ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКА ДАНИ ЧЕШКОГ ФИЛМА ШВЕДСКИ ФИЛМ У КИНОТЕЦИ: Рикард Хуберт (Richard Hobert)

Септембар 2015 ISSN 1820-6549 музеја програмпрограм југословенске кинотеке

ARARTT HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКА ДАНИ ЧЕШКОГ ФИЛМА ШВЕДСКИ ФИЛМ У КИНОТЕЦИ: Рикард Хуберт (Richard Hobert) ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ФРЕНК СИНАТРА (Frank Sinatra)

ФОКУС: ДУШАН МАКАВЕЈЕВ ЏОН МИЛИЈУС (John Milius) ТЕРЕНС МАЛИК (Terence Malick)

БИТЕФ НА ФИЛМУ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ: Стари занати ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ВИЛИЈАМ ЛУСТИГ (William Lustig) ПРЕМИЈЕРЕ: ИЛУЗИОНИСТИ 60 година од смрти Џемса Дина (James Dean) ISSN 1820-6549

Музеј југословенске кинотеке ПРОГРАМ Септембар 2015.

ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКА ДАНИ ЧЕШКОГ ФИЛМА ШВЕДСКИ ФИЛМ У КИНОТЕЦИ: Рикард Хуберт (Richard Hobert)

ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ФРЕНК СИНАТРА (Frank Sinatra)

ФОКУС: ДУШАН МАКАВЕЈЕВ ЏОН МИЛИЈУС (John Milius) ТЕРЕНС МАЛИК (Terence Malick)

БИТЕФ НА ФИЛМУ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ: Стари занати ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ВИЛИЈАМ ЛУСТИГ (William Lustig)

ПРЕМИЈЕРЕ: ИЛУЗИОНИСТИ

Сећање на...

60 година од смрти Џемса Дина (James Dean)

Студио за електронске медије “Влада Петрић” 15. и 16. септембар увек са почетком у 18:00 Непознати Починилац - заступник мрцварених: John Doe Vigilantе музеј југословенске кинотеке

програм Импресум:

За издавача: Радослав Зеленовић

Уредници: Марјан Вујовић, Александар Саша Ердељановић

Уредник програма Студија за електронске медије „Др Влада Петрић“: Борислав Станојевић

Сарадници на програму: Александар Саша Ердељановић, Марјан Вујовић, Ненад Беквалац, Петар Михајловић, Милена Гвозденовић, Уна Чолић, Ђорђе Зеленовић, Бојан Ковачевић, Бранислав Ердељановић, Милан Крунић, Радиша Цветковић, Вера Коњовић, Јелена Мила, Сара Радојковић, Миодраг Цакић

Финансијски организатор: Љубинка Терзић

Технички сарадници: Александра Савић, Слободан Огњановић, Јелена Ђогатовић

Избор фотографија: Маријана Цукућан, Ирина Руњевац

Дизајн: Вид Рајин

Штампа: СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК

Тираж: 800 примерака

Београд, септембар 2015.

Захваљујемо се: Амбасада Републике Чешке, Амбасада Шведске, Шведски институт, Шведски филмски институт, Balkan New Film Festival, Италијански институт за културу, Француски институт, Битеф, Visionary Thinking

ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА ЗАДРЖАВА ПРАВО ИЗМЕНЕ ПРОГРАМА!!!

Телефон/факс: 2622-555

e-mail адреса: [email protected]

web site: www.kinoteka.org.rs www.SEECult.org

2 септембар 2015 програм

Уторак 1.09. Сећање на..... ОМАР ШАРИФ (Omar Sharif) 17:00 ГОА (ФРА/ТУН 1958) Goha Ул. Омар Шариф (Omar Sharif), Зина Боузаиаде (Zina Bouzaiade) р. Жак Баратје (Jacques Baratier) 19:00 ПРОВАЛНИК (ФРА/ИТ 1971) Le casse Ул. Жан-Пол Белмондо (Jean-Paul Belmondo), Омар Шариф (Omar Sharif) р. Анри Вернеј (Henri Verneuil) 21:00 МАЈЕРЛИНГ (ФРА/ВБ 1968) Mayerling Ул. Омар Шариф (Omar Sharif), Катрин Денев (Catherine Deneuve) р. Теренс Јанг (Terence Young)

Среда 2.09. 16:30 ПОСЛЕДЊА ДОЛИНА (ВБ 1970) The Last Valley Ул. Мајкл Кејн (Michael Caine), Омар Шариф (Omar Sharif) р. Џејмс Клавел (James Clavell) 19:00 БАЛТИМОРСКИ МЕТАК (САД 1980) The Baltimore Bullet Ул. Џејмс Кобурн (James Coburn), Омар Шариф (Omar Sharif) р. Роберт Елис Милер (Robert Ellis Miller) 21:00 НОЋ ГЕНЕРАЛА (ВБ/ФРА 1966) The Night of the Generals Ул. Питер О’Тул (Peter O’Toole), Омар Шариф (Omar Sharif) р. Анатол Литвак (Anatole Litvak)

Четвртак 3.09. 16:00 ЏИНГИС КАН (САД 1965) Genghis Khan Ул. Стивен Бојд (Stephen Boyd), Омар Шариф (Omar Sharif) р. Хенри Левин (Henry Levin) 18:00 ГОСПОДАР ЖИВОТА И СМРТИ (ВБ 1974) Juggernaut Ул. Ричард Харис (Richard Harris), Омар Шариф (Omar Sharif) р. Ричард Лестер (Richard Lester) 20:00 ДОКТОР ЖИВАГО (САД 1966) Doctor Zhivago Ул. Омар Шариф (Omar Sharif), Џули Кристи (Julie Christie) р. Дејвид Лин (David Lean)

Петак 4.09. Сећање на... МАГАЛИ НОЕЛ (Magali Noël) 19:00 АСТРАГАЛ (ФРА/ЗАП.НЕМ 1968) 103’ L’astragale Ул. Магали Ноел (Magali Noël), Хорст Бухолц (Horst Bucholz) р. Ги Касарил (Guy Casaril)

3 музеј југословенске кинотеке

програм 21:00 СЕЋАМ СЕ (ITA/FRA 1973) 123’ Amarcord Ул. Бруно Занин (Bruno Zanin), Магали Ноел (Magali Noël) р. Фредерико Фелини (Federico Fellini)

Субота 5.09. Сећање на... ПЈЕР БРИС (Pierre Brice) 17:00 ВИНЕТУ И АПАЧИ (СРН/ЈУГ 1966) Winnetou und das Halbblut Apanatschi Ул. Лекс Баркер (Lex Barker), Пјер Брис (Pierre Brice) р. Харалд Филип (Harald Philipp) 19:00 ОКОВИ СТРАВЕ (ИТА/ФРА 1960) Il mulino delle donne di pietra Ул. Пјер Брис (Pierre Brice), Шила Габел (Scilla Gabel) р. Ђорђо Ферони (Giorgio Ferroni) 21:00 СЛАСТИ СУБОТЊЕ ВЕЧЕРИ (ИТА 1960) I piaceri del sabato notte Ул. Жана Валери (Jeanne Valerie), Пјер Брис (Pierre Brice) р. Даниеле Данца (Daniele D’Anza)

Недеља 6.09. 17:00 ОЛД ШЕТЕРХЕНД (СРН/ИТА/ФРА 1964) Old Shatterhand Ул. Лекс Баркер (Lex Barker), Пјер Брис (Pierre Brice) р. Хуго Фрегонесе (Hugo Fregonese) 19:00 ЛАВИРИНТ СМРТИ (СРН/ЈУГ 1965) Old Surehand Ул. Стјуарт Гренџер (Stewart Granger), Пјер Брис (Pierre Brice) р. Алфред Ворер (Alfred Vohrer) 21:00 ПОГРЕШАН ПУЦАЊ (ФРА 1971) Les coups pour rien Ул. Пјер Брис (Pierre Brice), Јанти Сомер (Yanti Somer) р. Пјер Ламбер (Pierre Lambert)

Понедељак 7.09. Сећање на... ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ 17:00 НОЋИ И ЈУТРА (ЈУГ 1959) 97’ Ул. Властимир Ђуза Стојиљковић, Марија Кохн Р. Пјер Мајхровски 19:00 НЕМА МАЛИХ БОГОВА (ЈУГ 1961 ) 103’ Ул. Мија Алексић, Властимир Ђуза Стојиљковић Р. Радивоје Лола Ђукић 21:00 ЉУБАВ И МОДА (ЈУГ 1960) 105’ Ул. Беба Лончар, Бластимир Ђуза Стојиљковић р. Љубомир Радичевић

4 септембар 2015 програм

Уторак 8.09. Сећање на... СЕРЂО СОЛИМА (Sergio Sollima) 17:00 СОКОЛОВ ПЛЕН (ИТ/ШП 1967) La Resa dei Conti Ул: Ли Ван Клиф (Lee Van Cleef), Томас Милиан (Tomas Milian) р: Серђо Солима (Sergio Sollima) 19:00 БЕЖИ ЧОВЕЧЕ (ИТ/ФР 1968) Corri Uomo Corri Ул: Томас Милиан (Tomas Milian), Доналд Обрајан (Donald O’Brien) р: Серђо Солима (Sergio Sollima) 21:00 РЕВОЛВЕР (ИТ/ФР/СРН 1972) Revolver Ул: Оливер Рид (Oliver Reed), Фабио Тести (Fabio Testi) р: Серђо Солима (Sergio Sollima)

Среда 9.09. Сећање на... НАТАША ПАРИ (Natasha Parry) 19:00 ГОСПИДИН РИПОА (ФРА/ВБ 1954) 100’ Monsieur Ripois Ул. Жерар Филип (Gérard Philipe), Наташа Пари (Natasha Parry) р. Рене Клеман (René Clément) Сећање на... ТЕОДОР БИКЕЛ (Theodore Bikel) 21:00 РУСИ ДОЛАЗЕ (САД 1966) 126’ The Russians Are Coming! Тhe Russians Are Coming! Ул. Теодор Бикел (Theodore Bikel), Карл Рајнер (Carl Reiner) р. Норман Џуисон (Norman Jewison)

Четвртак 10.09. 16:30 ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ 2015 Тема: СТАРИ ЗАНАТИ

ПРИЗРЕНСКИ МОТИВИ, 1952, 14’ ПОСЛЕДЊИ, 1957, 13’ Режија: Драгутин Костић ПОСЛЕДЊИ ГРНЧАРИ, 1962, 14’ Режија: Жарко Пешић ГАРКИНА ДРВЕНА ЧИПКА, 1963, 10’ Режија: Живко Ристић РУКЕ И НИТИ..., 1964, 10’ Режија: Владимир Басара ПИРОТСКИ ЋИЛИМИ, 1964, 13’ Режија: Жарко Пешић ПОСЛЕДЊИ (1969), 9’ Режија: Владимир Басара ПАШКЕ ЧИПКЕ, 1970, 9’ Режија: Љиљана Јојић

5 музеј југословенске кинотеке

програм ГОЛГОТА, 1979, 16’ Режија: Мето Петровски РАДИОНИЦА У ЛИКВИДАЦИЈИ, 1980, 13’ Режија: Ева Векаш ПРИЧА ИЗ ВОДЕНИЦЕ, 1984, 8’ Режија: Милан Поповић ПОТКИВАЧ, 1984, 7’ Режија: Милан Поповић БАЧВАР, 1984, 5’ Режија: Милан Поповић

ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ФРЕНК СИНАТРА (Frank Sinatra) 19:00 ВИСОКО ДРУШТВО (САД 1956) 111’ High Society Ул. Грејс Кели (Grace Kelly), Френк Синатра (Frank Sinatra) р. Чарлс Волтерс (Charles Waters) 21:00 ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ (САД 1953) 118’ From Here To Eternity Ул. Берт Ланкастер (Burt Lancaster), Френк Синатра (Frank Sinatra) р. Фред Цинеман (Fred Zinneman)

Петак 11.09. 18:00 ИЛУЗИОНИСТИ (СРБ, 2015) 20’ продукција: Факултет Драмских Уметности режија и сценарио: Сара Радојковић улоге: Ваја Дујовић, Жељко Максимовић, Стефан Костадиновић композитор и пијаниста: Југ Константин Марковић 19:00 ПРИЈАТЕЉ ЏОЕ (САД 1957) 111’ Pal Joey Ул. Рита Хејворт (Rita Haywarth), Френк Синатра (Frank Sinatra) р. Џорџ Сидни (George Sidney) 21:00 ЧОВЕК СА ЗЛАТНОМ РУКОМ (САД 1955) 119’ The Man With the Golden Arm Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Ким Новак (Kim Novak) р. Ото Премингер (Otto Preminger)

Субота 12.09. 16:30 НА ЖЕНЕ ЋУ МИСЛИТИ ЈА (САД 1963) 112’ Come Blow Yor Horn Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Ли Џеј Коб (Lee J. Cobb) р. Бад Јоркин (Bud Yorkin) 18:30 КАН-КАН (САД 1960) 131’ Can-Can Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Ширли МекЛејн (Shirley MacLaine) р. Волтер Ленг (Walter Lang)

6 септембар 2015 програм

21:00 ЈЕДАНАЕСТ ВЕТЕРАНА (САД 1960) Ocean’s Eleven Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Дин Мартин (Dean Martin) р. Луис Мајлстоун (Lewis Milestone)

Недеља 13.09. 17:00 С.О.С. БРАКОЛОМ (САД 1965) 109’ Marriage on the Rocks Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Дебора Кар (Deborah Kerr) р. Џек Донохју (Jack Donohoe) 19:00 ТРАГОМ ЗЛОЧИНА (САД 1967) 110’ Tony Rome Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Џил Сеинт Џон (Jill St. John) р. Гордон Даглас (Gordon Douglas) 21:00 ДЕТЕКТИВ (САД 1968) 114’ The Detective Ул. Френк Синатра (Frank Sinatra), Ли Ремик (Lee Remick) р. Гордон Даглас (Gordon Douglas)

Понедељак 14.09. Сећање на..... КРИСТОФЕР ЛИ (Christopher Lee) 17:00 АРАБЉАНСКЕ АВАНТУРЕ (ВБ 1979) 94’ Arabian Adventure Ул. Кристофер Ли (Christopher Lee), Мајло О’Шеј (Milo O’Shea) р. Кевин Конор (Kevin Connor) 19:00 БАСКЕРВИЛСКИ ПАС (ВБ 1959) 85’ The Hound of the Baskervilles Ул. Питер Кашинг (Peter Cushing), Кристофер Ли (Christopher Lee) р. Теренс Фишер (Terence Fisher) 21:00 ШЕРЛОК ХОЛМС – ОГРЛИЦА СМРТИ (СРН/ФР/ИТ 1962) 84’ Sherlock Holmes und das Halsband des Todes Ул. Кристофер Ли (Christopher Lee), Ханс Сонкер (Hans Söhnker) р. Теренс Фишер (Terence Fisher)

Уторак 15.09. 17:00 СУДБОНОСНЕ ОРХИДЕЈЕ (СРН 1962) 85’ Das Rаtsel der roten Orchidee Ул. Кристофер Ли (Christopher Lee), Адријан Ховен (Adrian Hoven) р. Хелмут Ашли (Helmut Ashley) 19:00 ГРОФ ДРАКУЛА (ШП/СРН 1970) 98’ Nachts, wenn Dracula erwacht Ул. Кристофер Ли (Christopher Lee), Херберт Лом (Herbert Lom) р. Хесус Франко (Jesus Franco) 21:00 ДРАКУЛА (ВБ 1957) 82’ Horror of Dracula Ул. Питер Кашинг (Peter Cushing), Кристофер Ли (Christopher Lee) р. Теренс Фишер (Terence Fisher)

7 музеј југословенске кинотеке

програм Среда 16.09. 17:00 МУМИЈА (ВБ 1959) 88’ The Mummy Ул. Питер Кашинг (Peter Cushing), Кристофер Ли (Christopher Lee) р. Теренс Фишер (Terence Fisher) 19:00 БИЧ И ТЕЛО (ИТ 1963) 87’ La frusta e il corpo Ул. Далија Лави (Daliah Lavi), Кристофер Ли (Christopher Lee) р. Марио Бава (Mario Bava) 21:00 ЧОВЕК ОД ПРУЋА (ВБ 1973) 88’ The Wicker Man Ул. Едвард Вудворд (Edward Woodward), Кристофер Ли (Christopher Lee) р. Робин Харди (Robin Hardy)

Четвртак 17.09. 17:00 ДР. ФУ МАН-ЧУ (ВБ 1965) 91’ The Face of Fu Manchu Ул. Кристофер Ли (Christopher Lee), Најџел Грин (Nigel Green) р. Дон Шарп (Don Sharp) 19:00 ЧОВЕК СА ЗЛАТНИМ ПИШТОЉЕМ (ВБ 1974) 125’ The Man with the Golden Gun Ул. Роџер Мур (Roger Moore), Кристофер Ли (Christopher Lee) р. Гај Хамилтон (Guy Hamilton) 21:15 ЂАВО ЈЕ ИЗЈАХАО (ВБ 1968) 95’ The Devil Rides Out Ул. Кристофер Ли (Christopher Lee), Чарлс Греј (Charles Gray) р. Теренс Фишер (Terence Fisher)

Петак 18.09. Сећање на... ЏЕЈМС ХОРНЕР (James Horner) 17:00 КРУЛ (ВБ/САД 1983) 121’ Krull Ул. Кен Маршал (Ken Marshal), Лизет Ентони (Lysette Anthony) М. Џејмс Хорнер (James Horner) р. Питер Јејтс (Peter Yates) 19:00 ГАРДЕРОБЕР (ВБ 1983) 118’ The Dresser Ул. Алберт Фини (Albert Finney), Том Кортенај (Tom Courtenay) М. Џејмс Хорнер (James Horner) р. Питер Јејтс (Peter Yates) 21:00 РАТ ЗА СЛАВУ (САД 1989) 122’ Glory Ул. Метју Бродерик (Mathew Broderick), Дензел Вошингтон (Denzel Washington), М. Џејмс Хорнер (James Horner) р. Едвард Звик (Edward Zwick)

8 септембар 2015 програм

Субота 19.09. Сећање на..... РОН МУДИ (Ron Moody) 16:00 ОЛИВЕР (ВБ 1968) 153’ Oliver! Ул. Марк Лестер (Mark Lester), Рон Муди (Ron Moody) р. Карол Рид (Carol Reed) Сећање на..... РОДИ ПАЈПЕР (Roddy Piper) 19:00 ОНИ ЖИВЕ (САД 1988) 93’ They Live Ул. Роди Пајпер (Roddy Piper), Кит Дејвид (Keith David) р. Џон Карпентер (John Carpenter) Сећање на.... ПАТРИК МЕКНИ (Patrick Macnee) 21:00 УРЛИКАЊЕ (САД 1981) 91’ The Howling Ул. Ди Волис (Dee Wallace), Патрик Мекни (Patrick Macnee) р. Џо Данте (Joe Dante)

Недеља 20.09. Сећање на.... РОБЕРТ ШАРТОФ (Robert Chartoff) 17:00 ДЕСЕТ СЕКУНДИ ЗА БЕКСТВО (САД 1975) Breakout Ул: Чарлс Бронсон (Charles Bronson), Роберт Дивал (Robert Duvall) р: Том Грис (Tom Gries) П: Роберт Шартоф (Robert Chartoff) Сећање на.... ЏЕК РОЛИНС (Jack Rollins) 19:00 ПУРПУРНА РУЖА КАИРА (САД 1985) The Purple Rose of Cairo Ул: Миа Фароу (Mia Farrow), Џеф Данијелс (Jeff Daniels) р: Вуди Ален (Woody Allen) П: Џек Ролинс (Jack Rollins) Сећање на.... ЏЕРИ ВАЈНТРАУБ (Jerry Weintraub) 21:00 ГЛУВАРЕЊЕ (САД 1980) Cruising Ул: Ал Паћино (Al Pacino), Пол Сорвино (Paul Sorvino) р: Вилијам Фридкин (William Friedkin) П: Џери Вејнтрауб (Jerry Weintraub)

Понедељак 21.09. Сећање на... РЕВАЗ РЕЗО ЧЕИДЗЕ (Revaz “Rezo” Chkheidze) 17:00 НАШЕ ДВОРИШТЕ (СССР 1957) Chveni ezо Ул. Софико Чиаурели (Sofiko Chiaureli), Георгиј Шенгелаја (Giorgi Shengelaia) р. Реваз Резо Чеидзе (Revaz “Rezo” Chkheidze) 19:00 ВОЈНИКОВ ОТАЦ (СССР 1964) Jariskatsis mama Ул. Серго Закариадзе (Sergo Zakariadze), Владимир Привал’цев (Vladimir Prival’cev) р. Реваз Резо Чеидзе (Revaz “Rezo” Chkheidze)

9 музеј југословенске кинотеке

програм 21:00 САДНИЦЕ (СССР, 1972) Saženicy / Nergebi Ул. Рамаз Чхиквадзе (Ramaz Chkhikvadze), Мери Корели (Meri Qoreli) р. Реваз Резо Чеидзе (Revaz “Rezo” Chkheidze)

Уторак 22.09. БИТЕФ на филму 17:00 АЈНШТАЈН НА ПЛАЖИ (ФРА 2014) 270’ Ул. The Lucinda Childs Dance Company, The Philip Glass Ensemble Музика и певани текст: Филип Глас (Philip Glass) Режија, сценографија, светло: Роберт Вилсон (Robert Wilson) Кореографија: Лусинда Чајлдс (Lucinda Childs)

Среда 23.09. 17:30 ПОСВЕЋЕЊЕ ПРОЛЕЋА (НЕМ 1975) 36’ Frühlingsopfer Ул. Ansambl Tanztheater Wuppertal К. Пина Бауш (Pina Bausch) КАФЕ МИЛЕР (НЕМ 1985) 49‘ Café Müller Ул. Ansambl Tanztheater Wuppertal К. Пина Бауш (Pina Bausch) Сећање на... ВАСИЛИЈ ПИЧУЛ (Vasili Pichul) 20:00 МАЛА ВЕРА (СССР 1988) 128’ Malen‘kaja Vera ул. Наталија Негода (Natal‘ja Negoda), Андреј Соколов (Andrey Sokolov) р. Василиј Пичул (Vasili Pichul)

Четвртак 24.09. 17:30 ПОТРОШЕНИ (ХР 2014) 93’ Документарни филм Р. Борут Шепаровић Сећање на..... НАЈЏЕЛ ТЕРИ (Nigel Terry) 20:00 МАЧ КРАЉА АРТУРА (САД/ВБ 1981) 133’ Excalibur Ул. Најџел Тери (Nigel Terry), Хелен Мирен (Helen Mirren) р. Џон Борман (John Boorman)

Петак 25.09. ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ВИЛИЈАМ ЛУСТИГ (William Lustig) 17:00 ПОЛИЦАЈАЦ МАНИЈАК (САД 1988) 82’ Maniac Cop Ул. Том Аткинс (Tom Atkins), Брус Кембел (Bruce Campbell) р. Вилијам Лустиг (William Lustig)

10 септембар 2015 програм

19:00 ПОЛИЦАЈАЦ МАНИЈАК 2 (САД 1990) 90’ Maniac Cop 2 Ул. Роберт Дејви (Robert Davi), Клаудија Кристијан (Claudia Christian) р. Вилијам Лустиг (William Lustig) 21:00 МАНИЈАК (САД 1980) 87’ Maniac Ул. Џо Спинели (Joe Spinell), Каролин Мунро (Caroline Munro) р. Вилијам Лустиг (William Lustig)

Субота 26.09. Сећање на..... АЛБЕРТО ДЕ МАРТИНО (Alberto De Martino) 16:30 ЧОВЕК ПУМА (ИТ 1980) 90’ L’uomo puma Ул. Волтер Џорџ Алтон (Walter George Alton), Доналд Плезенс (Donald Pleasence) р. Алберто Де Мартино (Alberto De Martino) Сећање на... КОЛИН ГРЕЈ (Coleen Gray) 18:30 УЗАЛУДНА ПЉАЧКА/УБИСТВО (САД 1956) The Killing Ул: Стерлинг Хајден (Sterling Hayden), Колин Греј (Coleen Gray) р: Стенли Кјубрик (Stanley Kubrick) Сећање на... АЛЕКС РОКО (Alex Rocco) 21:00 КАСКАДЕР (САД 1979) The Stunt Man Ул: Питер О’Tул (Peter O’Toole), Стив Рејлсбек (Steve Railsback) р: Ричард Раш (Richard Rush)

Недеља 27.09. Сећање на... РИЧАРД ЏОНСОН (Richard Johnson) 16:30 ОПАСНИЈЕ ОД МУШКАРАЦА (ВБ 1967) 101’ Deadlier Than the Male Ул. Ричард Џонсон (Richard Johnson), Елке Ѕомер (Elke Sommer) р. Ралф Томас (Ralph Thomas) Сећање на... ЖАН ГРУО (Jean Gruault) 18:30 МОЈ УЈАК ИЗ АМЕРИКЕ (ФРА 1980) 125’ Mon oncle d’Amérique Ул. Жерар Депардје (Gérard Depardieu), Никол Гарсиа (Nicole Garcia) Р. Ален Рене (Alain Resnais) Сц. Жан Груо (Jean Gruault) Сећање на... НИКОЛА БАДАЛУКО (Nicola Badalucco) 21:00 СУМРАК БОГОВА (ИТА/ЗАП.НЕМ. 1969) 156’ La caduta degli dei (Götterdämmerung) Ул. Дирк Богард (Dirk Bogarde), Ингрид Тулин (Ingrid Thulin) р. Лукино Висконти (Luchino Visconti) сц. Никола Бадалуко (Nicola Badalucco)

11 музеј југословенске кинотеке

програм Понедељак 28.09. Сећање на... ЛАУРА АНТОНЕЛИ (Laura Antonelli) 17:00 НИКОЛА ФИЛИБЕР У РАТУ И ЉУБАВИ (ФРА 1970) Les mariés de l’an deux Ул. Жан-Пол Белмондо (Jean-Paul Belmondo), Лаура Антонели (Laura Antonelli) р. Жан-Пол Рапно (Jean-Paul Rappeneau) 19:00 ИГРА С ВАТРОМ (ИТА 1973) Malizia Ул. Лаура Антонели (Laura Antonelli), Тури Феро (Turi Ferro) р. Салваторе Сампери (Salvatore Samperi) 21:00 ДОКТОР ПОПОЛ (ФРА/ИТА 1972) Docteur Popaul Ул. Жан-Пол Белмондо (Jean-Paul Belmondo), Лаура Антонели (Laura Antonelli) р. Клод Шаброл (Claude Chabrol)

Уторак 29.09. 17:00 НЕВИНО / УЉЕЗ (ИТА/ФРА 1976) L’innocente Ул. Ђанкарло Ђанини (Giancarlo Giannini), Лаура Антонели (Laura Antonelli) р. Лукино Висконти (Luchino Visconti) 19:00 ЖЕНА ЉУБАВНИЦА (ИТА 1977) Mogliamante Ул. Лаура Антонели (Laura Antonelli), Марчело Мастројани (Marcello Mastroianni) р. Марко Викарио (Marco Vicario) 21:00 МАЛИ ГРЕХ (ИТА 1974) Peccato veniale Ул. Лаура Антонели (Laura Antonelli), Алесандро Момо (Alessandro Momo) р. Салваторе Сампери (Salvatore Samperi)

Среда 30.09. 17:00 БОЖАНСТВЕНА ЖЕНА (ИТА 1976) Divina creatura Ул. Лаура Антонели (Laura Antonelli), Теренс Стемп (Terence Stamp) р. Ђузепе Патрони Грифи (Giuseppe Patroni Griffi) 19:00 СТРАСТ ЉУБАВИ (ИТА/ФРА 1980) Passione d’amore Ул. Бернар Жирадо (Bernard Giraudeau), Лаура Антонели (Laura Antonelli) р. Еторе Скола (Ettore Scola) 21:00 ВЕНЕЦИЈАНКА (ИТА 1986) La venexiana Ул. Лаура Антонели (Laura Antonelli), Миника Гуериторе (Monica Guerritore) р. Мауро Болоњини (Mauro Bolognini)

12 септембар 2015 програм

Игра с ватром

13 музеј југословенске кинотеке програм

14 септембар 2015 програм

СТУДИО ЗА ЕЛЕКТРОНСКЕ МЕДИЈЕ „ВЛАДА ПЕТРИЋ“

15. и 16. септембар, увек са почетком у 18:00

Непознати Починилац - заступник мрцварених: John Doe Vigilante

(2014, Аустралија, р. Кели Долен/Kelly Dolen , гл. Џејми Бембер/Jamie Bamber, Данијел Лисинг/Daniel Lissing, тр. 93’, сх титл)

«Зверски се иживљавао над беспомоћном женом» (Курир, 28.7. 2015.) «Хтели да пусте Шарића» (Курир, 14.7. 2015.) «С ножем упао у Скупштину и избо новинара» (Курир, 14.7. 2015.) «Краљ ноћних клубова разнет ауто-бомбом» (Курир, 14.7. 2015.) «Имамо имена нападача на премијера Србије» (Наше новине 15.7. 2015.) «Пронађена два распаднута тела» (Наше новине, 18-19. 7. 2015.) «Брејвик примљен на студије политичких наука» (Наше новине, 18-19. 7. 2015.) «Ноћним стражама штите и себе и стада» (Наше новине, 18-19. 7. 2015.) «Син «земунца» (Мали Угар) пао због три убиства! (Курир, 13. 7. 2015.) «Упуцана двојица навијача Рада» (Курир, 15.7.2015.) «Годишњица смрти девојчице чији је живот прекратио монструм из Сурчина» (Курир, 27.7.2015) «За 10 година убило се 130 полицајаца» (Курир, 27.7.2015) «Педофил приморавао децу да гледају порнографске снимке» (Наше новине, 6.8.2015) «Хапсе силоватеље али тек кад се јавност дигне» (Наше новине, 6.8.2015) «Малолетни хулигани као бели медведи» (Наше новине 11.8.2015.)

филмском дијалогу постоји (једно од више њих) важно кључно место: када У «оправдано убиство/из самодбране» (манијака који прети да вас сатре) може да се оквалификује као (обично) убиство? Када претња престаје? Пар секунди или сати или дана пошто вас нападне? Када «одслужи» праведну казну друштву? Али, приговара наша савест из изкуства, силоватељ који је издржао своју казну за 95 силовања, први дан на слободи искоришћава како би, можда баш вас - погодили сте: силовао. Уосталом, с разлогом: рецимо, није раније над вама «завршио посао». - Претња нестаје када манијак нестане - каже вигилант. И ликвидира манијака. Веома «полиитчки некоректно», али економски и утилитаристички сасвим ефектно: немајући поверења у правосудни систем, вигилант делује као полиција, суд и крвник. ПРАВИ суперхеројски (а и сасвим солидан као) филм, Непознати починилац – заступник мртвих: за сада није приказан код нас, а пошто је политички веома ангажован – социјални радник, коме је доста државног

15 музеј југословенске кинотеке

програм “мажења” серијских убица и манијака, ставља маску и узима правду у сопствене руке и на сопствену душу – највероватније никада и неће бити приказан у нашим биоскопима. Е. то је филм који даје заправо прави одговор на политицијско, економско и друствено стање Србије (и много шире) данас: манијаци су просто напросто ликвидирани. Нота бене, До не мучи, па и не убогаљује своје “жртве”, јер брине да не “падну” на порески рачун поштених грађана. Па ако то није економски суперхероизам, не знам шта је. Да подсетимо: суперхерој би, дакле, требало да буде маском заштићен (дакле безличан, све- и општељудски) заточник кантијанског (али и светокњижног) мотоа: “не чини другом оно што не желиш да се теби чини”. али починиш ли то, вратиће ти се 100-струко, ма колико политички некоректним ово изгледало срцедрапатељним либералиним капиталистима. Пардон, професионалним демократама. Тек у најмањем броју случајева лик суперхероја, у покретним сликама 21. века, приближава се својој правој суштини - фокусу вигиланта, “НГО”, објективног заштитника Правде, у свету где су правосуђе и државно, полицијско насиље огрезли у мито и корупцију, а сама држава је дисимулирано криминогено удружење супер-покварењака. Најзад, али нипошто на задњем месту, Непознати починилац се сурово обрачунава и са поквареним медијима - да је то ситуација која и нама смета, лако је схватити кад пажљивије погледате правописне грешке у поглавито неписменим насловима наших популарних «жутара», а који су побројани на почетку овог текста. Неке од њих се не могу просто решити поновним враћањем «новинџија» у основну школу. И ту, изгледа, само вигилант помаже.

Борислав Станојевић

16 септембар 2015 програм

ШВЕДСКИ ФИЛМ У КИНОТЕЦИ: РИКАРД ХУБЕРТ

alkan New Film Festival који постоји већ пету годину на северу Европе Bзаједно с пројектом SNOWE - Жене на филму, креативно повезивање, који је успешно представио београдској публици у Кинотеци октобра про- шле године четири редитељке из Шведске, има част да ове године направи прву ретроспективу једног од најзначајнијих шведских редитеља данас Ри- карда Хуберта (Richard Hobert). Ова већ успешна сарадња Кинотеке и Шведске Амбасаде у Београ- ду, као и Шведског Института и Шведског Филмског Института преко Balkan New Film Festivala и оснивача глумице Јелене Миле, довела је до гостовања и ретроспективе филмова шведкосг редитеља Рикарда Хуберта – по многима наследника Бергманове школе, као и доделу Плакете Југословенске киноте- ке ”За изузетан допринос Европском филму”. Награда ће бити званично уручена редитељу 25. Септембра 2015. у 18.00, после чега следе пројекције филмова и разговор с аутором, у новој згради у Узун Мирковој 1, између 25. и 27. септембра 2015. Рикард је рођен 1951. у малом граду на југу Шведске Ћивику (Кивик), где и данас живи и ради, уз повремене дуже боравке у Стокхолму.

Филмографија: 1995, Рикард добија ’Награду Ингмара Бергмана’ Бергманову личну награду за рад на филму, уз образложење: Први пут се десило да један жири у року од 27 секунди донесе једно- гласно одлуку. Ми који смо имали среће да видимо дела као ‘Руке’ и ‘Извор радости’ и заиста много очекујемо од будућег стваралаштва Рикарда Ху- берта. Ингмар Бергман, 16. Јануара 1995. Стокхолм

17 музеј југословенске кинотеке

програм Многи Хубертови филмови, једанаест играних и девет ТВ филмова приказани су и награђивани на многобројним домаћим и међународним фестивалима. Тако је ‘Сви воле Алис’ победио као најбољи страни филм на Hollywood Film Festival 2002. А за филм ‘У једном правцу за Антибе’ главни глумац је награђен ‘шведским оскаром’ за најбољу мушку улогу. Рикард режира и у Драматену. Углавном се потписује и као писац и као режисер на свим својим радовима.

Sommarens Tolv Månader (The Twelve Months of Summer / Дванаест летњих месеци), 1988 , научно фантастична - драма 130 мин

Шест радника добило је огромно богатство да током наредне године изведу врло чудне радове у једном истраживачком делу потпу- но напуштене земље. Не знају ни шта раде ни зашто. Сваки контакт с спољњим светом је забрањен. Убрзо почињу на имању да се дешавају чудне ствари које утичу на њихову перцепцију реалности. Режија: Рикард Хоберт Улоге: Hans Mosesson, , Göran Stangertz, Pierre Lindstedt, Eddie Ahberg, Halvar Björk Језик: Шведски с енглеским и српским титловима

Glädjekällan (Spring of Joy / Извор радости) 1992. - трагикомедија - roadmovie roadmovie, 1992, добитник Ingmar Bergman Personal Award - “а masterpiece” 88 мин.

Једног сунчаног пролећног дана с осмехом поздравља пензиони сани фризер Рагнар Персон своју жену Елена (Ellen) која одлази на једнонедељни одмор у Италију. Али де- сило се оно што се није смело десити. Еле- на је погинула и вратила се кући као пепео у урни. Тужни и шокирани Рагнар одлућује да Еленина урна почива у миру испод јорго- вана у њиховом летњиковцу – Гледјесјелан (Glädjekällаn - Извор радости). Међутим, Раг- нару у посету стиже неочекивано његов син Mick Pierson, локална поп звезда, који је на турнеји. Турнеја мора да се настави и једини путници на његовој турнеји су

18 септембар 2015 програм

Микеова нова девојка и отац. Путовање с урном носи и прегршт трагикомич- них догађаја. Филм је на премијери назван – мала шведске сензација. Део је серијала филмова – Седан смртних грехова – ’љутња’. Режија: Рикард Хуберт Улоге: Sven Lindberg (Рагнар), Göran Stangertz (Микаел), Camilla Lunden (Кати) Језик: Шведски с енглеским и српским титловима

Ögat (The Eye / Око) 1998, психолошки трилер, о страсти, поверењу и љубави (део - Љубомора) 114 мин

Медицинска сестра, помагач у избе гличком прихватилишту, Ингрид (Лена Ендре) напокон је нашла чове ка свог живота Фредрика. Њиховој срећи нема краја пошто су се и верили. Међутим Фредрик нестане. Једини траг који остаје за њим је торба на палуби Данског брода. Ингрид је неутеш- на. Међутим, Фредрик је организовао свој нестанак, да би у тајности могао да посматра да ли Ингрид тугује за њим довољно. Да ли она заиста воли њега. Снази овог необичног филма допринела је изванредна глума главне јунакиње Лене Ендре. Филм је такође део филмског серијала – Седам смрт- них грехова (1993-2000) део ’љубомора’. Сценарио и режија: Рикард Хуберт Улоге: Lena Endre (Ингрид), Samuel Fröler (Фредрик), Göran Stangertz (Микаел), Camilla Lundén (Кати) Језик: Шведски с енглеским и српским титловима

Alla älskar Alice (Everyone Loves Alice / Сви воле Алис), 2002, Трагикомедија развода из перспекти- ве детета, Победник ’Best European Film, Hollywood Film Festival’ 2002, 35 мм, 119 мин

Главна јунакиња филма је дванаесто годишња девојчица Алис, која посматра страшни распад породице и развод њених родитеља. Уз то се њен отац Јохан сели код друге жене Ане, њего- ве сараднице која игром случаја живи врата поред њих. То раздвајање ути- че много на Алисину мајку, њено незадовољство и горчину. Истовремено Алис почиње да се губи у својим тумарањима, коме да се приклони и тра-

19 музеј југословенске кинотеке

програм жи заштиту и љубав. Камера вешто током филма држи Алисин лик у фокусу, дајући јој апсолутну контролу филмске приче. Алис покушава да преузме ст- вар у своје руке и да заустави то што се догађа, међутим све је то убацује у још ужаснији вртлог игре одраслих, у којем се Алис губи. Сценарио и режија: Рикард Хуберт Улоге: Лена Ендре, Микаел Персбранд, Мариа Рикардсон Језик: Шведски с енглеским и српским титловима

Harrys Döttrar (Harrys´s Daughters / Харијеве ћерке), 2006, драма трилер, 106 мин

Две сестре, Харијеве ћерк, налазе се пред својим животним мајчинским задатком – обе су трудне. Међутим, старија сестра роди, млађа не. Овај догађај покрене вулкан прошлости и породичних односа који по- чињу да објашњавају њихове судбине. Овај филм је интензивна, клаустрофобична драма. Интимна драма која ангажује гледаоца. Лена Ендре и Аманда Омс су одлично представиле две сестре и њихову људску реалну природу. Режија: Рикард Хоберт Улоге: Лена Ендре, Аманда Омс, Јорген Лангеле, Језик: Шведски с енглеским и српским титловима

En enkel till Antibes (A One-way to Antibes / У једном правцу за Антибе), 2011, трагикомичан, породична дарама – roadmovie, 105 мин

Филм говори о полуслепом оцу, удовцу Ге- оргу који увиђа да се његова деца спремају да преузму његово имање пре његове смр- ти. Њему не преостаје ништа друго већ да преузме живот у своје руке. Чак је ухватио и своју кућну помоћницу Марију у покушају крађе, коју онда ус- ловљава да му помогне да побеге из тог места. Марија приморана на аван- туру, уноси нове боје у Георгов поспани живот. И док се његова деца – син и ћерка, боре на суду за свој интерес, откривају да њихов отац има тајну неостварену љубав из прошлости, у Антибу, у Француској. Један дирљива прича зрелог доба, у сјајној улози Свен-Бертила Тоба (Sven Bertil Taube) који је награђен за најбољег шведског глумца 2012 ’Златном свиленом бубом’ – највећом филмском наградом у Шведској. Режија: Рикард Хуберт Улоге: Свен-Бертил Тобе, Дан Екборг, Ребека Фергусон. Језик: Шведско-француски с енглеским и српским титловима

20 септембар 2015 програм

21 музеј југословенске кинотеке програм

Пријатељ Џое

Неки су дотрчали

22 септембар 2015 програм

ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА ФС ренк инатра – „The Voice“

историји Лас Вегаса се вероватно понекад догодио и неки нестанак У електричне енергије али је само једном струја искључена са намером; то се догодило пре нешто више од 17 година када је умро Френк Синатра (Frank Sinatra). Током вечери 15. маја 1998. године над Лас Вегасом је завладао мрак у знак сећања на „The Voice“ (Глас) који је само неколико сати пре тога преминуо и свакако није постојао нико други који би заслужио више од њега такав омаж; од њега који је у пустињу Неваде довео капитал, познате прија- теље, новинаре и који је у Лас Вегасу оставио највећи део себе током више хиљада наступа, дима, песама и вискија који су од њега начинили легенду. Легенду коју чак ни његова смрт није могла да умањи јер и када се данас прича о Синатри преовлађује утисак да се бавите причом неколицине вели- кана „шоу бизниса“ који су постали бесмртни чак и пре него што су умрли.

23 музеј југословенске кинотеке

програм Рођен је 12. децембра 1915. године у породици италијанских емигра- ната, отац Антонино био је са Сицилије а мајка Наталина из Лигурије. Ро- дитељи су били мали предузетници и успешно су водили своје послове а Синатра је, као син јединац, провео безбрижно детињство у друштву своје многобројне родбине. Били су једна од ретких породица које чак ни вели- ка економска криза није угрозила. Већ у основној школи Синатра је често и веома успешно имитирао чувене певаче да би на колеџу почео и са јавним наступима. Наступима који су полако прерасли у професију након што га је отац, који није одобравао такав начин живота, избацио из куће и тако га за- право заувек погурао на бине. Управо су бине концертних сала, стадиона, хотела, коцкарница, кафеа и ресторана биле његов свет и према сопственом признању певао би и у Амазонској шуми само да је неко тамо хтео да га слуша. У каријери која је трајала 63 године снимио је више од 60 албума, у којима је отпевао преко 2200 песама, глумио је у више од 50 филмова, освојивши и награду Оскар за најбољу мушку споредну улогу у филму „Одавде до вечности“ (From Here to Eternity, 1953) и продао је више стотина милиона плоча. Често је говорио: „Мој глас је створен за ноћ“ и тако се и понашао; и даље се памте његови наступи који су почињали пре поноћи и завршавали се у зору. То није било питање грамзивости и жеље за зарадом је је већ 50-тих година прошлог века био изузетно богат, већ љубав према наступима, према певању и чежња за пажњом публике. Кад се погледају снимци чувеног „Rat Pack“-a којег су по- ред њега чинили Дин Мартин (Dean Martin), који му је био попут брата, Семи Дејвис млађи (Sammy Davis Jr.), Питер Лавфорд (Peter Lawford), Џоу Бишоп (Joey Bishop) и којима се веома често придруживала Ширли МекЛејн (Shirely MacLaine), лако је приметити колико су заправо наступали из чистог ужи- вања што то раде. „Rat pack“ се прославио филмом „Једанаест ветерана“ (Ocean’s Eleven, 1960). У својим златним годинама Синатра је сваког дана пушио више од две пакле цигарета и пио бар по флашу вискија а ипак га његове гласне жице готово никада нису издале. Али Френк Синатра није само због свега тога јединствен; постоје бројне контрадикторности у његовом приватном животу и његовом значају у америчком друштву тог времена. Током свог живота дружио се са број- ним председницима Сједињених Држава (од Рузвелта (Franklin Roosevelt) у чију част је и назвао свог сина Френклина, преко Кенедија (Kennedy) у чијој је кампањи активно учествовао и којег је и упознао са својом пријатељи- цом Мерилин Монро (Marilyn Monroe), Никсона (Nixon) и Роналда Регана (Ronald Regan) старог друга са филмских сетова из 40-тих година XX века све до Џорџа Буша старијег) али и припадницима мафије и организованог кри- минала. Понекад је заиста било тешко разумети Синатру: човек који се уз осмех појављивао на фотографијама са мафијашким кумовима је био исти онај који је у време расне дискриминације претио да ће напустити Лас Вегас уколико у хотелима и ресторанима нису желели да прихвате присуство ње- говог тамнопутог пријатеља Семи Дејвиса млађег односно Синатра који је платио лечење колеги Лију Ј. Кобу (Lee J. Cobb) након што га је МекКартијева антикомунистичка комисија довела до пропасти. И исти онај Синатра који је након вишегодишње свађе поново спојио два стара пријатеља Џерија Луиса

24 септембар 2015 програм

(Jerry Lewis) и Дина Мартина (са којим ће се касније и сам посвађати). Бројне су такве анегдоте из његовог живота; од чувене „акције“ са Џо ди Мађом (Joe Di Maggio) са којим је упао у стан непознате жене у покушају да затекне његову жену Мерилин Монро са љубавницом, приче која је у то време не- колико месеци пунила све америчке и светске таблоиде па до наручивања пребијања Вудија Алена (Woody Allen) након раскида са његовом пријатељи- цом Миом Фароу (Mia Farrow), којег је глумица у ипак у последњем тренутку успела да спречи. Да ли је то био прави Синатра или онај који је данима плакао након вести о убиству Кенедија и Мартина Лутера Кинга (Martin Luther King)? То свакако нико неће са извесношћу моћи да каже, извесно је једино да су и његови ексцеси, његов буран живот и његова слава поред неоспорног та- лента и инстинкта када су у питању и певање и глума направили од њега епску личност, коју није могуће ни имитирати ни заменити. Можда је коми- чар Џо Е. Луис (Joe E. Lewis), којег је Синатра играо у Видоровом филму „The Jocker Is Wild“ један од оних који је успео да га најбоље схвати. Након што је одгледао филм Џо је рекао Синатри: „Чини ми се да си се више ти забављао глумећи мој живот него што сам се ја забавио живећи га“.

Марјан Вујовић

Једанаест ветерана

25 музеј југословенске кинотеке програм

Фокус: Мистерија Душана Макавејева

Најлепши дарови биле су године и тренуци у којима смо веровали да филмови могу да промене свет набоље, најгоре је било сазнање да свет имитира најгрозније заплете и пророчанства из Б-филмова. Д. М.

вет Биро 1982. године наводи да Душан Макавејев изврће наглавачке Итрадиционалне вредности , а ипак их држи на окупу и то тако, да једна другу рефлектују - а шта је ово ако не огледало природе нашег мишљења која је у сталним лутањима, огледало радозналог ума који ради попут клатна, притом никада не губећи из вида друштвену реалност. Према речима Макавејева могу се снимити веома лични, индивидуалистички, у ствари интимни филмови који су истовремено интегрисани у националну културу. У сваком случају ми покушавамо, сви ми, да се ослободимо традиционалног наратива, дидактичке, академске улоге филма која је везана за литературу, извесне позитивне идеје, и извесне илузије, вероватно.1 Душан Макавејев дебитује филмом Човек није тица (1965), за њим следи Љубавни случај (1967), филм који надилази границе документарног филма и фикције. Размишљајући о филмовима Човек није тица и Љубавни случај , Robin Wood открива разлику међу њима, мудро примећује да се редитељ у играним сценама својих филмова никада не поиграва са гледаочевим осећањем за реалност, већ спорводи постулате натурализма. У Југославији једва да је било икаквих реакција на филм Човек није тица, то је била нека веома чудна врста тишине. Хипнотизер је говорио оно што је и сам хтео да каже, али није знао како :“Желео сам да покажем како идеологија прожима људе и како на њихово понашање, гестове, ставове и мисли несвесно утиче идеолошка хипноза.“2 У социјалистичким земљама, водећи

1 Лорејн Мортимер. “Терор и радост Филмови Душана Макавејева”. Беогад: Институт за позориште, филм радио и телевизију. Факултет драмских уметности (2011) 2 Ibid.

26 септембар 2015 програм

се Марксом људи су веровали да је идеологија лажна свест. Макавејев међутим сматра да су ипак патили од те исте лажне свести. Критичар Michael Delahaye, истакао је 1966. године у Кану да истински прогресивни филмови из земаља источног блока рефлектују чињеницу да на овим просторима млади људи поседују истовремено младост и мудрост, јер су за кратко време много тога преживели у поређењу са онима који говоре а не знају. У Љубавном случају говори се контрастима: љубављу и окрутношћу, нежношћу и суровошћу, давању и-или уништавању. Слика наге Изабеле (Ева Рас) и сјајног црног мачора на њеној задњици обишла је свет 1968. године. Естетичар филма Жак Омон види Љубавни случај као префињену апологију и илустрацију процеса који обезбеђује максимални контакт са земљом- стила који „иде на две ноге“ у примарном смислу речи. Прва два Макавејевљева филма чврсто су везана за земљу: око „човековог односа према друштву и свету они развијају реторику чије су нијансе по карактеру готово „сељачке“, што им омогућава да самоуверено јуришају на првобитне истине. Убрзо затим одважио се 1971. снимивши Мистерије организма, филм који је на Канском фестивалу имао и додатне пројекције због великог интересовања публике. Мистерије организма настале су у време великих друштвених промена у свету и код нас, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Превасходно инспирисан Вилхелмом Рајхом, Душан Макавејев слагао је филм попут мозаика документарног материјала и играних делова у интерпретацији Милене Дравић, Јагоде Калопер и Миодрага Андрића... Професор студија филма, социологије и антропологије Др Лорејн Мортимер у филму види отпор фашистичким идеологијама и тенденцијама које налазе пут до наших најинтимнијих жеља и најмрачнијих особина. За Душана Макавејева кажу да има превише идеја за један филм, фантастичну бујицу идеја и премда је филмски редитељ, он је и типичан новинар. Зна све, чита све, он је попут усисивача који прождире књиге, новине, часописе све што се догађа око нас.

Уна Чолић WR - Мистерије организма

27 музеј југословенске кинотеке програм

На снимању Конана

28 септембар 2015 програм

Фокус: ЏОН МИЛИЈУС (John Milius)

он Милијус рођен је 11. априла 1944. године у Сент Луису, држава Мизу- Џри. Таман када је кренуо у први разред основне школе, његов отац, иначе обућар, је продао своју радњу и преселио целу породицу у Калифор- нију. Џон је сво своје слободно време проводио на плажи где је научио да сурфује. Отац није имао разумевања за хоби свог сина и страховао је да ће упасти у лоше друштво и одати се пороцима. Са четрнаест година родитељи шаљу Милијуса млађег у приватну школу у Колораду, јер нису знали како да изађу на крај са енергичним дететом. Немајући пуно избора Џон се окреће читању и почиње да пише своје прве приче. „Научио сам веома рано како да пишем у било ком стилу. Могао сам писати као Хемингвеј, Мелвил, Конрад или Џек Керуак... било ми је све јед- но“ рекао је једном приликом редитељ. Иако је стил писања био попут вели- ких мајстора, приче су се пак вртеле око сурфера и легенди које је Милијус слушао на плажама западне обале. Касних 60-тих година XX века, Џон је покушао да се пријави у војску и оде у Вијетнам, али је одбијен услед хроничне астме. „Био сам потпуно по- ражен. Пропустио сам шансу да одем у свој рат. Од тог тренутка, рат постаје моја вечита опсесија.“ – рекао је редитељ у интервјуу из 2007. године. После одбијања од стране војске, Милијус је размишљао да буде ис- торичар или уметник. Једне вечери је, базајући по плажама Хаваја, налетео на биоскоп који је приказивао филм Акире Куросаве. И онда му је синуло:

29 музеј југословенске кинотеке

програм „Читавог живота сам тренирао да будем генерал. Како ми то није пошло за руком постао сам нешто најприближније томе – филмски редитељ.“ Вратио се у Калифорнију и уписао њихов еквивалент ФДУ-а. Овде је упознао читаву генерацију будућих филмаџија: Џорџа Лукаса, Рандала Клајсера, Дона Глута и Базила Полеудориса. У почетку, Милијус није желео да се претерано истиче међу својим вршњацима. „Моје амбиције као редитеља нису сезале даље од Б вестерна. Нисам желео да будем Алфред Хичкок или Луис Б. Мејер. Више сам желео да будем Бад Ботичер или тако неко... можда Џон Форд. Дефинитивно Џон Форд.“ 1967. за свој завршни испит Милијус прави анимирани филм „Марсе- ло, о како ми је досадно“ који је монтирао Џорџ Лукас. Ова кратка анимација осваја прво месту на Националном студентском филмском фестивалу и осим што бива приказивано широм земље, такође купи и веома позитивне крити- ке од стране новина. Редитељу је понуђен посао у индустрији цртаћа, али је одбио јер није видео себе како седи и црта у круг. У овом периоду је написао и своја прва два оригинална сценрија „Лос грингос“ и „Крајње средство“. Да би преживео, запошљава се у компанији Американ Интернешнл Пикчрс (АИП) где је читао сценарија за потенцијалну реализацију заједно са колегом из клупе – Вилардом Хајком. Њих двојица су у сарадњи са продуцентом Ла- ријем Гордоном написали сценарио за филм „Ђавоља осморка“ (1969) који је режирао Барт Топер. 1968. године Милијус добија и свог првог агента услед помињања у чланку магазина Тајм. Истовремено добија и своје прве писане задатке у виду сценарија за „Тексашанина“ и „Камионџију“. Врло незадовољан учин- ком, као и петљањем старешина студија у процес писања, Милијус доноси одлуку да буде самосталан. Његов први „независни“ сценарио је за филм „Џеремаја Џонсон“ (1972) са Робертом Редфордом у насловној улози. Писа- ни предложак је продао студију Ворнер за око 5.000 долара у готовини. Иако му је понуђено да ради сценарио за вестерн „Нечиста игра“ (1971) са Џејм- сом Гарнером и Луис Госет Јуниором, Милијус се опредељује да ради нешто далеко ближе сопственим идејама – „Апокалипсу данас“ (1979) Френсиса Форда Кополе. „Оно што ме је привукло „Апокалипси“ је Френсисов став према пи- сању. Уместо да ме тера да прерађујем туђе реченице и идеје, пустио ме је да развијем сопствени стил и ток мисли. Један од дражих животних момена- та је време проведено пишући тај сценарио.“ Филм је првобитно требао да режира Џорџ Лукас, али неуспех „ТХX1138“ (1971) је одложио продукцију до даљњег. Лукас се окренуо реали- зацији мање амбициозног филма „Амерички графити“, а Копола је увелико био у припремама за „Кума“ (1972). У међувремену, Ворнер је задовољан учинком на „Џеремаји Џонсону“ дао Милијусу да поправи сценарио за нови хит филм Клинта Иствуда о Прља- вом инспектору Харију – „Шкорпион убија“ (1971). Овде, чувени сценариста додаје култне реченице: „Хајде, улепшај ми дан” и “Запитај се једно, ‘да ли имам среће?’ Па, имаш ли, пропалице?”. Одмах потпом пише сценарио за „Живот и доба судије Роја Бина“ (1972) који је продао за баслословне паре

30 септембар 2015 програм

у замену да не режира. Филм је режирао Џон Хјустон са Полом Њуменом у главној улози. Затим следи наставак авантура Прљавог Харија – „Прљави инспектор Хари“ (1973). Као велики љубитељ оружја, Милијус би понекада тражио да део исплате буде у антикварном наоружању. Тако је наплатио део новца од „Џеремаје Џонсона“ и „Прљавог инспектора Харија“. Сценариста поседује и оригинални Магнум .44 произведен за потребе филма. Милијус је желео да се окуша и у режији те је понудио свом бившем послодавцу, Американ Интернешн Пикчрс, сценарио за филм о чувеном гангстеру Дилинџеру упола цене у замену да га пусте да стане иза камере. „Дилинџер“ (1973) са Вореном Оутсом је доживео осредњи успех, али ипак довољан да га контемпорарни хроничари филма ставе у исти кош са тек ста- салом генерацијом филмаџија званом „Нови Холивуд“: Џорџом Лукасом, Френсисом Фордом Кополом, Теренсом Маликом и Мартином Скорсезеом. Следећи Милијусов филм, „Ветар и лав“ (1975) са Шоном Конеријем, га дефинитивно устоличује као релевантног редитеља, чиме му се отварају врата за аутобиографску причу о сурферима и Вијетнамском рату – „Велика среда“ (1978). Иако је пропао на благајнама, филм је стекао култни статус са појавом видео дистрибуције. Исте године, Копола најзад успева да екранизује „Апокалипсу данас“ и тиме успоставља Милијуса као једног од најбољих сценариста XX века. Сти- вен Спилберг је дао „свом омиљеном зен-анархисти“ да прочита сценарио за „Ајкулу“ (1975). Милијус је додао сцену монолога Роберта Шоа о броду УСС Индијанаполис. Вредно је помена да је Милијус трампио удео свог филма „Велика Среда“ са Спилбергом и Лукасом за удео у филмовима „Блиски сусрет треће врсте“ и „Ратови звезда“ и од тога згрнуо мало богатство. Од ових пара, он прави сопствену продукцијску кућу – „The A Team“. Под овим називом је про- дуцирао први хит Роберта Земекиса „Половни аутомобили“ (1980) са Куртом Раселом, „У подземљу секса“ (1979) Пола Шредера са Џорџ Ц. Скотом, „Из- узетна храброст“ Теда Кочифа са Џином Хекманом и „1941“ Стивена Спил- берга са... па, са свима. Осим што је продуцирао „1941“, Џон је написао и предложак по коме је настао сценарио. Међутим највећи професионални успех Милијус доживљава тек са екранизацијом сопственог сценарија насталог по стрипском предлошку Ро- берта Е. Хауарда – „Конан варварин“ (1982). Овај филм је такође у звезде ви- нуо и до тада непознатог Арнолда Шварценегера. Поред вечног пријатељст- ва са Мистер Универзумом, редитељ је кући понео и Конанов мач. Једину преосталу копију. Уследио је први прави амерички партизански филм – „Црвена зора“ (1984) са Патриком Свејзијем који ће свега неколико година касније стећи светску славу у филму „Прљави плес“ (1987). Ово дело је такође и деби за младог Чарлија Шина. Међутим, иако беспрекорно снимљени, наредни филмови нису наи- шли на одобравање публике: „Поздрав краљу“ (1989) и „Уљезов лет“ (1991) су пропали на благајнама. Како је Холивуд већ тада улазио у доба хиперпро- дукције, студији нису били вољни да улажу превелики новац у редитеља чија су последња два филма била неуспешна. Но, Милијус и даље бива тражен

31 музеј југословенске кинотеке

програм као сценариста, те је написао сценарија за два филма Волтера Хила: „Без милости“ (1987) са Ником Нолтијем и „Џеронимо: Америчка легенда“ (1993) са Џином Хекманом. Такође је написао и сценарио за „Јасну и непосредну опасност“ (1994) са Харисоном Фордом. 1997. године је написао и режирао ТВ филм/мини серију „Груби ја- хачи“ са Томом Беринџером. Филм се бави једним делом живота Теодора „Тедија“ Рузвелта, једног од најживописнијих америчких председника. Иако се у више наврата бавио Рузвелтом, делом у овој ТВ драми, а делом у филму „Ветар и лав“ (1975), Милијус сматра да је превелики фан и да није у стању да напише или сними филм само о њему. У овом периоду, Милијус престаје да сурфује услед здравствених проблема. Исте године дописује и сцене за „Спасавање редова Рајана“ Стивена Спилберга. 2005. године, у сарадњи са кабловском кућом ХБО, Милијус креира, пише и донекле режира серију „Рим“ која је у то време била најскупљи те- левизијски пројекат у историји и побрала многе награде. Такође се окушао и као сценариста видео игара, „Medal of Honor: European Assault“ (2005) и „Homefront“ (2011) који је заправо само адаптација „Црвене зоре“ (1984). На жалост, пред крај прве декаде XXI века, Милијус доживљава две несреће: један од његових блиских пријатеља који му је био и рачуновођа је напрасто решио да опљачка редитеља и повуче се у неке мирније, јуж- није, крајеве. Непосредно потом, Милијус доживљава мождани удар који га је оставио немог и парализованог. Уз помоћ пријатеља и породице успео је да се опорави, али мало је вероватно да ће се икада више бавити филмом. Иако Арнолд Шварценегер прича на сва звона како ће довести свог омиље- ног редитеља – Милијуса да режира „Легенду о Конану“ који би требало да се снима у скоријој будућности. Поред тога што је иза себе оставио веома упечатљива дела, Милијус ће остати запамћен и као инспирација за неколико ликова: Волтера Шобчака у „Великом Лебовском“ браће Коен и Џона Милнера у „Америчким графи- тима“ Џорџа Лукаса. Такође, овај зен-анархиста је и један од оснивача Ул- тимативног Фајта (УФЦ) и његова је идеја да ринг буде октагоналан. 2013. године је изашао документарац који се бави ликом и делом Џона Милијуса, једноставно назван – „Милијус“.

Милан Крунић

32 септембар 2015 програм

Дан великих валова

Дилинџер

33 музеј југословенске кинотеке програм

34 септембар 2015 програм

Фокус: ТМеренс алик – филозоф у филму

едамдесетих година прошлог века филмском свету се догодио један не- Собичан филозоф, стидљиви Амер са каубојским шеширом, особењак без премца, један од највећих експериментатор америчког биоскопског филма А продукције. Реч је, разуме се, о Теренсу Малику који је каријеру запоцео као сценариста у филмовима својих колега сасвим скромних али особитих тема и стила. Естетички и етички код којим је заштитио своја дела издвојио га је као оданог али врло незгодно сарадника који пре свега врло посвећено учествује у раду али и јако много захтева од својих колега што ће постати стални облик пословања када је у питању рад на филму у било ком секто- ру. Ћилибарски је сакривао и чувао тајну, живо ткиво једног заборављеног универзума који плута између античке митологије, средњевековног мисти- цизма и просветитељског хуманизма, а тај облик стварања, за разлику од по- менутих пословичнијих обавеза на филму, је посебно драгоцен и видиљив. А како се тај креативни спој у овом случају показао? Напон се од Пла- тонове пећине до мрака биоскопске сале, у свевремену бескрајног умет- ничког сна догађа у магијским ритуални чиновима који понављају божански процес стварања. Рађање тако свеобухватног целулоидног сна представља јако изазован али и врло сложен посао. Остварење кроз, пре свега, маестрално написана сценарија (сви глум ци, од Мартина Шина који је био јунак првог Маликовог филма, преко Бред Пита, Хавијера Баредема, Ричарда Гира...тврде да су његова сценарија прави феноменални романи) из једноставних сижеа до звезда кроз орбите обич-

35 музеј југословенске кинотеке

програм них или необичних судбина, наративне монологе, унутрашња стања до ве- чних загонетки живота и смрти. Ђаволски је искушавао могућности једне врло скромне уметности и ограниченог израза као што је играни, наративни дугометражни филм. Езо- теричност тог искушеништва је уочљива у сваком његовом филму који пред- ставља обредно путовање до граница једне простране визије. Напослетку треба рећи да ништа мање и недоликује некоме ко је док- торирао филозофију, предавао на МИТу и у новинарском послу пропутовао добар део Сједињених држава. Добијао је и користио многе прилике да се суочи са многим облицима људским вредности и мана. Ако се Маликов ре- дитељски поступак због тог свеобухватног приступа и идеја понекад и није прославио, засигурно се његов геније није осећао посрамљен пред собом и публиком која је много чешће него вајна критика знао да прихвати његов необичан свет препун сучевих зрака и играма сенки. Наравно да је његово познавање највреднијих цивилизацијских те- ковина било нетипично те је очекивано и захтевало методе рада, приступ и начин истраживања и стваранја који се многим колегама допали. Мали- циозни приговори да одлази у патетику, лажни академизам и излизану ро- мантику са јефитним елитистичким снобизмом није довело до озбиљног та- ласања. Тако неозбиљни прговори не добацују до некога ко је оформљен у крилу Хајдегерове критике западне метафизике или у ломовима Кјергорове егзистенцијалне стрепње која је ехо есхатолошких и теолошких упитаности над понорима и лепотама живота. Јасна доволјно остаје убедљивост сцена и комплетних филмова који можда делимично пате од расипништва у неце- ловитим поставкама драмске радње, али мислим да је збир утиска далеко повољнији. Апотеоза тих метанивоа свести се највише види у филму „Дрво живо- та” („Тhe tree of life”, 201) којим је победио у Кану, поделио критику и оду- шевио публику својом предивном фотографијом и маестралним техникама и употребама компјутерских ефеката... Да само залоглицамо машту са наз- наком сижеа: мајка и отац и троје деце. Истиче се један међу њима. Велика, хришћански одана породица доживљава крах када један од дечака погине несрећним случајем. Наравно, то је показано кроз неколико наративних слојева који се преплићу. А то кулминира кад мајка у горком очају бес ок- реће ка Богу. А Бог одговара кроз слике стварања васионе и формирање пла- нета и живота на Земљи – где си ти била док сам ја стварао свет? Не можеш све да знаш... Живот чине ствари које можемо да разумемо, које нас муче и чине оваквим какви јесмо али много тога не успевамо да променимо и да схватимо како функционишу механизми друштвени или емотивни. Ипак, то не значи да треба одустати и да ће питања јенњавати (прва и последња пи- тања која постављамо себи и другима). Жар тих питања се провлачи кроз све Маликове филмове. Евидентан успех његовог првенца је најавио необичног редитеља „из народа” – об- разованог и довољно отвореног да Америку покаже у новом руху. Лежер- ност наизглед типичне теме за сцену америчког филма седамдесетих је била пре свега у наизглед обичној премиси. И док се филм „Сурова земља” („Badlands”, 1973) у роматичном маниру развија око љубавног и фаталног

36 септембар 2015 програм

односа двоје младих, Малик неосетно одводи јунаке тамо где се он осећа комфорно. Мартин Шин и Сиси Спајсек као главни глумци, направили су ауру која је њихове ликове изопштила из свакодневних, уобицајених обзира у дивљачки племениту изолованост двоје програних. То се уочава кроз нарацију те главне девојке која гледаоцу преприча- ва догађаје њене животне драме уз момка са ким бежи у слободу и фанта- зију. Илузије нестају јер њихова присност бива доведена до краја уз многа убиства, интриге, неостварена обећања и недовршен сан. Појединци са дужим стажом у Кинотеци приметице сличности из- међу „Тruе romance” Тонија Скота и „Natural born killers”, Оливера Стоуна где се Тарантино као сценариста у оба филма позамашно ослањао на „Пустару”. Утисак да први пут није било случајно, употпуњен је са идућим фил- мом „Дани раја”(„Days of heaven”, 1979) где је русоовски вапај за природом доведен на ниво импресионистичке слике или бајроновске поеме све док се не догоди чин проливања људске крви који је код Малика има библијски ка- рактер фаталног које је тако блиско људској природи. Никада није у ретким интервјума желео објашњавати своје филмове и многе фабуларне нејасноће а сваким делом је добијао све већу пажњу широм света. Опсесивни експресионистички мотиви настављају се и у ратној драми „Танка црвена линија”, („Thin red line”, 1998 – читавих 20 године паузе) која кроз субјективни лиризам поставља Маликове сталне окупације у страхоте ратничког пустошења чиме је добио филм огромне емотивне снаге врхунс- ког мајсторства. Ово је можда филм који је најавио судбоносно „Дрво живо- та” и који је променио ток филмске историје у свом жанру Литерарност осцилира – некада чак и гуши, ставља се у позицију ту- тора. Егоистични стил се дефинитивно отвара за публику тако да овај ратни филм постаје један од незаобилазних дела из жанра који су пример спек- такла без пуцачина са мноштвом бесмислених експлозија и празним хе- ројством. Предео маликовски, као маликовски суматраизам, у „Танкој црве- ној линији” почива на ослушкивању пулса једно 10ак главних ликова који се у епохалној борби сукобљавају највише са собом или за друштвени положај или у носталгичном стиску прошлости. Оно што је Вендерс са анђелима над Берлином радио, тако Малик има своје анђеле и демоне (Сократов демон као глас који провоцира делање) који његове филмске јунаке без одмора. Гласови који остављају голе речи да одвазању док слике се нижу, на жалост, увек мало слабије него што речи добацују. Житна поља, сунце, сенке, др- веће, дечја игра. Искрено тражи тај свет преко кога му ликови живе и где се враћају. Верност и породична срећа, љубав жене и мушкарца, црква и прељу- ба... Остало је то детињство (у његовим филмовима јунаци често сневају о руралној Америци 50их година, док је Лунчу тај просторно-временски оквир био полазиште узнемирујућих визија и тумачења које је уплитао у своје фи- лмове) као онај облик „прошлог живота” где је све почело, као Еден из кога смо избачени. Такво тежиште постало је опасност и није увек било на висини онога што се била редитељева жеља. Ако се то постављало као опужба онда је

37 музеј југословенске кинотеке

програм то највише односило на два последња филма, („To the wonder” и „Knight of cups”) који су оптужени као маниристичи испразни промашаји. Свакако да се ради о не потпуно заокруженим делима, помало конфузним али далеко од тога да нису вредни пажње. А и чињеница је да европска критика није баш тако радо гледала на његов рад током читаве каријере сада добија на зна- чају када је Малик као у најбољим годинама помислио да је време за хипер- продукцију те најављује и снима филмове задњих пар година као на траци. Можда се зато многима све више смета његов раскалашни, недисци плиновани филмски језик који нема страха од евентуалних промашаја. Не би се онда ни смело рећи колико би постигао да није тако играо, толико смело да и јунаци његових филмова бивају увек помало померени „изнад земље”. Они се очекају се као раздвојени на супротним обалама, сећају се и призивају у себи. Мало шта успева да их промени. Вишој сили се они се стално обраћају, неком усуду, Богу, Природи, Судбини.. Он као као и Трир тражи начина да сазна смисао своје улоге у свету. Лежи и режи Трир у болу, грца, док Малик тражи одговоре, инсистира, са дубоким поштовањем према свету и животу, и све то из властитог промиш- љања поставља на нов ниво као филозоф, тј. као човек који не одустаје од себе и других. И можда неком делује да Трир живи те невољене и одбаче- не који га интригирају, док Малик због својих често мегаломанских захтева ипак заузима неострашћен став. Мање вредан и лицемеран није он због тога – то је његов начин креативне побуне која не гори на исти начин као код по- менутог Ларс фон Трира. Тежина тог захвата Теренсу Малику никада није била изговор за од- ступање од филозофско-поетског реализма који је често само остављен у скицама на филмском платну без пуног смисла. Езотеричне слике су као и музички тонови већином позиви из хемисфере која дише на начин којим се Малик често поноси. Људска димензија кроз космичку призму преломљена у музичком аспекту добрим делом има заслуге у делима често неправедно заборављеног чика Арсенија Јовановића. Уметник светског реномеа, као и његов пријатељ Теренс Малик, Јовановић је свестрани таленат, писац, експе- риментатор и љубитељ тонова, тишине, филма, вина и једрења. Биће да се Малик и Јовановић пре неколико деценија нису повезали сасвим случајно. Очигледно је амерички редитељ тако искрено ганут тоновима које је Јовано- вић компоновао да до данас имају јако лепу сарадњу на филмовима. Малик је чуо давно на радију једну композицију која га је очарала и по легенди је све тако почело. Од тада, од пре неких пар деценија, филмови . Јасно је да чика Арсеније свраћа често до Кинотеке и да је и сам велики филмофил. А можда нас и Малик изненади incognito посетом!

Видимо се у Кинотеци, најфилмичнијем месту у граду!

Радиша Цветковић

38 септембар 2015 програм

Дани раја

Сурова земља

39 музеј југословенске кинотеке програм

49 Б И Т Е Ф 15 & Југословенска кинотека приказују/present

39. б и т е ф н а ф и л м у / 39 b i t e f o n f i l m

22 – 24. септембар 2015.

Јован Ћирилов селектор

Музеј Кинотеке, Косовска 11

Уредник БИТЕФА НА ФИЛМУ Вера Коњовић

Не волим да се дичим својом несавршеношћу и грешно- шћу, јер је и то нека врста самохвалисања.

Јован Ћирилов

Само будале могу да кажу да су срећне, тако нешто и не помишљам да изговорим. Уместо тога, кажем да сам захвалан околностима и овом друштву које ме је до те мере прихватило, пру- живши ми шансу да радим нешто што волим. Дакле, имао сам срећу, али не могу да кажем да сам срећан. Поготову живећи у оваквом ужасном свету.

Јован Ћирилов

40 септембар 2015 програм

БИТЕФ. ПЕРИОДИ. ГОДИНЕ.

ира Траиловић (ladies first) и Јован Ћирилов основали су БИТЕФ – Бе- Моградски интернационални театарски фестивал 1967. Почетак је био буран: усхићеност и одбијање, одобравање и неодобравање. Из године у годину бука се стишавала. био је то период прилагођавања, мењала се пуб- лика и југословенски театар, не будимо скромни – и под утицајем Битефа. 1976. Битеф је дочекао чврсто стојећи на ногама као 10 БИТЕФ – Театар на- ција и као фестивал који се изборио за завидно место у свету позоришта и фестивала. Ређале су се године успеха и афирмације – прослављено је 20 и 25 успешних година постојања. За то време кроз Фестивал, преко сцена, штампе, телевизије, ресторана, приватних ручкова и вечера продефиловало је много славних, али и оних који ће то тек постати: Мира и Јован били су савршен селекторски тандем. Тај, други период се нагло прекинуо: 7. августа 1989. – 40 дана пре почетка 23 БИТЕФА - умрла је Мира Траиловић без које, мислили смо, Битефа нема. Али било га је. Јован је остао сам, с нама, да се бори с новим приликама, ратом, финансијама. Ово последње је значило да се више није могло као раније када се скоро све могло. Прослављене су 30. и 40. година мало другачијег постојања, пре свега оптерећеног новчаним проблемима. И онда нас је 16. новембра. 2014. године, не као Мира тик пред Фес- тивал, већ тик после њега, напустио други оснивач Јован Ћирилов. Обоје су, дословце, били с Битефом до последњег даха. Тако је завршен трећи период Битефовог живота. 49. БИТЕФ по први пут је припреман и одржаће се без његових осни- вача. Хоћемо ли знати да наставимо? И хоће ли нам дозволити? БИТЕФ НА ФИЛМУ посвећен је Јовану Ћирилову као селектору Битефа и идејном творцу Битефа на филму. Он је најчешће предлагао тему програма и био ми је драгоцени саветник. Колико је било слуха за ново и још непознато, између осталог се види и по селекцијама Вилсоновог (Wilson) Писма за краљицу Викторију и ускоро затим Ајнштајна на плажи који је аутора лансирао међу славне 20. века; и Пина Бауш (Bausch) је позвана када је тек била звезда која се рађа (Плаво- бради и Он је узео за руку и одвео у замак а други су их следили), не треба заборавити ни наш регион и Борута Шепаровића. Они ће представљати оне који су увеличали Битеф који су основали, водили и волели Мира Траиловић и Јован Ћирилов.

Вера Коњовић Уредник Битефа на филму

Мира Траиловић и Јован Ћирилов основали су БИТЕФ због својих личних перверзних сексуалних склоности (један од коментара)

41 музеј југословенске кинотеке програм

Уторак 22. септембар 2015. у 17:30

АЈНШТАЈН НА ПЛАЖИ EINSTEIN ON THE BEACH Опера Роберта Вилсона и Филипа Граса

Музика и певани текст: Филип Глас (Philip Glass) Режија, сценографија, светло: Роберт Вилсон Кореографија: Лусинда Чајлдс (Lucinda Childs) Говорни текст: Кристофер Ноулис, Семјуел М. Џонсон, Лусинда Чајлдс (Christopher Knowles), Samuel M. Johnson) Учествују: The Lucinda Childs Dance Commany и The Philip Glass Ensemble Диригент: Мајкл Рисмен (Michael Riesman) Снимак представе - Париз 2012 Производња: Telmondis, Француска, 2014 Трајање: 270 минута ДВД колор

Американац Роберт Вилсон (1941) је студирао пословну администра цију, архитектуру, похађао је часове сликања, предавања удовице Ласла Мо- хоља-Нађа (László Moholy -Nagy) дизајнера филмаџије, фотографа и вајара. 1960. је основао експерименталну продукцију, а 1970. с Филипом Гласом за- почео рад на опери Ајнштајн на плажи која је прославила и једног и другог. Филип Глас (1937) је у шестој години свирао виолину, флауту, затим клавир. Студирао је математику, филозофију и музику. 1968. је основао Фи- лип Глас Ансамбл. Компонује оперску, балетску, филмску, театарску, камер- ну музику и симфоније. Лусинда Чајлдс најзначајнији амерички кореограф постмодерне је 1973. основала компанију и почела да сарађује с Вилсоном и Гласом. У прво- битној представи Ајнштајна била је и кореограф и главни извођач. Позната је по минималистичком покрету који уме да преточи у сложене облике.

42 септембар 2015 програм

Ајнштајн на плажи је заснован на три главне визуелне теме: Воз, суд- ница. свемирска летелица над пољем. За Вилсона и Гласа битан је новатор- ски прилаз уметности, спој изузетно прецизне слике с музиком и људским гласом и пажљиво обрађивање звучних и визуелних ефеката. Од Вилсонових радова на Битефу на филму су приказани Поглед глувог, Грађански ратови, Смрт Молијера.

Реакције публике после представе Ајнштајн на плажи на 10 Битефу: - Војислав Костић, композитор: Ко воли, одлично. - Драгош Калајић, сликар: Волим мазохизам, али у мањој мери. - Душан Ковачевић, писац: Све је релативно - Александар Поповић, писац: Нису то приче: Он је прави позоришни геније! Ко је данас бољи од њега? За крађу се „убио“. Наредних 50 година имамо одакле да крадемо. - Павле Лукач, новинар: Овај изванредно изведени „перпетуум моби- ле“ поделио је верне посетиоце бифеа у две временске категорије. Мој син и други из XXI века остали су занесени до последњег пљеска, а ми смо се тихо повукли у XIX столеће.

Среда, 23. септембар у 17:30

ПОСВЕЋЕЊЕ ПРОЛЕЋА FRÜHLINGSOPFER Музика: Игор Стравински Кореографија: Пина Бауш Плесачи: Ансамбл Tanztheater Wupertal

43 музеј југословенске кинотеке

програм Производња: Немачка, ZDF Трајање: 36 минута ДВД премијера 1975

Пина Бауш (1940-2009) плесачица, кореограф, учитељица модер- ног плеса, режирала је и филмове, али и глумила у њима (Фелинијев И брод плови, Вендерсова Пина и др.). Са својим Плесним театром Вупертал (Tanztheater Wuppertal) путовала је по целом свету. На Битефу на филму је до сада најзаступљенији аутор. Приказане су њене снимљене представе Пос- већење пролећа, Арије, Контактхоф, Кафе Милер, Валцер, а у оквиру главног програма на 25 Битефу филм у њеној режији Царичина тужбалица Игор Фјодорович Стравински (1882-1971) је Посвећење пролећа на- писао за Ballets Russes Сергеја Дјагиљева и за кореографа Васлава Нижин- ског. Премијера у Паризу 1913. изазвала је сензацију, али је прерасла и у најпознатије нереде у историји класичне музике XX века. Ово дело је имало велик утицај на развој модерне музику. Посвећење пролећа је серија епизода о дивљем паганском ритуалу. Балет има два дела: Култ земље и Жртва. У првом се слави долазак про- лећа, а у другом се девојка одабрана да буде жртва исцрпљује у плесу до смрти.

КАФЕ МИЛЕР CАFÉ МÜLLER Кореографија: Pina Bausch Плесачи: Ансамбл Tanztheater Wypertal Производња: Pina Bausch, Rudolf Rach, Немачка Трајање: 49 минута ДВД 1985

44 септембар 2015 програм

Међу најпознатија дела Пине Бауш свакако спада меланхолични Кафе Милер. У напуштени кафе протагонисти - личности као да су овде забо- рављене после неког догађај - улазе и излазе, спотичу се о столове и столице и најчешће плешу затворених очију. Родитељи Пинини имали су ресторан, претпоставља се да би неке од сцена могле бити магловита сећање из де- тињства. Баушова је користила музику Хенрија Персела (Henry Purcell, 1659- 1695) Вилинску краљицу и Дидону и Енеја.

Скоро да је неважно да ли ће дело публика схватити. Стварамо јер верујемо у то што радимо. Ту смо да изазивамо, не само да удовољавамо. Пина Бауш

Четвртак, 24. септембар у 17:30 х

ПОТРОШЕНИ CONSUMED документарни филм Сценариста, режисер, продуцент: Борут Шепаровић Протагонисти: 55+ Производња: Монтажстрој, Загреб, Хрватска, 2014. Трајање: 93 минута ДВД колор

Борут Шепаровић (1967) је дипломирао филозофију и компаративну књижевност у Загребу и постдипломски на DasArtsu у Амстердаму. Његова уметничка биографија као оснивача, уметничког директора и редитеља,

45 музеј југословенске кинотеке

програм истоветна је с биографијом Монтажстроја. Под његовим вођством од ос- нивања 1989. Монтажстрој је заштитни знак другачијег театра у Хрватској и иностранству. Режирао је и водио преко 50 пројеката у Монтажстроју и бројним институционалним позориштима. С Потрошенима улази и у ау- диовизуални медиј у који преноси идеју друштвено одговорне уметности. Занимају га ангажовани театар и уметност. ПОТРОШЕНИ је филм о важним тренуцима живота. Протагонисти су особе старије од 55 година. Живели су преко 30 милиона минута: људи чији се најважнији минут у животу догодио, а посљедњи им се ближи. Филм пра- ти протагонисте од аудиције до позоришне представе и филма. Свако говори онолико секунди колико има година. Брутално искрено причају о животу и смрти, срећи и болу и свему осталом. Јесу ли њихови животи потрошени јер су најбоље године остале иза њих? Или су потрошени јер живе у друштву које их третира као терет? Суочили су се с годинама властитог ћутања и пре- узели одговорност за свет који у рушевинама предају младима. Филм је при- казан на овогодишњем (2015) Филмском фестивалу у Пули.

Реакције публике после представе 55+ на 47 Битефу: - Гледалац: Не допада ми се представа, није ми јасан концепт... - Гледатељка: Свиђа ми се концепција. Све у свему је добро. - Борка Павичевић, драматуршкиња и директорка ЦзКД: Изврсно! То је толико важно, добро, паметно, необично, свака част. И у политичком смислу...Драго ми је да сам то видела. Ценим Шепаровићев рад. Ово је још једна представа више у његовом значајном опусу...Цитираћу Душана Јова- новића на крају Ослобођења Скопља: „Можда ће ваши унуци бити ваши пра- ви синови.“ И то јесте право питање ко ће се једнога дана пробудити од ваше (млађе) генерације и питати заправо шта је све то било. И у томе је значај представе, да људи говоре.

Увек сам био одличан ђак, све одличне оцене. Одвратни одликаш кога је све интересовало

Јован Ћирилов

46 септембар 2015 програм

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ВИЛИЈАМ ЛУСТИГ (William Lustig)

ао тинејџер није излазио из биоскопа, Четрдесет друга улица му је поста- Кла друга кућа. Са петнаест година већ је радио у једном као разводник, тврди да је гледао Борманово Ослобађање (1971) шездесет пута. Гутао је blaxploitation филмове, шпагети вестерне, италијанске и шпанске хороре, све што се могло назвати експлоатацијом. Одлучио је да се бави филмом. Његов ујак Џејк Ламота, чувени боксер кога је глумио Роберт Де Ниро у Скорсезе- овом филму, је тражио продуцента за Разјарени бик (Raging Bull) и дошао до Дино Де Лаурентиса кога су замолили да убаци Лустига да ради у фил- мској индустрији. Први филм на коме је радио је Дуга рука мафије (Across 110th Street, 1972), уследили су Crazy Joe (1974), Мандинго (Mandigo, 1975). Углавном је радио ситније продукцијске послове. Ускоро је почео да ради на сетовима порнографских филмова. Са 19 су му дали да режира поједине делове. Није законски био довољно стар па су му препуштали сцене у којима нема секса. Скупљао је полако паре и решио да их уложи у порно филм. Де- битантски филм Клаудија у вртлогу проституције (The Violation of Claudia, 1977) режира под псеудонимом Били Баг. Прича прати подвиге и авантуре у свету проституције једне домаћице којој је досадно. Њу са грациозношћу и лакоћом игра млада и похотна Шерон Мичел. Није дуго чекао и избацује још један порнић Врела мала (Hot Honey, 1978). Оба је режирао, продуцирао и писао сценарио. Са парама које је зарадио хтео је да направи хорор и у њега стави све што га плаши. Један пријатељ му је предложио да направи „Ајкулу на копну“. Док је радио као асистент продуцента на Јачи од мафије (The Seven-Ups, 1973) упознаје Џо Спинелија, великог заљубљеника у експлоата- цијски филм као и он. Почели су да се друже, иду заједно у биоскоп и ускоро се родила идеја да направе филм. Седамдесетих њујоршке улице нису биле

47 музеј југословенске кинотеке

програм безбедне, поред обичних криминалаца појавио се и серијски убица Дејвид Берковитз познатији као „Семов син“, који им је послужио као модел. Хтели су да смисле нешто ново после Ноћ Вештица слешер филмови су постаја- ли помало смешни. Манијак (Maniac, 1980) је био спреман за снимање али никако нису могли да нађу додатне паре да крену у његову реализацију. Лустиг, Спинели и Гароне су на крају сами скупили 48 хиљада долара. Спи- нели је дао скоро сав новац који је добио од снимања Глуварења (Cruising, 1980), чак је одбио понуду да глуми код Земекиса у Половњаци (Used Cars, 1980) и у потпуности се посветио Манијаку. Лик кога тумачи, Френк Зито, је увек знојав, неуравнотежен човек кога муче сећања на ужасно детињство и злостављања, које је доживео као дете. Живи у малом бедном стану, своје слободно време проводи убијајући курве са Тајмс Сквера. Није му довољно само да их убије него их и скалпира, скалпове ставља на лутке у својој кући и игра се сређујући им косу (како каже Норман Бејтс: „свако мора да има хоби“). Ствари се закомпликују када упозна женског фотографа коју игра Ка- ролин Мунро (Шпијун који ме је волео, и многи Хамер филмови). Ту видимо да је Френк ипак људско биће, упркос убијању и скалпирању, што филм чини додатно узнемирујућим. За ефекте се побринуо Том Савини, користио је неке које је усавршио на Зора живих мртваца (Dawn of the Dead, 1978). Филм је сниман на 16мм као и Тексашки масакр моторном тестером (1974), то му је дало онај помало прљави и знојави изглед и када га одгледате имате жељу да се одмах истуширате. Приближнији је документарцу о серијском убици него филму са класичном радњом. У првобитном сценарију који је писала жена К.А. Розенберг (неке феминисткиње су се побуниле на начин на који се односи према женама а нико није могао да претпостави да га је писала јед- на) постојала је улога детектива, која је избачена јер нису могли да обезбеде глумца кога су желели. Спинели је дорадио сценарио, писан је по његовој причи, и добили смо први филм који је у потпуности фокусиран на серијског убицу као јунака и тера вас да се невољно идентификујете са њим. Спинели као Зито је манијакалан, детињаст и застрашујућ. Његова глума је изнела цео филм од почетка до краја. Спинели не прави само обичан портрет серијског убице он је његово отелотворење. Чувена сцена распрскавања главе у коли- ма је снимана само неколико метра од места где је Берковитз убио једну од својих жртви, трудили су се да снимају на оригиналним локацијама. Многи су желели да се сними наставак, али Лустиг није видео себе у томе. Када су напокон скупили паре и почели снимање Џо Спинели је умро. Успех Манијака је довео до Осветника (Vigilante, 1983). Филм се отвара бесним монологом Фреда Вилијамсона о томе колико има дневно убиства у Њујорку, колико је велика стопа криминала. Он води екипу чије се дневне и ноћне активности састоје од мучења макроа до убијања ма- фијашких шефова, док је полиција тотално бескорисна. Једна од забринутих грађанки пријављује малтретирање полицији. Озлојеђени чланови банде је прате кући, њу претуку на смрт а сина убију. Та елиминација дечака са сачмаром је једна од бруталнијих сцена икада снимљених, многи се питају како им је то прошло. Глава куће је обични радник кога игра Роберт Фостер, када дође кући са посла затиче полицију у кући. Реши се да узме закон у своје руке и заврши у затвору. Када га пусте удружује се са Вилијамсоном у

48 септембар 2015 програм

чишћењу њујоршких улица од шљама. Једна од инспирација за филм је био и Пол Керси главни јунак Смртоносне жеље (Death Wish, 1974), на коме је радио као асистент монтаже. Лустиг није хтео да направи класичан освет- нички филм већ урбани шпагети вестерн, чак и музика подсећа на Мори- конеову. Филм је смео, пун насиља мрачан и нихилистичан. У Манијаку је већ показао неке своје ставове о томе како функционишу по њему ствари у Њујорку. Судски службеници и адвокати примају мито. Судија је жена и либерал. Радије би сви да се договоре пре него што дође до правог суђења. Нико не мари за жртве и на крају они коју су оптужени за убиство остају на слободи. Осветник је прави наследник експлоатације седамдесетих, један од оних филмова на којима публика има жељу да растури седишта, пуца у ваздух, неко од среће неко од беса. Није постигао неки успех, Лустиг је био приморан да оде у Лос Анђелес и да по први пут ради директно за студије што му се није нимало свиђало. Прва четири филма је сам режирао, продуцирао, никоме није пола- гао рачуне могао је да ради шта хоће зато су и набијени експлицитним на- сиљем. Листа за одстрел (Hit List, 1988) је осветнички филм укомбинован са гангстерским упакован у трилер, барем је тако требало да буде. Мафијаш Вик Лука(Рип Торн) треба да иде на суђење, да га не би осудили унајмљује плаћене убице да елиминишу све потенцијалне сведоке. Неки од људи који су задужени за одстрел нису баш најбистрији и проблеми настају када по- мешају кућу, убију погрешну жену и отму дете. Џек (Жан Мајк Винсент) отац отетог детета креће у освету. Филм функционише донекле, избор глумаца је одличан Торн као шеф, Хенриксен као плаћени убица ту је и Лео Роси, Чарлс Напијер а највећа грешка филма Винсент. Студио му је увалио ко ће да игра главног јунака, Винсент је већ дуже време био алкохоличар и прилично не- употребљив на снимању. Када се обрати пажња на све сцене у којима је он примећује се да је у свакој наслоњен на нешто (сто, столицу, зид), изгледа да је имао проблема да сам стоји на ногама. Да нема уобичајених Лустигових обрта и остатка глумачке екипе, које је увек забавно гледати, филм би био тотална катастрофа. Пре Листе за одстрел режирао је филм који ће прерасти у франшизу из које је изашло три филма Полицајац манијак (Maniac Cop, 1988), Поли- цајац манијак 2 (Maniac Cop 2, 1990) и Полицајац манијак 3: Значка за ћу- тање (Maniac Cop 3: Badge of Silence, 1993). Сва три филма је он режирао, а Лари Коен писао и продуцирао. Лустига су доста политизовали, сматрали да прави бућкурише, који су очигледно десничарско ђубре и мисогенистички. Са друге стране Коен је важио за некога ко је отворено анти-ауторитативан, чији су филмови били уврнута мешавина жанрова умотана у теорије завере. И када спојите таква два аутора добијете нешто што ће терати публику да размишља након што изађе из биоскопа. Полицајац Манијак се одиграва у Њујорку, шта друго очекивати када је редитељ рођен и одрастао у Бронксу. Невине људе брутално убијају на улици, очевици кажу да починилац изгледа као униформисани полицајац. Али само изгледа јер су му руке прекривене белим рукавицама хладне као лед и имун је на метке. У паници градски чел- ници покушавају да прикрију своју неспособност оптуживши за сва убиства младог полицајца Џека Фореста (Брус Кембел), чија је жена последња жрт-

49 музеј југословенске кинотеке

програм ва непознатог манијака. Док се гомилају лешеви Џек открива заташкавање и да је мотив освета свим челницима полиције. Нови бугимен(бабарога) је Мет Кордел (игра га недавно преминули Роберт З’Дар) некадашњи поли- цајац за пример коме су надређени сместили и послали га у затвор, где су га бесни робијаши, које је он стрпао иза решетака, убили. Сада се вратио из гроба жедан крви. Кордел је нова врста негативца, он није злостављано дете и не носи маску. Док је био жив био је херој, а прави негативци су они којима заправо теба да се обратимо за помоћ. Лустиг нас није изневерио у погледу насиља. Разбојници који јуре жену улицом и таман када мисли да је нашла спасиоца заврши отвореног врата из којег шикља црвена радост. Девојка која у ужасу гледа тело закланог момка како пролеће кроз шофер- ку. Човека везаног лисицама након јурњаве удави у свежем бетону. Чврстом монтажом и коришћењем сенки у свакој од ових сцена гради напетост која се завршава крвавим врхунцем. А када убица нестане у ноћи за собом ос- тавља град који тоне у хаосу и паници. Када добијете овако лепо упакован филм плаше вас наставци да не би покварили утиске. Полицајац манијак 2 је по Лустигу његова најбоља режија. Један од ретких који пркосе правилу „наставак је лошији од оригинала“. Овај пут су имали дупло већи буџет сле- дили су исту формулу. Наравно увели су и неке нове ликове: полицијског психијатра, улогу су доделили заносној Клаудији Кристен (хм сумњам у њену ефикасност као психића, ко има времена да размишља о било чему другом него о њој у кревету на тим сесијама). Ту је и полицијски детектив доброг срца али исфрустриран који је поверен Роберту Дејвију. Коен нас није из- неверио и опет је побио неке од главних ликова одмах при почетку само да би их заменио са неким другим. И оно најбитније Мет Кордел се вратио да уноси панику и изврши крваву освету. Чак су одали почаст Френку Зиту јер у једном моменту у затвор стиже серијски убица, који је убијао проститутке на Тајмс Скверу и стављају га у ћелију са Корделом. Надмашили су и број ле- шева, преко тридесет. Посебно брутална и одговарајуће грозоморна је сцена када Кордел тамани полицајце у станици. Нажалост трећи наставак је право разочарање има неке делове који су га могли учинити интересантнијим али једноставно нису искоришћени до краја. Сантеријин свештеник се сувише кратко појављује. Само се назире плот Франкенштајнове невесте за евенту- алне наставке. Негде сам прочитао да је у једном тренутку Лустиг напустио снимање и неко други га је преузео. Тандем Коен-Лустиг ће сарађивати само још једном на за сада званично последњем филму који је режирао за видео Ујка Сем (Uncle Sam, 1996). Интересантан филм са политичког становишта, може ићи и на десно и на лево. Са једне стране може се тумачити као прос- лава америчких вредности, са друге као мрачна сатира о опасностима које вребају иза екстремног патриотизма. Оставили су нам да сами бирамо. У паузама снимања франшизе која га је највише прославила снима Немилосрдан (Relentless, 1989), трилер о серијском убици у Лос Анђелесу. Бак стално чује очев глас кроз огледало. Отац му је био полицајац који је био бруталан према њему. Као малом дао му је пиштољ у руке, за прома- шену мету добијао је шамаре, терао га је да се пење по планинама, да сав- ладава препреке док је испаљивао праве метке изнад његове главе, његово детињство се претворило у камп за обуку. Још један филм о жртви која је

50 септембар 2015 програм

због злостављања израсла у убицу психопату. Интересантно је како он функ- ционише. Када Бак жели да убија оде у телефонску говорницу изабере име слично његовом. Позове да провери да ли су код куће, сврати, затим ко- ристи оно што је научио од свог оца и на тај начин тера жртву да припомогне сопственој смрти. Џад Нелсон као Бак је исцрпљен, подочњаци испод очију указују на недостатак сна. Изгледа као да је управо изашао из неког центра за збрињавање. Упркос свим препрекама, успева да увери да је дубоко у души сломљен. Вероватно једна од његових најбољих улога. Негде после Ујка Сема осетио је да се филмска индустрија мења по- готову у хорор жанру и експлицитнијим филмовима. Продуценти и „људи у оделима“, који знају само да калкулишу преузимају контролу над целим пројектима. Цензори постају све немилосрднији, а он није никада веровао у цензуру. Почео је да ради за издавачку кућу Anchor Bay која је полако пре- лазила са видео трака на ДВД издања. Компанија је запала у булу и убрзо продата. Лустиг се негде почетком двехиљадите посветио својој компанији Blue Undergraund, која је основана само да би радила документарце ван Америке, а касније прерасла у дистрибутерску кућу. У потпуности се посве- тио продуцирању и рестаурацији давно заборављених и изгубљених експло- атациских филмова. Неке од њих је спасио да не буду потпуно изгубљени. Откупио је поново права на приказивање филмова европских аутора која су истицала. Од 2008 издаје многе ауторе и њихове наслове на Блуреју. Многи га питају када мисли да се врати режији, понекад помене да наводно има неки пројекат који чека да реализује када нађе неки предах од рада у Blue Undergraund-у. То су само пусте жеље многих фанова међу којима су Таран- тино, који је желео да он режира Права романса (True Romance, 1993), чак и Сем Рејми на кога је имао велики утицај. За сада можемо само да са нестр- пљењем ишчекујемо римејкове његових филмова у нади да их неће упро- пастити. 2014 Лустиг је продуцирао римејк Манијака где Елајџа Вуд одлично представља Френк Зита. Следеће се очекује Полицајац манијаk.

Ненад Беквалац Полицајац манијак Полицајац

51 музеј југословенске кинотеке програм

52 септембар 2015 програм

Премијере: ИЛУЗИОНИСТИ

илм Илузионисти (Факултет драмских уметности, Србија, 2015) је кра- Фтак експерименталан неми филм који деконструише филм као уметност гледајући на њега као на манифактуру илузије. Живећи у утопији инспирисаној филмом „Метрополис“ Фрица Ланга, Он и Она осећају празнину и неподношљиву монотонију живота надајући се да ће упознати некога ко ће све то променити. Мистериозна продавачица цвећа спаја Њу и Њега, али почетак љубавне приче брзо прераста у нешто друго. Нешто подложно зубу времена који круни како илузију заљубљености тако и филмску илузију у којој један по један филмски механизам бива раз- откривен. Филм заправо сачињава необичан спој поетских телопа, експресио нистичке глуме, сценографије рађене по узору на немачки експресионизам, уникатно дизајнираних костима, паметне монтаже и фантастичне филмске музике која ће бити извођена уживо у току пројекције додатно разграђујући причу али доприносећи филмској илузији истовремено. Укратко, овај филм поставља питање: Шта је то што нас тера да се заљубимо у друга људска бића и у филмове? А на то питање одговара изу- зетно млада али перспективна филмска екипа која је своје путовање у филм пожелела да започне баш немим филмом који преиспитује саму природу филмског стваралаштва и љубав према тој уметности.

Сара Радојковић

53 музеј југословенске кинотеке програм

Џингис Кан

Доктор Живаго

54 септембар 2015 програм

Сећања на...

ОМАР ШАРИФ (Omar Sharif, 1932 – 2015) Збогом „Племенити“

егендарни египатски глумац Омар Шариф заувек нас је напустио 10 Лјула ове године. Правим именом Мишел Димитри Шалхоуб, рођен је у хришћанској породици пореклом из Либана. Отац му је био богати трговац па је млади Шариф могао да се ишколује на студијама математике и физике Универзитета у Каиру. Необично талентован за језике (прича се да је течно говорио четири а служио се са још два) рано је ушао у крем египатског друшт- ва, преко мајке која се дружила са краљем Фаруком и његовом породицом. Интерес за филм убрзо га води на студије Краљевске академије драмских уметности (РАДА) у Лондону. На филму дебитује већ 1953 године у делу Небо пакла, свог пријатеља и истакнутог редитеља Јусефа Шахина. Убрзо упознаје водећу египатску звезду Фатен Хамама коју жени 1955 године, због чега је морао да пређе у ислам. Они заједно наступају у низу романтичних филмова до почетка седме деценије прошлог века. Први корак на путу интернацио- налне каријере остварује запаженом ролом у француско-туниској копродук- цији Гоа (1957) Жака Баратјеа. Иако висок, црнокос, готово предодређен да тумачи ликове „латинских љубавника“ Шариф је био неочекиван избор Деј- вида Лина у другој главној мушкој улози Арапина Шарифа Алија, пријатеља главног јунака, у супер спектаклу Лоренс од Арабије (1962), који му је донео и номинацију за Оскара у епизодној улози. Након овога понуда су почеле да

55 музеј југословенске кинотеке

програм пљуште са свих страна, што је Шариф иначе незадовољан спартанским ре- жимом и нивоом слободе у Египту генерала Насера, једва дочекао. Шариф игра историјске личности, као што су освајач Џингис-кан у ис- тоименом филму Хенрија Левина из 1965, несрећног аустријског престоло- наследника Рудолфа у Мајерлингу (1968) Теренса Јанга и револуционара Че Гевару у филму Че (1969) Ричарда Флајшера., али и много суптилније ликове као што су идеалиста Франциско за време шпанског грађанског рата у филму И дође дан освете (1964) Фреда Синемана, односно коцкар, супруг глуми- це Фани Брајс у делу Виљема Вајлера Смешна девојка (1968). Улога која је свакако обележила његову каријеру је насловна из филма Доктор Живаго (1965), још једног Линовог епа запамћеног по изузетној режији и сценогра- фији, сугестивној и препознатљивој музици Мориса Жара и пару „уклетих љубавника“ у време крваве Октобарске револуције, где је романтичном и успореном Шарифу савршено помогла нежна, светлопута Џули Кристи. У време највећих успеха Омар Шариф доживљава и тешке тренутке, јер под притиском Насеровог режима који неблагонаклоно гледа на његова честа путовања и учешће у западним филмовима, одлучује да живи у прив- ременом егзилу, што утиче и на крах његовог брака са Фатен Хамамом. Врху- нац притиска када га се естаблишмент одриче је била његова глума у филму Смешна девојка са партнерком Барбаром Стрејнсед, која је била Јеврејка. Овом неконвенционалном аристократи и великом љубитељу и конзументу жена то ипак није засметало да са њом доживи страсну љубавну везу. Иако му је каријера поступно јењавала мора се истаћи још низ разноврсних фил- мова које је његово учешће обогатило (Ноћ генерала (1967) Анатола Литва- ка; Било једном (1967) Франческа Росија; Мек Кенино злато (1969) Џона Ли Томпсона; Провалник (1971) Анрија Вернеја Последња долина (1971) Џемса Клавела; Семе корупције (1974) Блејка Едвардса; Господар живота и смрти (1974) Ричарда Лестера... ). У каснијем периоду занимљива је комична рола у пародији Top secret (1984), затим улога шеика Ријада у остварењу Хидалго (2004) Џое Џонстона, док је последњи играни филм у којем је наступио био француско-мароканска драма Лајле Маракчи Рок у Казби (2013). Међутим, најимпресивнија улога друге фазе његове каријере је дефинитивно остваре- на у филму Франсоа Диперона Господин Ибрахим и цвеће Курана (2003), у коме је бриљирао као турски трговац, патрон и узор јеврејском дечаку. За ову улогу заслужено је добио највишу француску награду Цезар. Омар Шариф, велики играч бриџа, љубитељ коцке, коњских трка, идол милиона љубитеља филма а нарочито женског дела публике је умро у родном Египту, само неколико месеци после његове прве и највеће љубави Фатен Хамаме, а сахрањен је уз највеће почасти. Глумио је у осамдесет и пет филмова кроз које ће његов лик и глумачко дело бити занавек сачувани. Збогом Шарифе (Племенити на арапском језику).

Александар Саша Ердељановић

56 септембар 2015 програм

Сећање на... КРИСТОФЕР ЛИ (1922-2015)

„Треба толико да се задубите у лик да у потпуности заборавите на сопствени. У његовом осликавању од почетка до краја не треба да се суздржава, мора бити поштен и искрен.“ Кристофер Ли

авет, који би требало да послуша свако ко мисли да се озбиљно бави глу- Смом. Ово је изјавио седамдесетих, када се већ скоро три деценије бавио глумом. Један од ретких глумаца који је када год сте га угледали на филму имао став а ликовима које је тумачио веровали сте без поговора. Већина ће га памтити као Дракулу, Бондовог непријатеља, новије генерације као Са- румана из Господара прстенова и грофа Докуа из Ратова звезда. Његова каријера је трајала скоро седамдесет година и броји скоро триста филмова. Није волео да буде докон и стално је тражио нове улоге и изазове. Често је цитирао свог пријатеља Бориса Карлофа „када одем желим да то буде са чизмама на ногама“. Тако су исто отишла и његова два највећа пријатеља Питер Кашинг и Винсент Прајс, он је следио њихов пример. Рођен је 1922 у Енглеској, његова мајка је била грофица Естела Мари Kарандини, отац енглески официр Џефри Тролопе Ли. У складу са пореклом похађао је приватне школе. Његови су се развели када је имао четири годи- не, мајка се поново удала за Харкорт Џорџ Роуза, ујака Јана Флеминга, тво- рца Џејмса Бонда, што их чини неком врстом рођака. Када се поново разве- ла Кристофер и његова сестра су морали да се запосле. Ускоро долази Други

57 музеј југословенске кинотеке

програм светски рат и Ли се прикључује Британској Авијацији. Због повреде ока није могао више да лети па прелази у обавештајну службу. Имао је прилику да за време рата упозна Тита, о том сусрету на Вису је причао у интервјуу који је изашао у Дуги 1990. После рата ловио је нацисте и одједном решио да у двадесет четвртој години напусти каријеру професионалног војника и посве- ти се глуми. Могао је бити оперски певач али га је глума више привлачила. Прву улогу је добио у готик романси Теренса Јанга Ходник огледала (Corridor of Mirrors, 1947). Првих десет година своје каријере је провео такорећи у сенци. Његова висина од скоро два метра му је правила проблем, био је знатно виши од већине тадашњих звезда филма и сви су га избегавали да не би својом појавом одвлачио пажњу. Како сам често наводи, требао је одмах да оде у Америку где то не би био проблем. У то време је радио и у позо- ришту, на радију, певао у операма. На снимањима је помно пратио шта се дешава и учио од најбољих: Дејвид Лин, Керол Рид. Тада је научио како да влада покретом и усаврши изражавање мимиком и очима. Средином педе- сетих се упознаје са Теренсом Фишером са којим ће радити већину филмова из Хамер продукције. 1957 игра Франкенштајново чудовиште у Хамеровом римејку Франкенштајново проклетство (The Curse of Frankenstein). Нису смели да користе шминку као у Универзаловом оригиналу. Чудовиште је више изгледало као да је преживело тешку саобраћајну несрећу. Ли је сма- трао да људи погрешно тумаче Карлофов ход као неспретан, да се тетура и удара ногама о под. За њега се он кретао као “збуњено дете које није тра- жило да се роди”, тако га је и сам представио у филму. Наредне године ће играти најчувенијег вампира. Дракула (1958) за америчку дистрибуцију су променили назив у Horror of Dracula, јер се Браунингов филм још увек при- казивао у биоскопима. Није чак био ни кредитован на плакату јер је он само чудовиште. Једино име које је стајало на постеру је Питер Кашинг. Критика је напала филм, то није било добро време за хорор жанр. Али успех у би- оскопу и километарски редови на благајнама су отворили врата за овакве филмове а поготову за њихове глумце и продукцијску кућу Хамер. Ли доми- нира својом појавом, аристократским држањем, софистицираним говором и надљудском снагом коју поседује. Са тим особинама нису му били потребни мађионичарски трикови као Дракули Беле Лугошија. Он се не претвара у сле- пог миша, нема моћ да хипнотише и само својим изгледом привлачи жене, ниједна му не може одолети, има комплетну моћ над њима. Луси и Мина га са нестрпљењем очекују, уживају у његовим угризима. Један од подтекста романа, сексуално ослобађање у Хамеровим филмовима се експлоатише до краја. Фишер је захтевао од Мелисе Стриблинг (Мина) да то одглуми као да је управо имала сексуално искуство као никада до сада. Лијев Дракула има закрвављене очи,оштре зубе. Улога коју ће поновити у још шест филмова о Стокеровом јунаку за Хамера. Једнино када је променио изглед по којем је остао запамћен, је Гроф Дракула (Count Dracula, 1971) Џеса Франка. Ту је онакав каквим га је описао сам Стокер, висок аристократског држања, седе косе и седих бркова. Чак је и сценарио најприближнији роману. За Лија је увек било разочаравајуће што нико од сценариста не користи реплике које је писао Стокер. Кад год је могао убацивао их је мимо сценарија. Када је треба- ло да први пут понови улогу скоро после осам година у Дракула, принц таме

58 септембар 2015 програм

(Dracula: Prince of Darkness, 1966) одбио је да изговори написане дијалоге јер су били глупи. Тако да кроз цео филм углавном сикће. Кружиле су гласине да је замрзео лик који му је обележио каријеру, сам је то демантовао. Нерви- рало га је то што га је студио скоро сваки пут уцењивао са причом да мора да игра поново Дракулу јер су већ продали филм Американцима и да ако одбије многи ће остати без посла. А он није хтео да буде узрок отпуштања људи. Али након филма Дракула 1972 (Dracula A.D. 1972, 1972) је дефинит- вно решио да га више не игра. Због успеха на благајнама Франкенштајна и Дракуле Хамер је од Универзала добио право да уради званични римејк Му- мија (The Mummy, 1959), где је Ли је брилијантан као Кхарис. Његова Мумија је атлетског изгледа, брзо се креће, импресивно претећа. Кхарис је патетич- но створење које је преживело миленијумско мучење. И када поврати искру своје хуманости убија само када треба да заштити жену за коју мисли да је његова стара љубав. Увек је волео да ради без каскадера, што је довело до неких трајних повреда али никада није одустајао. Имао је обичај да каже да има ожиљке а да то и докаже. На Мумији је повредио кичму. У дуелу мачеви- ма са Еролом Флином на снимању Ратника (The Warriors, 1955) умало није остао без прста, прича се да му Ли није остао дужан. Радећи за обновљену Хамер продукцију на Становник (The Resident) са Хилари Свонк саплео се и због тога више није могао да хода без штапа. Један од омиљених ликова које је тумачио је из универзума Шерлока Холмса. У Баскервилски пас (The Hound of the Baskervilles,1959) игра Лорда Баскервила. Овде је показао да може да буде и рањива жртва, да игра лика који је позитиван исто толико добро као и Дракулу. Он и Кашинг као тандем су савршени (играће у 20 филмова заједно), али филм није постигао успех на благајнама и Хамер је одустао до наставака. Тада је већина приметила рас- пон његовог талента и запитала се што он не би био Шерлок. Неколико годи- на касније га је заиграо у Шерлок Холмс – Огрлица смрти (Sherlock Holmes und das Halsband des Todes, 1962). Када се Били Вајлдер одлучио да да на- прави своју верзију Дојловог јунака Приватни живот Шерлока Холмса (The Private Life of Sherlock Holmes, 1970) хтео је да Холмсовог Брата Мајкрофта повери Џорџ Сандерсу, али он није могао да прихвати. То је отворило врата Лију и прилику да по први пут ради са редитељем тог ранга. За насловну улогу у Распућин – луди монах (Rasputin: The Mad Monk, 1966) је имао добру полазну основу, кад је био дете, двадесетих, у њего- ву кућу су дошли Принц Јусуфов и велики војвода Дмитри Павловић. Он се сетио шта му је мајка причала о њима и знао је неке ствари које нису биле познате јавности. Имао је прилику да ради и са легендарним Марио Бавом на Бич и тело (La frusta e il corpo, 1963). Баву је сматрао „врло духовитим али несрећ- ним човеком“. Присећа се да „док је снимао љубавну сцену са Далијом Лави, Бава ушетао на сет у сред акције и правио гримасе“. Дружење са Денисом Витлијем је донело страст ка истраживању окултног, од њега је добио на поклон једну од Кроулијевих књига. Касније ће заиграти у две екранизације Витлијевих књига. Прво у Ђаво је изјахао (The Devil Rides Out, 1968) код нас приказиван под америчким дистрибутерским називом Ђавоља невеста и Ћерка за ђавола (To the Devil a Daughter, 1976).

59 музеј југословенске кинотеке

програм У Ђаво је изјахао игра Ришељеа, пандан Ван Хелсингу у свету окултног, који ће се ухвати у коштац са злим Мокатом и његовим следбеницима. Суров, не- попустљив и застрашујући, све само није шармантан. Лијева омиљена улога, коју би радо поновио, у јеку популарности римејкова било је интересовања да се уради и овај. Ритуали и инвокације које изводи у филму су аутентични. Ћерка за Ђавола је Хамеров последњи покушај да оживи хорор, након овог филма су урадили неколико црних комедија и једну серију и нестали све до 2010. Ли је Отац Мајкл, расчињени свештеник који је направио сопствену цркву која се клања Астероту. Сматрао је да филм није добар, највећа греш- ка је што су променили крај јер слично умире у једном од Дракула, држећи се за шипку коју удара гром. Овде је требало да га, када изађе из магичног круга у коме треба да се роди Астерот, убија Бог муњом. Најбоља улога коју је остварио је као Лорд Сомерајл из Човек од Прућа (The Wicker Man, 1973). Он је шармантан, смеши се, забаван је кад треба али има обавезе према паганској заједници. Зна шта треба да уради како би људи на острву имали добру жетву те године, јер је претходна била лоша, што подразумева приношење жртве. Биоскопска верзија је доста осакаћена и избачено је доста дијалога и ликова, али и као таква остаје маестрална. Понуду да заигра негативца у Бонду није могао да пропусти, Човек са златним пиштољем (The Man with the Golden Gun, 1973). Када је требао да изађе први Бонд, Флеминг му је поменуо на једној партији голфа да ће екра- низовати једну од његових књига и да би он био савршен као Др. Но. На жа- лост студио је већ ангажовао Џозефа Вајсмана. Дванаест година касније Гај Хамилтон ће позвати Лија да игра Скарамангу јер је Џек Паланс одбио. Рекао му је: „Радим на Бонд филму и ја га режирам и желео би да ти играш Скара- мангу.“ Када је прочитао сценарио рекао је да га је замислио мало другачије него као што је написан. И после дугих разговора са редитељем решили су да лик направе више као самог Бонда, нека врста контре. Хамилтон је успео да из Лија извуче што је он мислио да је немогуће, избити из њега Дракулу. Одглумио је Сакарамангу тако да тешко можете да поверујете колико је опа- сан и смртоносан. Натерао га је да се смешка и искрено смеје, што је Лију као глумцу било једна од тежих ствари које је морао да уради. Напокон је решио да послуша савет Билија Вајлдера, да се окрене Америци. Већ му је досадило да глуми сличне улоге. Његов први Холивуд- ски филм Бродоломци из боинга 747 (Airport ‘77, 1977), где је имао близак сусрет са смрћу када је морао да глуми мртваца под водом без апаратуре за дисање. Каскадери су га после тога прогласили за почасног члана удружења. Након тога се прошетао кроз многе жанрове. Највише ће жалити што је од- био улогу у Ноћ вештица. Три пута ће бити Рошфор и додати му повез преко ока у Три мускетара (1973), Четири мускетара (1973) и Повратак муске- тара (1989). Скоро две деценије ће играти у разним Б филмовима, којих се ни сам није више сећао. Деведесетих ће почети сарадњу са Тимом Бартоном и појавити се у пет његових филмова. Новије генерације ће га упознати као Сарумана из трилогије Господар прстенова и Хобита. Био је велики Толки- нов фан и током целог живота се трудио да бар једном годишње прочита трилогију. Једини је од целокупне екипе који је лично упознао Толкина, чак је добио од њега дозволу да игра Гандалфа ако икада буду екранизовали

60 септембар 2015 програм

књиге. Али Питер Џексон га је због његових пређашњих улога видео више као Сарумана. Скоро истовремено ће бити и гроф Доку у Ратови звезда:Рат клонова. Свој таленат за певање ће напокон искористити у потпуности 2010 када у својој 88-ој години издаје хеви метал албум Charlemagne: By the Sword and the Cross, за који добија награду “Spirit of Metal” коју додељује Метал Хамер. Да је његово певање стварно добро уживо имао сам прилике и сам да се уверим када је био гост на Гросман фестивалу 2011. Људи ће га се највише сећати као негативца иако су његове друге уло- ге маестралне. Он се никада није бунио чак је као негативац имао прилику да извуче највише из себе. Многима је био узрок ноћних мора, а многима ће тек бити. У интервјуу који је дао Дејану Огњановићу на Гросман фестивалу (неки од цитата у тексту су исто прузети из њега) је рекао: „Никада нисам хтео да престрављујем људе. Покушао сам да их наве- дем да осете саосећање према тим ликовима. Користио сам фразу „усамље- ност зла“. И она је истинита.“

Ненад Беквалац

Дракула

61 музеј југословенске кинотеке програм

Божанствена жена

Уљез

62 септембар 2015 програм

БОЖАНСТВЕНА ЖЕНА ЛАУРА НАШЕ МЛАДОСТИ

„Слабости, име ти је жена“ (В. Шекспир)

очетком седамдесетих година прошлог века, на италијанском и европ- Пском филмском небу засјала је нова звезда. Срца мушких филмофила, посебно оних у осетљивом добу сазревања, задрхтала су пред појавом једне жене бујне лепоте – жене чији је лик дуго након филмске представе настављао да живи у њиховим чежњивим очима, населивши њихове сно- ве и ноћне немире. Презрен од пуританаца као забава нижег реда и с оду- шевљењем конзумиран од стране већине, еротски филм је, коначно, добио своју краљицу. Лаура Антонелли (рођена као Лаура Антонац у Пули, 28 XI 1941.), не- суђена наставница физичког васпитања, прве споредне улоге добија среди- ном шездесетих година. Њена популарност је постепено расла, да би култни статус водеће европске pin-up звезде стекла улогама у два филма Салватореа Самперија, Игра с ватром (Malizia, 1973.) и Мали грех (Peccato veniale, 1974.), Глумачки најзначајнију улогу остварила је у филму Уљез/Невино (L’Innocente, 1976.), Лукина Висконтија. Мада није завршила глумачке школе и не познаје позоришну технику глуме, Лаура Антонели својом природношћу одаје ути- сак као да живи сваку улогу, а не глуми. Због тог талента, ангажовали су је многи значајни редитељи, као што су Шаброл, Висконти, Скола, Болоњини

63 музеј југословенске кинотеке

програм и други. Међутим, и поред неоспорних глумачких квалитета, она ипак, пре свега, остаје симбол помало старинске женствености које је све мање, жен- ствености за којом мушкарци уздишу, а жене је презиру. Циклус од десет филмова Лауре Антонели у Музеју Југословенске Ки- нотеке увериће нас да њена слава није потамнела. Лаурина природна лепота и зрела, медитеранска сензуалност су нешто на чему би јој могле позавидети многе данашње филмске диве, сајбер-лепотице које једва стижу да сниме филм у паузи између теретане и ординације пластичног хирурга. За разли- ку од њих, свако појављивање Лауре Антонели на филму, без обзира да ли тумачи служавку или племкињу, интелектуалку или кокету, снагом исконске женствености као да руши непремостиву баријеру између гледаоца и приче која се одвија на платну. као да пред собом више немамо пројектовану сли- ку, илузију стварности, већ живу особу, биће од крви и меса које оличава сву лепоту и сву трагику своје судбине. А та судбина, ношена ћудљивим ветровима женске природе, у себи сједињује Ерос – животну радост и енергију, са његовим наличјем, Танато- сом – мрачном силом која нас мами у провалију смрти и ништавила. Исто- времено робиња и господарица, чедна и страствена, у стању да лудо воли, али и да изневери, Лаура Антонели својим улогама високо надраста оквире једног „лаког“ филмског жанра, па чак и филма уопште, поставши симбол праве Жене, једине истинске мушкарчеве инспирације и његове сапутнице на кривудавом путу који води даље од беде свакодневог живота – у Рај или у Пакао, свеједно.

Миодраг Цакић

* * * * *

Овом бриљантном поетском тексту прерано преминулог колеге и пријатеља Миодрага Цакића написаном у част шездесетог рођендана Лауре Антонели и објављеног у Програму Музеја Југословенске кинотеке у новембру 2001. године мало се шта има додати. Лаура Антонели нас је и физички напустила у јуну ове године у 74. години живота. За разлику од њених првих пола века и гламурозне глумачке каријере коју је прекинула кад је тек ушла у шесту деценију живота, последњих четврт века суд- бина јој је потпуно окренула леђа. Професионално и морално уништена кокаинском афером због које је и провела неколико година у затвору, фи- зички обогаљена лошим козметичким препаратима којима је покушала да успори неминовно старење, последње године свог живота провела је на ивици беде потпуно повучена из света филма и њему склоних медија. Њену анђеоску лепоту и грациозност и извајано тело са савршеним обли- нама однео је усуд живота и вихор времена али ћемо је сви ми који смо као адолесценти по десетину пута гледали Мали грех и Игру с ватром заувек памтити по јединственој појави и магичној лепоти која је исијавала са филмског платна. Александар Саша Ердељановић

64 септембар 2015 програм

Сећање на... ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ

...Нек срце уморно, жељно мирних снова, сада тихо плови кроз ову ноћ. Са новим јутром све ће исто бити, ја то добро знам, до новог сусрета са вама... довиђења!

сетити стисак руке Ђузе Стојиљковића била је привилегија. Сигуран знак Ода је прошла прва линије одбране. Тишином, одмахивањем и некаквим унутрашњим дијалогом умањивао је, иначе, том заборављеном врлином званом скромност, све што је везано за његов живот и личност. Бранио је то- плину свог бића стидом сличним дечачком, баш као у позоришним улогама поткрај живота. Човек се упознаје, али и воли, кроз страхове. Његов највећи страх био је од летења. Не може се отети личном утиску то “очекивање“ Ђузе на турнејама и гостовањима. Док су остале колеге узбуђено улазиле у авио- не, Ђузина путовања колима мерила су се данима до најудаљенијих светских градова. Знало се да ће на време кренути и на време стићи. Ипак, начин на који је путовао светом илуструје и његов професионални пут. У путовањима, као и у каријери, био је предан, тачан, темељан, никад пречицом, чврстим тлом, без еуфорије и бојажљив. Позоришни круг сам је затворио сећањем да је улогу кловна играо на почетку каријере, 1950. године у представи „Сламни

65 музеј југословенске кинотеке

програм шешир“ Соје Јовановић и на крају, у представи „Плави анђео“, где је чак по- сле дуго времена јавно запевао. Филмски круг затворио је завршетак флма „Без степеника“ редитеља Марка Новаковића, и то баш на дан његове смрти 17. јуна. Последња улога, након двадесет година изостанка са великог плат- на, баш као и у животу, остарелог, у дом смештеног и оболелог професора Славише који се труди да превари живот и преиначи његов крај. Прву сцену филма чију премијеру очекујемо, Ђуза је снимао на гробљу. То је последње дело које ће се изродити по његовом одласку, али су са Ђузом одавно рође- не многе професионалне и људске врлине. Истрајност... или тврдоглавост, због које га је брат „почастио вечним надимком“ Ђуза ( инспирисан речима за терање магарца ..“ђус, ђус“..) развиле су се у жељу за радом. „Док ради, човек је жив. Улоге ми враћају снагу, текстови хране мозак“ – говорио је Ђуза, радећи сваки посао као да је први, држећи се изван криза и конфликта струке у које годинама запада. Таква жеља и енергија учиниле су да Госпо- дин Ђуза постане најстарији глумац на српској сцени с пуним радним време- ном, мада је већ био пензионер. Уметнички, никада није био ни кловн ни сенилни старац. Никада није био ни партизан, ни четник. Не припадати, значи остати свој. То, најтеже место, обезбедио је захваљујући једноставности, природности, шарму, ле- жерности. Улоге градског шмекера, странца, певача и дечака, шармантног губитника, обезбедио му је, пре свега, филм „Љубав и мода“ где је отпе- вао чувену песму „Девојко мала”. Мало ко зна да је годину дана пре Ђорђа Марјановића срушио уврежене сценске клишее, усред песме остављао ми- крофон и играо. Мало због треме, мало због заборава речи песама, Ђуза се, и поред предивног гласа, у певању није нашао. После неколико синглерица, уз незаборавно бежање са наступа на стадиону „Таша“, уплашен од публике, Ђуза је оставио „гладијаторски“ посао певања само за интимна дружења. Једноставно, није волео самоћу...самоћу на сцени. Као да никада није сав- ладао стид јавног посла. Никада се није сећао себе. Улоге је увек памтио по партнерима, а онда, како су умирали великани са којима је делио екран, престајао је да гледа заједничка остварења. На великом платну, Ђуза је дебитовао остварењем „Туђа земља” Јо- жеа Галеа 1957. године. Популарност му је повећала улога у филму „Ноћи и јутра” који је у Мостару 1958. режирао Пјер Мајхровски по сценарију Меше Селимовића. Памтимо га из филмова “Нема малих богова”, “Операција Бе- оград”, “За сада без доброг наслова”. Вечну славу донела му је улога Рође Петровића у серији „Позориште у кући” и нумера „Још један прође дан”, у сјајном делу његовог земљака и школског другара Новака Новака. Остаће упамћен по улогама у серијама „На слово на слово” и „Више од игре”, шоу програмима „Лифт за пети спрат” , „Образ уз образ”, и вођењу „Забавника” на Радио Београду. Као што није било моде без „девојке мале“ нити „по- зоришта у свакој кући“ без Рође, тако није било ни детињства без Патка Даче, Пепе ле Твора, Нинџа Тинторета којима је, улепшавајући одрастање генерацијама, Ђуза позајмљивао гласове. До улоге старог Станоја у филму „Монтевидео, видимо се“ постао је добитних свих најзначајнијих глумачких остварења у земљи. И баш због тога што је ушао свет глуме тумачећи стар- ца, а одлазио играјући дечака, Ђузини рани дани крај су омажа. Дете учи-

66 септембар 2015 програм

тељске породице из Ражња код Крушевца, закорачио је у свет глуме после рата када је као гимназијалац помагао изградњу Крушевачког позоришта. Да је по његовом био би књижевник, а да је по месним наредбодавцима, био би рударски инжењер где су га одлуком поратних власти и упутили. Студије рударства нису потрајале јер је рад у Аматерском позоришту са Сојом Јова- новић отворио пут ка Академији и класи Мате Милошевића. Живот је провео на даскама два позоришта, Београдског драмског и Атељеа 212. У неговању тог дивовског статуса, с поштовањем, пријатељски и очински подржавали су га и ангажовали потоњи управници Светозар Цветковић и Небоја Брадић. Један је знао да неће имати бољег партнера на сцени, а други да неће имати бољег глумца за своју режију. Једноставно, правило је било „за Ђузу све!“. Зар би другачије и било поштено када је реч о човеку којег аплауз није гор- дио већ покоравао. Био је свестан „да смо сви, без разлике, мали људи и да само будала може умислити да је некако важна!“. Отишао је скромно као што је и трајао. „Најбоље је да ме људи не памте уопште, а ни оно што сам урадио. Зато није важно ни како ће ме укопати, не само мене, него сваког од нас. Јер, све је то лажно.“ Са Ђузом је, нажалост, отишао и део једног давног, помало забо рављеног времена, времена у ком је глума постављала високе стандарде, како професије тако и човечности. Драги Ђузо, не можеш нам забранити сећања!

Маријана Терзин Стојчић Позориште у кући

67 музеј југословенске кинотеке програм

Сећање на..

ПЈЕР БРИС (PIERRE BRICE) (1929-2015) ОДЛАЗАК ПОГЛАВИЦЕ

едан од најчитанијих писаца популарне литературе већ више од једног Јвека је Немац Карл Мај (Karl May 1842-1912), човек који је на егзотичан и поетски начин опевао Дивљи Запад, на коме је први пут боравио као шез- дестогодишњак, неколико година пред своју смрт. Мада су му критичари све време оспоравали књижевну вредност, замерали на непознавању геогра- фије, обичаја и културе народа које је описивао (информације за своја дела искључио је прикупљао из „Мајеровог“ и других приручних лексикона), ис- мејавали његове „наивне“ описе природе и психологије „хероја и зликова- ца“ Дивљег Запада, широк круг европске публике је одмах пригрлио његова дела, уживајући у авантурама „Немаца“ у непознатим, далеким и тајанстве- ним пределима, где нога обичног човека можда никада неће крочити. Основне нити Мајевих пустоловних романа су: концепција добра, оличена у ликовима Винетуа, храброг и поносног поглавице Апача, чији на- род бели досељеници желе да истребе, као и тајанствених незнанаца (гото- во увек немачког порекла) као што су Олд Шетерхенд (Old Shatterhand), Олд Шурхенд (Old Surehand) и Олд Фајерхенд (Old Firehand), који се сврставају

68 септембар 2015 програм

на страну потлачених и постају Винетуови нераздвојни пријатељи и с друге стране концепција зла, оличена у махом корумпираним политичарима, вој- ницима и представницима закона (најчешће енглеског порекла), који желе да силом отму земљу староседелаца. Почетком шездесетих година прошлог века, западноамеричка филмска браћа „Риалто филм“ из Хамбурга, правил- но је уочила да се планетарна популарност Мајевих јунака, може врло добро филмски уновчити. Ова кућа је решила да уз помоћ југословенског партнера „Јадран филма“ из Загреба, овековечи Дивљи Запад из визуре Карла Маја и због тога да би парирала надолазећем, комерцијалном тренду италијанских шпагети вестерна. Између 1963. када је снимљен први филм будућег серија- ла, Благо у Сребрном језеру / Der Schatz im Silbersee и 1968. кад се он завршио остварењем Винету у долини смрти / Winnetou und Shatterhand im tal der toten, екранизовано је чак једанаест Винетуових пустоловина. Филмови су снимани на прекрасним локацијама Плитвичких језера, Велике Пакленице, око Макарске, Сплита, Ријеке итд., што им је обезбедило и изузетну визуел- ну упечатљивост. Ова забавна и непретенциозна дела зналачки су режирали најкомерцијалнији немачки редитељи раздобља, као што су Алфред Вехрер (Alfred Vohrer, три филма), Харалд Филип (Harald Philipp, два филма), и наро- чито успешно Харалд Рајнл (Harald Reinl, чак пет филмова), док је само ост- варење Хуга Фрегонезеа (Hugo Fregonese), мајстора холивудског Б вестерна, Олд Шетерхенд / Old Shatterhand (једини филм у коме је „Авала филм“ била југословенски копродуцент), и стилски и визуелно одударало од уобичајене добитне комбинације. Насловни лик ћутљивог Винеута у свим филмовима је остварио тамнокоси и не претерано талентовани француски глумац Пјер Брис (Pierre Brice), а његове пријатеље, мужевног Олда Шетерхенда, бивши холивудски Тарзан, Лекс Баркер (Lex Barker, у седам филмова), искусног Олда Шурхенда, британска звезда на заласку, Стјуарт Гренџер (Stewart Granger, у три филма) и снажног Олда Фајерхенда, јунак холивудских Б вестерна, Род Камерон (Rod Cameron, у једном филму). Међу сталним ликовима серијала истиче се и комични пратилац Олда Шетерхенда, Сем Хокинс (Sam Hawkins) у интерпретацији Ралфа Волтера (Ralf Wolter). У неким од филмова наступали су многи познати глумци као што су: Херберт Лом, Гец Георге (Gotz George), Марио Ђироти (Mario Girotti, касније познат као Теренс Хил / Terence Hill), Елке Зомер (Elke Sommer), Далиа Лави (Daliah Lavi), Гај Медисон (Guy Medison), Рик Батаља (Rik Battaglia), Мариане Хопе (Marianne Hoppe), Маша Мерил (Macha Meril), Харалд Лејпниц (Harald Leipnitz), Виктор де Кова (Viktor de Kowa), Карин Дор (иначе супруга реди- теља Харалда Рајнла) и многи други. Незабораван допринос успеху ових дела дао је мелодичном и пре- познатљивом музиком Мартин Бечер (Martin Bottcher), док је за југословен- ску кинематографију осим велике финансијске добити, серијал о Винетуу био значајан и по томе што се у њему калила и стицала драгоцена искуства велика екипа филмских радника, из свих крајева бивше СФРЈ. Ту су занат пекли, касније познати редитељи, Раденко Остојић, Стипе Делић, Стеван Петровић, директор фотографије Крешимир Грчевић, сценограф Владимир Тадеј и многи други. Истовремено (најчешће по републичком и национал- ном кључу) као каубоји и Индијанци у „Винету“ филмовима наступали су

69 музеј југословенске кинотеке

програм најистакнутији југословенски глумци: Мавид Поповић, Столе Аранђеловић, Ђорђе Ненадовић, Воја Мирић, Душан Булајић, Никола Поповић, Алексан- дар Гаврић, Душан Антонијевић, Јелена Јовановић-Жигон, Бата Живојино- вић, Душко Јанићијевић, Нада Касапић, Абдурахман Шаља, Марија Црнобо- ри, Воја Говедарица, Гојко Митић (будућа звезда конкурентских филмова о Инидијанцима источнонемачке компаније ДЕФА) и други из Србије; Илија Ивезић, Мирко Боман, Бранко Шпољар, Слободан Димитријевић, Владимир Медар, Антун Налис, Дуња Рајтер (која је потом направила каријеру у Немач- кој), Никша Штефанини, Борис Дворник, Давор Антолић, Хермина Пипинић, Вељко Маричић, Звонимир Чрнко и други из Хрватске; Миха Балох и Деме- тер Битенц из Словеније; Илија Џувалековски из Македоније; Хусеин Чокић из БиХ и ини. Интересантно је и то да су познати глумци Сима Јанићијевић и Милан Срдоч наступали под псеудонимима Јан Сид и Педи Фокс (Paddy Fox). Данас се Винетуа, Олда Шетерхенда и других јунака из маште Кар- ла Маја, сећају само заљубљеници жанра, и бивши дечаци који су трошили оскудни џепарац сакупљајући сличице за албуме о Винетуу. Правих вестерна и узбудљивих авантура, данас готово више и да нема, али је код „одабраних“ остало неизбрисиво сећање које ће се можда по последњи пут освежити у биоскопској сали Косовске 11.

* * * *

На мене је пао задатак да допуним самог себе из јунског кинотечког програма за 2003. годину. Разлог за овај додатак је смрт главног јунака филмског серијала од једанаест дела насталог по романима Карла Маја, индијанског поглавице Винетуа, односно глумца који га је персонификовао Пјера Бриса. Овај маркантни и мужевни глумац запамћен по карактерис- тичној рупици на бради отишао је са животне сцене као последњи из ве- ликог Мајевог квартета после Олда Шетерхенда (Лекса Баркера), Олда Фајерхенда (Рода Камерона) и Олда Шурхенда (Стјуарта Гренџера). Човек занимљиве и пустоловне биографије која као да га је предод- редила да нешто слично изводи и на филмском платну. Добровољац и спе- цијалац у Индокини, са само 23 године, по повратку у родну Француску по- чиње са течајевима глуме средином педесетих година. Прву озбиљну шан- су добија у већ класичном филму Варалице Марсела Карнеа из 1958. године у коме прави друштво младим ведетама Жаку Шаријеу, Лорану Терзијефу и Жану Полу Белмонду. Одмах примећен по привлачној појави убрзо добија шансу у низу остварења најразличитијих жанрова глумећи у драмама, ко- медијама, пустоловним филмовима, историјским спектаклима, хорори- ма и кримићима и најзад вестернима. Пре него што је постао индијански поглавица Винету, за чији лик ће се везивати његова целокупна каријера остварио је занимљиве роле у два спектакла Виктора Туржанског из 1960. године: Козаци и Фараонова жена. Врло рано постаје интернационални глумац и осим у Француској снима и у Италији, Шпанији и Западној Немач- кој. У том периоду остварује и две снажне драмске улоге у италијанском филму Кармин Дамјана Дамјаниа из 1960. као и шпанском остварењу Пљачкаши Франциска Ровера Делете из 1962. године. Но, када га је немач-

70 септембар 2015 програм

ки продуцент Хорст Вендланд 1962. године ангажовао за лик Винетуа у првом филму из величанственог Мајевог серијала Благо у Сребрном језеру, живот му се потпуно променио, а све даље је историја. Иако је стоичког, ћутљивог поглавицу увек спремног за мир са поквареним надолазећим белцима представио у дванаест филмова (по- следњи је био комедија без везе са познатим серијалом) као и у две ТВ се- рије. Пјер Брис је остварио солидну каријеру накупивши у филмографији 43 играна филма. Јунак „немачког колективног детињства“ (али и не само немачког) отишао је тихо у 86. години. Сви који су одрастали уз Винетуа никада га неће заборавити.

Александар Саша Ердељановић

Олд Шетерхенд

71 музеј југословенске кинотеке

програм Сећање на... РЕЗО ЧХЕИДЗЕ (Revaz Cheidze)

елики совјетски и грузијски режисер, Вчовек који је целим својим животом и делом спајао две велике православне земље, Русију и Грузију, Реваз Резо Чхеид- зе, преминуо је почетком маја у 89 години живота. Са сенком оца који је страдао у стаљинистичким чисткама крајем триде- сетих година, Резо Чхеидзе се као младић определио за филм, припадајући другој генерацији грузијских синеаста, који су се школовали на московском ВГИКУ. Заједно са својим касније не мање славним школским другом Тенгизом Абуладзеом творац је средњеметраж- ног филма Магарац из Магдане (1956), једног од првих филмова снимље- них за време Хрушчевљевог либералног курса после 20. Конгреса КП СССР-а. Ово експресивно остварење које је са успехом приказано на Канском фес- тивалу бавило се тешким животом грузијских сељака пре Октобарске рево- луције. Потом је уследило његово прво самостално дело Наше двориште (1957), које на лирски начин близак неореализму говори о животу младих људи његове генерације. Уследило је неколико солидних остварења до дела Војников отац (1965), свакако једног од најбољих совјетских ратних филмо- ва. Дирљива прича о остарелом оцу виноградару, који заједно са совјетским јединицама јури према Берлину да би видео тешко рањеног сина, тенкисту који лежи у болници, испричана је истовремено и на поетичан и на фило- зофски, али и на натуралистички начин, бавећи се судбином малог човека баченог у вртлог рата. Фасцинантна режија Чхеидзеа и насловна, једна од најбољих роли у целокупном совјетском филму у тумачењу Сергија Захари- адзеа учинили су да овај филм буде бесмртан. У наставку каријере Резо Чхеидзе је наставио да снима добре филмо- ве, али је од почетка седамдесетих година велики део свог ангажмана пос- ветио предузећу „Грузија филм“ којим је веома успешно управљао неколико деценија. Из тог периода истиче се и снажно и метафорично дело Саднице (1972) о путовању деде и унука у град, као и Твој син, земља (1981), једно од дела које је припремало терен за период „гласности“ у совјетској кине- матографији. Његов последњи велики филм Свећа с гроба Господњег (2008) настао је као заједнички пројекат Министарства културе Русије и предузећа „Грузија филм“. То је практично Чхеидзеов филмски епитаф у коме је сједи- нио љубав према Богу и православљу, али и жал за совјетским временом. Добитник највиших совјетских и грузијских одликовања Резо Чхеидзе је сни- мио једва нешто више од десет играних филмова, али се на темељу само њих неколико већ може убројати у класике совјетске и светске кинематографије.

Александар Саша Ердељановић

72 септембар 2015 програм

Сећање на... АЛБЕРТО ДЕ МАРТИНО (1929-2015)

етињство је провео на филмским се- Дтовима са оцем који је радио маске. Већ је тада учествовао на снимањима. Студирао је право, могао је да има ка- ријеру као џез музичар, али се окренуо филмској индустрији. Окушао се као глу- мац, отпуштен је са снимања једног филма од стране режисера јер није ус- пео да одглуми да је уплашен. После тог фијаска одлучио је да постане реди- тељ. Занат је учио радећи као монтажер, сценариста а од педесетих као асис- тент редитеља највише на филмовима Серђа Леонеа. У његовом науму да се бави режијом га је охрабривао и Фредерико Фелини. Када је напокон добио прилику да се докаже као редитељ златно доба Италијанског филма је било полако на заласку, али је било довољно посла на комерцијалним пројекти- ма. Његов дебитантски филм Непобедиви Гладијатор (Il gladiatore invincibile, 1961) спада у „sword and sandal“ (мач и сандале) тада популарним филмови- ма који су се бавили митологијом, урадио их је неколико. Затим се окушао у шпагети вестерну од којих је најпознатији Сто хиљада долара за Ринга (100.000 dollari per Ringo, 1965) са Ричардом Харисоном у насловној улози, са њим је већ радио свој првенац Непобедиви Персеј (Perseo l’invincibile, 1963). Овај вестерн истичу Квентин Тарантино и Ели Рот као један од филмова који је имао велики утицај на њих. Од Ардена до пакла (Dalle Ardenne all’inferno, 1967) се рекламирао као “They go where eagles don’t dare!”, тада су биле ак- туелне италијанске копије америчких ратних филмова, критичари су их на- зивали “macaroni combat”. Тели Савалас ће бити убица психопата у његовом Тајна викендица (L’assassino... è al telefono, 1971). Шездесетих ће искористи- ти помаму за Џејмс Бонд филмовима и створити свог. Чак ће ангажовати и исте глумце Лоис Максвел (Мис Монипени), Адолфо Чел(Операција гром) ће поновити улогу негативца, Данијела Бианчи (Из Русије с љубављу), Бернар Ли исто игра шефа британске обавештајне службе као и у Бонд филмовима. Није једино могао да добије Шон Конерија али је зато ангажовао његовог брата Нел Конерија у Операција млађи брат (OK Connery, 1967). Ишао је толико далеко да је унајмио Мориконеа да уради сличан музички скор. Нај- више пара му је донео Антихрист (L’anticristo, 1974) настао под утицајем Ис- теривача ђавола. Многи ће рећи да је плагијат, али има свој посебни шарм што се показало на биоскопским благајнама, скоро је потукао Ајкулу у првој недељи приказивања. Предсказање (The Omen, 1976) је скоро прекопирао у Луциферова клетва (Holocaust 2000, 1976). Као оца, који открива да му је син антихрист ангажује Кирка Дагласа. Једном када је отишао код продуце- ната са идејом за филм, рекао им је: ”Заштитни знак супер хероја је дивља мачка, он има моћи древног бога Астека и Доналд Плезенс је негативац који покушава да контролише умове светских вођа док је обучен у црну кесу.” И студио му је дао паре за Човек пума (L’uomo puma, 1980). Његова спе-

73 музеј југословенске кинотеке

програм цијалност су биле добро осмишљене копије холивудских хитова. За дваде- сет пет година редитељске каријере прошао је кроз све популарне жанрове и под-жанрове: митологија, вестерн, хорор, ратни, шпијунски… Филмове је снимао на енглеском за светско тржиште, често узимајући за главне јунаке холивудске глумце чије су каријере пропале или биле у паду. Престао је да режира средином осамдесетих, јер се његов син плашио да не доживи ин- фаркт на неком снимању.

Ненад Беквалац

Човек пума

74 септембар 2015 програм

Сећање на... ПАТРИК МЕКНИ (1922-2015)

едамдесетих, када је серија Осветници (The Avengers, 1961-1969) добила Сдуго очекивани наставак Мекни и О’Тул су се сусрели у хотелском лифту. Питер О’Тул: На чему сада радиш? Патрик Мекни: На Осветницима. Питер О’Тул: Па ти увек радиш на Осветницима. Стварно када угледате његов лик прво на шта вас асоцира је Џон Стид, тајни агент који стално у руци врти кишобран, који је по потреби и оружје. Стилски смела за то време серија Осветници је била изненађујуће узбудљива и динамична и од Мекнија (Џон Стид) и његових партнерки Хонор Блакман (Кети Гејл) и Дајане Риг (Ема Пил) направила звезде. Дали су му само име лика и упитали „Да сте читали књиге о Џејмс Бонду?“. Остављено му је да га сам створи. Стид је сушта супротност Џејмс Бонду, за којег је Мекни сматрао да је сувише насилан. Довољно је проживео ужаса у рату и зато је хтео да његова креација буде другачија. Од оригиналног каста је остао само он тако да у Новим осветницима (The New Avengers, 1976-1977) добија нове парт- нерке. У филмованој верзији из 1996 позајмљује глас Непобедивом Џонсу. Током своје каријере највише је играо у позоришту и на телевизији. Као млад глумац током четрдесетих је радио у Канади и Америци. У Енглес- ку се враћа за стално тек 1960. Може се похвалити да је играо са Лорен- сом Оливијем у Хамлетu (1948) иако је била само мања улога. Биће возач Роџеру Муру у Поглед на убиство (A View to a Kill, 1985). Као Доктор Вотсон у телевизијским филмовима заиграће више пута, са Муром као Холмсом у Шерлок Холмс у Њујорку (Sherlock Holmes in New York, 1976), са Кристофе- ром Лијем у Шерлок Холмс и хероина (Sherlock Holmes and the Leading Lady, 1991) и Инцидент на Викторијиним водопадима (Incident at Victoria Falls, 1992). Окушаће се као Шерлок у Лондонски пас (The Hound of London, 1993). Љубитељи научне фантастике ће га памтити као глас Цејлонског Императора у Галактика - Свемирска крстарица (Battlestar Galactica, 1978), касније и у истоименој серији. Хорор манијаци су му захвални на улози Доктора Вагнера у култном Урликање (The Howling, 1981) Џо Дантеа. Ненад Беквалац

75 музеј југословенске кинотеке програм

Сећање на... РОДИ ПAJПЕР (1954-2015)

“I have come here to chew bubblegum and kick ass... and I’m all out of bubblegum!” Роди Пајпер као у Џон Нада у Они живе

увена реплика која је ушла у историју филма, скоро да не постоји неко да Чје није чуо, можда неће знати одакле је, поготову новије генерације, али је сигурно чуо. Она је изашла из свеске Родија Пајпера у коју је записивао шта бих могао да каже на рвачким мечевима. Рођен је у Канади, мада су га најављивали пре мечева да је из Глаз- гова због његовог Шкотског порекла, због чега је у рингу стално носио килт. Као тинејџер је побегао од куће и бавио се разним пословима, између ос- талог и као рвачки помоћник. Касније и сам то постаје. Осамдесетих је хтео да се опроба као глумац. Исте године излазе два филма по којима ће га сви памтити Они живе (They Live, 1988) и Пакао стиже у град жаба (Hell comes to Frogtown, 1988). Када је изашао Они живе кружила је прича да је Пајпер завршио у филму само зато што Курт Расел није могао. Главни аргумент је био њихов на први поглед сличан изглед и харизма коју обојица имају. То је демантовао сам Карпентер када је рекао да је на уму имао Пајпера и ни- ког другог, сматрао га је јако добрим али потцењеним глумцем, који је био одличан забављач и добар пријатељ. Поред реплике допринео је филму и чувеном тучом са Кит Дејвидом. Сирова и брутална, већ након неколико удараца осећате њихову тежину а након неколико минута и бол који иде са њима. Када се заврши измрцварени сте као и сами актери. Пародирана је у Саут парку и у неколико видео игара. Пакао стиже у град жаба (наслов је двосмислен, главни јунак се зове Sam Hell(Сем Пакао) игра га Роди Пајпер) је смештен у пост-апокалиптични свет. Сем има мисију да спасе харем секс робиња од људи жаба пре него што их оплоде са супер мега бејби семеном. Забаван филм који као да је изашао из Трома продукцијске куће (ко је гледао њихове филмове схватиће), на жалост код нас мање познат јер никада није био у дистрибуцији. Оба филма су постигла култни статус. Играће и у мно- гим другим филмовима али ниједан неће постићи тако велики успех као Они

76 септембар 2015 програм

живе. Окушаће се и у музичкој индустрији, издаће један сингл и снимити спот за њега „I’m Your Man“. Наспрам његове глумачке каријере рвачка је неупоредиво успешнија. Уписао се као један од највећих негативаца рвачке сцене. Легендарни су мечеви између њега и Хулк Хогана. Вечити непријатељи у рингу. Људи нису долазили толико због Хогана колико су долазили да виде како „растура гузи- цу“ Родију Пајперу. Код нас се популарно називају кечери, многи сматрају то само циркуском представом у којој је све лажно. Мики Рурк у Рвачу је пока- зао како све функционише и колико су повреде стварне. Пајпер је то живео и исто тако се у позним годинама борио против бола од повреда прекомер- ним коришћењем лекова, дрога и алкохола. Али никад није хтео да престане са рвањем: „И у рају ћу се борити“. У једном интервјуу је предвидео своју смрт : „Шта да радим када напуним 49, да одем у пензију? Не могу ово ради- ти до 65-те, будимо реални нећу је доживети“.

Ненад Беквалац Они живе

77 музеј југословенске кинотеке

програм Сећање на... РОН МУДИ (1924-2015)

„У почетку нисам хтео да пристанем. Рекли су ми да постоји мјузикл Оливер Твист, па сам отишао да видим филм Алека Гиниса из 1948. За мене је био не- подношљиво антисемит- ски. Лајонел Барт(аутор мјузикла Оливер) је Јевреин као и ја и наша обавеза је да Фагина удаљимо од суровог расног стереотипа, да га направим онак- вим какв јесте – луди Божић бата који је скренуо са пута.“

Рон Муди о улози Фагина

ок је играо Фагина на сцени стално је мењао свој текст, што је доводило Ддо лудила остатак глумаца. Чак му је и сам Барт рекао да се придржава онога што је написао. Муди није хтео да слуша, сматрао је да ће тако бити заробљен. У филмској верзији Карла Рида Оливер (Oliver!, 1968) био је фан- тастичан као Фагин и награђен је номинациојм за Оскара и овојио је Злат- ни глобус те исте године. Током каријере стално це понављати своју највећу улогу са разним адаптацијама у позоришту, на филму и телевизији. Седамдесетих је имао шоу Move Along Sideways где је показао коли- ко је добар имитатор представљући нам Гручо Маркса који игра Хамлета, Грету Гарбо, Хемфри Богарта, Жак Татија и многе друге. Своју свестраност је показао и у серији Друга страна Лондона за Канал 4. Користио је познате локације да би нам поново приказао Фагина, Скруџа који игра, Дракулу који степује, Квазимода како пева кроз мумлање. У раним шездесетим је играо у Британским нискобуџетним филмови- ма Миш на месецу (The Mouse on the Moon,1963), Најгоре убиство (Murder Most Foul, 1964), Летњи одмор (Summer Holiday, 1963). Одбиће да игра Док- тора Хуа у трећој инкарнацији и главну улогу у Вили Вонка и фабрика чоко- ладе (Willy Wonka & the Chocolate Factory, 1971). Уместо њих је прихватио по- нуду Мела Брукса за Дванаест столица (The Twelve Chairs, 1970). Код Диз- нија ће бити Мерлин у Клинац на двору Краља Артура (A Kid in King Arthur’s Court, 1995). Мислио је да ће му каријера отићи у другом правцу, писао је и компо- новао мјузикле. Нажалост скоро ништа није изведено, објавио је и неколико романа. Уместо да је искористио популарност коју му је донео Фагин и при- хватао улоге комичних негативаца каријера би му била тотално другачија. Умео је често да каже: “Већина прослављених глумаца на крају заврше иг- рајући исте улоге мењајући само одела”

Ненад Беквалац

78 септембар 2015 програм

Сећање на... ВАСИЛИЈ ПИЧУЛ (Василий Пичул, 1961-2015)

оквирима руске и совјетске кинема У тографије Василиј Пичул остаће упам ћен као редитељ култног филма Мала Вера (Маленькая Вера, 1988) из доба пе- рестројке. То је филм о малим људима са малим сновима, а мала Вера покушава да избије из тог света и заљубљује се у одметника. Ову породичну драму смелог израза погледало је 55 милиона домаћих гледалаца. Уопштено гледано, онa је јарки представник кинематографије из добра перестројке, којa диже глас против система, приказује беду у којој људи живе и аутсајдере који желе другачији живот, бучи домаћим рокенролом, нема срећан крај, али има пикантне сцене голотиње или секса – тачније, Мала Вера је први совјетски филм у ком је приказан полни однос. О филму се полемисало и пре његове премијере и био је догађај свог времена, а сада, у сећањима гледалаца представља романтично сећање на промене, за које тада нико није ни могао да слути какве ће размере попри- мити. Након 1994. године Василиј Пичул је режирао популарну сатиричну ТВ емисију Лутке (Куклы, 1994-2002) на актуелне политичке теме. Остао је активан и на пољу филма, али успех Мале Вере се више није поновио.

Милена Гвозденовић

Мала Вера

79 музеј југословенске кинотеке програм

Сећање на...

РИЧАРД ЏОНСОН (Richard Johnson, 1927–2015)

лумачка каријера Ричарда Џонсона трајала је импресивних 70 година! ГКао и велика већина глумаца из његове генерације, започео ју је у позо- ришту коме је наставио да се враћа до краја свог живота упркос успесима које је постигао у филмским и телевизијским остварењима. 1959. године је постао један од утемељивача театра Краљевске Шекспирове Компаније (Royal Shakespeare Company) у којем је званично остао до своје смрти, а од уметника таквог талента није се очекивало ништа мање него да своје најупе- чатљивије изведбе изнесе тумачећи, у “класичном позоришту”, Шекспирове “дежурне кривце”: Хамлета, Ромеа, Марка Антонија... Уз јасан глумачки таленат, потврђен низом позоришних премијера, Џонсон је поседовао и, за тадашње стандарде, атрактиван физички изглед. Маркантан, дубоког бардовског гласа, овај “мушки мушкарац” је био у стању да се уз помоћ своје вештине и интелигенције лако претвори у, рецимо, осећајног љубавника, тј. да на ефектан начин реши било кој “проблем” који је пред њега стављао редитељ, те стога не чуди његов телевизијски, а затим и кинематографски успех, који су наставили онај позоришни. После деце- није рада на ТВ пројектима, током које је дебитовао и на филмском платну, у Старџесовој (John Sturges) ратној драми Никад тако мало (Never So Few, 1959.), Џонсон 1963. снима Прогањање (The Haunting) што је била његова дефинитивна одскочна даска у свет филма. У тој транзицији „са дасака на траку“, према сопственом признању, врло су му помогли и једноставни са- вети редитеља Роберта Вајса (Robert Wise) добијени током снимања овог остварење, савети које је примењивао до краја своје каријере: “Немој да трепћеш превише и немој да мрдаш очима током дијалога са глумцем који

80 септембар 2015 програм

није у кадру.” Почетком 60-их, редитељ Теренс Јанг (Terence Young) Џонсону нуди насловну улогу у свом следећем пројекту али овај то одбија због, како је мислио, одличног уговора који је у том тренутку имао са МГМ-ом (Metro- Goldwyn-Mayer Studios). Неколико година касније Џонсон је увидео своју грешку јер је пројекат, тј. филм, који му је Јанг понудио носио наслов Доктор Но (Dr. No, 1962), а уговор који би добио за тумачење Џејмса Бонда (James Bond) у следећих неколико филмова, које је уместо њега одиграо Шон Коне- ри (Sean Connery), би свакако био већи од оног са МГМ-ом. Какав би био као Бонд Џонсон је донекле показао тумачећи веома сличну улогу Булдог Дра- монда (Bulldog Drummond) у филмовима Опасније од мушкараца (Deadlier Than The Male, 1966.) и мање успешном наставку Some Girls Do (1969). Ова два филма су му донела највећу комерцијалну популарност чинећи да 60-е буду најуспешнији период његове филмске каријере током кога се издвајају још и The Amorous Adventures of Moll Flanders (1965), са Ким Новак, и Кар- тум (Khartoum, 1966), где је глумио раме уз раме са Чарлтоном Хестоном (Charlton Heston) и Лоренсом Оливијеом (Lorence Olivier). Иако се за њега 60-е, на професионалном, комерцијалном плану, нису поновиле Џонсон је наставио да до саме смрти упоредо остварује једнако успешне улоге на филму, телевизији, у позоришту, па чак и на радију. Ова потпуна преданост и не чуди када се у обзир узме његова изјава да је још као дете почео да глуми, а да је онда постао и професионални глумац јер се само уз помоћ глуме осећао заиста жив и мање свестан својих недостатака.

Петар Михајловић

Опасније од мушкараца

81 музеј југословенске кинотеке

програм Сећање на... НАЈЏЕЛ ТЕРИ (Nigel Terry, 1945–2015)

пркос солидној каријери, улогама Уоствареним у позоришу, на филму и телевизији, како оним у комерцијалним тако и у оним превасходно “уметничким” пројектима, Најџел Тери као да је читав свој живот провео држећи се по страни, усамљенички, између две премијере гото- во нестајући са лица земље. Потписавши своју последњу улогу 2009., током једне од епизода ТВ серијала Госпођице Марпл (Agatha Christie’s Marple, 2004), Тери се и дефинитивно повлачи. Последње године провео је живећи сам у дрвеној колиби у близини Корнвола (Cornwall), града у коме је провео детињство. Најпознатији по улогама краља Артура у култном, Бурмановом (John Boorman) Екскалибуру (Excalibur, 1981) и Каравађа (Caravaggio) у истоиме- ном филму Дерека Џармана (Derek Jarman) са којим је, након тога, сарађи- вао још 4 пута (The Last of England (1988), War Requiem (1989), Edward II (1991) и Blue (1993)), Тери је свој филмски живот започео 1968. и остварењем Зима једног лава (Lion In Winter) у којем су му партнери били велики Питер О’Тул (Peter O’Toole) и Кетрин Хепберн (Katharine Hepburn). Са О’Тулом се поново сусрео на снимању Троје (Троy, 2004) Волфганга Пе- терсена (Wolfgang Petersen) што је уједно била и његова последња појава у класич- ном биоскопском остварењу. У међувре- мену, Тери је остварио велики број улога на ТВ пројектима, серијама и мање успеш- ним филмовима, али оно у чему је свакако највише уживао био је рад везан за даске које живот значе. За разлику од многих ко- лега, свој рад није везивао искључиво за драмске текстове сличног профила већ је читавог живота “лутао” од улога у класич- ним драмама до оних остварених у потпу- но експерименталним позоришним извед- бама.

Петар Михајловић Мач краља Артура

82 септембар 2015 програм

Сећање на... ЖАН ГРУО (Jean Gruault, 1924-2015)

ада само једном реченицом може Кврло тачно да се опише живот једног човека онда то и не звучи баш најсјајније, али ако та реченица гласи: “Француски Нови талас, а самим тим и савремени филм, не би био то што јесте да није било њега!”, онда је то сасвим друга прича. Само та једна ре- ченица је довољна да се схвати колики је печат у кинематографији оставио сценариста Жан Груо. Студирао је теологију у Паризу, придружио се комунистичкој партији, започео списатељску каријеру пишићи критике за чувени филмски мага- зин Cahiers du Cinema Андре Базена (Andre Bazin), упознао Трифоа (Francois Truffaut) и Ривета (Jacques Rivette), а онда се у потпуности окренуо позо- ришту које га је у то време више интересовало. Ипак, осетивши да би Груо био прави сарадник на филму који је у то време планирао, Ривет успева да га наговори да са њим напише предложак за будући Париз припада нама (Pariz Nous appartient) који, иако снимљен 1958, излази тек 1961. године. Већ следеће 1962., већ својим другим филмом, Груо успева да зацементира своје место у филмској историји сарадњом са Трифоом на његовом култном остварењу Жил и Жим (Jules et Jim). Након тога Груо је успешно сарађивао и са Годаром (Jean-Luc Godard), Андре Тешинеом (Andre Techine), Аленом Ренеом (Alain Resnais), Робертом Роселинијем (Roberto Rossellini), браћом Дарден (Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne)..., али су најупечатљивија оста- ла она остварења на којима је сарађивао са Трифоом (укупно пет филмова), док би, као његов сценаристички врхунац, могао да се издвоји Ренеов филм Ујак из Америке (Mon Оncle d’Amérique, 1980) који му је донео и номинацију за Оскара, једну од ретких за остварење које није написано на енглеском језику. Значајан део његове Груове филмогра- фију чине и адаптације рома- на као и рад на телевизијским пројектима. Такође, његови раз личити, у то време и ино- вативни, поступци које је, у зависности од редит еља, при- мењивао у процесу настанка финалне руке сценарија се и данас изучавају у филмским школама. Ујак из Америке Петар Михајловић

83 музеј југословенске кинотеке

програм Сећање на...

НИКОЛА БАДАЛУКО (Nicola Badalucco, 1929–2015)

икола Бадалуко је био итали Нјански новинар, књижевник, а затим и сценариста који је ка- ријеру у кинематографији запо- чео 1969. и то на скоро најбољи могући начин: номинацијом за престижног Оскара. Једина боља опција би, наравно, била да је та сарадњу са великим Лукином Висконтијем (Luchino Visconti) и крунисана “златном статуом”. Одушевљење Бадалуковом причом, која је иницијално штампана под немачким називом Gotterdammerung (вероватно инспирисана истои- меном Вагнеровом (Richard Wagner) опером), Висконти је показао тако што је по њој, уз сценаристичку помоћ аутора, снимио филм Сумрак богова (La Caduta Degli Dei, 1969). Квалитетно редитељско-сценаристичко партнерство, употпуњено је још једним талентованим уметником, глумцем Дирком Бо- гардом (Dirk Bogarde), који је блистао у улози Фридриха Брукмана (Friedrich Bruckmann). Да добитну комбинацију не треба мењати потврђено је после успеха и следећег филма који су њих тројица потписали заједно. Са Бадалуко- ве стране одлично одрађена адаптација романа Смрт у Венецији (Der Tod in Venedig) Томаса Мана (Thomas Mann) преточена је у истоимени Висконтијев филм (Morte a Venezia, 1971) “познат по контроверзној тематици платонске страсти остарелог писца Густава фон Ашенбаха (Gustav von Aschenbach) пре- ма дечаку, Тадзију (Tadzio)”, а у коме насловну улогу игра Богард. Након ова два ремек дела, Бадалуко је сценаристички потписао још 40-ак филмских остварења (телевизијских и биоскопских), углавном “чисто жанровских”, карактеристичних за италијанску кинематографију , и десетак телевизијских серијала али ниједан урадак није пости- гао успех и достигао квали- тет његових колаборација са Висконтијем.

Петар Михајловић Сумрак богова

84 септембар 2015 програм

Сећања на...

МН агали оел (Magali Noel, 1932 – 2015)

епа, сензуална, Лзаводљива, на иви- ци скандала и поврх све- га неодољива, филмска хероина која је оставила дубок траг у дечачким сновима... једном речју Градиска из Амаркор- да. Била је Фелинијева муза, игравши у његова три остварења, једна од првих француских певачица која је раних педесе- тих година прошлог века, певала тада сатанизовани рокенрол, социјално и друштвено ангажована увек против етаблираних животних шаблона. У јед- ном од својих интервјуа изјавила је да је њено занимљиво лице оно што ју је довело у Фелинијево наручје, али њен играчки таленат, шарм и особеност утицали су да се ту задржи безмало највећим делом своје каријере. Свој рад на филму започиње 1951. године, добијајући испрва споредне улоге помало вулгарних, атрактивних и провокативних девојака у филмовима попут Рифи- фи код људи (Du rififi chez les hommes, 1955), Жила Дасена, Велики маневри (Les grandes manoeuvre, 1955) Рене Клера или Хелена и мушкарци (Elena et les hommes, 1956), Жана Реноара. Крајем педесетих она прелази у Италију и започиње сарадњу са Федериком Фелинијем филмом Сладак живот (La dolce vita, 1960), у улози заводљиве плесачице Фани. Током шездесетих го- дина има запажене улоге у филмовима Несрећа (L’accident, 1963), Едмонда Гревила, Астрагал (L’astragale, 1968), Ги Касарила и З (Z, 1969), Косте Гавра- са. Крајем шездесетих, игра у Фелинијевом Сатирикону (Fellini – Satyricon, 1969), у коме још једном у пуном светлу приказује свој раскошни таленат играчице у улози раскалашане Фортунате. Можда своју најбољу и сигурно најомиљенију улогу Магали игра у последњем од заједничке филмске трило- гије, остварењу Сећам се (Amarcord, 1973) као већ поменута Градиска. Иако је његов први избор била Сандра Мило, (намећући се као Мастројанијева љубавница из 8 и ½), Магали Ноел савршеном и усмереном глумом кроз ка- рактер Градиске прожима осећања заљубљености, оданости, носталгије и на крају разочарања. Крај њене каријере остаће запамћен као и почетак, па ако је то с’почетка била рокенрол музика, свршетак је био у маниру најбољих француских шансоњера. Када су је питали шта мисли о Фелинију, она је као из топа одговорила да је за њу Фелини симбол и то велики попут Колосеума, па ако тако гледамо онда је Магали била један од његових најзаводљивијих гладијатора.

85 музеј југословенске кинотеке

програм ТБеодор икел (Theodore Bikel, 1924 – 2015)

екако се намеће чиње Нница да је Бикелу слава увек била надомак руке, а чудесно му измицала. Био је маестралан као Тевие у Вио- линисти на крову, а ипак То- полу је припала светска сла- ва, био је оригинални капе- тан Фон Трап у бродвејској верзији мјузикла Моје пес- ме, моји снови, па ипак сви памтимо Кристофера Пла- мера и његово извођење песме „Edelweiss“. Теодор Бикел рођен је у Бечу из кога се породи- ца насилно исељава за Па- лестину након нацистичке анексије Аустрије, да би по свршетку рата своју глумачку каријеру наставио у Лондону. После низа театарских успеха своје прве кораке на „великом платну“ прави у филмовима Џона Хјустона, Афричка краљица (The African Queen , 1951) и Мулен Руж (Moulin Rouge, 1952), у овом потоњем играјући српског Краља Милана IV, првог наручиоца Лотрекових слика. Обзиром на његову репутацију образованог и мултиталентованог глумца као и чињени- цу да је причао пет светских језика, његову филмску каријеру обележиле су бриљантне епизоде немачких или источно европских ликова, или како је он подсмешљиво себе видео као „сиромашне Питер Јустинов карактере“. Публика ће га увек памтити као генерала Жувеа у филму Стенлија Кра- мера Понос и страст (The Pride and the Passion,1957), Золтана Карпатија у филму Моја драга леди (My Fair Lady, 1964), Џорџа Кјукора или руског капе- тана у филму Руси долазе (The Russians Are Coming the Russians Are Coming, 1965), Нормана Џуисона. Упоредо са филмском каријером Бикел се бавио и музиком, тако да је крајем педесетих био и један од оснивача познатог Њупорт фолк фестивала, а снимио је чак двадесетседам албума од којих су многи били посвећени јеврејској и јидиш музици. Током своје дуге каријере појављивао се у великом броју серијала од којих су најпознатији Зона сумра- ка, Немогућа мисија, Династија и други. Остаће запамћен по својим кратким бравурама које пружао како на филму тако и у позоришту трудећи се да осветли пут како својим истовреме- ницима тако и генерацијама глумаца које долазе.

86 септембар 2015 програм

ЏХејмс орнер (James Horner, 1953 – 2015)

радио је музичке Ускорове за преко сто филмова, а на ње- говој листи награда престижно место зау зимају два Оскара и два Златна глобуса и та чињеница довољ- но говори да је Џејмс Хорнер заиста отишао прерано, и да нас је оно најбоље од њега тек чекало. Сам почетак каријере обележио је рад са легендарним Роџером Кор- маном. „Ево ти 4.000 долара за музички скор од деведесет минута, рекао ми је Роџер. Најтежи део је био открити шта он заиста тражи за филм узимајући у обзир суму новца коју ми је дао. То је била набоља вештина којој сам се научио“. Његов рад не остаје непримећен и Парамаунт га ан- гажује на једном од пројеката Звезданих стаза, а након тога његов развој- ни пут иде само узлазном путањом. Радио је са Волтером Хилом, Мајклом Аптајдом, Питером Јејтсом, Роном Хауардом, Жан Жак Аноом, Мелом Гиб- соном и многим другима. Међу мноштвом филмова за које је компоновао музику налазе се Крал, Гардеробер, Чаура, Име руже,Патриотске игре, Храбро срце, Троја, Апокалипто ... списак је импозантан. Оно што га чини једним од великана је и чињеница да када би започињао сарадњу са неким режисером или продукцијом та сарадња би се готово увек преносила и на следеће пројекте што говори о таленту вештини и преданости Џејмса Хор- нера. Ипак оно што највише карактерише његов плодни рад јесте сарадња са Џејмсом Камероном. Започела је на филму Туђини (Aliens,1986), за коју је Хорнер номинован за награду Оскар. Већ на следећем зеједничком пројекту Титаник (Titanic, 1997) на коме су радили постижу епохолан успех, а Хорнер добија чак два Оскара, а музички скор „My Heart Will Go On“ у извођењу Селин Дион постиже ванвременску славу. Своју сарадњу крунисали су Каме- роновим последњим остварењем Аватар (Avatar, 2009). У свом интервјуу за The Times из 2000. године изјавио је: „Уколико је музика сувише емоционална и емпатична изгубиће се сваки смисао за ху- мор, а пак ако је сведена, публика неће моћи да доживи потребну емотив- ну катарзу. То вам је као да ходате по ужету са једном ногом у ваздуху.“ Џејм Хонер био је један од најбољих америчких филмских композито- ра у последњих двадесетак година и његово име засигурно проналази место у алеји великана филмске уметности.

87 музеј југословенске кинотеке

програм НПаташа ари (Natasha Parry, 1930 – 2015)

аташа Пари била је глумица необ- Ничне готово источњачке лепоте и особеног шарма, а њена каријера била је неодвојиво дефинисана браком са чувеним режисером Питером Бруком са којим је сарађивала на многим про- дукцијама класика Шекспира, Чехова, Бекета и других.

Већ са деветнаест година добија мању улогу у филму Чарлса Кричтона Dance Hall (1950) , у коме игра поред Дајане Дорс и Петјуле Кларк. Следе филмови Господин Рипоа (Monsieur Ripois, 1954), Рене Клемана, у коме игра поред Жера- ра Филипа и Патриције Хобсон , Груби и благи (The Rough and the Smooth, 1959), Роберта Сиодмака и Поноћна чипка (Midnight Lace, 1960), Дејвида Милера, у коме јој је копатртнерка Дорис Деј. У то време већ је била у браку са Бруком те је њена даља каријера била усме- рена на заједничке пројекте у којима је успешно сарађивала са великанима Попут Орсона Велса, Рекса Харисона и других. Тек понекад она је излазила из „колосека“ и сарађивала са другим редитељима попут улоге Леди Капулет у Заферилијевој продукцији Ромеа и Јулије из 1968. године. До краја своје каријере била је одани сарадник свога супруга који је за њу говорио да има истанчано и рањиво инсистирање на истини који је неодвојив део њихове колаборације.

У извесном смислу, било је помало фрустрирајуће што Пари нисмо чешће виђали на великом плат- ну, али ипак она је била непроцењив Бруков партнер и глумица која је све то постигла својом лепотом, особеношћу и неприкосновеном по трагом за истином.

Бранислав Ердељановић

Господин Рипоа Господин

88 септембар 2015 програм

Сећања на...

ЏРек олинс (Jack Rollins) (1915-2015)

је био прослављени филмски продуцент и менаџер, који је своје име и славу стекао и из- градио тако што је био копро- дуцент или продуцент већине раних филмова Вудија Алена. Током живота је радио са многим славним холивудским глумцима и продуцентима као што су Били Кристал, Робин Вилијамс, Дејвид Летерман и други. Још крајем шездесетих, нашао се у улози копродуцента једног од првих филмова Вудија Алена, Узми новац и бежи/Take the Money and Run (1969). Овај филм ће бити упамћен и по томе, што је то био први заједнички филмски пројекат, који је зближио њега и такође великог филмског продуцента Чарлс Ејч Џофа (Charles H. Joffe). Од тада па до 1993. године, као прослављени проуцентски дуо, радиће на преко 15 филмова, махом оних које је режирао Вуди Ален. Играјући самог себе, Ролинс се појавио и у малој улози у Аленовом филму Бродвеј Дени Роуз/ Broadway Danny Rose (1984). Родио се у Бруклину под именом Jacob Rabinowitz, да би своје име касних тридесетих променио у Џек Ролинс. Већи део Другог светског рата је провео у Индији. Као бродвејски продуцент у филмски шоу бизнис зако- рачује након завршетка рата, да би на Менхетну убрзо основао агенцију за откривање талената, која га и зближава са својим нераздвојним партнером Чарлсом Џофом. Након смрти, иза себе оставља три кћерке и четворо унучади. Умро је у свом дому на Менхетну. Порпурна ружа Каира Порпурна ружа

89 музеј југословенске кинотеке програм

РЧоберт артоф (Robert Chartoff)

се родио у 1933. године у Њујорку. Његово име ће одувек остати упамћено по томе што је заједно са продуцентом Ирвином Винклером (Irwin Winkler) поделио награду Оскар за звој продуцентски рад на филму Роки (Rocky) (1976). Када им је Сталоне донео сценарио за који је инсистирао да он игра главну улогу, они су успели да убеде United Artist, да филм не пређе буџет већи од милион долара. То се испоставило као један од најисплативијих про- дуцентских предлога у историји Холувуда, јер је филм касније зарадио више од 200 милиона долара а био је номинован и у 10 категорија за награду Ос- кар. Након успеха првог дела, њих двојица су продуцирали и следећа четири наставка. Такође је у истој категорији био номинован и за филмове Разјаре- ни бик/Raging Bull (1983), Мартина Скорсезеа као и за филм из 1983 год. у режији Филипа Кауфмана, Праве ствари/The Right Stuff. Током ове године је почео продуцентски пројекат на филму Creed, у коме се Силвестер Сталоне појављује у улози тренера сина његовог великог ривала Аполо Крида. Аутору овог текста није познато да ли то треба да буде званичан наставак најпознатије спортске франшизе Роки. Дуо Чартоф/Винклер је био главни кривац за многобројне филмове касних шездесетих и током седамдесетих, златног периода Холивуда, који су имали велики утицај на потоње генерације филмских стваралаца. То су били филмови: Сиднија Полака, Коње убијају, зар не?/They Shoot Horses, Don’t They? (1969), Џон Бурманов, Поинт Бланк/Point Blank (1967) и филм Карела Рајса, Коцкар/The Gambler (1974). Након што се 1990. године пар професионално разишао, Чартоф сма- остално продуцира драму In My Country (2004) и адаптацију Шекспировог дела The Tempest, истоимени филм Тhe Tempest (2010). Из брака са три жене, имао је петоро деце.

90 септембар 2015 програм

ЏВ ери аЈНТРАУБ (Jerry Weintraub)

је био свестрани и контроверзни продуцент, који је током своје каријере про- дуцирао неке од великих филмских класика, као што су: Нешвил/Nashville (1975), Вечера/Dinner (1982) и Карате Кид/Karate Kid (1984). Међутим, свој пуни продуцентски печат је ударио, тако што је продуцирао једну од најус- пешнијих холивудских франшиза из овог века, триологију о пљачкашима коцкарских казина; Играј своју игру/Ocean`s Eleven (2001), Поново у игри/ Ocean’s Twelve (2004) и Игра се наставља/Ocean`s Thirteen (2007). Горепоменути филм Карате кид, који му је донео велики успех, тако што га је власник United Artist, Кирк Керкоријан, поставио за једног од својих водећих продуцената, убрзо му је донео и разлаз од власника United Artist, и тако га оставивши без посла. Ипак, захваљујући свом пређашњем раду и новцу који је зарадио на основу њега, оснива своју компанију Weintraub Entertainment Group, са жељом да буде пандан великим холивудским сту- дијима. Након неколико великих флопова на филмским благајнама и непо- вољних критика за филмове који су изашли из његове продуцентске кухиње, три године након оснивања, Вајнтрауб проглашава банкрот своје компаније. Међутим,тога, није пољуљало на његовом продуцентском курсу, тако да се у наредним годинама, бави радом, како на филму, тако и на телевизији. Током своје каријере, седам пута је био номинован за награду Еми, а коју је три пута освојио, и то за филмове; An Evening with John Denver (1974), Behind the Candelabra (2013) као и за документарну серију, Years of Living Dangerously (2014). Иако се никад званично није развео од своје жене, бивше певачице , Џејн Морган, са којом се оженио 1964 године, последњих двадесет година, живео је у складној вези са девојком Сузан Екинс. Имао је четворо деце.

91 музеј југословенске кинотеке

програм АРлекс око (Alex Rocco)

је био амерички глумац, италијанског порекла, који је пленио својим чврстим и нестабилним из- гледом. Рођен је у Бостону, где је завршио филмску школу у којој му је познати учитељ Леонард Нимој, помогао да искорени и тако превазиђе проблеме са својим тешким бостонским акцентом. Своју хо- ливудску каријеру започиње касних шездесетих, играјући у телевизијским филмовима споредне улоге. Убрзо, свој раскошни таленат, доказује и приказује, у филму Кум/Godfather (1972) нашавши се у улози Мо Грина, председника синдиката у Лас Вегасу, који бива упуцан у око, док је лежао на кревету за масирање. Оваква врста улога за њега по- стаје удобна ниша, јер се у наредних неколико филмова, остварује у улогама црномањастих сарадника, лопова или бескомпромисних полицајаца. Међу- тим, велики заокрет за његову каријеру, представља одлука да се посвети телевизијским улогама, тако да за филм The Famous Teddy Z (1989) добија награду Еми. Роко је такође играо и у два филма које је режирао и напи- сао његов син, Марк Роко: Scenes from the Goldmine (1987) и Dream a Little Dream (1989). Након његове смрти, остала је његова жена, глумица Шенон Вилко- кс/Shannon Wilcox, као и њихово четворо деце.

К ГоЛИН реј (Coleen Gray)

се родила 1922. године у држави Небраска. Након завршетка средње школе, уписује студије на уни- верзитету Hamline, где добија диплому о успешно завршеном одсеку за уметност. Животни пут је води у Лос Анђелес, где уписује школу глуме. Њен таленат али и лепо лице и тело, је привукло скаута, филмског студија Twenty Century Fox, са којим пот- писује уговор, након што је успешно окончала тест из глуме. Иако јој је Fox, дао прилику да глуми у не- ким од његових најбољих и најисплативијих фил- мова тог времена; Пољубац смрти/Kiss of Death (1947) и Nightmare Alley (1947), остао је ипак жал и тврдња тадашњих филмских критичара, да се није наметнула као велика будућа звезда у успону, већ је остала у сенци својих партнера, јер није успела да искаже свој глумачки таленат. Иако јој је каријера трајала пуних четрдесет година и током које је глумила у великом броју филмских и телевизијских филмова, она никад није испунила свој глумачки потенцијал, који су јој мно- ги предвиђали. Ипак, филм за који ће њено име трајно остати упамћено,

92 септембар 2015 програм

је филм Стенлија Кјубрика, Узалудна пљачка/The Kiling (1956), где у пару са великим Стерлинг Хајденом (Sterling Hayden), бива укључена у пљачку хиподрома. Колин се удавала три пута. Њен последњи муж Joseph “Fritz” Zeiser, са којим је била у браку више од 30 година, умро је три године пре ње. Са њим је имала двоје деце, сина Бруса и кћерку Сузан.

Италијански режисер и сценариста Серђо Соли- ма/Sergio Sollima (1921-2015), након бављења филмском критиком и писањем сценарија за комерцијалне продукције, током шездесетих, режира неколико Шпагети вестерна, од којих се посебно издваја Соколов плен (La Resa dei Conti, 1967), јер је дао велики допринос по- литизацији поджанра. У овом филму, Ли Ван Клиф, игра ловца на уцене, коме железнички магнат, нуди политичку функцију, у замену, да ухвати и приведе правди, Мексиканца, кога игра Томас Милијан, који је оптужен да је убио дете. Ловац и његов плен заједно завршавају у ћелији где му Томас Милијан објашњава да због своје револуционарне прошлости, постаје главна сметња на путу да велики магнат оствари своје велике политичке циљеве. И у њего- вим акционим трилерима има политичких елемената, који углавном остају неразрађени. Издваја се филм Револвер (Revolver 1973), који говори о об- рачуну управника затвора и криминалаца који му супругу држе као таоца. Високи занатски ниво исказује и у ескапистичким авантуристичким филмо- вима, са којима постиже највеће комерцијалне успехе. Међу њима се истиче Сандокан – Тигар из Малезије (La tigre è ancora viva: Sandokan alla riscossa!, 1976), телевизијски филм, снимљен у два наставка, према прози Емилија Салгарија, првобитно снимљен као телевизијска серија која се приказивала успешна како на италијанској националној телевизији RAI, тако и многи низ година током осамдесетих, била незаобилазни део забавног телевизијског програма, старе Југославије. Серија је била запажена због егзотичних пејза- жа и тада врло популарног индијског глумца Кабир Бедија (Kabir Bedi). Рођен у Риму, Солима дипломира 1935. године на италијанској фил- мској школи (Centro Sperimentale di Cinematografia), након чега постепено почиње да напредује, прво као филмски критичар а затим и као сценариста, да би свој режисерски деби имао 1962. године у омнибусу L’amore difficile, у коме је био део четворочлане режисерске екипе и у коме режира последњу сторију, Le donne, о младој проститутки. Након смрти, Солима иза себе оставља двоје деце, кћерку Саманту и сина Стефана, који је режирао серију Гомора, која је постала највећи и најуспешнији италијански телевизијски продукт и дефинитивно поставила Италију на мапу као земљу са најуспешнијим телевизијским екранизацијама криминалистичких новела.

Бојан Ковачевић

93 музеј југословенске кинотеке програм

94 септембар 2015 програм

ЏЕЈМС ДИН, 60 година од смрти БУНОВНИК СА РАЗЛОГОМ

,,Сањајте као да ћете живети вечно. Живите као да ћете умрети данас.’’

зјава која би у најкраћем могла да опише живот и кратку, али незабо- Иравну каријеру глумца Џејмса Дина, чија се каријера прерано завршила 30. септембра 1955. године, погибијом у 24. години пре тачно шездесет го- дина. Иако је одиграо многобројне епизодне улоге у телевизијским серија- ма и неколико филмова, у којима је већим делом био непотписан још по- четком ‘50. година ХХ века, свој велики пробој доживљава 1955. године уло- гама у филмовима Див (The Giant) и Бунтовник без разлога (Rebel Without a Cause), од чега ће потоња у великој мери да обележи његову каријеру и имиџ бунтовника. Трагични крај једне обећавајуће каријере догодиће се исте године пред крај снимања филма Источно од раја (East of Eden). Занимљиво је да је постхумно два пута био номинован за Оскар за главну мушку улогу у фил- мовима Див 1956. године и Источно од раја 1957. године, а постхумно су му додељена и два Златна глобуса, 1956. године за Најбољег драмског глумца и 1957. године за најомиљенијег глумца у свету. ,,Бити добар глумац је тешко. Бити добар човек је још теже. Желим да будем и једно и друго пре него што одем.’’

Ђорђе Зеленовић

95 музеј југословенске кинотеке програм

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

791.43

ПРОГРАМ / Музеј југословенске кинотеке ; уредници Марјан Вујовић, Александар Саша Ердељановић. - 1997 (јануар)- . - Београд : Југословенска кинотека, 1997- (Београд : Службени гласник). - 24 cm

Месечно. ISSN 1820-6549 = Програм (Музеј југословенске кинотеке) COBISS.SR-ID 117886215