Novopazarski Zbornik 43

UDK 93/94 ● ISSN 0351-3017 ● 2020. НОВOПАЗАРСКИ ЗБОРНИК 43 IZDAVAČ Muzej „Ras“ Novi Pazar muzejnp.rs

UREDNIK Fuad Baćićanin

TEHNIČKI UREDNIK Avdija Salković

REDAKCIONI ODBOR Ljiljana Gavrilović, Olga Zirojević, Avdija Salković, Ema Petrović, Adnan Muftarević, Milan Popadić, Nevena Debljović Ristić, Sait Kačapor, Naka Nikšić, Fuad Baćićanin, Muradija Kahrović Jerebičanin

LEKTURA Aida Smajović Danijela Janković

KOREKTURA Nadžib Kočan

DTP Samer Jusović

PREVOD NA ENGLESKI Sabina Zejnelagić

ŠTAMPA „Grafičar“, Užice

TIRAŽ 500 primјeraka

ISSN 0351-3017

Naslovna strana: Kula Motrilja, Novi Pazar. PUBLISHER Museum “Ras” Novi Pazar muzejnp.rs

EDITOR Fuad Baćićanin

TECHNICAL EDITOR Avdija Salković

EDITOR BOARD Ljiljana Gavrilović, Olga Zirojević, Avdija Salković, Ema Petrović, Adnan Muftarević, Milan Popadić, Nevena Debljović Ristić, Sait Kačapor, Naka Nikšić, Fuad Baćićanin, Muradija Kahrović Jerebičanin

PROOFREADING Aida Smajović Danijela Janković

CORRECTION Nadžib Kočan

DESIGN Samer Jusović

ENGLISH TRANSLATION Sabina Zejnelagić

PRINT „Grafičar“, Užice

COPY 500 copies

ISSN 0351-3017

Cover Page: Monitoring Tower, Novi Pazar.

SADRŽAJ / САДРЖАЈ / CONTENTS

Fuad Baćićanin PONOVO DILEMA: OSTATI ILI OTIĆI 11 A DILEMMA AGAIN: TO STAY OR TO LEAVE 13

Burhan Čelebić NEOLITSKI ŽIVOT U BIJEDIĆIMA 15 NEOLITH LIFE IN BIJEDICI 34

Драгана Лазић Стојковић ХРОНИЧАР ОМЕР-ЕФЕНДИЈА НОВИЛИ (БОСНАВИ) О ОСМАНСКО˗ХАБЗБУРШКОМ РАТУ 1736-1739. ГОДИНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ БОСНЕ 35 A CHRONICLER OMER-EFENDI NOVILI (BOSNAVI) OF THE OTTOMAN-HABSBURG WAR IN BOSNIA TERRITORY 52

Dženana Oraovčanin ZNAČAJ I FUNKCIJA OSMANSKIH UTVRDA NA PRIMJERU NOVOPAZARSKE TVRĐAVE 53 THE SIGNIFICANCE OF THE OTTOMAN FORTRESSES IN THE EXAMPLE OF NOVI PAZAR FORTRESS 61

Tarik Haskić, Nesip Pepić KAZA BERANE U SALNAMI KOSOVSKOG VILAJETA ZA 1896. GODINU 63 THE ADMINISTRATION UNIT (KAZA) OF BERANE IN KOSOVO VILAYET ANNUALS FOR 1896 85

Redžep Škrijelj UMJETNOST ISLAMSKE EPIGRAFIKE PEŠTERA 87 THE ISLAMIC EPIGRAPHIC ART OF PESTER 109

Живојин Р. Андрејић КРАЉЕВСТВО СТЕФАНА НЕМАЊЕ II ПРВОВЕНЧАНОГ „КОЈИ ЈЕ ИЗРАСТАО ИЗ БЕДАРА ОНИХ КОЈИ СУ ГОСПОДАРИЛИ СРПСКОМ ЗЕМЉОМ“ И „ВЕЛИКИМ КРАЉЕВСТВОМ ОД ПРВА“ 111 THE KINGDOM OF STEFAN NEMANJA AND THE FIRST- CROWNED “WHO GREW UP FROM THE BREASTS OF THE ONES WHO RULED THE SERBIAN COUNTRY” AND “THE FIRST KINGDOM FROM THE VERY BEGINNING” 140 Vera Vukanić, Monika Dudić PALEOBIODIVERZITETSKO NASLEĐE MEZOZOIKA NA POD- RUČJU NOVOG PAZARA (SANDŽAK, ZAPADNA SRBIJA) 141 PALEO BIO-DIVERSITY HERITAGE OF MESOZOIC IN THE AREA OF NOVI PAZAR (SANJAK, WESTERN SERBIA) 154

Naka Nikšić SANDŽAČKI MELOS U MUZIČKIM ZBIRKAMA 155 THE MUSIC OF SANJAK IN MUSIC COLLECTIONS 167

Душан М. Поповић КОНТИНУИТЕТ НАРОДНИХ МУЗИЧКИХ ИНСТРУМЕНАТА СУВОГ ДОЛА СА МУЗИЧКИМ ИНСТРУМЕНТИМА СРПСКОГ ФРЕСКО СЛИКАРСТВА 169 THE CONTINUITY OF FOLK MUSICAL INSTRUMENTS OF SUVI DO WITH THE MUSICAL INSTRUMENTS OF THE SERBIAN FRESCO PAINTING 184

Izet Selek , Vesko Pajković, Zoran Milić MERMERNA BREČA IZ DRAGAČEVA 185 MARBLE BRECCIAS FROM DRAGACEVO 202

Иван Б. Шарчевић АНТРОПОЛОШКО-ЕТНОЛОШКЕ ПРИГОДЕ ВЕЗАНЕ ЗА ОДРАСТАЊЕ – ПЕРИОД ПУБЕРТЕТА 203 ANTHROPOLOGICAL- ETHNOLOGICAL CELEBRATIONS RELATED TO GROWING UP- A PUBERTY PERIOD 215

Sabina Zejnelgić, Kimeta Hamidović UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA NA KULTURU NOVOG PAZARA 217 INFLUENCE OF ENGLISH LANGUAGE ONTO THE CULTURE OF NOVI PAZAR 225

Semrija Smailović, Mina Mavrić UTICAJ DIMENZIJA KULTURE I REGIONALNOG IDENTITETA NA ODGOJNI STIL RODITELJA 227 THE INFLUENCE OF CULTURE DIMENSION AND REGIONAL IDENTITY ONTO UPBRINGING PARENTS’ STYLE 237 Ernad Kahrović MIGRACIONE TEŽNJE NOVOPAZARSKIH STUDENATA POČETKOM 2020. GODINE 239 MIGRATION TENDENCIES OF NOVI PAZAR STUDENTS AT THE BEGINNING OF 2020 254

Selma Slezović Mehović ŽENSKI NARATIV U ROMANU BILIJA 255 THE WOMAN’S NARRATIVE WITHIN THE NOVEL OF BILIJA 261

ОСВРТИ, ПРИКАЗИ / OSVRTI, PRIKAZI / REVIEWS, IMPRESSIONS

Damir Gruda NOVOPAZARAC IVAN JURJEVIĆ SERBIN UKRAJINSKI NACIONALNI JUNAK 265

ИЗВЕШТАЈИ / IZVJEŠTAJI / REPORTS

Muradija Kahrović Jerebičanin IZVJEŠTAJ O REALIZACIJI PROJEKTA „TRADICIONALNI VEZ SVILENIM KONCEM“ 271

Владан Видосављевић, Угљеша Војводић ИЗВЕШТАЈ СА ЗАШТИТНИХ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ДУБЉЕ ИЗНАД КУЋЕ У НОВОМ ПАЗАРУ III 273

Vladan Vidosavljević. Fuad Baćićanin ZAŠTITNA ARHEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA SEVERNE TABIJE NOVOPAZARSKE TVRĐAVE II 277

IN MEMORIAM

VASVIJA GUSINAC 1948-2020. 285

МАРКО ПОПОВИЋ 1944 - 2020. 287

NOVOPAZARSKI ZBORNIK, UPUTSTVO ZA PRIPREMU RADOVA 291

UVODNIK UDK 050НОВОПАЗАРСКИ ЗБОРНИК”2020” Fuad Baćićanin

PONOVO DILEMA: OSTATI ILI OTIĆI

Svaka priča ove 2020. godine započinjala je obrazlaganjem da su usljed pandemije uslovi rada skučeni i da nije bilo moguće na uobičajen način organizirati neku aktivnost. Uslijedila je, kako je mnogi nazivaju „nova realnost“ – doista nova ali nam nikome nije realna; naprotiv, izvanrealna je i svi čekamo onu našu staru, naviknutu nam realnost i istinu. E, u toj „novoj realnosti“ magla je prekrila stvarnost, a ono što je u našoj tradiciji uvijek imalo posebno mjesto – rukovanje, druženje, zajedničko obilježavanje posebnih dana – postalo je tema priželjkivanja i sjećanja sa čežnjom. Kao redakcija smo dugo razmišljali da ovaj 43. broj Novopazarskog zbornika posvetimo pandemiji izazvanoj korona virusom, ali smo na kraju ipak odlučili da radimo uobičajeno; ako nam neko pošalje rad na tu temu, svakako da ga prihvatimo i razmotrimo, ali da nikako ne potenciramo pisanje, a posebno posvećivanje cjelokupnog broja ovoj teškoj temi. I sretni smo da smo tako odlučili. Za ovaj broj nam je pristigao veliki broj radova. Dobili smo nove saradnike, kao i radove iz oblasti koje do sada nisu obrađivane u zborniku. Recenzenti i redakcija odabrala je ove koje na narednim stranama možete pročitati, ali niti jedan rad nije stigao na temu virusa Covid 19, pandemije izazvane njim, niti je to iko, na bilo koji način, u svom radu spomenuo. Zaključak je doista jasan, ljudi se žele što prije vratiti u normalan život, a sve loše što je bilo dio života u protekloj godini ostaviti iza sebe. Postupili smo ispravno, a možda nam za neki naredni broj pristignu analize života i raznih životnih stanja tokom pandemije. Moglo se čuti od pojedinih ljudi sa iskustvom da ovakvi događaji doista mijenjaju stvarnost, da ni školstvo, ni zdravstvo, niti bilo koja druga društvena obaveza i aktivnost više neće biti ista; da je reforma sistema izazvana i da će biti obavezna Velike je projekte Novopazarski muzej organizirao i sproveo u 2020. godini. Od zaštitnih arheoloških iskopavanja na Novopazarskoj tvrđavi, preko iskopavanja na Dublju, do geofizičkih snimanja terena, te pripreme projekta arheoloških istraživanja u porti Petrove crkve, koje ćemo zbog vremenskih uslova ostaviti za proljeće naredne godine. Zaštitna arheološka 12 F. Baćićanin, Ponovo dilema: ostati ili otići istraživanja na Bedemu – Sjevernoj tabiji Novopazarske tvrđave obilježila su i prethodnu, a i ovu – 2020. godinu. Ministarstvo kulture finansijski je podržalo ovo istraživanje, a Muzej će narednih godina, ukoliko finansijske i druge mogućnosti to dozvole, nastaviti istraživanja na drugim dijelovima Novopazarske tvrđave. Organizacija izložbi značajnih akademskih slikara, izložbi starih i rijetkih rukopisnih knjiga iz fonda našeg muzeja, radionice veza i druženja srednjoškolske omladine, organizacija tribina, okruglih stolova i predavanja aktivnosti su Muzeja koje su obilježile ovu godinu. Muzej je – prvi put – u 2020. godine radio reviziju muzejskih predmeta, pa ćemo zaključno sa 31. decembrom znati tačno stanje svih muzejskih zbirki. Digitalizacijom građe i virtuelnim prikazivanjem muzeja, muzejskih eksponata i kulturno- historijskih znamenitosti Novog Pazara Muzej svoj rad približava i novoj publici, generacijama koje imaju izraženu bliskost s novim tehnologijama i koje će lakše razumjeti primjenu informacione tehnologije u očuvanju kulturne baštine. Muzej otvara novi, interesantniji i mlađoj publici dostupniji, kreativni prostor i povećava njihovu budnost u očuvanju bogatog kulturnog naslijeđa novopazarskog kraja. Izdavačka djelatnost Muzeja „Ras“ Novi Pazar nastavila je svoju tradiciju. U ovoj su godini izdati značajni katalozi i monografije kojima se Muzej može predstaviti širokoj naučnoj i kulturnoj, domaćoj i svjetskoj javnosti. Ipak, najznačajnije izdanje Muzeja jeste godišnjak Novopazarski zbornik. Ovaj broj sadrži petnaest radova iz arheologije, historije, osmanistike, geologije, etnomuzikologije, ali i etnologije, kulturologije, demografije i književnosti. Nakon ovih radova stoje osvrti, izvještaji s nekih ovogodišnjih projekata Muzeja te sjećanje na dva saradnika Novopazarskog zbornika. Iz broja u broj Novopazarski zbornik sakuplja nove saradnike. I u ovom su imena autora koji do sada nisu pisali za naš zbornik. Oni su pokazatelj da je naš godišnjak, iako najviše obrađuje historijske teme, ipak živ i dinamičan naučni i stručni časopis koji će nastaviti svoj vijek trajanja. Svaki od radova je po mišljenju redakcije i recenzenata vrijedan pažnje i objavljivanja. Sve sam ih pomno i sa zadovoljstvom čitao. Jedan je na mene ostavio poseban utisak, dao je osvrt i upozorio zajednicu na pitanje koje kod studenata Novog Pazara postoji: ostati ili otići. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 11-14 13

INTRODUCTORY Fuad Baćićanin

A DILEMMA AGAIN: TO STAY OR TO LEAVE

Every story of this 2020 has started with the explanation due to the pandemic, the working conditions have been narrowed and it has not been possible to organize any activity in an ordinary way. “A new reality’ has followed, as many named it, but it has not been real to anyone, on the contrary, we have been all waiting for the old one, the used and true reality. In this „new reality“ a fog has covered the reality, and what has taken in our tradition a special place-hand shaking, gathering, mutual celebrating of special days-has become a topic of our hoping and remembrance with longing. As the editorial office, we have thought for this, 43 issue ofNovi Pazar Collection Book to devote to the pandemic caused by the Covid virus, but still, in the end, we have decided to work the ordinary way, if someone sends a paper to us to this topic, we shall definitely accept and reconsider it, but anyhow not to emphasise it in writing, and especially, not to devote the entire issue to this topic. And we are happy for deciding so. For this issue, a huge number of papers have arrived. We have received new associates and also papers from the areas not been written on in our Collection Book. The reviwers and editorial office have chosen the ones you can read in the following pages, but not a single one has arrived for the topic of Covid 19, the pandemic caused by it, in any way, has been mentioned in their papers. The conclusion is really clear, people want to return to the normal life as soon as possible, and all bad that has been a part of our life in the previous year, to leave behind them. We have acted correctly, and perhaps, for a future issue, the life analyse shall arrive to us and different life conditions due to the pandemic. It could be heard from experienced people for these events do change our reality, but neither education, health care, nor any other social obligation and activity shall ever be the same again. The reform has been caused and it shall be obligatory one. The Novi Pazar Museum organised and conducted huge projects in 2020. From the archaeological excavations at the Novi Pazar Fortress, through excavaitions in Dubalj, until geophyscial terrain shootings, and project 14 F. Baćićanin, Ponovo dilema: ostati ili otići preparation of the research the St. Peter Chruch gate to be left for the spring season of the following year. Protection of the archaeological research at the Fortress-the north fortification of Novi Pazar Fortress marked the previous, and this, 2020. The Culture Ministry supported the research financially, and the Museum shall continue the research in other parts of Novi Pazar Fortress if financial and other possibilities allow it. The exhibitions organisation of significant academic painters, the exhibitions of rare and ancient book manuscripts from our Museum fund, embroidery workshops and gatherings of high school youth, round table discussions organisation and lectures are all the Museum activities marking this year. The Museum, for the first time, in 2020, did revision of the museum artefacts, and concluded with 31st December, we shall know the exact condition of all Museum collections. By having digitalised material and virtual Museum touring, Museum exhibits and cultural-historic monuments of Novi Pazar, the Museum approaches its work to the new audience, to generations who have a highly expressed closeness with new technologies, and they shall understand the application of information technology easier in preservation of the cultural heritage. The Museum opens a new, more interesting, creative accessible space to younger audience and increases their alertness in preservation of the cultural heritage of Novi Pazar area. The publishing activity of Novi Pazar Museum “Ras” has continued its tradition. In this year, significant catalogues have been published and monographs to be presented by the Museum to the broad scientific and cultural, domestic and foreign public. Still, the most significant issue of the Museum is the annual of Novi Pazar Collection Book. This issue contains fifteen papers from the areas of Archaeology, Culture, but also Ethnology, Demographics and Literature. After these papers, there are reviews, reports on this year Museum projects, and in memoriam of two associates of Novi Pazar Museum. Issue after issue, Novi Pazar Collection Book collects new associates. And in this one, there are the names of the authors who have not written earlier for our Collection Book. The are the indicators for our annual, although it mostly writes on historic topics, is still alive and dynamic, the scientific and expert journal that shall continue its lifespan of a century. Every of the papers is worth of attention and publishing. I have read and followed all of them with great attention. One has left a special impression on me, it has given the review and warned the community to a question existing with Novi Pazar students: to stay or to leave. Burhan Čelebić UDK 903.2(497.16)”634” JU Muzej Bijelo Polje 903’1(497.16)”634”

NEOLITSKI ŽIVOT U BIJEDIĆIMA

Sažetak: U ovom radu bit će govora o neolitskom životu na lokalitetu Trnje kod Bijedića u Bijelom Polju. Spomenuti lokalitet je poznat u javnosti kao arheološka destinacija koja je od najvažnijih u bjelopoljskom kraju, dakle njezina istraživanja do sada nisu publikovana na jednom složenom stilu. Tako da smo riješili objaviti lokalitet Trnje i sugerisali sa ostalim neolitskim lokalitetima crnogorskog polimskog kraja. Što se tiče ovog neolitskog naselja koje je veliko kulturno blago, kako u Crnoj Gori tako i u Srbiji, dokazuje nam sa svojim pronađenim artefaktima život tadašnjeg čovjeka u mlađem kamenom dobu.

Ključne riječi: Trnje, Bijedići, neolit, arheološka istraživanja, vinčanska i starčevačka kultura, staništa, materijalna kultura, društveno-ekonomski i duhovni život.

Za razliku od ostalih oblasti Balkanskog poluostrva, gdje su neolitske kulture rano uočene, opisane i istražene, o neolitu Crne Gore donedavna saznanja su bila vrlo skromna. Ovakvo stanje se može razumjeti, ako se uzme u obzir činjenica, da sve do sredine ovog vijeka na tlu Crne Gore nije bio poznat nijedan prahistorijski, odnosno neolitski lokalitet. Sva ona skromna istraživanja obavljena prije Prvog svjetskog rata, između dva rata i neposredno nakon Drugog svjetskog rata, bila su uglavnom usmjerena na nekoliko antičkih lokaliteta, čiji je značaj u tom momentu daleko prevazilazio interesovanje za izučavanjem prahistorije, posebno neolita (Marković 1985: 7). Osnovne karakteristike neolita čine društveno-ekonomski odnosi, koji se za- snivaju na razvitku novih privrednih grana, prije svega zemljoradnje i stočarstva. U vezi s tim dolazi i do usavršavanja sredstava za proizvodnju, kao i do prelaza sa nomadskog na polunomadski život ili konačno na trajno naseljavanje. Iz ovoga proizilazi i formiranje određenih tipova naseobina i razvoja oblika domaće radino- sti, kao što su predenje, tkanje i pogotovo izrada grnčarije – keramike, koja je od posebnog značaja za proučavanje lokalnih kulturnih grupa neolitskog doba, širih kulturno-historijskih područja i njihove geneze (Garašanin 1967: 42). Oblast sjeverne, odnosno sjeveroistočne Crne Gore, zbog izrazito pogod- nih komunikacija – doline rijeka Tare, Ćehotine i Lima, gotovo je u potpunosti okrenuta dijelovima centralnog Balkana, naravno, posmatrano s aspekta razvoja 16 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima prahistorijskih, odnosno neolitskih kultura.1 Tako se već 1961. godine sondažno ispituje neolitsko naselje na Beran-kršu kod Berana, a 1967. godine, kao rezultat rekognosciranja, u stručnoj literaturi bilježe se i opisuju neolitski lokaliteti Kreme- štice, također kod Berana, i Trnje (Fig. 1) kod Bijelog Polja (Garašanin 1967: 64). Međutim, naredne 1975. godine zapčeta su, a 1976. godine završena obimna son- dažna istraživanja spomenutog neolitskog naselja Beran-krš (Markovič 2006: 81- 82). Nakon toga 1980-tih godina istražen je lokalitet Bijedići/Trnje. Ta arheološka istraživanja su rađena površinski pod kontrolom arheologa Ljuba Glušca iz bjelopoljskog muzeja.2 Međutim, na lokalitetu Trnje kod Bijelog Polja urađena su arhe- ološka (Fig. 2 i 3) istraživanja pod kontrolom Polimskog muzeja u Beranama 2012. godine, koja su bila sondažna. Ona su na lokalitetu opet potvrdila prisustvo mlađeg neolita koji pripada vinčanskoj kulturi.3 Istraženi lokaliteti Kremeštica, Beran-krš i Trnje, govore jasno o neolitskoj kulturi Polimskog kraja pa i širim dijelovima van granica Crne Gore.4 Polimlje je početkom neolita bilo nastanjeno pridošlom populacijom. To su zasigurno bile zajednice „starčevačkog“ kulturnog sloja. Međutim, još nije dovoljno jasno iz kojeg je pravca doseljavanje krenulo. Najvjerovatnije se radi o liniji Pomoravlje pravcem Zapadna Morava – dolina Ibra – prevoj Turjak, duž kojeg je poznato nekoliko „starčevačkih“ naselja. U tom pogledu postoje i pretpostavke koje ukazuju i na oblast Kosova kao matičnog područja starije neolitske populacije Polimlja (Borinivić 2012: 146-147).

1 Kada je u pitanju bijelopoljski kraj, trebamo navesti doline rijeka Lima, Bistrice i Ljuboviđe, jer su bile vrlo podesne za rane ljudske kulture. Vidi: Jovo Medojević, Muslimani u Bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica 2003, str. 7. Nešto više o geografiji vidi: Branko Radojičić, Geografija Crne Gore: Regije, Knjiga III, DANU, Podgorica 2008, str, 255-258. 2 JU Muzej Bijelo Polje Arheološka zbirka-Osnovni listovi. 3 Podaci iz dokumentacije Polimskog muzeja u čijoj su organizaciji obavljena istrživanja kojima je rukovodio P. Lutovac, arheolog spomenutog muzeja. Izvještaj Polimskog muzeja, Berane 2012. Opširnije o praistorijskim kulturama vidi: Burhan Čelebić, “Praistorija na tlu Bihora”, Glasnik Bihora 5, Petnjica 2020. 4 Ibidem, str. 11. Velika stijena i Bundučko brdo kod Prijepolja, sasvim jasno govore o jednom opštezajedničkom obilježju neolitskih kultura koje su se razvijale na ovom području i koje su stajale u tijesnoj vezi ili su čak istovjetne sa neolitskim kulturama centralnog Balkana, odnosno Podunavlja. Vidi: Čedomir Marković, Neolit Crne Gore, Beograd 1985, str. 11. Isto vidi: Isto vidi: Savo Derikonjić, Neolitske zajednice Polimlja: Prvobitni zemljoradnici i stočari, Edicija YAGAT, Priboj 1996, str. 11-15. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 17

Bijedići/Trnje (p.n.e. 4500-3500/3000?)5

Nalazi se na desnoj obali Kurtovog potoka, pritoke rijeke Bistrice, koja se ispod sela Voljavca, u daljini od 18 km od Bijelog Polja, uliva u Lim i kojom se Limska dolina proteže ka jugoistoku, duboko se zavlačeći među planinske masive. Do lokaliteta je relativno lako doći, asfaltnim putem koji se od Voljavca odvaja ka selu, a potom makadamskim putem (4 km). Lokalitet zauzima omanju, trougaonu, kamenitu terasu na uzdignutoj obali potoka južnije od sela Bijedića. Sa istočne strane uzdiže se okomita kamena litica poznata pod imenom Tvrdića krš, sa sjeverne i sjeverozapadne strane prostire se Unička ravan, dok se na južnoj strani u korito blago spuštaju terasaste padine Rudnice (Marković 1985: 70). Prostor, ne veći od 500-600 m², zaklonjen i prirodno zaštićen, pružao je povoljne uslove za formiranje naselja trajnijeg karaktera. Očito je da je naselje formirano kada i ono na Beran-kršu, ali je iz nekih razloga napušteno nešto ranije, moguće negdje pri kraju stratuma I ili na početku stratuma II Beran-krš, kako to prikazuju keramički nalazi prikupljeni sa njegove površine6 (Marković 2006: 114).

5 Podaci iz dokumentacije Polimskog muzeja u čijoj su organizaciji obavljena istraživanja kojima je rukovodio P. Lutovac, arheolog spomenutog muzeja. Izvještaj Polimskog muzeja, Berane 2012. 6 Naprelje, nalazi se 3 km sjeveroistočno od Novog Pazara. Prilikom trasiranja pruge Raška – Novi Pazar, 1952. godine na lokalitetu su otkriveni ostaci naselja koje je istraženo u malom obimu. Lokalitet obuhvata nisku terasu kose, koja se strmo spušta u polje gdje je nekada bilo korito rijeke Raške. Naselje je formirano tokom mlađeg kamenog doba, odnosno neolita i pripada vinčanskoj kulturi. Nalazi keramike i fragmentovanih figurina sa Naprelja ukazuju na direktnu povezanost ovog područja sa Kosovom i dijelovima jugoistočne Srbije, ali ima i određenih izrazito lokalnih elemenata. Dakle riječ je da ima očigledno sličnost sa materijalnom kulturom i hronološki se proudara na gotovo istu vremensku epohu sa lokalitetom Trnje. Međutim, lokalitet Trnje je daleko od grada što je na lokalitetu Naprelje obratno.Vidi: Dragica Premović-Aleksić, “Naprelje-ostaci srednjovjekovne crkve i nekropole”, Novopazarski zbornik 12, Novi Pazar 1988, str, 23. 18 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

Milenijum/Godina Epoha Kulturna grupa Naziv lokaliteta

P. n . e. 6300-5600/5500 Protoneolit Lepenski Vir

5600/5500 5400 Kremeštica 5300 Stariji Protostarčevo 5200 neolit 5100 5000/4900 5000/4900 4800 Srednji ...... 4700 neolit Starčevo 4600 4500/4400 4500/4400 4300 Vinča-Tordoš I 4200 Mlađi (Vinča A) Beran-krš Trnje 4100 neolit (Ia-Ib-Ic-Id) 4000 Vinča-Tordoš II 3900 (Vinča B) 3800/3700 3800/3700 3600 Vinča-Pločnik I Beran-krš Trnje 3500 Finalni (Vinča C) (IIa-IIb) 3400 neolit 3300 Vinča-Pločnik II 3200 (Vinča D) Torine 3100/3000 3100/3000 2900 Beran-krš Torine 2800 Eneolit ...... (IIc) 2700 2600 2500 2600 Tabela 1. Hronologija spomenutih lokaliteta.7

7 Dragoslav Srejović, “Protoneolit – Kultura Lepenskog Vira”, Praistorija jugoslovenskih Zemalja II, Sarajevo 1979, str. 71-76. Milutin Garašanin, „Vinčanska grupa“, Praistorija Jugoslovenskih Zemalja II, Sarajevo 1979, str. 149-153. Isto vidi: Čedomir Marković, Neolit Crne Gore, Beorad 1985, str. 70-72. Vidi isto: Čedomir Marković, Arheologija Crne Gore, Podgorica 2006, str. 137-143.Vidi isto: Savo Derikonjić, Neolitske zajednice Polimlja: Prvobitni zemljoradnici i stočari, Edicija YAGAT, Priboj 1996, str.109. Vidi isto: Predrag Lutovac, „TORINE“, Glasnik Bihora 1, Centar za kulturu Petnjica, Petnjica 2016, str.26-27. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 19

Tragovi staništa

Vinčanska naselja su karakteristična po tome što se, prije svega, nalaze na podignutim riječnim terasama ili na blagim padinama u blizini potoka ili izvora. Kada je riječ o osnovnim oblicima objekata za stanovanje, vinčanske grupe predstavljaju zemunice i nadzemne objekte. Nadzemne kuće karakteristične su za sve faze vinčanske grupe i pokazuju u suštini karakteristike gradnje. Kuće, po pravilu, imaju četvrtastu osnovu sa zidovima rađenim od kolja ukopanog u zemlju i sa pleterom i lijepom (Garašanin 1979: 155-156). Svakako pronađeni komadi kućnog lijepa u dubini od 0,30 m i jame od kolja uočene u profilu desne obale Kurtovog potoka na lokalitetu Trnje, govore da se naselje sastojalo od nadzemnih kuća građe- nih, vjerovatno, po istom principu kao i na Beran-kršu (Marković 1985: 70). Bitno je spomenuti da su arheološka istraživanja oskudna i skromna da bi nam mogla dočarati kako su izgledale kuće i naselje na lokalitetu Trnje. Obilaskom terena utvrđeno je da postoji vjerovatnoća da se radi o sezonskom staništu, poput lokaliteta Torine kod Petnjice (Lutovac 2020). Međutim, zbog tih činjenica spome- nut ćemo neolitsko naselje, koje se nalazi u Bijedićima, dočarati preko lokaliteta Beran-krša koji se nalazi u Beranama. Prirodno uokviren i zaštićen prostor Beran-krša kao i Trnja, pružali su skoro idealne uslove za duži boravak ljudi, odnosno za formiranje naselja trajnijeg karaktera. Međutim, naselje u Beran-kršu ukupne površine potkovičastog sedla, iznosi nešto više od 300 m², za podizanje kuća u najboljem slučaju moglo je biti iskorišteno najviše dvije trećine prostora, odnosno 200 m². Na ovom skučenom prostoru morao se odvijati sav život na Beran-kršu, te otuda i logično objašnjenje za formiranje tako moćnog kulturnog sloja. Također, iz ovoga se može izvesti i zaključak da se naselje na Beran-kršu sastojalo od najviše 7-8 kuća, koliko je u najboljem slučaju bilo mo- guće podići na slobodnom prostoru. Ostaci građevinske djelatnosti stanovnika Be- ran-krša konstatovani su u svim sondama i gotovo u svim stambenim horizontima. Ostaci su evidentirani kao dijelovi podova, komadi zidnog lijepa i kao jame od kolja (Fig. 4 i 5). Na kraju treba istaći da su pojedini elementi za koje se može pretpostaviti da su pripadali enterijeru kuće, a to su peć, ognjište i vatrište (Lutovac 2020).

20 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

(Preuzete su iz knjige Marković, 1985, str. 60-61). Fig. 4. Fragment kućnog lijepa sa rekon- Fig. 5. Rekonstrukcija osnove kuće u son- struisanim oblicima. Lokalitet Beran-krš. di III. Lokalitet Beran-krš.

Materijalna kultura8 Keramika

Glavnu i osnovnu vrstu vinčanske keramike čini fina ili obična keramika pretežno tamne boje: crna, siva ili mrka raznih nijansi. Ova keramika, koja je u arheološkoj literaturi često obilježavana imenom crne mnohromne (naziv tamna je, ustvari, tačniji), dobijana je pečenjem uz redukciju priliva kiseonika. Obična keramika ima, po pravilu, samo glačanjem izravnatu površinu, dok je kod finije površina brižljivije polirana te može postići umjereni sjaj. Granica između fine i obične keramike nekada se teško može povući, pogotovu onda kada fini sudovi nemaju posebno nanesenu prevlaku. Ova prevlaka nekada može biti intezivno polirana i dovedena do jakog metalnog sjaja, što je posebno karakteristično za fazu Vinča-Tordoš I. U pitanju je, ustvari, keramika koju je M. Vasić u svojim radovima obilježio kao bucchero. Svojim tehničkim osobinama ovoj grupi pripada i tzv. keramika sa žigosanim ubodima koja se, međutim, izdvaja oblicima i ornamentikom i vezuje uglavnom za fazu Vinča-Pločnik I (Garašanin 1979: 164).

8 Površinska istraživanja koja su rađena 1980-tih godina objavljena su na sljedećem članku (Predato redakciji) vidi: Burhan Čelebić,“Praistorijska-Arheološka zbirka Bijelopoljskog muzeja”, Mozaik, august, Bijelo Polje 2020. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 21

Posebnu varijantu iste keramičke vrste čini svijetlosiva, umjereno polirana i sjajna keramika, čiji je sjaj nekada mastan, a koja, katkad, može pod prstima davati utisak donekle sličan onom koji stvara minijska keramika. Daleko je rjeđa crvena keramika čija tehnika u osnovi odgovara poznatoj iz starijeg neolita. Posebnu rijet- ku vrstu čini keramika sa crvenim premazom vezana uglavnom za Vinču-Tordoš II. Black-topped-tehnika zastupljena je pretežno na peharima na nozi, a tehnički postizana na isti način kao u starijem neolitu. Posebno treba izdvojiti keramiku, osobito amfore, koje na trbuhu pokazuju bogate nijanse raznih boja postignutih razlikom u intenzitetu pečenja. Međutim, sigurno se može smatrati da ova tehnika nastaje na samom početku faze Vinča-Tordoš II ili čak Vinča-Tordoš I, odnosno pri kraju te epohe. Što se tiče grube keramike, pretežno mrke ili sive, ona ne pokazuje neka posebna tehnička svojstva. Zemlja od koje je rađena miješana je sa sitnim kamen- čićima, pijeskom i pljevom. U fazi Vinča-Tordoš još je jaka tradicija starčevačke grupe, koja se manifestuje i u ornamentici, osobito babotinu, no i otiscima prstiju, iako se ovi mahom javljaju u organizovanim sistemima. Starčevačke tradicije gube se uglavnom tokom vinčansko-tordoške faze II.9 Brojni keramički materijal koji je pronađen na površinskom i sondažno arheološkom istraživanju kod sela u Bijedićima, lokalitet Trnje, pripada mlađem kamenom dobu (neolitu). Međutim, pronađena keramika svojom fakturom i svojim oblicima u potpunosti se podudara sa keramikom Beran-krša i to, po svemu sudeći, sa keramikom iz stambenog horizonta IIa10 (Marković 1985: 70). Trnje, lokalitet sa opisima, posjeduje sljedeće keramičke artefakte od kojih smo samo neke naveli. Drška ognjišne posude grube fakture, mrke boje, sa tragovima gorenja (Fig. 6);11 dio oboda sa drškom glačane posude sa premazom crne boje i finom fakturom mrke boje (Fig. 7);12 dio dna posude svijetlomrke boje, grube fakture,

9 Ibidem. 10 Keramika je rađena od gline pomiješane sa jako usitnjenim zrncima pijeska, krečnjaka i liskuna, mada se u pojedinim slučajevima mogu zapaziti i krupnija zrnca. Na prelomu ne odaje utisak neke izuzetne kompaktnosti, već prije o nedovoljnom miješenju gline prije izrade sudova, uslijed čega su zidovi sudova ostali slojeviti, porozni, kao da ne postoji čvrsta veza u smjesi gline. Možda je ovome razlog posna glina bez dovoljno masnoće u sebi da čvršće sjedini i poveže masu. Pečenje je izvršeno uz redukciju kiseonika, tako da su zidovi na prelomu tamnosivi ili crni, rijetko tamnomrki. Površine sudova, kako spoljašnje tako i unutrašnje su priglačane, bez sjaja, rupičaste, što je vjerovatno rezultat ispadanja zrnaca pijeska prilikom glačanja. Boja se kreće od tamnosive, preko tamnomrke do skoro crne. Ono što u osnovi karakteriše ovu vrstu keramike je činjenice da djeluje porozno, skoro bi se moglo reći sunđerasto sa mnogo sitnih šupljinica, što je čini laganom i nesolidnom. Pored ove keramičke vrste, pojavljuje se gruba i fina keramika, te lonci, bikonične zdjele sa ukrasima. Vidi isto: Čedomir Marković, Neolit Crne Gore, Beorad 1985, str. 66-67. 11 Fig. 1: JU Muzej Bijelo Polje, Arheološka zbirka, Osnovni list, Inv. broj: 4620. 12 Ibidem, Inv. broj: 4621 22 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima sa dijelom zida na kome su vidljivi ostaci premaza crne boje (Fig. 8);13 fragment dublje bikonične zdjele ili pehara sa naglašenim cilindričnim vratom, rađene od zemlje sa primjesama pijeska, fine fakture, sive i mrke boje pečenja, na gornjem konusu ukrašena plitkim kanelurana, a sačuvan je i korijen rožaste drške (Fig. 9) (Lutovac, Radunović, Ljesar, Kovačević 2015); pet fragmenata oboda različitih bikoničnih zdjela, rađenih od zemlje sa primjesama sitnijeg pijeska, sive i mrke boje pečenja (Fig. 10);14 fragmentovana konična cjediljka, rađena od zemlje sa primjesama pijeska, grublje fakture, sive i braonkaste boje pečenja dimenzija 11,8 x 7,7 x 1,3 cm (Fig. 11).15 Što se tiče plastike, ostavljajući po strani sjedeće i druge posebne tipove, kod tipološke podjele stojećih figura zadržan je, uglavnom, princip koji je primi- jenjen pri obradi tog materijala. Pri tome je kao osnov uzeto izdvajanje valjka- stih i pljosnatih statueta, koje dalje mogu biti steatopigne i bez steatopigije. Od faze Vinča-Tordoš II počinje se isticati težnja ka spljoštenom gornjem dijelu tijela, dok donji ostaje nadalje valjkast. Ovo konačno dovodi do pojave tzv. mješovitog tipa statuete, sa spljoštenim trupom i valjkastim donjim dijelom, koja postaje ti- pična osobito od gradačke faze, a tokom vinčansko-pločničke I pokazuje sve jaču tendenciju ka predimenzioniranosti trupa u odnosu na donji dio tijela (Garašanin 1979: 165). Plastika lokaliteta Trnja pronađena je na sondažno-arheološkim istraživa- njima 2012. godine. Ta plastika je sljedeća: Antropomorfna figurina trougaonom glavom sa istaknutim nosem i urezanim očima, tamno braonkaste boje (Fig. 22) (Čelebić 2020: 232-234). Stopalo figurine sa dijelom cjevanice, rađeno od fino prečišćene zemlje svijetlobraon boje pečenja. Stopalo obodom ukrašeno sitnim urezanim linijama, dim: 3,1 x 1,8 x 2,2 cm. (Fig. 23) (Lutovac, Radunović, Ljesar, Kovačević 2015: 17). Noga figurine, rađena od fino prečišćene zemlje tamno braonkaste boje pečenja, dim: 3,0 x 1,5 x 1,8 cm. (Fig. 24).16 Žrtvenici vinčanske kulture, prema obliku recipijenta i ukrasima su svrstani u sedam osnovnih grupa, dakle to su: žrtvenici trougaonog recipijenta, okruglog recipijenta, četvorougaonog recipijenta, sa antropomorfnom figurinom i cilindričnim recipijentom, zoomorfni žrtvenici, žrtvenici u vidu tripusa sa esharom i žrtvenici u vidu klupe (Stanković 1986: 8-12). Pronađeni žrtvenik je sljedeći: noga žrtvenika rađena od zemlje sa primjesama pijeska, svijetle braonkaste boje pečenja, ukrašena koso urezanim linijama, dim: 6,2 x 2,9 x 2,6 cm. (Fig. 25) (Lutovac, Radunović, Ljesar, Kovačević 2015: 17).

13 Ibidem, 4622. 14 Ibidem, str. 18, Terenski Inv. broj: 147. 15 Ibidem, str. 17, Terenski Inv. broj: 54. 16 Ibidem, Terenski Inv. broj: 78. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 23

Kremene i kamene alatke

Vinča-Tordoš I: Oruđa od kamena rađena su u tehnici tesanja i glačanja. U prvoj tehnici, pored kremena, u upotrebi je opsidijan, a oblici pripadaju, uglavnom, grupi sječiva (strugači, strugalice, noževi) i produžavaju se i u kasnijoj epohi. Među glačanim oruđima nalaze se sjekire u obliku obućarskog kalupa, zatim jezi- časte i elipsastog presjeka (Garašanin 1979: 166). Vinča-Tordoš II: Predstavlja doba procvata u obradi tesanog kamena. Posli- je ovog perioda ova proizvodnja je u znatnom opadanju, koje je sve intenzivnije prema kraju faze Vinča-Pločnik. Među oblicima kamenih sjekira pojavljuju se novi tipovi kao što su sjekire sa simetričnim oštricama, trapezaste i trouglaste. Također se u ovo doba javljaju izdužena kamena dlijeta manjih dimenzija.17 Vinča-Pločnik I: U kamenoj proizvodnji ovog perioda pada u oči znatno opadanje. Ipak i nadalje ostaju u upotrebi oruđa od kremena i opsidijana. Među oruđima od glačanog kamena sada se pojavljuju i bušeni kameni čekići.18 U pronađenim kremenim i kamenim materijalima nalazi se sljedeće: strugač na širokoj lameli trapezastog presjeka, odbijenoj od bjeličastog rožnaca. Na jednoj strani sačuvan bijeli korteks, dim: 6,1 x 2,4 x 0,9 cm (Fig. 12) (Lutovac, Radunović, Ljesar, Kovačević 2015: 17). Dvije kremene alatke rađene na odbicima bjeličastog rožnaca, strugač na širokoj lameli i strugačprobojac na kratkoj i širokoj lameli (Fig. 13).19 Kremene alatke i široki kremeni odbici-lamele, karakteristični za neolitski period, 12 primjeraka (Fig. 14).20 Tri tega za mrežu, rađena od oblutaka različitih veličina (Fig. 15).21 Teg za mrežu rađen od pločastog oblutka, svijetlo sivog sitnozrnog kamena, dim: 9,1 x 6,6 x 2,0 cm (Fig. 16).22 Fragmentovani kameni žrvanj, rađen od sivkastog krupnozrnog kamena, dim: 36,0 x 20,0 x 6,0 cm (Fig. 17).23

17 Ibidem, str. 170. 18 Ibidem, str. 175. 19 Ibidem, Inv. broj: 56. 20 Ibidem, str. 18, Terenski Inv. broj: 81 21 Ibidem, Terenski Inv. broj: 117. 22 Ibidem, Terenski Inv. broj: 126. 23 Ibidem, Terenski Inv. broj: 93. 24 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

Predmeti od kosti

Vinča-Tordoš I: Koštana oruđa predstavljena su, prije svega, udicama i harpu- nima koji imaju jedan red zubaca, a zatim šilima. Ovi oblici zastupljeni su i u kasnijim fazama sa izvjesnim promjenama u karakterističnim tipovima (Garašanin 1979: 166). Vinča-Tordoš II: Među oruđima od kosti pojavljuje se kao novi tip jedna posebna vrsta, koja je označena kao praćka.24 Vinča-Pločnik I: Među oruđima od kosti česte su udice koje sada ispod vrha imaju istaknutu kuku i harpuni sa dva reda zubaca. Inače, koštana proizvodnja do- življava procvat krajem ove faze.25 Vinča-Pločnik II: Pojavljuje se prvi put koštano oruđe sa trnom i dvije rupi- ce, čija namjena nije potpuno jasna, ali je označena kao ribarska alatka.26 U pronađenim predmetima od kostiju nalazi se sljedeće: dva roga i jedan ži- votinjski zub (Fig. 18).27 Fragmentovana alatka rađena od paroška jelenskog roga, dim: 15,4 x 2,7 x 2,2 cm (Fig. 19) (Lutovac, Radunović, Ljesar, Kovačević 2015: 17). Koštane alatke rađene od segmenata dugih životinjskih kostiju i parošaka je- lenskih rogova (Fig. 20).28 Alatka rađena od paroška jelenskog roga, sadiljka ili pijuk, dimenzija 9,1 x 2,3 cm (Fig. 21).29

Društveno-ekonomski život

Posljedice neolitizacije prekoračile su granicu pukog preživljavanja. Gaje- nje biljaka i životinja bili su novi načini pomoću kojih se obezbjeđuje opstanak, ali su izazvali nagle promjene i u ostalim aspektima društvenog života. Unijeli su radikalnu promjenu u poimanje posla, jer su zahtijevali ulaganje napora čiji su rezultati vidljivi kasnije: poslije sjetve treba čekati mjesecima da bi se obavila žetva. S druge strane, u poređenju s lovom i sakupljanjem, visoki poljoprivredni prinosi išli su u korist stvaranja viškova, koji su često mogli i da se skladište. Kao posljedice toga, zemljoradnja i stočarstvo su brzo dovele do radikalnih promjena u društvenoj podjeli rada i do stvaranja čvrste veze između ljudskih bića i zemlje, što je odlika zemljoradničkih društava. U isto vrijeme, zemljoradnja je na određenom stepenu razvoja omogućila i zahtijevala sedentarizaciju ljudskih grupa i njihovo nastanjivanje u stalnim naseobinama, što je za društvenu organizaciju bio značajan događaj. Ništa manje značajna nije bila ni radikalna demografska promjena koja se

24 Ibidem, str. 170. 25 Ibidem, str. 175. 26 Ibidem, str. 178. 27 JU Muzej Bijelo Polje, Arheološka zbirka, Obrazac M-1 Popis nalaza lokalitet Trnje, List br.: 3, Kesa br. 13. 28 Ibidem, str. 18, Terenski Inv. broj: 82. 29 Ibidem, Terenski Inv. broj: 71. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 25 vezivala za neolitizaciju. Ograničene niskom produktivnošću divlje prirode, lovač- ko-sakupljačke zajednice su uglavnom imale veoma nisku gustinu naseljenosti. S druge strane, zemljoradnja je omogućila ishranu većeg broja ljudi i prouzrokovala pojavu brojnih tehničkih poboljšanja – obrada zemljišta, đubrenje, navodnjavanje i plodored – što je omogućilo bolje prinose (Arijas Kabal 2008: 160-161). Društveni život u neolitskom dobu se razvijao uporedo sa zemljoradnjom i sto- čarstvom, mada ovdje možemo govoriti o grnčarstvu i predmetima koji se prave od gline. Keramičke zdjele su učinile svoje da čovjek može kuhati u njima i sa zdravom hranom počeo živjeti više nego što je živio u lovačko-sakupljačkim društvima. Čovjek je i prije par hiljada godina volio da ukrašava i uljepšava, pa je na balkanskom prostoru koristio kardijumsku keramiku.30 Većinom je to rađeno od otisaka školjki, prije pečenja se utiskivalo na polusuhu keramiku da bi se poslije stavilo da se peče. Izrada tkanina je drugi značajan korak naprijed koji se obično vezuje za neolit. S dolaskom neolita započela je sistematska proizvodnja tekstila, prvo od materijala biljnog porijekla, kakvi su lan, espart (slična našem kovilju) i konoplja, a kasnije i ži- votinjskog, kao što je vuna. Poslije ovih novih djelatnosti, koje su ljudi počeli koristiti, u neolitu dolazi vrijeme i za proizvodnju glačane kamene sjekire. Svakako ovo izgla- čano oruđe, kao što su motike, značajan su dio zemljoradničkog alata. Ove sjekire su se koristile za krčenje šuma i obradu zemlje. Dakle, sve je ovo za neolitskog čovjeka koji se bavio poljoprivredom i koji počinje živjeti sa ostalim stanovnicima istog sela, bilo velika novina. I čovjek je morao da se uklopi u norme zajedničkog života i zajed- ničkih ideja, koje će doprinijeti rješavanju u toj zajednici.31 Za detaljnije sagledavanje ekonomskih odnosa unutar zajednica, koje su tokom mlađeg neolita naseljavale prostore Crne Gore, još uvijek se ne raspolaže do- voljnim brojem podataka, što je svakako uticalo da iznijeti stavovi i zaključci budu više uopšteni, nego konkretni. Iz podataka koji su prikupljeni tokom istraživanja, može se zapaziti da su kod većine mlađeneolitskih zajednica stočarstvo i zemljoradnja postali osnovne privrede djelatnosti, dok je lov i dalje zadržan, ali sada samo kao dopunski izvor hrane. Istina, kod nekih zajednica lov je i dalje predstavljao primarni vid ekonomije, dok je stočarstvo, kao značajna privredna grana, bilo tek u začetku svog razvoja (Markovič 2006: 114). 30 Tehnika utiskavanja se izvodi noktom, prstom, vrhom nekog primitivnog instrumenta od drveta ili kosti, rubom ljušture pruža i rubom nazubljene školjke poznate pod imenom cardium, što čitavoj ovoj grupi keramike, koja inače karakteriše straiji neolit Jadrana i šireg mediteranskog područja, daje posebno obilježje. Tehnika urezivanja izvođeni su uglavnom duži, duboki i relativno pravilni zarezi ili kraći, široki sa uzdignutim ivicama, očigledno izvedeni pomoću specijalnog instrumenta sa naročito obrađenim vrhom. Tehnika žigosanje je izvođeno pomoću nekog posebno oblikovanog predmeta čiji je otisak ostajao u vlažnoj glini suda. Izbor motiva je veoma skroman i sveden je na otiske u obliku nepravilnih dubokih trouglova, ponekad raspoređenih u nizove, u obliku izduženih klinastih udubljenja, u obliku kratkih pravougaonih udubljennja i na kratke, na krajevima proširene brazde. Vidi: Čedomir Marković, Arheologija Crne Gore, Podgorica 2006, str. 96. 31 Ibidem, str. 161-167. 26 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

Za razliku od pećinskih staništa mlađeg neolita, stanovnici Beran-krša i Trnja, naselja formiranih na otvorenom prostoru, bavili su se zemljoradnjom kao osnovnom privrednom granom, dok su stočarstvo i posebno lov, predstavljali potpuno sporedne djelatnosti. Međutim, veći broj lučnih kamenih žrvnjeva32 koji su služili za mljevenje žita, nađenih u gotovo svim stambenim horizontima Beran-krša, pokazuju da su se stanovnici ovog mlađeneolitskog naselja u svim fazama njegovog života intezivno bavili gajenjem žitarica, odnosno da im je zemljoradnja predstavljala osnovnu privred- nu granu. Ovakav zaključak potkrepljuje i nalaz nekoliko fragmentovanih figurina od pečene gline, koje uglavnom prikazuju šematizovanu žensku figuru i koje su, bez sumnje, korištene u kultnim radnjama vezanim za plodnost zemlje.33

Duhovni život

Neolitski čovjek usmjeren je prije svega na obezbjeđivanje plodnosti zemlje, dovoljne žetve i što veću reprodukciju stoke. Njegovoj psihi odgovaraju kultne i magič- ne radnje sa složenom zemljoradničkom simbolikom, vezanom za niz veoma različitih obreda, koji u suštini teže istom cilju. Nije nužno da predmeti koji služe kao instrumenti obreda imaju oblik potpunosti vjeran stvarnosti; dovoljno je da instrument kulta, koji služi kao simbol, pokazuje osnovne karakteristike stvarnog, uz naglašavanje onih elemenata koji su za ispunjavanje odgovarajuće funkcije najbitniji. Otuda u velikom dijelu neolitskog svijeta brojne antropomorfizovane predstave, kao životinjske figure, rijetko odišu realizmom paleolitske umjetnosti. Ljudska figura prikazana je kao simbol an- tropomorfizovne sile ili božanstva, pri čemu je dovoljno istaći samo ono što čini njene osnovne karakteristike: ona ne predstavlja određenu ličnost, već suštinu bića (Garašanin: 1982: 26).

32 Kremene i kamene alatke (lamele, strugači, noževi, tegovi, žrvrnjevi, sjekire i čekići) kako na lokalitetu Trnje tako i na drugim mjestima gdje se nalazi vinčanska kultura, pronađene su gore spomenuta oruđa i oružja. Njihova izrada zahtijevala je strpljiv rad. Najprije su se kremen i žilavo eruptivno kamenje, koji su bili omiljeni materijali, oljuštili udarcima ili tuckanjem tako da je dobijen prilično tačan oblik; onda se oštrica ili (običnije) čitavo oruđe brusilo i poliralo trljanem o prikladan kamen. Vjerovatno je trebalo probušiti oruđe da bi se mogla nasaditi držalica, onda se radilo nedotjeranom metodom bušenja, s obje strane, a to je vjerovatno rađeno sa svrdlom/burgijom na luk i kakvim sredstvom za bušenje; tek u kasnijim neolitskim kulturama izumljena je neka vrsta cilindričnog svrdla da bi se postigla glatka, ravna rupa za držlicu. Vidi: Jacquetta Hawkes, Historija čovječanstva kulturni i naučni razvoj prethistorija, Zagreb 1966, str. 378-386. 33 Ibidem, str. 115-116. Spominje se u ovim naučnim radovima isto kao što Čedomir Marković govori za figurine i o njihovom kultno-magijskom zančaju kod neolitičkih naroda. Dakle, ženska šematizovana figurina spominje se kao „boginja“ u anadolskoj, vinčanskoj neolitizaciji. Vidi: Önder Bilgi, Anadolu’ da İnsan Görüntüleri Klasik Çağ Öncesi, Aygaz, İstanbul 2012, str. 30. Vidi isto: Pavle Mijović, Umjetničko Blago Crne Gore, Reprint izdanje Nacionalna biblioteka Crne Gore „Đurđe Crnojević“, Cetinje 2018, str. 28. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 27

Istraživanjima Polimskog muzeja 2012. godine otkriveno je nekoliko fragmenata antropomorfne34 plastike i žrtvenika pronađenih na neolitskom lokalitetu Trnje (Marković 2014: 19-20). Osnovna odlika pronađene antropomorfne plastike, koja potiče iz neolita Crne Gore, ogleda se u šematskom prikazivanju ljudske figure, posebno glave, čije lice često ima oblik tzv. “ptičjeg lica”. Ponekad je urezi- ma i ubodima na zadnjem dijelu glave naznačena kosa, a na ostalim dijelovima su mogući pojedini dijelovi odjeće ili nekog ukrasa. Bez obzira što se radi o sasvim skromnom broju pronađenih primjeraka antropomorfne plastike, koja uglavnom potiče sa mlađeneolitskog naselja na Beran-kršu, Trnju i Torinama koje u osnovi pripada vinčanskoj kulturi, samo njeno postojanje u okviru naselja svjedoči da su njegovi stanovnici prihvatili i upražnjavali određene kultne radnje, uglavnom usmjerene na održavanje osnovnih vidova egzistencije, na prvom mjestu onih vezanih za zemljoradnju, kao što je sjetva, žetva, kiša, ali isto tako i onih vezanih za svakodnevni život, kao što je rađanje, bolest ili smrt. Pri tome je važno napomenuti da se osnovna odlika antropomorfne plastike vinčanske kulture ogleda u njenoj raznolikosti, odnosno u prikazivanju ljudske figure u različitim položajima i izgle- dima, što je uslovilo da se njihov osnovni izgled protumači kao izgled pojedinih božanstava, gdje je predstava žene kao simbola plodnosti, najčešće dovođena u vezu sa Velikom Boginjom, odnosno sa personifikacijom Majke Zemlje (Benac 2012: 49). Međutim, sigurno je da su različiti izgledi, pored religijskih zahtjeva, uslovljeni i određenim umjetničkim preokupacijama njihovih tvoraca. Budući da su u okviru domaćinstava uglavnom nalažene uz ognjišta, peći, razboje, silose i sl., njihova uloga je očito vezana i za određene domaće poslove. Nakon obavljenog rituala, figurine su gubile značaj, pa su zajedno sa predmetima za svakodnevnu upotrebu, odbačene i polomljene (Marković 2014: 23). U polimskom kraju poznata su tri keramička žrtvenika, jedan je, fragmen- tovan, potiče iz starijeg neolitskog naselja na lokalitetu Kremeštice, a drugom je pronađen dio noge iz mlađeg neolitskog (vinčanska kultura) naselja Trnja, a treći je očuvan, iz mlađeg neolitskog (eneolit) naselja formiranog na Beran-kršu.35 Me- đutim, u Bijelom Polju pronađeni žrtvenik je jedinstven predmet tog kraja. I pored toga što se ovi predmeti nazivaju žrtvenicima, mišljenja oko njihove upotrebe još uvijek su u arheološkoj nauci podijeljena. Ono što ih u osnovi karakteriše mahom se ogleda u njihovim malim dimenzijama, kao i da većina ima četiri nožice i plitki recipijent na gornjem dijelu. Posebno je značajno što nijedan nije fiksiran za neki određeni prostor već su, kao i sve druge posude, prenosivi. Zbog ove činjenice, neki autori smatraju da su ovi predmeti služili kao svjetiljke. Međutim, sprovede- ne hemijske analize pokazale su da se ni u jednom recipijentu ovih predmeta nije nalazila neka supstanca koja bi služila kao gorivo, te da zasigurno nisu korišteni kao svjetiljke. Mali recipijent i specifična forma, pak, upućuju na zaključak da su

34 Nešto više o Antropomorfnim figurinama (predato je redakciji) vidi: Burhan Čelebić, “Antropomorfne Figurine Crne Gore”, ALMANAH, Broj: 85-86, Podgorica 2020. 35 Ibidem, 14-15. 28 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima ove posude morale imati neku posebnu ulogu, gdje se uglavnom misli na onu koja se sastojala u prinošenju žrtve, prvenstveno one vezane za poljoprivredu. Pri tome je moguće da se glavni obred prinošenja žrtve odvijao na slobodnom prostoru u okviru naselja, a da je svaka porodica za sebe uzimala dio žrtve i odnosila ga svojoj kući, čemu su upravo služile ove male, specijalno oblikovane posude, odnosno žrtvenici. Budući da sva tri žrtvenika iz Polimlja potiču sa zemljoradničkih naselja, to bi njihovo postojanje upravo moglo ukazati da su se u okviru ovih naselja obav- ljali rituali prinošenja žrtve posvećeni plodnosti zemlje. Pri tome, nalaz žrtvenika u ranoeneolitskom horizontu Beran-krša, pored njegove osnovne uloge vezane za obavljanje određene kultne ili magijske radnje, koja je upravo karakteristična za neolitske zemljoradničke zajednice, ukazuje i na činjenicu da su i u početnoj fazi eneolita prisutni određeni elementi naslijeđeni iz prethodne, neolitske epohe, što ide u prilog konstataciji da je i egzistencija eneolitske zajednice Beran-krša poči- vala na onoj istoj ekonomiji na kojoj je počivala i prethodna neolitska zajednica, odnosno na zemljoradnji.36

Zaključak

Na završnoj fazi ovog članka, objasnili smo sa skromnim podacima život neolitskog čovjeka u naselju Trnje kod Bijelog Polja. Međutim spomenuti lokalitet smo dočarali sa ostalim lokalitetima crnogorskog Polimlja. Svakako hronološki smo odvojili vinčansku kulturu i period neolita kako u naselju Trnje tako i u ostalim naseljima koja smo spomenuli. Međutim treba istaći da smo u ovom članku objavi- li mnogo figurativnih priloga materijalne kulture, tako da je društveno-ekonomski i duhovni život objašnjen na pronađenim fragmenatima tog naselja. Na kraju treba reći, da je potrebno pažljivo i sistematski istražiti lokalitet Trnje, kako bismo sa arheološke strane mogli upotpuniti neke tajne koje su važne za ovo naselje.

36 Ibidem, 15- 16. Isto vidi: Svetozar Stanković, Žrtvenici i prosopomorfni poklopci iz Vinče, Beograd 1986, str. 12-16. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 29

Fig. 1. Izgled na lokalitet sa južne strane (fotografisao Burhan Čelebić, 07.07.2019. godine).

Fig. 2. Izgled na arheološka istraživanja na lokalitetu Trnje (https://pvportal.me/2012/09/otkopano-naselje-staro-8-500-godina/ (17:48)-(16.07.2020).

Fig. 3. Izgled na arheološka istraživanja na lokalitetu Trnje (Mulić-Sadiković, petak 14.9.2012, 20-21). 30 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

Karta 1. Geografski položaj lokalitet Trnje u selu Bijedići (iz knjige Bijelo Polje, 1987, karta između str. 18 i 17).

Bijedići/Trnje

Fig. 6. Drška ognišne Fig. 7. Dio oboda sa Fig. 8. Dio dna posude posude (JU Muzej Bijelo drškom (JU Muzej Bijelo (JU Muzej Bijelo Pol- Polje, Arheološka zbirka, Polje, Arheološka zbirka, je, Arheološka zbirka, Osnovni list, Inv. broj: Osnovni list, Ibidem, Inv. Osnovni list, Ibidem, Inv. 4620 broj: 4621 broj: 4622 Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 31

Fig. 9. Fragment dublje Fig. 10. Pet fragmento- Fig. 11. Fragmentovana bikonične zdjele ili pehara vanih oboda različitih konična cediljka (Luto- sa naglešenim vratom (Lu- bikoničnih zdjela (Luto- vac, Radunović, Ljesar i tovac, Radunović, Ljesar i vac, Radunović, Ljesar i Kovačević, str. 17). Kovačević, str. 17). Kovačević, str. 18).

Fig. 12. Strugač na Fig. 13. Kremene alatke Fig. 14. 12 primjeraka širokoj lameli (Lutovac, (Lutovac, Radunović, kremenih alatki i široki Radunović, Ljesar i Ljesar i Kovačević, str. kameni oblitci-lamele (Lu- Kovačević, str. 17). 17). tovac, Radunović, Ljesar i Kovačević, str. 18).

Fig. 15. Tegovi (Luto- Fig. 16. Teg (Lutovac, Fig. 17. Kameni žrvanj vac, Radunović, Ljesar i Radunović, Ljesar i (Lutovac, Radunović, Lje- Kovačević, str. 18). Kovačević, str. 18). sar i Kovačević, str. 18). 32 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

Fig. 19. Alatka (Luto- Fig. 20. Koštane alatke vac, Radunović, Ljesar i (Lutovac, Radunović, Lje- Kovačević, str. 17). sar i Kovačević, str. 18). Fig. 18. Dva roga i životinjski zub (JU Muzej Bijelo Polje, Arheološka zbirka, Obrazac M-1, List br.: 3, Kesa br. 13).

Fig. 21. Alatka (Luto- Fig. 22. Antroporfna fig- Fig. 23. Stopala figurine vac, Radunović, Ljesar i urina (Arhiv Polimskog (Lutovac, Radunović, Lje- Kovačević, str. 18). muzeja). sar i Kovačević, str.17).

Fig. 24. Noga figurine Fig. 25. Žrtvenik (Luto- (Lutovac, Radunović, Lje- vac, Radunović, Ljesar i sar i Kovačević, str. 17). Kovačević, str.17). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 15-34 33

Literatura:

1. Benac, A. (2012). Religijske predstave prastanovnika Južnoslavenskih zemalja. Sarajevo: ANUBIH - Centar za balkanološka ispitivanja knjiga 10. 2. Bilgi, Ö, (2012). Anadolu’ da İnsan Görüntüleri Klasik Çağ Öncesi, Aygaz. İstanbul. 3. Borinivić, N. (2012). Neolit na teritoriji Crne Gore. U Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore VIII. Cetinje. 4. Čelebić, B. (2020). Praistorija na tlu Bihora, U Glasnik Bihora 5. Petnjica. 5. Čelebić, B. (2020). Antropomorfne Figurine Crne Gore. ALMANAH. 85-86. Podgorica. 6. Čelebić B. (2020). Praistorijska-Arheološka zbirka Bijelopoljskog Muzeja. U Mozaik. Bijelo Polje. 7. Derikonjić. S. (1996). Neolitske zajednice Polimlja: Prvobitni zemljoradnici i stočari. Priboj: YAGAT. 8. Garašanin, D. (1968). Religija i kult neolitskog čoveka na Centralnom Balkanu. 9. Garašanin, M. (1982). Umjetnost na tlu Jugoslavije Praistorija. Beograd. 10. Hawkes, J. (1966). Historija čovječanstva kulturni i naučni razvoj prethistorija. Zagreb. 11. Kabal P. A, (2008). Neolit prva zemljoradnička društva. Istorija čovečanstva 1 Preistorija. Beograd: MONO i MANJANA. 12. Lutovac, P. (2020). http://www.polimskimuzej.me/bijedici-trnje/ (08:45)- (16.07.2020) 13. Lutovac, P., M. Radunović, L. Ljesar i D. Kovačević, (2015). Kamena doba Crne Gore . U Katalog Praistorijska staništa Iskonski kulturni pejzaž. Tivat. 14. Marković, Č. (1985). Neolit Crne Gore. Beograd. 15. Marković, Č. (2006). Arheologija Crne Gore. Podgorica. 16. Marković, Č. (2014). Kultni predmeti i simboli iz praistorije Crne Gore. U Arhivski zapisi 1. Cetinje. 17. Medojević, J. (2003). Muslimani u Bjelopoljskom kraju 1477-2002. Almanah. Podgorica. 18. Mulić-Sadiković, S. (Petak, 14.9.2012). Vinčanska kultura iz Bijedića. DNEVNE novine. 335/Godina I. 19. Mijović, P. (2018). Umjetničko Blago Crne Gore: Reprint Izdanje Nacionalna biblioteka Crne Gore „Đurđe Crnojević“. Cetinje. 20. Premović-Aleksić, D. (1988). Naprelje-ostaci srednjovjekovne crkve i nekropole. U Novopazarski zbornik 12. Novi Pazar: Muzej “Ras” Novi Pazar. 21. Rudić, V. (1987). Geografske karakteristike bjelopoljskog kraja. Beograd. 22. Radojičić, B. (2008). Geografija Crne Gore: Regije, Knjiga III. Podgorica: DANU. 23. Srejović, D. (1979). Protoneolit – Kultura Lepenskog Vira. U Praistorija jugoslovenskih zemalja II. Sarajevo. 24. Stanković, S. (1986). Žrtvenici i prosopomorfni poklopci iz Vinče. Beograd. 34 B. Čelebić, Neolitski život u Bijedićima

Burhan Čelebić JU Museum Bijelo Polje

NEOLITH LIFE IN BIJEDICI

Abstract: In this paper, it shall be spoken on the Neolith life located at Trnje in Bijedici, in Bijelo Polje. The aforementioned location is well-known in the public as an archaeological destination that is one of the most significant in the area of Bijelo Polje, i.e. its researches have not been published in a complex style. Thus, we have decided to publish the location of Trnje and suggested on it, together with the other Neolith locations of Montenegro Polimlje area. Regarding this Neolith settlement that is a huge cultural treasure, both in Monenegro and Serbia, it has proved, by its found artefacts, of the life of a man in the early Stone Age.

Key words: Trnje, Bijedici, Neolith, archaeological researches, the culture of Vinca and Starcevo, settlements, material culture, social-economic and spiritual life. Драгана Лазић Стојковић УДК 355.48(436:560)”1737/1739” Универзитет у Новом Саду 94(497.6)”1737/1739”(093.3) Филозофски факултет, Одсек за историју 93/94:929 Новљанин О.

ХРОНИЧАР ОМЕР-ЕФЕНДИЈА НОВИЛИ (БОСНАВИ) О ОСМАНСКО˗ХАБЗБУРШКОМ РАТУ 1736-1739. ГОДИНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ БОСНЕ

Сажетак: Рат који је Хабзбуршка монархија започела 1737. године имао је за циљ освајање територија Босанског ејалета и додатно смањење османске територије на Балкану. Иако се на почетку чинило да су услови за рат идеални, сачињен је тајни споразум руског и аустријског амбасадора у Истанбулу, а куга је на простору Босне учинила да муслиманска војска буде слабија. Ипак, почетна срећа приликом опсаде тврђаве Островице брзо је напустила хабзбуршку војску. Борбе које су уследиле указивале су на то да је Босна још увек неосвојива за Хабзбурге. Величанствена одбрана ејалета Босне од стране локалне муслиманске војске предвођене беглербегом Али-пашом Хекимолуом постала је позната у целом царству. Да слава муслиманске војске и великог беглербега у Босни не би пала у заборав, кадија казе Нови (Босански Нови) записао је све догађаје из рата, сукобе на простору ејалета Босне и Румелије (Смедеревски санџак). Осим што је данас изузетно користан извор за османско-хабзбуршки рат, хроника је савременике подсећала на велику победу локалне муслиманске војске и способног вођства. Томе у прилог иде податак да је у истом веку штампана два пута с тим што је први пут штампана у првој штампарији на османском језику Ибрахима Мутеферике. Рад је написан с циљем да објасни како је дошло до тога да ова хроника буде написана, ко је имао корист од њеног настанка, на који начин говори о османско-хабзбуршком рату и у чему се огледа значај хронике као историјског извора.

Кључне речи: хроника, Омер-ефендија Новили, Али-паша Хекимолу, османско-хабзбуршки рат 1736˗1739. године, Босански ејалет.

Ратне прилике током 1736-1739. године остале су забележене у једној хроници која је својом појавом популаризовала одбрану тврђава Босанског ејалета (Босанског пашалука), организацију локалне војске и личност тадашњег беглербега (валије) Али-паше Хекимолуа. Штампана је међу петнаест радова који су изашли из прве штампарије на османском језику чувеног Ибрахима 36 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

Мутеферике1. Одабир баш ове хронике говори о њеној важности за политичку структуру тога времена, што свакако указује и на разлоге њеног настанка. Хронику је написао кадија једне од тридесет две казе у Босанском ејалету Омер- ефендија Новили или, како га Мутеферика назива, Омер-ефендија Боснави. Наведени надимци указују на његово порекло. Наиме, Новили је рођен 1700. године на северозападу Босанског ејалета у паланци Нови (данас Босански Нови) и потиче из угледне породице која је припадала слоју улеме, у служби кадија. Након завршене медресе постављен је за кадију кадилука Солун (осм. Sela- nik). Према Сафвет-бегу Башагићу, једно време је службовао у Санском Мосту, а затим поново изван Босне. У време рата Новили је био кадија негде у околини Бањалуке, али није познато тачно место. Како Роберт М. Хицкок наводи, у то време је наводно постојао само један кадија по имену Омер и он је службовао у Зеници, мада није сасвим сигурно да је у питању Новили. (Hickok 1996: 4) Његово ангажовање током рата није познатo, али се зна да је из рата изашао као кадија највишег степена (Rütbe-i vala-ı sitte). Последње дане провео је у Новом, где је и умро (Aruçi 2007:59-60; Handžić 1955: 135-180; Handžić 1934: 39-40; Ba- šagić 1986: 198-199). Паланка Нови је током рата била неколико пута нападнута тако да је Новили, ако је био ту у служби, свакако био и учесник рата. Међутим, на основу хронике, много је вероватније да је његова служба била повезана са највишим званичницима царства, па и самим беглербегом. О свом ангажовању током рата хроничар ништа не говори, али на основу података које хроника даје о учешћу свих босанских кадија у Великом меџлису (скупштина, састанак) који

1 Ибрахим Мутаферика (тур. İbrahim Müteferrika) је рођен у Коложвару (Клуж, данашња Румунија) у породици калвиниста. Школовао се за свештеника, што је утицало на његова размишљања о религији, па и о исламу, преточена у дело Трактат о исламу (осм. Risale-i Islamiyye). Као преводилац био је у служби Имреа Текелија, с којим је пребегао у Османско царство. Ступио је у војну службу са титулом мутеферика (посебна врста службеника великог везира и других високих званичника). Због познавања више страних језика био је преводилац (osm. тercüman) бројним делегацијама у иностранству. Велики везир Али-паша Хекимолу поставио га је за михмандара (службеник који угошћава стране делегације) мађарског краља Ференца II Ракоција. Као преводилац, у иностранству је стекао бројна познанства са људима који су обележили доба културног препорода и реформи у Османском царству (Доба лала). Међу њима су најпознатији француски посланик Виленове (фр. Louis Sauveur Marquise de Villeneuve) и реформатор војног реда тобџија Ахмет-паша Хумбарађи (Claude Alexandre de Bonneval). Велику подршку у свом раду имао је од великог везира Дамад Ибрахим-паше, шејхулислама Абдулах-ефендије Невшехирлија и султана Ахмеда III. Након свргавања султана и смрти великог везира Ибрахим-паше, Мутеферику је подржавао Саид-ефендија, син Мехмед-ефендије Челебизаде Јирмисекиза, посланика у Паризу. Најзначајнији подухват у каријери Ибрахима Мутеферике је оснивање прве штампарије на османском језику 1726. године, која је радила све до 1747. године. У њој су штампана бројна дела значајна за османску државу, међу којима су најпознатији персијски и арапски речник, радови Кјатиба-челебије те хронике Рашида и Наиме (Sabev 2006; Afyoncu 2000) Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 37

је доносио све важне одлуке, могао би се извести закључак да је Новили био члан меџлиса, а можда и један од најближих људи беглербега. Након сазнања да се хабзбуршка војска припрема да пређе границу на реци Сави, беглербег је о томе обавестио централну власт, али пошто је одговор великог везира био негативан по ејалет, Али-паша је одлучио да позове све службенике и угледне људе да заједно донесу одлуку о томе шта је најбоље да се учини:

Одмах је путем гласника послао своју заповест: „Сви ајани и великани града Сарај Босне (данас Сарајево), људи највиших титула на граници, све кадије, шејхови, муфтије и други учени људи даје се на знање да одмах дођу у град Травник, седиште валије.” Сви позвани окупили су се на челу са валијом у његовом сарају (Novili 2016: 53).

Хроника је настала одмах након рата, а већ 1741. године штампана је у штампарији Ибрахима Мутеферике под називом Ратно стање на простору Босне (осм. Ahvâl-ı Gazavât der Diyâr-ı Bosna). Први пут је штампана у пет стотина примерака, а један од примерака сачуван је у библиотеци Гази Хусрев- бега у Сарајеву2. Након четрдесет и пет година хроника је поново штампана под називом Босанска хроника (осм. Tarih-i Bosna). Данас се чува у Националној библиотеци у Анкари (Sabev 2006: 209, 297). Није случајно што је хроника штампана 1741, а потом и 1786. године. Прво штампање је мотивисано поновним избором Али-паше Хекимолуа за великог везира 1742. године, док је други пут штампана пред нови хабзбуршко-османски рат. Током XIX века штампана је још два пута ˗ 1877. у штампарији Сулејмана-ефендије у Истанбулу под називом Босна у време Али-паше Хеким-заде-а (осм. Tarih-i Bosna Der Za- man-ı Hekim Zade Ali Paşa) i 1878. године под називом Ратовање у Босни (осм. Bosna Gazavat-ı Dahiliyesi). Садржај различитих издања хронике је скоро истоветан, али постоје значајне разлике у штампаним примерцима Мутеферике и Сулејмана-ефендије. Сулејманов примерак садржи похвалу народу Босне и Арнавутлука, што у раније штампаном примерку није забележено. Мутеферика Руско царство назива Москва, а Сулејман-ефендија уводи назив Руска држава (осм. Rusya Devleti). И једна и друга штампана верзија превођене су на друге стране језике укључујући и модерни турски језик. Прво је 1789. године Јохан Непомук Дубски превео примерак из штампарије Ибрахима Мутеферике на немачки језик ˗ Историја рата у Босни током 1737,1738. и 1739. (нем. Die Krie- ge im Bosnien, in den Feldzügen 1737,1738 und 1739), док је на енглески језик хронику превео оријенталиста Чарлс Фрезер под истим називом као што је и превод на немачком језику (енг. History of the War in Bosnia during the years 1737-

2 Хроника је преведена на босански језик 1994. године под називом Одбрана Босне 1736-1739 (двије необјављене кронике), а приредили су је Фехим Наметак и Лaмија Хаџиосмановић: Omer Novljanin, Hadžinesimović (1994). Odbrana Bosne: 1736-1739 (dvije neobjavljene hronike), Zenica: Islamska pedagoška zajednica 38 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

1738 and 1739). Примерак који је објављен 1878. преведен је и на савремени турски језик, а приредио га је Камил Су 1979. године под називом Историја Босне у време Али-паше Хекимолуа (осм. Tarih-i Bosna der Zaman-ı Hekimoğlu Ali Paşa). Фатма Сел Турхан приредила је примерак из Националне библиотеке у Анкари 2016. године под називом Османско-хабзбуршки ратови 1736-1739 (Osmanlı-Habsburg Savaşları 1736-1739) (Bosnavi 1979: 3-10). Према досадашњим радовима о хроникама, хронике можемо поделити на литерарне и популарне. Основна разлика је у мотиву и степену образованости аутора. Литерарне хронике обично пишу људи на одређеним државним позицијама с циљем да опишу владавину султана или намесника одређене провинције. Њихов настанак је најчешће мотивисан учешћем у догађајима који су од пресудног значаја за државу. Хронике литерарног типа карактеристичне су за XVIII век док су популарне хронике настајале током XVI и XVII века. Популарне хронике су писане с циљем да забаве па су, иако су тематски везане за владавине султана, обично обогаћене анегдотама које радове чине занимљивијим, али и мање поузданим. Аутори популарних хроника користе једноставнији стил писања и свакако су склони одређеном преувеличавању догађаја (Holt 1962: 3-7). Поред наведених, можемо рећи да постоје и оне хронике које говоре о посебним догађајима или преломним догађајима у османској историји. Пример такве хронике је рад Хусејина Туија (тур. Hüseyin Tuği), бившег јаничара и народног песника из XVII века, који је описао свргавање с престола султана Османа II 1622. године и улогу јаничара у том догађају. Сматра се да је наратив изложен у усменој форми пре него што је записан (Piterberg 2003: 71-72). Поред значаја који има за детаљан приказ смене на престолу, ова хроника представља изванредан пример како процес записивања догађаја из прошлости може да „измени прошлост”, а потом измени и само тумачење хронике као примарног извора и тако доведе до погрешних закључака о прошлим догађајима. Хроника је записана у три верзије и од прве до последње константно се мења ауторов однос према догађају. Наиме, у првој верзији хронике окривљује целу војну групацију за смену и смрт султана Османа II приказујући догађај као трагедију и злочин. Међутим, у другој и трећој верзији окреће се похвали новог султана Мустафе I. Такође, на самом крају покушава да уклони одговорност војске за „османску трагедију” (Haile-i Osmaniye) и цео случај свргавања прикаже у бољем светлу. Како Баки Тезђан закључује, измена хронике током седам месеци, колико је прошло од настанка прве верзије до завршетка треће, говори нешто и о аутору, односно друштвеном слоју којем припада. Наиме, он наводи да је овакав ток писања хронике показатељ развоја политичке свести припадника јаничарске ордије (Tezcan 2009: 41-62). Хроника Омер-ефендије се убраја у литерарне хронике с обзиром да је аутор био мотивисан својим службеним положајем и, вероватно, учешћем у рату. Такође, хроника представља и газаватнаму, односно књижевну врсту у којој се описују ратови муслимана против неверника. Постоје три врсте Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 39

газаватнама: оне које дају опис војних похода султана (Selimname, Süleymanna- me и сл.), затим оне које описују походе везира и других важних команданата (Хајредин-паше Барбаросе, Фазил Ахмед-паше Копрулузаде) и описи освајања одређеног места или тврђаве (Еrkan 1996: 439-440). Новилијеву хронику можемо да сврстамо у ред газаватнама које за циљ имају да опишу војни поход везира или других важних команданата с обзиром на важност која се придаје беглербегу Али-паши3, чије деловање представља окосницу целе хронике. О

3 Али-паша Хекимолу (тур. Hekimoğlu Ali Paşa) рођен је 1689. године у Истанбулу као син дворског лекара Нух-ефендије Хеким-баше. Одрастао је на двору, што је свакако значајно допринело његовој успешној каријери. Наводно је постао чак и султанов зет оженивши се Хатиџом, сестром Ахмеда III, али када је већ била жена у годинама. Каријеру је започео као силахдар (чувар оружја) док је први важан задатак обављао као капиџибаша (заповедник дворске страже). Због успеха стекао је наклоност великог везира Ибрахим-паше Дамада (1715-1730), који му је доделио титулу војводе Туркмена, а убрзо је постао и беглербег Адане (1722). Када је почео рат са Персијом (1723), Али-паша је био ослобођен ратовања због побуне коју је морао угушити у свом беглербеглуку. У рат је ушао као намесник Алепа тек 1725. године. Као паша са два туга обављао је претходне дужности, али због показане храбрости у борбама код Тебриза постао је паша са три туга и намесник Анадолије. Побуне око освојеног Тебриза успешно је угушио, али самовоља службеника које је он постављао умањиле су му славу тако да је премештен у провинцију Зор (данашња Сирија). Успех који је постигао током гушења побуна одвео га је у Сивас, где су се побунили туркменски одметници. Након угушене побуне премештен је у ејалет Дијарбакир. Када је 1735. поново избио рат са Персијом, постављен је за управника ејалета Ерзурум. Прославио се у освајању града Еревана који су Персијанци били заузели раније и Тебриза који је пао без борбе. За свој успех награђен је од султана хилатом (свечаним огртачем), златом и челенкама (перјаницама). Сви поменути успеси довели су га на место великог везира 1732. године. Из нејасних разлога већ 1735. године смењен је са тог положаја, највероватније због неуспешног новог рата са Персијанцима завршеног још неповољнијим миром. Место великог везира заменио је намесништвом на Криту, где се задржао врло кратко, а затим је премештен у ејалет Босну. Опасност која је задесила Босну са хабзбуршке стране дала му је прилику да поново покаже своје ратничко умеће. Успешан завршетак рата (1739) и мирно стање на западној граници одвели су га у Египат, где је угушио побуну Мамелука. Године 1741. постављен је за намесника Анадолије, али нови рат са Персијом који је био на помолу прокрчио му је пут до другог постављења на место великог везира. Међутим, као и прошли пут, није се дуго задржао на овом положају. Због неуспеха у рату са Персијом свргнут је и протеран на острво Лезбос. Године 1743. враћен је у службу прво као намесник Крита, а крајем године као намесник Босне. Од 1745. био је намесник Алепа и Ерзурума, где је угушио побуну Курда. У Босну се враћа 1745. године ради гушења побуне која је избила у босанским градовима. Иако је хваљен код султана, због немогућности да угуши побуну био је премештен за санџакбега Тирхале. Године 1755. поново је постао велики везир, али овај пут само неколико дана. И овај мандат окончао је преласком у тамницу ˗ прво у тврђаву Девичанска кула (Истанбул), а потом на Кипар. Последње намесништво служио је у Анадолији, где је и умро 1758. године (М. Süreyya; О. Çolak; V. Biščević; А. Handžić; M. Aktepe). 40 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

томе нам може посведочити сама хроника као и детаљнија сазнања о животу и каријери намесника Али-паше. Како се наводи у познатим биографијама, од свих провинција у којима је службовао, највеће признање одавало му је босанско становништво. Прво службовање у Босни посебно се истакло због великог успеха у одбрани територије, али други пут 1741-1743. године послали су га у Босну да умири побуну, па је због неуспеха повучен са функције. Међутим, становништво је задовољство његовом управом исказивало слањем похвала султану. Омер- ефендија у неколико наврата бележи податке који говоре о личности беглербега као и о његовој способности успешне организације похода:

Али-паша, узвишени везир, био је искусна, виђена, веома успешна особа без премца. Иако велики страх и забринутост народу никада не би показао, ипак је недвосмислено био свестан опасности. Али ово опасно стање од првог дана терало га је на размишљање о сукобу. Даноноћно узбуђених мисли самом себи није дозвољавао да спава знајући да су народ и земља на граници у великом болу (Novili 2016: 51).

Поштовање институције меџлиса (скупштине, савета) од стране везира најбоље се види у опису састанка у Травнику4 који је организовао поводом одговора централне власти о потреби да се одржи мир на западној граници. Након што је изложио пристигли одговор на основу којег је босанској управи заправо било забрањено да организује одбрану ејалета и самим тим ступање у рат, беглербег је одлучио да се посаветује са свим ученим људима у ејалету и да заједно дођу до решења. На сасатанку је пожелео добродошлицу свим члановима савета и изложио све наведено у ферману, а потом их је обавезао да они одлуче о томе шта је најбоље учинити:

„На основу свега наведеног, стварнога сваког питања, својом памећу дођите до најбоље идеје и у складу са тим измерите шта је најбоље даље учинити”. Након што је то изговорио, оставио их је да се посаветују, а он је отишао на другу страну (Novili 2016: 53).

Одлуку је препустио свим ученим људима који су се сложили да се „муслиманска земља” (Memalik-i Islamiyye) брани свим расположивим снагама и да се притекне у помоћ сваком педљу нападнутом од стране хабзбуршке војске. Током трајања ратне опасности по османске тврђаве редовно је заседао меџлис, с којим се беглербег саветовао и око одбране нападнутих тврђава. Из сваке опседнуте тврђаве на адресу валије стизале су колективне молбе (махзар) за помоћ. На основу махзара, меџлис је одлучивао о слању помоћи као и о постављању главнокомандујућих одбрамбеној војсци. Тако

4 Престоница босанског беглербега од 1699. до 1851. године. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 41

се валија нашао пред одлуком коју тврђаву прву одбранити када су у исто врeме нападнуте пограничне тврђаве Бужим, Цетин (Ћетин) и Бањалука. У то време валија и цела ордија били су смештени у Подрашници,5 где је одржан састанак свих учених људи (раније поменутих) ејалета:

„Сада са једне стране непријатељ нападе Бужим и Цетин, а са друге опседну тврђаву Бањалуку и становништво јој притисну. У оваквом стању и у ово време по вама, где би било најбоље поћи, којој нашој браћи по вери је важније у помоћ притећи?“, питао је валија све присутне на састанку. „Наш пашо, опасност је велика, али треба смислити најлакши начин да се превазиђе. Цела муслиманска војска већ је окренута према Бањалуци. Тврђаве Бужим и Цетин налазе се на крајњој граници Босне, оне су најудаљеније тврђаве. Ако би којим случајем била судбина да непријатељ и зауземе нашу земљу на граници, уз Божију помоћ и мало напора било би је могуће повратити. Али Бањалука, тврђава у сред босанске земље, благословљене од Алаха, ако буде из муслиманских руку од стране непријатеља заузета, сво околно становништво неизбежно ће страховати. Непријатељска срамна команда то и очекује. Због тога, овим злобницима (урсузима) јединствене снаге треба послати.” „Одмах целом муслиманском војском, и уз Божију помоћ, Бањалуци трком помозимо“, наредио је валија (Novili 2016: 69/70).

Хроника прати ток рата на западном фронту, односно од 1737. до склапања Београдског мира 1739. године. У уводним речима хроничар објашњава како је дошло до тога да Хабзбуршка монархија прекрши споразум из 1718. године и отпочне рат на османској граници, а укратко је дат и приказ стања у Босни непосредно пред сами рат. Врло детаљно су приказани распоред и бројност аустријских снага као и оружје и опсадне справе које су са собом донели. Припрема османске војске представљена је у склопу већ поменутог састанка у Травнику. Познато истицање барјака и читање молитве пред поход споменуо је и Новили приликом описа припреме војске која се из свих крајева ејалета окупљала на травничком пољу. Тврђава Зворник је прва угрожена и послата јој је помоћ након што су становници проследили махзар (колективну молбу) валији и обавестили га о страдању оближње паланке Лешнице. Први успех одбране показао се приликом ослобађања Старе Островице, где је показана велика храброст становника тврђаве. У хроници је највише пажње посвећено опсади и успешној одбрани тврђаве Бањалука, која је заправо била пресудна у одбрани целог ејалета. Да би додатно истакао храброст бранилаца, хроничар описује сукоб између генерала Дубнела и Салиха-кетхуде у којем се кетхуда6 упорно борио без обзира на задобијене ране.

5 Подрашничко поље, данас припада општини Мркоњић Град, ентитет Република Српска, Босна и Херцеговина 6 Помоћник, сарадник разних органа власти (везира, беглербега, санџакбега и сл.) 42 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

Салих, кетхуда Ферхат-паше сина Мустафа-паше, прославио се на бојном пољу у сукобу са генералом Дубнелом када је неколико пута задобио ране од куршума, али није посустао нити од борбе одустао. Обојица, већ изморени и рањени, нашли су се близу један другоме, па у том тренутку генерал је упитао кетхуду: „Да ли у тврђави има много војника?“, на шта му је овај одговорио: „Еј, неверниче, после овога ти и ја за шта ћемо тврђави. Него види ти постоји ли пакао.” И тако се поменути кетхуда сврста у ред шехита (Novili 2016: 66).

Након завршетка борбе и протеривања хабзбуршке војске преко границе (реке Саве), Новили описује активности унутар тврђаве и изван ње као и прославу победе муслиманске војске.

Уз Божију помоћ, након протеривања непријатеља прво се требало побринути за шехите. Прво су све оне унутар и изван тврђаве, у кућама и изван кућа припремили за сахрањивање. Погинуле невернике сахранили су према обичајима њихове вере. Потом су припремљени муслимански шехити, умотани у нааше (чаршаф у који се умотава тело) и постављени на земљу да се спроведе заједничка џеназа намаз. На колективној џенази присустовао је и валија. Рањени од куршума и мача смештени су у конак Мустафа-паше, сина Хусејин-бега у Бањалуци. За победнике је организована церемонија прославе и честитања. У шатору сердара победника састао се Велики диван (меџлис). Након састанка за све муслимане организована је молитва. Након тога мухафизи тврђава, аге, ајани, команданти, кадија, имам и шејх сердара газије, велики број прослављених пољубило је руку газији. Потом је сердар честитао победу свим газијама и по обичају доделио им хилате и челенке. Наредног дана окупили су се у сердаревом шатору с циљем именовања, односно због поделе титула и служби заслужним борцима. Тако је бањалички кадија Али-ефендија добио највишу кадијску титулу док је ага гонулија (добровољаца) Ахмет-бег добио велики зеамет (Novili 2016: 82-87).

У хроници постоји само један податак о учешћу немуслимана на османској страни, а то је да је из Сараја, уз кадијину дозволу, изабрано пет стотина наоружанх зимија (немуслимана) за помоћ при одбрани Бањалуке. Међутим, у време када је то организвовано борбе око Бањалуке су већ биле завршене тако да њихова помоћ више није била потребна (Novili 2016: 86). Након ослобађања Бањалуке војска је послата у ослобађање Бужима7, а због претходних пораза хабзбуршка војска је сама напустила опсаду тврђаве Цетин8. Овим је била завршена одбрана границе ејалета, па се валија повукао прво у

7 Данас припада Унско-санском кантону, ентитет Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина. 8 Тврђава Цетин налази се 5 километара јужно од Цетинграда, Карловачка жупанија, Република Хрватска. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 43

Травник, а потом у Сарајево. Хабзбуршка војска која се налазила у тврђави Београд на челу са принцем од Лорене (нем. Karl Alexander von Lothringen) нападала је османске тврђаве на северу све од Пожаревца, међу којима је опседнута тврђава Нови Пазар (припадао ејалету Босна) и заузета тврђава Ниш. Новили спомиње да су Хабзбурзи против муслимана узбунили арнаутско племе Клементе (католици) и племена Црне Горе у овим крајевима. Становништво тврђаве Нови Пазар обавестило је валију о опасности која им прети од хабзбуршке војске, али и од побуњеног арнаутског становништва. Војска која је из босанских тврђава кренула у помоћ опседнутим тврђавама окупила се на Гласиначком пољу9, где је дошао и сам валија који се, као и пре ранијих похода, прво састао са свим војсковођама (предвођенима Мехмед-капетаном, бившим капетаном (осм. kapudan) тврђаве Зворник) и ученим људима. Прво су се супротставили царској војсци која је опседала тврђаву Ужице, али је валија остао на зборном месту обавештавајући великог везира Мехмед-пашу о догађајима у Босни и Смедеревском санџаку. Због опседања тврђаве Соко и Ваљева валија се са војском преместио у близину Сребренице, одакле је део војске кренуо у помоћ опседнутим тврђавама. Након заузимања важне тврђаве Ниш хабзбуршка војска је предвођена генералом Секендорфом (Зекендорфом) опсела по други пут тврђаву Зворник. Међутим, успех османске војске под тврђавом Соко и долазак бројне валијине војске у близину тврђаве Зворник довео је до самосталног повлачења хабзбуршке војске. Као што је ослобађање тврђаве Бањалука било прекретница у првој фази рата тако је и повлачење хабзбуршке војске од тврђаве Зворник преко Земуна означило крај друге фазе рата. Као и претходног пута, нестанак опасности омогућио је валији повратак у Сарајево (Novili 2016: 100). Током периода примирја, паланке на османско-хабзбуршкој граници биле су нападане од стране хабзбуршке војске, а паланка Перневар (Прњавор) морала је бити потпуно исељена. Опасност која је и даље претила приморавала је валију да поново окупи меџлис у Сарајеву ради одлуке о поновном походу. Требало је повратити отете тврђаве и осигурати пограничне паланке као и умирити побуњена арнаутска и црногорска племена у околини Новог Пазара. Меџлис је одлучио да је потребно деловати, али је пре покрета валија послао молбу султану да даљи поход одобри својим ферманом. С обзиром на зимски период и веома хладно време, све припреме су текле врло споро. На крају су се обе војске судариле код паланке Рудник, а поражена царска војска вратила се поново у тврђаву Београд. Као предводник војске у борби код Рудника, капетан Мехмед-паша је изашао као мирмиран10 (осм. mîr-i mîrân), а као мирмиранлик (посед на управу) добио је удео у Смедереву. Новили даје опис како се становништво једне пограничне касабе спасило од напада хабзбуршке војске сaвладавши много јачег противника:

9 Данас припада општини Соколац, ентитет Република Српска, Босна и Херцеговина 10 У класичном периоду Османског царства додељивана је беглербегу, а од транзиционог периода (XVII и XVIII век) и другим функционерима царства за војне заслуге. 44 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

У поменутој години рата (1738) из тврђава Костајнице и Дубице две хиљаде из самог пакла неверничких војника напало је под окриљем ноћи касабу Козарац на самој муслиманској граници. Био је петак и муслимани су молили окупљени у џамији (ђума намаз), што је била добра прилика да се нападне касаба. Међутим, мујезини који су се налазили на минарету опазили су непријатељску војску и одмах обавестили телала (гласника) да разгласи да су у опасности и да се сви окупе на тргу. Заједно су се супротставили непријатељу и уз Божију помоћ победили. Погинуло је 96 војника а заробљено 50. Заробљено је 200 коња. У овом сукобу пало је пет сретних шехита а седам, осам војника је рањено (Novili 2016:108).

Становништво Козарца показало је велику храброст тако што је у невољи помогло и околним тврђавама и варошима попут Умашка и Бистрице. Валија је свечаним хилатом и челенком за храброст наградио мухафиза тврђаве Острожац Омер-агу капетана. Године 1739. од султана је дошао ферман са заповешћу беглербегу Али-паши да у Сарајеву окупи све мирмиране, бегове, кадије, команданте с границе и ајане и организује састанак. Султан је наредио да се окупи војска и поведе у ослобађање територија које се налазе у долинама река Сане и Купе (Костајница, Зрин11), које су од 1670. у непријатељским рукама. Валија је са војском нашао коначиште у близини тврђаве Нови. Након освајања тврђаве Зрин, војска се сместила у месту Томина у близини Старог Мајдана, где је дочекала војску Татара. Заједничким снагама кренули су у ослобађање Кнежева, Дубице и Јасеновца. Зимски дани су привремено обуставили сукобе, а валија је за то време био смештен у Травнику. У то време пристиже му још један ферман у којем стоји да се организује меџлис и припреми војска за поход. Валија се из Травника упутио према Ораховици, где се окупила сва војска из Босанског, Херцеговачког и Зворничког санџака, сви мирмирани, аге добровољаца, кадије и капетани у валијиној служби са задатком да крену у освајање тврђаве Београд (Kal’a -ı Belgrad-ı daru’l-cihadın fethi). Детаљнији опис сукоба и освајање Београда нису приказани, а наведено је само да су о „лаком” освајању Београда обавештени валија и велики везир Мехмед-паша. Команди која је заслужна за освајање додељене су нове територије на управу тако је Мехмед-капетан поред ранијег удела у Смедереву добио на управу, овај пут од великог везира, Зворнички санџак. Као што је и приказано општим прегледом и издвајањем важних сегмената хронике, основни мотив је био да се прикажу све борбе муслиманске војске из Босне и хабзбуршке војске око опседнутих тврђава с тим што је највише пажње посвећено борбама око Бањалуке, где је, према хроници, херојство било и најизраженије с обзиром да је ту за борце било

11 Тврђава удаљена два и по сата од Босанског Новог. Данас припада општини Двор, Сисачко-мословачка жупанија, Република Хрватска Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 45

најтеже. Такође, у сваком делу хронике било је испраћено присуство валије и организација војске. Иако сам беглербег није учестовао у борбама, сматрало се да њему иду заслуге за све победе које је извојевала од њега лично одабрана команда. Поред Али-паше, истакнута личност је био бивши капетан Зворника Мехмед-паша, који је предводио војску у свим већим борбама (Бањалука, Ужице) укључујући и борбе око Београда, па је захваљујући томе и добио титулу мирмирана и газије. Колико је хроника била значајна ради промовисања успеха појединих личности и муслиманске војске уопште видели смо на основу учесталости њеног штампања. Каснија употреба хронике као историјског извора допринела је да постане најкоришћенији извор османске провeнијенције за османско- хабзбуршки рат 1737˗1739. године. Уколико је неко у каснијем периоду писао нешто о рату, неизбежно је консултовао Новилијеву хронику или се потпуно ослањао на податке које она даје. Тако је ваканувис (дворски хроничар) у периоду 1730˗1745. године Субхи Мехмед-ефендија у опису догађаја из овог периода од Новилија преузео делове који се односе на рат. Могуће је пратити потпуно преписивање реченица које је у оригиналу записао Новили. Један од примера је опис храбрости посаде и становништва у тврђави Стара Островица:

И тако су петнаест дана нападачи опседали поменуту тврђаву, даноноћно са неколико стотина топова, хумбара са куршумима, док су ратници у унутрашњости у обручу били притиснути, али становништво поменуте тврђаве одмах се организовало и по праву вере почело са жртвом за одбрану, чак је и мали број слабих, преобучених жена (у мушкој одећи) храбро наступио (Subhi 2007: 385-386).

Приликом даљег описа сукоба на западној граници Субхи не износи ни један нови податак нити ишта што је супротстављено подацима из Новилијеве хронике. Чак и када су бројке у питању, постоје апсолутна подударања. Тако се оба хроничара слажу да је за поход на Босну организовано 100.000 хабзбуршких војника, од тога 80.000 Немаца и 20.000 Мађара, те да су уз њих учестовали још Срби и Хрвати (Novili 2016: 50, Subhi 2007: 378). Оно што је такође карактеристично за обе хронике јесте оскудност података о командантима са хабзбуршке и османске стране. И у овом случају постоји јасан доказ да је Новили био основни извор Субхијеве хронике о рату. Обично се само наводи име уз титулу бега, паше или капетана (нпр. Али- паша везир, Мехмед-капетан). Податак који може да укаже на то о којој историјској личности се тачно ради јесте запис назива места службовања или назива службе као нпр. бивши капетан тврђаве Зворник или Осман-бег кетхуда Али-паша заде. Код помена хабзбуршких генерала стоји само име и титула ˗ принц Хилдбургхаусен, принц Лорене царев зет, генерал Дубнел и слично. Када говоримо о оскудности података у хроници, неизбежно је 46 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

поменути изостанак временских одредница или само помен понеког датума. Тако се као дан када ће Босна (односно паланка Лешница) бити нападнута узима 29. јуни (према хиџри 11. Rebîu’l-evvel), односно дан св. Петра12 док се као дан када се војска на челу са Мехмед-капетаном нашла у близини Бањалуке и припремала за напад узима 23. јул (према хиџри 6. Rebîu’l-âhir). Први пут се спомиње и једна година ˗ 1739 (према хиџри 1052), година у којој је валија примио ферман од султана, у којем стоји наредба да се поведе поход на територију Хабзбуршке монархије. Оно што је остало неприказано у претходном тексту јесте организација османске војске, односно војни родови који су изнели целокупни рат на западној граници. Као и у свему претходно наведеном, Новили и Субхи се слажу и око османске војне организације. Османска војска, која се у хроникама назива муслиманском ордијом (војском), била је сачињена од свих војноспособних становника ејалета Босне. Главни командант (serdar13) био је валија (беглербег), који се обично кретао са својом пратњом (kapı halkı). Oсновни део војске чинили су граничари (serhatlılаr), спахије (timarlılar ve zaimler), јаничари, серденгећти14 (Dergah-ı Ali yeniçeri srdengeçtileri) из сва четири санџака и добровољци-јерлије15(gönülü). Током напада у тврђавама се организовало становништво заједно са забитима (припадник посебне формације, углавном официр, коме је поверено одржавање јавног реда) предвођено мухафизом тврђаве (јерлије). Новили наводи да су тимарлије и заими16, браћа и синови оних који су послати на источни фронт 1736. године, проглашени главнокомандујућим (başbuğluk) одн. алајбеговима. Међутим, као командно вођство, најистакнутији у борбама били су погранични капетани међу којима је најпознатији Мехмед-паша, бивши капетан тврђаве Зворник (мирмиран и газија). Након остварене победе код Бањалуке војска се једноставно назива газијама, односно онима који су извојевали победу над неверницима. Оно што је најважније истаћи јесте да је сва наведена војска била само из ејалета Босне, осим татарске војске која је касније дошла као испомоћ војном походу на територији Хабзбуршке монархије. Поред Субхија, хронику су консултовали и хроничари XIX века који су писали о Босни. Међу њима су свакако најпознатији Салих Сидки Мувекит и Сафвет-бег Башагић (псеудоним Мирза Сафвет). У својим хроникама од најстаријих времена до Берлинског конгреса (1850) делове о описаном рату

12 Према јулијанском календару обележава се 12. јула. 13 У хроникама овај израз се користи и за све друге команданте који су предводили раније поменуте походе. 14 Посебна формација јаничара изабраних за храбре подухвате, војна предводница, извидница. 15 Погледати више о теорији да су добровољци у XVIII веку заправо јерлије /у/ Павловић, 2017, стр. 274-293. 16 Тимарлија- уживалац тимара (посед у величини до 20.000 акчи); заим- уживалац зеамета (посед у величини између 20.000 и 100.000 акчи). Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 47

у скраћеном облику преузимали су од Новилија, док је Башагић навео да је консултовао Мувекитову хронику. За разлику од Субхијеве хронике у којој не постоје назнаке да је консултовао друге изворе осим Новилија, Мувекит уноси раније непознате податке. Обично су то неке анегдоте које указују на велику храброст становништва Босне:

И становници Сарајева су даноноћно били спремни под оружјем. Кад су били позвани да што прије стигну у одбрану бањалучке тврђаве, коју је непријатељ напао, многи од њих се нису ни навраћали кући, него одмах кренули на пут не обувши ни опанке, него онако са кајсарли фиралама на ногама, како су се и затекли, брзо су пошли да притекну у помоћ (Muvekkit 1999: 495).

Именовања која су уследила након завршетка рата објашњавају све хронике, али је Мувекит дао најјаснији опис ко је постављен на коју позицију. Наводи да је Али-паша веома великодушан и да је предложио Двору да се свакоме по заслузи додели служба: - да се Ибрахим-аги, који је био на мухафизлуку (команда) тврђаве Бањалука, додијели част мирмирана; да се мухафизу Требиња, који је дошао у помоћ Бањалуци, додели мутесарифлук (управа) над санџаком Клис; Мехмед-бегу, капетану Јајца, да се да мирмиранлик; Мехмед-аги Алибеговићу из Зворника за показану храброст у борби за паланку Ваљево да се додијели мутесарифлук над Зворничким санџаком са титулом мирмирана; Мурат-бегу Дурмишпашићу, мутесарифу Херцеговачког санџака, за показано јунаштво у покоравању црногорских побуњеника да се да част мирмирана; за показано јунаштво у борбама око Бањалуке и Старе Островице и за освајање тврђаве Ужице бившем зворничком капетану Мехмед-капетану да се додијели висока титула газије и част мирмирана; многим уваженим алимима (припадници улеме) да се додијеле кадисјки положаји, а другим угледницима агалуци (Muvekkit 1999: 507-508).

Како и наводи, Башагић преузима податке од Мувекита, али је сам изнео закључак о значају Али-пашине управе у Босни:

Овим везировањем у Босни Али паша је уписан златним словима у турској повјесници и уврштен у ред првих војсковођа и јунака. Сви савремени згодописци натјечу се који ће му више спомен прославити, а службено извјешће великих везира зове га ебул-мегази (отац побједа). Колико су га Бошњаци и Херцеговци поштовали најбоље нам свједочи што су се на сваки његов миг нашли под бајраком док су за пријашње везире мало марили. Толику приврженост стекао је, што му је био обичај, с малим и великим, с војником и беглербегом17 једнако поступати и испитати се за јуначко здравље. Осим

17 Мисли се на оне који су носили титулу мирмиран. 48 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

тога, био је праведан до скрајности и увијек тражио савјета од искусних бега и капетана, а то све је импонирало Бошњацима јер се нијесу научили на такве везире него на самовољне тврдоглавце (Bašagić 1900: 101-102).

Инсистирање на традицији јуначке одбране Босне од неверника имало је утемељење и у народном предању. Анегдоте и сећања из рата преточени су и у књижевна дела која су, по свему судећи, коришћена као извори за детаљније упознавање с догађајима и личностима. Пре свега, рат је остао упамћен преко народних песама босанског становништва, од којих је најистакнутија Бој под Бањомлуком година 1737 Капетановић-бега Љубушака и драмски спев у три чина (пет слика) Под Озијом или крвава награда, који је приредио Сафвет- бег Башагић. У Боју под Озијом приказна је трагедија муслиманске војске из Босне и погибија знаменитих ага приликом одбране тврђаве Очаков (тур. Özi) 1737. године. Издвајамо стихове у којима се види страхота ратовања, али и учешће Срба на страни руске војске:

Но су Срби хитри на оружје, Побише се под Озијом градом, Све брзијем прахом и оловом. Докле силне Турке рашћераше, Сто хиљада глава посјекоше, Седамдесет ага заробише О све Босне и Херцеговине.

Значај који је победа под Бањалуком у корист муслиманске војске имала за очување Босне у границама Османског царства указује и опширна песма бега Љубушака, у којој поред уобичајних података, вероватно преузетих од Новилија, уочавамо и коришћење других извора, вероватно западне провенијенције с обзиром да се спомиње како је хабзбуршки цар своју војску покренуо на Босну због великог зулума (неправде) који је трпела раја (мислећи на хришћане), о којој је сазнао на основу жалби које су му стизале и захваљујући шпијунажи од стране католичких фратара. Описане су припреме обе војске и долазак под Бањалуку као и борбе које су се одвијале, и то редоследом како их Новили описује, укључујући сахрањивање погинулих и именовања заслужних команданата који су по имену и наведени. На самом крају песме наводе се имена свих који су пали као шехити, а заузимали су важне службене позиције. Нека од имена су позната и у хроникама док већина наведених представљају податаке из другог извора или народног предања: Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 49

Љуто цвили паша Али-паша, Јер му многа изгинула војска, Све племића, аге и спахија: Погибе му беже Атлагићу, Десно крило од турске крајине, Два Фирдуса од бијелог Ливна, Са врх Бишћа два Беширевића, Од Петровца три Кулиновића, Из Сарајева Цурчић Јашар-беже, Бег Љубовић с Невесиња равна, Од Требиња два Пашића млада, Од Зворника стари Али-ага, Од Градашца три Градашчевића, Из Травника Хасан-ефендија, Од Гламоча три Филиповића, Два Реповца бега из Неретве, Бег Ждраловић из Скопља горњега, Бег Љубунчић од села Чуклића, Од широког поља ливањскога, Три Копчића од бијелог Дувна, Од Загорја Ченгић Осман-беже, Од Гласинца Бабић Алај-беже, Од Плеваља два Селмановића, Од Чајнича три бега Сјерчића, Бег Бранковић од села Ковања, Од Соколца три Сахинпашића, Бег Танковић села Ракитнице, Од Новога Церић Мурат-беже, Бег Бадњевић са турске крајине, Диздар-ага од јајачког града, И двадесет младих капетана, Капетана од царских градова.

Велика херојства која бележе наведене песме преточена су и у прозно дело изашло из пера нобеловца Иве Андрића. У приповеци Мустафа Маџар говори о слави једног газије прослављеног у боју под Бањалуком, који је знао само за рат из којег је изашао телом, али никада није могао умом. Приповетка указује на то да се ратна слава стечена крвљу у миру плаћа немиром и несаницом и да је у Босни то природно стање. Новилијева хроника је достигла славу и путем историографских радова који су за тему имали рат или личност беглербега. Обиман рад 50 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

Енеса Пелидије, који је детаљно изнео податке о бици код Бањалуке као и о босанском уређењу почетком XVIII века, ослања се на Новилијеву хронику допуњујући је изворним подацима из грађе архива у Бечу, Дубровнику и Задру. У оквиру Пелидијевог рада заступљени су сви дотадашњи научни радови на ову тему и засигурно се може рећи да су сви они Новилијевом хроником започињали истраживања. Тако се међу истакнуте радове старијег датума убрајају Битка под Бањалуком 4.VIII 1737. Хамдије Крешевљаковића и Босански намјесник Хекимоглу Али-паша Адема Ханџића (Pelidija 2002; Kreševljaković 1936; Handžić 1955). Као што видимо, значај хронике је вишеструк. Прву корист је донела валији Али-паши, јер на много места говори о његовој способности да организује војску и задобије њихово поверење као и о праведности и послушности надређенима. Победа коју је извојевао заједно са својом муслиманском војском у Босни могла је путем хронике да буде пронета као лепа вест кроз цело царство и да се на тај начин покаже да се у царску војску, администрацију и султана још увек може имати поверења. Основни показатељ да је хроника требало овоме да послужи јесте репринт издања у XVIII и XIX веку. Током целог излагања лајтмотив хронике представља херојство појединца, сложног становништва у тврђави и, на крају, целог ејалета. Све је приказано као лепо и лако, а потешкоће лако пребродиве када постоји слога. Хроника је највише добила на значају када је постала масовно коришћена од стране других истраживача који су прихватили податке, а добрим делом и Новилијев стил писања. Иако се може окарактерисати као хроника која за циљ има промовисање јунаштва, ипак представља важан историјски извор.

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 51

Литература и извори:

1. Afyoncu, E. (2000). İbrahim Mütefferika. IA. C. 21, 324-327. 2. Aksan, V. (2007). Ottoman Wars 1700-1870: An Empire Besieged. New York: Taylor & Francis Routledge. 3. Aktepe, M. (1998). Hekımoğlu Ali Paşa. IA. C.17, 166-168. 4. Andrić, I. (1965). Mustafa Madžar, Nemirna godina. Sarajevo: Svjetlost. 5. Aruçi, M. (2007). Ömer Efendi Novili. IA. C. 34, 59-60. 6. Bašagić, S. (1994). Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine (od. g. 1463-1850). Cirih: Matica Bošnjaka. 7. Bašagić, S. (1986). Bošnjaci i Hercegovci u islamskoj književnosti. Sarajevo: Svjetlost. 8. Bašagić, S. (1905). Pod Ozijom ili krvava nagrada, Dramski spjev iz XVIII vijeka u 3 čina (5 slika). Sarajevo: Vlastitta naklada. 9. Biščević, V. (2006). Bosanski namjesnici osmanskog doba 1463-1878. Sarajevo: Connectum. 10. Bosnavi, Ö. (1979). Tarih-i Bosna Der Zaman-ı Hekimoğlu Ali Paşa. (Kâmil Su Hazır.) Ankara: Kültür Bakanlığı Yayınları. 11. Çolak, O. (1998). Arşiv belgelerinin ışığı altında Sadrazam Hekimoğlu Ali Paşa’nın (1100- 1171/ 1689-1758) hayatı, icraatı ve hayratı. (neobjavljena magistarska teza), Istanbul. 12. Erkan, M. (1996). Gazavatnâme. IA. C. 13, 439-440. 13. Handžić, M. (1933). Književni rad bosansko-hercegovačkih muslimana. Sarajevo: Gla- snik vrhovnog starješinstva Islamske vjerske zajednice. 14. Handžić, A. Bosanski namjesnik Hekim-oglu Ali-paša. POF V (1954-1955), 135-180 15. Hadžihuseinović, S. M. (1999). Povijest Bosne I. Sarajevo: El-Kalem. 16. Hickok, R. M. (1997). Ottoman Military Administration in Eighteenth-century Bosnia. Liden and New York: Brill. 17. Holt, P.M. Al-Jabarti’s, Introduction to the History of Ottoman Egypt. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. London. vol. 25, No. 1/3 (1962), 38-51 18. Kreševljaković, H. (1955). Bitka pod Banjalukom 4. VIII 1737. Narodna uzdanica. br. IV. Sarajevo. 19. Novili, Ö. (2016). Tarih-i Bosna Osmanlı-Habsburg Savaşları (1737-1739) (hazır. Fatma Sel Turhan). İstanbul: Küre Yayınları. 20. Pelidija. E. (2002). Banjalučki boj iz 1737. uzroci i poslјedice. Sarajevo: El-kalem. 21. Piterberg, G. (2003). An Ottoman Tragedy: History and Historiography at Play. Ber- kley-Los Angeles-London: University of California Press. 22. Sabev, O. (2006). Ibrahim Müteferikka ya da İlk Osmanlı Matbaa Serüveni (1726- 1746). İstanbul: Yeditepe Yayınevi. 23. Subhi, M. (2007). Subhi Tarihi, Sami ve Şakir Tarihleri ile Birlikte (İnceleme ve Karşılaştırmalı Metin ). (Mesut Aydıner Hazır.). İstanbul: Kitabevi. 24. Sürreya, M. (1996). Sicill-i Osmani. 3. Cilt (Nuri Arbayı Haz.) İstanbul: Kültür Bakan- lığı ile Türkiye Ekonomik ve Toplumsal Tarih Vakfı. 25. Tezcan, B. The History of a „Primary Source“ : The making of Tûghîs chronicle on The regicide of Osman I. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. vol. 72, 41-62. 52 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

Dragana Lazić Stojković University in Novi Sad, Faculty of Philosophy, History Department

A CHRONICLER OMER-EFENDI NOVILI (BOSNAVI) OF THE OTTOMAN-HABSBURG WAR IN BOSNIA TERRITORY

Abstract: The war Habsburg Monarchy started in 1737 had for its aim conquering of the territory of Bosnia Vilayet and additional reduction of the Ottoman territory in the Balkans. Although, in the beginning, it seemed for the conditions to be ideal for a war, there was made a secret agreement of the Russian and Austrian Ambassador in Istanbul, and the plague made for the Muslim Army to be weaker in the area of Bosnia. However, the beginning luck during the siege of Ostrovica Fortress left quickly the Habsburg Army. The following battles pointed onto Bosnia still to be unconquerable for the Habsburgs. A magnificent defense of Bosnia Vilayet by the local Muslim Army led by the Beylerbey Ali Pasha Hekimolu, became famous in the entire Empire. For the glory of the Muslim Army and the great Beylerbey in Bosnia not to be forgotten, a judge of the administration unit (kaza) of Novi (Bosanski Novi) wrote down all events from the war, conflicts in the areas of Vilayet of Bosnia and Rumelija (Smederevo Sanjak). Besides being an extremely useful source for the Ottoman-Habsburg War today, the chronicle reminded contemporaries onto a great victory of the local Muslim Army and a skilful leadership. To support this, there is a fact that in the same century it was printed twice, for the first time it was printed at the first printed house of Ibrahim Muteferike in the Ottoman language. The paper has been written with the aim to explain how it has come for this chronicle to be written, who had a benefit of its occurrence, in what way it says on the Ottoman-Habsburg War and what is the importance of the chronicle reflected in as the historical source.

Key words: chronicle, Omer-Efendi Novili, Ali Pasha Hekimolu, the Ottoman- Habsburg War 1736˗1739, Bosnia Vilayet. Dženana Oraovčanin UDK 94:623.1(497.11 Нови Пазар) Istanbul Sabahattin Zaim Univerzitet Fakultet društvenih nauka Departman za historiju i civilizaciju

ZNAČAJ I FUNKCIJA OSMANSKIH UTVRDA NA PRIMJERU NOVOPAZARSKE TVRĐAVE

Sažetak: Novi Pazar je osnovan od strane Osmanlija u drugoj polovini 15. vijeka. Sa gradom je nastala i manja tvrđava koja je tokom ratova pretrpjela velike promjene, a danas ostala prepoznatljiva po ostacima koji su sačuvani od uništenja. O tvrđavi se jako malo pisalo, pa nam je tako i znanje o njoj ograničeno, dok nam, sa druge strane, sačuvani ostaci malo kazuju o sebi. Ovim radom smo pokušali da analiziranjem dijelova tvrđave i utvrđenja koja su se nalazila u njoj, kao i opisom njihove namjene, širimo znanje i gradimo jasniju sliku o Novopazarskoj tvrđavi, jer pored toga što je bila mjesto bojišta, Novopazarska tvrđava je ujedno bila i mjesto na kome se odvijao i život vojnika.

Ključne riječi: Novi Pazar, Osmansko carstvo, tvrđava, karakteristike.

Širenjem teritorije ka jugoistočnoj Evropi Osmansko carstvo donosi sa sobom novi poredak, administrativnu upravu i poimanje života prilagođavajući ga historijskom i kulturnom naslijeđu novoosvojenih teritorija. Uspostavljanje trajne osmanske vlasti u XV vijeku ubrzalo je urbanizaciju na Balkanu, a ovaj je razvoj sa sobom donio velike napretke kako na polju ekonomije i kulture tako i civilizacije uopšte. Grad, koji je u osmanskim dokumentima definisan kao „mjesto prekida kupoprodaje i obavljanja džumanske molitve“, oblikovan je pod utjecajem islama i turske kulture. Obzirom na to, vjerski faktori su odigrali značajnu ulogu u kon- strukciji grada. Kako Mustafa Küçükaşçı navodi: „Pored ajeta u Kur’anu koji ukazuju da gradove treba planirati u skladu s estetskim ukusom i lijepim izgledom, kao i da budu sigurna i pouzdana mjesta, također postoje informacije o prošlim zajed- nicama koji potenciraju na stvaranju urbanog društva“ (el-Bakara 2-126; İbrahim 14-35; el-İsra 17/16-17; es-Sebe’ 34/15) (Küçükaşçı 2010: 441). Regija u kojoj se nalazi Novi Pazar pala je pod osmansku vlast između 1392- 1402. i 1439-1444. godine (Aruçi 2013: 468), a samo osnivanje grada se procjenjuje između 1455. i 1461. godine. Ovaj grad, koji se je uz dobro osmišljenu državnu politiku koju provode vakufi transformirao u kulturno, ekonomsko, zanatsko, tr- govinsko, sudsko i administrativno središte regije, postat će jedan od najvažnijih gradova Rumelijskog beglerbegluka. Uzimajući u obzir da je Novi Pazar 1468/9. godine definisan kao najveća naseljena jedinica – grad, kao i to da su Dubrovčani, 54 Dž. Oraovčanin, Značaj i funkcija osmanskih utvrda na primjeru... koji su pokazivali prisustvo samo u razvijenim područjima u to vrijeme osnovali svoje kolonije i naselili se u ovom gradu, neki historičari smatraju da je razvitak grada u periodu od samo nekoliko godina teško prihvatiti, te da bi datum osnivanja istog mogao biti i raniji (Čar Drnda 1984: 77). Osnivač grada Isa-beg Ishaković (1439-1469) jedna je od najvažnijih osoba u jugoistočnoj Evropi. Zapovjednik je Skopskog i Bosanskog krajišta, a kasniji Bosanski sandžakbeg. Zbog velike slave koju je stekao u ratovima postao je glavni predmet epova1. Pored Novog Pazara utemeljitelj je i gradova Sarajeva i Šapca. Slijedeći službenu metodu Osmanskog carstva u uspostavljanju grada, grad se razvijao oko vjerskih, trgovinskih i stambenih objekata, pa je tako izgradio kupolnu džamiju, hamam, karavan-saraj i 56 dućana, a odmah u neposrednoj blizini i tvrđa- vu koja će sa čaršijom sačinjavati jezgro grada (Mušović 1979: 15). Od najranijih vremena historije, ljudske zajednice su prilikom odabira mjesta nastanjivanja obraćale pažnju na sigurnost života, robe, imovine kao i pogodnost lake odbrane od vanjskih prijetnji. Vremenom, sa istim ciljem počelo je sa izgrad- njom zaštitnih objekata oko naselja što je prethodilo nastanku tvrđave. Stoga su tvrđave jednostavnije vrste, sa zidovima od blatne opeke, izgrađene u najstarijim naseljima poput Mezopotamije. Sa idejom efikasnije odbrane grada, umjesto zidova koji su prvobitno izgrađeni kao zaštita pojedinačnih kuća, počela je izgradnja „gradskih“ ili „vanjskih“ tvrđava (Eyice 2001: 236). Tokom rimskog i grčkog razdoblja izgrađene su odbrambene tvrđave koje su uspostavljene u područjima blizu granica ugroženih napadima varvara. Ove tvrđave tipa castrom sastojale su se od jednog zida pravouganog ili kockastog oblika sa kulama na ulazu (Batmaz 1997: 3). Premda je tvrđava bila prisutna i u ranijim vijekovima, ona je više srednjo- vjekovni spomenik. Kao što su tvrđave Chateau-fort koje ukrašavaju Evropu djela tog vremena, anadolske tvrđave istog doba strukture su Seldžuka. Među njima postoje i ostaci rimskih i vizantijskih tvrđava koje su u početku Seldžuci, a kasnije i Osmanlije dograđivali, popravljali ili u potpunosti izmjenjivali prilagođavajući ih svojim strateškim potrebama i arhitekturi (Sevgen 1959: 5). Tvrđave se sastoje od tri glavna elementa; unutarnja tvrđava, vanjska tvrđa- va i glavnog dijela grada şehristan (grad). Međutim, kao što svi dijelovi nisu uvijek prisutni, mogu se sastojati i samo od posljednje odbrane grada, unutarnje tvrđave. Veliki razvoj međunarodne trgovine od XIII vijeka sa jedne, i organizovanje ulaza 1 Ibn Kemal prenosi uspomenu sa Kosovske bitke. „U toku razbuktale bitke na Kosovu Isa- beg šalje jednog slugu u Skoplje. Sluga je na putu za Skoplje prešao veliku planinu, i nasred polja u čijem pravcu je išao ugleda šator. Prišao je šatoru ‘zavire u šator i vide osobu kako obavlja namaz (molitvu)’. Sačekao je da završi, dao selam i ugledao Ishaka, koji u to vrijeme nije bio živ. Iznenađen prizorom, bilo mu je potrebno neko vrijeme da dođe sebi. Nakon toga Ishak-beg mu je dao muštuluk (dobra vijesti) o pobjedi na boju. Kada se sluga vratio na ratno polje, vidio je da su se riječi Ishak-bega obistinile; ‘sluga se vratio i priključio vojsci, rat se završio, a polje je bilo prekriveno tijelima protivnika’. Ispričao je svoj susret sa Ishak-begom. Isa-beg je čuo i potvrdio ‘El-mü’minun la-yemutun ve lakin yenkulün min darin ila dar’ (Vjernici ne umiru, već prelaze iz prolaznog u vječno mjesto – ahiret)”. (Kemal 1957: 538) Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 53-61 55 i izlaza konvoja u zatvorenim gradovima samo u određeno vrijeme koje je nano- silo gubitke u pogledu trgovine sa druge strane, rezultovali su izgradnji otvorenih gradskih naselja sa unutarnjim tvrđavama (Boran 1999: 348). Tvrđava, koja je bila gotovo neophodan element za zaštitu strateškog položa- ja i smještaj vojnih garnizona gotovo do 19. stoljeća je građena na cestama lakim za prodor neprijatelja, u gradovima od vojnog značaja, glavnom putu, tjesnacima iz- među planina, rtu, prolazima i na ušću rijeka. Pored strateškog geografskog značaja, tokom odabira mjesta izgradnje zbog lakše odbrane sa manje snage, velika pažnja se posvećivala prirodnim preprekama koje su se po mogućnosti nalazile sa jedne ili više strana tvrđave (Eyice 2001: 234). Tvrđava, koja se vremenom integrirala sa gradom i predstavljala njegovo jezgro bila je višefunkcionalna, pa je tako obavljala vojne, sudske i administrativne dužnosti. Dakle, pored osiguravanja sigurnosti grada od vanjskih faktora, bila je i mjesto na kojem se čuvaju novac i vrijedni predmeti, posebno službeni dokumenti poput državnih zapisa i finansijskih evidencija, kao i najpouzdanije mjesto na kojem se čuva vrijedna roba (Batmaz 1989: 8). Zaštita granica Osmanskog carstva, koje se prostiralo na tri kontinenta i time prilagođavalo različitim vrstama klimatskih i geografskih uslova, bila je od velikog značaja. Stoga su se osvajanjem novih teritorija i širenjem granica radi zaštite istih izgrađivale nove tvrđave, a one koje su zauzimale mjesto na strateškim lokacijama popravljale, dograđivale ili obnavljale kako bi se uskladile sa turskim sistemom, a time i obezbijedili uslovi za potrebe i život vojske u njoj. Zbog veće vjerovatnoće napada i opasnosti koja se mogla očekivati u svakom trenutku kao i zbog osiguravanja sigurnosti zauzetih teritorija, tvrđave koje su zauzimale mjesto duž granica bile su istaknute i ojačavane, dok su se one u unutrašnjosti carstva koristile kao logistički centar uz dužnost održavanja lokalnog reda (Fedakar 2010: 4). Budući da je turski ratni sistem bio više ofanzivni nego odbrambeni, ogledao se i na izgrađene utvrde koje su korištene kao baze za napad. Dakle, umjesto čekanja neprijateljske opsade, tvrđava je smatrana polaznom tačkom za napad, i bila zaklon od moguće akcije neprijatelja, te bi je u tu svrhu izgrađivali, popravljali ili ojačavali (Sevgen 1959: 5). Tvrđava koja je igrala važnu ulogu u odbrani teritorije u kasnijem periodu je uspjela promijeniti tok vojnih ekspedicija. Početkom 17. stoljeća, umjesto bitke između dvije ratničke vojske, teritorija je zauzimana opsadom utvrđenja koja su je štitila. Pa tako vojska nije mogla napredovati dok ne bi zauzela sve tvrđave na putu, jer je u suprotnom neočekivani napad bio prijetnja.

Novopazarska kapetanija

Prije spomena o Novopazarskoj tvrđavi, potrebno je nešto reći o vojnim jedinicama, kapetanijama, koje su bile jedinstvene za Bosnu. Kapetanija je manja podjedinica unutar sandžaka koja je postojala od 16. stoljeća pa sve do 1835. 56 Dž. Oraovčanin, Značaj i funkcija osmanskih utvrda na primjeru... godine. Svaka kapetanija je imala tačno određenu teritoriju, a na čelu se nalazio kapetan kao vojni zapovjednik (Yüksel i Karademir 2014: 271). O kapetanijama nemamo puno informacija. Međutim, poznato je da su po prvi put kapetani služili na rijekama duž granice kako bi ih zaštitili, a kasnije su preuzeli dužnost odbrane i kontrole nad tvrđavom. U prvom periodu kapetanije su se uspostavljale samo uz granicu, a od 18. vijeka počele su se formirati na glavnim putevima i u unutrašnjim krajevima. Obično su nosile ime glavnog grada regije u kojoj bi se nalazile. A u svakoj od njih se nalazila tvrđava, kula ili čardak. Među bosanskim kapetanijama mjesto je zauzimala i Novopazarska kapetanija, koja ima vrlo važno strateško mjesto. Datum osnivanja ove kapetanije nije poznat, ali se u dostupnim dokumentima prvi put spominje 1725. godine. Brojila je 960 vojnika i zapovjednika, a sve rodove vojske (Kreševljaković 1991: 168), kao što su azapi (stražari), farisi (konjanici), mustahfizi (gradski čuvari), topčije, đonulije (dobrovoljnici) i drugi (BOA. D.BKL.d. 32811/00002).

Novopazarska tvrđava

Od najranijeg razdoblja, a posebno od srednjeg vijeka pa sve do kraja 19. stoljeća, tvrđave su bile od velike važnosti za odbranu, ofanzivu i održavanje javnog reda, a pored toga su predstavljale i simbol suvereniteta na teritoriji na kojoj su zauzimale mjesto. Novopazarska tvrđava se nalazi na mjestu kojim dominira ravnica, a gdje se grad osnovao i širio. Podignuta je na blago povišenom području između rijeke Raške koja prolazi kroz centar grada i stare čaršije. Vremenom i naseljavanjem u okolnim predjelima zauzela je položaj u samom centru grada i zadržala ga sve do današnjih dana. Dostupne informacije o ranom periodu tvrđave su vrlo ograničene. Međutim, smatra se da je ova utvrda, koja je nastala u 15. vijeku, izgrađena u obliku palanke, od drveta i zemlje. Okružena širokim hendekom, zemljanim nasipom i zidom koji se sastojao od vertikalno raspoređenih brvana (Mušović 1979: 15). Tokom nemilosrdne historije koju je proživjela bila je rušena, ponovo gra- đena, popravljana, dograđivana u različitim periodima, a u skladu sa tehnologijom koja se razvijala. Tokom Osmansko-habzburških ratova dobila je još veći značaj zbog strateškog mjesta na kome se nalazila pa je nazvana ključem Bosne. Pored toga, zbog kontinuiranog rata i velike važnosti grada, započeti su radovi kako bi tvrđava bila jača, izdržljivija i sposobnija da se suprotstavi nadolazećoj prijetnji. Radove koji su se vršili je moguće pratiti na osnovu podataka dobijenih iz osmanskih izvora. Prije provođenja radova slao bi se tim koji će istražiti dvorac, detaljno ustanoviti oštećene dijelove i utvrditi vrstu radova koju treba obaviti kako bi se utvrda popravila i ojačala (BOA, A.DVNSMHM. 1130). Kao svjedok svih pustošenja, ratova, razaranja, seoba, a i sama pogođena istim, uspjela se izboriti i naći svoje mjesto u današnjici i sa svojim ostacima posta- ti simbol snage, otpora, ustrajnosti i vjere. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 53-61 57

Fizičke karakteristike tvrđave

Novopazarska tvrđava se sastoji od tri bastiona (tabije) raspoređena na uglo- vima jednakokrakog trougla vrhom usmjerenog ka sjeveru i zidova koji ih povezuju. Zidovi Novopazarske tvrđave bili su visoki oko 10 metara, pa je u njih bilo gotovo nemoguće ući spolja. Na gornjem ravnom dijelu zidova (seğirdim) stajale su nobedžije koje bi čuvale grad (Crnišanin 1995: 120). Tvrđave se najčešće sastoje od debelih zidova i bastiona raspoređenih u njima. Zid (beden)2 se je gradio dovoljno čvrsto da bi pokazao otpor i najsnažnijim napadima oružja tog vremena. Izgrađivali su se od kamena, opeke, a za učvršćenje bi se koristio i malter iz Horasana koji se je pokazao kao vrlo efikasan i čvrst. Pored toga, da bi se ojačala potpora zida izgrađivao bi se i manji vanjski zid (Kırca i dr. 2016: 8). Obično bi na zidovima i nekim kulama bile izgrađene puškarnice (mazgale) koje su koristile za gađanje oružjem poput strijela i metaka. Radi zaštite i povećanja sigurnosti branitelja tvrđave, unutrašnji dio mazgala je bio širok dok su se na spoljašnjoj strani nalazili uži otvori. U slučaju da neprijatelj pogodi metu i strijela uđe kroz ovaj otvor, na unutraš- njoj strani su se razvijali posebni oblici kako ne bi naštetili branitelju (Eyice 1992: 325). Inače na unutrašnjim stranama zidova tvrđave bi se nalazile stepenice koje vode do takozvanog seğirdim puta (gornji dio zidina) (Batmaz 1989: 38). Ovaj dio zidina između bastiona je bio ravan kako bi se braniteljima omogućio pristup svih strana tvrđave. Na gornjem dijelu zidina, kao izbočina se gradio senkendâz (bacač kamena), külûh-endaz (bacač cigle), ili metris koji su služili za gađanje strijelama, kamenjem ili čak prosipanje proključale vode kako bi odbili neprijatelja i spriječili njegov bliži kontakt sa zidinama tvrđave (Kırca i dr. 2016: 7). Novopazarska tvrđava se, kako smo i naglasili, sastoji od tri ugaona bastiona. Postavljeni su na dovoljnoj razdaljini da mogu vidjeti i zaštiti jedan drugog (Boran 2002: 1307). Iako postoje različita mišljenja o tome kada je tvrđava dobila ovakav oblik ne temelje se na izvoru. Bastioni imaju poligonalne osnove različitih oblika i veličina, svaki ima devet stranica i otvoren je prema unutrašnjosti dvorca. Najistaknutiji je sjeverni bastion koji se uzdiže s desne strane rijeke Raške, domini- rajući svojim lijepo izgrađenim masivom. Za razliku od sjevernog bastiona, južni i zapadni su širi i pošto je okolno zemljište na većoj nadmorskoj visini niži su. Južna tabija se nalazi na kraju starog carigradskog puta i usmjerena ka jednoj od prvih izgradnji u gradu staroj čaršiji na kojoj se nalaze dućani. Zapadni bastion se razlikuje od južnog i sjevernog bastiona. Ovaj široki bastion je moderniji tip artiljerijskog tornja. Iako je jedini bastion koji nema podzemnu prostoriju, osobeno je korišten sudeći po kapiji koja se nalazi na nivou terena i sistemu podzida. A zidovi se otvaraju prema unutrašnjosti tvrđave (Premović-Aleksić 1999: 136). Izraz kula na arapskom znači čvrsta strana nečega. Vojna arhitektura Osman- lija čija se inspiracija zasniva na islamskoj tradiciji, najjasnije se može vidjeti na

2 Zid tvrđave nosi i ovo ime jer označava tijelo tvrđave. A zapadni dio Novopazarske tvrđave u narodu i dalje nosi naziv bedem. 58 Dž. Oraovčanin, Značaj i funkcija osmanskih utvrda na primjeru... kuli. Kula se može nazvati glavnom strukturom zamka, a napravljena je široko radi povećanja čvrstoće (Nicolle 2019: 9). Sa poligonalnim, ponekad kružnim oblikom često zauzima mjesto iznad jednog od najvažnijih dijelova arhitekture tabije. Obično su se na njima nalazili prozori kao i mazgali. Unutrašnja strana kule mogla je biti sa jednim ili više katova odvojenih podlogom od drva. Služila je kao vojni odjel, hambar, džephana, a s vremena na vrijeme i kao zatvor (Kırca 2016: 8) . Na posljednjem spratu kula nalazila su se vrata koja su izlazila na seğirdim put što je omogućavalo vojnicima da u toku opasnosti iskoče iz kula i rašire se na sve strane tvrđave. Jedna od kula tvrđave bila je viša i jače sagrađena pa je tako dobila ime glavna kula, a tu su bile i stražarske kule sa kojih se mogla vidjeti velika udaljenost (Eyice 2016: 235). U Novopazarskoj tvrđavi poznate su dvije kule. Jedan od njih je osmatračnica, u narodu poznatija kao Kula motrilja i u veoma dobrom je stanju, a druga je kula Džephana. Kula motrilja danas predstavlja jedinstveni ukras na tvrđavi, a nalazi se izme- đu sjevernog i zapadnog bastiona. Riječ je o lijepo dizajniranoj arhitektonskoj zgra- di sa osmouganom osnovom, koja je od mnogih utvrđenja koja su zauzimala mjesto u tvrđavi i vojnicima omogućavali normalan život i jedina opstala do današnjih dana. Sa visinom od 15 metara imala je pogled koji pokriva tvrđavu i širi predio na sjeverozapad pa je bila sigurnosna tačka, čuvar i prvi signal za dolazeću opasnost. Kula Džephana je do skorijeg vakta bila bez vidljivih tragova, pod zemljom, a za nju se znalo samo iz pisanih dokumenata i starih slika. Tokom do sada najobi- mnijih radova koji su se vršili na sjevernom bastionu 2019. godine, pronađeni su tragovi ove kule, koja je svojom visinom, arhitekturom i ljepotom nekad bila glavni akter u odbrani, a kasnije nakon prestanka funkcije tvrđave postala autentičan ukras tvrđave i grada. Zbog svoje lokacije, vidika, kao i čvrstih i širokih zidova koji su je sačinjavali postoji mogućnost da je bila glavna kula tvrđave. Prema nekim austrijskim planovima u ratnoj arhivi u Beču sa dvije strane No- vopazarske tvrđave su prikazani hendeci ispunjeni vodom. Hendek se prema spome- nutom planu nalazio sa južne i istočne strane. Voda je dolazila iz rijeke Raške preko kanala zapadno od tvrđave. A južni dio tvrđave u narodu je i danas poznat kao Hendek (Bećović 1989: 207). Hendeci su obično iskopavani oko zidina tvrđava koji se nalaze uz rijeku i na ravnom području. Radi zaštite ulaza i podizanja sigurnosti na veći nivo, ispred zidina tvrđave iskopavao bi se takozvani odbrambeni hendek koji je po mo- gućnosti bio ispunjen vodom. Iskopavan je na kritičnim dijelovima tvrđave radi pove- ćanja zaštite, a katkad i oko cijele tvrđave. U slučaju da tvrđava ima rijeku u blizini, hendek bi se punio tako što bi rijeka prolazila kroz isti (Göger 2014: 60). Pošto je u opsadi tvrđave topove trebalo približiti dovoljno blizu da paljbom oštete odbrambene zidove tvrđave, hendek je predstavljao prepreku u koju je trebalo uložiti najviše vremena i intenzivnog rada. Uspjeh je ovisio o brzini kopanja jer su morali napredovati prije pristizanja pomoćne snage, a to je za uspješnu opsadu zahtijevalo hiljade ljudi. Pored toga ovaj jako ozbiljan projekat je zahtijevao da se među njima nalaze zanatlije, stolari, kovači, rudari i mnogi drugi rezervni radnici (Stein 2007: 30). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 53-61 59

Kapije tvrđave su vrlo važno sredstvo odbrane. Kapije su mogle biti razli- čitih oblika, uglavnom izrađena od debelog i jakog drveća i prekrivena željeznim ili bakarnim pločama. Obično su se nalazile između bastiona. Novopazarska tvr- đava ima tri bastiona i kapije pored svakog od njih. Iako nam je sudbina kapija nepoznata, mjesto koje su zauzimale na tvrđavi je očito. Glavna kapija se nalazi na nastavku masivnog zida zapadno od sjevernog bastiona, koji dominira svojom lijepo izgrađenom arhitekturom. Druga kapija je zauzimala mjesto na južnoj strani tvrđave. I treća, lučna kapija se nalazi na sjevernoj strani zapadnog bastiona. Kapi- je tvrđave su dobijale imena po njihovom mjestu ili poslu koji su obavljale. Tako postoje nazivi poput topkapı, ahırkapı ili su kapı (vodena vrata) koja su se nalazila u Novopazarskoj tvrđavi (BOA, TS.MA.d. 1176). Tvrđava je podijeljena na vanjski ili prednji dio tvrđave i unutarnji dio ili trg tvrđave (Eyice 2016: 235). U zavisnosti od veličine trg tvrđave može da služi kao mjesto na kojem se vojnici okupljaju i služe obuku. Dok su se u nekim tvrđavama odjeli i skladišta nalazili oko trga. Pošto je tvrđava ujedno i stambena zona za voj- nike, u njoj su zauzimale mjesto i strukture koje omogućavaju vojnicima obavljanje kako fizičkih tako i duhovnih obaveza, pa bi tako u tvrđavi zauzimala mjesto i džamija poznatija kao Askerli džamija (Boran 2002: 1307). Još uvijek nije utvrđeno koliko je džamija stara i koje mjesto u tvrđavi je zauzimala. Srušena je 1912. godine. Svaka tvrđava je imala skladište za hranu i hambare u kojima se u slučaju duže opsade, a radi otpornosti vojnika, skladištila veća količina hrane. Također zadovoljavanje potrebe za vodom uvijek je bilo važno pitanje. Tako su u svakoj tvrđavi postojali bunari sa vodom ili cisterne, a gradili bi se i bunari od kamena koji sakupljaju kišnicu (Göger 2014: 62). U tvrđavama izgrađenim blizu rijeke obično bi se izgradio tajni put koji je vodio do vode, a u cilju snabdijevanja istom tokom duge opsade (Batmaz 1989: 37). Zatvor (zindan) najčešće bi zauzimao mjesto odmah unutar glavne kapije što je bio slučaj i sa Novopazarskom tvrđavom. Zindan je bio skriven ispod masivnih zidova sjevernog bastiona i odmah unutar glavne kapije. Ovdje bi odslužili kaznu osuđeni kriminalci kao i poreznici koji nisu platili dugove (Sahillioğlu 1963: 3). U tvrđavi su zauzimala mjesto i podzemna skladišta za žito kao i posebna odje- ljenja za municiju, barut i oružje. Tokom iskopavanja na sjeverozapadnom dijelu Novopazarske tvrđave, a u blizini Džephana kule, pronađeni su i ostaci baruthane. Različita borbena oprema, razne vrste oružja, barut i patrone, kao i nevatreno oruž- je poput mačeva, strijela i lukova, koplja, sjekira i oklopa koji se mogu svrstati u istu kategoriju, kao i sirovine korištene za njihovu proizvodnju bile su od velikog značaja i sačinjavale su glavni dio materijala u tvrđavi (Stein 2007: 51). Zbog važnosti koju su Osmanlije pridavali čistoći i ispunjavanju dnevnih molitvi, kako u svakom naselju, tako su i u tvrđavama građeni hamami manjih dimenzija radi zadovoljenja potreba vojnika. Obično su imali dvije prostorije, sa peći i rezervoarom za vodu (Yenişehirlioğlu 1994: 33). 60 Dž. Oraovčanin, Značaj i funkcija osmanskih utvrda na primjeru...

Literatura i izvori:

1. BOA, A.DVNSMHM. 127/752 (29 Ş 1130). 2. BOA, TS.MA.d. 6527 0001 (20 Z 1176). 3. Aruçi, M. (2013). Yeni Pazar. TDV İslam Ansiklopedisi. 43, 468-471. 4. Batmaz, E.Ş. (1989). Osmanlı Imperatorluğu döneminde Anadolu’da kalele- rin idari ve askeri fonksiyonları (1550-1750). Ankara: Ankara Üniversitesi Sosyal Bilimler Enstitüsü. 5. Boran, A. (2002). Türk Sanatında Kale Mimarisi. Türkler. 7, 1307-1328. 6. Boran, A. (1999). Osmanlı Dönemi Kale Mimarisi. Osmanlılar. 10, 347-363. 7. Bećović, M. (1989). O nekim orijentalnim nazivima u Novom Pazaru. U No- vopazarski zbornik 13 (203-210). Novi Pazar: Muzej “Ras”. 8. Batmaz, E. Ş. (1997). Osmanlı Devleti’nde Kale Teşkilatına Genel Bir Bakış. OTAM. 7, 3-9. 9. Crnišanin, R. (1995). Priče iz tijesne čaršije. Beograd: Mrlješ. 10. Drnda, H. Č. (1984). Osnivanje Novog Pazara i njegov razvitak do kraja XVI stoljeća. U Novopazarski zbornik 8 (77-103). Novi Pazar: Muzej “Ras”. 11. Eyice, S. ( 2001). Kale. TDV İslam Ansiklopedisi. 24, 234-242. 12. Fedakar, C. (2010). Anapa Kalesi Karadeniz’in Kuzeyinde Son Osmanlı İstih- kâmı (1781-1801). Ankara: Mimar Sinan Güzel Sanatlar Üniversitesi. 13. Göger, V. (2014). 16. yüzyıl Osmanlı kale kuşatmaları (strateji, taktik, kuşatma aşamaları ve teknoloji). Istanbul: Marmara Üniversitesi. 14. Kırca, E. i dr. (2016). Arşiv belgelerine göre Osmanlı kaleleri. İstanbul: Osmanlı Arşiv Daire Başkanlığı. 15. Kreševljaković, H. (1991). Izabrana djela I. Sarajevo: Veselin Masleša. 16. Küçükaşçı, M. S. Şehir. TDV İslam Ansiklopedisi. 38, 441-446. 17. Mušović, E. (1979). Etnički procesi i etnička struktura stanovništva Novog Pazara. Beograd: Etnografski institut. 18. Nicolle, D. (2019). Osmanlı Kaleleri 1300-1810. İstanbul: Türkiye İş Bankası Kültür Yayınları. 19. Premović-Aleksić, D. (1999). Novopazarska tvrđava. U Novopazarski zbornik 23 (135-155). Novi Pazar: Muzej “Ras”. 20. Sahillioğlu, H. (1963). Bir mültezim zimem defterine göre XV. yüzyılın sonun- da Osmanlı darphane mukataaları. Istanbul: Sermet Matbaasi. 21. Sevgen, N. (1959). Anadolu Kaleleri. Ankara: Doğuş Ltd. Şirketi Matbaası. 22. Stein, M. (2007). Guarding the Frontier – Ottoman Border Forts and Garri- sons in Europe. Londra: Taurus Academic Studies. 23. Yenişehirlioğlu, F. (1994). Balkanlarda Osmanlı Mimarisi. Tarih Çevresi. 11, 27- 37. 24. Yüksel, A. i Karademir, Z. (2014). Osmanlı İdaresinde Tuzla Sancağı’nın Sosyal-İktisadî ve Askeri Vaziyeti Hakkında Bazı Bilgiler. Tarih Okulu. 8, 269-283. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 53-61 61

Dženana Oraovčanin Istanbul Sabahattin Zaim University Social Science Faculty, History and Civilisation Department

THE SIGNIFICANCE OF THE OTTOMAN FORTRESSES IN THE EXAMPLE OF NOVI PAZAR FORTRESS

Abstract: Novi Pazar was established by the Ottomans in the second half of 15th century. Together with the town, a small Fortress was also established that suffered huge changes during wars, and today, it remains recognisable for its remains being kept from destruction. It was written very little on the Fortress, thus the knowledge on it is limited. While, on the other side, the preserved remains tell very little on themselves. With this paper, we tried to analyse the Fortress parts and the fortifications within it, and also its purpose description, to broaden the knowledge and make a clearer picture on Novi Pazar Fortress, for besides being a battlefield, Novi Pazar Fortress was both the place where the life of soldiers took place.

Key words: Novi Pazar, Ottoman Empire, Fortress, characteristics.

Tarik Haskić UDK 94:314.116/.117(560-89)”1896”(093) Sarajevo

Nesip Pepić Tutin

KAZA BERANE U SALNAMI KOSOVSKOG VILAJETA ZA 1896. GODINU

Sažetak: Osmanska dokumenta predstavljaju jedan nezaobilazni faktor kada je u pitanju istraživanje i izučavanje historije naših krajeva u kojima živimo. Među takvim dokumentima veoma značajan položaj zauzimaju salname ili drukčije rečeno godišnjaci koji označavaju statističke izvještaje koji su se izdavali od strane centralne ili lokalne vlasti osmanske države. Temu ovog našeg rada zapravo predstavlja transkripcija i prijevod jednog dijela salname Kosovskog vilajeta koja datira iz 1896. godine, a odnosi se na Berane. Salnama o kojoj je ovdje riječ je štampana u štampariji Kosovskog vilajeta u Skoplju i sastoji se od 753 stranice. Službenik Osmanskog arhiva u Istanbu- lu gospodin Yıldırım Ağanoğlu izvršio je transkripciju ove salname i objavio je 2000. godine pod imenom 1896 (Hicri 1314) Kosova Vilayeti Salnamesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca), tako da smo se mi u ovom radu poslužili njegovom transkripcijom uz veoma male korekcije koje se uglavnom odnose na lokalne toponime.

Ključne riječi: Berane, salnama, kaza, Peć, Kosovski vilajet.

Kosovski vilajet je osnovan 1877. godine. Prvi valija ovog vilajeta je bio Halil Rifat-paša. Kao što je poznato, u zadnjem periodu osmanske administrativne orga- nizacije termin vilajet je zamijenio termin ejalet. Na čelu vilajeta se nalazio valija dok su se na čelu sandžaka koji se nalaze u sastavu vilajeta, nalazili kajmakami. Ter- min sandžak bi se u savremenoj administrativnoj terminologiji, mogao prevesti kao provincija. Na čelu kaza (kadiluka) koje se nalaze u sastavu sandžaka, nalazili su se mutesarrifi, a na čelu nahija mudiri koji su važili za najviše finansijske zapovjednike. Kosovski vilajet se svojim administrativnim granicama na istoku graničio sa Bugarskom, na zapadu sa Skadarskim vilajetom, Crnom Gorom i Bosnom i Herce- govinom, na jugu sa Bitolskim i Solunskim vilajetima, i na sjeveru sa Srbijom. Vi- lajet se prostirao od makedonskog grada Štip pa zatim preko Pljevaljskog sandžaka do Bosne i na taj način zauzimao ogromnu geografsku teritoriju. U vilajetu su živjeli muslimanski narodi poput Turaka, Albanaca i Bošnjaka, te hrišćanski narodi 64 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu poput Bugara, Makedonaca, Srba, Grka, Vlaha i ostalih naroda. Sjedište vilajeta od 1879. do 1893. godine je bila Priština, a od 1893. godine Skoplje. Vilajet je 1893. godine imao 847.419 stanovnika, i to 507.080 muslimana i 340.339 hrišćana.1

Kosovski vilajet su sačinjavali sljedeći sandžaci: 1) Skopski sandžak 2) Prištinski sandžak 3) Prizrenski sandžak 4) Pećki sandžak 5) Novopazarski sandžak 6) Pljevaljski sandžak

Skopski sandžak su sačinjavale sljedeće kaze: 1) Skoplje 2) Štip 3) Kumanovo 4) Radoviš 5) Kriva Palanka 6) Kočani 7) Pehčevo 8) Kratovo 9) Kačanik

Prištinski sandžak su sačinjavale sljedeće kaze: 1) Priština 2) Mitrovica 3) Vučitrn 4) Gnjilane 5) Preševo

Prizrenski sandžak su sačinjavale sljedeće kaze: 1) Prizren sa nahijom Orahovac 2) Tetovo sa nahijom Gostivar 3) Ljuma sa nahijom Kalis

Pećki sandžak su sačinjavale sljedeće kaze: 1) Đakovica 2) Berane

1 1896 (Hicrî 1314) Kosova Vilayeti Salnamesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca), Rumeli Türkleri Kültür ve Yardımlaşma Derneği Yayınları, Istanbul, 2000, str. XVII. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 65

3) Trgovište 4) Gusinje

Novopazarski sandžak su sačinjavale sljedeće kaze: 1) Novi Pazar 2) Sjenica 3) Bijelo Polje 4) Nova Varoš 5) Donji Kolašin

Pljevaljski sandžak su sačinjavale sljedeće kaze: 1) Pljevlja 2) Prijepolje sa nahijom Priboj2

Teritorija današnjeg Sandžaka se u tom periodu, kao što je gore navedeno, nalazila u sastavu tri sandžaka i to: Nova Varoš, Sjenica, Novi Pazar, Donji Kola- šin i Bijelo Polje su bili u sastavu Novopazarskog sandžaka; Pljevlja, Prijepolje i Priboj u sastavu Pljevaljskog sandžaka dok su Trgovište (Rožaje), Gusinje i Berane bili u sastavu Pećkog sandžaka. Centar Novopazarskog sandžaka je bila Sjenica, Pećkog sandžaka Peć, dok su centar Pljevaljskog sandžaka bila Pljevlja. Osmanska dokumenta predstavljaju jedan nezaobilazni faktor kada je u pitanju istraživanje i izučavanje historije naših krajeva u kojima živimo. Među takvim dokumentima veoma značajan položaj zauzimaju salname ili drukčije rečeno go- dišnjaci koji označavaju statističke izvještaje koji su se izdavali od strane centralne ili lokalne vlasti osmanske države. Temu ovog našeg rada zapravo predstavlja transkripcija i prijevod jednog dijela salname Kosovskog vilajeta koja datira iz 1896. godine, a odnosi se na kazu Berane. Mi ćemo se u ovom našem radu zadovoljiti prezentiranjem naučnoj i široj javnosti ovog dijela salname i to u originalu na osmanskom jeziku, transkripciji i prijevodu na bosanski jezik i na taj način, ne upuštajući se u analizu i tumačenje perioda iz kojeg spomenuta salnama, završiti svoj rad.3

2 Ove podatke koji se odnose na upravnu podjelu Kosovskog vilajeta, preuzeli smo iz salname Kosovskog vilajeta za 1896. godinu koja istovremeno predstavlja temu ovog našeg rada. Za više podataka o upravnoj podjeli spomenutog vilajeta pogledati: H. Yıldırım AĞANOĞLU, 1896 (Hicrî 1314) Kosova Vilayeti Salnamesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca), Rumeli Türkleri Kültür ve Yardımlaşma Derneği Yayınları, Istanbul, 2000. 3 Do spomenute salname se može doći i putem sljedećeg linka: http://isamveri. org/?url=salname 66 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu

1. Izvorni tekst na osmanskom jeziku: Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 67 68 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 69 70 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 71 72 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 73 74 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 75

2. Transkripcija teksta:

BERANE KAZÂSI Kâim-makâm ve Karadağ hudûd komiseri askerî kâim-makâmlarından Mehmed Cemâl Bey Gümüş İmtiyâz Madalyası

Nâib : Lütfullah Efendi Mâl Müdürü : Âdem Fâik Efendi Tahrîrât Kâtibi : Hamdî Efendi

Meclis-i İdâre-i Kazâ Reîs: Kâim-makâm Efendi A‘zâ-yı Tabî‘iyye A‘zâ-yı Müntehabe Nâib Efendi Sipaho Ağa Mâl Müdürü Efendi Süleyman Ağa Tahrîrât Kâtibi Efendi Anto Ağa

Mahkeme-i Bidâyet Reîs : Nâib Efendi A‘zâ : Mehmed Bey A‘zâ : Vukoviç Mariyan Ağa Başkâtib : Âdem Efendi İkinci Kâtib : Hâlid Efendi Mustantık Mu‘âvini : Mustafâ Efendi

Nüfûs Kalemi

Me’mûr : İbrâhîm Lütfî Efendi Kâtib : Hüseyin Efendi 76 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu

Me‘ârif Meclisi

Reîs : Mehmed Bey A‘zâ : Sipaho Ağa A‘zâ : ‘Âbidîn Şevkî Efendi A‘zâ : Simo Ağa Kâtib : Mustafâ Efendi

Me’mûrîn-i Müteferrika Telgraf ve Posta Me’mûru : Rızâ Efendi Zâbıta Me’mûru : İbrâhîm Bey Rusûmât Me’mûru : Zekeriyyâ Efendi Tapu Kâtibi : İbrâhîm Lütfî Efendi Sandık Emîni : Hüseyin Efendi Duyûn-ı Umûmiye Me’mûru : Nûrî Efendi Belediye Dâiresi Reîs : Mehmed Tâhir Efendi A‘zâ : Süleymân Ağa A‘zâ : Lazo Ağa A‘zâ : Anastas Ağa Kâtib : Mehmed Efendi Çavuş : Ömer Ağa

Sermâyesi 12.000

İrâdı 11.921

Masârıfı 1.021

Sıbyân Mektepleri ‘Aded-i Mekâtib Zükûr İnâs 2 90 45

Kazâ-yı mezkûra mülhak 22 kurâ Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 77

Berane Kazâsının Kurâ Esâmîsi

Berane, Dolaç, Lujaç, Buçe, Viniçka, Rovça, Kaludra, İrjaniçe, Zagorye, Luge, (…), Dapsiç, Budimla, Maşte, Gorajde, Zagrace, Zaostro, Çrni vrh, Bastahe, Lubniçe, Kurikuçe, Glavaça karyeleri

Berane Kasaba ve Kazâsı Hakkında Ma‘lûmât

Berane kasabası, merkez-i livâ olan İpek›in 35 kilometre garb-ı şimâlisinde ve Karadağ hudûdu kurbunda Lim nehri kenarında kâin küçük bir kasabadır. Bura- sı öteden beri memâlik-i mahrûsa-i şahane idâdından ma’dûd iken ahâlîsi huşûnet-i mizaçları sebebiyle geçen 78 senesine kadar bayağı ruy-ı ‘isyân irâe edegelmiş ve Vasoviç nâhiyesi nâmıyla yâdolunmakta bulunuştu. Zikrolınan 78 senesinde ise ahâli-yi mahalliye saye-i satvet-vaye-i hazret-i padişahîde taht-ı itâ’at ve inkıyâde alınıp olhavâlî kumandanı müteveffâ Hüseyin Avni Paşa tarafından Berane’nin sol cihetinde bir kışla-i hümayun ve Lim nehrinin şark tarafında ve gâyet mühim ve mürtefi’ bir noktada Yasikovaç nâmıyla bir de istihkâm inşâ ettirilmesiyle kasaba şekline girmesi esbânı tehiyye ve izhâr edilmiştir. Nüfûs: Yirmi iki köyden ‘ibâret bulunan kazâ ma’a kasaba 1.200 kadar hane ve 471 Müslim ve 1.826 gayr-i Müslim ki cem’an 2.297 nüfûsu hâvî görünürse de henüz güzelce tahrîr altına alınmadığından mecmû’-ı ahâlî otuz kırk bin kadar olmak melhûzdur. Zirâ’at, ticâret: Kazâ arâzîsinin ‘umûmiyeti i’tibâriyle rikistan olmasıyla kuvve-i inbâtiyesi mütevasıttır. Ahâlinin zirâ’atçe gayretleri varsa da ‘arzın icâbât-ı tabi’iyesine edevat-ı zer’iyyenin adem-i mükemmeliyeti inzımâm edince mesâisi umulduğu derece semere bahş etmiyor. Giyah, çilek, borok mahsûlât-ı tabi’iyye- sinden başka hınta, mısır, arpa, çavdar, yulaf, kablice, fasülye, patates, kenevir, kitan gibi hâsılât-ı zer’iyye dahi alınmaktadır. Esmâr ve fevâkihin envâ’ı husûle gelerek ormanlarında da ak ve kara meşe, çam, hâlis çıra ağaçları bulunur. Bunlar- dan tahta, direk çendere gibi şeyler yapılıp Berane çarşısında satılır fakat ihrâcât vukû’ bulmaz. Ahâlînin ma’işet ve meşgûliyetleri rençberlik, dükkâncılık misillü fevâidi mahdûd sanâyi’-i ‘adiyyedir. Yalnız Lim kenarında ve kasabanın şark cihetinde maden kömürünün vücûdu mahsûsdur. İcrâ-yı dâdu sitâd için ahâlî-i kazânın İpek ve Yenipazar cihetleriyle münasebetleri cârîdir. Bu kazâda mevsim-i serma şiddetlice hüküm ferma olursa da ma’işet-i ahâlîye nâdiren te’sîr eder. Kazânın cüzî ve sahipli yaylası vardır. Ahâli-i kazâ yaz mevsiminde on beş yirmi bin kadar koyunu zikrolunan yaylalarda ra’y eder ve Eylül’ün on beşine kadar orada kaldıktan sonra köylerine ‘avdet eylerler. Emâkin ve sâire: Kasaba derûnunda bir câmi’-i şerîf, bir hamâm, bir kışla ve hastahane, 100 dükkân, 17 han, bir hükûmet konağı, bir telgrafhane, kasabada 70 mevcutlu, kazâda 9 İslâm, iki Hristiyan sıbyan mekâtibi, 1 kilise, Lim nehri 78 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu

üzerinde 300 metreyi mütecâviz ahşap köprü, bunun iki başında birer karakolhane ve 47 değirmen ile 3 debbağhane mevcûttur. Mezkûr câmi’-i şerîf ve mektep 97 senesinde inşâ olunmuştur. Erkân-ı har- biyye ferikân-ı kirâmdan olup elhâletü hazihî Bingazi müstakil mutasarrıflığın- da bulunan Tahir Paşa hazretlerinin Berane havâlîsinde hudûd komiserliği gibi yedi sekiz sene devam eden me’mûriyet-i âliyyeleri esnâda himemât-ı ‘aliyye-i ma’arif-perverîleriyle, i’âne-i ‘umûmiyye ile icâresi câmi’-i şerîf imâmıyla mekteb mu’allimine ‘âid olmak üzere altlı üstlü iki odayı ve iki dükkânı şâmil ve senevî bin beş yüz guruş kiralı bir bina ve câmi’ pişgâhında bir de şadırvan inşâ olunup mevki’ bir kat daha şereflendirilmiştir. Vâli-i esbak Fâik Paşa hazretlerinin teşvikât-ı ‘aliyyeleriyle yapılmış bu cihete âid iki bin guruş kiralı fevkânî üç, tahtanî iki odayı ve iki dükkânı hâvî daha bir binâ vardır. Kiliseye gelince: Bu da Kral Jupan nâmında biri tarafından sekiz yüz sene mukaddem Curcevi Stupovi nâmına inşâ eilmiş ‘atîk bir binâ vardır. Kulleler: Kazânın garb cihetinde Gorna Selo nâhiyesinde vâki’ Lubniçe, Vi- niçka karyelerinde birer merkez ve Negotine, Beşter, İrjena, Yankova, Razdo, Mo- kra, Piram noktalarında da yirmişer nefer ‘asâkir-i şahane isti’âb eder birer hudûd kullesi ve dâhil-i kazâdaki yolların te’mîni için Dragohova karakoluyla Kaludra karyesinde ve Rugova tarîki üzerinde İskarobpodaç mevki’inde birer karakol bu- lunuyor. Yollar, telgraflar: Berane’nin Viniçka karyesi üzerinden Karadağ’ın An- driyeviçe kasabasına bir ve kezâ Gorna Selo nâhiyesinin Lubniçe karyesi üstünden yine Karadağ’ın Kolaşin-i Bâlâ’sına, Poliçe nâhiyesinden Trgovişte’ye ve Akova ve Kolaşin-i Zîr cihetlerine ve İpek›e birer geçit ve yol ve biri Akova’ya diğeri Trgovişte’ye mümted altışar saatlik iki telgraf hattı mevcûttur. Miyâh: Kışla-i hümayun pişgâhındaki latîf bahçede beş altı çeşme memle- ket derûn ve birûnunda şurbe sâlih daha bir hayli çeşme, kaynak, pınar suları vardır. Kazâ içinde Budimska ve İrjaniçka ırmaklarıyla kilise altında ve Suşiçe karyesinde de birer kaynak bulunmaktadır. Kasaba ve kazâ ‘arâzisinin hemen ekseri bunlardan irvâ olunur. Hudûd: Berane kazâsının şimâl tarafı Akova ve Trgovişte kazâlarıyla şark cenûbi ciheti İpek ve cenûb ile garbı Karadağ hudûduyla mahdûttur. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 79

3. Prijevod teksta na bosanski jezik:

KAZA BERANE Kajmakam i komesar na granici sa Crnom Gorom Vojni potpukovnik Mehmed Džemal efendija Srebrna medalja Imtijaz Naib: Lutfullah efendija Šef finansija: Adem Faik efendija Šef pisarne: Hamdi efendija

Upravno vijeće kaze Predsjednik: Uvaženi kajmakam Osnovni članovi Izabrani članovi Uvaženi naib Spaho-aga

Uvaženi šef finansija Sulejman-aga

Uvaženi šef pisarne Anto-aga

Prvostepeni sud Predsjednik: Uvaženi naib

Član: Mehmed-beg

Član: Vuković Marijan-aga

Pomoćnik istražnog sudije: Mustafa efendija

Glavni pisar: Adem efendija

Drugi pisar: Halid efendija

Matična služba Službenik: Ibrahim Lutfi efendija

Pisar: Husein efendija 80 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu

Obrazovni savjet Predsjednik: Mehmed-beg Član: Spaho-aga Član: Abidin Ševki efendija Član: Simo-aga Pisar: Mustafa efendija

Ostali službenici Telegrafsko-poštanski službenik: Riza efendija Inspekcijski službenik: Ibrahim-beg Poreski službenik: Zekerija efendija Katastarski pisar: Ibrahim Lutfi efendija Povjerenik blagajne: Husejn efendija Službenik Uprave za opća zaduženja: Nuri efendija

Općinska uprava Predsjednik: Mehmed Tahir efendija Član: Sulejman-aga Član: Lazo-aga Član: Anastas-aga Sekretar: Mehmed efendija Vodnik: Omer-aga Kapital 12.000

Prihodi 11.921

Rashodi 1.021

Sibjan mektebi Broj mekteba Učenika Učenica 2 90 45 Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 81

Nazivi sela u sastavu kaze Berane 22 sela koja se nalaze u sastavu spomenute kaze

Sela: Berane, Dolac, Lužac, Buče, Vinicka, Rovca, Kaludra, Ržanica, Za- gorje, Luge, (…)4, Dapsići, Budimlja, Mašte, Goražde, Zagrađe, Zaostro, Crni vrh, Bastahe, Lubnice, Kurikuće, Glavaca.

Opći podaci o kasabi i kazi Berane Kasaba Berane je jedna mala kasaba smještena na obali rijeke Lim, 35 kilometara sjeverozapadno od Peći5 u blizini granice sa Crnom Gorom. Iako se ovo mjesto, koje se uglavnom spominje kao Vasojevićka nahija već stoljećima nalazi u sastavu slavne i zaštićene osmanske države, njegovo stanovništvo je stalno zbog svoje tvrdokornosti sve do 1278. godine6 dizalo bune. Međutim, 1278. godine lokalno stanovništvo je, pod okriljem moći slavnog sultana, pokoreno nakon čega je pokazalo lojalnost prema državi. Tada je, od strane vojnog komandanta tog kraja rahmetli Husein Avni-paše, na lijevoj strani Berana izgrađena jedna carska kasarna, dok je istočno od rijeke Lim na jednoj prilično važnoj i visokoj koti pod nazivom Jasikovac izgrađeno vojno utvrđenje, što je pripremilo teren da ovo mjesto dobije status kasabe. Stanovništvo: Kaza Berane koja se sastoji od dvadeset dva sela, računajući i kasabu broji oko 1.200 domaćinstava i ukupno 2.297 stanovnika, od čega je bilo 471 musliman i 1.826 nemuslimana. S obzirom na to da još uvijek nije izvršen precizan popis stanovništva, pretpostavlja se da se ukupan broj stanovnika kreće od 30 do 40 hiljada. Poljoprivreda i trgovina: Budući da je zemljište ove kaze uglavnom pje- skovito, uzgajanje biljaka u ovom kraju je bilo otežano. Iako se stanovništvo bavi poljoprivredom, kada se osnovnim nedostacima zemljišta doda još nepostojanje potrebne poljoprivredne opreme, njihov rad nije davao očekivane prinose. Pored prirodnih proizvoda kao što su sijeno i jagode, u ovom kraju uspijevaju i poljoprivredne kulture kao što su pšenica, kukuruz, ječam, raž, zob, jedrozrnac, grah, krompir, konoplje i lan. Pored raznih plodova i šumskog voća, kaza obiluje bijelim i crnim hrastom, borom i drvećem koje se koristi za ogrijev. Od njih se proizvode daske, grede i stubovi, koji se prodaju na beranskoj pijaci, ali se ne izvoze vani. Glavni izvor prihoda stanovništva su uobičajena zanimanja kao što su poljoprivreda i trgovina od kojih se stiče ograničena zarada, tako da na teritoriji ove kaze nema prirodnih bogatstava od kojih bi se uvećali prihodi njenog stanovništva. Međutim, na obali Lima istočno od kaze utvrđeno je postojanje mrkog uglja. Stanovništvo 4 Nismo uspjeli saznati o kojem je selu riječ. 5 Peć je tada bio centar Pećkog sandžaka u čijem je sastavu bilo i Berane. 6 1861-1862. godine ukoliko je riječ o Hidžretskom kalendaru, a 1862-1863. godine ukoliko je riječ o Rumi kalendaru. 82 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu kaze, kada je u pitanju kupoprodaja posjećuje pećki i novopazarski kraj. Zime su u ovoj kazi prilično oštre, ali to ograničeno utiče na vitalnost njenog stanovništva. U sastavu kaze nalaze se i visoravni koje su u privatnom posjedu, ali njihov broj i površina nisu tako obimni. Na spomenutim visoravnima stanovniš- tvo kaze tokom ljeta izvodi na ispašu 15 do 20 hiljada grla ovaca i na njima ostaje do 15. septembra, nakon čega se vraćaju svojim selima. Važne lokacije i ostalo: U samoj kasabi7 nalazi se jedna časna džamija, jedan hamam, jedna kasarna i jedna bolnica, sto dućana, sedamnaest hanova, jedan vladin konak, jedna telegrafska stanica, kao i jedan sibjan mekteb sa sedamdeset učenika, dok se u cjelokupnoj kazi nalazi devet islamskih i dva hrišćanska sibjan mekteba, jedna crkva, jedan drveni most dužine preko tri stotine metara iznad rijeke Lim, po jedna karaula sa obje strane mosta, zatim četrdeset sedam vodenica i tri kožare. Spomenuta časna džamija i mekteb izgrađeni su 1297. godine8. Jedan od uglednih vojnih funkcionera, uvaženi Tahir-paša koji trenutno samostalno obnaša funkciju mutesarifa u Bengaziju, u okolini Berana obnašao je časnu funkciju gra- ničnog komesara koja je trajala oko 7-8 godina. Tada je zahvaljujući njegovoj velikoj podršci i ljubavi prema obrazovanju i dobrovoljnim prilozima naroda izgrađen jedan objekat u čijem se sastavu nalaze dvije sobe na donjem i gornjem spratu i dva dućana, a ispred džamije je izgrađen jedan šadrvan uslijed čega vrijednost ove lokacije znatno uvećan. Jedna od spomenutih prostorija je zakupljena od strane imama spomenute časne džamije, a druga od strane mualima spomenutog mekteba. Tu se nalazi još jedna zgrada koja je izgrađena na inicijativu bivšeg valije cijenjenog Faik-paše, a koja se sastoji od tri sobe na gornjem i dvije sobe na donjem spratu i dva dućana, čiji ukupan zakup iznosi hiljadu groša. Što se tiče crkve, ona je stara građevina izgrađena prije osamsto godina od strane kralja Župana9 u ime Svetog Georgija10. Kule: U selima Lubnice i Vinicka koja se nalaze u nahiji Gornje selo zapadno od kaze, nalazi se po jedan centar, a u mjestima kao što su Negotine11, Pešter,

7 To jest u Beranama koje predstavlja centar istoimene kaze. 8 1879-1880. godine ukoliko je riječ o Hidžretskom kalendaru, a 1881-1882. godine ukoliko je riječ o Rumi kalendaru. 9 Riječ je o županu Stefanu Prvoslavu koji je poznat kao ktitor manastira Đurđevi stupovi u Beranama. 10 U izvornom tekstu u prijevodu stoji “u ime Đurđevih stupova”, ali mi smo to preveli kao “u ime Svetog Georgija”. Očigledno je da je autor teksta ime crkve zamijenio s imenom lica u čije je ime crkva sagrađena. 11 Nismo uspjeli saznati o kojem je toponimu riječ. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 83

Jankova12, Razdo13, Mokra i Piram14 po jedna pogranična kula u kojima boravi po dvadeset carskih vojnika. Osim toga, nalazi se i karaula Dragohova15 koja služi za obezbjeđivanje puteva unutar kaze, kao i po jedna karaula u selu Kaludra i na lokaciji Iskarobodac16 na putu za Rugovu. Putevi i telegrafske stanice: U kazi se nalazi put koji preko Beranskog sela Vinicka vodi do kasabe Andrijevica u Crnoj Gori, put koji preko sela Lubnice u nahiji Gornje selo vodi do Gornjeg Kolašina u Crnoj Gori, put koji preko nahije Polica vodi do Trgovišta, kao i putevi koji vode do Bijelog Polja, Donjeg Kolašina i Peći. Pored toga, u kazi su uspostavljene dvije telegrafske linije u razmaku od šest sati i to jedna do Bijelog Polja, a druga do Trgovišta. Vode: U prekrasnom dvorištu ispred carske kasarne nalazi se oko 5-6 česa- ma, kao i veliki broj česama, izvora i izvorskih pijaćih voda kako unutar tako i van kaze. U kazi se pored rijeka kao što su Budimska rijeka i Ržanička rijeka ispod crkve i u selu Sušica nalazi po jedan izvor. Većina zemljišta u kasabi i kazi navod- njava se iz ovih izvora. Granice: Kaza Berane se na sjeveru graniči sa kazama Bijelo Polje i Trgo- vište, na jugoistoku sa Peći, a na istoku i zapadu sa Crnom Gorom.

12 Vjerovatno je riječ o lokaciji koja se zove Jankova glava. 13 Nismo uspjeli saznati o kojem je toponimu riječ. 14 Nismo uspjeli saznati o kojem je toponimu riječ. 15 Nismo uspjeli saznati o kojem je toponimu riječ. 16 Vjerovatno je riječ o lokaciji koja se zove Skrobutača. 84 T. Haskić, N. Pepić, Kaza Berane u salnami Kosovskog vilajeta za 1896. godinu

Literatura:

1. 1896 (Hicri 1314) Kosova Vilayeti Salnamesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca), Rümeli Türkleri Kültür ve Yardımlaşma Derneği Yayınları, İstanbul, 2000. 2. Bošnjačka riječ (2018) – Časopis za nauku, kulturu i književnost sandžačkih Bošnjaka. XII, 40-43. Tutin. 3. Đinđić, M. (2013). Turcizmi u savremenom srpskom književnom jeziku (seman- tičko-derivaciona analiza) – doktorska disertacija. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. 4. Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Izdavačko preduzeće. 5. Glasnik Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini. VOL. LXXXII, 3-4, mart-april 2020. Sarajevo. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 63-85 85

Tarik Haskić Sarajevo

Nesip Pepić Tutin

THE ADMINISTRATION UNIT (KAZA) OF BERANE IN KOSOVO VILAYET ANNUALS FOR 1896

Abstract: The Ottoman documents represent an inevitable factor related to research and studying of history of our areas where we live in. Among such documents, a very significant position has annuals that mark statistical reports issued by the central or local government of the Ottoman state. The topic of our paper represents actually transcription and translations of a part of Kosovo Vilayet Annuals dated from 1896 and it is related to Berane. The Annuals spoken on here were printed at Kosovo Vilayet Printing House in Skoplje and it consists of 753 pages. A clerk of the Ottoman Archive in Istanbul, Mr Yıldırım Ağanoğlu performed transcription of these Annuals and published it in 2000, under the title “1896 (Hicri 1314) Kosova Vilayeti Salnamesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca)”thus, we have used his transcription in this paper, with very small corrections related to mostly to local toponyms.”

Key words: Berane, annuals, administration unit (kaza), Pec, Kosovo Vilayet.

Redžep Škrijelj UDK 726.82:28(497.11) Državni univerzitet u Novom Pazaru 930.2:003.071(497.11) Novi Pazar

UMJETNOST ISLAMSKE EPIGRAFIKE PEŠTERA „Šta su riječi pa da ti s njima nešta iskazuješ? Riječi su kao sitni klinci u ogradi đulistana. Ja ostavih riječ, glas i govor, sve troje bacih, s Tobom da govorim bez sve troga“. (Dž. Rumi, Mesnevija I, Sarajevo, 1985: 97)

Sažetak: Rad se bavi umjetničkim fenomenom islamske materijalne kulture – epigrafikom sa desetak vrlo zapuštenih grobalja (mezaristana) Peštera. Nastanak ovog vrlo značajnog spomeničkog materijala iz vremena Osman- ske imperije, građenog vještinom i tehnikama kamenoklesarsko-kaligrafskog zanata, odvijao se mnogo duže i teže od njegovog sve učestalijeg propadanja koje ga vodi ka nestajanju. Odabir, transkripcija i prijevod 25 „kamenih spavača“ Peštera, pokušaj je da se od zaborava otrgnu značajna pisana sv- jedočanstva prohujalog vakta i zemana XVIII i XIX vijeka. Ispisane poruke nekadašnjih majstora kaligrafije i kamene epigrafike up- ućuju na demografsku historiju Peštera. Svaki nišan kazuje daleku prošlost, progovara o vremenu nastanka sela, porijeklu ljudi, kvalitetu života i materi- jalnoj podlozi njegovih naručilaca. Pored nekoliko starijih nišana od bijelog mermera, uvezenog sa udaljenijih kamenokopa (Skoplje, Prilep), studija obuhvata nišane od kamena iz lokalnih kamenokopa (majdana). „Ono što je ostalo od onoga što je nestalo, zove se tradicija“ – koju svojom porukom svjedoči dvadesetak veoma blijedih nišana koji će do konačnog propadanja predstavljati rijetke artefakte materijalne kulture Peštera. Ponuđeni primjer- ci se referiraju na vrijeme s kraja XVIII do prvih decenija XX vijeka.

Ključne riječi: Pešter, islamska epigrafika, nišani, kaligrafija, umjetnost.

Uvod

Postoje ozbiljni razlozi da se u ovom radu bavimo kulturnom baštinom Pe- štera – nišanima. Oni svojim materijalnim tragovima upotpunjavaju praznine naše kulturne i društvene prošlosti. Proučavajući njihove ostatke prihvatamo izazov su- očavanja sa tajnama islamske epigrafike i kaligrafije. Prvi i najvažniji razlog je činjenica da smo svjedoci njihovog propadanja zbog opšte zapostavljenosti jednog veoma značajnog segmenta naše materijalne tradicije. Drugi, podjednako važan razlog je da ih ovom studijom otrgnemo od zaborava. Duževremenskim obilascima 88 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera pešterskih sela i proučavanjem osmansko-islamske epigrafike Peštera, uočili smo postojanje znatnog broja nišana iz XVIII, XIX i početka XX vijeka. Jedva čitljivi tragovi epitafa, zarasli u lišaj i mahovinu jedini su pisani svjedoci koji otkrivaju mnoge nepoznanice o vremenu življenja i opstanka na određenom prostoru. Oni najstariji govore o demografskim prilikama i razvojnoj dinamici nekoliko pešter- skih sela. Prema veličini, broju i starosti nišana, najveća su groblja (mezaristani) u selu Ugao, Rasno, Raždaginja, Žabren, Pružanj, Draževiće i Melaje. Činjenice govore da su najstariji mermerni nišani u Uglu, Pružnju, Rasnu, Kijevcima, Čitluku i Raždaginji. Dopremljeni su iz udaljenijih gradova (Skoplje, Prilep) i po svome kulturno-historijskom i umjetničkom značenju spadaju u najljepše i najkvalitetnije. Oni su danas jedinstveni dokumenti trajne umjetničke vrijednosti i umjetničkog izražavanja u tri minula vijeka.

Estetski elementi pešterskih nišana

Shodno osmansko-islamskoj tradiciji, pešterske nišane1 karakterišu četiri osnovna elementa: 1. fini kameni oblik, 2. uredan kaligrafski natpis, 3. religiozno-književni izraz i 4. historijski podaci o vremenu smrti (“preseljenja”).

Uglavnom su slične strukture i karaktera, s time što se oblik i veličina muš- kih i ženskih nišana (uzglavlje i podnožje) razlikuju. Muški nišani svojim oblikom ukazuju na status umrlog (saruk oko glave; fes). Na ženskim nišanima, osim uočlji- ve razlike oblika, prisutni su i floralni motivi (stablo, grančica, list, cvijet). Struktura islamska epigrafike Peštera je potpuno drugačija od lokalne ne- islamske, a naročito od tradicije Zapada, koja uvažava, a ne zabranjuje raskoš i monumentalnost, dok je islamska lišena motiva s likovima ljudi ili životinja.2 Po- sebno je uočljiva razlika u veličini, obliku i visini muških nišana.3 Shodno islamskoj tradiciji tesanja određenih arhitektonskih cjelina (elemenata), većina nišana je 1 Bašluk (tur. başlık) kao naziv za nišan se na Pešteru ne koristi. 2 Prema uputi iz Kur’ana: „On je Allah, Kreator, Tvorac, Oblikovatelj“. (Kur’an, El-Hašr, 24) Na oprez pri gradnji nišana i određivanju natpisa upućuju primjeri iz islamske tradicije (ar. sunnet): „Svaki crtač i vajar (likova, R. Š.) će u vatru. Za svaku sliku bit će mu stvorena duša koja će ga mučiti u Džehennemu”; Ko bude naslikao lik, bit će mu naređeno da mu udahne dušu, a on to neće moći”. Smatra se da je poslanik Muhammed a. s. upozorio: „Najžešćom kaznom na Sudnjem danu bit će kažnjeni oni koji pokušavaju oponašati Allahovo stvaranje”. (Buhari i Muslim). 3 Muški nišani u Uglu, Rasnu, Rastenoviću, Žabrenu, Tuzinju, Raždaginji... su uočljive visine (iznad 1m) i masivnog oblika glave. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 89 bez epitafa (natpisa)4, ali ističu vrline i skromnost umrlog, bez težnje za isticanjem materijalnog položaja umrlog ili samog naručioca nišana. Zajednička odlika epigrafske kulture Peštera jeste u činjenici da mnogi ni- šani ne obiluju tekstom kao na mezarjima u sandžačkim gradovima (Novi Pazar, Sjenica, Prijepolje, Nova Varoš). Ispisane poruke postižu glavni cilj – davanje osnovnih podataka o umrloj osobi. Preuzimanjem porudžbine kamenoklesar, kao anonimni umjetnik i hroničar, u kamenu urezuje historiju ljudi podneblja i njihov raznoliki socijalni status. Mnogi muški nišani svojim dimenzijama podsjećaju na stare srednjovjekovne stećke5, s tom razlikom da su im glave umotane6. Ženski nišani su znatno drugačiji: manji, skromniji i jednostavniji; većinom u obliku okrenutog štita; rjeđe, po čeonim ivicama, ukrašeni cvjetnim motivima, lišćem, granama drveća; izvijenom lozom ili simbolima koji odražavaju žensku ljepotu i eleganciju. Shodno osmansko-islamskoj tradiciji, muški i ženski grobovi (bos. mezar; tur. mezar taşı) imaju dva odvojena kamena nišana (perz. şâhid): kod uzglavlja (veći) i u podnožju (manji). Umrli se u mezar polaže okrenut desnom stranom tijela prema kibli7. Mali broj nadgrobnih spomenika ima natpis na velikom saruku ili fesu (Žabren, Kučevska mahala), dok na nišanima u podnožju, naročito ženskim, postoji mnogo različitih floralnih motiva i simbola. Prepušteni zubu vremena, lišeni ozbiljnijih mjera zaštite, pešterski nišani su odraz jedinstvene islamske kulture podneblja. Skromne dekoracije, ispisani dlije- tom kaligrafa čiji sadržaj posjetioca nagoni da zastane, pročita njegov sadržaj, i dizanjem dlanova u visini prsa prouči Fatihu8 - kao imperativ prolaznicima, ispisan najčešće u predzadnjem redu (tur. Rûhuna ili Rûhiçun)9 tekstualne poruke, iznad godine smrti umrlog.

4 „Ma gdje bili, stići će vas smrt, pa kad bi bili i u visokim kulama“ (Kur’an, En-Nisâ 4/78). Na jednom nišanu u Istanbulu stoji sljedeća poruka: „Imućan sam, kažeš sebično, ali ćeš i sam jednog dana popiti šerbet smrti. Bosonog i gologlav napustit ćeš ovaj svijet. Koje koristi i da je cijeli svijet tvoj?“ Prema Dželaludinu Rumiju ili Mevlani: „Smrt nije kraj; za vjernika je to „dan vjenčanja“. 5 U pjesmi „Gazilar“ Semiha Kačar pita: Bože moj, Bože/ Kakve su bile stare Gazije/ kad im je ovoliko kamenje/ nad glavom?! 2. Kakav bi tek mezar bio/ kad bi u ovoj šumi/ prošetale njihove sjeni?! 3. Gdje bi stao toliki mahšer/ koja bi ga zemlja najela/ napila?! (Kačar, 2001, 49) 6 Saruk (tur. sarık) je svitak ili omotač (ar. imâme; perz. amâme) oko turbana ili fesa. Kao sastavni dio vojne uniforme fes je uveden 1828. reformama 1826. sultana Mahmuda II (1808-1839) koje su dovele do ukidanja janjičarskog korpusa. 7 Kibla je pravac Kjabe („Mescid-i Haram”) u Meki (Saudijska Arabija) prema kojem se muslimani moraju okrenuti dok obavljaju molitvu (ar. namaz), ma gdje se nalazili. 8 Prvo poglavlje (ar. sura) Kur’ana. El-Fatiha (bos. otvaranje ili pristup) se sastoji od sedam ajeta (stihova), u kojima se iskazuje molba Allahu za upućivanje na pravi put i zaštita od zla. 9 “Duši mu” ili “za dušu mu”. 90 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Najupečatljiviji element pešterskih nišana (stećaka) iz vremena osmanske vladavine su njihove glave ili bašluci (tur. başlık) sa kaukom (tur. kavuk)10. Na nišanima susrećemo različite motive i simbole koji nude konkretnije informacije o identitetu osobe. U osnovi islamski, nastali su kao proizvodi jedinstvene kulture, koja se u mnogo čemu razlikuje od hrišćanske pravoslavne spomeničke kulture. Razvoj društvenog života uslovio je pojavu nišana kao produkta kulture umira- nja. Ona na ovaj način smrt, kao neminovnost, pretače u djela visoke umjetničke i estetske vrijednosti. Efekte takve kulture odražava arhitektura islamskih mezaristana, koji na Pešteru nastaje interakcijom osmansko-islamske i autohtone kulture podneblja. Poznato je da su najstariji nišani u selima sa starom džamijom (Ugao, Gradac, Melaje) u čijem je haremu vršen ukop lokalnih imama i istaknutih članova šire društvene zajednice, kao i članova njihovih porodica.

Građa pešterskih nišana

Kamen i mermer su osnovni konstruktivni i dekorativni materijal pešter- skih nišana iz doba Osmanlija. Pomenuta spomenička kultura je na naše prostore prenijeta uz ostale oblike istočno islamske arhitekture. Kamena podloga nišana je najčešće vapnenac, siga (aragonit), a u najvećoj mjeri kamen od ružičaste i ze- lenkaste andezitne lave sa majdana Vinik (1.245 m) između Deževske i Ljudske rijeke, u ataru sela Pope, sjeverozapadno od Novog Pazara (19 km). Isti arhitektonsko-građevinski kamen se koristi od kasnoantičkih vremena. Svježe iskopan se može sjeći testerom, ali je pogodne tvrdoće koja se gubljenjem majdanske vlage povećava. Zbog šupljina i zrnaste stukture nije pogodan za glačanje i finiju obradu (Pajković 1991: 149-150). Nabrojana svojstva vremenom jačaju poroznost kamena, spiranje i osipanja kontura harfova (slova) koja otežava čitanje i deskripciju epitafa. Treba reći da je isti materijal korišten za izradu pojedinih arhitektonskih elementa (crkva Svetih Petra i Pavla, Đurđevi stupovi, Sopoćani, džamije u Novom Pazaru) i izradu pravoslavnih i muslimanskih nadgrobnih nišana od kojih se mnogi ističu monumentalnošću (Ugao, Tuzinje, Rastenoviće, Raždaginja, Duga Poljana, Žabren). Studenički mermer i novopazarski pješčar su također korišteni za izradu nišana (Pajković 1991: 146). Najstariji su nišani od bijelog mermera (Ugao, Rasno, Čitluk, Kijevci, Pružanj, Glogovik) porijeklom iz kamenoloma u Makedoniji. Poznati skopski

10 Platneni ili vuneni svitak (omotač) oko glave, kojim se oblikuje čalma. Nakon reforme Osmanskog carstva 1826, uveden je fes (1828) kao vojna i službena kapa, oko kojega se čalma oblikovala bijelim platnom na čijem se vrhu isticao fes crvene boje koji još uvijek koristi muslimanska ulema i imami hanefijskog mezheba (tur. mezheb; ar. madhāb) je arapski termin koji se odnosi na islamsku školu mišljenja, pravnu školu, ili školu fikha unutar sunijskog islama. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 91

(„Ušćubski”) nišani od bjeličastog mermera „Sivec” (Pletvar kod Prilepa) rađeni su prema porudžbini do prvih godina XVIII vijeka. Šiljaste su kape (saruk), tanki i izduženi sa kvadratnom osnovom od 10-15 cm, bez natpisa (mezarje Kurbaševića, Ugao), kojima se na osnovu korištenog materijala (mermera) može utvrditi „pori- jeklo i vrijeme” gradnje (Bejtić 1952: 287). Hronologija nišana se može odrediti i na osnovu tri oblika fesa (mahmudija, azizija i hamidija)11 kojı se postavljaju na velikom nišanu (tur. başlık).

Pešterski nišani kao produkt kulture pamćenja

1. Selo Ugo – Ugao

Staro selo u opštini Sjenica (35 km), u Ugljanskom polju, između planinskih vrhova: Topola, Oštri vrh, Maja Ajit i Maja bunar na Pešteru u visinskoj zoni od 1140-1240 m. (Pavlović 2009: 398-403) Ukras sela predstavalja drevni rezervat raritetne smrčeve jele „Gutavica“ i u svijetu jedinstvene „piramidalne“ jele (30-40 m). Toponim „Hanište“ ukazuje na ostatke starogrčke stambene kulture. Najpoznatiji Ugljani su Emro Mahmutović poznatiji kao Hodž Prlo (potomci su mu Arslanovići)12, Smail Huka i Delija Bibić. Selo je poznato po muslihunima. Dugovječnost Ugljana potvrđuje nišan Idriza Hukića (umro u 112. godini). Prema kazivanju najstarijih mještana13 sa prostora između Ugla i Dolića (Glavica) potiču Gudževići sa golijskog sela Grab. Ime sela je, najvjerovatnije, keltskog porijekla i nema bliskosti sa novonazivom Ugao (Džogović 2019: 379). Naziv sela asocira na vremenske nepogode (eng. ugly, ružan, neugledan, pogan): duge, vjetrovite i hladne zime. Pogrešna je preuzeta teza da je selo Pešter u popisima iz 1571. (Katić 2010: 313-314) selo Ugao. U popisu pešterske misije pri Svetoj Kongregaciji (Mi- ssione di Pesctera alla Sacra Congregatione) Vatikana sa sjedištem u selu Kamešni- ci, od 25. oktobra 1718. do 1. decembra 1721, Ugao se spominje pod imenom Egla sa 20 kuća i 166 stanovnika.14 Usred sela se nalazi jedna od najstarijih džamija na Pešteru, izgrađena 1736. godine, u čijem je haremu desetina velikih i starih nišana na osmanskom jeziku. Najveći je nišan jednog od prvaka plemena Seferovića po imenu Kuj Redža (alb. Kujë Rexha) iz hidžretske 1265. (1848/1849). Najstariji nišani se nalaze u haremu Ugljanske džamije, jedne od najstarijih

11 Naziv dolazi od imena trojice sultana iz XIX vijeka: Mahmuda II (1808-1839), Abdulaziza (1861-1876) i Abdulhamida II (1876-1909). 12 Odselili 60-ih godina XX vijeka u Izmir (naselje Altndag) i prezivaju se Boy. 13 Iz razgovora sa Kambom Hukićem (1930) iz Ugla. 14 Ex Tabulario S. C. da Prop. Fide - Scritture originali Riferte nellie conc. generali. vol. 637 - ad cong. die 28 septembris 1722 - num 24. Selo Kamešnica je kao sjedište misije imalo 39 kuća sa 410 žitelja. 92 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera na Pešteru. Najstariji stanovnici su Pljakići, Čelići, Bibići, Kurbaševići, Hukići, Gorčevići, Seferovići, Mujezinovići čijih je nišana više po svijetu (Kosovo, Ma- kedonija, Turska, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i mnoge zapadnoe- vropske zemlje), nego u rodnom Uglu. U selu ima i došljaka (Camovići, Kuči, Haskovići).

Sl. 1 Selo Ugo – Ugao (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Kurtan ibn Hasan Rûhuna el- Fâtiha Sene 1209.

Prijevod: Umrli Kurtan sin Hasanov duši mu Fatiha (molitva) Godine 1794/1795.

Sl. 2 Selo Ugo – Ugao (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Hasan Bala Uglanin el-Fâtiha Sene 1211.

Prijevod: Umrli Hasan Balja Ugljanin Fatihu (molitvu) Godine 1796/1797. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 93

Sl. 3 Selo Ugo – Ugao (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Suleyman ibn el haç Аmir Rû- hîçûn el-Fâtiha Sene 1246.

Prijevod: Umrli Sulejman sin Hadži Amira za dušu mu prouči Fatihu (molitvu) 1830/1831. godine.

Sl. 4 Selo Ugo – Ugao (muški nišan) Transkripcija:

El-merhûm Hamid ağa ibn Osman ağa Rûhuna el- Fâtiha Sene 1256.

Prıjevod: Umrli Hamid-aga sin Osman-age duši mu Fatiha (molitva). Godine 1840/1841. 94 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Sl. 5 Selo Ugo – Ugao (muški nišan) Transkripcija:

El-merhûm Haci Celil bin Mehmed Fâtiha Sene 1313.

Prijevod: Umrli Hadži Dželil sin Mehmedov Fatiha mu (molitva mu) Godine 1895/1896.

2. Selo Tuzinje

Staro selo, južno od opštine Sjenica (25 km) na izvorištu Rašljanske rijeke, između planine Ozebac i Galjanovog brda sa obje strane puta Duga Poljana – Ka- rajukića Bunari na visini od 1170-1208 m (Pavlović 2009: 390-395). Tuzinje se spominje u starim spisima (Stojanović 1890: 183), i popisima 1570. (Zirojević 1994: 34); 1585. (Hadžibegić 1969: 593, 596). Nekoliko je starih mahala u selu. Poznata tuzinjska plemena su Kurtanovi- ći (Pljakići iz Ugla), Bogućani, Camovići, Vatići, Mujkovići i Grbovići. Poznati Tuzinjci su Selmo Kurtanović (kmet), imami mula Lato Kurtanović, mula Jonuz Kurtanović i karatista Elvir Š. Kurtanović iz Skoplja. Neki Tuzinjci u Novom Pa- zaru nose prezime Tuzinjac. Tuzinjka je majka slavnog Šemsi paše Biševca (1842- 1908) kojeg su ispred pošte u manastiru (Bitolj) ubili mladoturci 7. jula 1908. godine. Sa desne strane puta prema Karajukića Bunarima nalazi se veće mezarje sa nekoliko starih nišana sa i bez natpisa na osmanskom jeziku, od kojih je najstariji iz hidžretske 1264. (1847/1848) godine. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 95

Sl. 6 Selo Tuzinje (muški nišan) Transkripcija:

El-merhûm Rustem ibn Demir ruhuna el-Fâtiha Sene 1264. H.

Prijevod: Umrli Rustem sin Ramizov duši mu Fatiha. Godine 1847/1848.

sl. 7 i 8 Selo Tuzinje (dvostrani muški nišan) Transkripcija: str. 1 El-merhûm el-mağfûr el - muhtâç Osman İvatik el-Hâc Kurtan bin Selman str. 2 Rûhuna el-Fâtiha Sene 1313 96 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Prıjevod: str. 1 str. 2 Umrli duši mu od Boga oprošteni Fatiha milosti božije zavisni Godine 1895/1896. Osman Vatić Hadži Kurtana sina Selmanovog

3. Selo Rastenoviće

Nalazi se na visinskom pojasu od 1.110-1.160 m, na kraškom, vodom siro- mašnom, terenu, južno od puta Duga Poljana – Rasno – Karajukića Bunari, na 26 km jugoistočno od opštine Sjenice. (Pavlović 2009: 384-385) Ime sela nema veze sa fitonimom „‘rast“ ili hrast, jer mu je etimološka osnova slična nazivu sela (H) Rasno. Najstariji rodovi su iz plemena Osmanlić, Hodović, Jusufović, Batkić, a nema Turkovića, Griševića i Dečkovića koji su odselili za Novi Pazar, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Tursku. Sa obje strane seoskog puta prema Ramoševu nalaze se dva mezarja: desno je nekoliko starih nišana sa natpisom na osmanskom jeziku.

Sl. 9 Selo Rastenoviće (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Hasan ağa ibn Osman15 Rûhuna el-Fâtiha Sene 1252.

Prijevod: Umrli Hasan aga sin Osmanov duši mu Fatiha (molitva) Godine 1836/1837

15 Najvjerovatnije je riječ o sinu rodonačalnika plemena Osmanlić. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 97

4. Selo Rasno

Prostire se istočno od Rašljanske rijeke, duž potoka Jalova. (Pavlović 2009: 558) Pod imenom Hrasno spominje se u starim spisima (Stojanović 1890: 183), i popisima: 1527-1530 (Čar Drnda 1985, 26); 1571. (Zirojević 1994, 27); 1585. (Hadžibegić 1969: 594). Najstariji stanovnici sela su Mardali, odavno odseljeni. Neki današnji Novo- pazarci, porijeklom iz Rasna, se prezivaju Rašljanin. Najpoznatiji Rašljani su Kara Jusuf, poznatiji kao Kara Juka legendarni branitelj Peštera, poginuo u Suhodolskoj bici (1809)16; Rašljanin Salko (sin jedinac, sa Međugorcem Smajom i Ibrović Ze- nom poginuo jula 1861. na planini Giljevi u borbi sa Vasojevićima), Etem-paša Rasna, Murat Dretvo, Tahir-aga Šemović, Murat Ćurka, Šućo Avdović i mnogi drugi. U Rasnu je kao imam-matičar dugo poslovao Šerif efendija Šaćić. S desne strane asfaltnog puta prema Tuzinju nalazi se veliko muslimansko mezarje sa nišanima iz perioda Osmanlija (XVIII-XX vijek). Na ulazu sela iz pravca Kamešnice (desno) nalazi se mezarje „Šehiti“ u kome je nekoliko mezara bez natpisa sa početka XIX vijeka u kojima su ukopani osmanski šehidi iz Suhodolske bitke (1809).

Sl. 10 Selo Rasno (muški nišan) Transkripcija:

El-Halîk Sinan El-merhum Kara Yusuf ağa’nın Rûhiçun el-Fâtiha Sene 1257.

Prijevod:

On Stvoritelj je Umrli Sinan Kara Jusuf-agin za dušu mu Fatiha (molitva) Godine 1841/1842.

16 Kara Juka – rodonačelnik rašljanskih Jusufovića koji danas žive u Dugoj Poljani, Turskoj i drugim mjestima. Njihov najistaknutiji predstavnik je Selim-aga Jusufović (?- 1941) dugogodišnj predsjednik opštine Duga Poljana. 98 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Sl. 11 Selo Rasno (muški nišan) Transkripcija:

El-merhûm Suleyman ağa bin Adil-ağa Rûhuna el-Fâtiha Sene 1262.

Prijevod:

Umrli Sulejman-aga sin Adil-age duši mu Fatiha (molitva). Godine 1845/1846

Sl. 12 Selo Rasno (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Halil aǧa ibn Muharem Rûhuna el-Fâtiha Sene 1274. Prijevod: Umrli Halil-aga sin Muharema duši mu Fatiha (molitva). Godine 1857/1858. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 99

Sl. 13 Selo Rasno (ženski nišan) Transkripcija: El-merhûmеte Rabiya binti Haydın aǧa Rûhiçun el-Fâtiha Sene 1266.

Prijevod: Umrla Rabija kćer Hajdin-age duši joj Fatiha (molitva). Godine 1849/1850.

Sl. 14 Selo Rasno (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Şakir Ağa ibn Selman ağa Rûhiçün el-Fâtiha Sene 1277.

Prijevod: Umrli Šaćir aga Sin Selman agin Za dušu mu prouči Fatihu (molitvu) Godine 1860/61. 100 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Sl. 15 Selo Rasno (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm vel magfur İbiş aǧa ibn Cemail aǧa Rûhuna el-Fâtiha sene 1305. Prijevod: Umrli od boga oprošteni Ibiš aga Džemail agin duši mu Fatiha. Godine 1887/1888.

Sl. 16 Selo Rasno (ženski nišan) Transkripcija: El-merhûme El-magfûre Şaha binti Sadik Ru- hiçûn el-Fâtiha Sene 1308.

Prijevod: Umrla od Boga oproštena Šaha kćer Sadika za dušu joj Fâtiha Godine 1890/1891. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 101

5. Selo Pružanj

Prostrano selo u opštini Tutin (23 km), u ravnici sjeverno od Koštan Polja sa kojim ga razdvaja brdo Lisova, na visini od 1.170-1.080 m. Spominje se u osmanskim popisima iz XV i XVI vijeka: 1527-1530 (Čar Drnda 1985: 28); 1571 (Ziro- jević 1994: 46)17; 1585. (Hadžibegić 1969: 596) Naziv sela se izvodi od strukture Pružanj „dobijene prostrikcijom (dodavanjem) slavenskog formanta –nj (-n’) na apelativ pruš (alb. prush-) = pepeo, oganj) (Džogović 2019: 308). Prostire se između Vrhova (1250 m), Vrška (1203) i Bučanca (1170). U selu sa zapadne strane nalazi se veliko muslimansko mezarje sa nekoliko starih nišana iz XVIII i XIX vijeka.

Sl. 17 Selo Pružanj (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Veysil ibn Munlla Bektaş gafir İllalah ve li-vâlideyye Rûhiçün el-Fâtiha Sene 1228.

Prijevod: Umrli Vejsil sin Mula Bektaš Nema sem Tebe što praštaš bože s roditeljima da poveže mojim. za dušu mu Fatiha. Godine 1813.

17 Selo je imalo 6 kuća i trojicu neženja. 102 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Sl. 18 i 19 Selo Pružanj (muški nišan) str. 1 Transkripcija: El-merhûm Eyub-başa18 Ibn Salıh âğa Rûhu içün El-Fâtiha Sene 1208.

Prijevod: Umrli Ejub-baša Sin Salih age Za dušu mu Fatiha Godine 1793/94.

str. 2 Transkripcija: Ziyaret’den murâd hemen duadır bu gün bana ise yarın sanadır.

Prıjevod: Od posjete odmah nada dova je danas meni sutra tebi ona je19.

18 Ova titula baši ili baša se mogla odnositi na rodonačelnika plemena, pr. Ejub – Ejubovići. Sudeći po izgledu nišana, uslijed nedostatka izvora, možemo pretpostaviti da je riječ o vjerskom poglavaru nekog derviškog reda iz reda janjičara (starotur. Yeniçeri, (nova vojska ,يڭيچرى 19 Pri dnu nišana je nacrtan đugum ili ibrik kao simbol tjelesne čistoće umrlog. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 103

6. Selo Žabren

Selo razbijenog tipa na Pešteru, jugoistočno od opštine Sjenica (35 km), na visinskom pojasu 1200-1280 m, u podnožju planine Ninaje i vrhova Suhar i Homar, na izvorišnim stranama Suhe Rijeke (Suva Reka) i Rogatačkog potoka u Žabrenskoj kotlini (Pavlović 2009: 284-285). Osim starog Vlaškog groblja postoje još dva muslimanska: Kučevićko (u selu) i staro Gicićko na putu prema Petro- vom Polju (Kamenom Polju).20 Sudeći prema nišanima u selu najstarije porodice su Kučevići i Gicići od kojih su nastala ostala prezimena. Zbog permanentnog iseljavanja mnoge je Žabrence smrt zatekla u mjestima iseljenja (Bosna i Herce- govina, Makedonija, Turska). Naziv sela je po svemu sudeći keltskog porijekla, a ima naznaka da naziv potiče od perzijskog naziva gebran. Imenska osnova “žab” (Nedeljković 1999: 99) nije keltska, i može se odnositi na imenicu gebran (per. nevjernik, poklonik vatre) U selu su dva groblja (mezarja): Kučevićko i Gicićko, koje je na sjeveroi- stočnoj strani sela sa nekoliko većih nišana na osmanskom jeziku. Kučevićko mezarje je zapadnoj strani sela sa nekoliko nišana iz XIX vijeka (Hidžretska 1305. i 1325 – 1887/1888. i 1907/1908).

Sl. 20 Selo Žabren (ženski nišan) Transkripcija: El- merhûme el magfûr Şehide bin Hodo Rûhuna el-Fâtiha Sene 1316. Prijevod: Umrla koja oprost traži Šehida kćer Hodova duši joj Fatiha Godine 1898/1899.

20 Od grč. petrus, kamen 104 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Sl. 21 Selo Žabren (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Haco bin Halil Rûhuna el Fatıha Sene 1281.

Prijevod: Umrli Hadžo sin Halila duši mu Fatiha. Godine 1864/1865.

Sl. 22 Selo Žabren (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Celil bin Hasan Rûhuna el Fâtiha Sene 1258.

Prijevod: Umrli Dželil sin Hasana duši mu Fatiha (molitva). Godine 1842/1843 Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 105

S l . 2 3 S e l o Ž a b r e n ( m u š k i n i š a n ) Transkripcija: El-merhûm el-Hâc Receb bin Hasan Ruhçun el.Fatıha 1284.

Prijevod: Umrli Hadži Redžeb Sin Hasana Za dušu mu Fatiha. Godine 1867/1868

7. Selo Čitluk

Nalazi se na padinama planine Giljeve, jugoistočno od Sjenice (25 km) na visini od 1150-1200 m (Pavlović 2009: 591). Čitluk (tur. çiftlik) se spominje u turskim popisnim defterima iz 1528. Poznate mahale su Burovska i Kurtagićka, sa dva istoimena izvora vode za piće. Kroz selo protiče Čitlučki potok koji ljeti ponire u podzemni hidrosistem Peštera. Čitluk se spominje u popisima 1527-1530. (Čar Drnda 1985: 27); 1571. (Zi- rojević 1994: 39, 50). Mezarje se nalazi sa desne strane puta prema Kijevcu i Sjenici. Mali broj nišana govori da se stanovništvo često selilo prema Makedoniji21 i Turskoj. Iz Čitluka su epski pjevači i graditelji gusala Zeno (umro 1938) i Dervo Burović; nenadmašni epski pjevač i guslar Murat-aga Kurtagić Gazija (1907. ili 1914-1997) u čijoj je biografiji pogrešno upisano da potiče iz Rasna.

21 Danas ih ima u Skoplju i makedonskim selima: Gorno Orizari (Općina Veles) i Laki na obalama rijeke Vardara (opština Gradsko). 106 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Sl. 24 Selo Čitluk (muški nišan) Transkripcija: El-merhûm Haydin bin Haco- Aǧa Rûhiçun el Fâtiha Sene 1246

Prijevod: Umrli Hajdin sin Hadža-age za dušu mu Fatihu. Godine 1830/1831

8. Selo Kijevci

Peštersko selo (1.120-1.220 m) ili zaselak Čitluka poznat po Velikoj rječici – Kijevci u južnom dijelu Sjeničke kotline na padinama planine Giljeva između Hamidovog i Petrovog22 brda, udaljeno 14 km od opštine Sjenica. (Pavlović 2009: 548) Spominje se u popisima 1527-1530. (Čar Drnda 1985: 27); 1585. (Hadžibegić 1969: 594) Teza o slavenskoj etimologiji naziva sela (Nedeljković 1999: 102),23 nema naučno utemeljenje. Na putu ka selu Vrsenice (lijevo) nalazi se staro muslimansko mezarje sa nišanima iz XVIII i XIX vijeka na kojima se ne može utvrditi identitet umrlih. Kijevce ima tri mahale rodova: Vatić, Camović, Kurtanović. S obzirom da se stanovništvo tokom XX stoljeća permanentno raseljavalo u selu je mali broj nadgrobnih nišana.

22 Kameno brdo od grč petrus, kamen. 23 Slavenska morfema „ki’j“ ne može biti osnova za naziv sela jer je riječ o imenu predslavenskog porijekla. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 107

Sl. 25 Selo Kijevci (muški nišan)

Transkripcija:

El-merhûm Hamit ibn Bayro Rûhuna el-Fâtiha Sene 1252.

Prijevod: Umrli Hamit sin Bajra duši mu Fatihu. Godine 1836/1837.

Zaključak

Stari nišani su važan dio islamske kulturne tradicije Peštera, jer spadaju u primarne historijske izvore. Izabrani epigrami sa nišana su značajni materijalni dokazi iz osmanske prošlosti. I pored činjenice da su jedva čitljivi, predstavljaju istinski muzej na otvorenom. Ovi kameni svjedoci sa Peštera jedan su od najvaž- nijih elemenata bošnjačke materijalne baštine, koji odražavaju opšti nivo kulture, život, običaje i način razmišljanja islamske porodične zajednice s kraja XVIII do početka XX vijeka. Studija apostrofira vrhunsku spomeničku tradiciju Peštera iz vremena Osmanske imperije, čije su bazične civilizacijske odlike prikazane kroz nadgrobne spomenike i odnos naših predaka prema svojim precima. Ne treba pri- tom zanemariti i sami fenomen smrti kao neminovnosti koja u svemu tome ima svoju priču. Preostali nišani sa veoma raseljenog Peštera značajan su dokaz odnosa čovjeka u nekadašnjoj društvenoj zajednici i njegovoj percepciji svijeta oko sebe. Prihvatanjem islama došlo je do usvajanja epigrafske kulture koja danas predstavlja artefakte umjetnosti i vjere. Prekriveni nataloženim slojevima lišaja i maho- vine, ispisanom porukum uporno odolijevaju vremenu podsjećajući na tri vijeka prošlosti. Najviše ih je u selima Ugao, Rasno, Draževiće, Žabren, nišani u Tuzinju, Rastenoviću, Pružnju, Raždaginji i drugim mjestima svjedoče o permanentnom procesu odumiranja sela uslijed velikih migracija. 108 R. Škrijelj, Umjetnost islamske epigrafike Peštera

Literatura:

1. Aličić, A. (2008). Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. Mostar: Islamski kulturni centar Mostar. 2. Bejtić, A. (1952/1953). Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercego- vini. U POF III – IV (229-296). Sarajevo: Orijentalni institut. 3. Čar Drnda, H. (1985). Naselja nahije Trgovište – prema podacima deftera iz 1527/30. godine. U Rožajski zbornik, br. 4 (23-30). Rožaje. 4. Čar Drnda, H. (1984). Osnivanje Novog Pazara i njegov razvitak do kraja XVI stoleća. U Novopazarski zbornik, br. 8 (77-102). Novi Pazar: Muzej Ras Novi Pazar. 5. Hadžibegić, H. (1969). Zvanični podaci o stočnom fondu na području Novog Pazara, Trgovišta i Bihora iz 1585. godine. U Istorijski zapisi, god. XXII, knj. XXVI, sv. 4 (585-616). Titograd. 6. Džogović, A. (2019). Rječnik onomastičkih pojmova. Tutin: Centar za bošnjač- ke studije. 7. Kačar, S. (2001). Izbliza. Novi Pazar: Libertas. 8. Katić, T. (2010). Opširni popis Prizrenskog sandžakaiz 1571. godine. Beo- grad: Istorijski institut. 9. Nedeljković, M. (1985). Nekoliki toponimi u okolini Sjenice. U Zbornik Sje- nice br.1 (67-75). Sjenica. 10. Nedeljković, M. (1999). Nazivi naselja u okolini Sjenice. U Zbornik Sjenice, br. 9-10 (85-118). Sjenica. 11. Pajković, V. (1991). Trahit i kulturno-istorijski spomenici kod Novog Pazara. U Novopazarski zbornik, br. 15 (146-166). Novi Pazar: Muzej „Ras“ Novi Pazar. 12. Pavlović, M. (2009). Sela sjeničkog kraja (Antropogeografska proučavanja). Beograd: Univerzitet u Beogradu, Geografski fakultet. 13. Petković, B. (1957). Jedan dokument o broju katolika u Pešteru. U Istoriski čaopis, knj. VII (393-396). Beograd: SANU. 14. Stojanović, Lj. (1890). Stari srpsko hrisovulji, akti, biografij, letopisi, tipici, pomenici, zapisi. U Spomenik srpske kraljevske akademije III (191-189). Be- ograd. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 87-109 109

Redžep Škrijelj State University of Novi Pazar Novi Pazar

THE ISLAMIC EPIGRAPHIC ART OF PESTER

„What are words so you say something with them? Words are small rivets in the roses’ hedge. I left words, sound and speech, all three I threw to speak with You, with no all three ones.’ (Rumi, Mesnevija I, Sarajevo, 1985: 97)

Abstract:The paper discusses of the art phenomenon of the Islamic material culture-epigraphic with ten very negligent graves (gravestones) of Pester. The origin of this very significant monument material from the time of the Ottoman Empire, built with the skills and techniques of stonemasonry-calligraphy craftsmanship, took place a lot longer and more difficult from its more frequent decay leading it to its disappearance. The choice, transcription and translation of 25 “stone sleepers” of Pester is a try to tear off from its oblivion significant testimonies of the past time and moments of XVIII and XIX centuries. The written messages of the previous masters of calligraphy and stone epigraphic emphasise onto history of Pester. Every gravestone speaks on the distant past, tells on the time of the village establishment, origin of people, life quality and the material base of their purchasers. Besides several older gravestones of white marble, imported from distant quarries (Skoplje, Prilep), the study includes gravestones of stone from the local quarries.”What is left from the remains, it is called tradition”-and it testifies with its message on twenty very significant very white gravestones and they shall represent seldom artefacts of Pester culture until their final decay. The offered samples refer to the time from the beginning of XVIII until the first decades of XX century.

Key words: Pester, Islamic epigraphic, gravestones, calligraphy, art.

Живојин Р. Андрејић УДК 94(497.11-89)”06/12” Центар за митолошке студије Србије Рача – Крагујевац

КРАЉЕВСТВО СТЕФАНА НЕМАЊЕ II ПРВОВЕНЧАНОГ „КОЈИ ЈЕ ИЗРАСТАО ИЗ БЕДАРА ОНИХ КОЈИ СУ ГОСПОДАРИЛИ СРПСКОМ ЗЕМЉОМ“ И „ВЕЛИКИМ КРАЉЕВСТВОМ ОД ПРВА“

Сажетак: Срби најстарије елементе државности и име Србија доносе из своје старе постојбине и убрзо по досељавању, у првој половини VII века, осамосталили су се под влашћу својих кнежева. Поново су пали под власт Византије у време цара Василија I, 867-886. године, када су се дефинитивно крстили. Као самостални, два пута су добили краљевске круне од римских папа. Прву је добио Михајло Војислављевић око 1077. године, а другу Стефан Немања II Првовенчани 1217. године. Анализирајући родбинске везе краљевске куће Војислављевића и предака великог жупана Стефана Немање (I), оца (Стефана Вукана II) и деде (жупана Марка), долази се до оправданости тврђења извора да је он „израстао из бедара оних који су господарили српском земљом“ и да је и по основу крви и лозе заснивао владарска права над српским земљама. На основу истог наследног права, Србијом су владали и старији синови Стефана Вукана II ˗ Примислав и Белуш као и потомци старијег сина рашког жупана Марка, великог жупана (Немање) Уроша I, (Немања) Урош II и Деса (Десимир) и Тихомир.

Кључне речи: Кнез Вишеслав, Стефан Војислав, краљ Михајло, краљ Бодин, велики жупан Стефан Вукан II, велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Немања II Првовенчани.

Најраније податке о Србима и њиховој државности налазимо у делима византијског цара Константина Порфирогенита (911-959) када говори о њиховом досељавању на Балкан на самом почетку VII века: „Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја... Цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију која од тада тај назив носи“ (Византијски извори II 1957: 47). Из овог дела текста дознајемо да су Срби и у старом завичају, у земљи Бојки (Војки), имали земљу Србију и свог владара који је имао два сина. Један је остао да влада том старом Србијом, а други је са „половином“ народа отишао у Византију и добио вероватно пусту област 112 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

код Солуна коју је назвао Србија. Име те прастаре Србије на северу, одакле су дошли, у потоњим временима је нестало тако да се сматра да се Бојка налазила на просторима поречја горњих токова река Лабе и Одре (Новаковић 1993: 76). Порфирогенит много јасније говори о старој постојбини захумског архонта Михајла Вишетиног: „Потиче од некрштених становника на реци Висли, који су названи и Лицики.“ (Византијски извори II 1957: 60). Данас се сматра да је Константин Порфирогенит записао усмено владарско и народно предање о досељавању Срба, њиховој прапостојбини и добијању земље од византијског цара, које је трајало триста година, све до средине X века. Ипак, тако живо предање се не сећа имена првог кнеза који их је предводио у сеоби као ни неколико његових првих наследника. Први по имену познат српски кнез је Вишеслав из друге половине VIII века. У исто време се износи и тврдња да је тако важно народно предање у потоњим временима потпуно заборављено и нестало из „историјске свести српског народа“ (Коматина 2018: 5-6). Дакле, народ не памти никакву своју сеобу ни прве и потоње кнезове. „После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Кад су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јави цару да им додели другу земљу за насељавање.“ (Исто: 48-49). Пошто Срби и њихов архонт нису били задовољни земљом коју су добили код Солуна, одлучили су да се врате у своју стару постојбину. Изгледа да је један део Срба остао у широј околини Солуна јер је најстарији помен о њима онај у вези са градом Гордосервоном. Једна група Срба је из околине Солуна досељена у малоазијску Битинију 680-681. године, где је основан овај њихов град (Византијски извори 1955: 227). „И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана... опусте од Авара... то цар у овим земљама насели исте Србе...“ (Исто: 49). Ове земље и простори су им били блискији. Уколико се има у виду земља Сервија код Солуна и нове земље које су добили ˗ од Уне и Цетине до Ибра и Лаба и од Саве до Јадранског мора, разлика у величини простора је неупоредива у корист Срба у односу на Хрвате. Примећује се да су Срби два пута прошли склоп Мораве, али нису добили те земље, што би могло значити да је тај простор после аварских пустошења већ насељен и обновљен. Ту су некада живели романизовани, готизовани и аваризовани Трибали, Мези, Дарданци, Тимочани и Келти Скордисци. Срби су и у својој „прапостојбини сачињавали велику заједницу, која је запосела посебну територију названу ‹Србија›... на челу са кнезом, односно ‹архонтом Србином›, како га помиње Константин Порфирогенит.“ Значи, стигли су „на Балканско полуострво носећи са собом и најстарије елементе српске државности...“ (Благојевић 2011: 18). Цар писац каже да је Србе на Балкан довео кнез који је умро пре досељавања Бугара 680. године. Порфирогенит набраја од Византије независна племена која насељавају Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 113

читаву Далмацију: Хрвати, Срби, Морављани, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани и Неретљани – Пагани. За сва набројана племена, осим Хрвата, Дукљана и Морављана, каже да су Срби. На основу других података које износи о Дукљанима и Морављанима дознајемо да су и они Срби. Порфирогенит потом набраја архонтије ˗ кнежевине: Дукља, Травунија (која се са севера граничи са Србијом), Захумље (до реке Неретве) и Паганија (од Неретве до реке Цетине). И северно од ових архонтија ˗ од Хрватске па све до Бугарске, до реке Саве ˗ налази се Србија (Византијски извори II 1959: 34- 36). За разлику од првопоменутих кнежевина чије територије представљају само једну земљу, кнежевина Србија је много већа од свих њих заједно. Она у свом саставу има, сазнајемо од Дукљанина, земље Босну, Рашку и Подгорје, а потом и Усору, Соли, Врбас и Западне стране. Велико жупанство Рашка је имало земље Рашку, Моравице, Дабар, Будимљу и Дрину. Од краја VIII па до средине X века Србијом влада династија Вишеславића, која по свему потиче од кнеза који је водио Србе у време насељавања. Родоначелник Вишеслав, савременик Карла Великог (768-814), био је ожењен сестром жупана/кнеза Људемисла. Његов праунук Властимир је поразио Бугаре око 840. године, а то су учинили и његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник око 880. године. После пораза Срба од стране Угара у близини Саве око 950. године кнез Часлав је са својим синовима и рођацима заробљен и уморен, али то не мора значити да се стара династија потпуно угасила (Андрејић 2011: 90). О независности Срба и Србије још од досељавања сведочи Порфирогенит: „Пошто је царство Ромеја због млитавости и неспособности тадашњих царева дошло до руба потпуне пропасти... племена Хрвати, и Срби, и Захумљани, и Травуњани, и Конављани, и Дукљани и Пагани одвојише се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни не покоравајући се никоме... покоравајући се искључиво својим архонтима. Показујући потпуно одвајање, већина њих одступи и од светог крштења да не би задржали никакав залог пријатељства и покорности према Ромејима“. Међутим, у време цара Василија I (867-886) „затраже да се и они сврстају под човекољубиви јарам ромејске власти и под њеног врховног пастира... (цар) благо њих прими... и одмах посла свештенике са царским човеком... мудро нареди да њима владају они које они сами изаберу и као на неки начин рукоположе“ (Византијски извори II 1959/2007: 14, 79). Међутим, Константин Порфирогенит тврди да „како кажу“ племена Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани, Пагани и Хрвати „немају архонте (кнезове), већ само старце жупане (Исто: стр. 14-15). Имајући у виду појаву термина „Склавинија“, „Склавиније“, „склавиније“, ова тврдња византијског цара се не може прихватити ако се има у виду његова друга тврдња (Византијски извори I, 1955, стр. 125, 177). У Спису о церемонијама Константин VII Порфирогенит наводи адресе писама које цареви Константин 114 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

и Роман шаљу страним владарима. Наводе се и архонти јужнословенских племена и земаља ˗ Срба, Захумљана, Конављана, Травуњана, Хрватске, Дукље и Моравије (Исто: 78). О најстаријим српским земљама говори и Дукљанин. Он каже да је један од раних српских владара по имену Светопелек, који је владао у време римског папе Стефана (VI) 885-891. и византијског цара Михајла (III) (Исауријанца) 856-867. године, према старим папским и византијским повељама пописао међе и границе својих покрајина и области (Perčić 1999: 48). Дукљанин не помиње да су у време папе Стефана владали Василије (867-886) и Лав VI Мудри (886-912). Светоплук је, према садржају старих повеља које је добио и прочитао на сабору пред народом, написао своје повеље, поделио покрајине и области, одредио међе и границе, и то на следећи начин: „по току река, које теку са планина и утичу у море према југу, назва Приморје; реке пак које теку са планина у правцу севера и утичу у велику реку Дунав (реку Сурбију) назва Србијом. Затим подели Приморје у две покрајине: од места Далме, где је тада боравио краљ и одржавао сабор, до Валдавина (Винодола) назва Бела Хрватска... Исто тако од истог места Далме до града Бамбалоне, који се сада зове Дирахиј (Драч), назва Црвеном Хрватском... Србију пак, која се зове и Загорје, подели у две покрајине: једна од велике реке Дрине у правцу запада све до планине Пине (Борове), коју још назва Босном, другу пак од реке Дрине у правцу истока све до Лапије (Лаба) и Лабеатског језера (Скадарског), коју назва Рашком.“ (Исто: 50-51). Рашка се на истоку граничила са кнежевином Моравом, а на западу са Босном. Према Дукљаниновој подели, Босна се на западу граничила са Хрватском и њеним источним жупама (Цетина, Имота, Дувно, Плива, Псет и Крбава) и реком Уном. Њена северна граница била је река Сава. Дукљанин каже да је Светоплук према рекама поделио краљевину на области одн. земље. У свакој области је поставио на власт војводе „од своје браће по крви“, којима су били подређени жупани и сатници. Јасно је да више жупа чине једну земљу (Исто: 51). Што се тиче Дукљанинове Србије, која се зове и Загорје, и њене поделе на две покрајине ˗ Босну и Рашку, мишљење је опште позитивно. Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Далмација (Паганија), Травунија и Хум, а континенталне: Рашка и Босна. То су најстарије српске земље. Поимање свесрпске (континенталне) земље и приморских (српских кнежевина) осведочено је и много касније у титулатури Стефана Немање II Првовенчаног: „сверпске земље и поморске“. Имајући у виду да је Стефан Првовенчани крунисан према „првом оточаству краљевства“, односно по узору на прве српске краљеве XI-XII века (Михајла, Бодина, Радослава, Доброслава, Кочапара, Грубешу, Градихну и Ђорђа Бодина), то значи да су и они позивали на право на „све српске земље и приморске“. То свакако важи и за кнеза Часлава и његове претходнике ˗ Петра, Мутимира, Властимира и Вишеслава IX-X века. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 115

Међутим, у нашој и страној историјској науци остало је потпуно непримећено да Дукљанин помиње још једну Србију. Ову Србију Дукљанин помиње на првом месту као покрајину која је у сливу река које теку у правцу севера и утичу у Дунав, а не у Саву. Јасно је које реке утичу у Дунав ˗ Велика Морава, Западна Морава са Ибром, Јужна Морава са Нишавом и Топлицом, Млава, Пек и Тимок. Постаје јасно да је у питању Моравска Србија. Најстарији помен балканских Мораваца и архонтије Мораве сачуван је у анонимном спису Баварског Географа 817. године. И арапски писац Ал Масуди 940-950. године каже да за Србима иде племе Морава. Морављани су око себе окупили Бодриће, Браничевце, Кучане и Тимочане и формирали своју кнежевину. Они су сматрани Србима ако се има у виду да је тема Морава преименована у тему Србија. Порфирогенит за Мораву, као и за Србију, не наводи које су њене жупе. Из неког разлога нема ни описа обима кнежевине Мораве. Кнежевина Морава је обухватала оптимално простор од Западног Срема, јужне Бачке и јужног Баната до Скопске Црне Горе и Шар планине на југу. У питању су земље Срем, Кучево, Браничево, Тимок, Моравице, Раса, Топлица, Нишава са Врањем, Хвосно, Липљан и Призрен (Андрејић 2016: 61, 241). Дакле, постаје јасно да се на западу Срби и Србија граниче са Хрватима и Хрватском, на северу са Славонијом и Славинима, а на истоку са Србијом ˗ Моравом и Морављанима. Када се каже да се Србија граничи на истоку са Бугарском, то не значи да се етнички граничи са Бугарима. Пошто се Србија простире на истоку до Лаба (и Раса), то значи да је то граница са Српском Моравом. Из извора се не да закључити где је још источније била граница Мораве са примарном Бугарском. Ако се има у виду да су и Тимочани били у савезу са Моравцима, граница на истоку била је на линији река Искар – планина Бојана (Исто: 12). Дукљанин помиње Босну, Срем и Рашку, које су очигледно под врховном влашћу Србије кнеза Часлава. Осим кнеза Часлава, помињу се и неименовани жупан Рашке, дрински и рашки жупан Техомил и кнез Будислав, али се не помиње име његове земље. Имајући у виду где су српске земље којима влада Часлав ˗ Дукља, Босна, Захумље, Травунија, Конавли, потом Срем и Рашка, јасно је да кнез Будислав влада неком земљом источно од ових земаља. Тамо, у тој кнежевини родио се и живео и будући рашки жупан Техомил.1 Из Дукљаниновог сведочења се види и да у ратним догађајима између кнежевине Србије и Угара не учествује кнез Будислав. Очигледно је да Будислав и Моравци (Бодрићи ˗ Браничевци, Кучани) и Тимочани нису

1 Пре него што је отишао кнезу Чаславу, Техомил је „чувао стада оваца код некаквог кнеза коме је било име Будислав“. Овај кнез „Будислав свагда је ишао са њим у лов. Једном у лову Тихомиљ нехотице удари штапом једну кучку по имену Палузија, и она цркне. И обузет страхом, јер ју је кнез веома волео, утекне и дође Чаславу, који га одмах прими.“. (Perčić 1999: 56-57) Према Срећковићу, угарским трупама које су поразиле кнеза Часлава у Срему (Мачва) командовао је кнез Удислав – Будислав (Срећковић 1882: 2, 31, 40-41). 116 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

на страни Угара, али ни на страни Србије кнеза Часлава. Произилази да је кнез Будислав онај независни архонт Морав/и/е (Андрејић 2011-а: 35-36). На просторима архонтије Мораве Византија ће успоставити тему Мораву, а потом је преименовати у тему Србија.2 Термин „земља“ у српским изворима тумачи се у смислу „историјске области са тачно одређеним границама и одређеним степеном политичке самосталности“. Реч је о старим српским областима које су Срби „населили после досељавања на Балкан“, а то су „српске земље“, „све српске земље“, „свих рашких земаља и приморских“, „свих рашких земаља и Диоклитије и Далмације и Травуније и Захумља“. Земља се састоји од већег броја жупа. Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Далмација (Паганија), Травунија и Захумље. Уз „Рашку и земљицу Босну“, то су најстарије српске земље (Мишић 1999: 135).

* Према Константину Порфирогениту, „Цар Ираклије (610-641) послао је и довео свештенике из Рима и једног од њих учинио архиепископом и епископом... и покрстио Хрвате. У то време ови Хрвати су за архонта имали Поргу“; „довео је цар (Ираклије) свештенике из Рима и покрстио их (Србе)“; (пошто су Хрвати победили Франке) „затражили су свето крштење од епископа Рима и епископи су били послати који су их покрстили у време Порина, њиховог архонта“. Али, већи део Срба и Хрвата се није крстио. Потпуно су се покрстили „у време цара Василија (I) (867-886), христољубивог цара, они су одаслали (Србима, Хрватима, Захумљанима, Травуњанима, Конављанима, Диоклићанима, Паганима и Морављанима) посланике молећи и тражећи да они који су били некрштени приме крштење и да буду, као од почетка, потчињени царству Ромеја...“ (Византијски извори II 1959: 40-42, 32-33, 49, 16). Ко су посланици које је Србима послао цар Василије? Јесу ли то Методије и његови ученици? У то време Србијом влада кнез Мутимир (851-891) и од њега је папа Јован VIII тражио да се стави под јуриздикцију Панонске дијецезе, а у њој је столовао Методије. Према Дукљанину, покрштавање Словена – Срба догодило се у време легендарног краља Светопелека – Светимира, чије време владања ставља у доба мисионарског рада Константина и Методија у време римског папе Стефана (VI) (855-891) и цара Михајла (II) (856-867): „За време овога (Светимира) процвета попут руже неки филозоф по имену Константин из града Тесалонике (Солуна), син неког патриција Леона... дође у земљу Казарију...

2 Иако се Дукљаниново писање у првом делу његовог Летописа базира на легендама, епици и произвољном уметању садржаја, неспорна је историјска личност Часлава а, чини се, и Техомила и Будислава. Прилично уверљива епизода о Чаславу, Техомилу, Будиславу и рату са Угарима је у Барски летопис доспела из неке нама данас непознате хронике. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 117

После тога обрати сав бугарски народ... краљевство преузме његов син по имену Светопелек... Кад је прелазио преко краљевства краља Светопелека... По његовом приповедању поверова краљ Светопелек у Христа и покрсти се заједно са целим својим краљевством... опростивши се (Константин Кирил)... отпутује у Рим.“ (Perčić 1999: 46-47). Имајући у виду да је Константин боравио у Сирмијуму и код владара Моравске, до покрштавања Срба Морављана дошло је убрзо после покрштавања Бугара, за време папе Стефана а пре смрти цара Михајла. Срби Морављани су крштени највероватније 866. године. Имајући у виду Порфирогенитов извор о крштењу Хрвата и Срба, долази се до сазнања да су се Срби у тзв. Загорју – континенталној Србији крсти после Срба Морављана, у време папе Стефана VI и цара Василија I (870-880). Из Бугарске је у Мораву 863. године стигао св. Методије. Кедрин тврди да је Методије бивши византијски живописац бугарског цара Бориса и у време његовог крштења слика његова дела (Добровски 1825: 60-61). Методије је од стране римског папе Адријана II (867-872) био посвећен за епископа 868. године и послат у Моравију, где је боравио са седиштем у Београду. Тврди се и да је Доњопанонски кнез Коцељ поставио Методија за архиепископа Паноније при столу Светога апостола Андроника. И папа Јован VIII 879. године Методија ословљава архиепископом Паноније. За епископе Сирмијума се понавља тврдња да је њихов први архијереј св. Андроник. Папа Јован VIII 880. године Методија ословљава архипескопом Моравске цркве (Исто: 62-64). Међутим, ни после путовања у Цариград (881-882) Методије није успео да створи трајну словенску црквену организацију. Умро је у Морави – Сирмијуму кнеза Светоплука 889. године (Андрејић 2016: 18, 29). У то време је папа Јован VIII тражио од кнеза Мутимира да се врати под утицај Панонске дијецезе имајући у виду обновљену Методијеву Панонско- сремску архиепископију. Уколико је у питању српски кнез Мутимир, савременик папе Јована VIII, то претпоставља да је и у „крштену Србију“ стигао Методијев мисионарски рад. У складу са претходним, примећено је да најмлађи син кнеза Мутимира има хришћанско име Стефан, као и синовац Петар. То значи да су кнез Мутимир и његов брат Гојник већ били хришћани (Ћирковић 1994: 151-152). Према нашим схватањима, Стефан и Петар су били рођени 847-848. године, а то би значило да је до крштења Србије дошло у време власти кнеза Властимира (Андрејић 2011: 90). Крштење Властимира и његових синова и унука могло је доћи у то време ако се има у виду византијско посланство пустиножитеља Николе и Неофита из IX века. Када су се вратили од „Трибала“, у Драми их је срео Герман (цариградски патријарх) (Свети) (Dujčev 1961: 53-60). Збуњује чињеница да је св. Герман био патријарх у првој половини VIII века (715-730). То је време власти над Србима неименованог кнеза, оца кнеза Вишеслава. Вишеслав је владао од око 776. до око 800. године и једини је међу јужнословенским владарима у периоду VIII-IX века кога извори познају под тим именом. 118 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Анализирајући писмо папе Јована VIII упућено кнезу Мутимиру у коме га прекорева и за неканонски постављеног епископа и непокорно свештенство и тражи да цркву своје земље потчини дијецези Паноније онако како су његови преци били потчињени престолу апостола Петра, долази се до закључка да су Срби имали неку врсту црквене самосталности пре мисије Ћирила и Методија. То упућује да их папа опомиње јер су присталице патријарха Фотија. То би био посредан доказ да су Срби још од цара Ираклија имали архиепископа постављеног из Рима. Уочавајући археолошки истражене цркве у Рашкој и Дукљи из IX века које имају епископске престоле у олтарским апсидама, ова тврдња се још више поткрепљује (Јанковић 2007: 220-221). Данас је актуелизовано мишљење да је крстионица „словенског“ кнеза Вишеслава низом манипулација и грешака приписана извесном хрватском кнезу иако ниједан под овим именом није постојао. Крстионицу је наручио „Јован презвитер у време кнеза Вишеслава и то у част св. Јована Крститеља да слави њега и његовог штићеника“. Данас преовладава мишљење да је у питању владар неких кнежевина у источном делу Јадранског приморја (Паганије, Захумља, Травуније, Дукље или Србије) из IX века и да је за њега у Венецији клесана ова крстионица (Klaić 1972: 197-198; Jakšić 2006: 40-45). Према стилу израде, крстионица се хронолошки ставља у крај VIII и почетак IX века, а кнез Вишеслав у крај VIII века (Karaman 1960: 107-109; Beloše- vić 1997: 132-136). На бази аналогије украса стубића са крстионице кнеза Вишеслава и стубића пронађеног у цркви на Превлаци код Тивта постоји тврдња да се налазила уз северни зид цркве која је била саборни храм кнеза Вишеслава (Јанковић 2007: 100-102) и претпостављено је да је кнез Вишеслав имао резиденцију на Превлаци као и да је у то време Зета престона земља читаве Србије (Исто: 211). Произилази да су Срби од 628. године до времена византијског цара Василија I (867) били под духовним утицајем Римске цркве. Такође, произилази и да су Срби у време Ираклија укључени у постојећу црквену организацију. Папа Јован X (914-928) у свом писму краљу Хрвата и војводи Захумљана тврди да су Словени одавно крштени, далеко пре Саксонаца (крштених 827-844) (Византијски извори III 1966: 97). Чини се да су Срби у време Светоплуха – Светопелека и св. Методија у својим земљама и кнежевини имали устројену црквену организацију. На основу натписа на крстионици у коме се свештеник Јован позива само на кнеза Вишеслава, а не и на византијског цара, произилази да је Србија у то време независна. То би значило и да је кнез Вишеслав био овенчани – крунисани владар у цркви сопствене државе. Свештеника Јована је морао посветити епископ или архиепископ државе кнеза Вишеслава. То је разлог и бележења српских владара по имену од Вишеслава. Ако је постојала нека помесна српска црква, њено средиште је морало бити у Дукљи (Јанковић 2007: 219). Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 119

Крунисањем дукаљанско-српског краља Михајла од стране римског папе отворен је пут за оснивање прве архиепископије која би покривала све српске територије под папским палијем. Сматра се да је у време власти Михајловог сина Бодина дошло до проглашења римокатоличке архиепископије са седиштем у Бару 8. јануара 1089. године у време антипапе Климента III. Барска архиепископија захватала је градове ˗ Дукљу, Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, целу област Србије, Босне и Травуније (Кашић 2004: 66). Први пут после 732. године римске папе преговарају о повратку својих надлежности у источном Илирику, на целокупну територију где живе Срби. Међутим, већ рођаци краља Бодина ˗ велики жупани Вукан и Марко, којима је дао на управу Рашку, које силом које милом окрећу се ка Истоку. Тај „повратак“ се одвијао од 1127. до 1150. године. Орбин каже да је епископ Србије био Ћирил (1141), епископ Босне Владислав, Требиња Константин, а Захумља Шимун – Симеон (Орбин 1968: 18.).

* Када је кнез Властимир умро, наследила су га тројица синова: Мутимир, Стројимир и Гојник и једна кћер. Иако су поделили територију, врховни владар је био Мутимир. Реља Новаковић је смело претпоставио да је Мутимир имао централне и највеће делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве. Гојник је имао прекодринске крајеве (зато је лако могао избећи код Хрвата), а Стројимир земљу према Бугарској (Метохија) (Новаковић 1968: 163). Мутимир је имао три сина: Прибислава, Брана (рођен пре 867) и Стефана (рођен 870-874). Прибислав је имао сина Захарију, а Бран сина Павла. Стројимир је имао сина Клонимира (погинуо 897-898). Гојник је имао сина Петра (рођен 870-874) (Спасић, Палавестра, Мрђеновић 1991: 19; Веселиновић, Љушић 2002: 5; Андрејић 2011: 90). После смрти Властимирове „примише владу над Србијом три његова сина, Мутимир, Стројимир и Гојник разделивши земљу. На њих навали владар Бугарске Михајло Борис...“ (Атлагић, Милутиновић 2002: 9). Бугарски историчар Златарски је давно написао да је Властимир умро око 850. године и ова Порфирогенитова прича о рату између Бугара и Срба једва да је истинита. Но и поред тога, сматра да је овај рат био између 854. и 860. године (Златарски 1971: 36-37). Пошто Порфирогенит Бориса назива и Михајлом, јасно је да се овај напад десио после његовог покрштавања 867. године. Дакле, против Србије је заратио и бугарски кан Борис (852-889), али је његова војска била потучена, а његов син Владимир и дванаест великих бољара су заробљени. Као знак добре воље, Мутимирови синови су их ослободили на граници код града Раса (Ћирковић 1994: 148). По свему судећи, границу Србије и Бугарске на истоку представљао је Копаоник са Ибром. Велико и Јужно Поморавље је било у власти Бугара. Српска историографија се није усагласила око времена овог рата, а бугарска у новије време сматра да је то било недуго после 863. године (Андреев, Лалков 1996: 72). 120 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Међутим, Мутимир и његова браћа су се после тога завадили. У том сукобу је победио Мутимир, ухватио је Стројимира и Гојника и предао их кану Борису, а код себе задржао Гојниковог сина Петра. Петар је успео да побегне и нађе уточиште код Хрвата. Ово протеривање је извршено после 880. године пошто је Петар био рођен 870-874. године, па је као дете задржан (Андрејић 2007: 159). Благојевић сматра да је Мутимир осигурао подршку Бугарске још пре него што је ушао у сукоб са браћом. „Једино се овом чињеницом може објаснити зашто је своју млађу браћу предао на чување бугарском кнезу и зашто је овај то прихватио. Неузнемираван од Бориса, Мутимир је владао до смрти 891-892.“ Порфирогенит каже: „Пре наведени брат у Бугарској, Стројимир, (реч је о његовом протеривању) имађаше сина Клонимира, кога Борис ожени Бугарком. Од њега се роди у Бугарској Часлав.“ (Атлагић, Милутиновић 2002: 70) Дакле, пре протеривања Стројимира и Гојника, Клонимир је већ био у Бугарској, а то значи да је тамо упућен као дете и када је достигао одређено доба, ожењен је неком знатном Бугарком.3 Клонимир је вероватно један од оне двојице „робова“ који су дати Бугарима нешто после 863. године. Стројимир и Гојник су били протерани после 880. године, када је Клонимир већ био пунолетан и ожењен. Највероватније је да су са њима били прогнани и неки њихови привржени жупани. У изгнанству (у Бугарској) „Стројимир је провео остатак живота“. После Мутимирове смрти (891-892) завладао је његов најстарији син Прибислав. Он је владао кратко, јер му је власт преотео брат од стрица Петар Гојников. Сада су се у хрватском избеглиштву нашли Прибислав и његова браћа Бран и Стефан. На бугарски престо је 893. године дошао Симеон. Уз помоћ Хрвата, Петра је напао Бран 895-896. године, али је заробљен и ослепљен. Две године касније Петра је напао Стројимиров син Клонимир који је успео да заузме град Достиник, али је у следећим борбама страдао (897-898). Српски кнез Петар се одржао на власти и чак склопио кумство са каном Симеоном. Пошто је Петар стао на страну Византије у њеном рату против Симеона (913-917) који је у међувремену крунисан за цара, Бугари су послали војску на челу са Павлом Брановим и на превару заробили Петра кога су одвели у Бугарску, где је у заточеништву и умро. Пронађен је печат кнеза Петра из IX-X века са натписом: „ (У име Оца и Сина и Светога Духа) Петру архонтос Диоклиа, Амин“ (Schlumberger 1884: 20). Павле је владао само три године (до 920) јер га је напао његов брат од стрица Захарија, који је до тада живео у Цариграду. Павле је успео да зароби Захарија и да га преда Бугарима. Пошто је и Павле прешао на

3 Своједобно је Панта Срећковић тврдио да је Клонимир рођен у Бугарској после прогона Стројимира, односно после 880. године. Клонимира је оженио бугарски кнез Борис неком знатном Бугарком која му роди сина Часлава. Стројимир је „вероватно умро у Блгарији“ и Часлав је остао сироче (Срећковић 1882: 3, 48). Са овим се слаже и мишљење Златарског (Златарски 1971: 39). То би значило да је Клонимир у време смрти 897-898. имао једва 17 година, да је већ био ожењен и да је добио сина Часлава. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 121

страну Византије, Симеон је сада на њега послао са војском Захарију, који је успео да дође на власт. Павле је отишао у изгнанство. Међутим, Захарија се окренуо Византији, свом старом савезнику, тако да је уследио нови напад Бугара. Први напад је успео да заустави потпуном победом тако да је одсечене главе бугарских заповедника, који су и раније нападали Србију, послао у Цариград. Следећи бугарски напад (924) под командом тројице војсковођа по имену Книн, Имник и Ицвокле био је застрашујућ тако да је Захарија напустио земљу и отишао у Хрватску. Цар Симеон је и овога пута са својом војском послао једног српског династа који је био васпитан на бугарском двору. Био је то Часлав, син Клонимиров, унук Строимиров. Сви жупани који су дошли да приме новог кнеза похватани су на превару и одведени у Бугарску, а са њима је одведено и много становништва. Други део је избегао у Хрватску, а трећи се склонио у Византију. Порфирогенит тврди да је Србија потпуно опустела. Златарски је исправно закључио да је Србија том приликом била присаједињена бугарском царству (Златарски 1971: 446-459) тако да се оно на западу граничило са Хрватском. Ситуацију после смрти цара Симеона (927) одмах је искористио Часлав и са четворицом жупана успео да побегне из Бугарске. Ако се имају у виду Пофирогенитове речи да је „после седам година после покоравања Србије“ Часлав побегао у Србију, онда би то било 931. године (Исто: 517, 669). Вратио се у Србију и признао врховну власт Византије, а расељено становништво се повратило из Бугарске, Хрватске, Угарске и Византије (Ћирковић 1994: 156- 160). Порфирогенит каже: „А и много што побегавши из Бугарске дођоше у (Цари)град, цар ромејски обуче и обдари... и посла Чаславу...“. Дакле, ово су могли бити још неки жупани и значајне личности из владарске династије. Часлав је око 950. године ушао у сукоб са Угарима који су потучени до ногу, а њиховог војсковођу Киша је убио млади Тихомил. Као награду, Часлав му даде Дринску жупу и кћер рашког жупана за жену. Кишова супруга и жупан Будислав су се поново сукобили са Чаславом и до одлучујуће борбе је дошло у Срему. Српска војска је поражена, Часлав је ухваћен „са свим његовим“, а потом су повезаних руку и ногу бачени у Саву и тако „пропаде он и угаси се његов дом (династија).“. Међутим, Ћирковић данас сматра: „Са Чаславом се прекидају подаци о првој српској династији.“. Ипак, „није познато да ли је изумрла, или су се наследници одржали у неком од делова ‹крштене Србије›... У том изразито тамном периоду српске историје.“ (Ћирковић 2004: 22). У српској историографији се сматра да је Часлав убијен око 950, а Златарски, и не само он, да је погинуо око 960. године (Златарски 1971: 670). Ово страдање је преживео Тихомил – Тихомир, који је после владао Рашком (Исто: 166; Андрејић 2002: 78-82). Тихомир је имао, по свему судећи, два сина: Љутомира и непознатог, таста Прелимировог (Предимировог) (Исто: 76, 82). Постоје мишљења да је јединствена Србија трајала до смрти кнеза Часлава (око 960). Његовом смрћу се угасила и прва српска владарска династија Вишеславића – Властимировића. Међутим, преживео је бар један син кнеза 122 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Часлава, који је владао до 971. године. Крајем X и почетком XI века међу цариградском аристократијом јавља се породица Сервлијас – „од Србије“, која се истицала својим великим богатством. „Нема довољно података за закључак да она потиче управо од ‹кнежева од Србије›.“ (Коматина 2018: 26). Босна је, каже Мргић а што није спорно, сукцесивно улазила у састав Самуилове државе (998-1014), Византије цара Василија II (о. 1018-1025), Дукље кнеза Војислава и краља Бодина (XI-XII век). Краљ Бодин је у Босну за жупана упутио Стефана Бодина 1082-1985. године, чије је седиште било у жупи Босни. Његови потомци би могли бити „митични“ жупани – бани Вукмир и Крешимир (Андрејић 2007: 130-131). Босна, као и Рашка, у време цара Манојла Комнена је у саставу Византије (око 1166), а њен вазал ће бити и бан Кулин. Дакле, Босна је још увек била потчињена Србији, а та повезаност ће трајати све до доласка на власт банова династије Котроманић од 1232. године. Краљ Бодин је у Рашку упутио жупане Вукана и Марка, чији ће потомци њоме стално владати, а потом и читавом Србијом, искључујући Босну која се осамосталила и на крају завладала и западним српским крајевима.

* На простору „континенталне“ Србије подигнута су два устанка на челу са Стефаном Војиславом ˗ први 1034-1036, а други 1039-1040. године. Он је у изворима познат као „Травуњанин Србин“. По свему судећи, био је потомак травунских кнежева који су пореклом од кнеза Крајине и кћерки српског кнеза Властимира из IX века. Његов отац Драгомир је био кнез Травуније и Захумља, а мајка кћер рашког жупана Љутомира (Андрејић 2011: 90-91). Стефан Војислав је створио јединствену државу на простору Србије (Босне и Рашке), Дукље, Травуније и Захумља. Скилица каже да је Стефан Војислав, архонт Срба, „пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба... и заузео илирске планине и Трибале и Србе и околна племена“ и приграбио „десет кентенарија злата“ из византијског брода који се разбио о „илирске обале“. Пошто је Војислав одбио да врати злато, византијски цар је послао војску на Србе, али је она поражена. Упућена је нова велика војска под командом архонта Драча патрикија Михајла, која је упала „у земљу Трибала“. Ова војска је несметано пљачкала пределе земље, а до сукоба је дошло тек у теснацима на њеном повратку. Срби су страховито поразили и ову војску тако да је убијено 40.000 војника и 7 стратега (Византијски извори III 1966: 156- 162). Занимљиво је да се помињу народи ˗ Трибали, Срби и околна племена. Сматра се да су Трибали исто што и Срби Морављани, а остаје нејасно која су то околна племена и да ли су у питању, такође, Срби. Навођење ових народа и племена јасно упућује на то да су у питању најмање три територије. Поп Дукљанин Стефана Војислава зна као Доброслава, који је са синовицом цара Самуила имао петорицу синова: Гојислава, Михајла, Саганека, Радослава и Предимира. Када је избио устанак, позван је Доброслав Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 123

– Војислав са својим синовима да преузме власт. Уследио је рат у коме је ослобођена земља и задобијене територије на истоку све до Топлице. Потом је једну војску упутио „у правцу истока“ до места Вурање – Врање да тамо чека. А он „сам пак са сином својим Радославом навали на западне стране... А Радослав (у бици)... стигне до војсковође... посече га мачем... Над Грцима је тога дана извршено велико сатирање и покољ ...“. Византијски цар је успео да придобије жупана Рашке, бана Босне и кнеза Хума и Захумља, а са источне стране је упутио војску из Драча према Бару. Ова војска је од Срба нападнута код Папратне док је логоровала у току ноћи и потом била сатрвена. После тога је кнез Војислав упутио војску на челу са сином Гојиславом против хумског кнеза Љутовита, који је заузео Травунију. После победничког двобоја са Љутовитом и његова војска је савладана (Perčić 1999: 75-81). Постаје очигледно да је Војислав подбуњивао народ док је био у служби византијског цара и да су му се придружили Срби у источној земљи, све до Јужне Мораве. Јасно је да се већ 1040. године део Морављана побунио и ушао у састав Србије. Живковић јасно упозорава на Попа Дукљанина који каже да је српски краљ Михајло послао синове Бодина и Владимира да заузму Рашку, а пошто су то учинили, предали су је на управу брату Петриславу. То се догодило између 1067. и 1071. године, у време власти цара Романа IV Диогена. „Бугари“ су од Михајла тражили да им пошаље сина Бодина за владара. Дошло је до велике битке код Призрена, а потом су устаници заузели град. Бодин и Петрило са српским ратницима и устаницима и Ђорђе Војтех са својима срели су се у Призрену. Ту је Бодин извикан за цара са титуларним именом Петар. Војска је подељена на три дела. Први део се са Петрилом упутио ка Охриду, Бодин је кренуо ка Нишу, а Војтех ка Скопљу. После заузимања Охрида, Петрило је напао Касторију, али је био поражен. Када је нападнут, Војтех је без борбе предао Скопље. Бодин је освојио Ниш, а потом је „уништавао све што је стигао, пљачкао и злостављао све оне који га нису примали или му се нису покоравали“. Очигледно је да је један део становника остао веран царству. Бодин се упутио ка Скопљу, али је упао у заседу на Паун пољу код данашњег Урошевца. Његова војска је поражена, а он заробљен (Исто; Андрејић 2016: 55).

* У време пред долазак на власт краља Михајла (1046-1081) његов најстарији брат Гојислав био је глава куће и са најмлађим братом Предимиром владао је Травунијом. У суседном Хуму владају Љутовитови синови Мирослав и Страшимир. Љутовит је изгубио мегдан са Гојиславом и од последица задобијених рана је умро, што је изазвало мржњу. Непријатељи изазову побуну у време болести Гојиславове и убију га у постељи, а његовом брату Предимиру одсеку главу. Преостала браћа ˗ Саганек, Радослав и краљ Михајло ухвате убице и „у мукама и најгрознијом их смрћу поморе”. После тога је организован државно-црквено-народни сабор на коме се „Радославу оба брата (Михајло и 124 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Саганек) закуну... да Радослав и његови наследници владају... Тада Радослав искупи род, оде и уђе у Травунију и победи је и заузме: и после уђе у Хум и освоји га.” Касније се Михајло завади са Радославом и рашким жупаном и због те свађе Михајло почини „највећи грех пред Богом; погази заклетву...” Михајло је имао седам синова: Владимира, Пријаслава, Сергија, Дерију, Гаврила, Мирослава и Бодина, а из другог брака са грчком принцезом, сродницом цара Мономаха, имао је још четири сина: Доброслава, Петрислава, Нићифора и Теодора. Срећковић наводи у вези са Локрумским исправама ˗ за које је касније утврђено да су фалсификат на власништво, али су личности по свему стварне да би се дала јачина фалсификату ˗ да Михајло има и кћер Тихославу, чија је кћер Бела била калуђерица (Срећковић 1884: 412). Михајло „освоји жупанију Рашку” и предаде је на управу сину Владимиру (Исто, стр. 348). Краљ Михајло је свог сина Бодина послао у Призрен у помоћ Ђорђу Војтеху, који беше подигао устанак од Видина до Скопља. Бодин је у бици на Косову код места Пауни поражен и заробљен. Упућен је у Цариград, а потом у Антиохију, одакле га је отац ослободио уз помоћ млетачаких трговаца. Бодин је признат и за цара Бугарске под именом Петар Бодин. Михајло је Бодину „поново поверио ранију власт”, за коју се не зна каква је и у ком делу земље. Бодин се оженио Јаквинтом из норманског Барија око 1081. године. После очеве смрти завладао је Босном и Рашком, а са запада су га ословљавали „Бодин, преславни краљ Словена”. У Рашкој је поставио на власт двојицу дворских жупана ˗ Вукана и Марка, а у Босни Стефана. Византинци су успели да у једној крвавој бици победе и по други пут заробе Бодина. Није познато када и на који начин је поново ослобођен, али се вратио на власт пре 1091. године, а 1097. је у Скадру пријатељски дочекао крсташе који су кренули на Исток преко Далмације на челу са грофом Рајмондом Тулуским. Дукљанин каже да је Бодин дуго владао у сталним свађама са својим стричевићима, од којих је Бранислава и Градислава са сином Предихном пред капијом града Скадра дао јавно посећи (Исто: 412). Овде се због много података мора поново рећи да је Бодин имао многобројну браћу од оца краља Михајла: Владимира, Пријеслава, Сергија, Дерију, Гаврила, Мирослава, Доброслава (краљ), Петра, Нићифора и Теодора. Краљ Бодин је са Јаквинтом имао синове: Михајла, Ђорђа (краљ), Аргирица и Тому. Бодин је имао четири рођена стрица: Гоислава (убијен), Саганека, Радослава (краљ) и Предимира (убијен). Краљ Радослав је имао бројне синове и кћери: Бранислава, Градислава, Хвалимира, Стањихну, Кочапара (краљ), Гојислава, Доброслава и Печенега. Бодинов брат од стрица Бранислав је имао синове: Предихну, Петра, Градихну (краљ), Тврдослава, Драгихњу, Драгила и Грубешу (краљ). Краљ Градихна је био ожењен сестром Стефана Немање и са њом имао синове: Радослава (кнез), Лобара (Иваниш) и Владимира. Један од његове браће ˗ Драгихна има синове: Првоша, Грубишу, Немању и Сирака - Страцимира и са њима се завршава Летопис попа Дукљанина. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 125

Пре добијања краљевске круне од папе српски кнез Михајло је имао византијску титулу протоспатора, коју је добио од византијског цара Константина IX Мономаха 1052. године. Војислављеви синови Михајло и Радослав су краљевска права и заставу св. Петра добили од римског папе. Кнез Михајло је добио круну из Рима нешто пре 1077. године. Круне од папе су 1075. и 1076. године добили руски, пољски и хрватски кнезови. Михајло је добио круну из Рима пре 1078. године после неуспешног устанка на простору Мораве, који је водио његов син Бодин са Ђорђем Војтехом. Када је Бодин дошао на власт у Србији, од цара Алексија I Комнина (1081-1118) добио је звање протосеваста, при чему је добио признање и титуле краља у форми „ексусијастис“. Краљ Бодин је још једном био заробљен од стратега Јована Дуке (1085-1090) и заточен у Цариграду. Када је умро краљ Михајло 1082. године, старац Радослав са осам синова и четири кћери „радосно предусретну свога синовца Бодина” и његову војску и призна га за краља. Када је умро, бивши краљ Радослав са великим почастима буде сахрањен у манастиру св. Петра у Пољу код Требиња исте године (Исто: 383). После измирења са синовима краља Радослава, Бодин улази у Рашку и постави у њој на власт два жупана ˗ Вукана и Марка, који се у изворима појављује и под именом Miro, из чега је Срећковић извео закључак да се он зове Мирослав јер је грешком преписивача Летописа попа Дукљанина означен као Марко. За Мирослава (Марка) већ је била удата Marciuicii, кћер краља Бодина, за коју Срећковић каже Рикатина Мирослављевица. За Бодиновог сина Владимира била је удата кћер жупана Вукана (Исто: 412, 414). У то време Бодин је поставио на власт у Босни извесног Стефана (можда некога од своје браће титуларног имена). Срећковић тврди да се Вукан оженио ћерком Стефана, бана Босне (Исто: 404). По неким историчарима, жупан Вукан је Бодинов дворанин, а његов брат Марко (Мирослав) зет краља Бодина (Синиша 1892: 3). Кукуљевић на једном месту каже: „Вуканов сестрић Стефан Вукан га је наследио на престолу.“ (Kukulje- vić Sakcinski 1881: 110). То би значило да је сестра Вуканова била удата за Марка, а то не може бити тачно јер су Вукан и Мирослав (Марко) браћа. Зна се да је Вуканова ћерка, не помињу се његови синови, била удата за Владимира, синовца краља Бодина. Владимир је имао сина Михајла за кога архиепископ барски Гргур каже (1170-1180) да је нападнут од ујака. Ти његови ујаци су Стефан Немања и његова браћа, а пошто је Вуканова ћерка мајка Михајлова, значи да је Немања њен брат. Из тога следи да је Вукан отац Стефана Немање (Станојевић 1930: 4). Било је то у време Немањиног напада на Бар који није могао очекивати помоћ од кнеза Радослава, јер је он „потиснут од ујака”. То опет значи да је Немањина рођена или нека друга сестра заправо мајка кнеза Михајла. Међутим, Немања и његова браћа нису Михајлови рођени ујаци, већ ујчевићи. И овај податак нам даје на знање да је Немањин отац неко од потомака жупана Вукана или Марка ˗ Мирослава. Сину Градихњином, кнезу Радославу, Немања јесте рођени ујак. Немањина сестра је била удата за дукљанског краља Градихну по родословима н.н. Рашанка. Уз помоћ 126 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Марка, Вукан убрзо „држи сву власт у Далмацији” и врши успешне продоре на Косово против византијског цара Алексија Комнена. Иако је више пута побеђивао Византију, цар је 1094. године приморао Вукана на преговоре и давање талаца међу којима су, по Станојевићу, и његови малолетни синовци (Исто: 4-5) дечаци Стефан Вукан II, Урош I и бар још један њихов брат („рођаке и изабране жупане”). Стефан Вукан II је тада могао имати до 14, а Урош I до 10 година, па би били рођени око 1080, односно 1084. године (Исто: 5). То значи да је и Стефан Вукан II рођен у Дукљи, у Рибници, око 1080. године. О времену после ступања на власт у Рашкој браће Вукана и Марка скоро да се ништа не зна, поготову о Марку и области коју је добио на непосредну управу и слично. Као велики жупан, Вукан је столовао у Расу, у коме је била епископија, а Марко у Белој Цркви – Топлица (Куршумлија), где је од Василија II била успостављена епископија. После смрти краља Бодина (1100) завладао је његов најстарији брат Владимир (1101-1113), а моћ његовог таста Вукана је порасла. Постоји могућност да су се после тога из Цариграда у земљу вратили Стефан Вукан II и Урош I (сада већ пунолетни), могуће је и ожењени неким рођакама византијског цара или девојкама са двора. Краљ Владимир је владао дванест година, а потом је у Скадру отрован од стране неких „најцрњих људи”, „непријатеља жупана Вукана” отровом који је справила краљица Јаквинта са жељом да на престо дође њен син Ђорђе. Изгледа да су завереници у исто време отровали и његовог таста, моћног рашког жупана Вукана (Срећковић 1884: 408-419; Истo 1882: 38). После смрти стрица Вукана (1113) жупани постају његови синовци, што подразумева и да је жупан Марко ˗ Мирослав изгубио власт. Стефан Вукан II је тада имао око 33 године, а његов брат Урош I око 29 година. На власт у Рашкој је дошао Стефан Вукан II, који није дуго владао због акције коју је предузела Јаквинта, удовица краља Бодина, у намери да обезбеди престо свом сину Ђорђу и због великих борби и метежа у који је запала земља. Стефан Вукан II је избегао у Дукљу и тада је (1113) рођен будући велики жупан Стефан Немања. На престо Рашке је дошао Урош I кога је, постоји могућност, Стефан Вукан II скинуо с власти јер је 1126-1127. дукљански краљ Ђорђе с војском упао у Рашку и ослободио Уроша I из тамнице (Синиша 1892: 22-23). Урош I је владао до 1143, потом Стефан Вукан II, а од 1146. године је на рашки престо дошао Урош II. У вези са крштеним именом великог жупана Уроша I постоји један недовољно аргументован податак код Симеона Пишчевића који је коментарисао Реља Новаковић. Наиме, Уроша I Пишчевић назива Урош Немања, а његовог деду Стефана, кога Рајић зна као попа из села Луке у Хуму, назива Стефан Немања, при чему не мисли на потоњег великог жупана Стефана Немању4 (Новаковић 1981: 198).

4 Пишчевић за попа Стефана Немању из Хума (вероватно господара ове области) каже да је имао сина Љубомира који је био у придворној служби код краља Ђорђа Бодина, а потом је у Србији постављен за жупана трновског предела – вероватно Љубомир у Херцеговини – са титулом кнез. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 127

Стефан Првовенчани је записао да је отац Немањин побегао из Рашке за „време великог метежа”. Време овог метежа може бити после смрти краља Бодина (око 1101), када је његова удовица Јаквинта, да би обезбедила престо свом сину Ђорђу, уклањала све претенденте на престо и то како Бодинову браћу и синовце тако и из стричевске линије краља Радослава. На једном оловном печату пронађеном у Бугарској са представом св. Ђорђа и двојезичним натписом на грчком и латинском језику помиње се „Ђорђе краља Бодина син” (Јурукова, Пенчев 1990: 46-48). Метеж кулминира 1113. године када су отровани краљ Владимир и рашки жупан Вукан. Тај метеж је трајао све до 1143. године када је Радослављев унук Градихна уз помоћ Византије ухватио Ђорђа, заузео краљевски престо и послао га у Цариград као сужња. Ипак ћемо осмотрити догађаје у време „великог метежа”. После Бодинове смрти народ је прогласио за краља његовог брата Доброслава, против кога устаде његов брат Кочапар. Кочапар је уз помоћ рашког жупана Вукана победио Доброслава који потом побеже из земље. Бунтовници поставише за краља Бодиновог синовца Владимира II (око 1102) који је, по Дукљанину, био благ и мирољубив те се трудио да измири и прикупи око себе браћу и рођаке, а свог сина Владимира ожени ћерком рашког жупана Вукана. Владао је дванаест година у миру да би после 1113. године на престо дошао Бодинов син Ђорђе. Године 1113. од стране Јаквинте и „злих људи” отровани су краљ Владимир и његов врло моћан рашки велики жупан Вукан. Сматра се да је тада на жупански престо дошао Марков син, Вуканов синовац, Немања Урош I. Пре ће бити да је тада (1113) Вукана наследио Стефан Вукан II и да је потом ˗ због побуне на чијем челу је био његов брат Немања Урош I, а на страни Јаквинте и Ђорђа ˗ морао да побегне у Дукљу. Изгледа да је Стефан Вукан II збацио свог брата Немању Уроша I јер је краљ Ђорђе упао у Рашку са војском (1126-1127) да би ослободио Уроша кога су у тамницу бацили сродници. Срећковић сматра да је Градихна ушао с војском у Рашку и заузео је, а рашког жупана Уроша ставио у тамницу. Потом је Градихна на рашки престо поставио свог таста Стефана Вукана II (Срећковић 1884: 418). Међу поменутим Урошевим сродницима на првом месту је брат Стефан Вукан II, али и Градихна. Градихна је, према Дукљанину, у граду Обливки оставио свог синовца Уроша. За овог Уроша сви мисле да је жупан Урош I, што не може бити иако је сестра жупана Немање била удата за Градихну. Пре ће бити да је овај Урош који заповеда малим градом Обливком заиста Градихнин синовац, односно син неког његовог брата. У Обликвум се затворио и краљ Ђорђе да би одатле умакао код својих рођака у Рашку. По заповести Византије, из затвора изведу Грубишу, најмлађег сина Бранислављевог, а народ га извиче за краља. Краљ Ђорђе са Рашанима крете против Грубише који у боју пред градом Баром погибе. Када је Градихна победио Ђорђа, ухвати га и пошаље у Драч, одакле окован буде упућен у Цариград, где је умре 1127. године. Пошто је Градихна био ожењен 128 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Немањином сестром, ћерком жупана Стефана Вукана II, нема сумње да су му у томе помагали Стефан Вукан и његов син Немања који је тада имао 14 година. Градихна је владао Дукљом до своје смрти 1138. године. Урош I је умро када је имао око 59 година, а може бити, због напред изнетог, да је убијен. Изгледа да су се тада (1143) у Рашку поново вратили Стефан Вукан II и његов син Немања. Уроша I Клајић je у више наврата називао Бела Урош (Кlajić 1882/1990: 46-47). Немања Урош I је владао све до 1143. године, када је умро оставивши иза себе синове (Немању) Уроша II, Белоша и Десу и кћери Јелену и Марију. Дакле, Урош I је живео око 60 година под претпоставком да је рођен 1084. године. Сматра се да после Уроша I влада његов најстарији син Урош II (кога неоправдано једначе са жупаном Примиславом који је по диктату Византије владао пар година). Кинам и Хонијат не именују жупана који је повео борбу против Византије 1149. године, при чему се врло велика улога даје великом жупану Вакину, односно Стефану Вукану II. Они кажу да су Срби „после много времена”, лишивши Уроша II власти без царевог знања, власт предали другом од браће, жупану Деси. Манојло је после битке на Тари, заробивши Вакина, власт поново дао Урошу II. Према Јованки Калић, „у сваком случају, он је од 1146. године био рашки велики жупан”, а у изворима се више не појављује после 1155. године, када је велики жупан Примислав. Међутим, за њега се сматра да је то Урош II јер је после побуне цар на власт довео његовог брата Белоша (Калић 1970: 25, 27, 33-35). Примислав је најстарији син Стефана Вукана II, Белуш – Бела Урош средњи, а Стефана Немања најмлађи. У овако описаној ситуацији Урош II би могао наследити оца само ако је против њега устао у савезу са стрицем Стефаном Вуканом, његовим зетом Градихном, који постаје краљ, и са својом браћом Белошем и Десом. Међутим, они нису устали против оца. Урош II је тада имао око 38 година (рођен око 1105, умро око 1165), Белош око 33 (рођен око 1110, умро 1197), а Деса око 30 година (рођен око 1112, умро око 1180). Видимо да је Деса био вршњак Стефана Немање те да, према томе, отпадају све оне претпоставке које су се базирале на томе да је Деса отац Стефана Немање. Али Деса јесте отац свог сина Немање који 1143. године има око 11 година! (Андрејић 2018: 48). Наша историографија стоји на становишту да Урош II није имао деце одн. није имао мушке деце на основу Житија Стефана Лазаревића, у коме се каже да Немањин син „Стефан роди четири сина: Радослава, Владислава, Стефана и Предислава. И Стефан дакле би наречени Урош, по своме прадеди, и то је ‹рапави краљ›“ (Филозоф 1936: 56). Тај деда се назива Бели Урош и, што је најзначајније за њега, каже се да је избегао у Захумље. Дакле, прадеда краља Уроша I је жупан Урош II, што би значило да је он отац Стефана Немање. Ову тезу је доказивао Мандић и због тога што се не помињу деца Уроша II, а логично је да их је било, па би то био разлог више да је Стефан Немања његов син. Ова теза отпада због тога што је Урош II рођен око 1105, а Стефан Немања 1113. године и били су готово вршњаци (Андрејић 2018: 48-49). Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 129

Ствар се још више компликује око Уроша II ако се има у виду помињање Беле Уроша у родословима као претка Стефана Немање, али и његове мушке деце која се притом помињу. Наиме, Бело Урош са Аном, ћерком француског краља, има синове Тихомила (попа) и Чудомира (епископа). Тихомил има синове: Завиду, Страцимира, Првослава и Немању (Срећковић 1892: 11; Стојановић 1927: 14-15, 17). Из истих разлога који су и раније помињани, летописци и стари историци су у свим Немањама видели жупана Стефана Немању. Ови извори се могу сматрати тачним, а накнадно створена збрка се може разрешити. Дакле, Бело Урош би могао бити жупан Урош II, рођен у Спужу (Дукља), у Дривасту зида Цркву св. Стефана, имао супругу Ану (кћер француског краља?) и синове: Техомила и Чудомила. Његови унуци, синови Техомилови, су: Завида, Страцимир, Првослав и Немања! Никако се не може прихватити Срећковићева тврдња да се Чудомил зове и Белуш и да је владао делом хумске земље према Рами (Срећковић 1888: 8). Уколико је тачан податак да је Урош II градио Цркву св. Стефана у Дривасту, а зна се да је Црква св. Стефана постојала и у Скадру, престоници краља Бодина, онда се да претпоставити да су и жупани Урош I и његов син Урош II имали титуларно име Стефан. За Уроша II се сматра да је имао крштено име Примислав ˗ Првослав. Међутим, имајући у виду ранија разматрања у вези са кршетним именима Немањића и уколико усвојимо Пишчевићев податак као тачан, реална је претпоставка да је Урош I имао крштено име Немања. Треба одбацити претпоставку да је Урош II имао крштено име Примислав. По свему судећи, и он има име Немања (Исто: 49). Белош, други син Уроша I, после удаје сестре Јелене за угарског краља Белу II отишао је са њом и постао угарски бан и палатин, намесник малолетном сестрићу Гези, у чијем образовању учествује „од самог детињства“. Белош је имао кћер која се удала 1150. године за руског кнеза Владимира Мстиславича. Под Белошевим утицајем, краљ Геза се оженио Еуфросином, сестром Владимира Мстиславича (Калић 1997: 69). Белош је имао велику улогу у борби против претендента Бориса, а у бици на Лајти је потукао немачку војску Хенриха II. По Кинаму, Борис је изазвао рат са Византијом са намером да Србију потчини Угарској. Тада је дошло до великог савеза Угарске са Норманима у јужној Италији, немачким војводом Велфом IV и Србијом под његовим братом Урошем II. Срби су изгубили пресудну битку на Тари иако су имали велику помоћ „хунских савезника“. Из једног документа задарског женског самостана види се да је бан Albeus - Белош имао брата Стефана (Ћирковић 2000: 22). То подразумева да је велики жупан Урош II имао титуларно име Стефан, што не би изненадило имајући у виду многобројне примере код српских владара. Тај Стефан не мора бити ни Белошев рођени брат, већ од стрица, рецимо Стефан Немања. После 1162. године Белош је дошао у Србију и постављен је од цара Манојла за великог жупана, али се убрзо вратио на своја имања у Срему где је у Баноштору изградио бенедиктински манастир св. Димитрија, који је добијао 130 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

богате дарове руских кнежева уз велику заштиту угарских краљева и бана Белоша5 (Калић 1997: 63-79). Мавро Орбин тврди да „Деса, који владаше у Хуму, све до Котора, и у Горњој Зети, има три сина: Мирослава, Немању и Константина и они беху паметни и добри ратници... његови потомци у седам генерација стално били господари и краљеви Рашке све до цара Уроша“ (Орбин 1968: 15-16). У неким изворима се наводе још два његова сина: Завида и Страцимир. Међутим, пошто су имена Константин и Страцимир истоветна у грчкој и словенској лексици, сматра се да има четири сина (Kukuljević Sakcinski 1881: 114): Мирослава (рођен око 1130), Немању (рођен око 1132), Константина - Страцимира (1134) и Завиду (1138), који су те кључне 1143. године били малолетни. За Десиног сина Немању постоји податак да је имао два сина ˗ Техомила (Теха) и Симеона као и три кћери. Постоји могућност да је овај други Десин унук запамћен само по монашком имену Симеон (Андрејић 2011: 94-95). Деса је у време власти краља Ђорђа био у Рашкој са својим братом (Урошем II). Белош је отишао у Угарску, где је постао бан и палатин. Деса је једну своју кћер удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала Микијелија II, а за неког од синова, или за себе, покушао је да испроси неку немачку принцезу (Исто: 113, 116). Кинам каже да је жупан Деса дошао на власт вољом византијског цара Манојла, али је одмах „пренебрегавајући власт Ромеја, упутио посланике Аламанима решивши да отуда себи жену доведе и све што је противно вољи Ромеја, он је свакојако чинио“ (Калић 1999/2000: 206). Има се утисак да се Деса по други пут оженио неком Немицом посредством своје сестре Марије. Деса је дошао на власт пре 1162. године и већ следеће године је позван у Ниш. Изведен је на суд, а око његовог шатора је направљен дубок опкоп око кога је била јака стража. Потом је одведен и заточен у цариградском дворцу. Деса је, по Дукљанину, заратио са кнезом Радославом, сином краља Градихне, сестрићем Стефана Немање, и преотео Зету и Травунију. Радославу су остали само Скадар, Котор и Приморје. Поп Дукљанин у Барском родослову тврди да у Зети и Дукљи још од кнеза Радослава постоји рашка странка коју назива „злом и од давнина непријатељском“. Уздајући се у помоћ немачког цара Фридриха Барбаросе, Деса се окренуо против Византије. Сматра се да из заточеништва није изашао. Други пак сматрају да се вратио и отишао у Требиње, где је умро. Деса се понајвише везује за Приморје, а посебно за Травунију и Захумље. Међутим, када је византијски цар одлучио да га уздигне на трон великог жупана, он у том тренутку „управљаше Дендром, богатом и многољудном земљом у

5 Ј. Калић је у свом раду жупане Белоша и Белуша стопила у једну личност као што је то своједобно у свом раду чинио проскрибовани П. Срећковић. Исто то је чинила и са жупанима Примиславом и Урошем II. Она притом „не зна“ за Срећковићев рад и чини повреду ауторског права. Као што није био у праву П. Срећковић тако није у праву ни Ј. Калић (Андрејић 2005: 210-212). Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 131

суседству Ниша“. Према Кинаму, жупан Деса се 1162. године обавезао Манојлу I Комнену на верност и покорност као и да ће се „ пред Ромејима сасвим уклонити из Дендре из које је, као што рекох, убирао плодове.“ Те године Деса је био удовац. Кинам вели даље да Деса није био лојалан цару и „чим је био загосподарио земљом, погазио је уговор и поново присвојио земљу Дендру.“ Цар га је 1165. године позвао у Ниш на суд, извео против њега тужиоце и саучеснике и од њега изнудио признање. Држао га је под стражом, опкопао је његов шатор и у њему га чувао, па се зато то место назва „Десин Опкоп“. (Андрејић 2002: 56) Потом га упути у Цариград, где је стављен под стражу у дворцу. После њега на власт је дошао Тихомир, син Уроша II. Од Доментијана сазнајемо да је по повратку у Рашку отац Стефана Немање (Стефан Вукан II) „својој браћи старешинама дао веће чести (делове) земље.“ Он је то могао чинити само као велики жупан. Из неких других извора се види која су то браћа и где су имали своје делове. „Завид сазда Цркву св. апостола Петра и Павла на реци Лиму“, „Првослав сазда Цркву св. Георгија у Будимљи“ добивши „Тривалију од ушћа Црног у Бели Дрим до планине Кораба“, (Срећковић 1884: 213; Синиша 1892: 7-8) „Страцимир сазда Цркву св. Богородице у Градцу при реци Морави“, а за Немању Првовенчани каже да је добио „чест отачаства својега у Топлици, Ибру, Расину и назване Реке“, Деса доби Дендру у суседству Ниша, Вакхин - Стефан Вукан је држао Косово и Метохију „и био над осталима велики жупан“ (Исто), што значи да је држао и Рас. Деса је тада (1143) добио потврду старијег наследног права на Дендру. Он је право на Дендру добио од свог оца Уроша I још око 1130. године, када је постао пунолетан. Од 1143. године Стефан Вукан II је био жупан све до битке на Тари 1150. године, када је заробљен. Манојло је тада поставио на власт Уроша II, који је владао кратко јер је умро 1156. године. Син краља Радослава Драгихна рођен је око 1070. године, а његови синови су, рецимо, рођени овим редоследом: Првош 1090, Грубиша 1094, Немања 1096. и Сирак - Страцимир 1098. године. Првош се зове и Мирослав тако да се сматра да је то његово право име. (Синиша 1892: 21-22) Драгихна вероватно није међу живима 1156. године. Сви његови синови су старији од Стефана Немање, а поготову Немања који те 1156. године има 60 и старији је од имењака бар 17 година. Уроша II је заменио Деса, а после њега на великожупански престо Србије цар Манојло поставља Стефана Немању (1162). Тада је погинуо босански бан Борис, таст Стефана Немање (Синиша 1887: 41), а када је дошло до склапања мира са Угарском, цар Манојло је одлучио да се Босна и Рашка, са новосједињеном Зетом и Травунијом, уједине у једну државу под Стефаном Немањом. Ковачевић је један од првих који је јасније увео у историју жупана Тихомира установивши да је владао од 1165. до 1168. године, када га је византијски цар збацио и одвео са собом, а великожупански престо дао Стефану Немањи (Ковачевић 1900: 83-88). На основу оштећеног натписа 132 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

на гробном камену Стефана Првослава у Цркви св. Ђорђа у Будимљи установљено је да се Немањин најстарији брат звао Тихомир: „Стефан фоупан Првослав, син великог (недостаје: ‹фоупана Тих›) омира“. Иначе, не постоји ни један помен Немањиног рођеног брата под именом Тихомир. Већ је поменут запис у Загребачком родослову: „Првослав сазда црков светаго Георгиа о два стлпа у Будимле“, где се може мислити на жупана Првослава, сина Драгихњиног, или на Стефана Првослава. Међутим, недостајући део текста на гробу Стефана Првослава може бити и „фоупана Прв…“, па би тај велики жупан био Првомир, односно Првослав, син Драгихњин. То би значило да не постоји никакав Немањин рођени брат Тихомир, за кога ни сви наши ранији историци нису знали. Предање говори да је ова црква саграђена око 1170. године. Постоји претпоставка да је подигнута у време „Тихомира”, али и уверење да је задужбина Стефана Првослава (Чанак-Медић 1989: 105). Тихомир у нашој историографији важи за најстаријег сина Завидиног. Рођен је око 1105, а погинуо ˗ или се удавио у реци Ситници на Косову ˗ у бици код Пантина 1168. године када је имао око 65 година. Тада би његов син Првослав имао најмање 45 година и сасвим је нормално да је учествовао у боју уз оца, стричеве и осталу браћу. Усвојено је да се његов отац Тихомир удавио у реци Ситници, као и „многи други“, па се да тврдити да је тада страдао и његов син. Очево тело није нађено, а Првослав је сахрањен у породичној задужбини у Будимљи. Међутим, постоје и паушалне претпоставке да се у бици код Пантина утопио Немањин брат Завида (Синиша 1892: 17). Квалитетно тумачење овог податка, који су многи историчари заобилазили или су довијајући се правили свакојаке конструкције, може бити врло важно. Као што је познато, Немања нема рођеног брата Завиду, али се на овом месту треба присетити Завида, сина Десиног. Деса је био синовац Стефана Вукана II и брат од стрица Стефана Немање. Срећковић сматра да је у бици на пољу Пантино код Звечана страдао и Владимир, син дукљанског кнеза Радослава, унук краља Градихне (Срећковић 1884: 433). У вези са Тихомиром поставља се питање како протумачити Тихомила и Симеона, синове Немањине, који се појављују код Орбинија. Наиме, по Орбину, Немањин син Тихомил владао је после њега само годину дана јер је умро (Орбин 1968: 20). Наследио га је брат Симеон ваљда мислећи на Стефана Немању II Првовенчаног, потоњег монаха Симеона. Очигледно је у питању још један Орбинов превид и мешање личности. Тихомил и Симеон су синови Немањини, али Немање, сина жупана Десе. Овде се морамо присетити и оног Беле Уроша за кога сматрам да је Урош II, који има синове Чудомила и Тихомила. Тихомил у старим родословима има синове: Завиду, Страцимира, Првослава и Немању. Константин Филозоф наводи Тихомила као оца жупана Стефана Немање, што је последица његовог лошег тумачења извора и идентификација свих Немања у личности жупана Стефана Немање. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 133

Тихомир заиста јесте отац Немањин, али је реч о сину, односно унуку Уроша II. По тој логици је и Стефан Првослав, који је сахрањен у св. Ђорђу у Будимљи, унук Уроша II. Техомил је живео у Захумљу, где је подигао Цркву св. Стефана (Габела на Неретви), због чега су га „охоли“ становници тога краја назвали попом, а његовог брата чак епископом (Јиречек 1978: 123- 124). Техомил - Тихомир, син Уроша II, по свему је био велики жупан после свргавање Десе. Владао је само годину дана пошто је поражен од Стефана Немање 1168. године. Иако се држе овешталог и нетачног схватања да је извесни Завида отац великог жупана Стефана Немање, млађи историчари признају да је „спорни део приче о Завиди и његовој породици тај што се не зна чији је он био син и у каквом је сродству био са великим жупанима који су владали пре његових синова“ (Коматина 2018: 54). Чудно је да у житијима Немањића „није познато када је Завида умро“, а реч је о њиховом деди. Немањини синови и њихова житија не помињу и не знају ни ко су им стричеви. Заправо, они не помињу ни рођену ни било коју браћу као такву. Дакле, о пореклу Стефана Немање нема никаквих података ни од стране његових синова. Отац великог жупана Стефана Немање је велики жупан Стефан Вукан II, брат великог жупана (Немање) Уроша I, а синовац великог жупана Вукана. Деда Стефана Немање је жупан Марко – Мирослав. Јасно је зашто Доментијан за Стефана Немању каже: „велики од великих и славан од славних, красни цвет од доброг корена, који је израстао из бедара оних који су господарили српском земљом“. И византијски писци говоре о њему тако да не праве разлику између њега и претходника који су владали Србијом. Имајући у виду да Завида, отац кнеза Мирослава, није отац и Стефана Немање, пала је и вековна тврдња да су његова браћа, поред Мирослава, Страцимир и Тихомир. Мирослав и Страцимир су били синови великог жупана Десе, а Тихомир је син великог жупана Уроша II. Понуђено је врло уверљиво решење да су браћа Стефана Немање велики жупани Примислав и Белуш, који су владали пре њега (Андрејић 2011: 94-97). Утврдили смо и да се велики жупан Стефан Немања два пута женио: Аном, ћерком дукљанског краља Ђорђа Бодина (1130), и Аном, ћерком босанског бана Бориса (1146). Стефан Немања је припадао лози краља Михајла (Војислављевића), а неродоскрвном женидбом са ћерком Ђорђа Бодина владарска права његових наследника на „краљевство од прва“ су још више потврђена. Из првог брака је имао сина Вукана, кнеза и краља Дукље, и ћерку Вуку. Вукан (1132) и Вука (1134) су рођени у Топлици, данашњој Куршумлији. Због промењене политичке ситуације Стефан Немања се од прве супруге развео око 1145. године, замонашио је и упутио у Богородичину цркву у Топлици. Из другог брака је имао синове Немању II (Првовенчаног) и Растка – монаха Саву и две кћери. Стефан Првовенчани је рођен (1146) у Топлици, а Растко (1175) и кћери у Расу, данашњем Новом Пазару. После 134 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

заједничког монашења 1196. године, друга супруга се упутила у Богородичину цркву у Расу (Андрејић 2018: 55; Андрејић 2019: 105). У науци је прихваћено мишљење да је Стефан Немања оженио сина Стефанa Немању II после пораза у бици на Морави против цара Исака II Анђела 1190. године. На основу најновијих сазнања, Стефан Немања II је рођен 1146-1150. године. Неком непознатом властелинком је ожењен 1166- 1170. године, а нема података о њиховој деци, ако су их имали. Када је ожењен Евдокијом Анђео 1191. године, Немања II је постао и царски севастократор. Тада је имао око 40, а Евдокија је ступила у брак са 16 година (Андрејић 2011: 131-132). Заправо, цар Исак II је удао своју синовицу Евдокију, а не њен отац Алексије јер је био у прогонству. Велики жупан Стефан Немања је био у 77. години живота, а царев брат Алексије III је имао око 54 године. Алексије и Немања су могли као владари да пријатељују тек од 1195. године, када је дошао на византијски престо. Исте године велики жупан Стефан Немања абдицира у корист Стефана Немање II, зета новог цара (Андрејић 2016: 74). Стефан Немања II се 1217. године оженио Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика, а исте године је затражио и добио краљевску круну од римског папе. Тако је обновљено српско „велико краљевство од прва“ и „прво отачество краљевства“.

Велики жупан Стефан Немања у својој Повељи манастиру Хиландару (1199-1200) каже да је „Бог даровао његовим прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом“ (Мошин, Ћирковић, Синдик 2011, стр. 80). У Хиландарској повељи из 1200-1202. године велики жупан Стефан Немања II (потоњи Првовенчани, први српски краљ лозе Немањина колена) за свога оца, великог жупан Стефана Немању I, каже да „обнови своју дедовину“, „подиже пропалу своју дедовину“ и „преобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу“ (Стефан Првовенчани 1988: 55). Стефан Немања II у Житију Светог Симеона, које је писао 1208-1216. године, тврди да је слушао о рођењу свога оца (1113. године) следеће: „био велики метеж у овој страни српске земље, у Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му (стричеви Немањини) завишћу одузели земљу“, „он изиђе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитије... у месту по имену Рибница“ и да је он „сакупилац пропалих земаља отачаства свога... и обновилац онога што је било пропало“. Када је жупан Стефан Немања „одрастао до младићства“ и постао пунолетан (1127- 1130), „примио чест отачаства својег по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке“. Касније велики жупан Стефан Немања I „поврати Диоклитију и Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 135

Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар... Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ... остале градове пообара, и поруши... придодаде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја“ (Стефан Првовенчани 1988: 64-65, 72-73). Стефан Првовенчани објашњава да је област Драча „близу Диоклитије, и далматинске стране, и отачаства светог Симеона (Немање)“ (Исто, стр. 93). У натписима на зидовима улазне куле манастира Жиче из 1219. године Стефан Првовенчани каже да је он „по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља“ (Исто: 111). Архиепископ Сава I, најмлађи син великог жупан Стефана Немање, у свом житију каже: „И обновивши очеву дедовину и још више је утврдивши... и подиже пропалу своју дедовину и придоби од Поморске земље Зету са градовима, а од Рабна Пилота оба, а од Грчке земље Патково, Хвосно цело и Подрумље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу... ово све му је припадало од српске земље, а одузето насиљем од његове дедовине“ (Свети Сава 1998: 149-150). Доментијан у Житију Светог Саве, писаном 1243. године, каже за великог жупана Стефана Немању да је „великославни и велеродни и превелики жупан“ који је „самодржавно царевао свом српском и поморском земљом, и Диолитијом и Далмацијом и Травунијом“. Доментијан пише о добијању краљевске круне Светог Саве за брата Стефана од римског папе, којом би био крунисан „на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди... у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка“ (Доментијан 1938: 27, 137). У Житију Светог Симеона (Немање), „првог обновитеља српског отачаства“, писаног 1254. године, Доментијан каже да је „велики од великих, и славан од славних, и красни цвет од доброг корена изиђе из бедара оних који су господовали српском земљом... Када је доспео до младићког реда (1127) и дотле да га сједине ка законитом браку (1130), би му дан део његова отачаства, источна земља... и додаде ка земљи отачаства свога многе земље од области грчког царства... Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, истиниту дедовину своју, које су трпеле насиље од грчког рода“ (Исто: 221, 223-224, 240). Теодосије у Житију Светог Саве каже: „Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на римску област наслоњени“ (Теодосије, 1990: 5). Дакле, шта нам ови наводи из извора и житија заправо говоре о владарима и старим краљевима Србије, прецима Стефана Немање и првог српског краља новоуспостављене династије? 136 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Стефан Немања као ни остали извори и житија из неког разлога не наводе имена његових предака: оца, деде и прадеде. Ипак, овај његов исказ јасно упућује да су његов деда и прадеда били владари Србије. Тврдње Стефана Немање II Првовенчаног јасно упућују на то да је његов отац велики жупан Стефан Немања обновио земљу којом су владали њихови дедови. Иако не наводи име Немањиног оца, Стефан Првовенчани тврди да је његов деда био владар Рашке и да је од побуне браће избегао у земљу Дукљу (1112), у место Рибницу, где је и сам био рођен. То значи да је у Дукљи живео и владао и деда Стефана Немање. Но, у Дукљи је живео и прадеда Стефана Немање. У Рибници је у време тих немира рођен и Стефан Немања (1113). Стефан Немања се вратио у Рашку са оцем који је поново владао. Када је Стефан Немања постао пунолетан (1127), добио је да влада удеоним делом земље ˗ Источном земљом коју чине Топлица, Расина, Ибар и Реке. Када је Стефан Немања постао велики жупан рашки и владар Србије, повратио је земљу Дукљу и читаву Далмацију, које су сматране његовом очевином и дедовином. Дакле, земљама Србије којима је владао његов неименовани отац, деда и прадеда. Најзад, Стефан Првовенчани тврди за себе да је тек он првовенчани краљ Србије: Дукље, Травуније, Далмације и Захумља. И архиепископ Сава тврди да је његов отац обновио земљу којом је владао његов деда и потом набраја многобројне земље и жупе које је придобио. Оне су некада припадале Србији, а биле су силом одузете од његове дедовине (Србије) којом је владао његов деда и прадеда. Такође, и Доментијан за великог жупана Стефана Немању каже да је високог, владарског порекла, од оних који су владали Србијом; да је рођен у Дукљи, где му се и отац родио и где је стоно место првог српског краљевства. Када је постао пунолетан и зрео за брак (1127-1130), добио је на управу Источну земљу, која је део земље којом је владао његов отац. Када је Стефан Немања постао владар, повратио је Дукљу и Далмацију, којима је владао његов неименовани прадеда. Када говори о круни и крунисању за краља Стефана Немање II, Доментијан каже да Свети Сава указује тадашњем папи и на прву српску круну и краљевство које је скоро 150 година раније добио Михајло Војислављевић (1077). Михајло и његови наследници и његов брат Радослав и његови наследници као краљеви ће владати Србијом и српским земљама све до 1143. године (Ђорђе Бодин). Од времена власти краља Бодина (1082-1100) делом Србије (Рашком) владаће његови рођаци велики жупани Вукан и Марко (рођена браћа). Тако произилази да су деда (жупан Марко) и прадеда (краљ Бодин) преци великог жупана Стефана Немање. Теодосије крајем XIII века јасно описује територијални опсег свих српских кнежевина и земаља: Дукље, Далмације (Захумља и Паганије), Травуније, Рашке и на западу до Хрватске (Босна и Западне стране). То су српске земље које су своједобно описали Порфирогенит и поп Дукљанин а које су своје форме државности имале још од VII века. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 137

Извори и литература:

1. Византијски извори за историју народа Југославије I. (1955). Београд. 2. Византијски извори за историју народа Југославије II. (1959). Београд. 3. Византијски извори III. (1966). Београд. 4. Андреев И., Лалков М. (1996). Блгарските ханове и царе. Велико Трново. 5. Андрејић, Ж. (2002). Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање. У Новопазарски зборник 26. Нови Пазар: Музеј “Рас” Нови Пазар. 6. Андрејић, Ж. (2007). Нова сазнања о српском кнезу Строимиру из IX-X века на основу „архивског записа“ са његовог златног печатњака. У Архивско наслеђе 5. Зајечар. 7. Андрејић, Ж. (2007). О српском кнезу Строимиру и његовом златном печатњаку. У Јефимија 17. Трстеник. 8. Андрејић, Ж. (2007). Размишљање о раним бановима Босне и неке претпоставке о њиховом пореклу и покушај успостављања родослова. У Гласник УМР 5. Бања Лука. 9. Андрејић, Ж. (2011). О пореклу великог жупана Стефана Немање. У Братство XIV. Београд. 10. Андрејић, Ж. (2011). Света српска лоза 2. Рача. 11. Андрејић, Ж. (2016). Средњовековна кнежевина Морава – земље и жупе VIII-XII века. Рача. 12. Андрејић, Ж. (2016). Велики жупан Стефан Немања – пријатељ и сват цара грчког кир Алексе. У Новопазарски зборник 39. Нови Пазар: Музеј “Рас” Нови Пазар. 13. Андрејић, Ж. (2018). Средњовековна кнежевина и краљевина Србије – земље и жупе VI-XII век. Рача. 14. Андрејић, Ж. (2019). Света српска лоза 3. Рача. 15. Атлагић, М., Милутиновић, Б. (2002). Извори за историју Срба до XV века. К. Митровица-Рача. 16. Благојевић, М. (2011). Српска државност у средњем веку. Београд. 17. Веселиновић, А., Љушић Р. (2002). Родослови српских династија. Београд. 18. Добровски, Ј. (1825). Кирил и Методии, словенские первоучители. Москва. 19. Доментијан. (1938). Животи св. Саве и св. Симеона. Београд: Л. Мирковић, В. Ћоровић. 20. Dujčev, I. (1961). Une ambassade byzantine aupres des Serbes au IX siecle. У Зборник радова Византолошког института 7. Београд. 21. Златарски, В. (1971). Историја на балгарската даржава през средните векове 1-2. Софија. 22. Jakšić, N. (2006). Manipulacija povijesnim spomenicima – primjer Višeslavo- ve krstionice. У Zbornik – Povijesno naslijedje i nacionalni identitet. Zagreb. 138 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

23. Јанковић, Ђ. (2007). Српско Поморје од 7. до 10. столећа. Херцег Нови. 24. Јиречек, K. (1978). Историја Срба I. Београд. 25. Јуруков, И., Пенчев В. (1990). Блгарски средновековни печати и монети. Софија. 26. Калић, Ј. (1970). Рашки велики жупан Урош II. У Зборник радова Византолошког института XII. Београд. 27. Калић, Ј. (1997). Жупан Белош. У Зборник радова Византолошког института XXXVI. Београд. 28. Калић, Ј. (1999/2000). Два царства у српској историји XII века. У Зборник радова Византолошког института XXXVIII. Београд. 29. Karaman, Lj. (1960). O vremenu krstionice kneza Višeslava. У Peristil III. Zagreb. 30. Кашић, Љ. (2004). Историја Српске цркве са народном историјом. Београд. 31. Klaić, V. (1972). Povijest Hrvata. Zagreb. 32. Klaić, V. (1882/1990). Povijest Bosne. Sarajevo. 33. Ковачевић, Љ. (1900). Неколика питања о Стефану Немањи. У Глас СКА LVIII. Београд. 34. Коматина, П. (2018). Прве српске династије и порекло Немањића. Београд. 35. Kukuljević Sakcinski, I. (1881). Prvovjenčani vladaoci Bugara, Hrvata I Srba… У Rad JAZU LIX. Zagreb. 36. Мишић, С. (1999). Земља у држави Немањића. У Годишњак за друштвене студије IV, 2-3. Београд. 37. Мопшин, В., Ћирковић, С., Синдик, Д. (2011). Зборник средњовековних ћириличних повеља и писама Србије. Београд. 38. Новаковић, Р. (1968). Још нека размишљања о обиму Србије IX и X века. У Зборник Филозофског факултетат X-1. Београд. 39. Новаковић, Р. (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века. Београд. 40. Новаковић, Р. (1993). Срби: име Срби кроз време и простор. Београд. 41. Орбин, М. (1968). Краљевство Словена. Београд. 42. Perčić, Е. (1999). Ljetopis popa Dukljanina. Bar. 43. Свети Сава. (1998). Сабрана дела. Београд: Т. Јовановић. 44. Синиша (Сима Богдановић). (1887). Неколико ријечи о тасту Немањину бану Борићу. У Летопис Матице српске 151. Нови Сад. 45. Синиша (Сима Богдановић). (1892). Урош II Примислав-Првош- Примислав. У Летопис матице српске 170, св. II. Нови Сад. 46. Спасић, Д., Палавестра, А., Мрђеновић, Д. (1991). Родословне таблице и грбови. Београд. 47. Срећковић, П. (1882). Чеслав. Београд. 48. Срећковић, П. (1884). Историја српског народа I. Београд. 49. Станојевић, С. (1930). О Немањином оцу. У Старинар V. Београд. 50. Стефан Првовенчани. (1988). Сабрани списи. Љ. Јухас-Георгијевска, Београд. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 139

51. Стојановић, Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи. С. Карловци. 52. Теодосије. (1990). Житије Светог Саве. Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд. 53. Ћирковић, С. (1994 а). Србија између Византијског царства и Бугарске. У Историја српског народа I. Беоиград. 54. Ћирковић, С. (1994). Образовање српске државе. У Историја српског народа I. Београд. 55. Ћирковић, С. (2000). Преци Немањини и њихова постојбина. У Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Београд. 56. Ћирковић, С. (2004). Срби међу европским народима. Београд. 57. Филозоф, К. (1936). Живот деспота Стефана Лазаревића. У Л. Мирковић, Старе српске биографије XV и XVII века. Београд. 58. Чанак-Медић, М. (1989). Свети Ђорђе у Будимљи. У Архитектура Немањиног доба II. Београд. 59. Schlumberger, G. (1884). Sigilographie de l’Empir Byzantin. Paris. 140 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

Živojin R. Andrejić Mythology Study Centre of Serbia Raca-Kragujevac

THE KINGDOM OF STEFAN NEMANJA AND THE FIRST- CROWNED “WHO GREW UP FROM THE BREASTS OF THE ONES WHO RULED THE SERBIAN COUNTRY” AND “THE FIRST KINGDOM FROM THE VERY BEGINNING”

Abstract: The oldest elements of statehood and the name of Serbia, the Serbs bring from their old settlement and soon after their settling in, in the first half of VII century, they became independent under the reign of their dukes. They fell down again under the reign of Byzantine, at the time of Tzar Vasilije I, 867-886, when they definitely baptized. As independent, they received the king crowns twice from the Roman Popes. The first one was given to Mihajlo Vojislavljevic, around 1077, and the second one to Stefan Nemanja II the First-Crowned, in 1217. By analyzing the family relations of the royal family of Vojislavljevic and their ancestor, a great prefect Stefan Nemanja (I), the father (Stefan Vukan II) and grandfather (a prefect Marko), there is a justification in claiming of the sources “that he grew up from the breasts of the ones who ruled the Serbian country” and based on his blood and family, he established the rights of a ruler over the Serbian countries. Based on the same hereditary law, Serbia was also ruled by older sons of Stefan Vukan II ˗ Primislav and Belus, and also the descendents of the older son of Raska perfect Marko, a great perfect (Nemanja) Uros I, (Nemanja) Uros II and Desa (Desimir) and Tihomir. Key words: duke Viseslav, Stefan Vojislav, king Mihajlo, king Bodin, a great perfect Stefan Vukan II, a great perfect Stefan Nemanja, king Stefan Nemanja II the First-Crowned. Vera Vukanić UDK 551.8.07(497.11-15) Univerzitet u Novom Pazaru Biomedicinski departman, Biologija

Monika Dudić Univerzitet u Novom Pazaru Biomedicinski departman, Biologija

PALEOBIODIVERZITETSKO NASLEĐE MEZOZOIKA NA PODRUČJU NOVOG PAZARA (SANDŽAK, ZAPADNA SRBIJA)

Sažetak: Razvoj živog sveta ranijih geoloških perioda na teritoriji posmatra- nog regiona ne razlikuje se od postupnog razvoja živog sveta na celoj planeti Zemlji. Specifičnosti u razvoju pojedinih životinjskih grupa, rodova ili vrsta povezani su sa posebnim uslovima koji su postojali u ekosistemu i vremenu, što je omogućilo postojanje izuzetaka. Zato praćenje razvoja faune u našem regionu treba posmatrati kao integralni dеo razvoja živog sveta na Zemlji. Sa geološkog aspekta, razvoj živog sveta kroz prošle geološke periode može se upoznati jedino kroz dokumentovanje podataka koje nam pružaju nađeni fosili. Preko fosilnih organizama ili organskih ostataka kao i stena u kojima su sačuvani možemo da procenimo kakvi su uslovi (fizički, hemijski i biohe- mijski) vladali u prošlosti. Stene i fosili su neraskidivo povezani u čitanju i tumačenju geoloških uslova i razvoja evolucije, jer čine celinu koja je bila izložena svim uticajima određenog razdoblja. Fosili nam omogućavaju da „oživimo” životni prostor u dalekoj prošlosti za svaku periodu pojedinačno i da povezivanjem tih odnosa dobijemo jednu opštu sliku moguće evolucije i transformacija ekosistema tokom prošlih vremena.

Ključne reči: fosili, paleogeološko nasleđe, Bajevica, Novi Pazar.

Uvod

Posmatrajući uslove životne sredine, očigledno je da životni prostor može biti kopneni, morski i vazdušni, sa nekim prelazima. Sve ove životne sredine postojale su i u ranijim geološkim periodama sa sličnim rasporedom i odnosima, što je defi- nisalo životne zajednice. Sastav živog sveta razlikuje se u jednom jezeru ili potoku u odnosu na šumu, pustinju, pećinu ili npr. stenu. Živi svet se rapoređuje po sasvim određenom šablonu po biotopima, jer su odvojeni delovi životnog prostora definisa- 142 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području... ni uniformnim uslovima života. Svaki biotop je naseljen određenom grupom živih bića sa definisanom gustinom naselja. Sva živa bića su vezana za biotop jer zavise od uslova datih u njemu i međusobno povezana jer uslovljavaju jedni druge raznolikim međusobnim odnosima koji ih drže zajedno. Analizom fosilnih nalaza dolazi- mo do mogućnosti da oživimo sliku geološkog razvoja jedne oblasti kroz geološke periode unazad i da spoznamo tok geološke evolucije. Na našoj teritoriji nisu nađeni fosilni ostaci svih životinjskih predstavnika prošlih vremena koji su u pojedinim geološkim periodama živeli u velikom broju u drugim oblastima na Zemlji. Ipak, mnogobrojni do sada nađeni ostaci pokazuju veliku raznovrsnost živog sveta počev od najstarijih i najprimitivnijih protozoa iz morske sredine do najkrupnijih kopnenih predstavnika severnih oblasti – mamuta. Sačuvani fosilni ostaci iz vodene sredine su mnogo bogatiji i brojniji u odnosu na one sa kopna. To je sasvim razumljivo ako se ima u vidu da su pojedini delovi Zemlje, pa čak i čitave oblasti, tokom geološke istorije bili pod morem. Ovakve promene, uključujući i druge uticaje, povlačile su za sobom promenu klime a samim tim i smenu životinjskih predstavnika. Svaki deo planete nekada su naseljavali predstavnici biljnih i životinjskih vrsta čiji su fosilizi- rani ostaci jedinstveni. Istraživanja koja se bave paleogeološkim nasleđem u Srbiji su relativno retka i novijeg datuma, pa s tim u vezi treba navesti radove pojedinih autora: Maran 2008, 2010; Rundić i Kneževič 2005; Mijović et al. 2005; Karamata i Mijović 2005; Stojanović i Mijović 2008; Vujičić et al. 2011; Jovanović et al. 2012; Rabrenović et al. 2014; Maran Stevanović 2014, 2015; Grujičić Tešić et al. 2016. U Srbiji je registrovano oko 600 paleogeoloških, geoloških, speloloških i neotekton- skih nalazišta (Đurović i Mijović 2006). Ovim radom dajemo prilog upoznavanju paleobiodiverzitetskog nasleđa u gornjokrednom krečnjaku na području zapadne Srbije i šireg područja grada Novog Pazara.

Materijal i metodika

Lokalitet Bajevica nalazi se u regiji Sandžak, u zapadnoj Srbiji (Sl.1,2), na desetak kilometara od grada Novog Pazara (43⁰ 06′ 02,49″ N; 20⁰ 28′ 42,44″ E). Ovaj lokalitet je izvrstan predstavnik paleodiverziteta ovog regiona. Nalazišta pa- leobiodiverziteta obično uključuju sve geološke, geomorfološke, pedološke i razli- čite arheološke vrednosti nastale tokom formiranja Zemljine kore (Đurović i Mi- jović 2006). Nalazište je u degradiranoj zoni magistralnog puta. Za potrebe ovog rada izdvojili smo jedan lokalitet na ovom području. Ova vrsta istraživanja može biti složena i dugotrajna, što znači da je potrebno u budućnosti projektovati metodu za odabir najboljih mesta za uzimanje uzoraka. Metodologija ovog istraživanja temelji se na modelu procene lokaliteta (GAM) po Vujičić et al. (2011). GAM se sastoji od dva ključna pokazatelja: glavne vrednosti i dodatne vrednosti, koji su dalje podeljeni u 12 i 15 pokazatelja ˗ koje nećemo ovde pojedinačno prikazati ˗ pojedinačno označenih sa 0,00 do 1,00. Ova Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 141-154 143 podela je stvorena zbog dve opšte vrednosti: glavne ˗ uglavnom generisane prirodnim karakteristikama lokaliteta, i dodatne - indukovane od strane ljudi i stvorene promenama za upotrebu od strane posetilaca.

Sl.1. Nezaštićeno paleontološko nalazište Bajevica (Photo: M. Dudić).

Sl.2. Lokalitet Bajevica kod Novog Pazara (43⁰ 06′ 02,49″ N; 20⁰ 28′ 42,44″ E). 144 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području...

Rezultati i diskusija

Našu zemlju nije neprekidno, kroz sve periode, pokrivalo more u kome bi se život mogao odvijati nesmetano od pojave najprimitivnijih bića kao što su protozoe do najsloženijih kičmenjaka. Smene kopna i mora na ovim prostorima u više mahova stvarale su diskontinuitet u razvoju živog sveta. Takođe, i formirani ekosistemi nisu bili uvek pogodni za stvaranje sedimenata koji bi omogućili oču- vanje fosilnih ostataka organizama. Najstariji organski ostaci, sačuvani kao fosili, u drugim oblastima Evrope (npr. u Bretanji) nađeni su u stenama obrazovanim u morima algonkiske periode dok kod nas potiču iz stena koje su se nataložile u silurskoj periodi. Ako ovu razliku u vremenu predstavimo godinama tj. brojevima, onda ćemo dobiti da su naši najstariji fosili predstavnici onih organizama koji su živeli pre 400 miliona godina ili milijardu i 300 miliona godina kasnije od nađe- nih organizama algonkiske periode u drugim oblastima (Petković i Pašić 1950). U našoj zemlji se takođe nalaze stene stvarane u algonkiskoj periodi, ali u njima nema nikakvih organskih ostataka. Ako ih je i bilo, smatra se da su u naknadnim geološkim procesima nestali. Mezozojska perioda karakteriše se dosta naprednijim i raznovrsnijim živim svetom. Velikim Sredozemnim morem u trijasu bile su obuhvaćene teritorije na kojima se danas nalazi naša zemlja, skoro kao i u prethodnoj permskoj periodi. Smatra se da je cela južna Evropa bila njime prekrivena. U početku je bilo plit- ko, a zatim je u srednjem i gornjem trijasu postajalo sve dublje. Krajem srednjeg trijasa more je ponovo postalo pliće, a iz mnogih oblasti srednje Evrope potpuno se povuklo. Na kraju trijasa sve te oblasti u Evropi bile su potopljene morem koje se u narednoj jurskoj periodi sve više širilo. Flora i fauna su u ovoj periodi veoma dobro zastupljene. Biljke koje žive u moru (npr. morske alge diplopora i giroporela sa krečnjačkim skeletom) kao i kopnene, među kojima značajno mesto zauzimaju četinari, posebno volacija, ostavile su tragove na mnogim mestima u trijaskim slojevima. Na lokalitetu Bajevica nalazimo tragove i ostatke biljnog fosilnog materijala koji pripada rodu četinara Araucaria sp. (Sl.3).

Phylum: Pinophyta Class: Pinopsida Ordo: Pinales Fam: Araucariaceae Genus: Araucaria

Sl.3. Fosilni fragment biljke Araucaria sp., lokalitet Bajevica (photo: M. Dudić). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 141-154 145

Poznato je da je u ovoj periodi postojao veliki biodiverzitet beskičmenjaka koji su živeli u morskoj sredini. Sunđeri, korali, morski ljiljani, morske zvezde i ježevi dobijaju sve raznovrsnije oblike. Ista pojava se primećuje kod mekušaca, među kojima su glavonošci posebno zastupljeni. Bogatstvo života u trijaskoj periodi se povećava sa razvojem školjki i puževa.

Ordo: Hippuritida Subordo: Requienioidea Fam: Epidiceratidae Genus: Epidiceras sp.

Sl.4. Mnogobrojne školjke iz trijasa u krečnjaku na lokalitetu Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić).

Poznato je da je u jurskoj periodi južnu Evropu u najvećem delu pokrivalo Sredozemno more. Čitave oblasti naše zemlje bile su pokrivene morem koje nije bilo iste dubine u svim delovima. Središnji deo Srbije je u tom periodu bio suva zemlja u vidu nekog ostrva. Fauna se razvijala u zavisnosti od najpovoljnijih uslova u kojima se nalazila. Životinjski svet jurskog perioda bio je veoma raznolik i napred- niji od prethodnog trijaskog perioda. Nalazi fosilnih ostataka u raznim krajevima naše zemlje ukazuju nam da je u tim morima postojala velika raznovrsnost oblika i načina života. Među mekušcima toga doba školjke su bile vrlo rasprostranjene i raznovrsne (Sl. 6, 7). Tu su se pojavili mnogi rodovi koji su nastavili svoju evolu- ciju u kredi. Jurske školjke su imale raznovrsne ljušture sa mnogobrojnim rebrima i izraslinama kao prilagodbu na život u plitkoj uzburkanoj vodi kako bi mogle da sačuvaju svoje mekano nežno telo. Ostaci jurskih školjki čine dobar deo ostataka koralnih grebena, uz ostatke korala, algi, foraminifera, briozoa, hidrozoa, puževa i ježeva, koji grade krečnjačke mase u istočnoj Srbiji, Hercegovini i Crnoj Gori. Krečnjačke mase ovih planina predstavljaju ostatke koralnih sprudova koji su se razvili krajem jure i početkom krede. U njima su bila zastupljena mnogobrojna naselja korala. U našim paleontološkim uzorcima sa lokaliteta Bajevica takođe re- gistrujemo fosilne ostatke korala (Sl.5). 146 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području...

Sl.5. Fragment jurskog korala iz roda tekosmilija, lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić).

Ordo: Hippuritida Superfam: Radiolitoidea Fam: Radiolitidae Genus: Durania

Sl.6. Školjka iz roda Durania iz jurske periode, lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić).

Južnu Evropu je skoro sve vreme donje krede najvećim delom pokrivalo staro Sredozemno ili Južno more. Ono se prostiralo od Pirineja preko zapadnih Alpa, Apenina i Balkanskog poluostrva do daleke Persije. U dubokim delovima ovog mora živeli su i dalje mnogobrojni amoniti dok su pliće delove naseljavali korali, školjke (Sl.7,8) sa debelim ljušturama neobičnog izgleda, foraminifere, bahiopode i mnogi drugi beskičmenjaci čije fosile nalazimo na lokalitetu Bajevica.

Ordo: Hippuritida Fam: Radiolitidae Genus: Bournonia

WSl.7. Školjke reda Hippuritida iz krede, lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 141-154 147

Philum: Mollusca Class: Bivalvia Subclass: Heterodonta Infraclass: Euheterodonta Ordo: Hippuritida Superfam: Radiolitoidea Fam: Hippuritidae Genus: Hippurites Subgenus: Vaccinites (Dobro razvijena 3 nabora)

Sl.8. Školjke reda Hippurita iz krede. Postoje 3 podreda: Orbignya – zakržljali ligamentni nabor i linearne pore; Vaccinites – 3 nabora i mrežaste pore; Hippuri- tella – 3 nabora i poligonalne pore. Lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić).

U razdoblju između donje i gornje krede počinje izdizanje visokih planina, koje će se u tercijeru završiti formiranjem planinskog luka alpskog venca. Sredi- nom gornje krede more ponovo zahvata sve one oblasti koje je pokrivalo u donjoj kredi, a negde, kao u našim oblastima, širi se preko starih granica. U tom dosta plitkom moru sa promenljivom dubinom i uslovima živele su posebne školjke rudisti (Sl.6,7,8) kao i druge školjke, zatim mnogo vrsta puževa (Sl.9), ježeva, korala i sličnih organizama. Iz ove periode ostalo je mnoštvo fosila na teritoriji Balkan- skog poluostrva koji svedoče o velikom biodiverzitetu beskičmenjačke faune, o čemu svedoče i naši nalazi na lokalitetu Bajevica. Dosadašnji nalazi na lokalitetu Bajevica ukazuju da je na tom mestu sačuvana veoma bogata fauna beskičmenjaka raznih morskih sredina kredne periode. Uvidom u lokalitet Bajevica očigledno je da se radi o pravom „malom prirodnom muzeju” pošto su u površinskom sloju u rastresitom humusu na relativno malim udaljenostima sačuvani fosilni predstavnici raznih životnih zajednica prošlih vremena. 148 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području...

1 cm

Sl.9. Puževi – nerine iz donjokrednih sprudnih krečnjaka, lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M.Fidešek Dudić).

Oblast našeg istraživanja bila je pokrivena dubokim morem, o čemu sve- doče mnogobrojni amoniti nađeni na ovoj lokaciji, koje nećemo prikazati u ovom radu. Duboko more koje je plavilo našu oblast istraživanja održava se dalje u prvoj polovini tzv.baremskog kata. Od druge polovine baremskog kata more naglo postaje pliće i ponovo se stvaraju uslovi za obrazovanje morskih sprudova na kojima se razvijao raznovrstan životinjski svet plitkih morskih voda. Pored korala (Sl.10,11), stanovnici ovih sprudova bile su školjke (Sl.6,7,8), puževi (Sl.9), branhiopodi, bri- ozoi, pa čak i amoniti.

1 cm Philum: Cnidaria Class: Anthozoa Subclass: Hexacoralia O: Scleratinia Subordo: Microsolenina Fam: Cunnolitidae Genus: Cunnolites (Cyclolytes)

Sl.10. Antozoa, hexakoral iz krede. Na donjoj, blago konveksnoj strani nalaze se kon- centrični nabori koji odgovaraju diskontinuiranim periodima rasta. U Evropi je poznato oko 30 fosilnih vrsta. Lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 141-154 149

Sl.11. Antozoa, hexakoral iz krede, lokalitet Bajevica, opština Novi Pazar (photo: M. Dudić).

Kao i u svim ranijim plitkim morima, korali su i u gornjoj kredi imali mnogo predstavnika u našoj oblasti istraživanja. Školjke su takođe bile široko rasprostranjene i brojno zastupljene na koralnim grebenima toga doba. Najverovatnje je promena klime krajem gornje krede bila glavni uzrok njihovom masovnom ugiba- nju, i to u momentu kada su dostigle najviši stepen razvića. U današnjim planinama i potocima Balkanskog poluostrva u velikom broju se nalaze fosili ovih školjki koje su vladale tim morem u gornjoj kredi. U neposrednoj blizini lokaliteta Bajevi- ca nalazi se i nekoliko nalazišta koja su od velike važnosti za nauku i proučavanje fosilnih sedimenata gornje krede. Međutim, ako se uzmu u obzir njihove geološke i paleontološke karakteristike, samo su tri lokaliteta (Svilanovo, Kuližino Selo i Bele Vode) zanimljivi s aspekta geološkog nasleđa, navodi Grujičić Tešić et al. 2016. Na području između Čačka i Novog Pazara pojavljuju se fragmenti gornjokredskog rudističkog krečnjaka u obliku uske trake duž ruba prekrivenih ležišta flišnog sloja. Na severnim obroncima planine Golije nalazi se i nekoliko manjih tela nalik na leće rudističkog krečnjaka. Uz obilje izuzetno krupnih i dobro očuvanih fosila, tri lokaliteta na kojima je izložen gornjokredni krečnjak ˗ Svilanovo, Kuližino Selo i Bele Vode treba smatrati potencijalno važnim za našu geološku baštinu (Grujučić Tešić et al. 2016). Naš lokalitet Bajevica smešten je na oko sedam kilometara od Novog Pazara (43⁰ 06′ 02,49″ N; 20⁰ 28′ 42,44″ E). Direktan pristup lokalitetu nalazi se uz asfal- tnu magistralu koja vodi ka Crnoj Gori (Sl.1, 12). Masivni krečnjak postavljen je u površinskom sloju zemljišta. Zajednica prisutnih fosila sadrži foraminifere, školj- ke, gastropode, ehinoide, korale, puževe, amonite i dr. Dominantni makrofosili u široj oblasti istraživanja su rudistične školjke iz rodova Radiolites, Lapeirouseia, Pironea, Hippurites itd., navodi Ćirić (1996), što se poklapa sa našim nalazima. 150 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području...

Šire istraživano područje pripada krednom pokrovu paleozojskih stena na istoč- nom obodu jedinice Drina˗Ivanjica tj. pojasu krednih sedimenata poznatom kao „Novopazarska pukotina“ (Rampnoux 1970), koja se može pratiti od Kosova prema severu i severozapadu do područja Dragačeva. Kompletni kredni stratigrafski niz može se pratiti samo u zapadnom delu ovog pojasa. Na ovom području kredna sedimentna sukcesija započinje bazalnim konglomeratom debljine 30m i konglo- meratičkom krečnjačkom sukcesijom koju prekriva plitkovodni krečnjak. Fauna je predstavljena hipuritidima, radiolitidima, globotrunkanidima, gastropodima i ehinoidima debljine oko 50 m (Grujučić Tešić et al. 2016). Kao što vidimo, u ovom regionu se razvijala raznovrsna beskičmenjačka fauna. U isto vreme stvarane su prostrane mase karbonatnih stena – krečnjaka i dolomita, uglavnom sagrađenih od ostataka tog morskog životinjskog sveta. Fosilni faunistički podaci sakupljeni na Staroj planini u trijaskim slojevima pokazuju obilje živog sveta u pogledu bioma- se, ali u mnoštvu jedinki prisutan je mali broj rodova i vrsta. U toj zajednici živele su većinom školjke i brahiopodi, mahom sa ljušturama sa izraženim rebrima i bili su prilično sitnog rasta, kako navode Petković i Pašić (1950). Ovo se unekoliko poklapa sa našim nalazima, pa bi bilo zanimljivo uporediti fosilne nalaze faune u istočnom i zapadnom delu naše zemlje.

Sl.12. Nezaštićeni makrofosili na lokalitetu Bajevica u neposrednoj blizini magistralnog puta ka Crnoj Gori (photo: M. Dudić). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 141-154 151

Zaključak

Osim naučnog značaja, zanimljiv krajolik i kulturna baština otkrivaju intere- santan turistički potencijal ovog lokaliteta čineći ga tako vrlo važnim s obrazovnog, turističkog i kulturnog aspekta. Lokalitet Bajevica je lako dostupan s obzirom da je smešten uz asfaltiranu magistralu. Glavna svrha ovog rada je skrenuti pažnju na geološki i paleogeološki značaj lokaliteta kako bi se utvrdilo ima li ovo područje potencijal za razvoj geoturizma i istraživačku bazu za projektovanje budućih nauč- no-istraživačkih projekata kao i mogućnosti njegove zaštite. Nacionalna kulturna dobra u Srbiji su regulisana i ograničena Zakonom o kulturnim dobrima, ali to se ne odnosi na geološke primerke. Trebalo bi da muzeji u Srbiji imaju aktivnu ulogu u sprečavanju prodaje nedozvoljenih geoloških materijala, posebno fosila. Javnost nije uvek upoznata sa postojanjem muzejskih i fakultetskih kolekcija, posebno ako muzej nema geološku postavku kao muzej u Novom Pazaru. Tematske izložbe, po- pularna predavanja, seminari i kreativne radionice mogu osigurati da se kolekcije koriste za podizanje javnog interesa i razumevanja geologije, paleontologije, paleo i geodiverziteta i geonasleđa. Da bi se valorizovalo paleontološko nasleđe našeg regiona, potrebno je raditi na edukaciji o geološkom nasleđu kroz uspostavljanje koordinacije među grupama sa istraživačkim, obrazovnim i turističkim interesima na paleontološkim lokalitetima. Neophodno je popisati lokacije sa paleontološkim materijalom, stvoriti bazu podataka, proceniti važnost lokacija sa naučnog, kulturnog i ekonomskog aspekta i identifikovati potencijalne pretnje vrednim lokacijama, posebno onima od nacionalnog i međunarodnog značaja. Neophodno je podsticanje javne svesti o postojanju paleogeološkog nasleđa kao i uključivanje zajednice u razumevanje njegove vrednosti kao resursa za obrazovanje i naučnoistraživački rad. 152 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području...

Literatura:

1. Grujičić Tešić, Lj., Rabrenović, D., Kovačević, J., Grezina, N., N. Đerić (2016). Geologia Crotaica, 69/3 (337–345). 2. Đurović, P., Mijović, D. (2006). Geonasleđe Srbije – reprezent njenog ukupnog geodiverziteta [Geoheritage of Serbia-Representative of its Total Geodiversity – in Serbian].U Zbornik radova Geografskog fakulteta u Beogradu 54 (5–18). 3. Jovanović, V., Carević, I., Vušković, D., Khalil Abad, T.M. (2012). Review and protection possibilities of some transborder (East Serbia – West Bulgaria) stratigraphic/palaeontological geosites. IN Bulletin of the Serbian Geographi- cal Society 92/1 (171–184). 4. Karamata, S., Mijović, D. (2005). Inventar objekata geonasleđa Srbije [In- ven-tory of the geological heritage sites of Serbia – in Serbian, English abstract].– IN MIJOVIĆ, D. (ed.): II Intern. Symp. on geoheritage of Serbia. Bull. Inst. of Nature Conserv. Sp. Issue 20 (1–36). 5. Maran, A. (2008). Geoconservation in the Balkan region – Practices and legal instruments. IN Bulletin of the Natural History Museum 1 ( 4 1 – 6 3 ) . MARAN, A. (2010). Valuing the geological heritage of Serbia. IN Bulletin of the Natural History Museum 3 (47–66). Belgrade. 6. Maran Stevanović, A. (2014). Conservation of paleontological heritage in Ser- bia: From philosophy to practice. IN Bulletin of the Natural History Museum 7 (7-28). 7. Maran Stevanović, A. (2015). Methodological guidelines for geoheritage site assessment: a proposal for Serbia. U Geološki anali Balkanskoga poluostrva 76 (105–113). 8. Mijović, D., Rundić, LJ., Milovanović, D. (2005). Zaštita geonasleđa u Srbiji i pravci razvoja [Protection of geoheritage of Serbia and future development – in Serbian, English abstract].– IN Mijović, D. (ed.): II Intern. Symp. on geoheritage of Serbia. Bull. Inst. of Nature Conserv. Sp. Issue 20 (17–21). 9. Petković, K., M. Pašić (1950). Životinjski i biljni svet prošlih vremena. Beo- grad: Prosveta. 10. Rabrenović, D., Belij, S., Mojsić, I., Mladenović, M. (2014). Main Values of the Đerdap area, Potential Geopark. IN: CVETKOVIĆ, V. (ed.). Proceedings of the XVI Serbian Geological Congress. Donji Milanovac, May 2225 (866–871). 11. Rampnoux, J.P. (1970). Regards sur les Dinarides internes yougoslaves (Ser- bie Monténégro oriental): stratigraphie, évolution paléogéographique, magma- tisme. IN Bull. Soc. Géol. France 12/6 (948–966). 12. Stojanović, V., Mijović, D. (2008). Evaluation of geodiversity of the Western Bačka Danube region in the planning documents and opportunities for impro- vement. IN Collection of papers Geographical Institute „Jovan Cvijić” 58 (5–16). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 141-154 153

13. Ćirić, B. (1996). Geologija Srbije – (građa I razvoj Zemljine kore). Beograd: Geogarta.. 14. Rundić, LJ., Knežević, S. (2005). Stratigrafskopaleontološki objekti kao integralni deo geonasledja Srbije [Stratigraphical and palaeontological objects as an integral part of Serbian geoheritage – in Serbian, English abstract].– IN MIJOVIĆ, D. (ed.): II Intern. Symp. on geoheritage of Serbia., Bull. Inst. of Nature Conserv. Sp. Issue 20 (109–114). 15. Vujičić, M. D., Vasiljević, DJ. A., Marković, S.B., Hose, T.A., Lukič, T., Hadžić, O. (2011). Preliminary Geosite Assessment Model (GAM) and its Application on Fruška Gora Mountain, Potential Geotourism Destination of Serbia. IN Acta geographica Slovenica 51/2 (361–377). 154 V. Vukanić, M. Dudić, Paleobiodiverzitetsko nasleđe mezozoika na području...

Vera Vukanić State University of Novi Pazar, Bio-Medicine Department, Biology

Monika Dudić State University of Novi Pazar, Bio-Medicine Department, Biology

PALEO BIO-DIVERSITY HERITAGE OF MESOZOIC IN THE AREA OF NOVI PAZAR (SANJAK, WESTERN SERBIA)

Abstract: The development of the earlier Geological periods in the territory of the observed region does not differ from the gradual development of the living world on the planet Earth. The specifics in development of certain animal groups, lines or sorts are connected to the special conditions that existed within the eco system and time, and it allowed the existence of exceptions. Thus, following of the fauna development in our region, should be seen as an integral part of development of the living world on Earth. From the Geological aspect, the development of the living world through the past Geological periods can be introduced with only through documented data the found fossils offering to us. Through the fossil organisms or organic remains of the system, where they are preserved, we can estimate what conditions (physical, chemical, bio-chemical) ruled in the past. The rocks and fossils are connected inseparately to reading and interpreting of Geological conditions of development evolution, since they make a whole that was exposed to all mutations of a certain period. Fossils allow to us to “revive” the living environment in the distant past for each period individually by connecting of these relations, we gain one general picture of a possible evolution and transformations of the eco system of the past times. Key words: fossils, Paleo-Geology heritage, Bajevica, Novi Pazar. Naka Nikšić UDK 784.4(497.11) Univerzitet u Beogradu 781.7(497.11) Učiteljski fakultet Beograd Nastavno odjeljenje Novi Pazar

SANDŽAČKI MELOS U MUZIČKIM ZBIRKAMA

Sažetak: Sandžaki melos bio je predmet više etnomuzikoloških istraživanja, vrednovanja i prilagođavanja sa aspekta muzičke pedagogije, ali i umjet- ničke obrade. Naizgled malobrojna literatura sa ovom tematikom obiluje velikim brojem pjesama, igara i kompozicija koje predstavljaju obrade narodnih melodija. U radu će biti analizirane po tri etnomuzikološke i kombinovane, kao i dvije metodičke zbirke. Također, predmet naše analize bit će i dvije zbirke horskih, kao i jedna instrumentalnih kompozicija za klarinet i klavir. Cilj ovog rada jeste da se stručnoj i široj javnosti predstave posto- jeće zbirke sa sandžačkim melosom kako bi istraživači, stvaraoci, teoretičari muzike i muzički pedagozi imali pregled referentnih zbirki i polaznu osnovu za dalji rad, ali i ukaže na postojeće probleme i mogućnosti kada je u pitanju zabilježena muzička građa. Analiza je pokazala da određeni broj pjesama u predmetnim zbirkama nije zapisan Finskom metodom što otežava njihovo uporedno istraživanje, da dobar dio zabilježene muzičke građe nije sistematiziran, te da određeni dio pjesama koji postoji na CD-ima u okviru kombinovanih zbirki nije etnomuzikološki zapisan.

Ključne riječi: sandžački melos, narodne pjesme, narodne igre, horske kompozicije, instrumentalne kompozicije.

Uvod

Narodne pjesme Sandžaka bile su predmet brojnih istraživanja, a njihovi zapisi (objavljeni tekstovi), danas, predstavljaju značajnu polaznu osnovu u nauč- nim radovima iz više oblasti. Za muzičare poetski tekst pjesme bez zapisa melodije gotovo da nema nikakvog značaja, te su etnomuzikološki (kao i etnokoreološki) zapisi zabilježene građe, dragocjenost za istraživanja, kako u oblasti etnomuzikologije, tako i etnokoreologije, muzičke pedagogije, ali i za muzičko stvaralaštvo/ komponovanje. Pored etnomuzikoloških zbirki, izvori za izučavanje sandžačkog melosa su i javnosti manje poznate kombinovane1, kao i metodičke zbirke u ko-

1 Ovako smo ih nazvali jer nisu potpuno etnomuzikološke o čemu će biti više riječi u nastavku rada. 156 N. Nikšić, Sandžački melos u muzičkim zbirkama jima se nalaze sandžačke pjesme i igre prilagođene mogućnostima djece mlađeg školskog uzrasta i koje, kao takve, predstavljaju potencijalne nastavne sadržaje u okviru predmeta muzička kultura u osnovnoj školi. Pored njih, tu su i zbirke sa obradama narodnih lirskih pjesama za hor u kojima su se kompozitori trudili da ne vrše korekcije melodija obrađenih pjesama i na taj način daju ih u svom izvornom obliku, kao i obradama i originalnim instrumentalnim kompozicijama za klarinet i klavir u kojima su stvaraoci kao teme koristili melodije cijelih pjesama i igara, ili motive karakteristične za sandžački melos. Cilj ovog rada jeste da se stručnoj i široj javnosti predstave postojeće zbirke sa sandžačkim melosom (narodnim lirskim pjesmama i igrama) kako bi istraživači, stvaraoci, teoretičari muzike i muzički pedagozi imali pregled referentnih zbirki i polaznu osnovu za dalji rad, ali i ukaže na postojeće probleme i mogućnosti kada je u pitanju zabilježena muzička građa. Osim toga, u određenim zbirkama koje ćemo predstaviti u radu dati su i opisi nemuzičkih igara (s posetka, čobanske igre...), obi- čaja i narodne nošnje, što može koristiti u istraživanjima iz drugih oblasti. U radu je korištena teorijska analiza sadržaja. Nadam se da ću ovim radom podstaći stručnu javnost na dalja istraživanja, prilagođavanje sadržaja potrebama nastave muzičke kulture, komponovanje, prezentaciju i popularizaciju sandžačkog melosa.

Etnomuzikološke i etnokoreološke zbirke

U potrazi za etnomuzikološkim studijama sa sandžačkim melosom naišla sam na tri studije koje ću predstaviti u ovom radu. Najstarija od njih je zbirka Na- rodne melodije iz Sandžaka (Vasiljević 1953) koju je priredio Miodrag Vasiljević2. On je zapisivanje sandžačkih pjesama započeo još 1934. godine, kada je u dva navrata, za vrijeme školskog raspusta 1934. i 1935. godine, putovao u okolinu

2 Miodrag Vasiljević (1903 - 1963) je srpski etnomuzikolog i muzički pedagog rođen u Zakuti (Kragujevac). Muzikom započinje da se bavi u okviru Muzičkog društva u Kruševcu gdje je pohađao gimnaziju. Nakon započetih studija muzike u Pragu obrazovanje nastavlja i završava u Beogradu. Prvo radi kao nastavnik muzike u Skoplju, a zatim u Beogradu gdje predaje teoretske predmete u srednjoj muzičkoj školi, a potom i muzičkoj akademiji gdje biva biran u nastavnička zvanja. Osnivač je katedre za etnomuzikologiju i Saveza folklorista Jugoslavije. Svojom Funkcionalanom metodom dao je značajan doprinos muzičkoj pedagogiji Srbije. Njegovi principi rada i originalni nastavni sadržaji - pjesme modeli (kao i postupci rada na njima) ostavili su neizbrisivi trag u nastavi muzičke pismenosti u Srbiji. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 155-167 157

Tutina i Novog Pazara3. Međutim, taj rad mu je, prema njegovim riječima, bio uni- šten za vrijeme bombardovanja Beograda, aprila 1941. godine (Vasiljević 1953). Pjesme za zbornik Narodne melodije iz Sandžaka zabilježio je neposredno poslije Drugog svjetskog rata (1947-1949. godine) u jednoj, tada izrazito konzervativnoj sredini4, te one predstavljaju autentični muzički materijal. Ovaj zbornik sačinjen je iz šest dijelova. U prvom naslovljenom Objašnjenje znakova i terminologije (na francuskom i srpskom jeziku) Vasiljević objašnjava etnomuzikološke znakove i terminologiju koje do tada nije bilo u stručnoj literaturi (koligacioni ambitus, diafonija, dilatacija, inicijalis, nazivi za narodne ljestvice, za vrste finalisa i dr). U drugom dijelu ovog zbornika naslovljenog Analiza, on iznosi detaljnu analizu tonalnih osnova zabilježenih pjesama počevši od manjih ka većim obimima melodija u okviru dijatonike (ritmički dur, orijentalni kvintni dur, tercni dur, kvintni moldur, autentične ljestvice), modulacija (jednostavnih i višestrukih) i hromatike (alteracije, modualcije i alteracije, promjena subdominante). Drugi dio posvećen je i metričkoj analizi pjesama u kojoj su primjeri razvrstani na one bez i sa metričkom podjelom (jednaki taktovi / prosti i složeni, nejednaki / dvije, tri, četiri, pet i šest

3 Pretpostavljam da ga je na ovo podstaklo terensko istraživanje usmene epike u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji u periodu od 1932-1934. godine, od strane američkog naučnika Milmana Perija (Parry) i njegovog saradnika Alberta Lorda (Lord). Nakon Perijeve smrti, Lord je nastavio sa sakupljanjem južnoslavenske poezije i on je u nekoliko navrata sam (1935, 1937, 1950 i 1951), a kasnije (1960, 1965) u saradnji sa Binamom (Bynum) snimio narodne pjesme. Zabilježena građa čuva se u Perijevoj kolekciji u biblioteci Widener na Harvard univerzitetu (prema: Buturović 1995:70). Srž Perijeve kolekcije, čine muške pjesme koje su objavljene u zbirci Parry, M., Lord, A. (1953). Srpskohrvatske junačke pjesme, knjiga druga. Beograd - Kembridž: SAN i Harvard University Press. Pored muških zabilježili su i ženske pjesme (Bartok i Lord 1978:247). Muzikološkim aspektima pjevanog materijala u početku se bavio Georg Herzog, tadašnji profesor Univerziteta Kolumbija, da bi, kasnije, on ovaj rad prepustio Bartoku. Bartok je sa Lordom 1951. godine objavio zbirku Yugoslav Folk Songs koja sadrži tekstove i transkripcije 75 od ukupno 11 000 sakupljenih lirskih pjesama (Bartok i Lord 1978). Uvidom u ovu zbirku nismo naišli na ženske pjesme iz Sandžaka, ali pretpostavljamo da postoje u snimljenom materijalu. 4 U kojoj mjeri je ova sredina bila konzervativna govori činjenica da mu je kontakt sa bošnjačkim ženskim svijetom - čuvarima muzičke tradicije - omogućila supruga Jelena. Vasiljević u prilog tome kaže „1947. god. putovao sam u pratnji svoje žene koja mi je u Priboju, Novoj Varoši, Prijepolju, Sjenici i Novom Pazaru omogućila kontakt s muslimanskim ženskim svetom i bila od pomoći u pogledu prikupljanja tekstova. Svi zapisi tekstova iz navedenih mesta njeni su“ (Vasiljević 1953:IX). Treba imati na umu da je u Novom Pazaru, Tutinu, Rožajama, Sjenici, Novoj Varoši, Bijelom Polju i Beranama najveći broj žena nosio feredžu sve do 1951. god (1951. godine donijet je Zakon o zabrani nošenja zara i feredže). Uz to, Bošnjaci Sandžaka, u mjestima koja nisu bila pod austrougarskom upravom (poslije Berlinskog kongresa, od 1878. god. do 1918. god. u Pljevljima, Prijepolju i Priboju bila je austrougarska uprava), imali su pojačanu distancu i dodatnu opreznost prema ljudima koji su dolazili sa strane, te su, najvjerovatnije, odbili da pjevaju Vasiljeviću. 158 N. Nikšić, Sandžački melos u muzičkim zbirkama vrsta taktova u melodiji). Uz to, u ovom dijelu zbornika Vasiljević iznosi i analizu oblika pjesama (jednodijelni, dvodijelni, trodijelni i četverodijelni oblik). U trećem dijelu zbornika naslovljenom Notni primeri i tekstovi Vasiljević sistematski iznosi etnomuzikološke zapise zabilježenih pjesama (pošavši od njihovih tonalnih osnova i obima melodija). Premda je u ovom zborniku broj zabilježenih pjesama označen sa 400, određeni broj njih javlja se u više varijanti koje je Vasiljević označio slovima (a, b, v, g). Među njima, bez obzira na zajedničku tonalnu osnovu i obim melodije, postoji značajna razlika u pogledu inicijalisa, ritma i forme, te možemo reći da je ukupan broj zabilježenih pjesama, zapravo, 500. Uz svaku pjesmu pedantno su navedeni podaci o pjevaču od koga je pjesma zapisana (ime i mjesto), tekst pjesama i referenca na njenu varijantu, ukoliko postoji, kao i vrsta pjesme (svatovska, uz kolanje, ljubavna, slavska...). U četvrtom dijelu zbornika nalazi se rječnik sa objašnjenjem nepoznatih riječi (uz upućivanje na pjesmu u kojoj se riječ javlja), jer je, kako ističe Vasiljević, u pjesmama zastupljen veliki broj riječi stranog porijekla, od kojih pojedine „imaju specijalno značenje u Sandžaku“ (Vasiljević 1953: XII). U petom dijelu pod nazivom Teritorija i pevači nalaze se podaci o pjesmama shodno pjevačima od kojih su i mjestima gdje su zabilježene (Bijelo Polje, Bistrica, Nova Varoš, Sedobri, Novi Pazar, Đonlije, Vojkovci, Donji Krnjin, Priboj, Pljev- lja, Potrlica, Prijepolje, Sjenica, Kladnica, Žitniće, Prvoševo, Zvijezda i Seošnica). Šesti dio zbornika čini Registar notnih primjera po rednom broju i azbučnom redu. Zbornik Югославские народные песни из Санджака [Jugoslovenske narodne pjesme iz Sandžaka] (Vasiljević 1967) objavljen je 1967. godine i čine ga pjesme koje je Vasiljević zabilježio od Šahinpašića5. Naime, Vasiljević se između 1947. i 1949. godine, u periodu kada je sakupljao pjesme objavljene u zborniku Narodne melodije iz Sandžaka, upoznao sa Šahinpašićem. Godine 1960. on od njega bilježi 300 pjesama, za koje se pretpostavlja da ih je, pretežno, usvojio od svoje majke6. Vasiljević je želio objaviti zabilježene pjesme pod nazivom Monografija

5 Hamdija Šahinpašić (1914 – 2003) rođen je u Pljevljima gdje je završio osnovnu školu. Potom upisuje Veliku medresu Kralja Aleksandra Đorđevića u Skoplju koju je završio 1938. godine. Do 1941. godine radio je u Ulcinju, a potom, sve do 1945. prvo u Sarajevu, potom u Bosanskoj Gradiški i Sanskom Mostu kao vjeroučitelj. Po završetku Drugog svjetskog rata vraća se u Pljevlja, gdje do 1951. godine radi u Islamskoj vjerskoj zajednici. Kako je javno protestovao protiv zakona o ukidanju zara i feredže, uhapšen je 1952. godine i poslat u Cetinje na izdržavanje zatvorske kazne (bez suđenja). Nakon tri i po godine robijanja, pošto nije mogao dobiti službu u Crnoj Gori, pjeva po kafanama u Priboju, Novoj Varoši i Novom Pazaru. Godine 1957. počinje raditi na Radio-Titogradu kao solista. Nakon izvjesnog vremena odlazi u Sarajevo i zapošljava se kao sekretar u gimnaziji Braća Ribar u kojoj je radio sve do odlaska u penziju 1985. godine (Šahinpašić 2002). 6 Maglajlić navodi da je Šahinpašić zbog teškog oštećenja vida „u ranom djetinjstvu, ali dovoljno odrastao da bi mogao pamtiti pjesme, mjesecima morao nositi zavoj na očima. Tako je bio upućen da se stalno nalazi u majčinom društvu, a kako su joj – zbog ručnog rada i zbog pjesme, često dolazile žene, a i ona išla u komšiluk, dječak Hamdija bio je često u prilici da sluša pjesme, i one su mu se urezivale u sjećanje“ (Maglajlić 2006: 64). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 155-167 159 jednog pevača – Hamdije Šahinpašića, ali nije bilo interesovanja institucija za nju. Godine 1961. u Beograd dolazi ruski etnomuzikolog Aksjuk i odnosi ovu zbirku i tonske zapise u Moskvu, gdje je i objavljena 1967. godine, četiri godine poslije Vasiljevićeve smrti, pod nazivom Югославские народные песни из Санджака. (Perić 2006) Pored etnomuzikoloških zapisa pjesama sa tekstom na izvornom i ruskom jeziku, u zbirci se nalazi tekst urednika Aksjuka, Vasiljevićeve i Šahinpaši- ćeve biografije koje je napisala Radmila Petrović, objašnjenje znakova i primjedbe urednika, kao i azbučni registar pjesama. Ono što se odmah da primijetiti jeste da građa za ovaj zbornik nije sistematizirana na način kako je to učinjeno u zbirci Na- rodne melodije iz Sandžaka. Zbirka Югославские народные песни из Санджака sa tekstom na bosanskom jeziku i latiničnim pismom (bez prijevoda stihova na ruski jezik), sa pogovorom i biografskim podacima o Hamdiji Šahinpašiću i sadr- žajem, bez objašnjenja znakova i primjedbe urednika, objavljena je 2002. godine u Sarajevu pod nazivom Po Taslidži pala magla 7. Zbirka Narodne melodije, igre i nošnje Peštersko-sjeničke visoravni (Vu- kosavljević i dr. 1984) je etnomuzikološka i etnokoreološka studija Pešterske visoravni sa početka devedesetih godina XX vijeka. Zbirka je podijeljena na tri dijela. Prvim, etnomuzikološkim dijelom ove zbirke, bavio se Vukosavljević i on sadrži zapise vokalne tradicije Pešterske visoravni, za koju Vukosavljević ističe da „dobrim delom, pripada najstarijem obliku narodnog muziciranja“ (Vukosavljević i dr. 1984: 6). U dijelu naslovljenom Gorštačka tradicija Peštersko-sjeničke visoravni Vukosavljević navodi primjere štavaljskog, momačkog, djevojačkog, gusinjskog i deževskog glasa, varijante i preplete glasova, melografije primjera istoglasja i dvoglasja, te mali broj zapisa vokalno-instrumentalne muzike (pjevanje uz gusle, def, tamburu), kao i azbučni red pjesama. U ovom dijelu nalazi se ukupno 213 pjesama. Drugi, etnokoreološki dio zbirke, priredila je Olivera Vasić. On je podijeljen na šest potpoglavlja. U okviru potpoglavlja nazvanog Igrački repertoar nailazimo na teoretsku studiju sa podacima o vrstama i nazivima orskih, igara sa posetka, čobanskih igara, kao i tome za koje su stanovništvo Peštersko-sjeničke visoravni karakteristične. U drugom potpoglavlju naslovljenom kao Struktura igara dati su analiza i opis igara, kao i njihov oblik. Kada su u pitanju orske igre etnokoreološki (i etnomuzikološki – melodije igara) je zapisano njih 30, a ovaj zapis prati i njihov opis. Kod igara sa posetka dato je njih 49 sa podacima o mjestu u kome su zabi- lježene, opisom i ilustracijom. U dijelu čobanske igre dati su opisi igara i podaci o mjestu gdje su zabilježene za 24 igre, kao i ilustracije za neke od njih. U dijelu oblik igara govori se o terminologiji, načinima držanja u kolu, muzičkoj pratnji, pravcu kretanja, stilu i tehnici igranja, načinu učenja igara, zabrani igranja i opremi igrača. U potpoglavlju Prilike i mesta za igranje govori se o vašarima, svadbama, igrankama, posijelima, okupljanju kraj voda, po brdima i poljima, u dvorištima, za vrijeme moba i žetvi, oko prodavnica i škola, u kafanama. U četvrtom potpoglavlju

7 Vidjeti Šahinpašić, H. (2002). Po Taslidži pala magla. Zavičajni klub Pljevljaka i prijatelja Pljevalja iz Bosne i Hercegovine, Sarajevo. 160 N. Nikšić, Sandžački melos u muzičkim zbirkama govori se o ulozi igre u okviru obreda, viteških turnira i o njenoj društvenoj ulozi. Pretposljednje, peto poglavlje, sadrži završna razmatranja. Na kraju ovog poglavlja nalazi se registar orskih igara i napomene (Vukosavljević i dr. 1984). Treći dio ove zbirke priredila je Jasna Bjeladinović i odnosi se na narodnu nošnju Peštersko-sje- ničke visoravni – srpske i bošnjačke narodne nošnje od druge polovine XIX vijeka pa do 1912. godine (osnovne dijelove ženske srpske i bošnjačke nošnje, osnovne dijelove muške srpske i bošnjačke nošnje), srpske i bošnjačke narodne nošnje od 1912. godine do Drugog svjetskog rata, srpske i bošnjačke narodne nošnje od Dru- gog svjetskog rata do danas. Na posljetku nalazi se zaključak, ilustracije nošnji, napomene, podaci o kazivačima i mjestima gdje je vršeno ovo istraživanje (Vu- kosavljević i dr. 1984).

Kombinovane zbirke

Pretražujući zbirke sa sandžačkim melosom naišla sam na one u kojima se, pored etnomuzikološke građe, nalaze i novokomponovane pjesme, ali i one sa tek- stovima iz oblasti narodne književnosti, te sam ove zbirke nazvala kombinovanim. Zbirka U vrtu razgranatih staza (Dizdarević 1997) koju je priredio Faruk Dizdare- vić, sadrži etnomuzikološke zapise sandžačkih narodnih lirskih pjesama po izboru Zehba Pekušića, kao i njegove autorske pjesme8. U prvom dijelu zbirke naslovljenom kao i sama monografija U vrtu razgranatih staza nalaze se etnomuzikološki zapisi 30 narodnih pjesama9, od kojih određene imaju i po 4 varijante teksta. Notne zapise i tekstove prate i ilustracije tradicionalnih muzičkih instrumenata. U drugom

8 Zehbo Pekušić (1927-1974) bio je pribojski radnik u oblasti kulture (interpretator narodnih i autorskih pjesama, glumac, reditelj...). Pripada krugu poratnih muzičkih autora koji je pisao stihove i komponovao muziku po uzoru na narodne pjesme. Pri komponovanju pridržavao se konvencionalnog stila i tehnike stvaranja izvorne narodne pjesme, podređujući vlastitu pjesničku individualnost u korist čistog narodnog izraza i melodije, približavajući je, kako po motivima, tako i po načinu obrade, izvornoj formi i sadržaju narodne pjesme. Tekstovi su mu, dobrim dijelom, kompilacije i rijetko imaju veću vrijednost (fini lirizam narodne pjesme potisnut je sentimentalnošću i klišetirnom frazom), leksika je neodređena, a često su opjevani stereotipni motivi. Njegove pjesme su prije pedeset godina bile veoma popularne na području Sandžaka i šire. Prije svega treba spomenuti pjesme Oj djevojko iz Sandžaka i Ja preskočih Lim rijeku. Krajem pedesetih i šezdesetih godina XX vijeka bio je poznati i popularni pjevač koji je nastupao na Radio Beogradu. Njegovih osam pjesama na dva singla snimila je izdavačka kuća Diskos iz Aleksandrovca Župskog. Po evidenciji za zaštitu autorskih prava iz Beograda, Pekušić je napisao tekst i muziku za petnaest pjesama: U Priboju, Kad navrših šesnaest godina, Od Plavskog jezera do Drine, Oj djevojko iz Sandžaka, Rano pođoh, Ja odavno više oca nemam, Ništa slađe od šerbeta nema, Divno Rudo, Oj Užice, najmiliji grade, Ja preskočih Lim rijeku, Da l’je rano, Umihana na vodu krenula, Kad zapjevam, Kraj Novog Pazara, Sunce zrake pruža (Dizdarević, 1997). 9 U monografiji nismo naišli na podatak ko je radio etnomuzikološke zapise pjesama. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 155-167 161 dijelu naslovljenom Pesme Zehba Pekušića nalaze se notni zapisi 9 i tekstovi ukupno 15 pjesama (u ovaj broj ulaze i pjesme za koje su dati notni zapisi). Ova dva dijela prate tekstovi Ljiljane Pešikan Ljuštanović i Bore Dugića koji je, najvjerovatnije i etnomuzikološki zapisao ove pjesme. Zatim slijede rezime na engleskom, manje poznate riječi, literatura i kratka biografija Faruka Dizdarevića. Lirske narodne pjesme i pjevanje Bošnjaka iz Plava (Markišić i Adrović 2017) je zbirka čiji su urednici Halil Markišić i Sanela Adrović. Zbirku čini dio u kome se nalaze etnomuzikološki zapisi i tekstovi 21 pjesme, koje prati CD sa snim- cima narodnih izvođača. Sve pjesme zapisao je Alen Čekić. U dijelovima zbornika koje je naslovio Kompakt disk 1, Kompakt disk 2, Kompakt disk 3, Kompakt disk 4, Kompakt disk 5, Kompakt disk 6, nalazi se tekstovi 77 pjesama, a na CD-ima koji ih prate 77 pjesama i dvije instrumentalne numere – jedna naslovljena Čobanska svirka (na svirali od pirinča) i druga kolo Halaturka (na tamburi). Cjelokupni materijal prate fotografije instrumenata i narodnih izvođača od kojih je muzička građa zabilježena. Sedmi dio čine biografije izvođača, kazivača i zapisivača narodnih pjesma i muzike, kao i graditelja muzičkih instrumenata, koji su dali doprinos nastanku ove monogafije. Na posljetku u ovoj zbirci se nalaze tekst Salka Lubodera o ovoj monografiji, bilješka o autorima, te registri izvođača i pjesama. Zbirku Lirske narodne pjesme i pjevanje Bošnjaka u Plavu i Gusinju (Markišić 2018) također uređuje Halil Markišić. On u njoj, nakon pogovora, u uvodnom dijelu, donosi tekstove Huseina Bašića, Branimira Gušića, Dimitrija Golemovića i Slobodana Jerkova sa osvrtom na plavsko-gusinjsku usmenu knji- ževnost i melos, te biografiju Alena Čekića i njegove etnomuzikološke zapise 12 pjesama. U dijelovima koje je naslovio Kompakt disk 1, Kompakt disk 2, Kompakt disk 3, Kompakt disk 4, Kompakt disk 5, Kompakt disk 6, Kompakt disk 7 i Kom- pakt disk 8 nalaze se poetski tekstovi 141 narodne lirske pjesme, a na CD-ima koji ih prate snimak 141 pjesme i 6 narodnih kola. Cjelokupan materijal prate fotografije izvođača od kojih je zabilježena muzička građa. Markišić u ovom zborniku posebno poglavlje posvećuje melodijama koje je Miodrag Vasiljević etnomuziko- loški zabilježio u plavsko-gusinjskom kraju 1954. godine10, te on u ovom dijelu iznosi etnomuzikološke zapise 54 pjesme. Na samom kraju zbirke Markišić navodi biografije izvođača, rječnik manje poznatih riječi, tekst Salka Lubodera o ovoj publikaciji, bilješke o autoru i registre pjesama i kola, kao i izvođača narodnih melodija.

10 Ovaj materijal se izvorno nalazi u Vasiljević, M. A. (1965), Narodne melodije Crne Gore, Beograd, Naučno delo. 162 N. Nikšić, Sandžački melos u muzičkim zbirkama

Metodičke zbirke

Kada je riječ o metodičkim zbirkama u kojima se može naći sandžački melos, potrebno je naglasiti da postoje dvije, te da je njihov autor Biljana Pavlović11. U zbirci Rašanski motivi (Pavlović 2004) predstavljene su „narodne umotvorine, pjesme i igre srpskog dijela stanovništva“ (Pavlović 2004: 3). Sačinjena je iz više dijelova. U prvom se nalazi 15 brojalica (5 narodnih i 10 autorskih pjesnika Dra- goslava J. Nikolića) sa kratkim osvrtom na njihovu ulogu i značaj u nastavi muzič- ke kulture kod djece mlađeg školskog uzrasta, kao i isticanjem njihove metodičke funkcije. U drugom dijelu data je 21 lirska pjesma prilagođena dječijim glasovnim mogućnostima (13 je zabilježio Miodrag Vasiljević, 6 Biljana Pavlović, te po 1 Miomir Beloica i Suljeman Ćatović) sa objašnjenjem uloge koju je imala u svakod- nevnom životu i funkcije u rješavanju određene muzičke problematike (doživljava- nje dvočetvrtinskog takta, obrada luka, utvrđivanje tonske visine mi, obrada znaka za repeticiju...). U drugom dijelu date su muzičke igre sa opisom koraka i to 12 uz pjevanje (6 je zabilježio Miodrag Vasiljević, za 3 ne stoji oznaka zapisivača, ali s obzirom da se nalaze u zbirci Narodne melodije igre i nošnje Peštersko-sjeničke visoravni pretpostavljam da ih je zabilježila Olivera Vasić, te po 1 Miomir Beloica i Biljana Pavlović) i 6 uz instrumentalnu pratnju (4 zabilježila Biljana Pavlović i po 1 Dragan Badnjar i Olivera Vasić). U drugoj zbirci iste autorke, pod nazivom Pjesme od behara (Pavlović 2008), predstavljene su narodne umotvorine i „pesme koje se češće pevaju među bošnjačkim stanovništvom“ (Pavlović 2008: 6). Sačinjena je iz pet dijelova. U prvom se nalazi 12 autorskih brojalica pjesnika Omera Turkovića. U drugom 9 narodnih – 7 govornih i 2 pjevane. Dio naslovljen Pjesme sadrži 17 lirskih pjesama (16 je zapisala Biljana Pavlović i 1 Sulejman Ćatović). U dijelu Pjesme za slušanje nalazi se 10 pjesama koje je zabilježila Biljana Pavlović. U petom dijelu nalazi se 12 igara uz pjevanje koje je zabilježila autorica zbirke sa opisima koraka (Pavlović 2008).

11 Biljana Pavlović (rođena 1972. god.) je muzički pedagog. Rođena je u Novom Pazaru gdje je završila školu osnovnog muzičkog obrazovanja. Dalje obrazovanje (srednju školu, osnovne, magistarske studije i doktorat) nastavlja u Sarajevu i Bijeljini. Zaposlena je na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sjedištem u Kosovskoj Mitrovici. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 155-167 163

Zbirke horskih i instrumentalnih kompozicija

Na neizmijenjene narodne melodije nailazimo i u zbirkama sa horskim obradama i instrumentalnim kompozicijama. Ćatović12 je autor tri zbirke inspirisane sandžačkim melosom od kojih su dvije za hor, a jedna za klarinet i klavir. U zbirci horskih kompozicija Za gorom voda studena (Ćatović 1985) nalazi se 18 kompozicija, obrada narodnih pjesama – 13 dvoglasnih za ženski (Sjenice mori Sjenice, Po varoši, Na Jaliji, Pjevala bih, Šet’o sam se, Po Taslidži, Za gradom, Niz polje mi ruža, Moćevčiću, Sanak me mori, Sazrelo voće, Telal viče, Kiša lije), 1 dvoglasna za muški (Tamo dolje) i 4 četveroglasne za mješoviti hor (Igra kolo, Sjaj mjeseče, Ja uranih, Ravno polje). Zbirka Svaka tica gn`jezdo ima, Lirske narodne pjesme iz Sandžaka (Ćatović 1989) je izmijenjeno i dopunjeno izdanje zbirke Za gradom voda studena. U njoj se nalazi 16 od 18 kompozicija zbirke Za gradom voda studena koje su pretrpjele izvjesne izmjene (bez kompozicija Igra kolo i Kiša lije) i 8 potpuno novih kompozicija. Te izmjene kreću se od manjih promjena u glasovima koji nisu nosioci melodije do promjene horskog stava13. U ovoj zbirci je 14 dvoglasnih kompozicija za ženski (Pjesma o Sjenici, Sjenice mori Sjenice, Po varoši, Na Jaliji, Šet’o sam se, Sazrelo voće, Po Taslidži, Telal viče, Tamo dolje, Pjevala bih, Gdje djevojke beru šeftelije, Niz polje mi ruža, Sanak me mori, Moćevčiću), 3 četveroglasne za ženski (Pešterska, Jarane, žuti jablane i Pastirska) i 7 kompozicija za mješoviti hor (Za gradom voda studena, Karala majka Vasviju, Šta se čuje iznad grada, Šarka ptica mala, Sjaj mjeseče, Ja uranih i Ravno polje). Posmatrajući Ćatovićeve horske kompozicije možemo uvidjeti da su sve obrade sandžačkih narodnih lirskih pjesama (izuzetak čini Pjesma o Sjenici, origi- nalna kompozicija u formi ode, koju je napisao na tekst zemljakinje Fatime Mumi- nović). Prema Ćatovićevim riječima melodijske linije ovih pjesama su „savršena sinteza muzike i poezije” i „ne dopuštaju izmjene” (Ćatović 1989: 3). On ističe da se pri njihovoj obradi susreo sa problemom kako da pjesmama doda drugi glas „a da melodijska linija ništa ne izgubi od svoje sadržine” (Ćatović 1989: 4). Ćato- 12 Sulejman Ćatović rođen je 1931. godine u Sjenici. U Drugom svjetskom ratu ostao je bez oba roditelja, te je upućen u Dom za ratnu siročad u Novom Pazaru. Odatle je, sa još nekoliko dječaka, poslat na školovanje u tadašnju Čehoslovačku gdje je stekao osnovno obrazovanje iz muzike. Po povratku u zemlju počinje pohađati muzičku školu Stanković u Beogradu. Godine 1956. upisuje Muzičku akademiju u Beogradu, gdje je studirao u klasi profesora Aleksandra Obradovića. Po završetku studija radio je kao profesor muzičke kulture u Učiteljskoj školi „25. maj“ u Novom Pazaru, a zatim kao prosvjetni inspektor Kragujevačkog okruga. Godine 1965. počinje raditi u Učiteljskoj školi u Ubu gdje ubrzo formira orkestar i hor, a 1977. godine osniva i Školu osnovnog muzičkog obrazovanja „Petar Stojanović“ čiji je direktor bio sve do odlaska u penziju. Umro je u Ubu 2010. godine (Nikšić 2017). 13 Prvobitno dvoglasna kompozicija Za gorom voda studena u drugoj zbirci (Svaka tica gn`jezdo ima) obrađena je za mješoviti hor. 164 N. Nikšić, Sandžački melos u muzičkim zbirkama vić naglašava da je kompozicijama pisanim „jednostavnijim stilom” želio da do- čara ljepotu unisonog, ali izuzetno muzikalnog i emotivnog pjevanja u različitim sandžačkim sredinama (Ćatović 1989: 4). Golemović, govoreći o ovim horskim kompozicijama, ističe da „korekcije, odnosno umjetnički ‘zahvati’ koje S. Ćatović preduzima da bi narodne pjesme prilagodio horu, često su neznatni te nam se one predstavljaju u svom manje-više izvornom vidu“ (Ćatović 1985: 2). Ćatović je pisao horske kompozicije homofonim stilom, a dodavanjem glasova narodnoj melodiji želio je da postići „izrazito sazvučje” koje ima „latentan odnos prema njoj” (Ćatović 1989: 4). Naime, naglašena prisutnost sekunde i kvinte upućuje na to da je Ćatović dobro poznavao latentne harmonije sandžačke muzičke tradicije u vidu ležećih tonova – finalisa, sekunde i kvinte ispod finalisa (Nikšić 2017). Ćatović je radeći u školi osnovnog muzičkog obrazovanja uočio „evidentan nedostatak literature za klarinet”, te je „na inicijativu i podstrek” nastavnika klarineta Miloša Živića (Ćatović 2001: 2) nastala zbirka kompozicija Pešterski motivi, Album kompozicija za klarinet i klavir (Ćatović 2001). Ova zbirka sadrži ukupno 7 sedam kompozicija. Od toga pet su kompozicije za klarinet i klavir (Pešterska pastorala, Narodna iz Sandžaka, Snijeg pade, Pjesma pastira, Mala pastorala), jedna za dva klarineta (Telal viče) i klavir i jedna za četiri klarineta (Pešterski motivi). U instrumentalnim kompozicijama Ćatović tretira narodnu lirsku pjesmu na dva načina. Prvi je taj da u skoro neizmijenjenom obliku preuzima melodiju sandžačkih lirskih pjesama, na taj način što melodiju donosi klarinet, a u klaviru se javlja akordska pratnja. To su kompozicije Narodna iz Sandžaka, Snijeg pade i Telal viče. Drugu grupu kompozicija čine one u kojima Ćatović donosi original- nu temu u duhu narodne muzike. To su kompozicije Pešterska pastorala, Pjesma pastira, Mala pastorala i Pešterski motivi. Karakteristika ovih kompozicija jeste lirska atmosfera, ponekad narušena dramskim momentima, a klavirska pratnja je nenametljiva, obogaćena savremenim akordskim sklopovima i motivski zanimlji- vim prijelazima (Nikšić 2017). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 155-167 165

Zaključak

Analizom sadržaja navedenih muzičkih zbirki uvidjeli smo da postoji više od 1000 zapisa sandžačkih pjesama i igara. Dobar dio pjesama u zbirkama nije zapisan Finskom metodom14 što otežava njihovo uporedno istraživanje. S obzirom na to, kao i činjenicu da dobar dio zapisa predstavlja varijante istih pjesama i igara, može se reći da dobar dio sandžačke muzičke građe nije sistematiziran, te je iz nje teško doći do opštih karakteristika kada su u pitanju muzičke komponente u okviru vokalne, vokalno-instrumentalne i instrumentalne muzičke tradicije, a što je ključ za njeno naučno vrednovanje. S druge strane, na CD-ima u okviru zbirki Lirske narodne pjesme i pjevanje Bošnjaka iz Plava i Lirske narodne pjesme i pjevanje Bošnjaka u Plavu i Gusinju nalaze se pjesme koje nisu etnomuzikološki zapisane, te je veoma bitno da se, u budućnosti, i to učini. Svjesna činjenice da postoji mo- gućnost da ovom analizom nisam obuhvatila sve zbirke koje se odnose na istraži- vani problem, nadam se da će ovaj rad podstaći istraživače i institucije koje se bave istraživanjem i zaštitom sandžačke kulture na organizovani rad na objedinjavanju i naučnom vrednovanju cjelokupne sandžačke muzičke građe, a samim tim i njenom oživaljavanju i popularizaciji.

14 Načela za biljeleženje i klasifikaciju narodnih melodija postavio je finski etnomuzikolog i kompozitor Krohn. Jedan od principa ove metode jeste da melograf pri notiranju napjeva odmah izvrši njegovu transpoziciju na završni ton g1, pri čemu se svi napjevi i njihovi tonski nizovi svode na jedan zajednički ton, što omogućava da se izbjegne veliki broj predznaka i znatno olakaša njihovo uporedno istraživanje (Dević 1981). 166 N. Nikšić, Sandžački melos u muzičkim zbirkama

Literatura:

1. Bartὸk, B., Lord, A. (1978). Yugoslav Folk Songs, Vol. I. Serbo-Croatian folk songs and instrumental pieces from Milman Parry collection. New York: State University of New York Press. 2. Buturović, Đ. (1995). Usmena epika Bošnjaka. Sarajevo: Preporod. 3. Dević, D. (1981). Etnomuzikologija I–II. Beograd: Univerzitet umetnosti. 4. Dizdarević, F. (1997). U vrtu razgranatih staza, Prilog proučavanju muzičkog nasleđa. Priboj: Zavičajni muzej. 5. Ćatović, S. (1985). Za gradom voda studena, Narodne pesme iz Sandžaka. Sjenica: Siz kulture Sjenica i Savez amatera Srbije. 6. Ćatović, S. (1989). Svaka tica gn`jezdo. Sjenica: SIZ kulture. 7. Ćatović, S. (2001). Pešterski motivi, Album kompozicija za klarinet i klavir. Beograd: Atelje “Classic”. 8. Lord, B., A. (1990): Pevač priča. Beograd: Prosveta. 9. Maglajlić, M. (2006). Pjevač i pripovjedač Hamdija Šahinpašić. Bošnjačka ri- ječ. 1, 63 - 68. Tutin: CBS. 10. Markišić, H., Adrović, S. (2017). Lirske narodne pjesme i pjevanje Bošnjaka iz Plava. Rožaje: Priroda i baština. 11. Markišić, H. (2018). Lirske narodne pjesme i pjevanje Bošnjaka u Plavu i Gu- sinju. Rožaje: Priroda i baština. 12. Nikšić, N. (2017). Narodna pesma kao inspiracija u stvaralaštvu Sulejmana Ća- tovića. Tradicija kao inspiracija, 447-457. Banja Luka: Akademija umjetnosti. 13. Parry, M., Lord, A. (1953). Srpskohrvatske junačke pjesme, knjiga druga. Be- ograd - Kembridž: SAN i Harvard University Press. 14. Perić, Đ., (2006). Pesme srpskih pesnika u melografskim zapisima Miodraga Vasiljevića (tekstološki ogled), U Miodrag A. Vasiljević - život i delo - Zbornik radova sa okruglog stola održanog oktobra 2003. god. (79-104). Beograd: In- stitut za književnost i umetnost, Udruženje građana „Miodrag A. Vasiljević“. 15. Pavlović, B. (2004). Rašanski motivi. Raška: Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje „Gradac“. 16. Pavlović, B. (2008). Pjesme od behara. Tutin: CBS. 17. Po varoši povaljana trava : lirske narodne pesme i balade novovaroškog kraja. (prir.) Nikola Bjelić, Nova Varoš : Biblioteka “Jovan Tomić”, 2014 (Užice : Grafičar). 18. Šahinpašić, H. (2002). Po Taslidži pala magla. Sarajevo: Zavičajni klub Pljev- ljaka i prijatelja Pljevalja iz Bosne i Hercegovine. 19. Vasiljević, M. A. (1953). Narodne melodije iz Sandžaka. Beograd: SANU. 20. Vasiljević, M. A. (1965). Narodne melodije Crne Gore. Beograd: Naučno delo. 21. Васиљевић, М. А. (1967). Югославские народные песни из Санджака. Москва: Музыка. 22. Vukosavljević, P., Vasić, O., Bjeladinović J. (1984): Narodne melodije igre i nošnje Peštersko-sjeničke visoravni. Beograd: Radio Beograd. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 155-167 167

Naka Nikšić University of Belgrade Teachers Faculty of Belgrade Study Department in Novi Pazar

THE MUSIC OF SANJAK IN MUSIC COLLECTIONS

Abstract: The music of Sanjak has been the subject of several ethno-musical researches, valuation and adaptations from the aspect of Musical Pedagogy, but also of a musical remake. Seemingly not voluminous literature with this topic is voluminous in a huge number of songs, dances and compositions, representing the customs of remade folk melodies. In the paper, it shall be analysed 3 ethno-musical and combined, and 2 methodology collections. Also, the subject of our analyse shall be two choir collections, and also one instrumental composition for the clarinet and piano. The aim of this paper is to present to the expert and broader public the existing collections with the Sanjak music, so as for researchers, creators, musical theoreticians and musical pedagogists to have a review of the referent collections and the starting base for the further work, but also to emphasise onto the existing issues ad possibilities regarding the recorded musical materials. The analyse has shown that a certain numbers of songs in the subject collections has not been written in The Finish Method and it makes more difficult for their comparative research, and a great part of the collection has not been systematised, and thus, a certain part of the songs existing in CDs has not been ethno-musically recorded within the combined collections.

Key words: Music of Sanjak, folk songs, folk dances, choir compositions, instrumental compositions.

Душан М. Поповић1 УДК 781.7(497.11) ОШ „Др Ибрахим Бакић“ 39:681.81(497.11) Тутин

КОНТИНУИТЕТ НАРОДНИХ МУЗИЧКИХ ИНСТРУМЕНАТА СУВОГ ДОЛА СА МУЗИЧКИМ ИНСТРУМЕНТИМА СРПСКОГ ФРЕСКО СЛИКАРСТВА

Сажетак: Рад разматра повезаност и константност народних музичких инструмената заступљених у музичкој традицији Сувог Дола са музичким инструментима представљеним у српском фреско- сликарству Ренесансе Палеолога. Такође се разматра и културолошка повезаност староседелачког српског становништва Сувог Дола2 са становништвом јужних делова српске средњовековне државе као и са новопридошлим становништвом из Црне Горе и Херцеговине, које је населило Суви До током 19. века и како се то одразило на присутност, очување и континуитет музичких инструмената од средњег века до данас. Рад је базиран на одабраној научној литератури и теренском раду током којег су прикупљени подаци о музичким инструментима у Сувом Долу на основу чега је вршена анализа и њихово упоређивање са музичким инструментима српског црквеног сликарства.

Кључне речи: Суви До, српско средњовековно сликарство, Ренесанса Палеолога, наративни стил, Милутиново доба, музички инструменти.

Током 123владавине краља Стефана Уроша II Милутина Немањића (владао од 1282. до 1321) долази до коренитих промена у српској средњовековној држави и померања ка југу, што ће се, између осталог, одразити и на стилску смену црквеног сликарства. Дотадашњи монументални стил рашке школе смениће наративни стил Ренесансе Палеолога, који је у Србији у периоду краља Милутина нашао најплодније тло, поред Цариграда и Солуна. Одлике класицизма епохе Палеолога одвојиле су тај стил од ранијег и старијег стила српског сликарства (Калинић 2019: 107). Црквено сликарство Милутинове средњовековне државе развија се упоредо са сликарством Цариграда и Солуна, са којим има сличне стилске особине. За разлику од ранијих стилова 1 Историчар уметности. 2 Село у Југозападном делу Србије. Налази се на Горњој Пештери, на делу територије Тутинске општине. 3 Суви До – село у југозападном делу Републике Србије. Налази се на Горњој Пештери, на делу територије тутинске општине. 170 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

византијског сликарства који су „готови“ инкорпорирани на српско тле, нови стил Ренесансе Палеолога преношен је у области које су већ имале изузетно развијен монументални стил, па српско сликарство у наредном периоду не треба посматрати као просто преношење и уграђивање једног стила у непросвећене пределе, већ као однос снага старог ˗ монументалног и новог ˗ наративног стила (Радојчић 1966: 88). Од тог односа зависила је и будућност нових стремљења у српском сликарству. Наиме, у српском сликарству тог времена постепено се напушта монументалност рашке школе и уводе се други елементи карактеристични за Ренесансу Палеолога: сликарство одише наративношћу, простор се продубљује, боје су светлије, а преузимају се и појединости из свакидашњег живота (одећа, накит, оружје). Управо због наративног начина сликарског схватања можемо да захвалимо овом стилу за представе музичких инструмената на фрескама цркава и манастира у средњовековној Србији и у периоду након средњег века, на основу чега долазимо до поузданих информација о музичкој традицији српског становништва. Сродивши се још више са византијским духовним наслеђем, ктитори цркава и манастира су за обнову постојећих и подизање нових цркава узимали грчке и домаће мајсторе, а све ређе су их тражили у приморју (Симић 2000: 186, 234). Византијску културу ће у највећој мери прихватити властела, док ће на обичан народ она имати много мањи утицај (Popović 2019: 47). Под утицајем зографа из Византије утицаји у промени стила ће се јасно видети у црквеном сликарству, али ће се видети и утицај садржаја народне културе Срба на стил ренесансе Палеолога на територији средњовековне Србије. Током периода владавине краља Милутина територија данашњег Сувог Дола налазила се у центру српског краљевства и у мањој или већој мери била је јединствена културолошко-територијална област са јужним крајевима. То видимо и око један век касније када је Суви До и културолошки и територијално улазио у састав области Вука Бранковића, која се простирала од Скопља до Лима (Селимовић 2013: 16). Нажалост, не можемо са сигурношћу знати какво је било средњовековно сликарство у црквама на Пештерској висоравни јер су све порушене након Велике сеобе Срба 1690. године. Тада су само у Сувом Долу порушене четири средњовековне српске цркве ˗ на Бору, у Караџи, на локалитету Црквина и на Црквишту.4 Да је староседелачко српско становништво Сувог Дола и Пештерске висоравни имало културолошких сличности са становништвом југа српског краљевства, а нешто касније и царства, видимо и на основу екавског косовско-ресавског дијалекта који је на

4 Не може се са сигурношћу тврдити да на локалитету Латинско гробље, где се налазе гробна места српских досељеника из Црне Горе током 19. века, постоје остаци цркве иако су гробља обично формирана око цркава или њихових остатака. Међутим, народна усмена традиција каже да је на том локалитету постојала црква и да је у том делу села било старије насеље које се и данас зове Старо село. О староседелачком старорашком становништву и његовим миграцијама види више у: Душан Поповић, Суви До, Нови Пазар 2020, стр, 43–67. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 171

овим просторима био заступљен још у средњовековној Рашкој (Ивић 1986: 42, 67). Сличност традиције староседелачког становништва Сувог Дола са традицијом становника југа уочавамо и у појединим јужњачким елементима на ношњама, старијем слоју песама и ора (кола) као и музичким инструментима који имају своје пандане само на југу. Сви ови елементи представљају културолошке остатке малобројног староседелачког становништва које је овде живело до 1690. и у веома малом броју до 1809. године, након чега је скоро у потпуности отишло из ових крајева. Ови културолошки елементи Срба старинаца сачували су се кроз симбиозу са културолошким обрасцима новопридошлог српског становништва из Црне Горе, а у појединим сегментима сачувани су и као аутентични. Једна од особености некадашњег старијег слоја становништва екавског говора огледа се, између осталог, и у појединим музичким инструментима који по својим морфолошким карактеристикама имају сличности са музичким инструментима југа. Ови инструменти староседелачког становништва Сувог Дола који имају пандане на југу очувани су и у фреско-сликарству српских средњовековних цркава које се налазе на територији данашње Републике Србије и Републике Северне Македоније. Један од живописа на којем су представљени такви народни музички инструменти је и живопис задужбине краља Милутина ˗ Богородице Љевишке, посвећене Успењу Пресвете Богородице. Она је осликана 1307–1309. године и представља синтезу елемената старијег – монументалног и новијег – наративног стила. Из натписа на јужном делу отворене припрате налази се име зографа Астрапе који је осликавао Богородицу Љевишку. Постоје подељена мишљења о томе да ли је Астрапа из Богородице Љевишке исти сликар као и Михаило Астрапа, чије име стоји у охридској Богородици Перивлепти из 1295. године. Неки аутори тврде да се ради о истом зографу (Симић 2000: 248) док други претпостављају да Михаило, друг Евтихијев, по начину и особености сликања нема никакве везе са Астрапом (Пејовић 2005: 26). Потврђујући ту тезу, поједини аутори чак наводе и да му је био ученик или син (Радојчић 1966: 89). Од осликаних сцена у Богородици Љевишкој посебно је интересантна Стихира св. Јована Дамаскина на Успење Богородице, која је смештена у северном делу спољашње припрате и сматра се најстаријом познатом композицијом ове тематике у византијској уметности. На композицији је, између осталих библијских личности, приказана и група девојака са музичким инструментима од којих једна свира бубањ.5 У њеној десној руци види се маљица којом удара у бубањ као и две жице које су затегнуте преко коже. Представу бубња налазимо и у Милутиновој задужбини Цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричину источно од Куманова коју су 1317/1318. године осликали Михаило и Евтихије, дворски сликари краља Милутина, чија се имена налазе на штитовима двојице Светих ратника (Радојчић 1966: 102). Ту су на зидовима наоса приказани Велики празници, где се налази и сцена Ругања Христу, на којој видимо и музичке

5 У народној терминологији Србије се осим облика бубањ најчешће користе варијанте гоч, тапан и тупан, али ћемо надаље користити најсвеобухватнији облик бубањ. 172 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

инструменте. На левој страни композиције видимо човека који свира бубањ, укосо постављен и окачен о његов врат. Бубањ је стандардне величине, а пречник ваљка је једнак ширини инструмента. Обручи на којима се налази кожа повезани су канапом по принципу цикцак, док на страни до свирачеве десне руке видимо две затегнуте паралелне жице које се пружају преко средине инструмента. На канапима се могу уочити кружићи који подсећају на „омчице“ које су највероватније служиле за доштимавање инструмента. Свирач у десној руци држи маљицу која је повијена на врху док у левој руци такође држи маљицу окренуту надоле. Представу бубња видимо и на фреско-сликарству манастира Лесново између Кратова и Злетова, задужбини српског властелина Јована Оливера, који је манастир приложио манастиру Хиландару.

Детаљ сцене „Стихира св. Јована Дамаскина на Успење“ из Богородице Љевишке, 1307–1309. (лево), детаљ сцене „Ругање Христу“ из Старог Нагоричина, 1317–1318. (у средини), детаљ сцене „Коло“ из манастира Леснова, 1349. (десно).

У српском фреско-сликарству бубањ је приказан и на сценама фресака још неких манастира: Каиново потомство, Ругање Христу – Дечани (1335– 1350), Ругање Христу – Андреаш (1389), Ругање Христу – Полошко (14. век), 150. псалм – Свети Спас у Кучевишту (14. век), Стихира св. Јована Дамаскина на Успење – Св. Софија у Охриду (14. век), Ругање Христу – Јошаница (14–15. век), Ругање Христу – Бањани (1549), Свадба у Кани – Морача (1577–1578), Ругање Христу – Св. Никола у Великој Хочи (1577), Ругање Христу – Света Тројица у Пљевљима (1595) и тако даље. Бубњеви се помињу и у Светом писму у Другој књизи Мојсијевој (15; 20): И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју, а за њом изидоше све жене с бубњима и свиралама (Pejović 2005: 45, 88–89). Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 173

Народна варијанта бубња константно је присутна у средњовековној Србији, а од 11. до почетка 19. века спада међу најбројније и најтипичније инструменте који су се наметнули бројношћу и устаљеним обликом. Ни уметност Истока, ни западноевропска уметност не могу се похвалити тако учесталим присуством бубњева као српска средњовековна уметност, па их, с обзиром на време јављања, можемо датовати као народне инструменте који су били присутни и пре доласка Турака на Балкан (Pejović 2005: 186). У прилог томе је и тврдња проф. др Доброг Палиева да је овај инструмент био присутан у племенима Прабугара још у 2. веку нове ере при њиховој сеоби из Средње Азије ка Балканском полуострву (Палиев 1999: 1). Очигледна је сличност народних инструмената и оних који су осликани у средњовековном српском сликарству. Као и на бубњевима са фресака Богородице Љевишке, Старог Нагоричина и Леснова тако и на народним варијантама бубњева уочавамо затегнуту резонантну тетиву – упредени кожни ремен (Големовић 1998: 53). Таква тетива се понекад могла наћи крајем 19. и почетком 20. века и на бубњевима у Сувом Долу.6 Такође, на осликаним и на народним варијантама бубњева види се и идентично затезање кожа помоћу канапа који иде цикцак линијом. По дебљој кожи бубња удара се дебелом палицом која се, у зависности од географског поднебља, зове „чукањ“ или „маљица“. Облик чукања са фресака у Сувом Долу задржао се кроз цео средњи век све до данашњих дана. Тања палица, којом се удара по другој страни бубња, назива се прућка. У околини Димитровграда - Цариброда, зову је и “прандало”. За пратњу народних игара употребљавали су се бубњеви различитих врста и величина и обично су учествовали у садејству са неким другим инструментима (Зечевић 1983: 129). Бубњева различитих величина било је и у народном музицирању православног становништва Сувог Дола при чему су велики бубњеви били карактеристични и неизоставни током свадбене церемоније. Као што се види на сценама српског црквеног сликарства, бубњеви су се употребљавали у комбинацији са другим музичким инструментима. Следећи средњовековну праксу, музичка традиција Сувог Дола задржала је тај образац па се крајем 19. и почетком 20. века могло чути свирање на бубњевима и зурлама, бубњевима и гајдама, бубњевима и овчарским свиралама, а током друге половине 20. века и свирање на бубњевима и кланетима.7

6 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10. августа 2007. године у току теренског рада аутора. Затегнуту резонантну тетиву попут оне из Богородице Љевишке видимо и на бубњу свирача Светислава Куча из Бољара, села недалеко од Сувог Дола. 7 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10. августа 2007. године у току теренског рада аутора. 174 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

У опису женидби Косте и Данила Поповића из Сувог Дола видимо да су суводолским пољем сватове пратили свирачи на бубњевима, трубама8 и свиралама (Поповић 1998: 45). Бубањ је био у употреби и на сеоским саборима и заветинама, а био је присутан и при одласку у бадњаке, где је гочобија обично ишао испред бадњачара и најављивао долазак бадњака. На сам Божић играло се коло само уз гоч, „на суво“. Тако су браћа Димитрије, Петко и Јеврем Поповић приликом прослављања овог празника играли коло само уз бубањ.9

Бубањ – гоч, чукањ и прућка из Сувог Дола (лево) и гочобија Светислав Куч из Бољара (десно).

Уз бубњеве се нарочито играло испред куће Арсенија Вељовића и његовог оца Тодора, некадашњег председника суводолске општине.10 Бубањ је у Сувом Долу имао и ритуалну функцију која се могла видети и при паљењу „лила“.11 Осим бубња, у српском средњовековном фреско˗сликарству наилазимо и на представу разних врста тамбура. На сцени Стихира св. Јована Дамаскина на Успење Богородице из Богородице Љевишке налази се представа тамбуре коју свира девојка. Тело тамбуре је крушколиког облика и танког врата. У односу на сам врат, тело је релативно великих димензија, чивије се не виде, али се могу уочити две жице које су затегнуте преко инструмента. На средини 8 На Пештерској висоравни не постоји пракса свирања трубе тако да се труба у наведеном опису несумњиво односи на зурле које су биле присутне у народној музичкој пракси. 9 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10. августа 2007. године у току теренског рада аутора. 10 Казивање Јаблана Ђуровића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 1. октобра 2017. године године у току теренског рада аутора. 11 Казивање Добривоја Илића из Метикоша, забележено у Метикошу 10. фебруара 2017. године у току теренског рада аутора. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 175

тела инструмента види се отвор. Девојка држи инструмент косо надоле левом руком скраћујући жице док десном трза при дну тела инструмента. Упоређујући тамбуру која је била заступљена у музичкој пракси у Сувом Долу и тамбуру из Богодице Љевишке, уочавамо сличност како у броју жица тако и у облику. Наиме, у народном музицирању у Сувом Долу забележена је искључиво двожица тамбура, коју видимо и у Богородици Љевишкој. Крушколики облик тамбуре из Богородице Љевишке сличан је облику тамбуре која се користила у музичкој пракси становника Сувог Дола с тим што је тело тамбуре из Богородице Љевишке мало веће у односу на тамбуру из народне музичке традиције Сувог Дола.12 Разне врсте тамбура су осликане како пре доласка Османлија на Балкан тако и током османског периода, па их, осим у Богородици Љевишкој, има у Леснову између Кратова и Злетова (1349), Цркви Свете Софије у Охриду (14. век), Старој цркви у Смедереву (16. век), Цркви Јована Претече у Слепчи (16. век), манастиру Трескавац код Прилепа (16. век), манастиру Ново Хопово на Фрушкој гори (1608), манастиру Свети Ђорђе поред села Полошко (1609), Свети Димитрије код Соко Бање (1630) и тако даље (Pejović 2005: 101, 295–300).

Детаљ сцене „Стихира св. Јована Дамаскина на Успење“ из Богородице Љевишке, 1307–1309. (лево), двожица тамбура из Сувог Дола (десно).

12 Као референцу за поређење са тамбуром из Богородице Љевишке узет је тип тамбуре који је коришћен у Сувом Долу током 19. и 20. века, а који је сачуван до данас. Није искључено да је тај тип тамбуре коришћен и раније, али је до данас највероватније доживео извесне промене сачувавши основне елементе по којима је препознатљив, а то су облик и две жице. 176 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

Реч тамбура има сумерско порекло („пантур“ – мали лук). Према грчком научнику Полуксу, тамбуру су изумели Асирци и дали јој име pan- doura. Тамбуре су користили и Јермени (јер. pandir) и Грузини (груз. pantu- ri). Постоје мишљења да је настала у Месопотамији 4000 година пре н.е., а најстарији приказ тамбуре налази се на једном сумерском печату који је датован у период пре 3000 година пре н.е. У периоду од 3000 до 1000 године пре н.е. приказе тамбура видимо на печатима, записима и споменицима Акада, Сумера, Асирије, Вавилоније и Персије. Представе тамбуре срећемо и у Египту у виду најстаријег хијероглифа са знаком тамбуре који потиче из једне гробнице поред пирамида у Гизи око 3000 година пре н.е. Осим тога, постоји и археолошки налаз тамбуре из 1490. године пре н.е. која је припадала певачу Хар-Мозеу, а која је данас изложена у музеју у Каиру. Тамбуру налазимо и у Грчкој у другој половини 4. века пре н.е. Постоје мишљења да је током средњег века дошла до Срба преко византијске културе. У сваком случају, несумњиво је да њена присутност код Срба датира кроз средњи век, много пре доласка Османлија на Балкан (Ђуровић 2016: 34–45). Антички писац Страбон каже да су Дарданци, најстарији становници Пештери, неговали музику и да су имали фруле и жичане инструменте. Њих су почетком 6. века пре н.е. истерали Аутаријати, ратоборно илирско племе (Мушовић 1985: 13–14). Словени су тамбуре познавали и пре примања хришћанства. Византијски историчар Теофилакт Симоката помиње догађај из 592. године када су Византинци код Енатона ухватили три Словена који су уместо оружја носили жичане инструменте. На основу Симокатиног записа, Данка Лајић Михајловић закључује да су Словени већ у време досељавања на југ имали кордофоне инструменте (Ђекић, Павловић 2018: 173, 179). Тамбуре су се, такође, употребљавале и код Римљана (Марковић 1987: 27). Иако имају исти корен, развој жичаних инструмената код Турака и Словена текао је независно добивши данашње форме које се међусобно разликују и по градитељским карактеристикама и по систему нота. Двожице тамбуре се у Сувом Долу углавном везују за одметничке дружине међу православним становништвом, а забележено је и казивање о групном певању уз овај тип тамбуре.13 Код муслиманског становништва Сувог Дола тамбура није забележена ни на терену ни кроз историју као део традиције. Шупље свирале су веома распрострањени и чврсто укорењени музички инструменти на тлу средњовековне Србије и Бугарске. Карактеристичне за крајеве у којима је овчарство примарна привредна грана, оне се у народној терминологији називају и „овчарске свирале“. То су шупељка и кавал. Представу шупље свирале типа шупељке налазимо на фрескама Краљеве цркве (1313/1314) која је посвећене Светом Јоакиму и Ани, Богородичиним родитељима. Ту на сцени Христовог рођења пастир држи кратку свиралу без

13 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10. августа 2007. године у току теренског рада аутора. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 177

проширења на самом дну, за разлику од свирала које се шире ка дну на неким сценама Христовог рођења. На свирали се уочава шест отвора, али не можемо знати да ли испод руке која држи свиралу постоје отвори.14

Детаљ са сцене Христовог рођења из Краљеве цркве у Студеници, 1313–1314. (лево) и свирач на свирали „од пиринча“ Васо Величанин из Сувог Дола.

Назив ове свирале је старословенског порекла и везан је за његове морфолошке карактеристике, односно означава да је инструмент целом дужином шупаљ. У Метохији, на југу Србије и код православног становништва у Македонији ова свирала је позната под називом шупељка или шупелка. У југоисточној Србији (Сврљиг, Пирот, Цариброд) свирале типа шупељке и једноделног кавала познате су под називом цевара – цовара. Српски назив „цеваница“ за кост голењачу (лат. oss tibia) подсећа на цевницу – средњовековни дувачки инструмент. Постоје примери овог инструмента „коштане флауте“ од цеванице, који се срећу код Срба и Албанаца. Примере флаута од кости налазимо и у Италији, Француској, Мађарској и још неким земљама. Према етимологији речи, руско „цевка“ значи и кост од птице док украјинско „цивати“ значи 14 Покушавајући да наративношћу опише сам инструмент, зограф је приказао стваран број отвора на инструменту. Број приказаних отвора одговара броју шест, колико иначе имају свирале типа шупељке. Међутим, у овом случају морао је да их прикаже у неправилним размацима јер рука свирача држи свиралу на њеном средишњем делу, што је онемогућавало да се таачан број отвора прикаже у правилним односима. Покушавајући да наслика суштину, зограф често не води рачуна о реалном моменту покушавајући да самим обликом инструмента и бројем отвора прикаже његове морфолошке карактеристике на рачун реалних односа. 178 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

пиштати (Ђуровић 2016: 123–125). Слично овој етимологији, у Сувом Долу је народни израз за цеваницу – писак, што указује на пискав, пиштав, танак, оштар звук овог инструмента. С друге стране, сам назив шпиљ – шупељка има корен у црквенословенском „сопјел“ које корен има у прасловенском „сопел“ – сопелка изведено из сопети – са шуштавим звуком дувати у цев. У сваком случају, Словени су током средњег века имали сачувану свиралу без писка (Ђуровић 2016: 125). У Сувом Долу се задржао стари назив „шпиљ“, који је највероватније био у употреби кроз средњи век па све до 20. века. У предратном периоду, или након Другог светског рата, као материјал за израду овог инструмента у Сувом Долу појављује се и месинг. За свиралу од таквог материјала народ је усталио назив „од пиринча“ (тур. pirinç – месинг), што би у народном преводу значило свирала „од месинга“ (Вукосављевић 1989: 211). Дакле, старом и већ присутном музичком инструменту је према материјалу дат нови назив. Овај инструмент има скоро искључиво шест отвора, што одговара средњовековном приказу у Краљевој цркви. У новије време постоје примерци и са палачним отвором. Дужина свирале овог типа је 300–500 мм и припада кратким свиралама, баш као што је приказано на сцени Христовог рођења у Краљевој цркви у Студеници. Ова свирала се сматра „благословеним, божјим инструментом, јер њен звук изазива спокојство и благородно расположење“ (Симић 2010: 46). У Сувом Долу су је свирали и православци и муслимани. Није увек могуће са сигурношћу идентификовати инструмент који свира пастир на сцени Христовог рођења. Некад је то права свирала (инструмент из породице кавала), некад рог, а некад зурла – шалмај. Правих свирала било je у свим добима и често су настајале без утицаја са стране (Pejović 2005: 68, 147). Музичке инструменте који се употребљавају у народној музичкој пракси Сувог Дола налазимо и током 17. века на југозападу Србије, у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Тутину и у манастиру Морача у Црној Гори. Црква у Тутину се нашла на списку цркава и манастира у Епархији рашко-призренској 1909. и 1913. године као црква у Дубову, а када је направљена, припадала је селу Лукавици код Тутина (Рајовић Женарју; Шешум 2018: 354). Она је живописана 1647/48. године (Брковић Грујовић; Чеврљаковић Алексић 2015: 77), а осликали су је грчки сликари са Свете Горе који су средином 17. века осликали више цркава на Балкану (Lazar – Simić 1997: 265–269). На сцени Рођења Христовог приказан је пастир који свира у дужи дувачки инструмент. Инструмент који свира пастир припада породици пастирских музичких инструмената који се у народној музичкој традицији ових крајева Србије назива кавал док га у источној и југоисточној Србији често називају и цевара или цовара. По морфолошким карактеристикама, дужини и присуству гласница које се налазе на крају кавала, разликује се од шупељке. Дужина кавала се креће од 550 до 900 мм. На горњој страни постоји седам отвора за прсте док се на доњој страни налази отвор за палац. При крају инструмента, на доњој страни, налазе се четири отвора – гласнице, који се не преклапају прстима, већ су увек слободни и дају Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 179

инструменту звучност и специфичну боју тона (Закић, Јовановић 2014: 9). Гласнице су традиционално распоређене тако што је једна на предњој страни, једна на задњој и две са стране. Представе овог типа свирала такође налазимо на сценама у црквеном сликарству српских цркава: Христово рођење – Старо Нагоричино (1317–1318), Христово рођење – Полошко (XIV век), Христово рођење – Долгаец (1456–1457), Христово рођење – Поганово (1499), Христово рођење – Црква св. Тројице у Пљевљима (1595), Свадба у Кани – Ново Хопово (1608), Христово рођење – Јекса (1620–1621), Христово рођење – Свети Никола, Драјчићи (XVII век), Пир блудног сина – Бођани (1717).

Сцена Рођења Христовог у Цркви св. апостола Петра и Павла у Тутину (лево). Свирач на кавалу Миломир Поповић из Сувог Дола (десно).

Свирање на кавалу у Сувом Долу било је традиција искључиво православног становништва док у традицији муслимана кавал није био у употреби. Забележено је да су Младен Ђуровић и Вука Нешовић15 још током османског периода свирали на кавалу. У периоду Краљевине Југославије и нешто након Другог светског рата свирао га је Димитрије Поповић,16а традицију је наставио и Миломир Поповић. Архаичнији начин свирања овчарских инструмената у Сувом Долу подразумева да се отвори поклапају средином прстију, без савијања.17 Приликом свирања кавал се држи мало

15 Казивање Јаблана Ђуровића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 1. октобра 2017. године у току теренског рада аутора. 16 Казивање Васа Величанина из Метикоша, забележено у Метикошу 10. фебруара 2017. године у току теренског рада аутора. 17 Свирање на старински начин, осим овчарских свирала, примењује се и на гуслама. Према казивању старијих Суводолаца, раније нико није свирао јагодицама полусавијених прстију, већ средином прстију. 180 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

искошен, а свирачи су окренути један према другоме како би били тонски усаглашени (Павловић 2012: 208). Сликарство Ренесансе Палеолога видимо и на фреско-сликарству манастира Хиландара, где су сачувани фрагменти живописа из око 1303. године. На северном зиду, у горњој зони наоса, сачувана је сцена Ругања Христу. На тој сцени приказан је свирач који свира шалмај (Pejović 2005: 26–27, 121). Шалмај на сцени Ругања Христу у Хиландару је кратак и мањих је димензија.18 На дувачком инструменту из Хиландара се, осим левкастог проширења, не могу прецизније уочити остали детаљи, али сам облик указује да се несумњиво ради о народној варијанти зурле. Такође је интересантна сцена Свадба у Кани из манастира Мораче (1577–1578) на којој се виде два свирача који свирају зурле и бубањ. На овој сцени зурле су веома реално приказане, почев од облика до држања инструмента. Држање шалмаја – зурлe на сцени Ругања Христу у Хиландару и сцени Свадба у Кани у Морачи најближе је народним инструментима ове породице (Pejović 2005: 121).

Сцена Свадба у Кани, Морача 1577–1578 (лево), цртеж Коменена Поповића зурли из Сувог Дола (у средини), детаљ са сцене Ругање Христу, Хиландар – католикон (14. век). 18 Шалмај је дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком у народној музичкој традицији Србије познат као зурла. Карактерише га јак и продоран звук па се углавном користи на отвореном простору. Сматра се претечом обое, а свиран је у Европи током средњег века и кроз период ренесансе. Народна варијанта – зурла свира се у Србији, Бугарској, Македонији, Албанији, Грчкој, Турској и осталим земљама Истока. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 181

Осим Хиландара и Мораче, инструменти типа зурли приказани су у Дечанима (1335), Лескоецу код Охрида (1461–1462), манастиру Зрзе (1536), Бањанима (1549), Никољцу код Бијелог Поља (XVII век), Пустињи код Ваљева (1622), а приказани су и на сцени Свети Георгије на коњу на икони из Радијевића (1644–1654) код Нове Вароши (Pejović 2005: 121). Зурле се обично свирају у пару, уз пратњу великог бубња – гоча или више њих. Чешки музиколог Лудвиг Куба каже да је, кад је први пут чуо зурлаџијску музику уз најјаче ударање гочева – тапана у Македонији, приметио да је врло могуће да се таква музика свирала и у време Старог завета. Неки називи инструмената попут гајди, разних свирала итд. у бугарским изворима се могу пратити још од времена Трачана, а у бугарским народним песмама можемо срести и зурле. У „Српској Александриди“ приказана је Александрова гозба, а у бугарском препису „Александриде” говори се о весељу у шатору Александра Великог, где се помињу зурле. Зурлаџијски репертоар углавном се односи на пратњу игара, али и читавих обичаја, свадбених и русалијских код православних где се, уз пратњу гоча, зурле појављују као незаобилазан инструмент. У Рачи на Сави 1658. године народ се веселио уз гајде, гочеве – тапане и зурле (Pejović 2005: 21, 199). Подаци о употреби овог инструмента у Сувом Долу су веома оскудни, а живи свирачи скоро да не постоје. У Сувом Долу и у појединим селима Горње Пештери постојале су две варијанте зурли, а разлика је била у броју отвора. Прва варијанта је имала пет отвора за прсте, док је друга варијанта имала седам отвора са предње стране и отвор за палац са задње стране. На месту где се зурла шири постојале су рупе гласнице. Зурле се у Сувом Долу нису свирале појединачно, већ у пару тако што један свирач константно држи тон док други свирач изводи мелодију. Овакво свирање у пару обично је било праћено свирањем на гочу.19 На основу казивања савременика свадби Косте и Данила Поповића 1893. године видимо да су приликом довођења њихових невеста сватове пратиле зурле и гочеви.20 Представе музичких инструмената на фрескама српских манастира у Србији и Македонији су драгоцен извор за проучавање народне музичке традиције кроз средњи век и касније периоде. Као један од извора, српско црквено сликарство даје нам драгоцене податке о постојању многих народних музичких инструмената још током периода Немањића, али и током каснијег османског периода. Свака територијална област и њено становништво имају своје културолошке обрасце по којима се препознају и који имају своје специфичности унутар тих културолошких граница. Ти обрасци често у другим културама имају своје пандане који се развијају независно репрезентујући другачије културолошке форме и посебности. Током историје често долази и до прожимања култура с тим што је то културолошко прожимање увек у већој или мањој мери двосмеран феномен који ни у ком случају не поништава особености друге културе, али оставља траг на њој. 19 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10. августа 2007. године у току теренског рада аутора. 20 Казивање Комнена и Миломира Поповића из Сувог Дола (на основу казивања њихове бабе Росе, Костине супруге), забележено у Сувом Долу 10. августа 2007. године у току теренског рада аутора. 182 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

Литература:

1. Lazar Simić, D. (1997). A propos des pauvres dans les jugements derniers post-byzantins, Balcanica – annuaire de l’institut des etudes balkaniques, XXVIII, (265–269), Academie Serbe des sciences et des arts – Institut des etudes balkaniques, Belgrade. 2. Pejović, R. (2005). Muzički instrumenti srednjovekovne Srbije. Beograd: Clio. 3. Popović, D. (2019). Културолошки синкретизам Горње Пештери кроз историју. У Gimnazijski kazivar (46–52). Tutin: dr. Kemal Džemić. 4. Брковић Грујовић, К., Чеврљаковић Алексић, М. (2015). Поглед кроз наслеђе 1965–2015. Краљево: Завод за заштиту споменика културе у Краљеву. 5. Вукосављевић, Д. П. (1989). Народни музички инструменти на Пештерско- сјеничкој висоравни. У Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 52- 53 (185–240). Београд: Етнографски музеј у Београду. 6. Големовић, О. Д. (1998). Народна музика Југославије. Књажевац. 7. Ђуровић, И. (2016). Порекло музичких инструмената код Срба. Крагујевац: Народни музеј Крагујевац. 8. Закић, М., Јовановић, Ј. (2014). Етномузиколошки извори о инструменту кавалу на територији Србије и Македоније. У Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 50 (9–24). Нови Сад: Матица српска, одељење за сценске уметности и музику. 9. Зечевић, С. (1983). Српске народне игре. Београд: „Вук Караџић“ и „Етнографски музеј“. 10. Ивић, П. (1986). Српски народ и његов језик. Београд. 11. Марковић, З. (1987). Народни музички инструменти. Београд: Етнографски музеј у Београду. 12. Мушовић, Е. (1985). Тутин и околина. Београд: Етнографски музеј САНУ. 13. Павловић, Б. (2012). Народно музичко стваралаштво Косова и Метохије. Лепосавић. 14. Палиев, Д. (1999). Школа за тъпан (Studies for tapan). София. 15. Поповић, В. (1998). Родослов суводолских Поповића. Београд. 16. Поповић, В. (2003). Пештерско-штавички вихори. Београд: Културно- просветна заједница Србије. 17. Поповић, Д. (2020). Суви До. Нови Пазар: Душан Поповић. 18. Радојчић, С. (1966). Старо српско сликарство. Београд. 19. Рајовић Женарју, И; Шешум, У. (2018). Списак свију цркава и манастира у Епархији рашко-призренској 1902. године. У Српске студије, књ. 9 (346– 375). Београд: Центар за српске студије. 20. Селимовић, С. (2013). Сјеница, Настанак и развој до ослобођења 1912. Београд. 21. Симић, В. (2010). Традиционални музички инструменти – шупељка. Димитровград. 22. Симић, П. (2000). Црквена уметност. Београд. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 183

Интернет извори:

1. Калинић, Ј. (2019). Ренесанса палеолога Palaiologos renaissance. Преузето 24. септембра 2020. године са: http://remaster.ff.uns.ac.rs/materijal/punirad/ Master_rad_20190401_ist_240009_2016.pdf. 2. Ђекић, Ђ; Павловић, М. (2018). Трагом записа Теофилакта Симокате. Преузето 26. септембра 2020. године са: https://dais.sanu.ac.rs/bitstre- am/handle/123456789/3680/12_Djekic_1450-98141824173D.pdf?sequen- ce=1&isAllowed=y 3. Рајовић - Женарју И., Шешум У. (2018). Списак свију цркава и манастира у епархији рашко-призренској 1902. године. Преузето 24. септембра 2020. године са: https://www.academia.edu/

Казивачи:

1. Васов Александар (Пртопопинци 1968 – Пртопопинци), 2. Величанин Васо (Суви До 1936 – Метикоше), 3. Ђуровић Јаблан (Суви До 1932 – Суви До 2016), 4. Илић Добривоје (Суви До 1922 – Метикоше 2018), 5. Поповић Комнен (Суви До 1929 – Суви До 2013) и 6. Поповић Миломир (Суви До 1945 – Суви До 2010).

184 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

Dušan M. Popović Primary School “Dr Ibrahim Bakic”, Tutin

THE CONTINUITY OF FOLK MUSICAL INSTRUMENTS OF SUVI DO WITH THE MUSICAL INSTRUMENTS OF THE SERBIAN FRESCO PAINTING

Abstract: It is reconsidered in the paper the connection and consistency of the folk musical instruments present within the musical tradition of Suvi Do with the musical instruments represented within the Serbian fresco-painting of the Paleology Renaissance. Also, it is reconsidered the cultural connection of the domicile Serbian population of Suvi Do with the new arrivals from Montenegro and Herzegovina. Within it, it is reconsidered in the paper the connection of the domicile Serbian population with the new arrivals having settled Suvi Do during 19th century and how it was reflected onto the presence, preservation and continuity of musical instruments from the middle age until present days. Key words: Serbian middle age fresco painting, Paleology Renaissance, narrative style, the age of Milutin, musical instruments. Izet Selek UDK 332.334.4:622(497.11) Vesko Pajković 553.548(497.11) Zoran Milić AD “Ukras” Novi Pazar

MERMERNA BREČA IZ DRAGAČEVA

Sažetak: Mermerna breča spada u vrlo kvalitetan i tražen arhitektonsko-građevinski kamen u prvom redu zbog estetskih i fizičko-mehaničkih osobina i koristi se u pločama za oblaganje raznih građevinskih objekata. Ime koje je odraz njenog sastava dobila je od italijanske reči breccio, što znači polomljen. Kasnije je vezana potpuno prirodnim procesima, bez učešća čove- ka, u kompaktnu stenu. Mermerna breča je međunarodni izraz za ovu vrstu kamena koji se sreće u prirodi. Ovo je uslovljeno i time da je ona dovoljne kompaktnosti, povoljnih fizičko-mehaničkih osobina, da se od nje mogu do- bijati blokovi zapremine po nekoliko kubnih metara u obliku prizme. Mer- merna breča je izgrađena od fragmenata mermera i krečnjaka nezaobljenih ivica sive do tamnosive, ređe crne ili potpuno bele boje u crvenom do ljubičas- tom vezivu. Kao posledica sastava, dekorativna svojstva su visoka imajući u vidu kontraste između svetlih sastojaka i tamnocrvenog veziva. Korišćena je u izgradnji mnogih objekata širom nekadašnje Jugoslavije zahvaljujući otpornosti na habanje i čvrstoći na pritisak. Ležište je u vlasništvu AD „Ukras“ iz Novog Pazara i predstavlja jedan od njegovih najvažnijih pogona sa ogromnim rezervama, a nalazi se u opštini Guča (Lučani) u Dragačevu. Ogroman značaj mermernoj breči dala je današnja savremena tehnologija obrade mermera, koja je poslednjih godina dostigla ogroman, nezamisliv razvoj u čitavom svetu.

Ključne reči: Mermerna breča, mirna tehnologija, eksploziv, Novi Pazar, AD „Ukras“, dragoceni kamen (mermerni), monoliti, arhitektonsko-građevins- ki kamen, gornja kreda-senon habanje, čvrstoća na pritisak

Uvod

Mermerna breča iz ležišta Grab kod Guče u Dragačevu eksploаtiše se već više od 50 godina kao arhitektonsko-građevinski, a tokom pedesetih i šezdese- tih godina prošlog veka i kao tehnički kamen. Eksploatacija mermernih blokova obavljana je sa promenljivim uspehom. U ležištu su se nalazili različiti uređaji i postojalo je nekoliko osnovnih metoda vađenja stenske mase i dobijanja blokova 186 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva monolita ˗ najpre najgrublji, uz upotrebu rudarskog baruta, koji je šezdesetih godina zamenjen detonirajućim štapinom u prethodno mašinski izbušenim rupama, kao osnovni metod. Ipak, u ležištu su povremeno korišćeni i savremeni uređaji za sečenje stenske mase na „miran“ način kada je ležište većeg iskorišćenja ˗ pogon- ski uređaj sa helikoidnim upletenim užetom, hidraulični cepač blokova, sekačica sa lancem i slično. Nažalost, oni su bili u funkciji samo jedno vreme, a sa nabavkom ostale „mirne” tehnologije se stalo početkom devedesetih godina prošlog veka. Rat, sankcije, nelegalni uvoz mermera i granita i privredni kriminal u to vreme su doveli do neželjenih posledica, što se odrazilo na smanjen obim proizvodnje iz ležišta. Blokovi arhitektonsko-građevinskog kamena (mermera i granita i drugog ukrasnog kamena) kod nas spadaju u vrlo traženu sirovinu. Mermerna breča je odavno našla svoje mesto na tržištu zajedno sa drugim vrstama mermera i drugog arhitektonsko-građevinskog kamena u okviru asortimana Industrije i rudnika mermera i granita „Ukras” iz Novog Pazara. Svi ovi materijali međusobno pospešuju plasman na tržištu, koje je usled enormnog uvoza postalo izbirljivo. Mermernom brečom iz Graba obloženi su mnogobrojni objekti širom Srbije, ali i na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Poseban značaj je dobila uvođenjem nove tehnologije sečenja stenske mase uz upotrebu savremenog uređaja sa dijamantskim perlama i uvođenjem u rad bagera u proleće 2007. godine. Nažalost, o velikom broju objekata u koje je ugrađena mermerna breča malo ko zna u Guči i Dragačevu, Čačku i Novom Pazaru. Danas se vidi da su geološke rezerve sasvim dovoljne i da je neophodno sa većom tačnošću utvrditi njihovo iskorišćenje i eksploatisati ih na što bezbolniji način kako bi veštački izazvane prsline bile što manje zastupljene.

Sl. 1. Karakteristična šara mermerne breče iz Graba. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 187

Po hemijskom sastavu, ovaj arhitektonsko-građevinski kamen je kalcijum-karbonat (CaCO3) sa izvesnim primesama gvožđevog oksida, koji je vezivu dao crvenu boju. Industrija i rudnici mermera i granita „Ukras“ iz Novog Pazara, čiji je jedan od pogona i rudnik Grab, privatizovano je preduzeće koje nastoji da u svim rudni- cima uvede savremenu „mirnu“ tehnologiju dobijanja blokova.

Sl. 2. Rudnik Grab u eksploataciji osamdesetih godina ˗ metoda mašinskog bušenja rupa i odvajanje uz pomoć detonirajućeg štapina.

Za razliku od Dragačeva i Guče gde se o breči malo zna, ona je u Novom Pazaru naširoko poznata i ugrađena u ogroman broj objekata. Uostalom, u ovom gradu je sedište matične firme AD „Ukras“. Po ugradnji i upotrebi kao i sedištu matične firme odnosno vlasnika rudnika, poznata je kao „pazarski mermer“ iako to nije po geografskom poreklu. Otvarajući ležišta u raznim delovima naše zemlje, „Ukras“ je odavno prevazi- šao lokalne okvire povezujući različite krajeve prvenstveno na ekonomskoj osnovi, ali i drugim aspektima. Ležište Grab bi trebalo opremiti najsavremenijom mehanizacijom i opremom jer to omogućavaju rudne rezerve. S obzirom da je arhitektonsko-gra- đevinski kamen deficitarna sirovina ne samo u Srbiji, već i u Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji i većini evrospkih zamalja, neosporno je da kupci za mermernu breču postoje. Inače, reč je vrsti arhitektonsko-građevinskog kamena u blokovima od po nekoliko kubnih metara kao i ostalim vrstama mermera i granita. 188 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Geografski položaj

Ležište mermerne breče u Grabu nalazi se severoistočno od varošice Guče, od koje je udaljeno oko 8 km vazdušnom linijom. Guča predstavlja prirodni centar dragačevske oblasti, koja na severu zahvata centralni i južni deo planinskog pojasa Jelice, te južno od toga dragačevski neogeni basen. Grab je od Čačka udaljen oko 10 km vazdušnom linijom jugozapadno. Po teritorijalnoj podeli, ležište pripada opštini Lučani, mesnoj zajednici Go- račići i potesu Šipetska kosa. Na topografskim kartama 1:25.000 i 1:50.000 nalazi se na sekcijama Gora- čići i Užice II, a na geološkoj karti 1:100.000 je na listu Čačak. Da bi se prišlo rudniku Grab, kreće se od Čačka glavnim asfaltnim putem koji vodi u pravcu Guče, gde se skreće na lokaciji zvanoj Poligon u pravcu Gora- čića levo takođe asfaltnim putem koji dodiruje ležište. Relacija Čačak-Novi Pazar broji 140 km magistralnog puta.

Postoje još dve trase asfaltnih puteva do fabrike za preradu mermera u No- vom Pazaru. Naime, jedna vodi od Guče preko sjeničke visoravni i Sjenice, a druga preko Ušća. Ove varijante su tegobnije za teretna vozila u odnosu na prvu zbog uspona koje vozila pod teretom moraju savladati. Ležište mermerne breče je komu- nikaciono dobro povezano kao i skoro ceo pojas niske planine Jelice. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 189

Iako dragačevska oblast raspolaže brojnim resursima i pruža raznovrsne mo- gućnosti, mlađe generacije su se selile uglavnom u Čačak ili Beograd, ređe u Guču ili Lučane, zapošljavajući se u industriji koja je u međuvremenu propala. Mermerna breča se nalazi u centralnom delu regije Dragačevo.

Geomorfološke i orografske karakteristike

Najviše delove ovog terena zauzima centralni pojas niske planine Jelice sa nadmorskim visinama iznad 600 metara, ali koje ne prelaze 930 metara nadmorske visine. U okolini dominiraju vrhovi: Crne strane (929), Umka (903), Stara bukva (895), Vetrinje (874), Gradina (847) i Jelica (775). Ovi vrhovi, između kojih se nalaze blaži prevoji - bila, pružaju se opštim dinarskim pravcem jugoistok-seve- rozapad. Odavde se predeo spušta ka severu u veliku zapadnomoravsku kotlinu ili na jugu u dragačevsku, znatno manju od prve. Obe kotline su ispunjene neogenim jezerskim sedimentima i imaju blagi reljef. Ležište u Grabu se nalazi na južnim padinama Jelice u blizini njenog centralnog bila. Izdanci mermerne breče zahvataju nadmorske visine od 699 do 756 metara, u obliku su strme litice - eskarpmana, koja je formirana duž velikog raseda. Ovaj prvobitni oblik se danas slabo zapaža, jer je izmenjen višedecenijskom eksploatacijom u vidu veštački formiranih etažnih ravni. Svi vodeni tokovi u okolini pripadaju drenažnoj mreži potoka Rogačka reka (desna pritoka Bjelice), koja od Graba ka jugu protiče dragačevskim basenom. Inače, Bjelica je desna pritoka Zapadne Morave. Drenažna mreža je dendritičnog tipa. Samo ležište ispoljava blaži kraški reljef koji se ispoljava manjim kavernama u dubini i manjim prisustvom početnih škrapa na površini. Izdanci su „masni“ tj. do „zaobljeni“, ravni po nekoliko metara, sa malim prisustvom prslina ili pukotina, što okularno (već na prvi pogled) ukazuje na prisustvo relativno zdravije stenske mase u dubini. U okolini ležišta, tamo gde se blizu površine reljefa nalaze glinovite stene i one koje su manje mehaničke otpornosti, formiran je blaži reljef, a tamo gde su one čvršće, reljef je oštrijeg karaktera i štrči iznad okoline u vidu ostenjaka, kakav je slučaj i sa ležištem mermerne breče. Klima je umereno kontinentalna. Sa ležišta se ka jugu pruža pogled na dra- gačevski basen, uokviren brdima i niskim planinama. Ovdašnji biljni i životinjski svet je uobičajan za naše planinske krajeve. Navedeni ostenjaci su zaplavljeni glinom i humusom. Između njih se nalaze udubljeni delovi, izgrađeni od stena u fizičkom raspadanju bliže površini. 190 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Istorijat eksploatacije istraživanja arhitektonsko-građevinskog kamena

Ovde ćemo se osvrnuti isključivo na arhitektonsko-građevinski (ukrasni) kamen, jer su druga istraživanja naročito opšta, uglavnom poznata i navođena u radovima drugih autora (B. Ćirić, T. Brković, ali i mnogi drugi). Vađenje i obrada većih kamenih monolita u Dragačevu imaju dugu tradiciju, što se može videti na nekim natpisima na spomenicima s početka XVIII veka. Оsobenošću tekstualnih i likovnih poruka kao i predstava nadgrobni spomenici od peščara Dragačeva zaslužuju veliku pažnju i izučavanje narodnog stvaralaštva. Dokumenti istorijske i etnografske građe ispisane na ovim spomenicima su izvorni i dragoceni su za čitavo jedno razdoblje, što uz lepotu i poetiku naivnih, ali i mu- drih tekstova stavlja iste pod obavezni tretman kulturnih dobara. Nadaleko je poznat narodni majstor ˗ vajar kamenorezac Radisav Čikiriz, koji je sredinom pretprošlog veka živeo i stvarao u Dragačevu, u selu Puhovu, 6 km zapadno od Guče.

Sl. 3. Starinski spomenici iz Dragačeva izgrađeni od lokalnog senonskog (gornjokrednog) peščara.

Nadgrobni spomenici su rađeni od peščara stvaranog u gornjoj kredi - senonu. Istini za volju, poneki je bio od mermerne breče, ali se to pokazalo nepriklad- nim za ovu svrhu s obzirom na vesele crvene tonove i šare koje poseduje. Rudnik peščara u Živici bio je u eksploataciji sve do 1976. godine, kada su obustavljeni radovi za industrijsku proizvodnju ploča od peščara za oblaganje razli- čitih građevinskih objekata. Iako vrlo pogodan za obradu ručnim alatom, živički pe- ščar se u tom vremenu pokazao kao nepogodan za gaterisanje jer još uvek nije bila Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 191 razvijena tehnologija dijamantskih alata, kakva je danas. Monoliti peščara vađeni su postupkom cepanja čeličnim klinovima, uz prethodno perforiranje stenske mase. Bez prethodnih istraživanja, preduzeće „Dragačevo” sa sedištem u Guči krajem pedesetih godina počinje eksploataciju breče u Grabu. Za rezerve se tvrdilo da ih ima dovoljno uz „sagledavanje očima”. Osnovna metoda eksploatacije bila je perforiranje stenske mase uz upotrebu čeličnih klinova i rudarskog baruta. Do 1968. godine proizvedeno je oko 1000 m3 blokova mermerne breče, koji su bili različitih veličina i oblika. U zapadnom delu ležišta uporedo je obavljana proizvodnja tehnič- kog, lomljenog i drobljenog kamena miniranjem, usled čega dolazi do pada iskori- šćenja stenske mase iz ležišta i mermernih blokova u fabrici za obradu mermera u Guči, što predstavlja osnovni uzrok likvidacije preduzeća „Dragačevo“. Na javnoj licitaciji u Guči 1968. godine od strane tadašnjeg Mermernog kombinata „Ukras” iz Novog Pazara kupljeni su, pored rudnika mermerne breče u Grabu, rudnik peščara u Živici i ležište tehničkog kamena u Rtima kao i pogon obrade mermera i granita u Guči. Radnici „Dragačeva“ postali su radnici „Ukrasa“ iz Novog Pazara. U to vreme „Ukras” je vršio eksploataciju svojim oprobanim načinom dobijanja blokova ˗ mašinskim bušenjem rupa prečnika oko 3˗4 cm, perforiranjem i od- vajanjem uz pomoć detonirajućeg štapina. Ovakav vid eksploatacije se manje-više zadržao sve do aprila 2007. godine. Zanimljivo je da, i pored ovako dugog perioda eksploatacije, nije postojao nikakav drugi vid istraživanja ležišta osim „okularne” prospekcije sve do 1975. godine, kada su izvedeni bušeći radovi na tri istražne bušotine na ležištu mermerne breče u Grabu ukupne dužine 270 m1 i na ležištu peščara u Živici na dve istražne bušotine u ukupnom obimu od 59,89 m1. Uporedo sa istražnim bušenjima u Grabu obavljena su minerološko-petrološka i fizičko-me- hanička ispitivanja, kao što je činjeno pre i kasnije u više mahova. Godine 1989. urađen je investicioni program modernizacije rudnika mermerne breče u Grabu. Kao najsvrsishodnija, predložena je mirna metoda eksploatacije, uz upotrebu dve sekačice sa lancem dobavljene od italijanskog proizvođača opreme „Fantini“, uređaja za hidraulično cepanje blokova, automatskih bušaćih garnitura, buldožera, utovarača i drugo. Usled enormnog ilegalnog uvoza mermernih i granitnih ploča i keramike i uopšte sive ekonomije, početkom ovog veka „Ukras“ zapada u krizu koja se manifestuje naglim smanjenjem proizvodnje, pa i u rudniku Grab. Proizvodnja gotovo da prestaje u proleće 2003. sve do septembra 2006. godine, kada nakon privatizacije AD „Ukras“ obnavlja proizvodnju dotadašnjim načinom rada, a u aprilu 2007. godine većinski vlasnik uvodi novu savremenu eksploataciju i vađenje mermernih blokova uz pomoć dva potpuno nova moderna uređaja za sečenje stenske mase na leži- štu - ogrlice sa dijamantskim perlama i kombinir bagera, nakon čega se dobija veće iskorišćenje na rudniku i blokovi znatno većih dimanzija u odnosu na dotadašnje. Eksploatacija uz pomoć detonirajućeg štapina je izabačena tek početkom 21. veka. Iz ležišta mermerne breče u Grabu dosada je otkopano oko 26.000 m3 blokova i višestruko veća količina tehničkog kamena kao sporednog produkta. 192 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Sl. 4. Savremena „mirna“ metoda eksploatacije mermerne breče uz pomoć ogrlice sa dijamantskim perlama, uređaja uvedenog 2007. godine, nakon čega je izbačena upotreba eksplozivnih sredstava. Dobijaju se savršeni blokovi u obliku prizme.

Mermerna breča je komercijalno vrlo poznata zahvaljujući Novom Pazaru tj. preduzeću „Ukras“, preko koga je našla svoje tržište i upotrebu. Interesantno je da je daleko manje znana u opštini Guča (Lučani), gde se nalazi rudnik.

Sl. 5. Negativan način eksploatacije uz pomoć eksplozivnih sredstava dovodi do uništavanja korisne stenske mase. Ovde je štetu napravilo samo jedno punjenje detonirajućim štapinom (ranija eksploatacija). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 193

Okolina ležišta su neobično komplikovane geološke građe, koju čine različi- te magmatske, entne i metamorfne stene stvarane od mlađeg paleozoika do danas. Metamorfiti predstvaljaju nastavak tzv. studeničke serije sa listova Ivanjica i Sjenica. To su morfisani peščari, filiti, kvarciti, sericitski škriljci i dr., stvarani u mlađem paleozoiku (karbon pre oko 220˗250 miliona godina) u uzanom prostoru koji je kasnije nejednako metamorfisan. Trijas izgrađuje severni deo planinskog masiva Jelice. Donji trijas se javlja na nekoliko mesta u okolini i čine ga škriljavi peščari, peskoviti krečnjaci i kvarciti. Srednji trijas (starost oko 200 miliona godina, ladinski i anizijski kat) predstavljen je karbonatnim, uglavnom krečnjačkim stenama velike debljine. Gornja kreda ˗ senon leži preko starije podloge i karakteriše se velikom raznovrsnošću stena, koje se nastavljaju takođe sa listova OGK 1:100.000, listovi Ivanjica, Sjenica i Novi Pazar. lzgrađuju je bazalna serija mahom zoogenom - sprudni krečnjaci koji naglo prelaze u laporce i fliš (ritmičku smenu peščara, glinaca i laporaca). U senonu je došlo do formiranja tzv. dijabaz-rožnačke formacije i izgrađuju je sedimenti peščari, glinci i rožnaci, a od magmatskih zastupljeni su ultramafiti, dijabazi i spiliti u neuređenoj i nepravilnoj međusobnoj smeni (starost oko 75 miliona godina, kada je i stvarano ležište mermerne breče). Sedimenti miocona se nalaze u dragačevskom basenu na jugu i zapadnomo- ravskom na severu. To su sasvim mladi konglomerati, laporci, glinci i krečnjaci starosti nešto veće od 12 miliona godina. U gornjem miocenu je izražena vulkanska aktivnost.

Geološka građa ležišta

Ležište mermerne breče u Grabu nepravilnog je i složenog oblika koji ne pokazuje sličnosti ni sa jednom geometrijskom figurom. Javlja se unutar dijabaz-rož- načke formacije i paleozojskih škriljaca na jugu. Dijabaz-rožnačka formacija je i ovde vrlo komplikovane i složene građe (kao i rudno telo) koja je rezultat višefa- znih jakih prirodnih tektonskih pritisaka. Sve okolne granice su uglavnom tektono- nizovane predstavljajući rasedne površine ili mehanizme navlačenja. Uz izvesne aproksimacije, pružanje rudnog tela je u pravcu istok˗zapad, gde dužina ne prelazi 250 ml, a širina je u pravcu sever˗jug i ide do 120 ml. Do- nekle se može uporediti sa sočivom. Ona leži na kristalastim krečnjacima i dijabaz-rožnačkoj formaciji. Breča je nestratifikovana, krupnoća sastojaka varijabilna, sadržaj veziva uglavnom ujednačen na celom otkopnom frontu, gde se dobijaju monoliti koji iznose oko 70 ml, osim na nekoliko lokaliteta, sa jačom koncentracijom gvožđevi- tog pigmenta i dobija zagasitocrvenu boju. Koncentracija gvožđevitog pigmenta je znatno veća na krajnje zapadnom delu. 194 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Severozapadni deo ležišta je izuzetno tektonizovan i ne može se upotrebiti za dobijanje blokova arhitektonsko-građevinskog kamena. On je u većoj meri uništen stihijskom eksploatacijom od strane bivšeg preduzeća „Dragačevo“ tokom 50-ih i 60- ih godina prošlog veka kada je masovno miniran radi dobijanja drobljenog tehničkog kamena. Okolnu dijabaz-ložničku formaciju čini smesa različitih magmatskih, sedi- mentnih i metamorfnih članova. Sastav ovih stena se menja na kratkim rastojanjima, nema pravilnosti u vertikalnom i horizontalnom smenjivanju i izuzetno su zastupljeni tektonski kontakti, a magmatski članovi se javljaju kao proboji i slivovi. Sve je izme- šano i tektonizovano i u blizini površine reljefa prevedeno degradacijom u glinu ili humus, što otežava osmatranja. Severozapadna granica ležišta mermerne breče pada prema severoistoku, a jugozapadna prema severu pod uglom od 64°. Prema severu i zapadu mermerna breča je sve više tektonizovana i prelazi u sive mermerisane krečnjake, koji lokalno sadrže džepove raznih dimenzija izgra- đene od mermerne breče. Dijabaz-ražnačka formacija na istoku i severoistoku na- jahuje ležište mermerne breče i kristalaste krečnjake; svuda je tektonski dovedena u isti nivo sa njima. Izgrađuju je dijabazi, spiliti, glinci, gvožđevito-manganoviti škriljci, peščari i krečnjaci. O dijabaz-ražnačkoj formaciji na ovom terenu postoje nesuglasice u mišljenjima, a na stručnom nivou sasvim oprečna shvatanja. Prema severu ležište mermerne breče je sve više tektonizovano sa prelazima u mermerisane krečnjake, koji lokalno sadrže džepove različitih dimenzija, izgra- đene od mermerne breče. U izvesnoj meri sadrži i pukotine, a tamo gde su one manje zastupljene i povoljnijeg rastojanja dobijaju se kvalitetniji (zdraviji) blokovi.

Sl. 6. Shematski prikaz geološkog profila ležišta mermerne breče u Grabu. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 195

Nastanak mermerne breče

Postanak stenske mase ležišta vezan je za razlamanje kristalastih krečnjaka usled jakih tektonskih pokreta koji su se dogodili u gornjoj kredi (senonu), istih onih koji su doveli i do stvaranja dijabaz-rožnjačke formacije. Ovaj proces se desio pre oko 70 miliona godina (dok su na kopnu još živeli džinovski gmizavci dinosa- urusi) u potpuno prirodnim uslovima. Pod uticajem ogromnih usmerenih pritisaka - stresa, koji su dolazili sa severoistoka, i uz naprezanja u stenskoj masi javili su se gusto zbijeni sistemi ruptura (pukotina i prsilna). Sa povećanjem stresa došlo je i do velikih razlamanja i komadanja stenske mase, koja tektonizmom izvučena na površinu dospeva u pojas površinskog raspadanja pod uticajem temperaturnih razlika i dejstva vode, što je dovelo do dezintegracije i kratkih kretanja u depresiju koja se nalazila u blizini, a bila je ispunjena vodom. Razdrobljena stenska masa bila je obuhvaćena procesom ˗ bez bitnog pove- ćanja temperature i pritiska ˗ koji je doveo do vezivanja učvršćivanjem i konsolida- cijom materijala dajući novu sedimentnu stenu. Glavna karakteristika procesa bila je cementizacija koja ispunjava pore i međuprostore i ujedno vezuje zrna cemen- tnom materijom. Pod uticajem opterećenja iz gornjih nivoa došlo je do zbijanja fragmenata. Kompakcija se svodila na redukciju pornog prostora između fragmenata i deponovanja iz podzemnih voda koje su cirkulisale kroz fragmente postepeno ih povezujući u vodenom rastvoru karbonatnog sastava uz prisutni gvožđev hidroksid koji je dao crvenkastu boju veziva. Proces litifikacije (okamenjavanja) nastupio je odmah uz taloženje i trajao je dugo posle njega, sve do našeg doba. Ovaj proces se u potpunosti dešavao u prirodnim uslovima, mada ima neupućenih koji veruju da je mermerna breča iz Graba zapravo veštačka ljudska tvorevina. U postgenetskom stadijumu ležišta sedimentni i metamoforni članovi dijabaz-rožnačke formacije doprineli su ublažavanju izuzetno jakih pritisaka koji su dolazili sa severoistoka, te su sačinjavali stensku masu s obzirom da su znatno manje tvrdoće od mermerne breče. Ovo je slično „čuvanju jaja u papirnatoj ambalaži“ u prirodnim uslovima, naravno.

Sastav i kvalitet mermerne breče iz ležišta Grab

Stena je izgrađena od fragmenata kristalastog i mikrokristalastog kalcita, između kojih se nalazi tamnocrveno do ljubičasto vezivo, koje u potpunosti ispunjava međuprostore fragmenata tako da nema šupljina. Krupnoća ovih odlomaka je od nekoliko milimetara do 5-6 cm, pa i više. Oni ponekad usamljeni leže u vezivu ili se dodiruju i srastaju. Na svežim prelomima krupnozrnog kalcita vide se sjajne ravni cepljivosti. Pored fragmenata mermera, zapažaju se i oni izgrađeni od krečnjaka. Fragmenti su 196 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva nezaobljeni, njihova boja je bela, siva ili tamnosiva, ređe ljubičasta ili crna. Vezivo je kalcijum-karbonatnog sastava sa znatnom količinom pigmenta hematitskog sastava i sasvim minimalnom količinom laporovite materije. U vezivu i u fragmentima nalaze se lokalno zaobljena zrna kvarca. Fra- gmenti ponekad sadrže bele žilice kalcita, dok samo ležište presecaju pukotine u potpunosti zapunjene kalcitom, koje padaju ka severoistoku. Ovaj sistem u potpunosti cementuje stensku masu. Na osnovu dosadašnjih atestiranja, breča je dvojako determinisana ˗ kao mermerna ili krečnjačka, jer sadrži i jedne i druge fragmente. Struktura stene je psefitska, a tekstura brečasta. Imajući u vidu kontrast između svetlih fragmenata i tamnocrvenog veziva, može se reći da su dekorativna svojstva visoka. Kao što se može iskustveno zaključiti ali i na osnovu više laboratorijskih nalaza Instituta za ispitivanje materijala iz Beograda, mermerna breča iz Gra- ba je dobar arhitektonsko-građevinski kamen koji se zahvaljujući svojim fizič- ko-mehaničkim osobinama može gotovo bez ograničenja koristiti za oblaganje različitih objekata. Čvrstoća na pritisak u suvom stanju iznosi 189 MPA, čvrstoća na savijanje 11,6 MPA, otpornost prema habanju struganjem 16,5 cm3/50 cm2, stepen gustine 0,985, zapreminska masa 2,682 Mn/m3, što su izuzetno povoljne vrednosti kada je reč o arhitektonsko-građevinskom kamenu. Mermerna breča se razlikuje od uvozne keramike ili granita jer nije radioak- tivna i otporna je na mraz i atmosferu zagađenih gradova. Na osnovu utvrđenih svojstava, mermerna breča iz ležišta Grab kod Guče ima široku primenu kao arhitektonsko-građevinski kamen za oblaganje horizontal- nih i vertikalnih površina u eksterijeru i enterijeru. Naročit estetski izgled dobija ako je obrađena do visokog sjaja i ugrađena u većim elementima (robne kuće, pešački prolazi, lokali i sl.). Kao negativnu osobinu navodimo da, kao i drugi građevinski materijali, postepeno može gubiti boju ukoliko je izložena dugogodišnjem direktnom dejstvu sunčanih zraka. Otpad se koristi kao odličan tehnički kamen za izgradnju zidova, fontana, ograda u vidu klesanika ili kao drobljeni kamen u prvom redu zahvaljujući otpornosti na pritisak i habanje kao i žilavosti odnosno otpornosti na udar i savijanje. Naziv „breča“ dolazi od italijanske reči brecio, što znači polomljen. Ovo odgovara istini, ali treba znati da je mermerna breča polomljena i ponovo vezana u potpunosti prirodnim procesima i bez najmanjeg uticaja čoveka. Izuzetno je otporna na habanje, čime je bila bez premca ne samo u okviru „Ukrasovog“ asortimana mermera, već i na nivou Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Povoljne je gustine i ne upija vodu. Relativno lako se obrađuje. Drži dobro ivice i uglove. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 197

Sl.7. Ostatak eksploatacije iz pedesetih godina, vršene od strane preduzeća „Dragačevo“ iz Guče uz pomoć ekslpozivnih sredstava.

Sl.8. Deponija blokova početkom devedesetih. 198 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Pregled nekih objekata u kojima je ugrađena mermerna breča

Pločama dobijenim iz mermerne breče (nakon proseca gaterisanja, frezova- nja i poliranja odn. glačanja) u vidu prirodnog proizvoda obloženi su mnogi objekti širom Srbije i bivše Jugoslavije, a mi ćemo navesti neke od njih. U Beogradu: Farmaceutski fakultet, Dom penzionera na Novom Beogradu, Univerzitetska zgrada (stambena) na Bulevaru revolucije, Institut za bezbednost na Banjici, Dom vazduhoplovstva, zgrada Jugobanke i drugi objekti. Hotel „Sloboda“ u Šapcu; hotel „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji; železnička stanica u Priboju; u Novom Pazaru hotel „Vrbak“ i Medicinski centar; u Čačku robna kuća „Partizanka“ i gradska crkva; u Guči zgrada Geodetske uprave. U Tutinu je mermerna breča upotrebljena za popločavanje gradskog trga, a u Sjenici za oblaganje autobuske stanice i kineskog centra. Njome su u Budvi kao i u Petrovcu na moru obloženi neki hoteli i drugi ugostiteljski objekti. U Sarajevu je ugrađena u Elektrotehnički fakultet, zgradu DPO i druge objekte. Takođe, ugrađena je u zgradu hotela u Tuzli, Elektrotehnički fakultet u Banjaluci, Seizmološki zavod u Skoplju i druge objekte. Svojevremeno je bila vrlo tražena i u Hrvatskoj i Sloveniji uprkos velikoj ponudi kamena sa područja Istre i Dalmacije, u odnosu na čije krečnjake ima bolje fizičko-mehaničke osobine. Tako su mermernom brečom obloženi mnogi objekti kao što je nekadašnji nemački konzulat u Zagrebu, objekti u Topuskom, mnogi moteli i fri-šopovi na auto-putu i drugi objekti u ovoj regiji.

Sl. 9. Zgrada „Unioninvesta“ u Sarajevu, gde je mermerna breča ugrađena u fasadu.

Ipak, u toku poslednjih godina najviše je ugrađivana u mnogobrojne privat- ne objekte u Novom Pazaru. Od nje je rađen novopazarski „Sebilj“ u centru grada, objekat Numanovića, gradske džamije i drugo. U Sjenici je, na primer, ugrađena u hotel „Borići“ i druge objekte. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 199

Sl. 10. Novopazarski „Sebilj“, nedavno izgrađen objekat u centru Novog Pazara, čije je podnožje urađeno od bloketa mermerne breče (štokovano-brazdana obrada) u vidu podnožja sa masivnim stepenicama i preovlađujućom crvenkastom nijansom.

Jalovina, odnosno otpad koji zaostaje pri proizvodnji blokova zapremine nekoliko kubnih metara predstavlja vrlo kvalitetan tehnički kamen (klesani, lomljeni, drobljeni ili mleveni). Mermerna breča ima poseban značaj ako se upotrebi za oblaganje horizon- talnih površina sa izraženim prometom kada u prvi plan dolaze njene odlične fizič- ko-mehaničke osobine. Zapaženo je da se dekorativnost povećava ako se ugrađuje u većim elementima.

Stanje rudnih rezervi u ležištu mermerne breče u Grabu

U toku izrade Elaborata o rezervama i kvalitetu mermerne breče analizirani su svi značajni faktori (geološki, tehničko-ekonomski, tehnološki, regionalni, tr- žišni i društveno-ekonomski), a iz njih izvedeni naturalni i ekonomski pokazatelji povezani sa ležištem i mogućnošću njegovog korišćenja. Utvrđeno je da u ležištu postoje geološke rezerve viših kategorija A+B+C u iznosu od 319.000 m3. Procenat dobijanja blokova iz stenske mase u rudniku Grab iznosi oko 20%, što govori da se u ležištu Grab u delu sa rudnim rezervama viših kategorija može dobiti 63.000 m3 blokova, što je dovoljno za 42-godišnju proizvodnju od 1.500 m3 blokova godišnje ili za 63 godine po 1.000 m3 godišnje, uz „mirnu“ tehnologiju i radovima prilagođenim strukturnim osobinama ležišta, u kome se, pored navedenih rezervi viših kategorija, nalaze i nedovoljno utvrđene potencijalne rezerve u obimu od oko 400.000 m3 ukupne stenske mase. 200 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Pri eksploataciji mermernih blokova (ukrasnog ili arhitektonsko-građevin- skog kamena), dobiće se i nekoliko stotina hiljada kubnih metara (oko 600.000 m3) lomljenog kamena i kamenog šuta ili drobljenog kamena kao značajnog nu- sproizvoda koji ima uticaja, iako ne najznačajnijeg, na ekonomiju rudnika. Komercijalne rezerve A+B+C utvrđenog arhitektonsko-građevinskog kamena iznose oko 200.970.000 evra. Ovaj iznos bio bi dvostuko veći, ako ne i tro- struko, nakon daljih istraživanja i prevođenja potencijalnih rezervi u rezerve više kategorije A+B+C1 arhitektonsko-građevinskog kamena. Ovde nismo obračunali rezerve tehničkog kamena (klesanog, lomljenog, drobljenog i kamenog šuta) koji se dobija iz jalovine pri dobijanju blokova arhitektonsko-građevinskog kamena, čime će ovaj iznos biti znatno veći.

Sl. 11. Mermerna breča u štokavnoj (udarnoj) obradi.

Zaključak

Vađenje blokova mermerne breče u ležištu Grab kod Guče u Dragačevu obavlja se više od 50 godina. Eksploatacija nije bila prilagođena strukturnoj gra- đi ležišta, naročito u prvom periodu kada je karakterisala upotreba eksplozivnih sredstava. Ležište je udaljeno 15 km od Čačka, odnosno 155 km od Novog Pazara, gde se nalazi sedište matičnog preduzeća Industrija i rudnici mermera i granita „Ukras“, čiji je jedan od pogona i rudnik Grab. Mermernu breču izgrađuju svetlosivi, beličasti, sivi i tamni fragmenti mermera i krečnjaka unutar tamnocrvenog veziva. Fizičko-mehaničke osobine ovog arhitektonsko-građevinskog kamena su vrlo povoljne. U pločama različitih dimenzija i debljina ugrađena je širom Srbije i bivše Jugoslavije u mnoge objekte zajedno sa drugim „Ukrasovim“ mermerima ili pak samostalno. U ležištu se nalaze rudne rezerve dovoljne za višedecenijsku proizvodnju blokova. Uslov za ovo je dosledna primena savremene „mirne“ tehnologije bez eksplozivnih sredstava, koja je prilagođena geološkoj strukturi ležišta. Danas su u Grabu u upotrebi savremeni uređaji za eksploataciju i vađenje mermernih blokova, bez veštački izazvanih prslina. Moderan rudnik arhitektonsko-građe- vinskog kamena ima veliki značaj ne samo za „Ukras”, već i za širu zajednicu. Ležište mermerne breče u Grabu predstavlja jedan od značajnih resursa Dragačeva. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 185-202 201

Literatura

1. Consiglio, A. (1976). II marmo. Beograd: Poslovno udruženje „Kamergran“. 2. Bilbija, N. (1982). Studija stanja i mogućnosti proširivanja proizvodnje u oblasti arhitektonskog kamena. Beograd. 3. Bradlev, F. (1999). Marble Quarring. New Jersey, 4. Ćirić, B. (1958). Geologija Dragačeva. Glasnik Prirodnjačkog muzeja serija A. 9. Beograd 5. Džodić, R., Milić A. (1995). Glavni rudarski projekat površinskog kopa mermerne breče Grab kod Guče u Dragačevu. Novi Pazar: Fond stručne dokumentacije „Ukrasa“. 6. Ibrišbegović, M. (1979). Glavni rudarski projekt eksploatacije mermerne bre- če ležišta Grab. Novi Pazar: Fond stručne dokumentacije AD „Ukras“. 7. Ilić, M. (1978). Istraživanje ležišta nemetala građevinskih materija. Beograd. 8. Kober, L. (1952). Leitlinein der tektonik Jugoslawein. Beograd. 9. Maksimović, M. (2006). Eksploatacija, ispitivanje, primena AGK. Beograd. 10. Marinović, F. (1990). Ekonomski aspekt ukrasnog kamena. Split. 11. Marković, B. (1962). Geologija planine Jelice i novi momenti u pogledu starosti dijabaz-rožnačke formacije u Unutrašnjoj zoni Dinarida. 12. Pajković, V. (1990). Elaborat o rezervama i kvalitetu mermerne breče u ležištu Grab u Dragačevu. Novi Pazar: Fond stručne dokumentacije IRMG „Ukras“. 13. Pelegrini. (2008). Marmo maccanica. Verona. 14. Tomašić, I. (1981). Prostorna analiza tektonskog sklopa ležišta arhitektonskog kamena. U Rudarsko-metalurški zbornik. Ljubljana. 15. Uverenje o ispitivanju kamena Instituta za ispitivanje materijala Srbije. Beo- grad: br.010/69, 05/72, 064/76, 031/81, 115/87, 056/90, 015/07 te ranija uve- renja atesti br.127/57, 029/59. 202 I. Selek, V. Pajković, Z. Milić, Mermerna brača iz Dragačeva

Izet Selek Vesko Pajković Zoran Milić AD “Ukras” Novi Pazar

MARBLE BRECCIAS FROM DRAGACEVO

Abstract: Marble breccias belong to a highly qualitative in demand Architectural-construction stone in the first line for its aesthetic and physical- mechanical characteristics and it is used in cladding panels of different construction structures. The name of a different consistency, it received from the Italian word breccio, meaning broken. Later, it is bounded by completely natural processes, with no man participation, into a compact rock. Marble breccia is an international term for this type of stone found in the nature. This is also conditioned by its sufficient compactness, suitable physical-mechanical characteristics, and from it, we can have blocks of their volume of several cubic meters, in a form of a prism. Marble breccia is built from the fragments of limestone of curved edges and of grey to dark grey color, seldom of black one or completely white, in red to purple binder. As the consequence of its content, decorative characteristics are high, having in mind the contrasts among light ingredients and its dark red binder. It is used in construction of numerous structures across ex-Yugoslavia, thanks to its wearing resistance and its hardness to pressure. Its ledge is in the ownership of AD “Ukras” from Novi Pazar, and it represents one of its most significant plants with huge reservoirs, and it is placed in the municipality of Guca (Lucani) in Dragacevo. By itself, a marble breccia has given a huge significance to modern technology of marble processing, that has accomplished an unimaginable development in the entire world in recent years. Key words: marble breccias, still technology, explosive, Novi Pazar, AD “Ukras”, precious stone (marble), monoliths, Architectural-construction stone, upper-chalk-senon wear, hardness to pressure. Иван Б. Шарчевић УДК 392.17/.18”19” Школа за основно образовање одраслих „Обреновац“, Обреновац

АНТРОПОЛОШКО-ЕТНОЛОШКЕ ПРИГОДЕ ВЕЗАНЕ ЗА ОДРАСТАЊЕ – ПЕРИОД ПУБЕРТЕТА

Сажетак: Циљ овог рада је да прикаже народне обичаје и ритуале којима су се момци и девојке означавали као зрели припадници друштва, спремни за заснивање сопствених породица тј. у пубертету. Дат је приказ најрелевантније домаће литературе од почетка прошлог века до данас са описима обреда и церемонија којима се ова значајна промена обележавала и потврђивала у друштву као и краћи осврт на традиционалне ритуале забележене у свету. Неке од ових пригода су карактеристичне за одређене крајеве док су бројни обичаји заједнички за више области у којима живи српски живаљ. Младић који прелази у свет одраслих добија значајнији друштвени статус, а девојка углавном остаје без привилегије заштите своје породице, јер се као основни циљ периода пубертета поставља брза удаја. Раздобље од средине 19. века наовамо даје поуздане и документоване податке о најважнијим симболима пубертета и признавању зрелости код младића (физичке промене, одећа и симболички предмети попут момчаника) и девојака (осим очигледних физичких промена, најчешће се наводе фризура, накит и симболички предмети попут везене јабуке).

Кључне речи: пубертет, одрастање, младић, девојка, ритуал, обичај.

Увод

Једна од фундаменталних тековина људске културе је означавање битнијих догађаја одређеним ритуалима којима се детерминише прелаз из једне категорије у другу. Још прецизнија одредница би могао бити прелаз из једног периода у други јер сваки прелаз захтева одређено временско трајање. Када се говори о сазревању човека, може се рећи да он пролази кроз неколико значајних периода или фаза током живота, а свака од тих промена се може 204 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

означити другим симболом. Примера ради, човек се након рођења сврстава у период када је дете, затим младић, потом одрастао човек и, на крају, старац. Оно што одваја те периоде јесу симболи који су друштвено верификовани. Период пубертета се може сматрати како граничном одредницом међу фазама човековог живота тако и посебним периодом, односно фазом која завређује посебно категорисање. То је период у коме се особа не сматра ни дететом ни одраслим, период сазревања који прате симболи друштвених иницијација и церемонија који служе потврђивању друштвеног статуса особе. О ритуалима и обредима који су од значаја за развој индивидуе и друштво уопште писао је чувени француски стручњак Арнолд ван Генеп у својој књизи Обреди прелаза. Реч је о незаобилазном штиву које систематски описује животне ритуале бројних светских цивилизација. Без претераног залажења у филозофију развоја човека као друштвеног бића и објашњавања магијских и ритуалних церемонија кроз историју, циљ овог рада биће приказивање схватања периода пубертета у нашем народу кроз неке од најзначајнијих и најпознатијих обреда којима се симболише прелаз од детета ка одраслој особи. У домаћој литератури наилазимо на податак да се далеко више пажње посвећује развоју детета од рођења до поласка у школу у односу на каснији узраст с тим што се интересовање значајно повећава приликом битних промена као што је пубертет. Кроз историју су забележени различити ритуални поступци који обележавају прелаз ка друштвено признатом статусу зреле особе способне да заснује своју породицу. Иако прецизни подаци о периоду трајања пубертета практично не постоје, извесно је да су народни обичаји везани за овај период карактеристични и доследно се примењују у многим нашим крајевима. Занимљиво је на које се све начине у нашем народу истичу тако важне промене у развоју деце. Бројни домаћи етнолози су прикупљали податке о пригодама које су присутне не само код нас и у суседним земљама, већ и у удаљеним деловима света. Они су то у својим ауторским делима детаљно описивали и до извесне мере упоређивали са обичајима код нас. Са тим у вези је и одабир литературе за израду овог рада. Условљен је грађом коју су наши стручњаци систематски прикупљали и објављивали у домаћој релевантној литератури тек од почетка XX века док су ранија писана сведочења углавном неповезана или део општег фолклора у другим стваралачким формама. Изузетан допринос овој области дао је Етнографски музеј у Београду прикупљањем предмета из националне историје и покретањем часописа Гласник Етнографског музеја у Београду. У часопису су заступљена најзначајнија имена из области антропологије и етнологије са ових простора, а највећи број чланака потребан за израду овог рада је пронађен управо међу његовим најранијим бројевима. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 205

Пубертет код младића

Pанијим антрополошким истраживањима утврђено је да су младићи на овим просторима у пубертету између шеснаесте и осамнаесте године. Савремена литература помера границу на период између дванаесте и петнаесте године, а нису ретка ни изједначавања у погледу наступања пубертета код дечака и девојчица у корист ранијег сазревања. Народно схватање каже да са појавом пубертета код девојака и младићи убрзо постају спремни за брак. „Да се дечак замомчио тј. да је од детета постао момак, види се по његовом спољашњем изгледу, одећи, украсима, али и по његовом понашању“ (Требјешанин 2009: 133). Ближа околина и друштво кроз ритуале са магијским елементима легитимишу младићеву зрелост, односно признају га као мушкарца. Може се слободно рећи да је у неким нашим крајевима друштвена прихваћеност пубертетских промена и почетка периода зрелости подједнако важна као и сама биолошка транзиција индивидуе, ако не и важнија. Познато је да у Црној Гори и још неким крајевима са српским становништвом момак опаше појас кад му никну бркови, чиме се означава да је постао момак. Иначе, момци се боље и лепше облаче у односу на дечаке или одрасле људе и више пажње се посвећује њиховом спољашњем изгледу. Одело обично има украсе црвене боје, која се сматра још једним симболом полне зрелости. Средње Потисје има свој термин за период осамостаљивања и стицања зрелости код младића – рогаљ. То је време које наступа након што дечаци заврше основну школу, након чега се од њих очекује убрзавање процеса сазревања да би већ око осамнаесте године живота младић био сматран за зрелог човека (спреман за женидбу). „Мушкарац прво добије дуге чакшире, па га онда пуштају на рогаљ, где се он сам научи момчењу. Рогаљем или рогљем се назива свакидашње вечерње весеље. Неколико момака и девојака изађу на ћошак (рогаљ), ту започну да певају и да свирају и тако скупе лепо друштво“ (Чиплић 1930: 113). Од младића у овој области очекивало се једино да у периоду одрастања не осрамоте своју кућу и родитеље, а иначе им је доста тога било допуштено. У Мачви момци су означавали зрелост на тај начин што су носили нарочито упадљиву капу названу кришкара.1 Она је прављена од парчета вунене тканине или црвене чоје. Северно од Копаоника када момак добије бркове и осети да је сазрео, неких годину дана пред женидбу, одлази у шуму и тамо налази дренов штап, савија две гранчице на њему и предаје га женском члану породице да га обавије разнобојном вуницом (претежно црвеном бојом) и то тако да се дрво не види. Овај предмет симболише полну зрелост младића и назива се момчаник (слика 1). Према аутору, само име момчаник „јасно казује коме је намењен да га у пуној мушкој снази понесе и тако се пред друштвом подичи,

1 Више о томе: Тројановић, С., Главна обележја српског народа, ГЕМ, 1, 1926, 61-62. 206 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

а још више да девојкама отворено покаже да је он момче за женидбу” (Тројановић 1903: 62). Момчаник се носио током сабора или вашара, негде где се свет окупља у већем броју. Кад крене у коло, младић би га обично закачио за појас, са леве стране. Најчешће је коришћен током јесени (у периоду за свадбе) и није се носио дуже од годину дана. „Дешава се, али ређе, да младожења и после женидбе још за годину дана носи момчаник, али тада сасвим нов, који му свастика окити“ (Тројановић 1926: 61). Било је случајева да због одласка у војску неко само неколико дана пред свадбу носи овај предмет, колико да се задовољи народни обичај. Поред момчаника, познати су и други штапови који симболишу зрелост мушкарца или његов друштвени статус. Аутор помиње „набављање штапова од стране матураната после положеног испита зрелости“ (Барјактаровић 1963: 212). У појединим деловима Шумадије забележено је ступање младића у прво коло, чиме се признавала његова зрелост и спремност за женидбу. Треба поменути игре у Херцег Новом и околини, пригодне за младе, њихово упознавање и дружење. Називају се оро или коло, а редовно их играју млади, понекад без текста и често без икакве музике.2 Два су основна разлога због којих се женидба у толикој мери повезује са појмом пубертета. Као прво, у нашој традицији је логичан след догађаја да по показаној зрелости младић улази и у брачни живот, па је тако пубертет у прошлости народа са ових простора знатно убрзавао „стајање на луди камен”. Као друго, полна зрелост младог човека не значи да ће одмах припасти свету одраслих људи, јер га друштво признаје као потпуно зрелу особу тек кад се ожени. Обреди који се изводе током свадбе3 (бријање и облачење младожење) служе потврђивању тог статуса. Повезивањем младића и девојке спајањем у брачну заједницу признаје се потпуна зрелост. Сви наведени обичаји су у функцији поменутог друштвеног одобравања. Тако је Вук Караџић под термином „човјек” у Српском рјечнику забележио следеће: „Не може бити човјек докле га жена не крсти” (Караџић 1986). Код нас су се почетком прошлог века, па и много касније, младићи женили девојкама које су биле старије од њих, а негде и данас то чине. Наиме, отац тј. глава породице би свог сина од неких четрнаест година женио девојком која је у кућу долазила у напону снаге и имала од осамнаест до двадесет две године. Основни разлог за то је економске природе јер задруга добија женску радну снагу. Случајеви у којима би свекар „живео” са снахом били су посебно важни због привредног побољшања и умножавања радних снага а забележени су у околини Сврљига и Студенице. Овај обичај је изванредно описао Б. Станковић

2 Више о ору, колу и записима песама из Црне Горе видети у: Ђорђевић, Р. В., Неколико речи о игрању и певању у Херцег Новоме, ГЕМ, 4, 1929, 18-28. 3 Више о примерима ритуала и обичаја везаних за признавање зрелости и ступања у брак код младића видети у: Требјешанин, Ж., Представа о детету у српској култури, Учитељски факултет, Београд, 2009, 133-135. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 207

у роману Нечиста крв. Обичај да се младићи жене девојкама старијима од себе везује се за сеоске услове живота. У варошима је било обратно: девојке су биле млађе од младожења, често од непуних петнаест година. Друга појединост карактеристична за живот младих на селу била су села и прела. То су била окупљања свих који су завршили послове до јесени и увече имају слободног времена. Организовала би се у истом или суседном селу, а укључивала су приче, певање, играње и сличне забаве. У периоду пубертета то је била прилика да се млади момци и девојке упознају. „На селима и прелима поред забаве момци загледају девојке, и обратно“ (Холуб 1927: 35). Из наведенога је јасно да литература бележи бројне ритуале и пригоде којима се означава период пубертета. То схватање се затим врло брзо преноси на статус младића спремног за брак, што заправо постаје императив врхунца ове фазе живота. Нема помена о психолошким аспектима таквих промена, а знатно више пажње усмерава се на физичку промену као и на понашање у друштву, начин облачења и друго, што је у функцији одржавања култа породице.

Пубертет код девојака

Историјски посматрано, девојке су најчешће бивале ускраћене за мноштво повољности које су уживали младићи почев од школовања, преко права у породици, па све до друштвено признатог статуса. Образовање је дуго било ван њиховог домашаја, нарочито уколико су потицале из сиромашнијих породица. Једино образовање које су добијале је оно животно, а њега су стицале уз надзор мајке кроз помоћ у кући, учење ручног рада (плетење, вез) и сличне активности. Женско дете је у традиционалној српској породици4 увек било на последњем месту. Наиме, старија сестра, млађи брат или мајка су хијерархијски увек били изнад младе девојке, која није имала право одлучивања о својој судбини или о питањима важним за породицу. Њена основна обавеза је била послушност и очекивало се да буде тиха, вредна и уредна. Заправо, то су били и најважнији квалитети који су девојку препоручивали за удају. Другим речима, девојка која је васпитавана на такав начин била је пожељна у свакој породици. Обезбеђивање послушности остваривало се углавном прекором, а понекад и физичким кажњавањем. Када је реч о друштвено признатом статусу, жена га је стицала једино преко брака кроз функцију удате жене, мајке и донекле помоћника домаћина куће. Тек са појавом масовног школовања мења се положај девојке, а самим тим и разумевање за њено одрастање.

4 Више о периоду одрастања девојке у традиционалној српској породици видети у: Малешевић, М., Ритуализација социјалног развоја жене – Традиционално село западне Србије. У: Зборник радова Етнографског института, књ. 19. Београд: Етнографски институт САНУ, 1986, 27-32. 208 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

Као и младићи, девојке улазе у период зрелости праћене народним веровањима, обичајима и неизоставним ритуалима који прате пубертет. Њихов циљ је припрема девојке за две важне улоге – жене и мајке. „Извођење девојке у јавност знак је да је стасала за удају и да може да прима просиоце“ (Малешевић 1986: 31). Читав транзитивни период од девојчице до зреле жене траје неколико година, а разликује се једино по времену почетка, што зависи од бројних фактора. Физичке промене и естетски детаљи попут одеће и накита убрајају се међу најпоузданије знакове и обележја овог периода. Уз раније поменуте моралне квалитете, физички изглед је био важан предуслов за бржу удају. Аутор наводи примере из појединих места у Шумадији на основу којих се почетак пубертета код девојака може одредити узрастом од тринаест до четрнаест, а у неким случајевима тек од шеснаесте године.5 То је период када се девојчице које су до тада биле у истом друштву са дечацима постепено одвајају од супротног пола и оне су тада „обично забринуте и збуњене, али их мати храбри и слободи“ (Тројановић 1926: 62). Сматрало се да девојке које имају старије сестре касније стичу зрелост (око шеснаест година или касније). Још један пример потврђује тринаесту годину живота као почетак пубертета код девојчица, а исто тако потврђује одвајање од мушког друштва у овом добу. „Јер девојке чим напуне тринаест година, управо од појаве пубертета, избегавају сусрет момака и оне се могу видети још само на чесми“ (Петровић 1931: 91). Са друге стране, постоји и литература која наводи занимљиве и документоване примере слободнијег понашања девојака у периоду пубертета.6 Иако је невиност девојака сачувана у овом периоду, до ступања у брак присутна је велика слобода у физичком контакту са младићима, често уз благонаклоно гледање родитеља на такво понашање. Аутор додаје „да су девојке, остављене саме себи и својој увиђавности, допуштале себи, често и са знањем родитеља, врло много слободе у општењу са момцима“ (Ђорђевић 1927: 14). Граница таквог понашања, односно „ашиковања без великих последица“ јесте брак. Ипак, уколико дође до нежељене трудноће или девојка једноставно не сачува невиност до брака, бива осуђена од околине и често презрена од најближе породице. Нису ретки случајеви да младожења или неко из његове ближе родбине враћа девојку одмах након откривања такве истине. Савремена наука тврди да се за почетак пубертета код девојчица узима добијање прве менструације (менархе). „Од тог догађаја она се сматра одраслом девојком, способном да рађа, па према томе и да се уда те је то прави тренутак да се њена зрелост и објави“ (Малешевић 1985: 34). Појављивање

5 Више о томе: Тројановић, С., Главна обележја српског народа, ГЕМ, 1, 1926, 62. 6 Више о томе: Ђорђевић, Р. T., Девојачка невиност у нашем народу, ГЕМ, 3, 1927, 14-15. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 209

се везује за узраст од девете до шеснаесте године, мада је у ранијој домаћој литератури тај почетак био у нешто каснијем добу. „Менструацију су девојчице добијале отприлике између четрнаесте и шеснаесте године“ (Малешевић 1986: 36). У нашем народу је забележено да девојчице морају то саопштити мајци, окрвавити лице или сачувати крваву тканину и слично. Занимљиво је да се неки од ових обичаја понављају и приликом прве брачне ноћи као доказивање женске невиности до ступања у брак. Девојчица је у овом периоду откривања промена у вези са својим телом била упућена искључиво на мајку као једини извор информација. Није било уобичајено да од ње унапред сазна шта је чека, већ тек након што се нађе у непријатној ситуацији. Ствар је културе и поштовања према старијима (нарочито према мушким члановима породице) да питање менархе остане искључиво између мајке и ћерке. Међутим, постојали су извесни ритуали који бележе минимално укључивање мушкараца. Наиме, веровало се да девојка која остави крвави траг на лицу и сретне мушкарца напољу може да утиче на дужину трајања крварења. У литератури се наводи конкретан пример где девојка „треба да на образе нанесе мало менструалне крви (или на чело и браду) и тако изађе напоље и пресретне неку млађу или мушку особу“ (Малешевић 1986: 38). Веровало се да кад особа која сретне девојку и упита је шта то има на лицу а ова јој одговори дан и ноћ на тај начин може помоћи у остваривању краћег трајања или месечног циклуса или уопште циклуса током живота. Наводи се и пример из места Драгиње у околини Шапца где се девојчица са менархом упућивала у виноград у којем је својом крвљу маркирала сваки други чокот винове лозе како би проузроковала краћи период крварења. Менарха и менструално крварење уопште сматрани су нечистим, нешто што се чува као тајна. Водило се рачуна да девојка у то време излази из куће само кад мора, а била је поштеђена и многих послова јер се веровало да своју нечистоћу преноси на храну (црвене флеке на сиру и сл.). Током трајања циклуса за девојку и одраслу жену важиле су бројне забране као што је контакт са воћем и цвећем или пак улазак у цркву. „Верује се да је у том стању прљава и опасна, а истовремено немоћна и подложна штетним утицајима своје околине“ (Малешевић 1985: 34). За овај период је од великог значаја начин на који мајка помаже ћерки у прихватању тако значајне промене и преласка из девојчице у девојку, након чега следи спремање за ступање у брак. Отац би јој набављао лепшу одећу јер је то време кад се девојка показује свету, одлази на скупове, вашаре или у коло. Тад јој се дозвољава контакт са младићима, нарочито са потенцијалним брачним друговима. Примери за то нису забележени само у западним и централним деловима Србије, већ и у Војводини. Аутор наводи обичаје из средњег тока реке Тисе, подручја које обухвата око двадесет села са леве и десне обале. „Око своје петнаесте године девојчица се задевојчи. Од тада почиње њено девовање: одлази у коло (које се редовно игра у крчми), може да се гледа с момцима и да се са 210 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

њима разговара и шали“ (Чиплић 1930: 114). Иако су углавном родитељи одлучивали за кога ће удати своју кћер, забележени су поједини случајеви где је девојка „побегла“ за момка по свом избору. Невиност девојака је, као и у осталим српским крајевима, била кључна за њихову успешну и брзу удају. Да је девојка спремна за удају (према литератури удавача) могло се знати на основу фризуре, одевних предмета и одређених симбола спремности за удају. Девојачко удешавање је било најважније током сеоских светковина, разних вашара или сабора. „Празничних дана су девојке и млађе жене праве помодарке. Свака девојка од првог свог изласка на вашар и сабор (што је знак да је спремна за удају) облачи се што лепше и богатије“ (Вујић 1930: 87). Разлог раног и учесталог показивања девојке на неком јавном скупу је потреба њене породице да на време нађе адекватну прилику за њу. Иако је женска радна снага потребна сваком домаћинству и удаја у великој мери губитак за девојчине родитеље, сматрано је за срамоту ако се не уда што пре. Пуштање дуже косе, плетење и обавијање плетенице око главе те украшавање цветом у многим нашим крајевима су знакови спремности за удају. Дуга коса је сматрана можда и најлепшим украсом сваке жене, али су постојали изузеци у различитим периодима одрастања. Забележено да су девојке у црногорским пределима7 средином XIX века „све до пред удају обично подсецале косу поврх врата, па тек пошто се испросе, пусте косу да расте за плетенице, јер су као испрошене седеле по две, а неке и по пет година“ (Влаховић 1934: 80). У овим пределима девојке су пуштале дугу плетеницу да пада низ леђа, а на самоме крају су је китиле звонцима, прапорцима и парама. Плетење и обавијање плетенице око главе је заједничко за све наше крајеве, уз минималне варијације. Интересантно је поменути да се чешљање или било какво намештање косе те облачење одеће у присуству мушког друштва сматрало непристојним тако да кад мушка одрасла особа затекне жену, она се склања да заврши започету радњу. Када је реч о одевним предметима, најчешће се наводе кецеља или фес. Кецеље код девојака обично су биле лепше и чистије од оних које су носиле удате или старије жене. Девојке спремне за брак би придодале својој ношњи још једну (задњу или стражњу) кецељу, а многе нису ни хтеле да ступе у брак без одређеног феса на глави. „Ниједна се девојка без феса није хтела венчати. Стављање феса је имало и свога значаја: њиме се показивало да је девојка која га носи спремна за удају, да је удавача“ (Дробњаковић 1927: 49). Осим феса, девојке су носиле и друге капе било да су домаће израде или су купљене. То су биле различите вунене капе које прављене у домаћинствима и сукњењаче, направљене од белог сукна. Капе су кићене, и то најчешће новцем.

7 Више о девојачкој ношњи (одећа, украси, фризура) из средине XIX века у црногорским крајевима: Влаховић, С. M., Женска ношња у Васојевићима, ГЕМ, 9, 1934, 80-83. Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 211

Од накита су ношени ђердани и минђуше. „Девојке су као накит носиле ђердан од мерџана, ђинђува и новаца“ (Влаховић 1934: 81).Када је реч о девојачкој одећи, у периоду стицања зрелости, једна од најважнијих напомена јесте да девојка спрема сву одећу, нарочито ону новију, лепшу и вреднију као мираз који носи са собом приликом удаје. Забележени су чак спискови одеће коју девојка преноси у свој нови дом заједно са тренутном новчаном вредношћу, што је за родбину младенаца било значајно приликом уговарања бракова. Везена јабука је симбол који демонстрира зрелост девојака и има готово идентичну улогу коју код младића има момчаник. „Кад момак понесе момчаник или метне кришкару на главу, а девојка понесе везену јабуку, зрелост је јавна“ (Тројановић 1926: 66). У крушевачком и јагодинском крају девојка која је дорасла за удају узима једну лепу и крупну јабуку, па је у потпуности извезе црвеном вуном. Та се јабука на вашару или неком сабору кришом даје одабраном младићу. Познати су примери где девојка направи лутку коју лепо обуче и окачи на прозор тако да сваки пролазник зна да у тој кући постоји неудата девојка (или две уколико су две лутке на прозору). Занимљиво је да се у литератури готово редовно у почетном опису пубертета код девојака, одмах са стицањем зрелости, прелази на припрему за брак, као код младића. Дакле, нема превеликих разлика у узрасту када наступа пубертет као ни у повезивању тог периода са наступајућим заснивањем породице кроз ступање у брак. Ипак, постоје одређене разлике у обредима и ритуалима којима се они припремају за наредну животну степеницу. Када говоримо о савременом добу, треба рећи да је за девојке у Сједињеним Америчким Државама шеснаести рођендан8 важан и прославља се као обред преласка у свет одраслих. У нашем друштву се и даље обележава пунолетство као симболичан догађај за потврђивање зрелости, а то је потврђено и друштвеним и правним оквирима (са осамнаест година особа се сматра пунолетном, одраслом особом). То је време кад дојучерашње дете одједном има право на лична документа, возачку дозволу и друго. Тиме се може доказати да ритуали постоје и данас, али се мења њихова појавна форма.

Ван наших простора

Још из античког периода су сачувана сведочења о разним церемонијама и серијама обреда за прелазак особе из дечијег света у свет одраслих. То су често били сурови тестови издржљивости, облици својеврсног телесног и психичког мучења којима је појединац (углавном дечак) доказивао да је достојан члан заједнице. Тако је, на пример, младић код Астека постајао мушкарац заробљавањем непријатеља којег би његов народ касније жртвовао

8 Више о томе: http://www.skole.hr/ucenici/ss?news_id=14408 212 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

боговима, а познато је и да бројна племена у Африци и Јужној Америци остављају ожиљке, тетовирају или постављају пирсинге по телу младих. Осим што им се потврђује биолошка зрелост, на овај начин се симболично припремају за живот у заједници. Није реткост да кандидати који не задовоље очекивања бивају искључени, односно прогнани из заједнице. У средњем веку дечаци су пролазили кроз својеврсну школу витештва годинама усавршавајући вештине и манире да би око осамнаесте године добили титулу. Међу бројним церемонијама које се односе на појаву пубертета код девојчица у индијанским племенима Северне Америке, један од најпознатијих и најкомплекснијих јесте тзв. плес излазећег сунца (The Apache Sunrise Dan- ce). Најважнији циљ ове церемоније јесте потпуно укључивање младе особе у живот и традицију племена коме припада. Девојке са Шри Ланке имају посебно ритуално купање којим се скида нечистоћа или зло у крви, а читав процес прати и саветима усмерава породични астролог. Посебно је суров обичај из Камеруна и суседних земаља где врелим камењем и стезницима, чак и металним шпахтлама, девојкама притискају груди како би спречили њихов раст.9 Циљ је да девојке имају мале груди или да буду ружне како момци не би обраћали превише пажње на њих. Наведени примери одражавају универзалност периода пубертета и прихватање од стране друштвених заједница широм света. Иако се може дискутовати о значајним разликама у односу на европске и наше обреде, требало би се подсетити да моралне норме и вредности нису исте у свим културама.

9 Више о томе: https://www.dw.com/sr/borba-protiv-peglanja-devoja%C4%8Dkih- grudi/a-45905972 Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 213

Закључак

Из наших свадбених ритуала видимо да момак женидбом стиче виши социјални статус док девојка бива деградирана, губи многе привилегије, пре свега слободу и заштићеност коју је имала у родитељском дому. Овакав закључак је можда пре одлика неког ранијег, патријархалног друштва на овим просторима. У данашњем либералном и демократском свету где су поремећени многи породични односи тешко да важи тако нешто. Људи су раније више мислили о својој свакодневици и животним проблемима и нису се бавили проучавањем пубертета и његовог значаја за друштво. Прегледом домаће литературе је установљено и потврђено некадашње схватање пубертета код младића и девојака као друштвена зрелост пре него као полна зрелост. Кроз обичаје и ритуале, младе особе су током пубертета признаване као зрели људи и постепено увођени у обавезе одраслих упоредо са припремом за брак и стварање потомства. Повећање наталитета се чини као основни императив друштва тог времена, па су тако сви наведени обичаји били у функцији што је могуће ранијег склапања брака и добијања бројнијег потомства. Богатство и углед породице мерени су бројем потомака, нарочито мушких. Друге нације су чувале своју традицију кроз обреде и разноврсне иницијације ступања младих у заједницу одраслих, упркос често свирепом односу према њима. Ако се може извести један општи закључак на крају, то би било подсећање на чињеницу да је пубертет само једна од животних етапа, прелаз ка наредној степеници живота, део развоја индивидуе, који са свим својим специфичностима траје до краја живота. Ступање у свет одраслих није кратак процес и захтева пуно труда како од младе особе која проживљава пубертет тако и од околине која на свој начин превазилази ту исту промену.

слика 1: Момчаник – скица симбола мушке зрелости. 214 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

Литература:

1. Барјактаровић, Р. М. (1963). Штап и његове улоге у животу наших људи. Гласник Етнографског музеја у Београду. 26, 203-218. 2. Влаховић, С. М. (1934). Женска ношња у Васојевићима. Гласник Етнографског музеја у Београду. 9, 70-89. 3. Вујић, В. (1930). О ваљевској народној ношњи. Гласник Етнографског музеја у Београду. 5, 83-92. 4. Генслер, К. (2018). Борба против „пеглања“ девојачких груди. Преузето 21. априла 2020. са: https://www.dw.com/sr/borba-protiv-peglanja-devoja%C4%8Dkih-grudi/a-45905972 5. Дробњаковић, М. Б. (1927). Ношња у Космају. Гласник Етнографског музеја у Београду. 3, 45-58. 6. Ђорђевић, Р. В. (1929). Неколико речи о игрању и певању у Херцег Новоме. Гласник Етнографског музеја у Београду. 4, 18-28. 7. Ђорђевић, Р. Т. (1927). Девојачка невиност у нашем народу. Гласник Етнографског музеја у Београду. 3, 14-19. 8. Караџић, С. В. (1986). Српски рјечник (1852). Београд: Просвета. 9. Малешевић, М. (1985). Обрасци ритуалног понашања уз полно сазревање девојака. Етнолошке свеске. 6, 33-39. 10. Малешевић, М. (1986). Ритуализација социјалног развоја жене – Традиционално село западне Србије. У: Зборник радова Етнографског института, књ. 19 (9-118). Београд: Етнографски институт САНУ. 11. Петровић, Ж. П. (1931). Свадбени обичаји у Галичнику. Гласник Етнографског музеја у Београду. 6, 90-99. 12. Требјешанин, Ж. (2009). Представа о детету у српској култури. Антологија српске књижевности, дигитално издање. Београд: Учитељски факултет. 13. Тројановић, С. (1926). Главна обележја српског народа. Гласник Етнографског музеја у Београду. 1, 57-67. 14. Тројановић, С. (1903). Момчаник. Српски књижевни гласник. 1. 15. Холуб, И. (1927). Нешто о селима, прелима и народним играма у Попову Пољу – Херцеговина. Гласник Етнографског музеја у Београду. 2, 35-42. 16. Чиплић, Б. (1930). О женидби и удадби у средњем Потисју. Гласник Етнографског музеја у Београду. 5, 113-125. 17. Чулина, Љ. (2017). Обреди пријелаза – улазак у свијет одраслих. Преузето 09. јуна 2020. са: http://www.skole.hr/ucenici/ss?news_id=14408 Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 215

Ivan B. Šarčević The School for Primary Education of Adults “Obrenovac”, Obrenovac

ANTHROPOLOGICAL- ETHNOLOGICAL CELEBRATIONS RELATED TO GROWING UP- A PUBERTY PERIOD

Abstract: The aim of this paper is to show folk customs and rituals marking boys and girls as adult members of a society, ready for establishment of their own families, i.e. in puberty. It has been given a review of the most relevant domestic literature from the beginning of the last century until present days, with descriptions of rituals and ceremonies marking the change and confirming within the society, and also a short review onto traditional rituals noted in the world. Some of these celebrations are characteristic for certain areas while numerous rituals are mutual for several areas where Serbian people live in. A young man crossing into the world of adults receives a more significant social status, and a girl mostly stays without the primary privilege of protection of her family, since for the primary aim of the puberty period assumes to impose fast marrying. The period from the middle of 19th century until today gives more reliable and documented data on the most significant symbols of puberty and recognition of adulthood within boys (physical changes, clothes and symbolic objects like wallets) and girls (besides obvious physical changes, the most often are stated to be a hairstyle, jewelers and symbolic symbols like embroidered apples).

Key words: puberty, growing up, boy, girl, ritual, custom.

Sabina Zejnelаgić UDK 811.111’276.6(497.11) Državni univerzitet u Novom Pazaru 338.48:81’276.6(497.11) 930.85(497.11) Kimeta Hamidović Državni univerzitet u Novom Pazaru

UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA NA KULTURU NOVOG PAZARA

Sažetak: Novi Pazar je grad koji se nalazi na jugu Srbije, u regiji poznatoj po svom nazivu Sandžak. U svojoj bogatoj kulturnoj i historijskoj baštini, uticaji nekoliko kultura su vidljivi u ovom gradu. Svaka od njih je ostavi- la svoj trag, kako u običajima, tako i u pisanim spomenicima ove regije. Engleski jezik kao „lingua franca“ također je ostvario svoj uticaj u ovom gradu. U samom radu bit će razmatrana turistička signalizacija koja je u ovom gradu postavljena skorijeg datuma, preciznije 2012. godine. Nekoliko segmenata bit će razmatrano u samom radu o upotrebi engleskog jezika u informativne svrhe i koliko će ovaj jezik doprinijeti da život u Novom Pazaru bude promijenjen.

Ključne riječi: Novi Pazar, engleski jezik, historija, kultura, spomenici, tur- istička signalizacija

Uvod

Novi Pazar je grad koji je smješten na jugu Srbije, u regiji poznatoj po svom nazivu Sandžak. Ovaj grad nastao je zvanično pod ovim imenom 1461. godine, i prvi poznati zapisi o Novom Pazaru odnose se na trgovačka dokumenta između Dubrovčana i Bošnjaka koji su tada živjeli na ovom prostoru (Aksić 1996). Prva spominjanja Novog Pazara su u putopisima nekoliko stranaca koji su prolazili kroz gradove ove regije, a koja je bila u sklopu Osmanskog carstva. Osnivač grada je Isa-beg Ishaković, koji je podigao ovaj grad u neposrednoj blizini srednjovjekov- nog utvrđenja Trgovište. Pisani dokument koji spominje Novi Pazar datira iz XV vijeka, kada je Malo vijeće Dubrovačke republike odlučilo da postavi svog konzula u ovaj grad. Ova činjenica pokazuje da je grad već bio razvijen i zbog svog izuzetno važnog geografskog položaja, nalazio se na raskrsnici važnih puteva koji su vodili do različitih dijelova svijeta. O Novom Pazaru su pisali poznati putopisci, gdje je čuveni Evlija Čelebija u XVII vijeku zabilježio da je ovo bio jedan od najvećih gradova na Balkanu u to doba. 218 S. Zejnelagić, K. Hamidović, Uticaj engleskog jezika na kulturu Novog Pazara

Turistička signalizacija

Turistička signalizacija predstavlja jedan od podsistema putokazne signalizacije. Jednostavno rečeno, ona se koristi za upućivanje turista i drugih zainteresiranih lica do turističkih objekata i turističkih znamenitosti, dok njena formalna definicija uključuje „…obavještavanje, odnosno vođenje učesnika u saobraćaju do kulturnih, historijskih, prirodnih i turističkih odredišta, značajnih poslovnih, trgovačkih, sport- sko-rekreacionih centara i važnih objekata i uređaja u naseljenim mjestima, te ozna- čavanje teritorije države, pokrajine, okruga, opštine i turističkih puteva…“ Turistička odredišta se označavaju znakovima turističke signalizacije (osim tu- ristička putokazna tabla) ukoliko je odredište uvršteno u listu kulturnih, historijskih, prirodnih ili turističkih vrijednosti, odredište od opšteg interesa i dostupno tokom cijele godine, pristup do odredišta siguran i lako dostupan širokom krugu učesnika u sa- obraćaju kojima je namijenjen, dovoljno parkirališnih mjesta.” (Priručnik za projektovanje puteva u Republici Srbiji 2012: 104). Međutim, ono što predstavlja problem prilikom postavljanja turističke signalizacije jeste kriterijum odabira turističkih sadr- žaja koji će se označavati turističkom signalizacijom. U priručniku dalje stoji da se „Na turističkoj signalizaciji natpisi (jezik i pismo) (se) ispisuju u skladu sa važećim zakonskim propisima i srpskim standardima. Natpisi se mogu ispisati i na jednom stranom jeziku… Znakovi turističke signalizacije se postavljaju u blizini turističkih odredišta, a najmanje na posljednjoj raskrsnici sa pristupnim putem koji vodi direktno do turističkog odredišta. Za turistička odredišta od izuzetnog i velikog značaja, znakovi turističke signalizacije mogu se postaviti i na prethodnim važnim raskrsnicama, kao i duž putnih pravaca” (Ibid 104). Primjer znaka turističke putokazne table dat je na slici 1, koji sadrži uporedo natpis na srpskom i na engleskom jeziku. Kao što se vidi sa slike 1, više turističkih putokaznih tabli postavljeno je na jedan, zajednički stub, i u skladu sa gore navede- nim priručnikom, sve table su jednakih dimenzija (Ibid 106).

Slika 1. Turistička pokazna tabla u Novom Pazaru, pored Sebilja.1

1 Sebilj ili sebil je arapska riječ koja znači put, ali kao izraz označava dobrotvornu, vrlo staru instituciju, fontanu posebnog oblika na trgovima, na kojoj je sebiljdžija zahvatao vodu iz korita i besplatno napajao žedne. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 217-225 219

Kao što se može vidjeti sa slike, ova pokazna tabla se nalazi u samom centru Novog Pazara i postavljena je u novije vrijeme, tj. 2012. godine. Time se pokazuje da je uticaj engleskog jezika u ovom segmentu kulture ovog grada skorijeg datuma. U Novom Pazaru se nalaze još dvije ovakve pokazne table, i to ispred gradskog Muzeja „Ras” (Slika 2) i ispred Bedema2, na samom mostu (Slika 3). Sve tri pokazne table istih su oznaka i pokazuju pravce ka najpoznatijim islamskim i hrišćan- skim kulturno-historijskim spomenicima u Novom Pazaru.

Slika 2. Turistička pokazna tabla u Novom Pazaru, ispred Muzeja „Ras”.

Slika 3. Turistička pokazna tabla u Novom Pazaru, ispred Bedema.

2 Bedem je gradska tvrđava sa Kulom motriljom, nalazi se na desnoj obali rijeke Raške, a služila je za odbranu grada od napada. 220 S. Zejnelagić, K. Hamidović, Uticaj engleskog jezika na kulturu Novog Pazara

Poseban turistički informacioni stub se nalazi na trgu, preko puta zgrade op- štine i jedini je ovakav znak u ovom gradu. Po svom obliku i veličini, drugačiji je od ostalih i sadrži kratku historiju Novog Pazara (Slike 4a. i 4b). Zajednička odlika svih njih, koja je ujedno i predmet ovog rada, jeste da su informacije date prvo na srpskom, a potom na engleskom jeziku. Pismo koje se koristi je latinica, dok su boje koje su korištene u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije.

Slika 4a. Turistički informacioni stub sa kratkom historijom Novog Pazara.

Slika 4b. Turistički informacioni stub sa kratkom historijom Novog Pazara (izbliza). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 217-225 221

Engleski jezik i njegov uticaj

Engleski jezik je postao jedan od fenomena druge polovine dvadesetog vijeka stekavši status globalnog jezika koji se koristi u mnoge svrhe (Crystal 2012; Seidlhofer 2001). Bez obzira na pozitivne interakcije, kao i tenziju koju to izaziva između lokalnog i globalnog nivoa (Canagarajah 2006), svjedoci smo da ovakav razvoj stvari ima ozbiljne lingvističke, društveno-kulturne, ideološke, političke i mnoge druge implikacije. Tokom svog razvoja i širenja engleski jezik je igrao i još uvijek igra različite uloge u životima pojedinaca, kao i cijelih društvenih zajednica, od marginalizacije do pružanja šanse za brži rast i razvoj (Modiano 2001). Posljednje decenije bilježe nevjerovatno akademsko interesovanje za pitanja u vezi sa razvojem engleskog jezika, procesom njegovog širenja, implikacijama, kao i posljedicama ovih dešavanja (Osmjanski 2014). Engleski jezik se u modernom dobu smatra „lingua franca”, odnosno, jezikom koji je neutralan i služi kao sredstvo komunikacije govornicima koji su različitog porijekla. Sociolingvistički aspekt ovog jezika se ogleda u njegovom opšteprihvaćenom korištenju, gdje se također mora imati u vidu i lingvistički uticaj ovog jezika. Grcega (Grzega 2005: 57) objašnjava potrebu za postojanjem globalnog jezika komunikacije iz socioekonomskog ugla, tj. dva ključna elementa, svjetskog mira i ekonomske dobrobiti. Naime, ukoliko se uzme u obzir da su obrazovanje, sloboda, bogatstvo i sreća vrijednosti kojima se teži širom svijeta, uloga jezika, pa samim tim i lingvistike, ne smije biti podcijenjena. Uticaj globalnog jezika kao sredstva za razmjenu informacija na svjetski mir, izražavanje osjećanja i kulturnih vrijednosti nije zanemarljiv, ukoliko smatramo da je mir osiguran osjećanjem da se pripada zajedničkoj kulturi i da svi imaju jednaka prava. Ekonomski rast i rast turizma je obezbijeđen konkurencijom i inovativnim idejama čije će širenje podržati globalni jezik. Sa druge strane, činjenica je da je globalni mir ugrožen ukoliko su ograničene slobode govora. U tu svrhu je promo- viranje jezika etničkih grupa, kao i nacionalnih i regionalnih jezika neophodno, što će se indirektno povoljno odraziti i na globalni ekonomski rast (Osmjanski 2014).

Susret dviju kultura i njihova vrijednost

Kao što je ranije navedeno u radu, Novi Pazar je grad gdje se susreću mnoge kulture, i engleski jezik doprinosi da još jedan jezik i pismo budu vidljivi u ovom gradu. Slike 5. i 6. prikazuju kulturno-historijske spomenike koji se mogu naći na ovom području i također su napisani na srpskom i engleskom jeziku. Naravno, spomenici u ovom području obuhvataju islamsku kulturu, kao i hrišćansku, i stoga je bogatstvo i prisustvo obiju kultura nemjerljivo na ovom području. 222 S. Zejnelagić, K. Hamidović, Uticaj engleskog jezika na kulturu Novog Pazara

Slika 5. Islamski kulturno-historijski spomenici u Novom Pazaru.

Slika 6. Hrišćanski kulturno-historijski spomenici u Novom Pazaru.3

3 Primjećuje se da se na slici 6. nalaze dva spomenika islamske kulture – Altun-alem džamija i Isa-begov hamam, dok su ostali spomenici hrišćanske kulture. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 217-225 223

Svaki od navedenih spomenika svjedoči vjekovnoj historiji ovog grada i stoga predstavlja nemjerljivo kulturno i historijsko nasljeđe. Odluka da njihovi nazivi budu prevedeni na engleski jezik svakako da sadrži nekoliko aspekata u sebi: - informativna vrijednost - turistička vrijednost - popularistička vrijednost - marketinška vrijednost - ekonomska vrijednost - internacionalizacija ovog područja - globalizacija i praćenje sveopštih trendova u svijetu.

Model višejezičnosti na taj način sve više dobija na značaju, a ideja o tome nije nova. Bugarski je čak naziva „novim svjetskim lingvističkim poretkom“ (2009: 18). Sam bilingvizam postaje uveliko prevaziđen model, te se Herbert Krajst (Her- bert Christ) još osamdesetih godina dvadesetog vijeka zalagao za takozvanu indi- vidualnu višejezičnost kao uslov razumijevanja u Evropi. Multilingvizam i multikulturalnost danas predstavljaju temelj evropske je- zičke politike, a Bugarski primjećuje da je u tom pogledu ona usmjerena na nadira- nje engleskog jezika i anglofone, posebno američke, kulture (2009). U prilog ideji višejezičnosti ide kako princip slobodne privrede i trgovine, koji obezbjeđuje nova multikulturalna i višejezična tržišta, tako i istovremena pojava da se građani na lokalnom nivou sve više identifikuju sa svojom državom, kulturnim osobenostima i dominantnim vjerskim opredjeljenjem. Spremnost za pri- hvatanje drugog, globalnog i s druge strane, utemeljenost u lokalnom kao odgovor lokalnog na pritisak globalnog, sociolog Ronald Robertson (Ronald Robertson) početkom devedesetih godina dvadesetog vijeka naziva glokalizacijom (Robertson 1995; Osmjanski 2014).

Zaključak

Jedno od osnovnih obilježja grada Novog Pazara jeste multikulturalizam odnosno visok stepen zajedničke nastanjenosti više kultura koje vijekovima žive u ovom gradu. Iako je u radu prikazan samo jedan segment ovog osnovnog obilježja, jasno je da Novi Pazar i regija Sandžak jasno prate promjene kako u prostoru, tako i u vremenu. Ova dva aspekta, prostor i vrijeme, ostat će nepobitni svjedoci deša- vanja koja se ne mogu promijeniti. Upravo zbog ove činjenice, od posebnog je značaja naglasiti da se grad Novi Pazar u svojoj historijskoj dinamici i razvoju može okarakterisati kao jedan moderan grad. Naravno, upotreba engleskog jezika i u turističke svrhe, koja je sasvim mali dio života ovog grada i njegovog razvoja, jasno pokazuje da ovaj grad pored bogate prošlosti, također ima bogatu sadašnjost, a samim tim, i lijepu budućnost. 224 S. Zejnelagić, K. Hamidović, Uticaj engleskog jezika na kulturu Novog Pazara

Literatura:

1. Aksić, N. (1996). Glasnik Etnografskog instituta SANU LXVI. (217-234). Beograd: SANU. 2. Bugarski, R. (2009). Evropa u jeziku. Beograd: Biblioteka XX vijek. 3. Canagarajah, A. S. (2006b). Negotiating the local in English as a lingua franca. Annual Review of Applied Linguistics. 26, 197–218. 4. Crystal, D. (2012). A global language. In P. Seargeant, J. Swann (eds). English in the world: history, diversity, change. (151-177). London: Routledge. 5. Grzega, J. (2005). Reflections on Concepts of English for Europe British English, American English, Euro-English, Global English. Journal for EuroLinguistiX. 2, 44-64. 6. JP Putevi Srbije (2012). Priručnik za projektovanje puteva u Republici Srbiji. Beograd: Javno preduzeće Putevi Srbije. 7. Modiano, M. (2001b). Euro-English: A new variety of English. English Today. 68, 17(2), 13-14. 8. Osmjanski, V. (2014). Koncept engleskog jezika kao lingua franca i njegova percepcija u akademskoj zajednici u Srbiji, doktorska disertacija. 9. Seidlhofer, B. (2001). Mind the gap: English as a mother tongue vs. English as a lingua franca. Views. 9(1), 51-68. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 217-225 225

Sabina Zejnelagić The State University of Novi Pazar

Kimeta Hamidović The State University of Novi Pazar

INFLUENCE OF ENGLISH LANGUAGE ONTO THE CULTURE OF NOVI PAZAR

Abstract: Novi Pazar is a town in the south of Serbia, in the region known for its name of Sanjak. In its rich historical and cultural heritage, the influences of several cultures are visible in this town. Each of them has left its trace, both in customs and in written monuments of this region. English language as a “lingua franca” has also gained its influence in this town. In the very paper, tourist signalisation shall be discussed that was placed in this town of a recent date, more precisely in 2012. Several segments shall be reconsidered in the very paper on the use of the English language in informative purposes and how much this language shall contribute to the life of Novi Pazar to be changed.

Key words: Novi Pazar, English language, history, culture, monuments, tourist signalisation.

Semrija Smailović UDK 37.018.1 Univerzitet u Novom Pazaru 316.723:316.362.1-055.52-055.62 392.3 Mina Mavrić Univerzitet u Novom Pazaru

UTICAJ DIMENZIJA KULTURE I REGIONALNOG IDENTITETA NA ODGOJNI STIL RODITELJA

Sažetak: U ovom radu želimo ukazati na uticaj dimenzija kulture i regionalnog identiteta na odgojni stil roditelja. S obzirom na specifičnosti sandžačk- og regiona koji ima svoje posebnosti kao i ostali regioni na prostoru Srbije, analizirat ćemo region koji svojom kulturom, tradicijom, vjerskom i nacionalnom strukturom znаčајno utičе na odgojni stil roditelja. Brojne studije pokazuju da je kultura jedna od najvažnijih karakteristika čovjeka i društva u cjelini, kao i da se mnoga ponašanja i fenomeni u društvu pripisuju razlikama u kulturi društva. Te razlike naročito dolaze do izražaja, kada se posmatraju kroz prizmu porodičnog uticaja na društveno okruženje. Uzajamni uticaj i nerazdvojna veza između kulture i porodice daje prostor za istraživanje povezanosti između dimenzija kulture, regionalnog identiteta i odgojnih stilova. Znamo da postoje razlike između kultura, ali kako razlike razumjeti? Da li se kultura mijenja, kakva je i koliko je jaka veza između kulture i ponašanja pojedinca? Kakav je život u sredinama sa više različitih kulturnih modela? Odgovori na ova i brojna druga pitanja mogu biti veoma značajni, posebno kada se radi o višenacionalnim sredinama. Naš odgoj, vjera, tradicije i običaji su dio kulture i igraju važnu ulogu u oblikovanju naše ličnosti. Naša kultura nam pomaže u oblikovanju identiteta, a kulturne vrijednosti koje dijelimo u zajednici ili društvenoj grupi pružaju nam osjećaj pripadnosti u društvu u kojem živimo. Za bolje razumijevanje sebe i svog pogleda na svijet potrebno je da sagledamo kakve su nam vrijednosti, norme, da shvatimo da iz kulture velikim dijelom potiče naš odnos prema sebi i prema drugim ljudima.

Ključne riječi: dimenzije kulture, regionalni identitet, odgojni stil.

Uvod

Kada čujemo riječ kultura, najčešće prvo pomislimo na pozorište, knjigu, koncert, odnosno, na razne oblike elitne kulture. Međutim, kultura ima mnogo šire značenje. Svaka ljudska zajednica razvija svoju kulturu koja se prepoznaje po njegovanju tradicionalnih vrijednosti, kojim jezikom govore, kako raspoređuju 228 S. Smailović, M. Mavrić, Utjecaj dimenzija kulture i regionalmog identiteta... društvenu moć i ko njome raspolaže, kako njeni pripadnici organizuju odnose u porodici. Možemo postaviti brojna pitanja posebno kada se radi o višenacionalnim sredinama, bilo da su geografski blizu, ipak smatramo da su neki drugi faktori doprinijeli da postoje razlike u načinu ophođenja, u ponašanju, u kulturi življenja, odgojnom procesu i formiranju identiteta. Identitet је trајnо оsjеćаnjе cjеlоvitоsti i pоstојаnоsti ličnоsti uprkоs prоmjеnаmа u njој i оkо njе. Оsjеćаnjе idеntitеtа pоčinjе sе fоrmirаti u djеtinjstvu, а pоsеbnо tоkоm аdоlеscеnciје kаdа pоstоје i nајvеćе krizе idеntitеtа. Pоsеbаn znаčај u prоcеsu fоrmirаnjа idеntitеtа imајu оsоbе iz nајbližе оkоlinе, аli i sistеm sоciјаlnih vrijеdnоsti zајеdnicе u kојој pојеdinаc živi. Prеmа Еriksоnu, pојеdinаc kојi је stеkао оsjеćаnjе ličnоg idеntitеtа imа dоživlјај kоntinuitеtа izmеđu оnоgа štо је biо nеkаdа, štо је dаnаs, kао i оnоgа štо zаmišlја dа ćе tеk biti. U litеrаturi fеnоmеn idеntitеtа pоsmаtrа sе, uglаvnоm, sа njеgоvе sоciјаlnо psihоlоškе strаne, shvаtа se i оdrеđuје kао prоcеs sаzrijеvаnjа i prоnаlаžеnjа sаmоg sеbе (individuаl- nа pеrspеktivа), аli i kао prоcеs prеuzimаnjа i pоdrаžаvаnjа nаčinа pоnаšаnjа i stilоvа živоtа (kоlеktivističkо-gеnеrаciјskа pеrspеktivа). Kada govorimo o socijalnom identitetu, onda tražimo оdgоvоre nа pitаnjа: Kо sаm? Štа sаm? Kоmе pripаdаm? Čеmu tеžim? U tоm trаžеnju оdgоvоrа kri- stаlizuје sе individuаlnа i gеnеrаciјskа prоfilаciја mlаdih, kаkо u оdnоsu nа drugе individuе, tаkо i u оdnоsu nа društvо, prirоdnо оkružеnjе, аli i nа drugе gеnеrаciје, čimе sе prеpоznаје i оdrеđuје sоpstvеni gеnеrаciјski idеntitеt. Naš odgoj, vjera, tradicija i običaji su dio kulture i igraju važnu ulogu u oblikovanju naše ličnosti. Naše ponašanje i reagovanje umnogome zavisi od onoga što smo naučili od ljudi koji nas okružuju, kako su nas odgajali unutar porodice, te kako ćemo se dalje ponašati kao odrasli ljudi. Naša kultura nam pomaže u oblikovanju identiteta, a kulturne vrijednosti koje dijelimo u zajednici ili društvenoj grupi pružaju nam osjećaj pripadnosti u društvu u kojem živimo. Utvrđivanje kulturnih razlika ne znači da tražimo „bolju“ ili „lošiju“ kulturu, već znači da tražimo odgovor na pitanje o povezanosti dimenzija nacionalne kulture sa formiranjem identiteta i odgojnim stilovima roditelja u Sandžaku.

Kultura

Prema, T. S. Eliot (1995: 29), kultura pojedinca se ne može odvojiti od kulture grupe, niti se kultura grupe može izdvojiti od kulture cjelokupnog druš- tva. Kulturu moramo shvatiti kao višeznačan pojam posmatran sa više aspekata (sociologije, antropologije, historije, psihologije). Margaret Mid, kulturu defi- niše kao oblike tradicionalnih ponašanja koja mogu da karakterišu određeno društvo, grupu, rasu, određeno područje ili vremenski period (Mead, 1937, prema Brumann et al, 1999). Po Boazu kultura obuhvata „sve manifestacije druš- tvenih navika jedne zajednice“, reakcije individue i produkte ljudske aktivnosti Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 227-237 229 pod utjecajem ovih navika (Boas, 1930, prema Brumann et al., 1999). Linton je smatrao da se „kultura bilo kog društva sastoji od skupa ideja, uslovljenih emo- cionalnih odgovora i obrazaca ponašanja koje su članovi datog društva usvojili direktnim poučavanjem ili imitacijom i dijele ih u većoj ili manjoj mjeri“ (Lin- ton, 1936, prema Brumann et al, 1999). Dakle, na osnovu samo ovih definicija, kultura obuhvata pored stvaralaštva i kulturu stanovanja, odijevanja, kulturu ponašanja, jednom riječju cjelokupan naš život. Na prostoru sandžačke regije, u okviru širih društveno-historijskih perioda, kulturu možemo posmatrati i razumjeti kao moćan izvor socijalizacije mladih kroz izrazito široko određenje pojma. Preplitanje više različitih kultura, možemo posmatrati kao pojavu sa ogromnim brojem polja djelovanja različitih fenomena, koja svojim raznolikim sadržajem uče poželjnom obrascu ponašanja pojedince u društvu, tačnije socijalizuje preko agenasa socijalizacije, a kultura je veoma bitan faktor socijalizacije. Ta različitost ukazuje na konstantni utjecaj dimenzija kulture, kao fenomena duhovne i materijalne prirode. Povezivanjem svih aspekata u kontekst proučavanja utjecaja dimenzija kulture, formiranje identiteta u Sandžaku uočavaju se specifičnosti odgojnih stilova roditelja. Proučavajući kulturu kroz različite teorijske pristupe neophodno je spomenuti Geerta Hofsteda, nizozemskog profesora antropologije i psihologa, koji je od 80-tih godina XX vijeka jedan od najpoznatijih autora na području multikultural- nih organizacijskih istraživanja, a njegov model „nacionalne kulture“ jedan je od najpoznatijih istraživačkih modela kulture. Kulturu definiše kao „kolektivno pro- gramiranje uma koje razlikuje članove jedne grupe ili kategorije ljudi od drugih“ (Hofstede, 2011). Složenost multikulturalnog svijeta gotovo da objašnjava samo jednom rečenicom: „Svi gledaju na svijet kroz prozore kulturnog „doma“; svi se ponašaju kao da oni koji dolaze iz drugih zemalja imaju nešto posebno (nacionalni karakter), norma je kod kuće. „Svako od nas nosi u sebi načine razmišljanja, osje- ćanja i potencijalnih akcija koje su rezultat kontinuiranog učenja, našeg „mental- nog programiranja“, tj. generalno nesvjesnog uslova (Hofstede, 2007: 16). Prema Hofstedu, kultura se ogleda kroz vrijednosti, rituale, heroje i simbole. U središtu se nalaze vrijednosti, iza kojih slijedi područje prakse, odnosno rituali, heroji i simboli (Hofstede, 2001: 26). Simboli, heroji i rituali podvode se pod pojmom „praksa“ ili kao uobičajena ponašanja, vidljivo posmatraču, iako je njihovo značenje u okviru kulture sadržano u načinu na koji ih opažaju članovi te kulture (Hofstede, Neuijen, Ohayv, Sanders 1990: 286-316). Simboli jedne grupe se često prenose i „kopiraju“ u drugim grupama, pa ih je zbog toga Hofstede prikazao kao krajnji sloj, kulturu grupe (Hofstede, Hofstede 2005: 20). Heroji, odnosno osobe, „žive ili mrtve, stvarne ili imaginarne, posjeduju karakteristike koje su visoko ci- jenjene u kulturi i služe kao modeli ponašanja“ (Hofstede, Hofstede 2005: 21). Ri- tuali kao „kolektivne aktivnosti“, poput načina kako odajemo poštovanje drugima, kao i društvene i religijske manifestacije koje predstavljaju značajan pokazatelj jedne kulture (Hofstede, Hofstede, 2005: 15). 230 S. Smailović, M. Mavrić, Utjecaj dimenzija kulture i regionalmog identiteta...

Dimenzije nacionalne kulture Geerta Hofsteda

U svom dugogodišnjem radu i proučavanju dimenzija kulture u teoriji, Hof- sted izdvaja četiri dimenzije na osnovu kojih se mogu analizirati kulturne vrijednosti: distanca moći, individualizam-kolektivizam, izbjegavanje neizvjesnosti i muš- kost-ženskost. Na osnovu ovih dimenzije možemo procijeniti kako je u nekoj kulturi riješen problem socijalne nejednakosti, odnos prema autoritetu, odnos prema okru- ženju, odnos prema spolovima i uvažavanju sposobnosti. Istraživanja su pokazala da se Srbija ubraja u zemlje sa visokim skorom na dimenziji distanca moći (86), što znači da ljudi prihvataju hijerarhijski poredak, ne zahtijevaju dodatno opravdanje, jednostavno prihvataju da svako ima svoje mjesto u društvu. Zemlje bivše Jugoslavi- je svrstavaju se u kolektivističke kulture. Visoko se cijeni ambicioznost i spremnost i uvažavaju se žene i njihovi kvaliteti. Srbija se nalazi u grupi društava koja su spre- mna na neizvjesnost jer su kroz historiju narodi doživljavali veoma neizvjesne situacije praćene ratovima, migracijama, ekonomskim krizama (Lado 1957: 8). U formiranju socijalnog identiteta poseban značaj imaju različiti aspekti socijalnog okruženja. Kada je riječ o dimenziji nacionalno-evropski identitet poseban značaj imaju aspekti kulture koje Triandis jednim imenom naziva kulturološki sindrom (Triandis 1996). Kulturološki sindrom je zajednička odrednica za socijalne situacije ljudi koji govore određenim jezikom i žive na jednoj teritoriji u datom trenutku društvenog razvoja. Prema brojnim autorima koji su se bavili socijalnim identitetom navode se različiti aspekti kulture kao vid socijalne situacije (Cole and Scribner, 1974; Segall, 1984; Conway, Schaller, Tweed and Hallet, 2001), svode se na: stavove, vrijednosne orijentacije, self-dimenzije, norme i pravila ponašanja. Navedeni aspekti aspekata kulturološkog sindroma mogu poslužiti za predviđanje socijalnog identiteta na dimenziji jedne kulture. Zrelo osjećanje identiteta omogućava nam da sebe razlikujemo od drugih i od ostalog svijeta uopšte. Porodica na svoj način doprinosi uvođenju djeteta u širi socijalni prostor. Ako su porodične norme usklađene sa mjerilima društva, to svakako utječe na izgradnju njegovog identiteta. Osnovne moralne, etičke, estetske, nacionalne, vjerske vrijednosti potiču iz porodice. U porodici se od malih nogu formira odnos prema sebi i odnos prema drugima. Rеgiоnаlni i pоrоdični idеntitеt su pојmоvi kојimа sе ukаzuје nа sаmоsvојnоst, kаkо pоrоdicа, tаkо i rеgiја – pоčеv оd njihоvih gеоgrаfskih, prеkо historijskih dо društvenih i kulturnih kаrаktеristikа. Porodicu ne možemo zamisliti bez obilježja regije gdje porodica živi. Sаdržај regionalnog identiteta је vеzаn zа јеdinstvеn sоciоkulturni sistеm vrijеdnоsti. Оpštе је pоznаtо dа је kulturni idеn- titеt diо оdrеdnicе zајеdništvа, kао štо su rаsа, tеritоriја, trаdiciја, јеzik, оbičајi, rеligiја. Ljudi kојi živе u istоm tеritоriјаlnоm оkviru dijеlе iskustvа i smаtrајu dа pripаdајu istој srеdini. То znаči dа njih vеzuјu nеki slоgаni kао štо su idеntitеt, rеgiоnаlni idеntitеt i dr. (Šаbić i dr. 2006). Na prostoru Srbije postoje regioni koji su specifični po obilježjima kulture, tradicije, običaja. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 227-237 231

U sociološkim istraživanjima nalazimo različita definisanja socijalnog identiteta kroz prizmu personalnog i kolektivnog identiteta. Kulturni identitet dr. Zagorka Golubović definiše kao “obrazac zajedničkog načina života i mišljenja, zajedničkog iskustva na kojem se temelje oblici i sadržaji saznanja i kao vrijednosni okvir koji ukazuje šta je poželjno, a šta nije sa stanovišta date kulture”. Također, dr. Branimir Stojković pojam kulturnog identiteta definiše “kao kolektivne svijesti/osjećanja pripadnosti zasnovanog na spoznaji nekih zajedničkih odrednica (jezik, rasa, teritorija, religija....) koji u datoj situaciji predstavljaju osnov poistovjećivanja”. Sandžak je historijska regija, kulture koje su se ovdje ubaštinile, čine svo- jevrsnu cjelinu i jedinstvo. Možemo vidjeti kako se odgovarajući spomenici ras- poređuju, nimalo slučajno duboko, sa civilizacijskim težnjama koje su postojale, kako pronalaze način svog ispoljavanja i kako čine jednu neraskidivu, organsku, duhovnu i kulturnu cjelinu. Spoj elemenata Istoka i Zapada, u Raškoj školi elemenata i Bizantije i romanike, isprepletano sa islamskim spomenicima i sve je primilo jedan domaći elemenat koji se ne može pronaći ni u Bosni, niti pak na drugim dijelovima islamskog kulturnog prostora na području Balkana. Kao kompozicija historijskih prostora, duh ovog prostora kontinuirano se proteže kroz vrijeme, odolijevajući mnogim izazovima historije. Interkulturalnost se zaista uočava kao dimenzija značajna za uobličenje sandžačkog identiteta. Time on postaje zajednič- kim identitetom svih koji historijski prebivaju na ovim prostorima – pravoslavaca, muslimana – po vjerskom ubjeđenju, Srba, Muslimana, Crnogoraca – po njihovom nacionalnom određenju. Prirodna regionalnost nužno utječe na formiranje identiteta koji se postavlja kao njegova unutarnja dimenzija. Sandžak nije samo pojam i sadržaj koji se odnosi samo na sandžačke Bošnjake, već podjednako i na sandžačke Srbe i Crnogorce. Naravno da se određena regionalnost postavlja nekim užim ili širim okvirom zavi- čajnosti, prema kome se gaji posebna vezanost na psihološkom nivou, a na prak- tičnom, očuvanju tradicionalnih vrijednosti dobrih odnosa, očuvanju porodice, pa- trijarhalnom odgoju, rezultira potrebama organizovanja života na specifičan način.

Nacionalni identitet

Pod pojmom nacionalni identitet podrazumijeva se osoben nacionalni karakter, osjećanje pripadnosti i solidarnosti unutar etničkih grupa, kao i putevi njihovog nastajanja i odnosi sa drugima susjednim grupama i njihovim identitetom. U matricama kulturnog i nacionalnog identiteta, pored racionalne svijesti, prisutni su brojni slojevi iracionalnog i tzv. “kolektivnog nesvjesnog” (K. Jung) što u određe- nim kriznim i prijelomnim trenucima po život grupe i zajednice ispliva na površinu društvene svijesti i utječe na kolektivno ponašanje aktera. Regionalni identitet ne počiva toliko na zajedničkim crtama i zajedničkom nasljeđu, koliko na zajednič- kim problemima sa kojima svi moramo da se suočimo. Ti problemi su posljedice 232 S. Smailović, M. Mavrić, Utjecaj dimenzija kulture i regionalmog identiteta...

„procesa modernizacije koji je svim ljudima u ovoj oblasti dao poseban pečat“. U tom smislu, sličnosti kulturnog identiteta se mogu posmatrati, ne samo kao dio zajedničkog nasljeđa, već i „kao slične strukturne reakcije na izazov sa kojim se agrarna društva suočavaju prilikom integrisanja u urbanizovanu i industrijalizova- nu Evropu“, ističe Marija Todorova. Razmatranjem dejstva individualno-psiholoških faktora, za razumijevanje procesa formiranja i tranzicije identiteta u kulturi naše savremenosti, svakako je neophodno istražiti utjecaj faktora kolektivne svijesti i kolektivnih predstava (E. Dirkem), oblike emocionalne proizvodnje, posebno religije (M. Veber), utjecaj kolektivnog pamćenja i arhetipova, tj. genokulture na razvoj pojedinaca i društva (K. Jung), ali i brojnih savremenih oblika simboličke komunikacije (jezik, moral, nauka, ideologija). Shodno tome, identitet Bošnjaka se izvodi iz jezika, tradicije, religije, vjeroispovijesti, porodičnog odgoja, ali ne može se samo na to svesti. Iden- titet ima mnoge odrednice i različit je u korpusu jednog naroda. Jedne su komponente identiteta srpskog naroda u Vojvodini, a drugačije su komponente identiteta srpskog naroda u Sandžaku.

Odgojni stil

Uloga roditelja jedna je od najbitnijih uloga u životu čovjeka, povlači sa sobom mnogo nedoumica, mudrosti i dilema da li smo na pravi način odgovorili za- htjevima odgoja. Sama porodica, odnos njenih članova i atmosfera koja vlada u njoj, vrši transgeneracijski prijenos stavova i vrijednosti unutar jedne porodice koja će imati utjecaja na globalnom nivou u očuvanju djeteta i čitavog društvenog poretka. Jedna od brojnih i značajnih uloga porodice je i „učenje kulturi“ tj., priprema potomstva za život u društvenoj zajednici. Odgojnim postupcima prenosimo određene obrasce ponašanja, koji su uslovljeni kulturom i kao takvi neophodni su za integraciju djeteta u društvu. Odgojni ciljevi i postupanja roditelja određeni su obrascima karakterističnim za određenu kulturu koji su podložni promjeni uslijed razvoja društva, o čemu svjedoče mnoga kros-kulturna istraživanja (Matejević 2012: 128‒141). Prema Todoroviću, starija generacija prenosi dominantne druš- tvene vrijednosti i obrasce, čime pokušava da trajno poboljša strukturu psihičkih dispozicija djece, da održi njihove komponente ocijenjene kao vrijedne, zadrži i spriječi nastajanje dispozicija koje su ocijenjene kao loše (Todorović 2005). Ta- kođer, ona navodi da „...vaspitni stilovi majke više doprinose izgradnji stabilnog samopoštovanja u odnosu na ispitivane vaspitne stilove oca, što potvrđuje značaj prvih objektalnih relacija za razvoj identiteta i ličnosti...“ (Todorović, 2004). Odgojni stilovi roditelja umnogome zavise od njihove ličnosti, a ličnost roditelja je uslovljena genetikom, odrastanjem, iskustvom iz djetinjstva i utjecajem društvene sredine. U psihologiji opšteprihvaćena su tri odgojna stila: autoritarni odgojni stil u Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 227-237 233 okviru koga se može govoriti o toplo-ograničavajućem i hladno-ograničavajućem odgojnom stilu; autoritativni odgojni stil kao toplo usmjeravajući; liberalni odgojni stil u okviru koga se može govoriti o toplo-popustljivom i hladno-popustljivom odgojnom stilu (Lacković-Grgin 1982: 115-126). Rezultati istraživanja Diane Ba- umrind koje je sprovela sa svojim saradnicima su široko poznati, zbog (empirijski) zasnovane klasifikacije tipova roditeljstva, te zbog tvrdnje da najbolje razvojne mogućnosti za dijete postoje u okviru autoritativnog, a ne permisivnog stila roditeljstva (Baumrind 1997: 91). Rezultati kros-kulturalnih istraživanja pokazuju da na odgojne stilove utječu normativi i običaji koji postoje u jednom društvu, prenose se sa generacije na generaciju kroz praksu podizanja djece u određenoj kulturi. Obrasci ponašanja koji su prihvatljivi u jednoj kulturi mogu biti odbačeni u nekoj drugačijoj kulturi, što zavisi od karakteristika kulture, od razlika u pogledu vrijednosti, običaja i normi te kulture. U patrijarhalnim kulturama, otac treba da bude strog, pravičan, a majka blaga i podržavajuća. Od djeteta se očekuje bespogovorna poslušnost. Uglavnom, očevi u takvim društvima, ako žele očuvati moralne norme i poštovati pravila po- našanja, moraju prema djetetu prevashodno biti strogi. Trebješanin navodi da u srpskoj kulturi, koja važi za patrijarhalnu kulturu, majka i ostali članovi porodice mogu biti popustljivi prema djeci, dok otac mora biti strog (Trebješanin 1991). O važnosti i utjecaju kulture na roditeljsko ponašanje Makgilikadi-De Lisi (Sigel, McGilliccuddy-De Lisi, 2002: 425-442), ističu da je kultura kao prozor u razu- mijevanju porijekla i razvoja vjerovanja roditelja da teže načinu odgoja djece po modelu predaka. U kanadskoj kulturi naglasak je na autonomiji, individualnosti i odlučnosti koja se smatra socijalnom zrelošću mladih. Čao (Chao 1994) u svojoj studiji navodi da je kinesko roditeljstvo često opisivano kao kontrolišuće, auto- ritarno, restriktivno, ali daje dobre rezultate u školskom učenju kod djece, dok u kanadskoj ne daje dobre rezultate. Izrazitu roditeljsku autoritarnost zabilježenu u argentinskom društvu uslovila je opća politička i ekonomska nesigurnost u toj državi. Belgijsko društvo karakteriše visok stepen sigurnosti, prijateljski i demokratski odnos roditelja. U Francuskoj, majke su te koje se oslanjaju na intuiciju, spontanost u odgoju djece. U japanskom društvu, ciljevi socijalizacije usmjereni su na postizanje zajedništva i skladnog grupnog identiteta sa naglaskom na razvoj, emocionalnu zrelost i samokontrolu, strpljenje, upornost (Chen i Kaspar 2004). Na osnovu navedenih istraživanja, možemo zaključiti da se odabir odgojnog stila ne može posmatrati izdvojeno, već se mora sagledati u širem kontekstu, odnosno moramo poznavati kulturu tog naroda. Ako sagledamo realno stanje prihvatit ćemo činjenicu da je porodica doži- vjela duboki preobražaj kroz historiju. Patrijarhalna porodica, egzistira još od an- tičkog društva. Danas se mogu naći ili prepoznati utjecaj tragova patrijarhalnog shvatanja na savremenu porodicu. Individualni interes je podređen zajedničkom (porodičnom), što uslovljava jaku porodičnu koheziju, integraciju i zavisnost među članovima. Veoma je izraženo međusobno uvažavanje unutar porodice, poslušnost i 234 S. Smailović, M. Mavrić, Utjecaj dimenzija kulture i regionalmog identiteta.. kolektivizam koji se prenosi s generacije na generaciju, svaki član zna svoje mjesto i ulogu u porodici. (Ekerman 1987. prema Golubović 2007) U Srbiji zapažamo raspa- danje patrijarhalne porodice, gubi se porodična hijerarhija, teži se ka ravnopravnosti spolova, uvažavanju individualnosti... Nekadašnji autoriteti su, kako ističe Milić u „procesu bespovratnog nestajanja“ (Milić 2002: 273). Kriza i predstojeći slom „pa- trijarhalizma“ donosi brojne izazove i iskušenja pred savremenu porodicu. Porodica, odnos njenih članova i atmosfera koja vlada u njoj, vrši transgeneracijski prijenos stavova i vrijednosti unutar jedne porodice koja će imati utjecaja na globalnom nivou u očuvanju djeteta, porodice i čitavog društvenog poretka. Jedna od brojnih i značajnih uloga porodice je i „učenje kulturi“ tj., priprema potomstva za život u društvenoj zajednici. Savremenu porodicu možemo posmatrati kao socijalnu grupu ili subsistem jednog šireg socijalnog sistema na koju utiče zajednica, kultura, nacija, država ali i individualne karakteristike članova porodice (Mitić 1997). Savremena porodica trpi utjecaje tranzicije, globalizacije, ekonomske krize i brojnih drugih faktora što ukazuje na probleme u funkcionisanju savremene porodice i savremenog društva. Sve ove promjene u društvu doprinose stvaranju obrazaca haotičnog porodičnog funkcionisanja, što se često ogleda kroz nepostojanje roditeljskog autoriteta i nedostatak sigurnosti, koju porodica treba da pruži (Matejević 2009, 2012: 123-133). Ranije generacije roditelja bile su prvenstveno odgovorne za zbrinjavanje i fizički opstanak i razvoj djece. Današnji roditelji su odgovorni za razvoj društvenih i intelektualnih sposobnosti djece, za moralni, socijalni, kognitivni razvoj...

Zaključna razmatranja

Proučavanje kulture kao veoma složenog fenomena, otvaramo brojne mo- gućnosti u proučavanju psiholoških, pedagoških, socioloških, antropoloških, kul- turoloških problema i fenomena koji se odnose na život u multikulturalnim sredinama. Sa psihološkog aspekta, kultura predstavlja bitan gradivni element ljudskog načina ponašanja, doprinosi izdvajanju određene varijante ponašanja, koja se prenosi i čuva kao obrazac ponašanja unutar porodice. U socijalnoj psihologiji, kulturi se pristupa kao moćnom izvoru socijalizacije pojedinca, zajednice današnjeg društva. Kulturu čine: jezik, znanje, običaji, vjera, vjerovanja, vrijednosti, moral, ideologija, zakon, institucije, navike, naučena ponašanja, način života, alati, oru- đa, način rada... Kulturne razlike su naročito istaknute u multikulturalnim sredinama. Po- stavlja se pitanje, šta se dešava sa kulturnim razlikama u sredinama gdje postoji interakcija sa drugim kulturama? Šta se dešava sa kulturnim razlikama, ako znamo da ne postoje geografske i društvene izolacije koje bi „čuvale“ obilježja kulture. U multikulturalnim sredinama, uslijed interakcije dolazi do međusobnog miješanja, asimilacije, dolazi do gubljenja razlika među kulturama uslijed brojnih faktora. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 227-237 235

Za očuvanje kulturnih vrijednosti i obilježja karakterističnih za područje Sandžaka, najvažniju ulogu može imati porodica njegovanjem tradicionalnih vrijednosti koje su svojstvene kulturi življenja. Identitet može biti ugrožen nebrigom nacije za sopstvene vrijednosti. Također, nacionalni identitet može biti ugrožen i sa religijske strane, kada društvo biva izloženo ideologijama u kojima nema mjesta za očuvanje religijskih vrijednosti. Prilikom formiranja odgojnog stila, roditelji trpe utjecaj brojnih faktora kao što su osobina ličnosti roditelja i djeteta, sredine, kulture, svojom namjerom da pruže najbolji odgoj svojoj djeci, da usklade potrebe djece, svoja očekivanja i zahtjeve vremena u kojem živimo i sve isprepletano utjecajem iskustva svojih roditelja i na taj način čuvamo kulturu življenja u kojoj se sadrži kultura u najširem smislu te riječi. .

Literatura:

1. Baumrind, D. (1997). The discipline encounter: Contemporary issues. Agres- sion and Violent Behavior. 2 (4), 321-335. 2. Bornstein, M. H. (2013). Parenting and child mental health: A cross-cultural perspective. World Psychiatry. 12 (3), 258-265. 3. Brumann, C., Abu-Lughod, L., Cerroni-Long, E. L, D’Andrade, R., Gingrich, A., Hannerz, U., & Wimmer, A. (1999). Writing for Culture: Why a Successful Concept Should not be Discarded. Current Anthropology. 40 (supplement), S1–S27. 4. Chen, Ch. i Farruggia, S. (2004). Culture and Adolescent Development. U: W. J. Lonner, D. L. Dinnel, S. A. Hayes i D. N. Sattler (ur.), Online Readings in Psychology and Culture (Jedinica 11, Poglavlje 2). 5. Ekermen, N. V. (1987). Psihodinamika porodičnog života. Titograd: Pobjeda. 6. Eliot, T. S. (1995). Ka definiciji kulture. Niš: Prosveta. 7. Eriksoon, E. (1976). Omladina, kriza i identitet. 8. Golubović, Z. (2007). Porodica kao ljudska zajednica. Zagreb: Službeni glasnik. 9. Hofstede, G. (1980). Culture’s consequences: International differences in work-related values. Beverly Hills, California: Sage Publications. 10. Hofstede, G. (2001). Cultures’s Consequences: Comparing Values, Behaviors, Institutions, and Organizations Across Nations (2nd ed.). Thousand Oaks, CA: Sage Publications, Inc. 11. Hofstede, G. (2011). Dimensions Do Not Exist: A Reply to Brendan McSwee- ney. Human Relations. 55, 1355–1361. 12. Hofstede, G. & Hofstede, G. J. (2005). Cultures and organizations: Software of the mind (2nd Ed.). New York: McGraw-Hill. 236 S. Smailović, M. Mavrić, Utjecaj dimenzija kulture i regionalmog identiteta..

13. Hofstede, G. & Hofstede, G-J. (2001). Culture’s Consequences (2nd Ed.). Lon- don, UK: Sage Books. 14. Hofstede, G. (2011). Dimensionalizing Cultures: The Hofstede Model in Con- text. Online Readings in Psychology and Culture (ORPC). 2 (1), 3- 26. 15. Golubović, K. (1999). Ja i Drugi – antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta. Beograd: Republika. Str. 34. 16. Lacković-Grgin, K, Opačić, G. (1982). Neki aspekti self koncepta mladih iz porodice s ocem i bez oca. U Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru. (4), 115-126. 17. Matejević, M. (2009). Funkcionalnost porodica studenata i sklonost ka alkoho- lizmu i narkomaniji, Studenti, seks i droga. U Zbornik radova. Niš: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerzitet u Nišu. Str. 149‒160. 18. McGillicuddy-De Lisi, A., De Lisi R. (2007). Perceptions of Family Relations When Mothers and Fathers Are Depicted With Different Parenting Styles.The Journal of Genetic Psychology. 168 (4), 425–442. 19. McKnight, C. G., Huebner, E. S., & Suldo, S. (2002). Relationships among stressful life events, temperament, problem behavior, and global life satisfacti- on in adolescents. Psychology in the Schools. 39 (6), 677-687. 20. Milić, A. (2002). Sociologija porodice. Beograd: Čigoja štampa. 21. Mitić, M. (1997): Porodica i stres – između poraza i nade. Beograd: Institut za psihologiju, IP ,,Žarko Albulj“. 22. Sigel, I. E., & McGillicuddy-De Lisi A. V. (2002). Parent Beliefs Are Cogniti- ons: The Dynamic Belief Systems Model. IN M. H. Bornstein (Ed.) Handbook of parenting: Becoming a parent, Vol. 3. (pp. 485-508). London: Lawrence Erlbaum Associates. 23. Šаbić, D. i Pаvlоvić, М. (2006). Еvrоpskа uniја – hrоnоlоški оkvir idеје zајеd- ništvа kао dоminаntnе vrеdnоsti еvrоpskih nаrоdа. Glаsnik Srpskоg gеоgrаf- skоg društvа. 86 (2), 89-96. 24. Todorović, J. (2005). Vaspitni stilovi roditelja i samopoštovanje adolescenata. Niš: Prosveta. 25. Trebješanin, Ž. (1991). Rečnik Psihologije. Beograd: Stubovi kulture Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 227-237 237

Semrija Smailović The State University of Novi Pazar

Mina Mavrić The State University of Novi Pazar

THE INFLUENCE OF CULTURE DIMENSION AND REGIONAL IDENTITY ONTO UPBRINGING PARENTS’ STYLE

Abstract: In this paper, we have wanted to emphasize onto the influence of culture dimension and regional identity onto upbringing parents’ style. Since the specifics of the Sanjak region that has its peculiarities like all the other regions in the area of Serbia, we shall analyze the region that for its culture, tradition, religious and national structure significantly influences onto the upbringing parents’ style. Numerous studies emphasize that culture is one of the most significant characteristics of a man and society as a whole, and a lot of behaviors and phenomena within a society are attributed to differences in the culture of the society. These differences are especially expressible when they are reconsidered through a prism of a family influence onto a social environment. The mutual influence and unbreakable connection between the culture and family gives a research space of connectivity among the dimensions of culture, regional identity and upbringing styles. We know there are differences among cultures, but how to understand these differences? If a cultures changes, what is it and how strong is a relation between a culture and behavior of an individual? What is a life in areas with more different cultural models? The answers to these and other numerous questions can be very significant, especially when it is a word on multinational areas. Our upbringing, religion, tradition and customs are a part of the culture and they play a significant role in forming of our personality. Our culture helps us in forming of our identity, and cultural values that we share in the community or a social group offer to us a sense of belonging to the society we live in. For better understanding of ourselves and our view onto the world, it is necessary to reconsider what are our values, norms, to understand that from the culture, our relation towards ourselves and towards other people derives a huge part of it.

Key words: culture dimensions, regional identity, upbringing style.

Ernad Kahrović UDK 314.15-057.875(497.11)”2020” Državni univerzitet u Novom Pazaru Departman za ekonomske nauke

MIGRACIONE TEŽNJE NOVOPAZARSKIH STUDENATA POČETKOM 2020. GODINE

Sažetak: Migratorna kretanja stanovništva predstavljaju vrlo bitan demografski i društveni fenomen. Osnovna svrha ovog rada jeste da ukaže na moguća migratorna kretanja visokoobrazovanog stanovništva Novog Pazara i okoline, kao i to da će ovaj negativan trend biti vrlo aktuelan u narednom periodu. Osnovni cilj istraživanja je usmjeren na ispitivanje stavova studenata Državnog univerziteta u Novom Pazaru u vezi sa migracionim kretanjem. U radu su elaborirane najbitnije migracione težnje koje odlikuju student- sku populaciju. Također, u ovom radu je prikazan dio rezultata empirijsk- og istraživanja „Analiza mišljenja i stavova mladih u vezi sa migracionim kretanjem i pokretanjem sopstvenog biznisa“. Poražavajući rezultati, između ostalih, pokazuju da jedna trećina budućih visokoobrazovanih stanovnika Novog Pazara i okoline razmišlja o trajnom iseljenju iz svog mjesta. Rezu- ltati istraživanja treba da služe kao osnova kreatorima migracione politike sa ciljem planiranja aktivnosti i kreiranja strategija koje će doprinijeti stvaranju povoljnog ambijenta za mlade da ostanu u Novom Pazaru, ili da se nakon zavšetka studija ili privremenog rada vrate u grad. U suprotnom, bez obzira na trenutno visok nivo prirodnog priraštaja, grad će u budućnosti početi demografski da se prazni, ali i da ostaje bez neophodnog razvojnog i intelektualnog potencijala, čime se ugrožava njegov dalji opstanak.

Ključne riječi: migracije mladih, populaciona politika, visoko obrazovanje.

Uvod

Novopazarski zbornik se od prvog objavljivanja do danas bavi temama koje obrađuju kulturnu baštinu Novog Pazara i okoline. Pored ostalih tema, nekoliko autora, poput Safeta Bandžovića, Avdije Avdića, Ejupa Mušovića su se bavili istra- živanjem migratornih kretanja na prostoru Novog Pazara i okoline. U nastavku je dat kratak prikaz relevantnih autora i njihovih članaka koji su se bavili navedenom problematikom. Mr. Avdija Avdić je u svom prvom radu o migracijama u Novo- 240 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine pazarskom zborniku 1985. godine dao opšti pogled na migraciona kretanja muslimanskog stanovništva na Balkanu od kraja XIX vijeka do zaključenja jugosloven- sko-turske konvencije 11. jula 1938. godine (Avdić 1985). Mr. Safet Bandžović je u svom radu „Marginalije o stanovništvu Novog Pazara i okoline prema statistič- kim podacima između dva rata (1918-1941)“ istakao podatak da je Novi Pazar prije sto godina, tačnije prema Definitivnim rezultatima popisa iz 1921. godine, imao 11.185 stanovnika i da se broj stanovništva konstantno smanjivao uglavnom uslijed permanentnog procesa iseljavanja ka razvijenijim regionima u zemlji i ka Turskoj, kao i da je „prema podacima iz 1927. u njemu živjelo 10.682 stanovnika“. (Bandžović 1987) Nekoliko godina kasnije, isti autor je pisao o iseljenicima iz San- džaka u Turskoj (Bandžović 1996), dok je Mile Nedeljković pisao o seobi stanov- ništva iz novopazarskog kraja u Šumadiju tokom XVIII i XIX vijeka (Nedeljković 2001). Dr. Ejup Mušović u svom radu iz 1989. godine „Poslijeratne migracije i migracije stanovništva novopazarskog kraja“ ističe da je „poslije Drugog svjetskog rata ovo područje dugo tavorilo u siromaštvu i zaostalosti i bilo je praktično bez ozbiljnijeg ekonomskog života pa je to bilo i ostalo najsiromašnije područje u SR Srbiji. Tu industrije, sve do šezdesetih godina, gotovo nije ni bilo ili je ona samo malo bila zastupljena. Nije bilo drugih osim makadamskih puteva i njima su bila jedino povezana gradska naselja. Veoma kasno je izvršena elektrifikacija, a poljoprivreda u cjelini bila je na vrlo niskom nivou. Cjelokupna nadgradnja pratila je bazu, pa su obrazovanje, zdravstvo, kultura, način življenja u cjelini bili na krajnje niskom nivou i u tom pogledu se daleko zaostajalo za drugim krajevima SR Srbije. Kao propratna pojava svega toga javlja se visok natalitet, pa, bez obzira i na visok mortalitet, javljao se višak stanovništva koje ova sredina nije mogla, u postojećim uslovima, da prehrani. Ishod je bio u iseljavanju i traganju za prostorima povoljnim za egzistenciju“… „srpsko stanovništvo je migriralo prema privredno razvijenim regionima Srbije, dok su se muslimani opredijelili za naseljavanje u Tursku, koje je počelo 1950. i trajalo do 1970., nadajući se da će tamo riješiti prije svega ekonomska pitanja“. Sa druge strane, Ejup Mušović u istom istraživanju konstatuje da se, bez obzira na sve, broj stanovnika u opštini Novi Pazar u periodu od 1950. do 1970. godine povećao (1948. – 44.198, 1953. – 50.331, 1961. – 58.777, 1971. – 64.326). U periodu od 1971. do 1981. godine broj iseljenih jeste oko 17.500, dok je broj doseljenih 9284. Od 1981. godine broj iseljenih se drastično smanjuje zahvaljujući privrednom razvoju opštine (Mušović 1989). Međutim, politička kriza, sukobi, ras- padanje bivše SFRJ, ekonomske sankcije, hiperinflacija i pad životnog standarda doveli su do novih masovnih migracija na teritoriji Jugoslavije (Pavićević 2004). Počev od 1990-ih godina Novi Pazar je postao jedan od vodećih „gradova izvozni- ka“ radne snage u zemlje centralne Evrope, poput Njemačke, Austrije, Švajcarske, Slovenije i dr. Osnovna svrha ovog rada jeste da ukaže na moguća migratorna kretanja visokoobrazovanog stanovništva Novog Pazara i okoline, kao i to da će ovaj negativan trend biti vrlo aktuelan u narednom periodu. Osnovni cilj istraživanja je usmjeren Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 241 na ispitivanje stavova studenata Državnog univerziteta u Novom Pazaru u vezi sa migracionim kretanjem. Posebni ciljevi istraživanja su: 1) sagledavanje planova koje studenti imaju nakon završetka osnovnih akademskih studija, 2) utvrđivanje razloga da eventualno ostanu u gradu u kojem imaju prebivalište, 3) razmišljanje studenata da se zbog nastavka školovanja ili zaposlenja presele u inostranstvo, kao i utvrđivanje vremenskog perioda, ukoliko su razmišljali o iseljenju, 4) isticanje razloga zbog kojih su studenti spremni da napuste mjesto u kojem žive, 5) odre- đivanje koraka, prepreka i mjesta koja se tiču iseljenja mladih. Rad je strukturiran na sljedeći način. Poslije uvodnog, u prvom dijelu su objašnjena različita teorijska shvatanja migracionih kretanja. U drugom dijelu su prikazani rezultati istraživa- nja. Na kraju je iznijet zaključak sa posebnim osvrtom na preporuke kreatorima migracione politike sa ciljem planiranja aktivnosti i kreiranja strategija koje će doprinijeti stvaranju povoljnog ambijenta za mlade da ostanu u Novom Pazaru, ili da se nakon završetka studija ili privremenog rada vrate u grad.

Teorijski pristup migracionim kretanjima

Klasifikacija teorija o međunarodnim migracionim kretanjima se često vrši prema nivoima analize, pa se one mogu podijeliti na mikro, mezo i makro teorijske pristupe. Mikroteorijski modeli posmatraju migracije iz perspektive pojedinca za koga se smatra da slobodno, racionalno i samostalno donosi odluke. Nasuprot njima nalaze se autori koji akcenat stavljaju na makro kontekst koji proučavaju vezu između društvenih, ekonomskih, kulturnih, političkih, demografskih ili ekoloških promjena i migracija. Između ova dva nivoa analize, nalazi se mezo nivo i teoreti- čari koji proučavaju različite društvene grupe, kao što su porodica i domaćinstvo. Na ovom mjestu su kratko elaborirane bazične migracione teorije, i to: teorija neo- klasične ekonomske migracije, teorija nove ekonomije migracija, teorija dualnog ili segmentiranog tržišta rada, teorija svjetskog sistema i teorija socijalnog kapitala. Teorija neoklasične ekonomske migracije jeste nastala kao pokušaj da se obja- sne uzroci migracije radne snage. U zavisnosti od nivoa na kojem se objašnjava- ju mogući uzroci migracija, razlikuju se makro i mikro teorije migracija. Prema neoklasičnoj teoriji makroekonomske migracije, migraciona kretanja se javljaju kao posljedica razlika u ponudi i tražnji radne snage između zemalja. U zemlji u kojoj ponuda radne snage preovlađuje u odnosu na kapital, ravnotežna nadnica se uspostavlja na nižem nivou, dok zemlja koju karakteriše manja ponuda radne snage u odnosu na kapital ima višu ravnotežnu nadnicu (Massey 2003). Prisut- ne razlike u visini nadnica uzrokuju migraciju radne snage iz zemlje sa nižom ravnotežnom nadnicom u zemlju sa višom ravnotežnom nadnicom. Kao rezultat migracionih kretanja, ponuda rada u zemlji sa višom ravnotežnom nadnicom raste što ima za posledicu pad ravnotežne nadnice. Istovremeno, zbog migracije, ponuda rada u zemlji sa nižom ravnotežnom nadnicom opada uslijed čega raste 242 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine ravnotežna nadnica. Migraciona kretanja prestaju kada se razlika u visini nadnica između zemalja izjednači sa troškovima migracije (Massey 1993). Na mikro teo- rijskom nivou, neoklasična migraciona teorija posmatra migrante kao pojedince, racionalne učesnike koji donose odluku o migriranju na osnovu analize troškova i koristi. Pod pretpostavkom da odluke donose slobodno i imaju dovoljno potrebnih informacija, očekivano je da će migrirati ka područjima u kojima će moći da budu najproduktivniji, odnosno, gdje će moći ostvariti najviše zarade u odnosu na svoja znanja, sposobnosti i vještine (Predojević-Despić 2010). Za razliku od teorije neoklasične ekonomske migracije, koja polazi od stava da su prisutne razlike u visini nadnica jedan od najbitnijih pokretača migracije, teorija nove ekonomije migracija (Stark 1991) ističe da međunarodne migracije predstavljaju stra- tegiju društvenih grupa (najčešće domaćinstava, porodica i sl) u periodima ugroženog materijalnog stanja. Starkova teorija se može dobro primijeniti na uslove sa kojima se susreću mnogi nedovoljno kvalifikovani radnici u zemljama u razvoju, između ostalog i na Srbiju, kao i na Novi Pazar. Porodice su podstaknute da se same materijalno obezbijede i to slanjem jednog ili više članova u inostranstvo na rad. Uključujući de- vizne doznake iz inostranstva sa prihodom koji su ostali članovi porodice ostvarivali kod kuće, domaćinstva uspijevaju povećati prihode i smanjiti rizik. Teoretičari dualnog ili segmentiranog tržišta rada (Piore 1979) tvrde da se u ekonomski visoko razvijenim zemljama postojeći dualizam između kapitala i rada prenosi i na tržište rada formirajući dva segmenta. Prvi segment čine sigurni, dobro plaćeni i visoko vrednovani poslovi koji nose mogućnost napredovanja, a sekun- darni segment se sastoji iz nesigurnih, slabo plaćenih i nisko vrednovanih radnih mjesta (Poleti 2013). U visoko razvijenim zemljama, domaća radna snaga ne želi obavljati poslove sa niskom zaradom i niskim društvenim statusom. Stoga se po- slodavci okreću imigrantima, inicirajući migratorna kretanja i to kroz direktno re- grutovanje i formalno zapošljavanje. Teorija svjetskog sistema polazi od pretpostavke da je međunarodna migracija radne snage uzrokovana razvojem kapitalističkog sistema i globalnog tržišta. Ova teorija razloge međunarodne migracije nalazi u procesu globalizacije i prodoru ka- pitalističkog načina proizvodnje u nekapitalistička društva (Sassen 1988). Osnovna pretpostavka ove teorije jeste da međunarodno kretanje radne snage prati među- narodne tokove kapitala, ali u suprotnom smjeru. Prilivom kapitala i dolaskom multinacionalnih kompanija sa novom tehnologijom u manje razvijene regione u potrazi za sirovinama, jeftinom radnom snagom i tržištem, stvoreni su podsticaji za međunarodnu migraciju radne snage. Teorija ljudskog kapitala (Massey, Luin, Jorge 1994) polazi od toga da se pojedinci razlikuju prema individualnim sposobnostima, znanjima, vještinama, godinama, spolu i drugim karakteristikama (Kahrović 2018). Na osnovu spomenutih karakteristika koje posjeduje, pojedinac procjenjuje očekivani dohodak kao neto prinos ulaganja ljudskog kapitala za svaku potencijalnu destinaciju migracije uk- ljučujući i sadašnje mjesto boravka. Pri kalkulaciji očekivanog dohotka on uzima Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 243 u obzir prihode i troškove kojima se izlaže. Migracija podrazumijeva snošenje materijalnih troškova u vidu troškova putovanja, razlike u visini troškova stanovanja i ishrane. Pored materijalnih troškova postoje i nematerijalni troškovi. Najvažniji nematerijalni troškovi su oportunitetni troškovi (propuštena zarada u periodu tra- ganja za poslom ili u toku obučavanja i sticanja neophodnih vještina za novi posao) (Peković 2009). Pored oportunitetnih troškova, u nematerijalne troškove uključuju se i psihološki troškovi kao što su uložen napor pojedinca u učenje novog jezika i kulture, napor da se prilagodi uslovima na novom tržištu rada, odvajanje od porodice i prijatelja (Palloni, Massey, Ceballos, Espinosa, Spittel 2001). Time se omo- gućava i teorijsko objašnjenje zašto vjerovatnoća migriranja opada sa godinama starosti i zašto pojedinci sa visokim obrazovanjem često ispoljavaju veću sklonost migriranju. U cilju utvrđivanja osnovnih determinanti unutrašnjih i međunarodnih migracionih kretanja, u posljednjih nekoliko decenija sprovedena su obimna empirijska istraživanja u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Većina istraživanja vrše- na je na osnovu podataka prikupljenih na nivou države ili regiona koja su prikazi- vana u obliku vremenskih serija. Rezultati ovih istraživanja pokazuju da je potraga za boljim ekonomskim uslovima najvažniji uzrok međunarodnih migracionih kretanja. Ovi uslovi se ogledaju u mnogo bolje plaćenim poslovima, boljoj mogućno- sti zapošljavanja, mogućnosti napredovanja u poslu, višem životnom standardu, mogućnosti sticanja novih znanja i profesionalnog usavršavanja i dr.

Rezultati istraživanja

Istraživanje je sprovedeno u decembru 2019. godine na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. U istraživanju je učestvovalo 205 studenata. Analiza podataka prema spolu pokazuje da je među studentima koji su učestvovali u istraživanju znatno više djevojaka nego momaka (158 djevojaka i 47 momaka, odnosno 77,1% i 22,9% respektivno). Kada se govori o godinama starosti, neophodno je istaći podatak da 64 studenta (31,2%) imaju između 15 i 19 godina, 135 studenata (65,9%) imaju između 20 i 24 godine, dok su šestoro studenata (2,9%) stariji od 25 godina. Gledano sa regionalnog aspekta, najveći broj studenata koji su učestvovali u anketi rođeno je u Novom Pazaru (35 momaka i 110 djevojaka) (Tabela 1). Zatim slijede studenti koji su rođeni u Tutinu, Sjenici i Raški. Pored državljana Republike Srbije u istraživanju su učestvovali i studenti koji su rođeni u nekim evropskim zemljama, njih 5 od ukupnog broja anketiranih. Najveći broj anketiranih studenata stanuje u Novom Pazaru (42 momka i 131 djevojka). Ostali studenti žive u Tutinu (ukupno 15), Sjenici (ukupno 9), Raški, Prijepolju i dr. U narednim tabelama je prikazano procentualno učešće studenata prema spolu u zavisnosti od konkretne varijable mjerenja. 244 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine

Tabela 1. Studenti prema mjestu rođenja, stanovanja i spolu.

Frekvencija (procentualno učešće) Mesto rođenja Muško Žensko Novi Pazar 35 (74,5%) 110 (69,6%) Raška 1 (2,1%) / Sjenica 2 (4,3%) 12 (7,6%) Tutin 3 (6,4%) 14 (8,9%) Prijepolje 1 (2,1%) 7 (4,4%) Rožaje / 4 (2,5%) Berane / 1 (0,6%) Ostalo 5 (10,6%) 10 (6,3%) Ukupno 100% 100% Frekvencija (procentualno učešće) Mjesto stanovanja Muško Žensko Novi Pazar 42 (89,4%) 131 (82,9%) Raška 3 (6,4%) / Sjenica 1 (2,1%) 8 (5,1%) Tutin 1 (2,1%) 14 (8,9%) Prijepolje / 3 (1,9%) Rožaje / 1 (0,6%) Berane / / Ostalo / 1 (0,6%) Ukupno 100% 100%

Distribucija studenata prema programu studija (Tabela 2) pokazuje da su studenti ekonomije najzastupljeniji u istraživanju (ukupno 45 studenata). Zatim slijede studenti srpske književnosti i jezika (37), psihologije (29), biologije (21), po- slovne informatike (18), građevinarstva (14), prava (8), softverskog inženjerstva (8), vaspitači (7), arhitekture (5), računarske tehnike (5), likovne umjetnosti (5) i hemije (3). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 245

Tabela 2. Studenti prema studijskom programu.

Frekvencija Studijski program (procentualno učešće) Muško Žensko Ekonomija 9 (19,1%) 36 (22,8%) Poslovna informatika 8 (17.0%) 10 (6,3%) Psihologija 3 (6,4%) 26 (16,5%) Srpska književnost i jezik 2 (4,3%) 35 (22,2%) Računarska tehnika 5 (10,6%) / Softversko inženjerstvo 2 (4,3%) 6 (3,8%) Građevinarstvo 10 (21,3%) 4 (2,5%) Arhitektura 4 (8,5%) 1 (0,6%) Pravo 3 (6,4%) 5 (3,2%) Likovna umjetnost 1 (2.1%) 4 (2,5%) Biologija / 21 (13,3%) Hemija / 3 (1,9%) Vaspitač u predškolskim ustanovama 7 (4,4%) Ukupno 100% 100%

Ukupno 146 studenata (27 momaka i 119 djevojaka) nije boravilo u inostranstvu, što predstavlja 71,22% od istraživačkog uzorka, dok 59 ostalih (28,78%) jeste boravilo u inostranstvu (Tabela 3).

Tabela 3. Studenti prema boravku u inostranstvu i spolu.

Frekvencija Boravak u inostranstvu (procentualno učešće) Muško Žensko Boravili u inostranstvu 20 (42,6%) 39 (24,7%) Nisu boravili u inostranstvu 27 (57,4%) 119 (75,3%) Ukupno 100% 100%

Od ukupnog broja anketiranih studenata koji su boravili u inostranstvu 15 momaka i 31 djevojka su boravili u nekoj drugoj zemlji isključivo „turistički“, u posje- ti rođacima ili prijateljima, dok su ostali studenti navodili druge razloge (prisustvo međunarodnim konferencijama, skupovima i sl. – ukupno 6, studentska razmjena – ukupno 3, programi mobilnosti EU – Erasmus, Erasmus Mundus, Tempus, CEE- 246 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine

PUS i sl. – samo 1, volonterski program – ukupno 4, tzv. work and travel program – samo 1, rad sa radnom dozvolom – ukupno 8, rad bez radne dozvole – ukupno 5). Kao što je prikazano u Tabeli 4, većina studenata boravila je u inostranstvu kraće od tri mjeseca (18 momaka i 39 djevojaka), dok je do šest mjeseci, odnosno jedne godine, boravio po jedan momak.

Tabela 4. Studenti prema dužini boravka u inostranstvu i spolu.

Frekvencija Dužina boravka Muško Žensko Do tri mjeseca 18 39 Do šest mjeseci 1 / Do jedne godine 1 / Duže od jedne godine / /

Među anketiranom studentskom populacijom vlada potpuna brojčana domina- cija studenata sa znanjem engleskog jezika (46 momaka i 149 djevojaka). Pored engleskog jezika, studenti u velikom broju govore njemački jezik (15 momaka i 36 djevojaka), kao i turski jezik (ukupno 11 momaka i 39 djevojaka). Pored fran- cuskog jezika, koga govori ukupno 23 studenata, ostali jezici, poput ruskog i arap- skog, manje su zastupljeni. Veoma mali broj studenata poznaje osnove španskog, japanskog, albanskog i makedonskog jezika. Dalji rezultati istraživanja, prikazani na Grafikonu 1, pokazuju da studenti nakon završetka osnovnih akademskih studija imaju prilično heterogene planove. Najveći broj anketiranih studenata (njih 85, odnosno 41,5% od ukupnоg uzorka) planira da nastavi školovanje u zemlji, na nivou master studija. Zatim, 43 od 205 anketiranih studenata (21%) ima pretenziju ka zaposlenju u državnoj službi, dok njih 25 (12,2%) bi voljelo nastaviti školovanje u inostranstvu. Interesantno je, ta- kođer, da 20 (9,8%) studenata ima težnju ka zaposlenju u inostranstvu u struci, dok samo njih 17 (8,3%) ima preduzetničke namjere ka započinjanju sopstvenog biznisa. Veoma mali broj studenata izražava težnju ka tome da se zaposli u privatnoj firmi (7–3,4%), da eventualno nastavi da radi u porodičnoj firmi (6–2,9%), ili pak da se zaposle u inostranstvu na bilo kojem poslu (2–1%). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 247

Grafikon 1. Planovi studenata nakon završetka osnovnih akademskih studija.

Prilikom rangiranja razloga zbog kojih planiraju da ostanu u svom mjestu kada završe školovanje, studenti su u najvećem procentu naveli „porodične razloge“ (48,3%), „ne želim da živim u inostranstvu“ (25,9%), „riješeno stambeno pitanje“ (13,7%), „lakše nalaženje posla u struci“ (9,8%) i „lakše nalaženje bilo kakvog posla“ (2,4%) (Grafikon 2).

Grafikon 2. Potencijalni razlozi ostanka u svom mjestu.

Na pitanje koje se tiče razmišljanja da se zbog nastavka školovanja ili zaposlenja presele u inostranstvo, identičan broj studenata (61, odnosno 29,8%) je odgo- vorio na sljedeći način „razmišljao/la sam o tome, ali sam odustao/la od te ideje“ i „nisam odustao/la, i dalje ramišljam o tome“ (Grafikon 3). 248 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine

Grafikon 3. Razmišljanje studenata da se zbog nastavka školovanja ili zaposlenja presele u inostranstvo.

Poražavajući podatak jeste iznijet na Grafikonu 4, kada se postavi pitanje o potencijalnom vremenskom periodu iseljenja. Naime, čak 70 studenata (34,1%) razmišlja o trajnom iseljenju iz svog mjesta. Na period do tri mjeseca, njih 49, odnosno 23,9% bi se preselilo u inostranstvo. Zatim, 35 ispitanika (17,1%) bi se iselilo na period do jedne godine, 12 ispitanika (5,9%) do tri godine i 17 ispitanika (8,3%) do 5 godina.

Grafikon 4. Planirana dužina boravka u inostranstvu. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 249

U središtu gore navedenih teorija migracionih kretanja jeste pojedinac za koga se pretpostavlja da slobodno, racionalno i samostalno donosi odluke o razlozima ostanka ili odlaska. Smatra se da potencijalni migrant mjeri negativne faktore koji ga potiskuju iz zemlje u kojoj živi (tzv. push faktore u koje spadaju, naprimjer, gubitak posla, male plate, nizak životni standard, loši radni uslovi, diskriminacija, itd) i pozitivne faktore koji ga privlače ka zemlji destinacije (tzv. pull faktori koji mogu biti: bolje plaćen posao, bolja mogućnost zapošljavanja, napredovanje u poslu, viši životni standard, pogodnosti koje pruža okolina i životni uslovi, itd). Ukoliko pre- vagnu faktori moguće dobiti, potencijalni migrant odlučuje da se preseli. Kao glavni razlog za odlazak u inostranstvo u sprovedenom istraživanju najve- ći broj studenata (29,3%) navodi nemogućnost nalaženja posla u struci u zemlji. Poslije toga, slijede i ostali, ne manje bitni razlozi: nizak životni standard (16,6%), slabo plaćen posao u struci (15,1%), nemogućnost nalaženja bilo kakvog posla (14,1%), nemogućnost profesionalnog napredovanja (13,2%), partijsko zapošlja- vanje (11,7%) (Grafikon 5).

Grafikon 5. Glavni razlozi za odlazak u inostranstvo.

Još jedno pitanje, koje se nadovezuje na prethodno, se odnosi na konkretne korake koje su ispitanici eventualno preduzimali po pitanju iseljenja. Najveći broj ispitanika do sada nije preduzimao nikakve korake (65,4%), zatim postoje studenti koji prikupljaju informacije o državi/gradu (12,7%), o univerzitetu/fakultetu (8,8%). Također, udio studenata se aktivno raspitivao kod rođaka/prijatelja koji žive u inostranstvu (8,8%). Veoma mali udio (4,4%) jeste tražio smještaj i posao u inostranstvu. 250 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine

Kada se govori o konkretnim preprekama za odlazak u inostranstvo, kao naj- veći razlog studenti uglavnom navode „odvajanje od rodbine i prijatelja“ (29,8%), „komplikovanu proceduru za odlazak“ (17,1%), „nepoznavanje stranog jezika“ (15,1%), kao i „nedostatak novca“ (14,1%). Poslije toga, slijede prepreke koje se odnose na „stroge procedure za dobijanje boravišne ili radne dozvole“ (11,2%), „neizvijesnost u vezi sa dobijanjem posla u inostranstvu“ (10,7%) i „nedostatak informacija o mogućnostima odlaska u inostranstvo“ (2%). Jedna četvrtina ispitanih studenata planira da nakon završetka školovanja potra- ži bolje uslove za život u Njemačkoj (25,4%). Na drugom mjestu prema intereso- vanju studenata jeste Turska (9,3%). Poslije toga, slijede Austrija (5,4%), Švajcar- ska (4,4%), Holandija (2,5%) i Francuska (2,5%). Veoma mali broj studenata teži ka drugim evropskim zemljama, uključujući i SAD i Kanadu. Ohrabrujući podatak jesu potvrdni odgovori i kod ovog pitanja, da okvirno manja polovina ispitanih ne planira da se iseli (42,4%).

Zaključak

Novi Pazar se već više decenija suočava sa problemom odliva ljudi. Ovaj problem ima ozbiljne demografske i ekonomske posljedice na cjelokupnu društvenu zajednicu. Srbija, a posljedično i Novi Pazar, zauzimaju vodeće mjesto u regionu po iseljavanju mladog stanovništva. Prema rezultatima Popisa 2011, samo u periodu od 2002. do 2011. godine u inostranstvo je otišlo oko 175.000 građana Republike Sr- bije, prosječne starosti 29 godina. Među njima, skoro svako peto lice (19%) ima di- plomu visoke ili više škole. Među njima je popisano 11% magistara i 6,9% doktora nauka. Upadljivo najviši udio naših spoljnih migranata sa visokom školom (15,8%) je u Sjedinjenim Američkim Državama. Zatim na listi, po visini udjela građana Sr- bije na radu - boravku u inostranstvu sa visokom školom, slijede Njemačka (10,4%), Kanada (7,1%), Švajcarska i Velika Britanija (sa po 5,2%). U SAD boravi i najveći broj popisanih magistara i doktora nauka (21,8% i 31,7%, respektivno). Pored SAD, najveći udio naše naučne elite je nastanjen u Njemačkoj, Velikoj Britaniji i Kanadi. U ove četiri države boravi gotovo polovina magistara (44,7%) i više od polovine doktora nauka (57,6%) porijeklom iz Srbije (Stanković 2014). Migracije visokoobrazovanog stanovništva Novog Pazara i okoline biće mo- tivisane, prije svega, ekonomskim, političkim, obrazovnim ili drugim razlozima. Kao takve, one će predstavljati gubitak ljudskih resursa i intelektualnog potencijala grada. Odliv visokoobrazovanog stanovništva odvijat će se u dva pravca: jedan ka inostranstvu, a drugi ka većim gradovima unutar Republike Srbije ili Bosne i Hercegovine. Bez obzira na trenutno visok nivo prirodnog priraštaja, grad će u bu- dućnosti početi demografski da se prazni, al i da ostaje bez neophodnog razvojnog i intelektualnog potencijala, čime se ugrožava njegov dalji opstanak. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 251

Istraživanjem je obuhvaćeno 205 studenata Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Osnovni rezultati sprovedenog istraživanja pokazuju da 47 studenata (22,2%) planira da nakon završetka školavanja promijeni prebivalište; 28 studenata (13,7%) iseljenje vidi kao primarni cilj, 61 ispitanik (29,8%) akivno razmišlja o iseljenju, dok čak 70 studenata (34,1%) razmišlja o trajnom iseljenju iz svog mjesta. Veliko interesovanje studenata za ovo istraživanje i njihova spremnost da odvoje vrijeme i odgovore na postavljena pitanja svakako pokazuje da studenti nisu samo nijemi posmatrači dešavanja u društvu, već žele aktivno učestvovati u kreiranju svoje budućnosti. Upravljanje migracijama mladog visokoobrazovanog stanovništva treba biti prioritetan zadatak grada Novog Pazara. Posljedice odliva mladog stanovništva su veoma složene i dalekosežne. Dugoročni efekti su daleko nepovoljniji, jer će grad, koji već zaostaje u ekonomskom razvoju, dodatno osiromašiti u demografskom, fertilnom, radnom, kulturnom, intelektualnom i svakom drugom pogledu. Nezapo- slenost, loše ekonomske i opšte društvene prilike u gradu, nepovoljni uslovi za lični i profesionalni razvoj samo su neki od faktora koji utiču na to da mladi ljudi donesu odluku o preseljenju. Na odluku dodatno utiču privlačni faktori – bolje ekonomske prilike, više mogućnosti za zapošljavanja i profesionalno napredovanje, veće zarade i, konačno, bolji životni uslovi u drugoj državi. Zadatak grada treba biti da u posto- jećim uslovima pronađe odgovarajuće mehanizme koji će doprinijeti da se promije- ne okolnosti koje tjeraju mlade da odlaze i koji će uticati na to da se mladi motivišu da ostanu ili da se nakon sticanja profesionalnog iskustva u inostranstvu vrate u Novi Pazar. Između ostalih, načini na koji se mladi mogu motivisati da ostanu jesu da se radi na formulisanju i implementaciji sljedećih dokumenata: 1) Lokalne strategije održivog razvoja, čiji cilj treba da bude na uravnoteženju i spajanju u cjelinu tri ključna stuba održivog razvoja: održivi razvoj ekonomije, privrede i tehnologije, održivi razvoj društva na bazi socijalne ravnoteže i zaštita životne sredine uz racionalno raspolaganje prirodnim resursima; 2) Strategije i politike razvoja industrije grada Novog Pazara 2021 – 2040, kao razvnojnog dokumenta koji treba doprinijeti ubrzanom socio-ekonomskom razvoju; 3) Strategije za podršku razvoju mikro, malih i srednjih preduzeća, preduzetništva i konkurentnosti; 4) Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja; 5) Strategije podsticanja i razvoja stranih ulaganja i dr. 252 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine

Literatura:

1. Avdić, A. (1985). Opšti pregled na migraciona kretanja muslimanskog stanovništva na Balkanu. U Novopazarski zbornik (147-166). Novi Pa- zar: Muzej “Ras” Novi Pazar. 2. Bandžović, S. (1987). Marginalije o stanovništvu Novog Pazara i okoline prema statističkim podacima između dva rata (1918-1941). U No- vopazarski zbornik (165-174). Novi Pazar: Muzej “Ras” Novi Pazar. 3. Bandžović, S. (1996). Iseljenici iz Sandžaka u Turskoj. U Novopazar- ski zbornik (137-155). Novi Pazar: Muzej “Ras” Novi Pazar. 4. Đukić, S. D., Bjelobrk, G., Jovanović, N., Đorđević, L. (2018). Migra- cije studenata. Beograd: Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku. 5. Kahrović, E. (2018). Ekonomika preduzeća. Novi Pazar: Državni univerzitet u Novom Pazaru. 6. Massey, D. S. (2003). Patterns and Processes of International Migration in the 21st Century. Conference on African Migration in Comparative Perspective. Johannesburg, South Africa. 7. Massey, D. S., Arango, J., Hugo, G., Kouaouci, A., Pellegrino, A., Taylor, E. J. (1993). Theories of International Migration: A Review and Appraisal. Po- pulation and Development Review. 431-466. 8. Massey, D. S., Luin, G. P., & Jorge, D. (1994). Continuities in Transna- tional Migration: An Analysis of 19 Mexican Communities. American Journal. 1492-1533. 9. Mušović, E. (1989). Posleratne migracije i imigracije stanovništva novopazarskog kraja. U Novopazarski zbornik (141-152). Novi Pazar: Muzej “Ras” Novi Pazar. 10. Nedeljković, M. (2001). Seobe stanovništva iz novopazarskog kraja u Šumadiju tokom XVIII i XIX veka. U Novopazarski zbornik (119-140). 11. Palloni, A., Massey, D. S., Ceballos, M., Espinosa, K., Spittel, M. (2001). Social Capital and International Migration: A Test Using In- formation on Family Networks. American Journal of Sociology. 1262– 1298. 12. Pavićević, A. (2004). Neka pitanja spoljnih migracija jugoslovenskog stanovništva tokom druge polovine dvadesetog veka. Glasnik Etno- grafskog instituta SANU (129-137). 13. Peković, D. (2009). Prikaz ekonomskih podsticaja migracionih tokova radne snage i njihova empirijska analiza. Škola biznisa. 62-69. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 239-254 253

14. Piore, M. J. (1979). Birds of Passage: Migrant Labor and Industrial Society. New York: Cambridge University Press. 15. Poleti, D. (2013). Savremene radne migracije u evropskom kontekstu - ekonomski i politički aspekti. Sociologija. 333-348. 16. Predojević-Despić, J. (2010). Ka razumevanju determinanti međuna- rodnih migracija danas – teorijska perspektiva. Stanovništvo. 25-48. 17. Sassen, S. (1988). The Mobility of Labor and Capital: A Study in Inter- national Investment and Labor Flow. Cambridge: Cambridge Univer- sity Press. 18. Stanković, V. (2014). Srbija u procesu spoljnih migracija. Beograd: Republički zavod za statistiku. 19. Stark, O. (1991). The Migration of Labor. Cambridge: Basil Blackwell. 254 E. Kahrović, Migracione težnje novopazarskih studenata početkom 2020. godine

Ernad Kahrović The State University of Novi Pazar Economy Science Department

MIGRATION TENDENCIES OF NOVI PAZAR STUDENTS AT THE BEGINNING OF 2020

Abstract: Migration movements of population represent a very significant demographic phenomenon. The primary purpose of the paper is to emphasize onto possible migration movements of highly educated population of Novi Pazar and its surroundings, and also for this negative trend shall be very acute in the following period. The main aim of the research is directed towards examining of the students of State University of Novi Pazar related to migration movements. The most significant migration tendencies have been elaborated within the paper being characteristic for student population. Also, a part of the results have been presented within the paper of the empirical research “The Analyse of Attitudes and Opinions of the Youth Related to Migration Movements by Starting Own Business”. The devastating results, among others, show that one third of the future highly educated population of Novi Pazar thinks on leaving this place permanently. The research results should serve as a base to creators of the migration policy with the aim of planning of the activities of creating a strategy that shall contribute to creation of an appropriate ambient for the youth to stay in Novi Pazar, or after finishing their studies, to prepare to come back to the city temporally. Otherwise, regardless of the current high birth rate, the city shall start to be emptied demographically in the future, but also stay without necessary developing intellectual potential, where its further sustainability shall be endangered.

Key words: youth migration, population policy, higher education. Selma Slezović Mehović UDK 821.163.41.09-31 Бошкаило Б. Novi Pazar

ŽENSKI NARATIV U ROMANU BILIJA

Sažetak: Ovaj rad je zapravo dio samostalnog i naučnog istraživanja u sklopu šireg istraživačkog rada pod naslovom “Problem ženskog narativa i identiteta u američkoj i bošnjačkoj književnosti”. Primarni cilj ovog is- traživanja bio je da približi i poveže tri različite etnološke grupacije i detal- jnom analizom izdvojenih romana, historijskih događaja i sitnih fragmenata historije dođe do zaključaka o tome koliko je žena zaslužna za očuvanje tradicije, kulture i književnosti. Ovaj dio rada konkretno se bavi ženskim narativom unutar romana Bilija Bisere Boškailo i ima za cilj bolje razumijevanje ženskog identiteta i narativa u bošnjačkoj književnosti. Roman Bilija je četvrto djelo Bisere Boškailo i predstavlja jako bitan dio ženske bošnjačke književnosti. Kao predstavnica Bošnjakinja, Bisera daje svoj doprinos unutar opširne doktorske teze koja se bavi i spisateljicama Lindom Hogan kao i Toni Morison. Ovaj dio istraživanja ima za cilj da predstavi roman Bilija i pozabavi se problemom ženskog identiteta unutar istog.

Ključne riječi: Bilija, ženski narativ, Bisera Boškailo, identitet, Bošnjakinja.

„Žene! Ko će ih razumjeti? A i kako ih razumjeti kad im je život ograđena ba- šta tajni u kojoj možeš samo izvana malo kroz ogradu proviriti, ali u nju nikada ući.“ Bisera Boškailo, Bilija

Roman Bilija je četvrto djelo koje je objavila autorka Bisera Boškailo. Ovim djelom ona na jedan izuzetan i originalan način doprinosi oblikovanju bošnjačke književnosti. Roman je koncipiran na traganju za sopstvenim identitetom, pored svih tradicionalnih prepreka koje se nalaze unutar njenog društva i zajednice. Kao i svakoj ženi koja je rođena i veći dio svog života provela u konzervativnoj, tradici- onalnoj sredini, skidanje lanaca pada jako teško i čini se da je nemoguće. „Znamo da je Biliju, odnosno našu Bi, cijelog života pratila ta Zvijezda Slu- čajnosti, ali tek sada ona je bila mnogo važna, i to iz razloga što je nekako dubinom Bilijinom zapažena, jer je tek sada Bi tako svjesno osjetila to nešto što je vodi kroz život, taj naboj energije koji se mogao gotovo i čulima nazreti, vidjeti kako upravlja njom i plete svoje mreže oko njenog svijeta, kako baca svoje nevidljive hvataljke na ono što je Biliji potrebno da bi išla dalje, da joj prokrči put koji joj je negdje gore u planovima viših sila zacrtan“ (Boškailo 2009: 133). 256 S. S. Mehović, Ženski narativ u romanu Bilija

Priča o Biliji je sazidana na osnovama realizma i govori o junakinji koja kroz čitanje romana zna da bude i te kako nedopadljiva široj čitalačkoj publici. Jer, najčešće je apsolutno neshvatljivo da jedna žena bježi od svojih obaveza majke i supruge. A Bilija osjeća gušenje i tjeskobu od svih momenata koji su je vezivali za kuću. Ona želi ostvariti sebe, pa makar to bilo i u četrdesetim, njoj to nije bitno. Najbitniji joj je druš- tveni mir i to zadovoljstvo u srcu za kojima traga jako dugo, gotovo cijeli svoj život. „Bilijinu sreću ništa nije moglo u tom momentu da zaustavi. Kako da je zaustavi kad je ona tako izvirala iz nje, poput onih njenih rijeka, poput onog sunčevog sjaja koji je sada izvirivao iz njega?! Kako je željela da mu priđe i zagrli ga, ovije se oko njega od zahvalnosti, od zadovoljstva što je njen rod i što je tu sad poslat da je spasi. „Bože dragi, Presvijetli, hvala ti!“ govorila je u sebi, dok ga je gledala osjećajući da je on ona. On je bio ona i ona njena planina o kojoj je sanjala. Njego- vim venama je tekla njena krv. „O, Bože, hvala ti!“ Bi je imala tako jaku želju da ga dodirne“ (Boškailo 2009: 182). Sead Mahmutefendić u svojoj knjizi koja se bavi djelom Bisere Boškailo navodi da „ona u ovom romanu zapaža prelamanja svjetlosti i tame u ljudskoj prirodi i ljudskoj sudbini“ (Mahmutefendić 2018: 32). I zaista jeste tako, Bisera odlično poznaje ljudsku psihu i nagone koje čovjek osjeća u određenim situacijama. Ona kao da želi da svima oslika svoje viđenje čovjeka kao jedne individue u društvu i sve ono što jedna žena osjeća u konzervativnoj sredini. On još kaže da Bisera „dolazi do pravih sintaksičkih slapova riječi i kroz slutnju i kroz intelekt. Njene riječi su hrabro miješanje stvarnosti i misli, kao što je suviše često nosila obilježje suviše svjesnog stvaraoca“ (Mahmutefendić 2018: 33). Sa druge strane, Bilija nam također daje prikaz svojih vjerskih ubjeđenja. „Treba se vratiti vjeri, obratiti Bogu za pomoć. Valja potražiti spas u vjero- vanju. Prouči nešto, Bili. Vjera će ti pomoći. I drugima je pomogla. Bog je Savr- šenstvo. Poslušaj jednom i druge te sjedni i nauči se da Ga moliš za pomoć i rije- čima, a ne samo plačem i uzdasima... Nauči da makar njemu se moliš, ako se već drugima ne znaš moliti. On voli kad mu se moliš. On je svima dao ključ da otvore vrata k Njemu i da mu nešto zatraže“ (Boškailo 2009: 96). U romanu, ili da ga nazovemo ličnim narativom junakinje Bi, postoji pre- klapanje njenih misli i onoga što se događa kao stvarnost u svakodnevnici. Autorka je željela da čitalac uđe u podsvijest junakinje i potpuno shvati šta ona osjeća i nađe neku dozu razumijevanja za njena osjećanja. Bisera u tome i te kako uspije- va, makar kod ženskog čitalačkog auditorijuma. Kako i ona sama to zna da kaže, vrlo rijetko se dešava da muškarac shvati suštinu djela o Biliji i njenoj potrebi ispunjenja svog bića. Ovo je sigurno razlog da roman Bilija svrstamo prije svega u feminističku i egzistencijalističku književnost. Bisera nam uspješno pripovijeda priču o Biliji, opisivanjem ljudi, mjesta i događaja. Unutar samog teksta ovog romana je nježno prožeta autobiografska silueta i možda je to jedan od razloga zašto svaka žena nalazi razumijevanje za Biliju. Zato što svaka naslućuje istinitu priču i u momentima pronalazi sebe u nekim dijelovima romana. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 255-261 257

„Biliju, odnosno našu Bi, cijeli je život pratila Zvijezda Slučajnosti. Čak joj je, može se slobodno reći, i pri rođenju ona kumovala. Jer kako drugačije objasniti tu slučajnost onog jutra kada se ona rađala, a njen otac, vraćajući se s daleka puta, svratio do presahlog izvora rijeke Bilije? Da, jeste da je on čuo od starih da ova rijeka izbija iz tri izvora i da se pojavljuje iznenada, i rijetko, odnosno samo onda kad gore na njenu ploču stanu, dušom, tijelom i namjerama, posve čista stvorenja, jeste da je on čuo tu priču, ali pošto se za njegova vijeka, koliko on zna, nikome nije pojavila, i on je kao i mnogi bio ubijeđen da je to samo bajka. Zato, jedino možemo još tvrditi da je on tu tad svratio onako“ (Boškailo 2009: 7). U svom neprestanom traganju za svojim ličnim identitetom, u određenim momentima saznanja i samospoznaje, Bilija je izuzetno ogorčena na sebe. Ona sama nekad ne pronalazi razumijevanje za sebe samu. U okvirima svega što joj se dešava, ona biva rastrzana između porodičnog života, želje da bude dobra majka i supruga i želje da bude uspješna i ostvarena žena koja na neki način daje svoj doprinos univerzumu, svijetu, državi. „Dobro, dobro, moja životna kazaljko. Znam da sam prešla liniju pola moga vijeka. Ne trebaš me na to podsjećati...“ „Iiiii?... Za šta si ti više, Bi? Prva polovina ti je već ispred vrata i čeka ovu drugu da bi bila cjelina...“ „Nju ne dam. Ona je moja, samo moja...“ „Šta ćeš sa njom? Kome treba više ova tvoja druga polovina? I kome je uopšte potrebna jedna polovina? Cjelina je cjelina, polovina je polovina. Zar nije bolje ovu drugu polovinu polako sastavljati sa prvom i praviti perfektni krug?...“ (Boškailo 2009: 191). Radnja ovog romana koja sadrži niz uvjerljivih scena i događaja nam daje prilično jasno uvjerenje da je mnoge situacije iz ovog teksta sama autorka već proš- la i iskusila. Otuda osjećaj da je u lik Bilije unijela autobiografske crte koje služe kao podsjetnik i refleksija nje same. Podsjetnik na njenu snagu kroz trnovit put do ličnog ostvarenja, uspjeha i pronalaska sebe. „Imalo je nešto što je Biliju vodilo i ona je to osjećala, još uvijek ne znajući šta bi to moglo biti. I zato se njen život sad intenzivnije no ikada sastojao od pitanja: „Šta je srž mog života?!“ Šta je duša? Šta je duh? Šta smo mi? Šta sam ja?“ To su bila pitanja na koja je tražila odgovore, kopajući po sebi, po porodici, po prijateljima, po sveštenim licima, po mudrim i nemudrim knjigama, po dječijim pogledima, po svom srcu, po znakovima odozgo i odozdo, po snovima, ukratko, posvuda.“ (Boškailo 2009: 134). Bisera Boškailo ovim romanom pokušava da utiče na kolektivnu svijest i želi da djeluje kao ključ buđenja u društvu u kome vladaju muškarci i žele da posjeduju ženu u svakom smislu. Baš kao i Linda Hogan, na jedan sličan način i Bisera Boškailo ima za cilj da dođe do iscjeljenja. Da bi do ovoga došlo, njen lik je morao proći kroz određene faze sazrijevanja i razumijevanja suštine sudbine, ne bi li došao do krajnjeg cilja. 258 S. S. Mehović, Ženski narativ u romanu Bilija

„Neće ona odustati od traženja sebe. Ne, Bilija je i dalje bila u potrazi za fenomenom same sebe i svrhe i smisla njenog postojanja. Ko to vlada sada njom? Ko je to svojim nevidljivim konopima vodi? Ko joj olakšava sada tom nevidljivom snagom života? Sad joj sve ide kako najbolje može biti i mnogi to primjetivši s uzdahom kažu: „Jesi ti pod sretnom zvijezdom rođena.” (Boškailo 2009: 196). Ako govorimo o formi autoričinih misli, moramo naglasiti da je ova forma organska, a ne apstraktna. Njen tip imaginacije je auditivnog tipa, a ne vizuelnog. „Njene slike lišene plastike apstraktnog, pružaju malo vizuelnih uzbuđenja i zado- voljstava“ (Mahmutefendić 2018: 33). Bisera na jedan sebi specifičan način uspi- jeva oslikati i dočarati doživljaje junakinje Bi. „Ona se od tada čak mahnito zaljubljivala u likove koje je pronalazila, sa- stavljala i pripremala za neko novo djelo. Tako je, naprimjer, Bi od ruskog uličara, alkoholičara koji ju je svakim danom, dok bi prolazila pored njega, posmatrao i nekako joj se čak zavodnički osmjehivao, izvajala simpatičnog junaka jedne priče. I ne samo to da joj se desilo, nego kasnije, kada bi srela tu pijanicu, ona više nije vidjela krastavo crveno mu, od alkohola deformisano lice, nego se čak tako divila njegovom žustrom koraku, kojeg je poslije posudila jednom dragom liku oficira, a njegov pogled koji se krio iza krugova i krugova podočnjaka našao se u očima njenog nadljepotana pjesnika.“ (Boškailo 2009: 19-20). Problemi i neslaganja sa kojima se žena danas susreće, u modernom svijetu, gotovo svuda su gotovo identični sa problemima koje je sa nama podijelila Bilija. U određenim godinama, žena dođe do tačke zasićenja i potrebno joj je da promijeni nešto u svojoj okolini i životu ne bi li se osjetila živom. „Da, čudno nešto se dešavalo sa Bi. Bilo je to neko razdoblje u životu kad se dubine pomjeraju. Četrdesete. Ah! Desile su joj se one godine kad se prelazi preko ćuprije na pola vijeka. Period kad se prošla ona prva polovina sebe i kad se krenulo ka drugoj. Kada se čovjek ispenje navrh litice i svoje doba gleda odozgo kao da posmatra put koji je prešao i vidi ishod i plod svog sazrijevanja. Vrijeme kada se treba krenuti polako naniže, niz strmine. Eto. To vrijeme se Biliji dogodilo.“ (Boš- kailo 2009: 56). U jednom dijelu romana, autorka opisuje situaciju sa direktorom i nepristoj- nom ponudom posla. Ovdje je Bilijina reakcija jako bitna i reflektuje stav spisa- teljice prema ovakvim prijedlozima i situacijama. Bilija biva apsolutno zgrožena prijedlogom i čovjekom koji ga daje. Na ovaj način, Bisera daje svoj doprinos u borbi protiv seksualnog zlostavljanja žena na poslu. Ovo zlostavljanje je i dalje prisutno i ima ga sve više. Činjenica je da djeluje i da ima velikog uticaja u poslov- nom svijetu. Bilija provodi dane ispitujući sebe i svoj identitet. Ona se svakog dana pita da li je njena sudbina promašena i biva podijeljena između porodice i karijere. „Da li je njen život imao smisla? Da li se u životu muž može više voljeti? Imala je osjećaj da može i to je to što je tražila. Htjela je muža kojeg može do besvi- jesti voljeti. To je ona tražila. Muža kao u filmovima ili romanima. Muža sa kojim Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 255-261 259 je posve zadovoljna. U kojeg je zaljubljena. O kojem se sanja. Ima li to? Zašto nije o njemu sanjala? Zašto misli da je u životu mužu mogla više dati? Ima li još veće ljubavi u braku nego što je ona prema njemu osjećala? Zašto mu nije vjerovala? Zašto je mislila da je on egoista i ne voli je? Da je voli, mislila je, on bi je pustio da ode.“ (Boškailo 2009: 75). Pored toga, ona duboko pati za svojim zavičajem i osjeća konstantnu potrebu da se vraća svojim krajevima. Upravo ovi povraci su ključni za njen konačni smiraj i pronalazak sopstvenosti. Bilija stalno ispituje tri važna dijela njenog identiteta, a to su žena, naučnica i vjernica. U nekim situacijama ona nam naglašava prisustvo meleka (anđela), dok pak u drugim prisustvo šejtanskih (đavoljih) sila. I ona sama je rastrzana između svega ovoga i nekada ne razumije suštinu ljudskog bivstvovanja na svijetu i kakvu ulogu ima sudbina u svemu tome. Da li je Bi bila zaista sretna? „Ipak, sada, na ovom izvoru kada je sabrala sebe i svoj život Bilija je shvati- la šta je najveća vrijednost njenog života. To bogatstvo bila je, ipak, toplota njenog gnijezda iz kojeg je uzlijetala i odlazila poput laste na drugi kraj svijeta, da bi se ponovo vraćala njemu i njegovoj toplini. Taj zlatni kavez, sa otškrinutim vratima, bio je njeno jedino spasenje. On joj je trebao kada bi dolazila iscrpljena s putovanja, a odlazila iz njega napunjenih baterija, uzlijetala iz te svete ljubavi porodičnog gnijezda u svijet, u nove uspjehe i pobjede“ (Boškailo 2009: 197). Autorka kaže da svaka žena ima prijelomne periode kroz život i da su če- trdesete definitivno jedan period koji nosi svoju težinu i određuje budući životni pravac. Bilija osjeća strah zbog ovog smjenjivanja životnih faza i samo želi da što prije pronađe sebe i nastavi život u miru. Njoj samoj ova potraga za identitetom nije nimalo laka. Baš kao i rijeka koja ima svoj staložen tok, tako i naša Bilija na kraju romana pronalazi sopstveni smiraj i živi život kakav je oduvijek htjela i koji ispunjava svaki djelić njenog bića. Mahmutefendić svoja zapažanja o Biliji rezimira na sljedeći način: „...roman dokazuje jednu snažnu spisateljsku imaginaciju, refleksivnu okret- nost i smjelost, misaonu ekstazu. A ponekad je ona u opasnoj blizini intelektualne preciznosti. Ona svjedoči jedan život posvećen intelektu i emocijama u najboljem smislu te riječi. Ona svjedoči ponekad i nedovoljnu brigu da se literarna moć mak- simalno koristi, da se savladaju svi otpori tvrde materije u kojoj se nastanjuje pjesma. I kao što je Biserina proza bila korisnik jednog raznovrsnog naslijeđa, tako sad ona sama postaje, i sve će više postajati, jedno slojevito, raznovrsno, inspira- tivno naslijeđe“ (Mahmutefendić 2018: 37). 260 S. S. Mehović, Ženski narativ u romanu Bilija

Literatura:

1. Boškailo B. (2009). Bilija. Beograd: Dereta 2. Mahmutefendić, S. (2018). Biserino biserje, lovkinja na snove. Tuzla: Bosanska riječ. Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 255-261 261

Selma Slezović Mehović Novi Pazar

THE WOMAN’S NARRATIVE WITHIN THE NOVEL OF BILIJA

Abstract: This paper is actually a part of an independent and scientific research within the PhD Thesis under its title: “The Issue of Woman’s Narrative and Identity in the American and Bosniac Literature”. The primary aim of the research has been to make it closer and connect three different ethnical groups and, with the detailed analyse of the separated novels, historical events and minor fragments of history, comes to the conclusion on how much a woman is deserved for keeping of tradition, culture and literature. This part of the paper, in concrete, discusses on the woman’s narrative within the novel Bilija by Bisera Boskailo and has for its aim better understanding of a woman’s identity and narrative within the Bosniac literature. As a representative of she-Bosniacs, Bisera gives her own contribution within the general PhD Thesis that discusses the writers of both, Linda Hogan and Tony Morrison. This part of the research has for the aim to present the novel Bilija and discuss the issue of a woman’s identity within the one.

Key words: Bilija, woman’s narrative, Bisera Boskailo, identity, she-Bosniac.

ОСВРТИ, ПРИКАЗИ OSVRTI, PRIKAZI REVIEWS, IMPRESSIONS

Damir Gruda UDK 929:355.48(477)”16” Јурјевић И. Ekonomsko-trgovinska škola Novi Pazar

NOVOPAZARAC IVAN JURJEVIĆ SERBIN UKRAJINSKI NACIONALNI JUNAK

Ivan Jurjević Serbin bio je pukovnik zaporoške kozačke vojske i jedan od prijatelja kozačkog hetmana1 Bogdana Hmeljnickog, čovjek koji je zaslužan za oslobađanje Ukrajine od poljskog ropstva i koji je konačno prisajedinio Ukrajinu carskoj Rusiji. Svojim djelima pomogao je formiranju ove ukrajinske oblasti, i njenom očuvanju od napada Poljaka i drugih neprijatelja.

Slika 1. Iz knjige „Україна під булавою Богдана Хмельницкого: енциклопедія у трех томах”.2

Ivan Jurjević je na teritoriju Ukrajine došao u prvoj polovini 17. vijeka 1653. godine. Zbog svoje hrabrosti i obrazovanja na sebe je privukao pažnju kozačkog atamana Bogdana Hmeljnickog. Početkom septembra 1654. godine, Ivan Jurjević Serbin je stigao u logor Bogdana Hmeljnickog kod Fastiva i primio ga je hetman na vojnu službu. U propratnom pismu koje je predao hetmanu, predstavnici srpske elite apelovali su na Bogdana Hmeljnickog da imenuje kapetana Ivana Jurjevića u pukovničku vladu i izrazili nadu da će pobjedom u ratu sa Poljacima Hmeljnicki pomoći Srbima da se oslobode od osmanske vladavine. Nema podataka o položaju Ivana Serbina tokom života Bogdana Hmeljnickog. Među historičarima se vjeruje da su tokom ovog perioda Srbi vodili odrede srpskih plaćenika u kozačku vojsku. Historičar I. Kripjakevič je sugerisao da je, najvjerovatnije, u tom periodu Ivan Ser- 1 Hetman je titula najvišeg vojnog komandanta u Poljsko-litvanskoj uniji, i po važnosti dolazi odmah iza titule kralja. Tu titulu koristili su i kozaci u Ukrajini i Rusiji od 16. vijeka, a koristili su i husiti za vrijeme husitskih ratova u 15. vijeku. 2 Україна під булавою Богдана Хмельницького // Енциклопедія у 3-х томах. — Київ: Видавництво «Стікс», 2007, strana 383. 266 D. Gruda, Novopazarac Ivan Jurjević... bin bio sa Ivanom Vihovskim3, oko koga su se okupljali Srbi. Bogdan Hmeljnicki predstavlja jednu od najvažnijih ličnosti u ukrajinskoj historiji, te glavnog ukra- jinskog vođu nekoliko velikih oslobodilačkih ustanaka ukrajinskih kozaka protiv poljske vlasti u razdoblju od 1648. do 1654. godine. Zaslužan je za uspostavljanje ukrajinske države Zaporoške Republike, koja je nakon dužeg perioda predstavljala snažan oslonac ukrajinske nezavisnosti. Zaporoška Republika je nastala nakon ustanka ukrajinskih kozaka pod zapovjedništvom atamana Bogdana Hmeljnickog i održala se s postupnim gubitkom autonomije sve do 1775. godine, nakon čega je posve integrisana u Rusku imperiju. Pokazavši se kao dobar vojnik, Hmeljnicki Serbina postavlja za braclavskog pukovnika. Međutim, uskoro Hmeljnicki umire, a zamjenjuje ga Ivan Vihovski, ataman kozački koji se zalagao za formiranje trojedinog kraljevstva između Polj- ske, Litvanske kneževine i kneževina Rus-Ukrajinske. Vihovski je bio za udaljava- nje od Ruske carevine, ali i za kršenje ugovora koji je sa njom potpisao Hmeljnicki. Prenošenjem hetmanskog buzdovana u ruke I. Vihovskog došlo je do brzog uspona u karijeri Ivana Serbina: postao je pukovnik u Bratslavu, zamjenjujući iskusnog Mihaila Zelenskog u ovoj vladi. M. Hruševski je ukazao na period prvog Serbino- vog boravka u vladi pukovnika Bratslava od novembra 1657. do septembra 1658. godine. To je bio težak period obilježen oštrim obračunima unutar države između različitih političkih grupa i pojačan željom Moskve da zamijeni I. Vihovskog kao prikladnijeg i popustljivijeg hetmana. Jedna od manifestacija takve politike bila je podrška poltavskog pukovnika Martina Puškara, koji se 1658. godine suprotstavio hetmanu Ivanu Vihovskom započevši građanski rat. Serbin, jedan od najbližih oficira Vihovskog, učestvovao je u vojnoj kampanji protiv Martina Puškara i suzbi- janju kozaka Poltavskog puka. Augusta 1658. učestvovao je u kampanji Danijela Vihovskog u Kijevu, kako bi oslobodio grad od moskovskih trupa. Ivan Jurjević kratko vrijeme ratuje na strani kozačkog hetmana Vihov- skog, dok ga 1658. godine prilikom opsade Kijeva nije zarobio ruski vojvoda Šeremetov.4

3 Ivan Vihovskij (ukr. Іван Виговський, pol. Iwan Wyhowski, rus. Иван Выговский) je ukrajinski plemić i hetman Rusi-Ukrajine u razdoblju od 1657. do 1659. godine. Vihovskij je pripadnik političke struje ukrajinskih kozaka koja je zagovarala bolje odnose sa Poljacima i Litavcima s ciljem stjecanja autonomije i nezavisnosti u sklopu zajedničke države. Uz mudru politiku Vihovskog, na kratko razdoblje, osnovana je Velika kneževina Rus-Ukrajinska, čime su Ukrajinci stekli ravnopravan status sa Poljacima i Litavcima u zajedničkoj državi imena Unija tri naroda. Vihovskij je također bio zapovjednik ukrajinske vojske u sklopu Konotopske bitke. 4 Vasilij Borisovič Šeremetev (ruski: Vasilij Borisovič Šeremetov) (1622. do 24. aprila 1682) [1] bio je ruski vojni zapovjednik i državni funkcioner porodice Šeremetev, bojnik od 1653, vojvodja Smolenska (1656-1658), kasnije Kijeva (1658-1660). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 265-268 267

Slika 2. Mapa Zaporoške Republika – Військо Запорозьке.

Tokom ispitivanja je rekao da je rođen u gradu Novom Pazaru u Osman- skom carstvu, da je plemićkog porijekla, te da je u krvnom srodstvu sa tadašnjim mitropolitom Gavrilom. 268 D. Gruda, Novopazarac Ivan Jurjević...

Poslanici novog atamana, Jurija Hmeljnickog (sin Bogana Hmeljnickog) došli su u decembru 1659. godine u Moskvu, gdje je Ivan Jurjević bio zatočen, i molili cara da ga puste. Godine 1660. car mu je dao oprost. Jurjević se vraća u Ukrajinu i 1663. godine opet postaje braclavski pukovnik, a bio je i vođa poznatog ustanka na Desnoobalnoj Ukrajini 1663-1665. godine. Takođe, od 1664-1665. godine je vojevao protiv Poljaka i protiv propoljskog atamana Pavla Teterija, o čemu svjedoči hronika: „Ivan Jurjević vjernom službom je zaglađivao raniju svoju družbu sa Iva- nom Vigovskim: izašavši iz Umanja, on je oteo od Poljaka tri grada: Babani, Ko- senovsku i Kisljak, prerezavši sve tamo bivše poljske sluge. Poljaci su se pojavili za njim pod gradom Umanjom, ali Jurjević, načinivši juriš, oborio 120 ljudi na mjestu, a druge, preživjele, kao ovce, zagnao u grad.“

Slika 3. Wikipedia o Ivanu Jurjeviću

Ivan Jurjević poginuo je u boju sa Poljacima tokom teške odbrane grada Umanja u martu-aprilu 1665. godine. Nakon njegove smrti, odbranu Umanja pred- vodio je novi Bratslavski puk. ИЗВЕШТАЈИ IZVJEŠTAJI REPORTS

Muradija Kahrović Jerebičanin UDK 069:391(497.11)”2020” Muzej „Ras“ Novi Pazar

IZVJEŠTAJ O REALIZACIJI PROJEKTA „TRADICIONALNI VEZ SVILENIM KONCEM“

Tradicionalni vez svilenim koncem važan je element kulturne baštine na ovom prostoru, a tehnika izrade tog veza je nematerijalno kulturno naslijeđe koje treba zaštititi. Projekat Radionica veza „Tradicionalni vez svilenim koncem“ realizovan je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u periodu od 14. septembra do 05. oktobra 2020. godine organizovanjem:

- stručnih predavanja o vezu, vrsti i razvoju na ovom prostoru, - praktične nastave i časova učenja veza svilenim koncem, - svečane dodjele sertifikata svim učesnicama uz praćenje medija.

U realizaciji ovog projekta učestvovalo je 35 učenica iz tri novopazarske srednje škole, a to su Škola za dizajn tekstila i kože, Ekonomsko-trgovinska škola i Gimnazija.

Stručna predavanja o vezu, vrsti i razvoju na ovom prostoru sa naglaskom na vez svilenim koncem, 14, 21. i 28. septembra 2020. godine Učesnicama Radionice veza održana su predavanja o vezu, vrsti i razvoju na ovom prostoru s naglaskom na vez svilenim koncem. Predavanja su održana uz video materijal, fotografije i direktnu prezentaciju muzejskih eksponata na kojima su motivi vezeni svilenim koncem na nošnji, peškirima, jastucima itd. Predavanje je održala dr. Muradija Kahrović Jerebičanin, etnolog-viši kustos, autor projekta.

Praktična nastava i časovi učenja veza svilenim koncem, 14 - 28. septembar 2020. godine Praktična nastava i časovi učenja veza bili su veoma bitni u realizaciji ovog projekta. Tehnologija tradicionalnog veza svilenim koncem najbolje se prenosi na mlađu generaciju kroz časove učenja veza, na kojima se uspješno nauči vez uz 272 M. K. Jerebičanin, Radionica veza „Tradicionalni vez svilenim koncem“... upotrebu drvenog đerđefa, platna za vez, svilenog konca i tanke igle. Časove veza svilenim koncem uspješno su održale saradnice u ovom projektu, edukatori vezenja i iskusne vezilje Hajrija Nikšić i Ramiza Avdović, člani- ce Udruženja žena „Pazarski bazar rukotvorina“. Svaku učesnicu Radionice veza uspješno su naučile tehnici ovog tradicionalnog veza, a učesnice su bile zadovoljne novostečenim znanjem o vezu i svojom prvom rukotvorinom. Za ovaj vez je karakteristično da je zahvaljujući vještini u vezu lice i naličje izvezenog platna identično, po čemu je ovaj vez sličan zlatovezu, zbog čega je bio veoma cijenjen.

Organizovanje svečane dodjele sertifikata 5. oktobra 2020. godine

Nakon što su učesnice Radionice veza uspješno naučile tehnologiju tradicionalnog veza svilenim koncem, organizovana je svečana dodjela sertifikata za njihov trud, savladanu tehnologiju veza i učešće u očuvanju nematerijalne kulturne baštine. Poslije primljenih sertifikata, učesnice Radionice veza su bile zadovoljne zbog postignutog uspjeha, naučenog veza i uopšte zbog učešće u ovom projektu, što su i potvrdile u intervjuima za nekoliko televizija koje su pratile ovu dodjelu. Svečanu dodjelu pratili su mediji, a s ciljem da se široj javnosti uputi poruka na značaj ovakvih radionica u očuvanju kulturne baštine.

Svečana dodjela sertifikata učesnicama Radionice veza, 05. oktobar 2020. Владан Видосављевић УДК 904:726.821(497.11)”13/18” Музеј „Рас“ Нови Пазар 902.2(497.11)”2020”

Угљеша Војводић Археолошки институт, Београд

ИЗВЕШТАЈ СА ЗАШТИТНИХ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ДУБЉЕ ИЗНАД КУЋЕ У НОВОМ ПАЗАРУ III

Трећа и последња кампања заштитних археолошких истраживања средњовековне некрополе Дубље изнад куће ˗ која се налази око 250 метара западно од Цркве св. апостола Петра и Павла, у народу познатије као Петрова црква ˗ спроведена је током августа и септембра 2020. године.1 О досадашњим резултатима и прелиминарним закључцима истраживања на овој некрополи било је речи у извештајима који су раније публиковани (Видосављевић и Војводић 2018: 223-226). Овогодишња ископавања су била усмерена на оне површине које у претходним кампањама нису истражене, на којима је планирана изградња савремене капеле и пратећих објеката за потребе новог православног гробља. Истражена је линија квадрата А-D/2 и северна половина линије квадрата D/3- 6. У оквиру новог гробља истражена је сонда димензија 2x4 метра, дужим странама оријентисана у правцу север-југ. Сонда је постављена јужно од средњовековне некрополе, уз асфалтну стазу савременог гробља, где су, према сведочењу радника гробља, приликом земљаних радова на постављању ограде проналажене људске кости. Након скидања слоја хумуса дебљине око 0,30 метара у сонди се појавио удробљени глинени лапорац, локално звани криж, и компактна мрка земља. У зони уз северни профил сонде наишло се на канал којим су спроведене електроинсталације за осветљење гробља. Здравицу у сонди чини криж. Покретни археолошки налази заступљени су са свега неколико фрагментованих људских костију и десетак фрагмената керамике који су, чини се, производ 19. века. 1 Заштитна археолошка ископавања су спроведена захваљујући средствима Министарства културе и информисања Републике Србије у износу од 700.000 динара. Руководиоци археолошких истраживања били су Владан Видосављевић, археолог Музеја „Рас“ у Новом Пазару, и Угљеша Војводић, истраживач сарадник Археолошког института у Београду. Стручни консултант пројекта била је Гордана Гаврић, археолог саветник Завода за заштиту споменика културе у Краљеву. Чланове стручног тима чинили су Драгана Вуловић, физички антрополог, истраживач сарадник Археолошког института у Београду, и Јасмина Фортић, археолог музеја „Рас“ у Новом Пазару. 274 В. Видосављевић, У. Војводић, Извештај са заштитних археолошких...

У квадратима А и В/2 откривено је свега пет гробова, док их у квадратима С и D/2 није ни било. Сада се може рећи да је западна граница некрополе ишла дуж западне ивице квадрата C и D/3 и средином квадрата А и В/2. Пет откривених рака у квадратима А и В/2 укопанo je у криж. Скелети у њима били су у опруженом положају и оријентисани у правцу исток-запад, са главама на западу. Положај руку је типичан за покојнике сахрањене по православном обреду. Гробови су били без прилога и без надгробних обележја, осим гроба 127 који је откривен тик уз савремени асфалтни пут ˗ у квадрату А/2, у коме је пронађено пет гвоздених клинова.

У северној половини квадрата D/3-6 откривено је тридесет гробова, а у некима од њих је било и више скелета. У квадратима D/3 и 4 испуну гробова чинио је прекопани криж. Источно, у квадратима D/5-6 испуна је углавном била земља светломрке до жуте боје помешана са прекопаним крижом, што указује на сукцесивно укопавање покојника на истом простору. Чини се да је разлог за веома интензивно сахрањивање на Дубљу, без претераног поштовања раније укопаних покојника, била нека пошаст (можда куга), на шта упућују налази креча у испунама рака и преко костију покојника. Надгробна обележја су била присутна код неколико гробова и чинило их је камење разних облика и величина постављено на месту главе и стопала покојника. У квадрату D/6 преко тела покојника су откривене три грубо обрађене хоризонтално постављене плоче од пешчара, какве се у овим крајевима углавном везују за период од краја 13. до 15. века, (Ердељан 1996: Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 273-276 275

86) мада се срећу и касније. У квадрату D/5 пронађен је фрагментовани надгробни споменик усадник од трахита у виду антропоморфног крста наглашеног у плитком рељефу. Откривени споменик је највероватније био део композитног надгробног обележја и може се хронолошки определити у 15. и 16. век (Ердељан 1996: 93; Поповић 1991: 28). Овакав тип споменика среће се на готово свим некрополама у околини Новог Пазара. За плоче са Дубља могло би се рећи да припадају старијој фази сахрањивања. У квадрату D/4 откривен је један усадник од мермера у виду крајње стилизованог људског тела. Време његовог настанка могао би да буде 17. век (Ердељан 1996: 157). Покојници су у највећем броју случајева полагани у раке у опруженом положају, оријентисани у правцу исток˗запад, са мањим девијацијама ка северу или југу. Главе су биле на западу. Положај руку је типичан за становништво сахрањено по православном обреду и среће се у разним варијантама, али су углавном биле положене на стомаку са десном шаком преко леве. У једном случају је лева рука покојника била постављена преко очију. Око тела неких покојника било је постављано камење, већином речни облуци. Важно је истаћи да су у скоро свим гробовима откривени остаци дрвених дасака којима су покојници били прекривени. Даске су углавном биле постављене у виду конструкције крова на две воде. Дуж њихових ивица било је постављано камење или већи комади крижа како би остале непоремећене приликом затрпавања раке. У мањем броју случајева, преко тела покојника даске су биле хоризонтално постављене. Покретни археолошки налази су малобројни. У два гроба пронађен је по један гвоздени клин, док је у испуни гроба 147/1 откривена фрагментована наушница рађена од бронзане жице. На једном крају наушнице намотана је тања бронзана жица. Најзначајнији налаз представља бронзани чанкасти новчић из гроба 147/2, који је откривен у квадрату D/5. Из истог гроба потичу и две гвоздене омега пређице пронађене у пределу карличног појаса покојника. Новчић потиче највероватније из 13. века, али ће се тачан датум знати тек након његове конзервације. Ископавањима спроведеним 2020. године завршено је истраживање простора на којем се планира изградња капеле и пратећих објеката за потребе савременог православног гробља. Досадашњи резултати упућују на закључак да је временски оквир сахрањивања на овој некрополи био од 13. до средине 18. века. Утврђена је и западна граница њеног простирања, док је јужна граница уништена трасирањем пута који води до новог гробља. Пружање ове некрополе у правцу севера и истока није утврђено, на шта је утицало и недопуштање власника суседне парцеле да се на том простору спроведу ископавања.Управо на том делу, на граници двеју парцела, неколико гробова откривених 2018. године имало је другачију оријентацију ˗ у правцу северозапад˗југоисток, што наводи на претпоставку да су некрополу наставили да користе становници насеља након примања ислама. Одговоре на ова питања било би могуће пружити искључиво уз наставак истраживања на поменутом простору. 276 У. Војводић, В. Видосављевић, Извештај са заштитних археолошких...

Литература:

1. Видосављевић, В., Војводић, У. (2018). Извештај са заштитних археолошких истраживања локалитета Дубље изнад куће у Новом Пазару. У Новопазарски зборник 40 (213-216). Нови Пазар: Музеј „Рас“ Нови Пазар. Видосављевић, В., Војводић, У. (2018). Извештај са заштитних археолошких истраживања локалитета Дубље изнад куће II. У Новопазарски зборник 41 (223-226). Нови Пазар: Музеј „Рас“ Нови Пазар. 2. Ердељан, Ј. (1996). Средњовековни надгробни споменици у области Раса. Београд. 3. Поповић, М. (1991). Себечево и Слатина, остаци средњовековних насеља, некропола и црквина. У Новопазарски зборник 16 (28). Нови Пазар: Музеј „Рас“ Нови Пазар. Vladan Vidosavljević UDK 902.2(491.11)”2020” Muzej „Ras“, Novi Pazar 904:623.1”653”(497.11)

Fuad Baćićanin Muzej „Ras“, Novi Pazar

ZAŠTITNA ARHEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA SEVERNE TABIJE NOVOPAZARSKE TVRĐAVE II

Arheološka istraživanja sprovedena na prostoru Severne tabije Novopazar- ske tvrđave tokom 2020. godine bila su usmerena na otkrivanje zindana1 smešte- nog u jugoistočnom delu njenog kompleksa.2 U cilju finalne prezentacije ovog dela tvrđave bilo je neophodno utvrditi u kakvom su stanju zidovi zindana i hodnika koji vodi do njega, ali i saznati vreme njegovog nastanka i odnos prema susednim građevinama. Prošlogodišnjim radovima je prostor pored unutrašnjeg lica zapadnog zida koji spaja kulu Džephanu sa kulom Motriljom, na delu od Džephane do zgrade biblioteke, ostao neistražen tako da su ovogodišnja iskopavanja bila usmerena i na ovaj prostor. Grad Novi Pazar je u istočnoj polovini Severne tabije organizovao skidanje slojeva nasipa mehanizacijom. Radovi su trajali deset dana. Skinuti su slojevi debljine između 2 m na južnoj i 2,50 m na severnoj strani.

1 Zindan u prevodu znači tamnica. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo, 1966, 654. 2 Arheološka iskopavanja koja su trajala 15 radnih dana (od 30.09.2020. do 22.10.2020. godine) finansiralo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u iznosu od 900.000 dinara. Rukovodilac arheoloških istraživanja bio je Vladan Vidosavljević, kustos- arheolog Muzeja „Ras“ u Novom Pazaru, a članove stručne ekipe činili su: Mustafa Baltić, diplomirani arheolog-korukovodilac projekta; Jasmina Fortić, diplomirani arheolog Muzeja „Ras“ u Novom Pazaru; Denisa Zogić, diplomirani arheolog; dr Fuad Baćićanin, orijentalista; MA Dženana Oraovčanin, istoričar; Irfan Halilagić, diplomirani inženjer arhitekture, izrada i finalizacija tehničke dokumentacije. Stručni konsultanti projekta bili su: dr Perica Špehar, vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; Adnan Muftarević, muzejski savetnik-arheolog Muzeja Sarajeva; dr Nevena Debljović Ristić, arhitekta konzervator savetnik, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. 278 V. Vidosavljević, Zaštitna arheološka istraživanja Severne tabije...

U jugoistočnom delu Severne tabije došlo se do nivoa svoda zindana, nakon čega se pristupilo ručnom otkrivanju zidova i prostora oko njega. Postavljena je sonda dimenzija 11 m po osi sever-jug i 3,5 m po osi istok-zapad. Zidovi zindana i hodnika koji vodi do njega nisu u konstruktivnoj vezi sa zidovima tabije, a ni zidovi tabije nisu građeni istovremeno. Između istočnog i južnog zida tabije, kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem licu, postoje jasno definisane linije razdvajanja. Nastali su u kratkom vremenskom razmaku, ali ne predstavljaju jednovremeno građevinsko rešenje. U zindan se ulazi kroz uzan i dosta nizak zasvedeni prolaz koji je postavljen u okviru južnog zida tabije. Zatim se hodnikom koji se pruža duž istočnog zida tabije (dužine 6 metara) stiže do jedne prostorije unutrašnjih dimenzija 2,65x2,70 m. Mereno spolja, dužina severnog zida iznosi 3,75 m. Hodnik je završen polusvodom koji se naslanja na istočni zid tabije. Zindan je zasveden opekama i omalterisan, ali je na nekim mestima malter otpao od podloge. Spolja posmatrano, na zindanu se vidi više građevinskih intervencija tokom različitih vremenskih faza. Severoza- padni ugao ulaza u zindan je prezidan, kao i ceo njegov zapadni zid, što se vidi i sa unutrašnje strane. Taj zid je iznutra pretrpeo manje oštećenje, najverovatnije od strane tragača za zlatom. Ceo kompleks zindana je građen od lomljenih i pritesanih blokova peščara i rečnih oblutaka uz upotrebu celih i fragmentovanih opeka. Vezivni materijal je bio krečni malter. Spoljašnja lica zidova zindana su prilično grubo izvedena. Severozapadni ugao zindana podignut je nad ostacima starije građevine, od koje su otkrivena dva zida odnosno njen jugoistočni ugao. Istočni zid je očuvan u dužini od 1,45 m, nakon čega se prekida; njegova širina iznosi 0,85 m, a očuvana visina 0,50 m. Južni zid je otkriven u dužini od 0,70 m i podvlači se pod zapadni profil; njegova širina je 0,82 m, a očuvana visina svega 0,20 m. Zidovi su rađeni Novopazarski zbornik, 43/2020, str 277-282 279 od lomljenih i pritesanih blokova peščara, rečnih oblutaka i opeke povezanih kreč- nim malterom. Prostor između opisanih zidova i zapadnog i severnog profila bio je ispunjen velikom količinom gari i pepela kao i nagorelim fragmentima opeke i ćeramide, što nam govori da je građevina stradala u požaru. Pod je najverovatnije bio od krečnog maltera, ali je u potpunosti izgoreo i sačuvan je u manjoj meri uz unutrašnje lice južnog zida. Od pokretnih arheoloških nalaza izdvojili bismo nekoliko gvozdenih oplata oblika rozete i dve gvozdene reze.

Na prostoru između zindana i južnog zida tabije otkriveni su ostaci još dva zida. Severni, dužine 3,75 m prostire se od središnjeg dela zida hodnika koji je vodio do zindana i podvlači se pod zapadni profil. Njegova širina iznosi 1,15 m, a očuvana visina 1 m. Duž tog zida otkriveni su ostaci drvenih stubova različitih prečnika ˗ od 0,10 do 0,25 m. Zid je u osnovi rađen od rečnih oblutaka, dok su iznad ređani lomljeni komadi peščara i rečni obluci povezani blatom. U strukturi zida uočavaju se i fragmenti opeke i ćeramide. Severno lice je izvedeno mnogo brižljivije i fugovano je krečnim malterom. Istražena dužina južnog zida iznosi 1,55 m i počinje od zapadnog zida ulaza u zindan i podvlači se pod zapadni profil. Rađen je od rečnih oblutaka i lomljenih komada peščara povezanih blatom. I duž ovog zida otkriveni su tragovi drvenih stubova, kao i linijom zapadnog profila, na prostoru između opisanih zidova. Prostor između zidova, zapadnog profila i zapadnog zida hodnika zindana, bio je ispunjen slojem paljevine debljine oko 0,40 m. U sloju je bila velika količina fragmenata ćeramide ˗ od kojih su se pojedini 280 V. Vidosavljević, Zaštitna arheološka istraživanja Severne tabije... komadi deformisali zbog visoke temperature, zatim gari i pepela kao i fragmenata keramike na kojima se vide oštećenja izazvana izlaganjem visokoj temperaturi. Osnova otkopne površine koju čini glineni laporac, lokalno zvani križ, takođe je bila izložena visokoj temperaturi, te je na nekim mestima poprimila crvenu ili mrku boju. Na prvom redu kamena severnog zida, koga čine rečni obluci, vidljivi su tragovi izlaganja vatri. Na višim kotama zida nema tragova gorenja. Južni zid je fundiran nad slojem paljevine. Stiče se utisak da je severni zid deo nekog objekta koji je stradao u velikom požaru i da je nakon toga izvršena reorganizacija prostora u ovom delu Severne tabije. Nad ostacima severnog zida izgrađen je objekat koji je bio drvene konstrukcije i u svrhu učvršćivanja drvenih stubova gradi se i južni zid. U sloju paljevine otkriveno je nekoliko glinenih lula iz perioda 16-17. veka, gvozdeni ključ koji se može datovati 14˗17. veka, glinena kupa ukrašena sgrafito tehnikom datovana u period 16-17. veka (Јуришић 1983). Na osnovu pokretnog arheološkog materijala otkrivenog u sloju paljevine, moglo bi se reći da je stariji objekat stradao tokom 17. veka i da se to najverovatnije dogodilo 1689. godine (Премовић Алексић, Вујовић 199: 141-142). Carski ferman iz 1717. godine govori da je Novopazarska tvrđava sagrađena od kamena i kreča, ali i da je oštećena i da je treba popraviti i dograditi. Kaže se i da je u tvrđavi popravljeno šest čardaka

iznad ulaza, jedan bastion, čardak prema istoku i da je izgrađeno još sedam čardaka (Премовић Алексић, Вујовић 199: 141-142). Na osnovu izvora, ostataka sa terena i njihovog položaja u neposrednoj okolini mesta gde je bila glavna kapija utvr- đenja dalo bi se zaključiti da je starija građevina koja je stradala u požaru zapravo bio čardak koji je u godinama između 1689. i 1717. obnovljen. Između severnog zida, duž koga su bili postavljeni drveni stubovi, i zindana otkrivena su dva fragmentovana nadgrobna spomenika-nišana i jedan celovit. Kle- sani su od mermera. Nišan koji je pronađen u celini stubastog je oblika, kvadratnog Novopazarski zbornik, 43/2020, str 277-282 281 poprečnog preseka sa zasečenim ivicama. Stajao je kod nogu pokojnika. Druga dva su oblika stele. Od većeg je sačuvan donji deo sa početkom teksta na osmanskom jeziku, pisanom arapskim pismom iz 1520. godine.3 Njegov gornji deo sa ostatkom natpisa bio je na koti krune istočnog zida tabije i u toku prošlogodišnjih arheološ- kih istraživanja je prenet u muzej. Od drugog nišana pronađena je gornja polovina koja se završava u vidu prelomljenog luka. Obe strane su ukrašene vegetabilnim motivima. U zapadnom sektoru tabije, na prostoru između kule i biblioteke (u širini od 1,70 m), završena su arheološka istraživanja. Nakon uklanjanja ostataka toaleta iz vremena austrougarske okupacije 1914-1918. godine istraženi su slojevi do nivoa zdravice koju čini rečna naplavina. Iz sloja nad kojim je podignut toalet potiče nalaz bronzane pređice kaiša, koja se sigurno ne može datovati pre početka četvrte decenije 19. veka. Iz nižeg sloja, iz centralnog dela otkopne površine, potiče izuzetno velika količina životinjskih kostiju koje su formirale kulturni sloj debljine oko 0,50 m, širine 1,70 m i dužine 2 m. Na mnogim kostima se vide tragovi uda- raca sekirom i obrade nožem. Prema preliminarnim zaključcima, radi se o kostima goveda i konja, koje je tu tokom 18. veka deponovao kasapin. Nešto zapadnije od sloja kostiju otkrivena je jama elipsoidnog oblika koja se sužavala ka dnu. Sloj kostiju je delimično pokrivao vrh jame. Ukopana je u zdravicu i dubina joj iznosi 2 m. U jami je pronađena velika količina fragmenata ćeramide, manja količina fragmenata opeke, veća količina ulomaka keramike, četiri glinene lule i gvozdeni klinovi gotovo potpuno uništeni dejstvom korozije. Na osnovu pronađene keramike i glinenih lula moglo bi se reći da je jama nastala tokom 17. veka. Arheološka istraživanja Severne tabije nisu završena. Nije utvrđeno kako je fundiran zindan i kota njegovih temelja kao ni vreme kada je nastao i kada je izvršena njegova obnova. Građevine stradale u požaru nisu do kraja iskopane tako da se o njihovoj funkciji na ovom nivou saznanja ne može pouzdano govoriti, osim što se za južnu pretpostavlja da je u pitanju čardak. Ovogodišnja iskopavanja su pokazala da se u ovom delu tabije mogu očekivati nalazi još građevina koje su prethodile vremenu izgradnje njenog zidnog platna. Da li su građevine bile deo civilnog naselja ili su u vezi sa ranijim utvrđenjem, pokazaće buduća arheološka istraživanja.

3 Tekst je pročitala Dženana Oraovčanin, diplomirani istoričar, kojoj ovom prilikom zahvaljujemo. 282

Literatura:

1. Јуришић, А. (1983). Мотив волуте и розете на керамици са ужег подручја средњовековне Рашке. Саопштења XV. 2. Премовић Алексић, Д., Вујовић, С. (1999). Новопазарска тврђава. У Новопазарски зборник 23 (141-142). Нови Пазар: Музеј „Рас“ Нови Пазар. IN MEMORIAM

UDK 32:929 Гусинац В.

VASVIJA GUSINAC 1948-2020.

Vasvija Gusinac, profesorica engleskog jezika i književnosti, rođena je u Tutinu 20. avgusta 1948. godine. Od 1962. godine živjela je u Novom Pazaru. Bila je prva žena na čelu opštine Novi Pazar i prva demokratski izabrana predsjednica opštine nakon 5. oktobra 2000. godine. Vasvija Gusinac je bila jedan od osnivača Bošnjačkog nacionalnog vijeća Sandžaka u kojem je obavljala niz važnih funkcija od vijećnika, sekretara do potpredsjednika. Bila je i osnivač i glavni i odgovorni urednik Sandžačkih novina 1995. i 1996. godine. Učestvovala je na brojnim međunarodnim mirovnim konferencijama u Londonu, Ženevi, Beču, Hagu, Pekingu i drugim mjestima gdje se razgovaralo i tražilo rješenje za mir na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Za vrijeme mandata predsjednika opštine Novi Pazar, koji je trajao od 2004. do 2008. godine, iz donatorskih programa u Novom Pazaru su realizovani brojni projekti: kratkoročni programi Evropske unije „Škole za demokratiju” i „Gradovi za demokratiju”. Srednjeročni programi razvojne agencije Sjedinjenih Američkih Država „Program reforme lokalne samouprave“, Program revitalizacije zajednice kroz demokratsku akciju (CRDA), Program opštinski ekonomski savjet (MEC) i Švajcarski Program pomoći opštini (MSP). Realizovan je i srednjeročni program Luksemburga „Investicije u društvenom sektoru u oblasti vodosnabdijevanja, osnovnog obrazovanja i zdravstva u Novom Pazaru“. Iz ovih programa realizovani su brojni projekti izgradnje i obnove škola i obdaništa, zdravstvenih ustanova, sportskih terena i sala, ustanova kulture, te brojni projekti za poboljšanje života građana Novog Pazara. Kao predsjednica opštine bila je pokretač osnivanja brojnih institucija i ustanova, od Agencije za ekonomski razvoj Sandžaka, Regionalne televizije, Centra za djecu i omladinu „Duga“, Regionalnog pozorišta Novi Pazar, a u grad je dovela i nekoliko fakulteta iz kojih je kasnije izrastao Državni univerzitet u Novom Pazaru. Nakon završenog predsjedničkog mandata, Vasvija Gusinac je bila direktor projektne jedinice Evropskog centra za mir i razvoj (ECPD) 2004-2005, koordinator za međunarodne programe i projekte u Kabinetu gradonačelnika Novog Pazara 2005-2008, član Gradskog vijeća Grada Novog Pazara 2012. godine, generalni sekretar SDA Sandžaka 2013-2014. godine te potpredsjednica Bošnjačkog nacionalnog vijeća od 2014. do 2018. godine. Vasvija Gusinac je bila vjerni saradnik Muzeja i Novopazarskog zbornika. 286

Bila je neizostavni posjetilac svih muzejskih programa, kao predsjednica opštine Novi Pazar, ali i prije i svakako nakon završetka mandata. Svojim učešćem u brojnim radionicama, koje je Muzej organizovao, davala je podršku muzejskim radnicima, razvoju i očuvanju kulture i tradicije novopazarskog kraja. Iako je znala vez učestvovala je u muzejskim radionicama veza kako bi davala podršku obnovi starih i zaboravljenih zanata i umjetničkih djelatnosti.Vasvija Gusinac je bila prvi prevodilac rezimea naučnih i stručnih radova objavljivanih u Novopazarskom zborniku. Zgrada Muzeja „Ras“ Novi Pazar je do 2003. godine bila u veoma lošem stanju. Iz donacije, čiji je glavni pokretač bila Vasvija Gusinac, 2003. i 2004. godine je izvršena rekonstrukcija kompletne zgrade novopazarskog muzeja, od temelja do krova, nakon čega je mogla da se sačini stalna muzejska postavka. Vasvija Gusinac je dobitnik brojnih domaćih i međunarodnih priznanja za svoj rad, doprinos razvoju demokratije i suživota, i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava. Profesorica Vasvija Gusinac preselila je na Ahiret, 24. oktobra 2020. godine, u Novom Pazaru.

Fuad Baćićanin УДК 902:929 Поповић М.

МАРКО ПОПОВИЋ 1944 - 2020.

Марко Поповић је био jедан од наших најбољих познавалаца средњовековних градова, тврђава и цркава. Аутор више од 200 научних радова и марљиви чувар српске културне баштине рођен је у Ужицу 1944. године. Филозофски факултет, одсек археологија, завршио је 1966, магистрирао 1971, а докторирао 1980. године. Професионалну каријеру је започео 1968. године у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. У Археолошком институту почиње да ради 1976. године и у њему остаје све до одласка у пензију 2011. године. Радио је на проучавању српских средњовековних градова, а значајан допринос дао је и изучавању војне архитектуре у Србији и земљама византијског света. Руководио је истраживањима тврђава у Смедереву, Расу и родном Ужицу као и археолошким ископавањима на више значајних локалитета као што су: Браничево, Студеница, Врсеница, Ново Брдо... Бавећи се проблематиком заштите споменикa културе, резултате истраживања износио је на више међународних скупова у земљи и иностранству. Током 1993. године био је и гостујући професор на СНРС у Паризу, где је одржао циклус предавања. После 2000. године био је ангажован на реконструкцији ентеријера здања Савезне скупштине. Био је научни сарадник Археолошког института у Београду и руководилац научно- истраживачког пројекта за Београдску тврђаву. Такође, био је председник Српског археолошког друштва, председник Управног одбора Завода за заштиту споменика културе града Београда и председник Комисије за споменике од изузетног значаја и српска културна добра у иностранству при Министарству културе. Био је уредник часописа Наслеђе, едиције Сингидунум, Зборника Народног музеја и члан редакције часописа Саопштења, Старинар и посебних издања Археолошког института. Био је члан Одбора за историју Босне и Херцеговине САНУ. Марко Поповић је био посвећен системским археолошким истраживањима и на подручју Новог Пазара и Сјенице. Резултатe дугог истраживања овог подручја преточио је у књигу „Тврђава Рас“ (1999). Запажен допринос је дао као члан редакције Новопазарског зборника (1982– 2007) у којем је, од првог броја, објавио 14 научних радова и 33 извештаја 288

са археолошких истраживања. Награду Града Новог Пазара добио је 1985. године. За свој научни рад и укупан ангажман на очувању и презентацији српског културног наслеђа стекао је угледна признања. Три пута је добио Октобарску награду Града Београда - 1974, 1976. и 1983. године. Добитник је и Априлске награде Града Београда 2005. године (са В. Бикић), затим награде Града Ужица „Слободан Пенезић Крцун” 1989. године. У фебруару 2018. одликован је Орденом Круне I степенa, уручена му је Велика повеља Града Ужица, а у фебруару 2020. године одликован је Сретењским орденом III степена за нарочите заслуге у области културe.

Редакција УПУТСТВО ЗА ПРИПРЕМУ РАДОВА UPUTSTVO ZA PRIPREMU RADOVA

UPUTSTVO ZA PRIPREMU RADOVA ZA NOVOPAZARSKI ZBORNIK

Novopazarski zbornik je časopis koji objavljuje radove iz oblasti arheologije, istorije, etnologije, istorije umetnosti, istorije jezika i književnosti, arhitekture, geologije, kao i srodnih disciplina. Radovi koji su već objavljeni ili su ponuđeni za objavljivanje nekoj drugoj publikaciji ne mogu biti prihvaćeni za objavljivanje u Novopazarskom zborniku. Ako je rad bio izlagan na konferenciji ili naučnom skupu u vidu usmenog saopštenja, podatak o tome mora biti naveden u napomeni na dnu prve stranice rada. Autori slanjem rada garantuju da rukopis predstavlja njihov originalan naučni doprinos, da nije ranije objavljivan i da se istovremeno ne razmatra njegovo objavljivanje na drugom mestu. Autori, nakon što se rad objavi u Novopazarskom zborniku, takođe garantuju da rad neće biti objavljen u nekoj drugoj publikaciji bez pismene saglasnosti vlasnika autorskih prava. Svu odgovornost za sadržaj rukopisa i validnost rezultata snose autori radova. Svi primljeni radovi prolaze proceduru anonimnog recenziranja od strane dva kompetentna recenzenta, koje određuje urednik odnosno redakcija, a koji raspolažu relevantnim znanjem iz oblasti kojom se rad bavi. Konačnu odluku o tome koji će se rad objaviti donosi urednik Novopazarskog zbornika. Radovi se objavljuju na srpskom ili bosanskom jeziku, ćiriličnim ili latiničnim pismom. Ako autor želi da mu rad bude objavljen na nekom drugom jeziku potrebno je da pri dostavljanju rada redakciji to posebno naglasi i obrazloži. Rad treba da sadrži sledeće elemente: - ime i prezime autora, - naziv i sedište ustanove u kojoj je autor zaposlen, - naslov rada, - sažetak (apstrakt), - ključne reči, - tekst rada, - literaturu i izvore, - priloge. Redosled elemenata mora se poštovati. Tekst rada piše se na stranici A4 formata fontom Times New Roman slovima veličine 12 i proredom 1,5. Ukoliko se u radu koristi neko pismo (font) koji nije standardni deo operativnog sistema, obavezno ga priložiti. Word fajl osnovnog teksta rada obeležiti na sledeći način: NPZ-Prezime- godina (na primer: NPZ-Bandžović-2018). Sažetak (apstrakt) ne prevoditi na engleski jezik. Prevod sažetka obavlja redakcija Novopazarskog zbornika. 292 Uputstvo za pripremu radova

Izgled rada a) Ime i prezime autora Puno ime i prezime autora navodi se iznad naslova rada uz levu marginu.

b) Naziv i sedište ustanove autora Naziv i sedište ustanove u kojoj je autor zaposlen navodi se ispod imena i prezimena autora. Ako je više autora rada naznačiti iz koje ustanove potiče svaki od navedenih autora.

c) Naslov rada Naslov rada piše se velikim slovima na sredini stranice, font 14.

d) Sažetak (apstrakt) Sažetak je kratak informativan prikaz sadržaja rada koji čitaocu omogućava da brzo i tačno oceni njegovu relevantnost. Preporuka je da sažetak ima između 150 i 250 reči.

e) Ključne reči Ključne reči su termini ili izrazi kojima se ukazuje na tematiku naučnog rada i najbolje opisuju sadržaj rada za potrebe indeksiranja i pretraživanja. Broj ključnih reči ne može biti veći od 10. U interesu je autora da učestalost ključnih reči, radi lakšeg pretraživanja, bude što veća.

f) Napomene (fusnote) Napomene se daju pri dnu strane u kojoj se nalazi komentarisani deo teksta. Mogu sadržati manje važne detalje, dopunska pojašnjenja, naznake o korišćenim izvorima (na primer naučnoj građi, priručnicima) itd., ali ne mogu biti zamena za citiranu literaturu.

g) Bibliografska paranteza Bibliografska paranteza se navodi unutar teksta, u zagradama nakon citiranog podatka, i ona upućuje na delo koje se citira, a čiji je potpuni bibliografski zapis naveden na kraju rada u Literaturi. Navodi se prezime autora, godina izdanja dela i broj stranice sa koje je citat preuzet. Na primer: (Miljković 2009: 79). Ako se citira više susednih stranica istog rada, daju se cifre koje se odnose na prvu i poslednju stranicu koja se citira, a između njih je crta. Na primer: (Miljković 2009: 79-81). Ako se citira više nesusednih stranica istog rada, cifre koje se odnose na stranice u citiranom radu odvajaju se zarezom. Na primer: (Miljković 2009: 79, 81). Ukoliko autor ima više bibliografskih jedinica objavljenih iste godine, iza godine se stavlja slovna oznaka. Na primer: (Filan 2011a: 97). Novopazarski zbornik, 43/2020, str. 291-294 293

Ako se citira delo dva autora navode se prezimena oba autora (Baćićanin i Šemsović 2011: 231), a ako delo ima više od dva autora, u zagradama nije potrebno nabrajati sve autore, već samo prvog, a prezimena ostalih se zamenjuju skraćenicom i dr. Na primer: (Filan i dr. 2011: 97).

h) Prilozi Prilozi kojima je ilustrovano naučno izlaganje (slike, faksimili, tabelarni i grafički prikzi i sl.) označavaju se rednim brojevima i prilažu na kraju teksta rada, a njihovo mesto u tekstu se obeležava odgovarajućom cifrom. Prilozi se mogu dostaviti i odvojeno od osnovnog teksta, u zasebnim fajlovima, i tada se označavaju na sledeći način: Bandzovic-01, Bandzovic-02 itd.

i) Literatura Na kraju rada, u zasebnom odeljku, daje se kompletna, precizno navedena bibliografija sa naslovom: Literatura. Svi citirani izvori u tekstu rada navode se u popisu literature. Redosled radova u literaturi daje se po azbučnom ili abecednom redu prezimena autora (prema pismu kojim je rad napisan).

Literatura se navodi na sledeći način: - Autorska knjiga Prezime, I. (godina). Naslov knjige. Mesto izdavanja: Izdavač. Mušović, E. (1979). Etnički procesi i etnička struktura stanovništva Novog Pazara. Beograd: Etnografski institut. Ukoliko knjiga ima do tri autora navodi se prezime i inicijal imena sva tri autora, a ako ima četiri ili više autora onda se navodi samo prezime i inicijal imena prvog autora i dodaje se: i dr. - Rad iz časopisa Prezime, I. (godina). Naslov članka. Naziv časopisa. Broj časopisa, strana. Tomović, N. (2018). Nauka i kultura u Osmanskom carstvu u vrijeme sultana Mehmeda Fatiha. Almanah. 77-78, 107-114. - Rad iz zbornika Prezime. I. (godina). Naslov rada. U Naziv zbornika (strana). Mesto izdavanja: Izdavač. Baćićanin. F. (2017). Arebica, modificirano arapsko pismo u viševjekovnoj upotrebi kod nas. U Novopazarski zbornik 40 (117-128). Novi Pazar: Muzej „Ras“. - Rad u okviru knjige Prezime. I. (godina). Naslov rada. U I. Prezime Naslov knjige (strana). Mesto izdavanja: Izdavač. Salković. A. (2008). Bilješke o povjesnom kontekstu u koji je smještena radnja romana “Čanakkale” Mehmeda Niyazia Ozdemira. U M. N. Ozdemir Čanakkale (610-630). Sarajevo: Tugra. 294 Uputstvo za pripremu radova

- Članak u novinama Prezime. I. (datum i godina). Naslov članka. Naslov novine, broj, strana. Brodel. F. (15. septembar 1993). Turska veličina: od Male Azije do Balkana. Književne novine, br. 870, str. 9. - Rad sa interneta Prezime. I. (godina). Naslov rada. Preuzeto datum i godina sa: internet adresa. Gušić. B. (2017). Prof. dr. Mehmed Slezović, akademski slikar: Znači uvek je u početku linija. Preuzeto 23. oktobra 2017. sa: https://bedrudingusic.wordpress. com/2017/06/08.

Detaljan način bibliografskog opisa citirane literature dat je i na sajtu Muzeja „Ras“ Novi Pazar: www.muzejnp.rs.

Na ovaj način uređene radove slati u Word formatu na adresu Muzeja i Novopazarskog zbornika [email protected] i muzejras@gmail. com (obavezno na obe adrese).

Redakcija Novopazarskog zbornika

CIP — Kаталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

93/94 НОВОПАЗАРСКИ зборник = Novopazarski zbornik / уредник Фуад Баћићанин. - Год. 1, бр. 1 (1977)- . - Нови Пазар : Mузеј “Рас”, 1977- (Ужице : Графичар). - 24 cm

Годишње. - Наслов и текст ћир. и лат. ISSN 0351-3017 = Новопазарски зборник COBISS.SR-ID 3463170

Štampanje Štampanje Novopazarskog zbornika 41 Novopazarskog zbornika 41 UDK 93/94 ISSN 0351-3017 2018. UDK 93/94 ISSN 0351-3017 2018. finansijski je podržao finansijski je podržao 41 41 Grad Novi Pazar Grad Novi Pazar NOVOPAZARSKI NOVOPAZARSKI ZBORNIK ZBORNIK 41 41 NOVOPAZARSKI ZBORNIK NOVOPAZARSKI ZBORNIK NOVOPAZARSKI

Dizajn korica: muzejnp.rs Dizajn korica: muzejnp.rs Edin Nikšić & Samir Jejna Edin Nikšić & Samir Jejna