DIPLOMARBEIT

Titel der Diplomarbeit „Multimedialer Aspekt im Werk von Dušan Radović“ („Multimedijalni aspekt u delu Dušana Radovića“)

Verfasserin Biljana Gratt

angestrebter akademischer Grad Magistra der Philosophie (Mag.phil.)

Wien, 2013

Studienkennzahl lt. Studienblatt: A 243/364 Studienrichtung lt. Studienblatt: Slawistik (Bosnisch/Kroatisch/Serbisch) Betreuerin: Doz. Ao.Univ.-Prof. Dr. Katja Sturm-Schnabl

Veliku zahvalnost dugujem svojoj mentorki, dragoj profesorki, Doz. Ao.Univ.-Prof. Dr. Katji Sturm-Schnabl, za nauĉnu, tehniĉku i prijateljsku podršku pri pisanju ovog rada.

Rad posvećujem onima koji su me tokom izrade diplomskog rada najviše motivisali da istrajem u svojim nastojanjima i svojim mirom mi pruţili mir koji mi je bio neophodan, svom suprugu Bojanu i našoj ćerki Lari.

SADRŢAJ

Uvod...... 8 1. Biografski podaci...... 12 2.Dušan Radović u kontekstu srpske literature za decu i literature uopšte...... 16 2.1. Kratak pregled dešavanja u knjiţevnosti na prostoru Srbije u vreme nastajanja prvih dela DušanaRadovića...... 16 2.2. Knjiţevnost za decu u Srbiji...... 18 2.3. Dušan Radović i Zmaj – Dušan Radović i Vasko Popa...... 20 2.4. Odnos knjiţevnih kritiĉara i javnosti u Srbiji prema knjiţevnosti za decu...... 24 2.5. Radovićev odnos prema knjiţevnosti...... 25 3. Književnost za decu Dušana Radovića...... 29 3.1. Karakteristike Radovićeve poezije za decu...... 29 3.2. Aktivnost Dušana Radovića u radu na edukaciji mladih...... 33 4. Delo Dušana Radovića u formi aforizma...... 37 4.1. Aforizam kao kratka forma izraţavanja...... 37 4.2. Dušan Radović kao aforistiĉar i satiriĉar...... 38 4.3. Beograd Dušana Radovića...... 40 4.3.1. Beograd kao tema u knjiţevnosti...... 40 4.3.2. Odnos Dušana Radovića prema Beogradu...... 41 5. Primena dela Dušana Radovića u masovnim medijima...... 46 5.1. Dušan Radović i pozorište...... 46 5.1.1. Pozorišne predstave za decu...... 47 5.1.2. Pozorišne predstave za odrasle...... 49

5.2. Dušan Radović i novine...... 51 5.2.1.Deĉiji ĉasopis „Poletarac“...... 53 5.3. Dušan Radović i film...... 64

5.4. Dušan Radović i radio...... 65 5.4.1. Radio drama „Kapetan Dţon Piplfoks“...... 65 5.4.2. „Kako su nastale ruţne reĉi“...... 67 5.4.3. Radio emisija „Beograde, dobro jutro“...... 68 5.5. Dušan Radović i televizija...... 74 5.5.1. Rad Dušana Radovića na televiziji za decu...... 75 5.5.2. „Na slovo na slovo“...... 76 5.5.3. „Laku noć, deco“...... 80 5.5.4. Rad Dušana Radovića na televiziji za odrasle...... 81 Zaključak...... 83 Kurze Zusammenfassung in der deutscher Sprache...... 85 Literatura...... 95 Primarna literatura...... 95 Sekundarna literatura...... 97 Internet linkovi...... 101 Dodatak...... 102 Curriculum vitae...... 102

Uvod

Danjašnja svakodnevnica se teško moţe zamisliti bez prisustva masovnih medija. Kako radio, tako i novine, televizija, film i internet, potpuno su postali sastavni deo posla, obrazovanja, slobodnog vremena i zabave. Mora se primetiti da su i kulturi potrebni masovni mediji, ne bi li se na najbolji naĉin predstavila što većem broju korisnika. S druge strane, upravo masovni mediji mogu biti prizma kroz koju se kultura pogrešno tumaĉi i time joj smanjuje kvalitet. Razvoj tehnike i pojava velikog broja ponudjaĉa na trţištu, dovelo je do meĊusobne borbe konkurenata na polju medija i masovne komunikacije, ĉiji je cilj da se privuĉe što više gledalaca. U ponudi je puno raznovrsnih programa, kako za odrasle tako i za decu, ali im kvantitet ne garantuje i kvalitet. Pod medijem masovne komunikacije podrazumeva se odreĊeno sredstvo, kojim se prenosi odreĊena poruka, tj. posreduje u saopštavanju informacije. Danas postoje posebne nauke koje se bave komunikacijama, masovnim medijima, istraţuju se najrazliĉitiji aspekti novih dostignuća. Najviše se strahuje od prevelike i teško kontrolisane moći medija, najpre televizije, pa onda i ostalih. Uticaj na sve delove društva, a najviše na decu, je veliki. Odavno već postoje zakoni koji pokušavaju da regulišu koliĉinu nasilja i ostalih štetnih sadrţaja u programskoj šemi. Nekada to nije bilo tako, jer su nekada masovni mediji, kao što je televizija ili radio, bili retki. Ne samo što nije bilo širokog izbora, tj. razliĉitih madijskih kuća, već su bila retka i domaćinstva koja su mogla sebi priuštiti aparate za prenos televizijskog i radio programa. Od vremena ţivota i rada Dušana Radovića do danasnjih dana, mnogo se toga promenilo na polju medija, ali je njihova vaţnost ostala ista, tj. povećala se u skladu sa razvojem samog društva u celini. Sedamdesetih godina 20. veka televizija je bila još u razvoju, dok su radio, film, pozorište i knjiga su bili najĉešći putevi za masovno prenošenje informacija. Informacije su tada imale primarno informativni, a odmah zatim obrazovni i zabavni karakter. Sam Dušan Radović je rano uoĉio vaţnost medija i snagu njihovog uticaja na široke narodne mase. Vrlo brzo se „zdruţio“ sa njima, radeci jedan dobar deo zivota upravo za radio i televiziju. Potrudio se da pisano delo oblikuje za potrebe odreĊenog medija, a da se pritom ne gubi na kvalitetu istog. Po mišljenju Miroslava Maksimovića, Radović je prvi srpski pisac koji je pravovremeno i ozbiljno shvatio masovne medije i profesionalno im pristupio. „Ako bi se

8 statistiĉki izmerio njegov rad, ispostavilo bi se da mnogo više pisao za gledanje i slušanje nego za ĉitanje“.1 Uz pomoć takvog ozbiljnog pristupa, Radovićev knjiţevni put kroz medije je bio veoma uspešan, jer se kod njega radilo o „jednom naĉinu mišljenja i deĉijoj odanosti tehniĉkim izumima i modernim medijima koje je Dušan Radović više uvaţio, dublje razumeo i srećnije iskoristio nego i jedan naš pisac“2 U vreme kada je Dušan Radović stvarao, a govorimo o periodu od posle Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka, izbor medija koji su bili dostupni širokim masama u tadašnjoj Jugoslaviji je bio mali. Bolje reĉeno, duţi niz godina izbora nije ni bilo. Postojala je samo jedna kuca, Jugoslovenska radio-televizija, podeljena u republiĉke i pokrajinske podstanice tadašnje Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije. MeĊu njima je bila i Radio-Televizija Beograd, koja je poĉela sa radom 23. Avgusta 1958. godine. S jedne strane je ĉinjenica da su jedini u ponudi, za navedenu medijsku kuću nosila sa sobom i veliku odgovornost i obavezu da se kvalitetno bira program, a sa druge strane, takva vrsta monopola dozvoljavala je da se greške dešavaju i ponavljaju. Programske šeme su bile relativno šture i svodile se se, uglavnom na informativno-zabavni karakter. Bez obzira na to, gledanost je bila velika. Odnos nacije prema tadašnjoj Radio Televiziji majbolje ilustruje tekst o televiziji tog vremena: „Kada je Televizija Beograd poĉelasvoj rad, ţiveli smo u vremenu drţavnog socijalizma (...) Za mnoge je ova televizija poĉela kao prvo slovo ili kao prvi prozor u svet. Svake veĉeri okupljale su se porodice, a intenzitet tog osećaja bliskosti nikada kasnije nije nadmašen. Veliki je bio stepen poverenja u reĉi, u slike i ljude koji su ĉitali vesti ili vodili programe, i još veća povezanost gledališta i televizijskih junaka. (...) Bilo je to vreme vlasti jedne ideologije, jedne poruke, jednog programa i jedne drţeve.“3 Na osnovu tih reĉi moţe se reći da je proseĉan gledaoc smatrao radio i televiziju svojim svarnim „prozorom u svet“, da je prijateljski i sa puno poverenja prihvatao dobijene informacije, bez sumnje da bi mu bilo šta od toga molgo škoditi. Samim tim su urednici i autori emisija, na posredan naĉin uĉestvovali u kreiranju sveopšteg razmišljanja, a jednim delom i obrazovanja. Dušan Radović je ĉesto komentarisao da je rad na radiju i televiziji mukotrpan posao jer je malo kvalitetnih ljudi koji znaju i hoće da rade, a puno ponuda koje ne sadrţe umetniĉke

1 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. pogovor 2 Bedkovid Matija, Priznati genije nepriznate knjizevnosti, u predgovoru za Na ostrvu pisaceg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd 3 http://www.rts.rs/page/rts/ci/javniservis/RTS+50/story/248.html 9 vrednosti. Po njegovim reĉima, u vreme dok je radio na Televiziji Beograd, bilo ih je malo zaposlenih na velikom obimu posla: „Nas je bilo dvoje-troje u redakciji za decu, a pravili smo 150 emisija godišnje (...) okupili smo sve što je u Beogradu obećavalo da moţe nešto pismeno i pametno da uradi. Više od pedeset autora je saraĊivalo.“4 Tek 1970. godine dolazi do osnivanja jos jedne radijske kuće na podruĉju Beograda. Studio B je tada bio prva i jedina radio stanica u Jugoslaviji van sistema drţavne Radio- Televizije Beograd. Osnovana je od strane nekoliko kolega, novinara, tada popularnog lista Borba i Jugoslovenska revija. Dušan Radović u jednom momentu poĉinje saradnju sa njima i ostaje u radiju Studija B punih sedam godina. Masmedijalna dimenzija Radovićeve umetnosti je vaţna jer je „on pisac koji je odmah prihvatao nove medije. Nije bio pisac ĉije se delo prilagoĊava, recimo, za televiziju, nego je pisao kao televizijski ĉovek. Ne: pisac za televiziju, nego: televizijski pisac. Umeo je da u knjiţevnosti misli glavom medija. I po tome je bio reformator i, kao svaki reformator, ĉovek budućnosti. Oduševljeni pristalica medija, a kritiĉar knjige. Ali u toj budućnosti nije, svojim delom, dovodio u pitanje knjiţevnost nego medije. Šta su oni bez kreativnosti i odgovornosti umetnosti?5 Nacin razmišljanja Radovića, po pitanju medija i njihove percepcije je primetan još u njegovom eseju Dete i knjiga6, gde je Radović doslovno rekao da je su deĉije knjige kao najdivnije igraĉke i da su oduvek bile najbolja razonoda deci. Kao takve, one su po njemu morale tako i izgledati, što je primetno već kod njegovih prvih zbirki, Poštovana deco7 i Smešne reĉi8. Obe su većim delom ukrašene ilustracijama i više su slikovnice nego klasiĉne knjige. Već je tu moţe uoĉiti njegova teţnja da se doĊe do vizuelizacije pisane reĉi, a samim tim i podstakne asocijacija, koja je igrala vaţnu ulogu u pesmama Dušana Radovića. Sa knjigom je 1952. godine i zapoĉeo svoj umetniĉki opus, sa knjigom ga i zatvorio9, a u meĊuvremenu je delovao za i na televiziji, za i na radiju, novinama, filmu, pozorištu, u sferi dešijeg obrazovanja, pri društveno-korisnim akcijama, kao i na ostalim medijima koji će biti zastupljeni u ovom radu.

4 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 217 5 http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:408413-Bio-jednom-jedan-Dusan-Radovic 6 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str.65 7 Prvo izdanje iz 1954. godine u Beogradu u izdanju Dečije knjige, prim. autora 8 Prvo izdanje iz 1961. godine u Beogradu u izdanju Mladog pokolenja, prim. autora 9 Nedovršeno izdanje zbirlke poezije i proze u četiri knjige Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, posthumno objavljeno u Beogradu 1983. godine u izdanju BIGZ-a – Narodne knjige, prim. autora 10

Posmatrajuci knjiţevni opus Dušana Radovića moţemo reći da njime dominira snaţan karakter intermedijalnog, ali ako se taĉnije pogleda znaĉenje tog termina, primećuje se da veliki njegovog dela tehniĉki ne moţe dobiti tu karakteristiku. Intermedijalnost podrazumeva odnos izmeĊu knjiţevnog dela i medija, tj. obradu istog dela u jednom od medija (film, televizija, radio, pozorište). Radovićevo delo je jednim delom klasiĉna poezija i ako je kao takva obraĊena u nekom od medija, moţe se svrstati pod već spomenutu karakteristiku intermedijalnosi. MeĊutim, veći deo njegovog stvaralaštva je, kako je već spomenuto ranije u tekstu, namenski pisan za medij i kao takav nije obraĊivan, već izvorno kreativno oblikovan za medijsku upotrebu. Ono sto se sa sigurnošću moţe tvrditi je da je Dušan Radović u svim pravcima svog knjiţevnog rada stvarao u kratkoj formi. Na to dolazi još jedna vaţna karakteristika, a to je da je namerno ili sluĉajno jeziĉkim karakteristikama i stilskim oblicima omogućavao lak prelazak svog teksta iz medija u medij, iz knjige u radio emisiju i obrnuto, iz radio emisije u pozorište. Ako na sve to dodamo da je Radović bio „majstor serijalizacije, koji je izvlaĉio maksimum iz minimuma zadanih malih oblika, majstor ponavljanja i iscrpljivanja jedne poĉetne situacije“10, onda moţemo zakljuĉiti da su upravo ti njegovi talenti omogućili sjajno oblikovanje knjiţevnosti u okvire zadatih tema odreĊenog medija. Uoĉljiv je njegov vizionarski pogled na budućnost moderne medijske komunikacije: „Mi zivimo u jednom vremenu, u civilizaciji koja sve manje govori, a sve se vise sluzi simbolima.(...) Mi zivimo u vreme slika i simbola, to romantiĉno vreme reĉi je prošlost“11 Moţda gore navedeni tekst zvuĉati previše kritiĉno, ali ĉitajući njegove komentare na temu novih tehnnologija, nesporno se dolazi do zakljuĉka da je Radović o njima imao veoma pozitivan stav. U ovom radu ću predstaviti delo Dušana Radovića, kako sveobuhvatno, tako i kroz prizmu medija na kojima se njegovo delo predstavljalo. Namerno ili ne, namenjeno odreĊenom mediju ili ne, videćemo da je sam pisac bio u dosluhu sa novim tehnologijama i da ih je na pravi naĉin iskoristio ne bi li bio što bliţe i u što neposrednijem kontaktu sa svojim ĉitalaštvom i gledalaštvom. Pokazaće se da je uspeo zadrţati kvalitet teksta, potpuno nevezano u kom obliku se izvodi i za koju knjiţevnu vrstu je pisan.

10 Pavkovid Vasa, Moderni duh Dušana Radovida u Dušan Radovid i razvoj moderne srpske književnosti, Učiteljski fakultet, Beograd, 2008 11 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str 379 11

1. Biografski podaci

Dušan Radović je roĊen u Nišu, 29. Novembra 1922. godine od oca Uglješe, po zanimanju ţelezniĉara i majke Sofije, domaćice. Sa porodicom se seli u Suboticu 1929. godine, gde Radović završava osnovnu školu i šest razreda gimnazije, a maturira 1941. godine u Beogradu, tri godine nakon preseljenja porodice Radović u glavni grad tadasnje Kraljevine Jugoslavije. Tu se prvi put susreće sa politikom i biva oduševljen nekolicinom školskih drugara koji su bili skojevci. Sama ideja komunizma i nije bila toliko interesantna za Radovića i nije je u potpunosti ni shvatao. Hrabrost i poštenje momaka s kojim je delio školsku klupu je za njega bila fascinirajuća i ĉesto ih je spominjao ţaleći što su svi do jednog poginuli tokom rata. Ĉesto je spominjao da ga je poštovanje prema njihovim ţrtvama, na neki naĉin, moralno obavezalo i da se zbog te obaveze nakon rata trudio da svojim radom uĉini „ono što su oni sanjali, a nisu doţiveli“12. Sam Radović je tokom ratnih godina, po sopstvenom svedoĉenju, „bio nešto malo u partizanima i malo ilegalac u Beogradu“13, a nakon rata je na sebi svojstven naĉin bio politiĉki aktivan. Bio je komunista po ubeĊenju, smatrao je da je bolji komunista nego mnogi drugi, iako je bio izbaĉen iz Komunistiĉke partije Jugoslavije. Objašnjavao je to time, što je bio komunista kakav je on mislio da treba, kako ga je otac vaspitavao, a ne Partija14. Njegov komuniozam je podrazumevao da svoj posao radi najodgovornije što moţe i da se prema ljudima ponaša najkorektnije što moţe.15 Isti odnos prema navedenim stvarima je oĉekivao i od ostalih, pa i od politiĉara. Upravo zbog iznošenja svojih stavova i kritika na raĉun nekih od njih, skinuta je sa programa njegova radio emisija. Uprkos sankcijama, ostao je dosledan svom viĊenju politike i društva do samog kraja svog ţivota. Fakultet je pohaĊao samo godinu dana, a prvo zaposlenje je dobio 1947. godine u Pionirskim novinama, koje su mu ubzo ponudile i mesto glavnog i odgovornog urednika. Dolazak u Pionirske novine prati jedna interesnatna priĉa, koja kaţe da je Radović, kao prijavu za posao, poslao uredništvu jednu od svojih prvih pesama, ali pod tuĊim imenom i to ţenskim. Malo pre nego što je urednica, Jelena Biblija, krenula u potragu za talentovanom Rajkom Tokić, kako je glasio Radovićev pseudonim, pisac je skupio hrabrost i liĉno se pojavio u redakciji i time je nesporazum bio izbegnut.

12 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 19 13 Isto, str. 19 14 Isto, str. 19 15 Isto, str. 19 12

Od 1952. godine Dušan Radović radi kao urednik u redakciji programa za decu Radio- Beograda. Na mesto urednika televizijskog programa za decu Televizije Beograd dolazi 1960. godine. U NIP Borba radi od 1967. godine kao saradnik u Ateljeu za propagandu i dizajn, a jedno vreme i honorarno uredjuje deĉiju stranu u Veĉernjim novostima. Pokreće seriju ĉasopisa Poletarac 1973. godine i radi kao njegov glavni i odovorni urednik sve do gašenja lista 1975.godine. Sledeći posao nalazi na radiju Studio B, odakle odlazi u penziju 1983.godine. Nakon samo godinu dana penzije, umire u Beogradu. Najznaĉajnija ostvarenja u deĉijoj literaturi su Radio drama Kapetan Dzon Piplfoks (1953), zatim zbirke pesama Poštovana deco (1954), Smešne reĉi (1961), Priĉam ti priĉu (1963), tekstovi za televizijske emisije Na slovo na slovo, pesme Vukova azbuka (1971), pesme o ţivotinjama Zoološki vrt (1972), poezija i proza za decu sabrana i prireĊena od strane autora pod imenom Ponedeljak, Utorak, Sreda, Ĉetvrtak (1983) Za odrasle ĉitaoce je objavljena njegova poema Ĉe, tragedija koja traje napisana u saradnji sa Matijom Bećkovićem 1969. godine. Malo kasnije su objavljene i tri knjige njegovih aforizama, stvaranih i izgovaranih dok je radio u redakciji radija Studija B, Beograde, dobro jutro 1 (1977), Beograde, dobro jutro 2 (1981) i Beograde, dobro jutro 3 (1984). Dobitnik je i prestiţne diplome meĊunarodne organizacije za deĉiju knjiţevnost Hans Kristijan Andersen16. Njegova dela su prevoĊena na nemaĉki, slovenaĉki, makedonski, engleski, slovaĉki i ruski jezik. Detinjstvo je period ţivota koga se sam Radović rado seća. Ĉesto, i sa puno detalja spominje trenutke svog odrastanja. Detaljno opisuje ţivot u Nišu, gde je roĊen. Subotica mu je bila meĊustanica u kojoj se dugo zadrţao i tek na pragu odrastanja stiţe u Beograd. Svoje poreklo je delio na dve strane, Radoviće, po ocu iz Ĉaĉka i Stefanoviće po majci iz Niša. Razliku je bilo najlakše uoĉiti u njihovim stavovima po pitanju vaspitanjaa i obrazovanja dece i Radović je s njima i sam postavio neka naĉela koje je kasnije u ţivotu sledio. Od maminih je prihvatio stav da se detetu treba ugaĊati, da ga treba pustiti da bude dete što duţe, da decu treba voleti i vaspitavati ih kao vredne i ĉasne ljude. Sa oĉeve strane je usvojio mišljenje da je obrazovanje veoma vaţno, da se u ţivotu svakom poslu mora pristupiti ozbiljno i da se do uspeha dolazi samo vrednim radom, a ne preĉicama. Vaţna figura u ţivotu je bila figura njegovog oca Uglješe, vrednog i obrazovanog radnika, koji je u Radovićevim oĉima ostao nedostiţan ideal. U jednom od svojih

16 Počasna diploma „Hans Kristian Andersen“ međunarodnog borda knjige za decu, dodeljena Dušanu Radovidu u Madridu 1964. godine, primedba autora 13 autobiografskih zapisa, Radović istiĉe da je „rastao sa stalnim osećanjem krivice što nije bolji“, govoreći time u stvari da se osećao manje vrednim u odnosu na svoga oca. Radović se sebe seća kao nejakog deĉaka velike glave koji se nije mogao pohvaliti velikom snagom, ali je zbog toga vrlo brzo došao do zakljuĉka da je snaga uma takoĊe vaţna. Rano je poĉeo da piše i odmah su došle i podrške i pohvale, prvo od strane njegovog oca, a posle u uĉitelja u školi. Deĉija knjiţevnost mu je još kao malom bila veoma privlaĉna i koristio je svaku mogućnost da doĊe u kontakt sa njom. Za to je „krivio“ dnevni list Politiku, hvaleći Politikin dodatak za decu i isticao da je tu bilo sve ono što mu je u tom periodu trebalo. To je bilo daleke 1929. godine, u periodu kada nije bilo baš puno prilika gde se dete moţe susresti sa literaturom. Za Radovića je „moja lepa, draga i nezaboravna „Politika za decu“ bila praznik mog oskudnog duhovnog ţivota bez knjige, radija i televizije, neuporedivo zrelija, pametnija i svremenija od deĉijih ĉasopisa tog vremena“.17 Zahvaljujuci svom predanom ocu, vrlo brzo je došao u posed prvih knjiga, a nedugo zatim su mu i prvi pokušaji poezije objavljeni u listu Ţelezniĉar. Ţiveo je u jednom jednostavnom i skromnom okruţenju, punom zdravih i prisnih odnosa i lepog ponašanja. Ĉesto je spominjao da njega nije vaspitavalo društvo, već pododica i to ĉasno, da bude vredan i ĉastan ĉovek, uvek tu za ljude oko sebe. Kada je bilo jasno da neće nastaviti sa fakultetom, Radović je pokušao putem konkursa da se zaposli u dnevnom listu Politika. Nakon odbijenice, nakratko razoĉaran odustaje od pisanja, ali mu se brzo vraća i konkuriše u već somenutim Pionirskim novinama. Ĉitav ţivot je pisao najrazliĉitije oblike knjiţevnosti, poĉevši od deĉije poezije, preko kratkih priĉa, do priĉa za odrasle, aforizama, humoristiĉkih skeĉeva za potrebe televizije, reklama, scenarija za deĉije emisije. Bavio se pisanjem na temu obrazovanja, pisao ĉesto recenzije, kako za knjige tako i za obavezne udţbenike. Sinopisi za filmove su pratili scenarija za pozorišne predstave, a uspeo je da se oproba u tekstovima o Beogradu. Kako je i sam govorio, radio je na pedeset vrsta “primenjene“ literature. Za sebe kaţe da se nikada nije opterećivao time da li je veliki ili mali pisac, već samo da li je iskren i da li su to, što govori, njegove reĉi ili kako je to lepo sam autor pojasnio: „Bolje je praviti dobru i lepu dugmad nego loše brodove“.18

17 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 19-20 18 Isto, str. 16 14

Njegov javno najĉitaniji tekst je zasigurno tekst koji je napisao za potrebe matiĉara u beogradskoj opštini Stari grad. Generacije mladenaca su ozvaniĉile svoju ljubav uz njegove reĉi: „Brak se ureĊuje zakonom samo onda kad ne moţe drukĉije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon ureĊuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to moţe da predvidi. Ţelimo da vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da ţivite sa uvernjem da ste danas obavili jedan od najvaţnijih i najlepših poslova u ţivotu. Savetujemo vam da ne ţurite, da štedljivo trošite i reĉi i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedniĉkog ţivota. Zakon kaţe da su muţ i ţena u braĉnoj zajednici ravnopravni. A to moţe i lepše da se kaţe: Povećajte svoje obaveze da ne biste ugroţavali prava drugih. (...) Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Ĉuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću.“

Kako je povodom toga rekao Radovićev veliki prijatelj, Milovan Vitezović: „U zemlji organizovanoj kao strogo kontrolisana sveĉanost (...) o apsurda, najviše je ponavljan i najtoplije je zvuĉao govor koji je napisao Dušan Radović“.19 Dušan Radović je otišao prerano, umro je u 61. Godini ţivota, a dok se pripremao za poslednje putovanje, stigao je sebi i epitaf da smisli:

„Mnogo je više razumeo nego što je znao“

19 Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 89 15

2. Dušan Radović u kontekstu srpske literature za decu i srpske literature uopšte

2.1.Kratak pregled dešavanja u knjiţevnosti na prostoru Srbije u vreme nastajanja prvih dela Dušana Radovića

Neposredno nakon drugog svetskog rata došlo je do ponovnog buĊenja ţelje za umetnostnošću, makar ona bila i u sluţbi revolucije. Veliki broj knjiţevnika je bio okrenut delima u ime i za raĉun revolucije i NOB-a. Tek pedesetih godina 20. veka dolazi do pisanja i pevanja na temu liĉnih osećanja, dolazi do pronalaţenja inspiracija u drugim tematskim okvirima, koji nisu u potpunosti povezani sa ratnim dešavanjima. Vaţno je reći da je prva knjiga Dušana Radovića Poštovana deco izašla upravo nedugo nakon objavljivanja dve veoma vaţne zbirke pesama, a to su 87 pesama20 Miodraga Pavlovica i Kore 21 Vaska Pope. Posmatrano malo šire na knjiţevnost, posleratno vreme su prvenstveno obeleţili romani i to oni koji su bili „vesnici preporoda srpskog romana“22, roman Svadba23 Mihaila Lalića, Daleko je sunce24 Dobrice Ćosića, zatim Pesma25 Oskara Daviĉa i Prolom26 Branka Ćopića. Srpska proza tih pedesetih godina, kretala se izmeĊu tradicionalnih sa jedne i modernih pravaca sa druge strane. Vremenom se tradicionalna struja potpuno pribliţila modernoj i stopila se sa njom. Glavni pokretaĉi modernog izraza su bili Oskar Daviĉo, Aleksandar Vuĉo i Dušan Matić. Dušan Radović se na sceni srpske knjiţevnosti 20. veka teško moţe svrstati samo u jedan literarni kolosek, prikljuĉiti jednom knjiţevnom ţanru, a jos teţe staviti pod kapu samo jednog knjiţevnog pravca. Niti je bio samo pesnik, niti samo prozni pisac. Nije se uopšte smatrao modernim, a nije ni bio naslonjen na tradicionalan naĉin izraţavanja. Poĉeo je svoj stvaralaĉki rad poezijom i to za decu. Upravo je, vec spomenuti, Aleksandar Vuĉo bio jedini savremenik Radovića koji je, doduše dvadeset godina ranije, dotakao pisanje za decu, s obzirom da su ostali knjiţevnici tog vremena bili okrenuti

20 Pavlovid Miodrag, 87 pesama, Beograd, 1952. godine-prvo izdanje, prim. autora 21 Popa Vasko, Kora, Beograd, 1953. godine-prvo izdanje, prim. autora 22 http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_12.html 23 Lalid Mihajlo, Svadba, Beograd, 1950. godine-prvo izdanje, prim. autora 24 Dosid Dobrica, Daleko je sunce, Beograd, 1951. godine-prvo izdanje, prim. autora 25 Davičo Oskar, Pesma, Beograd, 1952. godine-prvo izdanje, prim. autora 26 Dopid Branko, Prolom, Beograd, 1952. godine-prvo izdanje, prim. autora 16 knjiţevnim pravcima i ţanrovima, koji nisu bili previše orijentisani na deĉiju knjiţevnost, a neposredno posle rata socijalno angaţovanoj literaturi. Dušan Radović ce kasnije ĉesto spominjati Vuĉa, kao pisca koji je „uneo u knjiţevnost za decu novi elemet, a to je inteligencija“27, misleci na poemu Druţina pet petlića objavljenu tridesetih godina dvadesetog veka. Sa tom poemom se Radović susreo ĉitajući već spomenuti Politikin dodatak za decu. Sam Radović je uspeo već prvom zbirkom da izazove paţnju i publike i kritike. Vodi se kao rodonaĉelnik novog, modernog talasa u pisanju deĉije poezije i ta prva zbirka pesama Poštovana deco je od strane mnogih kritiĉara dobila status prekretnice u pisanju poezije, ne samo deĉije, već uopšte. Jedinstvenih karakteristika njegove deĉije poezije ću se dotaći u jednom od narednih poglavlja, a ovde bi spomenula samo jednu od njih, vezanu za sam naslov prve njegove zbirke. Naime, jedan od razloga zbog koga su Radovićevu zbirku Poštovana deco nazvali prekretniĉkom, je i njen naslov. Uoĉeno je da je po odabiru naĉina na koji će se obratiti deci pokrenuo jedan novi talas u deĉijoj knjiţevnosti. Zato što ih poštuje kao sebi ravne. To je tumaĉenje većine knjiţevnih kritiĉara. MeĊutim, ĉitajući pišĉeve komentare o sopstvenoj poeziji, naišla sam na osporavanje takvog razmišljanja od strane samog Dušana Radovića. On naime kaţe da se muĉio da naĊe naziv za svoju prvu zbirku, iako smatra da naziv knjige nije toliko vaţan. Odluĉio se da naslov bude identiĉan naslovu jedne od pesama i tako je ostalo Poštovana deco. A na to je dodao i da je „posle, pišući o toj knjizi i o mojim pesmama, kritiĉari su naroĉito zapazili naslov te knjige i izgledalo je kao da sam ja jedan od prvih naših pesnika koji je poĉeo ravnopravno da razgovara sa decom i da ih izuzetno poštuje. To nije istina i ja tako nisam mislio“28. Neki savremenici Dušana Radovića koji su se bavili knjiţevnošću su istovremeno bili i njegovi najbolji prijatelji, i njemu dragi krtiĉari njegovog rada. Pored Matije Bećkovića29, takoĊe pisca poezije i satire, koji mu je bio najbliţi od svih, moţemo spomenuti i Stevana Raiĉkovića30, poznatog pesnika, Danojlića31 i Branu Crnĉevića32.

27 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 177 28 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str.16 29 Bedkovid Matija, srpski pesnik, satiričar i scenarista, rođen 1939. godine, prim. autora 30 Raičkovid Stevan, srpski pesnik i akademik, rođen 1928. godine, umro 2007. Godine, prim. autora 31 Danojlid Milovan, srpski pisac i akademik, rođen 1937. godine, prim. autora 32 Crnčevid Brana, srpski pisac i političar, rođen 1933. godine, prim. autora 17

2.2. Knjiţevnost za decu u Srbiji

Prvo delo u srpskoj knjiţevnosti, koje se vodi kao pesma za decu je Melodija k proleću, Zaharija Orfelina iz 1765. godine. Sledili su Luka Milovanov Georgijević, Jovan Sundeĉić (Niz dragocenog bisera ili Duhovne i moralne pjesme za decu), zatim Jovan Subotić, Petar Despotović, Branko Radiĉević i Jovan Jovanović Zmaj. Kod poslednjeg imena se mora kratko zadrţati, budući da je Zmaj po mnogima ostao do danas najznaĉajniji pisac u srpskoj deĉijoj knjiţevnosti. „Iznad svih je Jovan Jovanović Zmaj“33, govorio je Tihomir Petrović u svojoj Antologiji srpske poezije za decu. Zmaj je po prvi put, pisanje za decu stavio u odreĊenu formu, koja omogućava da ĉitalac jasno razazna da je tekst upućen detetu i to u svrhu vaspitanja i obrazovanja najmlaĊih. Bio je najvaţniji predstavnik u srpskoj deĉijoj knjiţevnosti skoro ceo vek.34 Posle Zmaja su već na sceni pisci uz koje je i sam Dušan Radović odrastao, Andra Franiĉević (za Radovića – ĉika Andra35), Branislav Cvetković (ĉika Brana36), a za njima i savremenici samog Dušana Radovića, Desanka Maksimović, Aleksandar Vuĉo, Branko Ćopić, Momĉilo Tešić, Grigor Vitez. Dušan Radović je primetio da je, posmatrajuci u poreĊenju sa drugim deĉijim knjiţevnostima, jugoslovenska knjiţevnost za decu bila po mnogo ĉemu karakteristiĉna. Odlika jugoslovenske knjiţevnosti je da ima dosta raznovsnim motiva, razliĉitih jezika i šarolikih primera drugaĉijih kultura. Razlog tome je upravo u velikom broju naroda i narodnosti u jednoj drţavi, gde su sva deca ravnopravna i imaju mogućnost negovanja svoje kulture i svog jezika, na sopstvenom jeziku. Druga karakteristika „jugoslovenske škole“, kako ju je nazivao Radović, je velika briga za decu koja su u Drugom svetskom ratu umirala od gladi i bolesti, ostajala bez roditelja i sama masovno ginula. Svojim stradanjem su postala ravnopravna sa odraslima i dolazi do poštovanja deteta kao ravnopravnog. Dolazi do odstupanja od strogog pedagoškog pristupa koji je do tada bio zastupljen u knjizevnosti i deca se više ne dele na dobru i lošu. Po mišljenju samog Radovića, knjiţevnost za decu postaje prirodnija sa dolaskom Aleksandra Vuĉa i njegovih peoma Doţivljaji hrabrog Koĉe i Druţina pet petlića. Po pravcu nadrealista, Vuĉo je vrlo spretno spojio humor, elemente bajke i ĉudesa u navedenim

33 Petrovid Tihomir, Antologija srpske poezije za decu, Pedagoški fakultet u Somboru, Sombor, 2008, str. 12 34 Prva pesma Jovana Jovanovida Zmaja Gašo, Gašo, lenji Gašo, objavljena je 1885. godine, prim. autora 35 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 221 36 Isto, str. 221 18 poemama i ismejao pouĉni karakter deĉije literature do tada. Njegova pojava je na sceni deĉije knjiţevnosti je napravila osnovu za gradnju zlatne kule Radovićeve poezije za decu. Sledeći na listi je Branko Ćopić, koji je pisac sa velikim osloncem u tradiciji, u iskustvima narodnih pevaĉa i pripovedaĉa i sa izraţenim smislom za humor. Poznat je po svojoj ratnoj tematici u deĉijim knjigama, velikom broju deĉijih likova i kao omiljeni pisac mnogih generacija do raspada Jugoslavije. Utoliko pristupaĉniji, jer su pojedina njegova dela37 bila sastavni deo obavezne školske lektire. Vaţno je spomenuti i legendarnu Desanku Maksimović38, koja je bila pisac i za decu i za odrasle, a u njena najpoznatija dela spadaju sigurno pesme Traţim pomilovanje i Krvava bajka39. Ako ţelimo da spomenemo i ko su bili „naslednici“ naĉina pevanja Dušana Radovića, a istovremeno i njegovi savremenici i saradnici, moţda to najbolje moţemo uraditi jednom njegovom izjavom o savremenoj literaturi za decu u Srbiji tog vremena: „Ako ste hteli da znate šta je sadrţaj naše savremene literature za decu, mogu vam (...) dati umirujući odgovor: strogo se vodi raĉuna o trenutku u kome ţivimo, tako da ni lift, ni taksi, ni pisaća mašina, ni traktor, ni vasionski brod nisu ostali bez pesme i priĉe. Što ne opeva Dobrica Erić opevaće Dragan Lukić, (...) setiće se Mika Antić, gde ne stigne Mika, stići će Brana Crnĉević, zaboravi li nešto Brana – eto Miće Danojlića, gde nema Miće ima Ljubivoja Ršumovića! Oni su savremenim, ţivim i atraktivnim jezikom poetski inventarisali sve male i velike igraĉke današnje dece.“40 Ovom izjavom dobijamo ne samo informaciju ko je sve pisao tada, već i Radovićevo mišljenje o njima. Osećamo radost u njegovim reĉima, radost što postoje pisci koji pišu onako kako treba po njegovom mišljenju i kako se deci najviše dopada. Ali, iako svaki od njih ima sopstveni naĉin izraţavanja, „prepoznaje se šinjel iz kojeg su svi izašli“41. Boţidar Mandić tu još dodaje da je Dušan Radović bio veliki podstrekaĉ mlaĊih stvaralaca, odliĉan pedagog i kritiĉar. Po reĉima Vere Belogrlić, dugogodišnje saradnice Dušana Radovića, on je bio otvoren prema novoj generaciji pisaca, uvek pun podrške i spremnosti da pomogne kod afirmacije novog pesnika.

37 Ježeva kudica i druge pjesme, Orlovi rano lete, Bašta sljezove boje, prim. autora 38 Maksimovid Desanka, srpska pesnikinja, akademik i profesor književnosti, rođena 1898. , umrla 1993. godine 39 Pesma napisana povodm streljanja đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine., prim. autora 40 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str. 82 41 Mandid Božidar, Duško Radovid, stvaralac poetskog paradoksa, za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 36 19

2.3. Dušan Radović i Zmaj – Dušan Radović i Vasko Popa

Istraţivajući naĉin pisanja jednog knjiţevnika, neretko se sreću poreĊenja. U sluĉaju Dušana Radovića su dodirne taĉke sa drugim piscima ĉesta tema tekstova o njegovoj poeziji. Najviše sliĉnosti se nalazi kod izvoĊenja paralele za Jovanom Jovanovićem Zmajem kao predhodnikom i Vaskom Popom kao savremenikom. Interesantno je primetiti da se u oba sluĉaja, radi o pesnicima koji su bili zaĉetnici odreĊenih faza u knjiţevnosti, utemeljivaĉi odredĊenog stila i obojica su pisali i za decu i za odrasle, iako se u poreĊenjima uglavnom uzima Radovićeva poezija za decu. Sluĉajno ili ne, oba pisca je sam Radović izuzetno cenio. Pohvalu radu Jovana Jovanovića Zmaja je davao kada god je za to imao priliku. Po njegovim recima je Zmaj „izmislio decu, stavio ih je na ruke, pokazao celom svetu i proglasio najvecom vrednošću i radošću ţivota“42 Pored njegove zasluge u deĉijoj knjiţevnosti, isticao je Zmaja kao svojevrsnog hroniĉara svog vremena jer „Zmajevo obimno i razgranato delo liĉi nam danas na komplet kakvog dnevnog lista iz tog vremena, sa mnogo razliĉitih rubrika, u kojima je zabeleţeno i opevano sve ĉega je usplahireni Zmaj stigao da se dotakne“43. Sada moţemo sa sigurnošću dodati da je Radović takoĊe imao ulogu hroniĉara svog vremena, naroĉito u vreme delovanja na Studiju B, kada je aktuelna dešavanja pretakao u aforizme koje je poklanjao BeograĊanima. PoreĊenje Radovićeve poezije sa Zmajevom se temelji na ĉinjenici da su i Zmaj i Dušan Radović pisali za decu na jednostavan i deci blizak naĉin, sa elementima i jezikom koji nalazi inspiraciju u narodnoj knjiţevnosti i folkloru, s tom razlikom što je kod Zmaja bila izraţena nezaobilazna didaktiĉka crta, dok je Dušan Radović izbegavao proţimanje svoje poezije klasiĉnim poukama. Radović je od Zmaja nasledio tu, tako ĉesto spominjanu vedrinu, a time i sposobnost da iznenadi dete neĉim neoĉekivanim i neobiĉnim. Elementi bajke se sreću i kod jednog i kod drugog pisca, s tim što je Zmaj preuzimao dosledno ĉitav niz elemenata bajke iz usmene knjiţevnosti, dok je kod Radovića to bilo u segmentima. Poĉinjao je kao usmeno predanje, ali su elementi bajke bili u modernoj varijanti. Njegova prva i moţda najpoznatija pesma za decu, koja se smatra poĉetkom novog naĉina pevanja u deĉijoj poeziji, a koja potvrĊuje predhodno izlaganje je Strašan lav:

42 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 65 43 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 429 20

„Bio jednom jedan lav... Kakav lav? Strašan lav, Narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge, Gledao je na tri oka, Slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Ne pitajte - šta je jeo. Taj je jeo šta je hteo -tramvaj ceo i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao, on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana jednog dana, nije gumom izbrisao.

Strašno strašno! “44

44 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 25 21

Drugo poreĊenje Dušana Radovića sa njegovim savremenikom Vaskom Popom je sa jedne strane uslovljeno istim ili makar vrlo bliskim vremenom nastanka njihovih dela, a sa druge strane i stilom pisanja i naĉinom prihvatanja sveta oko sebe. Vasko Popa objavljuje svoju zbirku Kora 1953. godine, nepunih godinu dana ranije od izlaska zbirke Poštovana deco. Oba knjiţevnika su u tom trenutku pokrenuli novi talas u pisanju poezije, svako na svoj naĉin i na svom terenu, ali ka istom pravcu modernog pogleda na umetnost. Popa je svoju poeziju za odrasle pribliţio granici gde poĉinje poezija za decu, a Radović je, sa druge strane, uspeo da pribliţi deĉiju poeziju odraslim ĉitaocima. Tako postaju pandan jedan drugome na zadatku graniĉnika u savremenoj poeziji srpske knjiţevnosti. Kada se govori o elementima njihove poezije, prvo se mora spomenuti igra, kao sastavni deo dela i jednog i drugog knjiţevnika i to je prva nit koja ih spaja. Predmeti u igrama Vaska Pope omogućavaju odraslom ĉitaocu da se seti detinjstva, a kroz igre u Radovićevoj poeziji se preţivljava period odrastanja. Ĉesta upotreba pojmova iz svakodnevnog ţivota je sledeća karika koja ih spaja, a igra reĉima i mali broj reĉi u pesmi je dodatak nizu. Poznata su Radovićeva stremljenja da se u što manjoj pesmi, priĉi, izjavi, saţme što veća mudrost. Ono što je moţda i najupeĉatljivija sliĉnost dva pesnika je stavljanje u „prvi plan jezik zasnovan na paradoksu i apsurdu, a kod Radovića i na nonsensu.“45 TakoĊe su im sliĉni i motivi u pesmama, a dobar primer je i poreĊenje već navedene Radovićeve pesme Strašan lav i pesme Konj Vaska Pope:

„Obiĉno Osam nogu ima (...) U oĉima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum nema kraja A celu zemlju treba Za sobom vući

45 Pešid Valentina, Dušan Radovid u kontekstu modere srpske poezije posle Drugog svetskog rata za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 8 22

Pored već navedenih zajedniĉkih karakteristika, moţemo dodati i obiĉaj oba autora da se svojim izrazom pribliţe folkloru i narodnoj knjiţevnosti. Radović je jednom prilikom rekao da smatra da je deĉija poezija, ustvari jedna vrsta narodne poezije, ali nove narodne poezije. Kao takva, ona mora biti zdrava,“ jer ĉuva duhovno zdravlje naroda.“46 S druge strane, Vasko Popa je svojom antologijom Od zlata jabuka pokazao svoj interes i vaţnost folklora za njegovu poeziju. Oslanja se na narodnu mudrost, kolektivnu meru i primitivno naĉin mišljenja, a „mitske, paganske, ritualne i hristijanizovane folklorne slike, koje osvajaju prostore njegove rukoveti narodnih umotvorina, u sluţbi su razumevanja onog najdubljeg što kao individualna i ljudska bića nosimo u sebi“.47 Valentina Hamović je najdublje dotakla spoj ova dva pesnika i njihove sluĉajne ili namerne podudarnosti. U jednom od poglavlja, daje interesantan komentar na Radovićevo pojavljivanje u knjţevnosti, govoreći da je on bio „nepriznati akter“48 obnove srpskog modernizma. To se na kraju moţe dodati kao još jedna vaţna paralela izmeĊu Radovića i Pope, koji je zvaniĉno i priznato zaĉetnik modernog pisanja poezije u Srbiji. Radovića su poredili i sa Miroslavom Antićem, njegovim savremenikom sa Rastkom Petrovićem, njegovim predhodnikom, ali sam ja izabala primere Zmaja i Vaska Pope, jer su kao i Radović rodonaĉelnici novih tendencija svoga vremena. Moţda je interesantno spomenuti još jednu paralelu, koja je izvedena samo jednom, a to je paralela sa pisanjem Ţaka Prevera. Na tu ideju je došao veliki poštovalac Radovićevog dela, Milovam Vitezović, koji u svojoj knjizi o Radoviću kaţe: „Ţanrovi im se skoro podudaraju, malo je ţanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobliĉili. (...) Toliko je neoĉekivanosto i kod jednog i kod drugog. Ni jednom se ne moţe omeĊiti prostor knjiţevnog svaštarenja. (...) Nisu bili podozrivi prema novim umetnostima. Prever je više dao filmu, Radović televiziji.(...)“49 Upravo ove jasne sliĉnosti sa navedenom piscima, istiĉu neponovljivu razliĉitost u pisanju Dušana Radovića, koji je, iz ugla današnje knjiţevne kritike, po naĉinu izraţavanja, bez predhodnika u istoriji srpske knjiţevnosti. „Mnogi knjiţevni kritiĉari u Radovićevoj knjiţevnosti za decu vide samoniklu pojavu bez oslonca na tradiciju“50 Kako je rekao Matija Bećković „ovaj Zmaj posle Zmaja podigao je znaĉaj poezije za decu i postao priznati genije jedne nepriznate knjiţevnosti“51

46 Radovid Dušan, Sredni gost života, Astobmo, Beograd, 2002, str. 136 47 Hamovid Valentina, Dva pesnika prevratnika, Učiteljski fakultet u Beogradu, Beograd, 2008, str. 27 48 Isto, str. 7 49 Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 199 50 Jovanovid Slavica, Poetika Dušana Radovida, Naučna knjiga – komerc, Beograd, 2001, str. 11 51 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 11 23

2.4. Odnos knjiţevnih kritiĉara i javnosti u Srbiji prema knjiţevnosti za decu

U zavisnosti od kritiĉara i perioda o kome govorimo, deĉija knjiţevnost ima razliĉita mesta u knjigama o knjiţevnosti. Poĉevši od podele na ozbiljnu i neozbiljnu literaturu, u koju spadaju dela za decu, pa do podele na literaturu za decu i odrasle. Neretko dolazi do preklapanja, tj, do prelaska jedne literature u drugu, bez volje pisca i kritike, već po samom uticaju dela na publiku i po njihovom interesovanju. Stav da je deĉija knjiţevnost na marginama knjiţevne struke polako nestaje iz knjiţevne kritike. Nekada je taj stav bio jasan i precizno je odreĊivao uĉinak odreĊenog pisca i njegovog dela. Konkretan sluĉaj se moţe naci u eseju Bogdana Popovića „Šta je veliki pesnik“ iz 1904. godine, gde Popović govori da je neozbiljno deĉije pesme svrstavati u ozbiljnu knjiţevnost. Istovremeno je osporavao doprinos Zmajevih pesama za decu, njegovoj sveukupnoj pesniĉkoj slavi. Danas su stavovi generalno izmenjeni, ali još uvek postoji nezvaniĉna podela na kritiĉare „ozbiljne“ knjiţevnosti i one koji se bave delima pisaca za decu. I dalje se ponegde podcenjuje mogućnost uticaja na decu uz pomoć deĉije literature, kao i njen intelektualni kvalitet. Dušan Radović je svojim delom za decu stvorio sebi poziciju pod kapom deĉije knjiţevnosti, a kod svog opusa za odrasle je ostao okarakterisan kao aforisticar i kao takav spomenut u Istoriji srpske knjiţevnosti52 Jovana Deretića. Interesantno je dodati da je tek u poslednjem, dopunjenom izdanju te knjige iz 2002. godine, Radović kod Deretića prvi put i spomenut i to kao što je reĉeno, aforistiĉar i pisac stiriĉnih tekstova, a ne kao deĉiji pisac. Po reĉima Zorice Turjaĉanin, Radović je bio zaokupljen obiĉnim stvarima i naizgled banalnim temama i kao takav nije bio interesantan „onom delu kritike koja je bila nespremna da prihvati izazov stvaranja koje ih je svojom energijom, pameću i duhovnim redom dovodila u nedoumicu (...) Nauĉeni na red, rigidni i neprilagodljivi, nisu hteli da prihvate rizik suoĉavanja sa neĉim što im je bilo ĉudno, strano, neozbiljno i nedostojno pera ozbiljnih stvaralaca“53. Na sreću, ukus javnosti je ĉesto potpuno drugaĉiji od ukusa kritiĉara, pa je delo Dušana Radovića naišlo na veliki broj ĉitalaca, gledaoca i slusalaca, koji su svoj sud o delu dali time što deo njegovog stvaralaštva koriste u svakodnevnoj komunikaciji, ponekad i ne znajući ĉije se reĉi izgovaraju.

52 Deretid Jovan, Istorija srpske književnosti, Prosveta, Beograd, 2004, str. 896 53 Turjačanin Zorica, Mozgalice i smijalice za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 26

24

2.5. Radovićev odnos prema knjiţevnosti

Po Radoviću su najbolji deĉiji pisci oni, koji nisu pisali samo za decu. On sam je bio pisac i za decu i za odrasle i zato je za sebe govorio da nije „kompletna liĉnost, liĉnost iz jednog dela, kako bi se kazalo, već na ţalost, liĉnost iz dva dela“54. Ĉesto je komentarisao razloge zbog ĉega je poĉeo da piše za decu objašnjavajući vrlo grubo da je to bilo „moţda iz kukaviĉluka, ljudskog i intelektualnog. Manje sam se plašio dece nego odraslih“.55 Ĉvrsto je branio stav da se mora pisati jednostavno, jasno i razumljivo. Sebe je video kao pisca jasnog jezika i dugo mu je, po njegovim recima, trebalo vremena da se oslobodi laţi, tj. pisanja sa lepim izraţavanjem, a ne sopstvenim jezikom. „Mnogo godina mi je trebalo da se te laţi oslobodim. U toj borbi protiv laţi moţda se stvorio neki moj stil, neka mala ironija i prema pisanju i prema ţivotu.(...) Mislim da je osnovno pitanje literature neka vrsta iskrenosti u njoj“.56 Kritikovao je prvi susret dece sa knjiţevnošću, tj. ĉasove srpsko-hrvatskog jezika i predavaĉe istog, jer se od dece zahtevalo da „laţu“, koristeći knjiţevne fraze i jezik nerazumljiv i neprimeren njihovim godinama. Bez obzira na jednostavnost, po Radoviću je dobra pesma za deci morala zanimati i odraslog ĉitaoca, što je mogla samo ako u sebi sadrţi obrt ili znaĉenje koji izazivaju paţnju. Jer „ona mora imati još jednu vertikalnu dimenziju i znaĉiti nešto drugo sem onoga što je deci reĉeno“57. On se na sebi svojstven naĉin bavio knjiţevnom kritikom, prvenstveno umetniĉkim tekstovima koji su provokativno i sa dosta parodije doticali sve što je zastarelo i ograniĉeno klišeima. Poslednje delo Dušana Radovića uopšte, na koje je, potrošio svoju poslednju snagu, je Antologija srpske poezije za decu58. Tri meseca pre nego što će umreti, završio je poslednje stranice i predao ih izdavaĉu. Kao i svaka antologija i ova je trebalo da predstavi baštu najlepšeg, mirišljavog cveća, u ovom sluĉaju, deĉije poezije. U ovom poslu mu je nesumljivo pomoglo sopstveno iskustvo sa decom, kao i sopstveno pisanje deĉije knjiţevnosti, a sam rad na antologiji je opravdavao ţeljom da pokaţe svoju naklonost detinjstvu i deci kojoj je ta knjiţevnost i namenjena. O radu na antologiji je

54 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 62 55 Isto, str. 224 56 Isto, str. 194-195 57 Isto, str. 126 58 Radovid Dušan, Antologija srpske poezije za decu, SKZ, Beograd, 1990 25 rekao: „To je lep i odgovoran posao. Zato što je lep, ja ga radim, a zato što je odgovoran – radim ga vrlo sporo i oprezno.“59 Po odabiru pesama koje su u antologiji zastupljene, moţemo doneti zakljuĉak o tome, ko je po autoru ispunio njegova osnovna naĉela kada je deĉija poezija u pitanju. Veliki prostor je posvećen delima Jovana Jovanovića Zmaja, Milovana Danojlića, Ljubivoja Ršumovića, Desanke Maksimović, Miroslava Antića, Branka Ćopića i Milovana Vitezovića. Iako je teza o igri u Radovićevoj pesmi više puta akcentirana i predstavlja neku vrstu osnove u njegovoj knjiţevnosti, ovde se njegova selekcija nije na nju previše oslanjala. Radović je pisce delio na dobre, koji pišu dobre pesme za decu i oni moraju biti pametniji od dece da bi mogli otkriti neotkriveno i loše koji nejasnim jezikom i nerazumljivim pesmama izgube kontakt sa najmlaĊima. Vrlo precizno navodi komponente koje mora imati dobra pesma, a to su vedrina duha, inteligencija, konkretnost, preciznost i razumljivost. Akcenat se stavlja i na obavezno posmatranje pesme sa gledišta opšte knjiţevne procene, tj. da pesma prevazilazi granice knjiţevnosti za decu. Kada govorimo o vedrini i inteligenciji, moramo spomenuti njegovo razmišljanje na temu tih vaţnih karakternih osobina. Radović se smatrao da mi sami moramo biti onakvi, kakva ţelimo da nam budu deca: „Dakle, hoćemo da nam deca budu vedra? Budimo i sami takvi. Hoćemo li da budu pametna, ali i penušava? Maštajmo sa njima i budimo pametni.“60 Vaţan segment antologije zauzima i Radovićevo definisanje podele izmeĊu tradicionalne i moderne poezije za decu. Jasno odredjuje Drugi svetski rat kao vremensku granicu, kao i razlog promene pogleda na detinjstvo uopste, a samim tim i na naĉin na koji se peva o tome. Na tu temu on kaţe: „Današnja deca i patrijahalna slike nekadašnjeg ţivota teško se mogu vezati. Filmovi, stripovi, niz drugih, vrlo banalnih oblika oslobodili su savremenu decu patetiĉnog i romantiĉnog odnosa prema umetnosti, pa i prema pisanoj reĉi. (...) Ostala je samo knjiga, u konkurenciji vrlo napadne zabave i razonode.“61 Literatura je, po njegovom mišljenju „intelektualna, a ne etiĉka kategorija i ono što ona ĉesto zapostavlja jeste baš to da se obraća deĉijoj pameti, a ne srcu i duši. Ona mora biti mudra i uĉiti decu mudrosti“62. Za njega je dobra pesma, ona koja nema više reĉi od onoga što je potrebno, pesma koja ima meru , koja je zdrava i koja se oslanja na neki doţivljaj ili iskustvo. Ona mora imati u sebi ĉinjenice koje se mogu vezati za deĉiji svet i koje će detetu biti bliske,

59 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 148 60 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 67 61 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 414 62 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 83 26 a time i razumljive. A naroĉito je naglašavao da „dobra pesma mora biti kultivisana, metriĉki zdrava i melodiozna“63. Ne samo kada je deĉija knjiţevnost u pitanju, već uopše reĉeno, odnos Dušana Radovića prema umetnosti je bio inovativan za vreme u kome je on ţiveo. Stav, da je takozvana „primenjena“ umetnost, takoĊe umetnost visokog kvaliteta, iako se stvara za odreĊene potrebe, ĉesto je potvrĊivao izjavama, a najviše kvalitetom svojih tekstova koji su pisani po narudţbini. Voleo je da kaţe da je on „šnajderka koja šije po kućama“64, „primenjeni knjiţevnik“65. Donekle je svoju sklonost ka takvoj vrsti pisanja opravdavao ĉinjenicom da i ne moţe pisati ako nije pod pritiskom. Priznavao je da ne ume ništa drugo da radi u ţivotu sem da piše i to samo kad mora, pod pritiskom rokova i naruĉioca. Smatrao je da je takav naĉin pisanja primeren vremenu u kome ţivi. Njegov odnos prema knjiţevnosti umnogome je uslovljen i još jednom veoma vaţnom ĉinjenicom, a to je da je Dušan Radović paralelno, od samog poĉetka njegove knjţevne delatnosti, bio i novinar. Sam je govorio da je veliki broj njegovih knjiga izašao kao plod novinarske profesije i da je njegova literarna biografija vezana za moj novinarski zanat66. Vrlo je interesantna njegova definicija pisca, kojom ţeli da objasni, da pisac nije onaj koji je to po profesiji, već onaj koji lepo piše. Lepota napisanog je merilo veliĉine pisca, a ne tiraţi odštampanih knjiga koje niko ne kupuje. Po njegovim reĉima „umetniĉki se izraţava veliki broj ljudi, ali ne u knjigama, novinama i ne na sceni. Razlika izmeĊu jednih i drugih je iskljuĉivo u tiraţu. Ima divnih pisama koje je pisala samo jedna ţena. I ima loših pisama koja su štampana u velikim tiraţima“67 Spomenuli smo već u jednom od predhodnih poglavlja, da je Dušan Radović bio velika podrška mladim piscima, na se uvek trudio da im se naĊe „pri ruci“ kod njohovih poĉetaka i pri teškoćama afirmisanja na knjiţevnoj sceni. Bio je ponekad strog u kritikama, ali praviĉan. Njegovo mišljenje se cenilo, njegova kritika uvaţavala, njegovi pogledi na pisanje i umetnost uopšte sluţili su ne retko kao aršini koji su obavezivali. A opet su pojedini saveti zvuĉali tako oĉinski, blago, baš kao da se obraća deci, odraslim kolegama, govoreći da nema te brige kojom će odrasli biti dostojni svoje dece. Sećanja Milovana Vitezovića na Radovićeve reĉi pouka i smernica, koje je davao mladim kolegama, govore dobrim delom saţeto o njegovom odnosu prema knjiţevnosti, a pokazuju nam i Radovićev trud i ţelju da nove pisce usmeri na pravi put.

63 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 418 64 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 165 65 Isto, str. 166 66 Isto, str. 47 67 Isto, str. 41 27

Vitezović je rekao da je Radović bio vaspitaĉ pesnika za decu. Neka vrsta škole za mlade pesnike. Razlog takvoj kvalifikaciji, Vitezović nalazi u ĉinjenicama da je Radović uĉio kolege da decu priznaju kakva jesu, nagovarao ih je da se koriste cinizmom i parodijom, da razdvoje poeziju za decu od didaktike i pedagogije. Dušan Radović je ĉesto izvlaĉio vrlo interesantne i neobiĉne paralele i u njima provlaĉio svoje viĊenje knjiţevnosti. Jedna od njih je sigurno i ona koju je rekao drţeći govor na otvaranju manifestacije Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima. Nakon lepih reĉi o Brankovoj umetnosti i njegovom pesništvu, gde su „ţene tako stvarne, tako mirisne, tako bliske našim ţeljama“, Radović je rekao da bi srodnike Branka Radiĉevića „traţio danas meĊu onima koji pevaju svoje pesme, koji iz sveg glasa razgovaraju sa svojom generacijom, koji su u znaĉajnoj pesniĉkoj i društvenoj akciji. Današnja braća Brankova zovu se Arsen Dedić, ĐorĊe Balašević, Dţoni Štulić, Ibrica Jusić i mnogi drugi pesnici (...) koji znaju da je ţivot stariji od poezije i da se od ţivota ne moţe pobeci u poeziju (...).68 Ovakva ĉast upućena mladoj generaciji pesnika-muziĉara jasno pokazuje Radovićevu sklonost ka savremenom, ka obliku knjiţevnosti koji utopljen u oblik drugog medija, u ovom sluĉaju muzike, stiţe do krajnjeg korisnika. O samom bavljenu literaturom, Radović kaţe da je više pokušavao njome da se bavi nego što je imao ozbiljnih namera. Zabavljao se. Nije bio zaslepljen nikakvom literarnom strašću, niti dubokim filozofskim idejama. „A to što sam pisao i što sam se toliko napisao došlo je kao rezultat jedne nesrećne okolnosti da mi je pisanje postalo profesija“.69 Veoma ĉesto u sukobu sa kritiĉarima knjiţevnosti, Radović je znao biti i vrlo oštar u kritici „kritike“. Govorio je da u Srbiji nema prave – principijelne, hrabre i dosledne kritike i da je prava mera te neprincipijelnosti i nedoslednosti, pre svega u onome što je „prećutala“70. Prećutkivali su loše pisce, loše knjige i lošu poeziju. Govorio je da, u to vreme, u stvari i nepostoji negativna kritika, da svako moţe naći prijatelja koji će mu napisati pozitivnu recenziju, a negativne se ne oglašavaju. Poeziji za odrasle je zamerao da je otišla predaleko od stvarnosti, da je bez duha i potpuno nezanimljiva. Na njegovu veliku sreću, situacija u deĉijoj poeziji, po njegovom mišljenju, bila mnogo bolja. Sam Dušan Radović je, po sopstvenim reĉima malo ĉitao. Poštovao je i cenio velika imena jugoslovenske knjiţevnosti, govoreći da „pošto su umrli Krleţa, Andrić i Crnjanski,sad nemamo koga da se stidimo. Sad je došlo neko vreme neskromnosti, bez stida i straha. (...)“71

68 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 428 69 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 152 70 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 306 71 Isto, str. 278 28

3. Književnost za decu Dušana Radovića

3.1. Karakteristike Radovićeve poezije za decu

Dušan Radović je smatrao da je pesma najsaţetiji i najkraći oblik razgovora i korisio ju je za komunikaciju sa mladima. Govorio je da „takozvano lepo pisanje koketira sa pravom literaturom i uĉi decu da laţu (...)“72. Po njegovim reĉima mu je trebalo petnaest godina prave borbe sa sobom, da bi se oslobodio i poĉeo da piše kako misli i govori. Upravo u tim reĉima moţemo na najkraći mogući naĉin definisati njegovu poezuju za decu. Govoriti jednostavno, koristiti jednostavne reĉi i fraze iz svakodnevnog ţivota. Pisana reĉ Dušana Radovića je sledila njegov stav da je suština jednostavnosti u bukvalnosti njenog izvornog znaĉenja. Ta jednostavnost će ostati glavna kartakteristika i njegovog opusa za odrasle.

„Kad sam bio mali, ja sam bio mali. Nisam znao da sam mali, jer sam bio mali.“

Jednostavno napisana Radovićeva poezija tom osobinom ne gubi na vrednosti reĉenog, vec, naprotiv, daje tekstu snagu i jasnoću. Najbolji primer kratkoće pesme i prisustva neoĉekivanog obrta je i jedna od omiljenih pesama samog autora – Pouka:

Htela je da vidi šta je dole Nagla se preko stola i pala Ko? Jedna viljuška radoznala.

Sam stil pisanja, kao i forma u kojoj se Radović obraća publici, vodi se od samog poĉetka kao potpuno nov u deĉijoj literaturi, bez oslonca na dotadašnja literarna dela i bez uzora u predhodnicima. Time dobijamo još jednu poznatu karakteristiku Radovićeve poezije za decu, jer je smatraju „prevratniĉkom“. Sam pojam „prevratniĉka“ je redak u knjiţevnoj kritici i u ovom sluĉaju obeleţava poetiku Dušana Radovića kao sasvim novu i drugaĉiju u

72 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010 29 odnosu na sve sto se do tada pojavilo u deĉijoj knjiţevnosti. Naĉin njegovog izraţavanja je okarakterisan kao poĉetak nove ere u deĉijoj knjizevnosti. Radović je, po sopstvenim reĉima, pokušavao da se seti neĉeg drugog, borio se protiv tuĊe i svoje dosade i time i tako pronašao novi obrazac pisanja za najmlaĊe ĉitaoce. Jedna od vaţnih karakteristika njegovog dela za decu je, kako je i sam tvrdio, da su bile stvorene za konkretnu upotrebu, sa namerom. Tu se podrazumeva pisanje za deĉije listove i ĉasopise, radio i televiziju. Nesvakidašnjim za deĉiju poeziju se moţe nazvati i intelektualizam u Radovićevim pesmama. To nam pokazuje vec prva njegova zbirka Poštovana deco, gde se „oseća sve ono što je u poeziji Dušana Radovića avangardistiĉko, a bitno u tom avangardistiĉkom je negacija predhodnog i insistiranje na afirmaciji novog (...) i da se time aktivira ĉitalacki intelektualni potencijal i da se, tako iz katapulta, izbaci iz ravnodušnosti“73. Da bi se taj intelekt probudio, kod Radovića se koristio ineteresantan alat – asocijacija. Po mnogima je Radović nesebiĉno koristio asocijaciju kao element u deĉijoj pesmi, na šta se osvrće i Stevan Raiĉković: „Dušan Radović mi se ukazuje kao pesnik koji je ĉitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnim asocijacijama"74. Nakon asocijacija, igra je, moţda i najĉešće spominjan element Radovićeve poezije. Poziv za igru, uz pomoć melodiĉnih stihova koji bude radoznalost, pitalice, koje u detetu raĊaju ţelju da uĉestvuje u predloţenoj igri, u ovom sluĉaju, knjiţevnoj. Najbolji primer za to je pesma Taram, koja na prvi pogled u sebi ima mnoštvo reĉi bez smisla i više liĉi na brojalicu, nego na pesmu. Uz pomoć završnog stiha, zaokruţuje formu pesme i pokazuje pišĉevu iskrenost u odnosu na najmlaĊe:

„Taram – baram – beca - Šta je taram? Taram je taram, baram je baram, beca je beca, - Tako se varaju mala deca!75

73 Obradovid Slavoljub, Očekivano je neočekivano za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 24 74 Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 57 75 Radovid Dušan, Ponedeljak – pesme, knjiga 1, BIGZ – Narodna knjiga, Beograd, 1983, str.32 30

Kada se govori o karakteristikama Radovićeve poezije, ĉesto se srećemo sa pojmom „modernog“. Sam autor je bio protiv takve klasifikacije i smatrao je da je pogrešno deliti knjiţevnost na modernu i nempdernu, već je treba posmatrati kao dobre ili loše. Naglašavao je da „moderno je neprecizan izraz za nešto što bi trebalo da bude trajno, što bi dakle kao paradoks, moralo da bude izvan mode.“76 Ako bi već moralo da se istakne gde se najviše ispoljava modernizam kod Radovića, slobodno moţemo reći da je to odnos prema deci u smislu ravnopravnog razgovora, u pokušaju neke vrste dogovora, kako se kvalitetnije i lepše moţe ţiveti i upoznavati svet oko sebe. Iako je taj dogovor proţet humorom i jednostavnošću, on u sebi sadrţi visoki procenat inteligencije i razumnosti.

TATA TATIN TATA TATINOG TATE TATA TATINOG TATE TATIN TATA TATINOG TATE TATINOG TATE TATA Sto komata TATA dok se rodi jedan TATA-MATA.

Kao i ostali deo njegovog knjiţevnnog dela i deĉija poezija ima veliku moć preobraţenja iz jednog ţanra u drugi. „Radovićeva se reĉ stapa sa objektom, a naroĉito sa gestom, reĉ prelazi u ţivi govor (...) Radovićevo delo je pozornica po kojoj se kreću najrazliĉitije liĉnosti, a u isto vreme, ono se i prima kao scensko predstavljanje.“77

„U Vukovo doba vladala je moda da se svaka glava za dve turske proda, jer će samo tako svanuti sloboda. Vuk je bio mudar, nije dao glavu,

76 Radovid Dušan, Prividi i simboli u Tragom dečije pesme, Kulturni centar, Novi sad, 1969, str. 119 77 Jovanovid Slavica, Poetika Dušana Radovida, Naučna knjiga – komerc, Beograd, 2001, str. 16 31

mislio je glavom i bio u pravu i pomoću glave stekao je slavu.“78

Ako izmerino procenat verovatnoće da će se stvarno dogoditi ono što Radović peva u svojim pesmama, došli bi do zakljuĉka da je procenat veoma mali. Iako autor ne ţeli da laţe decu, već da bude iskren sa njima, u njegovim pesmama, deĉak Brana nacrta, pa izbriše strašnog lava, dete koje se ĉesto kupa, istanji kupanjem koţu, mrak pojede Gordanin palac. On je time u stvari ţeleo da probudi deĉiju maštu i navede ih da razmišljaju i samostalno zamišljaju kako bi sve to moglo da bude. Na prvi pogled bi to moglo zaliĉiti na bajku, ali Radović „neće da piše bajku , hoće pesmu, s lakim tokom i završetkom, s poentom koja nije nametanje zakljuĉaka, nego poziv na samostalno uĉenje i zakljuĉivanje.“79 Kao najlepši i najupeĉatljiviji pokretaĉi Radovićeve poezije i proze za decu i njuhove najuoĉljivije karakteristike su, zasigurno humor i parodija. „Tragajući za naliĉjem ozbiljne literature, parodja je takoĊe deo igre u Radovićevom delu.(...) Parodija je pokretaĉka energija..“80

„Poštovana deco! Ovaj divni, strašni brod zove se SANGLBANGLTINGLTANGLROD! Kapetan mu je Hristoforijusa Kolumbusa unuk ili neki malo dalji rod Ministarstvo mornarice naredilo je: Za mornara na taj divan brod mogu da prime Samo onog ko mu brzo izgovori ime (...)81

Humor je neizostavni element skoro svake Radovićeve pesme. Na humoru je i zasnivao svoje pesništvo, a humor je bio okosnica i autorovog rada na delima za odrasle. U pitanju je bio, kao i sve ostalo, jednostavan, jasan i oĉigledan humor, koji nikog nije ostavljao

78 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 67 79 Dorilid Ljubomir, Zlatna petorka srpske poezije za decu i mlade, For you design, Čačak, 2011, str. 91 80 Antonijevid Damjan, Kritika književnosti za decu, Biblioteka Zmaj, Knjiga 14, Novi Sad, 1977 81 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 15 32 ravnodušnim. Kod dece nije lako pesmom izmamiti osmeh, pesmom koja nema audio i vizuelnu pratnju, a Radoviću je to skoro redovno uspevalo.

Stambolskoj princezi stigao je gost, princ takoĊe, al priliĉno prost: ĉaĉkao je nos! (...)82

Potpuno ogoljenu definiciju i kratak opis glavnih elemenata svoje knjiţevnosti za decu, najbolje je prikazao sam autor u poĉetnnim stihovima strofa pesme Deca vole:

Deca vole ĉudne stvari(...) Deca vole slatke stvari(...) Deca vole smešne reĉi(...)83

3.2. Aktivnost Dušana Radovića u radu na edukaciji mladih

Iako se mnoga od dela Dušana Radovića mogu svrstati u ĉistu deĉiju knjiţevnost, mi ćemo ih ovde posmatrati sa stanovišta projekta edukacije. Radović se trudio da ukaţe na to da knjiţevnost za decu ipak ne sme biti samo edukativna, jer time gubi onaj umetniĉki kvalitet koji svaka knjiţevnost mora imati u sebi. Smatrao je da je previše didaktike u tekstovima za decu loše utiĉe na kvalitet same knjiţevvnosti. Isto tako je bio kritiĉan kad su u pitanju udţbenici, obavezni u školama, u obrazovnom sistemu tadašnje Srbije. Veoma je interesantan Radovićev komentar na sadrţaj predavanja na odseku za kjniţevnost Beogradskog univerziteta iz 1945.godine, gde on kaţe da se upisao na studije jer je bio ţeljan pravih razgovora o piscima i njihovim delima, a doĉekali su ga dijalektologijom, uporednom gramatikom indoevropskih jezika, staroslovenskim. Time je još tada dao mišljenje o suvoparnim ĉinjenicama kooje preovladavaju u obrazovnom sistemu, kradući pritom mesto i vreme aktivnijem, slobodnijem i suvislijem pristupu obrazovanju.

82 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 29 83 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 25

33

Šire posmatrano, dobar deo materijala koji je Dušan Radović napisao za decu se moţe posmatrati kao veoma kvalitetan edukativni materijal, iako većina toga nije zvaniĉno dobilo tu ulogu. Poznati su njegovi stavovi od didaktici u deĉijoj literaturi i s druge strane o vaţnosti deĉije literature pri obrazovanju. Njegova velika ţelja je bila da napiše nekoliko poetskih udţbenika za predškolsku decu, ali je naţalost nije ostvario. Pokušao je nešto sliĉno da ostvari u ĉuvenom deĉijem ĉasopisu Poletarac, a sa ove vremenske distance, moţemo slobodno reći da je u tome i uspeo. Sakupljenja izdanja ĉasopisa Poletarac se mogu koristiti kao jedan odliĉan bukvar i sigurno bi u mnogome olakšali put do pismenosti, mnogo bolje nego neki od zvanicnih bukvara. Pisac je sam priznao da se malo i uplašio odgovornog zadatka stvaranja udţbenika, a i drugi zadaci su ga odveli na suprotnu stranu i odvojili od nastale ideje. Zato se dosta bavio kritikom udţbnika, recenzijama i predlozima vezanim za sadrţaj knjiga koje su prvi zvaniĉan susret dece sa literaturom. Radović je ĉvrsto zastupao stav da je u Zavodu za udţbenike veliki nedostatak strzĉnih ljudi koji će se baviti izborom obavezne lektire, ĉitanki i bukvara. Smatrao je da u odborima za odabir sedi previše onih koji su i sami napisali odreĊene knjige i da je njihov jedini zadatak, u stvari, da te iste knjige i promovišu, bez obzira na njihov kvalitet. Jedna od osnovnih zamerki je da je sadrţina udţbenika previše suvoparna, kao i da je prepuna nekih, trenutno za decu, nevaţnih pojmova, dok je sa druge strane nedovoljno objašnjenja o stvarima koje decu svakodnevno okruţuju. Isto tako je kritikovao nadleţne da su previše okrenuti hermetiĉki zatvorenom svetu školstva i pedagogije i da premalo ili nimalo paţnje ne obraćaju na tok dešavanja u svtvarnom svetu oko njih. Taj stvarni svet je nešto što deca vide, upijaju i treba im primera i definicija za to što doţivljavaju svaki dan, sa ĉime se susteću, a ne kaskanje u arhaiĉnom tipu školstva koji ne trpi promene. Smatrao je da se na takav naĉin ne moţe napredovati i da je jedna od vaţnih uloga škole da ide u kprak sa savremenim dostignućima i da o tome decu pravovremeno i na, njima primeren naĉin obaveštava. Umanjivao je vaţnost ĉitanja kao takvog, ako nas ne uĉi i navodi da uz to bolje posmatramo i doţivljavamo svet oko sebe. „Ja ne priznajem one ĉitaoce koji ni posle ĉitanja ne umeju da posmatraju i ne umeju da ţive. Za mene je krajnja svrha ĉitanja osposobiti ĉoveka da radosnije, sa više ĉula , više oĉiju , aktivnije ţivi i posmatra.“84 Ljutio se na profesore koji su od dece zahtevali da „makar“ na ĉasovima knjiţevnisti koriste „lepe“ reĉi i da se knjiţevno izraţavaju. Smatrao je da je to laţno uĉenje deteta jeziku, jer je zadatak ĉasova maternjeg jeziga da opismeni decu i nauĉi ih zdravom, jasnom i razumljivom izraţavanju, a ne onom koji se koristi samo u literaturi.

84 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 377 34

Posebno je obraćao paţnju na knjige obavezne lektire i zapazio jednu vrlo interesantnu ĉinjenicu, a to je, da se lektira deli po razredima i po piscu, iako je svaka pesma i priĉa u tim knjigama razliĉita i ne moţe se cela knjiga dodeliti jednom uzrastu. Tako je, kako Radović kaţe „na osnovu neĉega utvrĊeno da je Dušan Radović za treći razred, Dragan Lukić za ne znam koji razred, Branko Ćopić za taj i taj razred.(...) Meni je vrlo neprijatno kada vidim da je moja knjiga za treći razred, a ja mislim a tamo ima dosta pesama koje su iznad mogućnosti trećeg razreda i dosta koje su ispod mogućnosti trećeg razreda, jer ja nisam pisac ni za jedan razred.“85 Kada su bukvari u pitanju, pokazala se velika briga Dušana Radovica za one koji ne znaju da pišu i ĉitaju. Kako bi uĉenje osnovnih elemenata ĉitanja i pisanja bilo što manje traumatiĉno za dete, u prvoj školskoj knjizi svaka stranica po Radoviću mora da „blista od jednostavnost, preglednosti, oĉiglednosti i razumljivosti“86. Svaka reĉ mora biti prava i najboolja, jer je smatrao da se jezik udţbenika koji pomaţu u obrazovanju dece, mora prilagoditi jeziku uzrasta deteta i jeziku vremena u kome se koristi87. Praktiĉno je razmišljao kad je naĉin uĉenja u pitanju i bio svestan da deca ne misle na naĉin kako to odrasli ţele, niti uĉe onako kako odrasli misle da treba. U tom kontekstu je smatrao da je sama televizija moţda praktiĉan naĉin da se detetu za jedan sat kvalitetnog televizijskog programa, više objasni i doprinese nego za nekoliko sati obiĉne školske nastave. To je najbolji dokaz za njegovu bliskost masovnom mediju, pa i u sektoru ĉkolstva, tamo gde su uglanom svi zazirali od televizije. Njegov vizionarski pogled na moderan naĉin uĉenja se kasnije pretvorio u neophodnost i deo svakodnevnice. Jedna od njegovih poznatih izjava na temu savremenoszi obrazovnog sistema je i „Ko misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to ĉiniti na njihovom jeziku, na jeziku njihovog uzrasta i vremena u kome ţive.“88 Osnovi zadatak prvih udţbenika jeste da nauĉi decu da misle, da primećuju to što je napisano, da razmišljaju o tome. Verovatno je takav stav Dušana Radovića i bio jedan od motiva da napiše Vukovu azbuku. Moramo, kao prvo napomenuti ja je Radović Vuka Karadţića veoma cenio: „Vuk je bio genije bistrog, aktivnog i funcionalnog mišljenja...“89 To je upravo ono ĉemu je i sam autor teţio. Kako je Radović zamislio prvi deĉiji susret sa „Vukovom azbukom“, moţemo videti i u sledećim stihovima, a ĉitajući ih, odmah postaje jasno da su oni više nego dobar primer kako bi jedan bukvar za prvake trebalo

85 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 380 86 Isto, str. 382 87 Isto, str. 393 88 Isto, str. 392 89 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 293 35 da izgleda. Na ţalost, ovi stihovi nisu bili deo ni jednog zvaniĉnog bukvara, ali su se i pored toga mnoga deca naĉila slovima upravo uz njihovu pomoć:

„Da je „LJ“ nešto što valja ne bi ga imali seLJak i praLJa, mrLJa i goLJa, ĉkaLJ i ĈkaLJa. Ljubav? Da, al ljubav je patnja. KraLJ? TakoĊe, al gde da naĊeš kralja?

Kao pupoljak „P“ pupi na usni, da prasne, prsne, prhne, poteĉe -u poljubac, psovku ili pesmu. „P“ prvo slovo svakog poĉetka, ponedeljka kao i pretka.

Bilo je dţinova i dţinova dok ih je bilo. Uplašile se majke dţinovskih sinova, dţaba ih bilo. Poslednji dţinovski sin i poslednji dţin: DŢAJIĆ DRAGAN90, Zvezdino levo krilo.“91

90 Dragan Džajid, rođen 1946.godine, jedan je od najpoznatijih jugoslovenskih fudbalera, igrač fudbalskog kluba „Zrvena zvezda“ i njen dugogodišnji direktor 91 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 74, 78 i 84

36

4. Delo Dušana Radovića u formi aforizma

4.1. Aforizam kao kratka forma izraţavanja

Aforizam je, po definiciji „kratka, saţeta, duhovito izreĉena misao“92 ili doslovno prevedeno od grĉke reĉi aphorismos znaĉi „odrediti, definisati“93. Sama reĉ aforizam vodi poreklo iz Grĉke, a postala je poznata u vreme Hipokrata, koji je svoju zbirku saveta o zdravlju nazvao Aforizmi. Zbirka sadrţi najrazliĉitije savete vezane za zdravlje, tj. bolesti i lekove koji pomaţu na putu ka ozdravljenju. Sam Hipokrat je u jednom delu napisao da je umeće dugo, a ţivot kratak, pa je time moţda i dao jedan primer izvrsnog knjizevnog umeca u samo par reĉi. Njegovom izrekom se donekle moţe doĉarati krajnji cilj pisaca aforizama, a to je da se velika mudrost sroĉi u kratku, jasnu formu. Aforizam se kao kratka knjiţevna forma naslanja na formu poslovice, a sadrţajem se pribliţava satiri. Na prostorima Srbije u drugoj polovini 20. veka aforizam je prerastao u kratku, jezgrovitu misao, koja je kritiĉki orjentisana prema odreĊenoj stvari koju komentariše. Posmatrano sa knjiţevne taĉke gledišta, aforizam je minijatirno knjiţevno delo, saţeto u jednoj reĉenici. Sama ta ĉinjenica govori o tome, koliko umetnik mora biti viĉan i misono sposoban, da bi sboju poruku oblikovao sa tako malo reĉi. Zanimljivo je dodati i da je aforizam u 18. veku bio propraćen komentarima i objašnjenjima od strane samog autora, dok je aforizam sadašnjice uglavnom jedna reĉenica, bez dodatnih razjašnjenja. Još u 16. veku se filozofija bavila aforizmom i tu je negde i period kada aforizam polako prelazi u knjiţevnu vrstu. Poznati filozof Bekon je kroz aforizam pokušavao da štivo za uĉenje napravi zanimljivijim, a sam aforizam je kritiĉki prouĉavao i dao veoma jasnu studiju. U njegovoj studiji se moţe pronaći da, po njegovom mišljenju, aforistiĉar ne moţe biti bilo ko, već „to moţe biti samo ĉovek duboko proţet naukom, svestrano i pouzdano obrazovan za knjigu", uz ĉiju se obrazovanost i spontano ("u moţdini") stvara aforizam kao najviši vid saznanja suštine“94. Najpoznatiji autori koji su se u Srbiji bavili aforizmom su, pre svih, Dušan Radović, a za njim i Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnĉević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, i Aleksandar Baljak.

92 Klajn Ivan, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2008, str. 175 93 Isto, str. 175 94 Teofilovid Vitomir, Aforizam kao književna vrsta u Zborniku Književni rodovi i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1992 37

4.2. Dušan Radović kao aforistiĉar i satiriĉar

Dušan Radović je poĉeo da se bavi aforizmom pišući po salvetama beogradskih kafana. Na mnogobrojnim ceduljicama su bile ispisane njegove kratke misli, nastale u tom trenutku dok je sedeo za kafanskih stolom. Ĉesto je i sam govorio da piše bez pripreme, sedne i poĉne ili sedne i napiše, bez beleţaka, iz glave. Karakter tako napisanih Radovićevih tekstova ni do danas nije sa sigurnošću svrstan ni u jedan knjiţevni ţanr. „Moţda zahvaljujući tome što u svom bogatom i nezaobilaznom opusu gotovo balansira na ivici ţanra, verujem da će inventivnost u stvaralaĉkom opusu Dušana Radovića imati dalekoseţni uticaj na dalji razvoj srpske satire uopšte, na smelije i originalnije istraţivanje na planu forme, na prevazilaţenje klišeiziranih izraţajnih postupaka“95. Ono što se ipak moţe sa sigurnošću tvrditi je da su ti tekstovi imali sve elemente satire. Samo znaĉenje reĉi satira je ţrtvena ĉinija puna raznog voća, a u prenesenom znaĉenju je to pesma ili neko drugo knjiţevno delo sastavljeno od raznih elemenata. Satiriĉna moţe biti pesma, poema, pripovetka, roman, aforizam. U delima satire se podrugljivo obraća paţnja na neke loše pojave u društvu, na negativne karakterne osobine pojedinaca ili grupe. Takvom kritikom i osudom, satira pokušava da podstakne promene i uĉestvuje u otklanjanju istih. Ĉesto je satira bila naĉin borbe protiv politiĉkih dešavanja, a neretko su pisci satire proganjani zbog svog britkog jezika. Dušan Radović je imao veoma interesantan pogled na satiru i ne samo što je uz pomoć nje kritikovao pojave u društu, nego je kritikovao i same satiriĉare i komentare o njoj. Smatrao je da je „već zamorno, neulukusno, smešno, kompromitujuće po pitanje satire – koliko se kod nas govori o njoj“96 Isto tako je, u svom stilu, kratkim reĉenicama, dao svoje definicije satire, kojima se ulazi u srţ tog naĉina pisanja i dotiĉe esenciju samog razloga postojanja takvog vida izraţavanja:

„Satira se ne bavi politikom, već sudbinom. (...)“ „Satira se bavi uzrocima, a ne posledicama“ „Satira se ne bavi liĉnostima već pojavama.(...)“ „Satira ne ismeva autora laţi, već tragiĉnu naivnost onoga koji je u laţ poverovao.“ „Satira je ismevanje velikih gluposti, velikih zabluda i velikih laţi“97

95 http://www.aforizmi.org/zasto/lekiotrov.htm 96 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 262 97 Isto, str. 262-263 38

Kao sledeću vaţnu stavku i sastavni deo Radovićevog dela u obliku aforizma, neizostavno je da spomenemo humor. Ipak je humor ono što je prva asocijacija na Radovićevo delo i to onaj poseban oblik koji je mogao bio prepoznatljiv kada su njegove reĉi u pitanju. Sam je govorio da je u pitanju „beogradski humor“ koji je sam autor definisao sledećim reĉima: „Humor je bio smešan pre rata. Punomastan i vreo. RoĊen na kafanskom stolu, na skadarlijskoj trpezi. To je valjda bio beogradski humor.(...)“98 Nasuprot svim komentarima kjiţevne kritike, savremenika i kolega, sam Radović sebe nije video kao aforistiĉara i govorio je da to što on radi „neki mesaju sa aforizmima, a ja nikada ne bih voleo da budem pisac aforizama.(...) Pre nego što se doĊe do prava da se piše kratko i mudro, neophodno je godinama i godinama veţbati i duh i telo“99 Isto tako je smatrao da nije ni satiriĉar, jer po njegovom mišljenju to zvuĉi previše pretenciozno. Poznat je njgov stav da nije voleo kvalifikacije bilo kakve vrste, te je i kada je satira u pitanju govorio da je tu negde izmeĊu, da on ustvari više uzdiše, nego što napada i više ţali nego što kritikuje. Nije ţeleo da ima status progonjenog knjiţevnika i naglašavao je da nema nikakvih sukoba sa vlašću. Nekada je njegovim reĉima davana prekomerna teţina, ali on sam nije imao nikakavu nameru da se, kao što bi bilo sluĉak kod prave, oštre satire. direktno uhvati u koštac sa politiĉkom scenom i drţavnim pitanjima uopšte. Druga strana nije tako mislila i Dušan Radović je, po odluci politiĉara, svojim reĉima previše kritikovao drţavni aparat. Njegova emisija „Beograde, dobro jutro“ je skinuta sa radija. O detaljima dogaĊaja reći ćemo nešto više u poglavlju koje nosi naziv kao i pomenuta emisija, a ovde samo detalj o odnosu drţavne cenzure prema pesništvu tog vremena i apsurdnoj proceni jedne deĉije pesme Dušana Radovića. Za festival „Radost Evrope“, Dušan Radović je napisao tekst za himnu i jedan deo himne glasi: „Sve što raste htelo bi da raste (...) Sve što cveta htelo bi da cveta (...)100

Kako je sam Radović prepriĉao „našao se jedan ĉlan saveta i poĉne da sumnja-šta je u pozadini onoga „sve što cveta htelo bi da cveta“? Znaĉi htelo bi, ali mu drugi ne daju. (...) i, naravno – da li ste ĉuli tu pesmu ponovo? Niste ni mogli. Skinuta je. Sumnjiva je.“101

98 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str. 261 99 Isto, str. 376-377 100 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 7 101 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 285 39

4.3. Beograd Dušana Radovića

4.3.1. Beograd kao tema u knjiţevnosti

Beograd, glavni grad Jugoslavije za ţivota Dušana Radovića, a današnji glavni grad Republike Srbije, ĉesta je tema u knjiţevnosti. Sa razliĉitih aspekta posmatran, u razliĉitim vremenskim periodima opisivan, pruţa piscima neiscrpnu inspiraciju. Bilo kao geografski milje, mesto istorijskih dešavanja ili predmet psihološkog istraţivanja gradskog duha, srećemo Beograd u knjiţevnosti još od srednjeg veka pa nadalje. O Beogradu su pisali Simo Matavulj, Branislav Nušić, a moramo spomenuti i Miloša Crnjanskog i njegov Lament nad Beogradom102, Milorada Pavića sa Novim Beogradskim priĉama103 i Kratkom istorijom Beograda104, Svetlanu Velmar Janković sa nizom knjiga gde je Beograd okosnica fabule , Slobodana Selenića sa ĉuvenom ratnom tematikom iz Ubistva sa predumišljajem105. Nemoguće je navesti sve pisce i ţanrove koji su Beograd uzimali kao motiv, ali se moţe pojasniti jedan termin iz vremena Dušana Radovića, veoma ĉest u knjiţevnim tekstovma, a to je termin „beogradski pisci“. On se pojavljuje u drugoj polovini 20. veka, oznaĉavajuci, ne beogradske pisce u smislu mesta roĊenja ili stanovanja, već u smislu koliĉine beogradskog duha i folklora u njihovim knjiţevnostima. Momo Kapor je jedan od njih, specifican po svojim kratkim romanima i po svojoj takozvanoj „prozi u trapericama“106. Kapor je jednom prilikom izjavio da je u Beogradu postojao jedan krug pisaca koji su se redovno druţili i sastajali. MeĊu njima je bio i Dušan Radović, koji im je svima bio autoritet, zatim Matija Bećković, Brana Crnĉević, Ljubivoje Ršumović i Milovan Vitezović. Stil pisanja navedenih knjiţevnika je imao zajedniĉke karakteristike i u knjiţevnim krugovima je nezvaniĉno nazivan „beogradskom knjiţevnom školom“. Svaki od njih je na svoj naĉin Beograd doĉarao ĉitaocu i svoje licno viĊenje grada u kome ţivi, pretoĉio u pisanu reĉ. Jedna od zajedniĉkih katrakteristika im je i jednostavnost, koja je uvek išla kao neizostavna, a moţda i glavna osobina Radovićeve knjiţevnosti uopšte. Takozvana „beogradska knjiţevna škola“ je gajila stil kojim je lako dolazila do ĉitaoca, obraĊujuci njemu bliske teme iz neposredne okoline, i na aktuelnom, upotrebnom jeziku tadašnjeg Beograda.

102 Crnjanski Miloš, Lament nad Beogradom, Garamond, Johannesburg, 1962. godine-prvo izdanje, prim. autora 103 Pavid Milorad, Nove Beogradske priče, Nolit, Beograd, 1981. godine 104 Pavid Milorad, Kratka istorija Beograda, Dereta, Beograd, 2007. godine 105 Selenid Slobodan, Ubistvo sa predumišljajem, Prosveta, Beograd, 2002. godine 106 Flaker Aleksandar, Proza u trapericama, SNL, Zagreb, 1983. godine, str. 27. 40

Ne sluĉajno, ĉesto su dela ovih pisaca nazivana „hronikama“ Beograda, jer su pratila konkretna dešavanja grada u kojima su navedeni pisci i ţiveli.

4.3.2. Odnos Dušana Radovića prema Beogradu

Kao i mnogi BeograĊani i Dušan Radović je u Beograd stigao odnekuda. Veliki broj takozvanih „došljaka“ je karakteristika mnogih velikih gradova u svetu, pa i Beograda. Mnogi dolaze rado, drugi nerado, u potrazi za boljim ţivotom i boljim uslovima. Mali broj tih velikih gradova prihvati pridošlice, dozvoli im da se vremenom utope u okolinu, integriše, dok ih veći broj ne prihvati, koristeći svaku priliku da povuĉe crtu izmeĊu „starosedeoca“ i „došljaka“. Beograd spada u one prve i dozvoljava, svakome ko ţeli, da postane BeograĊanin i da se tako oseća. Kada se govori o takvoj karakteristici nekog grada, obiĉno se misli na ljude koji ţive u njemu, jer su oni ti koji će ili neće pruţiti ruku dobrodošlice. Radović je pisao da je dovoljno malo da se Beograd zavoli. Ako putnik namernik ostane „bar još jedan dan, bar još jedno godišnje doba, bar još jednu godinu, a onda siguran sam ostaćete zauvek.“107 Dušan Radović je došao u Beograd sa šesnaest godina iz manje sredine, odrastao i vaspitan potpuno drugaĉije od velegradske omladine. I sam se rado sećao svojih prvih beogradskih dana govoreći da su ga „zezali po Beogradu, ovi mandovi beogradski , sjajni tipovi, ali kad doĊes ovako, kao da si došao iz bogoslovije“.108 Taj period „zezanja“ je brzo prošao, Radović je postao pravi BeograĊanin. Po njegovim reĉima, to nije bilo baš jednostavno jer je svojim vršnjacima lepo vaspitanog provincijalca (...) Da bi me prihvatili, morao sam manje da slušam roditelje, a više njih. Polagao sam mnoge teške ispite (...) dok nisam postao pravi BeograĊanin“109 Radovićev odnos prema Beogradu je bio pun brige, neke oĉinske ljubavi, ali i snaţne kritike, kada su u pitanju odgovorni za nerešene probleme grada. Brinuo je sto se ruši stari Beograd, ne bi li se napravile stambene zgrade110, bunio se što urbanisti ne savetuju sa graĊanima o novim planovima za graĊu i rušenje111, pokušavao da predoĉi nedostatke visokih solitera na obali Zemuna112. O Beogradu svog detinjstva, o naselju Lisiĉji potok, gde je ţiveo on kaţe: „Imali smo sve:fudbalsko igralište, igralište za odbojku, dva pekara, dve kafane, tri kolonijalne radnje, ţenu koja je pravila kiselo mleko. (...) Sad to naselje nestaje. Sa

107 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 859 108 Isto, str. 10 109 Isto, str. 872 110 Isto, str. 869 111 Isto, str. 869 112 Isto, str. 870 41

Kanarevog Brda silaze soliteri - divovi i ruše male porodiĉne kuće. Urbanisti nemaju ni srca, ni duše, ni previše pameti.(...) Ja ih mrzim.“113 Redak je sluĉaj da knjiţevnik radi tekst za zvaniĉan deo turistiĉkog vodiĉa grada, a Radoviću je taj posao poveren od strane Turistiĉkog saveza Beograda. U njemu je Radović delom predstavio i svoje vedrije viĊenje grada nudeći Beograd kao grad koji će putnika odmoriti, nahraniti, ponuditi nesto novo za videti, „odgovoriti na sva pitanja“114. Beograd je Radoviću prijao i zbog dovoljnog broja ljudi koji imaju dovoljno slobodnog vremena. Govorio da „ ne voli one koji ţure, kojim je sve drugo vaţnije od sedenja i ćaskanja, jer ako postoji nešto što bi se moglo nazvati duhom i atmosferom Beograda, za to su iskljuĉivo zasluţni oni lenji i mudri umetnici (...) najcešći gosti beogradskih kafana“. Prijao mu je takav Beograd, jer je i sam bio ĉovek koji nije imao previše aktivan ţivot van svog pisanja. Rano je ustajao, pre zore, već oko ĉetiri sata i isto tako rano je i odlazio da spava. Puno je vremena provodio razmisljajući, u dokolici i druţenju sa prijateljima, za stolovima beogradskih kafana. Upravo taj niz beogradskih kafana moţe biti neka vrsta hronologije njegovog rada, s obzirom da su mnoge njegove mudrosti nastajale upravo u njima. Pisac knjige Sto mojih kafana, Sveta Lukić, opisujuću kultnu beogradsku kafanu Šumatovac izmeĊu ostalog kaţe: „Sećam se jednog stola za kojim je carevao Duško Radović (...). S njim je neprekidno sedeo njegov verni pratilac, uostalom i kolega, Aca Antić, kome sigurno mnogo dugujemo što su saĉuvani salveti, papiri, i druge ceduljice na kojima je Duško bio raspoloţen da proarĉi dobar deo svoga talenta.“115 Godinama je bio prvi gost u, tada poznatom, beogradskom restoranu Kasina, dok su popodna bila rezervisana za restoran Maţestik, gde se redovno okupljao njegov krug kolega i prijatelja. Prijatelje je smatrao najbliţom porodicom. Tu, u kafanama su i nastajale neke od njegovih najvećih mudrosti. Po njemu se „duh razvija samo u neradu, u aktivnoj i kreativnoj dokolici, jer da bi ĉovek nešto video, mora imati vremena da posmatra“.116 Uĉestvovao je u velikom broju akcija za zaštitu ţivotne sredine i za njih pisao tekstove o Beogradu i BeograĊanima. Najpoznatija je brošura Volimo Beograd svakoga dana po malo117 u kojoj je Radović na svoj naĉin pozvao graĊane da ĉuvaju svoj grad uz prigodne

113 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 369 114 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 858 115 Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 106 116 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 871 117 Radovid Dušan, Volimo Beograd svakoga dana po malo, Gradski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i gradski sekretarijat za informacije, Beograd, 1977. godine 42 ilustracije Dušana Petriĉića118. Neki tekstovi iz te brošure se i danas koriste kao javni pozivi na oĉuvanje grada, iako su tada bili namenjeni samo najmlaĊim stanovnicima:

„Prijatelji ĉuvaju Breograd, neprijatelji ga ruše. Ne rušite Beograd, dovoljno je rušen. Došlo je vreme da ga gradimo i ĉuvamo“

„Za male BeograĊane i obaveze su male. Ne moraju da grade i sade. Dovoljno je ako ĉuvaju ono što su drugi gradili i sadili.“

„Ako si nevaspitan, moli mamu i tatu da te vaspitaju“

„U vašim malim rukama je sudbina Beograda, verovali ili ne.“

Radeći na Studiju B, vodio je jedno vreme i emisiju pod nazivom Beogradske incijative, koja je pozivala obiĉan narod, kako ih je on nazivao „kvalifikovane laike“ da daju svoje predloge o tome, šta se sve pametno i korisno moţe uraditi u Beogradu i za Beograd. Iako je emisija bila ozbiljnog karaktera, Radović je ponekad sebi dozvoljavao i malo šale, koja je mogla biti zbilja, ali je ipak previše lepa da bi se ostvarila:

Kućice u parku u kojima bi se ĉuvale igraĉke za decu, što bi deca mogla iznajmljivati za pola sata, sat, jer deci je to milije nego da se igraju sa svojim igraĉkama, ili ko da tegli bicikle u park i zašto?

Vrtići. Mislim da bi svaka ustanova morala biti primorana da u svom krugu ima i vrtiće za decu, da majke decu ne motaju u cik zore po gradu, a da jure potom na posao.

Da se otklone ove ubojite igraĉke iz parkova za decu. Kome one sluţe, majkama da ih zastrašuju ili deci noge i glave da lome.

118 Petričid Dušan, srpski ilustrator i karikaturista, veliki prijatelj Dušana Radovida i njegov dugogodišnji saradnik, rođen 1946. godine, prim. autora 43

Najveći opus tekstova o Beogradu je sigurno sastavljen od njegovih pozdrava BeograĊanima sa vrha BeograĊanke iz studija radija Studio B. Moţemo ih slobodno predstaviti na taj naĉin, kao pozdrave, jer iako su zvaniĉno nazvani i svrstani u kniţevnosti kao aforizmi, sam pisac je smatrao da su nešto posebno. Posmatrajući neke od tih tekstova (više o njima u odeljku Radio emisija Beograde, dobro jutro) moţemo reći da je bio u pravu. Po već navedenoj definiciji aforizma, veliki deo njegovih misli se moţe svrstati u taj knjiţevni rod. Ali postoji i deo koji ne ulazi u okvir aforizma i više se moţe staviti upravo pod kategoriju onoga što je i sam Radović tvrdio – kategoriju usmenog predanja. Beograd je u njima predstavljen na vrlo realan naĉin, pa knjiţevne romantike i stilske obrade na temu Beograda nema. Više se mogu posmatrati kao kratki izveštaji sakupljeni u sredstvima javnih informisanja i prepriĉani narodnim jezikom. U reĉima Dušana Radovića, Beograd je bio „opipljiv“, svaĉiji, i mogao se istog momenta i uţivo videti, ako ste sluĉajno u prilici na se nalazite baš na tom mestu o kome on trenutno govori. Iako na prvi pogled jednostavan do obiĉnosti, tekst Dušana Radovića ima snaţnu poetsku crtu, koja je sveprisutna kada su u pitanju njegovi tekstovi o gradu u kome je ţiveo. Beograd, iako velegrad, u tekstovima Dušana Radovića ima mnoge karakeristike malo veće varoši, ĉime on ne ţeli da ospori vaţnost i veliĉinu Beograda, već da time pokuša da ga zaštiti od otuĊenja, jurnjave i sivila koji prate sve velike metropole. Ţeli da saĉuva ono arhaiĉno u njemu, ali mu ni jednog momenta ne osporava modernizaciju, naravno, ako je u sluţbi i za dobro graĊana. Iz njegove vizure Beograd je podeljen na Novi i Stari, na Zvezdaru i Palilulu, na odreĊene delove, ali nikako rasparĉan. Do su za njega sve samo nazivi kockica jedne velike celine, uz pomoć kojih je jasnije mogao poentirati svoju misao. Ono što se iz mnogobrojnih Radovićevih tekstova moţe zakljuĉiti je, da je sam autor u stvari ţeleo da saĉuva stari duh Beograda, ali ne po cenu zastarelosti i da ga modernizuje, ali ne po cenu gušenja meĊu soliterima. Hteo je da posavetuje sve graĊane, kao i nadleţne u gradskoj vlasti, kako da se ophode sa svojim gradom, da bi u njemu saĉuvali ono najlepše. Brinuo je jer „Beograd ne liĉi na BeograĊane, nego liĉi na one u ĉijim je rukama bila, decenijama, moć odluĉivanja“119 i zato je poţeleo da sa Beogradom bude ono što mora biti, „ali u jednoj lepšoj i pitomijoj verziji. Neka se malo cenjka sa svojom sudbinom i ne pristaje na sve. Neka se oblaĉi po poslednjoj modi, kao centar Njujorka, ali neka u nekom svom Griniĉ Vilidţu ĉuva dušu“120.

119 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 398 120 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 412 44

121

121 Biljana Gratt, Razglednica Beograda-Dušan Radovid, karikatura Dušana Petričida 45

5. Primena dela Dušana Radovića u masovnim medijima

5.1. Dušan Radovići i pozorište

Pozorište ili teatar je kulturna manifestacija koja podrazumeva direktan kontakt glumca ili više njih i publike u gledalištu. Reĉ teatar dolazi iz grĉkog jezika i znaĉi „posmatrati“122. Pozorište je tako gledajući, medij koji ima zadatak da prenese poruku, ali „ulica“ prenosa poruke nije jednosmerna kao kod moderniijih vidova masovne komunikacije, vec je dvosmerna, s obzirom da je kontakt izmeĊu onoga koji daje poruku i onoga ko je prima, direktan. Ovim ţelimo reći da je pozorište još uvek medij koji ne podleţe klasiĉnim definicijama prenosa komunikacije, koje nam govore da je šema prenosa „odašiljalac - koder - kanal veze - dekoder - primalac informacije“123. Kod pozorišta još uvek moţemo uzeti u obzir onu definiciju komunikacije koju je veoma precizno definisao lingvista Ferdinand de Sosir124, rekavši da govorna informacija nema toliko stroga pravila kao pisana reĉ i da je samim tim apstraktnija od jezika, pisane reĉi, a kao takvu ju je moguće izraziti na razliĉite naĉine u zavisnosti od liĉnog i emotivnog doţivljaja, od individualnog pogleda na stvarnost onoga koji je šalje. Zbog gore pomenutim karakteristikama, pozorište je jedan vid prenosa Radovićevog dela, koji moţda i najbolje moţe da ga predstavi onakvog kako je sam pisac i ţeleo. Upravo zbog tog direktnog, neposrednog kontakta sa gledaocima, izgovoreni tekst dobija trenutnu potvrdu svoga kvaliteta i reakciju koja je oĉekivana. Kada govorimo o pozorišnom ţivotu Radovićevog dela ne moramo se ograniĉiti samo na klasiĉne i zvaniĉne predstave na pozorišnim daskama, već na listu moţemo uvrstiti i ona „mala pozorišta“ koja su se odigravala po školskim uĉionicama, na školskim priredbama i na deĉijim proslavama, a pravljena su na osnovu njegovih tekstova izabranih od strane samih uĉesnika, tj. dece. Sam Dušan Radović je voleo pozorište, iako je drame pisao oprezno i retko. Nije mu se dopadalo kako su tada izgledale deĉije predstave u pozorištima i na školskim priredbama. Smatrao je da su to još uvek naivne idile okruţene laţnim dekorom i sve ostalo što je uĉestvovalo u predstavi je bilo laţno. Bube, biljke, sunce, zvezde. Po njegovim reĉima je i jezik najĉuvenijih bajki za decu bio previše nerazumljiv i trebalo ga je prevesti na ovaj današnji, da bi ga nove generacije najmlaĊih mogle razumeti. Upravo se zbog toga potrudio

122 http://sr.wikipedia.org/wiki/pozorište 123 Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafanpromet, 2008, Ruma, str. 9 124 Ferdinand de Saussure, rođen 1857.godine, umro 1913. godine je bio švajcarski lingvista 46 kada bi dobio zadatak da napiše „naruĉene“ kratke predstave, koje su bile namenjene upravo školskim manifestacijama. Njegove predstave su imale samo jedan ĉin, bile su takozvane „jednoĉinke“, u kojima se ni na koji naĉin nije osetila bilo kakva loša osobina „naruĉenog teksta“, veĉ su plenile svojom saţetošću, detaljnom osmišljenošću i svaka za sebe je, po reĉima Milana Markovića bila „biser srpske dramske poezije za decu“125. Jedno, nešto malo drugaĉije „Malo pozorište“ ili nekadašnje „Pozorište lutaka NR Jugoslavije“ je nakon smrti Dušana Radovića ponelo njegovo ime. Malo pozorište „Duško Radović“ je najpoznatije pozorište za decu i omladinu u Srbiji, a od 1984. godine otvara za odraslu publiku i Veĉernju scenu „Radović“ na kojoj je uspešno afirmisana nekada jugoslovenska, a danas srpska satira sa delima kao što su Domanovićeva "Stradija", "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića i "Hamlet studira glumu" Milovana Vitezovića. Kada su ga, povodom proslave trideset godina rada „Malog pozorišta“, upitali šta bi drugaĉije uradio od onoga što je do tada uraĊeno, Dušan Radović je rekao: „Trudio bi se da još bolje upoznam decu. Da svaka reĉ, svaki gest, svaka boja i oblik budu precizni i delotvorni. Mnogo bih maštao i neprestano pokušavao da otkrijem nove mogućnosti za poetske dimenzije predstave. Verovao bih da tome nema granica.“126

5.1.1. Pozorišne predstave za decu

Jedna od najĉešće izvoĊenih predstava po tekstu Dušana Radovića je sigurno Kapetan Dţon Piplfoks. Prvenstveno pisan kao radio-drama za decu, ovaj tekst je bio adaptiran iz radijskog u pozorišni tekst i izvoĊen na mnogobrojnim scenama. Prvi put je izvedena davne 1962. godine u deĉijem pozorištu Boško Buha i svojim pojavljivanjem iznenadila mnoge svojim naĉinom parodiranja i ismevanja banalnih priĉa za decu o gusarima. Svojim delovanjem na pozorišne radnike je ubrzala razvoj deĉije dramaturgije na prostorima bivše Jugoslavije. Sa istim pozorištem, gusarska komedija Kapetan Dţon Piplfoks je gostovala na raznim festivalima, prvenstveno u zemlji, na festivalu Sterijino pozorje127 u Novom Sadu, a potom i u inostranstvu i to u Veneciji 1963. godine i u Pragu 1965. godine. Ono što se mora spomenuti, a potvrĊuje tezu da je delo Dušana Radovića aktuelno kako u vremenu u kome je stvarao, tako i danas, posle skoro pedeset godina, je i ĉinjenica, da se ova gusarska komedija i danas izvodi na srpskim pozorišnim scenama.

125 Markovid, Milovan M., Radovideve jednočinke, za Detinjstvo, knjiga 1-2, Novi sad, 2003, str. 68 126 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 471 127 U režiji Miroslava Belovida, prim. autora 47

Jedna od poznatih adaptacija je raĊena povodom devedeset godina od roĊenja samog autora i to u saradnji beogradskog Bitef teatra i Deĉijeg kulturnog centra Beograda. Ovoga puta je forma predstave potpuno prilagoĊena današnjoj deci i tome bi se Radović sigurno radovao. Predstava je, naime, mjuzikl sa puno plesa i to uz modernu muziku kao što je brejkdens i hip hop, a u predstavi su samo dva profesionalna glumca, dok su ostali ili deca ili amateri u glumaĉkom poslu. Poslednja u nizu je obrada dela u adaptaciji smederevskog pozorišta Patos, a jedan od reditelja, Nikola Jovanović kaţe da ih Dţon Piplfoks podseća na lepe trenutke druţenja u detinjstvu, kao i na prve odgovorne zadatke koje su dobijali kao deca. Cilj njihove adaptacije i njihova velika nada je da će ova predstava biti interesantna i deci i odraslima, naglašavajući da je „sam tekst ostavljao dosta mesta za razvijanje mašte i to je ono što delo Dušana Radovića ĉini genijalnim, a glumcima daje dosta prostora za razigravanje i igru.“128 Da kvalitetno delo ne poznaje granice, da je Dušan Radović pisao za sve i za svuda, potvrĊuje i ĉesta postavka ove predstave u Pozorištu mladih u Sarajevu. Kako se u najavi ovog pozorišta kaţe, poruka je, izmeĊu ostalog i da „ništa ne moţe zameniti prijatelja i vaţnost njegovog prisustva u našim ţivotima“129. Dušan Radović bi se sa sigurnošću sloţio. Pozorišna predstava Na slovo, na slovo, je nakon velikog uspeha na televiziji, postavljena i na pozorišnoj sceni i to još za ţivota Dušana Radovića. Reţiserka emisije Vera Belogrlić u saradnji sa starom ekipom saradnika, uradila je dve verzije za Malo Pozorište. Poslednja adaptacija je uspešno izvedena u formi mjuzikla u Pozorištu na Terazijama, u Beogradu, sa premijerom 17. Aprila 2010. godine. Jedan od saradnika na adaptaciji, Vladimir Andrić je tim povodom rekao da je osećao veliku odgovornost pri radu na adaptaciji i u svojoj ţelji da saĉuva duh Dušana Radovića, a u isto vreme da postigne ono što je naumio, a to je da pribliţi priĉu nekadašnjih aktera Miće Tatića i Aćima današnjoj deci. Posle toliko godina nakon prve verzije, vaţno je bilo naći vezu i sa današnjim generacijama kako bi „ mjuzikl sa zadovoljstvom gledali i današnji mališani i njihovi roditelji, ali i oni, koji su pratili seriju emitovanu pre više od ĉetrdeset godina.“130 Ĉak i sa primesama sadašnjeg doba, i sa adaptacijom po meri modernog deteta, ova predstava, mjuzikl je najbliţi naĉin da se umetnost pribliţi najmlaĊima. Puna neţnosti, zdravog duha, fantazije i deĉije naivnosti ova verzija predstave, nije izgubila nimalo na onoj jedinstvenosti koju je imala pre skoro pola veka od danas.

128 http://semendria.com/kapetan-dzon-piplfoks-predstava-za-decu-svih-uzrasta/ 129 http://www.infobar.ba/desavanja/event/kapetan-dzon-piplfoks/ 130 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/ 48

5.1.2. Pozorišne predstave za odrasle

Ĉe, tragedija koja traje131 je dramska poema, napisana zajedniĉkim snagama Dušana Radovića i njegovog najboljeg prijatelja Matije Bećkovića. Po priĉi Milovana Vitezovića, drama je pisana javno, u tadašnjoj Gradskoj kafani na Trgu Republike u Beogradu. Glasno izgovarani tekst je brzo je preko prisutnih u Sali stizao u sve delove grada. Ideja da napišu knjigu je došla nakon tragiĉne smrti poznatog revolucionara Ernesta Ĉe Gevare. Poemu je objavio i poznati slovenaĉki ĉasopis Delo, a na pozorišnim daskama je izvedena od strane pozorišta ITD Studentskog centra u Zagrebu. Autori su predlagali da na sceni budu velike slike Prometeja, Dedala i Ikara, Hrista, Stevana Filipovića, Gagarina i Ĉe Gevare „svih onih koji su širili ruke i pokušavali da polete prema dalekim i nedostiţnim ciljevima. Tragiĉna sudbina ovih plemenitih zanesenjaka – to je ta „tragedija koja traje“132 Neki delovi poeme govore i o besmislu te zanesenosti: „Metak je univerzalni lek. Metak je lek protiv glavobolje. Metak je poslednja reĉ medicine. (...) Metak se moţe dobiti i u našoj zemlji.“133 Priredbe se takoĊe mogu svrstati u pozorišnu umetnost iako nisu imale premijere i veliki broj izvoĊenja. Kao i za sve ostale medije, tako je Radović po narudţbini pisao i tekstove za potrebe priredbi za odrasle. Ĉuveni Susreti ĉetvrtkom, pokrenuti 1952. godine u tadašnjem Domu pionira, bili su pioniri u okupljanjima na kojima su deca mogla dobiti odgovore vezane za umetnost, nauku i uopšte za pojmove iz svakodnevnog ţivota. Sam Dušan Radović je, ne samo pisao za Susrete ĉetvrtkom, već je i uĉestvovao u njima, druţeći se sa decom i odgovarajući na pitanja. Ĉetvrtko je bio lutak koji je komunicirao sa decom i postavljao pitanja i deci i gostima: Ja ću sa vama da veţbam jednu malu i laku gramatiku. Ja ću govoriti pogrešno, a vi govorite taĉno...Hoćete li? (...) Ne kaţe se HOĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - HOĆU) Ne kaţe se NOĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - NOĆU) Ne kaţe se VOLEM, već se kaţe (deca odgovaraju - VOLIM) Ne kaţe se ŠTA JE, već se kaţe (deca odgovaraju - MOLIM) Ne kaţe se SKAĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - SKAĈEM) Ne kaţe se PLAĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - PLAĈEM)134

131 Radovid Dušan, Matija Bedkovid, Če, tragedija koja traje, Nezavisno izdanje, Beograd, 1970. godine 132 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 147 133 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 512 134 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 788

49

Povodom tradicionalne priredbe Veliki školski ĉas, koja se odrţava u Kragujevcu svakog 21. oktobra, u znak sećanja na nevine deĉije ţrtve fašistiĉkog terora, Dušan Radović je 1971. godine je napisao tekst u stihovima, koji je posle objavljen kao knjiga stihova Crni dani135. I taj tekst je bio naruĉen od strane organizatora priredbe i povodom tog dela, Radović kaţe: „Prihvatio sam da napišem tekst o kragujevaĉkoj tragediji, pre svega, iz moralne obaveze prema društvu u kome ţivim, prema narodu kome pripadam i ĉiju sudbinu delim. (...) Pisao sam uzbuĊen, traţeći neke reĉi nade i ohrabrenja, govoreći na tom strašnom mestu da je ţivot veliki i lep. (...)“136 Ovi stihovi su redak primer Radovićeve poezije, gde nema humora, vedrine i poziva na igru, ali ima jasnih poruka poslatih uz pomoć jednostavnog jezika i poznatih reĉi, koje se kao i poruke protkane humorom, ureţu u pamćenje ĉitaoca već kod prvog ĉitanja: Loši Ċaci šapuću dobrim Ċacima kako se umire, drţe se ĉvrsto za ruke da niko ne izda, profesori ih još jednom pogledom prebrojavaju. Dobro je, to je dobar razred, dobra deca, ne postavljaju suvišna pitanja. Nešto se strašno dešava, svima, pa i njima. Umiru sa radnnicima, seljacima, popovima, lekarima, ako pravi ljudi. Prvi put su ih pustili meĊu odrasle, nema više malih i velikih, svi su dovoljno veliki da budi broj i meta. Mali prevareni muĉenici, Strašne ţrtve strašnog dana!137 Sliĉna tematika se moţe videti i u tekstu pisanom za predstavu Lomaĉa, izvedenoj premijerno 24. maja 1969. godine u Narodnom pozorištu u Uţicu: Ostavljamo vam sve svoje neutrošene dane, sve što nam je pripadalo i još moglo pripadati.(...) Rodite našu decu, govorite naše reĉi, gledajte kroz naše prozore, trošite naše dane. (...)

135 Radovid Dušan, Crni dani, Spomen park, Kragujevac, 1971. godina 136 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 148 137 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 803 50

5.2. Dušan Radović i novine

Novinarstvo je, u stvari, kamen na kome se izgradilo celokupno stvaralaštvo Dušana Radovića. On je prvenstveno bio novinar po profesiji, a tek onda knjiţevnik. Moţemo reći da je on nesvesto stvarao knjiţevna, tj. umetniĉka dela, pišući iz pozicije novinara. Ovde, naravno, izuzimamo, njegov opus deĉijih pesama, ali i one su jednim delom nastala u vreme kada je radio u novinskim redakcijama i pisao za njih. Kroz ovo poglavlje će biti jasnije prikazano, koliko je Dušan Radović, u stvari, bio više novinar po izboru radnog mesta, a knjiţevnik više po vokaciji. Svoj posao novinara je voleo, bio je, kako je i sam govorio „ĉovek redakcije“138. Dolazio je na posao ĉak i kada nije morao, nedeljom ili praznicima. Smatrao je da pravi, dobar novinar mora puno vremena provoditi na poslu i to je doĉarao reĉima da dobri novinari umiru u toaletima svojih novinskih kuća. Za njega je bilo nedopustivo, ono što je osamdesetih godina bila praksa u nekim beogradskim listovima - da jedan ĉovek nosi dve funkcije u listu, kao urednik i kao direktor, a da pritom godišnje napiše tek poneki tekst. Po njemu su to bile samo politiĉke, a ne novinarske funkcije. Dušan Radović kao novinar je predstavljen i u drugim poglavljima, koja se bave radijom i televizijom, a ovde će najviše biti reĉi o tekstovima koji su pisani za klasiĉne novinske ĉasopise, tj. za medij koji se samo ĉita, ne sluša i gde ima slika, ali ne pokretnih. U prvim novinama, u kojima je dobio posao, ostao je punih pet godina. Od 1947. do 1952. godine. Redakcija Pionirskih novina je bila mesto odakle je poĉeo svoju novinarsku karijeri, pišući pesme i tekstove za decu. Redakcija, u kojoj će mu kolege biti neka od najpoznatatijih imena naše knjiţevnosti, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Mira Aleĉković, Jelena Biblija. Vrlo brzo je dobio i mesto urednika, a o svom prvom danu rada u novinarstvu poslu kaţe: „Toliko sam bio uzbuĊen, da sam poĉeo da povraćam. (...) Ne sećam se taĉno koji je to datum bio, februara 1947., ali srećnijeg i znaĉajnijeg dana u svom ţivotu i radu ne mogu da se setim“.139 Upravo u to vreme su nastali prvi stihovi njegove, već spomenute pesme Strašan lav. To je jedan od dokaza da je poĉeo sa novim naĉinom pisanja ĉak i pre Vaska Pope, iako je Radovićeva zbirka koja je tu pesmu sadrţala, izašla godinu dana nakon prve Popine zbirke pesama. Novinarski stil pisanja, kratak, saţet, sa poentom, ostao je karakteristiĉan za ceo njegov radni vek. Sam je govorio da samo tako ume. „Jedna kucana strana, to je to. (...)“140

138 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola-sabrani spisi, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 47 139 Isto, str. 56 140 Isto, str. 270 51

Sedamdesetih godina je bio zaposlen u redakciji NIP Borba, a istovremeno je radio i honorarno za poznati beogradski list Veĉernje novosti, gde je ureĊivao deĉiju stranu. Zadatak mu je bio da tekstom isprati karikature na temu divljeg zapada. Njegovi tekstovi su bili pod ribrikom Western i jedan od njih je dobar primer kako je i svoje novinarske zadatke radio po principu pesama za decu, sa igrom reĉi, sa neobiĉnim i „zaĉudnim“ oblicima koji iznenaĊuju ĉitaoca i privlaĉe mu paţnju, pozivajući ga na igru:

„Bio jedan šerif strog, ni za sebe ni za svog, ludo pošten kao bog, rigorozan samo zbog: ĉaĉkanjanosaiuva, drpanjasvegaisvašta,(...) tabanjanapraznik, podbrckivanjaucrkvi,(...) pušenjabezfiltera!“141

Jedno vreme je pisao ĉuvene TV kuvarice, kratke kritike televizijskih lica i televizijskog programa, jednom nedeljno u formi distiha, objavljivane u ĉasopisu o televiziji TV Novosti. Uz njih je obavezno išla i karikatura njegovog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja, Dušana Petriĉića. Kritike su bile saţete, pune istine, humora i zaĉinjene onom koliĉinom satire koja je bila dovoljna da se poruka prihvati bez uvrede. Zorica Jevremović, dramaturg, je za Radovićeve tekstove rekla da su „odavno postale ep o našem televizijskom programu“142. Najĉešće su bili spominjani oni koji su u direktnom kontaktu sa gledaocima, spikeri, voditelji, legende tadašnje televizije:

„Te-ve dame smeškaju se stalno, Ne iz srca već više oralno“

„Gleda Bane143 sa naslovne strane Na dušmane što mu traţe mane!“

141 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 82-83 142 Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 165 143 Vukašinovid Bane, legendarni novinar Televizije Beograd, urednik i voditelj emisije „Beogradska hronika“, prim. autora 52

5.2.1. Deĉiji ĉasopis „Poletarac“

Ĉasopis za decu Poletarac je jedinstveni primer jednog lista koji je, sa jedne strane, zvaniĉno trajao samo nepune dve godine, do maja 1975. godine, nakon ĉega je ugašen, a sa druge ostao zapamćen kao najbolji ĉasopis za decu koji je ikada izlazio na prostoru Srbije. Izašlo je devetnaest brojeva sa ukupno 1600 stranica velikog formata. Ne samo da je nastavio da ţivi u sećanju, već je pretoĉen pod istim nazivom i u deĉiju televizijsku emisiju. Radovićev rad kao urednika u Poletarcu je Milovan Danojlić doĉarao na sledeći naĉin: „Sedeo je od jutra do mraka, u jednom tesnom sobiĉku na Trgu Marksa i Engelsa, telefonirao slikarima i piscima, davao zadatke i uputstva, disao sa listom i za list“.144 Sa ovog aspekta posmatrano, potpuno je nelogiĉno zbog ĉega je Poletarac bio društveno neprihvaćen, zašto je nailazio na otpor u školama i sada se mogu i razumeti Radovićevi komentari iz tog vremena u kojima je kritikovao trţište deĉije štampe i smatrao ga korumpiranim. Kvalitet ĉasopisa se moţe videti i u ĉinjenici da je postigao i evropsku slavu, o ĉemu svedoĉi i namera francuskih novinara da se takav projekat uradi i za francusku decu. Isti ilustrator kao i kod domaćeg lista, već spominjani Dušan Petriĉić, trebalo je da oslika i naslovnu stranu francuske verzije. Ono što je Radovićev Poletarac razlikovalo od ostalih ĉasopisa je bila velika koliĉina tekstova koji su bili istovremeno inteligentni i interesantni. Pouĉni, a laki za pamćenje, jednostavni, a puni informacija. Poĉevši od slova, preko godišnjih doba, meseci u godini, geografskih pojmova, do ĉlanova familije. Od razliĉitog nareĉja, ekavice i ijekavice, pa do Ive Anrrića i Ivana Gorana Kovaĉića. Na njegovim stranicama su predstavljani Jovan Jovanović Zmaj, Desanka Maksimović, Petar Koĉić. Sve su to pojmovi koje su deca mogla upoznati kroz ĉasopis, pojmovi koji su bili propraćeni odliĉnim dizajnom, veselim i raznobojnim ilustracijama Dušana Petriĉića. Reţiser, Dţon Timoti Bajford, koji je reţirao televizijsku seriju Poletarac je doslovno rekao o ĉasopisu: „Nikada u ţivotu nisam video tako nešto lepo“.145 Za kratko vreme koliko je ĉasopis postojao bio je „dete udruţene mašte mnoštva jugoslovenskih autora, njihov liĉni prilog kulturi i prosveti (...)“146 Izdavaĉka kuća „Rad“ je objavila ĉetiri knjige pod nazivima ĉetiri godišnja doba, koje su izbor najboljih i najpouĉnijih priloga, kao i najlepših ĉasopisa. Ni knjiga, kao ni ĉasopisa više nema, ostali su jedino muzejski primerci u Narodnoj biblioteci Srbije.

144 Danojlid Milovan, Radovid, prijatelj i urednik, u predgovoru za Prolede: Poletarac Dušana Radovida, Rad , Beograd, 1987 145 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 116 146 Isto, str.119 53

147

147 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Jesen:Poletarac Dušana Radovida, http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2816

54

148

148 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2818 55

149

149 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2818

56

150

150 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Leto:Poletarac Dušana Radovida http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2817

57

151

151 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Leto:Poletarac Dušana Radovida http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2817 58

152

152 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Jesen:Poletarac Dušana Radovida, http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2816 59

153

153 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2818

60

154

154 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2818

61

155

155 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2818

62

156

156 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV- 2818

63

5.3. Dušan Radović i film

Film, kao medij, nije previše privlaĉio Dušana Radovića, te zbog toga i nemamo veliki broj tekstova koji je raĊen za navedenu oblast. Da li zbog same duţine teksta, tj. scenarija koji je bio potreban, a koji je bio u suprotnosti sa navikom autora da piše u kratkim formama ili zbog slabe ekspanzije samog filma u tom periodu, ne moţe se taĉno utvrditi. Filmska industrija je tih sedamdesetih godina u Jugoslaviji, još uvek bila u zaostatku za televizijskom i samim tim je potreba za materijalima bila manja. Radović se jeste ostvario i na filmu, ali uglavnom u tekstovima za kratke animirane ili kratke dokumentarne filmove. Generalno je javnost slabo i upoznata da se Dušan Radović uopšte i bavio pisanjem za film, a naroĉito je nepoznato, da je to bilo u toj meri koja je saĉuvana, sakupljena i objavljena u sabranim spisima Dušana Radovića, Baš svašta. Sam prireĊivaĉ spisa kaţe da bi još više materijala bilo da su u obzir uzeti i tekstovi na kojima je on bio koautor i redaktor. Pisao je sinopise za kratke filmove, kako ih je nazivao prospekte gradova bivše Jugoslavije, Zagreba, Beograda, Dubrovnika, Mostara, Ohrida. Predlagao je da re reklamira arhitektura navedenih gradova i da se predstave njihove lepote. Ono što je u tome interesantno je da je njegova ideja bila da to budu animirani, crtani filmovi koji bi tako predstavljali spomenike uz humoristiĉne prateće komentare. Postoje i sinopisi za film o Lepencima, koji su trebali da predstavljaju davne pretke našeg naroda, nešto poput današnjeg junaka crtanih filmova Asteriksa. Jedan od filmova koji je realizovan po scenariju Dušana Radovića je i Kako su se volele dve budale, tridesetominutni film i kome su igrali legendarni Dragan Nikolić i Milena Dravić, kao i ĉuveni Dragomir Gidra Bojanić. U pitanju je niz povezanih anegdota, jednostavnih, obiĉnih do banalnosti. Prikazana je ljubav, za koju se dvoje mladih ljudi bore, igraju se ljubavi, brane se od nje i sve to bez velikih reĉi i suvišne drame. Osim sinopisa za filmove, Radović je radio i recenzije za filmove, kritike koje su bile kao i knjiţevne, veoma realne i taĉne. Kometarisao je kultni film tog vremena Gorile, po scenariju Dušana Savkovića o jugoslovenskoj koloniji u pariskom podzemlju, precizno primetivše da je premalo jugoslovenskih karakteristika kod momaka koji su prikazani u filmu. Isto tako je bio dosta kritiĉan i prema scenariju za film Derviš i smrt, Zdravka Velimirovića, govoreći da je jezik filma previše naporan za praćenje, ako i da ima previše pozorišnih scena za jedan film. Nije ĉitao samu knjigu, te se ogradio od savršene procene, ali iz ove perspektive sada gledano, moţemo reći da je bio u pravu.

64

5.4. Dušan Radović i radio

Radio Beograd je mesto gde je Radović po prvi put došao u kontakt sa publikom uz pomoć masovnog medija. Svoj radni vek završava takoĊe u radijskoj kući, ovoga puta u Studiju B odakle odlazi u penziju. Godine 1925. osnovano je akcionarsko društvo Radio, a u martu 1929. sveĉano otvoren program Radio Beograda. Nakon Drugog svetskog rata, srpski radio se pojavljuje kao deo jugoslovenske mreţe i vrlo brzo stiĉe veliki broj slušalaca. Radio kao medij je u to vreme bio izuzetno popularan naĉin da se što većem auditorijumu prenesu odreĊene poruke, bilo da su one bile informativnog ili zabavnog sadrţaja.

5.4.1. Radio drama „Kapetan Dţon Piplfoks“

Dušan Radović dolazi 1952. godine na mesto urednika preograma ze decu Televizije Beograd. Već 1953. piše radio-dramu Kapetan Dţon Piplfoks, spomenutu u poglavlju o pozorištu. Tekst radio drame Kapetan Dţon Pilfoks je autentiĉna drama za decu sa muziĉkom pratnjom. Na veoma interesantan naĉin prikazuje gusarskog kapetana Pilfoksa, koji je pozvan da prekine svoju penziju i povede staru gusarsku druţinu u borbu protiv do tada nepobedivog sedmoglavog ĉudovista. Tekst nam vedrim tonom doĉarava ne baš tako vedre scene, kao i veoma opasne situacije. Pomenute situacije stavlja na granice apsurda i one time dobijaju karakteristiku humora. Radio drama se naziva i „pozorište zvuka“, jer se zvuk koristi u nekoliko oblika. Poĉevsi od glasa spikera koji pojašnjava predhodne i uvodi nas u naredne scene, preko muzike koja prati dešavanje radnje, do tonova koji oponašaju stvarna dešavanja. Kapetan Pilpofks je opremljen starim oruţjem, dat mu je stari brod na korišćenje i obezbeĊena mu je stara posada gusara. Svi zajedno neustrašivo kreću u potragu za ĉudovištem iako ih prate zastrašujuce informacije o uţasima po kome je sedmoglavo ĉudoviste poznato. Uz pomoc saveta ĉarobne pećine, druţina dobija ideju kako da nadvlada neman, a naĉin je upravo ono što je i pišĉeva poruka najmlaĊima. Mudrost, pamet i znanje su najmoćnije oruţje. To oruţje je pomoglo kapetanu Pilfoksu da nadmudri ĉudovste i odseĉe mu svih sedam glava. Drama ima elemenate bajke, što objašnjava dodatak naslovu koji glasi – gusarska bajka u više slika, ali nije bajka. Izostavljeno je previše slatkoreĉivosti, jezik je jasan, pojmovi su, iako ĉarobni, pribliţeni deci korišnjenjem istih pri svakodnevnim aktivnostima. Vremenska razdaljina je ublaţena korišćenjem pojmova iz savremenog ţivota.

65

Iako je tekst napisan u formi radio drame, Kapetan Dţon Piplfoks je, kao što je već spomenuto doţiveo mnogobrojna izvoĊenja na scenama stvarnih pozorišta, prevedena je na nemaĉki i igrana na scenama pozorišta i u Nemaĉkoj. Radovićeva radio drama je doţivela veliki uspeh, moţda i zbog toga što se pojavila u jednom veoma teškom vremenu, u kome su se još uvek osećale strašne posledice rata, društvo je bilo siromašno i svuda je bilo sivilo posleratne sakodnevnice. Kapetan Dţon Piplfoks je uspeo da unese vedrine i humora, jer je u pitanju neobavezujući humor i tema koja je daleko od doskorašnjih stradanja i muka uzrokovanim ratom koji se završio samo koju godinu ranije. S druge strane, do tada su radio drame i drame za decu uopšte, bile u stvari samo loše prepriĉane bajke ili moralno-pedagoške pridike koje su neuko prepravljane u dramski oblik. Sveţina koju donosi prva Radovićeva drama za decu je seme koje je pomoglo raĊanju potpuno autentiĉne dramske umetnosti za decu. Radio drama Kapetan Dţon Piplfoks je emitovana nekoliko puta na razliĉitim nemaĉkim radio stanicama, a na radiju u Srbiji je imala više od sto izvoĊenja. Jedan od dijaloga u drami je pokazatelj neodoljive Radovićeve parodije na uĉenje, kao i predlog za najrazliĉitije naĉine obrazovanja. Uz humor prihvata neke nepobitne ĉinjenice, ali isto tako uz humor i veoma jednostavan, a pritom potpuno neoĉekivani naĉin, rešava problem nedostatka pameti u gusara: „Kapetan: Dobro , a pitam ja vas, slušajte me dobro – imamo li mi, gusari, pameti? (...) Kapetan: Prema tome, ako mi gusari nemamo pameti – a verovatno da je i nemamo – kako ćemo savladati to ĉudovište sa sedam glava? (...) Kapetan: Predlaţem...slušajte – ne predlaţem nego nareĊujem da cela posada od danas pa za još dvadeset i jedan dan – rešava ukrštene reĉi!“157 Odsustvo klasiĉne didaktike, tako specifiĉno za Radovićevo delo je ovde oĉigledno, ali nije izostavljen predlog naĉina kako se do znanja i informacija o raznim pojmovima moţe doći na interesantniji i pristupaĉniji naĉin. Skroman kao i uvek, kada je njegov rad u pitanju, Radović je razlog velike popularnosti Kapetana Dţona Piplfoksa video u vremenu u kome je tekst nastao. Vremenu, u kome su ljudi imali puno ozbiljnijh problema i trebalo im je nešto što bi ih vratilo njima samima. Najlakši put ka tome je povratak u detinjstvo. Kao i kompletna drama, i datum njenog prvog izvoĊenja je pun humora, šale i smeha. Radovićev zadatak je bio da spremi nešto za 1. April 1953. godine.

157 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 5 66

5.4.2. „Kako su nastale ruţne reĉi“

Radio igra za decu Kako su nastale ruţne reĉi je napisana i izvedena na Radio Beogradu 1959. godine i ostala je upamćena kao dobar primer slanja odreĊene poruke kroz igru i deĉiji tekst. Sama priĉa prati nastanak ruţnih reĉi koje su otkrivene sluĉajno kod jedne male princeze i interesantnim nabrajanjem, povratkom u prošlost uz jednostavne taktove muzike, dolazi se do zakljuĉka da je izvor ruţnih reĉi njen otac, kralj Riĉard. U meĊuvremenu su bili uhapšeni i zamalo osuĊeni na smrt i sluškinja Margarita i konjušar Barnabas i Klaudije, ĉuvar svetionika. Ali kako je na kraju utvrĊeno da je kralj glavni krivac za nastajanje problema, ukinute su sve kazne i odustalo se od vešanja, jer „zašto da ga obese? On je bio kralj, a osim toga bio je, verovatno, mnogo ljut na reku Men i na obalu koja se odronila!“158 u momentu kada su je došlo da izgovori ruţne reĉi. Naravno, Radović je kao ruţnu reĉ uzeo pridev “šašav“, ţeleći u stvari samo da skrene paţnju deci na odnos prema lepom izraţavanju. Sa druge strane poslao je poruku odraslima, da je, u stvari, deĉije ponašanje u mnogome uslovljeno slikom koju odrasli šalju i da od njih zavisi razvoj deĉijeg izraţavanja, ophoĊenja prema stvarima oko sebe i odnosa prema drugim ljudima. Kao i u drugim oblicima izraţavanja i ovde Radović kombinuje dešavanja iz stvarnog ţivota sadašnjeg vremena, sa tradicijom, mitovima i likovima iz bajki, koji su, kao i stvaran ţivot, deci veoma bliski. Naravno, i ovaj tekst pisan za radio je doţiveo brojne adaptacije i ima ĉesta izvoĊenja u pozorištima za decu. Pored dve navedene radio drame za decu, Dušan Radović je za isti medij napisao i Priĉe za Gordanu, radio dramu koja je emitovana 1965. godine, kao i radio igru Jednoga dana emitovanu tri godine kasnije. Radio emisija Dobro jutro deco postavljena je 1. juna 1955. godine na inicijativu Dušana Radovića i danas traje i po istom principu kao i pre više od pola veka. Time je nastavio ideju na se deci obraća direktno. Nakon zbirke pesama Poštovana deco i poĉetka direktnog obraćanja, dolazi i Dobro jutro deco. Deca se pozdravljaju svako jutro u sedam sati uz petomunutnu priĉu koja ih na lep naĉin uvodi u dan koji je pred njima. Kaţu da je Dušan Radović jednog dana stavio prst na ĉelo i rekao da decu treba buditi priĉama i to taĉno u sedam, a priĉe moraju biti veoma dobre. Vreme emitovanja je, kao i kod emisije Dobro jutro Beograde, veoma rano, pa ĉak i za ranoranioce. Kada su Radovića jednom prilikom upitali zar ne bi bilo lakše da je „laku noć“, nego „dobro jutro“, odgovorio je: „Noć je u nadleţnosti nekog drugog. Ja sam jedino ujutru ţiv i budan“ 159

158 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 585 159 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str. 180 67

5.4.3. Radio emisija „Beograde, dobro jutro“

Radijska emisija Beograde, dobro jutro je do sada bez pandana u istoriji radija u Srbiji. Moţda je ne moţemo baš okarakterisati kao nacionalno blago, jer je bila više „lokal patriotska“, ali na nivou Beograda i prostora gde se emitovanje moglo ĉuti, sigurno je imala status institucijalne emisije. Po osećanju samovoljne „obaveze“ da se mora poslušati, najbolje je moţda da je uporedimo sa informativnom emisijom Dnevnik. Kao što je poznato, ne samo kod nas, već i inaĉe, dnevne vesti, tj. informativne emisije sa najvaţnijim dnevnim dogaĊajima iz zemlje i sveta, jesu nešto što se obiĉno ne propušta. Sa njima se poĉinje ili završava dan, traju kratko i uglavnom svi uzmu vremena da ih poslušaju ili pogledaju i onda nastave sa uobiĉajenim aktivnostima. Ostale su i priĉe da taksisti nisu hteli da krenu sa taksi stanice, iako je klijent seo u auto, sve dok Dušan Radović ne završi ĉitanje svojih poruka za to jutro.160 Upravo tako se moţe, za poĉetak, opisati znaĉaj Radovićeve emisije Beograde, dobro jutro. Emisija je prvenstveno zamišljena kao ĉitanje aforizama Dušana Radovića od strane profesionalnih spikera. Trebalo je to da zvuĉi kao neka vrsta dnevne hronike koja će sa dozom zdravog humora i karakteristiĉne poetike Dušana Radovića, obaveštavati graĊane o svakodnevnim dogaĊanjima. U meĊuvremenu je došao predlog da autor liĉno pozdravlja BeograĊane svojim glasom i legenda je poĉela da se raĊa. Radio Studio B je 1. aprila 1970. osnovala grupa novinara dnevnog lista Borba, kao prvu stanicu izvan sistema drţavnih elektronskih medija. Potpunu revoluciju u ureĊivaĉkoj politici je predstavljala programska šema - gradski, lokalni radio sa jednom cakom – više muzike, manje priĉe. To znaĉi red muzike, nekoliko informacija vaţnih za gradsko stanovništvo, i onda ponovo muzika.161 Kada smo kod informacija za gradsko stanovništvo, vaţno je reći da je i tu uvedena novina. Tadašnji urednik, ĉuveni Đoko Vještica direktno je komunicirao sa gradskim komunalnim preduzećima. Kod ukljuĉenja uţivo, vrlo ĉesto su postavljana i vrlo nezgodna pitanja. Godine 1971. pokrenut je i Drugi program na srednjim talasima i to prevashodno muziĉki, sa vestima na svaki sat. Kasnije je pokrenut i Treći program, sa iskljuĉivo ozbiljnom muzikom, a osnovani su i produkcija gramofonskih ploĉa i produkcija TV reklama.162

160 Bedkovid Matija u televizijskoj emisiji „Kvadratura kruga“, Televizije Beograd 161 http://www.studiob.rs/onama.php 162 http://sh.wikipedia.org/wiki/Studio_B 68

Dušan Radović poĉinje 1975. godine svoju karijeru na Studiju B kao novinar, koji prelazi u novu radijsku kuću, kao i sami osnivaĉi mladog radija, iz Borbe. Veoma je vaţno spomenuti i da se studio radija u koji dolazi Dušan Radović nalazi na 23. spratu Palate Beograd, poznatije kao BeograĊanka. Prva pomisao samog autora, kada se popeo na tu visinu i pogledao na Beograd, je bila, da bi bilo lepo sa te visine obraćati se sugraĊanima i poţeleti im na neki naĉin dobro jutro. Kako je u Studiju B bio obiĉaj da svi novinari stanu pred mikrofon i idu u etar svojim glasom, nagovorili su Radovića da sam ĉita svoje tekstove. Radovićevi jutarnji tekstovi su imali pratnju muzike i to svaki put iste melodije U ranu zoru. Naravno, ne sluĉajno. Sam autor je bio poznati ranoranilac. Ustajao je oko ĉetiri sata ujutru i poĉinjao svoj dan. Stizao je prvim tramvajima i trolejbusima sa Zvezdare, gde je ţiveo, do palate BeograĊanka, gde se nalazio studio radija Studio B. Sam je tvrdio da je sve tekstove pisao istog dana kada su trebali biti i proĉitani, što je znaĉilo izmeĊu ĉetiri i sedam sati ujutru. Ĉesto je naglašavao da, za razliku od svojih kolega, ne pravi nikakve beleške, već stupa u pogon tek kada njegovi prsti dodirnu tipke pisaće mašine163. Dešavalo se da ne uspe da realizuje svoju zamisao na papiru ili da zakljuĉi da ono što je napisao nije dovoljno dobro. U tim sluĉajevima emisije, jednostavno, tog dana nije ni bilo. Sama visina na kojoj se studio nalazio davala je posebnu ĉar obraćanju. Ko je bio gore, mogao je da vidi jedan dobar deo Beograda, naroĉito kada je vedro, bez magle i oblaka. Radović je od ekipe iz studija dobio na poĉetku rada i dvogled, koji je veoma ĉesto koristio. Posmatrao je Beograd u trenutku kada je pisao za taj dan, imao je inspiraciju ispred sebe i dešavalo se da je u tekstu baš ono što je upravo ugledao. Samim tim je i njegovo obraćanje imalo neki liĉni ton i iako je ponekad nazivana i hronikom grada, ta hronika je pored informacija o trenutnom stanju koje se spominje, imala i jednu poetsku notu, koja joj je davala na snazi. Neka vrsta narodnog predanja ĉije se ĉinjenice mogu uzeti kao istorijski relevantne, ali se ne moţe zanemariti liĉna crta samog naratora. Forma njegovih tekstova u emisiji Beograde, dobro jutro je bila ĉesto sporna i teško ju je precizno definisati. Opšte poznato i priznato je reći da su u pitanju aforizmi. Pored već navedenih definicija moţemo dodati i onu koja kaţe da su aforizmi „po pravilu sitne i najsitnije forme koje nastaju i ţive u meĊuprostoru knjiţevnosti i publicistike.“164 U ovom poglavlju ćemo i sami imati prilike da vidimo da se njegovi tekstovi iz navedene emisije, ne mogu spakovati u okvire date definicije. Sam Radović je klasifikaciju generalno, smatrao besmislenom i ponavljao da su apsurdna pitanja o tome da li je njegova emisija Beograde,

163 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 372 164 http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/index.html 69 dobro jutro, novinarstvo ili ne. Za njega je bilo vaţno „ono što se napravi, što ostane i kako to deluje na ljude“.165 Isto tako je, kasnije, za predgovor prve knjige koja je sadrţala izbor tekstova iz emisije, napisao: „Ovoj vrsti pisanja je teško i verovatno nepotrebno odreĊivati ime i rod. Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom beogradskom folkloru, usmenom predanju našeg vremena“166. Ono što je u ovoj izjavi neobiĉno je izraz „beogradski folklor“ koji do tada još nije bio spomenut u knjiţevnosti. Inaĉe je folklor povezan sa manjim, seoskim sredinama i gradski milje ga nije poznavao. Radović krajnjim delom reĉenice donekle pojašnjava svoju izjavu, objašnjavajući folklor kao usmeno predanje. U tome, vizionarski, ni malo nije pogrešio, jer se njegovo delo pisano za emisiju Beograde, dobro jutro, prenosi sa kolena na koleno. Baš kao i svako usmeno predanje, sa generacije na generaciju. Tekstovi iz emisija su sakupljeni u tri knjige pod istim naslovom koji je nosila i emisija. Ona što je u knjigama vidljivo je odstupanje od centra i idejne okosnice Radovićevog obraćanja, a to je Beograd. Više su se predstavili tekstovi koji su, jednostavno reĉeno, univerzalni i odstupaju od lokalnog znaĉaja, već mogu imati globalnu upotrebu. Sama emisija je bila prvenstveno fokusirana na dešavanja u Beogradu, a na to su se nadovezivale i ostale teme. Doticao se svega onoga što ga je i samog privatno zaokupljalo i interesovalo. Jednostavno je na taj naĉin delio svoja razmišljanja sa sugraĊanima. Tako su njegovi sugraĊani bili manje usamljeni i sa dobrim raspoloţenjem ulazili u novi dan. Posebno je vaţno obratiti paţnju na, skoro potpunu, aktuelnost njegovih tekstova i u sadašnjem vremenu. Ono što je tada sigurno zanimalo svakog sugraĊanina je stanje same infrastukture grada. Što je situacija bila nezgodnija, to su Radovićeve opservacije bile interesantnije za slušaoce:

Beograd nam je prljav. BeograĊani, kao Ivica i Marica, ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih pedeset metara po jedan trag. Ako znate šta puše i od ĉega boluju, lako biste ih mogli naći.

Kontrolori Gradskog saobraćajnog preduzeća i ovog jutra traţe putnike bez karata. Imali bismo više vajde i mi i oni kad bi nam pregledali zube i merili krvni pritisak.

Ne pretiĉite pametnije od sebe. Prava vozaĉka disciplina zove se ko će duţe, a ne ko će brţe voziti.

165 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 219 166 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 880 70

Hoće li skoro taj beogradski metro? Mnogi BeograĊani su već pod zemljom i ĉekaju.

Komentarisao je, veoma ĉesto, odnos roditelja prema deci sa velikom dozom kritike i realnim pogledom na stvarna dešavanja u društvu po pitanju vaspitanja:

Lako je onima koji su intimni sa svojom decom. Oni im uvek mogu priznati kad nemaju para. Teško je onima koji se prave vaţni. Oni moraju da laţu. Pare koje nemaju oni deci ne daju iz principa.

Uz svu vašu brigu, jedno dete uvek moţe da se izgubi u ţivotu. Tamo gde ima više dece, jedni drugima pomaţu da se ne izgube.

Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego loše vaspitan.

Neko je jutros srećan, presrećan, jer je našao mesto za parkiranje. Neko drugi je tuţan i ţalostan jer mu se rodilo ţensko dete...

Nije zaobilazio ni svoju omiljenu temu – obrazovanje i obrazovni sistem u Srbiji:

Na Beogradskom univerzitetu vrši se prijem novih studenata. Telefoni zvrje od ranog jutra: Zorin zet moli Perinog kuma za Vlastinu svastiku... S tim što će Nadin ujka da sredi sve oko one cigle. On dobro stoji sa Ţikinim sestrićem koji je zaduţio Braninog bratanca.

Ono Ċaka što pretekne srednjim školama, upisaće kafane Šumatovac i Sunce. ''Poslednja šansa'' otvara veĉernju školu...

Noćas kasno dvoje roditelja ĉitali su pesmu o zecu i odgonetali - šta je pisac time hteo da kaţe. Da oni kaţu detetu, da dete kaţe nastavnici.

Više šansi imaju oni koji se kroz školu provlaĉe, koji se štede, jer znaju da ih ĉeka još jedno veliko poluvreme ţivota.

71

Situacija u zdravstvu je uvek davala povoda za komentare pune humora, ali i jeda :

Uhvatite red u bolnicama sad dok ste još zdravi. Da biste mogli stići na pregled kad se razbolite.

Neka su nam lekari ţivi i zdravi. Da nije njih, mnogi od nas ne bi imali pred kim da se skinu, niti bi imao ko da nas pipne.

Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama, ima u banci, ko nema u banci, ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj – naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da nema nigde i ništa.

Govorio je i o fudbalu, jer ga je voleo i bio je vatreni navijaĉ beogradskog fudbalskog kluba Partizan: „Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju ţene“. Priĉao o odnosima izmeĊu muškaraca i ţena: „Neki su se već razveli, neki su u razvodu, a neki su još na poĉetku – tek treba da se venĉaju“. Opisivao zgrade, ulice, terase i automobile koje vidi: „U ulici Gavrila Principa aktivan je od jutros jedan ţuti buldoţer. U Sarajevskoj – jedan mali, ali vredan dimnjak.“ Sunce mu je bilo nepresušni izvor inspiracije i ĉesto ga je spominjao. Poznato je njegovo poštovanje sunca koje je najbolje akcentirano izjavom da „vedro misliti i vedro pisati, (...) to bi bezmalo moglo znaĉiti: biti saradnik Sunca“167 Govorio je: „Ako vam je do sunca, trošite ga sada, dok se ne rasproda“. Spominjao je beogradske pijace i proizvode koji se tamo mogu naći, komentarisao one koji su došli u Beograd i one koji iz njega odlaze: „Neki neuspeli BeograĊani vraćaju se na selo da krenu iz poĉetka“. Tako je Dušan Radović skoro svakog radnog dana punih sedam godina pozdravljao sugraĊane sa vrha BeograĊanke, svaki put sa po pet izabranih kratkih tekstova primerenih i prilagoĊenih trenutnim dešavanjima. Tako se s vremena na vreme bavio i aktuelnim politiĉkim zbivanjima. A onda je došlo vreme ili bolje reĉeno, došli su ljudi, koji su smatrali da je u Radovićevim reĉima ima nešto što vreĊa i negativno utiĉe na sveukupno razmišljanje onih koji ga slušaju. Radović je u jednoj od svojih emisija 1982. godine, traţio nacionalizaciju imovine i to samo one koja pripada ĉlanovima Saveza komunista: „Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevaĉa, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo.“

167 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 137 72

Kao reakcija na njegove reĉi povela se tema o tome na sednici Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine i raspravljalo se o "aktuelnim idejno-politiĉkim pitanjima informativnih delatnosti". Došlo se do zakljuĉka da je sadrţina poruka Dušana Radovića kod njegovih obraćanaja sugraĊanima, previše destruktivna i neprihvatljiva i kao takva se mora detaljnije razmotriti. U meĊuvremenu je objavljen, izmeĊu ostalih još jedan aforizam koji je glasio: "Ako već moţemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih. Ko se ne slaţe neka kaţe." i emisija je definitivno skinuta sa programa, a Dušan Radović je prestao da se oglašava. Nakon skoro pet stotina emitovanja i jutarnjih javljanja, zaćutao je „petao“ sa BeograĊanke. Ugasio se budilnik Beograda. Takva politiĉka odluka je donela više štete nego koristi, te je sam Ivan Stambolić pozvao ĉelnike Studija B i predloţio da se Dušan Radović vrati u program. Radovićev odgovor je bio da on jeste mali ĉovek sa radija, ali da nije onaj koji se pali i gasi na dugme. O tom odlasku sa programa je Radović nerado govorio. Ne zalazeći previše u detalje, objašnjavao je da je došlo do nesporazuma i da su njegove izjave postale prejake za javnu reĉ, te da je odluĉeno da privremeno zaćuti. Na ţalost, nije bilo privremeno. Radović se nije više nikada obratio BeograĊanima, vrlo brzo je otišao u penziju i u tišini nastavio da stvara. Iako u penziji, dolazio je i dalje svakoga jutra u redakciju Studija B i pisao reklame i predloge za programe. Govorio je: „U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam BeograĊanima, izgubio sam moć govora, teţe govorim, a i oslabio sam.“168 Radovićevi aforizmi sa repom, ili produţene varijante aforizama ostali su zaštitni znak ne samo Beograda, već i ĉitavih generacija onih koji su u Beogradu roĊeni ili su u njemu odrastali. Razlog odlaska Radovića sa talasa radija je zaboravljen, ali je veći deo njegovih izreĉenih misli ostao kao neka vrsta himne gradu u kome je ţiveo. Spomenik „Pobednik“ na Kalemegdanu je jedan od simbola Beograda. Radović ga je hteo izmeniti, predlaţući da mu se u ruke stavi košarkaška lopta, jer su to naše jedine pobede trenutno. Drugi simbol je televizijski toranj na Avali, a treći, moţda i najpoznatiji simbol Beograda je sigurno Dušan Radović i njegovo delo o Beogradu. Svoju veliku, taĉnije reĉeno, bezuslovnu ljubav prema tom gradu, pretoĉio je u reĉi koje su u meĊuvremenu postale krilatica svih onih koji Beograd smatraju svojim domom, bez obzira u kom delu sveta se nalaze:

„Ko je jutros imao sreće da se probudi u Beogradu moţe smatrati da je za danas dovoljno postigao u ţivotu. Svako insistiranje na još neĉemu, bilo bi neskromno“. (ĉetvrtak, 24. Jul 1975)

168 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 436 73

5.5. Dušan Radović i televizija

Televizija je zasigurno najuticajnije od svih medijskih sredstava koja nam stoje na raspolaganju. U današnjem društvu internet ima primat po broju korisnika, ali je ipak televizija na prvom mestu kada je u pitanju slobodno vreme, razbibriga i zabava. Sama ĉinjenica da kod upotrebe interneta, sami biramo na koji ćemo link kliknuti, donekle nas stavlja u poziciju da ipak kontrolišemo ono što ćemo videti. Kod televizije je izbor prepušten nekom drugom, a mi smo u biti samo puki posmatraĉi. Veliku ulogu kod televizije u odnosu na druge medije igra i spoj vizuelnog i audio efekta. Ta prednost je sigurno i jedan od razloga ima veliki uticaj „na vrednosti i obrasce ponašanja mladih. Televizija se izdvaja kao medij uz koji deca i mladi provode najveći deo svog slobodnog vremena.“169 Sliĉno mišljenje je imao i Dušan Radović i po njemu je „televizija neminovnost i treba je prihvatiti. Medjutim ona nije prava i prirodna hrana za sva ĉula i sve deĉije potrebe“170 Pored vrlo razumnog gledanja na novi oblik medija i odreĊenog otpora prema tolikom uticaju, Dušan Radović je televiziju doţivljavao kao relativno korisnu pojavu u društvu. Smatrao je da „postoji jedan bezrazloţan strah od televizije kada su u pitanju deca (...) Konkretnije, taj strah od televizije formuliše se i ovako: deca manje ĉitaju, televizija ih je odvojila od pravih kulturnih i umetniĉkih vrednosti...Ja to ne mogu da prihvatim, jer – s jedne strane – mislim da je precenjena svaka knjiga, a da su podcenjena neka druga i nova sredstva izraţavanja.“171 Ono što je njega brinulo su ljudi koji rade na televiziji i od kojih zavisi ureĊenje i izbor onoga što će doći do deteta ili odraslih gledalaca. Sama televizija za njega nije bio bauk, već nešto sa ĉim se treba „suoĉiti, jer zašto bismo se plašili i beţali pred jednim takvim dogaĊajem kada smo ga godinama i vekovima pripremali?“172 Ta spremnost da se uklopi u tokove moderne tehnike, vidi se i u njegovom prihvatanju ĉinjenice da je, kako je sam govorio, televizija već postala škola miliona ljudi na planeti. Mogućnosti koju pruţa televizija, Radović je prvenstveno hteo primeniti u sferi obrazovanja. Kako za decu, tako i za odrasle je pisao korisne scenarije koje su pored zabavnog imale i snaţan obrazovni karakter.

169 Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafampromet, Ruma, 2008, str. 17 170 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 141 171 Isto, str. 100 172 Isto, str. 100 74

S obzirom na snagu i prostornu raširenost uticaja televizije na kompletno društvo, na ljude iz razliĉitih socijalnih slojeva, kao i razliĉitih godina starosti, veliki je i „uticaj govornih poruka tih medija na jeziĉko ponašanje slušalaca i gledalaca njihovog programa“.173 Upravo zbog toga postoje specijalne grupacije koje se bave prouĉavanjem jezika televizije, pod kojim podrazumevamo naĉin izraţavanja, artikulaciju, brzinu govora i dikciju onih koji se obraćaju širokom auditorijumu. To su najĉešće glumci, spikeri, ljudi iz novinarske branše, a ponekad i amateri i sluĉajni prolaznici. Veoma je vaţno da svi oni imaju dobre navike govora i kvalitetne naĉine prenošenja poruka. Ali dodatno je potrebno i da zadati tekst koji treba da izgovore bude jasan, bez puno stranih i nepoznatih reĉi i da imaju dovoljno vremena da ga izgovore u tempu koji dozvoljava da onaj koji sluša i razume ono što je reĉeno. Jedna od najvaţnijih karakteristika koja krasi pisanje Dušana Radovića je već spomenuta jednostavnost, kako u odabiru reĉi, tako i u naĉinu sklapanja elemenata napisanog. To je sigurno jedan od razloga zašto je njegov uspeh kod pisanja za televiziju bio zavidan. Ne samo da je u njegovom vremenu popularnost bila velika, već su televizijske emisije sa njegovim potpisom dobile karakteristiku legendarnih. Onih koje se ne zaboravljaju i koje se vrlo rado repriziraju. Vaţno je istaći da vremenom i sa godinama nisu izgubile na svojoj aktuelnosti. Broj dela koje je Radović napisao za televiziju prevazilazi sve ostale grane njegove knjiţevnosti. PrireĊivaĉ sabranih dela Dušana Radovića u korice knjige Baš svašta, Miroslav Maksimović kaţe da su stranice Radovićevih tekstova pisanih za televiziju i o televiziji ĉinile najvišu „kulu“, visoku ĉak ĉetrdeset centimetara.

5.5.1. Rad Dušana Radovića na televiziji za decu

Dušan Radović dolazi na mesto urednika Redakcije programa za decu 1960. godine. Naĉin njegovog rada i shvatanje uredniĉkog posla moţe se videti i iz njegove izjave date u tom periodu: "Kod nas ni u redakciji ni u široj okolini, nije odavno viĊen ni pedagog ni psiholog. U našoj diverzantskoj grupi nije bilo mesta za njihovog ĉoveka. Mi smo verovali pre svega u pesnike, za njima smo tragali i sa naporom ih okupljali, pretpostavljajući da će pesnici spontano i jednostavno ostvariti pravi humanistiĉki i demokratski deĉji program. Kad kaţemo pesnik - mislimo na svakog umetnika i svaku liĉnost koja obogaćuje objektivan svet maštom, inteligencijom, humanizmom i profesionalnim znanjem".174

173 Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafampromet, Ruma, 2008, str.14 174 http://www.zmajevedecjeigre.org.rs/detinjstvo/br4_99/likdete.html 75

Dušan Radović im je stavio do znanja da će se potruditi da program za decu bude onakav, kakav je on i ranije predlagao – pun interesantnih, veselih, a istovremeno i obrazovnih detalja koji će na lak naĉin nauĉiti dete novim pojmovima. Kroz igru, asocijacije, deca su dobijala informacije koje su ostajale upamćene. Smatrao je da se deca odliĉno razumeju sa televizijom jer „današnja deca su vršnjaci televizije“175 i ne treba smetnuti sa uma veliki uticaj koji televizija ima na decu, već ga na pravi naĉin usmeriti ka njima. Zabavu, kao takvu, nikada ne treba smatrati jeftinom, plitkom i glupom, jer postoji veliki broj ozbiljnih programa na televiziji, kao što je „Opstanak“, a da su istovremeno veoma zabavne.176

5.5.2.. „Na slovo na slovo“

Radović se dao na posao i ubrzo je poĉelo prikazivanje emisija za decu koje su istovremeno bile i zabavne i veoma pouĉne. Najpoznatija meĊu njima je sigurno ĉuvena serija Na slovo na slovo, koja je prikazala, do tada neviĊenu kombinaciju vizuelnog i audio efekta, na pravi naĉin sinhronizovanog i predstavljenog deci. Prva epizoda je prikazana 1963., a poslednja 1965. godine. U tom prvom serijalu je napisano i realizovano 34 epizode. Scenario je pisao Dušan Radović, reditelj je bila Vera Belogrlić, a glavna uloga je poverena Mići Tatiću. Kao što joj samo ime kaţe, emisija je imala zadatak da deci pribliţi slova, tj. reĉeno jezikom odraslog ĉoveka, da decu nauĉi slovima. Trajala je ĉetrdeset minuta, radnja je bila smeštena u jednom od studija Televizije Beograd i vremenom je postala najbolji serijal za decu ikada snimljen na srpskoj televiziji. Ĉuveni ameriĉki serijal deĉijih emisija Ulica Sezam se vodi kao prva zabavna emisija za decu sa edukativnim karakterom, pionirski projekat kojim se obrazovni sadrţaj deci prikazuje na zabavan naĉin. Premijerno je prikazana 10. Novembra 1969. godine. Ovaj datum nam govori da su Dušan Radović i ekipa oko njega, postavili model i osmislili esenciju edukativo-zabavnog programa mnogo pre ameriĉkih kolega. Cela ekipa je bila usresreĊena na pronalaţenje ideja koje će deci pokazati slova. Velike kocke su bile osnovni elemenati koji su se koristili. Iz njih su izlazile druge igraĉke sa razliĉitim poĉetnim slovima u imenu. Igraĉke su mogle bili i obiĉne, prave, a ponekad se dešavalo i da su ţive. Naravno, to je bilo u sluĉajevima kad su se prave ţivotinje koristile kao modeli. Igra se zasnivala na tome da Mića Tatić zada odreĊeno slovo, a lutka Aćim (anagram

175 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 618 176 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 219 76 od Mića i predstavlja malog Miću) pogaĊa šta je to što je Mića zamislio, a ime zamišljenog predmeta poĉinje sa zadatim slovom. Osnova originalne deĉije igre „Na slovo na slovo“ je stara koliko i dete i ĉesto je igrana meĊu decom, poznaju je i stari i mladi i to je moţda i pomoglo emisiji da odmah dopre do svojih gledalaca. Bila im je poznata, draga, jednostavna za razumeti i samim tim veoma bliska. Kao takva naišla je na veliki broj onih koji su je pratili bez izostanka, zabavljali se i neprimetno uĉili slova. Muzika je bila sastavni deo predstavljanja Radovićevog dela, a karakter ove emisije je zahtevao muziĉku podlogu, koja će celu priĉu napraviti još pitkijom za gledaoce. Slova su „pevala“, pa im je za to trebala i muziĉka pratnja. Za kompozitora je bio izabran Miodrag Ilić – Beli, koga je Radović veoma cenio i o njemu govorio da je „Beli završio i znao sve muzike, i ozbiljne i neozbiljne, (...) pa ipak mu je, kao velikom detetu, bilo veoma blisko ono što su htela da priĉaju i pevaju Slova177. Još jedna „zvezda“ emisije se mora spomenuti, a to je Ostoja – glumac koja predstavlja slovo „o“ i izgovara samo reĉi koje poĉinju tim slovom:

Mića: „Šta radiš unutra smešna glavo?“ Ostoja: „Otresam orahe, obuvam opanke, okrećem oklagije, ostavljam otškrinute ormane“

Prave zvezde tog vremena su takoĊe imale zadovoljstvo da gostuju, uĉestvuju u igri i otpevaju ponešto u Slovima. MeĊu njima su i Pepi Laković i Mića Tomić kao dva pajaca, zatim Dragan Laković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Milan Srdoĉ, Lola Novaković i Pavle Minĉić. Imali su još jednog stalnog gosta, pravog, ţivog gusana Gavrila, koji je iz emisije u emisiju uveseljavao decu ispred malih ekrana. To je bilo vreme kada je televizija brinula za decu, deĉije emisije su bile igre odraslih na deĉiji naĉin, a svi koji su radili na televiziji su bili kao jedna velika porodica. Dušan Radović je bio poznat kao najveći beogradski namćor, koji nije maro za rokove, već je pisao kako mu je inspiracija dozvoljavala. MeĊutima, uporna rediteljka, Vera Belogrlić uspela je da ga natera da tekstovi za emisije stiţu na vreme. To nije bilo lako jer je svakih petnaest dana trebalo proizvoditi preko ĉetrdeset minuta poezije i proze. I to skladu sa njegovim naĉelima o deĉijoj poeziji, tj. prozi, tekstovi su morali imati vedrinu, jednostavnost i elemente asocijacije:

177 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 664 77

Kad sam bio mali, ja sam bio mali, nisam znao da sam mali, jer sam bio mali.

Kada budem veliki ja ću biti veliki znaću da sam veliki jer ću biti veliki.178

Emisija se, izmeĊu ostalog bavila i mesecima u godini, kao i geografskim pojmovima, a sve u svrhu da se slova lakše zapamte:

Gde je ona lepa zemlja Grĉ-ka, lepa zemlja Grĉ-ka, lepa zemlja Grĉ?

Gde se riba na maslini krĉ-ka, na maslini krĉ-ka, na maslini krĉ!

Gde je ona mala varoš Groc-ka, mala varoš Groc-ka, mala varoš Groc?

Gde se breskva i jagoda gloc-ka, i jagoda gloc-ka, i jagoda gloc?

Gde je ona mala gora Fruš-ka, mala gora Fruš-ka, mala gora Fruš?

178 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 681 78

Gde u ţbunu prepelica šuš-ka. prepelica šuš-ka, prepelica šuš?179(...)

Sećanje na seriju je po reĉima pozorišnog reţisera Darijana Mihajlovića povratak u vreme kada je "jogurt bio u obliku piramide, kada smo imali dva televizijska kanala, pasoš bez granica, sladoled Rumenko, kada su deca trĉala iz škole da gledaju filmove u okviru Zimskog bioskopa ili zbog temperature ostajali kod kuće i pratili emisiju Opstanak. Svi smo tada nosili plave kecelje u osnovnoj školi, razlikovao se tek po neko po patikama, ali je vaţnije bilo koliko ko zna i ume. To vreme ostavilo je iza sebe upravo predivnu seriju Na slovo na slovo".180 Na ţalost, najveći deo snimljenog materijala iz prvog serijala je otišao u nepovrat brisanjem ili nemarnošću televizijske arhive. Jedan deo je saĉuvan zahvaljujući mudroj reţiserki Veri Belogrlić, koja je posle punih deset godina od poslednje emisije ubedila odgovorne na Televiziji Beograd da se sa serijom mora nastaviti. Snimljeno je dodatnih 13 epizoda. Ovoga puta je to bilo u boji, u prirodi i sa mnogo više rekvizita, igraĉaka i ţivotinja koje su uĉestvovale u seriji. Radović je vrlo interesantno objasnio prvobitnu ideju serije, govoreći da oni u stvari nisu imali nameru da decu uĉe bilo ĉemu konkretnom. Rekao je da „ova serija proširuje, nadam se, dimenzije deĉije svesti i deĉijeg sveta, nasuprot ĉestim pokušajima da se za decu jedan svet do kraja fiksira. Sa velikim zadovoljstvom izmišljam reĉi koje, po nekoj normativnoj psihologiji, ne spadaju u utvrĊene pojmove.“181 Mnogo kasnije, pisajući neku vrstu recenzije za već spomenutu ameriĉku emisiju Ulica Sezam, Radović je rekao da je to veoma kvalitetno napravljena emisiju u kojoj je sve veoma jasno, primamljivo i provokativno i uz koju deca „uĉe, ne uĉeći“. Taj naĉin je za njega predstavljao „pravi psihološki, pedagoški i kreativni podvig“182 Isto to je postignuto i sa njegovim Slovima. Po tekstu Dušana Radovića, a u reţiji mladog reditelja Darjana Mihajlovića, serija Na slovo, na slovo je ponovo bila na televizijskim ekranima tokom 2011. godine. Krojena po merama dece 21. veka, nije klasiĉan rimejk stare verzije, ali je ipak zadrţana srţ onoga što je Radović poklanjao deci pre skoro pola veka.

179 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 677 180 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/629521/ 181 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 99 182 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 628 79

5.5.3 „Laku noć, deco“

U jednom delu svoje karijere Dušan Radović se ipak odluĉio da se oproba i u veĉernjim terminima i napisao je scenario za pedeset petominutnih emisija za decu, koje su 1966. godine ispraćale najmlaĊe na poĉinak. U emisijama Laku noć deco, glavni lik je bio Gula, koji je iz emisije u emisiju pozdravljao najmlaĊe sa raznih mesta i sa raznim temama. Obiĉno je pospan i time poziva na odmor. Tekstovi su takvi da uspevaju da nasmeju decu pred spavanje i pobude im interesantne asocijacije koje će ih zabaviti u mislima dok utanjaju u san. Sa njim je uvek još neko u sceni, sa kim vodi dijalog ili o njemu priĉa priĉu deci:

Guli se spava. Zeva i gustira stolice, oĉigledno ţeljan samo šifonjera.(...) -Deco, to su ĉudne stvari: ja nikada ne spavam, a uvek se ujutru probudim? -Gulaaaa! Da li da upalim mesec? -Upali! Prvo ugasi Sunce! Deco, to je neverovatno: samo se sagnem da dohvatim papuĉu – a ujutru se probudim pod krevetom! Recimo, poĊem u bioskop, idem i sednem u bioskopu, ledam, gledam i nakraju se probudim u tramvaju! Ne spavam, a uvek se budim! -Gulaaaa! Deci se spavaaaaa! -Neka spavaju ako im se spava... Spavajte deco. Ja ne mogu da spavam , kad znam da ću se probuditi...Laku noć!183

Emisija je trajala samo jednu sezonu, ali je po istom tekstu, a u novom ruhu, ponovo prikazana kao serijal na Televiziji Beograd u 2002. godini. Dušan Radović je ĉesto dolazio u situaciju da opravdava svoj rad po narudţbini. Najĉešće je to bilo kada su bili tekstovi za deĉije emisije. Jednom prilikom je to na pravi naĉin i uspeo opravdati, rekavši da je mnogo „bolje i opravdanije pisati i stvarati za potrebe nego bez potrebe i da niko pošten i pametan ne moţe imati namere da stvara dela od trajne vrednosti, jer to najmanje zavisi od njegovih ţelja i namera“184 On je, dakle, svesno pisao za potrebe nekoga sa televizije ili nekog drugog medija, a ipak nesvesno stvorio upravo delo od trajne vrednosti, koje je takvo postalo zahvaljujući ţeljama i ukusu svojih ĉitalaca i gledalaca. Do sada nismo naišli ni na jedan aspekt njegove delatnosti koja se nije ili ne moţe obraditi i izvesti u današnjim prilikama i za današnje slušaoce i gledaoce, bilo da su u pitanju deca ili odrasli.

183 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 161 184 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 664 80

5.5.4. Rad Dušana Radovića na televiziji za odrasle

Period kada je Dušan Radović pisao tekstove za Televiziju Beograd, je vreme kad je u Jugoslaviji bilo mirno, kada je celokupna društvena situacija bila takvad, da je narod raspoloţen za zabavu, vreme prosperiteta i blagostanja. Narod je polako zaboravljao strahote Drugog svetskog rata, stasale su nove generacije koje ga se ni ne sećaju, veliki deo stanovništva je okrenut je zabavnim sadrţajima i porodiĉnim okupljanjima sa veselim povodom. Najĉešće se porodica okupljala ispred televizijskih ekrana, gledajući popularne emisije, glumce i pevaĉe, voditelje i reportere, koji su vremenom postali i simboli tog srećnog vremena. Kada se priĉa o poznatim liĉnostima koje su bile neizostavni deo svakog zabavnog programa, moraju se spomenuti prvenstveno glumaĉki par Milena Dravić i Dragan Nikolić, a kao srpski najpoznatiji komiĉar svih vremena, svakako, Miodrag Petrović Ĉkalja. To je bilo vreme kada je televizijska produkcija imala dovoljno novca da proizvodi kvalitetne programe, po uzoru na svetske televizijske stanice i gde se ulagalo i finansijski i idejno, da zabavni televizijski šou bude na visokom nivou. Sigurno najpoznatiji šou, tih „veselih sedamdesetih“ godina, je bio šou pod nazivom Obraz uz obraz. Koncepcija emisije je bila u svakoj epizodi ista: poĉinjalo je skeĉom, kratkom dramskom scenom u kome su uĉestvovali Milena Dravić i Dragan Nikolić, a zatim se emisija nastavljala uz gostovanje najpoznatijih liĉnosti iz raznih sfera, sportista, pevaĉa, glumaca i knjiţevnika. Popularna muzika tog vremena je bila sastavni deo programa. Interesantno je reći da je emisija emitovana samo jednom meseĉno i da je veoma dugo i paţljivo svaki put pripremana. Serija je trajala dve godin, od 1972. do 1974. i prikazano je osamnaest epizoda, a za šest izdanja je scenario pisao Dušan Radović. Njegovi dijalozi pisani za Milenu Dravić i Dragana Nikolića su sadrţali ne samo klasiĉan tekst, već i tekst pesama oje su glumci pevali. Uz puno dramskih dodataka, maksimalno je koristio glumaĉki talenat oboje uĉesnika i uz malo reĉi, a više pokreta, grimasa i mimike doĉaravao najrazliĉitije situacije koje su uveseljavale gledaoce ispred malih ekrana. U navedennim skeĉevima se bavio svim onim što je u tom trenutku bilo aktuelno u svakodnevnom ţivotu jednog proseĉnog graĊanina. Govorilo se o odnosima u porodici, o deci, o vaspitanju. Sve to, naravno, uz obaveznu dozu humora. Televizijski šou Obraz uz obraz je danas sinonim za neka srećna vremena koja su daleko iza nas, a humor iz emisija i melodije pesama su ostale aktuelne i u današnje vreme, te je serijal nekoliko puta repriziran na Televiziji Beograd.

81

Ţenski razgovori su tekstovi za skeĉeve koji su prikazivani u izvoĊenju Milene Dravić u istoimenoj obrazovnoj televizijskoj emisiji. Pisani su za televiziju, ali su kasniju od strane samog autora adaptirani i premešteni u drugi ţanr i tako je nastala i knjiga pod tim nazivom. Kasnije su, na osnovu knjige, napravljene i obrade za pozorišnu namenu i predstava takoĊe pod imenom Ţenski razgovori, se izvodila i izvodi se i danas u mnogim gradovima Srbije. Tekstovi su kratke dramske forme u kojima se ţena obraća drugoj ţeni i diskutuje na odreĊenu temu, a tema se u najvećem broju sluĉajeva tiĉe muško-ţenskih odnosa. „Ja sam, u poĉetku, radila takve stvari. Kontrolisala sam muţa. MeĊutim, ili ja to ne umemm da radim, ili nemam sreće, tako da nikada nisam znala da li sam ga uhvatila ili nisam. Jer kad god mislim da sam ga u neĉemu uhvatila, on mi posle sve objasni...i ja ispadnem glupa, i još posle moram da mu se izvinjavam. I zato još više izbegavam da ga kontrolišem. Jednom sam ga zatekla kako se sa nekom komšinicom ljubi u liftu. On mi posle objasni da je to bila opklada. (...)“185 Priĉe su duhovite, jasne, potpuno u kontekstu stvarnih dešavanja i jednostavno primenjljive kod velikog broja ţenskih osoba. Samim tim se gledalac ili ĉitalac vrlo lako nalazio u ispriĉanoj priĉi, koja je, takoreći, njegova ili pripada nekome iz njegove bliţe okoline. Tu se samo našao neko, kao što je Dušan Radović da tu priĉu sroĉi u knjiţevnu celinu i predstavi kroz poetski izraz. Upravo zbog ovih karakteristika, Ţenski razgovori su bili veoma popularni kod publike, nezavisno u kom ţanru su se našli, a tako je ostalo i do današnjih dana. Serija emisija Operacija 30 slova je emitovana u proizvodnji obrazovne redakcije Televizije Beograd i bila je na programu od oktobra 1969. godine do maja 1974. Godine. Cilj emisije koja je imala sto epizoda, je bila da se sprovede neka vrsta akcije opismenjavana srpskog naroda. Uz prigodne reportaţe iz delova zemlje gde je bilo nepismenih ljudi, uz muziku, skeĉeve, i pesme, narodu je pribliţena Vukova azbuka. Svako slovo je imalo svoju pesmu, a tekstove je pisao Dušan Radović. Njegova Vukova azbuka korišćena u serijalu je kasnije izašla i kao istoimena knjiga. Neki stihovi su u ovom radu već spomenuti u delu o Radovićevom radu na edukaciji mladih. Veliki broj snimaka emisija Televizije Beograd, nastale po tekstovima Dušana Radovića je, na ţalost, bespovratno uništeno. Jedan deo tekstova, ali ne i snimaka,saĉuvao je sam autor i oni su objavljeni u sabranim spisima Baš svašta u poglavlju koje nosi naziv Televizija186.

185 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 201 186 Isto, str. 617 82

Zaključak

Juţnoslovenska knjiţevnost je veoma bogata, a njeni pisci imaju kvalitete dostojne svetske slave. Plodna knjiţevnost, sa velikim brojem kapitalnih dela. Veoma je teško biti najveći, najbolji, najĉitaniji. Ali je moţda još teţe biti drugaĉiji, poseban, ţanrovski bogat i stalno aktuelan. Dušan Radović je upravo u tome uspeo. Iako je ostavio veliki trag u srpskoj knjiţevnosti, uvek je ostao skroman kada je samokritika u pitanju. Govorio je da je srećan kada dobro radi svoj posao i da je podjednako zadovoljan, bez obzira u kom ţanru se nalazi. Smatrao je da veliki pisci nisu uvek i dobri pisci. Trudio se da bude dobar pisac i u tome je i uspeo. Vrlo retko je koristio deminutive u svojoj knjiţevnosti, ali je upravo njih uzeo ne bi li opisao jedan mali ţivot, vrlo moguće, svoj u pesmi Mali ţivot:

Dok neko pije – ja pijuckam. Dok neko grize – ja samo grickam. Dok neko gloĊe – ja samo glockam. Dok neko bode – ja samo bockam. Dok neko peva – ja pevuckam. Dok neko drema – ja dremuckam. Dok neko radi – ja raduckam. I tako malo, sitno ţivuckam.

Bez obzira na pozitivnu stranu skromnosti, ne moţemo se sloţiti da je Dušan Radović u bilo ĉemu bio manji od velikog i u bilo ĉemu slabiji od izuzetnog. Dokazao je da kvalitetnu jednostavnost vrlo teško dostići, ali da je ona kao takva suština svake dobre pesme. Uspeo je da udje u taj ĉarobni deĉiji svet, za koji je smatrao da je bogatiji od onog sveta što stvarno postoji. Zvali su „ĉika Duško“, jer je svima bio kao deo porodice i kao Duško je ostao zapamćen u srpskoj knjiţevnosti. 83

Kao deo deĉijeg odrastanja, a kasnije kao svakodnevni gost odraslih slušalaca Studija B, bio je sastavni deo ţitota svakog BeograĊanina i svake BeograĊanke. Iskoristio je medije za dobrobit gledalaca i slušalaca, uneo vedrinu, ali i pouku u domove mnogih. Govorio je za sebe da je šnajderka po kućama i primenjeni umetnik, ali je u takvoj njegovoj umetnosti kvalitet bio osnova svakog poĉetka. Po današnjim reĉniku mladih reklo bi se da je od svog dela napravio brend, prepoznatljiv proizvod jedne epohe, geografskog podruĉja ili jedne generacije. Verovatno bi se obradovao svakom novom vidu medija, koje naţalost nije doţiveo i sigurno se ne bi iznenadio informacijom da je na svetski poznatoj globalnoj mreţi Facebook, njegov klub prjatelja broji više od dvesta hiljada ĉlanova. Moţemo predpostaviti da bi bio vredan bloger i da bi njegovi blogovi bili jedni od najĉitanijih. Prepoznao je onu originalnu nit Beograda, i istkao njome ogrtaĉ od reĉi kojim se moţe ugrejati svako ko Beograd smatra svojim domom ili ga kao deo sebe, negde na drugom kraju planete. Napravio je jednu svojevrsnu hroniku grada, koja je za razliku od ostalih hronika, koje su ostale verne vremenu koje su posvedoĉile, aktuelna i danas, mnogo godina nakon onog Beograda, iz vremena socijalizma u kojem je Radović ţiveo. Kao neko kome je Beograd deo liĉnosti, odrastanja i dom koga nosi svuda sa sobom, ja sam posebno uţivala u stvaranju ovog rada. Detinjstvo sa Radovićevom poezijom i prvi odlasci u školu nakon slušanja Radovićevih aforizama su doprineli, da se u radu nalazi ne samo struĉni osvrt na bogati opus ovog autora, nego i emotivno prepoznavanje motiva i raznih sekvenci u delima o kojima smo govorili. Završiću jednom vrstom Radovićeve umetnosti koja je u radu izostavljena, jer imamo samo jedan primer, ali zbog svoje velike popularnosti deo ove pesme ipak zasluţuje da bude spomenut. Mnogi su je pevali i pevaju je i dalje, ne znajuću da je „Duško“ Radović njen tvorac. U originalu je izvodi Bisera Veletanlić, a naziv pesme je Milo moje:

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo! Niĉeg nema, sve se gasi, nestali su oni glasi. Umrle su reĉi tvoje, sve je prošlo za nas dvoje.

Iako nas Radović fiziĉki zauvek napustio, njegovo delo i dalje ţivi, u najrazliĉitijim oblicima.

84

Kurze Zusammenfassung in deutscher Sprache

Das heutige Alltagsleben läßt sich schwer vorstellen ohne die Anwesenheit von Massenmedien. Sowohl Rundfunk, als auch Zeitungen, Fernsehen, Film und Internet sind Bestandteil der Arbeit, der Bildung, der Freizeit und des Amüsements geworden. Man muß bemerken, daß auch die Kultur Massenmedien benötigt, damit sie sich auf die beste Weise einer so groß wie möglichen Zahl von Benutzern vorstellen könnte. Auf der anderen Seite können gerade Massenmedien ein Prisma sein, wodurch man die Kultur falsch deutet und ihr dadurch die Qualität mindert. Die Entwicklung der Technik und das Auftreten einer großen Zahl von Anbietern auf dem Markt führte zu einem gegenseitigen Kampf unter den Konkurrenten im Gebiet der Medien und der Massenkommunikation, deren Ziel darin besteht, so viel wie möglich Zuschauer anzuziehen. Im Angebot stehen verschiedene Programme, sowohl für Erwachsene als auch für Kinder, aber ihre Quantität garantiert keine Qualität. Unter dem Medium Massenkommunikation verstehen man ein bestimmtes Mittel, womit man eine bestimmte Botschaft überträgt, d.h. in der Mitteilung einer Information vermittelt. Heute gibt es besondere Wissenschaften, die sich mit Kommunikationen und Massenmedien befassen, es werden die unterschiedlichsten Aspekte neuer Errungenschaften untersucht. Am meisten befürchtet man die übergroße und schwer kontrollierbare Macht der Medien, zunächst des Fernsehens, dann auch der übrigen. Der Einfluß auf alle Gesellschaftsteile, und am meisten auf die Kinder, ist groß. Es gibt schon lange Gesetze, die versuchen, die Menge der Gewalt und anderer schädlichen Inhalte im Programmschema zu regeln. Einst war das nicht so, denn einst waren Massenmedien wie Fernsehen oder Rundfunk selten. Es gab nicht nur keine breite Auswahl, d.h. verschiedene Medienhäuser, sondern auch die Haushalte, die sich Apparate für die Übertragung des Fernseh- und Rundfunkprogramms leisten konnten, waren selten. Seit der Zeit des Lebens und des Werks von Dušan Radović bis zu den heutigen Tagen hat sich viel im Medienbereich verändert, aber ihre Bedeutung blieb die gleiche, d.h. sie hat sich in Einklang mit der Entwicklung der gesamten Gesellschaft selbst erhöht. In den siebziger Jahren des 20. Jahrhunderts befand sich das Fernsehen noch in Entwicklung, während Rundfunk, Film und Bücher noch die häufigsten Wege zur Massenübertragung von Informationen waren. Informationen hatten damals einen primär informativen, und dann sekundär auch einen Charakter der Bildung und des Amüsement.

85

Dušan Radović hat selbst die Bedeutung der Medien und die Kraft ihres Einflusses auf breite Volksmassen bemerkt. Sehr bald hat er sich mit ihnen "befreundet", er arbeitete während eines großen Teils seines Lebens gerade für den Rundfunk und das Fernsehen. Er bemühte sich, das schriftliche Werk für den Bedarf eines bestimmten Mediums zu gestalten, ohne dabei die Qualität desselben zu verlieren. Nach Meinung von Miroslav Maksimović war Radović der erste serbische Schriftsteller, der rechtzeitig und ernsthaft die Massenmedien verstanden und einen professionellen Ansatz zu ihnen hatte. "Wenn man seine Arbeit statistisch messen würde, dann würde sich herausstellen, daß er viel mehr für Zuschauen und Zuhören geschrieben hat als für Lesen".187 Anhand eines solchen ernsthaften Ansatzes war Radović literarischer Weg durch die Medien sehr erfolgreich, denn bei ihm handelte es sich um eine "Meinungsart und kindische Anhänglichkeit zu technischen Erfindungen und modernen Medien, die Dušan Radović mehr gewürdigt, tiefer verstanden und glücklicher genutzt hat als irgend ein anderer unser Schriftsteller."188 In der Zeit, als Dušan Radović seine Werke schuf, und wir denken da an den Zeitraum nach dem Zweiten Weltkrieg bis zu den achtziger Jahren des 20. Jahrhunderts, war die Auswahl an Medien, die den breiten Massen im damaligen Jugoslawien zugänglich waren, sehr klein. Besser gesagt, viele Jahre lang gab es keine Auswahl. Es gab nur ein Haus, das Jugoslawische Rundfunk und Fernsehen, das in Unterstationen der Republiken und Provinzen der damaligen Sozialistischen Föderativen Republik Jugoslawien unterteilt war. Darunter war auch der Rundfunk und das Fernsehen Belgrad, das am 23. August 1958 mit der Arbeit begann. Die Tatsache, daß es einerseits das einzige im Angebot war, brachte für dieses Medienhaus eine große Verantwortung und Verpflichtung, ein qualitatives Programm auszuwählen, andererseits ermöglichte eine solche Art Monopol das Auftreten und die Wiederholung von Fehlern. Die Programmschemata waren relativ mager und waren hauptsächlich auf Information und Amüsement reduziert. Ungeachtet dessen war die Zuschauerzahl groß. Die Beziehung der Nation zum damaligen Rundfunk und Fernsehen wird am besten durch den Text über das Fernsehen der damaligen Zeit veranschaulicht: "Als das Fernsehen Belgrad mit der Arbeit begann, lebten wir in der Zeit des Staatssozialismus (...) Für viele war

187 Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, Nachwort 188 Bedkovid Matija, Priznati genije nepriznate knijževnosti, im Vorwort zu Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Belgrad 86 dieses Fernsehen das erste Wort oder das erste Fenster zur Welt. Jeden Abend versammelten sich die Familien, und die Intensität dieses Gefühls war eine Verbundenheit, die später nie übertroffen wurde. Groß war das Vertrauen in die Worte, Bilder und Menschen, die die Nachrichten gelesen oder die Programme geführt haben, und noch größer war die Verbindung zwischen den Zuschauern und den Fernsehhelden. (...) Das war eine Zeit der Macht einer Ideologie, einer Botschaft, eines Programms und eines Staats."189 Aufgrund dieser Worte kann man sagen, daß der durchschnittliche Zuschauer den Rundfunk und das Fernsehen als sein wirkliches "Fenster zur Welt" ansah, daß er freundschaftlich und mit viel Vertrauen die erhaltenen Informationen akzeptierte, ohne einen Verdacht, daß ihm irgend etwas davon schaden könnte. Allein dadurch nahmen die Redakteure und Autoren von Sendungen auf eine unmittelbare Art an der Schaffung der allgemeinen Meinung, und teilweise auch der Bildung teil. Dušan Radović hat oft kommentiert, daß die Arbeit im Rundfunk und Fernsehen mühsam ist, denn es gibt wenige qualitative Menschen, die die Arbeit kennen und wollen, und es gibt viele Angebote, die keinen künstlerischen Inhalt haben. Er sagte, in der Zeit, als er im Fernsehen Belgrads arbeitete, gab es nur wenige Angestellte für einen großen Arbeitsumfang: "In der Redaktion für Kinder arbeiteten zwei-drei von uns, und wir machten 150 Sendungen jährlich (...) wir haben alles versammelt, was in Belgrad versprach, etwas schriftlich und intelligent zu machen. Mehr als fünfzig Autoren waren beteiligt."190 Erst im Jahr 1970 kommt es zur Gründung noch eines Rundfunkhauses auf dem Gebiet Belgrads. Studio B war damals die erste und einzige Rundfunkstation in Jugoslawien außerhalb des Systems des staatlichen Rundfunks und Fernsehens Belgrad. Sie wurde von einigen Kollegen, Journalisten der damaligen populären Zeitungen Borba und Jugoslovenska revija gegründet. Dušan Radović begann in einem Moment eine Zusammenarbeit mit ihnen und blieb im Rundfunk Studio B ganze sieben Jahre. Die Massenmediendimension von Radovićs Kunst ist wichtig, denn er "ist ein Schriftsteller, der sofort die neuen Medien akzeptiert hat. Er war kein Schriftsteller, dessen Werk zum Beispiel für das Fernsehen adaptiert wird, sonder schrieb als ein Fernsehmensch. Nicht ein Schriftsteller für das Fernsehen, sondern ein Fernsehschriftsteller. Er wußte, wie man in der Literatur mit dem Medienkopf denkt. Und aus diesem Grund war er ein Reformator, ein Mensch der Zukunft. Ein begeisterter Anhänger der Medien, aber auch ein Kritiker von Büchern. Aber in dieser Zukunft stellte er mit seinem Werk nicht die Literatur,

189 http://www.rts.rs/page/rts/ci/javniservis/RTS+50/story/248.html 190 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 217 87 sondern die Medien in die Frage. Was waren sie ohne Kreativität und Verantwortung der Kunst?191 Die Art und Weise des Denkens von Radović, bezüglich der Medien und ihrer Perzeption, ist bereits in seinem Essay Dete i knjiga192 bemerkbar, als Radović wortwörtlich gesagt hat, daß Kinderbücher wie die wunderbarsten Spielzeuge sind und daß sie schon immer den Kindern das beste Vergnügen bereitet haben. Als solche mußten sie, seiner Meinung nach, auch so aussehen, was bereits bei seinen ersten Sammlungen, Poštovana deco193 und Smešne reĉi194 bemerkbar ist. Beide sind größtenteils mit Illustrationen verziert, und sind mehr Bilderbücher als klassische Bücher. Schon da bemerkt man seine Tendenz, zur Visualisierung des geschriebenen Worts zu gelangen, und allein dadurch die Assoziation anzuspornen, die eine große Rolle in den Liedern von Dusan Radovic hatte. Mit einem Buch begann er im Jahr 1952 sein künstlerisches Werk, und mit einem Buch schloß er es ab195, und inzwischen war er auch für und im Fernsehen tätig, für und im Rundfunk, in Zeitungen, im Film, Theater, im Bereich der Kinderbildung, bei gesellschaftlich nützlichen Aktionen, wie auch bei anderen Medien, die in dieser Arbeit vertreten sein werden. Bei der Beobachtung des literarischen Werks von Dušan Radović können wir sagen, daß es von einem kräftigen Charakter des Intermedialen dominiert wird, aber wenn man die Bedeutung dieses Termins besser analysiert, bemerkt man, daß ein Großteil seines Werks diese Eigenschaft technisch nicht besitzt. Die Intermedialität impliziert eine Beziehung zwischen dem literarischen Werk und der Medien, d.h. die Bearbeitung dieses Werks in einem der Medien (Film, Fernsehen, Rundfunk, Theater). Das Werk von Radović ist teilweise eine klassische Poesie, und wenn sie als solche in einem der Medien bearbeitet wurde, kann sie in die bereits erwähne Eigenschaft der Intermedialität eingegliedert werden. Der größere Teil seines Schaffens wurde, wie schon vorher im Text erwähnt, zweckgebunden für das Medium geschrieben, und als solches wurde es nicht verarbeitet, sondern originell kreativ für die Medienbenutzung gestaltet. Was man mit Sicherheit behaupten kann ist, daß Dušan Radović in allen Richtungen seines literarischen Werks in der Kurzform schuf. Dazu kommt noch eine wichtige Eigenschaft, und zwar, daß er mit Absicht oder durch Zufall den sprachlichen Eigenschaften und den Stilformen einen leichten Übergang seines Texts von Medium zu Medium ermöglicht

191 http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:408413-Bio-jednom-jedan-Dušan-Radovid 192 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 65 193 Die erste Ausgabe aus dem Jahr 1954 in Belgrad erschien im Verlag Dečije knjige, Bem. d. Aut. 194 Die erste Ausgabe aus dem Jahr 1961 in Belgrad erschien im Verlag Mlado pokolenje, Bem. d. Aut. 195 Unvollendete Ausgabe der Poesie- und Prosasammlung in vier Büchern Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, posthum veröffentlicht in Belgrad im Jahr 1983 in der Ausgabe von BIGZ – Narodna knjiga, Bem. d. Aut. 88 hat, vom Buch zur Rundfunksendung und umgekehrt, von der Rundfunksendung zum Theater. Wenn wir all dem hinzufügen, daß Radović ein "Meister der Serialisierung war, der ein Maximum aus dem Minimum der gegebenen kleinen Formen gewann, ein Meister der Wiederholung und der Ausschöpfung einer Anfangslage"196, dann können wir schlußfolgern, daß gerade diese seine Talente eine großartige Gestaltung der Literatur in den Rahmen der vorgegebenen Themen eines bestimmten Mediums ermöglicht haben. Bemerkbar ist sein visionärer Blick in die Zukunft der modernen Medienkommunikation: "Wir leben in einer Zeit, in einer Zivilisation, die immer weniger redet und sich immer mehr der Symbole bedient. (....) Wir leben in einer Zeit von Bildern und Symbolen, die romantische Zeit der Worte ist eine Vergangenheit"197. Vielleicht klingt der oben angeführte Text zu kritisch, aber wenn man seine Kommentare zum Thema neuer Technologien liest, kommt man zweifellos zur Schlußfolgerung, daß Radović über sie einen sehr positiven Standpunkt hatte. In dieser Arbeit werde ich das Werk von Dušan Radović sowohl allumfassend darstellen, als auch durch das Prisma der Medien, in denen sein Werk dargestellt wurde. Mit Absicht oder nicht, für ein bestimmtes Medium bestimmt oder nicht, wir werden sehen, daß der Schriftsteller selbst mit neuen Technologien Kontakt hatte und daß er sie auf die richtige Weise ausgenutzt hat, um mit seinen Lesern und Zuhörern in einem so unmittelbar wie möglichen Kontakt zu sein. Es wird sich zeigen, daß es ihm gelungen ist, die Qualität des Texts zu bewahren, ungeachtet dessen, in welcher Form er aufgeführt und für welche literarische Gattung er geschrieben wurde. Dušan Radović kann auf der Szene der serbischen Literatur des 20. Jahrhunderts schwer nur in einen literarischen Gleis klassifiziert, nur einem literarischen Genre zugeordnet, und noch weniger nur in eine literarische Richtung klassifiziert werden. Er war nicht nur ein Dichter und Prosaschriftsteller. Er sah sich überhaupt nicht als modern an, aber er lehnte sich auch nicht an eine traditionelle Ausdrucksweise. Er begann sein Schaffen mit der Poesie, und zwar für Kinder. Aleksandar Vuĉo war ein Zeitgenosse von Radović, der, zwar zwanzig Jahre früher, auch das Schreiben für Kinder berührte, wenn man berücksichtigt, daß die anderen Literaten jener Zeit sich mehr literarische Richtungen und Genres wandten, die nicht so sehr auf die Kinderliteratur orientiert waren, sondern unmittelbar nach dem Krieg auf die sozial engagierte Literatur.

196 Pavkovid Vasa, Moderni duh Dušana Radovida in Dušan Radovid i razvoj moderne srpske književnosti, Učiteljski fakultet, Belgrad, 2008 197 Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 379 89

Radović selbst gelang es bereits mit der ersten Sammlung, die Aufmerksamkeit des Publikums und der Kritik auszulösen. Er wird als der Vater der neuen, modernen Welle des Schreibens der Kinderliteratur angesehen, und diese erste Sammlung von Liedern Poštovana deco erhielt von vielen Kritikern den Status eines Wendepunkts im Schreiben der Poesie, nicht nur der Kinderpoesie, sondern überhaupt. Bei der Untersuchung der Art und Weise des Schreibens eines Literaten trifft man nicht selten auf Vergleiche. Im Falle von Dušan Radović sind die Berührungspunkte mit den anderen Schriftsellern ein häufiges Thema der Texte über seine Poesie. Am meisten Ähnlichkeit trifft man bei der Ableitung der Parallele mit Jovan Jovanović Zmaj als seinem Vorgänger und Vasko Popa als seinem Zeitgenossen. Der Vergleich von Radovićs Poesie mit Zmaj gründet auf der Tatsache, daß sowohl Zmaj als auch Dušan Radović für die Kinder auf eine einfache und den Kindern nahe Weise geschrieben haben, mit Elementen und einer Sprache, die ihre Inspiration in der Volksliteratur und in der Folklore findet, mit dem Unterschied, daß bei Zmaj die didaktische Komponente unumgänglich war, während Dušan Radović die Verknüpfung seiner Poesie mit klassischen Belehrungen mied. Der zweite Vergleich von Dušan Radović mit seinem Zeitgenossen Vasko Popa ist einerseits durch die gleiche oder zumindest sehr nahe Entstehungszeit ihrer Werke bedingt, und andererseits auch durch den Stil und die Art des Akzeptierens der Umwelt. Radović befaßte sich auf seine charakteristische Weise auch mit der Literaturkritik, vorrangig mit künstlerischen Texten, die provokativ und mit viel Parodie alles berührten, was veraltet und durch Klischees begrenzt war. Er führt sehr präzise Komponenten an, die ein gutes Lied besitzen muß, und das sind die Heiterkeit des Geistes, die Intelligenz, die Konkretheit, die Präzision und die Verständlichkeit. Betont wird auch die obligatorische Beobachtung des Lieds vom Standpunkt der allgemeinen literarischen Einschätzung, d.h. daß das Lied die Grenzen der Kinderliteratur überschreitet. Was die Heiterkeit und die Intelligenz betrifft, müssen wir sein Nachdenken über das Thema dieser wichtigen Charaktereigenschaften bemerken. Radović war der Meinung, daß wir selbst das sein müssen, was wir von unseren Kindern erwarten: "Also, wollen wir, daß unsere Kinder heiter sind? Dann müssen wir es auch selbst sein. Möchten wir, daß sie klug, aber auch temperamentvoll sind? Laßt uns mit ihnen zusammen träumen und klug sein."198 Nicht nur, was die Kinderliteratur betrifft, sondern auch im allgemeinen war die Beziehung von Dušan Radović zur Kunst sehr innovativ für die Zeit, in der er lebte. Den Standpunkt, daß die sogenannte "angewandte" Kunst ebenfalls eine Kunst hoher Qualität ist, obwohl sie für bestimmt Bedürfnisse geschaffen wird, hat er oft durch Aussagen bekräftigt,

198 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 67 90 und am meisten durch die Qualität seine Texte, die er auf Bestellung schrieb. Er sagte oft über sich, er sei "ein Schneider, der in den Häusern schneidert"199, und ein angewandter Künstler.200 Sein Werk ist in Bezug auf Genres divers, und die meisten Texte sind auch flexibel in Bezug auf die Genres, d.h. man kann sie leicht der gewünschten Funktion anpassen. Was die Poesie betrifft, so war Radović der Ansicht, daß das Lied die bündigste und die kürzeste Form des Gesprächs ist, und er hat es für die Kommunikation mit den Jüngeren benutzt. Man sollte einfach reden, einfache Worte und Phrasen aus dem Alltagsleben benutzen. Das schriftliche Wort von Dušan Radović folgte seinem Standpunkt, daß das Wesen der Einfachheit in der Wörtlichkeit ihrer Ausgangsbedeutung liegt. Diese Einfachheit wird auch die Haupteigenschaft seines Werks für die Erwachsenen bleiben. Der Humor ist ein unumgängliches Element jedes Lieds von Radović. Auf dem Humor gründete er seine Poesie, und der Humor war auch der Drehpunkt des Werks dieses Autors für Erwachsene. Es handelt sich, wie auch bei allem anderen, um einen einfachen, klaren und offensichtlichen Humor, der niemanden gleichgültig ließ. Bei Kindern ist es nicht leicht, mit einem Lied ihr Lächeln herauszulocken, mit einem Lied, das keine audiovisuelle Begleitung hat, und Radović gelang dies fast regelmäßig. Breiter betrachtet kann ein großer Teil des Stoffs, den Dušan Radović für die Kinder schrieb, als ein sehr qualitatives edukatives Material angesehen werden, obwohl das meiste davon offiziell diese Rolle nicht erhielt. Bekannt sind seine Standpunkte über die Didaktik in der Kinderliteratur, und andererseits über die Bedeutung der Kinderliteratur in der Bildung. Sein großer Wunsch, einige poetische Lehrbücher für Vorschulkinder zu schreiben, wurde leider nicht verwirklicht. Er hat versucht, etwas ähnliches in der berühmten Kinderzeitschrift Poletarac zu verwirklichen, und aus dieser zeitlichen Distanz können wir sicher sagen, daß ihm das gelungen ist. Die gesammelten Ausgaben der Zeitschrift Poletarac können als ein ausgezeichnetes Abc-Buch benutzt werden und würden in vielem den Weg zur Schriftkundigkeit erleichtern, viel besser als einige offizielle Abc-Bücher. Neben der genannten Zeitschrift erlang eine große Beliebtheit auch die Fernsehsendung Na slovo, na slovo, die nach dem großen Erfolg im Fernsehen auch im Theater aufgeführt wurde, und zwar zeit Lebens von Dušan Radović. Was den Rundfunk betrifft, so begann er seine Karriere mit dem Schreiben des Radiodramas Kapetan Dţon Piplfoks. Damit gelang es ihm, viel Heiterkeit und Humor in die Heime in ganz Serbien zu bringen, denn es handelt sich

199 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 165 200 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 166 91 um einen zwangslosen Humor und um ein Thema, das sehr entfernt ist von den bisherigen Leiden und Qualen, verursacht durch den Krieg, der nur ein paar Jahre zuvor zu Ende ging. Andererseits waren bis dahin Radiodramen und Dramen für die Kinder überhaupt eigentlich nur schlecht nacherzählte Märchen oder moralisch-pädagogische Predigten, die sehr ungeschickt in die dramatische Form überführt wurden. Die Frische, die das erste Drama von Radović mit sich bringt, ist ein Samen, der zur Geburt einer ganz authentischen dramatischen Kunst für die Kinder verhalf. Neben der Poesie und der Prosa für Kinder nimmt einen bedeutenden Platz in seinem Werk das Schreiben von Aphorismen. Der Charakter der so geschriebenen Texte von Radović wurde bis zum heutigen Tag nicht mit Sicherheit in ein literarisches Genre klassifiziert. "Vielleicht dadurch, daß er in seinem reichen und unumgänglichen Opus fast auf dem Rand des Genres balanciert, glaube ich, daß die Inventionsgabe im Schaffungsopus von Dušan Radović einen großen Einfluß haben wird auf die Entwicklung der serbischen Satire im allgemeinen, auf tapferere und originellere Forschung im Bereich der Form, auf das Überkommen von klischeehaften Ausdrucksverfahren"201 Was man jedoch mit Sicherheit behaupten kann ist, daß diese Texte alle Elemente der Satire hatten. Entgegengesetzt zu allen Kommentaren der literarischen Kritik, der Zeitgenossen und der Kollegen sah Radović sich selbst nicht als einen Aphoristiker an, und sagte, daß das, was er mache, "einige mit Aphorismen verwechseln, und ich würde nie gerne ein Autor von Aphorismen sein. (...) Bevor man das Recht bekommt, kurz und weise zu schreiben, muß man jahrelang sowohl den Geist als auch den Körper trainieren."202 Radović blieb bei den Erwachsenen in Erinnerung vor allem wegen seiner Rundfunksendung, die den Status eines Kults hatte, Beograde, dobro jutro. Seine Beziehung zu Belgrad war voller Sorge, einer Art Vaterliebe, aber auch kräftiger Kritik, wenn es um ungelöste Probleme der Stadt ging. Er war besorgt, daß das alte Belgrad zerstört wurde, um Wohngebäude zu bauen203, er empörte sich, daß die Städteplaner sich nicht mit Bürgern über neue Pläne für den Bau und das Einreißen204 beraten, er versuchte, die Mängel von Hochhäusern am Ufer von Zemun aufzuzeigen205. Über das Belgrad seiner Kindheit, die Siedlung Lisiciji potok, wo er aufwuchs, sagt er: "Wir hatten alles: einen Fußballplatz, einen Volleyballplatz, zwei Bäckereien, zwei Gaststätten, drei Kolonialwarenläden, eine Frau, die Sauermilch machte. (...) Jetzt verschwindet diese Siedlung. Von Kanarevo Brdo fließen die

201 http://www.aforizmi.org/zasto/lekiotrov.htm 202 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 376-377 203 Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 869 204 Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 869 205 Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 870 92

Hochhäuser - Riesen hinab und zerstören die kleinen Häuser. Die Städteplaner haben kein Herz, keine Seele, und nicht sehr viel Intelligenz. (....) Ich hasse sie."206 Der größte Opus der Texte über Belgrad setzt sich sicherlich aus seinen Grüßen an die Belgrader von der Spitze des BeograĊanka Hochhauses, aus dem Rundfunkstudio Studio B, zusammen. Belgrad wurde darin auf eine sehr reale Weise dargestellt, so daß keine literarische Romantik und stilistische Bearbeitung zum Thema Belgrad vorhanden sind. Sie können nicht mehr als kurze Berichte angesehen werden, die in öffentlichen Informationsmitteln gesammelt und in der Volkssprache nacherzählt wurden. In den Worten von Dušan Radović war Belgrad "tastbar", gehörte jedem, und konnte im gleichen Moment live betrachtet werden, falls Sie sich zufällig am gleichen Ort befinden, über den er im Moment redet. Obwohl er auf den ersten Blick einfach ist bis zur Gewöhnlichkeit, hat der Text von Dušan Radović einen kräftigen poetischen Zug, der allgegenwärtig ist, wenn es um seine Texte über die Stadt, in der er lebte, geht. Was man aus den vielen Texten von Radović schließen kann, ist, daß der Autor eigentlich den alten Geist Belgrads bewahren wollte, aber nicht zum Preis der Veralterung, und ihn modernisieren wollte, aber nicht zum Preis des Erstickens zwischen den Hochhäusern. Er wollte alle Bürger, wie auch die Zuständigen in der Stadtregierung beraten, wie sie sich gegenüber ihrer Stadt verhalten sollen, um in ihr das schönste zu bewahren. Er war besorgt, denn "Belgrad sieht den Belgradern nicht ähnlich, sondern denen, in deren Händen jahrzehntelang die Entscheidungsmacht lag207", und daher wünschte er, daß mit Belgrad das geschehen solle, was geschehen muß, "aber in einer schöneren und zahmeren Version. Es soll um sein Schicksal ein bißchen feilschen und nicht mit allem einverstanden sein. Es soll sich nach der neusten Mode kleiden, wie das Zentrum von New York, aber es soll in seinem Greenwich Village seine Seele bewahren"208 Wegen einigen Aphorismen, die die Vertreter der serbischen politischen Szene kritisiert haben, wurde Radovićs Sendung vom Programm abgesetzt. Es blieben Erinnerungen an sie und drei Bücher, die eine Sammlung der interessantesten Morgenbotschaften sind. Radović hat seine große, genauer gesagt bedingungslose Liebe gegenüber Belgrad in eine dieser Botschaften überführt, und sie wurde inzwischen ein Motto aller jener, die Belgrad als ihr Heim ansehen, ungeachtet dessen, in welchem Teil der Welt sie sich befinden:

206 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 369 207 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 398 208 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 412 93

"Wer heute morgen das Glück hatte, in Belgrad zu erwachen, kann davon ausgehen, daß er für heute ausreichend im Leben erzielt hat. Jedes Bestehen auf etwas Zusätzliches wäre unbescheiden". (Donnerstag, 24. Juli 1975)

In der Kinderpoesie wird er als ein Autor angesehen, der eine Epoche abschließt, die mit dem Drachen begann, und der die nächste mit Radović beginnt. In der kurzen literarischen Form blieb er ohne präzise Qualifikation, aber mit der Eigentümlichkeit der "Belgrader" Folklore. Er probierte auch das Schreiben von Texten für alle derzeit bestehende Massenmedien. Den Höchstpunkt der Originalität der Bestimmung seiner Worte erzielte er im Feld, das vor und nach ihm kein Künstler berührt hat – im Bereich der Hochzeit. Auch heute schließt man in Belgrad die Ehe mit den Versen von Dušan Radović, die wie auch alle seine anderen Texte aktuell sind wie vor fast einem halben Jahrhundert, als sie geschrieben wurden:

(…)„Seid eifersüchtig, aber nicht auf einander, sondern auf Eure Ehe. Bewahrt sie und schützt sie vor allen Versuchungen, betrachtet sie als wertvoll für Euer Schicksal und Glück.“(…)

Dušan Radović wurde am 29. November 1922 in Niš geboren. Mit sechs Jahren zieht er mit seiner Familie nach Subotica, wo er die Grundschule und die sechste Klasse des Gymnasiums absolviert. Im Jahr 1941. macht er das Abitur in Belgrad und lebt in der Hauptstadt bis zu seinem Tod. Unmittelbar nach dem Zweiten Weltkrieg arbeitet er als Redakteur der Pionierzeitung, ab 1952. als Redakteur des Kindeprogramms bei Radio Belgrad und ab 1960. als Redakteur der Kinderprogramme bei Radio- Televizija Belgrad. Als Mitarbeiter im Atelier für Propaganda und Design und als Journalist, arbeitet er ab 1967.für die Zeitung „Borba“. Ab 1973. ist er als Hauptredakteur und Gründer des Blattes Poleterac bis zu seiner Auflösung tätig. Im Jahr 1975. fängt er als Redakteur im Studio B an und geht 1983. in Pension. Ein Jahr nach seiner Pensionierung stirbt er in Belgrad.

94

Literatura

Primarna literatura

 Radović, Dušan: Antologija srpske poezije ze decu, SKZ, Beograd, 1990.  Radović, Dušan: Baš svašta-sabrani spisi, priredio Miroslav Maksimović, Zavod za udţbenike, Beograd, 2008.  Radović, Dušan, Bećković Matija: Ĉe, tragedija koja traje, Rad, Beograd, 1989.  Radović, Dušan: Beograde, dobro jutro, knjiga 1, BIGZ, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: Beograde, dobro jutro, knjiga 2, BIGZ, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: Beograde, dobro jutro, knjiga 3, BIGZ, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: BeograĊani i Beograd, Gradski sekretarijat za urbanizam i zaštitu ţivotne sredine, Beograd, 1982  Radović, Dušan: Ĉetvrtak: radio i televizijske igre, BIGZ, Beograd, 1983.  Radović, Dušan: Dokolice, SKZ, Beograd, Matica srpska, Novi Sad, 1972.  Radović, Dušan: Duškova kuća: izbor najlepših tekstova za decu Dušana Radovića ilustovanih crteţima Dušana Petriĉića, Via connect, Beograd, 2004  Radović, Dušan: Igre i igraĉke, Mladost, Zagreb, 1982.  Radović, Dušan: Jesen: pesme i aforizmi, SKZ, Beograd, 2007.  Radović, Dušan: Jesen: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: Kapetan Dţon Piplfoks: gusarska bajka u više slika, sa pevanjem i maĉevanjem, Pozorište "Boško Buha", Ĉigoja štampa, Beograd, 2001.  Radović, Dušan: Kratke priĉe, BIGZ, Beograd, 1996.  Radović, Dušan: Leto: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: Na slovo, na slovo, Dnevnik, Novi sad, 1986.  Radović, Dušan: Na ostrvu pisaćeg stola, priredili Matija Bećković i Miroslav Maksimović, Macom EC/Booking, Beograd, 2010.  Radović, Dušan: Nije-jeste, Draganić, Beograd, 1998.  Radović, Dušan: O plakanju, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010  Radović, Dušan: Parni valjak, Fudbalski klub Partizan, Verzal press, Beograd, 2000.  Radović, Dušan: Pisanje po plotu: jednoĉinke, Bookland, Beograd, 2009.

95

 Radović, Dušan: Ponedeljak: pesme, BIGZ-Narodna knjiga, Beograd, 1983.  Radović, Dušan: Poštovana deco, Mascom EC/Booking, Beograd, 2012  Radović, Dušan: Poziv dobrim ljudima, Crveni krst, SIZ socijalne zaštite, Beograd, 1978.  Radović, Dušan: Poziv na putovanje: izbor iz poezije i proze za decu, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.  Radović, Dušan: Priĉe i drame za decu, Divit, Beograd, 1998.  Radović, Dušan: Proleće: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: Razbojnik KaĊa i princeza NaĊa, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Srpsko sarajevo, 2004  Radović, Dušan: Sedi da razgovaramo, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010  Radović, Dušan: Smešne reĉi, Mascom EC/Booking, Beograd, 2012  Radović, Dušan: Srećni gost ţivota, priredili Matija Bećković i Miroslav Maksimović, Astimbo, Beograd, 2002.  Radović, Dušan: Strašan lav, Školska knjiga, Novi sad, 1997.  Radović, Dušan: Svako ima nekog, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.  Radović, Dušan: TV kuvarice, Narodna knjiga, Beograd, 1982.  Radović, Dušan: Utorak: priĉe i pesme, BIGZ-Narodna knjiga, Beograd, 1983.  Radović, Dušan: Volimo Beograd svakoga dana po malo, Skupština grada Beograda, Gradski sekretarijat za obrazovanje,Via print, Beograd, 2006.  Radović, Dušan: Vukova azbuka, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1986.  Radović, Dušan: Western, Dositej, Beograd, 1989.  Radović, Dušan: Zima: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.  Radović, Dušan: Zima: radio i televizijske igre, SKZ, Beograd, 2007.  Radović, Dušan: Zoološki vrt Beograd:stihovi, Dom štampe, Zenica, 1976.  Radović, Dušan: Ţenski razgovori, Dosije, Beograd, 1991.

96

Sekundarna literatura

 Aleksić, Milan: „Radovićevo definisanje knjiţevnosti za decu“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Andrić, Dragoslav: Reĉnik ţargona, Beogradski izdavaĉki zavod, Beograd, 1976  Andrić, Dragoslav: Svaštara – udţbenik nonsensa, Beograd, 2000.  Antonijević, Damjan: Kritika knjiţevnosti za decu, Jovan Jovanović Zmaj – Dušan Radović, Zmaj, Novi Sad, 1978.  Barac, Antun: Jugoslavenska knjiţevnost, Matica hrvatska, Zagreb, 1963.  Cvetković Nikola: Dušan Radović – pesnik deĉije radosti i vedrine, Gradina, Niš, 1995  Ćorilić, Ljubomir: Zlatna petorka srpske poezije za decu i mlade, Zmaj, Radović, Antić, Erić, Popadić, For you design, Ĉaĉak, 2011.  Deretić, Jovan: Istorija srpske knjiţevnosti, Prosveta, Beograd, 2004.  Dragićević, Rajna: „Dušan Radović o udţbenicima“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  DunĊin, Jovan: „Dušan Radović i Miroslav Antić – paralele ili napomene o samosvojnosti“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1- 2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Egerić, Miroslav: Dušan Radović, Srpski knjiţevni glasnik, Nauĉna knjiga, Beograd, 1992  Flaker, Aleksandar: Proza u trapericama, SNL, Zagreb, 1983.  Gordić, Slavko: Poezija i okruţje, Matica Srpska, Novi Sad, 1995.  Gordić, Slavko: Zapisi o poeziji Dušana Radovića za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, broj 3, Zmajeve deĉije igre, Novi Sad, 1980.  Hamović Valentina: Dva pesnika prevratnika, Uĉiteljski fakultet u Beogradu, Beograd, 2008  Hamović, Valentina: „Dušan Radović u svetlu srpske avangarde“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

97

 Jaćimović, SlaĊana: „Elementi medijske kulture u knjiţevnosti za decu Dušana Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Jenkić, Dragoljub: Srpska knjiţevnost za decu, MAK, Beograd, 1994  Jovanović Bane, Teofilović Vitomir: Gorki med medija, Beograd, 2012  Jovanović, Slavica: „O Radovićevom knjiţevnom delu za decu“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Jovanović, Slavica: Poetika Dušana Radovića, Nauĉna knjiga – komerc, Beograd, 2011.  Klajn, Ivan: Veliki reĉnik stranih reĉi i izraza, Prometej, Novi sad, 2008.  Kljajić, Nataša: „Na plavom tiganju neba, sunce na oko – zapisi Beograde, dobro jutro Dušana Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Ljuštanović, Jovan: „Odrastanje kao psihološka drama“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Ljuštanović, Jovan: „Pesniĉka antropologija detinjstva Dušana Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Maksimović, Desanka: „Zapisi o poeziji Dušana Radovića“ za Detinjstvo, broj 3, Zmajeve deĉije igre, Novi Sad, 1980.  Maksimović, Miroslav: „O modernoj poeziji – Duško Dugouško“, Knjiţevnost 1999. Sveska 6-7, Prosveta, Beograd, 1999  Mandić Igor: Knjiţevnost i medijska kultura, Zagreb, 1984.  Mandić, Boţidar: „Dušan Radović – stvaralac poetskog paradoksa“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Marjanović, Jova: „Poezija liĉnog zvuka“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Marjanović, Voja: „Radovićeve antologiĉarske pretenzije“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

98

 Marković R. Milan: „Dušan Radović kao prireĊivaĉ i antologiĉar“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Marković Ţ., Slobodan: „Klasiĉno i moderno u jednom vidu poezije Dušana Radovića“ za Zbornik u ĉast Vojislava Đurića, Filološki fakultet, Institut za knjiţevnost i umetnost, Prosveta, Beograd, 1992.  Marković Ţ., Slobodan: Zapisi o knjiţevnosti za decu, Beogradska knjiga, 2003.  Marković, Ilija: Aforizam - fenomen podneblja za Letopis matice srpske, Novi Sad, 2004  Mihaljĉić, Milenko: Radovićev aforizam ili poetika redukcionizma, Rukovet, Subotica, 1991  Mikić, Radivoje: „Jedna moguća paralela – morfološki aspekti poezije J.J. Zmaja i Dušana Radovića za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Milanović, Aleksandar: „Radovićev jezik i Radović o jeziku“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Milenković, SlaĊana: Mediji i obrazovanje, Grafopromet, Ruma, 2008.  MlaĊenović, Milivoje: „Dušan Radović, dramski pisac za decu“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Nenin, Milivoj: „Lektira Dušana Radovića ili nad jednom neobiĉnom knjigom“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Nenin, Milivoj: Stvari koje su prošle, Ogledi o srpskim piscima XX (i XXI) veka, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, 2003.  Nešić, Budimir, Rupnik-Rašić, Vanja: Olovka piše srcem, Gramatik, Beograd, 2003.  Ninkov, Jasmina: Štampa, radio i televizija u sluţbi posredne animacije u procesu knjiţevne komunikacije, Bibliotekarsko društvo Srbije, Beograd, 1999.  Novaković, Slobodan: „Radović u Kijevu“, Beogradski knjiţevni ĉasopis, Beograd, 2007.  Obradović, Slavoljub: „Oĉekivano je – neoĉekivano“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

99

 Opaĉić-Nikolić Zorana: „Po meri sopstvene poetike“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Pavković, Vasa: „Moderni duh Dušana Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Perišić, Predrag: „Komiĉno kao element dramske forme“ za Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti, 1997.  Pešić, Valentina: „Dušan Radović u kontekstu moderne srpske poezije posle drugog svetskog rata“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Petrović, Tihomir: Antologija sprske poezije za decu, Univerzitet u Novom sadu, Sombor, 2006  Popa, Vasko: Kora, Izdavaĉko preduzeće Novo pokolenje, Beograd, 1953.  Radikić, Vasilije: „Avangardne i neoavangardne tendencije u srpskoj knjiţevnosti za decu“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, broj 1-2, proleće-leto 2001, Novi Sad, 2001.  Radikić, Vasilije: „Elementi vizuelizacije pesniĉkog govora u stvaranju Duška Radovića“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Ristanović, Cvijetin: „Dušan Radović i Miroslav Antić kao antipodi“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Samardţić, Sneţana: Parodija u usmenoj knjiţevnosti, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2004.  Tasić, Milutin: Srpski velikani poezije za decu, Bookland, Beograd, 2010.  Teofilović, Vitomir: „Aforizam u srpskoj knjiţevnosti XIX i XX veka“ za Razvoj proznih vrsta u srpskoj knjiţevnosti, MeĊunarodni slavistiĉki centar, Ĉigoja, Beograd, 2000.  Trebješanin, Ţarko: „Dušan Radović, psiholog“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Turjaĉanin, Zorica: „Mozgalice i smijalice (Ka fenomenu igre u poeziji za djecu Duška Radovića)“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

100

 Utašu, Aniko: „Ţivotinje u pesmama za decu Dušana Radovića“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.  Veselinović, Dragan: Televizija kao deo globalnog zagaĊenja planete za Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti, 1997.  Vitezović, Miroslav: Majstore, dobro jutro, Bookland, Beograd, 2004.  Vladušić, Slobodan: „Dušan Radović i urbana kanjiţevnost“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.  Vuksanović, Divna: „Ja sam centar sveta“, ĉovek kao medijski fenomen, Letopis Matice srpske, godina 182, knjiga 478  Zmaj, Jovan Jovanović, Savremena riznica pesama, priedili Nenad i SlaĊana Perišić, Leo commerc, Beograd, 2010.  Ţivotić, Radomir: „Poetiĉke osobenosti Dušana Radovića i Miroslava Antića – komparativni pristup“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

Internet linkovi209

 http://www.aforizmi.org/zasto/lekiotrov.htm  http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2818  http://www.youtube.com/watch?v=Ag4Dn4cpiZ8  http://www.youtube.com/watch?v=bidkK1c-kQ4  http://www.youtube.com/watch?v=EZn_LCdb1HA  http://www.youtube.com/watch?v=f2bG1LgUbdE  http://www.youtube.com/watch?v=H0zU_y1Nxz4  http://www.youtube.com/watch?v=nIhTCqfMYdU  http://www.youtube.com/watch?v=qdfZ-EkReRk  http://www.youtube.com/watch?v=qllMV4fVFQ  http://www.youtube.com/watch?v=uWMcsrj97sI  http://www.malopozoriste.co.rs/  http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura

209 Naveden je samo jedan deo korisnih linkova i oni uglavnom sadrže sačuvane snimke emisija u kojima je tekstove pisao Dušan Radovid. Na internetu se može pronadi još dosta sličnog sadržaja uz ključne reči koji se mogu pronadi u sadržaju gore navedenih internet adresa; prim.autora 101

DODATAK

CURRICULUM VITAE

Persönliche Daten

Name Biljana Gratt

Geburtsdatum 24. 11. 1973

Geburtsort Belgrad, Serbien

Staatsangehörigkeit Serbien

Adresse 1200 Wien, Pielachgasse 3/21

E-Mail [email protected]

Familienstand verheiratet, eine Tochter

Schulausbildung

1980 – 1988 Grundschulausbildung in Belgrad

1988 – 1992 Klassisches Gymnasium

1992 Abschluss Matura

2000 – 2002 Der Vorstudienlehrgang der Wiener Universitäten – Deutsch

Seit 2003 Universität Wien – Institut für Slawistik

2007 – 2009 WIFI Lehrgang zur Vorbereitung auf die Befähigungsprüfung für Fremdenführer

2009 Befähigungsprüfung für staatlich geprüfte Fremdenführerin – positiv abgeschlossen

Berufliche Tätigkeit

Seit 2008 als Destination Manager bei der Firma „Mondial“ tätig

Seit 2009 als selbständige staatlich geprüfte Fremdenführerin tätig

102