребальный обряд, отв. ред. Вяч. Вс. Иванов & Л. Г. Невская (Москва: Наука): 47–53. Трубачев, Олег Николаевич (1996). „К реконструкции самосознания и мировоззрения древних славян“. Балканославика. 13–15 / 1986–1988: 67–69. Фасмер, Макс (1986–1987). Этимологический словарь русского языка, перевод с немецкого и дополнения О. Н. Трубачева. I–IV. Москва: Прогресс. Цейтлин, Раля Михайловна (1996). Сравнительная лексикология славянских языков (X/XI–XIV/XV вв.). Проблемы и методы. Москва: Наука. Якушкина, Екатерина Ивановна (2002). „Оппозиции прямой–кривой и прямой– обратный и их культурные коннотации“, в Признаковое пространство культуры, отв. ред. С. М. Толстая (Москва: Индрик): 163–183. * Burzyńska, Anna B., Kamieniecki, Jan (1998). „Wpływ przeszłości na językowy obraz śmierci ludzi i zwierząt w polszczyźnie“. Etnolingwistyka. 9/10: 81–92. Cienki, Alan (1998). „STRAIGHT: An image schema and its metaphorical extensions“. Cognitive Linguistics. 9 (2): 107–149. EIEC: Encyclopedia of Indo–European Culture, ed. J. P. Mallory & D. Q. Adams. London – Chicago: Fitzroy Dearborn Publishers, 1997. ESJS: Etymologický slovník jazyka staroslověnského, red. E. Havlová. 1–. Praha: Academia, 1989–. Geeraerts, Dirk (2010). Theories of Lexical Semantics. Oxford: Oxford University Press. Hampe, Beate (2005). „Image schemas in Cognitive Linguistics: Introduction“, in From Perception to Meaning: Image Schemas in Cognitive Linguistics, ed. B. Hampe in cooperation with J. E. Grady (Berlin – New York: Mouton de Gruyter): 1–12. Kimmel, Michael (2005). „Culture regained: Situated and compound image schemas“, in From Perception to Meaning: Image Schemas in Cognitive Linguistics, ed. B. Hampe in cooperation with J. E. Grady (Berlin – New York: Mouton de Gruyter): 285–311. Machek, Václav (1930). „Nochmals zu der Ausdrucksweise ‘seines Todes sterben’“. Zeitschrift für slavische Philologie. 7: 377–379. 426 Марија Вучковић Machek, Václav (1968). Etymologický slovník jazyka českého. Praha: Academia. Oakley, Todd (2007). „Image Schemas“, in The Oxford Handbook of Cognitive Linguistics, ed. D. Geeraerts & H. Cuyckens (Oxford: Oxford University Press): 214–235. Seale, Clive, Van der Geest, Sjaak (2004). „Good and bad death: Introduction“. Social Science & Medicine. 58/5: 883–885. Skok, Petar (1971–1974). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. I–IV. Zagreb: JAZU. Spronk, Klaas (2004). „Good death and bad death in ancient Israel according to biblical lore“. Social Science & Medicine. 58/5: 987–995. Van der Geest, Sjaak (2004). „Dying peacefully: considering good death and bad death in Kwahu–Tafo, Ghana“. Social Science & Medicine. 58/5: 899–911. Van Hooff, Anton J. L. (2004). „Ancient euthanasia: ‘good death’ and the doctor in the Graeco–Roman world“. Social Science & Medicine. 58/5: 975–985. Marija Vučković Conceptualization of ‘bad death’ and the Proto–Slavic verb *gybnǫti Summary Conceptual domain of dying and death in many cultures involves an important distinction between ‘good’ and ‘bad’ death. The author gives a brief outline of the construction of death as ‘good’ or ‘bad’ in Slavic culture as reflected in Slavic languages. The Proto‑Slavic word *sъmьrtь (> S.‑Cr. smrt) is known to be originally employed to refer to the former concept, whereas the latter one is expressed by lexical items belonging to the word family of the Proto‑Slavic verb *gybnǫti (> S.‑Cr. ginuti). In this paper possible reasons underlying the use of this verb as an expression of ‘bad death’ are explored. Katarina Dalmatin Sveučilište u Splitu UDC 821.131.1.09”19” Filozofski fakultet stručni rad Republika Hrvatska Uloga stereotipnih slika u stvaranju identiteta istočnog Drugog u talijanskoj publicistici i književnosti devedesetih godina dvadesetog stoljeća SAŽETAK U ovom se članku donosi kratka geneza glavnih talijanskih heterostereotipnih modela u prikazivanju stanovništva istočne obale Jadrana u talijanskoj publicistici i književnosti od osamnaestog stoljeća do danas te se analizira njihova uloga u tekstovima talijanskih publicista i književnika koji devedesetih godina tematiziraju pitanja vezana uz identitet raznih društvenih skupina na području bivše Jugoslavije. S obzirom da se uglavnom radi o stereotipovima nastalim u okvirima „balkanističkog” i „jadranskog poluorijentalističkog“ diskursa, u radu će se kombinirati imagološki i postkolonijalni metodološki pristup. Analize izabranih tekstova otkrivaju različite strategije u obradi pojedinih stereotipnih slika, od slijepog i nekritičnog preuzimanja koje se uočava u A. Petacca, preko naizmjeničnog razotkrivanja i reproduciranja u P. Rumiza do radikalnijeg odmaka i dekonstrukcijskih praksi u Egzilu E. Bettize. Ključne riječi: talijanski (polu)orijentalizam, balkanizam, stereotipi, A. Petacco, P. Rumiz, E. Bettiza, Egzil 1. Uvod Raspad Jugoslavije i izbijanje rata na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine potaknuo je krajem devedesetih godina dvadesetog stoljeća niz talijanskih novinara i publicista na pisanje o tada aktualnim političkim „prekojadranskim“ temama, ali i na naglo oživljavanje tema vezanih uz egzodus dalmatinskih i istarskih Talijana nakon Drugog svjetskog rata. Pamela Ballinger, američka sociologinja koja je opširno analizirala pripovjedne iskaze o egzodusu Talijana s istočne obale Jadrana, piše kako su u njima postojale duboko ukorijenjene konstrukcije (zapad: istok, fašizam/demokracija: komunizam, civilizirani: 428 Katarina Dalmatin barbari, urbani: ruralni) koje su simbolički posredovale jezične, klasne i prostorno– teritorijalne razlike među etničkim skupinama u Trstu, Istri i Dalmaciji (Ballinger, 1998:56). Slika o Hrvatima/Slavenima u tim se tekstovima gradi na nizu dominantnih stereotipa među kojima prednjače stereotipi o Hrvatima kao divljem balkanskom narodu, čiji jedini kulturni život ima zapadno podrijetlo (rimsko i venecijansko). Ballinger nadalje piše kako su genocidna događanja tijekom devedesetih godina dala esulima moćan dokaz o slavenskom genocidnom karakteru. U završnim poglavljima Raspudićeve knjige Jadranski (polu)orijentalizam analiziraju se tekstovi Arriga Petacca i Paola Rumiza koji se temelje na nekritičkom preuzimanju poluorijentalističkih modela u učitavanju identiteta hrvatskog Drugog, te oživljavanju balkanističkih mitova u kontekstu interpretacije prirode ratnih sukoba tijekom devedesetih godina dvadesetog stoljeća. Imajući u vidu navedena istraživanja, u sljedećim ćemo se poglavljima osvrnuti na dominantne prakse i opća mjesta takvih pripovjednih praksi te analizirati mjesto Egzila E. Bettize u odnosu na njih. 2. Raspudićev „jadranski poluorijentalizam” i dodirne točke s „balkanizmom” M. Todorove U knjizi Jadranski (polu)orijentalizam hrvatski talijanist Nino Raspudić analizira, unutar talijanske književnosti i publicistike dominantnu, tradiciju gledanja na Hrvate (i istočnu obalu Jadrana u cjelinu) kao na Druge u odnosu na vlastitu “europsku” i “višu” civilizaciju. Takvu vrstu tradicije pojmovno određuje kao „jadranski poluorijentalizam”. Metodološko opravdanje korištenja postkolonijalne kritike traži se u činjenici da su se hrvatsko–talijanski odnosi tijekom većeg dijela povijesti odvijali kao odnosi „nadređene” i „podređene” kulture, a u nekim povijesnim razdobljima i kao vojna i ekonomska dominacija nad dijelovima današnjeg hrvatskog teritorija. Putopis Alberta Fortisa Put po Dalmaciji iz 1774. godine uzima se kao rodno mjesto poluorijentalističkog diskursa o istočnoj obali Jadrana, ne samo u talijanskoj kulturi, nego i u širem europskom kontekstu. Fortisova slika Morlaka kao dobrog divljaka, čovjeka bliskog prirodnom stanju kojeg civilizacija još nije iskvarila, poduprta kasnijom modom „morlakizma” dominirat će sve do sredine devetnaestog stoljeća, paralelno sa svojim naličjem, modelom „zlog divljaka”, koji nalazimo od Carla Gozzija pa nadalje (G.D’Annunzio, iredentistički, „esulski” diskurs, A. Petacco i dr.). Raspudićevo istraživanje izlučilo je nekoliko osnovnih modela konstruiranja slike Hrvata kao pripadnika podređene kulture: „dobri divljak”, „zli divljak”, „dobri vojnik”, „zli vojnik”, „model paternalističkog sentimentalizma“, „nezahvalno dijete”, „model balkanske okrutnosti”. Raspudić zaključuje kako je za poluorijentalistički diskurs karakteristično literariziranje stvarnosti istočne obale Jadrana, tj. projiciranje nekoliko Uloga stereotipnih slika u stvaranju identiteta istočnog Drugog u ... 429 mitskih obrazaca kojima se teži prikazati i interpretirati znatno složenija stvarnost. Glavni problem leži pritom u činjenici što stvarni svijet, u pravilu, nije stilski zaokružen, pa poluprijentalistički autori često pribjegavaju izmišljanju karika koje nedostaju, što ujedno dovodi i do teških faktografskih pogrešaka. Kao drugu važnu osobinu tog diskursa Raspudić naglašava njegovu intertekstualnu isprepletenost1. U tekstovima talijanskih publicista koji devedesetih godina tematiziraju Hrvatsku i političke prilike koji su dovele do rata, Raspudić uočava i brojne elemente balkanističkog diskursa, kako ga definira M. Todorova.2 Pritom se uočava kako Raspudić teoriju postkolonijalizma povezuju s „balkanizmom“ samo u smislu specifičnog zapadnog diskursa o Balkanu kao metafori za nešto agresivno, polurazvijeno, barbarsko i poluorijentalno. U predgovoru drugom izdanju Imaginarnog Balkana M. Todorova ističe kako je G. Spivak3 u pravu kada teoriju postkolonijalizma obazrivo povezuje samo s Balkanom kao metaforom (Todorova, 2006: 11–12) ali dodaje kako se Balkan, osim u metaforičkom smislu može proučavati i kao znanstvena analitička kategorija, kao konkretna zemljopisna regija te ga se može i povijesno proučavati u smislu povijesnog naslijeđa.4 Ako se složimo s Todorovom da „Balkan“ postoji samo u kolektivnoj zapadnoj percepciji, te da njegovo „realno“ predstavljaju elementi otomanskog nasljeđa koji se takvi na Zapadu percipiraju kao Drugost u odnosu na Europu, svaka imagološka analiza koja teži dekonstruiranju balkanističkog diskursa nužno mora krenuti od pojedinih elemenata tog nasljeđa.5 Iz svega navedenog proizlazi kako se metodologija N. Raspudića i M. Todorove razilazi se ponajviše po pitanju “ontologije Balkana” ali budući da je takvo razilaženje inherentno metodološkom razmimoilaženju historiografije i teorije književnosti, 1 E. Said je pisao o tome kako skup „znanja“ i tekstova o Orijentu s vremenom počinje živjeti svoj samostalni život, te se „Orijent“ s vremenom odvaja od svoga označenog i kao samostalni označitelj postaje osnova za stvaranje daljnjih orijentalističkih tekstova ili utječe na njihovo oblikovanje. U tradiciji jadranskog (polu)orijentalizma često nalazimo istu situaciju – Carlo Gozzi, u dijelu svojih memoara posvećenom mladenačkim godinama provedenima u Dalmaciji, vodi dijalog s Fortisovim putopisom više nego što opisuje vlastito iskustvo o određenim temama.Tommaseo nekritički preuzima brojne Fortisove motive i dihotomije, a većina se kasnijih autora poziva na njega. Novija talijanska publicistika često nekritički preuzima Malaparteove fikcionalne slike kao činjenice, itd. 2 Prema Todorovoj, najvažnija karakteristika tog diskursa koji nastaje u zapadnoeuropskim zemljama tijekom i nakon Balkanskih ratova je da se Balkan opisuje kao Drugo u odnosu na Europu. U okviru tog diskursa nastao je niz negativnih stereotipa o Balkanu. Najvažniji među njima su mit o Balkanu kao etnički izrazito miješanom području i kao takvom različom od Europe, mit o stoljetnoj mržnji i genocidnim praksama balkanskih naroda, te mit o njihovoj urođenoj okrutnosti. 3 G. Spivak je jedna od glavnih teoretičarki postkolonijalne teorije u književnoj kritici. 4 Nasljeđe je prema Todorovoj „neutralni apstraktni označitelj“, te u kontekstu promišljanja metodologije njegove analize autorica razlikuje dva vida: kontinuitet i percepciju. Nasljeđe s motrišta kontinuiteta podrazumijeva preživljavanje, ali i postepeno nestajanje određenih karakteristika neke cjeline prije njenog sloma, dok je nasljeđe iz perspektive percepcije artikuliranje i ponovno artikuliranje predodžbe koju o toj cjelini imaju različiti pojedinci i grupe u različitim periodima. 5 Prema Todorovoj, kontinuitet otomanskog nasljeđa pokazao se najžilavijim u ekonomskoj i društvenoj sferi, a danas je prisutan još samo u sferi percepcije na području demografije i popularne kulture. Percepcija otomanskog nasljeđa u sferi demografije predstavlja sastavni dio svih nacionalističkih diskursa na Balkanu. Želja za odmakom od otomanskog nasljeđa i želja za europeizacijom ogleda se u nestajanju posljednjih tragova otomanskog nasljeđa, etničke šarolikosti i suživota, na čije mjesto dolaze etnički homogene institucionalizirane cjeline (Todorova, 2006:27). 430 Katarina Dalmatin ono po Todorovoj ne ukazuje nužno na nekompatibilnost (Todorova, 2006:12). 3. Reproduciranje balkanističkih stereotipa i (polu) orijentalističkih dihotomija u novijoj talijanskoj publicistici Stanoviti prednacionalni identitetski mitovi izneseni u putopisu A. Fortisa Put po Dalmaciji iz 1774. godine imali su dalekosežni utjecaj na prekojadransku percepciju dalmatinskog stanovništva. Dva glavna mita, koja su se u kasnijoj „poluorijentalističkoj“ diskurzivnoj tradiciji nekritički povezivali samo s dalmatinskim Talijanima, te često koristili u političke svrhe,6 odnose se na mit o samosvojnosti priobalnog stanovništva u odnosu na Morlake, stanovnike dalmatinskog zaleđa (mit sui generis), te njegovom civilizacijskom kontinuitetu još od rimskih vremena (mit antiquitas). Kao prekojadranska rasistička alternativa formiranju hrvatskih nacionalnih imagologija i ideologija u Dalmaciji, oni su u prvom redu služili legitimiranju dominacije dalmatinskih Talijana nad većinskim hrvatskim stanovništvom. Larry Wolf u knjizi Venice and the Slavs: The discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment ističe kako su Morlaci prije svega bili civilizirajući projekt venecijanske ideologije imperija u Dalmaciji te kako je prizivanje morlačke nacije bilo korisno Veneciji, jer je ta etiketa bila ispunjena aspektima divljine i barbarstva, implicitnog opravdanja venecijanske civilizirajuće misije u Dalmaciji (Woolf, 2001:329).7 Grga Novak, hrvatski povjesničar koji se najsustavnije bavio pitanjem Morlaka u Hrvatskoj, u svom članku „Morlaci (Vlasi) gledani s mletačke strane“ analizira pojavljivanje Morlaka u dokumentima od 13. do 18. stoljeća te ističe kako je značenje pojma Morlak ili Vlah tijekom povijesti uvijek bilo „pomično“ i fleksibilno, pa se stoga i njegova upotreba nikad ne može promatrati izvan povijesnog i kulturnog konteksta u kojem se javlja.8 Arrigo Petacco, novinar iz Ligurije, koji u Italiji uživa status neupitnog eksperta za područje Jugoslavije i pitanje esula, objavio je 1999. godine knjigu Egzodus: zanijekana tragedija Talijana Istre, Dalmacije i Julijske Krajine (L’esodo: La tragedia negata degli italiani d’Istria, Dalmazia e Venezia Giulia, 1999.) u kojoj se ne dotiče samo 6 Mit o povijesnoj talijanskoj uljudbenoj ulozi na istočnoj obali Jadrana Raspudić analizira u tekstovima više povjesničara, među kojima se ističe G. Praga ali i neki slavisti poput A. Cronie (Raspudić, 2010:273– 295). 7 Tezi da je Morlak tipična diskurzivna figura koloniziranog Drugog, koji nema vlastitog glasa, govori u prilog i činjenica da je termin Morlak izvorno talijanski pojam, budući da se ne pojavljuje ni u štokavskom ni čakavskom dijalektu sve do druge polovice dvadesetog stoljeća, a u govornom jeziku ni tada (Bešker, 2007:17). 8 Termin Vlah/Morlak kroz povijest je označavao: 1. urbano stanovništvo Dubrovnika (u dokumentima srpskih i bosanskih vladara iz 13. stoljeća); 2. romansko neslavenizirano stanovništvo u unutrašnjosti Dalmacije u mletačkim dokumentima iz 14. stoljeća; 3. slavensko ruralno stanovništvo u dalmatinskom zaleđu u mletačkim dokumentima od 15. st. do 18. st. 4. kršćansko stanovništvo na područjima koji su nekada bili, ili još uvijek jesu u trenutku pisanja dokumenta, pod turskom vlašću (Novak, 1971:594). Uloga stereotipnih slika u stvaranju identiteta istočnog Drugog u ... 431 egzodusa, nego pretendira i na objašnjenje povijesti područja bivše Jugoslavije s posebnim naglaskom na dvadeseto stoljeće. Iz prilično oskudne bibliografije, koja sadrži samo naslove na talijanskom jeziku, jasno proizlazi da Petacco ne poznaje nijedan južnoslavenski jezik, a tijek izlaganja otkriva da nije upoznat ni sa genezama pojedinih nacionalnih ideologija te problematikom vezanom uz njih. S obzirom da njegov popis „naroda“ koji su živjeli u državi s kojom je Italija graničila, uključuje čak i mitske Morlake te Kosovare i Bosance, i ne čudi previše što se tijek izlaganja temelji na nekritičkom reproduciranju balkanističkih stereotipa te (polu)orijentalističkih identitetskih dihotomija. Petaccov diskurs gradi se na negiranju postojanja bilo kakve autohtone kulture na istočnoj obali Jadrana osim rimske i kasnije venecijanske te retroaktivnom projiciranju moderne talijanske nacionalne svijesti, nastale u devetnaestom stoljeću, na antički Rim i Mletke (Petacco, 1999:21). Prikaz Drugog svjetskog rata na području Jugoslavije u potpunosti reproducira povijesno neutemeljene balkanističke stereotipe o divljim i genocidnim balkanskim plemenima koja su se stoljećima međusobno istrebljivala: Zatim je započelo ubijanje, kao što se događalo već stoljećima, svaki put kad bi jedna od južnoslavenskih etničkih skupina prevladala nad drugom. Takozvano „etničko čišćenje“ nije zapravo tragična novost naših dana, već konstanta uvijek prisutna u konfliktnim odnosima među raznim plemenima jugoslavenskog mozaika. (Petacco, 1999:35) Za razliku od Petacca, Paolo Rumiz, tršćanski novinar koji je tijekom rata izvještavao iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u svojoj se knjizi Maske za masakr naizgled trudi odmaknuti od navedenih stereotipnih obrazaca, naglašavajući kako prije početka ratnih sukoba devedesetih godina dvadesetog stoljeća, između Beograda i Zagreba nije bilo više antagonizama no što ih ima između Napulja i Bologne (Rumiz, 2000:85). Međutim, unatoč načelnom stavu da korijene jugoslavenske krize treba tražiti u političkim, a ne etničkim uzrocima, u Rumizovoj knjizi izostaju bilo kakve sustavnije refleksije o ekonomskim i političkim čimbenicima koji su doveli do raspada Jugoslavije te se konačno rješenje „jugoslavenske zagonetke“ pronalazi u pseudoantropološkim, u osnovi rasističkim, fikcionalnim konstrukcijama. Glavna Rumizova teza je da je za razumijevanje ratova u bivšoj Jugoslaviji važnije antropološko razlikovanje pojedinih društvenih skupina od onog etničkog, u kojem kao ključnu antropološku razdjelnicu uvodi opoziciju brdo/nizina u kojoj se brdskom, ruralnom stanovništvu, bez obzira na etničku pripadnost pripisuju karakteristike ratobornosti, primitivizma i okrutnosti, dok se nizinskom i urbanom stanovništvu atribuira kozmopolitizam i miroljubivost. Pokušaj da se predmodernim 432 Katarina Dalmatin fenomenima objasne tipični moderni fenomeni, poput stvaranja pojedinih nacionalnih država te problematike vezane uz njih, dovodi u knjizi do metodološke zbrke koja je tipična upravo za balkanistički diskurs od kojeg se autor tobože želi ograditi. Na taj način početna želja za raskrinkavanjem pojedinih balkanističkih „mitova” o ratu na području bivše Jugoslavije u konačnici ne rezultira adekvatnom povijesno–ideološkom analizom, nego se zadovoljava pukim nadomještanjem jednih mitova drugima. Činjenica da ključno mjesto u njima zauzimaju mitski Morlaci, koji za njega predstavljaju neslavenski narod9 (Rumiz, 2000.138–139) Raspudića navodi na zaključak kako se Rumizov diskurs uglavnom temelji na nekritičkom povezivanju starih antropoloških obrazaca preuzetih iz venecijanskog polu– orijentalističkog imaginarija istočne obale Jadrana s diskurzivnim strategijama tipičnim za dvadesetostoljetni balkanizam. Imajući u vidu da oživljavanje neetničkih pojmova poput Morlak, Vlah, Vlaj ili Ilir u kontekstu tematiziranja diseminacije hrvatske nacije nije samo specifikum Maski za masakr, nego i Egzila, u sljedećem ćemo se poglavlju osvrnuti na različite funkcije takvih označiteljima u tekstovima obaju autora. 4. Bettizino dekonstruiranje balkanističkih mitova i (polu)orijentalističkih svjetonazorskih premisa Enzo Bettiza, ugledni talijanski novinar, publicist i književnik, 1996. godine objavio je žanrovski neodredivi tekst pod naslovom Egzil, u kojem se u autobiografskom ključu pripovijeda o odrastanju u višenacionalnoj splitskoj obitelji bogatih industrijalaca između dva svjetska rata te donosi zanimljiv prikaz splitske i zadarske svakodnevice tog razdoblja. Žanrovska i tematska raznolikost teksta posljedica je odustajanja od početne nakane pisanja esejističke studije o tada aktualnim političkim događajima te odluke da se u vlastitim davno potisnutim sjećanjima pokušaju pronaći psihološki obrasci koji su omogućili oživljavanje srpskih stradalničkih mitova. Naime, Bettiza polazi od teze kako je u europskim medijima devedesetih godina ponajviše nedostajala točna povijesna, psihološka i ideološka ocjena srpskog fenomena (Bettiza, 2004:29) kojeg on smatra rijetkim i paradigmatskim, zbog podjednako naglašenih srednjovjekovnih i modernih sastavnica, te ga slikovito opisuje kao razorno prelijevanje mita jedne rase u ideološki prazan komunistički lijevak (Bettiza, 2004:29).10 Imajući u vidu takve nakane, „pokriće“ pisanja Egzila, u smislu u kojem ga shvaća J. Derrida11, Bettiza traži u dvostrukom ključu, u iznimnosti svog višestruko 9 Zanimljivo je primijetiti kako su, u ovom ratu, koji je jedini u cijelosti bio zasnovan na rasnim razlozima, neprijateljstva otpočela – u ime srpskog slavenstva – upravo od najmanje slavenskog naroda (Rumiz, 2000:140). 10 Želju da se raspad Jugoslavije promatra i analizira usporedno s raspadom ostalih komunističkih višenacionalnih država, poput Čehoslovačke i SSSR–a, te da ga se prestane smještati u izolirani balkanski kontekst, Bettiza ističe i u novinskim člancima objavljenima u La Stampi krajem 1991. godine. 11 Prema J. Derridi, autobiografski tekst je vječno dolaženje, povratak sebi (Derrida, 1984:56–57). Mjesto Uloga stereotipnih slika u stvaranju identiteta istočnog Drugog u ... 433 podvojenog identiteta, te uvjerenju u dobro poznavanje političkih, ekonomskih i povijesnih pitanja Istočne Europe u cjelini.12 U Egzilu se detaljno analizira uloga raznih identitetskih mitova u izgradnji osobnog identiteta, među kojima su presudnu ulogu odigrali srpski mitovi Bettizine „vlaške“ dojilje Mare Vujnić iz sela Kričke kraj Drniša, uz koju je mali Enzo bio osobito vezan, te mit o prekomorskoj domovini koji je predstavljao ključ uspostave nacionalnog identiteta dalmatinskih Talijana. Rađanje autobiografskog Ja u knjizi je obilježeno osjećajem klasne, nacionalne i civilizacijske podvojenosti. Primarni osjećaj podvojenosti između mitskog istočnog i zapadnog, racionalnog svjetonazora se dodatno umnaža na planu nacionalnog. Analiza raznorodnih elemenata Bettizinog nacionalnog identiteta otkriva kako on nije podvojen samo između očevog “perifernog talijanstva” i majčinog “iskorijenjenog” crnogorstva, nego i između početne srpske akulturacije i kasnijeg školovanja u hrvatskim i talijanskim školama. Na podvojeni nacionalni identitet nadovezuje se onaj klasni, uvjetovan postojanjem dvaju majčinskih figura. Zbog velike emocionalne privrženosti „vlaškoj“ dojilji, te hladnog odnosa prema roditeljima, dojiljin seljački odgoj odigrao je važnu ulogu u formiranju pripovjedačevog sustava vrijednosti. S tim u vezi Bettiza ističe kako se njegova majka porijeklom Crnogorka, ali formiranjem i obrazovanjem uvijek građanka i udajom bogata buržujka ljutila na Gašu, na pravoslavnu seljanku i na drevne srpske legende i pjesme koje sam upijao s njezinih usana i učio napamet (Bettiza, 2004:179). Iz tog primjera proizlazi kako je primarno ideološko obilježje Splićana između dva rata bilo klasno, a ne nacionalno, što potkrepljuje i rasprostranjenost nacionalno mješovitih brakova među splitskim građanskim slojem tog vremena, dok se brakovi između građana i Vlaja nisu tolerirali. U kontekstu analize tematiziranja vlastitog podvojenog nacionalnog identiteta najviše upada u oko dvostrukost mjerila u promišljanju pojedinih njegovih sastavnica. Naime, dok se naširoko elaborira mitsko istočno, crnogorsko i „gruzijsko” podrijetlo majčine obitelji13, nigdje se u knjizi ne otkrivaju pravi etnički korijeni Bettizinog čukundjeda Girolama Smacchie Bettiza. Vinko Kovačić u svom članku dekonstruira mitsko talijanstvo Bettizinog šukundjeda ističući kako su Betice, ranije zvani Smaća bili stari splitski pučani. Ovakvi primjeri upućuju na odakle će netko početi pričati svoj život, i time ga ujedno upisati u metapovijest i afirmirati, ne nalazi se sasvim ni u djelu, ni u životu autora, već ga treba tražiti tamo gdje se nalazi potreba za „pokrićem“ na temelju kojeg se može opravdali početak (Derrida, 1984:59). 12 Za razliku od A. Petacca i P. Rumiza, Bettiza je dobro poznavao hrvatski, srpski i ruski jezik. Niz godina je proveo kao dopisnik iz Moskve, a 1966. godine je objavio knjigu Altra Europa (L’altra Europa) koja je nastala kao rezultat opsežnog istraživanja, koje je za „Corriere della Sera“ proveo u komunističkim zemljama istočne Europe. U predgovoru te knjige ističe kako je samo u Jugoslaviji te godine boravio četiri puta, zbog čega su poglavlja posvećena toj zemlji rezultirala najsustavnijim analizama. U knjizi se Bettiza pretežno bavi ekonomskim pitanjima, ali važno mjesto zauzimaju i refleksije o rastućim nacionalizmima i kulturnom životu u pojedinim jugoslavenskim republikama (Bettiza, 1966:11). 13 Joško Kovačić dekonstruira mitsko crnogorstvo Bettizine obiteljske loze po majčinoj liniji. On donosi podatak kako su obje obitelji, Vušković i Razmilić starosjedilačke bračke, supetarske obitelji. 434 Katarina Dalmatin zaključak da je u Bettizinoj imaginarnoj obiteljskoj povijesti i njenoj nacionalnoj atribuciji puno veću ulogu igrala mašta, a manje objektivni, povijesni faktori. Talijanstvo očeve obitelji više je funkcionalno i praktično nego „organsko“, ono dolazi u paketu s građanskim i liberalnim identitetom obitelji čije mitove prožima svijest o „francuskoj matrici“ svojih uspjeha (Bettiza, 2004:131). Nagli uspon Bettizine obitelji i njeno talijaniziranje Kovačić objašnjava željom novopečenih bogataša i pripadnika visoke klase da se što više odvoje od svojih „nižih“ sunarodnjaka (Kovačić, 1996:170). Bettizine analize fenomena „diseminacije“ hrvatske nacije u Egzilu otkrivaju relativno dobro poznavanje ključnih hrvatskih identitetskih metafora. Tematiziranje rata u Hrvatskoj iz dubrovačke perspektive omogućuje Bettizi zanimljivu interpretaciju povijesnih uvjeta nastanka i sloma druge ključne hrvatske identitetske metafore, metafore mosta među južnoslavenskim narodima. Kroatiziranjem starog Gajevog stereotipa o Dubrovniku kao ilirskoj Ateni, preformulira se njegova civilizacijska paradigma o Dubrovniku kao ilirskoj Ateni i Crnoj Gori kao ilirskoj Sparti. (Bettiza, 2004:19) Izostavljanjem zajedničkog ilirskog označitelja dolazi do pomicanja semantičkog polja jednog i drugog civilizacijskog stereotipa. U Bettizinoj verziji Atena postaje hrvatska, ali Sparta ne ostaje samo crnogorska, nego postaje pravoslavna u širem smislu. Takvim semantičkim proširenjem, kojim se u prvom redu aludira na mješoviti nacionalni karakter agresora na Dubrovnik, s jedne se strane dekonstruiraju velikosrpske diskurzivne prakse koje su nastojale srbizirati dubrovačku kulturnu baštinu, a s druge se ukazuje na konačni slom hrvatske južnoslavenske ideologije, koja je iznjedrila stereotip o Dubrovniku kao „Ateni Južnih Slavena”. Iako se primarna funkcija tematiziranja Dubrovnika u Egzilu traži u povijesnoj kontekstualizaciji raspada jednih i stvaranja drugih ključnih metafora hrvatskog simboličnog identiteta, ništa manje važna funkcija ostvaruje se i u kontekstu promišljanja o političkim uzrocima dalmatinskog “slabog” i raspršenog identiteta. Prema Bettizi, njih u prvom redu treba tražiti u nedostatku dužih mirnodopskih razdoblja te kontinuiteta domaće vlasti u Dalmaciji, koji je nužan da se osigura trajan ekonomski i kulturni razvoj. Isticanjem dubrovačke civilizacijske superiornosti nad ostatkom Dalmacije, Bettiza čini radikalan odmak od talijanske poluorijentalističke tradicije, koja je visoke kulturne dosege Dalmacije isključivo pripisivala venecijanskom utjecaju. Taj je odmak vidljiv i u posve drugačijim funkcijama tematiziranja dalmatinskih „Vlaja“ od onih prisutnih u Rumizovim Maskama za masakr. Za razliku od Rumizovih Morlaka, drugotnost Bettizinih „Vlaja“ ne učitava se u nacionalnom, nego klasnom i regionalnom ključu. S obzirom na to da karakterizacija pojedinih „vlaških“ likova u Egzilu uključuje uvijek i njihova nacionalna obilježja, kod Bettize se nigdje ne primjećuje brkanje nacionalne i antropološke razine, Uloga stereotipnih slika u stvaranju identiteta istočnog Drugog u ... 435 što je tipično za Rumiza. U prikazima „Vlaja“ najveća se pozornost posvećuje analizi društvenih uvjeta njihova marginaliziranja u splitskom društvu između dva svjetska rata, te se oni nikad ne dovode u direktnu vezu s uzrocima rata u Hrvatskoj početkom devedesetih godina dvadesetog stoljeća. U njima izostaje i bilo kakva apriorna ratoborna ili negativna atribucija, svi su Bettizini „Vlaji“ prikazani kao miroljubivi i velikodušni. U zaključku može se reći da Bettizin Egzil, u odnosu na publicističke tekstove A. Petacca i P. Rumiza predstavlja stanovit odmak od klasičnih stereotipnih balkanističkih i (polu) orijentalističkih obrazaca. Taj se odmak očituje ponajviše u zanimljivom tematiziranju uloge mita u izgradnji kolektivnih i individualnih identiteta, ali i ukazivanju na važnost vremenske dimenzije u izgradnji svakog identiteta uopće. BIBLIOGRAFIJA Ballinger, Pamela (1998) „Remembering the Istrian Exodus, Memory in a Trans–state Context“, in: MESS Mediterranean Ethnological Summer School (2), ed. B. Baskar & B. Brumen (Ljubljana: Inštitut za multikulturalne raziskave): 51–70. Ballinger, Pamela (2003) History in exile, Princeton, Princeton University Press. Bešker, Inoslav (2007) I morlacchi nella letteratura europea, Rim: Il Calamo. Betttiza, Enzo (2004) Egzil, prev. K. Milačić i A. Prpić, Split: Marjan tisak. Kovačić, Joško (1996) „Povratak Enza Bettize“, Mogućnosti, 43(7–9): 167–173. Novak, Grga (1971) „Morlaci (Vlasi) gledani s mletačke strane“, in: Babić, Lj., Čulinović, F. (ur.), Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, ed. Lj. Babić & Lj. Čulinović (Zagreb: JAZU): 579–603. Petacco, Arrigo (2003) Egzodus: zanijekana tragedija Talijana Istre, Dalmacije i Julijske Krajine, prev. J. Ivičević–Desnica, zagreb: Durieux. Raspudić, Nino (2010) Jadranski (polu)orijentalizam, Zagreb: Naklada Jurčić. Rumiz, Paolo (2000) Maske za masakr, prev. I. Peršić, Zagreb: Durieux. Todorova, Marija (2006) Imaginarni Balkan, prev. E eng. D. Starčević i A. Bajazetov– Vučen, Beograd: XX vek. Woolf, Larry (2001) Venice and the Slavs: The Discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment, Stanford: Stanford University Press. 436 Katarina Dalmatin Katarina Dalmatin The Role of Stereotypical Images in the Creation of Identity of the Eastern Other in Italian Journalism and Literature at the End of the 20th Century Summary This article brings a short genesis of Italian heterostereotypical models in presenting Croatia and Croats in Italian literature from the 18th century till today and an analysis of their role in the texts of Italian publicists and writers that thematize the questions related to cultural and national identity of different social groups on the territory of former Jugoslav republics. As it is mainly the matter of stereotypical constructions arisen in the framework of “balcanistic” and “transadriatic semi–orientalistic discourse”, in the paper will be combined imagological and postcolonial methodological approach. The analyses of the selected texts reveal different strategies in the elaboration of particular stereotypical pictures, from non–critical taking over noticed in A. Petacco via the alternative disclosure and reproduction in P. Rumiz to their deconstruction in E. Bettiza. Марко Јанићијевић Државни универзитет у Новом Пазару УДК 316.342.2:34(497.11) оригинални научни рад РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ДРУШТВЕНИХ КЛАСА КРОЗ ДИЈАХРОНИЈУ ДОМАЋИХ УСТАВА од 1946. до 2006. године Апстракт У светлу критичке анализе дискурса разматрамо промене у репрезентацији друштвених класа (радници, капиталисти...) у уставима Србије из 1990. и 2006. г. у односу на уставе социјалистичке Југославије 1946/63/74. г. Посматрају се језички избори (лексички, синтаксички и њима сродни) који доприносе тој репрезентацији, укључујући оне који се тичу њихове укључености/искључености, (им) персонализације, генерификације/спецификације и сл. (Fairclough 2003; van Leeuwen 2008). Потврђују се две основне хипотезе: (а) да дискурсна репрезентација зависи од „положаја“ слике друштвене класе у менталној репрезентацији уставотворца заснованој на схеми центар–периферија, и (б) да, у поређењу са својим федералним претходницима, устави 1990/2006. г. под утицајем глобалних посткомунистичких промена чине радикални заокрет у својој репрезентацији, који се огледа у посматраним језичким стратегијама. Кључне речи: (ментална, дискурсна) репрезентација, (друштвена) класа, (им) персонализација, модалност, деикса, устав. 1. Увод У светлу критичке анализе дискурса разматрамо промене у репрезентацији друштвених класа (радници, капиталисти...) у уставима Србије из 1990. и 2006. г. у односу на уставе социјалистичке Југославије 1946/63/74. г. Посматрају се језички избори (лексички, синтаксички и њима сродни) који доприносе тој репрезентацији, укључујући оне који се тичу њихове укључености/искључености, (им)персонализације, генерификације/спецификације и сл. (Fairclough 2003; van 438 Марко Јанићијевић Leeuwen 2008). Две су основне хипотезе нашег истраживања: (а) да дискурсна репрезентација зависи од „положаја“ слике друштвене класе у менталној репрезентацији уставотворца заснованој на схеми центар–периферија (Lakoff 1987), и (б) да, у поређењу са својим федералним претходницима, устави 1990/2006. г. под утицајем глобалних посткомунистичких промена чине радикални заокрет у својој репрезентацији, који се огледа у посматраним језичким стратегијама. Када је у питању језичко представљање (друштвене) стварности, полазимо од таквог конструкционистичког става на основу кога бисмо текст могли упоредити са одразом у закривљеном огледалу, који зависи од угла пројекције. Ми, пре свега, и не видимо реалност (да бисмо уопште и били у стању веродостојно је пресликати); ми заправо видимо сопствену (менталну) конструкцију реалности, коју, последично, и презентујемо. Као последицу вештачког успостављања међугрупних релација и социјалних идентитета,1 многи у својим когнитивним оквирима имају заједничке представе о њима, које, последично, детерминишу мишљења и ставове о другима, као и дискурзивне и друге облике понашања у односу према њима. Дакако, групна перцепција је подложна контроли, те и манипулацији, посредством идеолошких ефеката јавног, а надасве нормативног, дискурса, обично у служби интереса доминантне групе. Наиме, принудна природа нормативног, а особито законског, акта, његова усмеравајућа моћ, обезбеђује далекосежне идеолошке последице у поимању социјалних идентитета. 2. Анализа Надовезујући се у основи на Чилтонов когнитивни модел политичког дискурса (Chilton 2004), анализу илуструјемо на координатном систему који представља адресантов (ментални) свет дискурса, односно његову репрезентацију домена реалности који одговара посматраном дискурсу. Та репрезентација зависи (бар) од три димензије деиксе (поједностављено представљене осама): временске (t), социјално–просторне (s) и модално–вредносне (m) – последња представља неколику надоградњу у односу на Chilton op. cit.2 Наиме, модално–вредносна димензија 1 У ствари, како каже Д. Ронен, засад „треба да претпоставимо само два основна људска ентитета: индивидуе и цело човечанство“ (Blommaert & Verschueren 1998: 22). A који индивидуални параметри (попут, увек актуелне, „расе“, у неком виду њене еманације, или, потенцијално, било ког групног својства) у репрезентацији група и структурирању њихових релација имају битну улогу, зависи од социокултурно–историјских оквира перцепције и концептуализације разлика у датој заједници (cf. ibid.: 22–25). 2 Поред унеколико модификоване илустрације, уведен је граф репрезентације (r), одређен t, s и m координатама. Р Е П Р Е З Е Н Т А Ц И Ј АД Р У Ш Т В Е Н И ХК Л А С АК Р О ЗД И Ј А Х Р О Н И Ј УД О М А Ћ И ХУ С Т А В Аод 1 9 4 6 .до 2 0 0 6 .године 439 укључује бар деонтичку и епистемичку модалност, које су међусобно повезане (вероватно метафорички [Sweetser 1990]), као и, с њима блиско повезан, вредносни систем. Та композитна димензија је овде представљена степеном обавезивања уставотворца према одређеној друштвеној класи с обзиром на нужност/истинитост (модалност), односно пожељност (вредновање), па је очитујемо на полисемичној скали исправног–погрешног. Социјално–просторна димензија обухвата како социјалну тако и физичку дистанцу које су метафорички повезане и очитује се на скали блискости/удаљености. То, у ствари, значи да адресант (уставотворац) представља друге (ентитете) из своје перспективе (деиктички центар) на основу његових t, m и s–координата, сигнализираних у тексту (схема 1). Схема 1. Деиктички систем: 0 – деиктички центар, t – временска оса, m – модално– вредносна оса, s – социјално–просторна оса. Устав ФНРЈ (1946) легитимише „народну власт“ у виду „претставничких органа државне власти“, као „основној тековини“ „народно–ослободилачке борбе“, из које, као претпостављено „исправне“, тако изводе легитимитет. Као антагонисте („борба против“), налазимо „фашизам и реакцију“, имперсонализоване, посредством метонимије, репрезентације њихових присталица. [1] НАРОДНА ВЛАСТ Члан 6 440 Марко Јанићијевић У Федеративној Народној Републици Југославији сва власт произлази из народа и припада народу. Народ остварује своју власт преко слободно изабраних претставничких органа државне власти, народних одбора који су, од месних народних одбора до скупштина народних република и Народне скупштине ФНРЈ, настали и развили се у народно– ослободилачкој борби против фашизма и реакције и који су основна тековина те борбе. (Устав ФНРЈ: чл. 6) Од друштвених класа, „држава нарочито заштићује и помаже сиромашног и средњег сељака ...“ (Устав ФНРЈ: чл. 19), односно, „држава заштићује лица у најамном радном односу ...“ (ibid.: чл. 20). Истакнути протекциони глаголи говоре да је реч о пожељно вреднованим класама, представљеним персонално, генеричком класификацијом, у другом случају посредством метонимије ДЕО ЗА ЦЕЛИНУ. „Велики земљишни поседи у приватним рукама“, на чију се „немогућност“ постојања (као непожељне вредности), појачану искључивом одредбом начина, „ни по коме основу“, као интензификатором, уставотворац деонтички обавезује („не може“), имперсонализовано (прецизније, објективирано) представљају имућног сељака: [2] Не може бити великих земљишних поседа у приватним рукама ни по коме основу. (ibid.: чл. 19) Уставотворац се обавезује на (условну) „слободу“ свештенства (модалним придевом „слободан“), при чему је оно представљено и имперсонално (институционалним хиперонимом „верске заједнице“), и то специфично („чије се учење не противи Уставу“), и персонално („свештеници“). Ограничење изражава и истакнута номинализована конструкција. [3] Верске заједнице, чије се учење не противи Уставу, слободне су у својим верским пословима и у вршењу верских обреда. Верске школе за спремање свештеника слободне су, а стоје под општим надзором државе. (ibid.: чл. 25) У анализираним уставима, свештенство је „одвојено“ од државе, тако да, представљено на s–оси, није блиско деиктичком центру. Капиталиста је имперсонализован метонимијом СВОЈИНА ЗА ИМАОЦА Р Е П Р Е З Е Н Т А Ц И Ј АД Р У Ш Т В Е Н И ХК Л А С АК Р О ЗД И Ј А Х Р О Н И Ј УД О М А Ћ И ХУ С Т А В Аод 1 9 4 6 .до 2 0 0 6 .године 441 („приватна својина“), односно ДЕЛАТНОСТ ЗА ДЕЛАТНИКА („приватна предузимљивост“). Устав ФНРЈ уједно „зајемчује“ (као пожељну вредност) и „ограничава или експроприше“ (као непожељну вредност) капиталисту, па је m– координата између тих вредности (схема 2). [4] Зајемчује се приватна својина и приватна предузимљивост у привреди. Приватна својина може се ограничити или експроприсати ако то тражи општи интерес, али само на основу закона. Законом ће се одредити у којим ће се случајевима и у којој висини дати накнада сопственику. (ibid.: чл. 18) Схема 2. Репрезентација друштвених класа у уставу ФНРЈ (1946): t – временска оса, m – модално–вредносна оса, s – социјално–просторна оса, r – репрезентација. У уставима СФРЈ из 1963. и 1974. г. „народну власт“ замењује доминација једне друштвене групе, наиме СФРЈ је „заједница радног народа [Устав СФРЈ 1963: I] / радних људи“ [Устав СФРЈ /1974: I]. „Народно–ослободилачкој борби“ из Устава ФНРЈ даје се више класни карактер, којим се оправдава премодификација „радни“ у „радни народ“. [5] Полазећи од историјске чињенице да је радни народ Југославије, с Комунистичком партијом на челу, својом борбом у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији срушио стари класни поредак заснован на експлоатацији, политичком угњетавању и националној неравноправности ... (Устав 442 Марко Јанићијевић СФРЈ 1963: преамбула) На блискост „радних људи“ односно (нешто уже категорије) „радника“, са деиктичким центром указује нам њихова квантитативна укљученост, коју нам, укључујући и њихове заступљеније асоцијације, приказује схема 3.3 Схема 3. Квантитативна укљученост владајуће групе и њених асоцијација у уставима СФРЈ. Актер ↓ → Устав Устав 1963. Устав 1974. „радни народ“; „радни човек/људи“ 13; 66 12; 191 „радник“ 9 200 „Социјалистички савез радног народа“ 4 12 „радна заједница“ 33 27 „радна организација“ 117 30 „самоуправна организација“ 19 124 „самоуправна организација и заједница“ 0 118 „организација удруженог рада“ 0 301 „самоуправна интересна заједница“ 0 74 укупан број речи 21 793 40 674 Притом, посебно треба имати у виду да су ти актери углавном у улози агенса или бенефицијата (енгл. „beneficiary“). Протагонист „народноослободилачке борбе“ именован је као „Комунистичка партија“, у претходном примеру, или „Савез комуниста Југославије“, у наредном. Истакнутом прилошком одредбом начина чини се егзистенцијална пресупозиција начињена са становишта „историјског детерминизма“, која је у прагматичкој функцији легитимације дате пропозиције. [6] Савез комуниста Југославије, покретач и организатор народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције, нужношћу [у Уставу 1974: законитошћу] историјског развитка постао је организована руководећа снага радничке класе и радног народа (Устав СФРЈ 1963: VI) На такав начин, а у комбинацији са медијалним глаголом „постати“, хегемонија те организације приказана је као неизбежна, природна (што експлицира модална именица „нужност“), остварена без свесне намере и контроле. Права „верских заједница“ са мањим ограничењима него у претходном уставу дају се пермисивним модалитетима маркираним глаголом „моћи“ и придевом 3 Колокацију „радна заједница“ из Устава СФРЈ из 1963. углавном смењује „организација удруженог рада“ у Уставу из 1974. године. Р Е П Р Е З Е Н Т А Ц И Ј АД Р У Ш Т В Е Н И ХК Л А С АК Р О ЗД И Ј А Х Р О Н И Ј УД О М А Ћ И ХУ С Т А В Аод 1 9 4 6 .до 2 0 0 6 .године 443 „слободан“. [7] Верске заједнице одвојене су од државе и слободне су у вршењу верских послова и верских обреда. Верске заједнице могу оснивати [Устав 1974: само] верске школе за спремање свештеника. ... Верске заједнице могу, у границама одређеним законом, имати право својине на непокретности. (Устав СФРЈ 1963: чл. 46; Устав СФРЈ 1974: чл. 174) На периферији посматраног света дискурса јесу капиталисти, које назиремо имперсонализоване у номинализацији „експлоатација“ као једној од основа „старог класног поретка“ и персонално представљене као имаоце квалитета „себичности“, „супротног“ успостављеном систему, који „изопачава“, што сведочи о позицији, иако неексплициране, m–координате (схема 4). [8] Сваки облик управљања производњом и другим друштвеним делатностима и сваки облик расподеле који — у виду бирократске самовоље и привилегија заснованих на монополистичком положају, или у виду приватно–сопственичке себичности и партикуларизма — изопачава друштвене односе засноване на оваквом положају човека, супротан је појединачним и општим интересима човека и друштвено– економском и политичком систему утврђеном у овом уставу. (Устав СФРЈ 1963: II) Схема 4. Репрезентација друштвених класа у уставима СФРЈ (1963/74): t – временска оса, m – модално–вредносна оса, s – социјално–просторна оса, r – репрезентација. 444 Марко Јанићијевић С повратком традицији буржоаских устава, репрезентација друштвених класа у Уставу Србије из 1990. г., разилази се од оне у Уставу СФРЈ, којем је тај устав формално подређен, и сличнија је оној из Устава ФНРЈ. Извор легитимације је опет „борба ... за слободу“, само знатно дужег распона („вековна“), док њен актер, „народ“, уместо класног атрибута, „радни“, има национални – „српски“. [9] Полазећи од вековне борбе српског народа за слободу, његове слободарске, демократске и државотворне традиције, историјског развоја и заједничког живота свих народа и народности у Србији ... (Устав РС 1990: преамбула) Поново се развија капиталистичка класа која је, као основа економског уређења (Устав РС 1990: чл. 55; Устав РС 2006: чл. 82), најближа деиктичком центру. Представљена је опет (в. пример [4] и пратеће објашњење) као „приватна својина“, која се „јемчи“, или „предузетништво“ (Устав РС 1990: чл. 56; Устав РС 2006: чл. 82– 83), које је „слободно“. Разлог имперсонализације капиталиста даје Р. Барт, опаском да, по дефиницији, „не желе да буду именовани“, чиме се аксиоматски постављају као неутрални, немаркирани, очигледни центар (Blommaert 2005: 160).4 Устав Србије из 1990. (чл. 41) користи модал „моћи“ у пружању нешто више могућности верским заједницама, док им Устав из 2006. (чл. 44) модалом „слободан“ пружа још већа права. Што се тиче радничке класе, она је представљена персонално као „запослени“, а уставотворци се обавезују на њихово „осигурање“ (Устав РС 1990: чл. 40). [10] Права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују се законом. (Устав РС 2006: чл. 69) Актуелни Устав из 2006. изоставља одредбу која у Уставу из 1990. модалним глаголом „моћи“ дозвољава лишавање радника њиховог дефинишућег карактера, представљено као да се спонтано дешава, наиме, тако да тај карактер напросто „престаје“ (в. [6]), чиме се скрива људски агенс – узрочник. [11] Запосленима може престати радни однос против њихове воље, под условима 4 У ствари, капитализам, с обзиром на своју савремену (све)обухватност као референтног оквира мисли и понашања, која му, стога, скрива идеолошка својства, аналогно је представљен као нормативни прототипски систем према коме се, онда, равнају еманације других идеологија (cf. ibid.: 159). Р Е П Р Е З Е Н Т А Ц И Ј АД Р У Ш Т В Е Н И ХК Л А С АК Р О ЗД И Ј А Х Р О Н И Ј УД О М А Ћ И ХУ С Т А В Аод 1 9 4 6 .до 2 0 0 6 .године 445 и на начин утврђен законом и колективним уговором. (Устав РС 1990: чл. 35) Тиме Устав из 2006. постиже виши ниво учтивости у односу на претходника, који предвиђа „обавезно осигурање“ и у наведеном случају. С друге стране, остављајући питање социјалних права закону (в. [10]), потискује радника као бенефицијата у позадину, што одговара деиктичкој периферији. За разлику од репрезентација претходних устава, таква репрезентација очитује се графички као параболична крива (схема 5), а може се објаснити својом унутрашњом опречношћу, тензијом, пре свега, између социјалне маргинализације радника и јаког деонтичког (моралног) обавезивања према њима. Схема 5. Репрезентација друштвених класа у уставима Србије од 1990/2006. г.: t – временска оса, m – модално–вредносна оса, s – социјално–просторна оса, r – репрезентација. 3. Закључак Што се тиче прве хипотезе, промене у дискурзивној конструкцији различитих категорија грађана могу се објаснити променама у менталној репрезентацији. Репрезентација тих категорија зависна је од перспективе деиктичког центра. Уколико је друштвена група, у менталној репрезентацији, ближа деиктичком центру, утолико је позитивније вреднована, што повлачи виши степен модалности (јаче обавезивање), укључености у дискурс, активације и бенефицијализације, те учтивости. 446 Марко Јанићијевић Што се тиче друге хипотезе, насупрот мањој–већој експлицитности устава ФНРЈ/ СФРЈ, устави Србије од 1990. и 2006. г. маскирају своју репрезентацију друштвених класа прагматичком учтивошћу, где су изрази обавезивања заправо еуфемизирани клишеи типа „социјална сигурност“ или „социјално обезбеђење“. Таква естетизација је разумљива јер се ти устави представљају као одраз суверености (свих) грађана, који су их, заиста, и потврђивали. ЛИТЕРАТУРА Blommaert, Jan (2005). Discourse: A Critical Introduction. New York: Cambridge University Press. Blommaert, Jan & Jef Verschueren (1998). Debating Diversity: Analysing the Discourse of Tolerance. London: Routledge. Chilton, Paul (2004). Analysing Political Discourse: Theory and practice. London: Routledge. Fairclough, Norman (2003). Analysing Discourse: Textual Analysis for Social Research. New York: Routledge. Lakoff, George (1987). Women, fire, and dangerous things: What categories reveal about the mind. Chicago: University of Chicago. Sweetser, Eve (1990). From Etymology to Pragmatics: Metaphorical and Cultural Aspects of Semantic Structure. Cambridge – New York: Cambridge University Press. van Leeuwen, Theo (2008). Discourse and Practice: New Tools for Critical Discourse Analysis. New York: Oxford University Press. ИЗВОРИ Устав ФНРЈ: Устав Федеративне Народне Републике Југославије. Службени лист Федеративне Народне Републике Југославије. II/10 (1. фебруар 1946). Устав РС 1990: Устав Републике Србије. Службени гласник Републике Србије. 1 (1990). Устав РС 2006: Устав Републике Србије. Службени гласник Републике Србије. 98 (2006). Устав СФРЈ 1963: Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Р Е П Р Е З Е Н Т А Ц И Ј АД Р У Ш Т В Е Н И ХК Л А С АК Р О ЗД И Ј А Х Р О Н И Ј УД О М А Ћ И ХУ С Т А В Аод 1 9 4 6 .до 2 0 0 6 .године 447 Службени лист Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. XIX/14 (10. април 1963). Устав СФРЈ 1974: Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Службени лист Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. XXX/9 (21. фебруар 1974). Marko Janićijević REPRESENTATION OF SOCIAL CLASSES THROUGH DIACHRONY OF THE DOMESTIC CONSTITUTIONS 1946–2006 Summary In the light of critical discourse analysis we consider changes in the representation of social classes (workers, capitalists...) in the Serbian constitutions of 1990 and 2006 in relation to the constitutions of socialist Yugoslavia of 1946/63/74. We observe the language choices (sintactic, lexical and related) which contribute to the said representation, including those which concern their inclusion/exclusion, (im)personalization, genericization/specification etc. (Fairclough 2003; van Leeuwen 2008). Two basic hypotheses are approved: a) that discourse representation depends on the „position“ of the image of а social class in the legislator’s mental representation based on the centre–periphery schema, and b) that, in comparison to their federal predecessors, the constitutions of 1990/2006 under the influence of global postcommunist changes make a radical swerve in their representation, which is reflected in language stategies. Tatjana Đurović, Nadežda Silaški University of Belgrade UDC 327:316.77 Faculty of Economics originalni naučni rad THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS AND THE MEDIA – A COGNITIVE LINGUISTIC APPROACH TO MONOMODAL AND MULTIMODAL CONCEPTUAL TOOLS IN SERBIAN1 ABSTRACT In this paper we analyse the ways in which journalists rely on cognitive tools to conceptualise and describe the late 2000s global financial crisis to their readers. More specifically, by deploying a cognitive linguistic approach (Lakoff & Johnson 1980; Johnson 1987; Forceville 1996; etc.), we focus on monomodal and multimodal metaphors and metonymies used on the covers of the EkonomEast magazine published in Serbian in the period 2008–2011. The collection consisting of 24 covers has been qualitatively analysed in terms of cognitive tools journalists use, which have been further studied in terms of their modality and the underlying image schemas. The analysis has shown that visual cognitive instruments are a powerful persuasive tool which journalists gladly resort to in order to familiarise the readership with the magnitude and seriousness of the global financial crisis. Key words: Conceptual Metaphor Theory, pictorial metaphor, multimodal metaphor, global financial crisis, Serbian. 1. INTRODUCTION The late–2000s financial crisis, often referred to as the global financial crisis, has gained extensive media coverage not only in the United States, where it is said to have originated, but also in all European countries to which it has rapidly spread, Serbia being no exception. It turned out that journalists and newspaper reporters have extensively used metaphor (together with some other cognitive instruments such as metonymy and image schemas) to conceptualise the global financial crisis as a cognitive tool which allows us to describe one abstract, usually intangible, concept in terms of another, more concrete and better structured concept. 1 The paper is the result of research conducted within project no. 178002 Languages and cultures across space and time funded by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia. 450 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški In this paper we tackle the topic of the financial crisis2 by examining the role of both verbal and visual modalities of metaphors and other cognitive tools in Serbian press, stressing their persuasive power to familiarise the readership with the magnitude and seriousness of the global financial crisis. More specifically, by analysing magazine covers, which typically consist of a photograph or illustration accompanied with a headline and other verbal elements, we focus on the metaphors identified on these covers, which are not, or not exclusively verbal, but rather visually, i.e. pictorially manifested. Our main aim is to demonstrate that, in addition to being realised linguistically or verbally, “metaphors can occur non–verbally and multimodally as well as purely verbally” (Forceville 2006: 381), sharing the same purpose – highlighting the scale and destructive power of the crisis as well as influencing judgments by persuasion and manipulation. 2. THEORETICAL FRAMEWORK AND METHODOLOGY Here we deploy an integrative cognitive linguistic approach thus concurring with Forceville who argues that “[e]xamination of non–verbal representations should help further substantiate (or cast doubt upon) elements of the already extensive body of research based on verbal representations of metaphor.” (Forceville 2009b: 1). This arises from the very oft cited Lakoff and Johnson’s idea that “[t]he essence of metaphor is understanding and experiencing one kind of thing in terms of another” (Lakoff & Johnson 1980: 5), which allows for reasoning that if verbal metaphors are manifestations rather than reduplications of thought, one of these manifestations may be non–verbal or pictorial, which in turn should contribute to the completeness of a theory of metaphor (Forceville 2009b).3 Verbal and pictorial metaphors are of monomodal type since their source and target domains are both realised by using the same sign system – language and pictures, respectively. While verbal metaphors have attracted ample scholarly attention since the publication of Lakoff and Johnson’s seminal book Metaphors we live by (1980), pictorial (or visual) metaphors, although being “the most examined type of nonverbal mode of metaphor”4 (Forceville 2008: 464), still lack a consistent and systematic theory.5 The same 2 See Silaški & Đurović (2010) and Silaški & Đurović (2011) where authors research the topic of the global financial crisis by contrasting English and Serbian verbal representations of the economy is a sick person and the natural force metaphors, respectively. 3 For a detailed analysis of verbo–pictorial metaphors in advertisements in British and Serbian magazines see Filipović–Kovačević (2010). 4 Forceville points out that “if metaphors are essential to thinking [...], it makes sense that they should occur not only in language but also in static and moving pictures, sounds, music, gestures, even in touch and smell” (2008: 463). 5 See, though, Forceville (1994, 1996) for a detailed account of pictorial metaphor in advertising. See also Forceville & Urios–Aparisi (2009) for a collection of articles dealing with multimodality and multimodal metaphors used in advertising, political cartoons, comics, animation, gestures, music, sound and film. THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS AND THE MEDIA – A COGNITIVE LINGUISTIC APPROACH TO ... 451 claim may also be made of multimodal metaphors, defined as “metaphors in which target, source, and/or mappable features are represented or suggested by at least two different sign systems (one of which may be language) or modes of perception.” (Forceville 2008: 463). This definition is somewhat changed in Forceville (2009a: 24), where they are defined as “metaphors whose target and source are each represented exclusively or predominantly in different modes”, where the adverbs exclusively and predominantly, as the author points out, are added because “non–verbal metaphors often have targets and/or sources that are cued in more than one mode simultaneously” (Forceville 2009a: 24). Pictorial and multimodal metaphors used on a cover, the most prominent part of a magazine, may have a strong effect on the readership for several reasons: firstly, magazine covers serve as an introduction to the articles featured inside and should be as attractive to readership as possible so as to make them buy the magazine. Secondly, as Forceville claims, pictorial metaphors have “a more sensual and emotive impact on viewers” (2008: 475) compared to those purely verbal. Thirdly, they may have “greater international appeal, since they do not (exclusively) rely on language codes” (Forceville 2008: 475). Finally – and this is of special importance when it comes to pictorial metaphors depicting the global financial crisis – they may have a strong impact on the readership regarding their understanding of the global financial crisis, since the crisis, although frequently metaphorically structured in words alone, may be better understood by using suggestive and warning pictures describing its often perplexing causes and devastating, far–reaching consequences.6 The data collection for our analysis consists of a sample of 24 covers of the weekly EkonomEast magazine7 published in Serbian in the period 2008–2011 pertaining to the global financial crisis. Only those covers which we both deemed as metaphorical were selected for the analysis. The covers8 were collected from the magazine’s website http:// www.emg.rs/zines/ekonomist/no595.html, whereas their publication period coincides with the outbreak of the global financial crisis, on the one hand, and the first signs of recovery, on the other. In line with the method of analysis used in Bounegru and Forceville (2011)9, in the next section we discuss monomodal and multimodal metaphors pertaining to the 6 See Cortés de los Ríos (2010) who analysed seven covers in the magazine The Economist published in 2008 which pertained to the economic crisis, cognitively represented as the economy is a natural phenomenon metaphor. 7 The EkonomEast magazine has ceased publication due to the bankruptcy of the EconomEast Group, its publisher. 8 Due to space constraints, a detailed verbal description of each of the analysed covers will be skipped here. 9 Bounegru and Forceville (2011) analyse 30 editorial cartoons pertaining to the global financial crisis published in October 2008 in order to identify “(1) how pictorial and verbal means of expressions are used to create metaphors; and (2) whether, and if so, how these metaphors can be traced to underlying conceptual metaphors.” (2011: 210). 452 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški global financial crisis, in which “[t]he target domain is always the financial crisis or a phenomenon that is metonymically associated with it” (Bounegru & Forceville 2011: 214) in order to identify the most common source domains, rendered verbally and/or pictorially, and to discuss the contribution of these metaphors to the metaphorical structuring of the global financial crisis on the EkonomEast magazine’s covers. 3. ANALYSIS OF THE COVERS Our data collection has shown there are several source domains the crisis as an event is cognitively represented: the movement domain, the natural disaster domain, the game domain, the tool domain, the war/weapon domain, and the food domain. In what follows we will give a short account of all the identified domains. 3.1. The movement domain The metaphors of movement are very prominent in our data collection. The movement metaphors are at a higher conceptual level part of the journey metaphor, both movement and journey metaphors making up the event structure metaphorical scenario (see Lakoff 1993). Journey is a special form of motion comprising, inter alia, the mapping changes are movements, which is in turn frequently utilised as the source domain that provides a rich knowledge structure for understanding complex economic phenomena. Namely, economic activities and changes can be understood via the motion of a company, economic society or the country in general. The movement can take different forms: forward, backward, upward or downward, zig–zag. These properties of the movement have consequently different implications when mapped onto economic changes and activities. Thus, economic progress and development are normally viewed as a forward and upward movement, while economic recession and crisis are comprehended as a backward and downward movement. The movement metaphors in our data collection (EkonomEast: No. 437, 6th Oct 2008; No. 457, 20th Feb 2009; No. 464, 10th Apr 2009; No. 493, 30th Oct 2009; No. 500, 18th Dec 2009; No. 505, 21st Jan 2010) convey all three spatial movements – in the air, in the water, or on the ground – visually rendered as either a downward movement triggering the image schema of quantity less is down, or a slow linear movement, which when associated with the presupposed target domain also has negative evaluation in terms of decreases in the quantity (of money). More precisely, the direction aspect of movement – downward, and the amount aspect of quantity – less, underlie the pictorial representations on the selected covers. The movement metaphors in our corpus are predominantly monomodal metaphors of pictorial type, though two covers exemplify multimodal metaphors, where visual THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS AND THE MEDIA – A COGNITIVE LINGUISTIC APPROACH TO ... 453 metaphors are also verbally specified (the caption of the cover EkonomEast No. 505, 21st Jan 2010 reads as follows: Zašto profit beži iz Srbije ‘Why is profit fleeing Serbia’, whereas the verbal message on the cover EkonomEast No. 457, 20th Feb 2009 states: Kad će cene dole ‘When will prices go down’). 3.2. The natural disaster domain As regards the natural disaster domain, its use for the conceptualisation of the financial crisis rests on at least two argumentations: firstly, the aspect of danger and the devastating effect of natural disasters (in our data collection it is a tornado, as evidenced by the EkonomEast No. 572 cover of 5th May 2011) serves to impart the scale and destructive power of financial forces; secondly, resorting to natural forces or disasters as the source domain aims at highlighting the suddenness of these events which appear to come out of nowhere, unheralded. This nicely fits into the conceptualisation of the financial crisis as unpredictable, beyond human influence and control, “disaster of large proportions with high–impact negative consequences” (Bounegru & Forceville 2011: 214). The strength and the size of pictorial representation of natural disasters should foreground the magnitude of economic destruction caused by the crisis and its threatening effect on people. At the same time, the natural disaster metaphor engenders the sense of powerlessness and inertia, attributing control to external forces that lift the money, i.e. economic system off the ground and blow it away, similarly to a tornado that sweeps and destroys everything in its path. The metaphor verges towards a multimodal one, of verbo–pictorial kind, as it is additionally supported by a verbal message (Dužnička kriza – preti li Srbiji bankrot ‘Debt crisis – is Serbia threatened with bankruptcy’). 3.3. The game domain Given the interdependency of the economies round the world making up one global financial system, the domino game source domain seems to provide a useful and logical analogy. The perceived similarity rests on the aspect of lining up wooden or plastic tiles on end and setting them in motion – one domino which falls topples another, which in turn topples the next, and so on, resulting in all the dominoes falling. The domino metaphor (EkonomEast, No. 565, 17th March 2011) draws on the aspect of the chain reaction where one bad event precipitates another, the whole image nicely depicting the knocking over of economies round the globe stirred by the financial crisis, ultimately leading to a catastrophic scenario. Although the domino metaphor as a sub–metaphor of the wider game metaphor rests on emphasising unpredictability and haphazardness, when used for the 454 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški conceptualisation of the global financial crisis it tends to highlight the aspect of certainty and imminence, stemming from the mere act of tumbling which, after being triggered, spreads to all the economies, i.e. dominoes involved. This source domain is cognitively suitable to portray any interrelationship within a system, in this case the impact of the crisis on the overall Serbian economy. When coupled with the orientational bad/undesirable state is down and a lack of control is down metaphors and, in our data collection, the verbal metaphor Duplo golo ‘Double blank’, the domino metaphor underlines the sinister dynamic implicit in the whole image, giving rise to the multimodal character of the given metaphor. 3.4. The tool domain The tool metaphor, depicted in our case as a hammer and an adjustable spanner, respectively (EkonomEast: No. 490, 9th Oct 2009; No. 468, 8th May 2009) and comprising a wider mechanistic domain, is generally used as something that induces change. Literal tools as utilised in construction and building effect change in a sense that they may be used to create and make, or alternatively, to destroy, smash and distort. Conceptualising the financial crisis as a hammer or an adjustable spanner (EkonomEast: No. 490, 9th Oct 2009) results in viewing the economic system as a nail, small, insignificant and unable to avoid hard and violent bashing and twisting, underlying deterministic nature of the crisis, i.e. futility in trying to defy it. Pictorial metaphors showing disproportionately large size of the tool in contrast to the size of a person who metonymically represents the whole group of people (the middle class, since the caption states: Kriza i tranzicija – udar na srednju klasu ‘Crisis and transition – middle class under assault’) on the one hand, or to a coin metonymically standing for money hence the Serbian economy on the other, rest on the object image schema and its attribute big/small (see Evans & Green 2006), or the important is big and the importance is size metaphors (see Lakoff & Johnson 1999), symbolising the intensity of havoc wrought by the crisis. 3.5. The war domain The war metaphors are yet an additional vehicle for understanding the concept of the global financial crisis. The war domain helps to structure the financial crisis as our enemy who we have to attack and fight against as well as to defend from in order to defeat it and win. This all arises from the notion of physical conflict as ubiquitous in human life and frequently deployed to facilitate the comprehension of more complex concepts. Various weapons which are meant to inflict physical violence are used in a real war, and they are THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS AND THE MEDIA – A COGNITIVE LINGUISTIC APPROACH TO ... 455 suggestive of the harmful effects of sometimes wrongly conducted economic activities. Instead of using various weapons, in our data collection the crisis transforms into the weapon itself – a ticking time bomb about to explode (EkonomEast, No. 521, 13th May 2010), spreading fear and anxiety about the potential casualties if activated, i.e. about the scale of a fatal blow of the crisis. The source domain is verbally cued by the text Uticaj grčke krize na Srbiju – strah na gotovs ‘The impact of Greek crisis on Serbia – fear at the ready’, which is reminiscent of the expression “Guns at the ready”, i.e. the war domain. A huge cognitive potential of this multimodal metaphor pertaining to the war source domain thus lies not only in using it to convey a message to the target recipients, but even more in eliciting a response from the intended recipients, who would be thus prompted to constantly design measures to counteract the crisis. 3.6. The food domain Eventually, the global financial crisis is also depicted via the food domain. The underlying conceptual metaphor appearing on all the selected covers is the economy is an organism from which the metaphor money is food originates (No. 447, 12th Dec 2008; No. 451, 9th Jan 2009; No. 452, 16th Jan 2009; No. 525, 10th June 2010). Pictorial metaphors on all covers are reinforced by verbal elements which, when contextually related to the concept of the financial crisis, give birth to the topiclack of money is a lack of food metaphor via the above mentioned structural metaphor money is food. What are the correspondences between money metaphorically structured as food (or rather a lack of it) on the one hand, and the economy as an organism on the other? Firstly, both hunger and the economy can be satisfied – we can satisfy our hunger by eating tangible objects – food, just as we can “satisfy” or “nourish” the economy faced with the financial crisis by injecting or pumping money into it; and secondly, the physiological boundary which suggests that a high level of satisfaction and physical health has been reached is a stomach filled with food; a full stomach presupposes healthy organism, viewed as a healthy and functional economy filled with money as food. Conversely, the financial crisis leads to an empty, flat stomach, i.e. economies void of the necessary funds to sustain the economic organism. The selected magazine covers containing the underlying the economy is an organism conceptual metaphor thus revolve around animising an abstract entity, i.e. the economy is made anthropomorphic hence easier to understand and deal with because “the abstract is made tangible and given meaning through the use of conventional knowledge about the existence and behaviour of living things.” (Charteris–Black 2000: 158–159). The captions Država na dijeti ‘State on a diet’ (EkonomEast No. 447, 12 Dec 2008) or Gladna godina ‘A hungry 456 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški year’ (EkonomEast No. 525, 10 June 2010), being food metaphors themselves albeit of a monomodal verbal type, contribute to the effectiveness of food as a source domain for the conceptualisation of the crisis. 4. CONCLUSION Following Lakoff and Johnson’s (1980) and Forceville’s (2006, 2009a, etc) main ideas, in this paper we have tried to demonstrate how the visual and verbal elements on magazine covers help to conceptualise the plight of the Serbian economy in unstable times of the financial crisis. Our small–scale analysis has shown that the target domain of the financial crisis is systematically structured via several source domains, those of movement, natural disaster, game, tool, war, and food, which are either predominantly visually cued, or specified in both modalities, verbal and pictorial. “This is [...] completely in line with the CMT tenet that we think metaphorically, and hence find manifestations of conceptual metaphors in different modalities.” (Bounegru & Forceville 2011: 224). The paper has also attempted to indicate the persuasive strength of the identified source domains and their perceived similarities to the concept of the financial crisis, rendered visually and/or verbally, so as to familiarise the readership with the harmful impact of the crisis on their everyday living. Although a much more extensive data collection is needed to make some general conclusions, we believe we have demonstrated that the investigation of multimodal discourse opens the door to a novel way of studying the relation between the source domain and the target domain when they are not only verbally but also pictorially anchored. REFERENCES Bounegru, Liliana, Charles Forceville (2011). „Metaphors in editorial cartoons representing the global financial crisis“.Visual Communication, Vol 10(2): 209–229. Charteris–Black, Jonathan (2000), „Metaphor and vocabulary teaching in ESP economics“. English for Specific Purposes 19: 149–165. Cortés de los Ríos, María Enriqueta (2010). „Cognitive devices to communicate the economic crisis: An analysis through covers in The Economist“. Ibérica 20: 81–107. Evans, Vyvyan, Melanie Green (2006). Cognitive Linguistics: An Introduction. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum. Filipović–Kovačević, S. (2010). Indirektna komunikacija u reklamama na engleskom i THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS AND THE MEDIA – A COGNITIVE LINGUISTIC APPROACH TO ... 457 srpskom jeziku: kognitivnolingvistički pristup. Unpublished PhD thesis. Novi Sad: Filozofski fakultet. Forceville, Charles (1994). „Pictorial Metaphor in Advertisements“. Metaphor and Symbolic Activity 9 (1): 1–29. Forceville, Charles (1996). Pictorial Metaphor in Advertising. London and New York: Routledge. Forceville, Charles (2006). „Non–verbal and multimodal metaphor in a cognitivist framework: Agendas for Research“, in Cognitive Linguistics: Current Applications and Future Perspectives, eds. G. Kristiansen, M. Achard, R. Dirven & F. J. Ruiz de Mendoza Ibanez (Berlin, New York: Mouton de Gruyter): 379–402. Forceville, Charles (2008). „Metaphor in Pictures and Multimodal Representations“, in The Cambridge Handbook of Metaphor and Thought, ed. R.W. Gibbs, Jr (Cambridge: Cambridge University Press): 462–482. Forceville, Charles (2009a). „Non–verbal and multimodal metaphor in a cognitivist framework: Agendas for Research“, in Multimodal Metaphor, eds. C. J. Forceville & E. Urios–Aparisi (Berlin, New York: Mouton de Gruyter): 19–42. Forceville, Charles (2009b). „Course on Pictorial and Multimodal Metaphor“. Retrieved 26th September 2011, URL: < http://www.chass.utoronto.ca/epc/srb/cyber/cyber.html>. Forceville, Charles, Eduardo Urios–Aparisi (2009). „Introduction“, in Multimodal Metaphor, eds. C. J. Forceville & E. Urios–Aparisi (Berlin, New York: Mouton de Gruyter): 3–17. Johnson, Mark (1987). The body in the mind: The bodily basis of meaning, imagination and reason. Chicago: University of Chicago Press. Lakoff, George (1993). „The contemporary theory of metaphor“, in Metaphor and Thought, ed. A. Ortony (Cambridge: Cambridge University Press): 202–251. Lakoff, George, Mark Johnson (1980). Metaphors we live by. Chicago and London: University of Chicago Press. Lakoff, George, Mark Johnson (1999). Philosophy In The Flesh: the Embodied Mind and its Challenge to Western Thought. New York: Basic Books. Silaški, Nadežda, Tatjana Ðurović (2010). „The conceptualisation of the global financial crisis via the economy is a person metaphor – a contrastive study of English and Serbian“. Facta Universitatis, Series: Linguistics and Literature 8 (2): 129–139. Silaški, Nadežda, Tatjana Ðurović (2011). „The natural force metaphor in the conceptualisation of the global financial crisis in English and Serbian“.Zbornik Matice 458 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški srpske za filologiju i lingvistiku, LIV/1: 227–245. Tatjana Đurović, Nadežda Silaški SVETSKA EKONOMSKA KRIZA I MEDIJI – KOGNITIVNI PRISTUP MONOMODALNIM I MULTIMODALNIM POJMOVNIM INSTRUMENTIMA U SRPSKOM JEZIKU Rezime Najnovija svetska ekonomska kriza zadobila je veliku pažnju medija ne samo u anglofonim zemljama već i kod nas. U ovom radu analiziramo kako novinari koriste kognitivna sredstva za konceptualizaciju i opis ovog ekonomskog problema svojim čitaocima. Konkretnije, koristeći kognitivnu lingvistiku kao teorijski okvir kvalitativno analiziramo nekoliko kognitivnih domena (kretanje, prirodna sila, igra, alat, rat, i hrana) izdvojenih sa naslovnih strana časopisa EkonomEast u periodu između 2008. i 2011. godine na srpskom jeziku. Cilj nam je bio da otkrijemo, opišemo i ilustrujemo kognitivna sredstva, monomodalna ili multimodalna (metafore, metonimije i slikovne sheme), upotrebljena za strukturisanje svetske ekonomske krize. Analiza je pokazala da ovi kognitivni instrumenti predstavljaju moćno sredstvo ubeđivanja koji novinari rado koriste kako bi upoznali čitaoce sa razmerama i ozbiljnošću svetske ekonomske krize. Istovremeno, smatramo da istraživanje multimodalnog diskursa uvodi nove načine proučavanja odnosa između izvornog i ciljnog domena, kada ova dva domena nisu isključivo verbalno, već i vizuelno realizovana. Magdalena Baer Univerzitet A. Mickiewicza UDC 81’373:659.1(438)(497.11) Poznanj, Poljska originalni naučni rad STANDARDIZACIJA ILI RAZLIČITOST – KARAKTERISTIKA POLJSKIH I SRPSKIH INTERNETSKIH OGLASA ZA POSAO APSTRAKT Posao je neodvojiv element života gotovo svakog čovjeka. Zbog promjenljivosti tržišta rada i mobilnosti radnika u budućnosti će obični radnik mijenjati mjesto rada prosječno sedam puta u životu. Ovaj trend je dio svjetske radničke kulture koju su uveli poslodavci globalnog dometa. Oglas za posao je prvi korak u kontaktu sa određenim poslodavcem za potencijalnog radnika. Cilj je ovoga rada analiza poljskih i srpskih oglasa za posao objavljenih putem interneta. Analiza se sastoji od istraživanja jezika navedenih oglasa i mogućnosti koje imaju poslodavci da privuku pažnju budućih radnika: reklamni slogani i informacije navedene u oglasu izvan teksta. Također, prikazuju se glavni dijelovi oglasa koji su izdvojeni nakon analize. Poslodavci koji su dali oglase, bit će podijeljeni na nekoliko grupa jer je to potrebno za ovu analizu, npr. nacionalne organizacije – poslodavci koji imaju isključivo poljske ili srpske kulturne korjene (mogu se naći razlike i sličnosti između ovih naroda) i poslodavci globalnog dometa (kod njih se može naći standarizacija radničke kulture u cijelom svijetu). Ključne riječi: posao, oglas, internet, Poljska, poljski jezik, srpski jezik Srbija. Najveći broj ljudi ostvaruje svoj dohodak od rada. Štoviše, suvremena istraživanja pokazuju da rad u ljudskom životu ima i društvenu ulogu koja se danas smatra najbitnijom. Rad nije samo obično zarađivanje novaca kojim se može osigurati visok standard života svoje obitelji, nego je to mogućnost da se dokaže vlastita vrijednost i individualno znanje. Rad omogućuje osjećaj za pripadnost određenoj društvenoj skupini i daje smisao života. Većina ljudi kada izgubi posao, gubi i svoj identitet, vjeru u sebe, pa čak i pripadnost društvenoj skupini. Gubitak posla stvara potrebu za potragom novog radnog mjesta, jer većina obitelji ne može dopustiti da živi bez dohodtka od rada najmanje jednog člana obitelji. Suvremeno tržište rada je jako teško okruženje za prosječnog čovjeka, a posebno za nezaposlenog koji traži svoje mjesto na njemu. 460 Magdalena Baer Položaj svih sudionika tržišta rada: poslodavaca kao i posloprimatelja, jeste poseban. Poslodavac mora izabrati jednu osobu od često velikog broja kandidata za radno mjesto koje nudi. Radnici koji žele dobiti određeni posao treba da se pokažu kao najbolji kandidati po struci za ovo radno mjesto, da poslodavac prepozna njihove sposobnosti i znanje da su najbolji za njegovu organizaciju. Prvi stupanj komunikacije između poslodavaca i radnika je oglas za posao. U prošlosti je najveći izvor oglasa za posao bio tisak. Danas tisak gubi svoju glavnu ulogu zbog interneta, gdje se može naći mnoštvo novih portala koji se bave poslom. Zahvaljujući internetu oglasi za posao nisu sada samo kratke poruke, gdje se mogu naći samo osnovni podaci o radnom mjestu i poslodavcu, nego opsežni tekstovi koji sadrže tekst i grafičke ukrase usput reklame organizacije. Trošak teksta na internetu je manji nego teksta u tisku, zbog toga svi oglasi mogu biti dulji i sadržavati više informacija (Maj 2009: 54). Oglas na internetu može imati više nego jednu razinu – prva razina označava glavni tekst oglasa, druga mogućost komunikacije s poslodavcima ili HR poduzećima preko mejl adrese, treća onda razina može označavati sajt poslodavaca. Sve u okviru jednog hiperteksta (oglasa za posao) povazanog s drugim sajtovima. Ranije oglas u tisku nije pružao mogućnosti brzog kontakta i ponekad komunikacije između radnika i poslodavaca. U Poljskoj su vrlo popularni internet portali za posao i oglasi za posao objavljeni putem ovakvih sajtova. Sajtovi za zapošljavanje su jako dobro organizirani, može se tamo naći poslovno savjetovanje kao npr. vjesti o poslu, o intervjuima, kako se ponaštati na razgovoru, kako prirediti CV i motivacijsko pismo i druge stvari vezane za zapošlajvanje. Sprski sajtovi vezani za posao su manje opširni, sadržavaju manje oglasa za posao nego poljski, jer tržište online oglašavanja nije još toliko jako iako brzo napreduje (Tričković 2011: www) te tržište rada u Poljskoj je oko četiri puta veće nego u Srbiji. Ipak 2011. g. postotak oglasa za posao objavljenih putem iterneta povećao se u Srbiji za 80 posto (RTV: www). Svi srpski portali vezani za posao sadrže najbitnije informacije o zapošljavanju i tržištu rada. Poslodavac kada oblikuje oglas mora točno odrediti koga treba, kakve osobine mora imati budući radnik da se isključi višak najavljenih kandidatura od kojih samo mali broj odgovara postavljenim kriterijima, iako se od njih ne može pobjeći. Podatke pokazuju da u Srbiji prosječno na jedan oglas stiže oko 150 prijava, ima i oglasa na koje se prijavljuje 15000 kandidata – ipak to se događa vrlo rijetko (RTV: www). Dakle, clij je članka analiza poljskih i srpskih internetskih oglasa za posao. Glavna točka istraživanja jeste jezička analiza odabranih oglasa. Prikazuje se također kakve mogućnosti imaju na internetu poslodavci da privuče pažnju potencijaih radnika te odgovor na pitanje da li se oglasi za posao moeže smatrati reklamom poslodavca. Nakon analize se izdvaja STANDARDIZACIJA ILI RAZLIČITOST – KARAKTERISTIKA POLJSKIH I SRPSKIH ... 461 dijela oglasa: uvod, naziv radnog mjesta, opis posla, uslovi, ponuda i završetak koje se nalaze u oglasima u Poljskoj i u Srbiji. U radu neće se detaljnije opisivati društvena i ekonomska uloga oglasa za posao na poljskom i spiskom tržištu rada jer nije to predmet analize. Izvorni tekstovi za istraživanje su tekstovi internetskih oglasa za posao objavljeni u razdoblju od oktobra do novembra 2011. g. koji potječu s najvećih internet portala za posao. U Poljskoj je to servis www.gazeta.praca.pl, u Srbiji www.poslovni.infostud.com. Oglasi na ovim sajtovima su poređani po struci ili po određenom poslodavcu. Organizacije samostalno smještaju oglase na sajtovima ili preko HR poduzeća koja traže radnike za svoje klijente. Ovakva praksa je češća u Poljskoj nego u Srbiji. Oglas u tisku ili na internetu je tekst realiziran u okviru govornog čina oglašavanja (Wołk 2007: 42). Oglasom se može nazvati svaka izjavljena informacija koju oglašivač želi izdati u javnost (Wołk 2007: 49). Ponuda posla je jedna od najpopularnijih informacija u sadašnjim oglasima. Uglavnom oglasi sadrže ponude koje daju poslodavci, ali se sve više događa da se u oglasima oglašavaju kvalificirani radnici koji nude svoje često odlično znanje budućim poslodavcima. Internet pruža takvu mogućnost jer svaka osoba može staviti tekst na internet i komunicirati sa drugim ljudima neovisno o temi (Grzenia 2006: 20). Ova druga vrsta oglasa je semantički slična reklami, jer reklama i oglas često u rječnicima imaju istu definiciju iako je najbitnija osobina oglasa obavještavanje, a reklame ponuda kupnje nekog proizvoda ili, kao sada, zapošljavanje radnika (Wołk 2007: 162). Definicija internetskog oglasa je ponekad bliža reklami nego oglasu u tisku. Osim svoje glavne funkcje koje sam već spomenula znači obavještavanje, tehničke mogućnosti interneta dozvoljavaju da se u oglasu smjesti još sadržaj koji se ne odnosi samo na jezik, nego na neverbalne osobine komunikacije, a to su: crtež, slika ili boja koje su po definiciji osobine reklame (Wołk 2007: 163, Basrak: 2009, 56). U većini istraživanih poljskih i srpskih oglasa za posao vide se navedene osobine poput različitih boja teksta, slika u pozadini teksta i sl. Kako je oblikovan oglas vrlo često ovisi o položaju poslodavaca na tržištu rada. U oglasima koji su objavljeni od strane organizacija međunarodnog dosega nema puno razlika u navedenim državama, sadrže slične informacjije i imaju sličnu grafičku strukturu. U Srbiji treba još uračunati u to strani jezik koji je često engleski jezik (u jednom slučaju poslodavac je objavio oglas na makedonskom jeziku, jer je tražio radnike za Makedoniju, a u drugom primjeru oglas je bio na ruskom, jer je poslodavac rusko poduzeće koje posluje na srpskom području i za njega traži radnike). Kad se radi o engleskom jeziku, oglašivači su u tom slučaju uglavnom telekomunikacijske tvrtke ili međunarodni proizvođači. U 462 Magdalena Baer Poljskoj to nije česta praksa da je oglas na stranom jeziku, iako ima nekoliko oglasa na engleskom jeziku koje objavljuju međunarodna poduzeća, npr. poznati na svjetskom tržištu porizvođač elektronske opreme. U poljskim oglasima se može ipak naći da poslodavci, iako se nisu oglašavali na engleskom jeziku, žele da se svi dokumenti šalju baš na engleskom. Često se događa da su na stranom jeziku objavleni nazivi nuđenih radnih mjesta, ponekad su i pogrešno stavljeni, nisu u skladu sa opisom posla u oglasu. U sproskim oglasima engleski leksemu su barem prilagodeni grafiki jeziku kada u poljskim oglasima nije to uočlivo. U Poljskoj je posljednih godina primjetna moda uporabe engleskog nazivlja radnih mjesta. U Srbiji se također može naći strano nazivlje, ali na navedenom sajtu ima ga gotovo samo u slučaju oglasa na stranom jeziku, iako u srpskim oglasima se može naći npr. web PHP Programer. Vrlo rijetko se događa da se ono nalazi u oglasima na srpskom jeziku ili objavljenim od strane potpuno srpskih poslodavaca. U smislu sadržaja poljski i srpski oglasi nisu vrlo različiti. Imaju sličnu strukturu i se vidi da navedeni oglasi nisu jednostavni što se tiče njihovog oblika, jer se može izdvojiti nekoliko dijelova iako njihov raspored nije u svim oglasima isti. Neki dijelovi su već izdvojeni i imenovani od strane oglasivača, međutim ostale sam izdvojila nakon analize dostupnih oglasa. Već navedeni dijelovi imaju ponekad i različite nazive, zbog toga navodim sve koje se mogu naći u oglasima. Jezik svakog dijela je specifičan i u poljskim i srpskim tekstovima. U većini oglasa postoje ustaljene fraze koje se odnose samo na ovu vrstu oglasa i mogu se smatrati „zaposleničkim žargonom”, npr: polj.: praca według obowiązujących standardów, umiejętność pracy pod presją czasu, realizacja wyznaczonych celów, praca w rozwijającej się firmie, srp.: timski igrač sa sposobnošću prilagođavanja i rada pod pritiskom, sposobni ste da izazovete interes i entuzijazam kod drugih za (…), poticajno radno mesto, radno mesto „na duge staze” i sl. Primjere „zaposleničkog žargona” može se naći u svakom dijelu oglasa. Ove fraze su specifične baš za poslovnu sredinu, jer su jako rijetko prisutne u nekom drugom okruženju u sličnom smislu. Ovo je neki kod koji koriste poslodavci da predstave radnicima ponudu radnog mjesta u najboljem svjetlu. Budući radnik mora biti uvjeren da je organizacija idealna za njega i za njegov rad. Puno fraza u oglasima zvuče kao reklamni slogani koji moraju privući pažnju tražioca posla, npr: polj. możliwość ciągłego rozwoju zawodowego, atrakcyjne wynagrodzenie, praca w przyjaznej atmosferze, srp.:. mogućnost za uključivanje u ranim fazama i učestvovanje u stvaranju velikog projekta, [naziv oglasivača] predstavlja snažnu organizaciju koja stoji čvrsto na zemlji, mogućnost napredovanja i sl. Navedeni slogani najčešće pojavljuju se u dijelu oglasa koji se izdvoja kao ponuda. U oglasima nema negativnih informacija o poslodavcima, ewentualno mogu se naći neugodne informacije, STANDARDIZACIJA ILI RAZLIČITOST – KARAKTERISTIKA POLJSKIH I SRPSKIH 463 npr o radu pod pritiskom vremena ili stresa, ali su vrlo rijetke jer je to štetno za poslodavce te previše pokazuje unutrašnjost organizacje javnosti, što nije dobro rješenje. U tekstovima se može ipak naći informacije o teškim fizičkim uslovima rada (samo u slučaju nekih industrijskih poslodavaca poput željezara ili rudnika) koje se mogu smatrati negativnim informacijama, ali odgovorni poslodavci prikazuju ih u svojim oglasima. Kako sam već spomenula, u oglasima se mogu izdvojiti neke glavne dijela oglasa iako nisu u svakom oglasu na istom mjestu. U svakom dijelu se mogu vidjeti neke jezičke osobie karakteristične za poseban dio: Uvod Ovaj dio sam izdvojila nakon analize oglasa, jer je početak gotovo svakog oglasa opis poslodavca, čime se bavi, kakav je njegov položaj na tržištu i u njegovoj struci. Kao uvod pojavljuje se često i opis HR poduzeća, ako ono objavljuje oglas, a tek poslije slijedi opis poslodavca. Jezik ovog dijela je poseban po tome, što u svakom oglasu tvrtke koje se oglašavaju uvijek predstavljaju sebe u superlativima, jer tvrde da budući radnici od njih to očekuju, npr. polj.: wiodąca agencja pracy, jedna z pierwszych, należąca do największych, serp.: U proteklih 11 godina uspešnog poslovanja, deo prvog evropskog (…) lanca u Srbiji, Jedno od vodećih domaćih preduzeća u oblasti građevinarstva, saobraćaja, lider na tržištu, steći značajnu poziciju na tržištu, pouzdan i siguran partner u svim poslovima. Također u ovom dijelu oglašivači navode razloge zbog kojih traže nove radnike. Nakon analize se vidi da ovdje ima puno ustaljenih fraza, samo što je ovaj dio prisutan u srpskim oglasima, u poljskim tekstovima nije toliko popularan, npr.: polj. w związku z dynamicznym rozwojem firmy poszukujemy, srp.: Zbog povećanog obima posla za stalni radni odnos tražimo, Iz razloga daljeg unapređenja poslovanja knjigovodstvena agencija (..) raspisuje konkurs za radno mesto, Zbog širenja poslovanja, tražimo osobu koja bi postala član našeg tima za razvoj poslovnih rešenja, Usled konstantnog širenja obima poslova potreban nam je, Zbog rasta obima poslovanja i ambicioznih poslovnih planova raspisujemo konkurs U cilju daljeg obezbeđenja kontinuiranog i dugoročnog rasta i razvoja kompanije. U uvodu se oglašivač ponekad obrati budućem radniku ili postavlja retorička pitanja – ukoliko radnik nađe u sebi odgovor može kandidirati. Ovakvo ponašanje poslodavaca se vidi više u Poljskoj nego u Srbiji, npr.: polj. Masz doświadczenie w branży? Chcesz poszerzyć swoją wiedzę? Marzysz o pracy ze znanymi na rynku markami? Lubisz kontakt z ludźmi? 464 Magdalena Baer srp.: Ostvarite korak napred u razvoju Vaše karijere i postanite deo... Naziv radnog mjesta U poljskim oglasima često naziv potiče iz engleskog iako ima poljske ekvivalente, npr. Key Account Manager – Medical Devices, Junior Accountant. U oglasima ima i poljske nazive, npr.: przedstawiciel apteczny/handlowy, pomoc laboratoryjna, sprzedawca. U oglasima na srpskom jeziku dominira domaće nazivlje. Nazivi radnog mjesta mogu se smatrati najbitnijim dijelom oglasa, jer oni sadrže glavnu informaciju po kojoj se izvršava pretraga oglasa i radnih mjesta na internet portalima. Kako je već bilo spomenuto, u srpskim oglasima ima manje engleskog nazivlja, kad se ipak pojavljuje, naveden je često i srpski ekvivalent, npr. Merchandiser – unapređivač prodaje. U istraživanim oglasima bio je samo jedan oglas na srpskom jeziku u kojem je radno mjesto bilo navedeno samo na engleskom jeziku: Community Manager. Najveći broj naziva radnih mjesta na srpskom jeziku ipak je domaći: srp.: prodavac, stručni prodavac, dimplomirani farmaceut, pravnik, inženjer za razvoj, likvider osnovnih sredstava, referent sektora ekspanzije, rukovodilac itd, iako se ponekad samo iz naziva ne može zaključiti o obimu odgovornosti jer su pomalo nerazumljivi. Opis posla Jedan od važnijih dijelova oglasa jeste onaj koji sadrži podatke o poslu. Osim navedenog naziva mogu se naći i drugi – na poljskom jeziku su to: zakres obowiązków, opis stanowiska pracy, zakres odpowiedzialności, obowiązki itd., a na srpskom jeziku: poslovi koje ćete obavljati, zadaci radnog mesta, odgovornosti, osnova zaduženja, dužnosti, osnovna zaduženja i odgovornosti, radni zadaci itd. Ovaj dio se uvijek nalazi u oglasima da se potencijalnim radnicima približi obaveze koje će obavljati na poslu. Jezik je često poseban i ovisi o struci poslodavca. Ipak ima neki opseg fraza koje se mogu koristiti u većini oglasa i u gotovo svakoj struci. U poljskim oglasima uvijek se mogu naći sljedeće fraze, npr.: Dbałość o jak najlepszy wizerunek Firmy oraz promowanie produktów z aktualnej oferty, obsługa klienta na maksymalnie wysokim poziomie, praca według obowiązujących standardów. Na srpskom jeziku se mogu navesti sljedeći izrazi: razvoj i implementiranje korporativne kulture, procedura i standarda kompanije. Uslovi, zahtevi ili potrebne kvalifikacije Na srpskom jeziku ovaj dio se može različito zvati, međutim na poljskom jeziku ima samo jedan naslov – wymagania. Navedeni dio postoji u svakom oglasu. U zahtjevima se STANDARDIZACIJA ILI RAZLIČITOST – KARAKTERISTIKA POLJSKIH I SRPSKIH 465 vidi puno već pomenutih „zaposleničkih žargonizama” s poljske i sprske strane. Dužina i sadržaj tog dijela ovisi o oglašivaču Vrlo često se događa da se u oglasima ponavljaju navedeni izrazi, jer opseg mogućih uslova na radnom mjestu je ograničen iako u svakoj struci može biti drugačiji, npr. polj.: bardzo dobra umiejętność komunikacji, wykształcenie wyższe, umiejętność planowania, silna motywacja do rozwoju zawodowego, mile widziane doświadczenie na podobnym stanowisku, umiejętność pracy w zespole i pod presją czasu, wysokie umiejętności interpersonalne i szkoleniowe, bardzo dobra znajomość obsługi komputera, srp.: mlada i energična osoba spremna za učenje i razvoj, sposobnost rada više stvari u paraleli, dobra lična oranizacija, dobro poznavanje engleskog jezika, osoba koja je društvena, tolerantna i nadahnuta timskim radom, Izrazit stepen inicijative i samomotivacije, minimalno radno iskustvo od 2 ili 3 godine, odlično poznavanje rada na računaru, najmanje IV stepen stručne spreme. U nizu navedenih primjera vidi se da nema velikih razlika između poljskih i sprskih oglasa što se tiče zahtjeva, čak se mogu izdvojiti neki paralelni parovi. Ponuda Dio oglasa koji govori o ponudi za buduće radnike ima samo jedan naziv (u oglasima na poljskom jeziku zove se oferta). Iz ponude se može saznati kakve uvjete zaposlenima osigurava poslodavac. U tom dijelu oglasa poslodavci najčešće prikazuju reklamu svoje organizacje, što se već prije spominjalo. Među oglasima nema u tom dijelu teksta velikih razlika. Isto kao u prethodno opisanom dijelu mogu se izdvojiti neki parovi u poljskim i sprskim oglasima iako se ne mogu točno prevesti, npr. poljski jezik srpski jezik Firma międzynarodowa Internacionalno okruženje Komfortowe warunki pracy Poticajna radna atmosfera Atrakcyjne wynagrodzenie Mogućnost razvoja karijere Praca w dynamicznym zespole Rad u mladom i dinamičnom timu Stalno zaposlenje Završetak U većini tekstova jako je uočljiv završni dio, jer sadrži informacije o načinu kandidiranja, npr. kako predati dokumente, koako će kandydat biti obavješten o mogućnosti sudjelovanja 466 Magdalena Baer u intervjuu. U sprskim oglasima jezik ovog dijela je manje služben nego u poljskim. Od poljskih poslodavaca se zakonom zahtijeva napomena o dostavljenju pristanka u CV za obradu ličnih podataka. U Srbiji još nije potrebno pisati ovu napomenu. Često se na kraju oglasa nalazi molba poslodavca da se uđe na njegov sajt i provjeri obim poslovanja organizacje. To se češće vidi u Srbiji nego u Polskoj. Nakon izvedene analize može se zaključiti da su poljski i srpski oglasi za posao slični iako postoje neke razlike. Odnose se one često samo na osobine poslodavaca. U oglasima se mogu izdvojiti isti dijelovi koji imaju slične nazive i konstrukciju. Što se tiče jezika vidi se puno paralela, jer je želja poslodavaca da su najbolji, idealni i najuspješniji na tržištu i privlače pažnju onih najboljih posloprimatelja. U poljskim se oglasima nalazi više posuđenica (najčešće iz engleskog jezika). Srpski oglasi su karakteristični po manje službenom jeziku, ne samo u spomenutom u analizi završnom dijelu, nego u ciejlini teksta. Može se također zaključiti da su oglasi za posao kao reklama oraganiziacije u kojem neće se naći negativne informacije, jer poslodavac tražeći radnike mora se njema prikazati s najbolje strane. Svi objavljivani na internetu tekstovi mogu imati oblik hiperteksta (Baršak, 2009:56), što se često iskorištava u oglasima. Vrlo često iz sajta oglasa se može odmah ući na sajt poslodavaca ili postali svoje CV, jer takve mogućnosti budućim radnicima pruža hipertekst na internetu (u oglasima ima često mejl adresu na koju se treba javiti ili aplikaciju koju treba popuniti da se rednik prijave na oglas). Oglas za posao u tom slučanju ne mora obuhvaćati samo informacije o nuđenom poslu u obliku pisanog teksta, ali također slike, crteže i sl., što je također bitno za reklamu. LITERATURA Basrak, Bojan (2009). Internet kao prostor društvene komunikacije, “Čemu”, vol. VIII, no. 16–17, Zagreb: Udruženje studenata filozofije, s. 53–67. Filipović, R. (1990). Anglicizmi u hrvatskom ili srpskom jeziku. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti / Školska knjiga. Grzenia, Jan (2006). Komunikacja językowa w Internecie, Warszawa: Wyd. PWN. Maj, Przemysław (2009). Internet i demokracja. Ewolucja systemu politycznego, Rzeszów: Wyd. Uniwersytetu Rzeszowskiego. Matić, Danijela, Stojan, Nataša (2009). Oglasi za posao kao oblik javne komunikacije u: Lingvistika javne komunikacije: sociokulturni, pragmatički i stilistički aspekt, ur. Brdar, Mario, Omazić, Marija, Belaj, Branimir, Kuna, Branko, Osijek: HDPL, STANDARDIZACIJA ILI RAZLIČITOST – KARAKTERISTIKA POLJSKIH I SRPSKIH 467 Filozofski fakultet Sveučilišta Josipa Jurja Strossmayera, s. 69–84. Pawłowska–Mielech, Jadwiga, Bocek, Dariusz (2006). Rola i znaczenie Internetu w komuniikacji spolecznej, “Zeszyty Naukowe” 2/2006, Kielce: Świętokrzyskie Centrum Edukacji na Odległość, s. 53–61. RTV: http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/na–jedan–oglas–za–posao–u–proseku–po–150– prijava_367617.html. Tržište rada, u: Statistički godišnjak Republike Srbije 2011 (2011). Beograd: Zavod za sttatistiku Republike Srpbije, http://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/ SGS2011_cyr.pdf. Tričković, Rade (2011). Tržište online oglašavanja u Srbiji vredno 6 milona evra: Magdalena Baer STANDARDIZATION AND DIVERSITY – CHARACTERISTICS OF POLISH AND SERBIAN INTERNET JOB ADVERTISEMENTS Summary Work is an integral part of almost everyone’s life. Instability in the labor market and workers’ mobility may lead to the situation that in the near future, the average employee will change the workplace even up to seven times. This trend is the result of a global culture of employee maintained by employers with global reach. The element which for a potential employee represents the first contact with the employer is a job advertisement. The purpose of this study is a comparative analysis of Polish and Serbian internet job advertisements. The language is going to be analyzed – names of jobs, the expressions and phrases associated with labor market trends in the vocabulary in Polish and Serbian in the area mentioned. 468 Magdalena Baer To analyze the similarities and differences, the advertisers will be divided into several groups, for example: national employers – organizations derived exclusively from Polish or Serbian culture, where you can find elements which are different for these two nations and employers with a global reach. Their culture is subject to the standardization of culture around the world, while both maintaining or rejecting national cultures. Robert Blagoni; Nada Poropat Juraj Dobrila University of Pula UDC 81’42 Republika Hrvatska pregledni rad CONTATTI E CONFLITTI DI LINGUE, DIALETTI E CULTURE NELL’INSERTO SATIRICO EL SPIN: NOTE INTRODUTTIVE SINTESI L’inserto satirico El Spin che dal 1944 al 1947 usciva come supplemento del quotidiano L’Arena di Pola costituisce una pagina di storia dei contatti tra lingue, dialetti e culture in Istria in cui la virulenza della satira politica ha trasformato la fenomenologia del contatto linguistico e culturale in conflitto linguistico politico. Il saggio si propone di discutere, in prospettiva di una futura analisi del rapporto tra interferenza e creatività linguistica attraverso lo studio degli idioletti umoristici, gli assunti teorici sui contatti di lingue e culture e di inquadrare storicamente e nei suoi contenuti quella che possiamo considerare l’ultima rivista satirica in lingua italiana in Istria. Parole chiave: interferenza linguistica, contatto di lingue e culture, idioletto, satira, El Spin, L’Arena di Pola SISTEMI IN CONTATTO I punti di partenza della descrizione teorica delle lingue e culture in contatto sono costituiti dalla coesistenza e dall’interazione degli individui, e poi delle comunità1, che vengono chiamate situazioni di contatto. Esse sono rese possibili da due o più lingue o dialetti, due o più comunità linguistiche che in un determinato territorio geografico sono in contatto reciproco. Il contatto si realizza con la partecipazione (dei membri) delle comunità che convivono. A livello linguistico il contatto si presenta sotto forma di crescita del numero di prestiti, di voci tradotte, di forme linguistiche miste nell’ambito di costrutti ibridi2, di interferenze e attraverso la presenza del code switching, del code mixing e del generale aumento di bilinguismo (Orbanić 1998: 35). A livello metalinguistico il contatto 1 Considerato il fatto che il contatto viene realizzato esclusivamente mediante la comunicazione tra gli appartenenti delle comunità in contatto, è prettamente necessario relativizzare la comunità la quale è realizzabile solo metateoricamente. 2 Sui costrutti ibridi vedi: Vinja 1967; Vinja Sine Anno; Vinja 1986; Weinreich 1974: 75–76; Ljubičić 1991– 1992: 121–129. 470 Robert Blagoni, Nada Poropat si manifesta nella forma della determinazione e della legittimazione del significato e della relazionalità del concetto attraverso il discernimento e la spiegazione degli esiti della vita comunicativa, ovvero degli esiti del contatto come il plurilinguismo e il rapporto tra lingua e dialetto come misura di una gerarchizzazione dei sistemi in contatto. I contatti di lingue e culture rappresentano situazionalità che sono solitamente concepite in termini di costituzione dei rapporti gerarchici tra lingue e culture in contatto. Apparentemente le possibilità non sono numerose3: il contatto porterà alla stabilizzazione della soglia comunicativa con la quale si legittimizza e istituzionalizza una delle lingue in contatto o una terza lingua tra l’estremo dell’arbitraggio, ovvero dell’apparente evitamento, rinvio o della negazione del contatto (lingua franca) e del contatto definitivo (pidgin). Nel migliore dei casi le persone in contatto possono diventare bilingui o plurilingui. Il modello teorico di base per stabilire la situazionalità di contatto presuppone un contesto in cui le componenti strutturali sono ideologizzate e polarizzate, per cui gli esiti del contatto non possono essere diversamente ideati, pensati né tantomeno oggettivati. Il contatto è sempre fatale, per almeno una delle lingue, per almeno una delle culture in contatto. Nel «migliore» dei casi è fatale per entrambe le lingue, per entrambe le culture in contatto. Il bilinguismo è solo idealmente perfetto, mentre nella prassi e nella maggior parte dei casi il bilinguismo è stigmatizzato e mitizzato. L’integrazione, l’assimilazione e la segregazione e le loro varianti linguistiche quali l’interferenza, la morte della lingua o il purismo linguistico sono tre espressioni di quella distopia che è il contrappeso al bilinguismo utopico come misura del plurilinguismo. Nell’ambito del confronto degli estremi riscontriamo una serie di processi (interference, code mixing, code switching, restriction, language shift, language loss, maintenance, attrition) che testimoniano la natura mutevole della lingua e la «immutevolezza» della natura delle concezioni, delle percezioni – e delle interpretazioni della lingua. Interference, code mixing, code switching sono fenomeni linguistici originari del contatto. Restriction, language shift, language loss, maintenance, attrition e simili, sono solo i fenomeni del pensiero linguistico monolingue nell’interpretazione (e non nella descrizione) del contatto. Parlare di lingua interferita significa innanzitutto descrivere un’espressione con cui sono modellati i contenuti, e non giudicare e valutare la realizzazione dei contenuti nelle formazioni linguistiche. L’idea della comunicazione disturbata ci riporta alla comunità deprivata che si esprime in una lingua interferita. È logico presupporre che il disturbo nella comunicazione (non nell’espressione!) indurrà l’individuo a liberarsi dalla deprivazione e a rinunciare all’interferenza che è la causa del disturbo. In altre parole, la causa della 3 Cfr. Braunmüller (1997) e Fase, Jaspaert e Kroon (1992: 4–5). CONTATTI E CONFLITTI DI LINGUE, DIALETTI E CULTURE NELL’INSERTO SATIRICO ... 471 deprivazione che viene ascritta al soggetto in realtà è la deprivazione dell’effetto che è scoperto nell’oggetto. È interessante notare che nelle realtà plurilingui risulta essere molto difficile rinunciare al contatto linguistico e culturale. Tuttavia, è anche molto facile persistere nella critica delle realtà psicosociolinguistiche, come il bilinguismo reale in rapporto a quello «idealizzato» che in definitiva è caratterizzato dal rifiuto del contatto. Il bilinguismo ideale e non quello idealizzato, il bilingue ideale e non quello idealizzato sono quelli che possono rinunciare all’espressione linguistica e comunicativa di contatto in situazioni in cui essa è privata, a livello ricettivo, del proprio valore espressivo e comunicativo, alla quale però non vogliono rinunciare in quelle situazioni in cui tale espressione è portatrice dell’insostituibile espressività e rappresenta il vero mediatore nel processo di parificazione dei partecipanti nella comunicazione. Nella preoccupazione per la sorte della lingua in cui deponiamo la nostra storicità spesso dimentichiamo che la realizzazioone del potenziale della lingua può essere minimo o massimo. Quello minimo permette di risolvere le situazioni comunicative, mentre quello massimo rende disponibili le aree della conoscenza più diversificate, le cui fondamentali specificità sono la complessità interna di senso e il contatto esterno di contenuto. L’INSERTO SATIRICO EL SPIN E IL SUO TEMPO L’inserto satirico El Spin fa parte della storia del giornalismo umoristico satirico in Istria e rappresenta la fine della tradizione satirica umoristica istriana che ebbe inizio con El Merlo4 nel 1887. Il contesto storico in cui nasce l’El Spin è quello di una guerra mediatica per una regione identificata nella città di Pola5; una guerra mediatica incominciata quando la guerra era appena finita. Gli avvenimenti che precedono la sua nascita sono segnati dal caos e dalla violenza. La seconda guerra mondiale si conclude dunque, ma in tutti i centri dell’Istria ricompaiono le violenze e comincia il duro e difficile dopoguerra. Nel settembre del 1943 l’Istria tolta al controllo della Repubblica sociale italiana è occupata dalle truppe tedesche che la includono all’Adriatisches Küstenland, senza tuttavia proclamare la sua formale annessione al Terzo Reich. 4 Il foglio di due facciate a quattro colonne, redatto quasi completamente dal podestà Wassermann, uscì dalla tipografia Seraschin tra il 1887 e il 1888. 5 Come osserva De Simone: “El Spin volgeva in umorismo le vicende della città, raccogliendone l’essenza ed interpretandone l’anima con umorismo genuino, a volte intriso di qualche sfumatura di pregiudizio e cattiveria. Un umorismo spesso amaro, perché i tempi non volgevano al sereno e l’esodo stava per abbattersi come scelta irreversibile sui destini dei cittadini italiani. Ma un umorismo permeato sempre da ottimismo, quasi che ogni stortura provocata dall’ingiustizia degli uomini, che decidevano delle sorti di una città con anonima indifferenza, dovesse trovare il proprio correttivo nel prevalere della volontà popolare” (De Simone 1976: 2). 472 Robert Blagoni, Nada Poropat Nell’aprile e maggio del 1945 l’Istria è per alcuni liberata e per altri invasa dall’Armata Jugoslava. Infatti, il primo maggio 1945 le truppe dell’esercito jugoslavo entrano a Pola e vi si trattengono quarantatre giorni. In seguito, in base a un accordo, lasciano la città alle forze alleate che assumono i poteri civili e militari con la costituzione del Governo Militare Alleato di Pola (GMA). A differenza del resto dell’Istria, grazie alla presenza alleata Pola gode di una maggiore libertà. L’El Spin compare appunto in questo contesto in cui la presenza dell’amministrazione alleata permette una maggior libertà di espressione6. El Spin era un settimanale che “usciva e punzecchiava”7 ogni sabato a Pola, dal 20 ottobre 1945 al 14 gennaio 19478 quando cessa la sua pubblicazione. Durante i quindici mesi della sua pubblicazione uscirono complessivamente 60 numeri. Era composto di 3–4 colonne che occupavano quattro pagine di formato piccolo 23 x 31,5 e veniva divulgato sottoforma di inserto satirico de L’Arena di Pola. Veniva stampato nello Stabilimento Tipografico Niccolini da dove veniva diffuso anche a Trieste e nella zona dell’Istria sotto controllo jugoslavo. Fino al 23 novembre 1946 il suo costo era di Lire 7 ed era successivamente aumentato di 1 lira, ammontando a Lire 8. Rodolfo Manzin ne fu il fondatore e direttore responsabile. Il merito dell’interesse dei lettori, durante la sua breve vita, era dovuto alla collaborazione di una affiatata, giovane e giovanile redazione composta da Gigi Vidris, Antonio Malusà, Enrico Cattonaro, Giovanni Giadresco, Albino Dorliguzzo e Brunetta Benussi. Il 10 aprile 1948 esce a Gorizia un solo numero de El Spin reperibile a L. 30 (sempre come supplemento de L’Arena di Pola), il cui responsabile è Corrado Belci ed è stampato dalla Tipografia Lucchi. Il motto contenete nel sottotitolo di questo numero è: “Vota per la libertà e contro il Fronte.”9 Nel settembre 1976, a due anni dalla morte del suo direttore Rodolfo Manzin, viene raccolta nell’Edizione de L’Arena di Pola – Tipografia Budin a Goriza in un unico volume tutta la serie nella fedele riproduzione dell’originale. Il foglio appoggiava l’attività del CLN durante il governo Alleato a Pola. Nel primo numero uscito il 20 ottobre 1945 nella presentazione dal titolo “A chi tocca, tocca”, la redazione annunciava che: “El Spin non intende associarsi allo strazio che, in nome della democrazia, si fa della verità e della morale. Il nostro vuol esser un giornale fatto per divertirci e possibilmente divertire il pubblico”10. 6 Fa notare il Cella: ‘’…la fresca voce de El Spin portava i segni dell’impetuosità genuina, dello scherzo salace, dell’invettiva polemica: era prima di tutto una voce insopprimibile di libertà che si levava fin che poteva, per spegnersi nella protesta disperata…“ (Cella 1976: 3). 7 El Spin N. 1, 20 ottobre 1945, pag. 1. 8 In questo periodo il panorama giornalistico di Pola vedeva al suo interno tre giornali principali: la Posta del Lunedì, Il Nostro Giornale e l’Arena di Pola. 9 El Spin, N. 1, 10 aprile 1948, pag. 1 10 Dalla presentazione del foglio nell’articolo A chi tocca tocca (El Spin, 20 ottobre 1945, pag. 1): Una promessa che verrà mantenuta solo in parte. Se c’era la volontà di non associarsi allo strazio non c’era tuttavia la possibilità di non essere pervasi dallo strazio. Uno strazio che sarà affrontato con l’amaro CONTATTI E CONFLITTI DI LINGUE, DIALETTI E CULTURE NELL’INSERTO SATIRICO ... 473 El Spin aveva un tono popolare e si avvaleva delle voci dialettali di Nando Sepa (Manzin), di Rosso Malpel (Cattonaro), di Milenka Spisdic (Malusà) e altre voci come Tomaso, Mómolo, Nicolaief Desemoniacic, El Pizigavivo, Le Spigolature Sportive, Pinco Pallino – Inviato Speciale da Londra, I Dialoghi al Mercato di Siora Gigia e Siora Meniga, Dalla Manifattura Tabacchi, gli Avvisi Manicomici. Ogni personaggio è contrassegnato e distinto dagli altri per il modo di scrivere e per l’insieme di usi e scelte linguistiche vivacemente diversificate, l’una dall’altra. In questo intreccio variopinto di giochi linguistici si realizza una convergenza di idioletti e si costruisce un linguaggio complesso, composito ed eterogeneo. L’inserto satirico El Spin è una ricca fonte di elementi dialettali, sociolinguistici, culturali, etnografici e storici. Attraverso il suo repertorio linguistico dimostra l’esistenza di numerosi intrecci e influenze tra la dimensione linguistica, sociolinguistica, culturale e storica, che coesistono e convivono trovandosi in un continuo, frequente e forte contatto. Gli atteggiamenti linguistici e i comportamenti comunicativi che lo caratterizzano rivelano tutta la potenzialità del contatto linguistico e culturale che tra le righe dello scambio interlinguistico fa affiorare e riconoscere una serie di idioletti definiti e marcati interlinguisticamente. Gli idioletti dell’inserto satirico El Spin che danno vita ai personaggi costituiscono un climax che inizia con il dialetto patoco di Nando Sepa, passa attraverso il dialetto progressista di Rosso Malpel e che finisce con l’esasperazione interlinguistica di Milenka Spisdic. L’inimitabile e irripetibile linguaggio vivo e misto della rubrica Casseta delle scovasse – Dal diario di Milenka Spisdic è un esempio della lingua dell’altro presa e messa in bocca propria, con la finzione di una presunta parlante croatofona/čakavofona che parla il dialetto istroveneto. La libertà di eloquio tipica del parlato colloquiale appare essere frutto dell’inventiva immediata e accidentale caratterizzata dall’apposita mancata coerenza linguistica, ortografica, cotestuale, per realizzare una fasulla ingenuità, semplicità e superficialità dell’interlocutrice benché sia tutt’altro. L’eterogeneità idiolettica trae la sua potenza dalla dialettofonia dialettale locale, in cui giungono in contatto e si mescolano l’italiano, il croato, l’istroveneto, il čakavo italianizzato, lo štokavo italianizzato e altre lingue (tra cui l’inglese, il tedesco, il russo, ecc.). Le composite, complesse e profondamente ragionate scelte linguistiche messe in bocca ai personaggi, non solo attestano e convalidano una profonda conoscenza, da parte degli autori, di più varianti linguistiche, ma confermano l’interiorizzazione di un plurilinguismo vissuto. Il potere espressivo dei loro idioletti11 lasciato dall’effimero e poco gratificante divertimento della satira. 11 Tra tutti spicca l’idioletto di Milenka Spisdic che rappresenta l’esasperazione di un possibile, ma improbabile socioletto che il Petronio chiama Schiavetto (Petronio 1968) e che verrà ripreso da Carpinteri e Faraguna come voce del loro personaggio Mirko Drek o El Druse Mirko. 474 Robert Blagoni, Nada Poropat deriva dalla dialettofonia locale, in cui si attraversano e attorcigliano lingue, dialetti, parlate e modi di dire in contatto. BIBLIOGRAFIA AA. VV. (2006). Istria nel tempo. Rovigno: Centro di Ricerche Storiche di Rovigno – Collana degli Atti N.26, a c. di E. Ivetić: 572–579. Arena di Pola, L’ – El Spin (20–10–1945/14–01–1947), Gorizia: Tipografia Budin. Braunmüller, Kurt (1997). „Communication strategies in the area of the Hanseatic League: The approach by semi–communication“. Multilingua. 16–4: 365–373. Cella, Sergio (1956). „Giornalismo e stampa periodica in Istria“, in Atti e memorie della società˙di archeologia e storia patria 56: 120–164. Cella, Sergio (1976). „Giornalismo a Pola“, in Presentazione della riedizione de El Spin a Pola 20–10–1945/14–01–1947 (Gorizia: Tipografia Budin): 1–2. Deghenghi Olujić, Elis (1999). Le riviste culturali italiane pubblicate in Istria nel Novecento (Fiume: Edit): 36. Fase, Willem; Jaspaert, Koen; Kroon, Sjaak (1992). „Maintenance and Loss of Minority Languages: Introductory Remarks“, in Maintenance and Loss of Minority Languages, a cura di W. Fase, K. Jaspaert, S. Kroon (Amsterdam: John Benjamins): 3–13. Giuricin, Luciano (1971). „La stampa italiana in Istria (Dalle origini ai giorni nostri)“. Pazinski memorijal 1970, a c. di M. Jeličić (Pazin: Zbornici Čakavskog Sabora 21): 163–189. De Simone, Pasquale (1976). „Manzin giornalista“, in El Spin a Pola 20–10–1945/14–01– 1947 (Gorizia: Tipografia Budin): 3–4. Lotman, Juri. M. (1998). Kultura i eksplozija. Čakovec: Alfa. Luhman, Niklas (1992). Legitimacija kroz proceduru. Zagreb: Naprijed. Ljubičić, Maslina (1991/1992). „Parole ibride croato–venete nel Vocabolario del dialetto veneto–dalmata di L. Miotto“, in SRAZ XXXVI–XXXVII: 121–129. Orbanić, Srđa (1998). Rana hrvatsko–talijanska dvojezičnost u mješanim obiteljima u Istri. Zagreb: Neobranjena doktorska disertacija. Petronio, Prospero (1968). Memorie sacre e profane dell’Istria , a cura di G. Borri e L. Parentin. Trieste. Vinja, Vojmir (1967). „Tautološki rezultati jezičkih dodira“. Suvremena lingvistika. 4: 90–99. CONTATTI E CONFLITTI DI LINGUE, DIALETTI E CULTURE NELL’INSERTO SATIRICO ... 475 Vinja, Vojmir (1986). „Hibridni rezultati jezičnih dodira“. Filologija. 14: 419–431. Vinja, Vojmir (19––). „Alcuni tipi di incroci linguistici neolatino–slavi“. Studia Romanica Zagabrensia. 3: 31– 44. Weinreich, Uriel (1974). Lingue in contatto. Torino: Boringhieri. Robert Blagoni, Nada Poropat CONTACTS AND CONFLICTS OF LANGUAGES, DIALECTS AND CULTURES IN THE SATIRIC NEWSPAPER INSERT EL SPIN: INTRODUCTORY NOTES Summary The satiric newspaper insert El Spin, that was published as supplement of L’Arena di Pola from the 1944 to the 1947, constitutes a history page of contacts of languages, dialects and cultures in Istria where the virulence of the political satire transformed the phenomenology of the linguistic and cultural contact in a linguistic political conflict. The paper aims to discuss the theoretical assumptions of the contacts of languages and cultures and to frame historically and in its contents what we can consider the latest satirical magazine in Italian in Istria, in the perspective of a future analysis of the relationship between linguistic interference and linguistic creativity through the study of humoristic idiolect. Sandro Cergna Università “Juraj Dobrila” di Pola UDC 811.131.1’282.3 originalni naučni rad La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera SINTESI Nel lavoro si presenta l’analisi testuale di alcune poesie dei poeti Lucifero Martini (Firenze, 1916 – Fiume, 2001) e Giglio Padovan (Trieste, 1836–1895) vissuti nell’area compresa tra Firenze, Trieste, l’Istria e Fiume. Le poesie, appartenenti a due realtà storico–temporali e geo–politiche assai differenti, sono particolarmente interessanti per la ricchezza e la ricorrenza, così come per la singolarità delle contaminazioni idiomatiche di cui sono intessute e interamente attraversate. I componimenti si presentano, pertanto, come dei testi costituzionalmente intersezionali e intersezionanti, costituiti dalla sovrapposizione e/o dall’intreccio di codici linguistici diversi, tra cui: la lingua italiana, tedesca, slovena e croata standard, e i dialetti triestino e fiumano, entrambi profondamente venetizzati. L’approccio analitico dei testi si accompagna, parallelamente, alla contestualizzazione storico–culturale dei due autori, ponendo in rilevanza le diverse esperienze esistenziali e formative, nonché l’influsso che queste hanno avuto sulla loro produzione poetica. Partendo dall’assunto che ogni opera letteraria si sostanzia della lingua nella quale è composta, nell’interpretazione dei testi esaminati si privilegia l’approccio stilistico, con attenzione particolare all’aspetto intra ed extralinguistico dell’indagine testuale e alle sue interrelazioni con le strutture immanenti del testo, non trascurando, però, nemmeno il momento storico–ideologico di cui lo stesso testo poetico è intrinsecamente pervaso. Parole chiave: lingua, dialetto, contaminazioni, Padovan, Martini, Trieste, Istria, Fiume, ibridismi, sonetto. Lucifero Martini Lucifero Martini nasce a Firenze nel 1916 da genitori istriani, originari di Pola. Nel 1943 sopravvive all’eccidio di Cefalonia e si arruola, in seguito, nelle file dell’esercito partigiano jugoslavo. Dalla fine della Seconda guerra mondiale si stabilisce a Fiume, sua città d’adozione, coprendo, fin da subito, ruoli di primissimo piano in seno alle strutture 478 Sandro Cergna organizzative degli organi di stampa italiani presenti sul territorio: fu per lunghi anni capo redattore della “Voce del Popolo” – con la quale mantenne un costante impegno di collaborazione anche in seguito all’estinguersi della carica –, come pure del periodico “Panorama”. Nel 1964, inoltre, fu tra i fondatori della rivista di cultura “La Battana”. Ma Martini fu soprattutto una tra le figure di maggior spicco della letteratura italiana dell’Istria e di Fiume della seconda metà del Novecento. All’attività redazionale affiancò sempre quella più libera e d’invenzione, ma ugualmente impegnata, di poeta, narratore, saggista, critico letterario e cinematografico, autore di drammi e radiodrammi, di scritti di carattere storico–documentario, il cui valore è testimoniato dalle traduzioni in varie lingue, tra cui in serbo, croato, francese, inglese, spagnolo. Al 1938 risale la stesura del primo lavoro di Martini, il dramma L’uomo del parco. Un secondo testo teatrale, Ritrovarsi liberi, fu redatto nel gennaio del 1945 a Zalesine, nel Gorski Kotar. L’opera, il cui manoscritto causa le asperità della situazione bellica è andato perduto, è interessante in quanto rappresenta il primo lavoro teatrale della letteratura istro– quarnerina (Milani – Dobran, I, 2010: 238). Accanto ai lavori di teatro, però, l’impegno letterario di Martini va principalmente individuato nell’attività di poeta e narratore. Ne è testimonianza la sua costante partecipazione al Concorso “Istria Nobilissima”, nelle cui Antologie compaiono pubblicate numerose sue raccolte di poesie, come pure di racconti e romanzi brevi. I lavori di Martini trovano inoltre spazio sulle pagine della “Battana” e di “Panorama”, così come su quelle di prestigiose riviste e giornali italiani, tra cui “Il Giornale dei poeti”, “La fiera letteraria”, “Paese Sera”, “Cinema 60”, “L’Unità”, o in pubblicazioni monografiche. L’esperienza della guerra partigiana lascerà un segno indelebile nella personalità, nell’ideologia e nella complessiva produzione letteraria martiniana. Autore socialmente impegnato fin dalle prime esperienze letterarie, Martini resterà sempre un attento scrutatore della società. Nelle sue opere denuncerà, condannandoli, i soprusi e le ingiustizie che hanno come vittime designate i più deboli o i gruppi più vulnerabili di una società. Nelle opere più tarde, soprattutto nei testi di narrativa, Martini assegnerà questo ruolo alla componente italiana dell’Istria e di Fiume, smascherando, nei suoi riguardi, una politica di strisciante assimilazione e snazionalizzazione (è il caso, per esempio, dei racconti L’ultimo giorno dell’anno, Il muro della memoria o La bottiglia di grappa). Martini quindi vive completamente la realtà fiumana e istriana, la indaga con animo critico ma aperto, profondamente sensibile nell’intercettarne e registrarne gli stimoli, gli sbalzi, le oscillazioni. Ciò è particolarmente evidente nel suo percorso poetico dove, dopo aver esordito con poesie di chiara matrice marxista pervase, come scrive Bruno La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera 479 Maier, di “un vivo interesse sociale e politico, riconducibile alla poetica del neorealismo e alla concezione sartriana e vittoriniana dell’intellettuale ‘impegnato’” (Maier, 1996: 117) – e di cui esemplari sono i componimenti Partigiano morto per Tito, 1945, e Sul selciato i morti, 1949 –, a partire già dai tardi anni Cinquanta, è riscontrabile invece una sempre più accentuata tendenza al ripiegamento interiore, verso istanze più intimistiche e sentimentali, permeate di toni più soffusi, di coloriture che si stemperano in paesaggi dai tratti impressionistici o, quando a emergere è l’io poetico, in una sensibilità vicina a umori crepuscolari, umbratili e ovattati. Ciò che si può osservare, quindi, nella poesia di Martini, sin dai componimenti Autunno (1955), Alba (1959), Notte (1959), pubblicati nel 1964 in “Poesia”,1 è un graduale allontanamento dalla poetica dell’impegno e del noi a favore di una poesia della soggettività, dell’io. Martini però non rinnegherà mai la scrittura engagé, né l’abbandonerà completamente. Se mai, si può parlare di un oscillare tra versi di chiara impostazione ideologica, e altri in cui la tematica amorosa e paesistica, ricorrente nella produzione martiniana, si sposa ad un affettuoso lirismo interiore. Ma anche nelle poesie dove è esplicito il richiamo ai moduli neorealistici e sociali, a prevalere non è più la speranza in un radioso futuro – ed è la nota più caratteristica di questo secondo periodo poetico di Martini –, bensì l’amara consapevolezza dell’esito fallimentare del progetto comunista jugoslavo. È il caso, per esempio, della silloge L’erba non è ancora verde,2 i cui versi, pervasi da una profonda disillusione e da umori apertamente sarcastici, si estrinsecano in una sferzante invettiva contro chi a quel progetto ha guardato, anche aderendovi, soltanto per trarne interessi e privilegi personali. Esemplari sono, a questo proposito, le poesie Di notte e La tessera rossa. Nella prima, la metafora dei tarli che di notte “rodono le travi / dell’impalcatura della nostra casa” rende efficacemente il concetto dell’allora ancora lento ma ormai irreversibile processo di sgretolamento della struttura ideologica comunista; la denuncia, invece, del mero perseguimento degli interessi personali si legge, tra gli altri, nel componimento La tessera rossa, dove l’autore smaschera le reali motivazioni dell’iscrizione al Partito di un giovane laureato, che così “Certamente avrebbe vinto il concorso in cui si chiedevano / ‘qualità morali adeguate’ / e sarebbe stato assunto nell’azienda import– export. / Se avesse parlato in ogni riunione / facendo proprie le opinioni del segretario della Lega / e collaborato con il presidente dei Sindacati / […] entro sei mesi avrebbe potuto essere capo–reparto / e forse fra un anno anche direttore” (Martini, 1978: 17). Ma il vertice 1 In questo primo numero della rivista, pubblicata a Fiume nel 1964 a cura del Circolo dei poeti, dei letterati e degli artisti dell’UIIF, comparivano testi di vari autori della regione, tra cui, oltre a martini: Scotti, Forlani, Milinovich, Matteoni, e altri. 2 È la raccolta con la quale Martini partecipò all’undicesimo Concorso d’arte e cultura “Istria Nobilissima” nel 1978, vincendo il primo premio per la poesia. 480 Sandro Cergna dell’”ironia demistificatrice” (Milani – Dobran, 2010: 225) con la quale Martini denuncia la corruttela e l’ipocrisia di molti “compagni”, la si legge nei componimenti Ballatella e La vasca da bagno. Nel primo, sottilmente ironico già dal titolo e su andamento allegramente cantilenante della filastrocca, Martini traccia un bilancio semiserio della sua militanza in seno al Partito, delineando un altrettanto poco rassicurante futuro: “Caro druže, mio compagno, / ore liete ed ore tristi / conoscemmo sempre assieme. / Su, stringiamoci le mani. / Come noi lo fummo ieri / lo saremo anche domani: / occhi aperti a nuove prove. // Me ne vado, non so dove” (Martini, 1978: 19). Nel secondo componimento, dopo la pungente premessa che “Per molti (era il 1945) il bagno fu una sorpresa / (ed una scoperta)”, ed osservando che ci fu pure qualcuno che utilizzò la vasca da bagno per lavarsi – mentre furono molti quelli che “in essa misero la capra o il maiale” –, Martini dà una caricaturale descrizione dell’incipiente società dei consumi nell’allora stato socialista. Ecco che ora il bagno ha acquistato la sua funzione normale “e serve solo per lavarsi / forse anche perché il maiale è caduto in disuso / e si preferisce la carne di vitello a 100 dinari il chilo”. Ma è nella chiusa che, quasi condensandolo in pochi e lucidi versi, Martini rivela la profondità del suo pensiero, quando denuncia la sozzura, l’untume che resiste a ogni sapone, anche se “ci si lava due o tre volte al giorno”. Perché, scrive l’autore, in alcuni versi tristemente presago, “non è stato inventato ancora un sapone che ci tolga / le macchie del consumismo, / l’incomprensione verso di noi e verso gli altri, / la corsa priva di scrupoli per il guadagno, / la sfiducia in quello che ci circonda. / L’acqua profumata può solo scorrere sui corpi / di felici esseri avidi e corrotti”. Martini, però, vivendo in questa realtà, è permeato dalle due culture che la informano: l’italiana e la slava. Compenetrato da esse, egli filtra le due civiltà, lascia decantare dentro di sé le sensazioni assorbite e poi le recupera, esternandole, attraverso la scrittura. È il caso della silloge Anca cussì, nei cui ventitré componimenti in dialetto fiumano, il poeta immette, felicemente contaminandoli, termini e locuzioni tratti dalla lingua croata e in un caso anche da quella tedesca. Ne scaturisce un gustosissimo pastiche linguistico, attraversato da un tono ironico e ludico–scherzoso, svelando così il lato affabile, allegro e frizzante di Martini. Già i titoli dei componimenti sono indizi dello spaccato di vita fiumana, raffigurato dall’autore con coloriture a tratti ingenuamente bozzettistiche ma compensate, quasi sempre, da un’adesione piena e coerente alla realtà del tempo, come è il caso delle poesie In cafè, El vecio fiuman, Visita in ospidal, I pensionai, El mismas. Il suo essere però pervaso dalle due culture e lingue, Martini lo esprime esemplarmente in alcune poesie in cui il motivo centrale è rappresentato appunto dalla riflessione sulla lingua e sull’ibridazione La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera 481 tra codici e linguaggi diversi. È il caso della poesia che apre la raccolta, La nostra lingua (Martini, 1982: 49), dove, in forma dialogica, Martini rappresenta una breve conversazione con una bambina: “Picia, ti parli ben el croato, de indove ti son?” “De Fiume.” “Ma ti sa anca el talian?” “Sì.” “E dove ti lo parli?” “A scola co’ la mia maestra. Co’ le altre putele me va più ben el croato.” […] Ma la poesia s’inserisce pure, a livello intertestuale, in una felice correlazione con la produzione narrativa dell’autore. A due anni prima della raccolta Anca cussì, risale infatti il racconto La bottiglia di grappa in cui il protagonista, scrive Martini, “si rivolgeva sempre alla nipotina in dialetto e si tormentava quando lei faceva qualche sforzo per capirlo, in quanto l’uso del croato ormai le era sempre più normale, abituata come era a esprimersi in questa lingua in asilo con le sue istitutrici e le amichette e a casa con la madre” (Martini, 1985: 116). Ritornando alla chiusa della poesia, leggiamo: Le compagne i la ciama. La me varda e la me fa contenta: “Doviđenja.” Gnanca no ghe penso su e ghe rispondo: “Zdravo.”3 E, in termini non dissimili, riprendendo il discorso narrativo: “Ma lui stesso, se ne rendeva conto sempre di più, immetteva nel suo dialetto parole croate, le quali dapprima lo avevano turbato, ma alle quali poi aveva finito col fare l’abitudine, quasi fossero anch’esse parte integrante del dialetto che continuava a sostenere e a parlare” (Martini, 1985: 116). Nuovamente, il concetto si riverbera, come in un gioco di riprese e di rimandi, nella poesia El mismas, dove Martini sintetizza mirabilmente la situazione di diglossia caratterizzante gli italofoni dell’Istria e di Fiume e in cui si riconosce anche lui stesso. È una nuova lingua, dice il poeta, una mescolanza tra italiano e croato, un ibridismo cui nessuno fa più caso perché ormai “tanto abituadi”, assuefatti a tale espressività eccentrica e polifonica. 3 Di tutti i termini e le espressioni croate, Martini dà in nota la traduzione in lingua italiana o in dialetto fiumano. 482 Sandro Cergna Sulla stessa scia s’inserisce la poesia La partida, nella quale, accanto alle contaminazioni linguistiche, si può cogliere una sensibilità rivelatrice di una condizione liminale del Martini uomo, innescata da una sensazione di ansia e di irresolutezza in merito ad un avvenimento all’apparenza insignificante, quale può essere un incontro di calcio. Le due squadre, italiana e jugoslava rappresentano, in un’opposizione simmetrica, le due identità entro le quali Martini si rispecchia e si ritrova, ma mai compiutamente nell’una o nell’altra soltanto. La condizione che l’autore affida al testo, e che da questo si svela, è quella ambivalente “degli uomini di frontiera che, soli […] possono avvertire compiutamente e appassionatamente il dramma della loro condizione umana” (Pellizzer, 1993: 156). Scrive il poeta nella parte centrale della poesia: “E ala fin de la partida / stago mal perché me piaseria / che tuti e due gavessi vinto” (Martini, 1982: 53). L’espressione “stago mal” è indizio – nel senso barthesiano di carattere, sentimento, atmosfera, filosofia – fortemente emblematico nel rivelare la condizione esistenziale dell’autore, e che incontriamo già in Carta d’identità, nella silloge L’erba non è ancora verde (Martini, 1978: 18): Amo il paese in cui vivo ed il suo socialismo e amo la lingua di mio padre e di mia madre. Vi danno forse fastidio quei due miei amori? Anche tu, che dubiti di me, dici di amarmi ma è di questo che ho soprattutto paura. Ed è in particolare rivelatore, quel “stago mal”, di una sensazione di dubbio e di spaesamento, di un’identità fluida o di una condizione di borderline culturale, quasi di un male di vivere che Martini esorcizza attraverso il ricorso compensatorio all’ironia, qui come in altre composizioni della raccolta. Allo stesso filone della promiscuità linguistica rimanda la poesia El vecio fiuman, in cui l’autore raffigura, con tecnica scabra e incalzante, un dialogo tra due anziani in cui i due codici linguistici, dialetto fiumano e lingua croata standard si alternano, di volta in volta, nel discorso dei due personaggi. Infatti, sebbene tra i due elocutori la comprensione sia reciproca, entrambi rimangono all’interno del proprio codice espressivo, come a voler rimarcare ognuno il proprio spazio d’appartenenza, per cui l’espressione linguistica non ha qui valore d’interazione, ma, riprendendo ancora da Barthes, semplicemente di informante, “dato puro”: io sono fino a qui, tu sei da qui in poi; contaminato anche qui con una dose di umorismo. Diversi altri sono ancora i componimenti in cui Martini raffigura efficacemente, con La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera 483 tratti ironici e frizzanti, spezzoni di vita e di costume della società fiumana (jugoslava) del tempo, accompagnati, non raramente, da un appunto sentenzioso e moraleggiante. È il caso de La riunion (Martini, 1982: 59), dove, dopo il perentorio incipit “Sastanak. Tišina”, e l’attacco altrettanto deciso del presidente del Consiglio operaio: “Drugovi…”, Martini, con sorniona ironia si concentra, attirando l’attenzione del lettore, sull’interruzione, solo apparentemente casuale, della riunione: […] Ma una vose, / quela picia e vibrante de Maria, lo interompi: “La kava xe pronta!” E le scodelete passa per el tavolo. El sastanak ga un momento de ritardo per un rito che ‘l xe diventado el simbolo de tute le riunioni. O è ancora il caso del gustoso quadretto delineato nella poesia El bolovanje che, come diligentemente riportato in nota, significa “assenza dal lavoro per malattia”. Ma l’assenza dal lavoro di Mario, il protagonista del quadretto, non è dovuta a malattia, cioè ai “reumi” che gli fanno sentire le ossa “come se fussi rami sensa foie”, ma al fatto che Mario “nel ventesimo pian de un neboder / […] ga seminado dentro i vasi / presemolo, selino e radicio”. Deve quindi prendersi cura degli ortaggi se vuole mangiare un giorno, come già pregusta, “i oveti duri col radicio”. Il poeta, alla fine, chiude la poesia con un tono ironico–sentenzioso, chiedendosi: “Ma el mal che ‘l ga / come el se ciama: reumi o radiceto?” (Martini, 1982: 64), in cui è implicita la denuncia di un sistema sociale, politico e del lavoro troppo assente e pletorico come era quello dell’ex stato socialista. Una riprovazione del sistema sociopolitico coevo si legge, espressa in toni altrettanto ironico–demistificatori e disillusi, nella poesia Altri tempi (Martini, 1982: 58), in cui, attraverso l’opposizione speculare passato / presente, Martini riporta efficacemente due antitetiche concezioni esistenziali: una austera e frugale, di un tempo ormai passato, motivata e sorretta da una forte adesione e partecipazione ideologica: Che tempi iera quei. Ierimo soli e pochi e pur tanto gavemo fato, e scole, e Circoli, e fabriche. De sera e de note se andava co’ le pale e col picon e le mani sgionfe a Čepić. No ierimo mai stanchi: ne tigniva 484 Sandro Cergna su l’entusiasmo e le quatro sardeline che magnavimo in mensa. ed una presente, in cui a prevalere è la visione consumistica di una società imbrigliata ormai nella vacuità e nell’artificio di rapporti umani segnati solo dalla logica dell’utile personale e dell’interesse edonistico, come la delinea l’autore nella seconda parte del componimento: una diagnosi asciutta e rigorosa, non scevra però, come tutte le poesie della raccolta, di un alone di fresca e guizzante ironia, soprattutto nella domanda retorico–didascalica in chiusa di poesia: […] Adesso se lavora poco i giorni de lavor e se riposa sabato e domenica nela vikendica, fata de tre piani un per ogni componente de la famiglia. I bar xe pieni. Le auto no se conta. E le parole val più dei fati. La gente parla con quatro boche e sete lingue, e per voler tuti gaver ragion forsi no i sa gnanche quel che i dixi. E tra mi me domando: gaveva più gusto le sardeline ieri o i scampi ogi? No so cossa risponder. Scolto e taso. Ma non mancano, accanto ai motivi fin qui riportati, componimenti riconducibili al filone intimistico–riflessivo, come nelle poesie Andemo dove?, Sto paese, Gnente de gnente, dove considerazioni pacatamente malinconiche si alternano a posizioni di una più manifesta disillusione nei confronti della realtà. O, ancora, alla tematica amorosa, come nelle poesie Solo e disperà e L’amor in Corso. Nella prima, un’alta occorrenza di ibridazione linguistica, con antitesi quasi di petrarchistica rimembranza, si accompagna al motivo della perdita della donna amata, fonte, per l’io poetico, di uno stato di avvilimento e inquietudine. Scrive Martini nella seconda parte della poesia (Martini, 1982: 56): Adesso in bar bevo vinjak inveze de cafè nero e impizo sigarete e le distudo. La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera 485 Rido e singiozo, solo come un cuco, perso izmedju ljudi che no sa gnanca che esisto, né mi né ti. E i me guarda come se fussi mato lori che no i capissi quanto che se volevimo ben. Do jučer. Da quanto finora esposto, possiamo dire che Martini, seppure partecipe di entrambe le realtà, rimane estraneo a quanto Homi Bhabha definisce in–between space, lo “spazio nel mezzo” o di frontiera (Gnisci, 2002: 220–221), dove possono nascere soggettività identitarie più flessibili e quindi meno condizionate dalla dialettica oppositiva noi / altri. Egli è invece un attento cronista del suo tempo, ne registra gli avvenimenti, le esperienze, i discorsi, inserendosi così appieno nella particolare location (posizionamento) istroquarnerina della seconda metà del XX secolo di cui, attraverso l’indagine critica delle sue pratiche discorsive, svela un aspetto caratterizzante del suo composito e magmatico sistema culturale. Giglio Padovan Una condizione ancora più estranea a soluzioni identitarie scaturenti da “spazi nel mezzo” è quella che emerge dalla lettura dell’opera poetica di un altro autore “di frontiera”: Giglio Padovan,4 per il quale però la specificazione di luogo è da intendersi esclusivamente in riferimento alla sua contestualizzazione fisico–geografica, e non critico–filologica. Dai suoi componimenti in dialetto triestino,5 infatti, non emergono testimonianze di alcun tentativo di osmosi tra lingue diverse, né di un’attitudine all’introiezione di linguaggi o atteggiamenti culturali della Trieste austriaca del XIX secolo, luogo d’incontro e di compenetrazione – e anche di scontro – tra le culture latina, slava e germanica. La sua poetica si inserisce bensì all’interno della questione della “normalizzazione ‘puristica’ del dialetto – allorquando, nella seconda metà del secolo – la cultura della borghesia italiana [triestina] fu dominata dal problema della lotta tra culture nazionali diverse” (Guagnini, 4 Giglio Padovan è nato a Trieste nel 1836. Qui si è anche spento nel 1895. 5 Nella sua prima raccolta poetica, Rime in dialetto veneto (1875) il Padovan alterna componimenti in dialetto triestino ad altri in istroveneto. Nella ristampa della silloge cui attenderà dieci anni dopo, l’autore si prenderà invece cura di differenziare le poesie composte nei due diversi codici. A tale sistemazione si atterrà pure il nipote Guglielmo che nel 1899 riproporrà la silloge, ampliata con componimenti inediti, con il titolo Scritti editi e inediti di Giglio Padovan (Polifemo Acca). Nel 1913, per l’editore S. Lapi (Città di Castello) si avrà una riedizione, sempre a cura del nipote Guglielmo, della prima parte degli Scritti: le Rime triestine e istriane, con il titolo Scritti varî. Rime triestine e istriane. 486 Sandro Cergna 1993: 104). Contemporaneo, quindi, alla fioritura poetica di Padovan, è il processo di “stabilizzazione di un triestino con i suoi tratti fisionomici odierni, ma anche una congerie di reazioni che intendevano liberare il dialetto dai tratti sentiti come non italiani, stranieri” (Guagnini, 1993: 104). Di questa tendenza al purismo dialettale, la testimonianza più nota è il sonetto L’eco del Klutsch che il poeta triestino scrisse nel 1885. Il componimento, più che come testo letterario, è interessante per il nutrito elenco di termini di derivazione slava e tedesca che rappresentano, come annota l’autore, “i barbarismi che per lo passato deturpavano il vernacolo triestino, e dal quale vanno gradatamente sparendo” (Padovan, 1913: 231). La poesia, infatti, è intessuta tutta di termini di derivazione slovena o tedesca, ed è incomprensibile senza l’immediato riferimento alle note in cui il poeta ha reso, in traduzione italiana, il significato di ogni barbarismo. Così, mentre le prime due quartine rappresentano un mero elenco di parole che Padovan riteneva estranee al vernacolo triestino, nelle due terzine il poeta rivela il suo pensiero tramite il ricorso all’efficace paragone fra il rapido estinguersi dello spumeggiare delle onde del mare che si frangono contro la scogliera e l’abbandono, nel parlante cittadino, del lessico allogeno ed estraneo alla parlata triestina. L’eco del Klutsch, quindi, è metafora del riverberarsi, nel sistema linguistico triestino, di voci straniere provenienti, come il torrente omonimo, da “S. E. della città” (Padovan, 1913: 231) e che il Padovan mette all’indice, espelle, in vista appunto di quella “normalizzazione puristica del dialetto” di cui sopra. Ma, come giustamente osserva ancora Guagnini – e ricordando quanto già rilevato da Mario Doria –, il processo di caratterizzazione del dialetto triestino è molto complesso, essendo interessato “da una serie di stratificazioni corrispondenti ad altrettanti tratti sociali e poi da una evoluzione che avrebbe portato il dialetto stesso a esiti ricchi di italianismi che ne avrebbero modificato la natura, avvicinandola a quella della lingua, con il mantenimento peraltro di tratti bassi nella varietà popolare” (Guagnini, 1993: 107). Nel sonetto inedito, invece, Tardi la cato, vagabonda e sola, Padovan attua una felice commistione tra dialetto triestino e lingua tedesca. Ma solo nell’undicesimo verso, nel quale fa parlare la protagonista, una bella donna di lingua tedesca che, dopo l’amplesso, si esprime positivamente su un possibile nuovo incontro con il poeta per ripetere l’esperienza amorosa. Il sonetto infatti è costruito tutto sul motivo erotico. L’io poetico narra di un suo fortuito incontro, una sera tardi, con una donna, sola e smarrita. Dopo l’invito del poeta ad ospitarla in casa sua, la scena si sposta istantaneamente tra le mura di una stanza dove ha luogo il rapporto sessuale e di cui l’autore sinteticamente informa nel primo emistichio del nono verso, precisando anche il clima di silenzio che predomina tra i due, data la reciproca incomprensione linguistica. Sennonché, la conoscenza non elementare della lingua tedesca La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera 487 da parte di Padovan si palesa nel terzo verso della prima terzina, dove l’autore fa rimare il verso tedesco con uno in dialetto triestino. Le due terzine inoltre si caratterizzano per il brioso gioco metalinguistico che concentra il discorso sul concetto della conoscenza in sé, qui ironicamente correlato al motivo dell’erotismo quale gnōsis universale: “[…] / Se fote e tase – e la lezion più val / Che se gavesse mastegà el glossario / […]”. BIBLIOGRAFIA Gnisci, Armando (a cura di), (2002). Letteratura comparata. Milano: Bruno Mondadori. Guagnini, Elvio, (1993). “Alcuni aspetti del rapporto lingua/dialetto nella letteratura triestina recente”. Quaderni veneti. 17: 99–115. Maier, Bruno, (1996). La letteratura italiana dell’Istria dalle origini al Novecento. Trieste: Edizioni Italo Svevo. Martini, Lucifero, (1978). “L’erba non è ancora verde”. Istria Nobilissima. Unione degli Italiani dell’Istria e di Fiume – Università popolare di Trieste: 13–21. Martini, Lucifero, (1982). “Anca cussì”. Istria Nobilissima. Unione degli Italiani dell’Istria e di Fiume – Università popolare di Trieste: 47–69. Martini, Lucifero, (1985). La lunga strada. Fiume: Unione degli Italiani dell’Istria e di Fiume – Trieste: Università popolare di Trieste. Milani, Nelida, – Dobran, Roberto (a cura di), (2010). Le parole rimaste. Fiume: Unione Italiana – Pola: Pietas Iulia. Padovan, Guglielmo (a cura di), (1913). Giglio Padovan: Scritti varî. Rime triestine e istriane. Città di Castello: S. Lapi. Pellizzer, Antonio, (1993). Voci nostre. Rijeka–Fiume: Edit. 488 Sandro Cergna Sandro Cergna Mobile Borderline between Language and Dialect of Two Frontier Authors Summary The paper presents a textual analysis of several pieces of poetry by poets Giglio Padovan (Trieste, 1836–1895) and Lucifero Martini (Florence, 1915 – Rijeka, 2001) who lived in the area between Florence, Trieste, Istria and Rijeka. Poetries belonging to two very different historical, time and geo–political contexts are particularly interesting for the richness, the recurrence and for the uniqueness of idiomatic contaminations of which they are interwoven and completely pervaded. Therefore, works are presented as constitutionally intersectional and intersected texts, constituted through superimposition and/or intertwining of different linguistic codes, amongst which are standard Italian, German, Slovenian and Croatian language, dialects of Trieste and Rijeka, both deeply “Venetised”. An analytical approach to texts is accompanied by a parallel historical and cultural contextualisation of the two authors, emphasising different existential and formational experiences in addition to their influence on the authors’ poetic production. Assuming that every literary work is an incarnation of the language in which it is written, stylistic approach is the preferred choice for the interpretation of researched texts, with particular attention to the intra– and intertextual aspect of textual research and its interrelations with the immanent structures of the text, without neglecting the historical and ideological moment that intrinsically pervades the poetic text. Ласло И. Молнар Чикош Универзитет у Новом Саду УДК 811.163.41:811.511.141’373.45 Филозофски факултет оригинални научни рад Српско–мађарске дијахроне и синхроне лексичке везе Сажетак: Овај рад се везује за тематику „Лексичке промене у светлу сусрета културе“ и односи се на дијахроне и синхроне појаве преузимања речи из српског језика у мађарски. Српске речи су допрле у мађарски језик јoш у давним временима, када је мађарски језик имао друкчији статус у односу на српски, нарочито после 1844 када је постао државни језик Угарске. Преузимање српских речи није билo толико интензивно као у новије доба, поједине српске речи су се појавиле у мађарским дијалектима, а било је и оних које су постале део стандардног језика. Лексички утицају су били по правилу појмовно мотивисани, али је било и преузимања речи због стилских потреба. У садашњим условима лексичке везе се махом одвијају између српског језика као државног и мађарског језика као мањинског. Преузимање лексике је карактеристично за оне говорнике који редовно обављају двојезичну комуникацију. Међутим – као секундарна појава – уочава се да и они говорници мађарског језика који ретко или уопште не комуницирају двојезично употребљавају неке речи преузете из српског. Регионални стандард Мађара у Војводини садржи преузете речи из српског и калкова по српском узору, и ове потискују у језичкој употреби елементе мађарског стандарда (из Мађарске). Преузимања обично нису појмовно мотивисана, до њихове употребе долази услед непознавања њихових еквивалената у стандардном мађарском језику или пак имају стилистичку функцију. Кључне речи: преузимање речи, српски језик, мађарски језик, дијалекат, регионални стандард У употреби мађарског језика су се и раније јављале јужнословенске лексеме, када је мађарски језик био у другачијем односу према српском, хрватском и словеначком језику, него што је то данас. Српске речи су дакле допрле у мађарски језик и у давним временима и то сведочи о дијахроним везама између та два језика. Социолингвистичка ситуација се мењала после Првог светског рата. Пре тога 490 Ласло И. Молнар Чикош је преузимање било мање интензивно, и већином се одигравало у дијалектима. Поједине српске речи су се појавиле у мађарским дијалектима. Понекад је и у стандрдни језик ушла понека српска реч, и оне су постале део стандардног мађарског језика. Преузимања тог периода су обично била појмовно мотивисана, али било је и преузимања стилистичко мотивисаних. Што се синхроних веза тиче, у садашњим околностима, преузимање српских речи је веома интензивно, а посебно карактеристично за људе који редовно врше двојезичну комуникацију. Интересантно је да се употреба речи из српског језика секундарно јавља и код мађарских говорника који ретко или уопште не комуницирају на два језика, само на једном, мађарском. У регионалном стандарду мађарског језика такође се употребљавају преузете речи из српског, или калкови који се формирају по српском узору. Такве лексеме понекад заузимају место оне лексеме које се употребљавају у стандардном мађарском језику (у Мађарској). Оваква преузимања по правилу нису појмовно мотивисана. Можемо констатовати да се преузимање српских речи у новије доба врши на мањем простору, али у већем броју и интензивније. Преузете речи се употребљавају у регионалној варијанти мађарскиог језика у Војводини, неке постају део дијалеката, али их по правилу стандардни језик не прихвата. Мотивације преузимања се разликују у случају дијахроних и синхроних веза. Ранија преузимања су била већином појмовно мотивисана, али је било преузимања и због стилских потреба. Садашња преузимања обично нису појмовно мотивисана, преузете речи се употребљавају услед непознавања еквивалента у стандардном мађарском језику или због стилских потреба. Друкчије су и околности преузимања. Преузимање речи данас се врши у двојезичној комуникацији. Раније су речи већином преузимане од Срба који су говорили мађарски. Садашња преузимања врше Мађари који говоре српски. Преузете речи временом употребљавају и они који не комуницирају на српском. У мађарским дијалектима употребљавају се између осталог српске речи гребен, грнчаp, гуњ, хасура. Гребен има мађарски облик gereben и означава „средство за влачење вуне или конопље, прављен од дрвета са металним зупцима на ширем делу“. Ради се истовремено са два гребена тако да је један фиксиран за столицу или клупу, а други се узима у руке. Влакно које се окачи на зупце гребена на почетку се исчупа у малим количинама, потом се другим гребеном чешљају глатке длаке. Јужни Словен су за време доласка на Балкан користили дрвени гребен без металних делова. Касније су ово име пренели и на справу са металним зупцима. Мађари су средство гребен Српско–мађарске дијахроне и синхроне лексичке везе 491 заједно са његовим именом преузели од Јужних Словена на територијама западно од Дунава (Ortutay 1979. II: 278–9., Benkő 1967. I 1049). Реч грнчар у мађарским., дијалектима има разне облике: gölöncsér, gelencsér, gerencsér, итд. и означава мајстора који прави лончеве и друге посуде од ватросталне глине. Назив gerencsér се употребљава на Западном Задунављу, нарочито у жупанији Ваш. На другом пределима где живе Мађари употребљавају се називи gerencsér или gölöncsér којима се означавају мајстори који праве лончеве, бардаке, чиније. Та реч понекад има подругљивo, омаловажућe значење (Ortutay 1979 II: 283., Zaicz 2006: 250). Реч гуњ у српском језику означава кабаницу од грубог сукна, док се у мађарском језику gúnya односи на чобанинову или пастиреву опрему. Ради се о томе да пастир који нема стално станиште мора да носи са собом пакет својих најважнијих предмета за употребу. Пастир који иде пешке зове се gúnyás pásztor (пастир са гуњом). Он своје ствари носи на рамену помоћу свог штапа. Пастир који има магарцa, може га теретити својом опремом. У саставу његове опреме налазе се следеће ствари: џак са храном, чутура, котлић, дрвени држач за котлић, кабаница. У пределу Кишкуншаг реч gúnya означава и место где се пастир наместио (Ortutay 1979 II: 327., Benkő 1967 I: 1106–7). Хасура (на мађарском hasura) значи свежањ сламе, трске, рогозине итд. за покривање стаклене баште ради сачувања топлоте у њој. Реч хасура вероватно је доспелa у мађарски језик са стручним знањем везаним за гајење дувана. Хасура као покривач првобитно је био саставни део турске стамбене културе и као такав доспео на Балкан. Међутим у северним крајевима Србије, односно у Војводини, употребљава се и у вртларству, а не само у стамбеним објектима (Ortutay 1979 II: 484–5). Неке речи српског порекла сачуване су као архаизми у мађарском језику, као на пример abronyica, dángubálás, garád, preznyák. Реч abronica или abronyica потиче од речи обрамница, и односи се на средство за ношење канти са водом преко рамена. Та реч је ушла у употребу уместо тадашње речи vállgém, која је означавала руду за ношење на Јужном Алфелду. У Мађарској је обрамница ношена преко једног рамена паралелно са правцем кретања тако да се једна канта налазила испред, а друга иза носача (Benkő 1967 I: 92). Реч dángubálás или dánguba своје порекло води од српске речи дангуба. Употребљавала се међу речним лађарима у значењу присилно одмарање речних лађа, губљење времена. Била је синоним за реч hajósünnep (лађарски празник). Узрок принудног одмарања је најчешће био неки квар или јак ветар који је веома 492 Ласло И. Молнар Чикош отежавало низводно кретање лађе. Лађари су оваквим приликама усидрили лађу и чекали престанак или смиривање ветра. Лађари – најамници су се тада одмарали о газдином трошку, јер се и за дангубу плаћало. Они су тада посећивали оближња села или чарде уз обалу. Употребљавају се и глаголи dangubál и dángubáz у значењу „губити време“ (Ortutay 1977 I: 553–4, Benkő 1967 I: 592–3). Архаична мађарска реч garád је постала од српске речи ограда и значи преграду од плота, гранчице, сламе итд. око штала, обора, башти. Она се употребљавала уместо застареле речи угрофинског порекла nyék. Прављење ограде од разноразних материјала било је проузроковано помањкањем дрва на Алфелду. Назив garád односио се и на зидове објеката за држање стоке од слабог материјала (Ortutay 1979 II: 265–6, Benkő 1967 I: 1027–8). Интересантан је случај речи preznyák пошто она представља искривљени облик српске речи предњак. Ради се о предњем, главном коњу у запрези. Тај коњ је био поуздани вођа запреге и био је спреман да је самостално води, а уједно и диктира темпо другим коњима. Ако је било много коња у запрези, онда су мађарски кочијаши јахали на једном коњу, док су српски кочијаши по правилу ходали поред коња. (Ortutay 1979 II: 405–8) У стандардном мађарском језику има неколикo речи које су српског порекла: parlag, szoknya, gyáva итд. Српска реч парлог односи се на земљу која се не обрађује, која мирује, која је на угару. У стандардном мађарском језику она има облик parlag и значи ораницу која се годину дана и више не обрађује. У дијалектима се јавља и у другим облицима (pallag, parrag) (Ortutay 1981 IV: 191, Benkő 1976 III: 109–10.) Именица szoknya представља женски одевни предмет. Она потиче од српске речи сукња. Та реч има претечу сукно која означава врсту текстила. У давним временима много сукaњa је сашивено од тканине звана сукно, тако да је име текстила прелазило на име одевног предмета. Касније су ови одевни предмети прављени и од других материјала, али је име остало исто (Ortutay 1982 V: 72–4, Benkő 1976 III: 777). Реч gyáva су Мађари – пo мoм мишљeњу – преузимали вероватно од Срба не знајући право значење именице ђаво, и употребљавали за означавање плашљивог човека, пошто су видели како се Срби плаше када је изговарају. Године 1690 дошло је до Велике сеобе Срба у Угарску. Тада је насељено преко 37.000 породица. У првим деценијама Срби нису знали мађарски, а и Мађари су их тешко разумело. Због тога је могло доћи до преузимања речи са неутврђеним значењем. Први податак за реч gyáva је из године 1725. Она се употребљава делимично као придев, у почетку у значењу Српско–мађарске дијахроне и синхроне лексичке везе 493 „блесав, глуп“, потом у значењу „плашљив, неспретан; осетљив“, а делимично као именица (глуп човек > бојажљива особа). Етимолошки речници мађарског језика су до сада реч gyáva означавали као реч непознатог порекла (Benkő 1967 I: 1125, Zaicz 2006: 269). Синхроне лексичке везе српског и мађарског језика могу имати појмовну везаност. Тако су се у регионалном стандарду мађарског језика у Војводини појавилe српске речи ајвар, џезва, туршија, кајмак итд. Млевену паприку као салату војвођански Мађари зову ajvár по узору на српску реч ајвар. Значење те речи може да буде и „кавијар“, међутим то није ушло у употребу на мађарском језику. Мала посуда за турску кафу од бакра позната је за Мађаре у Војводини као dzsezva, али ту реч нису преузели директно од Турака, већ су је позајмили од Срба (џезва), Врста зимнице од паприке, краставаца, мркве итд. у киселом соку у српском језику се зове туршија, то је у војвођански мађарски језик преузето у истом облику (tursija). Име за врсту сира од слатке павлаке који се зове kајмак, преузет je без промене у мађарски (kajmak), мада се изговара са мање отвореним самогласницима (Škaljić 1966: 240; 301; 383; 323). Говорници мађарског језика у Војводини често преузимају српске речи због тога што недовољно познају лексику стандардног мађарског језика, дакле преузимање нема објективну основу, него је субјективне природе. Међу таквим позајмљеницима највише је именица (као на пример дозвола, потврда, пракса, приколица, смена итд.), aли има и доста глагола (частити, малтретирати, сметати, жалити итд.). Реч dozvola (< дозвола) се употребљава уместо стандардне мађарске речи engedély. (Kovač 1968 I 283.) Интересантан је случај речи potvrda (<потврда) чији изговор ствара потешкоће за изворне говорнике мађарског језика, и због тога се понекад јавља у облику potverda (значи са уметнутим самогласником између сугласникa за олакшавање изговора). Самогласник а на крају речи изговара се затвореније од самогласника у српском оригиналу. Одговарајућа реч у стандардном мађарском језику је igazolás (Kovač 1971 II: 621–2). Реч praksza (< пракса) се употребљава пре свега у значењу „практичан рад ученика“, уместо мађарске речи gyakorlat. Иначе у мађарском језику већ постоји реч praxis (која је преузета директно из грчког) и односи се на стварни живот и на искуство (између осталог на рад лекара са болесницима, на рад адвоката итд.): orvosi praxis, ügyvédi praxis) (Kovač 1971 II: 641). Реч prikolica (< приколица) означава кола без сопствене вучне снаге која се прикачињу за друга кола. У мађарском језику се то зове pótkocsi. Говорници мађарског језика који не познају мађарски назив, прибегавају преузимању српске речи приколица. (Kovač 1971 II: 729). Реч szmena 494 Ласло И. Молнар Чикош (< смена) потискује мађарску реч váltás код неких говорника мађарског језика у Војводини, најчешће у односу на радно време или на рад у школи. Одговарајуђа мађарска реч је váltás (изведеница од глагола vált, док је српска реч изведена од глагола сменити се) (Kovač 1975 III: 131). Због недовољног познавања мађарске лексике долази и до преузимања глагола. Међу позајмљеним глаголима налазe се csasztiz (< частити), zsalizik (< жалити), maltretiroz (< малтретирати), szmétázik (< сметати). Глагол csasztiz се употребљава у значењу „дати некоме закуску или платити рачун у угоститељском објекту за цело друштво“, одговарајући глагол у мађарском језику гласи megvendégel. Уместо Ја частим у мађарском се каже A vendégem vagy или A vendégeim vagytok. Глагол zsalizik има више значења „сажаљевати некога, саосећати се с ким, поднети жалбу, тужити некога“. Одговарајућe мађарске речи могу да буду szánakozik, sajnál, panaszkodik, bepanaszol. Глагол maltretiroz јавља се у значењу „злостављати, мучити некога“, замењује мађарске глаголе bántalmaz, gyötör, kínoz. Глагол szmétázik се јавља уместо глагола zavar или akadályoz (Andrić 2005: 50–51). Поред тога има и таквих преузимања чији основни мотив није незнање, већ жеља за експресивнијим изражавањем. Употреба српских речи у мађарском говору не јавља се због нужде, него по избору говорника. Он обично познаје и одговарајућу мађарску реч, али сматра да је мање изражајна и зато је замењује за реч преузет из српског језика. Међу таквим речима се јављају gúzsva. kesza, szokk, veza. Реч gúzsva (< гужва) се односи првенствено на гомилу, на тискање, односно на метеж, међутим преузимање се не односи на остала значења те српске речи („уже“ и „смотуљак“) (Kovač 1968 I: 424). У стандардном мађарском језику има више речи одговарајућег значења: tömeg, tolongás, tülekedés, dulakodás, tömörülés, keveredés, kavarodás. Неке речи су стилско обојене: sokadalom, haddelhadd, nemulass. Уместо Биће гужве! у мађарском језику се каже: Lesz majd haddelhadd! или Lesz nemulass! Реч kesza је настала преузимањем српске речи кеса, а она је постала од турске речи kese, односно персијске kise. Говорници мађарског језика у Војводини ову реч употребљавајау у значењу „најлонска или папирна врећица“, док остала значења занемарују („буђелар“, „торбица“, „ловачка торба“). Одговарајућа реч у стандардном мађарском језику је zacskó (Kovač 1968 I: 612). Значење речи szokk је ограничено само на „воћни сок“, и употребљава се уместо мађарских речи gyümölcslé, szörp Мађарска варијанта речи изговара се са дугачким сугласником на крају, али то није необично, јер постоји низ речи у мађарском језику са дугим сугласником к на крају (barakk, barokk, bekk, bükk, cakk, cikk, csekk, csikk, dokk, drukk, hórukk, kekk, Српско–мађарске дијахроне и синхроне лексичке везе 495 lakk, makk, pakk, pikk, pukk, sakk, sekk, slukk, trükk). Реч веза у српском језику има двадесетак различитих значења, док се преузета реч у мађарском (vеза) односи само на „однос међу људима”, уместо постојеће речи у стандардном мађарском језику összeköttetés (Kovač 1975 III: 586). На основу изчложеног можемо видети да се лексичке везе јављају и у дијахроним и у синхроним околностима. Преузимање речи се врши не само због појмовних потреба, већ и услед недовољног познавања сопствене лексике. Одређени број преузетих речи постаје стилско обојен. Литература Andrić, Edita (1989). „Srpskohrvatske reči i izrazi u rečniku vojvođanskih Mađara“ In: Zbornik radova V Kongresa društava za uporednu gramatiku Jugoslavije, Ljubljana: Zveza društev za uporabno jezikoslovje Jugoslavije, 628–633. Andrić, Edit (2000). „Közvetlen alaki tükrözés az újvidéki magyarok yelvhasználatában“ In: Nyelvek és kultúrák érintkezése a Kárpát–medencében – 10. élőnyelvi konferencia, Budapest, 11–16. Andrić, Edit (2005). „Szerb lexikai hatások a vajdasági magyar nyelvben” In: Anyanyelvünk szolgálatában, A Szarvas Gábor Nyelvművelő Egyesület jubileumi kiadványa, Ada, Szarvas Gábor Nyelvművelő Egyesület, 44–54). Bakos, Ferenc (1978). Idegen szavak és kifejezések szótára, Budapest: Akadémiai Kiadó (четврто издање). Benkő, Loránd ed. (1967–1976). A magyar nyelv történeti–etimológiai szótára. I–III Budapest: Akadémiai Kiadó. Benkő, Loránd ed. (1993–1995). Etymologisches Wörterbuch des Ungarischen. I–II Budapest: Akadémiai Kiadó. Kovač, Kalman ur. (1968–1975). Srpskohrvatsko–mađarski rečnik I–III Novi Sad, Pokrajinski zavod za izdavanje udžbenika. Mićunović, Ljubo (1988). Savremeni rečnik stranih reči, Novi Sad – Nikšić: Književna zajedrica Novog Sada, Univerzitetska riječ. Miklosich, Franz (1886). Etymologisches Wörterbuch der slawischen Sprachen, Wien, Wilhelm Braumüller Ortutay, Gyula ed. (1977–1982). Magyar néprajzi lexikon I–V. Budapest: Akadémiai Kiadó. 496 Ласло И. Молнар Чикош Škaljić, Abdulah (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Svjetlost”. Skok, Petar (1971–1973). Eimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I–III, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Zaicz, Gábor ed. (2006). Etimológiai Szótár. Magyar szavak és toldalékok eredete, Budapest, Tinta Könyvkiadó. Лома, Александар (2003). Етимолошки речник српског језика, св. 1: А, Београд, , Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ. László Molnár Csikós Serbian–Hungarian diachronic and synchronic lexical connection Summary Serbian words are to penetrate the Hungarian language in ancient times too. Receiving Serbian words was not as intense as in more recent times, some Serbian words appeared in the Hungarian dialects, and some have become part of the standard language. Lexical effects were generally motivated conceptually, but there were also taking words for stylistic needs. Under present conditions receipt Serbian vocabulary is characteristic of those speakers who regularly perform bilingual communication. But we can see also that those speakers of Hungarian language use some words taken from the Serbian who rarely or not at all communicate bilingually. Regional standard of Hungarians in Vojvodina has taken words from the Serbian and the Serbian model loan translations, and the use of this put into the shade linguistic elements of Hungarian standard language. Receiving are not usually motivated conceptually, to their use can arise from ignorance of their equivalents in standard Hungarian language, or have a stylistic function. Ana Marić Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.162.4:811.163.41`366.542 Filozofski fakultet originalni naučni rad FORMA I FUNKCIJA VOKATIVA U SLOVAČKOM I SRPSKOM JEZIKU1 APSTRAKT U radu se govori o padežima koji služe za oslovljavanje i dozivanje u dva tipološki bliska slovenska jezika, u slovačkom i srpskom. Osnovna razlika između paradigmi ova dva jezika je u nejednakom broju padeža. U srpskom jeziku funkciju oslovljavanja i dozivanja ima vokativ, najčešće sa karakterističnim padeškim nastavcima, dok u slovačkom jeziku ovu funkciju preuzima nominativ (prijatelju, profesore, druže, devojko, sestro, učiteljice... – priateľ, profesor, súdruh, dievča, sestra, učiteľka...). U slovačkom jeziku je vokativ tokom vremena izgubio morfološku funkciju i prestao je aktivno da se koristi. Posebni oblici vokativa se u sadašnjosti ne javljaju kao živa gramatička kategorija. Slovački jezik čuva oblike vokativa samo u ostacima kod određenog broja imenica iz porodičnog kruga i iz crkvene terminologije (bože, otče, synku, kmotre...). Ključne reči: morfologija, imenice, vokativ – nominativ, oslovljavanje – dozivanje, slovački – srpski jezik. Status vokativa u slovačkom i srpskom jeziku Vokativ vodi poreklo iz indoeuropskog prajezika. Preko praslovenskog u kojem je to bio produktivan oblik i staroslovenskog do danas je očuvan u nekim slovenskim jezicima, npr. u češkom, poljskom, srpskom... To je nezavisni padež koji nikada ne stoji sa predlozima Za razliku od starijih gramatika u kojima se govorilo o sedam padeža u savremenom slovačkom jeziku ne postoji poseban padež za oslovljavanje – vokativ, kao što je to slučaj sa srpskim jezikom. Danas je u slovačkoj lingvistici vokativ reliktna pojava (Morfológia 1966). U književnom jeziku je vokativ kao kategorija – kao poseban padež nestao a njegovu funkciju oslovljavanja i dozivanja je regularno preuzeo nominativ. Nestao je samo padeški oblik, funkcija oslovljavanja i dalje postoji a novi oblik u potpunosti zadovoljava očekivanja. Oblici vokativa se u slovačkom jeziku javljaju samo u ostacima (Marić 1 Rad je nastao u okviru naučnoistraživačkog projekta Diskursi manjinskih jezika, književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi (broj 178017) koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 498 Ana Marić 2011: 6). U današnje vreme kada se oblik vokativa poklapa sa nominativom razlika kod oslovljavanja i dozivanja je samo u intonaciji. Stari oblici vokativa se u slovačkom jeziku smatraju za arhaizme. U savremenom slovačkom književnom jeziku se oblici vokative ne grade, što ne znači da oni ne mogu postojati kao ostaci iz starijih faza jezičkog razvitka. Prema F. Miku postojanje vokativa kao posebnog padeža se danas može smatrati veštačkom tvorevinom (Miko, 1961). Prema E. Pauliniju vokativ je kao deo sistema očuvan i danas je još živ u istočnoslovačkim dijalektima, dok je u srednjoslovačkim i zapadnoslovačkim nestao. Gubljenje oblika vokativa počinje u 12. veku (Pauliny 1990: 36–38). Prema M. Stevanoviću vokativ ne zavisi od drugih reči u rečenici, ne pokazuje nikakav odnos prema njima i nije vezan ni za jedan njen deo. Ima samostalan i poseban rečenički iskaz, odnosno stoji ispred ili u sredini rečenice, ima funkciju dozivne reči, ili reči za skretanje pažnje i odvaja se zarezima od ostalih reči. Ima i karakter uzvika, pa kada stoji na početku rečenice umesto zareza iza njega može da stoji uzvičnik. Vokativ je padež obraćanja, dozivanja i skretanja pažnje ali „uvek ostaje oblik van rečenice“ (Stevanović 1979: 171–172). Forma vokativa u srpskom i slovačkom jeziku U slovenskim jezicima, uključujući slovački i srpski jezik, pojedine vrste reči se menjaju po određenim paradigmama koje vode poreklo iz praslovenskog jezika. Paradigmu čine različiti oblici reči koji su u posmatranim jezičkim sistemima normirani gramatičkim pravilima. To se odnosi i na imenice, čija je paradigma u srpskom jeziku složenija u odnosu na slovački jezik. Prema I. Klajnu imenice kao samostalne reči javljaju se u najvećem broju oblika, odnosno imaju najviše obličkih ili padeških nastavaka. (Klajn 2003). Padeški nastavak je gramatička morfološka morfema za pojedine oblike iste reči. (Babić 2002:). Posebne funkcije padeških oblika reči ogledaju se u rečenicama (Stevanović 1981). Padeži predstavljaju imenice u odnosima. Posebni odnosi i funkcije formalno izražene padeškim nastavcima se u slovačkom jeziku izražavaju pomoću šest padeža (nominatív, genitív, datív, akuzatív, lokál, inštrumentál) a u srpskom jeziku pomoću sedam (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ) sa ekvivalentnim padeškim pitanjima. Nazivi padeža su u oba jezika latinskog porekla i sadrže motivaciju njihove semantike koju je moguće objasniti (Kačala 1991: 241). Prema F. Miku padeži po formi i semantici spadaju među morfološke kategorije, ali ih učešće u građenju rečenice svrstava FORMA I FUNKCIJA VOKATIVA U SLOVAČKOM I SRPSKOM JEZIKU 499 među sintaksičke kategorije – pošto gramatički oblici smisao stiču tek u rečenici (Miko 1962). Ovaj rad će dati problem posmatrati kao imensku kategoriju, jer padež u prvom redu pripada imenicama i vezuje se za njihovu fleksiju. U padeškom sistemu slovačkog jezika se nominativ, odn. vokativ posmatra kao zasebna – izolovana pojava, jer oblik imenice u njima ne izražava nikakve odnose prema drugim pojavama (rečima), za razliku od ostalih padeža (Miko 1962). Ovo podjednako važi za oba jezička sistema. a/ Oblici vokativa jednine u srpskom jeziku kod imenica muškog roda mogu da imaju sledeće nastavke: –e, –u, –o, –e/–u ili mogu da budu bez nastavka u obliku nominativa u funkciji vokativa (Stevanović 1981; Klajn 2002; Stanojčić 1989). – Najčešći nastavak je –e kod imenica čija se osnova završava na nepalatalni suglasnik: Dušane, Milane, Dragane, Srbine, brate, sine, narode, medvede, anđele, vole, grade, živote… Mnoge imenice mogu u ovom obliku da se javljaju sa bližom odrednicom: Dragane moj! Sine moj! Grade moj! Živote moj! Ili Majmune! Vole jedan! Medvede jedan! Usled palatalizacije suglasnici k, g, h prelaze u č, ž, š, npr.: vojniče, učeniče, ujače, junače, druže, duše… Takođe dolazi do promene –c u –č i –z u –ž, npr.: striče, meseče, kneže, viteže… Ovaj nastavak se javlja i kod imenica sa nepostojanim a koje dovodi do jednačenja po zvučnosti ili po mestu izgovora, npr.: momče, oče, bratanče, sinovče, lovče, strelče, lišče, ženomršče, košče (kosac), sveče (svetac)… – Nastavak –u u vokativu imaju imenice koje se završavaju na palatalni suglasnik: Milošu, Dragašu, mladiću, prijatelju, mužu, vozaču, kralju, konju… ili sa negativnom obojenošću: Konju jedan! – Imenice čija se osnova završava na suglasnik –r se kolebaju između nastavaka –e i –u. Nastavak –e prema I. Klajnu u vokativu imaju imenice koje se završavaju na –or: doktore, majstore, majore…, one sa nepostojanim a: svekre i imenica care, ostale imenice iz ove grupe imaju nastavak –u: gospodaru, pastiru, inženjeru, ali je pisaru/pisare, sekretaru/ sekretare (Klajn 2002: 55), dok Stevanović (1981) i Stanojčić (1989) za ove imenice kažu da se javljaju kao dubleti izuzev imenice care. – Muška imena, neki apelativi i imenice koje označavaju rodbinu ili svojtu a završavaju se na –o, –a ili –e imaju u vokativu oblik nominativa: Marko, Danilo, Jovo, Pero, Mihailo, Slavko, Ljubiša, Nebojša, Nemanja, Pavle, Đorđe, gazda, kolega, striko, medo, tata, deda, čiča…, imenice na –ko: nestaško, plašljivko…, većina stranih ličnih imena: Dik, Džek, Franc… i imenice kod kojih bi fonetske alternacije uticale na promenu značenja: tetak, mačak, bratac… – U Pravopisnom rečniku srpskog jezika kao vokativski nastavak se navodi i –o u reči sinko paralelno uz nominativni oblik sinak (Šipka 2010: 1393). 500 Ana Marić – U srpskom jeziku u oblicima vokativa ponekad dolazi i do promene akcenta (Barić et. al. 1997: 114). b/ Oblici vokativa kod imenica ženskog roda imaju u srpskom jeziku nastavke –o, –e, –a (Stevanović 1981; Klajn 2002; Stanojčić 1989; Šipka 2010). – Najčešći nastavak kod imenica ženskog roda u vokativu je –o: devojko, glavo, lutko, ženo, sestro, gospođo, zvezdo, knjigo, kućo, Srbijo, Bosno... Ovaj nastavak imaju i ženska dvosložna lična imena sa dugouzlaznim akcentom na prvom slogu: Maro, Nado, Zoro, Jelo, Ljubo, Stano... Isti oblik imaju i negativna ili uvredljiva oslovljavanja: Kravo! Gusko! Ćurko! koja mogu da budu pojačana u slučajevima: Kozo jedna! Svinjo jedna! – Kod višesložnih apelativnih imenica i ličnih imena ženskog roda koje se završavaju na –ica je u vokativu nastavak –e: učiteljice, gospođice, drugarice, sestrice, koleginice, kuvarice, Anice, Marice, Ljubice, Zorice, Milice, Danice... (Prema M. Stevanoviću (1981: 232) kod imenica Milica i Danica u vokativu su mogući dubleti sa –e i sa –a.) – Nastavak –a u vokativu oblički jednak nominativu je kod apelativa ženskog roda na –a i kod ličnih imena izuzev već pomenutih, npr.: mama, baba, tetka, ujna, strina, Marija, Milka, Anka, Draga, Stojanka, Vera, Olga, Nataša... c/ Vokativ se u srpskom jeziku javlja i kod apelativnih imenica srednjeg roda i u svim slučajevima je identičan sa oblikom nominativa. Retko ima pravu funkciju vokativa. Imenice koje se u nominativu završavaju na –o ili –e imaju isti nastavak i u vokativu, npr.: selo, zlato, blago, sunce, oko... – Selo moje! Zlato naše! Blago moje! Sunce moje! Ovi oblici su enklitički bliže određeni zamenicom. U slučajevima Okooo! Uvooo! Je izražen bol, strah ili se radi o nekoj drugoj emocionalnoj obojenosti. Oblicima sa nastavkom –e se izražava iznenađenje, prijatno ili lepo osećanje na nešto, ili se nekog vređa, npr.: Polje! More! Cveće! Voće!... Tele! Prase! Ili Tele jedno! Prase jedno! U slovačkom književnom jeziku se oblici vokativa – kao reliktni, različiti od oblika nominativa, isključivo kod imenica muškog roda za lica javljaju samo kod određenog broja imenica iz porodičnog kruga i iz crkvene terminologije sa nastavkom –e i –u. Kao reliktne F. Miko navodi: pane, otče, človeče, chlapče, kmotre, švagre, majstre, synku, priateľu, bratku, sváku i Bože, Kriste, Hospodine, Ježišu, Spasiteľu, Vykupiteľu, Stvoriteľu, Duchu Svätý... (Miko 1961: 35 – 38). Slično kao u srpskom jeziku i ovde dolazi do glasovnih promena. Prema F. Miku ostaci starog vokativa uglavnom imaju pored sebe dublete u uobičajenom obliku, npr.: Pán, Boh, Otec, Hospodin, Ježiš, Spasiteľ... i kmotor, švagor, majster, priateľ..., izuzetak su oblici človeče, chlapče, synku, bratku koji u nominativu ne postoje kao paralelni neutralni oblici. Kada se ovi različiti oblici posmatraju nevezano za FORMA I FUNKCIJA VOKATIVA U SLOVAČKOM I SRPSKOM JEZIKU 501 rečenicu jasno je, da se razlikuju po nastavku – u jednom slučaju se radi samo o imenovanju lica, u drugom o upozorenju. Ostaci starog vokativa imaju karakter emocionalnih klišea i stilski su obojeni. Javljaju se kao ekspresivno, intimno, familijarno, svečano, prigodno ili verski obojena oslovljavanja ili obraćanja (Miko 1962: 103). Funkcije vokativa/nominativa u komunikaciji Suština oslovljavanja je u tome, da se primaocu adresira njegovo lično ime, identifikuje se, ili se upotrebi apelativ uz intonaciju, očekujući da oslovljeno lice usmeri svoju pažnju na lice koje mu se obraća. To je govorni gest koji od primaoca traži da se spremi za prijem informacije u okviru konverzacije. Oslovljavanje podrazumeva odnos autora prema primaocu, predstavlja početak komunikacije i ima sintaksičku funkciju, a obično je u obliku nominativa imenice (Miko 1961: 32–40). U srpskom jeziku se oslovljavanje i dozivanje najčešće vrši oblikom vokativa koji se nalazi među padežima sa najviše različitih obličkih nastavaka. Služi za upozoravanje onoga o kome se govori. U oba jezika se oslovljava ili doziva lice, ređe životinja a u posebnim situacijama se može oslovljavati i stvar ili pojava. Oslovljavanje stoji izvan rečenice: na početku rečenice, na kraju ili u sredini i obavezno se odvaja zarezima, npr. Mama, poď so mnou na prechádzku. Podaj mi vody, Anna, som smädná. Chcem vám, deti, porozprávať o svojom živote. Všetko tebe nechávam, Janko. Vitaj, Ondrej! To si ty, kmotor? Dobrý večer, teta Marka! u slovačkom ili – Mama, dođi da se sa mnom igraš. Ja ću vam sada, deco, reći istinu o sebi. Pusti ga, Jovane, nemoj da ga zadirkuješ. Samo ću tebi reći istinu, kćeri. Dobro došao, Milane! To si ti, kume? Dobro veče, bako! – u srpskom jeziku. U prisnom, poverljivom razgovoru se obično za oslovljavanje koristi samo lično ime u oba jezika, s tim da su u slovačkom češći deminutivni ili familijarni oblici pri obraćanju, npr.: Anka, Marka, Katka, Miško, Jožko... a u srpskom jeziku – Danice, Milice, Miro, Marija, Snežo, Milane... Ukoliko se obraćamo licu koje ima neku titulu ili funkciju, ispred nje je u slovačkom jeziku pán, pani, slečna... a u srpskom jeziku gospodine, gospođo, gospođice..., npr.: pán profesor, pán doktor, pán riaditeľ, pani učiteľka, pani doktorka – gospodine profesore, gospodine doktore, gospođo predsednice, gospođice učiteljice... U ovakvim slučajevima se često na drugom mestu sreće prezime kod oslovljavanja u oba jezika: pán Oravec, pani Šipická, slečna Ivanová... ili gospodine Nikoliću, gospođo Petrović, gospođice Jovanović... Prema nekim lingvistima u savremenoj komunikaciji u Slovačkoj je primetna tendencija da se napravi razlika između nominalnog oblika i oblika za oslovljavanje kod naziva lica u oblicima, koja se realizuje „interlingvalnim kontaktnim eksponentima“. Javlja se 502 Ana Marić karakterističan oblik vokativa kod ličnih imena muškog i ženskog roda i kod apelativa iz porodičnog kruga kao rezultat kontakata slovačkog jezika sa češkim, mađarskim, nemačkim i engleskim jezikom i sa domaćim dijalekatskim oblicima. Korišćenje takvih oblika je u tesnoj vezi sa stepenom obrazovanja učesnika u komunikaciji. Najčešći vokativni eksponenti su –i (–y), –o, –u, npr.: Evi, Ivi, Mary, Bety, mami, Jani, Ďuri, Laci, Pali, tati..., Betko, Zuzko, Naďo, mamo, mamko, babičko..., Janku, Palku, dedku... Eksponent –i/–y se javlja kod visokoobrazovanih, dok su ostali primetni kod korisnika sa nižim obrazovanjem i uglavnom potiču iz dijalekata (Slančová 1998). Po našem mišljenju upotreba eksponenta –i/–y kod oslovljavanja se može smatrati za neku vrstu slenga ili žargona. (U slovačkom jeziku u Vojvodini se ovi oblici ne javljaju.) Nominativ «oslovljavanja» je nosilac čisto leksičkog značenja i ne izražava odnose. U oba jezika je to nezavistan padež. Jezički sistem zamenom vokativa ništa ne gubi. Oslovljavanje se realizuje samo u iskazu, dok se gramatički oblik poklapa sa značenjem nominacije u nominativu, razlika je samo u intonaciji (Morfológia 1966). Interpunkcija iza oslovljavanja u pisanom tekstu ima jedino funkciju raščlanjivanje teksta (zarez ili uzvičnik). Prema F. Miku nominativ kao osnovni padež kod imenica ima više parcijalnih funkcija, među kojima je funkcija oslovljavanja na samoj periferiji. Oslovljeno lice se poistovećuje sa primaocem informacija. Nominativ kojim se oslovljava nije potpun bez intonacije, nema praktično značenje. Oslovljavanje se zbog toga ne može poistovetiti sa padežom imenice, niti je to poseban padež. U nekim slučajevima je to potpun iskaz, dok je u drugim umetak u okviru rečenice. Po suštini na osnovu intonacije oslovljavanje predstavlja upozorenje, poziv, opomenu ili sadrži neko emocionalno značenje – ogorčenje, prigovor... npr.: Julka! Daj pozor! – Kamaráti! Niekto vola. – Janko! Ujdi! – Karol! Čo si to porobil! – Otec môj dobrý! – Srdiečko moje!... Intonacija se uvek završava sa podignutim tonom. Interesantna su oslovljavanja u pismima kada se podrazumeva bliskost ili familijarnost, ili na raznim skupovima pri obraćanju grupi, gde oslovljavanja imaju čisto formalna značenja i zbog konvencionalnih pravila ponašanja obično postaju klišei. Pored ličnih imena za oslovljavanje se koriste apelativi, posebno kada se učesnici u komunikaciji ne poznaju ili kada se želi održati distanca. U funkciji oslovljavanja se često uz imenice javljaju pridevi ili se nominativu enklitički pripajaju zamenice môj i náš kao bliže odrednice imenice, npr.: Drahí rodičia! – Milá sestra! – Milí hostia! – Vážení prítomní! – Syn môj. Dcéra moja. Rodičia naši. Žiaci naši. U slovačkom jeziku je danas obik nominativa sistemski elemenat za oslovljavanje kod svih imenica (Miko 1962: 97–104). U slovačkom jeziku se svi oblici oslovljavanja kod imenica ženskog i srednjeg roda (obraćanje, dozivanje, kritikovanje...) karakteristična za vokativ u bilo kojoj situaciji FORMA I FUNKCIJA VOKATIVA U SLOVAČKOM I SRPSKOM JEZIKU 503 izražavaju oblikom nominativa bez izuzetaka: sestra, teta, slečna, pani, mama, stará mama, suseda, noha, hlava, Mária, Anna, Nataša, Viera, Milka, Jasna, Zuzana, Zuzka, Katarína, Katka...; dievča, dievčatko, dieťa... ili Slniečko moje! Dieťa naše! Ovocie! Okno! More! Koleno! Okooo! Uchooo! Teľa jedno! Prasa jedno! Obraćanjem govornik pokušava da aktivira sagovornika – pojedinca ili grupu, potičući ih na učešće u komunikaciji. To je verbalni način uspostavljanja kontakta, npr. započinjanja komunikacije. Kao upućivanje uz ovaj obik mogu da se jave i uzvici – ej, hej, oj...: Ej, Jovane, dođi! Vokativ sadrži pitanje ili određenu imperativnu semantiku, čime se sagovornik podstiče na odgovor, ili na započinjanje ili prestanak neke aktivnosti. Imperativni izraz može da ima značenje molitve, kletve, nazdravljanja... Dozivanje se može smatrati podtipom obraćanja. Dok je obraćanje uglavnom emocionalno neutralno – realizuje se u emotivno neobojenoj situaciji, dozivanje zahteva uspostavljanje što bržeg kontakta, a njegova realizacija je obeležena jačinom ili dužinom tona. Iza njega se piše uzvičnik. Da bi se dozivanje pojačalo, iskaz se više puta ponavlja ili se produžava izgovor poslednjeg vokala u nazivu, npr.: Mama! Mama! Dođi ovamo. Učiteljice! Učiteljice! Neko mi je uzeo loptu. Profesorice! Profesorice! Milaneee! Zoriceee! Veraaa! Vladaneee! Nastavničeee! Decooo! Tataaa! Zaključak Obraćanje, oslovljavanje i imperativnost se u slovačkom i srpskom jeziku može izraziti čitavim nizom leksičkih i gramatičkih jedinica i diskursnih strategija. Ovaj rad se prvenstveno bazira na oslovljavanju gramatičkim oblicima vokativa, odnosno nominativa u funkciji vokativa. U slovačkom jeziku u principu ne postoji vokativ kao poseban padež sa karakterističnim nastavcima što Slovacima često predstavlja problem pri pravilnoj upotrebi oblika za obraćanju ili dozivanju u komunikaciji sa Srbima. Oni se obraćaju, oslovljavaju, dozivaju, zapovedaju... srpskim učesnicima u komunikaciji oblikom nominativa – kako je to u sistemu slovačkog jezika, npr.: Milan, molim te, donesi mi vodu. Kako si ti, Dragan, došao? Ko je to došao, Miloš?Ljubica, gde si bila?Kako se vi, gospođa, zovete? Sestra! Sestra! Sestraaa! Učiteljica! Dragan! Dragaaan! Slovački jezik vokativ kao padež nije očuvao, javlja se samo u ostacima kao reliktna pojava i u radu je pobrojano oko tridesetak oblika u muškom rodu. Prilično se retko koriste. Funkciju vokativa je u potpunosti preuzeo nominativ. U srpskom jeziku je vokativ kao padež do danas očuvan u sva tri roda. Najfrekventniji su oblici vokativa (nominativa u funkciji vokativa) u muškom i ženskom rodu kod ličnih 504 Ana Marić imena i apelativa za lica, ređe se obraća životinjama, stvarima i pojavama, dok su ovi oblici kod imenica srednjeg roda manje frekventni jer lična imena nemaju oblik srednjeg roda. Oblici vokativa uglavnom imaju karakteristične nastavke. LITERATURA Babić, Stjepan (2002). Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku. Treće poboljš. izd. Zagreb: Globus. Barić, Eugenija, Mijo Lončarić, Dragica Malić, Slavko Pavešić, Mirko Peti, Vesna Zečević, Marija Zinka (1997). Hrvatska gramatika. II. prom. izd. Zagreb: Školska knjiga. Kačala, Ján (1991). „Jestvuje v slovenčine vokatív?“ Kultúra slova. 25/7: 240–242. Klajn, Ivan (2002). Gramatika srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Klajn, Ivan (2003). Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku 2. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Institut za srpski jezik SANU; Novi Sad: Matica srpska. Marić, Ana (2011). Glasovne promene u imeničkoj deklinaciji slovačkog i srpskog jezika. Referat pročitan na 1. bosanskohercegovačkom slavističkom kongresu u Srajevu (25. – 27. 5. 2011). Miko, František (1961). „K otázke vokatívu v spisovnej slovenčine“. Slovenská reč. 26/1: 32–40. Miko, František (1962). Rod, číslo a pád podstatných mien. Bratislava: Vydavateľstvo slovenskej akadémie vied. Morfológia slovenského jazyka. 1. vyd. (1966). Bratislava: Vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied. Pauliny, Eugen (1990). Vývin slovenskej deklinácie. Bratislava: Veda, vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied. Slančová, Daniela, Miloslava Sokolová (1998). „Jazykové prostriedky s vokatívnym exponentom v súčasnej slovenčine“. Slovenská reč. 63/4: 213–226. Stanojčić, Živojin, Ljubomir Popović, Stevan Micić (1989). Savremeni srpskohrvatski jezik i kultura izražavanja. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika. Stevanović, Mihailo (1979). Savremeni srpskohrvatski jezik 2. Treće izdanje. Beograd: Naučna knjiga. Stevanović, Mihailo (1981). Savremeni srpskohrvatski jezik 1. Četvrto izdanje. Beograd: FORMA I FUNKCIJA VOKATIVA U SLOVAČKOM I SRPSKOM JEZIKU 505 Naučna knjiga. Šipka, Milan (2010). Pravopisni rečnik srpskog jezika. Novi Sad: Prometej. Ana Marić FORM AND FUNCTION OF VOCATIVES IN SLOVAK AND SERBIAN Summary The paper focuses on nominal cases which are used in addressing and calling in two similar Slavic languages, Slovak and Serbian. The basic difference between these two paradigms is the different number of cases. In the Serbian language the function of addressing and calling is performed by vocative, most often with specific case suffixes, while in the Slovak language this function is performed by nominative (prijatelju, profesore, druže, devojko, sestro, učiteljice... – priateľ, profesor, súdruh, dievča, sestra, učiteľka...). In Slovak, over time, vocative lost its morphological function and ceased to be used actively. In the present day special forms of vocative do not occur as a living grammatical category. The Slovak language has preserved the forms of vocative only in fragments with a certain number of nouns connected with the family circle and church terminology (bože, otče, synku, kmotre...). Giovanni Borriello Lecturer in History of East Asia UDC 811.521 University of Florence (Italy) pregledni rad The Historical Development of the Kokuji 国字 Phenomenon in Japan Abstract Kokuji (国字, “national characters”) are characters particular to Japan, generally created in Japan. The term wasei kanji (和製漢字, “kanji made in Japan”) is also used to refer to the kokuji. There are hundreds of kokuji in existence, many of these are rarely used, but a number have become commonly used components of the written Japanese language. Some of these characters have been introduced also in China. Historically, some kokuji date back to the very early Japanese writing, while they have continued to be created as late as the late 19th century, when a number of characters were coined in the Meiji era for new scientific concepts. Key words: kokuji, kanji, Japanese writing system, Japanese language The great influence that the Chinese writing system has had on the Japanese, Korean and Vietnamese writing systems is widely demonstrated. Nevertheless, besides the use of the characters directly imported from China, these cultures have had the necessity to create “national characters”, to satisfy the needs of their own languages. This phenomenon was already recorded in Korea during the 5th century with the formation of the gugja, used especially in the toponymy. The gugja are followed by the Japanese kokuji and the Vietnamese chu nom, that show various analogies. In Japan the need to create “new” characters, the kokuji (国字, national characters) emerged since the introduction of the Chinese characters in the Country, with the ascertainment that in the Chinese lexicon expressions and the relative characters were missing, especially to identify some Japanese words related to peculiar items of the Archipelago, mainly with reference to specimen of flora and fauna japonica, scientific terminology, weapons, clothes etc. Nevertheless, despite the importance of the phenomenon, it seems strange that concepts as kokuji, kokuji mondai (国字問題, problem of the Japanese writing), kokuji kairyō (国 508 Giovanni Borriello 字改良, reform of the Japanese writing) are not so diffused in Japan and in the official writings, in which, although Arai Hakuseki gives a first clear definition and systematization of the phenomenon in his Dōbun Tsukō already in 1760, scholars make almost exclusive use of the concepts of kana 仮名 and kanji 漢字 referring to the Japanese writing in strict meaning (Satō Kiyoji 1972: 77). In his work, Hakuseki gives the following definition of kokuji: “The kokuji are characters created in our Country, and they aren’t in the dictionaries of characters of other countries” (Arai Hakuseki 1936: 474). After that he quotes a list of seventy–eight kokuji with the corresponding pronunciation and meaning. Arai Hakuseki didn’t know yet, that for those times people adopted some Japanese kokuji also in China. Usually the kokuji can be divided in three main categories. The larger one refers to human beings, plants and animals (probably in many cases they are species unknown in China, or not so important to get a character in Chinese). The second contains kokuji that denote scientific terms (chemistry, medicine etc.) and Western units of measurement. The third group is composed by kokuji referring to a variety of elements related to the landscape. In general, the number of “national characters” results to be about one thousand five hundred, and, from a historical point of view, it is interesting to note how their number decreases over time, till the end of their “production” (Commons 1996: 52–53). Their use is attested since the Nara period (奈良時代, 710–794), and in the Shinsen jikyō (901), dictionary of characters of the beginnings of the Heian period (平安時代, 794–1185), we find a first list of four hundredkokuji , some of which are still in use, respect to the about twenty–one thousand characters contained in the dictionary. According to the researcher Yamada Fukukichi, the work contains the most ancient example of kokuji, 杣 soma “forest”, that probably goes back to 823. Currently among the jōyō kanji (常用漢字, “common used characters”) there are eight kokuji: 匁 momme “unit of measurement”, 込 komu “crowded”, 畑 hatake “field”,峠 touge “mountain pass”, 塀 hei “fence”, 搾 saku “push, squeeze”, 枠 waku “border”, 働 hataraku “to work”. Furthermore, among the characters of frequent use for proper names there are two kokuji: 笹 sasa e 麿 maro. However, in general, we can say that the main part of kokuji has the following radicals: 魚・鳥・木・草, to prove that above all they refer to fishes (Borriello 2003: 1–15), birds (Borriello 2013: in press) and plants. According to Shinsen jikyō, among the kokuji we can find also峠 touge and 榊 sakaki, and several kokuji referring to local varieties of fishes like 鰯 iwashi, 鱈 tara, 鯰 namazu etc., as it can be deduced analyzing the section about the fishes included in the work. From the beginning of the “medieval” era, the use of kokuji related to the Buddhist tradition, as in e.g. 俤 omokage, begins to spread, according to the Bunkyō onko (1828) The Historical Development of the Kokuji 国字 Phenomenon in Japan 509 Besides the two above mentioned ones, other important works are also the Honbushi yōshū (1590) and the Itai jiben (1692) by Nakano Genkei, that in the appendix mentions eighty nine kokuji. At the same time both in Wajiga by Kaibara Yoshihisa (1688) and in Zoku wakan meisū by Kaibara Ekken (1695) there are references to the phenomenon. Actually, the two works define as wazokuseiji (synonym for kokuji) around twenty–six characters. Longer and more accurate is the list of eighty kokuji in Wakan sansai zue (1712). To these works follows, as already mentioned, the Dōbun tsūkō by Arai Hakuseki written in 1760 that provides a clear definition of the phenomenon and a list of seventy–one kokuji sorted by radicals. Then appears the Kokujiō by Naokata Ban with one hundred and nineteen kokuji sorted by classes and the Wajikō by Okamoto Yasutaka with a list of one hundred and sixteen kokuji sorted by radicals. Among the recent studies on the argument there are two dictionaries of kokuji, one edited by Ohara Nozomu entitled Wasei kanji no jiten and the other edited by Yoshifumi Hida entitled Kokuji no jiten, that next to the various kokuji quotes also the literary works in which they appear for the first time. A very interesting aspect to analyze is that we can find some of the characters created in Japan in Chinese too. Certainly, loans characterize especially the scientific terminology and the Western units of measurement. For example, according to the Japanese sources, some of the following characters entered into the Chinese language: 癌 gan which means “cancer”; 酔 sui, “pancreas”; 糎 senchimetoru for “centimeters”; 粍 mirimetoru, “millimeters”, and others that we can find now in the Chinese dictionaries. It will be important to reconstruct the different phases of the acquisition of characters from China, and above all, to determine the historical period in which such phenomenon is recorded. The acquisition of characters in the Chinese lexicon will enrich the cultural contribution of Japan in China. Currently, Chinese and Japanese researchers agree on the fact that, although the cultural exchange between China and Japan was mainly unidirectional (China toward Japan), a substantial change of direction can be recorded at least from the beginning of the Tokugawa era (1603–1867). This is confirmed by the fact that three Japanese works are included in a collection compiled in China during the Qing era (1644–1911), the Siku quanshu (jap. Shiko zensho), initiated in 1772 by order of the Emperor Qianlong. The collection contains, among others, three texts coming from Japan: 1) Shichikei Mōshi kōbun hoi, 2) Kobun Kōkyō Kō shi den and 3) Rongo giso. The same shōgun Tokugawa Yoshimune, ordered to the judges of Nagasaki to assure that the Shichikei Mōshi kōbun hoi would be diffused in China. Yoshimune’s order is particularly important because it represents a conscious 510 Giovanni Borriello attempt to turn upside–down the flow of the cultural influence that up to that moment was unidirectional. Such texts could constitute an important source of comparison to verify the possible penetration of kokuji, through them, in China. At first sight, the fact thatkokuji were introduced in the language to specify graphically locutions, concepts, above all names of things missing from the Chinese lexicon, is confirmed by the high percentage of characters containing the radicals “tree” or “fish” and referring to real or presumably native species without specific Chinese equivalents. The discourse becomes much more persuasive when we consider also the variety and wealth of the Japanese botanic and faunal patrimony containing an important number of species known as japonicae, even if they are not exclusive of Japan, but in any case “typical” of its terraqueous environment. BIBLIOGRAPHY Arai, Hakuseki (1936). “Dōbun Tsukō”, in Arai Hakuseki shū. Tokyo, Seibundō shinkōsha: 474–496. Borriello, Giovanni (2003). Il fenomeno dei kokuji alla luce dei riscontri ittionimici. Napoli, CUEN. Borriello, Giovanni (2012). “I kokuji della fauna volatile”, in M. Mastrangelo & A. Maurizi (ed. by), I dieci colori dell’eleganza. Saggi in onore di Maria Teresa Orsi. Roma, Aracne: in press. Commons, Anne (1996). “The development of kokuji (‘Chinese’ characters coined in Japan)”, in Fifth Annual Graduate Student Conference on East Asia. New York, Columbia University: 51–60. Giles, Herbert (ed. by) (1982). A Chinese–English Dictionary. New York, Paragon Book Reprint Corp. Haig, John (ed. by) (1997). The New Nelson. Japanese–English Characters Dictionary. Rutland, Charles E. Tuttle Co. Hida, Yoshifumi, Sugawara Yoshizō (1990). Kokuji no jiten. Tokyo, Tōkyōdō shuppan. Instituts Ricci (ed. by) (2001). Gran Dictionnaire Ricci de la Langue Chinoise. Paris– Taipei, Instituts Ricci, Desclée de Brouwer. Kaibara, Ekiken (1694). Wajiga. Kyoto, Ueshima Sehei. Kamei, Takashi (1974). Gohon taishō kaihen setsuyōshū. Tokyo, Benseisha. Mathews, Robert Henry (1956). Mathew’s Chinese–English Dictionary (A Chinese–English The Historical Development of the Kokuji 国字 Phenomenon in Japan 511 Dictionary Compiled for the China Inland Mission by R.H. Mathew, Shanghai, 1931), Revised – American Editing, Harvard UP, Cambridge (Mass.). Morohashi, Tetsuji (ed. by) (1955). Dai kanwa jiten. Tokyo, Taishūkan shoten. Naokata, Ban (1818). Kokujikō. Tokyo, Seikado Bunko. Ōhara, Nozomu (ed. by) (2000). “Wasei kanji no jiten”. Retrieved 1st February 2012, URL: http://member.nifty.ne.jp/TAB01645/ohara/index.html. Okazaki, Toshihira (1803). Shinsen jikyō. Osaka, Shibukawa Seiemon. Satō, Kiyoji (1972). Kokugaku kenkyūjiten. Tokyo, Meiji shoten. Shinmura, Izuru (ed. by) (1991). Kōjien. Tokyo, Iwanami shoten. Shinozaki, Teruo (1973). Nantoku kisei jiten. Tokyo, Nihon kajo shuppan Shōyōken, Tōsei (1979). Munemasa Isoo, Tatobezukushi. Kyoti, Dōhōsha. Taishō daigaku (ed. by) (1967). Hokekyo sandaibu nanjiki. Tokyo, Tendaigaku kenkyūshitsu. Taki, Motohiro, Fukane, Sukehito (1796), Honzō wamyō. Tokyo, Izumiya Shōjirō. Terashima, Ryōan (1979). Wakan sanzai zue. Tokyo, Tokyo bijutsu. Tsutomu, Sugimoto (1972). Itai jiben. Tokyo, Bunka Shobō hakubunsha. Ueda, Kazutoshi (ed. by) (1965). Daijiten. Tokyo, Kodansha. Wu Guang Hua (ed. by) (1996), Han Ying Da Cidian. Shanghai Jiao. Yamamoto, Kakuan (1995), “Waji seizokutsu”, in Itaiji kenkyū shiryō shūsei. Tokyo, Yūzankaku. Giovanni Borriello È noto che i Giapponesi arricchirono il lessico dei caratteri cinesi (hanzi, kanji) con caratteri di proprio conio, chiamati kokuji (‘caratteri nazionali’). Complessivamente, il loro numero è stato calcolato in circa 1500. In generale, poterono essere introdotti nell’uso per rendere storicamente locuzioni, concetti, soprattutto nomi di cose riscontrati assenti nei lessici cinesi, in particolar modo in ambito botanico e zoologico. Едита Андрић Универзитет у Новом Саду УДК 811.511.141:811.163.41’373 Филозофски факултет стручни рад О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ1 AПСТРАКТ У раду се анализирају називи за боје са различитих аспеката. Компаративно или контрастивно истраживање, осим лингвистичких, пружа нова прагматичка и културолошка сазнања. Посебан акценат стављен је на морфолошку структуру и етимологију речи које означавају поједине основне боје у мађарском и српском језику. Размотрена су и прагматичка питања употребе боја, као и њихова симболика. Кључне речи: боје, основне боје, мађарски језик, српски језик, морфологија, етимологија, прагматика 1. Увод Феномен боја је одувек заокупљао човека. Постоје разна тумачења ове сфере људске перцепције. Развојем човека, ширењем спознаја о свету који нас окружује, развојем науке и научних дисциплина, мењао се како доживљај боја тако и сам приступ визуелном свету. Проблематиком боја бавили су се експерти разних струка покушавајући да сагледају феномен из угла физике, хемије, офталмологије, антропологије, психологије, ликовне уметности, лингвистике (у оквиру ове последње, методама опше лингвистике, типолошке универзологије, контрастивне граматике, психолингвистике, социолингвистике, семиотике итд). Кроз историју проучавања боје су третиране на разне начине, са једне стране као објективно својство одређених предмета који нас окружују у стварности, а с друге, као субјективна перцепција посматрача, утисак који на око остављају различита зрачења од којих се састоји светлост. Било је оних који су негирали постојање боја као посебне инхерентне физичке манифестације ствари, условљавали су је својством материје и присуством светлости. Истраживања везана за називе боја у појединим језицима све до средине 20. века 1 Овај рад је начињен у оквиру пројекта бр. 178002 „Језици и културе у времену и простору“ финансираног од стране Министарства за науку и технолошки развој Србије. 514 Едита Андрић заснивала су се на Хјемслевљевом спректруму боја. Године 1969. године уследио је обрт који је порушио постојећу парадигму, појавила се књига Берлина и Кеја, под насловом Basic Color Terms Their Universality and Evolution (Berlin–Kay 1969), која данас већ спада у класичну лингвистичку литературу. Аутори су тврдили да називи за основне боје нису произвољни у језицима. Основа теорије јесте у томе, што сваки језик из скупа од једанаест категорија основних боја бира оне које ће именовати, прихватајући их и сврставајући у свој систем назива за основне боје. Редослед настајања терминологије је унапред одређен, састоји се од седам фаза: прво се стварају називи за антониме бела – црна, трећа по реду је црвена, затим зелена, жута и плава, њих следи смеђа, а у последњој, седмој фази љубичаста, роза, наранџаста и сива. Да би лексема могла да означава једну од основних боја, по речима аутора, морала би да задовољи четири главна критеријума, и то: да се састоји од једне морфеме (значи да су просте лексеме у питању), да не садржи значења, односно елементе који се већ налазе у неком другом називу боје, да сви говорни представници једног колектива добро познају ту лексему и да ни један назив за основну боју не може да се ограничи на узан круг денотата. Касније је ова теорија оспоравана, али је она свакако представљала прекретницу у изучавању назива боја. Овде нису изложене теоријске расправе и полемике око феномена боја, већ могућности контрастирања назива боја у два типолошки и генеолошки врло различита језика: мађарском и српском. 2. Називи за основне боје у мађарском и српском језику Према теорији Берлина и Кеја сваку основну боју би требало да означава само једна проста, немотивисана реч. Као што се из доње табеле мађарских и српских еквивалената види, тај критеријум није задовољен у потпуности ни у једном језику. Називи основних боја у српском у мађарском 1. бела fehér 2. црна fekete 3. црвена piros, vörös* 4. зелена zöld 5. жута sárga* 6. плава kék 7. браон barna 8. љубичаста* lila 9. ружичаста* rózsaszín* 10. наранџаста* narancssárga*2 11. сива szürke 2 У табели су обележени (*) семантички мотивисани називи. О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 515 У мађарском језику за црвену боју постоје два еквивалентна израза, а у оба језика налазимо и деривиране и мотивисане лексеме. Постоји једна врло битна разлика, произашла из типолошких својстава језика који су предмет наше анализе, а то је да називи боја као именске речи у српском имају облике за граматички род (бео, бела, бело), док у мађарском то не може бити случај, пошто у овом језику не постоји категорија граматичког рода (fehér). 2.1. Структура назива за боје Посматрајући облике речи који служе за означавање боја, укључићемо не само основне боје већ и њихове нијансе. 2.1.1. Просте лексеме: већином служе за означавање основних боја. У мађарском се састоје само од једне морфеме, а у српском, осим корена речи, постоји и граматичка морфема: бела – fehér, црна – fekete, зелена – zöld, плава – kék, жута – sárga, браон – barna, сива – szürke, али: крем – krémszínű.3 2.1.2. Изведени називи су и у српском и у мађарском претежно семантички мотивисане речи. Морамо напоменути да се овај начин стварања назива не подудара у сваком случају у оба језика: црв–ена – pir–os, vör(vér)–ös, љубич–аста – lila, руж– ичаста – rózsaszín, злат–на (aranyszín), чоколад–на (csokoládészín).4 2.1.3. Сложенице које садрже комбинацију основних боја или су настале од поредбених конструкција, заступљене су претежно у мађарском језику, пошто је то и иначе чест начин стварања именица у мађарском језику. Сложенице за обележавање боја већином настају тако што се: – као други члан композита најчешће јавња именица ‘szín’ (боја): meggyszín (боја труле вишње), epreszín (боја јагодe), orgonaszín (боја јоргована), gesztenyeszín (кестењаста), barackszín (боја кајсије), olajszín (маслинаста), rózsaszín (ружичаста), vajszín (боја путера), pezsgőszín (боја шампањца); – формирају сложенице тако што први члан именује објекат специфичне боје а други представља неку од основних боја: csokoládébarna (чоколаднобраон), borvörös (виноцрвена), vérpiros (крв–црвена) ólomszürke (оловносива), hófehér (снежнобела), falfehér (креч–беla), kobaltkék (кобалтноплава); – комбинују две основне боје: narancssárga (наранџастожута), kékeszöld (плавкастозелена). 2.1.4. Aналитичке структуре поредбеног типа су карактеристичније за српски, по природи аналитички језик (што се види и из претходних превода мађарских 3 У мађарском језику налазимо сложеницу. 4 Последња два еквивалента у мађарском језику нису изведенице већ сложенице. 516 Едита Андрић примера) јер се оне јављају као еквиваленти мађарским сложеницама. Врло често нека оказициона веза упућује на предмет из ванјезичке стварности код формирања таквих конструкција: црвен као крв (vérpiros), бео као снег (hófehér), боја шампањца (pezsgőszín), боја незаборавка/споменка (nefelejcskék), тиркизноплава (türkízzöld), лимун–жута (citromsárga). 2.2. Називи за боје као мотивационе основе Један од најчешћих начина за стварање нових речи у оба језика јесте деривација. И мађарски и српски језик имају богат спектар суфикса за грађење речи, па није чудо да и од назива за боје могу настати друге врсте речи. Најчешће су то глаголи, и то како активни, тако и медијални, односно фактитивни. fehér – fehéredik (постајати бео) fehérlik (белити се), fehérít (белити) fehéres (беличаст) fehérítő (белило) fehérje (беланце или беоњача) fehérség (белина) piros – pirosít (црвенити), piroslik (црвенети се), pirosodik (постајати црвен, заруменети се), pirul (руменети се, заруменети се), pirosság (црвенило) pirosító (руменило) piroska (црвенка, руменка, Црвенкапица) pirosas (црвенкаст) Много је, међутим, већи број сложеница у којима је назив боје први члан. Неки од њих представљају термине, неки служе за обележавање подврста у скупу, неки пак имају фигуративно значење. Списак сложеница из мађарског једнотомника (МÉKsz) у којима се налази бела боја (fehér) послужиће као илустрација за речено. Дати су и еквиваленти на српском језику: fehéranyag инд чиста супстанца fehérállomány анат део мозга који је светлији fehérarany бело злато fehérasztal фиг у нeзваничном кругу fehérbádog инд бели лим fehérbor бело вино fehércseléd арх жена О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 517 fehérfolyás мед бело прање fehérgalléros фиг службеник или функционер fehérgárdista ист Белогардејац fehérјеlánc хем ланац беланчевина fehérјеtakarmány пољоп сточна храна богата беланчевинама fehérјеtartalom хем садржај беланчевина fehérјеvizelés мед излучивање беланчевина путем мокраће fehérlepke зоо бели лептир fehérmáj анат бела џигерица fehérnemű бели веш fehérnép жене fehérorosz Белорус fehérpecsenye кул бела вешалица fehérrépa бот бела ротква fehérszemély жена fehérterror ист бели терор fehérvarrónő кројачица која шије бели веш и постељину fehérvasárnap прва недеља после Ускрса fehérvérsejt мед бела крвна зрнца fehérvérű мед белокрван fehérvérűség мед белокрвност Такве лексеме често представљају ботаничке или зоолошке термине. Ретко се дешава да и у другом језику међу еквивалентима нађемо неку од боја, а поготово да се те боје поклопе. Ево и примера из српског језика: белобор fenyő белоцват sárga nárcisz, húsvétvirág белодун nyúlszapúka, nyúlhere белоглавица dárdahere белогoрица lombhullató fa белограб gyertyánfa белогруд fehérmellű белојка virágos kender белопандара kökényszilva белорепка vörös szárnyú koncér/ keskeny levelű ökörfarkkóró 518 Едита Андрић белошљива kökényszilva белоушка vizisikló беловина tölgyfa (anyag) 3. Начин настајања назива за боје Називи за боје, као уосталом и све друге речи у језику могу настати на разне начине. Другим речима, порекло им може бити различито. На основу овог критеријума имена боја можемо сврстати у три групе. 3.1. Прву групу чине стари називи који воде порекло још од прајезика, они спадају у инхерентни, унутрашњи потенцијал самог језика. Тако реч szür, која се налази у основи боје szürke представља угро–финско наследство. Такве су још и лексеме за назив златне боје arany, односно за сребрну ezüst. У српском језику према Скоку црна, плава, зелена, жута су балтославенске, свеславенске и праславенске речи (Skok 1971). 3.2. У другу групу спадају речи које су настале унутрашњом мотивацијом. Општа је појава у језицима да се имена живих бића, неживог света и појава са карактеристичном бојом користе за именовање самих боја. Основне боје по Берлин– Кејовој категоризацији, требало би да су немотивисане, пошто су мотивисане лексеме најчешће деривати. Међутим, ако погледамо скалу коју су поменути аутори дали, можемо закључити да су речи које означавају боју већ у другој фази настанка мотивисане и у српском и у мађарском језику (црвена је, према наводима Сање Брбора (Brbora 2005), настала од именице ‚црв’5, а у мађарском piros од именице ‘pír’ (руменило), односно глагола ‘pirítʼ (пржити), као и vörös лексикализацијом варијaнте речи véres (крвав), која води порекло од именице ‘vérʼ (крв). Ово у још већој мери важи за називе који су настали у седмој фази. Семантичка мотивисаност је ипак у већој мери присутна код секундарних боја и код нијанси тонова, што ће се видети из следећег. Мотивација према објекту биљног порекла: наранџаста – narancssárga; кестењаста – gesztenyeszín; циклама – ciklámen; маслинаста – olajszín; ружичаста – rózsaszín; као мотивација може да послужи и боја животиња: голубијеплава – galambszürke; hollófekete – vran (crn kao gavran); или нека појава у природи: небескоплава – égszínkék; снежнобела – hófehér; материјали или хемијски елементи: златна – aranyszín; сребрносива – ezüstszürke; бакарна – rézszínű; оловносива – 5 "Etimološki gledano, motivirani su i neki leksemi za primarne boje (Primjerice, crvena boja u svom etimonu čuva imenicu crv, od koje se boja dobivala)." (Брбора: 114. стр). То потврђује и Скоков Етимологијски речник стр. 276. О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 519 ólomszürke; кобалтноплава – kobaltkék; географски или други појмови: парископлава – párizsi kék; боја шампањца – pezsgőszín; краљевскоплава – királykék. 3.3. У трећу групу по пореклу спадају позајмљенице, преузимање лексема из других језика. Тако браон у српском, односно барна у мађарском потиче од немачке речи braun (поменимо да је некада она означавала тамно својство нечега а не боју). Бордо је реч која је у оба језика ушла из француског. Многи говорни представници мађарског језика не знају да имена неких основних боја воде порекло од страних речи: sárga (жута) –позајмљена реч из старотурског језика, где је гласила ’шарог’ lila (љубичаста) – води порекло од староиндијске речи ’нила’ (са значењем тамноплавог), која је у мађарски доспела посредством арапског ’лилак’ (што значи јоргован) kék (плава) – потиче од старе турске речи ’köik’ zöld (зелена) – по свему судећи аланског порекла (податак из етимолошког речника мађарског језика) 4. Прагматичка питања У многим радовима који се баве проблематиком боја спомиње се чињеница да перцепција категорије боја зависи од језика и културе, тачније да категоризацију поред универзалних когнитивних параметара условљава и утицај културнојезичке заједнице у којој се категоризација врши. То наравно може важити и за појединце јер учесници у комуникацији, под називом који означава изванајезичку стварност, подразумевају различите нијансе. Доказано је да говорници разних језика различито доживљавају боје, на различите начине виде садржаје неких лексема, да исте боје колоцирају са разним лексемама, али и да исте ствари у разним културама описују другачијим бојама. Дешава се да временом долази до корекције у појединим језицима, јер се они прилагођавају општим тенденцијама. Тако се, рецимо, још пре двадесетак година у српском помињала голубијеплава боја, данас је то голубијесива. Да ли се нешто променило у колективној перцепцији саме боје или је то лингвистички утицај енглеског језика, није на нама да просудимо.6 Слично је и са јоргованом. У српском осим белог постоји плави, а у мађарском љубичасти јоргован: плави јоргован – lila orgona. Из неколико примерa види се како боје колоцирају у мађарском и српском језику. За називе две различите врсте лука у српском се употребљавају бела и црна, као 6 Ову појаву сам запамтила јер су ме некада исправљали сматрајући да сам употребила дословни превод из мађарског језика, где је одувек боја голуба поистовећивана са сивом. 520 Едита Андрић антоними. У мађарском бели лук гласи fokhagyma (етимологија се не ослања на боје), а за црни лук се каже vöröshagyma, дословно ‘црвени лук’. Пошто није било потребе за стварањем антонимног пара, у мађарском је могла бити одабрана било која боја а ипак је то била црвена. Због чега? Постоји мишљење да је то због боје опне коју ова врста лука има када сазри. Поменимо да и у хрватском језику каже црвени лук, значи да аналогија на неком нивоу постоји. Недавно се појавила још једна врста црног лука љубичасте коре и опне међу режњевима. На мађарском се она зове lila hagyma. На српском се још није усталио назив. Можемо прочитати разне натписе над тим производом: црвени лук, плави лук, љубичасти лук. Црна боја се у српском колоцира са именицама као што су хлеб, чоколада, пиво, вино, кожа, као начин за разликовање од белог хлеба, беле чоколаде, белог вина, беле коже (једино се црном пиву супротставља светло пиво). Интересанто је да у мађарском у свим поменутим случајевима (осим једне) налазимо браон боју: црни хлеб – barna kenyér црно пиво – barna sör црна чоколада – barna csokoládé црна кожа (када поцрни од Сунца) – barna bőr. На основу овог последњег примера види се да од истих основа долази до деривације глагола у оба језика: поцрнети – lebarnul. Црно вино на мађарском има црвену боју: vörösbor. Додајмо овоме и чињеницу да се у називима појединих врста воћа и поврћа у мађарском за разликовање сличних биљака чешће јављају имена боја. Наспрам, рецимо, брескве – őszibarack (која у преводу гласи ‘јесења кајсија’) употребљава се sárgabarack (‘жута кајсија’), иако се све чешће и у Мађарској може чути само kajszi, позајмљена реч из турског, или у сложеници са barack: kajszibarack. Жута боја се јавља још у називу мркве, отуда и у српском ова реч мађарског порекла: sárgarépa (шаргарепа); затим као начин да се разликује лубеница од диње: sárgadinnye (диња) – görögdinnye (лубеница), а за сув грашак се употребљава израз: sárgaborsó. Исто тако, zöldbab (боранија, дословно ‘зелени пасуљ’) јавља се као супротстављени термин за bab (пасуљ). За црвену боју, као што смо већ неколико пута поменули, у мађарском имамо два синонима.7 Piros колоцира са именицама paprika (паприка), tinta (мастило), csizma (чизма) szív (срце), ruha (хаљина), rózsa (ружа) a vörös са лексемама hadsereg 7 Што противуречи Берлин – Кејовим критеријумима које називи за основне боје треба да задовоље (поред тога што су деривати у питању). О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 521 (армија), zászló (барјак), kereszt (крст), rák (рак), láng (пламен), оба назива иду уз крв и мараму. Неке од поменутих конструкција су се лексикализовале, као називи организација и сл. Vöröskereszt, Vörös Hadsereg. Поменули смо да уз именицу која значи заставу иде vörös, али када се помињу боје на националној застави Мађарске, никад се не користи овај назив, већ се каже; а zászló piros – fehér – zöld a не vörös. Посебно сложену ситуацију код упоређивања боја у језицима представљају полисемантични називи, као што је то случај са плавом у српском, која поред тога што означава једну од основних боја, може да упућује на светложуту, жућкасту нијансу: плава коса – szőke haj, плава брада – szőke szakáll, плави восак – sárgaviasz, плаво жито – sárguló búza. Наслов Бартокове опере је Kékszakállú herceg vára (дослован превод: Дворац плавобрадог или, боље, модробрадог да би се избегла асоцијација на жућкасту боју). Наслов крије посебну конотацију, јер боје врло често носе и неко пренесено, фигуративно значење. Синтагма плава брада у мађарској култури означава заводника, а не стварну боју. Слично је и са плавим чарапама kékharisnya које заправо представљају дословни превод енглеског blue stocking, којим се означава жена обожаватељка уметности која не мари пуно за домаћинство. Сви називи за боје, како у српском, тако и у мађарском језику, поред свог примарног значења имају и своје фигуративно, али врло често и симболичко значење. Нека од тих значења су универзална а нека су уже локализована на један или неколико језика, односно култура. Тако је црвена у већини култура симбол љубави и живота (због крви). Повезује се са Сунцем и ватром и има моћ да одагна зло (функција црвене мараме и врпце је управо у томе). Жута је била боја издаје, жртве инквизиције би облачили у жуто, а иначе симболизује Сунце. У мађарској симболици жута боја је отелотворење нечег лошег, упућује на болест и смрт, у супротности је са сакралним својством златне. Жута се у мађарском повезује и са појмом блата, али је и отелотворење телесности. Бела боја представља невиност, недужност. Погодна је као заштита против урока. У давнашња времена је једино поглавар могао јахати белог коња, живети у белом шатору, носити белу капу на глави. Касније је то постала боја племића.8 Самим тим, и у српском и у мађарском постоје фразеолошке јединице у којима се налазе називи за боје. Врло често нам се из данашње перспективе чини да оне немају никаквог смисла, пошто не знамо тачан контекст у коме су настале. Уколико су у питању поређења, оне могу бити сличне у оба језика и што се структуре и што се лексичког склопа тиче: 8 Ми се овом приликом не можемо бавити детаљније симболиком боја, због ограничења обима рада. 522 Едита Андрић бео као снег – fehér mint a hó бео као креч – fehér mint a fal црвен као рак – vörös mint a főtt rák црвен као паприка – piros mint a paprika ружичасти изгледи – rózsaszín kilátások није злато све што сија – nem mind arany ami fénylik. Уколико нема фразема истог лексичког склопа проналазимо оне чије се значење поклапа. У некима од њих уопште није присутна боја: ни беле ни црне – egy szót se szól, azt is lassan mondja појести нешто на зелено / живети на зелено – előre iszik a medve bőrére / hitelre él црвен барјак од зелене свиле – fából vaskarika завити кога у црно – gyászba borít vkit доћи ће и њему црни петак – lesz még annak böjtje, jön még a kutyára dér црн ти образ – hogy nem sül le a bőr a pofádról zöldeket / zöldségeket beszél – говорити глупости, будалаштине zöldágra vergődik – успети искобељати се из нечега, изаћи на крај с нечим; а код неких налазимо другу боју: зелен од зависти – sárga az irigységtől жутокљунац – zöldfülű; односно, боја је присутна али се у другим елементима разликују: гледати кроз ружичасте наочаре – rózsaszínben látja a világot има златне руке – aranyat ér a keze. Ако не налазимо фразеолошку јединицу са истим значењем у језику циљу, приликом превођења прибегавамо давању објашњења за њих: гледати бело – értetlenül néz обрати зелен бостан – ráfizet имати зелено светло – engedélyt kap valamire пуштати црвеног петла на кров – gyújtogat црно на бело – írásban чувати беле паре за црне дане – takarékoskodni a nehéz időkre. 5. Закључак Лексика за означавање боја и нијанси боја уопштено, и у мађарском и у српском језику, настала је (и још увек настаје) на веома сличан начин. Неки називи за основне О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 523 боје воде порекло још из прајезика, а остали су настали деривациом и композицијом. Просте лексеме већином потичу још из прајезика у оба случаја а изведене речи и сложенице су често и семантички мотивисане према неком објекту, најчешће биљног порекла. У оба језика присутна је појава позајмљивања имена боја из других језика (нпр. браон, бордо, лила а у мађарском и неке основне боје sárga, kék, zöld). ЛИТЕРАТУРА Berlin, Brent – Kay, Paul. (1969). Basic Color Terms: Their Universality and Evolution. Berkeley: Univerity of California Press. Brbora, Sanja (2005). Što je zajedničko marelici i lososu? (O nazivima boje). Semantika prirodnog jezika i metajezik semantike. Zagreb – Split: Hrvatsko društvo za primijenjenu lingvistiku, 111–121. http://www.ffos.hr (13. 10. 2011.) Etimológiai szótár. Magyar szavak és toldalékok eredete. (2006) Főszerk. Zaicz Gábor. Budapest: Tinta Könyvkiadó. Forgács, Tamás (2003). Magyar szólások és közmondások szótára. Budapest: Tinta Könyvkiadó. Gárdonyi, József (1920). Piros vagy vörös. Magyar Nyelv, 16.: 84–87. Kenedy, Géza (1921). Piros vagy vörös. Magyar Nyelv, 33–34. Kiss, Gábor – Forbes, Isabel. (2001). „Piros, vörös – red, rot, rouge” Kontrasztív szemantikai kutatások. szerk. Gecső, Tamás. Budapest: Tinta Könyvkiadó: 190–199. Matešić, Josip (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Školska knjiga. МÉKsz: Magyar értelmező kéziszótár (2003). Budapest: Akadémiai Kiadó. Palich, Emil (1982). Magyar – szerbhorvát kéziszótár. Budapest: Terra. Речник српскога језика (2007). Нови Сад: Матица српска. Selényi, Pál (1948). Piros és veres. Magyar Nyelvőr, 72.: 12–14. Skok, Petar (1971). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti. 524 Едита Андрић Edita Andrić COLOUR TERMS IN HUNGARIAN AND SERBIAN LANGUAGE Summary The research concerning the name of the colours always represent an interesting and challenging task for a linguist, especially when he compares these with the terminology in the language that differs genealogically and also typologically. In this work the autor analyzes etymology, semantics and strucures in which the names of certain colours appear in the Hungarian and Serbian languages. The aim of this paper is also to show the interferential phenomena on this area and try to answer the questions why certain colours are differently handled in the languages mentioned above. For example, why are the wine and the onion in Hungarian red, and in Serbian black. Sonja Filipović Kovačević Univerzitet u Novom Sadu UDC 81`1:159.9 Filozofski fakultet originalni naučni rad Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike1 APSTRAKT Prema kognitivnolingvističkom shvatanju metafora je pojmovni fenomen i služi nam da organizujemo naše iskustvo, te ga zatim izrazimo kroz jezik. U ovom radu ispituje se veza između pojma fizičke veličine i pojma važnosti ili vrednosti u engleskom i srpskom jeziku, što opisuju pojmovne metafore važno/vredno je veliko i nevažno/bezvredno je malo. Korpus sačinjavaju idiomi, koji su odraz kulture jednog naroda; u pitanju su engleski idiomi koji sadrže lekseme big, great, small i little, a izražavaju vrednost ili važnost, i njihovi prevodni ekvivalenti u srpskom jeziku. Cilj istraživanja je na konkretnim primerima proveriti i potvrditi postojanje pomenutih metafora u engleskom i srpskom jeziku, utvrditi srpske lekseme, ekvivalente pomenutih engleskih leksema, kao i pojmovne domene kojima one pripadaju. Pored toga, biće ukazano i na varijacije izučavanih metafora, pa čak i njihovo preokretanje, pri čemu i malo može predstavljati nešto pozitivno, tj. važno ili vredno. Ključne reči: pojam fizičke veličine, pojam važnosti/vrednosti, pojmovna metafora, engleski jezik, srpski jezik. 1. UVOD Naša jezička i vanjezička stvarnost obiluje primerima koji nas, ako se zamislimo, mogu navesti na dublja razmišljanja o stvarima koje na prvi pogled deluju da se mogu uzeti zdravo za gotovo. Tako, na primer, možemo se zapitati zašto deca uporno žele da budu što viša; ili zašto slogan kojim se reklamira mali automobil Toyota Yaris glasi veliki– mali2, kada je to mali3 automobil, ili zašto u reklami za malo uslužno preduzeće stoji: We` re anything but small (srp. Sve smo, samo nismo mali). Ovi i slični primeri navode na zaključak da ljudi u svesti automatski poimaju ono što je veliko kao vredno ili važno, 1 Rad je rađen u okviru projekta broj 178002 Jezici i kulture u vremenu i prostoru, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. 2 U ovom radu primeri će biti dati u kurzivu. 3 U ovom radu za isticanje će se koristiti masna slova. 526 Sonja Filipović Kovačević kao nešto pozitivno čemu se teži, dok je malo, po pravilu, nešto što ima manju vrednost. Ovakva razmišljanja autorku su navela na istraživanje veze između pojmova fizičke veličine, s jedne strane, i pojmova vrednosti ili važnosti, s druge strane, u engleskom i srpskom jeziku. Kao što upotrebljene reči svest i pojam nagoveštavaju, istraživanju se pristupilo kognitivnosemantičke perspektive. U tom smislu, značenje se izjednačava s konceptualizacijom, tj. obrazovanjem pojmova na osnovu čovekovog fizičkog, čulnog, emocionalnog i intelektualnog iskustva sa svetom koji ga okružuje (Klikovac 2004: 9). Konkretno, primenjena je Teorije pojmovne metafore, koja metaforu vidi kao deo pojmovnog sistema na osnovu koga organizujemo svoje iskustvo, te ga potom i izražavamo kroz jezik.4 U dva proučavana jezika već su konstatovane metafore koje povezuju vrednost ili važnost i veličinu: važnost/vrednost je veličina5 (eng. importance/value is size)6, tj. konkretno važno/vredno je veliko (eng. important is big)7 i nevažno/bezvredno je malo (eng. unimportant is small).8 U ovom radu predmet istraživanja je konceptualizacija vrednog i važnog u engleskom i srpskom jeziku. U engleskom jeziku utvrđuje se kako se pomenuti pojmovi konceptualizuju kroz pojam veličine, te se stoga analiziraju idiomatski izrazi s leksemama big, great, small i little, koje u doslovnom značenju izražavaju veličinu, ali u prenesenom značenju važnost i vrednost. U srpskom jeziku ispituje se kako se isti pojmovi (važnosti i vrednosti) konceptualizuju kroz prevodne ekvivalente engleskih izraza. U tom smislu, ciljevi istraživanja su sledeći: (1) proveriti i potvrditi postojanje pomenutih pojmovnih metafora u engleskom i srpskom jeziku, (2) utvrditi srpske lekseme, kao prevodne ekvivalente pomenutih engleskih leksema, (3) utvrditi pojmovne domene9 kojima pripadaju srpske lekseme i (4) ustanoviti eventualne varijacije ili čak preokretanje izučavanih metafora. 2. JEZIČKI UZORAK Kao jezički uzorak za analizu odabrani su idiomatski izrazi budući da su odraz kulture naroda. Kao takvi oni su pogodni prilikom sprovođenja kontrastivne analize koja bi trebalo da ukaže i na određene kulturološke sličnosti i specifičnosti. U pitanju su engleski idiomi, 4 Osnovni postulati Teorije pojmovne metafore biće objašnjeni u odeljku 3: Pojmovne metafore i konceptualizacija važnog i vrednog. 5 Pojmovne metafore i pojmovi u ovom radu biće naznačeni malim verzalom, kao što je uobičajeno u kognitivnolingvističkoj literaturi. 6 Ovu englesku metaforu beleže Lakoff, Espenson, Goldberg, Schwartz (1989/1991: 13–14). 7 Ovu metaforu u srpskom jeziku beleži Klikovac (2004: 37, 111), a u engleskom jeziku Radden (2002: 414) i Goatley (2007: 35–36). 8 Ovu metaforu u srpskom jeziku beleži Klikovac (2004: 111), a u engleskom jeziku Radden (2002: 414). 9 Pojmovni domen biće definisan u odeljku 3, u kome se objašnjava pojmovna metafora. Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike 527 uglavnom frazne imenice i izreke10, s leksemama big, great, small i little, koji izražavaju vrednost ili važnost i njihovi prevodni ekvivalenti u srpskom jeziku, od kojih su neki definicioni, tj. opisuju značenje (npr. big banana = visoki rukovodilac; think little of something = nemati dobro mišljenje o čemu, nipodaštavati), a neki idiomatizovani (npr. big banana = velika zverka, krupna riba). Kao izvori za engleske idiome poslužili su Englesko–srpski frazeološki rečnik (1996), Longman Dictionary of Contemporary English (2005) i The Free Dictionary, rečnik s interneta (http://idioms.thefreedictionary.com). 3. POJMOVNA METAFORA I KONCEPTUALIZACIJA VAŽNOG I VREDNOG U ovom odeljku ukratko će biti predstavljena Teorija pojmovne metafore, kao jedna od teorija značenja u kognitivnoj lingvistici, s posebnim akcentom na primerima koji se tiču konceptualizacije i izražavanja ovde proučavanih pojmova važnog i vrednog. Naime, prema shvatanju kognitivnih lingvista značenje je u pojmovima koje formiramo na osnovu svog enciklopedijskog znanja, dok su reči samo signali kojima aktiviramo pojmove u umu. U tom smislu, Teorija pojmovne metafore (Lakoff i Johnson 1980) vidi metaforu kao jedan od ključnih načina organizacije čovekovog pojmovnog sistema, tj. kao sredstvo pomoću kojeg poimamo svet i organizujemo svoje iskustvo. Dakle, u kognitivnoj lingvistici metafora je pojmovni fenomen, a ne stilska figura, kako je tradicionalno bila definisana.11 Teorija pojmovne metafora operiše pojmovima, pojmovnim domenima i preslikavanjima. Pojmovni domen u pojmovnoj metafori može se definisati kao shematizacija iskustva (struktura znanja), koja je predstavljena na pojmovnom nivou i smeštena u dugoročnoj memoriji, a dovodi u vezu elemente i entitete koji pripadaju jednom konkretnom kulturološkom scenariju, situaciji ili događaju iz ljudskog iskustva (Evans i Green 2006: 211). Na primer, domen putovanje obuhvata i povezuje putnike, prevozna sredstva, put, odredište, prepreke na putu i sl. Preslikavanja predstavljaju pojmovne korespondencije između pojmovnih domena (prema Klikovac 2004: 13). Pojmovna metafora omogućava da se jedan apstraktan pojam razume pomoću drugog, čulno saznatljivog i dobro poznatog pojma. Tako, kada kažemo Kipteo je od besa, Nemoj traćiti vreme, On živi od ljubavi, i Da li vidiš šta mislim? emociju besa razumemo kao toplotu, apstrakciju vremena kao novac, apstrakciju ljubavi razumemo kao hranljiv sastojak bez 10 Prćić (2008: 158, 161) razvija tipologiju idioma, te razlikuje frazne lekseme, diskursne formule i izreke. 11 Mnogo autora se bavi istraživanjem u polju pojmovne metafore, a najistaknutiji su: Lakoff i Johnson (1980), Kövecses (2002, 2006), Lakoff, Espenson, Goldberg i Schwartz (1989/1991), pri čemu poslednjenavedena publikacija pod naslovom The Master Metaphor List daje spisak pojmovnih metafora u engleskom jeziku. 528 Sonja Filipović Kovačević koga se ne može opstati, a apstraktno razumevanje kao konkretno viđenje nečega, prema redosledu navođenja. Mehanizam pojmovne metafore sastoji se u preslikavanju strukture jednog pojma, koji je obično čulno saznatljiv i dobro poznat (izvorni domen) na drugi domen, koji je obično apstraktan ili čulno nesaznatljiv (ciljni domen) (Klikovac 2004: 11– 12, 14). Na ovaj način, kao što je pokazano na navedenim primerima, mi poimamo složene pojmove preko pojmova iz našeg svakodnevnog fizičkog i senzomotornog iskustva, koje nam je bliže. Iz tog razloga bitno je naglasiti da su preslikavanja između elementata u različitim pojmovnim domenima (Evans 2007: 130) jednosmerna; uvek idu od izvornog ka ciljnom domenu. Pojmovna metafora uobičajeno se predstavlja na sledeći način: ciljni pojam je izvorni pojam, te se može konstatovati da su u navedenim primerima na snazi sledeće pojmovne metafore (prema redosledu navođenja): bes je toplota, vreme je novac, ljubav je hrana i razumevanje je viđenje. U ovom radu predmet izučavanja su pojmovi važnog i vrednog, te će u nastavku biti pokazano koje metaforičke konceptualizacije ovih pojmova su do sada zabeležene u engleskom i srpskom jeziku. U engleskom jeziku konstatovane su sledeće pojmovne metafore (Lakoff, Espenson, Goldberg i Schwartz 1989/1991: 13): važno je centralno (importance is centrality): That’s just a peripheral issue; srp. To je sporedno pitanje. važno je unutra (importance is interiority): This is the core of the problem; srp. To je srž problema. važno je veliko (importance is size): That’s a big discovery; srp. To je veliko otkriće. važno je duboko (importance is depth): That’s a profound problem; srp. To je ozbiljan problem. U srpskom jeziku ne možemo reći dubok problem. Već na ovom primeru može se naslutiti da postoje neke nepodudarnosti u konceptualizaciji u engleskom i srpskom jeziku. vredno je veliko (value is size): I only have small change; srp. Imam samo sitniš. U srpskom jeziku zabeležene su sledeće metafore (Klikovac 2004): važno/vredno/slavno i sl. je veliko : On je veliki pisac. vrednije je gore: visoki kvalitet, politički vrh manje vredno je dole: Dotakao je dno. nevažno/bezvredno i sl. je malo: sitna duša Prema ovome, vidimo da se važnost i vrednost u engleskom jeziku konceptualizuju kroz više pojmova nego u srpskom jeziku, kroz pojmove centralnosti i unutrašnosti, dubine i veličine. S druge strane, u srpskom jeziku konceptualizuju se kroz izvorni pojam veličine, kao i u engleskom jeziku, ali i kroz pojam visine, tj. kroz vertikalnu dimenziju Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike 529 (gore i dole), što, prema datom spisku, nije zastupljeno u engleskom jeziku.12 4. ANALIZA JEZIČKOG UZORKA I REZULTATI Ovaj odeljak se bavi analizom engleskih idiomatskih izraza s leksemama big, great, small i little i njihovih prevodnih ekvivalenata u srpskom jeziku. Cilj analize je konstatovanje i ostalih sličnosti i razlika između dva jezika u pogledu konceptualizovanja važnosti i vrednosti. 4.1. Konceptualizacija važnog i vrednog u engleskom i srpskom jeziku Na osnovu analize korpusa, prvo će biti prikazano koje srpske lekseme su prevodni ekvivalenti engleskih leksema big i great (dimenzija velikog), a izražavaju pojmove važnosti i vrednosti. Poseban akcenat biće na tome koje se pojmovne metafore kriju u pomenutim srpskim leksemama, ili, drugim rečima, pomoću kojih izvornih domena se u srpskom jeziku izražavaju pojmovi važnosti i vrednosti. U korpusu je bilo najviše idiomatskih izraza koji označavaju čoveka, tj. moćnog, bitnog, uticajnog čoveka. To je neko ko je važan, jer odlučuje, te je superioran nad drugima. Big banana: velika zverka, krupna riba (visoki rukovodilac)13 Big boys: krupne zverke, veliki drmatori, velike budže (najjači i najuticajniji ljudi, moćnici) Big cheese: krupna zverka, velika budža, velika marka (rukovodilac, uticajna osoba) Big fish: drmator, budža, velika zverka (čovek sa velikom vlašću) Big guns: velike zverke, krupna riba, velike numere (važne ličnosti) Big noise: veliki drmator , velika budža (važna ličnost, veoma uticajna osoba) Big shot: budža, mali Bog, velika zverka (važna ličnost) Jedna od pojmovnih metafora kojom se označava moćan čovek u srpskom jeziku je važno/vredno je veliko, kao u engkeskom, što se izražava pridevima velik (npr. velika zverka), krupan (npr. krupna riba) i imenicom budža, koja u sebi sadrži semantičko obeležje veličline na kome je akcenat. Interesantno je primetiti imenice kojima se idiomatski označava čovek na engleskom jeziku: (big) fish, banana, boys, cheese, guns, noise, shot, kao i na srpskom jeziku (velika/i) riba, zverka, marka, numera, budža, drmator. Jedino se 12 Međutim, Rasulić (2003: 239–254) je utvrdila značaj orijentacione metafore (gore, dole) i u engleskom i u srpskom jeziku. Naime, u oba jezika javlja se metafora položaj u društvu je položaj na vertikalnoj osi, i još konkretnije, povoljan položaj u društvu je gore, nepovoljan položaj u društvu je dole. Lakoff i Johnson navode orijentacionu pojmovnu metaforu u engleskom jeziku high status is up, low status is down. Pomenute metafore biće od značaja u ovoj analizi kada se budu navodili primeri moćnih ljudi, koji su, zapravo, visoki rukovodioci. 13 Primeri idiomatskih izraza iz rečnika dati su u kurzivu, a ključne reči koje signaliziraju pojmovne metafore istaknute su i masnim slovima (npr. krupna riba). Prilikom navođenja srpskih prevodnih ekvivalenata, prvo su navedeni idiomatizovani izrazi, a zatim, u zagradi opisna značenja. 530 Sonja Filipović Kovačević poklapaju imenice fish i riba, dok se ostale potpuno razlikuju. Utvrđivanje konceptualizacije čoveka koji ima i koji nema moć kroz idiomatske izraze bila bi interesantna tema za neko drugo istraživanje. S druge strane, među zabeleženim primerima javlja se neobična idiomatska kolokacija mali Bog, prevodni ekvivalent engleskog big shot (‘važna ličnost’). U ovom izdvojenom primeru dolazi do oksimoronskog spoja malog i velikog, jer Bog je nešto što konceptualizujemo kao veliko i važno. Na ovaj način, čini se, kroz pojam veličine, neka važna ličnost dovodi se u vezu s najvećim, s Bogom, ali se stavlja na jednu lestvicu niže, jer se pridevom mali unižava ono što je apsolutno veliko, tj. važno. Dakle, ovde dolazi do istovremenog spoja dimenzija vrednosti i fizičke veličine kroz pridev mali (fizički) i imenice Bog, jer je važno, moćno sadržano u samoj imenici. Takođe, u srpskom jeziku javljaju se i druge pojmovne metafore, kao što su: važno/vredno je fizička sila, što se izražava pridevima najjači, najuticajniji (npr. ~ ljudi), imenicama moćnici, drmator. Imenica drmator, osim siline, izražava i razornost, te bi se moglo govoriti o razornoj fizičkoj sili. važno/vredno je gore, te se aktivira vertikalna dimenzija, i to gornji deo skale, što se izražava pridevom visoki (npr. ~ rukovodilac).14 Drugi niz primera koji sadrži lekseme big i great označava važnu radnju: do something in a big way: činiti nešto u velikom stilu, s puno elana, na veliko, sav se predati nečemu have big ideas/plans: imati velike planove think big: imati velike planove big hand: buran aplauz big time: vrhunski domet, proboj u najviše krugove moći, slave, uspeha Naspram idiomatskih izraza koje sadrže leksemu big, u srpskom jeziku su izrazi s pridevom velik (npr. imati velike planove), koji opet ukazuju na pojmovnu metaforu važno/ vredno je veliko. Međutim, javljaju se još neke pojmovne metafore: važno/vredno je fizička sila. Nju signalizira pridev buran (npr. buran aplauz), što se može uporediti sa drmatorom. važno/vredno je gore. Na nju ukazuju pridevi najviši i vrhunski (npr. najviši, vrhunski domet). važno/vredno je celo . Na nju ukazuje zamenica sav i pridev pun (npr. s puno elana). Go great guns: kao lokomotiva, kao vatra (vrlo dobro napredovati) Make great strides: učiniti krupne korake (dobro napredovati) 14 Uporedi s Rasulić (2003) koja govori o vertikalnoj dimenziji u vezi s društvenim statusom (fusnota 12). Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike 531 At great length: nadugačko i naširoko (opširno, podrobno) Izrazi na srpskom jeziku, ekvivalenti engleskih idiomatskih izraza s leksemom great, ukazuju opet na pojmovnu metaforu važno/vredno je veliko, kroz primere kao što su pridev krupan (krupni koraci) i prilog nadugačko i naširoko. Međutim, zastupljene su i druge metafore: važno/vredno je ispred, na koju ukazuje glagol napredovati. važno/vredno je brzo, na koju ukazuju imenice lokomotiva i vatra u predloškim frazama. Svi do sada navedeni i objašnjeni primeri upotrebe leksema big i great, i njihovih prevodnih ekvivalenata u srpskom jeziku pokazali su očekivane interpretacije – veliko kao nosilac pozitivnih implikacija, kao nešto što upućuje u smeru onoga što je vredno i važno. Međutim, neočekivano, naišli smo i na primere gde idiomatski izrazi s leksemama big i great izražavaju važnost nečega, ali imaju negativnu implikaciju. U tom smislu, sada ćemo videti kako se ovo značenje prenosi u srpski jezik i kojom pojmovnom metaforom se može opisati ovakva vrsta konceptualizacije: Getting too big for one’s boots: ponašati se nadmeno, ušla mu voda u uši (praviti se važan) Too big for his britches: naduven (uobražen, bahat) Talk big: (hvalisati se, biti razmetljiv, praviti se važan) Have a big mouth: pričati na sva usta (hvalisati se, ogovarati, galamiti) Make a great play of something: naduvati nešto, praviti od komarca magarca (predimenzionirati, prenaglasiti nešto) Navedeni primeri govore o nekome ko se oseća veoma važnim i želi tako da se prikaže, i o nečemu što se predstavlja kao jako važno, a suštinski to, izgleda, nije tako. Na primer, neko je naduven ili naduvava nešto. Pojmovna metafora koja se ovde može konstatovati je naizgled važno/vredno je preveliko, a signaliziraju je pridevi velik, naduven, nadmen, glagoli s prefiksom pre– predimenzionirati, prenaglasiti, kao i izreka praviti od komarca magarca. Zanimljivo je obratiti pažnju na izraz praviti se važan, kao prevodni ekvivalent engleskog getting too big for one’s boots, gde se ne upotrebljava reč iz uobičajenog izvornog domena veliko, npr. naduvati se, već reč iz ciljnog domena važan, koja kolocira s glagolom praviti se, pretvarati se. 532 Sonja Filipović Kovačević 4.2. Konceptualizacija nevažnog i bezvrednog u engleskom i srpskom jeziku U ovom odeljku izučava se pojmovna metafora nevažno/bezvredno je malo u engleskom jeziku, signalizirana leksemama small i little. Predmet interesovanja su pojmovne metafore u srpskom jeziku koje izražavaju pojam male vrednosti kroz prevodne ekvivalente engleskih idiomatskih izraza s ključnim rečima small i little. U korpusu je, opet, bilo najviše idiomatskih izraza koji označavaju čoveka, ali sada čoveka bez moći i uticaja, tj. nekoga ko nije važan, već je u istoj ravni s drugima. small beer: sitna riba, niko i ništa (osoba bez značaja i vrednosti) small fish: sitna riba (beznačajna osoba) small fry: beznačajna osoba (sitna riba, niko i ništa) small potatoes: sitna riba (beznačajna osoba, organizacija, itd.) look/feel small: osećati se bezvredno, malo small change: sitna riba (beznačajna osoba) Don’t sweat the small stuff: ne brini se oko sitnica small change: sitan novac, sitniš small talk: neobavezan, površan razgovor o sitnicama Kao što se vidi, ovi engleski idiomatski izrazi s ključnom reči small, u kojima se predstavlja čovek bez moći i važnosti, kao i stvari male vrednosti ili važnosti, u srpski jezik se prenose takođe rečima koje ukazuju na postojanje pojmovne metafore nevažno/ bezvredno je malo; na primer, pridev sitan (sitan čovek) i imenice sitnica i sitniš. Međutim, u srpskom jeziku javljaju se i druge pojmovne metafore za izražavanje male važnosti nekoga ili nečega: nevažno/bezvredno je površno, koju signalizira pridev površan (površan razgovor) (uporedi sa važno je duboko). nevažno/bezvredno je nepostojeće, koju signaliziraju zamenica niko i ništa, i prefiks bez–, tj. predlog bez (bezvredan, bez značaja). Make little of something: potcenjivati, pridavati čemu mali značaj Think little of something: nemati dobro mišljenje o čemu, nipodaštavati Much cry and little wool: mnogo galame, malo rezultata; ko mnogo priča, malo uradi, koja kokoš mnogo kokodače, malo jaja nosi Little people: običan narod I u engleskim primerima s ključnom rečju little, prevodni ekvivalenti na srpskom jeziku Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike 533 ukazuju na pojmovnu metaforu nevažno/bezvredno je malo (npr. malo rezultata), ali tu su i druge pojmovne metafore: nevažno/bezvredno je osrednje, koju signalizira pridev običan (običan narod), i nevažno/bezvredno je dole (ispod), koju signalizira prefikspod– (potcenjivati) (uporedi sa važno je gore). Dosadašnja analiza primera koji sadrže lekseme small i little u engleskom jeziku, kao i lekseme koje u srpskom jeziku upućuju na druge domene iskustva: površnost, osrednjost, nepostojanje, niskost na vertikali, zapravo, idu u očekivanom smeru negativne interpretacije, tj. nečeg nevažnog i manje vrednog. Međutim, primeri koji slede pokazaće da postoje slučajevi kada engleski izrazi sa small, te i odgovarajući prevodni ekvivalenti u srpskom jeziku imaju pozitivno značenje, tj. označavaju ono što je važno ili vredno. A small fortune: malo bogatstvo Little and often fills the purse: zrno po zrno pogača (sitnim uštedama se stvara bogatstvo) Many a little makes a mickle: zrno po zrno – pogača, kamen na kamen – palača (od mnogo sitnica nastaje nešto krupno) Čini se da malo označava nešto važno i vredno i u engleskom i u srpskom jeziku kada lekseme, tj. pridevi koji označavaju nešto malo (small, little; malo) stoje uz imenicu koja ima veoma veliku važnost, npr. fortune (srp. bogatstvo), mercy (srp. milost), ili kada se označava kumulativini efekat malog: malo po malo, zrno po zrno, kamen na kamen. Dakle malo + malo daje mnogo. 5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Na kraju, nakon sprovođenja kontrastivne analize u kojoj se proučavaju konceptualizacija a, shodno tome, i načini izražavanja pojmova važnosti i vrednosti u engleskom i srpskom jeziku, može se zaključiti da ta dva jezika pokazuju kako sličnosti tako i razlike. Konkretno, proučavani idiomatski izrazi potvrđuju da se pojmovi važnosti i vrednosti konceptualizuju pomoću pojma veličine u oba jezika, što se beleži pojmovnim metaforama vredno/važno je veliko, s jedne strane i nevažno/bezvredno je malo, s druge. Međutim, nije pravilo da se koriste ekvivalentni izrazi, te i ekvivalentne pojmovne metafore prilikom izražavanja istih značenja u dva jezika. Idiomatskim izrazima s leksemama big i great u engleskom jeziku često odgovaraju izrazi na srpskom jeziku koji ne sadrže ekvivalentne lekseme velik, krupan, već neke druge, koje pripadaju drugim domenima iskustva, te su pored metafore 534 Sonja Filipović Kovačević važno/vredno je veliko konstatovane i sledeće pojmovne metafore u srpskom jeziku: važno/vredno je fizička sila, važno/vredno je gore, važno/vredno je celo, važno/vredno je ispred, važno/vredno je brzo. Isto tako, kada posmatramo drugu stranu medalje, tj. drugi pol na skali fizičke veličine, vidimo da naspram engleskih idiomatskih izraza s leksemama small i little, ne stoje samo srpski ekvivalentni izrazi s leksemama mali, sitan, te istovetnom pojmovnom metaforom nevažno/manje vredno je malo, nego su tu i izrazi s leksemama koje signaliziraju drugačije konceptualizacije za istovetna značenja u srpskom jeziku, te sledeće pojmovne metafore: nevažno/bezvredno je površno, nevažno/bezvredno je nepostojeće, nevažno/bezvredno je osrednje i nevažno/bezvredno je dole (ispod). Pored ovih razlika u konceptualizaciji, uočena su i određena odstupanja od očekivanog u oba jezika. Naime, pojmovi vredno i važno imaju pozitivnu implikaciju, te je uobičajeno predstavljati ih kao pozitivne vrednosti, tj. kao veliko, jako, celo, brzo, kao nešto što je gore ili ispred. S druge strane, pojmovi nevažno i bezvredno imaju negativnu implikaciju, te je uobičajeno da se nešto nevažno ili manje važno predstavlja kao malo, površno, nepostojeće, osrednje, kao nešto što je dole. Međutim, u oba jezika u pojedinim idiomatskim izrazima dolazi do preokretanja vrednosti, te se naizgled važno/vredno konceptualizuje kao preveliko, a važno kao malo. Različitosti u tipičnoj konceptualizaciji istih pojmova, koje su konstatovane u ovom radu, veoma je važno imati u vidu prilikom prevođenja u oba smera. Trebalo bi biti obazriv pri prevođenju čak i kada u dva jezika postoji ista pojmovna metafora, jer ona može biti izražena drugačijim jezičkim sredstvima, kao što je u slučaju small fish – sitna riba, a ne mala riba. U pitanju su kulturološke specifičnosti, koje su veoma tanane i koje, prema Kövecsesu (2002: 178) mogu predstavljati osnov za kulturološko–kognitivnu teoriju metafore, te tako i kulturološki osetljiva istraživanja. LITERATURA Evans, Vyvyan. (2007). A Glossary of Cognitive Linguistics. Edinburgh: Edinburgh University Press. Goatley, Andrew. (2007). Washing the Brain Metaphor and Hidden Ideology. Discourse Approaches to Politics, Society and Culture. Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins. Klikovac, Duška. (2004). Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek: Knjižara Krug. Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike 535 Kövecses, Zoltan. (2002). Metaphor. A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press. Kövecses, Zoltan. (2006). Language, Mind and Culture. A Practical Introduction. Oxford, New York: Oxford University Press. Lakoff, George, Espenson, Jane, Goldberg, Adele and Schwartz, Alan. (1989⁄1991). Master Metaphor List. Second Draft Copy. Berkeley: University of California. Downloadable at: http://araw.mede.uic.edu/~alansz/metaphor/METAPHORLIST.pdf Lakoff, George and Johnson, Mark. (1980/2003). Metaphors We Live by. Chicago, London: The University of Chicago Press. Longman Dictionary of Contemporary English. Updated Edition. (2005). Harlow: Pearson Longman. Radden, Günter (2003). “How Metonymic are Metaphors?”, in Metaphor and Metonymy in Comparison and Contrast, eds. D. René and R. Pörings (Berlin, New York: Mouton de Gruyter): 407–434. Rasulić, Katarina. (2003). “Konceptualizacija društva pomoću vertikalne dimenzije”, u Jezik, društvo, saznanje. Profesoru Ranku Bugarskom od njegovih studenata, ur. D. Klikovac i K. Rasulić (Beograd: Filološki fakultet): 239–254. Prćić, Tvrtko. (2008). Semantika i pragmatika reči. (Drugo, dopunjeno izdanje). Novi Sad: Zmaj. Vilijams–Milosavljević, Margot i Milisavljević, Boško. (1996). Englesko–srpski frazeološki rečnik. Beograd: Srpska književna zadruga. Sonja Filipović Kovačević WHICH IS IMPORTANT AND VALUABLE: BIG OR SMALL? FROM THE COGNITIVE LINGUISTIC PERSPECTIVE Summary This paper examines the connection between the concept of size, on the one hand, and the concepts of importance and value in English and Serbian. The theoretical framework employed is that of the Conceptual Metaphor Theory, according to which metaphor is a cognitive device used for the organization of our experience. In this paper the starting point for analysis is the conceptual metaphor importance/value is size, i.e. important/valuable 536 Sonja Filipović Kovačević is big, and unimportant/worthless is small. First, it was ascertained that these conceptual metaphors are active in English idiomatic expressions containing lexemes big, great, small and little. However, the main focus of the research was to identify the conceptual metaphors expressing importance and value in the translation equivalents in Serbian. The results show that the studied Serbian expressions utilize the metaphor important/valuable is big, but also other concepts, such as: physical power, wholeness, being in front of, being up, being quick to express importance and value. Similarly to this, when expressing the concept of being unimportant or worthless the Serbian expressions utilize the concept of being small, but some other concepts as well, such as: being on the surface, being non–existent, mediocre and low. However, there are some individual cases where both in English and Serbian the conceptual metaphors are changed unexpectedly, so that we get: apparently important/valuable is too big, and important valuable is small. All these findings have culture–specific implications as well as implications for translation. Radmila Lazarević Univerzitet u Beogradu UDC 811.131.1’373.7 Filološki fakultet originalni naučni rad ITALIJANSKA FRAZEOLOGIJA VEZANA ZA BOJE I NJENI PREVODNI EKVIVALENTI APSTRAKT Italijanski jezik veoma je bogat hromatskom leksikom, a to leksičko polje uz pridjeve obuhvata i imenice i glagole izvedene od hromatskih pridjeva No u svakodnevnom jeziku, pored toga što označavaju obojenost određenog pojma, hromatski termini se veoma često koriste i kao sastavni dio frazeoloških izraza i kolokacija, kako u italijanskom tako i u srpskom. Za takve izraze rijetko se nađe tačan ekvivalent u prevođenju (npr. mercato nero – crno tržište). Ovaj rad ilustruje različite mogućnosti prevođenja ovakvih izraza na praktičnim primjerima, počev od rjeđih slučajeva potpunog poklapanja, preko djelimične ekvivalencije, pa do slučajeva nepostojanja bilo kakvog prevodnog ekvivalenta, kada je prevodilac primoran na parafrazu. Primjeri su razvrstani prema klasifikaciji Berlina i Keja (1969) na jedanaest osnovnih boja. Ključne riječi: boje, ekvivalencija, frazeologija, italijanski, prevođenje, srpski, crnogorski Hromatska terminologija, kao jezička manifestacija ljudske percepcije prirode, odavno je predmet interdisciplinarnih istraživanja, od fizike, fiziologije, psihologije, preko antropologije, simbologije do disciplina kao što su psiholingvistika, neurolingvistika, kognitivna i opšta lingvistika. Temelje današnjih istraživanja postavili su 1969. Brent Berlin i Pol Kej, svojim djelom Basic Color Terms: Their Universality and Evolution. Ovaj rad zasniva se na njihovom istraživanju koje je dovelo do podjele na jedanaest osnovnih boja (Basic Color Terms, dalje BCT) u svim jezicima, a to su bijela, crna, crvena, zelena, žuta, narandžasta, plava, smeđa, ružičasta, ljubičasta i siva. Prvobitno istraživanje je sprovedeno na uzorku od 22 živa jezika, da bi 1976. preraslo u projekat nazvan World Color Survey1 koji danas obuhvata 110 jezika iz cijelog svijeta. Prema njihovoj teoriji, svi jezici posjeduju najviše 11 izraza za osnovne boje (BCT). Da bi riječ bila smatrana za BCT, mora zadovoljiti četiri osnovna kriterijuma: a) da se sastoji od samo jedne lekseme, b) da njeno značenje nije uključeno u značenje nekog drugog hromatskog termina, (što isključuje sinonime), c) da njena primjena nije ograničena 1 Baza podataka ovog projekta dostupna je na adresi http://www1.icsi.berkeley.edu/wcs/data.html 538 Radmila Lazarević na malobrojnu klasu pojmova (što isključuje pridjeve koji se koriste npr. samo za opis ljudskog izgleda, recimo kose kao italijansko biondo ili srpsko sijed); i d) da govornicima mora biti lako prepoznatljiva i u svakodnevnoj upotrebi. Nemaju svi proučavani jezici ovih 11 termina. Međutim, istraživanja su pokazala određene zakonitosti u distribuciji BCT kod jezika koji ih imaju manje, a te zakonitosti ukratko bi se mogle opisati ovako: 1) svi jezici imaju termine za bijelo i crno; 2) ako jezik ima tri BCT, treći je crveno; 3) ako jezik ima četiri BCT, četvrti je ili zeleno ili žuto, ali ne oboje; 4) ako jezik ima pet BCT, tih pet uključivaće, pored crnog, bijelog i crvenog, i zeleno i žuto; 5) ako jezik ima šest BCT, šesti je plavo; 6) ako jezik ima osam ili više BCT, imaće termine za ljubičasto, ružičasto, narandžasto, sivo ili neku kombinaciju navedenih. Berlin i Kej smatraju da ovo ne odražava samo sinhronijsko stanje u današnjim jezicima, već i hronološki redoslijed kojim su BCT nastajali u jezicima koji danas posjeduju svih 11; po njihovoj teoriji, taj proces se sastoji od sedam stadijuma, pa su se dakle BCT kroz istoriju razvili postupno, a trajanje svake od tih sedam faza zavisilo je od različitih jezičkih i vanjezičkih faktora u svakom jeziku posebno. Međutim, za razliku od njihove teorije, ovdje ćemo hromatske termine posmatrati ne u okviru njihovog univerzalnog prisustva u svjetskim jezicima, već sa aspekta samo dva jezika, italijanskog i srpskog, odnosno crnogorskog (nadalje samo srpski, s obzirom na to da u crnogorskom nismo pronašli značajnije razlike). Svakako nije prvi put da je ova tema primijećena kao potencijalni izvor dragocjenih informacija. Hromatskom terminologijom u romanskim i slovenskim jezicima već se s uspjehom bavila Alina Kreisberg2; no njena istraživanja, mada su obuhvatala i srpski, bila su ipak koncentrisana na italijanski i poljski. Od srpskih lingvista, Milka Ivić3 i Ljudmila Popović4 posvetile su posebnu pažnju hromatskim terminima u srpskom, ali i dalje je to 2 Le storie colorate (v. LITERATURA); “Quelques réflexions sur le champ sémantique des couleurs dans les langues plus ou moins exotiques” (1999). In: La pensée et la langue (Kraków: Wydawnictwo Naukowe AP): 110–118; “De la couleur du ciel” (2000). In: Actes du XXIIe Congrès International de Linguistique et Philologie Romanes, Bruxelles 1998, vol.VII (Tubingen, Max Niemeyer Verlag): 359–367; “I cromatismi e gli acromatismi di Bruno Sculz” (2001). In Russica Romana 8: 197–206. 3 O zelenom konju (v. LITERATURA); "Belo kao lingvistički i kulturološki problem" (1999). Južnoslovenski filolog 55: 1–19; "O Homerovom "αiυοπα οίνον” i o srpskom “rujno vino” (1997), u Iz književnosti: poetika – kritika – istorija: zbornik radova u čast Predraga Palavestre, ur. Miodrag Maticki (Beograd: Institut za književnost i umetnost/Čigoja štampa): 93–97. 4 "Opozicija 'sjajno' – 'bez sjaja' kao osnova kategorizacije naziva za boje u slovenskom folkloru" (2012). Zbornik Matice srpske za slavistiku 81: 7–41; "O prototipskom i stereotipskom načinu konceptualizacije boja (na primeru slovenskih jezika)" (2001), u Kodovi slovenskih kultura, ur. Dejan Ajdačić (Beograd: ITALIJANSKA FRAZEOLOGIJA VEZANA ZA BOJE I NJENI PREVODNI EKVIVALENTI 539 ostalo u okviru komparativnog proučavanja slovenskih jezika, a najčešće s dijahronijskog aspekta. Ovdje ćemo, međutim, pokušati da ukratko prikažemo odnos između italijanskog i srpskog na leksičko–semantičkom polju boja, sa naglaskom na savremenom jeziku, kao i na teškoćama koje bi se mogle pojaviti uslijed razlika u ta dva jezika kako u prevodima tako i u svakodnevnoj komunikaciji. Ovaj odnos najlakše je uočiti na primjerima italijanske i srpske frazeologije koja uključuje boje. Različiti ili slični hromatski izrazi i kolokacije mogu vrlo živo da ilustruju razlike ne samo između dva jezika već i između kultura, što bi moglo da posluži za razna sociokulturološka i relativistička tumačenja, prema kojima se frazeologija razlikuje naprosto zbog toga što govornici tih jezika različito vide i doživljavaju pomenute boje i pojmove, i obratno kad je riječ o istim ili sličnim izrazima. U nekim slučajevima određena specifična nijansa u italijanskom ne samo da nema svoj ekvivalent u srpskom nego čak i kada se detaljno opiše ili prevede bukvalno, i dalje ne prenosi potpuno isto značenje govorniku srpskog, odnosno crnogorskog jezika (verde mela/pistacchio, blu/azzurro – mada važi i obratno, za govornike italijanskog – konj zelenko). Ipak, ovdje ćemo se ograničiti samo na primjere koji uključuju jedanaest osnovnih boja a ne njihove nijanse i varijacije, koliko god da su brojne u oba jezika. Mnogi “hromatski” izrazi koji su zajednički za srpski i italijanski zapravo su kolokacije koje potiču od vanjezičkih faktora. Mjesto koje boje zauzimaju u frazeologiji određeno je i snažnim uticajem koji na jezik imaju istorija, ekonomija, politika, sport i druge društvene sfere. Neke kolokacije su široko rasprostranjene u više jezika, jer imaju istorijsku pozadinu, npr. veza između boje i određenog stava, pokreta, ideologije ili političke partije: crveno se povezuje s komunizmom, crno sa fašizmom, zeleno s ekološkim pokretom. Tako imamo izraze koji su zajednički za oba jezika zbog istorijskog značaja koji prevazilazi nacionalne granice: l’Armata Rossa – Crvena armija, Brigate Rosse – Crvene brigade, Camicie nere – crnokošuljaši, Guardie rosse i Armata bianca – Crvena i Bijela garda, i Verdi, za partiju Zelenih, l’Eminenza grigia – Siva eminencija, itd. Zbog svog značaja u globalnim okvirima, ovi termini su zajednički mnogim svjetskim jezicima, i njihovu upotrebu bi možda i prije lingvistike trebalo da proučava semiotika i simbologija. Ne treba zanemariti ni mjesto koje hromatske kolokacije imaju u geografiji, naročito u toponimima, odnosno u nazivima drugih geografskih pojmova od velikog političkog i društvenog značaja koje prepoznaju govornici i italijanskog i srpskog jezika: la Costa Azzurra – Azurna obala, Capo Verde – Zelenortska ostrva, il Fiume Giallo – Žuta Clio): 14–31; "Semantika naziva za boje u ruskom, ukrajinskom i srpskom folkloru" (1991). Zbornik Matice srpske za slavistiku 41: 149–155; "O semantici naziva za crvenu boju u ruskom, ukrajinskom i srpskom folkloru"( 1992). Raskovnik 13, sv. 69–70: 91–103. 540 Radmila Lazarević rijeka (Hoang Ho), il Fiume Azzurro – Plava rijeka (Jangce), la Casa Bianca – Bijela kuća, la Piazza Rossa – Crveni trg. Istu pojavu zapažamo u toponimima perifrazama, kao što su l’Isola verde/smeralda – Zeleno ostrvo za Irsku, il Continente nero – Crni kontinent za Afriku i slično. Pored toga, zapazili smo da se boje metonimijski koriste, naročito u sportu (fudbalu) i to tako što se pomoću boja koje simbolizuju određeni klub ili reprezentaciju označavaju njihovi igrači ili navijači: gli azzurri, i viola (Fiorentina), i rossoneri (Milan), i nerazzurri (Inter), i gialloblù (Verona), i crveno–bijeli i crno–bijeli, za srpske timove. Kolokacija koja je bila posebno popularna u regionu posljednjih godina je bijeli Šengen (lo Schengen bianco), što označava bijelu šengensku listu za zemlje EU sa bezviznim režimom. Vidjećemo iz primjera da, kao što je između italijanskog i srpskog vidljiva asimetrija u pogledu broja izraza pridjeva za određene boje i nijanse, tako je ta asimetrija uočljiva i kod izraza koji uključuju različite osnovne boje: naime, u mnogim slučajevima jedan jezik ima određeni izraz ili kolokaciju koji uključuju hromatski pridjev ili prilog, dok drugi u istom značenju koristi izraz sa drugom bojom ili pak odrednicu koja uopšte ne sadrži nikakvu boju. Koristeći klasifikaciju Berlina i Keja kao polazište, navešćemo nekoliko primjera specifične hromatske frazeologije u oba jezika, za svaku od 11 osnovnih boja. Valja istaći da za narandžastu, smeđu i ljubičastu nisu ni u italijanskom ni u srpskom pronađeni frazeološki primjeri, izuzev metonimija koje se odnose na članove određenog sportskog kluba ili drugog oblika zajednice (npr. i viola – ljubičasti za fudbalski klub Fiorentina, ili gli arancioni – narandžasti za fudbalere i navijače holandske reprezentacije, ali i van sportskog konteksta, za članove duhovnog pokreta Hare Krišna). italijanski srpski/crnogorski 1. rosso 1. crvena vino rosso crno vino otići u minus, biti u minusu (odskora u andare in rosso, avere conto corrente in govornom jeziku i doslovno, “imati račun rosso u crvenom”) –––––– vedere rosso pasti mrak na oči carne rossa crveno meso filo rosso (del discorso) (provlačiti se kao) crvena nit pesce/pesciolino rosso zlatna ribica 2. arancione ––––– 2. narandžasta –––– ITALIJANSKA FRAZEOLOGIJA VEZANA ZA BOJE I NJENI PREVODNI EKVIVALENTI 541 3. giallo 3. žuta romanzo, film giallo (krimi–roman ili film) ––––– ––––– žuta štampa stampa scandalistica febbre gialla žuta groznica sindacato giallo – o sindikatu koji ne radi u interesu radnika već njime manipulišu poslodavci (takođe i sindacato rosso – –––––––– socijalistički orijentisan; sindacato bianco – katolički) –––– itterizia žutica vedere rosso, perdere le staffe/il lume degli imati/doživjeti žutu minutu occhi rijetko žute strane kao kalk, obično se pagine gialle zadržava englesko yellow pages 4. verde 4. zelena –––––––––– essere/ trovarsi/ridursi al verde biti švorc essere verde/nel verde degli anni biti još mlad i zelen zeleni benzin, skorašnji kalk, obično među benzina verde navodnicima, dakle još nedovoljno ustaljen; energia verde isto tako “zelena energija” i druge koloka- cije vezane za ekologiju avere il pollice verde (kad nekome ide ––––––– baštovanstvo) dosta rijedak i sasvim skorašnji kalk “zeleni numero verde telefon”; besplatni broj ––––––– vivo e verde/vegeto živ i zdrav 5. azzurro/blu 5. plava avere/prendersi una paura/una fifa blu ––––––– (nasmrt se preplašiti) pesce azzurro plava riba principe azzurro princ na bijelom konju sangue blu/azzurro plava krv –––––––––––– arma azzurra vojno vazduhoplovstvo ––––––––– plavi patlidžan melanzana 542 Radmila Lazarević caschi blu plavi šljemovi azuri za italijansku reprezentaciju, plavi za gli azzurri bivšu jugoslovensku i sada srpsku autoblù (za službene automobile političara i crna limuzina državnih službenika) 6. viola ––––– 6. ljubičasta–––– 7. rosa 7. ružičasta/roze letteratura, cinema rosa (ljubavni romani ––––––– i filmovi) vedere tutto rosa gledati kroz ružičaste naočari 8. marrone –––––– 8. smeđa –––––– 9. grigio 9. siva Di notte tutti i gatti sono grigi Noću su sve mačke crne eminenza grigia siva eminencija –––––––––– sivi soko falco(ne) pellegrino materia grigia siva masa (u mozgu) vedere tutto grigio, essere di umore u srpskom često korišćena metafora ali ne grigio, condurre una vita grigia i ustaljeni izraz, npr. siva svakodnevica, (monotono, turobno, mračno) utopiti se u sivilo neodređeno, slabo poznato ili i nelegalno: zona grigia siva zona economia grigia siva ekonomija Posebno treba obratiti pažnju na upotrebu opštih termina koji označavaju svjetlost i tamu, kao međusobne suprotnosti. Mada ne uključuju samo pridjeve za bijelo i crno, ovi termini se ipak najčešće koriste ne samo u doslovnom smislu, za crne i bijele predmete i pojave, nego i figurativno. U ovom smislu i u italijanskom i u srpskom pomenute boje izražavaju najčešće suprotnost između dobrog i lošeg, pozitivnog i negativnog, a takvo značenje ovih dviju pridjeva zajedničko je još i mnogim drugim jezicima u svijetu. Razumije se, nije to jedino značenje koje im se može pripisati: npr., bijelo pored pozitivnog (magia bianca – bijela magija), može da dočara i osjećaj praznine ili nedostatka (andare in bianco – ne uspjeti u nečemu, dare carta bianca – dati nekome odrešene ruke, mangiare in bianco – jesti nezačinjeno, gledati bijelo – bez razumijevanja, nema italijanskog ekvivalenta) dok crno može poslužiti da pojača, naglasi poređenje ili metaforu (pensieri neri – crne misli, ITALIJANSKA FRAZEOLOGIJA VEZANA ZA BOJE I NJENI PREVODNI EKVIVALENTI 543 guai neri – crna nesreća, destino nero – crna sudbina), ali i dalje u negativnom kontekstu (magia nera – crna magija). To je još jedna osobina gdje uočavamo sličnost između ova dva jezika, a kod ova dva pridjeva imamo i najveći stepen ekvivalencije u prevodima, kao što ćemo vidjeti iz primjera. Ovakve sličnosti, međutim, mogu da predstavljaju i izvor nesporazuma u mnogim slučajevima kada se upotreba i terminologija u dva jezika ne podudaraju, što između ostalog dovodi i do pogrešnih doslovnih prevoda (paura nera kao crni strah, izraz koji u srpskom nije ustaljen kao u italijanskom; peste bianca, što u italijanskom označava tuberkulozu ili drogu za razliku od srpskog; bijela kuga, morte bianca, sintagma koja u italijanskom, za razliku od srpskog bijela smrt, češće označava smrt na radnom mjestu, a mnogo rjeđe smrt uslijed smrzavanja). 10. nero 10. crna vino rosso crno vino pane nero crni hljeb borsa nera crna berza mercato nero crno tržište lavoro nero rad na crno pensieri neri crne misli cronaca nera crna hronika scatola nera (najčešće u avio– crna kutija saobraćaju) –––––––– crna metalurgija siderurgia, metallurgia pesante giornata nera (dan kada sve ide za razliku od italijanskog, u srpskom crni naopako, nesrećan dan) dani – vremena oskudice; ali postoji i crni petak u značenju italijanskog giornata nera pozzo nero –––––– septička jama –––––– crni luk cipolla 11. bianco 11. bijela armi bianche ––––– hladno oružje 544 Radmila Lazarević morte bianca bijela smrt (smrt od smrzavanja u snijegu, ali u samo smrt od smrzavanja italijanskom češće smrt od posljedica droge ili smrt na radnom mjestu) ––––– bijeli svijet Il vasto mondo vino bianco bijelo vino –––––– bijela kafa caffellatte cuocere, mangiare in bianco –––––––– (jelo bez sosa i začina) carne bianca bijelo meso mosca bianca (muva) bijela vrana –––––– bijeli luk aglio ––––––– gledati bijelo andare in bianco – ne uspjeti u nekom –––––– poduhvatu ––––––– usred bijela dana In pieno giorno vedova bianca bijela udovica, skorašnji izraz, mogući kalk peste bianca (tuberkuloza, droga) bijela kuga (pad nataliteta) Možemo dakle zaključiti da je upotreba hromatskih pridjeva u kolokacijama i idiomatskim izrazima sasvim uobičajena u oba ispitivana jezika; međutim, kad je riječ o ovoj vrsti frazeologije, razlike koje se ispoljavaju između italijanskog i srpskog prevladavaju nad primjerima ekvivalencije. Osim toga, prevodna ekvivalencija između ovakvih izraza često je plod različitih vanjezičkih i sociokulturoloških uticaja, prije nego zajedničkog načina opažanja stvarnosti i svijeta oko sebe. Stoga na ovom semantičko– leksičkom polju u oba jezika preostaje još obilje materijala za proučavanje i produbljivanje putem komparativnih i kontrastivnih istraživanja. Budući da je, kao što smo vidjeli, upotreba hromatske terminologije zastupljena u raznim društvenim oblastima – geografiji, ekonomiji, industriji, sportu, jeziku i drugim vidovima komunikacije, te da obuhvata mnogo širi kontekst od pukog opisa vizuelne percepcije ljudskog okruženja, dalja istraživanja bila bi i od pragmatičkog značaja. ITALIJANSKA FRAZEOLOGIJA VEZANA ZA BOJE I NJENI PREVODNI EKVIVALENTI 545 LITERATURA Berlin, Brent, Kay, Paul (1969). Basic Color Terms: Their Universality and Evolution. Berkeley: University of California Press Deanović, Mirko, Jernej, Josip (1994). Hrvatsko–talijanski rječnik. Zagreb: Školska knjiga Devoto, Giacomo, Oli, Gian Carlo (2008). Il Devoto–Oli: vocabolario della lingua italiana. Milano: Le Monnier Ivić, Milka (1995). O zelenom konju. Novi lingvistički ogledi. Beograd: Slovograf, str. 9–101. Klajn, Ivan (1996). Italijansko–srpski rečnik. Beograd: Nolit Kreisberg, Alina (2001). Le storie colorate. Pescara: Edizioni Tracce Rečnik srpskoga jezika (2007). Novi Sad: Matica srpska Zingarelli, Nicola (2005). Il nuovo Zingarelli: vocabolario della lingua italiana. Bologna: Zanichelli http://www.treccani.it/vocabolario/, pristupljeno 15. 01. 2012. Radmila Lazarević ITALIAN COLOUR–RELATED PHRASEOLOGY AND ITS TRANSLATION EQUIVALENTS Summary Italian is a language very rich in chromatic terms, and that lexical field beside adjectives includes also nouns and verbs derived from them. However, in daily communication, alongside with meaning of colouring of a certain object, chromatic terms are frequently used also as part of various idiomatic expressions and collocations, both in Italian and Serbian. It is not quite a common case that an exact equivalent is found in translation (as in mercato nero – crno tržište). The paper illustrates different possibilities of translation for such expressions, from rare examples of complete equivalence, through the partial ones, to those showing non–existence of any kind of translation equivalent, when a translator is forced to paraphrase. The examples have been classificated following Berlin and Kay’s theory (1969) of eleven basic colour terms. Ivana Vlajković; Dušan Stamenković University of Niš UDC 811.111:811.163.41’373 Faculty of Philosophy originalni naučni rad METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND SERBIAN1 ABSTRACT This paper focuses on the basic colour terms, one of the quite well covered topics not only in linguistics, but also in anthropology, physics and psychology, trying to establish a one–way analysis (Serbian to English) which compares and contrasts the metaphorical extensions of the two most basic colour terms, black and white, in Serbian and English. These two terms have been identified asthe most basic ones, since they were found to exist even in languages which have only two names for colours. In our analysis, metaphorical extensions were isolated after comparing several Serbian and English dictionaries, and attempts were made at making hypotheses about how these extensions came into being. The study shows that there is a relatively high degree of correspondence between the two compared languages in terms of the existence of underlying conceptual metaphors with black and white serving as source domains. Key words: colour terms, black, white, metaphorical extensions, conceptual metaphor, English, Serbian. 1. INTRODUCTION Colour terms have been studied in a number of different ways and from many different perspectives, especially in relation to linguistic relativity. In this paper, we decided to take a look at the most basic colour terms (black and white) in Serbian and English, their metaphorical extensions (through the framework of conceptual metaphor), and some speculations as to how they came into existence over the years. Almost every study concerned with colours and colour terms has Berlin and Kay’s famous book Basic Color Terms: Their Universality and Evolution (1969) at its foundation, and this one is not going to be an exception. Berlin and Kay (1969: 4) identifiedblack and white as the most basic of the basic colour terms, occurring as they do in all languages before any other colour term. 1 * Prepared as a part of the project number 179013, conducted at the University of Niš – Faculty of Mechanical Engineering, and supported by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia. 548 Ivana Vlajković, Dušan Stamenković In a broader sense these two terms refer to light and darkness. As for the explanation of the variety of their metaphorical extensions, we can refer back to the cognitive linguistic view, which maintains that: “in addition to objective, pre–existing similarity – conceptual metaphors are based on a variety of human experience, including correlations in experience, various kinds of non–objective similarity, biological and cultural roots shared by the two concepts, and possibly others” (Kövecses 2010: 79). Furthermore, Kövecses (2010: 18–22) touches upon the subject of the basic colour metaphors (i.e. their implied meaning of light and darkness) by mentioning them as some of the most common source domains, corresponding to life and death as one of the most common target domains. He adds that: “Life is understood as a journey to some destination. Moreover, it is metaphorically day, light, warmth, and others. Birth is conceived of as arrival, whereas death is viewed as departure, as well as night, darkness, and cold” (Kövecses 2010: 26) A number of authors have dealt with the semantic development of these two terms throughout history, and it is interesting to look at some of their findings, as they might be related to the metaphorical extensions these words have in modern Serbian and English. For example, Casson (1997: 227) writes that black in English descended from ‘bhleg’ in Old English, which means to shine, flash, burn, and that it also had the conventional hue sense of burnt, scorched. This aspect of meaning was lost in Modern English. Ivić (2002: 37) adds that this is not the case with black in Serbian, which has a synonym expressing this particular aspect of meaning (shine) – vran (almost exclusively related to fur) (Hlebec 1988: 149). On the other hand, white in Serbian has retained the aspect of its original meaning which has to do with sheen, and this fact may account for white having a metaphorical extension related to temperature, which is not the case with black. Referring back to Proto–Slavic, Ivić (1999: 142) states that white in Serbian used to be synonymous with clear (beside comprising the sheen meaning component). Similar is true for English, according to Casson (1997), who talks about the evolution of English colour terms from brightness to hue, saying that ‘kweit’, which was Old English for white, quite often denoted METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND ... 549 luminosity and reflectivity. This meaning, however, was partly lost starting from Middle English, when the term became hue–oriented to a great degree (however, even with the switch from brightness to hue, white in English has retained its relation to temperature, i.e. heat). We certainly cannot completely rely on the semantic development of the terms through history to explain their metaphorical extensions, but it can help us make certain assumptions based on this development (e.g. the notion of clarity as a meaning component of white in both languages may be the reason behind the extension of the meaning of white to morally pure and innocent). There is a number of conceptual metaphors involving black and white which can be exemplified by using Serbian and English linguistic material. In the following section, we will present the matching metaphors that black and white have in these two languages by comparing the corpus extracted from OED to the corpus extracted from RMS (other dictionaries listed in Bibliography were consulted as well, but the above–mentioned ones offered the best examples for this study). Further research, which would have English as the starting point, is necessary for a complete insight into the similarity of underlying colour–related metaphors in these two languages. 2. WHITE | BELO 2.1. good is white | dobro je belo The book entitled Language and Ideology (2001) gives an informative passage which can serve as an introduction to this most basic metaphorical extension of white, standing in opposition to bad is black | loše je crno and pointing to the general positive connotations that this term has: “the source domain in this metaphorical structure is [...] conventional understanding of human bodily experiences with sunlight and the colour spectrum. The conceptual system involves a fundamental acknowledgement that pure, unfiltered, unrefracted sunlight is white. When no sunlight is available (i.e. when it is filtered out so thoroughly as to be completely blocked) the colour experience is what we call in English black. In this way, the opposition between black and white is established conceptually [...] there is nothing inherently good about white and nothing inherently bad about black. The distinct values conceptually associated with the images in this 550 Ivana Vlajković, Dušan Stamenković iconographic frame of reference are direct reflexes of a fundamental root value system which reveres the experience of life and reviles the experience of death. In this case, life and death are understood relative to experience of the Sun” (life forms thrive in environments in which sunlight is available) (Language and Ideology 2001: 41). The examples from RMS and OED which illustrate this metaphor are, respectively: borba između bijelih i crnih bogova, no misao moja nije tako bela, i bijelo i crno u nama živi, ni belo ni crno (meaning neither good nor bad), čuvati bele pare za crne dane (where money is associated with white as something that can potentially help in times of need, which are in turn associated with colour black in our example) and There ain’t a whiter man than Laramie Jack from the Wind River Mountains down to Santa Fe, whereas the definitions of white in the two dictionaries includehonourable; square–dealing on the one hand and čedan, nevin; svetao, častan on the other. In Christianity, white spirit refers to a person who does good to others. Ivić (1999: 3) talks about the Serbian rural community, which used the colour term white in relation to agriculture in order to describe particularly favourable events in this domain, or the high quality of fruits and herbs: oko mene struk bela bosiljka, bele loze vinove, etc. This basic metaphor, together with the components of meaning mentioned in the introduction (i.e. light(ness), sheen, reflectivity for white, and scorching, burning, etc. for black), terms which were used synonymously with colour terms (i.e. clear as a synonym for white in Serbian) and various cultural factors, served as the starting point for the derivation of other metaphors which relate white to phenomena perceived as having generally positive connotations2. 2.2. innocent is white | nevino je belo This particular metaphorical extension is probably derived from the more literal association of black with dirt, out of which by contrast we associate white with clean, unsoiled. “[...] Ideas of dirtiness and impurity are themselves grounded in the perceptual experience of the color black, which is seen not just as the opposite of white, but also as a potent impurity that can contaminate whiteness” (Sherman and Clore 2009: 1019). An interesting study was conducted by these two psychologists, who examined automatic associations between words with moral and immoral meanings and the colours black 2 There are exceptions to this general rule, though, as we can see in RMS which presents us with the meaning of white which refers to cataract and blindness when used to describe eyes, or to epileptic fit in the phrase “white foam” around the mouth (bela pena). METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND ... 551 and white. “The speed of color naming in a Stroop task3 was faster when words in black concerned immorality (e.g. greed), rather than morality, and when words in white concerned morality (e.g. honesty), rather than immorality”(Sherman and Clore 2009: 1019). This proves that people instinctively associate black with immorality, i.e. white with moral purity. Appropriate illustrations were also found in RMS and OED: Da mi je ljubav osetiti blagu, o kojoj ne zna, a govori svet, naivnu, belu, u životu zlom, and It is I whose duty it is to see that your name be made white again, coupled with the appropriate definitions: morally or spiritually pure or stainless; spotless, unstained, innocent and čedan, nevin, častan. Further examples include: ostao je svetla obraza, osvetlao je obraz (Ivić 1999: 8), which refers to innocence in the sense of moral and spiritual pureness in Serbian, and: he is white–handed (which stands for both honest and innocent) and white lies, which is a collocation used to describe the kind of lie which aims to avoid hurting the person it is intended for in English. 2.3. peaceful is white | miroljubivo je belo This metaphorical extension became firmly established through certain historical circumstances which introduced the white flag as the symbol of peace. We can probably assume that morality (moral purity) and honour served as intermediate steps between white as the source and peaceful as the target domain, as in times of war soldiers guaranteed with their honour that the exchange of fire was to cease in case the symbol was used. In his book The Rights of War and Peace (2005), Groitus briefly mentions the history of the white flag. The first mention of white flags used as a sign of surrender was made between 25–220 A.D. The color white was used generally to indicate a person was exempt from combat; heralds bore white wands, prisoners or hostages captured in battle would attach a piece of white paper to their hat or helmet, and garrisons that had surrendered and been promised safe passage to safety would carry white batons. In 1625, Hugo Grotius described the white flag as a“sign, to which use has given a signification”(Groitus 2005: 271). RMS and OED offer appropriate examples: Neće nikad stići u bijelu luku mira and There met him a ship of the Carthaginians, garnished with white flags of peace, with RMS offering some additional adjectives for this meaning, such as spokojan and siguran. 2.4. happy is white | srećno je belo The following metaphor varies greatly across cultures, which is perhaps best exemplified 3 The Stroop task demonstrates the cognitive interference that occurs when a person is instructed to name the color of ink in which an incongruent word is printed (e.g. to say “red” aloud in response to the stimulus word BLUE printed in red ink.) 552 Ivana Vlajković, Dušan Stamenković by the colour of clothes worn on certain occasions, particularly weddings and funerals. In the western world it is customary for brides to wear white, whereas in China this colour, together with black, is more appropriate for funerals (even though recent years have seen a great deal of western influence, so Chinese are turning from red, which is the traditional colour for their wedding dresses, to white). The custom of wearing white attire for funerals persists in some parts of Hungary as well. In Serbian and English, however, we have a matching opposition of metaphorical extensions happy is white | srećno je belo and sad is black | nesrećno je crno, which is supported by examples from RMS and OED: Noć vam dođe sa Vuka jednoga, danak beli, braćo, sa drugoga, and What is called by Schoolboys Black Monday, was to me the whitest in the whole Year, that also include defining adjectives svetao and propitious, favourable, auspicious, fortunate, respectively. 2.5. hot is white | vrelo je belo Several factors could have played a part in the origin of this metaphor. There is a certain possibility that it has sun as the source of light (which acts as a synonym of white, as mentioned in the introduction based on Ivić’s research) at its core. Together with light, sun also provides heat, so this can be one possible explanation for this extension. Another explanation could be the physical perception of objects made of metal glowing white when heated to extremely high temperatures. Both languages have examples of this metaphorical extension – the definitions including zažaren, usijan do beline in RMS and white–hot = heated to such a degree as to radiate white light; at white heat in OED, as well as the examples of Znaš da je to bijelo željezo na staru ranu (RMS) and To display all these colours at the same time the wire must be white–hot (OED) and Kenamun was in a white rage. 3. BLACK | CRNO 3.1. dirty is black | prljavo je crno The conceptual metaphor linking black to dirty (and prljavo to crno) has no counterpart in those metaphors involving the colour white. It is somewhat less metaphorical as compared to other metaphors described in this section – it employs one physical domain to describe another physical domain, which can, however, be extended into a non–physical realm (dirty has its transferred meaning and connotations). Nevertheless, we may track it in both languages included in the study; in both English and Serbian we may find examples that support this metaphor. One of the definitions of black in OED is: deeply stained with dirt; soiled, dirty, foul – this seems to be illustrative enough, but can be further supported METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND ... 553 by examples such as the one coming from the proverbial rhyme I’d rather have black hands, and plenty of meat, than never such white ones, and nothing to eat. The phrase black hands in the rhyme obviously refers to soiled hands, which were clearly engaged in some kind of work. Similarly, RMS’s definition of crno includes nečist, prljav, zamazan: rublje, crne ruke, which all reflect the same kind of link between the colour black and the concept of dirtiness. 3.2. bad is black | loše je crno This metaphor operates as the counterpart of the metaphor good is white | dobro je belo, which was dubbed the most basic of all mentioned in the previous section dealing with white. It is the most basic in the same sense as its counterpart as it deals with a domain which is includes various elements of disturbing, sad or guilty and other abstract domains described by means of the colour black. In the definitions of black in OED and crno in RMS we may find elements which connect black to bad:black is defined ashaving dark or deadly purposes, malignant; pertaining to or involving death, deadly; baneful, disastrous, sinister, whereas one of the definitions of crno includes adjectivesrđav and zao. The examples from English which support this metaphor include I think it is madness to be unprepared against the black moment, as well as The throne was usurped by the Queen’s black enemy, Philip. Other examples from spoken English which can be added to the list include: Now every profession has got its black sheep, The public scandal left a black mark on his career, and collocations such as: black money (obtained by illegal dealings), black market, black future (future with no hope), a black look (an angry look). In Serbian, we find the example ofZar mu je mogao biti crnji dušmanin od Ignjata. In the listed examples, black is used to modify the noun enemy (enemy in English and dušmanin in Serbian), which speaks enough of its negative connotations. We also have a number of examples with colour black coming from Serbian epic poetry. Ajdačić (1992) illustrates this with examples in which black is used to amplify the power of curses: „Tebi, majko, burma potavnila/na desnici u crnoj zemljici!” and “Po dvoru ti svako drvce raslo/A najviše crna trnovina!/U njemu se svaka tica legla/A najviše crni kukavica!”. 3.3. disturbing is black | zlokobno je crno. The following metaphor, disturbing is black | zlokobno je crno, can be considered a variation of bad is black | loše je crno. It, however, has a set of meanings which are not included in the semantic field covered by the adjective bad. This is best seen in the 554 Ivana Vlajković, Dušan Stamenković definitions of black and crno found in the dictionaries of English and Serbian. One of the definitions of black describes it as of the countenance, the ‘look’ of things, prospects: clouded with anger, frowning; threatening, boding ill; the opposite of bright and hopeful, which is quite similar to what we find in Serbian:mrzak, odvratan, koban, zlokoban. There are examples in both languages which reflect the threatening and ill–wishing semantic elements. OED provides us with When the face of affairs looked blackest and no glimpse of comfort appeared, The crew will no longer regard my child with black looks, the black forest was a monster waiting to devour you into the branches and his black eyes were holes into the pit of evil, whereas RMS offers Neka ne umre dokle mu ta crna zloba ne izgori na vražjoj duši, which also supports the previous metaphor, loše je crno. Furthermore, this particular extension also has its groundind in Serbian epic poetry: „Sinoć mene crna knjiga dođe/Crna knjiga, a u doba crno/Crnom bješe bulom zabulana/A krvavim slov’ma napisana” (Ajdačić 1992). The verses repeatedly employ black for the purpose of stressing the sinister and ominous nature of the news received. 3.4. sad is black | nesrećno je crno. A further step towards the realm of abstraction can be found in the conceptual metaphor relating the colour black to sadness – this link can be found in many cultures around the globe (Munro 2004). We can trace it in English and Serbian linguistic material as well. Among other definitions, fromOED we can learn that black is dark, sombre, dusky, gloomy and this is supported by the following example: The blackest sky foretells the heaviest tempest. We may say that, linguistically speaking, the direct links connecting black to sad are most likely to be labelled obsolete (the latest example dating from two centuries ago), but culturally speaking, the links between black and death/sadness seem to be still “alive”, which may be certified by funeral customs in the UK and the USA. Examples from spoken English which further illustrate this metaphor are the following: He has been in a black mood ever since he lost his job (where black mood refers to sadness, depression and ill temper). The situation in Serbian seems to be a bit different, as even in linguistic terms these links are quite active – crni modifies personal names in everyday Serbian to signify that someone has done something wrong and ended up being in a difficult, sad situation. One of the definitions of crno involvesnesrećan, jadan and it is supported by A ti ćutiš kao sužaš crni and Kuku mene, crni Vukadine, a šta si to uradio? 3.5. guilty/wicked is black | grešno je crno. Finally, in both English and Serbian black is used to symbolize guilt or wickedness. METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND ... 555 Black in English is defined as foul, iniquitous, atrocious, horribly wicked, whereas its definition in RMS does not include an explicit definition supporting this metaphor – however, the example Neka ne umre dokle mu ta crna zloba ne izgori na vražjoj duši supports it well enough. Moreover, examples of black symbolising sin are found in Serbian epic poetry. Ajdačić (1992) provides an example of a poem in which the sin of child murder is underlined by this colour: in the murderer’s hands red flowers turn black, and when she falls to the ground her eyes turn into a black lake („Bog nikom ne ostaje dužan”, Vuk Karadžić). OED is richer in examples which support the conceptual metaphor guilty/ wicked is black. The examples are: Red Seas to drown our black Egyptian sins, The portion of the blackest criminals, I shall never be guilty of such black ingratitude and Concealing facts of the blackest dye. On the whole, we might conclude that this metaphor has a better grounding in English than it does in Serbian. 4. CONCLUSIONS Having in mind that the analysis of the researched corpus was performed in one direction, we can say that there is a relatively high degree of correspondence between the two compared languages in terms of the existence of underlying conceptual metaphors with black and white serving as source domains. Pairs such as good is white | bad is black, happy is white | sad is black, innocent is white | guilty is black can be supported by examples from both languages both in terms of dictionary definitions and the examples which accompany them. We have seen that some of these meanings and uses are obsolete, whereas some others are still quite active. Nonetheless, from a cognitive linguistic point of view, it is very important that even those obsolete existed, as it might also imply that they can ‘reactivate’ at some point in the future, having in mind the systematic nature of conceptual metaphors. Studies involving (1) the other direction, (2) other colours and (3) other languages would be crucial in the process of revealing how important colour terms tend to be in the process of conceptualization. Using native speakers as respondents could give us additional material for analyses of this kind. BIBLIOGRAPHY Ajdačić, Dejan (1992). “Boje u srpskohrvatskoj narodnoj poeziji”. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik XL/2: 283–321. Berlin, Brent and Paul Kay (1969). Basic Color Terms: Their Universality and Evolution. 556 Ivana Vlajković, Dušan Stamenković Berkeley: University of California Press. Brown, Keith (ed.) (2005). Encyclopedia of Language and Linguistics (second edition). Kidlington, Oxford: Elsevier. Casson, Ronald W. (1997). “Color shift: evolution of English color terms frombrightness to hue”. In: Hardin, C. L. and Luisa Maffi (eds.). Color categories in thought and language. Cambridge: Cambridge University Press: 224–239. Đorđević, Radmila (2004). Uvod u kontrastiranje jezika (sixth edition). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Dragićević, Rajna (2007). Leksikologija srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Groitus, Hugo (2005). The Rights of War and Peace (third edition). Indianapolis: Liberty Fund. Hlebec, Boris (1988). “Nazivi za boje u Srpskom rječniku”. U: Međunarodni naučni sastanak slavista u Vukove dane XVII/1. Beograd: Međunarodni slavistički centar: 145–151. Ivić, Milka (1995). O zelenom konju: novi ogledi. Beograd: Biblioteka XX vek. Ivić, Milka (1996). “O izrazima plav i modar – nova saznanja”. Južnoslovenski filolog 52: 11–17. Ivić, Milka (1999a). “Belo kao lingvistički i kulturološki problem”. Južnoslovenski filolog 55: 1–19. Ivić, Milka (1999b). “The Markedness Principle and the Slavic Colour Vocabulary”. In: Mišeska Tomić, Olga and Milorad Radovanović (eds.) (1999). History and Perspectives of Language Study: Papers in Honor of Ranko Bugarski. Amsterdam: John Benjamins Publishing Co. Ivić, Milka (2002). Red reči – lingvistički ogledi, četiri. Beograd: Biblioteka XX vek. Kövecses, Zoltán (2010). Metaphor: A Practical Introduction (second edition). Oxford: Oxford University Press. Lakoff, George and Mark Johnson (1980). Metaphors We Live By. Chicago: University of Chicago Press. Lipka, Leonhard (1992). An Outline of English Lexicology. Tübingen: Max Niemeyer Verlag. Munro, Dane (2004). “Memento Mori”. In: Treasures of Malta. Valletta: Fondazzjoni Patrimonju Malti. Ohtsuki, Minoru (2000). A Cognitive Linguistic Study of Colour Symbolism. Tokyo: Institute for the Research and Education of Language – Daito–Bunka University. METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND ... 557 Philip, Gill (2006). Connotative Meaning in English and Italian Colour–Word Metaphors. Metaphorik 10: 59–93. Prćić, Tvrtko (2008). Semantika i pragmatika reči (drugo, dopunjeno izdanje). Novi Sad: ITP „Zmaj“. Sherman, G. D. and G. L. Clore (2009). “The Color of Sin: White and Black Are Perceptual Symbols of Moral Purity and Pollution”. Psychological Science 20 (8): 1019–1025. Steinvall, Anders (2002). English Colour Terms in Context. Umeå: Umeå University. Dictionaries Dictionary of English Language and Culture (third edition) (2000). London: Longman. Dictionary.com – LLC (2011). http://www.dictionary.com, accessed 8 May, 2011. Drvodelić, Milan (1983). Englesko–hrvatski ili srpski rječnik (seventh edition) (rev. by Bujas, Željko). Zagreb: Školska knjiga. Merriam–Webster’s Online Dictionary (eleventh edition) (2011). http://www.merriam– webster.com, accessed 8 May, 2011. Milosavljević Boško and Margot Vilijams–Milosavljević (1995), Srpsko–engleski rečnik idioma (third edition). Beograd: Srpska književna zadruga. Oxford English Dictionary (second edition) (1989). Oxford: Oxford University Press. Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, I–VI, (1967). Novi Sad i Zagreb: Matica srpska i Matica hrvatska. The Free Dictionary (2011). http://www.thefreedictionary.com, accessed 8 May, 2011. Ivana Vlajković, Dušan Stamenković METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND SERBIAN Summary The aim of this paper was to explore the metaphorical extensions of the basic colour terms black and white in English and Serbian. This was a relatively small, one–way research (Serbian to English), with the corpus limited to several English and Serbian dictionaries, the most important of which were RMS and OED. The paper offers some 558 Ivana Vlajković, Dušan Stamenković hypotheses concerning the meaning development of black and white metaphors over time. Ten metaphors in total were singled out and analysed. Even though we can conclude that there is a relatively high degree of correspondence between the two compared languages in terms of the existence of underlying conceptual metaphors with black and white serving as source domains, it has to be stressed that further research in the opposite direction (English to Serbian) is needed to point to potential ‘metaphorical gaps’ and dissimilarities between them. METAFORIČKI PRODUŽECI TERMINA ZA BOJU CRNO I BELO U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU Sažetak Osnovni zadatak ovog rada bio je da istraži metaforičke produžetke značenja osnovnih pojmova bele i crne bojeu engleskom i srpskom jeziku. Radilo se o relativno malom, jednosmernom istraživanju (od srpskog ka engleskom), sa korpusom koji se sastojao od nekoliko rečnika engleskog i srpskog jezika, od kojih su najbitniji RMS i OED. Rad nudi i nekoliko hipoteza vezanih za istorijski razvoj značenja metafora koje uključuju pojmove crno i belo. Izdvaja se i analizira deset metafora. Iako možemo da zaključimo da se može uočiti visok stepen korespondencije između dva upoređena jezika u pogledu postojanja pojmovnih metafora u kojima crno i belo služe kao izvorni domeni, moramo da napomenemo da je potrebno obaviti dodatno istraživanje u suprotnom smeru (od engleskog ka srpskom) kako bi se ispitalo moguće postojanje „metaforičkih praznina“ i razlika između dva jezika. Ksenija Šulović; Dragana Drobnjak; Snežana Gudurić Univerzitet u Novom Sadu UDC 81’373.6:685.3 Filozofski fakultet stručni rad O NAZIVIMA OBUĆE U SRPSKOM, FRANCUSKOM I ŠPANSKOM JEZIKU1 APSTRAKT U ovom radu bavimo se nazivima obuće slične formalne strukture u standardnom srpskom, francuskom i španskom jeziku sa ciljem da putem komparativne i kontrastivne analize utvrdimo i semantička (ne)poklapanja među njima. Posebnu pažnju posvetile smo nazivima obuće koji nemaju formalnih ekvivalenata u tri posmatrana jezika, kao i frazeološkim jedinicima sa konstituentima iz semantičkog polja ‘obuća’. Ključne reči: obuća, etimologija, semantika, motivisanost, srpski, francuski, španski. Predmet ovog rada čine nazivi obuće slične formalne strukture u standardnom srpskom, francuskom i španskom jeziku sa ciljem da putem kontrastivne i komparativne analize utvrdimo i (ne)postojanje semantičkog poklapanja među njima. Pod formalnim poklapanjem podrazumevamo kako sličnu akustičku i grafičku sliku ekscerpiranih leksema u posmatranim jezicima, tako i istovetan koncept ili način njihovog nastanka, a pod semantičkim postojanje istog denotata na koji lekseme upućuju. Posebnu pažnju posvetićemo nazivima obuće koji nemaju formalnih ekvivalenata u tri posmatrana jezika, kao i frazeološkim jedinicima sa konstituentima iz semantičkog polja ‘obuća’. Korpus smo ekscerpirale iz više opštih, etimoloških i frazeoloških rečnika, bez pretenzije da zabeležimo sve postojeće nazive obuće u tri jezika. Prema opštim rečnicima srpskog, francuskog i španskog jezika, pod obućom se podrazumeva sve što se obuva na noge (cipele, čizme, papuče i dr.). Dok je u francuskom jeziku leksema chaussure2 istovremeno i generički pojam i arhileksema, srpski i španski jezik imaju posebne lekseme za generički pojam i to sr. obuća / šp. calzado, a na nivou arhilekseme koriste oblike sr. cipela / šp. zapato. 1 Rad je urađen u okviru projekta MPNTR br. 178002 Jezici i kulture u vremenu i prostoru. 2 Pored lekseme chaussure (‘obuća’; ‘cipela’) postoji i leksema soulier (‘cipela’) koja, iako ređe distribucije i frekventnosti, predstavlja sinonim lekseme chaussure u zajedničkom značenju. 560 Ksenija Šulović, Dragana Drobnjak, Snežana Gudurić Srpska reč obuća nastala je od participa glagola obuti (se) na –to, obutǐa, dok je cipela pozajmljena iz mađarskog (cipellö)3. Francuska imenica chaussure izvedena je od glagola chausser, a španska calzado je poimeničen particip glagola calzar, pri čemu su oba romanska glagola nastala od latinskog infinitiva calceare (‘obuti cipele’). O poreklu španske lekseme zapato postoji više pretpostavki. Prema Akademijinom rečniku DRAE ova reč potiče od arapske imenice sabbat (‘kuvana koža’) i označava cipelu koja doseže do članka. Prema Molinerovoj ova reč je nepoznatog (verovatno onomatopejskog) porekla i dovodi se u vezu sa imenicom sapo (‘žaba’) i zvukom koji ona čini dok se kreće. 1. Semantičko (ne)poklapanje naziva obuće a) lekseme koje upućuju na isti denotat u tri jezika Motivaciona baza naziva sr. espadrile / fr. les espadrilles / šp. las esparteñas jeste juta, materijal od kojeg se ova vrsta obuće izrađivala, iako ona danas nije više očigledna. Francuska leksema espadrilles zapravo je provansalska pozajmljenica espardi(l)hos (‘sandale od jute’) koja je metatezom dobila današnji oblik, a ona sama proističe iz latinske imenice spartum (< gr. sparton, ‘juta’). Srpski i španski jezik ovaj termin pozajmljuju iz francuskog. U srpskom jeziku postoji i naziv špagerice, a u španskom las alpargatas, za vrlo sličnu vrstu obuće, te se ovi i prethodno navedeni termini često koriste kao sinonimi. Postoji više pretpostavki o poreklu francuske lekseme les pantoufles. Prema jednoj, francuski jezik je pozajmio italijansku reč pantofole (lat. pannus, ‘platno’ + it. tufola, ‘lagano’). Prema drugoj, ona dolazi od nemačke reči Pantoffel (bein, ‘stopalo’ + toffel, ‘đon’), a prema trećoj, ima grčko poreklo (pateó, ‘gaziti’ + phellos, ‘pluta, podloga od plute’ → patu–phellos, ‘gaziti plutu’). Prema francuskom rečniku TLF u osnovi ove lekseme je ime sveca šaljivdžije iz petnaestog veka (Saint Pantouffle). Srpski oblik pantofla zapravo je nemački varvarizam Pantoffel, dok su španski nazivi los pantuflos i las pantuflas4 pozajmljeni iz francuskog. Lekseme sr. mokasin(k)e / fr. les mocassines / šp. los mocasines pozajmljene su iz algonkinskog jezika pouhatan (mockasin)5 posredstvom engleskog (moccasin). Svojevremeno su mokasine predstavljale kulturemu, budući da su bile svojstvene američkim Indijancima, ali su vremenom izgubile ovo etničko obeležje i prerasle u obuću koja se nosi širom sveta. Pojedini nazivi obuće nastali su prema obliku đona: sr. (cipele) kramponke / fr. les 3 Ova mađarska reč najverovatnije dolazi od srednjovekovne latinske imenice zipellus koja označava cipelu šiljastog oblika. 4 Nazivi se razlikuju samo u rodu, budući da se ova pozajmljenica prvobitno odnosila kako na imenicu muškog roda los zapatos, tako i na imenicu ženskog roda las zapatillas. 5 U ovom jeziku zabeleženo je nekoliko oblika iste reči: mokissin, mockisin, mekesen. O NAZIVIMA OBUĆE U SRPSKOM, FRANCUSKOM I ŠPANSKOM JEZIKU 561 (chaussures) (à) crampons / šp. los (zapatos) crampones i sr. cipele sa platformom, platforme / fr. les (chaussures) (à) plateformes / šp. los (zapatos) plataformas. Kod drugih je, pak, motivaciona baza robna marka: sr. adidas patike, adidaske / fr. les (chaussures) adidas / šp. las (zapatillas) adidas, zatim sr. najk patike, najke / fr. les (chaussures) naikes / šp. las (zapatillas) nikes. Marka pištolja Magnum nalazi se u motivacionoj bazi naziva vojničkih čizama sr. magnumke / fr. les chaussures Magnum / šp. los zapatos Magnum. Naziv laganih cipela bez potpetice sr. baletanke, balerinke / fr. les ballerines / šp. las ballerinas proistekao je iz sličnosti sa obućom koju nose balerine. U osnovi termina sr. sandale / fr. les sandales / šp. las sandalias nalazi se grčka imenica sandalion (‘drvena obuća sa kožnim kaiševima’) koju u istom značenju nalazimo u latinskom obliku sandalium. Pojedini nazivi obuće potiču od antroponima. Tako je naziv za jednu vrstu čizama nastao po engleskom vojvodi od Velingtona, koji je u devetnaestom veku nosio prvi model ovog tipa obuće: sr. (čizme) velingtonke / fr. les chaussures Wellington / šp. las botas Wellington, a jedna vrsta patika prema američkom košarkašu Majklu Džordanu: sr. džordanke / fr. les (chaussures) Jordan / šp. las (zapatillas) Jordan. Termine sr. brodarice6 / fr. les chaussures bateau, les bateaux7 / šp. los (zapatos) náuticos motivisala je njihova namena, odnosno kretanje po plovnom objektu, što pokazuje i sam njihov naziv. Ova obuća, međutim, danas ima znatno širu upotrebu. Uprkos različitoj akustičkoj i grafičkoj slici, u ovu grupu semantičkog poklapanja svrstale smo i termine sr. štikle / fr. les talons / šp. los tacones budući da su nastali na istovetan način, odnosno putem metonimije. b) lekseme koje ne upućuju na isti denotat u tri jezika Nazivi obuće u ovoj grupi i pored formalne sličnosti ne upućuju na isti denotat. Lekseme sr. papuče / fr. les babouches / šp. las babuchas imaju zajednički etimon u persijskoj imenici pāpuš (‘vrsta lagane kućne obuće’). U srpski i francuski ova reč je stigla preko turskog (pabuç), a španski ju je pozajmio iz francuskog. U francuskom jeziku se ova reč najpre pojavljuje u obliku papouch (‘vrsta istočnjačke cipele’), da bi potom dobila oblik babuc, odnosno babouche. Vremenom ova leksema proširuje značenje i upućuje na svaku papuču orijentalnog izgleda, najčešće u obliku špica. Za razliku od francuskog i španskog jezika, u srpskom je leksema papuča arhileksema i odnosi se na svaku vrstu 6 U srpskom jeziku postoji homonim brodarica (1. ženska osoba brodar; 2. mali brod za prevoz ljudi i robe; 3. vrsta ribe) koji nije predmet našeg istraživanja. 7 U francuskom se koristi i termin les docksides. 562 Ksenija Šulović, Dragana Drobnjak, Snežana Gudurić lake i plitke obuće, sa ili bez potpetice, i nema obavezno orijentalni izgled. Ekvivalent francuskoj i španskoj leksemi je termin aladinke (prema Aladinu iz Hiljadu i jedne noći) kojim se specifikuje ovakav tip orijentalne papuče. I lekseme sr. cokule / fr. les zoccoli / šp. los zuecos, iako slične po obliku, ne upućuju na isti denotat. Srpska i francuska leksema potiču od italijanske imenice zoccolo (‘klompa’; ‘kopito’), a španska od latinske soccus (‘niska cipela’). Dok u francuskom ova leksema označava samo klompu čiji je gornji deo od kože, španska leksema ima šire značenje i odnosi se i na drvenu klompu iz jednog komada. U srpskom jeziku došlo je do pomeranja značenja, te leksema cokula upućuje na tešku, obično vojničku cipelu. Iako RMS navodi i značenje ‘klompa’, ono nije uobičajeno u savremenom jeziku. c) lekseme koje upućuju na isti denotat u dva jezika U našem korpusu nalaze se svega tri primera formalnog i semantičkog poklapanja naziva obuće u dva jezika: sr. spartanke / fr. les spartiates, fr. les bottes / šp. las botas (‘čizme’) i fr. les bottines / šp. los botines, las botillas (‘čizmice’). 2. Neformalno poklapanje naziva obuće u tri jezika U ovu skupinu uvrstile smo nazive obuće koji nemaju formalnih ekvivalenata u tri posmatrana jezika. Pažnju smo usmerile isključivo na motivacionu bazu njihovog nastanka. U osnovi pojedinih termina u srpskom jeziku nalaze se etnici: indijanke, kanađanke, japanke, tajvanke, rimljanke. Drugi su, pak, nastali na osnovu antroponima: - po Isusu Hristu: sr. isusovke;8 - po Rišeljeu9: fr. les richelieu(x); - po Molijeru: fr. les molières; - po engleskom grofu Derbiju: fr. les derby; - po francuskom kralju Šarlu IX: fr. les Charles IX; - po modnim kreatorima: fr. les Chanel, šp. los manolos (po Manolu Blahniku). Neki srpski termini nastali su prema toponimima: londonke, šangajke, piroćani (sa varijantama piroćane, piroćanci, piroćanke), borosane, borolete. Francuski termin les charentaises (‘vrsta kućne papuče’) nastao je prema nazivu oblasti Šarenta (Charente). Nekada su se ove papuče zvale i silencieuses (‘tihe, bešumne’) pošto 8 U srpskom jeziku za istu vrstu obuće postoji i naziv apostolke. 9 Ne može se sa sigurnošću tvrditi da li je reč o grofu Rišeljeu (1696–1788) ili kardinalu Rišeljeu (1585– 1642). O NAZIVIMA OBUĆE U SRPSKOM, FRANCUSKOM I ŠPANSKOM JEZIKU 563 su ih nosile sluge koje su se nečujno kretale po spavaćoj sobi gospodara. Robna marka je česta osnova za tvorbu termina u srpskom jeziku: spenserice, martinke, snikersice, dizelke, starke, tajgerke (tajgerice), kikersice. Termin oficirke nastao je prema činu u vojsci (oficir), pešadinke prema pripadnicima roda u vojsci (pešadinci), a kaubojke prema profesiji (kauboj). Motivaciona baza sledećih termina bila je njihova prvobitna namena koja je danas znatno šira: u srpskom motorke, salonke, skejterke, kaljače, a u španskom las (botas) camperas (prvobitno samo za kretanje po polju). Golferice, sprinterice i klizaljke dobile su ime po odgovarajućim sportskim disciplinama što je slučaj i sa francuskim terminima les baskets (prvobitno ‘patike za košarku’, danas ‘patike’), les tennis (prvobitno ‘patike za tenis’, danas ‘patike’) i les cyclistes (‘biciklističke patike’). Srpski i španski jezik generisali su nekoliko termina na osnovu materijala od kojih je obuća izrađena: gumenjarke, gumiđonke, pancerice, šp. las almadreñas ili las madreñas (‘drvene cipele za blato’, od madera, ‘drvo kao materijal’). Prema delu noge, u francuskom jeziku nastale su lekseme les nu–pieds (‘letnje sandale na kaiščiće’, od pied, ‘stopalo’ i nu ‘go, nepokriven’) i les cuissardes (‘čizme sa sarom koja doseže do butina’, od cuisse, ‘butina’). Francuski termin les babies (‘dečije cipele sa pređicom’, od engleske reči baby) najpre je generisan prema uzrastu, odnosno, označavao je vrstu dečije cipele, dok se danas odnosi i na cipele i patike za odrasle. U srpskom jeziku termin bebironke, uprkos imenu, označava vrstu cipele za odrasle. Pojedini nazivi obuće nastali su prema plesu za koji je namenjena. Tako je srpski termin šimike izveden od engleskog naziva plesa (shimmy) kao pandan engleskoj sintagmi shimmy shoes, ali ima znatno širu upotrebu i označava vrstu obuće sa uzanim špicem, a ne samo cipelu za ples. Francuski termin les claquettes nastao je prema nazivu plesa claquettes (‘stepovanje’) i pored prvobitnog značenja ‘cipele za stepovanje’ u savremenom francuskom jeziku označava i papuče borolete. Čizme marsovke dobile su naziv prema imaginarnim stanovnicima planete Mars. Termini sr. opanci i šp. las avarcas (‘kožne sandale sa gumenim đonom sa Menorke’) predstavljaju kultureme budući da su karakteristične samo za određeno područje. Motivacija francuske lekseme les santiags (‘kaubojke’) nije izvesna, budući da nije pouzdano utvrđeno da li naziv potiče od meksičke reke Santjago (Rio Grande) ili od grada Santjago. 564 Ksenija Šulović, Dragana Drobnjak, Snežana Gudurić 3. Frazeološke jedinice sa konstituentima iz semantičkog polja ‘obuća’ Nazive obuće srećemo i u pojedinim frazeološkim jedinicama i poslovicama. U srpskom delu korpusa postoje svega dve poslovice: Čizma glavu čuva, šubara je kvari. Voda nije ni za čizmu dobra. Zanimljivo je da sve frazeološke jedinice u srpskom delu korpusa sadrže kulturemu opanak: kad se opanak popapuči ima obraz kao opanak kom obojci kom opanci U francuskom delu korpusa zabeležena su četiri frazema sa različitim konstituentima: prendre ses bottes de sept lieues (‘požuriti’) être dans ses (petits) souliers (fam., fig. ‘osećati se nelagodno, ustezati se’) avoir un clou dans sa chaussure (‘imati životnog iskustva’) trouver chaussure à son pied (‘pronaći pravu osobu’) Dok u srpskom i francuskom jeziku nisu brojne poslovice i frazemi sa nazivima obuće, u španskom jeziku to nije slučaj i u njima je najzastupljeniji generički termin zapato (‘cipela’), a zatim bota (‘čizma’): Al chico pie, gran zapato. (Tražiti preko hleba pogaču.) Saber alguien dónde le aprieta el zapato. (Svako zna gde ga žulja.) No llegarle a la suela del zapato. (Ne biti nekom ni do kolena.) A la fuerza, ni los zapatos entran. (Ništa se na silu ne postiže.) Cada uno halla horma de su zapato. (Svaka vreća nađe svoju zakrpu.) Como tres en un zapato. (Gde čeljad nisu besna ni kuća nije tesna.) ponerse las botas (‘obogatiti se’) colgar alguien las botas (‘umreti’) estar con las botas puestas (‘biti spreman za put’) 4. Zaključak Na osnovu analize korpusa možemo da zaključimo da najveći broj termina u našem korpusu odslikava formalno i semantičko nepoklapanje u tri jezika, što je bilo i očekivano s obzirom na to da su posmatrana dva romanska i jedan slovenski jezik. S druge strane, iznenađujuća je brojnost formalnog i semantičkog poklapanja u tri jezika, čak 14 slučajeva, dok je ona u druge dve ustanovljene kategorije znatno manja (svega 2, odnosno 3 slučaja). O NAZIVIMA OBUĆE U SRPSKOM, FRANCUSKOM I ŠPANSKOM JEZIKU 565 Srpski nazivi mahom su jednočlani, a francuski i španski višečlani budući da je u brojnim slučajevima neophodno navesti i arhilekseme fr. chaussures / šp. zapatos. Vreme i česta upotreba ovih naziva dozvoljavaju i pojavu eliptičnih oblika. Srpski jezik pokazao se kao najproduktivniji u stvaranju termina za imenovanje obuće, pri čemu je nastavak –ka najčešći, a –ca ređi. Motivaciona baza naziva obuće u srpskom, francuskom i španskom jeziku najčešće su namena, materijali, robne marke, antroponimi, toponimi i etnici. Lekseme iz semantičkog polja ‘obuća’ ušle su u pojedine poslovice i frazeološke jedinice, pri čemu su one najbrojnije u španskom jeziku. LITERATURA Clave, Diccionario de uso del español actual (2002). Madrid: Ediciones SM. Diccionario fraseológico documentado del español actual (2009). Madrid: Aguilar. Dictionnaire de proverbes et dictons (1997). Paris: Dictionnaire le Robert. Dictionnaire étymologique et historique du français (1993). Paris: Larousse. Klajn, Ivan, Šipka, Milan (2006). Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej. Milosavljević, Boško (1994). Srpsko–francuski rečnik idioma i izreka. Beograd: Srpska književna zadruga. Moliner, María (1979). Diccionario de uso del español. A–G, H–Z. Madrid: Editorial Gredos. Monlau, Pedro Felipe (1856). Diccionario etimológico de la lengua castellana. Madrid: Imprenta y esterreotipia de M. Rivadeneyra. Real Academia Española (2000). Diccionario de la lengua española. A–G, H–Z. Madrid: Editorial Espasa Calpe. Rečnik srpskoga jezika. (2007). Novi Sad: Matica srpska. Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU (I–XVI) (1989). Beograd: Institut za srpskohrvatski jezik. Rey, Alain (2000). Le Robert, Dictionnaire historique de la langue française. Paris: Dictionnaire le Robert. Skok, Petar. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I–IV. Zagreb, 1971–1974. Trésor de la langue française: http://atilf.atilf.fr/tlf.htm 566 Ksenija Šulović, Dragana Drobnjak, Snežana Gudurić Ksenija Šulović, Dragana Drobnjak, Snežana Gudurić Lexemes denoting footwear in Serbian, French and Spanish Summary This paper deals with terms denoting footwear in Serbian, French and Spanish. The analysis has shown that the majority of terms were derived on the basis of the material, trademark, anthroponym, toponym, ethnicity and purpose. The vast majority of terms in our corpus displayed a formal and semantic incongruence in the three languages, which had been expected bearing in mind that the scope of the analysis were two Romance languages and one Slavic language. Nevertheless, the frequency of formal and semantic congruence in the three languages was surprising. Iren Lanc Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.511.141:811.163.41]’373.72 Filozofski fakultet originalni naučni rad STRATEGIJE IZVINJENJA U MAĐARSKOM I U SRPSKOM JEZIKU1 APSTRAKT U radu se analizira realizacija govornog čina izvinjenje u mađarskom i u srpskom jeziku. Na korpusu dobijenih anketiranjem đaka, studenata i odraslih osoba izvršena je kvalitativna i kvantitativna analiza jezičkih sredstava kojima se mogu iskazivati izvinjenje. Govornici u zavisnosti od više faktora izaberu strategiju. Rezultati su interpretirani u svetlu teorije Gofmana i pragmatičke teorije učtivosti. Analize pokazuju da postoje i sličnosti i razlike u izboru strategija u mađarskom i u srpskom jeziku. Bez obzira da je izvinjenje u neku ruku predstavlja poniženje, anketirani su u najvećem procentu pribegli ovoj strategiji. Govornici retko priznaju odgovornost, jer se sa time gubi obraz i na taj način sagovornik pokazuje svoja negativna strana. Ipak, izgleda da je lakše priznati spostvenu manu, nego grešku, jer je ovako više sačuvan obraz. Ključne reči: izvinjavanje, situacija, strategija, izražavanje žaljenja, objašnjavanje, ispravka, reparacija, izbegavanje greške u budućnosti, čuvanje obraza, učtivost Već se nekoliko godina bavim govornim činovima u mađarskom jeziku i do sada sam objavila studije o govornim činovima iskazivanja molbe, izvinjenja, odbijanja i odgovora na pohvalu. I dok sam analizirala podatke, posmatrala sam iste govorne činove i u srpskom jeziku. I bez empirijskih istraživanja zapazila sam da postoje i sličnosti i razlike u izboru strategija. Cilj ovog rada je upoređenje strategija govornog čina izvinjenja u dva jezika na korpusu odgovora skupljenih među đaka i odraslih osoba. Izvinjenje je govorni čin kojim govornik uspostavlja ravnotežu, harmoniju sa slušaocem, koja je narušena zbog krivice govornika. Harmonija se narušava zbor toga što je govornik učinio ili rekao nešto ili zato što nešto nije uradio, što može predstavljati ne samo povredu društvenih normi, već može da bude uvredljivo za sagovornika. Nanetu 1 Rad je pripremljen u okviru projekta „Diskursi manjinskih jezika, književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi” pod brojem 178017. Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije. 568 Iren Lanc štetu treba popraviti, što se može postići izvinjenjem i priznavanjem krivice. Rad se oslanja na sledeće teorije: na teoriju Gofmana (1967), na teoriju učtivosti Braunove i Levinsona (1978) kao i na teoriju Grajsa (1975) – o kooperativnom principu. Govorni čin izvijenje spominje i Ostin (1962) u njegovoj kategorizaciji se nalazi u grupi bihabitativa (behabitives). To je mešovita grupa permormativa koje se odnose na stavove i društveno ponašanje. Ostin razlikuje dve vrste objašnjenja: pravdanje i obrazlaganje. Pravdanjem priznajemo da smo učinili nešto što nije ispravno i što ne može da dobije podršku, ali povezivanjem na olakšavajuće okolnosti pokušavamo da smanjimo odgovornost. Obrazloženjem navodimo argumente da bismo opravdali svoje postupke i dokazali da nismo učinili ništa loše. U kategorizaciji Serla (1975) izvinjenje je u grupi ekspresiva, tj. nalazi se među govornim činovima sa kojima se izražava stav prema nečemu. Pojmom lice koncepcije Irvinga Gofmana možemo opisati ulogu raznih govornih činova, pa i ulogu izvinjenja. „A homlokzat olyan én–kép, amit a társadalmilag megerősített tulajdonságok körvonalaznak – jóllehet olyan kép, amelyet mások is osztanak, mint amikor valaki jó színben mutatja a szakmáját vagy vallását azáltal, hogy jó színben mutatja önmagát” (Goffman 1955/1995:3). [Lice je predstava o sebi sačinjena u terminima pozitivnih društvenih atributa – znači, predstava koju drugi mogu da dele kao kada osoba dobro predstavi svoju profesiju ili religiju dobrim sopstvenim nastupom.] Znači lice je naš obraz, naša slika u javnosti, kakvim bismo voleli da nas drugi vide. A lice je i tuđi obraz koji istovremeno čuvamo. I naše i tuđe lice može lako da bude povređeno. Učesnicima interakcije je u interesu da obostrano zadrže i čuvaju lice jedni drugima. Ako se ono povredi potrebna je ispravka i za to služe izvinjenje, objašnjenje ili molba. Na osnovu ove koncepcije su Penelope Braun i Stiven Levinson izradili teoriju učtivosti, po kojoj se prilikom interakcije trudimo da o sebi izgradimo najbolju sliku da bismo sačuvali obraz. Ako to ne uspevamo okolina će nas manje ceniti. Autori razlikuju dve vrste učtivosti: pozitivnu i negativnu učtivost, i izrađuju model u kojem se nalaze čitav niz strategija. Centralni pojmovi ove teorije su pozitivna potreba lica za integrisanošću i negativna potreba lica za samostalnošću. Izvinjenje ugrožava lice: pozitivnu potrebu lica za integrisanošću i negativnu potrebu lica za samostalnošću. Pozitivna potreba lica za integrisanošću znači čovekovu potrebu da ga prihvate i podrazumeva da sagovornici prema nama treba da primenjuju komunikacionu strategiju pozitivne integrativne učtivosti. To obuhvata slaganje, izbegavanje neslaganja, obzir prema govornikovim željama, interes za ono što govornik kaže i slično. Negativna potreba lica za samostalnošću je potreba STRATEGIJE IZVINJENJA U MAĐARSKOM I U SRPSKOM JEZIKU 569 osobe da bude slobodna i nesputana, a to se u komunikaciji obezbeđuje putem negativne, uzdržane učtivosti. To je najčešće zahtev za konvencionalnom indirektnošču, što se postiže pitanjima, zapitkivanjem ili oklevanjem. Izvinjenje je karakteristika negativne učtivosti kojom se obezbjeđuje autonomija lica. (Po Ardith J. Meieru (1995) izvinjenje ne ugrožava lice govornika, već služi za njegovo popravljanje.) Kad se radi o objašnjenju ili izgovoru prilikom indirektnog izvinjenja u interpretaciji govornog čina možemo da se oslanjamo na dve maksime Pola Grajsa: na maksimu kvantiteta i kvaliteta. Cilj empirijskog istraživanja bilo je da prikažem kakve strategije preferiraju govornici u mađarskom i srpskom jeziku u raznim situacijama, gde i kada se javljaju razlike ili sličnosti i kako utiču razni faktori na izbor strategija. Korpus iskaza sam dobila ispunjavnjem anketa od strane ispitanika u kojoj sam opisala situaciju (ukupno sedam) i tražila od anketiranih lica da zabeleže šta bi rekli, tj. kako bi se izvinjavali u raznim situacijama. Situacije su bile sledeće: 1. Neispunjavanje obećanja; 2. prouzrokovanje štete (razbijanje prozora); 3. kašnjenje (kad osobu čeka prijatelj); 4. zaboravili su vratiti knjigu šefu/profesoru; 5. odgovor na primedbu uvređene osobe; 6. kašnjenje u školu/na fakultet/ radno mesto kada osobu čeka važan zadatak i 7. prouzrokovanje štete (razbijanje skupocene vazne u gostima). U anketiranju je učestvovalo 188 osoba: đaka i odraslih (među njima su bili i studenti našeg fakulteta), 90 Mađara (30 đaka OŠ „Janoš Hunjadi” iz Čantavira, 31 studenta Odseka za Hungarologiju Filozofskog fakulteta i 29 odraslih osoba iz raznih mesta Vojvodine) i 98 Srba (39 đaka iz OŠ „Ištvan Sečenji” i OŠ „Đuro Salaj” iz Subotice, 30 studenata Odseka za istoriju Filozofskog fakulteta i 29 odraslih iz Novog Sada). Napominjem da nisu svi odgovorili na sva pitanja. Neki su naveli i razloge. Npr. ne bi tražili svoju knjigu od nastavnika i nikad ne bi rekli uvredljive reči o nekome u društvu. Stručna literatura razlikuje dve opšte kao i tri strategije koje zavise od situacije. Od opštih strategija su najvažnije one koje obuhvataju tipove iskaza u kojima je namera izvinjenja neposredno izražena – performativima, to su IFID– formule, tj. forme EIM (eksponent ilokucione moći). Performativi su: bocsánat, bocsánatot kérek, elnézést, elnézést kérek; oprosti(te), izvini(te), izvinjavam se. Analizirajući iskaze anketiranih u Mađarskoj, Katalin Sili (2004) je uvela još jednu potkategoriju: to je iskazivanje stida. I u mom korpusu se nekoliko puta javlja iskaz sa izrazom szégyenlem magam, na srpskom: sramota mi je. U drugi tip opšte strategije spadaju jezičke forme sa oblicima u kojima govornik (neposredno ili posredno) priznaje krivicu. U ovom tipu strategije razlikujemo četiri potkategorije: priznavanje greške (az én hibám; moja greška), priznavanje sopstvene 570 Iren Lanc mane (ügyetlen voltam, elfelejtettem; bio sam nespretan, zaboravio sam), priznavanje da sagovornik zaslužuje izvinjenje (igaza van; u pravu ste) i iskazivanje nenamernosti (nem volt szándékos, nem akartam; nije bilo namerno, nisam hteo). Tri strategije koje zavise od situacije su: obrazlaganje/objašnjavaje (što je u suštini izgovor), ponuda ispravke i obećenje da se greška neće ponoviti. Izvinjenje se u oba jezika često izražava rečima kojima se ilokucija intenzivira, npr. izvinjenja uz intenziviranje: nagyon/rettentően sajnálom; jako/mnogo mi je žao, jako mi je neprijatno. U mađarskim govornim činovima iskazi sadrže izraze sa suprotnim značenjem i ulogom, tj. kojima se smanjuje težina greške (Úgysem tetszett. Nem nagy kár érte. Csak az igazat mondtam.). U prevodu: Ionako mi se nije svidelo. Nije velika šteta. Samo sam rekao istinu.) Hipoteza mi je bila da osim sličnosti postoje i znatne razlike u mađarskom i u srpskom jeziku kod izbora strategija (kao što ima razlike u iskazivanju molbe). 1. tabela. Strategije u procentima STRATEGIJE mađarski srpski 1 žaljenje i izvinjenje 37.7 38.49 2 priznanje odgovornosti 16.19 18.59 3 objašnjavanje 26.28 20.58 4 ispravka 18.69 21.74 5 buduće izbegavanje 1.13 0.6 Iako izvinjenje predstavlja u neku ruku i poniženje, jer se time gubi obraz, anketirani su u najvećem procentu pribegli ovoj strategiji. Srbi češće priznaju odgovornost nego Mađari, Mađari se više izgovaraju, dok Srbi radije nude mogućnost ispravljanja grešaka i većoj meri pokazuju spemnost da poprave štetu. Davanje obećanja da se greška neće ponoviti nije popularna strategija ni kod Mađara, ni kod Srba. STRATEGIJE IZVINJENJA U MAĐARSKOM I U SRPSKOM JEZIKU 571 2. tabela. Podkategorije IFID–a (žaljenja i izvinjenja) u procentima Žaljenje, izvinjenje mađarski srpski 1aa. iskazivanje sramote 2.23 0.67 1a. iskazivanje žaljenja 16.33 7.39 1b. traženje opraštanja 21.02 2.24 1c. izvinjenje 60.4 89.68 I izvinjenje i iskazivanje žaljenja je prihvatanje odgovornosti. Obe potkategorije su veoma zastupljene u oba pomenuta jezika. Iako Mađari retko eksplicitno iskazuju sramotu, to ipak čine češće od Srba, zatim više puta iskazuju žaljenje i traže oproštaj, dok se Srbi češće izvinjavaju od Mađara. Malu zastupljenost iskazivanja sramote možemo objasniti time što se sa ovom formom najviše gubi obraz pa govornici to ne žele da rizikuju. Formama sajnálom i žao mi je najmanje se oštećuje lice, ipak se ove forme ne javljaju često. Anketirani verovatno ne osećaju da se sa formama ne haraguj(on), nemojte se ljutiti takođe oštećuje lice i zato ih izaberu, ali ne baš često. Četvrtu podgrupu prve (IFID) strategije preferiraju svi anketirani bez obriza na socijalne distance, na bliskost sa sagovornikom i da li je greška veća ili manja. Ne smanuje se broj „pravog” izvinjenja ni onda kad se obraćaju prijatelju. Izgleda da veću snagu ima učtivost nego čuvanje lica. Iz podataka se vidi da anketiranima nije teško izviniti se. 3. tabela. Podkategorije priznanja u procentima Priznanje odgovornosti mađarski srpski 2a. priznanje greške 6.41 – 2b. priznanje sopstvene 63.24 60.74 mane 2c. sagovornik zaslužuje 2.99 0.46 izvinjenje 2d. nenamernost 27.35 39.25 572 Iren Lanc Što se tiče priznanja krivice možemo primetiti da anketirani Srbi nisu priznali grešku ni u jednoj situaciji, uz to su često iskazivali nenamernost. Retko priznaju da je sagovornik u pravu. Priznanjem odgovornosti gubi se obraz, jer na taj način govornik pokazuje svoju negativnu stranu. Ipak, izgleda da je lakše priznati spostvenu manu, nego grešku, jer je ovako više sačuvan obraz. Ako je osoba samokritična, ne ugrožava se slika o njemu. 4. tabela. Strategije po situacijama u procentima (u prvom redu su mađarski podaci, u drugom srpski podaci) STRATEGIJE S I T U A C I J E 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. domaći lopta kašnjenje knjiga mišljenje kašnjenje vaza zadatak 1. žaljenje i 32.21/ 33.86/ 45.51/ 27.45/ 28.57/ 48.7/ 41.26/ izvinjenje 24,85 48,93 40 37,5 26,41 54,96 44,21 2. priznanje 33.65/ 24.33/ 2.75/ 22.05/ 8.73/ 0.64/ 24.86/ odgovornosti 33,72 31,20 5,94 34,86 0,94 2,64 23,15 3. objašnja– 15.38/ 3.17/ 45.51/ 17.7/ 58.52/ 38.31/ 5.29/ vanje 11,83 0,70 32,97 9,86 68,86 35,09 1,57 17.78/ 38.09/ 3.44/ 30.39/ 1.58/ 11.03/ 28.57/ 4. ispravka 28,99 19,14 21,08 17,10 1,86 6,62 30,52 5. buduće 0.96/ 0.52/ 2.75/ 5.3/ 1.29/ 1.29/ –/ izbegavanje 0,57 0,70 – 0,65 1,86 0,66 0,52 (Tabela se čita vertikalno. Boldom su najviši procenti strategija u situacijama.) Iz 4. tabele se vidi zastupljenost strategija u pojedinim situacijama. U prvoj situaciji kada je osoba obećala da će pomagati detetu prijatelja ili poznanika u izradi domaćeg zadataka, a to nije uradio, anketirani su u najvećem procentu priznali odgovornost. U drugoj situaciji (kad razbiju prozor) Mađari najčešće ponude popravku istog, a Srbi se izvinjavaju. Kod kašnjenja Mađari se u istom procentu izvinjavaju i izgovaraju, dok se Srbi češće izvinjavaju. U 4. situaciji (kad zaborave vratiti knjigu) Mađari ponude ispravku, a Srbi priznaju odgovornost. U 5. situaciji svi anketirani najčešće nude objašnjenje za svoj postupak. Inače, (kao što se vidi iz tabele), strategija sa kojim se anketirani izgovaraju zastupljena je u većoj ili manjoj meri u svim situacijama, govornici izmišljaju olakšavajuće okolnosti kako ne bi priznali svoju odgovornost. Time se, međutim, krše kooperativni princip i maksima kvaliteta koja glasi: nemoj da kažeš ono za šta veruješ da nije istina. Ipak je lakše slagati, nego priznati krivicu i poniziti se. U 6. situaciji prilikom STRATEGIJE IZVINJENJA U MAĐARSKOM I U SRPSKOM JEZIKU 573 kašnjenja sa sednice kojom predsedavaju ili sa časa kada treba da prezentuju svoj rad, i u sedmoj, kada razbiju skupocenu vaznu i Mađari i Srbi se u najvećem procentu izvinjavanju ili izkazuju žaljenje. Pored ovih strategija u iskazima se često javlja još jedna strategija (ili više njih), što znači da se strategije kombinuju. Kombinacije su veoma raznovrsne. Tipične kombinacije su 1c. + 3. i 1c. + 4 (izvinjenje + objašnjavanje i izvinjenje + ponuda ispravke). Primeri kombinacije više govornih činova: 1c. + 3.: Elnézést a késésért. A busz késett, és én messze lakom az iskolától, és meg kellett várnom. [Izvinite zbog kašnjenja. Kasnio je autobus, stanujem daleko i trebao sam da ga sačekam.] Bocsi, hogy késtem, de nem bírtam jönni. [Izvini što sam kasnio, ali nisam mogao doći.] Izvinite, iz opravdanih razloga nisam mogao da dođem na vreme. Izvini što si čekao, imala sam goste. Molim te nemoj se ljutiti, iskrslo je nešto, što nisam mogla odložiti. Dobar dan. Izvinjavam se što kasnim. Nastavniče, zakasnila sam prvi autobus, a na drugom se guma probušila i zato sam kasnila na Vaš čas. 1c. + 4.: Elnézést kérek, megtérítem a kárt. [Izvinite, nadoknadiću štetu.] Jaj, elnézést kérek, holnap elhozom. [Jao, izvinite, doneću sutra.] Izvinite. Odužiću se. Izvinite, doneću sutra. Izvinite što sam zakasnila. Mogu sledeći čas da održim predavanje? Kombinacija više strategija: A fene, de ügyetlen vagyok! Majd veszek egy másikat! Ne haragudjon! Tényleg nem akartam! Bocsánat. [Kako sam nespretan! Kupiću drugi! Nemojte se ljutiti! Stvarno nisam hteo! Oprostite.] (Kombiniju se 2b.+ 4. + 1b.+ 2d. +1c.: priznavanje sopstvene mane, ponuda ispravke, traženje opraštanje, nenamernost i izvinjenje.) Elnézést kérek, de nem volt szándékos, nem akartam. [Izvinite, nije bilo namerno, nisam hteo.] (1c. + 2d. + 2d.: izvinjenje, nanamernost, nenamernost) Izvini, zaboravila sam, možemo li sada? (1c. + 2b. + 4.: izvinjenje, priznavanje sopstvene mane, ponuda ispravke) Izvinite molim Vas, stvarno nisam htela. Šta treba da uradim da ovo rešimo? (1c. 574 Iren Lanc + 2d. + 4.: izvinjenje, nenamernost, ponuda ispravke) Imao sam dosta obaveza i zaboravio sam. Izvinite, neće se ponoviti. (3 + 2d. + 1c. + 5.: objašnjavanje + priznavanje sopstvene mane + izvinjenje + buduće izbegavanje) Izvinite, slučajno sam razbio, nije bilo namerno, još jednom izvinite. (1c. + 2d. + 2d +1c: izvinjenje, nenamernost, nenamernost i izvinjenje) Izvinite, nisam namerno to uradio, stvarno izvinite, ali slučajno je bilo. (1c. + 2d. + 1c. + 2d.: izvinjenje, nenamernost, izvinjenje i nenamernost) LITERATURA Austin, John (1962/1990). Tetten ért szavak. Budapest: Akadémiai Kiadó. Brown, Penelope – Levinson, Stephen (1978/1995). „Univerzáliák a nyelvhasználatban: az udvariasság jelenségei”, in: A szóbeli befolyásolás alapjai II. szerk. Síklaki István (Budapest: Nemzeti Tankönyvkiadó): 31–115. Goffman, Erving (1967/1995). „A homlokzatról”, in: A szóbeli befolyásolás alapjai II. szerk. Síklaki István (Budapest: Nemzeti Tankönyvkiadó): 3–30. Grice, H. Paul (1975/1988). „A társalás logikája”, in: Nyelv, kommunikáció, cselekvés I. szerk. Pléh Csaba – Síklaki István – Terestyéni Tamás (Budapest: Tankönyvkiadó): 233–250. Nemesi Attila László (2000). „Benyomáskeltési stratégiák a társalgásban”. Magyar Nyelv. 96: 418–436. Nyomárkai István (1998). „A nyelvhasználat udvariassági stratégiái”. Magyar Nyelvőr. 122: 277–283. Suszczyńska, Małgorzata (2003). „A jóvátevés beszédaktusai a magyarban”, in: Általános Nyelvészeti Tanulmányok XX. szerk. Németh T. Enikő & Bibok Károly (Budapest: Akadémiai Kiadó): 255–294. Szili Katalin (2004). Tetté vált szavak. A beszédaktusok elmélete és gyakorlata. Budapest: Tinta Könyvkiadó. STRATEGIJE IZVINJENJA U MAĐARSKOM I U SRPSKOM JEZIKU 575 Iren Lanc STRATEGY OF APOLOGY IN HUNGARIAN AND SERBIAN Summary We can find the theoretical basis for the analysis of the forms of apology in the social psychology and courtesy theories. In the first part of the paper the author presets the theories that tell us where apologies can be approached from. The second part of the paper gives the results of empirical examinations. Apologies have several main strategies, and within the main categories there are subcategories. The choice of strategy is determined by internal and external factors, to be more precise, by social relations, social position, and the seriousness of the wrongdoing, and, at the same time, they can also be correlated with the precept of courtesy and of saving face. If the wrongdoing is more serious, the speakers use strategies that mean losing face to greater extent. Losing face does not bother them even if it casts a negative light on them as long as it helps towards rebalancing of the interactions. From the data visible, that there are similarities and differences in the choice of strategy Hungarian and Serbian speakers in different situations. Strategies, in most cases, become combined, and these combinations of strategies can develop into great many variants; nevertheless, some combinations are characteristic of certain situations. Драгана Поповић Универзитет у Новом Саду УДК 811.161.1:811.163.41’27 Филозофски факултет оригинални научни рад РЕАЛИЗАЦИЈА ГОВОРНОГ ЧИНА „САВЕТ“ ЛЕКСИЧКИ ТРАНСПАРЕНТИМ ИСКАЗИМА (НА МАТЕРИЈАЛУ РУСКОГ И СРПСКОГ ЈЕЗИКА) AПСТРАКT У раду је, на материјалу руског и српског језика, спроведена анализа реализације говорног чина „савет“ лексички транспарентним исказима. Издвојену групу у руском и српском језику чине искази с лексемама советовать / саветовати и рекомендовать / препоручивати, те искази с лексемом совет / савет. Анализа поменутих глагола углавном се односи на њихову перформативну употребу, док анализа исказа с лексемом совет / савет обухвата неке конструкције у којима се она у оба језика појављује. Полазећи од семантичког садржаја датих лексема, покушало се одговорити на питање које информације адресант шаље адресату при реализацији савета исказима у чији састав оне улазе. Истовремено је праћен степен категоричности анализираних исказа, а с тим у вези и комуникативно понашање говорника двају језика, тј. начин реализације комуникативне интенције. Kључне речи: говорни чин „савет“, функционално–семантичка анализа, прагматичка анализа, руски језик, српски језик. У раду се анализира реализација говорног чина „савет“ исказима у чији састав улазе лексеме којима се наведени говорни чин именује.1 Говорни чин „савет“ сврстава се у хипотетичке директиве на прелазу између репрезентатива и директива (Ličen 1987: 123–124), у групу сугестива (Беляева 1992: 19) и адвисива (Формановская 1994: 39), у директиве слабог интензитета (Пипер 2005: 668). Међутим, иако се савет обично дефинише као говорни чин ниског интензитета побуде, будући да не обавезује адресата на извршење саветоване радње, искази којима се он реализује разликују се по степену категоричности. А степен њихове категоричности зависи од стратегије за 1 Како наводи О. С. Исерс говорне стратегије представљају начине комуникативног понашања који се остварују у оквиру „глобалне намере“, а одређују семантички и прагматички избор адресанта (Иссерс 2008: 104–105). Другим речима, стратегије одређују општи тоналитет унутаржанровског понашања (Седов 2007: 15). 578 Драгана Поповић коју се адресант одлучио.2 Другим речима, адресант може да врши већи или мањи утицај на адресата, те да изазове код њега већи или мањи степен уверености у своју компетенцију, а тиме и повећа или смањи вероватноћу постизања жељеног развоја догађаја. Полазећи од чињенице да се начин изражавања комуникативне интенције, а тиме и степен категоричности обраћања, манифестује кроз садржај и форму исказа, радом се покушало одговорити на питање које информације адресант шаље адресату при реализацији савета исказима у чији састав улазе лексеме советовать, рекомендовать и совет у руском језику, те саветовати, препоручивати и савет у српском.3 Будући да се при избору предмета анализе пошло од чињенице да се експлицитност изражавања, пре свега, постиже перформативном формом глагола, у први план су стављени искази с глаголским лексемама несвршеног вида советовать „давать какой–н. совет“ (СРЯ) и рекомендовать „то же, что советовать“ (СРЯ) у руском језику, те саветовати „давати савет“ (РСХЈ) и препоручивати „давати савет коме, саветовати кога“ (РСХЈ) у српском. Садржај анализираних исказа умногоме је одређен семантичким садржајем наведених лексема. А судећи по семантичком садржају лексема советовать и рекомендовать, односно саветовати и препоручивати, те имајући у виду да су синоними лексеме с тумачењима која се макар делимично подударају, а чије се семантичке разлике у строго одређеним условима неутрализују до те мере да су међусобно заменљиве (Апресян 2009: 203), дате лексеме могу се сматрати синонимима.4 Међутим, дефиниције дескриптивних речника обично, па и у случају лексема советовать / саветовати и рекомендовать / препоручивати, не дају све компоненте семантичког садржаја. Заједнички део семантичког садржаја лексема советовать и рекомендовать Ј. Д. Апресјан oвако формулише: ‘сматрајући да човека Y интересује мишљење човека X o томе шта је за Y–а најбоље да уради у датој ситуацији, X говори да је по његовом мишљењу за Y–а најбоље да уради Р’ (Апресян 2009: 203). Иста формула може се применити и на лексеме српског језика саветовати и препоручивати. Указујући на разлике између датих лексема, аутор, поред осталог, наводи да је за саветовање довољно имати мишљење, док је за препоручивање обично потребно знање, па се у складу с тим савет 2 У овом раду термином лексема означава се јединица мања од речи, тј. једно од њених значења (Апресян 2003: XXXIII). 3 Према Ј. Д. Апресјану постоје услови у којима се лексеме советовать и рекомендовать могу међусобно замењивати, а томе доприносе: 1) форма свршеног вида, која ублажава императивност препоруке; 2) перформативна употреба, која подразумева да је аутор препоруке говорно лице, а оно због прагматичког принципа скромности не може наступати као стручњак; 3) перформативна употреба у илокутивној функцији упозорења или опомене (Апресян 2009: 205). Наведено се односи и на лексеме саветовати и препоручивати. 4 Те и друге разлике често су основ за издвајње препоруке као посебног говорног чина: Ličen 1987: 125; Mrazović, Vukadinović 1990: 641; Формановская 1994: 39. РЕАЛИЗАЦИЈА ГОВОРНОГ ЧИНА „САВЕТ“ ЛЕКСИЧКИ ТРАНСПАРЕНТИМ ИСКАЗИМА ... 579 најчешће тражи од човека који се сматра искуснијим и мудријим, док се препорука добија од професионалца (Апресян 2009: 204). У прилог томе иде и запажање да лексема препоручивати садржи компоненту ‘X зна да је P добро’, а саветовати ‘X сматра ...’ (Гловинская 1993: 184).5 На основу наведеног могло би се закључити да ће се утврђене разлике између анализираних лексема, пре свега, одразити на њихову употребу у различитим сферама комуникације, те да се саветује у свакодневној сфери комуникације, а препоручује у професионалној. Корпус на оба језика ипак је показао да и саветују и препоручују како стручњаци, тако и они који то нису. Међутим, иако се лексеме советовать / саветовати и рекомендовать / препоручивати употребљавају и при реализацији професионалног савета [Советую не отказываться от операции. НКРЈ / Саветујем вам да неколико дана идете на релаксационо пливање. stetoskop // Рекомендую использовать яркие низкорослые летники, пеларгонию или клубневую бегонию, неплохо смотрятся в этой композиции и обычные комнатные растения. НКРЈ / Препоручујем вам да се јавите специјалисти спортске медицине који ће дозирати физичку активност... stetoskop] и у свакодневној комуникацији, ипак је уочено да се у другом случају чешће употребљава лексема советовать / саветовати [Еще слово: во всяком случае, советую решить вопрос скорее. / Само још једну реч: у сваком случају, саветујем ти да што пре свршиш с тим. Толстој], док се исказима с лексемом рекомендовать / препоручивати у форми перформатива у свакодневној комуникацији обично обраћа неодређеном адресату [Рекомендую первый фильм – остальные уже менее интересны из–за схожести сюжетов. НКРЈ / Ханиоти препоручујем свима. putovanja]. Наведено је у складу с тврдњом да се најчешће саветује конкретног, често блиског човека за чију је добробит субјект лично заинтересован, док се препоручивати може уопште, јер је препорука рецепт за сваког човека који се нађе у одређеној ситуацији и обично не садржи ништа лично (Апресян 2009: 204).6 5 Н. В. Орлова (Орлова 2007) примећује да се савет у часописима све више од текста (монолога), који садржи корисну информацију и чији је аутор специјалиста из одређене области, претвара у дијалог с читаоцима као адресатима савета. Тако улога адресанта није резервисана само за специјалисте из разних области, већ и за саме читаоце. Право да саветује, тј. да има висок статус (макар у оквирима одређене ситуације) признаје се свима. Слично томе, појава интернета омогућила је да се у улози саветника, тј. онога ко саветује или препоручује, нађе свако ко влада овим видом комуникације. Размена искустава (из разних области живота) корисника интернета резултирала је претварањем савета у жанр интернетске комуникације. Ово само потврђује чињеницу да компетенција, као обележје савета, не мора увек бити резултат објективне процене, нарочито у сфери свакодневне комуникације. 6 Ј. Д. Апресјан увиђа да би употреба лексеме рекомендовать у неким ситуацијама била мање прикладна (Апресян 2009: 204). У прилог томе иде и чињеница да је у руском језику стилски неутрална лексема советовать својственија свакодневној, а стилски маркирана рекомендовать официјелној комуникацији, која подразумева већу социјално–психолошку дистанцу између учесника комуникације. Међутим, М. Г. Безјајева примећује да лексема советовать не задржава неутралност у свим ситуацијама. Тако се конструкција „советовать + инфинитив“ у исказу 580 Драгана Поповић У сваком случају, специфичност говорног чина „савет“ лежи у чињеници да се од адресанта, нарочито у ситуацији траженог савета, очекује да предочи најбоље решење проблема, чиме он преузима одређен степен одговорности. А избором лексема советовать / саветовати и рекомендовать / препоручивати адресант управо поручује да поседује неопходно знање и искуство, те да је уверен у корисност онога што нуди као решење. Другим речима, будући да је једно од обележја савета необавезност за адресата, адресант бира стратегију директног истицања своје компетенције с циљем да побуди адресата, односно повећа вероватноћу извршења саветоване радње. У професионалној сфери комуникације компетенција лица које упућује савет или препоруку се подразумева. С друге стране, за слање поруке о својој компетенцији у сфери свакодневне комуникације адресант ће се одлучити уколико сматра да поседује виши степен знања или искуства од адресата, при чему не мора бити реч о објективној процени.7 Директности и категоричности исказа с лексемама советовать / саветовати и рекомендовать / препоручивати у форми перформатива нарочито доприноси њихово комбиновање с императивом [Но тебе опять советую – оставь меня. Ты пропадешь со мной. / Али поново ти саветујем: остави ме. Пропашћеш са мном. Булгаков], док комплемент у форми инфинитива у оба језика, као и у форми да + презент у српском, резултира снижавањем категоричности исказа. А будући да перформативност изражена потенцијалом има мањи илокутивни напон, и савет реализован овом формом мање је категоричан од савета израженог експлицитно– перформативним глаголом [Я советовал бы тебе, игемон, оставить на время дворец и погулять пешком где–нибудь в окрестностях, ну хотя бы в садах на Елеонской горе. / Саветовао бих ти, хегемоне, да напустиш за извесно време дворац и да се прошеташ мало по околини, макар, рецимо, по вртовима на Маслиновој гори. Булгаков]. Категоричност се још више смањује употребом глагола свршеног вида у форми потенцијала [Посоветовались бы вы с опытным медиком, а то что у вас Советую обратиться к врачу не може сматрати неутралном у случају да се упућује блиској особи. Блиска особа, која се жали на бол, схватила би овакво упућивање савета као сувише хладно. Према томе, овај исказ представља официјелно обраћање с наглашеном дистанцираношћу адресанта и адресата (Безяева 2002: 310). 7 Н. В. Орлова (Орлова 2007) примећује да се савет у часописима све више од текста (монолога), који садржи корисну информацију и чији је аутор специјалиста из одређене области, претвара у дијалог с читаоцима као адресатима савета. Тако улога адресанта није резервисана само за специјалисте из разних области, већ и за саме читаоце. Право да саветује, тј. да има висок статус (макар у оквирима одређене ситуације) признаје се свима. Слично томе, појава интернета омогућила је да се у улози саветника, тј. онога ко саветује или препоручује, нађе свако ко влада овим видом комуникације. Размена искустава (из разних области живота) корисника интернета резултирала је претварањем савета у жанр интернетске комуникације. Ово само потврђује чињеницу да компетенција, као обележје савета, не мора увек бити резултат објективне процене, нарочито у сфери свакодневне комуникације. РЕАЛИЗАЦИЈА ГОВОРНОГ ЧИНА „САВЕТ“ ЛЕКСИЧКИ ТРАНСПАРЕНТИМ ИСКАЗИМА ... 581 этот толстый–то! / Требало би да се посаветујете с искусним лекаром, јер шта вам вреди тај ваш дебељко! Достојевски]. За исказе који садрже лексему совет „наставление, указание, как поступить“ (СРЯ) у руском језику и савет „мишљење, препорука шта и како треба радити или како поступити у одређеном случају“ (РСХЈ) у српском својствена је варијантност. Лексема совет најчешће је део уводних конструкција мой тебе совет и я тебе совет дам у комбинацији с императивом, ређе с инфинитивом. Еквивалентне конструкције с лексемом савет у српском језику су мој савет ти је и даћу ти савет. Прва се употребљава и у комбинацији с императивом и у комбинацији с да–конструкцијом, а друга с императивом. Употребом исказа с лексемом совет / савет адресант реализује савет тако да директно указује адресату на своју намеру, као и на радњу коју саветује. Из садржаја пропозиције сазнаје се шта адресант саветује адресату да уради или не уради [Мой тебе совет – уезжай куда–нибудь на время. НКРJ / Мој савет ти је да му кажеш да треба да размислиш о вама ... forum // – Послушай, – перебил его Вервицкий, – ты не обижайся: я тебе совет дам – никогда не рассказывай этого, потому что делу ты этим не поможешь, а сам выходишь в каком–то таком несимпатичном свете... НКРJ / Даћу ти савет, веруј ми, злата вредан: када добијеш мишљење лекара, а ниси сигурна да је у праву, потражи мишљење још бар двојице. serbiancafe]. Мањи степен побуде и категоричности постиже се конструкцијама если хочешь моего совета и если спрашиваешь моего совета у руском језику, односно ако хоћеш мој савет и ако тражиш мој савет у српском, јер значење условности које оне садрже оставља већу могућност избора за адресата [Милая, говорю тебе как сестра, как друг, если хочешь моего совета, выходи за барона! / Мила моја, говорим ти као сестра, као пријатељица, ако хоћеш мој савет, удај се за барона! Чехов]. Дакле, и искази с лексемом совет / савет одликују се високим степеном побуде, тј. категоричности, која је опет резултат уверености адресанта у своју компетенцију, а тиме и у исправност онога што саветује. Та увереност оличена је у семантичком садржају датих лексема, према којем онај ко саветује поучава, упућује другога, односно препоручује најбоље решење. Међутим, без обзира на чињеницу да лексички транспарентни искази садрже лексеме којима се именује сам говорни чин „савет“, комуникативну интенцију могуће је одгонетнути само на основу садржаја целог исказа, а он може имати функцију упозорења [– Советую тебе быть с ним осторожней; он управляющий Третьим отделением и жестокий карьерист, не оглянешься – подведет. НКРJ / – Савјетујем вам да се предомислите, ви и не знате што вас чека – поновио је неколико пута. 582 Драгана Поповић Štajner], опомене или чак претње [И еще, не советую тебе больше попадаться мне на глаза. НКРJ / Саветујем ти да ме не изазиваш. забележено // Мой тебе совет, Александр, исчезнуть и даже не вспоминаться мне отныне... НКРЈ / Мој савет ти је да припазиш на језик. забележено]. Резултати ширег истраживања� показали су склоност к директном упућивању савета код говорника оба језика (нарочито у ситуацијама социјалне симетрије и блискости учесника комуникације), али и њену јачу израженост код говорника руског (на пример, при социјалној асиметрији старији / млађи, без обзира на социјално– психолошку дистанцу, или при статусној асиметрији надређени / подређени). Иако је, према резултатима поменутог истраживања, стратегија директности чешће реализована императивним него лексички транспарентним исказима, остаје закључак да ће се за последње адресант одлучити у ситуацији када жели да постигне висок степен утицаја на адресата тако што ће му поручити да поседује знање или искуство које га чини компетентним за указивање на најбоље решење. Поруку о својој компетенцији адресант ће послати и у случају да савет реализује средствима којима се смањује категоричност лексички транспарентних исказа, али ће тада адресату оставити већу могућност избора. A стратегију, тј. степен категоричности, субјекти комуникације бирају у односу на компоненте комуникативне ситуације (социјалну улогу и статус комуникатора, степен њихове блискости, сферу комуникације и услове у којима се она одвија – официјелни, неофицијелни, неутрални), на основу индивидуалних својстава, али и на основу припадности одређеној култури. ЛИТЕРАТУРА Апресян, Юрий Д. (2003). „Лингвистическая терминология Словаря“, в: Новый объяснительный словарь синонимов русского языка, под общим руководством академика Ю. Д. Апресяна. (Москва: Языки славянской культуры): XXII–LII. Апресян, Юрий Д. (2009). Исследования по семантике и лексикографии. Парадигматика. Т. 1. Москва: Языки славянских культур. Бахтин, Михаил. М. (1997). „Проблема речевых жанров“. Собрание сочинений в семи томах. Т. 5. Москва: Русские словари. Безяева, Мария. Г. (2002). Семантика коммуникативного уровня звучащего языка. Москва: Изд–во Моск. ун–та. Беляева Елена. И. (1992). Грамматика и прагматика побуждения: английский язык. РЕАЛИЗАЦИЈА ГОВОРНОГ ЧИНА „САВЕТ“ ЛЕКСИЧКИ ТРАНСПАРЕНТИМ ИСКАЗИМА ... 583 Воронеж: Изд–во Воронеж. ун–та. Гловинская, Марина Я. (1993). „Семантика глаголов речи с точки зрения теории речевых актов“, в: Русский язык в его функционировании: коммуникативно– прагматический аспект, ред. Е. А. Земская, Д. Н. Шмелев (Москва: Наука): 158–218. Иссерс, Оксана С. (2008). Коммуникативные стратегии и тактики русской речи. Москва: Издательство ЛКИ. Кожина, Маргарита Н. (1999). „Речевой жанр и речевой акт (некоторые аспекты проблемы)“. Жанры речи. 2: 52–61. Орлова, Наталья В. (2007). „Культурная обусловленность динамики жанра (на материале советов в журнальных публикациях разных эпох)“. Жанры речи. 5: ел. форма. Пипер, Предраг (2005). „Семантичке категорије у простој реченици: синтаксичка семантика“, у: Пипер, Предраг и Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић. Синтакса савременога српског језика. Проста реченица. У редакцији академика Милке Ивић. Београд: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска. Поповић, Драгана (2010). Говорни жанр савета у руском и српском језику (магистарски рад одбрањен на Филозофском факултету у Новом Саду 25. јуна 2010. године). Седов, Константин Ф. (1998). „Анатомия жанров бытового общения“. Вопросы стилистики: человек и текст. 27: 9–20. Седов, Константин Ф. (2007). „Человек в жанровом пространстве повседневной коммуникации“, в: Антология речевых жанров, ред. К. Ф. Седов (Москва: Лабиринт): 7–38. Формановская, Наталия И. (1994). „Прагматика побуждения и логика языка“. Русский язык за рубежом. 5/6: 34–40. * Ličen, Маrinа (1987). Govorni čin direktiva i njihova jezička realizacija u nemačkom i srpskohrvatskom jeziku. Novi Sad: Institut za strane jezike i književnosti. Mrazović, Pаvica i Zora Vukadinović. (1990). Gramatika srpskohrvatskog jezika za strance. Sremski Karlovci–Novi Sad: Dobra vest. Wierzbicka, Anna (1983). „Genry mowy“, Tekst i zdanie, red. Т. Dobrzyńska, Е. Janus (Wrocław: Ossolineum): 125–137. 584 Драгана Поповић ЦИТИРАНА ЛЕКСИКОГРАФСКА ЛИТЕРАТУРА РСХЈ Речник српскохрватскога књижевног језика. Књ. четврта. Нови Сад: Матица српска, 1971. Књ. пета. Нови Сад: Матица српска, 1973. СРЯ Ожегов, Сергей И. Словарь русского языка. Москва: Изд–во Русский язык, 1981. ЦИТИРАНИ ИЗВОРИ Булгаков Булгаков, Михаил А. Мастер и Маргарита. Избранные произведения в двух томах. Т 2. Киев: Дніпро, 1989. Булгаков, Михаил А. Мајстор и Маргарита. Превео М. Чолић. Београд: Book&Marso, 2003. Достојевски Достоевский, Федор М. Преступление и наказание. Москва: Художественная литература, 1966. Dostojevski, Fјоdor M. Zločin i kazna. Preveo M. Babović. Beograd: Izdavačka radna organizacija „Rad“, 1986. Толстој Толстой, Лев Н. Анна Каренина. Москва: Издательство АСТ, 2005. Толстој, Лав Н. Ана Карењина. Превела З. Велимировић. Београд: Гутенбергова галаксија, 2002. Чехов Чехов, Антон П. Три сестры. Собрание сочинений в восьми томах. Т. 7. Москва: Правда, 1970. Чехов, Антон П. Три сестре. Драме. Превела З. Велимировић. Београд: Просвета, 1968. Štajner Štajner, K. 7000 dana u Sibiru. Zagreb, 1973. НКРЈ www.ruscorpora.ru (Национални корпус руског језика) putovanja www.putovanja.info serbiancafe www.serbiancafe.com stetoskop www.stetoskop.info forum www.forum.krstarica.com РЕАЛИЗАЦИЈА ГОВОРНОГ ЧИНА „САВЕТ“ ЛЕКСИЧКИ ТРАНСПАРЕНТИМ ИСКАЗИМА ... 585 Dragana Popović REALIZATION OF THE “ADVICE“ SPEECH ACT WITH LEXICALLY TRANSPARENT UTTERANCES (BASED UPON THE MATERIAL FROM RUSSIAN AND SERBIAN LANGUAGES) Summary The paper focuses upon the realization of the “advice“ speech act with lexically transparent utterances based upon the material from Russian and Serbian languages. A separate group in both Russian and Serbian language is made from utterances with lexemes, such as советовать / саветовати и рекомендовать / препоручивати, as well as from utterances with lexeme совет / савет. The analysis of the previously mentioned verbs refers mostly to its performative usage, while the analysis of the utterances that contain lexeme совет in Russian and савет in Serbian languages is directed towards conducting different variations in which they occur. In accordance with that, through usage of utterances with distinguished lexemes, the paper also analyzes the communicative behavior of speakers of two languages, i.e. the ways of realization of communicative intentions. Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić Univerzitet u Nišu UDC 811.111:811.163.41’42 Filozofski fakultet originalni naučni rad KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM AKADEMSKOM DISKURSU NA ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU1 APSTRAKT Govornikovo/autorovo ograđivanje (engl. hedging) kao diskursni fenomen i jezička sredstva kojima se ostvaruje već decenijama privlače pažnju lingvista, ali gotovo da nema istraživanja vezanih za srpski jezik. U ovom radu, na korpusu naučnih članaka na engleskom i srpskom jeziku, izvršena je kvalitativna i kvantitativna analiza leksičkih i gramatičkih sredstava autorovog ograđivanja, kao i komunikacionih strategija koje se njima ostvaruju. U okviru dva osnovna tipa ovih strategija (ograđivanje u odnosu na propozicioni sadržaj i ograđivanje u odnosu na samog autora), identifikovano je više podvrsta. Rezultati su interpretirani u svetlu pragmatičke teorije učtivosti (čin uvažavanja lica, princip učtivosti, maksime takta i skromnosti) i principa kooperativnosti (maksima kvaliteta i maksima načina). Analize pokazuju da postoje izvesne diskursne preferencije u upotrebi autorovog ograđivanja u zavisnosti od maternjeg jezika, a koje se mogu i kulturološki tumačiti. Ključne reči: akademski diskurs, govornikovo/autorovo ograđivanje, komunikacione strategije, pragmatička teorija učtivosti, princip kooperativnosti, princip učtivosti, diskursne preferencije. 1. Uvod Akademski diskurs i različiti žanrovi kojima se on realizuje već decenijama privlače pažnju lingvista, pogotovu u oblasti koja se tiče načina na koje autori akademskih radova ostvaruju svoj odnos prema materiji koju izlažu i prema čitalačkoj publici kojoj tu materiju predstavljaju. Predmet lingvističke analize, dakle, postaje sam autor teksta, ne tekst per se, pri čemu posebno mesto zauzima autorovo ograđivanje kao fenomen koji je vredan istraživanja, pogotovu što on varira u odnosu na pisanu kulturu kojoj autor akademskog teksta pripada. Iz tog razloga, kontrastivni pristup ovom fenomenu nametnuo 1 Rad je deo projekta 178014 Dinamika struktura srpskog jezika koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. 588 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić se kao neophodan način da se on analizira, a kako da gotovo nema istraživanja u vezi sa autorovim ograđivanjem u srpskom akademskom diskursu, to smo za predmet našeg rada odabrali upravo upoređivanje načina na koji se autorovo ograđivanje ispoljava u engleskom i srpskom akademskom diskursu, a rezultate našeg istraživanja interpretirali u svetlu pragmatičke teorije učtivosti i principa kooperativnosti. Istraživanje je vršeno na korpusu naučnih članaka na engleskom i srpskom jeziku, a analiza je obuhvatila nekoliko aspekata. Na deskriptivno leksičko–gramatičkom nivou, najpre je izvršena identifikacija, opis i klasifikacija leksičkih i gramatičkih sredstava pomoću kojih se autorovo ograđivanje realizuje. Potom je izvršena klasifikacija autorovog ograđivanja u odnosu na vrstu komunikacione strategije, dok je pragmatičko–funkcionalna analiza ovih strategija imala za cilj da odgovori na pitanje da li postoje različitosti u vezi sa njihovim korišćenjem u zavisnosti od maternjeg jezika autora i da li se, u tom smislu, mogu identifikovati izvesne preferencije koje ovi autori ispoljavaju. Korpus je i statistički analiziran da bi i ovaj podatak doprineo kontrastivnom aspektu sprovedenog istraživanja. 2. Pojam ‘ograđivanja’ u lingvistici Reč ‘ograda’ (engl. hedge) pojavljuje se kao termin u logici i semantici 60–ih godina prošlog veka, a vrlo detaljan pregled razvoja termina i najznačajnijih istraživanja iz ove oblasti dat je u Markannen/Schröder (1997), pa ćemo istorijat pojma ovde prikazati samo u najopštijim crtama. Prvobitno, logičko–semantičko shvatanje u vezi sa fazi (engl. fuzzy) skupovima, jeste da su ‘ograde’ reči i fraze (kao rather, very, in a manner of speaking), koje propoziciju čine manje ili više ‘fazi’ (Lakoff 1972). Ubrzo, u analizi diskursa preovladava pragmatičko gledište i dolazi do proširenja prvobitnog pojma, pa se uvodi pojam ‘ograđenog performativa’ i ‘ograđivanja’ (engl. hedged performatives i hedging), kojima se označava ublažavanje govornog čina putem modala ili priloga (Fraser 1975). Značajno je pomenuti i diskursna istraživanja i razmatranja fenomena ograđivanja kao elementa metadiskursa (Vande Kopple 1985), gde se smatra da korišćenje ograđivanja pokazuje nedostatak potpunog uverenja u propozicioni sadržaj iskaza. U konkretnim istraživanjima ograđivanja u akademskom diskursu, vršenim primarno na korpusu engleskog jezika, pojam ograđivanja je još više proširen i obuhvata prvenstveno komunikacione strategije, pa tako Markannen i Schröder (1997) autorovo ograđivanje, pre svega, smatraju interaktivnom strategjiom, koja modifikuje autorovu odgovornost i stav prema propoziciji, pri čemu je moguće izvršiti vrlo detaljne, mada, po našem mišljenju, ne uvek i sasvim opravdane klasifikacije. U akademskom pisanju na stranom jeziku, fenomen ograđivanja treba posmatrati i kroz KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM ... 589 kontrastivnu, kulturološku i pedagošku prizmu (Hyland 1996, 1998). Osim istraživanja jezičkih sredstava kojima se ostvaruje autorovo ograđivanje, kao i komunikacionih strategija i ciljeva koji se time postižu, u pragmatički orijentisanim istraživanjima postavlja se pitanje i motivacije za govornikovo/autorovo ograđivanje u različitim tipovima diskursa. Polazeći od teorije učtivosti i pojma lica (Brown i Levinson 1987), smatra se da se ograđivanje uglavnom koristi kao strategija za očuvanje potreba lica za autonomijom delovanja (negativna, individualistička učtivost). U ovom radu, engleski termin hedge preveli smo kao ‘sredstvo ograđivanja’ i ‘diskursna ograda’ i pod time podrazumevamo leksički, gramatički ili sintaksički element (ili njihovu kombinaciju) koji se koristi da modifikuje propoziciju. Pojam ‘(autorovo) ograđivanje’ (engl. hedging) koristimo da označimo komunikacione (diskursne) strategije kojima se koriste jezička sredstva u kontekstima gde je potrebno izbeći potpunu preciznost i jasnoću iskaza i/ili postići učtivost, ublažavanje, indirektnost. 3. Cilj i metodologija istraživanja Sprovedeno istraživanje imalo za cilj da ispita i uporedi fenomen autorovog ograđivanja u akademskom diskursu na engleskom i srpskom jeziku, sa posebnim osvrtom na tipove i frekventnost komunikacionih strategija u svakom od diskursa. Korpus su činili naučni radovi iz sociologije, psihologije i filozofije, i to po dvanaest radova iz svake oblasti koje su napisali izvorni govornici engleskog jezika (ukupno 36 članaka, označeno kao ET korpus) i po dvanaest radova na srpskom jezku koje su napisali izvorni govornici srpskog jezika (ukupno 36 članaka, označeno kao ST korpus)2. Prosečan broj reči po članku bio je oko 7000, pa je korpus na svakom jeziku imao oko 250 000 reči. Prilikom analize najpre su identifikovana sva jezička sredstva pomoću kojih se ostvaruje autorovo ograđivanje, a zatim su ona klasifikovana na osnovu forme i na osnovu tipa u postavljenom modelu komunikacionih strategija. Nakon toga, ispitivana je moguća korelacija između forme i diskursne funkcije identifikovanih jezičkih sredstava, a statistički obrađeni brojčani podaci za analizirane parametre u oba korpusa doprineli su celovitijem upoređivanju, na osnovu koga smo izveli relevantne zaključke. 2 Analizirani članci su objavljeni u časopisima u periodu od 1999. do 2009. godine. Analizirani tekstovi su iz sledećih britanskih časopisa: The British Journal od Sociology, London, Philosophy and Social Criticism, Sage Publications i British Journal of Educational Psychology. Časopisi sa srpskog govornog područja iz kojih su analizirani naučnoistrživački radovi su sledeći: Teme, časopis za društvene nauke Univerziteta u Nišu, Niš, Sociološki pregled, Sociološkog društva Srbije, Beograd i Psihologija, Društva psihologa Srbije. 590 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić 4. Analiza korpusa 4.1. Leksička i gramatička sredstava kojima se realizuje autorovo ograđivanje U oba korpusa, ET i ST, utvrđeni su isti tipovi leksičkih i gramatičkih sredstava kojima se realizuje autorovo ograđivanje, a to su: 1. Modalni glagoli U engleskom jeziku to su: may, can, might, could, would. U srpskom jeziku to je glalol moći (najčešće u obliku može, može biti, moglo bi): (1a) The benefits documented in this study could simply be due to the adding of multiple treatments: the FAM benefits could be interpreted with extra confidence if the study included another condition in which an adjunctive treatment was provided to CBT that did not produce additional gains.(ET12, 341) (1b) Postojanje sukoba može biti pozitivan znak za stabilnost odnosa i samo krhe društvene strukture ne mogu dopustiti otvorene sukobe, pa vrše konvertovanje konflikata; tom supstitucijom objekta stvaraju potencijal za razornu eksploziju. (ST7, 249) 2. Leksički glagoli modalizovanog značenja (glagoli govornog čina i epistemičke modalnosti) U engleskom jeziku to su glagoli seem, appear, believe, assume, suggest, estimate, tend, think, argue, indicate, propose, speculate, itd. U srpskom jeziku to su glagoli ukazati, ukazivati, smatrati, izgledati, pretpostavljati, procenjivati, sugerisati, činiti se, itd. (2a) There appears to be no reason why it might not be further applied to other goals, such as the achievement of sporting or artistic goals. (ET15, 292) (2b) Ovi nalazi sugerišu da samo–procenjivanje nivoa participacije i želja da se on podigne nisu pod uticajem pola kao takvog. (ST3,176) 3. Pridevi, prilozi i imenice/imeničke fraze modalnog značenja a) imenice u engleskom assumption, claim, possibility, estimate, suggestion, itd., i imenice istog značenja u srpskom pretpostavka, mogućnost, verovatnoća, predlog, itd. b) engleski prilozi perhaps, possibly, probably, practically, likely, presumably, virtually, i srpski prilozi možda, moguće, takoreći. c) engleski pridevi koji označavaju stepen (ne)verovatnoće: possible, probable, un/likely. Pridevi istog značenja postoje i u srpskom: verovatan, moguć, nemoguć, izvestan, neizvestan, kao i fraze gde su oni kombinovani sa odričnim glagolom ili restrikitvnim prilogom nije verovatan, malo je verovatan itd. (3a) Perhaps by focusing on these trait–like views, they failed to examine the part of the self that has a direct effect on social judgment – the individual”s specific KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM ... 591 behavior. (ET11,227) (3b) Ukoliko je događaj redak ili se događa samo jednom, moguće je da će informacije o konzistenciji i distinktivnosti morati biti iskonstruisane da bi dale neku približnu procenu o tome kako često se nešto slično dešavalo u prošlosti.(ST12, 383) 4. Prilozi i fraze koji označavaju stepen i kvantitet (semantički aproksimatori) Najkarakterističniji prilozi u engleskom jeziku su approximately, roughly, about, often, occasionally, generally, usually, somewhat, somehow. U srpskom jeziku čini se da ima podjednako i fraza i priloga koji izražavaju ovo značenje: u izvesnom smislu, manje–više, manje ili više, donekle, unekoliko, otprilike, nešto (manje, bolje), itd. (4a) Here, with this echo, there is no secondary representation of an intact original but, somehow, a difference or division at work in the very voice of interruption, a kind of “doubling” which is not mimetic. (ET8,35) (4b) Ali ukoliko je tek nešto čime treba ovladati u koristiti u borbi za ljudski opstanak i dobrobit čovečanstva, ona može biti isto tako deo onoga objektivnog tj. subjektu naspramnog, makar i poželjnog i žuđenog, a time se nalazi, bar unekoliko, na strani pasivnog dela u pomenutoj dijalektici istorije. (ST9,10) 5. Uvodne fraze/klauze koje specifikuju autorovo prisustvo i stav U engleskom jeziku tipični primeri bili bi I believe, As far as I/we know, To our knowledge/ standpoint, It is our view that, We feel that…, dok su neki od karakterističnih srpskih primera Smatram, koliko mi je/nam je poznato, u našem slučaju, po mojoj/ našoj proceni, itd. (5a) In so far as there may be a tension between meeting peer social goals and academic goals, the fact that school students place such high importance on peer relationships suggests that perceptions of competence and success in the social domain may influence academic tasks perceptions. (ET15,2) (5b) Na kraju, u najkraćem, tri glavna razvojna toka koja će, po mojoj proceni, u bliskoj budućnosti opredeljivati zbivanja na svetskoj političkoj sceni.(ST4,10) 6. Razni tipovi sintaksičkih konstrukcija i leksičkih sredstava u kojima agens (tj. autor) nije iskazan: pasivne konstrukcije, tzv. ‘delo umesto autora’, bezlične rečenice, i nominalizacije U engleskom jeziku tipični su primeri: one might interpret, it could be said, one may think, it is suggested/supposed/assumed, believed..., dok su u srpskom najizrazitiji primeri čini se, smatra se, pretpostavlja se, može se smatrati/reći/protumačiti/ 592 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić pretpostaviti, itd. (6a) Thus one might interpret the mix of transcendence and immanence that permeates Beauvoir”s descriptions of individual agency as a haphazard effort to reconcile her philosophical commitment to existentialism with the facts of history and her own experience as a woman.(ET6,7) (6b) Pretpostavlja se, ipak, da transformacija varijabli u splinove četvrtog reda ne mora biti optimalno rešenje, i da bi se, možda, pod nekim drugim nelinearnim modelima mogli dobiti rezultati koji bolje objašnjavaju i predviđaju kriminalno ponašanje. ST15, 33) 7. Kondicionalne rečenice (uključujući i redukovane), sa hipotetičkim značenjem U engleskom one se najčešče uvode subordinatorom if ili as if. U srpskom je tipičan koordinativni subordinator ako…..onda, kao i kao da i ukoliko: (7a) Hence, if we consider all of the factors that have been found in this analysis to promote or delay leaving home – family background and resources, family structure, and region of residence in addition to individuals” economic resources – these illustrate that the opportunity structure is but one factor influencing delaying leaving home in Spain. (ET5, 218) (7b) Peto, ako su se neki elementi desekularizacije javili kao plod odbrane necija i njihovih kultura, onda treba očekivati da ona slabi kada prođe opasnost i međusobna ugroženost nacija i konfesija. (ST2,92) 8. Složeni, kombinovani načini ograđivanja (kombinacije dva, tri, četiri jezička sredstva) Tipični primeri u engleskom bili bi: It seems reasonable/probable It seems likely that, It seems reasonable to assume that, It would seem somewhat unlikely that, It may appear somewhat speculative that..., dok bi tipični srpski primeri bili: Možemo na neki način smatrati, Bilo bi donekle razumljivo/verovatno, Čini nam se donekle prihvatljivim, itd. (8a) It seems reasonable to assume that neither of the two extremes can sustain a strong form of individual agency. (ET6,13) (8b) Ukoliko je događaj redak ili se događa samo jednom, čini nam se mogućim da će informacije o konzistenciji i distinktivnosti biti donekle iskonstruisane da bi dale neku približnu procenu o tome kako često se nešto slično dešavalo u prošlosti. KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM ... 593 (ST12,383) Kao što se može uočiti, u pogledu leksičko–gramatičkog asortimana za izražavanje ograđivanja, između engleskog i srpskog jezika ne postoje velike razlike. Sličnosti su pogotovo izražene kada su u pitanju leksičke kategorije (modali, leksički glagoli, imenice, pridevi i prilozi karakteristične semantike), koje su navedene pod 1– 4 u gornjem tekstu. Izvesne razlike u formi jezičkih sredstava mogu se uočiti jedino na nivou rečenica i klauza, gde, zbog činjenice da u engleskom jeziku rečenica/finitna klauza mora imati iskazani gramatički subjekat, te klauze uvek imaju tzv. prazno it ili bezlično one, dok srpske rečenice i klauze istog značenja počinju glagolom, kao što se može videti u stavkama 6 i 8 u gornjem tekstu. Kako ova karakteristika nije od značaja za posmatrani fenomen ograđivanja, može se smatrati da oba jezika raspolažu istim leksičko–gramatičkim potencijalom za izražavanje ograđivanja. 4.2. Pragmatičko–funkcionalna analiza Proučavanje jezičkih sredstava kojima se ostvaruje ograđivanje najčešće je povezano sa funkcionalnom analiziom komunikacionih strategija (kao primer možemo navesti jednu od ranijih studija Prince/Frader/Bosk 1982 i jednu od najnovijih, Kalenböck/Mihatsch/ Schneider 2010). Na korpusu akademskog diskursa, u funkcionalnim studijama ponuđeno je više modela klasifikacije ograđivanja, koji su manje ili više razuđeni (Hyland 1996, 1998, Salager–Myers 1994, 1997, Markannen/Schroder 1995, inter al.). Klasifikacioni model primenjen u našem istraživanju predstavlja delimično modifikovan model iz Blagojević 2008, a baziran je na Hyland 1996. Prilikom interpretacije motivacije za ograđivanje i strategija ograđivanja, vodili smo se teorijskim postulatima sledećih pragmatičkih teorija: princip učtivosti i maksime slaganja i skromnosti (Leech 1983), princip kooperacije i maksima kvaliteta (Grice 1975) i teorija učtivosti i strategije uvažavanja potreba lica u okviru negativne (individualističke) i pozitivne (integrativne) učtivosti (Brown and Levinson 1987). Važno je istaći da su jezička sredstva ograđivanja često pragmatički polifunkcionalna. Komunikacione strategije ograđivanja klasifikovali smo na dva osnovna tipa (u odnosu na izloženi sadržaj i u odnosu na učesnike u komunikaciji), a svaki tip sadrži i dva podtipa. I Autorovo ograđivanje u odnosu na izloženi sadržaj a/ ograđivanje u odnosu na pouzdanost sadržaja (9a) The cost of involvement in first activity would decrease the overall value of that activity. (ET15,3) 594 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić (9b) Svi aspekti razvoja filozofije pokazuju da postoji takva uslovljenost. Uostalom, ona je obostana, ukoliko i filozofija takođe deluje na održavanje ili promenu društvenog stanja. (ST9,18) Ovakvo ograđivanje ostvaruje se leksičkim sredstvima – modalnim glagolima, leksičkim glagolima, pridevima i prilozima modalnog značenja. Prvenstveni cilj ovog ograđivanja je ublažavanje autorove odgovornosti za rečeno i može se shvatiti kao strategija uvažavanja autorovog (pozitivnog) lica, tj. potrebe za integrisanošću, da bude prihvaćen kao član akademske zajednice, tako što neće narušavati ustaljene stavove i ideje koje postoje u okviru te akademske zajednice. Međutim, ovakvo ograđivanje može se smatrati i kao uvažavanje čitaočevog (negativnog) lica, tj. potrebe za samostalnošću, pri čemu autor čitaocu ostavlja slobodu da razmotri rečeno i da se, eventualno, i ne složi (Brown/Levinson 1987). Takođe, ovo bi se moglo smatrati kao težnja autora da poštuje princip učtivosti i u okviru njega maksimu slaganja (Leech 1983). b/ ograđivanje u odnosu na preciznost sadržaja (10a) Here, with this echo, there is no secondary representation of an intact original but, somehow, a difference or division at work in the very voice of interruption, a kind of “doubling” which is not mimetic. (ET8, 35) (10b) Za Avrelija Avgustina i Pseudo–Dionizija Areopagitu, moglo bi se u izvesnom smislu reći da su savremenici. (ST10, 33) Ovaj tip ograđivanja ostvaruje se prilozima i frazama za stepen i kvantitet, (aproksimatori) i prvenstveno služi za ublažavanje iznetih činjenica. Autor, koristeći ‘ogradu’, u stvari ne izbegava istinu već teži preciznosti i pokazuje pravo stanje svojih saznanja, a to je da kao naučnik ne može biti stopostotno siguran (Salager Myers 1995). Moglo bi se smatrati da autor u ovom slučaju poštuje princip kooperativnosti i to maksimu kvaliteta (Grice 1975). II Autorovo ograđivanje u odnosu na učesnike u pisanoj akademskoj komunikaciji a/ autorovo ograđivanje realizovano kao odsustvo autora iz teksta (11a) Existing research suggests that parents with higher incomes may discourage leaving home amongst teenage children, but facilitate it at older ages (Whittington and Peters, 1996) (ET5, 203) (11b) Podaci koje smo mi dobili sugerišu da u svesti naših ispitanika ove dve vrste kauzalnih atribucija figuriraju kao jedinstven sklop. (ST13, 387) Ovaj tip ograđivanja iskazuje se korišćenjem raznih tipova sintaksičkih konstrukcija i leksičkih sredstava u kojima agens (tj. autor) nije iskazan. Pragmatički gledano, ovim KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM ... 595 ograđivanjem poštuje se princip učtivosti, i to maksima slaganja i maksima skromnosti (Leech 1983). b/ autorovo ograđivanje realizovano kao prisustvo autora u tekstu (12a) Thus, it has been my argument over the past decade that the socialization and acculturation of time and nature go some way but not far enough towards adequately theorizing the contemporary social condition and the hazards that accompany individual way of life. (ET3,127) (12b) Na kraju, u najkraćem, tri glavna razvojna toka koja će, po mojoj proceni, u bliskoj budućnosti opredeljivati zbivanja na svetskoj političkoj sceni.(ST4,10) Ovo ograđivanje iskazuje se korišćenjem ličnih zamenica prvog lica i ponekad je kombinovano sa ograđivanjem u odnosu na pouzdanost sadržaja. Prezentujući činjenice autor naglašava da iznosi svoj lični stav i dopušta čitaocu da se ne složi, ali iskazuje i svoju eventualnu nesigurnost. Ova kategorija odgovara onome što se naziva i ‘štit’ (engl. ‘shields’, prema Prince/Frader/Bosk (1982)). Na ovaj način uvažava se negativno lice čitaoca, tj. njegova potreba za autonomnošću delovanja, a u okviru principa učtivosti poštuju se i maksima slaganja i maksima skromnosti. 4.3. Statistička analiza Tabela 1. Brojčana i procentualna zastupljenost komunikacionih strategija u oba korpusa Engleski (ET) Srpski (ST) Broj Broj Vrsta ograđivanja % % jedinica jedinica Pouzdanost sadržaja 235 0,52 97 0,56 Prisusutnost autora 151 0,33 36 0,22 Odsutnost autora 52 0,11 28 0,16 Preciznost sadržaja 19 0,04 11 0,06 UKUPNO: 456 100 172 100 Na osnovu podataka izloženih u tabeli, možemo zaključiti da engleski autori pokazuju, generalno, znatno veću tendenciju ka upotrebi komunikacionih strategija autorovog ograđivanja u poređenju sa srpskim autorima, jer je nađeno gotovo tri puta više instanci upotrebe ovih sredstava. Međutim, posmatrajući procentulanu zastupljenost tipova 596 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić ograđivanja u svakom od korpusa, ne može se tvrditi da postoje neke značajne razlike. Najveća uočena razlika primećuje se kod tipa prisutnost autora u tekstu, koju engleski autori koriste u nešto većoj meri. Slična tendencija uočena je i nekim ranijim istraživanjima (Blagojević, 2007, 2008, 2012). 5. Zaključna razmatranja Sumarnim pregledom izvršenih analiza u istraživanju fenomena ograđivanja u akademskom diskursu na engleskom i srpskom jeziku, došli smo do sledećih zaključaka: a/ Na osnovu analize leksičkih i gramatičkih sredstava, utvrđeno je da oba jezika, i engleski i srpski, raspolažu istim jezičkim potencijalom za izražavanje ograđivanja, to jest istim ili vrlo sličnim formalnim kategorijama sa istom semantičkom vrednošću. b/ Na osnovu pragmatičko–funkcionalne analize i primenjenog klasifikacionog modela komunikacionih strategija, utvrđeno je da se iste strategije, na isti diskursno–funkcionalni način, koriste u oba ispitana korpusa, što znači da autori iz obe akademske zajednice na sličan način pribegavaju strategiji ograđivanja u svojim akademskim radovima. Analiza nije ukazala na neka jezička sredstva ili strategije koje bi se mogle smatrati jezički i/ili kulturno–specifičnim. c/ Na osnovu statističke analize, uočena razlika u frekvenciji daje opštu sliku o preferencijama autora iz dve akademske zajednice u korišćenju ograđivanja i indirektnosti u akademskom diskursu. Iako su analiza jezičkih sredstava kojima se ostvaruje autorovo ograđivanje i pragmatičko–funkcionalna analiza pokazale da postoji velika sličnost između engleskog i srpskog jezika, rezultati statističke analize, koji su pokazali da u engleskom akademskom diskursu ima skoro tri puta više sredstava autorovog ograđivanja, navode na zaključke značajne za kontrastivnu pragmatiku. Ako se ograđivanje shvati kao forma indirektnosti i učtivosti (čime autori poštuju principe kooperativnosti, učtivosti i uvažavanja lica), može se zaključiti da engleski jezik pokazuje veći stepen indirektnosti i učtivosti. Za ovu činjenicu može se naći potvrda i u nekoliko dosadašnjih kontrastivno–pragmatičkih istraživanja engleskog i srpskog jezika, mada su takva istraživanja relativno retka u našoj nauci o jeziku, sa malim izuzecima (Blagojević i Mišić Ilić 2012) i u njima, uglavnom, nije ispitivan akademski diskurs3. S druge strane, slična kontrastivna istraživanja, na korpusu akademskog diskursa, gde su razčiciti jezici upoređivani sa engleskim, pokazuju da u engleskom akademskom diskursu uistinu ima mnogo više ograđivanja nego u francuskom, kineskom, finskom, bugarskom (Salager Myers 2011), pa bi se i srpski akademski diskurs 3 Mišić Ilić (2010) o govornom činu pisane zabrane i Panić–Kavgić (2010) o ublaženom neslaganju; KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM ... 597 mogao, na osnovu strategija ograđivanja, opisati kao relativno direktan i samouveren. Na samom kraju, bilo bi zanimljivo postaviti jedno pitanje, koje se nameće nakon naše analize, ali znatno prevazilazi okvire ovog istraživanja: ako već u sistemu i engleskog i srpskog jezika postoje gotovo identična jezička sredstva za autorovo ograđivanje, zašto se u srpskom ona koriste mnogo manje? Ovo istraživanje ne može da da odgovor na takvo pitanje, ali interdisiplinarni skup Susret kultura može biti pravi forum da se takvo pitanje postavi i skrene pažnja na zanimljiv problem kulturoloških razlika u jezičkoj manifestaciji indireknosti, učtivosti, ublažavanja, i sličnih diskursnih fenomena, kao i uzroka tih razlika. BIBLIOGRAFIJA Blagojević, Savka (2007). ‘’The use of metadiscourse in research articles written by English and Serbian academics’’. Language for Specific Purposes, Conference Proceedings, ed. I. Lakić and N. Kostić, Institut za strane jezike, Univerzitet Crne Gore, Podgorica. 17– 23. Blagojević, Savka (2008). Metadiskurs u akademskom diskursu. Niš: Filozofski fakultet. Blagojević, Savka i Biljana Mišić Ilić (2012). ‘’Interrogatives in English and Serbian Academic Discourse – A Contrastive Pragmatic Approach’’. Brno Studies in English, Vol 38:2. (2012). Стр.187–204. ISSN: 0524–6881 (Print) (Online) Blagojević, Savka (2012). O engleskom i srpskom akademskom diskursu. Niš: Filozofski fakultet. Brown, Penelope and Steven Levinson (1987). Politeness: Some Universals in Language Usage. Cambridge: CUP. Fraser, Bruce (1975). Hedged performatives. In Syntax and Semantics, Vol. 3: Speech Acts, ed. Peter Cole and Jerry Morgan. New York: Academic Press. 187–210. Hyland, Ken (1996). ‘’Writing without conviction? Hedging in science research articles.’’ Applied Linguistics, 17(4): 433–453. Hyland, Ken (1998). Hedging in Scientific Research Articles. Amsterdam: John Benjamins Publishing Company. Grice, Paul (1975). Logic and Conversation. In Syntax and Semantics, Vol. 3: Speech Acts, ed. Peter Cole and Jerry Morgan. New York: Academic Press, 41–58. Kalenböck, Gunther, W. Mihatsch, S. Schneider, eds. (2010). New Approaches to Hedging. Bingley: Emerald Group Publishing. Lakoff, George (1972). ‘’Hedges: A study of meaning criteria and the logic of fuzzy 598 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić concepts’’. In Papers from the Eight Regional Meeting of Chicago Linguistic Society. Chicago: Chicago University Press. 183–228. Leech, Geoffrey (1983). Principles of Pragmatics. London: Longman. Markkanen, Raija and Hartmut Schröder (1997). Hedging and Discourse: Approaches to the Analysis of a Pragmatic Phenomenon in Academic Texts. Berlin: W. de Gruyter. Mišić Ilić Biljana (2010). ‘’Jezički i kulturni aspekti govornog čina zabranjivanja iz ugla kontrastivne pragmatike’’. U Zbornik radova sa Petog međunarodnog interdisciplinarnog simpozijuma Susret kultura, ur. Lj. Subotić i I. Živančević– Sekeruš. Novi Sad: Filozofski fakultet. 463–470. Panić–Kavgić Olga (2010). ‘’Mitigated Disagreement in Dialogues Selected from an American and a Serbian film’’. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu XXXV–2: 429–441. Prince, E., J. Frader and C. Bosk (1982). ‘’On hedging in physician–physician discourse’’. In Linguistics and the professions, ed. Di Pietro R.J. Hillsdale: Ablex. 83–97. Salager–Meyer, Francoise. (1994) ‘’Hedges and Textual Communicative Function in Medical English Written Discourse ‘’. English for Specific Purposes Vol 13. 149–170. Salager–Myer, F. 1997. ‘’I think that perhaps you should: A study of hedges in written scientific discourse’’. In Functional Approaches to Written Text: Classroom Applications, T. Miller (ed.). Washington, D.C: United States Information Agency. Salager–Meyer, F. (2011). ‘’Scientific discourse and contrastive linguistics: hedging’’. European Science Editing 37(2), 35–37. Vande Kopple, W. (1985). ‘’Some exploratory discourse on metadiscourse.’’ College Composition and Communication, 36: 82–93. Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić A CONTRASTIVE PRAGMATIC ANALYSIS OF HEDGING IN ENGLISH AND SERBIAN WRITTEN ACADEMIC DISCOURSE Summary Hedging as a discourse phenomenon and lingustic devices it is realized with have been investigated extensively in the past few decades but there are almost no studies dealing with hedging in the Serbian language. The paper presents the results of a corpus–based KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM ... 599 contrastive study of hedging in written academic discourse in English and Serbian, which included the qualitative and quantitative analysis of lexical and grammatical hedging devices, as well as of discourse strategies realized with them. Within the two basic types of these strategies (hedging oriented to the propositional content of the sentence and hedging oriented to the autor) several subtypes have been identified as well. The results have been pragmatically interpreted based on the Politeness Theory (face saving act, Politeness Principle, tact maxim, modesty maxim) and Cooperation Principle (quality maxim and manner maxim). The analyses indicate that there are certain discourse preferences in the use of hedging, depending on the language, which can be culturally interpreted. Алина Маслова Филолошки факултет УДК 81`366.593 Мордовског државног универзитета „Н. П. Огарјов“ (Русија) Душанка Звекић Душановић Универзитет у Новом Саду оригинални научни рад Филозофски факултет ИНТЕРПРЕТАЦИJА ИМПЕРАТИВНЕ ПАРАДИГМЕ СА КОМУНИКАТИВНО–ПРАГМАТИЧКОГ И ФУНКЦИOНАЛНОГ АСПЕКТА (НА МАТЕРИJАЛУ РУСКОГ, СРПСКОГ И МАЂАРСКОГ JЕЗИКА)1 AПСТРАКT Императивни искази су универзални производ говорне делатности. Стога посебан значај треба да има истраживање специфичности прескриптивних односа између учесника комуникације и начина њиховог изражавања на материјалу језикâ са различитим структурама: сродних руског и српског, с једне стране, и мађарског – с друге. Пошто је императивни облик основно и редовно средство изражавања императивне семантике, у раду се разматра специфичност императивне парадигме с обзиром на комуникативно– прагматички и функционални аспекат њене интерпретације. Упоређени су начини изражавања непосредно и посредно упућеног подстицаја, наведене особине изражавања подстицаја на узајамно деловање помоћу синтетичких и аналитичких средстава, коментарисана могућност презентације аутопрескриптивне ситуације. Резултати сведоче о томе да комуникативно–прагматички приступ језичкој конфронтацији у значајној мери помаже истраживању комуникативних култура народâ и експликацији присуства / одсутства комуникативних и језичких лакуна. Kључне речи: императив, императивна парадигма, подстицање, структура, руски језик, српски језик, мађарски језик 1. Императивни искази су универзални производ говорне делатности. Основно 1 Овај прилог настао је у оквиру пројекта Синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања стандардног српског језика (178004) који финансира Министарство просвете и науке Владе Републике Србије 602 Алина Маслова, Душанка Звекић Душановић средство изражавања императивног значења у руском, српском и мађарском језику је императив. Он у свом семантичком потенцијалу концентрише све диференцијалне особине категорије императивности. То су: подстицање, непосредно обраћање субјекту радње и функционално–презентска перспектива. У већини језика императивно се значење најредовније изражава императивним облицима 1. и 2. лица. Међутим, проблем структуре императивне парадигме (ИП) у словенским језицима још увек није решен. Низ научника полази од садржајних параметра императивне семантике и на тај начин користи значајно шири приступ интерпретацији састава императивне парадигме. Тако, на пример, И. Долинина, сматрајући да су са семантиком императива повезани такви садржајни параметри као што су постојање специфичне комуникативне (апелативне) функције, „уоквиреност“, која је условљена увођењем допунских предиката и „померање“ ситуације означeне глаголом у област менталне реалности (тј. садржаја оног о чему се ради), квалификује императив као категорију у којој се одређује однос говорног лица према неком догађају, а која се одликује тиме што се реализује у посебним говорним чиновима – непосредним подстицајима (Долинина 1988). Сличан став има Д. А. Шелинг, који примећује да са садржајног аспекта императив није „припредикатска“, већ „припропозиционална“ категорија, а са формалног – није глаголска, већ конструкциона (Штелинг 1982). Према томе, захтев да члан ИП буде глагол аутоматски се губи и питање састава ИП нема потребе да се дискутује. Традиционални поглед на структуру ИП обједињује различите ставове. Суштина питања је, по мишљењу В. Храковског, у томе што се лингвисти разизлазе с обзиром на то „који од глаголских облика и конструкција датог језика способних да изражавају подстицај треба сматрати императивним обликом, а који – синонимима или заменама императива“ (Храковский 1986, Молошная 1990, 1995). У савременом руском језику у складу са различитим концепцијама постоје следеће врсте ИП: 1) само облици 2. л. јд. и мн.; 2) облици 2. л. јд. и мн. и облици 1. л. мн.; 3) облици 2. л. јд. и мн., облици 1. л. мн., облици 3. л. јд. и мн.; 4) облици 2. л. јд. и мн., облици 1. л. мн., облици 3. л. јд. и мн., облици 1. л. јд. Као што се види, свака од наведених парадигми укључује све претходне; разлика међу њима је квантитативна. Очигледно је да избор концепције и структурирање ИП зависи од ужег или ширег схватања императивног облика, односно од функционалног или формалног приступа. У српској лингвистичкој литератури уобичајено је схватање да императив нема комплетну парадигму, односно да се своди на синтетичке облике 1. л. мн. и 2. л. јд. ИНТЕРПРЕТАЦИJА ИМПЕРАТИВНЕ ПАРАДИГМЕ СА КОМУНИКАТИВНО–ПРАГМАТИЧКОГ ... 603 и мн., што се образлаже ограничавањем на ситуацију присутних лица (Белић 1962: 160, Стевановић 1964: 346). Став према аналитичкој конструкцији за изражавање подстицаја 3. лица (нек(а) + глагол у 3. л. презента) није уједначен. У новијим размишљањима наводе се аргументи за уврштавање и аналитичких средстава у ИП, чиме се добија пуна парадигма (Поповић 2005: 1029, Hansen 2004: 266, Hansen 2010: 251–253). Мађарски лингвисти не сусрећу се с оваквим дилемама јер је ово један од ретких језика који имају морфолошки хомогену ИП (Хrakovskij 2001: 28). У вези са функционалним и комуникативним приступом анализи језичких средстава која изражавају императивно значење сматрамо да ће бити целисходно ако наше истаживање базирамо на широком схватању ИП. Таква ИП, с обзиром на састав комуниканата, одражава широку разноврсност директивних ситуација: 1) ситуација непосредног подстицања (2. л.); 2) ситуација подстицања на узајамну делатност (1. л. мн.); 3) ситуација аутопрескрипције (1. л. јд) и 4) ситуација посредног подстицања (3. л.). 2. У ова три посматрана језика императивни облици 2. л. представљају језгро изражавања императивне семантике. Они су семантички слични и истотипни по морфолошкој структури. О универзалности датих облика сведочи чињеница да они могу да представљају све типове императивног значења, као што су директивна (различите нијансе адхибитивних и прохибитивних значења) и пермисивна: Приђи да вечераш – не гледа га – време jе да се спава – строго рече (Ћосић); – Соберите повечерять, – коротко приказал хозяин (Шолохов); – K. elrohan, Regina bögréket dobál utána az erkélyről és azt kiáltja: Állj meg (Konrád); И зато не завиди ближњему своме (Киш); – Ну, вы, дамский любимец, стойте здесь и никуда не выходите (Ильф, Петров); – Ne menj be! (Konrád); Кажи, вели Јахиел, знам да желиш да разговараш (Албахари); – Нет уж, лучше я буду пить йод. – Валяй <…> (Семенов); – Tegyetek velük, amit akartok (Illyés) и сл. Функционална разлика императивних облика 2. л. у руском и српском језику везана је за избор облика СВ и НСВ у одређеној императивној ситуацији. Према мишљењу аспектологâ ситуација у руском језику се разликује од ситуације у другим словенским језицима. Скренимо такође пажњу на то да, осим непосредне видске семантике, значајну улогу у избору облика СВ или НСВ имају прагматички фактори, као што су: степен илокуцијског интензитета, дистанца општења између адресанта и адресата, званичност амбијента, етикецијски карактер комуникације. Зато се у аспектолошким истраживањима функционисања СВ / НСВ у императиву „главна пажња додељује прагматици 604 Алина Маслова, Душанка Звекић Душановић видског супротстављања – типовима говорних чинова у чијем саставу се појављује овај или онај видски облик“ (Падучева 1993). Научна дискусија се углавном води око питања степена категоричности императивног облика СВ и НСВ. За српски језик се, на пример, констатује да императив НСВ може имати јачи илокутивни напон од императива СВ (са ослонцем и на друга језичка средства у исказу), односно да НСВ више одговара говорном чину типа ‘наређење’: – Отварај врата, док СВ преноси значење ‘молбе’: – Отвори врата (Поповић 2005: 1008). За разлику од ова два словенска језика, функционална разлика императивних облика у мађарском везује се за две специфичности. Једна се односи на парадигму самог императива јер у 2. л. јд. постоји тзв. „краћи“ облик: – írd, kérd, и „дужи“ облик: – írjad, kérjed, при чему краћи облик изражава јачу наредбу, док дужи представља више молбу или/и жељу да се радња изврши (Andrić 2002: 138–139), односно краћи облик има јачи илокутивни напон, а дужи облик слабији (Krékits 2006: 56). Друга се везује за ред речи. Тако се, на пример, могућност одвајања префикса од глагола рефлектује и на типове говорних чинова, односно утиче на илокутивни напон исказа (Krékits 2006: 55, 144). Уколико се префикс налази у постпонованој позицији у односу на глагол у императиву, исказ је блажи, близак молби и савету: – Ülj le kérlek. У препонованој позицији, када је префикс спојен с глаголом, исказ добија значење строге наредбе или претње: – No, megállj csak (Andrić 2008: 38–39). 3. Облици 1. л. мн. су облици узајамног деловања у руском, српском и мађарском језику, пошто се подстицање упућује двама и већем броју лица и у број вршилаца радње укључено је говорно лице заједно са адресатом (адресатима). Међутим, у руском језику такви облици имају секундарни карактер, пошто су представљени облицима презента или футура индикатива у функцији императива (выпьем, идём, бежим). У српском и мађарском језику, за разлику од руског, постоје посебни синтетички императивни облици (испијмо – igyuk ki, чујмо – halljuk, отиђимо – menjünk). У поређеним језицима дати облици функционишу, по правилу, у неутралним директивним говорним чиновима, тј. у предлогу и позиву. Често се може срести одговарајући превод: – Ну, сынки! прежде всего выпьем горилки! (Гоголь) / – A sada, sinci, najprije ispijmo čašicu rakije! (Gogolј). А. Стојановић пише да су ти облици широко распрострањени у научној литератури, односно да су карактеристични за научни стил (Стојановић 1989). И у руском и у српском језику функционишу аналитичке конструкције с императивним речцама: давай(те), дай(те), пусть (пускай) – у руском језику, да, нек(а) хајде (–мо, –те), ајде (–мо) – у српском. Њихова редовна реализација и ИНТЕРПРЕТАЦИJА ИМПЕРАТИВНЕ ПАРАДИГМЕ СА КОМУНИКАТИВНО–ПРАГМАТИЧКОГ ... 605 фреквентност допушта научницима да констатују постојање аналитичких облика за узајамно деловање у структури ИП. Речце давай(те), дай(те) / дај(те) су пореклом облици 2. л. јд./мн. императива. Оне додавањем само семантичке нијансе потеза, одлуке да се уради нешто, или наглашавањем почетка радње не утичу на карактер интенције. Дате речце нису потпуно десемантизоване. Посебно се чува њихова примарна семантика у ситуацији молбе да се, по могућности, нешто уради. У српском се предлог и позив најчешће се реализују помоћу перифрастичне конструкције хајде да + презент: – Него хајде да то учинимо (Андрић). Осим ове конструкције, постоји могућност употребе речце хајде с глаголом у императиву: – Хајде закевћи мало (Ћосић), а могућа је и употреба презента без везника да, првенствено када доминира значење кретања: – Хајде, Берта, срце, идемо код тије (Албахари). Облик хајде може бити и изостављен, и тада се семантика подстицаја преноси само конструкцијом да + презент: – Да израчунамо колико сте потрошили на мене! (Ћосић). У руском се ово постиже конструкцијом давай (те) + 1. л. мн. у футуру, давай(те) + инфинитив: – Давайте посчитаем, сколько вы на меня потратили! (Чосич). У мађарском се и тада употребљава императив 1. л. мн.: – Számítsuk ki, mennyit költöttetek rám (Csoszics). Слично руском и српском језику, и мађарски има речцу чија је првенствена функција подстицаја: gyere (gyerünk, gyertek). Уз њу се реализује глагол у императиву или презенту: – Most aztán gyerünk, fogjunk hozzá (Andrics); Gyere, Berta, szívem, megyünk nagynénédhez (Albahari). Она је у мађарском необавезни елемент, те се искази с овом речцом не сматрају аналитичким конструкцијама. 4. Дискусија о статусу облика 1. л. јд. може да се објасни особинама комуникативне ситуације која репрезентује аутопрескрипцију, односно самоподстицање. Структурна шема такве ситуације постоји у редукованом виду: има све компоненте (мотив, интенцију, место, време, околину радње), али активни учесник комуникативне ситуације је једно те исто лице у улози и прескриптора и вршиоца прескрибоване радње. То може да буде ситуација унутрашњег монолога: – Пойду–ка я погулять; – Да вечерам домаћински (Ћосић). Аутопрескрипција може да се реализује и у присутности другог учесника. На пример, када се нешто препричава: – Сил нет никаких… Дай, думаю, засну, авось отойдет…(Фурманов); – Знам да ме је лагао, Наталија. Знам…<…> Шта да учиним да ми је, сваки дан, говорио истину? (Ковачевић); или када говорно лице предлаже себе као вршиоца радње: – Погоди же, пусти… Погляжу я на нее… чего–то она хрипела больно…(Горький); – Да jавим твоjима кући (Ћосић). Семантика самоподстицања се у руском језику, по правилу, изражава аналитички: дай(те), давай(те)(–ка) + 1. л. јд. футура; буду(– 606 Алина Маслова, Душанка Звекић Душановић ка) + инфинитив. У српском језику тим облицима–конструкцијама одговара да– конструкција с обликом 1. л. јд. презента (понекад у споју са речцама дај(те), (х) ајде(те): – Хајде да им напишем писмо (Пипер 2005: 660)). У руском језику, за разлику од српског, користи се синтетички начин изражавања помоћу глагола СВ у 1. л. јд. футура, што је условљено низом прагматичких фактора и одговарајућом интонацијом. Уп. – Да вечерам домаћински (Ћосић) /– Поужинаю(–ка) я сегодня по–хозяйски (Чосич). Треба додати да постоји ограничен број ситуација аутопрескрипције. Стога је умесније говорити о неутрализацији различитих врста подстицања и изражавању опште идеје аутопрескрипције приликом истицања спремности говорног лица да изврши неку радњу (Мучник 1955) односно о нијансама жеље (Молошная 1995). Овакав став потврђује и употреба императива 1. л. јд. у мађарском језику јер се он, по правилу, и не среће у типичним императивним ситуацијама. Појављује се управо са значењем спремности и жеље: – Ott essem el én a harc mezején (Petőfi) /Нека погинем тамо, на бојном пољу (Петефи), као и у интерогативним реченицама у којима се од саговорника тражи мишљење, сагласност за извршавање радње: – Levágassam a hajam? / Да /ли да/ одсечем косу? У исказима с лексемом hadd, поред исказане жеље, присутно је и значење тражења дозволе: – Hadd sorítsam meg a kezedet / Дај да ти стегнем руку (Аndrić 2008: 38). 5. У процесу комуникације могу се срести ситуације када се прескрипција преко 2. л. (као адресата) преноси на 3. л. Такво императивно значење се, у српском и руском, изражава помоћу конструкција: пусть (пускай) / нек(а) + 3. л. јд. и мн. презента (и футура у руском језику): – Чим се разбуди, нека дође до мене (Ћосић); – Пусть срисуют пальцы с этого стакана (Семенов). У ова два језика те конструкције могу да изражавају све типове императивних значења, најчешће – директивна. Л. А. Бирјулин претпоставља да би се – у случају кад би у словенским језицима постојали синтетички императивни облици 3. л. формално истоветни са облицима 2. л. – једва и могло довести у питање њихово укључивање у парадигму (Бирюлин 1992). Функција тих облика је истоветна у руском и српском језику: индиректни пренос подстицања на лице које не учествује непосредно у комуникацији. Стога их сматрамо аналитичким облицима 3. л. јд. и мн. у ИП. Мађарски, као што је речено, има синтетичке облике и за 3. лице: Оче, нека и Ђорђе остане (Ћосић). – Apám, maradjon itt Gyorgye is (Csoszics). 6. У закључку додајмо да комуникативно–прагматички приступ анализи језичке грађе допушта да се пажња не концентрише на граматичком аспекту проблема ИП. То се може објаснити тиме што неки облици који имају посебне експоненте ИНТЕРПРЕТАЦИJА ИМПЕРАТИВНЕ ПАРАДИГМЕ СА КОМУНИКАТИВНО–ПРАГМАТИЧКОГ ... 607 значајно ређе функционишу у одређеним комуникативним ситуацијама него њихови функционални аналогони или су, пак, везани само за одређену императивну семантику. ЛИТЕРАТУРА Белић, Александар (1962). Историја српскохрватског језика, књ. II св. 2: Речи са конјугацијом, друго издање. Београд: Научна књига. Бирюлин, Леонид (1992). „Семантика и прагматика русского превентива“. Russian linguistics. 16: 1–22. Долинина, Ирина (1988). „Категорические значения конструкций с частицей «пусть»“, у Императив в разноструктурных языках: Тез. докл. конф. «Функцион.–типол. направление в грамматике. Повелительность» (Ленинград): 277–280. Молошная, Татьяна (1995). „Синтаксические способы выражения косвенных наклонений в современных славянских языках“, у Иванов В. В., Молошная Т. Н., Головачева А. В., Свешникова Т. Н. Этюды по типологии грамматических категорий в славянских и балканских языках (Москва: Индрик): 60–150. Молошная, Татьяна (1990). „К вопросу о так называемых аналитических формах императива в русском языке“. Russian linguistics. Vol. 14. № 1: 19–34. Мучник, Иосиф (1955). „О значении форм повелительного наклонения в современном русском языке“. Учен. зап. Моск. обл. пединститута. Т. 32. Вып. 5: 13–35. Падучева, Елена (1993). „Семантика и прагматика несовершенного вида императива в русском языке“, у Русистика сегодня. Функционирование языка: лексика и грамматика, отв. ред. Ю. Н. Караулов (Москва: Наука): 36–55. Пипер, Предраг (2005). „Предикат“ и „Семантичке категорије у простој реченици: синтаксичка семантика“ у: Пипер, Предраг; Антонић, Ивана; Ружић, Владислава; Танасић, Срето; Поповић, Људмила; Тошовић, Бранко (у редакцији Милке Ивић) Синтакса савременога српског језика, Проста реченица. Београд: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига; Нови Сад: Матица српска. Поповић, Људмила (2005). „Комуникативне функције просте реченице“ у: Пипер, Предраг; Антонић, Ивана; Ружић, Владислава; Танасић, Срето; Поповић, Људмила; Тошовић, Бранко (у редакцији Милке Ивић) Синтакса савременога српског језика, Проста реченица. Београд: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига; Нови Сад: Матица српска. 608 Алина Маслова, Душанка Звекић Душановић Стевановић, Михаило (1964). Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма I, Фонетика, Морфологија. Београд: Научно дело. Стоjановић, Андреј (1989). „Инклузивни императив у научном стилу руског и српскохрватског jезика“. Jужнословенски филолог. XLV: 127–136. Храковский, Владимир, Володин Александр (1986). Семантика и типология императива: Русский императив. Москва: Наука. Штелинг, Донат (1982). „О грамматическом статусе повелительного наклонения“. Изв. АН СССР. Сер. литературы и языка. Т. 41. № 3: 47–55. Andrić, Edita (2002). Leksikologija i morfologija mađarskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za hungarologiju. Andrić, Edita (2008). Struktura sintagmi i rečenica u savremenom mađarskom jeziku. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za hungarologiju. Hansen, Björn (2004). „The Grammaticalization of the Analytical Imperatives in Russian, Polish and Serbian/Croatian.“ Die Welt der Slaven XLIX: 257–274. Hansen , Björn, Ana Drobnjaković (2010). „Grammaticalization Theory as Basis for the Panchronic Study of the Serbian Language: Setting the Agenda.“ Српски језик у светлу савремених лингвистичких теорија. Књига 4. Београд: САНУ, Одељење језика и књижевности: 239–263. Krékits József (2006). Felszólító performatív beszédaktusok. A „beavatkozás” igei. Budapest: Akadémiai Kiadó. Tošović, Branko. (1988). Ruska gramatika u poređenju sa srpskohrvatskom: glasovi, oblici, rečenicа. Sarajevo: Svjetlost. Xrakovskij, Victor S. (ed.) (2001). Typology of Imperative Constructions. München: Lincom Europa. ИНТЕРПРЕТАЦИJА ИМПЕРАТИВНЕ ПАРАДИГМЕ СА КОМУНИКАТИВНО–ПРАГМАТИЧКОГ ... 609 Alina Maslova, Dušanka Zvekić–Dušanović INTERPRETQTION OF IMPERATIV PARADIGM FROM THE COMMUNIKATIVE–PRAGMATIC AND FUNKCIONAL ASPECT (ON RUSSIAN, SERBIAN AND HUNGARIAN LANGUAGE DATA) Summary Imperative utterances are univerzal product of speaking. Therefore, a special significance should be set to a research of the specificities of prescriptive relation between participants in communication and the way they express themselves, both be on the data of the languages with different structures: on one side, kindred Russian and Serbian, on the other, Hungarian. Since the imperative form is a basic and regular means of expressing imperative semantics, this paper examines the specificities of imperative paradigm with regard to a communicative–pragmatic and functional aspects of its interpretation. We have compared the ways of expressing the stimulus given directly and indirectly, listed the characteristics of expressing the stimulus on mutual action with the use of synthetic and analythic means, and commented on the possibility of presenting autoprescriptive situation. The results give evidence that a communicative–pragmatic approach to language confrontation greatly helps in examining peoples’communicative culture and explicating the presence/absence of communicative and language lacunae. Ana Elaković Nenadović Univerzitet u Beogradu UDC 316.772.2 Filološki fakultet pregledni rad TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI KOMUNIKACIJE APSTRAKT U ovom radu ćemo se baviti neophodnošću poznavanja tradicionalnih retoričko–hermeneutičkih resursa u artikulaciji savremenih modela komunikacije. Posebno ćemo istražiti kreativnu primenu klasičnih retoričkih načela u savremenom komunikološkom obrazovanju (nastavnika, medijskih poslenika i drugih aktera javnog nastupa). Posebnu pažnju ćemo posvetiti direktnoj i indirektnoj primeni navedenih tradicionalnih dostignuća u filološkom proučavanju preciznog i uspešnog verbalnog i neverbalnog govora. Ključne reči: retorika, hermeneutika, komunikologija, verbalna, neverbalna komunikacija U ovom radu ćemo pokušati da povežemo osnovna komunikološka dostignuća današnjice sa modernim shvatanjem i primenom retoričkih načela i hermeneutičkih resursa u modernim vidovima komunikacije. Kada je o retorici reč, sve više savremenih studija upućuje na renesansu, odnosno, na tzv. “oživljavanje” klasičnih postulata retorike, čija sadržina i funkcija sve više dobija formu jedne nove primenjene nauke. Mnogi vide veliku zaslugu u ovom procesu “oživljavanja” retorike, upravo, u Gadamerovoj filozofskoj hermeneutici, koja se u velikoj meri oslanja na retoričku tradiciju i tako doprinosi njenom osavremenjivanju. Ovo osavremenjivanje klasične retorike ima za cilj da doprinese jednom kompaktnom i egzaktnom proučavanju komunikoloških obrazaca danas. Javni nastup, kao i složeni sistem današnje masovne komunikacije zahtevaju stručno govorno obrazovanje i posebnu pripremu pred svaki nastup. U savremenoj retorici postojala je tendencija za određivanjem najznačajnijih funkcija retorike. Tako se napr. Sreten Petrović u svojim razmatranjima o odnosu retorike i Gadamerove hermeneutike poziva na Rebula, navodeći da je u savremenoj retorici bilo pokušaja da se odrede najznačajnije funkcije retorike. Rebul ih je distingvirao bar četiri: persuasivnu ili nagovaračku, hermeneutičku, 612 Ana Elaković Nenadović heurističku i pedagošku funkciju (Petrović 2007: 360).1 Klasična definicija tj. cilj retorike, bila bi iskazivanje neke misli ili dokazivanje neke istine i pridobijanje slušalaca za nju. Danas se sve više ističe, upravo, ta persuazivna funkcija retorike kao osnova današnje manipulativne prirode govorničkog umeća. Pojam retorike sve više poprima negativnu konotaciju u smislu “praznog”, bolje rečeno, “ispraznog” javnog nastupa. Mnoštvo primera za ovu konstataciju nalazimo u aktuelnom političkom životu, ili, u još opasnijoj formi, u vidu sve prisutnije medijske manipulacije.2 Današnja medijska kultura je sve više lišena dijaloga, pa samim tim i međusobne komunikacije među ljudima. Pojedinac postaje sve više pasivni konzument, a sve manje aktivni učesnik u medijskom saobraćanju.3 Nasuprot ovome, klasična retorika poštuje dvosmernu komunikaciju i počiva na interpersonalnom dijalogu. Prema nekim savremenim teoretičarima, govorenje i komunikacija postaju suvišni ukoliko ne postoji disens između govornika i slušaoca. I. Škarić navodi mišljenje savremenog teoretičara J. Koperšmita, po kojem se manipulacija u govoru može postići samo pod određenim uslovima, a to su: 1) da govornik ima ravnopravan odnos prema slušaocu, 2) da govori iz svog ličnog uverenja i 3) da neće primeniti nikakvu kaznu protiv slušaoca ukoliko ga ovaj ne bude razumeo (Škarić 2003: 9, 10). S druge strane, slušalac mora biti: 1) sposoban za ravnopravan razgovor, 2) spreman da promeni svoje mišljenje ukoliko ga govornik uveri u drugačije i 3) da je spreman delovati po novom uverenju (Škarić 2003: 10). U savremenom društvu nepoštovanje ovih zakonitosti dovodi direktno do manipulisanja drugima, nerazumevanja, a sve češće u domenu poslovne komunikacije i do tzv. mobinga. Još od antičkih vremena reč je shvatana kao jedno od najjačih i najubojitijih oružja koje je izmislio ljudski duh. O tome nam najbolje svedoči rafiniranost grčkog jezika, gde reč nije bila samo osnovni instrument međusobne komunikacije i javnog nastupa, već je imala i svoju psihološku funkciju, u smislu zavođenja duše (grč. ψυχαγωγία). Osim uveravanja, reč, tj. govor je bio u funkciji podsticanja i oplemenjivanja duha, savetovanja, kao i iskazivanja empatije. Platon besedništvu pripisuje i pedagošku ulogu, posmatrajući ga kao 1 Petrović u svojoj Retorici deli Rabulovo gledište, da se retorika ne bi smela shvatati kao veština interpretacije tekstova, tj. veština njihove produkcije, već, naprotiv, ona postaje veština, koja svoju teorijsku podlogu bazira na razumevanju onoga što je rečeno, odnosno proizvedeno (2007: 360–361). 2 Kao jedan od eklatantnih primera za ovu tvrdnju, možemo navesti israživanje Elizabete Foks i Silvija Vajsborda, koji su se bavili problemom demokratizacije južnoameričke medijske scene. Oni su došli do zaključka da, kada odbrana njihovih ekonomskih interesa dospe u protivurečnost sa opštim interesom, mediji su sve osim nebrušenih dijamanata demokratske vrline... Polička demokratizacija nije donela pravu demokratizaciju vlasništva nad medijima, njihovog sadržaja i kontrole (Fox, Waisbord 2002: 10) 3 O ovome više u: Bal, Fransis (1997). Moć medija. Beograd: Clio.; Black, Jay, Jennings Bryant , Susan Thompson (1995). Introduction to Media Communication.Chicago; Chomsky Noam (2002). Media Control: The Spectacular Achievements of Propaganda. New York: Seven Stories Press; Lippmann, Walter (2004). Public opinion. Mineola, N.Y.: Dover Publications. TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI ... 613 neizostavni deo grčke paideie.4 M. Đurić navodi za Gorgiju da on svojim učenicima nije obećavao “političku veštinu”, nego mađijsku moć reči kojom će kao neodoljivi besednici, bez primene spoljašnje sile, postići svoj cilj (Đurić 2003: 620). Na sličan stav, kasnije, nailazimo i kod Diltaja koji uvodi pojam izraz (nem. Ausdruck). Po Lj. Tadiću ovaj izraz ne znači nešto mniti ili značiti. Kao reprezentovanje izraz znači, napr. ispoljavanje užasa ili radosti i bola, kod kojih je ono izraženo u samom izrazu (Tadić 1995: 283). Dakle, izraz izvire neposredno iz duše i bez refleksije i onda svojom čvrstinom podupire razumevanje. Danas retorika sve više poprima jedno interdisciplinarno obeležje u čijem centru je i dalje govorničko umeće. Govornička trijada (govornik, recipijent i reč tj. izraz) i njihov međusobni odnos sve više se posmatra u kontekstu savremenih naučnih dostignuća u domenu lingvistike, psihologije, fiziologije, fonetike, filozofije, stilistike, komunikologije etc. Ako bismo, pak, čitavu koncepciju koju nam nudi već pomenuto osavremenjivanje retorike, prebacili na jedan složeniji nivo komunikacije, komunikacije među različitim narodima i njihovim kulturama uopšte, možemo se onda pozabaviti prvo nečim što je u savremenoj kulturi poznato kao konvencionalan govor, izražen u procesu tzv. verbalne, odnosno neverbalne komunikacije. Konvencionalne govorne forme su duboko uvrežene u svakoj kulturi ponaosob i smišljene su za što lakše uspostavljanje komunikacije tj. kontakta među ljudima u određenoj sredini ili u određenoj situaciji. Naime, svako društvo je tokom svog civilizacijskog razvoja formiralo svoje sopstvene nivoe i forme komunikacije, pre svega, u skladu sa svojim načinom i uslovima života, mentalitetom, verovanjima i tradicijom. Možemo reći da, kao što su zakoni proizašli iz običaja, tako su i uslovi i načini komunikacije proizašli, upravo, iz tih običajnih normi ponašanja. Stoga, je prvi naš utisak o nekoj zemlji, njenim ljudima i njihovom stupnju razvoja usko povezan sa našom percepcijom njihovog ponašanja i konvencionalnih govornih formi u vidu pozdravljanja, predstavljanja, prigodnih obraćanja, kolokvijalnog govora, ličnog stava i sl.5 Ovde se susrećemo sa tzv. jazom između današnje upotrebe govorničkog umeća i onog umeća koje je propovedala tadašnja klasična retorika.6 Novo vreme stvara nove kulturološke obrasce, pa samim tim i nove forme konvencionalnog govora. Suvišno je 4 Up. Plat. Gorg. 19: παιδεύειν ἀνθρώπους. 5 Ovde možemo navesti i gledište E. Liča. koji govori da socijalni antropolozi za svoj predmet rada uzimaju upravo raznovrsnost ljudske kulture i društva i da im se zadatak ne sastoji samo u opisivanju u čemu je ta raznovrsnost, nego i u objašnjenju zašto ona postoji (Lič 1983: 9). Ovakav način promišljanja, kada su u pitanju različitosti kulturnih fenomena, možemo preneti i na polje istraživanja formi i nivoa komunikacije. 6 Ovo možemo posmatrati kroz postojanje tri grčka pojma (logos, ethos i pathos), koja su prisutna od samog nastanka retorike, a koje, kao osnovne elemente, prihvata i savremeni public speaking. Na ovim elementima se prelama večito pitanje odnosa između forme i sadržine i davanja prednosti jednoj ili drugoj u različitim vremenima i pod različitim okolnostima. (Up. Avramović 2008: 62, 209). 614 Ana Elaković Nenadović govoriti koliko je današnji vid komunikacije među ljudima izgubio obeležje originalnosti i inventivnosti, a sve više postao ogoljena konvencionalna frazeologija.7 Ako, prema nekim, savremenim istraživanjima, čovek u toku jednog dana u svojoj komunikaciji upotrebljava u najboljem slučaju od sedamdeset do sto reči iz svog ličnog vokabulara, postavlja se pitanje koje domete međukulturne komunikacije možemo očekivati danas, bar na nivou verbalne komunikacije? Ovaj fenomen kulturne destrukcije, možemo pratiti, kao što smo to već prethodno napomenuli, kroz sudbinu same retorike i njenih načela na kojima je ona nekad počivala. Naime, nakon njenog procvata u antičko doba, dolazi do njene polagane dekadencije u srednjem veku, delom izazvane prirodom i specifičnostima srednjovekovnog društva, koje u velikoj meri obeležava odsustvo demokratskih institucija, koje su bili osnovni preduslov, ne samo za nastanak već i za razvoj govorničkog umeća. Uprkos revolucionarnim događanjima koja su se dešavala kasnije, ona više nikad nije povratila svoju formu i suštinu iz antičkih vremena. Ona je izgubila svoju prirodnu funkciju i korak sa aktuelnim dešavanjima datog istorijskog momenta, čiji je nekada bila glavni odraz i impuls. Pretvorila se u jednu teorijsku disciplinu bez neke velike povezanosti sa javnim govorom i realnošću, uopšte. Kao rezultat ovakve situacije nastaje krajem 19. veka nova disciplina pod nazivom public speaking (javni nastup), kao još jedna od kulturoloških tvorevina našeg vremena. Ova disciplina se zasniva na praktičnim uputstvima za uspešan govornički nastup, bez nekog dubljeg zadiranja u samu teoriju. Public speaking tako postaje kulturna novina u skladu sa našim stanjem duha, potrebama, navikama, shvatanjima, ili još bolje, neshvaćanjem života i opšteg stanja u kojemu se nalazimo. To se najbolje reflektuje danas na medijsku kulturu i na njen uticaj na današnji čovekov, kako spoljašnji, tako, na žalost, i unutrašnji život. Ovo je vreme u kojem se sve više traži kratka, jasna i efektivna informacija tj. poruka. Govor mora biti kratak, po mogućnosti, duhovit i dopadljiv, bez nekih većih zahteva za obrazovanjem ili načitanošću onoga kojemu je namenjen. Javni nastup se, ipak, danas izučava kao posebna akademska disciplina, koja svoj naučni identitet gradi na određenim teorijskim znanjima. Dakako, ta znanja su, uglavnom, preuzeta manje–više iz tradicionalne retorike. U tu svrhu ćemo navesti tri bitna pojma na kojima je počivala klasična retorika, a na kojima počiva i savremeni javni nastup, tzv. public speaking. U antičko doba se smatralo da su za uspešan javni govor potrebna tri elementa: 1) misaoni (logos), koji se odnosi na razumski, misaoni aspekt govora, 2) ethos, kao vrednosni aspekt i 3) pathos, kao afektivni čulni aspekt govora. Prevedeno na savremeni jezik javnog govora, logos bi predstavljao ono što se govori, dakle, logičko– argumentacionu zasnovanost govora, ethos bi predstavljao lične vrednosti govornika, dakle, 7 Up. Škarić 2003: 22, 23. TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI ... 615 ko govori, dok bi komponenta pathos–a, predstavljala samu prirodu izlaganja (sugestivno, osećajno etc.), tj. kako se govori. Logos i pathos nam govore o formi i sadržini same besede i otvaraju večito pitanje, da li treba dati prednost jednoj ili drugoj? Osnovni zaključak bi glasio da su ove dve komponente podjednako važne u svakom izlaganju, upravo zbog toga što govor koji ima odlikovanu sadržinu i koji je zasnovan na logičko–argumentacionoj komponenti, istovremeno mora imati i svoju emotivnu obojenost, jer u suprotnom gubi na svojoj efektivnosti.8 Ovde vidimo da u javnom obraćanju moramo obe ove komponente posmatrati i primeniti sasvim ravnopravno. Iz toga proizlazi da je emotivna komponenta veoma bitna u obraćanju, jer se često dešava da ljudi u pojedinim situacijama više reaguju emocionalno tj. iracionalno, a manje se rukovode svojim razumom. To je zapazio još i Gorgija koji je isticao da besednik mora biti istovremeno i dobar poznavalac ljudske duše, izazivajući svojim govorom u auditorijumu različite emocije. Dakako, ne sme se zanemariti ni treća komponenta, a to je ethos, oličen u karakteru i osobinama onog koji govori. Jer, kroz nečiji govor, auditorijum, svesno ili nesvesno posmatra, tj. “skenira” i moralna ubeđenja i karakter samog govornika. Ako se primeti da su oni u raskoraku sa ličnošću i moralnim ubeđenjima besednika, govor kod publike neće imati nikakvog efekta, tj. neće ostaviti na nju neki poseban utisak. Svoje korene u antičkoj retorici ima i sam termin komunikologija. Ovaj termin potiče od latinskog glagola communicare, ’učiniti zajedničkim’, ’združiti’, ’saopštiti’. Dakle, komunikacija (lat. communicatio) u prevodu na srpski jezik označava ’zajednicu’, ’saobraćanje’ i ’opštenje’. Saopštiti u ovom kontekstu znači nešto s–družiti, tj. dovesti u sklad svoje delovanje sa zajednicom i društvenim životom, pa se u tom smislu može reći da je komunikacija po svojoj suštini”prelaz od individualnog ka kolektivnom” (Tomić 2003: 27). Šire gledano, različite kulture i tradicije diktiraju i određena društvena ponašanja u sferi komunikacija unutar jednog društva. Kao što se može reći za komunikaciju da predstavlja prelaz od individue ka kolektivu, tako isto različitost kultura predstavlja prelaz od specifičnog, usko tradicionalnog ka multikulturalnom, tj. univerzalnom. Stoga se danas sve više u obrazovanju i edukaciji teži ka pomeranju težišta sa zatvorenog kulturnog identiteta svojstvenog za jednu zajednicu ka onome što je zajedničko, univerzalno u svim kulturama. Kao rezultanta takvog procesa javlja se tzv. prožimanje različitih kultura u vidu komunikacijskog mosta koji miri te različitosti, odnosno obogaćuje ih. Po Ferdinandu de Sosiru govor je sposobnost koju smo dobili od prirode, dok je jezik stečena i konvencionalna stvar, koja bi trebalo da bude podređena prirodnom zakonu umesto 8 Poznat je primer Viljema Brajana, jednog američkog učitelja public speaking–a, koji je svojoj publici obećao da će joj sledećih par minuta govoriti ni o čemu i da će joj se to dopasti. Tako je i bilo, iako svojim govorom nije rekao ništa, publika ga je netremice i sa velikom pažnjom slušala (Avramović 2008: 210). 616 Ana Elaković Nenadović što joj daje prednost (Sosir 1969: 19.) Isto bi se moglo primeniti i na sferu neverbalne komunikacije. Savremena komunikološka istraživanja sve više pokazuju da je neverbalna komunikacija od presudnog značaja u prvom kontaktu. Smatra se da se oko šezdeset posto prvog utiska o nekoj osobi bazira na osnovu neverbalne komunikacije. Ona je bila prisutna još u antička vremena, gde se, takođe, pored kvalitetno izvedenog govora, velika pažnja posvećivala stavu, tj. držanju, gestikulaciji i mimici govornika. Ovde se opet vraćamo na tri osnovna pojma koja su prisutna u retorici od njenog nastanka, a to su: logos, ethos i pathos. U savremenoj komunikaciji govor tela zauzima važno mesto, jer predstavlja odraz našeg trenutnog emotivnog stanja. Po Alanu i Barabari Piz, ključ za raspoznavanje govora tela krije se u sposobnosti da shvatite emocionalno stanje osobe dok slušate ono što govori i uočavate okolnosti pod kojima to govori (Piz 2006: 26). D. Moris navodi kako jezik tela ima tri široke primene: kao svesna zamena za govor; kao potpora govoru, i kao ogledalo stvarnog raspoloženja (Moris 1998: 5).9 Da se osvrnemo sada i na hermeneutički aspekt u artikulaciji savremenih modela komunikacije. U svom delu Istina i metoda, Gadamer jasno definiše ulogu filozofske hermeneutike, koja, po mišljenju ovog teoretičara, ima zadatak da otvori hermeneutičku dimenziju u njenom punom opsegu i da svoje temeljno značenje učini važećim za naše ukupno razumevanje sveta, u svim njegovim oblicima, od međuljudske komunikacije do društvene manipulacije, od iskustva pojedinca u društvu do iskustva koje on predaje društvu (Tadić 1995: 279). Ovakvo shvatanje hermeneutike i njene uloge u poimanju kako unutrašnjeg, tako i spoljašnjeg sveta,, upućuje nas na njenu višedimenzionalnost. Po Gadameru, jezik je univerzalni medijum u kojem se odvija samo razumevanje. Razumevanje se odvija u tumačenju (Gadamer 2011: 491). Kada je, opet, reč o sporazumevanju na stranim jezicima, tj. o prevođenju, Gadamer zauzima stav da jezike, bilo mrtve, bilo žive, možemo razumeti samo “ako u njima živimo”. Time nagoveštava da hermeneutički problem na ovom nivou komunikacije nije problem ispravnog vladanja jezikom, već problem istinskog sporazumevanja oko neke stvari koja se odvija u medijumu jezika. On, dalje, definiše razgovor kao proces sporazumevanja i navodi da svakom pravom razgovoru pripada da se svaka osoba otvara prema drugoj, da njena stanovišta prihvata kao validna i da se postavlja na njeno mesto utoliko što, doduše, ne želi da razume nju kao tu individualnost, već ono što ona kaže (Gadamer 2011: 487). Hermeneutika u svojoj biti obuhvata sve aspekte ljudskog bivstvovanja, koji sami po 9 Govor tela je bio od velikog značaja i u antičkoj sudnici, budući da je većina sudskog auditorijuma bila pravno neobrazovana i svoju odluku je donosila više na osnovu lepote govora i držanja govornika na sceni. Stoga, je njihova odluka bila više stvar trenutka i emocija, tj. posebnog dara govornika da svojim patosom utiče na njihovu dušu, pa samim tim i na sudsku presudu. TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI ... 617 sebi nisu dovoljno razumljivi i zahtevaju posebnu interpretaciju, bilo da je reč o nekom tekstu ili, pak, o nekoj običnoj životnoj situaciji. Ona širi svoj prostor interesovanja od obične egzegeze, pre svega, tumačenja biblijskih tekstova, preko prosvetiteljstva i tumačenja antičkih autora, potom, preko interpretacije svih tekstova koji su bili interesantni za tu vrstu interpretacije (Šlajermaher), pa do Diltaja i njegovog definisanja hermeneutike kao “višeg razumevanja” spoljašnjeg života i na kraju do Gadamera i njegovog stava da je podložno interpretaciji sve ono što u sebi nosi jezički karakter. Tako je hermeneutika dobila svoju višeznačnost oličenu u tri odvojena nivoa svoga postojanja: egzegezi, epistemologiji i egzistenciji. Sa Diltajem hermeneutika postaje nauka o razumevanju smisla (nem. Verstehen). Diltaj uvodi pojam istoričnosti (nem. Geschichtlichkeit), kako bi dao definiciju cilja nauke o duhu. Istoričnost određuje način čovekovog bivstvovanja, koji ukazuje na njegovu ugrađenost u istoriju i tradiciju, kao i na neminovnost njene interpretacije (Bužinjska, Markovski 2009: 200). Diltajevo polazište i jeste integrisano u tezi da su naši životi deo života društva i istorije, i da su kao takvi, rezultat evolutivnog procesa. Po tome je čovekova egzistencija “istorijska”. Kao što smo prethodno naveli, hermeneutika je na svom početku bila definisana kao veština razumevanja i tumačenja nekog teksta, naročito biblijskog (egzegeza), pa je i samim tim bila usko povezana sa filologijom i nazivana i teološkom hermeneutikom. Ovde se opet pojavljuje diferencijacija između literarne hermeneutike, po kojoj tekst nosi doslovan, a ne neki skriveni smisao i tzv. figurativne hermeneutike, u kojoj tekst ima neko preneseno značenje. Ako bismo želeli da definišemo zajedničku ulogu retorike i hermeneutike, možemo onda da je definišemo kao uveravanje odnosno razjašnjavanje. Žan Gronden u svom Uvodu u filozofsku hermeneutiku navodi da se pod hermeneutikom od njenog prvog pojavljivanja u XVII stoleću, podrazumeva nauka, odnosno veština tumačenja (Gronden 2010: 13). Heremeneutika je, inače, smatrana “pomoćnom” naukom, koja se ograničavala na pružanje metodskih uputstava interpretativnim naukama. Analiza svakog od tekstova uključivala je i gramatičku analizu, kojoj je početkom 19. veka nemački filozof i teolog Fridrih Šlajermaher dodao i psihološku komponentu tumačenja. Ovde bismo se mogli vratiti mnogo vekova unazad, i to na Empedoklovog učenika Gorgiju, koji je besedništvo postavio na psihološku osnovu i definisao ga kao “vođenje duše rečima”. Ovo se odnosi kako na javni, tako i na privatni život. M. Đurić navodi da besednik mora biti poznavalac duše i, prema potrebi, umeti izazivati i uklanjati u njoj celu skalu osećanja zadovoljstva i bola, ljubavi i mržnje, pouzdanja i straha (Đurić 2003: 620). Šlajermaher upućuje na to da je potrebno da se u procesu razumevanja stavimo u um autora, jer u svakom od nas postoji ponešto od svakoga. Šlajermaherova definicija 618 Ana Elaković Nenadović hermeneutike bila bi “izbegavanje nesporazuma”. Inače, njegova psihološka hermeneutika ima svoje uporište u antitezi idealnog i realnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg. Hermeneutika je našla svoje uporište u jeziku, naročito u lingvistici i semiologiji. Šlajermahov psihoanalitički koncept usko je povezan sa već pomenutom komponentom pathos–a u antičkoj besedi. Njegova maksima je da se autor mora razumeti bolje nego što on razume sebe samog. On, tako, uvodi pojam hermeneutičkog kruga. Naime, ova pojava je direktno povezana sa razumevanjem teksta. Ona nam govori da se prilikom procesa razumevanja mora imati u vidu podjednako i razumevanje delova, ali i celine. Razumevanje je nemoguće bez razumevanja celine, kao što i razumevanje celine deluje neostvarivo bez poznavanja pojedinih delova teksta. Dakle, u interpretaciji se stvara krug od pojedinačnog ka celini i natrag. Ovo bismo mogli preneti i na druge umetnosti napr. na slikarstvo. Naime, ako uzmemo neku sliku, ona će prvo biti u domenu čulnog opažanja nekog pojedinca. Potom, tek dolazimo do smisla i tumačenja tog dela i to na osnovu ličnih perceptivnih sklonosti pojedinca, preko njegove kulturološke pripadnosti, pa sve do istorijskog trenutka u kome se zbiva ovaj hermeneutički momenat (Petrović 1975: 5). Drugi svoj preokret hermeneutika doživljava u Hajdegerovom delu kao hermeneutika tubivstva nem. Dasein – ’postojanje’, ’egzistencija’). On percipira hermeneutiku kao razumevanje koje nije način spoznaje, već je način postojanja. Čovek je deo sveta, egzisitra u njemu i baš zbog toga od njega zahteva razumevanje. Ovde, Hajdeger stavlja praktično znanje iznad teorijskog znanja, tako što naglašava bliskost čoveka i sveta koji ga okružuje. Ovim on daje jedno novo tumačenje hermeneutičkog kruga, tako što navodi da svakom razumevanju prethodi pred–razumevanje, dakle, svako ko interpretira nešto, istovremeno već poseduje sopstveno razumevanje sveta, u kojem je ugrađen i njegov pogled na taj svet. Time, u stvari, pojedinac nije na distanci sa realnim svetom koji ga okružuje. Hajdeger govori i o autentičnosti bivstvovanja kao osnovnog preduslova za razumevanje svog okruženja. U njegovoj fenomenloškoj analizi ljudska egzistencija ima centralno mesto, a cilj te analize je ponovno otkrivanje bića (Sein). Ono otkriva sebe u odnosu na stvari–koje– jesu, time postaje sposobno za istinsko razumevanje, pa samim tim postaje sposobno i za istinski diskurs kao dijalog. Hajdeger, dalje, navodi, kako je Šlajermaher ideju hermeneutike ograničio na “umeće razumevanja” govora nekog drugog, dovodeći je, kao disciplinu, skupa sa gramatikom i retorikom, u vezu sa dijalektikom. Ova metodologija je formalna i, kao “opšta hermeneutika” (teorija i učenje o razumevanju tuđeg govora uopšte), obuhvata posebne hermeneutike – teološku i filozofsku (Hajdeger 2007: 20). Ovde bismo mogli navesti još jedan značajan aspekt hermeneutike tzv. pedagoški ili TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI ... 619 didaktički. Naime, tumačenje se posmatra kao jedan didaktički postupak u kojem učitelj posreduje sveobuhvatnije znanje koje učeniku omogućava da pravilno razume misli nekog autora. Ovakav didaktički uzor nikao nije jednostran, već on važi i za ophođenje pojedinca prema tekstu. Po Grondenu, tumačenjem se obično želi postići to da se onima koji još nemaju dovoljan uvid omogući da razumeju. Njima treba obezbediti pojmove koji treba da budu dovoljni za razumevanje nekog mesta (Gronden 2010: 90). Diltaj, opet, hermeneutiku određuje kao veštinu razumevanja pismeno utvrđenih životnih ispoljavanja, videći u njoj metodsku jedinicu tzv. duhovnih nauka. Tako bi napr. u sociologiji hermeneutika predstvaljala interpretaciju tj. tumačenje i razumevanje socijalnih prilika, analizirajući njihovu prirodu i njihov značaj za ljudsku zajednicu i njenu kulturu. Ovo se, pre svega, odnosi na isticanje važnosti proučavanja određenih normi ponašanja u društvu. Ako se, pak, ponovo vratimo na komunikologiju i njeno osnovno pitanje kako ljudi komuniciraju, morali bismo to pitanje shvatiti upravo kao problem koji ima u sebi, pre i iznad svega, hermeneutičko–semiotički aspekt kritičkog promišljanja. Iz svega onog što je prethodno rečeno, jasno se vidi tendencija i potreba međusobne saradnje heremenutike i retorike, na kojoj se temelje i današnje komunikološke forme. Forma i način izražavanja u retoričkom diskursu značajno je poduprta principima savremene hermeneutike, čiji cilj i jeste pravilno razumevanje pomenutog diskursa. Mnogi filozofi danas, posebno oni koji se bave pitanjima etike ili politike, veliku pažnju pridaju važnosti dijaloga među ljudima, njihovom međusobnom sporazumevanju. E. Raimondi smatra da su, poslednjih godina, mnogi filozofi isticali važnost “sporazumevanja”, insistirajući posebno na njegovom značenju kao “diskursa između jednakih”, a ne kao monologa pojedinca, i to, izričito, kao dijaloga između tzv. ko–protagonista (Raimondi 2002: 13). Tako se retorika može posmatrati kao hermeneutika ljudskog društva, tj. kao umetnost suživota. Retorika je, u stvari, praktikovanje osmotičkog prožimanja književne, pravničke i filozofske hermeneutike. Sve se ove hermeneutičke prakse, očigledno, račvaju iz istog stabla, što samo potvrđuje da je koren tog zajedničkog stabla uvek živa reč kao fundamentalnija, starija egzistencijalno–ontološka intuicija, po kojoj čovek (samo) razumeva i sebe i drugog i znakove bivstvovanja iz celine postojanja. A to, onda, znači da je najmanja jedinica hermeneutičkog pristupa i u književnosti i filozofiji, i u lingvistici celina života uvek konkretno data „sad i ovde“. To je, čini se, ultima ratio sam lajtmotiv hermeneutičkog postupka. A živa reč je istinski žrtvovana kad pada u jedno sa mišlju i delom čoveka kao govornika. 620 Ana Elaković Nenadović LITERATURA Avramović, Sima (2008). Rhetorike techne: veština besedništva i javni nastup. Beograd: Službeni glasnik. Bužinjska, Ana i Markovski Mihael Pavel (2009). Književne teorije XX veka. Beograd: Službeni glasnik. Ђурић, Милош (2003). Историја хеленске књижевности. Београд: Дерета. Gadamer, Hans–Georg (2011). Istina i metod: osnovi filozofske hermeneutike. Beograd: Fedon. Fox, Elisabeth i Silvio Waisbord (2002). Latin Politics, Global Media. Austin: University of Texas Press. Gronden, Žan (2010). Uvod u filozofsku hermeneutiku. Novi Sad: Akademska knjiga. Hajdeger, Martin (2007). Ontologija: hermeneutika faktičnosti. Novi Sad: Akademska knjiga. Lič, Edmund (1983). Kultura i komunikacija. Beograd: Prosveta. Морис, Дезмонд (1998). Говор тела. Београд: Народна књига–Алфа. Петровић, Сретен (2007). Реторика: Историја, теорија, пракса. Београд: Народна књига–Алфа. Петровић, Сретен (1975). Увод у античку реторику. Ниш: Градина. Piz, Alan i Barbara (2005). Definitivni vodič kroz govor tela.Beograd: Mono&Maana Raimondi, Ezio (2002). La retorica d’oggi. Bologna: il Mulino. Sosir, Ferdinand de (1969). Opšta lingvistika. Beograd: Nolit. Škarić, Ivo (2003). Temeljci suvremenoga govorništva. Zagreb: Školska knjiga. Tadić, Ljubomir (1995). Retorika: uvod u veštinu besedništva. Beograd: Filip Višnjić: Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Tomić, Zorica (2003). Komunikologija. Beograd: Čigoja štampa. TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI ... 621 Ana Elaković Nenadović Traditional rhetorical–hermeneutical models and modern forms of communication Summary In this paper we shall discuss about the correlation between rhetoric, hermeneutic (especially philosophical hermeneutic) and communication studies. The aim of our analysis is to see how the modern researches of rhetorical theory and praxis could improve a development of modern communication strategies. Our intention is to examine the main principles of philosophical hermeneutics which could be applied in contemporary communicological education. In this context we could say that the art of translation is also considered as a hermeneutic–methodological context which, except the adequate knowledge of a certain language, comprises also the knowledge of broader cultural and historical aspect of the text which is translated. Our task includes two main aspects: to present the possibilities of application of classical rhetoric tradition in public speaking education and to point out the significance of hermeneutical processes in understanding of language in the act of communication. On such basis, we could examine the tendencies of mutual interpenetration of rhetoric and hermeneutic. The conclusion is that the rhetorical discourse is supported by modern hermeneutical theories, and could be examined as heremeneutic of modern society i.e. as the art of human coexistence. Sabina Halupka Rešetar Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.111:811.163.41]’367 Filozofski fakultet originalni naučni rad Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku1 APSTRAKT U radu se razmatraju mogućnosti kojima engleski i srpski jezik raspolažu u pogledu smeštanja upitnih elemenata u različitim kontekstima. Polazeći od Boškovićeve (1999, 2002, 2007) tipologije jezika, prema kojoj se jezici dele prvo na one koji dozvoljavaju višestruko pomeranje upitnih reči i na one koji to ne dozvoljavaju, a potom i unutar ove dve kategorije, na jezike u kojima se uvek poštuje uslov superiornosti, na one u kojima se to čini samo u određenim, jasno definisanim kontekstima i na one u kojima se to ne čini nikada, u radu se ispituje distribucija upitnih elemenata, kako u konstituentskim pitanjima, tako i u eho–pitanjima. Na osnovu istraživanja utvrđuju se i mogućnosti smeštanja upitnih reči u odnosu na kontrastno fokalizovane sintagme, a posebna pažnja posvećuje se diskursno povezanim upitnim elementima. Cilja rada je da dâ sveobuhvatni pregled položajnih mogućnosti upitnih elemenata i na taj način doprinese njihovom boljem razumevanju. Ključne reči: upitne reči, pitanja, sintaksa, engleski jezik, srpski jezik. 1. Pregled rada O pitanjima s upitnim rečima i njihovoj tipologiji postoji veoma obimna literatura, budući da su ona bila predmet istraživanja u raznim teorijskim okvirima i u različitim, genetski nesrodnim jezicima. Jedna od osnovnih podela ove vrste rečenica jeste na jednostruka (1–2) ili višestruka (3–4) pitanja s upitnim rečima, kao u narednim engleskim i srpskim primerima: (1) Who did you invite to the party? (2) Kome je Petar obećao sladoled? (3) Who told you what? (*Who what told you?) (4) Ko je koga prvi udario? (*Ko je prvi udario koga?) Sličnost između engleskog i srpskog jezika u pogledu jednostrukih pitanja, te razliku u 1 Rad je nastao u okviru projekta br. 178002 Ministarstva Republike Srbije za nauku i tehnološki razvoj, Jezici i kulture u vremenu i prostoru. 624 Sabina Halupka Rešetar pogledu višestrukih pitanja s upitnim rečima možemo objasniti na sledeći način (Bošković 1999, 2002, 2007): postoje dva tipa jezika, oni koji dozvoljavaju višestruko pomeranje upitnih reči (npr. bugarski, srpskohrvatski,2 ruski), te jezici koji ovo ne dozvoljavaju (npr. engleski, francuski, kineski). U okviru oba podtipa jezika možemo govoriti o daljoj klasifikaciji na jezike u kojima se uvek poštuje uslov superiornosti, koji nalaže da se strukturno najviša upitna reč pomeri na početak rečenice (bugarski, odn. engleski), jezici u kojima se ovaj uslov poštuje samo u nekim (jasno definisanim) situacijama (npr. srpskohrvatski, odn. francuski), te jezici u kojima se uslov superiornosti nikada ne poštuje (npr. ruski, odn. kineski). Ovde valja napomenuti da su istraživanja pokazala se dijalekt srpskog jezika koji se govori u Novom Sadu i njegovoj okolini ponaša poput ruskog jezika, pa je svejedno koja će se upitna reč javiti u inicijalnom položaju (v. Halupka–Rešetar 2009, 2011). Imajući u vidu ovu razliku između engleskog i srpskog jezika, ciljevi rada su višestruki: a) da se istraži distribucija upitnih elemenata, kako u (višestrukim) konstituentskim (direktnim zameničkim, parcijalnim) pitanjima, tako i u eho–pitanjima u oba jezika; b) da se utvrde mogućnosti smeštanja upitnih reči (zamenica) u odnosu na kontrastno fokalizovane sintagme; c) da se ispita uticaj diskursne uslovljenosti upitnih elemenata i njihovog položaja u rečenici, te d) da se na osnovu ovoga dâ sveobuhvatni pregled položajnih mogućnosti upitnih elemenata u engleskom i srpskom jeziku i na taj način doprinese njihovom boljem razumevanju. Rad je strukturiran na sledeći način: odeljak 2 opisuje položaj(e) upitnih reči u jednostrukim i višestrukim pitanjima, te u eho–pitanjima u engleskom i srpskom jeziku i dovodi ove u vezu s fokalizacijom, u 3. odeljku analiziraju se uočene sličnosti i razlike između engleskog i srpskog jezika, a 4. odeljak daje sažet pregled rezultata postignutih u radu, kao i neke smernice za dalje istraživanje. 2. Pitanja s upitnim rečima i kontrastna fokalizacija U jednostrukim pitanjima, iako se upitna reč mora javiti na početku pitanja u oba posmatrana jezika, postoji asimetrija u pogledu mogućnosti pomeranja subjekta (5–6), odnosno objekta umetnute klauze (7–8) u inicijalni položaj u rečenici: (5) *Who do you think [that 2 Bošković koristi termin srpskohrvatski, dok većina lingvista koji se bave jezicima naslednicima nekadašnjeg srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog najčešće govore o srpskom/hrvatskom/bošnjačkom (S/C/B ili C/S/B). Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku 625 Ova asimetrija u srpskom jeziku postaje jasnija kada je subjekat glavne klauze fonološki realizovan: (9) *Ko Ana veruje [da je 3. Analiza uočenih sličnosti i razlika Uočene pojave mogu se objasniti ako se pretpostavi da upitne reči i kontrastno Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku 627 fokalizovane reči/sintagme nose obeležje [kf] (Stjepanović 1999) i moraju se vidljivo pomeriti u levu periferiju klauze kao posledica postojanja funkcijske projekcije sa obeležjem privlačenje–sveg–fokusa (up. Bošković 2002 et seq.). Postoji nekoliko dokaza za ovo, od kojih ćemo ovde navesti samo dva: a) u eho–pitanjima nema pomeranja upitnih reči, pa ipak, u jezicima u kojima se sve upitne reči javljaju na početku rečenice (npr. srpski, ruski, itd.) upitne reči se moraju naći na početku rečenice čak i u ovom kontekstu, što govori u prilog tome da se radi o fokalizaciji a ne o pomeranju upitnih reči; b) u jezicima u kojima se upitne reči javljaju na početku rečenice diskursno uslovljeni (eng. D– linked, u smislu Pesetsky 1987) elementi ne moraju da se pomere. Upitna reč je diskursno uslovljena ako je skup iz kojeg se biraju elementi kao odgovor na upitnu reč konačan i poznat sagovornicima. Iz ovoga sledi da (prave, diskursno neuslovljene) upitne reči imaju obeležje [kf], a diskursno uslovljene nisu inherentno fokusirane (jer se o njima već nešto zna), zato se u srpskom jeziku one ne pomeraju već ostaju in situ, kako to ilustruje i sledeći primer: (19) Ko je kupio koju knjigu? (up. *Ko je kupio šta?) Međutim, ono što dosad nije primećeno jeste da se i u srpskom jeziku diskursno uslovljene upitne reči moraju pomeriti ukoliko u rečenici nema druge upitne reči, što ukazuje na to da obeležje [kf] ne može biti jedini razlog pomeranja upitnih reči jer ga diskursno uslovljeni elementi nemaju a ipak se moraju pomeriti u određenim kontekstima: (20) *Jovan je kupio koju knjigu? Negramatičnost primera poput (20) možemo objasniti potrebom da se tip rečenice odredi u vidljivoj sintaksi (u smislu Cheng 1997). Ovo se može učiniti ili nekom upitnom partikulom (kakva za pitanja s upitnim rečima ne postoji u srpskom jeziku) ili pomeranjem upitne sintagme na početak rečenice. Pomeranje diskursno uslovljenih upitnih elemenata se, dakle, ne dešava usled obeležja [kf] već usled upitnog obeležja [wh] (u čemu se ove i razlikuju od pravih kontrastno fokalizovanih reči), otud ono ne poštuje uslov superiornosti. To što se (prave) upitne reči moraju javiti u položaju višem od (neupitnih) [kf] elemenata (primeri (17) gore) posledica je obeležja [kf] i [wh] na upitnim rečima, usled čega će obeležja privlačenje–sveg–fokusa upravnog elementa C dozvoliti pomeranje svih reči/ sintagmi sa obeležjem [kf] (i to u neki položaj koji je niži od upravnog elementa C, kako tvrdi Bošković 2002). Zbog obeležja privlačenje–svih–upitnih elemenata na upravnom elementu C, upitne reči će se dalje pomeriti u SpecCP, otud svi [wh] elementi u inicijalnom položaju i otud i nedostatak poštovanja uslova superiornosti u srpskom jeziku. Ovo takođe objašnjava mogućnost smeštanja u inicijalni položaj svih [kf] elemenata, kao i podizanje i diskursno uslovljenih (koje političare) i diskursno neuslovljenih upitnih elemenata (koga) 628 Sabina Halupka Rešetar u položaj viši od položaja kontrastno fokalizovanih (neupitnih) elemenata (Jovan), kao u sledećim primerima (u kontekstu razgovora o venčanju Ane i Jovana): (21) Čula sam koga je / koje političare je Ana pozvala na venčanje. Ali ... a. Koga / Koje političare je Jovan pozvao? b. *Jovan koga / koje političare je pozvao? c. *Jovan je koga / koje političare pozvao? Ipak, za celovito objašnjenje položajnih mogućnosti upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku (u poređenju s kontrastno fokalizovanim neupitnim rečima), neophodno je odgovoriti na još dva ključna pitanja: a) Zašto se kontrastno fokalizovani (neupitni) elementi u srpskom jeziku ne moraju pomeriti u inicijalni položaj? b) Zašto se diskursno uslovljeni upitni elementi mogu javiti u neinicijalnom položaju? Kao odgovor na prvo pitanje nije dovoljno reći da pomeranje u inicijalni položaj može izostati jer su i kontrastno fokalizovane i upitne reči/sintagme prozodijski obeležene, pri čemu su upitni elementi prozodijski najistaknutiji osim ako u rečenici ima i neupitnih kontrastno fokalizovanih reči ili sintagmi. Čini se, onda, da pozivanjem na obeležja [kf] i [wh] ne možemo opravdati razliku u ponašanju između pomenute dve vrste elemenata. Međutim, ako pretpostavimo da obeležja [kf] i [wh] mogu imati pozitivnu ili negativnu vrednost, dobijamo sledeću tipologiju fokusa: [+wh] [–wh] diskursno neuslovljene upitne reči kontrastno fokalizovane neupitne reči [+kf] Šta je kupila Ana? Ana je kupila knjigu (a ne novine). diskursno uslovljene upitne reči nekontrastno fokalizovane upitne reči [–kf] Ko je glasao za kojeg kandidata? (Šta je Ana kupila?) Ana je kupila ŠAL. Tabela 2. Nova tipologija fokusa na primeru srpskog jezika Budući da su kontrastno fokalizovane reči/sintagme prozodijski obeležene, [+kf] elementi se ne moraju pomerati da bi se tumačili kao takvi (up. npr. mađarski jezik, gde se kontrastno fokalizovane neupitne reči/sintagme moraju naći u neposredno preverbalnom položaju) već se bilo koja njihova kopija može izgovoriti. Niža kopija [+wh] elemenata može se izgovoriti samo ukoliko su i [–kf], tj. ukoliko su diskursno uslovljeni. Predloženo rešenje se bez ikakvih dopuna može primeniti na engleski jezik: [+wh] [–wh] diskursno neuslovljene upitne reči kontrastno fokalizovane neupitne reči [+kf] What did Ann buy? Ann bought a book (and not a scarf). Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku 629 diskursno uslovljene upitne reči nekontrastno fokalizovane reči [–kf] Who voted for which candidate? (What did Ann buy?) She bought A TOY. Tabela 3. Primena predložene tipologije fokusa na podatke iz engleskog jezika Gornja tabela, naravno, ne podrazumeva da se srpski i engleski jezik identično ponašaju u pogledu položajnih mogućnosti upitnih elemenata. Razlike nesumnjivo postoje, i to: a) u broju inicijalnih upitnih elemenata u višestrukim pitanjima s upitnim rečima (samo jedan u engleskom jeziku ali svi upitni elementi u srpskom); b) u vrsti pomeranja (u engleskom jeziku u pitanju je pomeranje upitnih reči, ali u srpskom je to pomeranje fokusa), i kao posledica ovoga, i c) u poštovanju, odnosno nepoštovanju uslova superiornosti, ali i d) u položajima koji dopuštaju upitne reči. U skladu sa ovim razlikama, u engleskom se predviđa da će u rečenici koja sadrži više upitnih i kontrastno fokalizovanih elemenata, red reči nužno biti sledeći: (22) strukturno najviša upitna XP > kontrastno fokalizovana XP > struktuno niža upitna XP Upravo ovakav redosled uočava se u višestrukim pitanjima s upitnim rečima u engleskom jeziku, u kojima postoji i neupitna kontrastno fokalizovana reč/sintagma. Objekatska upitna reč what u (23a) strukturno je viša od to whom, a kontrastno fokalizovana sintagma John nalazi se između ta dva upitna elementa, isto kao i u pitanju (24a), gde je subjekatska upitna reč who strukturno viša od indirektno objekatske to whom pa se zato ona pomera u inicijalni položaj; kontrastno fokalizovani neupitni element John u (23a), odnosno the book u (24a) ne može se javiti na početku rečenice (jer se tada ne bi mogao odrediti tip rečenice budući da ništa ne bi ukazivalo na to da je rečenica upitna), već samo između dve upitne reči/sintagme: (23) a. What did John give to whom? b. *John what gave to whom? (24) a. Who gave the book to whom? (*To whom who gave the book?) b. *The book who gave to whom? Iako ovde predstavljena primena predložene tipologije na engleski deluje prihvatljivo, neophodno je sprovesti obimnije istraživanje čiji bi cilj bio da se detaljnije ispitaju i šire implikacije ovakve analize. 4. Zaključak U radu je predloženo objašnjenje za položajne mogućnosti upitnih i kontrastno fokalizovanih elemenata u srpskom jeziku, koje je potom u pilot istraživanju uspešno 630 Sabina Halupka Rešetar primenjeno i na podatke iz engleskog jezika. Utvrđene su razlike između dva posmatrana jezika u pogledu položaja upitnih elemenata i ukazano je na faktore koji određuju ovaj redosled ili utiču na njega. Ovo istraživanje takođe je otkrilo i neka nova pitanja na koja u daljem toku kontrastiranja engleskog i srpskog jezika valja obratiti naročitu pažnju, među kojima su: (a) status eho– pitanja, kao konstrukcija koje su, moglo bi se ispostaviti, pitanja samo na formalnom planu; (b) detaljnija analiza upitnih elemenata u eho–pitanjima i pokušaj identifikovanja njihovih obeležja; kao i (c) otkrivanje činilaca od kojih zavisi u kom će se položaju naći upitna reč u ovoj vrsti pitanja. Literatura Bošković, Željko (1997). “Fronting Wh–phrases in Serbo–Croatian”, in Formal Approaches to Slavic Linguistics: The Indiana Meeting, 1996, ed. M. Lindseth & S. Franks (Ann Arbor, Mich.: Michigan Slavic publications): 86–107. Bošković, Željko (1999). “On multiple feature–checking: multiple wh–fronting and multiple head movement”, in Working Minimalism, ed. S. Epstein & N. Hornstein (Cambridge, Mass.: MIT Press): 159–187. Bošković. Željko (2001). On the nature of the phonology–syntax interface: cliticization and related phenomena. Amsterdam: Elsevier Science. Bošković, Željko (2002). “On multiple wh–fronting”. Lingustic Inquiry 33: 351–383. Bošković, Željko (2003). “On wh–islands and obligatory wh–movement contexts in South Slavic”, in Multiple wh–fronting, ed. C. Boeckx & K. Grohmann (Amsterdam: John Benjamins): 27–50. Bošković, Željko (2007). “A note on wh–typology.” Proceedings of FDSL 6: 159–170. Bošković , Željko (2008a). “On the operator freezing effect.” Natural Language and Linguistic Theory 26/2: 249–287. Bošković, Željko (2008b). “On Successive Cyclic Movement and the Freezing Effect of Feature Checking”, in Sounds of Silence: Empty Elements in Syntax and Phonology, ed. J. Hartmann, V. Hegedűs & H. van Riemsdijk (Amsterdam: Elsevier North Holland): 195–233. Brody, Michael (1995). “Focus and checking theory”, in Approaches to Hungarian 5: Levels and structures, ed. I. Kenesei (Szeged: JATE Press): 30–43. Cheng, Lisa (1997). On the typology of wh–questions. New York: Garland. Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku 631 Chomsky, Noam (2000). “Minimalist Inquiries: the Framework”, in Step by Step: essays on Minimalist syntax in honour of Howard Lasnik, ed. R. Martin, D. Michaels & J. Uriagereka (Cambridge, MA: MIT Press): 89–115. Chomsky, Noam (2001). “Derivation by Phase”, in Ken Hale: a Life in Language, ed. M. Kenstowicz (Cambridge, MA: MIT Press): 1–52. Den Dikken, Marcel & Giannakidou, Anastasia (2002). ”From hell to polarity: “aggressively non–D–linked” wh–phrases as polarity items.” Linguistic Inquiry 33/1: 31–61. Fedorenko, Evelina & Gibson, Edward (2008). “Syntactic parallelism as an account of superiority effects: Empirical investigations in English and Russian.” Retrieved 20th September 2011, URL: Inquiry 40/3: 514–524. Neeleman, Ad, Titov, Elena, van de Koot, Hans & Vermeulen, Reiko (2009). “A Syntactic Typology of Topic, Focus and Contrast”, in Alternatives to Cartography, ed. J. Van Craenenbroeck (Mouton de Gruyter): 15–52. Pesetsky, David (1987). “Wh–in situ: Movement and unselective binding”, in The representation of (in)definiteness, ed. E. Reuland & A. ter Meulen (Cambridge, Mass.: MIT Press): 98– 129. Piper, Predrag i dr. (2005). Sintaksa savremenog srpskog jezika. Prosta rečenica. Beograd: Institut za srpski jezik SANU – Beogradska knjiga – Matica srpska. Rizzi, Luigi (1997). “The fine structure of the left periphery”, in Elements of grammar: A handbook of generative syntax, ed. L. Haegeman (Dordrecht: Kluwer Academic Publishers): 281–337. Rizzi, Luigi (2003). The Structure of IP and CP. The Cartography of Syntactic Structures, Vol.2. Oxford: OUP. Stjepanović, Sandra (1999). What do second position cliticization, scrambling and mulpitple wh–fronting have in common? Doctoral dissertation, University of Connecticut, Storrs. Stjepanović, Sandra (2003). “Multiple wh–fronting in Serbo–Croatian matrix questions and the matrix sluicing construction”, in Multiple wh–fronting, ed. C. Boeckx & K. Grohmann (Amsterdam: John Benjamins): 255–284. Stjepanović, Sandra (2007). “Free word order and copy theory of movement”, in The Copy Theory of Movement, ed. N. Corver & J. Nunes (Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins): 219–248. Surányi, Balázs (2005). “Triggering wh–fronting”, in Approaches to Hungarian, Vol. 9: Papers from the Düsseldorf Conference, ed. C. Piñón & P. Siptár (Budapest: Akadémiai Kiadó): 231–259. Titov, Elena (2010). “Do contrastive topics exist?” Unpublished manuscript. University College London. Vallduví, Enric & Vilkuna, Maria (1998). “On rheme and konstrast.” Syntax and Semantics 29: 79–108. Watters, John R. (1979). “Focus in Aghem: A study of its formal correlates and typology. Aghem grammatical structure”, in Southern California occasional papers in linguistics 7, ed. L. M. Hyman (Los Angeles: University of Southern California, Department of Linguistics): 137–197. Zavitnevich, Olga (1999). “On wh–question and on nature of wh–words in Russian in comparison with English.” Working Papers 6: 109–134. Research Centre for English and Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku 633 Applied Linguistics, University of Cambridge. Zubizarreta, Maria.–Luisa (1998). Prosody, Focus, and Word Order. MIT Press, Cambridge, Mass. Sabina Halupka Rešetar ON THE POSITION(S) OF WH–WORDS IN ENGLISH AND SERBIAN Summary The paper explores the distribution of wh–elements in English and Serbian in various contexts. Using as its starting point Bošković’s (1999, 2002, 2007) wh–typology, according to which languages can be classified on the basis of whether they allow multiple wh– fronting, and further subclassified depending on whether they always obey the Superiority condition, whether they only do so in a limited set of well–defined contexts or they never obey it, the present paper explores the positions in which wh–elements may occur in the two languages, in wh–questions and echo–questions alike. Based on the author’s research, an attempt is made at determining the position of wh–elements relative to contrastively focused elements, with special attention given to D–linked wh–words. The aim of the research is to give a principled account of the distribution of wh–words in English and Serbian and thus contribute to a better understanding of these elements. Nataša Radusin Bardić Univerzitet u Novom Sadu UDC 811.133.1’367.322 Filozofski fakultet originalni naučni rad JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U RADIO–EMISIJAMA1 APSTRAKT Na francuskom jeziku, parcijalno pitanje može biti postavljeno na najmanje četiri načina: upitna reč + inverzija (Où vas–tu?), upitna reč + est–ce que + normalan red reči, tj. subjekat + predikat (+ objekat) (Où est–ce que tu vas?), normalan red reči + upitna reč (Tu vas où?) i upitna reč + normalan red reči (Où tu vas?). Budući da su pojedini upitni oblici nosioci određenih stilističkih obeležja, njihova upotreba često je definisana, u zavisnosti od situacionog raslojavanja jezika, posredstvom jezičkih nivoa. Pojedini supstandardni upitni oblici, kojima se odlikuje neformalni govor, smatraju se neprimerenim u medijima. U ovom radu biće poređeno istraživanje, sprovedeno sedamdesetih godina prošlog veka, zasnovano na upotrebi parcijalnih pitanja sa upitnim prilozima où, quand, comment, pourquoi u francuskim radio–emisijama, sa nekim novijim zapažanjima izvedenim na osnovu analize odabranih potkasta francuske nacionalne radio–mreže Radio France. Ključne reči: francuski jezik, upitne rečenice, jezička varijacija, radio. Varijacija u francuskom jeziku: definisanje jezičkih nivoa i njihova zastupljenost u medijima Pozivajući se na ulogu jezičke varijacije u savremenom francuskom jeziku i sve veći prodor govornog jezika u pisani, Gaston Može (Gaston Mauger), u uvodu svoje gramatike, kaže da učenje francuskog kao stranog jezika otežava činjenica da stranci mogu, svakodnevno, na radiju, u novinama, pa čak i u savremenoj književnosti da nađu „neosporno demantovanje“ praktične upotrebe onoga gradiva koje im se nastoji preneti pomoću udžbenika (Mauger, 1968: III). Kako bi prevazišao poteškoću u prikazivanju jezičke varijacije, u kontekstu učenja francuskog kao stranog jezika, Može se opredeljuje za pristup koji je, od šezdesetih godina prošlog veka, naročito prisutan u francuskoj primenjenoj lingvistici (u oblastima kao što 1 Rad je urađen u okviru projekta Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije (br. 178002), „Jezici i kulture u vremenu i prostoru“. 636 Nataša Radusin Bardić su učenje francuskog kao maternjeg i kao stranog jezika, leksikografija, prevodilaštvo, komparativna stilistika, sociolingvistika). Reč je o deskriptivnom pristupu zasnovnom, uglavnom, na situacionom raslojavanju jezika, definisanom u vidu „jezičkih nivoa“ (les niveaux de langue). Može navodi četiri jezička nivoa, ograđujući se, pri tom, od svake stroge podele, usled njihovog čestog međusobnog prožimanja, te, zatim, definiše njihovu zastupljenost u medijima. Osnovna četiri jezička nivoa koja Može razlikuje su: 1) „francuski pisani jezik“ (français écrit) – književni jezik (zasnovan, pretežno, na književnim delima objavljenim pre 1940. godine), isključivo prisutan u tradicionalnim gramatikama; 2) „svakodnevni francuski pisani i govorni jezik“ (langue courante écrite et parlée) – jezički nivo na kome je zasnovana Možeova gramatika, a koji podrazumeva formalnu komunikaciju (na primer, razgovor sa pretpostavljenima); 3) „familijarni francuski govorni jezik“ (français parlé familier) – neformalna komunikacija (na primer, razgovor sa prijateljem iz detinjstva); 4) „narodni francuski govorni jezik“ (français parlé populaire) – odgovara jezičkom nivou koji obično koristi radnička klasa u međusobnoj komunikaciji i u kome češće dolazi do odstupanja od jezičke norme (Mauger, 1968: V–VI)2. U skladu sa Možeovim tumačenjem, u medijima bi bila zastupljena prva tri pobrojana jezička nivoa, dok četvrti nivo ne bi odgovarao ovoj upotrebi (Mauger, 1968: VI). U nastavku rada, na osnovu Možeove klasifikacije upitnih oblika i jezičkih nivoa, izvršićemo analizu upotrebe parcijalnih pitanja (izvedenih pomoću upitnih priloga), koji u francuskom jeziku pokazuju izuzetan stepen varijabilnosti, te ćemo posebno izdvojiti one odlike koje bi pripadale narodnom francuskom govornom jeziku i koje, samim tim, ne bi bile u značajnijoj meri prisutne u francuskim medijima. Primer varijacije u francuskom jeziku: redosled reči u direktnim parcijalnim pitanjima sa upitnim prilozima U francuskom jeziku, upitni prilozi où, quand, comment i pourquoi, kao što je to prikazano u tabeli broj 1, mogu biti upotrebljeni u direktnim pitanjima na najmanje četiri načina, a svi ti upitni oblici imaju uglavnom različitu stilističku vrednost budući da, izuzev prva dva slučaja, odgovaraju različitim jezičkim nivoima: 2 Pored pobrojanih jezičkih nivoa, Može uzgred navodi i peti jezički nivo koji nije zastupljen u njegovoj gramatici, a reč je o „vulgarnom francuskom govornom jeziku“ (français parlé vulgaire) koji obuhvata psovke i vulgarne izraze. JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U ... 637 Tabela broj 1: DIREKTNA PARCIJALNA PITANJA UZ UPITNE PRILOGE: où, quand, comment, pourquoi (Mauger, 1968: 380–381) svakodnevni francuski jezik upitni prilog + inverzija (pisani i govorni) upitni prilog + est–ce que + normalan redosled reči familijarni francuski govorni jezik normalan redosled reči + upitni prilog narodni francuski govorni jezik upitni prilog + normalan redosled reči Prema tome, svakodnevnom pisanom i govornom francuskom jeziku odgovarao bi upitni oblik izveden pomoću inverzije koja može biti prosta ili složena. Svi upitni prilozi grade prostu inverziju sa ličnom nenaglašenom zamenicom, neodređenom zamenicom on ili pokaznom zamenicom ce u funkciji subjekta (npr. Où sont–elles?, Où pourrait–on les retrouver?, Quand pars–tu?, Comment a–t–il réagi?, Pourquoi fais–tu cela?, Pourquoi est–ce si difficile?). Ako u funkciji subjekta nije upotrebljena neka od navedenih zamenica, već tu funkciju najčešće vrši imenica (ili imenska grupa), prostu inverziju mogu graditi svi upitni prilozi izuzev upitnog priloga pourquoi (npr. Où va Pierre?, Quand partira Pierre?, Comment a réagi Pierre?), a složenu inverziju grade svi navedeni upitni prilozi bez izuzetka (Où Pierre va–t–il?, Quand Pierre part–il?, Comment Pierre a–t–il réagi?, Pourquoi Pierre fait–il cela?). Prema Možeu, u isti jezički nivo spadaju i upitni oblici u kojima je iza upitnog priloga upotrebljen upitni izraz est–ce que kojem zatim sledi normalan redosled reči, odnosno subjekat + glagol (+ objekat) (npr. Où est–ce que Pierre va?, Quand est–ce que Pierre part?, Comment est–ce qu’il a réagi?, Pourquoi est–ce que tu fais cela?). Familijarnom francuskom govornom jeziku pripadaju upitni oblici u kojima je iza normalnog redosleda reči upotrebljen upitni prilog (npr. Tu vas où?, Tu pars quand?, Il a réagi comment?, Tu fais ça pourquoi?), a ako je upitni prilog upotrebljen na početku rečenice, a sledi mu normalan redosled reči, takav upitni oblik svrstan je u narodni francuski govorni jezik3 (npr. Où tu vas?, Comment il a réagi?, Pourquoi tu fais ça?). Poslednji upitni oblik, u kome je upitni prilog upotrebljen u inicijalnoj poziciji, a sledi mu normalan redosled reči, direktno krši normu francuskog jezika jer bi u toj poziciji trebalo upotrebiti inverziju ili upitni izraz est–ce que kome bi, zatim, sledio normalan redosled reči. Ovakav upitni oblik Može podvodi pod narodni francuski jezik, te, na osnovu njegovog objašnjenja zastupljenosti jezičkih nivoa u medijima, izvodimo zaključak da ovakav upitni oblik ne bi bio uobičajen u medijima, pa samim tim ni u francuskim radio–emisijama kojima ćemo se više baviti u nastavku rada. 3 Može za ovaj upitni oblik ne navodi primer sa upitnim prilogom quand (npr. *Quand il va?) pošto se takav oblik ne koristi u govoru, kao što to pokazuju analize francuskog govornog jezika (Gougenheim et al., 1964: 228–229). 638 Nataša Radusin Bardić Benštetova analiza upotrebe upitnih oblika u radio– emisijama na francuskom jeziku (1973) Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, urađena je sociolingvistička analiza upotrebe upitnih oblika u francuskom govornom jeziku za koju se smatra da je jedna od najobimnijih (Coveney, 2002: 106). Njen autor je romanista nemačkog porekla, Peter Benštet (Peter Behnstedt) koji je, između ostalog, izdvojio poseban korpus kako bi analizirao „radijski jezik“ (Rundfunksprache)4, a koji je bio zasnovan na transkripcijama 4000 snimljenih intervjua i razgovora objavljenih na francuskim radio–stanicama. Ovde izdvajamo rezultate statističke analize Benštetovog korpusa koji se odnose na upotrebu parcijalnih pitanja uz upitne priloge: Tabela broj 2: ANALIZA UČESTALOSTI UPOTREBE OBLIKA DIREKTNIH PARCIJALNIH PITANJA IZVEDENIH POMOĆU UPITNIH PRILOGA: Peter Behnstedt, Viens–tu? Est–ce que tu viens? Tu viens? – Formen und Strukturen des Direkten Fragesatzes im Franzosischen, 1973. VRSTA KONSTRUKCIJE „radijski jezik“ Où vas–tu? 47% upitni prilog + inverzija Où sont passés mes cigares? 12% Où Jean va–t–il? 3% upitni prilog + est–ce que + normalan Où est–ce que tu vas? 3% red reči Où est–ce que Jean va? Tu vas où? normalan red reči + upitni prilog 25% Jean va où? Où tu vas? upitni prilog + normalan red reči 10% Où Jean va? Na osnovu podataka iz tabele broj 2, zaključujemo da je, u francuskom „radijskom jeziku“, najveći broj pitanja izveden pomoću inverzije (prosta + složena inverzija = 62%), a da je, u okviru tih oblika, naročito dominantna prosta inverzija (prosta inverzija 59%, složena inverzija 3%). Najmanje je zastupljen upitni oblik u kome je iza upitnog priloga upotrebljen upitni izraz est–ce que čemu sledi normalan redosled reči (3%). Drugi po učestalosti jeste upitni oblik u kome je upitni prilog upotrebljen na kraju rečenice (25%). Svi dosad navedeni oblici (90% upitnih oblika) podudaraju se sa Možeovim tumačenjem zastupljenosti jezičkih varijeteta u medijima. Prema tome, Benštet, u „radijskom jeziku“, u manjoj meri u odnosu na ostale upitne oblike, beleži zastupljenost upitnog oblika u kome iza inicijalne pozicije upitnog priloga sledi normalan redosled reči (10%), a koji, i po Možeovom tumačenju, nije primeren medijima. 4 U kasnijim tumačenjima Benštetovih rezultata, „radijski jezik“ poistovećen je sa „negovanim francuskim jezikom“ i sa formalnim izražavanjem srednje klase. JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U ... 639 Analiza upotrebe upitnih oblika u potkastima Radio France (2011) Kako bismo ustanovili u kojoj meri je danas zastupljena jezička varijacija u francuskom „radijskom jeziku“, prikupljen je korpus sastavljen od transkripcije šestočasovnog francuskog radio–programa u okviru koga je, zatim, sprovedena analiza učestalosti upotrebe oblika parcijalnih pitanja izvedenih pomoću upitnih priloga où, quand, comment, pourquoi. Korpus su sačinjavali odabrani potkasti sa tri francuske radio–stanice (France Info, France Inter, Le Mouv’) koje čine deo francuske nacionalne radio–mreže Radio France. U potkastima su zastupljene raznovrsne aktuelne društveno–političke i ekonomske teme, kulturni sadržaji (književnost i film) i razonoda (putovanja), a u prilogu broj 1 detaljnije su opisane odabrane radio–emisije. Zabeleženo je ukupno 271 pitanje, među kojima ima 139 totalnih pitanja i 132 parcijalna pitanja. Rezultati analize upotrebe oblika direktnih pitanja izvedenih pomoću upitnih priloga où, quand, comment, pourquoi (ukupno su zabeležena 63 takva pitanja) prikazani su u tabeli broj 3: Tabela broj 3: ANALIZA UČESTALOSTI UPOTREBE OBLIKA DIREKTNIH PARCIJALNIH PITANJA IZVEDENIH POMOĆU UPITNIH PRILOGA: POTKASTI RADIO FRANCE, 2011. VRSTA KONSTRUKCIJE „radijski jezik“ Où vas–tu? 6 (9,5%) upitni prilog + inverzija Où sont passés mes cigares? 6 (9,5%) Où Jean va–t–il? 1 (2%) upitni prilog + est–ce que + normalan Où est–ce que tu vas? 8 (13%) red reči Où est–ce que Jean va? Tu vas où? normalan red reči + upitni prilog 11 (17%) Jean va où? Où tu vas? upitni prilog + normalan red reči 31 (49%) Où Jean va? Poređenje podataka iz tabele broj 3 sa rezultatima Benštetovog istraživanja, prikazanog u tabeli broj 2, pokazuje da su, među pitanjima izvedenim pomoću inverzije (ukupno 13 pitanja), najzastupljeniji, takođe, oblici izvedeni pomoću proste inverzije (12 pitanja) dok se složena inverzija veoma retko koristi (zabeleženo je samo jedno takvo pitanje). Međutim, za razliku od Benštetovih rezultata, inverzija nije najčešći upitni oblik (zabeleženo je 21% parcijalnih pitanja izvedenih pomoću inverzije), već u tome prednjači upitni oblik koji je Može svrstao u narodni francuski jezik, a to je: upitni prilog + normalan redosled reči (49%). Ostali podaci bliži su Benštetovim rezultatima, te je tako, i u ovom istraživanju, 640 Nataša Radusin Bardić najređi upitni oblik onaj u kome iza upitnog priloga sledi upitni izraz est–ce que i normalan redosled reči (13%). Podaci koji se odnose na upitni oblik u kome je upotrebljen normalan redosled reči uz upitni prilog na kraju takođe je blizak Benštetovim rezultatima (17%). Opšti pregled učestalosti pojedinih upitnih oblika nužno je upotpuniti analizom upotrebe pojedinačno svakog upitnog priloga uz navedeni upitni oblik. U tom slučaju, dobijamo zanimljive podatke koji se podudaraju sa nekim ranijim istraživanjima francuskog govornog jezika5, a koji pokazuju da je oblik u kome je upitni prilog upotrebljen na početku rečenice, a sledi mu normalan redosled reči, naročito zastupljen uz dvosložne upitne priloge6 (u našem korpusu, nijedno pitanje sa jednosložnim prilozima où, quand nije tako formulisano, ali od ukupno svih pitanja izvedenih pomoću dvosložnog upitnog priloga comment, 56% pitanja postavljeno je na taj način, a od ukupno svih pitanja izvedenih pomoću dvosložnog upitnog priloga pourquoi, čak 80% pitanja odgovara tom upitnom obliku). Sa druge strane, upitni oblik u kome je upotrebljen normalan redosled reči, a upitni prilog se nalazi na kraju rečenice, mnogo je češći uz jednosložne upitne priloge (u našem korpusu, nijedno pitanje sa dvosložnim prilogom pourquoi nije tako postavljeno, a od svih pitanja postavljenih uz dvosložni upitni prilog comment tako je formulisano samo 12% pitanja, ali uz jednosložne upitne priloge taj procenat je mnogo veći: 46% od svih pitanja izvedenih pomoću où i čak 67% pitanja izvedenih pomoću quand). Zaključak Istraživanje francuskog jezika emitovanog na radio–stanicama, sprovedeno sedamdesetih godina prošlog veka, pokazalo je da je, uz parcijalna pitanja sa upitnim prilozima, naročito dominantna inverzija, kao odlika formalnog izražavanja, dok su ostali upitni oblici zastupljeni u manjoj meri. Savremena zapažanja navode nas na zaključak da govorni jezik prodire u sve većoj meri u medije, ali da je to naročito primetno u medijima koja prenose obaveštenja usmenim putem, kao što je to radio. Naime, kada je reč o parcijalnim pitanjima izvedenim pomoću upitnih priloga, u štampi je, pod konzervativnim uticajem pisanog jezika, i dalje u velikoj meri zastupljena prosta i složena inverzija, ali je, na radiju, složena inverzija gotovo iščezla iz upotrebe, dok je prosta inverzija i dalje prisutna, ali su njenu nekada dominantnu ulogu, naročito uz dvosložne upitne priloge comment i pourquoi, preuzeli upitni oblici kojima se odlikuje neformalni govorni jezik. Na osnovu ovih rezultata ne treba olako zaključiti da se inverzija neminovno gubi u 5 Ovo zapažanje odnosi se na gramatičku analizu korpusa francuskog govornog jezika koji je prikupljen pedesetih godina prošlog veka i iz koga je izveden rečnik „osnovnog francuskog jezika“ (Gougenheim et al., 1964). 6 Videti primere u prilozima broj 2 i 3. JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U ... 641 govoru. Iako je ona danas neosporno manje zastupljena u „radijskom jeziku“ nego što je to bio slučaj pre pedesetak godina, njena upotreba i dalje je veoma izražena u određenom tipu radio–emisija7 koje se ističu upotrebom negovanog francuskog jezika. S druge strane, postoje radio–emisije8 u kojima je isključivo zastupljen francuski govorni jezik, pa tako i supstandardni upitni oblici kojima se on odlikuje. Koliko je nezahvalno vršiti stroge podele upotrebe upitnih rečenica na osnovu njihovih strukturnih karakteristika, najbolje pokazuje primer radio–emisije „Patron, chef d’entreprise“9, u kojoj su, u kratkom vremenskom razmaku od sedam minuta, upotrebljena četiri različita upitna oblika koja bi, prema tumačenjima naročito zastupljenim u gramatikama francuskog kao stranog jezika, mahom pripadali različitim jezičkim nivoima. Međutim, po našem mišljenju, interferencija upitnih oblika u govoru ne dovodi nužno do stilske nekoherentnosti, već pre svojom, kako intonativnom i ritmičkom, tako i strukturnom raznovrsnošću, unosi izvesnu dinamičnost u dijalošku interakciju. LITERATURA Boyer, Henri; Butzbach–Rivera, Michèle; Pendanx, Michèle (1990). Nouvelle introduction à la didactique du français langue étrangère. Paris: CLE International, Collection Le français sans frontières, Outils pédagogiques. Coveney, Aidan (2002). Variability in Spoken French. A Sociolinguistic Study of Interrogation and Negation. Bristol – Portland: Elm Bank. Gougenheim, G.; Michéa, R.; Rivenc, P.; Sauvageot, A. (1964). L’élaboration du français fondamental (1er degré). Étude sur l’établissement d’un vocabulaire et d’une grammaire de base. Paris: Didier. Mauger, Gaston (1968). Grammaire pratique du français d’aujourd’hui. Langue parlée, langue écrite. Paris: Librairie Hachette, Collection publiée sous le patronage de l’Alliance française. Togeby, Knud (1974). „Comptes rendus: Peter Benhnstedt, Viens–tu? Est–ce que tu 7 Takva je, na primer, radio–emisija „La librairie francophone“ u kojoj gostuju ugledni frankofoni književnici, a emituje se na tri kontinenta (Francuska i njene prekomorske teritorije: France Inter, Švajcarska: Radio Suisse Romande – La Première, Belgija: Radio Télévision Belge Francophone – La Première, Afrika i Evropa: Radio Télévision Belge Francophone Internationale, Kanada: La première chaîne de la Radio–Canada, Severna Amerika: Réseau Sirius). 8 Ovakav tip radio–emisija naročito se emituje na frekvencijama radio–stanice Le Mouv' čiju slušalačku publiku čine mahom mladi. Među radio–emisijama tog tipa izdvaja se emisija „Allô la planète“ (videti u prilogu njen opis i primere zabeleženih upitnih rečenica). 9 Videti prilog broj 4. 642 Nataša Radusin Bardić viens? Tu viens? Formen und Strukturen des direkten Fragesatzes im Franzosischen. (Tübinger Beiträge zur Linguistik, 1973. 325 p.)“. Revue Romane. 9 (2): 315–316. KORPUS: POTKASTI RADIO FRANCE France Info. Retrieved 20th November 2011, URL: < http://www.franceinfo.fr/rendez–vous–chronique–podcast>. France Inter. Retrieved 20th November 2011, URL: < http://www.franceinter.fr/podcasts>. Le Mouv’. Retrieved 20th November 2011, URL: < http://www.lemouv.fr/podcasts>. Nataša Radusin Bardić EXEMPLE OF THE LANGUAGE VARIATION: THE FRENCH INTERROGATIVES IN RADIO PROGRAMME Summary In French, an adverbial WH question can be said in at least four different ways: WH– word + inversion (Où vas–tu?), WH–word + est–ce que + normal word order i.e., subject + verb (+ object) (Où est–ce que tu vas?), normal word order + WH–word (Tu vas où?), WH–word + normal word order (Où tu vas?). Since some of the question forms have also certain stylistic marks, their use depends on the sociolinguistic variables, among which the situational stratification of speech varieties takes the important place. Some of the substandard interrogative forms, used in colloquial speech, are considered by some grammarians inappropriate in the language used in the media. In this paper, there will be presented a different use of the structures of adverbial WH questions in French, based on the corpus made of the podcasts from the radio programme Radio France and its comparison with some previous studies. JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U ... 643 Prilog broj 1: KORPUS: OPIS ANALIZIRANIH POTKASTA FRANCUSKIH RADIO– STANICA (U OKVIRU MREŽE RADIO FRANCE) RADIO–EMISIJA SADRŽAJ RADIO–EMISIJE (datum emitovanja i trajanje) FRANCE INFO JUNIOR – deca uzrasta od 10 do 14 godina postavljaju (26.03.11, 28.05.11, 02.07.11.) 00:12:03 pitanja stručnjacima i urednicima redakcija FRANCE INFO: PATRON, CHEF – direktor preduzeća odgovara na pitanja D’ENTREPRISE (02.04.11, 03.04.11, redakcije i komentariše aktuelne ekonomske teme 30.04.11, 28.05.11.) 00:27:47 FRANCE INFO: – stručnjaci i predstavnici vlade ili političkih L’INVITÉ DU MATIN partija odgovaraju na pitanja vezana za aktuelne (17.06.11, 23.06.11, 14.07.11, 05.07.11, društveno–političke i ekonomske teme 02.08.11, 09.09.11, 13.09.11.) 00:59:49 FRANCE INTER: – intervju sa znamenitim ličnostima iz LE GRAND ENTRETIEN oblasti kulture (gost: Radu Mihăileanu, režiser i (01.11.11.) 00:51:34 scenarista rumunskog porekla) – intervju sa znamenitim ličnostima iz oblasti FRANCE INTER: književnosti (gosti: Ananda Devi, spisateljica LA LIBRAIRIE FRANCOPHONE mauricijskog porekla; Jean–Marie Gustave Le (05.11.11.) 00:54:05 Clézio, francuski pisac) FRANCE INTER: – slušaoci iz Francuske javljaju se uživo u EMMENEZ–MOI emisiju i opisuju, po svom izboru, neku destinaciju (16.11.11, 18.11.11.) 00:11:54 u svojoj zemlji ili u inostranstvu – slušaoci iz čitavog sveta javljaju se uživo LE MOUV’: u emisiju i pričaju o svom životu daleko od ALLÔ LA PLANÈTE otadžbine, komentarišu aktuelne događaje, dele (04.11.11.) 01:27:50 svoje uspomene, planove, stupaju uživo u kontakt sa drugim slušaocima... LE MOUV’: – intervju sa (ne)afirmisanim predstavnicima FRESH CULTURES savremene kulture iz domena interesovanja (29.10.11.) mladih (gost: Radu Mihăileanu, režiser i scenarista 00:55:47 rumunskog porekla) 644 Nataša Radusin Bardić Prilog broj 2: PRIMERI UPITNIH OBLIKA: UPITNI PRILOG POURQUOI + NORMALAN REDOSLED REČI FRANCE INFO JUNIOR (26.03.2011.): – Pourquoi les Français ils sont partis les premiers? – Pourquoi il y a une dizaine *des autres pays qui vont faire la guerre? – Pourquoi ils *envoient pas des soldats au sol? – Pourquoi on s’attaque à Kadhafi et pas aux *aut’ dictateurs? FRANCE INTER – EMMENEZ–NOUS (18.11.2011.): – Pourquoi vous ne dites pas « Star wars »? LE MOUV’ – FRESH CULTURES (29.10.2011.): – Pourquoi t’as fait ce choix, en fait? – Pourquoi ça tient une place aussi importante? Prilog broj 3: PRIMERI UPITNIH OBLIKA: UPITNI PRILOG COMMENT + NORMALAN REDOSLED REČI LES INVITÉS DE FRANCE INFO (Frédéric Péchenard, le directeur général de la police nationale, 09.09.2011) – Et comment on repère, justement, cette menace, ces individus que vous avez arrêtés? FRANCE INTER – LE GRAND ENTRETIEN (01.11.2011.): – Comment vous vivez, justement, cette distance assez longue...? – Comment ça s’est passé? – Comment vous jugez...? LE MOUV’ – FRESH CULTURES (29.10.2011.): – Comment ça t’est venu cette idée? parce que ça va pas de soi... – Comment on dirige des acteurs quand ils parlent dans une langue qu’on *maîtrise pas? – Comment tu le sais qu’on *était pas naturels? LE MOUV’ – ALLÔ LA PLANÈTE (04.11.2011.): – Et le monde? Il est comment, le monde? – Comment ça se passe? Comment on fait? – Au niveau pratique, comment t’as fait pour financer tout ça? – Et les sujets, comment vous les choississez? – Comment vous vous êtes retrouvés là–bas? JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U ... 645 Prilog broj 4: PRIMERI INTERFERENCIJE RAZNIH UPITNIH OBLIKA IZVEDENIH POMOĆU UPITNOG PRILOGA COMMENT RADIO FRANCE – FRANCE INFO, PATRON, CHEF D’ENTREPRISE (invité: Stéphane Gauthier, directeur général de Best Western, première marque hôtelière dans le monde, avec 4200 hôtels 3 et 4 étoiles, dont 300 en France, 30.04.2011) – Alors, vous gérez des hôtels trois et quatre étoiles. Votre clientèle est plutôt... est plutôt comment? Une clientèle d’affaires, des touristes étrangers, c’est quoi le profil type de votre client? – Et... comment se fixe le prix d’une chambre d’hôtel? – Et qu’est–ce que vous faites pour ça, pour développer justement la réservation par le web, vous allez faire des choses sur les smartphones, enfin,comment, comment vous faites? – Stéphane Gauthier, directeur général de Best Western en France. On est quoi... Allez, à deux mois de... de vacances d’été. Cette saison d’été, comment est–ce que vous la voyez? Plutôt... plutôt d’une manière positive? Родика Урсулеску Миличић Универзитет у Новом Саду УДК 811.135.1’367.3:811.163.41’367.3 Филозофски факултет стручни рад КОНДИЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЦА У РУМУНСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ1 АПСТРАКТ Циљ истраживања у овом раду је контрастивна анализа кондиционалне реченице у румунском и српском језику. Семантика кондиционалних реченица мора бити образложена анализом конкретних граматичких показатеља и то (1) везника – у српском језику су то: ако, кад, да, а у румунском de, dacă, să, и везнички изрази în caz că, în caz de, în caz dacă, în caz să, în caz când. (2) аспекатско–временске форме предиката зависне и управне реченице, те (3) позиције зависне реченице у односу на управну. У румунско–српским контрастивним анализама нема пуно радова из ове области, те сматрамо да ће овај рад бити допринос овој врсти истраживања. Кључне речи: румунски језик, српски језик, кондиционална реченица, везници, семантика Циљ истраживања у овом раду је контрастивна анализа кондиционалне реченице у румунском и српском језику. У румунско–српским контрастивним анализама нема пуно радова из ове области, те сматрамо да ће овај рад бити значајан допринос овој врсти истраживања. Румунски језик је један од мањинских језика у Србији, као што је, с друге стране, српски језик од мањинских језика у Румунији, те је свака врста контрастивних језичких истраживања, а поготово синтаксички усмерених контрастирања врло корисна како за румунистику тако и за србистику. Изучавања мањинског језика у нематичној земљи усмерено је првенствено на очување националног идентитета мањинског народа, али не мањи значај има и изучавање мањинског језика као моста између суседних народа и култура. Контрастивна језичка истраживања суседних језика у овом су смислу посебно значајна, будући да се инволвирањем резултата оваквих 1 Анализирани примери су узети из граматика српског и румунског језика, преведени од стране аутора. 648 Родика Урсулеску Миличић истраживања у образовни систем директно подиже ниво квалитета образовања и то, разуме се, не само оног високошколског. Осим ове, могло би се рећи, културолошко– образовне потребе за контрастивним проучавањем румунске и српске синтаксе (па у том смислу и хипотактичких структура узрочно–последичног типа, међу које спада и кондиционална реченица), не мањи значај има научна потреба за утврђивањем сличности и разлика, односно степена еквиваленције хипотактичких структура два суседна језика који припадају тзв. балканском језичком савезу. Досадашња истраживања у овом правцу (уп., на пример, Грицкат 1975, Golamb 1984, Павловић 2009) показала су да постоје међујезичка прожимања у сфери узрочно–последичне хипотаксе и на нивоу језичког стандарда. У традиционално усмереним описима српских кондиционалних клауза полазило се у мањем или већем степену од типова старогрчких и/или латинских протазно‑аподозних релација, било да су класични модели прихватани као актуелни и у савременој српској синтакси било да су ти модели проглашавани сасвим некорисним за тумачење и разумевање погодбено‑последичних релација у српском језичком стандарду. Понуђене анализе формирале су својеврсни научни континуум обележен, с једне стране, разликовањем реалног, евентуалног, потенцијалног и иреалног услова као и у класичној грчкој синтакси и, с друге стране, одбацивањем сврховитости оваквог приступа српским погодбеним реченицама. Заступници првог виђења били би, на пример, М. Кравар (1984) те Р. Катичић (1984–1985), док је други приступ својствен М. Стевановићу (1974). Првом ставу блиска је – данас већ готово устаљена – систематизација српских погодбених реченица према латинском моделу који предвиђа разлику између реалне, потенцијалне и иреалне погодбе, и то првенствено према остварљивости услова, али и према темпорално‑модалној парадигми. Још рационалнију, бинарну поделу – према когнитивном критерију – на евентуалнореални и иреални услов понудила је М. Ивић (1983). Наиме, према адресантској спознаји, услов је евентуалнореалан уколико говорни субјекат не зна у каквом је односу са реалношћу радња протазне предикације, а иреалан уколико говорник зна да је презентована околност у контрадикцији са стварношћу. С обзиром на то да је једино будућност у моменту говора недоступна просечној људској спознаји, јасно је да су само евентуалнореалној погодби доступна сва три временска периода, док је иреални услов компатибилан практично само с прошлошћу и садашњошћу. Погодбене реченице се за оне од којих зависе обично везују везницима ако, да и кад. Спољни знак њихове везе може бити и речца ли у положају иза предиката. У румунским синтаксама наводи се да су кондиционалне реченице зависне реченице КОНДИЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЦА У РУМУНСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 649 које имају синтаксичку функцију прилошке одредбе за услов која стоји поред глагола (транзитивног или интранзитивног), глаголског израза, безличног глаголског израза, поред придева или придевског партиципа или узвика, као и код узрочних или финалних клауза. Кондиционална клауза као уводне елементе може имати везнике de, dacă, să, и везничке изразе în caz că, în caz de, în caz dacă, în caz să, în caz când. Дешава се да се кондицонална клауза не уводи везницима, већ се просто одвоји зарезом од независне реченице (ту посебну улогу имају интонација и пауза), и то се сматра процесом који је фреквентан у афоризмима (нпр. Citeşti, ştii multe)2 (Constantinescu–Dobridor 2005: 405). Семантика кондиционалних реченица мора бити образложена анализом конкретних граматичких показатеља и то (1) везника – (2) аспекатско–временске форме предиката зависне и управне реченице, те (3) позиције зависне реченице у односу на управну. У наставку ћемо се бавити примерима кондиционалних реченица у српском и румунском језику, преводним еквивалентима, односно глаголским временима која се појављују у овим реченицама у оба језика. У српском језику најизразитије су погодбене реченице са везником ако. Ако је ма од каквог положаја у друштву, већ ће се најдаље за 24 сахата знати ко је.3 – Dacă are vreo funcţie mai importantă în societate, deja în cel mult 24 de ore se va şti cine este. Не може да јамчи за себе ако буде морао да дуже остане овде. – Nu poate garanta pentru sine însuşi, dacă ar trebui să rămână aici mai mult timp. Ако се одлучите да пођете с нама, ви пораните рано ујутру. – Dacă vă decideţi să plecaţi cu noi, sculaţi–vă dis–de–dimineată. Овде јасно видимо да се српски везник ако, преводи румунским еквивалентом dacă. Положај управне реченице у односу на кондиционалну клаузу је такође идентичан у оба језика. Било у коме глаголском облику да је предикат погодбених реченица, у потенцијалу, презенту или футуру 2, та је реченица као и њен предикат модус – модус кондиционал, наравно, јер се њом увек казује жеља, могућност, претпоставка или нешто слично (Стевановић 1974: 903). Дакле, кондиционалне реченице са везником ако су искључиво модалне зависне реченице. 2 превод је Читаш, много знаш 3 Анализирани примери су узети из граматика српског и румунског језика, преведени од стране аутора. 650 Родика Урсулеску Миличић За исказивање погодбе увек су модалне и кондиционалне реченице са везником да које имамо у следећим примерима: Не би била плашљива да јој је газда отац. – Nu ar fi fricoasă, dacă stăpânul îi era tată–său. Да си био друг, помогао би нам. – Dacă ai fi fost prieten, ne–ai fi ajutat. У овим примерима видимо да се српски везник да преводи поново истим везником у румунском језику, везником dacă. Без обзира на то што у уводници с везником да немамо облик потенцијала, већ или презент или перфекат, у њеној закључници најчешће долази облик потенцијала, којим се износи могућност, сигурност или нешто слично (уп. Стевановић 1974: 904). Погодбене зависне реченице са везником да често означавају недостатак услова који је потребан да би се извршило оно што се казује главном реченицом и без обзира на то да ли је предикат у њима одричан или није, нпр: Да сам на вашем месту, ја бих друкчије радио. – Dacă aş fi în locul vostru, eu aş fi făcut altfel. Да нема Земљине теже, одлетео би на месец. – Dacă n–ar exista gravitatea Pământului, am zbura pe Lună. „У погодбеним реченицама с везником кад као спољним знаком њихове везе с управним реченицама предикат је опет или у облику потенцијала или у облику неког глаголског времена, углавном презента или футура 2“ (Стевановић 1974: 905). А кад се деси да се небо наоблачи и стане да дува млак и нездрав јужни ветар, онда живот у ћелијама постане неподношљив – Iar când se întâmplă să se înnoreze şi să înceapă să bată vântul dinspre sud, călduţ şi nesănătos, atunci viaţa în celule devine insuportabilă. Кад буду видели, мислиће и казаће да си кукавица – Atunci când vor vedea, vor crede şi vor spune că eşti un laş. Кад греши, човек испашта – Atunci când greşeşte, omul suferă. У овим примерима се поново јасно види да се везник кад, скоро по правилу преводи прилогом când који у овим случајевима има функцију везника. У зависним реченицама с везником кад као спољним знаком везе, облици предиката једне и друге реченице (зависне и управне) подударају се; када је то облик потенцијала у зависној, онда је то потенцијал и у управној; а ако је неко време у првој, онда је то и у другој. Исту ситуацију имамо и у румунским примерима. Функцију спољашњег знака везе међу уводницом и закључницом врши и речца КОНДИЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЦА У РУМУНСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 651 ли4 иза предиката зависне погодбене реченице, као у примерима: А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће је добити. – Dacă şi pe el îl atinge o fericire nebună, el încearcă să convingă toată lumea că a ştiut că o va avea. Не регулирамо ли ствар на време, може свашта бити. – Dacă nu aranjăm lucrurile la timp, se pot întâmpla de toate. Узвратиш ли му поклон, он ће ти још два учинити. – Dacă îi dai şi tu un cadou, el îţi va dărui încă două. Кондиционална реченица у румунском језику , као што смо напоменули раније, може бити уведена везницима dacă, de, să, затим везничким изразима de unde, în caz că, în caz dacă, în eventualitatea ca, cu condiţia să,..прилог când („cu valoare de conjuncţie“ – прилог када који има функцију везника) (Nagy 2005: 357). Дајемо следеће примере на румунском језику и њихов превод на српски: Примери са везницима dacă, de, să: Dacă veţi studia cu atenţie, veţi reuşi în viaţă. – Ако будете пажљиво учили, успећете у животу. Aş merge cu voi, dacă aş avea timp. – Ишао бих са вама кад бих имао времена. De treci codri cu aramă, de departe vezi albind...– Ако пролазиш кроз шуму бакарне боје, из далека ћеш видети како се бели. Să am eu banii unora, aş ridica un spital. – Када бих имао новац других људи, саградио бих болницу. Să am eu anii voştri, aş rupe norii. – Да имам ваше године (Када бих имао ваше године), скинуо бих звезде с неба. Као што се могло видети из примера, ако посматрамо обрнуто, односно румунске реченице које се преводе на српски, ситуација се разликује. Овде имамо више комбинација, и то: Dacă се преводи са ако и кад, de са ако, а să са да и кад. Примери са везничким изразима: În caz că ai febră, ia o aspirină!– (У случају да)5 Кад имаш температуру, попиј аспирин! În caz de este furtună, închideţi ferestrele!– (У случају олује) Ако буде олује, затворите прозоре! În caz dacă nu vine, să mă suni!– (У случају да) Ако не буде дошао, телефонирај ми! 4 У румунском језику речца као врста речи не постоји, те се као што се може видети из представљених примера, српска речца ли преводи румунским везником dacă. 5 У загради дајемо буквалан превод румунских језичких израза 652 Родика Урсулеску Миличић În caz când n–ar sosi marfa, avem ce vinde.– (У случају да) Ако нам не стигне роба, имаћемо шта да продајемо. Даћемо и један пример са прилогом când (када), који је заправо прилог за време, али у овом случају има функцију везника: Când ne–am gândi ce mâncăm uneori, n–am mai mânca nimic. – (Када би помислили) Да помислимо на то што понекад једемо, не би више ништа јели. Позиција зависне погодбене реченице у односу на управну реченицу у румунском језику је слободна, односно може стајати и испред и иза управне реченице, осим у примерима где се кондицонална реченица не уводи везницима, већ се просто одваја зарезом и налази се испред главне реченице: Ai ceva de spus, spune!– (Ако) имаш нешто да кажеш, кажи! Ţi–e foame, mănâncă!– Ако си гладан, једи! или Гладан си, једи! Оно што је битно још напоменути, јесте чињеница да се у румунском језику без обзира на позицију у оквиру сложене реченице, кондиционална реченица увек одваја зарезом. У раду смо покушали да у кратким цртама представимо кондиционалне реченице у српском и румунском језику. На основу примера можемо закључити да су у српком језику везници који уводе кондиционалну реченицу малобројнији у односу на румунски језик, где поред већег броја везника, имамо и везничке изразе, као и прилог који има функцију везника. Глаголска времена која се појављују и у независним и у кондиционалним реченицама су углавном идентична, а позиција зависне реченице у односу на управну је иста. ЛИТЕРАТУРА Грицкат, Ирена (1975). Студије из историје српскохрватског језика. Београд: Народна библиотека СР Србије. Павловић, Слободан (2009). Развој иреалног услова у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 38/1: 95–104. Стевановић, Михаило (1974). Савремени српскохрватски језик. Граматички системи и књижевнојезичка норма. II. Синтакса. Београд: Научна књига. Academia Română (Institutul de Lingvistică „Iorgu Iordan – Al. Rosetti”) (2005). Gramatica limbii române II. Enunţul. Bucureşti: Editura Academiei Române. Constantinescu–Dobridor, Gheorghe (2005). Gramatica esenţială a limbii române. КОНДИЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЦА У РУМУНСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 653 Bucureşti: Editura Vestala. Cruceru, Constantin şi Teodorescu, Vasile (2005). Gramatica limbii române. Bucureşti: Editura 100+1 GRAMAR. Golamb, Zbignew (1984), South Slavic da+Indicative in Conditional Clauses and its General Linguistic Implications, Papers for the V. Congress of Southeast European Studies, Columbus: Slavica. Iliescu, Ada (2005). Gramatica practică a limbii române. Bucureşti: Editura Corint. Ivić, Milka (1983). Lingvistički ogledi. Beograd: Prosveta. Katičić, Radoslav. (1984–85).Vrste pogodbenih rečenica u standardnom jeziku srpskom ili hrvatskome, Zbornik za filologiju i lingvistiku, XXVII–XXVIII: 339–342. Nagy, Rodica (2005). Sintaxa limbii române actuale. Unităţi, raporturi şi funcţii. Iaşi: Institutul European. Rodika Ursulesku Miličić CONDITIONAL CLAUSE IN THE ROMANIAN AND SERBIAN LANGUAGE Summary The aim of this paper is to do a contrastive analysis of conditional clause in the Romanian and Serbian Languages. Semantics of conditional clauses should be explained by analyzing the specific of grammatical indicators, which are (1) conjunctions in – the Serbian language as follows: ako, kada, da and in the Romanian language – de, dacă, să, so as conjunctional expressions în caz că, în caz de, în caz dacă, în caz să, în caz când; (2) aspectional and timed forms of the predicates of dependent and main clause; (3) position of the dependent clause in relationship with the main clause. As far as contrastive analyse of the Romanian and Serbian languages is concerned, papers about this issue are few. Therefore it could be said that this article is welcome in completing this field. Миливој Алановић Универзитет у Новом Саду УДК 81’367:159.9 Филозофски факултет оригинални научни рад Синтаксички концепти ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ и њихове лексичко–граматичке варијације на међујезичким релацијама АПСТРАКТ Полазећи од концепата, семантичких и синтаксичких, сасвим је оправдано трагати за различитим видовима њихове лексичке и граматичке формализације, који, с једне стране, могу послужити да се докаже да су резултат промене прагматичке и комуникативне перспективе у конституисању исказа, и, с друге, да је реч о универзалији, будући да се срећу у многим језицима. Стога у овом раду, полазећи од синтаксичких концепата ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’, желимо да у типолошки различитим језицима утврдимо лексичка и граматичка средства којима се исказују. Кључне речи: когнитивна лингвистика, концепт, синтаксички коцепт, лексичка и граматичка формализација. 1. Увод Свака реченична структура резултат је логичких, граматичких али и прагматичких процеса, релевантних како за сам процес мишљења, тако и за процес његове вербализације, тј. језичке формализације. Док, с једне стране, концепт представља у основи менталну слику или одраз ванјезичке стварности (Croft/Cruse 2004: 16), дотле је његово синтаксичко устројавање резултат линеарног слагања лексичких јединица применом одговарајућих граматичких правила. Стога, граматичке структуре, будући састављене од лексичких као концептуално–семантичких јединица, одражавају какву логичку или менталну слику, јер се синтаксом, заправо, настоји кодирати нека информација (Фурс 2009: 286), која осим неког чињеничног стања треба да пренесе и говорникову перцепцију таквог стања ствари. И једно и друго увелико зависи од расположивог инвентара језичких јединица и правила њиховога повезивања. Задатак синтаксе је, гледано из перспективе когнитивне лингвистике, да трага 656 Миливој Алановић за ‘дубинском’ семантиком, која се темељи на постојању одређених когнитивних шаблона (Wierzbicka 1996: 44). Овај циљ је тим пре потребно остварити што се, како је одавно примећено, један те исти догађај (Алановић 2011: 38), односно ситуација (Станојчић/Поповић/Mицић 1989: 160) или сцена (Fillmore 1977: 58), може на више начина језички ‘конструисати’, тј. граматички, или још боље синтаксички, устројити. И за једно и за друго је неопходно познавање (а) чињеница и (б) процедура (Фурс 2009: 286), при чему се, дакле, исто чињенично стање може формализовати на различите начине применом одговарајућих процедура, тј. синтаксичких правила. Будући да се реченицом денотира каква сцена, тј. нејезичка ситуација, сасвим је разумљиво што се она не може замислити без предиката и његових аргумената, где се, с обзиром на њихову појединачну категоријално–семантичку предодређеност, или профилисаност (Croft/Cruse 2004: 15; Фурс 2009: 287), предикатом реферише о радњи или каквом стању, збивању, док се његовим аргументима (или допунама) реферише о учесницима ангажованим у ситуацији –актантима (Tesnière 19692: 102). Премда је избор предиката за реченично чвориште, у првом реду, мотивисан структурним и синтаксичким критеријумима, логички посматрано радње или стања нема без актера укључених у ситуацију, без обзира на њихову улогу у њој. Тако, нема трчања без тркача, говорења без говорника и пренесеног садржаја итд. Полазећи од ова два синтаксичка концепта1 – ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ – сасвим је очито да је за њихово конституисање неопходно увођење два различита предиката – ‘имати срах’ и ‘задати страх’, при чему за њих везани лексички и референцијално истоветни аргументи морају имати различит синтаксички статус. Прототипичност ових синтаксичких концепата потврђује и висок степен апстраховања две конверзне значењске структуре. Тако, док се првом актуализује постојање каквога стања, оном другом се указује на његово узроковање. Наведени концепти се, како видимо, међусобно супротстављају с обзиром на вид актуализације компоненте каузативности, што се одражава и на плану глаголске валентности, синтаксичке и семантичке. С друге стране, да су ови синтаксички концепти базични или основни, потврђује стање у другим језицима, захваљујући чему се могу сматрати универзалијама. 1 Синтаксички концепт просте реченице означава одређен тип пропозиције фиксиране конкретним реченичним структурним обрасцем као типичним, којим се означава специфичан логичко- семантички однос. Међу концептуалне типове З. Тарланов сврстава и концепт 'агенс делује на објекат' (Тарланов 2000: 1174), који се, на пример, налази у основи свих каузативних конструкција. Овај семантички концепт може се на различите начине формализовати, не само у односу актив - пасив, већ и у самој активној дијатези. Синтаксички концепти ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ и њихове ... 657 2. Комплементарност концепата Наведени концепти, премда денотирају исти когнитивни садржај, исту сцену, која се може представити ‘Х доводи Y у стање S’, представљају комплементарне конфигурације, чија се разлика не своди само на питање валентности, већ и на проблем релација између предиката и његових аргумената. Тако, док је за концепт ‘Х има страх од Y–а’ релевантно да је носилац стања, доживљавач или експеријент, субјекат или граматичка тема, дотле је концепт ‘Х задаје страх Y–у’ устројен тако да се заснива на тематизацији узрочника предикатом именованог стања. Из наведенога се види да је, с обзиром на функционално–семантичку спојивост на нивоу аргумената, само један модел, и то овај каузативни, пример за тзв. површинску или синтагматску семантичку конгруенцију (Фурс 2009: 292), која се заснива на каноничком споју синтаксичких и семантичких функција глаголских аргумената. Стога проистиче логичан закључак да се и у овом случају, уз денотативни садржај реченице, мора узети у обзир значење и валентност управнога глагола као реченичног језгра. Управо су због тога и подесни шематски изрази а не фразеологизми, које овај пут не узимамо у разматрање. 2.1. Структурно чвориште ових базичних конфигурација представља функционални глагол имати за декаузативне и задати за каузативне конструкције, односно haben, avoir, be, те machen, faire или make, где они први, у основи са посесивним значењем, денотирају да је шта инхерентно субјекту, а други да каква акција потиче од њега, нпр.: фр. J’ ai peur de lui : Il me fait peur; нем. Ich habe аngst vor ihm : Er macht mir аngst; енг. I’ m afraid / frightened / scared of him : He makes me afraid / frightened / scared; рус. У меня страх темноты : Темнота вызвала страх у меня и сл. Идентификацију инхерентног својства омогућује именичка (у енглеском придевска) допуна управног глагола, за коју се може рећи да представља семантички центар предикативности, стога се и дефинише као предикативна допуна. Да је то тако, види се на основу алтернације перифрастичних и простих глаголских јединица: имати жељу / могућност / намеру / страх : желети / моћи / намеравати / плашити се и сл. Тек функционални глагол са својом допуном конституише шематски израз или идиом (Croft/Cruse 2004: 234), који смо видели да је отворен, како за друге лексичке јединице (имати страх / жељу), тако и за друге аргументе (Он има страх од летења; I’ m afraid / frightened / scared of him : He makes me afraid / frightened / scared). Приметно је, међутим, да се у овим конфигурацијама може појавити како глагол имати, тако и глагол јесам, или бити, осим нпр. у енглеском где такво структурно двојство не постоји (I’m afraid). 658 Миливој Алановић И у српском језику, као и у другим језицима, глагол јесам у овом рекцијском моделу допуњује или придев, нпр. плашљив, страшљив и сл., односно тако упоребљен трпни глаголски придев уплашен, престрављен и сл. (фр. Il est craintif / peureux / terrifié; нем. Er ist / wirkt furchtsam / ängstlich / erschrocken), али и сама именица страх, редовно праћена присвојном заменицом и неретко суперлативним обликом придева, када цела конструкција има констативно–идентификацијуску функцију, што срећемо и у другим језицима (Усамљеност је мој највећи страх; My biggest / greatest fear is to lose someone in my family; Meine größte Angst ist der Stillstand; Ma plus grande peur, c’est de faire pipi quand je dort). Претходно речено наводи на потребу разликовања конфигурација типа имати страх од оних типа бити плашљив / уплашен. Док оне прве не именују стање које је неограничено у трајању и неусловљено у појављивању, дотле ове последње управо наглашавају да је оно темељна одлика субјекта, тј. његово својство. Стога, иако конструкција имати страхове делује у први мах у нескладу са претходном констатацијом, она управо потврђује да је стање субјекта условљено појавом каквих спољних околности. С обзиром на то да су синтаксички концепти резултат лексичко–граматичког, али и прагматичког конституисања когнитивно–семантичке матрице реченице, сасвим је јасно да се спрам једног менталног концепта могу наћи различити реченични обрасци, али они који су увек сводиви на један базични синтаксичко–семантички прототип. Питање је, дакле, како идентификовати прототип. Ако прототип представља базични образац, њиме је формулисан нерашчлањиви семантички садржај датог синтаксичког концепта, док онда они други обрасци представљају његове изразе, најчешће настале као когнитивне метафоре (Lakoff/Johnson 1980; Lakoff 1987; Klikovac 2004). У том случају се може рећи да различити реченични обрасци имају исту денотативну садржину, али да неретко имају другачију информативну или прагматичку матрицу. Осим тога, различитим изразима једног синтаксичког коцепта најчешће се истичу друге релевантне компоненте радње (нпр. фаза, интензитет, очекиваност и сл.), које нису део семантичког садржаја базичног шематског израза. 3. Од лексикализације ка граматикализацији Већ поменуте шематске конструкције ‘имати страх’ и ‘задати страх’ у српском језику се могу и лексикализовати, прва глаголима уплашити се, бојати се, а она друга глаголима уплашити, престрашити и сл.2 Иако везују исти број аргумената, чији је 2 Будући да је наведеним глаголима дати когнитивни концепт у домену инхерентне семантике, нису погодни за метајезичко репрезентовање, где је потребан известан степен апстракције. Синтаксички концепти ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ и њихове ... 659 и синтаксички статус исти: субјекат + предикат + објекат, разлика је у релационим везама међу њима, захваљујући чему се они први сматрају декаузативним, а они други каузативним. Да, међутим, лексикализација није атипична и за аналитичке језике, показује релативно ограничен број примера из других језика: кауз.: scare / terrify / terrorize / frighten; beängstigen / erschrecken; effrayer; декауз.: frighten / scare; fürchten (sich); craindre. Специфичност шематских конструкција или израза лежи у модификацији значења базичног концепта. То се, уз лексички састав, донекле регулише и посредством остварених реченичних функција, како именице страх, као семантичког језгра предикативности, тако и лексичких експонената каузатора и објекта каузације. Имајући претходно у виду, начелно се могу издвојити два базична типа конструкција – декаузативне и каузативне. 3.1. Декаузативне конструкције Типична одлика декаузативних конструкција јесте тематизација носиоца стања као објекта каузације, што значи да се ради о изразу базичног синтаксичког модела ‚Х има страх од Y–а’. 3.1.1. Изразом бити / живети у страху стање субјекта проистиче из следеће перцепције или доживљаја стварности: страх је ограничен и затворен простор: be / live in fear; vivre dans la peur de la mort; leben in der Angst. Иако стање страха није инхерентно својство субјекта, будући да је увек условљено појавом непосредног узрочника (бити у страху од пљачкаша), ефекат његове временске неограничености потиче од немоћи да се одагна извор страха, тј. деловање каузатора. На тај начин је објекат каузације, као носилац доживљаја, доведен у ситуацију из које му нема излаза, као из каквог затвореног простора. Ову метафоричну слику страха одражава чињеница да је предлошка конструкција са у примарно просторна (Croft/Cruse 2004: 56; Klikovac 2004: 222), те да се стога страх, схваћен као каква објективна и статична околност, и разуме као просторна реалија у којој неко живи. 3.1.2. Страх се, међутим, не мора увек разумети као каква статична околност. Напротив, одликује га динамизам, јер − страх је живо биће. У примерима типа Страх расте у мени и сл., промена интензитета стања се види као једна од темељних одлика живих бића − раст, за која је и иначе својствен концепт аутотрансформације, нпр.: Fear grows in me / in Afghanistan; Die Angst wächst in mir / in Amerika; la peur grandit en moi / au Japon. 660 Миливој Алановић Овакав доживљај стварности се заснива како на специфичном виду граматкализације базичног концепта, тако и на значењу управног глагола. Именица страх, као семантичко језгро предикативности, заузима позицију субјекта, чиме се датом појму обезбеђује, барем на нивоу потенцијала, известан степен контроле и одговорности за дату ситуацију. С друге стране, глаголом расти се дати потенцијал и активира, те страх отелотворује својство инхерентно живим бићима, а то је промена телесних габарита. То се, међутим, у конкретном случају односи на прогресивно повећање његовог интензитета, будући да је реч о стању. И на крају, просторном конструкцијом у + локатив овај пут је именован носилац датог стања, који је у датој ситуацији статична фигура. Заправо, човек је кутија, односно, затворен простор у коме је страх смештен, у коме расте и сл. 3.1.3. Деловање страха, међутим, не мора бити само аутотрансформативно, оно може бити и проактивно, посебно када му се приписују људска својства. Дакле, страх је човек, који држи, хвата и сл. У реченицама типа Ухватио ме страх семантичко језгро предикативности у форми именице страх налази се на позицији субјекта, чиме привидно, како је већ речено, именовани појам стиче, барем у извесном степену, потенцијал карактеристичан за агенс, а то су контрола и одговорност (Givón 1980: 521). Глаголима типа држати, ухватити и сл. страху се приписује онемогућивачко, ометачко деловање, а овим последњим и компонента неочекиваности у његовом настанку. С друге стране, носилац стања као објекат каузације смештен је на позицију директног објекта, захваљујући чему губи типична агентивна својства, те је целом реченицом постигнут ефекат његове потпуне паралисаности од страха: Fear hold us back (from doing something); die Angst hält mich gefangen; die Angst hält mich davon ab; La peur me tient; La peur nous saisit. Дати изрази су пример функционално–семантичке колизије, која је резултат несагласја реченичних функција и њиховога значења, што нам даје основ да се посматрају као перфифрастични предикатски изрази (Тополињска 1982). 3.1.4. Када су, дакле, у питању стања, концепт одговорности и контроле над њима је крајње ограничен, а могу се, евентуално, тицати могућности да се њихов интензитет или манифестација донекле контролишу. Очито је да се у претходним примерима ова два концепта потпуно искључују. Да то није и нужно, показују примери типа (а) одагнати / отерати / победити страх или (б) сакрити страх, где је евидентна субјектова контрола самог манифестовања страха према спољном свету. Тако, у последњим примерима страх је н е п р и ј а т е љ (а) или страх је т е л е с н и н е д о с т а т а к (б): How to beat the fear of the unknown? Hide your fear! Cacher sa peur Синтаксички концепти ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ и њихове ... 661 / ne pas montrer sa peur; die Angst vestecken / vertreiben / besiegen Како видимо, непријатељ се може протерати и савладати, а недостатак потиснути или сакрити, а циљ је држати га као своју слабост даље од очију јавности. Док је у првом случају (а) страх самоактивна појава која долази и одлази, запоседа и напушта, у другом је случају (б) он инхерентан своме носиоцу, који га се стога не може ослободити, али може његову манифестацију контролисати. У оба примера, именица страх заузима позицију директног објекта, чиме се, барем у одређеној мери, доминација стања ограничава, а његовом носиоцу додељује извесна контрола у погледу утицаја на престанак деловања датог стања или само на његово потискивање или прикривање. 3.1.5. Стања, будући физиолошки процеси, често се разумеју и као течности. Тако Џ. Лејкоф стање беса једначи са узаврелом течношћу (Lakoff 1987: 387). Сходно томе, страх се може метафорично схватити као талас хладноће или л е д е н а т е ч н о с т , што је очито ако се узме у обир оно што је његова непосредна последица: следити се / трести се / укочити се од страха. Лејкоф аргументује свој став тиме да се од беса може експлодирати, док последњи пример показује да је од страха човек сасвим одузет, парализован, леди се и тресе, дрхти и сл.: Frozen / paralyzed by fear; tremble in fear; zittern / gelähmt vor Angst; frissonner / trembler de peur; Êtes–vous congelé par la peur? У свим наведеним реченицама управни глагол именује неку од пропратних манифестација као последицу страха (дрхтање, укоченост и сл.), али много више сам интензитет стања, за који се може рећи да је изразито висок. Ипак се неке од њих, то се посебно односи на израз следити се од страха, могу схватити и као перифрастични предикатски изрази, будући да се управни глагол може разумети и као својеврсни интензификатор (нпр. јако се уплашити), јер се њиме, у ствари, не именује непосредна последица или манифестација страха. 3.2. Каузативне конструкције Сви претходни примери представљају изразе синтаксичког концепта ‘Х има страх од Y–а’, или декаузативности. Изрази улити некоме страх у кости или сејати / ширити страх примери су каузативности, представљене концептом ‘Х задаје страх Y–у’. Каузативне конструкције се, како видимо, заснивају на тематизацији каузатора стања, коме се, захваљујући смештености на позицији субјекта, приписује потпуна одговорност за изазивање и ширење осећања страха, нпр.: Instill / strike fear in their 662 Миливој Алановић hearts; sow / spread fear (in the city); imprimer la crainte; semer / répandre la peur; Angst verbreiten; Angst streuen. У овим примерима је, полазећи од крајњег степена апстракције, страх метафора лоше вести, која је каузатору средство манипулације. Објекат каузације, наиме, бива захваћен датим стањем одмах након што сазнаје за какво стање ствари, односно за његове евентуалне последице. Међутим, имајући у виду лексичко–граматичку структуру датих израза, очито је да се примарно страх схвата двојако: стах је течност и страх је семе. Док се у примерима типа улити страх у кости страх може метафорично схватити као паралишућа течност, обузимајућа и дубоко неискорењива, дотле се примерима типа сејати / ширити страх упућује да је ово осећање колективно, јер почиње да обузима целу заједницу, те попут семена расте и шири се у њој. 3.2.1. Ипак, синтаксички концепт ‘Х задаје страх Y–у’ у прототипичном облику се јавља у анaлитичким конструкцијама (или декомпонованим предикатима (Радовановић 1977)) сачињеним од функционалног глагола, или глагола вербализатора (Просвирина 1983: 88), типа вршити, чинити, make, faire, machen и сл., што је пре свега типично за аналитичке језике, нпр.: make afraid / frightened / scared; Angst / Furcht machen; (in jmndm.) Angst / Furcht hervorrufen; faire / donner peur à quelqu‘un. Дати глаголи, осим што носе сва типична граматичка обележја (лице, број, време и сл.), садрже у своме значењу и каузативну семантичку компоненту, што их чини прототипичним каузативним операторима. Ипак, не чине семантичко језгро предикативности ови глаголи, већ њихова допуна, јер се тек њом конкретизује каузирана радња, односно стање. С друге стране, у односу на друге наведене шематске изразе ове се каузативне конструкције могу сматрати неутралним јер не актуализују друга, секундарна значења, посебно у погледу интензитета стања, његове развојне фазе и сл. У српском језику нема глаголских перифраза са именицом страх, изведених по датом моделу. Среће се, међутим, модел задати страх, у чијој се основи налази други синтаксички концепт, и то ’X даје Y–у Z‛, који је резултат редуковања семантичке транзитивности управног глагола: задати некоме страх = уплашити кога. Стога се може сасвим поуздано рећи да се наместо аналитичких израза типа make afraid најчешће јавља глагол /у/плашити, што је иначе и очекивано када је реч о синтетичким језицима. Синтаксички концепти ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ и њихове ... 663 4. Закључак Изложено нам показује да трагање за једниственим когнитивним концептима не може бити потпуно без увида у начине њиховог структурирања, формализовања. Исто тако, утврђивање постојања готово истоветних синтаксичких матрица не потврђује само да је реч о утицају једног језика на неки други, већ много пре постојање истоветних когнитивних матрица у свести говорника и истих или сличних лексичко–граматичких ресурса у различитим језицима. На могуће питање зашто постоји оваква диспропорција граматичких форми у корист једног концепта, одговор може бити да се код стања најпре уочавају ефекти, а тек затим се утврђују њихови узроци. Стога се и у датим реченичним обрасцима види преваленција перспективе од носиоца стања ка узроку стања, што потврђује став да је узрок мисаона, интерпретативна категорија којом се какво стање ствари настоји објаснити, протумачити или разумети. ЛИТЕРАТУРА Алановић, Миливој (2011). Каузативност – манипулативност: од концепта ка форми. Нови Сад: Филозофски факултет. Просвирина, Олга А. (1983). ‚‚Глагол чинити и његови синоними у функцији вербализатора“. Јужнословенски филолог. XXXIX: 85–97. Радовановић, Милорад (1977). ‚‚Декомпоновање предиката (на примерима из српскохрватског језика)“. Јужнословенски филолог. XXXIII: 53‒80. Станојчић, Живојин и Љубомир Поповић, Стеван Мицић (1989). Савремени српскохрватски језик и култура изражавања. Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе. Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника. Тарланов, Замир (2000). ‚‚К проблеме концептов в синтаксисе“. Јужнословенски филолог. LVI / 3–4: 1169–1177. Тополињска, Зузана (1982). ‚‚Перифрастични предикатски изрази на међусловенским релацијама“. Јужнословенски филолог. XXXVIII: 35‒49. Београд. Фурс, Людмила А. (2009). „Концептуальные аспекты синтаксиса“. В: Концептуализация мира в языке. Когнитивные исследования языка. Выпуск IV. 278−301. Тамбов: РАЛК. Croft, Wiliam and D. Alan Cruse (2004). Cognitive Linguistics. Cambrigde: CUP. 664 Миливој Алановић Fillmore, Charles J. (1977). „Scenes–and–frames semantics, Linguistic Structures Processing“. In: Fundamental Studies in Computer Science (ed. Zampolli, Antonio). 59: 55−81. Amsterdam: North Holland Publishing. Givón, Talmy (1990). Syntax. A Functional–typological Introduction. II. Amsterdam– Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. Klikovac, Duška (2004). Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek. Lakoff, George and Mark Johnson (1980). Metaphors We live by. Chicago: University of Chicago Press. Lakoff, George (1987). Women, fire and dangerous things: what categories reveal about the mind. Chicago: University of Chicago Press. Tesnière, Lucien (19692). Éléments de syntaxe structurale. Paris: Éditions Klincksieck. Wierzbicka, Anna (1996). Semantics: Primes and Universals. Oxford: Oxford University Press. Milivoj Alanović Syntactic concepts ’X is afraid of Y’ and ’X makes afraid Y’ and their lexical and grammatical variations in cross–linguistic relations Summary In a linguistic research based on concepts, semantical and syntactical, the most important issue that should be investigated is to identify different types of their lexical and grammatical formalization, which can be taken as proof that these different lexical or grammatical items can be considered as a result of change of the pragmatic and communication perspective of the speech. On the other hand, because they are verified in many languages these different ways of linguistic formalization can be also estimated to be a language universal. That’s why, starting from the syntactical concept ’X is afraid of Y’ and ’X makes afraid Y’, in this paper we are trying to idetifie the variety of these lexical and grammatical forms in typologically different languages: fr. J’ ai peur de lui : Il me fait peur; ger. Ich habe Angst vor ihm : Er macht mir Angst; еng. I’ m afraid of him : He make me afraid; rus. У меня страх темноты : Темнота вызвала страх у меня; serb. Имам страх од њега : Он ми задаје страх etc. Tanja Milićev; Nataša Milićević; Maja Marković University of Novi Sad UDC 811.163.41’367 Faculty of Philosophy originalni naučni rad MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF SERBIAN – A PROPOSAL1 ABSTRACT This paper presents a proposal for a (morpho–)syntactic annotation of a parsed corpus in Serbian, for the purpose of the AlfaNum speech technologies. It adopts the annotation of York– Toronto–Helsinki corpus of Old English, mostly due the focus on the annotation of phrase structure, inclusion of semantic considerations, and morphological and syntactic similarities between Old English and Serbian. Since OE and Serbian also differ in a number of respects, we focus on the issues which are Serbian–specific and discuss the possible ways we can deal with them. Even though the immediate motivation is parser training, the syntactic representation we propose here is compromised (or simplified) only in those details that do not crucially affect the syntactic analysis of natural language. Key words: parsed corpus, Serbian, part–of–speech labels, syntactic labels 1. Introduction This paper represents an attempt to provide a model of morpho–syntactic annotation of the AlfaNum corpus of Serbian (cf. Sečujski et al. 2003, Sečujski 2009), that would aid the process of language processing (both speech synthesis and speech recognition). The existing speech synthesizer already utilizes a system essentially consisting of a set of prosodic and morphological features and ‘rules’ governing them. Even though it can produce rather successful results, it still faces problems, some of which have been pointed out in Milićev and Marković 2009. We firmly believe that a detailed and systematic representation of (morpho–) syntactic features of natural language is essential for obtaining correct outputs at the phonological and semantic interfaces, and it will, if not completely eliminate, then certainly reduce the number of errors occurring in artificial language. The annotation scheme we adopt is the one used for the York–Toronto–Helsinki Corpus of Old English (henceforth, YCOE; Taylor et al. 2003), which essentially follows the 1 This research is part of the project The Development of Dialogue Systems for Serbian and Other South Slavic Languages (Razvoj dijaloških sistema za srpski i druge južnoslovenske jezike – TR32035) funded by the Serbian Ministry of Education. 666 Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković annotation principles developed in Penn Treebank II (cf. Marcus, Santorini & Marcinkiewicz 1993, Marcus et al. 1994). We have chosen this approach because it follows the Generative grammar (Chomskyan) model of linguistic analysis, and is primarily concerned with adequate representation of phrase structure and predicate–argument structure. The choice of labels – from category to phrase labels and empty categories – is, therefore, directly influenced by these theoretical considerations. 2. Labels Two types of labels are distinguished: part–of–speech, or category labels, and syntactic, or phrasal labels. 2.1. Part–of–Speech Labels In addition to the ‘base category’ label, such as N (noun), V (verb), C (complementizer), and so on, some part of speech labels are extended as to include category types. This makes it possible to distinguish, for instance, proper nouns (NR) from common nouns (N), possessive (PRO$) and indefinite (PROI) from personal pronouns (PRO), and so on. The selection of these extended labels mostly depends on the differences in the syntactic behaviour of various category types. Quantifiers (Q) and numerals (Num) are distinguished as ‘singleton’ categories, without an extended label, although their syntactic behaviour is not uniform. Namely, some quantifiers and numerals behave as modifiers/adjectives (in terms of case and agreement), while some act as heads of their own phrases (in that they take genitive NPs as complements). However, since this distinction can be encoded at the phrase level, no special label is needed to distinguish them. Also, wh–words (pronouns (WPRO), adjectives (WA) and adverbs (WADV)) form a special class, even though they overlap with certain indefinite pronouns. The distinction between question wh–words and wh–relative pronouns is indicated in the clause type they appear in. The label ‘conjunction’ (CONJ) is reserved only for coordinating conjunction. In YCOE, subordinating conjunctions share the label with prepositions (P). We distinguish subordinating conjunctions with real complementizers, which comprise the following: što, da, li and da li. The distinction is based on meaning – complementizers are devoid of meaning, in the sense that they do not specialize for any type of subordinate clause, as is the case with subordinating conjunctions. For instance, da can introduce both nominal and purpose clauses; što is present in both nominal and relative clauses. Subordinating conjunctions, on the other hand, are generally closely related to the type of clause they introduce: ako is used only in conditional clauses, jer in reason clauses, kao in comparative clauses, and so on. Demonstratives (D) are also distinguished as a separate category, although no further MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF ... 667 specification of their tripartite distinction is made. Negation (NEG), interjections (INTJ) and focus particles (FP) are also independent categories. Foreign words (FW) are also assigned a special label – this label is not to be used for loan words. Following YCOE, we have also reserved a label for problematic words, although at this point we have no specific cases in mind. With verbs (VB), tense, mood and aspect are marked by adding a distinct marker to the part–of–speech tag (for instance, VBP for present). Participle forms are labelled according to their distinctive morphology (e.g. VBO for the so–called ‘active’ participle, or VBN for the passive participle). We further make a distinction between auxiliary verbs (BE) and modal verbs (MD). The label chosen for auxiliary verbs indicates that we do not distinguish auxiliary ‘be’ from lexical ‘be’ because in the syntax there is little indication of predication with the latter. Part–of–speech labels also contain some extra tags, added to the base category labels in the form of ^. These comprise case features on nominals and adjectives (e.g. N^N (nominative) or ADJ^A (accusative)), and person, number and gender features on verb forms (^1, ^2, ^3 for person, followed by S for singular, or P for plural. Pronominal, reflexive, auxiliary and modal clitics are marked as a special extension of the category label (PRO–CL, RFL–CL, BE–CL and MD–CL). Finally, punctuation is also represented in the annotation (final punctuation (.) and non– final (,)). 2.2. Syntactic labels Syntactic labels comprise three types: (a) phrases, (b) clauses, and (c) empty categories. Almost all categories project a phrase label. The exceptions comprise negation, focus particles, sentential conjunctions, single–word interjections, reflexive and verbal clitics. We also follow YCOE in that we do not assign a phrasal node to verbs and single–word modifiers. This option has both its advantages and disadvantages. While it would be desirable to represent all the relevant details of the VP structure, it is not always easy to determine whether certain elements are part of the VP or they adjoin or move to higher functional projections (this is especially true for adjuncts). Representing single–word modifiers without a phrasal node when the node can be predicted on the basis of the head simplifies the annotation to a great extent. However, the disadvantage of using non–phrasal labels is that both verbs and single–word modifiers undergo movement, and the representation of such cases then involves a non–constituent. We believe that the compromise is worth making. 668 Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković The basic category label for clauses is IP. All IPs are specified for type, so we distinguish matrix (IP–MAT), subordinate (IP–SUB), infinitival (IP–INF), non–complement infinitival (IP–INF–NCO, small clauses (SC), and incomplete clauses (IPX). Most matrix clauses are only IPs. All subordinate clauses are dominated by a CP layer. In matrix clauses, the CP layer is present only in questions. Different types of subordinate clauses are distinguished by an additional tag (e.g. CP–REL for relative clauses, or CP– ADV for adverbial clauses). More details on the structure of clauses are provided in Section 3. As in YCOE, we also distinguish a special set of clausal constituents, such as sentence fragments (FRAG), participial phrase (PTP), quotative phrase (QP; for non–sentential quoted segments), and reduced relative clauses (RRC). Of special importance for the successful mastering of syntax–semantics linking are empty or non–overt categories, and they are to be marked very carefully and consistently. We discuss the types of empty categories in Section 4. The extended tags on phrasal labels are case and function labels. The function label –ADT (adjunct) is marked only on phrases which typically do not function as adjuncts (e.g. NPs). Left–dislocation is used only in those cases where the dislocated element is associated with an overt resumptive element. The label –PRD is also used for phrases which typically do not express predication (NPs, APs). We also distinguish secondary predication as a special type. Parenthetical and appositional structures receive a single label –PRN. The label –SBJ is also used for the cases where this function is not obvious (non–nominative subjects of small clauses, for instance). Instances of direct speech are also specially labelled 3. The structure of clauses 3.1. Matrix (IP–MAT) and subordinate (IP–SUB) clauses A typical structure for a matrix clause is given in (1), while (2) offers an example of a subordinate, embedded wh–clause. (1) (IP–MAT (NP–NOM (NR^N Petar)) (VBP^3S voli) (NP–ACC (N^A stripove))) (2) (IP–MAT (NP–NOM (NR^N Marija)) (BE–CL^3S je) MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF ... 669 (VBO^3SF pitala) (NP–ACC (NR^A sestru)) (CP–QUE (WNP–ACC–1 (WPRO^N koga)) (C 0) (IP–SUB (NP–NOM (PRO^N *pro*)) (BE–CL^3S je) (VBO^3SF srela) (NP–ACC *T*–1)))) We follow the practice of YCOE and posit an additional (CP) layer only in subordinate and interrogative matrix clauses. The CP layer in matrix clauses is, of course, well motivated in a number of cases (left–dislocation, topicalization). On the other hand, by leaving it out, we avoid committing to a specific analysis of leftward movement past the subject, well as the issue of the structure of left–periphery. Complete IP–MAT or IP–SUB minimally consists of a subject and a finite verb. If an overt subject is not present in the text, an empty one of the appropriate type is added. If not distinguishable, subject and predicate are always specially marked. Thus in copular constructions, where the subject and predicate are generally both nominative, the predicate has an extended label –PRD (predicate) (3). Also, in small clauses where the subject is commonly accusative, the subject NP is distinguished by an extended label –SBJ. (3) (IP–MAT (NP–NOM (N^N Petar) (BE–CL^3S je) (NP–NOM–PRD (N^N student))) 3.2. Non–finite clauses There are two types of non–finite IPs, infinitives and small clauses. Infinitives have a non–finite verb and a non–overt subject, while small clauses always have a subject, and either a participial verb form or a non–verbal predicate. A third type of non–finite sentential constituent is the participial phrase. A participial phrase is headed by a participle and functions as an adjunct or modifying phrase. This excludes small clauses with participial predicates, which are complements of the verb. 3.3. The structure of CP The CP layer primarily serves to accommodate wh–words and complementizers. As 670 Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković shown in (4), wh–words are always co–indexed with a trace, indicating the position from which the wh–word has moved (4) (CP–QUE (WADVP–1 (WADV Gde)) (IP–SUB (NP–NOM (NR^N Petar)) (VBP^3S letuje) (WADVP *T*–1))) (5) (CP–ADV (C jer) (IP–SUB (NP–NOM (N^N studenti)) (VBP^3P vole) (NP–ACC (N^A sintaksu)))) CP can also contain null complementizers, in subordinate wh–clauses (embedded questions and relatives), and comparative clauses. Also comparative and non–wh relatives contain a null wh–operator (for more details see Section 4.2). 3.4. Incomplete IPs (IPX) Incomplete clauses arise due to elision, usually with coordination. In most cases (with the exception of some types of compartives and restarts), the incomplete clause is co– indexed to a complete clause with equal–sign coindexing. Coindexation ensures that the elided element is properly reconstructed. (6) (IP–MAT (IP–MAT–0 (NP–NOM (Q^N Neki)) (VBP^3P jedu) (NP–ACC (N^A torte)) (,,) (CONJP (IPX–MAT=0 (NP–NOM (Q^N neki)) (NP–ACC (N^A kolače))))) 4. Empty categories Following YCOE, we distinguish four types of non–overt categories: empty subjects, wh–operators and traces, non–wh operators and traces, empty NPs and empty verbs. 4.1. Empty subjects MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF ... 671 An empty subject is included in every clause without an overt subject. In finite clauses the non–overt subject is small pro (*pro*). This is illustrated in (7). Small pro can also be found in certain da–clauses, as shown in (8). (7) (IP–MAT (NP–NOM *pro*) (VBP^1S Spavam)) (8) (IP–MAT (NP–NOM (NR^N Petar)) (VBP^3S želi) (CP–THT (C da) (IP–SUB (NP–NOM *pro*) (VBP^3S peva)))) The second type of empty subject is the so–called big PRO subject (*PRO*).2 It is present in infinitival clauses (9) and in da–clauses which do not allow overt nominal/ pronominal subjects (cf. Krapova 1998 and the references there), as shown in (10). Also, PRO is found in participial adjunct clauses. (9) (IP–MAT (IP–INF (NP–NOM *PRO*) (VB Pevati) (NP–ACC (ADJ^A vesele) (N^A pesme)) (NEG+BE–CL^3S nije) (ADJP–NOM–PRD (ADJ^N prikladno)))) (10) (IP–MAT (NP–NOM (NR^N Petar)) (BE–CL^3S je) (VBO^3SM uspeo) (CP–THT (C da) (IP–SUB (NP–NOM *PRO*) (VBP^3S kupi) (NP–ACC (N^A stan))))) The third type of null subjects is the expletive subject (*exp*). We posit it in impersonal constructions, such as the one in (11). The status of the expletive subjects is controversial 2 The YCOE annotation does not include PRO subjects. We see no reason why non–finite structures should not be fully specified for predicate–argument structure as well. 672 Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković in Serbian, to say the least. However, we believe that it is a convenient way of avoiding the issue of subjecthood in impersonal constructions (see also Beriša 2009).3 (11) (IP–MAT (NP–NOM *exp*) (NP–DAT (NR^D Petru)) (RFL–CL se) (VBP^3S dopada) (NP–NOM (NR^N Marija))) 4.2. Wh–operators and traces Wh–operators are found in questions, relative and comparative clauses. A wh–operator is traced to the constituent in which it belongs. The operator position may be filled by a wh–phrase, as in (4), or an empty operator, as in (12). (12) (IP–MAT (NP–NOM (PRO^N oni)) (VBP^3P gaje) (NP–ACC (N^A orhideje)) (CP–REL (WNP–NOM–1 0) (C što) (IP–SUB (NP–NOM *T*–1) (VBP^3S traže) (NP–ACC (ADJ^A posebnu) (N^A temperaturu))))) 4.3. Non–wh– traces (*ICH*) Non–wh traces serve to indicate the extraction site of non–wh movement, such as topicalization, verb movement, scrambling, extraposition, and so on. We also indicate extraction from NPs and other phrasal elements. A moved constituent and its trace are coindexed by a digit. If we have multiple instances of non–wh movement, different digits are used for indexation. The order of digits essentially follows the surface order of moved elements. In other words, the numbering does not indicate the actual order or movement operations in the derivation of the sentence. An excellent example of multiple movements is given in (13). It involves topicalization (–1), participle movement (–2), “focus movement”4 3 Even though Serbian traditional grammars (Stevanović 1986, Stanojčić et al. 1992), assume that only nominative arguments can be (grammatical) subjects (based mostly on agreement facts), subjecthood tests such as reflexivization or control do not provide conclusive evidence (Beriša 2009, Vidaković 2004). 4 Even though it might seem more (linguistically) reasonable to analyze such instances as having the focused element in situ, with all the other elements moved out of the VP, we opt for an extraposition type MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF ... 673 (–3), extraposition of the relative clause (–4), and wh–movement (–5). (13) (IP–MAT (NP–ACC–1 (N^A Priliku) (CP–THT (C da) (RFL–CL se) (VBP^3S izreklamira) (VBO^3SM–2 iskoristio) (BE–CL^3S je) (NP–NOM *ICH*–3) (VBO *ICH*–2) (NP–ACC *ICH*–1) (NP–NOM–1 (NR^N Mlađan) (NR^N Dinkić) (CP–REL *ICH*–4) (,,) (NP–NOM–PRN (N^N lider) (NP–ACC (NR^A G–17 Plus)) (CP–REL–4 (WNP–NOM–5 koji) (C 0) (IP–SUB (NP–NOM *T*–5) (BE–CL^3S je) (NP–GEN–ADT (D^G tog) (N^G dana)) (VBO^3SM bio) (ADVP (ADV tamo)))))) 4.4. Empty elements (*) Empty element labels are used in cases where an element is elided under identity with some other corresponding element in a previous conjoined clause, or is missing for any other reason. Examples of empty NPs and empty verbs are given in (14) and (15), respectively. (14) (IP–MAT–0 (NP–ACC–1 (PRO^A Njega)) (NP–NOM (Q^N neki)) (VBP^3P zovu) (IP–SC (NP–ACC–SBJ *ICH*–1) (NP–NOM–PRD (NR^N Mile)) (CONJP (CONJ a) (IPX–MAT=0 (NP–NOM (Q^N neki)) of representation, mainly for reasons of convenience. 674 Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković (IP–SC (NP–SBJ *) (NP–NOM–PRD (NR^N Milence))))) (15) (IP–MAT (NP–NOM (NR^N Petar)) (BE–CL^3S je) (VBO^3SM rekao) (CP–THT (C da) (IP–SUB (MD–CL^3S će) (VB doći)))) (IP–MAT (CONJ Ali) (NP–NOM *pro*) (NEG+MD–CL^3S nije) (VBO *)) 5. Remaining issues In this paper we have presented certain basic details of the syntactic analysis and representation. Some more complex issues, such as coordination, representation of degree and comparative clauses, for instance, are still under consideration. We suspect that some final decisions can be made only after a trial parsed sample has been produced. Ultimately, the parsed corpus will not only be of use to corpus and computational linguistics. Our aim is to provide a valuable tool for any kind of syntactic research. Having that mind, all compromises we (have to) make will not affect the crucial aspects of linguistic analysis of natural language. BIBLIOGRAPHY Beriša, Safet (2009). „The quirkiness of Serbian: a brief account of non–nominative subjects”. Ms. University of Novi Sad. Ivić, Milka. (ed.), (2005). Sintaksa savremenoga srpskog jezika. Prosta rečenica. Belgrade: Institut za srpski jezik SANU; Belgrade: Beogradska knjiga; Novi Sad: Matica srpska. Krapova, Iliyana (1998). „Subjunctive Complements, Null Subjects and Case Checking in Bulgarian”. University of Venice Working Papers in Linguistics, 8.2: 73–93. Marcus, Mitchell P., Beatrice Santorini and Mary Ann Marcinkiewicz (1993). „Building a Large Annotated Corpus of English: The Penn Treebank”. Computational Linguistics MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF ... 675 19/2: 313–330. Marcus, Mitchell P., Grace Kim, Mary Ann Marcinkiewicz, Robert MacIntyre, Ann Bies, Mark Ferguson, Karen Katz, and Britta Schasberger (1994). „The Penn Treebank: Annotating predicate–argument structure”, in Proceedings of the Human Language Technology Workshop (San Francisco: Morgan Kaufmann Publishers): 114–119. Milićev, Tanja and Maja Marković (2009). „Linguistic information for speech synthesis systems”. Paper presented at 3rd International Congress in Applied Linguistics: Between Theory and Practice. University of Novi Sad, 30 November –1 December, 2009. Sečujski, Milan, Radovan Obradović, Darko Pekar, Ljubomir Jovanov and Vlado Delić (2002). „AlfaNum System for Speech Synthesis in Serbian Language”, in Text, Speech, Synthesis (Berlin/Heidelberg: Springer): 237–244. Sečujski, Milan (2009). Automatska morfološka anotacija tekstova na srpskom jeziku. Doctoral dissertation. University of Novi Sad. Stanojčić, Živojin and Ljubomir Popović (2005). Gramatika srpskoga jezika. Belgrade: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Stevanović, Mihailo (1986). Savremeni srpskohrvatski jezik II. Belgrade: Naučna knjiga Taylor, Ann., Anthony Warner, Susan Pintzuk and Frank Beths (2003). The York–Toronto– Helsinki parsed corpus of Old English prose. Available through the Oxford Text Archive. Vidaković, Ivana (2004). „Case and grammatical relations in English and Serbian”. Research Centre for English and Applied Linguistics, University of Cambridge Working Papers 10: 245–301. Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF SERBIAN – A PROPOSAL Summary The paper presents the basic concepts of a proposal for a (morpho–)syntactic annotation of a parsed corpus for the purpose of speech technologies developed for the Serbian language. It adopts the annotation of York–Toronto–Helsinki corpus of Old English, mostly 676 Tanja Milićev, Nataša Milićević, Maja Marković due the focus on the annotation of phrase structure, inclusion of semantic considerations, and morphological and syntactic similarities between Old English and Serbian. The authors focus on the issues which are specific to Serbian. The syntactic representation proposed here is simplified only in those details that do not crucially affect the syntactic analysis of natural language. 679 SADRŽAJ I SUSRETI KULTURA I MEDIJI SUSRETI KULTURA I TEATAR I FILM ...... 7 Jelena Kleut, Dušan Spasojević SOCIJALNI RASCEPI KAO INTERPRETATIVNI OKVIR JAVNOG DISKURSA U SRBIJI...... 9 Dubravka Valić Nedeljković, Karlo Bala, Zoltan Geler DECA I KULTURA KOMUNICIRANJA PUTEM MEDIJA...... 19 Nada Buzadžić NA GRANICI IZMEĐU TRADICIONALNE ŠTAMPE I DIGITALNOG TEKSTA U ERI VIRTUELNE KULTURE: HIPERTEKSTUALNI ROMAN KUĆA LISTOVA...... 29 Brankica Drašković Kultura sećanja u dokumentarnoj televizijskoj seriji „Robna kuća “...... 39 Mirna Vidaković NOVE JEZIČKE ODLIKE REKLAMA NA DOMAĆOJ TELEVIZIJI...... 49 Dejan Pralica NOVI RIJALITI FORMATI U FUNKCIJI OBRAZOVANJA PUTEM MEDIJA...... 59 Smiljana Milinkov MEDIJSKA SLIKA POSETILACA I POSETITELJKI EGZITA IZ VELIKE BRITANIJE...... 69 Sava Anđelković KOLEKTIVNO I INDIVIDUALNO PAMĆENJE KAO DRAMSKI MATERIJAL (na primeru Konaka Miloša Crnjanskog i Ville Sachino Gorana Markovića)...... 77 680 Vladislava Gordić Petković MEDIJI, POPULARNA KULTURA I VIZUELNO PREDSTAVLJANJE ŠEKSPIROVOG DELA...... 87 Virginia Popović, Marina Puja Badesku O SCRISOARE PIERDUTĂ ŞI DEPUTATUL POPORULUI. CARAGIALE – NUŠIĆ ŞI MASCARADA ALEGERILOR...... 95 Gordana Todorić Kulturni modeli u Aferi Ljiljak Aleksandra Popovića ...... 103 Vitomira Lončar Multikulturalizam i interkulturalizam u kazalištu – mogućnosti i izazovi...... 111 II SUSRETI KULTURA U NASTAVI JEZIKA ...... 123 Lina Pliško; Marina Diković POGREŠKE U HRVATSKOM JEZIKU UČENIKA TALIJANSKIH OSNOVNIH ŠKOLA ...... 125 Eleonora Kovač Rac ODNOS VOJVOĐANSKIH MAĐARA PREMA UPOTREBI MAĐARSKOG I SRPSKOG JEZIKA...... 139 Milica Andevsk; Lajoš Genc NOVA KULTURA UČENJA U KONTEKSTU Web 2.0...... 151 Tatjana Dumitrašković Interkulturalni dijalog u nastavi književnosti stranog jezika...... 159 Анка Рађеновић ПРАГМАТИКА У ПОЧЕТНОМ УЏБЕНИКУ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ...... 167 III SUSRETI KULTURA I OBRAZOVANJE ...... 179 681 Jasmina Klemenović, Jovana Milutinović, Slađana Zuković oBRAZOVANJE I VREDNOSTI U PLURALISTIČKOM DRUŠTVU...... 181 Мара Ђукић, Јелена Ђерманов, Маријана Косановић ПЕДАГОГИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ: ЗА ДИЈАЛОГ КУЛТУРА У ИНКЛУЗИВНОЈ ШКОЛИ...... 191 Olivera Knežević Florić MULTIKULTURALIZAM ILI OBRAZOVANJE ZA PR I H VATA NJ E...... 201 Љиљана Петровачки; Миљана Барјамовић КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ТЕМЕ О ЈАБУЦИ У ИНТЕГРИСАНОЈ НАСТАВИ...... 211 Olivera Gajić; Spomenka Budić; Biljana Lungulov INTERKULTURALNA DIMENZIJA VISOKOG OBRAZOVANJA: NOVI IZAZOVI REFORME...... 225 Marija Sablić, Neven Hrvatić INTERKULTURALNA OSJETLJIVOST STUDENATA PEDAGOGIJE ...... 235 Lidija Barišić Bogišić Austrougarska škola stranih jezika – drugi jezik u popisu stanovništva 1910. godine...... 247 Dejana Tavas Zastupljenost domaćih i stranih autora književnih djela u lektiri viših razreda osnovne škole u H rvatskoj...... 257 Svetlana Kostović, Tamara Borovica, Jelena Vukičević POVEZANOST IMPLICITNOG KURIKULUMA ŠKOLE I RAZVOJA RODNIH STEREOTIPA I RODNIH PREDRASUDA....265 IV INTERKULTURALNOST I MULTIKULTURALNOST...... 277 682 Christian Eccher UTICAJ POLITIKE I PRIVREDA NA INTERKULTURALNOST U SAVREMENOM KIRGISTANU...... 279 Nebojša Mudri SREDINA I GRANICA: O IZVORU I SMISLU INTERKULTURALNOSTI...... 289 Slaviša Raković Nevolje Evrope s islamom: Gledišta tri muslimanska javna intelektualca...... 301 Laura Spariosu RUMUNKE U VOJVODINI: MIŠLJENJA O RAZLIČITIM PITANJIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI...... 311 Λαλένης, K., Φραγκόπουλος, Γ., Κιοσσές, Γ., Κηπουρός, Σ. ΕΘΝΟΤΙΚΕΣ ΜΕΙΟΝΟΤΗΤΕΣ, ΚΡΑΤΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΚΑΙ ΔΟΜΗΜΕΝΟΣ ΧΩΡΟΣ ΣΤΗΝ ΘΡΑΚΗ – ΕΛΛΑΔΑ: ΜΙΑ ΣΥΓΚΡΙΤΙΚΗ ΠΡΟΣΕΓΓΙΣΗ...... 321 V JEZICI I KULTURE U KONTAKTU: LEKSIČKA, SEMANTIČKA, SINTAKSIČKA I PRAGMATIČKA OBELEŽJA...... 331 Zlata Lukić IDIOMI POREĐENJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU SA LINGVOKULTUROLOŠKOG STANOVIŠTA...... 333 Sanja Ninković Schimpfwörter im Deutschen und Serbischen – Unter besonderer Berücksichtigung der Schimpfwörter mit Tiermetaphern...... 347 Саша Марјановић КОНЦЕПТУАЛНА ПОЉА У СРПСКОЈ И ФРАНЦУСКОЈ ПОРЕДБЕНОЈ ФРАЗЕОЛОГИЈИ СА ЗООНИМСКОМ КОМПОНЕНТОМ ...... 357 683 Gordana Ristić FRAZEOLOGIZMI GESTOVNO–MIMIČKE MOTIVACIJE ZA IZRAŽAVANJE EMOCIJA U NEMAČKOM I SRPSKOM JEZIKU...... 369 Ana Makišova Građenje derivata od prezimena – teorija i praksa...... 379 Mira Milić ANGLICIZMI KAO ASOCIJATIVNI STILSKI SINONIMI U SRPSKOM JEZIKU...... 387 Ana Halas GRAFOLOŠKA ADAPTACIJA ANGLICIZAMA U REKLAMAMA U SRPSKIM DNEVNIM NOVINAMA...... 399 Juraj Glovňa Diferenčné jazykové prostriedky v spisovnej slovenčine vo Vojvodine a na Slovensku (na príklade publicistických výrazov)...... 409 Марија Вучковић Концептуализација ‘лоше смрти’ и прасловенски глагол *gybnǫti...... 417 Katarina Dalmatin Uloga stereotipnih slika u stvaranju identiteta istočnog Drugog u talijanskoj publicistici i književnosti devedesetih godina dvadesetog stoljeća...... 427 Марко Јанићијевић РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ДРУШТВЕНИХ КЛАСА КРОЗ ДИЈАХРОНИЈУ ДОМАЋИХ УСТАВА од 1946. до 2006. године...... 437 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS AND THE MEDIA – A COGNITIVE LINGUISTIC APPROACH TO MONOMODAL AND MULTIMODAL CONCEPTUAL TOOLS IN SERBIAN...... 449 684 Magdalena Baer STANDARDIZACIJA ILI RAZLIČITOST – KARAKTERISTIKA POLJSKIH I SRPSKIH INTERNETSKIH OGLASA ZA POSAO ... 459 Robert Blagoni; Nada Poropat CONTATTI E CONFLITTI DI LINGUE, DIALETTI E CULTURE NELL’INSERTO SATIRICO EL SPIN: NOTE INTRODUTTIVE ...... 469 Sandro Cergna La linea mobile di confine tra lingua e dialetto in due autori di frontiera...... 477 Ласло И. Молнар Чикош Српско–мађарске дијахроне и синхроне лексичке везе...... 489 Ana Marić FORMA I FUNKCIJA VOKATIVA U SLOVAČKOM I SRPSKOM JEZIKU...... 497 Giovanni Borriello The Historical Development of the Kokuji 国字 Phenomenon in Japan...... 507 Едита Андрић О НAЗИВИМА БОЈА У МАЂАРСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ...... 513 Sonja Filipović Kovačević Šta je važno i vredno: veliko ili malo? Iz perspektive kognitivne semantike...... 525 Radmila Lazarević ITALIJANSKA FRAZEOLOGIJA VEZANA ZA BOJE I NJENI PREVODNI EKVIVALENTI...... 537 Ivana Vlajković; Dušan Stamenković METAPHORICAL EXTENSIONS OF THE COLOUR TERMS BLACK AND WHITE IN ENGLISH AND SERBIAN...... 547 685 Ksenija Šulović; Dragana Drobnjak; Snežana Gudurić O NAZIVIMA OBUĆE U SRPSKOM, FRANCUSKOM I ŠPANSKOM JEZIKU...... 559 Iren Lanc STRATEGIJE IZVINJENJA U MAĐARSKOM I U SRPSKOM JEZIKU...... 567 Драгана Поповић РЕАЛИЗАЦИЈА ГОВОРНОГ ЧИНА „САВЕТ“ ЛЕКСИЧКИ ТРАНСПАРЕНТИМ ИСКАЗИМА (НА МАТЕРИЈАЛУ РУСКОГ И СРПСКОГ ЈЕЗИКА)...... 577 Savka Blagojević, Biljana Mišić Ilić KONTRASTIVNO–PRAGMATIČKA ANALIZA AUTOROVOG OGRAĐIVANJA U PISANOM AKADEMSKOM DISKURSU NA ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU...... 587 Алина Маслова, Душанка Звекић Душановић ИНТЕРПРЕТАЦИJА ИМПЕРАТИВНЕ ПАРАДИГМЕ СА КОМУНИКАТИВНО–ПРАГМАТИЧКОГ И ФУНКЦИOНАЛНОГ АСПЕКТА (НА МАТЕРИJАЛУ РУСКОГ, СРПСКОГ И МАЂАРСКОГ JЕЗИКА) ...... 601 Ana Elaković Nenadović TRADICIONALNI RETORIČKO–HERMENEUTIČKI OBRAZAC I SAVREMENI OBLICI KOMUNIKACIJE...... 611 Sabina Halupka Rešetar Položaj(i) upitnih reči u engleskom i srpskom jeziku...... 623 Nataša Radusin Bardić JEZIČKE VARIJACIJE NA PRIMERU UPITNIH REČENICA FRANCUSKOG JEZIKA U RADIO–EMISIJAMA ...... 635 Родика Урсулеску Миличић КОНДИЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЦА У РУМУНСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ...... 647 686 Миливој Алановић Синтаксички концепти ‘Х има страх од Y–а’ и ‘Х задаје страх Y–у’ и њихове лексичко–граматичке варијације на међујезичким релацијама...... 655 Tanja Milićev; Nataša Milićević; Maja Marković MORPHOLOGICAL AND SYNTACTIC ANNOTATION OF THE ALFANUM TEXT CORPUS OF SERBIAN – A PROPOSAL...... 665 UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET Dr Zorana Đinđića 2. 21000 Novi Sad Tel: +381214853900 www.ff.uns.ac.rs Elektronsko izdanje. ЦИП – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 316.7(082) МЕЂУНАРОДНИ интердисциплинарни симпозијум Сусрет култура (6 ; 2011 ; Нови Сад) Zbronik radova. Knj. 1 / Šesti međunarodni interdisciplinarni simpozijum «Susret kultura» , 1. decembar 2011, Novi Sad ; [organizator] Filozofski fakultet, Novi Sad ; [urednici Ljiljana Subotić, Ivana Živančević–Sekeruš]. – Novi Sad : Filozofski fakultet, 2013. – 68... str. ; 24 cm Rezimei na engl. jeziku uz svaki rad. ISBN 978–86–6065–040–7 COBISS.SR–ID 253588743