ECKERMANN BROJ 3

1

Page

ECKERMANN BROJ 3 ...... 1 ECKERMANN PITA ...... 4 PRIMUM VIVERE DEINDE PHILOSOPHARI ...... 4 SVI MI SUDJELUJEMO U VELIČANSTVENOJ HIBRIDIZACIJI I KREOLIZACIJI SVIJETA ...... 10 JA KAO PRIVIDAN POJAM ...... 24 VREME POSETE JE ZAVRŠENO ...... 29 BILJEŽNICE S AHERONTA ...... 34 KONTURE ŽRTVE ...... 39 PREVALISA...... 50 SKANDINAVSKE ...... 61 EVEREST ...... 65 NOVI SAD NOIR (LAV JU, TU) ...... 72 BATRUNSKI LIMUN ...... 76 MELITA ...... 81 SJEĆANJE NA OHRID ...... 83 IMAGINE ...... 84 TAJNE PROŠLOSTI SU KAO RIBLJA KOST U GRLU ...... 86 KVANTNO STANJE PISANJA ...... 89 UTJECAJ SUFIJSKE POEZIJE NA JUŽNOSLAVENSKE AUTORE ...... 100 GRAVITACIJA UNUTRAŠNJEG JEZIKA ...... 112 PARADIGMA OPSTANKA U LIRSKIM ZAPISIMA LJUBIŠE MITROVIĆA ...... 114 O NAMA DANAS ...... 116 PUTNIK KOJI LUTA ...... 120 2×2=2 ...... 122 SCENA I ...... 129 SCENA II ...... 129 SCENA III ...... 133 SCENA IV ...... 136

SCENA V...... 139

SCENA VII ...... 148 2

NESTALI ...... 151 Page

PAD ...... 177 VRT ...... 184 OŽILJCI ...... 192

3 Page

ECKERMANN PITA

Adam Zagajevski PRIMUM VIVERE DEINDE PHILOSOPHARI

.

.

Počnimo što se veli “od početka”, kako bismo našim čitateljima pružili kratak uvod u povijesni kontekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pjesničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao vjerojatno najistaknutiji književni glas otpora koji se obično povezuje sa literarnim skupinama Generacija 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udaljenosti, gledate na ta vremena gnjevnog odupiranja tadašnjim vlastima i pisanja pod paskom totalitarnog režima?

.

Ne, ne, moj glas nije bio baš “najistaknutiji”. To doba danas u retrospektivi sagledavam u posve drugačijem svjetlu. Među mojim suvremenicima zasigurno sam ja bio onaj kojemu je bilo potrebno više vremena da osvijesti vlastiti glas. Dvojica mojih prijatelja, Stanisław Barańczak i Ryszard Krynicki, obojica iz Poznańa, vrlo rano su uspjeli progovoriti na originalan način jer su imali taj dar osobne dikcije, i obojica su ga koristili kao kritičko sredstvo usmjereno protiv našeg polutotalitarnog sustava. Kažem “polutotalitarnog” jer smo naposljetku ipak uspijevali objavljivati, i to tijekom nekoliko godina, svoje kritički intonirane pjesme po časopisima i žurnalima koji su bili dio široke panorame koju je predstavljao državni sindikalni tisak. Nekome tko je osjetio pravi staljinizam bili bismo zapravo smiješni. Jer bilo je u našem djelovanju i elemenata komedije visokoga stila. Međutim, bili smo iskreni i naša nastojanja su bila smislena, a zasigurno su i bar malo doprinijela emancipaciji građanskog društva u Poljskoj. Nakon nekog vremena neki od nas su morali prijeći u ilegalu, pa su početi objavljivati po undergroundčasopisima, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične represalije. 4

Sveukupno uzevši, blagonaklono gledam na te godine; sa estetičkog gledišta naša fokusiranost Page

na konkretan detalj je nešto što mi je i danas važno. Također, većina prijateljstava iz tog vremena je preživjela.

.

Rođeni ste u Ljvivu (Lavovu) 1945., u današnjoj Ukrajini, ali vaša obitelj se preselila u Poljsku nakon što je grad prepušten tadašnjem SSSR-u. Studirali ste u Krakovu, a 1982. ste emigrirali u Pariz, da biste se nakon dužih izbivanja po SAD-u, napokon udomili u Krakovu 2002. Premda još uvijek predajete književnost u Sjedinjenim državama i uvelike putujete svijetom čitajući na međunarodnim književnim festivalima. Na koji je način vaš migratorni život utjecao na vaše pisanje?

.

Točno je, puno putujem, a pored mjesta koja ste spomenuli, također sam živio i dvije godine u Berlinu (1979-1981). Teško je reći na koji način je sve to informiralo moje pisanje. Iz tog svog berlinskog razdoblja, koje je bilo prva faza moga međunarodnog izbivanja, pamtim prije svega osjećaj velikog oslobađanja od opasne dimenzije jednog modaliteta pisanja koji je odveć bio obilježen kolektivnom dimenzijom. Mi takozvani disidenti iz 70-ih godina protekloga stoljeća smo bili sretni što smo uspjeli stvoriti novu zajednicu nezavisnog mišljenja (premda ovo zvuči kao oksimoron) koje je ostavilo stanovitog traga u poeziji i prozi; naime, dogodio se pomak od individualnog modela (poljska književnost je bila lišena bilo kakve normativne estetike još od vremena socijalističkog realizma 1956.) prema kolektivnom, ali onom koji je bio stvar slobodnog izbora. Sve te zemlje i jezici u kojima sam u međuvremenu živio dali su mi stanovitu univerzalističku perspektivu. Ali, znate što, puno toga nije bila stvar nekih uzročno-posljedičnih veza, jer naprimjer u Parizu sam otkrio Yeatsa, u Berlinu Nabokova, a u Houstonu sam ponovno iščitao Prousta.

.

Danilo Kiš, veliki jugoslavenski pisac koji je također živio puno godina u egzilu, jednom je sardonično primijetio da represivni režimi i nisu toliko loši za pisce jer ih guraju prema domeni metafore, dakle prema manje očiglednim, više “artističkim” oblicima izražavanja. Zanima me kako doživljavate jednu takvu tvrdnju, budući ste iskusili oboje: živjeli ste pod represivnim komunističkim režimom u Istočnom bloku, ali i u Americi, “zemlji odvažnih i slobodnih”. Ima li mjesta ili potrebe za angažiranom književnošću u ovim naizgled postideološkim vremenima u kojima živimo?

.

Ovo su zanimljiva pitanja. I na njih nije lako odgovoriti. George Steiner je jednom rekao da je cenzura bila dobra za pisce zato što ih je činila lukavijima i inventivnijima. Osobno smatram da

je cenzura užasna stvar, ali ono što je neke knjige i filmove u sovjetskom svijetu činilo toliko 5

uzbudljivim bilo je upravo to postojanje Velikog neprijatelja. Kad sagledavate povijest Page

književnosti, filma, slikarstva, čak i glazbe u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključiti da je zajednički nazivnik svima bila ta neprestana polemika sa državom (tom istom državom koja je stipendirala umjetnike). Upravo je dignitet te borbe priskrbljivao umjetnosti uzvišeniji status. Sada je, naravno, te borbe nestalo i vratili smo se “u normalu”, svojim arhajskim preokupacijama života i smrti. Što i nije tako malo.

.

Czesław Miłosz i vi ste kao pisci uspjeli na Zapadu, to jest napravili ste big splash, što bi rekli Amerikanci, ostavivši neizbrisiv trag u zapadnoj kulturi, premda su vam korijeni zapravo u onoj Miłoszevoj Drugoj Europi. S druge strane – ispravite me ako griješim – iz raznih izvora sam čuo da su mlade i mlađe generacije poljskih pisaca bile u nekoj mjeri neblagonaklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Govori se da su većina Miłoszevih posjetitelja nakon što se vratio u Krakov bili zapravo Amerikanci. Da li ovdje imamo posla s resantimanom, ili je naprosto riječ o generacijskom jazu?

.

Prije svega, ne bih sebe stavljao u istu kategoriju sa Czesławom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je Otac moderne poljske poezije. Ja pak spadam u naraštaj sinova. Jest istina je da je njegova poezija danas ponešto potisnuta, ali to nema nikakve veze sa njegovim egzilom ili povratkom iz njega. Na primjer, za neke od tih ljutitih umova je pjesnik Tymoteusz Karpowicz svojevrsni pandan Miłoszu, a riječ je tek o vrlo inteligentnom minornom pjesniku koji je drugu polovicu života proveo u SAD-u. Poljaci prihvaćaju egzil, a kako i ne bi, sjetimo se samo Chopina, Mickiewicza, Gombrowicza. S druge strane, jest postoji stanovito odbacivanje, ali ne odbacuje se samo Miłosz, već također i Zbigniew Herbert i Wiszłava Szymborska; riječ je o kombinaciji resantimana i generacijskog jaza. Mlađi naraštaji, nakon mojega, pobunili su se protiv ozbiljnosti, i svake – da upotrijebimo tu apstraktnu riječ – ontološke debate sa svijetom. Ali Miłosz je nakon što se vratio u Krakov isto tako bio itekako slavljen i uživao je društvo dobrih prijatelja, a imao je i puno poljskih posjetitelja, također, čak možda i previše za njegov ukus i radni režim.

.

Uvjetno rečeno, nikad niste bili “jezični pjesnik”, premda kao vrhunski stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigledno jezik doživljavate kao djelotvorno sredstvo, prije negoli kao kamen spoticanja, kao što nam sugeriraju neke teorijske doktrine. Uglavnom ste zaokupljeni poviješću i uvidima u svakodnevicu, kao i vlastitim duhovnim životom, ili kako veli ugledni američki pjesnik Robert Pinsky, vaše se pjesme bave “prisutnošću prošlosti u svakodnevnom”. Izgleda da ste umješno izbjegli zamke “lingvocentričnih” pristupa poeziji.

Jeste li ikada bili u iskušenju da možda krenete tim putem?

. 6 Page

Jezik u poeziji je i iskaz i arabeska. Jedno bez drugog nema smisla. Ali ja sam oduvijek bio – da upotrijebimo opet tu istu apstraktnu riječ – ontološki nastrojen u svojim pjesničkim apetitima. Fascinira me svijet. I ne samo svijet, da tako velim. Stvarnost percipiram kao intrigantnu, bogatu, beskrajnu strukturu; strukturu koja ima prozore kroz koje se pruža pogled na ono što se prostire s one druge strane. I ono što nalazim tako privlačnim je promišljanje tih zakutaka svijeta gdje nazirete bogatu strukturu stvarnosti, ali i taj prozor koji je otvoren, ili napola otvoren, ili jednom svojom četvrtinom otvoren prema nečemu drugom. Ne pitajte me, molim vas, što je to nešto drugo, jer na to ne bih mogao odgovoriti nekom definicijom ili opisom.

.

U hrvatskoj književnosti mnogi još uvijek percipiraju poeziju u ponešto zastarjelim poststrukturalističkim terminima kao “pjesničku praksu”, ističući tako u prvi plan proizvodni aspekt jezika. Nadalje, poezija se smatra svojevrsnom vitgenštajnovskom “jezičnom igrom” prije negoli recimo duhovnim poduzimanjem u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva. Osobno stojim na strani velikih bluz umjetnika poput Muddyja Watersa koji je rekao da: “prije nego što počneš svirati bluz, moraš malo okusiti život”. Kako integrirati iskustvo u poeziju?

Primum vivere deinde philosophari, kako kažu stari Latini, što je upravo to isto na što je mislio bluz umjetnik. Apsolutno! Čak je teško i postići da vam se ne dogodi nekakav život. Sviđa mi se vaša formula: “duhovno poduzimanje u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva”. A jezik je opet tako esencijalni dio te jednadžbe. Naprosto me ta predoziranost jezičnim obožavanjem (cf. strukturalisti) natjerala da ne pridajem toliku važnost lingvističkom sloju u poeziji. Ali tada na pitanje kako se uopće čovjek nosi s tim naprosto nema odgovora. S pisanjem poezije se, dakle, nosite kao i sa hodanjem ili plivanjem: nesvjesni onoga što se događa. Ali da biste izgovorili riječ potrebno je pokrenuti 72 mišića (baš jučer sam na jednoj izložbi vidio neke smiješne kolaže Szymborske, a jedan od njih predstavlja tijelo bodi bildera s desecima jasno oblikovanih mišića uz napomenu da su 72 potrebna za govor!)

.

Kad sam vas upoznao u ljeto 2010., na književnom festivalu na grčkom otoku Tinos, potpisali ste mi knjigu Putovati u Lavov, koju brižno čuvam još od studentskih dana, a koju je ekspertno preveo veliki prevoditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljski naslov iz 80-ih zajedno sa onim engleskim Misticizam za početnike iz 90-ih smatra “klasičnim” Zagajewskim. Mislite li da vam se način pisanja s vremenom promijenio? Čini se da su neki od vodećih pjesnika iz vaše generacije, poput vaših prijatelja Tomaža Šalamuna i Charlesa Simica, ostali vjerni svojim starim poetičkim obrascima. Jeste li ikada u tom smislu poželjeli izaći iz vlastite zone komfora?

.

7 Page

Pisanje pjesama je kao let balonom. Oslanjate se više na vjetrove negoli na moć upravljanja. Mislim da se negdje jest dogodila promjena u mojem pisanju, ali ona nije revolucionarna. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osjećam se kao rob vjetra inspiracije, ne mogu tek tako donijeti odluku u stilu: odsada ću biti drugačiji pisac…

.

Čemu podučavate svoje američke studente poezije? Prilikom relativno skore posjete New Yorku ostao sam zapanjen količinom “diplomiranih pjesnika” koji se sa MFA (Masters of Fine Arts) magistraturama iz kreativnog pisanja vrzmaju po pjesničkim čitanjima. Može li se kreativnost “naučiti”?

.

Predavao sam godinama kreativno pisanje u Houstonu, ali sada u Chicagu predajem književnost na seminarima koji nisu radionice, odnosno satovi gdje bismo čitali pjesme i eseje. Kreativnost se ne može podučavati, to je jasno. Ali premisa američkog obrazovnog sustava je da su studenti koje upisujete na studij svoju kreativnost već iskazali, pa makar i na vrlo skroman način. Mnogi od njih su već i objavljivali. Tako da ideja nije da se pokrene nečija kreativnost, već da se ona oblikuje, da se njeguje, i da se o njoj raspravlja. U Sjedinjenim državama to nije tako glupa ideja, budući većem dijelu zemlje nedostaje europska “gustina” svih tih gradova i kafea. Iz nekog razloga sam uvijek mislio da Europi takvo nešto nije potrebno, ali da Americi jest.

.

Služite li se puno Internetom i u koje svrhe? Preferirate li navigirati cyberspaceom u potrazi za kvalitetnim informacijama ili se držite papirnatih medija kao dobrih starih artefakata Gutenbergove galaksije? Jesu li vam knjige dostupne u Kindle formatu i ne nalazite li da je čitanje poezije s kompjutorskog ekrana pomalo neobično?

.

Ne bih rekao da su moje knjige dostupne u Kindle izdanjima. Volim kompjutor i njegove mogućnosti i možda sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kindle formatu, ali ipak preferiram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Internetu, ali ih listam.

.

I da završimo u ponešto lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana?

.

Čitam pjesme Davida Ferryja i pokušavam čitati Leopardijeva Zibaldonea (postoji prekrasno

novo američko izdanje tog djela), a čitam i korespondenciju između Nicole Chiaromontea i jedne 8 Page

redovnice, a ponovno sam iščitao Anu Karenjinu. Slušam sve i svašta, u posljednje vrijeme uglavnom Bacha.

.

Čuo sam da se gornjim domom međunarodnih književnih krugova već neko vrijeme šuška da bi vam uskoro mogao biti uručen onaj fatalni poziv stanovite komisije iz Stockholma? Kakav je općenito vaš stav prema nagradama?

.

Ne pišemo zbog nagrada i ne bismo trebali odveć razmišljati o njima, niti bismo ikoga trebali ocjenjivati po broju dodijeljenih mu nagrada. Međutim, u naše vrijeme kad poezija djeluje kao nekakav jalovi relikt antike, vjerojatno je dobro što one postoje.

Razgovarao Damir Šodan

Preuzeto iz časopisa Poezija, Zagreb 2015.

9 Page

Aleš Debeljak SVI MI SUDJELUJEMO U VELIČANSTVENOJ HIBRIDIZACIJI I KREOLIZACIJI SVIJETA

.

.

Uz Dragu Jančara, Tomaža Šalamuna i Slavoja Žižeka, u našoj si kulturnoj javnosti vjerojatno najprevođeniji slovenski autor. Za knjigu pjesama Krijumčari (Tihotapci, 2009.; hrvatski prijevod Edo Fičor, Fraktura 2011) dobio si značajnu slovensku nagradu za poeziju, Jenkovu nagradu. To je već drugi put (prvi put za Slovar tišine, 1987/Rječnik tišine, hrvatski prijevod Branko Čegec, Quorum 1989) da ti se udjeljuje ta nagrada. Dva puta su je dobili samo još Tomaž Šalamun i Milan Jesih.

Ta nagrada mi stvarno puno znači. Ne zbog toga što sam je dobio već drugi put, iako prvi put u vlastite ruke – jer kad je knjiga pjesama Rječnik tišine dobila tu nagradu, ja sam studirao u Americi i nisam imao sredstava da se vraćam u Sloveniju samo radi dodjele nagrade. Jenkovu nagradu između ostalog doživljavam i kao potvrdu stvaralačke energije. Možda je uistinu riječ o «novom jeziku na mjestu stare rane». Inače, uvijek pišem knjigu pjesama, a ne pjesničku zbirku. Jer svaka knjiga ima svoju posebnu unutarnju arhitekturu. To znači da ovisi i o načinu na koji je sastavljena, o tome kako se pjesme međusobno povezuju unutar ciklusa i među ciklusima, uključujući i naslove i posvete – jer sve je to sastavni dio koncepta u kojem se ne radi o individualnim pjesmama, naknadno skupljenim u korice, nego o promišljenoj strukturi knjige u kojoj su individualne pjesme samo gradbene opeke. Tek kad je knjiga napisana, mogu zapravo reći: «Knjigo, idi u svijet, pronađi prijatelje!» Krijumčari je knjiga pjesama u kojoj osobne i privatne uspomene prelaze u meditaciju o prolaznosti čovjeka i vječnosti grada, knjiga kao zemljovid lutanja (ne)poznatim gradom, prijestolnicom slovenske države, mojim rodnim mjestom, a ujedno je to knjiga koja govori o boli i razočaranju zbog neostvarenih ideala. Tako «lirsko ja» tumara duž Ljubljanice i zastaje pred raznim spomenicima i obilježjima minulih dana,

promatra bistu pjesnikinje Lili Novy u staroj gradskoj jezgri ili zasjedne kraj kipa Edvarda Kocbeka u parku Tivoli, nadahne ga bezimena klupa uz stazu u Botaničkom vrtu ili bijele kugle

na umirovljeničkom boćalištu; sva su ta zaustavljanja zapravo samo polazna točka za gorke 10 Page

meditacije, koje ipak nisu bez izvjesne slatkoće, meditacije o tome kako uspomene oblikuju našu živu sadašnjost. U kojoj je sve manje solidarnosti, bratstva i jedinstva, a sve više egoizma i uskogrudnog životarenja bez povezanosti sa širom zajednicom. Jenkova mi nagrada, dakle, predstavlja potvrdu da je način mog viđenja svijeta, kako je izražen u Krijumčarima, dobio odjeka u pjesničkoj, a nadam se i u široj čitateljskoj zajednici.

.

Počeo si pisati u doba velikog zamaha postmodernizma. Kako to vrijeme vidiš danas?

Postmodernizmom sam se puno temeljitije bavio na teorijskoj razini negoli inkarniranjem njegovih teško uhvatljivih načela u «praktičnim» književnim djelima. Napisao sam knjigu o mijenama u umjetnosti i postmodernističkim obećanjima, Reluctant Modernity: The Institution of Art and its Historical Forms (Rowman & Littlefield 1998.), međutim, američka postmodernistička poezija, na primjer, ostavila me je hladnim. Iz te situacije proistjecale su ponekad bizarne scene nerazumijevanja na mojim nastupima na američkim sveučilišnim campusima, prilikom kojih bih publici govorio o svojim lirskim junacima, izabranim po liniji osobne preferencije, koji s postmodernizmom nemaju baš nikakve veze, kao kada je riječ o Raineru M. Rilkeu, Georgu Traklu, Osipu Mandeljštamu, Ani Ahmatovoj, Johannesu Bobrowskom, koji su redom pjesnici elegantnog jezika, vizionarske boli i pročišćavajuće ljubavi. Drugim riječima, književnost se baš kao i javno utjecajnije i medijski spektakularnije umjetnosti, primjerice film ili slikarstvo, odvija poput igre napetosti između privlačnosti modnog usmjerenja, s jedne strane, i sile uzgona jedinstvenog «ja», s druge. Znam da je to staromodno viđenje, ali kako bi i moglo biti drugačije kada usprkos svom teorijskom znanju zamjećujem golemu razliku između kucanja žive žile pojedinačnih pjesničkih opusa i matrica analitičkih pojmova, kojima nužno i neizbježno ograničavamo višestruke razine umjetničkog djela!

Gdje i u kakvim uvjetima nastaje tvoja poezija?

.

Nastojim organizirati život – uz podršku obitelji – na način koji mi, doduše prerijetko, dopušta povremena povlačenja u samoću, koju sam našao u iznajmljenom stanu s vrtom na padini iznad Pirana. Već desetak godina imam naviku doći u Piran izvan turističke sezone, gdje u jednoj kući visoko nad zaljevom iznajmim sobu s kuhinjom, pa u nju navučem hranu, piće i duhan, da bih tu istupio iz kronološkog vremena i utonuo u svoj svijet, u «republiku književnosti». Tada čitam pjesme i priče, puštam da me zavode i odvode, iščitavam mrlje na zidovima sobe i poglavlja iz

prošlosti, tu i tamo zapisujem prolazne dojmove, komadiće nedostižne cjeline. Stanem tako na 11

vanjski rub strme litice, s unutrašnje strane vrta, pa se zagledam duboko ispod sebe u obalnu Page

cestu koja s desne strane vodi do središnjeg trga, a s lijeve u Portorož i dalje prema Plovaniji, graničnom prijelazu u Hrvatsku. U tom «galebljem gnijezdu» napisao sam Nedokončane hvalnice (Nedovršene pohvale), Pod gladino (Ispod površine, hrvatski prijevod Edo Fičor, DHP 2006.) iKrijumčare. Povlačim se obično na tjedan dana, rijetko kad duže, pa se najprije u dekontaminacijskoj komori izbrane lektire otarasim ili pokušam otarasiti diskurzivnog jezika koji upotrebljavam svaki dan, da bih se zatim prepustio sanjarenju s olovkom u ruci. Mogu više godina šutjeti kao pjesnik, premda je to samo druga oznaka za stanje stanovite hibernacije, u kojoj mi se krhotine sna, sitno iverje prisjećanja, komadići popularne glazbe ili kriška slike iz ekrana pored kojega prolazim, polagano talože i gomilaju u sjećanju. A kad zaprijete da se preliju preko ruba čaše sjećanja, tada se, eto, povlačim u Piran, gdje mogu zagaziti u tu živu vodu memorije, ne bih li je pretvorio u pismo kojim ću zainteresiranim čitateljima posredovati neke krajnje osobne dojmove.

Studirao si u Americi i nakon doktorata doveo američku ženu u Ljubljanu gdje imate dom i troje djece. Izabrali ste Ljubljanu kao mjesto za život u vrijeme kad su mnogi dizali sidro iz bivšeg zajedničkog prostora?

.

Multikulturno nasljeđe jugoslavenskog prostora doživljavao sam kao nužni dio svog identiteta. Erica je osjetila tu moju emocionalnu povezanost s prostorom i jezikom, dočim nju nije vezivalo ništa slično; istodobno je u Sloveniji započinjalo novo poglavlje, poglavlje nove države, te se njoj činilo kako početak našeg zajedničkog života i stvaranja obitelji u novoj državi posve odgovara našim potrebama i ambicijama. Slovenija je izbjegla užas rata, nije bila porušena kao Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Ništa manje značajno bilo je i to da je kvaliteta života u gradu napravljenom po mjeri čovjeka u mnogočemu viša od one života u metropolisu – od neposredne blizine prirode, šuma i planina (za mene kao strasnog skijaša to je veoma važno) do usluga socijalne države, kakvih u Americi nema: tamo treba sve plaćati, a ovdje (za sada još) ne. Inače se smatram boemskim građaninom i čitateljem po zanimanju. Živim između Zelene jame, starog radničkog kvarta u Ljubljani, i izabranih gradova Balkana, Europe i Amerike, u kojima imam obiteljske, profesionalne i prijateljske veze. Rodio sam se na katolički Božić 1961. u Ljubljani, u jednosobnom stanu dvoje mladih ljudi koji su sa sela otišli trbuhom za kruhom u slovensku prijestolnicu. Tu sam proživio prekrasno djetinjstvo i mladost, bez obzira na socijalističko siromaštvo, tu sam pohađao sportsku gimnaziju, tu sam u svibnju 1985. na Filozofskom fakultetu ljubljanskog sveučilišta diplomirao komparativnu književnost i filozofiju, potom obrijao studentsku bradu i brkove, i vidjevši u kinu «Komuna» film «Bilo jednom u Americi», podlegao čežnji da se i sâm zaputim u SAD, da bih u srpnju iste godine prvi put i

otišao u Ameriku podvrgavši se smjesta pustolovnom «obredu tranzicije» dvomjesečnim putovanjem Greyhoundovim autobusom od Atlantika do Pacifika otvorenom transkontinentalnom cestomInterstate 80. Tri godine kasnije u Ameriku sam otputovao na 12

poslijediplomske studije. Tamo sam otišao s jugoslavenskom putovnicom. Doktorat iz društvenih Page

znanosti stekao sam na Maxwellovoj školi građanskih i javnih poslova Sveučilišta Syracuse, New York. Pet godina kasnije vratio sam se sa slovenskom putovnicom u rodni grad, ali ne više i u istu domovinu. Iskustvo Amerike mi je izmijenilo život isto toliko koliko i nasilni raspad Jugoslavije. Ženu mi je pak dala jedna umjetnička zabava u Brooklynu. Naime, nakon izložbe likovne skupine «Irwin», čiji član Andrej Savski je bio moj prijatelj iz osnovne škole, organiziran je veliki party na kojemu sam upoznao Ericu. U listopadu 1993. postala je moja bračna suputnica. Iz bankovne službenice transformirala se u prevoditeljicu i književnicu, Ericu Johnson Debeljak. Svoja iskustva u postjugoslavenskoj Sloveniji opisala je u knjizi Forbidden Bread: A Memoir (North Atlantic Books, Berkeley 2009.). Imamo troje djece, Klaru, 19 godina, Simona, 17 godina, i Lukasa, 15 godina. Naša djeca su Slovenci, Europljani i Amerikanci.

Na kojem jeziku razgovarate kod kuće?

Kod kuće govorimo engleski. To je jezik naše ljubavi, na njemu smo se zaljubili i upoznavali, i na američkom engleskom govorimo i sada kad nas je petoro, a Erica je već naučila slovenski dovoljno dobro da na njemu može funkcionirati. Naša je kuća «strani dom». Što znači da je naš dom nekakva oaza u kojoj njegujemo engleski jezik, okruženi slovenskim «teritorijalnim vodama». Djeca lakoćom prelaze iz jednog jezika u drugi. Još u vrtiću su se od prijatelja opraštali na slovenskom, a trenutak kasnije, prešavši kućni prag, spontano bi počeli govoriti engleski. Djeca tako prepoznaju različite horizonte, a to u idealnom scenariju učvršćuje njihovo poštivanje razlika, trpeljivost i stvaralačku snagu. Nauče se da ne postoji samo jedna priča, samo jedan način života. Takav život zahtijeva neprestanu pozornost i neprestano preispitivanje cijelog niza pretpostavki, navika i narativa koje monokulturalne obitelji uzimaju zdravo za gotovo, kao zrak koji udišu. Ali u našoj se kući uvijek iznova preispituje i kvalitet zraka koji dišemo, da se izrazim metaforički. U takvom «stranom domu», pitanja o tome što zapravo znači domovina, što u egzistencijalnom, a ne samo književnom smislu, znače egzil, blizina i udaljenost, zajednica, kao i to gdje su granice psihičke «udobnosti» pojedinca, postaju ozbiljna pitanja svakodnevice.

.

Tvoje stalno boravište je u Sloveniji, ali si i sâm i zajedno s obitelji često boravio u inozemstvu.

.

Točno: živjeli smo po godinu dana u iznajmljenim stanovima u Budimpešti, San Franciscu i Chicagu: po jedan strani grad u svakoj «petoljetki». Točno: naš dom, naše stalno boravište leži u predjelu Zelena jama u četvrti Moste, u Zveznoj (Saveznoj) ulici u Ljubljani. Ime… je li ime

ulice uopće važno? Jest! U našem su susjedstvu ulice s imenima kao što su Proletarska, 13

Partizanska, Prvomajska, Tovarniška (Tvornička) i Družbena (Društvena): tu je ime doista i Page

znak, nomen est omen. Povijest (političkog) saveza poznatog kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), upisana je u moje stalno boravište. I tu dileme nema. U dilemi su bili službenici nove slovenske države, koji su mi – kao i svim državljanima, osim «izbrisanima» – nakon 1991. izdali nove dokumente, pa i nov rodni list. U rubrici «država rođenja» tek su sitni tragovi: birokrati su zatajili Jugoslaviju trima sramnim točkicama. Mene nije sram: rodio sam se u Jugoslaviji i odrastao u Jugoslaviji. Tu sam naučio prve društvene navike i pounutrio koncentrične krugove raznih kultura i jezika, vjerskih predanja i narodnih mitologija, pa i političkih i društvenih ideja. Spadam u nekoliko privilegiranih generacija rođenih i odraslih u Jugoslaviji. U najmanju ruku, bili smo privilegirani iz vizure multikulturalnosti, koju su, dakako, učvršćivali školski programi, a ništa manje i osobni doživljaji. Tako smo širom domovinom smatrali sav prostor od Triglava do Vardara, od Dunava do Alpa, od obala Jadrana do ravnica Panonije. U Jugoslaviji je, naime, pojedinac mogao čuvati svoj identitet uključujući se u kulture «uže» (republičke, nacionalne) i «šire» (savezne, transnacionalne) domovine. Nisam siguran da su moji mlađi sudržavljani, socijalizirani u okviru slovenske nezavisne države i EU, već razvili slične odnose spram udružene i slobodne Europe, suvremene «šire» domovine Slovenaca.

.

Budući da si s vremenom gotovo srastao s angloameričkom kulturom, zanima me jesi li osjetio i poriv da počneš pisati na engleskom jeziku?

Po mojem mišljenju, svaki će pisac, ukoliko imaginarno ili boravkom i dužim posjetima to želi, steći alternativnu domovinu, privremeno boravište, zamjensku kulturu, a za širenje stvaralačkog horizonta to znači da je pisac najprije čitatelj, čitatelj raznolikih svjetova. U smislu književnog objavljivanja, ako ne i afirmacije autorskog imena, u međunarodnom prostoru koji zahtijeva dobar prijevod, čak i kad je u pitanju loš tekst, zapravo imamo posla s raznim faktorima, a ti su: uvjerenost u dobar tekst, osobni talent i motivacija, društveni kontakt i mreže, poznanstva s drugim, po mogućnosti uglednijim autorima i poznavanje književnog sustava s prevoditeljima, agentima, agencijama i urednicima, često i istančana upornost ili osobna karizma, a po mogućnosti oboje, ali tu su i neke druge «banalije». Nije ilustrativno, ali je rječito: nakon jedne književne večeri u New Yorku sredinom devedesetih godina, tijekom ratova za jugoslavensko nasljeđe i genocida bosanskih Srba nad bosanskim Muslimanima, propustio sam priliku da objavim knjigu pjesma jer nisam na jednoj večeri tiho čekao da tema razgovora završi, pa da se onda pređe na desert i druge lijepe stvari o kojima se možemo slagati, i jer se nisam uljudno, ali perverzno – kao drugi za stolom – slagao s mišljenjem o bosanskim Srbima kao ugroženom narodu, što ga je zagovarao istaknuti urednik u izdavačkoj kući koja se zanimala za moj rukopis. Ne samo da se nisam slagao, nego sam ga strasno i glasno odbacio. Do deserta smo

nekako došli, ali tu je bio i kraj nakladnikovog zanimanja za moj rukopis.

Što se tiče pisanja poezije na usvojenom američkom engleskom, moram reći da sam u 14

Ameriku došao kao već izgrađeni pjesnik s knjigama i nagradama. Nikad nisam bio u iskušenju Page

da zamijenim jezik svoje poezije. Preciznije rečeno, kad je riječ o kulturnoj kritici, humanističkim i teorijskim raspravama – u tim «žanrovima» pišem na engleskom, ali poezija je više negoli tek tehnički-formalni oblik komunikacije. U ravnoteži između distancije i patosa sagriješim uvijek na strani patosa između ostalog i zato da bih i dalje opetovano podsjećao kakopisac ne piše «samo riječima, nego i cijelim bićem, etosom i mitosom, sjećanjem, tradicijom, kulturom, zanosom jezičnih asocijacija, dakle svim onim što se kroz automatizam jezika pretvara u pokret ruke (i obratno)», kako veli Danilo Kiš, moj književni uzor. U pjesničkom se jeziku, naime, ne reflektira samo ono što je izgovoreno, nego i ono što nije, mada se potiho pretpostavlja. S tog stanovišta mogu reći da pisanje na slovenskom znači nasljedovanje slovenske kulturne tradicije, koja je šira od jezika, budući da zahvaća materijalnu i duhovnu baštinu prostora u kojem se socijaliziramo. Promjenjivi registri materinjeg jezika filtri su za naše predodžbe o svijetu. To znači da je pogrešno shvaćanje jezika kao samo instrumentalno- tehničkog sredstva koje možemo mijenjati kao što cipele mijenjamo čizmama ili tenisicama, ovisno o potrebi. Ipak, istini na volju, moram priznati da se na usvojenom, stranom, drugom jeziku mogu posve pristojno obavljati mnogi poslovi i zaduženja, naročito u sve više globaliziranom i standardiziranom svijetu, u kome je engleski postao neosporni, premda ne bez otpora favorizirani komunikacijski medij. No vrlo rijetki ljudi mogu na različitim jezicima sanjati, moliti i pisati pjesme uz jednak stupanj samorazumljive okretnosti. Naime, različiti jezici pretpostavljaju različito kulturno tkivo, u kome obitavaju kako bajke, tako i heroji, presudne bitke, simboli…

S druge strane, u mojem pisanju na slovenskom ima i neke tvrdoglavosti. Želim odraziti to što osjećam na vlastitoj koži: u međunarodnom okviru, kolektivna kulturna tradicija kojoj pripadam u biti je anonimna. Nastojanje da tako više ne bude predstavlja jednu od temeljnih osovina oko kojih se vrti moj stvaralački, socijalni i profesionalni život. Ta slijepa pjega, taj nedostatak slovenske prisutnosti u međunarodnom kulturnom prostoru, odredila je – otvoreno priznajem – vitalni dio moje osobnosti. Iz nezadovoljstva, iz frustracije, iz inata i ambicije, iz straha od priznavanja poraza, iz otpora spram prevladavajućeg samoprijezira koji se izražava kao stav «oprostite što živim!», i iz gnjeva prema samoljublju koje stalno ponavlja frazu o slovenskoj izuzetnosti i neusporedivosti, iz tog spleta mahnitosti i boli izrasla je odluka da sastavim, između ostalog, i antologiju Prisoners of Freedom: Contemporary Slovenian Poetry (Pedernal Press, 1994), prvu preglednu antologiju slovenske poezije na engleskom.

.

Sa suprugom Ericom preveo si, i u Americi objavio, izabrane pjesme velikog slovenskog pjesnika Dane Zajca, Barren Harvest: Selected Poems (White Pine Press 2004.) (Jalova žetva), a na slovenski si preveo i izbor iz pjesništva poslovično “teškog” i “neprohodnog” američkog pjesnika Johna Ashberyja (Mladinska knjiga 1995.). Očigledno smatraš da je književno prevođenje važno?

. 15 Page

Neke stvari treba znati: bez obzira na količinu i opseg državne potpore za «promociju» slovenske književnosti u međunarodnom prostoru, nemoguće je u jednoj generaciji nadoknaditi ono što se, da uzmemo češki primjer, stoljećima taložilo u globalnom pamćenju, od Jana Husa do Miloša Formana, od Tomasa Masaryka do Vaclava Havela, od Bedřicha Smetane do Milana Kundere. Ali nema razloga za očajavanje. Svjetska književna javnost ili međunarodna kulturna svijest – kako god nazvali pogon izdavačke i medijske industrije uključujući državne intervencije za trženje književnih brendova – je sâma tek kakofonijski rezultat sudara i (ne)uspješnih susreta mnoštva raspršenih silnica i orbitâ kojima kruže pjesnici, kada na festivalima, s prevoditeljima, izdavačima i urednicima, s mamurnim piscima na europskom ekspresnom vlaku ili u varljivoj askezi umjetničkih kolonija sudjelujemo u međusobnoj komunikaciji, u kojoj se stvara autentična, pa makar samo privremena zajednica. Isto tako mi je jasno da su knjige slovenske poezije, kojima sam pomogao da dođu na svijet na engleskom jeziku, zaista krčile put do neke vrlo posebne čitateljske skupine, sačinjene uglavnom od radoznalih pjesnika, zanesenjaka, kritičara, možda još jednog ili dvojice profesora. Uistinu držim da je riječ o krhkoj arhitekturi prepoznatljivosti, o sporom no nezaustavljivom i nepredvidljivom rastu spoznajnog zemljovida, na kojem svaka nova knjiga ili književni nastup ispuni barem jedan, makar i najmanji djelić slijepe pjege koja u svjetskoj svijesti zjapi tamo gdje bi trebala biti slovenska kolektivna priča. Vjerujem u skrivene korespondencije onkraj vremenskih ograničenja i prostorne stiske: sve se negdje taloži, sve se registrira, nijedna publikacija, bila ona i najmarginalnija, ne ide u gubitak, pamćenje čovječanstva je beskonačno koliko je beskonačna i poezija, ta «volja za ustrajnošću», kako je lirsku umjetnost nazvao Octavio Paz. I još nešto: međunarodne mreže, u kojima se zbivaju promjene stila, prestiža i bogatstva, široko su rasprostranjene. Bilo bi pogrešno gledati ih samo očima koja vide prvenstveno dobitnike Nobelove nagrade. U pretakanju lirskih pjesama i pjesnika sudjelujemo svi mi koje nas to zanima; u izgradnji neizvjesnih mostova razumijevanja i traganju za dodirnim točkama sa čitateljima sudjelujemo svi mi koji želimo da naše pjesme ne samo da govore vlastitom kolektivu, nego da se obraćaju i široj publici; svi mi sudjelujemo u veličanstvenoj hibridizaciji i kreolizaciji svijeta, premda se krećemo različitim orbitama, nastupamo na različitim festivalima, imamo različite izdavače, putujemo kroz različite slojeve međukulturnih sjecišta i mrjestilišta, čitamo pred različitim publikama i slažemo individualne djeliće jedne kolektivne priče u međunarodni kulturni mozaik. Svaki komadić mozaika odlikuje ista značajka: rascijepljen je na primijećenost i utjecajnost. Od suvremenih slovenskih pisaca već je nekolicina onih koje su međunarodne mreže primijetile, ali one utjecajne bismo mogli nabrojati na prste jedne ruke. Ali jedni bez drugih ne mogu: primijećenost i utjecajnost su dvije polovice koje se nikada ne spajaju u cjelinu, baš kao «dom» i «svijet».

.

Tvoj znameniti esej Sumrak idola (hrvatski prijevod Branko Čegec, Meandar 1995.),

napisan kao svojevrsna iskrena i melankolična koda bivšoj državnoj i kulturnoj zajednici, nedvojbeno nosi biljeg “novovalne” urbane generacije stasale tijekom liberalnih 80-ih. No rijetki se slovenski pisci bave regijom bivše Jugoslavije. Što tebe motivira da se dan-danas 16

vraćaš toj temi? Page

.

Slovenija je nakon osamostaljivanja okrenula leđa Balkanu i zarila glavu u europski pijesak. Mnogi su pisci tada negodovali zbog mojih lokalnih i međunarodnih nastupa, te argumentacije u korist vojne intervencije u Bosni zastupajući «politiku nemiješanja» i «izolacije». I što se dogodilo s Bosnom? Danas je to bizarna polukolonijalna tvorevina, koja nesigurno stoji nad silnim gomilama mrtvih. Mnogi slovenski intelektualci su trabunjali o tome kako «u ratu muze šute», da to nije «naša stvar», da se moramo posvetiti gradnji slovenske nezavisnosti, itd. I upravo tu sam počeo primjećivati slovensku sebičnost i okrenutost ka sebi, taj čudni i strašni nedostatak brige za druge. Prekidu državnih veza slijedio je prekid simboličkih, kulturnih, emotivnih, prijateljskih veza. Tome sam se nastojao suprotstaviti. Bio sam jedan od rijetkih slovenskih pisaca koji je sustavno i često pisao o ratovima za jugoslavensko nasljeđe, pozorno recenzirao knjige iz bivše Jugoslavije, i sudjelovao u zajedničkim projektima. Nadalje, ali ništa manje važno, jedan sam od osnivača međunarodnog časopisa Sarajevske sveske, koji danas predstavlja važan forum za ozbiljnu diskusiju i živahnu kulturnu razmjenu u širem regionalnom prostoru. Sumrak idola sam napisao u ljeto 1993., u jednom dahu, sa suzama u očima i s potocima znoja ispod pazuha, u užarenoj garsonijeri u Proletarskoj 2 u Ljubljani, na devetom katu nebodera, koji je u susjedstvu bio poznat kao «oficirski». Ali ni u zgradi ni u kvartu više nije bilo oficira bivše vojske; država koju su trebali braniti, raspala se. Pisao sam na uzanom balkonu, tjerao muhe, a tu i tamo priuštio bih si i skromnu raskoš: čvrsto bih zažmirio, povukao dim i potonuo u koprenu sparnih oblačića iznad mutno zelene Ljubljanice. Kroz spomen- razglednice i kritičku analizu «jugoslavenske civilizacije» pokušavao sam doći do činjenica o raspadu države koja ju je iznjedrila. Esej sam napisao po povratku iz New Yorka, nakon završetka poslijediplomskog studija, sa stečenim doktoratom za «prelijevanje iz šupljega u prazno» i nakon pet godina naukovanja u prijestolnici dvadesetog stoljeća, s Manhattanom u glavi i Mostama pred očima, nastojeći zapravo sebi i Erici objasniti katastrofu koja se u međuvremenu dogodila. Ako je nostalgija uspomena minus bol, onda nemam ništa protiv nje. Reci mi čega se sjećaš i reći ću ti tko si! Tko sam, dakle? Član velike obitelji, dijete «jugoslavenske Atlantide», koje sastavlja komadiće za portret nestale civilizacije: ugao zagrebačke Trešnjevke u Seattleu i šank sarajevskog bifea «Mudrac» u Washingtonu, šalica iz zemunske kavane u Calgaryju i odrazi Ljubljanice pod mostovima amsterdamskih kanala, meke padine Fruške gore u crnačkom getu Chicaga i svjetlost sunca u zalasku nad Šibenikom što sune kroz podnožje Eiffelovog tornja, a zatim nestane u procjepu između svjedočenja i vizije.

Je li sadašnja, suvremena Europa već naša «šira domovina»?

Doista se treba upitati kako to da su generacije Jugoslavena doživljavale cijelu Jugoslaviju od

Triglava do Vardara kao svoju širu domovinu, dok, čini se, Slovenci – i u tome uopće nismo 17

jedini – ne doživljavamo Europu na sličan način? Možda bi trebalo biti javnih obreda, Page

ceremonija, festivalâ, kojima bi se učvršćivao europski sloj identiteta pojedinca, približno kao što se na radnim akcijama i omladinskim sletovima kalilo jugoslavenstvo. Europska himna i euro kovanice i novčanice za jačanje osjećaja pripadnosti transnacionalnoj političkoj tvorevini očito nisu dovoljni. A kako bi i bili? Na novčanicama nema ni jedne slavne osobe, a narisana arhitektura podsjeća na tradiciju rimskog imperija. Imperijalni su bili i svi povijesni oblici europskih integracija, bilo da se radilo o Rimu ili o Karlu Velikom, Napoleonu ili Hitleru. Europska unija sebi je postavila cilj da bude drukčija. Međutim, ipak se može reći kako je europska parola o «jedinstvu u raznolikosti» toliko neuhvatljiva koliko je bila i jugoslavenska o «bratstvu i jedinstvu». I kod jedne i kod druge riječ je o ekranu, na koji skupine i pojedinci zapravo projiciraju vlastite želje i očekivanja, a također i nedoumice i strahove. Jasno, postoji razlika – zove se demokracija. Ako je nacionalizam nekakva grupna sablast, u okviru koje narod doživljava državu kao vlastito oruđe, tada demokracija pretvara državu u oruđe svih državljana, a ne samo pripadnika jednog, većinskog ili izabranog naroda. Zato demokracija među nacionalistima nije jako omiljena. Nacionalizam je nastao u 19. stoljeću, a istodobno se pojavila i njegova protu-ideologija, jedna druga skupna priča – komunizam. Poput nacionalizma, i komunizam se pozivao na solidarnost, samo što je nije lociran u narod nego u društvenu klasu: «proleteri svih zemalja ujedinite se!» Internacionalizam se natječe s nacionalizmom. I jedan i drugi nadilazi ideja kozmopolitizma. To je oblik svijesti o sebi, koji crpi smisao iz različitih, dijelom istovjetnih, a i također sasvim proturječnih slojeva iskustva skupine, te je stoga nužno nestabilan i fluidan: kozmopolitski stav uvijek je privremeni rezultat oplodnje s drugim jezicima i kulturnim tradicijama. Ukotvljen je u spoznajnoj radoznalosti i smislu za relativnost, a ujedno i u sposobnosti za su-osjećanje i u-življavanje. Nekoga zaista istinski razumijemo ako «uđemo u njegove cipele» (slov. zastopimo). Znam, kozmopolitizmu nedostaje čuvstvena privlačnost kakvu posjeduje nacionalizam, ali usvajanjem etičkog odnosa ipak može dobiti težinu. Kozmopolitizam je, naime, u velikoj mjeri stvar osobnog razmišljanja i odluke. U tome leži jedan od glavnih razloga zašto kozmopolitizam ne privlači mase.

.

Hrvatska je napokon ušla u EU, što je za Sloveniju već davno minulo iskustvo. Postaje li Europa “svijet bez granica”?

Hrvati su tu slični Slovencima: i jedni i drugi su/smo povijesno opterećeni hipotekom manje vrijednosti, jer uvijek mislimo da živimo «pod» nekom vanjskom vlašću: najprije pod habsburškim Bečom, zatim pod talijanskim fašistima ili pod jugoslavenskim kraljem, zatim pod Titom i sada pod Bruxellesom. Europski ljudi, narodi i nacije moraju postići određeni stupanj samosvijesti kojom se Europska unija može razumjeti ne kao carski autoritet, nego i kao mreža

ustanova koje su doslovno u vlasništvu svih država-članica, dakle kao mreža kojom svi zajedno lovimo ribe, ne čekajući da nam ih onaj «pod kojim» živimo servira na pladnju. No, još je daleko do tog cilja. Upravo zbog toga ga ne smijemo izgubiti iz vida. A Europa je «svijet bez granica» 18

samo pod uvjetom da europsku političku i ekonomsku integraciju shvaćamo kao svjetski proces, Page

kao «djelo u nastajanju». To je ideja o nikad dovršenom procesu širenja. Po mišljenju nekih uglednih, naročito britanskih učenjaka i političara koji su sudjelovali u futurološkom projektuEuropa 2030, Europska unija će se širiti ne samo do Bjelorusije i Ukrajine, nego i do nekih država na Kavkazu, Gruzije, Armenije. S druge strane, bivši ministar vanjskih poslova Njemačke, Joschka Fisher, jedan od rijetkih europskih državnika koji su vrijedni poštovanja, u okviru istog projekta pesimistički je rekao kako osim Hrvatske vjerojatno nijedna država više neće ući u Europsku uniju. Bitna prepreka za europsko širenje je nedostatak osjećaja za pan- europsku solidarnost. A to je dodatan razlog što me zanima bivša Jugoslavija. Stavimo li u zagradu diktatorsku prirodu režima, Jugoslavija se bavila navlas istim pitanjima kojima se danas bavi Europska unija. Kako, naime, međusobno i pod istim političkim krovom uskladiti, harmonizirati, ako već nije moguće integrirati raznolike, često protivne interese različitih jezičnih, kulturnih, narodnih i vjerskih zajednica? Nakon Titove smrti pokazalo se da je jugoslavenska politička elita bila korumpirana, a ujedno i bez Titove karizme: jedina ideja koju su porodili bila je jalova parola «I nakon Tita – Tito!», što ne predstavlja ništa drugo doli slijepi kontinuitet.

Jugoslavija naposljetku kao državna zajednica ipak nije uspjela?

.

U bivšoj Jugoslaviji pojedinac je svoj identitet mogao graditi u koncentričnim krugovima, koji su se širili onkraj rođenosti u jeziku. Zalihe smisla mogao je crpiti iz svoje «uže» (republičke, nacionalne) i «šire» (savezne, trans-nacionalne) domovine. Moglo se biti ujedno Slovenac i Jugoslaven, kao što je danas državljanin Slovenije, Francuske, Litve, Hrvatske ujedno državljanin Europske unije. Takvu je zamisao Titova Jugoslavija preuzela od jedne druge tvorevine, «tamnice naroda», kako su je grdili nacionalistički pisci, odnosno od Austro-Ugarske. Tito je zaista, s jedne strane, tvrdio kako je povijest Jugoslavije nakon Drugog svjetskog rata počela od nule, jer je sve prije toga bila stvar «trule buržoaske kulture», dok se s druge strane sâm ugledao u Habsburgovce. Ne samo u sklonosti ka «hohštaplerstvu», pompi i ceremonijalu, nego i u načinu lukavog upravljanja potencijalno konfliktnim interesima različitih narodnih i vjerskih zajednica koje žive pod jedinstvenom političkom vlašću. Jugoslavija nije uspjela u tome, to stoji. Ali plašim se da će i EU dugoročno biti neuspješna, ne pronađe li način kako spriječiti dominaciju najjačih članova. U Jugoslaviji je taj faktor bio najbrojniji narod, a u suvremenoj EU utjelovljuje ga «KernEuropa» («Europa s jezgrom»), čija je politika «Europa dviju brzina», koju je zagovarao pokojni francuski filozof Jacques Derrida, a i nadalje je zagovara vodeći njemački filozof, Jürgen Habermas.

Zemlje zapadnog Balkana su s tog gledišta očigledno «u leru». Sadašnja financijsko- gospodarska kriza na bolan način otkriva granice europske solidarnosti. Međutim, osjećaj

solidarnosti je važan jer predstavlja temelj svakoj demokratskoj zajednici. Europska nacionalna 19

država je naslijedila građanska prava iz 18. stoljeća, politička prava iz 19. stoljeća i socijalna Page

prava iz 20. stoljeća. To znači da država mora svojim državljanima jamčiti liberalna, demokratska i socijalna prava. Solidarnost je predstavljala bitnu polugu društvenog života naročito u proteklom stoljeću. Potaknula je nastanak države blagostanja i socijalne države, uključujući i pogonsku motivaciju za razvoj i ujedinjavanje zapadne Europe nakon Drugog svjetskog rata. Podsjetimo se: solidarnost je igrala vodeću ulogu u modernizaciji Irske, Španjolske, Portugala i Grčke, dakle prilikom njihovog ulaska u prethodnicu današnje Europske unije. Od 70-ih godina nadalje solidarnost je kao civilizacijska vrijednost brzo gubila javnu vjerodostojnost. Povlačila se pred zahtjevima za većom osobnom slobodom i profitima, koji su rasli u skladu sa sve većom globalizacijom kapitalizma. Proširenjem Europske unije 2004. godine, kada je ušlo deset novih članica, problem afirmacije solidarnosti samo se povećao. Sredstva za nove članice su, naime, dramatično manja. Za usporedbu: dok je Češka prilikom ulaska dobila približno samo 30 eura po stanovniku, Grčka je dobila približno 440 eura. Danas je sve više prisutno takvo razumijevanje solidarnosti koje se vidi kao luksuz, što ga pojedine države možda mogu, ali i ne moraju priuštiti. Drugim riječima, solidarnost više nije nužna, nego predstavlja samo sporednu vrijednost.

.

Možemo li onda u tom kontekstu govoriti o svojevrsnim «koncentričnim krugovima identiteta»?

.

Jest! Što znači da koncentrični krugovi identiteta i kozmopolitska svijest oblikuju takvo shvaćanje pojedinčeva položaja u svijetu, u kojem se ne treba odreći lokalnog mitosa, ali taj ujedno više i nije jedini izvor nadahnuća i iskustva. Slojevi različitih identiteta talože se u svakom individualnom «ja», šireći se koncentrično od obitelji i naselja preko gradskih i regionalnih, pa sve do nacionalnih i trans-nacionalnih zaliha smisla. Trans-nacionalni se regionalni identiteti, na primjer balkanski, mediteranski ili srednjoeuropski, međusobno podrivaju i prekrivaju, sežući u kapilarnom prožimanju do širih pan-europskih i trans-atlantskih identifikacija. U svakom slučaju, važno je sljedeće: isključujući nagon samo jednog identiteta, naročito nacionalnog, koji se u posljednja dva stoljeća uspostavio kao osnovni model političke zajednice, u koncentričnim krugovima identiteta nije odbačen tout court, ali niti uzdignut na pijedestal. Zato je za središte tako zamišljenog identiteta neizbježno da ga zaposjedne upravo pojedinac, s vlastitim čežnjama i tjeskobama, vlastitim nemirom tijela i treptajima duše. To bi, pretpostavljam, trebalo biti blizu svakom piscu koji svoje imaginarne svjetove gradi iz komadićâ svakodnevnog života, iz pročitane kronike, iz dijelova dijaloga koji nam dolepršali iza ugla.

.

I sam pišeš kritičke eseje! S kakvom nadom? Ima li tu mjesta za poeziju?

20 Page

Istina, privlači me protejski žanr na granici književnog i racionalno-kritičkog registra jezika, u kojem «intelektualnu pjesmu», kako je esej definirao Theodor Adorno, moguće razvući do granica do kojih unutar spisa ne djeluje samo spoznajna, nego i estetska i etička zaliha smisla. Mi moderni pjesnici i intelektualci u biti i ne radimo ništa drugo nego pripovijedamo priče o svom vremenu, čak i tad kad se one na nj ne odnose neposredno. «Svjedočimo» upravo tim «pripovijedanjem», bez obzira na eliptičnost jezika. Ako je tako, onda moramo obavezno prihvatiti i pretpostavku da i razumsko i pjesničko djelo proizlaze iz želje za konstruiranjem priča, pri čemu koriste, razvijaju i profinjuju metafore i arhetipove. Cervantes nam je dao arhetip sanjara i idealista u don Kihotu, Max Weber pojam radnog entuzijazma koji ljudi postižu bivajući u skladu sa mitologijom zvanom «protestantska etika», Flaubert nam je preko gospođe Bovary dao arhetip sapetog građanskog romantičara, a Marx bezobzirnog debelog kapitalista. Želim reći da međusobne napetosti dvaju oblika spoznaje utječu na način kako shvaćamo sami sebe kao kolektiv i kao pojedinci. Dok je u devetnaestom stoljeću najuvjerljivije «guste» opise stvarnog života dala književnost, u dvadesetom stoljeću uglavnom upotrebljavamo metafore znanstvenika od Freuda do McLuhana. Cilj je pjesništva u tome da uvijek iznova otkriva i ponavlja pripovijesti o doživljaju zajednice i blijedećeg «ja», pripovijesti koje su ljudi jednom već ispripovijedali, ali ih je opet potrebno ispripovijedati. Samo u tome leži inovativnost pjesništva, dok traga za istinom o društvenom životu, komentira i kritizira moralne običaje, uvodeći metafore, slike i ideje o asketskoj samoći našeg «ja» i osjetilnoj nužnosti drugih, ideje koje ljudima pomažu da žive s određenom mjerom dostojanstva i razumijevanja.

Naravno da gajim nadu u kritički esej koji nastoji raskrinkati mnoštvo predrasuda prisutnih u javnom govoru, koje su najdestruktivnije kad su samorazumljive; ta nada, svakako, i dalje živi, međutim, nemam prevelikih iluzija: iako kritički esej može pripomoći u postupnom odstranjivanju predrasuda, ipak danas više ne živimo u kasnom socijalizmu. Tada su pisci i javni intelektualci imali znatan simbolički kapital, i njega su – za razliku od suvremenog kasnog kapitalizma – uvažavale i vlastodržačke elite, jer su se i same temeljile na «Tekstu», na mitološkoj priči komunizma koja zahtjeva vjernost i savez. Danas živimo u kasnom kapitalizmu. Vulgarna sličnost socijalističke i kapitalističke Slovenije leži upravo u nacionalizmu kao većinskoj ideološkoj suglasnosti. A vulgarna razlika je u tome da su moć i novac u prvoj predstavljali sredstvo, da bi u drugoj postali cilj. Vlastodržačke elite danas više nemaju nikakvu «mitološku» priču, osim očigledno onu u kojoj je čovjek ponižen u tržišnu robu, dok je građanin sveden na sredstvo za povećavanje vlastite zarade.

Kritički zapis, radoznala refleksija i informirani pogled na umjetnički proces, predstavljaju modernističko nasljeđe u kojem se kritika i stvaralaštvo međusobno nadopunjuju. Umjetnički jezik osuđen je na to da vazda traga za novim putovima, ne bi li na kraju izrekao isto, pa prema tome on i ne može drugo nego ponavljati ritual zaklinjanja, iako mu je mučno jasno da ga ne više

ne čuju niti anđeli, a kamoli bogovi. I u tome valja vidjeti simptom suvremene marginalizacije pjesništva, ali ne kao javnog kulturnog dobra, koje uvijek ima neki svoj mikro milje časopisâ, izdavačâ i publike, nego kao umjetničkog, drugim riječima, emfatički višesmislenog oblika 21

prisvajanja zbilje. Ipak, pjesništvo pripada svim povijesnim epohama. Nema naroda bez poezije, Page

ali postoje narodi bez proze, bez razumske vladavine nad neposrednim ritmovima neukroćene stvarnosti, stvarnosti jezika.

Duhovni zor u beskonačnost i ograničenja vlastita tijela, rascjep između ideala i stvarnosti, traganje za uvjetima autentičnog života koji bi bio u skladu s našim čuvstvenim i spoznajnim potencijalima, vječno nezadovoljstvo s onim što smo bili i što ćemo biti: naravno da sam romantičar! I upravo zbog toga nema ničeg slučajnog u mome pisanju poezije. Bivajući od svih oblika umjetnosti najmanje ovisna o vanjskim čimbenicima, poezija zadržava visok stupanj slobode. Njezina autentičnost proizlazi iz unutarnje potrebe, a ne iz vanjskog poticaja. Poezija je najmanje povezana s Mamonom novca, a time i najmanje okovana sponama predvidljivosti. Poezija posuđuje glas onim krajnjim doživljajima koje se sami ne usuđujemo ili ih ne znamo izraziti (ludilo, panika, erotika, bog, strah). Pjesma je laboratorij jezika, u kojem – to je važno! – nije na djelu osnovno načelo suvremenog kapitalističkog svijeta, privatno vlasništvo. Jezik ne poznaje privatno vlasništvo: naše je sve što je napisano i u taj «imaginarni muzej» ulazimo i uzimamo u skladu s vlastitom voljom i predodžbom.

Pjesništvo nema evoluciju i logiku napretka, te stoga upravo jezik pjesnika najrječitije svjedoči o mogućnostima za trenutni vrhovni doživljaj, koji poznaje, ali ne izriče, svaka ljudska biografija na ovom planetu. Upravo u tom elegijskom naporu u priznavanju poraza uslijed nedostatnih imena, što ih pridajemo »svetome«, treba potražiti razloge za ustrajavajući život pjesništva kao pohvale, ili kako lijepo kaže Leonard Cohen: «Sveta i blistava od velikog svjetla svaka je živa stvar,/ stvorena na ovome svijetu i pokrivena vremenom,/ dok tvoje ime ne bude hvaljeno na vijeke.»[1]

Jesi li ponajprije pjesnik, sveučilišni profesor, esejist ili pak kritičar?

Intelektualci su danas prije svega profesionalci u baratanju idejama i simbolima, no ipak postoji velika razlika između sveučilišnog profesora i javnog intelektualca. Potonji analizira pojave u skladu s razgovijetnim etičkim stavom i spoznajnom perspektivom, pri čemu se nimalo ne ustručava govoriti istinu bez obzira na vlastodržačke interese. Ako intelektualci uopće imaju još neku zadaću nakon što su izgubili status «zakonodavaca» iz 19. stoljeća, onda je ona u tome da budu nekovrsni prevoditelji između jezika struke i jezika načitanog dijela javnosti. To je nešto čemu i sâm težim. No, najprije sam čitatelj. Čitam prvenstveno iz užitka, i to sasvim neplanski, kako mi neka knjiga dođe u ruke – romane i kratke priče, eseje i kritike, znanstvene rasprave i upute za rukovanje. Čitanje je, napokon, uranjanje, spuštanje pod površinu; pustolovina koja nas vuče u nepoznato i nešto što jedva naslućujemo kad u slatkoj omamljenosti tonemo u gusto tkivo

života, a svjetovi se mijenjaju pred našim začuđenim očima i voda milosti i životne strasti pljuska kroz naše duše; to je pustolovina u kojoj nas čudesno lijepa tajnovitost vrtloga povijesti i

intimnih ispovijedanja, uhvaćenih u tuđim pričama i pjesmama, zavodi, nadahnjuje i prijeti nam. 22 Page

I tada, kad već ostajemo sasvim bez zraka te se moramo vratiti u svakidašnje živote, spoznajemo načas, u ovlašnom otkucaju, da ni vlastite priče ne možemo doživljavati na punokrvan način ako nam nisu bliske priče drugih ljudi.

.

Zamisli da ispred sebe imaš zid, a u ruci sprej! Što bi napisao?

Legalize it!

Razgovarao Damir Šodan

Preuzeto iz časopisa Poezija, Zagreb 2015.

23 Page

Ahmed Burić JA KAO PRIVIDAN POJAM

Prvi put sa knjigom?

Ovisi šta je knjiga. Mogla bi to biti jedna od tri Disneyeve knjige priča u kojoj su me fascinirale “Pepeljuga” i “101 Dalmatinac.” U osnovi, ispada da je sve ono što sam kasnije saznao o životu bazirano na tome što sam saznao u tim dvjema pričama. Iako, znamo da svaka prava ljubav ne nađe svoj put, i to da deprivilegirani ne prožive svj život onako kako to čine oni koji su favorizirani ostaje ona vrsta nadanja da književnošću, pričanjem priča, zapravo, popravljamo nesavršeni svijet. Ne znam da li je Disney radio u toj vjeri, ali na mene su ta djela ostavila takav utisak. Što je, vjerovatno, naivno.

Osjećaj prvog objavljivanja?

Mixed emotions, što bi rekli The Rolling Stonesi. Ja sam vrlo rano počeo objavljivati u novinama, a relativno kasno književnost. Moram reći, a to je vjerovatno tako zbog dobi u kojoj se to događalo, da nikada nisam bio toliko ushićen knjigama koliko prvim tekstovima, iako je za knjige bilo potrebno puno više vremena i truda. Kad ti je devetnaest emocije rade tako da kad negdje vidiš svoje ime misliš da je cijeli svijet tvoj. Sa trideset pet ti je skoro normalno da imaš svoju knjigu u nečijoj biblioteci. Nikad dva dobra sastaviti.

Za ili protiv nagrada?

.

Nagrade ne određuju vrijednost nečijeg djela, ali su korisne da ukažu na to. Niti je, recimo, Borges manje značajan što nema Nobelovu, niti je ona Orhanu Pamuku donijela to da bolje piše. No, za neke knjige ne bismo čuli da nisu nagrađene, a za neke bi bilo bolje da nismo čuli za njih za to što su nagrađene.

Društvena angažovanost pisca?

. 24 Page

Lično, mislim da ne bih mogao bez toga, ali ako je nešto dobro ne zamjeram autoru ili autorici što ne dijele tu strast. Kao i u svakom segmentu: ima angažovano, a dobro, i ima angažovano, a loše. I obrnuto: neangažovano, a loše, i neangažovano a dobro. Iako imam skrivenu nadu da je svaka dobra umjetnost na neki način angažovana jer izlazi iz osjećaja sagledavanja svijeta, njegovog promišljanja, objašnjavanja ili nadgrađivanja.

Cenzura i autocenzura?

.

Prvo je pogubno po društvo, drugo po autora. Najčešće ide jedno s drugim, ali nisu čaša žuči i čaša meda, kao što kaže Njegoš, nego su strašni otrov.

Naj knjiga?

.

Huuu, veliki prostor je od Ilijade do, recimo, Miloszevog “Zarobljenog uma.” Recimo ovako, još nije napisana, a ne bih se bunio kad bi neko neku moju stavio među prvih 100. Znao bih da sam uradio nešto u životu.

Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?

.

Morala bi ispričati 1002. priču.

Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?

.

Sekularizam – potreba. Kapitalizam – nužno zlo koje počinje jesti samo sebe. Komunizam – dobra ideja u pogrešno vrijeme. Globalizam – nešto nedozrelo, slično komunizmu. Kozmopolitizam – opet potreba.

Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?

. 25 Page

Crno – bijele fotografije na kojima moja raja iz I/2 razreda Osnovne škole Miljenko Cvitković u Sarajevu jede tortu i prlja bijele košulje koje su majke brižljivo peglale.

Ima li života izvan Holivuda?

.

Ne znam baš kako je u Hollywoodu, nisam bio. Sudeći po tome kakvi su filmovi danas, baš i ne zavidim. Možda je bolje pitanje “ima li života izvan Wall Streeta?

.

Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?

.

Ako kažem Goethe, uvrijediću Homera. Ako kažem Avdo Međedović, uvrijediću nekoga od Vukovih kazivača. Ako kažem nekoga za koga se nadam da mi je poetski blizak – Aleša Debeljaka ili Josepha Brodskog, uvrijediću nekog ko je to možda manje, Zbigniewa Herberta ili Dylana. Što bih to radio?

Opravdavate li Vertera?

.

Ko sam ja da sudim?

.

Da li su potrebni novi književni pravci?

.

Naravno. Ništa što stoji nije vječno. Nafaka je u kretanju. Pa i za književnost.

.

Vjerujete li u prokletstvo pisanja?

.

Malo, da.

26

Zašto je Hasanaginica odbila posjetiti ranjenog muža? Page

.

Zbog nemogućnosti pomirenja između ljubavi i obaveza koje nameće sredina.

.

Ko je najvažniji lik u svjetskoj literaturi?

.

I vi ja smo igrali košarku. Može prva petorka?

Don Quijotte, Hljestakov, Odisej, Kralj Lear i neko koga još čekamo.

.

Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?

.

Nisam siguran da sve može kontrolirati. Tako i tekst. Ono što smo napisali živi svoj život i interpretacije bez obzira na to što u određenom trenutku o tome mislimo. Bliži mi je, recimo, William S. Burroughs: “Tvoje ‘ja’ potpuno je prividan pojam.”

.

Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?

.

O nemogućnosti razumijevanja ženske psihologije.

.

Književni klanovi – avet ili nužnost?

.

Nisam kompetentan, jer ne pripadam nijednom.

.

Razmišljate li o smrti?

.

Ne svaki dan. Kako biti ponizan pred nečim, u osnovi, banalnim?

. 27

U kom dijelu dana najčešće pišete? Page

.

Ujutro.

.

Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

Kako mogu oduzeti nešto što sam ne dodjeljujem?

.

Vi ste Eckermann, šta pitate Getea?

.

Ko je najznačajniji čovjek u Vašoj biografiji?

.

INSTANT ECKERMANN

28

Page

POEZIJA

Andrej Sen-Senjkov VREME POSETE JE ZAVRŠENO

.

.

Maršuta portugalskih tramvaja

…

. u evori decu takođe donose rode dok leti bez ičega ptica dodiruje kandžicama komadiće neba rekonstruiše lice budućeg deteta po fragmentima lobanje

…

. samo u raju na severu u portu ako se kap porta prolije ona povređeno tiho bruji u vazduhu zaim pada zatim njena površina potamni kao zagrižena jabuka

…

. u lisabonu već dvesta godina

radi hospital de bonecas bolnica za igračke

tamo leče one 29 Page

ko se slomio ko više ne može da plače ko je izgubio točak ili mu prepuklo srce nas one što su bar jednom liznuli ledenu gvozdenu rešetku jezikom

…

. u ulici matematike u koimbri numerisanje kuća je namerno narušeno kada bog dolazi ovamo da bi po običaju nekoga ubio zbuni se okreće glavu levo-desno levo-desno kao gledalac tokom teniskog meča dobra i zla gde će se rezultat svakog časa promeniti pa će biti nula-nula

.

.

Riški kolač visine jeseni

. niko ne čita opise prirode u sovjetskim ratnim romanima niko u rigi ne primećuje malog protivtenkovskog ježića kao ni to da on ne raste tenk koji je zaustavio takođe ne raste obojici nedostaje hrabrosti da postanu veliki obojici nedostaje plašljivosti da postanu veliki pa tako i živimo jedan naspram drugog

dok nas rđa ne rastavi

bezopasna podmornica

30 Page

mala za sve bezopasna podmornica od komadića crnog ćilibara podiže se uvis unutra je insekat pomorac sa crnim okruglim kolenima morski talasi pred njim se razilaze ko zavese u oblačnom okruglom prozorčetu pomorac ne vidi obećano zlatno-žuto verovatno ne vidi sunce o kom su mu pričale slepe potonule ribe mala za sve bezopasna podmornica od komadića crnog ćilibara stiže do obale neko je uzima u ruku zajedno s insektom pomorcem za njih na ljudskom dlanu počinje neizbežno-juvelirski pakao s rajskim prstima

.

.

Miris kafe pleše valcer s nepostojećim mirisom

. grad beč liči na drvo u čijim su granama deca izgradila kućicu unutar nje su skrivena veličanstvena dečačka blaga i karte s detaljnim maršrutama izmišljenih putovanja nepoznanice se prepiru na nemačkom s tajnama ko je manji i neprimetniji unutra odrasle ne puštaju

unutra smo mi

tek što se nismo iznenada rodili 31

Ostade poslednji kolačić s bundevom Page

kočija ne želi da bude kočija dopada joj se da leži na zemlji ko bundeva da ukusno u sebi obrće semenke što se niu pretvorile u točkiće kao da prepričava sebi ukratko sadržaj prethodnih serija a pepeljuga će nekako sama da stigne do princa baš onamo odakle on voli pred jutro da započne da spava na stomaku

.

.

Presecanje granice dugo kao alchajmer

. prvo se zaborave zamenice zatim imenice zatim glagoli od ja te volim ostane volim zatim i ono nestane ne na kraju reč počinje iznenada da traži najbliži otvor i uvuče se u nesvest ko što se graničar u beloj maskirnoj unoformi uvlači u sneg koji mu ne pripada sve će da se smiri kada u mom smrznutom vojničiću krcne poslednje toplo slovo ali ona će te se setiti

.

. 32 Page

Prodavci monohromnog smeha

. u zoru kinematografa u rusiji se pojavljuju komičari anton fertner kicoš antoša vsevolod avdejev debeli čika pud arkadije bojtler arkaša njihova je polularnost lokalna u evropi i americi ih slabo znaju ali to nije bitno oni su na suprotnoj od čaplina lojda kitona strani filmske omče koja se poput pertle za obuću mora završiti plastičnim zaštitnim vrškom na oba kraja da se unutar crnog i belog ne odveže sivo

.

.

Vreme posete je završeno

Alenu Bešiću

. na glavnom satu grada Novog Sada kazaljka minutara je – kratka a ona što pokazuje sate – duga takve kazaljke predstavljaju jedini čoveku poznati način da čita vreme sa usana

.

,

Sa ruskog: Mirjana Petrović 33

Page

Nedžad Ibrahimović BILJEŽNICE S AHERONTA

.

.

Put

.

Dok sam kući nemirni u krevetu sam fetus U provincijskim hotelima spavam prav i ravan pod zvijezdama Kako su tihi, snežni vrhovi Urala Kući mislim o putovanju na putu rado bih bio doma I biće tako sve Sve dok u dalekoj sobi nekoj jedan zgrčeni ne nađu fetus sve dok u kući mojoj ne kažu Uuu on otputovao je davno.

.

.

Pod nebom Arizone

. . majci

Dugo te nismo čuli kao da otišao si Na toj krčevini kraj rijeke pomislili smo kako sad zasigurno umro si

(Kad god se prepadnem 34 Page

da umrijet ćeš, ti pomisliš da ostavit ću te) Kada smo dotrčali i zavirili u kolijevku kao mrtvi indijanac polegnut na krošnji drveta s rukama nizase sasvim umiren ti očima pregledao si nebo između nas gledajući Da, znam, o tome bih da pišem, majko, strah me da mogao bih biti zaboravljen Ovdje na niskoj krošnji pod nebom Arizone

.

.

More

.

Danima slušam otkucaje srca u desnom uhu pogotovo dok ležim i odmaram Kao neki potpalubni motor ono ritmično bubnja na pozadini šuma vode koja prolazi ispod broda

I ne znam šta osmatram pažljivije ujednačene udare klipa u cilindru moga tijela taj tihi

šum vode i struja 35 Page

koje se lome i prepliću ili more što se ispod ljulja

Koliko li je duboko li je

.

.

Ljubav poslije ljubavi

. za D. Walcotta

Ako me strah da ću oživjeti kao neko drugi da li je nekog drugog bilo strah da će oživjeti kao ja i šta bi sad o meni mislio šta mi je onda za njega činiti da se ne zlopati da drugome zlo ne čini da svoj strah preživi šta mi je činiti još

Hoću li ga umjeti prepoznati s one strane vremena kada se sretnemo kada se upoznamo i ispitamo jedan drugoga ocijenimo

Ili ću to opet biti isti ovaj ja i s one strane vremena onaj koga samo strah je da opet oživjet će u nekom drugom

.

. 36 Page

Astečko srce

R. Marinkoviću

Nožem zasijecam crveno srce lubenice i mislim o strašnom glasu žžžžžžžžž u riječi nož

Ona zuri u tačku na stolu je li se tebi dešava da na predmetima odmaraš pogled pita Da, ali to krene s vlastitim imenima zato tako rijetko čitam osmrtnice Kao gasoviti trag kometa ime mrtvog čovjeka dugo mi zna lutati mislima i nakon što je pokojnik ukopan Kao sjaj zgasle zvijezde kao kameni nož astečkog svećenika oko astečkog srca ono kruži sve dok opet ne umre kao zajednička imenica dok ne postane predmet draga Ja na mrtvima odmaram jezik

Ona svoj pogled usmjeri na rasječenu žrtvu na njeno srce na svećenika, ljubavi znaš li ti da je Althusser ubio svoju ženu

Da, znam, Helen Rytman udavio ju je, gospođu Helen Rytman Helen Rytman

.

. 37

S glamuroznog filmskog festivala Page

.

Na putu kući s glamuroznog filmskog festivala iza Kladnja plavokosi dječarac s plastičnom kanticom iznad glave Da je ruka prazna bio bi to “Heil!” ostaje nam u retrovizoru Kantica visi s ruke kao dom za vješanje umjesto šumskih plodova iz nje iskaču biseri jesenje kiše Old eyes in a small child’s face watching as the shadows race Šutimo a onda se par kilometara dalje okrećemo i vraćamo Šta to prodaješ? Kupine. Kako se zoveš? Zuhdija. Ko je brao? Mama i babo. Pošto su? 4 marke. Pošto? 5 maraka. Iz sitnog obraza Zuhdijinog izvire suza manja od kapi kiše i on je otire slobodnom šakom. A nećete maline? Nećemo. David McWilliams nastavlja Nose pressed hard on frosted glass gazing as the swollen mass Šutimo šutimo šutimo i naša srca rastu rastu rastu i ti crni njegovi noktići grebu grebu grebu odnekuda iznutra na mjestu na kojem smo se okrenuli stajemo i počinjemo da plačemo i da se smijemo i da plačemo i da se smijemo i da plačemo

38 Page

Marijana Jovelić KONTURE ŽRTVE

.

.

Golicanje

.

Lako palim vatru:

Majka mi se obradovala na rođenju.

Sklapam pakt s vodenim demonima:

Štitim letinu od tuče.

Večnost me bira sa sumnjom forenzičara.

On ne veruje vodi:

Nije svaki leš u vodi telo utopljenice.

Važno je da umirem brzo:

Što je protok hrane kroz

utrobu brži,

krv je svetlija. 39

Ja ne sanjam raj: Page

Vatra može da se ugasi i valjanjem po zemlji.

Ja sanjam nebo koje ima oblake.

Jedina stvar na svetu koje se bojim, jeste prazno nebo.

Osnovno pravilo kod zaustavljanja krvarenja glasi:

Komadi sterilne gaze treba da ispune ranu, bez praznog prostora.

.

.

Konture žrtve

.

Gledam zmiju.

Retko uzima hranu.

Dugo istinu vari.

Kada proguta plen,

vidim konture žrtve.

Kapci joj za 40

oči prirasli. Page

Ukočen pogled fiksira srnu.

Zmija od devet košuljica, kada se deseti put presvlači, naslepo ujeda iz hira.

Dok spava, ne lebdi.

Pod njenom posteljom pauk plete belu mrežu, za crn naum uljeza.

U tom snu, sneg se topi i ponovo mrzne.

Zmija poprima telo žene.

Sa ženskog tela, u toku jednog sata, otpadne 600.000 čestica mrtve kože.

Žena je izvor prašine.

Zmija je izvor žene.

I pauk opet plete.

Zmija ga gleda i čeka.

Ali se ne

upliće u mrežu.

Uplićem se ja.

41 Page

Svet ne zna da sam ubila zmiju.

Ne sluti, da glava ubijene zmije može da ujede i sat vremena nakon odvajanja od tela.

Hladno je.

Sneg opet pada.

Ne osećam noge.

Promrzla sam.

Hodam po pamuku.

Ulazim u prošlost.

Stari Kinezi me zarobljavaju.

Proveravaju moju krivicu.

Stavljaju mi u usta šaku pirinča.

Moja uzbuđena usta jedva luče pljuvačku.

Potom me teraju da ispljunem pirinač.

Suv je.

Kriva sam.

Slušajte taj smeh pod vešalima.

. 42 Page

.

Pepeo

.

Kažu, da se od pepela pokojnika može napraviti dijamant.

Kako proveravaš da li je dijamant u tvojim rukama pravi?

Staviš kamen u usta i dišeš na usta.

Ako ostane zamagljen, onda dijamant nije pravi.

Pravi dijamant će se odmagliti, pre nego stigneš da ga pogledaš.

A kada progledaš, videćeš mene.

Ne dišem pred lepotom.

Briga me za dokaze o istini.

Shvatam da sam obična biljka u saksiji.

Kada mojih žila bude više nego

zemlje, ljudi 43 Page

će me jednostavno presaditi.

Nisam ozdravila.

Bolest je umrla u meni.

.

.

Pljuvačka

.

Pitala mlada žena ostarelog Robina Huda-

Kako možeš biti spokojan, kad se desilo čudo?

Promašio si zelenu jabuku.

Ovaj joj odgovori-

Spokojan sam zato što mi voda ide na usta.

Od zelene jabuke, ili od mirisa moje mlade kože?

Ne. Kaže on.

Niču mi novi zubi.

.

. 44 Page

Ulivanje

.

Kažu, da kada pijemo vodu iz tuđe čaše, možemo pročitati misli te osobe.

Manja reka se uliva u veću.

Koja reka kojoj, ovde čita misli?

Da li sam, na kraju, gospodarica ipak ja, kada pijem vodu sa njihovog ušća?

Tela suvog, kao suva zemlja.

Ona koja lako ispada iz šaka..

.

.

Drvo

.

Postoji tehnika u kojoj se pepeo mrtvaca meša

sa bojama.

Tako je slika 45

i mesto Page

počivanja pokojnika i umetničko delo.

Koja je onda tragedija umetnika?

On nanosi boje, sloj preko sloja, uveren da slika krošnju drveta.

I ne sluti da pravi grobnicu.

Četkica mu između palca i srednjeg prsta desne noge.

On slika, kao da mu je to poslednje.

Kao da ne zna da je jednom nogom u grobu.

O čemu sanja umetnik u raki, kada mlado drvo raste kraj njegovog mrtvog tela?

Sanja da mu preotima

prostor ispod zemlje.

. 46

. Page

Zavist

.

Mrtvac u zemlji kaže utopljeniku:

Blago tebi.

Šake okrećeš od sunca.

Tako se dočekuješ na ruke kada udaraš o dno.

Slepi stražar stoji na međi između utopljenikovog i mrtvačevog raja.

Baca iza sebe suvo lišće da bi uhvatio protivnika.

Osluškuje šumove.

Šumovi ga dovode u tuđi raj.

U čistu, nepreglednu ravnicu koja ne daje zaklon ni od oka, ni od metka.

Slepi stražar, utopljenik i mrtvac pripremaju zajednički noćni

prepad na večnost.

47 Page

Najvažnije što treba da urade, jeste da doteraju satove.

.

.

Oklop

.

Vitez u punom oklopu, s mačem u ruci, pita ratnika s bajonetom:

Šta je za tebe večnost?

Ovaj mu odgovori:

To je vreme koje ja uštedim dok ti izvlačiš mač.

Potom ratnik pita viteza:

Zar nisi tužan što ne možeš da osetiš kapljice vode na svojoj koži?

Ćuti. Kaže on.

Slušam dobovanje kiše po oklopu.

.

.

Slava

.

48 Page

Pesnik slavan pre smrti, preklinje:

Ljudi, pesnika slavnog posle smrti, ne zakopavajte u plodnu zemlju.

Zašto?

Otimaće mi od usta !

49 Page

Miraš Martinović PREVALISA

.

Probuđena

.

Osjećao sam u svakom damaru, Njene granice su se razmicale – u snovima. Gradovi koji Pod zemljom spavaju. Prapratna i njeni stanovnici. Šta bi sa njima? Gdje se staniše? Negdje u tebi, svakako!

Ponekad mi se učini da sam je izmislio. A hodao sam njome, osjećajući je tijelom, gledajući Očima.

Kraljevi njeni, pojaviše se na konjima u jednom času, sa Kopljima i mačevima, sa krunama na glavama. Iz zemlje Iskočiše, ptice poletješe za njima. Mnoga jata prelijepih Ptica. Za njima narod i sveštenici, stvori se procesija, (sa idolom na čelu!), koja se u mimohodu kretala. Najednom, pretvoriše se u zvijezde, Obretoše na nebu. Prevalisa se Kupala u svjetlosti. Gledali su je iz nebeskih visina.

Ukazaše se putevi iz tame, kojima su hodali oni Što nekada bijahu na njoj.

Oživješe slova u kamenu i znaci koje su ostavili, Prepiši ih! – čujem nečiji glas. I počeh da prepisujem. Oživljavale su : bitke, riječi izrečene U otsudnim časovima. Molitve izgovorene U neko vrijeme, pod prevalitanskim nebom.

Otvoriše se nekropole. Progovoriše mrtvi.

Tad shvatih da sam je probudio iz hiljadugodišnjeg

Sna. Da sam je rasanio, da je ponovo živa. 50 Page

Vaspostavi se kraljevstvo otprve, u knjigu stade. Snovi onih što nekada ovdje prebivahu, Stvarnost postadoše.

Počeh da iscrtavam Njene granice.

Potekoše presahle rijeke, i izvori, Jedan je kao gejzir nasred nje Izvirao. Bila je to njena snaga životvorna, kojom se Hranila u beznađima. Reče izvor: Ja nijesam nikada presahnuo i neću, dok je ove Zemlje, iz čijih pradubina crpim kapi Za vašu i moju žeđ.

Zažubri jezik, mrtav odavno. Razumjeh Njeno postojanje. Oživješe riječi davno izgovorene.

Mrtvi progledaše i podmladiše se. Tada shvatih, da ona u svojim dubinama čuva Magmu koja daje snagu, njoj i nama.

Kada se zagledamo u njenu istoriju, shvatimo Koliko je bilo iskušenja. Uvijek ih je pobijedila, Uzdigla se iz padova i klonuća, nastavljajući da ide Svojim putem.

Po jednoj legendi koja živi od davnina, ona U nejdrima čuva tajnu. I Tajna je Čuva.

Ako bi bila otkrivna, toga časa bi nestala. Ona od naših umiranja živi. Zato je vječna.

Shvatih napokon da sam je u sebi probudio. Da sam je nosio od rođenja.

Lučindan, 31. oktobar 2015.

.

.

Mel(pomen)i 51

. Page

Ti, uvijek potrebna, Mel(pomen)o. Slijedio sam te kroz Sjećanja i snove. Kroz gradove kojih odavno nema, Koji usnuli pod zemljom čekaju da ih probudimo Iz hiljadugodišnjeg sna.

Učinila si da vidim Sofokla na Budvanskoj Plaži, kako broji zrna pijeska i razgovara s talasima. Da čujem vječne riječi.

Boginjo Pjesništva, Muzo sjećanja. Ti što si me vodila Kroz hramove bez bogova i svetilišta bez svjetlosti. Putevima kojima se nekada išlo. Ovom divnom zemljom Prevalisom. Zemljom mojom I tvojom. Satkanom od bola i ljubavi. Koju osjećam U krvi, snu i riječima koje izgovaram.

Otvarala si mi kapije vremena i stoljeća. Grobnice u Kojima spavaju usnule ljepotice, koje su slušale pjesmu Cvrčaka, istu pjesmu koju mi danas slušamo. I gledale Mjesec nad Prevalisom, ovaj Mjesec.

Silazili smo među izumrle narode, koji o sebi ne Ostaviše traga. Po razvalinama smo šetali, osluškivali govor vjčenosti. Prepoznavali i razumijevali jezike I čuli glasove koje drugi nijesu čuli.

Uvodila si me u legende i mitove. Slušali smo kako Vječnost iz njih pulsira nemjerljivom snagom. Tada Osjetismo smo kako se u nama Prevalisa umnožava.

Prolazili smo kroz Dokleu, grad – sjećanje. O, Divna Mel(pomen)o, to je tvoje carstvo. Ti, kraljice Zaboravljene Doklee. Osluškivali glasove mrtvih. Mnoge glasove. I veličanstvene horove. Čuli Besjede izgnanog retora Dionisija i njegova Nadvikivanja s morem, dok je šetao ovim žalima. Uvijek zavodljivi i nedoljivi glas Teute, kraljice Raspusne i divlje.

Sve smo čuli!

Mnoga iskušenja pratila su nas na ovom putu.

Opasni i strmi predjeli, satkani od sjećanja. 52

Klizavi i nesigurni. I sjene, mnoge sjene. Sablasti Page

I priviđenja. Ali, ti si bila sigurna svjetiljka Koju sam mogao slijediti. S nadom da će me Dovesti tamo gdje sam krenuo.

Priznajem, kad – kad mi je zadrhtalo srce, i Ruka, na ovom putu. Ali ti bi uvijek, u Časovima klonuća, vratila samopouzdanje koje me, Povremeno napuštalo.

I vratili smo se, evo, napokon, iz Predjela sjećanja, gdje caruje Tama. S biserima koje možemo staviti pred ljude. I darovati ih, kao utjehu da je sve je tu I da ništa nije prošlo.

U prošlosti smo našli svu budućnost – Najbolji znak da putovanje nije bilo uzaludno.

10.-11. april 1999.

.

.

Mijelame

Bila sam najljepša, ime mi je bilo Mijelame. Ogrlica, koju sada držiš u ruci, krasila je moj Labuđi vrat. A poklonio mi ju je moj ljubljeni, Mladi knez naroda Labeata.

Ogledala sam lice u vodi ovoga jezera. Zvijezde su bile ljubomorne na moju ljepotu. Ove iste zvijezde, koje sada tebe gledaju, dok Ogrlicu držiš u prašnjavoj ruci. Možda je po koja od onda pala, neka Promijenila putanju.

Mijelame! Mijelame! Dozivali su me mladići Sa ovih brda. U snovima sam čula Njihove glasove: Mijelame! Mijelame!… Čula sam ih sa obala jezera. Kao što ih

Čuješ ti sada, dok stresaš zemlju s ogrlice.

53 Page

Otresi prašinu, taloženu stoljećima, zamisli Vrat koji je krasila ta ogrlica. I grudi, bujne Grudi koje je doticala. Bila sam plemenita Roda, kćerka zapovjednika i starješine Naroda Labeata.

Isti onaj vjetar, koji je raznosio moje kose i Raspinjao grudi, i sada šumi, ti ga čuješ, Dok stresaš prašinu s moje ogrlice. Isti je Vjetar, sada i onda. A pitaš li se: gdje su Moje kose koje je mrsio, raznosio na sve Strane, i gurdi koje je izdašno milovao. Pitaš li se: gdje su?

Potraži moje oči na dnu jezera. Gledaj, Makar na trenutak. Shvatićeš koliko je Sve trošno i prolazno.

Znam šta misliš, dok skidaš Pažljivo zrnca prašine. Pitaš se: gdje su oči one Prelijepe žene? Mijelame koja je zanosila Mladiće. Kamenje se topilo od njenog pogleda. A ova brda za njom su se okretala. Već ih zamišljaš, ah, moje oči Boje ovog jezera što je od mojih Suza nastalo.

Da, ovo jezero je stvoreno iz mojih očiju. Od suza koje sam isplakalo. Vidiš li koliko je Suza se iz njih izlilo. I sada plaču, moje oči.

Pogledaj, eno dva izvora, dva gejzira Iz njih izviru. Budi oprezan, od mojih suza Nepresušnih, jezero stalno raste. Možeš se Utopiti. Pazi se, prevelike su dubine.

Slučaj je htio da sam izašla iz zemje. Ne ja, već Moja ogrlica. Tvoja misao me probudila, Ponovo sam živa.

I još nešto ću ti reći. Vidim, gubiš strpljenje,

Skinuo si prašinu. Hoćeš da odeš,

Misliš: kako će te to otkriće proslaviti. Upmati: 54

Trošna je i ništavna slava. Zadivljeni mojom Page

Ljepotom, stanovnici ovih predjela dajući ovom Mjestu moje ime, ovjekovječiše me. Gorim od žudnje da čujem glasove Onih mladića.

Ti, što kopaš po prošlosti, imaš moje ime I ogrlicu. To je dovoljno. Ostalo možeš Da zamišljaš i da budeš srećan.

Da li srećan?…. To ne smijem da ti kažem. Sam vidi, sam prosudi. Imaš ogrlicu… A moje tijelo, moje oči i moje lice? A Moju kosu, ni vjetar više ne osjeća? A Moje oči? Ne traži moje oči! Bojim se, Nećeš ih naći.

Gledaj u jezero i uživaj koliko možeš. Nikada se neće povratiti ovaj dan. Ni onaj Jučerašnji, ni prekjučerašnji, neće se vratiti… To ti kažem ja, Mijelame. Tako bi da me ponovo Zovu oni mladići.

Možda zovu, ali ih ne čujem.

.

.

Medaur

.

Ja sam Medaur, zaštitnik Rizona. Poznat po dva zavjetna natpisa iz dalekog Lamebeza U Sjevernoj Africi.

Rizonanji me poštovahu kao zajedničkog Lara. Bio sam osnivač i heros, sada nepostojećeg Grada. Rado sam lebdio nad Ovom razvalinom. Nad bedemima kojih Više nema. Ali moj duh je tu, sveprisutan.

Stanovnici Rizona su me zamišljali kao konjanika Koji obuzdava konja u galopu i vitla kopljem na

Sve strane. Poslije su me upoređivali sa konjanikom 55 Page

Starih Tračana. I sada ponekad Razigram krilatog pegaza, napravim krug nad Zalivom. Ne ljuti me što me niko ne vidi. Znam Da sam nevidljivi konjanik koji će jednom Biti vidljiv.

Zauzimao sam istaknuto mjesto u hijerahiji bogova. Nekada! Hvala pjesniku koji me ovjekovječi Kroz dva zapisa, na kojima je preživjelo moje ime. Da njih nije sigurno se ne bih Oglašavao. Ovako, oni mi otvaraju vrata, za izlazak Iz tame.

Gdje su moji sveštenici kojima sam dao Moć: da mogu izvesti duše iz tijela, dok ono Odmara, slobodno lutati prostorima i ponovo se Vratiti u svoje prebivalište. Ponekad susretnem njihove Sjene koje su uzele obličje ptica. U jatima i pojedinačno, Lete nad ovim brdima, a onda bježe od mene, kao da nijesam Njihov zaštitnik.

Pjesnicima dajem prednost. Posebno onom što Napisa dvije pjesme o meni. Da bih Se ponovo ostvario, navešću stihove, U kojima živim.

Neka je slava i hvala pjesnicima.

.

***

I O, Ti, koji obitavaš u Eacidskim zidinama Risinija Tvrđave u Dalmaciji, zajednički laru našega naroda, Medaure, koji si svet kako u otadžbini tako i ovdje, Molim te da ove skromne darove primiš kao svoje, Ti Koji si velik u svojoj pojavi, Ti pod kojim se, Obuzdan tvojom ljevicom, konj propinje u vazduh, Dok tvoja duga ruka podignuta pored uva sije smrt.

Takvog te, kao već određeni konzul, u ovom sjedištu

Smjestio Tvoj rob koji ti odaje poštu, poznat

56 Page

Ratnom gradivu, i Tebi Cezare Marko, Uvijek istaknut u prvom bojnom redu.

.

II

. Pošto je primio konzulat… Živu sliku očinskog duha Kako sa obuzdanog konja baca koplje Tebi, Medaure, posvećuje tvoje Meduarije.

.

.

Sofokle u Butui

.

Divan je ovo grad, Butua. Tako se izgovara na jeziku Njegovih stanovnika. Možda ću ga upotrijebiti u nekoj Budućoj tragediji. Nešto zrači iz njegovog imena. A Ove plaže, ah ove plaže. Toliko mi prijaju. I pijesak, more I talasi. Kao da se prvi put susrećem s morem, Ostvarujem se kroz njega. Kroz svako zrno pijeska. U svakom Sam talasu. Osjećam dolaženje i odlaženje, dok kroz Predvečerje koračam, zadovoljan što mi se stope ostaju Ovim žalom.

Trajaću ovdje, kao što trajem u beskonačnom moru. Ova Žala su kao ogledala koja umnožavaju moj lik. Stigao sam ovamo na odmor, zvanično je moj dolazak tako Objavljen, a u stvari, ja u ove krajeve dolazim zbog drugačijih Razloga. Državna blagajna u Atini, čiji sam glavni rizničar, Otanjala je, treba probuditi naše emporije. Butua je Jedna od važnijih u ovom dijelu Hronskog mora, Treba podsticati trgovinu. Umjesto da mislim o pjesničkim Djelima, moram se baviti državnim poslovima. Laskalo Mi je to u mladosti. Danas, na sve gledam drugačije.

Hej, more! Talasu koji donosiš

Sve u svojim kapljicama, osjećam kako se u tebi sav 57 Page

Razlivam. Sjutra imam sastanak sa starješinama grada. Moram na to misliti, prije svega.

Važni poslovi su u pitanju.

A onda ću o tebi razmišljati, more, I o tebi, talasu, i o vama, Talasi, o oblacima koji u predvečerje promiču nad Gradom i ovim predjelima.

Gle, naše lađe, ukotvljene u luci. Svuda smo stigli. To raduje.

Moja domovina je mnogo prostranija od one koja je Ucrtana u granice Grčke. Moja domovina je beskrjana. Osjećam sebe u mnogim zemljama i narodima. Helen sam i Ilir, Peonac, Tribal i Autarijat. Kelt sam. Pegazi i Medi bliski su mi, koliko Tračani i Epirci.

U katalogu sam svih naroda. Otkuda ovakva misao u Meni, večeras, na ovom pustom žalu? Svakakve misli Me opsijedaju. Narodi od početka svijeta. Htio bih da sastavim katalog njihovih sudbina. Da poređam narode i njihova imena, od početka Svijeta. One koji žive u uspomeni i one Što su odavno mrtvi, od kojih osta samo ime.

Zašto me opsijedaju narodi? I ovaj pijesak. Tragovi U njemu, tragovi su mnogi koji su licem zemlje Ostavili oni koji su prošli. A prošlo je nebrojeno Mnoštvo i ja bih da se utopim u njihove tragove. Da čitam iz knjige vječnosti.

Putevima Kojima su prolazili narodi, plemena i jezici, da krenem, I da se ne zaustavim, da putujem do kraja zemnog Života. Da vidim groblja, oslušnem mrtve, napišem Veliku tragediju, koju bi činili veličanstveni horovi Izumrlih naroda koji se vječno oglašavaju. I, sada, Dok hodam ovim žalom i udišem more, čujem

Mnoge glasove, u talasima dolaze. Čujem more

Koje nema obala, koje veličanstveno govori,

Beskrajno se oglašava. 58 Page

Kako je gorda i stasita ova Ilirka. Hoda graciozno I dostojanstveno, ovako ne znaju da hodaju žene u Atini. Nosi krčag na glavi, napunjen vodom sa nekog izvora. Neprilično je, stranac sam i neznanac, al’ moram se Osvrnuti.

Da li će neko jednom prepoznati moje stope u ovom Pijesku? Da li će znati da sam ovuda prošao ja, Sofokle, tragičar i rizničar? More otkriva i pokriva, More radnik neumorni. Odnosi i vraća. Sjutra, Ako u toku noći nadođe plima, neće biti ovih stopa. Ali, vjerujem da ovo isto more, koje će ih izbrisati, Jednom će otkriti trag koji sam ovdje ostavio.

Tragovi se ne mogu izbrisati. Sve se ponovo ukazuje I obnavlja. Riječi, fakta, osmijeh, dovoljan je da se Udvoji i umnoži i ponovo javi. Ne vjerujem u kraj. Svaki kraj je početak. Dovoljan razloga za takvo vjerovanje je More, talasi i pijesk, koji uzimam

Pune šake su mi pijeska.

Već je sumrak, uskoro će noć, moram na počinak, A prije toga na sastanak s povjerljivim ljudima, Helenima Koji su ovdje na službi i predstavnicima Domaćeg stanovništva, koje radi za nas, uz Nagrade.

Sjutra je novi dan. Sjutra mojih stopa neće biti. Ali…Nema zaborava. Mrtvi ne mogu biti mrtvi, dok je jedna Jedina misao na njih prisutna među živima. Sve je Život, u stalnom gibanju i uznošenju, u nadolaženju I vraćanju. Volio bih da još mogu ovako, ali Stvarnost uskraćuje prostor krilima mašte.

Moram se pripremati za sjutrašnji sastanak. Atinska blagajna se polako,a li sigurno prazni. Nedolično možda za jednog pjesnika, ali je tako.

Zbogom, More!…

59 Page

I još samo da kažem: Na mjestu sbakog grada upisana je njegova sudbina. Vanvremeni časovnici otkucavaju trajanje.

Čujem ih! ……………………………………………………..

60

Page

Elvedin Nezirović SKANDINAVSKE

Ono što ostane kod kuće

.

Nikada nisam krio da volim putovati sam. To je zato što putovanje doživaljvam kao kreativni čin i što, lišen prisustva ljudi koje volim, jasnije opažam stvari oko sebe. U mojoj perspektivi svijeta, još samo takva vrsta samoće čuva uspomenu na ono osjećanje slobode prisutno na fotografiji galeba u letu. Možda baš zbog toga, kad putujem sam, često imam osjećaj da sam izašao iz svog stvarnog života i načas se nastanio u nekom drugom – životu bez biografije. I uvijek mi se, u tom stanju iscenirane podvojenosti, dogodi jedan te isti trenutak: zastanem, osvrnem se i ustanovim da je ono što tražim ostalo kod kuće.

.

.

Domovina

.

Gledano odavde, sa sjevera kontinenta, Zemlju iz koje dolazim moguće je Doživjeti jedino kao zbir svih mjesta Na kojima nikada nisam bio. Tako lako je povjerovati u obmanu Da je ono što smatraš domovinom Samo geografski prostor U kojem se smjenjuju godišnja doba.

.

.

Religija

.

U vozu za Malmö, Razmišljam o tome kako bih, U nekom budućem sjećanju, ovu, vrlo lako, 61

Mogao zamijeniti s bilo kojom drugom slikom putovanja Page

Da nije žene preko puta, čije lice je preplavljeno Neugodnim saznanjem da čovjek na sjedištu do njenog – Tamne puti i duge, raskuštrane brade – čita Kur’an. U njenoj gesti ima neke melodramatike s kojom se, Pretpostavljam, ljudi ovdje lako identificiraju, Ali je, u osnovi, ona samo posljedica nedostatka one vrste Iskustva na kojoj je zasnovana svaka ideja o Bogu. Drugim riječima, Arap s Knjigom u ruci Jedna je od najformativnijih mitoloških slika savremenog Zapada, koji u njemu vidi isključivo terorističku prijetnju Iako je on, prije svega, pjesnik.

.

.

Kuduz

.

U Skåneu, ispod Aleovog kamenja, nalazi se Riblji restoran u kojem radi kasirka S crnim kovrčama i debelim talogom šminke na licu – Njen pogled, vjetar je što se valja sivim Baltikom. Zatičem sebe kako iščekujem trenutak Kada će iz tašne izvaditi Milde Sorte i pripaliti Cigaretu, s vještinom koja će u kadar unijeti Dašak topline.

.

.

Ličina

.

U nekoj kafani, u Malmöu, Slušam kako mi Refik Ličina sa zanosom Priča o skandinavskim pjesnicima Koje prevodi, a čiju poeziju, na moju Veliku sramotu, samo ovlaš poznajem. Poslije, kada u vozu za Stockholm budem čitao

Antologiju švedske poezije – koju će mi na rastanku 62

Pokloniti – naići ću na ove stihove Edit Södergran: Page

„Miruj, o moje dijete, nema ničeg i sve je kao što vidiš: šuma, dim i bjekstvo tračnica. Negdje duboko u zemlji dalekoj postoji vedrije nebo i zid s ružama i jedna palma i blaži vjetar – i to je sve. Ne postoji sem snijega ništa na granju smrčevom. Ne postoji ništa za cjelivanje vrelim usnama, I sve se usne vremenom ohlade. Ali ti kažeš, dijete moje, da ti je srce čudnovato, I da živjeti zaludno grđe je od smrti…“ I cijelo vrijeme mislit ću o tome kako Savršeno tačno opisuju Refikovu samoću U ovom jeziku hladnih vokala, Gdje vjetrom uznemireno lišće slavenskih riječi, Zašušti, tek povremeno, u prevodu Poezije.

.

.

Ravnodušnost

.

Rat je u mene usadio osjećanje ravnodušnosti Prema svemu onom čemu se normalan svijet iščuđava. Ovdje, na Gamla Stanu, među besprijekorno Povučenim arhitektonskim linijama, ta Ravnodušnost postoji kao svijest o ruševinama. I zaista, ne mogu se oprijeti davno stečenoj navici da U svakoj formi vidim sliku njenog uništenja. Neodvojivom mi se, tako, od doživljaja arhitekture prikazuje Misao o njenom rušenju, koja, zapravo, hoće reći kako Svakoj rušiteljskoj namjerina putu stoji samo Naivno uvjerenje arhitekte da je onoga trenutka Kada dobije formu, njegova ideja konačna.

.

. 63

Rumi Page

.

Stojim na doku. Ispred mene je more, iza – protestantska crkva, sagrađena u XIII vijeku. To znači, da gledano s pučine, Švedska njeguje perspektivu Boga kao vlastite metafore: u ovisnosti od toga da li se kopnu približava ili od njega udaljava, u oku moreplovca crkveni je toranj prvi i posljednji doživljaj doma. Za tu je svrhu u mojoj kontinentalnoj kulturi rezerviran trenutak kada se, spuštajući se niz Žovnicu, u kotlini, s obje strane Neretve, među crkvama i katedralama, ukažu minareti džamija. To je neka vrsta utjehe za koju oduvijek vežem Rumijev katren isklesan iznad ulaza u jednu hrišćansku crkvu u Širazu: „Tamo gdje je Isus živio okupljaju se hrabri i velikodušni. Mi smo vrata koja nikada nisu zaključana. Ako te muči bilo kakva vrsta bola, zastani pored ovih vrata. Otvori ih.“

.

.

Bergman

.

Noćas sam sanjao da stojim na vratima naše sobe i gledam te dok, usnula, svako malo, rukom tražiš moje tijelo u krevetu. Soba je bila ispunjena blistavim svjetlom, a ja sam stajao u mračnom foajeu i posmatrao te – slika iznenađujuće slična onoj iz Bergmanovih Divljih jagoda, kada, u ljetnikovcu u kojem je proveo djetinjstvo, Isak Borg usnije svoje bližnje. I sasvim sam spreman da onim što sam sanjao, jutros ispunim geometriju dana: u poređenju s Bergmanovom scenom, gdje svjetlosni kontrast naglašava teatarsku ambijentalnost i upućuje na frojdovsku tezu da je sanjač gledalac u pozorištu podsvjesnog, odsustvo svjetlosne jednobraznosti u mom snu mogu jedino da protumačim kao odnos između dvije samoće, pri čemu je moj mrak ishodišna tačka odluke da se, na izvjesno vrijeme, od tebe odvojim. Dakle, samo tako – kroz spoznaju da danima već postojim u tvom životu kao lik na retuširanoj fotografiji, čije je postojanje pažljivo izbrisano – mogu da se identificiram s ulicama ovoga grada, u kojem se, početkom 1976., nakon trideset godina čekanja, udala za svoga princa, Lilian Davies Craig.

Umjesto straha od letenja

.U avionu, pred polazak kući. Lijep mlada žena se propinje na prste, podiže svoju krznenu torbu i uporno je pokušava ugurati u 64

pretrpani pretinac iznad sjedišta. Dok tako stoji, rubovi njene ljetne haljine su povučeni visoko Page

iznad koljena tako da joj mogu vidjeti gola napregnuta stegna. Prizor netaknute ljepote, kojeg kvari potreba djevojke da se svakim svojim pokretom obraća muškarcima oko sebe i to tako da je u toj komunikacijskoj igri stalno prisutna patetična invokacija seksa. Gledam je sa zanimanjem kakvo i priliči muškarcu koji već deset dana nije omirisao žensko tijelo. Kasnije mi je rekla svoje ime. Odmah sam ga zaboravio.

Drago Glamuzina EVEREST

.

.

Meč stoljeća

.

Umjesto da napokon posložim svoj život ja iz noći u noć gledam mečeve Muhameda Alija i Joea Fraziera, i Georgea Foremana, i Sonnyja Listona. Petnaest rundi u New Yorku osam rundi u Kinšasi četrnaest rundi u Manili. Mržnja do kraja života ali uvijek jedan uz drugoga u svakoj rečenici, i sad kad je jedan od njih mrtav, Ali i Frazier. Udarci zbog kojih prestaju raditi svi unutarnji organi samo su manji dio velike životne priče koja se u veoma nategnutom luku

noćas spaja s mojom.

Čudim se kako sam ih pronašao nakon tolikih godina

sad kad se i sam borim. 65

Taj se dječak ustajao po noći da bi ih Page

gledao, zajedno s milijunima drugih, kako se bore u džungli. Ali i Foreman. Imao sam tada 7 godina, i naravno da se ničega iz te bitke ne sjećam, osim svog oca, uzbuđenja dok me budi u tri ujutro osjećaja da smo u nečemu zajedno, njegovih stisnutih zubiju i glave koja se njiše lijevo desno u pokušaju da izbjegne krošee koji dolijeću sa svih strana. I sada je noć, četiri sata, i ja gledam ono isto što sam i tada gledao. Ali, rekao sam već, tada sam vidio nešto drugo. I tada sam bio netko drugi. Što je zajedničko toj dvojici? Prvi i ne zna za drugog, ne može ga ni zamisliti, a drugi se samo nejasno sjeća prvog. Prvi je bio sretan što ga je otac pozvao k sebi a drugi je vidio očevu smrt i sad se sprema da zada smrt jednom životu, ubije jednog od onih koji su mu prethodili.

.

.

Sub specie aeternitatis

.

U tuđem sam stanu ispod tuđih plahti i deka, oko mene ostaci nečijeg života, koji nije moj. Čitam što piše na papiriću zalijepljenom na hladnjaku, gledam fotografiju na zidu mali Japanac, ostaci tuđe hrane u smeću tuđa kupaonica

kutijica za leće, stara četkica za zube 66

preko malih ljestava prebačen šal… Page

Sutra će se moji prijatelji vratiti i ja ću, nakon što sam danima promatrao naplavine njihova života, preći u stan drugih prijatelja koji nisu nigdje otputovali ali imaju sobu viška i zovu me svojim djetetom dok mi pripremaju večeru. Poslije ležim u krevetu i gledam u zid u portret oca mog prijatelja, koji je umro baš u ovoj postelji u kojoj bezuspješno pokušavam zaspati. Otvaram knjigu koja stoji kraj uzglavlja i gledam fotografije starog Zagreba i ljudi koji su već odavno mrtvi ali, eto, našli su se u ovoj sobi sa mnom i ocem mog prijatelja. Pomislim kako su se sigurno i njima događale ovakve stvari u životu i kako to više nikome nije važno. Zatim pokušavam pronaći nešto umirujuće u toj činjenici.

.

.

Popodne sa sinom

.

Danas sam proveo dan Sa sinom Kao nekada Bili smo na košarci Pa u kinu Na kraju sam ga odvezao kući Parkirao pred zgradu u kojoj sam Nekad živio

Ali on nije izlazio 67

Pa smo dugo razgovarali u automobilu Page

Htio sam ga pitati Nešto o tome kako izgleda Taj život U toj kući Sada

Ali nisam

.

.

……………………… Everest

. ništa novo u mojoj sobi i dalje se redovito uništavam, noćima dan jedva preživim a onda opet, navečer dovlačim se do ruba spuštam roletne kad zajutri kao da ću time nešto promijeniti uhvatim se nečega pa ne puštam pustoši me to krnje zadovoljstvo da li se Mallory 1924. popeo na vrh o tome mislim ovih dana knjige, internet filmovi, fotografije stotinu scenarija tog posljednjeg dana prvi na Everestu? nek se mozak potrudi, koliko god može! njegovo tijelo. zajedno s istraživačima pregledavam njegov leš pregledavam stvari koje su pronašli nakon 75 godina pismo neke žene koja mu očito nije supruga sat bez kazaljki zaštitne sunčane naočale

koje su mu našli u džepu pa znamo da je bio mrak kad je pao. 68

zašto je sa sobom poveo tog neiskusnog momka Page

neki kažu da je poginuo zbog ljubavi ni prvi ni zadnji lijepi se mladić okliznuo i povukao ga u smrt, sve to usprkos mnoštvu nježnih pisama koje je s Tibeta poslao supruzi obećavajući da će njenu fotografiju ostaviti na vrhu svijeta zašto nije odustao, zašto se nije vratio kad je vidio da je prespor da je prehladno i da nema više kisika? zašto se on dovodio do ruba? od čega je bježao? tijekom svih tih godina njegovo su tijelo iskljucale ptice ušle su u njega kroz zadnjicu i izvukle mu svu utrobu truplo je potpuno prazno ali leđa su savršeno očuvana vide se i modrice od konopa kao i pismo te nepoznate žene koje je bilo skriveno u unutarnjem džepu i mi sad, nakon tolikih desetljeća čitamo te rečenice koga je zapravo volio suprugu, tu drugu ženu dečka kojeg je poveo u smrt? Everest? svoju djecu? sve njih? i je li to važno nakon svih ovih godina? zamišljam kako se spušta kroz mrak (mjesec je te noći izišao tek u 1 sat) potpuno iscrpljen nakon što se prvi popeo na vrh svijeta (jer ja eto vjerujem da je bio gore) i kako pada stotinama metara klizi niz liticu zatim proučavam točku

na kojoj su ga pronašli 69

pokušavam pogoditi otkud je pao Page

napipati rub s kojeg je kliznuo u moju sobu

.

… Bacač kamena

.

(ili kako završiti pjesmu nakon 25 godina)

Kad ostaviš obitelj i odeš od kuće, trebaš jednom preseliti i svu onu hrpu papira koju si godinama slagao po ladicama, za neke bolje dane kad si im obećavao se vratiti. Odgađao sam to godinama, premda svjestan da više nisu u stolu, ni u ormaru, nego negdje na hrpi u potkrovlju, a ponešto možda i u smeću. Možda se netko i iživljavao na njima. Ali evo me sad, virim u nekog drugog sebe premećem po rukama tekstove o ženama koje više ne volim, o ljudima koji su u međuvremenu umrli, o vremenu koje ubija sve čega se dotakne… A ostavljeni su da ih se završi. Čitam tu pjesmu o bacaču kamena, o tome kako sam se uspeo na malu uzvisinu pokraj kuće i gađao kamenjem u jedan stari šporet bačen ispod ceste. Pokušavam dozvati taj osjećaj, vidjeti tog Bacača

i kamen kako leti, 70

iz onog u Page

ovo vrijeme. Leti ravno prema meni i prisiljava me da se sklonim.

71

Page

PROZA

Đorđe Majstorović NOVI SAD NOIR (LAV JU, TU)

.

Tog jutra Martin je stigao u grad i od tada ništa više nije bilo isto. Svi su to primetili: taksisti kod železničke stanice; vižljasti kolporter u Zmaj Jovinoj; prodavci sa Najlon pijace; đubretar sa Petrovaradinske tvrđave; svi su istog trenutka zastali i pomislili: hm, kao da se nešto odjednom promenilo. To se prosto osećalo u vazduhu. Martin je polako vukao ogromni crni kofer za sobom, dok je u drugoj ruci imao samo ono što mu je preostalo od cigarete. Jutarnja košava ga nije omela da nesrazmerno veću pažnju pokloni stvaranju jednog pikavca, dok se činilo kao da kofer sam ide za njim, poput kakvog četvrtastog dobermana. Zastao je da ugasi cigaretu tik ispred trafike, što je potrajalo dovoljno dugo da prodavačica pomisli:kakav čudan tip, i da se onda vrati rešavanju ukrštenih reči. Martin je zatim ušao u taksi i dao vozaču adresu hostela u centru grada.

Čila uvek kasni na posao. Naročito kad je radna subota, kao danas. Čila, zapravo, uvek kasni, bilo gde. Upravo je vidimo kako se sa Limana preko Grbavice stuštila ka srednjoj školi u kojoj predaje. Predaje francuski. Tako i izgleda – francuski, sa ljubičastom kapom na glavi i roze šalom koji lagano poskakuje na njenom levom ramenu. Hej, Čila, uzmi taksi, kaže joj ponekad njen mačak. Ali ona nema vremena. Nema vremena da čeka taksi, nema vremena da čeka bus, nema vremena da sanja, nema vremena za vezu, nema vremena za decu, mačak je sasvim dovoljan. Nedavno je u novinama počela da čita neki članak o tome kako žene njenih godina sve ređe rađaju zbog hedonističkog načina života, ali, pogađate, nije imala vremena da čita te gluposti do kraja. Jednostavno se nema toliko vremena, pogotovo ujutru. Čila ipak stiže u zadnji čas, dovršava svoj kroasan, i otvara vrata učionice.

Lazo je sa Klise i Lazo je peder. To je rečenica koju zapravo nikad nećete čuti uživo. Mada Lazo jeste sa Klise i to, iz nekog samo njemu znanog razloga, uvek ponosno ističe, iako se nije tamo rodio. Sa druge strane, Lazo je isto tako i gej, homić, pederčina, gari-pozadinac, ali bez obzira što se tako i rodio, to neće nikom priznati dok je živ. A nije baš imao puno sreće od samog početka. Kao prvo, rodio se u Vukovaru… Kad je imao sedam godina poginuo mu je otac, dok

su baš dan pre njegovog devetog rođendana morali na traktor pa za Novi Sad. Ipak, tu mu se 72

svidelo, usledilo je par godina bezbrižnog pikanja fudbala sa novim društvom, ali onda mu je Page

nešto počelo bivati sumnjivo. Prvi put je primetio da nije baš sve kao što njegovi vršnjaci pričaju onda kad im je u gostima bila dalja rođaka iz Prijedora. Lazo je uporno virio kroz ključaonicu dok se ona tuširala… i ništa. A onda, kad je sa drugarima prvi put išao na utakmicu omiljenog tima, imao je dva puta po 45 minuta neprestane erekcije.Tako ti je to kad si maler ceo život, pomislio je Lazo, baš meni da zapadne da sam peder.

Milena sa Podbare retko kad ustaje pre podneva, osim subotom. Jer subotom ujutru se ritualno ide na Najlon; jer tamo se prodaje najbolja garderoba u univerzumu; jer tamo se mogu naći cipele njenog života; jer tamo se mogu zadesiti helanke koje je čine zgodnijom; jer tamo može da kupi 7-8 majičica za hiljadu dinara; jer je tamo jednom našla omiljene minđuše, itd. Milena inače radi u jednom kafiću u centru, uvek treća smena, a ako radi i petkom onda ide na Najlon direktno sa radnog mesta. Ima dredove na glavi i taktički dobro raspoređene pirsinge i mladeže po celom telu, kako kaže sasvim dovoljno da je šabani ne smaraju. Međutim, dok isprobava devetu bluzu od jutros, jedan od prodavaca se baš zakačio za nju. A Milena zna, Milena dobro zna, da su takvi kao on ljubazni samo kad se nadaju nečemu za uzvrat i ubeđena je da će joj ovaj uz kusur uvaliti i svoj broj telefona ili će zatražiti njen. Ipak, ništa se od toga nije desilo ovaj put. Prodavac je samo pružio ruku i rekao: Ja sam Lazo… živim tu, na Klisi… svrati i sledeće subote…“– Milena uz mlaki stisak primeti i tu plavu senu u njegovim crnim očima… i izvadi telefon iz torbe.

Goran je ubeđen da živi u najružnijem delu grada. Jednom je na svojoj zgradi nažvrljao grafit: Novo Naselje rađa novo nasilje. Smatrao je da nema baš puno mesta za nove ideje. Mislio je kako ovaj grad i nije baš tako idealan za ulične pesnike poput njega. Voleo je da priča o tome: sa komšijama, taksistima, kasirkama, sa gostima u hostelu u kojem je radio, itd. Naročito je to voleo da objašnjava strancima, na svom nedovoljno dobrom engleskom jeziku. This town… pretty fucked up, man…– a stranci su ga uglavnom strpljivo slušali. Domaći gosti su bili nešto manje ljubazni, ali ga je te subote ujutru jedan tip pažljivo saslušao od početka do kraja. Goran je krenuo da mu objašnjava kako su pre par meseci po gradu demolirane pekare, zavladala je opšta histerija, dok je u tom trenutku kod njega u hostelu bilo četvoro gostiju „problematične“ nacionalnosti, pa je on bdio nad njima, sugerisao im koja mesta da izbegavaju i nije dremao dok se nisu vratili iz noćnog izlaska. Sve u svemu, prilično sjebano, zaključio bi priču tom uzrečicom, kao i obično. Tip mu je samo kratko odgovorio: Histerija je učiteljica života… – i Goran dobi ideju za novi grafit.

Nikola je sa Detelinare i do pre par godina su ga svi zvali Džoni. Voleo je da se gleda u ogledalu, a voleli su i drugi da ga gledaju. To je bila njegova hrana i zato je, između ostalog, rešio da napravi bend, kako bi ga još više gledali. Nije bio baš najbolji pevač, ali je bio dovoljno glasan. Trajalo je to par godina, jednom su čak svirali i na Egzitu pre Love Huntersa, na nekoj lokal patriotskoj bini. Međutim, prvo se raspao bend, a vrlo brzo i sve ostalo… Džoni se osećao poput zgaženog pikavca. I onda, hokus-pokus, Džoni je odjednom postao Džonki. Od onog

zgodnog momka ostao je samo zgodan nadimak. Sada ga vidimo kako čeka trojku da ga odveze

73 Page

do centra. On je onaj sa naočarima za sunce, sedi na klupici i stiska malenu limenku guarane sa obe ruke. Ne primećuje leptira koji je sleteo pored njega…

Agi je sa Telepa i radi u očevoj štampariji. Ona ima dugu crnu kosu i raznobojne nokte. Posle posla često prošeta do Šodroša da gleda u labudove. Samo stoji na pristojnoj razdaljini i sa rukama u džepovima gleda u te džinovske guske. Kada bi izašli na obalu, ona opet ne bi znala da pogodi ko su mužjaci, a ko ženke. To joj se jedino sviđalo kod njih, inače su joj bili jezivi. Jednom, dok je tako stajala, prišao joj je neki lik, predstavio se kao Goran i počeo da joj priča o labudovima. Između ostalog, rekao joj je da mogu da prelete po hiljadu kilometara u cugu, kao i da ima nekih među njima koji žive i po pedeset godina. Pola veka, pomislila je Agi, ona će imati toliko za manje od dve decenije, to je takoreći tu iza ćoška, kad bi još samo mogla do tada da nauči da leti… Neradnim subotama Agi ode do keja da traži leptire. To joj je zapravo samo izgovor i onda šeta pored reke sve dok ne padne mrak. Ovoga puta joj je nešto drugo odvuklo pažnju, jer je duž celog keja neko, a ona pretpostavlja ko, na svakih pet metara ispisao grafite: Agi, volim te. Nečuveno, pomislila je ona, a onda nastavila da broji natpise sve do mosta…

Mrak je već uveliko pao kad je Vanja zakoračio na Varadinski most. Imao je trideset godina, od čega je bar dve trećine vremena proveo proklinjući rođene roditelje zbog ženskog imena koje su mu dali. Vanja je kao član vladajuće stranke postao najmlađi odbornik u gradskoj skupštini, a sada je pokušavao da se seti kada je poslednji put ovako prošetao do grada. Živeo je sa sremske strane i uglavnom je svuda išao kolima. Na mostu je uočio gomilu katanaca zakačenih za ogradu, sa ugraviranim datumima. Prvo je pomislio da je reč o samoubicama, ali je zbog količine katanaca shvatio da mora biti da je to neka romantična pomodarija. On smatra da romantika nije baš neophodna, ali slično je mislio i o samoubistvima, poštenju, savesti i istraživačkom novinarstvu. Recimo, kada bi se neki lokalni novinar ozbiljnije pozabavio Vanjom, možda bi u nekom trenutku iskopao to da Vanja, osim što vara ženu, usput diluje i drogu. Teško da bi otkrio i za koga, jer to bi već bilo ravno samoubistvu, ali bi definitivno narušilo Vanjin politički ugled, pošto se takve stvari ne zaboravljaju tako lako u ovoj velikoj palanci. Vanja upravo nosi jedan paketić stalnoj mušteriji sa kojom ima razrađenu taktiku. Nađu se na određenoj klupici u Dunavskom parku, pozdrave se poput starih školskih drugova koji su se slučajno sreli posle dužeg vremena, popričaju 5-6 minuta, neprimetno naprave robno-novčanu razmenu i onda svako na svoju stranu… Džonki je čekao na svom mestu i ovoga puta, jer Džonki je dobar pas, Džonki ga nikad ne bi zajebao… Kakve glupe ptičurine, samo se vrte u krug u tom jezeru, kakav glup život… – rekao je Džonki pre nego što su se rastali, a Vanja reši da napravi još jedan krug oko parka pre nego što pozove taksi…

Martin je poslao poruku Čili da će se večeras naći na njihovom mestu na Tvrđavi i izašao iz hostela nešto pre ponoći. Ostavio je za sobom prazan kofer i nula otisaka. U holu je prošao pored recepcionera koji je nekoj lepuškastoj devojci duge crne kose objašnjavao kako su svi leptiri

zapravo histerični, a neki čak pate i od šizofrenije. Martin se na to samo nasmešio i izašao na 74

ulicu u ubedljivi mrak. Mimoišao se sa nekim krupnim momkom i devojkom sa dredovima. U Page

prolazu je čuo samo jednu rečenicu: Moram da ti kažem nešto što do sad nisam nikom rekao…– i na trenutak mu je bilo žao što neće moći da čuje o čemu se radi. Ipak, zvono na katedrali ga je podsetilo da bi trebalo da požuri, da obavi taj posao zbog koga je opet došao…

Sutradan ujutru, leš lokalnog odbornika isplivao je iz jezerceta u parku; vižljasti kolporter iz Zmaj Jovine već je mogao da predvidi sutrašnje naslove o nastavku serije ubistava korumpiranih političara; prodavci i taksisti su dobili novu temu za razgovor sa mušterijama; đubretar sa tvrđave je upravo uklanjao praznu paklicu cigareta; Martin je po ko zna koji put rešio da će prestati da puši, a Čila je rešila da će početi da dolazi na vreme… Ali, da li je kasno za promene?, pitao se Dunav, večiti mrgud.

75

Page

Nikola Popović BATRUNSKI LIMUN

.

.

– Hedonizam, to je jedna opasna ideologija – govori Antoan između dva gutljaja araka, libanske rakije sa ukusom anisa. Otpija i nastavlja: – I kao svaka idelogija ima svoje verne poklonike. U Libanu posebno, jer uživanje u hrani je u našoj krvi. Zapadnjaci – šta god to značilo – kažu nam da prečesto, i odveć detaljno, govorimo o jelu, ali zar ono nije životno, ljubavno gorivo? – Podigao je glas polako stižući do kraja rečenice, kao što recitator naglašava kraj stiha, i zadovoljno stao.

Pomišljam kako je moj domaćin, hedonista Antoan, čuvao frazu spremnu, i kao što se dragocen nakit čuva u sehari i nosi u praznične dane, izneo je ovde, u svojoj batrunskoj bašti s pogledom na luku. Ćutimo, ali u Libanu priče traju i u tišini između dva tona. Antoan otvara srebrnu tabakeru sa ugraviranim inicijalima, rad damaškog majstora, otpuhuje kolutove dima iz cigarete koju je napravio pažljivo svijajući duvan u papir. Tupkao je prstima polako i dugo, kao da svira po dirkama, i na kraju sigurnim pokretom stavio filter, kresnuo šibicu i prineo je vrhu cigarete.

Kroz oblak dima razgoreva se i priča:

– Ovde u Batrunu još postoji Mediteran kakav se pronalazi sve teže – govori dok vadi mahune iz duguljastog fava pasulja. – Nije arak jedino piće od anisa. Italijani prave sambuku, Francuzi perno, Grci uzo, ali libanski arak ima jedinstven balans gorčine i slatkoće, a sveže niti voća prelivaju se finim bariknim nijansama koje asociraju na borovinu.

I ovaj, somelijerski opis araka, Antoan je čuvao, da kaže kad zatreba. Slušam ga kao da listam knjigu a on uzima mahunu fave, stavlja je na dlan kao na postolje:

– Ovu biljku gaje po celom Mediteranu, prave od nje čorbe i umake, ali pravi ukus osetićeš samo ako zubi zagrizu tek ubran plod. Isprva se oseti gorčina, a potom se nepcem šire slatkasti, baršunasti tonovi.

– Ima za to reč – progovaram – zaukus, ali se Antoan ne da pomesti, već nastavlja:

– Reči su tvoje polje. A Liban je poput zrna fave. Na prvi pogled zna biti štur, tvrd, opor. Ali libanska je zemlja pitoma i dobra – kao i mi Libanci – samo što je ovuda protutnjalo mnogo toga.

Video si uostalom, dolazeći u Batrun, onaj kamen na kojem su ostavili trag svi osvajači. Turci, francuski generali na putu za Siriju… Svako je hteo osvojiti i prisvojiti Liban. A kako i ne bi?

Pogledaj ovo more, nema mu ravnog ni na Azurnoj obali… Pored toga, mi smo kapija Istoka. 76 Page

Antoan govori svoju priču dalje, zastajući tek da uzme gutljaj i povuče dim. Dobro zna da sam nepušač, ali mi nudi duvan i kaže da njegove kolege lekari – i on sam – preporučuju s vremena da i nepušač zapali cigaretu, zbog boljeg rada srca, koncentracije i – sam će posvedočiti – boljeg seksa. Nevešto svijam list, još teže stavljam filter a Antoan se smeje zavaljen u fotelju od pruća, i nastavlja gde je stao. A svaka njegova priča staje na istoj raskrsnici koja vodi ka manjim, sporednim pričama koje objedinjuju hranu, ukuse i mirise, putovanja u svet i povratak u rodni Batrun.

– Slušao si bejrutske anegdote o hrani, pisao o artičoki, biljci tvrdih listova i mekog srca, vinima doline Beka i falafelu u Sidonu. O Batrunu, međutim, nisi napisao ništa. A nigde u našoj libanskoj zemlji voćka nije tako sočna, grozd tako zreo, kao na ovim batrunskim obalama. Ovde i same reči našeg, libanskog arapskog, imaju punoću kakva im nedostaje na jugu, u Sidonu i Tiru, ili na severu u dolini Kadiši, pa i u Balbeku. Zavela te bejrutska vreva i opilo vino iz Beke, ali Batrun si zaobišao, a već si nekoliko puta ovde…

Antoan pripaljuje cigaretu, otpija poslednji gutljaj iz čaše, vadi zrno pasulja i košarkaškim pokretom baca praznu zelenu ljušturu u baštu:

– Ne brini, jer sve će to razgraditi zemlja. I pasulj je njen plod i sada joj se vraća. Zemlja će na kraju primiti i uvelu biljku i nas kad nas ne bude. – Govori kako je život krug u kojem se rađa i umire, potom iznova rađa, a mi treba da živimo u sazvučju sa okolinom, uživajući u zemaljskim plodovima. – A tvoje je da pišeš. Dođi u Batrun, u ovu kuću s pogledom na more. Jedi, pij i piši. Ali upamti – ne shvataj život preozbiljno, već piši kao da piješ. Seti se pesme o fruli života, koju je napisao Džubran.

Antoan pušta pesmu od Fejruz, komponovanu na stihove libanskog pesnika, o tome kako je život prolazan i neuhvatljiv, kako izmiče melodija na arapskoj fruli koju zovu naj. Ustaje i pleše u njenom ritmu i dok traje instrumentalni deo, govori:

– Kazaću sad nešto što je haram, jer Fejruz je u Libanu kao svetica. Ne volim posebno da slušam Fejruz, osim uz jutarnju kafu i ponekad, u otegnutim popodnevnim satima, kao ovo sad. Peva načas previsoko a potom tiho, čini se da će izdahnuti do kraja pesme. A kazao sam ti već, duša se iznova rađa a krug zaokružuje… – Ponavlja fraze iz sehare, o hrani, ljubavnom gorivu, meša Džubrana, Fejruz, ukuse i mirise kao stakliće kaleidoskopa. Priče polako zastaju na raskrsnici.

Suviše je brzo pio arak, ili nije odmerio dobro odnos (kažu da čašicu ovog pića valja pomešati sa tri količine vode). A dugo, nedeljno popodne još nije odmaklo. Sunce je još visoko, tople zrake promiču kroz krošnju od vinove loze koja se svila oko greda na nastrešnici.

Antoan prolazi žaračem po ugljevlju, razmahuje novinama raspaljujući žar za roštilj, na kojem će se peći ulov njegovih komšija, batrunskih ribara: riba duguljastog tela i modre krljušti,

koju ovde zovu balamida. 77 Page

– Iz porodice je barakuda, ali ako pažljivo pogledaš – Antoanove oči se cakle dok uzima ribu za rep i podiže je uvis sasvim ispruživši ruku – primetićeš da su kod balamide gornja i donja vilica skoro iste dok je kod barakude gornja kraća a donja isturena. Ali nije razlika samo u tome. Batrunska kraljica gradela ukusnija je od tune i barakude o kojoj je pisao Hemingvej. Antoan prelazi preko modre riblje krljušti grančicom ruzmarina natopljenom u maslinovo ulje, ozbiljan kao žrec koji raspiruje dim iz kandila.

Antoanova supruga vratila se iz šetnje sa mojom ženom. Prošle su kroz leje limunova koje od Batruna vijugaju sve do Amšita. Marija je uputila mužu kratak, prekoran pogled, kao detetu koje se igra. Zamenio je arak vodom i pustio ploču Nasira Šame. Kaže kako ponekad među muzičare Zemljane sleti sa drugog sveta neko ko svira na sasvim nov način – takav je i Nasir.

– Poslušaj te pasaže na lauti, ostaju u svesti kao što nepce pamti ukus.

Balamida sa žara je delikates. Trbuh u donjem delu ima tamnu liniju mesa, koja se u Batrunu smatra najvećom poslasticom a samo ribari, dobro naoštrenim nožem, znaju napraviti potez kojim se ono iseca od ostatka ribljeg tkiva. Antoanov komšija Mišel veli da se taj riblji biftek izdvaja tek stotinu i prvi put, nakon što se stotinu puta napravi loš rez, a tada gubi slast. Uz balamidu jedemo salatu od divlje mente koja je presuta uljem i sokom limuna iz komšijske bašte. Uz obilno jelo i piće, Libanci vole ovu salatu koja krepi i osvežava.

Antoan i Marija su Batrunjani rodom, ali ih je život od rane mladosti vodio dalje, njega u Ameriku a nju u Francusku. U Filadelfiji je završio medicinu a po povratku se zaposlio na klinici Američkog univerziteta u Bejrutu. Marija je završila u Parizu studije arhitekture. Vrativši se u Bejrut po okončanju rata obnovila je staru porodičnu kuću i spojila orijentalni i francuski stil. Oboje su prošli svet, ali su se potom vratili rodnom gradu i ranoj simpatiji koja se potom u zrelom dobu pretvorila u ljubav.

Dovršavaju jedno drugom rečenicu, potom se kao deca prepiru oko političke situacije u zemlji, zaboravljajući na hranu i goste. Antoan govori kako je Liban jedan, povezan istom kulturom koja je spoj različitih vera, tradicija i jezika. Na klinici je napravio medicinski tim koji je Liban u malom: maronit, sunit, šiit i druz donose dijagnoze, operišu ljude, rade zajedno:

– To što povremeno odjekne u Bejrutu bomba, to ne ratujemo mi Libanci između sebe, već je to odjek sukoba izvana, ali budućnost Libana biće ispunjena mirom. Svakom je ovde dosta rata.

– Ne slušajte ga – govori Marija – on je idealista. Takav Liban postoji samo u njegovim snovima. Poslednji popis stanovništva urađen je trideset i neke. Tada je maronita bilo preko pedeset odsto, pitanje je kakvi bi rezultati sad bili. Hrišćana je u Libanu sve manje: maroniti, pravoslavci i katolici još od građanskog rata napuštaju Liban jedan za drugim. Živimo u doba

rata, on je na libanskom pragu, možda se sukob opet prelije preko naših granica… A to što se u

Bejrutu jede, pije i veseli, tako je uvek bilo i biće. Rat je na našem pragu, ali je kuća mirna. Za

sada je tako, ali sutra? Ovo je ipak trusno tlo. 78 Page

– Zašto ste se vratili onda? – pita moja supruga. Ona u svemu traži logičnu spregu i ne libi se da postavi pitanje. Antoan govori o libanskoj kafi koja mu je u Americi nedostajala i kako ručak tamo traje prekratko a ako naručiš čašu vina u radni dan, kao što čine Francuzi i Italijani, to je neprihvatljivo za američke običaje. Marija kaže kako je razlog povratka jednostavan: ovde živi bolje nego u Francuskoj. Pariz je preskup grad za život na kakav je navikla, gde je sve blizu – posao, rodbina, prijatelji – i gde može priuštiti sebi da plati Filipinku koja će joj kuvati i srediti kuću. Nadasve, njeno maronitsko prezime u Francuskoj ne zna niko, a ovde u Libanu, zna se za porodicu Auad, koja je dala pisce, arhitekte, diplomate. – Razlog je, dakle, hedonistički – zaključuje moja žena.

Naši domaćini prošli su svet, ali i po ovoj crti – da je važno ime i porodični prestiž – ostali su Libanci par ekselans. Govorim im kako se kod nas pitalo nekad Čiji si ti? i da možda još samo stari, u selima, još pitaju tako. Antoan je zadremao (arak mu je doneo san), Marija govori kako su tradicija i porodica najvažniji i zauvek određuju čoveka, i sve tako, u istom smeru. Mada sam od nje, francuskog đaka, slušao o čitanjima Balzakovih romana gde čovek napušta milje iz kojeg je došao, bori se za mesto u metropoli i traži svoj put.

Priznajemo ipak da je određujuće tlo i podneblje, za njih libansko a za mene balkansko, i dani rane mladosti, kad se biće otvara ka svetu, a ostalo – obrazovanje i putovanja – su iskustvena nadgradnja. Moja supruga dodaje kako je u Americi svako kovač svoje sreće te da se na porodično poreklo manje gleda. Možda je i ona idealista, ali to sigurno važi više u Americi nego u Libanu. Sa prijateljima se ne mora slagati u svemu. Što se porekla tiče, ipak smo svi samo bića nastala od ljudi.

Antoana su probudili naši glasovi, pije vodu i traži kafu, ćuti dok kamenim stepenicama silazimo do mora. Ali on ne može dugo ćutati, reči iz njega naviru same. I kao što mi je taksista Halil, u Bejrutu, govorio o poreklu naziva biljke artičoka, spajajući arapske, latinske i francuske reči, tako i Antoan ovde u Batrunu raspreda o poreklu imena svog grada, trudeći se da na gosta, stranca, ostavi utisak sveznajućeg pripovedača i poznavaoca prošlosti grada:

– Neki vele da je naziv grčki, koju su potom preuzeli Rimljani. Sve su to trice. Naziv je feničanski i znači zid: video si bedem kraj mora, stoji nasuprot valovima, kao… Ipak je umoran, nedostaje mu dobra reč da upotpuni sliku, ali on se ne predaje, već brzo skreće rečenicu u drugom pravcu:

– Uostalom, ti pronađi reči, one su ionako tvoje polje. I kao što sam ti rekao: napiši priču i o našem gradu koji je jedan od najstariji na svetu. To jest, najstariji. Feničani, Grci, Rimljani, krstaši… svi smo mi pomalo unuci svih koji su prošli Libanom. – Drevni, najstariji… Puno sam puta, živeći u Libanu, čuo te reči kojima Libanci opisuju svoj grad, bilo da je on na severu ili

jugu zemlje, uz more ili u planinama.

Topli Liban. Ulazi u srce blago kao plima, povlači se neosetno, kao oseka. Jedemo limun

sečen u kriške i presut solju, tako vole Batrunjani. A nadaleko čuvena batrunska limunada ne 79 Page

pravi se od ceđenog soka, već se ceo limun, s korom i semenkama, gnječi u sok i, kako kažu ovde, spaja ženski i muški deo bića, slatkost mesa i gorki ukus semenki.

U sumrak, feničanski zid u Batrunu dobija zlatne tonove. Pred grčkom crkvom svetog Georgija, skupili su se svatovi. Mlada, u venčanici krem boje, sa vencem od belih cvetova narandže. Deca, dečaci u odelima skrojenim za tu priliku i devojčice u raznobojnim haljinicama, bacaju konfete. Crna limuzina blista na poslednjim zrakama sunca. Da bi je dovezao na mali crkveni trg, vozač je morao proći kroz uske batrunske sokake, gde su magaze iz turskog doba, sa velikim gvozdenim vratima, ćepenecima i teškim zasunima.

Uz obalu stoji nekoliko davno napuštenih čamaca, kraj njih su od vlage natrula vesla i poneka sipina kost koju je izbacilo more. Davno ostavljene mreže uranjaju u tlo. Vremenom će sve, kao i mahunu fave u bašti, razgraditi zemlja. I ovde, u Batrunu, kao i u gradovima libanskog juga, predeo leluja između kiča i slike, kako kaže Antoan, jednog skrivenog Mediterana. Pukotina na zidu, u odsjaju, iscrtala je prirodan ram slici: morem klizi krstarica i ostavlja trag.

80 Page

Miloš K. Ilić MELITA

Ocu

2.

Melita je fabrika za rafinisanje gasa na obali Sredozemnog mora. U stvari, da se ne lažemo, Melita je zatvor. Od 2011. godine, kad je demokratija zakucala na vrata još jedne zemlje, te kad su mrtvog Gadafija šetali kao u Vikendu sa Bernijem, u ovoj zemlji se ne zna ko pije a ko plaća. Imaju dve vlade, ali to nije ni bitno. Libijom vladaju plemena. Plemena se međusobno ubijaju i pokušavaju da zauzmu što veći deo teritorije na kojoj ima nafte ili gasa. Melita dobija gas iz fabrike koja je pet stotina kilometara južno od nas, u pustinji. Nijednom se nije desilo – za vreme mog boravka ovde, kao i ranije – da neko napadne gasovod ili samu fabriku. To znači da su gazde Melite dobro podmazale gde treba i da potplaćuju redovno. Ipak, niko ne želi da rizikuje. Fabrika je ograđena sa dve ograde, a nas unutar tih ograda štiti naoružana vojska. Nisam siguran koliko bi to obezbeđenje bilo u stanju da išta uradi, ako bi došlo do ozbiljnog napada. Iz fabrike niko ne izlazi, sem lokalnog stanovništva. Oni koji su iz Libije imaju i drugačiji sistem rada. Oni ostaju dve nedelje, pa idu na kraći odmor kući. Onda se vrate u rafineriju. Takođe, mogu da odlaze iz fabrike ako žele. Dovoljno je da se zapljunu na izlazu i stražar će da ih pusti. Isto tako i u povratku. Ako vam treba nešto iz vanjskog sveta, jedini način da to dobijete jesu lokalci. Oni mogu da vam kupe bilo šta i donesu. Problem je u tome što na rafovima libijskih samoposluga nema bog zna šta. A i to što ima je kopija. Na to sam bio upozoren pre dolaska. Zato sam sve što mi treba poneo od kuće. Počeo sam da šetam.

Opet sam sanjao svoju nerođenu sestru. Uvek počne, ili barem tako pamtim, mamom koja je na pijaci. Nehajno se kreće među tezgama i slučajno staje na koru od lubenice. Pada. Jedva dolazi kući, a nekoliko sati kasnije shvata da se porodila. Ne znam kako, ali i ja sam tu. Odrastao. I sestra brzo odrasta. Radimo zajedno sve što sam radio sa mamom i tatom, dok je bio živ. Idemo na more, vozimo se crvenom škodom i pevamo pesme, umačemo noge u hladnu Neretvu, zurimo u Jadran sa peščane plaže… Nikad mi nije rekla kako bi se zvala, u snu. A kad se probudim, slabo mislim o tome.

Slično kao što sam, kad bih prespavao na vikendici, mogao da čujem potmulu pucnjavu iz Nedođinske kasarne, tako skoro svako veče iz Melite mogu da čujem ratatataranje pušaka i koju eksploziju. Razlika je u tome što je pucnjava iz kasarne lažna, odnosno potiče iz cevi vojnika koji vežbaju. Niko ne umire na kraju te pucnjave. Jedva čujne osice iz Libijske pustinje sigurno imaju svoje završetke u nečijim telima. Eksplozija sigurno nije vatrometska, već bojeva. U pustinji često ima vetra. Najčešće dolazi sa mora. Retko kad iz pustare. Volim vetar, od njega ne

čujem pucanje. 81 Page

.

21.

.

Rođen sam u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Onda sam živeo u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Kratko vreme živeo sam u Kraljevini Tajlandu. Onda sam nastavio sa SRJ. Posle toga bio sam stanovnik Srbije i Crne Gore. Zatim Republike Srbije. Na tren, Saudijske Arabije. Sad boravim u Libiji. Nisam globalista. Ali razliku nikad nisam uočio.

.

33.

.

Internet mi pomaže da saznam više o Libiji. O ustanku. Sve mi to previše liči na Srbiju. Na rat i bombardovanje i demonstracije. I ja sam tabanao prestonicom na taj oktobarski dan. Sve mi se to sad čini kao igra mladunčadi. Lavica je pustila da je grizu i da se penju po njoj. Sigurna u svoju nadmoć.

.

34.

.

Prvi put sam duže bio odsutan kad sam otišao na Tajland. Sedam meseci građenja rafinerije. Sedam meseci okeana, mesa ajkula i zlatnih hramova. Sedam meseci nedostajanja.

(odlomci iz zbirke u nastajanju)

82

Page

Tanja Bakić SJEĆANJE NA OHRID

.

.

Moj pogled na zid u kancelariji Foruma slovenskih kultura koja se nalazila na Mestnom trgu u Ljubljani, gdje sam došla radi jednog sastanka, zaustavio se na toj jednoj fotografiji. Od pregršta njih koliko ih je visilo na zidu ja sam neprestano zurila samo u jednu fotografiju. Trebalo mi je više vremena da se sjetim zašto su mi crkva koju vidim na fotografiji i predio oko nje tako poznati, kao da dolaze iz moje neposredne blizine. Crkva je većim dijelom bila zahvaćena u noćnom mraku, iz čije su se pozadine nazirali tamnoplavi talasi okolnog jezera. Iznad talasa ucrtavao se jedan iskrivljeni red tamnih brda, a preko njega drugi, veći i takođe iskrivljeni red brda nešto svijetlije boje, zaogrnut zagasito narandžastim tragovima zalaska sunca. Oko crkve, takođe u noćnom mraku, fotografijom su bile zahvaćene i konture drveća u dvorištu. Svježi odbljesci svjetlosti narandžaste boje prelivali su se u njenom podnožju. Ovako fotografisani momenat u životu jednog sakralnog objekta upućivao je na zagonetnost.

Najednom sam se sjetila. Ohrid. Makedonija. Pa, da.

Tog ljeta sam boravila u Ohridu, gdje bih povremeno odlazila u ribarsko selo Kaneo do crkve Svetog Jovana Bogoslova. To je upravo ta crkva sa fotografije. Ona leži na stijeni iznad jezera. Da, sjećam se dobro. Puteljkom u njenoj bašti koji je bio ograđen kamenom spustila bih se do stijene. Ponekad bih tako sjedjela dugo na rubu stijene, pustivši noge da mi lagano padaju na dolje, prema vodi jezera, u kojoj su stajali neravnomjerno raspoređeni sitni ribarski čamci. Jednom rukom bih mazila lišće obližnjeg žbuna, slušajući gdje pjevuši tajnu pjesan vjetra koji mi miluje kosu i obraze. Gledala bih u okolna brda, zatim zatvorila oči i samo ćutala.

Na zemljištu ispred crkve, gdje je elegantno raslo po koje zimzeleno drvo, sjećam se dobro, nalazio se jedan usamljeni grob, koji je mamio moj pogled. Iznad groba stajala je ogromna ploča u znaku krsta. Iza groba raslo je drvo čije je razlistalo lišće zelenilo pogled na plavkasto jezero i sivo nebo. Po riječima utisnutim po površini krsta, saznala sam da se radi o grobu sveštenika koji je umro 1925. godine.

Tog avgusta kad sam odlazila iz Ohrida bila je noć. Moj posljednji pogled na crkvu Svetog Jovana Bogoslova bio je sa uzvišenja u njenoj neposrednoj blizini. Zvuci tišine stapali su se s ehom nadolazećeg mraka, praveći odraz na graničnoj liniji naspram, koja je razdvajala jezero od

neba. Iz crkve je dopirala neobična svjetlost za koju mi se činilo da je nikad neću zaboraviti.

Ponovo sam se nakon par mjeseci susrela sa istom crkvom i njenom svjetlošću. Ali na drugom mjestu i u drugo vrijeme. Nakon prepoznavanja, osjećaj je bio isti kao i ranije. Tišina, 83

spokoj, zatvorene oči i dugo ćutanje. Nedostajao je vjetar. I jezero. Ohridsko. Page

Bojan Samson IMAGINE

.

.

Rekonstrukcija događaja

.

Putujući vozom, Dečkonja je sedeo u kupeu sa sredovečnim prodavcem enciklopedija. U jednom momentu mu se prispavalo, pa je malo prilegao. Kada se probudio, primetio je da je prodavac enciklopedija izašao iz voza. Takođe je uočio belu fleku na svojoj maslinastozelenoj košulji, uspomeni iz vojske koju nikada nije služio. Pokušao je da rekonstruiše događaj, i evo do kakvih je rezultata došao:

Varijanta 1. Prodavac enciklopedija je naprasno odlučio da u kupeu opere zube, pa je izvadio četkicu i bacio se na posao. Tokom ribanja, pasta je prštala i jedan deo je pao na Dečkonju.

Varijanta 2. Prodavac enciklopedija je otvarao čašu sa jogurtom i tom prilikom je jogurt prsnuo na Dečkonju.

Varijanta 3. Prodavac enciklopedija je odlučio da se samozadovolji u kupeu, pa je krenuo da masturbira. Tokom svršavanja, deo njegove sperme je završio na Dečkonji. Ova varijanta nosi sa sobom određeni metaforičko-ideološki potencijal, s obzirom da je sperma pala na vojničku košulju, ali o tome neki drugi put.

I tako, ponekad u životu neko poželi da priušti sebi neko zadovoljstvo, pa uz to nenamerno uprlja i nas koji smo se našli u okolini, a da mi nismo ni imali priliku da se sklonimo, ili kažemo NE. I tako, zbog nekih starih razloga verujem da se nikakvim jogurtom nisam uprljao dok sam pisao ovo.

.

.

Imagine

.

Sreo sam još jednog čoveka koji želi promeniti svet nabolje. Rekao mi je da to doživljava kao sopstvenu životnu misiju. Pitao sam ga kako mu ide dosad. Nije ni tako loše, reče mi on, s

obzirom na pošasti koje me prate na tom putu. Izgubio sam posao, žena me napustila i odvela 84

decu sa sobom, prijatelji mi okrenuli leđa… Ali koja je svrha takve misije, ako zbog nje gubiš Page

najvažnije stvari u životu?, rekoh mu ja. Mrko me pogledao. Ne mogu da verujem sa kakvim sebičnjakom razgovaram! Za takve kao što si ti neće biti mesta u novom svetu! Ajde, gubi se, Dečkonjo, ne mogu više da te gledam! Zaista vam kažem, ovaj svet je pun ljudi koji ga žele promeniti. A i život nije torta sa šlagom.

Sranja se dešavaju

U sred još jedne pijanke u Dečkonjinom stanu, Kancelarac teturajući izađe iz kupatila i obrati se Dečkonji: – Vidi, legendo, malo sam popio, pa sam se greškom umesto u tvoju klozetsku šolju israo u tvoj bide. A onda sam shvatio da sam malo više promašio i da je to u stvari bio lavabo. Zapravo, kada malo bolje razmislim, nije to bio lavabo, to je bila kada.

A Samson vas govnima maže kada kaže: Kenjanje je poput gledanja krimi-filma. Ne dozvolite da vam ključni trenuci promaknu.

.

.

Poetski sadomazohizam

.

Kaže meni Njegovan: „Dečkonjo, kada objavim zbirku poezije, bilo bi lepo da napišeš jedan negativan prikaz o njoj. Onako, iz zezanja“. A kažem ja njemu: „Važi druže, nema frke, ali to će da te košta. Jer ja ne uživam u nanošenju bola pesnicima. Čak ni onako, iz zezanja. Nisam poetski sadista. Ako već moram da te povređujem protiv svoje volje, onda makar da i ja imam neku satisfakciju od toga. Tebi pesnička patnja koju posle možeš pretočiti u poeziju, a meni lova.“ U svakom slučaju, on bi bolje prošao od mene. Da nema kritičara, pesnici ne bi imali koga da zamišljaju dok pišu svoje pesme. I da se nadaju kako su njihovi mučitelji sposobni da im uzvrate ljubav. Taj pornografski žanr stvarno dobro poznajem.

85

Page

ESEJ

Milan R. Simić TAJNE PROŠLOSTI SU KAO RIBLJA KOST U GRLU

.

.

Slikar je pametan unazad – on prvo slika, pa onda shvata – rekao je Žorž Brak. Da bi napisali pripovetku, novelu, kratku priču, ili roman, svejedno, pojedinim piscima neophodna je sama mašta. Drugi, pak, ne mogu da zamisle svoja književna ostvarenje bez pomoći enciklopedija, teških rečnika, citata iz drugih – čak i onih koje ne postoje – knjiga! Setimo se Horhea Luisa Borhesa! Ima i ostvarenih pisaca koji su pisali i pišu isključivo uz “pomoć” legendi, anegdota i “pričica” za odrasle iz “svetovnih” knjiga. Moramo pomenuti i majstore pisane reči koji su kao bogomdani za tumačenje tuđih snova, pisama, beleški. Zar nije Roberto Kalaso napisao više nego uspešan roman u kojem je glavni junak, glavom i bradom, Franc Kafka.. Takođe, i Milan Rihtar autor je dve drame u kojoj je Kafka glavni lik. Prva drama je: “Drugi Kafkin život”; druga drama je “Kafkin Raj-pakao”. Naravno, znamo i za pisce kojima nisu neophodni tuđi snovi, za dobro pisanje dovoljni su im sopstveni, posebno oni košmarni! A koliko je ostvarenih pripovedača uz “pomoć” tajni onostranog? Ne mnogo, jer: tajne onostranog su jednako tajnama prošlosti. To su takve tajne koje su neprijatne kao riblja kost u grlu! Od takvih pisaca pomenimo najuspešnije: Simo Matavulj, Milovan Glišić (čuvene njegove priče “Posle devedeset godina”, “Na mostu”, “Zadušnice” ), Momčilo Nastasijević (neprevazićena njegova priča “Darovi za rođaku Mariju”). Od ovovremenih pisaca, to je, pre svih , Filip David… Naravno, pisci pronalaze i “skidaju teme” iz stripova, “love” ono neizgovoreno na pozorišnim predstavama, “dopisuju” neuspele filmove. I ne samo to već se “zavlače” i u daleku prošlost. Odande izvlače, na svetlost današnjice, “radodajne” dvorske dame, carice, kockare i ubice, kraljeve, kukavice i junake, grofove, čuvene travare, naravno: i revolucionare! Boris Davidovič Novski je lik za vek- i-vekov. On, koji je bio opsednut idejom da napravi bombu veličine oraha a velike razorne moći!

Jedan od najuspešnijih “čuvara prošlosti i šetača kroz istoriju” jeste Radoslav Petković. Ne može 86

se biti ozbiljan čitalac a ne pročitati Petkovićev roman “Savršeno sećanje na smrt”! Page

…..Čudni su pisci koji se, pored pisanja, bave i prevođenjem. Jedan od najčudnijih među njima jeste Jovica Aćin. Jer, kada čitate eseje i prozu Jovice Aćina, imate utisak kao da ste pred zagonetkama Kafkinih tekstova. Sličan osećaj imate, ponekad, i kada čitate u obrnutom smeru, znači: Kafka = Aćin! Neverovatna srodnost, rekli bi. A šta zaključiti za “Snevomrak”, odnosno, kafkijade Dušana Stojkovića? Da li je duhovno komuniciranje u ovolikoj meri? Naravno, između Franca Kafke i Dušana Stojkovića. Moguće je! Primer na samo jednoj Stojkovićevoj kafkijadi: (Priprema) “Završavam sa jutarnjom gimnastikom. Sklanjam uže koje je ispalo iz priče Presuda. Ili je to bila samo zaspala voda. Ne sećam se ni sećanja. Umorne kosti pokušavam da pokupim sa stolica na kojima su se pospano zgrčile. Treba da nag poziram slikaru Ašeru za lik svetog Sebastijana. Potrebno je samo da pokupim: uhapšene oči, odletele uši, zavejane ruke, zgromljeno srce, izgubljenu dušu… Neko će već pospremiti za sobom. Strele same ispadaju iz tobolcai zavejavaju sve što pribeležim.” Eda, ovde je jedna jedina Kafkina rečenica: “Treba da nag poziram slikaru Ašeru za lik svetog Sebastijana.”, sve ostalo je Stojkovićeva (do)maštarija. Nema sumnje da u Srbiji nema većih kafkijanaca od Dušana Stojkovića i Jovice Aćina. …..Znamo i za pisce koji ostavljaju nezaboravne knjige ispisane sećanjima, ličnim i tuđim. “Priče sa Kolime”, “7.000 dana u Sibiru” pravi su prezent takvih knjiga. Sećanja na logore jesu kao otrovne pečurke! A David Grosman u svom romanu “Vidi pod: Ljubav”, na nesvakidašnji način domišlja život Bruna Šulca, rekonstruiše njegove prekinute snove, smelo ih dopisuje. Evo primera, nekoliko pasusa nezaboravne uvodne stranice poglavlja “Bruno”: “… Kako mi je to lice dobro poznato: često ga viđam kako pilji u mene sa njegovih grotesknih crteža, okruženo drugim patuljastim i jadnim muškarcima pod lakovanom štiklom Adele, prelepe služavke, ili neke druge prezrive žene. (Ali, zapazi more, Bruno: sivo more koje potresa posteljinu za tu noć, izbacujući grumenje morske trave koje se načas podiže prema svetlosti, a onda ponovo tone u penu. Munkovi sliku su izložili u najdaljem uglu galerije (toliko ih je zapravo, uznemiravala), među njegovim blažim, jarkijim radovima. Pristup do nje je bio preprečen gajtanima, sa znakom na kojem je, na poljskom i nemačkom jeziku pisalo: NE DIRATI. Idioti. Publiku je trebalo zaštiti od te slike, a ne sliku od publike. Taj lik na drvenom mostu, usta otvorenih u kriku, duboko ga je dirnuo. Kad ga je poljubio u galeriji, Bruno se osetio zaraženim. A možda je poljubac samo oživeo neku latentnu infekciju. Sada Bruno prolazi pored teških čamaca, prevrćući očima i kriveći usne dok se krik sa slike probija iz njegovog srca u njegova usta, poput fetusa kome je kucnuo čas. On drhti: Bruno je slaba karika u tom lancu. Brinite o njemu. Velika Zofja Nalkovska preklinjala nam je jednom prijatelje: Pazite na Bruna, zbog njega i zboga nas.” …..Ne znam koliko sam puta čitao ovo poglavlje. I koliko ću ga puta još pročitati? I jedno pitanje za vas: da li ste imali prilike da vidite crteže Bruna Šulca? …..Čitaocima od poverenja posebno su dragi “vešti mistifikatori”. Aleksandar Gatalica ostvario je veliki uspeh romanom “Nevidljivi”, Svetislav Basar super- uspelom pričom “Fama o biciklistima”, Milenko Pajić privukao je našu pažnju čudesnim Društvom kartografa i romanom “Put u Vavilon”. Piscima nije teško ni da “pretražuju” arhivu. Ne smeta im podrumska prašina, ni tavanska paučina. Važno im je da se upoznaju sa

“policijskim” tajnama. Ima i takvog koji je pre, tog i takvog, traganja pisao roman! devet godina 87

a koji govori o osamsto godina čuvene porodice Esterhazi čiji grofovi jesu bili u centru Page

istorijskih zbivanja Mađarske, ali i Evrope. Vidi (pročitaj): Peter Esterhazi, Harmonia caelestis, Prometej, Novi Sad, 2006., prevod: Sava Babić. Prva rečenica romana je: “Užasno je teško lagati ako čovek ne zna istinu”. Zašto je važna ova prva rečenica romana? Jer je Peter Esterhazi imao tu nesreću, rekosmo, da “zagrebe” po policijskom arhivu tek posle napisanog romana. Znate priču? Užas.. …..I, tako, mogli bi u nedogled, priči o piscima nikad kraja… A ona misao Žorža Braka (vidi podnaslovni citat)? Pa, dobro, da “odgovorimo”: Pisac je pametan unapred – on prvo shvata, pa onda piše! ……Ima li razlike?

88

Page

Boško Tomašević KVANTNO STANJE PISANJA

.

.

“Novo telo pisanja u kome ni filosofija,

ni književnost ne bi nalikovale na svoju sliku ili povest.”

(Žak Derida)

Ja sam jedan nepriznat pisac. To u srpskoj kulturi nepriznavanje mene daje mi snagu koja će biti prisutna do časa moje smrti. Pisanje. To je ta snaga. Drugo šta me ne interesuje niti u meni pobudjuje neke druge snage koje nisu u vezi sa pisanjem. Treba voleti disciplinovanost. Ja sam je voleo, detinjom, nevinom odlučnošću priljubljen uz nju. “Biti Kami, ili ništa” od moje šesnaeste godine do danas, to je ta rečena disciplinovanost. Šezdesetak knjiga koje sam objavio i desetak koje do danas nisam objavio to je neprekinuto uživanje u plodonosnoj disciplini o kojoj je jednom prilikom govorio Roland Bart. Plodonosna disciplina jednog Balzaka, jednog Tolstoja, jednog Dostojevskog, jednog Prusta – tih velikih radnika u književnosti – oduvek me je prisiljavala da o njoj sanjarim. Taj san bio je majčinsko krilo svega mog rada u književnosti, prirodan oblik prisnosti sa životom koji me je čuvao od prokletstva metafizičke dosade usred strahnog, strepnjom i pretnjom obavijenog, življenja. U toj pričuvanosti disciplinovanog sna odsanjavao se bitstveni hrbat moga dela. Delo kod mene znači: “učinak /tog/ bivstvovanja”, “a ne prikaz bivstvujućeg”. “Učinak tog bivstvovanja je u-činjenje” (Er-wirkung), “presadjivanje u prostor vremena” poziva i odluke bivstvovanja da tokom (u toku) svoga vremena datog mu životom – piše. Tome pozivu bivstvovanja čovek, kaže Emanuel Levinas, odgovara ili ne odgovara. Na ovom mestu pak valja dodati jednu takodje važnu Levinasovu uputu o ovome o čemu je reč. Naime, Levinas upozorava da rečeni poziv dolazi od “bivstvovanja koje nije bivstvujuće (l’ êtant), od fosforoscencije (phosphorescence) Ništine ili, tačnije, od svojevrsne luminiscencije (luminosité) u kojoj se saleću (pursuit) plima i oseka Ništine i Bivstvovanja. Subjektivitet ne pridobija od sebe svoj smisao, nego od te fosforoscencije, od istine bivstvovanja”. Okvirima toga sapripadno je i jedno post, doba obeleženo aurom pisanja o pisanju kojim se svodi učinak bistvovanja posvećenog pisanju. O tome učinku je sada i ovde reč. To će biti ovde pisano. Odatle i sa toga osvrtnog karakterisanja temelja sledi konačan pohod na Utvrdu Pisanja koja će biti dovršena tek sa smrtnim časom. U dovršenje našega opus-a pre toga časa ne želimo da verujemo. Pisao sam, čini mi se, celog života. Iako znam da to nisam činio (otuda

kažem: “čini mi se”) ja jesam pisao, jer je pisanje od onog trenutka kada je u meni rodjeno kao

životni projekt, pretstavljalo totalitet moga bivanja na Zemlji, ono što se u savremenoj fizici naziva konceptom kjubita, fenomena koji ukazuje na takozvano spleteno stanje koje govori o 89

tome da naspram Bulove (G. Boole) digitalne algebre koja operiše na principu postojanja stanja Page

nule i stanja jedinice, postoji i stanje kada istovremeno postoje i nula i jedinica. Konkretno, u ravni moga života, takva situacija ukazuje da je moj život i onda kada nisam pisao, bio pisanje, sadržavao i ujedinjavao u sebi i život i pisanje, drugim rečima, nosio u sebi suštinu kvantnog stanja i ličio na njega dok je svojim “česticama” istovremeno prolazio kroz dva “otvora” jednog i istog života: pisanja i življenja. U takvim okolnostima kao što u kvantnoj teoriji “čestice više nisu samo čestice, a talasi nisu samo talasi”, tako isto je i moj život-pisanje pretstavljao jednu dualnu prirodu moga življenja prema kojoj je svaka tačka moga življenja bila spremna da bude obradjena u jednom pisanju koje nije samo pisanje no život sâm, dok se u svakom pisanju u-pisivala odredjena “korpuskularna” struktura života koji nije bio samo život, no i projekat u čijem je središtu stajala volja da se življenje ovekoveči pisanjem pa se, stoga, pisalo-sa-životom, u njemu, kroz njega i putem njega bez da se život time utvrdjivao kao nekakva odredljiva odredjenost. Takvu životnu situaciju nazivam kvantnom, a pisanje koje je deo te situacije kvantnim stanjem pisanja. U njemu se kao i u onome što se naziva kvantnim stanjem ne otkriva “ništa objektivno”, no se praksom pisanja daje (i pokazuje) stanje “neodredjenosti” (shodno poznatom Hajzenbergovom /W. Heisenberg/ načelu neodredjenosti /Unschärferelation/ u fizici čestica) koje ukazuje da se pisanjem ne mogu izmeriti niti stanja duše, niti objektivni svet kojim je “duša” okružena, nego se piše bez da se išta “meri” u svetu koji je ionako nasumičan i nije nikako deterministički odredjen. Drugim rečima, piše se da bi se izbegao život o kome se ionako ništa suvislo ne može reći, u najboljem slučaju tek samo banalnosti, dok se Bog za to vreme (našega života) itekako “igra kockicama”, bacajući ih “tamo gde se one ne mogu videti”. Pisanje je igra čiji je ulog život, a život igra koja se opervažava pisanjem, jer se pisanje može sasvim da uortači sa životom jednog čoveka koji je odlučio da mu pisanje bude način spasavanja svoje indvidue od masovnog identiteta i bezličnosti. Ovakva situacija samo potvrdjuje prirodu i bît lógosa kome u njegovoj suštosti stoji da Reč na svetlost dana dopušta tubivstvovanju da dodje do reči, to jest da dodje do stanja svetlenja u onom smislu u kome se misli kada se, poput Hajdegera (M. Heidegger), kaže: “Jezik govori” (“Die Sprache spricht”). I još više, naime onako kako nam Džordž Štajner (G. Steiner) sugeriše, prema kome oprisutnjavanje tubivstvovanja ne samo kod pesnika i literata, nego i kod umetnika i kompozitora uopšte, jeste jedno protiv- stvaranje, jedno stvaranje sveta unutar sveta koje artikuliše čitavu summu sveta koje stoji u istoj ravni sa stvaranjem kojim Bog upravlja u trenutku dok se isti, kako Stiven Hoking (S. Hoking), suprotstavljajući se Ajnštajnu (A. Einstein), kaže, “igra kockicama”. U takvoj situaciji pisanje je jedno stvaranje života unutar života, jedno paraleno stvaranje života poput postojanja paralelnih svetova u priči o zakrivljenosti prostora-vremena o čemu govori najnovija teorija gravitacije. Pisanje, za razliku od uvreženih shvatanja o njemu po kojima pisanje nešto “odražava”, čovekovu dušu ili njegov život u istoriji, svejedno, zapravo je sve drugo osim toga. Ono je stanje (poput kvantnog stanja) koje na svetlost dana donosi same singularitete, dakle, nikakve kauzalne i deterministički uslovljene priče o onome što se “nekada” dogodilo, no jedno, u nazovi “subatomskom” okruženju, tvorenje drugog, paralelnog sveta, nalik Božjim epifanijama. Stoga, držimo, da Rolan Bart (R. Barthes), ocrtavajući situaciju subjekta u svetu u jednom svom

predavanju oko 1973. godine, nije uzalud rekao sledeće: “Subjekt, koji više nije onaj misleći 90

idealističke filosofije, koji oskudevajući u svakom jedinstvu i izgubljen u dvojakom neshvatanju Page

– svojeg nesvesnog i svoje ideologije – opstaje samo na ringišpilu jezika” jer, veli dalje on, “jezik je taj koji govori” (“c’ est le langage qui parle”) “ne autor”, (“ce n’est pas l’auteur”). Drugim rečima, nije stvaralačko “ja” “izvor teksta”, no sâm jezik koji se služi stvaraocem. “Književnost više nije mesto na kojem ‘ja’ sebe može da nadje, već pre mesto na kojem se ono gubi”. Sâm jezik je taj koji govori, tvoreći svet u svetu, jedan paralelan svet u kojem je subjekt tek medij preko koga jezik artikuliše ono što se u jeziku-tekstu (ili tekstu-jeziku) artikuliše. Dakle, ono napisano ne odražava nekakav referent o stvarnosti, no pretstvalja tek samo “imaginarnu inscenaciju” u kojoj subjekt više nije nikakva “tvrdjava” no mesto opsene kroz koju prolazi jezik. U takvoj konstelaciji stvari pisanje postaje paralelni junak svetu koji je, s druge strane opet, paralelni junak pisanju. Pisanje govori. Jezik je sam pri odazivu bivstvovanju. “Ne postoji nijedan nadzor, nikakva zaloga za jezik. ( …) Nema značenja (signification) jezika, postoji označavanje (signifiance)”. Tako govori Rolan Bart (R. Barthes). Pisanje u takvom kontekstu razumevanja postaje pustolovina do kraja našeg života, pri čemu bivanjem u-svetu mi ne moramo biti aktivni, dovoljno je da budemo kako bismo uz pomoć imaginacije proizvodili pisanje. Pisanje kao pustolovina predvidjena da se zbiva do kraja našeg života nije ništa drugo do pustolovina saobrazna putevima umiranja. Ne kaže li Blanšo (M. Blanchot): “pisati, to je umirati”[1]. Ja sam o tome pisanju sanjario još u vremenu kada sam kao dečak čitao tekstove o Balzakovom životu čija mi se vita carracteristica veoma dojmila, jer u nagnuću toga čoveka beskrajne volje i odlučnosti da piše romane, ja nisam video njegovu primarnu potrebu da piše o nečemu (recimo o ” francuskom društvu” Napoleonovog i posle Napoleonovog vremena), no sam Balzaka video isključivo kao pregaoca pisanja, kao giganta koji proizvodi pisanje i koji kao čovek postoji u magmi izgaranja, pišući. On je postao moja fantazija pisanja,takva koja mi je govorila da je posve svejedno o čemu će se pisati ili šta će se pisanjem reći, no je važno unutar aure sanjarenja (bašelarovske provenijencije, na primer) biti čovekom Pisanja, čije je bivanje u svetu takvo da liči kakvom ležanju u majčinoj utrobi. Sa temelja takvog duhovnog okruženja praćenog potsticajima mlade, neiskusne i jednostavne duše proishodio je moj nagon za pisanjem. Eminentno pisanje kojem predležava slika pisanja kao mreže koja prepokriva celokupno bivstvovanje jednog čoveka beše mi izvorom koji je omogućio da moj œuvre nastane. Eminentno pisanje nije pisanje o nečemu (bar to nije primarno) nego je ono to: samo pisanje. Svet u svom egzistencijalnom i faktičkom stanju u tim trenucima zadržan je na margini piščeve svesti. On je negde izvan, spoljašnjost je koja se neprimećuje pa mu se zbog samog stanja subjekta pisanja ne dodeljuju ikakvi atributi faktičnosti. Ono što je piscu u takvim okolnostima tu – to je pisanje jezika. Takodje, ono što jetu jeste piščeva egzistencija, postojanje naslaga njega-u-svetu, njegova, da tako kažemo,geologija i paleologija u kojima je “skupljena celokupna sadržina” njegove jedinstvene i neponovljive individue. Pisanje će tu na jedan ne enciklopedijski, no na jedan krajnje iscrpan način, naći svu prošlost i sadašnjost jednog života, sve traume u kojima je taj život nalazio svoja obitavališta, iz njih izlazio, da bi, na kraju, u Svetom Spisu Toga Života bio pokazan ne taj život, no Reč koja je obuhvatnija od svakoga života i svih životâ ikada življenih na Zemlji. Konkretno, kada je reč o meni, trebao je to biti, i

jeste bio, i biće dalje Spis Čoveka koji je živeo i koji živi, dajući “sjaj i svežinu jezika iz sna” (R. 91

Bart/R. Barthes) i potom, još i više, odbacuje sve figure Istorije i u svemu sagledava sâmo Page

bivstvovanje, samotno i bez Boga. Pisanju, mome pisanju, ne treba niko. Ja sam Bog koji nema čoveka i obraćam se u-topiji (ne-mestu) jezika, uvidjajući svu “tragiku Pisma”: onog kontaminiranog Istorijom o kojoj bih navodno trebao da pišem i onog Pisma koga moram sâm da stvorim, isključujući iz njega sve što je u njemu pradavno i nataloženo, obavijeno “nominalnom univerzalnošću društvenog života” (R. Bart/R. Barthes), ugovorima sklopljenim unutar toga života i koji me intimno ne obavezuju, jer su isti počesto sklopljeni bez pristanka moje slobodne volje, na temeljima pukog dogadjanja koji, doduše, imaju nekakav svoj uzrok, ali ja taj uzrok ne mogu da pratim od njegovih početaka ili, najčešće, nikako. – Šta sam u takvoj situaciji mogao da radim? – Pisao sam, avaj!, topio Svoje da bi od toga ostao tanak usek svetlosti pred šumom koja ima puteve, ali nijedan od njih ne vodi nikuda. Pisao sam ono što u Mome Spisu niko nužno neće morati da otkriva šta je to, osim da konstatuje da u njemu postoje izvesne nîti čiste energije, nešto poput stringova koji, kao što znamo, takodje nisu nikakva materija no, takodje, čista energija. Tu energiju moguće je, eventualno, uporediti sa proizvodima postupka toka svesti, spisateljima često omiljenom sredstvu pokazivanja tzv. “ogoljene stvarnosti” sveta. U Spisu ne treba bezuslovno tražiti čvrste smislove bilo čega, no tek i eventualno tragati za postojećim predlozima koji mogu sadržavati elemente nekakvog otvorenog smisla, koji, eventualno, može biti odgonetnut jednom i neznano kada. A tada, moguće je, svet neće imati potrebu za književnošću. Svet će u tom neznanom vremenu – moguće je takodje i to – biti samo Svet, jedna čista, od nesporazuma isfiltrirana danost koja će svetleti mirnom svetlošću tadašnje čovekove duše. Ali, dotle je, kako rekosmo, daleko. Pisanje sada i ovde jeste traženje, davanje, nedužnost davanja onoga što nazivamo tako-to-tu-sada, dohvaćanje potencije, neprekidno dohvaćanje nje u strahnom obelodanjivanju kretanja “pokretne materije” (Ž. Delez/G. Deleuze) i “nemirne celine jednog zakrivljenog prostora” (M. Štajnveg/M. Steinweg). Bez toga osećanja nedužnosti davanja o kome je ovde reč nema pisanja. Pisac se nalazi usred nje, usred imanentnosti toga najunutarnjijeg instinkta koji karakteriše pisanje, dakle, posred apsolutnog takobivanja koje “nastanjuje vlastitu sredinu” (M. Štajnveg/M. Steinweg) i poseduje osećanje o ne krivici spram sveta u kome živi. Možda se upravo u ovome nalazi fenomenološka definicija književnosti?! Ili se pak u tako vidjenom književnom prosedeu apsolutno književnosne pozadine nalazi čitava književnost?! U svakom slučaju, ja sam u takvom horizontu razumevanja pisanja pronašao kontakt sa pisanjem, sa eficijencijom toga šta treba da bude moje pisanje o svetu i u svetu. Na taj način sam, zapravo, našao mesto za sebe kao pisca-u-svetu. To nije bilo lako, iako sam taj odnos prema pisanju i njegovim razlozima u meni i za mene, istini za volju, našao instinktivno. Bilo je samo potrebno da se prepustim sebi, svome osećanju nemoći spram sveta, nejasnom osećanju da postoji tragedija “životnog stanja” čiji se uzroci nalaze unutar “same suštine samorodnog ljudskog duha” (I.A. Iljin), u ranom iskustvu o čovekovoj “bitnoj usamljenosti” u-svetu (Ž. Delez/G. Deleuze), u mom strahu od sveta, u mom osećanju nelagodnosti što sam rodjen (“ontološko ogorčenje zbog svog postojanja”) – pa pisanje, mogućnost pisanja kao takva, već je bila tu da me spašava od navedenih mukâ proisteklih zbog i od trenutka rodjenja. Izlaz upisanje bio je, istini za volju, otkriven u radosti, kao kada se čovek koji je u opasnosti iznenada nadje u

spasonosnom pribežištu i na sigurnom. Ono, pisanje, je takodje, bilo otkriveno u tihoj nadi da će 92

mi njime biti poklonjena i nekakva mogućnost da posle smrti u ovdašnjem svetu nastavim da Page

živim uz pomoć onoga što sam stvorio. Delo kao garancija moguće besmrtnosti, pogotovo u slici Dela i o Delu u ranoj mladosti, bila je vrsta sanjarije o pisanju koje taj zadatak treba da sprovede u stvarnost. Ipak, dok nisam uistinu započeo sa praktikovanjem pisanja bio je potreban da prodje znatan broj godina, i to baš onih kada neki pisci u postpubertetskom dobu već započinju da rade na svom œuvre. Ja sam o Delu pre nego što sam započeo da ga ostvarujem, mnogo duže sanjario. Ili se mnogo duže vremena spremao za njega, ne, dakako, samo sanjarenjem o njemu. Čitanje velikih dela svetske književnosti, izučavanje književnosti kao discipline ljudskog duha tokom studija spada takodje u pripreme za pisanje dela. Ova činjenica pripada delu bitne faktografije moga spisateljskog životopisa. Ja iza sebe nemam nikakvo delo koga je pisao adolescent, već samo radove koje je pisao čovek više od četvrt veka star. Nekih radova (to se odnosi na rane pesme nastale izmedju 1971. i 1974.) sam se, štaviše odrekao, smatrajući ih odveć početničkim da bi bili uvršćeni u corpus spisa nastalih posle prve polovine 1976. godine, od kojih je medju prvima nastao ciklus pesama “Slikar Munk”. Tek sa ciklusom pesama “Tumačenje Helderlina” i “Spomen na Martina Hajdegera” započinje moj put književnika. Vraćam se, posle ove kraće digresije, vodećem toku ovoga rada.

Pišući o pisanju zatočeni smo – kao i u slučaju neposrednog pisanja o bilo čemu drugom – na imanju Imaginarnog. Sećanje na Napisano pruža isto toliko zadovoljstva kao i pisanje nečega posve novog. Takvo sećanje usto preoblikuje i stanje postignuto u onome nekada Napisanom, “miriše”, rekao bi Prust, “na iris”, na mesto gde dolazi do srašćivanja Napisanog sa sferom imaginacije koja priziva fantazam da se Napisano na temelju nove mašte i novih stvaralačkih napora dopiše. Pisanje (koga ćemo upravo na ovim stranicama nastojati da sprovedemo) o Napisanom nije samo hvatanje “prvobitne scene” koja je vodila tome da Napisano bude napisano, no i hvatanje Neupisanosti onoga bitnog u Već-Napisanom, odnosno sanjarenje o Još- Nenapisanom u Napisanom. Sa toga mesta započinje putovanje ka prostorima novog teksta, ka onome što još stoji u stajama latentnog i još Neispisanog a pripada samo tom autoru i njegovim autohtonim domenima. To je ono što će taj autor možda još napisati ukoliko mu puki životni elan i zdravlje budu dozvolili. U tom smislu, ja se pitam: šta je, dakle, ostalo Ne-upisano u svetu moga do sada U-pisanoga; šta je u okvirima toga U-pisanog srodno, goruće važno, jednostavno i čisto prepušteno da se u meni bori da bude Upisano, bivajući do sada, svejedno iz kojih razloga, van domašaja mojih već učinjenih spisateljskih poduhvata. Nad ovim pitanjem autor može da sanjari, obraćajući se neutaženostima svoje duše, snagama svoje imaginacije u kojima će svakako naći ono svoje Još-Nenapisano za kojim žudi i koje mu, kako rekoh, pripada (poput neke svojine) već na temelju onoga što je do tada napisao.

Svaki opus jednoga pisca ostaje nedovršen. I to je činjenica sa kojom pisac mora da računa. Poneki pisac, nakon što su mu najzrelije godine stvaranja već prošle, zna u kom pravcu bi valjalo da ide kako bi koliko-toliko u bitnom dopunio svoj opus. I takvi pisci na tome rade. Poneki pak

pisci samo o tome sanjare, znajući da bi im za navodno “dovršenje” opusa bili potrebni još brojni

životi. Činjenica nedovršenosti svačijeg opusa pripada oblasti tragedije sa kojom se suočava svaki pisac i svaki stvaralac, makar isti bio i drvodelja. Moje Nenapisano i danas za mene 93

pretstavlja jednu ogromnost kao i na početku spisateljske karijere i sliči jednom osećanju koje mi Page

se neposredno obraća rečima: “Sve tvoje Napisano do sada pripada jednoj paralelnosti sa Nenapisanim pa se u konačnosti svega sve svodi na to kao da do sada ništa nisi napisao”. Ja ovim, u reči prevedenim osećanjem, govorim zapravo o nečemu što se unutar oblasti ljudske delatnosti realno naziva nekakvomprisutnosšću odsutnosti, odnosno otsutnošću prisutnosti. Ovo osećanje potiče sa tla činjenice da svačije raskrivanje bivstvovanja pretstavlja po sebi jednu nedovoljnost, da realizaciju uvek umanjuje prostor nerealizovanog i prati je osećanjem da rečeno nikada nije dovoljno istinito, niti potpuno. Nad tim nijedan stvaralac, na žalost, nema nikakvu vlast. Po tome on liči nomadu, čoveku bez mesta, “svesnog sebe u hodu, a ne na nekom mestu, na granicama ne-istine, kraljevstva koje se prostire dalje od istine”[2]. Otuda potiče njegova potreba kao i osećanje da svoje Stvoreno i Napisano za života večito dopunjava onim Još-Nenapisanim. Stoga se, poput Emanuela Levinasa, može i reći da pisanje faktički vodi bivstvovanju “kao mestu lutanja (lieu d’ errance), onome nenastanjivom (inhabitable)” ali, se isto tako s pravom, može reći “da pisanje (književnost) tome i ne vodi”. Ovo relativirajuće stanovište potkrepljeno je činjenicom na koju s pravom ukazuje Emanuel Levinas, naime, da je “književnost jedinstvena pustolovina transcendencije koja opkoračuje sva obzorja sveta koji se ne mogu izbeći ni najhazardnijim odlascima (izlascima) iz njih”.

Kada je reč o mom Nenapisanom ono je, kako sam već naglasio, sastavni deo moga Napisanog. U tom smislu za očekivati je da na ovom mestu ponudim jedan abrevijaturni “popis” moga Nenapisanog. Ipak, ovde neću taksativno govoriti o pukom “materijalu” i “idejama” koje su ostale izvan corpusa moga Napisanog, nego o činjenici postojanja zablude o smislenosti pisanja koja je tu upravo stoga da održi kretanje pisanja ka “nesigurnosti i nesreći onoga što izmiče svakom zahvatu, svakoj svrsi”. U navedenom pravcu razmišljanja pomaže nam i sâm Moris Blanšo (M. Blanchot) koji veli: “Umetnik i pesnik kao da su dobili zadatak da nas uporno opominju na zabludu (rappeler obstinément à l’ erreur) okretanja prema onom prostoru u kojem se sve što nameravamo, sve što smo stekli, sve što jesmo, sve što se otvara na zemlji, preokreće u beznačajno, u kojem je ono što se približava (s’ approche), upravo ne-ozbiljno i ne-istinito, kao da tamo (u prostoru pisanja, prim. B.T.) možda izvire vrelo svekolike navlastitosti”. No, zabluda o kojoj govori ovaj francuski mislilac književnosti i pisanja nikako nije posve nihilističke provenijencije, već je i takva da u sebi nosi i pozitivan sadržaj o čemu svedoči i njena formalna struktura. Iz strukture i bîti te zablude stvaralac-književnik otkriva spomen na činjenicu da samo snaga, odnosno “energija zablude” o kojoj povodom dela L. N. Tolstoja govori Viktor Šklovski prisiljava pisca da, uvidjajući razliku izmedju namera i ostvarenja, opet iznova dopisuje ono što mu se čini da nije (već) napisao. “To je rad”, kaže Šklovski, “čiji je cilj da se svet shvati nekako iznova”. “Svako književno delo” (mi bismo rekli ono Nenapisano koje teži da bude Napisano) “je nova montaža sveta, nova nepredvidjenost, nova pojava” (V. Šklovski).

Napisano, naše Napisano, govori o Nenapisanom. Kada smo pisali ono što smo napisali, to

smo radili na temelju rečene “energije zablude”. Postoji li ta energija sada kada želimo da dopišemo Napisano jednim Ne-napisanim? Čime smo obogatili sebe, kakvim iskustvom dok smo ispisivali a potom i dovršili Napisano? Unutar smisla ovih pitanja recimo sledeće. – Kad god 94

smo započinjali da pišemo Napisano koje smo napisali uvek smo počinjali sa iste razine: sa Page

razine osećanja da nam je za život potrebna potpora pisanja kako bismo svoj život iz haosa, iz “nepokretnosti bezbojnog, nemog ništavila” (Ž. Delez), iz “okeanskog bezdana” izbavili i pronašli u nekakvom pribežištu, ne, dakle, u nekakvoj idealizovanoj sigurnosti, no upri-bežištu, u privremenom zaklonu koji će privremeno čuvati kontakt sveta i nas. Jer, kako veli jedan interpret Delezove filosofije (Marcus Steinweg), “dodir haosa ne može ostati bez posledica, subjekt je stekao iskustvo. Ne postoji mišljenje, ni filosofija, ni umetnost, onkraj iskušenja realnog: haosa, ništavila ili bezdana. Naočigled te izvesnosti kontakt je samosvest filosofije”. U kontekstu naših promišljanja mi bismo rekli kontakt je samosvest dela koje nastaje, koga pišemo. Delo biva započeto sa svešću da je ono, poput svake umetnosti, “zasnovano na izgubljenoj sigurnosti prisutnosti” (M. Blanšo), odnosno na izgubljenoj sigurnosti bivstvovanja. Ne liči li, pitamo se, sintagmatski pojam rečene izgubljene sigurnosti bivstvovanja Hajzenbergovom (W. Heisenberg) načelu neodredjenosti (Unschärferelation) koje figurira unutar kvantne mehanike i odgovara jednom modelu Univerzuma koji je potpuno indeterministički i prema današnjem razumevanju pretstavlja njegovo temeljno ustrojstvo? U tom smislu sanjarija o do-pisivanju Napisanog, sanjarija o Još-Nenapisanom počiva, dakako, na istoj osnovi. Ako je ono prvotno našeg pisanja počivalo na rečenoj nesigurnosti unutar haosa zašto bi drugačije bilo sada kada stojimo pred onim što želimo do-pisati? Ako već prvotno naše pisanje zapravo “bdije nad otsutnim smislom” u svetu “gde slika prestaje biti drugostepena u odnosu na model, gde obmana pretenduje na istinu, gde, konačno, više ne postoji original, nego neprestano večno treperenje (scintillation) u kojem se raspršuje, u sjaju (clarté) zaobilaženja i vraćanja, otsutnost iskona” (M. Blanšo) (kvantna mehanika, potsećamo, počiva na elementima “treperenja”: nepredvidljivosti i nasumičnosti), zašto bi ono naše Još-Nenapisano nastajalo iz drugačijih okolnosti? Pa ipak, i to je paradoks pisanja, svakog pisanja uopšte, uprkos rečenom iskustvu o kome je reč, ono Još- Nenapisano nastajalo bi, izmedju ostalog, opet iz “energije zablude”, jer su čovekova nada udružena sa njegovom iskonskom naivnošću, jače od svakog presnog iskustva i bez obzira na ponavljanje davno naučene lekcije. Književnost se pali upravo usred svog ontološkog neuspeha. “Ako se jezik, a posebno književni jezik, vazda ne uspinje prema svojoj smrti, on neće biti moguć, jer upravo to kretanje prema njegovoj nemogućnosti uslov je njegovog utemeljenja” (M. Blanšo). Tako isto stoji stvar i sa ontologijskim “startom” u pisanje. Do-pisivanjem Napisanog u avanturi pisanja Još-Nenapisanog rečeni “start” se odvija beskonačno, ponavljajući se. Beskonačno ponavljanje istog postaje zapravo njegovim odjekom. U temelju toga odjeka počiva samo “praznina i duboka tišina” ali, takodje, i opet, sâm odjek “onoga što ne može prestati da piše”. I to je sve. Tako se krug zatvara. Šta sada možemo da činimo? – Rekli smo: ništa nam ne stoji pri ruci osim upravo rečenoga i ovde opisanog. Izbili smo u prostor nemislivoga. Nekako smo ušli u područje transcendencije i neodredjenosti. Upravo, da, u pustolovinu književnosti koja na taj način (transcendencijom) “opkoračuje (enjambant) sva obzorja sveta” i koja se (obzorja) nikakvim putem ne mogu napustiti. Ono nemislivo, “kuda ne vodeći, vodi pisanje, odnosno pesma”, Blanšo, potseća nas Levinas, “imenuje bivstvovanjem” (être). Ali ne u Hajdegerovom smislu koji kaže da pisanje, odnosno pesma, čini da u njemu, odnosno njoj

zablista “istina bivstvovanja” (“Wahrheit des Seins”), no u smislu da pisanje, odnosno pesma, 95

otkriva (découvre), “otkrivanjem koje nije istina – tamu” (obscurité) bivstvovanja. U toj tami “ne Page

može se naći nikakvo stanište” (domicile), već se iz nje “pomalja spomen na nešto nomadsko”, pokazuje se jedno trajanje bez mesta boravka, raskriva trajanje u nenastanjivom (inhabitable) i pustopoljskom. Ono što pisanje kao takvo pokazuje čoveku – lutanje kao obzor istine – na to isto čovek-pisac, kako Homer, tako Beket, u svome delu potseća i opominje čoveka na “ljudsku bît nomadizma”[3]. U tome je sadržana kvantna strana, odnosno kvantno stanje pisanja o kome govorimo u ovom radu. Pisanje pokazuje čoveku ono što čovek pokazuje pisanjem čoveku. Ne biva se čovekom bez pisanja, niti ima pisanja bez čoveka. Nomadizam pisanja koje pokazje svoju “egzilnu bît”, to jest da ono (pisanje) čoveku ne može da pruži zaštitu pri njegovom boravljenju na zemlji no i sâmo neprestano bâza i luta oko prirode čoveka, ne razjašnjavajući je (otuda stalna potreba pisaca za do-pisivanjem svoga Već-Napisanoga) i nomadska ljudska bît koja traga za istinom, pri čemu je “istina uslov lutanja, a lutanje uslov istine”, sadrži prirodu jedne kružnice kojom se potvrdjuje da se čoveku posvuda preči njegova istina bivstvovanja. Egzilna bît čoveka i nomadska bît pisanja jesu vrsta jednadžbe koja svakom čoveku-piscu pretstavljaju izazov i biće to do njegovog poslednjeg dela. Konačno, do poslednjeg dela koga će ljudska ruka ikada napisati. Prebivalište je otsutno, čovek je otsutan i od sebe i od sveta, pisanje je spram tih činjenica dosta nemoćno pa se pisac upravo stoga, zavaravajući sebe beskonačno, baca u novu avanturu pisanja, tragajući za suštinskom prirodom čoveka. Otuda je pisanje živo i još uvek veoma životno. Sâm stvaralac se uvek nalazi “pred večnim strujanjem spoljašnjeg”, pred izazovom toga spoljašnjeg, pa mu pisanje stoga “ima stalno bdeti nad otsustvujućim smislom”. Kvantno stanje pisanja sadržano je u ovoj formuli. I na način kako kvantna mehanika tretira dualnu prirodu materije “po kojoj se svakoj čestici pripisuje talas odredjene frekvence, a svakom talasu odgovarajuća korpuskularna struktura”, pri čemu “čestice više nisu samo čestice, a talasi nisu samo talasi”, no se “svakoj čestici pripisuje talas odredjene frekvence, a svakom talasu odgovarajuća korpuskularna struktura” što, u svemu, rezultira činjenicom da se priroda jedne elementarne čestice (čestica koja se dalje ne može deliti) i njen karakter mogu sagledati tek i samo u području verovatnoćâ kao i u području izvesnog “uverenja” bez pouzdanosti o njenom “štastvu” (Hajzenbergovo “načelo neodredjenosti”), tako se i pisanje koje se odnosi na pretstavljanje čovekovog bivstvovanja suočava sa izgubljenom sigurnošću toga bivstvovanja pa smo stoga prirodu pisanja u skladu s onim što odgovara našem sadašnjem razumevanju Univerzuma odredili kao “kvantno stanje pisanja” koje je saobrazno tzv. “kvantnoj mehanici” gde “kvantno stanje” nije ništa objektivno, nego je “izraz jednog subjektivnog uverenja posmatrača” kojim on (po)kazuje jedno posve novo i originalno iskustvo sveta svoje “bitne usamljenosti”[4]. Ovde navedena Delezova sintagma “bitna usamljenost” po svome smislu koji joj autor daje u svojim radovima umnogome liči na smisao poslednjih reči knjige Morisa Blanšoa “Udeo ognja” (La part du feu”, 1949.) koje glase: “Samoća koja isijava, praznina neba, odgodjena smrt: katastrofa/razveždje” (“solitude qui rayonne, vide du ciel, mort différe: désastre”). I sve ovde navedene odrednice koje navodi Blanšo tiču se zapravo pisanja, odnosno mišljenja i kazuju da misliti, odnosno pesmovati katastrofu “znači više nemati budućnosti da se ona misli”, odnosno da se peva i piše. Blanšo ovde promišlja, dakako, holokaust i pisanje posle

dogadjaja “nemoguće realnog” u koga “tone cela i neoštećena čitava realnost”. Pisanje toga (o 96

tome) već je i samo katastrofa, gašenje pisanja samog. Ipak, ne sadrži se celokupni smisao sveta Page

u činjenici da je holokausta bilo. Mi koji smo uvereni da će ga biti i dalje i da ga i dalje, štaviše, ima, ne možemo se zaustaviti nad tom činjenicom, kao što se ništa, de facto, posle tih dogadjanja, i nije zaustavilo. Zašto bi onda smisao pisanja u jednom takvom svetu bio stavljen pod znak pitanja? Toliko duboko u ništinu ne smemo zalaziti ukoliko želimo da mislimo ne samo budućnost, nego ono što je sadašnjost. Ko kaže da pojavnosti sadašnjosti nisu gore od dogodjenog holokausta? Ko je taj koji zna da te pojavnosti nisu gore od uistinu teško pojmljivih dogadjanja koji su im prethodili? Nama, ipak, unutar celokupne književnosti nije u amanet ostavljena samo Celanova poezija i njegova “Todesfuge”, nisu nam se zaveštale samo ruine reči, već i stihovi Čarlsa Bukovskog, jednog neverovatnog pisca života koji govori o našem pravu da živimo u svom vremenu, u realnoj sadašnjosti koja je istovremeno i novi početak. Pisanje je, kaže Delez, “stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se učini, stvar koja premašuje svaku živu i doživljenu tvar”. Delezov savremenik, Rolan Bart, reći će u tom kontekstu da je “pisanje tek jedan predlog čiji odjek zauvek ostaje nepoznat”. Hajzenbergovo načelo neodredjenosti (Unschärferelation) po svemu sudeći u skladu je sa ovde navedenim iskazima Žila Deleza i Rolana Barta. Obojica, naime, kažu ono što kazuje Hajzenbergov iskaz po kome mi koji pišemo (odnosno, u fizici kvanta, mi koji posmatramo jedan fenomen) ne možemo pisati (posmatrati) a da svojim pisanjem (posmatranjem) ne “ometamo” poruke drugih pisaca, budući da naše pisanje samo po sebi i u ravni svoje imanentnosti, već vodi ka “jednoj neodredjenosti” toga kako mi pišemo (stil) i toga o čemu pišemo[5]. Unutar pisanja uvek valja posmatrati najmanje dve ravni: prvu, imanentnu, u kojoj se proces pisanja razumeva u istoj ravni kao i ono što iz njega proizilazi, dakle kao jedno relativno nešto gde to nešto ne sadrži apsolutan način pisanja o njemu (nešto onoga napisanog postoji da bi oslobodilo mogućnosti svojih varijacija drugih i drugačijih pisanja o tome, drugih “flukseva”) i, drugu, koju nazivamo “stanjem stvari” (“dogadjaj”) koji su uvek mešavina uzroka i posledice, Duše i Tela, “neoznačivih bestelesnih posledica”, tolikih dogadjaja koji rastu u tome jednom dogadjaju koji se “ne mogu iscrpsti svojim ostvarivanjem”, bezbrojne moći aficiranosti, umnožavanja afirmacije i negacije – sve to postoji u jednome “Sa” sapostojanja postajanja u pisanju: “skokovi preko praznina”, “premeštanje iz nekog težišta na neku apstraktnu liniju”, zajedništvo napisanog i dogodjenog, infinitivno je, neodredjeno i neodredljivo i ima samo jedno ime, ime lakanovsko, i zove se Želja: ono nešto što se izgradjuje i, istovremeno, ono nešto što nedostaje. U tim okvirima se odvija rad pisanja. To čini pisanje onim što ono jeste. “Sve ono što postaje”, kaže Žil Delez, “biva objekat pisanja”. Svaka neodredjenost prožeta je prirodom lógosa koji dopušta bivstvovanju da se pojavi. Na taj način – moramo to ponovo da kažemo – književnost i pisanje opkoračuju (enjamant) “sva obzorja sveta”. Crux toga leži u činjenici da je jezik “uvek potvrdan” a književno pisanje teksta čini da on bude mestom “otvorenog smisla”. To mesto otvorenog smisla sa kojim se suočavamo kad god čitamo, odnosno pišemo, u momentima davanja pisanja (davanja-na-uvid-pisanja), čija pozadina leži na prirodi jezika “kao mnogostrukog sistema u kome nijedan kôd nema prednost i nije središnji”, mi zovemokvantnim stanjem pisanja. Vrednosti koje proishode iz pisanja i koje se konjugiraju (dogadjaji, likovi, stil, priroda jezika, priroda čovekovog bivstvovanja) svi

zajedno i svi ponaosob u tekstu su mesta otvorenog smisla, mesta neodredjenosti, u kojima se 97

“procesi moraju razumeti kao i ono što iz njih proizilazi”. Po tome je svako pisanje slično onom Page

koje proishodi iz znanja kvantne fizike gde se veli da nepostojanje “tačnog znanja o tome gde se jedna čestica nalazi isključuje svaku mogućnost da se odredi njen impuls”[6] (Peter Etkins/Peter Atkins). Slikovitije rečeno: “ili se zna gde smo, ali se ne zna kuda idemo, ili se, pak zna, kuda idemo, ali se ne zna gde smo” (isti autor). Sličnu situaciju otkrivamo i u činu pisanja. U tom smislu da bismo ovaj rad priveli kraju moramo se vratiti njegovim osnovnom izričajnom polju, onome čemu se tokom ovog rada težilo da bude rečeno u okvirima jednog osvrta koji upućuje na naše do-sada-stvoreno, odnosno napisano.

Nedovršenost svačijeg pisanja jeste osnova svih naših tvrdnji u ovom radu. Njih potvrdjujemo ovde sa izvesnom nostalgijom i ne bez izvesne tuge što je to tako. S druge strane, nomadska bît pisanja o kojoj smo takodje u ovom radu govorili okreće nas jednoj radosti koja govori da je pisanje čoveku dato pri svakom njegovom putu po ovom svetu, pri svakoj njegovoj nesreći kao uteha, a pri svakoj njegovoj radosti kao potvrdi da je ovo trajanje na ovoj Zemlji bilo vredno trpljenja. – Šta smo drugo mogli nego pisati, jer isto je pisati i raditi bilo koji drugi posao, pa je Drugi radio ono, a mi ovo, a sve to beše posledicom naše nesreće da smo uopšte rodjeni. Rodjenje je naša najveća tragedija, nepotrebna, kojoj se osvrćemo, ako smo radosni, tako što o tome pišemo, i isto tako ako smo nesrećni. Čin nevoljnog rodjenja, rodjenja po odluci onoga üto zovemo “To-Je-Tako”, govori nam da će i sâmo pisanje biti, da je bilo način bivstvovanja, samotnog i bez Boga. Svako napisano delo zasnovano je na izgubljenoj sigurnosti bivstvovanja, na neodredjenosti puta koji, nakon rodjenja, nama predstoji, pa smo u tom smislu, verujemo s pravom, isto doveli u neposrednu vezu sa najeminentnijom porukom savremene fizike, sa Hajzenbergovim načelom neodredjenosti (Unschärferelation). U tom smislu smo rekli da je svako pisanje, zapravo, jedno eminentno pisanje kojem predležava slika pisanja kao mreže koja prepokriva celokupno bivstvovanje jednog čoveka unutar utvrdjene nesigurnosti toga bivstvovanja. Pisanjem mi zapisujemo tekjedan predlog o tokovima jednog bivstvovanja, o njegovom postajanju čovekom, čiji cilj uvek ostaje nedovršiv i nedosežan, infinitivam, neodredjen i neodredljiv. Taj sistem koji takvim produkuje pisanje a pisanje produkuje sliku takvog sistema bivstvovanja na Zemlji, mi smo nazvali kvantnim stanjem pisanja. I time, možda, omedjili, svaku budućnost pisanja, slegnuli ramenom i rekli: tako će pisanja i dalje biti, tako ćemo i dalje pod okriljem toga cruxa pisati. Okrilje kvantne fizike je okrilje pod kojim kvantni čovek bivstvuje, možda tek prvi put iz najveće moguće daljine naslutivši šta je, gde je i ko je.

.

——————————————————————————————————————— —————-

[1] Tim povodom Emanuel Levinas će sa svoje strane dodati ovo: “Književno nas delo približava smrti, jer smrt je to neprekidno brujanje (bruissement) bivstvovanja, romorenje(murmurer) kojeg

se očituje kroz delo. U smrti kao i u delu, uhodani se poredak preokreće budući da tu moć vodi do onoga što se ne može preuzeti. Tako da je odstojanje (distance) izmedju života i smrti beskonačno (infinie). Kao što je beskonačno i delo pesnika pred neiscrpnim jezikom koji je 98

odvijanje ili, tačnije, beskrajno kretanje ili čak komešanje (remue-ménage) bivstvovanja”. U: Page

Emanuel Levinas: “Pogled pesnika”. Levinasov rad napisan je u okviru njegove knjige “”Sur Maurice Blanchot”, Fata Morgana, Montpellier, 1994, str. 7-26. Prim. B.T.

[2] Emanule Levinas: “Pogled pesnika”, u: E. Levinas: “Sur Maurice Blanchot”, 1994, str. 24

[3] O tome, pišući o delu Morisa Blanšoa, u ogledu “Pogled pesnika”, govori opširno Emanuel Levinas. Na tu činjenicu ovde s dužnom pažnjom potsećamo čitaoca. Prim. B.T.

[4] Ne kaže li Žil Delez s pravom: “Stvaranje će ponajpre biti nešto veoma usamljeno”. Žil Delez: “Šta je stvaralački čin?” u: “Shizofrenija i društvo. Tekstovi i razgovori 1975-1995”, str. 300. Prim. B.T.

[5] Hajzenbergova formulacija neodredjenosti unutar problematike kvantnih sistema glasi: “Mi ne možemo da posmatramo a da ne smetamo posmatranom fenomenu, budući da kvantni efekti koji deluju na sredstvo posmatranja sami po sebi vode ka jednoj neodredjenosti u fenomenu koji se posmatra” ( V. Hajzenberg: “Deo i celiina”). Citat u originalu glasi: “Wir können nicht beobachten, ohne das zu beobachtende Phänomen zu stören, und die Quanteneffekte, die sich am Beobachtungsmittel auswirken, führen von selbst zu einer Unbestimmtheit in dem zu beobachtenden Phänenomen” (W. Heisenberg: “Der Teil und das Ganze”).

[6] Konjugirajuće vrednosti prilikom merenja u kvantnoj fizici su: mesto čestice (x), brzina čestice (v), impuls (p) i masa (m). Prema načelu neodredjenosti (Unschärferelation) nemoguće je navedene vrednosti unutar para “vreme” (t) i “mesto” (x) istovremeno meriti kako bi se u svako doba dobile vrednosti brzine čestice (v/t) i vrednost njenog impulsa (p/t). U tom smislu, kaže se, da za “kvantne čestice ne postoje putevi na kojima se one kreću zbog toga što se takvi putevi ne mogu meriti”. Prim. B.T.

19. juni 2015. – 2. jula 2015. i 8. septembar 2015. – 17. septembar 2015.

99 Page

Besim Habibović

UTJECAJ SUFIJSKE POEZIJE NA JUŽNOSLAVENSKE AUTORE

Sufizam se u književnosti javlja praktično od kada i postoji kao duhovna disciplina u Islamu. Sufijska poezija je nastajala u prvim tekijama, pisana rukom upravo od strane pirova – osnivača sufijskih tarikata (redova). Nakon prvih par stoljeća poslije hidžre počinju se javljati učenjaci koji su se specijalizirali za izučavanje pojedinih oblasti, kao što su: fikh, akaid, hadis, tefsir i drugih, a koje su do tada bile dio jedne cjeline unutar Islama. Suština duhovnosti, ezoterijska dimenzija Islama, je ostala neobuhvaćena pojavom ovih novih nauka, pa su se počeli javljati učenjaci koji su popunili ovu prazninu kako se Islam ne bi sveo na formu, baveći se pitanjem stanja srca vjernika i odnosa roba i Rabba.

Etimologija riječi sufizam je u literaturi objašnjena na različite načine: riječ je nastala od riječi sufe (runo), jer su sufije bili prepoznatljivi po vunenoj odjeći koju su nosili, karakterističnoj za siromašne, ili od riječi sifat (svojstvo) jer su ljudi na njima mogli vidjeti lijepa svojstva koja su trebalo da krase iskrenog i Bogu potpuno predanog vjernika. Postoji i mišljenje da je naziv sufi nastao od riječi safaun, što znači čistoća, što je opisivalo unutarnji i spoljašnji izgled sufija.

Na pojavu i razvoj renesanse u Evropi u značajnoj mjeri utjecali su brojni prijevodi islamskih naučnika sa latinskog jezika, koji su došli u ruke neukim sveštenicima varvarske naravi, te su ih predstavljali kao svoja djela i uništili ogroman broj naučnih knjiga, koja su smatrali neprikladnim za svoja učenja. U tom periodu nije zabilježeno da su prevođeni tekstovi sa sufijskom sadržinom na latinski jezik, ako se izuzme pretpostavka da je Dante za svoju Božanstvenu komediju, pored klasičnih islamskih djela, koristio i sufijske tekstove, koji su, često sadržavali temu Mi’radža[1].

Interesiranje za sufizam na Zapadu se javlja tek krajem osamnaestog stoljeća, kada se prevode djela sufijskih klasika sa perzijskog i arapskog na njemački, engleski, francuski i neke druge

evropske jezike. Kada su prijevodi postali dostupni, velika imena romantizma su bila snažno 100 Page

privučena sufizmom. Dovoljno je pomenuti Getea, koji je bio posvećen Hafizu, zatim Rukerta, koji je bio prevodilac i sufijske literature.

Ovi prijevodi dolaze i do SAD, gdje je škola Transcendentalizma Nove Engleske postala zainteresirana za sufijsku literaturu, mada više preko njemačkih, nego engleskih prjevoda. Jedan od Transcendentalista Nove Engleske, Emerson[2], bio je veoma zainteresiran za sufizam. On i svi oni koji su dijelili ovo interesovanje sa Emersonom nazivani su Persians of Concord.

Tek početkom dvadesetog stoljeća, manja grupa znamenitijih Evropljana ušla je u Šazilijski tarikat[3]. Dvadesetih godina dvadesetog stoljeća šejh čistijskog tarikata Pir Inajet Han došao je u Evropu, gdje se oko njega okupila grupa sljedbenika. Međutim, oni su na sufizam gledali kulturološki, tako da veliki broj njih nije primio Islam, što je, naravno, neophodno za ispravno prakticiranje i razumijevanje sufizma.

Nastavili su se Zapadom širiti i svi ostali sufijski tarikati, uključujući Kadirije[4], Nakšibendije[5], Ni’metulahije[6] i Halveti-Džerahije[7]. Na Zapadu se tokom dvadesetog stoljeća javlja veći broj ozbiljnijih učitelja i ozbiljnih sljedbenika. Međutim, javljaju se i oni, koji su pokušavali sufizam posmatrati izvan okvira Islama, a što je i danas prilično raširena pojava.

Kada je u jednom intervjuu znameniti poznavalac i praktikant sufizma, profesor na Vašintonskom univerzitetu, Seyyed Hossein Nasr[8], upitan šta misli o velikom interesovanju Amerikanaca za sufizam, a misleći prije svega na pop zvezdu Madonu i njene sljedbenike, on je dao možda najbolji odgovor, rekavši: „Sve što je masovno, to je i površno.“[9]

Svakako, mnogi sufijski redovi i danas postoje na Zapadu, oni imaju veliki broj sledbenika među kojima je i značajan broj onih sa zapadnjačkim porijeklom. Ovome naročito pomaže rastući broj prijevoda sufijske literature kao i one koja direktno nastaje na engleskom jeziku, a čiji autori su već duži niz godina, a i generacijama, stanovnici raznih zapadnih zemalja. Sufizam je na prostore Balkana stigao prije Osmanlija, ali se u punoj mjeri javlja tek sa dolaskom Osmanske civilizacije i prihvatanjem Islama od domaćeg stanovništva, mahom bosanskih krstjana – bogumila, a i stanovništva pravoslavne i katoličke vjere..

U formalnom smislu, divanska poezija je prepoznatljiva po strogo određenom obliku, rimi i metru. U sadržajnom smislu, ona je veoma bogata i višeslojna, a to se ogleda u mnoštvu simbola tipičnih za sufizam, zatim metafora i alegorija.

Za njeno razumijevanje, nužno je dobro poznavanje sveukupne islamske duhovnosti i tradicije. Divansku poeziju karakterišu tipični simboli, kao što su ljubav, vino, leptir. svijeća, mehana i ljepota. Ljubav je usmjerena prema Stvoritelju Milostivom.

Čest je prikaz ašika,[10] koji izgara u svojoj čežnji za Voljenim. Oni, koji nisu najbolje upoznati sa islamskom simbolikom, zbunjeni su ovim simbolom, ne poimajući da se ovdje se ne

misli na vino kao ovosvjetsko alkoholno piće, već na vino koje se spominje u Kur’anu i koje 101

predstavlja opijenost spoznajom i ljepotom Stvoritelja Milostivoga:[11] Page

Ljepota je Izvor svekolike ljepote svega stvorenoga. Česti su motivi mejhane, mjesto na kojem sakija[12], sipa vino (spoznaju) svojim žednim sljedbenicima, učenicima. Leptir, koji kruži oko plamena svijeće, tražeći božiju ljubav, a koji i sagorijeva u tom plamenu i tako se sjedinjuje[13] sa Voljenim, česta je metafora za bogotražitelje. Za sufijsku poeziju, tipično je i to da je prvi sloj pjesme obično varka, pa su mnoge sufijske pjesme doživljavane kao pjesme o zemaljskoj ljubavi, opijanju alkoholom i patnji za ljudskim bićem.

Divansko pjesništvo karakteriše bejt. Mufred je bejt koji predstavlja zaokruženu sliku, poruku ili misao, a ispjevan je sam za sebe. Mufred je najzastupljeniji u bošnjačkoj orijentaloj književnosti. Svaki divan je morao započeti munadžatom (odom Bogu).

Munadžat, pored pored zahvale Bogu, sadrži i dijelove o općeljudskim vrijednostima, mjestu i ulozi pjesnika u svijetu i o poetskoj orjentaciji. Ako pjesma govori o Božijem Jedinstvu, onda se naziva tevhidom ili tehlilom. Nakon zahvale Bogu, dolazi nat (oda Poslaniku Muhammedu).

Kasida je pjesma koja je dio divana, a u arapsku književnost je prešla iz predislamske književnosti, gdje je bila najpopularniji žanr. Kasida je iz arapske prešla u perzijsku književnost i tu je pretrpjela neke izmjene. Tek preko perzijske književnosti, kasida dolazi u tursku divansku književnost. Turski pjesnici su oponašali perzijske, a bošnjački pjesnici su u njih unosili elemente vlastite duhovnosti. One najčešće počinju opisom proljeća, ljeta, jeseni, ramazana, Bajrama…

Gazel je najzastupljenija forma u divanskoj poeziji. Gazelom se iskazije ljubav, životna radost, a nekada patnja i bol. Pjesnik je svoje ime smještao u pretposljednjem stihu i on se zove mahlus-bejti. Zbirka gazela jednog pjesnika je gazelijat.

Jedan Rumijev gazel:[14]

Gazel o smrti

Otkad saznah za svijet ljubavi,

Od čežnje mi duša gori.

Potroših život, srce, potroših oči svoje,

Jer mišljah da ašik i Voljeni su dvoje.

No sada saznah nešto suhog zlata vrijedno,

Gdje ja vidjeh dvoje, bješe samo jedno.

Ova književnost je bila prisutna u značajnoj mjeri na prostoru Bosne, više od četiri stoljeća i to od druge polovine petnaestog, do kraja devetnaestog stoljeća. Za to vrijeme postojalo je više

od četiri stotine stvaralaca na turskom, perzijskom i arapskom jeziku. Neki su pisali na sva tri

102 Page

orjentalna jezika. Ono što je ovu kjiževnost učinilo dodatno vrijednom je činjenica da su bošnjački autori u već formiran sistem oblikovanja ove poezije unosili svoj duh i svoju životnost.

Pod direktnim utjecajem sufijske poezije stvarali su Muhamed Karamusić Nihadija, Hasan Zijaija Mostarac, Derviš-paša Bejezidagić, Alaudin Sabit Užičanin, Ahmed Gurbi-baba i Ahmed Vali Novopazarac.

Alaudin Sabit Užičanin, pjesnik s kraja 17.vijeka, jedan od naših najznačajnijih stvaralaca na orjentalnim jezicima. Njegova poezija ima poseban jezik i stil bez kićenosti koja je karakterizirala njegove suvremenike:

Mezaki-beg dugo peharnik je bio

U ovoj znanstveno-zabavnoj mejhani;

Kad je spoznajom višom uvidio,

Da se niko vječno na zemlji ne bani,

Punu čašu popi, pa na nebo skoči,

Da ide do društva gdje se vino toči[…][15]

Ahmed Gurbi-baba (1698/9-1771/2) je jedan od najvećih divanskih pjesnika iz Novog Pazara. Rano odlazi u Tursku, gdje na svom posjedu u Jedrenu provodi veći dio života. Ipak, nostalgija za Novim Pazarom je bila toliko snažna, da je pretače u stihove. Uz novopazarsko groblje Gazilar nalazi se turbe Ahmet Gurbi-babe. Njegov Divan još uvijek nije doživio prijevod na bosanski jezik. Evo jednog dijela njegovog divana:

„Znaj da je Bosna domovina moja Novi Pazar rodni grad je moj

Narod gazija i Ijudi ponosnih, Boga jednog znaju, namaz ne puštaju

Narod naš, grad, djedovinu našu, Uz dopust Gospodara ovo zborim:

Allah nek’ sačuva tren ja ovaj želim Da od tuge svake naraštaj zaštiti… […][16]

Ahmed Vali Novopazarac (1564-1599) je rođen u Novom Pazaru, a zatim je otišao u

Carigrad da izučava više nauke. Njegovo najpoznatije djelo Ljepota i Srce (AŠKNAMA) sastoji se od sedam hiljada stihova i spada u najduže ljubavne poeme u književnosti na osmanskom jeziku. Stekavši vrhunsko obrazovanje, bio je izuzetno cijenjen po svojem poetskom umijeću. Preselio je

u Novom Pazaru, napunivši tek trideset četiri godine. Njegov simboličko-mistički ljubavni ep je 103 Page

napisan u formi mesnevije. Sadrži elemente grčke, perzijske i turske tradicije. Glavna tema je potraga za Vodom života, koja znači besmrtnost.

Istina je da ovom Moru srca otvorena

Nije jednostavno da se izražava

U ovom metru pjesma mesnevija uznosita

Takva je da se prije i poslije malo takvih ispjeva

Sa poretkom posebnim i u sitnim djelovima

Čije je svaki distih poput vode u toku stalnome

Melek Džibril njen tumač je

Nije uobičajeno da dojenče, tek rođeno, sve obuzima

Da ja bez prestanka žudim za izlizanim riječima.

Safvet-beg Bašagić (1870-1934), bio je prvi bošnjački doktor nauka i začetnik bošnjačkog nacionalnog preporoda. Bio je vrstan znalac stranih jezika, kako „istočnih“ , tako i „zapadnih“ što je umnogome pomoglo da razumije, prevodi, a i sam piše po uzoru na istočnjačke pjesnike. Zbirka pjesama Trofanda iz hercegovačke dubrave sastavljena je iz sedam tematskih cjelina: Na povratku u domovinu, Ašiklije, Beharije, Ljubav i cvijeće, Čovjek i svijet, U harabatu. U ovom dijelu zbirke je sadržana Bašagićeva veza sa perzijskim pjesništvom:

U tome času i moja miso Na jednu malu zvjezdicu pade, I bih o njojzi nešto napiso, Al poznat glas mi zboriti stade:

Pjesniče, ustaj! Ne čekaj više, Idi unutra u krug rindana,

Gdjeno sve mirno, slobodno diše

Pod mudroom vladom piri-mugana. […][17]

Musa Ćazim Ćatić (1878-1915) je rođen u Odžaku gdje je pohađao mekteb i osnovnu školu. U Tešnju uči turski, arapski i perzijski jezik. Ćatić je postavio temelje modernom bošnjačkom pjesništvu dvadesetog vijeka. Kroz njegov pjesnički opus prepoznajemo čvrstu vezu između

čovjeka i prirode. Dobro je poznavao sufijsku poeziju, te je očekivano da će upravo iz njegovoga dubokoga nadahnuća poteći i neki od najboljih stihova modernijeg karaktera, obojenih sufijskom

atmosferom: 104 Page

Kad sam sinoć video te, o gazelo – dušo moja,

Na izvoru, gdje umivaš lice bj’elo – dušo moja

U čas prvi nisam znao da l’ si vila il hurija

Tako me je tvoje čarno oko smelo – dušo moja, […][18]

Potom se ukazuje na transcendentalnost, na sjedinjenje sa Bogom, a to su momenti koje često možemo pronaći kod mnogih sufijskih pjesnika.

T’jelo mi šaka praha vodom zakuhana,

Al ko lonac na zemaljsku kuglu me prekriva.

A duša mi poput orla slobodna i smjela,

Preko mjeđa vasione u beskrajnost pliva. […][19]

Skender Kulenović je svoj prvi književni rad, Ocvale primule, objavio je 1927. godine, u srednjoškolskom almanahu. Pjesme obiluju simbolima, a najčešći simbol je cvijet. U sonetima se slavi rađanje, erotizam življenja, ekstaza životne snage, duhovnost koja pada sa pjesnika na pjesmu i prolaznost, kao predsoblje smrti i nestajanja. Ekstaza življenja iskazana kroz motiv opijanja koje je, kao i kod divanskih pjesnika, opijanje ljepotom i zanosom užitka:

Mislile su pomrijet kada gizdav stiže, i zasjaše časke jagorčika jarih. On snažno miriše, iskri se i žari i, niz tkiva noći, sve niže i niže nad njih pada. Klone. Žuti nektar liže i žitkoga soka što ga vračar stari za primule žute u venama svari svakoj po kap kane i pijan se diže…

U srpskoj književnosti ne očituje se primarni, ali je sekundarni utjecaj sufizma vidljiv kod više autora. Ovo opravdava činjenica da je duhovnost, koju je srpski narod njegovao, tijesno povezana sa pripadnosti pravoslavnoj vjeri, pa je sufizam kao esencija Islama mogao biti prihvaćen samo u smislu preuzimanja forme. Sufijska poezija je do srpskih pjesnika stizala uglavnom preko evropskih književnika kao što je J. V. Gete.

Interesantan primjer za to je autor jedne od najljepših srednjovjekovnih srpskih pjesamaSlovo

ljubve Despot Stefan Lazarević.

Stefan Lazarević, iako ratnik, viteški obučavan i vešt u komandovanju, bio je pjesnik,

širokog obrazovanja i poštovan medju evropskom vlastelom. Posjedovao je ogromnu biblioteku, 105

u kojoj je, osim slavenskih i poučnih tekstova, bilo i filozofskih spisa i knjiga iz historije i Page

poezije. Stefan provodi neko vrijeme u Istanbulu i taj boravak budi ljubav i interesovanje za tada aktuelnu divansku poeziju. Mogao se pronaći u njoj, jer je bio visoko obrazovan, kakvi su bili i divanski pjesnici, bio je zaljubljenik u poeziju, a senzibilitet i panteistički misticizam koji je zracio iz divanske poezije, u njemu je pronašao plodno tle.

Njegov najznačajniji knjizevni rad Slovo ljubve, jedan od najljepših tekstova srpske književnosti, napisan 1409. godine. Vjerujemo da je upravo sufijski utjecaj bio jedan od presudnih, da ovaj tekst bude i jedan od najljepših u srednjovijekovnoj srpskoj književnosti. Ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih. Pjesma je ritmična poput gazela, koji srećemo u divanskoj poeziji.

Očigledno Stefanu Lazareviću nisu bile strane ni kaside, jer se Slovo ljubve završava molitvom i riječju amin koja stoji na kraju molitve, kao i u kasidama u kojima na kraju često stoji molitva. U pjesmi nailazimo na opise prirode, koji nisu tipični za srednjovjekovnu srpsku književnost:

Leto i proleće Gospod sazda, kao što i psalmopevac reče, i u njima krasote mnoge: pticama brzo, veselja brzo preletanje, i gorama vrhove, i lugovima prostranstva, i poljima širine; i vazduha tananog divnim nekim talasima brujanje: i zemaljske daronose od mirisnih cvetova, i travnosne; ali i same čovekove prirode obnavljanje i veselost dostojno ko da iskaže?[20]

Divanska književnost često sadrži ovakve opise i čak postoje imena za kaside koje pjevaju o proljecu, to su baharije, drugacije se zovu one koje pevaju o letu, jeseni ili zimi. Priroda je mjesto gde su gradjene tekije i to je često bilo na ulazima u gradove, jer su sufije za svoje zikrove trazili mjesta koja im obezbjedjuju mir i sklad sa prirodom koja ih podsjeća na Stvoritelja i ono najlepše sto je od Njega stiglo.

Kod Stefana Lazarevića ljubav nije ona koja se vezuje samo za Boga ili samo za zemaljsko. To je ljubav koja proizilazi iz Vrela svekolike ljubavi i boji sve stvoreno, vidljivo i nevidljivo.

Popio je i on onoga vina, kojim se sufije opijaju, a koje nije ovozemaljsko vino. Opijenost Božijom ljepotom je protkana kroz njegove stihove i on žudi za tom ljepotom i sjedinjenjem sa

Izvorom. Stefan Lazarević je uspio da srednjovijekovnu srpsku poslanicu ukrasi mirisom i 106

bojom duhovnosti Istoka, čime je dobio u izvesnom smislu originalno djelo, koje nije puno Page

izgubilo na svojoj izvornosti i genomu, a puno je dobilo na svježini, egzotičnosti i mističkoj duhovnosti, vješto ušuškanoj u srednjovekovnu srpsku poetsku sliku.

Jedan od najpoznatijih predstavnika srpskog romantizma, Laza Kostić, napisao je oko sto pedeset lirskih pjesama i dvadesetak epskih pjesama, balada i romansi, drama i eseja. Jedna od njegovih najpoznatijih pjesama, Santa Maria della Salute je i jedna od najljepših pjesama u srpskoj književnosti.

Biblijski motivi koje srećemo kod Laze Kostića, u svojoj univerzalnosti odnosa čovjeka prema Bogu, čovjeka prema čovjeku i životu uopšte, govore o širini izraza, kako u formi, tako i u svojoj suštini i kao takvi ogledaju se u ovoj pjesmi. Iako se struktura pjesme oslanja na Petrarkine pjesme o Lauri, otkrit ćemo i dublju vezu pjesme sa istočnjačkim načinom stvaranja.

Pjesma je napisana u obliku apostrofe. Ono što je uočljivo već na prvi pogled, a što je u sufijskoj poeziji česta pojava, ponavljanje jednog stiha kroz svaku strofu. Ova pojava se naziva terdž-i bend.

U tri početne strofe pjesnik se obraća bogorodici: “Oprosti majko sveta, oprosti…”. [21]Pjesma počinje sakralnom atmosferom ispoljavanjem skrušenosti i pokajanja. Ton je, dalje, elegičan i lirski subjekt u toj teškoj patnji ugleda svoju dragu.Takodje, čest motiv sufijske poezije je i sjedinjenje sa “dragom” kako je u nekim trenucima ašik nazivao božansku ljepotu. Laza Kostić misli na svoju dragu, ali na nivou božanskog, pa to osjećanje odlikuje ekstaza u savršenoj harmoniji. Kako se bliži kraj pjesme, on je utopljen u tugu i očaj, a jedinu utjehu nalazi u snu u kojem vidi svoju dragu. To su momenti kada kroz nju on dolazi do novih spoznaja o suštini života i smrti, o mješanju stvarnog i transcendentalnog (Kroz nju sad vidim/od nje sve znam…) kojeg često srećemo u sufijskoj poeziji.

Susreti sa njom u snovima donose mu rajska osjećanja, kakva ašik proživljava kada pjeva o Ljepoti, Izvoru svekolike ljepote. Na kraju sjedinjenje sa Voljenim, koje je često u sufijskoj pjesmi, ovdje lirski subjekt spušta na nivo sjedinjenja sa umrlom dragom. U trenutku svoje smrti, a opet draga nije ni obično ljudsko biće već ima atribute božanstva i javlja se kosmički doživljaj ljubavi:

Sve će se želje tu da probude, dušine žice sve da probude zadivićemo svetske kolute, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama ćemo pomerit pute, suncima zasut seljenske sude,

da u sve kute zore zarude da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute. […][22] 107 Page

Jovan Jovanović Zmaj je od svih romantičara najviše gajio ljubav prema perzijskoj poeziji. Kao mlad, često je u rukama imao istočnjačke pjesnike. To je urodilo plodom –počeo je da se bavi prevođenjem i izlazi iz štampe zbirka Istočni biser,,.

Bio je oduševljen Hafizom, pa su njegovi prijevodi Hafizove poezije bili vjerniji čak i od njemačkih, sa kojih je prevodio. Zmaj je prepevao sa njemačkog, služeći se pri tom najviše prijevodima njemačkog pjesnika Fridriha Martina fon Bodenšteta, koji je bio jedan od najomiljenijih stranih pjesnika kod južnoslavenskih pjesnika. Najpoznatije zbirke Jovana Jovanovića Zmaja, Đulići i Đulići uveoci, već samim naslovom se oslanjaju na sufijske motive ružičnjaka. Riječ đul je persijskog porijekla, a kod nas je stigla iz turskog jezika i znači ruža. Upravo tako se zvala supruga Jove Zmaja. (Još jedna crta sufijske poezije je i to, da su istočnjački pjesnici svoje zbirke pjesama nazivali ,,đulistanima”.)

Jedan od najpoznatijih Đulića, govori o “rumenom cvetu”, simbolu savršenstva:

Kaži mi, kaži, Kako da te zovem; Kaži mi, kakvo Ime da ti dam, – Hoću li reći: “Diko”, ili “snago”, Ili ću “lane”, Ili “moje blago”; Hoću li “dušo”, Ili “moje drago” – Kaži mi, kakvo Ime da ti dam! —————–

Al’ ja bih proveo Čitav jedan vek, Tražeći lepše, Dičnije i slađe, Milije ime, Što još ne ču svet, Da njim nazovem

Moj rumeni cvet.

U svojim pjesmama, Zmaj je koristio sufijsku leksiku, motive i stil, ali ne zalazivši u duboke sfere traganja za Savršenstvom i Ljubavlju. Ljubav jeste zanos, traganje i tajanstvo, ali kod

Zmaja, ona ostaje na čulnom doživljaju zemaljske lepote: 108 Page

Tiho, noći, Moje sunce spava; Za glavom joj Od bisera grana; A na grani K’o da nešto bruji – To su pali Sićani slavuji: Žice predu Iz svilenog glasa, Otkali joj Duvak do pojasa, Pokrili joj I lice i grudi, – Da se moje Sunce ne probudi.

Inspiriran šarmom i mistikom istoka, Zmaj piše pjesmu Na grobu Hafisovom:

Nakuc’o se čaša, napev’o se pesama,

Napio se raja sa mednih usana.

Gde je našo slasti, tu još nije prašt’o

Sad gori’l mu duša, barem znade zašto.[23]

Ovakvo poimanje sufijske poezije nije suštinsko poniranje u njen smisao, ali je neosporna Zmajeva zasluga bar u namjeri da na južnoslavensko govorno područje donese prijevode islamske poezije, te tako otvori vrata onima, koji su željeli da je upoznaju.

Sufijska poezija je vršila ogroman utjecaj na pjesnike, koji su živjeli i djelovali na južnoslavenskom prostoru, počev od dolaska Osmanlija, pa sve do skorijeg doba.

Južmoslavenski prostori tako traju ujedinjeni u kulturološkom, civilizacijskom smislu, ne samo kroz arhetipske ili historijske elemente, već i kroz iskristalisane i vidljive sufijske ideje i forme stvaranja.

.

.

109

. Page

.

[1]Ar. Uspeti se na visinu, uzdignuće Poslanika a.s. u nebeske sfere do Allaha dž.š.

[2] Ralf Voldo Emerson(1803. – 1882.) je bio američki esejist, filozof i pjesnik. Poznat je po tome da je predvodio pokret trandenscentalista sredinom 19. Vijeka.

[3] Derviški red čiji je osnivač hazreti pir ebu Hasan eš-Šazli(?-1276.)

[4] Derviški red čiji je osnivač hazreti pir Abdul Kadir Gejlani(?-1166.)

[5] Derviški red čiji je osnivač hazreti pir Beha’udin Nakšibend (?- 1389.)

[6] Derviški red čiji je osnivač hazreti pir Ni’imetullah

[7] Derviški red čiji je osnivač hazreti pir Nuredin Džerahi(1678.-1721.)

[8] Professor islamskih studija na George Washington Univerzitetu u Washingtonu

[9] Sejid Husejn Nasr, U potrazi za svetim, Libris d.o.o., Sarajevo, str.23.

[10] tur. Asik: zaljubljenik

[11] “Zar je džennet, koji je obećan onima koji se Allaha boje – u kome su rijeke od vode neustajale i rijeke od mlijeka nepromjenjena ukusa, i rijeke od vina, prijatna onima koji piju, i rijeke od meda procjeđenog i gdje ima voća svakovrsnog i oprosta od Gospodara njihova.. Kur’an, Muhamed, 15

[12] Per. Onaj koji toči vino

[13] Sjedinjenje u ovom slučaju se odnosi na svjesnost o Jednoći djelovanja i svojstava, kada rob postaje svjestan da su sva djelovanja Jednog i Jedinog Stvoritelja svega, a da se preko nas vrši manifestacija tih Božanskih svojstava i djelovanja.

[14] James Fadiman & Robert Frager, Mudrost sufija, Libris d.o.o. Sarajevo, 2008. Str. 138.

[15] Lamija Hadžiosmanović i dr. Poezija Bošnjaka na orjentalnim jezicima, Preporod Sarajevo, str.115.

[16] Internet izvorAlmanah,.Podgorica:.http://www.almanah.co.me/ostale/PDF/casopis/Almanah%2037- 38.pdf

[17] Ibid, str. 55.

[18] Munib Maglajić, Musa Ćazim Ćatić, Pjesme, prepjevi, eseji, Preporod Sarajevo, str. 128.

[19] Ibid, str. 132. 110 Page

[20] Internet izvor: http://www.rastko.rs/bogoslovlje/slovo_ljubve.html

[21] Izvor: internet – http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=42.0

[22]Internet..izvor:..Projekat..Rastko:..http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/a ntologija_sp/asp_03.html#Santa_Maria

[23] Internet izvor: https://sites.google.com/site/projectgoethe/Home/jovan-jovanovic-zmaj/na- grobu-hafisovom

111

Page

KRITIKA

Milica Vučković GRAVITACIJA UNUTRAŠNJEG JEZIKA

. . (Dragoslav Dedović , Unutrašnji istok, Sarajevo 2015)

Kao što strelica na kompasu pokazuje sever i omogućuje, prema tome, dalje snalaženje u prostoru, tako i Dragoslav Dedović ima svoj kompas, kome istok određuje ne samo prostornu orijentaciju, već i vremensku antiegzistenciju. Ali, takvo opredeljenje, da pomoću unustrašnjeg istoka utvrdi svoj identitet bića u celini, obeleženo je sentimentalističkim senzibilitetom i nostalgičnim reminiscencijama. Istok je simbolička oznaka za pravac odakle dolazi svetlost, a svetlost je alhemija snova, želja da se prkosi vladajućoj kosmičkoj tmini. Spoljašnji mrak stoji poput omotača oko unutrašnjeg istoka, utamničenog sunca, pulsirajuće zavičajne čakre. Pesnik nije izbeglica samo u tuđini nego i u svojini, u svetu koji je posledica varvarizma prošlosti i beznađa budućnosti, u svetu zaraženom samoćom, prazninom i površnošću. Prolazeći kroz različita mesta (Berlin, Lišboa, Beograd, Srebrenicu,…), poetski pripovedač utvrđuje opštu dezintegraciju, od čije se zaraznosti ne može izolovati, posebno ne na Balkanu, jer je sve upleteno do nerazdvojivosti, i crkva i džamija, i ezan i crkvena zvona, bosanske ulice u Srbiji, hrvatski rok u uspomenama, ćirilica i latinica, silom iskidano a neiskidano. Sve je u ranama, ludilo se neprekidno obnavlja, i tuga nas „kao naga boginja“ jedina grli. Lirski subjekt posmatra u šta nas je transformisalo tranziciono doba: odsutni muškarci, utučene žene, ćerke – „mimikrija zapadne kulture“, sinovi u Budinom Ništa, palanka koja nagriza velegrad, „veliki lanac hipermarketa progutao je malu samoposlugu“, još uvek u Kninu zjapi sablasnošću krezubi prozor i kuća bez krova, na kiosku žvake sa zapada, domaći tabloidi i kineski bofl,… Megalomanija neprosvećenog nacionalizma stoji suprotstavljena forsiranom ispraznom kosmopolitizmu, a zapravo, sa njom čini celinu. Nisutraljave države Balkana jedine koje se takmiče u svireposti („ethinical cleaning daje prljave rezultate“); kolonijalistički duh, ljudoždersko tržište, siromaštvo i bratoubilaštvo usitnjavaju poslednje mrvice čovečanskog smisla. Oni koji su vršili stomilionsko klanje danas se užasavaju ugnjetavanja i ubijanja, a pravda se traži za unuke robovlasnika. Prevozna sredstva su puna ljudi koji u najdubljoj ćutnji kojom se odaje pošta umrloj konverzaciji putuju na posao i njihove dece sa slušalicama u ušima. „Sve se 112

udaljilo & udaljavamo se“, kaže Dedović u pesmi How blue can you get?, a stoji u grlu, stoji tišt Page

u duši, ta čežnja za najdaljim obalama, možda spasonosnim. Solilokvijumski nastrojen pesnik ispoveda svoje traganje za spasom u egzilu, kako je svako ostavljanje uvek oklevanje i kako svaki bojažljivi povratak u rodno mesto što podseća na rumeno, crno testo, ponovno je suočavanje sa brojnim bezodgovornim pitanjima. Na truckavom putovanju pita se zašto jednom zaista ne ode iz svog zavičaja, bestragom, i zašto, ako je napustio zemlju u kojoj je bio umoran i zabrinut, za čime onda žali. „Za prilikom da zauvijek odem iz/starog kraja da mu prije toga/sve oprostim“. Zatvoren u maternji jezik kao Gagarin u kapsulu, nalik kestenu („čekati da ti neko proždere srce“), ,,tužan zbog svakog od njih ili samo zbog nas“, Dedović glasom lirskog pustinjaka iščekuje „sunce niz sokak sa istoka“. Njegove pesme, podeljene u tri celine (Geomelanholija, Vozarenje, Terazije) arpeđski komponuju jedinstvenu muziku molitve Gospodaru milijarde sazviježđa da se sve obujmi divljenjem i oprostom. I „tek onda reci da je kraj“.

113

Page

Milica Vučković PARADIGMA OPSTANKA U LIRSKIM ZAPISIMA LJUBIŠE MITROVIĆA

.

.

( Ljubiša Mitrović, Buđenje Prometeja (lirski zapisi), Prometej, Novi Sad 2013)

.

Da u svakom osvešćenom čoveku postoji prometejski instinkt, koji se razgoreva u vremenima kada pravednike prikuju za stene ili razapinju na krst, potvrđuje zbirka pesama Ljubiše Mitrovića Buđenje Prometeja, jedinstveni lirsko-filozofski dijalog sa Prometejom, ali i sa delom još uvek umno nepokorenog čovečanstva, nepomirenog sa postkolonijalističkom atmosferom i orvelijanskom ludnicom. Kroz tri poetska ciklusa (Pred Sfingom Prometeja, Doba spektakla, Buđenje Prometeja), pesnik u ime mislećeg ljudskog roda progovara najpre o mitovima, u čijem je simboličkom jezgru sadržana suština funkcionisanja sveta, potom se despektakularizuje moderno doba do pokazivanja njegovog pravog, bezdušnog i beskrupuloznog lica, kako bi se buđenjem Prometeja posredno probudili ophrvani, obespravljeni i obeshrabreni i dala im se moralna podrška za ostvarivanje najveće od najvećih ljudskih sloboda – sloboda govora i iz nje sloboda delanja. Kao poznati sociolog, Ljubiša Mitrović se i u svom pesništvu često dotiče problematike društvene stvarnosti, akcentujući uvek humanističke ideale, a u njegovim zavičajnim pesama se, takođe, učitavaju mitovi, čime on prespaja različite vremenske i prostorne ravni, ukazivanjem da je naš zavičaj i svet u celosti, pa sve što se u tom svetu dešava, pogađa najličnije i nas. Bezavičajnost, izraz koji upotrebljava autor, nastaje onda kada više čovek nigde ne može da izrazi svoj ponos i srčano pusti glas, kada svet postaje bezalternativan, hakslijevski vrli bez ijedne antičke vrline, povampiren u kolonijalističkim nagonima. Radi lakšeg upravljanja, zbog toga da bi komotnije mogao da nagrađuje poslušnike, glorifikuje diktatore a kažnjava buntovnike, svet je podeljen u dve (ne)boje, crno i belo, na manjinu bogatih i okean sirotinje. Potrošački mentalitet i epidemija dokoličarstva podstiču se da bi se odvukla pažnja sa najsušastvenijih pitanja preživljavanja u hipertenzionoj egzistenciji, a termini poput pacifizma i ljudskih prava paravan su iza kojeg se odigravaju najstrašnija krvoprolića, porobljavanja i do pijanstva beznađa anesteziranje zdrave pameti. Eksponencijalno raste mržnja i strah, a sve ostalo, primećuje pesnik, u deficitu je. „Od nedostatka ljubavi/Rastu pustinje“, a bez duše i

ideala, kao u Zamjatinovom utopističkom romanu Mi, nema pružanja otpora, već prepuštanje medioktitetstvu i manipulatorstvu. Licemerno očaravanje masa nova je metoda preko koje lažni bogovi, velikobratski nastrojeni, popločavaju lažnim zlatom put do pakla. A pakao, to je uvek neznanje o onome što se događa, slepilo, zatočenost. Današnje čovečanstvo pesnik poredi sa 114

Titanikom koji tone, dok džezesti do besvesti imaju zadatak da zamajavaju i sluđuju gospodu, da Page

se Apokalipsa dočeka u totalnom mraku totalitarnog režima. Pesnik se pita gde je ovde glas mladeži, i uopšte, možemo li se nadati slobodarskoj borbi njegoševskog tipa, sokratovskoj mudrosti ili prometejevskoj spremnosti da izdrži najveće muke zarad pravde, jer su pravda i sloboda ,,večne vrednosti dostojne odricanja“. Pesma Iskušenje Prometejakazuje upravo to: „Sloboda moja/Bez dostojanstva/Nema smisla.“ Prometej je ljudima dao ukradenu vatru sa Olimpa, ali i primer kako se za svoja uverenja, bazirana na istinitom i pravičnom, moraju izdržati najljuće muke. To je prvi princip svakog viteškog kodeksa, spartansko nepovlačenje i u savremenijem trenutku Če Gevarin odnos prema okupatorima. Prvi i treći ciklus su tešnje vezani, kao drame Eshila i Šelija, gde se okovani Prometej pretvara u oslobođenog, tako i kod Mitrovića pesnika podsećanje na Prometejevo podvizništvo pretvara se u poziv Prometeju da skine sebi i svetu lance ropstva, ali i zov Prometeja srpskom i svakom narodu na prekoračenje granica atara i etnosa i uključivanje u žudnju za slobodom. Pesnik pominje kako globalne fenomene, tako i lokalne (bombardovanje, politika ugnjetavanja Balkana), a za oba važi Šekspirova, da je „ovo vreme izašlo iz zgloba“. Međutim, „igra nije završena“, završiće ovim traktatom Mitrović pesničku zbirku. Pesnici i intelektualci još uvek mogu istupiti protiv krvožednih hijena. Čovek je stvorio bogove, a onda počeo da ih se plaši zaboravivši da ih je stvorio. U ovoj činjenici leži velika kreatorska energija, velika vatra koja i uništava, ali i otopljuje domove. Uzimajući kao krilaticu u borbi pesnikov stih „Samo je u glavi tesno“, shvatamo da se sa Kavkaske stene može poleteti u visine, dom odvažnima i pravednima. Samo ako sledimo svetlost vatre.

115 Page

Aleksandar B. Laković O NAMA DANAS

. . (Danica Vukićević, Dok je sunca i meseca, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015) . . . Knjiga pesama, potencijalnog kontrastnog imena Dok je sunca i meseca je osma knjiga pesnikinje Danice Vukićević (1958), koja paralelno piše i prozu (dve knjige proze). Treba pomenuti, kada je sadržaj stvaralaštva Danice Vukićević u pitanju, da je književna kritika već, uočila izvesno tematsko saglasje između njene proze i poezije. Stoga tumačenje pomenute najnovije knjige Danice Vukićević treba biti sagledavano kroz njeno čitavo stvaralaštvo tačnije bliže kroz prepoznate okosnice i stožere njenog pesništva. I njihove dopune, izmene i otklone, koji su se vremenom dešavali. …..Zapravo, motivsku preokupiranost poezije Danice Vukićević odlikuje pesnikinjino i naše okruženje, sa svim svojim posebnostima i sličnostima. Uz neobično snažnu empatiju koja se poput opijuma u talasima prenosi na čitaoce. Ovakvi su zaključci uslovili da se poezija Danice Vukićević učestalo karakteriše pojmom – verizam. Međutim, pitanje je da li je baš takvo „etiketiranje“ potpuno tačno i pouzdano, naročito ovako pojednostavljeno. …..Doduše, istina je da se verizam kao književni pravac javlja i obnavlja u razdobljima razočaranosti i izneverenosti (kao što je ovo naše, danas i ovde), kojima su prethodili verovanje i čekanje obećanog boljeg života. Tačnije, života dostojnog čoveka. A mi danas upravo živimo život izneverenih i prevarenih, omalovaženih i skrajnutih. Živimo svet iluzija. …..Zatim, po pesnikinjinom promišljanju, pesme, u takvoj situiranosti, ne smeju više imati samo ulogu uočljivog posrednika između čitaoca i književnih likova i događaja. Pesma mora biti deo i pesničkog bića i čitaoca. Pre svega, svojom igrom rečima, značenjima i slikama prepoznatljivih čitaocima i tumačima, koji dele isti prostor i vreme sa pesnikinjom. I potraga za pravim, a ne prividnim uzrocima sveta (ne)stvarnosti jeste postupak koji, inače, obeležava verizam. …..Međutim, književni tekst Danice Vukićević u sebi ukršta konkretno-empirijski, misaoni i duševni sadržaj (Z. Paunković). Čak i naturalistički detalji lirski su upečatljivo predstavljeni (Sartr). Štaviše, dominira i tenzija u samom tekstu. Tenzija koja se uz višeslojevita umrežavanja preobražava i u neočekivano, značajno produbljujući i proširujući početni tematski okvir, što ne pripada verizmu, čak ni njegovoj modernizaciji i osavremenjenosti, koje su u toku. Pojedini književni kritičari ovakav pesnički obrazac oslovljavaju kao karakterističan spoj emotivne

ekspresije i fragmentarnog lirskog izraza, nalik onom poeziji Silvije Plat (B. Vasić). Književnik 116

Dušan Stojković oseća da iza svake pesme Danice Vukićević postoji još jedna pesma ili više Page

njih. Kao da se kriju nekolike, ne sasvim poništene i ispričane, palimpsestno i kontekstualno, u odblescima prisutne pesme koja je ona suštinski, amalgamisana sublimacija. Stoga, integralan doživljaj njenih pesama pojedinačno, zapravo treba odgoditi i naknadno iščitavati sve njene godove. Ponekad je mnogo važnije i bitnije upravo ono što je skriveno u pesminoj maloj kutiji, i što je u međuvremenu pounutrašnjeno u pesmi. …..Urbano kao jedan od atributa poezije Danice Vukićević je potpuno prihvatljiv i nije sporan. Međutim, ceneći semantičke obrte, ukrštanja i njihova sadržajna rasprskavanja, urbanost kao beleg ili stigma, u ovoj prigodi, gubi na značaju i potencijalnoj detekciji u čitanju i tumačenju i određivanju njene poezije. …..Ženski pesnički glas Danice Vukićević, iako ga književna kritika, osim sa Silvijom Plat, poredi i sa Juditom Šalgom, Katalinom Ladik, Marijom Šimoković, Radmilom Lazić, Ninom Živančević, ne poseduje sadržajnu zajedničkost na kojoj treba insistirati. Dovoljno je u vrednovanju poezije Danice Vukićević prisvojiti njenu senzibilnost, emotivnost, meditativnost iz ofa, kao i niži prag nadražaja osobeniji za pesnikinje. U suprotnom može se doživeti stigmatizacija i unapred zamišljeni limit (potpuno neopravdan), koji nije potreban ni poeziji Danice Vukićević, niti bilo kojoj od prozvanih pesnikinja, a što one i „muški“ svedoče dometima svojih stihova. …..Što se tiče gradnje pesama u knjizi Dok je sunca i meseca uočava se pesnički postupak blizak onim obrascima iz ranijih knjiga. Dakle, pesnikinja i dalje započinje pesme kao pesme-trenutak, kao pesme-pogled, kao pesme-san, kao pesme-doživljaj, kao pesme-sećanja, kao pesme-strahovi. Ali i kao pesme-promišljanja i pesme-predviđanja. Očita je i disperzija začetnih motiva, kao i u prethodnim pesničkim knjigama. …..Izvori Vukićevićkinih pesama variraju od pesme do pesme, od neposrednih opisa („Hodali smo bivšim bespućem“ – pesma 1), pa do nadrealnih predstava u prirodi i društvu („Raspadne se samo, mirna scena/ U kojoj ti bio si akter/vidljivost/ Nova forma/postojanje“ – str. 43). Zatim, snohvatice i tužna situiranost pesničkog subjekta („Ja sam na ivici sveta“ – pesma Videvši), svakodnevica u različitim varijantama („Bila sam s kćerkom/ U šoping molu“ – pesma Nemoj me ubiti, zla banalnosti) – nasuprot podsećanjima na svet detinjstva („Odjednom, sećam se detinjstva“ – str. 29), kao i toploti i zabrinutosti za porodičnim skladom koji iščezava („Nemoj umreti stara moja majko“ – str. 41). Tu je i ironizacija i demitologizacija, kojom smo opterećeni i pojedinačno i kolektivno („Mitovi preobraženi u/ Mitsku banalnost“ – str. 6; „Ali nema utehe za danas/ Pritisnuti epohom koja se proteže predaleko u prošlost“ – str. 8). Na taj se način kompletira slika našeg okruženja, ali i pesnikinje i nas unutar njega. Naravno, na kritičan i beskompromisan način u odori ironije. Ironija (u prethodnim knjigama nedovoljno prepoznata, iako prisutna) u knjizi Dok je sunca i meseca se posebno svojom nenametljivošću izdvaja i kritički prebojava većinu pesama. …..Ponavljam, iz pesnikinjinih raznolikih sopota pesama uočava se i prisustvo pesnikinje. Njeno iskustvo i njene emocije, često i njena lirska karakterizacija stihova. Danica Vukićević čitaocima nudi svojevrsne opise unutrašnjeg pejzaža. Pritom su izbrisane čak i sve granice i međe, čak i

suptilne i nežne opne. Dakle, nestaju pred čitaocima svi slojevi koji bi mogli da razdvajaju i 117

omeđavaju, što bi im, inače, i trebala biti očekivana i prirodna uloga. Page

…..Pesme Danice Vukićević nisu ispisane sa distance zarad očekivane meditativnosti, već neposredno iz njenog doživljaja pomenutog izvora pesme, a nasušnu i još efektniju meditativnost pesnikinja dostiže emocijama i igrivim asocijacijama. Neobične su, i autentične razigrane i vigilne kratke brojanice sa zvučnim efektima. I oni eliptični i redukovani stihovi, svedeni na sintagmu, sliku, meditaciju, fleš, pitanje, koje se munjevito ređaju u, na prvi pogled, neasocijativnom nizu. Na primer, u pesmi To: „To te zgrabi/ To te obuzme/ Ne zna se šta je to – to/ Bol. Bolest na smrt./ Kjerkegorizam/ Vremenske zone … Umor. Posle zimskog – prolećni./ Posle slobizma: čista demokratija/ Nesigurnost umetničkog života/ Život umetničke sigurnosti./ Neprilagođena osoba/ Fuge (tako je bežao muž bivše prijateljice)/ Mama se dobro drži/ U drugom životu kao nekoj vrsti dela./ Opus./ Verdijevo imanje. Igoova biblioteka./ Jursenar- ostrvo./ Ja sam trenutno u soliteru“, koja se okončava istim, na prvi pogled nespojivim sumornim slikama: „Psi zavijaju kao vukovi/ Mesec i opera/ Noćni saobraćaj/ Kese, đubre/ Mutne oči“. U tumačenju ovakvih pesama treba izvestan otklon od snažnih impresija. Tek tako se pronalazi onaj zajednički imenitelj i smisokaz pesme. …..Književni kritičar Dušan Stojković (i ne samo on) tvrdi da je u epicentru pesništva Danice Vukićević život. Život koji se gleda i sagledava iznutra. Ispisuje se telom. Sopstvom. U isti mah, piše se i dušom. „Pesme su (nisu jedino to): i dušina i duševna tetovaža“. …..Intenzivnije je i pesnikinjino prelamanje pesme stihovima-rečenicama-nabrajajućim sintagmama ili slikama koje se ubrzano smenjuju i ređaju. Mnogi ih kritičari oslovljavaju fragmentima mada ti stihovi-promišljanja ne ispunjavaju sve uslove za fragmentarnost, kao književni postupak, rasprostranjen u našoj književnosti. Naročito u prozi, mada među prve teoretičare i promotere fragmentarnosti su Jovan Hristić i Dušan Matić sa svojim esejima i stihovima. …..Dozirana fragmentacija pesama Danice Vukićević, saglasna sa fragmentacijom čitavog društva, biva spojnica između polova kontrasta. Između života i smrti, između praznine i ljubavi, između smisla i besmisla, između sveta i nesveta. Takvi fragmenti osciluju između ta dva pola, svojom različitošću, nevezivanjem u formalne celine, ne fokusiraju imperativno čitaoca na samu tekstualnost ili plan forme, već na ono ne do kraja izdiferencirano osećanje, koje za sobom ostavlja čitanje niza ovakvih pesama (B. Vasić). Pa i zabrinutost što možda jesmo mada zamalo nismo ono što smo trebali biti i obratno. …..Ipak, ne može se nespomenuti uspostavljanje asocijativnih dijaloga između tih oktroisanih i vrtoglavo prelomljenih stihova-brojanica-fragmenata (čitaj – slojeva unutar same pesme), što u suštini i jeste bitna odlika fragmentizma kao legitimnog, već, književnog obrasca. To čini pesme Danice Vukićević ekoovski otvorenim za brojna preosmišljavanja koje upravo ovako poređani stihovi podrazumevaju. Zatim, istom cilju pogoduje i mikstura različitih vremena, prostora, ličnosti i emocija, koje još više metakomuniciraju uzajamno. Sa posebnim, nepredvidljivim i naknadnim odjekom. Naročito je autonoman i značajan kontakt između stihova, na prvi pogled nespojivih, kao što je to u pesmi Ljudi-događaji: „Moj skučeni život/ Raspršuje se na polenski prah/ Grožđe sušeno u Turskoj/ Smokve sušene u Grčkoj/ Usredsređeni pogledi muzičara/

Mikrob je umro: sada ima izložba/ Ibrahimović širi ruke/ Na velikom zelenom terenu“. 118

…..Usred ličnog pesnikinjinog doživljaja često prohodaju i teme opšteg značaja, univerzalni Page

simboli, opštevažeće kategorije, koji izvore pesama i same pesme još više, još dublje, još promišljenije preosmišljavaju i semantičke preokreću, neretko do pojma začudnog i nadrealnog. …..U tako organizovanim pesmama sve su učestalija semantička ukrštanja i obrti, pomoću kojih pesma stiže i do potpuno neočekivanih poruka. Na primer, jedna od bezimenih pesama od svega jedanaest stihova počinje slikom („Lep je ovaj dan/ Dočekujem sunce“), a završava se očajem koji istinski boli, mada je istovremeno i neshvaćeni privid („Majka nečija dolazi/ Dva zlatna zuba odande donela je/ Iz ropstva, sebe“). I u još jednoj pesmi bez naslova, na 46. stranici, obično i opetujuće jutro i dan („Pranje zuba/ Svlačenje, ustajanje, počinak“) neočekivano se preobražava u pitanje („Sama usred smrti/ Za koju ne zna se da li je/ Opšta ili individualna“). …..Konačno treba odgovoriti na pitanje kakav je pesnikinjin i naš trenutni društveni status tačnije kakvim ga pesnikinja uočava, doživljava, ćuti i boluje, i lirski predstavlja. …..Pre svega, nameće se kao jedno od zajedničkih osećanja teskobe, što svedoče sledeći stihovi: „Moj skučeni život“ (Ljudi-događaji); „Ja jesam u zatvoru“ (str. 58). Kao i upečatljiv utisak izneverenosti i neostvarenosti („Živimo s pola snage, nerealizovani kao koncept“ – str. 8; „Živeti u istini isto je što i živeti u zabludi da živiš u istini“ – str. 10; „Bez vere/ Bez zablude prisutne u veri koja je/ Najdublja u veri/ Bez sumnje u veri/ Ničega nema, ni/ Stvaranja stvoritelja“ – str. 17; „Ushićenje nije više/ Napolju./ U bunaru je. Bunar je u meni./ Svakog trenutka moguće je izgubiti/ Dostojanstvo“ – pesma Nemoj me ubiti, zla banalnosti; „ali deca, decina deca/ održavaće iluziju slobode“ – pesma Razdvojeni). I motiv Adornijeve samoće i obesvojenosti je prisutan („Usađeni u sopstvene živote kao u saksije“ – str. 23), posebno u porodičnim okolnostima koje sve više blede do otuđenosti („Braća i sestre, rođaci, više nisu/ Deo moga sveta/ Moje izbeglištvo – besmisleno i bezbolno/ Jer svako je sam sam sam“ – pesma Leto). Metež, haos i poremećeni sistem vrednosti se nasilno i beskrupulozno nameću („Sada su oni plemstvo: ne/penzionisani/ Panduri stranački mideri i ljubovce/ Ozidali su prekrojili betonirali/ Genetski škart uzdigao se“ – str. 15). Poseban sadržajni trijas čine prihvatanje starosti, bolesti i smrti, koji obeležavaju čitavu knjigu kroz osećanje očaja i rezignacije („otimanje iz kandži gluposti se ne isplati“ – str. 10). Kao i kroz utisak blizine nestajanja („Svet je za mene izgubio čar“ – Nemoj me ubiti, zla banalnosti). …..Ljubav se nameće kao njihov kontrapunkt. Posebno ljubav prema članovima porodice (opet, trijas – majka-pesnikinja-ćerka). Ljubav koju povremeno i delimično ugrožava smrt bliskih. Ipak ljubav potvrđuje da je jedini pokretač života. Da je ključ i tajna života, sveta i svega. …..Još jedna osobenost pesništva Vukice Danićević jeste izvesna esejizacija njenih stihova, posebno izvedena na svetlost dana uz obilje eruditivnih naslaga, poput kontekstualnog podteksta. Mikroesejizaciji stihova Danice Vukićević pogoduju i već prozivane nadrealne sintagme i slike. . . .

______1 Od ukupno četrdesetšest pesama koliko ih broji knjiga Dok je sunca i meseca, čak njih

dvadesetosam su bez naslova, oslovljene kao ***. U nastavku teksta će citati umesto naslovima 119

bezimenih pesama biti označeni brojevima stranica iz knjige. Page

Ersan Muhović PUTNIK KOJI LUTA

.

.

(Adin Ljuca, Stalaktit, Centar za kulturu i obrazovanje Tešanj, 2015.)

Pesnička zbirka Stalaktit sadrži 4 ciklusa: Ono čega nema, Miris žedne zemlje nakon kiše, Iz bilježnice jednog baštovana i Povratak, kojima se zaokružuje poetska celina koja reflektuje poetsku misao tako što otkriva univerzalnu dimenziju čovekovog opstanka. Svaki pojedinačni ciklus predstavlja svet mikrokosmosa koji opisuje čovekovo egzistiranje u jednom periodu koji nije konačan iako vodi konačnom, kao što ni jedna reč ne može biti konačno odredište niti merilo čovekove potrebe da kaže i izusti svaku slutnju, jer jedna reč drugu priziva i pokreće. Na taj način, pesnik je uspeo da izgradi sistem u čijem središtu je čovek. Čovek koji ukoliko želi dosegnuti lepotu, mora biti strpljiv, kao stalaktit, i koji mora kapati i čekati. (Pesma Stalaktit) Čovek je kap koja svojom transformacijom kreira druge iako sama nestaje. Čovek je prikazan kao simbol trajanja i u isto vreme kao temporalno obeležje jednog trenutka pada. Čovek je ljudski trag, suza, kap koja traži sjedinjenje i koja ne postoji odvojena, kao što u divanskoj poeziji kap ne postoji odvojena od mora. Čovek može preživeti samo dok je sposoban da vidi ono čega nema. (Pesma Fata morgana) Čovek je simbol ove pesničke zbirke koja preslikava deo stvarnosti i koja za temu ima govor o stvarnosti i o subjektima njene volje. Čovek je putnik koji luta i koji pred silama sudbine ne podiže glas, već glavu i pogled. Pesnik Stalaktita piše o drami lirskog subjekta u kojem se vodi unutrašnji rat. Rat se vodi u čoveku koji se bori dok je borba prikazana kao bolest i kao trenutak svesnosti, a sve pre nje je prikazano kao obmana i kao trenutak suprotan tome. Bolest je prikazana kao univerzalni pojam koji zavlada tamo gde nema otpora: zdrav je bolestan i bolestan je zdrav.

Poezija je odgovor na pitanje koje postavlja onaj koji nije pesnik i koji percipira poeziju u tradicionalističkom smislu. Poezija je pitanje koje je pravilno formulisano za onoga koji uspe napisati samo jednu pesmu, zato što se na taj način ostvaruje komunikacije kao tajna svrha poezije. U vremenima pre nas, više se čitalo a manje razgovaralo i poezija je predstavljala medijum između onoga koji zna da pita i onoga koji zna odgovore. Pesnik Stalaktita nas uči da postavimo pitanje i pokazuje nam da samo jedan stih deli onoga koji čita i onoga koji se pita.

Pesnik Stalaktita misli i piše u slikama. Svedok je da pesma može nastati u tramvaju, bioskopu, na putovanju, u muzeju, i nastaje onda kada pesnik oseti i duboko proživi napisanu 120

reč. Pesnik ove pesničke zbirke je naslovio jednu pesmu imenom oneobičavanje, a to je pojam Page

ruskog formalizma kojim se menja i objašnjava percepcija različitih načina stvaranja i stvorenog, pri čemu je način, odnosno postupak, značajniji od nečega što nastane. Međutim, unutar pesme se taj naziv se ne odnosi na svoj pojam i na taj način razumemo značajnu odliku stvaralaštva pesnika zato što značenju dodaje jedno novo, pesničko značenje unutar pesme, i na taj način širi asocijativnost prilikom čitanja.

Pesnik Stalaktita je zapisao:

Sad sam na korak od pjesme ali ne mogu da je zapišem

i na taj način zbirka sadrži ispovest pesnika koji u toku pisanja govori o pojedinačnom i kolektivnom koji se nastanjuju prilikom pisanja u onoga koji piše: Pisanje je samo tihi podzemni rad i strpljenje. Samo tama, i tišina kapanja. (Stalaktit) Tragati za neuhvatljivim stihovima isto je što i slijediti sjaj davno ugašene zvijezde. (Iščitavajući Treći život)

..Toliko knjiga, tolike biblioteke, a ti vjeruješ samo u nezamjenjive stihove i rečenice.

Tražeći ih, vid mi je oslabio. Ali što je manje vremena, sve strpljivije gledam. I slušam. I sasvim razgovijetno, iz mnoštva, čujem tvoj glas: Za ono što nema riječi dovoljan je pogled. (Pismo Flaubertu)

Na kraju, pesnik kao da poručuje: Pesma je priča o drugome koju smo pretvorili u pesmu o sebi.

121 Page

DRAMA

Maša Filipović 2×2=2

Lica:

Marko

Irena

Mirko

Irina

SCENA I

(Marko i Irina sede u dnevnoj sobi. Ona je njemu u krilu. Maze se.)

Irina: Nešto sam razmišljala…Jel’ bi mogao ti da kažeš da ideš na neki službeni put, pa da odemo negde ti i ja? Nekoliko dana, samo ti i ja.

Marko: Pa ne mogu dušo, znaš da nemam posao.

Irina: Jao Marko, pa zašto već jednom ne nađeš posao?

Marko: Kad bih našao posao onda ne bismo mogli da se viđamo ovako svakog prepodneva. Zar bi ti to više odgovaralo?

Irina: Pa ne bi, ali…

Marko: (zavodnički) A uostalom, ovako je i lepše. Zabranjeno voće.

Irina: Ma,malo mi je sve to…Odrastam Marko, treba mi više.

Marko: Kako si ti opasna!(Poljubi je strasno u vrat, zatim se nasmeje.) A stvarno Irina, zar 122 Page

te nekad ne grize savest?

Irina: (Oštro.) Savest? Šta? Tebe grize?

Marko:Pa ne, ali ipak…Tebi je sestra.

Irina: A tebi je žena, pa šta sa tim

Marko: Da, ali tebi je ipak sestra…

Irina: Tim pre! Ti si joj potpisao, ja ništa nisam. Ti si mogao da biraš, a ja i nisam imala baš neku mogućnost izbora, zar ne? Uostalom, što me gnjaviš sa tim? Zar moramo uvek da pričamo o njoj? (Ona ustane. Malo je namrštena. Zapali cigaretu.)

Marko: Ugasi! Osetiće!

Irina: Baš me briga! Čistunica! Uostalom, imaš vremena da izvetriš.

Marko: (Priđe joj s’ leđa i obuhvati je rukama oko struka.) Kako ti samo stoji cigareta…Tako si sexy kad pušiš. Znaš li ti koliko sam dugo pokušavao da nagovorim Irenu da počne da puši? Ma nema šanse!

Irina: (Otrgne mu se.) Opet ti o njoj!

Marko: Šta da radim, žena mi je, navikao sam. Što se odmah ljutiš?

Irina: Uopšte se ne ljutim, nije stvar u tome. Takve gluposti ljute samo iskompleksirane ljude što ja, je li, nisam. Mene jedino nervira što je sve nekako u žurbi. Nema tu komfora.

Marko: Ma kakva žurba!Sad je došlo proleće,nema žurbe. Bogami zimus smo uvek morali da ostavimo bonus pola sata za obuvanje hulahopki. Glupog li izuma, ljudi moji!

Irina: Ili se uvrnu ili krene žica, moraju pažljivo i polako da se oblače, nisam to ja izmislila.

Marko: (Smejuljeći se.) Ali se zato skidaju mnogo lakše nego što se oblače.

Irina: (Takođe smejuljeći se.) To je vidiš tačno. (Praveći naivnu facu.) A otkud ti to znaš?

Marko: Mama mi je radila u kombinatu čarapa. (Ona se zasmeje.) Najbitnije da je sad 123

toplo. (Virne kroz prozor.) Vidi kako je lep dan! (Zaprepasti se.) U jebote, evo je ide! Page

Irina: Ko to ide?

Marko: Irena!Evo, parkira se!

Irina: (Mirno.) Šta će ona u ovo vreme kod kuće?

Marko: (Uspaničeno.) Nemam pojma! Daj! Brzo! (Gura je ispred sebe.) Jao! Moraš da se sakriješ!

Irina: Čekaj malo.Zar ja kao sestra i svastika nemam prava da dođem u posetu?

Marko: Imaš, al’ samo da ja nisam tu! Ne znam da lažem u prisustvu dve žene, pa da me ubiješ. Inače će i Irena da mi bude svastika, ali ona kukasta. (Gura je iz sobe.) Evo budi u špajzu, tu Irena nikad ne ulazi. Samo pazi, nemoj da oboriš neku

šerpu. Sigurno će ona brzo. Verovatno je došla samo nešto da uzme.

Irina: (Dovikuje iz špajza.) Ako nešto slučajno oborim ti joj reci da je mačka. (Kraća pauza.) I to dobra.

Marko: Dobro, dobro! I ugasi tu cigaru! Jao! Gotovo! (Maše rukama da rastera dim, prska dezodorans. Trudi se da se namesti i sedne što ležernije. Posle nekoliko trenutaka u sobu uđe Irena ,namrštena još s’ vrata.) O, dušo, otkud ti?

Irena: Šta ovo smrdi?

Marko: Moj dezodorans.

Irena: Šta si se kog đavola sad špricao toliko?

Marko: Video sam da ideš, pa reko’ da te iznenadim. Mislim, probudiće ti se hormoni kad osetiš miris pravog muškarca jer tako si bila lepa onako obasjana suncem…

Irena: (Prekine ga.) Miris pravog muškarca? Ovo miris pravog muškarca?

Marko: (Uzme dezodorans u ruke i zagleda ga.) Jebem li ga, tako piše na flašici. Kažu da žene imaju to čulo u nosu i odmah im polude hormoni…

Irena: (Prekine ga.) Od ovoga? Od ovoga može da mi poludi eventualno parasimpatikus,

a samim tim me i izvesna mučnina spopadne.

Marko: Pa šta znam…To je možda nuspojava, nisu napisali. 124

Irena: (Njuška i dalje.) Ma ovde kao da se oseća i neki duvan. Page

Marko: Ma kakav duvan! Šta ti pada na pamet! Otkud to u našoj kući?

Irena: Jel’ bio neko?

Marko: (Uspaničeno.) Dobro, dobro! Evo, da ti priznam…Šta da radim… (Dramska pauza.)

Irena: Šta je bilo?

Marko: Ja sam…Počeo sam da pušim.

Irena: Počeo si da pušiš?

Marko: (Zabrza.) Pa da, al’ samo ovako kad sam sam. Gledam se tako u ogledalu i nekako delujem sebi ozbiljno. Valjda mi je to nedostajalo od detinjstva. To je valjda taj nedostatak samopouzdanja…

Irena: (Prekine ga.) Ne lupetaj, molim te! Savršeno ti je jasno da se u ovoj kući ne puši! Takođe ti je savršeno jasno da će ti bilo koja stvar koja ti se bude osećala na duvan leteti kroz prozor! Uključujući i tebe samog! A ti ako možeš drugačije da izvedeš, puši slobodno. Nikada nisam želela da ugrožavam tvoju slobodu izbora.

Marko: Ma jok! Šta ti je? Odmah ću ja to da ostavim, karakter sam ja. Kad ja kažem ne, onda je to ne. (Irena krene iz sobe.) Gde ćeš? Mislim, otkud ti sad kod kuće?

Irena: (Dovikuje.) Da se istuširam i idem na sahranu…

Marko: Kakvu sad opet sahranu?

Irena: Šefu je umrla baka…

Marko: (Kao odlučno.) More znaš šta…Da daš ti otkaz! U toj firmi bre stalno umiru ljudi! Da nije ukleta? Možda je sagrađena iznad neke jame sa krečom u koju su bacali… Ma probada me u poslednje vreme nešto u grudima, nisam hteo da ti pričam da te ne sekiram, ali… Pravo da ti kažem, stanje se iz dana u dan pogoršava… (Osluškuje da li će ona nešto reći.) Aman Irena! Sahrana je to, nije sistematski

pregled.

Irena: (Dovikuje iz kupatila.) Higijena Marko, higijena…

Marko: Ja ti najozbiljnije kažem da treba da daš otkaz. Sa tom firmom nešto definitivno nije u 125

redu. Page

Irena: (Promoli glavu kroz vrata.) Da dam otkaz? Što? Da nisi ti odlučio da se zaposliš?

Marko: (Ne da se zbuniti.) E, nemoj sad da skrećeš temu… I šta mi viriš kroz ta vrata?

Irena: (Dovikuje.) Gola sam!

Marko: Gola si?Pa šta ako si gola?Ja sam tvoj muž! (Teatralno.) Eh zaboga u šta se pretvaramo… Gde je tu bliskost, gde intima, pa… U stvari šta mi, ti se pretvaraš…U stvari šta pretvaraš, kad bolje razmislim uvek si i bila takva. Ili nisi… Ne znam više… E, živote!

Irena: (Uđe. Još uvek namešta odeću.) Marko, ‘ajde ućuti! Brak nije Ibica-party. Zar je malo to što te izdržavam i trpim?

Marko: Ti to ne moraš da radiš…

Irena: Ma nemoj! A od čega bismo onda živeli?

Marko: Ja sam hteo da putujemo auto-stopom po svetu i budemo kradljivci dijamanata. Ti nisi htela…

Irena: Znaš šta je najgore od svega?

Marko: (Blentavo.) Šta?

Irena: Najgore je to što znam da se ti uopšte ne šališ kad pričaš takve nebuloze.

Marko: Pa ne šalim se.

Irena: Pa znam!Ali ono što takođe znam, a što ti ne znaš je to da bi ti, kad bih ja kojim slučajem bila dovoljno luda da pristanem na tako nešto, ti bi sam kukao da se vratiš kući pre pređenog stotog kilometra.

Marko: (Neubedljivo.) Nije tako…

Irena: Naravno da je tako. To me i dovodi do ludila!

Marko: (Približi joj se.) E pa drago mi je da mogu da te dovedem do ludila još

uvek… (Nagne se da je poljubi.)

Irena: (Pomeri se.) Daj pusti me sad, vidiš da sam namazala karmin, a to je onaj što ne 126

ostavlja tragove. Ali ne na čaši, nego na usnama ako bilo šta drugo dodirnu. Page

Marko: (Ispravi se.) Kao što rekoh, probada me u grudima u poslednje vreme… Ali ti naravno ne slušaš šta ja pričam… Ti ni najmanje nisi zabrinuta za moje zdravstveno stanje.

Irena: (Stavlja minđuše.) E da, da ne zaboravim…Sutra idemo kod Rajke i Peđe.

Marko: Ma to ne dolazi u obzir! Ja moram u banju!

Irena: U kakvu, zaboga,banju?!

Marko: Ne mislim baš sutra, ali u najskorije vreme bih morao. Bar jedno deset dana. Zbog pogoršanja mog zdravstvenog stanja mislim…

Irena: Idemo sutra tamo i tačka. Slave godišnjicu braka.

Marko: Oni slave…Šta tu ima da se slavi? Peđa svaki put ima neku novu društvenu igru. Taman naučim domine, on se pojavi sa šahom, taman naučim šah, on se pojavi sa micama, taman… Ma ja to više ne mogu da podnesem! Sa kakvim se mi to ljudima družimo!

Irena: (Parfimiše se.) Oni su baš fini, umeju da se zabave.

Marko: Ma umeju… A šta se ti toliko lickaš za sahranu? Svugde moraš da budeš glavna, pa i na tuđoj sahrani, oprosti me Bože. (Krsti se.)

Irena: Znaš, stvarno bi mogao nešto da uradiš sa svojim životom. Od silnog sedenja u kući počinješ da se ponašaš kao autistično dete. Još samo da počneš da cupkaš i da se grebeš po licu…

Marko: (Indisponirano.) I cupkam ja i grebem se, i to odavno,al’ neprimetno,više onako u sebi.

Irena: E dobro,baš smo se ispričali, a ja sad moram da idem.

Marko: I, kad ćeš da se vratiš?

Irena: Ne znam Marko. Možda će se odužiti, šta ja znam…

Marko: (Klimne glavom kao sa razumevanjem.) Kad budeš sigurna da baka više nikako 127

neće moći da se izvuče odande. Pa dobro. Page

Irena: ‘Ajde ćao! (Ona izađe. On je gleda kroz prozor da se uveri da odlazi. Irina mu priđe s’ leđa i zagrli ga.)

Irina: (Počne da se kikoće. Kroz kikot.) Malo mi je falilo da izađem, čisto da vidim kako

ćeš da se snađeš.

Marko: (Okrene se.) Jesi normalna?

Irina: Pa što? Ionako dugo nisam videla sestru. Smaraju me te zvanične posete. (Uvija se oko njega.) Više volim ove nezvanične.

Marko: Nisi videla sestru… Pa ako ti je baš toliko stalo da je vidiš, eno ti ogledalo u kupatilu.

Irina: (Namršti se.) Zar ti misliš da ja u ogledalu vidim nju? Šta ti pada na pamet! (Obrne se oko sebe. Graciozno hoda ispred njega.) Razlika između nas dve je više nego očigledna, zar ne?

Marko: Naravno dušo, naravno.

Irina: (Kao da se nečega seti. Radosno se okrene.) A ono za banju si se super setio! Znala sam da ćeš nešto smisliti! Šta misliš, kad bismo mogli da krenemo?

Marko: Čekaj… Polako… Tek ćemo da vidimo da li je moj slučaj prošao zdravstvenu komisiju.

Irina: (Približi mu se.) Zamisli… Ti i ja u toploj vodi među svim onim babama i dedama… Nije li to sexy?

Marko: (Napravi malo kiselo lice.) Pa sad… Ovaj poslednji deo… Može i bez toga.

Irina: Što? Zar nije dobar osećaj znati da ti možeš nešto što drugi ne mogu?

Marko: Što si nevaljala…

Irina: Jako! A onaj sumpor smrdi svuda oko nas… Kao u paklu… Leglo bluda i

nemorala! (Zakikoće se izazivački.)

Marko: Jao,kako si nevaljala! (Privuče je sebi,počne da je ljubi po vratu.

Irina: (Kroz kikot.) Da ti pokažem koliko? 128 Page

Marko: (Naloženo.) Pokaži mi dušo!

Irina: (Odgurme ga od sebe, malo se udalji, raširi ruke najviše što može.) Evo ovoliko! (Prsne u smeh.)

Marko: (Povuče je za ruku i privuče je sebi.) Zezaš me, je li? E pa, sad ćeš da vidiš! . SCENA II

(Mirko i Irena stoje u strasnom zagrljaju u otprilike istoj pozi u kojoj su ostali Marko i Irina. Kada se svetlo upali Mirko pusti Irenu iz naručja .On prebire po džepovima, vadi cigaretu i pali je. Irena se namešta, popravlja garderobu, frizuru.)

Irena: (Pomalo snebivljivo.) Moraću uskoro da krenem.

Mirko: (Zagledajući žar od cigarete i duvajući u njega.) Čekaj! Pravi mi društvo dok popušim cigaretu.Volim da mi neko pravi društvo dok pušim.

Irena: Ma bolje da krenem, umirisaću se na duvan, Marko će da oseti.

Mirko: Čekaj!(Kraća pauza. Osmehne se.) A šta, ti se kao plašiš Marka?

Irena: Naravno da ne, ali ne želim da išta podriva moj autoritet.

Mirko: Uostalom, na groblju se uvek puši. Koliko znam, tamo još nisu napravili nepušačke departmane.

Irena: Pa dobro, hajde, ostaću još koji minut. (Sedne.)

Mirko: Sedi, opusti se. I nemoj to takvim tonom kao da mi činiš uslugu. (Kraća pauza.) I, šta mi radi brat?

Irena: Ma, šta radi! Priča neke gluposti po ceo dan,ponaša se kao malo dete.

Mirko: E! Nemoj ti tako o mom bratu, jel’ ti jasno! To je moj brat!

Irena: (Smerno, ali prekovoljno.) Dobro, izvini.

Mirko: Muž treba da se poštuje pre svega! Mi smo patrijarhalno vaspitani. 129

Irena: Da, vi ste patrijarhalno vaspitani… A jel’ to patrijarhalno vaspitanje podrazumeva i Page

to da žena treba da izdržava muža?

Mirko: (Kao malo razmisli.Ozbiljno.) Pa otprilike u istoj onoj meri u kojoj podrazumeva i to da treba da ga vara. (Iskezi se.) Draga moja, počinješ da se otimaš kontroli.

Irena: Zašto si sad takav?

Mirko: Kakav?

Irena: Pokušavaš da mi nabaciš osećaj griže savesti ili šta već… Pa ti i ja smo zajedno u ovome.

Mirko: Ali duuušo, ti zaboravljaš da ću ja njemu uvek biti brat. Misliš da bi se on ljutio na mene zbog ovakve sitnice? Delili smo jednu matericu, šta posle toga još može biti problem?

Irena: (Indisponirano.) Cigareta ti dogoreva, vreme je da krenem. (Hoće da ustane, on je vrati na stolicu.)

Mirko: (S’ osmehom.) Još nije dogorelo do nokata. (Kraća pauza.) Kad radiš stvar, uradi je do kraja. (Kraća pauza. Kao u nekom pesničkom zanosu.) Ti si Irena lepa žena, ali krajnje nemaštovita. Od svega što ovaj svet pruža, ti ponovo biraš isto. (Naglo se okrene ka njoj.) Čemu to?

Irena: Ne, to nije isto. Ti si nešto drugo.

Mirko: Ja sam samo brat moga brata, ništa drugo.

Irena: Ma…(Kraća pauza.) Ti samo voliš da kontriraš sopstvenim načelima.

Mirko: Grešiš! Ja načela nemam. Držim da se stvari previše brzo menjaju da bih ja postizao da im smišljam nove definicije. A i ne zanima me to.

Irena: Zaista ne mogu sa tobom da razgovaram.

Mirko: Zašto si onda ovde?

Irena: (Zbuni se, ali brzo povrati prividnu hladnokrvnost.) A zašto sam uvek ja ta koja

mora da odgovara na pitanja? 130

Mirko: (Veselo. Sa osmehom.) Zato što ja uvek prvi stignem da ih postavim. Page

Irena: Šta sam ja tebi?

Mirko: Šta si ti meni? (Kratka pauza.) Ti si meni snaha.

Irena: Neverovatno je kako ti uvek uspevaš da se ponašaš kao de se ništa ne dešava. Čak i… Čak i neposredno posle… (Ona naglo zaćuti.)

Mirko: Posle čega?

Irena: Znaš ti…

Mirko: Znam ja, ali ne znam zašto ti ne možeš da izgovoriš. (Posmatra je neko vreme.) Pa ja sam samo tu da u tvoj život unesem malo radosti, ako mogu, naravno.

Irena: Tako je trebalo da bude, ali…

Mirko: Ali?

Irena: Ali ti nekad previše komplikuješ celu stvar, činiš je nemogućom!

Mirko: Nije, draga moja, stvar u tome. Sve je moglo biti jednostavno, ali ti… Ti naprosto ne umeš da se raduješ. Taj talenat tebi nije dat.

Irena: (Ljutne se.) To nije tačno!

Mirko: Zar te to vređa?

Irena: Ne vređa me. Naprosto, ti me ne poznaješ dobro i ne možeš da sudiš o takvim stvarima.

Mirko: Poznajem te sasvim dovoljno. Ja sam čuvar tvoje tajne. Ima li išta intimnije od toga?

Irena: Uostalom, nema razloga da se sa tobom svađam.

Mirko: Zašto? Zato što ti nisam muž? Ili zato što ti do mene nije stalo?

Irena: (Okrene se ka njemu. Po prvi put dozvoli da joj se osećanje vidi na licu.) Znaš da mi je stalo.

Mirko: (Priđe joj s’ leđa i obgrli je oko struka. Nasloni svoji glavu na njeni i govori tik do

njenog uveta.) Znam, nisi ti hladnokrvna preljubnica. Mada… Znam da bi volela da 131

jesi, to se više uklapa u tvoj cyber-japi profil. (Kraća pauza.) Šta misliš o naftnim Page

platformama?

Irena: (Iznenađeno se okrene.) Kako to misliš?

Mirko: Pa mislim, tvoja firma je trgovala naftom… Jel’ to stvarno tako isplativo kao što se priča?

Irena: (Već pomalo uznemireno.) Zašto me to pitaš?

Mirko: Kako zašto? Zato što hoću da zaradim lovu, naravno. Ja sam spreman da se potrudim, ali ako je neka sića, zbog toga se ne bih cimao, pa te zato pitam…

Irena: Ali, to je strašno opasno!

Mirko: Jebiga srce, ništa u životu nije za džabe.

Irena: Ne, ti ne shvataš! Kako… Kako bi ti mogao da odeš? Pa šta… (Kraća pauza.) Šta bih ja bez tebe?

Mirko: E, nemoj sad to, to mi nije u opisu radnog mesta, tako se nismo dogovorili.

Irena: Ne može sve da bude po pravilima Mirko, ti to dobro znaš…

Mirko: Ja to dobro znam, ali ti ne znaš.

Irena: Ne možeš tek tako da odeš!

Mirko: I neću tek tako otići. Prvo ću dobro da se raspitam da li uopšte imam interesa da se upuštam u tako nešto.

Irena: Ali…

Mirko: (Prekine je.) Nema ali! Šta je sa tobom?

Irena: Zašto si ti sa mnom?

Mirko: Zašto? (Zamisli se za kratko.) Zato što mogu. (On je pogleda u oči, ona mu odvrati pogled u isto vreme otrovan i besom i bolom. On je pomazi po bradi.) I zato što hoću, naravno. Razvedri se! Šta ti je? Pa nisi na sahrani!

Irena: Zvanično jesam i upravo moram da krenem.

Mirko: E sad stvarno treba da kreneš, vreme ti je. Ja ionako moram da završim još neka 132

posla. (Ona ustane i polako krene ka vratima.) Rekao bih ti da pozdraviš Marka, ali Page

ti to svejedno nećeš učiniti, tako da ništa. (On je otprati do vrata, ona se okrene, baci mu se u naručje i stegne ga u zagrljaju jako, najjače.) Polako dušo, tako bi trebalo da grliš samo nekoga koga voliš. Za nas ostale, prikladni su, u najboljem slučaju, samo bludni nagoveštaji. SCENA III

(Veče. Marko i Irena u dnevnoj sobi. Irena radi jogu na podu. Marko sedi na sofi malo dalje od nje.)

Marko: I? Kako je bilo na sahrani?

Irena: Odlično! (Ispravi se.) Mislim, kako je bilo, na sahrani k’o na sahrani.

Marko: Nešto si nervozna…

Irena: Ma, imamo sutra užasno bitan sastanak, pa…(Pauza.) Šta si ti danas radio?

Marko: Pa…Oprao sam one sudove što su ostali od sinoć. Ona šerpa od mleka me baš namučila. Stvarno bismo mogli da počnemo da kupujemo dugotrajno mleko.

Irena: Sto puta sam ti rekla da je ono puno aditiva.

Marko: Uštedećeš par sekundi života, mada ja u to čisto sumnjam, ali zato pola sata mog

života ode svakodnevno bespovratno na ribanje masne šerpe.

Irena: (Pogleda ga oštro.) Ti se to žališ?

Marko: (Ojađeno.) Ma ne žalim se, ali to niko ne ume da ceni. Eto…

Irena: (Prekine ga.) Marko, sad zvučiš kao žena!

Marko: Pa dobro, šta je tu tako strašno? I žene su ljudi.

Irena: Ja ne volim žene! Nesposobne su i samosažaljive!

Marko: Kako možeš to da kažeš? Pa i ti si žena.

Irena: Ja sam nešto drugo. Ja sam svesna sebe. Misliš li da bih inače uspela u

životu. (Marko prođe pored nje i ode da sebi sipa vode.) Nemoj da mi se približavaš 133

toliko! Taman sam postigla koncentraciju, a ti mi narušavaš bio-polje! Page

Marko: (Vraća se zaobilaznim putem i seda.) Bilo polje, više nije. (Kraća pauza. On uzdahne.) Ti Irena oko sebe obrazuješ električno polje.

Irena: Pa struja može da bude i biološka. Bio-struja, energija koju odaje telo.

Marko: (Više za sebe.) Možda ne znam fiziku toliko dobro, ali jedno sigurno znam. Drvo nije provodnik, drvo je izolator.

Irena: Šta? Šta si time hteo da kažeš?

Marko: (Smoreno.) Ma ništa… (Zevne.) Idem ja da spavam.

Irena: Nemoj da ideš još! Meni se ne spava.

Marko: Ali meni se spava…

Irena: Ako se meni ne spava, a ceo dan sam jurcala tamo-ovamo, ne vidim zašto bi se tebi spavalo.

Marko: Pa šta ću ti ja? Ionako… (Pokaže rukom na nju i njen lotos-položaj.)

Irena: Evo, završila sam. (Ustaje.) Ma nisi ti Marko tako loš, samo što me veći deo vremena užasno nerviraš.

Marko: (Bezizražajno.) Hvala ti lepo.

Irena: ‘Ajde ispričaj mi nešto!

Marko: Šta da ti ispričam?

Irena: Pa ne znam… Nešto zanimljivo.

Marko: (Malo se oraspoloži.) Nešto zanimljivo… Jesam ti pričao kad smo pokušavali Mileta da spakujemo u kofer? (Smeje se.)

Irena: (Mrko.) Jesi, bar jedno pet puta. By the way, ja tu ne vidim ništa zanimljivo, a kamoli smešno.

Marko: A jesam ti pričao kad… (Napravi neki pokret rukama.)

Irena: (Prekine ga.) Jesi!

Marko: A kad… (Sada napravi neki drugi pokret rukama ili telom i tako nekoliko puta, a 134

Irena ga svaki put prekine i pre nego što izgovori prepoznavši priču kroz mimiku Page

kratkim i oštrim: »Jesi!«.)

Irena: Jesi! Jesi! Jesi! Sve si mi ispričao! Zašto si bio toliko brbljiv? Zašto si morao sve da mi ispričaš?

Marko: Pa dogovorili smo se da jedno drugom uvek sve govorimo. Zar nije tako?

Irena: (Nervira se.) Ali ti si morao baš sve odjednom!

Marko: (Bledo gledajući.) Pa… Pa ne znam šta da ti kažem.

Irena: (Više umorno nego iznervirano.) Ja ne mogu da spavam, a mrzim da gledam televiziju.

Marko: Pa možemo nešto drugo da radimo…

Irena: Šta? Da brojimo ovce do ujutru?

Marko: Možemo i to.

Irena: (Sa negodovanjem.) Jao Marko!

Marko: (Pomalo ga izdaje strpljenje.) Dobro! Reci mi onda, šta bi ti htela da radiš?

Irena: (Zbuni je ovo pitanje.) Ja? Ja bih… (Razmisli par trenutaka.) Trenutno bih najradije da nestanem.

Marko: Pa nestani…

Irena: Molim?

Marko: Mislim, ako znaš kako se to radi. Ja se neću ljutiti.

Irena: (Osorno.) Tako znači!

Marko: Kako to tako?

Irena: (Besno.) Jel’ ti to mene zajebavaš?

Marko: Sad vičeš i džabe si radila sat vremena tu jogu. Ponovo si se naelektrisala i zeznula si celu meditaciju.

Irena: (Za trenutak razmisli o onome što je on rekao.) Jel’ vidiš?

Marko: (Ustane.) Da ti ne smetam, odoh ja da brojim ovce. To ti je zen na seoski način. (On 135

izađe,ona vikne za njim.) Page

Irena: Marko!

Marko: (Proviri u sobu. Malaksalo.) Molim Irena.

Irena: Zaboravio si da opereš zube.

Marko: Spava mi se, sutra ću…

Irena: (Otrovno ga pogleda.) Marko!

Marko: (Pomirljivo.) Dobro, dobro. (On se odgega do kupatila. Ona othukne, pa počne iznova sa joga-vežbama.)

SCENA IV

(Irina u dnevnoj sobi razmešta stolice i ostali nameštaj koji može da pomeri. Zagleda, nije zadovoljna, pa ponovo premešta. Pali lampu, pa je ugasi i sve u tom stilu. Marko uđe u sobu brišući peškirom lice, još uvek pospan.)

Marko: (Pospano.) Danas si baš poranila…

Irina: (I dalje poslujući.) Danas idem ranije na posao, a morala sam da te vidim. A i… Volim da te probudim

Marko: (U šali.) Sadisto!

Irina: Nisam sadista nego… Tako si mi sladak onako natečen od spavanja, k’o krofnica.

Marko: (Tek sad primeti šta ona radi.) Šta radiš ti to?

Irina: Pravim malo razmeštaj. Kako ti ne dosadi da sve stalno bude na istom mestu?

Marko: Ali Irena je tako namestila i izričito naglasila da ništa ne pomeram. Kaže da je to idealan feng-šui položaj.

Irina: Ma ona nema pojma! Ne vidim da je išta kod nje idealno. Ona jadna ceo život trči

za nekom idealnošću, a ova joj neutešno beži. Ovo je idealan feng-fuj položaj, ako 136

mene pitaš. Pogledaj! Veštačko svetlo dopire sa potpuno pogrešne strane. Page

Marko: (Priđe joj s’ leđa i uhvati je oko struka.) Ma dobro, pusti to sada. Kad si me već probudila, da iskoristimo jutro…

Irina: (Skine njegove ruke sa sebe i ode da pomeri jednu stolicu.) Sačekaj malo!

Marko: (Zbunjeno.) Zašto sad da čekam?

Irina: (Energično.) Uvek se može otići u krevet. To je na kraju krajeva i epilog većine situacija, zar ne? (On joj se približi, ona se izmakne jedan korak poigravajući se.) Ali, ponekad treba malo sačekati.

Marko: Ali zašto zaboga? Nema potrebe za tim, pa ti mi nisi žena!

Irina: (Malo se namrgodi, ali nastavi pređašnjim tonom.) Nećeš izmisliti toplu vodi niti novi način kako se prave deca, ali iako svi putevi vode u Rim, ti putevi su uvek različiti. (On joj se ponovo približi jedan korak, ona ponovo uzmakne.)

Marko: Zašto me zezaš mala?

Irina: Pogledaj me! (Kraća pauza.) Dobro me pogledaj.

Marko: (Blentavo.) Pa gledam te.

Irina: Poželi me Marko!

Marko: Pa želim te, naravno da te želim.

Irina: Poželi me jače! Jače, jače, jače… (Posmatra ga.) Približi ruku mojim grudima, ali nemoj da ih dotakneš. (Odmahuje prstom.) Ne odmah. Oseti uzbuđenje kao da je prvi put. (On je gleda kao hipnotisan. Uzbuđenje raste. Izazivački.) ‘Ajde

Marko, samokontrola!

Marko: Ja više ne mogu da izdržim. I ovo je mnogo. (On je zgrabi, odigne je od zemlje. Ona mu savije noge oko struka cerekajući se.) Smešno, a? E, sad ćeš ti da vidiš! (On je iznese iz sobe. Čuju se glasovi iz spavaće sobe.)

Irina: (Kroz cerekanje.) Ej! Polako!

Marko: Ma šta polako! Nema tu polako! 137

Irina: Imaš sreće što sam danas velikodušna. Sledeći put ti neće biti tako Page

lako, obećavam! (Čuje se nedefinisano komešanje.) Ček, ček. (Ona pusti neku senzualnu muziku.) Posle nekog vremena u sobu uđe Irena, namrštena i stroga.)

Irena: (Stropošta se na sofu.) Marko! (Kraća pauza.) Marko! Zamisli, danas ne radimo zbog prokletog osmog marta. To jest samo žene ne rade. Kao, učinili su nam neku uslugu. Zgodno im je došlo, taman danas kad treba da se odlučuje o nekim bitnim stvarima nas su isključili. Kao, idite, posvetite se danas sebi. Osmi mart! Glupi, šovinistički praznik! Marko, jesi li tu uopšte? Šta si kog đavola pojačao toliko tu muziku? (Ustane.) Marko! (Pošto se niko ne odaziva ona ode do spavaće sobe. Trenutak zatim začuje se njen vrisak poput groma svetog Ilije.) Marko! Ja

ću, ja ću…Ubiću te! Čuješ li me, ubiću te! (Uđe. Manično traži neki predmet koji bi poslužio kao oružje. Uzme vazu, odmeri je, shvati da je ipak previše skupocena, pa je spusti nazad. Uzme stolicu, podigne je. U tom trenutku utrčava Marko sa licem na kome se ogleda panika, strah, snishodljivost i sva moguća osećanja niže vrste.)

Marko: Čekaj dušo! Sačekaj! Mogu…

Irena: Ništa ti ne možeš da objasniš! (Baci stolicu na njega, on se izmakne, stolica sa treskom padne na pod.)

Marko: Ali ti nisi…

Irena: (Gromovito.) Odlično sam videla, a još bolje shvatila!

Marko: Ja sam mislio…

Irena: Nisi ti mislio! Sunđeri ne umeju da misle!

Marko: Ti ne razumeš! Ona me je prevarila! Mislio sam da si to ti!

Irena: (Kao da se namah smiri. podigne bačenu stolicu i tek sada primeti novi raspored. Grmne.) Šta je ovo?

Marko: Ja sam malo…

Irena: (Prekine ga. Hladno, vraćajući svaku stvar na svoje mesto.) Ti si Marko bezvredni 138

talog prljave močvare u kojoj trule gmizavci. (Oštro ga pogleda.) Misliš da Page

zavređuješ da se ja zbog tebe nerviram? Ne…

Marko: Ali ja nisam…Molim te… (Padne na kolena.)

Irena: (Gadljivo ga pogleda.) Ti me moliš? Šta me moliš? Pogledaj se!

Marko: Irena,ja ću…Ja sam…Mislio sam…A ona…

Irena: Ona?Ko je ona? Uvek je želela samo ono što je moje i nikada to nije mogla da ima i nikada neće. Odavno ti nisi moj. Moje je smao ono što želim, a ti… Tebe ne

želim. (Okrene se, lagano krene ka vratima.)

Marko: Irena! Irena, gde ćeš? Moram da ti kažem…

Irena: (Okrene se. Sevajući, ali bez grmljavine.) Kako se usuđuješ da me bilo šta pitaš? (Okrene se i izađe. Marko ostane potpuno skrhan, izgubljen, jednom rečju jadan sedeći na podu i razmišljajući šta bi mogao da učini. Posle nekog vremena u sobu sasvim mirno uđe Irina.)

Irina: Eto vidiš,i to se desilo. Moralo je jednom da se desi. Vidiš da nije bilo tako strašno. Čak nas je ostavila na miru.

Marko: Jesi li ti normalna? Tebe ovo zabavlja? Pa ovo je čisti užas! Kraj! Nikada mi neće oprostit, razumeš? A ni tebi.

Irina: Meni? Meni njen oproštaj nije potreban. Uvek sam mrzela njenu krutu opednutost samom sobom.

Marko: Ali, shvataš li ti da je ovo kraj?

Irina: (Poigravajući se.) Kraj ili početak, sve zavisi od ugla gledanja na stvari. (Spusti se iza njega i nasloni svoju glavu na njegovo rame.) Marko, Marko… Tu se više ništa ne može uraditi, a nema ni razloga za to. Pomogla ti je, oslobodila te je sama. Kad je sledeći put vidiš, reci joj: »Hvala!«. (Dok ona priča Marko sve vreme izbezumljeno

gleda oko sebe i vrti glavom, zatim mu glava klone u šake.)

SCENA V 139

Page

(Mirkov stan. Irena van sebe sedi i priča. Mirko se mirno šetka oko nje pušeći i povremeno klimne iskosivši glavu u stranu.)

Irena: Da li shvataš šta ti pričam?

Mirko: (Potpuno mirno.) Moram priznati da ne shvatam.

Irena: Ne mogu da verujem da je mogao tako nešto da mi uradi!

Mirko: A možeš li da veruješ da upravo istu stvar ti radiš njemu ili ti je i to podjednako neverovatno?

Irena: To nije isto… On nije mogao znati…

Mirko: (Uz osmeh.) A nisi mogla ni ti. Što ne znam, nije se ni desilo, je li?

Irena: On nema prava… On mene ne poštuje!

Mirko: A ti njega poštuješ, je li? Mislim… Šta je uopšte nepoštovanje? Nepoštovanje je samo ono što prihvatiš.

Irena: Ne prihvatam!

Mirko: Eto vidiš! Znači, problema ni nema.

Irena: Ja sam iznad toga!

Mirko: Odlično! Ako jesi, onda budi.

Irena: Ali ti i dalje ne shvataš… On to meni da uradi… On! Meni!

Mirko: Draga moja, sediš tu već više od sata i besniš…

Irena: (Besno.) Ne besnim!

Mirko: (Kao da je nije čuo.) I besniš… I to zašto? Zato što je trunčica prašine pala na tvoju kristalnu sujetu. Hajde razmisli… Nije li to malo besmisleno?

Irena: Ponekad si tako zajedljiv i…

Mirko: (Prekine je.) Misam zajedljiv, samo mislim… Pa ti treba da se raduješ!

Irena: (Na ivici živaca.) Da se radujem? 140

Mirko: Pa da! Pogledaj, pa on je otkupio tvoj greh. Naravno, ako veruješ da gresi Page

postoje. Irena, veruješ li ti u greh?

Irena: Ti me u stvari savršeno dobro razumeš, ali nećeš to da priznaš.

Mirko: Ne znam odakle ti takva ideja. (Kraća pauza. On kao da razmišlja.) Ti si došla da te utešim, ali tebi uteha, nije potrebna, zar ne?

Irena: (Iznervirano.) Nisam došla da me utešiš!

Mirko: I mislio sam da ćeš to reći. Došla si da ti skuvam kafu, jel’ tako? (Irena ga mrko pogleda.) Ne, ozbiljno te pitam, hoćeš kafu?

Irena: (Kratko razmisli. Ravno.) Skuvaj mi kafu. (Mirko krene ka izlazu iz sobe, utom se začuje zvono na ulaznim vratima.) Ko ti je sad to? Ko god da je, nemoj da otvaraš. Nisam sad raspoložena da pričam sa nepoznatim ljudima.

Mirko: (Kao prekorno.) Irena, ne valja ti to što si tako nedruželjubiva. (On izađe da otvori vrata. Ona nervozno cupka. Spolja se čuju glasovi.) Ej burazeru, otkud ti?

Marko: Ma pusti, ništa me ne pitaj! (Kada čuje Markov glas Irena se skameni.)

Mirko: Šta je? Nešto si mi pokisao?

Marko: Uvalio sam se u teško sranje. Ne znam šta da radim.

Mirko: (Kroz smeh.) Ti kod mene samo kad je sranje…

Marko: Daj, nemoj me i ti…

Mirko: Zezam se bre, šta ti je? ‘Ajde upadaj tamo. Idem ja da skuvam neku kafu, pa dolazim. (Marko uđe u sobu i prenerazi se kad tamo vidi Irenu. Ona se nađe u nebranom grožđu. Neko vreme zblanuto posmatraju jedno drugo.)

Marko: Šta ćeš ti ovde?

Irena: To se tebe ne tiče! Od sad, pa nadalje, sve što radim je samo moja stvar.

Marko: Irena, odgovori mi šta ti radiš ovde.

Irena: (Pomalo uplašena, a više zbunjena spušta loptu.) Ja sam…Eto…Došla sam da kažem

tvom bratu čime se ti baviš. 141

Marko: Njemu si došla da kažeš? Pa ti njega ne možeš očima da vidiš! Page

Irena: Nisi ti ovde u poziciji da postavljaš pitanja. A ni da ogovaraš na njih jer te ja ništa neću pitati. Jednostavno, neću da razgovaram sa tobom. (Ona se okrene od njega.)

Marko: Irena, objasni mi šta se ovde dešava. Mi se jesmo posvađali, ali…

Irena: Posvađali? Ne, mi se nismo posvađali! Odakle ti takva ideja? Ja se ne svađam!

Marko: Znam da ti je ono teško palo, ali…

Irena: Kome je teško? Meni uopšte nije teško! Zašto bi mi bilo? Ja imam savršeno kompletan život, ti si ionako bio samo višak.

Marko: Ja sam bio višak? Tako znači! Koliko ja vidim neko se tu uklopio tačno onoliko koliko je trebalo. I to ni manje ni više nego… Gle čuda! Moj brat.

Irena: (Ne više onako samouverena, ali sada u ogorčenoj borbi za odbranu svoje sujete.) To se tebe ne tiče!

Marko: (Sada on prelazi u dominaciju.) Ne tiče me se, ali je tačno! Jel’ tako?

Irena: Rekla sam ti da neću da razgovaram sa tobom.

Marko: Hoćeš Irena! Zašto samo ja da nosim grižu savesti?

Irena: O kakvoj ti griži savesti pričaš? Ne zove se griža savesti ono što se iz straha rodi. To je najniži kukavičluk.

Marko: Kako možeš ti meni da sudiš? Ako smo grešili, grešili smo isto.

Irena: Ti i ja nikada ne možemo da budemo isto! Ti na duši nosiš i svoju i moju grešku!

Marko: Hoćeš da kažeš da sam te ja oterao od sebe?

Irena: Hoću da kažem da ništa nisi učinio da me zadržiš.

Marko: A šta si učinila ti?

Irena: Učinila sam sve što je trebalo.

Marko: Ništa nije trebalo. Ne postoji ono što treba i što ne treba, postoji samo ono što želiš

da daš.

Irena: Zašto baš ona? 142

Marko: Zato što me želi onako kako sam mislio da si me ti nekada želela. (Kratka Page

pauza.) Zašto baš on?

Irena: Zato što te jesam nekada tako želela.

Marko: Zašto si se ti, Irena, udala za mene?

Irena: Zašto si ti, Marko, mene zaprosio? (Stanu oboje, zaćute. Gledaju se neko vreme tako

ćuteći. Vreme prolazi, neodgovorena pitanja tonu u tišinu.) Vidiš… Ovaj razgovor ne vodi ničemu i najbolje da ga sada okončamo.

Marko: Uradili smo istu stvar, jednaki smo. Sada smo ponovo na početku.

Irena: Ne, sada smo na kraju. Neke stvari se ne zaboravljaju, osim uz pomoć Alchajmera, a tada zaista više nije bitno.

Marko: Ako smo i pošli jedno od drugog, nismo bliže mogli otići od ovoga što jesmo.

Irena: Na neki način to je tačno, ali, sa druge strane, nismo mogli otići dalje. Telo ne zaslužuje nikakvo poštovanje.

Marko: Ali i dalje je to tvoje telo i moje telo.

Irena: Telo je samo telo,prazan stan naših bivših iluzija. (Trenutak tišine i ona namah vrati svoje pređašnje kruto držanje.) Kakav si ti to čovek Marko? Ne bi valjda bio u stanju da mi oprostiš?

Marko: Ako sam ja uradio isto, nemam šta ja tebi da opraštam.

Irena: Hoćeš da kažeš ako si uhvaćen na delu? Preciznije se izražavaj. Zar si odjednom postao tako razuman? Misliš greška za grešku i to se potire. Ne potire se to…Zar ne vidiš da je to još mnogo više od prostog zbira dve greške? Oprostio bi mi i bio u stanju da se ponašaš kao da se ništa nije dogodilo?

Marko: Ja bih mogao da…

Irena: (Prekine ga. Besno, gotovo histerično.) Ali ja tebi nikada ne bih mogla da oprostim

tvoj oproštaj! Nikada!

Marko: Šta pričaš!? 143

Irena: Šta za tebe ima značaja? Znači da ja tebe ne mogu ni da povredim! Pa zašto onda Page

još stojiš tu? Odlazi! Odlazi!

Marko: (Sada i on pobesni.) Odlazi ti! Ja sam došao kod svog brata.

Irena: (Otrovno.)To nije tvoj brat već ljubavnik tvoje žene!

Marko: (Uzvraća otrovno.) Ti nisi moja žena već sestra moje ljubavnice!

Irena: To nije tvoja ljubavnica već moja sestra! (Ona stane i sama zatečena onim što je rekla. Par trenutaka tišine.)

Marko: Sada je tvoja sestra…Pa što onda ne ideš kod nje ako ti je sestra?

Irena: (Pokuša da se izvadi.) Ona je makar uvek bila dosledna. Nas dve se nismo volele nikada. To osećanje je čisto, iskreno i uzajamno.

Marko: I šta je sad sve ovo? Na kraju, kad se obrne čitav krug, pa ma koliko hoćeš puta sve se opet svede na isto…

Irena: Ne ponavljaj više tu glupu i besmislenu rečenicu! Nije isto! Ni u vremenu ni u prostoru nikada ne može biti isto. I ne treba da bude. (Kratka pauza. Spusti loptu. Sa izvesnom dozom melanholije.) Samo ti to nikako da ukapiraš. A to nije više stvar izbora…Ni tvog, ni mog. Pre će biti, mera zajedničke nemoći. (Pauza. Oboje ćute i kao da su zagledani u »proliveno mleko«. Ona duboko udahne.) Kafa je gotova. Treba da kreneš.

Marko: Samo tako?

Irena: Samo tako. (On je gleda još par trenutaka, pa se bez reči okrene i zakorači prema vratima.) Vidiš…(Ona se gorko nasmeje.On se okrene,ali ne sasvim.)Nismo se čak ni potukli…Da jesmo…Možda bi još i bilo neke nade za nas.

144

Page

SCENA VI

(Železnička stanica. Irina sedi na klupi,pomalo je rastrešena. Ona vadi cigaretu, stavlja je u usta i drži je neko vreme tako nezapaljenu, gleda oko sebe. Utom se pojavljuje Mirko sa koferom u ruci. Ona ga ne opazi. On prvi primeti nju i priđe joj.)

Irina: (Primeti ga. Zatrese glavom.) Odlazi sad. I otkud ti uopšte ovde? Idi.

Mirko: (Sa urođenom hladnokrvnošću. Očima pokaže na kofer.) Idem, vidiš da sam krenuo. Ali, polako…Voz mi polazi tek za pola sata. (Sedne pored nje na klupu.)

Irina: Bežiš…To je sve što si uspeo da smisliš.

Mirko: Ne bežim, nemam razloga za to. Putujem. (Pogleda je.) Mislio sam da ne postoji ta katastrofa koja bi tebe naterala da počneš da pušiš.

Irina: (Začuđeno ga pogleda.) Šta pričaš!? (Analitično ga osmotri. Iznenada shvati.) Znam! Ti nisi… Marko.

Mirko: Bože Irena…

Irina: (Prekine ga. Odmahne kažiprstom.) A-a! Ja nisam Irena!

Mirko: (Sada on nju osmotri. Zasmeje se.) Stvarno nisi. Kako nisam odmah primetio tu ljupku drskost?

Irina: Kako to misliš?

Mirko: Irena je nema.

Irina: Ima. Samo, bez ljupkosti. Znači, ti si famozni brat?

Mirko: Nisam famozan, ja sam samo brat. (Doda uz osmeh.) A i to, kako kome. (Ona se tek sad seti da zapali cigaretu.) I cigareta, naravno. Trebalo je da mi odmah bude

jasno. (I on izvadi iz džepa cigaretu i zapali je. Neko vreme tako puše u tišini.) 145

Irina: (Prebaci nogu preko noge,zabaci kosu.) Čudno je…Ti i ja se nikada nismo sreli,a… Page

Mirko: A šta?

Irina: A vodili smo ljubav.

Mirko: (Kratko razmisli.) Da, zapravo jesmo. (Kraća pauza. Uz osmeh.) Jesam li bio dobar?

Irina: (Zamisli se, kao da se priseća.) Pa…Kako kad. Bilo je svetlih trenutaka.(Pauza.Provokativno.) A ja?

Mirko: (Na provokaciju joj odgovori provokativnim pogledom.) Jedna dama obično ne pita takve stvari. (Osmeh.)

Irina: (I dalje ga gledajući pravo u oči.) Jedna dama poput mene obično ne pita, tu si u pravu. Obično ne pita zato što zna odgovor. Ali, pošto je ovo neobična situacija, ja eto pitam.

Mirko: Pa dobro. U tom slučaju,moram reći da nije bilo ništa posebno. (Osmeh.)

Irina: (Ljutito ga pogleda, a onda kao da se seti o čemu se zapravo radi. Sa dozom superiornosti.) Ah, pa naravno, nisam ni sumnjala.

Mirko: Putuješ negde?

Irina: Putujem… Negde…

Mirko: A kuda ćeš? Ako ne pitam previše…

Irina: Pitaš previše. Ali, ja ću ti ipak odgovoriti. Ponekad mi se dopada kad ljudi preteruju. Vidiš… Krenula sam da vidim neke nove… (Kao da traži reč.) Ljude.

Mirko: (Zainteresovano.) Neke nove ljude?

Irina: Pa…Da.

Mirko: A kakvi su to novi ljudi?

Irina: Pa… Novi ljudi su… (Pokaže rukom na njega.) Neki koji ne izgledaju tako, neki koji se ne zovu tako nekako, neki…

Mirko: (Nasmeje se.) Ali nešto ti baš i nije krenulo kako treba još od početka?

Irina: (Lagano uzdahne.) Uopšte. (Kratka pauza.) Verovatno će me i na stanici na kojoj 146

budem sišla čekati još jedan takav. (Okrene se ka njemu.) Imate li još kojeg batu u Page

šteku? Čisto da znam, da budem pripremljena…

Mirko: (Kroz osmeh.) Ne. Bar ne, koliko ja znam.

Irina: Vaš ili tuđ, sasvim svejedno… Moj nije sigurno, a ipak će se diskutovati po toj tački dnevnog reda.

Mirko: A misliš da se i sada diskutuje po toj tački dnevnog reda?

Irina: Ne mislim. Čvrsto sam odlučila da se time više ne bavim.

Mirko: (Klimne glavom sa istinskim odobravanjem.) To si dobro uradila! Ne vidim ništa pametnije što je moglo da ti padne na pamet.

Irina: Hvala, hvala! Hvala kolega!

Mirko: (Nasmeje se.) Zašto kolega?

Irina: Pa čini mi se da ni ti nisi u nešto preterano mislećem fazonu u poslednje vreme.

Mirko: (Kroz smeh.) Može biti… Ponekad volim da nosim glavu u torbi i kad nema potrebe za tim.

Irina: Pa to ti kažem…(Uhvati se za njegov kofer,pokušava da ga otvori.)Jel’ lepa?Mogu da vidim?

Mirko: (Uhvati je za ruku.) Šta to radiš? Šta da vidiš?

Irina: (Glumeći naivnost.) Pa tvoju glavu.

Mirko: Nemoj da mi čeprkaš po koferu.ne mogu da ti dozvolim tek tako da vidiš moje gaće.Mada su čiste…Ipak…Nismo dovoljno bliski za tako nešto.

Irina: A gde ti putuješ?

Mirko: Ja? Idem da radim na nekoj naftnoj platformi.

Irina: (Malo se zamisli.) Tamo nema žena, jel’ da?

Mirko: Zašto to pitaš?

Irina: I to je samo pitanje kao svako drugo.

Mirko: Hoćeš sa mnom? 147

Irina: Sa tobom? Na takvom putu ti ne treba nikakva žena… Page

Mirko: Nisam te zvao da mi budeš žena. (Kroz smeh.) Ako pođeš sa mnom možda izbegneš zlu sreću da sretneš onog trećeg. Dakle, ideš li?

Irina: Zašto želiš da pođem?

Mirko: Ko je rekao da želim? Kako si rekla? I to je samo pitanje kao svako drugo. (Čuje se pisak lokomotive.) Evo ga! Voz je stigao! (On ustane, ispravlja odelo, uzima kofer i krene nekoliko koraka. Ona gleda za njim. Čuje se i drugi pisak lokomotive. On se zatim okrene i pogleda je.) Onda? Ideš li?

SCENA VII

(On (u isto vreme i Marko i Mirko) i ona (u isto vreme i Irena i Irina stoje jedno naspram drugog i gledaju se izgubljeno kao kroz neku koprenu. Govore polako i tiho, gotovo šaputavo.)

On: Ko si ti? (Ona ga gleda sa blagim nerazumevanjem.) Koja si od njih dve sada?

Ona: Ne znam. Šta ti misliš?

On: Ne znam.

Ona: Onda ne znaš ni ko si ti…

On: (Odmahne glavom. Zagleda se u nju. Neko vreme je zapitano zamišljen.) Treba li sada da te pitam hoćeš li da se udaš za mene?

Ona: (Gotovo uplašeno.) Ne! Samo to nemoj da me pitaš! Na to pitanje ne znam tačan

odgovor. (Kraća pauza. Nesigurno, između konstatacije i pitanja.) Mi jesmo u braku…

On: Nismo. Nemamo venčani list. 148 Page

Ona: Imamo. Ali zašto… Papir je zapaljiv.

On: (Približi joj se jedan korak.) Sve ovo… Je li bolelo?

Ona: (Sa smeškom, skoro stidljivo.) Malo… Je li moralo?

On: Mislim da je moralo. Ali, to je dobro,zar ne misliš tako?

Ona: (Približi mu se jedan korak.) Ne mislim… Sigurna sam da je tako. Znaš da ne volim laka rešenja.

On: Znači… Igra što smo je odigrali… Vredela je?

Ona: Ova igra je bila jako opasna.

On: Bez velikog uloga nema velikog dobitka. Ipak… Ova igra je na kraju sačuvala ono najveće…

Ona: Je li zaista moguće da jeste?

On: Zar ne osećaš to?

Ona: Osećam… (Pauza.) Ali… Plašim se da će prestati.

On: Neće prestati.Zašto bi prestalo?

Ona: Zašto i drugima nije uspelo?

On: Drugi nisu pokušali.

Ona: Zašto nisu pokušali? Da nisam pokušala sve, pre nego što je sve otišlo dođavola, mrzela bih te do kraja života. Svakog dana malo više nego prethodnog. Tvoje bi lice ostalo bez crta i ja ne bih mogla ni da se setim kako si nekada izgledao i zašto sam mogla da te posmatram satima. (Sa čudnom tugom.) Zašto drugi nisu pokušali?

On: Šta ja znam…Zato što su se plašili. Zato što su bili lenji da se potrude. Najverovatnije zato što ne znaju da postoji način…

Ona: Kako je to tužno…Hoćemo li im reći?

On: Neće nam verovati. 149

Ona: Ja sam mislila da mi se ovako nešto može dogoditi jedino ako bi ti umro. Šta nam Page

se još drugo novo može dogoditi? Kroz sve ostalo smo zajedno prošli.

On: Mislila si da bi jedino tada mogla ponovo da me zavo…

Ona: (Prekine ga.) Ne koristi tu reč! Koriste je samo deca, izneverene žene i loši pisci i svako od njih je koristi pogrešno. Ubijenog smisla zvuči ružno i glupo. Ne izgovaraj je da ne pokvariš sve što smo uspeli zajedno.

On: Nikakve velike reči…Samo male, za početak i kraj.

Ona: Kada me pitaš obične stvari,pitaj samo onda kada zaista želiš da znaš.

On: Kada odgovaraš, odgovaraj istinito i kad nije lepo. (Neko vreme ćute i gledaju se u tišini, a onda polako priđu jedno drugom sasvim, savim blizu, ali tako da se ipak ne dodiruju. Za to vreme njihove pojave, njihovi izrazi lica i čitav utisak koji odaju se polako preobraze od avetinjskog u punokrvno ljudski. On progovori dosta glasnije nego do sada,pravim ljudskim glasom.) Kako si dušo?

Ona: (Zvonko i jasno.) Malo me boli glava, ali sam dobro.

On: (Uhvati je za ruku.) Hajdemo kući! Malo ćeš da legneš i glava će te brzo proći.

Ona: (Kratko razmisli zagledana u njega. Uz blagi, jedva primetni osmeh.) Da. Hajdemo kući!

150

Page

Ivan Pravdić NESTALI

kratka drama dugog bola

LICA:

Mirko

Borko, brat mu od strica

Baba

Gordana

– sva lica obučena su u crno, osim Gordane na samom kraju: vidimo samo beline lica. dlanova i ponekad stopala

– sve se događa u dnevnoj sobi koja je crna kocka sa vratima desno i levo u dnu

– svi sitni predmeti su beli: tanjiri, sveće, telefon, salvete, kvake

– svi krupni predmeti su crni i uronjeni u prostor: astal, stolice, fotelja sa točkićima, televizor

(dugi mrak)

BABA (off):

Crnu travu pase crna krava.

Crnu kravu muze crna žena.

Crna ruka steže crnu sisu.

Crno vime štrca crno mleko.

Crno mleko lapće crna mačka.

Crnu mačku mazi crno dete. 151

Crno dete crne suze lije. Page

Crna suza crnu zemlju mije.

Crnom zemljom niče crna trava.

Ust!Ust!Ust!

(svetlo zablješti sa otvaranjem vrata)

BORKO:

Sretna slava, domaćini. Da vas ljubim sve. Kako ste mi? A baba, kolko ti je zuba još ostalo? Da vidim. Dobro je, dobro je. Još uvek više nego očiju. A ti, mali. Je l’ i tebi još niču zubi? A? Zajebantu kržljavi? Da ste mi svi živi i zdravi! Srećno slavili. Pili! Smejali.

BABA:

I plakali, dete. Kukali do gluvoga neba.

BORKO:

Što?

MIRKO:

Pusti je, Borko. I danas je jedan nestao.

BORKO: Ko sad? Mislio da više niko nije ostao da nestane.

MIRKO: Komšija Života.

BORKO:

On? Kako?

BABA:

Samo ga više nije bilo. Nikakav trag. Nikakav zvuk.

BORKO:

A možda je samo otišao da se prošeta čovek? Da se odmori od nas? I meni smo mi dojadili. Kamoli Životi. Kažem vam. Otišao čovek malo u provod, a vi biste prvo pa na sahranu. Sram vas

bilo.

MIRKO:

152 Page

Šta pričaš gluposti. Ko još ovde i sme da se šeta, sem po sobi. I još da pazi da se suviše ne približava prozorima.

BORKO:

A možda je otišao na neki drugi kraj sveta? Na lepim plažama otvorio kafanu sa nazivom “Bikini”. Ha? “Toples”. Još bolje. Kafana “Kod gole ribe”. Već vidim. Veliki je vrag taj Života. Zna on šta valja. Zato je nestao odavde. Ne kao mi.

BABA:

Šta god da je, i gde god da je, nestao je i on.

BORKO:

Je l’ uopšte ostao još neko ovde? Mislim, osim nas?

(zvono na vratima, Gordana ulazi)

GORDANA:

Sretna slava. (ljube se) Kako ste vi, Bako?

BABA:

Hvala Gordana. Ah. Kako, kako? Bolje da ti ne pričam. Samo kad se setim, ali već previše zaboravljam. Verovatno postoji dobar razlog i za to.

GORDANA:

A ti, Mirko? Kako škola?

MIRKO:

Škola ko škola.

BORKO:

Što te škola manje vidi, manje ćeš muke s njom imati.

MIRKO:

A ko pameti nema, tome je najlakše. Je l’ tako, Borko?

BORKO:

Šta meni fali? Oni sa školama već su odavno svi nestali. A ja se s mesta ne mrdam.

GORDANA: 153 Page

Dosta više s tim. Nisam došla vas dvojicu da gledam kako se pravite važni. Mogla bih i da nestanem, a ti Borko, koliko si zapenio, ne bi ni primetio.

BORKO:

Kako da nestaneš?! Sedi tu! Hajdemo svi za sto. Posluži nas, baba. Tako. Niko nema da nestane. I ko to kaže da bilo ko uopšte nestaje. Vidi kakva je lepotica iznikla niotkuda. Kao da je sa neba sleteo anđeo. Je l’ tako baba?

BABA:

Jeste, sinko. Ali sa neba ne sleću samo anđeli. Hoće i bomba neka da naiđe. Izvoli sarmu…

GORDANA: Hvala.

BORKO: A ti Mirko? Šta si se ti umusio? Vidi kakva je ženska tu. A? Je l’ ti se sviđa? Reci bati. Ajde, ajde. Je l’ zgodna?

BABA:

Pusti ga, Borko.

BORKO:

A? Vidiš kakve butke ima? Kakva slast. Kakva nedra.

GORDANA:

Ma beži, budalo.

BORKO:

Šta je sad? Ne smem ni na porodičnoj slavi da se našalim. Gde je taj pop? Kakva je to slava bez popove brade? Da se i on malo omrsi. Šta me gledate tako? Ne ulazi greh na usta, već iz usta. Je l’ tako, baba? Kad će da stigne?

BABA:

Valjda je na putu?

MIRKO:

Već je trebalo da je tu.

GORDANA: 154

Možda je put blokiran. Page

BABA:

Nikad ne znaš kada će neko da blokira drum. Ko uopšte i sme više slobodno da se dviža?

MIRKO:

A možda je, i on, nestao.

BORKO:

Jebem ti slavu bez popa.

GORDANA:

Borko!

MIRKO:

A ti si prvi već počeo da slaviš. Sa psovkama.

GORDANA:

Treba da te je sramota, Borko. Psuješ na slavi.

BABA:

Bog će te kazniti. Sve nas on i kažnjava što smo takvi kao ti.

BORKO:

Šalim se, bako. Ajde, ajde da jedemo. Treba da postignemo ovolike tanjire i hranu za sve kojih nema.

BABA:

Sve je više nestalih. Mnogo više nego nas ovde.

BORKO: Ajde, ja ću da budem pop. Fali mi još samo brada i malo veća trbušina.

GORDANA: Kako si počeo da se gojiš, brzo ćeš se zapopiti.

BORKO:

(dok govori ide oko stola, zbunjeno zagleda tamo-amo, ljubi pogaču, ljubi flašu, otpije vino, dosadi mu)

Bože pomozi abraka dabra, aleluja i svi sveti, tandara mandara, srećna slava, sveta glava i dobra 155

klopa, amin, amin… Ajde, ti baba nastavi. Ti znaš tekst. Page

BABA:

Hvala ti Bože da smo se i mi barem okupili da proslavimo krsnu slavu. Svetog Vladimira. Svetu glavu na rukama krvnika, svetu glavu u dušama naroda.

BORKO:

Od njega je samo glava ostala. Dobro je i to.

MIRKO:

Nije ni glava. I njoj se izgubio trag. Kao i svemu kod nas.

BABA:

Svi nestanu. Kad tad.

GORDANA:

Gde nestaju ti silni ljudi?

BORKO:

Kako si glupa. Kad bismo znali, onda oni i ne bi nestali. Našli bismo ih već nekako.

(zvoni telefon)

MIRKO:

Da… Jeste… Da… Preneću joj… Ne brinite. Doći će što pre bude mogla… Da… Dopratiće je neko. Sigurno. Da. (spusti slušalicu) Gordana. Žao mi je. Šta da ti kažem. Majka ti je nestala. Možda je… Niko ništa ne zna. Nema je.

BORKO: Nemoj da plačeš.

MIRKO:

Hoćeš da te Borko isprati kući?

BORKO:

Da. Evo, samo da progutam. Idem ja sa tobom. Možda je nađemo usput.

GORDANA:

(još snažnije brizne u plač)

Neka, neka. Idem sama. U redu je. Izvinite što sam ovako, pokvarila slavu… 156 Page

BABA:

Pazi ti, dete, da ne nestaneš do ne stigneš doma. Javi nam se.

BORKO:

(ispraća je do vrata, briše usta rukom, uzaludno gleda kako da je poljubi)

Ne brini ništa. Javi se ako šta zatreba. Tu sam. Doći ću ti večeras. Može? Ipak bolje sutra. Sutra me evo već kod tebe. Pozdravi svoje. Uh.

BABA:

Eto, vidite deco. Ljudi samo tako nestanu. Ni grob im se ne zna. Ni leš da im nađu. Ni oči bližnjih da ih isprate u obližnju raku.

BORKO:

Žive još sećanja na njih.

MIRKO:

Žive i blede. Svakim danom.

BORKO:

Koga se ti sećaš, Mirko?

MIRKO:

Pa, sećam se da ih je nekad bilo puno. Kako se beše zvao komšija koji je nestao danas?

BORKO:

Ja nisam znao ni kako se zvao dok nije nestao.

BABA:

Istina deco, mnogo lako se zaboravlja.

BORKO:

Ja se nikoga ne sećam. Podseti me ti malo, mlađi si. Šta ti pamtiš?

MIRKO:

Ja se sećam mame i tate. Sećam se da su nestali.

BORKO: 157

Još odavno. I moji, odmah za njima. Page

MIRKO:

Prvo mama, pa onda tata.

BORKO:

Kod mene obratno. Prvo mama, pa onda tata. A možda, prvo mama a onda tata. A možda je mama pa tata. Ili je prvo mama? Nije. Tata posle nestao. Ne znam više.

MIRKO:

Prvo je nestala moja mama. Pa onda tvoj tata. Zatim moj tata. Pa tvoja mama.

BORKO:

Jesi li siguran? Da nije prvo…

MIRKO:

Sto posto.

BORKO:

Meni se tu nešto ne slaže. Ipak su nestali prvo moji. I to oboje. Pa onda tvoji. Moji su čak, ne, to su bili tvoji, dobro se sećam, još si ti bio klinac. Tvoji su zajedno nestali. Zajedno sa mojima? Ne. Ili zajedno sa…

MIRKO:

Moji jesu prvo nestali, a između je nestao tvoj ćale. A na kraju tvoja keva. Nje se jedine i sećam, pre nego što je nestala. Stalno je pravila kolače. Pričala kako ih je tvoj otac jako voleo i osvrtala se unezvereno oko sebe.

BORKO:

Kolači. Daj baba taj kolač.

MIRKO:

A možda sam i to sanjao. Nisam više siguran.

BORKO:

Ja je se slabo sećam. Malo ćaleta. Kako me je lemao. Da očvrsnem. Da ne nestanem brzo. A on

je prvi nestao.

MIRKO:

Ma nije on prvi. Prva je nestala moja mama. Ne sećam je se uopšte, ali znam da je prva nestala. 158 Page

BABA:

Prvi je nestao deda, deco. Deda je tako davno nestao, da se ne sećam ni da li vam je on deda? Mada nikog drugog ne bih ni znala da vam reknem.

MIRKO:

Kako je nestao deda?

BORKO:

Je l’ se neko uopšte seća dede? Dobri su ti baba kolači.

MIRKO:

Baba, kad je nestao deda?

BORKO:

Je l’ još na zemlji, ili možda na nebu?

BABA:

Nije ovo zemlja, Borko. Ovo je zmija prokleta što guta sve što po njoj kroči.

BORKO:

Super je ovaj ručak.

MIRKO:

Iskrena istina, Bako.

BORKO:

Osećam se osvetnički ovako sit.

MIRKO:

Da nije adrenalin iz zaklane svinje…

BORKO:

A šta ako sad neko…

MIRKO:

Zašto to…

BORKO: 159 Page

Zlo! (mrak, zatim svetlo, spremna trpeza, živahno ulazi Borko, u hodu uzima sa stola i jede)

BORKO:

Ajde, ajde. Građanska dužnost zove. Jeste da su nam isekli telefonske kablove, ali ja sam tu da oglasim svima. Svi na glasanje! Ko još nije, neka odmah ide. Ko jeste, može još koji put. Ja sam od jutros već trideset, četrdeset puta, glasovao. Ti, mali?

MIRKO:

Svaka čast za tebe.

BORKO: Kad ćeš ti mali već da glasaš? Za našu stvar!

MIRKO:

Ne pada mi na pamet. To moja stvar nije. Nije bila, niti će biti.

BORKO:

Kako nije?! To je način da se spasemo. Hajde, oblači te prnje dok nije kasno. Reci da sam te ja poslao pa da zaokružiš nekoliko listića.

MIRKO:

Misliš da će se ijedan od nestalih vratiti zato što ćemo zaokružiti papiriće? Grdno se varaš.

BORKO:

Mnogo mi pa ti znaš, pičkice jedna.

MIRKO:

Za šta si glasao? Da ljudi prestanu da nestaju, možda? Misliš li stvarno da će se išta promeniti?

BORKO:

Ćuti budalo! Da se takvi izdajnici kao ti slušaju, svi bismo mi već odavno nestali?

MIRKO:

A ko kaže da nismo?

BORKO:

Pa tu smo. Vidiš? Glasamo. Legalno izražavamo svoju volju i prava našeg naroda. A to tebe ne interesuje. Ti kao da si sa našim neprijateljima. A mi smo tu. I ima da budemo tu dok je sveta i

veka. Dok god nas tu bude. Mislim, ne nas dvojice, nego nas! 160 Page

MIRKO: A ko je tu sem nas dvojice? Čiji se glas još tu čuje? Da nas prepozna da postojimo. Ni babe nema.

BORKO:

Možda je otišla po jaja?

MIRKO:

Kakva jaja?

BORKO:

Moja da mi šošoljiš.

MIRKO:

Pssst. Oslušni. Tiho je kao u grobu.

BORKO:

O tome ti pričam sve vreme. Grob je najveća naša svetinja. Najstarija crkva našega naroda.

MIRKO:

Ne seri, molim te.

BORKO:

Grob je naša najduža i najupornija vera.

MIRKO:

Opet ti o politici. Oladi malo.

BORKO:

Još uvek se kunemo kostima i grobovima. Još uvek nemamo tvrđeg oslonca, boljih lekova, ni čvršćih uverenja. Jesi li čuo šta je akademik rekao? Grobovi, brate.

MIRKO:

Kakvi bre grobovi. Ovde se ni o kome nikad ništa ne sazna. Nijednog groba nema. Možda

poneki oskrnavljeni.

BORKO:

Ovde je toliko naše krvi i naših svetinja, da će ovde biti naše i kada niko više od nas ne ostane. 161

Slušaš li ti šta priča akademik. Akademik bre! Grobovi nas zovu. Grobovi, brate! Page

(tiho je i neprimetno ušla Baba)

BABA:

Svaka crna travka ovde je nečiji grob. Ko će ih se nabrojati? Ko?

BORKO:

Ako se nećemo već nabrojati grobova, oćemo vala glasova!

BABA:

Kakvi glasovi. Ja ne čujem ništa. Ni vas deco. Tek kada vičete.

BORKO:

Ne brini ništa ti, baba, i ti si glasala već pet puta, a da to ni ne znaš.

MIRKO:

Znaš li ti koliko ljudi nikad nisu dobili ničije glasove, ali zato imaju svoj glas.

BORKO:

Sereš ti mnogo, mali. Ali nemam ja sad vremena za tebe, moram svoj deo posla da odradim. A ne da se zajebavam tu sa tobom. Grobovi, ovaj, glasovi nas zovu. (izlazi tokom naredne replike)

MIRKO:

Biračko telo, topovsko meso, isto ti je! Samo napred. Za koga ćeš da glasaš, da mi je znati…

(svetlo se smanjivalo tokom prethodne replike do skoro mraka, čuje se i jedva nazire kako Baba sipa supu u tanjire na stolu u dnu scene i šuška, lagano se potpuno zamračuje)

BABA:

Šuške karašumke Sveti Petar i Sveti Ilija. Crni konji, crne čizme. Maždraci na rame. Noževi u ruke. Što ale teraju, što zlinje teraju. Bež’te ale, naprate, nagaze, veštice, vešci, moronj, strogonj, staro, mlado, muško, žensko. Dosta piste moje crno srce, dosta ga lomiste, s vetrom kobile s vetrom udarile, s alama – s alama, s đavolima – s đavolima. Tu na devet bočija, av na devet crnih kučaka, tutavih, natutavih, teravih i one pođoše. Gorom pođoše – goru prekršiše, vodom pođoše – vodu presušiše, od sile se rasturiše…

(na proscenijumu se pali šibica kojom Mirko pripaljuje džoint, uvlači dim i zatvara oči, zakašlje se kad Borko grune na scenu)

BORKO: 162

Daj to ‘vamo, mangupe jedan. Page

MIRKO:

Nije to…

BORKO:

Šta ti meni nije to. Narkomanu prljavi. Misliš da ja ne znam?

BORKO:

A otkud znaš ako nisi i ti…

BORKO:

(uvlači dim)

Šta si se uprpio? Pojačaj malo tu muziku. Dobra ti je.

(uvlači još jedan dim i njih dvojica spokojno i nasmejano duvaju dok traje iz off-a muzika

Straight Jackin “Miki Maus”):

Šta nam zlotvori rade? Bruka!

Osiromašenim uranom obogaćena vutra se duva od jutra do jutra, pa zato nama Srbima nikako da nastupi sutra.

Sve ide po planu, uspeli su da nas sjebu.

Hvala Alahu, Papi i pre svih Ujka Semu!

Narode moj ne daj da te zavijaju…

MIRKO i BORKO:

(poslednji stih)

svaki jebeni političar radi za CIJU!

(instrumentalni deo pesme se nastavlja tiše) 163

MIRKO: Page

Ciju ciju.

BORKO:

Ma to su sve miševi. Ima da im jebemo sve po spisku. Dobra ti je ova trava, mali. Izluftiraj malo sobu. Nemoj da neko bane pa da te provale. Posle ja moram da te vadim iz sranja. Budalo jedna. I da puštaš neku našu muziku. Neko, domaćinsko zavijanje. Naše bre lepotice. I stas i glas. A ne tu, mogu bre ljudi da pomisle da si neki crnac, Amerikanac, zbog te muzike. I slušaj brata svoga, da ne bi najebao. (izađe, zatvori vrata, brzo otvori, proviri) I da mi nabaviš malo toga. Dobar si mi, jebem li ti… (zalupi vrata)

BABA:

(sa drugog kraja scene)

Ajdete deco. Ajde da jedete.

BORKO: Je l’ sve ovo treba da pojedemo?

BABA:

Ne brini, Borko. Ne moraš. Možda će nam još neko doći.

BORKO:

Teško. Kad god smo nekoga čekali, taj se nije pojavio.

MIRKO: Niko nikada ne dođe.

BORKO:

Ali uvek neko ode. Eto, i ja bih morao da odem. Ali nekako mi se ne da. I čekaju me i obaveza je. I obećao sam. Mnogo toga zavisi od tog odlaska. Nije mi sve jedno. Frka je velika…

MIRKO:

Je l’ Gordana? Što se mora, mora se.

BORKO:

Eh, Gordana. Moram da idem, ljudi. Moram. Viša sila.

MIRKO: Kao u onoj emisiji na državnoj mreži. Jedan po jedan odlaze iz kuće, dok ne ostane poslednji. A

gledaoci glasaju koga će da izbace. 164

BORKO: Page

Ja vala, kad bi me izbacili, ne bih izašao. Nema šanse. Šta mi mogu? Ništa. Da narede ostalima: Izbacite Borka iz kuće. Izbacite Borka iz kuće! Niko bre ne bi smeo. Niko ne bi ni hteo. Svi bi me gledali. Cela državna mreža. A glas samo ponavlja: Izbacite Borka iz kuće. Izbacite Borka iz kuće! Dok svi ne polude. A ja, uz inat, pa neću još više.

MIRKO:

Mogu da ti pošalju gorile pa da te izdevetaju.

BORKO:

Pred kamerama? Ne bi imali muda za to.

MIRKO:

Mogu oni i da isključe kamere. Pa da te biju do mile volje. Samo da ugase svetlo i svi da nestanete.

BORKO:

To bi tek bilo zanimljivo. Da nas mlate pred kamerama. Svi bi gledali. Ceo svet. Najgledaniji program na planeti. Lemanje uživo.

MIRKO:

Ne bi imali ništa pametnije da rade nego da tebe gledaju kako dobijaš po labrnji.

BORKO:

Pokazao bih ja njima. Ma, ima ja njima svima da jebem sve po spisku. To ću da uradim. Idem ja sada. Idem da nestanem. Ajde, puške u ruke, osmehe na lica pa da ubijamo. Nekoga. Bilo koga. Ma sve redom. Ne može se više ovako. Ko ostane poslednji dobije nagradu? I on da nestane.

MIRKO:

O čemu ti pričaš?

BORKO:

O tome da ćemo svi nestati ako se ne izborimo da opstanemo. Ajde da se gine za carstvo nebesko.

BABA:

O čemu vi to deco?

BORKO: 165

Ćuti bre baba. Page

MIRKO:

Zar nebesko carstvo na zemlji?

BORKO:

I na zemlji ima da ga bude.

MIRKO:

Ali ne može.

BORKO:

Ti ćeš da mi kažeš.

MIRKO: Hrist je tako rekao.

BORKO:

Ah, taj Hrist. Naš car je lepo rekao: Ko ne dođe na boj… ima svašta da mu bude… Bolje da ti ne pričam. Znaš ti bolje nego ja, samo manipulišeš tim sranjima, ovde nas zavlačiš…

MIRKO:

Bolje ćuti o onome o čemu nemaš pojma.

BORKO:

Naša zemlja ima da bude raj na zemlji. Naravno, kada se krvavo izborimo sa neprijateljima. A za tebe kao ti je pakao. Na ovom svetu, takođe. Da znaš! Zato bi bolje bilo i za tebe mali, zarad carstva nebeskog, da uzmeš pušku u ruke pa da ločemo zverske krvi?

MIRKO:

Jesmo li i mi tada zverovi?

BORKO:

Dobro dobro. Ne znaš šta propuštaš. Čuvaj babu i kuću, kad za bolje nisi. Metiljavko jedan.

MIRKO:

Dobro je. Taman sam mislio da ćeš na silu da me odvučeš.

BABA:

Gde da te odvuče? O čemu pričate, deco? 166 Page

BORKO:

Da ti imaš muda, to bi ti bila dužnost. A i zašto na silu? Ti si naša pozadina. Ko dupe.

MIRKO:

Podjebavaj ti samo. Imaš li pojma gde ideš uopšte?

BORKO:

Šta te briga? Da nećeš možda da nas otkucaš neprijateljima, a? Izdajico. Slušaj dobro. Ili si sa nama ili si protiv nas. Nema druge.

MIRKO:

Misliš, treće, četvrto, peto…

BORKO:

Ili mi ili oni. Ili oni ili mi. Nema tu više pogovora. Zato nas je i nestalo ovoliko što smo pa ovako ćemo, pa onako ćemo, a niko da kaže šta se mora.

MIRKO:

Dosta više! Sedi tu. Slušaj sad ti mene dobro. Kad već misliš u tim idiotskim kategorijama ili ili, da ili ne, odgovori mi, iskreno, da ili ne, da li si spreman da uzmeš pušku i ubiješ nekog? I još tebi da oduzmu život. Da li si spreman za to? Spreman na sve to?

BORKO:

Pa…

MIRKO:

Reci mi prosto. Da ili ne?!

BORKO:

(ćuti i bori se s Mirkovim pogledom)

MIRKO:

Dobro je da idiot nisi. Zato prestani da manipulišeš sa nepostojanjem izbora. Brate.

BORKO:

Ti ćeš meni tu da filozofiraš. Naravno (zamuckuje) da sam spreman ubijem. Neprijatelja, hvala

Bogu. I dosta priče. 167

MIRKO: Page

A ti ako stradaš?

BORKO:

Šta ću, brate? Nestaću i ovako i onako? Šta tu ima veze?

MIRKO:

Stvarno tako misliš?

BORKO:

Da li ti stvarno tako misliš kao što pričaš?

MIRKO:

Majke mi.

BORKO:

Pa majku ti jebem onda. Sad ću da te ubijem.

(Baba utrčava među i sprečava tuču)

BABA:

Šta to činite? Deco! Zašto da se poubijate? Stanite! Stanite! Stanite, ko Boga vas molim!

(momci su žestoko zadihani i pohabani)

BORKO:

Imaš sreće, mali. Baba te je spasila.

BABA:

Borko, budalo, zar brata da ubiješ?

BORKO: Samo malo da se zagrejem. Za junački boj.

BABA:

Idi već jednom, pre nego što se neko zlo nije desilo. Na bratu bi ruke da okrvaviš? Sram te bilo!

BORKO:

Idem ja.

MIRKO: 168

Nemoj da nestaneš. Vrati se. Page

BORKO:

(izlazi)

Šta to tebe briga.

(zalupi vratima i time započne salva zvukova pucnjava i bleskova eksplozija, scena se trese, Baba plače)

MIRKO:

Kako si, baba?

BABA:

Umorna, dete. Briga umara više no ikoja rabota. Idem po jaja, dete…

(Baba ode, eksplozije prestaju)

MIRKO:

(gleda naokolo)

Ne čujem Babu više. Mora da je i ona nestala. Samo sam ja ostao. Ili, možda sam ja nestao? Za sve druge. Za ceo svet. Kako to izgleda kad nestaneš? Ma, ipak je bolje da su svi drugi nestali nego ja. Ja nisam nestao. Ja sam ostao. Ovde sam. Siguran. Oko mene je zid. Zid koji neprestano raste. Zid straha od sile. Udarca, gladi i hladnoće. Napuštenosti i usamljenosti. Sve je zid. Ja sam zid. Zid je reka koja teče. Zid je nebo koje se plavi. Zid stoji pred vratima svake kuće, na kraju svake ulice, na izlazu iz svakog grada. Zid siromaštva, bolesti, smrti. Zid zabrana, pretnji. Zid naredbi, uputstava, prisile. Zid nas posmatra sa svakog ekrana, govori, ponavlja jedno te isto: budi zid. Zid je prošlost. I budućnost je zid izrastao u zenicama, do kojih više ne dopire svetlost. Siguran sam. Iza zida. Unutar zida. Ne, nisam nestao. Da li? Sam ja? Nestao? Ili ostao? Prestao? Opstao? Zaostao? Zastao? Nastao? Postao? Neostao?

(upada Baba)

BABA:

Mrkli mrak, dete. Ni crna travka se ne vidi. Šta si se prepao? Da nije možda crni đavo glavom i bradom došao po tebe? Nije još. Ali biće, biće.

MIRKO:

Ajde, baba, oladi malo sa svojim mračnim pričama.

BABA:

169 Page

Nisu priče mračne. Pogledaj bolje napolje. Ili u moje oči. U sebe. Sve jedno je. Mrkli je mrak. I svi su nestali.

MIRKO:

Nisu valjda svi nestali na isto mesto.

BABA:

Jesu, jesu. Nestali su svi tamo. Izvan ova četiri zida nikog nema. Ni unutar. Nigde.

MIRKO:

Važi baba. U redu je. Jeste teško. I meni se ponekad desi da više ne znam šta mislim. A kad tebe čujem, barem mi malo lakne. Ajde sad da večeramo.

BABA:

Postavi ti, sinko.

MIRKO:

I za Borka?

BABA:

Za sve. Možda se neko ipak pojavi. Baš večeras po najcrnjem mraku da dođe.

MIRKO:

Preteruješ malo, Baba. Već godinama postavljamo sto i za mamu i za tatu i za…

BABA:

Ćuti, zlo te ne čulo. Veruj u čuda. Živi sa čudom u glavi. I čuda će se desiti. Mrzeljiv si ti da poređaš još tri, četiri, pet, šest, sedam tanjira. Sram te bilo, izrode pogani.

MIRKO:

Lakše, baba. Nije mi do svađe. Postaviću…

BABA:

Šta ćeš postaviti? Daj ovamo taj čaršav. Balavče! Nesposoban si za život, bre! Bruko jedna!

MIRKO:

Polako baba, razbićeš… do đavola. Evo ti sada tvojih tanjira za sve. 170

BABA: Page

Slušaj gubavče mali, samo se ti provlačiš. Zašto jedino ti nisi nest’o? Reci, đavole! Reci!(trese ga i plače, Mirku je neprijatno, zagrli Babu… na vrata ulazi Borko)

BORKO:

Gde ste? Mili moji! Da vas ljubim. (skida crnu masku s lica) Pa ovde je već počelo lumpovanje! Slavlje! I treba. (viče kroz vrata) Momci! Istovarite te stvari na sred dvorišta. Hvala momci. Vidimo se u sledećoj haračini. Ma, da vas ljubim još jednom. Doneo vam je bata Borko, dvadeset sedam televizora! Ima oči bre da vam ispadnu od gledanja. Nema ni toliko programa, koliko sada imamo televizora. I petnaest frižidera, slavina tri džaka. U svakoj sobi ima po jedna slavina da radi. A u kupatilu tri televizora. Za svakog po jedan. Slavine ću da instaliram umesto kvaka, na svaka vrata po pet slavina. A tek utikača i prekidača. Za svaku sijalicu po deset. Ima bre ceo zid utikačima da prekrijem. Jeste da su neki malo zagaravljeni, ali to je da ne bude dosadno za gledanje.

MIRKO:

Šta si ti radio tamo?

BORKO:

Bolje da ne znaš. Bolje i ja da ne znam. A najbolje je niko da ništa o tome ne zna. Zato gledaj u ove silne televizore i ne pitaj ništa. To sve na moju dušu.

MIRKO: Jesi li ubio nekoga?

BORKO:

Rekao sam to da ne pitaš ništa. I dobro je da sam ti na to pitanje odgovorio ovako lepo raspoložen. Jer ako budem nervozan, a čujem pitanje o tome, o bilo čemu…

MIRKO:

Jesi li, brate?

BORKO:

Šta sam ti sad ja rekao?

MIRKO:

Jesi li ubio nekoga ili nisi?

BORKO:

Ubiti nekog je najmanji zločin, tamo gde sam ja bio. Zato – ćuti! 171 Page

(duga tišina i pogledi… kucanje na vratima)

Idi, vidi ko je.

(sakriva se)

MIRKO:

Ja? Što ja?

(Borko se zavukao u budžak i odmahuje rukom, Mirko, približavajući se vratima, bezuspešno pokušava da sa njim uspostavi barem kontakt očima, otvara vrata, ulazi Gordana)

GORDANA:

Mirko! Borko? Gde je? Je l’ stigao?

(Borko istrčava, hvata je u zagrljaj i visoko podiže)

BORKO:

Lepotice moja. Nije prošlo časa da nisam mislio da tebe. Na tvoje oči i nožice. Na tvoja…

GORDANA:

Daj da te vidim. Ostario si. Prljav si. Garav. Umoran si?

BORKO:

Za tebe nikad.

GORDANA:

Jesi li me se uželeo?

BORKO:

Nego šta sam! Je l’ te je neko pratio?

GORDANA:

Što?

BORKO:

Ako čuješ da se neko raspituje za mene, pravi se luda, da me nisi videla. Da se nisam ni vratio. Tako je najbolje. I odmah mi dojavi. I pazi da te ne prate.

GORDANA: 172

Što? Šta je bilo? Page

BORKO:

Lepotice moja. Ne mogu da te se nagledam. Da te se naljubim. Da te se nagrlim. To hoću. Dođi!

GORDANA:

Ma sačekaj. Pričaj mi. Kako ti je bilo?

BORKO:

Bez tebe mi je bilo. A to je jedno veliko ništa. Zato ništa ne pitaj.

GORDANA:

Zašto?

BORKO:

Sad ja malo da pitam. Jesi li ti ovde, sa nekim drugim, možda? A?

GORDANA:

Šta?

BORKO:

Jesi li se kurvala bre?

GORDANA:

Šta to pričaš? Pa svi su nestali iz ovog sela. Osim tvog Mirka.

BORKO:

Dođi vamo, pičkice. Da nisi ti, dok sam ja lio krvcu junačku i podlačku, kako svoju tako i tuđu, moju milu Gordanu (steže ga za gušu)…

MIRKO:

Pusti me…

GORDANA:

Pusti brata, budalo.

BORKO:

Dobro, dobro. Ja samo da proverim. Nije na odmet.

MIRKO: 173 Page

Ti nisi normalan.

BORKO:

Pa šta? A vi ste kao normalni?

(zvono na vratima, Borko drhti u Gordaninom zagrljaju)

BORKO:

To nismo mi uradili. Tako ću reći. Ja o tome ništa ne znam. Istinu vam kažem. Ko ste vi? Ko ste bre vi? Šta oćete? Kako ja vama da verujem da se nešto loše dogodilo, kada ja o tome nemam pojma. Da. Ništa ja ne znam. Naravno. Znate, ja… pa… ja… Ja? Ja sam tamo pio rakiju. Takav je naš običaj. Preventiva od bolesti, povreda, savesti. Kako možete uopšte da očekujete da se ičeg sećam kad sam bio pijan. To nije logično…

BABA:

Koverat za Mirka.

(začuju se sirene, uz lagano gašenje svetala Mirko odlazi sa scene, Baba pali sveću po sveću i postavlja po celoj sceni)

BABA:

Za nestalog Mirka, da nađe puta doma.

(ponavlja radnju i rečenicu sa drugim imenima u nedogled…)

BORKO:

(… gleda sneg na televizoru, telefon neprestano zvoni do ulaska Gordane)

Bio je dobar. Bratac moj.

BABA: Možda će se vratiti.

BORKO:

Odande gde su ga odveli, ako se do sada nije vratio barem sa deset televizora, neće se vratiti.

BABA:

Šta ti znaš, mangupe. Neko mora da se vrati. I ti si se vratio. (Borko stavlja dlanove na oči)A bolje da nisi, kakav si. Bleneš tu po vasceli dan. Gordanu izbegavaš. Kriješ se. Ne jedeš. Ništa ne

govoriš. Samo dok spavaš. (Baba dlanom brzo gasi sve sveće) 174

BORKO: Page

(sanja)

Vrelina dima i ledena zemlja što lomi ašove i prste. Što lomi srce i dušu. I debeo smrad. Smrad leševa. Garež leševa. Pepeo leševa. Mraz leševa. Fleke leševa. Dodir leševa. Džepovi leševa. Zubi leševa. Previše leševa. Kamioni leševa. Leševi na normu. Leševi za doručak. Leševi za ručak. Leševi za večeru. Leševi non stop. Leševi…

GORDANA:

(ulazi)

Ajde, Borko. Diži se. Dosta više s tim.

BORKO:

Ti si? Gde smo?

GORDANA:

Ajde da idemo. Našla sam kombinaciju. Idemo!

BORKO:

Nisi nestala? Ne vidim te u televizoru. Ne znam…

GORDANA:

Ma otkači se od tog televizora. Izbuljio si se čoveče ko bolesno svinjče. Pogledaj mene, Borko, bre. Iskrivio kao đevrek. Ustaj. Ajde. Uhvati se za mene. Odlazimo. Nas dvoje. Zajedno. Daleko. Što dalje odavde. Da se ne vratimo više nikada. Da svi na nas zaborave. I mi da sve zaboravimo.

(ljubi ga i odvlači sa scene)

BORKO:

(ljubi Babu)

E, baba, i mi smo nestali. Ostaj dobro.

GORDANA:

(ljubi Babu) Izvini. (odu)

BABA:

(gleda po publici)

Nikog nema više. Izgleda da smo svi nestali. 175

(lagano zamračenje i gašenje sveće po sveće za svaku reč barem) Page

Crnu travu pase crna krava.

Crnu kravu muze crna žena.

Crna ruka steže crnu sisu.

Crno vime štrca crno mleko.

Crno mleko lapće crna mačka.

Crnu mačku mazi crno dete.

Crno dete crne suze lije.

Crna suza crnu zemlju mije.

Crnom zemljom niče crna trava.

– KRAJ –

176

Page

ZA ANTOLOGIJU

Saladin Burdžović PAD

Pad

.

Sa 25. sprata Offenbach-Cruiser banke padao je Michael Koscher.

Otvorenih usta, posmatrali smo njegov pad Slobodnim stilom kako ga je cinično okarakterisao reporter lokalne televizije.

Sa kisjelinom u želucu pomagao sam njegovoj izbezumljenoj kćerci koja je, sa lepkom u ruci, skupljala prosuti mozak, sa pločnika, očajnički pokušavajući da ga opet sastavi.

Ponudio sam, ljubazno, dio koji je hvalio ali je ona, takođe ljubazno, odbila.

.

. Ispovjest

Prestao sam da primam injekcije za rast!

Izgleda da mi nema spasa i da ću vječno ostati patuljak

(za glavu viši od argentinske doge).

Predsjednički kandidati, svakodnevno,

dolaze u moju kuću, padaju na koljena 177

da bi se rukovali sa mnom, govore Page

mogu biti pjesnik ili slikar, oni će mi obezbijediti papir i bojice.

U amaterskom pozorištu (rade samo Šekspira…) konstatovali su da im moje usluge nijesu potrebne.

Sada, evo, sjedim u čekaonici ko zna, već, kakve asocijacije, ponižen i uvrijeđen, za nekoliko minuta biću očajan kao da nikada neću doći na red da sanjam film o Snežani u kome se, bez neke prevelike magije, ja, krastava žaba, pretvaram u princa.

.

. Polazak u Italiju

.

Poslije majčine smrti noćima nijesam mogao spavati.

Kao da se sve poremetilo i dugo osporavana nit koja spaja krv i dah bljesnula je tamom, mnogo puta, kao odgovor na prenemaganje istorije.

Shvatajući vjeru kao video igru, fasciklu prepunu osjećaja da više nema nikoga stavio sam na dno torbe i napustio Crnu Goru.

Obala kojoj smo se približavali

bila je načičkana slobodom.

Ali mi kao da nijesmo

govorili isti jezik! 178 Page

.

. Sjećanje II

.

Na osamnaesti rođendan pokušao sam da ubijem brata koji je prešao u drugu religiju!

I dan danas zažalim što mije pobjegao.

Ali, opet, kada ga neko pomene ja kažem: moj brat.

Ne znam, čudo su, valjda, te navike.

Našim putem prolaze trgovci.

Zastanu, piju vode i puše duvan i svaki mu nosi moju poruku: Vrati se rođeni – laka je bratska ruka.

.

.

Ko je zapravo bio Dane Balkanac

.

Da bi uživao u životu moraš biti siromašan, govorio mi je Dane odbijajući ipak moj prijedlog da se zamijenimo.

Sa njemu svojstvenom oštroumnošću procijenio je da je Sloboda pogubna za meine, ali put koji vodi do kazamata ja sam, već, bio zaboravio…

Tih dana nijesam htio povjerovati da je ubica! Bio mi je prijatelj i molio sam se za njega, od Boga sam tražio vazdušnu podršku možda zbog toga

što mi je obećao da će me, kad-tad, naučiti 179

da skačem sa padobranom… Page

Kada bi smo se sreli oblačili smo uniforme, postajali pukovnici, generali, bio mi je idol, onako, bili smo tim, ja i Dane, sve dok nije ubijen u Frankfurtu…

Ne mogu sa sigurnošću tvrditi da znam odgovor na pitanje: Ko je zapravo bio Dane Balkanac, ali… …nijesam imao pasoš i nijesam mogao otići na sahranu, a otišao bih i pješke, i stigao, makar na četrdesnicu, na pola godine, da kucnem, ako ga ima, na taj njegov grob i kažem: „Izađi! Vrijeme je da skačemo sa padobranom“…

.

. Put za Istanbul

.

Na dugi put, za Istanbul, krenuh da kupim Evropi ludačku košulju!

Kroz balkanske zemlje Sačekivahu me drumski razbojnici, prostitutke sa istoka i prosjaci, unezvijereni i obezvijali, ali niti jednom ne zastadoh…

Nekada sam sanjao da ću joj ići za vjenčanicu a sada, na Kapali čaršiji, biram indijska platna, rastegljiva, sa kožnim kaiševima i teškim tokama.

U Stambolu, na Bosforu, sa kesom dukata u grudima cjenkam se kao da sam preprodavac,

samo da ne saznaju

180 Page

da je to za moju djevojku, za moju ludu suđenicu…

Poneku košulju pogledam i za sebe!

.

.

Bacanje noža

.

Svoj život posvetio sam bacanju noža!

To mi je bila jedina zabava, profesija, želja…

Kako god bih ga bacio sječivo se zabadalo.

Dosta rano sam shvatio da sam rođen samo za to!

U drvo, većinom, ponekada u ljudsko meso…

Kolekcionari iz bezizlazne Unije nudili su Veliki novac za moj Nož, ali nikada nijesam ni pomislio da ga prodam. On je dio mene a sebe ne mogu prodavati paušalno.

Sve ponude odbio sam kategorički!

Ja i moj nož lutamo svijetom.

Kupujem mu korice, kožne, teksas, od zmijskih košuljica, oblačim ga po posljednjoj modi. On to zna i uzvraća mi nevjerovatnom preciznošću…

Ja i moj Nož lutamo svijetom i tražimo cilj vrijedan žrtvovanja.

Cilj i dan kada ćemo postati neraskidiva cjelina.

.

. 181

Prim. autora Page

.

Neprovjereni glasovi iz obamrle domovine javljaju da je moja nevjernica postala ogorčeni nacionalista, gode joj, kažu dušmani, ove nove, popularne, kasapske pjesme.

Javno se ne izjašnjava ali jasno čujem njeno opravdanje: “Šta ti sada hoćeš, pa, rat je bio ne tako davno…”

Razmišljaj slobodno, plastična ružo, nije zabranjeno! “Mesara Evropa” otvorena je non-stop, a i Internet nikako da se ugasi!

Na sajtu www. mrtvi u prošlom milenijumu.eu.com nedostaje moja i tvoja fotografija.

.

.

Metafora

.

Gledao sam film o lovu na ljude.

Kao i u pjesmi gdje svaki stih ima poruku, vidio sam da svaki metak kada počne da se pravi već ima svoj cilj. Nekada je žrtva ptica, dok neko spusti nišan i niže, s tim što ptica kada je pogođena može, odbačena udarom, poljubiti nebo a pogođen čovjek može, blatnjavim poljupcem, cjelivati samo zemlju.

Velika je razlika između neba i zemlje!

Lovci obično kažu da je pjesnicima oružje stih, ali stih nema zrno,

ne može povrijediti jetru, pluća… 182 Page

Loše je to poređenje!

Ako ikada počnem da se branim slomiću pero i zapaliti papir.

Iseliće pjesma iz mene.

Naspram tebe stajaće naoružan čovjek.

Tvoj istomišljenik.

183 Page

Dragoljub Pavlov VRT

Sodadžija kad ujutru jarko sunce sine i magla se sa bagremlja vine kada vetar na ulici mine i otklopi šaku zavetrine sodadžija s kolima od gline sodadžija sa konjem da zine kad sa bine siđu balerine i cvetaju južne karoline sodadžiji srce tad se vine izvije se plavo u visine u nebesa i tu se raspline sve u sitne mehuriće fine i on tako usred jutra gine ostadoše još kola od gline i konj koji od umora zine nad dušom mu zgusnuše se tmine osta samo prazno paklo drine dospe miris stare karoline kad ujutro jarko sunce sine i obasja zahrđale šine .

.

…………………….. .Otvoren grad

. zlatan nevidljiv prah lebdi lice iscrtava iskrivljuje sećanja ulazim dok se kroz prozorje

nad otvorenim gradom suton zadihano svio spokoj nestalih miluje prst 184

što se beskrajno smanjuje a uvećava Page

još samo malo pa će na glavu početi da mi padaju vrele kapljice cveća nenadno nestale neme prastare kulture orgijaju na čistoj postelji ludnica ili sanatorijum čist torijum sa ili bez natrijuma ko magle ko razvejane lale suludijummioksid lagano se širi nad meandrima usporene svesti zlatna nevidljiva prašina uokviruje kapke misli otežava

čije je to rumenilo prevrnuto plavetnilo beskrajnih tišina što se približavaju a udaljavaju na razdaljini od oka do vrha nosa dok ulazim dok se kroz prozorje kroz obzorje suton širi silne lutke sitne slepe savršene neuspele providne i lepljive ko mehurovi lebde pustim ulicama šarene se ko meduze klupčaju se migolje se legu se po usnulim balkonima košuljice preobražaja grozdovima razbacane vise prazne pulsiraju oblaci nečujnih treperećih zastiru veo

nad golim kamenom iz kojeg je ko pesak iscurilo vreme

teškovidljivi prah pritiska 185

misli usporava Page

dali se začauriti vratiti se u seme čekati gora vremena sanjam o vetru i kiši po kosi pljušti med zlatna gamad mi na slepoočnicama sni pokušavam da sanjam ceo svet dok se kapci spuštaju ko otežala saća na prazan otvoren grad horde divljih leptirova navaljuju .

. Terasa

. sunce stoji neki natpis visi na terasi na stanici burad smole tromi dim niz moždine se sliva u daljini sitan život maše kipi penom bele cvasti i tako nestasmo ko od pene da smo možda ja i nisam nikad niko bio život svoj sam možda samo izmislio

.

. Izvan

.

ponekad noću u snu krenem tamo ponesem čarape korpu i pedale onda gluvo stanem nasred puta vlažnih stopala od rose zaborava 186

stojim jer ne želim da se vratim Page

srećom konja sobom ne povedem jer bi možda dugo morao da čeka lete dani godine životi drvenim lagano već susrećem hladan miris noći gorčina orahovog lista zgusnuta u tečnost korpu mi odnosi gle tamni leptir me obilazi noć plete sa potopljene svetiljke krilima mi maše lebdim jer ne želim da se vratim osećam ponovo onaj isti prostor mogu li opet da udahnem onaj davni vazduh nabijen raspadnutim svetlom od vrtoglavice želja nailazi nečiji osmeh spao sa usana na talasu predosećanja zastaje kraj mene .

. Okretaljka za tango

. između los manđelosa i mošorina postoji okretaljka za tango jedna jedina ako je promašite idući peške lagano za mislima svojim verovatno će doći do greške koje se pomalo bojim umesto da partnerku savijete preko kolena levog vi ćete da je navijete do usijanja belog i kad već umorni i siti zvezda krenete bosi kući okretaljka toplinom gnezda

u zagrljaj će vas vući

187 Page

jednom sam plesao sa četiri dame u četiri godišnja doba kraj mene stare vrdalame igraše četiri groba

.

. Putovanje za Peru

. šešir štap mapa igra na drumu vetar raznosi mirise putovanja bio bi već red da krenem za peru brod još nedovršen drvo još u gori ruda u planini a ja već spreman oran za putovanje nameštam šešir od slame dahom i rukavom izvlačim sjaj na staklenom oku na punjenoj ptici vežbam već korake za njihove igre nestrpljivo čekam da vidim peru izbliza istina još sam u sobi ali okrećem se jugozapadu samo jedan korak i već sam mu bliži

.

. Gdinja

. kad stignemo u gdinju tamo već jesen podne otškrinut prozor anđeli od staniola herkul stisnu čvršće zmiju pod pazuhom kad smo došli u g dinju kasnog leta bilo već popodne sunce svelo vitraži ustajali herkul skoči sa kočije sa krikom sa čipkane ograde prnuše gavranovi cigle pečene kestenovi pogrbljeni mlako pivo

dočekaše nas trgovci žitom prerušeni u trgovce 188

ribom Page

herkul pođe sa njima ka krčmi više ga ne videh produžih za gdanjsk po mraku po tragovima od zrnevlja pojedenih od uspavanih ptica kad smo ušli u gđu dinju rano s proleća beše jutro odsjaj noći još lebdeo nad grivom šume sjahasmo priđe nam mlada žena bez pratnje sa perom na šeširu vrana nasmejana sa ponosom na ramenima obrati se herkulu na španskom reče kad smo zašli u gospođu dinju meku zimu ponoć preseče mesec mlak iza trepavica jedva napipah spotakoh se sevnuh dobih udarac sleđa izgubih cvet ne videh sebe nikad više

.

.

Sećanje na Rusoa carinika

. dok mi suva draga ispod lišća trune druga mi se već u večnu ljubav kune još se sećam iz cirkusa čoveka od gume predosećam iz prašume narandžaste pume

.

.

Vratio je stolicu na mesto

. vratio je stolicu na mesto vratio se u zavičaj

nije više bilo stare kuće više nije bilo starog grada seo je za sto

prekoputa majske jeseni 189 Page

naručio jednu sporu pticu gde je ona sanjiva ograda gde su one lišćanstvene lipe uzeo je hartiju napisao svet je bio lep miš je bio slep zatim naslov dani davni imali su zatvorene oči

.

. Vrt

. onoga dana kada su mekroz staklena vrata u vrt zeleni sproveli skoro ne znah da sam živ ni ko sam i da sam još jutra dok postoje određen da lutam među drugim obilazeći ih ni sam ne znajući zašto i da mogu između sebe da lutam često se napuštajući u gomili stvari da ostanem nedovršen kao voleo sam drugove što su veleli devojke iste koje i ja o pa nekad morah da napuštam gore da putujem na daleka mora kad se vraćah al drugovi zarasli u travu pa se pozdravljamo skoro podrugljivo

.

.

Čečilija

. vrlo jednom davno lane ja naslikah kuću jednu skromnožutu neuglednu a nazvah je još preklane 190

bagremlje kraj barutane Page

i akvarel ovaj stari u sebi kao da krije lik presvete čečilije i sve njene ženske čari da nekažem one stvari ja je sretah pored puta koji vodi na pecanje pa i sada kroz sećanje kad mi noga tu zaluta ona stoji pokraj puta barutana kraj bagrema herbarijum moje duše gde se venci snova suše bi u fišek zavijena i nekuda odnesena da se u njoj brižno čuva sitno seme od šeboja kao barut davnog boja eksplozija cvetna gluva nad šebojevinom duva

91 1

Page

Ljubeta Labović OŽILJCI

Kuća bez krova

.

Godinama smo čekali da neko otvori našu prvu kuću Da se neko od nas prvi rodi na tom pragu Da neko otvori vrata i prozore Da otvori oči…

Tu je bila kamena kula izrasla iz zemlje i stijena Tako su pravljene sve crnogorske kuće Prvo je nastajalo ognjište Pa onda zidovi i krov.

To je poseban domaći stil Izvorna arhitektura Prvo smo imali prozore Pa tek onda kuću..

Na posljednjem podignutom zidu bila su nekad vrata, Kroz koja su davno otišli Posljednji ukućani…

. ( 2014)

.

Ožiljci

.

Na kraju nepregledne sobe leži naš mrtvi Otac koji nikad nije otišao ni po nebu ni po zemlji

U ovom malenom uglu iza svih vidika vadim iz dlanova zarđale čavle 192

kao posljednje rije Page

zagledam se u vjekovne probode ne mogu da dodirnem nikad najdublje mjesto unutra kao najvažniji razlog postojanja jedan je bol razliven u svim dobima kao da je beskonačna strijela zarivena u nedohvatnu tišinu srca.

Ostale su davno odnijeli i prija mi samoća i dalje sam zakačen prometejski na visini s brda gledam dolinu maslinjake i more, – Onda dođe Ona sa vodom i mirisnim uljima namaže mi kosu, oči napuni lijepim likom ispod trepavica koje su narasle do zemlje.

(2010)

.

Zeleni auto i slika

.

Uvijek kad je dolazio s nekog putovanja, ili se vraćao iz besmislenog dana u tu sobu gledao je na polici tri relikvije preostalih želja. Iza je bila Maska crvene smrti Poova kao simbolika spajanja malog života sa strahovima raskošnih balova u zaraženom zamku. To mu je bio posljednji prizor preostalih snova, mali zeleni auto, kliker i zastavica Montenegra, potonja slika, instalacija skupnog života; Čuvao je te simbole kao trojstvo sjećanja, palu zastavicu pridizao na krov auta ( kliker je bio mali kao golubije oko ). Kad bi upao u noćne delirije primicao se tome kao do nekog molitvenika… To je bila najdraža postavka u muzeju uspomena, njegov posljednji pristojni imetak

u maloj garaži među iskošenim ostacima rasutih knjiga. Nadao se da će se tu ponovo sliti ljubav, da je to stvarno kao neki njegov građanski status,

zelena plastična kola sa crnim točkovima. 193 Page

I kad je odlazio zauvijek odatle brižljivo je mislio na to: pospremio u najsigurniji dio prtljaga, na dnu kutije gdje su bile ostale dragocjenosti, kamenčići s mora, otkinuta ogrlica i suhi bokor s Lovćena ubran jednom kad je dan nalikovao sreći. Sad je to zagubljeno u novim neredima, auto je sigurno na dnu ispod besmislenih spisa, zastavica kraj vinskih boca uz osušenog žohara, kliker se otkotrljao u litice uglova sobe kao izgubljeni mali planet čami u svom svemiru, Trebalo bi ga naći i sačuvati kao nekad u malom džepu.

..

.

Karcer

. tako je bliska i daleka ta logorska soba kao prostor za dugo čekanje pisma niko ne dolazi skinuta je sa spiska dežurnih samo anđeli čuvari tihih prostora samoće ispod niskog oljuštenog plafona i kamen se rastavlja u napuklinama zida prostor je osmislio lično Franc Kafka i ugao visokog prozora prema očima i pravac kratkotrajne svjetlosti što raskriva kapke kao krila sobne bube otvaraju se i zatvaraju vrata i vide se uzalud jer ovo je sasvim unutra i niko ne može ući Osim njega koji tuda neprekidno prolazi tako lagano da ne primjećuje taj hod Kao da postoji samo sjenka unutra a sve drugo obilazi oko spoljašnjosti koja izgleda sasvim obično kao svi drugi prostori na svijetu

.

. 194

Izgubljena mjesta Page

.

Ponekad obiđem stara voljena mjesta koja sam pažljivo i sjetno godinama izbjegavao pokušavam nazreti nedovršene događaje tragove nevidljive skrovite i žive pored židovskog groblja ispod bagremova rascvalih ruža gdje nekad bijaše kamenjar vraćao se kao da dovršavam započeto pismo ispred stacionara gdje sam čekao jednu ljubav bijahu razbacane stare nepotrebne stvari i tamo odakle je posve drugačije trebalo doći ljubavnici su se gubili u žudnjama i sjenkama lisnate grane drveća prekrivahu vidik.

Tražio sam nešto zauvijek izgubljeno i potpuno kasno obilazio mjesta gdje je postojao davni život otiske i moguća nepomjerena stanja neki znak da sve ne prolazi sasvim i lako sa željom da se izgubljeno ponoviti može

Ulazio sam žurno i brižljivo u to stanje krajolika koji je zacijelo promijenjen a još svi događaji koji su tu nekada bili važne predstave života žele stati i vratiti se kao odjeci starih stihova ili prekinute melodije na polomljenim pločama Tražio sam neko davno izgubljeno mjesto u tom kraju koji me obuzima kao da je sve sada Želio sam nježnost nekog starog stanja poruku skrivenu za sadašnji trag otiske voljenih dodira boje otišlih očiju i lica kroz vjetar i lišće davno izgovorene riječi Tražio sam izgubljeno bez povratka što ni sad nemam

.

.

Unutrašnja soba

.

195 Page

Jedna majušna i moćna svjetiljka pada s plafona Valeri

Ništa tu neće biti uskoro pomjereno dok riječi o konačnom odlasku postaju tiše i stvarnije od svjetlosti koja je otvorena i jasna u prozoru ova soba više nije dio stana ni kuće unutra je tako daleko kao u egipatskoj piramidi sve je natopljeno tišinom i nemogućim povratkom i paukovi su u uglovima napravili fine draperije arhitekturu mreža za neka daleka doba tako je dugo prazna i nepotrebna ta soba sa strahom na zatvorenim vratima sve je tu zaustavljeno kao nevidljivi sat i ovaj raspored stvari u neredu među zidovima koji su nakon odlaska obloženi otiscima i dahom rijetkih boravaka i izlomljenom sjenkom preko plafona ovako stoje jedno vrijeme knjige i časopisi nemarno rasuti i obrušeni preko paketa i košulja a vidi se da su rukopisi slučajno pali i da su čitaoci davno otišli odatle prije nego su ostavili posljednje utiske koji su već sada nevažni i blijedi kao oljuštene boje ljubavi sa zidova dodiri rastavljenih dlanova na vratima i teški utisci sna kojim kraja nema u stanju u kojem je sve u ovoj sobi zaustavljeno i prije nego se napravi u njoj novi slučajni red svaki dolazak biće potpuno nemoguć kao nastavak posljednje ispisane rečenice koja bi svakako morala pomjeriti sve ispisane redove iz ove sobe u kojoj isto prodire svjetlost bez obzira na večernje sjenke i tamu i tihe duše koje vole sva doba govore da ovdje više nema nikakvih slika osim jedne koja tvori arabesku razbacanih stvari i udaljava se lagano od lica koja su otišla zauvijek

iz te prostorije u kojoj su ućutale sve riječi 196 Page

kao udaljavanje od ovog ispisanog teksta. u druge prostore i nepoznate krajeve svijeta.

(2008)

197 Page