VATRONOŠA ВАТРОНОША

A story of thoughtful growing Прича о мисаоном одрастању VATRONOŠA A story of thoughtful growing

ВАТРОНОША Прича о мисаоном одрастању Special thanks to Kalliopeia Foundation, Tides Foundation for making this publication possible.

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

7.071.1(497.11)”19”:929(047.53) 7.038.54 Пајић С. 821.163.41-94

DRAGIŠIĆ, Marija, 1980- Vatronoša : a story of thoughtful growing / interviews conducted by Marija Dragišić and Zorana Đorđević ; [English translation Aleksandra Subić] = Ватроноша : прича о мисаоном одрастању / разговоре водиле Марија Драгишић и Зорана Ђорђевић ; [превод на енглески језик Александра Субић]. - Beograd : Z. Đorđević = Београд : З. Ђорђевић, 2019 (Beograd : Publikum = Београд : Публикум). - 145 str. : ilustr. ; 24 cm

Uporedo engl. prevod i srp. tekst. - Tiraž 100.

ISBN 978-86-900886-0-7 1. Đorđević, Zorana, 1983- [особа која интервјуише] [издавач] a) Пајић, Слободан (1945-) - У успоменама b) Ватроноша (пројекат) - У успоменама c) Уметници - Београд - 20в - Интервјуи COBISS.SR-ID 274409484 VATRONOŠA ВАТРОНОША A story of thoughtful growing Прича о мисаоном одрастању

Interviews conducted by Marija Dragišić and Zorana Đorđević

Разговоре водиле Марија Драгишић и Зорана Ђорђевић

Belgrade, 2019 Београд, 2019

CONTENT САДРЖАЈ

PROLOGUE УВОДНА РЕЧ 7

INTERVIEWS РАЗГОВОРИ

VERA ILIJIN ВЕРА ИЛИЈИН 13

IVANA GOLUBOVIĆ ИВАНА ГОЛУБОВИЋ 31

VLADIMIR LAZAREVIĆ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ 59

EVGENIJA DEMNIEVSKA ЕВГЕНИЈА ДЕМНИЕВСКА 97

SLOBODAN DAN PAICH СЛОБОДАН ПАЈИЋ 117

PROLOGUE УВОДНА РЕЧ

Attic University, Wizard Tower, Šejka’s picture, Поткровни универзитет, кула чаробњака, a corner full of magic, a cabinet of curiosities filled with Шејкина слика, магични кутак, кабинет carefully selected objects… that is how our interlocutors куриозитета препун пажљиво одабраних remembered a small room of Slobodan Dan Paich, a предмета... Тако су се наши саговорници присетили miniature studio in a building loft in Narodnog fronta собице Слободана Пајића, минијатурног атељеа street, Belgrade. This unusual space is the starting који се налазио у поткровљу стамбене зграде point for a story about a group of young people from у Улици Народног фронта у Београду. Овај the sixties; they had gathered with an idea of joint необичан простор полазиште је приче о групи creativity and serious self and world exploration. With младих људи који су се шездесетих година прошлог their perspectives from the last 50 years, five former века у њему окупљали с идејом о заједничком classicists and high school students have shared what стваралаштву и озбиљном истраживању себе their creative endeavors looked like, how they saw и света. Петоро некадашњих класичара и it then, and what it’s like today after a turbulent life београдских гимназијалаца присетило се данас, са of adventures. дистанцом од пуних педесет година, како су њихови Slobodan Dan Paich, himself, has invited us стваралачки подухвати тада изгледали, како су их to record the memories of a long-range primordial видели онда, а како их виде данас, након бурних initiative of young Belgraders, so our interviews were животних пустоловина. carried out in a warm and informal spirit with Vera Да забележимо сећање на једну дубинску, Ilijin, Ivana Golubović, Vladimir Lazarević, Evgenija исконску иницијативу младих Београђана позвао Demnievska, and Slobodan Dan Paich. Considering нас је управо Слободан Пајић, те смо у топлој, that this whole story is concerning, as Slobodan said, неформалној атмосфери разговоре водиле their little history and cognition, it was almost impossible с Вером Илијин, Иваном Голубовић, Владимиром to prepare for the interviews. Despite an incomplete Лазаревићем, Евгенијом Демниевском и самим understanding of the coverage and the task at hand, Слободаном. С обзиром на то да се цела прича тиче, we bravely trod into unknown territory, not knowing како је Слободан то назвао, њихове мале интимне what awaited us. 7 Slobodan made the initial contact with our историје и спознаје, било је такорећи немогуће да interlocutors, and he gave them general guidelines for се припремимо за вођење ових разговора. Упркос further discussion. It is about our adulthood memories, непотпуном разумевању обухвата и задатка који as it is subjective, your own... different memories имамо пред собом, храбро смо крочиле, не знајући are good because the Vatronoša* theatre was not an шта нас чека. ideology. We were spontaneous supporters in an elusive, Слободан је остварио иницијалан контакт organic way. These interviews are a celebration of са нашим саговорницима и сваком понаособ our thoughtful childhood, youth, and existential deep дао опште смернице за даљи разговор: „Говори friendship. Whatever you say is worthwhile and even о сећању у нашем зрелом добу, онако како је if there are contradictions it is wonderful because it is субјективно, твоје… Различита сећања су добра, real. Such a seemingly broad guideline gave space to јер позориште Ватроноша није представљало everyone to approach the assignment in their own одређену идеологију. Ми смо били спонтани way. Interviews were conducted in a free form, with no истомишљеници на неухватљив, органски начин. strict framework, which would allow respondents to Ови интервјуи су прослава нашег мисаоног focus their memories in its sole discretion. Therefore, детињства, младости и егзистенцијалног, дубоког every conversation is focused on different content. пријатељства. Шта год кажеш вреди и ако су Interviews were recorded, transcribed and restructured контрадикције, то је дивно, јер је право”. Овакво in order to follow the chronological timeline of events. наизглед широко упутство дало је простора да After that, each one of the interviewers made the свако задатку приступи на свој начин. Интервјуи necessary corrections and additions, thus the final text су вођени у слободној форми, без строгих had been shaped. оквира, што је допуштало да саговорници своја Trying to catch the threads, the interviews сећања усмере према сопственом нахођењу. were directed toward what we considered the Управо зато, тежиште сваког разговора је на backbone of their communion, and that was the idea различитом месту. Интервјуи су снимани, а затим of Vatronoša theatre. Although Vera Ilijin was not a транскрибовани и реструктурирани како би прича part of that youthful enterprise, her memories about пратила хронологију догађаја. Након тога, свако the period that preceded should serve as a prelude to од саговорника извршио је неопходне корекције и understanding the context in which this idea was born допуне, те је текст финално уобличен. and developed. However, it soon became clear that Покушавајући да ухватимо конце, интервјуе the story goes beyond the imaginary frames. Each told смо усмеравале ка ономе што смо саме у почетном тренутку сматрале окосницом њиховог заједништва, * Vatronoša is a complex word in Serbian language, meaning а то је идеја о позоришту „Ватроноша”. Иако Вера one who carries fire. There is no adequate word in English, so it is left in Serbian (interpreter’s note). Илијин није била део тог младалачког подухвата, 8 Shy of Her Beauty She Felt Protected by Her Love of Reading, Slobodan Dan Paich While working on the book, Slobodan has regularly sent us his pictures over the internet. We are going to present some of them.

Посрамљена својом лепотом, осећала се заштићеном својом љубављу за читањем, Слободан Пајић Током рада на књижици, Слободан нам је редовно слао своје слике имејлом. Приказаћемо неке од њих.

their vision of Vatronoša and Slobodan Dan Paich, as њена сећања о периоду који му је претходио its initiator, but our interlocutors paid equal attention требало је да послуже као увертира за разумевање to the description of the environment of growing up in контекста у коме се родила и обликовала ова Belgrade in the sixties. Thanks to that, this publication идеја. Међутим, убрзо је постало јасно да прича makes a small collection of memories about the whole превазилази замишљене оквире. Свако је испричао subculture of educated Belgraders and a venture of своје виђење „Ватроноше” и Слободана Пајића engaged high school students. We are writing these као њеног иницијатора, али су наши саговорници memories with the natural focus on Slobodan Dan подједнаку пажњу посветили и опису средине у Paich’s work; Slobodan as someone who brought којој су одрастали у Београду шездесетих година. those we have interviewed together in the past, as well Захваљујући томе, ова публикација чини малу as today. збирку сећања о читавој супкултури образованих Evoking vivid images of growing up, our Београђана и једном подухвату ангажованих interlocutors were proud to talk about the quality of гимназијалаца, са природним освртом на рад 9 the former school system which created high quality Слободана Пајића, као неког ко их је окупио онда, students, as well as Belgrade with the various cultural али и данас, када записујемо ова сећања. contents, could be classified within the world’s cultural Дочаравајући живу слику свог одрастања, capitals. An especially interesting story is about The наши саговорници су са поносом говорили о Classical Grammar High School, which does not exist високом квалитету тадашњег школског система anymore, and used to provide an exceptional education који је стварао ђаке озбиљног формата, као и to its students. Famous names and illustrious careers о Београду који се по богатству садржаја могао of its former students cast doubt on the reasons for сврстати међу светске престонице културе. its abolition. This school was considered bourgeois; Посебно је интересантна прича о Класичној however, at one point it was realized that the world гимназији, школи која више не постоји, а која је didn’t need it anymore, the world was changing. This пружала изузетно образовање својим ученицима. was a school that provided knowledge, teachers who Звучна имена и славне каријере њених бивших recognized and supported the talents of its students, ђака бацају сумњу на разлоге њеног укидања: had a cultural environment that ignited a spark of та школа се сматрала буржујском, те су у једном inspiration and encouraged the development of a free тренутку схватили да то свету више не треба, свет creative spirit. It was certainly a place where there се мења. Школа која пружа знање, професори was fertile ground for the creative inspiration of the који препознају и подржавају таленте ученика и young. The idea of establishing Vatronoša theatre was културна средина која пали искре инспирације born in such circumstances, for its implementation и подстиче на развој слободног стваралачког Slobodan Dan Paich easily gathered peers – devotees духа, свакако да су били плодно тло за креативне of a similar sensibility. иницијативе младих. У таквим околностима родила With great experience in different spheres се и идеја о оснивању позоришта „Ватроноша”, за of art acquired as a boy on the radio and in films, чију је реализацију Слободан Пајић лако окупио Slobodan turned his fascination with the process of вршњаке – посвећенике сличног сензибилитета. creating a joint project into the Vatronoša. Although Уз озбиљно искуство из различитих a professional theatre like Atelje 212 supported this уметничких сфера, које је још као дечак стекао на project, it was never completely fulfilled. However, радију и филму, Слободан је своју фасцинацију the idea was successful! Because, as Vlada Lazarević процесом заједничког стварања преточио у said, after the divergence, we were all occupied with пројекат „Ватроноша”. Иако је чак и професионално something else, but some of the adventurous spirit of the, позориште попут Атељеа 212 подржало овај never before played performance, Vatronoša remained пројекат, до његове пуне реализације није дошло. in us. Но, идеја је успела! Јер како је то Влада Лазаревић срочио, након разлаза „свако се нечим другим 10 The concept of joint creativity has followed бавио, али је остало у нама нешто од истраживачког the artistic expressions of Slobodan Dan Paich since духа никад неодигране представе Ватроноше”. his early youth. Ever since his puppet theatre and the Идеја стварања у заједништву пратила је threads of nylon stockings and recitals held in school, уметничка изражавања Слободана Пајића још од it was clear that he understood the importance of најраније младости. Већ у луткарском позоришту creating a moment of magic and the creative power на концима од најлонских чарапа и рециталима of a collaborative research process that is several приређиваним у школи, било је јасно да је разумео times greater than the mere sum of the individual значај креирања магије тренутка и стваралачку participants. To this day, he has remained true to this снагу заједничког истраживачког процеса, која concept. In plays regularly held in Istanbul and San вишеструко превазилази пуки збир појединачних Francisco, it is still possible to catch the fine thread that учесника. Концептуално, томе је остао доследан spun back all the way to the theatre Vatronoša. до данашњих дана. У представама које редовно By recording these memories, we have одржава у Истанбулу и Сан Франциску могуће realized that we are involved in such a story. Thus, the је ухватити ту фину нит, испредану још од book in front of you also echoes the same idea behind позоришта „Ватроноше”. the Vatronoša – a joint creative venture through the На самом крају, увиделе смо да reflection of life and the world. Again, Slobodan Dan смо бележећи ова сећања и саме постале Paich was the main initiator. Our interlocutors pointed део једне такве приче, те да је књижица пред out that unusual, strong energy generated in the joint вама такође одјек исте идеје која је стајала иза creative work has always been faced to beauty as far „Ватроноше” – заједнички стваралачки подухват as Slobodan Dan Paich is concerned. However, he has кроз промишљање о животу и свету. Слободан always, even in this venture, left one part of the idea Пајић је и овог пута био главни иницијатор. incomplete, unsaid, and unshaped. For an unskilled Несвакидашња, снажна енергија која се генерише passenger, on the track of creation, it would seem that у заједничком стваралачком раду и промишљању, the story is not completed. But the story is to be finished како наши саговорници кажу, одувек је – што се by ourselves, each for itself, in its sole discretion, inner Слободана Пајића тиче – била окренута лепоти. voice, and magic of the moment. Ипак, он је увек, па и у овом нашем подухвату, остављао један део идеје недоречен, недопричан, Marija Dragišić необликован. Невештом путнику на стази стварања, Марија Драгишић учинило би се да прича није испричана до краја. Но, причу треба да довршимо сами, свако за себе, Zorana Đorđević Зорана Ђорђевић према сопственом нахођењу, унутрашњем зову и магији тренутка. 11

VERA ILIJIN ВЕРА ИЛИЈИН

How did your friendship with Slobodan start? Како сте започели пријатељство We met when we were close to 11. It was when we са Слободаном? entered The Classical Grammar High School. We were Упознали смо се с непуних једанаест година, still studying the old program where we had eight када смо се уписали у Класичну гимназију. То је years of high school after four years of elementary тада још било по оном старом програму ‒ после school together. Although we can’t remember what четири разреда основне, осам разреда гимназије. the beginning of our friendship looked like, it happened Не можемо да се сетимо како смо почели да се quickly; Slobodan’s birthday was November, and we дружимо, али је то сигурно било врло брзо, јер је were able to become close friends during September Слободану рођендан у новембру ‒ тако да смо се and November. He invited my brother, Miša, and ми од септембра до новембра толико зближили да myself to celebrate his birthday. For that occasion, смо Миша, мој брат, и ја били позвани на прославу as well as for his next three birthdays, Slobodan took рођендана. Слободан је за ту прилику (и после, a slightly larger box from the grocery store, where за још три рођендана), једну мало већу кутију из sugar or I don’t know what else had been kept, cut the самопослуге, од шећера или не знам чега, исекао front and made a stage with canvas on the back. The са предње стране и направио позорницу која је puppets were made of paper, and the important ones отпозади имала рикванде. Луткице су биле од were larger and painted from the back, too; extras папира: оне које су биле важне биле су нешто већих were painted only from the front. We didn’t have many размера и осликане и с леђа, а оне које су биле crayons back then, as it was 1955/1956 when there статисти биле су осликане само спреда. Нисмо weren’t as many things available. He would be moving баш имали много бојица тада. То је била 1955/56. those puppets while his mom’s table lamp, as a light, година ‒ послератно доба када није било свега и would illuminate the stage. For me, it was so glorious. свачега. Он је те луткице померао, а позорницу је I thought they were made of clay. As a matter of fact, осветљавала стона лампа његове маме. То је било once he brought them to my house, I realized they толико величанствено у мојим дечјим очима да сам were made of paper, hanging on the strings taken from мислила да су те луткице од глине. Међутим, када

13 his mom’s nylon stockings; and they would mess up их је једанпут донео код мене – схватила сам да from just looking at them! How did he ever manage to су у ствари од папира, на концима које је вадио из cope with it, to handle and perform a play? The stage најлонских чарапа своје маме. А довољно је било да was on a kitchen chair, and we would sit on a basket их само погледате и већ би се замрсиле! Како је он full of laundry, that his mom prepared for ironing. She уопште успевао да изађе на крај с тиме, да рукује would put a blanket over it, and Miša and I could sit and њима и да целу представу изводи? Позорница је watch from out there. Our view was at the same height стајала на једној кухињској столици, а ми смо седели as the stage. It was wonderful that after the play we на корпи за чист веш који је његова мама спремала were also moving the puppets, continuing the show да пегла. Она би ставила преко тога ћебе и ту смо and improvising. Миша и ја седели и гледали. Поглед нам је био у висини позорнице. Било је дивно што смо после The first time Slobodan didn’t tell us what представе и ми померали те луткице, настављали to expect, after that we knew, but he never wanted представу, импровизовали... to tell us which show would be performed. We can’t remember the first two plays. Once, there were some Први пут нам Слободан није рекао шта нас national costumes; were they Slovakian national чека, а после смо знали шта нас чека, али никада costumes? They looked like Timok region to me; није хтео да нам каже која ће бити представа. Не although, Slobodan didn’t draw it very skillfully. можемо да се сетимо прве две представе. У једној The other one had a big Indian chief and a wigwam. су биле неке народне ношње. Да ли су то биле неке That was obviously some Indian tale. Namely, under словачке ношње ‒ мени стилски нешто личе и на Slobodan’s leadership, so I say, together we started Тимочку Крајину, мада Слободан то није нацртао не visiting the Children’s department of The City Library, знам колʼко вешто. Друга је имала једног великог on Zmaj Jovina Street. That’s where those tales we индијанског поглавицу и шатор. То је очигледно loved very much came from – especially national tales била нека бајка о Индијанцима. Наиме, ми смо – American, Native Indian, Indian… and there was некако заједно, а под Слободановим руководством, some School book with tales that we had been reading да тако кажем, почели да идемо у и библиотеку, у carefully. After that, our cult book was The Wonderful Дечје одељење Градске библиотеке у Змај Јовиној. Adventures of Nils by Selma Lagerlöf. In fact, that was Отуд су те бајке које смо јако волели, и то поготово a nature study textbook she’d written for children to бајке народа ‒ Индијанаца, Индијаца... А била је нека learn about Swedish nature. It was about a boy who Школска књига где су биле бајке и ми смо то помно committed some impropriety, effrontery, and he was читали. После је наша култна књига била „Чудесно shortened and turned into a goose, named Akka from путовање Нилса Холгерсона” Селме Лагерлеф. Kebnekaise, and was flying with her towards the North. То је у ствари уџбеник познавања природе који је 14 Afterwards, when we grew up a little more, Damien by она написала да би се деца упознала са природом Hermann Hesse was really important to us. That was Шведске. Говори о једном дечаку који начини неко the maturation when you realize that your parents are непочинство, неки безобразлук, па буде смањен, па not gods and everything. We had been going to the се увуче у једну гуску, која се зове Акаокајнеказе и library with Slobodan, and we would always exchange с њом лети према северу. После, кад смо мало више books, retelling and experiencing them. одрасли, била нам је јако важна књига „Демијан” Хермана Хесеа. То је било „оно” сазревање, када The third play was Oscar Wild’s Birthday of the увиђаш да твоји родитељи нису богови и све остало. Infant. It is a tender story about a dwarf coming out Са Слободаном смо стално ишли у библиотеку и into the world for the first time, everybody was looking увек смо размењивали књиге једни са другима, and smiling at him, he was satisfied and, at the end, препричавали их и доживљавали.

Muppets used in plays Slobodan Dan Paich used to prepare for his own birthdays

Луткице из представа које је Слободан Пајић као дете припремао за своје рођендане 15 when he saw himself in the mirror, his heart breaks; Трећа представа је била од Оскара Вајлда a beautiful but sad story. The fourth play was Madam „Рођендан инфанткиње“. То је једна дирљива прича Butterfly. I don’t remember if Slobodan sang then. It где један кепец излази први пут међу свет, и сви га was different from the others. That was the time when гледају, смеше му се, он је задовољан, и на крају, you could buy chocolate wrapped in foil, and Slobodan када види себе у огледалу, њему препукне срце. used it to decorate something. It was more luxurious Једна лепа али тужна прича. А четврта представа than the other ones. There were four plays, for each је била „Мадам Батерфлај”. Не сећам се да ли је birthday. Afterwards we outgrew it, there were other Слободан и певао том приликом. Она се разликује forms of entertainment. од осталих. Тада се већ појавила чоколада са станиолом, па је Слободан правио неку декорацију од њега. Била је раскошнија од свих осталих. Биле су четири представе, за сваки рођендан. После смо то некако прерасли, биле су друге забаве.

Set design of the plays Slobodan Dan Paich used to prepare for his own birthdays Сценографије из представа које је као дете Слободан Пајић припремао за своје рођендане

16 Tell us about your co-schooling. It was very serious Причајте нам о вашем заједничком школовању. and again imaginative, full of adventures. Било је врло озбиљно, а опет маштовито, пуно We went to school on Saturdays back then, so we had догодовштина. Latin six times per week. First, we studied grammar in Тад се ишло и суботом у школу, па смо час латинског our first, second and third year, and then we started имали шест пута недељно. У првој, другој и трећој reading Sallust, Cicero, Tacitus, and Livy. We’d been години ради се граматика, а после смо почели да reading all of that in Latin, every day. We started читамо Салустија, Цицерона, Тацита, Ливија. Све learning Greek when we were 12 or 13, a bit later, so смо то читали на латинском, сваког дана. А грчки we wouldn’t have to study everything at once, and смо почели да учимо са дванаест-тринаест година, Slobodan had one great virtue. He always told me I мало касније, да не би било све одједном. Слободан was a good student and he wasn’t. So, I said, I was a је имао једну велику врлину. Он мени каже да сам stupid student who learned everything and everything ја као била добар ђак, а он није. Ма рекох ‒ ја сам got into my mind, and you were selective. He already била глуп ђак, који све учи и све му улази, а ти си био knew what he needed. Here we were sitting, it was the селективан. Он је већ тада знао шта њему треба. very beginning of the new school year, and he hadn’t И тако седимо ми, сам почетак нове године, а он decided yet if he needed to learn Ancient Greek or not. још није решио да ли му старогрчки треба или не. We had homework, I was sitting, he was sitting right Имамо домаћи задатак, ја седим, а он поред мене и beside me drawing those letters because he hadn’t више прецртава та слова, јер још није научио да их learned them yet. We hadn’t taught my little brother пише. А мој млађи брат, којег још нисмо научили да how to read Ancient Greek, so he wouldn’t be able to чита грчки да би нас испитивао, мува се око нас по question us and he was buzzing around the room. He соби. Негде је нашао неки бокал и ставио га мени found some jug and put it over my head like he was изнад главе, као да ће сипати воду. А Слободан going to pour water on me. Slobodan pulled the jug повуче бокал, да као види да ли има воде унутра и away like he wanted to see if there was water in it, and она ме пљусне. Ја ударим у плач ‒ Јао појели су ме! it splashed me. I started to cry – Oh, they teased me! - ‒ одем код маме да их тужим, кикице ми висе ‒ Јао I complained to my mom, my braids were hanging. It ужас! Тако да нисмо били анђели, далеко од тога. was horrible. So, you see, we weren’t exactly angels, on the contrary. Једном, не знам зашто, моја мама је добила каранфиле или руже, неки велики црвени букет. Once, I don’t know why, my mom got Тада цвеће за дивно чудо није било скупо, а мама carnations or roses, a big red bouquet. Surprisingly, је била професор у нашој школи, па га је добила од back then flowers weren’t as expensive as they are ђака. Она је имала дивну особину ‒ у школи је умела today. My mom was a teacher in our school, and she да буде другарица-професор, па чак и другарица- 17 got them from her students. She had a wonderful -директор једно две године, а код куће, за наше virtue, she was a teacher in school, even a director for другове, била је тета Недељка. И нико од наших two years, but when she was at home, she was simply другова није се устручавао да дође код нас, јер, Aunt Nedeljka. No one from our friend group hesitated боже, ту је професор. Једино нам није предавала. И to come to our house even though the teacher was добила је те руже и питам се ‒ што нам је сметало there. The only thing is that she wasn’t our teacher. So, то цвеће па смо га откинули? Кад смо видели шта she got those roses. Why did those flowers bother us смо урадили, онда смо га некако ушивали. И мама је so much? We ripped the tops off! When we saw what дошла, видела да цвеће стоји као разбијена војска, we had done, we tried to mend them somehow. She па је покушала да га намести, а оно ‒ бућ... came and saw the broken flowers, like a broken army. We tried to make them better and plop…

Playful companions at Kalemegdan fortress: Vera Ilijin, Slobodan Dan Paich and Miša Ilijin (1961)

Разиграно друштво на Калемегдану: Вера Илијин, Слободан Пајић и Миша Илијин (1961)

18 How did you plan your playtime? А како сте осмишљавали време за игру? What was your favorite game? Која вам је била омиљена? Our favorite game was called Cornelia, which isn’t Омиљена игра нам је била такозвана Корнелија, easy to describe. We started playing that when I was коју није баш лако описати. Тако смо почели да се 12 or 13, maybe influenced by the opera. I guess it играмо када сам имала дванаест-тринаест година, was the first time we went to the opera, to Lucia from можда мало под утицајем опере. Тад смо ваљда Lammermoor. Slobodan had an opportunity to watch први пут ишли у Оперу, на „Лучију од Ламермура”. the play before us because he used to sing in the Radio Слободан је и раније имао прилике да иде јер је Beograd choir, and they had been singing in the opera. певао у хору Радио Београда, па су они певали у If I am not mistaken, there was Zinka Kunc, who looked Опери. И ако се не варам, певала је Зинка Кунц, која like a huge chiffonier, enormous, and she was supposed је била као пречански шифоњер, огромна, а требало to act like a young lady in the play. That was so hilarious је да буде као нека млада. То нам је било толико to us that we made fun of it. Our game consisted of my смешно да смо извргли то неком руглу. Састојало brother harping on the piano with all his force, and I се из тога да је мој брат дрндао по клавиру из све was wrapped in white sheets, screaming. I was Cornelia снаге, а ја сам, умотана у бели чаршав, вриштала. Ја and Slobodan would tell us terrifying stories that were сам била Корнелија, а Слободан је причао страшне happening to me – some pirates were chasing me, I ствари које се мени дешавају – те некакви ме гусари was above some abbeys, then someone saved me… he јуре, те сам ја изнад неке провалије, па ме неко као was something like a master of ceremonies. That was спасе... Он је био као конферансије. То је била та our famous Cornelia. наша чувена „Корнелија”.

Vera Ilijin and Slobodan Dan Paich at Kalemegdan fortress (1961) Вера Илијин и Сободан Пајић на Калемегдану (1961)

19 I remember a doll we had – its name was Ole Сећам сам се и једне лутке коју смо имали Spavajko. I can’t remember how we named it, so I – звала се Оле Спавајко. Нисам могла да се сетим looked it up on the internet, and I found that it was откуд нама то име и потражим на интернету и the name from some Hans Christian Andersen story. пронађем да је то из неке Андерсенове бајке. Он I dimly remember that he was getting children asleep је, сећам се приче као кроз маглу, успављивао децу when he poured the sand into their eyes and milk тако што би им сипао песак у очи и млеко за врат и behind their necks. We had that sponge doll; he was онда би их ухватио сан. А ми смо имали тог гињола, green with a yellow head. The head was probably not био је зелен са жутом главом. Глава вероватно није made out of plastic. At that time, dolls were still made била од пластике, тад се још правило од онога што of what they called papier-mâché. They were made of се зове папир-маше (papier-mâché). То је новинска newspapers mixed with some glue. That’s the way dolls хартија помешана с неким лепком. Тако су се лутке were made before. We had that Ole Spavajko, who was и правиле раније. И имали смо тог Олета Спавајка an important person in our games, for some time. We који је једно време био важна личност у нашим made plays using him. играма. С њим смо изводили представе.

Slobodan had the great sense to create this Слободан је имао дара да осмисли наше world, with our free time, which was also hermetic. дружење, које је било и херметичко. Иако смо и он Even though both of us had some friends on the side, и ја имали другова са стране, ово је, с мојим братом, this, including my brother, was our group. било наше друштво.

Some more serious ventures than the kids’ game Касније су уследили и озбиљнији подухвати од followed afterwards… дечје игре... We made a beautiful recital at the school. Then we were У школи смо правили један диван рецитал. Тада смо in the seventh grade by our reckoning, or the third grade били, по нашем рачунању, седми, а по вашем, трећи of high school by your reckoning and the school was still гимназије, а школа је још била у Улици Божидара on Božidar Adžija Street. We were always subtenants Аџије. Ми смо увек били подстанари или сустанари, or cotenants; we’d never had our own building. The first школа никада није имала своју зграду. Ту је први floor was ours but there weren’t enough classrooms, so спрат био наш, али није било довољно учионица, па one class, ours, was in the library, and the library was је један разред ‒ а то је био наш ‒ био у библиотеци. – when you go upstairs, turn left, and the classrooms Кад бисмо се попели на спрат, скренули бисмо лево; were one next to another, facing the street. There was учионице су биле једна до друге, гледале су на a hall on the left and there were teachers’ chambers, улицу; с леве стране се ишло кроз један ходник, и ту a secretary and maybe some first aid ambulance, and су биле зборница, канцеларија секретарице, можда 20 down the hall – a door off the library. There weren’t нека приручна амбуланта, а на дну тог ходника била school desks, but there were tables and chairs. So, we су врата библиотеке. У библиотеци нису биле клупе, had to pass through a bunch of offices, but it really него столови и столице. Дакле, морали смо да impressed us because we had a balcony where we прођемо кроз силу канцеларија, али је то нама ипак used to watch downstairs with contempt. At that time, јако импоновало, јер смо имали и балкон, одакле as today, Prévert was quite popular, and we were just смо са презрењем гледали на све доле. И у то getting to know him. I don’t know whose idea it was, доба, а изгледа и сад, Превер је био јако популаран, but one fall we made Prévert’s evening: Withered а ми смо међу оним генерацијама које су га тек Leaves. Of course, what else? Slobodan conceived and откривале. Једне јесени смо, не знам тачно ко је organized it, having that wonderful sense of engaging дошао на идеју, направили Преверово вече: „Увело everyone. He was able to engage someone properly лишће”. Наравно, шта би друго било?! Слободан depending on their interests, so nobody was left out. је то смислио и организовао, с тим својим дивним A few of us recited, but I cannot remember what I смислом да ангажује све. Имао је способност да recited though. I had a good French accent; I graduated сваку особу ангажује у складу с њеним from French later, so I recited something, decently, in интересовањем, тако да нико не буде изостављен. French. Some of us recited in Serbian, and the others Нас неколико је наступало, али не могу да се сетим took their part in making decorations and in tidying шта сам ја рецитовала. Имала сам добар француски up the classroom and cleaning. We dragged a bunch изговор (после сам и завршила француски), тако of leaves to decorate our stage. We even brought one да сам нешто на француском рецитовала, неки су branch from a nearby park and handed it from the на српском, а други су учествовали у прављењу yard over the balcony. I don’t know, maybe Slobodan декора, у рашчишћавању те учионице, спремању. can remember, how we brought in a bench from the Навукли смо гомилу лишћа да тиме украсимо park, just beside the teachers’ chamber. We couldn’t позорницу. Донели смо и једну грану из оближњег pass it over the balcony. Did some teacher close his парка, коју смо из дворишта додали преко балкона. eyes before our preparations? Was my mother on Али не знам, можда ће се Слободан сетити на који duty? As a teacher, she used to let students do these начин смо унели клупу из парка, поред зборнице. kinds of things. However, we brought that bench in, Нисмо могли да је додамо преко балкона. Да ли је and there was that branch tied up to look like a tree неко од професора зажмурио кад смо то радили? Да and was decorated by those leaves. Slobodan wrote ли је моја мајка била дежурна? Она је као професор invitations, by technical pen for all the teachers and била склона да аминује такве ствари. Тек, ми смо students, on the most beautiful withered leaves we’d унели ту клупу, а поред ње је била та грана, коју смо chosen. There were so many people in the audience, привезали тако да је изгледала као дрво и окитили је лишћем. А позивнице, за све професоре и ђаке, 21 believe me! The library was full, and it was bigger than Слободан је написао рапидографом на најлепшем the usual classroom. увелом лишћу које смо изабрали. Доста је било публике богами! Библиотека је била пуна, а била је Also, from 22 actors in the film V/3 Has Been већа него обичне учионице. Called Over,* eight of them were from our school, The Classical Grammar High School. Slobodan had a leading Такође, од 22 ученика у филму „Прозван је male child roll, and the others were students, extras и V/3”, осморо њих је из наше школе, класичари. from that class of V/3 which was shot. They were filming Слободан је имао главну мушку улогу, дечју, а all summer long, and what was interesting about that остали су били ђаци, статисти у том разреду V/3 који is that they’ve never talked about it. I guess they were је стрељан. Снимали су цело лето, а интересантно је shocked and disgusted. The film is really touching. The да нико од њих никад није причао о томе. Ваљда су first time I watched it was on the premiere day. We сувише били под шоком и потресени причом. Филм all went, my brother, Slobodan’s mom and I, we were је стварно дирљив. Ја сам га гледала први пут на sitting somewhere in 10th - 15th row. Slobodan was up премијери. Ишли смо мој брат, Слободанова мама и front with the rest of the performers. In the end, when ја, и седели смо негде у десетом-петнаестом реду, а blood on his temples was shown, when he was shot, Слободан је био са извођачима напред. И на крају, Slobodan’s mom and I screamed and held each other. кад му се на слепоочници видела крв, кад је као It was so realistic to us. стрељан, Слободанова мама и ја смо само вриснуле и загрлиле се ‒ толико нам је то било реално. Did you have some contact with art when you were young? Јесте ли у младости имали I had played piano for three or four years at Karla неких контаката с уметношћу? Matačić’s on Vlajkovićeva street. She was the wife of Свирала сам клавир три-четири године у the famous conductor, Lovro Matačić. She used to be Влајковићевој, код Карле Матачић, жене чувеног an opera singer, but she lost her voice. She taught me диригента Ловра Матачића. Била је оперска and my brother to love and understand music which певачица, али је изгубила глас. Она је мене и мог is more important than learning to play some scales. брата научила да волимо и разумемо музику, што My aunt, Milica Ilijin was a research associate at The је много важније него да научимо да свирамо Institute of Musicology. She researched our national неке скале. А моја тетка Милица Илијин била је научни сарадник на Музиколошком институту. * The original film title is Prozvan je i V/3. This is a true story Испитивала је наше народне игре; оне што се from the World War II, when Nazis shoot hundreds of people, играју око чоканчета или око ножа она је записала including entire school classes in Kragujevac, a town in Serbia (interpreter’s note). негде у Војводини. Долазила је на Радио Београд 22 dances. Somewhere in Vojvodina, she recorded the да са Дечјим хором мало увежба народне песме, one dance which is around a Serbian traditional small па ју је Слободан познавао одатле, пре него што bottle of brandy or a dagger. She used to come to је мене упознао. Негде када смо имали тринаест- Radio Beograd with a children’s choir to rehearse четрнаест година, Слободан је сазнао за „Кармину some national songs, so Slobodan had met her there Бурану” Карла Орфа, а то му је моја тетка донела из before we even met. At the time, we were 13 or 14. Немачке. То је било као да ти је донела не знам шта. Slobodan heard for Carmina Burana by Carl Orff, and Сећам се, плоча је била са жутим корицама, ми смо my aunt brought that gramophone record for him from то слушали и било нам је јако интересантно. Germany. That was the best thing she could bring him. I remember its yellow cover; we used to listen to it, and Шта вам је остало као најупечатљивије it was very interesting. из дружења са Слободаном? Слободанова собица. То је оно најлепше и What is the most impressing thing you remember from најважније! Становао је са својом мајком, њих двоје companionship with Slobodan? били су у једној соби али толико лепо уређеној и Slobodan’s little room. That’s the most beautiful and уредној! То је била нека породична кућа. На првом the most important thing! He used to live with his спрату је било одмориште, одакле се улазило у mother, in one room, but it was so well arranged and њихову собу, у собу неке тетке и собу Слободановог tidy. It was a family house. There was a resting place on оца, који је био разведен од мајке, тако да смо га the first floor and the entrance to their room, as well слабо и познавали. И одатле се пењало степеницама as the entrance to some aunt’s room and the room of које су биле ваљда од бетона, а лево су такође биле Slobodan’s father, who was divorced from his mother, степенице ‒ мени у сећању су остале као дрвене. so we barely knew him. There were stairs, I guess they Углавном, последња представа „Мадам Батерфлај” were made of concrete and on the left side another сигурно је била у тој собици. То је у ствари била соба set of wooden stairs. However, the last play - Madam у којој су се држале метле. То је била предратна Butterfly was certainly in that room. In fact, that was вила, па онда можеш мислити колика је собица storage for brooms. That was a pre-war villa, so you can била ‒ некако мала и чудног облика, а имала је и imagine how small it was. It had a small and weird shape, коси прозор. У њу је могло, евентуално, нас троје and it had a roof window. It was at best big enough да стане, а остали су седели на степеницама. for three of us, the rest would be sitting on the stairs. Унутра су биле полице и Слободанов радни сто, Inside the room were shelves and Slobodan’s desk and а када би понекад хтео у њој да преспава, то би when someone would like to sleep over, it would be in радио у врећи за спавање. Није имао кревет, нити a sleeping bag. He neither had a bed nor could he get је кревет могао да стане. За ту представу Слободан one in there. Slobodan brought a chair for the play, је донео столицу, а ми смо седели на корпи, док 23 and we were sitting on a laundry basket with an abyss је иза нас била провалија, степенице. То је све of stairs behind us. Everything was the same colour, било једне боје, светлобраон, и ту је било много light brown, and was full of different objects Slobodan разних предмета које је Слободан још са једанаест- had been collecting from the time he was 11-12. For дванаест година скупљао. Види, рецимо, на улици example, he would see a broken watch in the street… неки распаднут сат... Па су онда Миша и он ишли then, Miša and he used to go under The Kalemegdan испод Калемегдана, до неке низбрдице испод Fortress, some downhill beneath the fortress, and тврђаве, и ту налазили оне керамичке делове од found those ceramics parts of pipes which he said were луле, које смо ми прогласили турским. Да ли су биле Turkish. Were they really Turkish or not? God knows. стварно турске луле или које су биле, бог зна. После Afterwards, somebody explained to me that it was ми је неко објаснио да то не може да се користи impossible to use those pipes infinitely because they бесконачно, јер повуче од дувана неки укус, па су would adopt the taste of tobacco, so I guess soldiers то ваљда војници бацали преко. Ја нисам никада used to throw them away. I never joined them in those учествовала у томе. Где ту да се прљам, таман посла! adventures. I couldn’t draggle, no way! There were Било је пуно тих лула. Посебно што ми је остало у lots of those pipes. The one thing I remember, all of сећању, све је то било те окер боје, а била је једна them were in ochre colour, and there was a mask of маска Виде Јоцић, чувене вајарке, овалног облика, Vida Jocić, a famous sculptor, oval shaped, the white бела. Мени је изгледало да је од мермера, а можда one. It looked like it was made of marble, maybe it was је то био само гипсани одливак, ко зна. Али, у свему just plaster cast, who knows. But in the middle, that том та бела маска... white mask… У тој собици је постојала тако нека фина There was a nice ambience in that room. In атмосфера. У Лондону где је после становао то London, where he lived afterwards, it was a much larger је био много већи простор, али је потпуно било space, but completely the same. The whole room was пресликано. Цела собица је била једно уметничко a work of art. There were shelves with all these objects дело. Биле су полице и на њима су били поређани on them and each one of them had its own meaning. сви ти предмети који су код Слободана добијали свој посебни смисао.

24 Slobodan Dan Paich early work, created in his little chamber Рани рад Слободана Пајића, настао у собици 25 What was the end of your school like? Were you taking your graduation assignment? А како је изгледао крај школовања? At that time, final exams were written on a specific Полагали сте матуру? topic and then defended. Slobodan had a topic on У то доба су се матурски радови писали на одређену some of the Flemish painters – Van Dyke, Van Eyck. тему и то се после бранило. Слободан је имао I cannot remember for sure. He tied it into a wooden тему некога од фламанских сликара – Ван Дајк, cover made of real wood; it really looked special. Ван Ајк, не могу тачно да се сетим. И он је тај рад He defended it in front of our teacher, Vidosava увезао у дрвене корице од правог дрвета, стварно Galović, who was a great teacher. She was amazed је то посебно изгледало. То је бранио пред нашом by Slobodan’s work. There was another convenience професорком Видосавом Галовић, која је била сјајан with Slobodan, in our last Mathematics class. We професор. Била је одушевљена тим Слободановим had a very rigid teacher, but a great mathematician. радом. А имали смо још једну згоду са Слободаном Everything I know, I learned thanks to her. We called на последњем часу математике. Тада смо имали her Granny Slava, and I don’t think she was older than професорку која је била врло строга, али сјајан 50 at the time – Slava Đorđević. She was like, if you математичар. И данас што знам од математике ‒ то were late you were in trouble, she would line up those знам захваљујући њој. Звали смо је баба Слава, а who were late, saying, why were you late? Where is питај бога да ли је била старија од педесет година your homework? Why didn’t you forget your lunch? у то доба – Слава Ђорђевић. И она је била онако, When the last class came, she didn’t want to work on не дај боже да закасниш, па онда поређа те који су anything serious with us, and we began a conversation закаснили: ‒ А зашто си ти закаснио? Зашто немаш about geometry. Slobodan came in front of the class. домаћи задатак? А зашто ниси заборавио да ручаш? Some Holbein’s portrait was on the wall or some of ‒ тако је говорила. И сад дође тај последњи час на the Flemish I don’t know (because our teacher Galović коме ни она није имала намеру да нешто озбиљно bought various reproductions in order to make our радимо и почне некако разговор о геометрији. И classroom a little bit different besides a mandatory Слободан изађе. Да ли је на зиду био неки Холбајнов photo of Tito). Sometimes, when it would become портрет или опет неког од Фламанаца (јер је та иста boring, we would steal and re-steal. We would go to Галовићка да би то изгледало мало друкчије, поред another classroom and bring our picture, take another Титових слика, које су биле обавезне, купила разне picture from there; then we would switch it among the репродукције). Понекад смо се, кад нам досади, others so it could not be traceable. Slobodan and I were бавили крађом и прекрађом. Одемо у неки разред и very active in that prank. Slobodan came in front of us, понесемо нашу слику, а одатле узмемо другу слику, he started talking about that picture, about golden па помешамо мало, да се не види да је та слика section, drop of beauty. He did the whole geometry дошла код нас. У том смо несташлуку Слободан и ја 26 analysis of that picture, and Granny Slava was just били врло активни. И изађе тад Слободан и почне watching… Slobodan never had problems with math да прича о тој слици, о златном пресеку, о капљици – he got a D and that would be enough. But what she лепоте... Направио је читаву геометријску анализу didn’t know was that something laid inside of him, те слике, а баба Слава је само гледала... Слободан some other knowledge in connection with it. Then, we никада није имао проблема са математиком ‒ went to the teachers’ chamber to get the final grades. двојка и доста је то! Али, она није знала да у њему I was sent to these meetings, thinking that I would лежи и нешто друго, неко друго знање у вези с тим. manage to change my mother’s opinion. We sat in the И сад идемо ми после часова у зборницу на свођење second row since that was a small chamber, Granny оцена. Мене су слали на такве седнице, сматрајући Slava sat in front of me, and she asked for the School да ћу ја на основу своје мајке успети боље то да Book. Oh, I was afraid. What bad thing could she do искукам. Ми седимо у другом реду, јер је то била now? Where else would I have to beg for grades? Then, нека мала зборница, баба Слава седи испред мене Granny Slava took it (there weren’t red grades in the и тражи од наше разредне дневник. Јао, мени пао book at that time),** erasing Slobodan’s D and writing мрак на очи. Шта ће сад још да поквари? За ког ћу a C. Even today tears come to my eyes because she’s још морати да кукам? Кад баба Слава узима, тад још discovered in him something she hadn’t seen before. нису биле црвеним извучене оцене, и брише ону Nobody asked her to change her mind, she just asked – двојку код Слободана и пише тројку. Мени су, ево и Sonja, give that to me… сад могу да ми пођу сузе на очи, зато што је открила у њему нешто о чему појма није имала. А нико је And after High School, did you continue to socialize ништа није молио, само је тражила: – Соња, дај... with Slobodan? We socialized until the end of our high school years А после гимназије, да ли сте наставили when Slobodan re-entered The Academy of Art where да се дружите са Слободаном? they were very busy, all day long, so we didn’t see each До краја гимназије смо се дружили, а онда је other often. Then we saw each other when he failed Слободан пошао на Ликовну академију, где су били the entrance exam, after the second year. It was some јако заузети, по цео дан, тако да смо се тада ређе teacher scum, so he studied History of Art for a year. виђали. Е, онда смо се виђали када је после друге Then he used to come to me to help him pass Latin. We пао на пријемном за трећу годину. Била је то нека were meeting very often, but he didn’t realize that I was професорска мућка, па је годину дана студирао going to France to watch out for kids in children’ camp, историју уметности. Онда је долазио код мене, да and when he brought me a large bouquet of gladiolas, I му помогнем у латинском, да га положи. И тад смо се виђали врло често, али није схватио да ја путујем ** Final grades are marked in red today (interpreter’s note). у Француску да чувам клинце у дечјем летовалишту 27 Last day of school: Vera Ilijin and Slobodan Dan Paich with their friends from The Classical Grammar High School (1964)

Последњи дан школовања: Вера Илијин и Слободан Пајић са друговима из Класичне гимназије (1964) 28 was already gone. He went to England when he was 20 и кад ми је донео велики букет гладиола, ја сам or 21. Then we saw each other in April 1978 in London већ била отпутовала. И тад је отишао у Енглеску, and afterwards in Belgrade in 2004 when he came with са 20 или 21 годином. Онда смо се видели у априлу his troupe. Ever since then, I get, from Slobodan, his 1978. у Лондону, а после тога 2004. у Београду, scanned drawings, one each day. када је дошао са својом трупом. Од тада, сваки дан од Слободана добијам по један његов скениран нов цртеж...

Crossing Thresholds Shedding Burdens, Slobodan Dan Paich Баца терет прелазећи праг, Слободан Пајић

29

IVANA GOLUBOVIĆ ИВАНА ГОЛУБОВИЋ

Let’s start from the beginning. Хајде да кренемо од почетка. How did your group gather? Како се ваша дружина окупила? Slobodan and I attended an extraordinary school Паја и ја смо похађали једну необичну школу која which doesn’t exist anymore. That was The Classical више не постоји. То је била Класична гимназија, Grammar High School, and it lasted eight years. There која је трајала осам година. Уписали смо се после were four years of elementary and eight years of high четвртог разреда основне школе. До 1956. школски school. We entered it after four years of primary school. систем је био такав да су постојале основне Until 1956 there was a different school system, so there школе од четири, а гимназије од осам разреда. were four years of elementary school and eight years Зато се каже „није завршио ни четири основне”. of high school. Hence the phrase he did not even finish За Класичну гимназију је карактеристично било four years of elementary school. The thing about The то што се латински учио осам година, а грчки од Classical Grammar High School was that you have to трећег до осмог разреда. Примали су, тако је било study Latin for eight years and Greek from the third речено, само одличне ђаке. Не знам да ли је то увек to the eighth grade. It was said that only the excellent и стварно било тако. Ја јесам била одлична, тако да students had been accepted. I don’t know if that was не знам. Сматрало се да су ту ишли квалитетнији always the norm. I was always an excellent student, so ђаци, а и већ самим тим што су изабрали да се даве I can’t tell. It was considered to have better students с тим латинским и грчким, значило је да су они или than other schools, and the fact that they chose to њихови родитељи били до те мере амбициозни. struggle with Latin and Greek meant that either them or their parents must have been very ambitious. Какав је случај био у вашој породици – да ли сте били амбициозни ви или ваши родитељи? What about you? Ја нисам ни знала за то – уопште ми нису Who was ambitious: you or your parents? објашњавали, једноставно су ме уписали у ту I didn’t even hear about it, as they didn’t explain it to школу. То је било врло згодно и зато што се та me. They just enrolled me at the school. The same школа управо те године уселила као подстанар

31 school moved that year, as a subtenant to a modern у једну веома модерну и лепу зграду за Школу and beautiful building at The Economy School, which ученика у привреди, у мом крају. То је прекопута was in my neighbourhood, and was conveniently Дома културе „Божидар Аџија” у Улици четрнаестог accessible. The Economy School was located across децембра (сада је то Цара Николаја). Школа је from The Culture Hall, Božidar Adžija in 14 Decembra имала супермодерну фискултурну дворану. Кад се Street which is now present day Cara Nikolaja Street. уђе у двориште, с десне стране је зграда која иде The school had a super modern gym. When you дуж улице, наспрамно је простор за професоре, а entered the school yard, to the left, there was a сасвим лево је та велика дворана. У том тренутку building. This was the same at 14 Decembra Street. се сматрала најмодернијом и најкомфорнијом There were rooms for the teachers; they were on the школом. Имала је приземље и два спрата – ми смо opposite side, and way in the back left there was the били на првом, а старији разреди на другом. Било large gym. At that moment, the school was considered нас је мало у поређењу са другим школама. Оне to be the most modern and comfortable. There was претходне генерације су имале по једно одељење, a ground floor and two more floors. We were on the а наша је имала много ученика. Сећам се да се нас first floor, and the older classes on the second one. четрдесет седморо уписало у одељење. Међутим, In comparison with other schools, there was a small то се с временом осуло, тако да смо се до четвртог number of students. The previous generations had разреда бројчано скоро преполовили, а до матуре consisted of only one class, and our generation had a нас је остало двадесеторо. Учио се енглески и lot of students. I remember that there were 47 enrolled француски. Не сећам се да су ми родитељи причали students in my class. However, that winded down о латинском и грчком, или сам ја то заборавила, with time, so at the beginning of fourth grade we али знам да су они изабрали француски зато што had almost halved those numbers, and twenty of us сам енглески одмалена учила приватно. Моја remained until graduation. We were studying English мама је увек бринула о томе да учим стране језике and French. I don’t remember my parents mentioning и да се бавим спортом. Мислим да је и Паја учио Latin and Greek to me, or I forgot it, but I know they француски. Имали смо исту професорку, Софију choose French because I had private lessons in English Никодијевић. Паја је по школи две године старији from an early age. My mother was always concerned од мене. Ту школу су бирали или родитељи који су about me learning foreign languages and doing sports. имали такво образовање или они који су желели I believe Slobodan was taking French, too. We had својој деци то да омогуће, тако да је било доста the same teacher, Sofija Nikodijević. Slobodan is two деце из угледних београдских породица. Зато се та generations older than me. That school was chosen by школа сматрала буржујском и вероватно су је из тог parents who had received the same kind of education разлога и укинули. У једном тренутку то није било or those that wanted to enable their children to get пожељно. Али многи ученици Класичне су постали 32 a great education. So, there were a lot of children славни. Рецимо, са мном у одељењу је била Бојана from renowned Belgrade families. That is the reason Борић Брешковић, која је сад директорка Народног why the school was bourgeois and probably why it музеја. Па онда, Иван Ђурић – сад су баш обележили was abolished later. It was not desirable at the time. двадесет година од његове смрти. Пре неки дан Although a lot of its students later became famous. је била комеморација, нажалост, прилично јадна For example, I had Bojana Borić-Bresković, the current и жалосна. Поред тога што се упустио у политику director of the National Museum, in my class. Also, некако наивно и несрећно, и онда још несрећније Ivan Djurić went there. It was his twenty - year death разболео и умро у Паризу, он је био изванредан commemoration just the other day; unfortunately, историчар. Уписао се на тај факултет код it was poorly attended and quite sad. He was an професора Острогорског, једног од најугледнијих extraordinary historian, but his engagement in politics византолога у свету. Био је његов наследник, was rather naïve. Djurić entered, world renowned али после се дао у политику и то је све пропало. byzantologist, Professor Ostrogorski’s class and was his Штета, јер је био бриљантан ум. Онда, Дарко successor, but later he became involved in politics and Танасковић. Он је сад наш амбасадор у Унеску. Ми failed. It’s a pity because he was a brilliant mind. Then смо расли заједно. Затим, Светлана Слапшак. Она there was Darko Tanasković. He is our ambassador in се свакојако и храбро експонирала. Била је овде UNESCO at the moment; we grew up together. There на промоцијама својих књига из антропологије is also Svetlana Slapšak. She has been coming to her античког света. Недавно је објавила занимљиву promotions of ancient world anthropology books. књигу „Летећи пилав”, о храни и рецептима. То је Recently, she published an interesting book titled жена једног фантастичног образовања, тако да Flying pilaf about food and recipes. She is a woman мислим да је свим тим тако успешним каријерама with a fantastic education. So, I believe, all those сигурно допринела и Класична гимназија. Ми смо successful careers were due to The Classical Grammar имали добре професоре. После се то све некако High School. We had good teachers. Everything was разблажило. Кад сам била у четвртом разреду, diluted somehow in the last years of school. When иселили су нас из те зграде. Две године раније I was in fourth grade, we moved out of that building. су престали да уписују нове генерације у нашу Even two years before that, they stopped enrolling школу, оформивши класична одељења по неким new generations in our school, by forming grammar осмогодишњим школама, са додатним часовима classes in some eight-year-schools, with extra classes латинског и грчког. Али то више није било исто, јер in Latin and Greek. It was never the same after because није ствар била само у грчком и латинском, него it was not about Greek and Latin, it was about the у целој тој атмосфери. Ми смо имали изузетну и whole atmosphere. We had an extraordinary and very веома строгу директорку проф. Секу Грабовац, која strict school director; her name was professor Seka је некад стајала на улазу у школу и контролисала да 33 Grabovac. She used to stand at the school entrance ли имамо кецеље, да ли смо очешљане, да нисмо controlling us as we came in. She made sure that we нашминкане, све те такве ствари у оно време. То је were in tiers, had our hair combed, and had no make- била сасвим специфична атмосфера. up on. It was a very specific atmosphere. Како сте почели да се дружите са How did you start socializing with Слободаном Пајићем? Slobodan Dan Paich? У школи смо се углавном сви знали, јер нас је We mainly knew each other because there were not било мало. Имали смо школске приредбе за разне many of us. We had school plays for different holidays, празнике, школски хор, увек неке рецитале, неки school choir, always some recitals, as well as other програм. Пошто сам била добра у рецитовању, programs. Since I was good at reciting, I would always увек сам учествовала на приредбама. Имали смо take part in it. We also had an amazing art teacher – и сјајну професорку из ликовног – Виду Галовић. Vida Galović. Afterwards, she wrote a textbook which Она је после написала уџбеник који се користио у has been used in schools. We didn’t have it, we just школама. Ми га нисмо имали – имали смо само њу had her and her lectures. So, she had encouraged us и њена предавања, тако да нас је она подстицала to deepen and expand our knowledge. Slobodan was да продубљујемо и проширујемо знање. Паја је always interested in all kinds of art – literature, theatre, увек био заинтересован за све врсте уметности – painting, and film. Dadov theatre has been found at књижевност, позориште, сликарство, филм. У то that time. It had its rooms in Molerova Street, right време је основано позориште „Дадов”. Имали су where the first discotheque was – Euridika. I am not просторије у Молеровој, баш где је била и прва sure how come Slobodan got those rooms, but that дискотека – „Еуридика”. Не знам како је Паја успео was the place where we used to perform recitals. Now, да добије те просторије, али смо ту изводили неке I might not remember everything, but some things I рецитале. Сад ја можда не памтим све, али неке do remember well. I remember poetry recitals of Paul ствари добро памтим. Сећам се рецитала поезије Eluard. That is something Slobodan did. He organized Пола Елијара. То је Паја радио. Организовао је све everything – scenography, light, recitals, rehearsals, us. – сценографију, осветљење, рецитације, пробе, Bojana Olbina and Dejan Miladinović participated, who нас. Учествовали су и Бојана Олбина и Дејан were one year younger than me. I believe Predrag Vitas Миладиновић, млађи годину дана од мене, затим, and Vlada Lazarević were there as well. By then, we чини ми се, и Предраг Витас и Влада Лазаревић. had already become The Eighth Belgrade High School. Тада смо већ постали Осма београдска гимназија. So, that was after my fourth grade. At first, we moved Дакле, то је било после мог четвртог разреда. Прво into a yard building where Dadov theatre is located су нас преселили у зграду у дворишту где се сада today. That was located on Djure Salaja Street which налази позориште „Дадов”. То је била Улица Ђуре 34 is todays Desanke Maksimović Street. We’d been there Салаја, сада Десанке Максимовић. Ту смо били for some time because the building wasn’t ready, and it једно време, док нам нису оспособили зграду у којој was renamed The Third Belgrade High School. Predrag је касније Осма преименована у Трећу београдску Vitas and Vlada Lazarević, who were in our Vatronoša гимназију. Предраг Витас и Влада Лазаревић, који Black Theatre, were attending the social part, and су били у нашем црном позоришту, ватроноше, then formed The Eighth High School. They were not били су са друштвеног смера те тада оформљене classicists. So, I think I was already in mixed company in Осме београдске. Они нису били класичари, тако the Paul Eluard recital. Even today I remember verses да мислим да је у рециталу Пола Елијара већ било I recited: One ship in your eyes has mastered the wind, мешано друштво. И дан-данас памтим стихове and your eyes were the Earth that was for a thousand које сам рецитовала: „Један је брод у твојим очима times, your eyes were patiently waiting for us.* And so загосподарио ветром, и твоје очи биле су земља која on…a love poem, a wonderful one. се налази за тили час, твоје су очи стрпљиво чекале нас”. И тако даље... Једна љубавна песма, дивна. Did you also have a literary section in your school? Yes, and Vlada and Vitas were very successful in it. They У школи сте имали и литерарну секцију? are the generation of ’46, between me and Slobodan. Да, и у њој су се нарочито истицали Влада и Витас. I was born in 1947 and Slobodan in 1945; although, Они су генерација 1946, између мене и Паје. Ја I think he is younger, but he set out to school earlier. сам рођена 1947. а Паја 1945, мада претпостављам That is how we started socializing somehow, through да је он и млађи, него је кренуо раније у школу. the recitation. As per our affinity, I guess, we made Тако смо преко тог рецитовања некако почели да friends easily because we were both interested in се дружимо. По неком афинитету ваљда, ја сам painting. I draw very well. We had a good art teacher, a се с њим мало више спријатељила јер сам имала painter named Gordana Lazić. We called her Dash. She интерес и за сликарство. Цртала сам доста добро. was great, a very good painter. I remember drawing Имали смо добру професорку цртања, сликарку portraits of our class friends and then she showed them Гордану Лазић. Звали смо је Цртица. Била је сјајна, along the school hall. My drawings were exhibited, so јако добар сликар. Сећам се, цртали смо портрете Slobodan may have spotted me through them. We другова из разреда и онда је она то после излагала started hanging out more. дуж школског ходника. Моји су цртежи били изложени, па ме је ваљда Паја и преко тога запазио. * This is a poem Les Sept Poemes d'Amour en Guerre by Почели смо да се више дружимо. Paul Eluard.

35 What did your hangouts look like? Како је изгледало ваше дружење? Somehow Slobodan had a huge effect on me. I used Паја је на мене имао огроман утицај. Живела сам, као to live in a very rigid environment – hence my parents’ јединица, у једном доста ригидном амбијенту – због profession. I was an only child, and my grandmother, професије мојих родитеља, бабе, деде, контроле and grandfather were very controlling and everything – све је то било доста круто. Моја мама је много was extreamly rigid. My mom loved literature, art, волела књижевност, уметност, позориште, водила and theatre very much; she took me to exhibitions ме је по изложбама, учила ме како да рецитујем. Али and taught me to recite, but she wasn’t interested није била заинтересована за авангардну уметност in avant-garde art or film. First, we went to The нити за филм. Прво смо ишли у Београдско драмско Belgrade Drama Theatre which was, I believe, the most позориште, које је, чини ми се, после рата било successful theatre after the War. Then, The Yugoslavian најуспешније. Онда се формирало Југословенско Drama Theatre was founded, at first, they performed драмско, где су се прво играле класичне ствари, classical plays, and then contemporary plays, but that а после и савремени комади, али то је све било was rather traditional. I knew all of that and adored all прилично традиционално. Ја сам све то знала и the actors of The Yugoslavian Drama Theatre – Zoran обожавала све глумце Југословенског драмског – Ristanović, Stojan Dečermić, Jovan Milićević, Branko Зорана Ристановића, Стојана Дечермића, Јована Pleša… even today I remember all those actors in Милићевића, Бранка Плешу… и дан-данас памтим Hamlet, Don Carlos… then, Olga Spiridonović, Marija све те глумце у „Хамлету”, „Дон Карлосу”…

Ivana Golubović at a school recital directed by Slobodan Dan Paich Ивана Голубовић на школском рециталу у режији Слободана Пајића 36 Crnobora in Iphigenia in Tauris, etc. We have regularly Затим Олгу Спиридоновић, Марију Црнобори у attended them; afterwards, The National Theatre. „Ифигенији на Тауриди” и тако даље. Ми смо то When Staša Pešić became a regular member of The похађале редовно. После, Народно позориште. Кад National Theatre, she provided us with tickets. Her је Сташа Пешић постала редовни члан Народног, mom was my mom’s best friend. So that is the way обезбеђивала нам је карте. Њена мама је била we always went to the theatre. My mom had never најбоља пријатељица моје маме. И тако смо ми liked cinema, so I didn’t know anything about film, as некако увек ишле у позориште. Биоскоп моја мама well as avant-garde theatre, but Slobodan introduced није волела, тако да нисам знала ништа о филму, me to that. He took me to Atelje 212 while it was in као ни о авангардном позоришту. Али Паја ме је Borba building, on Dečanska Street, (then Moše Pijade увео у то. Одвео ме је у Атеље 212 док је био у згради Street). I remember him always smiling, always looking „Борбе”, у Дечанској (тада Улици Моше Пијаде). for something funny because he worked with what he Памтим га као неког ко је увек био насмејан и увек loved and there was always a lot of humour and fun in тражио нешто смешно, јер је у ствари радио све што it. Everything was fun with him. He loved making things је волео, и онда је у томе увек било доста хумора up, making me laugh, on the other hand, he mantled и забаве. Све је било забавно с њим. Волео је тако things with mystery. So, when we used to go into да измишља неке ствари, да ме засмејава, а с друге Atelje 212, in the dark, and probably without tickets, стране, све је обавијао неком мистеријом. Тако, кад because he would have found some other way to get смо улазили у Атеље 212, у неки мрак, вероватно it, he would tell me: Listen, you have to be careful not без карте (јер је он нашао неки начин да уђемо), to be seen by Pera Struja and Gaja Guja.** I was certain рекао ми је: „Слушај, треба да пазиш да нас случајно that he made up those two. It was so funny, believing не виде Пера Струја и Гаја Гуја”. И ја сам мислила that they existed and were lurking up on us. Why do I да је измислио ту двојицу. И било је баш забавно mention that? Because Pera Struja really existed! I met да верујем да постоје и да нас вребају. Зашто вам him almost ten years later, in Berlin! That was very то помињем? Тај Пера Струја је стварно постојао! funny. Later, we had been going to Atelje 212 to the Упознала сам га скоро десет година касније, и то у new building, where Pera Struja had always worked, Берлину! То је било страшно смешно. Ми смо после but somehow, I had not met him during all these years. похађали Атеље 212 у новој згради, где је увек радио Just when Atelje 212 visited Berlin, I approached them, тај Пера Струја, али мени се чини да га свих тих and we spent some time together. I invited them to година нисам срела. Тек кад је Атеље 212 гостовао my friend’s party; everyone came, along with that у Берлину, пришла сам им и тако смо се дружили. Позвала сам их на неку журку код пријатеља. Сви ** This is a word play in Serbian. Struja means electricity су дошли, и тај Пера Струја. Онда сам видела да and Guja means snake. Names Pera Struja and Gaja Guja sound like a rhyme (interpreter’s note). човек постоји. Али Гају Гују је измислио. То је било 37 Pera Struja. That is when I knew the man existed, but типично за Пају: Пера Струја и Гаја Гуја. Паја ми је, he made up Gaja Guja. That was typical for Slobodan: поред Атељеа 212, открио и француски филм новог Pera Struja and Gaja Guja. Besides Atelje 212, Slobodan таласа. То је било време кад су ти филмови тек showed me the French new wave films. Understand, снимљени. Сећам се првих филмова Микеланђела that this was a time when these kinds of films were Антонионија, они су се давали у Културном центру. just being made. I remember the first Michelangelo Рецимо, ја нисам знала за ту салу. Онда ми је Antonioni’s films, they had been presented in Kulturni открио Висконтија, па Французе – Трифоа, Годара, centre. Let’s say I hadn’t known that hall before. Then Реноара... Дивно је што су код нас сви ти филмови he showed me Visconti, then Frenchmen – Truffaut, били, као и дан-данас, са титловима – тако да можете Godard, Renoir… The great thing was that all these да чујете оригинални језик. После, кад сам се films were coming to us, like today, subtitled, you could одселила у Берлин, то је било страшно, све је било hear the original language. Later on, when I moved синхронизовано на немачки. И у Италији исто тако. to Berlin, it was horrible, everything synchronized in Уопште, тамо је ретко било прилике да се филмови German. Same in Italy. Generally, there was rarely a виде на оригиналном језику, осим у изузетним chance to watch some films in their original language, пројекцијама, јер све је било комерцијализовано except in extreme projections, because everything – то је свет новца и комерцијализоване културе. was commercialized – that is the world of money and Ја и дан-данас у Београду живим далеко богатији commercialized culture. Even today, I live a lot richer културни живот од оног који сам имала тамо. cultural life, in Belgrade, than back there. Now, I am Сад надокнађујем све те године изгнанства на compensating for all those years of exile in the rotten трулом Западу. То је тамо страшно! Култура је West. It is terrible there! Culture is only accessible if you приступачна једино ако имате много пара, а онда have a lot of money, but that is not all because there is то није то, зато што нема те атмосфере као код нас, just not an atmosphere like, for example, in Kolarac, in на пример, на Коларцу, у Дому омладине. Те сале Dom omladine; these halls had its delighted audience имају своју одушевљену публику која слуша, дише who were listening, breathing with performers, and са извођачима, аплаудира. То у свету није тако, бар applauding. That is not the case in the rest of the world; из мог искуства. Те ствари треба тражити, живети у at least not from my experience. Those are things you посебним круговима, није све тако приступачно као should seek, to live in special circles, not everything is овде. Мени је Паја омогућио да упознам те ствари. as accessible as it is here. Slobodan enabled me to learn these things.

38 You mentioned your interest in painting, how was it Поменули сте своје интересовање за сликарство, developing then? како се оно развијало у том периоду? There was a famous painting school on Šumatovačka У Шуматовачкој је била чувена школа цртања. Street. It was very popular back then and Slobodan Била је тада врло популарна, Паја је тамо ишао. attended it. The main teacher was a well-known Тамо је био главни један познати учитељ цртања, painter, I forget his name. There was an entrance exam заборавила сам како се звао. Када је требало да for Architecture, and I was to draw a plaster torso of полажем пријемни за архитектуру, отишла сам Venus de Milo. The teacher said that I shouldn’t go тамо и цртала гипсани торзо Милоске Венере, а there anymore because I already knew what I was он ми је рекао да не морам више да долазим, да doing. In fact, Slobodan had explained to me some ја то знам да радим. У ствари, Паја ми је објаснио technical stuff: pencil on a drawing shouldn’t have the неке техничке ствари: да цртеж не треба да буде same intensity on each place, dark and bright should истог интензитета на сваком месту, да треба да се interchange… (I remember that, as if I am listening to смењују тамно и светло… (тога се сећам, као да га him right now) and one side of a drawing should always слушам), и да скраја треба увек да буде светлије, да be brighter, because that is important. These things are је то важно за цртеж. То је вероватно из те школе probably from that school of drawing, but he had also цртања, али он је то и сам проучавао. Затим, волела studied it by himself. Back then I loved reading books сам да читам књиге о сликарству, тада нарочито about painting, especially about modern painting. I о модерном; читала сам „Историју модерног had read Herbert Reed’s History of Modern Painting сликарства” Херберта Рида. А Паја је проналазио and enjoyed it greatly. Slobodan had found some неке забавне књижице, на пример, сећам се једне interesting books, for example, I remember a book he књижице коју ми је дао, занимљиве књижице о gave me, an interesting little book about the lives of животима сликара, „Од Енгра до Пикаса”. Још увек painters From Engar to Picasso. I still have it somewhere. је имам негде. Паја ми је био као неки учитељ, Slobodan was some sort of teacher to me, along with поред школе и куће. Имао је велики утицај на мене. school and home. He influenced me a lot. He showed Открио ми је и Хермана Хесеа. У тим годинама, за me Herman Hesse. At that time, Damien and then мене је заиста било откровење „Демијан”, па онда Steppenwolf and Narcissus and Goldmund which were „Степски вук”, или „Нарцис и златоусти”. Мислим real revelations to me. I believe Hesse influenced me, да је Хесе утицао на мене некако несвесно и да је somehow unconsciously, to fall in love with a German то допринело да се заљубим у Немца (мада је Хесе (although Hesse was a Swiss, he wrote in German). био Швајцарац, али писао је на немачком). Тада сам That was the first time I wanted to learn German. First први пут пожелела да научим немачки. Хесе, онда Hesse, then Novalis, whom Hesse liked to cite, all those Новалис, кога је Хесе волео да цитира, то су све were achievements of Slobodan’s education. биле тековине Пајиног васпитања. 39 How did the idea of creating Како се родила идеја да направите The Black Theatre occur? црно позориште? I was attending the seventh or eighth grade of Била сам у седмом или осмом разреду гимназије, elementary school, and Slobodan had already entered а Паја се већ био уписао на Примењену уметност. The Faculty of Applied Arts. I remember that was a Сећам се, тада се бирало између Академије time when you could choose between The Academy ликовне и Академије примењених уметности. Знам of Fine Arts and The Faculty of Applied Arts. I knew да су неки који су хтели да се баве сликарством some people who wanted to paint, and they chose изабрали Примењену, јер су сматрали да је – да ли The Faculty of Applied Arts because they considered it атмосфера или наставно особље? – било боље. Он – its atmosphere or teachers – to be better. Slobodan се уписао на Примењену и завршио први степен enrolled in the Applied Arts and completed the first прве две године. То је било време кад је смислио stage in the first two years. That was a time when he да направи црно позориште. Чешко позориште thought to create The Black Theatre. The Czech theatre, „Латерна магика” је гостовало у Београду. Он је Lanterna Magica, was visiting Belgrade. He saw those видео те Чехе, ја, нажалост, нисам. Замислите, то Czechs; unfortunately, I didn’t. Can you imagine! I saw позориште сам видела тек у Монфалконеу, близу that theatre in Monfalcone, near Trieste, many years Трста, много година касније, кад сам се доселила у later, when I moved to Trieste (after Africa and many Трст (после Африке и разних земаља у којима сам у other countries I had lived in the meantime). The last међувремену живела). Последњих тридесет година 30 years I have been living in Trieste. Somewhere in the живела сам у Трсту. Негде деведесетих година је 90s The Prague Theatre, also known as the Lanterna то прашко позориште „Латерна мађика” – како су Magica, performed in a theatre in Monfalcone, and Италијани изговарали – гостовало у позоришту then I saw what it looked like. It was really magical. In у Монфалконеу. И тада сам тек видела како то fact, The Black Theatre is a performance of objects. изгледа. Било је потпуно чаробно. Црно позориште Actors are dressed in black in order not to be seen, је у ствари игра предметима. Глумци су обучени moving either parts of their bodies or objects coated у црно да се не би видели и покрећу или делове with a special paint, I think phosphorescent or so, seen тела или предмете који су премазани специјалном after illumined, everything else is black and that is бојом, мислим фосфоресцентном или тако нешто, и really magical. That is Slobodan’s world. He has always који се виде пошто се осветле; све остало је црно, и created magic, somehow bewitched everything. He то је заиста магично. То је тај Пајин свет. Он је увек had a small room – I believe it was a dome. It was like стварао магију, некако све је зачаравао. Имао је a wizard tower. I must pass by that building sometime једну собицу, мислим да је то била једна купола, као to see if it is still there. I want to see it from the outside кула неког чаробњака. Мораћу једном да прођем and make sure I can still recognize it. It stands on a slope поред те зграде, ако још постоји, да видим како то 40 between Narodnog fronta Street and Maršala Tita споља изгледа, да ли може да се препозна. То је на Street where the monument to the Russian Emperor падини између улица Народног фронта и Маршала Nicholas is located, down on the right side is Russian Тита. Тамо где је сад споменик руском цару home and it is right after that. It could be approached Николају, па доле с десне стране је Руски дом, а то је from Narodnog fronta Street. Now, it is on Kraljice после њега. Прилазило се из Народног фронта. Сад Natalije Street. That building stood on the right side of је то Улица краљице Наталије. Та зграда је била с a slope. His family lived on two or three floors. I think леве стране падине. На два-три спрата је становала there were wooden stairs. We used to go there. Vlada његова породица. Степенице су, чини ми се, биле Lazarević and Predrag Vitas did as well. Once, we were дрвене. И ми смо одлазили тамо, и Влада Лазаревић planning some activities, and we climbed up to his small и Предраг Витас. Једном смо се договарали о томе room, one by one because we could not all fit. Probably, шта и како да радимо, па смо се попели у ту његову there was a roof window. Everything was filled with his собицу. Један по један, јер нисмо могли сви да drawings, books and extraordinary objects. If you know станемо. Вероватно је био неки прозор на крову. Šejka’s pictures, that’s it. I don’t know what Slobodan Све је било испуњено његовим цртежима, књигама would say now, but I think he may have admired Šejka и необичним предметима. Ако знате Шејкине слике more than other painters. That was Mediala, a world of – то је отприлике то. Не знам шта би сад Паја рекао magic. At that time, we had regularly visited painting на то, али мислим да је међу нашим сликарима exhibitions. That was a time of abstract expressionism. волео Шејку. То је била „Медиала”, свет магичног. У Slobodan didn’t like that. Slobodan liked classical art, то време смо редовно ишли на сликарске изложбе. Greek or Renaissance, Flemish painters, that was his То је било и време енформела. То није било оно што choice. Like Šejka’s perspectives with Flemish motives, је Паја волео – он је волео класичну уметност, да and a lot of different objects; like in The Black Theatre. кажемо, грчку или ренесансну, фламанске сликаре – то је био његов избор. Као и код Шејке што имате You created a group while working on The Black те перспективе са фламанским мотивима, онда те Theatre. Where did the name Vatronoša come from? разне предмете. Као у црном позоришту. Slobodan had one big black book, where he expounded his Black Theatre project. There was even a sketch of Радећи на црном позоришту, оформили сте the interior. I am sorry I don’t remember all the details групу. Одакле назив „Ватроноша”? from that book, neither visually nor by content. I know Паја је имао једну велику књигу, црну, у којој је it was done very precisely; he had a very clear idea изложио свој пројекат црног позоришта. У њој је for the interior. Coming into the theatre there was an била чак и скица ентеријера. Жао ми је што се не evolution through the various stages of preparation, сећам, ни визуелно, ни по садржају, свих детаља те and one stage was going through the dark. I remember књиге. Знам да је све било врло педантно урађено, 41 him mentioning that the space should have a sculpture да је он имао врло јасну идеју за тај ентеријер, да се in it, a human statue, and I remember him telling улазак у то позориште одвијао по фазама припреме, me: But not a human sculpture with a hole, like Henry а да је једна фаза била пролажење кроз мрак. Moore makes it, but classical, like Greek one. He had Сећам се да је помињао простор у коме би требало always given preference to the classical art, classical да буде једна скулптура, људска статуа, и да ми је beauty, classical statuary, paint. In fact, everything рекао: – Али не скулптура човека са рупом као што was supposed to lead one to enlightenment and seeing га прави Хенри Мур, него класична, као грчка. Увек through beauty. Everything he did led to that, the је давао предност класичној уметности, класичној theatre, too. He called us, the performers, Vatronoša. лепоти, класичном вајарству, сликарству јер је, у That is like Prometheus, who brings fire, lightning. I ствари, све требало да води једном просветљењу и believe I am being true to his concept, as this is truly прогледавању лепоте. Све што је он радио требало how I remember it. Our name was Vatronoša. He made је да води ка томе, па и то позориште. Нас, актере, up this joke because it was The Black Theatre, to greet назвао је „ватроношама”. То је као Прометеј који with black and salute – black. We greeted this way for доноси ватру, светлост. Надам се да сам верна some time. том његовом концепту, како ја то памтим. Звали смо се ватроноше и у шали је измислио, пошто How did your work with Atelje 212 start? је то црно позориште, да се поздрављамо са Slobodan went with that black book to Mira Trailović’s, „црно”, и отпоздрављамо – „црно”. То смо једно who was an enthroned queen, at that time. The new време радили. building of Atelje 212 had been built. Bojan Stupica had designed it with an opening in the roof, and she ruled Како је започела ваша сарадња са Атељеом 212? there sovereignly. She was very diligent and curious Паја је дошао с том црном књигом код Мире about everything, and she worked on having good Траиловић, која је у то време била краљица relations with everybody. Slobodan went to her and устоличена у престолу. Направљена је нова зграда shared his project of The Black Theatre. He asked her Атељеа 212, Бојан Ступица ју је пројектовао с to help us create it, in Belgrade, in order to become кровом који се отвара, и она је ту владала суверено. bit by bit like what The Czechs had. Mira, the way she Била је страшно вредна, радознала, имала је много was, immediately really warmed up to the idea and добрих веза на све стране и радила је на томе. И Паја accepted it. She liked us. I remember her beautiful wide је дошао код ње и изложио јој свој пројекат црног smile. Then we started to practice. There were a few of позоришта. Тражио је да нам помогне и омогући да us – Slobodan, Bojana Olbina, Vlada Lazarević, Predrag то направимо у Београду и да то после мало-помало Vitas, Evgenija Demnievska and Rastko, Evgenija’s постане оно што су Чеси имали. И Мира, каква је boyfriend, and me. There was Nebojša Stojanović who била, одмах се за то страшно загрејала и пристала. 42 Cover page of Manifesto of Theater Vatronoša, created by Slobodan Dan Paich Насловна страна Манифеста позоришта Ватроноша, како га је осмислио и нацртао Слободан Пајић

43 An excerpt from Manifesto of Theatre Vatronoša Извод из Манифеста позоришта Ватроноша 44 An excerpt from Manifesto of Theatre Vatronoša Извод из Манифеста позоришта Ватроноша 45 was in charge of the sound recording (dragging some Допали смо јој се. Сећам се њеног дивног широког machinery). I used to play with Vlada Lazarević. It was осмеха. Онда смо почели да вежбамо. Било нас је a play using one’s hands. We both had long fingers, so неколико – Паја, Бојана Олбина, Влада Лазаревић, I guess that inspired Slobodan to choose us. My hands Предраг Витас, Евгенија Демниевска, Евгенијин were not the same as they are today. Vlada Lazarević дечко Растко, и ја. Био је ту и Небојша Стојановић, had profound hands with slim, long fingers. Only hands који је био задужен за снимање звука (и вукао неке and some objects were seen. Evgenija was a student, апарате). Ја сам играла с Владом Лазаревићем. То је and I believe that Slobodan was as well, at the Academy била игра руку. Обоје смо имали издужене прсте и of Applied Arts, or she was at the Academy of Fine Arts, то је ваљда инспирисало Пају да нас изабере. Моје and her boyfriend Rastko studied philosophy. They руке нису изгледале као сада. И Влада Лазаревић had a Fića,*** and Evgenija enrolled in music school. је имао фине руке, са танким дугачким прстима. Listen, she was a student at that time. However, she Само би се виделе руке и неки предмети. Евгенија је had learned to play the piano and all of a sudden, she тада студирала такође с Пајом на Примењеној (ако wanted to play the cello. She got into music school. није била на Ликовној, не знам). А тај њен дечко, She would drag that cello with her everywhere, and Растко, он је студирао филозофију. Имали су фићу, it could barely fit into the Fića. That was the funniest а Евгенија се у то време уписала у музичку школу. part about her, dragging that cello around all the Пазите, она је тада била студенткиња. Међутим, time and none of us were even able to ride in the Fića. она је ваљда неко време учила клавир и онда Sometimes we went to Evgenija’s house. She used to је одједном хтела да научи да свира виолончело. live in Bulevar Mira, near Dragiša Mišović hospital in a Уписала се у музичку школу и стално је вукла то large villa on your right. I remember Slobodan asking виолончело са собом, а оно није могло да уђе у Evgenija to play Diabelli’s sonatina on her piano, every тог фићу. То је било најсмешније са њима – што time we went to her house. You can imagine how су стално вукли то виолончело у том фићи и нико enjoyable those meetings were. A movement from that од нас није могао с њима да се вози због тога. sonatina was used by Peter Brook in his film Moderato Понекад смо ишли код Евгеније. Она је становала cantabile. Let’s say that was one of the cult films I had на Булевару мира, близу Драгише Мишовића, у been watching thanks to Slobodan. Those were the једној великој вили с десне стране. Сећам се, кад things we loved. There is also that Arsen Dedić’s song, год бисмо дошли код ње, Паја је тражио да му Moderato cantabile, which started with that motive. свира на клавиру Дијабелијеву сонатину. Можете мислити какво је уживање било то дружење. Један став из те сонатине користио је Питер Брук у филму „Модерато кантабиле”. То је, рецимо, један *** Fića is a small car produced in Yugoslavia (Zastava car industry), based on the Fiat licence (interpreter’s note). од култних филмова које сам ја захваљујући Паји 46 What happened afterwards with The Black Theatre гледала тих година. То су биле ствари које смо ми and cooperation with Atelje 212? волели. Има и она песма Арсена Дедића „Модерато Mira Trailović was not allowed to decide by herself, so кантабиле”, која почиње с тим мотивом. she organized some sort of commission of who was supposed to approve us. I remember there were: Mihiz, Шта се даље дешавало са црним позориштем и Maja Ćirilov, who was married to Jovan Ćirilov at the сарадњом са Атељеом 212? time, and I don’t know who else. There was a group Мира Траиловић је организовала неку комисију of these famous people, and we were performing која је требало да одобри наш пројекат, јер није something in front of them. They approved it and we могла сама о томе да одлучи. Сећам се да су ту били got room to exercise. Mira Trailović also engaged a Михиз, Маја Ћирилов, којом је у то време Јован ballerina to exercise with us through movements and Ћирилов био ожењен, и не знам ко још. Била је harmonization, in order not to bump in to each other једна групица тих чувених људи и ми смо ту нешто on the stage. I was spending my free time exercising. изводили пред њима. И све су одобрили и Мира Then Mira Trailović had an idea to make a rather нам је дала простор. Долазили смо на те пробе demanding play, abbreviated Marat/Sade, or The као кући својој. Ангажовала је и једну балерину Persecution and Assassination of Jean-Paul Marat as да с нама ради вежбе кретања и усклађивања, да Performed by the Inmates of the Asylum of Charenton се не сударамо по тој позорници. И вежбали смо с Under the Direction of the Marquis de Sade. It was such a њом. Слободно време сам проводила тако. Онда long name. This piece was written by Peter Weiss. Peter је Мира Траиловић имала идеју да направи једну Brook made a theatre play and filmed it, so she wanted прилично захтевну представу која се скраћено to do that in Belgrade. It should have allusions to the звала „Мара – Сад”, односно „Прогањање и убиство political situation in our country as well as reviewing Жан-Пола Мараа како их приказује глумачка трупа the achievements, and the results of a revolution азила у Шарантону под вођством Маркиза де Сада”. and all those horrible tragedies we had been though. Тако страшно дугачак назив. Тај комад је написао Mira planned that big project and was really engaged. Петер Вајс, а Питер Брук је направио позоришну When I graduated from the eighth grade, she included представу и снимио филм, па је она то хтела да us in the play. She needed a lot of extras in the play. уради у Београду. То је требало да има неке алузије That was like theatre in theatre. There were a lot of на политичку ситуацију код нас и на преиспитивање lunatics along with political prisoners in the asylum in тековина, последица револуције и свих тих Charenton. Among others there was Marquis de Sade, страшних трагедија кроз које смо прошли. Мира је who had arranged a play with the lunatics in it, showing имала тај велики пројекат у плану и много се око the killing of Jean-Paul Marat by Charlotte Corday. He њега ангажовала. Када сам била у осмом разреду, was sitting in a bathtub since he had some skin disease, на матури, она нас је у то укључила. Требало јој 47 and he couldn’t stand the itch; his wife was taking care је много статиста за ту представу. То је било као of him, and Charlotte Corday came in and stabbed позориште у позоришту. У лудници у Шарантону, him with her knife. Marquis de Sade engaged the у којој су поред осталих лудака били и политички lunatics to play the show. Mira needed a lot of extras, затвореници, био је и Маркиз де Сад. Он је с тим and the extinguish of our Black Theatre happened at лудацима приредио представу у којој се приказује the same time, so we were all dedicated to the play, како је Шарлота Корде убила Жан-Пола Мараа. Он rehearsing every day. Ljuba Tadić played Marquis de је седео у кади, пошто је имао неку кожну болест и Sade, Bekim Fehmiu played Jean-Paul Marat and није могао да издржи тај свраб, о њему је бринула Vera Čukić played Charlotte Corday. There were also његова жена, а Шарлота Корде је дошла и убила Slobodan Aligrudić and Dejan Čavić. I was an extra га ножем. Маркиз де Сад је ангажовао лудаке за as I played an asylum director’s daughter. An asylum ову представу. Мири је требало много статиста и director, playing Taško Načić, was first on the scene, тако се некако истовремено десило да се то наше then his wife Ruža Veljović and me, the daughter. Then црно позориште угаси и да се ми сви посветимо the director would announce the beginning of the play, том комаду, који се свакодневно пробао. Маркиза and the rest of the actors would come out. Evgenija, де Сада је играо Љуба Тадић, Жан-Пола Мараа Slobodan, Vitas and Vlada were the lunatics. There was Беким Фехмију, а Шарлоту Кордеј Вера Чукић. Били tomfoolery on the stage. After the play came to life, it су ту и Слободан Алигрудић и Дејан Чавић. Ја сам went on to be performed many times. It was 1965 and статирала као ћерка директора луднице. Директор, 1966. I remember myself working on my graduation кога је играо Ташко Начић, његова жена Ружа work, about the group Zemlja. It was interesting for Вељовић, и ја, ћерка, излазили смо први на сцену. my History of Arts teacher because there was nothing Онда је директор објављивао почетак представе и written, the material was scattered everywhere. Once излазили су остали глумци. Евгенија, Паја, Витас I had to be absent which was a tragedy for Mira. I said I и Влада играли су лудаке, ачили су се и бечили по needed to travel to Zagreb for my graduation work, and позорници. Кад је представа кренула, играна је she answered: Oh, who will replace you? I had my dress много пута. То је било 1965. и 1966. Сећам се да сам sewed to fit me in Empire style, my hat, my shoes, all of тад спремала матурски рад о групи „Земља”. То је it was in light green. I don’t know how she solved that. било интересантно за моју професорку историје In the end, when the plays had finished we were never уметности, јер није било ништа написано, већ је occupied again by The Black Theatre. Vlada and Vitas материјал био распршен свуда. Једном је требало were already studying, I guess philosophy. I know Vitas да одсуствујем и то је за Миру била трагедија. Ја has worked on TV as a journalist for a while. He died very сам рекла да морам да одем у Загреб на неколико young. I have met Vlada once, he told me he worked дана због матурског рада, а она: – Јао, па ко ће тебе in Večernje novosti as a journalist. Vitas and Vlada were да замени? 48 A program of Marat/Sade, performed by members of Vatronoša Програм представе Мара – Сад у којој су учествовали чланови групе Ватроноша

49 very handsome, although completely different from Мени су шили, наравно по мери, хаљину each other. Vitas was sort of outstanding. They were у ампир стилу, шешир, ципеле, све је било engaged in writing. They wrote a lot and well, and have светлозелене боје. Не знам како је то решила тада. been rewarded for that. Када се завршило с том представом, ми се више нисмо бавили црним позориштем. Влада и Витас су Your cooperation with Atelje 212 was finished with већ студирали нешто, ваљда филозофију. Знам да је Mara/Sade play? Витас радио једно време на телевизији као новинар. Slobodan remained in the Atelje for a while. He was Умро је доста млад. Владу сам срела једном, рекао working on scenery and art equipment. He even had a ми је да ради као новинар у „Вечерњим новостима”. room for working in the Atelje. I visited him sometimes. Витас и Влада су били јако лепи, иако потпуно These were the years when BITEF started. Belgrade различити. Витас је био баш некако изузетан. was a culture center then. All the great artists had Бавили су се литерарним радом, пуно су и лепо been coming to Belgrade. I remember those concerts, писали, и били награђивани. fantastic – Arthur Rubinstein, Aldo Ciccolini, Sviatoslav Richter, Antonio Janigro. Once, Slobodan told me Са представом „Мара – Сад” завршена је to come to the Atelje, there was to be a Ravi Shankar и ваша сарадња са Атељеом 212? concert. There, you see, he followed it. I didn’t have a Паја је остао у Атељеу неко време. Радио је clue who that was even if Ravi Shankar was a star then, сценографије и ликовну опрему програма. Имао је he played a setar. That was a time of hippies, and The чак и своју радну собу у Атељеу. Ја сам га понекад Beatles, who had brought Indian music to Europe. обилазила. Тих година је почео Битеф. Београд је Slobodan told me to come because I absolutely needed у то време био у центру културних дешавања. Сви to hear that. My boyfriend from Berlin had just arrived, велики уметници су долазили у Београд. Сећам so we went to listen to Ravi Shankar. After that, we се тадашњих концерата, фантастичних – Артур were watching White Nights play. Theatre in the Рубинштајн, Алдо Чиколини, Свјатослав Рихтер, basement still didn’t exist, so the play was performed Антонио Јанигро. У једном тренутку Паја мени in one of the theatre’s foyers. Not many of us attended, каже да дођем у Атеље, да ће бити концерт Равија but it was a really beautiful show. Slobodan has been Шанкара. Ето, рецимо, он је то пратио. Ја нисам attending all of them, and he knew all about those појма имала ко је Рави Шанкар, а у то време је био things. He remained there working, and I went away звезда, свирао је ситар. То је било време „Битлса”, to Berlin. I guess that things were not nice for him. I хипија, а они су ту индијску музику донели у Европу. don’t know how and why he went to London. I wasn’t in Паја ми је рекао да дођем, да то апсолутно морам да touch with him because I had troubles settling in Berlin. чујем. Био је тада баш дошао тај мој дечко из Берлина и онда смо ишли да слушамо Шанкара, а после је 50 Do you remember any more details about била представа „Беле ноћи”. Тада није био Театар Slobodan’s little room? у подруму, него је представа одржана у једном од It was a fantastic room, filled with Slobodan’s pictures. фоајеа позоришта. Мало нас је присуствовало, He had been painting a lot as well as making different али то је била много лепа представа. То је све Паја things. Somehow it is similar to Šejka. He gave life пратио, знао је све те ствари. Он је ту остао да ради, to different, dead, useless objects. Unlike that silly а ја сам после отпутовала у Берлин. Мислим да abstract expressionism (I don’t know who invented it), некако није то све ишло лепо и добро с њим овде. and those really stupid pictures, so hollow. Slobodan’s Не знам како и зашто, отишао је у Лондон. Нисам meticulousness and love made these objects have their тада то пратила, јер сам имала своје бриге – да се own life and place, as well as a meaning in space and the снађем у Берлину. world. They had been illuminated, sounded, revived. That is the magic world he was always creating. Да ли се сећате још неких детаља у вези са Слободановом собицом? Once when I was at Slobodan’s, his father То је била фантастична просторија испуњена came up on the stairs with some tremendously његовим сликама. Он је доста сликао и правио luxurious gloves which he praised. Slobodan was tiny, разне ствари. Има ту неке сличности са Шејком. anti-athletic, white skinned and completely sorrel. His Оживљавао је разне мртве, бескорисне предмете. father was also sorrel but corpulent and prepotent. За разлику од тог блесавог енформела (који не знам Slobodan has never been like that. And there, on these ко је измислио) и тих глупих слика тако празних, wooden stairs this man bragged to Slobodan of his Пајина минуциозност и љубав су чиниле да ти new gloves. That was so funny, to see that encounter предмети добијају неки свој живот и место и смисао between a father and a son, this one with gloves у простору и свету. Просто бивају осветљени, and that one standing in that room with all those озвучени, оживљени. То је тај свет чаробни, који је unbelievable things, paintings and vignettes hanging in он стално некако стварао. there. His aunt appeared from the other door, she was also an interesting person. She began talking about Једном кад сам била код Паје, појави something extraordinary. Then Slobodan took me to се на степеништу његов отац с неким страшно the kitchen which was on the different floor, below his луксузним рукавицама и похвали се. Паја је био room and above these floors where his father and his ситан, антиспортиста, беле коже и потпуно риђ. aunt appeared, each on their floor – This reminded me Отац му је био исто тако риђ, али крупан и пун себе, of Alice in Wonderland, now – and fried eggs. I am telling што Паја никад није био. И тако се на том дрвеном you this – because all those pictures remained in front степеништу тај човек похвалио Паји да има нове of my eyes – that bent aluminum pan with those fried рукавице. То је било тако смешно, тај сусрет оца 51 eggs. Last summer I was with my daughter in a modern и сина, овај са рукавицама а овај из те собице у restaurant – Manufaktura; I ordered something, and којој су висиле све те невероватне ствари, слике и they brought me fried eggs in the very same type of сличице. Са других врата појавила се његова тетка, pan, battered from all sides. That pan was like a miracle занимљива личност, која је исто причала нешто to me, at that time, because we hadn’t got it. I thought необично. Онда ме је Паја увео у кухињу која је it was something tremendous and horrible. Later on, била на посебном спрату, испод његове собице, а I have always remembered that when I had such pans изнад спратова на којима су се појављивали отац and fried eggs in them. That whole thing was like a и тетка, свако на свом – сад ме ово подсећа на picture - in fact, Slobodan had made it that way. He „Алису у Земљи чуда” – и испржио је јаја. То сада has always made shows. He fried those eggs then, in причам, зато што су све те слике мени остале пред that pan, that was the show. That father, with those очима – тај искривљени тигањ од алуминијума gloves was a show. I saw Slobodan’s father once again са прженим јајима. Летос сам са ћерком у једном when I was in Belgrade before Nigeria, let’s say in 1980, монденском ресторану „Мануфактура” наручила 1981 in a building in a newer estate in Miljakovac, while нешто и они ми то донесу у истом таквом тигању, visiting my friend. She said her neighbor praised his онако улубљеном са свих страна. Тај тигањ је за son’s enormous success in the USA. She invited him, so мене у оно време био чудо, јер ми то нисмо имали. I could see him. He was the same, just seemed bigger Мислила сам да је то нешто страшно и грозно. Увек and more corpulent. бих се тога сетила касније кад сам пржила јаја на таквом тигању. То је било све некако као слика, а у Did you have a chance to see Slobodan and ствари Паја је и удесио да то буде тако. Он је стално his studio in London? правио представе. Он је та јаја испржио тада, тако, At the beginning of 1973, I went to my friend Vanda на таквом тигању, то је све била представа. Тај отац for two weeks to London. She told me Slobodan lived с тим рукавицама – и то је била представа. После there, and I wanted to see him. He lived in Tight Street сам још једном видела Пајиног оца када сам била – the same street Oscar Wilde had lived on– in one of у Београду пре Нигерије, рецимо 1980/1981. И то у those Victorian houses, pretty and a bit rusty. In some једној згради у новијем насељу на Миљаковцу, када loft, again. That was the ambiance from those Flemish сам била код другарице у посети. Рекла ми је да јој paintings Slobodan loved. It was composed like that. I се комшија хвалио фантастичним успехом свога was looking forward to meeting him. We come to his сина у Америци. Позвала га је да га видим. Био је home, and he served some pastries and said, I have just исти само ми се чинио још већи и крупнији. bought this especially for you because you remind me of our bagels. He had some assembly he demonstrated to me right away. He was very proud of how he made it. 52 He had installed a winch system in order to pull down Да ли сте имали прилике да видите the dirty dishes into the kitchen and drag the food up. Слободана и његов атеље у Лондону? It was very funny. Then he told me where I should go Почетком 1973. отишла сам код своје другарице and consigned me to many different galleries. He was Ванде на две недеље у Лондон. Она ми је рекла talking to somebody because you couldn’t enter any да Паја тамо живи и ја сам желела да се свакако time, and they didn’t let anyone in. After, he explained видим с њим. Живео је у Тајт стриту – у истој улици that I was a student of Architecture from Berlin; I was у којој је живео Оскар Вајлд – у једној од оних allowed to see the original Paladi’s drawings in one викторијанских кућа, лепих, мало запуштених. famous collection. Thanks to him, I went there and was Опет у неком поткровљу. То је био амбијент као са able to observe those drawings in awe. I was aware оних фламанских слика које је Паја волео. Све је of an extraordinary opportunity. He also sent me to то било тако смишљено. Толико сам се радовала Victoria and Albert Museum and listed everything I том сусрету. Ми дођемо код њега, а он нас послужи should see there. Anyway, he advised me to see some неким пецивом и каже: „Ово сам нарочито за тебе very valuable and beautiful things, and I did all that. сад купио, зато што ме то подсећа на наше ђевреке”. After that he told me there was a painting equipment Имао је и неку конструкцију, коју ми је одмах store and that was the only place where you could find демонстрирао. Био је страшно поносан на то како ју a small woodcut scalpel that he used for carving a dried је направио. Монтирао је систем на чекрке помоћу seed of avocado, like it was a very precious wood. The кога је спуштао прљаве судове у кухињу и довлачио seed completely darkens and becomes like mahogany. горе храну. То је било јако забавно. Онда ми је I went there and bought that knife and carved a small рекао где све треба да идем и упутио ме у разне object on an avocado seed. Afterwards, I bought a галерије. С неким је разговарао, јер није могло да similar knife in Italy. I am not sure where it is anymore. се дође у било које време и нису сваког пуштали. Now, I have an avocado seed right here; although, I Пошто је он објаснио да сам ја студент архитектуре don’t have that knife anymore… из Берлина, онда су ми у једној чувеној збирци омогућили да видим оригиналне Паладијеве The only thing I have not done, and I am still цртеже. Захваљујући њему сам отишла тамо и са ashamed of it, is this: Slobodan set up a meeting with страхопоштовањем посматрала те цртеже. Била his colleague to show me some places and architecture. сам свесна изузетне прилике. Послао ме је и у музеј That was the day before my last day in London. „Викторија и Алберт” и рекао шта све тамо треба Slobodan said, You should meet him, to take you and да видим. У сваком случају, саветовао ми је да show you, but listen, you must not be late, because if видим неке изузетно драгоцене и лепе ствари и ја you are late in England, you don’t exist. I remember сам то све урадила. Онда ми је рекао да има једна these words. He says, You don’t exist anymore. I was so продавница сликарске опреме и да само тамо имају 53 afraid to be late, I didn’t go. I was so disgraced. I neither специјални мали скалпел за дрворез којим је он called, nor apologized, and I believe I have never told изрезбарио осушено семе авокада, као неко веома Slobodan. It still haunts me. I have done more shameful драгоцено дрво. Семе потпуно потамни и постане things in my life, this is one of them. као махагони. Ја сам, наравно, отишла, купила тај ножић и чак тада изрезбарила један мали предмет Did you have such an intense friendship од семена авокада. После сам негде у Италији with Vera Ilijin, too? купила исти такав ножић, само не знам више где ми I had not been hanging out a lot with Vera, at that је. Ево, имам и овде једно семе авокада, само што time. We knew each other. Vera’s mother was my Latin немам сад тај ножић... teacher for eight years – Nedeljka Ilijin, we called her Ilinka. She was a terrific teacher, a wonderful, noble, Једина ствар коју нисам урадила и тога and smart woman. She was a real Epicurean. We read се још дан-данас стидим, то је што је Паја мени Latin verses, and through teaching, she managed to заказао да се нађем с једним његовим колегом, да teach us Epicurean philosophy which was the idea ме одведе на нека места и покаже архитектуру. То that we should live while we are alive. There is no us је био мој претпоследњи дан у Лондону. Каже ми where death is, or there is no death where we are. Паја: – Треба да се нађеш с њим, да те одведе, да ти покаже, али слушај, не смеш да закасниш, јер ако закасниш у Енглеској – ти не постојиш. Сећам се тих речи. Каже: – Ти више не постојиш.

Ја сам се толико уплашила да ћу закаснити да нисам ни отишла. И толико сам се обрукала. Нити сам се јавила, нити сам се извинила, а мислим да ни Паји никада нисам то рекла. Још увек ме прогони. Урадила сам више срамних ствари у животу, то је једна од њих.

Да ли сте се тако интензивно дружили и с Вером Илијин? Slobodan Dan Paich little chamber in the attic of the family home in Belgrade Тада се нисам много дружила са Вером. Знале смо се. Мени је Верина мама предавала читавих осам Собица Слободана Пајића у поткровљу породичне куће у Београду година латински – Недељка Илијин, коју смо ми звали Илинка. Била је изванредан професор, дивна, 54 Thus, we do not have to worry about it. That is what племенита, паметна жена. Она је била баш прави I have left of her. Along with her optimism. Once she епикурејац. Ми смо читали те латинске стихове said, Parents eat green fruit and children’ teeth become и онда је она некако кроз ту наставу преносила numb. Why am I telling you this? Because of that spirit! епикурејску филозофију, ту чињеницу да док смо She had a completely different look. She wore glasses живи треба да живимо. Или нас нема тамо где је that were big, and she was cumbersome, but she was смрт, или смрти нема тамо где смо ми. Према томе, very cheerful, good spirited and had a great sense of не треба о тим стварима да бринемо. То ми је од ње humour. Vera also had it. Spending time with her was остало. И та нека њена ведрина. Једном је рекла: a pleasure for me. It was always very interesting to talk „Родитељи једу зелено воће, а деци трну зуби.” Али to her. зашто вам то кажем? Због тог духа! Она је била жена која уопште није тако изгледала. Имала је How did you renew your contact with Slobodan again, веома дебеле наочаре и била је некако незграпна, after all these years? али је имала ту ведрину, дух и смисао за хумор. То When I used to live in Trieste, some of us had the има и Вера. За мене је задовољство да проведем idea to reconnect over the Internet. Somebody време с њом. Јако је забавно разговарати с Вером. informed me, and I agreed at once. In the beginning, there were a few of us, and then it spread out. Now Како сте обновили контакт са Слободаном we communicate through the net. There was one, I после толико времена? should say, coordinator. That was Vera, for many years. Када сам живела у Трсту, некоме од наших класичара She had been sitting in her room by her computer, падне на памет да се повежемо преко интернета. translating, smoking, no one knew when she slept. I Мене је неко обавестио о томе и ја сам одмах јавила had also been translating a lot, spending nights at the да пристајем. У почетку нас је било неколико, а онда computer. So, at three o’clock a.m., Vera and I started се то проширило. Сад имамо ту мрежу преко које the conversation as if it was noon. That’s how we used комуницирамо. Има један координатор, да тако to hang out together. We shared what we remembered кажем. Дуго година је то била Вера. Она је седела and would die laughing all night! Once she wrote to me у својој соби, за компјутером, преводила, пушила saying that she didn’t know anything about Slobodan, и није јој се знало време када спава. И ја сам тада that she was worried if he was still alive. She worried страховито много преводила, по целу ноћ седела за a lot, as she hadn’t heard from him for years. He had компјутером. И онда у три ујутру Вера и ја развежемо always remembered her birthday, no matter where he разговор као да је подне. Тако смо се ми дружиле. О was. She was really miserable, already imagining he чему све нисмо причале и чега се све нисмо сећале had been cut into pieces and everything. So, I decided и умирале од смеха. Напише ми она једном да не to find Slobodan. I spoke to that friend, Vanda, I had зна шта је с Пајом, да се брине да ли је уопште жив. 55 been to London before, and she still lived there. I called Страшно брине, већ годинама га није чула, а он се her and said, Do you have some information about њој увек јављао да честита рођендан, без обзира на Slobodan and how I could find him? She said, Oh, yes. то где је. Баш је била несрећна и већ је замишљала Evgenija knows. I’ll give you her phone number. That’s да га је неко исекао на комаде и шта ти ја знам. Тако how I found Slobodan, through Vanda and Evgenija. I ја решим да потражим Пају. Обратим се оној Ванди could not believe how easy it turned out to be. I said, код које сам била у Лондону, а која и дан-данас живи Please listen, Vera is worried and is asking about you. тамо. Зовнем је и кажем: – Је лʼ ти знаш нешто о Паји She doesn’t know what is happening with you. Since her и како могу да дођем до њега? Каже: – Па да, зна birthday was getting close, I said, Don’t call her now, Евгенија. Даћу ти Евгенијин број телефона. И тако call her on her birthday to surprise her, please. That was преко Ванде и Евгеније дођем до Паје. Нисам могла fantastic! You can only imagine! да верујем да је то испало тако једноставно. Кажем: – Слушај, молим те, Вера се брине и распитује за тебе, уопште не зна шта је са тобом. Али пошто се то већ негде ближило датуму Вериног рођендана, кажем: – Немој да јој се јављаш, него је зови, молим те, на рођендан, да је изненадиш. То је било фантастично! Можете мислити!

56 Dynasties and Generations, Slobodan Dan Paich Династије и генерације, Слободан Пајић

57

VLADIMIR LAZAREVIĆ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ

Tell us something about your education. Испричајте нам нешто о свом школовању. You attended The Eighth Belgrade High School? Ишли сте у Осму београдску гимназију? I didn’t enter The Eighth Belgrade High School right У Осму београдску гимназију нисам се уписао одмах after elementary school. I’m not sure what the reason после осмолетке. Из неког често мени нејасног was for wandering from one school to another, and разлога, који није био последица слабог успеха или it wasn’t the result of having bad grades in school or селидби породице, догодило се да сам лутао од moving. So, I attended two elementary and two high једне до друге школе. Тако сам ишао у две основне и schools. In the end, I graduated from The Eighth High две гимназије. Најзад сам матурирао у Осмој, па њу School, and I think of it as a crucial part of my life and осећам као најпресуднију у своме животу и значајну important information for this story. за ову причу.

Maybe attending the first five years of Можда није важан податак да сам првих elementary school at Vojislav Ilić school is not important, пет разреда основне школе завршио у „Војиславу but it has a very important place in my sentimental Илићу”, али има значаја у мојим сентименталним memories. Today, The School of Architecture is located успоменама. Данас је у тој згради Архитектонска in that building. I was in Veljko Dugošević until my школа. До осмог разреда био сам у „Вељку eighth grade. These were all important institutions of Дугошевићу”. Све су то биле важне звездарске Zvezdara Municipality. For example, Veljko Dugošević институције. Рецимо, „Вељко Дугошевић” је била was an experimental school; although, I’m not sure експериментална школа, мада данас не знам у what the experimentation was about. I remember чему се експериментисало. Једино памтим да смо we had the best literary section in Yugoslavia. Thanks имали најбољу литерарну секцију у Југославији. to the Zmaj journal reward, we got a small airplane Захваљујући награди листа „Змај”, добили смо which had been written off fromJAT (Jat Airways). That мали авион који је отписао ЈАТ. Авион је стајао airplane stood on the school lawn and written on its на школском травњаку, а на трупу је писало – nacelle was: For the best literary section. Our teacher of „Најбољој литерарној секцији”. У тај невелики

59 Technical Education used to get into that little plane, авион са дуплим командама повремено је улазио with dual controls, every now and then and scribble професор општетехничког образовања и нешто something. He was a pilot that had retired early, so he чепркао. Он је из неког здравственог разлога came to our school to teach Technical Education. There прерано пензионисан као пилот, па је дошао у нашу were rumours that one day the whole literary section школу да предаје ОТО. Причало се да ће једнога would fly that plane above Zvezdara, and the teacher дана цела литерарна секција, као заслужна, летети of Technical Education would be in command. тим авионом изнад Звездаре, а за командама ће бити наставник ОТО-а. I continued my education, 300 meters further, at The Sixth Belgrade High School. That was a famous Школовање сам наставио триста метара high school with a lot of well-known names in different даље, у Шестој београдској гимназији. То је била arts, journalism, dramatics, and others. After my славна средња школа са много познатих имена у second grade, I moved to The Eighth Belgrade High различитим уметностима, новинарству, драмским School. Two of my friends from my early childhood уметностима и да не набрајам даље. После другог moved there first. They explained to me that there разреда прешао сам у Осму гимназију. Тамо су were many more interesting students and teachers прво отишле две моје другарице које сам знао из there. It turned out that they were right. The Eighth најранијег детињства. Објасниле су ми да је у Осмој High School was famous for its classic and real courses. много занимљивије друштво, па и професори. The classic part was what remained from the former Испоставило се да је то тачно. Осма је била позната Classical Grammar High School. This was when there по томе што је имала класични и реални смер. was The Third High School celebration. I believe it was Класичари су били остатак некадашње Класичне a centenary celebration. The Eighth High School was гимназије. Када је била прослава Треће гимназије, known as its twin sister, and a lot of former students мислим стогодишњица, а Осма је важила за њену were invited to The Sava Centre. I was excited when I сестру близнакињу, много бивших ђака било је heard the names of the people who used to sit in the позвано у Центар „Сава”. Када сам чуо имена same school desks, as my class, as they were famous људи који су седели у истим клупама у којима и мој scientists, artists, and philosophers. разред, помислио сам – да ли је могуће и био на неки неодређени начин срећан због тога. То су била Back in my time, during the sixties, along the славна имена научника, уметника, филозофа. corridors and school yards I met people who ended up with excellent careers later in life. For example, У моје време, средином шездесетих economists and professors Jurij Bajec and Stanko година прошлог века, по ходницима и у школском Crnobrnja; a byzantologist, Ivan Đurić; a diplomat, дворишту виђао сам се с људима који су касније 60 Darko Tanasković; a poet and philosopher, Velimir правили одличне каријере. Рецимо, економисти и Abramović, who was the greatest expert of Tesla and професори Јуриј Бајец и Станко Црнобрња, his work. Also, seven doctors and dentists came out па византолог Иван Ђурић, дипломата Дарко of my class, and this isn’t even mentioning the other Танасковић, песник и филозоф Велимир classes. I guess you could make a good clinical centre Абрамовић, највећи познавалац Тесле и његовог out of three or four generations, two or three press дела. Само из мога разреда изашло је седам agencies, there would be painters, lawyers, filmmakers лекара и стоматолога, а да не говорим о осталим and not to mention further. As well, the professor and разредима. Чини ми се да би се од стручњака diplomat, Vladeta Janković, who belonged to the older из три-четири генерације могао саставити generation of classicist, attended the school. I heard добар клинички центар, две-три редакције, ту stories about him from my cousin who was in his class. би били и сликари, правници, филмаџије и да She said that Janković used to question his teachers не набрајам даље. У нешто старије генерације more than the teachers questioned him. There were спадају класичари попут професора и дипломате such extraordinary students in The Sixth Belgrade High Владете Јанковића, за кога ми је моја рођака, која School, but I’m telling you all this for you to understand је с њим била у истом разреду, причала да је више that sixties brought forth some top people from the он испитивао професоре него они њега. Било је baby boom generation. I think those people didn’t take таквих изузетних ђака и у Шестој гимназији, али part in changing the fate of our country as much as све то причам због тога што су шездесете године they could and were able to. These were high capacity изнедриле врхове беби-бум генерације, а данас ми students. Unfortunately, that’s not the same anymore се чини као да ти људи касније нису учествовали for many different reasons. I guess that everything that у судбини ове земље колико су могли и колико represented the creative energy, of former education су били способни. Ти и такви ђаци заиста су били in high schools and the faculties of liberal arts, fainted. озбиљног формата. Нажалост, то више није тако из разноразних разлога. Претпостављам да се These students tell a lot about their teachers. изгубио смисао свега тога што је представљало What were they like? стваралачку енергију тадашњег школовања у There were two really interesting teachers of literature гимназијама и на факултетима хуманистичких in The Eighth High School. First was Živojin Savić. He наука, пре свега. wasn’t my teacher. He was famous for interpreting Dostoyevsky to his students from a religious Такви ђаци доста говоре о својим професорима. perspective, as he believed that Dostoyevsky was a Какви су они били? religious writer. At the time, the Municipal Committee У Осмој гимназији била су двојица веома was in session, and he almost got fired or maybe he занимљивих професора књижевности. Један се 61 even did. I don’t quite remember, but I remember it звао Живојин Савић. Он није мени предавао. Био was even in the newspapers. My teacher of Serbian or је познат по томе што је својим ђацима тумачио Serbo-Croatian was Vukašin Stanisavljević. By the way, Достојевског са религиозне тачке гледишта. he was one of two writers of literature textbooks for Сматрао је да је Достојевски религиозни писац. high school. He influenced us very much; hence, he was Онда је заседао Општински комитет и замало човек really an extraordinary teacher. Even when we meet да остане без посла, ако није и остао. Не сећам се today, our generation, we remember him out of all the тачно, само знам да се то мало вукло и по новинама. teachers. One other person was important. That was Мој професор српског, или српскохрватског, био је our English teacher, Slobodan Radošević, whom we Вукашин Станисављевић. Он је иначе био један од called Paja for some reason. There were rumours that двојице писаца уџбеника књижевности за средње he was an apostate from the Serbian Orthodox Church школе. Имао је велики утицај на све нас јер је because while he was on a study trip to Great Britain, стварно био изванредан професор. И дан-данас кад he ran away with some travelling theatre, and he fell се сретнемо ми из генерације, од свих професора in love with Scotland. During his classes, he used to увек се сетимо њега. Још једна личност је била tell us about the green hills of Scotland, and he called важна – то је професор енглеског језика Слободан Shakespeare, The Swan from Avon. Later on, Slobodan Радошевић, кога смо због нечег звали Паја. За њега Radošević came up as a travel writer, significant се причало да је био отпадник из Српске православне Christian philosopher, and historian; although, he’s цркве јер је на студијском путовању по Великој never gained appropriate recognition for that. So, these Британији побегао с неким путујућим позориштем, were the three interesting teachers who managed а онда се заљубио у Шкотску. О зеленим брдима to gather us. Since our school had excellent foreign Шкотске причао нам је на часовима, а Шекспира languages teachers, including classic ones, such as Latin је звао лабуд са Ејвона. Слободан Радошевић and Ancient Greek, there were lots of students with се касније исказао и као путописац, значајан great foreign languages cognition, especially English, хришћански филозоф и историчар, мада за то није French, and others. Thanks to that and as a theatre стекао одговарајућа признања. Дакле, то су три lover, Radošević made a big recital of monologues занимљива професора која су некако окупила све from Shakespeare plays. Somehow it echoed among нас. Како је наша школа имала одличне професоре classical grammar high schools in Yugoslavia, and we страних језика, укључујући и класичне, попут were invited from The Classical Grammar High School латинског и старогрчког, било је много ученика in Zagreb. I didn’t recite. I came to Zagreb as a member са изврсним познавањем енглеског, француског и of a literary section. I was reading some satirical text, so још неких језика. Радошевић је захваљујући томе, their teacher of Croatian-Serbian took it to the satirical а и као љубитељ театра, направио велики рецитал theatre Jazavac. To be honest, I don’t have any idea if it монолога из Шекспирових дела. То је некако 62 has been performed or how they even accepted a text одјекнуло међу тадашњим класичним гимназијама from a high school aged Belgrader. у Југославији па су нас у госте позвали загребачки класичари. Ја нисам рецитовао. У Загреб сам дошао Then, during your high school days, као представник литерарне секције. Читао сам you met Slobodan Dan Paich? неки сатиричан текст, па је тамошњи професор I was in the third grade of high school, and I had just хрватскосрпског однео тај текст у сатирични театар come from The Sixth. One day, my teacher Vukašin „Јазавац”. Да будем искрен, немам појма да ли се то told me, your homework is excellent, you’re talented, изводило и на какав је пријем наишао текст једног why don’t you come to the literary section meeting? средњошколца из Београда. (This happened before the described travel with the Shakespeare’s group.) I said, Teacher, I didn’t write Тада сте, у гимназијским данима, anything for the literary section, I cannot bring an analysis упознали и Слободана Пајића? of Vojislav Ilić’s poem. That was Hear the wind blowing Био сам трећи разред гимназије и тек сам дошао through the deserted fields of our land and deep layers of из Шесте. Професор Вукашин ми једног дана каже: fog rolls to the wet valley by Vojislav Ilić. At that time, I – Одличан ти је домаћи задатак, талентован си, због knew, by heart, most of the poems of this poet because чега не дођеш на састанак литерарне секције? (То се I went to a school named after him. Vukašin said, Write догодило пре описаног путовања са шекспировском anything. Write a poem that is short, and come. екипом.) А ја кажем: – Професоре, нисам ништа написао за литерарну секцију, не могу анализу So, I wrote a poem and came. That is where I песме Војислава Илића да донесем тамо. То је било met Slobodan Dan Paich whom we called Paja [Paya]. оно „Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше He was one year older than me. So, he was a graduate. и густе слојеве магле у влажан ваља дô” Војислава He had the status of being one of the smartest students Илића. У то време сам знао напамет већину песама in the school. Furthermore, he played in the film V/3 овог песника, јер сам ишао у школу названу по њему. Has Been Called Over, which gave him an especial aura. Вукашин каже: – Напиши било шта. Напиши песму, You know how it was back then – someone who was то је кратко и дођи. one year older looked like he was much more mature, an actor, too. Now, Slobodan was sitting in the literary Тако ја напишем песму и дођем. Тамо section. One of our friends was beside him; I think his упознам Слободана Пајића, кога смо звали last name was Janković. I guess he became a lawyer Паја. Био је старији од мене годину дана. afterwards. Two of them looked down on us, the kids Дакле, матурант. Имао је статус једног од from the second and third grade. Fortunately, I didn’t најпаметнијих ђака у школи. Осим тога, играо је write a love poem which was common for teenagers. и у филму „Прозван је и V/3”, што му је створило 63 I was afraid it would cause ridicule from the pompous посебну ауру. Знате како је у тим годинама – неко graduates. I wrote, though, a satiric poem which ко је старији годину дана изгледа као да је много became my trademark. In my future career, I worked as зрелији, па још глумац. И тад, на литерарној секцији a professional journalist. I read that poem with a funny седео је Слободан. Поред њега још један наш другар, lingering vowel sound at the end of the verse, which мислим да се презивао Јанковић. Чини ми се да је он was modern then, among the real poets, especially касније постао адвокат. Њих двојица гледају мало с those who came from the provinces. When I read that висине на нас, клинце из трећег и другог разреда. poem, I didn’t know what it was about; although, I Ја, срећом, не напишем никакву љубавну песму или remember the main character was a poor, drunk horse, слично, што је уобичајено у тим годинама. Бојим се that got jumped. Everybody was surprised – what sort да би то изазвало подсмех тих помало надмених of student would write a satirical poem about a horse матураната. Напишем, дакле, сатиричну песму, which was a symbol of I don’t know what. Members што ми је остао тајни знак и касније јер сам се of the literary section were delighted, and my friend тиме помало бавио и као професионални новинар. Petar Pavić, also known as a close cousin of Petar Прочитам ја ту песму уз оно смешно развлачење Kočić, took my poetic debut to The Student. Their самогласника на крају стиха, што је тада било у photographer took my picture, and they published it. моди међу правим песницима, посебно онима што They also asked me what I was working on back then су дошли из провинције. И када сам прочитао ту and who influenced me. Long after that, when I used песму о не знам чему, мада се сећам да је главни to be a professor of journalism, I forbade my students лик био неки јадан пијани коњ, сви поскоче – који to ask me those two questions. I answered that nobody ђак пише сатиричне песме, и то још о коњу који influenced me and that I trained Greco-Roman style је био симбол не знам чега. Чланови литерарне wrestling, at the moment. I was honest, not the fan of секције се одушеве, а мој другар Пера Павић, weird answers. Namely, in my family there was a rule, познат и као близак рођак Петра Кочића, однесе you must be engaged in physical education, and you мој песнички првенац у „Студент”. Њихов фотограф must read Russian writers if you want to be a man and ми направи портрет и то се објави. Питали ме у an intellectual. Therefore, I was engaged in sport and редакцији „Студента” на чему сада радим и ко је Dostoyevsky, Tolstoy, and Chekhov were my required утицао на мене. Много касније, када сам једно literature until I ran into the modern American writers, време био и професор новинарства, та два питања Kafka, some French poets and not to mention others. сам забранио својим студентима. Одговорио сам да For understandable reasons, Shakespeare was right in није нико утицао на мене и да тренутно тренирам the middle. That’s how I became a man when I was 16 рвање грчко-римским стилом. Био сам искрен, or 17. Wrestling was recommended by a school doctor нисам био љубитељ откачених одговора. Наиме, у

64 because that sport is good for strengthening the body мојој фамилији важио је закон – мораш да се бавиш and the character. фискултуром и да читаш руске писце ако хоћеш да будеш човек и интелектуалац. Отуда и моје I’m getting back to the story from the literary бављење спортом, а Достојевски, Толстој и Чехов су section. The like-minded individuals, from the third ми били обавезна лектира све док нисам налетео на and fourth grade, made friends then, and Slobodan модерне америчке писце, Кафку, француске песнике became some kind of unusual predecessor of what we и да не набрајам даље. Шекспир се из разумљивих later called Black Theatre or Vatronoša theatre. He was разлога нашао у средишту тог избора. Тако сам a very talented painter and a great expert of the History постао човек већ у неких шеснаест-седамнаест of Art. Now, I remember one thing about Slobodan, година. Рвање је препоручио школски лекар, јер се more precisely his focus on the art of painting. As a тим спортом учвршћује организам, па и карактер. high school student, he used to draw exceptionally. He had characteristics and a bit of a trembling line Враћам вас на причу с литерарне секције. with just slightly indicated colour. It looked like a sort Тада смо се спријатељили ми истомишљеници из of dream turned into hard-to-read symbols. When we трећег и четвртог разреда, а Паја је постао нека were in Zagreb, thanks to Shakespeare, we were sitting врста необичног претходника онога што смо касније in a café near The Croatian National Theatre. Slobodan назвали црним позориштем, или позориштем took a napkin, and he started drawing. The rest of us „Ватроноша”. Он је био веома талентован сликар и were talking about all kinds of things. At that time, we велики познавалац историје уметности. Памтим још used to have philosophical debates about everything. једну ствар о Слободану – његову усредсређеност He didn’t take part in debates; he was drawing all на уметност сликања. Изврсно је цртао још као the time. I don’t know if he kept something of that, it гимназијалац. Имао је карактеристичну, помало doesn’t matter. So, he’s been drawing all his life, and дрхтаву линију и тек мало назначену боју. То he’s drawing now. If you have a chance to sit with him, је деловало као врста сна претвореног у тешко you may see it. Maybe some part of your conversation читљиве симболе. Кад смо захваљујући Шекспиру found a way to those drawing. били у Загребу, седели смо у неком кафеу близу Хрватског народног казалишта. Слободан узме салвету, па на салвети црта. А ми причамо свашта. У то време су се водиле филозофске расправе о било чему. Он није много учествовао у расправама, стално је цртао. Не знам да ли је он нешто од тога сачувао, али свеједно. Дакле, цео живот је цртао

65 Grandmother’s Porcelain Cup replaced at Airport Speed, Slobodan Dan Paich picture in an opened beaker of cardboard Бакина порцеланска шољица у времену брзине аеродрома, слика Слободана Пајића на раствореној чаши од картона

66 Have you ever been engaged in painting? и сада црта. Ако сте седели с њим, видели сте. One day we agreed to meet in Slobodan’s studio. It Можда се део неког вашег разговора нашао на was an attic in a slightly rundown building which was тим цртежима. located under the park. On the top of the stands, there was a pompous monument of Tsar Nicolas II. We went Јесте ли се ви некада бавили сликарством? there, just a few high school friends, who didn’t know Једног дана договорили смо се да се нађемо у much about Slobodan or Paja. I was astonished when Пајином атељеу. То је било поткровље у оној помало I entered that little room. Recently, he was telling me руинираној згради испод паркића на чијем врху је it was permanently leaking there, so he had to move помпезни споменик цару Николају Другом. Дошло books and pictures. Soon I discovered that underneath је нас неколико гимназијских другара, нисмо знали that ruined roof was a mine of wonderful books, тада много о Слободану, илити Паји. Запрепастим painting monographs, about this painter, about that се када уђем у ту собицу. Недавно ми је причао painter… I browsed those books for hours, so I became да је тамо уредно прокишњавало, па је морао да a big fan of painting; although, I didn’t have a talent for склања књиге и слике. Убрзо откријем да је испод it. Thanks to that Attic University, I became an expert in тог трошног крова прави рудник дивних књига и art direction and visual styles in arts. I must say, I always сликарских монографија, о овом сликару, о оном... had a sense of deprivation because I hadn’t been given Сатима сам превртао те књиге и тако сам постао a talent for art. However, I tried and worked a little велики љубитељ сликарства, за које иначе нисам bit; it was miniatures in tempera. At least I wouldn’t био талентован. Али захваљујући том поткровном embarrass myself with larger formats. универзитету постао сам зналац праваца и стилова у ликовним уметностима. Морам рећи да сам увек And so, while we were talking, I was skimming имао осећај ускраћености због тога што ми небо wonderful books with the smell of mustiness, and није дало сликарски таленат. Ипак сам покушавао Slobodan told us that the artists who made Mediala и нешто мало радио. Биле су то минијатуре у used to come to that attic. There are some photos on темпери. Бар се нећу брукати већим форматима. Paja’s website where you can see Šejka, his wife Marija Čudina, and some other people. Marija Čudina was not И тако, док смо разговарали, а ја превртао a very well-known poet. Once someone told us that дивне књиге с мирисом мемле, Паја нам је рекао да her greatest poem was published in Delo. My friend су у то поткровље долазили уметници који су чинили Predrag and I went to the book store and bought that „Медиалу”. Постоје фотографије на Пајином веб- magazine. Predrag used to live in Split until he turned 15, -сајту на којима се виде Шејка, његова супруга and Marija was born there. I read the poem Čimatorija Марија Чудина и још неки људи. Марија Чудина је aloud. Čimatorijas are Dalmatians’ graveyards with била песникиња која је данас мало позната. Једног 67 those high cypresses. A wonderful world, probably дана нам је неко рекао да је у „Делу” објављена with an Italian origin, that sounded so fantastic to me. њена изврсна песма. Одемо мој другар Предраг и ја They both fascinated me, Leonid and Marija, but I’d у књижару и купимо тај часопис. Предраг је иначе never met them, and I’m still sorry for that. одрастао у Сплиту до петнаесте године, а Марија је такође била Сплићанка. Прочитам наглас песму And all of that was happening through „Чиматорија”. Чиматоријe су далматинска гробља Slobodan. He entered The Academy while the rest of са оним високим чемпресима. Једна предивна реч, us were still high school students. In that momentum вероватно италијанског порекла, која је мени towards the fine arts, I associated with some other звучала тако фантастично. Обоје су ме опчинили, painters from my generation. This was my good Леонид и Марија, али их никад нисам упознао, што friend, from The Sixth High School, Veselin Vesko ми је и дан-данас жао. Banjević, and my two friends from The Eighth High School, Vanda, and Tanja. Then the whole thing И то је све тако било преко Слободана. continued. I was a witness and a participant in the Он се уписао на Академију, дакле, када смо ми protest exhibition of Milić of Mačva. In fact, he got били још ученици. У том замаху према ликовним mad at abstract expressionists. I don’t remember уметностима дружио сам се с још неким сликарима why exactly, but it was certainly a significant conflict из моје генерације. Добар друг из Шесте гимназије about the vision of the art of that time from the long био ми је Веселин Веско Бањевић, па моје две past conflict with socialist realism. So, Milić was angry другарице из Осме гимназије Ванда и Тања. Онда with everybody, he took his pictures and a few of us, се све то наставило. Био сам сведок и учесник mostly The Academy students, except me, and took протестне изложбе Милића од Мачве. Заправо, us to Ada Ciganlija. Since there was a flood, the trees он се нешто наљутио на енформелисте, не сећам next to the Sava River stood in water. We stood there се тачно због чега, али је свакако био значајан immersed to the waist, and he handed us nails and сукоб око виђења тадашње уметности произашле we nailed them to the trees and hung his paintings. из давно завршеног сукоба са соцреализмом. Тек, It was a submerged exhibition, on the Belgrade Милић се наљутио на све, узео своје слике, покупио waterfront, maybe. I never communicated with Milić нас неколицину, углавном студенте Академије, што after that, even though I visited his exhibitions. I met једино ја нисам био, и одвео нас на Аду Циганлију. Ivan Tabaković when I was helping him install a collage Пошто је била поплава, дрвеће поред Саве нашло се exhibition. I’m not listing further names of the painters у води. Стајали смо тако потопљени до појаса, он нам I met, but the reason I mention this episode from my је додавао ексере, па смо их закуцавали у дрвеће и youth is important. The art world and the informal качили његове слике. То је била једна потопљена characters of painters fascinated me, and it all started изложба, Београд на води, можда. Никада касније 68 in that little attic. After that, it didn’t take me long to нисам с Милићем нешто комуницирао, мада сам seize a love for motion pictures like film and theatre. At ишао на његове изложбе. Са Иваном Табаковићем last, I was devoted to film, as a journalist and film critic. сам се упознао када сам му помагао у постављању The irony of it is, that I live on the street named after a изложбе колажа. Нећу даље набрајати које сам још famous painter and professor of some of my friends, сликаре упознао, али је важно због чега помињем Nedeljko Gvozdenović. ову епизоду из своје младости. Свет сликарства и неформални ликови сликара су ме опчинили, а How was the idea of making све је почело на оном таванчету. После тога није The Black Theatre created? много требало да се докопам покретних слика One day, a friend from my class, Predrag Vitas, called као што су филм и позориште. На крају сам се me and said, We are going to Slobodan’s studio, we have посветио филму као новинар и филмски критичар. to make some deal. I said, Of course, let’s go! That was И да се нашалим на крају: станујем у Улици Недељка right after high school, and the big summer graduation. Гвозденовића, чувеног сликара и професора неким We went to Sava, to the seaside. We were hanging out мојим пријатељима. on the peripheral fields, in my neighbourhood, which later turned into the residential areas of Konjarnik and Како се родила идеја Šumice. At the time, Slobodan had already started да се направи црно позориште? the thing with the theatre. I didn’t know that. So, I Једнога дана позове мене другар из разреда was told to go to that little attic to discuss something Предраг Витас, и каже: – Идемо код Паје у његов really important and interesting. So, we went there; атеље, имамо нешто да се договоримо. Ја рекох: it was already a well-known space for me. We weren’t – Увек, идемо! discussing, just listening to some gramophone music. То је било одмах после гимназије. Оно What’s that? Slobodan said, I got this record. It’s a rabbi велико матурско лето. Одлази се на Саву, на море, singing in a desert. Let’s listen! губи се време на периферијским пољанама у моме крају, где су касније израсли Коњарник и Шумице. So, we were sitting and listening to the rabbi У то време Паја је већ започео причу о позоришту. singing in a desert. That Hebrew music was very Ја то не знам. Мени, дакле, кажу да одемо на оно interesting to me, and we continued to listen to that, таванче да се испричамо о нечем веома важном и still without conversation. Afterwards, I saw that was занимљивом. И дођемо тамо, мени је то већ био a part of Slobodan’s strategy to get us in, I don’t know познат простор. Нема договарања, већ слушамо how to name it, the already imagined scenario of неку музику са грамофона. Шта је то? Каже Паја: Vatronoša. It’s hard for me to determine what it was. It’s – Добио сам плочу, то рабин пева у пустињи. ʼАјде not a real dramatic form, and it describes how to get to да мало слушамо! 69 his theatre. That was a strategy – to get the associates И ми седимо и слушамо како рабин пева first and then the audience, in the world of ideas. у пустињи. Мени је иначе та јеврејска музика јако занимљива. И наслушасмо се ми тога, још није Alright, so we hear that, and then he goes почео разговор. После сам видео да је то био део into the story about how it should be established, Пајине стратегије како да нас увуче у, не знам како or, actually, how it was already established. Later, I бих то назвао, можда у већ замишљен сценарио learned that he had named that experiment Vatronoša. „Ватроноше”. Тешко ми је да одредим шта је то. Није We called it The Black Theatre. The reason was simple. прави драмски облик, већ он описује како ући у There was so called Black Theatre in Prague and maybe његово позориште. То је била та стратегија – увући in Paris, too. Objects move through the space on the прво сараднике, па публику у свет идеја. black background. These objects, for example, were chairs or window frames, which were painted with Добро, ми то саслушамо, а онда почне special, vivid colours. Actors wore all black so that they прича да треба да се оснује, или се већ основало were invisible while animating those objects which are то позориште. Касније сам сазнао да је он тај given human characteristics like in cartoons. I liked the експеримент назвао „Ватроноша”. Ми смо то звали idea very much because I’d already been hooked to all црно позориште. Разлог је био једноставан. У possible creative experiments during the sixties. When Прагу постоји такозвано црно позориште, а можда a person is young, then everything is interesting if it is и у Паризу. Предмети се крећу кроз простор на different, and when it is different it is not important if it тамној позадини. Ти предмети, на пример столице has a lower or higher value. или рамови од прозора, офарбани су специјалним живим бојама. Глумци су у црним оделима, тако да Were you engaged in theatre before that? се уопште не виде док анимирају те предмете који No, no, I’d just entered The Faculty of Law, and I wrote добијају хумане карактеристике као у цртаћима. poems. If we talk about the arts, I was engaged in Мени се то јако допало јер сам већ био задојен свим it then. There was The Club of Young Writers in Dom могућим експериментима тих шездесетих. Када је omla