ECKERMANN WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST WWW.ECKERMANN.ORG.RS JUL-AVGUST 2017, BROJ 10

Sadržaj

ECKERMANN ...... 1 POEZIJA PREČA OD PRIJATELJA ...... 3 SVE SAM TO JA ...... 15 ODLOMAK DANA ...... 21 GLASOVI ...... 27 OTOKAR, TOMAS, OLIMPIJA ...... 35 ČISTILIŠTE ...... 38 SEME METKA ...... 40 SOBA 115 ...... 43 POPLAVA ...... 45 APARTMAN 714...... 47 ŠTUKALO ...... 49 PRIČICE ...... 53 RAHELIN SMEH I GLASOVI DRUGOVA ...... 57 O KNJIŽEVNOJ KRITICI ...... 58 ESEJISTIČKA SRČA ...... 60 IZBJEGLIČKI IDENTITETI U “MAĐARSKOJ REČENICI” ...... 63 VELIKA LAŽ ...... 65 PUNO TOPLIH POZDRAVA IZ RAVNOG BANATA ...... 67 MAČKE ...... 69 POBUNA NA BRODU OD PAPIRA ...... 117 PRIČA O SLAVUJU...... 159 MLADCI I STARCI ...... 160 AMARANTA ...... 168 SMRTI ...... 173 ECKERMANN ...... 176

2

Page

ECKERMANN PITA

Bela Ahmadulina POEZIJA PREČA OD PRIJATELJA

Bela Ahmadulina (Бе́лла Аха́товна Ахмаду́лина; Moskva 1937 — Peredelkin, 2010). Poreklo sa očeve strane bilo je tatarsko, dok joj je majka bila italijanskog porekla. Otac joj je bio zamenik ministra dok je majka radila kao rusko – italijanski prevodilac. Kada je izbio Drugi svetski rat, njena porodica je evakuisana sa ratom zahvaćenih područja u Kazanj. Zbog čestih potraga za poslom roditelja, rano detinjstvo provodila je sa bakom koja joj je usadila ljubav prema knjigama. Sa navršenih 22. godine, napisala je svoju najpoznatiju pesmu „Ironija sudbine” po kojoj je 1975. godine kompozitor Majkl Tariverdijev komponovao muziku za film reditelja Erdara Razanova. Prvi muž pesnikinje bio je Jevgenij Jevtušenko poznati ruski pisac i reditelj koga je upoznala još za vreme studija. Česte prepirke i svađe među njima, dovele su do raspada braka posle samo tri godine. Sa drugim mužem, Jurijem Nagabinom , novinarom i scenaristom, bila je u braku osam godina, od 1959. do 1. novembra 1968. godine. Treći put udala se za Kasina Kulia, pesnika. U kratkom građanskom braku dobili su ćerku, Elizabet. Godinu dana posle rođenja njene kćerke, Bela Ahmadulina udala se za Borisa Meserera pozorišnog glumca. Živeli su zajedno trideset godina. U tom braku Bela je rodila drugu ćerku, Anu. Umrla je u večernjim satima 29. novembra 2010. godine u ambulantnim kolima. Njene najpoynatije knjige su Muzičke poruke, Poeme, Misterije i Obala. Bela Ahmaduljina je dobitnica Državne nagrade SSSR-a (1989), nagrade Znamja (1993), nagrade Trijumf (1994), nagrade Noside (1994) Italija, Puškinove nagrade A. Tepfera (1994), nagrade Predsjednika Ruske Federacije iz oblasti literature i umjetnosti (1998), Brianca (1998) Italija, Nagrade imena Bulata Okudžave (2003.), Drzavne nagrade Rusije (2004). Bila je počasni član Američke akademije umjetnosti i literature. …..Početkom devedesetih, tačnije 1992. godine, otputovala sam u Rusiju sa namjerom da sretnem što veći broj ruskih književnika i umjetnika. U goste me je pozvao Jole Stanišić, bivši zatočenik Golog otoka, čiju sam priču svojevremeno objavila u beogradskim medijima. Boravak u Rusiji je tekao na najbolji način. Srela sam velika imena iz književnosti i umjetnosti. Srela sam i one sa dugim logorskim stažom u zloglasnim ruskim gulazima. Ali na ekonomskom planu doživjela sam šok: dva ruska velegrada – Moskvu i Lenjingrad, zatekla sam u velikoj oskudici. Nije bilo osnovne namirnice – hljeba, a o ostalom da se i ne govori. Bilo je strašno vidjeti krupne natpise na pekarama: neme hljeba. Jednog dana, poslije dužeg neuspjelog traženja po Moskvi, moj domaćin i ja naišli smo na red pred jednom pekarom. Kako smo se žurili na neku predstavu, Jole se obratio ljudima: «Imam gosta iz inostranstva, hoćete li mi dozvoliti da kupim hljeb preko reda?» Ljudi su vrlo ljubazno pristali, a zar bi, inače, bili Sloveni! Kad smo došli do pekara i on je bio dobronamjeran: «Kad ste već tu,

uzmite dva hljeba!» Kakav poklon! Radovali smo se kao djeca, sa dozom nelagode zbog 3 privilegije na račun gostoprimstva. Kad smo boravili u gostima, najveća čast je bio hljeb, ali u

Page

malim količinama! Tada sam otkrila kod Rusa jedan običaj koji nijesam srela na drugom mjestu: u pozorištima i na koncertima, na pauzama, između činova, hrana se prodaje i ljudi jedu i reklo bi se da je to opšta praksa. Tako smo bili na dvostrukom dobitku: hranili smo se i gledali predstave. …..Jedan od mojih upečatljivijih susreta u Rusiji bio je susret sa Belom Ahmaduljinom, velikom ruskom poetesom. Belu sam vidjela još kao student slavistike na Sorboni šesdesetih godina kada je recitovala sa plejadom tada slavnih pjesnika, ali i pjesnika estrade, kakvi su bili Voznjesenski, Jevtušenko, Roždenstvenski, Okudžava, Solouhin… Bela je tada bila krasavica – ljepotica, ali kao plavuša. Njen mazni i melodični glas pratili su skladni pokreti tijela s izvjesnim teatralnim izgovorom svojstvenim ruskim pjesnicima. Cijela njena figura je izgledala vazdušasta, odavala je nježnost i krhkost. Bilo je prijatno i slušati je i gledati je. …..U Moskvi sam je srela u njenoj kući. Pozvala me je na večeru. Prije toga njen muž, Boris Meserer – poznati umjetnik i reditelj – pokazao mi je svoj slikarski atelje, a onda me je odveo u svoje pozorište na predstavu da vidim njegovu scenografiju. Na večeri je bila žena Vasilija Aksjonova, pa je bilo riječi i o njemu. Aksjonov je tada bio u egzilu u Americi, prognan zbog almanaha Metropol, prvog necenzurisanog časopisa – kakav skandal! u toj diktaturom okovanoj zemlji, u kojem su učestvovali tada najznačajniji ruski pisci: A. Bitov, V. Jerofejev, F. Iskander, A. Voznesenski, E. Popov, Bela Ahmaduljina, ali i američki pisac Džon Apdajk… i oni koji nijesu imali pristup štampi: V. Visocki, F. Gorenštajn, Lipkin… Dizajner je bio sâm B. Meserer. Izašlo je samo dvanaest primjeraka – i to je odmah zabranjeno, i svi učesnici su kažnjeni na razne, a neki na drastične načine. Samo jedan primjerak se danas čuva kod Elene Boner u Saharovljevom muzeju. Neki su stigli u Francusku i Ameriku i tamo objavljeni. Vasilij Aksjonov je pošao stopama svoje slavne majke – Jevgenije Ginzburg – reklo bi se da su i patnja i progonjenje – nasljedni. Aksjonov me posebno zanimao tada, jer sam upravo vidjela njegov pozorišni komad Čaplja u Parizu, u režiji Antoana Viteza. Ta me je predstava duboko potresla, zbog vječite čeznje Rusa da izađu iz komunizmom zamandaljene zemlje, makar samo kao turisti. …..Bela je bila u odličnoj formi. Beskrajno predusretljiva. Starala se o gostima na delikatan način. Ne sjećam se šta sam joj donijela za poklon, ali se sjećam da mi je u jednom trenutku dala komplimenat za moju veliku svilenu maramu. Kako nijesam imala druge, a ta je bila prebogata, ja sam je iscijepala po dužini i tako smo obje imale marame. Taj gest ju je oduševio, nije mogla da dođe sebi. Bela mi je pokazivala fotografije i predmete u stanu. Bilo je, naravno, vrlo zanimljivih stvari u kući dva velika umjetnika. Veče je bilo raskošno u svakom pogledu. A razgovor smo vodile sjutradan. …..Posljednji put sam srela Belu prije dvije godine na Begradskom sajmu knjiga. Ponovni susret je bio vrlo dirljiv.

…..Bela Ahmatovna, vas, Voznjesenskog, Roždenstvenskog i Jevtušenka zvali su „estradnim pjesnicima“. Sjećam se kad ste šezdesetih godina dolazili sa njima na Sorbonu, na slavistiku, i tamo sam vas slušala. Amfitetar je bio prepun. Bili su to izuzetni doživljaji za nas studente. . …..Šestdesete godine su bile vrijeme poetske apoteoze koju su stvorili pjesnici toga vremena. Tada su još bili živi Pasternak, Ahmatova… Mi smo bili savremenici velikih pjesnika. To je bilo prelomno doba u društvenom životu, ljudi su bili zabrinuti, bez nade, živjeli su u košmaru. Izgledalo je da će pjesnici preuzeti misiju da nešto objasne ljudima, da objave neke

nove ideje. Zato je bilo toliko mnogo slušalaca da ih nije bilo moguće izbrojati. Ja sam često 4 govorila ljudima da poezija ne treba da računa na toliki uspjeh i da ona treba da zna gdje joj je

Page

mjesto, iako je ona iznad zemne sujete. Poezija ne treba da teži popularnosti po fudbalskim stadionima estradnih idola, treba da računa samo na one koji znaju da čuju njenu suptilnu muziku. Emocionalno reakcija na stihove je čisti ćar za pjesnika. A od toga ništa slađe. Percepcija stihova je napregnutost pažnje i intelektualni rad, čak određeno žrtvovanje. Njeni čitaoci su njeni spasioci i njena nada na ovom svijetu. Da, to je bilo vrijeme kad nije bilo drugog načina izražavanja naroda, i mi smo predstavljali izvjesnu građansku svijest i savjest. Zato su se stadioni punili i ljudi žedno slušali ono čega nije bilo u štampi. Ali ja nijesam bila toliko za te nastupe. Jer kad čovjek recituje pred publikom, on se stara da joj ugodi. On recituje ono što se njoj više dopada. I ja sam shvatila da to nije sasvim čista stvar. Poezija je stvar pisaćeg stola, stvar između onih koji pišu i onih koji čitaju, a ne stvar među recitatorima i slušateljima. . . Kada ste počeli da pišete? . …..Počela sam već u djetinjstvu, ali sve su to bile gluposti. Grozno sam pisala. Kada sam još bila mala, neko od gostiju mojih roditelja me je pitao: «Šta želiš da budeš kad porasteš?» Kažu da sam mu, sa mračnim izrazom lica, odgovorila: Književnik! U pionirskom domu sam igrala u dramskom studiju kriminalističke uloge i izgleda da me je to spasilo. To je bilo u Staljinovo doba, zato smo imali neki grobni književni kružok, u stvari, bio je to njegov kraj. Kad sam završila gimnaziju, Staljin je umro. …..Poslije gimnazije, kad sam se upisala na studije književnosti moji stihovi su već bili štampani. Ne sumnjam u to da su bili grozni. Ali s obzirom na opštu duhovnu degradaciju, pojavila se tu neka svježina u lirizmu. Bila sam mlada, što je bilo uočljivo otprve, ali su me lako primili na fakultet. To je bilo 1955 godine. U to doba vladao je mrak u sovjetskom životu i mene su počeli da napadaju u novinama i već 1957. su me kritikovali u Komsomolskoj pravdi. Bez obzira na sadržaj tih kritika koje su bile neosnovane, to je meni stvaralo izvjesnu popularnost. Tih se kritičara danas niko ne sjeća, ali ta popularnost, odnosno moje ime, štitilo me je cijelog života. Prvi tekstovi, koje su svi zaboravili bili su njihovi gromoviti feljtoni: Uzjahala rozeg konja, Čajld Harold Tverskog bulevara! I, naravno, poslije takvih naslova svi su se zainteresovali : «Ko je ta, ko je ta?» Tako su mi autori senzacionalnih naslova napravili uslugu, jer je moje ime, što su me više kritikovali, postajalo sve poznatije. . . Onda ste počeli da griješite… . …..Da. Onda su nastupile moje greške. Prvo sam potpisala peticiju u odbranu Paradžanova. Zatim, peticiju u odbranu Sinjavskog i Danijela. Kada nisam htjela da potpišem optužbu protiv Pasternaka, izbacili su me sa fakulteta. Kad su osuđivali Solženjicina, ustala sam i rekla: «To što govorite je besmislica. Neka bog sačuva Aleksandra Isajeviča i sve će se to lijepo završiti». To je stenograf zapisao i to se pročulo. Za Njujork Tajms sam poslala pismo o mojim angažmanima oko slučaja Saharova i Kopeljeva i rekla : «Ako se nije našlo akademika

da podrže Saharova, onda sam ja, kao član Američke akademije umjetnosti, to uradila.» I 5 odjednom sam se bolje ojećala. To se nije svidjelo vlastima, nisu znali kako da postupe.

Page

General KGB-a mi je rekao : «Prvi put se prašta, drugi put se zabranjuje, a treći put zatvaramo vrata zauvijek.» Ja sam ga iskreno pitala: «Hoćete li da me zatvorite?» Ali meni niko nije prijetio, nije vezao, zaobilazili su me. Ipak, mračnih osamdesetih zabranili su da se spominje moje ime. Često sam bila zabranjivana i često sam dolazila u položaj izgona. Dok su mnogi od drugova bili u zatvoru za koji sam se i ja pripremala Ali me je renome slučajno zaštitio. I mislim da me zato niko direktno nije ugrožavao, zaobilazili su me. .

Ipak ste pali u nemilost kad vas više nisu štampali, a od toga ste živjeli. . …..Kad su mene zabranjivali, ni mom mužu, umjetniku Borisu Mesereru, nisu davali da radi, bile su mu ukinute sve mogućnosti da nešto zaradi. I jedno vrijeme smo živjeli skoro bez ičega i Bora je uzimao bilo koji posao. Činovnici su mislili da slava i karijera pjesnika i umjetnika čine vrijednost – jer su mnogi iz predstavnika vlasti, kad su im oduzimali položaj, ludjeli ili umirali. Budući da je moje ime bilo zabranjeno osamdesetih godina, ja sam samu sebe protjerala iza stojednog kilometra. To je po zakonu: zabranjeno do sto jednog klilometra – rastojanje na kojem se dozvoljavalo da žive izgnanici, a to su bili ili plemeniti disidenti ili bivši prestupnici. Bilo mi je zabranjeno da nastupam u Moskvi i Lenjigradu, ali sam mogla da nastupam u unutrašnjosti. I ja sam putovala, i za male pare nastupala i recitovala. Trebalo je nekako preživjeti. Tako sam nešto zarađivala na koncertima. Ljudi su nam pomagali. I upravo mi je to donijelo popularnost među širokim slojevima građana. Naša čitalačka publika je bila vrlo osjetljiva. Sale su se uvijek punile. Zanimala ih je ta namjerna arhaičnost stihova zamišljenih u modernom stilu. Stariji su mi prebacivali te namjerne arhaizme: neočekivane forme, neočekivane konstrukcije, što mi je bilo karakteristično za moje pjesme. To nije bilo vezano za politiku. …..Čudno, ali to doba, vezano za nemilost, bilo je pozitivno za mene. Željela sam da se osamim i pošla sam u Tarus, mali grad, poznat po Marini Cvetajevoj. (Danas joj je Belin muž tu podigao spomenik). I svi stihovi otuda su tragični: o jezi, o pogibiji naroda… Živjela sam usamljena, i ta izolacija je bila povoljna za mene, za moj rad. Tamo apsolutno ničega nema, bijedan život, samo nepregledna sniježna polja. Bez pomisli o tome da li da budeš štampan ili ne. I otada sam se naučila da se ne žurim s tim. Evo sada mi traže rukopise za objavljivanje, ali se ne žurim. Ta moja usamljenost mnogo mi je pomogla. I sada mi je potrebno da se povučem, da se skoncentrišem. U posljednje vrijeme sam počela da se mijenjam. Postojao je neki nemir. Počela sam da pišem o ozbiljnim temama, možda složenijim od ljubavi, život se bio veoma promijenio. Prvi je to primijetio Aksjonov koji je tada bio prognan na taj stoprvi kilometar u Žitomir. I to na sto jedan kilometar mi je zazvučalo kao nekakav jednostavni narodni motiv, kitnjasti jasni zvuk sa provincijalnim govorom malih mjesta. Čovjek koji piše mora uvijek da misli na cenzuru, ta nas je misao pratila i sve je to škodilo. A ni rana popularnost nije ono najbolje što može da se dogodi čovjeku. Ali u mom slučaju to mi je pomoglo, u stvari, to me je spasilo.

.

Znam da ste obilazili i mjesta gdje su nekada bili ruski pisci- zarobljenici.

6 .

Page

…..Dok sam bila tamo riješila sam da obiđem zatvore u kojima je toliko ruskih pisaca ležalo šestdesetih i osamdesetih godina. Prve godine mog života stalno su nekog vodili u zatvor iz naše kuće. Meni su govorili da se igram u pijesku, ništa mi nije bilo jasno, nisam razumjela, ali je neki trag u meni ostao. Čak i nepismeno dijete osjetljivim dječjim sluhom mnogo shvata. Obišla sam mordovski logor i vidjela stražare i osmatračnice, ograde i bodljikave žice, i to su sve simboli ruskih vječitih krajnosti – od svetosti do robije – samo je malo rastojanje. Duhovni orijentiri su nestali tu gdje smo i nade na nešto svijetlo je nestalo. …..Stalno govorimo da se uzmemo za ruke, ali tih ruku ne nalazimo. A događa se da se toliko zbijamo da kosti pršte.

. Kako nastaje jedna pjesma? . …..To je svakako ispunjenje nekakvog diktiranja u pero odozgo. Valjda se radi o nadahnuću. Uvijek čekam neki zvuk koji će me povesti, jer ne mogu tako odjednom da pišem, i pored sveg umijeća i profesionalizma. Potrebno mi je desetak dana usamljenosti, čistog bitisanja, apsolutnog mira. Takoreći djevičanskog, nevinog postojanja. Bez mondenskog života. U posljednje vrijeme ja sam počela da tražim ta tragična mjesta. Doduše, nepoznata su mi netragična mjesta u Rusiji. Pokušavali smo da smatramo Gruziju kao nekakav raj, ali nije tako, bila je to samo varka. To se moglo pričiniti Puškinu i Gribojedovu…

. A uticaji koje ste pretrpjeli, bili su svakako značajni? . …..U djetinjstvu, baba mi je čitala rusku klasiku, jer je bila završila gimnaziju i znala jezike. Čitala mi je Puškina, Gogolja, i to je uvijek u meni. Naravno, na mene je uticala ruska poezija 20. vijeka – Cvetajeva, Ahmatova, Pasternak, Mandeljštam, Blok… Nema tu direktnog uticaja. Na mene, u zrelije doba, je uticala još i evropska literatura, proza, svakako, čitala sam Getea i Dantea u blistavim Pasternakovim prevodima. Boris Leonidovič je ponekad prevodio da bi od toga živio. Ali zahvaljujući tome, sada imamo remek-djela. Zatim Prust, Hamsun… Eto ti su pisci na mene najviše uticali, kao i savremana literatura, ukoliko sam mogla doći do nje. . . Vi ste bili jedna od rijetkih osoba koja se usuđivala da izrazi javno ono što misli. . …..Pročitala sam Solženjicina ranije od svih. To me je veoma potreslo i moj se život mnogo

time izmijenio. Dan prije progona, srela sam Solženjicina u Peredelkinu. Kad sam ga ugledala, iskočila sam iz auta i poletjela k njemu, on se prvo uplašio, jer svakog momenta je 7 očekivao hapšenje. Ipak je uspio da mi kaže da je čitao moju knjižicu. Tada je on bio

Page

strahovito zabrinut, njegove su misli bile na drugom mjestu, jer je to bilo uoči samog hapšenja. I kad su ga zaista prognali, ja sam se mnogo bojala. Zatim sam išla u posjetu Saharovu u izgnanstvu. …..Kada bih recitovala Mandeljštanove stihove, dobijala bih cedulje specijalnih sadržaja jer je njih uvijek bilo u Sali, i to brojnih. Naravno, to su bile provokacije. Jednom sam recitovala u Lenjingradu, u ogromnoj sali Politehničkog univerziteta i dobijem cedulju: «Ako se ne plašite, šta mislite o Brodskom»? A Brodski je bio zabranjen, tako da se ni njegovo ime nije smjelo pominjati. Prvo sam cedulju stavila u džep, a onda me je odjedno obuzeo bijes i rekla sam: «Hrabri anonimac me pita, ako se ne bojim, šta mislim o Brodskom?» Bojim se svakako, ali ipak odgovaram: Brodski je ukras ruske književnosti i tako će biti do vijeka, a zašto on ne živi u vašem gradu, nego u drugom, to pitajte drugoga. (Brodski je tada bio protjeran na sjever zemlje). . . Da li ste znali Pasternaka? . …..Srela sam ga jednom i bilo je upravo onako kako je opisano u stihovima i eseju. Tek poslije smrti Borisa Leonidoviča ja sam postala prijatelj sa njegovom porodicom. …..Izbjegavala sam da sretnem te ljude koje obožavam. To je bio slučaj i sa Pasternakom i sa Nabokovim. Reći ću vam nekoliko riječi iz eseja o Pasternaku. «Iznenada se pojavio iz Peredelkinog žbunja i čestara, kasno uveče, u oktobru, prije dvije godine. Na njemu je bilo grubo i uredno lovačko odijelo: plavi ogrtač, čizme i bijele pletene šarene rukavice. Od raznježnosti prema njemu, od svoje gordosti, skoro da i nijesam vidjela njegovo lice – samo blistavobijelo sijevanje njegovih ruku u tami suzilo je zjenice mojih očiju. On je rekao: ‘O, zdravo! Pričali su mi o Vama i odmah sam Vas poznao.’ I odjednom se sjetio da treba da telefonira… Mene je obuhvatila slatkoledena šekspirovska zima zbog njega… Vratio se iz kabine i upitao me užasnut: ‘Da li vam je hladno? Već je novembar?’ i zbunivši se ponovo se vratio na telefon. Slušala sam cijelim tijelom, leđima i dlanovima upijala njegov čudnovat način govora, i tačno kao da se pravda pred nekim obavijajući ga brigom i ljubavlju, narastanje melodičnih rečenica, i ja, i kuća, i žbunovi okolo, neočekivano smo se našli u obilnom širokom zagrljaju te okruglo ljubavne veličanstveno delikatne intonacije. Zatim je izašao i mi smo se malo prošetali po zaraslom, čvotnovatom korijenju, neugodnom za hodanje, ali se on snalazio sa neravnim bezdanom, koji nas je okruživao… Pitao me je : ‘Zašto nikada ne dođete. Kod mene ponekad dolaze veoma dragi i interesantni ljudi – neće vam biti dosadno. Dođite. Dođite sjutra.’ Od vrtoglavice koja me je zahvatila, odgovorila sam skoro nadmeno: ‘Hvala vam. Bilo kako, obavezno ću svratiti.’ I nikada nisam otišla do njega.» . . Belin muž Meserer: Ali Bela se nikada nije rastala od Pasternakove fotelje. . …..Zaista. U ovoj fotelji se 1921. godine fotografisao Pasternak na dan svadbe, sa svojom prvom ženom Zinaidom Vladimirovnom. I tu nam je fotografiju poklonio njegov sin, koju je moj muž uveličao. Ta se fotelje nalazila još u ateljeu Pasternakovog oca, slikara. Na samoj 8 fotelji je bio naslikan amblem. Kad mi je Saharov poklonio originalni Pasternakov rukopis,

Page

pozvala sam Jevgenija Borisoviča. Kad je došao, sjeo je u tu fotelju, odjednom mu je bilo teško. Ispostavilo se da je tu fotelju sam Pasternak poklonio svom prijatelju Zbarskom (koji je mumificirao Lenjina). Tada Pasternak nije imao gdje da živi i poklonio je dvije fotelje prijatelju. Taj čovjek je otišao za Ameriku, a njegov sin, koji je prijatelj sa mojim mužem, prodao nam je tu fotelju, ne znajući ništa o njoj. Znači, Ženja je prepoznao fotelju i kad su mu sve uspomene nagrnule, loše mu je bilo. Ispričao je kako je kao dijete cijelo vrijeme igrao u toj fotelji i kao dokaz donio fotografije. I Bora je uveličao ne fotelju, nego njegovo lice. Ni mi nijesmo znali da je to Pasternakova fotelja. Dragocjen predmet i priča koja liči Pasternaku. . . Jednu ste pjesmu posvetili Pasternaku… . …..Posvetila sam Pasternaku veliku poemu, U spomen Pasternaku, ali je suviše duga za čitanje i jednu kraću (koju je Bela pročitala). Kraća, koja se zove Mećava opisuje ulicu gdje je kuća. Kao sa prozora se vide tri bora pod kojim je on sahranjen. Ali jednog više nema, jer ga je ubio grom. Otkako je kuća opljačkana, nisam bila tamo. Sada je tamo muzej. To je prvo bila živa kuća. Poslije su ljudi umirali. Prvo je umro mlađi Pasternakov sin Lenečka, zatim je umro Stanislav Mihajlovič, Pasternakov posinak, poznati muzičar. Njegova prva žena Zinaida Nikolajevna je umrla davno. Njegova druga žena je napisala odličnu knjigu. Bile smo zajedno i na Pasternakov rođendan i na dan njegove smrti. . . Koliko ste se znali sa Nadježdom Mandeljštam? . …..Nadježda Jakovljevna i ja bile smo vrlo bliske. Devetog decembra 1980. godine pošla sam k njoj. Bila je bez ikoga. Njoj je pomagala da živi nevjerovatna duhovna sila i njen humor. Nedavno je umrla. Imam njenu posmrtnu masku. Sahrana je dugo trajala. Sve je bilo kako treba. Bilo je puno naroda. Ljudi su pjevali…I u trenutku kada smo je spuštali u grob, grunuo je grom. Nešto grunulo odozgo. Bilo je to vrlo čudno. Nadježda me je stalno pitala koju ću ikonu uzeti poslije njene smrti. Odgovarala sam da neću uzimati ikonu. Njoj je bila bliska Natalija Jevgejevna Štempelj, koja je živjela u Voronježu i kojoj je Mandeljštam posvetio Voronješke sveske. To je velika žena. Sama Nadježda je bila genije. Pozivala nas je kod nje. Voljela je i mene i Bora. Pitala me je zašto ja nju toliko volim. «Zato što obožavam Vaš talenat», odgovarala sam. …..Jednog njenog rođendana, 31. oktobra, došli smo kod nje sa Bitovim, uz njenu dozvolu. Druge je ona prezirala i nije htjela da ih viđa. Donosili smo joj poklone i ako smo znali da će ih, čim izađemo, pokloniti drugome. Voljela je sve da poklanja. Jednom sam došla kod nje sa dvije lijeve rukavice, jer ih stalno gubim. Odmah se obratuila ženi koja se brinula o njoj i rekla da ode da mi kupi rukavice. I djevojka se vratila sa divnim rukavicama koje je kupila u prodavnici sa stranom valutom. Voljela sam ih, ali ipak sam ih izgubila. Njoj se dopadala moja pjesma «Mandeljštamu u spomen», iako to nije moja najbolja pjesma. Po harmoniji to nije remek-djelo, ali jeste remek-djelo života, remek-djelo odvažnosti koje je Mandeljštam imao. Svi su razumjeli da je to pjesma o njegovoj smrti. 9

Page

. . Da li je ikada saznala ko je dostavio Staljinu Mandeljštanovu pjesmu o njemu? . …..Ko je odao neizvjesno je. Mislim da je to nemoguće provjeriti. Rekla mi je jednom da je o nekima pisala nepravedno. Kad je Pasternak čuo tu pjesmu, ohladio se. On mu je izrecitovao na bulevaru. On je i drugima istu recitovao. Zna se samo ko nije odao. Nije pravo što okrivljuju Pasternaka. To je Nadježda opisala u knjizi. Kada se Staljin javio Pasternaku on se zbunio, ali mu je rekao da je Mandeljštam dobar pjesnik. Šta mu je drugo mogao odgovoriti. Tek se tada Pasternak osvijestio i pozvao Staljina. «Htio bih sa Vama da porazgovaram.» «O čemu?» «O životu, o smrti». Staljin je spustio slušalicu. Pasternak se sav potresen javio Nadježdi i sve joj ispričao. A da je rekao da je Mandeljštam genije, možda bi bilo još gore. Ipak, Staljin nije dirao Pasternaka, što je ostala tajna, jer on se dopisivao sa ljudima koji su bili u logoru i to otvoreno. Još je Mandeljštam govorio da se Staljin bojao pjesnika koji posjeduje neki dar, vjerovao je da su oni vračevi, neke nečiste sile, zato ih je mnoge i istrebio. O tome je Mandeljštam odlično pisao. . . Za Vas je bio veoma značajan susret sa Nabokovim? . …..Veoma. Pošli smo u Francusku, na poziv Visockog i Marine Vladi. Marina je stupila u kontak sa Nabokovljevom sestrom i on je prihvatio da nas primi. Tako sam se vidjela sa Nabokovim 1977. u Švajcarskoj. Malo prije smrti. Prosto me je čudo sa njim sastavilo. Nabokova sam rano pročitala. Nisam htjela sa njim da se vidim, kao što sam odbijala da se vidim sa Pasternakom. I to samo zbog mog velikog obožavanja tih ljudi. Svaka njegova riječ, svaka slika, kod njega su neočekivani. …..Među Mandeljštanom, Nadježdom i Nabokovim je bila neka čudna veza. Nadježda ga nije voljela. «Takvi aristokrati, sve to prstenje, njima je sve tuđe», a ona je kao neko iz prostog naroda… Nisam htjela da se prepirem, ali sam joj rekla : «Ne smijem da Vam protivrječim, ali ste nepravedni, Nadježeda Jakovljevna. Nabokovljeva knjiga Druge obale svjedoči da on dobro zna šta se u Rusiji događa i šta se sa njim događa.» Kad smo se sreli sa njim, vidjeli smo koliko je to bio blag i dobar čovjek. I koji, naravno, stalno misli na Rusiju. Povremeno je izgledao bespomoćnon, jer je tek preležao bolest. Odjednom je upitao: «Kako je Nadježda Mandeljštam?» Zamislite kako smo se iznenadili Bora i ja poslije njenih riječi o njemu dan ranije. Žena Nabokova, Vera Aljeksejevna, reče: «Ona njega ne voli». «Ma kako, šta Vam pada na pamet, Vera Aljeksejevna?» Kad smo pri povratku to rekli Nadježdi, ona nam je odgovorila: «Već sam promijenila mišljenje o Nabokovu.» . . Vaš odnos u prijateljstvu je osobit. Kad volite nekoga, onda je to bez granica.

10 .

Page

…..Da, mnoge sam ljubavi izrazila preko pjesama. Posvetila sam pjesme Ahmatovoj, Cvetajevoj, Visockom, Pasternaku, Voznjesenskom, Okudžavi, Nadježdi i Osipu Mandeljštam. Uvijek su me potresale njihove tragične sudbine. Na grobu Ahmatove sam osjetila njen život i njenu besmrtnost. I tu su mi se javili stihovi: Obožavanje svih je velika bijeda. Ostala sam dugo pored njenog krsta. I zbog njenog izvjesnog ironičnog ponašanja prema meni, rodili su se stihovi kao da su me otjerali sa praga, bijednu: Ironija je zanimanje izabranih. Imala sam sreću da se sretem sa Nabokovim. Govorili su da je visokoparan, ohol, da ne mari za ljude iz Rusije. Ispostavilo se da je suprotno od toga. I razgovor je bio vrlo prijatan i lagan. Ja sam ga jednostavno obožavala. ……Prijateljstvo sa Okudžavom je bilo osobito. I danas se stalno vraćam njemu, u mislima, našoj ljubavi i tuzi. Naše prijateljstvo sa Okudžavom bilo je sasvim različito od drugih, bilo je to neko posebno radovanje. U njegovom karakteru i vaspitanju je bilo nešto zbog čega se pred njim nije moglo loše ponašati. Slali smo jedno drugom razne posvete, kao i pisma i telegrame. …..U moje bliske prijatelje spada i Aksjonov. Strašno smo se voljeli. Kad smo imali i najmanji slobodni trenutak, trčali smo da se nađemo kod metroa Aeroport, nedaleko od mog stana. Ništa mi osobito nijesmo radili, budući veseli smijali smo se i htjeli da dokažemo da imamo unutrašnju slobodu, tačno znajući da, ipak, živimo u Sovjetskom Savezu. Za mene je rekao da sam mu sestra. …..I Bitov je moj dobar prijatelj. Takmičili smo se ko će prvi umrijeti. Andrej Voznjesenski spada u njintimnije prijatelje. Posvetili smo pjesme jedno drugom. …..Uzmimo poeziju Brodskog – to je remek djelo, to je trijumf, to je kraj epohe. U njegovoj knjizi je tako prekrasan predio, i on sam je takav. On je besumnje otkrio nove prostore za rusku mladu poeziju. Svi naši mladi ljudi su pretrpjeli ogroman uticaj Brodskog. To je njegov način pisanja, savršeno neočekivanog rimovanja. Postoje velika istraživanja poetike Brodskog, njegove tehnike… …..Odnosi među velikanima se teško uspostavljaju. Nabokov je opisao susret sa Bunjinim poslije Nobelove nagrade i nijesu mogli da se sprijatelje, niti zbliže, i rastali su se kao tuđinci. Ja kao da sledim Puškinove navike, i zato volim da pišem pjesme o mojim prijateljima, obožavam ih i nazdravljam im. .

Visockog ste izuzetno cijenili? . …..Neobično mnogo. Bio je to izvanredan umjetnik, prekrasan čovjek, dobar, darežljiv. On se sa mnom uvijek radovao, blistao. Pored toga, on je bio briljantan glumac. Vjerujem da je znao koje je njegovo mjesto i da je znao da je jedinstven. Ali je tražio suverenitet, nezavisnost od pozorišta, od svega čemu je nešto dugovao. Želio je iznad svega da piše. Želio je da vidi svoje stihove naštampane. Tražio je potvrdu u literaturi. I njegovo je djelo izuzetno. Volio je da dolazi kod nas u atelje. Redak kad bi mi napisao, osjećala sam se dobro nekoliko dana, jer i u najmanjoj sitnici, jednostavnoj rečenici, unosio je svoje srce i ljubav. Te riiječi me griju u teškim trenucima.. Vlasti su toliko bile protiv njega da nijesu dozvolile da se štampa. Jednom sam zamolila nekog budžovana da to uradi. Odgovorio je: «Ali preko mene mrtvog!» Drugi put su mi obećali da će štampati, i to je izašlo u jezivo unakaženom obliku. Visocki je sebe smatrao pjesnikom i bio je u pravu – bio je jedinstven, u poezijiji ga je nemoguće bilo sa kim

uporediti. On je jedan i jedinstven. Danas mu se nalaze spomenici skoro u svakom gradu. Ja 11 sam mu posvetila tekstove i u stihu i u prozi.

Page

…..Prijatelji moji, samo je poezija preča od vas …..prije vremena, prije mene same, …..prije prve ljubavi, prve trave, …..prije svega i prvog snijega. . . Bili ste takođe prijatelj i sa Paradžanovim. I ja sam imala sreću da se sretnem sa njim u Parizu. Tada mi je rekao: Prvi put sam mogao govoriti bez papira na kome je pisalo o čemu smijem da govorim. . …..Rekla sam da sam potpisala peticiju za njegovo oslobođenje. Bili smo zaista prijatelji. Bio je to vrlo zanimljiv čovjek. Jednog dana smo bili na ulici, u Jerevanu, i on je počeo da viče i skreće pažnju na sebe. Viknuo je policajcu: «Zaustavite saobraćaj da prevedem Belu Ahmaduljinu preko ulice!» Milicioner je podigao palicu i kola su se zaustavila. On je malo dražio kagebeovce koji su bili nedaleko u kolima, a pomalo je izvodio šale. Znali su ga. Gruzijci su ga podnosili jer su znali da je to znamenitost Tbilisija, da bez njega ne bi bilo ni Tbilisija, znali su za njegov talenat. Sreli smo se u Jerevanu gdje sam vidjela njegove filmove. Ja sam mu uručila tri nagrade za isti film. To su bile otadžbinske nagrade, ali on je prije toga imao svjetski renome. Tada sam vidjela Asuransku tvrđavu. Bila sam isto tako i na njegovoj izložbi u Tbilisiju. Izloženi su bili radovi koje je on napravio u zatvoru. Bilo je tu svega, najviše šešira, mnogo portreta, bio je to pravi karneval. To je bila delikatna umjetnost u odsustvu kamere i filmske trake. To je bio njegov osobeni svijet. Kako mu dugo nisu dali da snima, on se ostvarivao na drugi način, onaj koji mu je bio moguć, ostvarivao se bilo različitim gestovima i pokretima. Bilo ga je teško pratiti, a ti automatski postaješ saučesnikom njegovog spektakla. I on je sve svakom poklanjao. Jednom je mene poklonio svojim poznanicima. On je bio neprestano i uvijek na sceni. Neprestano je glumio. Poslije dodjele nagrada Paradžanov nas je pozvao na večeru u restoranu Baku. Svi smo se skupili. Poslije večere, šef sale nam je rekao da ne možemo tu da se fotografišemo, ali možemo napolju gdje je fontana. Potrčali smo dolje, ali smo zatekli Paradžanova koji je već stajao obučen u vodi do pojasa, pod vodopadom. Bilo je to vrlo zabavno, ali pošto je bilo minus dvadeset mi smo ga, čim smo se fotografisali, zgrabili i odvezli kolima. On sam je bio permanentno pozorište. I svi smo mi nehotice postajali njegovi statisti, njegovi izvođači. Iako smo bili njegovi obožavaoci, morali smo da igramo sa njim i nije bilo druge. Uz njega je čovjek počinjao da svijetli. Volja velikog umjetnika nas je tjerala da i mi blistamo. Paradžanov je značajna ličnost, uprkos zatvoru, i izvan zidova zatvora bio je zatvoru, ali on se držao. Sve te količine denuncijacija izazivaju bijes i žaljenje što se takvim ljudima onemogućavao posao. On je izazivao ushićenje. On je radio u korist čovječanstva, njegova umjetnost je bila oličenje filma koji ni na koga nije ličio. Njegov spektar je bijela boja koja se raspala na sedam boja pomnoženih sa sedam. To je bila njegova sopstvena boja, a takva je bila i njegova ličnost. . .

Šta biste rekli o vašoj poeziji, nešto neobično, lično?

. 12

Page

…..Naravno, za mene postoje neki važni stihovi. Za mene bih rekla nešto u prošlom vremenu: «Bila je čovjek, dosta znamenit u svoje vrijeme.» Nešto od toga je zaista i bilo. Možda ta nepopustljivost. Što sam prevazišla jednostranost. Postoji još jedna za mene veoma važna crta – obožavanje talenta bilo kog čovjeka. Nečuvena osjećajnost za talenat drugog čovjeka. To je ono što smo govorili o Paradžanovu, Brodskom i drugima. To je mene zaista činilo srećnom. I za to su mi s neba padale neke nagrade, kao što je to bio susret sa Nabokovim, potpuno na rubu imaginacije, malo do njegove smrti. Mislim da je ljubav za talenat drugog čovjeka obavezno i znak sopstvenih sposobnosti. . . Vi ste i glumili i odigrali odlične uloge u Šukšinovim filmovima. . …..Možda bih se više posvetila glumi da su dozvolili režiserima da me angažuju. Sa Šukšinom sam snimala dva filma od koji je prvi Živi takav mladić dobio Zlatnog Lava u Veneciji. Šukšin je bio vrlo zadovoljan sa mnom. Sprijateljili smo se za vrijeme snimanja i od honorara smo mu kupili odijelo, mašnu i cipele. To je bio izuzetan čovjek ali, istovremeno, nesrećan. Kad su me istjerali sa fakulteta zbog Pasternaka, poslali su me u Sibir kao dopisnika Literaturne gazete, gdje sam pratila rad livnice čelika. Kako sam bila mlada, livci su bili užasno ironični, govoreći o ogromnim uspjesima, u šta sam ja vjerovala, a što nije bilo tačno. Moja uloga u tom filmu je odgovarala upravo onome što sam ja tamo doživjela. . . Vi ste zaista mnogo toga trpjeli u doba Brežnjeva? . …..Bila su to teška vremena. Dugo je trajalo Brežnjevljevo doba. Mislila sam da neću preživjeti, da je to nemoguće. Dala sam sebi zdatak da budem tu, da trpim, da stradam, i ni na šta da ne računam. I odjednom – ova promjena!… Nikada nisam vjerovala da će se nešto promijeniti. Nikada nisam vjerovala da će se štampati Solženjicin. Nikad nisam vjerovala da će baltičke zemlje dobiti nezavisnost. Maštala sam o tome, ali nisam vjerovala da to može da se dogodi. Ni za Lenjina, toga idola, nisam vjerovala da će ga svrgnuti. Ali kada se to stvarno dogodilo, shvatila sam koliko sam umorna i koliko me je zamorio prethodni život. Do tada to nisam shvatala. Jer sam ranije davala velik otpor tome što je postojalo, i odjednom je ono nestalo i trebalo je misliti o nečemu drugom. Sav mi je život otišao na Brežnjeva. Ljudi žive u nepodnošljivim uslovima. Ne mogu to da zaboravim. S jedne strane, čudila sam se kako je uopšte neko preživio. Ranije sam mislila, ako sprovodnici zatvorenika prežive i njihovi će potomci preživjeti, a od zatvorenika neće niko ili sasvim malo. Onaj koji likvidira kulake, taj će preživjeti, izrodiće potomstvo, djecu i unuke, a raskulačenih nema nigdje. To je izrođavanje, degeneracija. Tako ja mislim. Kada putujem vozom, gledam lica u vozu. Ljudi su dovedeni do očajanja. Te starice u selima koje su preživjele, koje su izbjegle likvidaciju kulaka, koje su izdržale okupaciju, čiji me je jezik tako očarao, jezik koji se sačuvao u seoskim ustima, a tih baka jednostavno više nema među živima u Voložskoj i Kalužskoj guberniji. Njih, dakle, nema, a one koje su došle, njihov jezik je sasvim drugačiji. Neka im bog da da započnu neki život – seoski ili drugi – ali one govore jezikom koji ne možeš nazvati ruskim. Taj život je nevjerovatno težak i vrlo složen. Svenarodna bijeda vazda traje. I ja sam porasla u svenarodnoj bijedi. Prvo je bilo moje predratno djetinjstvo, sjećam ga se, sjećam se i 13

Page

rata i poslije rata. I sjećam se da je uvijek postojala svenarodna bijeda. Uvijek su se ljudi mučili. I taj košmar koji ne može da se nazove životom, to je samo privid života. Ipak, porasli su neki drugi ljudi koji će nešto znati. Vidjela sam Brežnjeva. Bilo je u njemu nešto seljačko. Moja mladost i mladost moga pokoljenja se završila 1968. Godine, kada je napadnuta Čehoslovačka. 1965. Godine, kad je napadnuta Mađarska, još smo bili mladi. Bilo mi je devetnaest godina i nismo shvatili. A poslije Čehoslovačke, odjednom smo svi sazreli. . . Kao da ne volite Gorbačova? . …..Ne želim da kažem ništa ružno sada kada je pao, ali i ne preuveličavam njegovu ulogu u tim velikim događajima koji se dešavaju u Rusiji ili bivšem Sovjetskom Savezu. Njegova je uloga nesumnjiva, ali se meni čini da je on shvatio da postoji neki ugao između bremena i vremena gdje neki velemajstor, ne mislim na Gospoda Boga, nego neke druge sile, kao kad bi sada iskrsao Hruščov i počeo da hoda nekud po toj šahovskoj tabli sa Gorbačovim. On sam nema ličnih kvaliteta i tih umnih vrlina. Ali njega su tako uzdigli, njegovo ime je stalo na čelo svih tih godina. On sam nije znao šta se moglo dogoditi za tu nedjelju dana. Nisam bila njegov poštovalac. Uvijek me ljutio, još pri prvoj pojavi na ekranu i, najzad, poslije događaja kad je rekao da nije znao za zavjeru. Šta to znači da nije znao? Otišao je na Krim. To je neubjedljivo. On je bio vrlo popularan u inostranstvu, ali nikada nije bio popularan ovdje. Sama njegova pojava je istorijski pripremljena krahom sovjetske imperije. Amerika je pokazala da je dovoljno igrati se vojničkim igrama. Treba Gorbačov da objasni da će se ta istorijska greška odraziti na svemu, da je to moralna greška. Treba se oduprijeti svakoj pojavi šovinizma, mraka i mračnjaštva. Dosta nam ga je više. Dosta nam je svih mračnih i rušilačkih sila. A sad se pitamo gdje su svi ti partijski i politički radnici koji su navikli na lak život?! Nikud oni nisu nestali. Svi su oni tu, i djeca i svi. Njih je puno. Uostalom, višak mračnih sila, ne znam kako da ih nazovem, bio je povezan s partijskom diktaturom. Bio je to težak i koban period. . . Vaš dom je bilo mjesto gdje su se ljudi rado skupljali, zar ne? . …..Boris i ja nismo zatvoreni ljudi, naprotiv, otvoreni smo, s otvorenom kućom i mnogobrojnim gostima. Veoma se rado sjećam vremena kad smo živjeli u ateljeu moga muža. Tamo su se okupljali neobični boemi Moskve. «Tamo gdje smo bili susjedi sa vasionom…» Tamo su bili gramofoni, stare lampe, pegle. Muž ih nije sakupljao, sami su se skupljali. Gramofon je postao simbol nezaštićenosti i zato je bio na koricama Metropola. Sve što je van stvaralaštva je zamorno. Olakšanje nastupa kad nešto uspijemo da stvorimo na papiru. . .

14 .

Page

Razgovarala Branka Bogavac

Dragoljub Pavlov SVE SAM TO JA

. . Dragan Pavlov, rođen je 26 jula 1940. u Vilovu, završio gimnaziju i Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Knjige: “Čečilija”, “Vršidba i gozba”, “Okretaljkaza tango” i “Dunavska”. Samostalne izložbe slika: Novi Sad 1964., Bečej 2006., Srbobran 2006., Novi Sad 2010. Zajedno sa Borom Vitorcem izložbe fotodokumentacije i kratkih filmova inicijalnog performansa. Živi u Novom Sadu gde drži poljoprivrednu apoteku. Deset zajedničkih radova sa Borom Vitorcem nedavno im je otkupio The Museum of Modern Art, MoMA.

. Šta Vam više znači, to što Vas je MoMA uvrstila u istoriju umetnosti ili novac ? . Naravno ovo prvo, a od drugog mi više znači što me sada moja draga Nada zove MoMčilo. . Posle prve izložbe vaših zajedničkih radova pod nazivom Dei leči u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu 2007., imali ste sledećih godina i u Subotici , Bečeju, Kuli, Zrenjaninu, Beogradu, Nišu i poslednju na Cetinju. Kako ste uspeli da doprete i do Njujorka ? . Uz veliku pomoć slučaja i dva međukoraka. Prvi je bio2010., kada je u časopisu Art in Americaizašao članak o nama sa deset foto radova u prilogu, a drugi 2015. kada je izašla monografija DeiLeci od strane Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. . . Kada ste po prvi put u sebi prepoznali umetnika?

.

Još u osmoljetki, kada sam crtao stripove, radio vrsne akvarele i originalne crteže od svetla. 15

Page

. . Kako je počeo vaš zajednički rad?

Još u osnovnoj školi nas je zbližila želja da se bavimo slikarstvom. U gimnaziji se ona proširuje idejama o novim vidovima umetničkog izraza i spajanju istih sa samim našim životimai tako počinjemo sa zajedničkim radovima u obilju inspiracija. Krećemo sa akcijama na javnom mestu, ulici, parku, pijaci, na keju. . . Koje od tih akcija ili predstava smatrate najbojim? . Trku ježeva – oko podne u centru grada trkali smo se četvoronoške u Zmaj Jovinoj ulici preko obe tramvajske linije.Još značajnija je predstava zvana Spomenik u vidu žive skulpture izvedena na javnom mestu dosta godina pre ponatih umetnika Gilberta i Džordža koji su svoju prvu živu skulpturu uradili 1970. . . A kada ste prestali sa zajedničkim radom? . Počeli smo u gimnaziji, nastavili kao studenti i uskoro je bio kraj. Moja dva poslednja performansa sam izveo u vojsci, zbog prvog je trebalo da odeu zatvor a zbog drugog zamalo da me starešine pošalju na psihijatriju. Posle vojske se više posvećujem slikarstvu i poeziji a pokušavam i da osnujem svoju pozorišnu trupu. . . Kada ste 1957. godine počeli sa performansima sa Borom Vitorcem, da li ste bili svesni da će istorija umetnosti upamtiti Vaše postupke i angažman? . Bora i ja smo uživali u radu u apsolutnoj slobodi kreacije ne razmišljajući šta će posle biti. . .

Koliko je ideologija KPJ sputala ili potakla Vaše bavljenje umetnosšću?

. 16

Page

Svojim sivilom nas je zaista potakla da odletimo u vatromet boja slobodnog stvaralaštva izvan svih institucija. . . Koliko Vas je koštala ta borba za pravo da budete drugačiji? . Radili smo u ilegali, nije bilo nikakve šanse za promociju. . . Kao i u Vašem životu tako i u Vašem stanu u Radničkoj ulici u Novom Sadu dominiraju knjige i slike… Da li ste Vi u prvom redu pesnik il slikar? Imate li tudilemu?Možete li se odlučiti za primarni umetnički izraz?

Kao što reče preskromni Dali – sve sam to ja. . . Prva asocijacija na ime Vujica RešinTucić? . Pošo Goethe da se šethe – jedno retko zabavno druženje i prijateljstvo – Vujica moj bliski daleki rođak. . , Kako danas gledate na društvenu ulogu nekadašnje Tribine mladih u NovomSadu? Zašto danas nema takvih aktivnosti? . Tribina mladih je zaista bila izvanredna pojava u kulturnom životu grada i mnogo šire. Osnovana i finansirana od države, odnosno partije, sloboda u radu joj je ipak bila dozirana. Sećam se, kada sam 1964. odneo desetak radova za izložbu u njihovoj galeriji odbijeni su kao nepodesni zbog inovantne nepoznate tehnike rada. Na kraju posle duže polemike, rešeno je da budu izloženi u sporednom prostoru u njihovom klubu. . .

Uporedite nam slobodu običnog građanina danas i pre pedeset godina u Vašoj ulici, u Vašem gradu… 17

Page

. Danas je slobodan od novca, a pre pedeset godina od droge i kriminalaca. . . A umetničku slobodu danas i pre pedeset godina? . Danas potpuna a pre dozirana. . . Da se može menjati prošlost, šta biste Vi promenili iz svoje mladosti? . Promenio bih šare na havajskoj kožulji i pruge na mornarskoj majici. . . Istorijska ličnost koju poštujete? . Tesla. . . Čime ste osvojili Vašu suprugu? . Gegovima Čaplina, Kitona, Gruča. . . Po čemu želite da Vas ljudi pamte? . Po ponekom stihu. .

.

Čega se nikada nećete odreći? 18

Page

. Uživanju u postojanju. . . Kome dugujete izvinjenje? . Nezadovoljnoj publici, ako je bilo takvih. . . Zabluda koju ste odbacili? . Da sam mogao biti sjajan hirurg. . . Pred čijom slikom ste najduže stajali? . Pred Brojgelovom Lovci na snegu. Inspirisala me je da napišem pesmu Ptice i klizači. …..( ptice što nad krovovima / avgustovskim kruže …..ponavljaju pokrete / klizača na ledu …..klizači što lete po / sleđenom ribnjaku …..ponavljaju krike / avgustovskih ptica ) . . Umetnik prema čijem delu ste ravnodušni? . Ima ih mnogo. . .

Vaš omiljeni pesnik?

. 19

Page

Teško mi je da izdvojim nekog iz jata omiljenih. . . A pesma? . Gavran dalekog rođaka Poa. . . Koju usavanku pevate Vašoj unuki? . Jedna od uspavanki za unuku Iskru: …..Teo Dor i tela Dora …..Da žive baš nasred mora …..Sadili su plavi lan …..Kupali se svaki dan

…..Iznenada jednog dana …..Opaziše voda slana …..I dok lanom preko dlana …..Vratiše se obalama.

Razgovarao Enes Halilović

20

Page

Silvija Monros Stojaković ODLOMAK DANA

Silvija Monros Stojaković rođena je u Buenos Ajresu. Čuburka, Čarapanka, Bokeljka i Katalonka. Što latinično, što ćirilićno, a što na starofrancuskom, završila je brojne tečajeve, kurseve, slepo kucanje, vozačke ispite i još neke akademske školice na Beogradskom univerzitetu a i u Londonu. Prevela je i takve kapitalce kakvi su Borhes, Kortasar, Vargas Ljosa i Garsija Markes. Ponekad i sama zagrize udicu pa objavi poneku autorsku knjigu, u koju svakako spada i priređena prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke pod naslovom Ogledalo ljubavi. Priredila je i sopstveni izbor savremenih sprskih pesnika, koje je za španskog izdavača i prevela na španski kao El color de la esencia. Silvijino stalno prelivanje iz jezika u jezik, kao i to njeno prostiranje mostova među smislovima, kod nas je napokon prepoznao žiri fondacije Ars Longa dodelivši joj nagradu za izuzetan doprinos kulturi koja nosi ime Dimitrija Mitrinovića, čoveka takvog umnog raspona i tolike snažne ličnosti, da je zaista vredelo čekati na to da i on bude svestrano sagledan.

Ko ste Vi? . Odlomak dana, iz dana u dan. Iz noći u noć. I odlomak u pogledu drugog; a i taj Drugi, u nama. . . Koja bajka je presudno uticala na Vaše detinjstvo? – Kameni cvet, koju mi niko nije čitao, već je samo majka pomenula taj ruski film između dva svoja naučnička putovanja, a ja čeznula za majkom. Tek sam neko veče, za potrebe ovog razgovora, preko youtube i ja odgledala film. O nesalomljivosti ljubavi i životu kamena. .

.

21 Knjiga pored koje ste odrastali?

Page

. Da li sam odrasla, ili sam tek sada dete? U detinjstvu jesam volela stripove, ali sama sam već pisala, i svojim crtežima upotpunjavala, svoje knjige o nastanku žene, čoveka i mačke. Onda mi je tetka poklonila pravu knjigu, sa sve tvrdim koricama, u kojoj mladi bračni par srećnoživi sa psom na vrhu nekog brda. Paru se rodi dete i pas otkotrlja dečija kolica nizbrdo. Ali tri dana pred svoj dvanaesti rođendan, kad ću se posle tri godine najzad sastati sa majkom, u avionu za Batajnice preko Rima i cele Bare kao dete bez pratnje, ja sam uživala u dodatnim karamelama i u Kamijevim pričama iz knjige L’Exil et le Royaume.

Odnos Vaših roditelja prema umetnosti? . Dok je moj otac Fransisko bio živ – a isto bio prirodnjak, čija se zbirka tvrdokrilaca Monrosiana nalazi u entomološkom odeljenju Smitsonijanovog muzeja u Vašingtonu – znala sam da posle svakog svog istraživačkog puta piše o njemu i crta tušem. Znatno kasnije nakon njegove smrti, opet tri dana pred moj, ali sada deveti rođendan, uspela sam doboar deo tih crteža da sastavim sa svojom putanjom, pa čak i da ih priložim za pesnički zbornik Horizont 204 (savremena poezija Kolumbije i Perua) u izdanju Jugoslovenskog udruženja latinoamerikanista (Beograd, 2013). Za pomenuti zbornik prevela sam Peruanca Sesara Valjeha, koji se u jednoj mojoj priči inače sastaje sa Čeom i Remboom u kafani „Kod jahača po oluji“ (Riders on the Storm). Dok sam sa ocem i majkom Marijom Muntanjolom, oboje rođeni u Barseloni, živela na obroncima Anda – tačnije, u Tukumanu, pokrajinom u Argentini poznatoj kao „Vrt Republike“ zbog obilja razularene suptropske faune i flore, pri čemu mi je majka u beogradskom Biološkom institutu, kasnije nazvanom „Siniša Stanković“, osnovala katedru za mikologiju kao zaseban predmet – ko šta radi, majka preko vlažnih mrlja na zidu kuće u obliku krila leptira, sa ravnim krovom, slika prizore pećinskih lovaca iz Laskoa ne bi li tako upristojila bitulit koji se nakon monsunskih kiša slivao niz pukotina ispucalog krova kad tukumansko sunašce pripeče. Ali lepa je i pesma Ataualpe Jupankija o tukumanskom mesecu: Ay lunita tucumana, tamborcito calchaquí…” . . Ko je u Vama prvi prepoznao talenat? . Svi redom: razne razredne, naravno i rodbina. I niko. Niko posebno. . . Da li su u pravu oni koji kažu da je nezahvalna uloga prevodioca? .

Ko kaže da je nezahvalna? I ko kaže da je to uloga? To je zov i pozvanje!

22 .

Page

Zašto je zahvalna uloga prevodioca? . Volela bih možda da budem Greta Garbo u Dami sa kamelijama. Ali, već kad nisam, volim to što jesam! . . Kada ste sebe prvi put doživeli kao umetnicu? . Kad sam iščupala obrve uz pomoć kućne pomoćnice, a baka Rejes nije odmah primetila. . . Književni lik koga biste rado sreli na ulici? . Sebe u nekoj budućoj pesmi Enesa Halilovića: što da glumatam kad ni Greta Garbo nisam… .

Da li muziku dublje doživljavate u samoći ili u društvu? . U društvu sam najčešće sama; u samoći i te kako ispunjena. Muzika je i reč i tajac. Rado slušam kapljice kiše na simsu, a ja već treba da ustanem… . . Šta je najvažnija poruka koju dajete deci? . Mogući primer koji i ne moraju doslovce da prihvate. Deca su mi inače ta muzika za koju ona znaju da će mi prijati. Poruka je onda taj dosluh. . .

Pesnici kojima se vraćate?

. 23

Page

Nikome se ne vraćam. Ostajem sa pesnicima koje cenim i volim. . . Drama koju treba iznova gledati? . Da li treba? Jednostavno, veoma sam u datom trenutku bila ushićena Snom letnje noći Pitera Bruka, kao i njegovim Plemenom Ibi. Ali volim da gledam sve što me doživljajem nadalje prožima i nakon svih naših stvarnosti. Naši pravi glumci su po meni velikani umetnosti, da sada ne otvarim telefonski imenik: toliko ih je moćmih i/ili nemoćmih, a u svakom slučaju jedinstvenih i neponovljivih… .

Roman koji Vas je osvojio?

Školice Hulija Kortasara, kome sam u Parizu dodatno zahvalila što me je poštedeo pisanja onoga što je on već pribeležio dok sam ja jednako tako mislila, tako osećala. I dok ja i danas svuda vidim neki pločnik. Po kojem naprosto gazimo u nedostaku krede… .

Za dela kog slikara ne treba žaliti novac? . Novac mi i nije presudna odrednica. Umem da prodajem Diponove upaljače od žada za vezu zeleni na pijaci tokom godina menstruiranja Istorije nad ovim prostorima. Ali ne bih se uvredila ako bi mi kalav galerista za rođendan poklonio Iliju Bosilja, sa sve potpisom u duginim bojama preko celog platna. E, da: rođendan mi je šestog maja, na Đurđevdan (tada mi je Kalenićeva pijaca najlepša na svetu!). . . Ko tumara Vašim snovima? . Predstojeće obaveze. Dogovori. Zgrade od vode i otac moje dece, za sva vremena. .

.

Od koga ste najviše naučili? 24

Page

. Od Mile Đorđević, profesorke koja mi je na francuskoj katedri zapravo objasnila tanani jezik jezika. Mada me taksisti i dalje pitaju kad sam to stigla iz Slovenije… .

Da li ste ikada poželeli da odustanete od prevođenja? . Čitavim putem prevodim celim bićem. Ali volim i da oslušnem krošnje pored reke. . . Markes? . On je ponovo među nama zahvaljujući izdavačkoj kući izvan čuvenog Kruga dvojke. Drago mi je što sam za „Sezam book“ iz Zrenjanina prevela i poslednji roman planetarnog Gaba: Sećanja na moje tužne kurve (između ostalog). .

Borhes? . Dodatno ga voim, jer sam zahvaljujući njemu otrkrila još nekoliko prevratnika argentinske književnosti. . . Ljosa? . Od Marija Vargasa Ljose imala sam čast i zadovoljstvo da prevedem njegov roman Pantaleom i posetiteljke kao prvi koji je objavljen u Srbiji, trideset godina pre njegove Nobelove nagrade, a nije mi uopšte smetalo to što je taj njegov ubojiti roman za divno čudo bio na manje od petstotinak stranica. Posle mi je još jedna radost bil kad me je koleginica hispanitkinja, Bojana Kovačević Petrović, pozvala u beogradski Institut Servantes, da se i ja vidim uživo sa njime, iako je on tada strepeo šta mu reći nevesta, prva žena srcolomca Hulija Iglesijasa.

.

, 25

Page

Kortasar? . Do Kortasara i nazad uvek jedan put do sopstvene boje. Pa i kad se krede, čak ni u boji, više ne troše po mrljavim pločnicima bilo kojeg grada. Da, do Kortasara stižem svuda, bilo gde, samo da se na put otisnem i u mestu . Vaša neostvarena želja? . Neostvarenih želja nemam. Imam samo neostvarivih: da budem litar mineralne vode ili trideset godina mlađa. I da u narednom životu prestanem da pušim. . Maradona ili Mesi? . Mesi, iako je levonog. Volim njega jer mi se tu ta neka i lična biografija uklapa: odande ovamo ili odavde i obratno, Barsa, Barsa! A u stvari, FC Barcelona zavolela sam zbog jednog Ronaldinja i negovog osmeha...

Čiju maštu cenite? . Maštu Mihaila Talja. On je bio šahista izvanredne mašte, a otac moje dece ga je pobedio u jednoj partiji stonog tenisa. . Da li će Vam nedostajati Manu Đinobili koji je upravo penzionisan? . U majici košarkaša Manua Đinobila jedne sam se godine prako Surčina vratila iz Argentine za Beograd. I carinska i pasoška kontrola su me oduševljeno pustile dalje, jer je argentisnka reprezentacija tih dana raznela neko bitno prvenstvo. Dotle, niti su Argentinci tačno znali pravila igre, niti je igračima obezbeđena puna oprema. . La Plata ili Dunav? ,Sava, do daljnjeg. .

.

26 .

Page

Razgovarao Enes Halilović POEZIJA

Enver Kazaz GLASOVI

. .

III . Jutros je glas došao Jedan u me Sa onih strana Gdje tijelo Sa zemljom jednači se Jutros je glas Jedan spojio moje I vrijeme trava Nacrtao anđela što miluje Zacenjenu dušu Jutros je glas Jedan moje obje ruke Moje obje noge I jezik cijeli U mrak materije Odveo da tamo traže Sunce vječnosti . . IV . Nisu glasovi ovi Izvan mene U svakom od njih Sadržan sam I kad se jave

Usred beskrvne jave I iz sna kada stignu

I kad se nenadano 27 Usele u me

Page

S ulice ili u lice Kad se sruče Glasovi ovi Donesu svakodnevna Moja raspela Bez nade u uskrsnuće . IX . Glas s neba ne dolazi Stoljećima Kad pogled digneš Gore je samo prostranstvo Materije Ona pulsira I šapće Kamenu, pčeli Ptici u letu Ne Tebi Što u jezik Loviš Svoju smrt A ona kao vjetar I dalje duva Po bezdanama uma . . X . Ima jedan glas Na dlan ga Staviti možeš Ogrnuti se njime Kad je napolju mrzla Suhomrazica Možeš se U njemu izgubiti Toliko je prostran Nema te ljubavi Koja mu je ravna Ima jedan glas Od tvog te

Prvog plača Do groba prati Pa i tamo 28

Page

Mogla bi ga čuti Duša Da majčin šapat Sluša . . XI . A taj glas Iznutra što se javi I cijelog te poplavi Strepnjom Ne boj se Nije pravi Odlazak tamo U grotlo samo Gdje crvi žderu meso Samo do ulaza te odvede Da vidiš Ni rukom Ni nogom Ne možeš preći Preko praga Na kojem se Duša vaga Plamenom stravom

XVI O tebi jutros mislim Moj glasu O nadi što je nosiš Da spas Potraži U predjelima Izvan riječi Za sve što se Ne može izreći Evo na vrhu prstiju Stoji I čežnjom svojom Boji Me cijelog

A nekad se stoglavo U grudima Zgužva 29

Page

I ljubav proguta cijelu Za ribu u vodi, Šumsku jelu I kamenjarku travu O tebi glasu Neizreciv što umreš A s tobom svijet moj Raspada se I trune nasred srca I svaki put I sve iznova tako Glasu moj mili Moja bespomoćna Rako . . . . XVIII . Svako u sebi više Glasova Nosi I sebi neznan Bude U svakom glasu Po jedan svijet Čitav I cijela smrt I kad se u se Spusti Kad se zagleda U nutrinu i tminu Svoju Bezglasan bude Od vike lude Tek u smrti Glas je pravi Što se vine U visine A tamo Samo Onaj se plavi Što glas svoj

Od svjetla 30 Mijesi

Page

Pa sve od Alfe do Omege Bljesnu nam grijesi I sve njegove stege Opomenu Po njima jesi I ti I smrt tvoja . . XIX . Glasove Ove Na dlan stavi Pa s njima u svijet kreni Plavi Nek budu kompas Po kom ćeš znati Sjever ljubavi Istok smrti Mjesto gdje bilje Njeguje život Kao čedo. Glasove Ove Na dlan stavi U njima senzor Jedan ima Da prepozna i u stravi Radost krvi Što bol mrvi Jedini pravi Most preko rijeke Na kome cvile Duše mile Sve dok ne plate Zemne sate Glasove Ove Na dlan stavi U njima i Ti i ja smo Isti Toliko živi,

Nalik bisti.

. 31

Page

. XX – Glasovi vode U snu hode Do krotkih Tvari U svitanje Svijeta I duša Nad vodama Lebdi Od izvora Do ušća tijela Glas vode U svakom Napajaje Času I u svakom Talasu Isto dubi Obale bića Zato U šumu vode I blješte slobode Za duše mlade Besmrtne čiste Beskrajne iste . XXIV . Kad smrt Onu bolnu U oči ti stave Zlim glasom zabrave Gurnu te u strave Ima jedno Slovo Gdje se Skriti možeš I u njemu kuća Tvoju ljubav Nježnu I svu blagu

Nadu 32 Tvoju ruku onu

Page

Što s k nebu pruža Tvoje srce Čuva Ima jedno Slovo Da te tebi Vrati U njem lice Majke Njene slatke Gatke Oko tebe oklop I tvrđavu Bajke Oko tebe Niti Na kojim ćeš Sniti Oko tebe snuju I smire oluju Ima Slovo Ovo . . XXV . O ima li glasa Da iz Groba ode Preko smrtne Vode Preko svake Sumnje U slike zaumne Gdje smo samo Duše I tijela se sruše I svo meso strune Usred te furune A kako nas zovu Imenima zemnim Ili grijehom samo Kojim računa se tamo

Vječnost pusta I paklene vatre U kojim se satre 33

Sve što jesmo bili Page

I bit ćemo mili Saputniče krhki O ima li glasa Da do tamo ode Makar samo šutnju Makar Ništa Ne donio Nikad O ima li glasa Da nas zatalasa Preko smrtne vode U vječne slobode . . XXVI – A u šapatu Tvome draga Dođu sva blaga I samo se očima Tvojim mjeriti mogu I kad u šapat Uđem Da mu okusim Prostor Ni gore Ni dolje Nisam Niti u središtu Svijeta Već iznad stvari Lebdim U kosmosu između Naših koža Ili sam tamo Od jedne do druge Zvijezde prosut Pa me tvoj dodir Skupi I nježno u srcu Drži U šapatu

Tvom draga Naši su glasovi isti

U njima zora blaga 34 Sviće i iza Lete

Page

Gdje ćemo nevini, čisti Ponijeti ove Trenutke svete.

Petar Miloradović OTOKAR, TOMAS, OLIMPIJA

. . Istorija . Prodavac knjiga na autobuskoj stanici: Velika, bela kolica metalnih točkova prepunjena su naslovima: Muzeji sveta u prvom planu. Kuvari. Rečnici živih jezika. Gajenje breskve i nektarine. Plus: Zlatotisak na koricama izdanja Otokara Keršovanija, Moravija i Prezir – dodirneš li ljubičasto platno korica – mislićeš da si dodirnuo more. Odmotaš li film, niz prosvetljenja – Otokar će ličiti na tvog oca, prodavac na Moraviju. Minus: Oljuštene fasade upoređivaćeš sa ljuspama kože na temenu. Filmske plakate i pronađene železničke karte kolažiraćeš u slike. Zatvorene izdavačke kuće, bivše heroje, teritorije mitove, zone, pokrete

volećeš neizmerno. 35

Page

Fabrike neće imati dimnjake. Satovi će zauvek ostati mehanički, motori će stati, rudnici se zatvarati. Reke će još uvek zaboravljati mulj. Osvetljene telefonske govornice u potpunosti od stakla, mislićeš da drhte kao plazma. Flora i fauna austro-ugarskih parkova biće priznata istorija. Pločice bombona sa mentom povezaće ukuse i boje – pepermint. Zbirove koje ćeš moći da pročitaš videćeš na brojaču pulsa. . . Iz Virovitice i iz Mosula . Jednom sam u sada nepostojećoj knjižari u Beogradu kupio knjigu Dilena Tomasa – Poezija, izdanje iz 1964. Bila je umotana u debelu plastičnu foliju i označena ljubičastim pečatom: 6308, Gradska biblioteka i čitaonica, Virovitica. Razmišljam ko je pozajmio tu knjigu i kako je ona sada ovde na mom stolu, ko je prodao tu uspomenu, ko ju je izmestio iz sebe i predao meni. Drugi put kupim knjigu u mreži u nevidljivoj knjižari na Internetu ,,Brod u boci” – bila je to stara Arsenova knjiga iz 1980. Okrenem poslednju stranu i čitam Bekrić Đurđe MOSHULL, P.O.B. 3085, IRAK, ispisano crvenom hemijskom olovkom. Zamišljam koga ću sresti uskoro na kojem putu. Koja je to porodica prenoćila u parku u ovom malom gradu.

Gde su oni Azijati

što su stanovali kod rođaka 36 i iz tog razloga promenili imena.

Page

Seme bilja koje su zaboravili niklo je kasnije kao neki nepoznat začin. Kako su se svi sreli na ovom mestu. . . Olimpija . Otkud Olimpija Šilović danas u ovoj sobi, pitam se. Kako je započela priča o toj ženi. Da li je njena komšinica došla sa njom i gde je čeka. Otkud ovo brašno prosuto po stolu. Kakav je ovo paket. Kakav je to ludi skup, odjednom, posle svega. Debela stakla naočara uvećavala su oči žene koja je ove književne likove povela sa sobom, sa riblje pijace iz Splita uz Veru Cicmil i druge. Koja je sada nova osoba. Kako se rasturilo sve, otkud se sada ponovo ovde spaja. Zašto mlin sve melje, seme leti, crno brašno se hvata na trepavicama. Stakla naočara nisu lupa, nisu heliograf, poklopci su nečeg bitnijeg u ovoj priči. Mi to ne znamo a Olimpija i Vera znaju, moja sagovornica takođe zna. Spominjale su još vihor, vetar.

37

Page

Marko Vujović ČISTILIŠTE

. . . Čistilište . Čujem čaršave Čvrst čvor čežnje Čudotvorni čamac četvoronoži čistilištem čula Četvrti čin čarolije Čuvstvujem čovječanstveno . Masaža misli . Masiraju mi misli. Mozaik mjehurića Miljama makrozidan mastilom, maksimama, moralijama, mnjenjem… Mijenjam maske, Maglena mimika mili među miteserima. Melanholija masakrira muziku mašte, Monarh — monaha. Megdan moći Moliti — mrijeti — matirati. Maleni Mohikanac, materički mutant, među metuzalemima. Monokliraju mudraci, moralisti, ministri, magistri, Marljivo mikroskopuju Moju malenkost — muzej mesa, mastike, moštiju. Milenijumima mlada magija manipulacije maše malim mozgovima. Metropole mezimaca Mesije, Milioni mekušaca, malaksalih, malokrvnih, mamurnih Mole mjesto međ’ mirnima Mediji muče memoriju. Mijenjati matricu! Muzo, misiju moram…

.

38

. Page

Obješene oči . Oči obješene o obraze obožavane osobe, Ogluvjele od opsesije Okoštala orijentacija Odred odbijanja ošamari omamljenog Odresci osmijeha organizuju otpor Ofanzivi otriježnjenja Ogoljeli oblaci opijuma Otkrivaju okean odijuma Oslobođenjem oktopodnog obgrljaja Obožavanja osobe Otpočinje odmrznuće omrznuća opažene… . Palimpsest . Poput palimpsesta postaću Piši poljupcima poruke po prsima Pleća preumorna preori preoštrim prstima Potocima pljuvačke prebogate proteinima Prepuni pećinu presahlu Prikuj pacijensa poput Prometeja po posteljini prevrućoj Priđi poučena panterovim prilazom Predigrom pauka potpuno porazi plijen Presudni potezi potčinjavanja Plava polifonija požude pritiska prostoriju… . . Zdravom zgodom združeni . Zalazak Zvijezde. Zdravom zgodom združeni zajednički zanos zadojismo. Zmijski zapleteni zaveslasmo zalivom Zabranjenog. Zadrhtaše zglobovi. Zagrizosmo zubima zasladu. Zanemarismo zemaljske zebnje. Zenit zanosa! Zapjenušaše zagasitocrvena zrnca Zazvoniše zvona zadovoljstva.

Zadihani zagrizosmo zijev zaruđele zore;

Zaslijepljeni završnicom zaklopismo zjene. 39 Zamuknuše zvuci.

Page

Zavijeni zavjesama zaobiđosmo zamke zavidnih . . Saglasje . Sputan samouskraćivanjem semantičkog skupa samouvjereno svladavam sve smetnje. Saksonski sabesjednici sugerisahu svom savremenom sabratu sastavljanje saglasja suglasničkih skupina Sakupljam sastojke, spremam smjesu Spajam stihovne spletenice. . . Kratka kasnonoćna kompozicija . Kriveni Katarininom kosom komšijama komponovahu kasnonoćnu kompoziciju Koracima kroz krevet krenuše ka koitusu… .

Jana Rastegorac Vukomanović SEME METKA

.. 1. I stakla kao dodir peku i iza sakrivaju boje krtica I stopala se upiru u tanjir i klanjaju se različci

toplanama

40

Page

I kao prstohvat bosiljka poklopac zveči pločice modro kotrljaju I odgovor odgovor je češalj kroz mrka krila vetruške i sna.

4. . slomljen kamen sunčani voz priznao mi je sat ništa nisam odronila putnu torbicu stegnem jače uz prepone ako raširim mrav uđe i zađe . 5. . sve krošnje se popločavaju zvezdasto snopići sveže napajaju slast drvenasto pukne dirka zvekne truba i cik platana

6. odraz plivanjem raduje zube koliko ima 41

Page

godina vremena maramica da ispolira jurenje i smeh u torbi muva sa zlatnom pavlakom odsjaja baš tako vitko prija kada je telo pogledu raste .- 7. . četiri košnice staju tačno u rupu u asfaltu SBB otvorena i zatvorena vitičasta zagrada pocepani drina bus pun razjarenih zbunjeno pčela u kupoli staklenik kao providni fes nad trnjem krastavca . 10. . poneka kuća kao rupa u fabrici s kupolom od trave kroza zid grobni blokovi gušći od krošnji avgusta gusti sok pošumljenih mina

gusta reka 42 iz semena metaka

Page

. . . . Ivan Tulić SOBA 115

. . . Bez pomoći . Kada se cement na nogama osušio Više mi nije bilo bitno što mi je kanap jeo kosti ruke. Tu na dnu nema mi pomoći do profesionalnih ronilaca žandarmerije. Gledam ovog čoveka do sebe. Već dva dana na vestima oglašavaju njegov nestanak. Ona spava Obdukcija će pokazati od čega. . Soba 115 . Veći deo dana ležim na stomaku a onda poludim ispušim pola pakle cigareta i smešim se stablima koja kriju ptice i električne vodove. Preko puta mog kreveta leži čovek sa rezom preko celih grudi. Za vreme posete rekao je ženi da ga mrzi da umre. Samo bi spavao i čitao novine. Nakon pet minuta je dobio groznicu i povratio.

Tiho sam se uklonio iz sobe 43 u pratnji upaljača i njegove dnevne štampe

Page

dok su mu ubrizgavali injekcije u nadi da im neće umreti pred očima. Kada sam se vratio ležao je priključen na ekg. Posmatrao je pljusak tihim staklenim očima dok je jedna od najzgodnijih sestara na odeljenju zapisivala vreme napada a napolju gromovi parali nebo i blještali na njenom dugom nebranjenom vratu. . . Bez klasične muzike u pozadini . Cedila je pomorandžu čitavo popodne te mrtve srede. Ležao sam na podu i posmatrao kako drži nož i kasni na posao. Pevušila je tiho a oštrica nastavljala njenu zamisao o smrti šefa, muža, ljubavnika i komšiluka. Bilo je divno gledati je smirenu posle toliko vremena. . . Vraćanje papiru i olovkama . Ima previše stvari koje nisam rekao ili stigao da zapišem. Otuda mali notes. Trčim bez ideje. Ogrnut svakodnevnicom. Sedim i pušim. Loš sam, čak i za poeziju. .

44

Page

PROZA

Aleksandar B. Laković POPLAVA

(o vodi i knjigama) . . …..Nedavno sam, preko elektronskih knjižara, naručio knjigu Titan iz vasione Iva Dermeza. Tvrd povez. Nolitovo izdanje iz 1963. godine. …..Kada sam je preuzeo od poštara, moja žena pažljivo ju je pregledala. Sa izvesnom nevericom. Nikako nije mogla sebi da objasni, zašto sam baš tu knjigu, za dečji, eventualno, školski uzrast kupio, jer me, dotad, takva literatura nije posebno interesovala. …..Da bih to objasnio svojoj ženi, morao sam da se prepustim svojim sećanjima… …..U doba kad sam imao petnaestak godina, gotovo svi moji vršnjaci, naročito oni koji su živeli u stanovima u zgradama, zaposedali su skučene podrumske prostorije, drvenim letvicama pregrađene, obično, od deset ili više kvadrata. Praveći improvizovanu izolaciju, pretvarali su ih u prostor gde je, na primer, vežbao lokalni bend. Naravno, rok-bend, jer smo tada verovali, da je rok, ne samo muzika, nego i način života i promišljanja. Neki su, pak, podrume pretvarali u sobe, u kojima smo, uz gust dim cigareta, često slušali nove ploče, do kojih se tada teško dolazilo. Od rođaka iz inostranstva, najčešće. Dečaci, pak, posvećeni sportu, od podruma su pravili svojevrsne teretane. Sa tegovima ručno izrađenim. Od betona u staklenim teglama. Federi su nam svima bili dostupni. Upravo u teretanama, tačnije u formiranju drugih sprava, najviše je dolazila do izražaja domišljatost, kojoj smo svi bili skloni. Neki, i dan-danas. …..Neki su podrumi bili pretvoreni u prave ringove. S debelim konopcima. …..Nije se moglo ni zamisliti, ni pretpostaviti, u šta je sve podrum mogao da se preobrati i da, takav, zaživi. …..I u mojoj kući, postojale su podrumske prostorije. …..Duž čitave kuće. …..Jedan metar ukopane u zemlju. …..Betoniranog poda. …..Neomalterisanih zidova od pečene cigle. …..Dve su prostorije bile formirane kao sobe. Četiri puta četiri metra. Svetle. Sa prozorima. …..Drugi, nešto uži deo hodnika, činio je jednu prostoriju. Dužine oko osam-devet metara, a širine, nešto preko tri metra. Mračan, bez prozora. …..U dubljim podrumskim prostorijama, smešteni su bili – drva za ogrev, dva bureta za lož- ulje, zatim, alat (sekira, lopata, motika, ašov, grabulje, kosa, čekići, klešta, ćuskija, kolica). U sunčanijem delu podruma, blizu ulaznih vrata, na policama je bila smeštena zimnica. U staklenim teglama i flašama. Kiseli krastavci, paradajz, paprike, kupus, ajvar. Slatko od šljiva, šumskih jagoda, grožđa. Džemovi i pekmezi. Sokovi. Čak, i od paradajza. …..U podrumima su postojale i sijalice, kao i utičnice za korišćenje električne energije, tako da je radno vreme podruma bilo neograničeno. …..Jednu od podrumskih prostorija, zaposeo sam ja. Tačnije, nasledio sam je od starijeg brata. I to onu prvu, levo od ulaza u podrum. Sa dnevnim svetlom. I sa zavesama 45

prilagođenim veličini prozora. Page

…..U opremanju je učestvovalo čitavo društvo iz ulice. Svako je doneo ono što je moglo biti od koristi. Sto je bio od uzdužno postavljenih gajbica, na koje smo učvrstili stari drveni kružni poklopac nečijeg bunara. I mušemu smo nabavili kao stolnjak. Panjevi su upotrebljavani kao stolice, a dve spojene daske, oslonjene na cigle, ličile su na klupu, postavljenu uza zid. Prosenjenim ćilimom, koji je majka htela da baci, bila je prekrivena klupa. Napravili smo i jednu policu od letvica i daščica. Niko nije bio zadovoljan njenim izgledom, izuzev mene, jer sam znao, da se polica, kad budem smestio knjige, neće ni videti – videće se samo knjige. …..U donje pregrade, radi stabilnosti police, smestio sam tegove i ručno pravljene klizaljke (u mom kraju zvali su ih sličuge), a iznad police, okačio sam bratove bokserske rukavice. Koža je bila oguljena, pa je svako sparingovanje završavano ogrebotinama po licu. …..Polica je bila ovlaš poduprta i drvenim kratkim skijama, koje smo sami pravili, nasilno kriveći zašiljene vrhove daščica, potopljene u toploj vodi. …..U srednju pregradu police stavio sam knjige, koje sam tokom osnovne škole dobijao „na dar“ kao odličan učenik. Kao i neke sa školskih takmičenja. Ili kao poklon za rođendan. Bilo ih je dvadesetak. Iznad njih, bile su knjige koje sam uzeo od đeda – narodne pesmarice i memoarske knjige poznatih ličnosti. Tu sam ubacio i knjige iz očeve bilioteke. Ne njegove stručne, iz biologije, već neka popularna izdanja o događajima iz rata ili nakon rata. …..Za gornju policu izabrao sam knjige savremene, tada jugoslovenske književnosti, na koje sam najviše bio ponosan. Neke su već bile u kući, kao obavezna školska literatura mog starijeg brata, a preostale sam kupio ranije, uz đedovu pomoć. Komplete i luksuzno odštampane knjige, ipak sam zadržao u kući, u regalu. …..Većinu vremena, tokom letnjeg raspusta provodio sam u „mojoj biblioteci“. Sa društvom iz ulice. Ali, često i sam. …..Tu sam čitao, i putovao, čitajući. …..Putovao sa Titanom iz vasione Iva Dermeza, kako se zvala jedna od knjiga dobijenih za odličan uspeh u školi. …..Sa Odisejem po morima, s posebnim tajnama i misterijama. …..Ali, i pod vodom, sa junacima Žila Verna, čijom sam knjigom Dvadeset hiljada milja pod morem isto bio nagrađen. Moram priznati, da sam i tada, kao i danas, više uživao u vodi i njenim magijskim čarima, nego u oblacima. …..Bio sam ponosan na moju policu s knjigama. …..Svaka me knjiga, tada, na nešto ili nekoga podsećala. …..Međutim, tog leta, krajem avgusta, iznad brda Jerinjak, poviše moje kuće zacrneo se jedan oblak i zamračio nam vidik. Iznenadni letnji pljusak, nije trajao ni petnaest minuta. …..Za to vreme, bio sam u kući. Na spratu. …..Kad je kiša prestala, izašao sam na terasu i primetio kako nivo vode potoka ispred kuće raste. Iz sekunde u sekundu. Za minut-dva, mutna voda iz korita potoka prelila se u našu baštu. I u naš podrum, naslutio sam. I u „moju biblioteku“, dakle. …..Nakon desetak minuta, voda se povukla u svoje korito. Kao da se ništa nije desilo. …..Sišao sam u podrum. …..Nisam verovao svojim očima. …..Zaostala voda u podrumu bila je duboka od petnaest do dvadeset centimetara, ali se na podrumskom zidu prepoznavala linija do koje je voda bila dostigla. …..Oko metar od poda. …..I u mojoj sobi, bila je ta linija na istom nivou. …..Donji red knjiga bio je potpuno uništen. …..Srednji red sa knjigama, tek je bio zahvaćen. Nekih desetak centimetara. Dovoljno, da

uništi sve knjige. Stranice su povukle vodu. Bile su prljave, nabrekle i slepljene. Dok su se 46 korice potpuno deformisale.

Page

…..Ništa nije pomoglo. …..Ni sušenje listova pojedinačno, tokom sunčanih popodneva. Ni fen za sušenje kose. …..Ostale su sačuvane samo knjige iz gornjeg reda police. …..Sreća, da polica nije poklekla, inače bi šteta bila još veća. …..I ovako, nije bila mala. …..Sve knjige, koje sam dobio za odličan uspeh, nestale su zauvek. …..Bio sam očajan. …..Međutim, moju tadašnju žudnju za formiranjem svoje biblioteke ta poplava nije suzbila. Štaviše. Već kao student, uspeo sam da formiram biblioteku, na koju sam bio ponosan. Sa zavidnim izborom, kvalitetom i brojem knjiga. Do danas, nisam prestao da kupujem i nabavljam knjige. …..Ipak, često, setan, pomislim, kako bi danas poseban značaj, makar za mene, imale te poplavljene knjige. Posebno one knjige-nagrade za moj uspeh u osnovnoj školi. …..Na nekom počasnom mestu u mom stanu. …..Nikad ih nisam prežalio. …..Iako sam kupovao dragocene mi knjige, i one antikvarne i retke, žal za knjigama iz mog detinjstva, bivala je sve veća. …..Za onim uobičajenim tekstom: „Nastavničko veće osnovne škole `Ivo Lola Ribar` u Peći nagrađuje za odličan uspeh …“ …..Ali, žalim i za nestankom jednog zbornika mudrosti, među kojima je bila i misao Ive Andrića – svet, umetnost i život nisu mogući bez pamćenja i prisećanja. …..U šta, još uvek, verujem. …..U međuvremenu, to mi je potvrdio i vrstan pisac Danilo Nikolić (odrastao u okolini Peći; i njegovi su u Metohiju doselili iz Crne Gore dvadesetih godina prošlog veka) pitanjem: …..– Šta bi čovek bez pamćenja? .

Dejan Mak APARTMAN 714

…… . …..U novembru će biti tačno tri godine kako su Šone i Linda zajedno. Živeli su neko vreme u garsonjeri na Monmartru koji su konačno uspeli da promene za jedan prostraniji i bolje osvetljen, nedaleko od Monparnasa. Bio je to Šonetov omiljeni kraj. Čak i danas kada se sa Lindom prošeta ulicom Ren, seti se dana kada je stigao u ovaj grad i sa prijateljima dočekivao zoru. Setio se još jednom kako su tada svi oni bili samo stranci. Nisu govorili jezik ljudi koji ovde žive. Znali su samo pijanstvom da im prkose, da iskazuju patriotizam glasno pevajući pesme koje niko drugi nije razumeo. Sada je sve drugačije. Linda je divna devojka, puna razumevanja. Uvek je činila sve što bi od nje tražio. Njoj se izuzetno dopada novi apartman.

Kaže da su 7 i 14 oduvek bili njeni srećni broj. Biranje odgovarajućeg nameštaja u prodavnici i uklapanje u već unapred osmišljeni enterijer je igra koja nju beskrajno zabavlja. Šonetu je svo to zezanje oko uređivanja stana mnogo manje interesantno. Sada je sedeo u svojoj fotelji i 47

Page

palio cigaretu. Linda je na svega nekoliko koraka od njega birala koju će suknju obući večeras. …..– Šta misliš o ovoj? – upita Šoneta, pokazujući mu jednu od mnogih iz kolekcije. – Da li je dovoljno kratka? …..On joj ništa ne odgovori samo ispusti dim, kao da je u daljini, gledajući kroz prozor, pokušao da u glavi ucrta obrise tornja Monparnas, čiji se vrh nije video u noći. …..– Stivu se svidela prošlog puta, sećaš se? Sećaš se Stiva, dragi? Ona njegova se toliko trudila da se utegne i da bude riba, ali je jednostavno bila predebela. …..– Nije mnogo vaţno šta ćeš obući, pobogu – reče on ne pogledavši svoju ženu. …..– Molim? …..– Ne moraš, baš svaki put, da izgledaš kao zvezda večeri, Linda. Nije najvažnije šta ćeš obući. Uostalom, meni se večeras i ne ide. Možda bismo mogli da prekinemo sve ovo. …..– Otkud sad to dragi? Ti bar nikada nisi tako govorio. …..– Govorio? …..– Da. Kad god bi nas Stiv i Dženi dovezli do kuće po izlasku iz kola bi mi rekao: ”Draga, bila si najbolja” Na kraju krajeva, to je znalo i njih da napali. …..– Koga? …..– Stiva! I ne samo Stiva. Leona, Nika, Pitera i sve one koji su se javljali na naše oglase u ove poslednje tri godine. Svi su više voleli sa mnom nego sa svojim ženama. …..– Dobro, dosta, Linda. …..– A i ti si uvek više voleo da vidiš mene sa njima nego što bi uživao sa njihovim ženama. …..– Govorili smo o garderobi, ženo. …..– Ah, da. Dakle šta nije u redu sa garderobom? …..– Ne znam, nekad pomislim da ti je… …..– Šta? …..– Nekad mi se ta suknja čini suviše kratkom. …..Linda se iznenadi ovom primedbom i polako priđe Šonetu. Bila je na tri koraka od njega. On je i dalje gledao kroz prozor. Jedna grupa turista se popela do poslednjeg sprata tornja Monparnas sa kojeg su sevali blicevi. Slikao se Pariz noću iz jedne od perspektiva. …..– Kada si mi predložio da odemo kod tvojih prijatelja, čiji si broj našao na poslednjoj strani nekih novina, krenula sam u farmerkama i širokoj majici koja je visila do butina. Sećaš se šta si mi tada rekao? …..– Naravno da ne. To je bilo pre pune tri godine, Linda.

…..– Rekao si da tako sa mnom nećeš izaći i da mi je vreme da se oblačim kao žena. Onda 48 sam se počela oblačiti onako kako tebi odgovara. Voleo si da gledaš kako ih palim, šta ti je

Page

sada? Uživao si da me vidiš sa dvojicom, je li tako? Da, volim da sednem Hariju u krilo, da mu se spustim na grudi i da mi ga Piter istovremeno nabija od pozadi. Volim da uhvatim tvoj pogled dok ti Eva puši. Šta ima lošeg u tome? Misliš da je meni sve to bilo lako u početku? A onda sam se opustila i počela da uživam. …..– Linda, zaboga, imam utisak da me napadaš – reĉče, okrenuvši se najzad ka svojoj supruzi. – Kao da sam te ja naterao na sve to. …..– Ne, naprotiv. Mnogo si mi pomogao. …..– Pomogao? …..– Da. Shvatila sam jednostavno da to volim i da sam to oduvek želela. Pomaže mi da zadovoljim svoje apetite, a da u meni i dalje sve funkcioniše kako treba. Među nama, kako si ti ranije govorio. Otvoreni smo jedno prema drugom, niko nije povređen. Pa, zar to nisu tvoje reči, Šone? Shvatila sam da me ovo sve više uzbuđuje. Svi ti goli muškarci, sve te žene…ti si mi mnogo pomogao, Šone. Zahvaljujući tebi uspela sam da pronađem sebe. …..Kada je ovo izgovorila Linda je već bila spremna. Imala je svoje haltere, kratku suknju, crni brus, koji joj je Šone kupio za rođendan, ispod bluze. Izgledala je divno. U tom momentu neko zakuca na vrata. Bio je to Hari sa svojom budućom suprugom Evom. Hari dade znak Lindi, koja im otvori, da požure, jer ih još jedan par čeka dole u kolima. To su bili Fransoa i Lorans, njihovi novi prijatelji. …..Šone konačno ustade. Dok je oblačio kaput, zatvarajući prozor, učini mu se da vidi zvezdu padalicu, ali ništa ne poželi. Potom pogleda drugu stranu bulevara i onaj toranj negde u daljini. Kada oni turisti budu razvili svoje fotografije, grad o kojem su sanjali i kojeg su dugo želeli da vide, neće više biti onakav kakvim su ga nekad zamišljali. . Pariz, 1996.

Edvard Jukić ŠTUKALO

. . (varijanta 1.) „odlomak iz romana” . …..Stalno smo se seljakali, bežali od linije fronta koja se pomerala ka istoku. Svi gradovi izgledali su isto, zgrade za porodice oficira tipski je projektovao Sektor za vojni urbanizam. Detinjstvo sam proveo po četvorospratnicama okrečenim u bojama uniformi naših očeva, koje

su, mislim na boje a ne na uniforme, triperima predstavljale nerešivu enigmu. Danju su se 49 stapale sa okolinom, noću su tonule u tamu. Pošto se nisu nalazile u sunčevom spektru,

Page

mislim na boje ali i na uniforme, naše jedinice bile su nevidljive, pa čak i zgrade u kojima su živele vojne porodice. Zato nisam više siguran gde je to bilo, valjda kada sam išao u razred sa Tirketom i Durketom, sa kojima sam pičio fudbal do iznemoglosti. Svi smo želeli da budemo Šekularac, pa smo besomučno pimplali loptu, srljali na protivnički gol kao muve na poljski klozet i trudili se da je jadniku, kojeg smo namestili između dve ciglene, proturimo kroz pišalo. …..Najuporniji mamlaz, koji je uvek je udarao sitnu ševu kanarinku dok se ne pogubi, bio je neki Čeja, sin potčetnika, analfabeta u orijentaciji. Vrhunski domet bio mu je kada šutne na pogrešan gol, svoj, golmanu koji je ionako bio kilav. Totalno je izgubio kompas, a kada sam mu to rekao, izvadio je busolu iz džepa, i iskezio mi se u lice. Mogao sam da ga ražalujem, ali žao mi ga bilo. Par godina kasnije, kako sam načuo, zalutao je iza neprijateljskih linija. Možda se i predao, ali poznajući ga, verujem da je pošao u pogrešnom smeru. Fudbal smo igrali i zimi i leti, i po kiši i po snegu, a od babe iz prizemne kuće u komšiluku, kojoj izgiboše i muž i deca, babi a ne kući, redovno smo s proleća krali jagode. Zid njene bašte bio je nizak i prekriven krhotinama stakla, kao da je zatvorsko dvorište, ali to nam nije smetalo kada smo kretali u pohod. Ćutećki i čučećki, halapljivo smo trpali u sebe sve plodove čija se boja kretala u nijansama od crvene do roze. Primetio bih da sam se prejeo tek kada bih se uspravio. Bili smo otkačena ekipa. Oficirska deca. Gurali smo točak, igrali trule kobile, zuce, vozili trokolicu, mada mi nije jasno zašto se daska koja se bučno kotrlja na tri ležaja ne zove drugačije. Pritezali smo pantalone krvnički opasačima da bi nam struk bio uži, telo građeno kao trougao, a sećam se vremena kada se to zvalo i trokut. Ko je izgledao kao trokut bio je glavni fakin, trouglasti je postajao frajer. Svi zajedno, i fakini i frajeri, sve razvijotke kao motke, hteli su da liče na Stiva Rivsa. Bio je jak kao Herkules. Nedostižan. Verovao sam da negde postoji bolji, svet bez bogalja, pijanaca, prosjaka ludaka i ucveljenih baba, ali u našem sivomaslinastom krugu nije ga bilo na vidiku. …..Tada se tu pojavio Štukalo Lazar, pravi mamin pičkić, zalizan kao Hitlerov pionir, čiji ćalac je imao najviši čin od svih ostalih očeva. Normalna deca su u to vreme išla u školu, a on mi je išao na živce. Jako je voleo da postrojava četicu pikavaca. Ne otac, nego taj što ga ne zovu Laza većem jadno, žalosno: materina maza. Prosti prašinar, dosadan kao prdež u tesnim gaćama. Ali samouveren. Iscrtao je sebi hemijskm olovkom na svakom ramenu po jednu zvezdicu. Bataljnik. Poletarci su mu salutirali, a mi smo se kliberili sa strane. Došapnuo mi je da mu treba ordonans. Da mu glancam obuću? Pizdunu? Mi smo voleli da razapnemo konopac kroz konzerve pa da budemo vezisti, što je kanap zategnutiji i kraći, to se sagovornik bolje čuje, a on je znao samo nalevo krug, i leva, desna, jen, dva. A klinci tabanaju. Onda bi se neko od nas dosetio, obično opičeni Dileja, pa bi šeretski dobacio: „Stoj, vojsko, kobila piša!” Štukalova garda ukopala bi se na mestu. Samozvani komandant pozeleneo bi kao mali zeleni kamenojedac iz one zagonetke: „Šta je to malo, zeleno, što jede kamenje?” Bolelo nas je govno za njegove ratne igrice, ali on je samo mene uzeo na nišan. Nije me zvao po imenu nego „Ganci”, a ja njega „Štukalo, dupe ti se usukalo”. Nataknem ga na Gancija! Bio sam, valjda, još uvek, u analnoj fazi. Muškarci iz nje sporije izlaze. Neki nikad. Imao sam maglovitu predstavu kako bi to naticanje izgledalo. Oči bi mu iskočile. Drugi put, kada bi naredio pokret, razbijali smo ga u paru. Ja bih dreknuo: „Stoj”. Odnekud, neuhvatljivo, dopro bi odgovor: „Stao sam”. Dileja, opet. Svi pekinezeri, balavurdija do pet, najviše šest godina, ukočili bi se kao govno, analna faza, na suvomrazici. „Gde si bio?”, nastavio bih strogo. Bila je to uigrana kombinacija. „Srao sam!”, takođe analna faza, raportirao je opičeni.

…..Štukalo i njegovi su na vreme zbrisali iz zapadnih krajeva zemlje, onih koji su se među

prvima otcepili, ali njegova porodica zadržala je karakterističan govor, drugačiju melodiju 50 rečenice. Brzali su i gutali samoglasnike. „Leva, desna, jen, dva.” Nije „jen”, slino, to je

Page

japanski novac, nego jedan. A on meni „Ganci”, pa „Ganci”. „Jebo ti Ganci mater.” A on meni odmah: „Nosom u krater”. Pazi rima. Poezija. A ja njemu „Tvoj nos brzi voz, moje dupe stanica”. Analna faza. A on meni, već pretpostavljate: „Hej, pesniče, s grguravom kosom, poljubiš me u dupe i zapušiš ga nosom”. I tako analno u nedogled. Sisoje je voleo da se igra i vojnog suda, da on bude glavni, procenjuje reči i postupke, ali nije znao da se ne kaže s grguravom, nego s kovrdžavom. Mogao sam još da teram inat, ali nisam znao kako da ga oteram. Pičkića, a ne inat. A Mak, tek što su mi ga roditelji uvalili da ga pazim dok se igra, samo posmatra, i upija. …..I onda, baš dok sam ljuljao klinca, nežno da se ne preturi, bedni crv se pojavi s novim pesničkim otkrovenjem, još jednom rimom koja je delovala originalno: „Ganci usranci”. Zvučalo je to kao da nam se obraća u množini, ili je, možda, Mak tako shvatio. Ja sam već bio oguglao, rekao sam mu da glođe svoje usukano govno, fazu više neću da pominjem, a Mak je nešto mumlao, pevušio dok se njihao iznad zemlje. I tako je to potrajalo, ništa se epohalno nije zgodilo, a jedinac slinac se rasplakao. On meni „Ganci usranci” i onda posle nekog vremena u krokodilske suze. Rekao je još „Kazaću te kod tate” i utrčao u nevidljivu zgradu cvileći kao štenac kada naleti na opaku mačku. Od tada su devojčice počeli da vaspitavaju rečima: „Nemoj da sliniš kao dečak”. Drama je počela popodne, kada su se očevi vratili s posla, to jest iz kasarni. Matori Štukalo je došao na naša vrata, patetična karikatura oficira, sa izrazom lica kao da pati od teškog zatvora. Bio je to ukrućeni trbušasti čilager, zakopčan do grla, što viši čin to veći pauflek, sa uglancanim aerodoromom na lobanji. Nešto tankih dlaka spuštalo mu se ispod piste niz potiljak, a s prednje strane one iz nosa spojile su se sa, po pe- es-u, štucovanim brkovima. Najupečatljivije, najgušće i najjače bile su mu obrve, kao u orlušine. Obrvice – morske pijavice, zubi – dve niske krnjotaka. Čak je i kliktao piskavim glasom kao ptica. Nije imao dlake ni na glavi ni na jeziku. Čekinjavi ćelavac ili ćelavi čekinjavac, zavisi šta vam prvo privuče pažnju, štektao je na čika Nikitu kao šmajser. A jedva mu je bio do ramena. Očuh, umesto da ga je strmeknuo niz stepenice, samo je treptao kao svraka na jugovinu. Tada sam saznao šta je to subordinacija. Neviđena slina taj Štukalo, matorac, nije čudo što mu je i spermatozoid bio isti takav. Samo još manji. A onda me je očuh, kada se oluja na vratima stišala, poprilično staloženo, kao da seče nokte, upitao šta je to Mak podrugljivo pevušio na ljuljašci. Pazi sa, pevušio. Nisam imao pojma. Dete se igralo ljuljaj, ljuljaj ljuške meda bere kruške. I pevalo. Nikoga nije podjebavalo. Otpozadi nisam mogao da vidim, a nisam ni dobro čuo, ali posredstvom subordinacije na veoma bolan način saznao sam šta se, u stvari, dešavalo. Mali Mak, onaj koji posmatra i upija, sve vreme je piljio u Štukala i meketao: „Nabijem ti mamcu na salamcu”. Progutao je samo dva „i”, baš na onim mestima gde bi ih i slinavci izostavili. Imao je sluha. I tako dvadesetak puta, dok Laza materina maza nije pukao. Prsao je kao staklenac, slomio se kao štapić bobi. „Ko ga je to naučio”, mirno mi se obraćao mamin drugi muž dok je tražio da donesem opasač sa njegovih vojničkih pantalona i da pojačam radio. Aparat je bio nemački, pa su se na skali između tonbelde i bassregler našle sve neke evropske metropole: Milano I, Leipzig, Vaticano, Budapest II… Pritisao sam prekidač od četvrtastog belog bakelita, unutra je zazujalo, uključila se noćna rasveta nad dalekim gradovima, pojačao sam zvuk, na šta je očuh zadovoljno zaključio: „Puška”. To je bilo nešto kao „super” ili, narodski rečeno, „odlično”. Vojna lica obožavaju te oružane metafore i mudrosti tipa: „Znam te puško kad si pištolj bila”! Niko ne kaže: „Znam te bombo kad sam te pravio od blata”! Tada je zajecao klinja, pa puška više nije bila dovoljna. Okrenuo sam potenciometar na mašingever. Od onda ne volim slušati radio. Neki gojazniji vo je platio glavom da bi moj očuh imao čime da pridržava pantalone, i sprovodi pedagogiju. Kaiš je bio podeblji, na osnovu čega sam zaključio kako je izgledao vo, i širok. „Da me zbog tebe, sunce ti kalaisano, keca neki diviznik pripravnik”, čitao je bukvicu, više sebi nego meni, ojađeni Nikita, „još juče je bio četnik, a sutra će da bude korpusnik. A ja 51

ću u sanitetu večito da ostanem bataljnik. Zato što ne krvarim gaće, a ruke su mi svaki dan Page

krvave do lakata u operacionoj sali”. Hteo sam da ga podsetim na njegove reči da je vojska kao pozorište. Kao što nema malih uloga, nego samo malih glumaca, tako nema i malih činova, nego samo malih vojnika. I ja sam njegov legionar. Kada idemo u šetnju razvučeni kao glista, on i Hešanita su glavnina, deran trčkara napred kao izvidnica, a ja sam zaštitnica, najvažniji u repu. I uvek sam izvršavao naređenja, bilo mi je ispod vojničke časti da se žalim. Nisam, međutim, u tom trenutku imao vremena za duge rečenice i mudre misli. Počeo sam da kukam, da molim i preklinjem. Da slinim i ridam. „Nisam ga učio. Sam je to smislio. I mamcu, i salamcu.” Mak, koji nikada pre toga u životu nije video salamu a kamoli salamcu, imao je jedva dve godine, kešao se o oca kao babun o majku i urlao kao da njega lemaju. Suze su nam obojici vrcale. Sunce ti kalaisano, al se dobro šopa uz ovu budalastu psovku. Moja majka je morala još da pojača radio, a tamo je domaći marijači molećivo zapomagao: …..„Ja pijem čašu gorkih suza, …..za našu ljubav, za našu sreću, …..ti nisi ubrala rosu s ruža, …..ti nisi htela ljubav veću. …..Aj, ja, ja, jaaj, aj, ja, ja, jaaj.” …..To je taj muzički uticaj koji smo prigrlili. Dok je on uz gitaru pio gorke suze, ja sam uz pesmu pio ljute batine, meksički habanero, preko 100.000 bekerela, ili kako li se već zovu merne jedinice na onoj skali za papričice, od čega gurmanima gore usta i bulja, a deci čitavo telo. Ona čuvena banatska paprika zbog koje kuka Afrika, pola Afrike, za nju je malo dete. Presmakče. Najgore od svega je što se Meksikanac izjadao, a voštenje je još trajalo. U to vreme pesme su bile kratke, a batine duge. I opet je neko kukao preko radio talasa, opet ovdašnji Huan, Hoze, Migel, Čobi, Enrike: …..„Uz čašu ja provodim dane …..puste dane jer sam saaaaaam, …..plaaačem jer duša i srce me boli …..jer sad ona drugog voli.” …..Kroz sopstvene krike čuo sam kako Huan, Hoze, Migel, Čobi, Enrike, opet uz čašu, zavija ono „saaaaaam” i shvatih da je to moja omiljena pesma „Mama Huanita”, koja se povremeno pojavljivala i kao „Juanita”. Kako je to moguće? Kako li se ta žena zove? Zbog koga sam ronio suze u bioskopu? I, konačno, kakva je ovo pesma kada se ne pominje nijedna od njih dve? Očuh me rasturao kao svinja masnu torbu, a kada je već imao ko da plače umesto mene, i to na melodiju zbog koje su mi oči presušile, ja sam zaćutao. Majka je takođe ćutala i samo razrogačeno posmatrala kako se kaiš spušta po mojim nogama, zadnjici, leđima. Mak je izgubio glas. Onda se, izgleda, i očuh umorio, ili je, možda, i on primetio da nešto sa pesmom nije u redu pa je zastao da oslušne. Taman se onda primirio i cmizdravi Huan, Hoze, Migel, Enrike, Čobi. I to je bio kraj lekcije o subordinaciji. Ostav. Voljno. Zamrzeo sam onu popularnu koračnicu „Baa-taalj-niče, bataljniče, komandire” i sve one raspomamljene remce koji su mu se uvlačili u bulju. Mesta uboja danima su ostala otečena i crna. Hešanita me je mazala rastvorom svinjske masti u destilovanoj vodi. I tiho je uzdisala. Ona je svoje odradila, rodila je dvoje zdrave muške dece koja će jednog dana postati vojnici, kao i njihovi očevi.

Živela je u svetu muškaraca, discipline, prljavih gaća i pranja sudova. Pelene je ostavila za 52 sobom. Čaše, suze, rosa, ljubav, pusti dani i kaiš nisu joj bili potrebni. Mogla je, eventualno,

Page

da zacvili: „Samo kap veselja tražim” jer čitav taj meksičko-toreadorski svet, vlažan od ljubavi i strasti, kao da se preslikao na njen život. Pitanje je jedino da li je ta kap veselja neki sekret, ili, možda, metafora, umetnička sloboda ucveljene žene. Ponuđena bliža objašnjenja tipa „malo smeha” ili „vedri pogled oka tvog” deluju mi samo kao dobro zamaskirana putenost koja izbija iz stihova očajne domaćice. Možda nije htela lažnu nadu i sjajno zlato, darove, nakit, novac, verujem da je prvenstveno želela malo mira, ali rat je bio sve bliži. …..Iz daljine se mogla čuti grmljavina topova. Prestali smo da krademo jagode od starice u crnini. Slinavi više nije postrojavao svoje pikavce. Nabijem mu mamcu na salamcu.

Miljenko Jergović PRIČICE

. . Prva: . …..Mama, ne kolji ga, molim te- urlao je Ivica dok je mama pokušavala da razreže ananas za kompot. …..Dječak nije mogao shvatiti da se tako lijepa stvar jede. …..I nije jeo ananas. …..Te noći plakao je dugo, dok konačno nije zaspao. Sanjao je hiljadu mama kako kolju hiljadu ananasa. …..Za priču bi možda bilo efektnije da je sanjao dječake kad ih ubijaju u Aušvicu. …..Ali o njima Ivica nije znao ništa. . . Druga: . …..Ako ste tužni popijte acisal – savjetovala je apotekarka Ana sve svoje mušterije. …..Ali njih su morile druge stvari: prehlade, zatvori, problemi sa jetrom. …..Ako ste tužni popijte acisal – govorila je Ana i vozaču ambulantnih kola Vronskom, koji je patio od depresije, te joj je na koncu postalo jasno da je zaljubljena u njega. …..Bio joj je na umu i kada se uputila u šetnju peronom i tamo srela Rika, koji se upravo spremao baciti pod voz. …..Ako ste tužni popijte acisal – šapnula mu je Ana u posljednjem trenu. Riku, starom ciniku, učinilo se da je riječ o dobroj šali, pa je odlučio da ne ide pod voz već da uđe u njega. …..No, Ana je sa sobom odlučila drukčije. Tek za čas zaboravila je na acisale.

53 .

Page

. Treća: . …..Orest se smijulji dok ga gledaju. …..Čitava porodica Tomaš okupila se u kupatilu oko čudne spodobe što lebdi nad lavorom u koji je sinoć gđa Tomaš potopila grudnjake da se kišaju. Duhovi naših dragih trepere nad vodama – rekao bi patetično papa Vojtila. Ali ni porodica Tomaš nije se uplašila. …..Neznanac je djelovao baš dobrodušno. …..Tako su prošli i sat i dva, sve dok Orest nije odlučio da ode. …..Varšavom se oko dva sata prolomila užasna eksplozija. Od zgrade u kojoj su živjeli Tomaševi nije ostalo ništa. Od njihovih tijela još i manje. …..Orest se grohotom nasmijao. …..Pouka iz ovog slučaja je jasna. Ne kišajte grudnjake preko noći ako vam je život mio. Jer svaki duh ipak nije Kasper. . . Četvrta: . …..Ne idi Marina! Ne idi Marina! Ponavljao je mornar, potpuno sam, na drvenom molu, u noći punoj komaraca. …..Marine, međutim, nije bilo. …..Vjerojatno je otišla. …..Hajdemo zato i mi: ostavimo mornara na molu, možda je lud, možda je Marina duh skuše koju je ulovio prije petnaest godina, a možda i ne postoji. …..Ili je Marina ipak otišla. …..Ne gubimo vrijeme na tugu mornara. Uvucimo se u naše tople krevete, pokrijmo preko glave i sanjajmo svijet izvan pokrivača. …..Pospanom čovjeku suze oči i onda zvijezde izgledaju kao zečice iz “Plejboja”. . . Peta: . …..Svica Luksa donijela je zvijezda repatica da sazna što više od građanima Hrida. …..“Moje je srce violina, zašto ga diraš kad ne znaš da sviraš”- odjekuje iz limenih baraka. …..Starice ispred, u tišini, ispijaju rakiju iz kafenih šoljica sa likovima anđela i oblacima na dnu, tamo gdje bi trebao biti talog. …..Muškarci su uzeli puške i polaze u rat. Boriće se protiv zečeva, fazana i vukova. Veseli su i, po svemu sudeći, sigurni u pobjedu. …..Djeca hvataju svice. …..Luks ništa ne zna o mogućnosti da bude uhvaćen, ali mu je smisao žrtve jasan. Isus na

54

Page

križu ili fosforni prah na dječjim prstima – rezultat je konačno isti. …..I sve da bi oni gore utvrdili jesu li ljudi napokon postali dobri. . . Šesta: . …..Dvogodišnji Samjuel Beket nije progovorio još nijedne riječi. …..Roditelji su se plašili da im je sin debil. …..No, ipak malo po malo Sem je počeo redati lekseme. Sa odvratnošću i nekakvim stidom pristupao je prvim dijalozima. …..Svakim danom bio je nesretniji i nesretniji za nove naučene riječi. …..U vrijeme kada je napisao “Čekajući Godoa” bio je najnesretniji čovjek na svijetu. Užasno mnogo je pio, i tek povremeno bi se oteturao do klavira i čelo spustio na dirke. …..Plong! ….To bi iz sna trgnulo starog cinika (još jednog uz Rika) Miroslava K. Play it again Sam – promumlao bi. …..To je Beketa uvijek moglo razgaliti i otpjevao bi Miroslavu neku irsku uspavanku. …..Sem ga je volio. Miroslav je bio tako šutljiv. . . Sedma: . …..Svake večeri Džordž Harison svira buldogu Fricu svoj veliki hit Dok moja gitara tužno jeca. …..Godina je 1968. …..U Vijetnamu ginu američki dječaci, u SSSR-u beru jagode, a u jednom čikaškom stanu svake večeri nestaje vode. Džordž i Fric nemaju druge do li da jutro čekaju sa tužnim pjesmama. Onda dođe voda. …..Proći će puno godina. Fric će umrijeti od raka na debelom crijevu. Džordž će postati pop- zvijezda, mrtve u Vijetnamu će pojesti buba-mare, a u SSSR-u će saditi naranče, kisele i radioaktivne. …..Ali ipak sa radošću Džordž i Fric i drugi hipici grabe u budućnost. …..Možda neće biti tako ružna. …..Možda je sve samo fiction. . . Osma:

.

…..Dilen Tomas pisao je vesele pjesmice za lokalni cirkus. 55 …..Jedna pjesmica – dva penija, a za peni se tih godina moglo kupiti pet raznobojnih klikera

Page

ili sedam žutih. …..No, Tomas nije kupovao klikere. Nije imao vremena za igru. …..On je vrijedno skupljao peni na peni da bi jednoga dana mogao kupiti bicikl. …..Kada je sakupio sedam funti, taman za jedan krasni plavi, bio je već starac, bicikl ne bi mogao voziti, a i kuda da ide biciklom. …..Tomas je zbog toga bio tužan. …..U cirkusu su se već pjevale druge pjesme. Onoga dana kada je Robert Cimerman pjevao prepunoj šatri “Blowin in the wind” tužni Dilen Tomas bio je već mrtav. Ležao je na mjesnom groblju između …..Džozefa Smita i stabla jorgovana, zarastao u travu i pomalo prljav – kakav je bio i za života. …..Sedam funti naslijedila je nećaka Nensi i za taj novac kupila krinolinu. . . Deveta: . …..Većini ljudi se ime prvi put pojavi u novinama kada umru. …..Sa Ratkom Ilićem nije taj slučaj. Prošlog mjeseca on je dobio milion dolara na lutriji i sve su novine pisale o njemu. …..Umro je tek sedam dana kasnije.

56

Page

ESEJ

Zlatko Paković RAHELIN SMEH I GLASOVI DRUGOVA

. . …..Sećam se smeha Rahele Ferari, zvonkog, kristalnog, kako prostruji gledalištem, poput električnog signala, i publiku naglo objedini u ansambl pažnje visokog napona. Naročito se lepo sećam onih nagoveštaja i začetaka tog smeha u pola rečenice ili pola reči, koji tim rečima i rečenicama proširuju ili preokreću uobičajeni smisao iz osnova, podstičući nas da naslutimo ono što bi nam inače ostalo skriveno. …..Ne znam nikog drugog u našem glumištu ko je tako dosledno umeo da misli smehom kao što je to činila Rahela Ferari, rasterećujući nas od predrasuda za koje držimo da su nepobitne istine i ukazujući nam na sasvim novi smisao reči i stvari koje kod nas odavno dremaju u neupitnosti svog jednom datog značenja. Raheline takozvane sporedne uloge, koje je uglavnom igrala, u stvari su epizode u jedinstvenoj roli u kojoj ona biva na našoj sceni više od pola veka. Srećan sam da sam kao student mogao da budem svedok tih poslednjih smehova sa naše scene koji su još ulivali poverenje da reči imaju snagu prekretničke radnje i da se, najzad, ljudi za njih mogu držati. Ko danas hoće da oseti šta to uistinu znači, kad Rahele odavno nema, može da sluša Mocartov Koncert za klarinet u A-duru. Rahela je bila klarinet našeg teatra i otkad nje nije, mi tog instrumenta više nemamo. …..Rahelin smeh u sećanje mi priziva, takođe sirenske, glasove njenih sjajnih drugova sa scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji više ne postoje. A to je, nota bene, tajna jedne kulturne sredine: ne možete čuti jedan osobeni glas bez njegovog sazvučja s drugim osobenim glasovima! ……Sećam se muškog pandana Rahelinog, Stojana Dečermića i muzike njegove fraze, tog besprekornog, šumanovskog fagota, kao da navešćuje nastanak džeza. Njegove sinkope, poput sipe, čuvale su nevidljivo crnilo značenja i u najbezazlenijim sižeima, spremne da ga na kraju razliju, braneći se od banalnosti, srdito, kao od najljućeg neprijatelja. I nema više nikog ko bi umeo da poput Coleta Dečermića tako smelo i jednostavno produbljuje i najprostije, najpovršnije iskaze. Ovaj muškarac i ova žena, Rahela, doista, nisu govorili kao sav normalan svet, jer originalni ljudi to i ne čine, a naše je “kazalište” s njima bilo sposobno da iskazuje nova značenja. …..Sećam se, dakako, i glasova onih koji su u smrt ispraćani sa oreolom najvećih glumaca, kakav im nepobitno i pripada. Sećam se elegije Plešinog glasa, sećam se proročke zublje, jerihonske trube Ljube Tadića i interpunkcijskih znakova njenog grohota! U ma kojoj ulozi da je Ljuba na sceni, osećali smo da nam, ma kojeg trenutka, u ma kojem raspoloženju da se

nalazi, može zadati najneugodnije pitanje, pred kojim strepimo kao pred Strašnim sudom, jer 57 se na njemu zna i ono što držimo da je duboko skriveno od drugih i ono što smo o sebi i sami

Page

uspešno zaboravili. A Plešin glas, brižni glas, kojim pevaju u stvari anđeoski horovi, glas je najdubljeg opraštanja, najneočekivanije žrtve oprosta koja se Plešinom smrću neponovljivo povukla sa naše scene u grobnu tišinu. …..Eto, među takvim i sa takvim glasovima, pevao je glas Rahele Ferari – na fonu njihovih osobenosti, ističući se kao glas koji se ne može oponašati, jer je reč o instrumentu celokupnog bića. Pogubili smo, dakle, ove instrumente, a nismo im našli dostojnu zamenu, iako se i dalje pravimo da slušamo simfonije. …..To i takvo, nekadašnje Jugoslovensko dramsko pozorište, sa tim i takvim ljudima zaista je bilo jugoslovenski Burgteatar, za kojim tada ni u čemu nije zaostajalo, iako je, u poređenju s njim, uvek oskudevalo. Ovi i ovakvi glasovi, duboko sam uveren, štimuju se samo u jednoj posebnoj konstelaciji društvene vizije, kakve je nekad bilo, a danas je nema ni u tragovima.

Zoran Bognar O KNJIŽEVNOJ KRITICI

mikroeseji, refleksije, kontemplacije . Mišljenja o književnoj kritici veoma su podeljena i najčešće oprečna. Jedni misle da ona nije izraz stvaralačkog čina, da je u svemu zavisna od takozvanog književnog stvaranja, da mu je neka vrsta uslužne delatnosti, da je s(p)retna ili nes(p)retna veza između književnog dela i čitalačke publike, da je u krajnjem ishodu zanat koji se može, kao i svaki drugi, bolje ili lošije naučiti. Drugi pak tvrde da je književna kritika izraz stvaralačkog čina, da je umetnost u istoj meri kao i svi drugi književni rodovi. Teško je uskladiti tako velike protivurečnosti koje vode ka isključivostima, a isto je tako teško odrediti prava težišta književno-kritičkog mišljenja. Jedini izlaz iz protivurečnog mišljenja je, svakako, u analitičkoj proceni same kritike, u određenju njene prirode i suštine… Tako ćemo pokazati i dokazati da su i jedni i drugi u pravu i da kritika biva umetnost samo onda kada uspe da „odvoji žito od kukolja“; kada je sva u znaku borbe za veću, izražajniju i smeliju stvaralačku slobodu; kada je korisno oružje u borbi protiv ostataka reakcionarne misli, protiv kulturne zaostalosti, dekadencije i dogmatizma; kada je oruže u izgradnji književne kulture… . * * *

Svedoci smo da se danas, više nego ikada ranije, može postaviti pitanje dobronamernosti pojedinih kritičkih mišljenja, a ima i razloga za zabrinutost što se često objektivno kritičko mišljenje nalazi u defanzivi. Neki se kritičari naročito povlače u defanzivu prema onoj kritici koja vrednuje knjige, jer su u sredstvima javnog informisanja suženi, čak i

ograničeni prostori za prikazivanje knjiga. Ako i postoje, oni su uglavnom suženi na informacije, a nisu retke pojave da se kroz takve informacije knjige sumnjive vrednosti 58 proturaju kao izuzetni stvaralački poduhvati. U poplavi takve kritičke orijentacije pravi

Page

kritičar teško može da deluje, ali on, ipak, mora biti u akciji, mora se osećati odgovornim za situaciju u književnosti kojoj pripada i mora krčiti put pravim vrednostima. . * * * ……..Naša realnost pripada žanru groteske koja je proistekla iz toga što je bitno postalo nebitno, a nebitno bitno… i što su ljudi na sve to pristali… Naša realnost je duboki žig trećemilenijumskih pošasti i poremećenih vrednosti, ali i snažni krik protiv vremena u kojem je vernost značenje koje nestaje; vremena u kojem znamo koliko šta košta, ali ne znamo više koliko šta vredi… gde se trguje svim i svačim, pa i istinskom slobodom i ljudskim dostojanstvom… . * * * U književnosti kao profesiji uvek je bilo teško. Stalno si pred iskušenjima da li da (moralno) poklekneš pred isplativim šundom ili da prosto „jedeš svoj gorki lebac“ i istinski služiš umetnosti. Ars longa, vita brevis! . * * * Umetnost je postala roba široke potrošnje, kao voda ili struja, nešto što je potrebno (ne i banalno) i čiji bi se nedostatak osetio tek kad je ne bi bilo. . * * * Živimo u društvu koje vode ljudi koji politički legalizuju šund kao način komunikacije: prevaru, laž, obmanu, minimiziranje vrednosti, marginalizovanje svega što je duhovno. Svi naši duhovni životni izvori su otrovani, celo naše građansko društvo počiva na kužnom zemljištu laži… Ubili su nas u pojam. Ljudi veruju da će im neko drugi rešiti probleme. Znaju da od obećanja iz raznoraznih izbornih kampanja nema ništa (višedecenijsko iskustvo im to potvrđuje), ali lakše im je da povere svoje živote drugima. Ta apatija i odsustvo odgovornosti za bližnje koštaju nas mnogo. Zavisimo od milosti beskrupuloznih ljudi, i to većini nije signal da potisne strah u sebi i da se, napokon, čuje i njihov glas… . * * * Ljudi bi trebalo uvek da se bore da održe svoje dostojanstvo. I što je situacija teža, to su bitke veće. To je naša i sudbina i obaveza. Ipak, reč nekolicine odvažnih nije dovoljno glasna da bi u ljudima probudila hrabrost. Mnogi od njih su izgubili samopoštovanje u teškim vremenima, pa gledaju kako da prežive. Mnogo puta se u istoriji zapalila iskra kada je niko nije očekivao, ali mi smo potrošili mnogo energije. Račun je godinama rastao… postao je prevelik i nema ko da ga plati. Političari i tajkuni neće, a narod ne može. Ovaj narod je

umoran od iščekivanja slamke spasa… A bez vere nema svetlosti i zato smo u mraku decenijama. Voleo bih kada bi naša deca uspela da se ugledaju na najvrednije među njima i da 59 na taj način menjaju sebe i sistem. Daće Bog da tako i bude…

Page

.

Milan R. Simić ESEJISTIČKA SRČA

Emilu Sioranu (8.april 1911 – 20. jun 1995) Uzetoj njegovoj duši

1. …..Ruganje našem nepostojanju nije učenje. Ruganje našem nepostojanju je pesma Melanholičnih anđela. Pesma Melanholičnih anđela je intelektualni bezobrazluk. Sioran je Melaholični anđeo. Nemoguće je izboriti se protiv (ne)postojanja Ruganja. 2. …..Postojanje je nastalo u nepostojanju. Rođeni smo u nepostojanju, živimo u nepostojanju. Umiremo u nepostojanju. Trajemo u nepostojanju. Kako nam to uspeva? 3. …..Stvaralaštvo je nepostojanje. Stvaram(o) nepostojanje! 4. …..Nestvarno je postojanje, nepostojanje je stvarno! 5. …..Sioran, Tvoji misleći Ribari obećavaju mi dubinu sve govoreći da visine ne sahranjiju naša padanja! 6. …..I kada sve nestane, ostaće Ništa. Sve nestaje u nepostojanju; nepostojanje se kruni pretvarajući se u Ništa. Ništa, i u nepostojanju, znači Ništa. 7. …..Pišem i sve mislim da Đavo, za razliku od Boga, ima samo jednu zapovest: Živi kao (Ja), Sioran! 8. …..Naše Nepostojanje, zahvaljujući Postojanju, zaslužuje beskrajno poštovanje! 9. …..Čuj, Sioran: Puna im usta života, a život im prolazi u nepostojanju! 10. …..Sioran se na ravne časti rugao postojanju u nepostojanju i nepostojanju u postojanju. Sioran, ugašena zvezda koja sija! I to je u redu, dobri, stari, Sioran! Tajna tvoje duše je sačuvana. 11. …..Kako darivati sebi viši stepen svesti? Kako nadmašiti nenadmašivo? Pišem, i hoću da nadmašim nenadmašivo! Znači, u duhovnoj sam službi. Što više čitam, sve manje znam! Što više pišem, sve ređe govorim. Da li sam spreman za Samoću? Kako stvoriti sebi Samoću? 12.

…..Niče se pitao Možemo li živeti tako da ne verujemo u ništa. Tvoje trajanje, Sioran, i 60 trajanje tvoje nama ostavljene misaone drskosti najbolji su dokaz da možemo!

Page

13. …..Sve prolazi, ništa se ne vraća! Nepostojanje prolazi u nepostojanju. Nepostojanje je samorazarajuće. Postojanje samorazaranja nije pod upitnikom! Kako to? 14. …..Lajoš Kesegi upotrebio je izraz Sveti prokletnici. Moćno zvuči kada i sam zapisujem: Sioran, Sveti Prokletnik? 15. …..Petru Krdu postavio je Sioranu pitanje: Kada ste najbolje osetili večnost? Dobio je (ne)očekivan odgovor: U vreme kada sam se bavio mistikom, kada sam imao religiozne krize. Sada sve mislim da je i Sioran, u vreme svoje „religiozne krize“, (baš tada) imao susret sa Ribarima, i da su mu ribari (samo tada) obećavali dubinu sve govoreći kako visine ne sahranjuju naša padanja! Sioranova visina je nedostižna, ostaje nam samo Sioranova dubina. 16. …..Rezignirano sam religiozan! 17. …..Kad zlobni zavide pakosnima, i to je jedna vrsta harmonije ljudskih odnosa! 18. …..Što se više diviš velikim misliocima, sve učeći od njih, obuzimaće te sve češće sumnje u vlastito znanje i tvoje znanje, tako će da ti se čini, biće sve siromašnije. I, baš kada gotovo budeš siguran da vlastitog znanja više i nemaš, da je tvom siromašenju znanja došao kraj, postaćeš i sam mislilac. Čudni su putevi… 19. …..… i tačno jeste da od Samoće do Usamljenost najduži je put! 20. …..Nirvana nema bližeg srodnika od Večnosti! 21. …..„Ali vreme beži i više se ne može povratiti.“ Kuda vreme beži? Od koga vreme beži? I moje vreme beži, znači postojim. Postojim zajedno sa svojim vremenom koje beži. I ne može se povratiti. Bežati u Nepostojanju, to je savršenstvo umetnosti. Sada znamo šta je savršenstvo umetnosti. Savršenstvo umetnosti više se ne može povratiti! 22. …..Zamišljam granicu između svesnog i nesvesnog, svesti i podsvesti. Ali, gde postaviti Carinu? 23. …..Sioran, večno Uspavana duša, duša od čoveka! 24. …..Učiti se kako vagati misli; kako koristiti teške misli; kako se oslobađati beskorisnih i lakih misli! Učiti se razmišljanju, pokoriti se filozofiji, ostati izvan nametnutih religioznih zaključaka. Biti filozof po ličnoj potrebi. Da se smeješ misliocima, da se mislioci ne smeju tebi! Stvori misaoni krik koji te vodi! Sioran je stvorio misaoni krik. 25. …..Postoje li zlokobna pisma filozofa, sveštenika, mislioca? Naravno, postoje. Nije li zbirka eseja Kratak pregled raspadanja Emila M.Siorana zlokobno pismo? Ali, zlokobno pismo, po nama, jeste i Nebo (sa svojim divotama) i Pakao (prema onome što sam video i čuo) Emanuela Svedenborga! Kako to? Prva je knjiga neverujućih, druga je knjiga verujućih. U Pregledu govori se: sve će to večnost poništiti, dok Svedenborg zapisuje divote Neba, i opet, podjednako to jesu zlokobna pisma? A tako je jer sve mislimo da i verujućem i neverujućem jedna je Misaona matica.

26. 61 …..Čovekova zmijska logika! Filozofa zmijska logika! Božija zmijska logika! Sve sama

Page

zmijska logiga? Sioranova zmijska logika… 27. …..Svi imamo svoju predstavu o životu. Skoro da me se i ne tiče vaša predstava o životu. Da li se vas tiče moja predstava o životu? Dvadeset prvi vek, vek otuđenja, „čovekove zmijske logike“ i potpunog „razdvajanja“ naših predstava o životu. 28. …..… I tako, čitajući, teško je proći kroz književni tesnac, a to jesu Sioranovi eseji! Proći nekažnjeno.. . .

62

Page

KRITIKA

Sead Husić IZBJEGLIČKI IDENTITETI U “MAĐARSKOJ REČENICI”

. . (Andrej Nikolaidis, “Mađarska rečenica”, Buybook – OKF, Sarajevo – Cetinje, 2016) …..Pitanje identiteta je pitanje suštine. Kako i na koji način se konstruiše identitet i šta ga čini mogućim, tj. šta bismo u najboljem slučaju smatrali “čistokrvnim” identitetom? Naravno, postojanje čistokrvnih identiteta zabluda je i prevara onih koji žele, također, svoje zablude opravdati istim, odnosno, stvaranje takvoga identiteta nemoguće je iz najmanje nekoliko razloga. Ovako postavljena teza, s neodređenošću “nekoliko razloga”, sasvim je opravdana i dopuštena. Ukoliko bismo identitet razmatrali u svom prvobitnom obliku, naše će porijeklo biti religijski utemeljeno i izvedeno iz Raja. Zapravo, pitanje identiteta u eshatološkom smislu je pitanje Raja. Naime, najbolja opservacija o identitetu ogledala bi se, prema našem mišljenu, u tradiciji (u najširem smislu) i našem vlastitom iskustvu. Identitet nije ni “kamena ploča” ni fluid koji bi se prilagođavao svakom obliku. Postojanje između dviju pomenutih kategorija identitet čini potencijalom i na neki način ga konstruiše na “pravi” način. S druge strane, kada smo spomenuli “čistokrvne” identitete, postoji bojazan da će stvaranje takvih identiteta, koliko god nam se činilo apsurdnim, obnavljati se na onaj isti način na koji se obnavljaju procesi i projekti velikoideooloških “mrziteljskih” intencija prema Drugome. …..Na tragu rečenoga, u romanu koji je objavljen u periodu najveće izbjegličke, ekonomske, ako hoćete, i moralne krize nakon Drugog svjetskog rata, Andrej Nikolaidis se bavi temom izbjeglištva, tj. onim periodom kada se iz Evrope bježalo i današnjim trenutkom kada se u Evropu, bez obzira, sve veći broj ljudi želi useliti, da li kao izbjeglice ili kao prinudni radnici iz istočnoevropskih zemalja u kojima vlada, danas, opće beznađe. Zapravo, ovdje je, u “Mađarskoj rečenici”, pitanje identiteta postavljeno iz više uglova: identitet kao proizvod rata i nasilja, identitet kao potreba da se traga za sobom, svojim iščezlim, porodičnim iskustvom, koje je u romanu Nikolaidisa prekinuto upravo ratnim nasiljem i potrebom da se ispriča “naš” ratni period i sve ono što je isti donio. U tom smislu imamo identitete koji se u našem bivšem prostoru (ovdje mislim na Jugoslaviju, naravno) najvećim dijelom konstruiraju ratom i onim užasima koje rat donosi sa sobom; jako rijetko se ovdje kolektivni identitet izgrađivao na vrijednostima o kojima valja i treba govoriti: identitet kao razlika i potreba da se upoznaju razlike. Naravno, kada pročitamo Nikolaidisov roman, vidjet ćemo da ovako izgrađivanje identiteta nije “blisko” samo našem prostoru, koliko bi nam se, na površan način, činilo tako. 63

Kolektivno rasulo i beznađe je, ako bismo parafrazirali naratora ovoga romana, koji se poziva Page

na Waltera Benjamina, civilizacijski “čin” u svom najdužem trajanju, jer je povijest čovječanstva povijest barbarizma. Zapravo, kako Benjamin piše u svojim esejima: “Tradicija ugnjetenih poučava nas da je izuzetno stanje[1] u kome živimo – pravilo.”[2] Stoga, nimalo ne čudi ovaj roman danas, koji, u prvom planu, propituje izbjeglištvo, ali i priča o masovnim iseljavanjima i egzodusima je, kako smo mogli vidjeti, jedan historijski kontinuitet, koji biva prekinut onda kada (barem tako misle oni koji učestvuju u tome) se revolucionarna klasa oslobađa stega i bremena vremena i uvodi revolucijom novi dan u kalendaru, koji sažima vrijeme.[3] Tačnije, možemo uvidjeti da naša bliža kolektivna tragedija nije samo sklona nama i da je priča o Balkanu, kao Drugome, kao tamnom vilajetu i sl. moguća svugdje i svima. Otuda je ovo roman, kako je to dobro primijetila Kristina Ljevak, “imaginarna povijest balkanskih i evropskih izbjeglištava 20. i 21. vijeka ispisana kroz dvije sudbine – naratorovog prijatelja Joea i velikog jevrejsko-njemačkog filozofa Waltera Benjamina, čijim je djelom i tragičnim krajem Joe opčinjen.”[4] Uzrok ovome romanu, tačnije, sam naslov[5] proizašao je iz potrebe da se utvrde i sažmu granice i elementi jedne nacionalne književnosti. Šta, u odnosu na drugu nacionalnu književnost, izdvaja, u ovom slučaju, mađarsku. To je, da parafraziramo naratora, mađarska rečenica, koja gaji kult duge rečenice, koja je dobra metafora za život, koji je mogao biti drukčije i preciznije proživljen i opisan. Koliko god nam se prethodna tvrdnja činila apsurdnom, ona je, u osnovi našeg vremena i povijesnog kontinuiteta, itekako moguća i uvjetovana time da se razlike stave na prvo mjesto i budu razlogom masovnog egzodusa. Mađarska rečenica metafora je života rasutih i iščašenih iz svojih domova, onih koji su razoreni i uništeni do temelja, odnosno, Nikolaidis jako dobro zna da su izbjeglički i razoreni identiteti pravilo a nikako izuzetak našeg vremena. …..S druge strane, ovaj roman je dokument našeg vremena. Naše vrijeme u svom tranzicijskom kapitalizmu nemilosrdno se odnosi prema, uslovno govorimo, srednjoj klasi i to je jedan od tragičnijih postjugoslavenskih elemenata našeg društva, što autor romana dokumentuje na najnaturalističkiji način. Tačnije rečeno, književni tekstovi u književnoantropolškoj paradigmi fungiraju kao dokumetni iz kojih je moguće, kako to piše Vedad Spahić, “ekstrahirati određene kulturoteme ali je i književnost subjekt visokog potencijala u reflektiranju antropološke građe na putu pronicanja imaginacijsko-narativnih okosnica simboličke konkstrukcije svijeta.”[6] U tom smislu zanimljiva je i upotreba glagolskog oblika potencijala u kojem autor propituje sve zablude i mogućnosti, kako na intimnom tako i kolektivnom planu, ovoga prostora. Nikolaidis ne piše izvan vremena. On nije u književnosti prespavao sva zla i nepravde koje su se desile. Naprotiv. Nikolaidis u svojoj kniževnosti uporno ispisuje naša nadanja i prevare, što ga čini jako angažovanim piscem. Biti angažovan pisac nije neka sreća ili nesreća, nego, ovdje želimo istaknuti da Nikolaidis istrajava i na poetičkim i etičkim elementima. Nikolaidisov “junak” je onaj koji govori u kontekstu vremena, ali je određen svojim poetskim i etičkim nanosima. Drukčije kazano, roman je građen onako kako je jedino moguće, putujući vozom na relaciji Budimpešta – Beč i sjećajući se svoga prijatelja Joea, narator romana, koji je, za razliku od Joea, jako loš pisac, iznosi historijski lom i rasulo ovoga prostora opet na način da personalizirajući prostor i pripovijedajući ostvaruje hronotop onako kako je uvjetovano putovanje vozom. …..Ono što je karakteristično za Nikolaidisa jeste da je on pisac u formatu od stotinu stranica. Svi njegovi romani su u tom formatu. Forma i sadržaj su, dakako, društvene pojave koje svojim umjetničkim iskazom oblikuju jedan svijet, jedan potencijal a taj potencijal kod

Nikolaidisa ostvaruje se najvećim dijelom u pomenutom formatu. Stoga, nimalo ne čudi da Nikolaidis se u ovom romanu bavi identitetom književnosti i postavlja ili odgovara na pitanje o statusu današnje književnosti i potrebe ljudi da se njome bave. Na tom fonu, Nikolaidis 64 ispisuje jednu zanimljivu tezu – da je konceptualna književnost budućnost umjetnosti pisanja.

Page

Ovaj stav pravdan je dvjema činjenicama: pisci ne žele pisati niti čitaoci žele čitati. Njima je, zapravo, potrebna književnost; piscima da bi bili književnici a drugima da bi u svoj život unijeli klasu, etablirajući se u društvenom kontekstu i vremenu u kojem žive kao elita, koja, imajući takav odnos prema umjetnosti, pokazuju svoj pseudoživot pod staklenim zvonom. Konceptualna književnost ostvarivala bi se usmenim putem negdje na trgu ili bilo kojem prostoru na kojem bi bilo sasvim dovoljno ljudi da čuju jedan “konceptualni” roman za nekih dvadeset minuta. Jedna obrnuta situacija: preko razvoja usmene do pisane književnosti ponovo bismo se vratili usmenoj. No, to ćemo, što književnost i jeste, ostaviti kao mogućnost, kao što i Nikolaidisov roman jeste jedan potencijal u kojem se Čovjek ne ostvaruje izvan konteksta. Naprotiv, “Mađarska rečenica” je roman određen društvenim kontekstom i nemogućnošću da se čovjek realizuje izvan vremena. Vrijednim ostaje još da se kaže da u ovom romanu izbjeglički identitet ne podliježe uobičajenim predstavama i da na taj način Nikolaidis iznevjerava naša čitalačka očekivanja. . . . [1] U izvoru su otvoreni navodnici. Stavili smo to ovdje u Italicu da ne dupliramo navodnike. [2] Walter Benjamin, Istorijsko-filozofske teze u:“ Eseji“, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974., str. 83. [3] Walter Benjamin, ibidem, str. 87. [4] Kristina Ljevak, „Sve dobre priče su dvosmislene“, http://www.buybook.ba/novost/9596/sve-dobre-price-su-dvosmislene, dostupno 23. 3. 2017. [5] O tome je Nikolaidis govorio na promociji romana, koja je održana 22. 3. 2017. u Sarajevu. [6] Vedad Spahić, Rekonfiguracije kaleidoskopa, u: „Književnost i identitet“, Lijepa riječ, Bosanska riječ, Tuzla, 2016., str. 11.

Aleksandra Đuričić VELIKA LAŽ

. .

(Sonja Atanasijević, Velika laž, Plato, 2016)

…..Ako proza može biti krik, onda je to svakako novi roman Sonje Atanasijević, glas koji 65

vapi da bude saslušan, glas koji bukvalno moli da nešto promenimo dok je to još moguće. Page

Jedan embrion odbio je da se rodi, da stupi u svet beznađa, amoralnosti i odsustva svakog osećanja osim borbe za prestiž. Metafora tog sveta je mikrokosmos korporacije za koju nije bitno čime se bavi već da li ostvaruje profit. Strah od otkaza, svakodnevni pritisci, maltretiranje neistomišljenika a iznad svega carovanje mediokirteta i poslušnika, to su predeli i likovi ovog romana koji je manje linearno narativan a više okrenut detaljima koji se sklapaju u bošovski ili možda još pre Gojin mural užasa, predstavu sveta bez nade. …..Jedan par pokušava da živi običan, porodini život sada i ovde. Da se voli, ima decu, obezbedi egzistenciju sopstvenim radom i obrazovanjem. Koliko to apstraktno zvuči, nije potrebno naglašavati niti posebno žanrovski označavati roman kao distopijski, svojevrsni omaž možda i Saramagovom romanu ’Slepilo’. Kako čitalac odmiče, sve više se prepoznaje u stvarnosti, sve manje oseća da ovde postoje elementi fantastike (određenima se naglo promeni boja očiju, što nasmrt preplaši ostale koji se smatraju još ’normalnim’). …..Glavni junaci sve slabije se snalaze u takvom okruženju, odlazeći svakodnevno na posao kao na gubilište, u neprestanom strahu od momentalnog otkaza i samo jednog poziva u kancelariju nadređenog. Ta atmosfera straha nije nikakva distopija, već je realnost na koju Sonja Atanasijević gotovo vrišteći ukazuje. …..Ružan svet njenog romana ne ostavlja prostora lirskom izrazu, još manje opisima i stilskim figurama. Jezik njenog dela upravo je onakav kakav je svet o kome govori. Oštri, britki dijalozi, česta upotreba kolokvijalnog govora, pa i psovki koje su postale neodvojivi deo naše svakodnevne konverzacije, naturalističke slike ružne stvarnosti koja je stvorila ružne ljude, to su njeni literarni postupci koje tema u potpunosti opravdava. Odsustvo lepog, srećnog, lirskog, simbolično je prikazano kroz odluku jednog deteta da se u takvom svetu ne rodi i ne možemo se oteti snažnom utisku da je ovaj njen motiv vizionarski anticipirao događaje kojima smo upravo svedoci, insistiranje na rađanju po svaku cenu bez obzira u kakvom svetu i kakvom okruženju, apsurdni pritisci kojima smo upravo ovih dana izložene, a koji naš zdrav razum ne može da prihvati. …..Jedan snažan i adekvatan oblik otpora jeste to što ne odustajemo od pobune kroz različite oblike izražavanja, među kojima je književno stvaralaštvo svakako značajno, ma koliko i ono bilo skrajnuto i poniženo kao razbibriga zaludnih, nepotrebna mentalna aktivnost društva koje hrli u reforme, ne znamo čega i ne znamo do kada. …..Hrabrost da se kaže ’ne’ ovakvim sunovratima razuma, hrabrost da se još jednom podigne glas u borbi za human, osmišljen i oplemenjen život, valjda nas još samo to drži. Zbog toga roman Sonje Atanasijević nije prizemna, pamfletska polemika sa nekima koji su je povredili, ponizili ili joj konkretno uskratili egzistenciju, a takvih su naši život prepuni, već književni izraz koji sublimiše sav taj jad koji je naša generacija bila primorana da podnese i još podnosi s obzirom da nismo u godinama kada se silazi sa životne scene. …..Romanom čiji i naslov nosi svojevrsnu poruku, Atanasijevićeva je pokušala da pruži i lični i generacijski otpor svim apsurdima koji nas okružuju i za koje, nažalost, ne možemo optužiti neki uzan krug vođa i samozvanaca, jer istina je mnogo strašnija. Boju očiju menja svaki drugi zaposleni u korporaciji, trulež ide do dna, oni koji pružaju otpor sve više se osećaju kao brodolomnici na pustom ostrvu. …..U savremenoj srpskoj književnosti koju pišu žene ne nalazimo mnogo sličnih primera društveno angažovane proze koja direktno ukazuje na deformitete raspadnutog društva u kome živimo. Mnogo je više intimnih, lirskih ispovesti ili poniranja u istorijske kontekste kao sigurnije i komercijalnije terene proznog izraza. Sličnu vrstu hrabrosti nalazimo u 66

Page

autentičnoj prozi Ljiljane Đurđić, pričama iz zbirke ’Kad svane razlaz’ Gordane Ćirjanić, kod Vladislave Vojnović, u celokupnom opusu Milice Mićić Dimovske, pre svega u njenom snažnom romanu ’Mrena’. Koliko dugo budemo opstojavali u tunelima jednog zakržljalog, nehumanog, društva sasvim iskrivljenih vrednosti, utoliko će dragocenija biti ovakva vrsta književne hrabrosti. …..Velika laž je bolno, autentično svedočenje za buduće generacije o vremenu u kome smo živeli, žrtvujući se za decu koju smo se usudile da rodimo, oplakujući one koji su s pravom odbili da se rode. Sonja Atanasijević dala je upečatljiv doprinos letopisu našeg tužnog vremena.

Tijana Koprivica PUNO TOPLIH POZDRAVA IZ RAVNOG BANATA

. . (Uglješa Šajtinac, Banatorijum i ina proza, Arhipelag, 2014) …..Zrenjaninski dramaturg, romanopisac i pripovedač Uglješa Šajtinac pamtiće 2014. godinu po dvema značajnim književnim nagradama koje su je obeležile (Andrićeva nagrada i Evropska nagrada za književnost), ali i po predstavljanju svoje druge zbirke proze književnoj javnosti. Naslovna priča Banatorijum, zajedno sa još deset drugih tekstova označenih pomalo arhaičnom sintagmom ina proza, sačinjava ovu žanrovski i stilski raznovrsnu zbirku ističući u prvi plan česte topose u Šajtinčevom delu, prostor Banata i njegove prepredene žitelje. …..Dominantne linije interesovanja kao što su porodični odnosi, promašenost života, posledice ratnih godina, pa i pitanje stvaranja umetničkog dela, neretko se prepliću, nadopunjuju i prouzrokuju jedna drugu, čineći tako temelj za izgradnju narativnih tokova ove zbirke. Beznadežni slučajevi skloni pošalicama svake vrste, za prošlošću nostalgični starci i pijanci, pasivni čekači boljih dana, žrtve sveprisutne nepravde i sa razlogom ogorčeni jesu junaci kojima autor u svom delu poklanja pažnju i mogućnost da, prepoznati od strane čitalaca, požive nešto duže od vremena potrebnog za čitanje neke od priča. Tome još pripomaže i aktuelnost tematike koja je u zbirci zastupljena: bliski dnevnopolitički prizori, krilatice i aluzije, koji često iskrsavaju i implicitno objašnjavaju komplikovane životne situacije likova. Oni, u nedostatku volje (ili zbog nepoverenja u istu) odustaju od svojih prava i sloboda, odnosno, poslednjom snagom čine onaj minimalni gest potreban za zadovoljenje sopstvenih težnji. Kao još jedna od crta ove knjige javlja se snažno osećanje melanholije, posebno izraženo u priči Razglednica sa morskog dna, koja kao da pripoveda nevina dečija sećanja i preplete prošlosti, dok u zamišljenom post skriptumu provlači lajtmotiv zbirke: puno

toplih pozdrava iz ravnog Banata. 67

Page

…..Banatorijum, kao reprezentativna priča, neodoljivo i neminovno povezan sa svim mogućim značenjem imenice sanatorijum, na groteskni, crnohumorni način, ređanjem niza fragmenata u vidu scena ili epizoda, što će biti Šajtinčev zapažen postupak u ovoj proznoj zbirci, daje istoriju i bilans života trojice braće od različitih majki, al ko rođenih, smeštenih u učmaloj sredini sa većim brojem groblja no vrtića, gde se, silom prilika, sahrane organizuju u pomodnoj dečijoj igraonici. Jedva celi tek kada su skupa, svoje fizičke nedostatke poput nepokretnosti, odsustva vida na levo ili desno oko, rana i ožiljaka, promišljeno koriste u datim okolnostima, bilo u tučama, bilo u izmišljanju ratnih priča u zamenu za flašu piva, ironično se smejući u lice sopstvenoj sudbini, ali i onima koji bi ih požalili. Celodnevno lakrdijanje ipak ih ne udaljava od religiozne misli čak ni u erotski obojenim momentima, već naprotiv, doprinosi uspehu pri osvajanju omiljene konobarice dežurne seoske birtije, te tako pisac pokazuje da ne preza pred ogoljavanjem svih aspekata jednog običnog, monotonog, banatorijumskog života. Opisujući dogodovštine svojih junaka, pisac gotovo da im daje obličja figura sa Predićeve slike Vesela braća, žalosna im majka, nanovo ovekovečujući neugodnu istinu i ne srameći se pred njom. …..Da Šajtincu nisu strana promišljanja o sopstvenom pozivu dokazuju priče koje se bave položajem pisca u današnjem društvu i varijablama koje utiču na njegov eventualni uspeh ili neuspeh. Nezadovoljstvo potaknuto uslovima, angažmanom, plasmanom i recepcijom ukazuje na merkantilni odnos prema umetnosti i kulminira u krajnje brutalnoj priči POV, gde gnevna spisateljica-osvetnica, zlostavljajući nesavesnog izdavača, zastupa sve njoj slične i pravi mesto za poeziju u svetu. …..Krećući se tragom realističkih pisaca, što će reći vernim podražavanjem osobenog dijalekta prostora o kome je reč, te često i slengom, opisima prilično detaljnim, mnogo puta naturalističkim (ponekad čak i agresivnim), i angažovanošću svoje proze, Šajtinac uspeva da verodostojno i upečatljivo dočara karaktere likova i mentalitet sredine. Nasuprot tome, povremeno se poigravajući jezikom i nagomilavajući pregršt reči različitog porekla, stilskog registra i značenja, kao što je slučaj u priči Amiko, zatim premrežavanjem teksta mnoštvom citata interteksutalne i paratekstualne primene, od kojih neki ukazuju na favorizovanu tradiciju, a neki postaju ključem za razumevanje određene priče, te parodiranjem određenih proznih žanrova, pisac se priklanja postmodernističkom modelu stvaranja umetničkog dela. Izrazita sceničnost uz iznenadne obrte na kraju, koji iz temelja pomeraju uspostavljeni svet priče, potpomažu dinamiku pripovedanja, održavaju neizvesnot i pobuđuju čitalačku pažnju, te je utisak posmatranja kratkih filmskih rezova kroz objektiv kamere koji se čitanjem priča stvara sasvim opravdan i pruža uživanje. Galerija na različite načine povređenih likova Šajtinčeve proze posve precizno, više puta suptilno i poetski, ocrtava svakodnevnicu dna Panonskog mora, naglašavajući obrise bivše, a ostavljajući mrvu cinične nade za stvaranje nove utopije. …..Da je reč o vrednom piscu i delu, svedoče i brojne književne i pozorišne nagrade koje krase rad Uglješe Šajtinca. Banatorijum i ina proza kao jedna od celovitih i poetički do tančina uobličenih pripovednih zbirki uklapa se u niz knjiga koje valja pročitati, dok se čini da će ime Uglješe Šajtinca ostati kao jedno od ključnih književnih znakova ove epohe.

68

Page

DRAMA

Leila Samarrai MAČKE

. . LICA: ŽIVA BIĆA IKONIJA, kompjuterski stručnjak i profesionalni astrolog. Njene godine su tajna. ŽELjKO, oko 45 godina. Vlasnik mesare JANA, 17 godina, srednjoškolka. Željkova kćerka SRĐAN, oko 40 godina, vozač, preduzimač. Zakasneli učenik. DRAGUTIN, oko 50 godina. Profesor istorije BIĆA SFERE SPIRITIKE SVETI PETAR, čelnik Rajske administracije. Borac protiv zlih sila. Zalaže se za mir, pravdu i ekonomski prosperitet. EMANUIL, lađar iz pakla. Pritajeni kleptoman. SVETA PARASKEVA, svetiteljka. Zaštitnica žena. GOSPOD LILIT, pala Anđelina SOTONA MAČKE DUHOVI PREDAKA (prerušeni glumci) JOVANKA ORLEANKA: Svetica. Rajska pobegulja. NAPOLEON, slavni, blagopočivši francuski vojskovođa. Uvek spreman za akciju. U paklu potpaljuje borodinsku vatru. ŠEKSPIR, slavni, blagopočivši engleski dramaturg. U žalosti za rano preminulim sinom Hametom. MERI TJUDOR, protestantima i pijancima znana kao Bladi Meri GLAS GOSPODNjI

GLAS SOTONIN RAZNOLIKE SENKE, PRIKAZE I GROTESKE

DVA KONOBARA I JEDAN KOMŠIJA 69

Page

. . SCENA 1 STIKS (Nasred pozornice obasjane sablasnom svetlošću, utvara, nalik na Komandatorea iz Don Đovanija, jednom rukom stavlja novčiće u usta mrtvaca. Drugom – prima novac. Oko aveti se okupljaju figure zastrašujućeg izgleda – to su Groteske.) GROTESKA 1: Da li je ovo reka Stiks? UTVARA: Da. Ako treba prevoz, dva dinara druže. GROTESKA 2: A koliko da nas ne prevezeš? (scena se zamrači) . . SCENA 2 NEBESA. RAJ (Sveti Petar sedi ispred rajskih vrata, pogleda uperenog u tavanicu Rajske bazilike. Uzdiše. U eteričnoj ruci drži ogroman, zlatan ključ Nebeskog Carstva. Nosi maksi – haljinu išaranu krstovima po najnovijoj Rajskoj modi i klompe. Upadljivo je našminkan. Perika u pink boji je pomalo nakrivljena. Malopređašnja Utvara iskače iz čamca koji se nalazi na sredini pozornice. Skida crnu odoru. Potpuno je ćelav. Nosi košulju na pruge s tregerima upasanu u trenerku, u skladu s dizel modnim krikom devedesetih godina u Srbiji) SVETI PETAR: O, Emanuel, bog ti pomog’o! EMANUEL: Petre? Kakav je to stajling? PETAR: Skenirajući celu Zemlju skenirao sam i štampu. Malo Vog, malo Fešn-Buk. EMANUEL: Skeniraš brzinom svetlosti pretpostavljam. Brojevi od pre pola veka, aman. Tvoja šminka nije ni za scenu osamdesetih, a ta perika? Haljina? Ne bi ni Fred obuk’o. SVETI PETAR: Ok. Miran Stiks. Nego, Emanuel, čemu mogu da zahvalim za tvoju posetu? Željan si Svetog Petra? EMANUEL: Mani. Teški problemi. SVETI PETAR: Da nisu pristigli internet trolovi? (Prekrsti se.) Il’ ne daj Bože da si plovio na zeleno? EMANUEL: Opljačkao sam Preminule. SVETI PETAR: Onda ti nema druge nego da se predaš. (Ustaje. Rukom vrti ključ) Izgovori se na demenciju. Ipak, mrtvuješ od pamtiveka. Srećom, u Raju nemamo takvih problema… (Kako izgovori, tako začu se krik – nečije lice se slepilo s druge strane Rajskog monitora. Jedno oko beše uvećano optičkom varkom. Sveti Petar se uhvati za glavu. Spade mu perika.)

70

EMANUEL: Šta bi, o Sveti Petre? Zbog čega se hvataš tako za glavu? Page

SVETI PETAR: O, Emanuel, prijatelju moj pakleni, nećeš verovati šta se desilo… s one strane dimenzije! („s one strane dimenzije…“ Pozornicom odzvanja glas Vinsent Prajsa umiksovan u tehno maniru) EMANUEL: Iskušaj me. (podsmešljivo) SVETI PETAR: Zemljanka koju već dugo pratimo prkosi zakonima prirode. Malo joj je bilo što ne stari već nekoliko decenija, malo joj je bilo što obnavlja devičanstvo svake prestupne godine, malo joj je bilo… što skida bore bez botoksa i plastičnih operacija, već je ovladala (Petrov glas postaje jači i dublji) takvim tehnikama hakeraja da je upala na Dedbuk društvenu mrežu pokojnika. Ne samo da špijunira ono što mrtvi pišu preko zidova već im ulazi i u inbokse. Smrtnica! Al’ svima će nam dojakati! EMANUEL: Velečasna nobelovka? Judinica 21 veka? (zamisli se) Da nije ova moja Lilit, pa se materijalizuje dole inkognito? SVETI PETAR: O, Emanuel, ne pratiš radnju! Neko sa Zemlje uspeva da nam radi isto što i Vikiliks vladama na Zemlji. Haker za koga se ispostavilo da je nepismena žena, toliko je uspešan da sa svog zemaljskog kompjutera posmatra sve šta se dešava u Raju i Paklu. Čak i kamericom gleda svaki kutak! I te informacije predaje i prosleđuje. Ikonijakiliks na delu! EMANUEL: Zar nemate u Raju kontrahakere? Sekjuriti antihaker programe? SVETI PETAR: Imali bismo da Pakao ne uzima sve vrhunske hakere. EMANUEL: Ali, kako je uspela da probije šifru? PETAR: Probila je šifru dok je posmatrala Merkur kroz teleskop, a na našu mrežu se prikačila programom Hamači. Eh… taj Merkur, glasonoša! Inrigant jedan komunikativni! EMANUEL: Možda htede da igra Vorkraft? Kako glasi svetovno ime te vrsne Jasmine Bond? SVETI PETAR: Ikonija Od Rače Kragujevačke. Skoro pa i nepismena. Niko ne zna ko je nadahnjuje. EMANUEL: Možda hoće samo da se pomoli, a kako drugačije no nekome ko je komunikativan. SVETI PETAR (Ne obazire se na upadicu. Šeta se pozornicom i namešta periku) Samo stari modeli računara mogu da hvataju signal božjeg Vaj Faj. Doskoro nismo znali odakle joj Japanac iz pedesetosme! A onda otkrismo tajnu nad tajnama i čudo nad čudima! (briše maramicom znoj sa čela) EMANUEL: Zar može biti da je zagonetnije od Svetoga Grala? SVETI PETAR: Hakerskim arsenalom snabdeva je jedna mesarska radnja. Nekoliko isporuka osujetila naša rajska CIA. EMANUEL: Ovakvog tvista nema ni kod Olivera Tvista! SVETI PETAR: Nego.. Zar je moguće da nam osmatra sve prostorije odozdo. Sa svog kompjutera. (Petar skida periku. Otkriva ćelavu glavu. Briše ćelu jednim krajem maksi – haljine. Emanuel prislanja svoju ćelu na veslo.)

71

EMANUIL: Pa zar sumnjaš, Petre… (uznemireno) Page

SVETI PETAR: (očajno) Kaže da ima snimke preljube svih nas zaposlenih u najvišim dedosferskim asocijacijama na USB-u od petstotina megabajta! (Emanuil i Petar se pogledaju. Stanka od nekoliko sekundi.) EMANUIL: Dođe mi da prebledim. SVETI PETAR: A meni da se zagrcnem. Iju kuku. (pokri glavu haljinom i zakuka) EMANUIL: Nešto mi pade na um. Napoleon i Meri Tjudor često beže iz pakla. Provode se, preskaču zid i čine preljube s Rajevcima! SVETI PETAR: Zamisli! I u Raju se isto dešava. Najveće pobegulje kod nas nisu niko drugi do Šekspir i Jovanka Orleanka. EMANUEL: Jovanka beži u vatrovit pakao? SVETI PETAR: Šta će? Nostalgija? Valjda suočavanjem sa prošlošću hoće da se reši traume ili azbestira svoju dušu pa da postane otporna na plamen? EMANUEL: Pozovi njih dvoje, a ja ću Napoleona i Meri Tjudor. Pao mi je na pamet zadatak koji mogu da odrade u našu korist. Ako bi već da beže sa svojih staništa, ponudio bih im jednu lepu avanturu. (Sveti Petar okreće rajski telefon) . . SCENA 3 ZEMLjA. SRBIJA. BLOK 45. (Željko, namrgođen, besno šeta u krug sa satarom u ruci. Pored njega je Slađan, pognuteglave. Deluje smušeno i glupo. Nalaze se na parkingu. Beli kombi s natpisom „Mesarčević i kći“ parkiran je ispred zgrade.) ŽELjKO: Šta se tačno dogodilo? Hoću da znam! SLAĐAN: Sudar! U susednim kolima s jedne strane bio Džoni Dep. S druge Bred i Anđelina, vozili smo unakrsno, vozač je morao da naglo skrene da bi poštedeo život holivudskom cveću… ŽELjKO: Onda onda… (Nestrpljivo, udarajući u ritmu drvenim delom satare o pod) SLAĐAN: Prevrne se na bok naše kamionče. ŽELjKO: A roba? SLAĐAN: Šta roba? Ah.. roba! Aha. (Počeše se po glavi) Otišla u nepovrat k’o đed u Prnjavor.

ŽELjKO: I šuma jede nebo dok peva Dante iz kante! Znači, borbene divizije konkurentskog Karton Sitija se urotile protiv nas! Zašto nisi zvao nekog da ti pomogne? Da spasiš što se spasiti može?! 72

Page

SLAĐAN: Iju, šefe, pa zabranjeno je spopadati kamiondžiju na naplatnoj rampi! ŽELjKO: Ne piše mi se dobro kod moje Ikonije. Osim što joj se prijela rolovana slaninica, očekivala je i isporuku barem dve polovne mesarske mašine za njenu tajnu misiju… Kad ovo čuje, više neće da trubi u kolima dok.. ah! Šta me snađe! Postaće kao one ljube iz Nebraske! Bože, sakrij me u Vankuver! SLAĐAN: Onda vam ne preostaje ništa do hladnjača klanice! Tu ćete oboje biti baš onako… hot! (zamisli se) Osim toga, Ikonija ima godinica sto! Zatrubiće ona barem još tri puta! ŽELjKO: (nežno)Izgleda kao da joj je samo četrdeset pet. . . SCENA 4 HODNIK ZGRADE (hodnik Željkove zgrade- presreće ga Ikonija, koja živi u istoj zgradi. Vuče teški, reklo bi se, ranac. Na glavi nosi turban s buvljaka, na ušima joj šljašte alke – toliko da gledalac u poslednjem redu može da ih pojmi. Napirlitana i okićena spletom prstenja, lanaca i drugih neukusnih dodataka. Našminkana je u egipatskom stilu. Željko ulazi u hodnik zgrade) IKONIJA: (Prilazi Željku i opali mu šamar)Ne poriči. Sve sam saznala preko Arpaneta. Uništio si moje tajne planove da mesarskim mašinama kao provodnicima kroz intergalaktička sazvežđa skupim bitne informacije o nedokučivim galaksijama! ŽELjKO: Ali, ali…. IKONIJA: Algoritam je majka! (još jedan šamar) Da si izučio formalne škole, znao bi i ti da napraviš kacigu “Euro Neuro”.za čitanje ljudskih misli i udubljivanje u skandalozne događaje. ŽELjKO: Nije ti bilo dovoljno što sam bespogovorno verovao guglu! Svetlom tunelu istine istkane u protokolu! Nećeš me vratiti u osnovnu školu, odbijam da ídem… (uznemireno) ..da znaš, ma koliko da si seksi i moćna! IKONIJA: Ovo su ti dve elektronske cevi (izvlači ih iz torbe, jednu mu stavlja u ruke, drugom ga najpre odalami po glavi pa mu i tu preda. Nastavlja da izvlači predmete neobičnog oblika) Evo tiratron, evo detektor! Vuci se u hladnjaču i napravi mi superkompjuter Rodos s Kolosa, predratni model!. Imaš fore dok ne počne škola! Sumeri su meni rekli kako se to radi. A tebe ni rođena majka nije vaspitala čvarke da napraviš, otac sijalicu da promeniš! Diži ovaj ranac i pomozi mi da ga prenesem u stan. Nikad više s Amazona ne naručujem tehniku! ( Željko podiže torbu. Pod teškim teretom se savija) IKONIJA: Šta se mrštiš. Imaš sreće da u rančetu nije Vanderklifova kula. Ti, bezdušni zlikovče. Bez slanine si me ostavio! Inače, bila sam kod doktora zbog radi trudnoće. ŽELjKO: (Zatečeno) Ali… ali… To je čudo! IKONIJA: Kakvo crno čudo. Samo ja. Obnovila sam trafo, ovaj jajne stanice i začela bezgrešnim putem.

ŽELjKO: Nisi morala zaobilazno…

73

Page

IKONIJA: Nisam, ali s tobom mi se ne greši ovih dana… Džej mi je otvorio oči tekstom „Prevare i laži“. Čim sam odslušala pesmu, zakazala sam maternji izbačaj. Behu muške trojke. A moj Jasone, priznaj – Medeja mi nije ravna! ŽELjKO: Ali, Iko, pa zar u četrdeset petoj? IKONIJA: Svaka trudnoća nakon četrdesetpete božja je promisao. ŽELjKO: Ubila si trojicu? Čedomorna majko! IKONIJA: Čedomorna jesam, svemoguća nisam. Samo jedna žena uspela je da rodi svetu trojicu! (s dubokim poštovanjem u glasu) . . SCENA 5 VRATA RAJA (Sveti Petar i Sveta Paraskeva zaljubljeno sede jedno pored drugog ispred vrata Raja, priljubljeni, obraz uz obraz) SVETA PARASKEVA: Ah, moj Petre, dragi, takve bih ti moralne pouke podala samo ako ne bih znala u izobilju da ih imaš! Zadovoljna mirnim životom koji mi nesebično pružaš, želim da ti nešto podarim… Ali, oklevam. Možda deluje kao da je mito…. SVETI PETAR: Ne ustručavaj se, moja ljubo ravnoangelna! Nisam ni ja toliko svet da ne zaslužujem poneki poklon… (skromno će Petar) Čak i Zemljani to rade, da da, ne gledaj me tako u čudu, Majko prepodobna! Od Svevišnjeg sam dobio dozvolu da se venčamo na Filipinima… SVETA PARASKEVA: Ah, Raj je tako aut! I ne zovi me Majka. Em se osećam starije, em deluje kao da je u pitanju brak iz interesa… ovaj, incesta…. (Oboje se prekrstiše) Hvala Bogu da si dobio Filipine, mili… SVETI PETAR: Mila, sad bih ti skinuo s nebesa onaj eterični oblak… SVETA PARASKEVA: Nemoguće, mili, mi smo već na nebesima… SVETI PETAR: (poljubi je u čelo)Mudro zboriš, ljubavi eterična moja! SVETA PARASKEVA: Pa, eto, moj dragi, moj voljeni, grehom neoskrnavljeni budući mužu, ja bih tebi sve svoje mošti poklonila! SVETI PETAR: A ja tebi sva svoja žitija! Ali nemoj, ljubo, da se mučiš, srce mi od sreće sad zamal’ da preskoči, a jezik mi se k’o romantično granje ispreplita! Zadrži mošti. Zatrebaće ti kad se najmanje nadaš. Nego, ne behu li tvoji za života imućni ljudi? SVETA PARASKEVA: Možda bi i bili da već nisu mrtvosani, ljubljeni… SVETI PETAR: (odmahuje rukom)Meni osim tvojih divnih čudesa, ionako, ne treba ništa. Sva ona, o Blagočestiva, nisu dostojna te skupocene haljine koju nosiš na sebi.

74

Page

SVETA PARASKEVA: Volim što se premišljaš da poklone primaš, jer ukazuje da su ti mrska dela crna što svetom i Paklom vladaju. Ali, zabrinem se ponekad da se previše družiš sa Sotoninim lađarom. Loše utiče na tebe. SVETI PETAR: Ali, mila, zar mi nisi uvek govorila: Petre, nežan si k’o Lorkina ruža, al’ za pravog muža bih ja đavolčića, slatkog vragolančića. To mi je jedini motiv druženja s tom Grešnom dušicom, puslice moja (uštine je za obraščić, potom se naglo uozbilji) – ne dodirujući granice čednosti i uz strogu distancu, pitam ga tu i tamo za pokoji marifetluk.. SVETA PARASKEVA: Kakav? Kakav? Ispričaj mi neki njegov neobičan greh!(oči joj se cakle) SVETI PETAR: Skoro beše… (počeša se po uvetu) Prerušen u Jovana Krstitelja u Limbu je okupao i okadio na hiljade pokojnika koji namah odleteše Bogu, ne pitaj me, imao sam pune ruke posla da ispravim zbrku, a jedan Limbaš, nakon kratke posete Raju, bi vraćen u Predvorje Pakla, izvrši samoubistvo i sad se čvari kraj Jude, za primer drugima. SVETA PARASKEVA: (stisnu eterične nožice i zarumeni se) Oh, strašno je to! Ta zar je tako baš bilo!? SVETI PETAR: Ima još… Naručio Emanuil kaprićoze za izelice u trećem… Kerberu naručio posebnu s ljutim papričicama… SVETA PARASKEVA: Oh, skandal! Dosta, dosta! Ne izgovaraj! Nit’ misli na nečistote pred ogromnim krstom koji Večnim svetlom božjom milošću sjaji, ta samo njega meni u postelju eteričnu donesi, moj dragi! SVETI PETAR: (s ljubavlju gleda u svoj Rajski ključ) Rajsko komunalno se brine da ne zarđa. Svetli kao užarena kugla, demonu da zapljusne oči, u Božji dom da ne zaluta… SVETA PARASKEVA: (neodlučno) Pa.. dobro.. može i ključ da posluži… Zagrli me, samo me zagrli.. kao maločas što si… Bože, okreni svoje lice svetlosti mojoj pravoj ljubavi… Ah, zaspao je.. (ustaje, zadiže suknju i zakorači u rajski vrt) SVETA PARASKEVA: Vragolančiću! Varalice moja, podmitljivče zgodni! Kako mi se dopalo kad sam navodno spavala, a ti me kresnuo poluonesveštenu! EMANUIL: (Proviruje iza Drveta spoznaje) Ne sumnja ništa? SVETA PARASKEVA: Dosadniji je od školske lektire. Ljubavi žarka, najbolje je, ipak, da se sastanemo noću, ovde nas neko može videti… recimo, u ponoć, u našoj gondoli da surfujemo mračnim vodama, a može i kajak… EMANUIL: Ima jedna fina prečica do podnebule čistilišne reke. To ti dođe kao nudistička plaža. Padni mi na grudi, đavolice moja! (poljube se strastveno) . . SCENA 6

MOČVARA STIKSA

75

SVETI PETAR: Đavoliceee! Juhuuuuu! Page

LILIT: Kako se usuđuješ i da mi se obratiš? S Tolamejom sam u Velikome Zdencu prokrčila put, obezbedivši nam orgije o kojima su Rimljani mogli samo da sanjaju, a ti me još puštaš da te čekam! Samo da znaš da se i to uračunava u cenu! Kod Crne Lile nema cile mile! SVETI PETAR: Do sad me je Paraskeva smarala, jedva sam se izvukao, čak sam planirao da ti i poklon donesem… LILIT: Poklon? Samo keš dolazi u obzir. Je’l ja tebi ličim na otpuštenu gejšu? Ja ti, dragi, nemam jeftine Paraskevine hramove u ženstvenosti, što se toga tiče pre da sam skupocena kolonijalna arhitektura. Moj makao biser Akonkagvu bi progutao. Ali, to košta… SVETI PETAR: Edenski vrt. U ponoć. LILIT: A gde drugde? Od onog ludog Minaja u krug Pohote ne može da se inkognito prođe. A i ona bludnica Kleopatra. Samo špijunira! SVETI PETAR: Utopiću i krst koji mi je dat ako je potrebno ne bih li te imao. LILIT: Iskoristi taj tvoj krst na Paraskevi. Za mene je on obična čačkalica. . . SCENA 7 IKONIJIN STAN (Ikonija pritiska dugme za prestanak snimanja i hvata beleške u letu. Na monitoru se vidi Sveta Paraskeva kako bere cveće s nevinim izrazom na licu. Pored nje prolazi Sveti Petar i zlatnim krstom broji da li su sve jabuke na broju. Okolo njih anđeli lete s plamenim mačevima, a anđeli nižih hijerarhija nose na krilima delove za novopristiglu jakuzi kadu naručeno s osmih nebesa. Čuje se Mocart. Ikonija hipnotisano gleda u ekran. Čuje se kucanje na vratima. Ikonija nevoljko ustaje, otvara vrata nakrivljenog turbana. Na vratima su Željko, Slađan i Jana.) IKONIJA: Ovaj krupni mora da je Otac, ovaj retardirani mu dođe nešto kao prerano rođeni sin.. a ovo krhko čeljade mora da je onaj najmlađi, sveti Duh. Istina je da se slabo vidi.. al’ nadahnjuje! ŽELjKO: Nisam uspeo da ti donesem meso svete krave, koje je po tvom saznanju stiglo tajnim kanalima iz Indije preko Iraka, Arabije i Libije do nas, ali… (mazno) ‘oćeš da nam skuvaš ručak? IKONIJA: Ručak? Usred četa sa Svevišnjim vi mi spominjete ručak? Ko ti je ova karikatura, k’o da je iz Mordora doš’o, čelo mu toliko da na njemu može da se odigra valcer! ŽELjKO: Iko, pa zar ne prepoznaješ Slađana, Janinog druga iz razreda? Primili ga preko veze da se ne muči da ide vanredno… SLAĐAN: Jes’ gospoja, kasno sam shvatio da bih želeo da budem advokat.

JANA: Naravno da ga se seća. Da da, ne gledaj me tako! Ti barem igraš duplu igru, draga nova mama. (okreće se Željku) Tata, na na kompu četuje sa tvorcem svemira. U kući igra igru logora. Izgladnjuje nas. Kako to ne vidiš? 76

Page

ŽELjKO: Tišina, Jana. Poštuj starije… (Ikonija ga pogleda) Khm, khm… SLAĐAN: Stvarno bi, gospoja večna, mogla da četuješ kasnije i ispržiš nam barem tri jaja. JANA: Kao sveta Trojica… ŽELjKO: Tišina Jana! Umesto da si srećna što imaš maćehu koja će uskoro zavladati svetom, tražiš trivijalnosti kao što su jaja. I ti, Slađane! Daću vam ja jaja, ali za petnaest minuta. Sad treba da Ikoniji darujemo tišinu! Koncentraciju. IKONIJA: Kakvih petnaest minuta. Nikakvo kuvanje u narednih pola sata! Pa aktivacija kuhinje upropastiće mi vezu sa dedosferom! ŽELjKO: (zadivljeno) Toliko se usavršila u hakerisanju da je otkrila način da špijunira i razgovore pokojnika. Upala je u društvenu mrežu koju pokojnici koriste. I samo da znaš, Jana, ne špijunira bilo kog već direktno Svetog Petra i njegove prepiske… IKONIJA: Zar si gajio suspiciju spram mojih veština? Zar je neka pa rabota za Ikoniju Od Rače Kragujevačke da uhakuje kompjuter Svetog Petra? ŽELjKO: Iko, ti si vrsna hakerka, nema ti u Šumadiji ravne! Moćnija si od Superženke i to bez kriptonita! IKONIJA: Hej hej, pogledajte šta se vidi na monitoru? SLAĐAN: Uvod u neki švedski akcioni? IKONIJA: Ova osoba u belom je prepodobna mati Paraskeva. Moja nevidljiva mikrokamerica zumira njen tajni vrt. Ovo do nje… Iju! Pa to je Emanuel. Odkud on u Raju u nedoba? Odkud sotonin lađar u njenom društvu? Tišina. Da čujem šta pričaju…. JANA: (u neverici) Kladim se da je ovo indijski film s lošim titlom. Samo njihovi glumci imaju ovakve brkove. Jaoj, što sam gladna.,,, IKONIJA: Tišina… (Video bim na pozornici prikazuje zasenčene objekte, figure koje jure jedna drugu na zatamnjenom ekranu. Istovremeno, na video bimu zasvićka Šarpentjerova špica za Neboviziju) LILIT: Ijujujujujuj, bogca ti tvoga, ne – moj, anđele moj! Ne! Ne, ne i… DA! SVETI PETAR: (udvara se na tradicionalni viteški način, dok se Lilit stidi i uvrće kosu, ne izvlačeći ruku iz njegove) U beskonačnoj Igri ljubavnoj uzimam što mi pripada. U stihiji vatrenoj i đavoli su sveci, njom opijeni… LILIT: (I dalje uvrće kosu) Ali, sve to košta. Plus PDV. IKONIJA: (zakuvava kafu) Iju kuku.. Znala sam da su od Rotšilda… SVETI PETAR: Nema te cene koju nisam spreman da platim ne bi li te imao. Đavolice moja! PARASKEVA: ‘Iljadarka, onda.

SVETI PETAR: Zar pa toliko? Čak i u Bugarskoj su pale cene seksualnih usluga!

LILIT: Ekonomska kriza u Lajfosferi me ne interesuje. Nisam ti ja kao ona Rajevčanka 77

imedajojnepominjem, što jeftinije prodaje svoje usluge nego kurve s Tajlanda! Ja, naprotiv… Page

(koketno gaca po Mračnoj močvari Stiksa) Pošto si stipsa, da pregovaramo po paklenim standardima. SVETI PETAR: Koliko? LILIT: Hiljadarka! SVETI PETAR: Opet isto! LILIT: Hiljadu duša, dragi. (Svi zure u monitor i dodaju kokice jedni drugima) SLAĐAN: Mračna je slika. IKONIJA: U paklu su, budalo. SVETI PETAR: A čajanka na Honšuu ne bi pomogla, dušo? IKONIJA: Trgovina žutim robljem cveta! No, gle.. ! Gle, šta joj radi… al’ je savatava… more, dobro on to radi za nebesnu slatku silu! Ijuu… Što su joj ‘vako crvene oči, kao da je iz Crvenoga mora išetala! Ček.. ček… Dodaj mi to kutijče… Hoću dramatičnu perspektivu! Svaki detalj.. (uzbuđeno) Ovoga se ni Kurir ne bi dosetio! A bogme ni Skandal! (Ikonija hipnotisano bulji u ekran) ŽELjKO: Kakva je to predstava? Ko se to usuđuje da skrnavi Svetog Petra? Kakav je to glumac? Da nije Bred Pit? IKONIJA: Original, dušo, original. Uspela sam svojim hakerskim radom da probijem ne samo u kompjuter američkog predsednika, kgb špijuna i kineskog centra za poletanje na mesec, već sam upala i u sferu Spiritiku i provalila šta se tamo zbiva. Ni Petar ni Emanuel nisu verni i to ću direktno da kažem njihovim šefovima na današnjem četu. Sad ću da te naoštrim sliko, uravnotežim ti i belo i crno, pa da te kadriram! (Ikonija nešto namotava oko ruke) JANA: Ja jednostavno ne kontam. Ovo je običan Tarantinov film. ŽELjKO: U adaptaciji Dejvida Linča. SLAĐAN: A šta ti je, gospoja, ovo na vrhu kompjutora, menjač? IKONIJA: Krst, budalo. Gledaj film. (vadi šrafciger iz grudnjaka) JANA: Kakvo grozno kućište! (slika na video bimu se menja. Video bim prikazuje drugi par besmrtnih preljubnika) EMANUEL: Zaplešimo, moja Džindžer! SVETA PARASKEVA: Srce mi kuca jače kad se duša u pomrčini večnosti Pepeljuginog bala seti.

EMANUEL: Slatka su ropstva tajnih sastanaka nas dvoje, zaljubljenih… 78

Page

SVETA PARASKEVA: Oh, dragi, osećam se.. kao živa žena! (padaju jedno drugom u zagrljaj) IKONIJA: A ja mislila „Prohujalo s vihorom“ vrh vrhova… u kakvoj sam zabludi bila! SVETA PARASKEVA: I ne brini, moj dragi, teže će Petar da otkrije našu tajnu nego kad bi se kroz krda slonova probijao, a znaš… i nije u nekoj formi. IKONIJA: Ubaci ovo u USB priključak. (dodaje Željku) EMANUEL: Ali, Paraskevice, drugu, još veću brigu imamo, možda čak… pretnju što odaje našu burnu romansu! Brine me jedna hakerka sa planete Zemlje koja preti rušenjem Rajskog zida! SVETA PARASKEVA: (krši ruke) Zaista će to učiniti? Neka joj je hvala! Pa nek čini, moj dragi! Tako ćemo biti u jedinstvenoj Spiritici, Rajem i Paklom ujedinjeni! (pada mu na grudi) Do kraja večnosti! EMANUEL: Ali, draga, time ćeš izgubiti sve privilegije, ne samo ti, nego i svi Rajevci, pa i Sveti Pera. Nećeš moći da se dobro udaš! SVETA PARASKEVA: Meni ništa ne smeta do pomisli da nas granice dele i da nismo povezani, ti i ja, dušo… (Emanuel i dalje uzdiše) SVETA PARASKEVA: Reci, mili. Šta ti grešno srce mori? EMANUEL: I ja bih to voleo, priznajem tebi, jer nikom drugom i ne mogu priznati. (Ikonija uzima mikrofon u ruke.) PARASKEVA: Emanuil, kao da sam začula šum popadalog lišća u vrtu.. Neko nas sluša! (pripije se iz Emanuila) IKONIJIN GLAS: Zar pod Trojom prevara dovoljno ne bi? Zar se peti krug ljutim dušama napunio nije i dobro odigranim ulogama nečasnim! SVETA PARASKEVA: Kakav je ovo glas? Odakle šmirgla u Raju? Kogod da si, ostavi se pošalica i prikaži se! IKONIJA: Pošalica? Je’l se ja smejem? Zar je lepo da jedno vara, a drugo da pati? Samo da znate, sve ću ja ovo svetom Petru da dojavim. Njemu za početak. A da ti se prikažem, Rete Batlere od Crne Lađe, to ne želim. Nisam ti ja neka splavaruša kojoj je dosadno kod kuće pa u Turke otišla da glumi. A ti, Sveta Paraskevo, ti si mene razočarala! Kao majku sam te štovala, u tebe sam kao u Ferhunde gledala. SVETA PARASKEVA: Slušaj ti, manijaku, iz parka, što pošten narod prepadaš u ponoć… ŽELjKO: Ikonija, dušo, i ti glumiš u filmu! SLAĐAN: I to u ne bilo kom, nego švedskom akcionom…! Jana, baš kao i tvoja mama… ili je to bio neki „Skandal u Berlinu“….

JANA: Mislim da će mi pozliti.. (ustaje i odlazi)

79

IKONIJA: Sad imam kompletan snimak preljube. Page

SLAĐAN:Snimak? Zar ovo ne bi „Fatalna privlačnost“? IKONIJA: Ovo što ste upravo pogledali bilo je direktno uključenje u lajvstrim! (Zadovoljno trlja ruke, poljubi USB priključak i dok je Slađan i Željko zbunjeno gledaju, okadi ga svetom vodicom, te ga položi, zajedno s krstom i kandilima u molitveni ugao stana, tik pored ikone na istočnom zidu) . . SEDMA SCENA NEBESA. RAJ (Petar eyforično pleše po bini) SVETI PETAR: Biće kažnjena, biće kažnjena Ikonija! Utihnuće, uvenuće, naigraisaće, u nepovrat otići će – kažnjena! Surovo, beskompromisno, grubo, divljačno, tvrdokorno.. . EMANUIL: (seda na dormeo dušek) Već milenijum i po ne videh te tako srećnog. PETAR: (peva) Dovoljan će biti jedan mjauk Za Ikonijin sveti Jauk! Jauk za sveti nauk! (prekrsti se) (napomena za glumca: Iz stanja euforije Sveti Petar naglo uskače u rolu Mračnog Osvetnika. Anđeli to mogu.) Mačke će načisto da izlude Ikoniju kontrašpijunažom kojom su 9000 godina ranije satrle Koptsku civilizaciju. Otkriće nam Ikonijine svete hakerske tajne, demistifikovaće njene strašne moći, priključiće je na detektor laži, pa i na struju ako treba.. Moćnomagijskim dejstvom pretvoriće kompjuterske miševe u prave, sve dok konstanta smetnje ne postane toliko jaka da izazove u njoj oluju ludila i oguli joj moždane membrane kao klip od kukuruza da je! Ah! Velika osveta biće ta! Jauk! Jauk! EMANUIL: Drago mi je, em milo em drago. SVETI PETAR: Obale te Lakonije odnele… lakonski! Što mi šturo odgovaraš! Ta ne slušaš, sad vidim! EMANUIL: Iskreno, Petre, po dedosferi se uveliko priča da ti nije dobro. Da si načisto prs’o. K’o penzioneri na srpsku krizu. I da juriš neke čudne.. ribolike… po petnaest sati! I to kažu. Al’, vidim, nisi zaboravio na Ikoniju! Petre, to je bolesno, to je opsesija! SVETI PETAR: (u čudu)Kako da zaboravim? Kako? I zašto? EMANUEL: Najmudrija mačja četvorka uveliko radi svoj posao. Čemu briga? Čemu analiza? Budi racionalan… Sad možemo da pričamo o.. (počeše se po glavi) SVETI PETAR: O, Emanuel, ne shvataš! Invazione vanzemaljske rase s interfejsom umesto lica, drže u zarobljeništvu globalno-kosmičkog prostora našu Četu rajskih poreznika u znak upozorenja da ne diramo izvesnog Groo-gg-g-a.. A i ovi riboliki sa Sirijusa se bune! Sramota! Moramo da reanimiramo špansku misionarsku konkistu iz Osmog kruga da im pojasne da je

80 samo jedan Svevišnji!! Kako sad da dopremimo terenski teren po uzoru na Haški, pa zar da

Page

reketiramo tenisere! Eh, Matija Matija, porezniče, izvukao si se na vreme. Bio sam običan ribar, a sad i tvoj posao moram da radim! EMANUEL: Pogana je ta paganerija! No, možda i nije toliko strašno, možda te samo oči varaju.. tako mrtvosanog. SVETI PETAR: Oči možda i prevare, ali rajski izveštaji ne. (ustaje sa stolice) Emanuel! Shvati! Mi nismo samo hakovani! Mi smo superhakovani! I ovo je Ikonijino anti – delo! Kako su oni uopšte mogli da znaju da im, u znak upozorenja, šaljemo mesiju vrapca zalepljenog za kometin dalekovod ! (struja uračunata u vaskrsenje) A da ne spominjem da je Ikonija u četu s Bogom, pored informacija o tajnim snimcima, izrekla i svoju nameru o rušenju zida koji razdeljuje Raj i Pakao. “Dosadno mi, veli. Ja bih malo ovde, malo onde. Nekako mi jedno ne ide bez drugog”. (Sveti Petar briše znoj sa ćele) EMANUEL: Petre, načuo sam i da u Sferi Spiritici duhovi predaka uveliko stupaju u emotivno – eterične odnose, a neki i bračne, iako ih i Raj I Pakao razdvajaju. SVETI PETAR: Kakva glupost! To je zabranjeno, oni ne mogu nikako biti u simbiozi! Bog ih je za kaznu separatisao, u tome i jeste pakleni smisao, pa i rajski… EMANUEL: A zamisli da duh Šekspira u Raju zavoli duh Ane Bolen koji je u Paklu. U svakom slučaju, ne preostaje im drugo nego da beže iz Pakla i Raja, jer žele da budu zajedno. Odlaze na Zemlju jer su naučili da uloguju duh u jagode, kupine.. Samo da bi opet bili živi. Zamisli Anu Bolen kako ulazi u maline… SVETI PETAR: To objašnjava štrajkove malinara… EMANUEL: Uvek sam se čudio tim ljubavnim prebezima iz Raja u Pakao i obrnuto! Ja sam veran svojoj paklenoj ljubi. SVETI PETAR: I ja svojoj svetoj. EMANUEL: Kakvih sve eteričnih ima! SVETI PETAR: Zar ima i takvih koji prelaze Sferus Spritikus radi energetskog seksa? (zastaje) A čuo sam (zamisli svi o tome pričaju) da je mene Paraskeva prevarila s tobom! (EMANUEL se smeje) EMANUEL: A ja sam čuo da je tebi Lilit masirala krila i svojim jezikom skidala prašinu s njih… (Sv Petar I Emanuel se smeju) SVETI PETAR I EMANUEL: Šta sve zaludne duše pokojnika neće smisliti! PARASKEVA: (utrčava na scenu, usplahirena, krši ruke) Bog Sve Zna! SVETI PETAR: (Ustaje.U stavu vojnika.) Vaistinu zna! (prekrsti se, potom salutira) PARASKEVA: I ne samo on, Petre! Svi znaju! SVETI PETAR: (zbunjeno) Znaju?

PARASKEVA: Raj i Pakao protresao je skandal taj! Svi samo o tome pričaju…

81 SVETI PETAR: Ja ništa ne znam. Ja nemam pojma. (Otire znoj sa ćele)

Page

(demonski smeh se prolomi Rajem) GLAS SOTONIN: Što porodica može da ti učini, ne može niko! GLAS GOSPODNjI: Ne čeprkaj mi po stigmatama! Izvršiću nad tobom Egzorcizam pre datog roka u Otkrovenju – ja, lično! GLAS SOTONIN: Lično il’ trolično, samo mi ne šalji više amatere. Nemoj toliko da me ponižavaš. I sebe… GLAS GOSPODNjI: Misliš da nisu dovoljno dobri? GLAS SOTONIN: O tome bismo mogli uz tajnu večeru za dvoje. Ili… Hot masaža, možda? Neki novi Job? (Moćni glasovi odlaze u fade-out. Svi na pozornici ćute oko 15 sekundi. Zatim, nastavljaju da pričaju) PARASKEVA: Neko je preko internet mreže naše Sfere objavio tajne energetske snimke. Zar ja? Čedna Paraskeva, uzor čestite žene i pobožne majke da prevarim Svetog Petra i svoje energetsko telo ponudim lađaru Pakla? (ulazi Lilit) PARASKEVA (Svetom Petru): Saznala sam i za taj skandal! Išao si čak u pakao zbog Lilit i to prerušen. Ti… ti… pritajeni đavole. Rogatom me pravio. LILIT: Meni je pristigao snimak gde ljubavišeš s mojim Emanuelom! PARASKEVA: Kakva crna telesna prevara! Pa ja sam eterična! EMANUEL: Kunem se da nikad to ne bih uradio! SVETI PETAR: Ni ja to isto što ni on! Baš što i on, to to… Ne bih! (obojica odmahuju glavom) PARASKEVA (Sumnjičavo) I ja se kunem da ne bih uradila ništa suprotno od vas! EMANUEL: Petre, ona nas dvojicu zeza! SVETI PETAR: Misliš da nam se Keva podsmeva! EMANUEL: Kevo, kletve mi paklene! Sotona mi je obećao ruku Lilitice još od kad mi je krenuo radni staž. A i njoj. Trebalo je da se venčamo u 666 godini dvadeset prvog milenijuma i da izrodimo brata od strica pripremljenog Antihrista koga je rogati začeo s lejdi Draganom. Dobio bih zamak – utvrđenje kraj Berlina, potomka grofa Drakule, gde bismo Lilit i ja živeli krvavo i nesretno do kraja večnosti… (Prisloni lice uz veslo i grca – lažno) A sad se ispostavilo da je Lilit, uprkos obećanjima da će biti verna samo Sotoni i onome koga je Gazda Roga odabrao, tačnije meni, bila verna i paklenicima sa sve konjičkom eskadrilom, kao i rajskim pešadincima, te je prekršila obećanje i svojim energetskim telom napajala Svetoga Petra! SVETI PETAR: (gleda u snimke) Plus je eksperimentisala i sa Paraskevom. (na video bimu su prikazani parovi: Emanuel i Paraskeva, Sveti Petar i Lilit, a nakon ove replike Lilit i Paraskeva kako se drže za ruke i preskaču dečji lastiš)

PARASKEVA: Da! To smo mi! Uvređena četvorka! Ali… Ko li je od hakera uspeo da uđe u 82

naša eterična računala i da dođe do tajnih pisama i slika? Page

SVETI PETAR: (mudro) Svi putevi vode do Zemlje. Glavna hakerka, koja je upala u tajne onostrane četove niko drugi nije do Ikonija – Zemljanka. Trebalo je odavno da umre, ali je pronašla razne formule… (razočarano) EMANUEL: Šta si zapeo, o Sveti Petre, te si toliko protiv Ikonije. To je jedna sasvim obična žena… SVETI PETAR: Obična, al’ zamalo! EMANUEL: Znam te, o Petre, nešto duže od večnosti, al’ te nikad ne videh toliko iziritiranog… SVETI PETAR: Istina je. Postoji još jedan razlog što je ne volim. Dobro znaš, o Emanuel, da smo i mi nekad bili živi. U trećoj reinkarnaciji bio si helenizovani Egipćanin koji je falsifikovao astronomiju antike, u petoj osmanlijski ekspert za nabijanje na kolac, u osmoj prevejani vlasnik London Siti banke, u desetoj Škot koji je prodao Nelsonov spomenik na Trafalgar skveru, u jedanaestoj Orson Vels sa svojom teorijom o najezdi Marsovaca.. da si živ, sad bio bi Dafina. PARASKEVA: Petar ima pravo. Sećate se da je Ikonija tokom jednog od svojih bizarnih hakeraja tvrdila da zna da ti i Emanuilo, kao i ja i Lilit imamo zajedničkog potomka. Jednog jedinog preživelog iz stabla loze svo četvoro. SVETI PETAR: (Gorko) Ikonija zna ko je naš zajednički potomak i neće da nam kaže ko je. EMANUEL: Kako večnost odmiče vidim da ti se polako budi majčinski instikt, o Sveti Petre! Nego… Moram sad da idem. Svrati kod nas na žurku večeras u Treći… opet nastupa Ejmi Vajnhaus. „You know I’m no good“ (pleše bluz – dens dok napušta scenu) . . OSMA SCENA JANINA SOBA (Željko otključava vrata stana. U sobi je Jana. Televizor emituje film. Jana je skoncentrisana na slike koje se smenjuju na ekranu. Prisno grli video kasete) GLAS DžEJN MELOUN: “Niko me nije pitao da li želim novu majku. Niko me čak nije pitao ni da li mi se sviđa!” (Jana plače) ŽELjKO: Jano, dušo, čemu lament? Zar je film toliko loš? JANA: Pa, mogao bi da bude dramatičniji! Vidi šta je poštar malopre doneo.. U paketu sa mašnicom! Krzno odrane lisice! Poklon od mame. Zar to nije mama – drama? ŽELjKO: Samo ako je zazvonio tri puta… JANA: (baca krzno odrane lisice u ugao sobe) Umiruje savest reliktima s Papua Nove

Gvineje!

83

Page

ŽELjKO: Jana, kako si okrutna! Majka je želela da se smeješ, da se raduješ.. u tom krznu nema ničeg lošeg, doduše, malo bolnih pogleda lije pred smrt, satanističke torture tokom skidanja krzna… JANA: Tata! ŽELjKO: Makar nije pevaljka postala! Kao tvoja mama…. (Željko uzima krzno u ruke) Relikt iz Ciriha. (zamišljeno) JANA: Kako bi se ti osećao da se rodiš da bi postao nečiji krzneni kaput? ŽELjKO: Kao prošlomesečna činčila… JANA: A pre nje? ŽELjKO: Kao premlaćeni bernardinac iz Kine koga mi je donirala mrtvog na petogodišnjicu razvoda braka. JANA: Istina je da nas je zapostavljala, istina je da te je prevarila s sveštenikom koji je pokušao da vas molitvom izmiri, istina je da suđe nije prala jer je nastupala na Grandu… ali majka je majka, čuvar porodične furune. Misliš da nije bila ljubomorna na sve one tvoje.. divne ženske mušterije koje su naručivale masnoga pečenja za posne slave? ŽELjKO: Zaboravila si da je komadala muškarce kao Medeja braću, da je objavila „Sanovnik“ kod Mojsilovićke, da je ‘mesto šupljeg u prazno presipala Mefedrin u “unučiće”. Beše tvoja mama jedna Luda mačka. Mjauk joj se čuo sve do Atlantskog arhipelaga. Sve uslove je ispunjavala za podobnog Šefa Države! Ali, ako ti je za utehu, mamin novi švaler zove se Gastar Bajter ili.. Biter.. Lemon. (Željko je teši) JANA: Ipak, bila je nežna majka sve do onog kobnog dana kad je odlučila da postane filmska diva. Bolivud mi ju je uzeo! ŽELjKO: Zašto toliko razmišljaš o nesavesnoj majci kad sam ti doveo onako divnu maćehu? Zar ti Ikonija ne posvećuje pažnju kao majka? JANA: Ona pažnju posvećuje isključivo kompjuterima. ŽELjKO: Ali to je za naše dobro. Telefonski račun koji si napravila prošlog meseca isplatila je preko računa pokojnika kome je hakovala nalog. JANA: Daj tu bundu! (strese se) ovde je hladnjikavo… Il’ sam se stresla od stresa! ŽELjKO: Hvala bogu pa mi je baba Neboderka u testamentu ostavila Kaljevu peć od pre Prvog svetskog rata. (Željko prilazi zazidanom ognjištu izgrađenom od visokokvalitetog šamota i s ostakljenim vratima) ŽELjKO: Sad će tata da pusti dimni plin bolje nego oni iz Aušvica. JANA: Nedostaje mi mama!

ŽELjKO: Znam, sine, nedostaje i tati.. jednom u godinu dana.. Ali, i to će proći.

JANA: Nedostaje mi i društvo! 84

Page

ŽELjKO: Društvo? Kako to, mila? Pa zar nisi u razredu sa Slađanom? Doduše, niste iste godine rođeni, ali iste kečeve delite. JANA: Slađan! Hajde da vidim tebe da se družiš s kopijom Foresta Gampa koji ustaje deset puta da piški na sred časa, a donosi jorgane u školu i leti, ne bi li me, veli, simbolično zaštitio. Svi mi se smeju jer samo on hoće da se druži sa mnom, a u razredu se s njim niko ne druži osim mene. Imam problem! ŽELjKO: Preteruješ. Slađan je klasičan vozač koji ne može da napreduje bez srednje škole. Misliš li da je meni lako s novom ženom? S takvim umom, sa ženskom verzijom Vila Hantinga! U takve sposobnosti teško je i poverovati! IKONIJIN GLAS: Željko, penji se na krov brzo. Nekome je maločas pala satelitska antena na glavu i ja sad nemam na šta da prikačim moj novi specijalni uređaj za zaštitu morala i predupređenje antisocijalnog ponašanja u tinejdžera. (Željko odlazi. Jana zaspi. Čuje se komešanje, potom mjauk koji dopire iz oluka. Mačka ispada iz oluka, u već poodmakloj trudnoći. Janu probudi buka) JANA: Šta je ovo? Mačka niz usijani limeni oluk? Gledala sam i taj film… MAČKA: Uplašila me je pojava Žan Klod Van Dama s mesarskom pregačom oko struka i zlatnim zubom koji kida folije sa usijanog limenog krova u pratnji narodne pevačice, pa sam se brže bolje sakrila ovde. JANA: Eto. I na krov se penje zbog nje! MAČKA: Nije ti čudno što govorim ljudskim glasom? JANA: Bože sačuvaj. (stanka) Aaaaaaaaa! Mačka koja govori! Ko si ti? I kakva ti je to krema u ruci… ovaj.. šapi? MAČKA: Sredstvo protiv opekotina… Zašto je ovde tako vruće? To mi nekako ne paše. Jedva izdržah i na krovu, a imala sam i strah od sunca, jer jako, jako se bojim opekotina. JANA: Zašto? MAČKA: Zato što je načisto podilkanilo. Ni sunce nije ono što je nekad bilo… JANA: Zašto se bojiš opekotina? MAČKA: Bojim se da me… ne opeku. JANA: Kakva si ti to mačka? MAČKA: Čula si za jednu spaljenu Francuskinju za koju su pričali da je devica? O kojoj su mnogo dobrih filmova snimili? Poneki i loš. Recimo onaj s Milom Jovović. JANA: Jovanka Orleanka? Odkuda u mački? MAČKA JOVANKA: Nemaš ti pojma kakva je žalost za životom. Da sam ušla u telo čoveka, lako bi me našli.

JANA: Iju, koliki ti je stomak… Sad vidim da si ti tâ koja je polokala tatine gajbe piva iz podruma. Poludeće kad sazna!

85

MAČKA: Treba da se omacim. Kao što vidiš, baš i nisam devica iz Orleana. Page

JANA: Sve mi smešta moja nova maćeha. Zašto li sam uopšte jela onu njenu čorbu od zmijskog mleka, njenu salatu od ludara gljiva… prokleta da je Ikonija. MAČKA JOVANKA: Poznato mi je to ime. Bila je to prava afera petnaestog veka. Dok su se spremali da me spale, behu fratri zauzeti isprobavanjem mojih starih halja iz Domremija. Francuski seljački bod. – Tvoj život u zamenu za ove divne haljine! – rekoše mi Kardinali. Jer takav bod nikad nisu ranije videli. Verujem, ni osetili… JANA: Pokušavam da pratim.. Dvojkašica sam kad je istorija u pitanju. Šta se dalje dogodilo? MAČKA JOVANKA: Pa ovo ti je više domaćinstvo i slikarstvo… ali hajde. Ukratko, modni krik petnaestog veka. Pogrešno uverenje vlada da Crkva ne voli avangardu. Seti se Mikelanđela! (mačka zastade. Duboko diše, kao da se umorila. Jana joj prinosi čanče mleka. Mačka otpi, obliza se i počinje da prede) MAČKA JOVANKA: Tad se zbi ono najgore! JANA: Tek tad?! MAČKA JOVANKA: Dok su se oni radovali što će doći do dana Visoke francuske mode u Engleskoj, baba sera svete Inkvizicije po imenu Ikonija odnese sve moje haljine, jer ih je želela samo za sebe. Iznervirani fratri pomisliše da sam angažovala Sotonu da im napakosti i spališe me! JANA: Ti si zaista Jovanka Orleanka! MAČKA JOVANKA: Od tad, ničega se ne bojim, osim jednog… JANA Čega? MAČKA JOVANKA: Sezone požara. Tad nikad ne silazim na Zemlju. JANA: A ja časa istorije sutra u dva… Upravo sad iz istorije učimo srednji vek… Ali, ti sve vreme dok razgovaramo rasteš. Evo, za dvadeset minuta bila si gotovo mače… Je’l ti puca vodenjak? MAČKA JOVANKA: Bliži mi se termin… Nego, daj da vidim te knjige… (uzima i čita) …bože kakve podmetačine… (ogrebe knjigu kandžom i baci je u peć) JANA: Kako sad da popravim jedinicu? Odakle da učim? MAČKA ORLEANKA: Ja ću ti ispričati sve kako je bilo. . . DEVETA SCENA JANINA SOBA (Slađan ulazi i zatiče Janu u razgovoru s mačkom)

SLAĐAN: Jana, izvini, vrata su bila otvore.. (zastaje i sluša)

86

Page

JANA (Razgovara s mačkom) Dakle, i to su izmislili? Zemlja se zapravo ne okreće oko Sunca, a Kopernik je bio zagriženi kockar? Zaverenici istorije! Još i da skoči s fraueburškog tornja zbog neisplaćenog duga dok su mu se umesto nebeskih tela priviđali okrugli novci? SLAĐAN: Tragedija! Misliš li da sve to treba da kažemo na sledećem času? Možda nam profesor popravi ocene. I meni se prva teorija o Zemlji kao ravnoj ploči činila logičnijom… (zamisli se) JANA: Nisam ja iznela tu smelu teoriju srednjeg veka, već ova mačka koju držim u krilu. SLAĐAN: Jana, kakvo je to ludilo?! Šako Polumenta te u pesmi ne bi bolje opisao! JANA: (polako se pridiže s poda)Ja luda? Ja haluciniram? (Upućuje se k Slađanu preteći. Slađan se povlači) Ja bunike jela? Ja zaposednuta vizuelnim, a bogme i optičkim halucinacijama? SLAĐAN: (preplašeno) Pošto ti noge sasvim dobro mirišu, jesi. Luda si. Ali, čak i takva, ne smetaš mi, jer nikad neću zaboraviti dan kad smo se prvi put sreli u školi i ti me jedina prihvatila, dan kad mi je tvoj tata ponudio posao.. a ja čak nisam ni znao da vozim. (rida) JANA: Dobro,’ de, smiri se. Ti jesi plod našega sažaljenja. I mi tebe volimo. (zagrle se zaplaču unisono) IKONIJA: (Prisluškuje razgovor iza vrata nakon čega upada u Janin stan. Zatiče Janu i Slađana u zagrljaju, uplakane) Lek za ludilo je drvo baobaba zaliveno vodom iz reke Zambezi kojom se zaprala afrička devica plemena Mgambi. Za smrdljive noge već nisam sigurna. A bez rosnih suza nema prave ljubavi. (Jana sklanja mačku od Ikonije) SLAĐAN: (Otire suze) O, Gospoja od Ratovi Zvezda! Imate li maramče? IKONIJA: (Ne obazire se) Ko je Foresta Gampa pustio ovde? (okreće se Slađanu) Znaš li ti koliko imaš godina? Što se ne družiš s decom svog uzrasta? Reći ću ja Željku reč – dve -tri… Možda ti i nisi bezopasan onako kako on tvrdi. (Mačka se maci u drugoj prostoriji dok Ikonija govori. Jana se vraća)I kakvi su ovo zastrašujući zvuci? K’o mačetom da sasecam džungle Sao Tome i Principe. SLAĐAN: Nemojte, gospoja, da me grdite kod Željka. Samo mi on daje da vozim. (oborene glave) JANA: (Ikoniji) A vi nemate preča posla nego da upadate u moju sobu kao da ste baskijski terorista i kružite oko mene kao krstareća raketa! IKONIJA: Iju! Crno dete, ja mogu samo da upadnem u oči… JANA: (odmiče se od nje) Ne bojim Vas se. Niti Vas, niti smrti. IKONIJA: Zašto bi se i bojala, kao da je smrt pa nešto loše… (Čuje se mjauk)

IKONIJA: Kakva je to sad mačka?

87 JANA: Vežbam govor iz trbuha za školsku predstavu. Glumim mačku.

Page

SLAĐAN: Mjau. JANA: Eto, vidite. IKONIJA: Sumnjivi ste mi oboje. Jana, tebe je tanatos uzeo pod svoje, a tebe, nadam se nije Eros, te spopadaš maloletnice. Odlazim, pune su mi ruke posla da bih mogla i o tome sad da mislim… JANA: Zauzeta? Čime? Refrešuješ gugl u pauzi okretanja pasijansa i špijunaže moga tate… IKONIJA: (okreće se ka Jani) Ja zaludna? Opet hoćeš da skreneš moju pažnju na sebe, mene ovako zauzete? JANA: Haha, nemoj da me zasmejavaš Ikonija – Dokonija. Ti zauzeta? Toliko zauzeta da ti je koža propala devedeset godina godina ranije, jer nije mogla da isprati tvoj biološki sat! IKONIJA: U toku dana stiže mi barem deset molbi za preporuke oko lokacije snimanja za srpsku verziju Hakeri Dva, dok se četvorica književnika prostiru pred mojim nogama da im pomognem oko tehničkih deonica za njihove SF romane! Zaista nemam vremena da još i ovde izigravam obučenog ruskog tajnog agenta kako bih otkrivala šta se zapravo događa! Ali, ipak! Jasno je meni šta se ovde zbiva! JANA: Šta? IKONIJA: Pedofilski skandal. SLAĐAN: Gospoja, ovo je ozbiljna optužba! JANA: Ikonija, zašto ne odletiš na čarobnom tepihu do Bolivuda? Tamo brijanje nije obavezno, a Holivud će te svakako sačekati. IKONIJA: Jedino spuštanje koje priznajem jeste istorijski silazak Apola na Mesec. No priznajem da ti je inteligencija najedared poskočila… kvantno! Brže misliš situacijski… moguće zbog prerano dostignute seksualne zrelosti! (unese se u lice Slađanu koji odskoči od straha i zalupi vrata za sobom) . . DESETA SCENA UČIONICA (Čas istorije. Profesor Dragutin spušta dnevnik na katedru. Mučna tišina vlada učionicom) DRAGUTIN (Ispisuje na tabli) Bitka kod Akcijuma-tragična storija Antonija i Kleopatre. (Žamor nezadovoljstva) DRAGUTIN: Ništa lakše, deco. Naravno, ako ste gledali filmove Lika Besona… Uostalom, danas je tematika Stari Rim, pa najgori među vama mogu da izaberu i neko drugo pitanje. I izgubljenim slučajevima treba dati šansu.

(Dragutin otvara dnevnik)

Jana Mesarčević. (Razredom se razli smeh) 88

Page

UČENICI: Profesore, dajte priliku ljudima koji žele da poprave ocene! SLAĐAN: Profesore, mogu ja.. mogu ja..! (diže dva prsta) DRAGAN: Pa hajde, nikad nije kasno da se ljubi strasno.. Ko je rekao: Kocka je bačena? SLAĐAN: Ih, profesore, može nešto teže, nisam ja baš toliko… hmm.. (Nakašljava se) Hm. Ko je rekao… šta? DRAGAN: Kocka je bačena… (zeva) SLAĐAN: (nakezi se od uveta do uveta) Sunđer Bob u sezoni šest. Profesore, dajte nešto teže. I dvojka treba da se zaradi. (trlja ruke ) DRAGUTIN: (kikoće se) A ko je igrao najpoznatiju Kleopatru, koja glumica? Kaži mi to i propuštam te. SLAĐAN: Vi ste, profesore, mnogo neozbiljni. Ono jes’ da smo isto godište, ali ipak ste Vi profesor, a ja učenik. Kako ko? Pa Seka Aleksić je igrala i to nije bio film nego visokobudžetni spot. Vi ste nešto pomešali. Spot (Naglašava) ma koliko da je kvalitetan nije isto što i film, molim Vas! (Dragutin se smeje) DRAGUTIN: Odlično, Slađane! (uozbilji se) Vidi se.. da si ti to učio… da poznaješ materiju… Dvaaa plus! (Slađan od sreće diže obe ruke u vis) DRAGUTIN: Sledeći… (zapisuje ocenu u dnevnik) JANA: (zaneseno) Trebalo je da se drži čvrstog tla. DRAGUTIN: (Podiže glavu) Ko? JANA: Antonije. U tim godinama, steže reuma… Ipak je čovek napunio pedesetu. (okreće se ka publici) Setite se Akcijuma! SLAĐAN: Ja se sećam! JANA: Teških galija egipatskih što su plovila zapaljenim morem i duhova lađa koji plutaju između Egipta i Grčke, kad potonula je ratoborna Antonijada, dok je slavni rimski vojskovođa jurio za svojom uzmaklom kraljicom… (Učenici je hipnotisano slušaju) SLAĐAN: Za Sekom? Da nisu izbacili novu verziju spota? (Smeh u učionici) DRAGUTIN: Tišina u razredu. SLAĐAN: Profesore, mogu li da šiškim? DRAGUTIN: Može.

(Slađan izlazi, ispraćen smehom) 89

Page

DRAGUTIN: Jana,vidim da si se spremila za čas. Ali, moram još malo da te propitam. Koliko je bilo punskih ratova? JANA: Dva. SLAĐAN: (s vrata) Logično, samo jedan, a ovaj drugi je nastavak serijala. Jana, ništa ne znaš. To je bilo trik pitanje. (Izlazi iz učionice) DRAGUTIN: A šta je sa Parćanima? JANA: Vrhunski konjanici! DRAGUTIN: Parćanski hitac! JANA: I dobra stara Medija… DRAGUTIN: Na severozapadu današnjeg Iraka… JANA: Ah! Kolevka civilizacije! DRAGUTIN: …oštećene infrastrukture… nafta ne teče kao ranije… JANA: A Gali…. DRAGUTIN: ..zapravo su bili Kelti… (Oglasi se zvonce koje označava kraj časa. Razredom se prolomi aplauz. Dragutin čestita Jani) . . JEDANAESTA SCENA JANINA SOBA (Jana se vraća iz škole. Zatiče mačku koja se omacila. Mačka je u međuvremenu porasla. Čuje se pisak mačića) JANA: (razneženo) Jao, što su slatki. Pravi tipični mačići. PRVO MAČE: To be or not to be. JANA: Kad sam rekla tipični mačići, nadala sam se bukvalnom značenju. PRVO MAČE: Dobro veče! Da se predstavim. Najbolji svetski dramaturg i pesnik. Vilijem Šekspir. Od milošte me zovu i Anonimni. (zamjauka) Praćka, nož i satara Mašine trofaznih motora Udrite bojne sekire! Zasvrdlajte mesarske mašine! Dole Kapuleti, dole Ikonija!

Mjauuuuu! 90

Page

JANA: (U transu, stihuje) Biti il’ bensedin piti Pitanje je sad DRUGO MAČE: Dobro veče, Jana. Ja sam lejdi Meri Tjudor. Možeš me zvati i Bladi Meri, što znači Krvava. JANA: A što te zovu Krvava? Rano si dobila? MAČE MERI: Dobila šta? Dobila jesam, nadimak i… Prija mi taj naziv, jer je on živ dokaz da je moja misija na zemlji bila uspešno izvršena. JANA: O kakvoj misiji govorite, lejdi Meri? MAČE MERI: O spaljivanju grešnika! (pakosno zamjauka ka mački Jovanki) Što sam spalila, spalila sam, ali ti si mi, Jovanka, za jedno dva veka promakla. Svejedno, spepelila si se i spepelićeš se, ako se ja pitam… MAČKA ORLEANKA: Ne pričaj tako s mnom. Kakva sam, takva sam, majka sam ti! MAČE MERI: Ti moja majka? Nunka! MAČKA ORLEANKA: Svaka reinkarnacija je automomna, budalo! (briznu u mjauk) MAČE MERI: (Obraća se Jani) Jana, možda će ti više značiti da znaš ko je bila moja tetka. MAČE ŠEKSPIR: U zao tren, luda gospa kastiljanska srete faraone sunca Što smeše se pod kapuljačama taštine, te pogane tvari. O, plač spaljen je vatrom i polude već luda Infantkinja Huana Luda, kćer velikih kraljeva, neka su prokleti Ikonija i Filip Lepi! MAČE MERI: Tetka Huana nije bila luda! Sve dok nije srela Ikoniju koja je zavela Filipa Lepog. A zašto ne kažeš da je Ikonija ubila i Hamneta, tvoga sina? MAČE ŠEKSPIR Ne pominji mi je, lejdi Meri! Tad zbrisan mi je sa usana stih! (tužno zamjauka) (u sobu ulazi krupni Mačak u vojničkoj jakni i crvenim prslukom od satena načičkanim medaljama, s crnim šeširom na glavi i zlatnim epoletama na ramenima. O pojasu mu je mač koji pridržava šapom. Drži se visoko.) MAČKA ORLEANKA: U pravi čas, Napoleone. Avaj, naše dete se prema meni veoma neljubazno ophodi. Ne pense vu pa, monsieur? (Ćušne Meri po glavi) Ovo je tvoj papa. Zbog njega je cela Moskva izgorela, nakon bitke kod Borodina. Na njega treba da se ugledaš, mada sumnjam da si ikad jedan naramak na lomaču ponela. MAČAK NAPOLEON: Permet mua, madmoizel Jana, le istorija Vam nije jača strana, ekskuze mua? Barem nije bila do danas. Le felicitations, bravo! (zagrli šapama Janu) MAČE MERI: Ja ću Bas, lejdi Jana, podučiti da čitate na grčkom i latinskom…

MAČE ŠEKSPIR: (depresivno) Starogrčkom.

MAČE MERI: Kako vam drago! Oh, lejdi Jana (Umiljava joj se oko nogu) Ja Vas mogu 91

naučiti puno, puno, ja sam iz jedne od najblagorodnijih porodica odgajanih u strogom Page

katoličkom duhu… Nadam se da niste protestantkinja, a ako i jeste, makar nemojte da protestujete… MAČE ŠEKSPIR: Ko pored Vas Tjudora sme reč da kaže, nekmoli da protestuje! Lejdi Meri, čitao sam o tebi u “Najvećim ženama zlotvorima istorije” i ostao sam bez daha! Krvavija si od Tita Andronika..… a sad… Gde je to zlo što živeće posle svih ljudi? Danske mi krune, sahraniću ga sa svim mu kostima! JANA: Pretpostavljam da se Vi, Šekspire, nećete omaciti, a ti si, Jovanka, za jednu devicu iz Orleana preterala s potomcima. Vi, lejdi Meri, verujem, suviše ste pobožni da odmah počnete da se macite… MAČE MERI: Ako bih se ikada odlučila na taj korak, omacila bih isključivo katolike! JANA: Mogu li znati poentu vašeg (malo je reći) neočekivanog dolaska? MAČKE: Jana, načule smo da si jako loša iz istorije, a ovaj razgovor je otklonio svaku sumnju. Pošto mrziš čitanje udžbenika, došle smo da ti pomognemo. JANA: Hvala, ali zar mislite da nasedam na tako naivno objašnjenje? Čitala sam ja “Sofijin svet”, samo da znate! MAČE ŠEKSPIR: A “San letnje noći?” MAČKA ORLEANKA: Dosta! Jana, zaslužuješ da ti saopštimo le istinu! Dobile smo priliku da se na tren vratimo među žive, pod uslovom da pobedimo jedno zlo. MAČE ŠEKSPIR: Koje živi sprat ispod tebe. MAČKA ORLEANKA: Ćuti, sine. Ne laži dete.. Zlo je blizu… (zlokobno) Ali, mi ti ne možemo reći ko ili šta je to “zlo” (Misteriozno – stanka) Sem da se zove Ikonija! (veselo) JANA: Ali, opet se nešto ne slaže… Ikonija ima oko četrdeset pet do pedeset godina, rekla bih, bez šminke, možda i šezdeset… ako odbacimo procenat laži.. (računa na prste) Recimo da je smanjila sebi petnaest do dvadeset godina? (Mačke se međusobno pogledaše) MAČKE: Misliš, između hiljadu i po i dve hiljade? . . DVANAESTA SCENA JANINA SOBA. STEPENIŠTE ISPRED ZGRADE (Janina soba. Mače Meri svira na lauti neku pastoralnu melodiju, dok Napoleon peva Marseljezu. Šekspir čita, a Jovanka se maže kremom protiv opekotina. Čuje se kucanje na vratima. Mačke se sklanjaju. Ulazi Ikonija) JANA: Pao evro, pa spustili cenu knjiga? Jer, vidim da si Bonton konačno savladala. IKONIJA: Jana, došla sam da ti čestitam. Postala si mesarsko čudo od deteta! Čujem da si

briljirala na času istorije! Možeš misliti kakvo iznenađenje… neko ko je bio tako… površan do granica ludorije, beslovesna stupida, zapržen i zamuzen! 92

Page

JANA: Pretpostavljam da su to nove zvanične reči nemačkog naroda i narodnosti. Da opet nisi kradom čitala tatina pisma? IKONIJA: Bih ja, da uopšte pristižu… priznajem. Ali, ne bih da diram u temu odbačenosti. Verujem da je strašno kad te otkači rođena majka. Čak i tebi. Jao, kako ti je lepo ovo krzno… (uzima krzno odrane lisice i zaodeva se njime) JANA: (prezrivo) Uzmi to krzno. Poklanjam ti ga. IKONIJA: Oh… Danke, danke, libe Dojčland! (Slađan ulazi u Janinu sobu) SLAĐAN: Izvin’te, bila su otvore… JANA: Uđi, uđi… (daje mu znak rukom da uđe u sobu) SLAĐAN: O, Gospoja Hakeri, kako napreduje Prva informatička revolucija? (Ikonija ga ne sluša, zadivljena krznom odrane lisice) SLAĐAN: (Jani) Znaš i sama da sam oduvek verovao u tebe. I da znaš da mi je mnogo drago što nisi nasela na ono trik pitanje – ma, cela škola je oduševljena! I izvini što sam ti rekao da nisi čitava, da su ti vrane mozak popile, da… JANA: Akhm! (nakašljava se glasno) (Jana daje Slađanu krišom znak da ćuti) SLAĐAN: Hm, da.. (pogleda u Ikoniju) Jeste, gospoja, otkad sam pročitao da je jedan doberman izjavio ljubav Dalašaninu, promenio sam mišljenje o Jani… (ulazi Željko) ŽELjKO: Jel neko umro il’ ne daj bože, oživeo? Jano dušo, oraspoloži se, došla ti je nova mama. Uzor žena! Poput Lajke! IKONIJA Dragi! (potrči mu u zagrljaj) ŽELjKO Ah, draga! (grle se) IKONIJA: Željko, dragi, naša Jana prolazi kroz neviđeni tranzit! Može biti da se radi o nekoj vrsti trovanja koje inverzijom, makar u početku astrološke bolesti pokazuje nagli porast umnih snaga, da bi polako, ali sigurno opadale do stanja… (glas joj prepuče) .. Za koju godinu postaće dementna! JANA: Vidi ti, babe od hiljadu i jednog leta! (napušta sobu. Slađan izlazi za njom) ŽELjKO (grli Ikoniju) Hoću da mi rodiš sina, vlasnika kazina! IKONIJA: Žena mora biti nerotkinja da bi se bavila naukom. Zamisli mene kako hakujem svemir sa dve ispale dojke.

ŽELjKO: Ali, zar nisi oduvek želela da posetiš gornje sfere Mlečnog puta? 93

(Jana sedi na stepenicama ispred zgrade. Plače. Prilazi joj Slađan i seda pored nje) Page

SLAĐAN: Ne razumem te, Jana. JANA: Znam, Forest! (šmrca i briše suze maramčetom) SLAĐAN: Imaš sve! Posvećenog oca, majku koja ti je, ipak, ostavila luksuz da padaš u depresiju zbog nje i gledaš dirljive filmove o roditeljstvu. Šta i koga imam ja? (ustaje) Ni oca ni majke. Čak je i Isus imao oca. I to ne jednog, nego dvojicu. Jedan beše malo eteričan, doduše, više energetski tip… al’ kakav takav je, otac mu je… Tako i ti. Bar imaš roditelje, kakvi su takvi su. Tu je i škola. Jes’ da imaš dve jedinice manje od mene zaključene na polugodištu, ali budi srećna. Čak i da ponavljaš dva puta, završićeš srednju školu sa 20, a ja? Da mi sutra ispušu knjižice već imam 39. (Uzdiše i odlazi sa scene. Prilaze četiri odrasle mačke. Mačak Šekspir, mačka Jovanka, mačka Meri Tjudor i mačak Napoleon) MAČKA MERI: Da li bi te utešilo da znaš da postoji način da se zauvek otarasiš Ikonije? Ko zna, možda se i mama vrati kad shvati da je zlo otišlo… JANA: Naravno! (poskoči od radosti) MAČKA MERI: Lično sam (još kao dete me je istraumirala…) gledala erotski šou koji je Ikonija prerušena u biskupa od Vinčestera izvela na zasedanju Parlamenta. (što mu dođe nešto slično roditeljskom…) U istoriji Prvi javno izveden striptiz, doduše, od koga je mnogima pozlilo! Nešto poput stilizovanog Granda! MAČKA ŠEKSPIR: Zapravo beše iznet zakon o pravu monaha da u kelijama drže kućne ljubimce, a da nisu u pitanju amfibije. Krvoločni tiran kralj, tačnije vaš tata lejdi Meri (ne gledajte me tako i nemojte da sikćete), s gnušanjem odbi predlog, na šta lažni biskup vinčesterski skide periku, otkri ćelavu glavu i ženski lik. JANA: Ikonija je ćelava? MAČKE: Oduvek ili redovno posećuje bricu… Ne gledaj u nas, nemamo objašnjenja! MAČKE: Sve je to četkicom uhvatio Holbajn u letu, profesionalni crtač foto robota uglednih članova engleskog parlamenta. JANA: Hoćete da kažete da postoji materijalni dokaz da Ikonija živi večno? MAČKA MERI TJUDOR: Bila je luteranka i pre Lutera! MAČAK ŠEKSPIR: I sve ovo što čuješ samo je delić prave istorije, onakva kakva se odista zbila, a ne ove alternativne koja se uči po školama, istorije koja obuhvata period od Etruraca do Hitlerovog dolaska na vlast… (stanka) Ikonija nema veze sa ovim poslednjim. MAČKA JOVANKA: Osim što mu je bila majka, ali… JANA: Dosta, dosta! Hoćete da kažete da je Ikonija zapravo skrojila istoriju od ledenog doba! MAČAK NAPOLEON: Koje se, usput, zbog nje zaledilo. Jana, razvedri se, mi smo tvoje saveznice.. kako se kaže.. le kombat… u le borbi protiv okrutne maćehe. Le krul ! (mačka Šekspir se hvata za glavu) I vi ste uspeli, lejdi Meri, da izgubite Burgundiju?

MAČKA MERI TJUDOR: Makar nisam ostala Anonimna! (sikće na Šekspira)

MAČAK NAPOLEON: (autoritativno) Le silens! (Jani)Vu me komprenez? 94

Page

JANA: Si. MAČAK NAPOLEON: A sad, čujte i počujte ratni plan… (Mačke se došaptavaju. Jana se smeši) . . TRINAESTA SCENA Pakao (Pakao. Izgleda kao stadion za moto-trke. Đavo vozi motor po devetom krugu koji je najširi, a drugi su unutar njega. Uz zvuke američkog hip-hopa, glave, ruke i noge grešnika, uz krike, izviruju iz krugova, samo da bi potonule..) SOTONA: Hajd’ jednu na uvce dok ne skinem uniformu i pancir… Nikad više u Bengazi! Obama je svu bliskoistočnu naftu pretvorio u kremu protiv bora, ništa ni za Đavola ne osta’! I otpevaj mi jednu brzopozdravnu da propevao ne bi! Ionako mi teško pade vest da otvoriše u Božjim kućama Rajsko rehabilitacioni centar za raznorazna mračna lopatanja i lečenja narkomanije kojih se ni ja ne bih mogao dosetiti! EMANUEL: Ne znam… nisam baš u toku… pa zar je tako… SOTONA: Eto šta sam doživeo. Zar da Božji ljudi imaju više sotonskog od mene samog? Hoću da me nešto pod hitno oraspoloži! Ipak da ti propevaš malo? EMANUEL: O, Mrcino Paklena! Gde ne pomaže zagrljaj, pomaže pesma! Iz grobnih dubina za vas ću izvući muzičko putovanje na kome bi vam pozavidela i Dona Marija Tucakovič! SOTONA: Onda… Počni. Ili završi. (demonski smeh) EMANUEL: Ako mogu… Devojačku pesmu male demonke… (Sotona mu daje znak da počne) EMANUEL: (U horor dvoglasu iskrivljenim specijalnim efektima) Demonka sam mlada.. K’o pčelica maja Letim letim grešna Od pakla do raja SOTONA: Emanuilo, nesrećo, šta ti je s dvoglasom? EMANUEL: Oprostite, Uništitelju, nisam se upevao… SOTONA: More da se nisi ti u Raju podmazivao za vreme mog odsustva, milozvučan si koliko i sumnjiv! EMANUEL: (nastavlja drhturavim dvoglasom.)

Ja sam mlada garava Crna tvoja demonka

95

Page

SOTONA: (hrabri ga) Hajde to malo… Rušilački! Opusti se! Unesi malo negativne energije u pesmu! EMANUEL: (snažnije i sigurnijim dvoglasom) Ja sam tvoja prelica Nevaljala pčelica Khm khm SOTONA: (setno) Kako je lepa muzika… Dirnut sam interpretacijom… A sad mi kaži, šta te muči, Emanuel? Što se bore misli tvoje? EMANUEL: Pitao sam se kad će venčanje mene i Lilit koju ste mi obećali sa sve svežim prstima, neodsečenim? SOTONA: Preispituješ moje odluke? EMANUEL: Da, o Vavilonski Care, ovaj ne.. Ja samo… SOTONA: Onda preispituješ vreme kad ću svoje nečastive odluke sprovesti u nedelo? (Emanuel pogne glavu) SOTONA: (Preteći) Emanuilo. Ne iskušavaj Sotonu svoga. Ko je začetnik prvoga greha? Ti, možda? EMANUEL: (Pada na kolena i klanja se) Vi, o Iskušivaču! Skotono! SOTONA: Ko je u stanju da kopira čuda, da pomori mnoge živote. Ti, možda? EMANUEL: Ne ja, nego vi, Pošasti belzebubska..! SOTONA: Sad mi reci Emanuilo. Ko stvori Ikoniju? EMANUEL: Svevišnji, ovaj Nič-nižnji… To jest, samo Vi ste mogli da stvorite tako nešto… SOTONA Greška. Jedino nju nisam. (ponosno) Nego, šta bi s Ikonijom? (zagleda uniformu i s gađenjem je odbaci od sebe. Emanuel je uzima u ruke i prislanja uz grudi) EMANUEL: Hvala, hvala… avaj… Ikonija… (počeše se po glavi) Vaša Gadosti, Ikonija se polako i sigurno kreće stazom ludila. Noću čuje krike iz faraonskih grobnica Starodrevnih Mačkara, prikaza sa statuom sukube koje je pohode u snovima, što brižljivo krije od najbližih, a statuu koristi i za… no, to nije provereno… SOTONA: Halucinaciju sam stvrdnuo u materijal za praktične svrhe. Drago mi je da je koristi. Kad bi Onaj… (pokazuje rukom ka sferama Raja) to učinio za nju? Ja ću ti reći. Nikad. Na milost i nemilost je prepustio smotanom mesaru. Polutke joj dao. EMANUEL: Jeste… Juče joj je na vrata zakucala mačka u martinkama, visoka kao pola Herkulesovog stuba predstavljajući se kao sveštenica Martinističke crkve. Za sada se brani od Vaše Poganosti racionalizacijom, izgovarajući se na preveliki stres i Saturnov tranzit. Šta mi je sad činiti, o Prokletinjo Mrcinska! SOTONA: Ukoliko U ROKU OD 24 ČASA ne ugleda Majkla Majersa iz Helouena s grizli

bradom kako joj s komšijskog prozora prekoputnog u odeždi Betmenije sa satarom u ruci u pomoć priskače…. (besno) neće mi preostati ništa drugo do da joj pripretim preko erotskog 96 četa!

Page

EMANUEL: Gazda Rogo, obećavam sve bolje halucinacije, a to će biti tek početak. (Ustaje) Zaposednuće je Frenija Šizika razgovornija od rozen papagaja iz jugozapadne Afre! . . ČETRNAESTA SCENA IKONIJINA SOBA. NOĆ. (Ikonija spava. Mačke se šunjaju po sobi.) MAČKA JOVANKA: Tako mi prepečenih prženica, ovo mesto izgleda kao da je u njemu eksplodirala bomba Enola Gej! MAČKA MERI: Tako je bilo srednje ime moje prve dadilje… MAČKA JOVANKA: Da si čistokrvna Britanka, ispričala bih ti francuski vic! MAČKA MERI: Jovanka, pazi da ti se ne dogodi Aženkur… Ponovo! Uvek vas pobedimo! MAČAK NAPOLEON: Tišina, žene.. ovaj mačke! Ugledah mausoliku pojavu a la minijatura, stojte galije neka zasvira klavijatura! Nego… vidi… Ikoniju… (Mačke se približavaju Ikoniji koja spava) MAČKA JOVANKA: Liči pomalo na Indiru Radić, je’l da? MAČAK ŠEKSPIR: Kaži čaroliju, brzo! MAČKE: Dok diode postaju manje od čiode Mačke mirno predu da miševi kolo – poveduuuu! . . PETNAESTA SCENA IKONIJINA SOBA (Nekoliko dana kasnije…) (Ikonijin stan. Po čitavoj zgradi čuje se mjaukanje mačaka. Ikonija ne izlazi iz stana već sedmi dan. Željko neuspešno pokušava da dođe do nje. Odjednom, iz Ikonijinog stana se začu vrisak) ŽELjKO: (Trči do vrata Ikonijinog stana i lupa na vrata) Ikonija, otvaraj! Ne bih da primenjujem silu, prisilu i zasedu! (Otvaraju se vrata. Ikonijin lik izazvao bi zavist u neživom srcu zombija. Odevena je u kimono, s krivim turbanom i razmazane šminke)

IKONIJA: Ostala sam bez svega! Skinula sam sav nakit s tela koliko se loše osećam! Sasekle me beštije kao Mariju Antoanetu giljotina! Propala sam kao glas Ejmi Vajnhaus na 97

poslednjem, jubilarnom koncertu u Beogradskoj areni. Page

ŽELjKO: Šta se dogodilo? IKONIJA: Mačke su pojele miševe. ŽELjKO: Ali, Ikonija, zna se šta mačke rade s miševima… Budi racionalna! IKONIJA: (Krši ruke) Osećam se kao Štrumpfeta koju progoni zli Azrael! Ali, popeću se ja na taj usijani limeni krov! ŽELjKO: Odoh smesta u Tehnomaniju. Oni mogu da ti prekrate muke! IKONIJA: Idi, amore! (Željko odlazi) IKONIJA: (Iz džepa kimona vadi preostale kompjuterske miševe. Ima ih tri) Biti ili ne biti, ove mi nećete ugrabiti! (U tom trenu kompjuterski miš se pretvara u pravog. Mačak Šekspir uskače kroz Ikonijin prozor. Ikonija vrišti i penje se na sto. Mačak Šekspir iznosi mesnatog miša u zubima) (Čuje se kucanje na vratima) KOMŠIJA: Alo, komšinka, jeste li dobro? U našoj zgradi živi jedan eminentni srpski seksolog koji je zainteresovan za vaš slučaj… IKONIJA: Idi dođavola! GLAS SOTONIN: Ikonija, Sotona ovde. Kako možeš da me tako ponižavaš… (Ikonija zakuka) IKONIJA: (Drži dva kompjuterska miša u ruci) Imam samo dva! Samo dva! (Ikonija pada u postelju. Čuje se galama pred vratima. Ikonija se pokriva ćebetom preko glave. Ulazi Željko) ŽELjKO: Iko, pred tvojim vratima se događa miting! Eminentni psihijatri u našoj zgradi ( trojica) su pred tvojim vratima, drže plakate Frojda, neke… (počeše se po glavi) Marle Džungle i Šindlera, koliko me sećanje služi. Skandiraju i otimaju se o tvoju glavu. IKONIJA: Glavu? Antoaneta, prijo, sad znam kako ti je bilo! ŽELjKO: Ne zna se koji bi pre da uđe da te pregleda i vodi. (Galama utihnu) IKONIJA: To nisu bili ljudi… već nesveta trojica… (Ulazi Jana) JANA: Da ti se život smuči od halucinacija! (Ikonija je podozrivo posmatra)

ŽELjKO: Jana, od sad ćeš i ti pomoći. Ikoniji nestaje pribor za hakeraj rapidnom brzinom. Moramo da joj nabavimo sve kompjuterske miševe iz svih tehnomanijačkih filijala!

98

Page

(Željko stavlja Ikoniji obloge na glavu. Ulazi Slađan) SLAĐAN: Kakav saspens! Italijani, poznati ljubitelji mašina, preuzeli su sve filijale Tehnomanije na Zemlji zarad razjebavanja tehno – amer okoline i zatrašivanja svega mašinskog što dolazi od Ameriku! Al’ ne sekiraj se, gospoja, heklaćeš ti ponovo. ŽELjKO: Hoćeš da kažeš da nema?! IKONIJA: Nema. Obišao sam sve heklerajske radnje. ŽELjKO: Ah, ti Italijani… nije ni čudo… svetom ionako koze vladaju… Ikonija, odoh ja u Mauslend po miševe, vraćam se odmah! (Istrčava iz Ikonijine sobe, unezveren) IKONIJA: I njega su preuzele… moćne halucinacije… ovladaju svime i svakim ko ima dobar naum. JANA: (Ispraća pogledom Željka) Ne znam čime si zaslužila pažnju mog oca, najpre ti, koja si oduvek bila pristalica ideje muž noga i lavor! Snežina maćeho! IKONIJA: Zar ja? Ja koja sam umesto braće menjala kanale na EI “Niš”! Žonglirala sam šrafcigerima od pelena! A onoga dana kad sam pronašla digitron u travi, znala sam da me je Bog odabrao… (Ulazi Mačka Jovanka, uradi što i njeni prethodnici) JANA: Ostao ti je još jedan! Jedan ko nijedan! Ha ha ha! IKONIJA: Vrati se u bunar ili televizor kako god… pastorko zla! Igraj se s plemenom izgubljene dece! Osvajaj njihove sjajne kule i zlatne hramove! Šta s’ navalila da me progoniš ‘vako postklimakteričnu! JANA: Šta tome fali? Stolking je lajv performans par ekselans! IKONIJA: Protestujem, protestujem! (Ulazi MAČKA MERI TJUDOR. I poslednji miš nestaje) IKONIJA: (Pada na krevet, prevrće se po postelji, u bunilu) Hakovana, hakovana…! (Jani prilaze mačke) JANA: A sad mi recite.. U čemu je poenta? Kako ste ovo izvele? MAČKE: Zato što imamo moć materijalizacije i transformacije kompjuterskog miša u pravog. (Mačke odlaze sa pozornice. (Ikonija se osvešćuje. Ulazi Željko.) ŽELjKO: I u Mauslendu nestašica miševa. IKONIJA: (Ustaje i drma ga za ramena) Onda, kupi mi laptop, bez mausa. Tako ću im doskočiti. (Željko zbunjeno pogleda u Ikoniju i odlazi)

.

. 99

Page

ČETRNAESTA SCENA IKONIJINA SOBA. NOĆ. (Ikonija spava. Mačke se šunjaju po sobi.) MAČKA JOVANKA: Tako mi prepečenih prženica, ovo mesto izgleda kao da je u njemu eksplodirala bomba Enola Gej! MAČKA MERI: Tako je bilo srednje ime moje prve dadilje… MAČKA JOVANKA: Da si čistokrvna Britanka, ispričala bih ti francuski vic! MAČKA MERI: Jovanka, pazi da ti se ne dogodi Aženkur… Ponovo! Uvek vas pobedimo! MAČAK NAPOLEON: Tišina, žene.. ovaj mačke! Ugledah mausoliku pojavu a la minijatura, stojte galije neka zasvira klavijatura! Nego… vidi… Ikoniju… (Mačke se približavaju Ikoniji koja spava) MAČKA JOVANKA: Liči pomalo na Indiru Radić, je’l da? MAČAK ŠEKSPIR: Kaži čaroliju, brzo! MAČKE: Dok diode postaju manje od čiode Mačke mirno predu da miševi kolo – poveduuuu! . . PETNAESTA SCENA IKONIJINA SOBA (Nekoliko dana kasnije…) (Ikonijin stan. Po čitavoj zgradi čuje se mjaukanje mačaka. Ikonija ne izlazi iz stana već sedmi dan. Željko neuspešno pokušava da dođe do nje. Odjednom, iz Ikonijinog stana se začu vrisak) ŽELjKO: (Trči do vrata Ikonijinog stana i lupa na vrata) Ikonija, otvaraj! Ne bih da primenjujem silu, prisilu i zasedu! (Otvaraju se vrata. Ikonijin lik izazvao bi zavist u neživom srcu zombija. Odevena je u kimono, s krivim turbanom i razmazane šminke) IKONIJA: Ostala sam bez svega! Skinula sam sav nakit s tela koliko se loše osećam! Sasekle me beštije kao Mariju Antoanetu giljotina! Propala sam kao glas Ejmi Vajnhaus na poslednjem, jubilarnom koncertu u Beogradskoj areni. ŽELjKO: Šta se dogodilo?

IKONIJA: Mačke su pojele miševe.

ŽELjKO: Ali, Ikonija, zna se šta mačke rade s miševima… Budi racionalna! 100

Page

IKONIJA: (Krši ruke) Osećam se kao Štrumpfeta koju progoni zli Azrael! Ali, popeću se ja na taj usijani limeni krov! ŽELjKO: Odoh smesta u Tehnomaniju. Oni mogu da ti prekrate muke! IKONIJA: Idi, amore! (Željko odlazi) IKONIJA: (Iz džepa kimona vadi preostale kompjuterske miševe. Ima ih tri) Biti ili ne biti, ove mi nećete ugrabiti! (U tom trenu kompjuterski miš se pretvara u pravog. Mačak Šekspir uskače kroz Ikonijin prozor. Ikonija vrišti i penje se na sto. Mačak Šekspir iznosi mesnatog miša u zubima) (Čuje se kucanje na vratima) KOMŠIJA: Alo, komšinka, jeste li dobro? U našoj zgradi živi jedan eminentni srpski seksolog koji je zainteresovan za vaš slučaj… IKONIJA: Idi dođavola! GLAS SOTONIN: Ikonija, Sotona ovde. Kako možeš da me tako ponižavaš… (Ikonija zakuka) IKONIJA: (Drži dva kompjuterska miša u ruci) Imam samo dva! Samo dva! (Ikonija pada u postelju. Čuje se galama pred vratima. Ikonija se pokriva ćebetom preko glave. Ulazi Željko) ŽELjKO: Iko, pred tvojim vratima se događa miting! Eminentni psihijatri u našoj zgradi ( trojica) su pred tvojim vratima, drže plakate Frojda, neke… (počeše se po glavi) Marle Džungle i Šindlera, koliko me sećanje služi. Skandiraju i otimaju se o tvoju glavu. IKONIJA: Glavu? Antoaneta, prijo, sad znam kako ti je bilo! ŽELjKO: Ne zna se koji bi pre da uđe da te pregleda i vodi. (Galama utihnu) IKONIJA: To nisu bili ljudi… već nesveta trojica… (Ulazi Jana) JANA: Da ti se život smuči od halucinacija! (Ikonija je podozrivo posmatra) ŽELjKO: Jana, od sad ćeš i ti pomoći. Ikoniji nestaje pribor za hakeraj rapidnom brzinom. Moramo da joj nabavimo sve kompjuterske miševe iz svih tehnomanijačkih filijala! (Željko stavlja Ikoniji obloge na glavu. Ulazi Slađan) SLAĐAN: Kakav saspens! Italijani, poznati ljubitelji mašina, preuzeli su sve filijale Tehnomanije na Zemlji zarad razjebavanja tehno – amer okoline i zatrašivanja svega mašinskog što dolazi od Ameriku! Al’ ne sekiraj se, gospoja, heklaćeš ti ponovo.

101 ŽELjKO: Hoćeš da kažeš da nema?!

Page

IKONIJA: Nema. Obišao sam sve heklerajske radnje. ŽELjKO: Ah, ti Italijani… nije ni čudo… svetom ionako koze vladaju… Ikonija, odoh ja u Mauslend po miševe, vraćam se odmah! (Istrčava iz Ikonijine sobe, unezveren) IKONIJA: I njega su preuzele… moćne halucinacije… ovladaju svime i svakim ko ima dobar naum. JANA: (Ispraća pogledom Željka) Ne znam čime si zaslužila pažnju mog oca, najpre ti, koja si oduvek bila pristalica ideje muž noga i lavor! Snežina maćeho! IKONIJA: Zar ja? Ja koja sam umesto braće menjala kanale na EI “Niš”! Žonglirala sam šrafcigerima od pelena! A onoga dana kad sam pronašla digitron u travi, znala sam da me je Bog odabrao… (Ulazi Mačka Jovanka, uradi što i njeni prethodnici) JANA: Ostao ti je još jedan! Jedan ko nijedan! Ha ha ha! IKONIJA: Vrati se u bunar ili televizor kako god… pastorko zla! Igraj se s plemenom izgubljene dece! Osvajaj njihove sjajne kule i zlatne hramove! Šta s’ navalila da me progoniš ‘vako postklimakteričnu! JANA: Šta tome fali? Stolking je lajv performans par ekselans! IKONIJA: Protestujem, protestujem! (Ulazi MAČKA MERI TJUDOR. I poslednji miš nestaje) IKONIJA: (Pada na krevet, prevrće se po postelji, u bunilu) Hakovana, hakovana…! (Jani prilaze mačke) JANA: A sad mi recite.. U čemu je poenta? Kako ste ovo izvele? MAČKE: Zato što imamo moć materijalizacije i transformacije kompjuterskog miša u pravog. (Mačke odlaze sa pozornice. (Ikonija se osvešćuje. Ulazi Željko.) ŽELjKO: I u Mauslendu nestašica miševa. IKONIJA: (Ustaje i drma ga za ramena) Onda, kupi mi laptop, bez mausa. Tako ću im doskočiti. (Željko zbunjeno pogleda u Ikoniju i odlazi) . . SCENA ŠESNAEST IKONIJINA SOBA. DAN.

(Željko ulazi u Ikonijin stan.. Ikonija sedi u fotelji i gleda u prazno. U sobi je polumrak.

Roletne su spuštene.) 102

Page

ŽELjKO: Ikonija, iznenađenceeeee! Samo za tebeeee! (Osmeh mu se zaledi) Ikonija, dušo, šta ti je? Otkuda taj psiho pogled? IKONIJA (Klati se u fotelji) Videla sam ga. U stvari, nisam. Čula sam ga! ŽELjKO: Koga si videla ili čula, Iko, tako ti… IKONIJA: Sotonu. Izvrši hakerski upad s namerom nečasnom i ponudom nepristojnom! ŽELjKO: (prekrsti se) Iko, pa zar da te u tako mlade dane strefi borderlajn psihoza! IKONIJA: (Ustaje) Kako možeš da budeš tako naivan? Zar ne vidiš pred nosem šta ti se događa? Je’l čuješ… (Ukipi se) ŽELjKO: Ne. IKONIJA: (Užasnuto)To je pesma! MAČKE: (Pesma odzvanja pozornicom) Od Gefufne do Geblajzne Fuferica ulje pumpa IKONIJA: Ovo mora da su Mačke! Preuzele su Slađanov glas! ŽELjKO: Ikonija, Slađan je samo običan srednjoškolac koji želi da popravi ocene. Govoriš o njemu kao da je povampireni Pavaroti! IKONIJA: Nije on vozač, on je duh i u zaveri s mačkama protiv mene da me izludi! Zar ti nije čudno da tvoj vozač recituje Šekspira kao najrečitiji signalista! ŽELjKO: Uvek daje signal kad skreće, ali ne baš rečito… Ikonija, dušo, prilezi malo… IKONIJA: Tišina! Evo ga opet! MAČKE: Gospoja, ja sam Vozač, moj posao je da dajem signale kada neko skreće… s pameti! IKONIJA: Evo, opet se čuju… čas su ovde, čas su onde… kao dr Džekil i Mr Hajd. Kao Platon i Hegel! ŽELjKO: Ko se čuje? Šta se čuje? IKONIJA: Glasovi! Nelinearni su, vrte se u krug, shvataš li? Možda se zato i ne čuju… (zamišljeno) ŽELjKO: Ne gine ti pregled živaca, dušo! Hajde, samo hrabro kod lekara! IKONIJA: (Mirno) Ne treba meni doktor, nego sveštenik. GLAS MAČKA ŠEKSPIRA: Stojte, blagajne carske! IKONIJA: (Dere se) Začepi izrode, odnele te mutne vode!

GLAS MAČKA ŠEKSPIRA: Šta ćeš, gospoja, zavladao liberalizam, danas sve prolazi kao poezija šizika!

ŽELjKO: (Zagrli je i teši, očajnim glasom) Ne sekiraj se, Iko, danas su psihoze potpuno 103

izlečive! A halucinacije čak i dobrodošle, naročito na ovu krizu. Page

IKONIJA: To su samo senke… Posrednici psihičke akcentuacije nečasne sile na moj blistavi um. Idi, amore. Ostavi me među baldahinima noći gde želim da dopiru do mene samo ravnodušni utisci i neobjašnjive činjenice! Izboriću se protiv nervne kataklizme makar silom. Nikog nisam videla, ništa nisam čula. Dobro sam, dobro sam… (Ulazi Slađan) SLAĐAN: Evo, gazda, jedan lap top ne samo bez miša nego i bez tastature! Najnovija reč tehnike! Noutbuk lap top. Interfejs čini dugme i kružni tačped! A, šta kažeš, gospoja, konačno iznenađence, a da nije onostrano, hi hi hi IKONIJA: (Histerično) Priznajem! I konstatujem poraz i kraj! O, Sotono, o Svevišnji! Pobedili ste! Pobedili ste! Više neću da se bavim smišljanjem kompjuterskih programa da bih špijunirala Sferu Spiritiku! Jamčim! Pobeda je Vaša! Ja, Ikonija od Rače Kragujevačke odustajem i jedva čekam da odem u ludnicu samo da vas više ne vidim, ni vas, a ni Mačke! (Ikonija pada u nesvest) . . SEDAMNAESTA SCENA PALMOTIĆEVA. HODNIK. (Nervni bolesnici se šetaju u pidžamama. Zvižduću, izmešani s ravnodušnim licima doktora i posetilaca i užurbanim medicinskim sestrama. Gužva. Ikonija, Jana i Željko čekaju ispred ordinacije. Ogroman je red..) IKONIJA: Prokleti Rumuni koji vas napraviše, izrodi Sotone! Eh da mi je otrov Eme Bovari ovoga časa! ŽELjKO: Da, draga. IKONIJA: Željko, jedna komšinica se ubila kad joj je demonka po imenu Doroti upala u kuću! ŽELjKO: Ako je draga. IKONIJA: Demon može da se pojavi u obliku najblagorodnijeg anđela i najrasnije mačke sa dugodlakim repom! Ne daj da te privid zavara, Željko, amore! Uništile su mi lap top, napravile ti štetu u mesari, to je mačji armagedon! Ubaci ih sve u Kaljevu peć babe ti Neboderke, o Neboderka, ime govori da si sveta! Neboderka, zaštiti me, od Sotone u peć tvoju sakrij me! ŽELjKO: U redu u redu… Otarasiću se mačaka. GLAS DOKTORA: Sledeći! (Ikonija ulazi u pratnji Jane i Željka)

IKONIJA: Sad ih nema, doktore. Nestale! Nema sumnje, a opet ima! Tu su one negde… Osećam! Vidim! Sav alat za rad su mi izjele, gajtane pregrizle, a u sobi mi bio pacov veličine pola nosorogovog tela!

104 DOKTOR: Ko to, gospođo? Ko je tu? Koga vidite?

Page

IKONIJA: Mačke, vidim mačke, čujem mačke! Ulogovale su se u čoveka i sad će da prošire svoju delatnost na antropološke sfere! I da nesmetano govore, govore i govore… DOKTOR: Imate li možda mačke u stanu? Da li vas podsećaju na strogog oca ili blagorodnu majku? Znate, gospođo, izjava, ma koliko nesuvisla bila zapravo je produkt promišljanja na račun automatizma. (autoritativno) ŽELjKO: A? DOKTOR: Jeste. I ludilo ima svoju logiku. Zašto baš mačke? Otkud mačke? Zašto ne eukaliptusi? ŽELjKO: Doktore, ja imam mačke u stanu, ali one ne govore. Barem ne u mom prisustvu… IKONIJA: I ti si s njima u dilu! Pis, Sotono! SOTONIN GLAS: Ikonija, smiri se.. Sve je to samo jedna obična halucinacija… IKONIJA: Napolje iz moje glave! JANA: Doktore, da li bi pomoglo da joj čitamo neke bajke o drevnoj Altamiri ili nešto slično? (Ikonija peva Slađanovu pesmu) DOKTORE: Vrlo izvesno. Gde ne pomaže injekcija, pomaže priča… A sad, draga gospođo, hajdemo zajedno, ruku pod ruku, u sobu da prilegnete… IKONIJA: Iju! Ja vama odu, a vi meni elektrodu! Zar na ovu nestašicu tako olako trošiti struju? ŽELjKO: Draga, ne pravi problem, doktor zna najbolje. Evo, ja ću da te vodim, kao u Tramvaju zvani Želja, mada nismo baš stranci. IKONIJA: A tek što smo milostivi… (Van sebe) Željko, mi amore! Da! Hajdemo tim tramvajem zajedno, ka belom zamku pitke sreće, gde se snovi ostvaruju, gde ludaci jedno drugo privlače… (Zastaje)A šta ako to nisu niti pravi doktori, niti su napolju pravi ludaci, već Azazeli prerušeni! Napasti mačje! Interna podrška ekstraterestrijalnih bića koja nam se cere sa oblaka strave! A ispod njih plutaju ognjenim jezerom tela nekad živih, a sada spečenih plivača. ŽELjKO: Misliš kao onaj plutajući uložak na Adi, Iko? (Doktor, Jana, Ikonija i Željko u pratnji dve medicinske sestre izlaze iz ordinacije) IKONIJA: Nisam kriva, nisam… što sam htela i mogla da hakujem što se hakovati ne da… Ah! (Otima se) Pustite me! Svi! To su mačke… Mačke! Dalje od mene! Znam tekvondo i druge opasne veštine! (Ikonija zauzima borilački stav. Turban joj pada s glave i otkriva ćelavu glavu) Aiiiiiiiii! Hi-ju! Hi-ju-ju! ŽELjKO: Dušo, nisam znao da katanom sređuješ frizuru! Ali, lepo ti stoji.

IKONIJA: Ko mi kaže! Mesar s pregaču i s’ mrsne šiške!

(Medicinska sestra joj daje injekciju u rame. Ikoniju omamljenu iznose sa pozornice) 105

Page

. . OSAMNAESTA SCENA JANINA SOBA (Jana razgovara sa Mačkama) MAČKE: Naša misija je završena, tako poručuje igra naša savršena! Da se pozdravimo! (Mačke zagrle Janu) JANA: Zahvaljujući Vama, ne samo da sam popravila sve ocene, već mi je inteligencija toliko porasla da bi mi Skočko pozavideo! I to u pravom trenutku kad sam pomislila da će me i Slađan ostaviti zbog očajnog pravopisa, a ne samo rođena majka! SLAĐAN: (Proviruje kroz odškrinuta vrata) I meni bi jedan Skočko dobro došao! JANA: Nisam mislila na porast seksualne inteligencije! Uđi i zatvori vrata. Uvek zaboravim da ih zaključam, mada sad nema potrebe. Ikonija je na sigurnom. (Slađanu dobacuje knjigu „Bonton“) SLAĐAN: Oh, hvala, hvala. (presrećno) MAČKA JOVANKA: Sad kad ste oboje upili mudrost vekova…. MAČKA MERI: Oboje? MAČKA JOVANKA: Pusti me da dovršim. (dobacuje „Bonton“ mački Meri Tjudor. Meri Tjudor se odlučno upuđuje ka Neboderkinoj peći) MAČAK NAPOLEON: Mir, žene! Tjudorova, vraćaj se ovamo. Nemamo puno vremena. Jovanka, dovrši šta si htela, pa da odletimo. MAČKA JOVANKA: Kupite Nivea kremu za podmlađivanje. Za svaki slučaj. Silna pamet bore stvara, a botoks nije na rasprodaji.. . barem ne kvalitetan. JANA: Hvala na savetima, na pomoći, na… (Slađan i Jana otiru suze) MAČKE: I tebi hvala, jer zahvaljujući vama dvoma i nešto dužem boravku na zemlji, ne mori nas više toliko žal za životom. (Svi plaču od tuge zbog rastanka. Ulazi Željko.) JANA: Tata, što su ti takve oči… k’o da si iz Crvenoga mora išetao! ŽELjKO: Da su samo oči.. slomljen sam kao da sam imao kar kreš! JANA: Nema dubokih podočnjaka bez velike patnje. I, šta bi s Ikonijom? Je’l ušla u uži krug za elektrošok?

ŽELjKO: Razgovarao sam s doktorom. Ikoniju će zadržati u Lazi… makar dok im ne ponestane kreveta. Nakon toga će je proglasiti normalnom.

JANA: Bilo koja ludara, svejedno je. Naša struja je ionako najjeftinija u Evropi. A što se 106

kreveta tiče, evo, možeš da im ponudiš moj, ako im ponestane. Samo da njoj bude bolje. Page

ŽELjKO: Ne brini se za scenografiju ludnice, već oteraj te mačke! One su za sve krive! Pre dva dana dogodila se velika šteta u mesari. Ne samo da su tvoje mačke rasturile mesaru, već su napravile i štetu u obliku dijareje! JANA: Ali, tata, možda nisu one.. Možda su ove lutalice što se okupljaju oko zgrade. Uostalom, one su mi pomogle da popravim sve ocene. Zahvaljujući njima, znam i ko je bila Hitlerova majka. ŽELjKO: Kakogod, nema nam druge nego da se otarasimo mačaka. (Mačke odlaze s pozornice) . . DEVETNAESTA SCENA NEBESA. RAJ (Sveti Petar se šeta pozornicom, neraspoložen. Pored njega je Paraskeva. Cupka u mestu) SVETI PETAR: Gde su? Kasne! PARASKEVA: Bolje da smo poslali pse! Oni su verni i pouzdano ne kasne! (ulazi Emanuel) EMANUEL: Šta si se tu narogušio? K’o da ti je neko hakovao račun u Švici? PARASKEVA: Oh, ne, nije valjda da smo ostali bez švajcarskoga osiguranja! EMANUEL: Nikako, van svake sumnje! Ipak, mora da se vodi računa… za svaki slučaj kad bi da povremeno šopinguje Hong Kongom inkognito! Odakle ti ta crvena perika, Petre? SVETI PETAR: Nije crvena, neko brunclik… ni boje ne razlikuješ, Emanuel, a ovamo iznosiš tako ozbiljne optužbe! Mora da ti je vid popustio ovih par hiljada godina zbog mračne atmosfere u Paklu. EMANUEL: Ti mi kažeš, Perice! Toliko ne razlikuješ boje niti znaš da ih ukombinuješ da su od tebe veći daltonisti jedino braća Dalton! PARASKEVA: Tišina! Kao da se svađate oko neke čedne žive žene! Kao da vas ljubomora obojicu stišće! Pitam se koja li je ta fam fatal.. (Ulazi Lilit. Za njom ulaze Mačke) MAČKE: Vratile smo se s puta kratka obavljenog zadatka! SVETI PETAR: Ah, konačno! (Vedro) Okupite Rajsko veće. PARASKEVA: I donesite edensko cveće. SVETI PETAR: Upalite svete sveće.

(Emanuel i Lilit istovremeno kašlju dok se Rajem širi tamjan)

MAČKE: Ikonija više neće… 107

Page

PARASKEVA Ta, zar neće? MAČKE: Izludela načisto. Na nju kazna božja sleće. PARASKEVA: Neka ozdravi! Kam’ te sreće.. Zahvaljujući njoj rajsko – paklene afere su moguće! Želim je za smrtnu frendicu! Kafu eteričnu s njom bih pila! SVETI PETAR: O čemu ti to, Paraskevo? PARASKEVA: Ikonija je, sve vreme, imala tajni plan da pomeša Raj i Pakao kako bi sve duše, pa i naše, bile na jednom mestu – u simbiozi, a ne separatisane. Kao što je ljubav Eneja i Didone dovela do raskida Kartagine i Rima, tako je Ikonija osmislila rušenje Sferospiritičnog zida – zarad Ljubavi! MAČKE: O, Sveta Paraskevo, tebi je taj tvoj venecijaner Emanuel (misliš da se o tome ne priča u dedosferskim kuloarima? E, pa zeznula si se!) načisto popio ono malo eteričnog mozga što si imala… Mi smo sve eterične! Evo, Jovanka neka posvedoči da se ne ložimo ni na koga! SVETI PETAR: Uverila si me, Paraskevo. Dirnut sam. (Mačkama) Moj blagoslov, ljupke čarobnice, rajske i paklene pobeguljice, drske Ozirisove osvetnice. Dođite da primite obećanu nagradu, jer uništile ste Ikoniju samo jedan dan pre nego što se spremala da sruši separatični zid naše voljene Dedosfere! (Glumci skidaju maske. Mačke su sad u pravim duhovnim obličjima. Za stolom u obliku pravilnog jedanaestougla sedi žiri za dodelu nagrada – Paraskeva, Sveti Petar, Emanuel i Lilit) SVETI PETAR: Izvolite nagradu za obavljeno delo – izluđivanje opasne hakerke iz Lajfosfere. Nebeski Oskar, od čistoga čelika. Anđeo koji piški – naravno, u pitanju je čista minakva. ŠEKSPIR: Ja bih jednu Anđelinu. Može i drugog reda. (Na video bimu je prikazan lik Anđeline Džoli) SVETI PETAR: Strpi se malo. Toliko je dobrih dela učinila za decu Kambodže da u poređenju s njom Majka Tereza mu dođe kao Hitler. Siguran sam da će i ona uskoro kod nas. (Sveti Petar nastavlja) I to nije sve! Meri Tjudor stiče pravo na tretman rajskih masaža od po mesec dana. Ti, Napoleone, dobijaš pakleni paket aranžman – plamenom metodom ćeš se rešiti energetskih bubuljica zarađenih u bitci kod Borodina! Jovanka dobija nagradni tretman – lečenje bradavica po celom duhovnom telu novom metodom koja isključuje spaljivanje. Šekspire… za tebe smo spremili Rajsku kocku koja rešava sve dileme! Emanuel, može li demonstracija. EMANUEL: (Baca kockicu) Tu bi or not tu be. (Ispada zeleno) ŠEKSPIR: Znači, imati. SVETI PETAR: Tako je. A ako je crveno, onda Neće Da Može!

ŠEKSPIR: (Baca kockicu) Tu bi or not tu bi? Ih, gade, šta mi se zeleniš… (Baca kockicu sve vreme trajanja scene)

JOVANKA: A boravak s našim ljubljenima s one strane Zida? 108

Page

SVETI PETAR: Takve nagrade nisu predviđene. Ko je bio u paklu ide nazad. Na elitniji nivo doduše. A ko je bio u Raju, opet.. Nazad. Morate se razdvojiti, dragi pokojnici. NAPOLEON: Nema šanse. (Okreće se Jovanki) Jovanka, ja ne mogu da mrtvujem bez tebe. (Paraskeva zaplaka) (Lilit, Emanuel i Sveti Petar se pogledaše. Svi zaplakaše) NAPOLEON: Džaba smo radili zadatak! Umesto da nas nagradite time da budemo sa svojim ljubavima (Zagrli Jovanku) dali ste nam plišanu lutku da nas zapišava! SVETI PETAR: Čeličnu.. (Otire suze) NAPOLEON (Vadi mač iz pojasa) GLAS GOSPODNjI: Ko od mača živi od mača će poginuti! GLAS SOTONIN: Zar ne reče da nisi došao da doneseš mir, nego mač? Kakve kontroverze… I kako da ne budem zao? Bolje hulja, nego lud i zbunjen. GLAS GOSPODNjI: Čitao sam Hamleta u vreme dok sam diktirao taj deo… MERI TJUDOR: Znala sam da je Šekspir običan plagijator. NAPOLEON: Možda drugi od mača ginu, ali ja znam da je mene živog Žozefina otrovala. (Vraća mač u korice) Sad tek vidim da smo radili protiv svojih interesa. Ikonija je samo želela da poveže Raj i Pakao. Da imamo jedinstven prostor, jedinstvenu društvenu mrežu… MERI: Da mogu da četujem sa Rajevcima, jebote… EMANUEL: Idem da pripremim prevoz za obe Dedosfere. Perice, ustupi im prostoriju za čekanje. SVETI PETAR: Koju od 223? EMANUEL: Onu koja se Kafki javila u snu kad je prerušen u Jozefa K. čekao na naci suđenje. PARASKEVA: Zar se u vama ne prelama odluka ta, da nepravdi usta zaklopite, o vitezovi Pravde i Milosrđa! Hladna li su naša rajska srca postala! (Hoda po pozornici u zanosu šireći ruke) Dok sam s Emanuelom ljubavisala u paklenoj gondoli… (Lilit opali Emanuelu šamar i baca mu u lice verenički prsten. Emanuel ga zagleda i najpre ga stavi u džep, potom se zamisli i izvadi prsten iz džepa) (Paraskeva sve vreme govori)… posmatrala sam nesretne, zaljubljene pokojnike koje razdvaja administracija Dedosfere, kako beže, kako gledaju da uteknu jedni drugima u zagrljaj, da uteknu i da preteknu, ne samo grešnici, no i sveci.. Oh kako sam ih samo razumela! Dopala mi se namera ta! Dopala mi se više od maske svetice pred kojom se krije samo jedna.. zaljubljena živa žena. A sada, zahvaljujući Ikoniji, rajsko – paklene afere su moguće! Neka

gondole ukletih ljubavnika odsad Stiksom priljubljene plove! Neka gore od strasti teški bokovi galija i gledajmo uživo kako se rasplamsava – Požar ljubavi!

EMANUEL: I ja sam u Paklu tako malo cenjen, s tiranom kao gospodarom! Teška kazna čak i 109 za bankara i raspikuću, lopova i kockara! Njegova Niskost me neljubazno s večitim zarukama

Page

morio i smorio, da mi ovaj raskid dobro dođe, s Rajskom ljubom da kroz večnost u zagrljaju uskiptele vode makar i spečen plovim! Da san više ne bude kob niti da završim kao Job – naopačke! Paraskevo, ti si druga polovina moje mračne senke! Kroz vrtloge vrele gorimo zajedno i zaustavimo vreme! (Pada na kolena i stavlja joj prsten na ruku) SVETI PETAR: Ti nitkove, i mene oslobodi, da mi telo s đavolicom mojom, Lili Putanom večno brodi! (Paraskeva mu opali šamar) PARASKEVA: Verolomniče! Prepredeni lažljivče! Danas časnu ženu olako prevari svako! (Uhvati Emanuela za ruku) (Oba para se drže za ruke, Sveti Petar i Lilit, Emanuel i Paraskeva) SVI: Šta uradismo! DUHOVI PREDAKA: Oterasmo u ludaru osobu sa dobrim namerama! Vratimo se na Zemlju i nabavimo Ikoniji otpusnu listu! SVETI PETAR: Lomim se, da’l lupež sam protiv Boga! Zar to da priliči meni… Za greh biću išiban! Kao Juda postupih! Ne! Kletva demona na mene ako protiv Boga ustanem! MERI TJUDOR: Sveti Petar je pravi autor Hamleta. Prepoznajem stil. Znala sam, znala! ŠEKSPIR: (baca Rajsku kocku)Tu bi.. ma hajde, zacrveni se… Rajska kocka je lažna. Ne mogu stalno da budem. Obično volim da ne budem. Naročito ne u blizini Kraljice uložaka. PARASKEVA: A ja apelujem! Javno! Dedosferski zid mora da se sruši! Pretvorimo istorijske junake iznova u Mačke, vratimo ih na Zemlju, zamolimo Ikoniju za oproštaj, spasimo je i spasimo sebe! EMANUEL: Slažem se. Mačke, odnesite Ikoniji u bolničku sobu najsavršeniji kompjuter, zaustavite vreme oko nje i pustite je da dovrši svoj projekat – rušenje Dedosferskog zida. LILIT: Ustanimo protiv Svevišnjeg! PARASKEVA: I protiv Sotone! SVETI PETAR: Ne mogu, ne mogu protiv odluka Svevišnjeg! ŠEKSPIR: Tu bi or not… (Sve vreme dok se Sveti Petar premišlja, prati ga čuvena replika) LILIT: Petre, neka obave zadatak i spasu Ikoniju od šizenja, pa ćemo većati… EMANUEL: Tako je. Odluka o separaciji još nije konačna. SVETI PETAR: Mora da sam poludeo kad vas u ime ljubavi zlim smerom sledim. Ali, katkad se valja udružiti i sa Sotonom da bi se došlo do Boga! Ako je pakao kazna za zločin srca istkanog ljubavlju kao motivom… šta se tu može! Stikse, čekaj me, zajedno s Liliticom progutaj me!

SVI U GLAS: Jer ako se oprostimo i razdvojimo, kako da se ponovo pronađemo? DUHOVI PREDAKA: (Svi, izuzev Šekspira) Dosta nam je skrivanja u kukuruzu, malinama, kupinama, samo da bismo bili živi! 110

Page

ŠEKSPIR: Mnogo buke ni oko čega…. . . DVADESETA SCENA PRIVATNE ODAJE GOSPODA BOGA. (Gospodove privatne odaje. Sotona i Gospod igraju remi. To su dva glumca u japi odeći. Izgledaju kao braća Krej) GOSPOD: O, Sotono, je’l čuješ šta ovi pričaju i kako se domunđavaju? K’o jakobinci… SOTONA: Iskuliraj. Gde ti je revolucionarni duh? GOSPOD: I šta ću sad? SOTONA: Pusti ih… na jedno hiljadu godina, barem do drugog silaska tvog Sina… i mog… GOSPOD: Mudro zboriš. Hej, sad sam primetio da igramo partiju remija sa samo jednim špilom. SOTONA: Zar zbog toga i nismo ono što jesmo? GOSPOD: Remi, dakle? SOTONA: Remi. (Spušta karte na sto. Smeju se) . . DVADESET PRVA SCENA RAJ. SOBA 223. Popularno zvana KAFKA, služi za ispijanje eterične kafe. (Duhovi predaka teleskopom posmatraju Zemlju) MERI: Savršeno… Primerci par ekselans! (Na video bimu se vide mačke lutalice kako njuškaju okolo kontejnera) JOVANKA: Tjudorova, zar ti tako plemenita roda u mačke lutalice da se uloguješ? ŠEKSPIR: Nemamo sad vremena za izvoljevanje. Počnimo s logovanjem.. Napoleon će se ulogovati u telo duha-doktora tako što će pasti na terasu ludnice da spasi Ikoniju. Olizaće joj ključne zone tela i vratiće je u normalu. MERI: Ali, Šekspire, zar tek tako da padnemo sa oblaka? Velika je visina?

ŠEKSPIR: Mačke se uvek dočekaju na noge. JOVANKA: A osim toga imamo i devet života.

111 .

Page

. DVADESET DRUGA SCENA ODELjENjE F LAZE LAZAREVIĆ. (Ikonija je vezana za krevet sa gvozdenim rešetkama. Glumac Napoleon skida masku i oblači beli mantil. Ulazi u Ikonijinu sobu) DOKTOR: Dobar dan. (Spušta laptop na Ikonijin krevet) IKONIJA: Vi ste iz radionice za hortikulturu? DOKTOR: Došao sam da vas zapljunem. Nakon toga, bićete bistriji nego ikad. IKONIJA: A ne može tako, doktore. Hoću da znam šta mi fali. Otkud sotone u mojoj glavi! I zašto sam zaljubljena u gospodina Higsa toliko da bih milovala njegovog bozona? DOKTOR: Pridignite se malo… tako… ovo je novi krik farmaceutike! Pljuvačka pura, destilisana iz usta napaljene mačke u mesecu februaru. (premazuje Ikonijine usne mačjom pljuvačkom) IKONIJA: Ali, sad je mart… DOKTOR: I idu martovske ide, kao što i Boginja Univerzuma iz ludare ide! Ovo je vaša otpusna lista. IKONIJA: Kakva crna otpusna lista? Ja sebe ne otpuštam nigde, ne! Ne, dok ne saznam odgovore… Joj, što steže ovo košuljče… kako ga ovako čudno zakopčavaju, niti dugmad da udese tako da bude širok bod… Ah, što mi se nešto bistri u glavi… Odgovori mi: kome su potrebni odgovori? I gde se oni uopšte nalaze? DOKTOR: Kako gde? Pa u programu tvog kompjutera! (Ikonija uzima laptop s kreveta i počinje da kuca. Pozornicom odzvanja dramatična muzika) . . DVADESET TREĆA SCENA IKONIJINA BOLNIČKA SOBA (ulaze Željko i Jana) IKONIJA: Željko! Mi amore! Padni mi na grudi! (Željko je grli. Ikonija se osvrće oko sebe) Gde sam ja to? ŽELjKO: U ludnici, draga. IKONIJA: A šta mi bi? Bistra sam k’o reka Lepenica! ŽELjKO: Eh Iko, šta ti ne bi bilo na ovu krizu! I mene su ispregledali na moju inicijativu, tebi našli deset, a meni jedanaest dijagnoza! Evo, ovde piše da imam Štokholmski sindrom jer sam lekaru pričao da sam sanjao o boravku u Štokholmu na veliku vrućinu zatraživši od njih socijalno osiguranje. 112

Page

IKONIJA: Ma odakle sve to? Jedino čega se sećam jeste da me je posetio doktor, ali s njim nisam pričala, samo je hteo da me pljune. ŽELjKO: Kako odakle? Zar ne čuješ? Prodaju u Lazi na izvol’te uverenja da niste čitavi za razne beneficije!Idu brže nego oproštajnice grehova u crkvi preko puta što inkognito razglašava raspop! GLAS IZ HODNIKA: Dijagnoze, bez prisile, prinude i zablude! Potpišite ovde! ‘Iljadarka po komadu! Ako ste sanjali da ste bili u Parizu, imamo za vas Pariski sindrom, još malo pa nestalo! Ako ste pročitali čitav Stendalov opus, za vas je Stendalov sindrom! Imamo i Limski, ukoliko želite da posetite Peru! U državi ludih, samo kao ludaci možete da opstanete! Sve čisto, političkikorektno, povoljno i nadasve demokratski! ŽELjKO: Hajdemo draga, onim istim Tramvajem, ali u suprotnome pravcu. Našoj kućici slobodici. (Ogrne je budističkim kimonom. Ikonija izlazi iz ludnice) . . DVADESET ČETVRTA SCENA IKONIJINA SOBA IKONIJA: Željko, mi amore… Sad kad sam izašla iz ludnice, shvatila sam da moju ljubav prema tebi ne bi opisala ni Vesna Radusinović…! Od sad čitam isključivo američki literarni treš sa rajskom tematikom napisanom u paklenom stilu. ŽELjKO: Znači… Mogu da se nadam… Da ćeš mi roditi sina.. Našeg sina… IKONIJA: Zapeo za sina. A mislila sam da nema većeg Balkanca od Henrija Osmog. Sina da, ali ne nebesnoga! Samo mi fali još neko odozgo da mi silazi! ŽELjKO: (Zabrinuto)Ali, reče da su stanice problem … da zato ne možemo da imamo dete… IKONIJA: Stanice? Ako hoćeš vozne, može da ti ga izrodi i Ana Karenjina… (Odmahnu rukom) Doniraćemo neku jajnu ćeliju od Paraskeve, to mi je frendica, a i ne stari.. Uostalom, ako ne upali, usvojićemo neko iz Zvečanske! Tako će cela kuća da zveči od dečje radosti! (Željko je grli. Ulaze Jana i Slađan) IKONIJA: Šta je bilo, dete? Došla nazad po knjigu „Bonton“? JANA: (Ljubazno)Teta Ikonija, shvatila sam da ste vi jedna vrla, mudra i napaćena žena, rastrzana okovima blistavog uma i želje za svakodnevnim, običnim životom u kome ste bili verna ljuba mome tati i naša.. večna… (nakašljava se) uteha! IKONIJA: (Iznenađeno) Kako lepo priča. (Željku) JANA: A i mačke su mi pomogle.. Kako su mačke shvatile da su pogrešile, tako sam shvatila i ja. ŽELjKO: Jana, šta sad tu pričaš? Kakve bre mačke? (Ikoniji) Ne znam šta joj odjednom.

113

Page

IKONIJA Ja znam. (Ustaje i zagrli Janu) Dete, nisi ti ništa krivo. Zapostavila sam ne samo tebe, već i tvog oca zbog razmišljanja i bavljenja sitnim problemima sjedinjavanja Univerzuma. JANA: Ali… To nisu sitni problemi. Zahvaljujući Vama, srušena je barijera između Raja i Pakla i neko će vam zbog toga biti jako zahvalan. (Doziva) Šekspire, Meri, Napoleone, Jovanka! (Na video bimu prikazan je Napoleon. Njegov glas grmi pozornicom) NAPOLEON: Zahvaljujući Ikoniji, saobraćajnica mračnoga Stiksa, nekad smrdljiva jaruga ispunjena izgubljenim dušama rascvetala se kao pomorska Via Apia! Gospod je doneo odluku da odobri rušenje Zida nakon što je odgledao Utisak nedelje. Posle ovakve emisije, veli, ne vidim razloga za postojanje Pakla. (Sliku Napoleona smenjuje lik Meri Tjudor) MERI TJUDOR: Ulogovane u telo duha – doktora koji je s nebeskih visina pao na terasu ustanove za Protestante… ovaj… za mentalno posrnule, olizale smo ti svaka po ključnu zonu tela i vratile te u normalu. IKONIJA: Kakav stajling! Ko ti je šio ‘aljinče? Jel to neka nova moda? MERI: Moda a la Tjudor. Šila mi je gospa od Salsberija. IKONIJA: Je’l možeš preko veze da mi središ jedno šiće? MERI: Ako uspem u Paklu da je pronađem. IKONIJA: Kakva li je to samo žena da je ni Pakao nije mogao sprečiti da do kraja večnosti dene iglu u konac! (Na video bimu se pojavljuje Šekspir) ŠEKSPIR: Osmislio sam pesmu zahvalnosti Vama, Ikonija! U ime svih nas! (Nakašljava se i zauzima oratorski stav) Ikonija, hvala ti Ujedinjena nebesa si nam dala Bez granica i šizmi (Unosi se i mekanijim glasom izgovara poslednje dve strofe) I bez kraja. Sred beskraja. MERI: Šta ti je, bre, Šekspire? To je Bašo, haiku majstor, za kaznu sam ga čitala u dokolici. Ako se ne dosetiš, pozvaću Orvela u pomoć! Blejanje ovaca u paketu s Velikim bratom ćeš Ikonija dobiti, a ne neku tamo tra – la – la himnu ili ne daj bože marseljezu! (Napoleon poteže mač) JOVANKA: Ne diži taj mač na Merku, mužu moj! Ipak je u Dedosferi ona naše dete, kakvo takvo…

NAPOLEON: Samo do rušenja nebesko – berlinskog zida.

JOVANKA: Hajde, izrecituj do kraja, Šekspire, pa da Ikoniji uručimo nagradu. 114

Page

ŠEKSPIR: Svaki stvor smrtni, veruje u život vraćen – u krvi. I ja besmrtan, opet prvi… Smrt nas prži i jezicima plamenim nas uverava Tâ! Služite posve sebi, a drugima – po zasluzi, interesu i potrebi Al’ besmrtan, opet prvi, opet urlam I prkosim – idealom podlaca i hulja O, bedno zlo! O furijo koja nadu s strahom kuješ! Zagrebimo u sve što postoji u te! O, truleži ljudska! NAPOLEON: Šekspire, pohvalnica Ikoniji, ne poruga! ŠEKSPIR Sačekaj! (Zaplaka) Hamnete, sine moj, prerano su mi te iz naručja otrgli! MERI: Ne lupetaj, Šekspire, nije poživeo ni toliko da daš da mu se izrade kolica. Mislim… Kolevka. ŠEKSPIR: (Stanka) Mislim da su ovi pravi.. . Hvalu na ustima sa namerom lošom Zamenila pesma zahvalnica Mačaka, pokornijih od miševa U ušima, u ustima, nas nekada živih Svaka nauka je jedna buka SVI U HORU: Ikonija hvala ti Sjedinjena nebesa si nam dala Bez čuvanih teritorija, bez početka i kraja U daljini sija horizont ujedinjene nade Zajedno smo sad do kraja serenade! IKONIJA: Vanderfularno! Dirnuta sam… (Briše suze otpusnom listom) ŽELjKO: (U šoku) Pa ove mačke su stvarno govorile! I to sve vreme! Kćerko, daj mi tih tvojih vitamina da se smirim, da brlju ne zgrabim il’ ne daj bože odem (baš njemu) tamo iza nogu. IKONIJA: Željko, amore, život je naučna fantastika, naročito kod nas u Srbiji. Ako cene goriva mogu da se kreću nelogično, zašto mačke ne bi mogle da govore? JOVANKA: Ikonija, u ime ženske kominterne u Berlinu, s blagoslovom Roze Luksemburg i Antifašističkog fronta žena Srbije i Crne gore, uručujem ti nagradu Gorbačov-Merkel za zaslugu rušenja nebesno – berlinskog zida. (Ulazi jedna mačka na pozornicu. U ustima nosi Nebeski Oskar) IKONIJA: (Prima nagradu) Željko, dušo, sad možemo mirno da umremo, bez sekiracije da ćemo biti razdvojeni.. Ali, ima još nešto… (Obraća se mačkama) MAČKE: Ikonija, reci, nema šta za tebe nećemo učiniti.

IKONIJA: Ostadoh dužna Svetome Petru. Vreme je da razgovaramo oči u oči… O. Petre! Jel’ mrtvuješ il’ me čuješ!? PETROV GLAS: O, Ikonija od Rače Kragujevačke! 115

Page

IKONIJA: Sad kad smo saveznici, mogu da odam jednu tajnu koja te odavno muči. Priđi, Slađane, treba i ti da čuješ… (stavlja Slađanu ruku na rame) Slađane, ti nisi ljudsko biće. Kao potomak Svetog Petra, sutra slaviš svoj dvehiljaditi rođendan. Pogledajte, o Paraskevo, o Petre, Emanuilo, Lilit, ovo je vaš sin, bio i biće u svakoj od vaših reinkarnacija. Nisam u prvom momentu, ni ja, ‘vako večna to o’ma znala, ali je moj kompjuter za brzu analizu krvi istinu nepobitno utvrdio. Slađane, ti tek treba da spoznaš svoje prave moći. Možeš da ostaneš u okrilju našeg toploga doma kao i do sada, a možeš što se mene tiče odma’ i na nebesa kod svojih roditelja. Na tebi je da odlučiš… (U tom trenu začu se prasak. Svi istovremeno pogledaše u nebo ukrašeno vatrometom u najrazličitijim bojama) ŽELjKO: Čuješ li, Ikonija! To Bog pravi fijestu,dok đavo ima sijestu. IKONIJA: On nas blagosilja… Higi, dragi prijatelju, i ja te blagosiljam i tebe i tvog milog bozona, sve kvantne čestice ti se pozlatile! JANA: A gde je Slađan?! (Svi se okreću. Slađan je nestao. Na video bimu, uz hit “Bed Romens”, Lejdi Gage koji za Di Džej pultom pušta Slađan, plešu rajsko – pakleni par Sveti Petar i Lilit i pakleno – rajski, Emanuilo i Paraskeva. Pridružuje im se i Sotona koji igra u maniru Džina Kelija. Na video bimu svićka naslov “Svinger klub”) ŠEKSPIR: Sve je dobro što se dobro svrši…. EPILOG NEBESA. RAJ. EMANUEL: Pao je! SVETI PETAR: Zar opet? EMANUEL: O kome pričaš? SVETI PETAR: O tvom gazdi. Stavio sam još pre dva veka u Limb koru od banane i ponadao sam se da se poskliznuo. EMANUEL: Ma ne, Petre! Pao je zid spiritike – sfere. A plan ti je loš. Da padne niže, ne može. SVETI PETAR: Aaa! Čuo jesam nekakvu grmljavinu, ali mislio sam da je u pitanju koncert pokojnika grupe 27. EMANUEL: Sutra je moje i Paraskevino venčanje, pa sam došao da mi čestitaš. A nameravam da upriličim momačko veče, pa sad kad smo svi zajedno, žurka će se održati ovde u Raju, u Paraskevinoj devojačkoj kući. Pogledaj kako je lepa pozivnica. (Pokazuje ponosno pozivnicu za venčanje) Ima i Drakulin logo. SVETI PETAR: Baš je lepo dizajnirana… u divnoj krvavoj boji. I vas dvoje delujete baš onako… Negativno i depresivno. EMANUEL: Niko mi dugo nije nešto tako lepo rekao.. Nego, ima li šta novo? (Seda na dormeo) 116

Page

SVETI PETAR: Gazde imaju zajednički TV duel u Utisku nedelje. Sotona se zalaže za radikale, a Gospod blagosilja demokrate. EMANUEL: Nego,šta bih mogao još da osmislim za svoje momačko veče? Imaš li neku ideju, o Petre? SVETI PETAR: Misliš devojačko… Pa zar nisi oduvek želeo… Znaš ti! EMANUEL: Da isprobam sve tvoje perike iz Hong Konga! SVETI PETAR: Ne pravi se blesav. Oduvek si sanjao da budemo rajske pastirice, zelenim rajskim lugovima u jelečetu da šetamo i uzdišemo za dragim! EMANUEL: Sad kad prepreke više ne postoje, to je sasvim izvodljivo! Moram da probam jabuku iz Edena ako je još taze… SVETI PETAR: Držimo je kao eksponat, ako nisi gadljiv na Evin zagrizaj, možeš da gricneš, ali samo malkice, da Šef ne primeti. Jako mu je draga voćkica ta… (kuca nešto na računaru) EMANUEL: A imamo i mi svakakve eksponate, prošetaćemo Paklom da razgledaš… divni kazani ručne izrade, gasne peći iz Aušvica, sprave za mučenje u španskome stilu. SVETI PETAR: O, Emanuel, vidi… Lilit i Paraskevu! Na Zemlji su, ali ne znam tačno gde.. EMANUEL: Otkud njih dve? (zbunjeno) SVETI PETAR: Čekaj da ukucam koordinate u Zemaljski gugl! (Na video bimu su prikazane Lilit i Paraskeva kako se drže za ruke dok trče srpskim livadama raskuštrane kose, sa oreolom (Lilit) i rogovima na glavi (Paraskeva) i podvriskuju od sreće. SVETI PETAR: One su zajedno! Pa to je divno! Hajdemo i nas dvojica u Vrt da se konačno trandžiramo! (Uhvate se za ruke i čilo poskakuju, kao deca, u pravcu Edena)

KRAJ

Vukašin Štreker POBUNA NA BRODU OD PAPIRA

Lica:

Vuk, pisac

Lav, slikar

Baba, Lavova 117

Page

Otac, Lavov Vera, majka, Lavova ( ista glumica koja igra Babu ) Alisa, Lavova devojka Buda, stariji slikar, Lavov mentor ( isti glumac koji igra Oca ) Veronika, kurva br. 1, starija ( ista glumica koja igra Majku i Babu ) Marina, kurva br 2, mlađa (ista glumica koja igra Alisu ) Gospodin Romanov, vlasnik galerije ( isti glumac koji igra Oca i Budu ) Vanesa, sekretarica Gospodina Romanova ( ista glumica koja igra Alisu )

PRVA SCENA

Dnevna soba, spojena sa kuhinjom. Na sred sobe kuhinjski sto i četiri stolice. Sa jedne strane stola, kauč. Sa druge, kredenac i na njemu televizor. U pozadini frižider, šporet i sudopera. U ćošku “smederevac”, a pored njega štafelaj sa platnom i slikarski pribor. Na platnu nedovršena slika porođaja. Iz neukusno raskrečenih nogu i razjapljenih usmina izvlači se izbezumljeni starac. Za stolom sede Lav i Baba. Lav je go do pojasa, istetoviran, obrijane glave, neobrijanog lica. Ružnjikav, ali zanimljiv, na tragu Žike Todorovića. Bos, u farmerkama podvrnutim do kolena, umazanim bojama. Noge su mu na stolu. Ima oko dvadeset godina. Baba je obučena kao baba. Marama oko glave, suknja, džemper, klompe. Na tragu Mire Banjac. Igraju karte, puše i piju pivo iz flaše. Sa tranzistora tiho dopire neka bluz melodija. Napolju pljušti kiša, grmi i seva ( to može da se nagovesti kroz prozor iznad kauča). Pored TV-a, nalaze se ulazna vrata. Neko zalupa, iz sve snage. (Napomena: kako scena odmiče, tako su likovi pijaniji.)

LAV: Upadaj, namerniče, ko god da si!

Vuk ulazi kroz vrata. Mokra kosa. Natopljena vijetnamka. S vrata je skida. Nosi crnu rolku, farmerke i crne starke, duboke, ili martinke. Običan momak. Obrijan, lepuškast. Na tragu Žarka Lauševića.

VUK: U jebote, al pljušti! De si, bre, Lave?!

Lav baca karte na sto, ustaje i prilazi mu raširenih ruku, teatralno. Grli ga.

118

Page

LAV: De si, bre, Vuče?! Baba, ovo je moj najbolji… Ne, ne najbolji- JEDINI drug-Vuk!

BABA: Bože, svašta pričaš, pa znam Vuka, jos dok ste išli u Osnovnu školu zajedno ga znam, šta bulazniš?! Napio si se već- nema ni osam sati…

VUK: Dobro veče, bako… Kako da se ne znamo- šali se Lav malo…

Vuk prilazi štafelaju i posmatra platno.

VUK: To je ta o kojoj si mi pričao? Uf, jebote, kako je dobra!

LAV: To sam ja- taj matori-to sam ja! Oduvek sam se osećao starim i umornim! Kao da mi smrt visi nad glavom! Svi mi počnemo da umiremo čim se rodimo!

Baba za to vreme završava pivo na eks, iz flaše. Čudi se što je prazna.

BABA: Daj još piva!

LAV: Polako, bre, baba! Kako ćeš kući posle? Ne misliš valjda ovde da mi prespavaš? To ne dolazi u obzir! Moram da slikam noćas! Kako da slikam ako ćeš da mi hrčeš tu na kauču?! Misliš da je Rembrantova baba hrkala po ateljeu?

BABA: Mali, ne seri! Vadi pivo!

Vuk i Lav se kikoću. Lav vadi tri flaše iz frižidera i otvara ih. Svako dobija svoju. Baba i Vuk se kucnu. Kada ispruže flaše prema Lavu on frkne s gađenjem i potegne iz flaše, bez kucanja.

LAV: Dobro znate da mrzim svaki oblik formalnosti i društvenih normi!

BABA: Videla sam ti onog tvog slikara…

LAV: Kog MOG slikara?! 119

Page

BABA: Pa onog, tu iz komšiluka, što ti majka radi kod njega…

LAV: Romanova?! Taj niti je “moj”, niti je “slikar”! Ne mogu da ga smislim! Hronični anti- talenat i robijaš tradicije!

BABA: Pa lepo slika čovek…

LAV: Haha! Lepo slika?! Taj lepo slika?! Pa kod njega između likovne umetnosti i mrtve prirode stoji znak jednakosti!

BABA: A i ružan je, do zla boga…

Vuk se nasmeje. Lav se smeje grohotom, teatralno, lupajući rukom o sto. Baba ga gleda s gađenjem.

BABA (sažaljivo): A i ti si mi ružan, sine…

LAV: A ti si stara! Ej! (obraća se Vuku). Znaš da je ona videla Hitlera!? Pitaj je- nek ti priča…

VUK: Stvarno, bako? Pa kad, kako?

BABA: Ma, jebo vas on… Videla sam ga za vreme rata…

VUK: Pa gde? Ja sam mislio da on nije bio u Beogradu, nikad… Ni u Jugoslaviji…

BABA: Ma bio je jednom- u Mariboru, u Sloveniji… Tamo sam ga videla.

LAV: Izašla baba da mu maše!

120

Page

BABA: Kako te, bre, nije sramota?! Tvoja baba je bila u partizanima, prolivala krv za ovu zemlju, a ti tako?!

VUK: A otkud vi tamo? Mislim u Mariboru?

LAV: Imala švalera tamo, nekog Slovenca…

BABA (pokušava da bude ozbiljna, ali joj se otima osmeh. Popravlja maramu.): Nije švaler, nego prijatelj, divan čovek…

LAV (imitirajući felacio u Vukovom pravcu): Hehe… Tako se to tada zvalo… Pazi, videla je Firera i još je živa, jebote! Samo neće još dugo- to bi se protivilo zakonima egzaktnih nauka! Kakav je to osećaj, baba? Mislim, svesna si da ti nije mnogo ostalo?

BABA: Nije ni tebi, drogirantu!

Lav i Vuk se kikoću.

LAV: Ej, pazi koja je ona stipsa… Ja sam joj jedini unuk i danas mi je rođendan, a ona mi je poklonila flašu rakije! Haha! Pa to je groteskno! Flašu rakije!

VUK: Jebote, ja sam skroz zaboravio… Srećan rođendan.

LAV: Ne budi patetičan. Jebeš rođendan.

BABA: A šta ti je nana kupila? Da ti nije kupila viski, a?

VUK: Ko je nana?

LAV: Nana je moja druga baba- ćaletova keva… C,c,c,c- kako je lako izazvati prizemne ljude da iskažu svoje pravo mišljenje… Pazi, ona i nana uvek ljubazno ćaskaju, doduše uz određenu dozu cinizma, a kad su nasamo, samo pljuju jedna po drugoj… Porodica je jedna odvratna ustanova! Ljudi bi trebalo da žive sami! 121

Page

BABA: Daj još piva!

LAV: E, nema više- sve si popila!

BABA: Daj onda rakiju!

LAV: Koju rakiju?! Ah, da, moj famozni rođendanski poklon!

Lav otvara flašu rakije i donosi tri male čaše. Svi popiju na eks. Odma sipa drugu turu. Svi popiju na eks. Stresu se, svo troje. Ćute neko vreme. Baba pogleda kroz prozor. Kiša je stala.

BABA (ustajući, nesigurno se pridržava za sto): Idem ja kući polako…

VUK: Jel ćete moći, bako? Lave, pusti je da prespava, čoveče, de će sad kući ovakva, po mraku… Znaš da mora da pređe onu veliku raskrsnicu… I prugu…

LAV: A, to ne dolazi u obzir! Nije njoj ništa- stara je to partizanka! Jel tako baba? Bićeš ok, a?

Baba za to vreme, navlači kaput, uzima torbu i pretura po njoj. Izvadi pakovanje žvaka i pruži ih Lavu. Vuk je gleda sažaljivo.

BABA: Evo, imam još nešto da ti poklonim… Stvarno nemam više šta da ti dam…

LAV: Žvake!!! Haha! Pa ovo je sramno! Haha! Koja sirotinja! Pa ja čak i ne žvaćem to smeće! Baba mu pokaže srednji prst i izađe napolje. LAV (stavlja ruku na sto): Ajde da obaramo ruke?! Kladim se da mogu da ti slomim ruku- imam jaku ruku, od slikanja!

VUK: Zato ja mogu tebe celog da izlomim… Sećaš se kad sam te iznabado u prvom razredu? Tako smo se i upoznali…

122 LAV: Prvi razred je u pluskvamperfektu!

Page

VUK: Na tvoju sreću! Smeju se. U tom trenutku se otvaraju vrata. Ulazi Otac. Visok i mršav. Obrijan, začešljan na razdeljak. Na tragu Tome Zdravkovića. Farmerke, karirana košulja, cokule, radnik. OTAC: Pijete, a? Boli vas kurac… Ja rmbačim, a ti se, skote, samo izležavaš i piješ! Uživancija, po ceo bogovetni dan… LAV (tiše, i manje teatralno nego do tad): To je možda s tvoje tačke gledišta uživancija… Za mene nije… Ja hoću mnogo više od života… OTAC: Onda si trebo da završiš škole! Zaposli se! Ceo život te hranim i oblačim! Kupujem ti te smrdljive boje! A ti samo lenčariš i crtaš slike koje nisu ni za kurac! LAV: Za to možes da se zahvališ kvalitetu tih smrdljivih boja koje mi kupuješ… OTAC: A, ne sviđaju ti se, jel? Pa, kupi druge, kad si tolki frajer! Dripac najobičniji… Lav i Vuk gledaju u pod, ćute, otpijaju rakiju. Otac traži nesto po kredencu. Vadi paklu cigareta i pljosku. Pljosku stavi u zadnji džep na farmerkama, cigarete u džep na košulji. OTAC: Moram da idem sad… Nemoj da misliš kako smo završili razgovor… Pričaćemo kad se vratim… Otac izađe. Zalupi vratima. LAV: Pih! Traće svoje besmislene živote, a meni su našli da dele savete… VUK: Tako je i kod mene na gajbi, ako će to da te uteši… Lav ustane od stola i izvadi flašu Southern Comfort viskija ispod sudopere. LAV ( kroz lukav osmeh): Utešiće me samo “Južnjačka Uteha”… Morao sam da ga krijem… Zbog babe… VUK: Odakle ti viski? LAV: Kupila mi nana. Prasnu u smeh. Otpiju po jedan. LAV: I znaš šta će još da me uteši? Tvoja poezija! Jesi doneo nešto novo? VUK: Imam jednu… LAV: Da čujem? Vuk vadi parče papira iz džepa. Lav im sipa po viski. Onda zapale po cigaretu. Vuk pročisti grlo. VUK: Zove se “U idealnom svetu”… Svetla se ugase. Reflektor na Vuku. Lava obasjava žar cigarete.

VUK:

U IDEALNOM SVETU 123

Page

U idealnom svetu ona bi bila sa mnom i volela bi me ne pitajući se da li je dobro odabrala privijala bi se uz mene u snu kao da se iskreno plaši da me ujutru možda neće zateći pored sebe…

Umesto toga obično doručkujem u neprijatnoj tišini pored neke lujke kojoj sam zaboravio ime…

U idealnom svetu imali bi decu zlatokosu i nasmejanu male anđele sa baroknih ulja na platnu bila bi zdrava i pametna lepa i vaspitana i bila bi srećnija od nas…

Umesto toga 124

Page

ona ima papagaja koji zna da psuje a ja pit bula koji voli da se bije…

U idealnom svetu živeli bi na moru ništa osim sunca i neba i pučine mirisa četinara i zova zrikavaca u noći…

Umesto toga gušimo se u smogu ratujemo protiv pacova i bubašvaba i gledamo preko ramena da nas neko ne opljačka…

U idealnom svetu radili bi samo ono što volimo imali masu slobodnog vremena i dovoljno love da o njoj nikada ne razmišljamo…

Kažu da je uspeh 125

Page

svakome dostupan treba samo znati šta želiš i onda vredno raditi na tome…

Možda je to istina u idealnom svetu.

Svetla se pale. Lav ga pomatra zamišljeno, nalakćen na sto. Puši. Vuku je neprijatno. Gleda svuda, samo ne u njega. Smeje se nesigurno. Lav zabije cigaretu u usta i počinje da tapše.

LAV: Bravo, majstore! Ponovo si nadmašio samog sebe! Oću da mi je prepišeš! Dobiće počasno mesto na mom zidu! Kakva stvar!

VUK: Nije loša, a?

LAV: Prijatelju, mi smo najveći neotkriveni geniji ovog grada, a možda i čitave države!

VUK: Znaš koje su šanse da se dva genija zadese u istoj klupi, istog odeljenja, iste škole, na istoj periferiji Evrope? Ravne nuli!

LAV: Ah, statistika… Statistika je u našem slučaju prinuđena na kapitulaciju!

VUK(uzdahne): Bojim se da ne ostanemo neotkriveni…

LAV: Zabole me… Ja slikam za svoju dušu… Ne bih prodavao ni da mogu!

VUK: Ne bi bilo loše da imamo neku lovu… Da zapalimo u Pariz, pijemo dobro vino, krešemo fine ribe…

LAV: Beograd ili Pariz, vino ili rakija, francuska pička ili naša- ciganska… Meni je svejedno… 126

Page

VUK: Kad smo već kod pičaka… De ti je ona lujka- Alisa?

LAV: Ostavila me!

VUK: Što?

LAV: Rekla mi je da je veza sa mnom neostvariva, da sam nenormalan i da ne može više da me smisli! Haha!

VUK: I?

LAV: Šta “I”?

VUK: Kako si ti odreagovao?

LAV: Nikako! Bio sam ravnodušan, hladan kao špricer… Ko je jebe! Rekao sam joj da je u pravu, da veza između genijalnog umetnika i kafanske konobarice zaista nije ostvariva… Hehe…

Tada u kuću uleće Alisa. Crna, duga, ravna kosa. Kožni mantil, kožne pantalone. Mrežasti top. Nakit sa lobanjama i krstačama. Darkerka. Zgodna i opaka. Na tragu Azije Arđento. Ulazi naglo, besna je. Unosi se Lavu u lice.

ALISA: Sve sam te čula šta kenjaš! Ti si bio ravnodušan!? Što ne ispričaš tvom pederu od druga kako si plako ko pička preko telefona da ti se vratim!

LAV ( jos uvek sedeći ): To je notorna laž!

ALISA: Što mu ne ispričaš da si mi sinoć uznemiravao roditelje! Budeš li mi još jednom

došao na gajbu, glavu ću da ti otkinem!

127 LAV: A odakle tebi viza za moju gajbu? Marš napolje, jeftina prostitutko!

Page

Alisa mu udari šamar. Lav se baci na nju. Padaju preko stolice na pod. Alisa se batrga kao divlja mačka. Vuk ih razdvaja. Odvlači Alisu.

ALISA: Ti me ne dodiruj, pederčino! Ja sam lujka, a? Čula sam šta si rekao! Smrade jedan!

LAV: Napolje! Napolje iz moje kuće- ženo sumnjivog morala!

ALISA: Luzeru jedan… Klošarčino! Ostaviću vas da se pederišete, govnari!

Alisa poruši štafelaj. Lav se izbeči u neverici. Ponovo se baci na nju, preko Vuka. Svo troje padaju na pod. Pljušte udarci na sve strane. U kuću ulazi Majka. Igra je ista glumica koja igra babu, samo je obučena kao mlađa osoba. Pantalone, bluza. Na tragu Mire Karanović.

MAJKA: Ma, šta to radite, deco?!

Komešanje stane. Svi se pridignu i pokušavaju da se uljude. Alisa počinje da plače.

ALISA ( jecajući ): Ja se izvinjavam, tetka-Vera, ovaj vaš sin me izluđuje… Napali su me njih dvojca… Hoće da me biju, da me siluju…

LAV: Krokodilske suze!

VUK: Dobro veče, tetka- Vera…

Majka zagrli Alisu. Gleda u Vuka i Lava s nevericom.

MAJKA: Ajde, de… Dođi da ti tetka- Vera skuva čaj… Biće sve u redu…

ALISA: Ne mogu, hvala… Idem ja kući- brinuće se moji…

128 LAV: Zabole ih baš za tebe!

Page

Alisa brizne u plač.

MAJKA: LAVE!

Alisa se izvuče iz zagrljaja i krene prema vratima. Majka ide za njom, drži joj ruku na leđima. Otvori joj vrata.

MAJKA: Svrati sutra da ti i ja pijemo kafu, pa ćeš sve da mi ispričaš…

ALISA: Hoću, hvala…

VUK: Jesi ok, Alisa?

ALISA: Jedi govna!

Alisa izleti napolje. Majka zatvori vrata.

MAJKA: Pa šta radite to, deco, jeste vi normalni?

LAV: Branimo se od klasičnog slučaja paranoidne šizofrenije! Neurotična kučka!

MAJKA: Nemoj tako da pričaš o devojci… To je ružno. Ti da znaš koliko je to ružno, ti to ne bi nikad rekao…

VUK: Jeste, u pravu ste…

MAJKA: A i ti? Ti si bar uvek bio pametniji- šta si sad i ti poludeo?

VUK: Nisam ja ništa… Hteo sam samo da ih razdvojim…

129

Page

MAJKA: Jes, đavola- napili ste se, smrdite na kilometar… Dobro mene ne zaskočite, ovako matoru… De ti je otac?

LAV: Nemam pojma. Ušao na dva minuta i odmaglio…

MAJKA: Opet se kurva, bitanga… A ja sad, blago meni, na drugi posao…

VUK: I dalje radite dva posla?!

MAJKA: Ma, nije strašno- čistim tu neku galeriju u komšiluku… Par sati posla…

LAV: Luda žena- rekao sam joj da je bolje da gladujemo nego da se ubija od posla tako!

MAJKA: Gde je mačka? Donela sam joj neke ostatke od pečenja iz kafane…

LAV: Koliko puta sam ti rekao da ne hraniš mačku pečenjem! Mačke ne jedu svinjetinu!

MAJKA: Ova naša jede!

LAV: Pa normalno da jede- kad nema ništa drugo! Ta mačka je na ivici anoreksije i rahitisa!

MAJKA (stavlja pečenje u činiju i spušta ga na pod): Neće ništa da joj fali… Mic, mic!

LAV: Ma šta ti uopšte znaš o zoologiji, Vera?! Tvoje poznavanje flore i faune svodi se na podatak da se laste zimi sele na jug, u takozvane toplije krajeve!

MAJKA (kroz osmeh): A vidi šta je majka tebi donela?

Majka izvadi pakovanje boja iz torbe i pruži ih Lavu. Lav gleda u njih kao pećinski čovek koji je otkrio vatru.

130

Page

LAV: Uljane! Šenelije! Vuče, pobratime, ovim su bojama slikali Pol i Vinsent, Klod i Pablo! Bojama velikog Gustava Šenelijea!

Lav zagrli majku, čvrsto. Stoje tako neko vreme, u tišini. Majka ga tapše po leđima.

LAV: Odakle ti ovo, majčice moja mila?! Pa, ovo mora da vredi čitavo bogatstvo!

MAJKA: Maznula sam iz galerije…

LAV: Haha! Pa ove boje pripadaju tom nesposobnjakoviću- Romanovu! E, utoliko su mi draže! Haha! Ti si, Vera, pravi Robin Hud umetnosti- otimaš od bezidejnih plagijatora i udeljuješ sumanutim genijima! Haha! Kako mi je drago! Ej- kako mi je milo! Ovo je idealna osveta za sve ono što je kenjao o mojim radovima!

VUK: Šta je srao?

LAV: Šta nije?! Vera mu odnela moje slike da pogleda, a on me nazvao amaterom i naturščikom! Šta je još rekao, Vera?

MAJKA: Ma ko ga šiša… Ljubomoran…

LAV: Upravo tako! To je reč koju sam tražio! Ljubomoran! I zavidan!

VUK: Može jedan viski, tetka-Vera?

MAJKA: Ajde sipaj mi jedan, pre nego što odem…

VUK: Odma’! I to dupli!

Majka ispije dupli na eks.

MAJKA: Doo-bar! Idem sad! Nemoj da pravite cirkus- ubiću vas! 131

Page

LAV: Vataj krivinu na poslu! Nemoj da se dokazuješ! I, kevo… Hvala ti. Nikada ti ovo neću zaboraviti!

MAJKA( sa vrata, izlazeći ): Ljubi te majka! Samo ti slikaj… Svaka budala može da radi samo da bi preživela…

Lav i Vuk sednu za sto. Sipaju po viski. Zapale po cigaretu. Ćute. Kroz tišinu polako počinje da se probija zvuk harmonike. Šumadijska dvojka. Uzičko kolo. Sve jače i jače. Vuk se uzvrti u stolici. Lav ga posmatra netremice, izbuljenih očiju. Onda ustane i priđe zidu. Oslušne oprezno. Počne da lupa pesnicom o zid. Sve brže i sve jače. Na mestu koje udara se već nalazi udubljenje, malter je otpao.

VUK: Jednog dana ćeš mu probiti u gajbu…

LAV: Jedva čekam! Neću mu ostaviti dovoljno vremena ni da se pomoli!

Ponovo udara. Muzika se pojačava.

LAV (udarajući s obe ruke): GASI TO, MAMU TI JEBEM! NE MOGU DA VAS SLUŠAM! TREBA MI MIR! TIŠINA! JA SAM UMETNIK! JA SAM PRODUHOVLJEN! U MENE TREBA ULAGATI! PODSTAĆI MOJ GENIJ! OBEZBEDITI MI USLOVE DA STVARAM! NE MOGU DA STVARAM OKRUŽEN NEPISMENOM, PROSTOM, MALOUMNOM BAGROM!

Muzika stane. Lav sedne za sto.

LAV: Opametio se… Prošli put sam morao da ga prebijem… Onda me njegova ženturača napala…Vidi ovo… (pokazuje ogrebotine na vratu). Luda kurva… Jebala se s mojim ćaletom, ali je mene oduvek mrzela… Imaju i klinca… Malo govance… Samo ni taj me više ne dira… Ranije me stalno jebavo, dok mu nisam reko da mu moj ćale kara kevu… Od tad je miran kao bubica.

VUK: A nisi trebo tako… Dete, jebiga…

132 LAV: Moraš biti surov sa ljudima, pa čak i sa decom… Ovo je surov svet!

Page

VUK: Znam… Ali ga vade ovakvi… Kao ti i ja…

LAV: Samo dokle, burazeru? Sve nas je manje, ako nisi primetio…

Ćute, zamišljeno.

VUK: Prijatelju… Palim i ja… ( ustaje od stola.)

LAV: Ajde… Vidimo se… Naiđi…

VUK: Šta ćeš sad da radiš?

LAV (zatvorenih ociju): Slušaj… Tišina. Sad ću samo da pijem i da slikam… Sad ću da stvaram remek-dela!

VUK: Samo napred!( hvata se za kvaku ulaznih vrata.)

LAV: A ti?

VUK ( smeje se blago, pijano, klima glavom): Isto to…

Gase se svetla. Spušta se platno. Na platnu kreće film. Stari snimci Njujorka. Imigranti. Bitnici. CBGB. Vol strit. Brodvej. Traje minut do dva. Dovoljno da se izvrsi transformacija scene i glumaca.

DRUGA SCENA

Atelje. Na sve strane platna, konzerve s bojom, tempere, četkice i četke. Dva štafelaja okrenuta prema publici tako da se slikari ispred njih ne vide (osim nogu). Sede na stolicama. Lav i Buda. Iza njih kauč, a ispred kauča stočić. Izmedju dva štafelaja nalazi se šamlica. Na 133

njoj je flaša vinjaka, dve čaše i piksla pretrpana opušcima. Dve cigarete se još dime. Page

Tranzistor emituje francuske šansone, tiho. Napolju je kiša, kao i u prvoj sceni. Lav sada ima kosu kao Ajnštajn i bajkerske brkove, kao Lemi iz Motorheda. Deluje prljavo, zarozano i neuredno. Buda nije ništa bolji. Igra ga isti glumac koji igra Oca, ali sada ima dugu belu kosu i bradu, na tragu Vitmena i Hemingveja. Kao i u prvom činu, kako scena odmiče, tako su likovi pijaniji. LAV(ustaje naglo i baca četkicu na pod, iz sve snage): A u pičku materinu! Ne mogu da slikam više! BUDA(smireno, ne prestajući da slika): Uzbuđen si što ti dolazi drug, to je sve… LAV: Jesam… Uzbuđen sam… On je, uz tebe, jedini prijatelj kojeg sam ikada imao… Istovremeno, vi ste jedini geniji koje sam ikada upoznao… Izuzetno sam probirljiv kada su prijatelji u pitanju… Izuzetno! BUDA: Iskreno, i ja sam uzbuđen, ovako mator… Ne upoznaje se tako veliki pisac često… Koliko se dugo niste videli? LAV: Deset godina! BUDA: Zar toliko? Ponekad pričaš o njemu kao da ste juče bili zajedno… LAV: Znam, tako se i osećam… A opet… Nekako… Kao da sam ga poznavao u prošlom životu, u snu, u nekakvom magnovenju… BUDA: Poznat mi je taj osećaj… Isto tako sam se ja osećao kada sam se vraćao u Beograd iz Pariza… Samo što sam se ja vratio posle dvadeset godina!

LAV: Njujork je još dalje, pa mu dođe isto…

BUDA: Da znaš…

U tom trenutku čuje se isto, odlučno, snažno lupanje na vrata, kao i u prvom činu. Lav deluje usplahireno.

LAV(kroz osmeh): Upadaj, namerniče, ko god da si!

Vuk ulazi. Nosi kišobran, odelo i kravatu, kaput i cipele. Glatko je izbrijan. Razlika je samo u kosi. Sada je prosed. Zapne na pragu i posrne. Onda pogleda u Lava.

VUK: De si, bre, Lave?!

134 LAV: De si, bre, Vuče?!

Page

Polete jedan drugom u zagrljaj. Lupaju se po leđima. Smeju se grohotom.

LAV: Dobro izgledaš! Pravi dingospo!

VUK: Ti… izgledaš… ko…ne-daj-bože!

LAV: Haha-znam! Ej- ovo je Buda, moj voljeni mentor o kome sam ti pričao…

Buda ustaje i pruža Vuku ruku, uz blagi naklon.

BUDA: Drago mi je. Izuzetno sam počastvovan. Čuo sam toliko o Vama…

VUK: Takođe. Samo nemojte na Vi…

BUDA: Nemoj ni TI.

Smeju se.

LAV: Sedi, sedi… (vodi Vuka do kauča).

Lav seda do njega. Buda dovlači stolicu, a onda donosi čaše i flašu vinjaka. Sipa svima i sedne.

LAV: Kako si putovao?

VUK: Ma sve ok…

BUDA: Pa kako je u tom Njujorku? Ja sam obišao celu Evropu, ali nikada nisam stigao preko bare…

135

Page

VUK: Pa… Kako kome… Meni je dobro…

LAV: Čitali smo sve tvoje romane- genijalni su!

BUDA: Jesu!

VUK: Hvala.

LAV: A šta je s poezijom? Nisi ništa objavljivao? Jel je pišeš i dalje?

VUK: Slabo… Ponekad… Za svoju dušu… Nema tu para. Kao ni u kratkim pričama… To više nikog ne zanima, nažalost… Samo se romani cene…

LAV: A jebeš pare! Moraš da pišeš poeziju! Ti si, pre svega, pesnik! Proza je stvar intelekta! Poezija je stvar srca!

VUK: Istina… Ali to ne plaća kiriju, jebiga…

LAV: A te za tvoju dušu? Jesi doneo nešto da nam pročitaš?

VUK: Jesam, jesam… Znao sam da ćeš odma da me smaraš s’ tim…

BUDA: Pa daj da čujemo!

VUK: Polako, bre, ljudi… Daj da ja prvo vidim ove vaše slike… I da popijem još koju…

BUDA: Odma! (sipa mu vinjak). Moje nema šta da gledaš… Ja sam svoje odsliko… Šta sam uradio-uradio… Nemam više nikakve ambicije- kao ti sa poezijom… Ali ovaj tvoj drug je dobar… Veliki talenat, ima sjajne ideje… Pokaži mu Lave onu sa debelim ženama u sauni! I onu sa psima lutalicama na otpadu! Sjajne su, sjajne!

Lav donosi dva platna koja su bila naslonjena na zid i pokazuje ih Vuku. Ledjima je okrenut 136

publici, tako da publika ne vidi platna. Vuk gleda očarano. Page

VUK: Čoveče, pa na ovo bi u Njujorku odlepili! Jel’ si nosio ovde po nekim galerijama?

BUDA: Ma ovde niko nema njuh za ništa moderno… Ja sam po Parizu živeo ko Bog od slika za koje ovde nisu hteli ni da čuju… “Gospodin” Romanov i slični kurtoni… Zna ga Lav… Takvi su ti svi naši galeristi… Staromodni, korumpirani… Govnari!

LAV: Ovde prolaze samo portreti i mrtva priroda… Poneka istorijska ličnost…

BUDA: I sveci! Ikone! To je glavna fora!

LAV: Aaa, daaa…. Od Svete Petke smo kupili ovaj vinjak i pljuge!

Smeju se. Kucnu. Otpiju.

LAV(strese se): Živela Sveta Petka!

BUDA: I svi sveti!

Smeju se. Lav počinje da peva refren od “When the saints go marching in”. Buda mu se pridružuje, a onda i Vuk. Smeju se.

LAV: Ma, ko ih jebe, bre- ne bi im dao ove slike ni da me preklinju!

VUK: Brate, a što ti ne bi meni dao ove slike da ponesem za Njujork? Upoznao sam neke ljude tamo koji se bave time… Nikad se ne zna… Možda izazovu senzaciju, jebote…

Lav im sipa po vinjak. Ćuti. Vuk i Buda ga gledaju upitno.

LAV: Vidi, Vuče, brate… Ja znam da su ove slike dobre. Ja znam da posedujem neobjašnjiv talenat. I znam da će se te slike jednom proslaviti, ako im ja to dopustim… Ali isto tako znam

da se to neće desiti za mog života. Znao sam to još od kada nisu hteli da me prime na 137 Akademiju, jer nisam imao pare, jer nisam imao veze… Znao sam to još kada su mi

Page

raznorazni galeristi govorili kako bi mi bilo pametnije da pređem u molere… Kada su me keva i ćale ubeđivali da idem leti na more, da crtam turiste za neku siću… I jebe mi se. Neću da se proslavim posle smrti. Da se neka uštogljena gospoda bogate na meni… Na mojoj duši… E, ne dam. Ne dam, bre…

Vuk i Buda ćute. Gledaju u pod. Odmahuju glavom.

VUK: Ne znaš dok ne pokušaš… Šta te košta? Ponesem ih za Njujork, ponudim i čekamo odgovor…

LAV: Košta me živaca… Nemam živaca više za lažnu nadu… Dosta mi je razočarenja u životu. Znam odgovor. Odgovor će uvek biti isti. Dok ne crknem. Samo tada će se odgovor promeniti. Možete Vi da mislite kako sam pretenciozan… Ali zašto? Koliko je samo takvih primera u istoriji? Šta je tu čudno? Ako sam stvarno dobar- onda je gotovo neminovno da se upravo tako odigra, zar ne?

Buda im sipa još po jednu. Piju.

VUK: Kako hoćeš… Ja sam samo hteo da pomognem…

LAV: Nema potrebe… Ja sam umetnik, boem… Nemam ženu, nemam decu… Treba mi tek toliko da preživim… A za to će uvek da bude… Jel tako Budo?

BUDA: Za klopu, piće, cigare i tempere će uvek da se nađe!

LAV: E to volim da čujem!

Kucaju se. Otpijaju.

LAV: Buda mi je prepisao ovaj atelje testamentom… Ostavio mi čovek atelje!

BUDA: Pa kome ću?! Ja sam gotov za koju godinu… Nemam ni kučeta, ni mačeta… Ostavi ga posle i ti nekom nesretniku, kad dođe vreme…

138

Page

LAV: Nego šta ću?! Ej, ajde da zovemo neke kurve za Vuka?!

VUK: Neka, nemoj, molim te…

BUDA: Što, bre, znaš kakve kurave imamo na lageru…?!

VUK: Ne mogu da jebem kurve…

LAV: Ma ne moraš da ih jebeš- zvaćemo ih u goste, da se malo zajebavamo s njima…

BUDA: Žensko društvo nikad nije na odmet!

Buda i Lav se smeju. Vuk onako.

LAV: Koje ćemo da zovemo?

BUDA: Zovi Veroniku i Marinu! One su tu blizu… A i vole da piju… Ove druge neće hteti da dođu po ovoj kišurini…

LAV(uzima starinski, fiksni telefon): Koji je broj?

Buda pretura po haosu na stolu. Pronađe parče papira sa brojem telefona. Izdiktira ga.

LAV: Alo, Veronika?! A ti si Marina? Pa imaš isti glas ko mama… Ajde dođite do ateljea… Imamo neki vinjak… Imamo i specijalnog gosta… Jedan moj drug… Iz Njujorka! Da, da… Iz Amerike, da… Ajde, čekamo vas… Imamo pare! Normalno da imamo pare- što uvek moraš to da pitaš!? Ajde…

Zalupi slušalicu.

139

Page

LAV: Stižu! E, sad ćeš da vidiš kakve dobre trebe karamo Buda i ja… Keva i ćerka. Samo što Buda više voli da kara ćerku, a ja kevu!

BUDA: Ja ih obe bolje karam- samo da se zna!

LAV: De ih ti karaš bolje, takav mator?!

BUDA: Ja sam mator, ali se ne ubijam od alkohola pre jebanja- ko ti! I Alisu sam ti jebo! Što misliš da se jebala sa mnom?! Jer sam mnogo lep?

Lav se smrkne.

VUK( tiho, oprezno, zbunjeno, u neverici…): Koju Alisu? Onu tvoju staru ribu…?!

LAV: Ma da… I ona se prokurvala… Navukla se na dop. Buda je namamio u atelje s gramom dopa… Pička! Pičko matora! Nisi morao nju da karaš! Nju nisi morao! Trebo sam da ti jebem mater!

BUDA: Meni da jebeš mater?! Pa, ja sam te spasio bede! Zato sam je i jebo! Da bi te otrgo od nje! Ej(obraća se Vuku), mala kurva ga navukla na dop, jebe se za dop, a on se zaljubio u budalu!

VUK(Lavu): Navuko si se na dop?

LAV: To je bilo davno…

BUDA: Pa, davno, zahvaljujući Budi… Inače bi bilo i dan-danas… Ili bi bio pod zemljom!

VUK: Ne mogu da verujem da si se zajebavo s dopom, bre, brate…

LAV: Dobro, zajebi sad to… Daj da čujemo neku pesmu…

140

Page

BUDA: Jeste, u pravu je… Počećemo da se pičkaramo… Daj malo poezije, da splasne atmosfera…

Vuk vadi papiriće iz džepa. Buda sipa vinjak. Lav pali pljugu. Vuk se nakašlje. Svetlo se gasi. Reflektor na Vuku.

VUK: Zove se Duo… DUO

Bili su duo kakav se retko viđa zaboravi Buča i Sandensa zanemari Džegera i Ričardsa stvarali su besmrtnu poeziju i nezaboravna platna očajavali za ženama i pili do besvesti bili su grubi bili su nežni tukli su se i plakali tumarali sumnjivim delovima grada u gluvo doba noći

raspaljivali maštu mamuzali emocije

141 nikoga nisu ostavljali

Page

ravnodušnim britkog jezika visprenog uma ključajućeg srca uvredljivi zbog svoje iskrenosti omraženi zbog nepotkupljivosti beskompromisni otrovni kao zvečarke neuništivi kao pacovi svačija savest musavi anđeli očerupanih krila puni ožiljaka tetovaža sa pljugama u lobanjama željni ljubavi sveta bez licemerja zagledani u visine na koje više niko ne obraća pažnju osuđeni na neuspeh ukleti snovima spustili su glave i zagrljeni zajurišali na zid…

Svetla se pale. Lav posmatra Vuka, netremice. Suze mu oči. Obriše se rukavom. Ustane. 142

Page

LAV: Dođi, brate…

Vuk ustane. Zagrle se. Buda se smeje, oduševljeno, i aplaudira. U tom trenutku čuje se lupanje na vrata. Buda ustaje, uzbuđeno.

BUDA: Ooo, evo ih devojčice!

Otvara vrata. Ulaze Veronika i Marina, obučene ko prostitutke. Izgledaju pijano i zarozano. Smeju se bahato. Zapnu na prag, jedna pa druga.

VERONIKA: De ste, umetnici?! Prijebalo vam se, a?

MARINA: Nemoj tako, mama- možda im samo trebaju mo-de-li?!

VERONIKA: Po mogućnosti NAGI- da ne kažem GOLI!

Svi se smeju osim Vuka. Buda prigrabi Marinu, Lav Veroniku.

BUDA: Ajde sad lepo da nam kažete, iskreno, ko ima veći kurac- Lav ili ja?!

MARINA: Obojca imate mali kurac, brzo svršavate i loše jebete!

Veronika i Marina ciče od smeha i klimaju glavama jedna drugoj.

VERONIKA: Možda vam je ovaj Amerikanac bolji jebač? A, Amerikanac?

MARINA: Jel imaš veliki kurac, a? Oćeš da me vodiš za Njujork ako ti ga dobro popušim?!

Buda je lupi po guzici.

143

Page

BUDA: Droljice mala!

VERONIKA: Ne diraj mi dete, metuzalemu!

LAV: Ej, ajde svi da se jebemo! Da napravimo orgije!

VERONIKA: Sve može dok imate da platite!

MARINA: Platiće Amerikanac- taj je dono dolare!

Marina sedne Vuku u krilo. Vuk je odgurne pored sebe, na kauč. Buda pojačava šansone. Veronika počinje da igra, nezgrapno, pijano. Lav sipa svima piće. Buda igra sa Veronikom. Lav sedne pored Marine. Marina je u sredini, na kauču, izmedju Vuka i Lava. Lav je vata za picu, šapuće joj na uvo. Vuk pali pljugu, ispija vinjak, gleda u plafon. Buda žvalavi Veroniku, Lav Marinu. Marina, bez gledanja, vata Vuka za kitu iza leđa. On joj odgurne ruku. Marina ugrize Lava za usnu i on skoči kao oparen. Drži se za usta.

LAV: Mamu ti jebem, bre, kurvo!

Buda i Veronika prestaju da igraju.

MARINA: Šta si se usro, ko neka pička?!

Lav joj lupi šamar. Veronika preleti preko sobe i obori Lava na pod. Vuk ih razdvaja. Buda drži Marinu koja vrišti i psuje. Lav zavuče ruku ispod kauča i izvadi pištolj. Ustane sa poda.

LAV: E, sad ću da vam jebem mater, kurvinu!

VUK: Lave, spusti pištolj, nemoj da se glupiraš!

BUDA: Lave, ostavi pištolj, to je moj pištolj, metak je u cevi, ne zajebavaj!

144

Lav uperava pištolj čas u Marinu, čas u Veroniku. Page

LAV: Skidajte se! Skidajte se do gole kože! Šta čekate, bre?! Skidanje!!!

Veronika i Marina skidaju haljine preko glave, polako, nesigurno.

VUK: Brate, ako ne spustiš pištolj, odma, ti i ja smo završili…

Lav se premišlja. Veronika i Marina stoje u gaćama i brusevima, štiklama i zarozanim, pocepanim čarapama. Lav se nasmeje.

LAV: Ajde, bre, šta ste se usrali- zakočen je…

Pištolj opali. Svi zalegnu na pod. Nikom ništa. Počinju da se kikoću, svi osim Vuka.

BUDA(kroz smeh): Jesu svi ok?

VERONIKA: Ja sam živa!

MARINA: I ja sam…

Svi se smeju, ležeći na podu.

BUDA: Jebaću te u usta ako si mi probušio neko platno!

Svi se smeju kao pomahnitali. Vuk ćuti. Ustaje, navlači kaput.

VUK: Ljudi, ja ću da vas napustim…

LAV: De ćeš, bre, matori?! Zajebavamo se malo- šta si se nadrko?!

145

Page

BUDA: Sedi, Vučino, sad će gospođe da te oraspolože…

MARINA: A baš si sladak- nemoj da iiiideeeš…

VERONIKA: Ma, pustite, dečka, vidiš da nismo njegova fela…

Vuk gleda samo u Lava, netremice. Ne obraća pažnju na ostale.

VUK: Otišo sam.

Lavovo raspoloženje splasne. Odjednom deluje umorno i pijano. Gleda u pod. Sleže ramenima.

LAV: Pa, ajde da te ispratim…

Buda pojačava muziku. Kurve mu se bacaju u zagrljaj. Počinju da igraju. Maze mu kosu i bradu, ljube mu vrat. Vuk i Lav ih posmatraju za trenutak. Onda krenu ka vratima. Vuk izađe prvi. Gleda u nebo s ispruženom rukom. Kiša je stala. Lav izađe za njim i spotakne se na onaj prag. Padne ispred kuće u blato, u baru. Vuk brzo priđe da ga podigne.

LAV: Jebem ti prag…

VUK: Jesi dobro?

LAV(ustajuci uz Vukovu pomoć): Ma dobro sam…

Stoje jedan ispred drugog. Lav je prekriven blatom, spadaju mu pantalone, izgužvan, raskupusan. Vuk je uglancan. Gleda ga sažaljivo.

LAV: Ej, matori… Znaš šta sam teo da te pitam? Da nemaš možda neku kintu? Samo da kupim flajku vinjaka… I pljuge.

146

VUK(oklevajući): Imam… Imam pare za vinjak i pljuge. Page

Izvadi novačanik iz džepa i da mu nekoliko novčanica.

LAV: Ej, hvala ti…

VUK: Nema na čemu… Čuvaj se, Lave. Čuvaj se…

LAV(otpozdravi vojnički, ispruženim dlanom na slepoočnici): Bez brige!

Stoje tako i gledaju se. Vuk se okrene da pođe.

LAV: Vuče!

VUK(zastane): Kaži?

LAV: Pročitao sam negde da je Li Po, veliki kineski pesnik, pravio brodiće od papira na kojima je pisao pesme… Onda bi ih zapalio i pustio da plove niz reku… Vidiš, on je znao da nije bitno… Na kraju stvarno nije bitno… Uživaš samo dok stvaraš… Sve drugo je privid… Kapiraš? Varka… Laž.

Vuk ga gleda nekoliko sekundi. Lav se klati, s rukama u džepovima. Vuk klimne glavom. I ode.

MEĐUSCENA

Mrak. Pali se reflektor. Obasjava, na sredini bine, majku i običan, drveni krst, nakrivo nasađen. Čuju se crkvena zvona, tiho. Majka je u crnini, deluje skrhano, očajno, ali ne plače. U osvetljeni deo zakorači Vuk. Izgleda isto kao u drugoj sceni. Obrgli majku, stojeći pored

nje. Oboje zure u krst. Ni njemu nije svejedno, ali deluje više ljut, nego tužan. Grči mu se vilica.

147

Page

VUK: Tetka- Vera… Ne znam šta bih vam rekao, a da ne zvuči glupo… Hoću samo da znate kako sam vam na raspolaganju… Šta god mogu da učinim za vas… Samo recite…

MAJKA: Hvala, sine… Dovoljno si već učinio… I za tetka- Veru, i za ovog tvog… druga… nesretnog… ( Počinje da plače).

VUK: Nemojte, tetka- Vera, molim vas…

MAJKA( jecajući): Vratiće ti tetka- Vera novac za pogreb…

VUK: Molim Vas, to ne dolazi u obzir… Mogu samo ja vama da dam novac, ako za bilo šta zatreba…

MAJKA: Ne treba meni, sine, ni za šta… Saranila sam i majku i muža i nesuđenu snaju… malu Alisu… i sina jedinca… ( opet plače, bolno).

Vuk je okrene prema sebi, i čvrsto je zagrli. Krvave su mu oči, na ivici je suza. Briše oči rukavom, dok mu je Verina glava na grudima. Vera se trese, grčevito, onda prestane.

VUK( držeći je za ramena, gledajući je u oči): Budite jaki. I slobodno mi se obratite, za bilo šta… Od sad sam vam ja kao sin…

MAJKA( tiho, oslobađajući se iz zagrljaja i okrećući se prema krstu, odsutno.): Hvala, Vuče dragi… Koliko te je samo moj Lav voleo…

Vuk se, s grčem na licu, povlači iz svetlosti reflektora. Majka stoji i uzdiše. Onda opet počinje da cmizdri, tiho. Pod svetlost reflektora, sa druge majčine strane, stupa gospodin Romanov. Izgleda kako je opisan u narednoj, trećoj sceni.

ROMANOV: Gospođa- Vera, primite moje najiskrenije saučešće… Velika tragedija.

MAJKA: Hvala, šefe…

148

Page

ROMANOV: Hteo sam samo da vam ponudim bolovanje, plaćeno, razume se, koliko god da vam je potrebno…

MAJKA: Hvala Vam.

ROMANOV: Možda možemo čak i da sredimo neku prevremenu penziju, ako želite…

MAJKA: Stvarno?! Mislite da bi to moglo?!

ROMANOV: Naravno, ja poznajem dosta uticajnih ljudi, sredićemo mi to, ništa ne brinite… Osećam dužnost da vas se nađem pri ruci u ovim teškim trenucima…

MAJKA: Vi ste divan čovek, gospodine Romanov…

ROMANOV: Hm, hvala… Doći ću već sutra kod vas, ako nemate ništa protiv? Da vas obiđem, i da porazgovaramo o svemu… Imam još neke predloge, koji bi vam mogli biti zanimljivi…

MAJKA( zbunjeno): Kakve predloge?

ROMANOV: Mislim da će vam se dopasti… Ali sutra ćemo o tome… Nije ni vreme ni mesto… (očima pokazuje na krst, a zatim neprimereno namigne majci i razvuče usne u neiskren osmeh).

Romanov se okrene prema krstu i ovlaš prekrsti, levom rukom, a onda brže-bolje udalji. Majka ostaje sama pred krstom. Zuri u zemlju. Ponovo se čuju zvona. Svetlo se ugasi. Zvona i dalje zvone. A onda tišina.

TREĆA SCENA

Kancelarija. Nameštaj proizvoljan, kancelarijski, pomalo staromodan, pomalo kič. Negde 149 treba da stoji natpis “GALERIJA ROMANOV” i ispod “Gospodin Romanov, trgovac

Page

umetninama”. Gospodin Romanov sedi za stolom i čita novine. Noge su mu na stolu. Zalizan je, razdeljak na sred glave. Ima brkove i naočare. Nosi staromodno, trodelno odelo (sa prslukom i džepnim satom na lancu). Puši lulu. Igra ga isti glumac koji igra Oca i Budu. Sa radija dopire klasična muzika, tiho. Spušta noge sa stola, ostavlja novine i istresa lulu. Podigne telefon i okrene nulu.

1. ROMANOV: Vanesa, donesite mi, molim vas, kafu i konjak…

Vraća se novinama. Posle pola minuta Vanesa ulazi noseći tacnu sa šoljom, dve čaše i flašom. Vanesa je obučena kao sekretarica. Suknja iznad kolena, smelo raskopčana bluza, mačkasti cvikeri, štikle. Igra je glumica koja igra Alisu i Marinu. Sada je plavuša.

VANESA: Izvinite što sam zakasnila jutros, gospodine Romanov…

1. ROMANOV: Sve ti je oprošteno, Vanesice, dok god mi se obraćaš sa Vi i nosiš tako izazovnu garderobu…

VANESA: Jao, drago mi je da vam se dopadam, gospodine Romanov…

1. ROMANOV(puneći čaše konjakom): I dobro je što si donela dve čaše- danas imamo razlog za slavlje!

VANESA(seda na ivicu stola): Stvarno?! Šta se desilo?!

1. ROMANOV: Znaš onu babetinu iz mog komšiluka o kojoj sam preuzeo brigu kad joj je sin pandrknuo od droge?

VANESA: Znam… Baka-Vera- što je radila ovde ko čistačica? To je bilo tako plemenito od Vas, gospodine Romanov!

1. ROMANOV: Pa, sad, nema to veze sa plemenitošću, da budem iskren… Dogovor je bio da mi prepiše sinov atelje, kad umre…

150

Page

VANESA: Aham… I?

1. ROMANOV: E, pa, konačno je odapela!

VANESA: O, pa to su divne vesti, gospodine Romanov! Koliko vredi taj atelje?

1. ROMANOV: Ah, atelje je sam po sebi ruina… Više priliči automehaničarskoj radnji! Ali uz atelje, prirodno, ide i sve što je u njemu… Taj njen sin je bio neshvatljivo darovit… Ostavio je iza sebe brojna platna… Nije završio ni srednju školu, nikada nije izlagao te svoje radove- nemam pojma kako je savladao zanat…

VANESA: Jadničak…

1. ROMANOV: Slike su fantastične! Nisam hteo da ih izlažem dok matora ne ode Bogu na istinu- kako bih bio siguran da su samo moje… Već sam najavio izložbu prerano preminulog genija u današnjim novinama (lupa prstom po novinama na stolu). Ljudi obožavaju takve priče… Mislim da imamo novu likovnu zvezdu na pomolu, draga moja Vanesa… I to jednu od koje ćemo moći da se penzionišemo!

VANESA: Moći… da se… penzionišemo? Mi? Nas dvoje?! Zajedno?!

1. ROMANOV(ustajući): Pa, naravno, malecka…

Kucnu se iz neposredne blizine i otpiju. Gospodin Romanov uzima čašu od Vanese i spušta i svoju i njenu na desk. Onda joj skida naočare i ljubi je. Okreće je i presavija preko stola. Diže joj suknju, spušta gaćice, otkopčava šlic i počinje da je tuca. Grokće neumesno. Vanesa stenje i ponavlja “gospodine Romanov, gospodine Romanov”. To traje dovoljno dugo da je publici neprijatno. Zazvoni telefon.

VANESA(stenjući): Da se javim, gospodine Romanov…

1. ROMANOV: Ni slučajno!

151

Page

Nastavlja da tuca. Telefon prestane, pa opet počinje da zvoni. Gospodin Romanov je vidno uzrujan, izvlači se iz Vanese i zakopčava šlic.

1. ROMANOV: Jebem ti telefon! Javi se, vidi ko je!

Vanesa popravlja gaćice, suknju i kosu, na brzinu, pa se javlja. Gospodin Romanov seda za sto, pali lulu i sipa konjak.

VANESA: Da? Aha, jeste… Gospodin Romanov je trenutno zauzet… Pa ne znam kada, moram da pogledam njegov raspored… Da ga pogledam odmah?! Jako je važno? Aha… Razumem… Sačekajte momenat…

Vanesa pokriva slušalicu rukom.

VANESA: Neki Vuk, iz Njujorka… Kaže kako mora hitno da porazgovara s vama, i to u četiri oka, ne preko telefona…

1. ROMANOV( sumnjičavo ): Vuk… Iz Njujorka…?

Vanesa klima glavom. Romanov se ozari.

1. ROMANOV: Pitaj ga jel pisac?

VANESA: Gospodine… Tu ste… Da Vi, kojim slučajem, niste pisac? Jeste?!

Klima glavom u pravcu G. Romanova. On joj pokazuje rukom da ga odmah pozove u galeriju.

VANESA: Gospodin Romanov je upravo ušao… Mozete odmah doći, ako želite… Jeste, jeste, to nam je adresa… Za pet minuta? Da, da- dođite… U redu je. Vidimo se, prijatno…

152 Spusti slušalicu.

Page

VANESA: Vi znate ko je taj čovek?

1. ROMANOV: To je naš čuveni pisac koji živi u Njujorku! Taj ima para ko blata! A čuo sam da voli slike i skulpture… Kolekcionar! Ako me moj njuh ne vara, Vanesa, taj dolazi da vidi slike baba-Verinog sina… Pročito je jutros novine i hoće da kapariše pre izložbe! Sad ćeš da vidiš kako ću da ga izmuzem!

Vanesa mu oduševljeno poleti u zagrljaj i poljubi ga. Oboje se smeju, zlobno, lihvarski. Čuje se ono isto, odlučno lupanje na vrata.

VANESA: Odmah!

Romanov zateže kravatu i seda za sto. Vadi ogledalce iz fijoke i proverava frizuru i zube. Vanesa čeka pored vrata, sa rukom na kvaci. Romanov klimne glavom i ona otvori vrata.

VANESA: Dobrodošli u Galeriju Romanov! Ja sam Vanesa… Vi mora da ste Vuk?

Vuk joj pruža ruku, bezvoljno. Deluje smrknuto. Sada je još više sed i nosi naočare za vid, Klark Kent model.

VUK: Vuk, jeste…

Romanov ustaje od stola i prilazi mu. Širok, neiskren osmeh, ispružena ruka.

1. ROMANOV: Pa to ste zaista Vi! Čast nam je što imamo tako uvaženog gosta!

Rukuju se. Vuk ne menja izraz lica.

1. ROMANOV: Uđite… Sedite… Vanesa donesite kafu… Gospodine, može jedan konjak?

153

Page

Vanesa izlazi.

VUK: Može, dupli…

1. ROMANOV: Haha! Svakako!

Sipa obojci. Kucnu se i otpiju.

1. ROMANOV: Pa, čime smo zaslužili ovakvu čast?

VUK( gleda ga bledo ): Kako to mislite?

1. ROMANOV (zbunjeno): Mislim, koji je razlog Vaše posete danas?

VUK: Došao sam da Vas vidim povodom teksta u današnjim novinama…

1. ROMANOV: Ah, da… Biće to izuzetno zanimljiva izložba… (Snuždi se. Progovara tiho.) Taj pokojni slikar, Bog da mu dušu prosti, Lav, bio je istinski neshvaćeni genije našeg doba… Još jedna mlada žrtva te proklete droge… Šta ćete…

VUK: Kako ste vi došli u posed njegovih radova?

1. ROMANOV(podozrivo): Njegova majka je radila kod nas u galeriji… Izuzetno je teško podnela sinovljevu smrt… Ja sam se brinuo o njoj nakon toga, sve dok, pre neki dan, i ona, sirotica, nije preminula…

VUK: Čuo sam da je preminula u staračkom domu? Kako ste se onda Vi starali o njoj?

1. ROMANOV( ljutito ): Gospodine, nisam mislio da sam se ja LIČNO starao o njoj, već 154 sam plaćao troškove staračkog doma…

Page

VUK: I to najjeftinijeg u gradu?!

Romanov se izbeči. Vanesa ulazi s tacnom i kafama.

VANESA: Gospodo, kafa, šećer, mleko… Želite li još nešto?

Vuk i Romanov zure jedan u drugog. Romanov se nakašlje.

1. ROMANOV: To je sve za sada, Vanesa… Možete se udaljiti.

Vanesa izlazi pomalo nadureno.

1. ROMANOV: Ne znam koji je vaš problem, gospodine… Ja sam se o starici brinuo savesno, našao sam joj se kad nije imala nikog drugog…

VUK: Ali u zamenu za njenu kuću i atelje njenog pokojnog sina?

1. ROMANOV: Da li ste vi ikada bili u toj kući? To je obična straćara! A tek atelje! Dva sa dva! Ko kutija šibica! Ne vredi pet para!

VUK: Ali zato vredi ono što je u njemu… Zar ne?

1. ROMANOV: Slušajte Vi… Pokojni Lav je imao sreće što je atelje nasledio znalac- znalac koji će se postarati da njegove slike, i njegovo ime steknu slavu koju zaslužuju! Neko drugi bi ih bacio u kantu za smeće!

VUK: Možda bi pokojni Lav to više voleo…

155 1. ROMANOV: Ma, da- kako da ne?! Haha! Nego, šta Vi uopste hoćete od mene?

Page

VUK: Došao sam da preuzmem Lavova platna.

1. ROMANOV: Kako to mislite da ih preuzmete? Ako želite da ih kupite, možemo da razgovaramo o ceni, ali one ostaju u mom posedu do izložbe…

VUK: Neće biti nikakve izložbe, Gospodine Romanov…

1. ROMANOV( guta knedlu ): O čemu Vi to?

VUK: Te slike pripadaju meni. Lav i ja smo prijatelji iz detinjstva.

1. ROMANOV( otvara fijoku i vadi dokumenta): Haha! Prijatelji iz detinjstva! Haha! Vi mora da se šalite, gospodine… Ovo ovde je testament gospođe-Vere… Ja sam označen kao naslednik njene kuće, i ateljea njenog sina, koji je po njegovoj smrti, pripao njoj. Po zakonu, sve što je u nasleđenim prostorijama, pripada nasledniku, osim ako nije naznačeno nešto drugo… Takvih naznaka nema! Prema tome…

VUK (iz unutrašnjeg džepa kaputa vadi papir): A ovo je Lavov testament… Kojim sva svoja platna ostavlja meni… Tetka-Vera je na Lavov izričit zahtev sredila sa osobljem doma da mi se to pošalje po njenoj smrti. Nije čak ni znala šta se nalazi u pismu…

Romanov uzima testament i čita. Nakašlje se.

1. ROMANOV: Ja moram da porazgovaram sa mojim advokatom o ovome… Nisam siguran kakve su pravne posledice ove situacije…

VUK: Poštedite se toga. Mene zastupaju najbolji Njujorški advokati. Nemate nikakve šanse. Slučaj je čist kao suza. Lavov testament je datiran daleko pre tetka-Verinog kojim Vi raspolažete…

Romanov se zavaljuje u stolicu. Odahne. Počinje da se smeška. Onda ustane i sipa im po piće. 156

Page

1. ROMANOV: Pa, dobro, recimo da ste u pravu… Zašto se Vi i ja ne bi uortačili… Izložba je već zakazana- biće puno zanimljivog sveta, imućnog… Zašto mi ne biste dopustili da posredujem u prodaji, za fer proviziju, razume se… Ipak sam se ja brinuo o njegovoj majci…

VUK: Kuća i atelje bi trebali da nadoknade vaš trud i vaše troškove…

1. ROMANOV: Dakle, ne želite moju pomoć?

VUK: Slike nisu na prodaju.

1. ROMANOV: Gluposti! Sve je na prodaju! Sve! Koliko želite za njih?!

VUK: Gospodine Romanov, ovaj razgovor je završen… Molim Vas da mi predate platna… Nema smisla da uplićemo policiju…

1. ROMANOV: Pa, pobogu, šta planirate Vi sa tim slikama? Držaćete ih na zidu? Sve do jedne?!

VUK: To nije vaš problem.

1. ROMANOV: Ne želite čak ni da zadovoljite moju radoznalost?

VUK: Bojim se da mi ne biste poverovali, gospodine…

1. ROMANOV: Znači tako? Dobro! Samo da znate da se ovo neće tek tako završiti! Ja imam ogroman uticaj u umetničkim krugovima, veze u svim medijima… Čekajte dok čujete za razlog otkazivanja izložbe! Toliko ću ocrniti Lavove slike da će postati bezvredne! Moći ćete da obrišete dupe s njima! Pašće u zaborav! U zaborav- kako im i

dolikuje!

157

Vuk ispije konjak. Nasmeje se. Page

VUK: Niste ni svesni koliko ste u pravu…

Onda počinje da se smeje, nezadrživo, dugo, grohotom.

Gase se svetla. Spušta se platno. Na platnu kreće film. Crno beli, 8 mm ili nešto slično- treba da deluje realno, dokumentaristički, arhivski. Vuk sedi na obali reke. Pored njega nekoliko smotanih slika. Čuje se tradicionalna, drevna, kineska muzika, u čast Li Poa. Vuk posmatra reku. Odmotava prvo platno i počinje da pravi jednostavan brod od njega, kao deca u školi. Kamera prati svaki pokret pravljenja broda. Kad završi, izvadi šibicu i upali ga od gore. Onda ga spusti u reku. Posmatra kako ga nosi voda, u plamenu. Odmotava drugo platno. Rez.

158

Page

ZA ANTOLOGIJU

Ali Şir Nevai PRIČA O SLAVUJU

. . U vrtu jednom gdje katkad ruža cva, Pjesma slavuja od suza tkana sva. Vrana sa svog u vrtu gnijezda Stade grdit što pjeva za zvijezda: ’’Jedan li mjesec od godine manje Snužden ti, o samo znaš za ćutanje. Što sada zviždat, pjevat ne prestaješ I drugim pticama mira ne daješ? U svojim postupcima čudan ti si, U njima ni malo istrajan nisi.’’ ’’Nesretnice’’, na to slavuj zbori, ’’Ćuti, ti ne znaš tajnu što me mori. Jedan li mjesec od godine manje Čežnjom mučen čekam ruže cvjetanje. I život moj tad ko i ti pocrne… Al samo li toplo proljeće pirne, Opet ruža na vjetru podrhtava, Prekrasna i svježa se rascvjetava. Bez glasa ostanem od tog veselja Kad jecat radostan moja je želja. Pa i sve doline da mi budu dar Ne bih zapjevao svoje pjesme čar. Al tada se gasi moje ruže plam I u ledenom zlu opet ostah sam.

Zašto grakćeš ti, tu na svojoj grani, Sličnija balegaru nego vrani?

Kako ti da shvatiš moj o ruži san? 159

Zbilja mi je bolje da te i ne znam.“ Page

I kada sve to pjevač slavuj reče, Postavši još crnja, vrana uteče. I skri se u lišću posve sumorna, Ko slavuj zimi sad je jadna ona. . . . Sa ruskog Nadija Rebronja, original na starouzbečkom

Dušan Stojković MLADCI I STARCI

. . (Mladi i stari pisci samoubice) . . …..Svojevremeno je Slobodan Marković objavio ukletu knjigu. Ona je sadržala pesme onih pesnika koje život nipošto nije mazio. Veliki je broj, i značajnih, pesnika okončao svoje zemaljske dane svojevoljno a da se nije ni tridesete godine života nauživao. Svaka književnost ima svoga Branka (Radičevića ili Miljkovića). U ruskoj poeziji to su Ljermontov i Jesenjin. Njihovo delo sasvim je, svojom nespornom vrednošću i uticajem koji ni do danas presahnuo nije, “pokrilo” tragične sudbine i odlične pesme mnogobrojnih drugih, i ne samo ruskih, lirskih stradalnika. U nemačkoj poeziji to je veliki ekspresionistički pesnik Georg Trakl. U engleskoj poeziji, u kojoj nekoliko vekova već nepomerivo je Kitsovo mesto, i nešto manje Šelijevo, sve više im se pridružuje i Vilfred Oven, a gotovo je pitanje dana kada će se ovoj velikoj poetskoj trojci pridružiti i tragični samoubica Tomas Čaterton. Kod Francuza izuzetno slavljen pesnik je Lotreamon (što je zasluga nadrealista); u nešto manjoj meri i Tristan Korbijer. Kod Portugalaca je takav Mario da Sa Karneiro, po značaju odmah iza neprikosnovenih Kamoensa i Pesoe. Mađari ne zaboravljaju Jožefa Atilu, Poljaci Rafala Vojačeka. Hrvati Janka Polića Kamova. Datum smrti Čerila Anvara „Dan knjige“ je u Indoneziji. …..Rembo koji je poezijom poput komete projurio izazvavši pravi potres, tako da se o poeziji evropskoj i svetskoj govoriti i dâ i mora, tako što se ona deli na onu pre Remboa i onu posle njega (mnogo je vidljivija i presudnija ta međa od one koja bi se vezivala za Bodlerovo ime i njegov doprinos svetskoj poeziji: Bodler je okončavao ono što mu je prethodilo, 160 “zaključavao”; Rembo je “otvarao” i vrata i prozore lirske kuće) – ne sme se nikako

Page

zaboraviti. Iako je poživeo trideset sedam godina i nije iz života otišao samoubistvom, ovaj večiti dečak, đavo anđeoska lica, anđeo prevršen đavolstvom, koji je prvu pesmu na francuskom jeziku objavio kada je imao petnaest godina, a poeziji rekao definitivno zbogom pet godina kasnije, samo je njeno srce. Alhemija reči prisutna u njegovoj Sezoni u paklu i njegovim Iluminacijama „zarazila“ je sve uklete pesnike pristigle nakon njega. Čak i onda kada njenog dejstva nisu bili uopšte svesni, svi oni njome su makar nesvesno okrznuti. Mnogi su njome bili sprženi. Kroz njih progovara i mnogo godina posle svoje smrti, i danas jednako kao juče, i danas kao nesumnjivo i sutra, onaj ko se s razlogom može okrstiti neumrlim. …..Mladi pesnici samoubice nipošto ne predstavljaju jedan čvrst “blok”. Možemo ih podeliti, uslovno, na dve kategorije / vrste. Jednu bi činili oni koje bismo odrediti mogli kao mlade mlade, oni koji nikada nisu dočekali svoju dvadeset treću godinu. U drugoj skupini su oni koji su od njih stariji ne više od osam godina. Ali tih osam godina pride ogroman je vremenski period za one kojima je uskraćen bio. Prvi su bili, po logici stvari, pesnički poletarci. No, na vrednosnoj poetskoj skali, bili su, sumnje nema, pravi majstori. Šta bi bilo kada bi bilo (da im se život, kojim slučajem, odužio), ne znamo i ne možemo nikako da znamo. …..Evo spiska najmlađih pesnika samoubica. Nabrajanje vršimo unatraške (od najstarijih ka najmlađim) jer nam se to jedino prirodno i čini. Dvadeset dve godine u trenutku smrti imali su: Dmitrij Venevitinov, Nadežda Lavova, Vsevold Knjazev, Karlo Stuparič, Enriko Frakasi, Hans Lejbold, Kamenko Garčin, Lora Berger, Pablo de Agvila. Dvadeset jednu: Svetislav Tisa Nikolić, Julijus Janonis, Havijer Ero, Vladimir Šimanovič, Jokio Kusaka, Sofi Podolski, Joti T` Hoft, Marko Pavček, Boštjan Seliškar. Dvadeset: Tošijuku, Božidar, Kristof Fridrih Hajnle, Eros Alezi, Feliks Fransisko Kazanova, Aleksandar Bašlačev, Karolina Patinjo. Devetnaest: Viktor Eskus, grof Volf fon Kalkrojt, Vladimir Poletajev, Aleš Kermauner, Ilja Tjurin. Osamnaest – princ Arima i Aldebaran, sedamnaest – Tomas Čaterton, M. Suškov, Misao Fudžimura, Petja Dubarova i Ladislav Landa. Trinaest – Oko Sindži. …..Iako sam od planiranih trinaest, štampao osam knjiga Gramatike smrti u kojima se upravo samoubistvo u literaturi prikazuje i proučava posredstvom dela pisaca koji su se na njega odlučili, priznajem da ne znam, a ubeđen sam da će se isto desiti i kada čitav posao priveden kraju bude, zašto pisci, i ne samo oni, podižu ruku na sebe. Ono što jeste inicijalna kapisla za samoubistvo verovatno je samo vrh ledenog brega koji je dugo već krstario dušom onoga ko samoubistvu pribegava. Alber Kami je s razlogom pribeležio kako je, jedini postojeći, „doista ozbiljan filosofski problem – samoubistvo“. Pritom se on uputio za Kafkom – kojeg je, i inače, veoma često, i ne samo u Mitu o Sizifu, sledio – koji je, pre njega, napisao da „metafizička potreba je samo potreba za smrću“. Kamiju se, ironično, kako je to samo on umeo, suprotstavio Borislav Pekić opaskom po kojoj je „jedini ozbiljan filosofski problem kako samoubistvo izbeći“. Prisetimo se i Emila Siorana i njegove filosofske „dosetke“: „Da nam nije pomisli na samoubistvo, ovoga časa bismo se ubili!“ Nju „produžava“ dodatni aforizam po kojem je potrebno, intenzivno i neprestano, „misliti na samoubistvo da je na kraju nevažno ubiti se ili ne“. …..Paradoksalnost napisanog nesumnjivo je ambivalentna. Jadno je življenje koje se plaća (neprekidnim) razmišljanjem o nebivstvovanju. Čovek je onda samoubica koji hoda. Smrt koja (ga) misli. Pravi „zaključak“ Sioranove misli (no, zaključak ovde prethodi samoj misli) onaj je Blanšoov po kojem „kad govorim, smrt govori u meni“. Frojdovo tvrđenje da „izbor

nekog oblika samoubistva otkriva najprimitivniji seksualni simbolizam“, poput psihoanalitičkog bumeranga, i samo otkriva kako su, po ocu psihoanalize, Eros i Tanatos zmijski prepleteni i neraskidivo srasli. Još Sveti Avgustin će povesti za sobom čitavu kolonu tumača samoubistva za koje je samoubica zapravo „ubica“. Pitanje je samo da li dovoljno 161

„prikriven“. Frojdov učenik najpre, pa teorijski suparnik potom, Alfred Adler, samoubistvo Page

tretira kao osvetu životu. Ono je, pre i iznad svega, „imitacija“ – ugledanje na ono što su prethodno učinili idoli, stariji, članovi porodice, poznate ličnosti… To se, donekle, suprotstavlja, ranije iznetom, stavu začetnika moderne suicidologije Emila Dirkema, po kojem „svaki samoubica daje svome činu lični otisak“. (Napisao sam „donekle“ jer lični otisak može se naći i u samom izboru onoga koga ćemo opraštajući se sa životom slediti.) Nimalo slučajno, i nipošto usputno, Ljubomir Erić nas opominje da „svaki čovek nosi u sebi skrivenog samoubicu“, a Stevan P. Petrović dodaje: „A razloga za samoubistvo ima bar toliko koliko i razloga za življenje.“ …..Spomenućemo samo nekoliko po mnogo čemu osobenih i drastičnih samoubistava (o ostalima zainteresovani čitaoci mogu naći podatke u već spomenutim tomovima Gramatike smrti). Engleski pesnik Tomas Čaterton (1752–1770) počeo je sa jedanaest godina da piše na izmišljenom staroengleskom jeziku. Kasnije će izmisliti sveštenika i pesnika Tomasa Roulija kojem će pripisati svoje pesme i prozu sročene upravo na tom izmišljenom jeziku (štampane, posthumno, 1777. godine). U pitanju su, pored pesama, i nedovršeni spev (u dvema verzijama) Bitka kod Hastingsa, ekloga Elinor i Džuga, tragedija Ela i spisi poslani Horasu Volpolu – Postanak slikarstva u Engleskoj i Istorija engleskog slikarstva. Kada je otkriveno da je posredi bila mistifikacija, siromašan i nesrećan, pesnik se ubija arsenikom dok su po podu njegove sobe, kao i obično, bili rasuti komadići iscepanih rukopisa. Niko nije došao do mrtvačnice da bi ga identifikovao, a u registru umrlih upisano je (da li je tu slučaj poželeo i sa Šekspirom i sa njim da se poigra) pogrešno ime – Vilijam. Nikola Žozef – Žilber (1751– 1780), francuski pesnik, pao je s konja i teško povredio glavu, te je, u duhovnom bunilu, pošto je prethodno napisao svoju antologijsku pesmu „Oproštaj od života“, progutao ključeve od kovčega u kojem je čuvao svoje rukopise i tako umro. Naš romantičarski pesnik Damjan Pavlović (1839–1866), pošto je završio politehniku u Beču i Pragu i započeo sjajnu karijeru u Beogradu, nesrećno se zaljubio u Katarinu Konstantinović kojoj je držao časove a da nije znao da je u nju zaljubljen i njen dalji rođak – knez Mihailo Obrenović. Izjavljuje ovoj ljubav, a Milivoj Blaznavac, „dežurno uho“ pored vrata iza kojih se prenošenje znanja obavljalo, uz silna vređanja, izbacuje ga na ulicu. Nesretni pesnik ubija se tako što dva puta udara glavom o šestar prethodno postavljen na sto. Japanski romantičarski pesnik Kitamura Tokoku (1868– 1894) veša se iz krajnje bizarnog razloga: japanska književnost je savim daleka evropskoj. Misao Fudžimura (1886–1904), drugi mladi japanski pesnik, ubija se skokom u vodopad Kegon u Niku (sever Tokia), pošto je prethodno urezao u koru drveta svoju oproštajnu pesmu, Grof Volf fon Kalkrojt (1887–1906), pripadnik stare i čuvene aristokratske porodice, kome je Rajner Marija Rilke posvetio poznati “Rekvijem grofu Volfu fon Kalkrojtu”, ubio se da ne bi služio vojsku. Dadaist Žak Vaše, duhovni otac Andre Bretona i čitavog nadrealizma, ubija se tako što, sa još dvojicom mladića (jedan će preživeti), uzima preveliku dozu opijuma u jednoj od soba „Hotela francuskog“ u Nantu. U svojim Pismima je zabeležio: „Odbijam da poginem u ratu… umreću onda kada ja to budem želeo, a tada ću umreti sa još nekim. Dosadno je umreti sam. Voleo bih da umrem sa nekim od mojih najboljih prijatelja.“ Breton piše o njegovim prijateljima: „Verovatno da jadnici pojma nisu imali čime će se to završiti a on je, eto, odlučio da na kraju izvede zlu šalu s njima.“ Poljski pesnik Tadeuš Borovski, koji se spasao gasne komore u logoru u kojem je bio, otrovao se gasom u vlastitoj kunjinji 1951. godine, pošto se prethodno oženio, dobio kćerku i postigao lep uspeh književnim delom. Kanadska pesnikinja Iget Golen (1944–1972), autorka pesničke zbirke Čitanje na biciklu, objavljene u godini njene smrti, ekolog koji se zanimao socijalnim problemima, polila se

benzinom i javno spalila na Trgu Žak Kartije u Montrealu. …..Dvojica filosofa, Oto Vajninger (1880–1903) i Karlo Mihelšteter (1887–1910), napustili su život – obojica u kobnoj, dvadeset trećoj godini – neposredno pošto su okončali svoja 162 životna, nužno mladalačka, ali itekako uticajna i vrednosno nezaobilazna, dela, Pol i karakter,

Page

odnosno Uverenje i retorika, pokazavši da onaj kome smrt sedi, poput anđela, na ramenu, može da piše i brže od nje i da ukrade od sebe – nikad ostvarenog – budućeg, ono što zaveštava budućnosti i trajanju. Vajninger se lišava života u sobi u kojoj je pre njega stanovao veliki, i najveći uz Johana Sebastijana Baha, kompozitor, njemu omiljeni, Ludvig Betoven. …..Kada je o čitavoj seriji ruskih samoubica, mlađih od trideset godina u trenutku kada su samoubistvo izvršili, početkom dvadestog veka reč (Viktor Lazarevič Poljakov, Viktor Viktorovič Gofman, Aleksej Konstantinovič Ljubič-Jarmolovič-Lozina-Lozinski, Ana Mar, Vsevold Knjazev, Nadežda Grigorijevna Lavova, Božidar, Olga Vaksel, Viktor Aleksandrovič Dimitrijev, Nikolaj Ivanovič Dementjev), izdvajamo način na koji se od života oprostila ljubavnica Valerija Brjusova, Nadežda Lavova (1891–1913); ubila se metkom iz brauninga koji joj je upravo Brjusov, tvorac “Demona samoubistva”, poklonio. …..Izvestan broj samoubistava (najpoznatija su ona Sergeja Jesenjina i Branka Miljkovića, ali i ona – verovatna – koja su počinili Gaspara Stampa, Lotreamon, ili Tristan Korbijer) se – u poslednje vreme poprilično intenzivno – osporavaju. Neka se i ne priznaju za takva (npr. ono Dimitrija Vladimiroviča Venevitinova), a Nikola Milošević – nipošto ne jedini – uvodi i kategoriju „prikrivenih“ samoubistava. Za primer uzima dvoboj koji je Mihail Ljermontov podelio s Martinovim u podnožju gore Mašuk, neposredno pre otpočinjanja oluje. Ruski pesnik dopustio je svom protivniku da dođe do crte sa koje je bilo dogovoreno da duelanti pucaju a da se nije ni pomerio sa svoga mesta. Kada je protivnik podigao revolver s namerom da puca, Ljermontov nije ni pomakao svoj. Za našeg književnog teoretičara „ubistvo pesnika Ljermontova predstavlja, po svoj prilici, jednu vrstu prikrivenog samoubistva“, odnosno samoubistva „koje je poteklo iz krajnje depresije i krajnjeg očajanja“. Voleo bih da znam, i nisam jedini, od čega je umro Lotreamon. Stalno mi je pred očima slika koja ga prikazuje onakvim kakav je bio i koju bih mogao da stavim pored sjajnog imaginarnog portreta ovog francuskog pesnika, rođenog u Montevideu, koji je odsanjao Salvador Dali. …..Karlo Meninger piše i o hroničnim samoubistvima i pripisuje ih teškim alkoholičarima kakvi su bili, na primer, Edgar Alan Po ili Dilen Tomas. Društvo bi im pravili nesumnjivo narkomani, ali i duelanti i ljubitelji prebrze vožnje. Termin hronično neki suicidolozi zamenjuju terminima kvazi ili parasamoubistvom. …..O Klubu 27 počelo je da se priča i piše 1969, iako je on već imao u svojim redovima Roberta Džonsona koji je umro još 1938. Između ostalih pripadaju mu (navodim samo one rokere koji su pisali pesme za vlastite kompozicije): Džimi Hendriks (1942–1970), Dženis Džoplin (1943–1970), Alen Vilson (1943–1970), Džim Morison (1943–1971), Grem Parson (1946–1973), Tim Bakli (1947–1975), Piter Hem (1947–1975), Kurt Kobejn (1967–1994). Ijan Kertis, najbolji pesnik među rokerima, ubio se u dvadest četvrtoj. Australijski rok pevač Majkl Dransfild ih je takođe unatraške nadskočio: ubio se u dvadeset petoj godini. Sid Višiz bio je još brži: presudio je sebi u dvadeset drugoj. Izvestan broj ruskih pesnika i pesnikinja samoubica bavio se i rok muzikom. Navedimo samo Aleksandra Bašlačeva i Janku Đagiljevu (pesnikinju je upravo samoubistvo Bašlačeva i nagnalo da mu se pridruži učinivši isto). Važi to i za poljsku pesnikinju Šarku Smazalovu. …..Bilo bi interesantno posebno se pozabaviti (ostavljam to za neku drugu priliku) poezijom kojom su nas darivale pesnikinje (devojke i žene) koje su prigrlile samoubistvo: Erina, Perneta de Gije, Gaspara Stampa, Ho Nansorhon, Karolina fon Ginderode, Ejmi Levi,

Stanislava Koča, Nadežda Lavova, Marija Poliduri, Olga Vaksel, Antonija Poci, Šarlota Salomon, Lora Berger, Herta Kreftner, Ingebor Bahman, Jokio Kusaka, Eliz Nada Koven,

Danijel Kolober, Šaka Smazalova, Veronika Forest Tomson, Marija Emilija Korneho, Iget 163 Golen, Sofi Podolski, Feliks Fernando Kazanova, Aldebaran, Mari – Jo Simenon, Nelgun

Page

Marmara, Petja Dubarova, Tatjana Soldo, Janka Đagijeva, Klaudija Ruđeri, Ana Gorenko, Nika Turbina i Karolina Patinjo. …..Da li, i šta, razlikuje poeziju mladih pesnika samoubica od one koju su pisali pesnici koji su mirno starili i ostarili? Pred nama je pitanje na koje ne smemo ni po koju cenu ostati odgovora dužni. Ali, istovremeno, i pitanje na koje, ma koliko poeziju pesnika mladaca pomno iščitavali, pravovaljan odgovor, posebno takav za koji bismo sa sigurnošću mogli reći kako pogađa u srce stvari – ne možemo dati. Ipak, ne treba odustati. …..Još 1883. godine, u časopisu „Lutecija“, počeli su da izlaze tekstovi Pola Verlena o ukletim pesnicima koji su sadržali i popriličan broj njihovih stihova i celih pesama i tako predstavljali mini antologiju ukletog pesništva. Konačnu knjigu, drugo, dopunjeno izdanje Verlenove studije, štampao je, kao i prvo, Leon Vanije i ona je predstavila šestoricu pesnika: Tristana Korbijera, Artira Remboa, Stefana Malarmea, Marselinu Debord – Valmor, Vilijema de L`Il Adama i samoga Pola Verlena. Zadržimo li se na francuskoj poeziji, Pjer Segers je, 1972. i 1985, objavio antologiju Savremeni ukleti pesnici, a Alen Breton 1981. onu koja se zvala Novi ukleti pesnici. Žak Koli je, 2011. godine, objavio antologiju koja je sadržala pesme pedeset petoro francuskih pesnika koji su „odlučili da nestanu“, Vouageurs de l`absolu. Francuske uklete pesnike u prevodu, knjigom koja je upravo tako i nazvana, ponudila je našoj čitalačkoj publici Vesna Cakeljić 1995. Prethodila joj je Ukleta pesnikova noćna knjiga (1972) Slobodana Markovića, subjektivan izbor – uz nekolike pesme australijskih buš- rendžera – pesama sledećih pesnika: Edgara Alana Poa, Hristine Georgine Rozeti, Fransoa Vijona, Artira Remboa, Lotreamona, Sergeja Jesenjina, Peja Javorova, Borisa Pasternaka, Jirži Volkera, Jelisavete Bagrjane i Orhana Veli – Kanika. …..Šta je, dakle, zajedničko mlađanim pesničkim ukletnicima? …..Najpre, apsolutna životna neprilagođenost. Kao da je život prolazio mimo njih. Ako bi ih i dodirnuo, onda je to činio tako što ih je ranjavao. …..Ne retko, pobuna protiv takvog življenja, ne retko takođe, narasla i do pobune protiv života samog, koja je njihove pesme znala da preobrati u pesme koje bismo, najtačnije, sećajući se nezaboravne Munkove slike, nazvati mogli pesmama – kricima. …..Kao da su živeli usred same smrti. Predodređeno tragičnih životnih sudbina. Ako ih nije odnosilo dragovoljno pribegavanje preuranjenoj, izabranoj, po Ničeu slobodnoj, smrti, bile su tu velike kataklizme poput ratova i žuta gošća koja ih je nepogrešivo upisivala u svoj, na ranu smrt osuđeni, razred. …..U prisenku, i obilato, i alkohol i droga uzimaju svoj danak. …..Odgovor na postavljeno pitanje i jedno je pitanje na koje se takođe samo može ponuditi ambivalentan, nekonačan odgovor: Da li su ukleti pesnici bili, i crpli odatle, na korak samo od ludila? …..Ostajemo dužni i pokušaja da utvrdimo razliku, ako je uopšte ima, između pesama koje su ispevali pesnici i onih koje su plod pevanja tragičnih pesnikinja. Za Alena Bretona samoubistvo je „poslednje pročišćenje“. Pesnici naše antologije nagoveštavaju ga – i gotovo neprestano prizivaju. …..U pesnicima koji su bili pred nama kao da tinja, inače nepostojeći, samoubilački gen, a plamti gen smrti koji nas sve naposletku smrvi. Čini nam se kako kod najboljih ne pevaju to samo oni već smo suočeni sa osobenim poetskim dvoglasjem. Drugi glas „peva“ sama smrt. …..Mnoge njihove pesme „oproštajne“ su pesme. Oni su smeli, i znali, smrti da pogledaju ravno u oči. Iz njihovih pesama, ne retko, u nas, čitaoce, zuri smrt. Čitajući ih, smešteni oči u 164

Page

oči sa onom čije nas hladno naručje neminovno čeka, stičemo li iskustvo koje inače ne možemo imati i do kojeg – moguće je – niko živ kao do iskustva stići ne uspeva? …..Pesme mladih ukletih pesnika ne mogu se nipošto čitati ravnodušno. I njih, kao i one koji su ih ispevali, dodirnulo je krilo smrti. Čujemo li, dok ih iščitavamo i mi leprš istih? Njihove pesme pesme su u kojima su zmijski srasli Eros i Tanatos. …..Oni su mahom dostegli preranu zrelost koja im je omogućila da – uz nos malom broju godina koje su proživeli – ispune svoju pesničku sudbinu tako što će istresti sve što se zateklo u njihovim pesničkim vrećama. …..Morali su ispevati sve. Nije bilo vremena za njih: svako njihovo danas moralo je biti i njihovo sutra, pogotovu ono sutra koje nikada doživljeno ni neće biti. …..Ukleti pesnici ne lažu. Poezija jeste njihov jedini život. …..I zato, ali ne samo zato, njihova poezija jeste, i mora takva biti – autobiografska. No, njihove biografije same po sebi – idenje posred pakla, hodanje dnom smrti – razlikuju se od biografija građanski pitomih pesnika utonulih u dosadno micanje dosadnog i sporohodnog življenja. …..Čitavo njihovo biće bilo je samo ranjiva koža. Po njoj su nemilosrdno grebali. …..Njihova refleksivnost bila je, kao bršljanom, obrasla emocijama. Retko se kod drugih pesnika može susresti takav i toliki emotivni drhtaj misli (primera radi, sasvim je dovoljno osmotriti kako je „propevala“ – heraklitovska – vatra u Miljkovićevu pesništvu). …..Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun. …..I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca. …..Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Mihail Ljermontov je već sa četrnaest – petnaest – šesnaest – sedamnaest godina ispevao čitav niz antologijskih pesama. I oni među pesnicima čija je samrtna hora zakucala blizu tridesete njihove godine, mnogo godina pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu. Dovoljno je navesti samo jedan primer: čileanski pesnik Horhe Kaseres poživeće dvadeset šest godina, a antologijske pesme ispevao je, kao i mnogo značajniji od njega Ljermontov, kada ih je imao samo petnaest. . 2. …..Grigorij Čhartišvili konstatuje, u svojoj dragocenoj knjizi Pisac i samoubistvo: “U današnjem svetu starci dobrovoljno odlaze iz života mnogo češće nego mladi.” To “pravilo”, međutim, ne važi i kada su književnici u pitanju. …..Sasvim očekivano, mnogo je više mladih pisaca koji su digli ruku na sebe od onih koji su se na isti korak odlučili a da su u pozne godine zašli. Kada govorimo o starim samoubicama među piscima, proglašavamo takvim samo one koji su doživeli osamdesetu. Među njima je – i to se moglo očekivati – malo pesnika. Pesnici sagorevaju brzo. Nebo traži najlepše i najdarovitije. Razlozi koji stare pisce pozivaju da promene svetom nisu previše brojni i razlikuju se – i to je sasvim očekivano – od onih koji su mlade pisce nagnali da podignu ruku 165

Page

na sebe. Ako su mladi, moguće je, bili, između ostalog, i poprilično, zaljubljeni i u samu smrt, za stare pisce samoubice to bi se veoma teško moglo reći. …..Iako su bile oponentne, dve grčke filosofske škole – stoici i epikurejci – opravdavale su samoubistvom stanovištem po kojem se čovek sa životom treba, i mora, rastati dostojanstveno. Ne vredi živeti, po njima, ako se život premetnuo u teret i sebi i drugima. …..Legenda veli kako su Kleantu (oko 331 /330–232 /231. p. n. e.), nasledniku Zenona iz Kitiona na mestu predvodnika stočke škole mišljenja, lekari preporučili uzdržavanje od hrane kako bi se oslobodio gnojnog čira na desnima, a on se odlučio da ne jede više uopšte i umorio se glađu. Isti način presuđivanja sebi primenili su i, veliki, Demokrit (oko 460–oko 370. p. n. e.), sofista retor Isokrat (436–338. p. n. e.), koji je bio na strani makedonskg kralja Filipa a njegova rodna Atina je bila zaratila sa njim, Eratosten iz Kirene (oko 276–194. p. n. e.), kada je oslepeo, mađarski romansijer Tibor Deri (1894–1977), pošto je prethodno slomio kuk, ali i naš Miloš Crnjanski (1893–1977). Stoik Antipatar iz Tarsa (oko 210–oko 130. p. n. e.) još jedan je od starih samoubica. Odlučio se da ispije otrov. Isto su uradili i kinik Krates iz Tebe (oko 365–oko 285. p. n. e.), rukovoditelj Atinske Platonove akademije Ksenokrat (oko 395–312. p. n. e.) i stoik Hrisip (oko 286–oko 204. p. n. e.; po drugoj verziji napio se do smrti nerazblaženim vinom). Kinik Antisten (oko 445–oko 336. p. n. e.), Diogenov učitelj, zaklao se nožem. Njegov učenik Diogen iz Sinope (oko 412–323. p. n. e.), kome je nadimak Pas donelo to što je bio privrženiji ovim domaćim životinjama nego ljudima, najčuveniji kinik uopšte, obmotao je glavu ogrtačem i tako prekratio disanje. …..Indijski filosof Nagarđuna (oko 150–oko 250. n. e.) rešio je da prinese svoju glavu Budi te ju je odsekao, nad Budinim kipom, sabljom. …..Mađarski pisac Šandor Marai (1900–1989), pucao je sebi u usta u San Dijegu. Bohumil Hrabal (1914–1997), usamljen, onemoćao, bolestan, skočio je kroz prozor bolnice u kojoj je boravio, a zvanična verzija je pokušala da ulepša njegovo stradanje tvrdeći kako se ono zbilo dok je hranio golubove, iako naš Milan Čolić svedoči kako pored pomenute bolnice nikada nijednog goluba nije ni bilo. Vladimir Stepanovič Iljašenko (1887–1970) se, paralizovan, ustrelio. …..Sigmund Frojd (1856–1939), koji je imao više od tridesetak operacija vilice i nosio, po sopstvenim rečima, monstr-napravu u ustima, podsetio je svog lekara Maksa Šura na dogovor koji su postigli i ovaj mu je, kada su bolovi postali nepodnošljivi, dao injekciju morfijuma te se otac psihoanalize preselio na onaj svet u snu. …..Vilijam Bekford (1760–1844), engleski predromantičar, izuzetno bogat egocentrik koji je posedovao bogatu zbirku istočnjačkih rariteta i sagradio veliki gotički zamak, autor gotičkog romana Vathek, prestao je – neizlečivo bolestan – da uzima hranu i tako se preselio među mrtve. Bolestan od tumora pluća, italijanski pisac Franko Lučetini (1920–2002), skočio je, kao i Primo Levi, u stepenišni otvor svoje zgrade. Francuski filosof Andre Gorc (1923– 2007) ubio se zajedno sa ženom (poput Hajnriha fon Klajsta ili Osamu Dazaia, na primer), a španski pesnik Huan Peres Kreus (1919–1999), borac u Španskom građanskom ratu i zatočenik Frankovih zatvora, oženjen našom zemljakinjom Milenom i veliki poštovalac naše zemlje, skočio je kroz prozor na vest da je otpočelo NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore. Autoru pesničke zbirke Pevanja o Crnoj Gori i druge pesme (1981), poslednja želja je bila da

urna sa njegovim pepelom upravo u Crnoj Gori počiva.

…..Dobrovoljno su napustili svet i, muza Majakovskog, Ljilja Jurjevna Brik (1891–1978), 166 koja se uzgredno bavila i pisanjem, veliki psihoanalitičar Bruno Betelhajm (1902–1990),

Page

najznačajniji holandski pisac za decu Ani Marija Gertruda Šmit (1911–1995), sjajni teoretičar muzike i tanatolog Vladimir Jankelevič (1903–1985). …..Lista se tu ne okončava. Navodimo još pregršt imena: Tit Silije Italik (6–101), Mihail Stanislavovič Čajkovski (Sadik-paša) (1804–1886), Umberto Kvito Fiero (1848–1929), Frederik van Rensilir Dej (1851–1941), Konstantin Aleksandrovič Čkedze (1894–1974), Džon Patrik (1905–1995), Vas Albert (1908–1998), Berton Roveše (1910–1994), Flečer Knebel (1911–1993), Žan-Nolel Viarne (1915–1996), Džejn Ejken Hodž (1917–2009), Gabrijel Vitkop (1920–2002), Huan Larea (1895–1980), Stefan Rože (1914–1994), Albert Minder (1879–1965) … …..Pribeležili smo već kako su stari pisci imali manje motiva od izuzetno mladih književnika da prekrate svojevoljno život. …..Ne samo kada je o antičkim misliocima i piscima reč, jedan od njih je bila gordost koja ih je nagonila da iz života izađu kada se ovaj pretvorio u staračko mučenje, životarenje nedostojno čoveka. …..Ruku pod ruku s tim motivom, ide i nemogućnost da se punim životom živi i, posebno, i pogotovu, kao ranije, stvara. …..Bolest je, na žalost, prirodni saputnik starosti. Ljudi se na različite načine sa njom mire. Neki ne mogu da se pomire nikako. …..Postoji li i umor od života? Ima li ga, po logici stvari, on bi najpre mogao da “zakači” pisce i filosofe. …..U poslednje vreme postala je moderna eutanazija. Bolesni, razočarani, literarno i misaoni istrošeni pisci pribegavaju joj se kako bi vlastitom životu, na zalasku makar, pribavili privid davno iščilele punoće. Eutanazija im omogućava, ili oni koji se na nju odlučuju imaju iluziju kako to čini – da iz života izađu kao ljudi. …..Ne sme se zaboraviti ni usamljenost koja stare ljude, pa i pisce i filosofe svakako, “sačeka” kada se “izmeste”, prirodnim tokom stvari, iz generacije kojoj rođenjem pripadaju Novo vreme traži nove ljude. Novo vreme ne priznaje u dovoljnoj meri one koji su pripadali trenutku koji su oni nasledili. Sinovi najradije, i najoštrije, ratuju sa svojim očevima. …..Ne sme se prenebregnuti činjenica da među piscima samoubicama starijim od osamdeset godina nalazimo samo dve žene: Ani Šmit i Džejn Ejken Hodž, što je specifičan psihološki fenomen kojem bi se trebalo pozabaviti. …..I na kraju, možda stare samoubice ka smrti goni strah od smrti (vremenom ona postaje jedina misao koja se njihovim umom “valja”) koji se leči, ili “leči”, tako što se u ždrelo smrti uskače.

*** …..Prizovimo nadrealistički slučaj. U imenu Lotreamonovog Maldorora mogu se, i simbolički, otkriti, dovoljno skrivene a nesumnjivo prisutne, nekolike reči: bol, zlo, bolest, muka, trud, zlato, užas, groza… Sve se to iznaći da i u delima pisaca i filosofa koji na sebe dižu ruku.

167

Page

…..Žan-Pol Sartr pribeležio je: “Razlika između čoveka i životinje jeste u tome što čovek može život da okonča samoubistvom.” Na svim ljudima, ne samo piscima, je da učine sve što je u njihovoj moći da ta razlika ne ostane jedina koja postoji. Osporava je već i to, što je teško dokazati kako životinje nikada samoubistvu ne pribegavaju. Čhartišvili nas podseća kako se pričalo kako je Mocartov pas umorio sebe na kompozitorovom grobu. Plinije Stariji bio je mnogo duhovitiji od francuskog egzistencijaliste. Po njegovom mnenju, jedini koji ne može sebe da poništi, stoga što je po definiciji večan, jeste Bog. Samoubistvo je, po ovom autoru, najveći i najplemenitiji poklon kojim ga je Gospod darivao. …..Samoubistvo je mnogo univerzalnija, i složenija, pojava no što smo spremni da priznamo.

Dinko Telećan AMARANTA

. Amaranta

Ti – ružosnena mnogorijeka gromoživa travotkana morelična srpobrida suncosilna oblozračna srcosita vodopisna šumocrna lomnostruka krošnjokišna ognjokrila stjenosiva staklokršna zlatopusna voćonosna listošumna grudoslasna – nemoja Ti si kao dan proveden u voćnjaku prije plodova . . kitajske pitalice

168

Page

što ima se dobiti još nije dobiveno što ima se izgubiti davno je izgubljeno Hai Zi . . I . bazam neprevedivim carstvom gdje je četiri broj smrti a tamne misli zastiru se crvenim plaštom (u hotelu nema četvrtog kata za stolom nema pesimizma) znam manje od ničega ne znam jesti ni govoriti ne znam kako se ovdje voli i kako se sadi šljiva (što i drugdje znam o tome?) u pauzi radnici Great Wall Motorsa sjede i gledaju cvijet u vazi na stolu na dugom bijelom praznom stolu sjede i šute usred buke postrojenja – čuje li se usred nje majka deset tisuća stvari? (je li deset tisuća više od četiri? je li crveno drukčije od crnog?) u sjeni nemani od svih tih katova (bez četvrtog) u parku nadsvođenom smogom dvije starice vježbaju strašno sporim pokretima starim deset tisuća ljeta (tko vježba a tko gleda?) pijem iz zmajevog vrela a ne znam ni gdje je zmaj ni gdje je vrelo (i ako ih nema pijem i ako ih ima nastavljam) avion se sudara s leptirom pada u zmajeve ralje i pretvara se u jedan praskavi slog (hoću li moći misliti u slogovima slikati dok pišem stvarati dok jedem

izdisati dok udišem vatru?) 169

Page

vedrina neba priječi da ono padne a na svilenim nitima ove pjesme polako se njiše leptirov život . . II . klizeći biciklom po Binhaiju kao po netom uskislom tijestu po razvučenom rezancu od rižina brašna prispijevam do dvije misli: Kina je manja od Lao Ceova nokta i sve je uvijek i svugdje moguće: to su dobre misli za početak dana improvizirane đakonije za kraj života ili trenutačni terminal zabarikadiran zakoprenjen zamandaljen začahuren jedan mali mrav koji iz svoje se mravosti ne zna izmraviti klizeći iskliznuti iz svake svoje -osti misleći se izmjestiti iz svake svoje zadatosti (zar to hoće mali mrav? zar sanja da je zmaj i rasprskava se u svestvo?) . . III . skoro ničega starog u toj prastaroj zemlji izbrisani tragovi pometen pepeo a ipak kao da nešto kulja odozdo i to isto nešto strmoglavljuje se odozgo nešto što se naravno ne može i ne smije imenovati nešto što djeluje bez djelovanja nerođeno nešto što razvezuje uzlove 170

Page

i otvara dveri mekim dlanom neka voda koja u sve se ulijeva neki prah koji u sve prodire nešto nezastarivo što uporno se vraća nešto nezaustavljivo što se uopće ne kreće i oglasi se kad znalački šutiš i gledaš ni gore ni dolje ni između – jesi li ikada šutio i gledao? . . IV . da nema smijeha Tao ne bi bio što jest reče Tao smrknuto pa se naceri a Mao se smiješka prijetvorno (tako mi se čini) Mao je odsutni Tao (tako mi se čini) Mao nadzire Trg nebeskog mira i lice mu šušti na novčanicama: prijetvorno nasmiješena moneta koja širi se diljem trga i svijeta ikona mudrijaša što imenima zastiru neimenjivo (zar samo mi se čini?) . . V . nadođu mi tako i misli o mojoj velikoj zemlji koja kiti svoj rat koja voli velikost svoju i sada opet bira vlast i makar kakav rat kažem tim mislima: ovdje jedem ljute valjuške i pijem ljute pouke pa nemam želuca za vas ni iz daljine ni iz blizine a te će misli na to: mnogo si nam ohol 171 u hipu si umislio da si zmaj

Page

a još ni mravost svoju nisi probavio: zmaj komu je vatra ko u omanjeg upaljača neupitno kineske proizvodnje (da odšutim ili da moje bude zadnja? ili da čekam da mi još kažu: znaj, zmaju, da se još ni u deset tisuća bića nisu uvrstio?) . . VI . Lao je ovo znao: Nebo i Zemlja nepristrani su i vide deset tisuća bića kao pse od slame (umiješ li voljeti pse od slame? umiješ li umrijeti za pse od slame?) Lao je još i ovo znao: istinite riječi nisu lijepe lijepe riječi nisu istinite (umiješ li se odreći lijepih riječi? umiješ li ih ubrizgati u vene pa iskrvariti tako da to nitko ne vidi?) sada kad sam lijepo i rječito umro u meni pulsira kao nikad (ali zar ćeš opet u mrtvi život?) . . VII . rođen sam u neboderu i sada gledam nebodere u Binhaiju: gledam svoju mrtvorođenost rođen sam kad ovdje bješe pusta slana zemlja prije no što Deng Xiao Ping stupi na nju pa reče: neka bude novi grad uz ovo more i gledam taj grad ispod čekića i slan sam kao krv i pust kao nedovršena zgrada kao neobjašnjeni kostur

172 pust sve dok se ne sjetim

Page

jednog para iskričavih očiju (neupitnih nepobitnih neprevedivih očiju) koje moje su more sol moje pustoši kad se one sklope i moja se knjiga sklapa . . Izabrala Danijela Jovanović . Milan Dobričić SMRTI

. . Proleće leto jesen zima . Olistala su koplja pobodena u mlado stablo breze Tuje na vetru ko korali u moru lelujaju Gole krošnje ko uslikane munje Cakli se led na snegu po kome hodam kao div . . Mikelanđelova smrt . Zaspao na skelama. I u mraku postoje boje. 173

I bojovnici. Page

Iz ruke nad dubinom, sa četkice, kaplje boja i oslikava stope vernika. Brat Juda nudi svoje talire. Avelj je zaspao u visini. . . Sokratova smrt . U tom trenutku, kao i u mnogim nemim u životu, izgledaš kao običan sedi starac, u tom poslednjem trenutku, izgledaš kao običan starac, mnogim nemim u tvom životu, izgledaš slabo, starče, izgledaš u tom trenutku baš kao starac nedostojan otrova. . . Arhimedova smrt . Vidi! Oko mu skače iz jednog kruga u drugi! Zemlja drhti Gledaj! Zaneo je i nas zanesen i sam! Pesak se kruni Znaj!

I nas čeka sada isto što i njega!

Krugovi 174

kao mir i duh Page

kao vreme i znanje Pokvareni Rasparčani Prekinuti izlazom. . . Auto-put . Gledam; odavde gde sam, lepo se vidi: kako mi mladi starimo, i kako ne postajemo ništa. Nekad su se duhovi jagmili da im se ime negde upiše. Sad hodamo asfaltiranim auto-putem sa x traka, paralelno, jedni pored drugih, mašemo preko metalne ograde, srljamo nezadrživo ka horizontu. Ako ikad, svet je danas ravna ploča preko čijeg ruba svi, u kolonama, padamo. . . IV) Smrt . Ptica brižno gradi kolevku od perja i novina. Tiho, u senovitom uglu, i noću, bez svedoka, ona telom greje svoja sićušna, neoplođena jaja. Mada predodređena da u sebi skriju pokret, ona ipak nisu dovoljno sitna da se u njih ne bi mogla uvući smrt. . . Epitaf . Ne dolazite mi na grob! Ne volim da mi neko stoji nad glavom. .

175

. Page

Izabrala Danijela Jovanović

ECKERMANN WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JUL-AVGUST 2017, BROJ 10

176

Page

Autor fotografije: Mehmed Masum Suer

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

177

Page