Virdžinija Vulf Dnevnik spisateljice Izvode iz dnevnika priredio Lenard Vulf Prevod: Slavica Stojanović Redaktura prevoda: Dragana Starčević Izdanje: Feministička 94 2002. Naslov originala: A Writer’s Diary Being Extracts from the Diary of VIRGINIA WOOLF Edited by Leonard Woolf Prvo izdanje: The Hogarth Press Ltd. London, November 1953 Glosar imena iz Dnevnika Anđelika Anđelika Bel (Angelica Bell), ćerka Vanese Bel, udata za Dejvida Garneta Bob R. K. Trevelijan (R. C. Trevelyan) Bani (Bunny) Dejvid Garnet (David Garnett) Čarlston (Charleston) Kuća blizu Luisa u kojoj su boravili Klajv i Vanesa oko 13 kilometara od Manks Hausa u Rodmelu Bel, Klajv Klajv Bel (Clive Bell), Vanesin muž Dadi (Dadie) DŽ.V. Rejlands (G.W. Rylands) Dezmond Dezmond Mekarti (Desmond MacCarthy) Dankan Dankan Grant (Duncan Grant) Goldi (Goldie) Dž. Leuis Dikinson (G. Lowes Dickinson) Gordon Skver Kuća u kojoj su živeli Belovi, Gordon Skver br. 46 Harold Harold Nikolson (Harold Nicolson) Hju Hju Volpol (Hugh Walpole) Džejms Džejms Strejči (James Strachey) Džulijan Džulijan Bel (Julian Bell), Vanesin sin, poginuo u Španiji Lenard Lenard Vulf (Leonard Woolf) Liton Liton Strejči (Lytton Strachey) Mejnard Džon Mejnard (kasnije lord) Kejnz (John Maynard Keynes) Morgan E. M. Foster Nesa (Nessa) Vanesa Bel (Vanessa Bell), sestra Virdžinije Vulf Otolin ili Ot. (Ottoline) Ledi Otolin Morel (Ottoline Morrell) Kventin Kventin Bel (Quentin Bell), Vanesin sin Rodžer Rodžer Fraj (Rodger Fry) Sibil (Sybil) Ledi Koulfaks Sidni Ser Sidni Voterlo (Sidney Waterlow) Tilton Kuća blizu Luisa u kojoj su boravili Mejnard iLidija Kejnz oko 13 kilometara od Manks Hausa u Rodmelu Tom T. S. Eliot Vita Vita Sakvil-Vest (Vita Sackville-West), supruga Harolda Nikolsona 1 P R E D G O V O R Virdžinija Vulf je počela redovno da vodi dnevnik 1915. godine. Činila je to sve do 1941. godine, a poslednja beleška napisana je četiri dana pred smrt. Nije pisala svakog dana. Ponekad je unosila beleške iz dana u dan, ali češće svakih nekoliko dana, a onda obično nastupa prekid od nedelju ili dve. Dnevnik, međutim, pruža uzastopne beleške tokom 27 godina o tome šta je radila, koga je viđala, a posebno šta je mislila o tim ljudima, o sebi, o životu i o knjigama koje je pisala ili se nadala da će napisati. Pisala je na praznim listovima (8 ¼ inča sa 10 ¼ inča, što je, tehnički rečeno, veliki poštanski kvarto). U početku su listovi bili labavo spojeni alkama, ali su kasnije dnevnici povezani u tomove. Obično smo listove povezivali kartonskim koricama presvučenim papirom skoro uvek u boji sa šarom. Taj italijanski papir smo često koristili za koričenje knjiga pesama u Hogart Presu i ona ga je veoma volela. Hartiju smo obično kupovali u tabacima i davali da se poveže u sveske, pripremljene za nju, u kojima je pisala romane kao i dnevnik. Kad je umrla, ostalo je 26 svezaka dnevnika u rukopisu. Dnevnik je isuviše ličan da bi se u celini objavio za života mnogih ljudi koji se u njemu pominju. Mislim da je uvek pogrešno štampati izvode iz dnevnika ili pisama, naročito ako se izostavljaju delovi da bi se zaštitila osećanja ili reputacija živih učesnika. To izostavljanje delova skoro uvek ili izvrće ili skriva pravi karakter onog koji piše dnevnik ili pisma, tako da se sa njegovim duhom uradi isto ono što akademsko slikarstvo učini sa materijalnim, izglade se bore, bradavice, mrgodne i oštre crte. U najboljem slučaju, č ak i nepročišćeni dnevnici prikazuju pisca netačno ili jednostrano, jer, kao što je sama Virdžinija Vulf primetila negde u ovim dnevnicima, čoveku pređe u naviku da beleži samo jednu, posebnu, vrstu 2 raspoloženja – recimo osećanje razdraženosti ili nesreće – dok u suprotnim raspoloženjima ne piše. Taj portret je zato od samog početka neuravnotežen, a ako neko još namerno ukloni druge karakteristike, on može da se svede na puku karikaturu. Pa ipak, ova knjiga se sastoji od izvoda iz dnevnika Virdžinije Vulf. Njoj je dnevnik delimično služio, što je prirodno kad se vodi dnevnik, da beleži ono što radi i ono što misli o ljudima, životu i univerzumu. Ali njoj je dnevnik služio i na vrlo individualan način kao spisateljici i umetnici. U dnevniku je sa sobom vodila dijalog o knjigama koje piše ili o knjigama koje namerava da napiše. Raspravljala je o svakodnevnim problemima zapleta ili forme, likova ili ekspozicije, sa kojima se sretala u svakoj svojoj knjizi dok ju je skicirala, pisala ili redigovala. Njen položaj kao umetnice ili vrednost njenih knjiga predmet su rasprave, a niko mudar neće pretendovati da da procenu o tačnom mestu koje će savremeni pisac zauzeti u književnom Panteonu. Neke kritičare iritiraju, a mnoge manje rafinirane čitaoce zbunjuju njeni kasni romani. Niko ne poriče da je Virdžinija Vulf bila ozbiljna umetnica i ima mnogo onih koji kao prof. Bernard Blekstoun uopšte ne sumnjaju da je bila “velika umetnica”, da je “izvanredno izvela ono što niko drugi nije ni pokušao” i da će “njen svet preživeti kao što kristal preživljava pod ogromnim tereto m masivnih stena” 11. Za ovo što hoću da kažem u ovom uvodu značajno je da se mnogi koji ne razumeju, ne vole ili ismevaju njene romane slažu da se u Običnom čitaocu i drugim knjigama eseja Virdžinija Vulf pokazala kao izuzetno značajna književna kritičarka. Ja sam pažljivo iščitao 26 svezaka dnevnika i napravio izvode koje u ovoj knjizi štampam, a to je praktično sve što se odnosi na njeno sopstveno pisanje. Uključio sam još tri grupe izvoda. Prvu, u kojoj se nalazi izvestan broj odeljaka gde 1 Bernard Blackstone, Virginia Woolf, str. 36, 37 i 38, (British Council & Longmans, Green & Co., 1952) 3 Virdžinija Vulf dnevnik očigledno koristi kao metod uvežbavanja ili isprobavanja umetnosti pisanja. Drugu, gde se nalazi nekoliko zapisa koje sam, iako se ne bave neposredno ili posredno njenim pisanjem, namerno izabrao zato što čitaocu daju predstavu o direktnom utisku koji su na njen um ostavile neke scene i neke ličnosti, kao sirovi materijal njene umetnosti. Kao treće, uključio sam jedan broj zapisa u kojima komentariše knjige koje je čitala. Knjiga osvetljava namere Virdžinije Vulf, njene spisateljske teme i metode. Daje neuobičajenu psihološku sliku umetničkog stvaranja, iznutra. Vrednost i zanimljivost knjige, prirodno, u velikom stepenu zavise od vrednosti i zanimljivosti umetničkog dela Virdžinije Vulf. Da se ne slažem sa prof. Blekstounom, ja ne bih uredio i objavio ovu knjigu. Po mom mišljenju, ona je bila ozbiljna umetnica i sve njene knjige su ozbiljna umetnička dela. Dnevnici u najmanju ruku pokazuju izuzetnu energiju, upornost i koncentraciju sa kojima se ona posvetila umetnosti pisanja i nepokolebljivu savesnost sa kojom je pisala i po više puta prerađivala svoje knjige. Meni se č ini da su Talasi veliko umetničko delo, daleko najbolja njena knjiga. Izlet na svetionik i Između činova mislim da takođe treba da zauzmu mesto koje zaslužuju, dok su druge knjige, iako slabije kao dostignuća, kao što rekoh “ozbiljne” i uvek će biti vredne čitanja i proučavanja. Ne izričem svoje mišljenje kao nešto značajno, već objašnjavam objavljivanje ove knjige. U pravljenju izbora iz dnevnika pitao sam se da li da naznačavam mesta gde su delovi izostavljeni. Na kraju sam odlučio da to po pravilu ne radim. Izostavljena mesta i tačkice stalno bi se pojavljivali u tekstu i remetili čitaoce. Zato se vraćam na ono što sam prethodno rekao. Čitaoci treba da imaju na umu da je u ovoj knjizi štampan veoma mali deo dnevnika koji je izvađen iz mase teksta koji nema veze sa samim pisanjem Virdžinije Vulf. Ako to zaboravimo, knjiga će baciti veoma iskrivljeno svetlo na njen život i lik. 4 Virdžinija Vulf ne naznačava uvek u dnevniku gde se nalazi dok piše, a retko kad je to i važno za čitaoca. Sledeći podaci će verovatno otkloniti sumnju u nekim slučajevima. Od 1915. do marta 1924, živeli smo u Hogart Hausu, u Ričmondu. U dnevniku se često pominje jednostavno kao “Hogart”. Istovremeno smo bili zakupili Ešem Haus, kod mesta Luis u Saseksu, koji se u dnevniku pominje kao “Ešem”. Ešem smo obično koristili samo tokom vikenda i praznika. Zakup Ešem Hausa je istekao 1919. i mi smo kupili Manks Haus, u Rodmelu, nedaleko od Luisa, preselivši se tu septembra 1919. Prodali smo Hogart Haus u Ričmondu 1924. i zakupili stan na Tevistok Skveru 52 u Londonu, koji se u dnevniku često pominje kao “Tevistok”. Tu smo živeli od marta 1924. do avgusta 1939, kad smo se preselili u stan na Meklenburg Skveru u istom kraju Londona. Kuću u Meklenburg Skveru su tako teško oštetile bombe 1940. da smo sav nameštaj morali da preselimo i do smrti Virdžinije Vulf 1941. živeli smo u Manks Hausu. Glosar imena iz Dnevnika, koji se nalazi na početku knige, pomoći će čitaocu da razume o kome je u tekstu reč. 1. januar 1953. Lenard Vulf 5 1918. Ponedeljak, 5. avgust Dok ne kupim svesku gde ću da zabeležim utiske, prvo o Kristini Roseti, zatim o Bajronu, bolje da to ovde zapišem. Iz prostog razloga što mi je jedva išta para ostalo pošto sam kupila Lekonta de Lila u ogromnim količinama. Kristina je bila veoma posebna po tome što je bila rođena pesnikinja, a to je izgleda i sama vrlo dobro znala. A ako bih vodila spor s Bogom, nju bih zvala kao jednog od prvih svedoka. To je melanholično štivo. Prvo je sebe izgladnjivala od ljubavi, što je značilo i od života; zatim od poezije iz poštovanja prema onom što je mislila da zahteva njena religija. Imala je dva dobra prosca. Prvi je zaista bio poseban. On je bio čovek sa savešću. Ona je mogla da se uda samo za hrišćanina određene nijanse. On je mogao da izdrži samo po nekoliko meseci tu nijansu. Konačno se razvio u pravcu rimskog katolicizma i bio izgubljen. Još je gori slučaj g. Kolinsa – zaista očaravajućeg učenjaka – pustinjaka koji nije bio od ovoga sveta – fanatičnog Kristininog obožavaoca koji nikako nije mogao da se vrati u krilo Crkve.