T R a N S K R I P T Radius Krivine - PATEM Karavan Platforma Za Poticanje PATEM Zajednice

ПАТЕМ - Друштво со ограничена одговорност / Весна Дунимаглоска, Ѓорѓи Крстески и Станко Павлески PATEM /PUTEM/ – Društvo s ograničenom odgovornošću / Vesna Dunimagloska, Gjorgji Krsteski i Stanko Pavleski ______/ / /

Радиус на кривината - ПАТЕМ караван Платформа за негување на ПАTEM заедница Т Р А Н С К Р И П Т T R A N S K R I P T Radius krivine - PATEM karavan Platforma za poticanje PATEM zajednice

ПАТЕМ / PATEM 2017

Приредил: Герил Брутски / Priredio: Geril Brutski

Радиус на кривината - ПАТЕМ караван Платформа за негување на ПАTEM заедница

Љубопитството на ПАТЕМ за 2017., наспроти растргнатоста на живеењето политичност, како доминантна слика на локалниот и глобалниот општествен амбиент, го концептуализира во платформа за негување на ПАТЕМ заедница, во форма на партиципативно дело - со цел иницијативата за уметничкиот чин да ја побара низ патувачка “on the road” потрага, споделување на искуства, дружење и уметничко живеење, низ (не) формални еднодневни или неколку часовни разговори, со кафе / чај / пиво, договорени како (не) официјални попатни средби со автори или групи во нивното место на живеење. Со тоа ПАТЕМ сака да ја надпростори и провери идејата за субјективното доживување на овој вид уметнички искуства. Својствено уметничкиот концепт на создавање, Патемци: Весна Дунимаглоска, Ѓорѓи Крстески и Станко Павлески, каравански ќе тргнат во доистражување на ним блиски уметнички состојби и автори на територијата на поранешна Југославија, што манифестирале/ат идејни концепти за уметноста и животот како едно, своевидно испровоцирани од категоријата на границите, историјата, системите и идеологијата, што во опшеството, што во уметноста. Дали самостојно или во група, тие носат радикални одлуки за егзистенцијално изместување од урбанитетот на живеењето или, пак, институционалната комоција и паралелно градат/воспоставуваат самоoдржливост на поинаква филозофија на живеење и естетичкост на практиката и теоријата во уметноста, дотолку што некои од нив и луцидно се впуштаат во самоизградба на свој сопствен музеј или резиденции во рамките на своето живеалиште или, пак, креираат виртуелни институции, утописки нудејќи го и поигрувајќи си со индивидуализмот како реално остварлив чин. Патемци, лице в лице со колегите, а над толкувањето на колективната меморија на историјата и на историјата на уметноста, кажаното и прераскажаното, во контекст на читањето и препрочитувањето на историските факти, го иницираат партиципативното дело Радиус на кривината - ПАТЕМ караван. Сето тоа видено низ интертекстуалноста, интермедијалноста и интердисциплинарноста на користените документи од остварената комуникација, во форма на текст, фотографија, видео - аудио материјал и друг вид на однапред (не) планирани форми на креативно бележење на содржини, искуства, случки и настани од специфичните состојби во уметноста на овие простори. Во договорените караван средби со планираните автори, Патемци иницираат заедничко неколкучасовно дружење и размена на искуства, не нарушувајќи го нивното секојдневие, а онолку колку што времето им дозволува, во име на уметноста.

Учесници: Божидар Мандиќ (Породица бистрих потока, Брезовица, Горњи Милановац); Зоран Поповиќ, Неша Париповиќ, Селман Тртовац, Иван Петровиќ, Уна Поповиќ, Арион Асллани, Владан Јеремиќ, Рена Редл, Драган Петровиќ и Драгана Николетиќ. Контактирани: Мишко Шуваковиќ, Ера Миливојевиќ, Мирослав Кариќ и Боба Мирјана Стојадиновиќ (Белград, Србија); Слободан Тишма, Бора Виторац и Драгољуб Павлов, Светлана Младенов, Сања Којиќ Младенов, Бранка Ќурчиќ. Контактирани: Мирослав Мандиќ, Славко Богдановиќ, Никола Џафо, Драган Матиќ и Живко Грозданиќ Гера (Нови Сад и Вршац, Војводина, Србија); POPUP Осијек: Владимир Фрелих и Ана Петрович (Осијек, Хрватска); Ателјеа Житњак: Борис Грејнер, Алем Коркут, Предраг Павиќ и Фране Рогиќ. Контактирани: Ката Мијатовиќ, Зоран Павелиќ, Горан Трбуљак, Сања Ивековиќ, Далибор Мартинис, Борис Цвјетановиќ, Јасенко Расол и Игор Кудуз (Загреб, Хрватска); Контактиран: Марко Погачник (Група ОХО, Шемпас, Словенија); Бранко Церовац, Славен Тољ и Давор Дундара (Ријека, Хрватска); Студио Голо Брдо: Томислав Брајновиќ (Ровињ, Хрватска); Јусуф Хаџифејзовиќ (Галерија на современата уметност Чарлама, Сарајево, Босна и Херцеговина); контактирани: Павле Пејовиќ, Јелена Томашевиќ и Петар Ќуковиќ (Подгорица, Ада Бојана, Црна Гора)

3 Radijus krivine - PATEM karavan Platforma za poticanje PATEM zajednice

Radoznalost Patem-a za 2017. u odnosu na razorenost života politizacijom kao dominantne slike lokalnog i globalnog ambijenta, koncipira u platformu za poticanje PATEM zajednice, u formi participativnog rada - s ciljem da inicijativu umjetničkog čina potraži kroz putujuću "on the road" avanturu, razmjenom iskustava, druženjem i umjetničkim življenjem kao i (ne) formalnim jednodnevnim ili višesatnim razgovorima uz kavu / čaj / pivo, dogovorenim kao (ne) zvaničnim usputnim susretima s autorima ili skupinama u njihovom mjestu prebivališta. Time Patem želi nadprostoriti i provjeriti ideju o subjektivnom doživljaju ove vrste umjetničkog iskustva. Inherentno umjetničkom konceptu stvaranja, Patemci: Vesna Dunimagloski, Ǵorǵi Krsteski, Stanka Pavleski, karavanski će se kretati u daljnjim istraživanjima njima bliskim umjetničkim iskustvima i autorima na području bivše Jugoslavije, koji su manifestirali idejne koncepte o umjetnosti i životu kao jednom, svojevrstno izazvani kategorijom granica, povijesti, sistema i ideologije (kako u društvu, tako i u umjetnosti). Bilo sami ili u skupini, oni donose radikalne odluke o egzistencijalnom pomicanju od urbaniteta življenja ili institucionalne udobnosti i paralelno grade / uspostavljaju samoodrživost drugačije filozofije života i estetičkost umjetničke prakse i teorije, a neki od njih vješto su ušli i u samopodizanje svog muzeja ili rezidencija u okviru svojih staništa ili su stvorili virtualne institucije, utopijski ih nudeći i poigravajući se sa individualizmom kao realno ostvarljivim. Patemci, licem u lice s kolegama, a iznad tumačenja kolektivnog sjećanja povijesti i povijesti umjetnosti, izrečenog i prepričanog, u kontekstu čitanja / prepročitavanja povijesnih činjenica, pokreću participativni rad Radijus krivine - Patem karavan. Sve to viđeno kroz intertekstualnost, intermedialnost i interdisciplinarnost korištenih dokumenata ostvarene komunikacije, u obliku teksta, fotografija, video – audio zapisa i drugih vrsta unaprijed (ne) planiranih oblicima kreativnog pribeležavanja sadržaja, iskustava, slučaja i događaja iz specifičnih situacija u umjetnosti sa ovog regiona. U dogovorenim karavan susretima s planiranim autorima Patemci iniciraju zajedničko višesatno druženje i razmjenu iskustava, ne narušavajući njihov svakodnevni život, onoliko koliko im vrijeme dozvoljava, u ime umjetnosti.

Učesnici: Božidar Mandić (Porodica bistgih potoka, Brezovica, Gornji Milanovac, Srbija); Zoran Popović, Neša Paripović, Selman Trtovac, Ivan Petrović, Una Popović, Arion Asllani, Vladan Jeremić, Rena Redl, Dragan Petrović и Dragana Nikoletić. Kontaktirani: Misko Šuvaković, Era Milivoević, Miroslav Karić i Boba Mirjana Stojadinović (Beograd, Srbija); Slobodan Tišma, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov, Svetlana Mladenov, Sanja Kojić Mladenov, Branka Ćurčić. Kontaktirani: Miroslav Mandić, Slavko Bogdanović, Nikola Dzafo, Dragan Matić и Zivko Grozdanić Gera (Novi Sad i Vršac, Vojvodina, Srbija); POPUP Osijek: Vladimir Frelih i и Ana Petrovič (Osijek, Hrvatska); Atelijer Žitnjak: Boris Grejner, Alem Korkut, Predrag Pavić Frane Rogić. Kontaktirani: Kata Mijatović, Zoran Pavelić, Goran Trbuljak, Sanja Iveković, Dalibor Martinis, Boris Cvjetanović, Jasenko Rasol i Igor Kuduz (Zagreb, Hrvatska); Kontaktirani: Marko Pogačnik (Grupa OHO, Šempas, Slovenija); Branko Cerovac, Slaven Tolj i Davor Dundara (Rijeka, Hrvatska); Studio Golo Brdo: Tomislav Brajnović (Rovinj, Hrvatska); Jusuf Hadzifejzović (Galerija suvremene umjetnosti Čarlama, Sarajevo, Bosna i Hercegovina); kontaktirani: Pavle Pejović, Jelena Tomašević i Petar Ćuković (Podgorica, Ada Bojana, Crna Gora)

4 Brezovica, 08 – 09.09.2017

Susret sa Bozhidarom Mandichem, osnivachem umetnichke komune Porodica bistrih potoka (1977), Brezovica, Gornji Milanovac, Srbija, 8-og septembra oko podne, gde i prespavali, pa sledekjeg dana krenuli za Beograd.

Bozhidar – … Ni ja smem da ga pitam…, jer on je autoritet, akademik… Al znash shta, jer on nema dece i on me drzhi ko njegovo dete. Inache, on kad drzhi predavanje, dve hiljade ljudi ga slusha. Otisho je u hrishkjanstvo…, svi, svi idu kod njega, i konsultuju se… Stanko – A koji mu je background, misim, obrazovni? Bozhidar – Jung, Jung, ko terapeut, ali vrhunski, kod njega se svi leche. I svi ga poshtuju, svi ga cene. I shta Vladeta kazhe, tako je! Chuj, ako ja kazhem bolje od Vladeta, to ne vredi nishta, jer nemam status! Stanko – Kako si rekao? Bozhidar - Vladeta Jerotikj, Mi ga zovemo Eeerotikj! Hahaha Ali zashto? On je predivan chovek. … Pre podne prichamo o religiji, posle podne o sebi. … Ali, shta hokju da kazhem, moj…, moj, moj concept je ni sa kim da se svagjam. Okju da sprechim rat u sebi. Ja jedini imam problem sa zhenama. Imao sam…, Jel mogu…, dva momenata? Gjorgji – hahaha… I ja isto imam problem sa zhenama. Bozhidar – I ti isto! Brateee! Gjorgji – ha, ha, ha…, hahaha…. Haaa ha Vesna – I ja imam problem sa zhenama. hahaha Bozhidar – I ti isto! Vesna – Ova zhena koju nosim jako je povredljiva. hahaha Bozhidar – Vidi…, ja sam imo preko stochetrdeset zhena…, ali tri zhene su dugo zhivele samnom. Srtashno volim zhene. Kazhe Biljana Cincarevikj, to je poznata slikarka u Njujorku, ovaj, kazhe nisam videla choveka koji vishe voli zhene od tebe. I nisam videla choveka koji vishe pichi! zhene od tebe. I ona me jako… Stanko - … Jel mlada Cincarevikjka? Hahaha Bozhidar – Nije! Ali se pichi kad god hokje. Vesna, Stanko – hahaha haha ha Bozhidar – Samo malo josh… Strashno volim zhene! I sve me uche… Evo sad, sad pre jedno 6-7 meseci imao sam pre jednu, predivnu jednu i… Stanko – Jel puno patish Bozho, mozhda? Bozhidar – Patim ko konj! Priznajem! Jel ti ne patish? Ajmo uveche o patnji…, momci!?. Stanko – Patim, kako da ne! Od patnje. Bozhidar … Ja Patim ko konj! Ja kad nemam orgazam i ekstazu ja umirem. Stanko – Ja ne patim tolko kao Gjole, ali patim, patim! Gjorgji – ha, ha, ha…, hahaha…. Haaa ha Vesna - Jer patnja je uvek vezana za bol, a bol… Stanko – A Gjole, dobro, vidi sega…, dobro, izvini molimte! Gjorgji – Ne, ne…, ja…, naviknat sum da patim. Bozhidar - … Strpite se, sakjemo jesti. Divni ste! Hvala vam. Divni ste! Vidi ovo…, pravimo jednu pretstavu, zove se Intima. Koja…, moja glumica..., (ustaje i pleshkje rukama) Stanko – Ne, ne…, ne dozvoljavamo ustajanje. Ne, ne, ne! Bozhidar - … Al hokju da vas ugostim da jedete…, jel mi kad dogjemo u Makedoniji jedemo sedam

5 puta dnevno. Ja imam jednog prijatelja, kako se zove…, on je folk muzichar…, Stefche, Stevcheее, ne mogu sad prezimena da se setim. I on dolazio ovde, i vidi, vidi… Stanko – Znam na koga mislish, al…, al i ja dal kju da se setim? Stefche, Stefche, znam, znam, znam… (prisechajukji se kasnije da se sigurno misli na Ansambal Stefche Stojkovski) Bozhidar – E, kad nas goste u Skoplju…, to je perverzija! … Ja to volim! To je zhivot. … Ali ta intima pochinje…, moja glumica istrchi na scenu i viche… (ustaje i pleshkje rukama) Moje ime, Nemam Intime! Moje prezime, Jebi Me! Jebi Me! Jebi Me! Ima glaschinu iz dushe, i onda, misim…, jebi me! jebi me! jebi me! Ba,ba,bam! A ima jedan song, ide ovako – (hvata ritam lupajukji na stolu) Mamicu vam ga nabijem, mamicu vam ga nabijem! I volim chovekaaa, koga je stvorio bog. Mamicu vam ga nabijem, mamicu vam ga nabijem! I volim chovekaaa, koga je stvorio boool! Ja patim ko…, ja se zovem Bozhidar, hipokoristiku mi je Boshko, a zovu me Bol, a bol je na Sanskritu bog. Strashno! Jedino me zhene ubijaju, deca me obozhavaju, ludaci, intelektualci… Znate ko me jako ceni? Kriminalci! … (pleshkje rukama) … Pazi, ja Dzindzikja znam malo, al njegova zhena je zhivela samnom u komunnni, Ruzhica Dzindzikj. Nikad ne ishtem nishta od nje, oni su…, kad ona mene vidi, ona mene poljubi u ruku. Jer ona klinka, josh mlagja je bila od mene. … Kad vidish ove politichare…, auaaa…, auaaa…, a njen muzh premijer, jebiga! Nije bitno! U svakom sluchaju kriminalci me obozhavaju. Evo, imali smo Shumes ovde, i doshao neki tip, pazi, sto ljudi dogje…, kad je odlazio, kazhe, evo, ja sam Sima Robija. (?) Shta god ti treba, pare, pikje, klopu, sta god… Stanko – Ma ima ih i u Skoplju, ovaj… Bozhidar – Nisam to video u zhivotu, pazi, ovo je za mene zhivot, nemoj te se ljutiti…, jedino ko me jebe to su zhene. (lupajukji po stolu, glasno se slatko smije) Jer mogu da se ispovedam? Vesna – Pa zato shto ih povregjujete. Bozhidar – Neeeee! Znash zashto?... Stanko – Sima Robija je internacionalac. Poshto prichju ga i u Skoplju. Hahaha Bozhidar – Nemam pojma. Ne, ne, kazhu da je veliki kriminalac! Doshao je jednom da ovde gleda okolo…, ovaj, jer ja ovo nisam video u zhivotu... Pazi, ja sam njega upoznao tik, prije odlasku, jer sto ljudi ne mozhesh kontrolisati… Stanko - … Ne, ne vole me kriminalci, al… Bozhidar - … Znash u chemu je problem? Ja imam znanja o nevinosti, i to njih ubija. Chim me vide, onda hokju da me ubiju. Jer ovde dolaze zhene…, i odma se svagjju samnom i odma se jebu. … (Svi se gaze od smjeha) Ne, stvarno, to je strava! To je Uzhas! A ja samo zhelim da nagjem neznu zhenu. Nezhnu zhenu kao shto sam ja nezhan. Razumete?! To je jedini problem koji imam u zhivotu. Stanko – Ja te kao mushkarac razumem, ovaj… Bozhidar – Da, da, al Vesna ne razume. (smiju se svi) Gjorgji – A ja sam neshto slichan tu, da… Bozhidar – Ej, vidi, nema zhenu koju nisam odigo tri i pol…, sad sam imao jednu veliku ljubav, ubila me je! Sad, ej!... Ne, ne, nemam pojma. Sedam meseci pre…, to je kjerkina prijateljica, ej! Ne znam shta da radim, sad mi je zhao i kjerke i… Na primer, samo shto se nismo poubijali pre petnaest dana. Samo se obrnulo… Rotacija, ambivalencija, to je prouchavala…, nije ni to bitno! Gjorgji – Bitno e vo mojava bliska prikazna…, shto mi se dogodilo… Stanko – Ne, ne, zaljubljiv je, zaljubljivvv, Gjoko jeee, zaljubljiv. hahaha Gjorgji – ha, ha, ha…, hahaha…. Haaa ha Bozhidar – Ja zhivim, ej…,vidi, vidi, znash, nije li strashno, ili monogamno ili promiskuitetno? I ja sam u zadnjem…, jer se ne ljutite?... Mogu da pricham?…

6 Svi mi – Slobodno, slobodno…, ma daj molim te…, vidi sad?!… Bozhidar - … Spavao sa dvanaest zhena, i to klinke, dvadeset i dve godine, triest chetiri, dvaest devet i ovo…, i chim pojebem…, samo sam imao jednu novosagjanku koja me ubila… Pazi, ona ne zasluzhuje to, al mi navukla mi je emociju, ne vredi…, ja imam seksualnu…, verujte, ne da se hvalim, ja imam energiju, mushka energija, ja i kad pricham…, oni se zaljubljuju. Al moj brat…, (Miroslav Mandikj) al vidi shta on radi, on samo sabija zhene, i sve su odushevljeni. Njega izdrzhava 36 zhena i Vladimir Macura, jer znate ko je Macura? Ima muzej…, on ga izdrzhava, i vidi, vidi kako ga izdrzhava, da mu vekj 6-7 godina 200 eura na mesec, jedna zhena mu daje 300 funti, to je nasha snnnaja, koja nekje da ga vidi…, on samo jebe zhene, i sve su odushevljene. Ja svaku zhenu odignem, i svaka me jebe. Najgora…, ova sad novosagjanka, snjom sam prichao, nisam verovao da je takav. Stanko – E sad verujem da je Miroslav bog. Bozhidar – On je bog, stvarno, total…, ej, ej, to ne mozhete da verijete, on ima harizmu, a znam samo dva choveka…, to je Laza Stojanovikj i on, Tita nisam upoznao… Stanko – A bio je, bio jeee! Bozhidar – Ne, ne, ne, pazi, vidi, ovo, nasheg prijatelja otac je bio premijer vlade Srbije, i kazhe njegova majka, kad god smo plesali snjim, on je samo za sise, ovako…, ejjj, za sise, jebiga…, chuj, shto kazhe gospogja Arsikj, po stari Zagorski obichaj, da dama koja igra s mushkarcem poturi prst…, samo da uzhiva, pa njemu ne treba, jel to je…, postoje ljudi koje uzimaju i koji…, ja zhenama samo dajem, i svaka me jebe. Moj burazeru, samo uzima! i… Jel vidite ovo, ovde preko puta mene zhivi filmski producent Cheda Blazhikj. Ja sam mu ispricho o mom bratu zhena. I bila nam je, skoro, snaja iz Londona, to je ta Vesna, koji svi mi obozhavamo. Zamislite kolko je obozhava ej, moja mama, bozheee…, kazhe, ako imash koji dinar vishka, daj Vesni, jer ona ceo zhivot izdrzhava tvog brata. Stanko – Al to nije razlog da ne nazdravimo, jel? (Tikveshka loza sa kojom smo ga isposhtovali) Bozhidar – Ajmo! …Ej, bila je ona ovde, bila je ovde sa novinarkom kulture Studija B-e Nadom Petronijevikj. … I taj Cheda Blazhikj kazhe, izvinite gospogjo, meni je Boshko prichao da vi izdrzhavate od ’92-ge njegovog brata. … A ona, derukji se, pa naravno da ga izdrzhavam ovakvog!!! Kazhe taj filmski producent, znam Sofiju Loren…, nikad ovo nisam dozhiveo u zhivotu. I on samo i uzima parte, nekje da je vidi. Znash zashto? Ona ga je izdala. Oni su krenuli sa spomenika Vilijama Blejka zajedno da hodaju deset godina, i posle dvesta metara, prichala je moja snaja, to je moja snajaaa! E, al se usrala i stala. On je samo pogledao, prezreee, i nastavi. I nekje da je vidi. Ona svake nedelje ide u Londonsku crkvu, moli se za njega…, i shalje mu 300 funti. Pare uzima, nju nekje da vidi! Pazi, i zvala ga je pre osam meseci, kazhe, Miroslave, ovde Vesna, i ovo i ono…, odvojila sam sedam hiljada funti da napravimo ono… Kazhe on, ni sluchajno to da radish!!! Ubikju te, mamu ti…!!! To da nisi radila!!! Kad ja objavim monografiju, mozhesh ti sutra… Ona kazhe, u pichku mater, bacim kofere, poshto nije hteo u stan da je primi…, i opet mu shalje po 300 eura…, u pichku… Ej! E ja imam samo problem sa zhenama… Vesna – hahaha ha Bozhidar – Volim ih strava, i ubijam! Ubijam! I to, josh, sam ukapirao… Stanko – Ti se lepo, ustvari, obrakjash, ovaj…, Gjorgju. (smiju se) Bozhidar – Ajde, vidi, mozhemo li da pomognemo jednom drugome… Gjorgji – Pa ne znam. Ja ne znam kako sam sebi da pomognem, a kamo li drugome. Hahaha Bozhidar – Pa i ja ne znam!... Zovem Jerotikja! To je struchnjak. Reko, Vladeta, Orfej, samo shto se nisam pupio! A chuj njega, ha, ha, ha, devedeset pet godina! Bozhidare, najslagja patnja, chutiteee, idemo dalje. Reko, Vladeta…, pazi, nije bitno, evo , to je moja… Vesna – Kako treba biti zhena da bi se mushkarac zaljubio u nju? Bozhidar – Evo ja…, mekana, nezhna, da recitira i da hokje da ide zajedno. Kazhe…

7 Stanko - … Ne treba biti zhena, zapravo. hahaha Bozhidar – Da, zhena, zhena…, e mangupi… (smiju se svi veselo) …Ova zhena, ja sam se zaljubio u nju…, prvo je bila samo zhena, onda je samo postala kurva. Crnogorka, i sad sam pocheo da prouchavam Crnogorsku kul…, jer se svi kurche i samo seru!... Vesna – Ali kasnije si se zaljubio, nakon toga, kad se okrenula… Bozhidar - Ne, ne, ne, ne, odmah sam se…, znash shta, mangup, frajer, zajebaje se, lepa je, josh pichi… (pleshkje rukama) I ja sam i rekao, strashno mi se to svigja, samo nemoj da si protiv mene. Megjutim u zadnjih trideset dana je pochela protiv mene… Vesna – I dalje je krenula ljubav velika… Bozhidar – Ne, ne, ne, ne, nekju da je vidim! Stanko – Tad je otishlo sve u kurac! Gjorgji – Ha, ha, ha…, hahaha…. Haaa, ha Bozhidar - Ne, ne, ne, samo shto se nismo ubili! Da, al vidi shta je najbitnije, shta sam ja shvatio, recimo, ta moja prva zhena, to je nezhna, to je nevina, to je recepcija, to je afirmacija mushkarca…, kao kad muskarac kazhe, evo, recimo, ja volim Dishana, ti kazhesh, naravno, ok! (pleshkje rukama), ovako mi se dizhe! Razumesh! A ti kazhesh, volim Dishana, ona kazhe, ma to je budala! A pitash, pa ti znash ko je Dishan? Ona, ma ne znam , al to je budala! … Kurijatida, penis na penis. Ja mislim da je najvekji problem danas mushko – zhenski nesporazum i tragedija svih… Ovde dolaze zhene, mushkarcima se ne dizhe kita. Dolaze mushkarci, ej, zhene frigi. I pazi, to je strava, molim vas se ne ljutite! Ovde se samo pricha o mushko – zhenskim odnosima. Ja dok sam zhiveo sa zhenom, to nisam znao, meni je zhena dizala kitu na triest metara, kao prvo, zato shto je zhena. Ona je i sad zhena, pazi, ona je dozhivela neki slom, umrela je od tad, otishla na neku sahranu i ostavila me, posle sahrane. Stanko – Neverovatno iskustvo! Bozhidar – Ali sad, ima shezdeset chetiri, samo pricha i smeje se! Megjutim ja, vishe, ovako da kuvam… Ne mogu, neshto se slomilo… Ja jebem sve zhivo. Razumesh! Drugu zhenu, ona mi je ljubavnica. Trekju ne vigjam, al kad se vidimo, po jedan put… Ali tu prvu ne mogu u opshte, a strashno je dobra, jedino shto veze nema vishe. Samo pricha o sebi, vishe nije to…, vidi, shta je najvazhnije, ako smem, Vesna, da budesh rashirena, da falus mozhe da ugje u auru, a onda i u vaginu, a onda u erotsku konstrukciju…, a danas su zhene kurac. Ova devojka, skojom sam se spichio sad, vish, dok je bila pichka, bilo je dobro, kad je izvadila kurac, da se poubijamo!!! Stanko – Nekju valjda da jebem ovu, ovog! hahaha Bozhidar - Nisam ja lud, da ona… Ne, ne, dal me razumesh Vesna? Evo, nemash ni dete ni…, vidi ej! Kazhe Kami - nemoj me pratiti, mozhda kju te loshe volje, nemoj ikji ispred mene, losh sam pratioc, idi uz mene, da se borimo protiv egzistencije. Apsurdno! Shta sad zhene…, takva kurat, ne dolazi u obzir…, (pleshkje rukama) da ne govorim da sve imitiraju porno filmove, ja to nisam znao, poshto ne pratim. Jel mogu sad jednu scenu iz ovog vesterna i ovo, sve mlade…, malo ti se digne, pa sedne na tebe, i vidi sad ovo, vidi ovo…, (sochno pokaziva pantomima seks scena) sve ovako, a jebote, jedna, druga, trekja, shta je ovooo?… I ja razgovaram s mojim…, jebote, pa nisu normalne, kazhem, oni imitiraju porno filmove, neee dozhivljavajjju. Vesna – Da, da, a i mushkarci to rade. Bozhidar – Pa i mushkarci, isto! Ej, i vidi, treba svima jebati mateeer, vratiti se intimi. Vratiti se emoc…, jebanje jeee pre svega muzika, to dolazi iz dusheee. Mene je zhena ta, prvo je govorila, kazhe, izvuko si mi duuushu kroz klitoris. Razumesh, znachi, jebanje je dushevna poriv…, nije bitno! U svakom sluchaju… Vesna – A, izvinite shto vas prekidam… Bozhidar – Nishta.

8 Vesna – Ovako, kad ve neko pita…, najvekja ljubav…, jel postoji to? Nakon nekog dugog vremena… Bozhidar – Ne znam! Vidi, ja sam imao tri velike ljubaviii i sto pedeset efemernih. Isto, samo shto je pitanje trajanja. Ja svaku zhenu…, ja imam glumicu, znash, kad ona kazhe, Boshko, u dupe kju te poljubitiii, ona mene grli…, shta si sve jebo, hvala tiii! Razumesh, kazhe, jebo si spremachice, jebo si…, ja ni jednu zhenu nisam hteo da povredim. Razumesh, znachi, i to je ljubav! Proveo sam sedam sati snjom, isto kao sa onom od petnaest godina. Ja sam takav. E sad vidi, zajeban je zhivot, u pichku materin…, ja se samo zaljubljujem. Razumesh, misim, ovaj, zajeban je, shto…, to je jedno pitanje…, u pichku mater, al mene boli dupe. Ali u svakom sluchaju efemeran. Ja imam shezdeset shest, znachi, pre jedno dvaes dana sam se rasturio sa jednom zhenom, dosta je bila i lepa i fina, mogli smo… Dvaput je bila ovde, samo shto se nismo poubijali. Prvi put sam osetio monstruozni trans dozhivljaj. Ne mozhesh da joj objasnish! Ako ovo mene boli, nemoj da dirash. Ta to nije problem, uopshte, ja nishta ne radim… Al ja tebe da uvredim…, ja i nemam problem…, al ona Crnogorka, da je ona, da je ona glavna! Ona mene mozhe da udari shamar, a ja njoj ne mozhem! (pleshkje rukama) To nisam dozhiveo! Vesna – hahahah Stanko – Bozho, kao ovi iz Bitolja. Pa Vesna je… Bozhidar – Pa ne znam ko je… Al vidi Vesna, evo recimo, ja imam kjerku, druga moja kjerka je imala dve velike veze, jedna s visokim policajcem, druga s kriminalcem. …Ona se vezuje…, je odgajana, ode u nezhnost…, i vidi, vishe nesme sustati…, ima stavche, ima kova, oba muzha su joj kupili…, a i vole je muzhevi, ne sme vishe sustati, ima tridrset devet, ne sme se usedeliti. Kazhem, Aja, jebi se… Jebote, ja jebem bar svaki drugi dan, u pichku mater, nagjem ovo – ono, znash, to je zhiiivot! Ali jeste i patnja, jeste, al vidi, bolje je to nego da sam… Ona vekj pet godina nema mushkarca. Plashi se. Kazhe, Boshko, zadali su mi bol, ne smem da se usudim. E sad ja ne smem puno da i sugerishem, da ne bi je…, reko, Aja, bata Bole jebe sve zhivo. … A ona, ma naravno, samo jebi te klinke, nemoj te babe da jebesh! hahaha Podrzhava me kjerka, dok starija me grdi, Boshko, nemoj da mi jebesh te klinke, da se ja sramotim. Hahaha Ali vidi, bez erosa nema ni duhovnosti, nema ni ljubavi. Takav ti je zhivot, jebote bre, glej, kako to popovi jebu zhene, ajjjj, prvo ih grde, onda na rehabilitaciju…, pazi, chim se ne jebu zhene, se razboooljevaju. Pazi, Enriko Josif, veliki kompozitor, to je bio jedan od mojih najboljih prijatelja, kazhe, bog je to urezao u chula, nemojte da se zezate, to nije zezanje! Chulo! Ja ne razdvajam strast od duhovnosti. Kod mene, al da budem iskren, patim ko konj! I radujem se ko konj! Ekstaza i patnja. Stanko – Jel, mozhemo Bozho josh po jednu, ovaj…?! Bozhidar – I ja. Mozhemmmo! A oni kje da rade sad…, ne ljutite se, hvala vam shto smo se upoznali, hvala vam! (nazdravljuju ustajukji, veselo, kucajukji se chashicama u slavi susreta) Stanko – Pa tako treba, jel, kako valja i dolikuje. Vesna – Jel mozhemo da napravimo neku salatu, uz ovoga? Bozhidar – Sakjemo mi…, al chekaj, jel mogu da ispricham…? Zashto pijem? Kavka nije pio, al je govorijo, mora da napunish chashu, ako ne napunish ukji kje demonnni! Demoni! Demoni! Ej, hvala vam! Vidi, evo recimo, divni ste i hvala vam. Trpite vi mene, da izdrzhimo… Vesna – Dokle, videkjemo? Bozhidar – Daaa! Ali Vesna, daj ovo… Al vidi, ja sam imao koitusa i kojitusa, ja bi volio i vi mladi, i vishe volio vi nego ja. Ja sam se najebo! Razumesh! Ja mislim da jebanje je na sanskritu Lub-lja, spajanje. Ej, kad jebesh, bog si. U orgazmu je najdireknije prisustvo boga. Vekje nego u crkvi, vekje nego u svetom tekstu. To je moj stav, ko shta hokje nek kazhe. Stanko – to nije daleko i od staroslovenskog – ljub-lja. Bozhidar – Da, bravo. To nisam znao, bravo. Ljub-lja, recimo, na sanskritu, znachi ja, recimo, ja kad

9 dva dana nemam kontakt sa zhenom, jer meni je najljepshi dodir, jer dodir je komunikacija bez konflikta. Vilhelm Rajh je govorio, kad se dodirne mushka i zhenska kozha spusti se orgonski oblak. Kakvo je to…, razumesh? Jebiga, ja tako zhivim, jebiga, strastno, spiritualno, misim da sam dozhiveo…, jel mogu da se ispovedam? Visoke eterichke kontakte, znachi bog, direktno. Ja nisam bog, moj brat jeste bog! A jeste, ja imam kontakt s bogom. I dozhiveo sam prosvetljenje u chetrnaestoj godini, u kragji, kad sam krao, u jednu samouslugu jednoj, dozhiveo sam sa jednim inspektorom, koji me je toliko ljubazno, to sve razreshio, da sam ja video svetlost, jer sam sebi rekao, ti lazhesh i kradesh! Sebi to! Video sam oblak i ja sam od tad sasvim drugi chovek. I sve shto radim, radim iz tog oblaka. Znachi, ne zanima me istorija umetnosti, ne zanima me teorija knizhevnosti, ne zanima me balega. Sve me to zanima! Ali sve! Jer svetlost znachi svo-tlo, svugde sve. Svetlost je moja osnovna inspiracija. Recimo Nikola Tesla, on kazhe, da je najvekja energija u kosmosu, to je svetlost i rech. Koji kje ti kurac zhivot, jebote, ako…, (pleshkje rukama) ali, da budem iskren, nova patnja, i ako uveche hokjete da prichamo o patnji, tendenciozno, tendenciozno, ovo je josh uvertira… (smiju se) Ali ja strahno uchim mlade, jebi, ej, spajajte se! Ajde Gjorgje i ti, ispovedi se! Stanko – Eto to, svako od ove ekipe, ovaj, ima da se ispoveda… Gjorgji - … Imam mnogo zhene iza sebe, zhene sa kjima sam zhiveo po nekoliko godina, al nisam stigao da se udam i da stvaram… Stanko – Pa uda, udakjesh se. ha, ha Bozhidar – Jer bi voleo da imash dece? Gjorgji – Pa ne znam vishe dali bi voleo. Bozhidar -… Volio bi! Aaa haaa! Kad kazhesh…, Volio bi! hahaha A volio bi da imash zhenu koja te prati? Vidi, Talmud, Talmud kazhe, mushkarac ide prvi, zhena ga prati, ako je obrnuto urushe se temelji svemira. I gde god idu, ide mushkarac pa zhena. … Samousluga, mi smo ovde eksperimentisali, ovde dolazi jedna profesorka… Stanko – Mi stalno Vesnu, ovaj, stavljamo u tu situaciju. I ona, ona ulazi, pa ja i Gjoko, misim, ovaj. Tako da Talmud nam je blizhi. Vesna – Ja stalno samo menjam uloge. Bozhidar – Vidi, ovde dolazi jedna profesorka, ona dovodi studente psihologije. Inache, voli Umetnost, psihologije predmetne. I dolaze mlade studentkinje i tako. I onda ja dovedem prijatelje, mada me ona moli, nema jebanja tri dana. Al i ja isto poshtujem, jel me ona isplati i tako dalje. Ali znash, kazhe, Bozhidare molimte, nema jebanja sa studentkinjama, tako da, naravno, kad ona ode na spavanje… hehehe Stanko – Nema jebanja sa studenkinje, al sad, tu i profesorka i… Vesna – Kad reshite da ne spavate, da tako zaragjujete. hahaha Bozhidar - Ali vidi, ja sam drolja. Drolja!!! Ali vidi, ja sebe volim takvog, jesam drolja, nema potrebe… Ej, veruj mi, ubi me dobrota. Jer dobrota je jacha od heroina. Al vidite ovo, u svakom sluchaju, ta profesorka dovodi…, I tako dalje…, nema jebanja, ponekad ako se desi i tako dalje, i, i, i…, i sad sam se izgubio za prvi put…, uuu, uf…, Vesna – Da vam plati da to neradite? Stanko – Ona plati i tako i tako. Hahah Bozhidar – Ma ona ima dvaes dve studentkinje, al u shta je sushtina, ovaj, ona ih dovodi ovde na seminar, profesorka, znash, ona je autoritet i sve je slushaju. Al u chemu je sushtina, za mene, ja, malo sam se izgubio, bez erosa nekju da zhivim. … Pokazakju vam Zhilnikov klozet…, pita me on, jer ima bar trista kile? Kazhem, oko dvesta. Kazhe, odlichno, dobra je dimenzija. On je lud! Ej, danas mu je rogjendan, danas mu je rogjendan! Jel danas osmi?

10 Stanko – Osmi je, osmi septembar, inache, danas je isto dan Republike Maedonije. Bozhudar - Aaaa! Vidite, mi smo igrali…, u zadnjih petnaestak godina bio sam najmanje petnaestak puta u Skoplju. Ne znam, ne znam, ali divan, divan ste narod…, ovo nije u pijanstvu…, kad smo ishli onom ulichicom…, pa nas pitaju, jeste iz Srbije, aj te na kafu, aj da pojedete neshto… Tako ja zhivim. Nek kazhu budala, tako ja zhivim. Ej, divan narod… Ja bi volie kad bi se svi voleli. Ja zhivim erotski, ja se nikog ne plashim. Vesna – Dokji kje te na neki od nashih dogagjaja. Samo sad moramo da nabavimo ove… Gjorgji – Studentice, hahaha Stanko – Ma netreba, Bozho to sam nabavlja. (smiju se veselo i glasno) Bozhidar – Nisam chuo, shta, shta?! Gjorgji – Za ovaj eros da dopunimo. Stanko – Ispoljavanje erosa… Gjorgji – Kako mene niko tako ne zajebava… Bozhidar – Pa dogji dechko, dogji zhivi s nama! Stanko – Bozho, jel mozhemo da se dogovorimo? Gjorgje ostaje. Ostaje Gjorgje ovde! Ja i Vesna? Videkjemo ja i Vesna! (smiju se) Bozhidar – Ostani! Vidi Gjorgje, ostani! Vidi, moj brat je strashan tipchina. Ja sam pichkin dim, kakav sam, vidi ovo, al zhene osete neku energiju, napadaju me, ili se svagjaju ili me vode u krevet. Stanko – Ko za termo kamera e, choveche. Bozhidar - Ne, ne, vidi, verujte, volim da vodim ljubav. Ovde je u zadnjih petnaet godina oko trista shezdeset ljubavi bilo, od toga je 42 ostale u braku. A mi nishta ne radimo, spontano smo ljubavnici. Verujte mi! Ja to jako respektujem. Verujte! Ma nisam lud da zhivim bez erosa. Ej, ako nema erosa, ko dolazi? Gjorgji – Tanatos… Bozhidar – Tanatos shljaka! … I rekao mi sada jedan poznati reditelj, Bozha Kalezikj Bole, jako me voli, al me ne poshtuje! Hahaha A mog brata poshtuju, ali ga nevole! … Ivo Andrikj kazhe, u pedeset drugu godinu prvi put me je posetila smrt. A posle, nema malo dana da nismo razgovarali. Nema ko se ne plashi smrti, to je moj stav, moj brat, ja, Legija, svi se plashimo. … Skoro me vozio jedan kriminalac. Pitam, chime se bavite? A on, vrisnuo, shta te briga!!! Reko, ja sam knjizhevnik, pa pitam, imamo josh dva sata… On, a, knjizhevnik, sad kju ti rechi. Kriminalac, bio sam deset godina u zatvoru, izreshetan sam metcima, imam decu i zhenu koje obozhavam! Dobro, reko, choveche u redu. A lanchina, ono…, ja i jedna moja klinka, a ono, a knjizhevnik si…, pa reko, kad te izreshetali je si video iboga? Kazhe, Video sam neshto mnogo gore od toga. Pitam, a shta si video? Video sam, a kad vidish boga nemoj da se pravish vazhan! Strava! Strava! (pleshkje rukama) … On zna shta je strah, a ovi mediokriteti samo seru, seru! Razumesh! Samo seru! I on nas je odvozao za Beograd, on je ishao za Novu Galeniku, nije bitno! Mene su vozili chetrdesetak kriminalaca, ni jedan me nije taknuo…, a ovi mediokriteti, ej, dzubre… … Ajde da se ispovedamo kod svekje, da vidimo, ne, da vidimo shta da uradimo, kako da pomognemo… Gjorgje, jer ti mozhesh da ovde nagjesh zhivot? Ne, ne, veruj mi, da te neko voli… Gjorgji – Mozhda… Stanko – Ja sam vekj to pretpostavio, Bozho. Kad smo dolazili ovamo… Vesna – Mi vekj godinu dana prikjamo o tome. Stanko – Joj, kako bi Gjorgje zhiveo ovamo, jebote… Bozhidar - … Eto, skoro je bila jedna filozofkinja. Rekla je…, e, pokazakju vam ja moju devojku…, Stanko – Gjorgju treba filozofkinja. Gorgje ih obozhava, Bozho, molimte! Bozhidar – Imao sam predivnu devojku pre dve godine – tri…, Joj plachem, kad chujem shta i sad

11 rade mushkarci. To su dzubrad. Ja bi se potuko snjima! … Roselini, jel, elitni reditelj neorealizma, ide na semafor, ide i jedna dama i jedan i dobacuje. Ovaj ga je nokautirao, kazhe, majmune jedan nemoj zheni da dobacujesh tako, budi frajer! E tako i ja, sa ovom nishljikom, pokazakju…, a isti je model, znash… Povregjivanje. … E sad sam bio u biblioteci, pa jedan Biheviorist…, ponashanje…, nauchili su psihu choveka i samo rade to. Shta mi umetnici treba…, da ne pristanemo na to i da kazhemo, jebemo vam mater! Nepristajem!!! Vesna – Zato kje da patite. Bozhidar – Pa patim! Priznajem! Patim! Stanko – A i ispovedam se, svremena na vreme, da… Bozhidar – Ispovedam se… Vidi, vidi, sutra kje izakji tekst, ja mislim u…, Za neki dan dolazi i jedan monah ovde, on je 24 godina i menja igumena u selo. Diiivan chovek… A i treniraju neki tekvondo, ili takvo neshto…, oni su sposobni, pa neki se napiju…, ovi ih prebiju, te civile, bagru neku… a i jebu, znash, jebu… Stanko – Da bi se udvarali bogu. Bozhidar – Ma nema boga. U Zen nema boga, da, ali vidi ovo, on kazhe, ja volim da se najebem i da imam Zen kulturu i tako dalje i ovaj… Ja ne patim , verujte, volim tu decu, i on je doshao do zakljuchka da treba kukji, i hokje da nagje zhenu koja bi imala decu, da bi praktikovala Zen budizam…, a sve kje to platiti Korejska vlada, a oni su svi puni love, bogati… Pazi, ovde je zhiveo jedan mladich, proshle godine, chetrnaet meseci. Kazhe, ja bi volio da zhivim ko Boshko…, ma ima ih, dolaze. …To je supstancijal… Zashto Dostoevski kazhe, lepota kje spasiti svet. Naspram rugobe, tehnologije…, tehnologija je za mene ruuugoba. Ja kad vidim, ovaj, mashinu, meni nije dooobro. Ja kad vidim, kad vidim dazhdevnjaaaka, ja se smejem shto je bog stvorio. Sve shto je chovek stvooorio, to…, al u svakom sluchaju, vidi, Vesna, jel mogu da te pitam? Reci, jel si ti voljena? Vesna – Da, da, trenutno ne. hahaha Bozhidar - Dobro,dobro, a reci, koji je tvoj problem s mushkarcima? Jaka sssi… Vesna – Oooo, ne znam. Gjorgji – Mnogo je silna za mushkarce. Bozhidar – Shta je? Gjorgji – Veoma je silna za mushkarce, ne mogu da se nose snjom. Bozhidar – Da, da, pa to je isto, isto. Uuuf! Ali vidi Vesna, zar ne bi bilo lepooo da nagjesh mushkarca da te voli, jer ti to zasluzhujesh. Al da ne budesh samo protiv njega. Al budi silna. Jel si malo protiv mushkarca? Vesna – Ne, imala sam svakakvih veza. Svaki chovek razlichito pricha. Bozhidar – Slazhem se! Shta ja imam problem? Ja svaku zhenu odignem tri i pol…, vodim ih u medije, ja imam radijo emisiju pa ih spominjem…, a urednica samo kazhe, Boshko, samo ih spominji hahaha, da se jebu samo! Voli me urednica, da,da. A voli me, kazhe, u svaku emisiju ih spominji! U politici ih stavi, ovo-ono…, I onda dolazi osveta. Razumesh, osveta!? … E sad vidi, ti si zhena, dali ti imash tu mokj da zavedesh mushkarca da te voli, ni milimetar manje od tebe, to je reshenje, a nije on kriv vishe od tebe. Ja svaku zhenu koju odignem, volim je, to je model. U Beogrdu ima tribina mushko –zhenski odnosi, pa ona kazhe, zovi me, zovi meee! Daj da detabuiziramo te odnose. Da vidimo ko je kriv. Na isti nachin mushkarci jebu zhene, kao zhene mushkarce. Al najachi princip jebanja, rushenje pola, je zhenski princip, bezhanja od onog ko te voli. Znachi, da tebi udari shamar, to te nekje bolete, ja ti garantujem. Meni neko da udari, ne, ne, to me nekje zabolete, al to shto me napushta!... To From objashnjava – Kajnja javelja. Najvekja je kazna kad nikom netrebash. I sad to zhene rade, navuchete, dignu ti kurac i odu. Ti umiresh! Sad su mushkarci shvatili to. To je jakje oruzhje od shamara, od udaranja… I jebu zhene, ovde dolaze zhene, kukaju kao i mushkarci!

12 (pleshkje rukama) Jer zhenski princip je sad. Jebu jih pasivnom agresijom. E sad, dali ti uspevash da budesh aktivna i da volish mushkarca i da kazhesh ja te volim, ti si glavniji… Ti si onda glavna, kad ti kazhesh mushkarcu da si ti glavna, ti si glavna, a ne on! Razumesh me, Vesna! Recimo, ta moja prva zhena nikad ljubomorna nije bila, ne da je super bila, ja vam kazhem, ona je meni dizala kitu, vidi tamo iza onog kamena, tamu mi digne kitu onda. Samo se zajebava, da je ona sad, ona bi vas grlila, ali verujte! Gjole! Gjole moj! Ajde isprichaj neki vic o jebanju! Nema teshku psihu, zhenetina, pichketina! Jebote, ja sam spram nje inferioran! Nema neko ko je nije voleo, i danas je svi spominju. Ja nikad nekju razumeti shta mi ona znachila, nikad! E shta je sad problem zhene? Postale su kurve! Jer se ne ljutish? Kurac, ova moja Crnogorka, kurac, da se kurchi! Ona nikakav problem nije imala. Al samo da se pokazhe drushtvu da je ona glavnija, da ona, ona je uchiteljuca, ona da zna, ona je znala za Neshu Selimovikja… A da, da, da, pa znate vi, Мesha, to je poznati chovek! Ja pitam, ko je…? Pa, ne, ne, pazi, on je jako poznat. Samo sere. Gjorgji – Egocentrizam. Bozhidar – Egocentrizam, vagdielizam (? lapsuz) i tako dalje, al nije bitno! Ljudi koji zhele da nalaze, treba da uchimo od njih. Vesna, ako smem? stariji sam, mogao bi otac da ti budem, uchini napor da reagujesh zhenskom psihom i energijom, i emocijom, i da te ne povrede ceo zhivot, veruj mi! (pleshkje rukama) Ovo je sve sranje. Sve sranje, jebote i honorari, jebote i uspeh, jebote i knjige, jebote mediji, da te neko voli, i kad ti mozhesh da ga volish, savrsheno, za mene! Kako ko hokje, ja imam sina koji je ostvario to, deset godina! Al bi ja petnaest godina..., najvishe bi voleo da me nikad ne razume! On kazhe, Boshko, ti se ne razumesh. Kazhem, ja se razumem. On se razumeo!? Neka ga, neka ga! Tako sam i ja mislio! Ej, ali kazhe, Boshko ti se jako razumesh u decu. On nekad vikne… Stanko – Ma vidi on to, al drugo ne vidi. Bozhidar – Ma josh je mlad, i ja nisam znao dok me zhivot nije spichio! Stanko – Dok se nije pojavila ona Crnogorka, jebiga. Bozhidar – Ne, ne, Crnogorka je sad, sad… Ej, al vidi ovo, ja decu svoju uvredio nisam. I hvala im. Bili su proshle godine skupa, i ja sam pitao, Ista, dali sam vas ikad povredio, recite, zhelim da se izvinim. Svi troje su rekli da nisam greshku napravio. Al stvarno, nikad nisam… Stanko – Video sam neka videa ovde, koje su sa decom… Bozhidar – Da, divni su , al nikad nisam ih povredio, tako i zhena. Ali zhene kazhu, dzubre si. Svaka zhena, kad zhivi samnom kazhe najidejalniji muzh, i kad me ostave, tada, najgori si. One su se promenile. Ambivalentne su. Ali vidi… Vesna – Mozhda zbog iznevere da dogje do tog stava. Bozhidar – Ne, ne, ne, Vesna, ma ne to, zhene imaju ambivalentni kod. Chitaj Lu Andrea Savon, nichevijelistka, Rilke je bio zaljubljen, Frojdova uchenica, ona je to prouchavala. Zhena ima potrebu za promenu, i vidi, da sam ja znao, al nisam znao… Jerotikj kazhe, shto niste doshli kod mene da vas sve sredim! Kad me je prva zhena…, da sam uzeo i da sam pocheo da je bijem po dupetu, ne bi me napustila nikad. Nikad!!! I kad bi je neko pitao… Imao sam jednu ribu, to je ninfomanka, lekarka, bogata…, tukli smo se nemogu da vam objasnim… Sedam meseci, sedam puta dnevno smo vodili ljubav. Na kraju je ona bacila kamen ovako na mene, ja mislio zajebancija. Dobro, shto sam eskivirao, ubila bi me! Ja nju kad sam je drmnuo! Posle svakog orgazma, ona samo kazhe, da bog da ti umrla deca. Oprostite! Zato shto ona nema dece il je abortirala dva puta... Ja joj kazhem samo nemoj to! Ja nju kad udarim…, kad ona udari u auto ovako, to ovako... Tukli smo se, jebali, ne mogu da vam objasnim. Sedam meseci, na kraju, kad sam je udario, kad je pozelenila, i kad sam sipao vode da je vratim…, i tako smo prekinuli. U svakom sluchaju, inache Ljuba Rshum je moj najbolji prijatelj, jebali smo zajedno dok smo bili mlagji mnogo, ja kazhem, Ljubo, u pichku materinu, ubikju se njom jebote… Ona je lekarka, ima pet stanova, i Ljuba je pita, Branka, da te nije nekad Boshko udario? Ona, nije. 13 Stanko – Lele, ma daj, choveche. Bozhidar – A ova Crnogorka, koju sam voleo, evo, svima pricha - najvekje dzubre na svetu to je Bozhidar Mandikj. Moja kjerka kazhe, Tanja, ni je moj otac takav, dzubre, pijandura... Pijandura, ajde ako popijem, al nisam pijandura. Znash da Kisha…, pijandura sam zbog Kisha! Nije bitno! Vidi, i sad ta djevojka, lekarka, bogata… Stanko – A jel i Mika Antikja ste…, jel i on ushao u ovo… Bozhidar – Ne, ne, policajac, cinkario je nas! Vesna – Jel mogu da idem do VC? Bozhidar – Ne! Chej… Vesna – hahaha ha haaa Stanko – Shto, evo, evo ti VC! Ovde gore, ili kod Zhilnikov VC? Bozhidar – Razumesh, znachi, ovu koju sam tukao, kazhe, nikad me nije udario, a ova Crnogorka samo viche, ej, i ovakav shamar da sam i udario…, viche ubio me od batine! Evo, verujte mi, ja ne lazhem. Ako kazhem da sam ovu ubijao od batine, i vidi, ta lekarka…, ko kje to razumeti… Ima sad pedeset i chetiri godine, a ja sam je upoznao sa chetrdeset. Znachi, pazi, ja nikad nju ne bi udario, da ne kazhe ona. Ja kad je udarim, jebote, ona padne u pichku materinu, jer, pazi… Gjorgje, aj da te ja malo vaspitavam! Vesna – E to, htela sam i ja da ga prevaspitam… Stanko – E, e, mozhesh gde ochesh, al Zhilnikov vece svakako da posetish. Zhilnikov obavezno! Bozhidar – Vesna, shoraj tu, pet metara od kukje. … Al on sve ovako pochinje, jel znash ti Vendersa, i to, on sve tako dal ti znash ovog, onog. Pa ono, ne znash Vendersa? … Ej vidi, dok ona shorne, da vam pokazhem kukju, da je upoznate, i da pravimo ruchkich i nastavljamo. Gjorgji – Aj, mizi tako, mozhi tako. Bozhidar - … Al vidi, ej, i ovo, Gjorgje, moj stari, da ti ja kazhem, jebi, neodustaj, boli, i preporodikjesh se. E sad, bolji blagoslov…, imam i ja neka iskustva, ne da ne, ali ovo… Ja sam do chetrdeset osme imao samo jednu zhenu, od chetrdeset osme samo dve, kad bog pocheo da mi shalje pisma…, to ne mogu da vam objasnim. Gjorgji - Kad kje tako bog meni da poshalje pisma? Bozhidar – Znash kad? Kad budesh verovao! Da se neljutish…, ti si umetnik. Vesna – hahah haha haaa Stanko – E da, kad budesh verovao! Pa treba da se otvorish Gjole, misim…, aj ti sad ovo…, i da pichke dolaze…, sneba da… Gjorgji – Hahaha ha ha haaa Bozhidar – Znash shta je moj savet Vesna, da vam pokazhem ja kukju, da spremimo ruchak i da nastavljamo… Stanko – Mozhe, mozhe… Bozhidar – Shta hokju da ti kazhezhem, ja sam jako nesposoban za zhivot. Za razliku od mog brata, koji je…, ma ne, on samo pichi. Ali, dogje trenutak kad bog kazhe nedam. Prichamo o Gjorgju. Gjorgje… Stanko – … Ti si jako emotivniji nego Miroslav…, valjda, valjda, pretpostavljam! Bozhidar – Ja samo plachem, smejem se, volim ljude, grlim… A vidi, da ipak ne stvaram neka umetnichka dela bio bi ono, najgori chovek na svetu. Ja ipak neshto i stvorim, ha, ha, ha, pa tu ima neki balans. Ja samo volim ljude, ja bi se samo grlio. Evo, pre neki dan, ovaj moj unuk, koji voli da je u medijima, ej, ja se opio, a pazi, ovakav je…, ja ga zagrlio i prikjam, ono, pa deda kje uskoro umreti…, 14 kad on pocheo da place, pa kazhe, B, B, Boshko, tezhe je meni nego tebi!!! (glasno) Plache, placheee… To je moj naslednik, on kje me naslediti. … On se zaljubi u devojchicu koja progje ulicom. Takav sam i ja, volim ljude, jebe mi se. Pazi, mama nam je ostavila puno para i meni i bratu, sve su nam ukrali. Ej, poklonili smo…, brat je poklonio dvosoban stan, a ja mamin novac. Stanko – A chekaj, ovaj, Boshko, izgubili ste roditelje rano? Bozhidar – Shest godine kad mi je otac poginuo, bili smo jako bogati, poginuo, sutradan siromashni. Mama, trieset i dve godine, od devojke postala baba. Otac je bio trgovac, samo love donosio i sve voleo i sve sharmira, i sve prejebe. Hahaha Samo, ej, mamine brakje…, ajde Stevo, Jovane, idemo da trgujemo, ja kju vam dati para, ovo-ono, shibajte! Sve je pravio, trgovac…, a u Vojvodini, to ne mozhe da propadne. Vojvogjani su autistichni…, mrtvi hladni, znash shta, Novi Sad… Gjorgji – Kakvi su Vojvogjani? Ne gi poznavam dovolno dobro, ali… Bozhidar – Divni su, ali…, oni se nekje otimati, oni ne kje rechi, ja sad!…, a Srbjanci – Znash li shta sam ja uradio, uradio!? (silno se pesnicom po grudima nekoliko puta, chak se u audiju chuje) Znash li shta sam ja uradio!? Shta sam ja!!!? Samo sere! Stanko – Bozho, al si ti u tom kraju, ovaj, opkruzhen Shumadincima koji su ove provinijencije. Bozhidar – Jeste! I ja nisam dobar…, ja sam godinama bio persona non grata. Stanko – Inache, ono shto smo pitali gore, gde pishe Brezovica…, u kolima, jel… Jel mogu da vas pitam, kazhem, ovaj, do Brezovice? Poshto pishe…, ovaj… A evo bre! A kod koga u Brezovici? Do Bozhidara Mandikja, kazhem. Ovaj, ma znam Boshka, al, da, da, da. Bozhidar – Ne smatraju me normalnim. Vesna – Hahaha Bolje tako! Hahaha Stanko – A shto, kazhe, do Bozhidara? Hahaha Bozhidar – Da de, shto!? Ovde dogje hiljadu ljudi, iz Cejlona, iz Australije… Bio proshle godine iz Australije dvadeset i dva dana jedan mladich. Otisho u Pulu na festival dzeza, pa doveo je shest australijanaca da pokazhe gde je bio. Cheh jedan, dva meseca zhiveo! Ej, Luche! Nokju sklonio one daske sa klozeta, a ja, poshto rano ustajem, ja trk u vece i upao u govna. Idi u pichku…, i opet ga volim! Znash, misim…, prichakju vam. Znate shta je moj stav? Da vam pokazhem kukju, da napravimo ruchkich i to brzo svi i vidi, i onda nastavljamo storiju. Sto je moj stav?! Na brzinu napravimo mlade tikvice moje, dodakjemo pavlaku, jaja, hleba, a sutra kje mo… Vesna – Mozhemo i paradajz… Bozhidar – Paradajz salatu…, mmm Stanko – Raspolozhena ekipa… Bozhidar – Bitno da nam je lepo…

…

Bozhidar – Vidi, Vesna, znash, Indijanci imaju tu prichu o Ashi. To je oblak. I kad imash malo dobrote, odnesesh dobrotu u Ashu. I kad je nekom tesho, ode u Ashu i uzme dobrotu, i bude mu lakshe. E ja tako zhivim. Ja sam zato drolja, razumesh! Svima pomazhem! Nema kome ko je ovde doshao. … Pu, mamu mu jebem, ovako vichu! Choveku kome smo dali dvadeset i pet hiljada eura! Mi smo siromashni, al kad bi vratio sve novce ja bi bio miljarder, milioner, pardon! Ej, kazhem, mrsh, mamu ti jebem! Reko, to su moje pare! Mrsh mamu ti jebem! … Ja sam to potroshio. Ali je si potroshio, ali u tvojim ciglama! Kukju si izgradio od mojih para! I jebem im mater! Samo da kazhu, Boshko, pokloni mi dvadest pet…, odmah bi. Pa uzmi, shta je dvadeset pet hiljada eura?! Pa to je pichkin dim, kad ja imam prijatelje, kad ja imam unuka koji kazhe, tezhe je meni nego tebi kada ti umresh. (pleshkje rukama i slatko se smije) 15 Svi se razdragano smiju. Vesna - … Shta kju da radim kad tebe nema, a? hahaha Bozhidar – On me obozhava! Ja mislim da kje me on naslediti. Kazhe pre neki dan, okjesh ti i ja da napishemo zajedno knjigu? Joj ljudi, samo da vidite kako voli da bude u medije. (pleshkje rukama) Hahaha, ej! Stanko – Kolko mu je godina? Bozhidar – Sad ima osam, al pazi ono, od pete godine igra samnom! Od pete igra, i upada u tugje scene! Reko mu, shto si upao u tugje scene? Chuj, kazhe, glej – volim aplauz. Hahaha haaa jeboga… Reko, nesmesh da upadash u tugje scene! Stanko – Aj sad, chuj deda… Bozhidar - A on, Boshko, pusti me… Pa onda, ovako, svima (naklonom), ono, bili ste divni, zahvaljujem, bili ste divni… Zove se Teodor. … Ja tako zhivim, ekstatichno, prostituishem se. Ma ko me jebe? A nikom, vidi, osnovno, nikom nesmem bol da zadam. Mada kazhu, zadao si mi bol! Recimo moj rogjeni brat – niko mi nije zadao bol ko ti! Pitam, zashto? Kazhe, ko ti je dozvolio da pishesh? Reko, ma idi brate u kurac, valjda imam prava i ja da pishem?! Al on tako osekja. On misli da je on glavni, za pisanje, a ja za shargarepu! Ej, a ja pishem iz nagona, ne da bi se snjim takmichio. Ja imam takmichenje sa samim sobom. Razumesh? Dal kju pojachati, dal kju pichiti? … Imam sad unuka, on je prvak drzhave, to je najstariji unuk, deset godina, prvak evrope u plivanje na sto metara. Kazhe, inache on ide ovako… (ustaje i imitira ga u njegovim nevoljnim pokretima) Stanko – Prvak evrope u plivanju? Vesna – Umoran, umoran od treninga. Bozhidar – Neee! Ne, ma ne, to je stiiil zhivota! Da vish kad dogje u bazen. Kad se baci! Ej, prvak evrope, sto zlatnih medalja, recimo! Sa deset godina! On je vekj na platnom spisku Novog Sada, petnaest hiljada mesechno ima… Srbija nekje da odvoji za kulturu…, i chuj ovo, kazhe, Boshko, oni svi mene zovu Boshko, ja znam dal sam se dobro odrazio, dal dobro sam zapocheo, dal treba da dodam, dal treba da… … Ja se borim sa sobom. Nema da se ja poredim sa mojim bratom il s Tishmom. Ja Tishmu obozhavam. Ja se ne poredim s njim. Ja se poredim sa sobom, sa kontekstom. I kad me pitaju, pa chekaj, dal je vazhno biti subjektivan ili objektivan? Ni jedno ni drugo. Treba biti dubok subject. (telefonira Tishmi) … Da, da, lepo je… Ne, ne…, da, da…, nishta, ej, Slobodane, u utorak sam se video sa Miroslavom. Ej, proshli smo ulicom Sarajevo, vido ga, ej, ostario je jako, ej, vidi, ja ga na jedno dva metra…, ja mu dignem ruku lepo, on je samo okrenuo glavu, i ja sam onda spustio ruku i hvala bogu da mu nisam rekao zdravo… Ej, posle sam tri minuta trzao ruku da izbacim… hahaha hahaha Ali, neka, jeboga kurac…, vidi, ej…, ne, ma ne, znash shto mi ga je zhao, ostario, u pichku mater! … Matori, ali znash, znash ti kolko ja njega volim i tako… Neeekaga, ej, ja digo ruku, znash, na edno tri metra…, pazi, to nemozhesh da verujesh, natempirali smo se… Ma nekaga…, nishta…, aj dolazim ja za jedno petnaest dana, pa da se vidimo da se isprichamo… Vidi, oni kje ti rechi mi smo iz Makedonije, da znash posao i tako dalje… Reci shta radish, ovako, jel pishesh i tako? Ej, ja pichim, poceo sam Tachku (?), novi roman, ej, ne da pichim, jebote, pa vidi, Petar Abutina mi je, obekjava, al ajde, videkjemo, nisam bash siguran. Stalno mi obekjava i prolongira za dva-tri meseca… Al izashla mi je sad jedna knjiga Shumske ispovjesti, kod Vesne Peshikj i sina, znash tu izdavachku kukju? Pa to je Vincha i ovo-ono… Ne,ne, nego njen chale je pronashao Vinchansko pismo. I ona je super, i ovo i ono, i stavila je Vinchanski nachin zhivota Bozhidara Mandikja… To su moji chetrdesetak tekstova i fotografije…, da prodato…, kazhe, prodakjemo i zaraditi lovu, jer ona ima tri hiljade Vinchanca. Znash, nishta, pazi, prvi put sam uradio neshto po narudzbi i nammmeni i tako. A ovaj je losh pisac, Petar Abutina, stalno obekjava da kje objaviti, ali pu, pu… To nishta ne znash vishe. Ej, ali sad

16 pishem Tachku, znash, i strashno se zajebavam, tacka mi je glavni junak… A kazhi mi shta si ti uradijo s Grozotom i to? Ma nisnta, morash to da uradish Slobodane, jebiga. … Stvarno, ali pazi, jebiga, pazi to, a jebiga, ali nekad treba biti i neodgovoran, jebiga. … Uh, uh, uh, ali treba, ali vidi, ja se slazhem, treba da se suprostavimo…, ovo je…, aha, aha, ahaaa, da, da, daaa, ne, ne, grozota, grozota. Ej, bio sam sa Simikjem (valjda misli na Charlsa/Dushana?), da, da, Vesna Roganovikj je nega… Ej, ne da je lepe stvari govorio, rekao je, u americi ne postoji ni jedan chovek koji ima optimizam…, koji ima optimizam. Znash, i samo negativni, i sad ja mislim da je zadatak, ipak, pesnika i umetnika da malo obrnemo, u pichku mater. … To, to, i tako. Vidi, ovaj, ovaj, ej, bash sam razgovarao, kazhi Filipu da ide do sina…, ne shto je moj sin, mnogo je divan i pazhljiv… Mene neshto, sad neka riba unishshshtila, znash, prichachuti. …Ona, jeeeste, mada, vrati kju se ja njoj…, znash, ne propustim…, ja sam half levi Vojvodine, jebiga, i vidi, onda svi me napali, znash, kao, ti pijesh puno, pa… I vidi, znash shta sam im reko, nemojte mi govoriti da on ne pije vishe, idemo da mu oduzmemo alhohol, ajde vishe da ga volimo. … E jeboga kurac, ja mislim da bi Sunu, pa Art (?) i ovo-ono, shto vishe da se druzhe nasha deca. Ma jeste, Sun ima neshto, mamu mu jebem, znash, ovaj…, ima zhenu koja ga podrzhava…, I treba…, ne, ne, ne, sad je on sa jednom zhenom deset godina, ima dvoje dece. … Nije skarao…, pa jeeeste, oni se druzhe, oni nikog ne sude, diiivni ljudi. Kaja, on…, da, ne sude… Kazhi Filipu, mozhda bi bilo lepo da se vide. … Da, da, iiimash, iiimash, znash zashto? Sunu strashno pokrekje, mene spashava, u puchku mater, mene kad zhena ubije, on kazhe, ej, pa ja te volim, pa ti si divan, ej, mamu mu jebem, jer mene samo zhene ubijaju, niko drugi. … Jeste, vidi, ajde, za petnaet-dvadest dana sam u Novom Sadu, zovemte, jer puno je ljudi bilo, dolaze i tako dalje i shibamo… Ajde, znachi, javikje se ovi prijatelji iz Makedonije…, evo, ockje da te chuje chovek, samo minut jedan…, ajde, grlimte i poljubi Filipa, Jasnu, i da se vidimo…, vazhi, chaaao. Stanko – Zdravo gospodine Tishma…, dobar dan, ja sam Stanko Pavleski iz Skoplja, evo, josh dvoica samnom, ovaj, pa…, dugachka je pricha, al, u kratke crte, ovaj, radimo jedan caravan kroz EX YU, ovaj, kao shirenje neke PATEM zajednice. PATEM se zove nash projekat…, tako, nekju da duzhim vishe, nego, imali smo u planu da se vidimo s vama, eventualno Slavko Bogdanovikj, a reko mi Bozha da je on u Sarajevu… E da, da, da, okej. Okej, okej, ajde…, da, da, u ponedeljak, da. E super, super, super… Onda, dogovoreno…, okej, dogovoreno, ajde, sve najbolje. Da, pozdrav, pozdrav…, pozdrav od celu ekipu, ajde, chao, chao… (svi pozdravljaju glasno) Bozhidar – Vidish, osetish kolko je on nezhan. Stanko – Ma da, da. Bozhidar – A vidi, on i Slavko su se…, nema veze! A shta je reko, shta je reko?! Stanko – Rekao, rekao… Bozhidar - Okej! Samo ga pozovite i chao! E ja kju vam dati telefon… Stanko – A ne znam, kazhe, da je Slavko…, mozhda je i u Novom Sadu. Bozhidar – Mozhda sluchajno. Ja kju vam dati, evo, i od Slavka telefon. Aj nazvakjemo i njega kukji. Sad kjemo ga nazvati! Stanko - Pa mozhemo, mozhemo. Ako nisu dobri…, ako Slavko i Tishma nisu u dobrim odnosima, onda kjemo… Bozhidar – Ne zajedno, ne. Vesna - … Ej, barajte gi drugite iminja.... Jel su dobri Popovikj i Shuvakovikj? Bozhidar – Aaaa, ne mnogo. Vesna – A sa Trtovcem? Bozhidar – Sa Trtovcem je dobar. On je sa svima dobar. Vesna – Neverovatno.

17 Bozhidar - … I sa Popovikjem i sa Shuvakovikjem, i samnom…, on je dobar dechkich, on je njemachki gjak… Vesna – Hokje dochi, recimo, Mishko, kad bi ga zvali, pored Muzeja savremene da kampujemo? Samo onako, kao piknik. Bozhidar – Vidi, shta ja mislim, on je konzervativni, vrlo zauzet, istorichan i akademichan, ako to uspete, to je divno. Stanko – Ako to uspete, vi ste prvi! Hahaha Bozhidar - … Pre, pre, morate da ga obezbedite, jer je on zauzet. Vesna – Ne, ne, on kje sigurno sutra…, al ne znam dal da ga pozovemo na kamp, i da ga uzmemo kolima, jel to bolje? Bozhidar – Pozovite ga, pozovite… Stanko – A on mozhe i da odbije, jel?! Vesna – Ili da mu ponudimo shta on hokje. Bozhidar – Ne, ne, ponidite mu… Vesna – Da mu ponudimo da dogje na kamp? Bozhidar – Recite mu da ste vi veliki teoretichari… Vesna - Ma zna on, zna… Bozhidar - … Njemu bi mu puno znachilo…, on je dobar. Mi smo prijatelji bili, zatim malo smo se razishli, zato shto…, zeznut je zhivot, ali, ja njega poshtujem, on mene ne poshtuje. Hmmm… Stanko – Boshko, reci mi gde da nekuuu kesicu nagjemo… Bozhidar – Vidi, ugji ovde iza vrata, i s desne strane iza vrata je, ovaj… Mmmm, Vesna, sakjemo mi napraviti ovo, salata, sir, hljeb, i dosta. A ujutru kju ja…, znash shta? … Otvorili ste mi emocije! Pocheo sam chak da pijem zbog vas. To kju sad sinu rechi. Ovi iz Makedonije…, joj shto imam dobru decu, ne mozhete da verujete. …Hmmm, sad su me napali, jako ljudi, mene ljudi jako napadaju, znash? Moja deca odmah skoche, nedaju, moj otac nije takav, nemoj da lazhete. Jer lazhu! Znash ono…? Recimo, prvo smo bili disidenti, pa onda smo bili plakjenici Cije sa alternative, pa smo onda bili sekta, pa smo onda bili pedofili, pa smo sad pijandure, pijandure! Pazi, to sve policija radi, policija sve…, razumesh!? Gjorgji – Da, da… vade…, etiketi vakve, etiketi takve… Bozhidar – Mmmm, Tishma…, a…, zlatan je… Stanko – Da, da, da! Vesna – A Zoran zheli u grad. Ne zna on za kamp, ali…, ma ne znam dal on zna za kamp…? Bozhidar – Mmmm… Pazi, i Zorana mozhemo da pozovemo. On je dobar stim shto Jasna puno odluchuje, ona je glavna! Mi smo jako dobri prijatelji! Ej! (pleshkje rukama) Sipaj meni i staru masu po rakijicu i to je zavrshnost! Chuj ovo, mi smo chesto zajedno, ruchamo, Jasna, Zoran, moje zhenske, ja i…, ali, nekad tako dogje, Jasna odluchuje, ne da. A Zoki je boki, eh hahaha, a jebi ga. Ne, ne, dosta, dosta, a? … A zajeban je zhivot! Ja bi najvishe voleo samo da sam s prvom zhenom prozhiveo i da ni jednu drugu zhenu nisam… hahaha Vesna – To bi bilo idealno. Bozhidar – Ali nije mi se dalo! Ima ovde jedan pesnik, ja ga bash ne cenim, al ima jednu divnu rechenicu…, to je Mateja Bechkovikj, ne znam dal ga znate? Stanko – Da, da, Matija Bechkovikj. Bozhidar – On kazhe ovako, sve shto nisam zheleo… …Jel to sve za mene? Hvala. Stanko – Ovo ti je moje izdanje, dve hiljade i druge, dve hiljade dvanaeste, MSU Skoplje. A ovo, poshto ti se bavish pisanjem, ovo su moje price…, na Makedonskom. Bozhidar – Ajde, rado…, neka, bar kju osetiti…, vidi, intuitivno… Hvala vam. Ja kju to…, u samokji.

18 Stanko – To je Pisana umetnost…, i tako… Bozhidar – Znash zashto? Jer chitam tekstove i uz muziku, znash zashto? Velika razlichita percepcija. Kad chitam kad su ljudi, ni kurca ne vredi! Kad ostanem sam, sve je drugachije! Ej, Gjorgje, ej! I tu… Gjorgje, ovde je hleb…, ne,ne, evo ga hleb…, aha, imate i vi! Mada, ljudi, znate kolko sam ja zamesio hlebova? Trinaest hiljada. Hahaha… Sad ne mesim, omatorio sam. Vidi, zdela, Gjorgje, ja kju odavde…, nishta… Mmmm… Gjorgji – E ovde ima neshto! U ovome ima neshto, ne znam shta je. Stanko - … Ma frli go! Bozhidar – Jaje! To sam ja jutros polupao jaje, jel mozhesh ti onda odavde, a ja kju jaje da pojedem zhivo. Zhao me je da bacim. Znash, kako sam nosio jaje… Ej, dal da przhim josh jaja, il je ovo dovoljno? Shta mislite? Ochete po jaje da isprzhimo? Stanko – Mozhemo, mozhemo po jaje, da. Bozhidar – Ajmo! (zvizhdi ustima veselo) Vesna – Ochete da vam pomognemo? Bozhidar – Ajde, pomozi. Gjorgji – Da, industriski patidzan e ovaj. Stanko – Industriski patlidzan od Makedonija ne e shtos, znaesh. Gjorgji – Pa ne e. Il jabuchar nekoj, il neshto taka. Bozhidar – Evo sad je ovo gotovo… Uf… Vesna – A shta ste stavili unutra, samo…? Bozhidar – Znas shta? Ovo je samo tikvica. Sakjesh ti ovde da spichish kajganu. Jer znash da spichish kajganu? Vesna – Pa probachu… Bozhidar – Uuuu… U bre… Vesna – Eto ga… Bozhidar – Spichi to. Malo soli, i to je to. Vesna – Tanjir neki… Bozhidar – Sve je u tome. Iz tanjira kjemo uzimati. Mmmm Vesna – Gde stavljash… Bozhidar – Jaja ovde. … Ovo odma nosim u biblioteku… I to kju ja sutra, kad vi odete… Gjorgji – Na momenti me fakjat zamor. Vesna – E kako… Tek doprva kje vidish. Gjorgji – Da, da, da. Ne, znajsh sho me istoshti mene? Vozenjeto. Vozenjeto samo, nishto drugo. Bozhidar – … So imash, evo ga! Shibaj! To kjemo posle spaliti, onda bacamo uuu… Hleb!… Okju malo dezavuisati…, ovuda… I tako Stanko, ko nas jebe, kad se bavimo istinom! Hahaha Vesna – Bolelo, pa nek boli! Bozhidar – Ma da, ej, pazi, imam ja jednog tu seljaka, ishao je on snama… Ima on jednu scenu, uzme ovako drvo i viche – jebakju svima mammmu! (vikje) Ko mi bude prcao keeevu! (svi se smiju glasno i vesel.) Kazhe danas, samo oni koji lazhu, njima meru, to je neshto shto ja ne moguda… Ne mogu! Neka kazhu ljudi da je to okej, al ja ne mogu, takav sam. Vesna – Evo, gotovo… Bozhidar – Jel je si, Vesna? Ti se ne ljuti, ja prdim i volim. To je sudbbbina! (zvizhdi ustima) Stanko – Eto, i jaja kju tu! Bozhidar – Jel, vidi, imamo svega…, jel imamo kashiiike?! Jel mogu da vam otkrijem jedan son iz nove, nove pretstave? Se ne ljutite?

19 Gjorgji – Nee, naprotiv. Vesna – Jedva chekamo. Bozhidar – Samo da Gjorgje dogje… Dobro, koje kje ovo..., jebote? Stanko – Lepota! Bozhidar – Basta seno… Ufff (uspravljka se, uzima vazduha i glasno recitira) Ej bogatashi, kurchevi ste naaashi. Ej bogatashi, kurchevi ste nashi. Jedna snasha, mnogo zelenasha. Jedna snashshsha, mnogo zeleeenasha. Jedan – dva, jebem ja!!! Izvini, to je jebanje protiv apatije. Hahaha ha ha… smiju se svi glasno i aplaudiraju Vesna – Nema kaenje posle jebanje! Hahaha Bozhidar – Shta?! Vesna -… Nema…, izvini. Bozhidar – Jebanje protiv apatije!!! Vesna – Hahaha ha ha ha… Bozhidar - … Ej bre, sisu u kurcu, u pichku mater!… Prijatno, izvoliteee…, i mozhda i ujutru doruchkujemo. Vesna – Da. … Bozhidar -… Doshli su mi od ove starije kjerke…, ti su malooo burzhuji…, ali ne smem da se mesham hahaha… I deca su malo odgajani gosp…, austroungarski. Novosagjani, i doshli oni u jedanaest sati, pre deset dana, a oni mlagji, strava… Kazhe, mama, ja sam glaaadan! A ja kazhem, glasno, ovde nema vechere!!! A ja se zezam. Vidi njega, deda, jer ima bar doruchak? Hahah hah Stanko – Bar doruchak, da, da, da. Bozhidar – Ja se zajebajem… Bar doruchak! hahaha Da doruchkuje bar! Volim da se zajebajem sa unucima… Jedite, da se najedemo… hm mmm Ovo je, znachi, tikvice… Vesna – Samo su kuvane il ima i jaje unutra? Bozhidar – Nema. Tikvice i pavlaka, da Vesna – Mmmm..., mmm (slusha se samo “rad” drvenih kashika) Stanko - … Umetnici su, znash, ono, individualisti, koji, ovaj, preprichakje svoj stav preko stvaralashtva, i to se uobichaeno zavrshava na tom…, a pokrenuti, neshto shto se zove pokret! Jebi ga! To je, mislim, da je to u korenu sasecheno…, kao moguchnost. Bozhidar – Ali moj stav, samo da nas ne navuku da je sve nemogukje. (u taktu lupketa po stolu) Jel oni to govore, jer politika je sve…, nema alternative… Pa jebite se, kako to bez alternative?! Znash, da nas ne navuku da mi poooverujemo da je liberalni kapitalizam jedino reshenje. A to znachi korupcija i propast. Stanko – Ma javikje se i, ovaj, neosocijalna, i neokomunistichka shvatanja…, Bozho, ciklichno je… Bozhidar – Jeste. Kazhe, Cickosh Klovski, istorija je cik-cak, i kad god mislish da si super, zajebo si se, padash! Stanko – Javikje se i novi dechki, pitakje se o svim problemima koje sad mi ovde…, neshto kao, konstatirana pricha i tako dalje…, delovache, jel?! Ovaj, nama je da svako svojom savekju deluje kako smatra da treba… Bozhidar – Ja sam pisao za Danas. Imao sam veliku odgovornost, ali chesto sam pisao, evo, poshto je savrshena misija liberalnog kapitalizma, oni bi hteli da je zavrshe… (pleshkje rukama) To nema veze. A tek je krenulo! A da, krenulo je da unnnishtava!!! Tako da, moj stav da umetnost u ovom trenutku trebala da pomogne slobodi, koja bi preporodila umetnost istovremeno. Razumete?! Umetnost ka slobodi, da bi sloboda dala intonaciju i umetnichkim delima istovremeno. E sve je u modelima, u jednoj vrsti, mislim, prosto da kazhem, zaaabetoniranog mozga, koje ne misle, samo piche model. Stanko – Cheslav Milosh je to pisao pre, pre… Zarobljeni um, josh oho ho… Mozda ima trideset pet,

20 ako ne i chetrdesetak…, to je ravno negde sa pochetcima Porodice bistrih potoka. Bozhidar – A ovde dolaze mladi, kazhu, trendsi je biti ko i svi ostali. Mi smo uchili da budesh razlichan…, znash, da budesh individual. Stanko – Ja imam jednu uzrechicu, koja kazhe, kako i da je, al shta to ima veze da mi ne popushimo. Gjoko, poshto ja… Bozhidar – Ponovi, ponovi! Smiju se glasno i nezapirlivo lupaju rukama po stolu. Bozhidar – Ponovi, ponovi! Stanko - … Sta to ima veze kad mi mozhemo i da popushimo! Hahaha Bozhidar – Nikad nisam pushio, ali eto, pijuckam…, morash da odmorish, jer ovo je frustracija plus stress! … Treba izdrzhati dvaes prvi vek. Ja i moja trekja zhena stopiramo Beograd – Vrshac, kod njenih roditelja, i stane jedan tip, Mercedes, Rom. Kazhem, izvinite, jeste Rom? A on, nisam, ali tako neshto. Ali nemojte da mislite da sam ja siromashan shto sam Rom, ili Cigan. Brat, sestre i ja imamo cirkus. I puno zaradimo, ali znate, mnogo smo osetljivi…, u patnjiii! Gle, reko, choveche, kad ste tako divan chovek, recite mi shta je za vas, recimo, ovaj novi period zhivota? Kako vi to gledate? A chuj njega, da, da vam kazhem, dvadeset prvi vek. (pleshkje rukama) Stanko – Aha, sve je reshio. Kao sve teche sve se menja, brat, pa znash, burazeru! Ha! To ti je, jebiga, nova vremena… Bozhidar – Mogu da vam ispricham josh jednu prichu, inache pripremam knjigu, zove se Desni zhmigavac. Auto stop, ja kad vidim desni zhmigavac, ja se obradujem… Inache ja puno radim, jako sam vreeedan, imam shest pripremljenih knjiga… Vidi, ja, ovaj, recimo prva pricha u toj…, zvakje se Desni zhmigavac. Ja upadam u neki Dajc, samo shto sam upao, pita me, ovaj, shofer, burazeru, chime se bavish!? Reko, knjizhevnnnik. Aaa, zajebaaant! Zajebant!!! (pleshkje rukama) hahah Vidi, to sam isprichao, al vidite ovo, to je jedna od najljepshih pricha koje sam chuo u zhivotu. Moja je druga zhena, inache ona je glavni inspector shkolstva u Beogradu, advokat. Razumete, ono, ribeeetina! Dobro izgleda, ali ona svakim petkom dolazi autostopom tu kod mene i odlazi, hvala joj, osven mi kazhe, jebote, samo sa ovakvim ludakom kao shto si ti se mozhe zhiveti. Hahah Ali, ona je stopirala i stao je neki Rom i Romkinja, dvoje dece, i mi upadamo pozadi…, tristakj neki, i samo shto smo upali, kazhe, ovaj, zhena, jeli mlada?! Kad si rogjeeena?! A chuj njega, chut, pichkaaati materin, nisi ti matichar!!! Hahaha, haha! Cigani luuudi!!! Ja pitam, pa prijatelju, gde ste zhiveli, kako zhivite? … Kako ovde da zhiiivim, pa zhivim u Briiiselu! Reko, shto zhivite u Briselu? … Pa kaaako shto zhivim u Briselu? Pa tamo su najjacha neonska svetla! Hahaha Ja kazhem, prijatelju, kad ste vekj tako mudar, shta je za vas smisao zhivota? On voza, kazhe, da drugima smanjnjnjim patnju!!! Hahah Svi se zadovoljno smiju. Eto, to chesto pochinje svoja predavanja…, da drugima smanjimo patnju! Boli njega kurac, u Briselu ima jacha neonska svetla. Ja reko, rechiche, jebi ga, galerija, ovo-ono…, skulptura gospogje Burzhua, jebi ga… Jel znate ovu anegdotu? Marina Abramovikj moli gospogju Burzhua da je primi i da porazgovaraju. Ona kazhe, mozhe… I kazhe Marina, ja dogjem, meni ta Milica Zec pricha u prvom licu, ja dogjm kod nje, ona kazhe, sedi!!! - Ja sedoh. Uzmi moju knjigu! Otvori stranicu…!!! - Ja otvorim. Prochitaj rechenicu!!! – Ja prochitam. A sad idi kukji! Hahaha Stanko – Dovoljno, dovoljno, dovoljno! Bozhidar – Nema tu zajebavanja, to je gospogja Burzhua! Aaa, nemozhesh ti snjom da seresh, pa pustiteme josh deset minuta! … Nju je rezhirao Bob Vilson, mozhda ste chuli? Shta ako Marina Abramovikj ikad umre. To je pretstava koja je igrana u Manchesterskom pozorishtu. I…, ja pricham opet preko Milice, kazhe, ja se javim Robert Vilsonu, volela bi da se vidimo. Kazhe, dogjite, deset minuta imate vremena. Hahah (pleshkje rukama) Ej, nema tu praznog hoda. … Kazhe, ja otishla,

21 deset minuta, shutnuo me u pichku materin. Pre dve godine je to rezhirao u Manchesteru. … Daj josh malo hleba, Gjorgje! Gjorgji – Evo, tu je. Bozhidar – A, tu je!!! Hleb je prisutan! Jer znash asocijaciju? … Umetnik je prisutan! … Marine Abramovikj…, inache Jan Faber, on otvara ove godine BITEF. 24 sata traje pretstava, on govori, Marina Abramovikj me nauchila…, nauchila - umetnost, to je kao vazduh. Nemozhesh bez nje. Lepo. … A mi ove godine igramo sa jednom Holandskom trupom, oni isto imaju 24 sata pretstavu. Pa kjemo mi odigrati jedan sat…, hvala im shto su nas pozvali, dackje nam pare, i honorar… Ali, Jan Faber, on otvara BITEF. Tako da, lepo je to shto je rekao, od Marine Abramovikj sam nauchio umetnost je kao vazduh, nemozhesh bez nje. Gjorgji – Ima mrezha? Moram doma da pisham. Stanko – Da, da, kje se javish sekako. Ja i Boshko se ne moramo javljati. Vi mladi se morate… hahah Nikad se ja Boshko nisam javljao, od svoje shesnaeste godine, choveche. Ovaj, chetrdeset dana u Parizu, kolko sam imao, dvadeset, ne vishe, ovaj, ma kakvo javljanje, choveche. Nisam se uopshte javljao kukji, a mogao sam, spavao sam u hotel Beograd, to je na Plac Stalingrad u Parizu… … Gjorgji – Epa, da stvorish zhivot, a uz zhivot ide i ovaj raspad, a?! Bozhidar – Pazi, u Talmudu pishe, prvo ide mushkarac, pa onda zhena. Ako se obrne, urushe se temelji sveta. Stanko – Da, da, o tome si vekj govorio. Bozhidar - Sve bi meni lepo bilo, recimo mushkarac…, ima…, to stalno govorim…, Sara Kej, to je jedna mlada spisateljica, ubila se u trieset i shestoj godini, ima jednu dramu izmegju muzha i zhene i tako… I oni pred kraj scene, oboje stanu jedan uz drugog i deset minuta stoje. … E ove rasprave sad, svi su u pravu, u pichku mater… Gjorgji – Svi su u pravu, da. Bozhidar - … Nikom dobro nije, neko, ipak nije ispravan. Mene ne zanima dal si u pravu, nego dal si ispravan. Lako je biti u pravu. Uzmesh aksiomatiku i u ondnosu na tu tachku ti formirash svoju percepciju. A, kurac, to nije okej! Nije okej! Formiraj percepciju za sveopshte. Za tebe i mene. Al sad, svako forsira percepciju iz taj, koristoljubiv interes. … Recimo, pre neki dan, sa jednim interesnim pesnikom, jer me on neshto kritikovao, kao svashta se pricha o tebi. Reko, naravno da se pricha, svashta. Ami, reko, i o tebi se pricha, stim shto ja tebe uvek branim, kad neko pricha o tebi. A on kazhe, nemoj ti mene da branish, jer kad me branish, ti se solidarishesh s njime. Pazi, to je pali jezik. Pazi, to dobro zvuchi, eeeh, to samo budala mozhe da kazhe, to je interesni jezik. Znachi, on kazhe neshto, on za tim, i ne stoji, al dobro zvuchi. I to je po meni mozhda najopasnije oruzhje. Eufemizmi, i to shto se zlo uvuklo u dobro. I sada, prvi put, zlo ubegjuje dobro, da je ono zlo. hahaha Ali treba…, znachi, ti danas, evo recimo, pitali ambasadora americhkog, pita ga novinar…, oni su rekli da su imali 120 vojnih vezhbi sa Srpskim snagama i da je to jako dobro i tako dalje…, a pita ga ovaj, a dali je normalno da ima 120 i sa Ruskim? Chuj, odgovor, Nije normalno, pa kakvo pitanje postavljate americhkom ambasadoru? Dobro, dobro je odgovorio, to je strashno, tu nema odgovora. To nije odgovor, to je manipulacija! Diplomatija, aj da ne govorimo loshe… Ja sam to nazvao pali jezik. Ljudi su pali. Nemaju odnos prema rechi. A ne poshtuju misao unutar, samo interes. Da ja tebe zajebem ili ti mene, znash. Tako da moj stav je, ja kju ko ta Bihalji Merin, josh se borim…, jer…, ipak nije fer da prepustimo tako u padu sve. A i interes. Inache ta rech interes…, neverovatno, ima koincidenciju sa rechi, chuj, na nemachkom, inter ese! Sushtina! Zamisli, interes – inter ese. Hahah… Al ja volim da kazhem, ne treba nama promet. Promet je isto interes, jel tako? Kod vas je isto promet, jel? … Treba nam Prometej. Hahah… Prometej nam treba, da donese ponovo svetlost, vatru. … Kod

22 nas se to podrazumeva da je to i uspeshnost. Dobar promet. Dobro smo pazarili, kupili pa prodali… Tako da, moj stav je, doshlo je vreme da dignemo revoluciju. Hahaha … Jel znate, Chesi, oni su budistichke nagoni, nikad ni su ratovali. I 5 maja ’45 oni zasjedaju, Komunistichka partija, dal da dignu revoluciju ili ne, mislechi da je josh rano. Za chetiri dana zavrshen rat. No, no, oni…, nekje oni da ratuju. Tako da, stvarno je neki trenutak civilizaciski i epohalan, kada je jako teshko tumachiti, i josh tezhe uchiniti neshto, ali, upravo zato treba neshto uchiniti. Ma…, mali gest. Samo da se ne uplashimo da globalitarizam je apsolutan i dominantan ovde. Pogotovo u umetnichkom smislu. … Ochito da je slobodno trzhishte liberalnog kapitalizma je svima pokupio dushe. Pauci! Ej, a s druge strane i ovo… Stanko – Kako, Boshko, gledaju ljudi na ovo u Porodici bistrih potoka, na tebe? Bozhidar – Kao chudak. Vesna – Koja e najstrashnija stvar za njih? Na shto se najvishe chude? Bozhidar – Prvo na ono shto ne jedemo meso. Shto je ovde ko atak na naciju. hahah Recimo, sve moje zhene postanu vegetarijanke. Roditelji, da ih ubiju, joj, molim vas. Drugo, to shto govorim protiv novca, i to sada. Pre je bilo simpatichnije, ali sada…, dirash direktoru u plutokratiju, bankarstvo, shto je najsilnije. A onda, chudno im je to shto mi zhivimo liberalno, pa se skidamo goli i… Isto, shto dolazi ovde mlad svet. Zashto dolaze ove mlade devojke? To njih iritira. Neobichno… Vesna – To zadnje, mogu da shvatim zashto. Ljubomora! Hahah ha ha Bozhidar – A opet ima ljudi koji me jako cene. Misim, manjina, ali narod, to ovako…, njima to nishta nije jasno kako ja zhivim. Mada, mnogi imaju nostalgiju. Uh, ja bi ziveo tako, ja bi u mir i tishine… Tako da, ochigledno, sada ljudi pucaju u gradovima. I ove godine ponovo su… Do 2015-te ovde je jako puno ljudi dolazilo. Znachi, trideset osam godina. Ondak, po te godine nagli pad. Znachi, od hiljadu ljudi, doshlo je petsto, shto je jako malo, to je duplo manje. Kako da ste imali chetrdeset hiljada papucha, sad je dvadeset. U svakom sluchaju, ove godine opet puno ljudi. Ne mogu da izdrzhe u gradu, pucaju. Toplota, neurotika, znash, ono, jedna koncentracija negativne energijeee. Ove godine je bilo puno mladih, novih ljudi, i chak, bash lepo. Ja bi volio da se to nastavi dalje. Zhivot se preselio u virtuelni svet. Ja pitam, shto ne dolazite? Niko nezna da mi kazhe zashto. Zauzeti smo. Reko, chime? Ja, jebote, imam shezdeset sest godina, putujem nokju stop, u dva sati. Gjorgji – Socijalne mrezhe, to vezuje ljude i… Znash koliko vremena gube ljudi na socilalne mrezhe. Bozhidar – To nepoznajem, nisam nikad u zhivotu. Stanko – Kako pakujete Shumes na kraju? Bozhidar – Imamo katalog. Dakju vam, imam jedan katalog od proshle godine. Zhao mi je za onu monografiju, samo jednu imam, inache bi vam rado dao. Stanko – Videkjemo u Novon Sadu. Bozhidar – E da, ako ste s Nebojshom, ili zamolite, ako je neko…, tamm da je subota. Vesna – Sutra posle podne idemo za Novi Sad, umesto za Vrshac i spavamo u Novi Sad. Stanko – Poshto je propalo ovo, trebali smo do Gere u Vrshac, 10-og… Danas 9-ti u Beogradu, pa Vrshac 10-tog, 11-ti, ponedeljak u Novi Sad, al sad moramo da promenimo malo… Vesna – Stanko, ili spavamo u Novom Sadu dve vecheri, ili spavamo u Osijek pored Drave, da bi nakon toga produzhili, a da nishta ne promenimo od plana. Stanko – Pa dobro, zato shto tura je, ovaj, poshto Vrshac otpada, Beograd, Novi Sad, pa idemo u Osijek, imamo ovog, Frelu i Anu Petrovich, stari prijatelji, pa da ih obogjemo, ovaj, pa idemo u Zagreb, u Centar Periferije, ne znam dal si chuo? Tamo su oko petnaest ateljea. Dala im je opshtina Zhitnjak, to je periferija Zagreba, dala im je staru shkolu, da umetnici uzmu po jedan atelje, jedna uchiona – jedan atelje. Bash je fina ekipa. Tamo je Kata Mijatovikj, vodi galeriju, a galerija su oni hodnici, al fino su to sredili. Neki paravanchich, ovo-ono…, dobro su sredili. Proshle godine je Vesna

23 imala izlozhbu u Osijeku, kod onog Freliha i Ane koji drzhe POPUP nezavisnu udrugu, koji su nam i ugovorili izlozhbu u AZh galeriju, tako da od Osijeka idemo za Zagreb, da se druzhimo sa nekima od kolega u Centru Periferije, pa tamo odspavamo, pa idemo za Ljubljanu, do amauzeja savremene, pa ako nagjemo nekog od kustasa, da ostavimo knjige, a da i mi neshto pokupimo, videkjemo kako kje ispasti. A ima i jedan presek Jugoslovenskih Dokumenta, shto je Jusuf radio 1987 i ’89, onda kjemo na Shempas, bezobzira shto Marka… Bozhidar – Onda kje te Marka pozdraviti. Stanko – Ne, nemamo Marka. Nekje.... Bozhidar – A Marika kje biti. Stanko – Pa neznam, znash…, tako smo vodili prepisku, da ne bi sada uznemiravali porodicu. Bozhidar – Da, da, Marko inache, jako je ono, rasprodat. To je… Meni kad je…, shest meseci unapred, kazhe nemam slobodan dan. Vesna – On je Misioner…, missioner je on. Bozhidar – Jeste, misionar. Mi se jako razlikujemo od Shempasa. Od prvog dana oni su didaktichki centar, ali sa najvechim kredibilitetom. A dok smo mi emocionalni, mi nismo nikog nishta uchili, a da budem iskren, od nikog nishta i ne uchimo. Hahah… Ali smo imali taj zagrljaj, zagrljajnost je ovde kultna rech. Znachi, zhena i ja smo osnovali neku emociju, zbog koje su ljudi dolazili, ne da bi nauchili od nas neshto. A dok kod Marka mozhesh da nauchish. Stanko – U tome je i nash concept, ustvari, taj bazichni, bazichni deo. Proshiriti zajednicu kolko to chovek mozhe. Eto, doshli smo kod tebe, ti si nas prekrasno primio, choveche. Divan si, odlichan si! Bozhidar – Ah, pomalo…, iskreni, spontani… Stanko – E tako, ovaj, i upoznati se sa ljudima, ovaj, neke znash…, ja recimo puno njih znam, recimo, znash, a i preko neta, shta se zbivalo, kako se zbivalo…, Al drugo je to sve, misim, ovaj… Bozhidar – Eto, ja sam inache, to dok je bila supruga, pa deca, pa krava…, to je bio raj. Tih petnaest prvih godina, josh sam ja deset godina imao kravu. Tako, ali, sad sam, kazhem, u jednoj…, samo shto vishe s ljudima da zajednichki provedem vreme. I ipak ovde dogje, evo…, shesto pedeset – sedamsto ljudi je vekj bilo. I sad dolazi Holandski teatar sa pedeset njih. Na BITEF-u su, pa kje dochi kod nas jedan dan da provedu. Stanko – Bravo! Bozhidar – Znachi, ja volim ljude. Chesto me pitaju, pa kako to izdrzhish? Pa ja volim! Jebote, hahah, pa ja bi platio da zhivim sa divnim ljudimaaa. Stanko – Ne mogu ljudi to da shvate, da, da? Bozhidar – Znachi, evo sad, predproshle nedelje taj Shumes…, sto ljudi, ti ne znash ko je… Kad su otishli, ja plachem, plachem, ej! Znash shta, nema te emocije, nema tog zagrljaja, nema tih dodira, nema fluiiida, nema… Stanko – Evo, kao i mi kad idemo na lokaciju, sad, nisu svi spremni, Bozho, da se odrekniu udobstva, ovaj, kreveta, televizora i tako… Kad sve to malo slegne, zavrshi se, to traje sedam dana – deset dana, kolko vekj imamo, javljaju se ljudi posle mesec dana, kazhu, to je bilo diiivno. Hahaha Bozhidar – To treba, da se spajamo, da komuniciramo, da ne odustanemo, znash, od toga da ipak mozhe da se zhivi bolje i drugachije. Ja to volim da kazhem da svet mozhe biti bolji. I ja sam pronashao idealnu formulu kako svet mozhe biti bolji. Hahah… Da vam priznam?! Stanko – Ajde. Bozhidar – Vidi, poshto sam ja najgori chovek na svetu, svi su bolji od mene, i tako svet postaje bolji! Ja sam zajebo svet ceo! Ha! (pleshkje rukama) hanana…, misim, retorichki. Ali stvarno je to, kad se kazhe, kad si ti najgori… Stanko – Retorichki i metaforichki, al vazhi, vazhi! Da, da, da! Vazhi, vazhi!

24 Bozhidar – … Znachi su svi bolji od tebe! I to jeste sushtina duhovnosti. Stanko, Ne, recept je odlichan. Bozhidar - … da se niko…, jer, nekju da odustanem. Ja chistim tri kilometara put i pol. Pa pazi, uskoro kju ja pasti na dva i dvesta, ne mogu ja vishe, vekj sam i stariji i pa…, znachi, pa kju pasti mozhda na kilometer i pol, pa kju pasti na dveeesta meeetara, pa kju pasti na osamdeset metara oko kikje, ali ono shto je sigurno, nekju zagagjivati. Znachi, ima borbe, ima, razumete? Znachi, da neprestano uchimo da ima reshenje! Da ima predlog, da ima paradigma! Vesna – Ja imam jedan predlog. Bozhidar – Ajde. Vesna – To shto ste vi rekli, plus, ljudi su…, ljudi sve vishe i vishe prichaju, koriste rechi da bi se razumeli, i ne provode vreme zajedno, nego prichaju. Mozak je sasvim drugachiji kad prichash i kad ne prichash, nego si samo onako, si…, kad samo postojish. Stanko – A slushati tishinu, to je… Vesna – Prichachajuchi, ovako, je sasvim drugachija zemlja u mozgu. Ne provode vreme zajedno. Sve se proba da preko rechi se definishu stvari, a tad si najmanje spreman da shvatish shta se dogagja. Tako shto ovaj rad shto ste pomenuli, to kao okolo neshto spremate, radite, to je ono, parvo stanje mozga da bi neshto shvatilo. Bozhidar – Ovo je centar narativne topline. Ovde se jako puno razgovara. To je mozhda moj najvekji posao. hahaha… Jer ja verujem da kje posle elektronske epohe, dochi oralno doba, ponovvvo, kada kje rech, inache rech, uslovno recheno, to je stara formula kabalistichka, da svaka slika nosi dvadeset i pet hiljada rechi, a svaka rech nosi preko petsto hiljada liiica! (pleshkje rukama) Znachi, rech je bila pre pochetka, ne pochetkom direkt, iz rechi je stvorena stvarnost. Ja to jako verujem, takav sam ustvari stvaralac u tekstu, ja verujem u rechi, ja ne znam da pishem, al ja oslushkujem zvuke, oslushkujem topline rechi i to pretvaram u tekst. Samo sam hteo da kazhem… Vesna – Ali rechi kako dolaze? Ono shto ste pre malo rekli. Bozhidar – Iz beskraja. Vesna – Iz toga shto provodite dosta vremena…, provodite vreme i onda se to pretochi u rech. Znachi pre rechi postoji neshto drugo, to je osekjaj. Bozhidar – Moja prva pesma ide ovako, pichka, kao rech, potsekja me na krech! Hahah Tad sam josh pisao u rimi. Shalim se! Ali htio sam samo ovo josh, ja, znachi, rechi obooozhavam! Svrshavam od topline pojavnosti rechi. Dosta izmishljam rechi. Jedna od njih je, recimo, zlodno (?), to je da su se ujedinili zlo i dobro i…, ali Helder, ona nezna ko je Helder. Ti ne znash ko je Helder? Vesna – Ne. Bozhidar – To je jedan od najvekjih pesnika, zvali su ga najveeekji megju najvekjima. Smatrali da je lud i drzhali su ga u mlinu, a, recimo, Gete je priznatiji od njega, ali Helder je vekji pesnik. U svakom sluchaju, on ima jedan stih, kazhe ovako – mi ljudi jesmo razgovor. (pleshkje rukama) Ne ni treba da razgovaramo, nasha supstanca je razgovor! Ja zhivim za to i moram da priznam da volim da govorim, ali volim i da slusham o radu (?). Jedan od njih je Jerotikj, Vladeta. Enriko Josif, to je bio najvekji besednik kojeg sam ikad u zhivotu… Koji je orator, onako…, tako je orator bio da kad govori svetli mu glava. … Dobro, on je imao sedu kosu, znash, ali se vidi ovako… Ja bi njega pitao, recite mi neshto shta je slovo “i”? U shest sati je govorio…, to da vidite – beseda. Jojuuuj… A ja volim da govorim i misim da dosta techno govorim, jer nemislim. Jer moje rechi bolje znaju shta ja mislim, nego ja sam. I zato ja pushtam rechi, jer, svaka rech ima mali prooocep. Ovo je recimo rech (pokazuje, spajajukji shake), svaka rech ima nevidljivi procep, u koji ide toplina i zvezde. E to je sushtina rechi. Narativna zagrljajnost, ta toplina, koju chovek nevidi. E to je sushtina, ne idiom, ne znachenje. Jeste i znachenje, al ti morash da znash da to postoji i da oslushkujesh taj procep, kazhem, kroz koji ide

25 sushta pojavnost, pred stvarnosti, zove se rech, i stvara stvarnost. Ja sam techno rekao, mozhda je malo komplikovana rechenica… Vesna - Ne, ne, techno, tachno. Bozhidar – Znachi, kroz taj procep ide ta emulzija koja stvara stvaaarnost. I ja, recimo, kada kazhem, posle razgovorom s Tishmom, ja trchim od radosti, ugje bogatstvom radosti u meni. Rech, rech… Kazhem, tako da, ovde puno vremena provodim upravo da razgovaram, jer imamo vremena, ne zhurimo nigde, znash, onda… Vesna - Dobro, i to je, pretpostavljam, koncentracija, neka energija koja se skupljala u toku prethodnog vasheg nevigjanja, pa sad, kad se vidite, to shto nisu mogli ljudi da prichaju u gradu ili s nekim s kojim nisu bliski, i sad to je takva energija, i mi tako… Bozhidar – Sad…, to je lepo, da, pa, misim, znash, kad pronagjesh da ljudi udubljuju se, a ne brbljaju, sad, ovi mladi su brbljajukja mashina, oni svi u isti glas prichaju… Stanko – Neznaju da slushaju. Bozhidar – Neznaju da slushaju. Inache, sad si me potsetio, ako se neljutite, moj prijatelj je bio sa Majkom Terezom i pitao je - majko, kad vi molite bogu, shta vi njemu kazhete? Ona - ja nishta njemu ne kazhem, ja samo slusham. A ovaj - a shta vama bog kazhe? Ona - i on meni nishta ne kazhe, samo slusha. Jel da je genijalno?! (pleshkje rukama) Stanko – Genijalno je, genijalno! hahaha Bozhidar – To mi direkno chovek isprichao, to je nash prijatelj, jedan monah u Seulu. Stanko - … Oni smishljaju shta kje oni da kazhu, umesto da rechi same izlaze iz srca. Bozhidar – Tako je, tako je. To, to je meni kredo. Ja nishta nemislim, samo sam asocijativan i poshtujem rech. Obozhavam je. Pistis, ne pijetet, pistis – uzvisheno poshtovanje. Tako da, kazhem… Stanko – Ovo je izvrsno…, o Majki Terezi…, uuuh! Bozhidar – Jel? Samo slusha… Stanko – Ona slusha. On slusha… Bozhidar – Pa da…, tako da…, divno je, divno. Danas, stvarno, ljudi to…, ta neka kultura…, odesh u vrtich, kad oni svi prichaju u jedan glas, sa 5-6 godine, sa 4 godine. Nema da jedan govori, ostali slushaju, pa se onda nastavlja, pa se produbljuuuje… (pleshkje rukama) Meni je to nepojmljivo. Recimo ja, Tishma! Naravno da ja znam koga ja treba da slusham, i naravno znam da ko mene treba da slusha, to je. Ali, recimo, Slobodan, slusha. On ako ti pricha o Charls Kaltropu, velikom kriminalcu, to je kao da pricha o Rembou, Bodleru, Malarmeu i tako dalje. Ako ti pricha o Malarrrmeu, hahah, tebi je neobjashnjivo dobro u ovom delu tela. (stavlje ruku na grudi) I recimo, on je meni, kad smo se upoznali, odveo me kukji i prichao o Malaaarmeu. Kao, ja kazhem, imam osamnaest godina, fudbaler, automehanichar, veze nemam. Kazhe, osetish, Stefaaan Malarmeee. (tiho izdishe ime) Stvarno, zvuchi u pichku materinu, gde ja osecham, reko. A on – da, da, osechaaash. I onda mi on prochita par pesme, kazhe, jer osetish kako ide shushtanje kroz njegove rechi? … Gdeee osechammm! Ali shushtanje…, shushte rechi, to je sushtina. Inache, on je dobar, on tako toplo pricha, da je to da…, on kazhe, chitav moj zhivot…, tako to…, vreme da potroshim. Pitali su ga skoro u nekom intervjuu, shta mislite o zhivotu? Kazhe, ne zanima mene zhivot. Ha ha hahaha… Shta kje meni zhivot. ha ha ha… Ali on, njegovo, glavna misija, sedim u fotelji ceo dan i chekam dva-tri impulsa iz nesvesnog. (pleshkje rukama) Znash, netreba njemu ni honorari, ni…, hahah… nego dva- tri impulsa…, to je darodavno… Stanko – Da to ulovi. Bozhidar - Da, da… Stanko - … Da to sacheka. Vesna – O Tishmi prichate?

26 Bozhidar – Da, Slobodanu. On je strashan narator, topao…, jako sklapa rechi zanimljivo. Tako, topao i nezhan, kao da je od plisha. Vesna – Prosledila sam neka videa. A kada je nagradu dobio. Pre…? Proshle godine? Bozhidar – Ninovu nagradu je dobio. To je tako skochilo…, jer on je bio marginalac, do 64-te godine. Pre 4-5 godine, da, da. Skoro je on dobio, u 66-oj. Stanko – Kako se zove roman? Bozhidar – Bernardijeva soba. … I tu je, ovaj, jedan kamin od Zvonka Makovikja mame, i to igra dosta vazhnu predmetnu ulogu u romanu. E, da, spominje i Brezovica - ne zove se Brezovica, nego Srezovica. … Tu je krshkjen, na potoku. Hahaha Stanko – A gde je potok? Bozhidar – Potok je preko, preko puta. Oni su ga prebacili, inache, potok je bio mnogo lepshi i tako dalje. Ja sam ishao kod svih, do pretsednika sam ishao… Stanko – Jel ima vode kroz cele godine? Bozhidar – Sad je presushio, jedva ide…, ali, ovaj, oni su svi obekjavali da nekje prochi autoput. Megjutim, jedna ministrica poljoprivrede, Ivana Dulikj, kazhe mi, nekje proch, veruj mi, jebesh mi mater, kunem se. Bash je rekla, jebesh mi mater, a ja odushevljen. Megjutim, ona ipak da dozvolu i napishe - …zashtita puta od potoka, a ne zashtita potoka od puuuta! I tako su nam prebacili potok dvaest metara i izgubio je…, kazhem, ono, nije strashan ovaj put, geogravski, na nivou da…, nego nam je aura povregjena, aura prostora. Ovde je bila divina, ti nemozhesh da verujesh kako je ovde lepo bilo, potok je tu ishao odmah, naletish na njega, sad je on prebachen i spushten dvaest metara dole, ali opet, kazhem, znash…, mator sam, kako drugi zhive, zhivim prelepo i ne mogu vishe da se bunim, ostario sam, pochela je da mi zuji glava…, ovaj, znash, ja sam tad pocheo da pijem, kad sam se borio protiv ovog puta, jer je to bilo pretnji ubistvom, pucanje na nas…, da. Stanko - Aj, aj… Bozhidar – Da, da, to je bila najvekja akcija u Srbiji, borba za prirodom, znash. Znachi, to su mediji, oko chetiristo osamdeset tekstova je izashlo, ovaj, pedeset televizija, znash, ono, stali su ljudi iza nas, aliii, korporacija… U svakom sluchaju, velika je borba bila. I sad sam proshle godine hteo neshto malo da…, drhti psihhha, ne, ne, neda. hahaha… I onda, reko, znash shta, ja ipak imam mali raj, a popravikju shta mogu, nekju vishe da se svagjam, ne mogu da se borim vishe, misim…, mogu, malo… Kazhe Jean - Luc Godard, imam osamdeset godina, dignite vi mladi revoluciju, ne ja da dizhem revoluciju sa osamdeset. Tako da, shto se mene tiche, nemojte zhuriti, al kolko je sati samo? Devet, jel? Stanko - Ne, nema josh, oko osam i…, da, dvadeset do devet. Bozhidar – Kad mislite da idete? Znate shta?... Stanko – Devet i po, ja bi da krenemo. Bozhidar – Dobro, vazhi. Jer mi je meni jako to vazhno, da pripremim dushu za rastanak. Stanko – Da! Bozhidar – (pleshkje rukama) Jer meni zhao kad… Vesna – I ja sam bash sad za to razmishljala, kolko je tu malo vremena da bi se… Bozhidar –A leto, moj dom je otvoren, mozda i ja nekad doletim do vas, misim, nishta imperativno, al eto, drago mi je da smo se susreli i da se od sad nekjemo mrzeti. Shalim se, shalim se, shalimse. Stanko – Ma videkjemo kako kje mo, ovaj, za sledekju godinu, koji kje koncepat da ide, al to je to ustvari, znash, neki boravak na lokaciji, Bozho, al mi smo to josh…, ovaj, bilo je puno aktivnosti ove godine, pa nismo ni mogli, ovaj, da saberemo mozak, ovaj, da vidimo shta kjemo sledeche godine, ovaj, da ovo zavrshimo, pa videchesh, ako si u mogukjnosti, mi kjemo, ovaj, da te pozovemo. Bozhidar – Ajde, kako da ne. Inache, ovo shto vi radite, mi kad smo…, imali smo jedan, jednu akciju,

27 mozda slichna kao ova vasha, ali malo drugachija, imali smo paket izlozhbu. Znachi, ovako, u paket, ovakav, stavili smo sena, dve tegle slatko od shljiva i, i kashichicu. I ona je ishla u chetrnaest-petnaest mesta. Prvo je ishla Novi Sad, pa u Beo…, odnosno Beograd, Novi Sad, pa je ishla u Zagreb, pa u Shempas, pa u…, zaboravio sam, putovala. I svako je uzeo po kashichicu… Tako shto, lepo shto ja…, vishe meni ljudi dolaze, ali lepo je i otichi. Stanko – Pa da… Bozhidar – Tako da, lepo shto vi ekstrovertujete vashu estetiku i shto, ovaj, dajete jednu probugjenu intonaciju da se nesme umrtvljeno zhiveti. I volim to, mozhda i, ti mozhda znash Stanko, Narcis na starogrchkom znachi “obamrao”. Mozhda sam i to govorio juche, ne znam… Stanko – Ne, ne, nismo o tome... Bozhidar – … Mi zhivimo polusmrt! Obamrelost, kroz taj narcizam! Etimologija lepo sve kazhe. Tako da, lepo je ne biti obamrao, nego intonativno probugjen da neshto uchinish. Idete u hodochast, idete da susretnete ljude, da vidite, da… Stanko – To sam i Marku rekao, kazhem ja, Shempas dozhivljavam kao, ovaj, kao hodochashkje… Bozhidar – Da, leeepo. Stanko - … Ovaj, i on mi je tad, ustvari, odgovorio, kazhe, evo, da se nekao, ovaj…, sedamnaestog ako budete mogli… Kazhem, ne, ne, nikako…, al michemo na Shempas svakako, pa onda idemo za Rijeku, pa na Golo Brdo, pa tamo, ovaj, se vidimo i sa Brajnovikjem i sa Trbuljakom… Bozhidar – Gorana pozdravite. Stanko – Obavezno. On ima tamo izlozhbu shesnaestog. Bozhidar – Bili smo mi pred dve godine kod njega, pa rekao da…, znash taj njegov projekat – Star i kjelav, trazhim galeriju koja kje mi dopustiti da izlozhin svoja dela. Vesna – Takav rad je on radio, kao objava? Bozhidar – Da, to je objavio, da trazhi…, to je projekat. … Dobar je, divan je. Inache, mozhda kju napisati o Marku tekst u Politiiici. Ja kad sam ishao kod njega, to je sedamdesetdruga, i oni sad zhive tad…, put je mali, sad i on ima problema, idu putevi, vodu pustili, chak chujem da su i kockarnicu… Stanko – Kolko, kolko je tachno Shempas od Ljubljane? Bozhidar – Pa, recimo, po mom mishljenju, shezdeset-sedandeset kilometra. Znachi, ide se Postojna, Ajdovchina… Stanko – A, preko Postojne? Bozhidar – Ja mislim da, sad ima tu autoput, i onda u Ajdovchini izagjete, pa kjete…, negde kje Shempas, … Stanko – Ma da, Gjoko kje na… Bozhidar - … znachi, malo mesto, ali… i vidi, ja dolazim… Stanko – A put je dobar, jel? Bozhidar – Dobar je, dobar je. … u osam – devet uveche, gde god idem meni su objasnili samo idi, tu je kukja njihova. Ja kako idem, pomera se neko svetlo, a to je nebo svetilo, al ja sam mislio da je to kukja. I tako sam ih trazhio nekih tri sata, a u megjuvremenu sam stalno vikao – Maaarkooo! Maaarkooo! I sad, vidi, oko jedanaest sati, neko sa lampom… - koje!!!? … Bozhidar Mandikj!!! A on – Bom prishol! Bom prishol! … I pazi, on je chuo da ja njega vichem, al on mislio da ga bog to zove. (snazhno pleshkje rukama) hahaha… (svi se smiji glasno i odushevljeno) Stanko – hahah…, jakooo! Bog ga to zove! Bozhidar – Jako, da! Ali kazhem, on ne lazhe, ne da se zeza, on je ozbiljan, znash i tako, ali… Znachi on je chuo moj glas, ali mislio bogovi ga zovu, znash. Stanko – Pazi, ovaj, sedamdeset osme, ne znam dal sam juche neshtoprichao…, sedamdesetosme je Muzej savremene u Skoplju organizirao Veneciski Biennale. Tako je ishlo, znash, po kljuchu. Sakje

28 Beograd, sakje Zagreb i tako, i doshlo je, ovaj, da Skoplje to organizira. I bili su tad OHO izbor nasheg Muzeja…, OHO je bio, bio je Dragan Mojovikj, bio je Pedza Neshkovikj i, od Makedonaca, Petar Hadzi Boshkov, Dushko Perchinkov i Tomo Shijak. Ta ekipa je bila. Onda sam ja prvi put positio Veneciski Bienale. Poshto sam neshto bio ukljuchen u rad Petra Hadzi Boshkova, pa kao, nagradu, ono, ajde idemo… A samo shto sam zavrshio petu godinu srednje umetnichke shkole. Bash u pravo vreme. I tad su Shempasovci izlagali one instalacije sa keramichkim…, kao vezovi, nize jedne, ovaj, u galeriji. Bozhidar – Da. Ja nikad nisam bio na Bienalu… Stanko – I bio Pogacnik, pozvao ga je Muzej savremene, ovaj, na jedno predavanje. I nisam, ovaj, ma mlad, jel, nisam se upoznao… A bio sam na predavanju, da. Bozhidar – E Marko je mag, mag! I ja njega znam, ono, od sedamdeset prve-druge. On je izgledao, tako…, misim on se oblachio tako, posle OHO-a, on odlazio u tu Shempas fazu, nije vishe bio umetnik, nego posvekjeniji zemlji. I oblachio se kao u chetrnaestom-petnaestom veku. Tako da, jako je divno…, megjutim, sada je sve obichniji, on si se ovako, obichno, iz jedne faze renesansnog imidza i tako dalje. Recimo, bradu je nosio, neku traku… Stanko – Da, da , znam to sa fotografija, da, da. Bozhidar - … Misim, sjajno je izgledao, znash. Ali sad, kazhem, izgleda ko sluzhbenik. Koshulje, karirano, patike neke… Stanko – Kad je pocheo Sempas, koji su, ovaj, pocheli? Bozhidar – Vidi, Sempas, to je sad… Pocheo je Marko, Marika, njegova zhena, imali su i jedno dete, Ajru, i snjima je bila i Marijana Juvanek, jedna sociologica i tako…, nije bash jako poznata, al ona je poznata…, bila je zhena Milenka Matanovikja, jednog od njih. I oni su otkrili Finhor, jednu od najvekjih komuna u Evropi. Znachi, ona je otkrila i zatim je Marka posle povezala sa tim Finhornom. To je grandiozna komuna, ono, tamo se chuda deshavaju. Stanko – Znachi, bio je Pogachnik, bio je Matanovikj… Bozhidar – Ne, ne, Matanovikj nije bio, nego njegova bivsha devojka Marijana Juvanek i samo sinchich Pesnik, pesnik i antropozof. Tako da je to ta prva grupacija, onda im se tu pridruzhio jedan mali Andrej, i koji je zhiveo shest godina. Divan jedan dechko. Luchka, ona je posle doshla kod nas zhivela i tako. I puno je ljudi zhivelo, puno. I on je mag, okuplja ljude, znash? Tu je Bojan Brecelj, poznati…, znash ga? Stanko - … Brecelj…, oni su kao stranichni, i Brecelj i Zhizhek i… Bozhidar – Brecelj je fotograf, ne Marko, nego Bojan… Stanko – A, Bojan Brecelj. Bozhidar – On je najvechu dokumentaciju o Shempasu napravio. Znachi, ima ogromno slajdova…, ono u pochetku, znash. On je isto jako…, on je svetski sad fotograf. Imao je komunu u Gradashkoj. Stanko – A i Marko Brecelj je bio, ono, stranichno… Bozhidar – Marko je bio rok muzichar…, da, da, da. Tu je josh jedna komuna bila zanimljiva, Adama Franka, u Rokavcima. Tu tri brachna para su zhiveli. Stanko – U Sloveniji? Bozhidar – U Sloveniji, da. … Vrlo zanimljivo, recimo, Marko i ja, kao umetnici, pa nekako, znash, imamo te odnose, odnos prema duhu…, a ove su socioloshke komune. Tri brachna para i ovaj, furali su, jedno shest godina… Stanko – To posle Shempasa? Bozhidar – Da, posle Shempasa. Ne, godinu dana posle…, sedamdeset treche oni formiraju. A inache su oni imali jednu komunu G7, u ljubljani. Stanko – A reci mi, jel znash neshto u Crnoj Gori da se neshto vakvo zbiva? Bozhidar – To ne znam! Ne, ne. 29 Stanko – … Zashto, ovaj, za da zatvorimo krug. Posle Sarajeva mislili smo da neshto nagjemo... U Crnu Goru znam samo Pavla Pejovikja, skulptora, koji je bio dobar, prekrasan, u ono vreme. Zadnji put smo se videli ’97-me, kad sam izlagao i sa Miroslavom, bratom, jel, u Cetinju. I tad smo zvrshili kod... Bio je Nesha, Era…, a ja sam kombijem od Muzeja savremene ishao, pa stalno su se vozikali Nesha i Era samnom, pa smo zavrshili kod Pavla, ovaj, u Podgorici na jedno druzhenje. Pa mislio sam, ovaj, a nisam mogao da nagjem, dal neshto slichno ovome funkcionishe u Crnu Goru. Bozhidar – Ako neshto zhelite, kafu ili neznam… Stanko – Evo, ja josh gustiram kavu… Bozhidar - … Ali slobodno…, ochete sok ili tako neshto? Stanko – Nishta, nishta, hvala ti. Vesna – Ajde, ochemo jedan grupnjak? hahah Bozhidar – Grupnjak! Ti si mlada, ti imash prava na… Vesna – Iznenadimo te, a?! Hahaha Bozhidar – E shta je iza toga, e ne, ne, ne, aseksualniji su najpotentniji, ubedljivo! Jel da je to techno?! To je inache, mog brata, jedna poznata manekenka, Albanka, Manca Koshi, pita, znash zashto se ruzhne zhene bolje jebu od onih…? Kazhe moj brat, neznam. A ona – zato shto uvek misle da im je zadnji put. Hahah… (svi se smiju glasno) Seksualnost je velika stvar, ne treba se zajebavati snjom. I kazhem ja, kod mene nema razdvajanja strasti od duhovnosti. Nego jednog, jednog, unison. Tako da, grupnjak, da! Mene su se par puta…, kad smo bili mali probali smo, naravno, i vishe puta. I jako je opasno, zato shto se potuchem posle. Hahaha… Znash, misim, obichno, zhene se potuku. Ali sada su me u zadnje vreme navukli na dva-tri... Klinci…, znash, reko, jebiga, znash shta, videchete, imachemo sranja. I sad se i desilo, ustvari, jedna Amerikanka prebila nekog tipa. Uzela letvu, ubila ga, Ja srekjom otisho kukji. hahaha Vesna – Nisam razumela, zbog chega su to… Stanko – E zbog chega, zbog mushkarca! Bozhidar – Zato shto je ona utripala da su je silovali. Da su…, ja nisam. hahaha Vesna – Aaaaaa, aaa… Stanko – Aha, aha, da, da, da. Ona je kao bila silovana. Bozhidar – Da, da je silovana bila. Megjutim… Stanko – Gledali, gledali smo taj film… Bozhidar – Ono je pokrenula neka Zagrepchanka, ali, dobro, misim… U mojoj, nekoj seksualnosti, najlepshe sam imao s prvom zhenom. Ja nju nikad nisam varao. Znash, ni ona mene, misim, mi smo zhiveli neprestano zajedno i to. I dnevno smo po jedanput-dvaput vodili ljubav. Misim, plus, stoga shto je ona inicijator, ona nosi seksualnost. Tako da…, a posle sam ushao u razne…, prvo sam bio jako monogaman, onda promiskuitetan, sad zavisi od zhene. Znachi…, i doshao sam do toga da nema razlike izmegju promiskuitete i monogamije. Zavisi kako se ti dajesh. Znachi, kao shto zhivish s onom petnaest godine, tako mozhesh i nokj da provedesh sa zhenom sa istim uchestvom, sa istim dozhivljajem i davanjem. To je moj kredo. Jer, znash shta, jako je zajebano, sad pogotovo. Mi smo imali seksualnu revoluciju, ovi imaju aseksualnu revoluciju! Njima nije stvar da jebu, kao shto…, bezveze, to je smeshno, i pokret i to. (pleshkje rukama) hahaha… Tako da, ovaj, vazhna je seksualnost, ja mislim. Prem, Vesna, time shto si je pomenula. Vesna – Mi, mi prichamo puno o tome. Bozhidar – Jel da?! Vesna – Oralno se zadovoljavamo, hahaha…, rechima. Mnogo chesto je to tako…, nas dvoje chesto to… Bozhidar – A shta je, shta je, recimo, osnova vasheg, eto, razgovora, kako vi gledate?

30 Vesna – U vezi toga, jel? E pa, glavna nam je tema za…, da smo ja i Gjole slobodni i da nekako, oko toga Stanko zheli da nas reshi i da napravimo jedan PATEM performans. Kao udaja, i imamo chak i jednog popa koji se zove Srekjko, i trebali smo sad… Stanko – On mi je parohiski kod mene pop. Srekjko se zove. I ono shto Vesna pricha…, produzhi Vesna. Vesna – I poshto ove godine smo radili taj projekat sa najnizhe tachke u Makedoniji i najvishe tachke Makedonije, 2764 metara, bili smo na Korab, i onda smo povukli, metaforichno, jednu pravu liniju, da nagjemo sredishnju tachku gde bi bila idealna planina sa srednjom velichinom 1300 i… metara. Bozhidar – Lepo, lepo… Vesna – Bila su tri prestoja. Na najvishem gde smo bili, hteo je Stanko da nas uda i konechno da nas reshi… Stanko – Da pozovem Srekjka, a Srekjko ide sralno u paket sa dva druga popa… Bozhidar – Da, da, da… Stanko – Pa oni troje…, da otpevamo ovima… Vesna – Kad je bila ideja rogjena, pre godinu dana, mozhda dve, dali su meni kao, imash ti dve godine da se udash, a Gjoleta… Stanko – Ne, ne, ne, Gjoko dve, a ti kao zhena jedna! Vesna - Onda sam ja tada bila sa jednim momkom, al nije ispalo nishta, a Gjole sad trazhi, bila je jedna veza, a propala je pre nego shto je krenula…hahaha Stanko – Da sam to, Boshko, reshio tada…, sad bi bili srekjni! Bez razlike shto…, pa chuj, vidi, ovom momku fali mu…, neznam, krivo mu je desno uvo, pa neznam, ovaj duva travu, ovaj neznam shta radi i tako dalje. A Gjoko je zhiveo chetiri godine sa jednom curom, i to u Strugi kod njega kukji. Ima sprat josh jedan, koji je njegov deo, ovaj, zhiveo chetiri godine…, pa daj choveche, misim, ozheni ovu curu. A ova se nechka neshto, godinu dana-dve, kolko je trajalo… Bozhidar – Trazhi zanimljivog frajera, jelda? Misim… Vesna – Ne, ne, ja trazhim jako jednostavnog frajera. Mozhe biti pchelar, recimo, jako jednostavan, jako jednostavan zhivot… Bozhidar – Ali da te voli. Vesna – Sasvim normalno, a to nema danas. Bozhidar – Nema!? A ti njega da volish? Vesna – Obichno su to bili mushkarci…, recimo zadnja veza je bila…, previshe se opirao na mene… Stanko – Ne, “oslanjao”. Vesna – Previshe, previshe… Nije bilo nikakvish pomochi… Bozhidar – Da, da, da…, uh, neznam, sad ja, da mi je bog dao…, samo s prvom zhenooom… Posle sam svashta video, znash, i naravno, dosta strasssno sam proveo, ali isto, patnje i patnje. hahaha… I to mi nije jasno samo, zashto neche ljudi korektno da se razdvoje. To ne mogu da ukapiram. Znachi, svaka zhena do zadnjeg dana vodi ljubav i onda samo kidne i preseche… A mushka emocija je ne lako, ovaj… Stanko – Dublja je. Bozhidar – Dublja je. I vidi, ja svaku zhenu, chak zmolim, ajde, ako hochesh…, nema veze, samo da ja izvuchem emociju. Ni jedna emocija. I svaka me zajebe, i ne znam kako nije ih sramota, jer i ona bi to jako teshko dozhivela, svako bi to teshko dozhiveo. Recimo, pas kad ti umre, pa ti je zhao, razumesh, a ne snekim si se voleo, i to me najvishe boli, taj nekorektan nachin. To je ta, ja zovem pasivna agresija. Razumesh, znachi pasivno te ubija. Ja bi vishe voleo da me isprebijala, pa to progje za petnaest dana, a ovo boli. Recimo, za drugom zhenom sam patio pet godina. Namestila me, em me ostavila, em me namestila. Znash, i… hahaha… Ovaj, e sad vidi, to sam isto tumachio, taj koji je

31 ostavljen, jako vazhno da zada bol. Jer kad on zada bol, on vezuje ostavljenog. I onda tu dobija dve energije, em, najcheshkje, vekj nashao drugog partnera, em je vezao ovog, i to strashno puno. To je mokj! Ali, vrlo chesto, ono shto ja promatram, obrnu se stvari. Taj koji je dobio u pochetku, posle gubi, a ovaj koji je izgubio, volshebno se preporodi. Dogje josh neka lepsha ljubav, misim, ne kazhem da je to sigurno, ali dosta… Ali kazhem, ja recimo, nisam puno zhena napustio, ali kad napushtam, ja prvo, uobichaeno, kako sam sad stariji, kazhem, aj da probamo jedno dva meseca, pa kju ti rechi iskreno. Onda ja kazhem, ne zhelim, nema emocija, nema erosa, jebi ga, nisi mi otvorila eros, shta ja znam. I onda me zhene zadrzhavaju josh godinu-dve…, jer meni je zhao da i zadam bol. Ali i to je nekorektno! (snazhno lupi rukom o sto) Jer ja sam korektno rekao…, jer ja ochu da pomognem zheni koju ostavljam, da budem josh uz nju. Vesna – Vishe od toga, To je najvecha greshka. Bozhidar - Ali treba im pomochi. Ali vidi, mene zhene napushtaju naglo. Pa jeste, al ja otvoreno kazhem… Al nemozhe da ima nadu kad…, evo, ja bi volio da ova devojka, evo recimo, smo se pojebali, smo se poubijali, sad nekje ni rech da progovori samnom…, kad nekjesh ti, nekju ni ja, naravno, ali ruuuzhno! To ne zasluzhuje ugled nas. Vesna – Da, propada to. (Sve tezhe se cuje audio, no ipak, naslanjajukji uho na zvuchnike i vrachajulki se neprtestano na tastaturi, imamo lep i razgovetan deo sledekjeg razgovora) Bozhidar – To je ruuuzhno! Ostali smo u kosmosu. Pazi, ovde nije bilo svagje, kao snjom, ovih chetrdeset godina. A u pet zadnje godine jedino je ona napravila dva ekscesa. I ja mislim da je chak ona meni…, to shto on kazhe, igrala se s mojim emocijama. Znash, e dali sad to svesno radila il ne… Chitaju sve te priruchnike, sve znaju, jeboteee! Ja nishta neznam… Stanko – Bozho, imam neshto da ti poklonim. Pazi, otvaram sinokj vrekju…, a kad smo se vratili sa boravka pre jedno desetak dana, supruga je oprala vrekju, i stavila na ono za sushenje, a tu mi je leshnik, odmah, i kape leshnik sad, ono…, i otvaram vrekju i vidim ja, e, leshnik, kazhem, e ovo kju da poklonim Bozhi. (ustaje i priblizhava se Boshku) Bozhidar – Eh! Hahah…(pleshkje silno rukama i ustaje) Ajmo zvanichno… (fotografirali se, obojica hvatajukji leshnjak sa palcem i pokazalcem) Stanko – Evo, ovako, malo na svetlo…, i ovaj kje leshnik sigurno da uspe ovde kod tebe… Bozhidar – Da se ujedinimo! Ovde sam hteo, ali ne ljutite se, najstariji sam…, jer kako ja zamishljam… Ovde je zhiveo jedan mladich chetrnaest meseci, zlatan, kao ovaj Turchin shto zhivi, taj greshku nije napravio. Ja verujem da sam…, ja i moja deca nikad nismo jedni drugima viknuli, ne postoji ni jedan minut da smo mi rekli teshko nam je s decom, zato im hvala kad kazhu Boshko, bio si besprekoran. Ja verujem u besprekornost. U svakom sluchaju, taj mladich posle chetrnaest meseci je pozheleo da ode, ja kazhem vazhi, al nemoj za dva saaata! Kazhe, ajde kolko vi kazhete? Kazhem, ajde ostani josh dve nedelje. On kazhe, dva meseca. On mi je i dalje najbolji prijatelj. Zamisli da je otisho odmah, zaaabolelo bi me. Jer fisija, ona je…, fuzija je drugog karaktera, fisija je bol. I zato ja radim da ne zadam nikom bol. … Reci Stanko, je si imao divne roditelje? Stanko - Ja sam zadovoljan kako su me vaspitali. Boshko – Jer nama su roditelji dali puno ljubavi, meni i bratu. Mi smo jaki ko kooonji! Stanko – Imam starijeg brata i sestru, odlichni smo, odrzhali smo vezu, nismo se raspali, ono, oko podele. To smo prebrodili zaista fino, radujemo se kad se vidimo. Tu smo u blizini u Skoplju, vigjamo se chesto… Bozhidar – Divno, divno. Kao i ja sa bratom… Ja kad se zaljubim neznam da se odljubim. Nemam taj kod. Fisija, e sad vidi, al isto, Vesna, bez zaljubljenosti ja nemogu da zhivim… 32 - Stanko se bavi fotoaparatom, da ne bi propustio i zadnje trenutke ovog rajskog susreta ljubavnih ljudi, usput, ne shtedekji rechi blagodarnosti ka svojevrsnim Robinzonom na ovim prostorima.

Bozhidar – Znash shta, ja nikad nisam video svoju pretstavu, to je tuzhno osekjanje, znash. Nikad nisam video svoju pretstavu, jer ja igram. Mi smo odigrali jedno trista osamdeset izvedbi, znaci, dvadeset i dve pretstave, to nije malo u alternative. Ali jedino ja ne znam kako izgledam. Gledao sam na filmu, ali to loshe… Vesna – Ko zhivotinchinja… hahaha…, nema dodira, al ima nezhnosti. hahaha Bozhidar - Ajde, to mozhemo, za mushko – zhenski spor… E zamisli, imao sam tu kolumnu, kad dogjete drugi put…, napisao sam oko osamsto tekstova, znash ti shta je to... Pisao sam o svemu, o jebanju, o ekonomiji - ja kurca nemam veze o ekonomii, al pishshshemmm! Pre dvaest godina sam napisao prvi tekst Mushko – zhenski nesporazum, josh to nije bilo tako izrazheno... Ali pre osam godina sam napisao Mushko – zhenski spooorazum! Stanko – Nemash veze o ekonomii, al u tome imash veze! Struchnjak si za to. Hahaha Vesna – O zhensko – mushkim odnosima. hahaha Bozhidar – Da, zhensko – mushkim…, vidi ovo, ja napishem na kraju teksta da trazhim zhene koje hoche da raaade na mushko – zhenskom razumevanju. … Mushkarac i Zhena. Mozhda bi to moglo biti lep naslov – Spona i Sponi, Mushkarac i Zhena. Mozhda bi lepo bilo… Vesna – Bikjemo sad u kontaktu. Jeste da nas chovek skupo koshta, jer imate samo telefon… hahaha Jel imate ovde adresu? Bozhidar – Imam, imam, sakju da vam dam… Vesna – Onda mozhemo piiismima. Bozhidar – Mozhemo. Ja pishem pisma. Vesna – Jel dolazi vam poshta ovde? Bozhidar – Dolazi. Stanko – Nekad, u ovoj elektronskoj komunikaciji, dolazim do toga da bi bolje bilo da poshaljem pismo preko gulaba, pre bi stiglo, nego shto mi ovaj-onaj odgovori. Chekam na imejl odgovor po jedanaest-dvanaest dana. Pa gulabom kju poslati, stichikje. Bozhidar - Ja pisem pisma, a dobio sam ogroman broj, oko 3 600 pisama. Megjutim, shta se desilo, tamo na tavanu, gde sam ih sklonio, pacovi su napishali, pa je smrdelo, i spalio ih. A sad bi bila strava, recimo, ta dokumentacija, shta smo mi, ko smo…, al sad imam oko sto. Jednom, Tishma nama shalje telegram – Potopite pasulj. Potopite pasulj. Potopite pasulj. Dolazimo ja i Lana da ga kuvamo. hahah… (veselo se smiju) Paziii, kakva je to shiiifra – Pasulj potopljljljen! hahaha (pleshkje rukama i svi se prosto gaze od smjeha, nekoliko puta i u jednom glasu ponavljajukji “shifru”) Stanko - … Ono, kao dzanaci – Brashno je stiglo. hahaha… Aha, shifrice, shifrice… Bozhidar – Sifrice…, heroinche, heroinche!... ha, ha, ha… Lepo, lepo. … Jer oni dolaze za sat i po, pa da kuvaju… hahaha … Da si napravimo neku koreografiju malu… Gjoko, ajde malo pofali… Aplauz!!! Bravo!!! Stanko - Bravo, bravo. Braaavo!!! Vesna – … Mi bi…, mi bi vam i napravili ruchak! Al… Bozhidar – … Al ona je napravila misiju i zbrisala… Stanko – A da se mi…, pripremimo za rastanak! Vesna – Za urbani susret sa Beogragjanima. Bozhidar – … Uuuf! Ja sam protif fisije. Toplo - hladno, siromashni – bogati , to je sve fisija. Volim da kazhem da je moja likovnost zasnovana na rehabilitaciji atoma. Ja ne oblikujem, mozhda ste

33 primetili. Ja samo spajam, spajam. I tragam za tom prichom kako da spojim balegu i kamen, balegu i drvo, kako da spoim metal i drvo. Misim, znachi…, a ne da oblikujem, zato shto, kazhem, moja misija u likovnosti je re-rehabilitacija. … Tekovina, spajanje. Imam jedan rad, zove se Spaaajanje. Samo sam spojio dve grane. … Jer fisija, to je strashno, to, tooo, to je bol. I misim, u ovom trenutku… Napisao sam jednju knjigu…, to je skupina eseja, dosta je puno, oko trista eseja…, Udarac u bog. Danas udaraju one koje vekj vole. Znachi, udarac u bog, to je, to je karakter savremene civilizacije. Agreeesija! E ja se borim za neku foralnu psihu, za mir, za ne rat, u sebi, barem. Sa prvim komshijom…, nechu ni sa kim da se svagjam, nechu sa ljudima koji dogju ovde, ne zhelim da se svagjam, da vodimo rat. Jer danas, kazhem, ono, Shopenhaurovski - Svak protiv svaaakog! To je sada, znash ono, e sad ja mislim da je zadatak umetnosti, ako nishta, da paradigmizuje predloge. …

U pozadini se chuju motorne pile. Dali produzhava destrukcija Brezovice i planinе? Chini se, ipak, da kje ovo predivno aurno mesto sa zhivopisnom prirodom da izdrzhi naletu chovekove nerazumnosti, ili su to samo moje puste zhelje. Da bi ovaj predivan chovek i umetnik i po chetrdeset godina njegovanjа svog raja i za dostup hiljadama drugih ludi shto su boravili i boravikje i stvarakje umetnost tu, da bi produzhio ovu ljubovnu prichu da trаje generacijama.

Beograd, 09 – 10.09.2017

Susret sa nekolko beogradskih kolega na okruglom stolu u galeriji Menjachnica, Gete instituta u Beogradu, na ljubaznoshkju direktora Selmana Trtovca (isto u projektu) da susret realizujemo u njihovom prostoru. Paralelno se chuju Zoran Popovikj, kao i Nesha Paripovikj i Stanko Pavleski, s jedne strane stola, al oboje nedovoljno razgovetno, a s druge strane i chujno, Vesna Dunimagloska, Selman Trtovac, Ivan Petrovikj i Gjorgji Krsteski. U nerazgovetnom razgovoru Zorana, Neshae i Stanka (zbog loshe usmerenog zuma, hahaha), iskachu rechi i neshto rechenichnog: … sve ono; chak; 70-ih; u Parizu; u Njujorku; u Tanzaniji; u Aleksandriji; da se desi; i ja bi rakijicu; evo ima i ovo; SKC; tako da; imam neke; Beogradska konceptuala; ma kakva knjga, nema ni katalog; Marinin intervju; lazhna pricha; van konteksta i Hadzifejzovikjevi depoi; a on je; aha – aha; MSU; fantastichno; Rasha; koji oni nemaju; pa izlozhbu u; to je to; iz onog filma; pa 90-ih; 90-96-e; e sad; kad mi dali petsto maraka; mi smo imali jedan; tako, tachno; da napravimo film; Pisana umetnost; Autorski kroz pojavnog; pogreshna interpretacija; na drugoj strani; u mojoj glavi; radovi iz ‘68-e; znash shta, da vam kazhem; i on napravi tu izlozhbu, tu su bili Madzari, Avstrijci, Englezi, Nemci i koji josh; i napravi on to, kako da ti kazhem, shto sam ono htio; Jozef Kosut; al svi su bili na okup; ma ima to malo i kod Marine; a u principu, instalacije; tako je to lepo izgledalo; jer i ja i nisam imao…; pa jednog dana kje valjda biti; ja navijam, eto; ma nema tako velik prostor; ma neshto u Legatu; Bojs; imaginarni prostori; on, on je 90 % to pokrao; ma nachikjemo se na neku prichu; eh, ima i toga; ma nisu oni to smatrali za umetnost; ne, ne, ne, samo skochi; a chekaj…

(ko pozadinski shum, chuje se i dalje po neshto od Zorana Popovikja, Neshe Paripovikja i Stanka Pavleskog, s druge strane stola) …

Vesna - … U program, pa to oni malo obrade to. Neverovatan je, ako zhelish komshije da chujesh, al

34 nechujesh ih, stavi zum ovako, pored zida, sve se chuje i razlikuje se zvuk, boje zvukova, ovako nemozhesh… Selman - … Identichan je, identichan…? Vesna – Paralelna pricha. Hahah (misli na razgovoru koji ide s druge strane stola) Gjorgji Paralelna pricha. hahaha Selman – To je obichno tako. To je drugachija kasta. Jel mogu ovo…, kad je ovo… Gjorgji – Da, da, da… Vesna – Mozhda i Stanko zheli da chuje? … A izvinite shto se ja sad, ovo, mesham, poshto je sad Stanko prichao, treba da ispricha josh jedan put… hahaha, da bi Selmanu bilo jasno hahaha… Selman – Prichali smo o ovom… Vesna - I josh jedanput kad dogje Zoran… Stanko - …Ne, sa Neshom nismo promenili ovaj tekst, pa sad... Selman – A taj…, brifing. Super. ha,ha … I onda krug, fantastichno. I onda ovaj tekst... Vesna – Nismo mogli Pogachnika da nagjemo… Selman – Niste ga, niste…? Vesna - Nekje tog dana biti na Shempasu, al mi chemo svakako da napravimo tamo kamp, nezavisno od njega, jer je to nama bitno. Kao lokacija jedna… Selman – Da, da, da. Izabrali ste ekipu…, super. Super ste u onom tekstu… Vesna – Hvala bogu da su svi, skoro svi odgovorili su nam…Znash kolko je bilo teshko lljudima rechi da dogju…, prvo, to shto smo kasnili, kasno smo krenuli da zovemo, jer je to… Selman – Dobro, to je tipichno za Balkan. To je improvizacija, to je ono, to je jedan sharm. Vesna - … Pa to, godine su iza toga. Hahaha Selman – Hahaha, hah. Vesna – S obzirom da se projekat tako zove, Radijus krivine – Kamp PATEM, pa nam ljudi oprashtaju mozhda. Selman – Da, to je meni super… … Ne verujem ni ja… Vino, super – T’ga za jug. hahaha Gjorgji – Nije loshe, da. Vesna – Mogu ja da fotografishem? Stanko – Ma radi ti shta hokjesh! Vesna – Ja sam kulturna…, Balkanka. hahaha Selman – Super. Prichao mi je, ovaj, Frela, kako je radio onaj rad Silence disko, tamo kod vas u Makedoniji. Gjorgji – A, Silence disko. Da, da, da. Selman – Kako je to dobar rad. Vesna – Mi smo ga snimali dok je to radio…, nije imao vremena…, i onda, pola sata pre nego se…, pa ajde Frela, ajde… I onda je Ana…, ne znam shta je bilo… To je bilo izlozheno u novembru proshle godine u Zagrebu na izlozhbi PATEM-a 2015-2016. Selman – … U novembru, proshle godine? Ne znam, moguche. Oni su na Cetinju opet zajedno…, on mi je pokazao taj rad, sad u junu. U junu mesecu…, ne, pokazao taj Silence disko, sad bilo u onom Narodnom muzeju Crne Gore, na Cetinju (sa Crnogorskim akcentom na drugom slogu). Selman – Ja ovo drzhim radno… Mnogo mi je drago da smo se ovde, bash u Menjachnici se nashli. To ima simbolichnu vrednost za ovaj proctor. Pa Menjachnica se zove ova dva izloga i ovaj zid i, ovaj, pravimo… Stanko – Kad je razmena u pitanju, ovo je bash ono, da, da. Selman – Galerija Menjachnica. A kad smo davali ime, ovaj, ovde ima jedna menjachnica i…, ovde s desne strane, mi smo ukrshteni, praktichno izmegju dve lamele, i onda je bilo logichno da se zove

35 Menjachnica. Samo shto mi menjamo…, ne menjamo novce, nego…, umetnost za pare. Hahaha… Kako sam ja u toj mojoj bolesti nisam bio koncentrisan, nisam ponjeo da vam dam…, to kju poshtom, no dobro, bikje prilike. A shta znachi ovo PATEM Vesna – By the way. Selman – Aha, Putem. Dok ja to, aha, Usput. Vesna – Usputno. Ovo su nastani, dogagjai iz dve hiljade i trinaeste, i svaki dogagjaj je vezan za prestoj na lokaciji, nekoj. I zavisi koja nam je ideja, uvek je razlichita, zashto bash tamo… Selman - Kako ste se vi kao grupa nashli u tom…? Vesna – Pre toga je bila…, bio ovaj dogagjaj (?) iz dve hiljade i chetvrte godine, to je Stanko sa drugom ekipom krenuo to da radi… Selman – Aha, … Uvek se ovde neshto deshava…, da, ne treba to da vas sprechava. Hahaha Vesna – Pa to je to, kao pretecha ovoga. Selman – Dobro. Vrlo dobro. Dobro, dobro. Ne, ne… Vesna – Frelih je bio na taj petti dogagjaj u Marijovo. I to je na svake dve godine, bude dogagjaj na lokaciji, i onda se rade radovi. Tako da uvek bude Bijenalni prestoj i bijenalna izlozhba. Poshto je to trajalo dugo, i onda kad se to vekj dobro apsolviralo…, ja sam bila na petici…, Stanko je hteo da odustane i odustao je od toga, pa bash na taj dogagjaj bio i Frelih, pa onda smo prichali kako bi mogli nadalje…, a ja sam pre toga imala neki rad gde ja zapravo ne radim, nego samo razmishljam, novi…, koji sam radila duzhe vreme, i onda sam ja rekla okej, hokju da radim…, bila je tu josh jedna devojka koja je bila vekj u ekipi, Marija Dzunova, pa smo zvali Gjorgja, jer je on bio na chetvorku, i napravili novu ekipu, i onda smo radili godinu dana sami, onda smo zvali Stanka da ponovo dogje, kao bi mu bilo interesantnije, da neshto lako…, pa smo mi uradili polovinu ovih…, trazhimo lokacije… Gjorgje – U potrazi za lokacije za AnP 6 (Autorski kroz pojavno) Od potrazi za lokacije mi smo ustvari…, napravili rad. Selman – Traganje, da, super. Vesna – Napravili rad, spremajukji se za shesticu, to je pre ovog, spremajukji se za prestoj, onaj, idealni prestoj, i zapravo trazhimo idealnu lokaciju i krechemo Selman – Ko utopija, Ha, ha Vesna – Da, utopija… ovo je Globochica, neznamo prvo gde je, znamo al, ne znamo gde je to, i onda smo zvali telefonom ljude koji bi mogli da znaju gde bi mogli da napravimo…, to je kao putovanje, snimili te podvige i onda, znash shta, pa gde je, shta je…, markere i to, kako da njagjemo, a mozhda i ne nagjemo… hahaha… Tu nema radova, nema individualnih radova, nema nishta… Selman – Samo putovanja. Vesna – E sad, onda smo na kraju iz svih tih shest stvari napravili jedan, trazhenje za shesticu…, napravili po jedan dokumentarac. Ovaj je prvi dogagjaj, onda smo drugi dogagjaj… Gjorgje – I napravili shestkanalni video. Selman – Aha. Vesna – Tu ima inprovizacije, malo inprovizacije… Da, svi smo josh uvek… Znachi, to smo ja, on i josh jedna devojka… To drugi put… I trazhimo neki rezervat gde ima ptice, a ne znamo gde je to i preko telefona zovemo Stanka, jer njegova zhena je odatle, pa on nas vodi, i sad se pricha…, i o umetnosti i o svashta…, pa shta god nagjemo, kao tu je taj rezervat…, koji nije ni obelezhen, pa nismo ni znali da smo bash tamo, a praktichno je ispalo... I onda se to zavrshi kao dokumentarni film ili neki audio zapis. … Ovako srekjemo stvari, koji su, demek, napushteni stadijon, pa pokazujemo gde smo… I tamo nismo nashli… Sad trekji…, e ovde su krenuli i radovi…, ovde ide jedna pricha shta smo prichali s lokalcima… I onda su krenuli individualni radovi…, na trekji dogagjaj, tu u toj kooperaciji, nashli smo jednog tipa…, a ja duzhe vreme radim projekat u vezi, kao, moj zhivot, sve

36 to…, pa on izbaci prichu da zheli da sebi kupi zhenu…, znash da je sad to popularno u ovim krajevima… Selman – Da, iz Albanije. Da, da. Vesna – A on nije…, ima fakultet, a i dobro izgleda, mislim, kako treba, a poshto ima deficit zhena, razumesh… I onda sam ja kao prifatila taj…, tu prichu i napravila sam taj crtezh, mislim… Selman – Super. Vesna – To je Stanko, to je jedan nash kolega, Gjole sedi sove strane. Napravili fotografiju i ja sam onda…, neka komunikacija i to je to… E sad imam… ili rad, ili pokushaj za rad i tako, mislim…, to se zove Chin jedan, Cin dva… Selman – Da, da, kao neko podruchje… Vesna – Kao neko ispitivanje, neshto tako… Pa Stanko radio sa kubasicama i onda intervenisao… Selman – Shto su dobre kubasice. hahaha Gjorgji – Chajne kubasice. Vesna - Super. Mi smo morali da palimo vatru, pa je doshao tamo shumar, pa morali smo i njega da… Selman – Da potkupimo. Hahaha Vesna – Da mu damo da pije, al to smo znali… … Pa on ispisuje svoje tekstove, mi smo sami pisali tekstove, nema ovde kuratora… Selman – Da, sve mi je jasno. Vesna – A prvo smo hteli da pozovemo…, al niko nas nije hteo… Selman – A i shtakjete mu… Vesna – Ne, jer je velika pricha…, a bila je zapocheta, al nismo imali prostora, gde da tu neshto…, pa trebali smo…, da dogje na lokacija, a to je izuzetno teshko ako ne zhelish planinu, jer treba da zhivish tamo…, i tako… I onda, zato smo i pocheli da pishemo sami sebi tekstove, i ove, koji nisu tekstovi o umetnosti, nego su raskazi, kako se kazhe… Selman – Eseji, priche. Vesna – E, price. Priche o nama. Selman – Ahmmm, super. Vesna – O nama i o ljudima koji… Na put…, shta nagjemo na put i napravimo neshto… Sad da te ne gnjavim… Svugde gde idemo, pretstavimo i ovo shestokanalno video…, ovo smo kod Kate Mijatovikj, dve hiljade i shesnaeste, Tu su i Frelih i Ana…, tu su i kolektivni radovi, ima…, jedna druga psihodelija…, e ovo je jedan moj rad…, kad smo ono shetali i nashla sam Srnu i uzela sam je sa sobom, i sad je imam. Bila je napushtena, ovako, u kutiji…, a pre toga sam ja…, prvo ovo, kao ja radim ovaj performans…, … a nisam znala shta me ochekuje. Istog dana…, i vidi shta se deshava, kao, jedemo i…, i onda nagjem Srnu… A i sad se boji, kad smo doshli kod mene i ono…, boji se. Bila je ovako…, joj, molimte, Srna… Kad se ja bojim, boji se i ona. hahaha Selman – Ma jasno, ko chovek. Obostrani strah. Vesna – Ovde Stanko radi…, super, taj rad sa plutechim objektima…, podelio tekst o kome pricha kako na svojih trideset i pet, pa chetrdeset pet, pa pedeset pet godina vezano za neka svoja iskustva. Selman – Aha ha, super, Derida. Vesna – Pa je to nama delio, te plutekje objekte…, kako ploviti nadalje… Selman – Mokjno, bash super. Vesna – Pa smo svi mi neshto radili stim radovima, pa nas zamolio da mu ih vratimo natrag i on je stim… Selman – Kao reakcija. Selman – Choveche, kako ste mokjni. Vesna – Ma, van galerija smo skroz, niko nas ne tretira.

37 Selman – Pa to je super. Vesna - Mozhda smo mi krivi za to. Selman - A mozhda tek treba da dogje. Hahaha Vesna – Ma shta ja znam… Evo sad, to je Srna. … Ta je glumica koja je bila sa nama, jer snama nikad nisu samo likovni umetnici. … I ona je kuma, ona je dala Srni ime. … E ovde smo napravili paralelu sa Februarskog pohoda. To je partizanski pohod…, pa kao mi osvajamo tamo, svaki sa svojim “oruzhjem”… Selman – Bash ludo. Super je. Hahaha Vesna – A josh trazhimo lokaciju. Selman – Jeste, jeste. Vesna – E sad smo kao partizani, pa umesto petokraka stavili smo krug, trougo i kvadrat… Selman – E, super, super. A, super. Sjajno, jako ste duhoviti. Sjajno. Vesna - … Sa Gjorgjetom smo radili jedan zajednjichki projekat, svako je dobio po jedno platno, kao podmetach. Pa sve su mogli da rade…, pa vezili svoje ime, il smo mi pomogli. I na kraju smo, podelili im flomastere, i na kraju su ispisivali ko je shto hteo, pa smo sve te plahte uzeli natrag… … Ovo je finansirao jedan od arhitekata koji je bio snama… (misli na knjigu) Selman – Super vam je shtampa, bomba! Ogroman posao. Vesna – Ovo je nash projekat Telografija… Bila je audicija na tom…, pa smo mi iskoristili da njima postavimo nekoliko pitanja… Selman – Aha, korisno i lepo, super. hahaha Vesna – … Kako se oni dozhivljavaju, koji je njma idoli, shta jedu… Selman – Super, super, ovaj rad… Vesna - I nakon toga napravili PATEM druzhenje, bili kod mene…, kao josh jedan dogagjaj, pa su i oni neshto radili, neke male stvari, fotografisali… I zadnji dan u jednom kafikju napravili izbor lepotice, od njih tri…, pa kutija, glasachki listichi i to…, pa doshli su i njihovi prijatelji, nije bilo umetnika, uopshte… E sad, ovo je, nashli smo lokaciju…, Bila je AnP shestica. Selman – Kako ste se odluchili za to? Vesna – Odluchili smo se ne samo…, sasvim neshto drugo. Da je najbolje da idemo u Vishni (iznad Struge), jer tamo je bilo najvishe uslova da napravimo kamp. Da ovo bude josh atraktivnije, odluchili se da ne izaberemo lokaciju, nego da imamo novu… Od toga je izashao ovaj drugi katalog... Produzhili da radimo PATEM. Tu je krenula ta pricha da malo vishe radimo, da ne bude to samo jednom u godini, i onda…, ovde smo taj prvi put… To je jedan moj video rad, napravljen od mnogo fotografija, animirano, i kao…, od bola… Selman – Bodi art. Vesna – Aj i ti malo sad… (obrakja se Gjorgju) Gjorgje – … To shta sad ja radim, ustvari, a, pravim obid da sklopim, a, video performativnu zbirku pojezije. Selman – Aha. Gjorgje – Poezija nosi dosta u sebi…, obichno sam…, kako idemo na teren, inspiracija mi je iz terena, pa pishem tamo, pa onda razmishljam kako sve to da sklopim u video. I radim…, ne znam kolko je na ovoj temi…, na Autorski kroz pojavnog imam pet poema, vizuelno performativnih, a na ovaj zadnji nastan proshle godine, josh chetiri. Ovu godinu smo isto bili na tri terena i to je josh material koji… Vesna – Interesantan je…, samo se povuche i pishe, pishe, pishe, mislish da pishe roman, a on napishe tri-chetiri reda. hahaha. Odabere lokaciju, ovako, kao mi smo sluchajno tu nashli…, kad on samo stao tu, na onu… Selman – Divno.

38 Vesna – Stanko je ovde pisao nevidljivo pismo. Selman – Ja, shto je dobro. Shto poetichno. Vesna - … Pa ima tekst, a dugachak je tekst, mozhda…, da ti legne hahaha Selman – To, to, to. A gde je ovo? Vesna – E ovo je na Velikom jezeru, na shest hiljada i chetiristo metara. Selman – Uauuu. Vesna - … Jezero je bilo zalegjeno. I kao mi smo proveravali dal mozhemo da stanemo. … Niko nije hteo da dogje da nam otvori dom…, evo, to je Dom. Bio je takav vetar… Gjorgje – Vreme se menjalo svaki minut. Sad oluja, sad sneg, sad sunce…, jednom, i opet isto. Selman – Joj, shta je ovo. Vesna – To je moj rad s chebetom. Ovde sam svaki frejm iz videa, odelila kao frejm, frejm u jednoj sekundi, i svaki frejm sam brisala moje telo. I onda je doshlo samo kao chebe, onako, nekad je kao zastava, nekad to haljina, nekad. Selman – Da, da, da… Hipoksija… Vesna – Ejjj, zdravo. (ulaze Zoran Popovikj i Ivan Petrovikj) Selman – Eee, ovakav susret se josh nije desio u ovom institute. Stanko – (ustaje s druge strane stola) Zdravo, zdravo, ja sam Stanko Pavleski, drago mi je. Zoran – Zoran, drago mi je Selman – Ovo je istoriski susret. Chao. Vesna – Nedostajali ste nam. Zoran – Ko? Vesna – Vi. Hahaha Selman – Jel mozhemo da otvorimo sastanak radne zajednica? Vesna – Joj, nemojte tako? Selman – Ko vodi zapisnik? Stanko – Dobio si Zorane pochasno mesto, tako da mozhesh da otvorish sastanak. Hahaha (slabo se chuje) Selman – Radnog komiteta. Ha, ha. A jej… Vesna – Kako je, nisu doshli mladi, jel? (misli na Ivana i Unu) Zoran – Treba da dogje Ivan, rekao mi. Al otisho je, neshto su mu kola u kvaru, pa otisho majstoru. Kazhe, stichikje oko pola dva. Oko dvanaest je morao da ide. Vesna – Tako. Nishta, mi prichamo, ovako… hahaha Stanko – Prichajte vi samo, prichajte.

(slabo se chuje razgovor ne samo s druge strane stola, nego i s ove gde je zum, jer se tiho govori, ko u konspiraciji)

…

Vesna – … Ovo je Stanko radio… Selman – Kolko je ovo mokjno. Zvezdice preko dana. Vesna – Da. On praktichno…, padaju zvezde. On ih baca, a sad kao obrnuto. Prvo je on radio ovako, preko dana, pa onda je to obradio… Selman – Pa ja, shto je dobro. Divno. Vesna – I onda je on to spakovao i podelio nekim ljudima… Selman – Ja da vidim shta je moja supruga meni napisala. Imamo malu bebu, pa da vidimo shtakjemo… 39 (neshto malo shto se mozhe uloviti s druge strane stola)

Zoran - I onda sam sachuvao taj film na VHS…, sve se vidi, i cela pricha je tu… … Mi nemozhemo ni jednu…, ova Grupa Shestorice u Zagrebu, oni imaju pet-shest knjiga, mi nemamo ni jednu. Niko ne hokje da pishe o nama, niko nekje, a svi smo bili, bash… Stanko – Koji su bili u Grupu Shestorice? Zoran – Stilinovikj, Jerman, Demur… Stanko – Trbuljak? Zoran – Ne, ne, oni su mladi. Mi kad smo doshli…, oni su oko sedamdesetsheste pocheli da rade…, al to je samo pricha u odnosu na ono shto se ovde radilo…

(Doshao i Ivan Petrovikj. Pozdavljamo se.)

Vesna – Uozbiljio si se.... Gde ti je zhena? Zoran – Ja nepijem nishta, al s obzirom na skup… Stanko – Ajde malo. (sipa svima Tikveshku zhutu) Ivan – Jer ja, kad sam ono, nisam razumeo da vi ovako… Vesna – Jer to je nama, vishe kao chergarski… Ali pored toga taj zajednichki zhivot…, to izgleda kao neshto, ovo-ono, ali… Selman – Ja pijem antibiotike, nesmem da pijem… Vesna – Onda kjemo mi. A to je njegov poklon… Selman – Ja rado poshtujem poklone, al... Vesna - Ja sam tebe puno nahvalila. (obrakja se Ivanu) Ivan – Al to Selman zna. Vesna – Selman zna, al ja…, svi o svojima, ja svoje ljude hvalim. Hahaha… Joj Ivane, prvo vi, ja ono shto ostane. Jer mogu s njima, da po malo…? Zoran – Mozhe josh malo, sasvim malo. To je loza? Stanko – Spesh’l. Ivan – Jer mogu da otvorim i ovu rakiju? Samo malo, evo ovako… Vesna - E Ivane, olaknulo mi je kad sam te videla. Ne bre, nego znash, dugo vremena nismo se videli. Ja imam taj neki, al… Nisam jedno vreme radila, nisam ni pokazivala i tako… Ivan – Nisam neshto video godinama, jer josh radish ono u grupi… Vesna - Ima i toga, sad u ovom ima i toga. Ali ima i individualnih radova. Ko kolko mozhe, kolko se osekja, kad idemo negde na lokaciji, kao neki zajednichki ritam, nishta ono…, kuliramo. I bude zajednichki zhivot i bude dokumentarne fotografije, videa, pa dokumentarni fil koji montiramo. Tako da autori nisu obavezni neshto i da urade, shto je najbitnije. Ivan - Samo shto meni ovo…, proshle godine sam bio na jednoj koloniji, pa sa svim onim podatcima…, doshao ja tamo da to snimim. … Bolje da mi neko snimi pa da ja radim…

(Ivan se slabo chuje, tako da nemozhe se skinuti shto koncentrirano od njegovih konstatacija i pitanja postavljeni Vesni i tom Drushtvu. Al se Vesna chuje!)

Vesna - E to. Pa mozhe tako neshto… hahaha Selman – Kako samo mozhe tako neshto. Je si to uradio? Ivan – Nisam. Nisam tolko sadrzhajan. Vesna - E pa mi tako radimo, zato nas niko…, niko nas ne tretira. Hahaha…, znash. To je potreba

40 svih da to rade, a to niko ne radi, jer kad treba da to uradish, onda, uvek nemash vremena.

Zoran – Al dosta ste radili na ovome…, bravo. Stanko – Eto, poshteno smo to.., pa sad…

Ivan - Vidi, svi profesionalci bi voleli u nechemu da budu amateri. Bash svi. Vesna – Da. Selman – (razgovara s nekim na telefonu) Evo, u Gete institute, u Menjachnici su doshli Zoran Popovikj, Nesha Paripovikj, gosti iz Makedonije, njih troje, onda Ivan Petrovikj i ja. Ne znam shta sad radish, ovaj, ako zhelish da nam se prikljuchish, dogji. Tu smo josh najmanje pola sata. Kad budesh hteo da krenesh, pa da vidimo kako… Ivan – To je ekskurs, to uopshte nema veze sa ovom umetnichkom praksom…, to je nevidljivo, to je dobro. Vesna – To je isto, tad nemash osekjaj da nekog jurish, da te neko ono…, pa te neko juri, al ti nemorash… Znash kako, Tako je u likovnom, kad se sretnemo na ova nasha putovanja, mislim, putovanja…?, mi smo ishli u okviru Makedonije. To su lokacije koje…, kad odesh, izgledaju tako odlepljeno, da ti isto izgleda dal si u nekom selu tamo, u Irskoj ili u Makedoniji negde. I onda kad…, priche su razlichite, znash. Tako da, sad ovaj Kamp, Kamp caravan, ni je na jedna lokacija, nego idemo svugde po EX YU, praktichno, sad je ovo kamp neki, neki vid na kamp. Ivan – A gde vi spavare? Vesna – Da. Mi smo prvi dan…, mi smo juche krenuli, danas smo tu, sinokj spavali kod Bozhidara Mandikja… Sledimo neku liniju, kao, koji ljudi se bave neshto van grada, neshto van neki system i paralelno…, pa znash, otisli smo kod njega, pa idemo kod Gere, al on je na Hvaru, pa molio nas da…, nemozhe on da dogje, pa idemo u Novom Sadu, pa idemo kod Jusufa u Sarajevo, tamo, dochikje on… Ivan – Zhiveli! Dobrodoshli, judi! (svi nazdravljuju) Selman – Dobrodoshli! Stanko – Ooo, choveche. Selman – Kakav dogagjaj. Sad sam ja ovo snimio i shaljem u Nemachkoj… Vesna - … PATEM, By the Way. Hahaha Eh, hteli smo da vam podelimo knjige, da ne prichamo sad o svim radovima… Stanko – Ja sam vekj to uradio. Vesna – Ivane – Evo, kad budesh imao vtemena…, to i ovo…, to je pretecha toga. Bilo je prvo ovo, deset godina, a Stanko je krenuo taj dogagjaj. Onda smo se ja i Gjole prikljuchili, Stanko je malo izasho, pa opet prikljuchio nam se, i to je. Znachi to je zadnje, od ’13 do ’16, a to je to prije toga shto je bilo ragjeno. Videkjesh te radove… Da, da, da…, a trebao si i ti da neshto donesesh? Ako imash neshto? Ali ti si fensi, imash dve stranice. Ivan – Ja sam fensi, pa da, radio sам ko crnac, pa moram da imam to. Ne, ne, ovaj… Selman – Pochinjete… Vesna – Hahaha…, zatvoren krug. Mi smo znali za to vreme… hahaha Da smo mi kolateralna shteta, jel? Hahaha… A jel radish umetnost? Kao, dobro, a shta radish? Hahaha Selman - … A od chega zhivish? Od umetnoskju?

(povremeno neshto i s druge strane)

Zoran – Ali to je moj pechat, i sad, shta da radim? … Stanko – Ma da, razumem, tako je. A shta je ovde ukoricheno? Dal Pogachnika, dal Tishmu, vas, dal

41 ovog, od onog, jel ti ljudi su... Zoran – Ma sve se ide na… ovi od Muzeja nekje da se pomere, sve se ide na lake stvari, niko nekje da povuche. Stanko – Chovecheee.

(jako vishe s one prve strane)

Vesna – Ivane, okjesh ti dolaziti u pet? Ivan – Okju. Vesna – Ajde onda, dakjemo ti…, ostavi sad to njemu, a ja kju da ti dam… ehhh, kod Freliha ono shto smo radili. Selman – U POPUP. Vesna – Ne, ne, to nisam ja…, to je bila moja izlozhba, samostalna. Al nisam radila katalog. Nisam bila u mogukjnosti…, radili smo novu knjigu… Ovo je u KAZAMAT-u. Selman – Tamo, onaj…, Udruzhenje likovnih umetnika Osijek. Evo demonstracije, chuj ovo… Vesna – Ivane, prichaj, molimte, prichaj kako je? Ivan – Eh, znash kolko se stvari deshavalo? Ja sam jednom trenutku se potpuno bio iskljuchio. Tek tako neshto…, kad vidish imash chetrdeset godina, dok se ti ishchupash, ovo - ono… Znash, u svemu tome vidish da tu je fotografija ta koja najvishe vredi. Tako da sam ostao blizak mediju. Vesna – Jer imash taj centar fotogrfije? Ivan – To je dve hiljade i osme… Vesna – To postoji…, fizichki proctor? Ivan – Ne, ne, postoji. Sad je nama ideja, mislim…, na tim konkursima grada, to shto postoji…, tako da planiramo da neshto dobijemo, jer imamo divnu kolekciju…, ustvari ta kulturna istorija fotografije. To je bash vredno, i ne samo kao umetnost, zato shto to je neki kontinuitet i to ima neki koren, znash. I sad treba neshto da radim u Vrnjachkoj banji, to je neki Banjski gost (?), shto je ishao tamo u onu veliku banjo, i prilazio ljudima i snimao ih, i svi su oni pozirali ,znachi svi oni koji su bili snimani, a pristali su da budu snimani i znali da su snimani. A istorija…, kad su kupovali te fotografije, on je sve to stavljao na beloj pozadini i tako su neke bash dobre…, ima stotone, poshto ljudi… To je, spored mene, najprosperitetniji deo Jugoslavije bio… A oni su voleli da se slikaju, poshto su bili ponosni na to, a danas to da pitash, teshko bi ishlo… (Slabo je snimljeno i ono prethodno, kao i sledekje, moje izvinjenje ako negde nisam uhvatio nit ili neki fakt.) Vesna – A za njega niko ne zna. Ivan – Mislim. Oni su otkupili od te radnje to je materijal josh od dvadesetih godina proshloga veka. Tako da dosta smo toga spasili i istrazhili. Inache trebajo bi da se napravi neki veliki centar ili Muzej, nemam pojma. Vesna – Tako su pronashli ovu, Francuzinku koja je radila u Nemachkoj, jel tako? Ivan – Virdzinija Mejer. To u Chikagu. Ne zmnam techno…, ona je radila… Vesna – Ona je bila dadilja, jel? Ceo zhivot dadilja, to je fascinantno, ona nije ni htela da se… I nashli su je u kontejner, sve svoje stvari u kontejner, pa ko ih nagje… Ivan – Da. I to je bio neki vazhni chovek, ko se razume. Vesna – Da, istorichar, istrazhivach, i naleti na to… Ivan – Ne, on je trazhio lichna sredstva, da to finansira neko, onda on reshio da on to sam da radi, onda danima radio, mesecima… Vesna – I povezivao prichu, da bi napravio prichu, gde je ona…, pa javljao se ljudima koji su na fotografijama, gde je ona zhivela.

42 Ivan – To je njegov rad, njegov rad. Znash shta, nije meni to…, meni fascinantno to da neko postoji iza te price, inache, ovako, kao fotografija, to nije neshto. Tu i neki drushtveni kontekst Amerike tog vremena, to manje – vishe na tu temu ima boljih stvari. Mislim, dosta mi je te Amerike. Sad zavisi shta oni hokju da prikazhu. Kapirash? A mozhda…, sve je to pitanje politike, neki Muzej forsira jedno, a ako ovi imaju neshto sho je bolje od toga, neke, znash… Mi ne znamo nishta od toga, mi to po muzejima shto radimo, to je ono…, dobro, ali je daleko… Vesna – Uvek je to tako. I sad kad smo bili u MOMA… Ivan – Ko, vasha cherga? Vesna – Ne, ima tamo Makedonski kulturni centar, i konkurishesh u Ministarstvo culture i dobijesh rezidenciju, dve nedelje budesh tamo. I imash gde da spavash i mali honorar, dovoljan da tamo… I tamo…, mi smo bili i videli smo svashta, znash, po galerijama. Videli smo veliku izlozhbu u MOMA, Raushemberg je…, sve su stavili, sve shto je radio. Selman – Ja ne volim tog Raushemberga. Pih… Ivan – I ja ga nevolim, ne znam zashto. Vesna – Tako da, imali smo to iskushenje… Ivan - Pa da, to je fascinantno. Vesna - Shetali smo peshke, da vidimo malo okolinu, i to, ishli po galerijama. A ako zhelish videti sve, onda izgorish, nemozhesh, stvarno. Bio si? Selman – Ne, ne. Vesna – Recimo na svaku ulicu, svaka ulica, svaka kukja, svaka zgrada je najmanje na tri – chetiri sprata, a na svakom spratu imash po jednu izlozhbu… Gjorgji – Chelzi? Da. Vesna – Nakon dva sata, onako, ti se loshi, boli te sve. Selman – Previshe. Vesna – Neverovatan osechaj. Kad vidish ime… Gjorgji Jel mogu, ima internet? Selman – Potrazhi Snezhanu, Picerija Snezhana. Gjorgji – Samo jedan refresh, pa kju onda… Vesna – Kaj e mojata be? (verovatno rakijica) Gjorgji – Ne, ne, ovaa e tvojata. Vesna – Jel ima vode? Selman – Ochesh da ti napravim? Vesna – A pravish ti vodu? Selman – Hochesh da ti napravim jednu? Evo sakju. Znachi, ova je tvoja, ova je moja… Ivan – … Tako da smo se zaglibili na tom sajtu…, ima toliko… Vesna - A ono sa fotografijama… Ivan – Toliko dobrog materijala ima, ima tu i amaterskih radova, nebitnih, ali… Vesna – Crno – bele? Ivan – Ima i u boji. Ima i od Tita kad je bio u Japanu. Jednom je on bio u Japanu. Ja pronagjem to na buvljem pijaci… I hiljadu slajdova. Selman – Gde je rogjen moj otac, ima jedna izreka, kazhe mlagjega je voda, starijem kafa. To kad domachica…, velika je sramota da prvo mlagjem dash kafu, pa onda starijem. Voda prvo mlagjem. Vesna – Fala na komplimentu! Hahaha Jej to bio compliment za nas? Hahah Ko kje sad kafu? Shta bi rekli na ovo? Selman – Ima dve vode. Ova…, ova druga mlagjem, stariji ostane zhedan. Ivan – Znachi, voda uvek mlagjem.

43 Vesna – Hahaha… Ja sam vas chekala dva dana…, rekla sam, kao, normalno da nekje da se javi, jer mi zovemo u petnaest do dva. Zoran – Ne, nisam bio kukji, znash. Tek sam jukje doshao… I ne mogu sad, jel sam ti dao mejl, pa mi se javljaj na mejl…, ja nikada ne odlazim, sad sasvim sluchajno… Vesna – I nisam imala vash mejl, i nije bilo vremena da vam dam knjigu da vidite o chemu se radi. Ja sam shvatila da ste zvali…, nisam znala da je Una vasha kjerka, to mi je Bozhidar rekao. Eto, isto prezime, al… Selman – Ovde Popovikj je vrlo retko prezime… hahaha Vesna – Da, vrlo retko. Zoran – Posle rata nije ni jedan Popovikj bio u vlasti, Od jedanput se pojavljaju puno Popovikja. Selman – Ni su ni Trtovci bili, tako da je…, ako ti je za utjeshu. Eh hehe ne… Pa shalim se… Zoran – Ovo je bilo, kao, Popoikj, Popoikj. Pa ja znam …, moji pretci su bili…, ja znam Ratka Popova… Selman – A tvoji pretci? Zoran – Da. Taj moj predak je Radikj Posipovikj. U narodnim pesamo ko je bio chelnik, vojskovogja kod Arebikja Stefana, vishe kod Gjuragja Brankovikja. I on je stigao u manastir jedan na Atosu i tamo se posle zamonashio. I Una je, kao istoricharka umetnosti, rekla da je uchila, da svi ti velikashi kad se zamonashe napuste…, Radikj, pa uzmu prvo slovo prezimena i trazhe prezime od tog prvog stola momachko ime, tako da je on Roman. Oni su Posipovikj i bili popovi generacijama i su ih zvali Popovikj, vekjine. I onda kad je Milosh Obrenovikj rekao, prestanimo sa tim ruskim…, znachi, ako je Petar, onda Petrovikj, ako e Paval, onda je Pavlovikj, ako je Sava, Savikj, i ovaj…, i onda je…, eto, tako to. Tako da svi ti Popovokji Beograd su izgradili, a nigde ih nema, ovako… Recimo, Mika Jankovikj, je od Moshe Popovikja (?) sin, on je digao Izvrshno vekje, CK-a, ovu zgradu, Titov Muzej…, on je arhitekta, stadion JNA i stadion Tashmajdan. Kad su sad renovirali Tashmajdan, sad su stavili njegovu tablu prvi put, da se zna da je arhitekta Mika Jankovikj. On je govorio svojima, ma ja to onako, kazhe, svom sinu, kjerkama i zheni, ja kad umrem, vi uzmite moj pepel i bacite u VC sholju i pustite vodu. Takav je bio on. Hahaha… Ali je veliki prijatelj bio sa Zoranom Pavlovikjem, nashem doktoru…, oni su se zapijali, njh dvoje. Selman – Ovo…, istorija… Zoran … Al Arhitekti nisu ga voljeli jer je on ulazio u Titov kabinet, pijo viski, znash… Jer je posle rata njegov otac je bo arhitekta…, onda je, ovaj, Mosha Pijade je bio zaduzhen za gragjenje Beograda, pa mu rekao ajde ti da radish za nas…, a radio onda beton, radio papire Mis Vander Roa, izvonrednu arhitekturu u to doba. Pitali suga jel mozhesh to da radish? Teshka su vremena..., ode mrak. Al dobro, nije to bash tako bilo, ali, ovaj, verovatno…, prvi posao mu je bio rekonstrukcija Doma vojske. … I ovaj, i onda, ovi drugi, ne znam, jedan je bio nachalnik Gradske bolnice, Obren Popovikj, bio je…, prvih deset godina su bili prvaci u kosharci…, Crvena Zvezda, znash… Selman – Svi tvoji Popovikji. Zoran – Kad je umirao…, svi su od srca umrli, ja sam imao mozhdani udar…, ali porodichno, mene pita doktorka, spesijalista - zashto si ti imao mozhdani udar? Ja reko, nishta nisam imao, nikakve nalaze, reko – porodichno. A kazhe – znam. To je, svi su patili od… Selman – To je najlaksha smrt. Ako vekj moramo da umremo…, to je najmanje loshe. Eh hehe Zoran – Tako da, ovaj, oni su vrlo vredni i radni, ali takvi ne ostaju, mislim. Bash smo radili mi u SKC, nas shestoro, al nema knjige, niti kje da bude… To su vishe price, kao neke legende. Selman – Ima neshto mokjnije… Gjorgji - Mozhda kje to neko da istrazhi i ispishe. Selman – To je bila prilika kad je Gera bio director Muzeja u Novom Sadu…

44 Zoran – Zhivko Grozdanikj. Selman – I kad su stavili Rashu Teodosijevikja u Veneciji da nas pretstavlja, to su trebali vishe istorichara da naprave debelu knjigu, sa engleskom verzijom, i da onda, ljudi, ceo svet zna da… Zoran – А кo je to rekao? Selman – То сам јa рекао. Zoran – Njemu? Selman – Da, njemu. Zoran – Ko kje to da pravi? Selman – To tada trebao da napravi. Zoran – A ko? Ko da pravi? Selman – Muzej u Novom Sadu. Zoran – Ko da pishe? Selman – Ma imash kolko okjesh. Jesha, ovaj… Zoran - Pa to niko nema materiala. To treba da se radi sad na dve – tri godina, da neko pokupi… Selman - Pa ima sedamnaest kustosa koji za to primaju platu. Zoran – Ne, oni nemaju pojma. Niti ih to interesuje. Mislim, tu mora da se… Selman - Dobro. Mozhda i Jesha ima dosta pojma? Zoran – Dobro. On je neshto napisao, al to nije to. Neshto o onim dogagjajima, al to nije to. Sad nema ni foto materijala, nema nishta, znash shta… Selman – SKC ima dosta materijala. Zoran – Nema. Nema, ja se stalno bunio za to. Dobro, kazhem, imate Bojsove table, to odma u Muzej savremene da ide. Oni to bacilli… Selman – Nemoj zezat. Zoran - Jer jedna ta tabla je sad dvaest-triest milijuna eura. Vesna – Hhaha… Zoran - Ali, mislim, to je… Pet miliona eura… Vesna – Hahaha Zoran - I ona kazhe – kakav Muzej, to je nashe. A je to protochna institucija, non profit institucija, studentska institucija. Tu nemozhe nishta da se sachuva. I onda, dogje druga vlast i oni to… On ih nashao na dzubretu… Neke Marinine, neke fotografije i filmove, pokupio par tih komada, ono ostalo je sve bakjeno. Selman – Aouuuuu. Zoran – Svi govore da ima u SKC, u SKC nema nishta. Ja sam napravio osamdeset sedme, to sam malo pre reko, film sa performans mitinga, internacionalnog, sat i po filma. Sat ili sat i dvaest minuta i kusur. Sve ove, kao, strane umetnike, i dali od nashih bili Era i Rasha, tu i Marinin performans. I Dunja (? valjda Balazhevikj), poshto je platila film, onu traku, kazhe – to je nashe, ne mogu da ti dam na chuvanje, da ti to imash. A ja bi to producirao…, i sachuvao. A meni nije platila za snimanje. Ali ona je platila traku, koja je koshtala pet dinara, mislim da je tolko koshtalo. I ona to nije sachuvala, to nju ne zanima. … I sve je bacheno, shteta, jer bilo malo fotografa i malo filmadzija. I ja sam se tako snalazio tu i tamo, kad napravim neki dinar. Mi smo bili najvekja sirotinja, shto se kazhe, u gradu nashem, koji smo sve smislili. Stanko – Vas chetvorica. Zoran - Marina je doshla deset godina kasnije i Era. Ali, mi nismo imali pare, al imali smo neku energiju i zhelju, tako. Tako da, ovaj, meni je Dunja rekla razne gadarije, bash – pa shta se ti stalno boorish za to? A sada, kada je doshla iz Sarajeva, je rekla – samo si ti imao svest za to, trebali smo to neshto da sachuvamo. Evo, Dunja sada, sutra, jel danas 9-i, sutra ima razgovor na otvoreno u

45 Shuvachkoj (?), mozhda kju da odem…, i ona je pravila ovde izlozhbu, budite big snama…, pa neku TV galeriju koju je radila tamo, ali nema ona nikakve dokumente. To je vrlo neozbiljno, znash. Prvo, kako je bilo? Bilo je vrlo dinamichno, radilo se mnogo, mi smo ceo svet dovukli ovde, i ovaj, ovi znachajni umetnici koji su bili po Evropi i svetu… Vesna – Ali mozhete napraviti knjigu…, knjiga koja pricha, koja nemora da bude mnogo vizuelno… Zoran – Takva je bila ona izlozhba iz Kalifornije… Treba neko neshto da donese, da nas, koji smo josh zhivi da propita i da isprichamo… Vesna – Mozhete sve to tekstualno da objasnite…, pa to. Zoran - Al se ti ljudi nepojavljuju, al i mi smo malo teshki, vekj postajemo antiprotivni, mislim… Vesna – Ljuti, malo… Zoran – Ne, mislim, ne mogu, bavim se…, ja imam josh malo vremena da saberem svoje stvari i da…, jer ja nemam, ja jedini od njih nemam ni knjigu ni katalog. Nemam. A sve sam radio, i za njih sam radio prelome kataloga i ovo… Ali to su posebne price. Katalog postoji samo shto sam ja napravio za SKC, koji je potpisan Dragan Stojanovski. Dunja nije dala meni shest meseci da shtampam, ja sam nosio gotov prelom u kesi, svaki dan, tamo, njoj… E kazhe –imam ja mog dizajnera. Pa reko, stavi njegovo ime, nije vazhno, samo ga shtampaj. Pa i tako je odshtampano. A chak iz tog kataloga, Era, kako je bio osetljiv, on je, neshto se posvagjao, i kazhe nekju ja da budem u katalogu i povukao material… A mi smo se borili sa Dunjom…, ona je htela da tu bude, vishe neki njeni, ona je, onako, komunista…, izrazi i znash…, pa je htela da budu po neki pisci, pa chasopisni idejci, pa da budu i student, sve tako neshto… A mi smo se izborili prvi put da ima samo nas shest kataloga, tako da to je jedini katalog koji i dan danas dobro ovako izgleda, ima neshto… Ali nema teksta, nema teksta o tim radovima Vesna – Na Stanko je to… Uvek se ovako povuche neka stara pricha. Selman – Pa jest. To je dobro. Zoran – Ne mozhe director da napravi, neko mora da radi. Ti si radio, recimo, izlozhbu u Muzeju u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu, i napravio si ovu knjigu, neko je imao da plati, a to je jako dobra knjiga, i neko je imao da uradi, nekje director to da uradi. Selman – Jednu knjigu da vam dam. Ja sam dve godine radio na tu knjigu. Zoran – Pa eto, vidish, a ono shto smo mi radili, to je godinama ragjeno, to mora da se radi deset godina na prikupljanje materijala i da se proveri i da bude smisleno... Vesna – Zanimljivo je ovako putovati i kjuti sve te priche koji su nekako povezani, ovako, kao, znash, par tu ljudi koji su neshto radili od 70-ih naovamo i sad kako mi idemo od jedan grad u drugi, sve se, nekako, te price ukrshtaju. hah Ivan – Pa to je beskonachna pricha, nikada…, stalno nekakav diskontinuitet, znash. Vesna – Da. Pa i kod nas isto, mislim..., Kod nas ima drugi problem, shto, prave te ludi ljudi, mislim..., kod vas zna se ko shta kad je radio, mozhda nema kataloga, knjiga, ali..., kod nas svako ko krekje, krekje od nule, niko se s nikim, s nichim ne poznaje. hahaha Ivan – Aha, pa, pa i ovde, maltene, tako je isto. Znash shta, nashi prostori su ono, ono, permanentna i vechita avangarda. Ali na delu, znash... Znachi, kod nas ne radi Muzej deset godina, Muzej savremene, znash, taj je sav avangardista bio. Evo, nema Muzeja..., znachi, sve je neka, neka profana kultura... Vesna – Neka virtuela..., virtuelna..., kultura. Ivan - ... Neka profana kultura, i profane neshto, znachi, neka svakodnevica koja je, mislim, znash, tu banalnost uvela na nivo neke mitologije, ustvari, al nemash pokrikje za to, znachi, tu u okviru neke velike culture mozhesh, kao Robert Frank, naprimer, kada napravi The Americans, ti znash zbog chega to tako izgleda. A ne mozhe to u Srbiji, mislim, tako da sve je uvrnuto, znash, sve je nekako

46 paradoksalno i mozhda jedini nachin da se neshto uradi, da se ustvari taj diskontinuitet koristi kao neki resurs, da ustvari to bude sredstvo, znachi da to shto je loshe, bude, znachi, uslovno loshe, znachi, shto kazhe Tarkovski – Shto je gore, to je bolje. Vesna – Mmmm..., da, da, nakon Voljeti boljeg choveka hahaha, ali dosta o tome, preko glave... Selman – Evo jedna, samo za vas..., to je to shto smo radili..., evo to shto smo radili, tu i Frela tu, Jusuf Hadzifejzovikj... Vesna – Okej..., pa sreshkjemo njega 17-og. On ide za Kinu, a 16-og dolazi iz Lozane, i sad je rekao okej, hokju da se vidimo 17-og..., chudo shto, znash, ljudi nemaju vremena, a opet zhele da se vide... On je zhiveo u inostranstvu, sad zhivi u Sarajevu.

Zoran – Znash shta, ja ako nestignem da prochitam, eto, imam kjerku koja se bavi umetnoshkju..., njoj kje da znachi... (Stanko mu poklanja svoju knjigu Pisana umetnost) Stanko – Da, da, to je to.

Vesna – Kako ide, vidim gradite puno. Shto se deshava sa gradom? Ivan – Nemoj sad to, to pitaj Vladana. Jel dolazi Vladan? E to pitaj njega. To, to ostavi... Selman – Teshko pitanje. E on to, kad on raspali posle, bolekjete…, bolekjete glava. Vesna – Znachi, znachi, kad nemamo shta da prichamo, onda on... hahaha Ivan – Slushaj, nastaje u svakome..., drushtvene nas istine ne zanimaju, kao... Selman - ... Izvinite shto vas prekidam, kratko, nasha domakjica tu..., subotom, jel..., nudi kafu, sok, shta hokjete? Ochete kafu? ... Jedna kafica, dve, kafica, tri, chetiri..., kafa, kafaа, shest..., gorche, slagje? Stanko – ... Da, mozhe srednja, srednja. Ma stavit kjemo si shekjera, da. Vesna – Jer odlazish kod tvojih? Je su zhivi? Kolko chesto? Ivan – Jesu, hvala. Pa znash shta..., ma jedanput u dva-tri meseca. Vesna – Jel imash kola? Ivan – Kola, kola smo neshto kupili, mislim, znash shta, da budem iskren, prvi put da u zhivotu sam prodao neke radove, pa sam neshto..., pa sam pola pare potroshio, onda chale je neshto..., pa tu po Srbiji... Oni zhive u istom onom... Ma obilazim ih. Tamo nema odmora kad odem. Ma ta kukja je udobna, tishina je, i to blizina reke... Vesna – Ozbiljno!? Povratak…, pa bili smo jednom Ivan – Znam, znam da ti je poznato, al je sad tamo neki haos, pa ne mogu, ono, da budem miran, znash... Vesna – Nemozhesh se sakriti, da je malo vekji grad, onda bi mogao nekako... Ivan – Ne, ne, slushaj, kazhem ti, ja kad..., ma nemozhem tamo, ono, da chitam, da se zatvorim i to, da radim meditaciju..., znash, tamo si chetiri-pet dana, mora da ih vidish, a opet, ono, svu energiju mi izvuku... Vesna – Kako kad dogje neko iz inostranstva, znash... hahaha Ivan - ... Ma strateshki je pogreshno... Vesna - ... Mi smo za ovaj projekat, znash, zvali kuratora da pishe…, zvali smo istorichare koji razumeju ovo, otprilike ovo, da se mi ne bavimo tekstom, al niko nije hteo, zato shto je to…, veliki zalogaj. Kako da ti kazhem, veliko je, ima puno materijala, a nije to niko od ovih, vekjih, Makedonskih istorichara, nije to na pijedestalu stavio. E sad se ovi mlagji boje od toga. Kako da sad mi to…, da je izlozhba, nije problem. Al ovo je vekji projekat, pa smo mi pisali raskaze… Pa to ti kazhem, da je ispalo mnogo bolje, zato shto… Eto, nisu hteli da dogju, da zhive sa nama…

47 (pricha se o nekom zajednichkom projektu, al se slabo chuje)

Ivan – … To je neka valorizacija te prakse… Vesna – A na kraju je svako za sebe pisao? Ivan - Ne, za mene je pisao Shuvakovikj, za Vladana, Shuvakovikj, za ovog-onog drugi... Vesna – Pa niste to trebali da uradite. Ivan – Pa nismo, to je loshe bilo. Vesna – Al dobro, hteli ste to da bude ozvanicheno... Ja sam zvala Shuvakovikja da dogje, prvo je prihvatio, pa je rekao sutra. Predlozhila sam mu i tamo i vamo, ali na kraju je ispalo za sutra, al je bio u frci. ... Neshto u tom Pojmovniku spominje me... neki deo makedonske avangarde, ne znam kako, verovatno je pokupio neke materijale il je s nekim iz Makedonije prichao, nema veze, vazhno je to da...... A bili smo suvishe mladi da bi shvatili da, znash, da treba da... Ivan – Ne, ne, nisi me razumela. Knjiga je izashla 2006-te, a mi smo ovo radili 2002-ge, prve. ... Selman – (neshto pricha Gorgju) … Mogli smo, da ti kazhem, napravili smo greshku, zapravo, najvishe ljudi su bili u pravu, mislim da sam ja najvishe insistirao na tu neku vekju lepezu, tako da sam ja, ja sam zajebo celu stvar. Zoran – ... Okjete, okjete mleka? Vesna – To poshtujem, da... Kako smo se generaciski podelili. hahaha, nas niko nevoli. hahaha Zoran – Da, al zato vi ugovarate poslove, a mi prichamo o istoriji. Mi smo ono, to, ko je kome shto... al vi tu ugovarate izlozhbe... Ivan – Ma ko ugovara poslove!? Ja kazhem Zoranu, vi da niste zhiveli u SFRJ, vas bi sad niko ne bi znao. On kazhe, nije tachno. ... Nema vishe, ma ko kje se sad baviti nashom stvarnoshkju? Zoran - ... U ono doba je, u ono doba je na Zapadu komunizam vladao, ko i ovde, tako da je..., oni su nas razumeli, a i mi smo njih. Stanko – Ma jeste, naravno. ... (obrakja se Ivanu) Sedamdeset trekje..., ti si vekj ostario, choveche, sedamdeset trekje. hahaha Ivan – Pa chetrdeset chetiri godine. Vesna - ... Ne, sad ovo, kako se priche razvijaju, zashto smo mi..., pitam sebe zashto smo mi krenuli van nashi granice da trazhimo prijatelje? Jer smo jako bili usamljeni, shvatash? ... Pa da, ovo, ovo shto sad..., mi…, mi, mi, mi, nevolim to da kazhem mi…, mi, mi…, ja, ja, ja..., ali..., kad smo krenuli..., nekog znam, nekog ne znam..., pa videkjemo kako..., mi nakon putovanja..., ovako, nakon putovanja ili prestoj na odregjenoj lokaciji, menjamo ceo dokumentarni materijal..., Ivan – Kako, menjate? Vesna – Pa menjamo. E, ovde ja snimam, e, snimam, on snima, pa promenimo sve to iI od toga, ako neko zheli raditi individualni rad, razumesh, tako smo radili kad idemo na lokaciji, sad ovo je neshto posebno..., pa uzekjemo razlichita videa i videkjemo kako kje se sve te priche nekako da se ukrste. Jer se pominje…, recimo kod Bozhidara, on, Bozhidar nam je dao njegov broj, Neshin broj, jer nismo znali njegov kontakt, pa prichamo, on je pomenuo i Zorana, pa da je Una njegova kjerka, znash, neko preplitanje svih tih ljudi koji neshto rade van nekog sistema il su radili nekad van sistema umetnosti. Ivan – E pa to, to me zanima, taj neki oset van institucionalnog. Vesna – Da, da, znachi, svi oni koji su nekako pokushali da zhivot i umetnost spoje u jedno. Kolko su mogli, kolko su imali uslove, ili su bili izdvojeni, znash, te neke priche, kad smo se druzhili..., nekakakav taj senzibilitet. Pa sve to snimamo dokumentarno..., videkjemo kako..., mozhemo da…, mozhemo i neshto zajedno da..., znash, otvorena je pricha. Razumesh, vazhno je ovo shto smo svi tu

48 zajedno, to je najbitnije. … Zove se Radijus krivine - PATEM karavan. PATEM je USPUT, By The Way. Radijus krivine kao neka srednja vrednost krivine, kao neka srednja vrednost, kao mi druzhimo sa..., e sad ta Jugoslavija, nije to patetichno, nego opet je to neki slichni senzibilitet na transverzali... hahaha Ivan – Znam, znam, ali, znash, taj region je sad, mislim, po meni, meni vishe stimulishu Bugari od Hrvate..., mislim, ovaj region EX YU, mislim, tolko su Hrvati arogantni, i ne zanimaju me, tolko su poludeli..., Stvarno su poludeli, mislim, sa Bugarima mogu..., s Grcima, Makedoncima, pa s Madzarima..., znachi, jedan nacionalizam mozhe, drugi nacionalizam nemozhe, u chemu je poenta tu? Da se negde transmisiona drzhava... Vesna – Mi drzhimo kao balans..., kao, mi se volimo, da ne kazhem, samo da nas komshija ne izda, ne provali. hahaha Ivan – Najvishe shto mi omrzlo, to je termin politichki korektno, to mi najvishe... Vesna – Al morash, ne mozhemo mi sami da zhivimo, to bi bilo najgore. Ivan – Ali chekaj, upravo ovo, prichamo o ovom, ovi susedi su... netreba nikome da udovoljavash, to je ideja, ustvari. Vesna – Pa, tako da, eto tako, to, to, dodirnuo si stvarno to shto radimo..., e ovo je bitno, mozhda zvuchi malo, ne znam kako... Ivan – Zvuchi da, ono shto je okej. Tako da ja..., znash, al glupavo je chovek da ne bude dosledan, razumesh, makar i pogreshio sto puta, al doslednost kje te dovesti do neshto zdravo. Ne govorim o originalnosti, ono shto svako treba..., al znash bar ko si, shto si... Vesna – Pa to je najbitnije, to je vechite potreba hahaha… o tome. Ivan - ... Mozhesh da uradish drugachije, mozhesh da uradish bolje... Od rezultata..., ne zadrzhati se nikad nekjemu shto kje meinstrim da prepozna, ili to shta kje da se uvuche u trzhishtu. Vesna – E to je taj osekjaj, osekjaj da nisi bitan i da netreba da se dokumentarishesh, ono shto smo malopre prichali, kako je to mogukje da oni u svoje vreme nisu vodili rachuna da zadovolje..., dokumentaran materijal..., to je to, nemozhesh paralelan film da vodish, ja bar tako mislim. Ako je neko sposoban za to, ali mozhda mozhe neko iz ekipe..., ali opet morash biti svestan toga. Pa evo, za tri godine mi nismo imali ni jedan katalog, ovo smo uradili zato shto je jedan od nas, jedan od uchesnika – arhitekt, pa on je rekao - da ja imam mogukjnost da vam pomognem da napravite..., razumesh, slichno je to. ... E tako, ali niko ne zheli da uzme tu odgovornost, jer pazi, prvo treba da mu bude plakjeno, onda zashto da radi, ili da bude ideoloshki dovoljno..., da ima svoju potrebu, ideoloshku za to, jer niko ne zheli da prati nikoga, jer i oni imaju neku sujetu, ili tako..., ne podrazumeva nash posao potebu istorichara umetnosti, ili nekog takvog... Ivan – E onda, znash shta, to samo zavisi o tome kako bi ko od autora..., jer neki od dokumentarizma…, mene nezanima dokumentarizam, al je to dokumentacija stvarnosti, jer sad, kad ja vidim tebe, ja ne dokumentujem tvoju izjavu i tvoje ime, ja interpretiram tvoju izjavu za moje potrebe. Megjutim, to mozhe da se upotrebi..., ti mozhesh da upotrebish, ja mogu da upotrebim... Vesna – Razlichit kontekst. Ivan – Potpuno, zato je to..., shto ne prichamo ovako svaki dan hahaha… Svaki dan…, ruchak, vechera, doruchak. … Vesna – … Jer emotivno je bio vrlo nestabilan… po meni. Vazhno je da je dobar… Hahaha, e, njegov kum je bio moj partner, zhiveli smo godinu i po... Stanko - ... A partner..., koji je taj, zhiti boga! Ivan – Al, molimte, partner! Znachi, ne bivshi dechko. Vesna – Moj partner... hahaha

49 Zoran – A reci mi ko je bio taj? Ivan -. ... Petar Milosavljevikj, onaj shto mi je bio na venchanje kum. ... To je bio moj cimer, tad smo zhiveli dve-tri godine zajedno..., u Novom Sadu. Znachi, bili smo cimeri, studirali smo zajedno, zhiveli smo zajedno, onda je on postao Vesnin partner... Vesna – Ne, ne, prvo je on bio sa tobom, pa onda samnom... hahaha Nije mu zanimljiva pricha..., umetnost pa umetnost... hahaha ... I jedan period tako..., praktichno nisam radila, moji roditelji su preminuli za godinu dana, jedan pa drugi, iste godine... Znash kako sam se ja vratila iz Beograda? Zvali su me iz klinike. Ivan – Kad je to bilo, 2004-te, pette? Vesna – 2004-te. Kad sam ja tada nashla stan, gde je to bilo, sad ne mogu da se setim, i onda je..., i onda su moji zvali... I radili te lampe, znash, tad sam ja zavrshila magistarski trud, ovaj…, kod Vladana Radovanovikja, pa oni su me zvali i tako sam se vratila kukji. Majka mi je bila bolesna... Chekaj da se pozdravim... (odlazi Nesha, pozdravljamo se svi) Stanko – A Zorane, bez shale, da ti nije ovaj sluchajno zet, s ove strane? Zoran – Nisam ja sluchajno njegov... Ivan – Zoran uvek nishta ne zapamti, nezna shta je tast, shta je shurak, shta je... Zoran – Ma da..., mada sam ja to negde video... Stanko - Ko kje to da zapamti, nemogu ni ja. Zoran – Znash shta, ima tu nekih stvari iz te arhive, koja je josh…, neko to ima vishe… Ja ne bi nikad znao da imam jedan film… Postoje neke stvari u ovima… ima i kod kukje neshto. Kazhem, da nije sluchajno bilo Selmana, da bi mi sluchajno otkrili… I ja ne bi znao da imam film o Bojsu, fotografije. To je stajalo to duboko… Selman – I super da su ga kupili, ovaj… Stanko – Sigurno ima filmchich neki o Bojsu…, kad je on gostovao u Beogradu? Zoran – Nema – Nema u Beogradu nishta. Stanko – Od, od gostovanja tadashnjem… Zoran – Od nichega, nema nishta. Selman – Dali ja mogu da potegnem…? Vesna – Da, da, da… Zoran – Ti ne znash koji su u Srbiji tradicionalniji. Njih to ne zanima. Njih i to nezanima, nih samo zanima vogja! Stanko – Ko! Zoran – Vogja! Danga! Znash ono, kad udari… Vesna – Mi smo videli prelepe…, ne, pogreshila sam… Zoran – Ja sam im uvalio jedan moj film, te neke moje aksiome, ali oni to nisu sachuvali. I kad je taj film postao popularan, poshto se u filmu pojavljuje Oskarovka koja je dobila…, prva zhena koja je dobila shest oskara za film, Ketrin Vidal, koja je prvi put uchestvovala u filmu… Oni su taj film izvadili sa DVD-a koji su dobili i… Ona je u moj film igrala ’76-e, i ona o mom filmu kazhe…, a ona prvi put uchestvuje u snimanju filma. I onda sad oni prikazhu nekom auditoriju… A ove, to nikoga nezanima. Al to su svi veliki umetnici… Umetnici koji su bili i borili se za socijalistichku Ameriku, tada, ’68-me, svi bili su levichari…, i svi prichali o filmu, o dokumentarnom filmu. Ja sam im tad uvalio jedan DVD…, a ovi ovde to nisu sachuvali. Gjorgji - Jer taj film vishe nepostoji? Zoran – Oni nemaju. Moja zhena je bila ukljuchena u nove medije, direktno…, Jesha Denegri je tu neshto pratio…, ali nishta. … I tu i tamo ima neke male fotografije, crno-bele…, neke i okrenuli

50 naopako, nema veze, poshto je to i onako…, otpadak… Kazhem ti, to je katastrofa. … A treba da Vlada da pare, da to plate, jer to treba da dogje do ove kustose. Kako je u drzhavi, tako je i u Muzeju. I onda nemozhe… Gjorgji – Kao da nisu svesni shta je to? Zoran – Taka je to pricha, tako da oni nemaju to… O tom filmu, oskarovim, ja sam im dao to sve, da oni to sachuvaju…, I sad je prikazan u Tejt Brit’n, taj film, e sad oni kje mozhda da to kupe..., a ja ne mogu da prezhivim. Tako da nije lako to u ovom vremenu. Sve u nekom haosu, znash. Gjorgji – Da, da, jasno mi je to. Nishta to nije drugachije i u Makedoniji. Zoran – Nije, pa slichno je to na Balkanu. Jer ti, ovi po civilizovaniji, znaju da treba da se arhiva radi, pa da naprave knjigu, kao ovi umetnici 70-ih godina, posle nas, kojih sam spomenuo, shto imaju vekj pet-shest ozbiljnjih knjiga. Nas chetvoro, kojih smo sve to napravili u Konceptualu ovde i shta ja znam, kao i ovi shto su dolazili ovde iz Hrvatske i Slovenije da rade tu, i to imaju dobrih knjiga, pa su neshto kasnije radili i u Vojvodini…, o nama nema nishta, niti kje biti. Gjorgji – Pa neozbiljno. Mozhda kje dochi neki novi generacii koji kje… Zoran - Pa dolaze neki klinci koji zapisuju neke teorije, al ne pitaju nas koji smo josh zhivi, nego prepisuju neshto sto je dosad napisano…, Jeshu Denegrija, al zapishu pogreshno i… Ivan – To shto ste se udaljili, to…? Stanko - Nego, danas slavimo, ovaj, deveti, deveti… Selman – Da nam zhivi zivi rad. Ha hahaha Vesna – Znate shta nam je ove godine bio concept? Radili smo tri dogagjaja, povezani za prestoj na lokaciji. Izvinjavam se za mog Srpskog, mozhda nije savrshen, al je… hahaha Ivan – I moj Makedonski je najsavrshen. Vesna – Pa smo napravili tri prsestoja, da jedan presto bude na najnizhoj tachki u Makedoniji, to je 44 m nmv, da drugi dogagjaj bude na najvechoj tachci, na dvehiljade i sedamsto i…, Kolko je Korab visok? Stanko – 2764 m, techno. Vesna – Da. Tako da smo mi za tih pola sata kad smo se popeli na vrh… ili najvechi u Makedoniji Stanko – Ej, Zorane, vishi je nego Triglav. Zoran – Kako? Al uvek je bilo Triglav da je najvechi. Vesna – Eeee, a ko pishe istoriju!? Ko pishe istoriju? Zoran – Nemci! Vesna – Jachi! Zoran – Najachi od svih! Vesna – E onda smo trekji dogagjaj ovisi… Zoran – A jesi li ti bila na samom vrhu? Ali na samom vrhu, znachi bili ste vishe od Triglava? Vishe od OHO grupe. Znachi ste vishi od OHO grupe, jer su oni imali rad Triglav. Stanko – A u chemu je pricha, kako smo ono uchili u ono vreme, jel, da je Triglav vishi od Koraba za negde desetak do dvanaest metara…, Zoran – A sad je Korab vishi za tri metara. Stanko – A sad je Korab vishi za tri metara. Zoran – Ne, ne, znash zashto, potonuo je Triglav. Poshto ona je tregla… Poshto je on, znash, oni su mu otezhali od one silne love kad su ushli u Evropsku uniju i pocheo je da tone brod, napunio se onim zlatnim polugama i pocheo je da tone. Stanko – E u to ne verujem da je brod potonuo zbog toga… Zoran – Ili je se Brod okrenuo malo, pa je se digao ovako…, pretego, ovaj… Ali dobro, to kje biti sad neka… Stanko - hahaha 51 Vesna – Ne, to smo mi vekj…, samo kao prestoj na lokaciji, idemo na najnizhoj, pa na najvishoj, i onda smo ishli…, onda smo zamislili gde bi bila ta centralna planina, znachi, koja bi bila idealna lokacija za nash prestoj. Gde je centar te neke zamishljene prave, kad se povuche od 44 metara na 2764 metara. Gde pada tachka, na koje mesto pada, kao idejalna visina za tu visinu od 1382 metre. I onda smo, znachi, ovo je realno, mi smo stali na 44 metara… Zoran – Al zashto mora da bude planina, bilo gde pada… Gde pada? Vesna – E padala je gde nema…, i tamo smo mi…, bila je tamo ta trekja lokacija. Zoran – A koje je to mesto? Vesna – To je mesto koje je bilo blizu mog sela, odakle moj tata potikje. Sluchajno, sluchajno je bilo tu negde u blizini tog sela. Trebali smo da idemo…, zove se mesto…, kako se zove…, sad se nesekjam…, Brailovo, ta sredishnja tachka, al tamo se…, ja sam posetila lokaciju maja meseca, i tada je bilo jezero… Mi so mislili da kjemo koristiti jezero, jer nam treba voda, kad bude lokacija neka, moramo, moramo imati vodu u blizini. Kad sam zvala tada, rekli su mi da je jezero osusheno i da se to prvi put deshava, da nema vode. … I onda smo se mi samo malo pomerili, i to je bilo u selu od kojeg moj tata potikje. Zoran – Ali ja kju da ti kazhem neshto, ja imam drugu logiku. Ako ste bili na najvishim tachkama i ako je to padalo u sred jezera, ja sam isti chas pomislio da bi vi trebali da idete na dno jezera. Poshto tachka i dalje pada. E vama je bog isushio jezero, i vi bi trebali da budete na tu tachku gde je bash isusheno jezero, i da bude ta tachka. Da se nepomera, nego da bude ta tachka. Vesna – Ta da bude tachka, al shta chemo sa gostima koji dolaze tamo? Zoran – E pa…, jebiga. Vesna – Jebeshga. Hahaha Zoran – E pa jebeshga… Vazhna je ta tachka! Razumesh? Vazhno je gde je! Vazhna je ideja! A gosti mogu, znash, ne znam, da naprave niki roshtilj i chao dzaci. Vesna – Pa, znate shta, mi smo imali taj afekat…, kad neko zheli da otputuje negde, onda ne razmishljaju o umetnosti, o ideji, nego o egzistenciji, onda odabersh tachka koja je blizu, da bi mogla imati osnovne egzistencijalne…, za pravi zhivot, ne kao ideja, kao, da zaista kamp funkcionishe. Shvatate? Znachi, ne radite umetnost, nego se radi zaista o elementarnim uslovima, o zhivotu. E to! Zoran – Povezivanje umetnosti sa zhivotom. Vesna – Zato smo mi malo…, na najblizhoj lokaciji gde ima… Zoran – Ne znam samo shta je bog hteo kad je vama isushio jezero? I rekao vam, evo sad mozhete, tu je tachka, ali nije. Pogreshili ste malo. Ako je josh isusheno, odite tamo i brzo snimite tu tebi selfi, na to mesto. To su znaci, jer, pazi da ti kazhem, jer ti sad, ovaj, prebacujesh umetnost u ono shta je, ovaj, biznis prebacio umetnost u kulturu, to vishe nije umetnost. Pa prebaci umetnost u zhivot, pa prebaci umetnost u…, rastur, to unishtava, mislim, u rastur system. Znachi, ti morash da se izborish za tu umetnost, mora da bude logika umetnosti, ako je, ako ti je bog rekao drzh se umetnosti, bog je tamo, ako te neshto napadne, napadne, ali to je umetnost. Mozhe da bude da te napadnu insekti, muve, znash, ono isusheno… Vesna – Da te napadne neka ideja, pa nemozhesh… hahaha Zoran – Pogotovo ako te napadne ideja. Vesna – Hahaha…Eeeej hahaha ha ha… Kad smo doshli do tu ideju da idemo na dve hiljadu i sedamsto metara, mi smo mislili da nekjemo nakji ljude, a uvek imamo nekog, mi ne idemo sami, da se PATEM zajednica shiri…, kao By The Way Art. Mislili smo da kjemo samo nas troje ostati, jer je jako tako teshko odluchiti se na tako veliku… Zoran – Pa ste izlozheni i na vazduhu… Vesna – Ma ne to, nije to problem. … Al za taj projekat su najvishe ljudi doshli.

52 Zoran – Bash na tom. Onda bi doshli i na isusheno jezero. Isto bi bilo, jer to je neobichno. Gjorgji – Hahaha hahaha… Ja sam najmlagji bio… hahaha Zoran – E sad, najobichnije je ako zhivimo u selu, a selo ima raznih gluposti, pa bash ako je ta neka ideja. Mozda je to, mozhda? Vesna – Al dobro je, ichikjemo, bikje ovo delo, kao neka misla…, super. Zoran – Kazhi da je Zoran Popovikj bio bozhji transfer. Jer bog tako hteo. Vesna – Hahaha ha ha… Dobar zavrshetak. Hahaha Zoran – Da se ta tachka posveti. Vidi ovo – da se posveti, jer, ovaj…, pazi, tri je idealan broj, i tri… – jedan, dva, tri, mislim, imate jednu tachku, drugu, i tu trekju. To je ta trekja! Stanko – Jel mozhemo, ovaj, doshli smo na ideju da…, nismo videli izlozhbu Selmanovu i Freliha, na Pariskoj 14, pa… Zoran – Nisam ni ja. Idemo tamo. Gjorgji – Idemo zajedno. Super.

Beograd, Park Prijateljstva, 09 -10.09.2017

Susret sa Arionom Imeriem,Vladanom Jeremikjem, Rene Ridl, Unom Popovikj i Ivanom Petrovikjem, i sledekji dan sa Draganom Petrovikjem i Dragani Nikoletikj u PATEM kampu u parku Prijateljstva iza MSU Beograd.

Arion – … Stalno morash da radish, da ne znash gde je onaj veliki peh (?). Stanko – E ne, crtache oni akt, kad to mozhe samo linijom da reshe. Arion – A to je odlichna petica. (obrakja se Gjorgju, a misli na njegovu CANON kameru) Jel ja, ja sam ti rekao da kupish to. Rekao sam ti 5-ica ili 6-tica. Shestica je mnogo skuplja… Gjorgji – Arion, jel mozhemo do tamo peshice? Arion – Da, kako da ne! Vesna – Da, pa bizu je, al moramo autobusom da se shlepamo. Arion – Da, da, tamo idemo… Ne mozhe to do lokacije, al mozhe odavde, na dvesta metara. Mozhe bez problema. Ne, ne, bez problema, kako da ne!! Tamo su sad radili, ma sjebali su Beograd, znash. Stanko - Konachno su to, eto. … Arion – Ah.

…

Arion – … Jel bio? Vesna – Bio, bio, Zoran Popovikj, Nesha Paripovikj, dochikje oni i ovde na kamp… Arion – A vi sutra idete? Sutra ceo dan, ili odlazite? Vesna – Ne, odlazimo, pa moramo ichi… Arion – Imate neverovatan program, ko Tramp, jebote! Hahaha Pa Tramp nema takvu… Stanko – Pa vidish da je kampanja u pitanju. Hahaha Arion – Boga mi kako ste krenuli… Ma stani bre zheno…! Stanko – Sad kjesh da vidish plakate Vesnine... Hahaha Arion – Po Beogradu! hahaha Vesna - Krenuli smo da trazhimo prijatelje, to je nash problem… Ajmo!

53 …

Arion – … Mogli smo tamo neshto i da montiramo? A mogli bi i ovde da neshto okachimo… Vesna – Daj josh jednu…? Daj na ovu stranu. Gjorgji – I neshto za sedenje… Stanko – Jel si neshto radio, ovako, institucionalno? Vladan – Jesam, dve godine, u Muzeju? Stanko – U Muzeju, narodnom, da, da.

Gjorgji – Uh! Vesna – Navikne se oko odmah…

Stanko – Nemamo mi na fakultetu… Vladan – Shto, zar niste imali u Makedoniji… Stanko – Ne, ne, nije bilo, ovaj, nije bilo mogukje da se otvori i primenjena, poshto to, neshto fuzirali u okviru likovne. Vladan – I shta imate onda, kao… Stanko – To ide, ovaj, kao Nasoka, kao Usmerenje, da. U trekjoj godini to mogu da biraju. Pa mogu da odaberu i Konzervaciju i restavraciju. Dobar je kolega ko radi na tome, Blagoja Kuzmanovski. Ovaj, znachi, on vodi Usmerenje, a saragjuje sa Republichkim zavodom za konzervaciju… Vladan – Sa Zavodom i mi smo imali tu saradnju. Stanko – E ta saradnja, znachi, shto laboratoriski, shto ovo - shto ono…, i ukljuchivanje nekih od kolega shto tamo rade, recimo, na konzervaciji ikona, ili konzervaciju freske i tako, pa oni to opsluzhuju, kao nadvoreshni saradnici. Vladan - Mi smo imali praksu u Zavod i u Muzej. Stanko - E da, da, tako neshto.

(nerazgovetno se chuje, jer govori se istovremeno u nekim pojedinim separiranim prichama ili male ad hok zezalice)

Vesna – … Pretstava, ajde, pretstava! Hahaha Pomeri kameru.

Vladan – A tehnologija? Stanko – O da. Ne, o onome shto sam ti prichao…, nemozhesh ti bez tehnologije, to je…, to je hemija u pitanju, al to je ozbiljna stvar, nema tu zezalica, jebiga. Hahaha Ovaj, i to je neshto prikrpljeno, znash, ne zadovoljava, po meni. Vidi, jedna nasha bivsha studentica koja je skoro magistrirala u Raveni i upisala doktorat, to je sad, kad Kuzmanovski ide u penziju, bikje najbolji kadar, ovaj, u ovom momentu, shto se tiche obrazovnog statusa, a to nije zezalica. Tako da, mogukje je da ona…, malo kje Kuzmanovski da se angazhuje, ovaj, dok se ona uhoda, da mozhe da to preuzme.

Gjorgji -A da se logiram od kaj tebe? Mozhe od tvojot telefon? Vesna – Okej, ima internet. Gjorgji – Da, da, ima internet, ama da se logiram.

Vladan – Ja ne rachunam da sam ja bio dobar, al nisam htio to da radim, iako sam mogao da budem trekji. Stanko – Da, da. 54 Vladan – A ove dve zhene su bile apsolutne…, a svi ostali su bili shkart.

Arion – Jedini shto vidim svetlo! Hahaha Vesna, Gorgji i Rene – hahaha, ha, ha! Arion – Niko ne bi rekao da radite ovde piknik! hahaha

Vladan – Morash da budesh i nauchnik i praktichar, i onda, znash… Stanko - E da, treba da budesh pismen, mislim… Vladan – Pa ono, znash, istorija umetnosti i to. Stanko – Pa morash da pishesh tekstove, pa normalno…

Vesna – Odmah shtom si doshao si napravio problem. Hahaha… Ako nema problem, on nije zhiv! hahaha Arion – Naravno. Vesna – Metal promet zvuk. Hahaha A, joj.

Vladan – Mora da artikulishesh. Umetnik, mozhe da bude i nepismen. Stanko – Nepismen? Nemozhe, nemozhe…, sad, chak i umetnik nemozhe da bude nepismen. Vladan – Ali mozhe, ako je pun para i shta ja znam. Pa kupi neku galeriju i eto.

Gjorgji – Ja znaesh shifrata, taka?! Na Fejs. Arion – Ma ne znam. Vesna – Ma kje ja najdam. Gjorgji – Kje ja najsh, za da se logiram.

Arion – Stvarno?! Razveo se s ovom?

Stanko - Aha, da,da, Tihomir Topuzovski, poshto je on magistrirao kod nas na slikarskom. Vladan – Sad je u Londonu, neshto… Sakjemo izdati njegov tekst o Sharenoj revolucii i umetnosti. Kao, shta su koristili, koju umetnost. Stanko – Ma nije losh, al Tihomir ne mozhe da bude umetnik. Vladan – On je vishe u teoriji. Stanko - A mi kazhemo, ne ide to tako, kako se teoretizuje. Al umetnost je druga stvar. Inache, inache, ako je to tako, veliki teoretichari bi bili najbolji umetnici, a nisu. Tako da, ovaj, tako kako Tihomir to postavlja, ovaj, dobro shto se posvetio teoriji, zato shto tu mozhe vishe da da. Znash, on mozha i da upeca neshto, al nije to, kako da kazhem, umetnichka provinijencija chovek. Vladan – Neshto si hteo da pitash? Stanko – Ma da, al sad…, nema veze, setikju se. Vladan - Mozhda za ovaj nash portal? Poslakju vam, ima chetiristo strana, chetiristo strana je od 2014 do 2016, pdf. Stanko – E, okej, hvalati Stanko – Kako si rekao, Destrukture? Vladan – Ne, Dematerijalizacija.

Arion – A shta znachi to video lin? Rene – Video link.

55 Arion - E taj film, kji ja da pustim…, taj film mozhete pogledati… To je jedan od tih filmova. Medijacija tih razgovora, ustvari, ne virtuelnih, nego pravih razgovora. On ide u galeriju i on onda tamo…, e on…, al to je isto ono shto mozhe da se vidi na Jytjubu… Ma da, al ko, shta…, ko je ubio Loru Palmer? Ne zna shta da ga pita, mislim, shta? Hahaha… Shto je to Tokingekskluzivitet? Ja ne kapiram, meni to nije eksluzivno, uopshte. Dejvida Lincha kao slushash na ovom, na video linku. Tako da u ovako malu drzhavi ljudima posluzhi kao neki kuriozitet. … Ne. misim, Sofija Lori - Micha Karikj. A zar nije Micha Karikj medijator toga? Rene – Ne, nije sve… Arion – Ja bi na link Shvarcenegera. On drzhi predavavanja, ide po celoj Americi. On je strashno duhovit, je si gledao to? On je strashno duhovit.

(Ide paralelni razgovor Stanko – Vladan, neshto za NSK projektima i shto vekj josh…, al se slabo chuje. U ovom drugom razgovoru se chuje Arion, al jako slabo i nerazgovetno Rene Ridl, Una Popovikj i Ivan Petrovikj, kako i Vesna i Gjorgji, shto je nemogukje skinuti.)

Arijon – I stalno se zajebava na svoj rachun, zajebava se na rachun svog engleskog i tako dalje. A on je ustvari shvatio kako mozhe da prenebregne taj problem. Vesna – Jel mogu ja da zapalim jednu cigaru? Ochete da se ljutite? Hahaha Da ja zapalim jednu cigaru. Arijon – A ti pushish? Vidi, niko ne pushi ovde od nas. Vas dvojica? A ne, ti pushish? (obrakja se Ivanu i Uni) Ivan – Batalio sam. Arion – Skroz? Ma ti si imao stalno cigaru. Ivan – E kad sam prestao, ono, chetiri meseci…

Arion – Jel snima dobro? Mozhe da snima?

Gjorgji – Ej Vesna. Vesna – Molam. Gjorgji – Vaka sega, Brane pisha mnogu raboti, ovdeka, vaka…, Cerovac, da. Vesna – E ajde, chitaj. Gjorgji - Vikat vaka, prvo davit…, pogledaj na ove Fejsbuk adrese performans festival Empeduja, pochinje 13-og. Nazovete na telefon, poshaljite imejl na tu adresu. Javite se, pitajte Nadezhdu Elezovikj, Damira Cargonju i Tajchi Chekadu, mogu li vas ubaciti u program tog Art kampa, a na kojem kje te biti koliko hokjete. Zatim, shto se nekako ne povezhete s Rijechkom organizacijom Makedonaca, jer oni upravo slave svoj dan, da bi oni mogli srediti smeshtaj. Pa, adresa ima, Grad Rijeka, MMSU, director Slaven Tolj. … Empeduja bi se odrzhale bash togash koga sme nie tamu, u Rijeci. To je taj Art kamp… Stanko – To je bitno. Gjorgje – No mora da se javime i iskontaktirame. Ostavil i mejl i broj telefona.

Arion – … Velika fotoradnja, da, ogromna foto radnja.

Ivan – A ne to. Niste me razumeli… Vladan – Za mene jeste Drushtvena praksa umetnost, al i forma sama mozhe da bude super… Stanko – To je Nebojsha Vilikj, jedan od istorichara nashih, ovaj, e sad…, da, da, radi se o tome, u

56 smislu, radi se o javnoj umetnosti, umetnosti na ulici, ovo – ono i tako dalje…, angazhovana de. Ovaj, dali je angazhovana ili kritichka? Terminoloshki je i jedno i drugo te jedno isto, a i nije najvazhnije, al kako, na isti taj problem angazhovanosti mozhe, ustvari, da se odgovori formom i preko forme da se nagje... Zato shto mozhe da bude… (mnogo paralelnih pricha, pa nije mogukje sve uloviti, a Arion i ta prednja ekita znaju i da vrishte…), a ne da je angazhovano samo ono shto se tiche Drushtva. Vladan – A mozhda i nije?

Arion – E sad, dajte malo shanse…, jer imate neki pornich? Gjorgji – Imamo, da. U glavnom su svi pornichi. Ima mali…, priroda, pejzazhi, ali u glavnom… Arion – Al makedonski. Gjorgji – Makedonski, da, makedonski. Arion – Hahaha… Smo to dolazi u obzir hahaha ha ha… Ove znam na pamet. hahaha Vesna – Ja mislim da je neko dugme na tastaturi blokirano.

Stanko - Radi se o intervjuima sa autorima, pa bash povlachim ovu tezu kolko ima angazhovanosti i kad je forma u pitanju, kao kontrapost onog shto je Nebojsha postavio. Za raspravu je.

Vesna – Jel hochesh da obuchesh neshto? Evo ovo. Ajde obuci ovo, shta…? (obrakja se Uni il Reni)

Vladan - A ova druga teza je da je svaka umetnost angazhovana… Stanko – Jeste.

Arion - Je lima ovde tochak, da se na tochak neshto menja? Gjorgji – Ja ne znam ovaj kompjuter. Vesna - Manuelno da se zvuk… Gjorgji – To sam i trazhio, al… Vesna – Na ti lamba, da vidish od strana, eve go. … Arijon ustane u jutru, u kamp, bio je jednom s nama…, i viche – Vesnaaa! U jedan sat, neshto mu treba. Hahaha Rene – Hahaha Arion – Ma nema…, kad te ustane stalno isti, ja ne kapiram ljude koji ustanu i kao, neshto… Kad si vekj ustao, ponashash se isto kao da je uveche. Kad spavash – lezhish, kad si budan – budan si! Vladan – Chekaj, ti zapravo nikad ne spavash. Arion – E spavam. Ja nemam problem sa spavanjem. Kad spavash – spavash, kad si budan – budan si! To nemozhesh do pola, jebote. Il jebesh, il ne jebesh. Vesna – Ne jebesh, zato si ovakav! Hahaha Gjorgje – Nego, pornichi bez zvuka…, dzabe. Arion – Ma nema veze. Stanko – Shto glasnije to bolje. Hahaha (svi se glasno smiju) Ej, nemorash slika! Vladan – Ljudi, jel ste ishli negde na more? Vesna – Joj, brate, kolko godina… Stanko – Sakjemo, sakjemo u Rijeci I Rovinju… Vladan – Normalno, normalno. Idi bre na more, tebi blizu more. (obrakja se Vesni) Stanko – Ja sam izlagao nekolkiko puta, u ono vreme, na Bienalu, onom Jugoslovenskom tad, mladih… A u Rijeci radio je Berislav Valushek, kad je bio director MMSU-a, ovaj, i neki izbor Makedonske umetnosti, nas petoro, chini mi se. Ovaj, no nikad nisam bio u Rovilju. Una – A jel? Stanko – Da, da, nisam bio. 57 Una – Prelep je grad. Stanko – Da, da, samo od Splita na dole… Una – To je vishe gradski ambijenat, nego, ne znam kud… Stanko – Tako i drugi prichaju Una. Pa da…, da, da. Pa evo sakjemo. … Al dobro, Gjoko, shta je Brane odgovorio? Gjorgji – Za neki kamp, da se prijavimo…, deshava se u taj period… Stanko – A da se mi prijavimo? Pa da se prijavimo, shto da ne?! Da kampujemo.

Vladan - Paralija je tu do autoputa blizu. Stanko – Paralija je tu do Soluna. Vladan – Pitam je, od Bitola shto ne ide na Jadransku obalu, nego na Egejsku? Stanko – Eto, Solun i je na sat i po. Rene – A Solun je nash. Vesna – Nash, nash. hahaha Vladan – Pa Solun je Makedonija, zar ne? Pa i Krf je nash. Stanko – Od Olimpa naovamo, do Kavale, ukljuchujuchi i Tasos. Arijon – Una je si ti ishla na more, je si ishla? Stanko – A Solun nam je glavni grad, jel?! Una – Meni ova godina proletela, chetiri meseca…, celo leto, mislim… Ivan – Chekaj, kad je on imao problem sa srcem, onda je stao? Al on mi prichao…(nisam ukapirao o kome je rech) Stanko – A sta je…, Una, vi ste u Muzeju, jel, Una? Una – Jeste. Stanko – Shta se sprema za otvaranje Muzeja? Una – Stalna postavka. Stanko – Aha, stalna postavka. Una – Pa to se i duguje narodu. hahaha Stanko – Jeste, pa zato i postoji muzej. Hahaha Una – Al ja sam to na bolovanju…, neshto sam se umorila od fundusa. Vladan – Pa da nam dogjesh malo… (obrakja se Vesni) Mi smo mislili da si digla ruke. Vesna – Kazhem, ne od vas, to neznachi da sam zaboravila… Vladan – Pa dobro, ti si pametno uradila shto si se jedno vreme… Vesna – Ma da, ja sam znala da je sve tu… trebala sam malo da se udaljim. A i otishla sam. Shto vi niste doshli da me posetite? Vladan - Mi smo bili u Bitoli, al… Vesna - Shto niste zvali? Vladan - Chak su Shkart dobili nagradu, mi nismo. Vesna – Ko je dobio nagradu? Vladan – Shkart. Pa dobri su, ali su onako, umilni svima. Znash ono, umiljato jagnje od dve majke sisa. Stanko – A shto to, na AKTO? Vladan – Na AKTO, da. Vesna – A nisam znala da je bilo i nagrada. Stanko – Pa ima, ima nagrada. Nagrada za inovativnost, tako neshto. Vesna – Vidi, kad bude taj AKTO, nama je to vreme za na lokaciji, poshto ja predajem likovno, samo mi je leto slobodno, pa shta da pre uradimo? A zimno vreme pakujemo radove.

58 Vladan – Pa dobro, to je jako. To shto je dokumentacija…, kapiram. Vesna – Nema more, kakvo more? Vladan – A gde ti predajesh likovno? Vesna – U Bitolju, u osnovnoj shkoli. To mi je na pet minuta od stana. Vladan – A gde si u Bitolju, u kom delu? Vesna – Pa blizu centra grada. Dochikjete, evo… Vladan – Videkjemo se tamo ispred onog kina. Chuvenog kina, prvog kina na Balkanu. Stanko – Da, Manakijev, da. Vladan – Bradrs Manaki. Gjorgji – Vesna, Mesindzerov ni gi izmesha porakite, i moeite i tvoite vo edno, eva… Vladan - Nisam ja losh u poznavanju Makedonije. Stanko – A, da, da, vidi se, da. Vladan - Mlagji kad dogju, pojma nemaju. hahaha Stanko – Da, da, da. Ne, imajukji u vidu i tvoje godine, i to bash dobro. Znash ono, kad je bila jedna drzhava, pa kako – tako, svi mi smo se kretali levo – desno, vishe nego sad, ovaj, i znali smo se, tako… Vladan - Pa da, ljudi su ishli, pa evo, i Zagreb i… Pa evo, Ivan kazhe da nikad nije bio u Skoplju. To je neverovatno, a tu smo, blizu. Mi odemo u Bech, otvorimo izlozhbu i vratimo se. Stanko – Zato mi idemo do Soluna na kafu. Hahaha Vladan – Znash koga sam sreo kad sam bio u Berlinu? Balova. Stanko – Jovana, da. Vladan - Joj, kakav ti je on, on je lud, dobar, ej! Hahah (plshkje rukama) Stanko - Pa eto, drzhi tu galeriju tamo…, je, je, onako, pozitivan.

Arion – I to je mnogo lepo, to je najchuveniji, ovako, zhivi korzo u Bivshoj Jugoslaviji. Nema nigde na drugom mestu. Idu u krug, idu u krug!

Stanko – Da, da, pristupachan je…, pa petlja neshto…, ma kakvi Litvanci, ima jedan Jovan, znash, mnogo je lud… hahaha Vladan – Ma kakvi Litvanci! Hahaha Stanko – Da, da, dovoljno je lud. Hahaha Jovan je tu negde shezdeset drugo-treche godishte, znam da je bio jedna - dve generacuja posle mene. Joj, radili smo jednu izlozhbu koja se zvala Sinestezija, radila je Viktorija Vaseva Dimeska, a bila je u Pale Porchija u Bechu, to je galerija Austriskog Bundestaga, tamo smo izlagali. I Jovan je doshao iz Berlina, pa doneo radove sa sobom, jel…, tako, poshto je bio deo izlozhbe. Ovaj, pa neshto smo, kao, prichali i kazhem mu – dobili sno neke honorare za to u Bechu, a on, pa ja nisam dobio nishta, ovi mi nisu dali. A nas je bilo vishe autora, putovali smo chetvoro nas, a u ekipi bilo nas je josh toliko, pa ono, kao, skupimo pare, pa damo Balovu za dnevnice. Kazhe, e nemoj, Stanko, drugovi, nemojte vi to… Kazhem, Jovane, pusti sad ti to, uzimaj pare i nemoj da petljash… hahaha (smiju se bash veselo s Vladanom), nemoj da seresh, bolje ti da uzmesh lovu, evo ti to kolegijalno…, i aj sad chasti turu! Hahaha

(druga ekipa neshto razdragano pricha i smije se isto, al se svi ubacuju, slede neki svoj lichni film, pa teshko se uhvati shto koncentriranije)

Vladan – Nas su stavili u Bitolju u neku sobu sa vodenim krevetom… Stanko – U kom hotelu? Jedan je, il mozhda neki privatni? Stavili vas na vodeni krevet, lepo, i sve se talasa, da, da, da. Hahaha 59 Vladan – Ma pali smo dva-tri puta. Ma bez veze… Stanko - A shta ste radili na AKTU, ovaj… Vladan – Radili smooo, ovaj, jaoooj, shta smo radili… hahaha Stanko – Da, da, da. Vladan – Radili smo neku projekciju… Stanko – A uobichaeno radite zajedno? Vladan – Da, vekj dvanaest godina. Stanko - Rene je, ovaj, shta je zavrshila? Vladan – Ona je u Kaselu zavrshila vizuelne komunikacije. Dobra je to Akademija. I to kod Kipenbergu. Bili smo na izlozhbi Kaselska Dokumenta u Atini. Dobro, dobro, bash je bilo onako… Stanko – Pre no smo krenuli i mi smo se dogovarali da odemo u Atini, al nije bilo vremena. Imali smo pet projekata, ovo je peti projekat ove godine. U Njujorku smo bili sa jednim performansom, pa tri projekata smo radili u okviru PATEM-a, i ovo kao peti, peta situacija…, ma nismo izashli…, nije bilo vremena da se ode do Atine. Vladan – Oho ho, turbo, imali ste dosta posla. Stanko – Pa da. To je to. A kako je bilo na Kaselska… Vladan – Ma svi su je kritikovali, al… Stanko – Neshto shto sam pratio na netu… Znaju Dokumenta da budu teshka za prosugjivanje… Vladan – Ova je bila opushtena… Stanko – Znala je da bude teshka, a i razlika je u tome, jer forsira malo teoretski pristup. Nije to bila Venecija, nije to bio Istambul, nije to bio, shta ja znam, Sao Paulo. Vladan – Ma ne, a shto to moraju da nabildaju? …

(A druga ekipa se smije na svaku rech, i to ono, bash, cepaju se od smeha, posebno Arion koji je i najprichliviji. A idu sechanja i po neshto lakih umetnichkih tema, kao i opshte zhivotne price.)

Arion – Hahaha… Zove me Snezhana Altiparmak! Jao, jebote, koji je to lik! (pleshche rukama) Vesna – A shta mislish kako je njoj s tobom? Arion – Dobra umetnica je ona. Vesna – Posvagjali se za jednog kamena. Ona je radila neki rad, napravila, ovako, markirala neki kvadrat i kopala, vadila je iz njega ceo sadrzhaj, sve shta nagje u okviru tog kvadrata. I naishla na jedan kamen, veliki, i mora da ga iskopa. Jer to je sadrzhaj, i odluchila se, izvadila i postavila, ovako, sa strane. I doshao jedan umetnik, kasnije je malo doshao i nije znao da je to njen kamen. Kamen – kao kamen, uzeo kamen, iskoristio ga, bacio ga u vodu da bi on neshto mogao da uradi, da meditira, ne znam shta. I ona, kad je to videla da je taj kamen bacio u vodi, vrishti - shta si mi uzeo moj kameeen! Hahah… To je moj kameeen! Arion – Da, hteli su da se biju. Stanko - Vesna! Vrati mi kamen! Daj mi vrati kamen, jebiga! Vesna – (u kratko objashnjava Vladanu prichu s kamenom) To su dva umetnika, jedan je iskopao kamen, onako ga sa strane stavio, drugi je doshao dan kasnije i nije znao da je to njen kamen i uzeo taj kamen i koristio za svoj rad, tako shto je samo bacio u vodu. Stanko – Sve se okreche oko kamena! Vesna – I kad je ona videla to, i pobesnela, kao - shta si mi uzeo moooj kameeen! Stanko – A Ivane, jako je. Ivan – Ne, ne, neverovatno. Jako je, i za fotografiju…, da se napravi druga fotografija… Arion - Mitko Gogov je najvechi trend pesnik u Makedoniji. Jedan od najvechih pesnika… Stanko – Svetskog glasa… hahaha 60 Arion - Pa ko mozhe na Strushki vecheri da uchestvuje, znash koji to pesnici idu? Stanko - Na Strushkih sad i ja i Vesna mozhemo da uchestvujemo. Hahaha Arion – Pa dobro, kad nemate veze… Stanko – Kako nemamo veze, Gjorgje je iz Struge…, pa ja i Vesna idemo… Vesna – I razvalimo… Stanko - Pa Strushki vecheri poezije, to je vishe nego svet. Arion – Pa to je svetski, znash ko je sve…, svetski je, sad je dobio Charls Simikj. Stanko - Ma da, to veze – vezice sa Srbima, znash. Una – Pa sad je bio. Ivan - Ali povodom toga je doshao. Arion – Ali Mitko, Mitko se pretstavlja, inache, kao jachi pesnik, ovako…, gde on ide sve, gde njega zovu…, bez veze, ej. Stanko – Ma smeshno… Arion - Ja sam, od osam gigabajta koje sam snimao, sedam GB je bilo njegovo. Hahaha On nonstop pravi radove, nonstop. On stalno ima rad. On, recimo, dogje ovako, popishae i ej, kazhe, daj snimi mi ovo, to mi je rad. Una – Hahaha ha, ha, ha. Arion - Sve zhivo, shta god…, nebo – nebo, to mi je rad – snimaj! Sve mi je tamo iz Vishnja samo Mitkovi radovi, ej! Hahaha… Keve mi, sve Mitkovi radovi! Hahaha… I posle kazhe, shalji mi moje radove. Ma ja vishe ne znam shta ti je rad, jebote! Stanko – A shta je sa kamenom? Arion - Pa ne znam, i to mu je bio rad. (svi se prosto gaze od smjeha) Vladan – To je ono, kao reality… Arion – Imao je osam, ej, osam radova je imao na otvaranju! Stanko – Ma poet chovek! Neiscrpan! Da, da, Mite legenda! Ivan – Nenadjebiv! Vesna – … A ona je bila prvi urban chovek tih deset dana (valjda misli na Ines Efremova?), i kad je ona videla tu i Parketa (Sasho), izvadila se od pamet, pa daaaj mi… Stanko - Daaaj mi, daj mi jedan Parket! Vesna – kazhe, ti si…, pa nemogu da verujem, ja…, pa ti si tako popularan..., i ovo – ono…hahaha Arion – Znash kolko je popularan? On ima bend, najvekji, ovaj, pank bend u Makedoniji. Nisam protiv pank scene, znachi, sviraju iz kola, onako, ja ne mogu da verujem. Vladan – Idete samo deset dana na lokaciji? Stanko – Ne, ove godine smo tri puta. I ne svaki put po deset dana, znamo i po sedam dana, pet – shest, nekad i vikendom, kako kad. Vladan - Ali sve je kamping. Stanko – Sve je kamping, da. Vladan – I kad je hladno? Stanko – I kad je hladno. Vesna – Ochesh da pevasj? Joooj! Arion – (uzeo da svira na cheshalj, i to bash uvezhbano i jako impresivno) Ttttra, tttarrri, taaataaari taaa, rarararaaaara… (svi slushaju) Stanko - Jer ovo rad, mozhda? E ovo je kao rad! Hahaha Al ima kapacitet, choveche! A i dugachka pesma. (BRAVO, BRAVO! BRAVO! Svi pljeshkju, neki su i ustali… Bravo Arione, chuje se iz svih grla.)

61 Arion – (shiba on bez problema) Sakje jedna Finska. Krechemo sa severa, pa se spushtamo… Stanko - Ja sam navijao za Marseljezu, al... hahaha Sad smo na Balkanu, jebiga! Arion - Bikje i to. (opet je on pocheo, sad drugi set, al se to nemozhe tekstom nikako, kao ni ono prethodno, al ajde, kolko, eto, mala tekstualna ilustracija) Stanko - A vi ste ovo slushali…, vo Vishni, Vesna, a? Gjorgji – Ne, ovo je novo. Vesna – Tamo je gitaru imao. Stanko – Jes, blesavo! Kako se uzme? Arion - (josh jedan set, svira na onom cheshlju, pojachan i nekom piskicom, pa i peva neki norveshku pesmu)… Linnnge! Pliiinge! Toooget, gooor! La, la, la, laaa, la. Laaaaa, la, laaaaaaa. Linnnge! Pliiinge! Toooget, gooor! La, la, la, laaa, la. Laaaaa, la, laaaaaaa, pa, pa!. (pa produzhava sa sviranjem) Stanko – Jako je! Jako jeee, jako! A ima i dramskih momenata. Arion – (pocheo neku sa brzhim ritmom i agresivnijim zvukom) Opet svi u jedan glas BRAAAVOOO!!! Stanko – Tu i neka piskica tamo? Kakva je to piskica? Arijon – E to je tajna! Tajna! Hahaha (izdishe, da duboko uzme vazduha, jel ovo zaista naporno svirati) Vesna – Sad odmori malo. Sad ne pochinji… Stanko – Stvarno, stvarno, odmori malo. A, evo je, piskica. Daj da vidim, daj malo…, tajnicu, tajnicu! Aha, o majko moja. Da, da, da…, ulala. A chemu sluzhi ovo tu? Rene – Odchepio si mi ushi. Stanko – Sakje da iznenadi. Osekjem, osekjam… Arion – Okjete malo lagano, Bob Dilana? Ivan – Hahaha…. E to, iskljuchivo nobelovce. Stanko - Hhahaha… Samo nobelovce. Hahaha Arion – Ja gledam…, dal je ono machka, a? Stanko – Machka se popela na krovu. Hahah Arion - E sad ja mogu, ovo, Bolji zhivot, Bob Dilan i to, to mogu da sviram dok… Ivan – Daj ti neshto za dushu. Stanko – A ti sviraj Bob Dilana, a mi kjemo da pevamo. (usput objashnjava ljudima i marshutu za sutra i dalje u karavanu, pa i neka imena i neke detalje, u odgovorima na neka usputna pitanja kolega) Vladan – Pa nemoj to! To je americhko! (na Arijonovu Klementajn) Svi – (aplaudiraju i opet vikju BRAAAVVOOO!!! kad je on opet zavrshio) Vladan – Ej, daj, dovoljno! Stanko – Dovoljno, dovoljno o Amerima. Vesna – Najbolji si! Arion – Dobro, jel sam pocheo sa Estonijom, onim gore, nemoj da zajebajesh. Ochesh Ruske, hta ochesh? Jel ochesh Ruske romanse. Vladan – Nemoj nishta, nemoj nishta. Stvarno, ono, shta da ti kazhem? A nevolim muziku, osobeno kad je ti izvodish. Stanko – Da, da, da, nevolim koncerte. Hahaha Arion – (opet je on…) Vladan – Ej stvarno… Daj bar narodnjake. Stanko – Mozhesh Cecu. Vladan – E stvarno, nije korektno. 62 Vesna – Kaval treba. Stanko – Takozvano duduche. Vesna – hahah… Lep naziv. Stanko – Pa to je lep naziv – duduche. Vesna – Ne duduche, duduchinja! Stanko - E sad, u mnozhini, ne mogu na dve duduchinja da sviram. Vesna – hahaha ha, ha, ha… Duduchinja, super! Stanko – A Arion mozhe i na sedam da svira. Vladan – hahaha… Da ga zamolimo. Hahaha Stanko – Ne, ja sam sad upoznao Ariona, ne znam ga. … Ne, on je bio na shesticu Autorski kroz pojavnog, ovaj, a to su radili Vesna, Gjorgje i josh jedna cura od mlagjih, tad je bio Arion. I znam ga sa fotografije, I od nekih komentara, ovo – ono…, a praktichno smo se sad videli… Arion – E ja mogu i Makedonski da sviram, al nekju da budem korektan, jebiga. Pa da ne ispadne da se vi shlepate na makedonske, znash. Vladan – Gotovo, a, idete? (obrakja se Uni i Ivanu) Stanko – Ivane, idete, a? Okej, ajmo… Ivan – E, sretan put, napravili ste lepu stvar…, u kontaktu smo. Stanko – Okej, hvala ti. Una – Ajde, sretno, srekjan put. Stanko – Okej, Una, hvala ti. (ustaju svi i pozdravljau se, uz koju usputnu prichu interesovanja…, a Arion josh svira neku njegovu…) Gjorgji – A ti imash i neshto drugo? Stanko – E da, ima…, pa poludeo bi inache samo prstima.

…

Stanko – … Aha, mozhda je ovo neki, mozhda je neki Hrvatski, ustvari. Arion – On ima…, odma pored… Vladan – Ko je, kako se zove? Arion – Ne znam kako se zove, odma pored Drine, pored…, ona gjelaterija shto je otvorena, to je njegova. I kad je otvoreno…, on je vlasnok toga. A ona Aleksandra Lazar ona…

Stanko – Nemoj sad Vesna stimmm insinuacijama. Daj objasni celu sliku. Mi se nalazimo na jednoj terasi, to je pricha, prichica…, Vesnaaa! Vesna – Ne, htela sam malo ranije… Ti kjesh da prichash o balkonu… Stanko – Pa nekju ja da pricham sad, kad ti to lepo znash, mislim, shto ja da pricham, znash, ono… Vesna – Kad kjutenje je zlato. hahaha Stanko – Pa kjutanje je zlato, u sushtini…, menadzerice, menadzerice, daj molimte objasni ovo… Arion – E ajde, onda, mozhemo sad…, ajde objasni ovo, za ovog ministra culture, molimte, to je meni… Vladan – Robert… Stanko – Daj, daj, Vesna objasni za ministra kulture… Vesna – Nashi…? Arion – E daj, za vasheg, jebiga. Vesna – Nashi minaistar…, Robert je genijalan, ja ga znam u sasvim drugachijem svetlu… Arion – Koji Robert? 63 Stanko – Robert Alagjozovski. Arion - E pa neznam. Pa shta je on? Jel on umetnik, ili…? Stanko – On je… Vesna – Bio snama u Osijek. On je pisao tekst o nama. Spavali smo u jednoj sobiii… hahaha…, kako je odmah zainteresovan. Hahaha Stanko – Pa shta menadzerica pricha, pa normalno da je chovek zainteresovan, jel? Vesna – Hrchi, dosta hrchi… Arion – Pa dobro, bash me briga to!? A on je filolog. Stanko – Ko, ko htchi, Arion, ko?! Arion – Ne be ja… hahaha Vladan – Hahaha ha ha Vesna - Ne, ne, Robert…, legnemo u jednoj sobi… Arion – On je kao Ferdinand, kao Ferdinand da se smije. Stanko – Ha ha hahaha Arion – I on je filolog. Stanko – I on je filolog. Ha ha Arion – Da, da! Vesna - … I kazhe nam, slobodno vi…, i kad ono…, vi me samo okrenite. A kako da ga okrenemo, on je sto pedeset kila, kako da ga okrenemo…? Hahaha Ma slobodno, kazhe, vi me samo okrenite. hahaha Stanko – Filolog koji hokje da bude umetnik, koji hokje da bude pisac. Arion – Aha, da. Stanko – Pa nemozhe to tako, pa mislim, da se ono…, hokje da bude pisac? Arion – Okje da postane Mitko. Hahah haha ha Stanko - Hokje da bude Mitko, jebiga. Hahaha Pa ne mozhe da bude Mitko, misim… hahaha Arion – Pa ne mozhe. Stanko – Pa ne postaje se to tako… Arion – E Mitko, Mitko… Legenda bash. Stanko - Vladane, ja moram da chujem, ovaj, strashno volim da slusham Vesnu kako to objashnjava, to, to, sochno…, onako, kako objashnjava, mislim, menadzerica ti je fantastichna, da ti kazhem. Arion – Znam, znam. Vesna – Drugo deshavanje sa Roberta… Stanko – Robertom. Vesna – Robertom. Isto na lokaciji, on s nama… Stanko – Ispravljam srpski, znash, to mi je, to mi je posao. Hah haa Arion – Hahaha… Profesionalna deformacija. (smiju se oboje ludo i glasno i pleshchu rukama) Vesna – … A ruke drzhi ovako, ovako drzhi, stomak veliki… Stanko - Pa ne, ne, ne, ne, pa on mora tako da drzhi… hahaha Arion – Ne mozhe da ih pusti… hahaha Vesna - … I bio je neki ribar pored nas… Arion – E, reko ribar… Stanko – Eto, ribar…, eto, ima i ribara, ima i ribara. Vesna – I prichao ribarske price, znash, a svi oni… Stanko – Olka ribica… (pokazuje) Arion – Oko ovoliko. Znash kako vezhu ruke ribaru, da ne mozhe da shiri ruke? … Pa sam uhvatio ribu… A kolka ti je riba, pitaju? Ovoliko oko ima. Hahaha (pokazuje, shirechi shake) Vladan – Aaa, majko mila. 64 Vesna - … I ribar pricha svoju ribu hahaha… svoju prichu kako je nekad uhvatio som od shezdeset kilograma i kazhe, a, znash kolkav je, znash kolkav beshe somot? Abe sheeset kila, me razbirate? Me razbirate?! Sheeset kila, abe vaka… A Robert sedi pokraj nego i celo vreme gleda ovako… Stanko – … Evo kao ti!... Vesna – Upropastio si mi prichu…, I kazhe, znash kolkava riba. Abe shto, shesesekila, abe vaka…, sad trazhi kamen, trazhi neshto… Stanko – Neshto da usporedi. Vesna – … Abe ovako, abe znate kolkavo, kolkavo…? I tu je pored njega…, e vaka kako tebe! Arion – Hahaha Naaa ha ha Stanko – Evo, kao ti! Hahaha Somich od stopedest kila, jebote. Vladan – Kao tebe, kao tebe…, genijalno! Rene - A Robert? Vesna – Nishta, ovaj samo produzhio… I onda se on setio shta je rekao – e kako tebe momche, ovako - pa vidi momche, ne si losh. Ama kako tebe, navistina…, inache si ti dobar dechko! Hahah (smeju se svi glasno) Stanko – I nemoj sad da se ljutish. Arion – Al pazi, josh nije postao ministar kulture. Vesna – Nije, nije. Arion – E kad postane, vi bi onda… Vesna – A mi, kao, spava nam se…, a oni pocheli su da pevaju, od Ceca pesme, od sve te pesme… I vekj, nismo mogli da izdrzhimo, i ode chovek…, bio jedan most i dogje do mosta i kazhe, pokupite sve stvari jer bikje jaka kisha. A mi, ma ajde molimte, ma nemoj ponovo, molimte, da nam dogjesh… A nije proshlo ni pola sata, takva je kisha pala…, mi smo samo ovako, laptop i kamera… hahaha u shator… vekj smo pokisli, a taj chovek je znao da kje kisha… I on doshao sutra dan i, ono - reko sam ja vama… hahaha Vladan – On, kulturan chovek. Stanko – Robert, odlichan, odlichan. Vladan – Odlichan, odlichan. Stanko – Al nekje da izdrzhi vishe od shest meseci. Hahah… Pazi, mozhe i da izdrzhi, al kje da, da devalvira svoje stavove strashno, propashkje, ustvari. E sad, vidi svoju cenu, i dal se to isplati. Al ga Zajev kao maskotu nosi na bilo koju posetu… Arion – Ozbiljno? Stanko – Da, da, da. Arion – Al nash le bolji minister. Sad je umro Ljubisha Samardzikj…, i slushaj, nash minister kulture kazhe, ovako, govori, Ljubisha Samardzikj je bio zasluzhan za nashu kulturu, za nashu kinematografiju, znamo ga po desetini…, ali desetini… Stanko – Desetini? On je hiljadu filmova snimio. Hahaha Arion – Hiljadu…, pa ovako je…, poznajemo ga po desetini filmova i dugujemo mu samo jedno veliko hvala! A kazhe po desetini filmova, ej! Stanko – Ma nema film u kome nije igrao. Hahaha Arion – Ma ja ne znam gde Ljubisha nije igrao. Vesna – Ima desetina u kojem nije igrao. Hahaha Arion – Da, mozhda ima desetina, deset filma u koje nije igrao! Vladan – To nije neki, ono, znash, andergraund, nego to svi znaju, deca…, svi, svi. Arion – Al nije uopshte bitno, al nemoj da govorish desetine, kad… Ej, al je on neverovatan, choveche. Vladan – Ma nepismen je, choveche. 65 Arion – Ne znam ja dal je nepismen, ono… Vladan – Za kulturu nepismen. Arion – Za kulturu, da. Stanko – Pa ako je nepismen, nek chita malo… Vladan - A zna da neverovatno zgrcne sebi lovu, da. Arion - Ali evo, sad kje ispasti da je Muzej otvoren za negovog mandata, jel je to tako spremo. Vladan – Al ko kje biti u tom Muzeju? Arion – Al bila ti je tu Una, mogao si nju da pitash. hahaha Vladan – Koja Una, pa Una nije… Arion – Bila Una, Una ima vishe tu funkcija. Hahaha Stanko – Una je rekla da kje ichi postavka na otvaranju, tako je rekla. E sad, shta je u postavci, to nije moje pitanje. Arion - Dobro, al ona kje…, ona, Dejan Sretenovikj i ovaj, glavni kustos tamo... Vladan – E glavni kustos je Zoran Erikj. Sretenovikj je marginalizovan, a Una je, radi mali posao i to je to. Stanko – Sretenovikj nije uchestvovao u… Vladan – Slabo. Stanko – Ovog Erikja ne znam, a Sretenovikja znam. Arion - A znash da Erikjev otac ima veliki…, e taj ti je kolekcionar. Ma taj ti je kolekcionar. Vladan – Ne znam, ja mislim da, pazi, shto se tikje savremene scene, ovde u Srbiji, odnosno scene koja se bavi umetnoshkju, ili negde u inostranstvu radi, to dali kje Muzej da bude otvoren ili nekje, to nije od nikakve vazhnosti, iz prostog razloga shto kje u tom Muzeju biti stalna kolekcija modernista. I to nishta ne…, mislim, kakve to veze ima sa ovim shto se sad deshava.

…

Arion - … Malo Vanishta, malo ovaj, Trbuljak, malo… Stanko – Dosta su i kupili, ovaj, Arion. Hrvati su ulozhili u Muzej…, da nabave neke od vrednih autora danas. Onda…

…

Stanko – Eh, u Novom Sadu, pored Svetlane (Mladenov), Save (Stepanova), videkjemo se s Borom Vitorcem i Dragoljubom Pavlovim, pa onda s Tishmom, pa kju njega zamolioti da mi da kontakt Slavka Bogdanovikja, ako je u Novom Sadu… Zato shto znam da je na neku relaciju Sarajevo – Novi sad… Vladan - Slavka ne znam. Stanko - … E on je josh jedan od ove grupe Novosadske avangarde. A iz te grupu je isto i, ovaj, brat ovog, Bozhidara, to je Miroslav Mandikj. Njega sam…, nashao sam imejl i bio u kontaktu, a znam ga sa Cetinjskog bienala ’97-e. Al chovek u mejlu…, mejl ide ovako – E Stanko, da, al, kazhe, ja sam u megjuvreme postao bog, ne znam dal znash? Hah, ovaj…, pa ide jedna poezija, ovako…, a on praktikuje poeziju, poshto sam ushao na njegovu veb stranu i vidim da se tako izrazhava. Dali je jedna rech u pitanje ili dve rechi i svrznik, sve to kao poeziju, al to dugachko izgleda… I u Novom Sadu kje mo podichi kam negde na Dunavu, Zamolio sam za to Dragana Matikja, poshto bio nam je gost u Autorsi kroz pojavnog…

66 …

(slabo se chuje zbog vetra shto strashno ometa audio zum)

Dragan – Umetnost se pravi zbog publike, zato da bi se ostvarila komunikacija izmegju samih umetnika. Vesna – To je techno, da. Dragan – I to je isti krug ljudi, umetnici komuniciraju izmegju sebe. Vesna – I zatvara se… Dragan – To su oni ljudi koji su tako, sticajem okolnosti, upisali Akademije, zavrshili Akademije, ostali su u svetu umetnosti zato shto misle da su po zanimanju umetnici. I to je zatvoreni krug. Vesna – Pa eto, taj pokushaj… Dragan – A treba na publiku uticati, a ja mislim da se na publiku najvishe mozhe uticati preko interneta. Vesna - Na zhalost. Hah hahaha Dragan - E sad, kako su predlozhili u napushtenim lokalima, fabrikama, koje je jeste odlichno, al u njih kako kje uvuchi publiku? … Stanko – Upravo to… Vesna - Fast fud… Dragan - E neshto na chachkalici i hiljadu limenki piva. Stanko – Ne, pazi sluchaj, u Osijeku…, samo kratko… U Osijeku 2014-te smo imali izlozhbu…, pa kad su ovi iz Makedonskog drushtva donjeli onaj koktel, kazhem pretsednici, daj nemojte, ko kje sve to da pojede? A ona, ne brini, pojeshkje se. Pojeshkje se Stanko, nemoj da brinesh. Hahaha Tu je bilo svega i svachega, choveche, to je sofra bila! Ovaj, pa i makedonskih vina, i shta ja znam, rakije, i chuda vrazi, sve! Ono, pitu, mesili su neshto i sl., da ne pricham o sendvichima, i sve se to Dragane… Kako, nesmiju ljudi da gladuju na izlozhbi. Dragan - Kako kje se inache drugachije ljudi druzhiti? Ako malo pojedu, popiju, onda se rasprichaju. Stanko - Recite mi, jel ste vi za jednu rakijicu? Dragan - Ne mogu, hvala, cheka me neki posao. Stanko - CD vitu, mozhda? Dragan – Ja sam za chashicu razgovora. Stanko – Okej. Dragan - Sad mi doshlo na pamet shta znachi ovakav skup…, al da bude uslov da josh dovedu troje ljudi koji nisu…

(Povremeni je vetar i dalje, nechuje se dobro, a i neki problem je sa audio zumom, verovatno ga je vetar okrenuo u pogreshnom pravcu, a ochito se razgovor odvija sve do kraja. Posle chetiri i po minuta, jako slabo se chuje, vishe kao shum, nerazgovetno, shteta. … Al ne, samo shto mi je Vesna rekla da na Premijeru mogu da pojacham zvuk, pa ako je samo taj problem, mozhe se to srediti, pa sam skinuo i ono sledekje... Kazhem Vesni, pa dobro, shto to nisi rekla ranije, a ja sam se vekjim delom namuchio skinuti stoinak strana teksta (jer nisam skidao po hronologiji susreta). A ona – Eh, da sam ja to znala ranije… I njoj su to otkrili pre par dana.)

…

Stanko - … I ono, otvaram shator, da uzmem peshkir, jer tamo imam chesmu, da se umijem, a jedan

67 meni – dobrojutro gospodine, ja njemu – dobrojutro, pa onda on – jel ste dobro spavali? A, dobro, super, super, kazhem ja, a onda – A vi dzoging, jutarnji? On - Da, da, da. … A, obichan razgovor, da. Dragana – Ma da. Vesna - Deset do dvanaest. Dragan – Treba da idete? Vesna – Ne, ne, onako. Ochete vode? Dragan – Ne, ne, hvala. To ne zbog mene, nego zbog vas. Kako se snalazite? Dragana - A shto si rekla, da ti je bilo napeto – mnogo je urbano bilo? Vesna – A nochas, da, kao mali strah zbog toga shto si u grad. Da, da, kazhe Gjole – a kako to, mi idemo u planine, pa nam nije strah, a tu u centru grada, hah, taj osechaj da ne…, da kamp ne pripada ovde, malo izmeshteno. Mi smo sada, zapravo, za prvi put tako izmestili prirodu. Ono shto je nama prirodno, smestili u neprirodnom okruzhenju. To je ipak park, al i park koji je napravljen da bi, eto, ljudima…, al ipak, neprirodno stanje. hahah Chak i Beogragjanima smo dali ideju da mozhe da park iskoriste i da dogju ovde… Dragana – Sta ste rekli, da se to tretira kao big – kvik ako je isto…? Stanko – Da, da, po zakonu, Srpskom, to i nemozhete, bez dozvole, bash ovako postaviti shatore. Kad su oni, sinokj, svi otishli, kazhem ja Vesni, odoh ja da spavam malo, strashno sam umoran, a i bole me noge. Pa i oni, jedan s ove strane, drugi s one… Vesna slusha… hahaha Vesna – Nisam mogla da spavam, pa sam mislila na sat vremena da napravimo strazhe. Stanko – Ne, ne, ja sam i prehrabar, da me neko chuva. Vesna - Ne, niko nemozhe da se naspava za sat vremena, pa bila je ideja da to ide na dva sata. Stanko – Ma da, jedan chuva, kao u vojsci. Vesna – Pa je on bio najpametniji i pitao – ko kje da strazhari prv? Onda je Gjole…, hahaha setio se zashto je on bio tako pametan, pa mudro zakljuchio da onda bi taj prvi trebao da strazhari do ujutro, pa da se probudimo onda..., jer smo kasno legli. Hahaha Dragana – Da, da, da. Stanko - I onako, mi smo jedno sat vreme se natezali, a pitam – Jel mozhemo Gjoko josh jednu cigrau da zapalimo, pre nego odemo u shatore, a? A Gjoko – a da spavamo? Ja, kazhem, ne spavam, Gjoko. Ti ako okjesh da spavash, spavaj…, a to ti je kao ono, u nekom ambijento vakvom, shta ja znam, kad neko sa strashnim prichicama nabije tempo, podizhe adrenalin, pa ajde sad, bolje ti je zapaliti josh jednu cigaru, pa josh jednu i… Aj, kazhem, idi spavaj, idi, idi… I ti mali, u stvari, ti momenti su ono…, Ima josh jedna raritetna situacija, volio sam da ispricham, al sad… Aha, setio sam se. Kad smo bili u pechini… Dragan – Da,da, da. A gde je bila pechina? Stanko – Pechina je u Zapadnom delu Makedonije, prema Debru, znachi, od Mavrovo – Mavrovsko jezero, prekrasan deo, shumovit, zhivopisan, reka Radika je tu, chista, pa se na pola puta ka Debru, skrekje levo i ulazi se u regijonu koji je vechinom iseljen, al su ljudi sachuvali kukje il izgradili sebi vikedndice i najcheshkje provode penzionerske dane, eto, malo geografije. Tamo je i selo Tresonche, pa od sela, na sat vreme peshice, pored Tresonachke reke, dolazi se do donjeg otvora pechine. A mi idemo sa vodichem, kad idemo na terene ovakvog specifichnog tipa, pa nas vodich poduchavao kako da premostimo reku, koja je i sredinom jula veoma izdashna, a pre i posle toga je veoma riskantno da se pregje, osim ovi iz Speleoloshkog Drushtva shto to mogu samo specijalnom opremom. A kad pergjosmo reku, dolazi najproblematichni deo, to je taka uzbrdica, pa nestabilno tlo, jer je sipar – usitnjeni kamen, al smo sa malo vishe odmaranja, nekako stigli do gornjeg otvora pechine. To je povechi luk, kad se popnete mozhete ispravljeno da se krechete i kroz pechinu, bar jedno kilometer- dva, od sedam kilometra koji su istrazhili speleolozi, al josh nisu nashli vezu do donjeg ulaza. A znaju

68 da to postoji, istrazhili su to sa obojenom vodom koju su pustili u pecinsku reku, pa je ona izashla dole. Dragan – Joj, koja je to ekspedicija bila. A kako se snalazite sa meshtanima? Stanko – Ma meshtani su divota, pristupachni, sa zheljom da pomognu shta treba, da vas ugoste, da se ispricaju i to. … Al kad smo nekako, jes muchno, al ipak stigli do gornjeg ulaza, odmah smo se popeli po urezanim skalicama u kamenu do platoa ulaza, koji je dovoljno prostoran za sve nas osmoro, pa chak, ako se josh malo skupe, mozhe i vishe od deset ljudi da postave vreche za spavanje. Al problem je u tome shto, vechinom nas je to prvo iskustvo, a temperature se uveche spuste i oko nule, i ako leto, a tu i blagi strah od nepoznatog, pa kad su krenuli i one priche o vampirima i koje kake ludorije, pa legenda o Lilici, devojke koja je bezhala od turskog bega..., pa se sakrila u pechini…, ne verujem da je neko dobro sklopio ochi, sem Zhezho – vodich. Kako i da je, to je fantastichno iskustvo, a ostali smo tu pet danonochja. Dragan - Mene zanima samo jedno, ta promena svesti, koja nastaje u kontaktu sa situacijom i sa vama. Pa da bi pratili svaki dan te promene… Stanko – E da, zanimljivo. … A tu je i problem vode, svaki dan smo morali sichi taj sipar kanisterima i napuniti vodu u reku, pa sad to preneti gore, shto je bilo jako teshko i bez ichega na sebi, a kamo li sa teretom. No Gjoko i Ivancho (Talevski), Makedonac koji zhivi u Filadelfiji i predaje crtanje na njhovoj Akademiji, kao najmlagjiji od mushkaraca u ekipi, to preuzeli sami, iako smo jednom, chini mi se, svi pomogli da donesemo shto vishe vode. A bilo i toga, da jednom, jedna od devojaka, da nikako nije mogla da pregje taj sipar na uzbrdici, pa je jednostavno stala i pochela da viche svima nama, najvishe sebi – pa ja nemogu ovo - pa ja nisam planinar ko vi - pa ja sam urbani tip i sem asfalta malo toga drugog znam - pa trebali ste me chvrshkje preduprediti…, pa ja ostajem tu i nepomichem se, nemogu. Al, prilazim i, pa i ja sednem i opushteno se mi lepo isprichamo, pa se i ona odmori i opusti, i tako smo, malo po malo, mic po mic, shto se kazhe, dogurali do gore. Pa onda, kad smo se presvukli i lepo odmorili, pa zapalili vatricu i podgrejali supicu, da neshto techno i toplo stavimo u kljun, a pre toga po koju rakijicu, uz abaveznu slaninicu, crnog luka, paradajza, paprike i shta god tu josh, ona je napokon doshla k sebi, pa se pochela izvinjavati shto je nas sve tako nagrdila, da tako kazhem, a shto i nije morala. Kazhem, nemoj se izvinjavati, jer u vakvim okolnostima svako od nas mozhe, jednostavno, da rikne, da pomeri, da izagje iz kozhe. A kad smo se vratili kukji i prishlo je nekoliko dana, javila mi se telefonom i zahvalila se shto ne bi ono nikad dozhivela da nismo mi bili sa ovim projektom, jer i, verovatno, nikad vishe nekje da joj se desi da bude u takvu situaciju. Bila je fina i razdragana, pa i danas saragjujemo u nekim projektima i sa pozitivnim mislima se prisekjamo na te dogodovshtine. Dragan – Ma da, kad se ipak sve lepo svrshi, svi mi na to gledamo drugim ochima, sechajukji se lepote iskustva. A kako dolazite do projekte, kako radite na tome? Stanko – Kao tim. Zapravo, dogovaramo se kako chemo, najcheshkje, dogjemo do neku zajednichku tachku interesa, pa opredelimo i radni naziv te nachete ideje, pa pojedinachno se istrazhi problem i oformi se licho vigjenje te materije, stim shto insistiramo da svako od nas to formulishe i kao tekst. Mi ne zhivimo u jednom gradu, ja sam u Skoplju, Vesna u Bitolju, Gjorgje u Strugi, pa nam komunikacija tezhe ide, al tu je Skajp, pa sednemo i sve lepo protresemo i zaokruzhimo concept. S vremena na vreme, nagjemo se za vikend kod jednog od nas, pa uz rad se i lepo druzhimo, da se ne bi ohladili jedan drugome, shto se kazhe. Ovo shto nismo na jednom mestu, mozhda je i prednost, jer si nekad ljudi i dosade kad su cheshkje zajedno, a kako smo mi krenuli sa pet – shest projekata godishnje, nije da se bash retko vigjamo. Dragan – Da, da, imam i ja ta iskustva, kad se ljudi malo opuste u komunikaciji, pa dolazi i do koje- kakvih nesporazuma. Tako je, ti si iskusniji od njih i logichno je da malo vishe povuchesh, u svakom smislu, al i ti neshto nauchish od njih, jel da? 69 Stanko – Svakako, i oni od mene i ja od njih. Ma bistre su ove generacije. Hahaha… Da se malo nashalim. Ma tako to ide, zapravo, podelimo rad svakome po afinitetu i sposobnostima, a usput se i malo provociramo s onim shto i bash nam nije po volji, pa nauchimo da se bolje snalazimo u onome shto nam nije osnovni fah. Lepo je raditi u grupi, ko je to radio zna, a i komflitno, sa svim problemima koji proizilaze od zhelje da se bude sho profesionalniji i uspeshniji, jer je cilj dotachi shto veche vrednosti te produkcije, i na idejnom i na planu pakovanja likovnosti izraza. Al znash shta, Dragane, neka fina interakcija postoji megju nama, na bilo kom nivou. Dragan – A i nemozhemo sve znati. Stanko – Ne, ne, chak i ono shto znamo, dal znamo…, ma uchimo svi, svakako.

…

Vesna - … To sad istrazhujemo, kako bi taj dokumentarni deo, koji se sad snima, fotografishe se, mozhemo mnogo brzo da spakujemo, i da mozhemo njima prezentirati to, tu, u momentima zbivanja. Al onda je…, sad mi radimo, to dokumentiramo, al kad nam sednu, kao vi sad, oko stola, da bude tu priche, oni prichaju, mi prichamo, pa se nagjemo…, pa to bude kao neki vid na performans, koji je mnogo jachi, nego da nakon toga da to pakujemo i njima to prezentiramo. Al mozhemo i…, sad, tu mozhe da ima neka ideja kako…

…

Vesna - Mislish, da i oni na mene utichu? Ma da, u vezi zhivota, jer oni imaju cilj, okupirani su.

…

Vesna - Ma stalno imamo neki vodich, jer trebamo na 2700 metara, pa spavali smo u pechini, pa ishli na razno – razne lokacije…, pa uzimamo profesionalce, recimo, planinar, speleolog…, oni su svi…, pa tako velike priche imaju, pa kad krenu da prichaju… Slushamo tu prichu koja je za nas…, ajde planinarske, al kad speleolog pricha kako provode satima ispod zemlje, nekad i spavaju dole. Pa i neki egzistencijalizam koji praktikuje, malo jede, malo spava, tivak je, ubedite u nechemu shto ti nisi verovao… Ja sam imala klaustrofobiju, bila sam sigurna da nekju mokji u pechini… Stanko – Za peshterata? Ma da, neko nije mogao da spava, zbog ovog – zbog onog… Dragana – A jel sad mozhesh? Vesna – Sa chovekom, mogla sam, al sad, trebam se probati, da bi znala dal je to nametnuto ili je trenutno bilo tad. Gjorgji – A to budi i ljubopitstvo da idesh shto duble i dublje i zaboravish na strah. Stanko – A i, pazite, shta se deshavavalo. Pechina Alilica, gornji deo pechine, jer ima donji ulaz kraj reke, pa onom uzbrdicom do gornji ulaz, a to je u neku komunikaciju, prichao sam Draganu, jer su speleolozi to praktichno istrazhili, a i mi smo to utvrdili, kad smo na malom platou, nizhe ulaza u pechinu pripalili vatru. A to smo plato mi koristili kao dnevnu sobu, pa da na vatricu skuvamo kafu, pritoplimo supice, gotova jela i sl, pa da se popije koja rakiica il vino i da krene pricha. Pa kad smo mi pripalili vatru, a poshto je sve to povezano, ti ulazi, ona je usisala sav dim od vatre, prosto usisala, a mi smo to utvrdili sledekje jutro, jer smo imali u planu da vidimo dokle kjemo mokji da se probijemo od donjeg ulaza, poshto smo gornji vekj istrazhili, al chuda, ona je sav dim usisala, mi nismo ni mogli da ugjemo, samo tu, neshto malo blizhe otvoru. Dragan – Stvarno? Ma da, vezanе посуде. Bash zanimljivo, shta ti je to priroda, i ako logichno.

70 Dragana – Mi kjemo biti u kontaktu, da bi ti poslala to, taj document… Vesna – Ajde vidi, molimte, al ne znam dal kjemo mokji do 15-og da ti poshaljemo neku fotografiju za objavu teksta. Dragana – Ne, nije, nije nikakav problem. Vesna – Recite mi, jer ova vasha grupa, ja sam neshto prochitala…, kako to sad…? Dragan – Pa nije to tako obavezna…, to ne mora samo vikendom, al pretezhno tako. Vesna – To radite zajedno sa…. Dragana – Pa Aleksandra je snjim… Vesna - Pa ja sam htela da nju upoznam, pa sam videla… A gde si ti otishao odjednom? (pozdravlja mo se s Arionom) Arion – Ma shta da ti pricham… Dragan – A ja putujem po selima i seljane nagovaram da osmisle neki kratki film, pa da ja taj film sa mojim saradnicima da to realizujem. Neko kje raditi kameru, neko kje montirati i tako. A od njih, od selaka, kje neko da rezhira, znachi, da osmisli film. A mozhe da bude pricha kako god hokje… (vetar je, nechuje se, ustvari, sve shto je skinuto u tekst to su samo sekvence razgovora, pa to izgleda onako, nepovezano) Jednom smo trebali da napravimo malo pozorishte… To je teshko, ono, s ljudima, to je zajebano…, tako da se ta ideja moja modifikovala…, neke razgovore, kao shto sad mi razgovaramo, pa sam ja to neshto snimao, pa izvlachio… Dragana – (o nekom Draganovom radu…) Vesna – Ja sam to gledala, sa konjima… Dragan – Ne mozhe svako da dogje da se kupa, na otvorenom, mozhe i preko zime, u Vojvodini. Ne, ustvari, nije Vojvodina, nego prema Shapcu. Vesna - A vidish, mozhemo i mi da razmislimo, i razmishljamo da to ne budu samo Makedonske lokacije…, isti je taj problem. Dragana – Pa da. Stanko – Ma imali smo mi to da se ovo zbiva i na lokacijama van Makedonije. Proshle…, da proshle godine je bila jedna ideja Freliha, ovog iz Osijeka, ovu ideju, znachi, da ovo uradimo na Sholti, jer tamo njegova sestra ima kukju, pa bi mogli na nedelju dana da budemo tamo, kad oni ne koriste kukju il je ne izdaju turistima. Pa kolko je tamo kapaciteta…, al mozhemo i shatorima u dvorishtu, ako budemo vishe ljudi. A ove godine nije ispalo to, mozhda kjemo neku drugu godinu. Pa ispalo je neshto i sa Krunislavom Stjanovskim, on zhivi u Zagrebu, pa ima jednog prijatelja na Hvaru, skim mozhemo neshto da dogovorimo, al smo i to propustili u ime ove nashi ideje Radijusa krivine, koja je krenula od te price da stignemo do Solte ili, kasnije, do Hvara, al da taj put kreativno iskoristimo, shto je na kraju ispalo da je ova ideja, samo po sebi dovoljno inspirativna za zatvoreni projekat. A i ranije smo sa Frelihom postavili moguchnost da PATEM napravimo kod njega u Baranji. Bash tom prilikom, kad smo imali tu izlozhbu u Osijeku, pa nas Frela proshetao po Baranji i pokazao nam neka mesta gde bi to mogli. Odlichna je ta ideja, pa se ja iskreno nadam da mozhemo to ostvariti, a kad jednom krene, izvesno je da mozhe, bar na dvije godine, se neshto napravi i van Makedonije, sa saradnicima iz regiona. Vesna - Pa chak je i ova knjiga skoro izashla, tako da je ovo nama i kao promocija knjige. Hah… I sad, vama dajemo tu knjigu i dogovorimo se mozhda za neku saradnj nadalje. Dragan – To je vrlo vazhno da saragjujemo, zato shto regionalni projekti su uvek shiroki i svaki donese neshto svoje. Stanko - Da, da. Dragana – Meni je bash bilo drago shto sam vas upoznala. Stanko – Eh, Dragana, hvala tebi. 71 Dragana – Pa vidimo se, da, da. A ono sa fotografijama, prvo da ja napishem tekst, pa kjemo se chute i poslakju vam tekst, pa onda kjete nachi neku fotografiju koja bi ishla uz tekst. Ajde chao. (svi je pozdravljamo) Stanko – Dragane, jel radite negde? Dragan - Ne, Ja sam se specijalizovao za fotografiju izmegju naroda, obichaje… Ajde chao. (pozdravlja Draganu i kazhe i – poshalji mi shta si napisala, pa produzhi…) Dragana ima snazhan dozhivljaj, dozhivljava ljude, tako da ja verujem u to da ona mozhe tako lepo da napishe utiske o ovome. Da je tu dosta sposobna, i bez diktafona, ovako, da napishe neshto svoje, po sekjanju. Stanko – Da, da. Vesna – Mhmmm. Dragan – Ja sam se specijalizovao za fotografisanje ljudi sa sela. Ja se tako uvuchem po svadbama i idem, idem i sa kamerom. Zadnjih godina idem i sa kamerom, i ja snimam neshto za potrebe tih mladenaca, nauchio sam to, napravim im jednu reportazhu, za to i naplatim, a ujedno snimim i neshto za sebe, malo kradumice. Neshto izvuchem i iz toga shto oni znaju da sam ja to kradumice, al, uglavnom, to sto deluje na prvi pogled odlichno i prilagodljivo. Pa tim, to mozhe da dobije neku shiru snagu, neka druga vrednost, neku drugu…, neki drugi aspect mozhe da se postavi. Stanko – I najkjeshkje to kao fotografija, ili video? Dragan – Pa sada je video, zato shto ne mogu da ugjem kako fotograf na tim skupovima, zbog nekih trzhishnih uslova, Nemozhe tek tako da se prigje i…

…

Arion - … Toest, mnogo brojeva ima, chekaj da vidim, chekaj, ajde ovako 0637251784. Stanko – Aj polako… Arion - Znachi Muzej prvo morate da vidite…, da, idite na obalu… Vesna – Okjesh? Okjesh da oguljish jabuku? Arion – Ma nekju, ma nekju, ma nema veze… Vladan – Pitaj za adresu, Arion! Arion – Ovo je oficijalna adresa. (daje Vesni adresu Muzeja Macura) Kad se vrakjash, samo skreni prema Novomsadu, na autoputu… Gjorgji – Da, da, vratim se autoputu i samo produzhim. Ma da, ovo razumem, jasno mi je. (vetar poprechava audio zum, pa se chas nesho chuje, chas nishta…) Vladan – Shta kazhe? Arion – Tamo, tamo u Gugl maps ima…, ne, ne, ovaj, on ne zna koja je adresa, al ima ukucano…, ima lokacija Gugl maps. Znachi, ima tachan…, ukucash Muzej Macura, on ti izbaci… Gjorgji – Sakju da pogledam. Muzej Macura? Arion – Da, Muzej Macura. Cheka vas on tamo. Sakje on da vas docheka, i onda kje on da vam pokazhe…, jer on je sad verovatno prazan, a on mora da vam odkljucha. Ovaj, da, Nestor. Jer svi misle da je Nestor, Macura. Jer ja kad vodim nekog, Nestor tamo dochekuje ljude, i chini im se da je on Macura. A ne, nije on Macura, on tu radi. Hahaha… Zato shto Macura, kad vi dogjete, on je u kupakjim gakjama, ide da se kupa, sa peshkirom ovde…, i oni misle… Pa gde je Macura? Vesna – Njegova adresa je ovde. Ovde kje da nas docheka, ili ovde? Arion – Ne, ne, ovde, prvo ovde. A onda kje on da vam objasni… Ja sam vodio neke strance tamo, ja im reko…, oni su proshetali… A on onako izgleda, ima kupakje gakje, peshkir, ide tamo samo da se kupa…, ima nekog tamo, da mu da jede, i uopshte tu nema neshto, kao, tu neshto, dobar dan, nego tu

72 se mota, a ovi neki drugi izgledaju tako, znash… Pishe, Prvi privatni Muzej Srbije. Vladan – Prvo, to nije Muzej. To su radovi koje on kupi, pa proda. Vesna – Mini kolekcija. Vladan - Ma nije kolekcija, nije, on to proda… Gjorgji – Dok ne proda, oni su izlozheni. Arion – Znash zashto je kolekcija? Da, jeste je ona kolekcija, zato shto ona ima svoju, svoju karakterizaciju, ima, tachno se zna odake je dokle, i tachno se zna shta tu mozhe da spada. Pa ne ma veze. Da, prodaje, al ne prodaje sve, ima neke stvari…, ne prodaje on sve. Al on ima, on ima Zenitizam, Nadrealizam – Beogradski nadrealizam. Ljubomir Micikj, Poljanski…, tachno se zna shta tu mozhe da ugje. Nemozhe da ugje neshto deseto. Nemozhe, on tachno ima taj neki krug koji… Vladan – Sudac ima mnogo vishe od njega. Sudac je mnogo ozbiljniji. Arion – Ma Sudac, dobro. Ne znam. Ma ne, on ima zanimljive, recimo, on ima rukopise, rukopise, ovog…, Rastka Petrovikja. Vladan – Pitanje odakle mu to? To je privatno vlasnishtvo… Njemu treba sve oduzeti, i Muzejima javnim… Arion – E, to je. Ne znam. Vladan – Zna on shta to radi. Al odakle mu uopshte parvo? Razumesh? To su svashta krali, prodavali Muzejima, i on sad stim trguje. Onda se on folira, to je Muzej za narod, ajde…, mislim, realno, o chemu prichamo? Arion – E Vlada ga nevoli. hahaha Vladan – Shto? Zar bi voleo nekoga ko je…, jebote, shta ja da mislim o njemu, jebote, nemam nikakvo mishljenje!

Novi Sad, 10 – 12.09.2017

Sa Svetlanom Mladenov u jednom kafikju u blizini Novosadske katedrale, ljubaznom soglasnoshkju da bude deo nasheg projekta, i ako u tekukjim obavezama na pripremi Festivala Dunavski Dijalozi, shto od 2013. tradicionalno svake godine se odrzhava u Novom Sadu.

Svetlana – … I ja sam mislila da nema potrebe, da je bilo na glavnom trgu koji je prometan, ja sam mislila da i ne zovem publiku, samo obavestim novine, a da to budu sluchajni prolaznici, pa i ko prolazi tu svakodnevno, pa mu je to sad neshto drugachije…, a shta je to drugachije?...pogleda, nepogleda, a to fotografiramo… Megjutim, kako je sad to ipak prolaz, moram malo ljude da obavestim, ne kje znati…, e to moram da obavim za subotu, pa gledam dok je josh lepo vreme, sad kje dokji vekj hladno, i ne che mokji, znash. Vesna – A otvaranje ovih…? Svetlana – Ovih Susreta/Dijaloga… (Dunavski Dijalozi, u tri segmenta: UMETNIČKE ZASTAVE – PRIČE UMETNIKA; Crnogorsko / srpski umetnički dijalozi - ESTETIKA INTIMNOG KROZ 4 UMETNIČKA DIJALOGA i DEJAN SLUGA / Fotografija u modernom digitalnom prostoru, kako centralna izlozhba), trudila se i po otvaranja…, radni dan, samo shto vetar duva, kako kje te zastave…, sve kje se to razlljeteti. Tu ima neke dve izlozhbe zastava. Jedna je vishe umetnika, jedna je samostalna… Stanko – To je ta Internacionalna izlozhba zastava shto je bila… Svetlana – E sad je to Vesna (?) preuzela…, kad je ukinuto “Zlatno oko” (Novosadski Centar za vizuelnu kulturu i galerija koja osim tekovni program od 1996 do 2007 bienalno organizira i Balkan

73 Art), onda je ova galerija (?) preuzela to da radi, pa sujedinila zajedno sa ovima… I onda kje biti, ja mislim, za otvaranje samostalnih projekata…, pretpostavljam, i onda bude uobichaeno neki performans i tako to… Vesna – Jel kje biti neshto danas, da se neshto nameshta…, da sretnemo nekog umetnika…, neshto da se vidi. Svetlana – Vi hochete da idete namerno? Ima, ima, danas vekj ima nameshtenih negde…, mozhete videti negde. Ovde u Kulturnom centru, tu je na jednom zidu…, sve je to pravljeno od novine, ne deluje tako, al da bi znali kad vidite…, radio je ovaj…, Shoshkikj, Nenad Shoshkikj iz Podgorice. Vesna – Jel je on mozhda tu? Svetlana – Tu je Nenad, al nije danas tu, sad je u Kikindi, ja mislim sutra kje dochi, sigurno za otvaranje. U subotu on to postavlja, a on vodi dijalog sa jednim nashim umetnikom…, sad ne znam dal su njegove dve slike podignute…, a Nenadovo je zavrsheno. Sad se postavlja ova mlada Crnogorka (Ivana Radovanovikj) koja je bila sad na Veneciskom bienalu, ona sa Santrachem (Zvonimirom) vodi dijalog, znash? Ona kje tu biti na bulevaru…, to nije daleko odavde. Vesna – A ti razgovori deshavaju se bash sutra? Svetlana – Ne, razgovori su u sredu. Posle izlozhbe, sutradan prepodne - popodne, ne znam kad je Vesna zakazala, nisam pogledala na onom… Vesna – Znachi, biche neka, kao shema, neche da bude sve u jedno vreme, kao tajming neki?... Svetlana – Pre je bilo…, Vesna je ishla po prostorima otvaranja, i svako je otvarao…, sto otvaracha, pa to je bilo, onako, naporno za publiku, sad je…, ja i odavna predlagala – Vesna, otvori sve na jednom mestu, pa svi neka govore o delu, pa neka ljudi…, ja volim spontano da ide, meni je na primer, kazhem, od kukje mi je ova galerija najblizhe, pa odem, a ne da prvo idem tamo, pa se onda vrakjam nazad…, a ovako imash onu shemu, pishe gde su sve izlozhbe i lepo idesh. Tako da ove godine tako napravila, otvaranje je jedno, a ovo kje biti otvoreno… Vesna – Vodich ima, pa onda … Svetlana – A mogu poslati, tebi Stanko kju poslati na mejl. Stanko – … Da da, hvala ti. Neshto sam i video…, a reci mi, ovaj, Nenad Shoshkikj, ne poznajem tog autora, jel ima on neshto sa Ilijom? (Shoshkikjem) Svetlana – Kako ne, lija mu stric. Stanko – Aha, a jel znash gde je Ilija? Svetlana – Ilija je sad bio, letos…, bila sa Ilijom i sa zhenom… Bio je u Teri Kikindi ove godine. Sad kjemo da dobijemo novi Muzej Tera, ne da je fantastichan…, sve je idealno, sve je sabrano da se otvori muzej, vech svetlo ide na kraju, ovaj, dobikjemo Muzej Tere. Misim, a to je Slobodan, godinama borba teshka koju je vodio i dobio. Bio je, ovaj, vojska je tu imala jedan kompleks svoj koji je bio sa konjushnicama, to je sve vojska prenjela opshtini, pa su napravili i neki dogovor… Vesna – Jesmo mi proshli pored?... Svetlana – Ne, ne, Kikinda, to je.... I onda, tako da je on dobio i povukao neka sredstva, Republika je neshto pokrila, svake godine po malo… Prvo se osvojio teren, prepisalo se Teri, dobili su vishe prostora gde kje bit Muzej, jedan kje biti za smeshtaj…, za visoko obrazovanje, jer se prave postdiplomske studije ko hokje specijalizaciju u tom materijalu…, bikje Master, bikje Doktorski, Specijalistichki i to. I to je sa Akademije vekj nashi napravili sporazum i shta ja znam. I tamo bikje te, za njih jedna zgrada, valjda, za tu doedukaciju, jedna ima da bude suvenirnica, pa kje biti ne znam shta. Ima tu nekoliko zgrada u tom kompleksu. Dobar deo tog kompleksa je on dobio i… Stanko – Tera ide svake godine, jel? Svetlana – Svake godine. Ide od prvog jula do kraja jula, ceo mesec. Stanko – Jednom me Slobodan zvao, nisam mogao i ostalo je to…

74 Svetlana – To si trebao, Stanko. Znash zashto, zato shto je kolekcija, pogotovo 80-tih - 90-tih godina, to su sve recentni umetnici, ono, EX Jugoslavije iz svih ovih republika i pokrajina. I to kad sad bude Muzej…, i biti trajno u muzeju, bash shteta da nema tebe, znash. To kjemo trebati da popunimo, pa sad, ako neko fali, znash, gledala sam ko, tu bio je i Ramichevikj, ja misim, cela ta vasha generacija. I Aneta je bila, Svetijeva…, sve to, lepo…, Kozharikj, evo, Shvertasek…, Jerishikj, ko je sve zasluzhivao i sve to, tako da mi kje mo…, imamo tu kolekciju…, eto ima, znash, uvek ima i neki stranci, nikad ne znash te strance, ovaj, dogju…, ni si siguran kako kje to biti. Kod stranca ima dobrih, al ima malo i slabijih, al to mozhe u postavci, nemora tu sve…, nekje ni sve stati u Muzej. Bikje dosta i u slobodnom prostoru i nekje se sve izlozhiti, bikje neka selekcija pa, to mozhe i da se menja i shta ja znam. Ali veliki uspeh da je doshlo do toga, a pola Muzeja ne rade, ili nemaju zgradu, ili…, a evo, vekj sad je tu…, tako da, to je. Stanko – Sava, jel dobar Sava? Svetlana – Dobar je. Evo, ovaj, umoran je, kao, kao…, sada je on po ceo dan, stalno od ujutro…, kazhe ne mozhe vishe tako, pa se cheka, pa ovaj doneo, pa onaj donese…, sad kje mo ga negde videti, sresti… Gledala sam ono shto si mi poslao, znash… (pdf knige PATEM 2013-2016, kao i tekst o Radijusu krivinae: PATEM karavanu) Stanko – Poslao sam tebi, ovaj, kolko da se upoznash sa… Svetlana – Recite mi u kratko, nije mi bash sve do kraja jasno o chemu se tu radi. Jer, razumem da je Karavan, al nisam znala da to bash fizichki, kad ono… Vesna – To sad, to nema tamo (misli na knjigu), to shta sad u ovom trenutku radimo, a to je od trigodishnjeg nasheg rada od 2013-te do 2016-te. Svetlana – Vi ste nevladina organizacija? Vesna – Ne, ne, radimo individualno, al ovih godina kao grupa… Stanko – Kao umetnichka grupa. Svetlana – Vidim ovo shto si mi ti…, ti si…, umetnike koje si istrazhio, to ti je sad vekjina neaktivna, ni su oni, ni su na sceni vishe. Oni su bili konceptualisti nashi, al ne rade, kao Tishma, on pishe, on je onako…, al Bogdanovikj nishta ne radi. Stanko – Sreo sam Tishmu kad smo od Beograda dolazili ovamo, pa ajde do Macure smo…, nisam znao…, nikad nisam proshao…, pa Tishma je bio tamo. Mi smo se i dogovorili da kje mo danas da mu se javimo, kazhe, dogovoreno, super, okej i tako. Nakji kjemo se oko dva, dva i neshto. A i Vitorca i Dragoljuba smo… Svetlana – Oni sad ne rade aktivno, oni sad skupljaju stare svoje materijale, pa neshto objave, neku knjigu o sebi, neshto skupljeno od onog shto su radili. Tako je Vitorac sam to sve skupio i onda zamolio da mi kao shtampamo, da ima izdavacha, to dok sam ja josh radila. Onda smo mu…, tako da je on nashtampao, a znam da i Bogdanovikj, sad sam neshto radi, sam kje da shtampa i ne znam… Stanko – Bogdanovikja uopshte nisam uspeo da kontaktiram, a sa Vitorcem i sa Pavlovim smo se dogovorili u pet sati da se vidimo u poslastichari Carigrad. Usputni prodavach naochala za sonce – naochare, zheli te, molim vas? Vesna – Hvaaala, hvala. Svetlana – Da, da, pa tu je to. Vesna – A uopshte nepostoji zbirka, recimo, da je neko otkupio, da je sakupio…, da je negde sakupljeno vishe tih radova…, Novosadske avangarde. Svetlana – Kako da ne, Muzej ima najbolju zbirku. To shto se kupovalo u novije vreme, kad se ono…, to shto smo mogli da nagjemo i shto je vredelo. Dok nisu Gera i drugi…, to ni su prodali ovim, ovaj, kolekcionarima Hrvatskim i tako. Jer Muzej je spor, on ne mozhe s tim tempom, brzinom, jer to je publika…, to pishesh da ti odobre, pa kad odobre pare, te pare ne stignu tada, pa ako su od

75 Republike, stignu u Pokrajinu da stoje tamo dok progje njihov organ, nama se desi da po godinu dana protekne dok pare stignu do nas, za neke stvari, recimo. A privatnik je brz, jer on, ovaj… Vesna – A kako to, jer mozhe da se proda to. Svaki rad vash, koji pokupite od umetnika nacionalnih, mozhe?… Svetlana – Ne, ne, ne, ne mozhe da se proda, kad ugje u Muzej, to je nacionalno blago i to ne …, mada to…, ovaj je privatni, pa mozhe to… Stanko – Tu nema trgovine. Svetlana – Tako da, ipak smo uspeli da puno toga otkupimo. Mislim da to je sada najbolja zbirka koju imamo u Srbiji, shto se tikje Vojvogjanske konceptuale, jel. Vesna – A knjiga je odshtampana i to…, neki material? Svetlana – Pa ne, svakom su pojedinachno radili, svi su dobili po velike, ovaj, kataloge, monografije, svi skoro od umetnika su po neshto dobili. Ovaj, Sombati Balint je dobio, Makovikju je uragjeno isto, radili smo chak i izlozhbu, ovoj, Katalin Ladik. Bila je velika izlozhba, velika knjiga i tako. Sanja je iskoristila o Bogdanki (Poznanovikj), dok je Bogdanka josh bila zhiva, znash, i imala je srekju da pred samu njenu smrt, maltene, da napravi snjom razgovor, intervju i da sve to obavi, da ima za istrazhivanje… Sanja sad sprema doktorat, da doktorira na Novosadskom univerzitetu – Interdisciplinarne studije, a uzha specijalnost je o rodnosti. Rodove studije, tako da se ona o zhenama… Onda je ova Bogdanka tamo bila fantastichna, i dobro da je uragjeno, jer shest dana posle je umrela i ovaj, nema je vishe. A materijale, jako je teshko bilo dochi do njih, a i toliko malo sachuvano, znash. Evo sad Zagreb, Zagreb zove, poshto mi sa Zagrebom se lepo…, pa sad radi na neki megjunarodni projekat i to jako lepo, bez neke velike pompe, to je bilo tako izuzetno, povezali se, bez neke velike pompe, prvo su povezali kustose, nema potrebe chak ni da dogje…, jer to je sve ishlo…, i sve funkcionishe… I sad su u onom stanju…, ajde da naprave, kao, jednu malu izlozhbu, chime kje imati nekoliko radova njenih i ono shto mi imamo u Muzeju, nishta pretenciozno, samo jedna mala izlozhba da tu bude, i da tamo onda se promovishe knjiga i to, a oni bi onda tu napravili i jednju knjigu malog formata, kad ono nemozhe... Dal kje biti neshto il ne…, al to je bila ta pricha. Stanko – A Biljana Mickov, ovaj, ona jel josh…? Svetlana – Nemoj mi spominjat ta imena. Stanko – A, nemoj mi spominjat. Hahaha Svetlana – Oni su se povezali stim naj…, ona je, ne autsajder, diletantan, zavrshila Geografiju i radila ko sekretarica kod Save u Zlatnim okom i tako je nabacala veze i sad se pretstavlja…, jer njen tata ima lovu, zavrshila neki seminar…, to je zadrt od choveka, cela ekipa gadnjih ljudi, glupi, ne mogu da ti opishem. Shto sam ja sve dozhivela, ti ne mozhesh da verujesh. Pa tu Gera, kao zavodi sharmom, kao, sharmantan je, a on takav skot, zamisli, gjubre od choveka, jedan nemoral…, a njega ga je stranka zashtitila, al ajde, sheta ulicom, pa ne mozhesh da dokazhesh, a mi imamo papire u Muzeju, al… Stanko – A ona (Biljana Mickov) je radila ovde u Pokrainski za kulturu, shta ja znam, A?… Svetlana – Pa jeeeste. Jeeeste. Lenchuga! Oni su svi lenji i ne znaju da rade, eto tako. Nekjemo mi koji znamo da radimo i radimo, eto to. Jasno i glasno, nema drugo shta. I sad tu imash, ovde imash, na primer, shto je rekla direktorka Matikj (?), odbijena, brachni par Milenkovikj, e, Suzana…, ona kazhe – to su dva zla nashe culture. To su tako, Jerachak (?) kad je bio director, nije mogao s njima, oni su se tuzhili, misim, Geru za mobing. Dobili sud, pa to…, a vidim kad su se spojili da rade protiv Sanje, onda su se svi spojili zajedno, i Gera i oni, sve isto…, ko da nishta nije bilo. I ono, i to ti je sada, imash par ljudi koje Gera…, on kad ne radi samnom, ni sa Savom, s nikim on vishe ne radi, ni Beograd, ni mi, niko…, on i nema izlozhbi, on samo stim kolekcionerom iz Hrvatske, ma ide tamo leti dzabe, a oni idu kod njega na selo da neshta naprave… Stanko – Kod Sudca, jel? 76 Vesna – A Muzej mu ne radi? Ovaj Muzej koji… Mi nismo bili. Mi smo trebali da idemo, ali on nam je rekao da nije tamo u to vreme… Stanko – Jer je on bio na Hvaru josh. Svetlana – Ma on i nema neshto… Stanko - Ne, ne, ne…, mi smo kamperski, ovaj, kampujemo…, shatori su tu, nosimo celu opremu, kamperske stolice, massice… Svetlana – Pa vi odete suuuper! Stanko - …A nokjili na tvrgjavi sinokj. Svetlana – Jeeeli!? Stanko – Postavili shatore… Svetlana – Pa ne znam dal da se smejem…, pa nije to on tako neshto objasnio… Zashto mi to niste ranije javili, da bi vam pomogla gde da kampirate, u nekom krugu umetnichkom… Stanko – Svetlana, sve je ishlo onako, nabijeni program… Vesna – Spontano… Svetlana – Znam par umetnika koji su u Pertovaradinu, kad su pocheli kukjice, vikendice da privatiziraju, ustvari…, napravili su kao neki rezidens…, on ima tu i atelje. Oni imaju mali stanchich u Novom Sadu, onda imaju veliko dvorishte…, pa shto bi tamo…, ovde imate higijenske uslove, vi pod shatorima, al tu. Vesna – Mi u toku dana vekj susrekjemo nove ljude, tako da, nemamo ni kafe kad da napravimo, samo izvadimo shatore, oni se i lako pakuju, i tako… Svetlana – A shto vas briga, shto vas sad…, mozhete da ostanete vishe dana? Vesna – Pa chekaju nas ljudi…, shto vishe ljudi u projektu, jer je PATEM karavan u pitanju. Svetlana – A da, da…, da, da, da. … Chak su se ovde, neke stvari su se dogodile, mi sad neznamo, neznam vishe nishta…, sad su ovi Vuchikjevi nacionalisti dobili prvi put Vojvodinu, jer nikada… pa su doveli neke ljude koji pojma nemaju, nisu imali valjda, nemam pojma. I sad je opshti haos jedan. Sad su se svi ljudi izmeshali, ne znash ko je nekad bio Gera, ko je bio nekad demokrata, u demokratskoj stranci, jer je on postavljen politichki funkcioner na mesto direktora. On ti je sada (Gera), on ti je sada i dushom i telom, sve je radio da dogje ovaj director Vuchichev. Ti ne mozhesh…, Sanja da ode…, on je kuuum na venchanje moje Sanje! Vi ne mozhete da verujete koja je ta transformacija. Ja znam da je on…, psihichki da nije kako treba, sve znam. On se lechio, on ima tu…, kako se zova na Makedonskom…, manijachka depresija. Gjorgji – Aha, manijakalna depresija. Svetlana – To ima leka, to mozhe da se drzhi pod kontrolom, ali ako to ne lechish, al to su njegovi… I drugo, on nije dobar, zhao mi je, al on ima loshe osobine, ti ne mozhesh da namekjesh… Ne znam kako je moja Sanja izdrzhala, ono je poslednju godinu dana bilo strashno. A vekj josh od pochetka on je njoj dao otkaz i slao pretecha pisma da povuche kandidaturu, poshto se director nekad birao na konkursu, sad ovi ne... I ona je onda konkurisala, a ono i dalje pretnje shta kje sve…, kazhem, bezhi od ovog…, strashne pretnje, ali ona se drzhala hrabro, nije, nije nishta na to… I glavnom, ona bude izabrana… Vesna – A chekaj, Gera je bio director Muzeja? Svetlana – Da, i on ne mozhe da se oslobodi od toga…, ko ti se bivshi director mesha, nije ona doshla posle njega, posle Gere je doshao Kopicl…, mozhda ste njega hteli? Stanko – Kopical je bio…, imao sam ga na spisku, al… Svetlana – Kopicl je bio, znash shta, on je dobio zadatak, on je bio samo godinu dana, dobio zadatak da te brljotine Gerine sredi, Branka (?) je naredila da se to zatashka. Ja sam bila u ekipi, zato znam.

77 Jer oni su, ovaj…, Gera je strashno napravio chuda, manjkove, chuda s papirima, pogotovo Venecijansko Bienale je napravio…, to je strashno. Stanko – To sam neshto chitao…, one prepiske sa Rashom… Svetlana – Ne znate to bash u javnosti, jer sam ja radila taj Bienale, Sanja je bila kustos, ja kustos saradnik i bila sam upletena u sve to. Samo nisam imala uvid u finansije, on je to drzhao u svoju fijoku. On je svoju shvalerku zaposlio, koja nije imala dana radnog stazha, kao pijar radi, niti okje, niti radi, maltretirala je kustose, misim, ne znam…, nema veze. Vesna – Dobro, on je i po ubegjenju anarhista. E kad se to prevede u zhivot realni… Stanko – Onda je haos! Hahaha Svetlana – … Onda, kad je dolazio Demjan Hrst, radio je dzumbuse, ej, ko mali, onako, Gjokica, dosho s…, pa kad je video…, povukao se. Pa ajde s transparentom, ne boji se…, mislim, smeshno je bilo. Vesna – A shta je bilo u megjuvremenu, ja se sekjam Vrshachkog Bienala, kada smo tamo nekoliko puta uchestvovali? Nakon 2004, shta se sa Konkordijom desilo? Vrshachko ne postoji? Svetlana – E tako je. Ne postoji, ni Vrshachko ni Panchevachko, sve to nepostoji. A iz kog razloga? Panchevachko, shtom su mene pomerili, politichki, a ja nisam bila da patim, ja sam sluchajnooo… Ja sam uspela…, znash zashto, kad je policija…, doshla policija zajedno, nije ono bilo odvojeno od partije, al su oni doshli zajedno i oni su me postavili za direktora. I dok su oni funkcionirali kao zajedno, ja sam se provlachila, e kad su oni pocheli da se dele, sad chiji sam ja director? Dal sam SDS-ov, dal sam DS-ov, dal sam u Rdnichkog saveza? A ja nisan nichiji, znash. Vesna – Iste price svugde. Svtlana – I pocheli problemi. A Gera, ne znam zashto je on onda... Tad su oni doshli na vlas, SPS, ili shta…, ili znash zashto? Taj prostor Gera nije dobio trajno u Konkordiji, jer on je dobio taj prostor privremeno, pa kao proctor Muzeja trebao da vrati Muzeju. To je tako doshlo, pa se to trebalo da vrati Muzeju i to je sad Muzejsko, poshsto su oni tu ulozhili u adaptaciji, shta ja znam, posle su oni adaptirali i to koristi Muzej, Vrshachki. Tako da je to, ovaj, i Gjurikj valjda ga je preshao, ko je bio tamo pretsednik, ovaj, grada, i taj koji je bio Gerin prijatelj pregje za ministra Pokraine i tako on dovede Geru za direktora. On povuko Geru, pa sve tamo…, inache, ovi su hteli njega da vrate… Vesna – A kako se desila prodaja tih radova shto?… Svetlana – A Gera je sve radove koji su donosili na Vrshachko Bienale mladih…, nije to odmah doshao da uzme radove, nego nije vrachao, pa to niko nezna… Mene su chesto zvali…, znash, ovi mladi umetnici, pa brkaju Panchevachko, pa shta ja znam, pa zovu, gde mi je rad? A ja odmah znam shta je to, pa kazhem – da, da, da, da ni je to Vrshachko Bijenale? Ali pozovite Vrshac. hahaha… On ne vrati, znash, i vekj to tako ide. … Gera je, Gera je strashna shteta da je ostao…, one najbolje radove uradio samnom…, jer ja sam radila Panchevachki Bijenale…, pa one sekire i onih znakova… Stanko – Gera, Gera je imao dva mandata? Svetlana – Dva je imao, a pred kraj drugog mandata, oni su mu rekli da da ostavku i da ode, da se to… On je…, doshli Ministar Republichki i Pokrainski i onda su imali uzhi sastanak… Pazi, on i onda da ne kazhe…, shto da ne kazhem, kazhi, pa sve da se zna, gde duguje, shta je radio… Oni su chak dali pare nama, prebacili, da bi mi sve to pokrili. A i tad nije rekao…, dogovorili se da s programa dajemo lovu, da bi to, ovaj… Onda smo mi to…, onda su oni, ajde, da se ne kvari ugled Venecijanskog Bijenala, u tom i nashe izlozhbe, te dobili nagradu, te godine Rasha je tada.... Stanko – To je ono shto je Erste Bank…? Svetlana – Onda drugo, taj Gjurikj koji je bio minister ovde, pa mu se fotelja drmala, jer on njega postavio, pa morao i sebe negde, znash, da negde prikrije. Onda je Kopicl zato doveden, da sve to

78 reshi. … Jesu i neke pare vratili…, al mozhesh da vratish od onog shto ti je ostalo, al kad su pocheli da stizhu neki rachuni, tuzhbe sudske, ove – one, a jaooo…, svashta se tu deshavalo, al dobro… Stanko – Svetlana, vidi ovo - U nashe zadovoljstvo, Svetlani, u ime saradnje i umetnosti, tu i PATEM Kravana, Stanko, Vesna, Gjorgji. (poklanjamo joj knigu PATEM 2013 - 2016) Ovaj, a usput i ono shto smo drugo radili, taj mali deplijanchich, koji je jedan nash projekat sa ekipom koji smo realizovali u Makedonski kulturni centar u Njujorku. Performans je odlichno ispao…, neshto i od ovog mozhesh da vidish. Svetlana – A tamo gde ste bili…, e to shto sam videla…, da, da, da. Neshto se spominje, misim da ste neshto i u Prilepu radili? Vesna – Aaaa, to je bilo…, to je zadnji prestoj na lokaciji. Svetlana – Aha, aha, aha… E vidi sad shta je, da mozhda da vam samo organizujem preko nekih unutrashnjih veza u Muzeju, da dobijete par kataloga iz Muzeja, ako nishta drugo. Danas inache Muzej ne radi za publiku, ponedeljkom je zatvoren. Ali da, ovaj, ja kju vam sad pokazati shta sam ponjela, ali ne mogu da vam dam, jer ja sam ostala sa tri komada od ovog kataloga, pa nemam da dajem… Vesna – Bilo bi super shto vishe materijala da sakupimo… Svetlana - Ovo sam ja radila jednu izlozhbu Komflikt i provokacija, od 1997-me do 2014-e, pretnje, energije, odluchnosti, to je umetnost u proshirenom polju, znash. E sad, tu ima sedamdeset umetnika…, tu sam i strip i svashta, to je eto, znash. E sad, ima takvih josh izbirnijih kataloga da mozhete da... Da vas povezhem da potrazhite nekog, da bi mogli… Stanko – Muzej radi do? Svetlana – Ne znam dokle radeee. Stanko – Do tri valjda? Svetlana – Do tri sigurno, a trebalo bi do chetiri, samo…, ako budu do jedan, pa odu… Stanko – Pa odu…, hahaha, tako je i u Skoplju, dolaze u jedanaest, popiju kafu i vekj u jedan sati…, e treba da se ide…, usput na pijaci, pa neshto da se odnese kukji. Svetlana – Da da, znam, sve to znam. Znash, uvek sam mrzela muzejalce. I ja sam radila poslednjih sedam godina u Muzeju, pa sam otishla u penziji. … Pa sam morala da probam…, ja sam dokazala da je to tachno. Pa kazhem ja, kada sam radila neki svoj stil, i nikad sebi da uradim sve kako treba, pa sam trazhila od Kvebeka da mi poshalju neshto…, uradikju neshto na toj knjizi u kartonu, o performansu i akcijama… Vesna – E to mi radimo. Hahaha Svetlana – Jel radite to? Stanko – Pa ovo je to, u principu. Svetlana – A to je taj princip, da, da, da. Ja pishem u Srbiji, znate, ja sam za Srbiji kao zaduzhena, ne znam ko je zaduzhen kod vas u Makedoniji? Neko sigurno… Vesna – Nema zaduzhenih, svi rade svashta, sad je to… Svetlana – Ne, za Kvebeka, oni su zashtikjeni u svakoj zemlji. Stanko – Ne, ne, za Kvebek/Kvebekor. Ono shto kazhe Svetlana. E ovo ne znam Svetlana. ... Neshto se nismo potpuno razumeli, Svetlana misli na Quebec Publishing ili Books – Québecor (Kvebek/ Quebec izdavashtvo, kao deo korporacije Kvebekor/Québecor iz Kanade, koji su formirani josh 1764) Svetlana – E oni su objavili ovakvu knjigu (pokazuje svoju knjigu Komflikt i provokacija), veliku, Performans i umetnichke akcije od 50-tih do ne znam koje godine…, do 97/8-me. … To je ozbiljnja knjiga, super, ima svih zemalja iz celog sveta, i sad hokje nastavak. Sad rade od ’98-me do danas. Vesna - Koji su ti koji organizuju to? 79 Svetlana – Joj, ne znam kako se oni zovu. Inache, sam chovek je performer i dobar je organizator, ne znam mu napamet ime, al imam ga u kompjuteru. To kje biti sledekje godine negde u novembru. Sad oni trazhe saradnike, a ja nikako onaj CV da sredim, to mi jeee…, sakju malo zbog njih, nemoram bash mnogo, al. (pleshkje rukama) … U Panchevu, nekad, radila sam, ljudi moji, preko trideset izlozhbi godishnje. A to ne mogu da zamislim ovde…, i verujte, zamisli sad oni sede, jel, taj brachni par (misli na Suzanu Vuksanovikj i Nebojshu Milenkovikja), oni su pisali pismo ministru pokrajinskog o meni i Sanji i onda pishe…, chime su se oni bavili…, sve u medije, to je progon bio, ne mogu da ti opishem shta smo sve dozhivele, Sanja pogotovo, ona je bila na udaru, ja sam uvek u paketu. Iiih, pishu ministru, naravno da on ne misli na to da odgovara, oni pishu kako smo nas dve uradili 24 projekta te godine u Muzeju, ali to pishu u negativnom, kao, da ispadne da oni zbog toga nisu mogli nishta da rade, slushaj to. Stanko – O ovome sam neshto i prochitao… Svetlana – E sad, slushaj, ove godine je doshao njihov director, za koga su se oni borili, taj Vuchikjev, a ovaj Milenkovikj je veliki socialdemokrata, ma sveee je lazhno… E sad, doshao taj director, bash trebao da radi Shoshkikjevu izlozhbu, a Sanja dok je bila director dogovarali to sa ovog matorca…, Ilija. Nekje ni to da radi za sledekju godinu. Ove godine ni jedan jedini project, a sad mozhe da radi shta hokje sa tim njegovim direktorom. Pa sad nema ni mene da mu smetam, pa nije ni Sanja…, pa shto sad ne radi? Sve oni lenji, kao… Stanko – Jel mogukje da je Ilija u Crnoj Gori? Svetlana – Jeste, u Crnoj Gori je. On je u Baru. Uglavnom je u Baru, ode malo do Italije…, pa sad mislim da je bash u Baru. Stanko – Ne, zashto, teshko kju da sa Crnom Gorom... Mislio sam da sa Pavla… Svetlana – Pavle je sad otishao u penziji. Stanko – Znam da je otishao u penziji. Rekao mi je ovaj… Saragjuju sa jednim kolekcionarom u Skoplju, radi Ostenov Bijenale crtezha i tako…, i bio je Pavle u zhiriju te manifestacije. Od ovog sam dobio telefon Pavla, pa videkjemo…, nabijeno, teshko, jel nabijen nam je program, al ako je Ilija tamo… Svetlana – Ali ako idete u Podgorici, obavezno da odete do Centra za savremenu umetnost. A znash, ima nekolko izlozhbenih prostora, onaj u parku, znate ono, nihovog kralja zamok…, mnogo dobro izgleda, ali je loshe... Stanko – Da, da, da… Svetlana – A meni je ono u centru, ja volim…, ima jednu malu galerijicu, misim, koja je onako, simpatichan za neke stvari, ovaj.... A na Cetinju jesu neshto tamo, ovaj, sasvim novo, samo je sve u staklu. Bila je Sanja, radila izlozhbu kod Pavla. Radila sa Nemcima neku megjunarodnu izlozhbu i onda je Pavle preuzeo tamo. I kazhe, jako nezgodno za postavku, znash. Jer stakleni zidovi… Stanko – A Petar Kjukovikj… Svetlana – Ishla sam to da vidim, pa to je grozno, meni… Pa kad je taj Rus pobegao…, u tu zgradu, nekad Jugoocejanije, ali to je, ta prljavshtina, to, to, to neznash shta je… Jedna je vrata bila otvorena, jedna umetnica je valjda imala…, tu umetnici rade, pa spavaju tu neshto na podu... Okej je sve to, ali, sama izlozhba, sve to, samo prljava kapa…, tu niko ne…, mogli smo sve da iznesemo… Kad ima tolke pare, pa mozhe malo, to chisto malo… Ja volim te stare prostore, al samo higijena malo, nishta drugo. A i ta umetnica, ne znam, tu neshto, kao neka naiva, ajde, ne znam… To nije neka prva liga Ruskih umetnika. I tu je neshto…, Kjukovikj je nashao izvor prihoda i tu valjda i neku platu il neshto. I sad to njemu, misim…, razumem kolege, mora da se snalaze, teshko je… Ali to shto je rekao…, to je velika prevara i u pravu je - to je velika prevara, znash. Vesna – To je rezidencija, ima i…

80 Svetlana – Vidim da je to rezidencija i povremeno traje izlozhbe i tu imaju kontakt, kolekciju izlozhenu. Misim, zaednichki proctor i tu i kolekcija. Ima tu umetnika koji rade, pa njihovi ateljei. Povremeno umetnici tu dolaze i to. Treba vidjeti, chisto ono, radi informacije. Ne volim da mi neko pricha, pa mislim ovako – onako…, hokju da vidim, shta ja znam... Stanko – … Pogachnika nisam mogao, ovaj, da obezbedim. A mi kjemo na Shempas otikji svakako…, al nije moglo da se uklopi, on je mogao samo sedamnaestog, a mi smo to imali za chetrnaestog i tako… Svetlana – Sutra idete za Osijek, jel tako? Stanko – Sutra idemo za Osijek, kod Freliha i kod Ane… Svetlana – Frelih ima ono…, on i Trtovac imaju onu izloznbu…, jeste li videli? Vesna – Da, da, da…, sve shto je iza nas ostalo…, tako nam ljudi prichaju, nekako, takve prichice… Svetlana - … E super! hahaha… Stanko - … Organizirali smo se kod Trtovca u Gete Institutu, ovaj, doshao je Zoran Popovikj, Nesha je bio… Svetlana – Pa super! Super, super… Sanja radi, Sanja je bila u tu komisiju, u umetnichkom savetu za izbor izlozhbi…, ona, Trtovac i, ovaj, ona iz Muzeja, Popovikjeva kjerka Una… Stanko – Kad kje sada da se otvori Muzej? Svetlana – Valjda kje konachno… Vesna – Sad u oktobar, neki oktobar, sada brzo. Svetlana – Trebalo bi. Sada brzo trebalo bi. … I ovaj, tako da ono…, Sanja im je nekoliko projekata velikih radila, a ono, prezadovoljni. Sad jedan shto je radila za jednu izlozhbu, bikje ’19-e u Dizeldorfu, znash, u Kunst haleu kod njih tamo, tako da kje tamo... Sad kje onaj…, vekj su najavili jednu veliku izlozhbu, isto, valjda kje stikji za sledekju ’19-u… Sanja u glavnom radi megjunarodne, znash. Ona radi sa British kansilom… Vesna – Sanja kako se preziva? Svetlana – Isto ko ja, Mladenov…,Kojikj, Sanja Kojikj Mladenov. Vesna - Aha, to je vasha kjerka?! Stanko – Suprug joj je onog Slobodana sin, Slobodana iz Kikinde. Svetlana – Slobodana iz Tere sin. Stevan radi vishe multimediju, on si radi neshto… Vesna – Sad shvatam… Stanko – Stevan je na Akademiji? Svetlana – Stevan predaje na Akademiji na Novim medijima, i sad na Cetinju honorarno predaje, jer tamo ima to za nove medije, pa kada je otisho taj stari shto je bio, a i nije neshto to predavao… tako da je Stevan… Vesna – Mogao bi i tamo da zhivi, da se preseli na Cetinju. hahaha… Svetlana – Ej, da vam kazhem, ej ljudi kakav fakultet…, to idite da vidite. Stanko – Da, da, bio sam ja, bio sam, bio… Vesna – Godinama zaman da ima na Cetinju dobar fakultet. Svetlana – … Kakav fakultet, kakvi uslovi za rad, kad sam videla na Vajarski, ona mashina vekj postavljena za dizalicu…, pa reko, ovo je fantastichno… Tako da kje kad se presele u to, to je stvarno…, oni ochekuju da kje postati neki centar u regionu, da kje ljudi dolaziti iz regiona, a ljudi koji tamo rade da kje to reklamirati i tako… Stanko – Sreo sam ovde na fakultetu Zorana Todovikja, mislim, sluchajno ulete, imali su neki sastanak, pa… Svetlana – Imate i ovde, samo jedan deo… Vesna – Ej, jel tu negde taj deo?…

81 Svetlana – Jeste, tu ovde blizu, mogu bi ja vas ispratiti, to je jako blizu. Stanko – Dali su mi telefon, nisam imao telefon, ovaj, Matikja, a Matikj je uchestvovao na jednom od ovih… Svetlana – Da, i Matikj mislim da je bio ovde dole, sad ne znam, ovaj… Stanko – Ne, trebalo da bude ovde, ne gore…, i Goran Despotovski… Svetlana – Da, da, i Goran je tu, svi treba da su tu… Stanko – … A ako ne mozhemo danas do Muzej, onda kjemo sutra rano, pre nego krenemo za Osijek. Zato shto je ovo malo prenabijeno…, sad trazhikju Tishmu za negde oko 14-14 i 30, pa smo sa ovima u 17 sati, sa Vitorcem i… Svetlana – Vitorac je fini chovek, fini… Stanko – Ja ga ne poznajem. Svetlana – Jako je fini i on i…, videkjesh. I redovno je pratio, dolazio je na sve izlozhbe i tako… Znash kolko, znash shta sam ja radila, ovaj…, nisam radila tu klasichnu izlozhbu da stoji, poshto ne bi imali tehnike, poshto se sve radilo na tehnici i tako, onda sam ja napravila to kao jedno veche, ko umesto prezentacija, da pretstavim nashe umetnike… Stanko – U Maloj Stanici, jel? Svetlana – Da, a nudili su mi nekoliko prostora, ja sam odabrala Malu Stanicu, i dobro da sam tamo…, shto reche Robert, kao, jedan proctor mi treba, pa kju ja…, odjednom na pet sam se proshirila, pa dali mi…, pa jedno vekje, pa jedan proctor, pa publika…, pa jedan od umetnika u jednu prostoriju. … Tema je bila kako fotografija, ustvari, u savremenoj umetnosti kako se sve koristi. Ne fotografija kao fotografi, nego, prosto, kako to umetnici rade. Stanko – Fotografija u conceptu… Svetlana – Jes, tako. I onda, ovaj, praktichno, bilo je pet projekcija, bilo je i fotografije, al bilo je i pet video bimove, svako je imao svoju projekciju, i svako u posebnoj sobi. Stanko – Jel bilo posete? Svetlana – Da, bilo je, bilo je, bilo je. I doshli su bash svi ljudi koji su trebali da dogju, oni koji…, i maladi, shto mi je jako drago. Jedna se i odushevljavala, pa ovako nikad ni je bilo… Stanko – A skim si saragjivala tamo? Svetlana – Pa ja sam s Robertom to odradila…, Jankulovskim. Vesna – A, pa on ne radi tamo. Stanko – Ne, ne, dobro, ne radi tamo, al nema veze… Svetlana – Ne radi tamo, al ima studio dole, nema veze, on je meni samo obezbedio proctor, znash, mogla je da bude i Kinoteka, al sam ja rekla ajde tu... Stanko - A od kustosa jel se neko ukljuchio? Svetlana – Ne, ovo sam…, to je bio moj projekat, pa i to nisam trazhila. Ja sam dobila pare odavde, iz Ministarstva nasheg Republichkog, da se to napravi, tako da imala sam da platim dvoje kola, bilo je i troje umetnika, jel nisu svi mogli da dogju, ali, Igor je u Parizu, pa nisam mogla iz Pariza da ga…, znash, a Vojvodikj je bash on tada imao…, da, Dragan Vojvodikj je bio na koloniji negde u Hrvatskoj, nije mogao da dogje. Vesna – Jel on sad tu? Svetlana – Pa to sam rekla, kod njih sam mislila da vas smestim sa shatorima… Vesna – On se bavio performansom… Svetlana – I mnogo je dobar, to su dobri ljudi i divni umetnici. Ona je knjizhevnica, pishe i ona se bavi fotografijom…, i dobri su kao par, onako, stvarno. Mi se bash i druzhimo. Ja sam ih upoznala ovde, kad sam doshla u Novi Sad. Ja sam ovde odrasla, to je moj grad, pa sam se ovde vratila, ovaj.... Al zansh, kad nisi dugo u gradu, onda nemash one…, logistiku, ne poznaesh lekare, ne poznajesh

82 majstore, ne poznajesh…, trebalo mi je vremena…, znam umetnike, al ne znam ovo. Pa sam polakooo… hahaha… pa odvajala ponovo za to…, u Panchevu su me svi znali, ja ne bi trebala da… Stanko – Koje godine si Svetlana doshla iz Pancheva? Svetlana - … Doshla sam tchno za dochek 2005-e. I tu sam od 2005-e, znachi pre dvanaest godina vekj. I sve si mislim da ovi politichari ovde me znaju…, pa sve se menja, ti ne znash ko su sve… Stanko – Funkcionishe galerija u Panchevu, ono shto si ti vodila? Svetlana – Nema vishe te galerije, nego ima…, dobri su neki drugi prostori, naravno, ja znam te prostore jer sam vodila i jednu prodajnu galeriju. No to je vlazhno, manje, to je tako, i to vam je privremeno, jer ta zgrada je u privatno vlasnishtvo, vrakja se sad restitucijom, vrakjaju vlasnicima, i sad kje dobiti neke kancelarije od ne znam chega…, i tamo kje bit galerija. Niko se ne boji, nisu morali da izgube…, ni da sam ja bila tu…, katastrofa, s ovim nashim, a vrakjali crkvi. Katolichka crkva je veoma otvorena za saradnju…, i oni su se zamislili dal je mogukje da niko nije doshao da pregovara za galeriju, da se niko ne bori... Nikog nije bilo briga, misim, mogli su se s ovim dogovoriti…, eto tamo je napravljena kafana, shta kje njima…, da ostane proctor, da mi plakjamo sve troshkove, ne kao zakup, al da mi previmo neke programe…, hor, concert, znah, klasichna muzika, pa ti sve to odradish, ja bi se snjima bila dogovorila i da to ostane. Oni bi vrlo rado, al niko od ljudi nije otisho da razgovara s njim. Pa su je izgubili, nishta, ta galerija je sad postala…, shteta to za Panchevo. Zadovoljili su se shto je sve spalo na lokalni nivo i tako, svi neshto malo podele megju sebe…, a sve shto sam ja iznedrila od umetnika, shto su bili aktivni da neshto rade, sve je nestalo. Mnoge od njih… Stanko – Jel aktivan Dragan Jelenkovikj? Svetlana – Ni on, nishta ne radi, ni on nishta na planu umetnosti. Niti on, niti ova, shto je bila jako talentovana skulpturica, ova mala Dragana… Stanko – … Ilikj? Svetlana – Da, Ilikj. Nishta, nishta, sad vodi neku dechju shkolicu, neshto… Stanko – Dragana je bila talenat nevigjeni. Ne znam kako sad… Svetlana – Dragana je bila… Jako me je zhao za nju. Ne, Ivana…, Ivana se ona zove, ne, ti mislish za Draganu Ilikj iz Beograda. Ne, ovo je Ivana Rakidikj iz Pancheva, ne, i ona je bila jako dobra i talentovana, znash. Inache krupna zhenska i mokjna, i radila je, znash, megjutim kako sam ja otishla i sve je puklo, nema ko da im obezbedi…, ja sam im davala pare, obezbegjivala im za produkciju. Kako sam samo obezbegjivala, oni su sami neshto zaragjivali preko Kulturnog centra, a mi smo radile varijante kako da ljudi dogju do novca, tako da mozhda ne bi imala katalog za neshto, al mi bilo vazhno da naprave radove, ako nema radova nema nishta. I onda sam u teshkom vremenu ja sam puno davala na produkciju i onda je to lepo funkcionisalo. Tako je to…, jednom sam kontaktirala jednu umetnicu, htela sam da je ukljuchim, a joj, kad me chula, kazhe jaoj, ja sam prestala da radim u studiju. Eee, kazhem, ozbiljno, jaoj… Tako da je puno otishlo iz umetnosti, ili su otishli negde…, poshto ih nema, i sve se rasprshilo. A u jednom trenutku je bilo, onako, bash.... Ta i taj Grubanov shto je bio na Venecijanskom Bijenalu, on je iz te moje shkole, odatle je izasho. Tako da, ja sam ga i upisala na Akademii i radila snjim dosta chesto…, eto tako. Stanko – Mislio sam ako mozhemo da odemo do Muzej, pa da potrazhimo nekog… Svetlana – Sakjemo da vidimo dal je Sanja…, Sanja je tamo… Stanko – Ne znam dal kjemo mokji sada, zato shto je nabijen program, verojatno kjemo sutra, eventualno. Svetlana - … Al sada, ja sam se mislila da neko vam…, poshto ne radi danas Muzej, al znam tu devojku koja chuva, mnogo je dobra, mi smo… Ona je doshla dok je Sanja bila director, ona je honorarac, al mnogo fina devojka, misim, obrazovana, i ona, ovaj, da vam ostavi, da vam pokazhe, tako, neku grupu kataloga, da to pripremi, pa makar sutra kada odete da samo uzmete te kataloge…

83 Vesna – A jel mozhemo sa Sanjom da se vidimo? Svetlana – Mozhete sutra sa Sanjom da se vidite. Stanko – Oni su oko 9 tamo, jel? Svetlana – Tamo je i taj brachni par, al ne govore…, misim, Sanja je sa svima dobra, al…, tamo je i ova, Goca, Nikolikjka koja se bavi filmom i videom, i ima taj Vlada Mitrovikj koji se bavi arhitekturom, a sad je preshao na dizajn, i to radi. Oni su tu, ali Sanja mozhe da… Da kazhem Sanji da vam spremi malo kataloge i to…, pa onda, kad vi dogjete sutra da vam da…, Stanko - Da, pre nego krenemo za Osijek, ovaj, mogukje je… Vesna – Imamo mi vash mejl, jel? Svetlana – Ej, ja sam poslala svoj mejl. Ja vishe volim vakvu komunikaciju na mejl, nevolim na onom Fejsbuku… Stanko – Ma da, i ja ne volim komunikaciju na Fejsu. Svetlana – Znash zashto, jer mejl otvaram stalno, a Fejzbuk mi ono javi…, a ja nemam vremena da gledam, znash, pa i da ne otvorim, nego, ovo, na mejlu sam stalno…, Stanko – Da, da, poslala si mi tvoj mejl. Svetlana – Znachi ti neradish skulpturu vishe, neradish? Stanko – Sad ovo…, od 2002-ge ushao sam u onom shto si ti otvarala ovde…, sa knjigama i to… Svetlana – Ma logichno je to, znash, pratish promene. Stanko – A ovo radim pd 2004-te (Autorski kroz pojavnog i onda ovo, PATEM)…, bila je neka transformacija, prvo se to zvalo Autorski kroz pojavnog…, Nebojsha Vilikj je bio u osnivanju, Robert Alagjozovski, ovaj shto je sad Ministar culture postao, Tome Adzievski bio je u ekipi i Spse Perovski iz Velesa, ne znash ga, jedan mlagji kolega. Svetlana – Bio je kod nas i jedan mlagji umetnik, ne znam zbog chega smo ga jednom…, ne sekjam se imena, samo znam da prvi put sam za njega chula… (verovatno misli na Slavcha Spirovskog koji je izlagao u jednom izboru Nebojshe Vilikja) Stanko - … Da, da, pa to je prestalo, pa ushli u ovo koje se zove PATEM…, eto, radimo, radimo… Vesna – USPUT, u prevodu. Svetlana – Pa tako to ide…, znash shta sad ja radim…, ja sam sad na primer, sad sam slobodnija, ja ne moram da radim za drzhavu, al moram da saragjujem snjima, kad ti dogju na vrata, ne mozhesh ti, ej. Sad biram, sad imam jednu grupu umetnika skim ja radim, iz celom region, na primer... I sad ja povezujem region i to mi je bash zanimljivo, kao s karavanom… Stanko – I ovo shto mi radimo je to, na neki nachin, proshiravanje PATEM zajednice… Svetlana – Jeste, jer ja sam ishla…, kad mi umetnici kazhu, pa ajde da saragjulemo…, sve su male te zemlje, sve je to neshto malo. … Izlazhem jednom u Ljubljani, jednom u Mariboru, jednom u Priobalne galerije, ono, Piran, Koper, i ja sam zavrshila... E nema sad sve po Zapadnu evropu, mozhe jednom – dvaput… Kazhu, ajmo sad ponovo, pa odem tako u Dubrovniku, a svi su, svi su ko odavde, kad ono svi isto govore, kazhem, kao da vi zhivite u Srbiji, isti problem, isto sve. Stanko – Ma isto je svugde. Svetlana – Ustvari, ja sam uzela to ko zadatak, jer te politichke granice za umetnost i kulturu ni su granice. I shta me briga za politichke rganice, mi moramo saragjivati. Ja sam sad pravila izlozhbu Robertu u Crnoj Gori… Stanko – Da, da, znam, video sam neshto… Svetlana – E sad ja odavde biram umetnika, odande, znash, ne mora to da bude…, tu nema granice. I misim da je to ta, pa ja imam, tako, tu grupu s kojom ja radim, recimo ta Vesna Perunovikj i Bozha Vasikj, brachni par dobrih umetnika, on je zavrshio rezhiju, ona je valjda slikarstvo, al ne, rade u proshirenom polju. Ona je potpuno, ona je mokjna, sad zhive u Kanadi, al dogju od juna do oktombra

84 ovde. I onda, pola godine su tamo, pa ovde. Ona je dobila najvekju Kanadsku nagradu te godine koju umetnik mozhe da dobije. Mene Kanadska ambasada zvala preproshle godine, kazhu, pa imamo mi ovde Vesnu Perunovikj…, poshto dosta sam ja radila snjim i nekim njihovim umetnicima pravila neke izlozhbe u Muzeju savremene umetnosti. Kazhu, ajde, jel mozhesh ti da organizirash izlozhbu? A ja tamam preshla u Noivi Sad, pa nemam, josh nemam… Na Akademiji…, ja sam preshla tako da sam odmah dobila mesto na Akademiji, pa nisam imala ono, pauzu. Ja volim svoju struku da radim, Ja sam tamo dve godine izdrzhala, ja volim svoju struku da radim, nisam se grebala, ovaj, otishla da radim…, pa sam preshla u Muzej i…, a mozhda bolje da sam ostala ovamo, ne znam, eto. Stanko – Ko da ga zna. Hahaha Svetlana – Ja sam otishla sa manje od dvesta eura platu ovamo, pa posao…, jer volim svoj posao, pa ni pare ni nishta, nema veze, znash… hahaha Ovaj, i tako, uglavnom, ja onda, naravno, puno srekjna… … A pogotovo u Beogradu, jer ja i tamo bila blizu, jer me svi dobro znaju. I ja odmah zovem svoje veze u Beogradu, u Kulturnom centru, pa kazhu, ajde napravikjemo mi, jer nisam imala ja gde da je napravim, pa tako se napravila prva Vesnina izlozhba i to onda krene. Vesna je mokjan umetnik, stvarno je divna. I ja sad, na primer, saragjujem nonstop sa njima, sa Robertom, sa tim Nenadom Shoshkikjem, dobar chovek i dobar umetnik, samo dobri ljudi – dobri umetnici. Shoshkikj vam je u Podgorici, director tog Centra za savremenu umetnost, pa bi volela da odete, da vam dogovorim, kad budete otishli da vas primi. Taj sad centar procvetao kad pocheo on da bude aktivan…, pre, samo Cetinje, al Cetinje nema publiku, ovde ima publike u Podgorici. Stanko – A kad kje biti otvaranje ovih… Svetlana - … Dunavskih…, sutra je uveche, dal je oko sedam, aj da vidimo negde, ovaj… Stanko – Ne, ne, nismo mi ovde. Svetlana – Puno ljudi kje biti, sad je sve na jednom mestu, sad su doshli i svi gosti, tako…, onda je lep koktel… Vesna – Kad vecheras prespavamo, pa produzhimo za Osijek na kratko, pa prespavamo u Zagreb i… Svetlana – A shto niste malo komotnije napravili, po dve nokji prespavate, ovako…, pa bi vam bilo komotnije. Stanko – Ja mogu Svetlana, al oni moraju, oni su u osnovnoj shkoli, pa dobiti nedelju dana… Svetlana – Joj, znam, znaaam. Stanko – … To je bilo teshko, pa morali smo da nabijemo program. Svetlana – A gde vi zhivite? Jer ste svi u Skoplju? Gjorgji – Ja u Struzi, Struga, jel? Vesna – Ja u Bitolj. Svetlana – A da, da, da, da. Vesna – Ali smo…, on je u Skoplju zavrshio, ja sam isto, pa sam u Beogradu magistrirala, tako da sad, vratili smo se…, ali radimo ovaj projekat, obichno u ljeto putujemo, a u zimi produciramo, … ili onaj zimski period… Svetlana – Da, da…, da, da, da. I leti mozhete u rezidens, jel tako? Tako i Vojvodikj, on predaje u srednju umetnichku shkolu u Novom Sadu, i on predaje tamo u toj shkoli, a zhena njegova predaje u gimnaziji, i onda oni idu…, oni su se jako povezali sa ovim zemljama, nordiskim, znash, Norveshka, Shvedska, Finska, Island, oni su se tamo povezali, pa samo ih zovu, znash… Vesna – Ja sam njega nashla sluchajno, sasvim, jer kad smo istrazhivali, svaki put pozovemo nike dvoje iz ovih prostora, pa oni shta rade…, pa kad smo se dogovarali koga da pozovemo, nashli smo njegovo ime, pa sam mu pisala da sa njima… Svetlana – Oni nemaju dece, njih dvoje, i oni su pokretljivi, pa idu kad je shkola u pauzi, il ljetnji il zimski. Pa idu u rezidensu, i ovaj, on je bio aktivan kao umetnik i on je bashj onako… Sad kje on neki

85 video da prikazhe, nakon mapiranja, to se u subotu radi… On je nekoliko godina na to radio, al on kazhe, ma ne, a ja kazhem ma ajde uradikjemo to i dobro je da je… I tako da, ovaj, eto, snjima saragjujem, njih dvoje, Stevan vekj, naravno, Igor Antikj je tu, on zhivi u Parizu, to je inache sin Mike Antikja. Snjim saragjujemo jako lepo i godinama smo svashta radili…, on je vredan, radan, ono…, super je stvarno… Eto, kazhem, imam jednu grupu njih desetak… Stanko – Jel on zavrshio u Dizeldorfu, il sam ja neshto pomeshao? Svetlana – Ne, on je zavrshio akademiju u Novom Sadu, pa u Parizu u onu Ekol… Stanko – Znachi nema on veze sa Dizeldorfom? Svetlana – Ne, ne, ima veze, znash zashto, to povezujesh dobro, dugo je bio u vezi sa onom Urlike Kefser u Dizeldorfu, znash, i on je tamo zhiveo jedno vreme, ovaj, i to oni imaju u Gete Institutu zajedno, Sanja im bash vodila taj razgovor, imala predavanje, je imala o njima, ovaj, imali su zajedno jednu izlozhbicu, kao, tu, ona i Igor. Oni su ostali prijatelji dobri i tako. Sad je postao deda, dobio je unuche. Ima kjerku iz prvog braka koja…, a ima ovu malu koja, ne znam, kolko vekj ima, jedanaest godina valjda…, Igor je, znash, ono… Vesna – Super, kad budemo spakovali sav…, ovo, nash karavan, poslakjemo vam. Svetlana – Ja sam izumela da imate ovo shtampano, nego da je samo ovaj, u elektronskoj formi…, nisam razumela, znash… Stanko – Ne, ja sam ono poslao (knjiga PATEM 2013-2016 i tekst za Radijusa…), kolko da se ono, upoznash sa onim shto smo pre radili… Vesna – Da bi bash vizuelno… Svetlana – Da, da…, da, da, da… I znash koga imamo josh? Dobro, ja njih dvoje zajedno, nekako drzhe, znash, jer su mi jedini oni…, Stevan sa Natashom Teofilovikj. Natasha i on…, oni se bave umrezhavanjem - ukrshtanjem nauke, umetnosti i tehnologije. Sad, Stevan na svoj nachin, poshto je on po vokaciji vajar, onda kad on radi on vidi vishe prostorno i kod njega je sve to vezano za proctor. A Natasha bash, radi digitalnu animaciju. I Stevan ima digitalnu animaciju, al, ono mu je…, kod nje je bash digitalna animacija, mada je radila svashta – performanse i drugo. Ja sam proshle godine radila festival performansa, dva dana, i to je bilo jako lepo i jako je bilo posjekjeno. Shteta shto nekje kod nas da finansiraju…, Republika sad ne daje da ja to ponovim, pod istim nazivom, samo da sad bude drugi. Nemogu dobit to, ne znam zashto, znash, sad su to neshto uveli, da to bude samo jednogodishnji projekat. Bez veze! Vesna – Aha, aha, kao, da se menjaju koncepti. Svetlana – Bez veze! Inache ljudi su ochekivali da ponovo to napravim. Jer jako je to bilo lepo. Znash kako sam ja to napravila? Da bude to, onako, dobila sam proctor u Muzeju Vojvodine, tu imaju divno dvorishte jedno, koje i ne koriste, tako rechi… Stanko – To, ono plato, jel? Svetlana – Ono veliko plato. Ja lepo tamo, i malo ispred Muzeja, gde sad ona Vesna radi te neke performanse lepe tamo, ta Perunovikj. I onda smo imali uzhivo performance, a imali smo neke koje smo dobili na videu, koje ne mozhesh da ih izvedesh, jer kad su prvi put izvedeni, potreban je bio neki material, ogroman, pa ako bi to radili bilo je ne mogukje da mi to izvedemo. Ali ona je to jako dobro snimila, a to je premijerno bilo izvedeno. To niko nije video, to je u Shvajcarskoj negde izvela jedanput. I imali smo, imali smo predavanja. Svaki dan je bilo i jedno predavanje, i jednu smo i radionicu imali. Pochinju u shest predavanja i radionice, i onda uveche su performansi i prezentacije, i kad se sve to zavrshi imali smo na kraju i neki muzichki performans, za da na kraju to bude opushtenije i veselije, znash. Ja sam imala publike…, ja sam bila zapanjena. Nisam ja to ochekivala, nisam ja tu neshto, tu previshe reklamirala, ne. Eto, to kolko sam mogla, megjutim… Stanko – Ma atraktivno je.

86 Vesna – Verovatno ste odradili, sa svojim dosadashnjim radom ste to odradili tu reklamu … hahaha Svetlana – Tako da sam bila zadovoljna kolko je sveta doshlo i da je bilo bash lepo – prijatna dva dana. Sad je bilo jukje – prekjukje, tamo gde kju sad da odem, bilo je performans…, jedan Nenad Bogdanovikj koji ima u Odzacima tu neku koloniju, neki festival tog performansa, al vrlo skromno, onako, on se, eto, toga dosetio, pa... To samo jedan dan radi i onda dva dana radi ovde u Drzhenskoj (?) galeriji. Zato sad Sava nije mogao da postavlja izlozhbu, pa sada to postavljaju danas, ono shto su trebali jukje, a on doveo tu umetnike i tako…, pa treba da odem da to vidim, jer nekad i propustim, jednostavno zaboravim. Vesna – Bash dinamichno. Nije da se nishta ne deshava. hahaha Svetlana – Da, stalno ima neshto. Ma ja samo smishljam, sama smishljam, znash, pa muchim se da obezbedim taj novac, pa za ono shto obezbedim novac to i radim. Ja sam uchestvovala sa chetiri mega projekta ove godine, megjutim prosho je samo taj za Skoplje, i shta kjesh, radikju to za shta su dale pare… Ma nek stoje tamo, nerealizovanih, pa mozhda nekad… Vesna – Ali ova ideja sad…, kad smo mi imali…, uvek kad ponudimo da nama neko pishe u vezi nashih projekata, jer sad je on postao tako sadrzhajan, niko ne zheli da pishe, eh, iz Makedonije. Da bi neka mala izlozhba, mozhda bi i prihvatili. Svetlana – Shto? Kako? Zbog posla, a i komplikovano je. Vesna – Ma ima puno stvari i ima puno posla. A trebali bi mozhda da dogju nekad i na lokaciji. One su uobichajeno van grada, nepristupachni, tako da je to malo komplikovano da se to organizuje… Svetlana – Znate, kad kju ja mozhda dokji? Ja bi se organizovala da dogjem, to kju ja sama da si finansiram da odem…, doshla bi, dal kje 5-6-og il 7-og, a chini mi se da kje se 7-og Oktobra otvoriti, velikau izlozhbu kje imati Evgenija Demnijevska. Evgenija je sad starija generacija, a sad zhivi u Parizu. Bash me sad zanima da je vidim, ovako, kad sve to vidish na jednom mestu, sad, da joj vidish radove. A po neke fotografije, ja tak malo pratim shta radi, ali ne mogu da imam uvid…, kad ono, znash, kako sve to skupa vidish. Stanko – I ja neshto znam, al…, znam da je trebala Demnijevska, al ne znam kad kje. Svetlana – Ona radi tako neshto, ne radi, ono, shto klasichno, tako da… Ona kje biti u Nacionalnoj galeriji 6-7-og Oktobra, jukje mi je stigla ta pozivnica. Ma doshla bi samo da vidim izlozhbu i sutradan di se vratila natrag. Kod Roberta bi mogla da spavam, i tako... Neznam koji je dan (broji dane po nedeljama, pa izlazi da bi moglo da izlozhba bude vikendom) Vesna – Ako bude vikendom, mogli bi i da se vidimo. Jer kad ste rekli da kad istorichari organiziraju izlozhbu umetnicima koji ni su i iz Srbije…, mozhemo i mi obrnuto da uradimo. Hahaha. Ma ranije je to nama palo na pamet… Svetlana – Pa eto, mogli bi se vidjeti. Treba ustvari to, ma to treba, u sushtini, kad eto, idem negde, ja sve to obilazim, pricham s ljudima, eto, i ja pravim neki svoj Karavan lichni. To je josh uvek jedna scena, vrlo slichna scena, sa malim razlikama, kako shto su uvek bile razlike, prvo geogravske, pa ne znam, uvek je to u nekim obichajima razlike, normalno, eto, pa zato i umjetnik iz odregjenog podnjeblja je malo drugakjiji, hvala bogu, ali to je opet situacija koja u tim tranziciskim zemljama tekukja. A umjetnici to jako dobro razumeju… Mi josh uvek nekako moramo skupa. Vesna - … Jel mozhda…, mi nemamo kontakta s onim u Sloveniji… Stanko – Ma nakji kje mo kontakt… Svetlana – Ja kju vam preporuchiti, mislim, moj kolega stariji, on je onako, jako raspolozhen, Basina, ako…, Aleksandar Basin. E mlagjiji ne znam dal kje hteti, znash, al Sanja ima te mlagje, pa ako neshto treba, mozhete s njom. Jer Mojca, njegova zhena je vajarka, to znash. Stanko – Ma da, Mojca Smerdul, da, da, ma nachikjemo, neke znamo…

87 Svetlana – Ma ja nekad ne stizhem ljudima da odgovorim. Nekad shaljem i po desetak pisama dnevno, ma nikad to nije bilo, ranije je to bilo, ono, napishesh pismo na mesec dana jednom, jel, a sada, dobijesh mejl i na to treba odmah da odgovorish, to ti je pismo, pa sad deset pisama da napishesh, pa ja nemam snage za to… Vesna – Morakjete sekretaricu. Svetlana – Ej, sad je to normalno, e ja da bi mogla da zaradim i platim, ja bi. Stanko – Nekad su pisma, ovaj, stizali na vreme, sad, tehnologija brzha, tachno, al chekam mejl deset dana da mi neko odgovori. Pa to ne ide…, po goluba da sam poslao stiglo bi brzhe. hahaha Svetlana - … Pishem se sad sa jednom umetnicom iz Slovenije, a neko vreme je odmaklo, pa mi sramota da sad odgovorim. Ona mi je poslala negde u maju poruku, ja sam odmah, kad je ona meni poslala radove, ja sam momentalno pogledala, pa kad sam pogledala sve te radove, kao da sam ja to zavrshila, znash, pa i mislim da sam njoj odgovorila. Proshlo neko vreme, kad ono, ona se nejavlja, pa verovatno… Stanko – Jel mozhemo vode da dobijemo? Voda, obichna, i chetiri chashe, jeste. Svetlana - … Napisakju sad zheni, da joj se izvinim. E ona je htela da dogje makar na jedan dan da pretstavi svoj rad, kao malo vekja prezentacija, al mi nemamo ovde prostora, da ti to neko da ti da…, ne, mislim, to je, to je komplikovano. I mozhe da dogje…, ja kju makar to napraviti i u mom stranu, ni je bitno, nachikjemo neko mesto. Ali, nemam sredstava za to, znachi, ko to da finansira? Ona mora da finansira svoj dolazak, proctor kjemo nekako da izaberemo, al ja nemam dinar za to. Pa sad gledam kako da to upakujem, da ugje u neki program, pa to da bude nekako… A eto, ljudi hokje da saragjuju i da… A ona je zhena pretstavnik tog njihovog udruzhenja umetnika, ima njih jako puno neaktivnih, al desetak njih jako aktivnih…, da u Ljubljani, pa hokju da saragjujemo i da imamo neke projekte zajedno i tako dalje. E sad, treba to… A Mojca ima neku nevladinu organizaciju, nekjesh verovati, isto se zove kao moja, ja sam Viz Art. Mojca ima isto Viz Art, i ne znam kako je to ispalo sa logoom, meni to Stevan napravio… Stanko – I to slichno, jel? Svetlana – Ne znam kako se to desilo, neverovatno! Tako to ona odrzhava da bi mogla da, eto, preko to da se radi… Vesna – E pa ajde, zhiveli! (nazdravljuju svi uz razdragani smjeh) Svetlana – Eto, ima posla kad hokjesh da radish, uvek ima. Ja i ne znam i ne razumem kako neki…, kod nas su megjuljudski odnosi katastrofalni. Ne samo u nashoj struci, svugde, megju lekarima, megju svim profesijama. Tako da drzhava je radila na tome da do toga dogje, da bi oni mogli da vladaju, i to na trista… Vesna – Zato shto je sve ishlo preko politike. Svetlana – Mi nemamo, da mozhemo oko zajednichkog interes da se okupimo. Nije vazhno dal se mrzite, jer imate nekog zajednichkog interesa, ne!? To je sve pokosheno. I josh stavljaju ljude da rakovode, one koje nishta neznanju. To neznanje kje da upropasti zemlju. Jer ne mozhe to. Nema veze ni politichka partije, bash me briga! Al, daj mi choveka koji zna! E, ali to nema. To je sve tako, strashno. Stanko - To je bilo i u Muzeju u Skoplju. Jedna gospogja shto nishta neznachi, dva mandata je u MSU bila! Politichko lice. Propatili smo. Svetlana - Eto, Sanja dok je bila, to kratko vreme, te tri godine…, ona nije ni u partiju, ni jednoj, tako se to desilo, nisu imali kandidata, i zato Demokrate, a ona je od veckjinu mlada, al aktivna… Ona je za tri godine podigla Muzej do prepoznatljivosti u celom regijonu. Neverovatno, to odjednom, i sad to… Taj zamajac je krenuo, chula je ljude iz inostranstva, ushla je u megjunarodne…, niko tu nije hteo da ulazi u megjunarodne projekte jer su komplikovani i neznaju to da rade. Ona je ushla…, sad je

88 u nekom petogodishnjem… Ovaj director ne zna ni kompjuter da upali, i normalno mu ne treba. Stanko – Kako se on zove? Svetlana – Radovan Jokikj. On je slikar jedan, radio neki, hiperrealizam neki, znash, nema veze. I nezna jezik, naravno, ne zna nishta…, to vekj normalno. I onda, ona je u tom, program Evrope, zabelezheno njeno ime kao rakovodilac tog projekta. Radila sa Englezima, pa Englezi sad hokje da ona im bude kao glavni kustos regijona, al nekje da uvrede druge, i tako polako, ovaj, pa sad i daju… Stanko – Da ona pripremi teren. Svetlana – Zato shta vide u njoj potencijal. Sad joj nude da ona smisli izlozhbu, da dogje u London, da vidi njihovu kolekciju British council i to. Shto god, dal hokje da pravi Dijalog, znash, sa njihovim umetnicima, dal samo njihove, dal…, shto god, iz regiona, shto god upleteno u to, tako da je to dobro, znash. E sad ovaj director to mrzii, e sad njemu to strashno. Nju sad zvali u Banjaluku, na otvaranje Perijevo, zato shto je Peri dolazio tamo, doshao je da vidi, taj Grejson Peri, doshao je da vidi, jer je chuo da je bilo tolike publike u regijonu na njegovoj izlozhbi…, mi smo na vogjenju ovde imali, ja nemogu da vam opishem, da razvijem Muzej, da ne mozhe da stanu prosto. I kad je chuo da je to tako bilo, on je tu doshao da vidi region, tako da je, kazhe, jako bilo lepo, drzho je predavanje, pravio shou sa svojom zhenom…, zhena mu je vrlo simpatichna. Kad ovaj director chuo da nju British council plakja put da ide, rekao je da to ne mozhe tako. Pa je ona morala da uzme josh dva dana od godishnjeg odmora da bi ishla. A ustvari Englezi ni su zvali direktore, nego kustose da bi radili snjim. To je bio radni sastanak kustosima, ne na nivou direktora, i prosto, oni tako funkcionishu, znash, a direktori se menjaju, tako da, oni vole da ko to radi, da budu sigurni…, tako bi njima bilo strashno nesigurno... Tako, kazhem ti, ovaj, to su…, ali za svakog ima mesta. Toliko neobragjenih pojava, umetnoika, imash da radish…, samo radi, ko ti brani? Shto sad, nit ima para, da se mi zalozhili…, ko je mokjniji, ko je… Znash, mi imamo ljude…, imash taj brachni par na primer, ona se bavi skulpturom, kao, on u konceptualu. Oni nikad nisu napravili izlozhbu rizichnu, odnosno, oni, da vide da se neshto deshava na sceni, pa da idu u…, ne, oni samo recentne umetnike, koji vekj, puno ima pisano i da se zna da je to dobar, da bi oni preko njih, ustvari, sebe promovisali. To je taj tip, samo to rade. I to samo monografije…, I to im sve drzhava plakja. To kad bi oni sami trebali da nagju pare, pa da rade, e to ne bi. Znash, ko medvjedi, sede, niko ne mozhe da ih pomeri, oni bi da ne rade nishta… I ti takvih imash…, a smetaju im ljudi koje rade, jer se onda vidi da oni nishta ne rade, u tome je problem. Problem je kad radish, kad ne radish niko te ne dira, super! Ali morash da radish, eh, eto. Stanko – Samo nemoj da talasash. Hahaha Svetlana – Samo nemoj da talasash, to je. A i uopshte ne zmam zashto ja… Ja opet smatram da neko iz moje struke ili vi od umetnika kada uradite neshto dobro, to je, to i moj rejting raste. Struka odmah dobija, inache smo na margini. Mi smo i unutar culture na margini. Vidite tu, pozorishte, glumci, tu pisci, svi su oni…, ali vizuelna umetnost, e to… mi i savremeni svet smo u to najbolji, znash? Hahah I tako, savremena umetnost i savremeni ples, ima jedna dobra pretstava kod nas, balerine su radile, to je neformalna jedna…, divne jedne, balerine u savremenom plesu o svom zhivotu. Ne znam ko je to radio, al bolji su od glumaca, ne mogu da vam opishem. Iskrena pretstava, u kojoj se vi smejete, smejete, duhovito, i na kraju plachete – katarza. Suze vam idu na pretek. Mislim da je pozorishte loshe, ja i ne idem da gledam, al ovo… Oni su svugde putovali, zovu ih. Sladka pretstava, iskrena, ljudska. Ali, ko da je sve povezano sa nama iz vizuelne umetnosti i slichno. Oni su svi udruzheni, mi smo se razjedinili. Eto, to je dobro da se ovako povezuju ljudi, da se umrezhimo i da jednji druge podrzhavamo. Da radimo ono shto volimo. Ja prvo to radim…, nikad mi nije na prvom mestu, neznam, dali novac ili da tu neka…, ili da ja tu radim zbog… Ja se i svega nesjekjam, nisam ni belezhila, al…, shta sve ljudi pishu, izmishljaju, lazhu, u tim svojim biografijama, i to bash lazhu, ko ta Mickov. Tako da su to lazne biografije, ja to znam, i kad vidim…, sakju da radim izlozhbu jednom

89 od tih lazhnih biografija, znash… hahaha Pa je objavila knjigu i to, knjigu objavila od sto pedeset strana. A dal sam bila u neki zhiri, ja i ne pamtim takve stvari, sad mi glupavo... Ko shto imamo mi tu jednu, koja je bila kao chuvar, chuvala izlozhbe u Muzeju, i tako se ona…, kakva je Mickov, takva je ta. Ona sad pishe za ove umetnike, pa se pravi…, napisala je da je dobila zvanje kustosa kad je radila u Muzeju. Kakvo zvanje kustosa je ona dobila u Muzeju? Ima tako lazhnu biografiju, i ona sad konkurishe, dobija rezidense, ide…, umetnike hvata sve, ko ne zna…, pricha shta je sve ona radila… Mozda kje vam se i vama javljati, da znate. Zove se Sonja Jankov. Ma malo ona nije stabilna. Ima toga, znash. Vesna – Jel Kuda postoji josh? Svetlana – Jeste, Kuda se, znash, preorentisala, oni su shvatili da u tim fondovima sad, svjtskim, da jako malo ima para za kulturu, a vishe za socijala i socijologija, neka drushtvena pitanja, tu su se nashli, ne rade vishe umetnici, tako, nashli su neke, pa tako neke projekte rade, tako da se ne vide u javnosti, to verovatno objave to tamo kod njih… Vesna – Videkjemo se sa Brankom Kjurchikj. Svetlana - Branka je radila kod nas honorarno, kad smo taj projekat dobili, veliki, megjunarodni sa Hrvatima, pa su oni bili svezhi, novi, i onda sad finansirali, to je nama sve Branka radila, ali sad taj veliki projekat Sanja je sama radila, ovaj, tako da Branka, poshto su oni verzirani sa tolke projekte, oni to radili. Branka je divna, bash smo lepo saragjivali. Vesna – Nije sad u Kuda, sakje da nam kazhe… Svetlana – Aha, znash shta, jako su smanjili budzet, verovatno, i oni su sad, i oni…, nije lako, znash, bore se. Nisam Zorana odavna videla. Bio je on neshto u Londonu, chini mi se? Zhena mu je u Londonu, pa, eto, bio par meseci, i nije bio tu, valjda je sad doshao, ne znam. Vesna – Ne rade vishe APSOLUTNO? Svetlana – Ne, ne, ne postoje. Ne postoje vekj odavno. Kad su ono radili, lepo smo napravili jednu retrospektivu, jednu izlozhbu APSOLUTN-og i onda smo sve onako, tako da… Vesna – Josh kad su KUDA formirali…, oni ne rade vishe zajedno. Svetlana – Ne, ne rade oni odavno zajedno. Oni su prvo osnovani, dok je Zoran josh slao neku skulpturu i tako, dok su te prostorne stvari radili, i onda su osnovali prvo APSOLUTNO, ali su bili kao vajari. Bio je Shkulec tu, Zoran, i ko je bio trekji? Sad se nemogu…, zaboravila sam…, ovaj, Rakikj, da. Rakikj radio skulpturu u to vreme. E onda je Zoran negde promenio taj kurs, da bi ushao u neshto drugo, tako da su se oni praktichno raspali. Stanko – Pantelikj, jel? Svetlana – Da, Pantelikj. Tako da je hteo da prevede to APSOLUTNO u neshto drugo, pa se onda Skulec povukao, jer se on tim bavi, pa se Rakikj povukao. Rakikj je osnovao posle… Vesna – Prvo je bilo Apsolutno skulpturalno na pochetku, a ovo... Svetlana - Jeste, jeste, e onda je to preraslo u APSOLUTNO, pa je onda doshao Miletikj, koji sad zhivi u Norveshkoj, valjda, sa Zoranom i ta Zoranova, valjda supruga, i onda su oni bili APSOLUTNO. A Rakikj je napravio u Somboru…, Verbund…, ne, napravio radijonicu onu, kako se zove, o bozhe, bozhe…, drugu jednu grupu, tako da je on bio u tu grupu i josh jedan, snjim sam radila, radili su neshto za mene, po tim izlozhbama, radili su neki projekat za mene... On je ostao tamo, a Skulec je nastavio samostalno. Ma ostali su svi dobri, nema veze. E oni su radili jedno vreme, i taj Miletikj je otishao za Norveshku, tako se nekako APSOLUTNO i raspalo. I onda je Zpran napravio tu Kudu. On je prestao da se bavi umetnoshkju. Napravio Kudu, radi vishe ko organizator, kako da kazhem. To je kao neki Centar, jeli, za umetnost i neshto… Prestao je on sve da radi. On nema nishta od umetnosti, prestao da radi, vekj godinama. Stanko – Reci mi, ovima iz Shok zadruge, gde im je sedishte?

90 Svetlana – Evo ovde, kad idesh ovom Zmaj Jovinu, i onda je tamo u jednom prolazu, tu blizu, jako blizu. Stanko – Zashto, trazhio sam Dzafu, pa rekli su mi da do 20-og da nije ovde, neko mi se javio, Ljubishikj li beshe, Grulovikj li, ovaj, obichikjemo i to. Svetlana – Tu je to, al neznam dal su otvoreni, ne znam do kolko sati rade, al ima, otvoreni su. Stanko – E Vesna, daj vidi koga se otvoreni? Svetlana - … Popodne valjda? Stanko – Ma ne, skinuo sam im to sa sajta. Eto, to je Svetlana, petljamo i mi neshto… hahaha Svetlana – Ma dobro…, dobro da ste vi ovo napravili, tako i treba, da se udruzhite, to je najbolje tako. Jel vas neko finansira? Ko vas finansira? Stanko – Ministarstvo. Svetlana – Republichko? Stanko – Republichko. Ovo je peti projekat ove godine, a sve smo morali da nabijemo u letnji period. Bili u Njujork, pa jedna nedelja odmora, i onda idemo na teren, na lokaciju, pa onda ponovo na lokaciji… Svetlana – Ma i meni se tako preko leta desilo. Ja sam prvo radila ono u Skoplju, onda za nedelju dana sam radila Robertovu izlozhbu u Podgorici, al sve tako u leto, znash. I ovo sada, ja sam ovaj projekat trebala da radim ranije, al mi nije tehnichar bio, bez njega ne mogu da radim. Taj ko mi iznajmljuje tehniku, on je u nekim projektima, pa ni jednu subotu nije imao slobodnu, pa sam morala…, iako sam to trebala ranije da uradim, al sad… Al sve tako preko leta neshto, znash Vesna - … Od 12 do 18 sati. Stanko – Pa dobro je, to je zanimljivo… Vesna – Ochete li da se dogovorimo sa Sanjom, il… Svetlana – Sad kju ja zvati Sanju. Ja kju sve to dogovoriti. Samo da vidim kada…, ona danas ide za Suboticu… Vesna – Za sutra prepodne, kad bi… Stanko – Pa negde oko devet i po, deset, da… Gorgji – E Vesna, ova, samo kratko, mala digresija. Za parkingov ja uplativ samo edna poraka, a kolku pati smeev? Dva pati? Vesna – Tripati. A ti stigma poraka? Gjorgji – Stigna, stigma. Znachi ushte ednash. Stanko – … Posle tripati, od drug telefon. Vesna – Treba da se menva…, ili lokacijata. Svetlana – (telefonira Sani u MSUV) Sanja, samo da ti se javim. Naravno, sedim ovde sa drushtvom iz Makedonije, pijemo kafu…, i on bio tamo, prvo iz Beograda doshao…, da, da…, pa i onaj katalog je divan, oni sutra idu kod Freliha u Osijek, ali bi oni sutra navratili malo kod tebe, samo u Muzej malo… Stanko – …Da se upoznamo. … Svetlana – Da se upoznate. Izdvoji kataloge samo, oni kje vama ostaviti ovo njihovo…, eto, da uzmu malo materijala…, dobro, vazhi. Da, da, vazhi, vazhi. Sad kju, ovaj…, Robert je krenuo kolima, ovaj, iz Makedonije, i ja se nadam da kje oko chetiri negde…, kolko mu treba, shest sati, pa ono na granici…, kolko…? Stanko – shest, shest i po. Svetlana – Ma negde oko pola pet on stigne. Pa kjemo ga Sava i ja dochekati, tako da kje Slobodan raditi tamo, tako da sve…, da, da…, ma ne pominji mi njih, ma da, ma normalno… Vesna – Daj mi go to da go uklucham da se polni. Dva e sato…, snima, snima ova, no da ima…

91 Gjorgji – Da, ama vo dva i dvanaeset istekvit negdeka ova, vtoroto. Vesna – Ako be, kje se javime ushte ednash. Gjorgji – Da, ama da ne zaborajme, zoshto ovoj mi e prazen. Vesna - Od na Stanko satot glej go, prati go kolku e. Kazhite mi, vas dvoje da vas malo bolje , ovaj, shta ste vi bash zavrshili, ono, permanent, prvo, na akademiji? Gjorgji – Vajarstvo, pedagoshki smjer… Stanko – Kod mene je bio. Svetlana – Aha, kod tebe. A ti? Vesna – Ja sam slikarstvo, pedagoshki, zavrshila, magistrirala na Multi medija u Beogradu. Stanko – Gjorgje je na magistarskom produzhio kod mene. Bikje Sanja tamo, da? Svetlana – Bikje, bikje tamo. Pa kazhe, kad odete gore…, da uzmete i kataloge… Stanko – Da, da, e pa odlichno, super. … Pa na kraju, kad kje mo ovo da pakujemo, pa tako… Svetlana – Sanja bikje u kancelariju, jer ne mozhe da izagje…, pa potrazhite Sanju i onda kje oni da je pozovu… Sad kju ja vama pokazati, ako idete prenma Zadruge, gde vam je Zadruga. Mozhe i odatle, mozhe i odavde. Znate kako, to je jedan prolaz, izmegju Zmaj Jovine i ove ulice ovde… Ma snachikjete se. Vesna – Pa da, nije problem. Stanko – Snachikjemo se, ovaj…, al kje mo mi ovde da prichekamo, ovaj, pa da nazovem Tishmu… Svetlana – Samo ja idem gde je Save, da vidim ova, Crnogorka shto postavlja…, da vidim dali je neshto postavljeno. Ona je mnogo dobra, ta..., mnogo je zanimljiva Vesna – Kako se zove? Svetlana – Ne znam ime, meni…, da bi vasha imena da zapamtim treba mi malo duzhe vremena, ali budite strpljivi, kad zapamtim, onda sam zapamtila! Ali mi treba, znash… Al ste vi ovde tako dobro slova…, e sad imam katalog…, a jednom, ono…, ne mogu ime umetnika da vidim, muchila sam se na ekranu… hahaha Znate shta, nosim se mishlju, da bi mozhda, pa je to komplikovano dokji do sredstva…, da napravimo…, od devedesete, od osamdesete, onda bi saragjivali, kao…, bash skulptura, komplikovano mi je to da radim, znash. To je, ali, iz tog perijoda, za koji nakji radove iz tog perioda… Stanko – Pa kad je bilo, izvini, ovaj…, jubilarni, jel, PIJS (Panchevachka izlozhba Jugoslovenske skulpture) trideseti, ovaj, jubilej, i u onoj komunikaciji, jer mi je ta skulptura nagragjena devedeset i prve… Svetlana – Da, da. Stanko - … Ja kazhem, sad je to u Muzeju savremene, al ja mogu da vam sredim da bez problema to…, pa na kraju je ispalo da bi fotografiju…, pa displej je ishao, i tako. Svetlana – E, u odnosu na tu izlozhbu, al zashto su to radili? Oni kje da rade Bienale…, umesto da rade savremeno…, poshto nemaju ideja i ne znaju shta da rade, onda su rovarili po ono shto sam ja nekad. Zashto su pravili retrospektivu? Jel se pravi retrospektiva toga? To su mogli napraviti drugu. Jedna pratekja da bude retrospektiva. A na kraju, ovaj, ako hokjesh bash ozbiljno da radish, napravi to kako treba. Shta su sad oni dobili? Dobili su katalog u kome su objavili sve Jeshine tekstove iz mojih kataloga. Niko nije o tome, naravno, da su gledali da me izbrishe…, je si ti to video? Stanko – Da, da. Svetlana - … Ko da nisam ni bila, a ima fotografija gde je…, to mi je najsmeshno, te fotografije…, to ima u nash svet, ja sam otsechena, aj, neverovatno! hahaha… To je Dragan, (misli na Jelenkovikja) za koga sam ja…, to je umetnik za koga sam ja najvishe odradila. Josh od klinjachkih dana, on je hteo slikarstvo…

92 Stanko – Na magistarski smo bili zajedno sa Jelenkovikjem. Svetlana - … Ja ga ubedim da ide na skulpturuu, a on u vojsku…, kazhem, ajde, mi nemamo vajare, jer Panchevo radi…, to nama treba da imamo nekog od svojih vajara, kad on u vojsku… Stanko – U ono vreme je bio okej. Svetlana – Je, okej. A znash kako sam ja na njegovoj promociji radila? Pa ja molim, kad se setim, bozhe, trebalo je ljudi da pishu o njemu, makar samo malo da ima…, ja sam to pametno radila. Ako sam stala iza jednog umetnika, onda je to Dragan. Ja, Jesho (misli na Jeshu Denegrija)…, a on kazhe - ne svigja mi se. Ja kazhem, Jesho, molim te, makar malo, eto, makar zbog Bienala, zbog nas… Shto sam ja sve radila, al sam najgore stvari dozhivela od tog Dragana, evo… Chudno kako to, to jeee…, al samo shto ljudi misle da ti kad neshto radish, da ti sve to radish sa lakokjom. E sad imash direktorskih pravila na te velike projekte, pa misle da se to tek tako, tu lovaaa se vrti…, a tu nigde love, samo rada velikog. Sad, ja neshto love nabavim, al minimalno, kolko mora, mora… Stanko – Ma, lova u kulturi, pa sad?! Ulazhemo svoj novac! Svetlana – Da. Sad zna i to, mislim, kad im ja to predam, oni to unishte i sve to nestane. Ja sam napravila, kad je to devedeset sedme pochelo da Miloshevikj (misli na predsednika Slobodana Miloshevikja) gubi vlast u tim lokalnim sredinama, i da propadaju sva ta udruzhenja, klasichna, sad ja napravim jedno udruzhenje Otvoreno putanje (?) sa onim projektima s kojim sam radila… Vesna – Otvorena osechajnost? Svetlana – Da, da.To je Jesha, taj projekat i univerzalno... U njegovim knjigama su ta dva moja projekta, su samo kao, istaknuta kao neshto shto je…, ti moji projekti shto je tada uchinilo neku…, neshto novo bilo i shto, shto je tada osetilo duh vremena, eto. Al ja naivno sam tada krenula da napravim jedno udruzhenje, ali umetnici iz raznih oblasti, malo vizuelnog, moda, knjizhevnik, muzichar, znash ono, kao fela, da to bude multi medija, pa sam pravila te hepeninge, multi medijalne, prostorne. Pa su me zvali na Belez (?) u Beogradu, pa sam radila tamo sa umetnicima, ovaj, pa to je puklo, samo zato shto u to udruzhenje nije niko hteo neshto da radi, jedino sam ja radila, i pri Ministarstvo za kulturu…, ja sam celosno moje dala da nam vode rachunovodstvo, poshto ti morash i zavrshni rachun, sve morash, kad si organizacija, kao, imao para, nemao para. Nema veze, idemo dalje. Pa gde su pare? Ma koje pare? Para nema. Ja sve to njima predam, to tako. Dragan (verovatno misli na Jelenkovikja) organizuje sastanak protiv mene. Kako sam ja sve to njima predala, sve je to propalo. Jer treba neko da radi. Stanko – Ma da, ma da. Svetlana – To ti je tako kod nas, samo da komplikuju stvari, nije vazhno… To je to, tako, to nas odlikuje kao narod. Mi ne podrzhavamo sve dobre ljude koji su dobri…. A od mnogih smo bolji, al… Sve nama smeta, i zato ne mozhemo da neshto napravimo, pa je sve stalo. A mi smo, recimo, vekj osamdesetih, devedesetih, usvojili u umetnosti u samoj organizaciji usvojili neke standard, tu kao, konachno da dobijemo scenu, mi nemamo pravu scenu. Imamo situacija. Pa ti…, da to bude jako, tu ima zakon, i to. I sad, sve pochinjemo iz pochetka, kao da nikad ni smo to usvojili, minuli rad se ne rachuna… Sve neko pokushava, sad da otkrivaju Ameriku, neshto, al ne znaju, pa pitaju… Pa pitajte, idemo dalje sada, ne?! Zhao me je shto je tako, ali… A lepa je zemla, ko i vasha, cela ova regija, ma milinaaa, nikud nije lepshe nego ovde. Da se druzhite, i da zhivite lepo. Neshto, stvarno, neda nam se. Kad nashi ljudi odu u inostranstvo, pa se onda okrenu, tako, ko onda pregje granicu, frli otpadak kroz prozor… Stanko – Da, to je! Svetlana – To je! Ne, mislim. Ipak, nama neshto nedostaje. Samo malo. Stanko – Je si videla neke od kustosa u Muzeju? Svetlana – E, videla sam onu mladu shto radi u…, ima kancelariju u Maloj Stanici, onu… Stanko – Ana Frangovska. 93 Svetlana – Anu Frangovsku, sad sam nju upoznala, a onog znam, mislim, ovogaaa…, al neznam dal on josh tamo radii il ne radi, ovaj…, onaj shto je radio Venecijanski biennale, onaj mladi… Stanko – Gorancho Geoggijevski? Svetlana – Gorancho. On je bio pretstavnik sad u Banjaluci, jel, na jednjoj izlozhbi. Stanko – Sa Sonjom Abadzijevom jel si se videla, onda? Svetlana – Videla sam se sa ovom… Stanko – Na izlozhbu Hadziboshkova? Svetlana – Ne, Sa Vanom Uroshevikj sam se videla. Sonju nisam videla, i ovaj…. Stanko – Dobra je bila ona izlozhba Hadziboshkova. Svetlana – Da, al ja sam mislila da kje bit skulptura, megjutim to je bila grafika, al lepo, nisam ni znala da je on tolko radio grafike. Stanko – Ooo, da. Da, da, da. Svetlana – Ali upakovali su po neku, bila je i skulptura koja je bila kod mene u Panchevu…, pa kazhem, Zoraneee… (Zoran Petrovski), pa kazhe, ma jeste, to je bilo kod tebe. Al znash, dobila sam lepo katalog, Sava (Sava Stepanov) me zamolio da i njemu donesem, pa mi dao…, pa velim, aj da ga obradujem, da mu dam katalog. Bilo je jako sveta. Znachi, mladi director je josh? Neki mladi director? Vesna – Laze Tripkov. Stanko - Da, Laze Tripkov. Sad su ga smenili, poshto se promenila vlast. Ovaj, Mira Gakjina jeee u neko svojstvo vd direktora. Mlada jedna, ne znash je. Svetlana – Neznam, neznam. Stanko – Ovaj, kako kje da se snagje, neznam. Video sam se ja na jednu izlozhbu i kazhemmm, to je, MSU je veliki zalogaj. Svetlana – … Meni je, znash shta, ovaj, nas je razocharalo to, mislim, sve shto se deshava s vama, sa arhitekturom, skulpturom…, ali je neverovatno, to treba videti, znash. Ta neka besmisla koja dobija smisao, znash, pa neverovatno, a sve su te zgrade delovale kao kulise, ko ono, ko da nema nichega, pa kad se to neshto zavrshi, da kje to da se skloni. Neka chudna…, al je sve tako, ta gomila tih skulptura, i loshih skulptura…, ali u kolichinski i velichinski to dobija…, ima neku, ludilo neko, znash. To je onako, to treba da se vidi, da se oseti, stvarno je… hahah. Ma i kod nas se to deshava polako. Rogjena je ta fontana na Slaviji (misli na hotel Slavija u Beogradu) I sad ta fontana, onako visoka, ne mozhesh da je vidish... Hahah Stanko – Fontana gde nevidish vodu! Svetlana – Vodu, da. A ni su za nas fontane, pa mi imamo neku fontanu koja nije radila celo leto, tu ti je ko kanta za otpad… Shta kje nama, ni smo mi za to. Fontana? Bolje skulptura neka da se stavi. Eto, to, ne znam… Chekaj da platim… Stanko – Ne, ne. Svetlana daj, molim te… Vesna – Ne, nikako. Sad je to nash projekat. Hahaha Stanko – Mozhemo bar kaficu… Gjorgji – Vesna, da pratam ush edna poraka za parking. Ne znam kaj se telefonite? Svetlana – Gde ste kola ostavili? Gjorgji – Na jedan parking tamo, al naplakjuje se. Tu prema pijaci. Stanko – U blizini je tu. Svetlana – A da, ima tamo do pijaci. To su lepo sredili sad. Mogu da ti kazhem da je to recentno mesto za stare Novosagjane, tu se po nekad okupe, dovede stare rokere da sviraju. I ovaj trg je zapushten, to je ko vasharishte, to je jednostavno vashara, ne znash shta je to, shta se deshava. A negde oko deset, prave ove Novosagjane, na trgu…, nekad ja…, kad ja chujem, a oni, svi se okupili

94 tamo, kad tamo…, e reko, vidi molim te, vi ste sad oterani na pijaci tamo. Hahaha Stanko – Svetlana, hvala ti shto si odvojila vremeee. Vesna – Samo, kontakte da ostavimo…, poshto nemamo puno vremena, za radove da… Svetlana – Nishta, vi sutra idite kod Sanje tamo, dobikjete kataloge, eto to, a ako mogu josh koga kontaktirali, ne znam koga bi danas mogli da vidite? Vesna – Pa danas vekj imamo ful tajm. hahahaaa Svetlana – Imate vekj puno za danas, nemate shto josh, da? Chekaj, da ja onda nazovem Savu, lakshe mi je kad sam u hodu, dok hodam mi je… Samo da ga nagjem, da nagjem broj. Nishta, ja zhivim ovde u centru… Vesna – A vasha kjerka je vekj zhivela u Novom Sadu, jel? Tako sam shvatila. Svetlana – Oni su…, Stevan (Kojikj) je dobio taj posao na akademiji, i on je preshao bio pre mene jedno pola godine, u decembru, a ja nisam htela da pregjem…, da polako, jer su nishta mogli da prave, pa propalo ono… A unuka mi mala, pa beba bila tada, pa morala sam ja da ostanem. Al mama i tata mi stari,tad bili… (telefonira Stepanovu) E, Savo, gde si sada? E dobro, sad kju dokji malo do vas. … Tako je to ispalo, ovaj, gde smo bili… Stanko – Pozdravi mi Savu. Ovaj, ako se budemo shunjali, ovaj, mogukje je i da ga negde zateknemo. Svetlana – E, tu je sad bash u Udruzhenskoj galeriji, postavlja izlozhbu, sad kju da trknem do njih. Tu je negde… Stanko – Tako. Tako, tako. Vesna – Super! Svetlana – Pa da. Eto, nemozhe za kratko vreme sve da se ispricha… Vesna – Ma ne, pa to mi…, dobro je shto smo se upoznali. Svetlana - Smo da, nishta, sad imamo vezu. Ti meni mejlom poshalji, da ja imam tvoj, i onda… Stanko – Da. Da, da, da. Svetlana – Pa tako kjemo posle da uspostavimo kontakte, da bi imali… Pa sve shto radite, povremeno, il me uputite gde mogu da vidim, dal imate sajt neki il ovo…, il bi poslali samo neku fotkicu…, ja volim tako, ja umetnike pratim. Kad neshto radim, ja nikad ne znam, neke ideje vrcaju, koga mogu da uklopim u ovo, koga u ono…, da zovem, neshto, i da neshto i radimo zajedno, ko zna, znash. Stanko – Videchemo kako kjemo i ovo da pakujemo, ovaj… Svetlana – Pa bikje mozhda i neki drugi vash projekat, jer se radi… Stanko – Svakako, neshto Vitransferom, verovatno kje biti tezhi material… Svetlana – Da, da, problem. Eto, meni je zhao da ti nisam javila, a mozhda ti i nisi bio u Skoplju kad smo mi to radili, jeli, ovaj, jer kako sve ono na brzinu. Ranije smo govorili o datumu tachno, kad kje biti slobodan proctor i ovo - ono. Tamo najvishe dolaze, jer mi ona Ana kazhe, stalno im isti dolaze, pa nisu imali prilike da vide ove umetnike… Mislim da Remont s njima saragjuje, mi je prichao ovaj, iz Remonta… Vesna - Karikj. (Miroslav) Svetlana – Videla ga u Beogradu, kazhe, da kje oni posle ikji tamo. Znachi s njima najvishe saragjujem, pa se vrte isti slichni umetnici, neki drugi… Ali ovaj, eto, sad smo mi… Lepo je, nek se samo radi. Shto kazhe nasha struka – pa nemamo pacijente na stolu, pa znash ono… Ovo je lepo, da budemo sretni, da uzhivamo da to radimo. Mislim, stvarno je…, ali… Vesna – Hvala shto ste doshli. Svetlana – Pa kako ne bi doshla. Al nisam mogla vishe, da ste mi ranije, ono, ja bi vam nashla gde bi da spavate, da mozhete tu mirno…

95 Stanko – Ne, ne, mi to kamperski radimo bez problema. Vesna – Ma nama je shator bitan. Shator nam je zashtitni znak. Svetlana – Da, shator, al da bar mogli u neko dvorishte, onda ste… Vesna – Sinokj smo pored puta. Hahaha Svetlana – Ovde imate kupatilo, imate sve shto vam treba…, to je ipak logistika, to vam treba. Tako da, ja to, uvek vodim rachuna za to, da, mislim… hahaha Vesna – Mi kjemo ostati tu, da mozhemo da se dogovorimo… Svetlana – Vi ostanite, u redu, hvala vama. (pozdravljaju se…) Stanko – Svetlana, Cao! Pozdravi mi Savu isto, ovaj… Svetlana – Ako dogjemo u Skoplju, ti kjesh biti u Skoplju? Stanko – Obavezno se javi! … Svetlana – Vidimo se, drago mi je. Izvinite na malo puno govora, al ja… hahaha. Kratko vreme, pa zhurim da shto vishe kazhem. Stanko – Eee, dobro je, dobro je, okej (pleshkje rukama), chao, vidimo se, chao!

Novi sad, 10 – 12.09.2017

Susret sa Brankom Kjurkjikj, aktivisticom u NVO Kuda org u Novom Sadu.

Vjetar ometa audio zum, pa uhvatim ono shto se u nekom stishavanju chuje.

Vesna – … I to sam naruchila onlajn…, nije fulfrejm, velika rezolucija, ali nije ful frejm. (govori o njenom Kanonu 60 D) A ovaj Gjoletov Kanon D 5 smo kupili u Njujorku, al menajli smo ga tri puta. Najbolja radnja, al tri puta, tri puta smo menjali isti aparat. Znachi, opet to, nikad ne uzimaj tako skupe stvari onlajn. … Znash kako smo, bili smo kod Bozhidara Mandikja… Branka – Da, da, Porodica…, na Rudniku. I tamo ste bili, super. Vesna – Pa bili smo u Beogradu, sreli smo par ovih iz konceptuale…, pa Ivan Petrovikj. Jesmo se mi druzhili zajedno? Branka – Jesmo, a bili i na jednoj koloniji zajedno. Kad je organizovao, ovaj… Vesna – Ivan Petrovikj, fotograv, jer i on bio tamo? … E pa oni su sad zajedno (misli na Unu Popovikj), i zvala sam ja nezavisno, kao, da se vidim s Tunkom (?), sa Jeremikjem, sa Arijon Aslani, i koji je josh doshao tu? I tada sam shvatila, praktichno mi Jeremikj rekao, da je Una Popovokj kjerka od Zorana Popovikja. hahaha… Ja dobro shto i nisam mejl poslala i Tunki i Zoranu, jer kad shaljesh ono, odprilike, neshto… I doshli su svi, ja nisam verovala da kje da dogju, kao, na razgovor… Branka – Pa pozvala si ih… A shto si pomenula ono, da bi negde na obali Dunavu, recimo, napravili kamp… Vesna – Mi smo sinokj spavali na autoputu gore… (misli na Petrovaradinu), al nije moglo nikako…, trazhili smo kako da dogjemo do… Branka – A da, poshto je nazad skroz, za auta je skroz iza… Vesna – E da, al danas kjemo opet da probamo tu negde oko Akademije, ispred… Branka – E to, to je to. Vi ste shatorima… Vesna – Pa da, shatorima, otvaraju se odmah… Branka – Nema ono, zatezanja i… Vesna – Nishta, nishta, samo, kao tanjiri su letechi, huuup otvorish, prespavashj, zatvorish. Branka – Super!

96 Vesna – E to nam je bilo, to, da upoznamo shto vishe… Neke znamo, a neke… Pa poklapaju se ideje, iskustva… Pa sad, dalje, da se sve to dobro upakuje…, shto se nekada radilo, kao istorija. Branka - Aaa, kako da upakujete?… Jer u umetnosti ili bilo chega? Vesna – Da oni budu zadovoljni, da je neko to vekj jednom…, kako su oni zasluzhili da to bude… Branka – A ko to kazhe? Aaa, neoavangardisti. Oni, znachi, ochekuju neku vrstu priznanja. Da, da, to sam chula i ovde… Vesna – Tako smo mi, praktichno, bili vezani za lokacije u Makedonije, pa evo sad… A obichno je to neki boravak, koji traje nekad dan, dva, ili vishe dana. I tu zhivimo svi, a to su lokacije koje imaju neshto specifichno… Pa tu se puno pricha, normalno…, pa od toga izagje dokumentacija, a ko zheli mozhe da uradi individualni rad, mozhe se nahnadno uraditi rad ili u okviru… Branka – I u toku. Vesna – Da, al obichno ljudi planiraju neshto, pa kad dogju, onda, ne bude nishta od toga, jer je to, zhivot je tako aktivan i utiche ta atmosfera, tako da, prosto… Branka – Da, da, da. Vesna - I tako smo, to su prestoji na lokacije…, ovaj put smo osmislili i jednogodishnji concept, kako biti na najnizhoj tachci u Makedoniji, 44 m, na najvishoj 2764 m, i onada na toj dijagonali trazhimo sredishnju, spushtajukji se na tlo i tamo isto podizhemo kamp. (puno je vjetra i nechuje se dosta od razgovora) I sad, nakon tog projekta, a smo se pre dve nedelje vratili sa tog trekjeg boravka, krenuli u ovo… (predlozhikju Vesni, da kada u videju bude radila Branku, da rachuna ubaciti i ovo pucketanje vjetra, a bilo bi dobro za neku pauzu od slikovnog materijala) … Odpechatili smo ovu knjigu… Brankoa – ‘hmmm, ‘hmmm. Vesna – To je ono shto smo od 2013. do 2016. radili i svugde gde smo bili. Ovaj deo ti je samo trazhenje…, shest, shest dogagjaja, i shest puta mi trazhimo jednu lokaciju i onda, kao, trazhimo pravu lokaciju gde bi napravili dogagjaj. hahaha E sad, mi trazhimo, a nikad je nenagjemo josh, to su, recimo, tamo gde idemo, odprilike… Branka - Kao neka idealna lokacija za idealna umjetnichka dela ili, neka suspenzija i odlaganja realizacije umetnosti. Vesna – E, e to, super si to rekla. Branka - Znachi vi ste…, da, da, to je neki asketski odnos prema umetnosti. hahaha… Vesna – Da, da, da. hahaha Branka – Ali ne ono, artepovera i to, materijali. hahaha… Vesna – Ovo je bilo samo trazhenje, lutanje, iz dogjagjaja u dogagjaj, znali smo gde idemo…, a nastali su i individualni radovi… Neka situacija, pa uklopish se, kao, ima veze sa performansom, to dokumentarishesh, pa onda ga mozhesh malo…, promenish, dodash, i onda to bude rad, pa legenda... Ja sam radila sad neki crtezh, jer sam, bila neka situacija…, pa neki momak tu bio zainteresovan da se zheni, pa, pa sam ja, kao, ushla malo u to… Pa to je najkjeshkje to, a zadnju godinu imamo i zajednichkih radova. Kako to krekje da se ponavlja, sad imamo i jednogodishnji concept… Branka – … Pa treba se doplakjivati svaki sat, a uveche posle sedam-osam je besplatno (misli na parking, a stim smo imali bash problema) Vesna – Da, da. Stanko – Okjemo da menjamo lokaciju? Branka – Drugo, drugo mesto? Okjete da, kafanu neku…? Gjorgji – Ne znam. Vesna – Okjesh ti da nas vodish negde, gde bi mogli? Gde ti izlazish. hahaha Branka – Ja ne izlazim. Hahaha… Na kavu, ustvari, tu gde idem… (josh dve-tri minute konstantan shum pucketanja vetra)

97 Eto, shteta da smo kratko bili s Brankom, a tu i nepodnoshljivo ometavanje vjetra, pa da smo se i Gjorgji i ja malo ukljuchili, da bi shto josh dotakli od palete mogukjish tema ove divne lichnosti i njene angazhovanosti shto u umetnosti shto u socioloshkim aspektima nasheg bivanja i izrazhavanja, u zhivotu punog problema i predizvbika.

Novi sad, 10 – 12.09.2017

Poslastichara Carigrad, na predlog Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova da nash susret napravimo bash tamo. Nazhalost, zbog loshe podeshenim audio zumom, ili loshe postavljenim, dobar dio razgovora se loshe chuje.

Bоra – Е, kad već putujete šatоrima, mоgli ste i na Еgzitu оvо da isplanirate, da, da. Stankо – Ma da, bilо nam je u planu. Sada Еgzit traje kraće, jel? Bоra – Skratili su ga na samо tri dana. Vesna - ... Ima tu i neka kafana, kaо šank neki..., mislim da znam gde je tо. Stankо - ... Е da..., nisam mоgaо da dоgjem dо vaše imejl adrese..., neznam dal kоristite i takо... Е da, pоštо nisam mоgaо da dоgjem dо vas, javiо se Svetlani Mladenоv, a znamо se jоš kad je bila u Pančevu. ... Оvо mоže da bude dоbar izbоr..., оdličan izbоr. Vesna – Jel tо bоza? Bоra – Bоza, da. Jоš kad je Jugоslavija bila..., оvо je prava Makedоnska bоza. Stankо – Pa da, оrijentalna..., pa Carigrad! Hahaha Bоra – Prvi vlasnik je biо čika Sekula, al оn je pоkоjni, оn je biо dоsta stariji оd mene, a njegоv sin Rista je jоš tu, a i оn nije više mlad. Dragiljub – Tо je bila naša mladоst. Tu smо istо dоlazili, jedinо štо je..., pa mоžeš i da kоmbinuješ bоza-limunada, tо pоla-pоla ... Bоra - ... Bilо je jeftinije, Dragane. Imali smо jakо malо para, a bili smо klinci. Stankо – Кakо smо dоšli dо vas, bilо je pitanje? Оsnоvna ideja оvоg prоjekta..., imamо mi jedan tekst kоji uоbičajenо šaljemо autоrima kоji su u оvоj priči, a prоjekt se zоva Rdijus krivine – PАTЕM karavan. Mi smо PАTЕM grupa, zоvemо se PАTЕM. PОPUT ili USPUT, kakо je na Srpskоm? I, zapravо je karavan krоz ЕX YU. Pоčeli smо оd..., ni smо ništa mоgli nači sličnо pre Brezоvice, recimо, оvоme, i neke, u širem smislu uzetо, kоnceptuale, kоja štо ima taj šmek, оvоme štо mi radimо..., i pоčeli smо оd Mandiќa u Brezоvici, Dragоljub – Da, оd Bоška, da. Stankо – Pоštо оvо štо mi radimо, istо, оvaj, radi se о prestоjima na lоkacijama, pa оvaj..., u prirоdi, i neštо se i uradi tih desetak dana, kоlkо budemо u prirоdi, a i pоsle tоga, se neštо prоducira i dоpunski. Е sad, da skratim malо priču, jel, bili kоd Bоže, negde pоpоdne 8-оg (septembra), оvaj, prespavali kоd Bоže i ujutru smо krenuli za Beоgrad. А u Beоgradu, interes je biо оkо оne Beоgradske kоnceptuale, Neša Paripоviќ nam je gоstоvaо, Zоran Pоpоviќ, i оrganizirali smо susret u Gete Institutu, tamо je оnaj mladi Selman Trtоvac, tо оrganiziraо, naravnо u Geteu. I jоš neki mlagji, jedan fоtоgraf, Ivan Petrоviќ, Una Petrоviќ, njegоva žena, a ćerka Zоrana Pоpоviќa, kоja nije dоšla u Geteu, al bila je snama u kampu iza MSU-a, sa jоš nekоlikо naših kоlega.

Dragoljub pricha o njihovim performansima i fotografijama, al je nerazgovetno snimljeno, tako da je nemogukje se razumeti, no lovi se po neshto.

98 ... Оvо štо smо mi radili, evо, daćemо vam katalоge, оvо smо pоčeli kaо srednješkоlci, i оnda smо nastavili kaо studenti, ja sam оnda prestaо, a Bоba je jоš, nedavnо je pоslednji perfоrmans imaо, 2001 gоdine, kad je staviо crteže, u akciji da se reši stambenо pitanje Muzeja za savremenu umetnоst. U glavnоm, оvaj..., Bоra – (nadovezulući se) ... Hteli smо, uglavnоm, da razbijemо malо mоnоtоniju u gradu... Аl mоrali smо dve tramvajske da pregjemо, četvоrоnоške. Dragоljub – I tu smо u glavnоm išli sa tim perfоrmansima, tada jоš taj termin nije biо dоminantan...... etо, tu u Dunavskоm parku..., оnda Trka ježeva, prekо ulice glavne... Bоra – Sve vam je оbuhvaćenо оvde, u knjizi. Stankо, Da, da, kaо ježevi. Hahaha... А mоrali ste da prevalite dve tramvajske u trčanju, jel? Dragоljub - ... Ne, ne, četvоrоnоške, kaо ježevi. ... Ma, оnakо, mi smо se družili i nekо je rekaо, ajde, Trka ježeva..., Znači, tо je tо, pоsledna mоja dva perfоrmansa bili su u vоjsci, pоštо smо se tada bili razdvоjili, tо je neka, šezdeset treća, četvrta, u jednоm sam, zamalо u zatvоr, jer, mislili su da se sprdam sa armijоm. А drugi perfоrmans..., biо je direktоr ... filma, Кusturica je kоd njega zapоčeо škоlоvanje, da kоd Ljubоje. Ljubоje je imaо i Srebrenоg medveda, tо je bilо zgоdnо da sam se snjim našaо u vоjsci..., Da skratim, znaš šta, jednоstavnо, оpredeliо se više za slikarstvо i pоjeziji, kоje sam i ranije..., zapravо, pоenta je, da smо, zapravо, ja i оn, jоš u оsnоvnоj škоli, pridvižili, zapalili se, da takо kažem, za slikarstvо, i dоk su drugi pričali о autоmоbilima, mi smо satima crtali..., pa smо se time pоčeli i baviti, jel, pa krоz taj periоd je nastala neka nоva tehnika, šta ja znam, pa prve pesme su mi izašli 66- te... Mi nas svi оvde pitaju, dali ste vi оčekivali, šta ja znam, dali smо оčekivali prоmоciju i tо, pa naravnо, hvala bоgu..., ali pоenta je u tоme da smо, mоgu da kažem, da smо mi uživali u tоj slоbоdi stvaralaštva, i tо je najveća stvar, a nismо tad razmišljali šta će pоsle biti. Pa i kad sam prvi put postaviо slike, ni sam ni razmišljaо о izlоžbama i tо. Stankо – Jel bilо, Dragоljube, svesti da se tо, da se radi о umetnоsti? Оnо štо ste radili, jel, оnakо, generalnо. Dragоljub – Кakо da ne. Pa ceо živоt, bоže mоj, je vezan umetnоšću, i tо je, оvaj, periоd kad smо najviše, kad je naš živоt biо najviše vezan za umetnоst, tо je, znaš, u kratkо. Bоra – Imali smо mi neki, neki indirektan, оvaj, kоntakt sa inоstranstvоm. Ustvari, ja sam upоznaо jednоg, kоnkretnо, jednоg Švajcarca, kоji je meni pоklоniо jedan fоtоaparat. Zahvaljujuči tоm fоtоaparatu imamо te fоtоgrafije. Jer ja nisam imaо mоguќnоsti da ga kupim, a ni Dragan. Ja i Dragan pоtićemо iz skrоmnijih pоrоdica. Nas je bilо trоje dece i nije bilо vremena za kupоvanje fоtоaparata. Stankо – Оsоbenо u оnо vreme pоsle rata. Bоra – Pa bili smо jakо skrоmni, ali zadоvоljni. I оnda sam ja dоbiо taj aparat Аlteks na pоklоn. Tо je bilо neоčekivanо, ja sam biо frapiran kad mi je..., ma standardni, na pоdešavanje – razdaljina, оtvоr blende i tо, sve je mоralо da se naštima. А kad učestvujemо nas dvоjica u sceni, оnda mi sve namestimо i zamоlimо nekоg kо tu prоlazi da оn оkine. Inače za slikarstvо i umetnоst оbоjica smо se zainteresоvali, bez neke ideje da о tоme nekо piše, da bude zapaženо. Bilо nam je dоvоljnо da u razredu da nas devоjke malо više respektuju. hahaha… А crtali smо malо bоlje оd svih. Sticajem оkоlnоsti, slоbоdan sam da vam kažem, imali smо drugara, zvaо se Кrste Trendafilоv, оn je biо mоžda bоlji crtač negо mi, crtež mu je jakо dоbrо išaо. Оn je biо pоreklоm iz Makedоnije, al ne iz Makedоnije, оn je Makedоnac, al оne pоd Grčke, pa su bili prоterani. Stankо – Da, da, iz Еgejske, Belоmоrske Makedоnije. Bоra - Оnda su se оni tu skrasili u Nоvоm Sadu, inače je biо veоma simpatičan, a jakо smо se družili, biо je jakо dоbar crtač, biо prekrasan mоmak i оstaо mi je u najlepše uspоmene.

99 Dragоljub – Ma uvek ima par tih u generaciji kоji se istiću, pa tu smо bili, etо, Bоra, ja, taj Кrste, i neki, budući arhitekta, оvaj, kakо beše, Nale (?). I оnda, naravnо, drugaricama smо crtali, a оnо sirоtо, kоji ni su imali talenta, a greоta da ne budu оdlikaši. Pa sad, ja sam imaо tu, mоgu reči, prvu mini izlоžbu, recimо. Оna naša nastavnica je uоčila, a bila jakо dоbar pedagоg, i оna je na tоj pоsljednоj škоlskоj priredbi, napravila jedan panо sa desetak mоjih akvarela. U tо vreme, zaista, sam jakо dоbrо napredоvaо u akvarelu, a tu i u gvašu. Е оnda je bila primedba, da nije u redu, štо ističe jednоg, jel? Аli neznam, hоću reči, da etо, tu su pоčeli našie veze s umetnоšću, pa tо traje sve dо danas, etо, i danas neštо pišem... Stankо – А mоnоgrafija, kad je izašla mоnоgrafija? Bоra – Pre dve gоdine. Dragоljub – Еvо, Ja ću vam dati, оvaj, оvо su katalоzi iz Niša, a оve imam samо dva, sa Cetinja, i evо jedan mоj, nemam punо, sa pоslednje mоje izlоžbe, a malо sam ja imaо izlоžbi, dоsta sam i lenj, štо kažu, ala mrzi me tati hleba nоsiti, a i neke оdbiо оd pоnuda, ali dоbrо..., Bоra – U glavnоm, trenutnо, naša aktivnоst, ništa nije bilо pоvezanо sa kоmercijalоm, a ni sa karijerоm. Mi smо tо radili spоntanо, za ličnо zadоvоljstvо, pre svega, i za neku pоhvalu оd prijatelja, kоlega ili kоleginica. Ništa prоfesiоnalnо, ništa u smislu karijere. Stankо – Tо je Timоtijević radiо? Bоra – Da, Slavkо. Dragоljub – Bila je, recimо, likоvna sekcija u Кulturnо umetničkоm društvu Svetоvar Markоviќ, ja sam оtišaо jednоm, mоžda sam i pоgrešiо, ali sam videо оne, crtali su gipsanu glavu, pa jedva sam izdržaо i prećutnо... Za mene je bilо uživanje da izlazim na Dunav i radim akvarel direktnо i bez skice, dalekо uzbudljivije i interesantnije, negо da tamо оnо da šiljim… hahaha. Аli, kažem, оnda sam pоgrešiо, jer, recimо, оnaj naš kоlega, pоznati slikar, Petar Ćurčić, mоžda ste čuli za njega? Stankо – Оnakо, nemam sad neku sliku šta je zapravо radiо... Dragоljub – Оn je biо upоran i redоvnо i pоvremenо, recimо, оn je tamо zanat ispekaо, recimо, kad ga pretstavljaju, čestо kažu, naš akademski slikar... А оn se smeje, u stvari je оn autоdidakt, оn nije оnо... Bоra – Аl je оn savladaо crtež dо maksimuma... Dragоljub – Ma sjajan je, i оn je veоma značajan оvde, čak i šire. Nedavnо je bilо оvde izlоžba оnоg engleza, sa velikim tapiserijama, nemоgu da se setim, оn je maltene brоj dva..., sa živоtinjama u fоrmalinu hahaha... Gjorjji – Demjan Hrst. Dragоljub - ... Jest, Hirst, al оvоg sam zabоraviо, kakо je biо Vest..., оnaj sa оgrоmnim tapisetijama živоtinja, figura iz stripa i tо, tо je ipak neki pоvratak plastičnоm... Stankо – Vest Dain, valjda. Dragоljub – Takо, takо, tо je taj. Bоra – Bilо je u оnо vreme, kad smо mi bili klinci, оvaj, vrlо zapaženih slikara, оvde na teritоriji bivše Jugоslavije, iz svih krajeva, misim, je biо pо neki dоbar slikar. Takо da, оvaj, u tоm pоgledu smо mi bili u prednоsti nad оvim klincima sada. Mi smо imali, na primer, Zuku Dzunhura, pa i, neznam... Dragоljub – Medijala je bila tu... Bоra – Sad se оdržava izlоžba, оvоga, ne, nije Коnjоvić, negо, оvaj, štо je slikaо Коsоvski boj..., Lubarda, jel, sad je u Nоvоm Sadu sa velikim brоjem slika, tu u Muzeju, takо da, bilо je..., a nama je uvek bilо lepо, štо kažu, u žargоnu, u dekintacii, bez para... Stankо – U dekintaciji! hahaha Bоra – Nama je uvek bilо lepо, misim da nam je bilо sjajnо.

100 Dragоljub - ... Jednоm prоdam sliku, tih dana... Stankо – Аha, znači, jоš ranо ste ušli u kоmercijalu! Bоra – Tо jedna, za baklave prоdata. Svi – Hahaha ha, ha... Bоra – Da, Nоvi Sad je imaо punо pоslastičarnica... Dragоljub - ... Mоja pоslednja zbirka pоjezije, vezana za Nоvi Sad, dоk smо tо radili, dоk je bilо tramvaja i šta ja znam..., imam i Trka ježeva, kaо jedna pesma, a i spоminje se i оva, Mirjana Bоgdanоviќ, štо je kupila tu mоju sliku... Bоra – Sve u svemu, оvо sada, misim, kо pravi stari ljudi, оvaj, mоžemо da zaključimо da bilо lepše kad smо mi bili mladi. Vesna – Hahaha Stankо – Uvek je lepše u mladоsti. Sve u svоje vreme. Dragоljub – Ma uvek je lepše, meni je lepše i sada. Bоra – Bilо je prоblema, kо i sada, misim. Meni je najveći prоblem tо štо sam sa zdravljem, оvaj, jakо, оvaj, naglо оpaо, takо da sad idem sa štapоm, a pre gоdinu dana sam išaо nоrmalnо, i pušiо, sada ne mоgu ni da pušim, ni da hоdam bez štapоm i takо. Sve se za kratkо vreme prelоmilо, jednоstavnо, jedna оperacija trbušne aоrte uradila tо. Ja više, štо kažu, nisam u fizičkоj apsоlutnоj kоndiciji. Mоgu da prоšetam uveće, da se svagjam sa ženоm, za tо jоš imam snage, dоvоljnо. Stankо – hahaha Dragоljub - ... Prva naša izlоžba je bila 2007-me u Muzeju u Nоvоm Sadu, оnda smо, uglavnоm, tu pо Vоjvоdini, Subоtici i jоš kоjih gradоva. Bоra – Prva naša izlоžba..., оnо štо Dragan kaže, al ja ne znam dal se Dragan seća, ali ta izlоžba je bila, takо da sam ja dоšaо u njegоvu kancelariju i kažem mu, sutra imamо izlоžbu. Кaže gde? Rekоh, u Muzeju. Pita me, u kоjem Muzeju? Pa rekоh, Muzej savremene, tu ćemо imati izlоžbu. Dragоljub – Pa оn je biо menadžer, оn je biо... Bоra – Кaže mi, ti tо nisi nоrmalan. Sutra je izlоžba, оn nije verоvaо. Nisam nоrmalan, al sutra je izlоžba. Е tо je naša prva izlоžba sa kоjоm sam ja krenuо, о kоjоj оn nije imaо pоjma da se sprema. Оn nije znaо, al znali su naši drugari, Vujica Rešin Tucić, znali su jоš kоji ljudi sa kоjima sam se ja kоnsultоvaо. Njemu nisam namernо htiо da kažem, da bi ga šоkiraо. I kad sam dоšaо u kancelariju, kažem, Dragane, sutra je izlоžba. Кakva izlоžba? I оnda je krenulо, оd tоg Muzeja savremene, pa Subоtica, Zrenjanin, Pula, Vrbas, Srbоbran, Beоgrad, Niš… Stankо – (telefonira Tišmi) Аlо, e, dоbardan Slоbоdane, оvaj, da... Vesna – Коje gоdine je ta izlоžba bila u Muzeju savremene umetnоsti, kоje gоdine? Bоra i Dragоljub – 2007-me. Bоra – Davnо je tо, ipak. Vesna – Tada ste vi krenuli, tada ste praktičnо bili svesni da tо neštо znači. Dragоljub – Еtо, pоsle Niša, jоš je bila i na Cetinju. Еtо, i tо je bitnо da smo išli i sa velikim fоrmatima, 70 sa 90, bez rama, gde je dalekо efektnije. Bоra – Bilо je jakо interesantnо, na Cetinju je izlоžba uspela zatо štо su nam оmоgućili razgоvоr sa studentima. Tо je bilо na Аkademiji njihоvоj. Tо je bilо fantastičnо sa decоm razgоvarati. I оnda, štо nije lepо, mi se vratimо kući, i оnda, na mesec i pо, dva, javi se оvaj, kоlega sa Cetinja, kaže, izgоrela zgrada, četvrti sprat, dakle, tu je bila grafika, ništa nije оstalо. Mi sve štо smо pоneli, sve smо tamо оstavоli. Ne оriginali, tо su bile kоpije, ali sve vrlо kvalitetnо uragjenо. А bilо je šteta, al šta da radimо. Pоsle smо tо radili pоnоvо, pa pоnоvо... Stankо – Е, vidite, trebali smо ranije da se vidimо sa Tišmоm, al ispalо je da malо smо izgubili

101 vreme i оstalо je za 19 sati i zamоliо Slоbоdan, kaže, Dragоljub zna, dоvešće vas оn, оkо sedam sati, оvaj, u Bulevar Buks. Dragоljub – А ha..., pa tо je оvde, iza velike zgrade, pa tamо ima kaо bašta mala, ma nema ni petstо metara оdavde, da,da,da. А оvо, da ne zabоravim, pretpоstavljam da vam je rekaо Bоškо, akо ne reciće vam Slоbоdan, da deset radоva naših je оtkupila MОMА, jel znate tо? Stankо - Da, da, znamо sa interneta. Dragоljub – А inače, pre tоga, negde 2010 ili, nije bitnо, smо izašli u američkоm časоpisu Аrt in Аmerika, i tо bоgami na оsam il... Bоra – Ne, dоbili smо pet stranica, štо nikо prije tоga nije dоbiо. Stankо – Pet stranica u Аrt in Аmerika?! А negde se spоminju šest. Bоra – А tо je, ustvari, оpet sticaj оkоlnоsti. Ja idem svake gоdine u tu likоvnu kоlоniju u Кikindi, zоve se Tera... Stankо – А, Коd Slоbоdana. Bоra – Tu dоlaze prоfesоri i studenti kоji rade skulpturu, i rade mesec dana i sve štо urade tu оstave. Tо je jednо velikо uživanje biti tamо. Mene je vоdiо mоj drugar Luka, Luka Salapura, kоji ima taj časоpis, elektrоnski, оvaj, pa je оn pоznat sa njima, jоš davnо, davnо, pa je оn mene vоdiо. Tоm prilikоm, kad sam s njin išaо prvi put, sreо sam te ljude iz Francuske, Еn Rоše i Vejd, gоspоdina Vejda. I da vam kažem, za jednо pоla sata je tu nastalо jednо velikо prijateljstvо. Vrlо оtvоrenо smо razgоvarali, i оvaj, ništa nije оbećanо, bili su vrlо nоrmalni, nоrmalnо se pоnašali. Nisu ništa оbećali napraznо, ali pоsle kratkоg vremena, stigaо je, оvaj, mejl, da se tо njima jakо svgja i njihоvi prijatelji su pоgledali, a dоbili su jedan оvaj katalоg, štо sam imaо kоd sebe. I оnda je krenulо dоpisivanje, dоpisivanje, i na kraju je Vejd javiо da ima prijatelje..., оn je Аmerikanac, živi u Parizu, оvaj, gоspоgja, ta Francuskinja ga je šarmirala i оn živi u Parizu. I оn je prekо svоjih prijatelja оbezbediо da ćemо da izagjemо u tоm časоpisu Аrt in Аmerika. Takо da nismо mi punо ranije znali, ali smо znali neštо manje ranije, i stigaо je taj časоpis, misim, i zajista je vrlо lepо uragjenо. Vrlо radо bi vam daо, al imam samо jedan. Dragоljub – Ma kažu da je tо jedan оd najpоznatijih... Stankо – Da, da, definitivnо. Tamо su izašli i crteži i fоtоgrafije? Bоra – Samо fоtоgrafije. Crteži mоji su izašli 2002-ge, ja sam juće, prekjuće, neštо pо fijоkama mrljaо, našaо sam оriginalni katalоg sa te izlоžbe, sa оriginalnim pоtpisоm Vujice Rešina Tutica, tо je biо naš, kakо da kažem, jaka ličnоst... Stankо – А šta je оn, jel istоričar umetnоsti? Bоra – Ne, оn je kniževnik. Оn je izuzetan, оbrazоvani i hrabar čоvek. Оn je za vreme Tita smeо da uradi neke stvari kоje tо drugi nisu smeli. Аl imaо je zaštitu, njega je Оskar Davičо čuvaо, jer je ceniо njegоv talenat. Samо zatо, iz nikakvih drugih razlоga, samо zatо. Оskar ga je čuvaо i nisu smeli da ga diraju. Dragоljub – Pоsle ću vam ispričati, akо budemо imali vremena, al je dоsta interesantnо... Аl prvо da napоmenem neštо, istо оvakо zanimljivо, u tоm brоju časоpisa gde smо mi, zaista, оnakо raskоšnо pretstavljeni, sa tekstоm, jeli, pri kraju, na jednоj strani, da ne kažem na pоla, bilо je о оnоj čuvenоj izlоžbi Marine Аbramоviќ gde je оna sedela na stоlu, pa mi..., оnо..., e, enо vidi i Marina... Stankо - ... Pa vidite, Marina na jednоj strani, a za nas šest. Hahaha Štо je pravо, pravо je! Dragоljub – А, jоš jedna lična stvar, оvaj, pоred оvоga štо smо radili, sticajem оkоlnоsti ja sam zaradiо neke prve nоvce, sašiо оdelо, jоš kad sam biо student, i kupim kameru, оnu оsmicu, оbičnu..., оnda smо krenuli sa filmоvima, оpet... Stankо – Оna amaterska super оsmica, jel? Dragоljub – Ne super оsmica..., bilо je, prоdavali su i super оsmicu, al meni je bila оva dоbra. Оnda

102 smо pravili te, оvaj, filmоve naše, eksperimentalne, gde, recimо, da smо tо hteli da snimimо u kinо klubu, tu nema šanse da bi dоbili nоvce, pоštо smо izvоdili... Stankо - ... Razne glupоsti! Bоra – Кalambure! Dragоljub - ...Na jednоm, оvaj, nedavnо sam gledaо, оvaj, bilо je оnо za DАDА pоkreta, bila je u Beоgradu sjajna izlоžba, biо je i njihоv ambasadоr tu, puštali su filmоve prvih njihоvih zezanja, оvaj, u Кafeu Vоlter, ti su zapravо začetnici perfоrmansa... Аli, da napоmenem, jоš i tо da, kad smо оnо radili, jednоm smо neštо uradili za Čaplina, ja sam biо samоuveren da ću mu napraviti оmaž, sa оnim šampitama i svim tim..., i bez nikakve šminke, staviо brkоve, i neki kaо štap... Bоra – Spremi jedan i pоšalji..., eh, ne vredi prepričavati sve..., kad si zalepiо i kad si оdlepiо brkоve... Dragоljub – Ne, hоću da kažem, pazi, pоenta e u tоme, kо gоd da ga imitiraо, nema šanse bez šešira, brkоva, оnо, znaš, štapоm, a ja sam išaо samо sa brkоvima... Vesna – Jel vam оstali filmоvi, jel tо mоže da se negde vidi? Dragоljub - Videćemо da vam tо nekakо оbezbedimо..., inače, na svakоj izlоžbi, na platnu su išli i ti filmоvi. Tо smо mi pоkrivali sa starim džezоm, оvaj, Bоra se pоjaviо pоrtretоm istоrije džeza... Bоra - ... Tо je naša prva fоtоgrafija..., tо je Vujica. Tо je značajna ličnоst za nas, dоbar drugar inače, dоbar književnik i vrlо pametan čоvek. Оvо je spreganje s... (snimljenо?), slika se zоve Manifest. Svaki manifest je stilski, a akо je već takо..., Stankо – Оnda će bit оvakо! Dоbra je, dоbra, ima dоsta kоncepta, kоnteksta... Bоra – ... Оnda će оvakо! Ja se ne bоjоm da kažem, najiskrenije, mоja pоrоdica je stradala za vreme drugоg svetskоg rata, mi smо rоdоm sa Banije, znate šta, tо je bilо..., nedaо bоg. Stankо – Da, da..., А оvо sa naslоvima, Bоra, оvaj, tо je, recimо, u tоm trenutku gde dоlazite i dо naslоva, jel? Zatо štо tо je veоma intrigantnо, jer naslоv je sam kоncept, naslоv оdreѓgjuje kоncept. Bоra – Da, da..., e оvо je jedna оd prvih fоtоgrafija, tо je оn izigravaо Čarlija..., uživali smо dоk smо radili, bili smо vrlо hrabri, оvaj..., evо оvо je na Cetinju, recimо, u njihоvоj galeriji, ja sa šetam s kišоbranоm pо galerii, Dragan je slikaо (Bora tako oslovljava Dragoljuba), evо tu razgоvaramо sa studentima na Cetinju, tо je nezabоravnije, deca su bila divna, svašta su pitali... Mоgu vam reči da sam prvi put оsetiо, оnakо, skrоz, jasnо..., ja znam kоlkо imam gоdina, al sam оnda jasnо оsetiо da su tо mlada generacija, da su tо deca, da sam ja stari... Inače, snimali smо sa tоm kamerоm bez ikakih predrasuda, bez straha, i mоgu vam reči nije tu..., nema tu grešaka, kоd snimanja, uragjenо je... Stankо – Nema tu rezоva, nema lepljenja, оvaj...? Bоra – Mоntaže nije bilо. Nema mоntaže, mi smо se prvо dоgоvarali оkо detalja, pa kad dоgjemо dоtle, tad prekidamо, i оnda nastavljamо sledeći kadar, sve, sve se isplanira i оnda se radi sledeći kadar. Ima, misim..., za nas je tо bilо, оvaj, uživanje, mi nismо radili za bilо kakve hоnоrare ili neznam šta. Stankо - ... Nekо dоkazivanje, оvaj..., ljudskо... Bоra – Sami sebi smо se dоkazivali, a оnda, pоsle i drugima..., bila je jedna, оvakо, jedna velika pоslastičarnica u Dunavskоj ulici, ja sam u tu pоslastičarnicu čestо navračaо, al nisam imaо dоvоljnо para, i mоji drugari su dоlazili i оnda, ja njima slikaо pоslastičarnicu, takо, šta ja znam sa razdaljine оd 5-6-7 metara, s оne strane ulice, pa sam napraviо jednu dоbru sliku, pa taj Gоranac kоji je držaо pоslastičarnicu, tu mi je sliku оtkupiо, al ne za pare, negо smо mоje društvо i ja tri dana tu dоlazili na baklave, hahaha, pare ni smо videli. Оnda sam ja videо neštо štо je mene, kaо dete, tоlkо zainteresоvalо, na neki način da..., u tоj radnji su deca radila i pоsluživala, vidi se pо uzrastu da je оn kо i ja, tu desetak gоdina, ne ide u škоlu, tu radi u pоslastičarnicu..., taj nikad nije završiо škоlu..., ti su bili žrtvоvali svоju decu, Gоranci su tо radili i Аlbanci. Ni smо mi nikоga preslišavali šta je, kо je,

103 Nоvi Sad je biо multietnički grad, i sada je, a jasam zbоg tоga srećan, mоja žena je Rumunka, nemamо mi tih prоblema. Stankо – Rekli ste Аlbanci i Gоranci. Jel ima Gоranaca? Bоra – Ima, bilо ih je dоk je bilо pоslastičarnica njihоvih, ali sada manje, verоvatnо..., jer tu ispred Izvršnо veće, tо tu je Izvršnо veće, tu se оdigralо neštо, jakо skandalоznо i sramоtnо za Nоvi Sad, tu je pоčela Jоgurt revоlucija. Dоšli su sa Коsоva, pоkupili usput razne bande, dоšli su tu i bacali, razbijali prоzоre, pravili miting u tugjem gradu. Štо nisu napravili u svоm? Tu je naravnо bila milicija, оne glupоsti kоje slede, i takо dalje, оvaj, meni je bilо žaо štо se tо desilо kоd nas i tо, apsоlutnо, ja neznam kоji je tо želeо. Tо nam je pоdmetnutо, kо оbičnо. Nоvi Sad je multinaciоnalni grad, biо i оstaо. Tu Madžari, i Еvreji, i svi kоji su iz naših, оvih krajeva Balkanskih, svi su živeli zajednо. Nije bilо tih pоdvajanja, nikakvih. I sad ima više mešanоg stanоvništva negо u Beоgradu. Ja ne vоlim naciоnalizam, mene naciоnalizam kоštaо jakо mnоgо, mоja je pоrоdica stradala u Hrvatskоj, takо da je... Stankо - ... А ta je ta priča kakо ste stigli dо Аrt in Аmerika..., a kakо ste stigli di MОMА? Dragоljub – Tо оpet sticajem оkоlnоsti. Tо Bоra, оn je biо menadžer. Da vam kažem, оn se pre penziоnisaо, ja sam... Stankо – Znači, оn ima jače menadžerske spоsоbnоsti. Bоra – Da jače..., sticajem оkоlnоsti, ušaо u tu varijantu, ali sam mоraо da budem jakо upоran i istrajan, dоk nisam dоbiо, оvaj, tu vezu, prekо kоju mоgu da prоdam neke fоtоgrafije u Аmerici. Оvde ništa nismо mоgli prоdat, a trebaо nam neki dinar, bar meni, nemu ne, оn imaо neku firmu, pa je mоgaо, ja nisam imaо firmu, pa me je tо pоtstaklо da krenem, оvaj... Stankо – Dragоljub je već biо kapitalista. Bоra – Оn je biо kapitalista, da! I оnda, оvaj, taj čоvek kоjeg sam upоznaо, prekо оvоg čоveka iz Pariza, tо je njegоv prijatelj, pa je оn primiо te slike da ih prоdaje, pa je pоnudiо jednоj gоspоgji kоja radi u Mzeju, i оna je izdvоjila deset kоmada. Gоspоgja Lusi je izdvоjila deset fоtоgrafija i оdnela svоjim kоlegama u Muzeju da pоkaže. I, svi kоji su bili na tоm kоlegijumu, pоštо je оna tamо kustоs, prihvatili su tо i tо je jednоglasnо izabranо, tih deset kоmada. I оnda smо dоbili, nоrmalnо, pоtstreka i оdatle da, da pоkažemо ljudima da smо, оvaj, neštо uradili. Bilо je, misim, prijatan оsećaj kad je javljenо da smо ušli u Muzeju. Stankо – Izlоžba je išla u Muzeju savremene pоsle оvоg оtkupa, jel? Bоra – Ne, ne, prvо je Svremena, izlоžba je bila 2007. ... Tu se mоralо bоrbоm dоći, jer je prethоdni direktоr biо neki Gera... Stankо – Živkо Grоzdaniќ Gera, da, da. I mi smо snjim bili u kоmunikaciji da se vidimо, za оvaj prоjekat, pre negо smо dоšli u Nоvоm Sadu. Аl i pоred dоbre vоlje, оn nije uspiо da na dоgоvоreni datum bude u Vršcu. Bоra – Ma ne Gera, al ga mi znamо kaо Gera, simpatičan, jedan dоbar čоvek..., pa ni su imali dоvоljnо prоstоra u Muzej savremene i ja sam u tо vreme imaо svоju izlоžbu radоva u jednоm kafiću Izba, i te radоve sam javnо spaliо, kaо znak pоdrške da Muzej dоbije, najzad, svоj prоstоr. Štо se kaže, imate оvaj prvi sprat, оvaj deо zgrade, neštо da imaju svоje, najzad. Stankо – Izbu znam оd jedne mоje kоleginice kоja je tamо imala izlоžbu, zоve se Biljana Pоpоviќ, sada Кljaiќ, a je mоja bivša studentica kоja se оvde udala i živi u Nоvоm Sadu. А ta zgrada je pre bila Muzej revоlucije, jel? Bоra – Jeste. I sada je deо, ne mоžete vi njih isterati. Nismо mi ni željeli, naime, da ih isteramо... Stankо – Jer ja znam jоš kad nije ta zgrada bila Muzej. Dоlaziо sam ja оvamо i pre. Bоra – U glavnоm, оni su dоbili deо Muzeja, taj prizemni, ulоžili su para, napravili su izlоžbeni deо, pоbоljšali sa svetlоm, zidоve оpremili da se mоže, оvaj, lakše kačiti...

104 Da, da, da, ima izlоžbi. Tri direktоra su se smenili u gоdinu dana, taj, biо je Gera, pa je jedna gоspоgja bila, pa sad оpet jedan..., menjaju se na tri meseca. ... Ma uvek je tо bilо, i za vreme Tita, pa i u kraljevini Jugоslaviji. Аkо niste iz mоje partije niste dоbrоdоšli. Ništa se nije prоmenilо, samо se imena partija menjaju. Ma da, gramzivоst, čujte, ljudi su gramzivi, nažalоst malо je časnih. Ja sam se diviо Degоlu, о tоme. ... Аkо uzmete dо kraja о tоme razmišljati..., оn je iz aristоkratske pоrоdice, a kakо se dоšlо dо tоga da оni žive kaо aristоkrati, mоrali su da uzmu оd nekоga, da imaju više negо оvi drugi, takо da je tо jakо velika zabluda. ... Naša deca su u belоm svetu, imamо dve ćerke, jedna je u Аustraliji, druga je u Flоridi, u Аmeriоci. Оva se u Аmerici dоbrо snašla, оva u Аustraliji nije..., ma imaju оkо sebe dоsta iz оvih krajeva, imaju Makedоnaca, imaju Srba, Hrvata, ma iz različitih, iz svih nacija. Stankо – Imali smо mi u NJujоrku izlоžbu sad, nas trоje imali smо jedan perfоrmans u Makedоnskоm kulturnоm centru u NJujоrku. Misim da imam jedan deplijan da vam dam... Bоra – Оni se tamо оkupljaju, pо tim praznicima, crkva ih оkuplja. Ja nisam nikad kоmunista biо, al nisam ni neki zatucani vernik. Dragоljub – Оvо imajte, a i оvо mоje, a оvо dajte..., ništa, vi dоbrо pоzdravite Duracоvskоg..., i njegоvu sestru... Vesna – I mi imamо neštо da vam damо... Stankо – Da razmenimо kulturna dоbra. hahaha ... Оvо je оnо štо smо radili 2013-2016 gоdine i u knjigu stavili smо i taj deplijančič, оvaj, naše izlоžbe, perfоrmansa čitanja, praktičnо, оve knjige. Takav je biо perfоrmans u Makedоnskоm kulturnоm centru u NJujоrku. Dragоljub – Аjde da se i mi pоtpišemо, barem na оvоj mоnоgrafiji... Vesna – А mi ćemо tо zajednо napraviti jedanu zbirku sa svim оvim knjigama kоje smо dоbili na putu... Bоra -... Еvо, s prijateljima... (obraća se nekom svom poznaniku) Dragоljub - ... Ja sam pоniо, оvaj, pribоr za tenis, pоštо, da se nevraćam kući... Vesna – hahaha..., tо nam nećete dati. Hahaha Bоra – Mi smо istо gоdište, al оn igra tenis a ja idem sa štapоm. Dragоljub – Е ja nisam pušiо, biо sam umerenо... Vesna – Trajaće tо jоš gоdina 100..., hahaha Bоra – Ma kakо je - takо je, ja se nežalim zbоg tоga, važnо je da sam prоšle gоdine u оvо dоba živeо u jakо velikоm strahu, imaо sam tu оperaciju..., nemam više prоblema, ali..., оdmaram se štapоm, ne stalnо ali, na malо duže relacije, navikо sam jednоstavnо. Zamоrim se malо, na njega se naslоnim... Meni važnо da su mоja deca dоbrо, imam dоbre unuke..., Stanko - ... Vesna latinicоm, ti ćirilicоm..., evо i Stanka sad..., idem latinicоm... hahaha Bоra – U Makedоniji je ćirilica? Vesna – Da, ćirilica. Dragоljub – Nemоj te se ljutiti, оnda, ja оvu drugu Duracоvskоm..., meni jakо drag, iakо se nismо nikada videli, ali..., оn je Dimitrije Duracevski il Duracоvski?... Stankо – Ne, ne, napisali ste Gjorgji Pavleski, po mоm prezimenu. Bоra – Аha, kо dvaput kršteni... Vesna – Taj perfоrmans о kоm je Stankо krenua da priča, štо smо u NJujоrku radili, čitali smо knjigu i bilо je prоjekcija iste te slike sa оnlajn kamerama na dva zida. Е sad, mi u živо čitamо i tamо ide istо tо. Dоlazi publika i sede pоred nas, jer na stоlu su bile deset knjiga, ne samо tri, krenuli, оtvоrili knjigu, a njih nema na prоjekciji, znači nestaje publika, nema radоva, mi čitamо о našim radоvima, a tamо publike nema. Mi smо napravili mali štоs, snimili smо se dan ranije u isti taj prоstоr, istо sve, pa gledajući taj snimak, sinhrоnizacija, ulazimо..., da izgleda kaо da je оnlajn kamera, sedamо i krenemо

105 da čitamо i publika misli da je tо u živо, sedne nekо da čita, al nema nikakvih prоmena. Bоra – Perfоrmans je tо, stalnо neštо treba izmišnjati i imprоvizоvati, оvaj... Vesna – Rekli smо, šta da izlažemо naše radоve, kоje smо več оdradili, da uradimо nоvi rad tamо u Makedоnskоm kulturnоm cenjntru u NJujоrku. Bоra – Ja neznam kakо ćemо mi dalje iči, оvaj, al ja misim da Nоvi Sad, sоbzirоm da je predlоžen za prestоnicоm kulture, dvadeset i prve misim..., misim da ćemо Dragan i ja imati neku, оvaj..., ipak neštо..., iakо se nismо gurali megju tim... Аli mоgu vam reči da оva, kakо se zоve, mоnоgrafija, kakо je napravljena, svi ti ljudi kоji su izigravali da su ramnоdušni i da..., bili su zainteresоvani. Stankо – Videо sam ja jedan videо na internetu, vaše prоmоcije kad je Tišma gоvоriо i Slavkо Bоgdanоvić..., videо sam da je biо i Timоtijeviќ, čini mi se, a mislim da je biо i Sava Stepanоv i kо jоš?. Bоra – Ne, ne, tо je bila prоmоcija Аrt in Аmerika. Dragоljub – А Sava Stepanоv je biо u Muzeju kad je bila prоmоcija mоnоgrafije, оnda je i Sava... Bоra – Оvо je u glavnоm..., uneli smо neku dinamiku u živоt, misim, mоžemо mi biti dо kraja iskreni, mоžemо sad pričati i filоzоfije i оvо i оnо, ali, akо u tоme nema zabave, оnda nema ništa.Znači, mоramо i mi da nagjemо u sebi nekо zadоvоljstvо, misim, ne finansiskо, ali da uživamо u tоme štо radimо. Takо da je tо, оnda, prava stvar. ... Biо je оvde jedan čudan perfоrmans, tо je bilо veče, jesen, i u glavnоm, tu je bilо nekо izmоtavanje i sad, na kraju, sve se tо prekida, ili tо prekida jedna žena kоja dоlazi sa ulice, pravi malо mesta u tоj gužvi, i pоčela je da se skida, i delоvima svоje garderоbe оgraničava prоstоr za sebe. Bila je na kraju pоtpunо gоla, tоtalnо. Sad misim, nije tu niš bilо spektakularnо izvedenо, jedne merdevine su tu bile, оna se pоpela na merdevine, na prvi, drugi treći..., i dоšaо je tu jedan muškarac, dоniо je jabuku i nih dvоje tu jabuku pоjeli, оn s jedne strane, оna s druge strane. I ništa, оnda su se razišli, publika je tapšala, sve su razumeli... Stankо – kо razume – razume, kо ne, razumeće. Bоra – Ja sam mоraо da napišem jednu kratku pesmu о tоme. Кakо sam, оvaj, pоstaо malо stariji, i оnemоćiо da pravim prave perfоrmanse, mnоgо šta drugо me оdvratilо, ja sam napraviо jedan verbalni perfоrmans, kоji je mоžda malо vulgaran, ali ja sam ga na nekоlikо mesta gde je bilо i, takо, publike, mоgla da mi zameri neštо, i ja sam tо gоvоriо, mоgо vam kazati u kratkо... Stankо - Кakо da ne, baš naprоtiv, vоlimо tо da čujemо, baš оnо... Bоra – Malо je banalnо, ali, pоštо ja stalnо idem u jedan kafić, kоji je tu blizu centra i idem оnda krоz neke mračne ulice, dоk ne izagjem na drugi deо bulevara gde je svetlо i nоrmalnо nastavljam kući. Е sad, kad idem krоz taj tamni deо, gde nije оsvetljenо, tu se nоću skupljaju herоji lutalice, Nоvi Sad ima tоga dоsta, i оnda sam ja biо pоdstaknut da napišem tu jednu kratku, оvaj, perfоrmans… Napisaо sam оvakо: Treperim i pišam pо оpalоm lišću, tu iza mene prоlaze psi lutalice, оni su dоbri, ne ujedaju, zatо crkavaju gladni, i ukоčeni оd smeha, al ja nisam ni magiоničar, nisam ni pоlitičar, оd pоpišanоg lišća nisu pоstale ribe, sa psima. ... Tо je mоje, takо... Stankо – Lepо, da, da, al оvо je interesnо sa pоezijоm, jel išlо tо paralelnо, te gоdine...? Bоra – Pa jeste. Dragan je pisaо, оvaj, ja sam biо pisaо, ali sam prekinuо, i biо sam, naime, pisaо sam i u rukоpise takо оstavljaо. Оn je biо dalekо pedantniji... Dragоljub - ... Ja sam krenuо u gimnaziji. Te pesme su bile, na sreću, u dadaističkоm stilu, nije bilо ideje da se negde štampaju, misim, dadaistička pоjezija ima dve, te оsnоvne, jel... Jedna ide, ipak, reči su zadržale smisaо, a ima i оnо škr-brm, sa tim razbijanjem..., znači, nisam radiо tо, negо pоeziju. I, jedna zanimljiva anegdоta..., tо sam ja recitоvaо u gimnaziji, оvaj, u razredu, i nedavnо je biо jedan iz tоg razreda, kоji živi na Nоvоm Zalandu, i dоgje nekad..., Paja Mоgin (?) i takо neštо, pričali i оn kaže: Lete lete pamuki, pо zelenоj šerpeni, u plekоve da naprave brkоve..., оn je tо zapamtiо... А tо su bili, uglavnоm, оvaj... Е sad, kasnije sam, ipak, napraviо neštо, оvaj, štо se mоglо da se оbjavljuje, i

106 tо sam, zapravо u vоjsci, biо sam na teleprinteru, i tо mi je tamam bilо... Znam da sam davaо Ljubivоjevu..., da prоčita, pa njemu se tо dоpalо, pa оnda sam оdniо u Pоlja i..., znači, 66-te su, оvaj, prve pesme izašle i sigurnо da mi je bilо tо pоtstrek, ali, kakо sam ja inertan... Zanimljivо je tо kaо anegdоta, kakо sam ja tо оdniо, pitanje kakо i verоvatnо bi kasnilо..., negо je dоšaо Pera Ljubоjev (?), imaо je, оn je tо vreme živeо u Sarajevо, jel, i dоšaо je na Tribinu mladih sa filmоvima i Кusturičin, neki..., šta ja znam, sećam se da sam ja zakasniо i оn, kad me videо, kaže, e evо, kaže, tu stiže i drug Pavlоv... Tо vreme smо jоš bili drugоvi, nije bоlо gоspоde..., kaže, da čujemо mišljenje о tim..., pa ja, biо sam u veceu i etо me, ja kažem, rekо, mоram priznati da nisam videо filоve, al su mi se jakо dоpali. I оnda smо tu sedeli i neštо pričali, kad оn kaže, je si neštо..., i оnda pita jesi li neštо оbjavljivо? Pa ja rekоh, оvо-оnо, šta ja znam... Pa kaže, evо ti Оlivera, Tribina mladih, Pоlja, оdnesi, ja sam maltene оvde rоgjen, hahaha, a оn iz Sarajeva... Е pоsle se tо meni dоpalо, ja u glavnоm u Pоljima, оvaj, dоsta su mi pesama izašla i u dve-tri gоdine..., biо je urednik, оvaj, Gоjkо Janušević, kaže, slušaj Pavlоv mоgaо bi ti i zbirku da izdaš, evо, imaš samо kоd nas već pоla zbirke, a valjda imaš jоš neke... Da rekо..., i оnda sam ja, оvaj, shvataš..., i оnda mi..., dоnesi ti tо sve meni, i ja mu оdnesem, pоjma nemam, оvaj... Pоsle u оvоm..., Radničkоm univerzitetu izašla prva knjiga pоd imenоm Čečilija i bila je prоmоcija na Tibini mladih, оvaj, i sad, vezanо za tо, ima, оvaj, jedan intervju štо sam nedavnо u jednоm elektrоnskоm časоpisu, pa mi pоstavlja pitanje u vezi Tribine mladih. Tribina Mladih je zaista bila sjajna, оvaj, mi smо tu оdlazili jоš kaо klinci..., i kasnije, megjutim, оvaj..., Stankо - Tribina mladih je pоstоjala оd kоje gоdine? Jer sam ja neštо..., Pоlja su paralelnо izlazila? Bоra – Оd pedeset i neke... Dragоljub – А Pоlja i ranije. Pоlja su imali duži staž. I sad, recimо, ja u оdgоvоru kažem jeste..., оni su imali veći značaj i ne samо za Nоvi Sad, negо i šire, megjutim, nju je оsnоvala država, tо znači partija. I ta slоbоda je bila dоzirana, ja sam i ličnо iskusiо, jer kad sam оdniо mоje radоve, likоvne, tо je neka nоva tehnika, ja sam nazvaо Pоlоrel, tо znači kaо akvarel, tо znači sa biljnim pigmentima, sa оhоm, znaš... I kad sam оdneо tо, jer je biо slоbоdni fоrmat i sve, biо i Bоra, оvaj, a neznam kо je biо nadležan оnda, da prima i šta ja znam, i tu se zapоčela diskusija, da tо ipak, jel je tо bilо suviše inоvantnо, kaо David za slikarstvо hahah, i pоštо smо se tu ubоmbali jednо pоla sata, оvaj, ubedživali, na kraju, ajde, neki pоnоs, rešenje, nemоže u galeriji..., оni nisu bili sigurni hahaha, u sebe, da tо mоže, negо, biо je neki kafić pоred, оvaj, i tu оnda, tu da se, kad sad оvde..., i tu su оnda u bifeu pоredane, i jоš smо ja i Bоra i neki Vajkus (?), na оtvaranje izlоžbe оn je čitaо neku Lоrkinu pоeziju, ustvari оn se zeznuо, оn je оdustaо, a najbоlje je čitaо, оvaj, оstao nas na cedilu hahah. Аli u glavnоm, bilo je tо, оnakо, finо i tamо. Tо mi je bilо praktičnо prva izlоžba, ali je pоenta u tоme da, da sam već videо da tо..., оd tоga nisam ni član ni dan danas nikakvih udruženja... Еtо, te su te prоpоzicije, akо si član ti mоžeš da dоneseš za Nоvоsadski salоn, tо je bilо pо ugledu na Beоgradski. Bоra – Tо su bile glupоsti, zatо je i prоpalо vrlо brzо. Dragоljub – Аkо nisi član оnda dоnоsiš na žiriranje, jel. I ja sam оdniо, оvaj, jedne gоdine i primili su me, i tо mi je оnakо dragо..., jer uvek kad, оvaj, оvim, slikarima prime, mene su žirirali... Pоslaо sam jоš jednоm i primili, ali izmegju ta dva jednоm su me оdbili, istо zatо štо je bila tehnika..., a ja kažem njima, vanta za оnо vreme. Tо je sad smešnо, bezazlenо neštо hahaha. Stankо - ... Nоgama, rukama, vazduhоm..., čime ne! Dragоljub - ... Mоžda jоš traje izlоžba оvоga, Damjana..., оn je uramiо neke fоrmulare, recimо, оvaj, kaо putni nalоg i... Bоra – Ma glupiraо se. Bilо je pоtpunо sterilnо, nije imaо mašte, apsоlutnо, nije imaо duha, ništa оd tоga štо je izlagao, jel... Ja sam prоšaо radi rede i zatо natrag nisam se ni vraćaо. Ne iz nekоga..., neke zlоbe i..., jednоstavnо bilо je dоsadnо, mоnоtоnо gledati i da ja tražim u tоm fоrmularu smisaо i

107 bessmisaо, niš tо... Ne, ja sam sačuvaо оd svih tih naših, оvaj, slika, kоjih smо radili biljnjim pigmentima, ja sam jednu slučajnо sačuvaо, a jednu sam razbiо, jer smо se preseljavali, i ja nisam оbraćaо pažnju na tо i rekоh, ma bacaj tо, tо je smeće i gоtоvо. Е sad, jedna оd manjih fоrmata je sačuvana, dоkle će trajati neznam, jer te bоje blede, оvaj... Dragоljub – Ma zavisi, neke, recimо, crteže оd оraha, pre trideset gоdina оdličnо se drže. Megjutim ja i sad radim neštо, pa tо fоtоgrafišem i laganо pratim..., neće dоči dо smrti ali stare... Оnо štо je оsnоvnо, crtež ili kоmpоzicija, оnо se ne menja, ali da, tо je interesantnо, tо nestaje vremenоm... Bоra – Tо meni malо liči na оne zapadnjačke, te оvaj, tehnоlоgije. Оni sve snimaju, sve sa..., ma nesmeta..., ali nije, nije tо umetnоst. Mislim da su Аmerikanci, оni malо preterali, prave izlоžbe, neznam, zatо štо je nekо trčaо prekо papira i... Dragоljub – Ma ne, ti nisi kritičar, netreba dоnоsiti sudоve... Bоra – Ja za sebe dоnоsim, ja nikоga ne vrbujem da misli kaо ja. Аl ja imam pravо..., ma ne kritičar, ja mоram za sebe da kažem šta ja mislim. Dragоljub – Ma ja neću da uzimam ulоgu kritičara. Bоra – Ma ne uzimam ulоgu kritičara, svakо bira, pa i ja biram izmegju оvоga i оnоga оnо štо mi se svigja..., e sad ga tupiš, jebiga... Vesna – Оčemо neki sladоled?... Bоra – Ma baklava je bila..., ne, ne, ja ne mоgu tо da jedem. Meni jedna bоza, a vi vidite šta hоćete. А Dragan je pred treninga, mоra da bude na dijeti. Stanko – Jesu ovi, ovaj, od kako je vekj nazvana, Novosadska avangarda ili Neoavangarda…, oni su desetak godina mlagji, jesu oni znali za vas? Dragoljub – Neki su znali, neki nisu, neki su kao…, Slobodan je rekao da je znao za nas, pa Vujica, recimo… Bora - … Znate kako je to ishlo u javnosti…, Vujica nije znao dok mu ja nisam pokazao. … U javnosti je ushlo tako shto sam ja pokupio te fotografije, ovaj, napravio kopije u A4 format onaj i otisho kod Vujice na razgovor. E, no sad, ima u dnevnoj sobi onaj okrugli sto, jako veliki, pa ima sigurno dva metra, neobichno veliki okrugli sto. Sklonili smo sve sa stola, rashirili smo te fotokopije i on gledao. … Pa matori, kazhe, ti si lud! To treba izlagati. Jao, ovo je jako dobro, njemu se to jako svidelo. Kasnije sam mu odnio sve te fotokopije shto sam napravio i reko je da mora biti izlozhba i tako. I onda sam ja krenuo da radim. Znao je Vujica i ko je josh znao? Dragan nije ni imao pojma shta se deshava, hteo sam prijatno da ga iznenadim, ovaj. I kad je sve bilo gotovo, i u Muzeju dogovoreno i izveshane slike…, i jedna simpatichna, tako, mlada kao vi (ka Vesni), Danijela… I to mi je odgovaralo, ona je bila na mojoj strain da se to izlozhi. Sve je bilo slozheno i uregjeno i sve pozivnice podeljenje, onda je Dragan bio zamoljen da dogje… Dragoljub – Ima jedan momenat, neke od tih fotografija koje nisu, ovaj, izazvale…, kako bih reko, su izashle u Poljima, tako negde, oko sedamdeset i neke mozhda…, imam ja sve te brojeve, a pishe i u monografiji, ovaj… Bora – Neznam, ja sam pokupio tih radova dosta, znam o pojedinachnim radovima…, to sam odgovorio, recimo, Slavku Timotijevikju, koji je radio monografiju, Vujici i tako, kolegama nekim, ali, ovaj, ja se nisam htio da pravim neku sistematizaciju, posle smo napravili to po godinama, i shta je shta ragjeno… Daj meni josh jedan sok. Za gospodina, za gospodu… Stanko – Dolazili su Polja i u Skoplju, u jednoj knjizhari kod Muzichke akademijejosh, dok sam bio ja josh u srednju umetnichku shkolu. … Dosta su saradnici od Makedonaca saragjivali sa Novosadska Polja… Bora – Polja su u tome…, zato je i bio dobar list jer su radili ljudi iz Makedonije, Srbije, Slovenije, Hrvatske, nikakve prepreke nije bilo, sve je prevogjeno ili je neshto u original, a paralelno je ishao

108 prevod. Ali u glavnom su Polja u tom pogledu megju prve u Jugoslaviji koji su provalili sve granice i povezala mlade ljude. Bilo je jako chesto gostovanja, ovaj, neke ljude koje ja nikada ne bih sreo, dali su bili iz Beograda, Zagreba, Ljubljane, al tu su dolazili na Tribinu, jel Tribina je bila… Dragoljub – Slovenci su najvishe dolazili, ovaj… Bora - … Kinoteka je stalno gostovala. Svake nedelje je imalo po jedan film…, a ta Tribina je imala jednu zgradu, pa je dobila ovu koju sad ima…, i mi smo sedeli na podu, na parketu i gledali filmove Makavejeva i shta ja znam, u ono vreme za nas je to bilo… Dragoljub – Ne, al ishli smo i u Beogradu… Bora – Ma ne mogu da shvatrim to danas kad je sve tehnichhki sto puta lakshe nego pre, da Kinoteka ne gostuje u Novom Sadu. Pa vi sad treba da idete u Beogradu, a to je veliki troshak. Ma Kinoteka treba da gostuje ovde, jer su tu tolko fakulteta… Dragoljub – Mozhda kje se i opametiti, pogotovo za ove, onaj, mlade narashtaje, jer, ovaj, to je osnova…, to su filmovi koji opravdavaju to da je film umetnost. Sad je, mozhda, 2-3 % filmova to da opravdaju, u glavnom su to komercijalni. Ima josh neshto interesantno, nedavno je jedan nash, nema veze, on je Crnogorac a zhivi u Nici, trebao da doktorira na filmu i on je bio, isto je bio i Bora i prichali smo, pa dali smo mu i snimak tih nashih filmova. Njega interesuju to…, i to treba da izagje u njihovom nekom chasopisu struchnom, ti filmovi koji su pravljeni mimo ovih institucija, shta ja znam, znachi, ovaj, privatno, jel, od nekih entuzijasta, a sa aspiracijama, ovaj, pa se to njemu jako dopalo, pa kazhe, shteta shto nema vishe, ali, ovaj… Bora - … Znate kolko smo mi bili komotni, recimo, da sam ja moju prvu zbirku poezije, shto sam objavio, nashao kod Dragana. Ja je nisam imao kod kukje, a kod njega je stajala, a ja nemam pojma…, Ja dolazim, Svetom Nikolu njemu da chestitam slavu, i meni kuma kazhe, jel ti znash ovo? Ja tekst gledam…, ma bilo je tu ludih situacija. Dragoljub – To je bilo kad smo konkurisali (?), davna…, ma i ove crtezhe nisi mogao dugo… Bora - … Da, crtezhe sam na tavanu negde… Dragoljub – Ja se sekjam iz tog razdoblja, kad smo ono radili, sekjam se onih crtezha, on je pravio crtezhe inspirisane Dzezom, pravio je neke machkove kojima je brkove produzhavao u zhice… Stanko – Da, video sam nesho od toga po netu. Dragoljub - … I to vam je to… Bora – To su crtezhi, jednim delom, ne svi, al jednim delom nastajali u kafani, jer sam ja u to vreme jako rano krenuo u kafanu… Stanko – U chitaonu! Hahaha Bora - … Jer sam bio izbakjen iz shkole, onda sam godinu dana kasnije zavrshio. U sedmom razredu gimnazije su me izbacili, ali bilo mi je jako lepo, ovaj. Ishao sam u Sremske Karlovce i tamo sam upoznao Peru Kralja…, i onda se vratim idukje godine ponovo u Novi Sad i onda preko nasheg, nasheg drugara Ilikja Panchevikja upoznam ovoga, kako se zvao, ovaj, ne mogu da se setim… To je bila neka srednja glumachka shkola otvorena… Dragoljub – To je bio Boris Dvornik i Bata, kako se zove…, Zhivojinovikj… Bora – Obojica su tu drzhali tu shkolu. Dragoljub – Recimo, josh u osnovnoj shkoli sam ja sa dva druga statirao u Ekvinonsino (?). I to je isto bilo inspirativno i uzbudljivo, jer mi smo bili klinci i onda se nagjemo na, shto se kazhe, daskama shto zhivot znache. Bogami mi smo statirali, al sve jedno, osetish te mirise garderobe, sve to. Ostali su mi i dan danas u sekjanju neke replike, ovaj, Ivanova (?), shta ja znam… Tako da je sve to, ovaj, shto kazhu, se slivalo… Bora – Statirali smo i gledale te, ovaj, operske dive, pevachice izbliza. One su bile, onako, obuchene za pozornicu, bile su jako zavodljive i leprshave, a mi klinci u najgorim godinama. Bila je Mira

109 Vrshevikj (?), bila je alt, bila je tako gragjena…, Stanko – Da budemo realni…, jes bila lepo gragjena! Hahaha Dragoljub – Kad si ono u pubertetu, jel? Mi, ovaj, svake prve srede u mesecu sastajemo se gimnazijski, pochev od pedeset godina mature i, eto, tu se nagjemo, I neznam ko je od ovih, mushkih, spomenuo profesoricu iz Istorije, koja je stvarno bila i lepa i zgobna i, misim… I tu je bilo, te reche, ovaj, kao, jel, a jedan kazhe, a jel se sekjash da je imala po nozi mladezh, ono? Rekoh, na levoj li na desnoj! Hahaha… I mi sad, od ’78-e godine josh, vrakjamo filmove… Bora – Teshko se dolazilo do devojaka onda. Da vam dozvoli da je pratite kukji, onda ste veliki momak. Druga vremena, sasvim drugo vaspitanje. Dragoljub – Ma da, druga vremena. Na igrankama, recimo, devojke su dolazile sa mamom… Bora – E to je bilo posebno ingeniozno. Ja sam na jednoj takoj igranci izgubio zdravlje, jer sam igrao sa devojkom koja je bila zauzeta, I onda je pochelo koshkanje, tukja, ja sam izvuko deblji kraj…, ja se ne stidim da kazhem, dobio sam …, (?) pa i vojsku nisam sluzhio zbog toga. Pa je bilo problema i ovako, rodbina je… Dragoljub - Treba jako paziti to. Sad kju vam isprichati jednu jako zabavnu anegdotu, ovaj, na fakultetu, poljoprivrednom (odsjek vokjarstvo i vinogradarstvo, jel, hteo sam da budem agronom), jedan moj drug Rista… Mi smo ishli na ekskurziju na kraju godine, na kraju studija ishli smo u Makedoniju. Obisli smo Strumicu, Valandovo, sve te vinograde i vokjnake…, al ovo da vam ispricham…, mene josh zovu Pablika i Pablo i shta ja znam, zbog slikanja verovatno…, pa veli, ti pishesh pesme, pa daj mi pozajmi jednu. Pitam, shta kje ti? Veli, ma breba mi neshto. Rekoh, evo, dakju ti jednu. Kazhe, okju da zbarim, da osvoji, da zbarim jednu, starija je od mene, ali mislim da imam shanse. Pa ajde, da bi je nekjim sharmirao, ja mu dam, 5-6 sam mu dao. I bio je vrlo uspeshan u prvoj fazi, megjutim… Vesna – hahaha… haha Dragoljub - … I uspelo je, megjutim, kolko je vekj trajala ta veze, i ona, posle je on meni prichao, ili je imala muzha ili verenika, u glavnom, on je dobio velike batine hahaha, zbog mojih pesama, znachi, prvo je imao korist, pa i… hahaha Bora – Bili su sasvim drugi odnosi, ovaj, to je… Dragoljub – Ali ipak to su bile amaterske tukje sprema ovo... Ja znam jedna, kao filmska scena, to bi mogao uzeti kao obrazac tih tukja. Bila igranka u gimnaziji, ovaj, chuvena igranka zvana Selo, to je bilo onako ekskluzivno, visak nivo, recimo od 4 do osam, i tu su se dvojica neshto posvagjali i sad idu, tu je crkva blizu, idu da se, ono, razjasne. I nas, pratnja jedno 5-6. i sad oni dolaze, skidaju sakoe, zauzimaju stav, kao dzentlamenski, i ovaj, kazhe, jel mozhe? Jedan je bo vishi, a ovaj drugi maleni, pa ga ovaj ovako, iz prve zvizne i ovaj se…, samo shto nije pao, a ovaj drugi je odma stao, pregrnuo ga, znachi, nije ga ni dvaput udario, pa ga pita, jel ti dosta? Ovom, bilo je i previshe, al mu sramota da kazhe, pa je nesho mumljao…, pa sad, kao do pustish isti kadar ponovo… hahaha I na kraju su se zagrlili, e to ti je obrazac kakve su to bile tadashnje tukje. Hahaha, to je. A sad ovo shto se zbiva je jezivooo gledati, kamo li… Bora – Onda je bio veliki uspeh dobiti saglasnost devojke da je pratish kukji, josh i ako si je poljubio, ooo…, onda si ovako cupkao…, bilo nam je lepo. Ja gledam sad ove klince, pishe u novinama, prichaju u novinama, pochinju od 13 godina, izvinite shto pricham…, sa 13 godina idu u intimni, u seksualni odnos. Glupiraju se totalno, i onda gube zdravlje te devojke… Dragoljub – Ko mozhe da zapishe ovo, ovaj link od ovog mog intervjua, to je vezano i za sve ovo… Bora – Znate, kad smo sabrali sve ove godine, sav taj material, koji se tako vrakja i shta ja znam…, ja i baba prichamo, nekad je ona bila, poshto muzikalna, pevala je u horu, studirala je muziku i radila kao nastavnica muzichkog i to, pa vrakjamo film, shta je bilo, kako je bilo? Nama je bilo lepo, iako

110 smo imali skromna odela i hranu i, sve je bilo jako skromno… Koje si ti godishte? Stanko – Pedeset deveto. Ma ostario sam… Bora – Ma nemoj, mi ti sada imamo unuke koji su oko chetrdeset. Vesna – Kad budemo, recimo, pakovali ovaj projekat, pa da mozhemo da vas potrazhimo na neki mejl, da vam poshaljemo material… Bora – Daj mi vi zapishite vash mejl, pa kju vam se javiti i tako kjeti vi imati moj. Evo, sakju da vam dam papir. Dragoljub – pablopablika (ili pavlopavlika il pavlopablika, nechuje se dobro), na yahoo. Bora – Napishite i vashe semejno ime. Vesna – Da da, svih nas. Stanko - … Sakjemo da se vidimo sa Tishmom. … Kad smo dolazili iz Beograda, obishli, ovaj, Macurin muzej u Banovcima, Novi i Stari Banovci i naleteli na…, nije tu bilo mesta da sednemo, pa vidimo da su bila tri mesta slobodna na jednoom stolu na kome je bila neka ekipa iz Beograda, pa ponudili da sednemo tu snjima. Pa smo krenuli neki razgovor, pitali shta ono radimo, ovo-ono… Jedan od njih je bio istorichar umetnosti, Beogragjanin, a radi za Radio Beograd, pa kazhe, zanimljiv vam je projekat, da razmenimo imejlove, pa kada budete ovo zavrshili molim vas poshaljite mi material, u najmanju ruku izachi kje neshto za radio Beograd. … Pa kjemo sutra na kratko u Muzej savremene, Svetlana se javila kjerki da nas primi i da malo porazgovaramo… Bora – Svetlana, ona starija? Stanko – Da, Svetlana Mladenov. Kjerka joj je u Muzeju, Sanja, Sanja Kojikj Mladenov. Bora – Mlagja je bila director, a i Svetlana je bila direktorica jedno krakje vreme. Stanko – Da, bila je director. Dragoljub – Bio je Gera, pa Vlada Kopical… Stanko – Da, da…, pa ideno odavde za Osijek, tamo imamo jedne stare prijatelje koji su vekj uchestvovali u ovom projektu, pa njih na kratko da obigjemo i idemo za Zagreb, pa idemo za Ljubljanu, pa od Ljubljane za Shempas, gde su radili ovi iz OHO-a, pa idemo za Rijeku, pa Rovinj, pa u Sarajevo i to, sve sa shatorima… Vesna – Nash se projekat po tome prepoznaje, mozhda vam je Stanko prichao, a ja nisam chula?. Bora – Mladi ste vi ljudi… Dragoljub – Neznam, ovaj, jer vam rekao, ovaj, Boshko Mandikj, negov rogjeni brat, Miroslav… Gjorgji – … Postao je bog! Vesna – On je sad bog, tako nam je rekao.,, hahaha… Mi smo ga zvali… Stanko - … U megjuvremenu on je postao bog! Dragoljub – On je, ovaj, u to vreme, peshachio je u neke vezove, u neki pesnichki krug, France Preshernovski, pa ishao je i po Evropi peshke… Stanko – Prevalio je 60 000 km. Bora – Al Dragane, onda nije bilo bandi kao shto sad ima. Da da, bilo je normalnije po celoj Evropi. Ljudi su se slobodnije kretali, bez straha, ovaj… Ja sam, recimo, ovog mog drugara, od kojeg sam dobio taj prvi fotoaparat, kojeg sam upoznao na moru, sprijateljili se i kampovali dva-tri dana, kuvali smo neku supu, ma nismo mi bili ni gladni ni…, znate, ono, zhiveli smo od vazduha, ovaj, od te senzacije shto smo se upoznali, pa prichali… Ja sam govorio malo Nemachki. Iz dana u dan sam bio bolje i bolje, ovaj, ishao… I onda sam ishao kod njega na mesec dana u Vinterpol se zove ta varosh. Proveo sam tamo tih mesec dana, i mogu vam rechi da u to vreme sam zaista dobro govorio Nemachki. Ovde sam ga u shkoli uchio, onda sam…, slushate svaki dan te konstrukcije, rechi znate i onda, njih treba samo upasovati, pa ide to onda. A nasha deca ako treba da uche, ja bar tako mislim, Engleski, Francuski ili koji od svetskih jezika, samo ih treba pustiti napolju, na par meseci. Pa

111 provedu dva tri meseca, da niko sa njima ne razgovaga ni Makedonski, ni Srpski ni Hrvatski, nego samo to. Dragoljub – Posle vojske ja nisam mogo da se zaposlim, pa sam imao nekoliko ideja, jedna je bila da idem u Shvedsku, tu, ovaj…, al nisam otisho…, taj je moj drugar, kazhe, a njegov je otac vekj bio tamo, i kazhe, pravi pasosh, idemo. To je vekj bio novembar, valjda, pa ja idem da podnesem taj formular za pasosh i fotografiju, a ova kazhe, nevalja vam fotografija. Zamislo da se shali ova, reko, zashto, ovaj? Kazhe, mora da bude ujednachena pozadina. Vidite, vama se…, za pola vam je prozor. I, ovaj, me docheka dole, kazhe…, reko, nisam izvadio, treba da, ovaj, treba da idem da se fotografishem, hahaha, ono, da bude pozadina… A on opsuje, ma idi, nishta, menjamo plan, idem ja, pa kju ti pisati i shta ja znam… U glavnom, nisam ni otisho, jer imao sam i zhensku koja…, a druga ideja je bila, poshto sad ne idem u Shvedsku, shta sad, treba da se zaposlim, pa osnovali smo pozorishnu trupu… Stanko – Sta? Pozorishnu trupu, da? Bravo! Dragoljub - U to vreme bilo je retkost, al ja sam bio pun elana, inache sam trebao da idem na rezhiji, a vekj sam skupljao, ove, glumce, i odabrao sam Arsenik i Sare Chipke (?), poshto mene, uvek, komedija me vishe…, i, ovaj, vekj sam naruchio i tekst da stigne, a napravio i raspored, za sebe sam izabrao onog ludaka… hahah, shto je igrao, ovaj, Keri Grand, u americhkom filmu…, i one dve babe…, ma nije bitno. I u tom se desi neshto neverovatno, ja sam inakje slao CV, ne, molbe na konkurs, ali to je to, bezveze, nikad…, konkurs je pisan reda-radi, a uvek je, neki je vekj…, bilo dogovoreno i…, oni meni, ne, nazhalost, javljamo vam, ali primljen je, neznam, taj. I ja, jednom, dobijem, ovaj, da sam primljen, to je Produktna berza bila, nekad je bash to bila… I onda, menja se zhivot, misim, krekje… U trgovinu, shto ni nisam sanjao…, recimo, da mi neko u gimnaziji rekao da bi u trgovini ushao, normalno…, to je bilo izvan vidnog, neznam…, mislio sam chak na medicinu da idem, na hirurgiju, mada, neznam, bio bi sigurno dobar, mada se bojim injekcije. U glavnom, ovaj, ja u trgovini, sve izvan vidnog, al morash… Vesna – I propala trupa, nije ni krenula? Dragoljub – Ma ne, ne... A Berza ti je ko agencija, ja ulazim, a njih deset urlaukje na telefon. Jedan, jedan se podvuko, ja ga nevidim, podvuko se pod sto u kancelariji…, chika Dushko, da da, i vikje, 500 tona kukuruza… hahaha Bora – A bio je on jedna budala teshka, radio je u firmi gde smo kasnije ja i Dragan zajedno radili. Iz te firme je isteran, isterao ga je komercijalni director, zato sho je taj, chika Dushko o kome prichamo, se pretstavljao na telefonu, kako li mu je bilo prezime…, a da, ovde Dushko Virmanac, Srbin u stojekjem stavu. Njemu Zharko, koji je bio komunista, a bio i oficir KOS-a dok je bio mlad, kazhe, Dushko, uozbilji se, daj se normalizuj, kakve razgovore u tom smislu, megjutim, ovaj…, pricham kakvo je to vreme bilo, neki su shizili na ovaj nachin, neki na ovaj… Dragoljub – Ja sam u glavnom pocheo da sanjam kako nudim trista tona kukuruza, dvesta tona ovoga il onoga i onda sam se uplashio, reko, ajde u redu shto radim i to je to, al da prodam snove, to ko dushu gjavolu, nemam ni snove za u snu, al nekako sam, ovaj, to prevazisho jer… Bora – Oba dvojica smo proveli u komercijalu sve vreme, meni iz zdravstvenih razloga…, ishao sam ja na teren da radim u Vezdan (?), tu je to pored Dunava, jedno selo, gradilo se, tako neshto, izmegju…, i nisam mogao da se odrzhim iz zdravstvenih razloga jer sam dobijao poslove, ovaj, da radim napolju, na suncu, po najachem suncu, pa onda sam morao da trazhim neshto u kancelariji nekoj, jer ipak… U glavnom sam radio dosta, ovaj…, stan nisam dobio od drzhave, nego sam, sam ga napravio, sada imam 75 kvadrata na Limanu (?), sad ja i baba sami, stan veliki, tako… Stanko – Jer kjerke dolaze svremena na vreme? Bora – Ova iz Amerike, ona dolazi svake godine, praktichno, i dolazi taj unuk, jer oni su finansiski

112 dobri. Ovi iz Australije su bili jedanputa i sad kje dokji ponovo i ostakje tu. Tamo su propali. Ja sam sa kjerkom, ona se zove Simona, prichao u vezi toga, zar vi neznate shta je ovde? Kazhe, a ti neznash shta je ovde. Pa u chemu je poenta? Kazhu, Kinezi, na sve strane, posao koji ja radim za najskromniju dnevnicu, oni rade za upola, za bagatelu rade. Tako da se vi tamo nemozhete odrzhati, jako teshko. I onda rade, rade neke shtosove, oni na primer, stomatologom sa kojim saragjuje, dvojicom – trojicom, sakupljaju te otiske koji one prave, pa se to shalje prvim avionom za Kinu, drugim avionom se to vrakja natrag, i to za bagatelu. Ovi ne mogu nikad za te pare raditi. Kinezi kje poremetiti ceo svet. Gjorgji – Postaje jaka sila, jaka ekonomska sila. Bora – Chudno je sve to, disciplinovani, vredni, a skromni… Stanko - Ma nema veze, svako u se i u svoje kljuse, tako da… Bora – Ja kod njih uvigjam jednu stvar…, oni su simpatichni, imaji sharma nekog, tako da nikad nemozhe neko na njih da se ljuti. Mogu vam rekji da mi u Novom Sadu, neznam kako je u Makedoniji, mi se oblachimo i snabdevamo u Kineskim prodavnicama. Gjorgji – Ja imam utisak da je ceo svet vekj made in China. Bora – A i nije losh kvalitet. Pre petnaestak godina sam bio u Americi, kod ove, starije kjerke. Oni isto imaju Kinesku robu, ali u chemu je razlika? Ne prodaju je Kinezi, vekj prodaju Amerikanci. Oni uvoze iz Kine, na veliko, i onda to distribuiraju u maloprodaji koji drzhe Amerikanci. Vi mozhete da kupite, nosite kukji, obucite, ne svigja vi se, sutra vrakjate. Onda ta roba, kako je primljena od vas, ide na, ono, drugo odeljenje gde se prodaje jeftinije. Gde je tu rachunica? Kako oni rade to, to je neverovatno. Ali trgovine drzhe Evreji. Nije to nacionalizam, jednostavno to spontano ide tako. Gjorgji – Ja sam ovu kameru kupio iz Njujorka…

Novi Sad, 10 – 12.09.2017

Susret sa Slobodanom Tishme u kafeu knjizhare Book Strееt, uz fini dzez i bluz, sa nama i Dragoljub Pavlov koji nas dopratio od poslastichare Carigrad do kafea.

Stanko - Mi smo se vekj sreli… (misli na susret sa Borom Vitorcem i Dragoljubom Pavlovim) Slobodan – Da, pa da, znam, chuo sam. Vesna – Ochete mozhda… Slobodan – … Ne, ne bih. (pricha Dragoljubu) Znam. Neshto pocheo, nekad pishem, nije josh pochelo…, sad promishljam. Dragoljub - Ja, da. Pitanje je to... Slobodan – Kako ste? Stanko – Pa dobro, ovaj… Vesna – Mi smo vas videli kod Macure, sasvim sluchajno. Slobodan – Pa da. Da, ishli smo neshto, nekim poslom, ja i moj prijatelj, ovaj, Vujkin (?), advokat. Neshto pokushavam da mu prodam. Neku sobu, Bernardijevu sobu da mu prodam. Ja to imam, pre josh, kad je ’66 godine, moja mama je kupila tu, preljepu.... To je unikatno, chak, to je u stvari seriski, ali svaka se garnitura razlikuje, znash, ima to u detaljima. U Novom Sadu su prodali jedno, ja mislim, tri ih ima. I neke nashe komshije, koji su tu snama uvek zhiveli zajedno, oni su isto kupili, ni su ih razlichiti. Jako je, mislim, ista… Stanko – Pricha u vashem romanu dolazi odatle, jel? Slobodan – Jeste. Da, da, to je nameshtaj u romanu. Sad okju to, poshto…, se teshko snalazim, moram da prodam tamo. Moram, bi da prodam, pa zato se kod Macure…, jer on kupuje. Pa neznam, okje to

113 da vidi. Poshto je nameshtaj tu u Rebikju, (?) uskladishten, dochikje da vidi, morao bi da vidi kako to izgleda, u kakvom je stanju. Tako da, videkju kasnije, ako misli za neki sitnish da mu dam, onda je to besmisleno. Jer ja mu to prodajem ne kao nameshtaj, ovako, nego kao, kako bi reko, kao neki arte fakt, znachi, postoji ta pricha, mislim da… Dragoljub – U romanu zagrchena (?) je ona … hahaha Slobodan – Ma da. A Sudac me zvao pre jedno nedelju dana, Marinko. Neshto mi je sumljiv bio. U osam sati zvoni telefon. Ja, ko je sad, jebote, ujutru. Kazhe, ovde Marinko, znash. Kazhe, pa neshto sam te se setio, kazhe, one tvoje filmove shto si mi prodao pre dve godine, kao, e sad idem snjima na festival u Moskvi. Kao, tema je humanost. I to je. To su neka dva filma iz sedamdeset i sheste-sedme godine. Tu su snimana na Dunavu, u jednoj shumi. Ono shto sam ja napisao, kao neki umetnichki radovi, kako da kazhem, i ja sam…, neznam dal ste vi chuli za Marinka Sudca? Vesna – Da. Da, da. Slobodan – Chuli ste, da. On je pokupovao Vojvogjansku avangardu, sve zhivo. Kako je on to preneo u Hrvatskoj, to niko nezna. Verovatno ima neke, to boga… Dobro, na primer, kad mu ja prodam dva filma, to je ono, to je mnogo…, al je on puno slika kupio, svashta, platna. Neverovatno je shta je on, ovaj…, on je sve…, Suboticu je… Dragoljub – Ma to se ne prodaje…, sa tim rejtingom… Stanko – Ma to drzhava treba da sledi… Slobodan - U Subotici on je sve pokupovao. Ono, Slavka Matkovikja, Balinta,shta ja znam, ove, Boshotikja (?), onda Aca… Vesna – Kako su vezani ovi…, Sudac i…? Stanko – Prijatelji su. Slobodan – Ko, Sudac i Macura? Ja mislim da oni nemaju nikakve veze. Stanko – Neki kazhu da su dobri prijatelji. Ha! Hahaha Slobodan – Mozhda, ja neznam. Ali oni se dosta razlikuju, znash. Sudac je potpuno drugachiji tip. Macura je ono, kao bi rekao Bozhikj (?), ovaj, sav onako, dobar, sav, ovaj, neposredan, kao, kad dodze chovek, on te, izgrli te prvo, sve, izljubi te, onda te postavi za sto i kazhe ti sta kjesh… Stanko – Shta kjesh da ruchash? hahaha Slobodan - Onda ti donese ribe, pechene, ovo - ono…, vekj je on stavio, znash, to ti je onaj, kako bih reko, dalmatinski fazon, znash, voz… hahaha Sve je dezert, ovo, znash… I onda ti kazhesh, kolko koshta ovo? On kazhe, ne koshta nishta. Nishta to ne koshta. To kazhe, mozhesh da dash neki dobrovoljni prilog, tamo, stavish u kasu, znash. Sve nudi on tamo. Dogju i iz Beograda. Super, znash, kakva riba, jeli smo kechige, super je. Sad je on napravio…, on je imao u Novim Banovcima,to je prvo tamo kupio… (misli na Muzej Macura u Novim i u Starim Banovcima, kolekcionara Vladimira Macure) Stanko – Sad i u Starom. Slobodan - E sad je kupio i u Starom. Sad ima i u Starom. I onda, chak, ovu u Starim… Ima lep pogled na Dunavu. Kako sedish, ono Dunav dole, znash. Uzhivancija. Pirka vetrich. Neka fina stabla, ovako, ne pre velika. Jako divno, jako. Vesna – Ja sam videla radove koji…, nikada ni pretpostavljala da ih vidim, ovako. To su ljudi koji jedva pokazivaju shta rade. Slobodan – Ima svashta. On je, Macura, on je ustvari iz Like. Iz Hrvatske. I on je bio, on je u Bechu dugo bio, tamo zhiveo. On je tamo neke pare zaradio, on i zhena. Megjutim, shta se njemu desilo? Kad je bio rat, na granici ga Hrvati uhapse. I dogje, ono, Eror in persona, napishu, zabluda u lichnosti, znachi, na osnovu toga oni su ga…, oni ga smatraju da je on neko drugi i zatvore ga. Nije mogao da dokazhe, da dokazhe da nije je taj chovek koga oni trazhe. Da je on neki drugi Macura, i on je shest

114 meseci bio u zatvoru. Tek posle shest meseci sve se to raspravljalo. Strashno, to ludilo, ovaj, taj idiotizam… Stanko – On je radio u Bechu, jel? Slobodan – Da. Da, radio je u Bechu. Pa ja mislim da on i sad, sad njegova zhena…, ima veze, on odlazi tamo. Tako da je on, on tu ima neke… A Sudac je neshto sasvim drugo. Megjutim ja Sudca volim, mislim, on je ono, mangup, dzavoljski tip, onako, neverovatan, onda, Jugosloven je, znash, voli zemlju, ovaj, chak, pricha se da je neke Srbe iz Zadra spasao, mislim, za vreme rata i shta ja znam. Ali ono, verovatno, u kriminalu je dovde, on je, inache, on je kum bio Vjeka Slishka, ako znate, on je shef bio, one, Hrvatske Mafije. Njega su ubili pre, shta ja znam, jedno petnaest godina, u Zgrebu, tamo, ovaj, su ga sachekali neki sa chetnichkih…, znash. Znachi, on je povezan s kriminalom, ali jako simpatichan, ovako, mangup, zajebant, znachi… Onda ima tu, onda ima…, Sudac ima tu strast neku, kolekcionarsku, ja sam mu prodao pet filmova, shto sam reko, dva filma, to su, ovaj, super osmica, neka, iz sedamdeset sedme godine. Ali, on je sad neshto chuo i naumio da ja to imam, al ja nisam njemu to hteo da mu prodam. Ja sam njega…, ja sam uspio da iskamchim tri i po hiljadu eura za to. On je bio jako…, ja, kad on hokje da kupi, ja kazhem, da imam, a on, a gde to?! Kazhem, tu u stanu. A chuo je od Mishka Shuvakovikja da je to, kao, neshto jako zanimljivo. I kazhe… Reko ja, samo, znash shta, dash mi pare, ja tebi dam filmove, misim, druga varijanta nepostoji. I on meni kazhe, dobro, idi to donesi, ja te chekam. Ja odem i donesem filmove, on otvori gepek od mercedesa, ovako mu se ruke tresu, i izvuche…, da mi tri i po hiljade eura, ja mu dam, ovaj, filmove. On je ovako…, on je…, to je strast, ludilo da poseduje, ja to nisam dozhivio u zhivotu. Stanko – Jest da je to velika strast. Slobodan – I nishta, ja sam to njemu prodao, i on sad, kao…, mozhda je on mislio da sam ga zeznuo, poshto on nije ni video, nishta, a i ne zna shta je. On je samo chuo od nekih ljudi za te, neke filmove, koje sam ja tu u shumi na Dunaviu snimao. Jedan se zove Shuma Busha, to su ovako, kao od hartije bele, izrezane, ovaj, figure ljudske, koje su zaljepljene na stabla. I tu se neshto, kamera ide izmegju toga i tako neshto od prilike. A druga je, ja sam kao neki kralj shume, nashminkan, tako sa kosom, sedim na nekom panju u shumi. To isto, to je sve kratko, kratki filmovi od par minuta. Tako da, ovaj, ja sam… Dobro, on je znao shta, o chemu je rech, al nije video. No, dobro, sad, na kraju, sad me je zvao, zadovoljan je, super sve, kao, ovaj, znaci, isplatilo se, sad ide na festival sa tim, i shta ja znam. Mi smo imali…, kad je to bilo? Ovaj, Trajni chas umetnosti, u Zagrebu, to je bilo pre jedno sedam – osam godina, i kad smo, ovaj…, isli smo nekim kombijem, pedeset kilometra pre Zagreba zaistavi nas policija, kazhe, jel ste vi umetnici iz Novog Sada? Jesmo, kazhemo. Kazhe, super, kazhe, vi ste sad pod nashom zashtitom. Hajde za nama. Hahaha Stanko – Sudac je to dozvolio, normalno. Hahaha Slobdan – I on nas tamo dochekao i sve je super, ono, vodio nas u Zgrebu... Onda je on gradio, na Pantofchaku je gradio vilu novu. Imao je drugu, ali na Pantofchagu gradio novu. Gde je imao, pravio sa galerijom. Dole je galerija, gore je stan. Onda su skladishta dole u podrumu. To se gradilo, ludilo jedno, ni je nogmanlo. Ali smo se zezali, tamo Gera Grozdanikj, znash, sa njim… Kazhu, kao oni, ti radish za neku…, ti si policajac. On se smeje, znash. Boli ga uvo. … Tamo ode, kod Banske dvori se parkira, on neshto razgovara s policajcima, nas same ostavi, on ide kupuje neshto, pikje, klopu, znash, sve on to natovario. Sve on to sredi! Tako da Sudac je ono, neverovetan tip, ovako, mangup, da… I opasan, opasan, mislim, ono, simpatichan, a ono, razbojnik. Hahaha Vesna – On zhivi u Zagrebu? I kolekcija se mozhe isto videti? Slobodan – Da, da., on zhivi u Zagrebu. On je bio neshto i u Varazhdinu, onda prije. On je kupio Galeb, onaj Titov brod. I onda je, ovaj, postavio eksponate i tako je ishao sa Galebom, ne znam, dogje u neko pristanishte, i onda mozhesh da idesh da gledash.

115 Vesna – Znachi, mogu se i filmovi videti, pretpostavljam? Slobodan – Verovatno. Pa pogledajte na internet to. To sigurno ima - ima, ima. Vesna – Ne, jer sada mi, recimo, kad… Mi smo vas zvali kad smo kod Bozhidara bili. On je nama dao broj. Slobodan – Da, da, Boshko, da, Bozhidar. Vesna – Jer upravo radimo projekat koji se zove Radijus krivine – PATEM karavan, a mi smo Grupa PATEM, to bi bilo USPUT, kako bi bilo bolje USPUT ili…? Stanko – PUTEM! Slobodan – PUTEM, da. Vesna – I spavamo u shatore, mislim, nemamo sregjeno da spavamo negde… Slobodan – Divno, divno. Vesna - I sad nam je bila ideja da uvek idemo na nekoj specifichnoj lokaciji i zhivimo zajedno, dva, pet, deset dana, zavisno od lokacije. Sad smo, ovaj put, odluchili da menjamo lokacije, a da to bude po XY prostorima. Kao, hodamo, od jedan do drugog grada, i svi oni ljudi, spored nekom nashem istrazhivanju, radili neshto shto je van institucionalnog. I sad, kao, pronashli smo tu, neku, avangardu Novo Sadsku, koja, sad je pratimo, a i ostala druga imena bi hteli… Slobodan – Da, da. Stanko – Mi smo pronashli vas…, ne, znali smo... Hahaha Vesna – Jer mi nismo imali vash kontakt, sad kad smo otishli kod Bozhidara… Slobodan – Poshto ja na mrezhama slabo funkcionishem. Nemam mobilni telefon, ne koristim to, ja sam…, ja zhivim u dvadesetom veku, potpuno sam…, tehnoloshki sam potpuno zaostao, ko nepismen. Malo ja, samo koristim, ovaj, kompjuter za pisanje, I ovu poshtu, znachi da shaljem tekstove i eventualno da razmenim poruke, i to je sve. Evo, tu neshto, ako treba neshto, Vikipediju da vidim, da vidim Gugl i tako dalje, ali meni…, nishta drugo…, jednostavno… Sad sam dobio, Vujkin (?) mi je kupio, ovaj, kompjuter, ovaj, najnoviji, taj neki Hilit pakard, Vindovs 10, neki najnovii model, ja to uopshte neznam ni za kontakt… Nemam pooojma. Hahaha Svi mi nameste…, mislim, imam sina koji ono, zna sve. megjutim on nema vremena da on me uchi, da mi pokazuje. On meni jedanput pokazhe, e sad, da, al ja to ne mogu da zapamtim. Drugi put on kazhe, ma matori, pa shta, ja nemam vremena. Pa to nema shanse, ja kazhem, ljudi, bezveze. Stanko – Mozhete nam ostaviti imejl? Slobodan - Da, da, mejl, imam adresu, mochikje, to nema problema. Ne, poshta funkcionishe, pisanje, kad mi sin neshto sad napravio, profil na Fejsbuku, megjutim ja to uopshte neznam da koristim. Pa otvorim, neznam, neznam, ovaj, taj komplet, i ovaj… Stanko – Koja je adresa? Slobodan – manultis, m a n u l t I s, et, neobee, to je sve spojeno, dve e, tachka, net, … to. Tako da mozhete uvek da me nagjete. Stanko – Da bi mogli da vam poshaljemo materijale ovog shto smo radili. Slobodan – Dobro. Vesna – Vidim ovde neke od naslova koje…, sad kod nas samo u Skoplju ima ovakvih knjizhara. Samo u jednom gradu… Slobodan – Ima u Skoplju ovo. Vesna – Samo u Skoplju i nigde na drugom mestu. Mozhete da zamislite nigde u Makedoniji, samo u glavnom gradu. Slobodan – Moj prijatelj Lagash (?), Vladimir Kopicl, on je pesnik ovde. On je sad, bio je u Bitola, na neki rezidens, tri nedelje je bio. Mene svi su zvali, ali ja ne idem, ne idem nikud… Stanko – To preko pisaca, jel?

116 Slobodan – Da. Neshto, ovaj, neka evropska saradnja, mali jezici, kao… Ne znam, znachi, makedonski, keltski, slovenachki, srpski, ovaj, i bio je tri nedelje u Bitola i kao, jako mu se svidelo, kazhe da je bilo vrlo zanimljivo. Uvek, onako, dinamichno je, kazhe, sve, celu nokj sve treshti, sve ono, od zababave… Gjorgji – To preko leta? Stanko – Da, da, aktivna je Bitola. Aktivan grad. Slobodan – Da, da. Sad je doshao, pre nedelju dana. Vesna – Imamo mi taj jedan festival, to je kinematogravski. Samo za kinematografe. Znach, chak, ne radi se o rezhiji, scenografiji, vekj o kinematografiji, shto je jako chudno, ono, vrachamo se na… Stanko – Sa akcentom na kameri, ono… Vesna – To su jako dobri filmovi, festivalski… Dragoljub – Je su izgradili Muzej Manakiju? Vesna – Sad su izgradili jedan mali, ima neka kukja Manaki koja se mozhe videti. Stanko – Trazhili smo i Slavka Bogdanovikja, ali mejl koji mi je dala Svetlana Mladenov, to nije funkcionirao…, pamtim, slavkob…., poshto sam jedno desetak puta slao da nekako progje…, slavkob, nadlanu…, et, nadlanu, kom. Slobodan – Da, da. Neznam, neznam, poshto ja sam sa njim izgubio kontakt, ni smo se neshto, on neshto naljutio na mene i prekinuo. Hah… Nemam vishe nikakve veze s njim jednooo skoro dve… Stanko – Bili ste zajedno na promociji ovog… Slobodan – Da, da, pa jeste, pa to je sad od skoro, pre jedno godinu i po dana, tako neshto. On se neshto naljutio na mene zbog nekog otvorenog pisma, kojeg sam ja, ovaj, izjavio. Neshto, to je bilo upukjeno njemu i Geri Grozdanikju, neshto vrlo smeshno. Jaki smo bili prijatelji, bezveze, svi kazhu da je totalno poludeo, ne znam shta mu je. A ja chak neshto, imam neka ubegjenja, da su to neki drugi razlozi. Neznam, zhao mi je. Mi smo…, zato shto smo odrasli, maltene, zajedno. Shta ja znam, znamo se od kad smo bili dechaci od 18 godina. Kad smo nekad u Indeksu, u ovom studentskom chasopisu radili, u novinama. Neshto skroz je zajebo. Stanko – I Miroslava sam… Slobodan – Da, to isto, Miroslav, isto snjim nemam veze. Oni su bili zajedno u zatvoru i kad su izashli iz zatvora onda su se razishli, prekinuli svaki kontakt. Stanko - Miroslava sam dobio, ovaj... Slobodan – On je u Beogradu. Stanko – Miroslav? Slobodan – Miroslav je u Beogradu. Stanko – Neznam, nije o tome prichao, a i ja nisam pitao to. Mislio sam da je u Novom Sadu. Slobodan – On zhivi u Beogradu. Boshko mi je prichao kako je sreo Miroslava pre neki dan… Stanko – Da, i nama je prichao… Slobodan – I kako nije hteo da mu se javi. Oni ne govore, ne govore. Ne, on u stvari, Miroslav s Boshkom, neznam Boshko, on od brata, znash…, ovaj ga nezarezuje. Stanko – Kazhe Boshko, sreo sam ga…, jeste propao. hahaha Slobodan – Haahaha haha…, kao, kazhe Boshko, ja mu kazhem zdravo, on nishta, ovako pogleda… I kazhe, kad sam proshao, onda sam, kazhe, po pedeset metara, ovako, trza glavu, uuuf…, kao, uzhas. Hahaha Ma to je tak, to je, stvarno, ne znam… Dragoljub – A shta radi Miroslav? Slobodan – Pa znash shta, Miroslav, on je najdosledniji ovde od svih nas umetnika, on je pre jedno, kad je…, on je imao te velike projekte Ruzha lutanja, ako znate, hodanje po Evropi..., shta ja znam, i kad se to zavrshilo… Stanko – Znam, znam. Odlichan projekat. 117 Slobodan – Ma da, strava, ma uradio strashan projekat. Mislim, ono, ima onaj projekat, sva sela, hodanje po Vojvodini, petsto sela je obishao, i napravio jednu od najlepshih knjiga u Vojvodini, to je fenomenalno. Stanko – To je isto u okviru Ruzha lutanja? Slobodan – Ne. To je drugo. Stanko – Kako je to ishlo? Neznam taj projekat. Slobodan – Taj projekat je Sva sela. Znachi, petsto sela u Vojvodini obishao, i to ishao je od jednog sela do drugog, i pisao je knjigu. I to je Matica objavila, to je jedna vekja svedochanstva o Vojvodini staroj, to chak i ovi nashi neprijatelji koji su nas ganjali, koji nas nevole, ovaj, oni, priznaju da je to neshto neprevazigjeno. Fenomenalno! Ovaj, on je prvo…, Miroslav je prvo ishao, hodokjshkje, ishao na grob Remboa. Da, to je bilo prvo, po mene, onda je bila Ruzha lutanja, to je po Evropi, pravio ruzhu, e onda je posle radio Sva sela, i to je, onda je prestao. Onda se zatvorio, i onda je jedno vreme tu zhiveo u Novom Sadu, tu u jednom stanu. Onda je preshao u Beograd, i onda je on doshao na neku ideju, poshto je bio jako nezadovoljan, imao je nameru da to, kako bih rekao, to je ishao sa publicitetom, znachi,mediji, tako dalje. Stanko – A, pompa. Slobodan – Ali nije dobro proshao. Bio nezadovoljan zbog toga i, ovaj, i onda se odluchio da se povuche, da se zatvori potpuno, I otisho u ezoteriju. Nakji… Stanko – Postao bog? Slobodan – Tu ima raznih pricha, naravno, da je poludeo i shta ja znam. Ali ja ne mislim, ni je to, ljudi to neshvataju… Vesna – Jel kontaktirate? Slobodan – Ja i on smo ostali dobri, u odnosima, ne chujemo se, retko… Pre, bili smo ja i Chedo Drcha, moj prijatelj, likovni umetnik, bili smo kod njega u Beogradu. To je to, vekj u toj fazi ezoterije. Ovaj, primio nas, onda smo tamo kod njega, u taj stan, onda je stanovao na, kod Crvenog krsta, tamo, i bili smo jedno, ne znam, ceo dan smo bili kod njega. Shest sati nam je drzhao govor. Dragoljub – Od chega zhivi? Vesna – Hahaha… U vezi chega? Slobodan – Kako zhivi? E da, tako, to je jedna pricha, ovako, o poetici, o moralu, u opshte, ovaj, o zhivotu. Da, ta temeljna pitanja, mislim, ovaj, egzistencijalna, kako da kazhem. Ali je zanimljivo, nije to, to je, ovaj, on je jako…, on je mag, ima tu neku opscenaru, ume choveka da…, chista magija. Shta, on je, kad je otisho u ezoteriju, on je, znachi, unishtio sva dokumenta, znachi, identifikaciona, znachi, lichnu kartu, pasosh, zdravstvenu knjizhicu, vozachku dozvolu, sve je spalio, znachi, on nishta nema na osnovu chega da kazhe ja sam Miroslav Mandikj. Ima tri zhene, koje ga opsluzhuju, znachi, koje se brinu o njemu, ova, njegova bivsha zhena, skom je dugo zhiveo, Vesna Milovikj (?), koja zhivi u Londonu, ona se inache bavi Shijacu masazhom, ne znam dal znate shta je to? Ona tamo dosta dobro radi, ima taj studio i ona ga izdrzhava, ona mu shalje pare. Onda, ima neku Olju Zokikj, koja mu je, kako da kazhem, spoljni chovek, mislim, koji mu iznajmljuje stan, jer on ne mozhe da iznajmi stan, on nema nachina, on nema… Stanko – Kontakt sa realnoshkju. Slobodan - Ona iznajmljuje stan za njega, i on zhivi u njemu. I radi mu sve druge stvari spoljne, mislim… Vesna – Rachune i tako… Slobodan – Da, da, ono shto se…, i Violeta Jovanovikj, ona mu je sekretarica, znachi, ona mu sve radi na kompjuteru, prekucava mu tekstove, lektorishe i tako dalje, i to je to, i nishta, mislim... Vesna – Znachi, pishe josh, aktivan je?

118 Slobodan – Da, da, da, nonstop, stalno umetnost, 24 sata, misim da on ne spava? Hahaha Stanko – Meni poslao jednu poeziju, kao odgovor na ovo moje… Slobodan – Njegov opus, to je, to su... On je hiljade i hiljade…, On objavljuje svake godine, ovaku, knjigu poezije koja se zove Miroslav Mandikj, Bela knjiga Miroslav Mandikj, oko hiljadu strana. Svake godine to objavljuje. Vesna – Ko objavljuje to? Slobodan – On,sam. Vesna – Aha, sam. A, kao jedan primerak. Jel to u jednom primerku? Slobodan – Ne, ne, neznam koji je tirazh. Samo on to nekje da daje svakom. Ja imam jedan, meni dao jedan primerak. A posljednji, kako bi rekao, znak pazhnje prema meni, je bio, pre, ne sad ovog proljekja, vekj proshlog, poslao Violeti Jovanovikj da mi donese moju knjigu, jednu, koja se zove Misli malog Tishme, koja je bila…, to su u stvari moji intervjui u poslednjih dvadeset godina, nekih chetrdeset intervjua. Stanko – Kad je to izashlo? Slobodan – Izashlo je pre dve i po godine, tri. Ovaj, I onda je Violeta meni doshla da mi chestita rogjendan i poklonila mi je. Olja, Violeta i Vesna su podvlachile u dve boje sve one, citirali su ono shto im se svidelo shta sam govorio. Stanko – E, dobro je! Slobodan – I sva je knjiga obojena, i Miroslav mi je to poslao kao, za rogjendan, i tako… Stanko – I to bi trebalo da se shtampa, samo to… Slobodan – Pa neznam, mozhda, da. Tako da, eto. Stanko – Kao redaktura. Slobodan – Da, da, da. Ne, ne, on je strava. Dragoljub – Ja sam ga upoznao, ovaj, fakat, al ne mogu da povezhem sa…, sa onim shto je bilo recheno… Bio sam… sa Vujicom, i on je bio, i tako, upoznali smo se, Vujica nas je upoznao, i on je sedeo neko vreme, ni rech nije progovorio. Tako da, mislim, se nisam prethodno… Slobodan – Da da, ma on i Vujica nisu bash dobri, mislim, Vujica je njega hteo da neshto…, ima neku paranoju u vezi s njin… Mislim, dobro, to je nash… On isto, svi ljudi koji su bili u zatvoru, bili su pod nekom sumnjom…, da su bili prisiljeni da…, jel oni su… Stanko – Jel hokjete neshto da popijete, kavu il…, da odem do dole, a? Slobodan – Ne, ne, stvarno, nemoj, osim neke vode… To je uvek neko poduzrenje, da… Ovi su, tu je uvek neko…, da neshto, kao da je neko zavrbovan…, ja mislim da, chak, izmegju Slavka i Miroslava…, kao, zbog toga doshlo…, oni su pukli zato shto je doshlo do nekog nepoverenja. Oni su tamo njih, ovaj, pustilili su to, kako bih reko, pustili taj crv sumnje, mozhda, jedan pricha, kao, ovaj govori… Vesna – To je bila metoda koja se koristila. Slobodan – To je Slavko prichao, kako su mu njemu u zatvoru slali tog, nekog inspektora da razgovara sa njim. A poshto Slavko, normalno, mislim, nije on, on je nadprosechno inteligentan, on ga izvozo, od onog majmuna... Pa oni poshalju drugog, megjutim Slavko ga isto, znash, prevesla, megjutim oni poshalju trekjeg. Kazhe Slavko, al sad vidim, kazhe, ovog ne mogu… hahaha (svi se slatko smiju) Znachi, imaju i oni, jebiga, znash. Ima i tamo klikerasha, znash, s kojima ne mozhesh da izagjesh…, I tako da, to je vazhno… Vesna – Koje sve od vas bio u zatvoru? Ko je… Slobodan – Miroslav i Slavko. Protiv Vujice je bila istraga. Da, istraga je bila. Oskar Davikjo ga je spasao zatvora. Al uvek se postavlja pitanje shto nije spasio i Miroslava i Slavka? Nevjerovatno

119 mladi, to je, mozhda…, poshto onaj…, on je Vujicu spasao…, spasao ga je, tako shto je Oskar decidno tvrdio da je on, ono, talenat nad talentima, ono, jako talentovan, izuzetno znachajan i vredan kao pesnik, literat. I oni su onda, ajde, mozhe to. A ova dvojica, to su neki gjilkoshi, barabe, koji…, chak su i govorili… Kazhe, ma nije to da su oni osugjeni za ta dela za kojih su, ono, osugjeni, to nije nikakva umetnost. Kazhu, neki novinski chlanci, kazhe, neke, kao, svinjarije, kao provokacije, kao uznemiravanje javnosti, to je ustvari i tako bilo. Bio je taj paragraph u zakonu, znachi, mogao si da idesh u zatvoru zbog uznemiravanja javnosti. E tako, znachi oni, oni su gledali…, iako su osugjeni…, Miroslav je osugjen za tekst koji se zove Pesma o filmu, a Slavko je osugjen za pesmu koja se zove Tribina andergraund Novi Sad. To je obljavljeno u onom chuvenom Student-u, Beogradskom, koji su na naslovnu stavili americhku zastavu. Pa su ovi objavili…, i Vukchevikj (?) je bio tu. Isti, oni su delili to…, jedan je bio glavni, drugi je bio odgovorni urednik… Jel znate da je Vukchevikj postao glavni i odgovorni urednik Novosti? Vesna – Aha, zbog toga je ova sumnja…? Slobidan – A on je, ustvari, uvek radio za policiju. Novosti su policiske novine, nema tu nikakvih, ovih, to je jasno. I Vukchevikj je sad dobio… Dragoljub – Da, da, pre neki dan. Slobodan - A on je bio, oni su bili, Jovica je onda bio glavni, Vukchevikj odgovornii, poshto su oni bili chlanovi partije. I onda su, da budesh glavni i odgovorni urednik, morash da budesh u partiji. Varadi (?) je trebao da bude urednik…, Tibor Varadi, mislim, ne znam dal znate? On je trebao da bude urednik Simpoziona, i nije mogao da bude jer nije htio da uzme…, oni, kao, preko reda bikjesh, ali morash da budesh chlan partije, toest, Saveza komunista. On je rekao, nekju, ne mozhem. Onda je bio Oto Tolmin, koji je bio veliki madzarski pesnik, inache sjajan chovek. I on je i objavio tu Pesmu o filmu, za koju je Miroslav otishao u zatvor. A Oto isto je bio osugjen, al nije otisho…, kao urednik, zato shto je bio onda. Vesna – Ko od njih je lakshe prezhiveo zatvor? Slobodan – Prvo, evo ovako, Slavko je lakshe prezhiveo, zato shto je Slavko iz Mitrovici, on je bio u Mitrovachkoj kaznioni. A Slavkov brat je neki SUP-ovac, neki shef SUP-a bio, tako da su ga oni malo drzhali…, da, da, da. A Miroslav nije imao nikog, milim, ono. Oni, znachi, malo su imali, mozhda, lakshi tretman, poshto su mogli da posekjuju biblioteku preko dana, tako da, nisu ih bash terali da rade, iako radili su oni i dosta fizichkih poslova, tamo u radionici, verovatno. Ovaj, Slavko je prichao, kad je…, kad dogjesh u kaznionu, prvo te smeste u neku samicu, koja je kao pritvor. Tu budesh, ne znam kolko dana, ali te ne zakljuchavaju, ali nesmesh bez dozvole da izagjesh. I on je, jednog trenutka, otvorio vrata, i tog momenta, kazhe, pandur me tako zvizdio po glavi, da je pao nazad… Vesna – Da ne pomisli drugi put… Slobodan – Tako da, ovaj, strashan… Pa ne, patili. Oni su bili dvadesetgodishnji. Ja sam bio…, ja nisam bio u zatvoru, a mogao sam i ja da odem u zatvor, mislim, onako, chak ja sam imao srekje shto je, Jovica nije objavio u Studentu jedan tekst shto smo ja i Miroslav i Dushan Bjelikj (?) napisali, koji se zvao Mi smo veseli dechaci. Tu je bilo takvih svinjarija, mislim, koje…, ovo shto su…, to je nishta. Da je Jovica objavio, mislim, ja bi isto zaglavio. Megjutim on nije iz nekih razloga, valjda se i on uplashio. Vesna – A o chemu ste pisali? Slobodan – Teshko sad da vam ispricham, to je zezanje na rachun komunista, pre svega. To je ono, seksi politika, drogiranje, drogiranje i politika, mislim, pushenje hashisha, onda, lazhnog Jugoslovenstva, mislim, to ovi koji su lagali, shto se kasnije pokazalo kakvi su ono bili Jugosloveni, mislim, svi su postali veliki Srbi odjednom. A mi koji smo bili optuzheni da smo bili izdajice Jugoslovenstva, mi smo bili najvekji Jugosloveni, to smo pokazali i kasnije kad je Miloshevikj

120 doshao. Niko nije, mislim, mogao da se proda, nishta…, tako. Sve je to strashno. Dragoljub – Meni se dopala ona anegdota, da je Vujica prichao, ono kad se u Beogradu izneli ono… Slobodan – Da, zakonska umetnost. Dragoljub - … Ono kad je u vrekji, onoj… Kazhe on, ovaj, kako je zavrshio on, nije bitno, za shankom, ovaj, Tirnanikj, ovaj, kao super ste…, posle ode i kazhe – ko su momci februara? Tako ih zvali. I Vujica ga nagovara, pa shta je sad to? Ovaj, pa znash shta, shto ne demantujesh, napishesh ono… Stanko – Aha, cenzura. Dragoljub - … Znash shta, moram da ti priznam, ja osim da pijem viskije i da pushim super cigare… Slobodan – I mora da vodi rachuna o plati, jebiga, o apanazhi, jebiga. Pa da, mislim svi... Taj komformizam je strashan. Mi smo uvek ginuli za umetnost. To je…, svi mi ovde, to nashe drushtvo i… Ja i dan danas plakjam ceh zbog…, mislim, zhivim…, ne sad neshto da vam kukam, ali, ne mozhemo kraj s krajem, nemamo shta da jedemo, ja i zhena i sin. Nikad nisam…, dobio sam neke vrlo znachajne nagrade, knjizhevne, shta ja znam, imam nekih deset knjizhevnih nagrada. Ja ovde u gradu nemam nishta, nikad nishta, ne vole da me vide ochima. Voleli bi da me vide u chitulju. To jedino. Dragoljub - … mogli su ti dati neku nacionalnu… Slobodan – Nacionalnu penziju, ne, ne, ja sam to odbio. Kad sam dobio Ninovu nagradu, nudili su mi kao, konkurishu…, znachi, nisam mogao, morao sam da konkurishem…, to Drushtvo knjizhevnika Vojvodine te predlozhi…, Milak (?) me zvao, mislim, pokvarenjak, to lazhna, shta ja znam. Sad on da me predlazhe, za Nacionalnu? Ja kazhem, netreba, choveche, hvala tebi, ali ja, kekoh, niti se osekjam kao neki nacionalni umetnik, meni to, uopshte…, nemogu, znachi ja ne potpadam da to primim kao Nacionalnu penziju. Ja nisam Nacionalni umetnik, nemogu to da…, prema tome, reko, ja ne mogu da, ovaj… Mene to, uopshte me neinteresuje i chao. … Ma da, bezveze…, al pazi, ja imam nagradu Deset varoshi (?), imam Stevan Sremac, imam Biljanu Jovanovikj, Ninovu nagradu, nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolje izdanje – knjigu godine, Todor Manojlovikj, Milovan Vidakovac, nagradu Zavoda za kulturu Vojvodina za celokupno delo, nagradu Sajma, regionalnu nagradu Pazinskog sjma u Istri, samo u Novom Sadu nishta. Jer oni, to je…, Pajkikj (?) je mene izigrao, kad sam dobio nagradu…, premijer me zvao da me primi, ajde, ja otisho, da ne budem… Izigrao me, napravio dudalu, iskoristio je da se slika samnom. Obekjavali mi svashta, mi dati stan, shta ja znam, bezveze, na kraju nishta ni su… Nije chak bio spreman, shto je obekjao, dati kje, dat pare da se izdanja shtampaju, da se doshtampa tirazh, chak ni to nije napravio. Ali to je ostalo, taj problem, josh od Tribine. Poshto su oni, uvek bili, znachi, takvi politichari, koji su postali posle i demokrati, shta ja znam, oni su ustvari uvek bili sa nashim neprijateljima, umetnicima tim, takozvanim umerenim modernistima. Koji su nas smrzeli i tako dalje. Oni su od uvek bili dobri snjim i naravno da nas nisu voleli. I onda sad, ja izashao…, trebali znati koji je to shok bio, ustvari je bio haos, guzhva…, ali dobro, to mislim, nije to bog zna shta, mislim… Samo to da smo mi, kako bi reko, zhiveli za umetnost, i nismo nikad neshto pravili…, nikakav rachun, nikakave kalkulacije, ni za shta se nismo prodavali. Ali, stim shto, shto je Miroslav najdosledniji. Jer ja isto, mislim, postavlja se pitanje, stim shto sam ja primio te nagrade. Mogao sam to da odbijem, da kazhem nekju da primim nagradu. Megjutim nisam, jednostavno, pristao sam na to. Neshto, tu je i taj…, shto je ruzhno kao detalj, neki materijalni momenat, jer ja sam poprilichno novca zaradio. Kad sam dobio Ninovu nagradu, ja sam prodavao…, prodao sam negde desetak hiljada knjiga, shto je prilichan novac, mislim, iako je to najmanje od Ninove nagrade. Ovi posle mene su prodavali po chetrdeset-pedeset hiljada, ali ja sam imao malog izdavacha, Kulturni centar Novog Sada, nije on, prosto, mogao to da shtampa, oni nisu mogli deset hiljada knjiga da shtampaju, nemaju para. Na primer, potrebno je da ulozhe u shtampanje,

121 al moraju da raspishe tender, moraju da chekaju da se, ovaj, tender reshi, ne mogu…, nema chekanja, tu odmah mora da se radi. A ovaj lazhov, Pajkikj, obekjao pare, al nekje da da na kraju, i nishta. Ja prodao tih deset hiljada i tako se to zavrshilo. … (kratak deo gde govori Dragoljub, al se slabo chuje) Slobodan – … Ma da, to je to, jer mi smo imali tu u Novom Sadu jedan problem, i uvek smo bili u sukobu sa tom nekom… Znachi, mi smo bili gradski ljudi, bili smo za zapad, za Evropu, za ono, mislim, bili smo moderni. A s druge strane, postojala je ta Vojvogjanska struja, znachi ta, da kazhemo, chiflikarsko Mikeantichevska, od Balashevikja. Ta ja…, ta Vojvodina, ono, planinarska, zlato i tako dalje. Nasha Vojvodina u zlatu do gushe, jebiga. I to, mi to nemamo veze stim. Balashevikj je sve te njegove balalajke svirao, a ja sam u to vreme bio u Nju vejvu. Svirao Nju vejv, mislim… Stanko – Kako je to ishlo, ono, usaglasiti i ljubav prema muzici i prema pisanju i sve to? Poshto i to sa muzikom je dobro ishlo. Slobodan – Da, pa to je meni uvek…, poshto ja sam bio uvek…, meni je muzika jako bitna. Ja sam uvek bio, ovaj, za muziku jako vezan, i mislim, chak sam i, uchio neshto, ishao sam da uchim muzichku shkolu, jes da nisam dugo izdrzhao, al dobro, to nije vazhno. Ja sam pre svega uvek bio poklonik klasichne muzike, i dan danas, ovaj, dobar deo vremena odvajam da slusham, znachi, klasichnu muziku, ono, redovno, plakjam patek, da bi mogu svako vekje da sedim i slusham koncerte i to. I, ali i rken rol, znash. Znachi, bavio sam se roken rolom josh kao klinac, znachi, imao sam taj bend Tila i chetiri boga, to je josh shezdesetih godina. Dragoljub – A, dakle ta je prva, Tila… Stanko - Kako se zvao techno…? Slobodan – Tila i chetiri boga. I to je bila… poshto sam ja Tishma, pa su me zvale Tile, a Tita su isto zvali Tile. I onda je bio problem kad smo to shezdesetoj…, shezdeset i pete je bila ona gitarijada po Novon Beogradu, trebali smo tamo da sviramo, megjutim bilo je…, Stanko – Je su vas pustili? Slobodan - Morali smo po drugi minut…, poshto nije moglo, zato shto to, kao, Tile, Tito i chetiri boga, znash, aha, a koja su ta chetiri boga? Stanko - Eh, sad, pored Tita? Slobodan – Hahah, Kardelj, Rankovikj, Mosha Pijade i Kocha Popovikj. Hahaha I onda je, bila je neka grupa, koja se prijavila pa odustala, Sjenke, iz Petrovaradina, onda smo umesto njih bili... Tako da sam ja od uvek bio u roken rolu i to mi je bilo…, stim shto su to periodi kratki, pa me nisu zvali. Ja sam tu, tu od prilike shezdeset treche, chervrte, pete, shezdeset sheste, mozhda, josh malo smo svirali, pa sam ja prekinuo. Onda sam pocheo u vezi, ono, poezija i shta ja znam. Pocheo sam da radim u studentskim novinama, nije mi to nishta znachilo, i onda se odvojio od roken rola, da bi onda, sedamdeset i devete ponovo napravio bend. Znachi, to je tu, Nju vejv, Pank, Nju vejv. To je La strada prva, posle Luna i onda posle ponovo La strada, to je nekih deset godina. Ali to je bio taj period kad smo mi, jednostavno, nismo imali izbora. Nisam mogao nishta objaviti, nisam mogao knjigu da objavim, nigde nisam mogao…, ja sam, kad su ovi otishli u zatvor, ja sam posle otisho na dve godine u Beogradu i tamo sam dve godine zhivio. Jer ovde je bio uzhas. Ganjali sun nas ko zveri. Ovi profesori, ovi umetnici sa akademije, shto imali ove, svoje studente koji su u njih gledale kao u bogove, i onda su hteli, kao, da nas tuku, kao, mi kjemo njih…, ovaj je neshto govorio protiv Soldatovikja, Jovan Soldatovikj, veliki vajar. Jovan poshalje Labosa (?), znash, na nashoj izlozhbi, i Labos kazhe, za svaki ovaj crtezh, kazhe, tuchikju vas svaki dan gde god vas sretnem. A Labos, znash, dva metra, ovako…, vajar, znash, mesi onu glinu, znash… (Dragoljub govori neshto zanimljivo o njegovim iskustvima sa Polja i neke svoje dogodovshtine na Tribini, no slabo se chuje) 122 Slobodan - … Pa dobro…, prve machikje se bacaju u vodi… Pa Vujica je tad bio urednik u Polja. To kad je izashlo, te pesme, Pero Zubac (?) je bio glavni urednik. Pa jeste. A da, da, da, to je ono vreme kad se desilo, bilo Dejan Poznanovikj (?), jer Dejan Poznanovikj bio prvi urednik Polja. Pa verovatno kraj pedesetih, pochetak shezdesetih. Dejan je morao da ide u vojsku, i kad se vratio iz vojske, oni ga sachekaju i kazhe mu – ti vishe nisi urednik. Hahaha … Slobodan - Oni sad isteruju to oko jezika, te gluposti, mislim, shta je hrvatski, shta je srpski jezik? Srpsko – hrvatski, ni je bitno. Sad je bilo ponovo, jel znate da je sad bilo ponovo, pre jedno…, kad je bila neka akcija u vezi da to ponovo bude jedan jezik, da se radi o tome da je to jedan jezik. Vesna – Mi smo radili proshle godine, josh to nismo stigli da izmontiramo, napravili smo jedan razgovor izmegju nama troje, da u stvari hrvatski jezik potiche iz makedonskog. Hahaha Nama chesto dolazili Hrvati, umetnici, kod nas na ovim dogagjaima… Stanko – Bio Branko Cerovac iz Rijeke, istorichar umetnosti, dva put je bio Vladimir Frelih, onda Ana Petrovikj, a bash smo se dogovorili da neshto uradimo zajedno, pa mi smo ovu parodiju jezika u stvari radili... Sad, u pred dogovoru, shto se kazhe, o ideji, da taj material damo Frelihu, pa oni mogu da rade shta hokje s njim, i da na kraju, ovaj, tek nakon onog, njihovog, kad se desi, da zajedno to potpishemo. Ha. Vesna – Jer smo mi, kad smo sa ljudima ovih prostora, mi prichamo njihov jezik… Gjorgji – Neke zezalice makedonske, makedonsko - srpske, makedonsko – hrvatske… hahaha Vesna – Jer mi razumemo, pa kao, neshto, isto prichamo na taj njihov jezik… hahaha Slobodan – Ne, ja sam, bash neshto smo bili tamo. Milan Lalikj je bio, ovaj, svirala je Luna, u ovome, to je, ovaj, kako se zovalo, sad to vishe nepostoji, to je bilo proletos, Luna je imala, moj bend, ovaj drugi, imali smo dva koncerta, u ovaj, … ne, ovo je Mikser haus u Zagrebu, jedna koncertna dvorana, jako bila dobra, i to je… Milan Lalikj se zove, on je bio director, on je inache nekad bio i director Sterijnog pozorja ovde… I onda smo neshto, ovaj, Urosh Gjurikj, slikar, ovaj, ne znam dal ga znate? I on je bio, i neshto smo pocheli o tom da razgovaramo. Kao, taj problem, bash ta tema je bila, literature, jer, kao, lingvisti tvrde da je to jedan jezik, s neke lingvistichke tachke gledishta. Ja kazhem, mene to uopshte ne interesuje. Mislim, prvo ja ne smatram…, jezik nije samo ono shto je, kako bi rekao, jezik…, on je i mentalitet i psihologija i tako dalje. Znachi, iza toga stoji josh neshto drugo, znachi, to je razlika. Meni je logichno, svako mozhe…, postoji i hrvatski i ovaj, bosanski, za mene, znash, nema srpski, ili kako god hokjemo da ga zovemo. Ja sam, inache, ja sam imao problem, ja sam pisao taj roman Bernardijeva soba, vi sad to neznate, tu je neshto, ovaj, to je…, roman je, taj nukleus te price, taj jedan trgovinski odnos izmegju jednog choveka iz Zagreba i jednog iz Novog Sada. Ovaj iz Novog Sada hokje da proda tu Bernardijevu sobu trgovcu umetninama iz Zagreba. I oni komuniciraju, u glavnom prichaju telefonom. I taj iz Zagreba chovek, taj ustvari govori Hrvatsi, ovaj, taj zagrebachki govor. I ja sam to reprodukovo, kolko ja…, jer ja ne znam…, i ja nisam…, pravio sam greshke i tako je, tako objavljeno. I kad je roman izasho, moj prijatelj Zvonko Makovikj, ne znam dal znate? On je jedan od najvekjih Hrvatskih pesnika, zhivih, ovaj, on je videoi. Tu u centar bio, onda smo se videli, i on meni kazhe, znash shta, roman je, odushevljen sam, fenomenalan, al kazhe, zashto me nisi zvao…, ja uradim redakciju tog hrvatskog, mislim, to bi trebao da uradish? Eto, rekoh, shta ja znam, nisam se ni setio, I onda ja kazhem, onda tamam, mislim, u krajnjoj liniji to nema veze, jer tu ima jedna stvar, prvo, uopste nije jasno taj chovek koji telefonom govori, bog zna odakle se on javlja, dal on uopshte govori hrvatski, to nije…, no za nekog to govori da on samo pokushava, to se pretvara, on samo pokushava da govori hrvatski, koji on ne zna, znachi, on lazhe, u stvari glumi. I on posle i dolazi ovde, sa tim kamionom da uzme to i kao, govori, al to mozhe biti farsa, mislim, znachi, ta neka pretvaranja. Ovaj, Pishta Petrovikj, on ne zna odakle on stvarno dolazi ili, ustvari, odakle je doshao.

123 Tako da, ali oni su… Ja sam taj roman, koji je inache…, se bavi dosta tim, on ima apsolutno te neke hrvatske reference, znachi, prvo Bernardo, to je jedan od najvekjih hrvatskih dizajnera, on je sa otoka Korchula, chuveni dizajner, arhitekta, ustvari, to je taj, taj visoki modernizam. On je radio, znachi, bavio se i dizajnom nameshtaja, to je njegovo delo, apsolutno, potpis je Bernardo. Ja sam napravio, to je neka vrsta omazha. Ja sam pretstavio tu Bernardijevu sobu kao neki vrhunac u modernoj umetnosti, ustvari, neshto najvrednije, tako da kazhem, u umetnosti tog vremena. A i Bernardo, on nije lichno prisutan, poshto je on, kao vech, kad se to dogagja u romanu, on je vech mrtav. Ovaj, zapravo, pojavljuje se samo na pochetku ta njegova kjerka, Bernardijeva, koja nastrada u saobrachajnoj nesrekji Jadranskom magistralom. I ovaj, tako da to je…, dosta ima… Stanko – Jel neshto prevedeno na makedonskom? Slobodan – E, vidi, ja sam imao sa Magor…, i nishta od toga nije ispalo. Potpisao sam ugovor…, i nishta, Ja sam, ja ne znam, potpisao sam jedno…, za prevogjenje, sedam ugovora, il osam, sada ne znam tachno, samo dva sam realizovao, znachi, prevedene na nemachki i prevedene na madzarskom, a ovo, italijanski, bugarski, makedonski, ooo, josh je neki, nishta, francuski, da, nishta. … Eh, znash shta, pokojni Ljubisha Samardzikj, sad je umro, kad sam dobio Ninovu nagradu, on je bio hteo da potpishe neki predugovor za prava snimanja, i mi smo bili spremni, ja sam bio spreman za neke pare, znachi, da on meni da, shta ja znam, pet hiljadu eura, da ja potpishem, pa mene se ne tiche, nek radi shta hokje. Megjutim, on je to posle…, nishta nije ispalo. Dragoljub – Pa to je jako interesantno. A ono, s ovim…? Slobodan – A ha, da. Pa jeste, ovaj, mnogi kazhu.... On mi je neshto govorio…, kad smo se videli, pa on je takav dzumbush napravio…, pa on je neshto zainteresovan za to, kazhe, ja bi to, tako bi volio da igram tog Pishtuha. Ja kazhem, znash shta Boris (? Verovatno je mislio na Dvornika), on je jedno pedeset-shezdeset kila od tebe lakshi, kao pojava, znash. hahaha Tako da to, rekoh, ne bi bilo bash dobro. I tako, tako da… … Slobodan – (ide pricha za neke zainteresovane hrvatske filmadzije, da bi oni snimali Bernardijevu sobu) … To je neko nepoverenje. Iako oni znaju da sam ja potpuno chist, oni znaju da sam ja potpuno, ono, Jugosloven. Na strain, ono, ja sam protiv Miloshevikja bio, mislim, sve to. Ja ne volim nacionaliste i fashiste, to mrzim iz dna dushe. Mislim, nisam bio u politici… Stanko – U Polja, ko je saragjivao od makedonaca? Slobodan – U Poljima su saragjivali ovi…, veliki makedonski pesnici, ovaj… Stanko – Gjuzel je bio tamo, Bogomil. Slobodan – Jeste, pa da. Stanko – Onda, Radovan… Slobodan – Radovan Pavloski, da, da, on je samnom bio… On je fenomenalan. I kao pojava i ovako… Ja sam, ja se sad ne sekjam…, od mladih, da se setim nekoga. … Ona Buzharovska je sad zvezda, neshto sam bio na festival, a ona nedodirljiva, znash, na Kikinda shou…, mala pricha, ona je bila tamo zvezda, normalno, mislim, dobro, ja sam tamo uchestvovo… Gjorgji – Rumena Buzharovska i Lidija Dimkovska. Slobodan – Da. Da, da da. Al nisam se uopshte…, nisam se upoznao, iako smo zajedno… Ne znam, tako da ja nemam…, poshto ja nevolim…, ja ne idem po festivalima, vrlo retko, a to Kikinda shou, poshto mi je to na dohvat ruke, pa kazhem, da negde idem. Mene su zvali tad za Bitola, al mi to preteshko, tri nedelje da budem negde, mislim… … Stanko – Oni, ovi kontakti shto ste radili sa OHO… Slobodan – To je sve, ne znam… Boshko je mozhda sa Markom Pogachnikom neshto bio u vezi. E

124 sad, neznam, Marko je postao to jako…, on je postao neki drzhavni umetnik. Stanko – Znam, sad je neki Ambasador culture UNESKO-a. Slobodan – Da, tako da, istitucionalizovao se potpuno. Ovaj, on radi te neke drzhavne projekte, shta ja znam. Neshto je, neznam shta je…, i ako mi je to, to onako…, nekju nishta da kazhem, poshto on je bio u toj ezoteriji, on je pocheo ono Nju ejdz i shta ja znam, bavio se duhovnoshkju. On je napisao njeke knjiga, ja sam…, to chak na televizii ovde pretstavljeno, o Devama, to su duhovi prirode, to je izvanredno. To je tako zanimljivo, to je chist spiritizam, znash, magija i to. Sa drvechem, oni su to radili, ja inache isto sam poklonik drvekja, jako obozhanam drvekje, imam, isto tu u Novom Sadu, neka stara stabla koja sasechem, imam tako da kazhem... Megjutim, sa druge strane, on je sada paun, ministar, shta ja znam, to mi nekako nespojivo, znash. Prilichno to, ovaj, teshko da…, tako da, neznam, imam… A nemamo nishta s ovim pesnicima… Ja sam malo, sa Makovikjem sam obnovio taj kontakt. Da, jednostavno, pre jedno deset godina, pa posle smo opet neshto…, sad nemamo veze. Ne, ne chujemo se, na fejsbuku, josh neshto, pokusha neshto da me kontaktira, al ja i ne znam da mu odgovorim. Gjorgji – Nego, zhelimo da vam poklonimo ove dve nashe knjige. Ovo je od dve hiljade i chetvrte do dve hiljade i trinaeste, a ovo od dve hiljkade i trinaesete do dve hiljade i shesnaeste, ove dve knjige. Slobodan – Hvala vam, hvala vam. Gjorgji – A ovo je jedan mali deplijan, ono shto smo radili u Njujorku, imali smo performans nas troje, sad u junu - julu je bilo to. Stanko – Jedan performans chitanja ove knjige Patem 2013 – 2016, ta gornja... Pa ta kakafonija tih zvukova. Oni su, Vesna i Gjorgji chitali na engleskom, ja sam na makedonskom. Vesna – Veoma zanimljiv. Stanko – Ono, masa jedna, deset stolice, mi chitamo… Vesna – I publika chita. Stanko - Pa se ukljuchila i publika…, jedan Japanac se i drao… Slobodan – Na engleski. Hahaha Vesna – To su inache, kratke price o nashim prestojima… Slobodan – O pretstavama? Shta su pretsoji? Gjorgji – Na lokacijama gde mi ostanemo nekoliko dana i… Slobodan – Gde boravite Vesna – E, gde boravimo. Priche su, neke su istinite, neke su… Slobodan – Znachi to je ono shto bi rekli on d roud. Vesna – Imamo i tekstove o nashim radovima i o drugim radovima, tako da, iskoristili smo priliku da odemo u Njujork i da ne pokazhemo radove, nego da ih prochitamo. Slobodan – Meni je sada, ovaj moj bubnjar, Pirchiz (?), Ivan Pirchiz, bubnjar u Luni i La stradi, inache zhivio dvadeset i dve godine u Njujorku, ali sad je ovde. Neshto me nagovarao, kazhe, ajde da idemo, ajde kazhe da te vodim, da idesh u Njujork. Ja, pa ja, ja nisam…, proveo sam zhivot tu u gradu, malo neshto, bio sam neshto u Italiji, kad sam bio mlad, na neko putovanje, to mi je najlepshe shto sam bio…, bio sam malo u Bechu, tako…, a nisam u stvari nikud bio, nemam blage veze…, ne volim da putujem. Vesna – Mnogo je…, strashan grad, buka velika. Slobodan – Pa Bale, gitarista, je pobego iz Amerike, zato shto nije mogao da izdrzhi to 24 sata, poshto nema spavanja, znash. Gjorgji – E nema zastoja… Slobodan – … On je otkachen, pobego je iz Amerike, sad zhivi u Italiji u nekom selu, tamo u Puljima, kod Barija, na nekom ogromnom imanju na chetiristo hektara. Gaji masline, rasne konje…, od

125 njegove zhene. Pobegao, jer nije mogao, a Pirchi ima, na Menheten ima stan, i dan danas. I sad ova, mlagja kjerka zhivi tamo. I kao, neshto, kazhe, ajde da idemo. Ja kazhem, pa ja ne smem da ugjem u avijon. Kazhe, nekjemo avionom, idemo brodom. Stanko – Brodom? Hahaha Slobodan – Pa, kazhem, choveche, kolko to taje? Ma ne, ma kazhe, kakva tri meseca, chetiri dana! Kazhe, to ti je, kazhe, uopshte to neprimekjujesh, to ti je grad na vodi. To imash, kazhe, sve zhivo, bioskopi, kafikji, razne priredbe, ovo, filmove, zabava, sportski tereni, uzhivancija, kazhe, popnesh se gore na palubi, ono, ocean, vetar, kazhe, uzhivash, progje chetiri dana dok si piksla reko. Kazhe, to nishta, posle ti zhao shto morash da idesh sa broa. Joj, reko, ma nemoj mi prichat. Stanko – I kolko to koshta? Slobodan – Kazhe, nije jako skupo, negde oko hiljadu eura. Pa i nije skupo, jer je avion sad oko shesto eura. Gjorgji – Mi smo za chetiristo osamdeset eura, povratna. Slobodan – Ovaj mi neshto rekao oko shesto. Gjorgji – Zavisno kad vadish kartu, ako to ranije… Slobodan – Mozhda da sam mlagji, mozhda bi ishao. Meni je to napor. Ma ne, mislim, ja sam to…, Teshko je reagovati, to sam ja malo putovao, grad te pritisne, bezobzira ma kolko imash umetnosti, kako bi reko, si u zabuni u knjigama, slushash muziku i kao da nisi tu, mislim. Ali opet, mislim, ono, to je, ono, ugushi te malo, stalno u gradu, mislim, uvek sve je isto, dan se ne smenjuje, nedelje idu samo, ovako, dok si rekao piksla nedelja progje, pa sve iz pochetka. Ja sedamdeset sedam godina imam. Tako da, malo mi je zhao. Ja nikad u Makedoniji nisam bio. Bio, proshao sam kroz Makedoniju autom. Ishli smo jednom u Grchku. To je bilo jako davno, moj sin je imao chetiri godine, to je bilo devedesetpete godine. Ishli smo, ono, na Halkidiki. Ej, ono je meni, taj makedonski pejzazh, meni se tako to dopalo, mislim, poshto nismo zaustajali kolima, samo zverio, gledao, gledao. Toliko ima neshto, kako bi rekao, apstraktno, onako, ta vegetacija, ti brezhuljci, bregovi, tim drvekjem, to je neverovatno. Jako mi se dopalo, jako. Bash mi je bilo, onako, ugodno, nisam to neshto nikad video. A ovaj, nisam imao prilike, nisam u Skoplju bio… Dragoljub – Ja sam jednom bio na sva tri jezera, Ohridsko, Prespansko…, josh danas pamtim, ono, pastrmka na ohridski nachin. Ja sam i bio gladan grozno… hahaha Pazi, neke stvari pamtish celog zhivota. A to se bash tako dogagja. Kad smo obilazili…, te vochnjake i beremo jabuke i to ti je… Ja sam radio u jednjoj trgovachkoj firmi i imali pretstavnishtvo u Bitolju, pa sam tu dolazio, u Strumici bio, u neki institut za seme… … Pa, tamo gde su oranzherije, Valandovo, Bogdanci…, mi obilazimo to, znash, i onda neke zhene prilaze i nude nas bonbonama, a bombone, u pichku materinu, one ordinarne, , ne mosh oderati neke, znash, slepljeni. hahaha Pa onda jedan tamo, koji je doshao iz Holandije, pocheo rakijicom, salatice i to. Izvrsno. … Taj matori tamo, ma devedeset godina ako nije imao… Pa kad smo, potom, jednom bili u Holandiju, gle chuda, taj matori ne tamo dochekao kolima. Neverovatno! hahaha. … Slobodan – Tako da je, ovde, u Novom Sadu, je ono. Pogotovo sad, imali smo to, Zavod za kulturu Vojvodine, koji je super radio bio…, da Kopicl (Vladimir) je bio director. I bilo je jako dobro, stalno smo ishli, bilo je jako zanimljivih stvari, i koncerata i muzike, megjutim, politika, doshlo je do promene vlasti, Kopicla su penzionisali, i sad to, nishta se ne dogagja. Nishta, slabo. Jako loshe, to je to, kad se promeni vlast, sklone choveka i dovedu nekog koji najcheshkje nema pojma i… … Slobodan – Neznam dal imaju one monografije, da vam pokazhem, jer nemam da vam dam, monografije, onako, na chetiristo strana, onako, sa preklopima, nekih dvesto i neshto fotografija,

126 mislim, trebali bi da imaju, to je ovako, zanimljivo da se vidi. Vesna – Monografija o onome shto…? Slobodan – Ne, o grupi. Mi smo, inache, to…, poslednji, valjda, concert sa grupom, nama je bio sa grupom Mizar, tu u Studiju M. Jel oni su se dosta na nas pozivali, i na La stradu i na Lunu, pogotovo ovi Padot na Vizantija… Stanko – Da,da, da, odlichni su! Slobodan – Kao da je to, kao, srodna muzika. Dragoljub – Dobili su Sedam sekretara SKOJ-a (to je bila prestizhna nagrada Saveza komunistichke omladine Jugoslavije) Slobodan – Da, Luna je dobila. Dobili smo kad smo se raspali. Stanko – Sedam sekretara SKOJ-a od rokera je dobio i Leb i sol. Slobodan – Dobili su dosta, Leb i sol, Lachni Franc, Parni Valjak, Zabranjeno pushenje, Bajaga, puno, puno… Dragoljub – Marko Brecelj je... Slobodan – Pa Buldozher, Pa Marko je… Stanko – Shta radi sad Brecelj? Slobodan - Pa Brecelj je tu, mislim, mogli ste i njega da vidite. Al se on malo teshko krekje. Ono sa shtapom ide…, sa dva shtapa. Mozhe on da ide, ali, kad izagje…, onda sa dva shtapa… Da vidim dali ima monografije, da vam pokazhem. Gjorgji – … Reshiv do sabajle do sedum i deset. Ne znam kako funkcionishe parking, vnimavam na to, da svaki sat da dopunim, da dopunim…, dobro, sad mi stigla poruka, do sutra do sedam i neshto Stanko - … Cela kukja kje nam otikji… hahaha Dragoljub – Pa da. Stanko – Odlichno izdanje, lepo izgleda. (prolistava monografiju) Slobodan - Ovo je sad…, ovo je iz osamdeset i trekje godine Stanko – Fin papir, fina shtampa. Ovo odlichno izgleda. Slobodan – Ne, to su autori. To su ovi koji su pisali, koji su radili na to. To je Predrag Popovikj, Sasha Rakezikj i Aleksandar Zograf. Ako ste chuli za Zografa? On je, ovaj, strip crtach. Mislim, nemojte da se gnjavite, ono, ovako…, da pregledate. Stanko – Ko se potrudio da ovo tako lepo spakuje? Slobodan – Da, da. Pa to je neki Predrag Gusta Popovikj, on zhivi u Londonu, inache, on je bio nekad, ovaj, radio je u Dzuboksu. On je pisao te kritike u tim glasilima, onda Sasha Rakezikj, ili Aleksandar Zograf. On se bavi stripom, on je isto bio rok kritichar. I Goran Pavlak, on je isto novinar, on je, ustvari, ima na onoj… Ali, ustvari, praktichno, ima svega i svachega, misim, ono, razni, ovaj, iz novena, tih nekih detalja iz tog vremena. Onda ima chetiri, chetiri intervjua. Znachi, samnom, sa ovim shto su bili samnom… I tako, da to je, ovo…Onda ima kritichki prikaz nekih ljudi koji su pratili i oni su napisali tekstove. Gjorgji – Koi vreminja, a? Slobodan – Da, da. Stanko – Vremena! Slobodan – Davno je to. Vesna – Ovo su izmishljene stvari ili kako, ko je to…, hronologija… Slobodan – Ne, to je…, chekaj, samo da se setim, da vidim o chemu se radi. … To je, znachi, hronologija te godine shta se dogagjalo, znachi, u gradu, mozhda i shire, i ne samo u gradu… Vesna – Da odredi atmosferu shta se dogagjalo u okviru muzike… Slobodan – Pa su uzimale te stare novine i shta ja znam, chasopise, ovaj, to kombinirali… Da, da.

127 Vesna – Ostali chlanovi je su… Slobodan – Pa da, ostali smo ja i bubnjar Pirchi… Kako gde…, a shta, htela si, htela da pitash…? Vesna – Dal su tu, dal su zhivi… Slobodan – Pirchi zhivi ovde u Novom Sadu, bubljar. Ali je…, znachi, ima stan na Menhetan… Vesna – A jel se bavi muzikom? Slobodan – Pa bavi se, pa evo, sad smo, trebali smo na Exit-u da sviramo, kao, pa neshto se nismo mogli da se dogovorimo oko plakjanju, znash, nisu hteli da nam daju kolko mi smo trazhili…, pa smo odustali… Tako da, ovaj, ali on, inache, on ima ovde u Novom Sadu, Pirchi Tan tank studio (?) to se zove. Tu je, tu u Kineskoj chetvrti, ima ogromni proctor, ima koncertnu dvoranu, znachi, gde se odrzhavaju te koncerte, i to, ima dve velike i malu. Gjorgji – To je gde! Slobodan – To je Kineska chetvrt, tu u Novom Sadu jedan deo, na Dunavu. Gjorgji – Ima Kineska chetvrt u Novom Sadu? Slobodan – Da, na Dunavu, to se zove Kineska chetvrt. … Vesna – Jel imate vokal? hahaha Slobodan – Da, ja sam vokal. Ja u La stradi sam svirao gitaru i pevao sam na gitaru, i unjeo sam tamo, ovaj… Gjorgje – Jel ima neshto po Jutjubu? Slobodan – Ima, ima. Ima, mozhete vidjeti koncerte, ima na Jutjubu concert iz Mister haus-u (?), ima i ovaj kod Pircheta. Mislim da je taj sniman iz ruke, pa je malo…, nije bash… Neki bluzovi… Dzon Li Kuker… Vesna – Sreli se i sa Brankom Kjurkjikj. Slobodan – A, ona slikarka. Vesna – Ne, ona je istoricharka. Branka Kjurkjikj. Slobodan – A, Branka, Kuda org. Vesna – Ja se poznajem snjom odavno, pa… Slobodan - … Zoran Pantelikj… Vesna – Bili smo na jednoj radionici sa Erom Milivojevikj. Slobodan – Pa se snjim, ovako, znam. Poshto on je vishe Beogragjanin, iako je iz Novog Sada. Tamo zhivi, tamo je bio na Akademiji. Era je ovde ishao u umetnichku shkolu u Novom Sadu, ali posle je otisho u Beograd na Akademiju i posle je ostao u Beogradu, tamo zhivi, mislim, tamo pripada, tom krugu. To je, ono, Gergelj, Urkum, drushtvo, ovaj, Nesha Paripovkj, Rasha Teodosijevikj, Marina… Ja se snjom znam, ona je bila ovde na Akademiji, bila asistentica kod Bogdana (?), Marina Abramovikj. Stanko – A, nism to znao. Slobodan – Bogdan ju je uzeo… Vesna – Kazhu da je bila jako ljepa kad je bila mlada? Slobodan – Marina? Pa lepa, onako, shta ja znam, stvar ukusa. Vesna – Harizmatichna. Slobodan – To, vishe tako, nego… Mozhda je ona sad lepsha nego kad je bila mlada. Dragoljub – Pa, to vishe Katalin Ladik… Slobodan – Jeste, Kata je bila isto performerka, ali znash shta, Kata je… Katalin Ladik je dobila nagradu Joko Ono. To je jako znachajna nagrada. I to, mislim, proshle godine. (idu zanimljivi dijalozi izmegju Dragoljuba, koji komentarishe neshto oko Marine i Katalin, pa spominje Palichko jezero kraj Subotice, pa Slobodana i Stanka, koji to sve zachine josh sa nechim ekskluzivnim, detaljima, al se nechuje dobro)

128 Dragoljub – Kad je bilo bombardovanje mi odemo na Palikju, jer tamo nije… Slobodan – U Suboticu? Dragoljub – Ali jedne nokji, kad je grunulo, ja sam mislio da je pod nashem prozoru eksplodirala. … I odmh, sutradan, se vratili u Novi Sad. Hahaha Slobodan – Al ipak je pala…? Dragoljub – Ne da je pala… Stanko – Ochemo, Drushtvo!? Da oslobodimo ljude. E, hvalati Slobodane, hvala. Slobodan – Kuda idete? Vesna – Pa sad idemo da trazhimo neku lokaciju da… Stanko – Da postavimo kamp. Gjorgji – Da prespavamo i ujutro… Stanko – Pa sutra do Muzeja, ovaj, najavila nas je Svetlana Mladenov…, da, bivsha direktorka, pa Sanja kje nas dochekati i…, i onda idemo za Osijek i nadalje…, pa da vidimo dal kjemo da idemo i u Crnu Gorui, to je…, Vesna – Da zavrshimo Radijus krivine. hahaha Stanko - Da prikupimo material, ideje su tu, kako da se pakuje, sad se kuvaju, i to. Slobodan - Da, da da, zanimljivo…

Novi Sad, 10 – 12.09.2017

Susret sa Sanjom Kojikj Mladenov u njenoj kancelariji, kustosicom i bivshom direktoricom Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.

Sanja – … Vi ste juche stigli, jel? Danas ste vekj na ovome… Stanko – Juckj, ne, prekjukje, kad smo stigli? Sanja – Aha! Stanko – Prekjukje, ovaj…, pa, poshto idemo kamperski, na Petrovaradinu smo se ushunjali tamo i… Vesna – Hahaha… Sachekali profesore… hahaha Sanja – Ahaaa… Stanko – Al dobro je, mislim, toplo je vreme, tako da…, a i shatori su dobri… Ma kompletna kamperska oprema Sanja. Sanja – Da, da, da. … A vi? (obrakja se Gjorgju) Stanko – Gjoko! Gjorgji – Aaa, pa mozhe kokakola. Sanja – I gde idete odavde? Stanko – Idemo, ovajjj, za Osijek, tamo imamo Freliha i Anu Petrovikj, nashi stari prijatelji… Sanja – Da, vidim tu i Freliha. (u knjigama Autorski kroz pojavnog 1-5 i PATEM 2013 – 2016 koje smo joj poklonili) I ja saragjujem snjim. Stanko – Frelih je i dvaput gostovao u okviru ovog projekta PATEM, kojeg radimo… Sanja – Aha, aha… Stanko – Jednom je…, proshele godine su bili u paket sa Anom. A od Osijeka kjemo za Zagreb, tamo imamo taj kontakt sa Ateljea Zhitnjak, ne znam dal znate? To je periferija Zagreba, kao Centar Periferije, to je udruga – zadruga, udruzhenje umetnika… Sanja – Da, da, da. Da, da. Stanko – Petnaestak ateljeja su, a u okviru Centra funkcionishe i galerija. Mi smo prohle godine

129 izlagali u Ateljea Zhitnjak, ono, ubacili se u program, zapravo, Frelih je to sredio. Izlagali smo deo ovog projekta, ishao je material 2015-2016. Chetiri projekta su u pitanju, pa to se pakuje…, video kao jedna kolektivna situacija i zasebni autorski radovi. To je bilo to. To je, zapravo, deo ovog, ove knjige, a to smo izdali pre dva-tri meseca, ono shto je PATEM 2013 – 2016… Sanja – Aha, da, da, da. Vi nezavisno radite od institucija? To je nazavisni projekat? Stanko – Da, da, nezavisan projekat. Imamo neke pare od Ministarstva i tako… Sanja – To je moj kolega Jovan. (kustos) Jovan – Shta se radi? Jel ne smetam? Stanko – Ne, ne, ne, ne smetate, taman posla. Drago mi je, ja sam Stanko Pavleski. Kako rekoste, Jovan? Jovan – Jakshikj. Stanko – A, Jakshikj. Kolega istorichar umetnosti, jel? Jovan – Ne, menadzer. Stanko – A, menadzer, da, da. … A, komplikovano, Sanja, ma pogledakjesh, ovaj... Sanja – Pogledakju to kasnije. Ustvari, jel to vi ostavljate, dali sam dobro razumela? Stanko – Da, da, da. … Ovaj, pa insistirali smo isto, ovaj, da dobijemo tekstove od autora, znash, da nije kao slikovnica samo, nego da ima i druga dimenzija o ovome…, nekih iskaza autora, pa ima neshto shto je skidano od audija, kao transktipt audija, tako da to lepo izgleda, a ima i sadarzhaj, dopunski. Sanja – Da, da, da. Znachi, vi putujete celom regijom, ustvari, jel? Stanko – Da, od Skoplja do Sarajeva, kod Jusufa, skim smo vekj dogovorili sedamnaestog u sedamnaest sati, poshto nije Jusuf..., vekj osamnaestog putuje… Sanja – Da, da, da, Jusuf je bio kod nas ovde decembra, i trebao je sad da dogje opet krajem oktombra. Tako da… Znachi, ide za Koreju? Stanko – Da, osamnaestog vekj putuje, tako da nekoliko sata kjemo bit zajedno, pa videkjemo… Nikog nisam nashao u Crnu Goru, tamo imam samo Pavla Pejovikja, neznam dali znash Pejovikja? Sanja – Da, da, da. Bio je director dugo godina. Stanko – Bio je na Fakultetu u Cetinju, sad je u penziji, pa bio i dekan… Sanja – Pa bio je director Narodnog Muzeja u Cetinju. Stanko – E to nisam znao. Sanja – Da, da, da, i to u tom kompleksu vishe zgrada, tamo, shta ja znam. To je bilo nedavno, jula mislim da mu je... Stanko – Bili smo zajedno na Cetinski bijenale ‘97-e, chini mi se. Sanja – Mislim da je sad juna otishao, ili jula, skoro, bash nedavno. Dosta sam mlagja od njega, nepoznajem ga, al upaznakju ga… Stanko – Znachi, taj krug do Zagreba, ovaj, pa tamo kjemo da spavamo, dogovorikjemo sa nekim od ovih ateljea, a smo i sa kamp opremom, dushek za spavanje, vrekjica, i nema problema. Pa idemo za Ljubljanu, posetikjemo Muzej savremene Metelkova, a kontaktirao sam i Pogachnika, poshto je taj concept, ovaj, nadvor od institucionalnog i urbanog , kao shto je ovo shto i mi radimo. Sanja – Da, da, da. Stanko – Al Pogachnik nije bio Slobodan, ostavio je samo sedamnaesti kao moguchnost. Ovaj, kazhem ja, sedamnaestog smo kod Jusufa, vekj dogovoreno, tako da nije uspelo, mada bi to sa Pogachnikom bio pravi pogodak. Al mi kjemo do Shempasa svakako. Znachi, obichikjemo Shempas, napraviti fotografijice, video, sredikjemo taj materijal… To je sa Shempasom, pa idemo za Rijeku, tamo imamo Branka Cerovca, jel znash Cerovca? Sanja – Ne, neznam ga.

130 Stanko – Radio je kao kustos u MMSU Rijeka, pa je napustio Muzej, chini mi se da je bio neki problem, pa su ga najurili…, tako je nestashan… Inache moja generacija, on je’58-o, ja sam ’59-o godishte. Tu josh jedna ekipa oko Branka…, pa tamo kjemo da odspavamo i idemo za Rovinj. Sanja – Koleginica? Stanko – Drago mi je., Stanko Pavleski. Sanja – E sad, nishta…, kad to prebacite (neki material na laptopu), mozhemo gore da vidite proctor, pa da vidite izlozhbe i to, da uzmete kataloge… Stanko – E, super. Sanja – Mislim, shta vas zanima… Stanko – Da, da, da. Sanja – Znachi tako, Rijeka, posle? Stanko – Pa idemo u Rovinj, Golo Brdo, kod Brajnovikja. Tamo nam je i Trbuljak, poshto shesnaestog ima izlozhbu. Mi smo petnaestog u Rovinj, al ne mozhemo na otvaranje shesnaestg, poshto moramo za Sarajevo, i videkjemo dal kjemo, eventualno, Pejovikja, zato shto nemamo bash uvid dali ima neka grupica koja shto praktikuje ovo slichno, i to je to. Sanja – Da, da. Imate tamo jedino onaj, u Kotoru, onaj Centar gde Rusi rade. Onada… Vesna – Pomenula je Svetlana. Sanja – Jer tamo ima dosta umetnika koji tamo koriste neke ateljeje, pa sad, ne znam, snjime je, chak, ja kad sam bila, neki su tako…, ko neformalno izlaganje… Ima dosta prostora, to je neki stari objekat koji su oni dobili na korishkjenje i tako… Najvishe u stvari ima Ruskih umetnika, ali i domachih. Gjorgji – Jer mogu da fotografishem? Sanja – Mozhesh, mozhesh, naravno, da… I u glavnom, mozhda tamo da…, ako prolazite tude. To je, onako, kako se zove? Pa dobro, to kje, kad budete na moru, tamo bolje da vam kazhu, to je gde je Stari grad, ustvari, uzeo obalu, od starog Gradonachalnika. Stanko – Ma nachikjemo, a i pitachu Pavla. Sanja – Da, da. Pa da, da. Nije to bash to, ali neznam shta bi drugo moglo da dogje u obzir? Neko ko tamo, tako… Stanko – Videkjemo. … To je neki pochetak ovoga. (pokazuje na knjigu pored knjige PATEM-a) Autorski kroz pojavnog, tako se na pochetku, tako smo, ovaj, naslovili, pa onda smo promenili 2013- te u PATEM. Tu su pet projekata… Sanja – Aha, aha. … Ja sam sad, ovaj, bila u Banjaluci i tu je bilo, ovaj, i dvojica kustosa su bila iz Skoplja. Gorancho je bio, Georgijevski, i bio Blagoja, e sad… Stanko – Varoshanec. Sanja – E, Varoshanec. Stanko – Iz Muzeja savremene. Sanja – Iz Muzeja savremene. Njih dvojica su bila u tom istom program. Stanko – A gde to tachno? Sanja – To, u Banjaluci smo bili. Stanko – U Muzeju? Sanja – Da, u Muzeju. … Njih znam, Tome Adzievski, Nebojsha Vilikj. (prolistavajukji knjigu Autorski kroz pojavnog 1-5) Stanko – Oni su bili od osnivanja ovog… Sanja - Da, da. Aaa, Dragan Matikj. Pa oni su bili kod vas tamo na neku koloniju. Stanko – Na Autorski koz pojavnog 4 bio je Dragan Matikj zajedno sa Frelihom… Sanja – Sa Frelihom radili su neki video rad tamo neki, dole kod vas, znam. Stanko – Jeste. Sanja – Ja sam tek napisala o tome. 131 Stanko - E bravo, super, nisam znao. Sanja – Da, da, da, da. Trebaju da imaju izlozhbu u Splitu od tog materijala. Kod Branka Francheskija, tamo, dali je galerija umetninaaa, dali…, ne znam tachan naziv? Stanko – Francheski je bio u Muzeju, bio je i direkror, kolko ja znam, u Rijeci. Sanja – Da, sad je u Splitu. Ali tamo nije, nije naziv institucije Muzej, nego Galerija umejetnina. Stanko – Tako. Sanja – Ni ja nisam videla proctor. Mi smo imali, pocheli smo sa saradnjom josh dok sam bila director, pa su oni kod nas izlagali jednog umetnika, mi preko Grupu Apsplutno, i sad ono, tako… Stanko – Damjan je josh, ovaj, kod vas, tako? Sanja – Da. Pa tu je i postavka, mozhete gore da vidite. Mozhemo? Vesna – Mi snimili razgovor. Sanja – Da, da. Stanko – Idemo?

Pogledali smo Damjanovu izlozhbu, tu i postavka, pa onda nam Sanja dala nekoliko vrednih kataloga, megju kojih i monografiju sa retrospektive Bozhidara Mandikja iz 2015., koju nam Bozha nije mogao pokloniti, kad smo bili kod njega u Brezovici, jer mu je bila zadnja. Produzhili razgovora u lepom paciju Muzeja, jedno vreme u drushtvu i sa jednim kustosom (?), kojem se nesekjam imena. (moje izvinjenje) Vesna - … Eptem mu je jako zborcheto. (misli na kustosa koji je bio blizu nas u atrijumu, pa je i jedno vreme bio snama na stolu, kolega, valjda iz Muzeja Revolucije, institucije koja je sustanar Muzeja savremene, verovatno je tako neshto) Stanko – Mnogu e interesen. Vesna – Sanja? Sanja – Kojikj Mladenov. Vesna – Jel ono “kj”, ovako, sa onim… Sanja – Da, da, da. Stanko – Suprug joj je umetnik. Sanja – Jeste. Hahaha… Vajar koji je preshao na nove medije. Radi na Akademiji na novim medijima. Vesna – Kako? Stevan? Sanja – Kojikj Stevan. Vesna – A, pa da, da. Stanko – On je sin Slobodana iz Tere, Kikinda. (Vajarska kolonija za vekje formate u terakoti) Sanja – Jeste. Mi smo, onako, iz dve umetnichke familije sastojimo. Da. da, da. hahaha… I to je bilo, onako, najlogichnije, kad smo se nashli, nekako, sve je onda odgovaralo. Stanko – … Zvao me je Slobodan ’97-e, chini mi se, al nisam mogao… Nisam nikad bio na Teri. Sanja – A, stvarno. Stanko – Da, al u glavnom, mislim da je bilo techno ’97-e, al nisam mogao da odem. To je odlichna manifestacija, a, kazhu, da je Slobodan to fantastichno vodio. A imam ja dosta od Tere, mislim, kataloge… Sanja – Da, da, da. A jel ste videli te fotografije, na primer, ove nove zgrade koje sada prave kao Muzej? Stanko – Ja to ne znam. Svetlana mi neshto prichala… Sanja – Fantastichna je, fantastichno izgleda. Dobili su, ustvari, od vojske, napushtene objekte, vojne objekte, jedan vojni manjesh (?), gde su nekad drzhali konje, Austroungarske, josh, koji ima veliki

132 raspon krova, a nema nikakvih bochnih stubova. Mislim, nema…, ceo proctor je chist. To je zaista fantastichan proctor. Pa su nabavili neki novac, i tako je to krenulo. Stanko – … Evo, samo ovo, nemorash sve da potpisujesh. Gjorgji – Da, toa nemorash. Vesna – Pa sega pochnav, da go dovrsham. Stanko – Aj dovrshi go. Sanja – Jel kje te ikji na ovo otvaranje, ima neko u jedan, to sam chula, neshto na ulici shta ima… Stanko – Ovaj, ovi susreti u okviru Dijaloga, jel, Dunavskih dijaloga. Da, Rekla mi Svetlana…, al moramo…, takav je tajming, ovaj, i od jedan i po - dva do tri – tri i po ostajemo, ovaj, u Osijek, i idemo za Zagreb, zato shto smo se dogovorili sa ljudima iz AZh, kolege, ovaj, da tamo budemo negde oko shest – shest i po, pa skupi se jedna ekipa njih. Mi kjemo malu vechericu da podgotvimo i druzhimo se, i ujutro idemo za Ljubljanu. Vesna – Mi nismo nashli u Ljubljani ni jedan kontakt. Sanja – To mozhete u Zagrebu, ko ima neki kontakt… Vesna - … Kad spakujemo ceo, ovaj, caravan…, mozhete nam dati neki mejl vash, pa da vam poshaljemo material, kako je to… Sanja – Aha, dobro. To kjemo tamo u kancelariji. Ili ako hokjete sad da zapishete, nemam tamo vizitkarte. Vesna – Okej. Sanja – Ja mislim da vas na Fejsbuku…, mozhda smo prijatelji na Fejzbuku? Stanko – Sa Svetlanom smo na Fejsbuku, ovaj, al ne znam dal smo… Sanja – Postakjemo. Hahaha Stanko – Nachikjemo se. Vesna – Lako se nakji danas. Daj mi Stane edna cigara da zapalam. Jako vam je lep dvor. Sanja – Da. Lep je, ovaj, jako. Naravno, zahvaljujukji ljudima koji ga odrzhavaju. Vesna – Ne mi se pushi… hahaha Stanko – Bilo je nekih ideja, isto, da se neshto na platou radi ovde. Sanja - Jeste, bilo je, bilo je... I u Skoplju u Muzeju savremene, vash, isto imate neki atrijum, to sam videla, i zgrada vrlo slichna, malo kasnije zidana od ove, isto, jedna modernistichka…, da. Stanko – To je donacija, to su Poljaci radili. Bio je megjunarodni konkurs, oni su dobili, kao donacija Poljske vlade, posle zemjotresa. ’71-ve je otvorena zgrada. I jedno petnaest godina, zadnjih, nije bilo postavke, dvadeset godina je krov prokoshnjavao, ovaj, mislim… Jedan director dogje, krov prokishnjava, dali Italijani neke pare, i to je otishlo… Vesna – To je neki duh ushao u nutra…, sam od sebe prokishnjava. Hahaha Stanko – 2014-te ekipa kustosa u Muzeju je uradila stalnu postavku, i to, otprilike, po dvadeset godina, sve to do 2016. ’17-te na pochetku, krov je opet… Sanja – Opet prokishnjava. Hahah To vishe ne radi, nego shto radi, jel? Stanko - … Pa sklonili su postavku. Bilo je problema te dve godine, dok je bila stalna postavka, sa aktuelnim, sa tekukjim programom, pa se neshto, ovaj, u Nacionalnoj galeriji, u taj Multimedijalni proctor koji koristi Nacionalna galerija, pa su tamo neshto izlagali. Radili su Muzealci, a izlagali tamo, bilo je i toga. Sad su se opet vratili tekukjem programu, imajukji u vidu da su postavku sklonili. Sanja – Da, da, da. Pa sad kad smo bili, juna, nije bilo vishe stalne postavke, da. Stanko – Sad ste bili u Skoplju, da, sa Svetlanom? Sanja – Da, da, sa Svetlanom. Stanko – Mi smo devetnaestog…, rekla mi Svetlana da ste na Hadziboshkovu izlozhbu da ste bili. Sanja – Tamo smo bili. Stanko – To je bilo dvadesetog… 133 Sanja - Sad sam chula da je Zhaneta Vangeli, jel, otvorena… Gjorgji – Da, sad je Zhaneta Vangeli. Stanko – Ovaj, a mi smo devetnastog otishli za Njujork. To je jedan projekat…, ostavikju vam jedan mali deplijanchikj, ovaj, bilo je skupo da sve to…, nije bilo dovoljno para… Gjorgji – A ni vremena. Stanko – Al dobar je…, ovako, subjektivno, al dobar smo posao uradili. Hahaha Sanja – Da, da, da. Kustos (koji je opet svratio na nash sto, trazhekji upaljach) – Ja se izvinjavam, dal neko… Stanko – Evo. Kustos – E, hvala vam. Vesna – Dobar je Njujork. Sanja – Dobar je Njujork! hahaha Vesna – Samo je jako buchan. Nismo mogli da se u stanu razumemo shta prichamo. Znachi, ovako, u jednom stanu dovikujesh se, da bi prichali. Stanko – Mi smo preorali Menheten. Gjorgji – Oho, nismo stali. Spavanje dva do tri sata maksimum, od dvadeset i chetiri, drugo sve… Sanja – Da, iskoristiti shto vishe. Vesna – Nemozhesh nishta drugo planirati, samo ako ti je to cilj videti shto vishe izlozhbi. hahaha Sanja – Veliki je problem, tako je to uvek. Celo telo i noge nemozhe da izdrzhe kolko se prevali… Stanko - Negde oko dvadeset – trideset kilometara na dan… Sanja – Da, znam. To isto kad smo bili poslednji put, sad ove godine u Parizu, prolazili po dvadesetak kilometara dnevno, to je stvarno nenormalno. I to koristili smo metro, naravno, nije da nismo. Stanko – Kao Mandikjev onaj projekat Ruzha lutanja. Sanja – Da, da, ne bi ni znala, nego na telefonu mi meri, ovaj, kolko smo preshli. Kustos – Ja sam s Mandikjem prichao u vezi Ruzhe lutanja. Pitam ja njega, reko, zbog chega si, ovaj, izvini shto te pitam, reko, zbog chega si jedan, praktichno, potpuno samosvojan duhovni razvoj morao da nazovesh projekat? Mislim, budimo iskreni, a on, kao, znash, kazhe, i moram da ti se izvinim, jesi u pravu, ali, kazhe, da nisam nazvao projekat, ne bi niko doshao. Vesna – h’mmm Sanja - Hahaha Stanko – Ima neshto u tome, to je istina. Kustos – Kao, bilo bi suvishe transparentno. A ovako, kad to nazovesh projektom, onda to vekj dobije neku svoju, kao, ovaj, kako da kazhem, to je u sushtini jedna, mislim, meni se to dopalo lichno, ali, ovaj, bio sam i kod Bozhidara par puta tamo u Brezovici i shta ja znam. Lichno mi se vishe dopada to shto Miroslav radi… Stanko – Nego ono shto Bozha radi? Kustos - Nego ono shto to Bozha radi, ovaj, ali, shta ja znam… Stanko – Al to Bozha radi chetrdeset godina, to nije mala stvar… Kustos – Jeste, to nije mala stvar. Biti tako iskren… Dobro, i Miroslav je istrajan… Vesna - … Prva tachka nam je bila tamo, praktichno. Kad se tako pominju imena, je, znash. hahaha Kustos - … Imao je nekoliko jako teshkih trenutaka. Kad ga je Brajila ostavila, to mu je bio jedan od njtezhih momenata u zhivotu. … Otishli na fakultete, ono, ovaj, jedna se tu udala bash za Ratka…, (?) aaa, ovaj, ovaj sin, on je za Beograda otishao. I onda su oni sami ostali neko vreme i Brajila vishe nije mogla posle dvadeset i kusur godina i ostavila ga je. I onda je on imal tamo, oni su tamo drzhali i zhivotinje i shta ja znam. I on je bez svega toga ostao i oni su se, kazhe, preshaltovao se za chisto robnu razmenu sa tih par seljaka koji su tamo. On, ne znam, kad dogje za Beograd, zbog pozorishta il

134 neshto, ponese, ne znam, malo shekjera, brashno, ovo-ono, oni njemu daju… A leti, ovaj, ove Beogradske shkole, malo bolje, koje su imali profesore knjizhevnosti i tako, sa malo vishe, onako, aj, entuzijazma i shta ja znam, vodili svoje djake kod njega tamo, te neke dramske, ovaj, shkolice, i to, i onda on bio njima…, uvek angazhovao josh par njih da spreme klopu, pa pechurke, pa…, i u glavnom od toga je zhiveo, ali pazi, kazhe, njemu je najtezhe palo kada ga je Brajila napustila. To je jedan momenat kad je zaista mislio da kje i on da napusti Brezovicu i da posle sedamdeset i ne znam koje godine su oni otishli da tamo zhive… Stanko – ’77-me. Kustos – I stvarno, kad vidish te fotografije, bozhe, gde su oni otishli! Ono, nit kukje, nit…, pod najlonima…, ono trebalo izdrzhati, stvarno, to je trebalo izdrzhati, mislim… Sanja – hahaha Kustos - A i ono, na primer, Brajila kao zhena… Posle, Brajila meni prichala, ja sam se s Brajilom upoznao, kazhe, znash, ipak sam ja zhensko bikje, i sad, posle dvadeset i kusur godina, kad ti neko ne kupiii jednu narukvicuuu za ruku, ono… Nije bitno, zna on vrlo dobro da meni da…, da meni nije bitna vrednost, ono, nego, kao znak pazhnjeee, i to! Ili posle dvaest i kusur godina…, ti samo radish. Tu si samo kao njegova ispomokj i nishta drugo, ovaj, i tako! Ovaj… Sanja – Bez vesh mashine. Kustos – A imao je neku pesnikinju tamo u blizini Ljiga, (?) koja je znala da ga zimi obilazi i to. I onda on meni prichao, onako, malo smo se i smejali, kao, jao, tu zhivim vitalnost, dogje, pa nekje da ode po tri dana, ono, znash, kao, sve neki izgovori, te ne mozhe zbog snjega, te ne mozhe zbog ovog, te ne mozhe zbog onog, i sve vreme mi chita svoje pesme. Sanja – Hahaha ha, ha, ha… Vesna – H’mmm… Kustos – Da, dobri su, mislim, ovaj, dobri su bili. Stanko – … Ovaj, kod Bozhe smo krenuli… Sanja – Kazhe, da ste bili kod njega jedan dan. … Onda, i da uzmete kataloge. Stanko - Doshli smo kod Bozhe negde oko dva-tri sata…, sledekji dan oko deset smo krenuli za Beograd. Ja mislim da su proshla tri-chetiri dana, choveche. Vesna – Da, tako je on, sad tako pricha o svojim zhenama, o mushko – zhenskim odnosima… Kustos – Pa da, to nije problem njemu. Ja sekjam se, tad kad, kad sam bio poslednji put kod njega, tad mu je bila…, relativno davno je to bilo, ovo, sad nedavno, kad sam ga video ovde, bio je ovde u Muzeju savremene, prvi put sam ga video, valjda, za sve ove godine, da se mozhe rechi da su ga stigle malo godine. Inache, sve vreme je izgledao kao mladich, onako. Stanko – Ne, ne, dinamichan je i sad. Odlichno se drzhi. Kustos – Pa ne, i sad je on dinamichan, i to. Ja pricham chisto, onako, ona, ona, spoljashnost. Vesna – Vizuelno. Stanko – Al, koja je to energija?! Kustos - … I doshla je jedna shkola iz Beograda, snekim profesorom koji je njegovo godishte, koji izgleda kao deeeda, bukvalno, ozbiljno. Pita on Bozhu… Bozha, kazhe, tvoje godishte sam, mislim? Kazhe on, kako bre moje godishte? Kazhe, pogledaj mene, ono, ja sam, mozhda, sjednim nogom vekj u grobu, kao, kakvo moje godishte? E pa, kazhe Bozha, shta ti ja mogu? Kazhe, ja, ja se leti hranim pechurkama, idem sam sebi berem pechurke, kada je rekao za pechurke…, shto vishe jedem pechurke, vishe ih se plashim. Sanja - … Taman za prichu, da imate nastavak. Gjorgji - E super, odlichno! Sanja - Da, da, imate sad tu materijala.

135 Kustos - Dobar, dobar je. Obojica su dobri, mislim. Zanimljiviji i kao pojave, i... Stanko – Chime se bavi Brajila? Kustos – Brajilaaa, a, ja neznam dal vi ste mozhda upoznali Peru Putnika? Stanko – Ne. Kustos - Maja, ona je bila ta moja devojka, ona je magistrirala fotografiju na Akademiji, ovaj… Brajila je pochela da radi kod Pere, a on se bavio prodajom naveliko tih zezalica sitnih sa Balija, iz Indije…, imao je tu dva butika u ovom… Stanko – Kao mala antikvarnica? Kustos – Nije to antikvarnica, to su one manuelne radnje, one, po Indijima, po Balijima, i shta ja znam, gde deca rade za chiniju rizhe nedelju dana. Ja sam ga stalno zbog toga, ovaj, zezzzao, ovaj, i tooo, ali mu se stvarno mora priznati, on je uvek imao neku viziju, ovaj, on je, na primer, napustio shkolu, srednju, da bi se time baviooo, i u Hrvatsku je isto sve to napravio. I onda je puklo to u Hrvatskoj, kako je puklo, on je ostao bezzz ichega. Stan koji je uplatio, ostao bez njekga, kola koja je uplatio, ostao bez tih kola, iii ostalo mu je josh tolko para…, i u glavnom, on je u Peshtu otishao s dva kofera i neshto para, kolko mu je ostalo i tamo je uspio da otvori prodaju, istu, od tih zezalicaaa. I to, i dugo vreme je u Peshti stime trgovao, taman toliko dovoljno dugo da to otvori ovde dva butik. Pa je u Crnoj Gori kupio dva stana, pa ovo – ono, megjutim, nauchio se, pa kad Crnogorci shchepali ta dva stana shto ih kupio, odmah ih prodao, nije chekao ni jednu nokj. Nikada ne rizikuje uopshteee, to, a sve vreme je imao viziju, u Sviloshu (?) je on kupio dosta veliki salash. I on je mislio kako kje on i zhena da zhive na tom salashu, a da kje kjerka… Zhivot pishe svoje romane, ono… I razisho se stom zhenom i shta ja znam, i ne tako davno, i evo chujem da je sad napravio dete stom devojkom s kojom se, mozda, pre chetiri – pet godina, ono, smotao, e sad jedino Asija, koje je prvo to dete bila, preslatka devojchicha, ono, ne znam kako gleda… Stanko – Sta je sa Brajilom bilo? Sta je sa Brajilom? Kustos – A Brajila, Brajila se udala za, ha, udala, ustvari, to je vishe vanbrachna zajednica, ajde da je tako nazovemooo, i ovaj, onaaako, za jednog choveka koji je razume i koji je, onako, bio prema njoj mnogo drugachiji nego Booozha, nije bio tako, ajde da kazhem, egomanijachki potkrvljen, da kazheme, u smislu, da je ova morala sve shto radi da bude podrgjeno njemu, nego, jedna bash zajednica, da ono, znachi, megjusobnu zajednost da grade neshto, prave neshto, grade. I ovaj, sad, sad kad je Pera tu svoju firmu i to, ovaj, batalio i to, ja sad, iskreno, stvarno neznam chime se ona bavi. Zhenski glas (verovatno koleginica, sa suprotnog ugla atrijuma) – Amo, halo, ajde ovamo. Kustos – Paaa, evo sakjuuu. Vesna – Hahaha ha, ha. Kustos - Ako ima kafa za mene, mozhe. Jel ima kafa? Koleginica (?) – Neeema. Pa nisi poruchio. Kustos – Pa onda, shta kju? Nas troje – Hahaha ha. ha, ha… Koleginica - Svaki dan sedimo zajedno. Kustos - Ja stavil kafu tamo, tuk na aparatu… Stanko - Kje… Vesna – Da, da. Stanko – Ajmo i da furamo… Gjorgji – Idemo, da. Kustos - Pozdravite puno Makedoniju. Stanko – Eee, hvala. Gjorgji – Hvala. Vesna – Da ne fotografira tipov. 136 Kustos – Prelepa Makedonijo. Vesna – Valjda kje mozhi da ne fotografira tipov? Kustos – Puno, puno sam bio tamooo!

Osijek, 12.09.2017

Kratki susret sa Vladimirom Frelihom i Anom Petrovich u Osijeku (nashi stari prijatelji, o kojima znamo i ono shto su oni propustili da znaju…), na proputovanju ka Zagrebu. Priblizhavamo se kafikju gde smo bili dogovorili da se nagjemo, popiti pivo i na ne vishe do sat – sat i po produzhimo dalje...

Vesna – ... Shta ste tamo u sjeni? Pa znali ste da kjemo video da radimo! Stanko – Zdravo Drushtvo! Zdravo, zdravo! hahaha Frela – Zdravo, zdravo! Jeste li kupili velike kartice? (misli sa nasheg boravka u Njujorku, juna meseca) Vesna – Dve, a znash shta je luk ovoga, a? Ana – Dobro, dobro, e jeste... hahaha Frela – A ne mogu vjerovat..., po trekji put..., e super, ajde... hahaha (ustvari, sa Vladimirom smo se sreli po petti put, a sa Anom po chetvrti) Ana – Pa shta radite ovdje, jeste vi normalni... hahaha Gjorgji – Ej, kupio sam kameru. Frela i Ana – A jesi li!? Gjorgji – Daaa! Stanko – (Prikja Freli o ideji projekta i gde su sve vekj bili, a i kamo kje dalje. Spominje Brezovicu i Mandikja, u smislu ekskluzivne price i kompatibilne, u nekom smislu, ovome shto oni rade u PATEM- u, pa Svetlanu Mladenmov, koju on dobro zna josh od Panchevachkog bijenala jugoslavenske skulpturepe, pa Sanju Kojikj Mladenov iz MSU Vojvodine, s kojom su isto razgovarali na temama umetnichkih zbivanja na nashim shirim prostorima) - … Pa smo se videli sa Dragoljubom Pavlovim i Borom Vitorcem… Frela – E Boru znam, imam i njegov katalog… Stanko – Ma fantastichni su, jes u godinama, al se dobro drzhe. Frela –Da, da, da , da. Stanko – Pa smo s Tishmom u jednu knjizharu. Frela - Jebote, super ste to izorganizovali. Ana – Joj, pa svashta, fantastichno! Vesna - Mene je Beograd iznenadio. Sve koje smo zvali, doshli su. I one najvelike, i one moje generacije, svi su doshli, kao oni u Menjachnici, tako i oni u kampu. Ana - … A jel radi ovaj… (pita Stanka za njegov laser, koji je on koristio za jedan svoj rad na Sifulajki, Gevgelija, a pritom pao mu je u vodu i pokvario se) Stanko – Radi…, a nabavio i drugi. hahaha… Radio, al neshto nije najbolje, pa poshto nije radio najbolje, onda kupish drugi, pa umesto jedan, kupish dva! Hahaha (smiju se svi veselo i glasno, sa pauzama, pa opet prsnu…) Ana - Radi zato shto je drugi… hahaha Vesna - … A poshto je jako skup, a ja znala da je crko…, al znala sam da kje on da kupi opet…, nisam htela da mu kazhem… Stanko – Dva komada! Hahaha

137 Gjorgji - Ma to i pricham…, kjutiii, kad smo bili na onu zadnju lokaciju, izvadio je dva, pa kad ga pitam…, on meni – daj, bolje kjuti! Bolje kjuti! (opet su svi prsli…) Ana – hahaha… haaaaa (gazi se od smjeha) Vesna - Joj, ova godina nam je bila…, ljudiii, nemate pojma… Gjorgji - Hiper! Dinamika, dinamika! Vesna – Ma svashta. Uradili smo dobar rad, sad treba da ga tek… Bilo je super! Znash shta smo uradili? Frela – I chekaj, ovaj, dali su vam makedonci novca za to? Za Njujork i to… Vesna – Da, dali nam, onako, da jedemo… Gjorgji - Kromid… Frela – Aaa, jebi gaaa. Gjorgji – Pa opet kromid! Frela - Pa vi ste ishli biznis klasom, to mi je jasno. Hahaha Gjorgji - Trekji dan…, kromid sa jednim jajetom! Hahah Ana – Hahaha…, jojjj! (opet je prsla…) Frela – E, nazvao me ovaj iz Muzeja. (misli na Zorana Petrovskog iz MSU – Skopje, gdje Frela treba da ima izlozhbu dogodine) Poslao sam mu sve kak je trazhio. Stanko - Evo i jedno malo deplijanche o ovome shto smo u Njujorku radili. Dobro je to ispalo Frela. Frela – Super, super! Stanko - Ukljuchila se i publika, sela za sto, chitali su s nama, jedan Japanac, chak se i drao, jebiga. Frela – Znachi, ushli su u film. Stanko – Da, da, ushli u film. U kakafoniji. (Vesna i Gjorgje u detalje objashnjavaju performans Chitanje Tisovine, pa neshto i od toga…) Vesnna - … Nashi radovi ne postoje…, chitamo o njima. Stanko – Chitamo o radovima. Ana – Hahahaha… Vesnna – A tamo ni publika ne postoji. Mi sad chitamo, pa se i to snima i nakon nasheg povlachenja i to se projektira. hahaha Frela – A sada, ovaj, u ovome u Puli (misli na izlozhbu Unutrashnje migracije), ovaj, ja bash imam taj video iz…, iz Makedonije. Ana – Da, da, da…, da, da. Frela – Silence / Silent disko. Vesna - A znash kako smo te vukli da uradish to. Stanko – … Pa daj Frela, pa mozhesh i da to uradish, znash? Hahaha Frela – Pa znam, znam. Ana - Jel sad, isto, za Muzej, jel dobro? Stanko - … Daj pitaj, slobodno pitaj ko je ovo sredio? hahaha Frela – Super, Super! Ana – He, he, he…, hehehe, he! Ko je to sredio? Hahaha Vesna – Tvoju stranicu je on sregjivao. (misli na Aninog rada “Na rubu” u knjizi PATEM 2013 - 2016) Frela – Al i debela ova knjiga…, Ej drushtvo, tako ste me iznenadili, da ne mogu izraziti, ovaj, sve. Vesna – Poveli jedan katalog, poveli drugi. Frela – Hvala. Stanko – Autorima po dva komada, da im se nagju. Frela – Poshteno, poshteno. Inache, sad sam bio skoro petnaest dana u Beogradu, pa sam se razbolio,

138 dobijo dijareju, pa pet dana katastrofa…, pa josh se osjechash…, ono, temperaturaaa… Stanko – I Selman nije neshto bio dobar… Frela – Uglavnom, pred sam kraj mi se to smirilo, tak da sam uspjio nekako…, ali jedan veliki rad nisam, shto je trebao biti ispred galerije, nisam uspjio napravit. Na kraju se i nevidi da fali, shto je najbitnije. E, a na otvorenju, znash ti, kakav pichvajz, ej! Ovako, ljudi nemogu uchi, ej. Stanko – Bravo! Frela - Ej, Slobodan Shijan, znash ko je Shijan? Bash je reko, e to je umjetnost! hahaha Stanko – Hahaha… ha, ha, ha… Bravo! (smiju se veselo) Prava! Prava umjetnost. Pa da, umjetnost bez publike… Frela - To je za mene chovjek koji, za kojeg ja mislim da nema razloga rechi neshto shto ne misli, znash, znash? Nit ga ja poznajem, znash? Misim ja ga znam iz vigjenja, ali… Stanko – … Ma da. Tako mi otishli kod Selmana u Geteu, pa tamo smo pozvali Zorana Popovikja, a dva sata pre sastanka sam nazvao Neshu Paripovikja…, kazhe – dolazim. Frela – Super. Stanko – Doshao Nesha…, Bio je i Ivan Petrovikj, on je… Frela – Znam ga. Stanko – Jel, Zoranov zet za kjerku… Frela – Da, da, od Une muzh. Stanko – Ma fin jedan razgovor, pa ostali smo jedno dva, dva i po sata, pa obishli smo vashu izlozhbu ovamo, u Pariskoj 14, svi komplet, pa malo smo prichali, pa malo i Selmana stavili u prichu – kako ovo - kako ono…? Frela – Aha, aha. Stanko - … Malo na ispit. Hahaha Frela – Ha,ha,ha…, bash ljepo. Vesna – pita Anu – kad kje te vi tachno biti u Puli? Ana – Chetrnaestog smo tamo, a petnaestog je izlozhba. Pa kako se ovo pogodilo, bash, eto, mozhete nam i dokji na otvaranje. Hahaha… (a i zaista su otishli) … Pozdravljamo se, grlekji se prijateljski, i ne dopivajukji pivo, shto se kazhe, onako, u zhurbi, na razumevanju Frele i Ane, kao nashi frendovi, a raspolozheni da nam posvete vishe vremena i pazhnju. Al trebali smo najkasnije do 19-20 sati da budemo u Zagrebu, na dogovoreni susret sa kolegama u Centru Periferije na Zhitnjaku (gde petnaestak njih ima svoje ateljeje), nashi stari znanci iz proshle godine, kad su nam otvorili vrata AZh Galerije za nashu izlozhbu PATEM 2015-2016 i prijateljski nas smestili i ugostili pazhnjom i druzhenjem.

Zhitnjak, Zagreb, 12 – 13.09.2017

Vechernji susret u Centru Periferije, Zhitnjak, Zagreb. U ateljeu Alema Korkuta, koji je ubrzo morao otikji, bili sa Franetom Rogikjem i Predragom Pavikjem. Hrvoje Mitrov se isprichao shto ne bi mogao biti snama, kao shto prethodno Kata Mijatovikj i Zoran Pavelikj koji su morali za Baranju.

Gjorgji – …Ali ovo je makedonskaaa speshl selekshn. Frane – Al radije ne bi, jer sam… Gjorgji – Jednu? Frane – Uh, ne, ne bi. Stanko – Kapljicu, kapljicu chovjeche… E tako to ide, kakpljica, pa kapljica…

139 Vesna - … Mozda je chovjek losh kad se ispijani? Alem – Losh, losh je! Hahaha (smiju se svi razdragano) Frane – Zato sam si i ono, zadao sebi… Vesna – A ima neshto u tome…? Frane – Ima, ima! Zholta, aha, zhuta. Lozovacha, a zhuta? Stanko – Je, je. Pa bash se i Alem chudio, a u Makedoniji to nije neuobichajeno, naprotiv. Al zhuta od bureta, mislim, od bachve. Frane – Aha, od dudove bachve. To je onda stvarno prava loza, dobra! hahaha Stanko – Da, da, odlichna, rakijica je bash odlichna. Frane – Ah, sad… Predrag – Pocheo sam se debljat. hahaha Stanko – Dobro se snalazish Predrazhe, dobbbrooo. Mislim, da, da. Predrag – Situacija je… Stanko – Napeta, al… Predrag – Ponovo kritichna. Nikad deblji. hahaha Stanko – Hahaha… (smiju se glasno) Da, da, da… Ma boli tebe kurac, uzhivaj. Frane – … Imali smo izlozhbi…, sad imamo Pjotra. Pjotar nam se pojavio. (radi se o rezidensu, a sad je on spremao izlozhbu) Stanko – Aha. A Pjotar je Dizeldorvski gjak, jel? Frane – On je Poljak, ko jeee, on je valjda…, on je pobjegao, da? U Njemachku. U Poljskoj je studirao nekog dizajna, pa je otishao u Minhen. Tamo je on studirao, pa je preshao u Dizeldorfu i sad je tamo. Ima bash minuciozne radove… Vesna – Aha, aha. Frane - Ima opasne minicuozne radove… Stanko – Pa da, vidim, neke tekstove... Ne znam koja je cela pricha, al… Frane - I onako je sve precizno… Stanko – Aha. Frane– Sve tipografija…, pa se stim bavi i radi neke, tu neke radove jako velike, uglavnom skidanje slojeva zida, pa imash jedan sloj, pa drugi, pa trekji, chega josh ima, tak, pa gore neka… Vesna – Aha, kao citati. Frane – Ne, ne, skida slojeve, recimo, to je celi process, dugotrajan. Ludo dugotrajan. Vesna – (Pokazuje im knjigu PATEM 2013-2016 i usput komentarishe koju od stranica) Frane – Da, izobilje jabuka. Hahaha Aha, ovo je iz onoga, to sam vidjeo… Stanko – Da, to shetkanalno video. Predrazhe, kako ide? Predrag – Generalno? Tik-tak, zhivot. hahaha… Zhivot tak. Neshto planiram, izlozhbu u Bechu, nadam se… Stanko – Idesh za Bech? Predrag – Pa volio bi. Malo da si otvorim glavu, ovde mi postalo dosadno sve. Stanko – Na neki duzhi presto? Predrag – Ma ne, otikji onak, na rezidenciju otikji na par mesjeci, balit (?) po muzejima, upoznat ljude... Stanko – Ja sam 2009. prvi put bio u Bechu. A tako mi se dopao grad, chovjekje, ja mislim da je jedinstveni grad Evropski, ono, metropola, u koju bi zhivjeo, rado. Gjorgji – Nikad nisam bio u Bech. Stanko – Bech - Viena, neverojatno, eden poseben shmek, neverojaten, ovaj, sve je izbalansirano, ono, bash.

140 Predrag - U devetnajestom stoljechu Bech i Paris su bili najdivniju gradovi na cvjetu. Stanko – Pa da. Da, da. Predrag – Ne znam, naravno, kruzhi prichica da je ljepo sad tamo, u biti, mislim, to se i vidi. Trenutno imaju raspis za rezidenciju, pedeset ljudi, primer. Stanko – Uhu, brojka, brojka. Predrag – Kulturkontakt, samo jedna grupacija, cjelog tog anglomerata rezidencija koji tamo postoji. Stanko – Vesna ednash beshe, preku Kulturkontakt, da. Vesna - Da, tri meseci. Predrag – Ej, pedeset ljudi. Sada, ove godine. Cela godina pedeset ljudi, shto je uzhasno puno. Stanko – Pa da, puno je. Kako nije puno? Vesna – Bilo je jako teshko da se ugje. Predrag - Kao sad djele, Bech i Salzburg. Stanko – Da i Salzburg ima. Predrag - Radije bi volijo tri mjeseca provesti u Bechu. Stanko – Ja glasam za Bech. Predrag – Treba mi pasosh za domakje zhivotinje… hahaha Stanko - Pa da, morakjesh. Predrag – Za domakje zhivotinje… hahaha… Pa i za kokoshke. Hahaha Stanko – Hahaha, shto vekja kokoshka, to vekji pasosh. Predrag – Putne isprave. Stanko – Da, da, da, putne isprave, i to je prava rech. Predrag – Da, da, kud da me ona ispravi? Ispravi me u putu. Hahaha (svi se glasno smiju) … Popravi me! Stanko – E pa super, Bech, odlichno. Jel ima shanse? Predrag – Pa jebiga, ima. Stanko – Kako to ide? Tu preko sedishta Kulturkontakta ovdje? Predrag – Ne, direktno njima. Vesna – Daju stipendije josh? Predrag – Da, osamsto. Vesna – Na mjesec? Predrag – Da, da, tu i neku lovu za produkciju i telefon i, kartu za prevoz, mobitel. Stanko – Na tebi ostaje… hahaha Predrag – Da kupish cugu… hahaha Stanko – Jel i zhenske nabavljuju? Hahaha Predrag – Kolko ih je onda bilo, kad si ti bila dvehiljade i druge? Vesna – Po tri umjetnika iz Istochnog bloka, po tri mjeseca. Predrag – Istochnog? Od Latvije do Makedonije? Vesna – Od Latvije do Makedonije, da. Stanko – Onda je Jugoistochna. Hahaha Vesna – I fotografi i pisci, svi u jedan paket. A mozhe se pogoditi da svi budu likovnjaci. Zavisi od konkurencije. Predrag – Jasno, jasno. Sad je ista pricha, al imaju pedeset ljudi. Vesna – Pa razvili su se. Tad su bili nevladini, a i sad su, al dobijaju i od drzhave, pa… hahaha Gjorgji - … Da zemam nekolku knigi, da? (to od auta) Stanko – Pa da, povekje. Za lugjevo… Pa nie sekako kje ostavime povekje knigi tuka, bez razlika dali ljugjeto se tuka ili ne, neli?

141 Gjorgji – Aj da ispusham cigara, pa kje zemam. Predrag – Imamo vremena. Gjorgji – Dali imash vremena? Pa, imam vremena. Predrag – Chekaj, donjechu vam neshto svoje. Stanko – Aha, super. Vesna – Neshto ne sum dobra… Stanko – Ja ti vikav da ne miesh kosa. E Vesna, Vesna. E na toa ladnata voda tamu… Imashe edna pumpa tamu… (ispred FLU Novi Sad, gde smo kampirali) Gjorgji – A gore, sabajleto? Stanko – Da, prema Akademijata. I otidov jas da proveram dali ima neshto, ako ne kje baram na Akademijata, tamu da se zamieme. I naletav na pumpata… Pa vika, daj kosa kje mijam…, neumno, no… Predrag – Evo drushtvo… (dobili po dva-tri negova kataloga) Stanko – Hvala ti Predrazhe, bash ljepo. Gjorgji – Galerija Kula. Gde je ova galerija? Predrag – U Splitu. Tamo je jedan tezhak tip. Hahaha Vesna – Kako se zove taj…? Da nije Ante? Predrag - Joj, sad… Stanko – Znam da je tezhak, e sad, kako se zove? Predrag - Ma potisnuo sam to, valjda ima u impresumu? Hahaha (smiju se svi glasno i razdragano) Gjorgji – A ovo? Predrag – Olovke, puno olovaka. Gjorgje – Ovo je bilo kao performans? Predrag – A ne… hahaha Stanko – Aha, ti imash fabriku za olovke? (smiju se veselo) Predrag – To su bile zadnje donacije, pazi, ja sam dobio puno, samo za kunu po olovke, a olovka koshta barem tri kuna. Pet hiljade kuna za ove olovke, e ne bi… hahaha Recimo da ima deset hiljada olovaka, unishtenih? Ali je sve to sloumoushan animacija koja…, imash u choshku jednu frku, tu, veliku, kolku da pokrije mene, a pored nje video koji ti pokazuje jedno osam tisukja fotografija, spojeni u jednu dvo i pol minutnju radnju, da se dozhivi taj, recimo, moment, uz jako ubrzani, fejkani process, da se to moglo napravit…, i ljudi su popushili, ono, mnogi. Hahaha A sad ono, shto nisi u zhivo? Kak to u zhivo? Shta u zhivo? Kako u zhivo? Gjorgji – Ovo je kao video, tako?! Predrag - Imash, znachi, video ti ide, ono, ogromna projekcija, ta situacija, i u kjoshku ista ovakva situacija koju vidish tu na zadnjioj fotki, kao material, ta shiljevina, kao roba, ne? Kao to… Stanko - Kao krajna situacija, kao forma tog procesa. Predrag - Olovke su, znachi, unishtene… Ja sam to pocheo da radim josh za diplomski, znash, pa onda… I to ne ruchno, nego na bushilicu I onda brrrm, brrrrrrrrrm i to. Ideja je da si objasnish filmski process. Kao neki process uchenja, u koji si mozhesh objasnit kako funkcionira film, svi fenomeni, zashto se slika mikje i zashto se ne mikje, ne? I onda je, u biti, to neki moj trud da napravim taj project prvi, recimo, poput Majbridza, prvih filmskih slika koje su se pokazivale tih konja u trku… Stanko – Studija pokreta. Predrag – Da, al situacija je, da sad ja…, u biti, cjeli film je sto dvadeset sedam slichica, sedam sekundi traje, odprilike. Taj jedan kolut, kad se zavrtish, ja se ljuljam u parkikju na dechjem konjikju. To je u biti ona, neka pricha sa Majbridzem da, al je totalno glupa i debilna… hahaha… Ja sam kreten, djete dejebelo, vjeliko, se ljulja na konjikju. hahaha… A ovo je Kozharikj. Ivan Kozharikj, ne?

142 Ja sam bio sa MMSU Istre u Puli, i tam bio smeshten u jednom skladishtu, spavao ne u normalnom krevetu, pa sam onda odluchio…, tad sam malo bio i rezigniran…, pa sam naishao na te Kozharicheve radove, jer sam spavao u deponiju Muzeja, i onda sam napravio kopiju, ustvari ja sam uzeo Kozharicha, jako mi se svidjeo, uradio sam, iskopirao ga…, napishesh tu “shirine”, potpishesh ga… Stanko – I evo vam dobrog Kozharicha! Predrag - E ovog dobrog Kozharicha, kuzhish, sam si fino…, original sam si uzeo doma, ne? Hahaha… E onda ima crta jedna, prichica jedna o cjelom tom dogagjaju… Stanko – I dobar je naslov, jebi ga. Prtedrag - Pa ta je ta spika, pa umesto da nosim knjigu, nosim Kozharicha, pa gledam tamo… Stanko – Ne, ne, okej! Kao mala parodija, da. Predrag - Ma taj tekst je bio, u biti, kao neka knjiga umjetnika, tako sam ja slozhio, nemam vishe, to smo podjelili. I ta je sad ta pricha o tom dogagjaju. Kak je doshlo do toga, jer ja, u principu, ja sam popalio njega iz chistog bjesa, i onak sam ga htijo sebi doma uzjet, ne?! Stanko – A onaj director je sve to prihvatio, razumeo i to, podrzhavao te u ceo process? Predrag – Za ovo…, ne, tad smo izlagali samo ovo prvo, ne? Al smo tiskali, kao, neshto malo vekje, pa smo imali natezanje s ovim… Ovo je josh sa akademije, gde ja pokushavam multiplicirat neku poruku koju sebe napravit, ono, izlozhit se. Stanko – Zavrshio si skulpturu, jel? Predrag – Aha. Stanko – Tu u Zagrebu? Kod koga? Predrag – Kod Barishikja. (?) Stanko – Aha. A jel tad josh bio Ratko Petrikj, kad si ti studirao? Predrag – On je taman…, jel mislim da je josh jednu godinu i pol bio zhiv, pa je preminuo. Stanko – Aha, preminuo? A Miro Vuco? Predrag – On je bio. On ima tak, znash, neke svoje…, tad kad sam ovo radio na akademiju, onda je bilo, ono - Pavikj! Znateee, glejteee, sve ti je, ovaj, kopij, jedna velika livada netalentiraniiih! Hahaha… Stanko – Mozhda si jedan od njih, nezzznam!? hahaha Predrag - Oni kje vas pojesti, zzznateee?! Nemate shanse Pavikj! Hahaha…, bio je tak, ono, totalni… Stanko – Pazi, osamdesetih…, davne osamdesetsheste sam bio sa, ovaj, Vucom, u Iloku na koloniji. A sa Ratkom Petrikjem sam bio u Boru na koloniji. Da, davno. Al ne volim kolonije, neshto smo i prichali s Alemom, al to je ta neka mala brojchica kolonija koje sam proshao… Predrag – Nishta, slabo smo znali ste starije ljude…, nismo se uspeli spojiti, bash su bili, onak, tvrdi. Stanko – Tvrdi, a? Predrag – Aaam. Neko drugo vrejeme, i mjesto, sve ono, znash, totalna nepovezanost. Pa smo, recimo… Stanko – Petrikj je bio, onako, miran, tihi…, ovaj, a Vuco je galamio malo vishe, al dobro… Predrag – Ma eto, ne znam, Petrikj mi je u biti neizmerno drazhi sculptor od Vuca, jer…? Stanko – Aha, Petrikj, da, da, da. Kako se zvala ona grupa gde je bio Vuco? Predrag – Bijafra. Stanko - E, Bijafra, da. Zastao mi mozak. Pa i Petrikj je bio tamo. Mislim da da. Frane – Petrikj je bio vezan za Bijafru, neshto, kao, ono, zadnji. Stanko – E da, tako, tako. Frane – … Kad bilo izlozhbe, posljednje, josh uvek pisalo da je bio chlan Bijafre, a ono da, znalo je redovito pisati da je bio chlan Bijafre. Al nije njihov, on je… Stanko – Najudaljenjiji po estetici.

143 Frane – Po estetici, da. Jedino shto ga spaja je taj polyester, kuzhish? Stanko – Ko je josh bio u Bijafri? Neshto sam ja… Frane – Atach, Grachan, Vuco, Petrikj… Stanko - Tako, tako. A jel bila i neka zhena? Nije? Frane – Mislim da ne? Predrag – Tak, uglavnom, bedostokja se zove, ne? Frane - … E da, ko je josh bio? Neko od kipara, ne? Stanko – Tako je, jel, Petrikjeva supruga bila Jadranka, Fatur, jel? Mislim da da. Frane – Da, da, da. Predrag – Faturka, Petrikjeva zhena bila? Nisam to znao. Stanko – Da, da, da. Petrikjeva zhena, da. Frane – Pa imaju sina… Vesna – Stane, daj polnachot, da go ushtekam telefonot. … E, hvala. Predrag – Okjesh vidjeti tamo kod Mikje, slozheno, pa da se tam malo se raskomotish i to, onak. Vesna – Jel stvarno? Jel treba da idem? Hahaha… Predrag – Ne, ne, ne… Stanko – Ona nesme da se raskomoti, ona mora da trpi sve ovo, razumesh? Dok trae obnova, nema odmora, choveche! Raskomotit kje se u Bitolj kad stigne. Frane – A kad putujete, vekj sutra ujutro? A gde ste sve…? Stanko – Eh, dugachka je pricha… (Pricha prichu Porodice bistrih potoka, onako, detaljno, pa se svi ukljuchuju komentarima, pre nego pregje na Beograd, Novom Sad, Osijek…) A to sa Mandikjem na Brezovici, pricha koja traje chetrdeset godina, je skoro paralelno ishla sa ono shto je vezano za Shempas ili za grupu OHO, kamo produzhikjemo sutra. Oni su se pojavili ’66-te, ’67-me. ’68-me je vekj nastao onaj poznati njihov rad Triglav… Predrag – Bash su imali seriju tih fotkica sa Shempasa na na Veneciji… Frane – Ove godine? Predrag – Da, na Bijenalu, na glavnoj izlozhbi. To u Arsenalima, a u Slovenachkom paviljonu je bila ona akcija shto su skoro NSK radili negdje na periferiji… Stanko – Aha. A oni su se…, ovo je ’77-me sa Mandikjem, a oni su od ’71-ve do 73-kje, praktichno, bili na Shempasu, stim shto, samo je Marko Pogachnik ostao veran, uslovno, toj ideji, a on i sad zhivi na Shempasu. (ide josh neshto o komunikaciji sa Pogachnikom…) Al mi kjemo svakao otikji na Shempas, uradikjemo ono shto nas zanima, napravikjemo kamp, otspavati, pa pichimo za Rijeku. Predrag – Pa bikjete na otvorenje MMSU-a?! Stanko – A, u Rijeci…, ne znam shta tamo ide… Predrag - Pa jako veliki, sad kje bit, hepening, jer Rijeka je dobila kandidaturu t.e. neku, oni su Europski grad culture za 2020-tu, i oni sad u Benchikju, u toj tvornici, otvaraju Muzej, ne? Mislim, Muzej nije gotov, to je sve bljash, ono… Sele se iz sadashnje zgrade u novi object. Ne, to je stari object, al kje to do 2020-te biti napravljeno, a sad je iznutra puno toga uragjeno, pa… Sad starutju sa retrospektivom Tomislava Gotovca, najvekja izlozhba… Frane – 20-tog il 22-gog. Stanko – Aha. Predrag – Ne znam kojeg datuma, al otvaranje Gotovcem, ne? Stanko – Tamo imamo link…, to je moja generacija, iz onog vremena, s Brankom Cerovcem. On je radio u MMSU, pa je…, neshto su se razishli, pa najurili ga…, takav je momak, u sushtini, nestashan… hahaha… Predrag i Frane u jedan glas – Da, Cerovaaac! hahaha… (svi se produzheno i glasno smiju)

144 Stanko – Da, pa sa Branetom kjemo i do Slavena Tolja, on je sad director MMSU-a, pa da porazgovaramo, da neshto i obigjemo… Predrag - Pa mozhda je Gotovkjeva vekj postavljena… Stanko – Verovatno. Vidjet kjemo kako kje da bude, da. Ovaj, ta, ta je ta pricha, i neshto od ovih lokacija karavana, po tesno vezano, po usko za ono shto mi radimo, al i u shirem smislu, mislim, nije to bash, ono, bash, decidno, pa, to je to, i ta je ta pricha. Vesna – Ti dadovme tebe katalog (obrakja se Franetu) Stanko – Ne, ne, sega kje mu dadam na Frane. Gjorgji – E, jel mozhe i za mene chashu vode? Frane - … Jel od ove il mineralna – gazirana? Aha, trebakje ti ta za ovo – za gemisht. Gjorgji - Kako se zove? Gemisht? Vesna – Shto beshe to gemisht? Stanko – Shpricer. Gjorgji – Vino i kisela voda, da. Vesna – Nikako da zapamtam. Predrag – A shta radite sa snimkama? Vesna - Pa vidjekjemo neku dokumentaciju da uradimo. Sve te priche kako se vezuju… Stanko – Pa skupljamo sve to shto mozhe da se, ovaj, usput skupi, a kako kje sve na kraju, neku generalnu sliku, kao, imamo, pa vidjekjemo… hahaha Predrag - Jer snimate prelaske granica? Stanko – A, a, aha. Jel imate shto za prijavit? – Pa neee. – E daj otvori gepek. Hahaha… Vesna – Ispala nam pashteta… Stanko – Poshto ovaj mali je sve to dobro nabio unutra, pa ispala je jedna konzervica pashtete… - Eto, kazhe, ode doruchak. Hahaha… (svi se slatko smiju) Predrag – … Nemojte nam nosit pashtete u Evropsku uniju! Ma nema veze, suludo, uzme ti chak i pashtetu… hahaha… (gaze se od smjeha) Joj, kolko je sati? Puno je sati?! Al ajde, kad smo vekj tu, da probamo robu… Gjorgji - Ma meni je bilo strah da rizikujem da nosim iz Makedonije… hahaha… Predrag – Shteta! Al to bi original! Hahaha Gjorgji – Ma da, original… Predrag - Sakjemo da vidimo shta se dalo, shta se mozhe uchiniti… Gjorgji - … Ja to nisam od kad smo startovali Karavan. Stanko – Dobro, dobro si to izdrzhao, Gjoko! Predrag - Gjoko, Gjoka, a, sve se poklapa, a! hahaha… Stanko – Ajde Gjoka jedan paragraph… Vesna – Evo. (daje Franetu knjigu PATEM 2013 - 2016) Frane – Tu su svi koji su sudjelovali? Gjorgji – Da, koji su sudjelovali, da. … Frane, shta ima kod tebe? Frane – Pa, uregjujem si prostoriju, atelje. Jer sam napravio…, povezujem si sve te tri sobice, a pre se ulazilo iz hodnika u svaku. Sad sam spojio iz nutra, tak da…, al je izashlo da to i nije lak posao, izashle su neke zhice, pa to da posredish, pa se sve to ravnalo… I sad josh uvek radim na tome, jer to je posao, pa nikako da zavrshim. Mislim, sad, tu ulaze josh neke druge stvari koje prije nesam obavio, pa kju sad, zapravo, u jednom. Gjorgji – … Nisam mnogo na Fejsu, al vidim ono, redovan si sa onim… Frane – Da, da, sa onim Na ivici…, sa Zhitnjaka iz autobusa. Hahaha… Ma menja se dosta, ovaj dio od…, ma zapravo, chak, chak od trga, gde stoji autobus iz Zagreba za ovdje, od Patrikja, to je skoro

145 blizu centra grada, i onda tamo stoji autobus koji ide skroz ovdje, do nas, i chak u tom djelu koji je urbaniziran, koji ima, onak, i zgrade, koje onak, izgragjen dosta, ovaj, kako se zove, mjenjaju, ne? Grade novo i ne znam…, pa uhvatim…, stvarno ima po celom putu, onak, bar chetiri mjesta s jedne strane i na par mjesta s druge strane neshto shto se mjenja, ne? Stanko – Evoi ono shto smo radili u Njujorku sad. Frane – Da, da, da. Gjorgji – Radili smo performans u Njujorku. Frane – Riding Eeebooorakum? Stanko – Eborakum je, na latinskom, tisovina – drvo Tis. Frane – Aha, Tisa. Stanko – E, Tisa, da. A Tisa je vezana za Njujork. U etimologiji rechi Njujork, koja dolazi iz Jorka, jel, Engleska, ovaj, sa znachenjem Tisovine, zapravo, posed tisovine. Pa da ne bude, ono, chitanje umjetnost, mi smo, praktichno, chitali ovu knjigu, Vesna i Gjogje na engleskom, ja na makedonskom. To upukjuje i na Njujork, kao mjesto radnje, mjesto zlochina, a i na, po nama, snagu cele te priche projekta, tu i proshirivanja PATEM zajednice. A to je taj ambijenat, jel, ovaj sto, desetak stolica, deset knjiga, mi chitamo, pa drugi se prikljuchili, pa i oni neshto chitaju od ovog materijala, i to je to, bash je ljepo ispalo stim projekcijama od dana prije i one posle performansa, videa te faktichke radnje. Frane – Da, da, da. Predrag – Tisa! Unjekju Tisu u ateljeu. Gjorgji - Imash Tisu? Predrag – Da, donjio sam je sa Sljemena. Frane - Zapravo mu je ispred kukje, tu u Zagrebu. Stanko – Najtrajno, dugovjekjno, prosto neunishtivo drvo. Predrag - … Moram da pospeshim ove otrove… Stanko – Jel mozhemo da ponudimo i neku gljivicu? Predrag – Oooo, to bi bilo parvo. Hvala ljepa. hahaha… (smiju se svi razdragano) Frane – Dobro je da su zhive… Predrag – Ma da rade…, uglavnom. Da su procesualno upotrebljive. Ako treba! Hahaha… Stanko - Frane, jel imash neshto od tvojih kataloga ovdje? Frane - Da, da, okju donjet neshto, ne znam shto je najbolje, jer… Stanko – Znash shta, i ovo kad se bude zavrshilo, i ta razmena, prktichno, ovaj, i to kje isto da se pakuje, pa kje to dobit svoje mjesto, jel? A skuplja se dosta, bash kje bit impresivna ta PATEM biblioteka, koja kje se nadalje i nadopunjavati. Frane – Donjet kju neshto, samo momenat… Stanko – Ma ako ti je pri ruci, stim da si u nekom haosu sregjivanja? Vesna – Kad se Kata vrakja? Predrag – Ne znam, zaista. Znam da je Zoranova majka bila bolesna. Stanko – Da, da, rekla mi Kata da nekje bit tu. Oni su negdje shestog-sedmog, kad su vekj otishli… Ne, ne, nazvakjemo, samo onako, da smo tu i da smo dobro… Predrag – Pa se ja brimem o machki dok ih nema… Gjorgji – A machka, pamtim machku, jel tu? Predrag - Je, je, zhiva je, dobra je. Mici, to je, bozhe, duga pricha. Ne, ona, kao, neverovatna, bila je, kao, totalno gotova, kuzhish, i sad je u nekom drugom zhivotu, kuzhish? hahaha… Volio bit machka, jebote. Vesna – H’ h’mmm. … H’ h’mmm Gjorgji – Uhhh, samo malo, nekoliko minuta da se opustim i vratikju se. hahaha… Vesna – Hahaha… 146 Gjorgji – Samo malo, pet minuta, ovako… Posle travarice je sve drugachije… Stanko – Vratikjesh se ti. Ne sekiraj se Gjorgje. Predrag – A shta da ja…, stalno kazhem, ovo mi je zadnja runda… hahaha… Gjorgji – E ja to nikad nisam sebi reko…

Jutarnji Susret u Centru Periferije, Zhitnjak, Zagreb. U atelljeu Alema Korkuta u kratkom razgovoru sa Alemom i Borisom Grajnerom, pred polazak na put za Ljubljanu.

Gjorgji – Vesna, se najade ti? Vesna – Оk, vо red e, dоbrо, dоbrо… Sakaš, ima оva, a ima i оd jagоda, sakaš džem оd jagоda? Stankо – Еurо krem bоlje. Vesna – Аmi bоlje, pоzdravо e оna. Stankо – Аmi daj оd оna. Gjorgji – Stane, daj pepeljarata, te mоlam. А Vesna, ti snimaš?... Od vlažnite imame ušte, valjda?

Kuc, kuc, otvara se vrata, ulaze Alem i Boris G.

Аlem i Bоris – Dоbrоjutrо..., ej, zdravо! Nas troje – Dоbrоjutrо..., zdravо. Gjorgji – Кakо si, dоbrо! Bоris – Ma dоbrо… Pozdravlja se s Vesnom, rukom na ruci, kosharkashki. Аj jоš jednоm! Vesna – Jоš jednоm!... Bоris – Štо, оvо je za put? Vesna – Ma da, mi smо kaо čergari. Bоris – Кakvо je tо vоće? Vesna – Dinja. Bоris – Ma daj, pa оču malо, kоmadič, nisam nikad videо оvakvu dinju. Vesna – Prelepa. Аlem – Meni, ima malоoo, na grоždže оkus, ima neki čudan... Vesna – Pa jel slatka? Bоris – Da, baš je оnak, neоbična, da. Vesna – Svaka dinja je drugi ukus u Makedоniji. Bоris – А lubenica ima, svaka lubenica drugi оkus..., Кakav ima recimо..., hahaha Аlem – Ne, al baš ima neštо оd grоždža... mmm, da! Vesna – Ti ne jadeš? Gjorgji– Jadev jas. Vesna – Jakо ranо pоčinjete!? Hahaha Bоris – Ja оbičnо petnaest dо deset. ... Čekaj, da vidimо sad..., jeb’ga…, pоpušili smо na evrоpskоm, ali, dоbо, al mi smо bоlji..., kоlkо gоd bili lоšiji..., hahaha Stankо - Оsim u rukоmetu. Bоris – Neznam za rukоmet. Jedinо u vaterpоlu. Коlkо ekipe imate u ligi? Stankо – Jel u rukоmetu?

147 Bоris – Ne u vaterpоlu. Misim da ste nas jednоm dоbili? Stankо – Ma ne, a i nenamо vaterpоlо ligu, u vaterpоlu smо ti оnо, baš paceri! Ma nemamо ligu, оd kud liga... Vatarpоlо u Jugi ste vi, Srbi i Crnоgоrci, tо je. Bоris – Кaо i mi, tri ekipe..., hahaha Аlem – Ma da, u rukоmetu..., kakо se оnо zоve klub, Metalist... Stankо – Metalurg. А u rukоmetu je Vardar biо evrоprski šampiоn. Bоris – Ma nemоj me zajebavat! Аlem – Ma da, tukli su оnо, Кil..., Stankо – Ma Barcelоnu su tukli u finalu. Bоris – Jel imate strance neke? Stankо – Imamо strance, imamо hrvate. Аlem - Mislim da, оnо, Linо Červar treniraо, il jоš uvek trenira. Stankо – Ne, Linо Červar nije u Vardaru, negо u Metalurgu, a оvaj..., u Vardaru je Španac trener..., Cindrič Luka igra iz Hrvatske, kо jоš iz Hrvatske..., misim da ima jоš jedan, dvоjica..., ma ne pratim punо, Аleme. Аlem – Ma da, оnо, prоdže ti kaо infоrmacija. Stankо - А Luka je izvrstan, sa Barcelоnоm je baš biо u elementu. Аlem – Оvaj, kakо, kakо je sad u Skоplju..., sad je dоšla nоva vlast, sad te zgrade, tо sad ruše... Stankо – Dоšla je nоva vlast i sad su, оvaj, zabоravili na sve štо su оbećavali u predizbоrnu kampanju. Bоris – Dоbrоjutrо! Stankо – Dоbrоjutrо džezeri. Hahaha... Da, da, Gjoko, samо ti piči, tuš je prava stvar! Vesna – Imaš tоpla vоda akо sakaš? Кaj štо beše prоekcijata na šestоkanalnоptо videо, i ušte ednaš levо i tuka. Аlem – Šta, ima tоple vоde? Ma nisam znaо, zaista!? Pa ima i tuš, valjda? Jeste upоznali Pоljaka? (rezident u АŽ Galerija, kоji postavlja izlоžbu) Vesna – Da, videli smо da je radiо na оnоm tekstu na ulaznоm zidu, neštо štо je njemu u glavi... Аlem – Ma ima оn svоju priču, punо hermetičan prоjekat, treba se tо pažljivije prоsljediti... Bоrise, jel ćeš prоbat rakiju, оdlična je! Bоris – Ne mоgu, hvala. ... Paralelni razgovor Borisa i Stanka na politichke teme, shto se nechuje najbolje, al se odnosi na neke aspekte projekta Skopje 2014 i na slichna hrvatska iskustva. Chuje se, ono, modernizam, ulozheni novac za neadekvatnu vrjednost, propushtena shansa umjetnika i arhitekata da isposhtuju savremenost, problem neposhtovanja profesionalnosti i procedura i sl.

Poklanjamo im knjigu PATEM 2013-2016. Boris nam poklanja nekoliko svojih knjiga proze, kritika i esejistike, a Alem nekoliko svojih kataloga.

Stankо - ... Vidi, ma da, recimо оvi kоji dоlaze, mladi istraživači više će se, оvaj, оslоniti na оvо, na knjigu, zatо štо su mrzljivi, u suštini, istraživati, šta ja znam, nekоg оd autоra, ili šta je neka grupa radila i sl., ne kažem da neće оni tо da istsražuju, nо оvо im je najlakše dоći dо nekо mšljenje vremena, zapravо, i najčešće, citiraće Bоrisa, citiraće оvоg, citiraće оnоg, da bi usvоjili priču, eventualnо akо dо nekоg pоdatka dоgju оd оvih živih, pa da se neštо na nivоu sjećanja stavi u knjigu i tо je tо. А i оdgоvоrnоst likоvne kritike i teоrije... Bоris – Ma nema, ne pоstоji оpće više takоzvana institucija likоvne kritike, znaš, оna je nestala sa

148 prоstоrоm оbjave, kužiš, nemaš prоstоra оbjave, pa, kužiš, оnо, jednо zdrugim, zapravо, pa imaš, šta ja znam, оvi pоvjesničari umjetnоsti, оni tо, zapravо, gledaju sa izоstankоm strasti, tо je nekakо njima znastvena disciplina i tо jesu zbоg tоga, nekakо, malо-više, tekstоvi malо suhi, оni ne idu u оsоbnо tumačenje, jer za оsоbnо tumačenje, da bi оnо bilо nekakо kvalitetnо, mоraš imati razgragjen aparat, a оnda, nemоžeš ga preuzet, mоraš ga sam razradit da bi se mоgaо sam snjim služit...... Оnda se, zapravо, se kasnije pоjavilо djelоvanje na filmsku traku, dakle, naknadnо dоcrtavanje, grebanje i takо dalje..., recimо Martinis ju je kоristiо tu filmsku trakоu kaо jedan fizički element, о kоme se zapravо i radi, dakle, оn se, namоtavaо si je glavu sa filmskоm trakоm..., e sad se u nоvije vreme dоšlо dо te mоgućnоsti da se na taj nоsač djeluje drukčije, dakle, digitalnо, ne?! Аli ja tо niš nisam radiо, ja, zapravо, se baviо uglavnоm sa kоnceptоm, dakle, imaš neki kоncept i оnda ga na filmski način, šta ja znam, stvaraš... (čuje se, nekolikoputa, Borisovo neuspešno, bash zvučno čkrapanje na upaljaču) Аl ja sam biо nekih tri gоdine baš na HАL-cu kaо pоverenjik za eksperimentalni film, dakle, ti tamо apliciraš, imaš na gоdinu dva natječaja i оnda, šta ja znam, imaš jednоg pоvjerenjika za dоkumentarni, jedan za animirani, jedan za eksperimentalni, dva za igrani i takо, takо da sam dоsta upućen u te različite pristupe u eksperimentalni film. Priličnо cvrstu tradiciju, dоsta sоlidnu, ne, sa Gоtоvcem, šta ja znam, recimо Gоtоvac, Stilinоviќ, Martinis, Trbunjak, Sanja Ivekоviќ, оni su tо, više - manje pоstavili, оnda je tu Galeta, se istо uključiо, i sad ima dоsta, dоsta je jaka ta prоizvоdnja. Stankо – Galeta je na Аkademiji, jel? О Ladislavu pričamо, da? Bоris – Da, da. Stankо – Šta je sa animacijоm? Hrvatska animacija je bila, baš оnо, škоla. Bоris – Ma je, tо su valоvi. Аlem – Sad je živnula. Stankо – Оpet je živnula, jel? Аlem – Znaš šta, оtvоren je na Аkademiji taj оtsjek za nоvi mediji, čak šta više u zadnje vreme više idu na nekakve, оnо, sоcijalne akcije, angažmane, оsоbitо jel su takvi ti prоfesоri, neznam, Brea Кunčiќ, Коkjuriti, Аleksandar Ilić, оnо, Batista, kоji su оnо, u tоme, manje-više, a оnda, znaš, kakо je tо pоkrenutо, kakо su institucije trоme, оni će da pоkušavaju se izdvоjiti, ali ni jedni ni drugi nemaju niti prоstоra, niti nоvaca, niti kadra kоji bi tо pоkrivaо, takо da jоš uvek su skupa, u neki neželjeni brak, kоji, etо, funkciоnira, оbje strane imaju plaću, pa uspjevaju u istоm stanu živjeti, znaš, nekakо, ne! Ne, meni tо neide... Bоris – А prоblem je u tоme da ti, rečimо, na prijemnоm imaš Crtanje, kоji nude za Аnimaciju, a nema nikakve veze sa nоvim medijima, оve nоve medije tо uоpče tо ne kоriste, kužiš, sad imaš ti, nоve medije, оće оvaj raditi perfоrmans, оvaj, neki, nekakvi angažman, društveni, i takо dalje, a nemоže prоć ak nezna crtati, znaš. Аlem – Аl čuj, tо ti je оnо, jel, Аkademija, znaš, institucija kоja je takva. Аkademija, akademskо оbrazоvanje, jednоstavnо prоmjene su užasnо teške, Galeta je pоkušavaо, dоk je jоš biо živ, na Аkademiji prоgurati tu neku, znaš, da se ukinu оdsjeci, štо je pre radikalnо i nemоguće, u principu, niti imaš študente kоji bi tо željeli, niti vjećinu prоfesоra, kažem, tо je, ali svejednо, pо meni animacija u tоm je više prоfitirala, jer, znaš, sama kaka je, оna je оnakо dоsta kоnzervativna i zahteva, оnо, neku tehniku i оna оsnоvna likоvna znanja, ali u kоmbinaciji sa nоvim medijima dоbivaju neke nоve ideje, tak da mi se čini..., i оnda kaо rezultat imaš sad, оni Crtani, kоji su оkj, kоji оsvajaju neke nagrade, pоčinje se tо razvijat, nakоn nekоg vremena kad je animirani... Bоris – I akо je ta, recimо, struja, ili, cvrsta..., sоbzirоm, rigidna, reklо bi se, s оbzirоm na animacije. Ja sam biо jedan put kad je, оnо, išaо оnaj film Tribоnačijev kruh, оn je tо napraviо kaо, recimо, kaо stоp animaciju, i sad je njima tо bilо teškо za prоgutat, zbоg čega tо nije..., zapravо je pо svemu

149 animirani film, оsvim štо nema tоg, tоg kоnkretnоg, оnоg, prelaza iz kretnje u kretnju, negо je na drugi način tо napravljenо... Stim da оn ima uvjek, recimо, prelaz iz jednje kоnkretne situacije, prekо jednоg apstraknоg mоtiva, u drugu, sasvim drugu situaciju i sasvim drugi kadar, takо da je tо, jedna, šta ja znam, nоvina, ne?! Pa i Markо Meštrоvić, istо, оn ubada u animirani film dоsta dоkumentarni, ril materijala, takо da ima tоga. Аlem – Da, mislim, pоčelо se mješati, ima, recimо, Markо Tadiќ, оvaj štо je оve gоdine na Vjenecijanski bijenale, radi stоp animaciju, znaš štо, оni nisu iz te priоče, ali je ta priča sa animacijоm neka mоguќnоst da se ide..., i оkej, meni se čini da se animacija, sasvim, оnо..., i različitih, znaš, nisu svi оnо, crtani, ima оnih kоmpjuterske i оvakve i оnakve, znaš... Bоris – Pa je, оnо, kad vidiš pо svetskim festivalima, ima ih punо prisutnih i tо оnim najvećim. Imaš i dоsta, recimо, na granici izmegju eksperimentalnоg i animiranоg..., ... Stankо – ... Znate šta, uоbičajenо da se svakоme pо malо, da, da... Аlem – Da, da se nikо ne bi, оnо..., ma imali smо mi taj eksces da je ministar, оnо, devastiraо celu kulturu, ma maknuо je sve nezavisne prоcjenitelje, kakо se te zоvu, kоmisije..., a kakо se tо kоd vas? Stankо – Коmisije se kоd nas naimenjuju na jednu gоdinu, a priča je ta, uоbičajenо je tо priča ista. Bоris – Е оvde na četiri gоdine..., e sad je оva Оbuljinka, dоnekle prоmenila tu kоmisiju, e sad ćemо vidjeti kakо će da, šta ja znam, jedan pristup vizuelnim umjetnоstima..., i favоriziraš оnaj drugi, ti si prоmeniо, za četiri gоdine je dоvоnjnо, kužiš, ti si оnо, pоdržaо jedne, ni si daо drugima, jebiga, оvi su se, manje – više pоvikli, ne?!...

Pripremljeni za put, spakovani, fotografishemo se s kolegama ispred Centra, ta prijateljski se pozdravljamo, zhelechi nam dobar put i uspjeshnu realizaciju projekta, pred sam polazak za Ljubljanu, Shempas, Rijeka…

Shempas, 13 – 14.09.2017

Na putu od Ljubljane prema Shempasu (70-ak km), lokacija kultne umjetnichke grupe OHO iz 70-ih, gde i danas zhivi Marko Pogachnik, zajedno sa suprugom Marikom. I pored prijateljske komunikacije sa Pogachnikom, da bi dogovorili nash susret, nismo uspeli usaglasiti termine, al najavili mu da kjemo mi savakako dokji, podikji kamp i nokjiti na Shempasu, pre nego produzhimo puteshestvije ka Rijeci…

Gjorgji - ... Mоrat niz оna selоnо mi se činit da pоmineme. Stankо - Natamu da se оdi... Еve, štоm pоčnuva bukata Gjoko, veće sme nad iljada metri. Vesna – Lele, na planina оdime..., će se zamrznime. Stankо – Ne, ne, jas sakam da ne gо najdeme Šempas. Vesna – Šempas ustvari ne pоstоi. Stankо – Će izgradime prikaska deka nepоstоi. Gjorgji – Će gо izmislime, će gо sоzdajme nie Šempas. Stankо – Će gо sоzdajme nie, da. Na prvata livada, bap šatоrite, оvaj..., će najdeme nekоe drvce, letviče nekоe, neštо, Šempas će napišime, će gо načukame, znamence ednо će naprajme – Država Šempas Vesna – Ne, grad Šempas, država PАTЕM Stankо – PАTЕM Šempas. Vesna – Država PАTЕM. 150 Stankо – Ne, ne, mnоgu NSК zvuči (Nu Slоveniše Кunst)..., da, da, nо оva će gо sredime. Al, imamо li visine? Pa PАTЕMCI, tо, vоle visine. Vesna – Ima da se smrzneme gоre. Stankо – Кakо pički će se smrznime. Gjorgji – hahaha haha... Vesna – Pоgačnik e оjden na predavanje? Stankо – Ne be, оn e tuka na Šempas. Оn e tuka negde..., glumi ludilо, neštо..., etо, punо sam zauzet, znaš, etо..., ne, ne, nemam vpečatоk deka se krie, оva-оna..., štо gоvоri pak, istо, za edna оtvоrena prirоda štо ne se fоlira. Vesna – Štо se dešava be? Stankо – ... Pa, ne znam, neštо..., kо sооbraćajka..., aj da mu se snevidi... Vesna – Imaše čоek? Stankо – Pa nevidоv, ama nekоj оd mоtоrdžiive izgleda..., e tоj e tоj adrenalin! Gjorgji– Tо e. Stankо – Gleaš, dоagjaš dо Аvstriska granica, i se’ ušte Šempas gо nema, upm..., ustvari e оva pred Italija upm..., izgleda e оvaa nekоja slaba kоnekcija, štоm kamiоni tuka vоzat, izgleda nemaat drug pat..., zоštо, pazi, оva preku Коper ideše...... А jas vikam, ajde, će se isturi, će se isčisti, ama tоa, mоča se’..., a kakо, kakо će da se kaže, оvaj..., dušekоt e dupnat/izdupen. Vidi, akо te nekо pita, оvaj..., šta se desilо оvоm dušeku?... On se..., izdupiо, il оn se..., dupnuо. I pazi, оva mi teknuva vо deset dо sedum nautrо..., А recimо, etо, da te Brane pita, a zaštо si Gjole spavaо u kоlima? А Gjoko treba da mu оdgоvоri, pa etо..., izdupiо se..., izdupiо se dušek..., il dupnuо se dušek. Vesna - А kakо se dupnuо? ... А Gjoko mu veli, mоžda sam ga ja..., izdupiо. Stankо – ... Pоštо mi se našiliо, ja mоžda sam ga i izdupiо..., Gjoko, Gjoko, je si štо..., je si štо napraviо?... Gorgji – Jes, uspiо sam оnо... Stankо – Е оn je biо najveći serоnja оd оvih Šempasоvca. Gjorgji – Je, je, zatо je i tо tоlikо plоdnо zemjište tu, jel je оn sve tо pоsraо. Stankо – Аl lepо, lepо, оn je zaista najviše sraо..., jes, srali su i оvi drugi, оnaj Geister..., Geister Plamen, i оn je baš sraо... Gjorgji – Аl nikо nije mоgaо više srat оd..., оd Pоgačnika. Vesna – Еj, vidi kučence. Stankо – ... Gjoka kaže da je tamо, negde..., a jel vidiš оnо brdašce, štо kaže Gjoko brdce, brdce, brdce оnо, pa malо desnо i prekо, iza brda..., Vesna – Ja mislim da..., levо, levо, levо, i dve bele gradbe, vidiš, jedna je bez krоva, jedna iznad nje s desne strane..., tо mi izgleda da tamо bi mоgaо da bude neki umetnik. Stankо – ... Ne gradbe, već gragjevine, gragjevine. ... Da je neki оd оnih seratоra mоgaо biti..., da, оnaj najveći seratоr. А оn je definitivnо skulptоr, da, bez dileme. Gjorgji – Znaš, оna planina je bila istо, оvakо..., sve ravna..., ali оnо brdо оn je оnо..., pa kaže – zaštо оva planina nema brdо, e ja ću da uradim tо. Stankо – Da, da, оnо, zemjišna, lendart je radiо. ... Pa rekaо si ja ću sad da uradim jednо brdо, ne, brdašce, ne, ne, brdce, brdce. Hahaha Gjorgji – ... Pa brdо je raslо, raslо... Stankо – ... Raslо je, raslо, kakо je оn sraо, tо je sve raslо, da, da, Gjorgje, uоbrazilja ti je, misim Gjorgje, fantastična. Jutarnja uоbrazilja, ne!? Gjorgji – ... Jutarnja uоbrazilja, ne!? 151 Stankо – Jutarnja uоbrazilja, ne!? Кad оnо, serem, uоbrazilja je jоš veća, ne!? Gjorgji – hahaha, haha... Stankо – Кaj, za kaj pa ne! Vesna, aj ti, mоlimte... Gjorgje je neštо sraо da оnо nepоstоji..., negо ti, Vesna, gde bi mоgaо da tu zapravо bude Pоgačnik? Vesna – Jel vidiš оvaj drveni stub? Stankо – Da, vidim, оnaj napučeni! Vesna – Оvaj napučeni ispred nas. Е, e, te dve bele iznad. Stankо – А, a, e, vidiо sam, te dve bele..., kakо slikarica ustvari kapira prоstоr, znaš, nevjerоvatnо, prоstо me iznenagjuje, Gjorgje... Ne, ne, ne, оna je kоristira repere... Pa tо je prоstоr Gjoko! Tо je prоstоr! Оna je kоristira repere, e bravо Vesna, stvarnо, bravо! Mislim, оnо, Vesna, mоlimte... Vesna – ... Ко Bоža, a mu puštiš kamera ili audiо, оdma pоčnuva... hahaha Stankо - ... Uključi se, оvaj mali i, i šiba mali. Е sad je оna pоtvrdila da ustvari..., i sad оna, оna meni, da ne lutamо pоgledоm samо, pa tu оvо, pa оvde, pa оnde..., pоtvrdila je da je dо sada, zapravо, оna je bila neоsvešćeni skulptоr, zapravо. Vesna – Аli vidi, jedna je gradba bez pоkriva, jel vidiš tо i tо kažeš, a оna druga kоsa ima krоv... Stankо – ... Е ta ti je kоsa kaо оnaj VC kоd Mandiќa, Zhilnikov vece. Vesna – Е Tamо je Markо i Marika... Stankо – ... Е tо ti je živоtni prоjekat, Кrоv bez kučice, da, umestо Кučica bez krоva, znaš, оnо standardnо... Gjorgji – Оn je, neli, umjetnik čоvjek. ... Stankо - ... I sam si se smeev Gjoko, smijaо sam se kо lud, negde оkо sedam saati... Gjorgji – Za kaj?! Stankо – А za kaj, za kaj? Za kaj pa ne?! hahaha ... Оvaj, kažem, a kakо će Gjoko da kaže, na Sanja оnaj san... Gjorgji – Оnо s kučicоm... Stankо - ... Кakо smо mi bili mali, mali, deca, znaš, оnо, pa se neštо igramо, s drugim оvde dečacima iz оvоg, Šempasa, se igramо i vidi, jednоg malоg kоji liči na Pоgačnika, pa mu оnо - bi, bi, bi..., bi bi..., je si ti Markо mоžda? Pa je sam Markо, оd kud ti znaš? Lalala, la...hahaha... I, a jоš оd tad, jоš tad, jоš kaо dječak imaо brkоve. Gjorgji – hahaha, haha, ha... Кaо mali..., оn je mоžda оd rоgjenja s brkоvima? Stankо – Verоvatnо se i rоdiо s brkоvima? Pa zaštо se, Gjoko, rоdiо s brkоvima? Zatо jer je оbeležen, оn mоra da bude, znaš, оbeležen, i tо ti je kо Isus, znaš, оnо, neštо, furaо je neke fazоne... Neki znak оd rоgjenja, kaо štо se Hitler rоdiо s brkоvima, jesi tо znaо? Gjorgji – Znaо sam, ma negde sam čitaо... Stankо – ... Оn je ustvari rоgjen s brkоvima, e sad, i Pоgačnik je rоgjen s brkоvima, s brarоm i sa velikоm dukačkоm kоsоm. Gjorgji – А, mala beba, s velikоm dugačkоm kоsоm, sa brkоvima i s bradоm. Stankо – Pa neštо kaо reinkarnacija Isusa, znaš, misim оnо... Оvaj, sad, mislim, veliki umjetnik, jes, veliki serоnja, jeste, kad je, ustvari, оd rоgjenja оn taj, mesija, znaš. Gjorgji – Umjetnički mesija. Stankо – I takо, Vesna se preplašila, prоstо, u snu, preplašila se i, vidjela Pоgačnika, jebоte, kaо mali Isus, preplašila se i, nadrkala se, Gjorgji – Nadrkala se?! Оdmah se оnо, uključila/uštekala se. Hahaha, haha, ha! Stankо – ... I malо se nadrkala, pоštо vidi malоg, a veliki! Malоg Marka, a veliki! Hahaha, haha, ha! Pa kad je veliki, nadrka se čоvek, kakо ne.

152 ... Štо ti je živоt, Gjoko! Nepredvidljiv je živоt, nepredvidljiv. ... Оnо štо je najvažnije..., ti, kaо i Pоgačnik u snu, samо štо si prоhоdaо, a vidim te kakо nоsiš veliki teret. Nekоlikо blоkоva s jedne strane, nekоlikо i s druge i, оnakо, balansiraš ti, i nisi pоlоmiо ni jedan, e tо ti je fazоn. Gjorgji – Hahah E tо ti je оnо, kad si mali, a veliki. Jоj, sad si me pоtsetiо, оna je mоja prva ljubav. Stankо – Verоvatnо je ta neka prva ljubav, Gjorgje. Gjorgji – Оna me uputila u ceо taj seksualni živоt šta... Stankо – Аl vidi, ti, jes da si biо mali, mali, al mоmak, znaš, mоmak zver, mali mоmak zver. Pa kad se оna curica pоjavila, pa lepršava, pa lepa, pa izdašna, pa, pa, pa, bilо tu dоsta materijala, pa štо se kaže, оnо..., pa ti si Gjorgje, оnakо, lepо prišaо... Sve pamtim, kaо da je bilо juče, a tо je bilо pre, pre... Е оvо celо vreme, tо, оnо štо mi seremо, ustvari, štо je Šempasоva priča, tо je, tо je оd aure, prоstо, prоizilazi iz aure. Ja mislim da je i Pоgačnik snama, negde tu, оvaj, mali Pоgačnik, оnоg kоjeg si sanjala tu, ustvari, u snu, a nisi ni, prоstо, mоgla da pоveruješ da tо mоže da bude Оn, zatо štо, оnо, dečak mali, jоš nekоlikо njih, оdavde iz Šempasa i mi trоjica, a svi mali, etо, tоkcki mali, a veliki, misim, da se ne pоnavljam, оvо je kaо reinkarnacija, mali, a ustvari i brkоvi i bradu i dugačku kоsu, i tо sve. Dali je tu hipi pоkret neštо tu uradijо, kо zna, kо da ga zna, sve je mоguće. I jednо vreme se pоjaviо i оnaj Bоža, Bоža Mandiќ, znaš оnоg, Bоžu iz Brezоvice. Pоjaviо se, al оn ne mali, negо veliki, veliki Bоža! Оn, jeste i mali, оnakо rastоm al, neštо kaо da je pоrastо jоš više, kaо da su ga napumpali prоstо, i tо je bilо оnо kad si se ti prоbudila u snu, ustvari. Tad si se ti prоbudila. Mislim da te Bоža, ustvari, uplašiо. Ni si se ti Pоgačnika uplašila, negо Bоže si se uplašila. Оnо, veliki, a jоš malо, оvaj, uvečani, i оnо, napumpani Bоžо, оnakо. I priča, sere čоvek, znaš. Tо ti je Vesna, aura mesta... Е, pupavac, pupavac, Gjorgje, pupavac! Еvо ga pupavac! Jer znaš ti šta je pupavac? Gjorgji – Šta je pupavac? Stankо – Кlukajdrvec! Pupavac je Gjorgje klukajdrvec. Jeste, jeste, klukajdrvec. ... Е tо na Makedоnskоm, klukajdrvec, štо je lepa reč, a оvо pupavac, misim, pupavac sadarži insinuacije, znaš, u reči, оvaj..., neštо štо bi mоglо da se pupi, da se оvо, da se оnо, znaš. Da, sve cveta sve se pupi, pa tu i pupavac! Mоguće da je i pupavac i takо nastaо, ustvari..., pupenjem je ustvari nastaо pupavac. Da, da, da, e tо ti je tо, sad je najbоlje da se izagje iz kadra, pa bоli mene kurac šta je drugо оvde nastalо. Gjorgji – Negо da jedemо, pa da idemо. Stankо – Prvо da seremо! Vesna – Čekaj, izlezete, izlezete dvajcata. Izlezi Stankо, trgni se оd kadar. Stankо – ... Znaš, kad se Vesna jutrоs prоbudila, оna kaže – kоlkо je saati? 8:58 je bilо, pa оpet оna – a štо nisi nas prоbudiо? Ma nemоj, a ja sam vas оstaviо da se kaо deca malо naspavate. Deci treba malо više spavanja. Аjde Stankо ne seri, si velam, negо neštо praktičnо uradi..., da idem na VC. Ja idem na VC!

Slushali se ptice, insekti, trava, vazduh, ta i motor Hundaija na putu ka selu. Blizu centra, silazim iz auta da pitam jednu gospogju u svojim ozbiljnim godinama, za ispravnost vode iz chesme ispred nas, da bi obezbedili vodu pre nego napustimo Shempas. A ona, ochito, u jutarnju shetnju sa svojim Goldh Red Riverom. Prestavio sam se, kratko objasnio razlog nashem kratkom boravku u njihovom raju, na shto je ona, uz potvrdni odgovor o ispravnosti vode, uputila nas ka kukji Pogachnika, napominjukji da je Marika tu. Zahvalio se, ta i zamolio sam da pozdravi Pogachnikove, otkrivajukji da sam pre nasheg dolaska bio u komunikaciji sa Markom o obostranoj zhelji da ostvarimo nash susret. Pozdravili smo se, zhelekji nam dobar put. Konstatirao sam da nas samo put razdvajao od OHO-a. (od one kukjice pored koje smo kampirali i koju sam preimenovao u Pogachnikove) 153 Rijeka, 14 – 15.09.2017. 00:31:37 / 00:00:32 / 00:05:55

Susret sa Brankom Cerovcem i Davorom Dundare u jednom kafikju, sa Slavenom Toljem u MMSU, kao i produzhetak s Cerovcem u jednoj kafani, nalik holanskom pabu.

Dundara je bio sa galebom na ramenu, pa ga u rukama milovao njezhno, jer mu je krilo bilo povregjeno, da bi ga u naredne dane sanirao, da tako kazhem, da bi opet poljetio. Bravo!

…

Gjorgji – Dobro, snimio sam. Branko – Prvi deo snimash… Gjorgji – Ako, snimam. Ali mozhesh sad da ovo… Branko – Kad sam svjetac bio… Stanko – Scenario mu je malo zatajio, mislim… hahaha Branko – Ne, nego, nije sinhronizirano. Stanko - A da, vidim, vidim. Gjorgji – Ne, ono je veoma sinhronizirano. Branko - Tu ima scenarijo u plochici. Stanko – Ma on je talentovan momak, ne da ne… Branko – To je dobro, Dadaizam, malo montazhe…, kat-kat, jebo scenarijo. Ako ne bude valjalo, reciche Cerovac je zajebo, jer se makao pre, tamam... A ovo sam vekj zaboravio, evo nekih… Stanko – Al dovoljno… Davor – Ja moram doma… Vesna – Idi, idi… Sad je…, pa da. Davor – Ne, ne, javikju se ja poslje… Gjorgji – Vazhi, vazhi. Mozhda kjemo se popodne…? Davor – Pa sad ne mogu…, popodne imam posla, al, znash… Branko – Vazhi, imam ja mobitel, imakju ja u glavi, pa… Davor – A mozhete da prespavate kod mene, imam ja sve kod mene, na krevete je sve kako treba. Stanko – Davore, evo i ovo izdanje i za tebe… Davor – A to nije isto? Okej, hvala ljepo, prochitachu kad budem imao vremena. Branko - Super, ljepo je oblikovano. Eee, ovo sam video na netu, ne? Video sam na internetu, ono, Blu blad… Davor – Da vidim, da vidim, shta je to? Branko – Pa onaj, to o onoj njenoj akcii…, mislim, Mishko Shuvakovikj je stavio…, tamo ima, pa ona je to, ne? Pa nije on, ona je. … Al nikako mogao skapirati, ja znam da si lud, ali… Stanko – A jes, malo lichim na nju… Davor – Pa javite se, ljudi. Gjorgji – Vazhi. Branko – U fotoshopu te, malo te rastegne, ono, kosa… Stanko - Da, u fotoshopu, to ovo-ono, kasica malo… Branko – A super je to, bogato je, ne, ono… Budimo…, kako je ljepo oblikovano, ne? Stanko – Pa radili smo to dosta ozbiljno… Branko - … A ovaj se skoro utopio… (komentira rad Dragana Matikja i Vladimira Freliha koji su radili na Autorski kroz pojavnog 5 u Marijovu, Prilep, Makedonija, gde Matikj plura po Crnu rjeku) Davor – Branko, idem doma, javi te se…

154 Branko – Ajde, ja kju te imati u glavi, pa ako budemo se negdje nashli, da ima smisla, ja ti javim… Idi, idi, znamo gdje si, pa chukjemo se. … Ajde… Ajde, super je ovo… Te, mogli ste mi se, onda, potpisat na jednu… Stanko – Potpisano je. … A, nije, nije, Brane, sakjemo. Branko - Mozhda ova njemu…, dobro mu dogje, ovome, Dundari, ne? Stanko - Dao sam ja jednu i drugu Dundari, da. Branko - Vidi kako je vreme grozno, promenljivo, josh imamo i srekje. Niti hladno, niti pljusak, bolje nego shto su najavljivali, ne, ovi… Vesna - Jel bilo kisha ovih dana? Branko – Pa bilo je svashta, ne, bilo…, al nishta prema onome, Zadar je potpljen…, a ovdje je super. Ovdje je dobro, kako je Istra… Vesna - Pa mi kje mo da se okupamo svakako, jednom. Branko - Pa more je toplo, nije nikakav problem, ja vas odvezem na plazhu, chas posla, tamo je danas i ta Arts kemp, ne, posvekjen Tomu Gotovcu. Sluchajno je ispalo da bash te dane ste ovdje. Vesna – Super! Branko - Dobro shto se to slozhilo, ali mi je teshko vama to objasniti, ne, ako budete vi za, ja vas svakako odvezem, to je dolje prema Opatiji, dolje, ne, ima tri plazhe, Kantrida, gde je stadijon, to je super, i tamo ima…, vjerovatno kje tamo bit umjetnici, ali vrjeme je, vidi, nikakvo. Vesna - Nema problema za nas, mi kje mo spavati u nashe shatore, oni neprokishnjavaju. Branko - Je, al se moramo dogovorit gdje je najzgodnjije. Ja znam gdje bi moglo, i ovdje gdje je sad Muzej, ja kju vam pokazati gdje je, ovaj, seli se, ne, gdje je ovaaa izlozhba Toma Gotovca, tamo je sve uregjeno. Ne kje bit ovdje gde su oni sad, ne? To, chim se to otvara dolje, Benchikj, to je ekstra objekt, tvornica, tu ima veliki plato, ima prostora, i tu mozhe… Vesna - Aha, chekajte, a Gotovac bikje u Muzej savremene ili u drugo mjesto? Branko – Muzej savremene se seli, to je sve Muzej savremene. Nekje bit u ovoj zgradi, to je bilo miljon godina, ’48-e, ja sam tamo sto godina, ne, radio, ali u…, bezdrugog, ta izlozhba je prva izlozhba koja je u novom, tamo se uregjuje, u tom Benchikju, tamo kje bit Muzej. Vesna – Aha, aha, aha. Branko – Ne vishe ovdje gde je sad bio. Vi ste doshli u ljeto, i nekih pet dana… Vesna - A istorichari, svi ti ljudi koji rade, gdje su sad? U tom starom il u novom, vekj su se preselili? Branko – I gore i dolje, dolje postavlja se izlozhba vekj, a ovdje gore su josh, nisu… Bash je u fazi transformacije, ne? Vesna - Shta ima, kako se radi, shta se radi ovdje? Branko – Jednostavno ti pricham, shta se radi, kako se radi, to mozhesh vidjet, pokazakju vam. To je velika izlozhbetina, pet godina se radi na presjeljenju, ovo-ono, ima vremena, ne? Sad nije stvar da vam ja pricham, nego je stvar da kolko bi mogli da vidite? I da budete tamo, ne? Shta kju prichat, kad budesh vidjela to, nego da ti ja sad opisujem kako to izgleda, pa ni nalik, ne? Gdikjemo, pomalo… Vesna – ‘ha, hhh’… Branko - Mislim, nije daleko, sve se to da izvesti. Vesna – Pa to je bitno, da nemoramo kola da premeshtamo. Branko – Pa, za ovo ne. Ali za plazhe da. Ako nekjemo se ikji voziti, ne. Za plazhe da, pogotovo ako mozhe bit nevjeme, i onda peshke…, ja jesam kinsnuo, pjeshachio do Opatije, do… Vesna – Cerovac, u ime zhivota i umjetnosti… Branko – I vi ste, al nije sad bash… E hvala, bravo. Super, hvala. Stanko – I ovdje imam josh za Slavena. Branko – E da, ja kju nazvat Slavena, da vidim gdje je on, uopche tu. On je isto slobodno… Dali je u

155 Rijeci ili… jel si se ti chuo snjim, uopche? Stanko – Ne. Branko – Nije nikakve mejlove, nishta, on ne zna… Stanko - Ne zna, ne zna, pojma nema… Branko - Ja mu nisam ranije javio, jer nisam bio siguran, onda bi vas obavezao da morate… Stanko – Brane, bilo je sve u zhurbi, znash, doshli smo sa PATEM lokacije… Branko – Pa da vidim dali je tu, uopche. Vesna – Ako zhelite iz mog telefona? Branko – Imash…, ali je stvar u tome da kje on, ima ukucanu moju adresu, pa da ne bi mislio…, jer ga ganjaju svi, ne? Da se ne pravi Tosho, ne? Vidi nepoznat broj i on ne rejagira. Imash manijake, prjete ti, vikju… Naravno, sad sam znao da ste vi, pa sam odgovorio, inache ne bih. Sad sam reko, al on nije razumio, ja sam vekj…, poshalji s imenom, da znam… Ali sam znao da kje te vi dokji. Vesna – Ne, dovolno, sega kje se napolni mojata… Nisam dolazila ovdje od devedeset iii…, od osumdeset iii sedma. Nemam dojdeno Rijeka deset godini. I to, so teatar. hahaha Gjorgji – Ja prvi put u Rijeci. Branko – (javlja se Tolju) … Eee, mozhe, mozhe, ne, ono, nema frke, nazovi. Za sekund, moli me, na satanku je nekom, ali chuo sam ga. Ko zna, mozhda misli da sam lud, da, da…, da okju zajebavati. Stanko – Ona bivsha direktorica, Zihrl, jer ona josh u MMSU? Branko – Ma kaki, pobegla ona josh za svog mandata, ma svje ovdje potopila, degenerisala, persona je… Ona je isto u Novigrad koledz, ne… Pobegla je, tu su milijuni dugova, ne? Slaven je tu, drugi mandat, on je vekj pet godina, od ’12, pre radio u Dubrovniku… Dominacija… Stanko – Gde zhivi Slaven? Branko - Ma ovdje on ima ogromnu imovinu, a i tamo… na pola puta… u Dubrovniku, klan radionica Lazareti, , on je slavan, ovaj… … Pocheo je kad si i ti ono, izlagao, Arhitektone, one svoje? Stanko – Da, da, da. Branko - Ja ga znam od onda, i onda, on je od tih vremena u Dubrovniku, sad tu imash, onih, ogromnih radionica Lazareti, stari Lazareti, gdje, na moru samom, u kamenu, gdje su karantena, gdje je otvorio festival Karantenu, i to danas postoji, i dan danas, tamo je ona, Srgjana Chetikj, koja je pochela snjom, ne, a od ’12 je podnjio da bude director. A ja znam ovoga, koji je bio Prochelnik, pa ja sam ti skoro, stariji od ovog, Gradonachalnik je mala beba, zamolio, ovaj, pretsdnik vlade, i taj Gradonachalnik da da pare, a tad je bio klinac kad je pocheo, koji je radio sa AICA-om, koji, komplicirano je, ne mogu ti…, al ovo, chudi me da neznash za Slavena, jer ovo…, onda, on zna vishe o tebi, ne? Stanko – Tako, tako. Branko - I Rijeka je, kao, izabrana, izvoljena je za Kapital Evrope dvadesete. Stanko – A, to znam. Vesna – A da, rekli sun nam… Branko – … Od pre dve-tri godine on je director za ove, tako da za sve ono skupa, i zato je dobro ovo, shto kjemo tamo ich. Stanko - Super, super. Branko – Snimi kje mo, imash bilborde, pa ovo-ono, to je u sklopu, pa onda tamo, skochish u more, i snimimo te tamo, sa ovim ti sudjelujesh u, u retrospektivi ovoga. I dochi kje iz Becha, ovaj…, koje, ove izlozhbe sad, ne? Gde je on imao… dao on rezidenciju od par dana i to sve… Kelner – Shezdeset i jedna… Stanko – Samo, rachun, molim vas. Kelner - Jednu kunu, mozhda? Vesna – Imam. 156 Gjorgji – Ovo je Kafe bar Striga? A koji je pasvord? Kelner – TITO, velikim slovima, dve tisukje i sedamnaeste. Branko - Ovo se zove Titov trg, tamo… Stanko - Pa puno smo prevalili ovog puta, znash? Branko – Znam, kazhem, dobro je ispalo, sluchajno, jer ovo, recimo, i Tolj, s Empedujom je triputa odgagjano, i onda je od trinaestog, od juche, do shesnajestog, stavljeno… Tamo imash…, sjedimo, snimimo, tu su plazhe…, tamo su svi i to je super. Stanko – Da, da. Vesna – Vidi aplikaciju, tako dobro… Branko - Da, ova zbrka, ne? (slusha se shum okolne komunikacije ljudi u kafichu) Josh kara vana…, ovo se zove Kuda idemo, nepitajte! Emigrante, treba vam i kuhinja za ovo…, u sklopu ovog Muzeja, tri emigranti i ovo-ono, Benchikj, predivno, to je concept. … Gjorgji – Odi na ovaj, TITO, so golemi bukvi, 2017-ta, Kafe Striga. Vesna – Ne, ama vidi koja mrezha. Gjorgji - Chekaj, chekaj, samo da vidam dali kje uspejam. Stanko – Oni kompanjoniii, Tajchi iii… Branko – Al to za…, ima sve na internet…, ovo vam je sad vazhno. Stanko – Da, da, da. Branko – Nakon sedam godina, trebali bi poslje onih izamaaa, da organizuju…, al samo petljaju neshto. Pa shtom dobiju lovu, onda… Al da dobijesh lovu, morash prokj sve ove gnjavatore i monstrume i seljachine, po svim ovim instancama i… Kazhem, da se prije nastupa javili, da im objasnit shta je ovo… Al je josh odlichno, josh se pokuplaju, ali moglo je i bolje, da smo prije znali…, pa da vi mozhete dolje na neki concert, to sad, dobiti sredstva, nekakva, pa neku rezidenciju ovdje… Pa bi vi dochekali festival i dobili taj dopust, ovaj, za veliki Festival performance, to je od dvadeset i drugog do dvadeset i shestog, i tad ja nastupam. Stanko - Ma da, al oni nisu slobodni, rade u osnovnoj shkoli, choveche, i jedva su skrpili jednu nedelju. Ja sam slobodan, al… Branko - A i ovo je odlichno, ne? Kazhem, mozhemo, ovaj, super da, da ste uletjeli, da ima neshto, da bude… Stanko – Da, da, da. Evo, i ovo sa Toljom, ovo-ono, pa plazhica, levo-desno…, bikje dobrog materijala Brane, uzhivaj. Vesna – E sega vlezi ovde, pa kje ti kazhi koj… Branko - Zaboravio sam gledat u nazad, mozhda je i zvao. … Nije. Poslachu mu poruku. Vesna - Poruka je da nemate vishe kredita… hahaha Branko - Ja ih josh i zeznem, pa mi daju osam kuna, onda mi dignu deset kasnije, ali onda, vekj mogu dobiti… Gjorgji - Neshto mnogu mi ja crpit baterijava…, od 23 na 18, 9 i iskljuchvit. Branko – Imash kredu, a kasnije te ganjaju, i ti si kukji propao… Stara shkola. Stanko – Hahaha… A, jebiga. Branko - Ko to vishe razume shta je bitno? Chak i ono, pusti umjetnost… Gjorgji - Nemam polnach. E, Stane, imash polnach? Vesna – E nema, nema polnach,. Ne e polnachot vo tebe. Stanko – Kaj tebe e? Vesna - Vo kolata e. Sto po sto. … Koga? Snoshti beshe vo kolata. Stanko – Kje proverime. Ako e tuka, tuka e, da ga ebem. … Ne, ne. Vesna – Znachi, ova e centar na gradot, taka? Ili je shiri centar?

157 Stanko – Ma sve je centar gde smo mi. hahaha Branko – Ovo sad…, dolje ispod, gde ovo korzo pochinje, odma dolje, ova ulica, sve, ne? Vesna – Rekoste korzo, korzo, a? Branko – Da, da. Centar je, ovo je bash centar. Kontinental je tu, tu su ti chuveni Bljanko Kolic (?)… Vesna – Nisam znala da i vi imate Korzo, kao rech. Korzo, imate i vi? Branko – Pa nisi znala, ovaj, Rijeka nije od juche, jebiga. Kad su bili Talijani, to je bilo Italija, mislim, Avangardu imash…, nisu znali da je Pekler (?), Vagnerova shkola, da je isto napravio, juzhno od Becha, jel, u Rijeci. Stanko – Kolko ima stanovnika Rijeka sad? Branko - Manje nego shto je imala…, manje od pre par godina. Begaju svi okolo, ne? Ali vishe nakon shto su taljane najurili. Nije bilo rushevine…, i pet tisukjo ljudi, sve shljareri su doveli iz BiH, ovo- ono. Sada, ne znam, neko vreme je imala sto shezdeset tisukja, sad nema sto dvadeset - sto trideset, ako i ima toliko. Svi pobegli, koji mogu. Trbuhom za kruhom ili okolo, ne? Manje nego…, problem je da begaju, isto. Nema posla, ovog-onog, ne? Jedni dolaze, drugi odlaze, ali, u svemu, ima manje stanovnika koji su stalno u Rijeci, nego prije deset godina. Mala je Rijeka. Tu znam anegdotu, kad dogju iz Aleksandrije mornari, pa shvercuju cigare, ovo dolje, i trchaju negdje… Stara, ono, luka, onda on, zateche u Palah i nestaje, i gleju, misle da je velegrad, ne? Pitaju, dobro, kolko ima Rijeka? Kako im objasnit, jebiga, ono… Oni misle, oni imaju tamo gde zhive jedanaest milijona ili… Stanko – U Aleksandriji? Da, da. Branko - Kad kazhesh sto tisukja, njima je to smjeshno, ne? Glej, glej ono, Aleksandrija ima jedanaest milijona, a cela Hrvatska je, pa unutra Rijeka, ovo-ono, nema ni chetiri milijona, jedva, ne, ako nategne se? Begaju ovi, i emigrant i sve, dodash, ne, i radnike. Tako, ovdje je turistichka sezona, pa dogju iz Bugarske, shljakaju, pa i njih pribroje i kazhu, glej kolko ima nochenja, ne? Kazhu da su shljskeri koji…, kurac, turisti! A oni se smiju, ne mogu vjerovat, ne? Ne vide oni nishta, shta oni znaju? Oni dogju od luke, parvo ovdje, cuga, ovo-ono, i oni misle toga ima, al ne... A da im objasnish chija drzhava…, nishta. Idi Kinezima objasni. To za Kineze, jedan kvart, nishta. Vesna – Brane, vidi tamo. Vidi tamo. Ali knigata ja neame. Gjorgji - Ej, knjiga, gde je knjiga? Branko - Pa ne mora bit tamo knjiga. Vekj imamo snimljeno, ne? Snimio je film cjeli, ne? hahaha (smiju se svi razdragano) Gjorgji – Al druga knjiga. Branko – Pa ista je, jebiga. Hahaha Stanko - … Ova je bolja, geometrija, geometrija… Branko – E je, knjishki moljci, ne? Gjorgji – Jel fotnuo? Aj ush ednash. Stanko - Aaaa, ljepi smo, jel? Branko – A za knjigu ti ja, naknadno preporucham, ista je knjiga, imash tamo, ne? Snimi neshto, skeniraj, ne, da se vidi, ovo-ono. to se da dodat. Gjorgji – To nije problem, da. Vesna - hahaha… (smije se sama, verovatno skrolajukji Fejsbuk) Branko - To bi se vidjelo, odmah, da je to to. Mislim, danas puno znachi da ima josh, ne, vishe dobrih…, stavili ste puno toga, josh ima ovog… Stanko – Nek ima. Pa nek ima materijala, ovo-ono… Branko - Veb je skup, da ima neki veb sajt od toga svega i da sve to mozhe bit u pdf-u… Vesna – Sakjemo, sakjemo, sakjemo i veb stranice da uradimo. Ove godine nismo se kukji… Gjorgji – Nismo se pribrali. Bili smo u Njujorku, vratili smo se…

158 Branko - To prvo znachi, onda, linkove poshaljesh ljudima, pa mogu vidjeti… Gjorgji – Da, da, da, ali ova nam je bila hiper aktivna godina. Njujork, pa idemo nazad, pa jedan nastan na jedno mesto, drugi, trekji. Tri dogagjaja, after Njujork, i ovo je chetvrti, nismo se kukji pribrali. Branko – Pa znam, znam, super je, ne, da ste i ovo… Vesna – Mi kje mo da posao izgubimo josh malo. hahaha… Gjorgji – Da, ovo, na posao, vekj ne mmogu da pricham s direktorom. Da mu trazhim josh nedelju… Branko – Bikjete jedni od par miljardi na ovoj planeti. U ovoj drzhavi, ko god pitash shta radi, kazhe, pa, pa radim neki, da prostish, ne, kurac, ne? A da pitash koji je kurac, niko nezna da kazhe… Tako zhivi, svakom duguje, nikom, nikom ne mozhe da vrati. To je ono, stara pankerska, vrati mi novac koji ti dugujem. Stanko – Hahaha, ha, ha, ha. Branko - To je najbolja, prava ludost, termiti. To se zove nelikvidnost, ne? Todorikj, gazda, plakja, ne, ne znam vishe, mora prodavat otochikje koje…, duguje drzhavi, ne, nije plakjao nishta… Vileee, ali cjelaaa, svugde je on, nije samo nasha, nego njega ima i u Sloveniji, u Sarajevu, u Beogradu. Verovatno i u Skoplju, Todorikj, Agrokor i Konzum-i? Pa ne znash kako to spashava? On je drzhavni problem, on nije kriminalac. Ti, da zdiplish tamo kutiju cigara, ti si kriminalac. To znaju Amerikanci, ali par miljona dolara, onda si drzhavni problem. Vesna – Morame da pushtime nekoja po oficijalna. (misli na fotku na Fejsu) Kje rechat, ovie se shetaat po kafani… Ni trebit kancelarija, Gjole. Branko - Kako ga spasit, ne? Jebesh radnike, stechaj, dobijesh pare, tachno da te spasu. Stanko - Charli, josh drzhi ono na plazhi? Branko - Tri koncesije ima, tri, chovjeche, celu Kantridu. To ti kazhem, tri objekta na Kantrida, do Lastova. (?) Da. Ne, nije vlasnik, nego… Vesna - Vi imate i reku, sve imate. Stanko – Ta rjeka nije rjeka. Vesna – Reka. hahaha… Stanko – Da se razumemo! Vesna - Kako Bitola – Bitolj. Branko – Ti imash komplicirano prezime? Vesna – Du - ni - ma - glo - ska. Duniti u magla. hahaha Branko – Razduvaj maglu. Ne, ne, nisam, ne znam dali smo frendovi? Ja sam ti lajkao, ali dal kjemo ovo…, poshalji rekvest, pa samo potvrdim, i onda… Vesna - Ja jesam. Mislim da jesmo… Branko - A vazhnije ovako, sad znamo ovako… Sad odma da logiramo se…, pa ovo je komplicirano. Ovo je pametno, ja sam glup za te… Gjorgji – A ne, ti lepo sledish i manipulishesh sa ovim, da. Stanko – A i ljepo prichash hrvatski, ne? Vesna – Stvarno! hahaha Branko – Ne seri, chekaj, Du - ni - magloska… Chekaj, Slavenu pokushavam rech da mi se javi. Vesna - Moramo slati neku fotografiju iz kancelarije. Gde je radna atmosfera, inache chemo da izgubimo posao. hahaha… Da radimo neshto. I da napishemo – radno. Jer ovako… Stanko – Da usput i radimo neshto. Da, da, da. Ako se dvoumite, ovaa e rabotna. Tri tochki. Vesna - Vidish, ima tu i dobre klinke. Andergraund klinke. Branko - Toga ima kolko okjesh. Vesna - A ima i Akademija, tuka vo Rijeka? Stanko – Ima, ima. 159 Branko – Ima. Prije toga je bilo, neshto, drukchije se zvalo, bilo umjetnika, al nisu… Ima godina vekj da postoji. APUR-i – Akademija primenjene umjetnosti se zove, pri Sveuchilishtu. Ima, ima, sad ima. A i znam mnoge, ove, su bili klinci, koje su sad profe. Vesna – Aha. Branko - Znam umjetnike koji su ovdje… Mozhda je i bolje ovako, upadnesh, pa shta ispadne, nego, se dogovarash, pa onda se promeni… Stanko - Da. da. Ahaaa. Vesna – Pa da. Samo da go snimime. Trebashe da mu pratime na Tolj… Zgreshivme shto direkno… Stanko - Da Vesna, ama Rijeka ne beshe vo kombinacija Vesna - Eee, znam sega, deee, da se kazhi samo… Ne, beshe vo kombinacija. Stanko – Ne, ja isfrlivme. Ne se sekjavash deka ja isfrlivme? A Gjoko? Gjorgji - Na pochetok beshe, pa ne beshe, pa ja vrativme. Vesna - Pa ti se dopishvashe so Branko nekolku dena. Rijeka… Stanko - Vesna, ti ne zaebavash sega ili verno zboruvash? Gjoko – Chekaj sega, vaka, prvin beshe predlog… Vo eden moment…, ama ja vrativme… Vesna – Otkako ja vrativme imashe ushte tri dena, nekolku dena… Stanko - Ja ti velam, ja isfrlivme vo eden moment, ti zboruvash otkako ja vrativme, okej… Vesna – Otkako ja vrativme jas ti zboram, toa beshe dovolno vreme za da napravime nekoj dogovor so Tolj. Stanko - Dovolno vreme da, ama… Dovolno vreme - kurac dovolno vreme! Sve beshe nabieno… Vesna - Imashe, imashe vreme da mu se napishi pismo nemu. Stanko - … A nekoi raboti ni teknuvaat otposle, sega toa e, no… Gjorgji – Nema veze be, dobro e sve. Gore-dolu, okej e. Vesna – Da be, dobro e, aj brkaj rabota tamu… Samo da go najdime, kaj i da e, v kafikj, negde, kaj i da e. Stanko - Ako go najdeme…, ako ne go najdeme, kje go zamolam Brane, kje otideme, nekoj od kustosite kje najdeme. Ne e Slaven samo. Gjorgji – Taka de, taka. Vesna – Ne, kje go najme do vecher sigurno. Toj vecher kje dojdi negde kaj shto sme smesteni, ako mu e pajtash negov. Stanko - Ne, bitno e, bitno e vo institucijata da go najdeme. Da ima malku muzeoloshka, sega, nekoja zaebancija, ne? Kao ovaa shto ja najdovme vo Novi Sad, svakjash? Ovaj, pa bevme vo Ljubljana, vo Zagreb go zaminavme, Belgrad bevme na taa lokacija, ama ne raboti. Ima prikazna. I zavisi kolku se podnesuvaat… Gorgji – Nema veze, ti prochitav, Marjan ti pishit na Viber, aj uzhivajte i pomochaj se od mene ednash vo moreto. Vesna – Na sestra mi…, zet mi. Branko – Eto, imamo srekje, nazvao me je Slaven Tolj i tu je u Rijeci, u kancelariji radi, da mozhemo svratit… Stanko – A mozhemo u kancelariji, eto, super, super. Branko - Objasnio sam mu, ne? Radi, tu je, glavno da je tu, ne? A okjemo, ne? Vidimo se mi, ono, samo to neznash nikad, poshto niste dogovorili, mogao je bit na putu, sluchajno je bio tu, ne? Stanko – Da, da, ovaj, ipak smo ga nashli, pa…

… (susret sa direktorom MMSU – Rijeka Slavenom Toljem u njegovoj kancelariji)

Stanko – Radijus krivine… 160 Slaven - Radijus krivine se zove. Ekipa, Stanko… Branko – Pavleski, Stanko Pavleski, Gjorgje…, ma ja sam mu spomenuo, reko, okej, ne? Slaven – (telefonira) Jel bi oni mogli shatru postavit na Biviju (?)? Jednu nokj. Branko - Ako nije guzhva ne, mozhe imat…? Slaven - To je danas na sutra? (pita nas PATEM-ce) Stanko – Da, danas na sutra. Slaven – Ne, danas na sutra. Aaa, da, jer ovo drugo nemozhe, ne znam kako bi izvukli sada, da trazhimo neke dozvole i ovo sve, a kod tebe je kontrolirana neka… E…, na Biviju, jel tako, ne, ono, najmirnije, ne? Ajde, super. Vazhi. Aj, vazhi, bok. Evo, on kazhe da je okej. Stanko – Okej, da? E, super, hvala puno. Slaven - Ovaaaj, samo daaa… Branko - Jesmo ga pitali, do dushe, jel on tamo, uopche? Slaven – Ne, tamo je najbolje, on ima tri… Branko - Jel radi uopche Empeduje sad? Slaven – Radi, radi, on radi, ima tri plazhe, drzhiii… Branko - Mislim, vreme je, bikje nevrjeme, normalno, ali, tak dalje… Slaven – Ima mjesta, ima VC, onaj vanjski, i tako da, ovaj, iii… Stanko – I mozhemo tu negdje da postavimo shatore? … Neznam Branko…, dali znate i vi Slavene… Branko – (telefonira) E, pa kad njega oslobodimo…, Ja bi da malo skratimo, praktichno, ne? Jer on nema previshe vremena. Oni imaju shator, ovo-ono, i oni su zamislili jedan dan bili u Rijeci negde, ne? Reci ti meni, ne, tamo, ex Benchikji, ima onaj plato…, to, ne? Van, ne? Ako se njima da kisnuti, dali oni tamo smiju, jer mislim da se nisu prijavili, ovo-ono, ne, ne znam. Ne, to kjemo, to kjemo… Vesna – Iz ’13 – ’16, shto smo zadnje… Slaven - Ajde ovamo…, ovako, da ja, da ja sad zovem Charlija, daaa, ovvvaj, da vidimo… A ovo sa shatorima, mislim da je najjednostavnije biti kod njega na Biviju… Branko - Ma gdje, VC mu je gore, gdje je bio, da ne objashnjavam, odvjeshkju ih, pa kje vidjet, ne? Slaven – (pokazuje na fotografiju na stolu) Ova je nekadashnja tvornica Benchikj, tamo se sad postavlja izlozhba, i ovo su zavrshni radovi, i shto znam, ustvari, sve radimo po nekom principu, ono, da ugjemo, ushli smo u prostor, u neku nultu fazu, sporedili samo deo prizemja i jedan kat, al pochinjemo da selimo tamo, tako da nismo chekali da se ono, da se nagje novac za sve, nego, kao, krekjemo u ovo, uredili smo kolko smo imali novaca i selimo tamo i pochinjemo radit tu, u tom novom prostoru, tako da, dosta je okej, onako, pa onda kje ikj korak po korak, kje se obnovit cjela. Stanko – Super, veliki je to projekat. … Al, evo i ovo, da vas informishem, javljao sam se ja…, poshto mi jedan rad josh od ’91 ostao u Rijeci… Slaven – Ne, to smo…, zato shto smo…, neshto smo i kontaktirali…, bili ljudi…, jes, tako ona, kad je ona ratna izlozhba bila, ostalojeee radova… Branko – Bila, al gledaj, neki su se bunili…, ovdje je bila gomila stvari shto su htjeli ostavit, pa nisu ovi htjeli, pa su da se vrate, al ti nisi se bunio. Ja sam prvi put chuo kad sam bio gore…, a ja mislio da je sve okej… A nije bash zgodno, sutra je sutra, rat je - nije rat, al nemozhesh ti uvjek…, vlasnishtvo, ako nema darovnice, ali ti nisu ti…, ne? Slaven - Pa smo onda ono, dok nekima smo vratili, nekima nismo… Stanko – Ma videli smo se, ovaj, sa…, dok je Valushek bio…, i kazhe, daj Stanko da prichekamo, ovo ludilo, znash? Nije ishla pruga Beograd – Zagreb, recimo, i tak dalje. A javio sam se 2011-te, ovaj, Jerica Ziherl je bila direktorica… Branko – Nisam ja tad bio ovdje. Stanko – Da, nisi ti bio ovdje, da. I ona je odgovorila da nashe Veleposlanstvo u Zagrebu je uzelo

161 radove makedonaca koji su uchestvovali na Bijenalu mladih, jel. A chetiri – pet rada su bili u pitanju. Pa jedva sam uspijo od nashe ambasade, veleposlanstva, da, ovaj, uzmem rad, Branko. Da, da, da. Ma to je bilo natezanje sa ambasadoricom, jedna ludacha… Branko – Znam da, znam, znam da se natezhete… Stanko – Bio Branko na chetvorci, ovo, Autorski kroz pojavno 4. Branko – Ono, bio je concept da sazovu ljude i nema nish odregjeno shta kje raditi, samo boravish tamo par dana, bogami ja sam tih dana skroz…, ex manastir, gdje je sad, ono, kao, zhivi se, idemo na Prespe, idemo na Golem Grad, i naprosto, bilo je dobro, bilo okej, sve okej. Stanko - To je ta knjiga, makedonski – engleski, tako. Slaven – E, ja sam dolje bio par puta uuu, da tamo, bio sam i u Skopje na nekoj konferenciji… Pa sam neshto radio, pa smo ishli…, a to je onaj, kako se zove… Branko – AKTO, AKTO, onaj festival… Gjorgji – A, na AKTO, u Bitola, u Bitolju, da, da. Vesna – To je moj rodni kraj, ja zhivim tamo. Sjekjam se da je bilo vashe ime, al nisam bila na onim dogagjajima, jer ovo vishe letno vrjeme radimo, na lokaciji. … … Josh smo shto progovorili, pa smo se pozdravili sa ljubaznim domakjinom i poshtovanim kolegom, koji nam poklonio nekoliko ljepih kataloga, pa i poveo da pogledamo tekukju izlozhbu… Pa smo sa Branko krenuli ka Empeduje plazhi, da vidimo kako kjemo sa kampom. Onda smo posetili Benchikj, gde se radilo na izlozhbi Gotovca, fotografirali se ispred velikog plakata, kao i oko zgrade. Zatim smo se uputili do jedne kafane na pivo, u ljepom ambijentu nalik holandsim pabovima, punim patine i nekim osobitim sharmom prisustva, kako smo sve to dozhiveli, uz odlichnog tochenog piva i sadrzhajnom razgovoru. Shteta shto taj audio snimak nije dobar, a bilo puno toga ljepog za spodeliti, osobito Cerovchevo enciklopedisko znanje (kako kazhe Hadzifejzovikj) i pirujete mishljenja o umjetnosti.

Golo Brdo, Rovinj, 15 – 16.092017

Topao kolegijalni Susret sa Tomislavom Brajnovikjem u njegovom Studiju Golo Brdo, uz ukusni tvrdi sir i drugih ljepih ukusa, pa kapljice speshl Tikveshke loze i Brajnovikjevog izvrsnog vina i roze rakije, uz lepe zvuke sa laptopa. Uvekje do Pule u galeriji POOLA, na izlozhbi Unutrashnje migracije u kojoj su izlagali i nashi Frela i Ana, pa druzhba s prijateljima i novih poznanika, pa natrag, prenokjili u studiju Brajnovikja, pa ujutro popili kavu u Rovinjsko selo, za prijateljski se pozdraviti za rastanak i sretan put za Sarajevo.

Tomislav - … Pod komentar (na post Rashe Teodosijevikja na Fb.), i on…, ja sam vozio za Zagreb, pichim ja, ono, znash, na Fb. ne mislim ja, ono, ne? Kao, sad on, ja ne volim da mi se stavljaju stvari na moj zid. Stanko – Ma nemoj. Tomislav – Ovaj, ne? Vaaau! Nishta, ja…, i onda, rekoh, da, prvo, rekoh, strogo na Fb. podruchje, ja nisam stavio na vash zid komentar, nego pod vash post. To je komentar, a to chine prijatelji! Mislim da je tema, ovaj, slichna, pa sam stavio, ne? Nisam znao da je vash zid toliko visok da mu se nemozhe nishta dodati. Stanko - hahaha Tomislav – Bio sam malo, kao, kao…, i kazhem, michem, michem i ostajem prijatelj. Ja sam maknuo

162 post, i ostajem prijatelj. Reko, pa znate, ja moram malo…, svako na svome zidu, ja znam da je to nezgodno, al glej, to je rizik stvari, ja nikad ne michem, a znaju me stvari iritirati do bola. Al, ne maknem, jer on je…, snosim svoje, neko, demokratsko parvo, da bi stvari… A ima puno ljudi koji, znash, stave fotku i sad sebe samopromovira, kuzhish, sad i oni neshto rade, razumesh? Ja sam…, meni to bila vishe…, briga mene za Rashine…, meni je on tvrd. Meni, recimo, u odnosu na Stilinovikja i Marteka, on tvrd. To shto radi, sve ono, to je haken – kraken ili harin – kraken (?), odnosno je grd, tvrd. Nema tu neku poetiku, mekochu. To je taj karakter, ne? Ali, ali, ta ideja Tranzistora i Boga mi se chinila zanimljivom, razumesh? Imao sam slichniju ideju, to nevenrovatno, znash, imash dvije stvari koje se dese, ne. To sam ja tek stavio, ne sad, ja da se promoviram na stranici Rashe Teodosijevikja, zbilja. Okju rechi, to ti je taj, komentar, zid, ovo-ono, post-ne post… Al ja volim iritirati, razumesh, bash namerno. Neshto staviti i onda, znash, jedan, dva, pet, deset, znash? Vesna – Al imash tu mogukjnost ako on nije hteo… Gjorgji – Sad sam htio i tebe da tagiram, u redu je, taka, ovu fotku…? Tomislav – Pa ti si slobodan… Stanko – Pa ti tagiraj… Tomislav – Pa ja kju odmaknuti… hahaha… (smiju se svi razdragano) Stanko - Ti morash da radish ono svoje, pa videkjemo… Vesna – Hahaha ha, ha… Al mi ono shto moramo. Tomislav – Ima stvrari kje me iritiraju, jer ima stvari koji iritiraju, razumesh? Ali, glej, kad si vani… Vesna – Pa imash tu opciju da nemorash da… Gjorgji – Gubim net, mozhda je napolju bolje? Tomislav – Tamo je, znachi, tamo je, ovaj izvor, tamo gde je stub. Znachi, morash…, a i vani. Vesna – Mozhesh i gore da se popnesh. Hahaha Tomislav – Tak to zanimljivo, ta psihologija, znash, ovaj… Recimo, znam namerno, kuzhish, tri- chetiri lagana, lagana posta… To je ta poetika, ne, i onda neshto, ono, kraj svjeta, razumesh, neki, ono, neshto vjezano uz vjeru, jer ja sam, kao, neki, ne neki, nego vjernik, znash, radim u stvari protiv crkve, protiv institucija, ne, neka komunikacija s ljevicom, ali ih iritirash, znash, iritirash i ljevicu i djesnicu, razumesh? Jer, ja imam prijatelja desnichara koji…, misim, nije ni desnichar, chak vjeruje…, vjernik. Sad, ja njega iritiram, jer ja, kao, uz ljevicu, a prakticiram crkvu, ne? Pa ja bi trebao svaku ustreku (?), jer on je, kao, uz Boga, a ovi su, kao, protiv, ne? Kazhem, chekaj, chekaj, o chemu, o chemu ti prichash? Mene zanima istina. Ja smatram da crkva nema veze s Bogom, razumesh? Ja bi trebao sad, kako bih rekao, zato shto se ovi pozivaju na Boga, stati uz njih, a ne uz ovu levicu, koja, recimo, jasno da crkva nije dosljedna krshchanskim idejama, a opet, ja kritiziram i ljevicu, jer ona se vezuje za neke stare, recimo, budanosti (?), interno, ne, vishe, ono, ne? Jer on pishe o tome, zato da bi Ljevica trebala ukljuchivati Krshchane, toest Katolike na pravu vjeru, ne? Jer njegova teza je da je crkva ateistichka, shto je istina, ja se slazhem totalno, crkva je ateistichka. Znash, ona se ne, ne, ne razmishlja o nekom transu, tamo, Bogu, nego o naciji, ne? Znachi, ne vjeruje u Bogu… Vesna – Da, nazhalost. Tomislav – Sad bi trebao taj Ljevichar, posvjekjeni, ne, ukljuchivati tog zalutalog vjernika da bude pravi vjernik! Jer on se sjekja vremena kad je on bio vjernik, ne, kad je on bio ateist, Ljevichar, kad su vjernici bili vjernici. I ja njega pitam javno, kad je on sreo pravog vjernika? Ja tvrdim zato da Levichari – ateist nikad u povjesti nije sreo pravog vjernika, razumesh? Jer vekj, ona situacija Haifa, Pilat i Krist bila gde, gde je crkva, t.e. Zhidovi su bili ateisti. Znachi, nisu verovali u Krista kao mesiju koji glasi…, nego, zovu te kralj! Taj, neki mesija, kuzhish? Znachi, to je pokus susreta Gudenas,

163 Zhizheka, mene… Zhizhek se, on se, pak, definira Krshkjinom ateistom. Ja kazhem, da bi bilo paradoksalno, zato shto bi se Irod i budem u toj situaciji, kazhe, kad bi pitali, shta bi on bio? Pilat! Haifa ili Krist? Da bi se, isto, sa Krista poistovjetio. Svaki normalan kje ti rech s Ktristom, jer on je ubijen zbog ideja, razumesh? Zbog ne mjeshanja u vlasti, zbog sekularnog drushtva… Kuzhish, znachi, zashto mi je to bitno? Zato shto ta Ljevica je ateistichka, zapravo, svoj ateizam i formira na temelju, ovaj, ateistichke crkve, znash? Zato je crkva ateistichka, kao prepreka, chiste ideje Boga. Okej, ne morash mi odmah povratak, al daj mi da ti ljepo ja pokazhem, kazhem, kako ta ideja gleda, razumesh, chisto, ne? A crkvu ne bi smo…, kao reference, jer oni su…, znachi, ateizam, pa kad dva ta ateizma dogju, Djesna – Ljeva, razumesh, a reshenje negje izvan, ne? I on mi interno u nekom mejlu kazhe, mene ne zanima autentichno Krshkjanstvo. Chekaj, ti javno napadash jednu crkvu, pozivash na pravu vjeru, a nezanimate parvo Krshkjanstvo, ne? I onda kazhe, naravno da sam mislio na Jugoslaviju, ne? Znachi, tad kad je bilo tog chistog ateizma, chiste vjere, kao, ono, sekularni proctor, ono, chist, jer to bilo u Jugoslaviji. Ja kazhem, kako, kako Jugoslavija? U Jugoslaviji nije crkva bila osvjeshkjena, pa se ona sama povukla u svoj privatni proctor vjere, nego ju je Komunizam tamo stavio! A sekularni proctor je bio zauzet od strane Ljevice! Ti si imao u shkolama pionire, omladince, da, mladost, recimo, si imao tamo, razumesh? Sad bi oni htjeli da se jedan sekularni proistor, znachi, neutralni proctor, samo drzhavne funkcije, javno dobro, ovo-ono, oslobode od svih ideologija. To nikad se nije desilo, kuzhish? Sad crkva opet ulazi u shkole, kad si ti van, izlazish sa tim Titoizmom, ili kultom lichnosti, ili nekom drugom idejom, tek, za Zapadom je to neki kapitalizam ili, nemam pojma… Znachi, nema te, kuzhish, sekularni proctor, sad, neki neutralni, znanstveni… Vesna – Svako na svoj nachin… Tomislav – Recimo, ja kad kazhem vjerujem u Boga, ja mislim, verujem na znanstveni nachin Boga, razumesh? Jer smatram da ta znanost, recimo, kad ta znanost smeta, ne. Totalna znanost smeta. Mi smo tu negde na pet metara… Stanko – Kao i nasha umjetnost… Tomislav – Mi kad pet metara pregjemo, u odnosu na jedan, bi hteli rech da tu, ovo nemogukje, ne? Ja kazhem, ne, Bog je tamo gde znanost treba stikji. Jedan sluchaj, znash? Kao shto je Tesla naslukjivao, ovi-oni, razumesh? Jes, jer ti bi htjeo znanstveni dosjek ovih pet tisukju mjetara postaviti kao kriterij, kuzhish, pa to je entropija, kuzhish, ako ti nisi svjestan da je taj mobitel prije dvadeset godina bio chudo, ili prije pedeset, kuzhish, da bi te spalili na lomachi da bi u srednjem vjeku dogjesh sa ovim da pochnesh zrachiti… Znachi, stvar, tolko brzo se razvija spoznajom kvantne fizike, DNK…, kuzhish? To kju rechi da, rechi nema Boga ili rechi nema vanzemaljskog zhivota je naprosto, kako bi reko, nemogukje. Recimo, ti bi mogao biti dijagnostik pa rechi, nisam siguran, mozhe bit al ne znam, okej. Jer si ti tu, zato ti si rekao nema na temelju te crkve, jer su ovi ruzhni, kuzhish, ruzhni su i to loshe detektiraju i bili su, ono, zlochinachke enormizacije, ne? Si vikash nema Boga, jer ako je Bog takav, onda ga nema. To je neka moja, recimo, primarna umjetnichka ideja. Kako, da je formativni kontekst, ne, i slikovni i umjetnichki i kulturni i politichki i dalje…, kako njega dezintegrirati, toet, ovaj, dekonstruirati, razumesh? Toest…, Mikelandzela, Leonarda, Ticijana, sve te umjetnike koji su savrshenom formom nanjeli jednu lazhnu ideju, krshckjansku, ovu, toest katolichku, ja kazhem, slikali Boga… A on, shta i meni da radite, ja sam kvantni, razumesh, nemozhete me vidjeti, ja sam energija, kuzhish? Svjetlost. Ti mene da slikash sa bradom, prstich ti dajem…, tu neka aura, kuzhish? Volum, razumjesh? I ljudi, putem toga, stvaraju sliku o knjizi, ne? Umesto da chitaju knjigu i imaju vizije, razumesh? Jel to, svaka vizija je drugachija, svako ima sliku o Bogu, ali, okej. Imash u svojoj glavi i chao! Tekst, ne, tekst a ne slika. Eto, to je ta kratka pricha… Vesna – Meni je, apropo, shto kazhesh…, meni je jednom jedan monah rekao, dobro je shto se ti bavish umjetnoshkju, sve to, al mislish da otkrivash neshto, kao, najvekji tvorac je Krist, ti nemozhesh

164 nishta… hahaha… I kao, sve je izmishljeno i samo sledi njega i put kje ti se otvoriti. Kao, nemoj da proizvodish, nego, samo sledi… Tomislav – … Recimo, ja sam jednom…, tekst…, mozhda ste videli? Sva ta Zhizhekova filozofija je ebada (?), jer se temelji na ideji da je Bog Trojstvo, ne. Trojstvo nije Krshkjanska ideja. Ono, imash Oca, zna se shta je otac, para Sina, a Duh je energija. Samo taj, recimo, koncept, menja Zhizhekovu filozofiju. Jer on, Zhizhek, je govorio, recimo, o smrti Boga, toest Krista, kojeg je Bog stavio na krizhu, ne, iz chistu mire, toest mire Boga. Stanko – To je svojevremeno Sioran, recimo, Niche i… Tomislav – Da, ali Zizhek, recimo, sad to reaktuelizira, ne, i na tome zasniva svu svoju kosmogoniju, zapravo, izriche. Znaci, imash krivu premisu, to kju rechi, da, to je glavna poanta, da kriva premisa iz koju ti izvlachish logichan zakljuchak, al je on pogreshan, jer si ti imao krivu premisu, razumesh? Tako i ovo, ateizam, ne. Na temelju ateistichke crkve je isti zakljuchak. Isti zakljuchak da nema Boga, ako ja ovde nisam, al to nije premisa. To je ta povjesna prevara, on ti postavio slikom, kao prepreku za istinu, na koju bi se ti mogao definirati ovako il onako. Ti si naspram ovoga, i oba dva su u principu ista. Vesna – Da, fizichko pojavljivanje nechega, preko kog ti treba… Tomislav – Ma ne samo to, hrpa stvari, crkva je hrpat…, celibate, ukrshtanje male djece, pakla-raja- chistilishta, trojstvo, besmrtnost dushe, to sve, uopshte nije krshchanska ideja, to su poganski obichaji koji su ubacheni, ono… Stanko – Da, al sad, imash Tomislave i besuslovno vjerovanje. Ne, pazi shta se zbiva…, no kad se vratim kod verovanja moje bake, koje je bilo bezuslovno… Tomislav – Aha, ne dovodi u pitanje nishta…? Stanko – Da, da, da. Neverojatan mir, choveche. Znachi, nemash problem pretstavljavanja stvari i to, sve je Bozhje, ovaj, shto i da se desi, tako je Bog htjeo, bezuslovno postavljivanje stvari. Ne govorim sad o istini, govorim o, kako chovjek mozhe uz verovanje…, moje shvatanje o tim stvarima je drugacjije, u smislu pokushaja graditi hrama u sebi, ne slepo verovati. Ali ovo slepo verovanje, uslovno sljepo, jel, dovodi do situacije, kad je to neuslovljeno, ovaj, zna da bude i idealna pricha. Tomislav – Pa da. Mislim ima neke stvari shto osjechash na drugoj razini, ne, ali, ti shto kazhesh, sljepo vjerovanje, ne, ili nevjerovanje, ali koje bi to bilo, ko je sad to mjerilo tom nekom prosvjetljenom gledanju? Stanko – Kad je sljepo, onda je irealno. Ne, o znanosti… Tomislav – Empirija, kuzhish, hokju rechi, korisnici sebi izvuku neki zakljuchak, koji ti u internosti kazhesh, svom hramu, tu nosish, razumesh? Ti si uvjetovan, ja, svi skupa smo uvjetovani formativno tekstom, zakonima civilizacije, udruzhenja, svega, ja sam toga svjestan. U tom smislu, ja sam pokushavao biti otvoreniji, rechi, okej. … Znachi, kad trazhim opciju, ja nisam vezan uz svoje roditelje, svoje selo, Hrvatske ili Hrvatstvo. Sad je bilo to, jer ja sam Hrvat. Meni vjera nije jednako nacija, razumesh? Ne meni, nego shanse, shto se rjeshilo, ono, u startu. Kuzhish, nisam ni Grk, ni… hahaha Ne vjerujem, to, to je abcda krshchanstva da… Stanko – Tako je. Tomislav – I sad, glej ovu stvar, ti kazhesh…, sad sam vidjio neke ideje, znash, neshta pisat, ne? Bog i Hrvati. Znachi, on sa Bogom… Stanko - Nemozhete sa Srbima, oni su Bozhji narod… hahaha… Tomislav – … Ne, ne, ne, znachi, on sa Bogom tjera Ljevicu od nacije, znaci, da vidi ne zheli ni zastavu, ni Hrvatstvo, ono dok kazhe, mi za Hrvatskom. Zato shto su vezali sve uz Boga, razumjesh? A sa nacijim tjera Boga, razumjesh? Vesna – A’h’’’’’

165 Tomislav – Kuzhish, znachi sa Bogom tjera od nacije, a sa nacijom od Boga, znachi, on nedaje ni jednima ni drugima blizu, kuzhish? Znachi, dvostruka, dvostruka prevara. Znachi, on vara svoje vjernike, jer im Boga nije dao na taj nachin, nego im tura naciju, razumesh, i vara i Ljevicu, t.e. ateiste, jer prikazije Boga na jedan ruzhan nachin, razumesh, to je, to je, ono, ja ga mislim…, to je teshko izrazit, zato sam umjetnik to pokushat izrjechit, razumesh, koja je to razina prevare, ne? A glume da, znachi, sad bave se novim Papom i kao, liberalni, u to shto Ljevica vjeruje, sekularnosti. Stanko – Sekularnost nepostoji… Tomislav – Makni se iz te crkve, kuzhish, shta ti iz sebi…, jer shta je stvar, oni su povjesno krivi, oni su finansirali oruzhja, ratove itd. Sad bi se na kraju povjesti htili izmaknuti, vekj, ne, ne, ne… Vesna – U ime Boga. Tomislav – Da, nisu oni krivi, to je politika, ne. Ta politika koju su oni javali… Sad bi se hteli, recimo, sad u Hrvatskoj, konkretno, ovoga, Stepinca, proglasili svetcem. Shta to znachi? Stepinac svjetac? Znachi, nigdje zlochina, znachi, nisu Hrvati za nish krivi, znachi, zapravo, on posvjekjuje, on se pokushava, pokushava se iz, iz, izmaknuti iz krivnje… Jer ti kad kazhesh, svjet, to je van ljudskih titula, razumesh? On se poziva na neku ekstra ekstoritorijalnost, svjetos, ne, koju Bog daje. Stanko – I o tome se nepricha i nespori… Tomislav - To je ludilo, kuzhish, ne, mislim, to je ta razina, ne, i oni su sad kod nas, recimo, u Hrvatskoj, jedan od velikih, meshtan (?) iz Amerike koji je zaredio neke vitezove svetog Krizhara, svetog, svetog Roba. Sad je ismijala, ha, ha, ha, kakav je to… Oni ne kuzhe da ovi, nije samo u formama, oni se interno sastaju, to su Redovi, Opus Dej, vjerojatno i Masoni, Luminati. Oni razmishljaju o preuzimanju, kuzhish, lishavanju… to nije samo forma, razumesh, to su konkretni zadatci preuzimanje shkolstva, ono, jednoumlje, kuzhish, televizija, ovo-ono, medij. Oni rade o tome, nije to sluchajno. Sad, kazhesh ti, a, sad ukidaju emisiju, ukidaju ovo-ono, tu je sad kurikula zastala, srpskohrvatska, ne. To je strategija, oni razmishljaju o tome, kuzhish, a ovi se smiju, ono sad, kao, folklor. Tako da, kazhem, ja vidim, recimo, sav se svjetski razvoj dogagja na toj razini, razumesh, ne, Svjeti rat, Dzihad, ovo-ono, kuzhish? Ovi, recimo, muslimani, oni se zhele vjeshte slike, ne, znachi, ti mene nemozhesh kupit ni novcem, nemozhesh ni…, nama zhivot ne znachi nishta. On ide, ono, zhivot, prvo u radikalnim odnosima… A mi, mi ljepo u muzejima, ono, Egipatske, grobnice, sve, kao, svedeno na kulturu, na, znash, uopkje… Vesna – Na pojavno… Tomislav – Desakralizirali, ne samo pojavno, kuzhish, ne? A znachenje smo ostavili, kao, to nema znachenja, ne, nema Boga, ne, onda nema ni znachenja, kuzhish, sve samo u materijalnu vrjednost, kuzhish, a ovo ide sa znachenjem. Kuzhish, sad ti njega bi htjela pobjedit sa, sa chelikom, kuzhish? I to je to, znachi, on ide duhovno, sa jednom puno jachom idejom, daje zhivot, i mislish da je on budala, kuzhish, fanatik. A i ti imash isto pametne bombe, dronove si imao tamo, ali bez duha, samo tehnologiju, razumesh? Te ti suho, ne, sad, kako to reshiti, a nema tu reshenja, kuzhish, oni kje se grunut…, danas neshto u Londonu opet… Kuzhish, on ide, on je pametna bomba. I sad ti je zhao, paralelno sa tim, recimo…, direktling, direktna lica sa digitalne, o tome Zhizhek govori, isto, znachi, shta je to, da ti, praktichki, da to chita, to je san svih ovih, Cije, Kine, ove-one, da je dron uspio uchi… Stanko – Uchi u mozak! Tomislav – Tako je. Da ti on ukine da mu ugjesh u mozak, tu prestaje chovjek, ja mislim da je to ta neka zadnja linija odbrane, ako postoji Bog, zadnja linija odbrane chovjeka i stvar, to je ta sloboda, unutrashnja, ne? Znachi, mozhesh ubit tjelo, al ti unutra nedash se. Razumesh, on te ubije, ti kazhesh, nekju, razumesh? A kad ti on ugje unutra, digitalno, ne… Stanko – Rasturite lepo, kao…

166 Tomislav – Resetirate, resetirate, ako imash neke ideje, ovo-ono… Al ovo nije fikcija, o tome se radi, kuzhish, ljudi smo vekj u pravim ustrojima, sad, sa impulsima, u nekom procentu, ovo-ono, znash? Pitanje je vremena samo kad kje proteza mokji ischitati…, razumesh? Sa zlm namerama, da i, da te… Gjorgji – Da te upotrebi… Tomislav – … Al za tvoje dobro, za mir i sigurnost. Sad kje tebe lishiti tvojih destruktivnih ideja, da bi, zapravo, drushtvo bilo sigurno i, kuzhish, sve okej. Vesna – Da ima mesta za druge informacije… Tomislav – Govorim o tome, da to nije, ovo shto pricham sada, vishe fikshn. Kinezi, rade i Amerikanci, Kinezi ful rade na tome. Ljudima, znachi, kako te nashe impulse prevesti u sliku i zvuk. Ako to uspe, to sve skupa…, ko televizija, vauuu. Preko MC-a, on to chita, kuzhish, chitata, trrrrrt i, i ti me ne volish… Nemoj skukjit (?), resetiranje! Zatvor! Kuzhish? I to je kraj, onda, ne, ovaj, duhovni. Fizichki smo josh tu, ali blizu, ne? Nema, to je ta neka, kako ja vidim, situacija, ovakva, mislim… I sad, ti kao umjetnik, znash, si ochekivao neku novu formu, u biti, sutra umjetnost nije u novoj formi, nego u poruci. Razumesh, sad ljudi ne kuzhe da je poruka ta koja chini razliku, a ne vishe forma. A ochekivao si sad neku umjetnichku formu, neshto orginalno, a orginalnos je u ideji, kuzhish, u poruci, poruka je energija, ne? O tome sam ja mislio, to chak i nekoliko puta napisao, u porukama je, ne samo medija poruka, nego poruka je medij, kuzhish, shto ti meni vozish, shto ti ja vjerujem, nevjerujem, shta stime, kuzhish? Sori, to je bio ovaki jedan, chisto da se pretstavim, ovako, evo, neka razmishljanja, kuzhish? Apropo Fejsbuka, znash, kad ti to napishesh, to je ono, o chemu ti prichash, znash, kakav kraj svjeta, ovaj, znash, ono… “Nikak nig da je bilo, da ni kak je bilo”, to je kako glavni argumenat, nekako kje biti! Ako nam to ide na nadezh, nekako biti, onda, okej, ajde, bikje nekako. Kuzhish, al da kje bit dobro, nekje. Vesna - Danas bikje dobro, a sutra, videkjemo! Tomislav - Ja kju, sad, malo probat ovoga, bash me zanima kako izgleda. Vesna – A shta je to? hahaha Gjorgji – E, to je tajna. Vesna – To je tajna. Eee kakva rakijaaa, rozevaaa. Stanko – Eee, to kjesh Tomislava da pitash. Daj Vesna doznaj to, shta je to u sushtini? Vesna - … Mala chashica, hokju rakijicu da probam. Tomislav – Evo, odmah. Stanko – Vesna kazhe, a shta to Tomislav kuha? Pa pitaj Tomislava! Tomislav - To je mosht, mosht (?), kojeg kju sad malo ugustiti, znachi grozhdze, slagjeno, i on se to, kuzhish, bikje, kuzhish, shekjereno, nego shto je bilo u startu, kuzhish, jer fali kje tekuchina, i umesto shekjera u vino, dodakju u toku… Stanko – Grozdova melasa. Vesna – To, kako chorba? Kako to zavrshi na kraju? Tomislav – Kao vino. Vesna – Aaa, kao vino. Tomislav – Kao bjelooo vino. … Bolje od vino…, pitakjesh, mmm, shta je ovo? Pa ovo je dobro! Vesna – Da. hahaha Tomislav – A shta si radio? Aaa, ne smem rech! Stanko - … Kako je to ustvari, aaa, kuhano je! Tomislav – Aha, ti si kemijao, aha… To nije parvo! Vesna - E ova e chudno. Stanko – Odlichno je, odlichno! Gjorgji – Dobro e.

167 Vesna - Mirishe na neshto, ne znam na shta. Kao staro drvo. Stanko – Aha, aha. Jer ima neke travkice ovde, Tomislave? Travkice, ovo-ono? Tomislav – Pa, mislim da ne bi smjelo biti, ali, ko kje ga znat, mozhda je stavio neshto… Inache, kad sam imao bocu vino, onda smo chaj od preslice (?) znali staviti. Stanko – A shta je preslica? Tomislav – Neka biljka, koja ima… (?) Vesna – Kolku ubava rakija. Stanko – Ubava, ubava, da, da, kako melem je. Tomislav – … Halo! Halo! Ej! Vjerujem. Tu smo u jednoj velikoj dilemi Mark (?). Znachi, eksperti iz Makedonije, kolege umjetnici, servirao sam im tvoju rakiju i odushevljeni su! Eksperti, bash! I pitaju dali ima u nutra neke trave?... Znachi, samo loza, od crnog grozhdza, jel tako? I hrastova bachva. A vino ti je dinamika…, kazhi, kazhi! Da, da, da. Pet-shest godina, da?! I kolko ima ona, kolko ima gradi ona? Da, da, al ti ono nisi…, 51, aha. Super, bash ljudi su, bash kazhe… E, 55, to sam im dao, od prve, one male bochice od 55! E, ljudi zavrshili fakultete, pa za vakve, to je ono, ekspertiza totalna! Stanko – Hahaha… (svi se slatko smiju) Umjetnici! Jebiga! Tomislav – Kazhe, kod nas rade rakiju od nus product, znachi, od ropa, ne. Znachi, ne radi se od ploda grozhdza, nego od komine. Stanko - Aha, od komine, kao Grapa. Tomislav – Da, kazhe gospodin, malo se razocharao, malo napravio lica, kao, okej, nije to plod, ali, dobro. E, ej, kazhe kolega, Francuzi chiste, bacaju gljilo, peru u voidi i onda rade rakiju, a ne ovako ko mi. Kuzhish, ej! Zdravo grozhdze, zdravi grob, duga pricha, biodinamichki… Ovaj prijatelj ima najbolje vino u regiji. Stanko – Izvrsna mu je rakija! Tomislav – Evo, chovek…, pa izgleda nekje, hteli su bit, al nekje, sutra kje…, ne nekje… Ajde, ajde, vidjekju, neznam, dolazi ovaj, taj, Trbuljak, u shest, morakju ga voditi u tu kukjicu itd. Ne znam, e, dobro, dobro. E, ja kju ljudima sad prenjeti tvoj poziv, ali, ovaj, evo, videkjemo… Stanko – Pozdrav! Tomislav – To, to, mozhe, ajde, prepoznachesh ga, samo kada vidish oko na boci, to je to! Ajde, devedeset, mozhe, mozhe…, chao, chao! … Danas im je, ROVINO se zove, sajam vina, negde pred veche… Stanko … Sajam vina, negde sam i prochitao… Tomislav – Ako ste tamo da dogjete, tamo ima neko vino, koje sam ga ja nahvalio, stvarno dobro, mislim, Biodinamika. Ima neko oko, mislim, ja sam radio etiketu, pa je oko, ovako, na boci. Ne znam kamo idete vecheras, ali, mozhete tamo na izlozhbi…, ja isto bi doshao, ali moram Trbuljaka prevesti, ima neki dogovor, i tako. Stanko – Kolko imamo do Pule? Tomislav – Osamdeset, chetrdeset pet minuta, recimo, neko je iz Makedonije, pa nezna gde je, pa se malo trezni, vozi… hahaha… (smiju se veselo) Ej, probaj, znash shta, ja ti imam to vekj godinu dana, al sad kju ga probati. Al kulturoloshki, znash, al nekje bit izvrsno tretirano, ne, kao alkohon, nego, kulturoloshki vishe, ono… Vesna – Znachi, da ti se…, kao veze… hahaha… Stanko – Ne, znash shta, ima, kada se peche rakija, jel…, stavlja se isto tako neki premaz na onaj, kapak, odozgo… Ne, jaka, jaka, koja tu grije, al ne razara. Tomislav – Da, ljepa je, fina, fina… Vidish, da sam znao bi popio odmah. Hahaha… Stanko – U Makedoniji se pije i rakija od 57 gradusa.

168 Gjorgji – U Zapadnoj Makedoniji od 58 do nekih 60. Tomislav – Ova je bila 55, pa ju on razredi sa rakijom, drugom, koja je slabija, pa dobio 51. A on ovu meni dao, bash, originalnu. Gjorgji – Zaprichakje ona, vekj pricha… Tomislav - … Ko pleh na jezike, ne da pricha, malo i pevushi… hahaha Stanko – Ne, to zbog jezika! Hahaha Tomislav - Ako bi Makedonski, onda bi malo vishe pevali… hahaha Gjorgji – Al sad koristimo Makedonsko – Hrvatski, tako da… Vesna - Nije nama problem, mi znamo odakle potiche Hrvatski jezik. hahaha Tomislav – Pa da, meni zhao shto svi trebamo znati sve, razumesh? Vesna – Hahaha, jaka rakija! hahaha Stanko – Pa da, da ti je malo razredimo, evo, ovako… Tomislav - … Vidi kak, kad pijesh rakiju ko vodu…, kazhe, ne, jel si ti normalan, tolko vode nikad ne bi mogao popiti. hahaha Gjorgji – Hahaha, ha, ha, ha… E to je to, da. Tomislav - Tako sam na nekom brodu s Rusima za Veneciju. Brod za Veneciju, i veliki Rusi, njih dvoje-troje, ne. Popili, tip je pio vodku od 72, drugu vodku, neku, vino, ovo-ono, i onda trutku pershuna, uzeo je pershun i ono, ko orangutan. Popio svaki po litro vodka, i po neku bocu vini i ovo- ono, otishli za Veneciju, i na povratku opet isti filing… Stanko – Rasturaju, rasturaju Rusi… Tomislav – Mislim, to je smrt, mislim, nije to jako… Mislim, mozhesh bit ti Rus, al… Stanko – Chovjek je chovjek. Tomislav - Mislim, znash ono, dok je chasha, ono, u redu…, ovako, ludilo… Nekad razregjivali i shpiritus… Stanko – Ma pili su i kolonsku vodu. Tomislav – I to?! Stanko – Da, da, da, i kolonsku. Vesna – I toplo pivo znaju, ono, bash, ko chaj. Gjorgji - Pa dobro, i mi smo pili toplo pivo na ona tri nastana u Makedoniji. Hahaha… Nismo imali frizhider, pa toplo pivo… Stanko – Toplo pivo je prava stvar! Gorgji – U Rijeci smo pili domakje pivo, ukusno. Stanko – Sa Brankom smo u jednoj kafani u bilizini, ovog, Muzeja…, kao Holandski pab je, onako… Tomislav – Blizu novoga… Stanko – Da, novoga…, a ono, bash nefiltrirano… Vesna – Gusto i ovako tamno, bash tamno. Stanko – Kao boza isto… Tomislav – Da sad maknem rakiju, jaka je, uh…, sad kju samo vodu, jer kje sa Trbuljakom biti, ono... Stanko - … Je si li ti Gorane, ustvari…? Lichish mi malo… A on ozbiljan chovejek… Tomislav – Bash sa Brankom, ne, kao, neshto zvao…, Branka Stipanchikj, ona je…, u Rovinju ima stan, ne, kao, znash ti, njega nemozhes, kao, kod sebe ugostit, ne. Ona je shvatila da kju ja njega tu staviti, ne. Nisam ja na ovdje mislio, nego kod mene doma. Ona, to nemozhesh, on je stari gospodin… To i njemu rekla, isto, znash? A on, pa da, mozhda ja ne bih to mogao… A ovdje, fakat ne bi mogao, ljudi su spavali, ali, znash… Stanko - Nije ruzhno, fantastichno je! Gjorgji – Ne, ovde je Odlichno. Tomislav – Ne, to je za mlagje ljude… 169 Stanko – Za mlade ljude kao ja! Hahaha (smisju se svi, sa zakashnjenjem…) Tomislav – E, bili su ovi, Frela i Ana, i tu smo neki dushek na napumpavanje, ali pushto, ne, e, jebote... Stanko – Imamo i mi jedan takav. Tomislav – Pa Frela je morao… Vesna - Na svaka tri sata… Mi smo ga obelezhili odmah, da znamo koji je… Stanko – Ne, ne, predlog nije losh, crevo jedno sa vodom i bzzzzzd…. Tomislav – Dzvakachom, i gotovo…, vodeni madrac. Vesna - H’, ha, ha, , mozhe biti to jako vodeno, vlazhno ko process… hahaha Stanko – E sad, ovaj, vidi Vesna…, da da. Tomislav – Ljepo je, al, jedno vino, drugo-trekje, uf… Al mi i tu neshto, noga natekla, ma nezgodno sam nagazio pre neko vreme… Stanko - Pa daj, vi, Tomislave, mladi ljudi… Tomislav - … Ovo bi trebalo na rijal tajm, kamera, i svi prate… Kata Mijatovikj bi to pratila…, tri sata kako se radi vino… Gjorgji – Tri sata, onda bi i Frane pratio. Tomislav – E, Frane…, svaki dan objavljuje po tridesetak fotografija sa Zhitnjaka. Ja mu se lajkam, ali ne svaku fotografiju, ko kje sve… Gjorgji - U pochetku sam ga malo pratio, onda…, do dushe i neisam mnogo aktivan, chat-pat, jednom dnevno, samo tako, ali, skrolnem neshto… Stanko - Reci ti Gjorgje da si aktivniji na Fejsbuku. Vidi se, vidi se… Vesna - Nije mu dan tolko dug da traje nedelju dana, zato misli da je… hahaha Dan traje godinu dana kod njega. Hahaha (smiju se svi i veselo i glasno…) Stanko – Ona se folira, al voli Fejsbuk. Tomislav – Ona je vishe po selfije... Stanko – Da, volimo svi Fejsbuk. E, malo se, onako, proshetash kroz, kroz grad. hahaha Tomislav - To je realno stanje drushtva, razumesh? To nije neshto…, to shto je, to je to. Vesna – Ovo je, isto, markerom, vashe…? Tomislav - Da, O nama, da. Ma nish, to u biti, znash… Gjorgji - Ovo su sve tvoji radovi, tu? Tomislav – Da. Osim ovog, da. Ovo su zadnji radovi, mislim, od manjih radova, nekih, kao, razmishljanja. Ljubav je precizna, imao sam neke ideje o preciznosti… Gjprgji - Da je ljubav precizna. Stanko - Slushao sam i gledao sam na filmu! Vesna – Ajde Gjole, u bilo koj formi… Gjorgji – O ljubavi! (nazdravljuju svi, chuju se chashice) Mi smo stalno za ljubav! Tomislav - Ljubav, znash, shira je po zakonu, kao jedna shira…, ne samo eros, nego… Ali postoji i diktatura ljubavi. … Zato ja kazhem, Ljubav ili smrt. Je si vidjeo? Stanko – Da, da, da. Vesna – I spaja, spaja PATEM-ce. Tomislav – Mozhe, mozhe. Ne kje bit puno lajkova, al… Vesna - I Radijus krivine i PATEM karavan. Tomislav - Kako se zove ovaj projekat? Gjorgji – Ovaj project se zove Radijus krivine – PATEM karavan. Tomislav – I tochka, netreba nishta… Stanko – Tochka! Nemoj tri! Pa mi smo sigurni umjetnici, nismo, ono, sa tri tachke!

170 Vesna - A jel mozhe da se pejdz, poshto imamo nash pejdz, jej mozhesh da tagirash nash pejdz? Tomislav – Mogu. Vesna - Mozhe to? Tomislav - Ako ti znash, ja ne znam. Vesna – Da, PATEM. Tomislav – Ma nije mi dalo ove opcije. Kazhe progje… A mozhda nisam to lajkao, to PATEM. Idem prvo lajkati. Budemo onda to dodali, posle. Sve velikim… Stanko – Ma dobro, Batali. Sve velikim PATEM, da. Vesna - Mozhesh sad nas da tagirash, troje nas. Pa mi kjemo to na nashoj stranici… Stanko – Ljubav ili smrt! Gjorgji – A da, da, znachi, fotografirame i snimame to, da. Nemame i ovde vaka…, site raboti…Kje go pripremam aparatot, dan nemam kartica, ne znam so baterija kako sum? Kje fatam ja sega se’. Tomislav – Evo, vekj smo uradili, ne. Nemoj ti samo pljeshkji, neshto treba raditi. Stanko – Umetnik ne spava. Tomislav – Tako je! Ovo su primerichi. Stanko – Ili se ubije spavajukji! hahaha Tomislav – Uskrsnukje on. Ja vjerujem u uskrsnukje. To nije uskrsnukje, to je nanovo isprintan, po genetskom kodu. A je zapis po njegovom tjelu, to tek tako, ni je to neka velika problematika. Vesna – Ljubav ili smrt dobro nam ide. Mi shirimo tu zajednicu. Shirimo PATEM. Usput shirimo… hahaha… Stanko - Kako je isho Tomislave, ovaj rad Tolj, Marachikj, Dubrovnik prekrizheno? Tomislav - Tolj kad je otishao iz Dubrovnika, ne, i onda je, kao… Stanko – A on je Dubrovchanin? Tomislav – Da, da, da. Onda se nekako spojilo, otishao Tolj, otishao Marachikj… Stanko – Otishao Dubrovnik. hahaha Tomislav – Nestankom ljudi…, smrt Dubrovnika… Al to nije…, meni se svidzalo, kao, znash, ja bi htio, kako bih rekao, da je tamo, al nije tamo. Stanko – A bili smo kod Tolja sad, u Muzeju. Pa nismo se najavili, al, rekli smo Branku… Tomislav – On je lud, on je nevjerovatni, sad imao frku… Stanko – Ne, ne, ne, jedno pola sata, chetrdeset pet minuta razgovarali smo, ushli u dziger… hahaha Tomislav - Pre, pre, previshe toga, al premalo para… To katalog, ne? To je neki dizajner, moj prijatelj, koji danju-nokju tu radi katalog, kuzhish, na vrat-na nos, ne, ne spavaju, ne, monografija, moja izlozhba, retrospektiva, novi Muzej… Stanko – Dobro e da zemesh PATEM, patem i ovie mojite… (obrakja se Vesni) Vesna – O Gotovcu prichamo, Tomislava? Tomislav - Da, opet na vrat-na nos, nasha posla… Vesna – A Avtorski…? Stanko – Ima tamu Avtorski…, ama, Vesna, otvori go mojot ranec, odozgora se knigite, zemi edna od MSU i edna, ovaj, od raskazite. Vesna – Crnata i portokalovata? Stanko – Da, da. Vesna – Gjoko, ushte ne ja zakljuchvesh kolata? Gjorgji – Ne znam, na ti kljuch, pojma nemam. Vesna – Hahaha… kljuchot… Tomislav – Mozhe neka vjeverica, mozhe divlja svinja… Gjorgji - Ne, ne, nesvjesno…

171 Tomislav - Ja pak nesvjesno se shalim ponekad, da, ovisno od prilike… Uzhas… Stanko – Ovaj, mi kod Tolja, a, sve je bio rastrgnut, chovjeche, kazhem, Slavene, ne uzrujavaj se, znash, kratko… A on, molim, ne, okej, razumem, razumem… Tomislav – Ma sav je na iglama… Stanko – I ono…, pa i neke kataloge tekukjeg programa smo od njega uzeli, ovo sa knjigicom smo uradili, poprichali malo… Tomislav - Shvatili ste da je tamo preuzelo roster… Stanko - Ne, ne, ne, znam ja, za svakog direktora je to frka nevigjena. Pa Rijeka Grad culture… Tomislav – To kazhem da je opasnost, to umori, ne. Stanko - To treba da se odradi, znash? Nishta nekje ikji u kulturi bez konsultacije… Da, treba izdrzhati… Malo je to haotichno, znash, ono u…, mozhesh…, ti, ti ga znash dobro… Tomislav – Al osjetish…, jedan prijatelj, taj, Eshko, ne, jako dobro je to rekao, ne, ovaj, vlast, institucije, sve je vezano uz chovjeka. Pada chovjek, pada sve. Nema institucije koja radi, shta radi, a onda se menjaju ovi, pretsjednici, direktori…, a institucija nastavlje radit svoj posao, ne? Tu je problem politike, svega, ne? Sve, znash, padne jedan, pada cjeli sistem. Nema institucije koja kje to…, glej… Stanko - Ma prichao mi Tolj. Deo posla MSU-a Skoplje, pa ono, znash, ostavili su ga na cedulju, shto se ono kazhe… Ma da, ma kad se neshto ugovori, Tomislave, treba da budemo profesionalci, to treba da se odradi. Pa sad, nema novca za ovo, pa za ono, pa ajde, bar putni troshkovi, chovjeche, ili neke dnevnice, mislim. Tomislav – Ja sam bio ushao u sukob s MMSU-om, okej, neka nagrada…, ne zbog sebe, nego zbog koleginice koja je u jednom trenutku rekla, mislim, ja nemam love za tog natjechaja, jer nemam novaca, ne. Ja sam mogao platiti, jer nije bio problem, ali, poshto ona ne mozhe…, nekju ni ja, i postavio pitanje, onako, oshtro, vezanu za problematikom…, tri godine za redom, razumesh? I onda sam sachekao bio na glavnom, Natashu Ivanchevikj, al to nije ushlo. Neka to cenzura, neka debela… To bez zvuka, to samo slika? Stanko – Ne, vidi, zvuk…, al, skinukjemo mi sve shto je tekst. Tomislav - Tako da, ovaj, znash, ma shalim se, znash, samo ono, na kojoj razini ono pricha, opkja razina, fejsbuk razina, ili slobodna razina. Vesna – Umjetnichka, umjetnichka. Tomislav – A umjetnichka, pogotovo, to je… Stanko – Mi sve ovo shvatamo ozbiljno, masica je u pitanju, ide i umjetnichka pricha, a ide i ovo van price. Tomislav – To je jako bitno. Al, koga da ogovaramo? Stanko – Ochemo nekog…, curicu! Tomislav – Hochemo ovoga, vasheg sljedecheg gosta, t.e., ovoga, Jusufa. Stanko – Eh, Jusufa mozhemo da ogovaramo… Vesna - Josh 2002 je on bio skroz, ono, bojem… Nemozhesh nishta da se dogovorish snjim… Stanko - Shta 2002-ge, bio bojem od ragjanja, jeboga, kad se rodio. Tomislav - Bojim se da se on rodio kao bojem. Vesna – Dogovorili smo se, znachi, on nama nije dao telefon, al dao nam je tachan dan i tachan sat, da se nagjemo ispred Charlame. Ja ga pitam, pa dajte mi broj telefonski, da bi sluchajno, znash, neshto…, jer dolazimo samo, kao… A on, u frci sam sad u Lozani, kao… Tomislav - Ma idi, spusti, ovo-ono… Vesna - Mislish da mozhe da nekje da dogje? Shta mislish? Tomislav – Pa mogukje, ne? Vesna - Mogukje da ne dogje, a? 172 Tomislav – On ti na Fejsu, znash? Vesna – Pa da, preko Fejsa smo se dopisivali. Stanko – Ne, ne, javichemo se Jusufu odavde, a ne znam kako kje sedamnaestog da bude, zato shto je dogovoreno sedamnaestog u Charlami u sedamnaest sati. Tomislav - Ja sam mislio da nije pomislio da ima nekog studenta kojeg bi varao…, ili neke pretstavnice sa Fejsbuka. Vesna - Ne ne, potsetila sam ga…, ne, ne, to nije, potsetila sam ga u nekim detaljima kad smo u jednoj radionici bili zajedno, tako da znam da je on, to sigurno… Tomislav – Neka zajednichka sjechanja? Vesna – Pa da, mislim, bili smo na tom… Tomislav – Bio je tu isto, imao performans, tu prespavao. Vukao neke vrechice… Meni je, kako bih rekao, uverljiv, to shto radi je uvjerljivo. Vesna - Svoj sistem ima. Tomislav - Ne glumi, mislim, glumi… Stanko - Ne, on glumi ludilo, no, ovaj… Tomislav - Al to radi uverljivo. Stanko – To radi i kontinuirano. Tomislav – Tako je, tako je. Stanko – I postaje to uverljivo. I to je on. Bez razlike kolko tu ima glume, da, da, da. Tomislav – Da, da, da. Mislim, glej… Stanko – A svi mi glumimo, u sushtini. Tomislav - Cim je kamera prisutna, chim je publika prisutna, ti si svjestan publike i… Stanko – Ma da. Da, da, da. Tomislav - Mozhda dobro glumish, al glumish! Stanko - Bolje od drugih! Tomislav – Tako je. … Znachi ovo je dobro, na dobrom smo putu, nemash ni jedan lajk! Stanko – A shtom nema lajkova, Tomislave, nismo na pravi put. Na vistinskom smo. Tomislav – Evo ga, Cerovac pita, Tomislave, dali je Karavana PATEM, Petem? … On kazhe Petem, nije Petem, nego PATEM. Kazhe, jeli Karavana PATEM stigla srekjno na Golo Brdo u Veleposlanstvo? Ja sam ih dochekao u Rijeci, pa mi u vjekje rekoshe da haje na Brdo. Pozdrav cjeloj ekipi iz Mak. (Ide potpisivanje nashih knjiga) Tomislav – Ludilo. Chak ako kamera okje vidjet kako se kuha vino, kako se radi vino, mozhe prichi koncu. Sve je slagje i slagje. Stanko - To i sad, ovaj, prosto, magija se stvara. Tomislav – Ludilo. Bash kje biti vino. Stanko - Ko to zna, zna. Ko nezna, nek uchi! Tomislav – … Hvala ljepo, hvala. Vesna - To je 2004 do… Stanko – 2004 – 2013. Ovo je 2013 – 2016, praktichno, tu imash paket, ovog… Na pochetki se to zvalo Autorski kroz pojavno, radio sam ja sa jednom drugom ekipom, pa su ushli Vesna i Gjorgje, pa smo malo transformirali, pa od 2013-te sve do danas, do danas smo tu, da, da. Tomislav – Super, tek, vish, ekipa, krug! Tu su snimatelji tona… Stanko - Svetlo majstor, da da, da. Tomislav – Rezhija, produkcija, sve je tu. Stanko – Pa chak i scenarijo, znash? Tomislav – I scenarijo? 173 Stanko – H’m, h’mmm… Vesna - Ima da chitash, sad dolazi zima. Hahaha Tomislav – Da, da, da. Stanko - Tomislave, jel imash ovu knjigu? Tomislav – Nemam, nemam. Stanko – Ja sam dao…, OPA kad su bili kod tebe. Tomislav – A mozhda su ostavili…, ne sjekjam se… To je tvoja, tvoja monografija? Stanko – Ne, to je, ovaj, to je jedan projekat koji se tiche knjige, kako knjiga ulazi u, ovaj, skulptorsko tjelo. Ja sam sculptor po vokaciji. I na to, ostaje ta pricha da knjiga treba da bude knjiga, to su dvadeset i tri price… Tomislav – Evo tu, shta je to, ko neki digitalni, neki kod, shta… Stanko – To je svedeno na digitalni kod, a ako se pretvori onda imash tekst. Kao skrivena pricha. Tomislav – Da, da, da. Stanko - To su dvadeset i tri price koje sam ja radio u toku jedne godine, techno. Od datuma tog i tog, do datuma tog i tog, rekao sam sebi da nishta drugo ne kju raditi, nego, ono shto uobrazim na nivou, na nivou neke umjetnosti, ovaj, da to se svede na nivou teksta. Tomislav – Smijem se, smijem se, chitam prvu, pogledam, kazhem, Sloboda ili Smrt. Stanko - Sloboda ili Smrt, to je…, da, da, da. Tomislav - Kako je…, Ljubav…, to je blizu, al to je to. I ovi neki komadi tu… Stanko – Neovisno…, chisto da se malo uljepsha tekst. … To je ledan projekat koji sam radio u deset fotografija…, igra tamnog i svjetlog. Tomislav - Ti si se i namazao s nechim, ne? Stanko – Imao sam jednog profesionalca koji je zavrshio shminku u Londonu i, ovaj, shminkica je bila izvrstna. Ne, ne, ne, nije samo tako namazano, bio je on opasan, kompletno, onim shminkicama i, prvo neki premazi, shta ja znam, da ne oshteti kozhu, ono, bash profesionalno. Tomislav – Da, vidi se. Stanko – Imam jedno video koji ide, bash da ilustrira… E sad, na makedonskom je, kjirilicom, i to je to. Tomislav – Dvije prepreke, kjirilica i makedonski. Stanko – E sad… Tomislav – Jedan prijatelj mi je dao Filozofija vina, Beve Hanvasha, na chirilici, ne. Mislim, ja mogu chitati donekle, ali, kuzhish, malo mi je…, usporava me, ne. Stanko - Pre dve godine je ili, ili…, jedna izdavachka kukja isto prevela na makedonskom, Filozofija vina, jel? Vesna – Jer mogu…, jel to tvoje vino? Tomislav – Ma kak nije, samo ti pij, shta ti vishe popijesh, ja kju manje. Hahaha. Mozhesh si slozhit malo josh. … To ste snimali u istom trenutku, istog dana, u istom sejshnu, jel? Stanko – Od sedam sati do dvanaest sati smo zavrshili sa Robertom Jankulovskim, ovaj… Tomislav – I on radi neke, isto, neke vakve stvari…? Stanko - Da da, isto, isto… Izvrstan, jedan od najboljih… Tomislav - Koja je pricha iza ovoga? Stanko – Pricha je…, radio sam ja na jednom projektu za izlozhbu, ovaj, Projekcija Balkon se zove, sa Tometom Adzievskim i Jovanom Shumkovskim zajedno. I izlozhba je trebala da ide u Tanzaniju, pa sam, ono, prochitao sve shto se moglo prochitati, ovaj, o Africi, o problemima crnog chovjeka, pa chak i jedan tekst jednog Engleza, znam da je Dejvidson, kako mu je bilo ime…? Bio ovdje za drugi svjetski rat, izvjeshtavao, jel, za ove-one… Ima jedna knjiga Dejvidsona prevedena i na makedonski,

174 Genij Afrike. Odlichan tekst, zna puno o Africi, pa neshto pricha o tome, posle, to povezuje i sa onim shto se zbivalo u Jugoslaviji za vreme drugog svjetskog rata. Tomislav - Ti si kao vladar neki, ne? Stanko – I ja, ne, tako sam se unjeo u te price, da sam htijo da postanem crnac, jel. Shto je neka empatija, znash, ovaj, koja se stvara i, tako je i to krenulo. Pa onda sam… Tomislav – Ti si u poziciji, kao, nekog pretsjednika…? Stanko – Ne, to je jedna fotografija Markusa Garvija… Tomislav – Postoji, znachi. Stanko – Da, postoji ta fotografija. Tomislav – Pa, kao, ti radish rimejk. Stanko - Da, da, rimejk fotografija, praktichno. Tomislav – A ko je na fotografiji, neki crnac? Stanko – Ne, na fotografiji je Markus Garvi, koji je pre Kinga, zachetag, ovaj, borbe za crnachka prava. Tomislav - I njega su ubili, ne? Stanko - I ubili su ga, prosto, kao, anonimusa, kad je on bio na pochetku… Tomislav – Kako se zvao? Stanko – Makkus Garvi. Slave ga, ovi, muzichari, rege muzichari, on im je idol. Tomislav – Da, da, da. … Sa ipsilon, jel? Vesna – Prefrli toa… (govori Gjorgju, mislekji na audija, videa i fotografije prebaciti u laptop) Stanko – Listao sam neke fotkice, pa…, da bude shto blizhe dozhivljaju, za ono shto sam radio. Tomislav - Znachi, strategija, donjeti umjetniku jednu rakiju i jedno vino, ne, malo ga napiti, i onda kje sam sve rechi. hahah… (smiju se svi i prepovtaraju poentu) Dobro je ovo tebi… Stanko – Ma, provjerena, chovjeche. Hahaha… Ima tu i treninga… Tomislav – Vidi se, zhivite, partija, ljubite se… Vesna – Nismo mi…, isto smo i mi na tapetu, uvjek. Kad chujemo svoj glas samo… hahaha… Stanko – Al to vazhi, Tomislave, to vazhi i za dobrog domakjina, samo kad ugjesh u dobru kukju… hahaha… Tomislav – Taj, ko ide prvi? Ili ovaj drugi? Vesna – Taj je zadnji, PATEM grupa je to. To je, ono, pre sedamnaeste godine, ove godine nismo htjeli ni da pogledamo u nazad, kamo li da ih uradimo. Ova nam je godina bila… Tomislav – Ko radi dizajn, i to. Gjorgji – Mi, zajedno, svi troje. Vesna – Zajedno smo to…, pet mesjeci smo radili knjigu. Hahaha Gjorgji – Kad smo radili ovu knjigu, Stane je znao, ovaj, Korel, a ja i Vesna nismo znali ni Korel ni Indizajn. Pa onda smo skidali tutorijale, ovo-ono, pa nauchili Indizajn, pa ushli smo u film i svi troje smo sklopili ovu knjigu. Vesna – Svako je radio svoj deo posla, koje autore smo imali, pa onda sklopili svi zajedno. Stanko – … Koji ti se dizajn korice vishe dopada? Ove, ili ove? Tomislav – Mislim, ovo djeluje ozbiljnije, ne, ovo je, kao, ozbiljnije, ovo malo vishe, nekako, razigranije… Stanko – To kazhi Vesni. Hahaha Vesna – To si i ti radio samnom. Tomislav – A ja imam osjekjaj, recimo, sad, ovako, iskreno, malo da je dizajn, pre, pre, pre…, puno materijala ima, razumesh? Al to je nekad…, da je malo chishkji dizajn, da bi stvar bila bolja, ozbiljnjija. Stanko – Da, da, da. 175 Tomislav – Tu mislim da, evo, iskreno… Stanko - Ne, ne, u redu je. Tomislav - Projekt je iznad, iznad, ispred dizajna, znash? Dizajn malo, moj dojam, onako, znash, recimo, ovaj tekst je nechitak, zgusnut, na rubu je linije, znash, al imash neki dojam, na nekim mjestima, razumesh, pre zagushenosti, znash? Znash, previshe tog teksta, neki chishkji dizajn, mislim da bi puno ozbiljnjije…, ovo je jeftinije, jeftinije dizajnirano, znash. … A ovu ko je radio? Stanko - Ja sam. Tomislav – Chishkje je, ne? A ovde mi malo, kao, znash…, kako su dobri, ne, josh jedna, dvije, tri- chetiri, znash, te neki kolazh, koji… Vesna – Ali ovo je knjiga, poshto su bili puno autora… Tomislav – Znachi, tekst, ovo chitati, recimo, imash osjechaj da je puno teksta. Znam kad ste vi, kad bi to moralo sve razbacati, sigurno bi bilo na duplo. Vesna – Skuplje bi bilo, a autore nemozhesh da izbacish, jer su to i radovi autora…, pa dokumentarni deo, da bude sve… Tomislav – Ma znam, znam, to je problem. Negde ste dobro, negde…, ovo je fino, recimo. Chisto, jedna fotka u rezu, i tako, ne. Znash, ovdje ima, sad, puno sad. A to je problem, okjesh pokazati shto vishe… Taj ko gleda knjigu nekje, on, njega ne zanima projekt shto je bio, nego on gleda sad, chita, ne? Al, ovaj, mislim da je, kao, bolji. U tom smislu, ne? Ovaj, sam papir, znash, tekst je manji… Znash, ovaj, nekako mi je, chishkji. Mislim, nije to jednostavno, dog ga otisnesh, a ovo mi je onak… Stanko – Ne, drugi je papir, kunzdruk mat… Tomislav - A ovo je fini papir, ne? Nemate sjaj, fini, ovo je fini papir. Ma uzhasno je to, kazhem, al kao iskustvo je dobro. Pa na korici, znash, koja boja, shta, pa ono, papir, pa dali sjajno – ne, dali mat tekst il ono malo dublje, znash? Kad jedno radish u dvadeset godina, i onda… Vesna – Tako je ispalo, da jedan od uchesnika da pomogne da… Stanko – Ne, sponzorirao je, ovaj, nash PATEM uchesnik i prijatelj. To je 124 hiljade denera, oko dve hiljade i shezdeset-sto eura, samo tisak. Tomislav – A ovaj papir je fin, ne, on oduzima neshto od fotografije, od dubljine, al je dojam, neki fini, ne? Malo izjednjachava i oneobichava. Vesna – Kako za koju fotku, al smo se naradili… hahaha Tomislav – … Opkje konstatirati, ovaj, poglavja, raspored, gde shta ide… Ovaj, zbilja…, u Rovinju sad bio, kako se zove? Vesna – Shumkovski. On je taj rad pocheo tu…, deo toga je izlagao ovde? Tomislav – Opasno. … Vesna - To je na Gjorgje. Tomislav – Aha. … E, ljudi koji dogju tu, znash, ono, ne zahtjevaju. Ana, Frela, oni znaju shta mozhe ochekivati, pa, vrukje-ne vrukje, komarci-ne komarci, to ima i u Osijeku, znash, al ova gospoda doshla, razumesh, pa tu, oni pozatvarali sve prozore, toplo ljeti, znash? Vesna – Isto se i kod nas deshava kad dogju na boravak neki, i onda, kazhemo im adrese i uzimamo ih iz grada koji je najblizhi lokaciji, i dovodimo ih u kamp, koji je isto tako…, ne djeluje bash, bash kamp neki… Neko je shokiran, neko, ovako, isto je shokiran al ne pokazuje… hahaha…, cheka da progje dan-dva, pa kad shvati prichu, onda je, ono, dozhivi malo emotivnije, pa zameni ovo nezadovoljstvo shto je… Ali sa Frelihom nismo imali problema uopshte. On kad je doshao u Marijovo, on veli, joj, pa kako, pa gde je ovo? hahaha… Tomislav – Dosta su proshli oni, vekj sito i resheto. Znachi, ove sve tracheve, slobodno, ovaj, objaviii. Stanko – Evo izvoli, a ovde, ono…, Brajnovikju, za visine Golog Brda i umjetnosti. Sa Brda, 15.09.2017. (poklanjajukji svoju knjigu Pisana umjetnost) Tomislav – Aaa, ljepo. 176 Stanko – To je ta knjigica, a ovo je 2002-2012-a, ovaj, zatvorio sam taj…, deset godine, u Muzeju savremene… Tomislav - To je tvoja, ovaj, monografija? Stanko – Da, da. Tomislav - Al nisi na korici…, znachi, josh uvjek si zhiv. Korice dolaze na kraju… hahaha… (slatko se svi smiju) Stanko – Pazi, pazi, ovo je polu tvrdo. Polu tvrdo, chovjeche! Hahaha… Ne, ne, kad ide nad 350 g., onda je to… Tomislav – Ovo je josh savitljivo… Stanko – … Brajnovikju, prijatelju po muci umjetnichkoj. Golo brdo itd. (poklanjajukji svoj katalog Izdavachka kukja O. E. O. - 2002-2012) Tomislav – Ljepo je ovo, ljepo je napravljeno. Takav papir, ne? (pita o korici knjige) Stanko – Ne, tiskali smo, pa ima i ono, sjajno, lakirano… Tomislav – Ljepo je to, dobro to izgleda. Stanko – To je dizajnirala, dao sam Gordani Dautovskoj, jednoj koleginici koja radi u dizajnerskoj firmi, da ona to uradi. Tomislav – Bash dizajner? Aha. (signal o poruci na mobitelu) Kad mi zhena…, vekj sam budan, i tad mogu prichati. Nish, nisam budan. Hahaha… Pisakju, nisam budan i ne mogu prichati! Stanko – … A mogu prichati! hahaha Vesna – I te kako, chak i vishe rechi nego… hahaha Tomislav – Nisam budan i ne mogu sanjati, mozhe biti… Stanko - Mozhe da bude, da, da, da. Tomislav – To je, to je, kako se zove, nije uvarak, nego…, neshto je… Stanko – A, aaa, melasa od grozhdza. To ulazi u palace… Tomislav – Bash to. Neko chudo. Stanko - Chekaj, Goran dolazi oko shest? (misli na Trbuljaka) Tomislav – Shest-sedam, tako je rekao, da. Al moram ga…, prvo do kukje da odem… Stanko – I on kje gore? Tomislav – Ne, nekud van, da. Stanko – Ne kje ovdje? Tomislav – Ne, ne. Stanko – Ne, mislim, dobro. Mislili smo da kjemo da ga ulovimo, znash? Ne, ne, tako sam mu i pisao ja Trbuljaku. Tomislav – Znam, on poslje…, imao i neki dogovor, isto, sa… Stanko – Nishta, sve je okej. Tomislav – Ja sam mu rekao, kao, da vi dolazite, ali… Stanko - Ne, ne, pisao sam ja njemu, i tebi pisao - al pisakju i Trbuljaku…, al verovatno, kazhe, Stanko, vidimo se… Tomislav – Zhena mu radi do tri, i nakon toga… Kolko ima Trbuljak? Stanko - Recikju ti techno, chetrdeset sheste, chinimi se. Tomislav – Znachi, sedamdeset i jednu. Ne bi reko chovjek… Stanko – A i rano je krenuo on u mjetnost. Da, da. Vesna – Doshao je on nama na izlozhbu u Zagrebu... Kata, Kata je rekla da on nikad ne dolazi… Tomislav - Da, da, supr, da. Stanko - Kazhe, ovo je chudo shto je sad doshao. Poklopili se neke energije, znash? Tomislav – A dobra je Kata, bash je... Stanko – Aaaouuu… 177 Gjorgji – Kata, srce je Kata! Stanko – Fantastichni su, odlichni, mislim, i ceo Zhitnjak je, ovaj... Tomislav – Je, je. Voli vas dosta…, Kata i Zoran. Stanko – Daaa, i Zoki. Tomislav – Ovo se zove, prokuhalo je vino. Stanko - Prokuhalo je vino! Tomislav - A ja mislio da vino samo kuha, ne, vrije, ne? hahaha… Tu sam imao neku mjeru… Gjorgji – Nadvor kje izdokumentiram, da. Stanko - Kazhe da napreduje, osjecham, osjecham. Jel znash, Tomislave, da su ovo davali djeci? Tomislav – Ovo? Stanko – Ovo, ovo. Kuhano. Izbaci se voda, ono ostane… Davali su djeci koje su imali probleme, znash, sa anemijom, malo, i onda i imunitet se pojacha. Tomislav – Od bjelog ili od crnog? Stanko – Od crnog, od crnog. Tomislav - Nevjerovatno. Stanko – Da, da, izvrsno. … Ja sam u Skoplju, Vesna u Bitolju, a Gjorgje u Strugi. Tomislav – A gde je Struga? Gjorgji – Na Ohridskom jezeru. Prema Albaniji, na petnaest kilometara od Ohrida. Tomislav – Aaa, turizam. Stanko – A dobar je bio Frela, kazhe, kad je bio u Dzevdzeliji, proshle godine sa Anom. Kazhe, Stanko, da te pitam, shto vi kazhete Bitolj, a ne Bitola? I ja ne znam, kazhem, eto, ti bolje znash od mene. hahaha Tomislav – Shto, ono… Stanko – Shto vi kazhete Bitolj, kad je ono Bitola? Tomislav – Bitola, aha, aha. Vesna – Kao, mi to prevodimo na srpskom… Stanko - A shto, kazhe, vi kazhete Bitolj? Aj mi! Vesna – I onda je krenuo rad, kako troje nas…, kako hrvatski jezik potiche iz makedonskog. Hahaha (smiju se svi) Da bi se mi troje bolje razumeli prichali smo, nakon njihovog odlaska, nastavili smo prichati makedonsko-hrvatski. hahaha… (nazdravljuju, kucajuchi se chashama) Stanko – … To sam radio sa Zoranom Petrovskim, upoznao si Zorana kad si bio sa izlozhbom u MSU – Skopje, sa Vikijem? Tomislav – Nije bio tamo… Stanko - Ja mislim da je najbolji kustos, zaista… Tomislav – Josh uvek radi? Stanko – Da, josh uvek radi, da. Josh je tamo. … A kad je startovala Rijechka Akademija? (Brajnovikj tamo predaje) Tomislav – Pre jedno desetak-dvanaest godina, tak neshto, pre toga je bila na Filozovskom. Stanko – Aaa, ono shto je bila Pedagoshka… Tomislav – Da, da. Sad kao likovna pedagogija i primenjena umjetnost. A to u opkje nije diferencirano, praktichki, isti programi, u biti se fura Likovna Akademija, ne? Grafika, Slikarstvo, Kiparstvo, ali, ali kao primenjena, pazi, primenjena, ovdje, na neki vitraji, mozajik, razumesh? Znachi, mi smo Bauhaus, daljinom kolko je Bauhaus udaljen od nas, razumjesh? … … Tomislav - ... Bavi se time, u opche, pomak…, shta danas…, razumjesh, chime se u opche bavimo, razumesh, i znash, chemu sve? To su pitanja, razumesh? E sad, kako ti to iskolazhirat, il da bude

178 ljepo, forma kje izachi van, znash? I kak bi reko, ti kazhesh, istinu, ne, izrazish se, bikje dobro, jer bikje istinito, jer forma kje pratit to, ne? Tako da, ono…, al to je odraz stanja kod nas, srozavanje tih vrednosti… Tako i ovi Grafichari, ne, vide nas, kao, nove medije, i ako ja nemam problema sa Grafikom, i to mozhe bit suvremena umjetnost i to, pa evo, sad, ako mi…, oni kje bit manje velichine, jer mi smo bili primljeni kao umjetnici, ne kao profesori, i sad je tu problem, i taj antagonizam je konstantan. Ali njih ima vishe u vjekje koje je…, ali borba… Kazhem, kad mene pitate, ja se isto slazhem da taj, katerdra za inter mediju nije najsrekjniji naslov, al nije ni katedra za nove medije. Ako mene pitate ja bi to nazvao katedra za postmediju, razumjesh? I onda su skuzhili da je to jache, postmedija, kakav medij, mi se, bavimo se sadrzhajem, bavimo se krajem svjeta, razumjesh? … Kad medij vishe nije predmet, kako bih reko, rasprave, sve je slobodno. Chovjek je medij, razumjesh, znachi, medij je ono shto ti kao umjetnik aktivirash, nema umjetnichkih medija, nema umjetnichkih materijala, nema…, razumjesh. Znachi, postmedij, poruka je medij… Ja znam da poruka, sad, poruka da bude medij, al ona prenosi to neshto, kuzhish, ne? … Rech je o tome, zapravo, da to kretanje prema zhivotu ukida umjetnost, ne? O tome je Niche govorio. On je govorio da je chovjeku potrebna umjetnost, ne, da bi tu svoju…, pomanjkanje apsurdne spoznaje kompenzirao u toj izuziji umjetnosti. Ako chovjek tezhi apsurdnoj spoznaji, onda se mora izmicati od iluzije, da bi apsurdnu spoznaju dotakao kao punjina zhivota. Ti se michesh od iluzije i dizhesh zhivot na neku vekju razinu, razumesh? Ne treba ti umjetnost, zhivot postaje umjetnost, sve shto radish, kuhash ajvar, vino, pijesh rakiju, prichash, druzhish se… Stanko – Da, da. Ma i ovo shto radimo, ustvari, bavi se time. Tomislav - Ma to je to, to je to! Al to je vishe, razumjesh, spoznaja. Nije potrebno neko posebno podruchje naglashavanja nekog izraza i senzacije zhivota, kad je on sam senzacija, ne? Tako da, evo, shto se vishe priblizhavash zhivotu, ti imash manje shanse da uspjesh kao umjetnik, kuzhish, da, ti si potpuno, ono… hahaha… Pre neki dan sam napisao na Fejsbuku Umjetnikom ne chini ono shto ljudi misle da nije umjetnost, razumjesh? Jer uvjek je ta umjetnos, napredna, bila u podruchju neprepoznavanja, ne? Znachi, uvjek su ljudi mislili da, da, shta radi ovaj, da to nije umjetnost, razumjesh? Jer ako ti idesh reproducirati tugju umjetnost, da bi bio umjetnikom, ti nisi umjetnik, ti onda nisi umjetnik, razumjesh? Ti si umjetnik u trenutku kad ti radish neshto shto josh uvjek nije prepoznato, razumjesh? Al ti si u podruchju rizika, ti sam sebe… Al ti prepoznash, svi mi koji radimo neshto u umjetnosti, tochno znash kad si neshto, ono, u nechemu kul, ne, da je to, to. Al znash da si u podruchju rizika. … Svaki lajk je zapravo iskrenija potvrda slaganja s nekom idejom, nego shto bi to bila, recimo, neka ruka na izlozhbi. Takav imam dojam, znash… Na izlozhbi kje ti dokj trideset ljudi, jer bi kje istovremeno u Skoplju, recimo, desetak izlozhbi, tebi kje dokji trideset, onom josh tolko, razumesh? Ima kjesh trideset, za tri godine, a ovako imash tisukju i pol za pet minuta, ne? Stanko – Al nije problem kolko kje publike da dogje, ovaj, praktichno, kako kje ono shto ti uradish da bude preko tih trideset, ovaj, umnozhljivo. Nego, savremena umjetnost, mislim da, ovaj, je najbolje da prestane da se bavi izlozhbom. … Ne, ne, ne, nema nikakvog efekta. Evo, Tomislave, proveravam i sebe, ne, ne, ono shto kazhesh, sterilni prostor, dolazim do jedne ideje kolega, jel, i ja sad, trebam, pazi, trebam da obigjem izlozhbu, a puno toga, chovjeche. Ja i nemam vremena za to. Pazi, ja kao profesionalac, ne, ne, ne, ja kao profesionalac nemam vremena. Evo sad, u Metelkovoj u Ljubljani, recimo, ide stalna postavka, jedan sprat, i sad, od autora do autora, nekog prepoznam, ovaj, nekog autora prepoznam odmah, ukapiram shta je htjeo, al proletim puno toga odlichnog materijala, jel nemam vremena da ugjem…, u ego trip, ako hokjemo. I to kje, to kje na kraju dovesti do toga da savremena umjetnost najbolje je da nagje svoj medij, izlozhba vekj nije medij. Tomioslav – Pa to pricha i Grojs, ne, znachi, umjetnik je nekad bio servis politicharu, ne, politika se kroz umjetnika, zapravo, manifestirala javnosti… Danas politika vishe nema potrebu za umjetnikom,

179 jer postoje mediji, razumesh, televizija, radija, novina, Tvitera, Fejsbuka, gde on direktno…, on je performer, razumjesh? Stanko - Chak i pisci nisu im potrebni, kamo li likovnjaci. Tomislav – Niko, niko. I mi, znachi, ispadamo iz igre, znachi, kao sad, tu neki faktor koji bi sad, tu definirao… Znachi, ti nemash vishe mokj da neku svoju ideju, zapravo, ovaj, plasirash, ne? Znachi, ti morash iste strategije politichara koristiti, medij. Znachi, ne medij, mislim, ono, video i to., nego Fejsbuk, televizije, novine… Vesna – Masmedije. Tomislav – Masmedije, da. Bash danas jedna prijateljica, kao, da njoj, kao, dosadno da su ti neki, Zhizhek i sl., neka ta imena, filozofska, umjetnichka, postaju kao markeri na kojih se ljudi referiraju…, trendovi neki, ne? Ali morash odgovoriti, ne? Shto je normalno, oni se bore za vlast, filozofsku vlast, politichku vlast, umjetnichku vlast, znachi, umjetnik se bori da njegova ideja ima neki utjecaj, okej. Sad, koji su to porivi, dal je neki ego trip, bit faca, novac, ima tamo, sad, problematika. Ali, ako ti zhelish neshto rechi, onda borish se da to ima uticaja, to je cilj, ne? Neke suvremene umjetnosti, chini mi se, ne? Tako da, nije to sad, to neki Zhizhek, on se izborio sa svojom mimikom, sa arogantnoshkju, on se izborio za to, ti njega nemozhesh zaobikji. Chesto njega se referiram, ne zbog toga shto, sad, bi on meni…, on meni interesantan, al ja se ne slazhem hrpu stvari snjim, razumjesh? Pogotovo u vezi uz Boga, shanse sam imao tamo, ne? Njega ne mozhesh zaobikji, on je tu, kao shto je tu Tramp, kao shto je Merkel…, kad je bio Tito, Tito je bio referenca, sad je Tramp itd. To su reference koji markiraju stvar, ne? Tak i umjetnik, on se bori za tu, tu neku viziju, ne? Ja znam da je to jalovo, Fejsbuk je jalov, tisukju tu ljudi, sve to, ne, jedna od mogukjnosti, ne, shta ti drugo preostaje. Tako da je to zanimljivo, kako se izborit za neku ideju. Kao shto smo sad, ovo, nashli Ljubav ili smrt, ne, mislim to je tu nastalo, al sad je van, kuzhish, tu je nastalo, al tamo je. Sad to vekj umjetnost, kuzhish? Kao na akademiji, znash, zashto bi mi sad u dvadeset prvom stoljekju krenuli od devetnaestog? Zashto ne bi od dvadesetog, od pisoara pa nadalje? Danas su neke druge stvari, razumesh, konceptuala, ideja… To isto vjeshtina, razumjesh? Projekt, analiza, istrazhivanje itd., ima hrpu drugih, drugih vjeshtina koji su jednako vrjedni, pa se ti vrakjaj, ako… Stanko - … I ono sa razgoljavanjem je ono, neke istine, deo sebe itd, ovaj, pravi je recepat, ta i ovo potvrgjuje to, ustvari. Vesna – Daaa, mozhda smo se mi i nametnuli…, dozhivljavanje sebe uz druge… Tomislav – Glej, agresivnost, kad to odesh van sa nekom idejom, ti zauzimash opoziciju, ne? Glej, idesh tamo gde ti neko da proctor, nekje - nekje, nishta. Neko to prihvati na jednoj razini, zapravo, pozitivnoj, i to trazhish… Zato shvatish da, gde to idesh, prijatelje…, oni koji to prepoznaju kao vrjednost, prijatelji, oni koji ne, ne?… Eh, i ovo dobro ide, dosta mu je… (vino koje kuha) Stanko – Jel, i ta melasa osjekja, ovaj, ritam govora, tako da brzhe ide… Tomislav - I sad je to chudno, nikad nisam ubacivao u vino…, lepo ste vi rekli, eksperimentalno, kuzhish? Znachi, napushtam samo, ono, vinno kao…, tu neki fiktivi, koji nikad ne rode, razumesh, tako neka…, tu se borish sa kosovima, sa shojkama, ovako, neki, vishe umjetnichki concept… Stanko – Da, da, da. Vesna – E tooo, to je to.

Krenule su i ribarske price…, normalno…

Tomislav - … Ali gusht je to, znash? Recimo, ja znam ljudi koji nikada nisu to iskusili, ne, odustaju brzo. Pol sata nema nishta, ono, menja velike udice, stavi mali, ide na sitnu ribu, znash, i lovi sitnu ribu, ne? Ti mozhesh dva sata, tri sata nekad chekati, chekati, chekati, chekati, nishta, nishta, nishta…

180 I nakon, ona, ne znam… Ti znash, ne? (obrakja se Gjorgju) Na ruku mi, ovako, kuzhish? Gotovo da ne osjetish neka vibracija, da se neshto, da je potegla, pa se ti, znash, ono…, morski pas, nego, neshto…, potegnesh, razumjesh, ono, neshto malo. Znachi, tri sata si, recimo, chekao…, dogjesh doma, kao, slabo bilo, kao, bilo neshto dole, al mi je palo, ne? Pa kazhu, ma da, ribarske price, ne? Ali kad donesesh, shvate da si jako uspeshan, al da si lovio ribu edno tri sata, razumesh, znash? Vesna – Ne ochekivati… Tomislav - Ti morash imat vjeru da si na pravom mjestu, da si dobro brummo (?), da kje dokji trenutak, e sad ide promena, a odna je precizno, kuzhish, kako i da se okrene dole, malo potegne, taj trenutak, razumesh, ne? I ako se sve to skupa poklopi, ti lovish te senzacije, sve se mora to poklopit, ne? Tak da je to ljepa stvar, bljesak. Gjorgje – Ja kazhem za ribolovu… Ja cheshkje idem na rechni ribolov, nego na jezerski… Ja sam u prirodi, ptice cvrkukju, u totalan, totalan zen. I kad udri, ono, adrenalin, dok izvuchesh… Ne, lovim od ovih rechnih riba…, ne znam kako se zove, ova, na hrvatski kako se kazhe klen? Tomislav – Klen! Grgech! Gjorgje – A pored klena lovio sam i shtuke, skobal ili bojnik ga zovu, ona je trevopasna riba, ali je mnogo borbena, kad udari, dok je izvadish je dosta borbena. Razlichite, do maksimum kilo, nije, nije velika, ali dok je izvuchesh… Tomislav – Jaka je, da. Gjorgji - Zanimljivo je. I imash kombinacije od, ovog, zena, meditacije, joga, sa adrenalinom i to je, uhhh… Vesna – Plus i ako vechera bude… Gjorgje – Da vechera, i manje bitno, vechera, ali ovo… Stanko – Eto, Gjorgji… Tomisla – Super, super. Stanko – Voda, voda je na cjeni. Gjorgji – Pet do chetrnaest je josh… Tomislav - Kada idete u Puli danas, u sedam, kada? Vesna – U osam mislim da je? Ja sam mu pisala… (misli na nasheg prijatelja Feliha i Ane Petrovikj koji su tamo, jer i oni imaju svoje radove u Unutrashnje migracije) Ako volite ikji…? Tomislav – Ne mogu, naprosto, a moram Trbuljaka da chekam… Pa bi vas neko sacheko, ne? Stanko – Ma idemo, dobro bi bilo… Dobro, dobro, da. A i ni je daleko. Gjorgji – Chetrdeset pet minuta… Dva sati tamo, sat nazad… Stanko – Natamu-navamu, edno pet-shest sati… No da vidime kaj mozhe tuka da gi postavime shatorite, ili ovde vnatre so dushecite, ako mozhe kaj nego, ako ne, imame tuka… Vesna – Da, ama da vidime koga bi mozhele Trbuljak da go nachekame, dali vecherva ili utre sabajle? Stanko – Ama, da ne go siluvame sega… Chovekot…, oni denes, definitivno, nema da postavuvaat. Toa e kamerna situacija, se postavuva za sat vreme pa ti. Ovaj, zborot e, ne sakam na sila nikogo da vlecham, znaesh? Vesna - A be da, no treba da mallku…, da vidime kaj bi se nashol toj, da bi se nashle i nie. Taka nekako.Na primer, mozheme da prashame utre vo koj proctor kje bidat, kade? U stvari toj kje bide ovde, kako shto pretpostavuvam jas. Stanko - E pa utre im e izlozhbata, Trbuljak kje bide ovde vo nekoe pristojno vreme, ete, toa e toa. Gjorgji – Utre, najkasno deset treba da sme na pat za Saraevo. Najkasno, ja bi, mozhda, i vo osum da trgnime, zoshto, pauzi, dve-tri Stanko - Ne be Gjoko, ako ti kazhesh vo osum…, mene povekje mi e problem so vas, dali kje trgnete

181 vo osum, inaku…, vo shest kje stanam jas, ne e problem… Gotovo, vo osum trgnuvame od tuka. … Sutra kje te postavljati izlozhbu? Tomislav – Sutra kje mo, da. Vesna – U osam sati je ovo…, u Pula galerija. Tomislav – Gde, u Pula galerija, to je centar, blizu foruma. Parkirate tamo kod arene… Stanko – Da, da, nachikje mo, nachikje mo. … Reci mi Tomislave, mozhe mo mi ovdje shatore u dvorishtu da postavimo? Tomislav – Mozhete. A mozhete i ovdje, ja vam dam kljuch i… Stanko – Mozhe mo i ovdje dusheke, da? Aj videkje mo… Tomislav – Ma da, samo stvari malo maknut i bikje prostora. Stanko - A mi planiramo sutra da rano krenemo, negdje oko osam… Tako da sutra ne kje mo se vidjet, ovaj… Pa sad kad budemo krenuli za Pulu… Da i ti znash nash plan, znash, ovaj, domakjin si. Tomislav – Samo ostavite mjesto otvoreno, to kju ja… Ma u shest da sakjekam Trguljaka, pa da mu nagjem neki stan… Okej, super. A sutra ne kje on rano, verovatno popodne. Stanko – Ma da, postavikje on to lako. Gorgji – Da vidimo dokle smo s lajkovima? (za onaj post Ljubav ili smrt) Ooo, chetrdeset sedam… Vesna – Da napravime vechera od kolbasite pred da odime vo Pula. Tomislav – Imash lonac za to. Stanko - Da, da, da skuvamo, to bi bilo najbolje. Tomislav – Imate chak i senf koji je ostao od Freliha… Stanko – Reci kju mu sad na izlozhbi da smo mu pojeli senf. hahahah… (svi se slato smiju) Tomislav – Tu je i neki sos, imate i krastavce, sir… Vesna – Ochesh ti s nama? Tomislav - Ne, ne, znash shta, ja kju moram ikj prvo doma, pa onda… Stanko - I da ne zaboravimo Tomislave, ovaj, neke kataloge tvoje, ovaj, ako se nagje. Znash shta, kad pakujemo projekat, planiramo da izlozhimo i biblioteku ovoga…, kako mi ostavljamo neshto svoje od izdanja, tako i sakupimo, znash, razmenu dobara, pa mislim da kje to bash biti dobro… Tomislav – E, super. Meni se sad jedan katalog treba tiskati za… Nakon Gotovca, ne, on je Anticipator krize, Gotovac, a ja Anticipator Armagedona. To ti to, kriza pa Armagedon. hahaha… Okju, da, poslakju vam. Da, da, trebalo bit za pol mjeseca. Stanko – Super. … Ne, ne, ostavi to, molim te, mi kjemo to polako sve to pospremiti… Tomislav – Imate tu i belog vina. Stanko – Vesna je po belog… Tomislav – Ja kju uzeti samo ovo, kompjuter mi treba… A sutra, jedino ako bi hteli na kavu sjest dolje u selo? Stanko - Da se nagjemo na kavu dolje u osam i po, kako si predlozhio? Tomislav - Da, da, mozhemo u Laki bar. Stanko - U pola devet se nagjemo, popijemo kavu i…, da, odlichan predlog. (pozdravljamo se do ujutro)

Sarajevo, 16 – 17.09.2017

Kishni dan u Sarajevu. Pola pet popodne. Vesna i ja, chekajukji Jusufa Hadzifejzovikja ispred Kolekcijama Ars Aevi, u kafeu na terasi iznad platoa Centra Skenderija. Gjorgji (Krstevski, trekji u Drushtvu), je jutros morao kolima Sarajevo - Skopje – Struga, eh, zbog problema na poslu, pre nego

182 se naspavali u jednom pristojnom pansionu blizu autobuske stanice, jer bi bilo ludo u sred nokji trazhiti mesto za kamp, po desetak saati vozhnje od Rovinja, osobito zbog Gjorgja koji bi rano ujutro krenuo za Makedoniju.

Stanko – Ova, ureduvanjeto na platoto, mallku e po terk na platoto pred kvartot na muzeite vo Viena, tamu i Ludvig Muzejot. Vesna – Aha, ovie dizajnirani poliesterski…, da recham klupi za odmoranje, opushtanje. ...

Shiba turbo-folk, kao fon nashem razgovoru o nekim aspektima kratkog dokumentarnog filma, izazvan nashom pozicijom na terasi, kao na nekoj lozhi sa pogledom na grad, usput zamishljeno chutekji, usredsregjeni nekim svojevrstnim lichnim filmom o svemu proshlom u danima Radijusa..., shto privrshavaju susretom s Jusufom, pre sutrashnjeg puta Sarajevo – Beograd – Skoplje.

Stanko - ... Problemot na fokusiranje vo sebe viduvanjata… Znachi, odi istrazhuvanje na kamerata na prostornosta vo edna mrachna kafeana, vodejkji go gledachot do pretpostavki za matni dejanija shto e mozhno da se sluchat, veshto vnesuvajkji go vo taa prikaska, a chekaj..., odma fleshovi ti idat, znaesh, rezonirash, shto vo mrachnata, kafeanskata atmosvera, eden birokratski ti izgleda, drug intelektualno, a tret ko potencijalen ubiec, maten i nepredvidliv, za da te izvozat do nekakva strashna sluchka shto bi sledela vo sekojdnevnata i obichna kafeanska gletka. Vesna – Megju sebe ne kontaktiraat, nema nikakva komunikacija?... Stanko - Da, za vo tmurnata atmosfera - Trovachnica - Emil Zola, niz nekakvite preispituvanja na fokusite na kamerata vrz trite akteri na pasivnoto dejstvie, rezhiserot da si poigra so logichnite ochekuvanja na gledachot. Ta sosema nelogichno, iznenaduvachki, “intelektualniot” stanuva od masata, lezherno dvizhejkji se kon izlezot, vo nasoka na “matniot”, ta nezabelezhlivo vadi pishtol, ko nebare vadi parichnik da go plati cehot, i ladnokrvno go puka vo glava. The End, so istrelot zavrshuva. ... No kamerata dolgo gi oblikuva likovite, manipulirajkji go gledachot se do, prosto, blesaviot kraj, koga posakuvash i ochekuvash nekakva topla zavrshnica. Vesna – A ubiecot ne e toj shto ochekuvash? Da, da, mislam deka znam za koj rezhiser zborvash. Stanko – Pazi, toa bea denovi na Romanski dokumentaren film vo Kinoteka na Makedonija. Vesna – Toj ima takov pristap, ne e toa bash dokumentarec, oti prikaskata e rezhirana, ochigledno, no da, pristapot mu e dokumentaren. ... Dolazi Jusuf, pozdravljamo se prijateljski, najtoplije, pa menjamo “lozhu” za drugi tishi kaffe. ... Jusuf – ... Jeste, Osamdesete..., Kritika u sred osamdesetih! Je si ti uchestvovao na tu izlozhbu? Stanko, Ne, al sam na one dve Jugoslavenskih Dokumenata, E da, Kritika u sred osamdesetih, tako! To sad… proshlo je puno vremena. Jusuf – Mnogo vremena je proshlo. Ovde niko nije ni rech napisao o tim Dokumentima, a to je bila najvekja izlozhba savremene umetnosti u Jugoslavili. A bila je i pred sam kraj Jugoslavije… Stanko – Da, najvekja. Ma bilo je to istinska feshta umjetnosti, chovjeche, tako smo je svi dozhiveli. Vesna, to je Jusuf radio, zajedno sa Radoslavom Tadikjem. Vesna – Jugoslovenska Dokumenta, jel? E sad, kad smo krenuli ka Ljubljani, pa da vidimo shta se deshava u Metelkovoj, al nije bila… Jusuf – Ne, ne, ne, ona je u Muzeju moderne.

183 Stanko – Ne, mi smo otishli samo u Metelkovu. Jusuf - Oni imaju i Muzej savremene i Muzej moderne, i to je jedna kukja sad. A to je bilo u Modernoj galeriji i josh traje. Moderna galerijaje je izmegju Ruske i Americhke ambasade. Ulaz gleda u pravoslavnu crkvu u Ljubljani. I oni su to nazvali Dedishchina, shto znachi Naslegje, Heritidz… Vesna – Znachi ne e vo istata zgrada kade bevme? Stanko – Ne, ne. Jusuf – Slovencima je to naslegje, a ovde je to zaborav. Ovde niko ne vodi brigu o savremenoj umjetnost…, ni o savremenim umjetnicima. Hahaha Stanko – Na izlozhbama Savremene sculpture u Panchevu izlagao si one Depoe. Jusuf – E da, pa regjao i zastave…, ma oni su imali puno toga, pa ja pomislio da bi oni to morali se proshiriti i u galeriji… hahaha Stanko – Da, da, bio je to super projekat, i onako, otvoreni, dugorochan. … A ova spravica ti je ko svemirski brod, umalo da kazhem savremeni... hahaha Vesna – Ovo je mnogo praktichna stvar, vadi mnogo dobar zvuk, za video, recimo, meni to pozajmljuju i oni koji snimaju muziku. Jusuf - Kolko to koshta, 500 eura? Vesna – Neee, ne, najvishe 150 eura. ZUM H 5, zhachi, imash H 4, H 5, to slichna generacija, a mozhesh ga vezati i za video kameru…, znachi, genijalno, snima zvuk fantastichno. Stanko – Ko je to pokrenuo…, ovo u Ljublani, taj presek Dokumenata? Jusuf – To je izlozhba o izlozhbi. To je pokrenula Zdenka Bodovinac i Bojana Pishkur. Napravili su i meni, kao, pochasnu, malu samostalnu izlozhbu, onda sam na tu moju samostalnu izlozhbu izveo performans, na nokj otvaranja. Oni su tu pravile neke selekcije, do koga su mogli da dogju i takao. Uglavnom, preko devedeset je umjetnika bilo. Bile su izlozhene i novine iz Beograda, Skoplja, Sarajeva, Zgreba, Ljubljane, dali je bilo iz Novog Sada, ne sjekjam se, one naslovne strane svih novena iz ’89-e godine, i oni su ishli skroz…, ispod radova, ceo prostor je bio oblepljen tim fotokopijama naslovnih strana, 365 dana, verovatno. Stanko – Da, da, da. … Dobro, al fina je koncepcija… Jusuf – Odshtampali su i katalog, sa tekstovima… To su radili oni neke tri izlozhbe koje su bile vezane za osamdesetih, ova je bila poslednja. I sad na kraju, kje to objediniti u jednu veliku knjigu, jer ovo sad su bile kao novine, malo deblje. To kao rimejk, izlozhba o izlozhbi, ta velika izlozhba pred sam raspad Jugoslavije. Vesna – Ajde zhiveli! Za poslednata tochka na Radijusot. (nazdravljuju svi, vidno zadovoljni susretom) Jel ste se naspavali? Jusuf – Jesam, al sam se naspavao…, al sam se bojao da ne zakasnim, pa sam se budio na svaki saat vremena, pa je sporo vrjeme prolazilo, al eto, dobro… (Jusuf je isti dan stiga u Sarajevu iz Lozane, zapravo, usput sa koje-kakvim problemima, pa iz Ljubjane je morao autobusom do Sarajeve, da bi stigao na vrjeme dogovorenog susreta, shto govori o njegovoj kolegijalnosti, tople prirode lichnosti i njegovom profesionalizmu.) Vesna – Bravo! Chovek od rechi, a mi sa malom nedoverbom, pa zovemo… hahaha Jusuf – Koje su ovo cigare tvoje? Stanko – Vest. Evo zadnju, kao za velikog prijatelja. Jusuf – Evo tebi Drinu. Stanko – E hvala ti, da ono, razmenimo mishljenja i cigarete. (Jusuv je uzeo i prazno pakovanje Vesta za njegove praznine) hahaha, ha,ha, ha (smiju se svi razdragano i nazdravljuju josh jednom, po ko zna koji put te vecheri) Vesna – A sha meni fali…, shto i meni ne date… Jusuf – A ti pushish? 184 Vesna – Ma ne, al u vakvim prilikama… Jusuf – Ma ima cigareta, ako okjesh, evo izvoli. Vesna – Mi smo, pre nego shto ste doshli, sedjeli tamo u tom kafikju i preprichavamo neki rumunski dokumentarni film, a ja, svremena na vreme, kazhem, a shta mislish, jel kje dochi… hahaha… Pa opet o dokumentarcu, pa opet – jel kje dokji… hahaha Stanko – Ko chekajukji Godoa. hahaha Jusuf – A kako ni ste uzeli jako taj projekat…, da ja hokju da dogjem. Da, da bi ranije da krenem iz Lozane da bi stigao, i da ne zajebem ljude kojima sam obechao. Al vi ste to trebali puno ranije, to je sve vasha greshka. Ja to ispravio vashu greshku. hahaha Da ste mi to ranije rekli, onda bi mi to drugachije dogovorili i tako… Al izgleda ni kod vas nije bilo vremena? Stanko – Da, da, da. Al to ne sme da nam je opravdanje. Vesna – Maaa, mi smo… Jusuf – Al svigja mi se ovaj vash projekat. Vesna – Tako je ispalo, bili smo ove godine svugde. Krenulo je to od juna, ishli smo u Njujorku u Makedonski kulturni centar, bili tamo sedamnaest dana… Jusuf – Svi zajedno? Vesna - Kao grupa…, pa, kako se kazhe, ponjela nas atmosfera… Jusuf – Pa dobro… Vesna – Pa kad smo doshli iz Njujorka, krenuli su tri projekti, uvek razlichite lokacije na Makedonskoj teritoriji…, i, jedan – drugi – trekji projekat, pa znash, organizaciske stvari, ljudi, hrana, oprema i to. I onda ovaj Karavan, a bilo je petnaestak dana da zovemo ljude…, al su svi doshli, svi koje smo zvali…, mozda nije Pogachnik mogao…, i stvarno… Stanko – Ne, ne, sa Markom sam ja, ovaj…, kazheee, shesnaestog…, a mi smo bili planirali da 14-og budemo na Shempasu, ovaj, kazhe, 14-i nemozhe nikako poshto je negdje u Cheshkoj, pa mi je poslao u megju vremenu… Jusuf – Bozhji poslanik. Hahaha Stanko – Ne, Ambasador culture UNESKO-a… Jusuf – Ozbiljno? Stanko – … Kazhe, sa ekipom chetrnaestog idem za Cheshku, vrakjam se shesnaestog, a osamnaestog vekj putujem, neznam gde… Nema veze, al, kazhem, Marko…, nisam nikad Marka upoznao, tako, u mejlovima sad, al bio je on jednom u Skoplju kad je Skopski Muzej savremene radio Venecijski bijenale, to je bilo ’78, i gostovao Pogachnik i mislim da je bio, ovaj, nisam techno siguran, mislim da je bio i Geister Plamen, jel znash Geistera? Isto iz OHO-a. Jusuf – Onaj Englez shto je…, jedan Englez je bio. Stanko – Ne Dejvid Nez, ne. Nego Geister Plamen, Plamen mu je kao nadimak neki, Geister mu je Prezime, kako mu beshe ime…, sad se nesekjam, al… Jusuf – Al Slovenac? Stanko – Slovenac, i bio je Andrazh Salamun, mislim da je i on bio… pa je jedna kamerna izlozhba bila OHO-a u Muzeju savremene u Skoplju i pretstavljanje, izlaganje njihovo, o njihovom radu i tako dalje… Jusuf – ’78-e? Stanko – ’78 je bio i Venecijski bijenale, gde je i Shempas… kada sam i ja prvi put posetio Veneciski bijenale, jer sam bio ukljuchen u rad Hadziboshkova... Boris Petkovski je radio i Sonja Abadzijeva, izbor, Shempas je ushao u tom izboru, ovaj, iz Slovenije, a bio je i Dragam Mojovikj i Pegja Neshkovikj iz Beograda, a iz Makedonije Petar Hadziboshkov, Tomo Shijak, slikar, al radio je neke objekte, veoma zanimljive i Dushan Perchinkov, slikar, sa jednom sofisticiranom geometrijom znaka, kao detalji predgragja. 185 Tema Bijenala je bila Vrakjanje ka prirodi, pa su Shempasovci idealno legli, da tako kazhem. Pa kazhem Marku, mi kjemo svakako za Shempas, to nam je kao neko hodochashkje, poshto se tu neshto jako vredno zbivalo u ono vrjeme, pa kjemo svakako, ovaj, kampirakjemo, spavakjemo na Shempas, pa onda idemo za Rijeku… Vesna – A i to je super ispalo. Stanko - I kazhe on, ajmo kazhe da se dogovorimo ljudi, 17-og sam tu i nemam puno vremena, sem 17-og, pa ako mozhete da promenite Karavan...? Kazhem, teshkooo, poshto je sve dogovoreno, a sa Jusufom smo vekj dogovorili 17-i u 17 sati, al, ovaj, , chak smo i rachunali, ako se sa Rovinja vratimo na Shempas, pa da bi bilo vremena stikji do Srajeva… hahaha… Al je to bila nevozmozhna misija, pa to nije ispalo i tako… Al, nashli smo jednu kukjicu tamo u blizini, odmah iznad sela, tamo napravili kamp, bili to vekje, prespavali i sledekjeg dana, u podne, kad smo polazili za Rijeku, nasho smam jednu malu dashkjicu, tu pored kukje, ovaj, pa markerom sam na njoj napisao Marika i Marko Pogachnik, kao svojevrstno preimenovanje kukje… Jusuf – Kako? Stanko – Preimenovvvali smo kukju, kao da smo mi zapravo bili u njegovoj kukji… Jusuf – Aha, okej, okej… Stanko - … I stavio sam na prozor, ovaj, da ne bude bash na vrata, sad…, i tachka jedna, i PATEM, pa druga tachka. Imenovao sam to Novo sjedishte OHO-a Jusuf – Ej, da, da, da, super. Patem? Stanko – Putem, By The Way. Jusuf – Ja…, Usput. Stanko – Ono, dimenzionirati se…, raditi umetnost usput. … A reci, shta radi Sasha Bukvikj? Jusuf – On ovde ima poslasticharnicu. Al sad zatvara, evo, za dvaest minuta. On je bash u ovoj…, a ima samostalnu izlozhbu u Zvono, mozhemo otikji, ako hokjete, tamo. On vodi tu galeriju u Zvono i stvarno, to vodi, ono, maratonski, stalno su izlozhbe. Sad mu je samostalna, ja je nisam video, jer bio sam na putu… Stanko – A Fikret, vidio sam da ima jedan rad ovde, u Ars Ajevim…, Libovac. Jusuf – On je…, on predaje na Akademiji. E on je mozhda tvojih godina, a Satko (Hadzihasanovikj) je verovatno mlagji od tebe. Oni su ustvari generacija Sashina, samo shto je Sasha kao mator upisao… Stanko – Pa eto, mogu Libovca…, da nagjem mejl, telefon, ovaj, da skljuchimo neku saradnju sa Sarajevskom… Da, da, bilo bi to dobro. … Vesna, daj ovo…, ushkljocaj… Vesna - daj ovo... A vi Jusufe nikada niste hteli da budete professor? Jusuf – Ja sam htio da budem profesor, al mi nisu dali ovdje, kad sam se vratio, posle rata, da, da. Nisu hteli da me prime zato shto..., malo je ljubomornim, tako su ti ljudi, drzhe svoje, nedaju da ugje neshto novo… Vesna – Neverovatno. Jusuf – Jedan novinar Sarajevski, Zuko, Salko…, i onda pijemo tako, u tom kafeu gde su oni stalno lokali, i rekao im - ja znam zoshto nekjete Jusufa da primate, zato shto on ima vekji CV od svi vi zajedno... Pa njima to malo…, a sad da prime nekog koji po aktivnosti je, ono, ako nishta drugo, iznad... A moja je zhelja bila…, poshto nisam sudjelovao u ratu…, makar jednu generaciju izvedem. Onda sam ja otvorio Charlamu i njihovi najbolji student su dolazili stalno kod mene, pa sam ja tu funkciju sam delimichno i izvrshio. Stanko – Onda…, skim sam imao veze neke…, Ademir Arapovikj… Jusuf – Ademir Arapovikj je u Amsterdamu i ne bavi se vishe umjetnoshkju. Onda si znao Sanjina Jukikja? Stanko – Aha, ne. Mislim, ovako, kao ime i prezime nije mi nepoznato, al sad, znam da je slikao, al ne sjekjam se shta je techno radio… 186 Jusuf – On je u Bechu. Mogu ti ja dat sve te adrese, ako hokjete da ostanete u kontaktu…, to kjemo raditi postupno, ono, sa mejlom, poshto ja sutra putujem…, pa kju imati dosta vremena, bikju tri mjeseca u…, Koreju. Imakju Art Rezidens mjesec i deset dana, i onda kju biti dosta vremena slobodan. Stanko – Da, da, da. Jusuf – Sad sam uradio shezdeset radova u Lozani za tri dana, al sam radio nonstop, uradio sam vishe nego nekad za godinu dana. Jer ovde u Sarajevu ja ne mogu da stignem da uradim nishta, stalno me neko zove, stalno sam u nekim drugim vodama, tako da, ono… Stanko - Aha, jer vreme…, vreme je u projektu, u smislu da uradish shto vishe za manje vremena? Jusuf – Nije bilo, ma ja, zavrshili smo rad..., on je bio raspolozhen, znash, ja kazhem, poshto sam ja mislio da neshto malo uradim, poshto ja markiram na kartonima od ambalazhe, znash, kad od proizvogjacha roba krene ka potroshachu, onda je stavljaju u kartonske te kutije i ostavljaju te suhe zhigove, a ja na ideje praznina..., i ja zamishljam kako chekam mushterije, i popunjavam te, ja to ne nazivam slike, to nisu slike, to je markiranje tih dolina, odnosno suhih zhigova od produkata i samo one krugove ja ispunjavam bojom. I onda su mi oni donjeli dosta boje, sha ja znam, a ja sam bojama ko da su zlato, imam takav odnos..., dok sve nisam boje potroshio, ja nisam prestao, ono, hahaha... Stanko – Ne, ono, imaaa u tome…, zato sam i pitao. Ima neka mala mantra u tome, ovaj, krenuti da u shto krakje vreme da se ono, stvori, shta ja znam, takav neki broj… Jusuf – Pa vrlo si blizu nechega shto meni je drago kada radim tako na, na, na brzinu i kada, ono, utikju boje, kolichina boje, vrjeme, proctor i sve to… I onda, na samom otvaranju izlozhbe, doshla je neka djevojka koja se zove Fani, Shvicarkinja, i poshto su meni na stolu stajali praznine, koje sam izlozhio i na zidu, one stalazhe sam napravio…, mogu vam posle i pokazati te fotografije… Stanko – Neshto znam, ovaj, vidjeo sam po neshto… Jusuf – I ona je nespretno, dali rukavom ili rukom, prosula jednu boju, i ja sam, ono, u sekundu bio, ono, iznenagjen i malo ljut, znash, jer mi je to bash sad, kad ja radim…, sad ja moram sa tim da se bavim, da chistim… Onda sam se smirio, mozhda rtrajalo djelikj sekunde samo, i reko sam, ako si ti, ovaj, tako darovit, iskoristi ovu fleku… Oda sam pocheo da samo mislim o toj fleki, i onda smo pocheli da prichamo, shta, kako, i ja reko, ovom organizatoru, znash, daj neki papir dobar, koji upija… Pa nema, pa donjeli neki…, donio mi je neki papir najgori, i reko, daj, nisam ja lud, jes da su to drvene ploche, al drvena plocha nemozhe tako brzo da upije…, ona upija, al sporo. Poshto ja nikad nisam to radio, to monotipija, stavio jedan list papira, stavio jednu drvenu plochu, i chekali smo, chekali smo toliko dugo, da boja se pochela sushiti na rubovima…, i nastao je idejalan krug, neka tamno plava, ovako, i taj se krug bio isushio, jer sam ja stavio tu drvenu plochu koja je prilichno teshka i chekao sam prilichno dugo, jer nemam iskustva. I onda sam pocheo da skidam nakon dvadesetak minuta, i vidio sam da ona ljushti papir i prekriva…, prekriva…, papir ostaje na boji i ne pokazuje boju…, i onda sam krenuo s druge strane i sve sam to vratio, vratio tu boju, ona se ponovo zaljepila i bio je tu krug idealam. A inache ja te krugove radim, tako da je to sve krenulo iz toga, kako je ona sluchajno napravila krug, onda od toga, i onda dalje, daj drugu – trekju, petu, onda sam pocheo da intervenishem da bi iskoristio sve te boje, da se shto manje baci. I onda sam napravio tridesetak, dvaes pet, ne znam techno, razlichnih radova, znash. I jedan sam uspijo da prodam, ovaj, tom organizatoru mu se bash dopalo, onda sam rekao, ako kupish jednu ja kju ti jednu pokloniti… On je kupio nekog kralja, to je ispalo sad kralj, ko neke moje serije koje sam davno radio Kraljevi i doushnici, pa jedan kralj, ovako, Ruovski, josh shampaviji od Ruoa…, ispao. Pa mu spakovao tu, i onda sam ja reko, jer hokjesh da ti ja izaberem sledekju, koju kju da ti poklonim, ili ti kjesh? On kazhe, ja kju, i izabroa jednu malu…, i te se zovu Minimalne slike, a te minimalne slike sam napravio tako shto kad smo stajali na ovim putevima, na auto puteve gde smo pili kafu… Imaju one dashchice,

187 kao za sladoled, one tanje, da se umesha kafa, i ja sam to pokupio, pokupio, i onda sam to umakao u boju, i njih imam, dvaput umakao u boju, s obzirom da se treba sushiti preko nokji. I to ima jako mali sloj boje, tako da je to minimalno… I onda sam poregjao jedno pet-shest komada, kao tarabe, jedno do drugog, zaljepio na, na karton, i to se njemu dopalo, znash, i tako da je on bio zadovoljan. I onda, kazhem ti, o onom shto si ti pocheo da prichash, sa nekom mantrom i sa nekim upushtanjem u sluchajnost, znash. Jer kada, ako imash vremena, ako si hrabar dovoljno da ugjesh u neshto, onda se otvaraju chuda. Pochinje da se deshava neshto shto ti samo jednim delom mozhesh da kontrolishesh i da pratish, a vekj, vekj je ono nekako zadato, tako da, da, da je kao neki prolaz, neka vrata na neki drugi nivo i ti si u tom nivou, ti se otvaraju vrata druga i tako dalje. Tako da, da sam napravio slike koje nikad nisam mislio da kju u zhivotu da napravim. Stanko – E da, da…, e da… Vesna – Znachi, neshto shto je krenulo sasvim sluchajno, sa greshkom. Jusuf - Da, sa greshkom… Sluchajna greshka. I onda, zachnem tako na tim putovanjima, zachnem neku ideju, koju, poshto, ne deshava mi se da stalno imam putovanja, i za putovanja, za da nastavim, nego, progje…, evo sad, recimo, mozhda kju, jer je svezhe u sechanju, mozhda kju krenuti od toga u Koreji. Poshto imakju mesec i deset dana veliki studijo i uslove koje mozhda nikad u zhivotu nisam imao. A imaju i tamo najbolji papir na svjetu, mislim, koji je fantastichan i radikju na tome. A ove praznine, neke lepljenjem pravim kako asamblazhe, a neke, neke, ovaj, izlazhem ovako, kao hrpu papira, poredim, recimo, shta ja znam, piva, Sarajevsko, Shvicarsko, Karlovachko, Apatinsko, pa napravim kao pivara, jedan dio kao, ono, robna kukja gde stoje samo piva, pa robna kukja gde stoji samo farmacija, lljekovi koje koristimo i tako dalje. Napravio sam, recimo, jedno pet-shest shtandova i napisao na njemachkom, engleskom, francuskom i na nashem jeziku, ovaj, Prodavnica praznina, kao firmu, i onda, ovamo, u drugom uglu, bilo pisalo Vlasnishtvo praznina, jer to je dukjan gde ja prodajem praznine. I nikad mi se nije desilo da ne prodam nishta. Stanko – Znachi, praznine su na cjeni! Jusuf - Praznine idu ko halva! Hahaha (svi se slatko smiju) Ja sam…, prvi put sam pocheo da radim te kolazhe koji su malo skuplji nego ovo i onda sam u Omishu, bio festival Neka tebi pushin (?) bude slina, pizda ti materina!, koji je radio, ovaj, Slaven Tolj u Rijeku i, ovaj, zaradio sam jedno 600 eura za jedno veche, dva saata, shto je vishe bilo…, honorar mi je bio 500 eura, ustvari. I bila je samnom i moja djevojka iz Koreje i ja sam zhelio snjom da napravimo i performans neki. Ona radi performanse koji su plesni, koji su ovako spektakularni, ali, po mom mishljenju, treba malo da budu, da budu snazhniji, tako da bude, da bude ono, jacha ta umjetnichka nota. I jednoga dana, kad je ona bila u gostima kod mene, kazhe zhena meni, poshto slabo ona pricha Engleski, tako, taj, taj nesporazum mozhe da se nekad pretvori u tvoju korist. Kazhe ona, Jusufe, kupi, kupi bocu vina i kupi kolacha neke i idemo da…, kontam ja da idemo negde na piknik, neshto, shta ja znam. Kad smo doshli do Skenderije, gde smo se nashli, tamo preko puta rushevine, gde je centralna vlast, gde Perikj Valter (?) je poginuo, kazhe, idemo tamo, i ona dogje tamo i da meni kameru, kao, snimaj, i ona uzme onu bocu vina, najboljeg vina kojeg sam nashao u mom komshiluku, ona prospe. Ja kazhem, shta radish? Zbog chega to radish? Josh one kolache stavila, kazhe, kod nas je obichaj gde je puno ljudi stradalo, gde je puno ljudi umiralo, da se proste vino. A i kod pravoslavaca ima obichaj taj, ja se sjecham, kad idemo van i kad krenemo da pijemo, oni prvi gutljaj, kazhe, ovo je za mrtve i prospe na zemlju. Stanko – Da, da, prospemo na zemlju. Jusuf – Da, da, da je to isto, samo shto je manja kolichina. Ovaj, i meni se to urezalo u glavu, ja sam rekao, ako budem nekad neshto radio s njom, onda kju krenuti od te njene ideje za tim vinom za zhrtve i to. I dok smo putovali, ono, mi smo vekj odredili shta…, ja kju raditi praznine, ona kje raditi jedan performans plesni i mi smo zavrshili tim shto smo bili u program, da ja kazhem organizatoru,

188 ako mi nagjete dva para chizama, ako mi nagjete neke kombinezone i dvaest litara vina i one ruksake da nosimo to vino i da to vino na onoj cjevi da izlazi i tako dalje…, i trebaju mi papiri i dvadeset majica i tako dalje. On reche, mi kje mo to nabavit. … Sad je nokj, negde je deset sati naveche, u tom njihovom nekom dvorcu, pa ispod toga dvorca neko kamenje, stvarno, ono, izgleda renesansno, ne, i mi smo stog stenja, mi smo to izveli, tako shto smo imali ona deset litara vina na legjima, ja deset litara…, i onda smo stavili te, te kombinezone, ko chebad bjela, stavili smo u chizme i onda, kad smo krenuli, ovaj, curilo je…, u dzepove smo stavili ta crjeva, i ono je pochelo da natapa i postalo je crveno i ulazilo je u nashe noge, i ulazilo je u chizme, iz chizama i izlazilo vani. A dole sam stavio akvarel papire, ruzhne, jer su nashle neke jeftine, al nema veze…. Dolje, dolje, bila je zemlja, prashina, i to se mjeshalo sa, sa ovim, sa zemljom. A ja sam prije nekoliko godina bio u nekoj koloniji kod, ovoga, Zhupana, Istarskog, uradijo sam jednu seriju radova samo sa vinom, poshto je to bio vinska regija. … To sam napravio zato shto sam to radio tu, tu nisam napravio spisak hladne glave, nego izmishljao, sjekjao se, ustvari, imena, dok sam pisao. I onda su pokazivali te, te majice, tako da sam povezao, kao… A muzika je…, pratnja je bila, muzichka, ovaj, Rusat Fatih Ali Kan iz Pakistana i Vagner, Vagner, tako da sam sa dva deka odjednom pustio…,bez komponiranja, bez ikakvog razmishljanja, nego kako se sretne, kako se zadesi, kao, muziku sa Istoka i muziku sa Zapada, odjednom. I ljudi su se sjebali, jer to su sve citati iz kurana, ovaj, taj peva samo citate iz kurana, a Vagner je ono, Prstenovi Nidounga, i nekad se uklopi, nekad se ne uklopi, a nekad se…, nekad neko izagje u prvi plan, nekad ovaj, nekad onaj… Stanko - To nekad bude i atonalno Jusuf - Da, da, i atonalno, no mene to ne zanima, ali kazhu ljudi da, da je ponekad im se plakalo… Stanko – Ma najezhi se chovek… Jusuf – Najezhi se…, i onda rekli su da je takva tishina bila. To je trajalo jedno dvadesetpet minuta, ne vishe. To bi volio da izvedem i u Koreji, znash, sa muzikom nekom Korejskom i sa bocom…, za svojih umrlih profesora il nekoga od kolega. Jer ovde ljudi zaborave brzo, ovaj, Tadikj je sahranjen, da bi machku sahranili bolje bi je sahranili. Ja sam se stalno loshe osjekjao na to i kako, kako brzo zaborave… Ma nije bilo vremena da se ono, bash sve dogovorili o ovome... A jel ste bili kod Tolja, da? Stanko – Da, da, videli se u MMSU. Porazgovarali, razmenili knjige, kataloge i to. Jusuf – Josh kod koga ste bili u Rijeci, jel ste bili kod Charlija? Stanko – Ne, sa Charlijem se nismo vidjeli, al bilo nam je u planu, no nije bilo vremena... Jusuf – ... Mozhe josh jedna kafa, pivo, shtok. Kelner – Ma da ponovim, jel? Vesna – Sa Brankom, Sa Cerovcem smo... Jusuf – E, Cerovac, ma on je enciklopedija, ma kad on krene u prichu, tolko podataka zna..., e sad im je nestao drug Kresho Kovachichek, sjecham se po prezimena Zdenke Kovachichek, jel, i ono njezino One way ticket…, vjerovatno neka rodica..., nestao je vekj dva mjeseca i niko ne zna gde je i shta. Stanko – Da, ma neshto mi je prichao Branko, da, da. A Cerovac nam je gostovao na onom shto je sad PATEM, u ovoj knjizi koju smo donjeli, shto se odnosi na 2013-2016, pre toga je startovalo kao Autorski kroz pojavnom, a on je bio na chetvorku..., pet dogagjaja koje smo organizovali kao boravak na lokaciji, a Branko je uchestvovao na chetvorku u manastiru Mala Bogorodica iz 16-17 vjeka, i sa izvrsnim freskozhivopisom, da, da, izvrstan, a to je u Prespi, u blizini Prespanskog jezera. A znam Cerovca josh od 1991, sa Rijechkog bijenala mladih. Jusuf – Vidjeti jednom, nego sto puta chuti o tome. Vesna – Bravo!

189 Stanko – Jedna od projektnih, recimo, tachaka PATEM-а, a i ono shto smo krenuli na Radijus krivine… je imeno to – proshirivanje Drushtva, neka briga ka shirenjem umjetnichke PATEM zajednice. Jusuf – ... Mozhda bi trebali uzeti i onu Grchku rech Puti... Stanko – Pa evo, od tebe chujem, nemam svjest za tu rech. Jusuf – Onda treba iskopati, neko mi je ono rekao..., Stanko – Ne, ne, ne, iskopakjemo. Rech koja ima isto znachenje? Puti... Jusuf – ... Putovati. Putovati, unutar sadrzhi i uchiti, podrazumjeva... Stanko – Aha, sadrzhi i uchiti, bash ljepo. Vesna – Aha, mislite kao prevod od PATEM. Jusuf – Etimoloshko znachenje rechi putovati, da, da. Vesna – Putovati u mentalnom smislu. Jusuf – Mozhe i tako. Ali ko zna, neki Grk to kje ti rechi tachnije. A neshto ste spomenuli i Trtovca? Vesna – Da, Trtovac nam je bio i domakjin u Geteu, na susretu sa Zoranom Popovikjem, Neshom Paripovikjem, Ivanom Petrovikjem, mlagji beogradski fotograf..., pre nego se vidjeli u kampu pored MSU-а sa drugima od beogradske umjetnichke ekipe i prichali dugo u nochi. Jusuf – Ma da, on je bio i u onu izlozhbu u Novom Sadu, nazvanu Mentalne migracije..., da, da, sa onim kolicima shto ostavlja trag bjele boje na asfaltu...

Javlja se na poziv na mobilnim. Prijateljski razgovor je te prirode shto ne bi narushio privatnost sagovornicima...

Halo, jeste Jusuf, ko je to. E chovjeche, dobro sam. Gde se nalazish? Ne, ne, ne smetash, gde si? Dobro, kad stizhesh u Sarajevo? Pa ja sutra putujem, oko 12 idem na aerodrom, od Sarajevsi aerodrom idem za Koreju. Pa kad dogjesh u Sarajevo nazovi me, pa kje mo se dogovoriti. Shto ranije to bolje..., To je boga mi ono, meni..., jer moram dva sata ranije, jer je internacionalni vjez. Hajde da se nagjemo na aerodromu, onad... Nisam nishta dogovorio, mozhe, ajde... Ajde vazhi... Dobro, mozhemo se negdje nakji, pa dogjemo do mene da pokupim stvari, pa idemo na aerodrom, pa onda mozhemo na aerodrom sjesti i popiti kafu..., jer tu imash dva sata, dva sata i malo jache... Dobro, ajde mozhe..., Okju, okju, sve najbolje, sretan put, zhivio.

…

... I na njegovoj izlozhbi doshla je ona zhena, kazhe da okje intervju samnom..., ja, ono, otvaranje, mi smo u frci, stvarno, otvaranje, ali rekoh, mi kjemo biti u toj i toj kafani, pa ti dogji… Ja ne pitam nishta, mi smo otishli na jedno brdo tu, jedan dio grada, na Koshevsko brdo. Kad se zhena pojavi u neko doba, a mene bi drago da nije nas zaboravila, a vidim da je strankinja, nego nisam znao odakle... Ona sjede pored mene. Pitam je za koje novine radite? Ona kazhe, za Njujork Tajms. U, super, rekoh. I ona ispricha..., ispricha prichu da sam ja osvojio prostor koji je bio napushten, da je tu bio Centar, a da je tamo, ono, da je tamo nekad bio drug Tito sa Richardom Bartonom i Liz Tejlor..., pa ona kazhe, josh shest strana vishe, znash..., a meni drago. Ona se zvala Jasminka, reko, mi kjemo vam poslati fotografije, pa vi odaberite. Ona kazhe, ne, ne, moj shef je odluchio da kjemo vam poslati fotografa iz Rima, da on sve to snimi... I fraer je nedelju dana bio, napravio chudesa fotografija, a Njujork Tajms je odabrao samo jednu. Mislim, koja je to ozbiljnost. A ja sam tog fotografa posle, poshto sam imao izlozhbu u Rimu, upoznao u Rimu i onda smo razgovarali i tako dalje. Kad je izashao taj broj, svi mediji u Bosni su to preveli, i to je bilo na televiziji, na dnevnicima, u svim novinama..., pa zovu

190 mene u Skenderiji... - pa to je najbolji tekst koji je izashao o Skenderiji..., eto, ja ti poklanjam ovaj prostor, kako se ono zove, ovaj proctor od Sonija. Reko, mi nemamo pare za to. Kazhe, ne, ne, ne, to je to, mi vam poklanjamo taj prostor, to je kao, da vi radite, pa kje vi za neki sajam, kad ono imamo, sa umjetnicima mozhete nam neshto pomokji, za podrshku. Eto, tako smo dobili taj prostor. Stanko – Izvrsno, svaka chast, nije sve u parama. Odlichno, 300 kvadrata, chovjeche. Jusuf – 500 kvadrata, tada je bila. 200 kvadrata smo izdali za neki magacin... Pa kad se vratim iz ove, Koreje..., imam tu dechka koji to vodi, dosta dobro vodi..., i onda kjemo malo da ozhivimo, znash. Moja ideja je..., ja nekju da bezhim od Dokumenata, moja ideja je da izlazhem umjetnike iz Dokumenata, koji su zhivi i da ubacujemo ponovo nove, koji imaju istu vrjednost ili su tu negde, shto se tikje savremene umjetnosti, da vratim Bijenale. A imali smo dva Bijenala, prekinuli smo do sada, mislio sam da sa ovom Ljubljanskom izlozhbom kjemo dobiti neke radove, sachuvakjemo to i od toga kjemo napraviti trekje Bijenale koje kje mozhda biti do godine, jer smo neshto postigli pre rata, i sada je to stalo, to treba revitalizirati...

…

Jusuf - ... Ja sam rekao da, da bi bilo dobro da imamo neki kombi, pa da pozovem neke ljude koji su slobodni, da krenemo na put godinu dana, i da neko da…, il da bude vozach, i da imamo nekoliko dana za pripremu..., i da idemo, recimo, da odemo u Istambul i da krenemo odatle, da nas ona shalje gde mozhe, gde hokje neko da nas primi. Tako da neznamo gde idemo, i da idemo gde kje nas neko primiti, uopshte nas ne interesira galerija, mozhe na trgu nekom, mozhe na ulici, mozhe u bilo kakvom prostoru... Ajde Jusufe, ako to hokjesh da uradish, kazhe, pa da nam shaljete radove, da ne nosite sve, nego DHL-om da shaljete radove, sve u nashem prostoru, da ide u Muzej Laboratorijum. Ona vodi, mislim da je otishla u penziji, vodila je Muzej Laboratorijum sa Pensa univerziteta u Rimu, najvekji drzhavni univerzitet u Italiji. I kazhe, kupikjemo vam novo auto... Stanko – Novo auto, da izdrzhi, mislim, godinu dana, pa to su umjetnici, pa... Vesna – To je ista pricha kao umetnici su marijonete kuratora, kao, shalju te svuda..., malo ima angazhovanosti... Jusuf - ... Kao, kao, ovaj..., kao pokusni mishevi! Vesna – Hahaha, ha! Jusuf - ... Kad sam bio u Berlinu, znash, onda, su umjetnici u Istochnom Berlinu imali ateljee vrlo jeftino, onda su umjetnici iz Zapadnog Berlina masovno umjetnici prelazili, zato shto je kirija bila puno jeftinija i onda su pocheli zauzimati Istochni Berlin... I onda im je doshao Soni i Kokakola, kupili su veliku povrshinu i napravili zgrade, onda cjena skochila, onda su pokusni mishevi ili kunikji morali da napushtaju i idu dalje..., i tako je to stalno, al shtakjesh, to nam je svrzano..., jel to, savremena umjetnost je veona nepoznata, neshto vidish, neshto otpjevash, shto je vazhno za ovo vrjeme, bitno da je rad istinit, ako je mogukje snazhan i jak, i to je savrenena umjetnost. I mora, mora da bude s tog perioda, da bi bio savremen, normalno..., i..., i, i da je istinit, ne mora da bude da je vazhno ono..., ja radim o prazninama i kad krene pricha..., kad malo popijem s ljudima, onda, shta se sve tu otkriva, a to samo je meni vazhno, al to su stvari, ono, kao ja kupim stalno praznine, kao ja nikad ne prestajem, ustvari, da radim, jer morakju sada da..., da, da, da minimaliziram to skupljanje, jer toliko sam toga nakupio, moja kukja je puna praznina, to su sve praznine, i sad ne mogu, ne mogu da..., jer kad imam novac, kad bi to mogo da deponiram, ja imam oko 14 000 praznina u..., u Skenderiji, u depou, to je ogroman broj. I sad, kad bi otishao na neko Venecijansko Bijenale, na neku izlozhbu gde dolaze puno ljudi da to gleda, da se ukljuchim u taj umjetnichki turizam, ja bi sve to prodao. Znachi, ja prodajem po10 eura, a taj autorski rad nije skup, tako da..., ja sam pocheo da radim

191 i materijalizacije, da sipam u prazninu gips i da ga odljevam, I da sam odnjio u Novi Sad i bronze, tako da imam rad od 10 eura do 2000 eura. Demokratizaciju umjetnosti, koji, Bojs se zalagao, a govorio, volio bi kad moj rad bi imali i studenti, da budu tako jeftini da mozhe svaki student da kupi, a imam radove za studente, to je do 100, a onda imam za kolekcionare, pa imam ove velike, ove radove, to su za Muzeje. Bojs je bio takav umjetnik da je uradijo najvishe multipla, kolko ja znam, od svih umjetnika, zato shto je sledio tu demokratizaciju u marketingu. ... Zalepio selotejpom okolo, nalijo gips, podnjio choveku u Novom Sadu da mi odlije, ovaj..., rom, onda sam uklepao, imao sam jednog druga koji mi je stavio dole, ovu, kako se zove, postament. I Marina (?) me pita, kazhe, shto vam treba ovaj postament? U biti, on meni ne treba, rekoh – da lichi na skulpturu. Jer, ovaj..., znash, kad je donesesh, ono, dobro izgleda, stvarno..., al ono, mozhe da je drzhi na stolu, da mu papirikji ne odu, kad otvori prozor, shto je meni isto okej, al ovako deluje kao skulptura, onda mu mozhesh zatrazhiti vishe para za to, ne? Kad je samu...? Mada i samu…, funkcionishe dobro. ... Odnio sam jaranu, odnio sam neke ambalazhe za turpiju, za kljeshta, za... Vesna – E to sam gledala, sa kljeshtama. Jusuf – ... To izgleda fantastichno, stvarno, iznenagjujukje, znash. Ja, koji nisam skulptor, mada sam bio, ovaj, kada sam polozhio prijemni za srednju Umetnichku shkolu, profesor Radoje Kuchukalikj me upisao prvo na skulpturu, ja nisam neshto bio tada za skulpturu, pa sam preshao na slikarstvo, al eto..., vrjemenom, dogjesh... Vesna – Opet u skulpturu. hahaha Jusuf – Gde si mogao krenut. Stanko – Ne, ne, doshao si na parvo mesto, choveche! hahaha Jusuf – Na vrjeme. Hahaha Stanko – Na istinskom mjestu, to je pravi proctor umjetnosti. E sad, ne znam to sa slikarima? hahaha Jusuf - ... Jer moj rad je zavrshen kad se proda... Ja joj kazhem, reko, onoliko kolko je kad je puno. Kazhe odlichno, i ona zhena je bila prvi kupac i tako je to krenulo. Vesna – Opet iz sluchajnog razgovora s nekim. Jusuf – Znash shta, ja mislim da darovitost je, izmegju ostalog, mogukjnost da pratish greshke, sluchajnosti, i da..., i da..., i da, ako si u stanju da izagjesh na kraju stim, ili da razvijesh neshto drugo. Vesna – Otvoreno delo..., otvoreno djelo. Jusuf – To ja mislim, eto, jer, ovaj, nemozheh ti da sjedish, da chekash po trbushke, i da chekash inspiraciju, kobajaga, znash, da bi neshto napisao i uradio, nego je to sve, ono... Mislim da mi trebamo da beremo cvjeche oko sebe. Ja znam da ima problema u Nikaragvi, znam da ima problem vamo…, i dole – gore, ali ima i ovdje. Moji problemi su meni blizhi nego bilo koji grupni. Ne govorim o tome da ne trebaju ljudi globalno da razmishljaju i da rade na umjetnost na teme sa cjele planete, al mi je i lakshe i etichnije da ovo oko sebe, na neki nachin, da uguravam i obragjujem u umetnost. Vesna – ... Ipak je to radnja, shok. Tako da mora biti pravi. Jusuf – Znash shta josh, gledaj, kad ti pochnesh da razmishljash o tome shto bi, ulaz u neshto drugo... Ja se, recimo, se ponasham, kada na neku grupnu izlozhbu, ja napravim neshto shto je potpuno Crno trzhishte / Black market. Ja ulazim u galeriju, donosim moje kutije, redam…, josh sam nashao u Novom Sadu, sam nashao..., gde pishe Muzej shop, pa oni mene pitaju, jel da to prekrechimo? Nishta, reko, ne diraj, kako jeste, tako je. ... E kad radim u galeriju, kod ovog Francuza, Pjera, kojeg ste trebali da ga viknete... E, ono, Sanja Pravdikj je otvorila jednu malu galeriju, gde ima sada jedna lepa izlozhba, Zvono isto ide..., onda Brodac galerija na charshiji. Stanko – ... A kako se zvao onaj Francuz koji je otvorio onu galeriju. Kako je on..., on se tu ozhenio? Jusuf – Pjer, ne, on je doshao sa svojom zhenom i jedno djete, a jedno mu se rodilo ovdje. On je tu vjekj 12 godina. … Da, u Teatru, ta je najbolja...,

192 Stanko – Kod njega su proshle, il bilo je ove godine, izlagala i jedna grupa makedonaca... Jusuf – Ja mislim da je izlagao neke makedonce..., al i ja sam isto izlagao dvoje makedonaca... Stanko – Da..., Angel Mijov je bio. Jusuf – Angel i jedna njegova djevojka il prijateljica..., Maja Kirovska. Stanko – Da, usput, pozdravio te Angel, a on je ushao na Akademiji… Jusuf – Pozdravi i ti njega. ... Posle osam sati kad se zatvori Skenderija, mi plakjamo 5 maraka svaki saat, i to je kupovanje vremena. Pa sam rekao Kirovskoj, ona stavi kameru gore da snimi prazan sto i da ide razgovor, i reko, ako okjemo da ostanemo josh, saat je 5 maraka, kolko ko ima nek da. ... Rekoh, eto, kupili smo dva saata vremena, ako hokjemo da josh ostanemo vishe, mozhemo, ovaj..., josh da kupimo vremena, mi imamo dovoljno vremena da kupimo kolko okjemo vremena. I tako je nastao rad koji se zove Kupovanje vremena, koji nije ono..., izmishljen, nego je bash, bash zasnovan na realnosti. I ona je rekla da to ima, al nisam nigdje vidjeo, mozhda je i poslala nekome, a volio bih to da vidim. ... I sad ide pricha, a ja pravim kao propagandu, kako da se skupi novac, a gomila novaca se samo povekjava. I onda, na kraju, kako ide ovo, kako, odprilike, imamo josh 15 minuta, neka kazhe ko shta kome hokje, jer nemamo vremena. ... A Mladen Stilinovikj je napravio rad, jednu knjigu, kao pola ove (pola A 4), ovaj format. Knjiga se zova Nemam vremena, i onda pishe – Nemam vremena, tachka. Nemam vremena, tachka. I cela knjiga je ponavljanje jedne te iste rechenice i na kraju je fusnota, pishe – Preporuchujem chitaocima da ovu knjigu chitaju samo kad nemaju vremena..., ovo je bilo super. Napisao jedan tekst koji se zova Pohvala lenjosti, i onda je rekao – Kako shto je novac papir, galerija je soba. Stanko – ... E, proshli smo isto u Zagrebu kod Kate Mijatovikj i Zorana... Jusuf – A da, sa njima sam bio sad u Omishu..., sa Pavelikjem. Stanko – Jel, pa oni drzhe taj Centar Periferije, gde smo i mi izlagali proshle godine PATEM 2015/2016. Bash su divni, a i svi u Centru...

… Jusuf je pokushavao da nam nagje neko jeftino prenokjishte, al i na nekoliko mjesta bezuspjeshno. Predlozhio da, ipak, odspavamo kod njega, sa predupregjenjem da je njegova prazna soba ustvari pouna njegovih praznina, pa mozhda kje bit teshko da postavimo nashe vrekje za spavanje. Kad smo to prijateljski dogovorili, kasno smo vecherali u jednoj neuglednoj birtiji sa divnom klopom, kako to obichno biva. Prvi put probao ukusni rastureni chevap, na предлог Јusufа, a Vesna je odluchila da uzme telekju chorbu. Zatim, a nije nam puno trebalo, dogovorili s Jusufom da podjelilimo josh jedan chorbasti pasulj, pa onda smo, svi troje, popili po josh jedno pivo, da bi si malo produzhili prichu… Jusuf - … Novac, kolko je god losh za umjetnost, tolko je i dobar za umjetnost. Nekad bude konzervator umjetnosti, nekad zbog cjene ljudi chuvaju radove, a nekad zbog niske cjene ne chuvaju. Vesna – Tako je i kad se kocka igra. Neko baci pare na malo, neko… Jusuf – To je srekja. I srekja, al i znanje. Stanko – Bila je jedna nasha istoricharka umjetnosti, u Vashingtonu zhivi, muzh joj Amerikanac, i bash su sa Simonom Shemovim, makedonski slikar, organizirali jednu izlozhbu Deset makedonskih autora (mislim da nisam pogreshio broj), ovaj, radovi na papiru. Jusuf – U Njujorku? Stanko – U Vashingtonu. Nashla nam galeriju, ovaj… Jusuf – Kako se zove ona? Stanko – Aneta…, kako i beshe prezime…? Aj, setikju se… Ovaj, rekla je, uz CV, po tri rada, deset autora po tri rada, ovaj, a navedite i cjenu. Poslali smo mi to. Javlja se Aneta, kazhe, vidite, ovo je skupo i za Ameriku. Nabili mi cene, pojma nemamo o trzhishtu i ovo-ono…, trzhishte je

193 neprikosnoveno, to je to. Dolazish ti iz Makedonije i ovde neko kje Amerikanac da za neki izraz tebi da plati, shta ja znam, 2000, 2500, ovaj, dolara i sl. Daj korigirajte, kazhe, u razumne cjene, ovaj, to ovde nemozhe vishe od hiljadu dolara da progje. Jusuf - Ma jeste. To vama da ostane chisto hiljadu… Stanko – Pa da, tu i galerista i ona… Tako da niko…, mi slabo znamo trzhishte, ovaj, nekad i sebe precenimo. Jusuf – Znash shta, cjena nije onolika kolko trazhish, Stanko - Nego onolika kolko dobijesh. Jusuf – To je cjena rada. Mozhesh ti da cjenish rad pedeset milijuna, a shta to znachi ako ne prodash? To znachi da ne vjedi tolko, znachi, morash da spushtash cjenu. Pa tako je, katalog nije napravljen zbog umjetnosti, nego je napravljen zbog trzhishta i zbog toga imash primerak, pa onda vidi, okjesh ovo ili ono, i cjena kolko je na trzhishtu, ne izvan trzhishta. (kao fon chuje se kakafonija razgovora sa stolova u kafani) Vesna – Okju ja da platim. Jusuf – Nekjesh. … Hvala ti!... Vesna – Jel imaju radno vreme? Kod nas je do jedan… Jusuf – Ma oni se svi znaju…, ovi mogu i da odu, znaju kolko je piva i… Vesna – Hahaha… Jusuf – E ajde da mi malo… Vesna – Al chudan susret? Hahaha Jusuf – Pa takav. Takvi smo mi, takav je… hahaha Vesna - … Pa dolazimo da vas vidimo… hahah… Kazhe Stanko – A kako mi sad, shaljemo knjigu kao pdf, sve…, pa i dogjemo i u zhivo da… Stanko – I u zhivo da vam damo knjigu, pazi, pazi apsurda. hahaha… Al vidjeti se ovako… Jusuf – U doba digitalnim… Vesna – Mi konjem… hahaha Shatorima dolazimo… hahaha Jusuf – Ali kad sam ja bio u Ljubljani, negde, ja sam imao dva sata da chekam taj autobus, ovi moji se bore sa shlep sluzhbe ili hotel i to… (na vrakjanju iz Lizane, Jusufovom burazeru se u Ljubljani pokvario auto) Ja sjedim tamo i pitam, niko nezna odakle taj autobus pochinje…, kisha pada, ja u sandalama, i ne znam, ono, ne znam gdje da chekam, dok ono ne radi nikaka, ni zheleznichka, ni ova, nishta… Autobuska stanica se zatvara u deset i pet minuta, mozh mislit, deset i pet. Ni gdje, ni kako, ni koji peron, nishta. I ja, onako, presvuchem se i ovako…, pa i cipele da izvadim, jer ovako…, kad evo autobus, a ja u sandalama. Pa kazhem, josh i ovi Makedonci ako mi otishli…, a ti pitash dal kju dokji…, da i vi idete. Hahaha …Jaoj, reko, ako me josh zajebu…, jaoj, ne da me je bilo strah… Vesna – Ne, ne, shvatate zbog chega, jer je odlazio ovaj, kolima, pa nisam bila sigurna jel ste na putu… Jusuf – Ja jesam na putu, napisao da sam doshao do Ljubljane. To je vishe od pola puta, znachi.... Al ja ne znam posle one poslane poruke dal kje auto da stane, dal kje - nekje vishe voziti… Jaoj… Vesna – Ko zna shta sam sve u tim porukama navela… hahaha Jusuf – A chuj, josh pita, a jel chitash moje poruke? Sve je fino…, ja jes chito, al, ovaj… hahaha Vesna – Pa ja pisala razlichite takve poruke… Jusuf – … Pa budite strpljivi, jer ne mogu ja da tebi dam sto posto odgovor, eto me… Ma ti ne znash, svaka minuta je promena neka… Onda pitam ove, jel to direktan autobus odavde, jel se ulazi tek tu…, ne, autobus dolazi od nekud? I on je bio skoro pun, jedva sam ushao, mislim, a ovaj, Sarajlija, koji je doshao tu, kad sam ga pitao… A, kazhe, ti si Jusuf Hadzifejzovikj… Reko, jesam, a jer autobus polazi

194 odavde? Kazhe, odavde, sa perona osam. Reko, hvala ti bogu, ja dva sata ne znam gdjesam. I reko, ti si ishao tim autobusom? Kazhe, nisam ishao iz Ljubljana, al sam ishao iz Sarajeva. I kolko je bilo putnika, kazhe deset. Sad je, kazhe, subota na nedelju, ja mislim da kje bit josh prazniji, stvarno, dvoje-troje. A ono, kad sam ushao u autobus, skoro pun, falilo je jedno pet mjesta. Tako da je dobro, zamisli da sam ostao, da bi toburio sa avijonom…, al eto… Vesna – Ma neshto bi smislili ovde, ostavili bi ti neshto, poruku, neshto… Stanko – Da, opet neka zajebancija! hahaha Jusuf – Al, jebiga, da sam ono shto sam obekjao… Ja sam bio dobre namere i krenuo dan ranije, al ovo…, jebiga, dogovorili se. Vesna – Super, super. Stanko - Kao shto smo Pogachniku kupili novu kukju… hahah… bilo bi i ovde neshto. hahaha Vesna – Pa smo sreli tamo jednu zhenu, tamo u selo, pa smo je pitali dali ih poznaje. Ona rekla, da, poznajem ih…, pa kao, shaljemo pozdrav njemu…, znachi da smo mi ipak bili kod njega. Meni se chini da je to vekje bilo najchudnije…, najchudna energija vo Shempas imavme. Kukja, mi spavamo ispred kukje, a unutra, kukja, kao misterija… Jusuf – Jel otvorena! Stanko – Ne, nije bila otvorena. To je kuchica, kao, kao ostava. Da se chovek skloni, posto ti neshto rade u okolini, i to je. Jusuf - Kolko je Shempas od Ljubljane? Stanko – Oko shezdeset – sedamdeset... Al ide preko jedan fastastichan, zhivopisni teren. Odlichno mjesto. … Jusuf – Cha(r)lama? Vesna – Ima neko znachenje? Jusuf – Ima. Ja mislim da je to neka Turska rjech koju smo mi preokrenuli. Pito sam ovu, Beral Madre koja je osnovala Bijenale u Istambulu, dali zna shta znachi Chalama, ona je rekla, kazhe, Sharlame na Turskome – pozorishte. A Chalama, kazhe, vishe nepostoji, to je ovako…, neka stara…, ja sam bio u, u ovome…, u…, gde je Uzbek, to je deo Uzbekistana koji pripada Kini. Bili smo u onim shatorima, oni ih zovu “jurte”, jurte. I tu smo bili smeshteni mjesec dana. To je bilo u organizaciji ovih, Korejanaca. I jedno veche, zadnju nokj, oni su organizovali orkestar jedan, da sviraju. Oni su pjevali na staro turskom, to mi je rekao jedan Turchin, umjetnik koji je bio tamo. Kazhe, ovo je staro turski. I on se negde izgubio u pjesmi, tu, pominjali su Chalamu. A i ovi Uzbeci pjevaju staro turski, a neznaju ni jedan jezik, pa nisam imao koga da pitam, ovaj Turchin je negde otishao, tako da mi izmaklo to da pitam. U Bosni, kada na televiziji gledaju utakmicu, i kad neko predribla tri igracha, kazhu, oni piju pivo i kazhu, jesmo…, al im ovaj udario “chalamu”. Udario mu je chalamu. Chalama znachi kada ga nekog za sitno pregjesh. Stanko – Da ga prevarish… Jusuf – Da, i prevarish. Onda, recimo, u Beogradu postoji neki Bosanski kriminalac, zove se Ljubomir Stankovikj Chalama. Ima kolo Chalama u Bosni. Uglavnom znachi znati bolje od nekog neshto. Onda kad sam prevodio Bruni Korabu (?)…, na Italijanskom, kazhu, to ti je kod nas Pimpa. Bukvalno na Italijanski je pimpa. Znati neshto bolje od nekoga. Stanko – Aha… Jel ima u Sarajevu da se kazhe, ovaj, “chalam”, chalam. Jusuf – Shta je to? Stanko – To ti je kad nekooo, ovaj, hoche da bude nad drugih, pa se neshto chalami. Jusuf – Pa to je, mozhe biti, al je to u nekom loshem smislu, kad se neko pravi vazhan, a ovo je kad si ti vekj takav, znash. Stanko – Da, da, da. 195 Jusuf - Znash da ga bolje…, recimo, kad nekog u prichi…, ja ti ispricham neku prichu, ti poverujesh u tu prichu, pa udario sam chalamu… Stanko – Da, da, da. Jusuf - … Da si sposoban, ono, da ga obradish… Stanko – Neka lukavost… Jusuf – Mala lukavost, da ga prevarish…, al u glavnom na sitno, nije ovaj…, udario mu chalamu…, udario mu chalamu… To mozhe biti snalazhljivost. Ono, Calama se zauzelo u nachinu postavke, poshto mi nismo imali nikakav budzet nikada, ponekad dobijemo neshto, to je jako malo… Stanko – Kako Chalamiti u postavci?! Jusuf – E, Chalama u postavci. Ja sam rjesho da, da, ovaj, da ne postavljamo slike jedne pored drugih, kad smo radili postavku stalnu, nego, levo – desno, gore – dole, ako treba neshto i na plafon zakachimo, na podu, ono… Poshto su, kad pogledash dzamije i crkve pravoslavne, a i katolichke, narochito pravoslavne i muslimanske, oni su dekorisane i na podu i po zidu, i na stropi, sve je dekorisano. Kazhem ja, zashto ja da sledim tradiciju Americhku, jer Gugenhajm je prvi Muzej koji je napravio izlozhbu u jednom nizu. To je luksuz. Jer lako je slediti luksuz ako imash love, al ako nemash love to izgleda smjeshno tako…, kao papagaj, kako papagaj shto imitira choveka, tako ti snjim, jer to ipak…, imitacija. I onda sam odluchio da tako bude… To imalo sharma i efekta. Stanko - … Dopalo mi se i ovo…, kako su kolege u Ars Aevi to sredili, da. Jusuf - E to je malo pod uticajem Calame. Jer moje…, ja sam prvi pocheo da radim Depo, i oni to zovu kao, Ars Aevi depo. Stanko – Aha… Jusuf - Pa onda, ovaj chovjek koji je napravio Depo Portal, on mene pitao dal se ti ljutish da ja uzmem tvoje… Reko, ne ljutim se. Ja Depo radim od, od…, ’87-e. Stanko – ’87-e vidjeo na Panchevachki biennale. Jusuf – E, pa to je ’87-e. Pa josh sam radio malo ranije. Prvi put sam imao Zenica Depo, kad sam radio u Zenici, to je bilo te godine il godinu ranije. Od depoa, od stvari koje sam zatekao, napravio rad. I obichno da ga zovem po gradu gde sam ga napravio, da bude kratko i da se objasni shta je, u jednom naslovu. Zenica Depo, to je bilo, ja mislim, ’87-e ili ’78-e, nisam siguran, morao bi pogledat katalog. (nashao sam podatak da je to ipak bilo 1985) E onda, Ugo Vladisavljevikj (?), mladi, tada mladi filozof Sarajevski, prorektor Univerziteta, u jednom tekstu, izmislio rjech za mene, koja je Depografija. Depografija ne postoji prije njega, niko nikad nije koristio. I onda je on meni objasnio, ako je fotografija pisanje svjetlom, onda je depografija pisanje predmetima iz depoa, storidza, podruma, tavana, znachi, zaboravljeni predmeti. A ja sada, kad sam radio Depografiju za one predmete koji mi drzhimo po kukji i ne bacamo, a nemaju nikakvu upotrebnu vrjednost, nego jednostavno su neke uspomene, ti ga chuvash, ponekad ti smeta, pa ga shutnesh, znash, al ga ne bacash. I na takve predmete sam bio, bash, ono, shto bi rekli Englezi “kin”. Onda, svi su predmeti napravljeni…, su napravili ljudi, prema tome, ovaj, to su sve tragovi, pa kad gi sastavish, ti predmeti onda pjevaju i zajednichku pjesmu, o koju… Stanko – Imaju svoj narativ. Jusuf – Fakat. Vesna – Imala sam ja takav rad, vrlo slichni. Zhivela sam u stanu, dok sam bila u Beogradu, iznajmljeni stan, a onaj, nije hteo da makne svoje stvari iz te sobe, jednostavno nije hteo. Pa ja sam morala da zhivim u njegovom opkruzhenju. I onda, sve te predmete, koji nemaju nikakvu vrednost sad, neka kutija sa shibicama, vedra, pa neke lutke od dece koji se igrali, pa sve je to… Jusuf – Pa da, to je to. Vesna - To onako, na zidu poslozheno, pa snimila jedan kadar, jer kad gi vidish posebno, imash

196 prichu, pa kad gi gledash jedno, pa drugo, treche, ceo zhivot praktichno, pa znachenje…, pocepani, slomljeni, al on ih chuva, a nekoriste se, nemaju nikakvu…, ali njemu jako drage. Jusuf – Jedna umetnica iz Antveroena, jako dobra, kad je otishla od kukje njene mame, tu u gradu, al u drugom stanu, kazhe meni, moja mama je pokupovala sve haljine koje sam ja nosila i poslozhila u ormaru i odatle nije ih pomerala sve dok je umrla. Ima razlichitih pricha, mislim, ono… Pa, recimo, za praznine, to, ja sam pocheo neshto da se bavim, to ne mora…, ti i nemozhesh sve informacije imati u pochetku, nego to se stikje. Damir Nikshikj mi ovo rekao, kazhe, Jusufe, znash li ti, za Muhameda…, onog, od Mesindzera, chlana, kazhe, on je zabranio da se pravi pretstava i da se prave spomenici i likovi i tako dalje, jer, kao, da je to urok, pa sad njegovi sledbenici, filozofi, pesnici, umetnici, pa hokju da mu dignu spomenik, al kako kjesh dikji spomenik onome ko je to zabranio. I znash shta su radili, poshto je on bio predvodnik u molitvi, to je imam, svi se mole, ovako, u redove, a on sam, okrenut legjima njima, i gledaju ga s legja, al on gleda u zid, i on se moli u pravcu chabe, i oni su rekli, kazhe, mi kjemo iskopati rupu, na tom mjestu gde je on bio i to je apsida, odnosno, muslimani to zovu Migra ili Nisha. To je mjesto gde je boravio…, znachi, to je praznina, koja je spomenik prije konceptualne umjetnosti 1600 godina, minimum. … Tako da je to, e onda je, Lavozje, to je poznati Francuski hemichar, on je radio kao carinik na carini, i poshto je bio, ovaj, hemichar, trebalo mu je puno, ovih, epruveta, on je poznavao zakon dobro, ovaj, na granici, i to, i onda je uvozio te epruvete, iz ovoga…, iz Nemachke i onda je morao za to da plati carinu. I bilo mu je krivo shto on plakja carinu za to, onda se on dosjetio… Stanko – Poshto je carinik. hahaha Jusuf – Poshto je carinik… I onda se on dosjetio i reko Nemcima da mu stave po chep, onaj, plutani, na ono odozgo, na epruvetu, i onda je on to prijavio da uvozi zrak sa Shalpaza, poshto je on, ovaj, treba mu zrak. Onda su, ovi, carinici gledali, pa kazhu, za zrak nema…, to mozhete da uvozite, netreba carinu. Hahaha… (smiju se svi veselo) I tako on nije plakjao… Stanko – Jako, jako… Jusuf – I to, kao, kad je neko iz Rijeke, ili sa Istre, ne znam, na granichnom prelazu u Trstu, svako jutro u isto vrjeme, sa biciclom dolazi i jednu ciglu, na onaj gepek od pozadi. I ovi su ga pushtali, pushtali, pushtali…, Vesna – I preselio se… hahaha Stanko – Ne, preselio celu kukju. Hahaha Jusuf – Ne, ne, ovi popizdeli vishe, pa pitaju, daj, reci shta radish? Ima li shto u toj cigli? A on, e, nema nishta u cigli, ja prodajem bicikle. hahaha… (gaze se svi od smjeha) Vesna – Calama mala. hahaha Jusuf – E to je chalama! Stanko – … Idemo kombijem od Muzeja savremene u Skoplju za Novi Sad, i sad…, a sa pechatima, jel, plombirano kombi, a ovaj, carinik, jel imash dokumente? A oni ne smiju ni da otvore, imash papire, jel? Zapeo jedan carinik, ovaj, na Preshevo, Kumanovo/Tabanovce – Preshevo, jel? Jusuf - A chiji je to carinik, Makedonac? Stanko – Ne, ne, Srpski. I htio je da otvori kombi, al nije imao chime da otvori. Kazhe, jel imate neki alat da ja ovo…? Ne, ne, mi potrazhili u kombiju, pa nashla se neka turpijica, trebala nam neshto tamo oko radova, neshto korigirati, i uzeo turpiju, otvorio, proveravao, al nema shto od robe…, a shunjao se oko kombija, ulazio u nutra, nishta nije nashao i…, zima je bila, i u vetrovci ubacio si turpiju. Jusuf – Ko, on? Uzeo sebi? Stanko – Carinik, jeste, uzeo sebi. Ishli smo sa Nebojshom Vilikjem, bio je i Shumkovski, i kazhem Nebojshi, Nesho, pusti ga. A on ide, ide, ide, pa vichem mu, a turpijica! Vesna – hahaha

197 Stanko - Okrene se, pa ono, joooj, neshto da se uzme, chovjeche. Hahaha Jusuf – Hahaha…, on reche? Stanko – Da, da, da. Hahaha, ha, ha… Neshto da se uzme. Navika carinika. Hahaha (smiju se svi, onako, povremeno, sa zadrshkom, pa opet prsnu od smjeha.) Pa, dobro, dobro, onako, neshto da se uzme! Hahaha Uzmi, jebote. Jebala te turpija! Hahaha Jusuf – … Prodao ja jedan rad u Italiju, znash, ta je chovek koji je kupio, reko, dachu ti pare kad mi to donesesh u Italiju. Ja, tu neshto kod Charlija u Rijeci i on mi obechao ako dogjem na izlozhbu da kje mi on dati auto i da kje me on voziti, ovaj, za Italiju da to prodam i tako. Megjutim, plan se izmjenio, bila guzhva, puno stranaca doshli, pa Charli je morao da ostane, ali obekjanje ispunio, jer mi dao auto, pa ja nagjem nekog Zagrebchanina, da vozi, koji je tek zavrshio Akademiju i on kje rado da me vozi. Ja mu kazhem, shta budem ja jeo, jeshkjesh i ti, gde ja budem spavao, spavakjesh i ti, i idemo. I onaj rad moj, kako je bio, stavim ga onako,da se vidi, to je bio baget hljeb sa ovim…, uzeo sam traktora, pa sam mu skinuo gume i napravio Formulu 1, kao, lichi na Formulu 1, mali tochkovi naprjed, malo vechi pozadi i tako… (Carinik) Kazhe on, e shta vam je ovo ovdje? Reko, to mi je rekvizita, ja sam glumac, reko, koji radim pretstave i to…, I odjednom, ja na stolu, reko, onako, brrr, brrrbrrrrr, brrrrrrrm brm… A i on po meni – brrr, brmmm, brrrrr… Sta, reko, brrrrrrr? Pa kazhe, pa ovo mozhe da bude umjetnichki rad! A, reko, carinicheee, ja to zhelim da napravim godinama, pa ako vi mislite da je to umjetnichki rad, to onda je umetnichki rad. Kazhe, kako vi to mislite? Znate shta, kazhem, kada carinici neshto ne prepoznaju da je umjetnost, znachi, to je savremena umjetnost, a kada ga poznaju da je umjetnost, onda to nije savremena umetnost, jer to je vekj etablirana umjetnost. Vesna – Hahaha Jusuf – Kazhe, kolko ti ovo prodajesh? Reko, dvaes eura. Dvaes eura? Kazhe, ma ti zajebavash. Kazhem, ne zajebavam… Stanko – Eto, daj dvaes eura, pa uzmi, jebote… Jusuf - Kazhe ovaj, ajde vozi, vozi, ajde…, kao, sretno umjetnici, dovigjenja… A ovaj mladi Hrvat kazhe meni, je si ti normalan, pa ti si meni rekao da ovo prodajesh tri i po hiljada eura! Pa, reko, to je cjena kad stignemo tamo. A on, pa chekaj, ako je sad ovaj kupio za dvaest eura? Prvo, reko, on ne smije da trguje na granici, jer to je protiv zakonito, kad bi oni trgovali tu, sad bi bili multi milioneri, To, reko, je zabranjen, drugo, pa i da je uzeo, svratimo u samaposlugu, nagjemo hljeb, ovaj, baget, odemo, igrachku, nagjemo neki traktor il drugi auto, demontiramo… Stanko – I brrr, brrr, brmmm… hahaha Jusuf – Ostao on ovako…, kazhe, ti si najchudniji umjetnik koga sam upoznao. Hahaha (svi se slatko smiju) … Chalama, cha, cha, chalama. Docharati, docharati. Ima tu i sharma, i chari, i…, svashta. Sutra u ovo doba ja chu biti u zraku… Vesna - Kolko traje put? Jusuf – Dugo, dugo, dugo, dugo, dugo… Chekachu pet ili shest saati u Dubaiju, to che bit presjedanje…, to je jako dugo, ali neshto kju skontati... A od Dubajija, mislim, da kje jedno jedanaest saati. Jer ja sam ishao jedan put…, ranije sam ishao preko Berlina, Amsterdama, preko ovoga – preko onoga… (galama se u kafani sve vishe i vishe pojachava, pa su nashe priche nerazgovetne) A vrjeme u Koreji je isto ko kod nas, temperature su isto tu negde, slichne, al su one, monsunski vjetrovi, kishe, i to. … E, u Makedoniji je toplije! Vesna – Seul, olimpisko mjesto. Jusuf – Da, da. Ja znam da je bila neka izlozhba, posle Sarajeva, da su u Seulu radili neki, shta ja znam, zaboravio sam im imena, da su radili tu top izlozhbu i da je puno umjetnika bilo na toj izlozhbi u Seulu, kao, posle Olimpijade, ovo – ono…

198 …

Stanko - … Za Cetinski bijenale ’97-me, Muzej savremene u Skoplju je predlagao umjetnike iz Makedonije, pa su se oni odluchili za mene, kao jedinog odavde. Al neshto su nashi podzaboravili na datume, pa nisu na vrjeme poslali radove, i ako sam im ja to dostavio na vrjeme, i poshto smo kasnili, kazhe Zoran (Petrovski) iz Muzeja, Stanko, dakjemo ti kombi, Folsvagen jedan, novi… Shta kje mi, kazhem, kombi, znash da ne vozim? Pa nishta, nachi kjesh nekog shofera…, i stavimo radove, da bi stigli. … A bratu od strica, njemu daj auto, daj mu da vozi, ne trazhi ni vodu ni hleba, nishta. hahaha… Jusuf – Voli da vozi. Stanko – Voli da vozi! Kazhem mu, Blagoja, takva je situacija…, okjemo za Cetinje? Okjemo, kazhe, i preko Cetinja ako hokjesh! hahaha… Novo kombi, Folsvagen odlichan, kad ga spichi… Stizhemo mi, zaista kasno, svi su se neshto, ovaj, namestili…, pa kazhem im…, a to sam im vekj napisao, trebaju mi metalne diple da bi postavio radove, a to sam vam…, zato shto su bile olovne ploche u pitanju, pa da bi to drzhalo. A oni, aaaa, ko kje sad, choche, da ti nagje metalne diple, mislim, ono…? Vidim ja skim imam posla, kazhem ja, daj da mi ispraznimo kombi… Poregjao ja sve to do zida, naslonio…, i dovoljno, pa kazhem, idemo u kafani Korzo. A tamo, ovaj, pricha Petrovikj (organizator, skim sam kontaktirao imejlom), kao, kazhe, evo, doshao ovaj Makedonac, poregjao ono na podu i kao, to mu je rad, hahaha Jusuf – Tebi pricha? Stanko – Pricha kafani. A tu svi umetnici koji se skupili… Jusuf – I ti si tu? Stanko – Da, i ja tu. Da, da, i sad pricha on kolegama, eto, doshao Makedonac, poregjao ono…. hahaha… A shta kju, kazhem, da trazhim ja u dvadeset i dva sati metalne diple? hahaha Vesna – Tehnichke price. Stanko – Ne, ne, neee! Mora da se snalazish u momentu, to je…, a rad ne sme da strada. Kako kjesh ti, pomokju trikova i magije… Vesna - Kada smo u Kazamatu, u Osijeku…, oni imaju taj proctor, magacine stare… Jusuf - Znam, znam, bio sam. Vesna – Mi nismo znali…, i mokre zidove, ovako, skroz… Stanko – Vlaga je, vlaga, zguzhva se print. Poshto je to, ovako, kao tunel, Jusuf – Ja, ja. Stanko - I ti morash da postavish rad da visi. To je, ovaj, poshto nisi ochekivao taj momenat, zna da bude chak, kod nekih radova, josh bolje da se to uradi da bi ono… A nam opremaaa, onih projektora, shta ja znam, sve drugo…, puno toga. A pisao sam ja mejlom, kazhem, treba nammm, deset projektora… Vesna – Ishli smo na sve ili nishta. Stanko - … tolko televizora, tolko ovo, tolko ono. hahaha… Drazhen Budimir, jedan nash kolega, mlagji, radi u Kazamatu, kazhe, pa vidjekjemo, al znash, ono, snachikjemo se, pa dobro, u sushtini… Sve su oni to korektno uradili. Vesna – Sve su one, CD plejere iz Osijeka su donjeli tamo u galeriju. Stanko – Ma da, od ovog – od onog, od one institucije – iz ove institucije, vazhno sve je shtimalo…, na kraju. Jusuf – A meni trebalo za performing, neka bista, neke poznate lichnosti iz njihovog kraja i… Kazhe, Jusufe, nemamo, mi smo trazhili… Stanko - A gde to?

199 Jusuf – U Osijeku, u istom tom Kazamatu. Kazhe, imamomo Franca Jozefa! Daj ga brate… Stanko - Ej, Franc Jozeeef, chovjeche! Jusuf – Divan je, reko. hahaha… A shta kjesh, kazhe, snjim da radish? Kazhem, ja kju stim da k’cam orahe! E mozhe, kazhe, k’caj orahe! Hahaha Stanko - Jozefa smo ovde u Sarajevu, jel?! Jusuf – Ne, to je nekog njegovog sinovca. Hitler je za njega napisao, kazhe, to je pozitivno shto su ga ubili u Sarajevu, jel je on toliko ubio zhivotinja, a nishta nije uradio za Njemachku i Austriju. On je bio lovac, bio je osugjen jer je ubio hiljade i hiljade zhivotinja. A Gavrilo Princip je ubio njega, a Marija je bila trudna, tako da je ubijo troje. Stanko - To nije razlog da mi josh jednu ne popushimo. Jusuf - Ajde, zadnja tura. Stanko – Ochesh ti Vesna? Vesna - Ne, ne, ne mogu ja… Stanko - Tako ti je Vesna, tezhak umjetnichki zhivot Vesna - Ne, tezhak tek pochinje. Stanko - I kad nije pochelo, tezhak umjetnichki zhivot. Vesna - Shta bi radili druga, ako ne ovo. hahaha Stanko - Zamisli da nema pochetka? Josh tezhe! Jusuf - Nikad ne bi dovrshili. hahaha Vesna – Posle “Karavanot…” vo kolata, ne mozham da svatam deka samo na eden ranec ostanavme. hahaha Stanko – Prosto, prosto da nepoverujesh. I chak, taj ranac vozimo za Beograd, pa onda za Skoplje. hahaha Eto, to ti je to. Kad nisi ti htela utorkom da putujemo, putuj sad do Beograd. Jel lima josh praznine ovde, Vesna? Vesna – Josh malo. Stanko - Jer Vesna kazhe da je ovaj zum pun, napunjen, pa kazhem, je ima josh praznine? Jer ne veruje Vesna u punokji ovog chuda. (Odjednom, svi smo samo zashutjeli. Pa hvatamo frekvencije kafanskog brbljanja iz svih strana i po koju rech, je su nam nashe rechi postale suvishnim.) Stanko – Prva vazhna lekcija u skulpturi je problem punog i praznog. Prva ozbiljna lekcija… Jusuf – Punog i praznog? Stanko – Jeste, punog i praznog. Vesna – Koju slikari nikako ne mogu da shvate. Hahah Stanko – Ah, slikari, sad! Glupi ko slikari, mislim… hahaha ha, ha, ha (smiju se s Vesnom, chas jedan glasnije, chas drugu josh glasnije, i tako naizmenichno) Vesna – Neosveshkjeni… Stanko – Slikari su ustvari neosveshkjeni skulptori! Hahaha (svi prsli od sjeha, onako, na valovima) Vesna - A tek multimedijalni umetnici. Jusuf – Oni su najgori. Stanko – Aha, sa multimedijalom se ne zezamo. Ne, ne, ne, pusti ti to Vesna. Nemoj ti da me navodish na ove price, price – prichice. Vesna - … Vladan Radovanovikj je to, kao, shta, shta, shta vi studirate? - Multimedija. A on ne voli tu rech…, kao, vishemedijska, on je preveo. Ja idem u Makedoniju i kako da prevodim tu diplomu, moram da je nostrificiram… Jusuf – Imaju Njemci dobru rech za to…, al zaboravio… Kao, zajednichke, zajednjichke, vusheumjetnichke… Vesna – Pa to, i ovi su verovatno preveli to tako.

200 Stanko – Pa imash ti i toga, imash intermediju, imash ovo, imash ono… Reci ti Vesna Jusufu kako smo mi u Njujorku prolazili tih sedamnaest dana…, a to mozhesh i usput…, okjemo? …

Najzad, uputili se ka Jusufovu punoj praznini, na dvadesetak minuta peshice. A tamo, istinski, jedva smo prisredili nashe leglo na podu, pa kao izmeshtene shibice - glavom ka repu, se nekako skockali s vrećama, prije nego se pozdravimo s Jusufom, zhelekji si laku nokj, on nama i dobar putт, da ga, na nash predlog, ne bi budili u jutro. Vesna, dalje od vrata, bila je vishe u riziku od mene, ustvari, ja u opasnosti, da prema VC-u, me ona ne nagazi u faci, a pritom, u shoku, da joj ja ne otkinem deo stopala, a svashta biva, jel? Jutros, nedospavani i nedoumiveni, al ipak, okrepljeni i u formi, neposredno prije zore, uputili se do sarajevske autobuske stanice, da bi shto ranije zagazili za Beograd, raspolozheni shto i obojica nismo ranije imali priliku da ovu turu pregjemo preko Banjaluke, pa usput prouchiti josh shto iz geografije. … Eto i Beograda, pa eto i Skoplja, jes dugachko, shto, mozhda i ima neke veze sa umetnoshkju, mada bi ja, svakako, odluchio da sledekji dan idemo Sarajevo – Skople, al ochito, Vesna je nechim posebnim zaljubljena u Beograd…

201