1

Novosadska alternativna rok scena XX veka Bogomir Mijatović

Ljudi će doživeti šok kada shvate da su napredne misli današnjice nedovoljno napredne za sutra. Misliti misli sutrašnjice je oblik budućeg života. (Kristofer Morli, 1890–1957)

Nepoznavanje, ili površno poznavanje, jedne epohe, jedne zemlje, jednog naroda i njegove kulture, umetnosti uopšte, često nas vodi u pogrešnom pravcu čiji su krajnji ishodi predrasude a jedini mogući zaključak, ukoliko smo skloni svemu navedenom, je, najblaže rečeno, da nismo svesni svog neznanja, odnosno da uživamo u samouverenom neznanju. S obzirom na to da smo o novostvorenoj slovenskoj državi po okončanju Prvog svetskog rata veoma malo učili u školama, čak i sami smo imali mnogobrojne predrasude o tom vremenu previđajući pritom nesporne činjenice da su u toj državi pokrenuti Radio Zagreb, Radio Ljubljana i Radio Beograd, da su se u njoj pojavile i prve prodavnice muzikalija (kako su ih zvali), u kojima su pored instrumenata mogle da se kupe originalne šelak ploče (krte bakelitne singl ploče formata kasnijeg LP-ja, koje su imale 78 obrtaja u minutu) poznatih svetskih diskografskih kuća His Master's Voice, Polydor, Columbia, RCA i drugih, ali i jedine domaće izdavačke kuće Edison Bell Penkala Ltd, koju je 1926. osnovala izdavačka kuća Edison Bell s naslednicima Eduarda Penkale, izumitelja nalivpera i vlasnika fabrike za izradu istih, note u to vreme popularnih svetskih, bolje rečeno američkih šlagera, note popularnih dela iz klasične muzike i prvih domaćih šlagera, udžbenici, publikacije... Otvorena su mnogobrojna pozorišta, izgrađene bioskopske sale, snimljeni prvi jugoslovenski filmovi... Mnoge građevine koje danas krase Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Novi Sad, Suboticu i druge varoši, podignute su između dva svetska rata. Gostovanje velike svetske zvezde Džozefine Bejker u Beogradu, aprila 1929, najpre veličanstven doček na beogradskoj železničkoj stanici, uz prisustvo mnogih obožavalaca (Džozefina je mislila da su u toku nekakve demonstracije), a potom fantastična atmosfera na koncertu, potvrđuju da je novostvorena država držala korak sa 2 ostalim evropskim metropolama i kada je reč o kulturi, bez obzira što je maltene polovina zemlje bila nepismena. Kod izvesnog dela, uglavnom gradske, populacije postojale su kulturne potrebe kojima je tadašnja vlast udovoljavala shodno mogućnostima. Pošto je Vojvodina pre stvaranja zajedničke slovenske države bila deo austrougarske monarhije, u okviru koje je bilo velikih migracija, pre svega zahvaljujući doseljenicima iz Nemačke, Austrije i Mađarske, kuturne potrebe u severnoj srpskoj pokrajini razlikovale su se u odnosu na gradove južno od Save i Dunava. U vojvođanskoj ravnici klasična muzika slušala se u većoj meri nego u ostalim delovima Srbije. Između dva rata u srpskim gradovima, samim tim i vojvođanskim, slušao se i svirao džez, koji je na ovim prostorima, može se reći, bio prva alternativna muzika. Sticajem političkih okolnosti epitet alternativne muzike imao je u dva navrata – neposredno posle pomenutog Velikog rata, kao nova, do tada nepoznata muzika, i odmah po završetku Drugog svetskog rata, kada je od nove vlasti bio proglašen „dekadentnom zapadnjačkom muzikom“. Milovan Đilas, jedan od rukovodećih ljudi u novoj državi, godine 1947. izjavio je: Amerika je naš zakleti neprijatelj, a s njom i džez kao njen produkt. Zbog sviranja džeza, plesa uz džez, posebno troking (igrao se u parovima koji su se non-stop držali za ruke, i uz brzu muziku), čak i slušanja džeza, avangardna omladina imala je mnogo problema koji su kulminirali privođenjem u policiju, višesatnim noćnim ispitivanjima, da bi ih sutradan puštali iz pritvora s potpuno novim imidžom – svi su bili ošišani na tzv. nulericu. Uz književnost, muzika, kasnije i film, je bila prva meta nove vlasti koju je pokušavala na sve načine da kontroliše zbog navodnog lošeg uticaja na komunističku omladinu. Avangarda je bila protivteža populizmu, ali ne kao provokacija, mada je i toga bilo, nego kao rezultat novih ideja iniciranih s „trulog zapada“, kako su najčešće takve slučajeve definisali jugoslovenski političari i novinari koji su bili na liniji. Raskid veza i prijateljstva s tadašnjim SSSR-om donošenjem čuvene Rezolucije Informbiroa 28. juna 1948. relaksirao je naše odnose sa zapadom, pre svih s vodećom silom Sjedinjenim Američkim Državama, iz koje je na ove prostore ponovo stigla alternativna muzika - džez. Onog trenutka kada su Radio Novi Sad i Radio Ljubljana, a ubrzo i Radio Zagreb i Radio Beograd, počeli da uvode džez u svoje programe, on je postao mejnstrim, što je u suštini i bio, i izgubio je ekskluzivu alternativne muzike.

Kultura se zasniva na hrabrom (i rezigniranom!) preduzimanju takvih pothvata koji nam se čine bezizglednim ali koji uvek, na jedan ili drugi način, posredno ili neposredno, donose plodove samo ako nađemo snage i hrabrosti da ih preduzimamo i da u njihovom izvođenju istrajemo. – Ivo Andrić

Novosadska kulturna scena u Jugoslaviji slovila je za bastion avangarde sve do sredine sedamdesetih, mada je i kasnije, praktično do raspada države, bila pri samom vrhu, a iz kojeg je proistekla i novosadska avangardna scena u mnogim kulturnim segmentima, konačno i u muzici. Kretanja u okvirima akademskih koordinata je sigurno polje delovanja, ali je bez značajnih tektonskih poremećaja, koji su neophodni da bi umetnost, znači i muzika, napravila neophodne iskorake, da bi se menjala, razvijala, dosegnula viši nivo neophodan za njeno stalno napredovanje, to nemoguće. Svet nisu menjali mediokriteti, sledbenici glavnog toka, umetnici koji su svoj izraz tražili u okviru poznatih i priznatih akademskih 3 okvira, nego mladi, slobodoumni i hrabri umetnici s novim idejama, s nepokolebljivom verom u njih, istrajni u njihovoj realizaciji bez obzira na cenu. Za umetnost je dragocen njihov pogled u stranu. Naravno, to ni u kom slučaju ne znači negiranje proverenih tradicionalnih vrednosti, nego pokušaj stvaranja nove. Ključni momenat u kulturnom životu Novog Sada dogodio se 1954. godine osnivanjem Tribine mladih, odnosno Omladinske katedre pri narodnom univerzitetu, kako joj je glasio zvanični naziv. 1. januara 1978. došlo je do integrisanja Tribine mladih i Kulturnog centra omladine „Sonja Marinković“ u Kulturni centar mladih „Sonja Marinković“, koji od 1984. radi pod nazivom Kulturni centar Novog Sada. Od samog osnivanja Tribina mladih je opravdavala razloge svog ustoličenja – brinula se o kulturnim potrebama mladih i postala centar okupljanja umetnika, književnika, muzičara, novinara i, što je najvažnije, mladih konzumenata koje je sve to interesovalo. Sadržina programa obuhvatala je sve ono što ih je zanimalo: književno-poetske večeri, razgovori o poetici, filmske projekcije i diksusije po završetku filmova, pozorišne predstave, sa istim epilogom, likovne izložbe, mnogobrojna predavanja i razgovori na razne teme: muzika, sport, omladina, politička situacija u mnogim zemljama itd. Tribina mladih je bila prva državna institucija u okviru koje su delovali alternativni umetnici - književnici, pesnici, filmski radnici, slikari, muzičari… Kada govorimo o književnosti, gosti na Tribini mladih bili su najveći pisci i pesnici toga vremena: Dušan Matić, Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Branko Miljković, Pero Zubac, Duško Trifunović, Izet Sarajlić, Stevan Raičković, Slobodan Marković, Miodrag Bulatović, Mika Antić, Vasko Popa, Milovan Danojlić, Dobrica Ćosić, Mira Alečković, Vesna Parun, Branko V. Radičević, Boško Petrović, Jure Kaštelan, Ljubomir Simović, Matija Bećković, Vito Nikolić, Petar Pajić, Slobodan Rakitić, Slobodan Selenić, Gojko Đogo, Milovan Vitezović, Vladimir Bulatović Vib, Stevan Tontić, Danilo Kiš, Meša Selimović i drugi. Stihove pomenutih i inih književnika i pesnika čitali su glumci: Mira Banjac, Slobodan Aligrudić, Branka Petrić, Boris Dvornik, tada učenik Srednje glumačke škole u Novom Sadu, Marija Crnobori, Ljuba Tadić, Miša Janketić, Rade Šerbedžija, Enes Kišević, Ivan Bekjarev, Rale Damjanović... Česti gosti ove institucije bili su najbolji jugoslovenski novinari: Miroslav Radojčić, Zuko Džumhur, Jovan Šćekić, Đuka Julijus, Igor Mandić, Slobodan Novaković, Bogdan Tirnanić i drugi, kao i reditelji: Ljubiša Ristić, Mira Trailović, Živojin Pavlović, Jovan Ćirilov, Dušan Kovačević... Ljubitelji sporta takođe su imali prilike da slušaju velika imena kao što su Svetozar Gligorić, Tadija Kačar, Slavko Obadov... O muzici su govorili Ilija Vrsajkov, Josip Slovenski, Miroslav Čangalović, Dragutin Gostuški i mnogi drugi. Ako smo što se džeza tiče, iz već pomenutih razloga, bili u zakašnjenju u odnosu na zapadni svet, s rokenrolom je bila neuporedivo bolja situacija. Država, da li iz neznanja, nepažnje ili nezainteresovanosti, nije se odnosila prema rokenrolu kao prema džezu, kao nečemu opasnom za našu omladinu, tako da je Jugoton nepune dve godine po objavljivanju svetskog hita grupe Bill Haley & His Comets Shake, Rattle And Roll, 1956. objavio verziju Ive Robića pevanu na engleskom! Rokenrol je bio prisutan i na radiju, a kompozitor Angelo Vlatković, tek ustoličeni urednik za zabavnu muziku u Radio Novom Sadu, aprila 1957. na Tribini mladih govorio je na temu Šta je rokenrol? Iste godine na programu Tribine mladih bila je u to vreme intrigantna tema Seksualna priroda čoveka, a nešto kasnije govorilo se na teme Poetika seksa i Razgovor o erotici, posle čega je priređena izložba erotskih fotografija. Ništa manje zanimljive i škakljive teme nisu bile 4

Menja li se ljubav u svetu, O cenzuri, Filmska cenzura - šta je to?, O smislu kulture, Razgovor o konceptualnoj umetnosti, O demokratizmu umetnosti ili Sloboda, individua, zajednica. Upravo ova poslednje navedena tema predstavljala je suštinu delovanja nadolazećih mladih umetnika konceptualista, koji su, svi u svojim sferama delovanja, vrlo često sa grupnim projektima, isticali slobodu, individualnost i zajedničko delovanje u cilju menjanja postojećeg stanja u kulturi, rušeći dotadašnje obrasce. Pojavljuju se prvi filmovi domaćih autora s neskrivenim kritikama sistema, vlasti i njene politike, koje su zbog takvog odnosa prema državi i društvu nazvali „crnim talasom jugoslovenskog filma“.' U bioskopu u okviru Tribine mladih prikazivani su aktuelni vrhunski filmovi svetske produkcije i maltene svi filmovi našeg „crnog talasa“: Ljubavni slušaj službenice PTT, Rani radovi, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Doručak sa đavolom, Mlad i zdrav kao ruža, Crveno klasje, Parada, Zaseda i drugi. Nepuna tri meseca posle londonske premijere prvog filma ekipe iz nenadmašnog TV serijala Montipajtonovaca And Now for Something Completely Different (A sada nešto potpuno drugačije), a sedam meseci pre američke premijere, na Tribini mladih gostovali su producentkinja filma Patriša Kejsi i poznati američki producent Džad Bernard (pored ostalih bio je producent filma Double Trouble - Dvostruka nevolja s Elvisom Preslijem u glavnoj ulozi). Održavane su i mnogobrojne pozorišne predstave, među njima 1970. godine čak tri komada austrijskog nobelovca Petera Handkea - Izazov publike, Psovanje publike i Veče i vređanje publike. Veliku pažnju izazvala je Strašno dobra predstava grupe Strašno dobro pozorište. U njoj su igrali stalni gosti Tribine: Branko Andrić Andrla, Đorđe Sudarski Red, Slavko Bogdanović, Slobodan Tišma. Vicko Arpad, Slobodan Kuzmanović Kuza, Milan Pletel Plendža i Milan Milić Jagodinski. Osim razgovora o muzici i večeri na kojima su poznavaoci govorili o pojedinim izvođačima, Tribina je već u drugoj polovini šezdesetih, konkretno 1967. godine, tokom raspusta, organizovala prepodnevne matinee na kojima su se smenjivali najkvalitetniji lokalni VIS-ovi. Mora se priznati da je muzički program u okviru Tribine mladih bio najmanje intrigantan, jer je sama scena bila tek u povoju. Te 1967. na EP pločama (ploče formata singla, ali sa četiri kompozicije) pojavili su se prvi rokenrol hitovi domaćih grupa – Pružam ruke sarajevskih Indexa, Osmjeh zagrebačke grupe 220 i Sjaj izgubljene ljubavi koparskih Kameleona, koji se ni po formi autorskih pesama niti po imidžu muzičara nisu razlikovali od svojih anglosaksonskih uzora.

Šta je uopšte alternativa? Jedno od objašnjenja dala je dr Milena Dragićević Šešić, redovna profesorka na beogradsakom FDU: Alternativa više nije da deluje baš u prikrajku. Ona je puštena i sa javne scene, sa manjim ili većim uzletima. To jeste umetnost koja se pita, umetnost koja provocira, koja nastoji da naš uljuljkani konformizam prosto malo razdrma i da nas malo destabilizuje i natera da mislimo, jer očito da ni kritička, ni analitička misao u širem smislu danas prosto nisu potrebne, sem da analiziramo proizvode i cene. Otprilike mozak 90 odsto ljudi se svodi samo na to.

Prvi iskorak u smislu avangarde u muzici u Novom Sadu dogodio se 2. marta 1962, kada je Erne Kiralj (1919–2007), muzički urednik Radio Novog Sada za mađarsku narodnu muziku, održao predavanje o elektronskoj muzici, najavljujući tako jednu od interesnih sfera u svom značajnom autorskom opusu. Kiralj je prvi avangardni muzičar u Vojvodini. Činjenica da je završio samo srednju muzičku školu verovatno ga je 5 lišila svih akademskih stega, što mu je kao autoru dalo znatno veću slobodu prilikom komponovanja i izvođenja svojih dela. Kiralj se u svojim kompozicijama često oslanjao na bogato mađarsko folklorno nasleđe, doživljavajući ga na sasvim nov, originalan način, pre svega u tretiranju tradicionalnih narodnih instrumenata kao što su citra i tambura. U svojim avangardnim kompozicijama poigravao se s mađarskim folklornim motivima kombinujući ih s klasičnom muzikom. Ta isprepletenost elektronske muzike s folklornim citatima, obogaćena mnogobrojnim napevima, horskim pojanjem, kricima, uzdasima, škripom, hrkanjem i zvučnim efektima prisutna je na svim njegovim albumima i uz improvizaciju čini osnovu svih njegovih dela. Kiralj nije eksperimentisao samo s muzikom nego i sa instrumentima. U pojedinim delima zahtevao je od muzičara da sviraju iza kobilice, na korpusu, a konstruisao je dva originalna nekonvencionalna instrumenta – citrafon i tablofon. (fofografija: Kiralj svira na citrafonu)

Prvi se sastoji od pet različitih citri, instrumenta koji mnogi vezuju za Mađarsku a koji je podjednako rasprostranjen i prisutan i u nemačkoj i austrijskoj muzici, kao jedinstveni instrument, dok je tablofon multimedijalni instrument na čijoj je jednoj polovini instrument a na drugoj, na akvarelnom papiru, crtež ili zapis. Njegova saradnica Ksenija Radak je na papiru pisala ili crtala, a Kiralj je te zapise pretvarao u muziku. U odnosu na ostale kompozitore nove muzike na našem prostoru, mada je objavio svega pet albuma, Erne Kiralj ima zavidnu diskografiju:

Ernö Király - Ernö Király (Udruženje kompozitora Vojvodine, 1979) Xénia Radák / Ernö Király - Graphic Music (Diskos, 1979) 6

Ernö Király - Király (Udruženje kompozitora Vojvodine, 1991) Ernö Király - Phoenix: The Music of Ernö Király (ReR Megacop, United Kingdom, 1996) Ernö Király - Spectrum (Autobus, Francuska, 2001)

Kao kompozitor pojavljuje se i na A strani albuma „Aki Darazsakról Álmodik / Bomba-Effektus Le És Föl“ („Ko sanja ose / Efekat bombe gore i dole“), PGP RTB, 1989, split ploče koju je sa Fülöpom Gáborom delila Katalin Ladik, pesnikinja i avangardna umetnica, nekadašnja njegova životna saputnica, koja je u tom periodu imala nesporni uticaj na njegovo straralaštvo, i obrnuto.

7

S njom je nastupao širom zemlje i u inostranstvu na muzičkim i poetsko-muzičkim večerima na kojima je uz njegovu muzičku pratnju Katalin govorila svoju poeziju skidajući odeću, deo po deo, pretvarajući tako muzičko-poetske večeri u performanse. Sam vremenski raspon između Kiraljevog prvog predavanja o elektronskoj muzici (1962) i njegove prve ploče (1979) svedoči koliko je bio dug i težak put afirmacije alternativne (nove) muzike na ovim prostorima. Kao i u slučajevima mnogih svetski poznatijih umetnika u raznim oblastima, velika priznanja stizala su posthumno. Milana Zarić, harfistkinja Beogradske filharmonije, Ernea Kiralja smatra jednim od najvažnijih pokretača i rodonačelnika avangardnih improvizaciono-kompozicionih muzičkih praksi na kulturnom prostoru bivše Jugoslavije. Ansambl Studio 6, čija je članica od osnivanja, na svom repertoaru ima njegove kompozicije.

Dušan Mihalek, ugledni jugoslovenski muzikolog, nekadašnji urednik Muzičkog programa Radio Novog Sada, na unutrašnjoj strani Kiraljevog debi albuma, u jednoj 8 rečenici otkrio je suštinu ovog, ali i ostalih Kiraljevih albuma: ...Veoma je interesantan način na koji Kiralj doživljava i modifikuje tu muziku. To je zvučni svet unezverenog modernog čoveka iz urbane sredine, čijim bilom još uvek biju damari izvorne narodne muzike. A ta je muzika nastala iz krika i uzdaha, isto onako kao što će se reflektovati u Kiraljevim kompozicijama... Kiraljeva eksperimentalna dela (pošto se bavio i horskom, klavirskom, orkestarskom, kamernom i dečijom muzikom) mogu se slobodno definisati kao avangardna klasična psihodelija.

U istočnoj Evropi, posebno u drugoj polovini XX veka, proglasiti nekog avangardistom značilo je trajno ga stigmatizovati kao „element“ koji koči birokratski proklamovan opšti napredak i progres. Kako bi se stvar dodatno izoštrila i već na prvi pogled učinila transparentnom, uz termin avangarda ovde je, po pravilu, bio dodavan i epitet „lažna“. Naravno, ta „lažna“ avangarda bila je uglavnom inovativna, otkrivalačka, istraživačka, emancipatorska, ekscesna… (monografija Nebojše Milenkovića Vujica Rešin Tucić – Tradicija Avangarde, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2011)

Imajući u vidu citat iz Milenkovićeve knjige, kao i istorijsku činjenicu da je Jugoslavija, bez obzira što nije bila pod ruskom šapom, svrstavana u istočnoevropski politički i kulturni blok, na novosadskoj sceni pojavio se relativno velik broj mladih ljudi koji nisu pristajali na konvencionalnu kulturu. Ono što je krasilo avangradne umetnike, pa i novosadske, je nepokolebljiva vera u njihovu umetnost uprkos svim problemima s kojima se kod nas susretala srpska avangarda. Upravo ta vera u autentično stvaralaštvo oslobađala ih je svih strahova od najtežih posledica i od njih svtorila priznate umetnike. Nekoliko godina pre nego što su mnoge kolege javno napadale Nebojšu Čonkića, profesora u Elektrotehničkoj školi, kao pevača rok (i to pank) grupe, kroz istog „toplog zeca“ prolazili su i neki profesori na novosadskoj Akademiji umetnosti koji su napravili iskorake iz tradicionalnog, bežeći od standardnih formi ušavši u eksperimente, traženje novog u umetničkom izrazu. Pioniri nove muzike među akademskim kompozitorima i muzičarima u Novom Sadu su Ivan Kovač (1937–1992), Miroslav Štatkić (1951) i Srboslava Siba Vuksan Lopušanski (1941).

9

Srboslava Siba Vuksan Lopušanski

Po završetku beogradske Muzičke akademije Srboslava je sporadično nastupala svirajući klasičan repertoar (četvorostavne sonate Sergeja Prokofjeva, Franca Šuberta i ostala poznata dela klavirske literature), a prvi iskorak ka novoj avangardnoj klasičnoj muzici napravila je 1974. godine, kada je na tradicionalnoj Tribini savremenog muzičkog stvaralaštva u Opatiji izvela Sonatu svog kolege i prijatelja Ivana Kovača. (Oboje su bili studenti legendarne profesorke Ile Kasovic, kojoj je autor i posvetio kompoziciju.) Ugledni muzikolog Ivan Mihalek, njihov sugrađanin, kao ni svi prisutni, u prikazu tribine u listu Dnevnik nije krio oduševljenje njenim nastupom, posebno činjenicom da je delo svirala napamet, bez partiture. Ipak, presudni korak u njenoj „novoj“ karijeri bio je susret s kompozitorom Miroslavom Štatkićem, čiji je nemirni duh otkrio Enriko Josif, uvaženi profesor kompozicije na beogradskoj Akademiji umetnosti. Dvoje vrsnih umetnika, čije je delovanje na polju alternativne muzike praktično nemoguće odvojiti, saradnju su počeli sasvim slučajno. Susret na Akademiji umetnosti na Petrovaradinskoj tvrđavi bio je za oboje sudbonosan. U zimu 1977, dok je Srboslava u prohladnoj sobi vežbala klavir, ušao je mladi kompozitor Štatkić i zamolio je da pogleda njegovo novo delo koje je napisao za klavir. Kada je napustio prostoriju, pijanistkinja je pogledala kompoziciju, Reminiscencije za klavir, i bukvalno se šokirala. Bio je to prelomni momenat kada je odlučila da će se u budućnosti baviti avangardnom muzikom zahvaljujući kojoj je, s pravom, stekla zvanje pionira tog žanra među akademski obrazovanim muzičarima u Vojvodini. U prvoj knjizi njene autobiografije Moja tri života fatalni susret dvoje umetnika Siba je opisala rečima: …Uzburkao je, dotad, miran, spokojan muzički život u našem malom mistu, pretumbao nam sve(s)t i prevrnuo ga naglavačke. Usledla su nova Štatkićeva dela pisana za Sibu: Dijalozi za klavir, Träumerei For Celesta, Mikrostrukture 10 za klavir, Mikrostrukture za klarinet i klavir i dr. Njihova saradnja promovisala je Sibu u respektabilnog avangardnog pijanistu i van granica naše zemlje (gostovala je u Švedskoj i SSSR-u), a Štatkića kao jednog od najcenjenijih savremenih srpskih avangardnih kompozitora.

Miroslav Štatkić

Godine 1985. Udruženje kompozitora Vojvodine i RTV Novi Sad objavili su album Flame Shock (Bljesak) s njihovim najuspešnijim delima. Po prekidu saradnje Siba se posvetila slikarstvu, dok je Štatkić nastavio sa istraživanjima na polju avangardne muzike, prevashodno na polju elektroakustične i primenjene muzike. Oboje su kao pedagozi podržavali iskorake svojih studenata na svim poljima nove muzike, a među njihovim studentima mnogi su postali veoma cenjeni umetnici: prof. dr Zoran Mulić, 11

Stevan Divjaković, Marina Avramov, Zvonko Tot, Aleksandra Vrebalov, Jasmina Mitrušić, Mitar Subotić, Tibor Špigel, Stevan Kovač Tikmajer i drugi. Profesor Štatkić je kao autor u TV serijalu Harmonija sfera (TV Novi Sad) pružio šansu savremenim autorima nove muzike: Slobodanu Atanackoviću, Zoranu Hristiću, Slavku Šuklaru, Veri Milanković, Aleksandri Vrebalov, Damiru Stojniću (koji je na sceni okretao ozvučeni globus da bi na kraju plastičnim nožem strugao po njemu okrećući ga) i drugima. Prvi je među klasičarima držao koncerte na otvorenom, na Petrovaradinskoj tvrđavi (mnogo godina pre Exita). To su zapravo bili multimedijalni projekti na kojima su pored muzičara na sceni bili i glumci, pesnici i plesači, a glavna potka kompleksne celine bila je njegova nova muzika. Prilikom sličnog performansa u Budvi (Crna Gora) sva svetla bila su pogašena. Početkom osamdesetih kao multimedijalni umetnik na polju avangardne muzike oglasio se Vladimir Labat Rovnjev (1946). Po vokaciji vajar, u duši pesnik a u stvarnosti avangardni muzičar, jedan od retkih koji u Novom Sadu danas s pravom nosi zvanje multimedijalnog umetnika. Muzikom se bavi od sredine sedamdesetih, kada je za potrebe Radio Novog Sada snimio desetak kompozicija na slovačkom jeziku. Drugom polovinom iste dekade pripremao je kompozicije za debi album koji je 1979. godine objavila disko kuća RTB. Reč je o prvom tematskom albumu kod nas a možda i u svetu (!) o zaštiti životne sredine (Mašine niču k’o cvetovi svud, gradovi puni od smeća brda, osvojen prostor zemlje i mora, sutra nas čeka strašna zora – Metamorfoza), te se u tom, sadržajnom smislu, može smatrati avangardnim, samim tim mnogima nejasan i neprihvatljiv. Mišljenja o albumu bila su oprečna – jedni su ga proglasili promašajem, pišući čak posprdno o njemu (Petar Luković, Džuboks br. 72, 28. septembra 1979: … Pokazaće on svetu šta mu fali: zar ne vide smog, mašine, užas, nigde zelenila, a šta je sa cvetom, poljima, šumama, livadama, proplancima, suncem, šta je s ptičicama, macama, kucama, tim nevinim stvorenjima koja jadna stradaju u kataklizmi tehnološkog razvoja…), dok drugi nisu bili škrti na komplimentima (Petar Popović, Zdravo, 17. septembra 1979: Baviti se snovima kojima je okupiran ovaj umetnik stvar je hrabrosti. Ali u toj avanturi, čiji su uočljivi ali nikako ne i konačni oblici nesmirena bronza, crteži u neprestanom konfliktu sa prostorom, muzika koja teži neosvojenim prostorima i stih koji ne priznaje idilu, Labat potvrđuje teoriju da čovek može imati bezbroj interesovanja, velike pobude i snažne poruke, a opet ostati svoj…). Album je promovisao u Domu omladine u Beogradu (Beogradsko leto ’79) a u okviru izložbe skulptura od bronze i kovanog gvožđa pod zajedničkim nazivom „Zaštita čovekove sredine“. U isto vreme radi akustične skulpture, koje usavršava i s njima nastupa od 1980. godine. Jedan od najznačajnijih koncerata imao je oktobra 1982. godine u Šumaricama, u Kragujevcu, gde je s Vojnim orkestrom JNA, Simfonijskim orkestrom RTB i horom pod upravom Darinke Matić Marović pred oko 100.000 prisutnih izveo kompoziciju Vuka Kulenovića. Veoma uspešne nastupe imali su u beogradskom Kolarcu, novosadskoj Sinagogi s Madam Piano, Rambom Amadeusom, Dragoljubom Đuričićem kao specijalnim gostima, u Studiju M, na trgu ispred Tribine mladih, u Somboru, u Madlenijanumu…

12

Posle jednog od beogradskih koncerata književnik Vladimir Bajac napisao je: … A gde je tek kraj improvizacijama i mogućnostima pri stvaranju novih muzičkih dela? Dokle god se to ne zna, horizont je otvoren. U tome je i suština Labatovog izuma: objediniti prostor i zvuk, a ne znati koliki je i kakav. Gledati i slušati, a ne videti kraj. Shvatiti i uživati, a verovatno se i dalje čuditi. Na njegovim sklupturama svirali su beogradski avangardni kompozitori Vuk Kulenović i Zoran Hristić, kao i poznati svetski džez muzičari Hamid Drejk i Vilijam Parker. Labat je slobodan umetnik, vajar kontroverzne biografije, čija se dela nalaze širom sveta i čija je preokupacija poslednje četiri decenije akustična skulptura. Samostalno je objavio nekoliko koncertnih albuma. Kao ni Labat, ni Boris Kovač (1955) nema muzičko obrazovanje, mada je kao dete kraće vreme u muzičkoj školi učio harmoniku, koju je tada prezirao a danas mu je omiljeni instrument. Kovač je relativno kasno počeo ozbiljno da se bavi muzikom. Prva iskustva stekao je kao srednjoškolac u rok sastavima u kojima je svirao flautu. Pred kraj gimnazijskog školovanja oformio je progresivnu grupu, koja je radila pod velikim uticajem bendova kao što su Jethro Tull i Van der Graaf Generator. Godine 1977. okuplja fjužn džez grupu Meta sekcija, s kojom je tokom nepunog trogodišnjeg delovanja nastupao na mnogim festivalima. Po povratku iz vojske odlazi u Moskvu, gde na poznatom Konzervatorijumu „P. I. Čajkovski” uči saksofon. Prelomni trenutak u Borisovoj karijeri bilo je okupljanje grupe Ritual Nova, koje se dogodilo 1982. godine, a u čijoj su prvoj postavi pored njega bili kontrabasista i pijanista Stevan Kovač Tikmajer i gitarista Daniel Stari. Budući da je jedan od prvih koji je na ovim prostorima izrazio 13 rezervu prema zapadnoj kulturi, Boris se okrenuo folklornom nasleđu Istoka, pre svega jugoistočne Evrope. Putujući po tim zemljama sticao je nova saznanja i sakupljao notne i tonske zapise, kao i tradicionalne instrumente. Iako se vrlo vešto poigravao sa etno nasleđem, koje ga je inspirisalo, u svojim delima nikada nije preuzeo nijedan citat iz bilo čije tredicionalne baštine. S Tikmajerom je uporedo radio tzv. novu muziku i multimedijalne projekte, među kojima je najznačajniji Bivstvovanje Arsenija Panonca. Zbog neprofesionalnog odnosa pojedinih saradnika, Boris prestaje s koncertnim aktivnostima i posvećuje se studijskom radu. Tokom 1985/1986. godine u svom studiju u Bukovcu uz pomoć violiniste Nenada Vrbaškog i bubnjara Đorđa Delibašića snimio je kompozicije za debi album Ritual Nova, koji je objavila diskografska kuća Uj Symposion.

14

Album je koncertno promovisan u zemlji i u Italiji, na multimedijalnim predstavama na kojima je pored članova grupe - mulitinstrumentaliste Borisa, harmonikaša i perkusioniste Veljka Nikolića Papa Nika i bubnjara Bore Janića, ili, na nekim nastupima Đorđa Delibašića – nastupala i Ljubljančanka Jasna Knez, najpoznatija jugoslovenska plesačica slobodnog plesa. Likovne elemente, kostime, slajdove i scenografiju kreirala je Ivana Inđin. Ploča je postigla izuzetan uspeh zahvaljujući tome što je distrubuciju preuzela londonska diskografska kuća Recommended Records, koja je 1989. godine bila izdavač i Borisovog sledećeg albuma Ritual Nova 2. Objavljivanjem ovog albuma počinje Borisova internacionalna karijera. Pod evidentnim uticajima postambijentalne i minimalističke muzike, Boris je u kreiranju pesama koristio sempler, u koji je sam usnimavao zvukove etno instrumenata, kao i glasove Jaroslave Benke i multimedijalne novosadske umetnice, primarno pesnikinje, Katalin Ladik. Prvi i drugi album na jednom CD-u objavila je 1993. godine pomenuta diskografska kuća Recommended Records. U želji da izađe iz studija i da koncertno predstavi svoja dela, Boris 1990. okuplja Ritual Nova Ensemble, u čijoj su postavi pored njega bili violinista Nenad Vrbaški, čelista Nebojša Pandurović, multiinstrumentalista Veljko Nikolić Papa Nik i bubnjar Bora Janić. Godine 1990. i 1991. grupa snima nove Borisove kompozicije s minimalnim elementima džeza i improvizacije. Album Profana liturgija, koji je oktobra 1991. objavila milanska diskografska kuća AND, označava početak rada na novoj kamernoj muzici, žanru u kojem će Boris steći internacionalnu reputaciju. Nastupao je na mnogim svetskim pozornicama, učestvovao na preko 250 festivala i objavio petnaestak albuma. U intervjuu za časopis za savremenu kulturu Vojvodine „Nova misao“ (april 2010) Boris je, pričajući o svojim ranim delima u prvih desetak godina, kada je počeo da se bavi novom muzikom, pojasnio suštinu poimanja muzike i delovanja u njenom modernom muzičkom izrazu: Smatrao sam da je umetnost jedna, naročito ona izvođačka. Koren toga je dakako u ritualu. U ritualu učestvuje celo biće izvođača, njegov cilj je unutrašnja transformacija, komunikacija sa sobom, drugima i transcendentnim. Novi Ritual bi trebalo da taj praizvor uspostavi u savremenom kontekstu i to sam, zajedno sa svojim tada dragocenim saradnicima pokušavao. Sa radošću ću pomenuti neke od njih: Stevan Kovač Tickmayer, Daniel Stari, Bane Petrić, Bora Janić, Jasna Knez, Ivana Inđin, Papa Nik, Katalin Ladik… To da se umetnost otuđila od rituala i postala predstava koju izvode zanatski obučeni profesionalci smetala je nekim dragocenim umetnicima novoga doba. Meni je akademski, zanatski, estetizovani pristup umetnosti oduvek bio odbojan. Sa tipičnim muzičarima nemam puno zajedničkog, oni često svoju duhovnu i kulturnu prazninu maskiraju zanatom a kriju se iza prazne apstraktnosti muzičkog jezika. Oduvek sam birao one, nažalost retke, muzičare koji zanat koriste zarad izvođačke artikulacije osobenih unutrašnjih kvaliteta. Srećom nalazio sam ih, na mojih 15-ak albuma su zabeleženi iskazi ne malog broja muzičara bez kojih takav novo-ritualni pristup doživljaju muzike ne bi mogao da profunkcioniše. Boris je u svetu najpoznatiji srpski alternativni muzičar. Širom planete priredio je preko tristo koncerata s različitim postavama ansambala s kojima je radio i učestovao na najpoznatijim festivalima te vrste muzike.

Diskografija:

15

„Ritual Nova” (LP, Symposion Records, 1986) „Ritual Nova 2” (LP, Recommended Records, 1989) „Profana liturgija” (CD, ADN, 1991) „Ritual Nova Collection” (CD, Recommended Records, 1993) „Play on String” (CD, More Music, 1996) „Anamnesis - Ecumenical Mysteries” (CD, Victo, 1996) „The Mask Vol. 1” (CD, Interzone/Ikarus, 1996) „East Off Europe” (CD, Victo, 1998) „The Last Balkan Tango” (CD, Piranha, 2001) „The Ballads at the End of Time” (CD, Piranha, 2003) „Damari” (CD, Kachara, 2004) „World After History” (CD, Piranha, 2005) „Songs From the Garden of Loves and Graves” (CD, SNP, 2007) „Before and After… Apocalypse” (DVD, Pirahna, 2008) „Chamber Music” (CD, Long Arms. Rusija/B92, 2010) „On Eastern Way” (CD, Narrator Records, Mađarska, 2012) „Fly By...” (CD, Multimedia Music, 2012) „Catalogue of Memories” (CD, Kachara MM Production, 2009/2012) „Eastern Moon Rising” (CD, Riverboat Records, UK & Ireland, 2014)

Boris Kovač je u raznim fazama svoje karijere sarađivao s najboljim lokalnim muzičarima, ali samo s jednim vanserijskim kompozitorom Stevanom Kovačem Tikmajerom (1963). Stevan je stasavao slušajući sve i svašta: klasiku, rokenrol, džez, džez-rok, fri džez, novi talas, ekskluzivce diskografske kuće ECM (pre svih Stiva Rajha i ostale minimaliste), što mu je itekako pomoglo da napravi iskorak iz tradicionalnog opusa kojim se bavio u srednjom muzičkoj školi i na akademiji, i upusti se u istraživanja koja će mu doneti internacinalni ugled. Kao učenik završnih razreda srednje muzičke škole priključio se triju Borisa Kovača Ritual Nova (svirao je kontrabas i klavijature, dok je treći član bio Danijel Stari, vrsni majstor na akustičnoj gitari), gde su mu se otvorili novi vidici, pre svega u studijskom radu, što će mu kasnije veoma koristiti. Bavili su se improvizovanom muzikom u čijoj je osnovi bila tradicionalna panonska i balkanska muzika obogaćena njihovim ranijim žanrovskim iskustvima. Nažalost, grupa sastavljena od trojice izvanrednih individualaca nije ostvarila karijeru kakvu je mogla - zbog Tikmajerovog odlaska u vojsku. Stevanov kompozitorski talenat primetio je Rudolf Bruči, profesor kompozicije na novosadskoj Akademiji umetnosti, na čije je insistiranje primljen na akademiju, i to na mala vrata, jer je bio ispod crte na prijemnom ispitu. Od početka studija klavira isticao se otklonom od tradicionalnog pristupa svojih profesora, u čemu je takođe imao veliku podršku pojedinih profesora, pre svih samog Bručija i profesorke Srboslave Vuksan Lopušanski. Svoja dela počeo je da piše pod uticajem svih pomenutih žanrova, ali i čuvene poljske moderne škole iz šezdesetih (Kšištof Penderecki, Vitold Lutoslavski i Henrik Gorecki) i mađarskog avangardnog kompozitora Đerđa Ligetija. Njihovo poverenje Tikmajer je opravdao na Tribini savremenog jugoslovenskog muzičkog stvaralaštva u Opatiji (pokrenuta 1964), gde je izvedeno njegovo prvo zapaženo delo Intellectual Cabaret, objavljeno na duploj kaseti dueta Tickmayer Formatio, koji je osnovao 1986. sa bubnjarom i perkusionistom Đorđem Delibašićem. Vremenom je duet 16 prerastao u internacionalni ansambl kroz koji je prošao velik broj naših i inostranih muzičara.

Stevan Kovač Tikmajer

Stevan je jedan od pokretača festivala Istočnoevropska iskustva, koji se bavio novom muzikom zemalja tadašnjeg Istočnog bloka. Ideja nije imala nikakvu političku konotaciju, mada su upravo to neki iz politike, ali i kulture, zamerali organizatoru. Politika će ipak biti presudna za okončanje festivala jer su počela previranja u Srbiji, a zatim u čitavoj zemlji. Tikmajer je jedan od najznačajnijih predstavnika novosadske muzičke avangarde i prvi koji je na tom polju postigao velike uspehe van granica zemlje u kojoj je rođen. Neposredno pred početak rata u SFRJ otišao je na usavršavanje u inostranstvo, gde je, sticajem okolnosti i ostao nastavio i napravio zavidnu karijeru. Pomenuću samo podatak da je Stevan doživeo veliko priznanje da bude prvi kompozitor sa prostora bivše Jugoslavije čije su se kompozicije našle na albumima poznate nemačke diskografske kuće ECM (Eight Hymns In Memoriam Andrei Tarkovsky na albumu Gidon Kremer & Kremerata Baltica – Hymns And Prayers i Eight Hymns - VIII. Molto Semplice na albumu ECM new series – Various Artists - Voelbaar, Hoorbaar, Herkenbaar Beter), koji su objavljeni 2010. godine. Tikmajer je postao veliko ime u svetu alternativne muzike, kako među konzumentima, tako i među kolegama. Njegova dela izvode najpoznatiji svetski muzičari na scenama širom sveta. Eminentni muzikolog 17

Dušan Mihalek je u listu Dnevnik tekst o umetniku završio rečenicom: Tikmajer je obeležio osamdesete godine u životu novosadske muzičke avangarde, uzdigavši njenu profesionalno-tehničku komponentu na nivo na kakvom nikada ranije nije bila.

Diskografija (u Jugoslaviji):

Tickmayer Formatio – Intellectual Cabaret (Muzička omladina Vojvodine, 198?) Tickmayer Formatio – Monumentomanija maleroznog prvoborca (Nikad robom, 1987) Tickmayer Formatio – Boldogító Pillanatok – Moments To Delight (Music In Memory of Kassàk Lajos) – Muzička omladina Vojvodine, 1988.

U oblasti nove muzike, kao vrhunski izvođač i promoter, i van granica naše zemlje afirmisala se pijanistkinja Branka Parlić (1955), profesorka na novosadskoj Akademiji umetnosti, čija su preokupacija kompozitori dvadesetog i dvadesetprvog veka. Njen iskorak u tom pravcu utoliko je značajniji jer se savremena muzika veoma retko izučava i na muzičkim akademijama širom sveta. Akademci uglavnom imaju rezervu prema toj vrsti muzike, a tamo gde je i ima to je rezultat ličnih afiniteta pojedinih profesora. Takav višedecenijski otklon akademskih struktura prema novoj muzici najblaže rečeno je nerazumljiv jer su koncerti, u svetu i kod nas, redovno izazivali, i izazivaju, veliko interesovanje. Nova muzika definitivno ima svoju publiku, često se koristi u filmovima i pozorišnim predstavama, a koncertni prostori su puni. Iz godine u godinu sve je obimnija diskografija nove muzike. Uprkos svemu, tog žanra savremene muzike nema u nastavnom programu niti na jednom odseku, a nije dovoljno prezentovana u medijima, bez obzira što se vratila melodiji, tonalnosti i ritmičkoj strukturi, samim tim je i prihvatljivija prosečnom slušaocu. Za novu muziku, posebno Satija, Branka se zainteresovala za vreme i neposredno po završetku studija na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti u klasi profesorke Olge Mihajlović. Tokom studija upoznala je dela Filipa Glasa, dok je Satija čula slučajno, u crtanom filmu Satiemanija (1978) zagrebačkog autora Zdenka Gašparovića. Pažnju šire javnosti stekla je zahvaljujući albumu Erik Satie - Initiés, koji je snimila tokom 1986/87. u Radio Novom Sadu.

18

Kada je objavljen povodom obeležavanja tri decenije emisjie Randevu sa muzikom, album je izazvao neočekivano veliko interesovanje širom zemlje, pre svega zbog činjenice da se neko setio i u Francuskoj zaboravljenog kompozitora, ali i načina na koji je Branka prenela njegova dela. Usledili su koncerti u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i širom Evrope. Pojedina njena izvođenja dela minimalističkih i postminimalističkih kompozitora (već pomenuti Glas i Sati, Kejdž, Najman, Mertens, Fitkin, Brajers i drugi) imaju milionske preglede na youtubu i često se emituju na televizijama, posebno engleskim, specijalizovanim za klasičnu muziku. Prilikom gostovanja u Londonu imala je čast da u publici bude i o njenom izvođenju se veoma pozitivno izrazi Gevin Brajers, slavni kontrabasista i jedan od najslavnijih savremenih autora nove muzike. Kritike njenih koncerata i albuma svugde se svode na hvalospeve, ali je ipak najvažniji i konačan sud sud publike. Sa youtuba izdvojiću dva, koje možete da pročitate ispod postavljenog kompletnog albuma Philip Glass – Matamorphosis – piano Branka Parlić, koji ima preko dva miliona pregleda. U prvom obožavateljka piše: Imala sam divno iskustvo kada sam prvi put pronašla nekoliko snimaka Filipa Glasa i provela 19

čitavu noć slušajući ga, a zatim sam, pretražujući na Guglu, otkrila da će Branka Parlić već sutradan svirati „Metamorfozu“ u mom gradu! Kupila sam karte i uživala u apsolutno čarobnom koncertu. Drugi komentar glasi: Niko ne svira Glasa kao Branka Parlić. Sklona novim izazovima i eksperimentima, Branka drži korak sa kretanjima u novom muzici. U okviru ciklusa koncerata „Nove uši za novu muziku“ jula 2011. nastupila je u novosadskoj Sinagogi u čijem je prvom delu svirala s poznatim violončelistom Milanov Vrsajkovim, a u drugom s mladim francuskim kompozitorom i kontrabasistom Floranom Gisom sa kojima je izvodila dela poznatih minimalista i postminimalista Filipa Glasa, Hauarda Skemptona, Grejama Fitkina, Arva Perta i holandskog avangardnog kompozitora Jakoba ter Veldhiusa, poznatijeg po umetničkom imenu Džejkob TV (Jacob TV), koji u svoja dela ubacuje TV reklame. Koliko će, i da li će uopšte, kod nas opstati nova muzika pre svega zavisi od pojedinaca, kompozitora i izvođača tog žanra, kao i od pedagoga koji imaju afiniteta prema njemu, ali i snage i želje da ljubav prema novoj muzici na pravi način prenesu svojim učenicima, odnosno studentima. Svetli primeri su već pomenuti pedagozi Miroslav Štatkić i Branka Parlić čiji su studenti Ivan Marković (započeo doktorat kod profesorke Isidore Žebeljan) i Dimitrije Beljanski iskazali interesovanje i velik talenat za pisanje nove muzike.

Diskografija:

Erik Satie – Initiés (M produkcija Radio Novog Sada, 1988) Initiés ‘88 – Initiés ‘99 (Radio 021, 1999) Philip Glass – Metamorphosis (B92, 2006) Erik Satie – Gnossiennes 1-7 (Studentski kulturni centar, 2009) Satie & Beyond (Odličan hrčak, 2014) Erik Satie – Initiés 2017 (2 LP, Odličan hrčak, 2019)

*

Za razliku od Tribine mladih, koja je pokrivala sve kulturne potrebe omladine, Muzička omladina Novog Sada (u nastavku MONS), osnovana 20. februara 1966. godine na inicijativu Muzičke omladine Srbije, kako sugeriše sam naziv institucije, bavila se, i bavi, isključivo muzičkim stvaralaštvom, i to ne samo u oblasti umetničke muzike. U odnosu na iste organizacije širom Srbije i Jugoslavije, MONS je, rukovodeći se novim kulturnim potrebama mladih, otvorio vrata novosadskim džez muzičarima i rokerima, prihvatajući ih kao porodicu i omogućavajući im pristojan prostor za probe, za druženja, za razmene iskustava, za upoznavanja i osmišljavanja zajedničkih projekata kakav je na pr. bio čuveni „Grok koncert“ (nazvan po prvom alternativnom muzičkom magazinu u Jugoslaviji Grok – časopis za muzičke svinjarije, čiji je urednik bio Radmilo Mulić) 27. decembra 1980. na Novosadskom sajmu, na kojem su nastupili rok sastavi iz čitave zemlje da bi prikupili sredstva da MONS godinu završi s pozitivnim bilansom jer su velik deo sredstava potrošili za internacionalni festival „Dani džeza u Novom Sadu“. Saradnja s rokerima nastavljena je na obostrano zadovoljstvo i kasnije (do danas) organizovanjem mnogobrojnih koncerata grupa: Idoli, EKV, Haustor, Lačni Franz, Prljavo kazalište, 20

Film, September, Azra, Dado Topić i Karamela, Boa, Aerodrom, zatim Đorđa Balaševića, Drage Mlinarca, Josipe Lisac; kasnije je MONS pokrenuo Akustičarski festival i organizovao humanitarni koncert za pomoć Jadranki Stojaković, na kojem su nastupili Srđan Marjanović, Vlada i Bajka, Lutajuća srca, Miroslav Tadić, Garavi sokak, Ljuba Ninković, za tu priliku okupljena grupa Suncokret. Od izuzetne važnosti za novosadsku muzičku scenu bilo je opremanje prostora u podrumu zgrade u ulici Ilije Ognjanovića br. 7, gde su članovi MONS-a i sami muzičari sredili nekoliko kutaka za svoje potrebe. Pored kancelarija nalazila se prostorija pretvorena u klub u kojem je bio pijanino. (Na moje veliko iznenađenje, prvi muzičar kojeg sam video za tim pijaninom bio je bubnjar Firči.)

(ako se ne varam, na fotografiji je upravo Firči za pijaninom?)

O značaju MONS-a i pomenutog prostora za novosadsku rok scenu u monografiji Jadranke Radujko MONS – Muzička omladina Novog Sada 1966–2006 svedoči insert iz pisma Milana Ćirića Mileta, profesora engleskog, spiritus movensa novotalasne grupe Čista proza i snimatelja u studiju Guru Sound čija je prva adresa potkraj osamdesetih bila u Ilije Ognjanovića br. 7: ... Stvorila se jako pozitivna vibracija, koja je generisala pozitivnu energiju ''all acorss the little Novi Sad unoverse''. Bendovi su bili neverovatno motivisani... sve je to proizilazilo ili prolazilo kroz „prostoriju“ ili „dinju“, kako smo te prostore nazivali. Tu su vežbali lokalni novotalasni sastavi: Šta, Marcipan, Fotomodel, Grad, Luna, nešto stariji VBB i drugi. Klub MONS-a ubrzo je postao omiljeno sastajalište mladih muzičara koji su predstavljali okosnicu novosadskog novog talasa. Tu su se muvali muzičari koji su kasnije stekli afirmacije u grupama La Strada, Luna, Boye, Obojeni program i drugim, dok su u improvizovanom studiju Guru Sound, otvorenom 1988. u jednoj od prostorija, albume snimili Disciplina kičme (Nova iznenađenja za nova pokolenja), KUD Idijoti (Mi smo ovdje samo zbog para) i Boye (78). 21

Vremenom je MONS proširio delovanje organizujući performanse, muzičko- poetske večeri (na pr. veče posvećeno indijskom književniku i filozofu Tagori, ruskom pesniku Jesenjinu i dr). MONS je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih postao kreativna oaza novosadskih avangardnih muzičara, pandan onome što je u književnosti, filmu i slikarstvu pedesetih, šezdesetih i ranih sedamdessetih bila Tribina mladih.

Nikada nisam želeo da budem muzičar i zapravo mi nije stalo do muzičke veštine. Važniji su mi stil i saržaj. - Rik Okasek (gitarista, kompozitor i pevač američke grupe The Cars)

Uploviti u vode avangarde u rokenrolu, čini se, mnogo je teže i kompleksnije negoli u umetničkoj muzici jer je nepophodno da se troje, četvoro, pa i više mladih ljudi nađe na istoj talasnoj dužini, sa istim afinitetima i, što je posebno delikatno, treba uskladiti isto toliko različitih karaktera koji treba zajednički da stvaraju svoju originalnu muziku. No, ponekad je dovoljan samo jedan „čudak“ i da sve pokrene i okrene za 180 stepeni. Novi Sad, kao jedan od centara alternativne kulture u Jugoslaviji, ne može baš da se pohvali velikim brojem rok grupa koje su se upuštale u eksperimente i istraživanja, mada su neki od njih stekli ime upravo iskoracima iz šablona. Prvi koji je na muziku gledao drugačije, koja je bila samo jedan od segmenata njegovog umetničkog izražaja, bio je legendarni multimedijalni umetnik Branko Andrić Andrla (1942–2005). Muzika je za njega, što se umetnosti tiče, bila poslednja neosvojena tvrđava. Niti je znao da svira bilo koji instrument, niti je imao sluha, ali je bio rešio da postane rok zvezda. Spontani izlazak na binu na jednom koncertu Vojvođanskog bluz benda 1971. godine bio je prvi Andrlin rok pokušaj i, pošto mu se dopalo, doneo je čvrstu odluku da postane rok pevač. Do tada kaver bend, VBB sa Andrlom počeo je da izvodi prve autorske kompozicije pisane na njegove tekstove. Zahvaljujući Brankovoj andergraund poeziji i komunikaciji s publikom nastupi VBB-a više su podsećali na nekakve žurke i performanse nego na klasične koncerte. Saradnja je prekinuta već sledeće godine Brankovom odlukom da se uputi u London s namerom da ostvari cilj – da postane rok zvezda. Njegov odlazak iz zemlje ubrzale su represivne mere, čak i sudski procesi mladim novosadskim alternativim umetnicima, konceptualistima. Usputna stanica ka Londonu bio mu je Beč, gde se ubrzo afirmisao kao likovni umetnik, što je bilo odlučujuće da odustane od Londona. Usledile su mnogobrojne nagrade i izložbe po Austriji, Nemačkoj i Jugoslaviji. Grad koji mu je igrom slučaja postao novo prebivalište imao je bogatu džez tradiciju i velik broj džez klubova, koje je Branko često posećivao i gde je zavoleo džez. Krajem 70-ih, prilikom jednog od čestih boravaka u Novom Sadu, osniva grupu Imperium of Jazz, čija je prva postava u najmanju ruku bila čudna, a činili su je dvojica vrunskih muzičara - trombonista Branislav Aksin Džaks i bubnjar Siniša Sekulić Sekula, i antisluhista bez glasa Andrla!? Kultni status stekli su zahvaljujući harizmatičnom Andrli, njegovim otkačenim minimalističkim stihovima, interpretacijom, koja je ličila na sve osim na pevanje, i specifičnom interakcijom s publikom između pesama. Svaki njihov nastup događaj je za sebe, i uvek većinu prisutnih opčine spontanim otkačenjem, u čemu se takođe bitno razlikuju od svega ostalog što u ovoj zemlji prolazi i ne prolazi kao ,,otkačeno”. Branko Andrić jednostavno obožava scenu, sve ostalo je sporedno. Radi li se tu o rikanju samovoljnih narodnjačkih napeva uz neizrecivu kakofoniju, čitanju tzv. poezije s raštimovanom pratnjom, ili pokušaju perverznog obrađivanja poznatih 22 kompozicija – svejedno je – napisao je u tekstu u beogradskim Omladinskim novinama poznati rok kritičar Dragan Kremer. Postava grupe Imperium of jazz tokom postojanja non-stop se menjala, što zbog obaveza muzičara što zbog činjenice da su svi vrhunski novosadski muzičari želeli da makar jednom podele binu sa Andrlom. Pored ostalih „članovi“ grupe bili su: Boris Kovač, Ivan Fece Firči, Predrag Jandrić Gaga, Jovan Milinov Toba, Dejan Lukinić, Miroslav Maletić Kića, Vojislav Savkov, Ljubomir Pejić Ljuba, Miloš Rašković Raša, Zoran Petrović Petrija, Dragutin Bogdanović Bogda, Jovan Torbica, Zoran Marković, Aleksandar Kravić Caki, Edi Keler, Steva Sibinčić, Laslo Pihler Cila, Boris Oslovčan, Mitar Subotić (Rex Ilusivii), Zoran Pantelić Joka, Deže Molnar, Nikola Dušić Piki, Milan Ljubenković i mnogi drugi.

Postoji nekoliko tehnički nezadovoljavajućih snimaka koncerata grupe i tri studijska snimka koje je uradila „postava“: Andrla, Bale (Zoran Bulatović), Tukša (Goran Ivčić), Siki (Siniša Ilić) i Robert Radić. Najveći radijski hit Koliko te volim improvizovali su na licu mesta u studiju, te se čitav tekst svodi na naziv pesme, da bi na kraju dodao stih čekam te pred školom skoro svaki dan. Andrla je bio i ostao najpoznatiji novosadski multimedijalni umetnik, koji je ostavio dubok trag na novosadskoj kulturnoj sceni. Plan da konačno snimi album osujetila je tragična pogibija u Mađarskoj. Uz Andrlu je stasala gotovo kompletna novosadska alternativna scena: Boye, Obojeni program, Ove sezone vedri tonovi, Luna, Grad…, kao i mnogobrojni muzičari koji ga s pravom smatraju svojim guruom. Iz istog šinjela kao Andrla potekao je i Slobodan Tišma (1946), uz Branka Andrića i Predraga Vraneševića, jedini konceptualista koji se bavio i rokenrolom. Istini za volju valja napomenuti da Tile (Deda ili Artur, kakve je nadimke imao dok se bavio muzikom) nije napravio iskorak iz književnosti u rokenrol, kako se to često misli, nego je bilo obrnuto. 23

Takozvana „britanska invazija“ nije se kretala preko Atlantika samo u pravcu SAD, nego se proširila na ceo evropski kontinent (i šire), uključujući i zemlje ondašnjeg Istočnog bloka, kojima je pripadala Jugoslavija, mada se u mnogo čemu, pa i kulturnoj politici, razlikovala od ostalih komunističkih zemalja. Kao i neke pre i posle nje, i Tišmina generacija bila je bukvalno opčinjena bit muzikom. Oni manje stidljivi, odvažniji i imućniji, i sami su se latili instrumenata i mikrofona. Osnovali su grupe, „skidali“ aktuelne svetske hitove i nastupali gde god im se ukazala prilika. Jedan od pionira novosadske bit scene bio je Tile, koji je čari javne scene prvi put osetio kao frontmen grupe Tile i četiri bogalja. Nastupali su na igrankama po školama, omladinskim domovima, po kvartovima i u klubu Tribine mladih, gde se Tišma kasnije pridružio ekipi mladih umetnika konceptualista, napustivši muziku, jer sebe dalje nije video u rokenrolu. Kao član ekipe avangardnih umetnika delovali su uglavnom u okviru pomenute kulturne institucije, mada su neke programe izvodili i na otvorenom prostoru (u Katoličkoj porti, ispred samoposluge…). Bio je jedan od inicijatora okupljanja avangardnih grupa Kod, Januar i Februar, i učesnik mnogih književnih večeri i drugih manifestacija u organizaciji pomenutih grupa. Pre dolaska na Tribinu mladih, na poziv urednice Judite Šalgo, Tišma, Miroslav Mandić, Janez Kocijančič, Slavko Bogdanović, Vujica Rešin Tucić i ostali neoavangardni umetnici bili su već poznati saradnici studentskog časopisa Index. Pošto su im početkom sedamdesetih zbog „subverzivnog delovanja“ zatvorili vrata Tribine mladih (neki su, kao što je već pomenuto, završili u zatvoru), novosadski konceptualisti su prestali da deluju kao grupa. Tišma je dve godine živeo u Beogradu. Povratkom u Novi Sad nastavio je s pisanjem, ali su mu pesme i prozni tekstovi bili odbijani. Tako je, silom prilika, došao na ideju da se kao umetnik izražava kroz rokenrol, kojim se već bavio. Inficiran pankom i novim talasom, krajem sedamdesetih vratio se muzici, najpre kao član (pokretač) prve postave grupe La Strada, nazvane po Felinijevom kultnom filmu (La strada, 1954), dok se u rokenrolu afirmisao kao autor stihova i pevač grupe Luna, nastale nekoliko meseci po raspadu La Strade od još dvojice članova poslednje postave – bubnjara Ivana Fecea Firčija (1962) i basiste Zorana Bulatovića (1964), koji je u Luni prešao na svoj instrument gitaru, i klavijaturistkinje Jasmine Mitrušić (1964). Nema sumnje da su Firči i Bale bili najbolja ritam sekcija na novosadskoj rok sceni od pionirskih rokenrol pokušaja do danas. Od ogromnog značaja za karijeru Lune jeste činjenica da Bale, Firči i Mina potiču iz porodica umetnika, da su pohađali srednju muzičku školu i što su stečeno obrazovanje na najbolji način inkorporirali u svoja dela. Lunu su okupili sa željom da odu korak dalje. I novi bend ime je pronašao u italijanskoj kinematografiji, ovog puta u Bertolučijevom tek prikazanom filmu (La luna, 1979). Prvi koncert grupa je imala marta 1982. godine u bečkoj Areni u okviru manifestacije „Novosadski novi talas“, kojom prilikom su nastupili s grupama: Boye, Obojeni program, Grad, Kontraritam, Ove sezone vedri tonovi i Imperium of Jazz. Usledili su koncerti, uglavnom u Novom Sadu (Medicinski školski centar, Ben Akiba, Studio 24, Studio M) I u Beogradu (KST, SKC, FLU), gde grupa stiče popularnost i, što je na samom startu bilo veoma bitno, naklonost kritike. Petar Luković, novinar časopisa Duga, u pomenutom listu napisao je: … Luna je danas – verovatno – najzreliji novosadski sastav iz ove generacije: njihova muzika čudna je simbioza avangardnih uticaja alternativne scene i odbleska pop filozofije, uz siguran ritam i potresne vokale... Drugi beogradski kritičar Dragan Kremer, tada najbolji poznavalac novosadske scene van srpske Atine, u Omladinskim novinama 24 otišao je korak dalje: …Luna je najbolji bend koji imamo. Naredna godina biće njihova ili ničija. U jesen 1983. Luna odlazi na kraću turneju po Hrvatskoj (Zagreb i Rijeka) i Sloveniji (Ljubljana i Koper). Na koncertu u Kopru zapazio ih je Marko Brecelj, koji je odneo demo snimke Borisu Beleu, svom bivšem kolegi iz grupe Buldožer, u to vreme uredniku u ljubljanskoj disko kući Helidon. Po povratku s turneje grupa ulazi u beogradski studio „Aquarius“ u kojem uz pomoć snimatelja Đorđa Petrovića i producenta Saše Habića snima album Nestvarne stvari, koji se pojavio početkom 1984. godine u izdanju Helidona.

Iz Baletove umetničke radoznalosti i slobode, Tišminog iskustva na polju umetničke avangarde, Firčijeve energije i Mininog klasičnog obrazovanja proizašle su briljantne 25 kompozicije objavljene na jedinstvenom umetničkom delu. Za razliku od većine novotalasnih grupa, Luna je na bini zvučala besprekorno jer su Bale, Mina i Firči bili vrhunski instrumentalisti, dok su Mina i Bale kao prateći vokali bili za koplje iznad pevača Tišme. Album je u tradicionalnoj godišnjoj anketi emisije Radio Novog Sada „YU pop scena“ i beogradskog časopisa Rock, po izboru jugosloveskih rok kritičara, bio sedmoplasiran, dok je grupa u Zagrebu dobila tada prestižnu nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“. Odmah po završetku snimanja, koje je obilovalo mnogobrojnim nesporazumima između kreativnog dela grupe Baleta i Dede, koji je na ploči potpisan kao Artur, ovaj drugi biva izbačen iz grupe!? Solidarišući se s njim, iz benda odlazi i Mina, s kojom Tišma 1984. godine obnavlja grupu La Strada. Bale odlazi u JNA, a Firči u beogradsku Ekatarinu Veliku. Luna je najpoznatija zvezda padalica na jugoslovenskoj rok sceni – pojavila se, bljesnula i zauvek nestala. Početkom 1992. godine gitarista i pevač Bale okuplja novu postavu grupe Luna u kojoj su pored njega bili basista Zoran Lekić Leki (ex La Strada) i bubnjar Robert Radić (ex Obojeni program). Ovaj trio snimio je kompletan materijal za album Summer Without Syphilis koji je 2000. godine Bale objavio kao solo album. Godinu dana kasnije Bale je u Njujorku uradio remiks i postprodukciju albuma Nestvarne stvari i objavio ga u ograničenom tiražu kao privatno izdanje. Grupa je u originalnoj postavi premijeran i poslednji koncert održala 2004. na festivalu Exit, dve decenije po objavljivanju albuma, što je nepoznat slučaj i na svetskoj rok sceni. Priču o najznačajnijoj novosadskoj alternativnoj grupi 2017. godine zaokružili su beogradski novinari Predrag Popović, Saša Rakezić i Goran Tarlać biografijom Ogledalo lune. Gotovo da ni na svetskoj rok sceni ne postoji sastav kraćeg veka, skromnije diskografije i manjeg broja koncerata a da je ostavio takav trag i imao, i još uvek ima, toliki ugled među kolegama i ljubiteljima roka. Podjednako je zanimljvo što grupa s takvim statusom do danas nije dobila nijednog sledbenika vrednog pažnje. Postoji jedno jedino razumno objašnjenje: teško da će se uskoro okupiti takva ekipa četvoro različitih a genijalnih „ludaka“.

Diskografija:

,,La Strada / Luna 1980–1983 - Hokej klub virginitas” (MC, split, Ding Dong, 1983) ,,Nestvarne stvari” (LP, Helidon, 1984; CD, samizdat, 2001)

La Strada i Luna u žanrovskom i estetskom pristupu dve su potpuno različite priče, ali oba sastava, svaki na svoj način, obeležili su novosadsku alternativnu rok scenu osamdesetih. Zajednička nit bili su im Slobodan Tišma i Jasmina Mitrušić, odnosno njegova poetika i interpretacija, i njeno akademsko obrazovanje, konkretno primena istog kod pojedinih harmonskih rešenja i aranžmana. Odmah po odlasku iz Lune, u jesen 1983, Tile je okupio drugu postavu La Strade, grupe koju je osnovao 1979. Godine. Obnavljanje prethodne grupe ima svoje opravdanje, pre svega poznato ime i izvestan broj nezavršenih kompozicija, što je bila dobra osnova za novi pokušaj. Basista i aranžer Danijel Stari jedini je muzičar iz prve postave, a novi članovi postali su klavijaturistkinja Jasmina Mina Mitrušić (ex Luna) i dvojac iz tek rasformirane ska grupe Kontraritam – gitarista Žolt Horvat i bubnjar 26

Robert Radić. Na osnovu tri studijska demo snimka prethodne postave, Tiletovog i Mininog neizbrisivog traga u grupi Luna i tek nekoliko održanih koncerata La Strada je u anketi časopisa Džuboks proglašena za najveću nadu jugoslovenske rok scene za 1985. godinu, što su opravdali ubedljivim nastupom na zagrebačkom YURM-u maja iste godine. …Delovali su kao najsigurniji sastav i za većinu ostalih su pravi profesionalci. Osim njih, jedino još Padot na Vizantija spada u ,,prvu ligu” domaće rok scene... napisao je izveštač već pomenutog časopisa. Tokom sledeće godine u Radio Novom Sadu a uz pomoć producenta Mitra Subotića Sube (Rexa Ilusiviija) snimili su album za koji, pre nego što ga je u istom paketu sa producentovim prvencem i debi albumom pijanistkinje Branke Parlić 1988. objavila M produkcija Radio Novog Sada, nisu bile zainteresovane vodeće jugoslovenske izdavačke kuće.

27

Razlozi odbijanja sva tri albuma bili su različiti. Kod jedne disko kuće odlučujuća je bila sumnja u komercijalni efekat izdanja (sva tri), dok drugi jednostavno nisu shvatli umetničku vrednost sva tri dela, a za sve tri zajednička bila je bojazan da domaća publika još nije bila spremna za veći iskorak ka alternativi. Valja istaći da Tišma, kompletan autor i koaranžer, nije bio zadovoljan finalnim proizvodom, pre svega zbog nedovoljnog broja termina za snimanje (album je snimljen za dva dana), i produkcije, odnosno pomaka ka nešto mekšem zvuku, na čemu je insistirao Suba. Pošto su Tišma i Mina shvatili da je La Strada korak unazad u odnosu na Lunu, ubrzo su odlučili da se grupa raziđe. Mina se posvetila završetku studija, kasnije pedagoškom radu i komponovanju umetničke muzike, dok se Tišma vratio svojoj prvoj velikoj strasti – pisanju. Godine 2011. ušao je u istoriju kao drugi novosadski roker koji je dobio Ninovu nagradu. Pre njega to je 2004. pošlo za rukom Vladimiru Tasiću, članu novotalasne grupe Grad.

Diskografija:

,,La Strada / Luna 1980–1983 - Hokej klub virginitas” (MC, Split, Ding Dong, 1983) ,,Demo top Vol. 3 – Ventilator 202” (LP, razni izvođači, PGP RTB, 1985) ,,La Strada” (LP, M produkcija Radio Novog Sada, 1987)

Poslednji izdanci na novosadskoj rok sceni koji su se napajali delima i idejama novosadskih konceptualnih umetnika, koji su delovali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina minulog milenijuma, su Obojeni program i Boye. Mada mlađi od svoje sestre Biljane, Branislav Babić Kebra (1963) nešto ranije se popeo na binu. Počeo je kao klasičan panker, ali već na osnovu postave grupe koju je imao neposredno pre osnivanja Programa (prvi naziv grupe s kojom će se kasnije proslaviti), nagovestio je želju za eksperimentima. Dve godine pre Kojine Discipline kičme predvodio je trio u kojem su pored njega, pevača, bili bubnjar (Edi Keler) i basista (Goran Ivčić Tukša). Zaokret je napravio 1980. godine pod uticajem britanske novotalasne scene, pre svih grupa The Fall i Magazine. Na muziku i estetiku Obojenog programa, bolje rečeno na Kebru kao stožera sastava, pored pomenutih grupa, podjednako su uticali i književnici i pesnici i likovni umetnici i oni koji su se bavili filmom i pozorištem, pre svih već pomenuti novosadski avangardni kružok: Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Branko Andrić, Čedomir Drča i drugi, koje je Kebra upoznao, i družio se s njima, zahvaljujući sestri. U svom avangardnom pristupu Obojeni program je bio toliko ispred svog vremena da ga nisu ukapirali ni diskografi, ni mediji (čast izuzecima), ni najveći broj kolega, čak ni većina ljubitelja rokenrola. Šta im je onda bilo pogonsko gorivo da deset godina strpljivo grade karijeru i posle jedne dekade u rukama drže svoju ploču? Uverenje da su na pravom putu, mala ali odabrana grupa sledbenika, širom zemlje (!) i, pre svih, odlične reakcije u to vreme respektabilnih kritičara. Uporan rad i strpljenje isplatili su se samo zbog jedne rečenice iz prikaza njihovog prvenca Najvažnije je biti zdrav u časopisu Ritam, potpisanog od strane Dragana Ambrozića: ... Ovo je remek delo jugoslovenskog pop-andergraunda…

28

Slične kritike pratile su i ostale njihove albume, do poslednjeg, osmog studijskog Kako to misliš mi, na kojem su s dve bas gitare promenili zvučnu sliku benda (ponovo iskorak) i podarili nam izvanredne kompozicije, tako da se stiče utisak da je zapravo reč o albumu iz serijala The Best of. Po mnogo čemu Obojeni program je unikatna pojava na nekadašnjoj jugoslovenskoj sceni: prvi su bend, i na ovim prostorima jedini, koji je stekao mnogobrojne poštovaoce a da deset godina nije imao izdanje, prva dva albuma ugledni časopis Ritam proglasio je albumima godine, što se kasnije dogodilo s još nekim njihovim albumima, njihov prvenac je prvi album rok grupe koji je objavio nezavisni izdavač, nekoliko njihovih pesama proglašeno je za hitove godine, prvi su srpski sastav čiji su spotovi emitovani na MTV, jedini su bend s ovih prostora čiju je kompoziciju u svojoj emisiji emitovao najslavniji britanski DJ Džon Pil, prvi su sastav iz tada već bivše Jugoslavije koji je po okončanju rata održao koncerte u Sarajavu, Mostaru i Tuzli… Grupu su pratile česte 29 promene postave ali bez značajnijeg odraza na zvuk grupe, što je i razumljivo jer je Kebra, kao jedina konstanta od početka karijere, obojio svoj bend originalnom poetikom, prepoznatljivim rukopisom i autentičnom interpretacijom. Njegova poetika, kao i Tišmina, jeste hermetična i za mnoge nekomunikativna, ali je često protkana metaforama s tom razlikom što Kebra ima onu opasnu žicu pojedinih pesnika čiji su stihovi proročanski a zapažanja, nažalost, ostvarljiva. (Krećem se u pravcu Raja: …kultura je prošlost lepa…; u spotu pesme Bum, bum koma nagoveštava bombardovanje, beksva u atomska skloništa, rušenje mostova…; Agonija straha peva / hladan znoj kao pivo iz pesme Nebo, nebo plavo je… nepristajanje na čopor u pesmi Mene to ne zanima: … …Virtualno stanje / lepo vaspitanje / poštovanje svima / drzim odstojanje…) Imajući u vidu činjenicu da su kroz istoriju avangardni umetnici bili oponenti režimima, što je bio slučaj i s njegovim uzorima konceptualistima, nije iznenadilo Kebrino aktivno učestvovanje na mnogim antiratnim koncertima i skupovima protiv Miloševićevog režima, što govori da je i u sferi politike pripada(o) avangardi. Uz Disciplinu kičme, od koje je stariji godinu dana, Obojeni program je jedini alternativni bend na prostoru bivše Jugoslavije koji se na sceni, uz sve što se događalo u državi, samim tim i kulturi, opstao četiri decenije i ostao dosledan prvobitnoj ideji da je rok muzika samo jedan od segmenata umetnosti kroz koji se Kebra kao autor izražava. Pored muzike, kao i njegovi stariji sugrađani, uzori i kolege Andrla i Tišma, Kebra se bavi pisanjem. Objavio je dve zbirke poezije Ko je taj čovek (1992) i Reci pravo (1994) i dva romana Rey je OK (1997) i Obećaj mi, molim te (2007). Pored muzike, Kebra se bavi digitalnim slikarstvom. Imao je dve veoma posećene izložbe u Beogradu.

Diskografija:

„Najvažnije je biti zdrav” (LP, Search & Enjoy, 1990, MC, MusicYUser, 1993) „Ovaj zid stoji krivo” (LP, Tom Tom Music, 1991) „Prijatelju kočnice ti ne rade baš sve” (MC, Sorabia, 1992, MC, MusicYUser, 1993) „Obojeni program” (CD, MusicYUser, 1993) „Verujem ti jer smo isti” (CD, Metropolis Records, 1994) „Obojeni program” (CD, Tarcus, 1996) „Ili 5 minuta ispred tebe” (LP, PGP RTS; CD, Tarcus, 1996) „Sva sreća general voli decu” (CD, Radio B 92, 1999) „Ako nisam dobra šta ćemo onda?” (CD, urbaNS, 2001) „Da li je to čovek ili je mašina?” (CD, urbaNS, 2005) „Ja hoću te”/,,981” (vinil singl, Hello Bing Records, Holandija, 2009) „Igračke se voze levom rukom”(LP, Hello Bing Records, Holandija, 2009) „Kako to misliš mi?” (CD, Odličan hrčak, 2012) „Exit 2017” (LP, Odličan hrčak, 2017)

Dik Peterson, basista i pevač krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih popularnog američkog trija Blue Cheer, rekao je da je rokenrol 90% stav, a 10% sve ostalo. Siguran sam da Biljana Babić (19??) i Jasna Manjulov (1961), početkom osamdesetih studentkinje književnosti, nisu znale za pomenutu izjavu, ali su je (ne)svesno imale u glavama. Slédeći je, 1981. godine oformile su prvu vojvođansku 30

žensku rok grupu Boye, inicirane uspesima britanskih post-pank bendova, čisto ženskih ili mešovitih, u kojima su devojke bile ravnopravni članovi (The Raincoats, The Slits, Au Pairs….). Veliku podršku od početka imale su od Biljinog brata Branislava Babića Kebre, koji je godinu dana ranije okupio sastav Obojeni program, Slobodana Tišme Tileta i ostalih čanova grupe Luna, te članova trija Grad i Branka Andrića Andrle. Uz Tišmu i Andrlu, kao i u slučaju Obojenog programa, velik uticaj na Bilju i Jasnu imali su i ostali novosadski konceptualisti, što je evidentno u njihovoj poetici i ukupnoj estetici. Na početku karijere uglavnom su učestvovale na zajedničkim koncertima sa Obojenim programom, Lunom i grupom Grad. Ohrabrujuće kritike bile su najbolja potvrda da su išle u dobrom pravcu. Posle beogradskog koncerta 1982. godine Petar Luković, novinar Duge, napisao je: Boye su pokazale izuzetan program u kojem je bilo niz osmišljenih, zanimljivih, i usuđujem se da kažem, autentičnih ideja savremenog rok pokreta… Posle uspešnog predstavljanja na YURM-u ‘84, dobile su i odbile (!) ponudu da za Jugoton snime album, što je bio san svih bendova u Jugoslaviji. Uslov je bio da naprave zaokret ka popu, na šta nisu pristale, čime su pokazale da su beskompromisne rokerke koje su prihvatile Dikovu definiciju a da za nju nisu znale. Prelomni trenutak u karijeri grupe Boye dogodio se sledeće godine, kada su upoznale Koju (Disciplina kičme). Sama činjenica de se Koja prihvatio složenog posla produciranja bila je obećavajući signal jer su poznati Kojini visoki estetski kriterijumi a svi koji su ga poznavali bili su ubeđeni da ćemo dobiti još jedno od „novih iznenađenja za nova pokolenja“, kako je kasnije nazvao jedan od albuma Discipline kičme. S njim su najpre uradile demo snimke a potom i debi album koji je kritičar beogradskog omladinskog časopisa NON ocenio najvišom ocenom napisavši: Njihov debi LP „Dosta! Dosta! Dosta!” nije samo jedna od najboljih ploča koje smo dobili u poslednjih nekoliko godina – on je suštinski sklop energije, emocije i još nekih tajnih alhemijskih elemenata, koji čine životni eliksir istinskog rock and rolla. Tekstovi Boya (iza kojih najčešće stoji Jasna M, jedna od dve pevačice) svrstavaju se u najviše domete ovdašnje popularne muzike...

31

Posle uobičajene medijske promocije grupa kreće na prvu samostalnu jugoslovensku turneju, u okviru koje je nastupila po većim gradovima Vojvodine, Srbije, Hrvatske, Slovenije i u Sarajevu. Iste godine pojavljuje se Jasnina prva knjiga poezije „Različite pesme”, dok je njenu drugu knjigu „Lažno predstavljanje” (izdavač takođe Matica srpska), časopis „Pro femina” 1996. proglasio za knjigu godine. Dolaskom novog basiste Ilije Vlaisavljevića Bebeca, koji je producirao njihova dva poslednja albuma, Boye dobijaju izvanrednu ritam sekciju, tako da su sa bine emitovali energiju na kojoj su mogle da im zavide gotovo sve kolege. Pre nego što su se početkom ovog veka povukli sa scene, iza sebe su ostavili skromniju diskografiju od očekivane (svega dva singla i četiri albuma), ali koja je vrednija od kompletnih opusa mnogih kolega s višedecenijskim karijerama i neuporedivo većim diskografskim opusom. Sve atribute koji su krasili Boye najbolje je sublimirao, u svega dve rečenice, recenzent njihovog poslednjeg albuma Prevariti naviku u dodatku revije X Zabava: „Prevariti naviku” poseduje atribute neophodne za kandidaturu za domaći album godine: 32 potencijalne hitove (bar četiri-pet pesama lako mogu biti singlovi) raznovrstan materijal ujednačenog kvaliteta, superiornu produkciju (mereno svetskim standardima) koja uz to ima „dušu” nesvojstvenu zapadnjačkom štancovanju proizvoda i, iznad svega, iskrenost uverenja da je muzika najvažnija stvar u životu.... Pored toga, ovaj album je najenergičnija, najžešća i najrokerskija ploča objavljena na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina... Boye su ostvarile svoje mladalaćke snove: bavile su se, i to veoma uspešno, onim što su najviše volele, i doživele su, čime retko koji bend sa ovih prostora može da se pohvali, da dele binu sa svojim uzorima (na festivalu u Austriji su nastupali sa The Raincoats i Au Pairs). Snovi su, ukoliko verujete u njih, ipak su ostvarivi.

Diskografija:

„Ja hoću te” / „Kralj dosade” (singl, PGP RTB, 1987) „Dosta! Dosta! Dosta!” (LP, PGP RTB, 1988) „Fudbal”/„Fudbal” – instrumental (singl, Search & Enjoy, 1990) „78” (LP, Search & Enjoy, 1990) „Boye Aren’t Afraid” (CD, Doranit Enterprises Ltd, 1993) „Boye se ne boje” (MC, Music YUser, 1993) „Prevariti naviku” (CD, B 92, 1997)

Već pomenutoj ekipi novosadskih avangardnih umetnika, po svim parametrima, pripada Mitar Subotić Suba (1961–1999), od malih nogu pripreman da bude muzičar. Kao dečačić sa orkestrom harmonika postizao je zavidne rezultate i gostovao u Francuskoj, zemlji u kojoj je harmonika veoma cenjena i prisutna u muzičkoj kulturi. Pre nego što se proslavio kao kompozitor, instrumentalista i producent u rok i world muzici, bio je veoma uspešan autor umetničke minimalističke muzike. Za neka od svojih dela osvajao je i međunarodne nagrade. Mada je u umetničkoj muzici pripadao stvaraocima tzv. nove muzike, njegova dela bila su ritmička, tonalna i slušljiva. Kao i njegov najveći uzor Brajan Ino, rokersku karijeru je počeo kao klavijaturista, najpre u kratkotrajnom triju 96% (Branko Andrić Andrla, Keboja i Suba), a kasnije u lokalnom džez sastavu XX vek, čijim je raspadom 1982. godine, kao njegov pomenuti uzor, krenuo sa solo projektima. Već prvim Disillusioned (1987) izazvao je veliku pažnju kritičara, ali, nažalost, ne i jugoslovenskih diskografa, koji nisu bili zainteresovani da ga objave, pa se album, u paketu s prvencem Branke Parlić i jedinim izdanjem grupe La Strada, pojavio sa etiketom kratkoživeće M produkcije Radio Novog Sada.

33

Godinu dana kasnije je sa Goranom Vejvodom u Parizu realizovao album The Dreambird na kojem je vrlo vešto koristio balkanske folklorne motive, što mu je donelo prestižnu UNESCO-vu nagradu za promociju tradicionalne kulture. Promovisao ga je na originalan način pomoću ozvučenja na trgovima mnogih gradova u Jugoslaviji, Italiji i Brazilu. Pod snažnim uticajem, pre svega dvojice velikih umetnika – već pomenutog Brtianca Inoa i francuskog avangardnog kompozitora klasične muzike Erika Satija – nastavio je da stvara ambijentalnu muziku, eksperimentišući sa efektima, raznim zvukovima, od telefonske poruke preko cvrkuta ptica do muzike Indijanaca iz Amazonije, čiju je osnovu ipak činila elektronika. Odlaskom u Brazil 1990. nastavio je sa eksperimentima kombinujući elektronsku muziku s tamošnjim ritmovima. Sarađivao je s mnogim svetskim, naročito brazilskim, i domaćim muzičarima, na svojim i njihovim projektima, među kojima je na ovim prostorima najzapaženije bilo delo Angel’s Breath, koje je uradio sa svojim prijateljem Milanom Mladenovićem i poznatim brazilskim muzičarima a koje je nadavno reizdala hrvatska disko kuća Croatia Records. I ovaj album bio je svojevrsni eksperiment, avangardni projekat dvojice vrhunskih muzičara u potrazi za novim izazovima. Finalni 34 proizvod, na kojem su spojili naše folklorne motive s poznatim brazilskim ritmovima, nimalo nije lak za slušanje, kako je u prikazu izdanja napisao kritičar Petar Luković u Vremenu zabave, dok je Milan otkrio razlog nastajenja albuma rečima: Ovaj album predstavlja nastavak mog rada u borbi protiv primitivizma u današnjoj kulturi, koji je uzeo maha uglavnom zbog nemilosrdnih političkih igara moći, koje su prouzrokovale sveopšte udaljavanje od spiritualnog. Prerani odlazak obojice osujetio je mnoge njihove planove a nas uskratio za nova dela koja pomeraju granice. Uporedo s novom i popularnom muzikom, Suba se bavio i pisanjem muzike za performanse. S novosadskom konceptualnom umetnicom Linom Busov gostovao je u Veneciji i Parizu, a s Kostom Bunuševcem i svetski poznatim strip crtačem Zoranom Janjetovim 1983. godine u prepunom SKC-u priredio je prvi jugoslovenski rok performans. Ključni saradnik u tom periodu bio mu je Janja, koji mu je preporučio umetničko ime Rex Ilusivii (po liku iz jednog stripa) i davao nazive njegovim kompozicijama. Suba je komponovao muziku za desetak pozorišnjih predstava i velik broj televizijskih emisija i serijala.

Diskografija:

„Disillusioned” (LP, M produkcija RTV Novi Sad, 1987) „The Dreambird” (CD, COMEP Music, 1994) „Angel’s Breath” (CD, Imago, 1994; Croatia Records, 2020) „São Paulo Confessions” (CD, Ziriguiboom / Crammed Disc, Belgija, 1999, 2LP, Ziriguiboom, Brazil, 2000, CD, Six Degrees Records, USA, 2001) „Voce Gosta” (singl 12”, SSR Records, Belgija, 1999) „Felicidade” (singl 12”, Ziriguiboom, Belgija, 2000) „Felicidade Remixes” (singl 12”, Six Degrees Records, USA, 2000) „Samba Do Gringo Paulista” (singl 12”, Ziriguiboom, UK, 2001) „Tantos Desejos” (singl 12”, Ziriguiboom, Belgija, 2003) „Rex Ilusivii In Vitro / Suba Within Us” (CDr, Pozorište mladih, 2005) „In the Moon Cage” (2 LP, Offen Music, 2015)

Mada je u osnovi bila klasična novotalasna mejnstrim grupa na tragu popularnih Duran Duran, Simple Mind i sličnih, album sastava Heroina, naslovljen njihovim imenom, pre bi morao da se svrsta u avangardna dela nego u pop žanr zahvaljujući producentu Mitru Subotiću Subi, koji im je u studiju potpuno izmenio zvučnu sliku, čime članovi benda nisu bili zadovoljni, jer to nisu bili oni. Najuspelije kompozicije na albumu su upravo one kod kojih je Suba insistirao na otklonu od popa angažovanjem trubača Rudolfa Tomšiča i potiskivanjem gitara u drugi plan. Upravo zbog njegovih intervencija novosadska scena postala je bogatija za još jedan alternativni bend.

35

Na dobrom tragu bila je ekipa klinaca, budućih srednjoškolaca, koja se niotkuda u leto 1981. pojavila pod zanimljivim imenom Ove sezone vedri tonovi. Vrlo brzo ekipa talentovanih momaka, među kojima su se kasnije afirmisali multiinstrumentalista Zoran Lekić Leki i bubnjar i perkusionista Đorđe Delibašić, definisala je svoj karakterističan mračan i hermetičan zvuk, stvaran pod velikim uticajem američkog sastava Velvet Undergraund i nemačkog kvarteta Can. Odskočna daska u kratkotrajnoj karijeri bila su im dva nastupa u Zagrebu, oba početkom 1982, najpre u Lapidariju a potom na manifestaciji YURM, na kojoj su bili jedno od najprijatnijih iznenađenja. O tom nastupu neimenovani novinar Poleta napisao je: Kad bi vam netko pustio s trake muziku koju su oni izvodili rekli biste da je to grupa starijih intelektualaca koja svira glazbu razumljivu jedino užem krugu fanatika. Međutim, sumnjam da je itko od muzičara u bandu završio srednju školu (pa je tim više začuđujuća zrelost i sigurnost s kojom je sviraju)… Zanimljivo je da pre dva gostovanja u Zagrebu grupa OSVT nijednom nije svirala u rodnom gradu! Dolaskom trubača i gitariste Aleksandra Šumara Šukija i pevača i 36 multiinstrumentaliste Srđana Đorđevića Džice grupa iz, uslovno rečeno, rok forme prelazi u eksperimentalne vode. Novi avangardni izraz suzio im je koncertni prostor, tako da su do kraja karijere nastupali samo u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu.

U nameri da sviraju improvizovanu muziku 1984. godine pod imenom Abacus počeli su s probama bivši panker, trombonista Bela Marjaš i njegov drug fri-džez fan, bubnjar i perkusionista Zoran Pantelić Joka. Za pojedine projekte angažovali su lokalne muzičare, između ostalih i Borisa Kovača, Stevana Kovača Tikmajera i Đorđa Delibašića, koji su kasnije sarađivali na raznim avangardnim projektima. Posle nekoliko studijskih snimaka i nastupa na Danima džeza u Novom Sadu, u potrazi za novim izazovima Bela i Joka angažovali su Leu Tolnai, koja je bila zadužena za baletske tačke, sopranistkinju Žofiju Nađ i perkusionistu Vladimira Oreškovića, s kojima su pod imenom Pre i posle tišine radili performanse.

Povremeno s njima su kao gosti nastupali Aleksandar Šumar Šuki i Zoran Lekić Leki, tada članovi grupe Ove sezone vedri tonovi, kao i pevačica Jaroslava Benka. I pod tim imenom uradili su nekoliko snimaka u Radio Novom Sadu. Krajem osamdesetih Joka je uporedo bio član grupa Naučnici i Zapisi tišine, a po završetku muzičke karijere posvetio se afirmisanju avangadne umetnosti kao osnivač Centra za nove medije kuda.org.

37

Krajem osamdesetih Ferenc Teglaš Fric (sintisajzer, gitara, vokal, programiranje) i Martin S (tejps) počeli su saradnju koja je imala dodirnih tačaka s muzikom, ali su se u osnovi bavili performansima začinjenim eksperimentalnom muzikom, koju su stvarali uz pomoć ritam mašine, sekvencera, semplova, glasova i raznih zvukova. Sugrađanima su se predstavili veoma uspešnim nastupom koji su održali 1991. godine u pozorištu Ujvideki sinhaz. Već sledeće godine Ferenc okuplja grupu VIVIsect, prvu novosadsku grupu čiji je zvuk bio baziran na elektronici.

Nepune dve godine proveli su eksperimentišući u studiju, a dolskom gitariste Željka Pulisaka i Roberta Pravde (semplovi, sekvenceri, klavijature, bas gitara) udaljavaju se od alternativnog pristupa muzici i orijentišu se ka autorskim kompozicijama pevanim na engleskom, srpskom i mađarskom. Zbog političke situacije u tadašnjoj zemlji bend je 1997. godine prestao s radom.

Diskografija:

,,Numbnes Of The Nation” (MC, MusicYUser, 1994) ,,It’s Up to You” (MC, razni izvođači, Resume Tapes, 1994)

Početkom 1992. godine, posle godinu-dve neobaveznog sviruckanja, Đorđe Skorupan Đole (vokal, tekstovi), Nenad Vojnović Neša (gitara), Goran Cvijanović Cvija (bas gitara) i Veljko Đukić Bez (bubnjevi) osnovali su post pank i post granž grupu 38

Katarza. Kao i većina novosadskih tzv. alternativnih bendova i ova grupa je prostor osvajala koncertima po lokalnim klubovima kao što su Atrijum, Studio 24, Rokoteka i dr. Posle prvih demo snimaka slede pripreme za debi album, čije je snimanje prolongirano zbog iznenadnog odlaska Cvije i Beza u VJ. Zamenili su ih basista Momčilo Šotra Šole i bubnjar Miroslav Maletić Kića, a grupi se pridružio i drugi gitarista Bojan Bajagić. Nova postava u studiju Do-Re-Mi, čiji je vlasnik Predrag Pejić Peđa bio producent, snimila je materijal za debi album. Pred kraj snimanja ,,nepoznati počinioci” pljačkaju studio, kojom prilikom odnose i snimke grupe Katarza. U istom studiju, s novom opremom, ali i izmenjenom postavom – Đole (vokal), Bojan (solo i bas gitara) i Zoran Petrović Petrija (bubnjevi) početkom ’93. godine ponovo snimaju pesme za debi album, na kojem se kao gosti pojavljuju Fritz iz indastrialelektrobadi grupe VIVIsect i devojke iz beogradskog treš sastava PMS. Unikatni album na domaćoj sceni, kako su ga definisali mnogi kritičari, konačno je objavljen aprila ’94. i dobio je veoma visoke ocene. U časopisu Ritam (br. 1, maj 1994) u recenziji izdanja, između ostalog, piše: ... Svojom kreativnošću uspeli su da prevaziđu standardne muzičke forme čijom su fuzijom uspeli da stvore nov, kompleksan i veoma upečatljiv zvuk. Kombinacijom hardkora, panka, garažnog roka, granža i pop melodičnosti, stvorena je lavina pozitivne energije, koja je veštom produkcijom pretvorena u zaista jedinstven zvuk na ovim prostorima...

39

Televizijska prezentacija spota kompozicije Shlog, uz već pomenute hvalospeve u štampi, omogućuje im seriju promotivnih koncerata, među kojima kao najuspešnije treba izdvojiti dva – u novosadskom Casinu s grupom PMS i beogradskom KST-u s kvintetom Love Hunters. Zbog nesporazuma sa izdavačem oko daljih promotivnih aktivnosti i distribucije grupa prestaje s radom. Reaktivirali su se posle ponude jednog švajcarskog izdavača, koja je stigla na adresu njihove matične jugoslovenske kuće Start Today Records. Oduševljeni debi albumom platili su im unapred troškove snimanja, mada se grupa razišla. Zbog primamljive ponude pevač i tekstopisac Đole i multiinstrumentalista i kompozitor Bojan, kao stalni članovi, uz pomoć nekolicine lokalnih muzičara od proleća do jeseni 1995. snimili su kompozicije za drugi album, koji se i po zvuku i po pesmama dijametralno razlikovao od prvenca. Decembra ’95. grupa je svirala na NS Koncertu godine, a maja ’96. kaseta se konačno pojavljuje za starog izdavača preko kojeg su Švajcarci platili studio, da bi im se posle toga izgubio svaki trag!? U prikazu novog albuma grupe Katarza kritičar beogradskog časopisa X Zabava (oktobar 1996) pored ostalog piše: Album ,,Burning European Home” samo potvrđuje reputaciju Katarze i muzičke ideologije koja u sebi spaja indastrial-hevimetal protkan hardkor-nois referencama... Obilje grube tehnologije (a la Ministry) s neizbežnim semplovima i surovim techno ritmovima, Katarzu stavljaju negde između White Zombie i KMFDM. Vrlo dobro producirano, pametno osmišljeno – ukratko, za pohvalu. We support you! Promotivne aktivnosti u vezi sa novim materijalom svele su se na retka gostovanja u medijima i tek povremenim emitovanjem pesama i video spotova, dok su sve koncertne ponude odbijali zbog nemogućnosti kvalitetne prezentacije snimljenog materijala uživo. Razočarani, pre svega odnosom medija prema novom albumu i novom zvuku benda, koji je bio na tragu onoga što je ubrzo donelo svetsku slavu grupama Limp Bizkit, Korn i njima sličnim, Đole i Bojan krajem 1996. raspuštaju bend. Bojan je radio u nekoliko projekata vezanih za film, kao i na konceptualnom projektu Bruka (film-muzika-art). Godine 2009. MiKKina (dreDDup) online izdavačka kuća Dark:Scene Records objavila je remasterizovana i digitalizovana oba albuma – prvi pod nazivom Millenium, a drugi pod originalnim imenom Burning European Home.

Diskografija:

,,Katarza” (MC, Start Today Records, 1994) ,,Burning European Home” (MC, Start Today Records, 1996; download, Dark:Scene Records, 2009) ,,M.U.P. – Možda u prolazu – Vol. 1” (MC, razni izvođači, MUP Records, 1996) ,,Millenium” (download, Dark:Scene Records, 2009)

The Antals, jedini čisto bratski bend na novosadskoj sceni osnovala su 1998. godine braća Antal - Laslo, Atila i Silard, koji je tokom prve polovine devedesetih bio član pank grupe Now or Never. Na formiranje estetskog izraza novog sastava uticali su: Dejvid Boui, Bauhaus, Depeche Mode, Sisters of Mercy, Camuflage, niz bendova iz neoromantičarskog talasa osamdesetih, ali i barokni kompozitori. U njihovim kompozicijama evidentni su i folklorni elementi naroda iz Panonske nizije. Vrlo brzo 40 zvuk benda obogaćen je raznim efektima, a godinu dana kasnije uvođenjem klavijature grupa počinje eksperiment sa sintetičkim zvukovima, dominantnim i na svetskoj sceni 2000. godine, i od tada radi na usavršavanju mogućnosti reprodukcije navedenog zvuka.

U produkciji subotičkog radija uradili su nekoliko snimaka, a snimak koncerta u Studiju M Radio Novog Sada iz jula 2001, koji je rađen za potrebe televizije iste kuće, objavljen je pod nazivom I Shall Never Ask Anybody u promotivne svrhe i ograničenom tiražu. Promociju snimaka i spotova, koje je uradio Silard, imali su i u Austriji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj, u kojoj su sredinom prve decenije novog milenijuma bili veoma uspešni na raznim top listama. Novi Sad i Subotica bili su im glavna uporišta u zemlji. Zanimljivo je da je grupa Antals debitovala u inostranstvu, u Izoli (Slovenija) avgusta 2000, na Susretu alternativnih bendova Evrope. Vrhunska sinteza muzičkog i vizuelnog je ono u čemu se ogleda profesionalizam grupe The Antals. Ozbiljnost pristupa i istančani ukus čine i njihove elegantne pojave. Mračna elegancija, izražajna lica i aristokratski stav doprinose elitizmu kao načinu života i umetničkom pristupu. Scena je u potpunosti uklopljena u imidž benda, kao dokaz apsolutne doslednosti i nespornog idealizma. Za ovaj deo posla najzaslužniji je mr Laslo Antal, grafički dizajner, dok su dr Silard Antal, diplomirani reditelj, šef Depertmana dramskih umetnosti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i dr Atila Antal, reditelj, odgovorniji za video prezentaciju i teatralni pristup. Od početka novog milenijuma grupa se fokusirala na nastupe u inostranstvu. Godine 2001. u Budimpešti su se predstavili performansom na kojem su njih trojica sedeli na bini 41 i pili čaj, dok se iz pozadine čula njihova muzika. Naredne godine u Novom Sadu i u Subotici snimili su spotove za kompozicije Love In Vain, Photographic i Clouds Over u kojima su objedinili svoju umetničku muziku s trajnim vrednostima pomenutih gradova. Spotovi su dosledni Atilinim tekstovima čiji je književni izraz postao poznat kroz novele koje piše i povremeno publikuje u časopisima. U toku 2005. i 2006. održali su nekoliko nastupa u Novom Sadu i u Subotici. Posebno zanimljive bile su ,,Večeri Depeche Mode”, na kojima su svirali malo poznate kompozicije s početka karijere pomenutog sastava. U kraćem periodu The Antals su se pojavljivali pod imenom Format A3, a od 2008. godine dele se na tri grupe – Atlin Secret Man, Laslov 6th June i Silardov Signum. Sva tri sastava aktivno su radili, što primenjenu muziku za TV i pozorište, što sopstvenu koju su objavljivali na vinilima. Laslov bend je objavio dva albuma u Berlinu, a Silardov je uzeo učešće na kompilaciji Neki novi klinci… na kojoj je obradio Balaševićevu kompoziciju D mol. Projekat The Antals je odlična prezentacija specifične umetnosti široko orijentisanih mladih ljudi čije su ideje usko vezane za pitanje stvaralaštva, smisla postojanja, kao i predstavljanje Novog Sada u internacionalnim medijima, čime daju velik doprinos kulturi Novog Sada, Vojvodine i šire.

Diskografija:

,,I Shall Never Ask Anybody” (CD, samostalno promo izdanje, 2001)

Sa braćom Antals završava se lista hrabrih pojedinaca i grupa koji su u proteklom veku alternativnim pristupom muzici doprineli njenom napredovanju, uprkos osporavanju čistunaca. Zahvaljujući alternativnoj sceni Novi Sad je postao jedinstven grad na ovim prostorima, verovatno i šire. Novosadska rok (čitaj andergraund) scena jedina je u bivšoj Jugoslaviji iznedrila trojicu književnika – Branka Andrića, Slobodana Tišmu i Branislava Babića Kebru. Ukoliko im dodamo i Vladimira Tasića, prvog rokera slavodobitnika Ninove nagrade, koji je nakratko bljesnuo sa grupom Grad, nije teško zaključiti šta je Novi Sad značio na alternativnoj mapi bivše Jugoslavije. Imajući to u vidu nije bilo iznenađenje što je upravo u njemu 1997. godine pokrenut „Međunarodni festival aktuelne muzike Intrzone“, kako mu glasi pun naziv. Na njemu su prezentovana nova dostignuća autora i izvođača svih mogućih muzičkih žanrova, uključujući i performanse, iz zemalja bivše Jugoslavije, Mađarske, Rusije, Španije, Švajcarske, Norveške, Velike Britanije, Kanade... Šta je s lokalnom progresivnom scenom danas? Zbog čega u ovom veku mladi novosadski muzičari beže od avangarde i odlučuju se za mirnije vode birajući komfor umesto izazova, kretanje u okviru poznatog umesto istraživanja a da pritom nemaju nikakav strah od represija državnog aparata, kojima rok muzika odavno nije pod radarom, gotovo da je ne interesuje? Jedan od razloga može da bude upravo bojazan od prećutnog a sveprisutnog bojkota alternativne umetnosti, to što je takva umetnost uopšte, samim tim i avangardni rok, već dve decenije u egzilu kao posledica devastacije kulture. Nažalost, takav odnos prema alternativnoj kulturi imaju i javni servisi, naročito televizije, uprkos zakonskoj odredbi koja kaže da su u obavezi da vode računa o kulturnim potrebama svih kategorija konzumenata. Što se iskoraka u oblasti klasične muzike tiče, sve je već rečeno. 42

Kakav je stav muzičkih škola i akademija prema eksperimentima bilo koje vrste u odnosu na tradiciju, logično je što su pojedinci koji remete stanje veoma retki i bez podrške. U tome se, nažalost, uopšte ne razlikijemo od ostatka sveta. Možda je takav otklon prema alternativnim autorima i izvođačima, i u svetu i kod nas, posledica inertnosti autora u odnosu na vodeći i najmoćniji medij televiziju, jer je svima dostupan internet kao besplatan i lakši vid prezentacije. Vujica Rešin Tucić, jedan od pionira i rodonačelnika avangarde u nekadašnjoj Srpskoj Atini, rekao je: Dakle, zajednička karakteristika, ukoliko je uopšte treba tražiti, bila je ta da je njen osnovni cilj uvek bila promena i(li) radikalno preispitivanje vladajućih, postojećih obrazaca i konvencija – različitih tradicionalizama ili modernizama. Tek, avangarda je uvek bila ona slepa mrlja, tačka prevrata, mesto polemike i simptom promene.

Bibliografija:

„Tribina mladih 1954–1977“ - Gordana Đilas i Nedeljko Mamula, Biblioteka Polja – specijalna izdanja, 2004. „NS rokopedija“ - Bogomir Mijatović, SWITCH, 2005. „MONS 1966–2006“ - Jadranka Radujko, MONS Novi Sad 2006. „Nova misao – časopis za savremenu kulturu Vojvodine“ „Tradicija avangarde“ - Nebojša Milenković, Vujica Rešin Tucić, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2011. „Ilustrovana enciklopedija rok muzije u Vojvodini“ - Bogomir Mijatović, SWITCH, 2015. „Moja tri života – prva knjiga“ - Srboslava Siba Vuksan. Prometej i KC „Karlovačka umetnička radionica“, Sremski Karlovci 2017.

43