01 N Predgovor Jevreji.Fm

Branislav Boæoviñ

STRADAÇE JEVREJA U OKUPIRANOM BEOGRADU 1941 - 1944

Drugo izmeçeno i dopuçeno izdaçe

Branislav Boæoviñ

STRADAÇE JEVREJA U OKUPIRANOM BEOGRADU 1941 - 1944

Drugo izmeçeno i dopuçeno izdaçe

Izdavaå Muzej ærtava genocida Beograd

Recenzenti Dr Milan Ristoviñ Mr Milan Koÿanin

Urednik Jovan Mirkoviñ

Publikovano uz finansijsku pomoñ Ministarstva kulture Republike Srbije

Beograd 2012.

BRANISLAV BOÆOVIÑ

Beograd, 2012

CIP- katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

323.12(=411.16) (497.11) “1941/1944” 341.485(=411.16) (497.11) “1941/1944” 94(497.11) “1941/1944”

BOÆOVIÑ, Branislav Stradaçe Jevreja u okupiranom Beogradu :1941-1944 / Branislav Boæoviñ. – 1. izd. - Beograd : Srpska ãkolska kçiga, 2004 (Beograd : Foto Futura). - 343 str..: ilustr. ; 24 cm. - (Posebna izdaça / [Srpska ãkolska kçiga])

Tiraæ 300. - Str. 5-11: Predgovor / Milan Ristoviñ. - Napomene uz tekst. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Rezimei na stranim jezicima. - Bibliografija: str. 327. Registar.

ISBN 86-83565-21-1

a) Jevreji – Beograd – 1941–1944 b) Jevreji – Genocid – Beograd – 1941–1944 c) Jevrejsko pitaçe COBISS.SR-ID 117522956

JASNI

PREDGOVOR

Stradaçe Jevreja u Srbiji tokom ratnih godina 1941–1944, samo je mali segment ogromne tragedije evropskih Jevreja, koja je svojim karakterom, zastraãujuñim obimom i naåinom na koji je, do tada nezamisliv, zloåin planiran i izveden, obeleæila dubokim æigom istoriju 20. veka. Suvi jezik statistike i brojeva govori da je tokom Drugog svetskog rata stradalo oko 14.500 od ukupno 16.000 srpskih Jevreja, ili 90% koliko ih je do aprila 1941. æivelo na teritoriji Srbije koja se naãla pod nemaåkom okupacijom. Ovaj odnos ubijenih i preæivelih bio je sliåan i kada su u pitaçu beogradski Jevreji, åija je zajednica 1941. broja- la oko 12.000 ålanova. U holokaustu je stradalo viãe od 90 %beogradskih Jevreja, svi sem malog broja onih koji su se tokom rata skrivali u gradu i unutraãçosti ili spas potraæili u bekstvu van domaãaja nemaåkih okupacionih vlasti (preæivelo je ukupno 1.115 beogradskih Jevreja). Jevreji u Srbiji su tako postali ærtve jedne od najbrutalnijih, a sa stanoviãta çenih organizatora i izvrãilaca, najbræe i najtemeÿitije izvedene akcije u sklopu “konaånog reãeça jevrejskog pitaça” u okupiranoj Evro- pi. Posle godinu dana okupacionog terora, Srbija je bila, po reåima jednog od nemaåkih zvaniånika, “judenfrei” (“osloboœena od Jevreja”). Muãko odraslo stanovniãtvo je streÿano dok su æene i deca, zatvorenici logora na Sajmiãtu, bili uguãeni gasom u kamionu – duãegupki specijalno za tu priliku dopremÿ- enom iz Rajha. Jevrejske ærtve u Srbiji predstavÿaju kap u okeanu smrti u kojem je umoreno 6 miliona çihove sabrañe. Suoåavaçe sa ovim uæasnim fenomenom uvek mora da polazi, ne zapostavÿajuñi ni brojeve ni faktografiju, pre svega od åiçenice da se radi o ÿu- dima, nikako samo o statistiåkim podacima, sa imenima, sliåno- stima i razlikama u obrazovaçu, socijalnom statusu, dobu, polu, o muãkarcima, æenama i deci, åije su razliåite sudbine i æivot- ni putevi naglo prekinuti samo zbog jedne åiçenice: ãto su bili Jevreji i kao takvi, u skladu sa nacistiåkom rasnom doktrinom, bili proglaãeni za “rasno maçe vredne” i opasne, “strano telo”

koje je trebalo izolovati i eliminisati. Kao jedan od central- nih doktrinarnih åinilaca nacionalsocijalistiåke ideologije, antisemitizam je ratom za nemaåku dominaciju u Evropi i osva- jaçe “æivotnog prostora” na Istoku, dobio specifiåno ok- ruæeçe, koje je, po shvataçima voœstva Treñeg rajha, otvorilo ãiroke moguñnosti da se brzo, bez ikakvih obzira, sistematski i na najbrutalniji naåin, “likvidira jevrejski problem” i obavi çegovo “konaåno reãeçe”. Centralno pitaçe fenomena holokausta, ukÿuåujuñi i ono ãto se dogaœalo Jevrejima u Beogradu i Srbiji 1941–1944. godine jeste pitaçe odgovornosti svakog pojedinog åinioca nacistiåke maãinerije vlasti. Ideoloãka, politiåka i propagandna “priprema” otvaraça posledçe faze “konaånog reãeça” i posebno çe- govo izvoœeçe, zahtevali su ogroman broj neposrednih i posred- nih organizatora, izvrãilaca, voÿnih i nevoÿnih pomagaåa, stvaraçe ogromne birokratske maãinerije koja je organizovala, popisivala, kategorisala, obraåunavala i koordinisala, upuñiv- ala i predavala u ruke izvrãilaca – õelata milione ÿudskih biña, koja su ubijana u logorima smrti, na stratiãtima, ali i na pragovima svojih domova. Pored te, na prvi pogled, bezliåne birokratije smrti, ovaj gigantski ubilaåki zadatak zahtevao je pokretaçe joã brojnijeg mehanizma åiji su mali i veliki “toå- kiñi” bili “tehnolozi smrti”. Tu posledçu fazu nije bilo mo- guñe izvesti bez koordinisanog uåeãña razliåitih segmenata nacionalsocijalistiåkog reæima, posebno onih koji su bili çe- gov glavni oslonac moñi: razgranatog policijskog aparata, SS-a i Vermahta. Takoœe, u okupiranim i savezniåkim zemÿama pro- nalaæeni su brojni domañi saradnici, voÿni da se iz ideolo- ãkih, ali i iz sasvim pragmatiånih razloga (pÿaåka), stave na raspolagaçe svojim nemaåkim tutorima kao joã jedan, dopunski instrument holokausta. Iako tragedija srpskih Jevreja u poreœeçu sa sliånom sudbinom çihove sabrañe iz velikih zajednica u Poÿskoj, Maœarskoj ili onih sa okupiranih sovjetskih teritorija, ako se sudi samo na osnovu brojeva i statistika, izgleda “mala”, ona je utopÿena u viãemilionski okean smrti holokausta i åini çen integralni deo. U isti mah, na çu su uticale sve osobenosti sloæene ratne situacije u Srbiji nametnute uspostavÿaçem nemaåkog vojno-okupacionog sistema, sa çegovim sloæenim mehanizmom terora prema srpskom stanovniãtvu, brzim ãireçem masovnog, policen- triånog otpora i izbijaçem ustanka, ãiroko primeçivanoj pra-

ksi masovne “odmazde” i streÿaça talaca, meœu kojima su se, meœu prvim, naãli upravo srpski Jevreji. Jedna od karakteristika okupacione prakse u Srbiji bila je ãiroka angaæovanost Vermahta upravo u masovnim zloåinima nad civilnim stanovniãtvom, ukÿuåujuñi i streÿaça Jevreja. Diskusija pokrenuta sredinom posledçe decenije 20. veka oko uåeãña i odgovoronosti nemaåkih oruæanih snaga u ratnim zloåinima i genocidu na okupiranim teritorijama i uopãte çi- hovoj ulozi u sistemu nacistiåke strahovlade, pre svega meœu nemaåkim i austrijskim istoriåarima, koja se svom æestinom i oãtrim polarizacijama prelila i na ãiroku javnost izbacila je na povrãinu i “srpski sluåaj”. Ona je deo iznova pokretanih is- traæivaça i razmatraça ãirine podrãke nacistiåkom reæimu i odgovornosti za rat i holokaust.1 U çu su se ukÿuåili i isto- riåari, sociolozi, filozofi, teolozi, kçiæevnici, publicisti. Ta diskusija je bila obeleæena ne samo iznoãeçem razliåi- tih pogleda, veñ i novim istraæivaçima utemeÿenim i znatno proãirenim saznaçima o odgovornosti i uåeãñu u uniãteçu civilnog stanovniãtva okupiranih dræava mnogo ãireg kruga organizatora, podstrekaåa i izvrãilaca od uobiåajenog, svedenog samo na “najuoåÿivije”: (pored liånosti najuæeg vrha nacisti- åke dræave i partije) Gestapo, SS, jedinice posebne namene.2 U tom pravcu kretalo se i istraæivaçe åiji su rezultati u koricama ove kçige. Çen autor, Branislav Boæoviñ je svojim mnogobrojnim radovima prisutan u struånoj javnosti veñ gotovo pola veka. Ogromno istraæivaåko iskustvo steåeno strpÿivim radom sa hiÿadama dokumenata domañe i strane provenijencije, nepristrasno slagaçe åiçenica i prañeçe dramatiånih procesa naãe novije istorije, uobliåio je u nekoliko veoma zapaæenih monografija, od kojih treba spomenuti tri prethodne: Beograd izmeœu dva svetska rata, Beograd pod komesarskom upravom 1941 i

1 Ovde treba posebno podsetiti na pitaça i kontroverze koja je izazvao ame- riåki sociolog Danijel Jona Goldhagen (Daniel Jonah Goldhagen) svojom kçigom Hitle- rovi dobrovoÿni õelati (Hitler's Willing Executioners: Ordninary Germans and the Holo- caust, Alfred Knopf, Inc., New York 1996 (srpski prevod u izdaçu Radio B92 objavÿen je 1998), posle koje je usledilo objavÿivaçe nekoliko kçiga sa razliåitim stavovima o ulozi Nemaca u holokaustu. O ovom videti, npr. : Julius H. Schoeps (Hg.) Ein Volk von Mo- rdern? Die Dokumentation zur Goldhagen-Kontroverse um die Rolle der Deutschen im Holocaust , Campe Paperback, Hamburg 1996. 2 Od posebnog znaåaja za upoznavaçe ovog fenomena iz novog ugla, bila je kçiga ameriåkog istoriåara Kristofora R. Brauninga Sasvim obiåni ÿudi: Rezervni policijski bataÿon 101 i konaåno reãeçe u Poÿskoj (Ordinary Men: Reserve Police Batalion 101 and the Final Solution in Poland, Harper Collins Publishers, Inc/Aaron Asher Books, New York 1992), na åije rezultate se dobrim delom oslaça Danijel Goldhagen.

Specijalna policija u Beogradu 1941 – 1944.3 Ovu, åetvrtu kçigu o Beogradu posvetio je stradaçu Jevreja, prouåavajuñi glavne i na- jodgovornije aktere uniãteça Jevreja i çihove pomagaåe Gesta- po, Vermaht i kolaboracionistiåku specijalnu policiju. Gestapo (Geheime Staatspolizei-Tajna dræavna policija) bio je i u Srbiji jedan od nezamenÿivih instrumenata brutalne represije i zloåina. Sistematiånost, brojnost i sloæenost policijsko-obaveãtajnog mehanizma, gusta mreæa agenata sa ogromnim resursima i neograniåenom moñi i upotrebom terora svake vrste, bile su osobenosti delovaça Gestapoa u okupiranom Beo- gradu. Boæoviñ je rekonstruisao çegovu organizacionu strukturu, markirao glavne aktere i ukazao na kÿuånu ulogu u spro- voœeçu antijevrejske politike i prakse. U Beogradu je, kao i drugde iza zidova Hitlerove “Evropske tvrœave”, u progonu i ubijaçu Jevreja posebno mesto zauzimala delatnost Operativne grupe (Einsatzgruppe), sa svojim odeÿeçima i komandama. Siste- matiånost i beskrupuloznost beogradskog Gestapoa u ispuçava- çu svoga dela plana o potpunom uniãteçu Jevreja, pokazana je na “eksperimentalnoj upotrebi” specijalog kamiona – gasne komore u proleñe 1942. godine kojim je ubijeno viãe od 6000 jevrejskih æena i dece. Boæoviñ je sakupio i izloæio i brojne podatke o vodeñim liånostima beogradskog Gestapoa: Vilhelmu Fuksu, Hansu Helmu, Karlu Krausu, Karlu Hinceu, Augustu Majsneru i çihovom delovaçu u Beogradu. Branislav Boæoviñ u svojoj kçizi ukazuje i na nastojaça beogradske centrale Gestapoa da zavrbuje veñi broj domañih kadrova, pre svega iz redova nemaåke maçine, koji su bili aktivni u progonima i ubijaçu svojih jevrejskih sugraœana. Na ovom zadatku Gestapo je saraœivao sa srodnim nemaåkim sluæbama (vojno-oba- veãtajnom sluæbom Abver, raznim vidovima policijske i oba- veãtajne sluæbe kao i domañom kolaboracionistiåkom specijalnom policijom, pomoñnim instrumentom okupacionih vlasti, koja je posluæila i za sprovoœeçe antijevrejskih mera). Uåeãñe srpske policije i oruæanih odreda Nediñeve “vlade narodnog spasa” u racijama i hapãeçima Jevreja, posle åega su predavani nemaåkim vlastima, predstavÿa jednu od najmraånijih stranica iz istorije kolaboracionizma na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata. U tu svrhu bio je obrazovan i poseban, 7. odsek specijalne policije, zaduæen za Jevreje i Rome. Viãe od

3 Izdavaåi i godine ãtampaça: Istorijski arhiv Beograda 1995; Institut za savremenu istoriju 1998; Srpska ãkolska kçiga 2003.

15.000 saåuvanih dosijea specijalne policije u Istorijskom arhivu Beograda, uz brojna druga dokumenta, posluæilo je Bra- nislavu Boæoviñu da rekonstruiãe çenu aktivnost i saradçu sa Gestapom u sprovoœeçu mera okupacionih vlasti protiv Jevreja i Roma. Nekoliko stotina agenata radilo je na registraciji beogradskih Jevreja a zatim, pruæalo pomoñ nemaåkim vlastima u çihovom hapãeçu, logorisaçu i hvataçu odbeglih. Odsek za Je- vreje beogradske specijalne policije je ukinut u proleñe 1943. godine, kada je likvidacijom gotovo cele jevrejske populacije u srpskoj prestonici nestala potreba za çegovim daÿim uslugama. Branislav Boæoviñ nudi åitaocima detaÿne biografije glavnih domañih sauåesnika u uniãteçu beogradskih Jevreja – ãefo- va specijalne policije Milivoja M. Jovanoviña, Miodraga Pe- troviña, Ilije Paranosa, ãefa VII odseka Jovana Nikoliña, kao i çihovih najvaænijih saradnika. Brojne åiçenice koje su neki jugoslovenski istraæivaåi odavno utvrdili i objavili baveñi se nemaåkim okupacionim sistemom u Srbiji,4 a istraæivaça u tom smeru nastavili i neki istraæivaåi mlaœe generacije,5 postale su, uz dodatna temeÿna istraæivaça stranih istoriåara, nepobitan argument za anali- tiåku razgradçu jedne (politiåke) konstrukcije: mita o “åistim rukama” Vermahta, åiji su oficiri i vojnici “samo vrãili svoju patriotsku duænost” i, dræeñi se vojniåkog kodeksa åasti, ra- tovali ãirom Evrope “braneñi interese Nemaåke” i “nemaåkog naroda”.6 Kompleksnost “srpskog sluåaja” i kada je u pitaçu bilo uniãteçe Jevreja na srpskim teritorijama pod nemaåkom okupacijom, bila je istraæivaåki izazov za nekolicinu stranih is- toriåara, kao ãto su Menahem Ãelah (Menachem Shelach), Kri- stofer R. Brauning (Christopher R. Browning) i Valter Manoãek (Walter Manoschek).7 Na uåeãñe Vermahta u ubijaçu Jevreja u Sr-

4 Venceslav Gliãiñ, Teror i zloåini nacistiåke Nemaåke u Srbij 1941–1944 , Beograd 1970. 5 Milan Koÿanin, Nemaåki logor na beogradskom Sajmiãtu 1941-1944, ISI, Beograd 1992. 6 Walter Manosschek, Serbien ist judenfrei. Militäische Besätzungspolitik und Judenvernich- tung in Serbien 1941/42, R. Oldenburg Verlag, Munchen, 1993; Hannes Heer und Klaus Naumann (Hg.), Vernichtungskrieg: Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburger Ed., Hamburg 1995. 7 Menachem Shelach, Sajmiãte. An Extermination Camp in Serbia”, u: Holocaust and Geno- cide Studies 2 (1987), 243-260; Christopher R. Browning, Fateful Months. Essays on the Emer- gency of the Final Solution, New York 1985: W. Manoschek, n.d. Skrenuo bih, takoœe, paæçu na radove Æeni Lebl, Beograœanke koja æivi u Izraelu, posebno na poglavÿe “Ko- naåno reãeçe jevrejskog pitaça u Beogradu”, çene kçige Do “konaånog reãeça”. Je- vreji u Beogradu 1521–1942, Beograd 2001, 287–338.

11 biji, uz objavÿivaçe izvoda iz zapleçenih nemaåkih dokumenata, ukazano je joã davne 1952. godine.8 Ulogom Vermahta, kao jednog od kÿuånih organizatora i iz- vrãalaca masovnih zloåina u Srbiji i Beogradu, pa tako i onih prema beogradskim Jevrejima, bavi se i Branislav Boæoviñ obo- gañujuñi dodatno naãa saznaça o ovom istorijskom fenomenu. On pokazuje da su u Srbiji (kao i u nekim drugim okupiranim zemÿa- ma) jedinice Vermahta aktivno uåestvovale u progonima, hapãe- çu i masovnim streÿaçima jevrejskih talaca, uz sliåne akcije ãirokog obima prema srpskom stanovniãtvu. Komandujuñi generali u Srbiji, Ãreder, Vajks, Dankelman, Beme, bili su naredbodavci brojnih streÿaça civilnog stanovniãtva. Za vreme Bemeovog i Dankelmanovog komandovaça izvrãeni su najteæi masovni zloåini u Srbiji, ukÿuåujuñi i streÿaçe uhapãenih Jevreja. Boæoviñ iznosi brojne podatke o pripadnicima najvi- ãih komandnih i çima podreœenih struktura Vermahta u Srbiji, piãuñi o çihovoj ulozi u “konaånom reãeçu jevrejskog pitaça”. Takoœe, on detaÿno prati i delovaçe pojedinih jedinica Ver- mahta na terenu koje su bile glavni egzekutor u masovnim stre- ÿaçima. Baveñi se ratnom sudbinom beogradske jevrejske zajednice, istiåuñi uticaj lokalnih osobenosti ratne situacije u Beogra- du, Boæoviñ pruæa osnovu za razmiãÿaça i poreœeça sa sudbi- nama hiÿada veñih ili maçih jevrejskih zajednica ãirom Evro- pe, koje su u holokaustu zauvek uniãtene. Organizatori i iz- vrãioci ovih zloåina bili su pokretani istim planom, nasta- lim u politiåkom i ideoloãkom centru nacistiåke imperije, i imali su iste ciÿeve. “Specijalisti za konaåno reãeçe” pri- meçivali su svoja iskustva i metode koje su se pokazale najbr- æim, najefikasnijim i “najjeftinijim” tokom genocida nad srpskim Jevrejima i u drugim zemÿama. Tako su agilnost i efikasnost pokazane u ubijaçu u Srbiji mogle da bude isticane i tokom konferencije na jezeru Vanze, poåetkom 1942. godine, na kojoj je posle Hitlerove odluke, razmatrano pokretaçe ãiroke akcije na svim teritorijama pod nemaåkom okupacijom ili uticajem, za ulazak u “posledçu fazu” u “reãeçu jevrejskog pitaça”. Beograd- ski Jevreji su postali i ærtve jednog novog, “ekonomiånog” sredstva za masovnu likvidaciju, kamiona – gasne komore, åija je efikasnost koãtala æivota hiÿade jevrejskih æena i dece. Beograd

8 Zloåini faãistiåkih okupatora i çihovih pomagaåa protiv Jevreja u Jugo- slaviji, Savez jevrejskih opãtina FNR Jugoslavije, Beograd, 1952, 1–53.

12 je sa sudbinom svoje malobrojne jevrejske zajednice na taj naåin bio i neka vrsta ubilaåkog “eksperimentalnog poÿa” u realizaciji nacistiåkog projekta o potpunoj fiziåkoj likvidaciji Je- vreja u Evropi. Otuda je nova Boæoviñeva kçiga argumentovano podseñaçe i ukazivaçe na glavne aktere zloåina prema Jevrejima u Srbiji i çihove pomagaåe, na çegove mehanizme i okolnosti u kojima je izveden. Ona je, takoœe, i deo univerzalne poruke o nezastareva- çu jednog od najstraãnijih zloåina u ÿudskoj istoriji i podsti- caj da se istraæivaåki i analitiåki nastavi sa daÿim preispi- tivaçem svega ãto je åinilo çegovo politiåko, ideoloãko, kul- turno, religijsko i svako drugo ishodiãte i okruæeçe, kao i svih procesa i posledica podstaknutih i proizvedenih pokuãa- jem ostvareça nacistiåkog antiutopijskog, antihumanog rasis- tiåkog projekta u godinama Drugog svetskog rata.

Dr Milan Ristoviñ, redovni profesor Univerziteta u Beogradu

13 14

UVOD

O progonu i stradaçu Jevreja tokom okupacije u Srbiji i çenom glavnom gradu dosta je pisano. Osvetÿena su mnoga dra- matiåna zbivaça, razjaãçene pojedine nejasnoñe, opisane ÿudske sudbine, otkriveno kada su i kako hapãeni i likvidirani pojedinci i grupe, utvrœeno kako je sprovedeno “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça”. Poznato je i koji su izvorni materijali ko- riãñeni u objavÿenim radovima o toj temi, odnosno koji su fondovi arhivske i memoarske graœe istraæivani u Jevrejskom istorijskom muzeju i u arhivskim institucijama u zemÿi i inostranstvu. Tako obiman rad, meœutim, ne iskÿuåuje, nego joã viãe naglaãava potrebu za daÿim istraæivaçem u ciÿu ãto pot- punijeg prikupÿaça podataka i utvrœivaça åiçenica, kako bi se do kraja sagledalo ãta se sve dogaœalo sa Jevrejima u jednom od najteæih perioda u istoriji Srbije i, posebno, Beograda. Beograd je bio srediãte progona i likvidacije Jevreja. Nije reå samo o æiteÿima glavnog grada, nego i ostalih mesta Srbije, kao i grupama Jevreja izbeglih iz stranih zemaÿa. U glavnom gradu Srbije nalazili su se komandni centri okupatora, koji su rukovodili celokupnom akcijom uniãtavaça Jevreja. Tu su planirane i propisivane poznate mere protiv Jevreja, vrãila se internacija jevrejskog æivÿa u logore, odakle je postojao samo jedan pravac – u smrt. Likvidacije Jevreja vrãene su i u drugim gradovima Srbije, ali je glavno stratiãe bilo u çenoj prestonici, u kojoj je izvrãeno i zavrãno ubijaçe posledçih ærtava otrovnim gasom. Poãto je “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” povereno Ge- stapou, on je sve vreme imao odluåujuñu ulogu. U Srbiji je, neu- biåajeno u dotadaãçoj praksi, drugi okupacioni faktor u masovnoj likvidaciji Jevreja bila nemaåka vojska – Vermaht. Do- mañe vlasti su, po utvrœenoj ãemi, pruæale odgovarajuñu pomoñ, pre svega specijalna policija. Zato je studija o sudbini Jevreja podeÿena na tri dela i prikazuje delovaçe i odgovornost tri

glavna subjekta: Gestapoa i Vermahta, kao oruœa okupatora, i specijalne policije kao organa domañe kolaboracionistiåke vlasti. Ti delovi studije napisani su kao posebni radovi, ali predstavÿaju tematsku celinu.1 Svaki od ta tri åinioca imao je svoj udeo, uåinak i odgovornost. Svi zajedno, ukÿuåujuñi ostale okupatorske i kvislinãke uåesnike i saradnike, sproveli su jedno od najradikalnijih “ko- naånih reãeça jevrejskog pitaça” u okupiranoj Evropi. Gestapo i specijalna policija produæili su aktivnost protiv Jevreja i posle genocida zavrãenog maja 1942, protiv preostalih Jevreja koji su se sakrivali. Çihova delatnost se produ- æila do osloboœeça – oktobra 1944. godine. Vermaht, pak, odigrao je svoju ulogu 1941. godine. Pre opisa çihovog posebnog de- lovaça, neophodno je pruæiti prethodni uvid o ukupnom stra- daçu2 Jevreja tokom okupacije radi predoåavaça celine “jevrejskog problema” i razmera çihove tragiåne sudbine. Ukratko su opisani progon i stradaça Roma (Cigana),3 pri åemu je ukazano na to ãta je bilo zajedniåko, a ãta razliåito u “tretiraçu” Jevreja i Cigana. Za period okupacije Srbije 1941–1944. godine karakteris- tiåno je zajedniåko stradaçe i solidarnost Srba i Jevreja pod tiranijom nacistiåkog okupatora, kao i zajedniåko uåeãñe u an- tifaãistiåkom otporu i oruæanoj oslobodilaåkoj borbi. S obzirom na brojno staçe Jevreja na teritoriji nemaåkog vojnog zapovednika u okupiranoj Srbiji koje je, raåunajuñi i jevrejske izbeglice iz drugih zemaÿa, iznosilo oko 18.000, u odnosu na viãemilionsko srpsko stanovniãtvo, pitaçe Jevreja nije trebalo da predstavÿa znaåajan problem za nemaåku okupacionu upravu i Gestapo. Meœutim, tom pitaçu su odgovorni nemaåki faktori poklaçali daleko veñu paæçu, koja je bila u potpunoj nesrazmeri sa pomenutim brojåanim odnosom. To je naroåito do- ãlo do izraæaja u Beogradu, u kome je inaåe æiveo i najveñi deo Jevreja nastaçenih u Srbiji. Oåigledno je da je bila reå o speci- fiånom problemu.

1 Reå je o tri posebna rada, nagraœena na anonimnom konkursu Saveza jevrejskih opãtina Srbije i Crne Gore 2001, 2002. i 2003. godine. Izvrãene su odgovarajuñe intervencije i dopune u tekstu, neophodne za dogradçu celine monografije. 2 Pojam stradaçe u naslovu i tekstu upotrebÿava se u ãirem znaåeçu: osim fiziåke likvidacije obuhvata i sve druge mere represije i vidove diskriminacije i progona. 3 U tekstu nisu meçani izvorni nazivi iz vremena okupacije – Cigani: Odsek za Jevreje i Cigane, Naredba koja se odnosi na Jevreje i Cigane itd.

Uz reãavaçe “jevrejskog pitaça”, Nemci su se, na gotovo is- tovetan naåin, “bavili” i pitaçem Cigana, åija je koncentracija u Beogradu takoœe bila velika, a na koje su primeçivane naredbe i mere propisane za Jevreje. Pre Aprilskog rata, u Jugoslaviji je æivelo oko 75.000 Jevre- ja, kao i joã oko 4.000 jevrejskih izbeglica iz Nemaåke, Austrije, Åehoslovaåke i Poÿske. Na teritoriji Srbije pod nemaåkim vojnim zapovednikom æivelo je, prema podacima jevrejskih verskih opãtina iz 1940. godine, 14.320 Jevreja, od toga u Beogradu 10.388. Po drugim podacima, od 11. januara 1941, u Beogradu je bilo 11.780 Jevreja. Prema novijim istraæivaçima na pomenutoj teritoriji, pred okupaciju, bilo je ukupno 16.600 stalno nasta- çenih Jevreja i oko 1.200 jevrejskih izbeglica.4 Policijski izvori govore da je poåetkom okupacije registrovano oko 9.500 Jevreja u Beogradu, a na åitavoj teritoriji okupirane Srbije oko 15.000.5 Nije utvrœen taåan broj Jevreja koji se poåetkom okupacije nisu prijavili vlastima, odnosno koji su pobegli ili se prikrili uz pomoñ srpskog stanovniãtva. Pomiçe se 2.345, odnosno 3.816 Jevreja koji su izbegli sudbinu svojih sunarodnika.6 Pitaçe Jevreja u okupiranoj Srbiji reãavano je u okviru dobro poznate politike nacistiåke Nemaåke i programa inter- niraça i likvidacije Jevreja, kako u Rajhu, tako i u okupiranim zemÿama. Meœutim, ni u samoj Nemaåkoj, ni u mnogim okupiranim zemÿama, “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” nije, 1941–1942. godine, sprovedeno na tako radikalan naåin kao na “zaposednutoj” teritoriji Srbije. Totalno istrebÿeçe Jevreja, koje su Nemci izvrãili u okupiranoj Srbiji za nepunih godinu dana, predstavÿalo je primer efikasnosti uniãtavaça Jevreja na teritorijama pod nemaåkom vlaãñu.7

4 Milan Koÿanin, Nemaåki logor na beogradskom Sajmiãtu 1941–1944, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1992, 20, 23, 130. 5 Broj prijavÿenih i registrovanih Jevreja se meçao prvih meseci okupacije, k ao ãto se vidi iz policijskih izveãtaja o kojima ñe joã biti govora. 6 Podatak o 3.816 Jevreja pobeglih iz Beograda potiåe iz gestapovske evidencije, kao i podatak da je do avgusta 1943. streÿano 62.184 Srba i 13.862 Jevrejina. AJ DK-110, inv. br. 14.951. 7 Nemaåka obaveãtajna sluæba (daÿe N.O.S.) IV, str. 716. Poreœeça radi, navodi se daÿe: “U vreme kad je u okupiranoj Srbiji veñ bio ubijen ili iz çe deportiran i posledçi Jevrejin – izuzev malog broja koji je uspeo da se sakrije i Jevrejki udatih za Srbe – u Berlinu se joã nalazio maçi broj Jevreja, istina obeleæenih æutom zvezdom i ograniåenih u pogledu svog kretaça, liãenih svojih zaposleça, odnosno izbaåenih iz svojih redovnih profesija. Ãtaviãe, u raznim nemaåkim gradovima neki od çih su se zadræali åak do kraja rata. U drugim okupiranim zemÿama je, mahom, nacistiåkim merama bio zahvañen samo odreœeni deo Jevreja.”

Krajçi bilans “konaånog reãeça jevrejskog pitaça” u Sr- biji pokazuje poraznu sliku: od oko 17.800 Jevreja likvidirano je çih 14.800 (ukÿuåujuñi i 1.200 jevrejskih izbeglica iz drugih ze- maÿa), tj. viãe od 83%, dok je samo petina Jevreja uspela da se spasi bekstvom i prikrivaçem. Opÿaåkana je sva jevrejska imovina: pokretna je bila – plen Gestapoa, a nepokretna – Privrednog ãtaba generalnog opunomoñenika za privredu u Srbiji Franca Nojhauzena (Franz Neuhausen).8 Takav ishod postupka protiv Jevreja rezultat je procesa koji je zapoåeo uobiåajenim pripremnim radçama, da bi se zatim, u pogorãanoj situaciji za Nemce zbog oruæanog ustanka protiv çih, preduzele najefikasnije mere da se “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” neuobiåajeno brzo sprovede. Na poåetku okupacije preduzete su prethodne pripreme po veñ utvrœenom redosledu: pozivaçe svih Jevreja da se prijave policiji radi registracije; propisivaçe poznatih mera oduzimaça ili ograniåavaça çiho- vih prava, kao i poniæavajuñih odredaba o noãeçu odreœenih jevrejskih oznaka na odeñi; upuñivaçe na prisilan rad pod na- jteæim uslovima (uklaçaçe leãeva i raãñiãñavaçe ruãevina od bombardovaça Beograda). Sledio je period streÿaça Jevreja kao talaca u znak odmazde za ustaniåke akcije ãirom Srbije. U pitaçu su bila streÿaça velikih razmera, u kojima su pored Srba stradali i Jevreji – po famoznom kÿuåu 100 za jednog ubijenog, odnosno 50 za jednog raçenog Nemca, drastiåno je smaçen broj Jevreja u Srbiji. U tom periodu doãla je do izraæaja joã jedna specifiånost u istre- bÿeçu Jevreja u Srbiji. Dok je u drugim zemÿama egzekutor bio Gestapo, u Srbiji je streÿaçe Jevreja (u okviru mera odmazde 1941. godine) vrãila nemaåka vojska – Vermaht.9 Posle pojedinaånih i grupnih hapãeça Jevreja kao sauåesni- ka u akcijama komunista, “smeãtenih” po zatvorima i logorima (Baçica i dr.), Nemci su pristupili planskom interniraçu Jevreja u posebne logore. U Beogradu je, po nareœeçu ãefa Ajn-

8 M. Koÿanin, n. d., 25, 131. Posle osloboœeça, popisom iz 1947, utvrœeno je da u Jugoslaviji æivi 11.934 Jevreja ili 17,8% evidentiranih 1940. godine. U Gestapou (Ajnzacgrupi) o pokretnoj jevrejskoj imovini starao se referat II A 5, a u Nojhauze- novom ãtabu Komesarijat za jevrejsku (nepokretnu) imovinu. 9 Podrobno o postupaçu sa Jevrejima od aprila do kraja avgusta 1941: Branislav Boæoviñ, Beograd pod komesarskom upravom 1941, Institut za savremenu istoriju , Beograd 1998, 53–55, 138–140, 173–174, 258–262, 343–348. Streÿaça Jevreja i Cigana u ime odmazde vrãena su izmeœu Panåeva i Jabuke, u Jajincima, Rakovici, Kumodraæu, kod Kovina i drugih mesta.

zacgrupe (Operativne grupe), SS-pukovnika Vilhelma Fuksa (Wilhelm Fuchs) i ãefa Upravnog ãtaba nemaåkog vojnog zapovednika Haralda Turnera, obrazovan “prolazni” logor za Jevreje na Autokomandi (u vojnom objektu Topovske ãupe) u kome su do tada bili smeãteni Srbi izbeglice. Tu su od 22. avgusta (od hapãeça svih Jevreja iznad 14 godina) do 20. oktobra 1941 (kada su ta hap- ãeça zavrãena), internirani Jevreji i Cigani, od kojih je znatan deo streÿan u ime odmazde (maçi broj uhapãenih Jevreja dræan je u logoru Baçici). Decembra 1941. privodilo se kraju i prebacivaçe ranije interniranih Jevreja i Cigana u novoobra- zovani Jevrejski logor Sajmiãte u Zemunu.10 Logor Sajmiãte postao je popriãte etniåkog pogroma Jevre- ja iz cele Srbije, sprovedenog krajem 1941. i prvih meseci 1942. godine. U odluåivaçu o çihovoj sudbini, u Berlinu i Beogradu, presudnu ulogu su igrali: bezbednosno-policijski aparat (Gesta- po), nemaåka oruæana sila – Vermaht (jedinice i vojna uprava) i predstavnici Ministarstva spoÿnih poslova. Tako su, oktobra 1941, iz Berlina doputovali u Beograd predstavnici Gestapoa i Ministarstva spoÿnih poslova (Rademacher), kako bi sa nadle- ænim nemaåkim zvaniånicima u Beogradu odluåili da se privede kraju likvidacija muãkih interniraca – Jevreja i da se u narednom periodu interniraju ålanovi jevrejskih porodica: æene, deca i starci.11 Veñ do poåetka novembra 1941. ubijeno je oko 5.000 Jevreja (interniranih muãkaraca starijih od 14 godina) i oko 2.500 Ci- gana (muãkaraca). Za kratko vreme dovrãena je likvidacija gotovo celokupnog jevrejskog muãkog stanovniãtva. U decembru 1941. doãao je red na ostale ålanove jevrejskih porodica (æene, decu, starce). Çima je bilo nareœeno da se, 12. decembra, prijave policiji u Õorõa Vaãingtona 21 odakle su ih prebacili u logor Sajmiãte. Marta 1942. u Berlinu je doneta odluka o çihovoj likvidaciji, koju je beogradski Gestapo spremno doåekao i efikasno sproveo (upotrebom specijalnog kamiona sa otrovnim gasom – “duãegupke”, upuñenog iz Berlina marta 1942). Do polovine maja iste godine zavrãeno je istrebÿeçe jevrejskih porodi-

10 M. Koÿanin, n. d., 27, 31, 34–36. O Jevrejima u logoru Baçica videti: IAB, UGB, Baçiåke kçige pritvorenika, a o logoru na Autokomandi: pisma Predstavniãtva jevrejske zajednice predsedniku opãtine Beograd od 21. i 22. avgusta 1941. IAB, OGB, inv. br. 2. Logor na Autokomandi, naæalost, nije joã celovito obraœen. 11 Arhiv Vojnoistorijskog instituta (daÿe: AVII), na, London, mikrofilm r. 1, s. 297108, izveãtaj Frantza Rademachera, 25. oktobar 1941.

ca u logoru, interniranih posle 12. decembra 1941 (oko 6.400 za- toåenih Jevreja i oko 600 Cigana).12 Genocid nad Jevrejima u Srbiji je okonåan.13 Posle fiziåke likvidacije Jevreja, okupatorske i kvislinãke vlasti nisu sasvim prestale da se bave “jevrejskim pitaçem”. Na- stavÿena je policijska potraga za Jevrejima koji su izbegli pri- javÿivaçe i internaciju, odnosno koji su pobegli ili se prikrili kod srpskih porodica i promenili imena, tj. dobavili laæne isprave. Tragaçe za preostalim pojedincima i obaveze u reãava- çu joã neokonåanih pitaça jevrejske imovine iziskivali su nas- tavÿaçe rada odseka (referata) za Jevreje i Cigane u Gestapou i specijalnoj policiji, istina u znatno smaçenom obimu, do 1943. Po istoj osnovi kao Jevreji, tretirani su i Cigani, tj. “u duhu ‘ideologije’ nacifaãista, po kojoj su Jevreji i Cigani nearijev- ci niæe rase” – kako se navodi u Saopãteçu Zemaÿske komisije Srbije za ratne zloåine.14 U Naredbi vojnog zapovednika u Srbiji o Jevrejima i Ciganima, objavÿenoj 31. maja 1941, precizno je odreœeno da se “Cigani izjednaåuju sa Jevrejima” i da “za çih va- æe odgovarajuñe odredbe Naredbe” (ålan 18). U narednom, 19. ålanu Naredbe, koja se smatra temeÿnim pravnim aktom okupatora o tretiraçu Jevreja i Cigana, data je definicija: “Ciganom se smatra ono lice koje vodi poreklo od najmaçe tri ciganska pretka. Sa Ciganima se izjednaåuju i ciganski melezi koji vode poreklo od jednog ili dva ciganska pretka i koji su oæeçeni Cigankom ili stupe u brak sa Cigankom.” I Cigani su obeleæavani poput Jevreja. Naredbom je to jasno odreœeno: “Za obeleæavaçe Cigana nose se trake koje moraju isto tako biti æute i nositi natpis ‘Ciganin’”. Oni su se posebno prijavÿivali, registrovali i uvodili u odvojene spiskove i evidencije Cigana.

12 Saopãteçe br. 66–93 Dræavne komisije za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa, Beograd 1946, 787–802, Saopãteçe 87: Sajmiãte – muåiliãte naroda Jugoslavije. M. Koÿanin, n. d., 36–37, 39–40, 62: brojno staçe 6. februara 1942: ukupno 5.654, od toga 76 odojåadi, 1.136 dece ispod 16 godina i 4.442 osobe preko 16 godina; u jeku masovnog uniãtavaça Jevreja, tj. 27. aprila 1942: ukupno 1.884 zatoåenika, od toga 68 muãkaraca, 1.429 æena i 387 dece. U logoru Sajmiãte izgubilo je æivot oko 6.320 Jevreja (viãe od 42% od ukupno ubijenih). Za sve Jevreje u logoru Sajmiãte, uguãene gasom, Gestapo je na çihove kartone stavÿao oznaku “LS”. 13 Retki su bili sluåajevi da je ko od Jevreja “izvukao æivu glavu” iz logora, a to su mahom bile æene iz meãovitih brakova: Jevrejke udate za Srbe, nejevrejke udate za Jevreje i sl. Boÿe su proãli zatoåeni Cigani od kojih je znatan broj puãten iz logora. 14 AJ, DK - 110, inv. br. 16.362 (613 – 539-541).

Iako su pomenutom naredbom Cigani izjednaåeni sa Jevreji- ma, u praksi mere protiv Cigana nisu tako dosledno i rigorozno sprovoœene kao prema Jevrejima, ni u pogledu hapãeça i in- terniraça, niti u pogledu fiziåke likvidacije. Pre svega, veñ juna 1941, na inicijativu beogradskih Cigana, podræanih od domañih vlasti, napravÿena je razlika izmeœu Cigana “åergara” (skitnica) i starosedelaca (stalno nastaçenih lojalnih graœa- na).15 Dok su prvi potpadali pod udar nemaåkih kaznenih mera i istrebÿeça, drugi su uglavnom bili izuzeti od primene tih mera. Na osnovu prijavÿivaça Cigana u Beogradu, zapoåetog 7. juna 1941, registrovano je ukupno 3.044 æiteÿa. Meœu çima je bilo 2.080 preko 14 godina, a 964 ispod 14 godina. Od 1.081 odraslog muãkarca bilo je zemÿoradnika i radnika 326, muzikanata 261, zanatlija 71, lica raznih zanimaça 407, bez zanimaça 16.16 Uku- pan broj je, tokom jula i avgusta, porastao za samo 6 novoregistro- vanih, pa se ustalio na 3.050 lica. U Beogradu je, dakle, u leto 1941. godine, registrovano tri puta maçe Cigana nego Jevreja.17 Kao i u sluåaju Jevreja, najpre su bili uhapãeni Cigani mu- ãkarci, internirani u logor Autokomanda i po grupama stre- ÿani kao taoci u okviru nemaåkih mera odmazde.18 Preostali Cigani su, zajedno sa Jevrejima, prebacivani u logor Sajmiãte, gde su takoœe stradali kao ærtve okupatorovih represalija. De- cembra 1941. u isti logor su internirani ålanovi ciganskih porodica, æene i deca, çih oko 600, koji su u logoru tavorili i umirali pod joã teæim uslovima od Jevreja (radili su bosi po snegu, svirepo tuåeni umirali su od batina, gladi i bolesti). Mada je svojevremeno bilo odreœeno da interniraçe i egzo- dus pogode samo Cigane åergare (skitnice, besposliåare), a ne i

15 AVII, reg. br. 34, f. 1, k.19. Okupacione vlasti (Upravni ãtab vojnog zapovednika) prihvatile su stav kvislinãke uprave i 11. jula 1941. dale zvaniåno tu- maåeçe da se mere propisane 31. maja ne odnose na stalno nastaçene Cigane “åasnog zanata”. 16 Polumeseåni izveãtaj Odseka za Jevreje i Cigane specijalne policije, 26. jun 1941. IAB, UGB, SP, k. 589. inv. br. 2771, 176. 17 Taåan odnos broja registrovanih Jevreja i Cigana – juna: 9.400 : 3.044; jula: 9.435 : 3.050; avgusta 1941: 9.561 : 3.050 (podaci iz polumeseånih izveãtaja specijalne policije). 18 Kada je nemaåki okupator u leto 1941. pristupio sprovoœeçu masovnih mera odmazde, ãef Ajnzacgrupe dr Fuks je u tome video efikasan naåin da se oslobodi Jevreja u Srbiji. Ãef Upravnog ãtaba vojnog zapovednika dr Turner izdao je nare- œeçe, 21. jula 1941, da se kao taoci za odmazde prvenstveno odreœuju Jevreji i Cigani. AVII, na, reg. br. 10, f. 1, k. 41 B.

stalno nastaçene Cigane koji su redovno obavÿali odreœene poslove, ipak se o tome malo vodilo raåuna. Tako su izgubili æivo- te mnogi Cigani iz te, druge kategorije “lojalnih æiteÿa” Srbi- je. Ipak, prema preostalim Ciganima je, na kraju çihove inter- nacije u logoru Sajmiãte, primeçen blaæi kriterijum i uvaæe- na su pomenuta ograniåeça u pogledu likvidacije, pa je tokom prva tri meseca 1942. godine puãten iz logora veñi broj Cigana.19 Oni su izaãli iz logora “iznureni i bolesni, da i daÿe ta- vore i muåe se progoçeni i zlostavÿani kao pripadnici ‘niæe rase’ za vreme okupacije”, kaæe se u izveãtaju Komisije za ratne zloåine. Iako su izbegli ono najgore – smrt u logoru, beogradski Cigani nisu prestali da budu meta policijskih vlasti, çihovog sumçiåeça, maltretiraça, pojedinaånih i grupnih hapãeça i likvidacija. “Sliånu sudbinu”, kaæe se daÿe u izveãtaju, “imali su Ci- gani i u ostalim krajevima Srbije. Tako je streÿano 11 decembra 1941 u Leskovcu oko 300 Cigana, na ‘Bubçu’ kod Niãa poåetkom februara 1942 streÿano je 23 Ciganina, od 29 dovedenih iz Lesk- ovca a od, u jesen 1942 uhapãenih oko 200, streÿano je 23 februara 1943 godine 43 Ciganina, dok su ostali iz te grupe joã viãe meseci dræani u logoru pod nehumanim æivotnim prilikama. U Okrugu zajeåarskom viãe stotina Cigana dræano je u logoru pod nehumanim uslovima nekoliko meseci. Iste sudbine bili su oko 300 Cigana iz Okruga moravskog. U Kruãevcu je uhapãeno i streÿano 70 Cigana. U Ãapcu je kaznena ekspedicija streÿala oko 150 Cigana i zatvorila u lager oko 250. Ovi su izvedeni iz lagera i u Zasavici streÿani 12 oktobra 1941. U Kragujevcu je 21 oktobra 1941 streÿano oko 250 Cigana, od kojih veliki broj mal- oletnih. I u ostalim mestima Srbije Cigani su bili sistematski i nemilosrdno progoçeni.”20 Komisija za ratne zloåine utvrdila je da su, pored najviãih nacistiåkih politiåkih i vojnih funkcionera, za masovne i

19 Izveãtaj Zemaÿske komisije NR Srbije za ratne zloåine: “Rasni progon Ci- gana iz Beograda i bliæe okoline, sa opãtim osvrtom na progon Cigana u Srbiji”, AJ, DK - 110, inv. br. 16362. Veñ tada, odmah po osloboœeçu zemÿe, ova komisija je utvrdila 237 sluåajeva puãtaça na slobodu Cigana za koje je potvrœeno da su stalno nastaçeni æiteÿi Beograda; odnosno “poãto su dokazali da nisu skitnice i da su u Srbiji sa precima nastaçenim pre 1850 godine, posle tri meseca puãteni su kuñama”, kako stoji u izveãtaju. Na osnovu dotadaãçih (nedovrãenih) istraæivaça, komisija je bila prikupila podatke o 839 Cigana iz Beograda i okoline – streÿanih, pomrlih i liãenih slobode. 20 Isto, 3. Pitaçe progona i likvidacije Cigana (Roma) nije temeÿito istraæeno i obraœeno (kao jevrejsko pitaçe).

pojedinaåne zloåine protiv Cigana u Srbiji odgovorni kao ratni zloåinci pre svega: nemaåki vojni zapovednik Hajnrih Dan- kelman, ãef Gestapoa (Ajnzackomande Beograd) Karl Kraus, predsednik vlade Milan Nediñ, ministar unutraãçih poslova Milan Añimoviñ, upravnik grada Beograda Dragi Jovanoviñ i ãef specijalne policije Ilija Paranos. To su, naravno, samo neki od mnogih zloåinaca i sauåesnika koji snose odgovornost za tragiånu sudbinu Cigana, za poniæeça kojima su oni bili izloæeni, za progone i masovno uniãtavaçe u ime nacistiåke rasne teorije i Hitlerove politike etniåkog åiãñeça “niæih” rasa. * Nastavak istraæivaåkog rada o stradaçu Jevreja u okupiranom Beogradu omoguñio je pãronalaæeçe dopunskih podataka i, na osnovu toga, kompletnije sagledavaçe problematike o toj temi. Novi dokumenti pruæili su naknadna saznaça koja su upot- punila ranije utvrœene åiçenice i pruæili osnovu za celov- itije prikazivaçe i preciznije oceçivaçe tragiåne sudbine Jevreja. Interesovaçe i reagovaçe åitalaca i istoriåara povodom prvog izdaça ukazali su na koja pitaça treba obratiti paæçu i dodatnim tekstom ih podrobnije prikazati. To ñe omoguñiti potpuniji uvid u onim segmentima jevrejske tragedije, koja izazivaju posebno interesovaçe ili razliåita, pa i suprotstavÿena mi- ãÿeça i ocene (uloga i stepen odgovornosti Milana Nediña, Dimitrija Ÿotiña, specijalne policije i dr.). Dopunski tekstovi odnose se uglavnom na treñi deo kçige koji govori o udelu domañih vlasti (pre svega specijalne policije) i çihovoj odgovornosti. Pored toga i zavrãno poglavÿe – hronoloãko-tematski izbor dokumenata (Prilozi) obogañeno je novim dokumentima.

I DEO

NA UDARU GESTAPOA

U sprovoœeçu poznatih mera protiv Jevreja u okupiranoj Srbiji 1941–1944. godine bilo je mnogo uåesnika i saradnika. Na razne naåine i uz razliåite stepene i oblike ukÿuåeno je viãe subjekata iz okupatorskog i kolaboracionistiåkog tabora, åiji je efekat bio maçeg ili veñeg znaåaja. Meœutim, od poået- ka se znalo da je rukovodeña uloga u reãavaçu jevrejskog pitaça pripadala Gestapou (skrañenica od Geheime Staatspolizei – Tajna dræavna policija). Odluku o nadleænosti Gestapoa da organizuje progon Jevre- ja i sprovede “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” donelo je voœ- stvo Hitlerovog Treñeg rajha, a za çegovo realizovaçe zaduæi- lo je Glavni ured bezbednosti Rajha (RSHA) u Berlinu. Ono je sve vreme planiralo i odreœivalo: gde, kada, kako i ãta ñe se preduzimati protiv Jevreja u Rajhu i u okupiranim zemÿama, pa i u Srbiji. Za izvrãavaçe naloga iz Berlina, u Srbiji je bila zaduæena rukovodeña ustanova nemaåke sluæbe bezbednosti i policije bezbednosti nadleæna za tu teritoriju. Ona je imala dva organizaciona oblika: jedan 1941, drugi 1942–1944. godine, i sastojala se od rukovodeñeg centra u Beogradu i podruånih ispostava u unutraãçosti Srbije. Taj razgranati i sloæeni mehanizam bio je angaæovan u reãavaçu “jevrejskog pitaça”, poåev od prvih mera na poåetku okupacije do “totalne” likvidacije “srpskih” Jevreja. Gestapo je bio maãina smrti, kakvu svet do tada nije video. Çene su ærtve nebrojeni milioni ÿudi, meœu kojima i 6 miliona Jevreja. Ko su i kakvi su bili oni koji su upravÿali tim stra- viåno efikasnim mehanizmom, koji su bili na vrhu piramide zloåina? Aparat Gestapoa u Srbiji postupio je vrlo radikalno i za najkrañe vreme obavio je zadatak, tako da je veñ u maju 1942. mogao da obavesti Berlin da u ovoj zemÿi viãe ne postoji problem Jevreja. Ko su bili najistaknutije stareãine i egzekutori,

zasluæni za takav uåinak kojim je Gestapo u Srbiji izbio u prvi red po efikasnosti masovnog uniãtavaça Jevreja? Koji su od najodgovornijih za stradaçe Jevreja odgovarali u naãoj zemÿi kao ratni zloåinci, a ko je u Nemaåkoj i Austriji osuœen na sim- boliåne vremenske kazne ili sudski osloboœen optuæbe da je poåinio ratne zloåine? U mnogim tekstovima pomiçao se Gestapo ili su opisivani pojedini çegovi postupci i zloåini. Meœutim, fragmentarno iznoãeçe podataka i señaça, koliko god je poæeÿno i korisno, nije i dovoÿno. Neophodno je bilo istraæiti i prikazati Ge- stapo i çegov rad u celini, da bi se mogli potpunosti sagledati mesto, uloga, rezultati i posledice delovaça tog glavnog vinovnika stradaça Jevreja u Srbiji. Kakvi su bili çegova organizaciona struktura i delokrug rada, kako je funkcioni- sao, s kime je saraœivao itd.? Na udaru Gestapoa bili su pre svega Srbi, Jevreji i Cigani (Romi). Odnos prema Srbima odredio je Hitler posle vojnog pu- åa 27. marta 1941, proglasivãi geslo “Srbi su krivi za sve” i princip kaæçavaça Srba. Jevreji i Cigani su bili ærtve naci- stiåkog rasnog progona, osuœeni na istrebÿeçe. Srba je bilo previãe da bi se mogli iskoreniti, ali (relativno) malobrojne Jevreje i Cigane se moglo potpuno uniãtiti. Jedno im je bilo zajedniåko – stradalniåka sudbina. Kao osnovni izvorni materijal za istraæivaåki rad i obradu ove teme, posluæio je arhivski fond Gestapoa, do sada veoma malo koriãñen. U pitaçu je dragocen izvor podataka, sadræa- nih u dokumentima na nemaåkom jeziku, svrstanih uglavnom u liåna dosijea kojih ima viãe od 5.600, a nalaze se u Istorijskom arhivu Beograda. Znaåajan izvor podataka predstavÿaju istra- æni i sudski predmeti gestapovskih stareãina i egzekutora, kao i drugih okupatorskih i kolaboracionistiåkih pomagaåa koji su saraœivali u progonu Jevreja. Reå je o obimnom materijalu, u kome je trebalo pronañi podatke o stradaçu i uniãteçu Jevreja. Osnovne teãkoñe za koriãñeçe tih predmeta bile su ãto se nalaze u posedu viãe arhivskih ustanova ili ãto se joã uvek åuvaju u nadleãtvima u kojima su nastali (Ministarstvo unutraãçih poslova, sudovi), gde su uglavnom nedostupni. Dra- goceni su i podaci o arhivskoj graœi Dræavne komisije za utv- rœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa, koja se nalazi u Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije i Arhivu Vojnoistorijskog instituta.

Nije bilo potrebe ponavÿati ono ãto je ranije istraæeno, utvrœeno i objavÿeno. Nastojalo se da ovaj tekst, pre svega, bude zasnovan na novim ili maçe poznatim podacima, pronaœenim tokom istraæivaça pomenute, maçe dostupne i maçe kori- ãñene graœe. Neki pregledi, neophodni za upotpuçavaçe celovitosti prikaza, a da ne bi optereñivali tekst, dati su na kraju ruko- pisa, u Prilozima. U citiranim delovima teksta nisu vrãene nikakve jeziåke ni pravopisne intervencije. Za beogradske logore u kojima su bili zatoåeni Jevreji upo- trebÿavani su razliåiti nazivi za vreme okupacije i posle rata (ãto se vidi i iz ove kçige), zavisno od toga da li su po- ticali od Nemaca, kolaboracionistiåke vlasti, graœana, Dr- æavne komisije za ratne zloåine, istoriåara, publicista, i dr. Opãti, nemaåko-kvislinãki logor lociran na Baçici, Nemci su nazivali Anhaltelager (prihvatni logor) Dediçe, na peåatu domañe uprave logora stajalo je Koncetracioni logor Beograd, u zvaniånoj policijskoj prepisci i u dokumentima Dræavne komisije za ratne zloåine Logor na Baçici i Baçiåki logor, a ko- riãñen je i naziv Logor Baçica (po ugledu na nazive drugih logora: logor Mauthauzen, a ne u Mauthauzenu). I jevrejski logor smeãten u vojnom objektu Topovske ãupe na Autokomandi (Tabanovaåka ulica) imao je viãe naziva: nemaåki Judenlager Autokomanda i domañi (Jevrejski) logor na Autokoman- di, odnosno Topovske ãupe. Za drugi, kasnije obrazovan jevrejski logor u objektima Sajmiãta u Zemunu zvaniåan nemaåki naziv bio je Judenlager Semlin (Jevrejski logor Zemun), a domañi (Jevrej- ski) logor na Sajmiãtu, odnosno Jevrejski logor Sajmiãte.

VRH PIRAMIDE ZLOÅINA

Glavni ured bezbednosti Rajha – RSHA

Nacisti su po dolasku na vlast u Nemaåkoj, 30. januara 1933, svoju dræavnu tvorevinu nazvali Treñim rajhom, s namerom da vladavinu kukastog krsta oznaåe kao poseban period u istoriji Nemaåke (posle Prvog rajha sredçovekovnih nemaåkih careva i Bizmarkovog Drugog rajha nastalog ujediçeçem Nemaca). Oni su zateåenu dræavnu strukturu preuredili i dograœivali prema svojim ciÿevima i potrebama. Hitler je reorganizovaçe i izgradçu obaveãtajno-policijskog sistema poverio Hajnrihu Himleru (Heinrich Himmler) koji je, od zateåene strukture obaveãtajnih i policijskih sluæbi skromnih razmera, vremenom obrazovao razgranat obaveãtajno-be- zbednosni aparat. U sklopu reæima kakav je bio nacistiåki, taj aparat sa vanrednim ovlaãñeçima nesumçivo je igrao prvorazrednu ulogu i znatno uticao na tok dogaœaja u Nemaåkoj i u okupiranim zemÿama. To se, izmeœu ostalog, pokazalo i u organizo- vaçu progona i likvidacije Jevreja. Himlerov obaveãtajno-policijski mehanizam bio je oruœe na- cistiåke diktature u Nemaåkoj i Hitlerove osvajaåke politike prema inostranstvu. U tom sklopu centralno mesto je pripadalo Glavnom uredu bezbednosti Rajha, poznatom po zvaniåkoj skrañe- nici RSHA.1 Bila je to glavna centrala nemaåke obaveãtajne i kontraobaveãtajne sluæbe i policije bezbednosti. Çenim radom rukovodio je najpre SS-general Rajnhard Hajdrih (Reinhard Heydrich), a potom SS-general Ernst Kaltenbruner (Kaltenbrun- ner). Glavni ured se sastojao od 7 ureda,2 od kojih ñe ovde biti re- åi samo o onima koji su se bavili reãavaçem jevrejskog pitaça.

1 Reichssicherheitshauptamt – RSHA, obrazovana 27. septembra 1939, kao zajedniåka, rukovodeña centrala, koja je objedinila tri do tada posebne centrale: partijske obaveãtajne sluæbe – SD-a, Tajne dræavne policije – Gestapoa i Kriminalne policije. 2 RSHA: I ured (Amt) – personalije, organizacija, II – uprava, III – æivotna po- druåja (SD), IV – tragaçe za protivnicima i çihovo suzbijaçe (Gestapo), V – suzbija- çe kriminaliteta, VI – inostranstvo i VII – ideoloãko istraæivaçe i koriãñeçe.

Najodgovorniji zloåinci: Adolf Hitler i Hajnrih Himler (Heinrich Himmler)

Utvrœivaçe koje su organizacione i radne jedinice rukovo- dile sprovoœeçem poznatih mera protiv Jevreja u Nemaåkoj i u okupiranim zemÿama, omoguñuju dva dokumenta o organizaciji i sistematizaciji Glavnog ureda iz perioda Drugog svetskog rata: od 1941. i od 1943. godine. Dokument iz 1941 godine,3 kada je ãef RSHA bio Hajdrih, pokazuje da se progonom i likvidacijom ru- kovodilo iz IV ureda RSHA, odnosno da je za to bio nadleæan Ge- stapo. Na åelu tog ureda, tj. glavne centrale Gestapoa, bio je SS-general Hajnrih Miler (Heinrich Müller). Ured se sastojao od 5 unutraãçih organizacionih jedinica koje su se nazivale grupama (odeÿeçima), a grupe su se delile na odseke. U grupi IV B postojao je odsek IV B 4, koji je neposredno vodio poslove koji se odnose na Jevreje i evakuacije.4 Rukovodilac grupe bio je SS-major Hartl, a zamenik SS-major Rot (Roth).

3 N.O.S. I, 352–366. 4 Isto, 360. Odsek IV B 3 obraœivao je masoneriju.

Rukovodstvo RSHA (s leva na desno): Nebe, ãef V ureda; Huber, inspektor policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti; Himler (Himmler), voœa SS-a; Hajdrih (Heydrich), ãef RSHA; Miler (Müeller), ãef IV ureda RSHA

Aktom o organizaciji i sistematizaciji RSHA od 1943. godi- ne5 izvrãene su izvesne izmene. U IV uredu (Gestapou) smeçen je rukovodilac grupe IV B, pa je poslove vodio çegov zamenik SS-major Rot. Odsek IV B 4 je promenio definiciju poslova iz svog delokruga rada, pa je çihov opis glasio: “Jevrejska pitaça, pitaça evakuacije, konfiskacija imovine narodnih i dræavnih nepri- jateÿa, oduzimaçe nemaåkog dræavÿanstva.”6 U tom dokumentu se navodi da se pitaçem Jevreja bavio i VII ured u sklopu svog delokruga rada formulisanog kao “ideoloãko istraæivaçe i koriã- ñeçe”. Ovaj ured se sastojao od tri grupe (odeÿeça), a çegov je rukovodilac bio SS-potpukovnik dr Vitel (Wittel). Odsek 2 u grupi VII B (koriãñeçe) obraœivao je jevrejstvo.7 Poslove grupe VII B vodio je zamenik ãefa SS-major Elers (Ehlers). Naredbodavci i organizatori progona i uniãtavaça Jevreja u vrhu nemaåkog obaveãtajno-policijskog sistema bili su: voœa SS-a i policije Hajnrih Himler, ãefovi Glavnog ureda bezbednosti Rajha Hajdrih i Kaltenbruner, ãef Gestapoa (IV ureda) Hajnrih Miler i pomenuti rukovodioci grupa (odeÿeça) i odseka. Neposredni organizator sprovoœeça mera protiv Jevreja u Glavnom uredu bio je ãef odseka IV B 4, po zlu poznati Adolf Ajhman (Eichmann).

5 Reå je o specijalnoj unutraãçoj uredbi donetoj 1. oktobra 1943. 6 N.O.S. I, 370. 7 VII B 1: slobodno zidarstvo – masonerija, B 3: crkve, B 4: marksizam, B 5: libera- lizam i B6: druge politiåke grupe (emigracija, separatizam, pacifizam, reakcija itd.).

Gospodar maãinerije smrti

Maja 1945, u jednom od britanskih zarobÿeniåkih logora u po- raæenoj Nemaåkoj, naãao se i narednik Hincinger (Hintzinger ). Identitet tog narednika nije se mogao sakriti meœu mnogim par- tijskim i esesovskim rukovodiocima u logoru, pa je u logorskoj kancelariji utvrœeno çegovo pravo ime: Hajnrih Himler. Pril- ikom podrobnog liånog pretresa, kada je trebalo da otvori usta, zarobÿenik je pregrizao ampulu sa otrovom. Dogaœaj se, kako je zabeleæila ãtampa, odigrao 24. maja 1945. godine.8 Bio je to kraj nacistiåkog funkcionera koji je, uz Hitlera, proglaãen za naj- teæeg zloåinca Drugog svetskog rata. Çegove ærtve bili su milioni ÿudi, æena i dece u porobÿenim zemÿama Evrope, pa i u Nemaåkoj. Hitler je svojevremeno tog åoveka uåinio odgovornim za “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça”, ãto je znaåilo potpunu fi- ziåku likvidaciju ove populacije svuda gde je dosezala vladavina kukastog krsta. Za taj zadatak, nije mogao nañi pogodnijeg izvr- ãioca. Himler je bio svemoñni gospodar milionskog mehanizma represije, koji se sastojao od SS-jedinica,9 celokupnog policijskog aparata10 i sistema obaveãtajno-bezbednosnih sluæbi. No- sio je, pored ostalog, titule voœe SS-a, ãefa nemaåke policije, ministra unutraãçih poslova11 i bio fanatiåno odan fireru i nacizmu. Vaæio je za izvanrednog organizatora, skoncentrisanog na svoj sektor moñi, ambicioznog i prodornog stareãinu koji ne bira sredstva na putu ostvarivaça svojih planova. U tome nije prenagÿivao, veñ je hladnokrvno, proraåunato i u pravo vreme povlaåio poteze i bez skrupula uklaçao prepreke na koje je nai- lazio. U privatnom æivotu, pak, bio je vrlo povuåen, poznat kao zaãtitnik æivotiça, skromnih zahteva, nezainteresovan za li-

8 Himler se prvih dana maja 1945. nalazio u Flensburgu, blizu danske granice, na posledçem delu teritorije Treñeg rajha, koju su potom zauzeli Englezi. Na jednom mostu engleski vojnici su uhapsili grupu Nemaca u vojnim uniformama i sproveli ih u logor kod Lineburga, gde je Himler otkrio svoj identitet. 9 SS – zvaniåna skrañenica za Schutzstaffeln – zaãtitni odredi. Osnovna podela SS-a na: Opãti SS (Algemeine SS) i Oruæani SS (Waffen SS). 10 Policijski sistem sastojao se od dve osnovne policijske grane: Policije bezbednosti (Sicherheitspolizei – Sipo) i Policije poretka (Ordunungspolizei – Orpo). 11 Potpuniji popis Himlerovih funkcija: Reihsführer SS-a, ministar unutraãçih poslova, ãef nemaåke policije, komesar Rajha za uåvrãñivaçe nemaåke narodnosti, komandant pozadinske vojske i komandant dve vojne (armijske) grupe (Gorça Rajna i Visla).

34 åno bogañeçe, sjaj i luksuz – poput marãala Geringa (Hermann Göring) i drugih Hitlerovih bliskih saradnika. Nacistiåki reæim, a pogotovu ratni uslovi, omoguñili su Himleru nesputanu primenu represije. O æivotu i smrti ÿudi nisu odluåivali sudovi, veñ Himlerovi organi, koji su nareœiva- li hapãeça, odvoœeça na prinudni rad, upuñivaça u koncentracione logore i likvidaciju miliona ÿudi, samo na osnovu posebnog postupka (Sonderbehandlung), tj. ovlaãñeça o odluåivaçu na osnovu slobodne ocene i uvereça. Uveren u nadmoñnost nordijske rase i nemaåkog naroda nad svim ostalim rasama i narodima, mistiåno opåiçen “vizijom” Velike Nemaåke koja dominira ostalim maçe vrednim narodima, Himler je, nasuprot takvoj fanatiånoj zanesenosti, bio vrlo pragmatiåan u organizovaçu borbe protiv svih onih koje je smatrao neprijateÿima Treñeg rajha. Meœu çima su posebno mesto zauzimali komunisti i Jevreji. U çegovim oåima Jevreji su pred- stavÿali oliåeçe svega negativnog, nezaobilaznu barijeru koja se ispreåila na putu pobede nordijske rase i nemaåkog naroda u çihovoj “istorijskoj misiji” u svetu.12 Zato je zahtevao od SS-a i policije, od svih pripadnika celokupnog kompleksa çemu podre- œenih formacija, organa i organizacija, da aktivnosti protiv Jevreja shvate kao imperativ, kao svetu duænost, u borbi za veli- åinu nemaåke nacije i za çenu buduñnost. U progonu i uniãtavaçu Jevreja doãla je do potpunog izra- æaja druga strana Himlerove liånosti, tj. Himler kao proraåu- nati, hladnokrvni politiåar i veãt, prepredeni taktiåar. Po- red sve svireposti çegovih organa u postupaçu sa Jevrejima, uporedo je organizovana i veãta propaganda zavaravaça o samoupra- vÿaçu u jevrejskim logorima, o navodnim namerama i planovima da se jevrejski zatoåenici prebace na druge teritorije, gde ñe im se poboÿãati uslovi æivota i sl. Ciÿ zavaravaça bio je da se olakãa upravÿaçe logorima, kao i da se izbegnu razlozi za eventualni otpor i bekstva – dok se ne izvrãi çihova likvidacija. Posle Hajdrihove pogibije u Pragu, aprila 1942, Himler je sam rukovodio Glavnim uredom i dirigovao merama za uniãteçe Jevreja. Tek je januara 1943. odredio novog ãefa RSHA – Ernsta Kaltenbrunera.

12 Rasnu teoriju o Jevrejima i çihovom eliminisaçu razradio je baltiåki Nemac Alfred Rozenberg (Rosenberg), nacistiåki ideolog, a organizovanom i vrlo agresiv- nom antijevrejskom propagandnom kampaçom dirigovao je Jozef Gebels (Joseph Göbels ). Himlerova vizija je bila: izgradça SS-ovske dræave – bez Jevreja u çoj.

35 Hajnrih Himler (Heinrich Himmler), za vreme rata, na vrhuncu moñi: ministar unutraãçih poslova, voœa SS-a, gospodar celokupnog obaveãtajno-policijskog aparata

Pred kraj rata, koji je donosio poraz i konaåan slom Treñeg rajha, kao i polagaçe raåuna o odgovornosti za ratne zloåine, i Himler je napustio poziciju Hitleru “vernog Hajnriha”. Treba- lo je spasavati sopstvenu koæu. Naredio je obustavÿaçe masovne likvidacije Jevreja i, preko Crvenog krsta, omoguñio emigri- raçe izvesnog broja Jevreja.13 Posledçi pokuãaj mu je bio da se tajno poveæe sa predsednikom Crvenog krsta, Ãveœaninom Fol- keom Bernadotom. Na drugom sastanku mu je ponudio da organizuje kapitulaciju Nemaåke, ali ratni saveznici nisu prihvatili kontakt sa takvom liånoãñu. Himler je okrenuo leœa Hitleru, izdao svog firera. Bio je to neoåekivani kraj sage o çegovoj odanosti voœi koga je celog æivota sledio.

Strateg zloåina

Najbliæi i najmoñniji Himlerov saradnik bio je ãef Glav- nog ureda bezbednosti Rajha, SS-general Rajnhard Hajdrih, neprikosnoveni rukovodilac sistema nemaåkih obaveãtajnih i

13 N.O.S. VI, 78.

36 bezbednosnih sluæbi, preko kojih je uspostavio sveobuhvatnu kontrolu nad æivotom i radom u Nemaåkoj, evropskim i drugim zemÿama. Hajdrih je kao mladiñ stupio u mornaricu i proizveden je u åin oficira, da bi u 26. godini pristupio Himleru. Brzo se afirmisao kao çegov pouzdan åovek, uspeãan organizator i rukovodilac i vremenom postao Himlerova desna ruka – na åelu glavne centrale obaveãtajno-bezbednosnog aparata. U mnogo åemu Hajdrih je bio sliåan Himleru: ista hladnokrvnost, lukavost, bezobzirnost, ambicioznost, prodornost, re- alizovaçe planova bez optereñenosti moralnim skrupulama. Ali bili su i razliåiti, pa su se na svojevrstan naåin dopuçava- li i postepeno stvorili ubilaåku spregu kojoj se niko nije mogao odupreti. U privatnom i druãtvenom æivotu Hajdrih se isticao kulturnim obrazovaçem, smislom za umetnost, bio je muzikalan, lepih manira, snalazio se u svakoj sredini i bio intelektualno jaåi od Himlera. Iza te slike krio se ciniåan, proraåunat kar- ijerist, æeÿan vlasti i moñi, reãen da to postigne po svaku cenu. Reæim koji mu je sve to omoguñavao bio je nacistiåki i on je ulagao sve svoje sposobnosti da, sa aparatom koji mu je stajao na raspolagaçu, obezbedi çegov razvoj i ostvarivaçe çegovih ci- ÿeva. Bio je to put poploåan telima nebrojenih ærtava nacizma, zbog åega su Hajdriha nazvali strategom zla i zloåina, a çegov Glavni ured – RSHA preciznom, ubistvenom policijskom maãi- nom. Efikasnost te maãine pokazala se i u reãavaçu jevrejskog pitaça. Hajdrih je u tome igrao prvorazrednu ulogu dok je bio na çenom åelu. Naime, on je septembra 1941. postavÿen za vrãioca duænosti protektora Åeãko-moravskog protektorata u Pragu, gde je aprila 1942. ubijen u atentatu.14 Hajdrih je smatrao da su komunizam i jevrejstvo glavni protivnici ostvarivaça evropske i svetske hegemonije Treñeg rajha, da se taj otpor mora do kraja slomiti i ta dva neprijateÿa potpuno uniãtiti. Sa razvojem nacistiåkog reæima pooãtravane su mere protiv Jevreja, najpre u Nemaåkoj, a potom i u zaposednutim evropskim zemÿama. Hajdrih je bio u prvim redovima planera i organizatora sprovoœeça tih mera, kako u mirnodopskim, tako i u

14 Hajdrih je, kao prvi ãef RSHA od septembra 1939, zadræao svoju funkciju i kada je premeãten u Prag, ãto znaåi da je bio na åelu Glavnog ureda do aprila 1942.

37 Rajnhard Hajdrih (Reinhard Heydrich), ãef Glavnog ureda bezbednosti Rajha – RSHA ratnim uslovima. U poåetnom periodu zalagao se za to da se najpre iz Nemaåke proteraju svi Jevreji doseÿeni posle Prvog svetskog rata; da se prema ostalim Jevrejima preduzme sledeñe: da se svi iz dræavne i vojne sluæbe otpuste, a da se za ostale pro- fesije uvede numerus klauzus. Proceçivao je da ñe to naterati jevrejsku omladinu, a delom i çihove porodice, da napuste Ne- maåku, a da ñe preostali Jevreji biti asimilovani.15 Poåetkom rata, po Hitlerovom nalogu, radikalno je zaoãtre- na antijevrejska kampaça, koja se, u stvari, pretvorila u akciju istrebÿeça Jevreja. Hajdrih se postarao da çegov aparat izvr- ãava taj zadatak odluåno, planski i temeÿito. Masovno ubijaçe Jevreja dobilo je gigantske razmere. Prepredeni Hajdrih je istovremeno preduzimao sve mere da od nemaåke i svetske javnosti sakrije prave razmere tog neshva- tÿivog zloåina, koji je åitav jedan narod trebalo da zbriãe sa lica zemÿe. Najveñom akcijom dezinformisaça javnosti smatra se sluåaj Terezina u okupiranoj Åehoslovaåkoj – savremenija

15 N.O.S. VI, 99. Hajdrih je u razgovoru sa Geringom, uoåi “Kristalne noñi”, izjavio: “Problem nije bio kako naterati bogate Jevreje da odu (bez svog bogatstva, naravno), nego kako se reãiti jevrejske ruÿe”. Hannah Arendt, Eichmann u Jerusalimu – izveãtaj o banalnosti zla, B 92, Beograd 1999, 45.

38 verzija “Potemkinovog sela”. Po Hajdrihovoj zamisli, u Terezi- nu (Theresienstadt) obrazovana je reprezentativna jevrejska opã- tina, u kojoj su Jevreji sami upravÿali opãtinskim organima, kulturnim i socijalnim ustanovama i svim vidovima javnog æivo- ta. Organizovane su mnogobrojne posete raznih delegacija i grupa Terezinu, da bi se na delu pokazalo kako se postupa sa Jevrejima i demantovale glasine o çihovom masovnom ubijaçu Jevreja.16 Na sliåan naåin Hajdrih je obmaçivao i åeãku javnost kao vrãilac duænosti protektora u Pragu. Hici atentatora preki- nuli su policijsku i politiåku karijeru, zloåine, nedela i æi- vot ovog visokog funkcionera koji je oliåavao vodeñe ÿude na- cistiåkog reæima.

Himlerov egzekutor

Hitler je, na Himlerov predlog, za novog ãefa Glavnog ureda bezbednosti Rajha postavio SS-ovskog i policijskog generala, austrijskog nacistu Ernsta Kaltenbrunera. Bilo je to 30. januara 1943. godine. Na tom poloæaju je ostao do kraja rata, tj. do maja 1945. Kaltenbruner je bio na åelu glavne centrale obaveãtajno- bezbednosnih sluæbi viãe od dve efektivne, odnosno tri kalen- darske godine. Himler je u çemu dobio revnosnog realizatora svojih namera i planova, bespogovornog sprovodioca egzekutor- skih mera, meœu çima i onih koje su se odnosile na likvidacije preostalih Jevreja. Stradaça Jevreja tokom 1943, 1944. i 1945. bila su dobrim delom rezultat neposrednog Kaltenbrunerovog rukovoœeça u fazi “konaånog reãavaça jevrejskog pitaça”. I novi ãef Glavnog ureda pokazao se kao dobar organizator i energiåan egzekutor, kao produæena ruka i gvozdena pesnica svemoñnog Himlera. Çegova “vladavina” obeleæena je nebroje- nim zloåinima, masovnim ubistvima, pomorom zatoåenika koncentracionih logora, iskoreçivaçem Jevreja, krajçom surovo- ãñu çegovih podreœenih organa ãirom podjarmÿene Evrope. U tome nije bio maçe “zasluæan” od svog prethodnika. Naprotiv! Meœutim, gledajuñi u celini, u mnogo åemu je zaostajao za çim. In- telektualno inferioran u odnosu na Hajdriha, Kaltenbruner nije posedovao Hajdrihovu prepredenost, hladnokrvnost, inven-

16 N.O.S. VI, 100.

39 tivnost, elastiånost, kombinatoriku, autoritet... Bio je, po op- ãtem miãÿeçu, nedorastao naslednik, priliåno krut, suviãe se oslaçao na primenu gole sile, optereñen snagom i moñi kojima je raspolagao.17

Ernst Kaltenbruner (Kaltenbrunner), Hajdrihov naslednik, za vreme suœeça u Nirnbergu, gde je osuœen na najteæu kaznu U jesen 1944, kada je Himler naredio da se prekine likvidacija Jevreja u gasnim komorama, Kaltenbruner je obustavio primenu takve egzekucije i ublaæio do tada beskompromisne stavove po jevrejskom pitaçu. Bliæio se kraj rata, na pragu je bio poraz, postavÿalo se pitaçe odgovornosti za poåiçene zloåine. Marta 1945, u kontaktu sa Meœunarodnim crvenim krstom, izrazio je spremnost da oslobodi grupu Jevreja i preda je ovoj humanitarnoj organizaciji. Tada je doãlo do transporta Jevreja u Ãvajcarsku. Kaltenbruner se veoma kasno setio da potraæi kontakt sa drugom stranom. Tek aprila 1945, kada je kapitulacija Treñeg rajha bila pitaçe dana, naredio je svom obaveãtajcu, SS-majoru Vilhelmu Hetlu (Wilhelm Höttl) da uspostavi vezu sa ameriåkim obaveãtajcima u Ãvajcarskoj. Tada to, meœutim, viãe nije imalo nikakvog smisla.

17 Kaltenbruner je bio u prijateÿskim odnosima sa austrijskim nacistom Herma- nom Nojbaherom, izvanrednim opunomoñenikom Ministarstva inostranih poslova Rajha za Jugoistok, sa sediãtem u Beogradu, koji je zbog svoje politike nazvan “diplo- matom graœanskog rata”. Kaltenbruner je snaæno podræavao Nojbahera u çegovoj misiji u Srbiji.

40 Po zavrãetku Drugog svetskog rata 1945. godine, pred Meœu- narodni vojni sud u Nirnbergu izvedena je grupa najviãih funkcionera Treñeg rajha, optuæenih za zloåine poåiçene tokom mi- nulog rata. Bilo ih je 21, a joã jednome je suœeno u odsustvu. Meœu çima se nalazio i Kaltenbruner. Devet meseci odgovarali su pred sudom za svoja nedela, a presuda je izreåena 1946. godine. Kaltebruner je bio meœu onima koji su osuœeni na najteæu kaznu: smrt veãaçem.18

Veliki policajac Treñeg rajha

Kada je po dolasku nacista na vlast 1933. godine Himler preuzeo bavarsku policiju, u Politiåkom odeÿeçu Predsedniãtva policije u Minhenu zatekao je operativca Hajnriha Milera. Hi- mlerov pomoñnik Hajdrih saznao je da je u pitaçu dobar policijski struåçak i naumoran radnik, koji se posebno istakao u suzbi- jaçu komunistiåkog pokreta u kome su nacisti videli najopasni- jeg neprijateÿa. To je bilo presudno da ga preuzme u sastav policije nacistiåkog reæima kao sposobnog policajca od karijere i da mu oprosti ãto je uåestvovao u dotadaãçim akcijama policije i protiv nacista. Pronicÿiv i pragmatiåan Hajdrih posti- gao je stoprocentni pogodak: odabrao je i podræao åoveka koji ñe vrlo brzo postati nezamenÿiv Himlerov i çegov oslonac, kao i stub moñi Hitlerovog reæima. Neupadÿivi Bavarac niskog rasta, bezbojnog privatnog æi- vota, nezainteresovan za prijateÿstvo sa kolegama, sve svoje snage i sposobnosti posvetio je radu. Bio je opsednut sluæbom u policiji i sluæeçem nemaåkoj dræavi. Naredne, 1934. godine, Hi- mler i Hajdrih ga vode sa sobom u Berlin, gde preuzimaju pruski Gestapo. Tri godine kasnije Miler se afirmiãe kao centralna liånost Gestapoa u suzbijaçu politiåkih protivnika i stranih obaveãtajnih sluæbi.19 S obzirom na to, bilo je razumÿivo ãto

18 Suœeçe u Palati pravde u Nirnbergu poåelo je 20. novembra 1945, a zavrãilo se izricaçem presude 1. oktobra 1946. Optuæena su 22 najbliæa Hitlerova saradnika, od kojih se jednome sudilo u odsustvu (Martinu Bormanu). Na smrtnu kaznu veãaçem osuœeno je 12, na doæivotnu kaznu 3, na ograniåene vremenske kazne (10, 15 i 20 godina) 4, a osloboœena su optuæbe 3 lica. Obeãeno je 10 krivaca, marãal Gering se otrovao u zatvoru, a Borman (Bormann) nije bio pronaœen. 19 U tom periodu, tj. 1937. godine, Miler je tajno posetio Beograd radi organi- zovaça saradçe sa jugoslovenskom policijom u borbi protiv komunizma. Posle toga su, pri poslanstvima u Beogradu i Berlinu, postavÿeni policijski oficiri (kasnije delegati) za vezu.

41 je prilikom obrazovaça RSHA, 1939. godine, na åelo IV ureda, odnosno Gestapoa, postavÿen Hajnrih Miler. Otada, pa do kraja Drugog svetskog rata, on je upravÿao ogromnom maãinerijom u Nemaåkoj i u okupiranim zemÿama. Or- ganizator celokupne aktivnosti politiåke policije i kontrao- baveãtajnog delovaça tog straviånog mehanizma, naredbodavac neåuvenih masovnih zloåina ãirom Evrope, postao je profesio- nalni policajac, a ne neko od zasluænih nacistiåkih funkcionera koji su se grabili za poloæaje u aparatu vlasti. On je bio Hitlerov, Himlerov i Hajdrihov izabranik, garant da ñe çihovi nalozi biti izvrãeni efikasno i na najboÿi naåin, u interesu Velikonemaåkog rajha. Miler je svoj rad usredsredio pre svega na borbu protiv komu- nistiåkog pokreta u Nemaåkoj i u okupiranim zemÿama. Na tom poÿu je bio neprikosnoven struåçak, planer, naredbodavac, si- stematiåan i energiåan ãef, nemilosrdan prema protivniku, pa su ærtve koje su stradale pod etiketom komunista dostizale enormne razmere. Takav je bio i kada je reå o Jevrejima. U poåetnoj fazi progona Jevreja, kada su se odreœivale nadleænosti i postupak prema çima, Miler je imao jasan stav: biñe onako kako dræavno rukovodstvo odluåi. A ono se opredelilo da glavni nosilac sprovo- œeça mera protiv Jevreja bude politiåka policija, tj. Gestapo. Pri tome je iskusni Miler, uporedo sa primenom egzekutivnih mera protiv çih, vodio raåuna i o obaveãtajnoj obradi te sredi- ne, kako bi obezbedio potpunu unutraãçu kontrolu preko svoje agenturne mreæe. Ideoloãki i rasni razlozi ga nisu sputavali da u tu svrhu vrbuje i Jevreje. Milerov metod rada, kada su bili u pitaçu komunisti i Jevreji, bio je kombinovaçe obaveãtajnog delovaça sa primenom brutalne sile nemerÿivih razmera. Poznato je ãta je Gestapo preduzimao protiv Jevreja, kako je postupao sa çima, na koje naåine ih je likvidirao, kao i to da je ubijeno 6 miliona Jevreja. Ãef Gestapoa i neposredni naredbodavac za sve to vreme bio je Miler. Svi su poistoveñivali ãefa i çegovu policijsku ustanovu. Zato su ga prozvali Gestapo Miler. Mali Bavarac bio je veliki policajac i joã veñi zloåinac. Ostao je na duænosti do posledçih dana Treñeg rajha. Kada je Himler, u vreme zatvaraça obruåa Crvene armije oko Berlina, izdao nareœeçe ãefovima Glavnog ureda da napuste nemaåki glavni grad, on je, sa nekoliko bliskih saradnika, ostao u ruãe-

42 vinama Berlina. Svom saradniku, koji je postupio po Himlerovom nareœeçu i blagovremeno se evakuisao iz grada, izjavio je na ra- stanku da je åitav svoj æivot posvetio borbi protiv komunizma i da æeli da ga zavrãi u ruãevinama Berlina.20 Da li je zaista tako postupio?

Potraga za Hajnrihom Milerom po zavrãetku Drugog svetskog rata. Beogradska Borba prenela je 28. decembra 1967. pisaçe engleskog lista Dejli ekspres o tragaçu za nacistiåkim ratnim zloåincima (meœu nestalima pogreãno je naveden Ernst Kaltenbruner, koji je osuœen i obeãen u Nirnbergu).

20 N.O.S. VI, 126.

43 Izvesno je da mu se tih majskih dana 1945. u Berlinu gubi svaki trag. Pouzdanih vesti o çegovoj sudbini nije bilo. Takva situacija pogodovala je nastanku raznih verzija. Onda se na berlin- skom grobÿu pojavio grob sa natpisom: “U spomen voÿenom ocu Hajnrihu Mileru, roœenom 18. 4. 1900, preminulom maja 1945”. Sledila je ocena da je reå o pokuãaju prevare, odnosno zavarava- ça potrage, koja je ipak nastavÿena i u kojoj je uåestvovao i Si- mon Vizental. U odsustvu pouzdanih podataka ãirile su se ver- zije da je Miler pobegao u Juænu Ameriku, da su ga tajno preuzeli i sklonili Rusi, odnosno Amerikanci itd.21 I kada je siãao sa aktuelne scene Treñeg rajha, nije prestao da zaokupÿa javnost i progoniteÿe nacistiåkih zloåinaca. Dirigenti progona i etniåkog pogroma Jevreja, meœu çima i onih u okupiranoj Srbiji, nisu samo slali nareœeça iz Berlina, nego su i obilazili “mesto zloåina”. Trojica sa vrha berlinske esesovske i obaveãtajno-policijske piramide dolazila su u Beo- grad i Srbiju: voœa SS-a i policije, ãef Glavnog ureda bezbednosti Rajha i rukovodilac Gestapoa.22 Himler je prvi put doãao u Srbiju neposredno po zavrãetku Aprilskog rata i okupacije zemÿe 1941. godine. Prilikom povratka iz Gråke zadræao se dva dana, 10. i 11. maja, u Inœiji, gde je sa rukovodiocima domañih Nemaca (folksdojåera) odluåivao o regulisaçu çihovog povlaãñenog poloæaja u Sremu i Baåkoj.23 Do druge Himlerove posete doãlo je oktobra 1942, kada je voœa SS-a izvrãio u Kraÿevu smotru SS-divizije “Princ Eugen”, u åijem su se sastavu nalazili domañi Nemci, preteæno iz Vojvod- ine. Hajdrih se, aprilskih dana 1941, pojavio u Beogradu, gde je rukovodstvu tek uspostavÿenog obaveãtajno-bezbednosnog i policijskog aparata za Srbiju dao uputstva o radu. Gestapovski mo- ñnik Hajnrih Miler boravio je u Beogradu znatno pre dvojice svojih ãefova: joã pre rata, 1937. godine, kada je u tajnoj misiji doãao u prestonicu Kraÿevine Jugoslavije radi organizovaça saradçe nemaåke i jugoslovenske policije.

21 Borba, Beograd, 28. decembar 1967: prenosi pisaçe londonskog Dejli ekspresa. 22 Himler, Hajdrih i Miler su pre rata, 1935 – 1937. godine, imali neposredne kontakte sa predstavnicima beogradske policije Milanom Añimoviñem i Dragim Jovanoviñem prilikom çihovih boravaka u Nemaåkoj. Za vreme posete Berlinu 1937. godine, Añimoviñ i Jovanoviñ su bili liåni gosti Hajnriha Milera. 23 Vest o konferenciji objavio je nemaåki list Deutsches Volksblatt 13. maja 1941, navodeñi imena folksdojåerskih prvaka. Petar Kaåavenda, Nemci u Jugoslaviji 1918 – 1945, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1991, 96.

44 Himler (Himmler) u Kraÿevu, sredinom oktobra 1942, prilikom inspekcije SS divizije “Princ Eugen” (posle obuke, a pre upotrebe u borbi). U prvom planu: Himler (u sredini, sa naoåarima) sa komandantom divizije, SS-generalom Flepsom (Artur Phleps); iza Flepsa, levo, sa naoåarima, SS-pukovnik Ãefer (dr Emanuel Schäfer), ãef centrale SD-a i Gestapoa za Srbiju (BdS)

Realizator konaånog reãeça

Vrhu piramide zloåina po nivou funkcija svakako nije mogao pripadati gestapovski funkcioner u åinu potpukovnika, ali po razmerama i teæini zloåina nesumçivo jeste. Taj potpukovnik SS-a bio je na åelu rukovodeñe organizacione jedinice protiv Jevreja u glavnoj centrali Gestapoa, u IV uredu RSHA u Berlinu. Uredom je upravÿao SS-general Miler, svemoñni ãef Gestapoa, a SS-potpukovnik o kome je reå bio mu je sve vreme desna ruka u progonu i istrebÿivaçu Jevreja u Hitlerovom Treñem rajhu i u okupiranim zemÿama Evrope. Taj åovek se zvao Adolf Ajhman. U nacistiåkoj hijerarhiji direktive su iãle uhodanim putem: od Hitlera – voœe Rajha, ka Himleru – voœi SS-a i policije, potom i ministru unutraãçih poslova, prema Hajdrihu (kasnije Kaltenbruneru) – ãefu RSHA, do Milera, ãefa Gestapoa (IV ureda RSHA). To su bili vrhunski davaoci direktivnih naloga, koji su se zatim prenosili daÿe.

45 Sledeña instanca bila je organizaciona jedinica – odeÿeçe koje se nazivalo Grupom i nosilo sluæbenu oznaku IV B. Odsek za Jevreje imao je oznaku IV B 4 i u çegovom delokrugu rada su bili “poslovi koji se odnose na Jevreje i poslovi koji se odnose na eva- kuisaça”, kasnije preformulisani kao: “jevrejska pitaça, pita- ça evakuacije, konfiskacija imovine narodnih i dræavnih nepr- ijateÿa, oduzimaçe nemaåkog dræavÿanstva”.24 Iz tog centra su upuñivane naredbe i uputstva SS-oberãtrumbanfirera Ajhmana o progonu i istrebÿeçu Jevreja. Na meœunarodnom suœeçu glavnim nemaåkim ratnim zloåin- cima u Nirnbergu, od pomenutih nalogodavaca istrebÿeça Je- vreja bio je samo Kaltenbruner. Hajdrih je poginuo u atentatu 1942, Himler je, kada je uhvañen maja 1945, izvrãio samoubistvo progutavãi otrov, Miler je nestao – izgubio mu se svaki trag. Ãta se dogaœalo sa åovekom kome je bilo povereno da sprovede çihova nareœeça? Kakva je bila sudbina glavnog operativca i izvrãiteÿa direktiva o progonu i uniãteçu Jevreja? Potraga za Ajhmanom poåela je krajem rata, kada se izgubio neznano kuda, izmakavãi onima koji su imali zadatak da ga pri- vedu pravdi. Mnogo je obaveãtajaca, agenata i drugih angaæova- nih lica neprestano tragalo za çim, dok naposletku nije otkriven u Argentini. Otet je u predgraœu Buenos Ajresa 11. maja 1960. i potom tajno prebaåen avionom u Izrael. Naredne godine, 11. aprila, izveden je pred okruæni sud u Jerusalimu, optuæen da je vrãio zloåine protiv jevrejskog naroda, zloåine protiv åove- ånosti i ratne zloåine tokom nacistiåke vladavine, a posebno za vreme Drugog svetskog rata. Pred sudom se naãlo 3.564 strana Ajhmanovih iskaza i mno- ãtvo prikupÿenih dokumenata. Sve se to odnosilo na mrãavog, proñelavog, kratkovidog åoveka sredçeg rasta, izolovanog u ne- probojnoj staklenoj kabini. Tih dana suœeça u Jerusalimu bio je u centru paæçe ne samo u Izraelu, nego i ãirom sveta. Çegov æivotni put pobudio je opãte interesovaçe. Adolf je bio prvo od petoro dece u porodici raåunovoœe Aj- hmana u Solingenu (roœen 19. marta 1906). Tokom ãkolovaça pokazao se kao slab œak – nije uspeo da zavrãi gimnaziju, a potom ni tehniåku ãkolu. Nije bio revnostan ni kao trgovaåki agent u Lincu i Salcburgu, kojim poslom se bavio nekoliko godina.

24 N.O.S. I, 360 i 370. Ostali odseci imali su sledeñe zadatke: IV B 1 – politiåki katolicizam; IV B 2 – politiåki protestantizam, sekte; IV B 3 – ostale crkve; slobodni zidari (masoni).

46 Niãta nije ukazivalo na to da ñe se jednoliåan, bezbojan æivot neuspeãnog ãkolarca i bezvoÿnog trgovca stoprocentno pro- meniti i da ñe Adolf postati åovek od koga ñe zavisiti sudbina miliona ÿudi. Preokret je nastao aprila 1932. godine kada je mladi Adolf postao ålan Hitlerove nacistiåke partije (NSDAP), stupio u juriãne odrede SS, a 1934. i u partijsku obaveãtajnu sluæbu SD. Bio je to poåetak policijske karijere, koja ñe mu doneti neslu- ñenu moñ. Kada su 1939. godine nacisti objedinili partijsku i dræavnu obaveãtajno-bezbednosnu sluæbu i obrazovali zajed- niåki rukovodeñi centar – Glavni ured bezbednosti Rajha, Aj- hman je, uz podrãku Kaltenbrunera, primÿen u RSHA i raspo- reœen u IV ured – Gestapo. Tu, uz pomoñ ãefa ureda, SS-generalma- jora Milera, dolazi do çegovog brzog uspona. Godine 1937. bio je potporuånik, a veñ oktobra 1941. postao je SS-potpukovnik (åe- tiri unapreœeça). U centrali Gestapoa u Berlinu, Miler mu je poveravao odgovorne zadatke da bi ga 1941. godine postavio za ãefa sekcije IV B. Tada je zaduæen za “konaåno reãeçe (Endlö- sung) jevrejskog pitaça” (sluæbena ãifra za istrebÿeçe Je- vreja).25 U proleñe 1941. godine Hajdrih je saopãtio Ajhmanu da je Hitler naredio fiziåko istrebÿeçe Jevreja i odmah ga uputio na prvi operativni zadatak. Daÿi nalozi su, tokom redovnog postupka, dolazili od Milera. Maãinerija smrti uniãtavala je jevrejsku populaciju rasutu po evropskim zemÿama. Istrebÿeçe Jevreja u okupiranoj Srbiji, meœutim, nije opte- reñivalo Ajhmana kao problem. Stoga su çegovi nalozi, upuñi- vani u Beograd 1941/42. godine, spadali u “redovni postupak” – bez posebnih komplikacija. Tadaãçi ãef glavne centrale Ge- stapoa i SD-a (Operativne grupe – Einstatzgruppe) u Beogradu, SS-pukovnik Vilhelm Fuks izjavio je na sasluãaçu posle rata da su nareœeça iz Berlina iãla preko Ajhmana, ãefa odseka za Jevreje RSHA.26 O tome su pred sudom govorile i druge gestapovske stareãine. U vreme sudskog postupka protiv Adolfa Ajhma- na u Jerusalimu, beogradski dnevni list Borba danima je objav-

25 Hannah Arendt u Eichmann u Jerusalimu – Izveãtaj o banalnosti zla, 80–81, navodi i ostale sluæbene, ãifrovane nazive za razne oblike progona i uniãtavaça Jevreja: opãte reãeçe – Gesamtlösung (Gering u pismu Hajdrihu 31. juna 1941); poseban tretman – Sonderbehandung; deportacija se nazivala promenom boravka, odnosno preseÿeçem – Umsiedlung; upotrebÿavan je i naziv rad na istoku – Arbeitseinsatz im Osten. 26 Zapisnik o sasluãçu SS-pukovnika Fuksa od 4. septembra 1946. u Vojnom tu- æilaãtvu JA, AJ, DK - 110.

47 Adolf Ajhman (Eichmann), ãef Odseka za Jevreje RSHA u Berlinu, (u civilnom odelu i u uniformi)

ÿivao dokumentarni prikaz o çegovoj odgovornosti za uniãteçe Jevreja u okupiranoj Jugoslaviji.27 Zavrãetkom rata Ajhman je dospeo u ameriåki logor za ese- sovce, ali islednici nisu uspeli da otkriju çegov identitet. Poãlo mu je za rukom da pobegne iz logora i da se åetiri godine krije na podruåju Hamburga, radeñi kao drvoseåa pod imenom Otto Heninger. Maja 1950, uz pomoñ nacistiåke tajne organizacije Odes- sa, prebacio se u Argentinu sa laænim izbegliåkim pasoãem na ime Richarda Klementa i radio u Buenos Ajresu do 1960, odnosno do otkrivaça, otmice i prebacivaça u Izrael. Posle gotovo deve- tomeseånog suœeça osuœen je na smrt veãaçem. Kazna je izvrãena 31. maja 1961. godine. Nacistiåki ratni zloåinci vrãili su raznovrsna zlodela, likvidaciju neduænih ærtava raznih nacionalnosti. “Meœutim”, kako je na suœeçu istakao dræavni tuæilac Gideon Hausner, “postojao je samo jedan åovek koji se bavio skoro iskÿuåivo Jevreji- ma, åiji je posao bio çihovo uniãteçe, åija je uloga u uspostav- ÿaçu zloåinaåkog reæima bila ograniåena na çih. To je bio Adolf Ajhman.”28 Svet je Ajhmana proglasio za “åoveka koji ñe u istoriji ostati zabeleæen kao jedan od najveñih ubica jevrejskog naroda”. On

27 Nikola Nikoliñ, Ajhmanovi pipci u Jugoslaviji, Borba, 10–26, februar 1961. 28 Hausner je rekao da iza optuæbe protiv Ajhmana ne stoji samo tuæilac, veñ i ãest miliona Jevreja.

48 sam, pak, izjavio je pred sudom: “Ja nisam mrzeo Jevreje, poãto je moje celokupno vaspitaçe, koje sam dobio od majke i oca, bilo strogo hriãñansko”. * Voœa Velikonemaåkog Rajha Adolf Hitler, glavni naredbodavac uniãtavaça Jevreja na rasnoj osnovi, ostao je do kraja æivota uveren da sva zla potiåu od Jevreja. Pre nego ãto je iz- vrãio samoubistvo 1945. godine, zapisao je u politiåkom testa- mentu nameçenom nemaåkom narodu: “Nije istina da sam ja ili bilo ko drugi u Nemaåkoj æeleo rat 1939. godine. Hteli su to i izazvali rat iskÿuåivo oni interna- cionalni politiåari koji potiåu od jevrejske rase ili rade za jevrejske interese”. Jedan od njbliæih Hitlerovih saradnika, ministar za propagandu dr Jozef Gebels, izjavio je 1943. godine: “Istorija ñe nas zapamtiti kao najveñe dræavnike ili najveñe zloåince svih vremena”. Daÿi tok dogaœaja razreãio je Gebelsovu dilemu: usledi- li su Nirnberãki, Ajhmanov i drugi sudski procesi.

49 50 GESTAPO U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941

Prva godina okupacije

Nemci su aprila 1941. okupirali Srbiju, a veñ maja 1942. godine podneli su izveãtaj Berlinu da viãe nema Jevreja u Srbiji. Za samo godinu dana jevrejsko stanovniãtvo je totalno istreb- ÿeno. Bila je to prva zemÿa u kojoj je na taj naåin i tako brzo sprovedeno “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça”. Glavni ured bezbednosti Rajha u Berlinu odao je priznaçe Gestapou u okupiranoj Srbiji za radikalno i efikasno izvedenu “operaciju”. Kakva je bila gestapovska maãinerija smrti, koja je za tako kratko vreme pobila gotovo sve Jevreje? Kako je bila organizovana i kako je radila? Ko su bili najodgovorniji naredbodavci, organizatori i izvrãioci istrebÿeça jevrejskog stanovniãtva u Srbiji? Rukovoœeçe celokupnom aktivnoãñu protiv Jevreja moæe se, u organizacionom pogledu, podeliti na dva razdobÿa: na prvu godinu okupacije i na period 1942–1944. godine. Planeri i organizatori represivnih mera protiv Jevreja, kao i neposredni iz- vrãioci çihove fiziåke likvidacije u 1941. bile su Opera- tivna grupa i Operativna komanda u Beogradu. One su do oktobra delovale posebno, kao dve ustanove, a otada su bile objediçene u jednu, koja je zadræala naziv Operativna grupa. Januara naredne godine, umesto Operativne grupe obrazuje se, od preuzetog i no- vodoãlog ÿudstva, nova ustanova: Zapovednik policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (Befehlshaber der Sipo und des SD, skra- ñeno BdS), na åelu sa novim rukovodeñim kadrom. Nova ustanova diriguje zavrãnom fazom uniãtavaça jevrejskog stanovniãtva interniranog u logoru Sajmiãte – do polovine maja 1942, i organizovanom potragom za preostalim sakrivenim Jevrejima ãirom Srbije – do kraja okupacije. Kada su nemaåke borbene trupe, 6. aprila 1941, krenule u agre- siju protiv Jugoslavije, sa çima su nastupale i tek obrazovane organizacije vojnih i politiåkih obaveãtajno-bezbednosnih i policijskih sluæbi. Meœu çima su bile i dve organizacije Glav- nog ureda bezbednosti Rajha, formirane po nalogu SS-generala Hajdriha za rad u okupiranoj Srbiji, a sa sediãtem u Beogradu.

51 Jedna se zvala Operativna grupa policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (Einsatzgruppe der Sichrheitspolizei und des Sicherheitsdi- enstes, skrañeno EG), oformÿena kao glavna centrala policije bezbednosti (Sicherheitspolizei – Sipo) i sluæbe bezbednosti (Sic- herheitsdientst – SD) za Jugoslaviju. Druga organizacija se zvala Operativna komanda (Einsatzkommando – EK) i, za razliku od EG kao rukovodeñe, nadzorne ustanove, imala je karakter operativnog i egzekutivnog centra za Srbiju. Joã nisu bile zavrãene vojne operacije, a 16. aprila, dva dana pre kapitulacije Jugoslavije, Operativna grupa zapoåela je akciju protiv Jevreja objavÿivaçem naredbe o prijavÿivaçu i regi- strovaçu Jevreja u Beogradu. Tih dana, oko 17. aprila, u Beograd je stigao SS-general Hajdrih, a nekoliko dana pre çega razruãe- ni grad je obiãao ãef vojne obaveãtajne sluæbe Abver (Abwehr – Odbrana), admiral Vilhelm Kanaris (Wilhelm Canaris).29 Na sastanku sa rukovodstvom dve vodeñe ustanove u Beogradu, Hajdrih je odredio zadatke i dao uputstva za rad Operativne grupe i Ope- rativne komande, posebno istiåuñi potrebu da se çihovo ÿudst- vo osloni na SS-majore Hansa Helma i Karla Krausa, kao vrsne struåçake i poznavaoce srpskih prilika i liånosti, poãto su u Srbiji radili i pre rata. Oni su bili na åelu Gestapoa, koji je odmah poåeo da sprovodi represivne mere protiv Jevreja. Ÿudstvo Operativne grupe i Operativne komande pristiglo je u Beograd od 14. do 17. aprila. U poåetku je Operativna grupa imala oko 25 pripadnika (bez pomoñnog i administrativnog oso- bÿa), od toga 11 u oficirskom rangu, a Operativna komanda oko 40. Taj broj se tokom godine poveñavao dolaskom novih ÿudi, pored ostalih i folksdojåera – zbog potrebe za znalcima srpskog jezika i poznavaocima lokalnih prilika. Pored Operativne komande Beograd, u Srbiji su uspostavÿene: ispo-stava u Niãu, maça operativna komanda u Panåevu, a kasnije i u Ãapcu, gde je obrazovan logor. Pored toga, postojao je i oficir za vezu sa policijom NDH (Nezavisna Dræava Hrvatska) u Zemunu, a po potrebi su privremeno delovali i u nekom drugom gradu (ãema 1: Gestapo u Srbiji 1941). U pogledu organizacionog oblika i unutraãçe podele rada, treba istañi da nisu bili istovetni sa redovnim ustrojstvom aparata policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (Sipo i SD) i çihovom unutraãçom organizacijom. Kao ãto i sam naziv kaæe,

29 I Himler je, kao ãto je reåeno, dva puta dolazio u Srbiju: maja 1941 (Inœija)i oktobra 1942 (Kraÿevo).

52 Ãema 1

GESTAPO U SRBIJI 1941

1 RSHA BERLIN

VOJNI ZAPOVEDNIK SRBIJE

OPERATIVNA GRUPA (EINSATZGRUPPE SIPO/SD) ZA JUGOSLAVIJU 2

OPERATIVNA KOMANDA (EINSATZKOMMANDO SIPO/SD) BEOGRAD3

JEVREJSKI LOGOR JEVREJSKI LOGOR SAJMIÃTE AUTOKOMANDA 4

5 EK ÃABAC EK PANÅEVO EK NIÃ KONC. LOGOR Oficir za vezu BAÇICA pri FK6 809 LOGOR

Napomene

1. RSHA, skrañenica od Reichssicherheitshauptamt – Glavni ured bezbednosti Rajha. 2. Sipo, skrañenica od Sicherheitspolizei – policija bezbednosti, u åijem je sastavu bio Gestapo. SD, skrañenica od Sicherheitsdientst – sluæba bezbednosti. Operativna grupa, skrañeni naziv na nemaåkom EG, rukovodeña, nadzorna centrala Sipo i SD. Oktobra 1941. prikÿuåila sebi Operativnu komandu i zadræala naziv EG. 3. Operativna komanda Beograd – podreœena ustanova za operativno delovaçe u Sr- biji. Od aprila radila kao posebna ustanova, oktobra 1941. uãla u sastav Opera- tivne grupe. 4. Autokomanda – nemaåki naziv za jevrejski logor Topovske ãupe. 5. EK, skrañeni naziv od Einsatzkommando. 6. FK, skrañeni naziv od Feldkommandantur – Oblasna vojna komandantura. u pitaçu su bile posebne obaveãtajno-bezbednosne organizacije nameçene delovaçu na “zaposednutim” teritorijama i prilago-

53 œene specifiånim potrebama i uslovima na operativnom podru- åju. Naroåito je uoåÿiva razlika u pogledu unutraãçe organizacione strukture Operativne komande Beograd.30 Dok je unutraãça organizacija Operativne grupe bila ure- œena po opãtoj ãemi, Operativna komanda je imala internu strukturu prilagoœenu operativnim potrebama koje su proizila- zile iz situacije u Beogradu i Srbiji. Opãta ãema glavne centrale i rukovodeñih teritorijalnih ustanova u Nemaåkoj propi- sivala je unutraãçu podelu na 6 odeÿeça, odnosno sektora rada, meœu kojima su se obaveãtajnim i kontraobaveãtajnim radom bavili: III odeÿeçe – SD: obaveãtajna obrada æivotnih oblasti (privreda, kultura itd.); IV odeÿeçe – Gestapo: suzbijaçe poli- tiåkih protivnika i strane ãpijunaæe; VI odeÿeçe – obaveãta- jna sluæba u inostranstvu.31 Prvobitna unutraãça organizacija Operativne komande (do avgusta 1941) podeãena je potrebi delovaça po liniji Gestapoa, pa je glavnina raspoloæivog ÿudstva skoncentrisana u IV odeÿeçe zbog problematike sa kojom se suoåavala. To, gestapovs- ko odeÿeçe saåiçavalo je 6 odseka: I – suzbijaçe protivnika, II – prijem prijava, III – obrada i koriãñeçe, IV – leteñi komando, V – potere i VI – Jevreji. U VI odseku Operativne komande bila je skoncentrisana operativa protiv Jevreja, poãto je Gestapo u Op- erativnoj grupi imao prevashodno rukovodnu i nadzornu ulogu.32 Avgusta 1941, kada je donet akt o reorganizaciji i sistematizaciji Operativne komande, neposredno delovaçe protiv Jevreja povereno je odseku IV D, nadleænom za Jevreje i masone. Tako je ostalo i kada je, oktobra 1941, Operativna komanda pripojena Operativnoj grupi. Do tada Gestapo, odnosno IV odeÿeçe Opera- tivne grupe, nije imao poseban odsek ili referat za Jevreje33 (zbog malog broja kadrova i rukovodeñeg profila ustanove), veñ je tom aktivnoãñu rukovodio Gestapo, tj, çegov ãef SS-major Helm. Od pripajaça Operativne komande, Operativna grupa preuzima i neposredno voœeçe operativnih poslova i egzekutive u reãavaçu jevrejskog pitaça u Srbiji (odsek IV D) (ãema 2: Na-

30 Beograd pod komesarskom upravom 1941, 320–328. 31 Delokrug rada ostalih odeÿeça: I – organizacijski i personalni poslovi, II – upravno-finansijski poslovi, V – suzbijaçe kriminaliteta. 32 Leteñi komando - odsek za potragu za licima iz Vanrednog spiska poternica RSHA od aprila 1941. meœu kojima su bili i Jevreji. Ãef SS-poruånik Fric Miler (Fritz Günther Müller). 33 Radne jedinice Gestapoa za Jevreje nazivale su se odseci ili referati (otuda razliåiti nazivi u tekstu).

54 dleæni za progon i uniãtavaçe Jevreja 1941: (Organizacioni pregled). Ãema 2

NADLEÆNI ZA PROGON I UNIÃTAVAÇE JEVREJA 1941.

ORGANIZACIONI PREGLED

OPERATIVNA GRUPA (EINSATZGRUPPE – EG) ŠEF FUCHS

IV ODEŸEÇE OPERATIVNA KOMANDA GESTAPO (EINSATZKOMMANDO – EK) ŠEF HELM APRIL – OKTOBAR 1 ŠEF KRAUS

ODEŸEÇE IV GESTAPO APRIL – OKTOBAR ŠEF HINTZE

ODEŸEÇE IV ODSEK VI APRIL – AVGUST ŠEF STRACKE

ODEŸEÇE IV D ODSEK IVD ODSEK IV D AVGUST– OKTOBAR OD OKTOBRA 1941. ŠEF 2 STRACKE ŠEF STRACKE

Napomene:

1. Karl Kraus, ãef od aprila do oktobra 1941, kada je povuåen iz Beograda. 2. Ãef Stracke se “starao” i o logoru za Jevreje Sajmiãte u Zemunu (komandant An- dorfer, zamenik Schlutt). Za neposredno sprovoœeçe operativnih i egzekutivnih mera protiv Jevreja u razdobÿu april – oktobar bila je odgovorna Ope- rativna komanda, a za direktivno usmeravaçe celokupne aktivnosti protiv Jevreja Operativna grupa. Od oktobra do kraja 1941, odnosno do poåetka januara 1942, kada je prestala da postoji,

55 za stradaçe Jevreja odgovorna je Operativna grupa, jer je u tom periodu bila nadleæna i za neposredno operativno-egzekutivno delovaçe. U stvari, bez obzira na organizacione promene, isti ÿudi su sve vreme kontinuirano radili na “reãavaçu jevrejskog pitaça”. Kad je reå o posebnim jevrejskim logorima, Operativna komanda je bila nadleæna za logor Topovske ãupe (Autokoman- da), a operativna grupa za logor Sajmiãte u Zemunu.34 Gestapo je za posebno hapãene i sasluãavane Jevreje, kao i za one za kojima je tragao, vodio liåne dosijee, za logorisana lica spiskove, a za problemsku obradu jevrejstva opãte dosijee, koje su Nemci nazivali stvarnim aktima (Sachakten). Tako je Odsek IV D vodio opãte dosijee: potraga za Jevrejima, zaplena imovine i hapãeça (broj dosijea: IV/176); jevrejski emigrantski logori (177); formiraçe jevrejske zajednice u Srbiji (178); jevrejska zajednica u Beogradu (179) itd. (rezervisani brojevi do IV/185).35 Odakle se upravÿalo celokupno gestapovskom aktivnoãñu protiv Jevreja? Operativna grupa je najpre bila smeãtena u Mi- loãa Pocerca 32, a Operativna komanda u zgradi Ministarstva pravde. Kasnije, kada je Operativna komanda uãla u sastav Ope- rativne grupe, objediçena ustanova je premeãtena u zgradu Rat- niåkog doma (posle rata Dom JNA) u Brañe Jugoviña 19. Tamo je i ostala do januara i februara 1942, kada je preuzeto çeno ÿudstvo i obrazovana nova ustanova: Zapovednik policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti, åiji je skrañeni naziv bio BdS.36 Kao zatvor koriãñena je zgrada Okruænog suda za okrug beogradski u Aleksandrovoj 5.37 Posle preseÿeça u Ratniåki dom iz- graœen je dodatni, maçi zatvor u podrumu te zgrade. Gestapo je raspolagao i prostorijama nemaåkog dela logora Baçice. Pored zatvora imao je i posebne logore za Jevreje, obrazovane u Topov- skim ãupama (Autokomanda) i na Sajmiãtu u Zemunu.

34 Ove åiçenice i vremenska razgraniåeça su vaæna za utvrœivaçe odgovornosti gestapovskih funkcionera, koji su posle rata poricali da su u vreme zloåina oni bili nadleæni za odluåivaçe o sudbini Jevreja u Srbiji. 35 N.O.S. VIII, 658 i 671: “Plan stvarnih akata Operativne komande Beograd” od 28. avgusta 1941. Isti odsek je obraœivao i slobodne zidare – masone, o kojima je vodio opãte dosijee: slobodni zidari u bivãoj Jugoslaviji, slobodni zidari u Beogradu, an- timasonska izloæba u Beogradu (IV/186, 187, 188) itd. I u III odeÿeçu Operativne komande, SD-u, voœen je opãti dosije o Jevrejima: “Uklaçaçe Jevreja u uæoj Srbiji”. 36 Dræavna komisija za ratne zloåine (AJ, DK-110) Vojno tuæilaãtvo JNA: zapisnici o sasluãavaçu Vilhelma Fuksa, 709000355/6-13. Istraæni predmet gestapovca Tome Pfefera (Thomas Pfeffer) od 1946. godine (zapisnici o sasluãavaçu u UDB Sr- bije), Dræavna komisija za ratne zloåine, inv. br. 16.392. 37 Posle rata zgrada je sruãena prilikom izgradçe trga na tom prostoru (Trg Marksa i Engelsa, sada Trg Nikole Paãiña).

56 Jevrejski referat (Judenreferat) Operativne grupe bio je sme- ãten na treñem spratu Ratniåkog doma, a çegovi pripadnici koji su, na poåetku okupacije, kao “komesari” radili na registro- vaçu i interniraçu Jevreja “uredovali” su najpre na Taãmajdanu, a potom u ulici Õorõa Vaãingtona 21. Tako organizovan i usmeren aparat Gestapoa, uz pomoñ ostalih faktora okupacionog i kvislinãkog reæima, dejstvovao je protiv Jevreja efikasno i sveobuhvatno, poåev od prvih, aprilskih mera, preko propisivaça i sprovoœeça niza represivnih postupaka, do masovnog interniraça u logore i istrebÿeça jevrejskog stanovniãtva (o åemu se dosta pisalo).38 Kako je funkcionisala gestapovska maãina progona i smrti u Srbiji? Direktive i nalozi stizali su iz Berlina, od Hajdriha i Milera, odnosno od IV ureda RSHA. U Beogradu su ih primali ãef Operativne grupe, SS-pukovnik Fuks i rukovodilac IV ode- ÿeça (Gestapoa), SS-major Helm, koji su odreœivali kako ñe se ti nalozi izvrãavati. Oni su, u ime rukovodeñe ustanove, izdavali daÿa nareœeça o organizovaçu i sprovoœeçu mera i aktivnosti protiv Jevreja. Meœutim, ambiciozni i samoinicijativni ãef Operativne komande, SS-major Kraus, odræavao je i neposredne veze sa gestapovskom centralom u Berlinu, ne åekajuñi na redovan put prenoãeça nareœeça od rukovodeñe na podreœenu ustanovu. Zbog takvog mesta i uloge gestapovskog aparata i çego- vog delovaça protiv Jevreja, Fuks, Helm i Kraus doæivÿavani su i predstavÿani kao gestapovska “crna trojka” u prvoj godini okupacije. Rame uz rame sa çima delovao je Krausov zamenik i rukovodilac odeÿeça Operativne komande, SS-major Hince. Çegovo mesto i uloga u progonu i likvidaciji Jevreja u okupiranoj Srbiji do sada nisu isticani, ãtaviãe jedva da su i pomiçani, pa je neophodno da se osvetle i celovito prikaæu. Za çima su, u smrtonosnom marãu protiv Jevreja, nastupali ãefovi antiarijevskih odseka i referata i kolona neposrednih egzekutora. Masa hapãenih i interniranih Jevreja nije neposredno osetila gvozdenu pesnicu åetvorice pomenutih rukovodilaca, mnogi nisu ni åuli za çih, ali su svi znali za egzekutore sa kojima su redovno dolazili u dodir i bili izloæeni çihovom

38 U kçizi Beograd pod komesarskom upravom 1941 podrobno je prikazan rad protiv Jevreja u razdobÿu od aprila do kraja avgusta 1941; o nizu mera i postupaka protiv Jevreja u prvoj godini okupacije (i kasnije) videti Zloåini faãistiåkih okupatora i çihovih pomagaåa protiv Jevreja u Jugoslaviji, M. Koÿanin, n.d., Æ. Lebl, n.d., S. Begoviñ, n.d., i dr.

57 iæivÿavaçu. Likovi i nedela tih zloåinaca ostali su saåuvani u kçigama i svedoåeçima preæivelih. Meœutim, mora se znati i sve o çihovim naredbodavcima i glavnim stareãinama: Fuksu, Helmu, Krausu i Hinceu. Jer, oni su bili najodgovorniji za stra- daçe Jevreja u Srbiji 1941. godine.

Vilhelm Fuks

“Pre nego ãto sam doãao u Beograd, pozvao me je Hajdrih u Berlin i dao mi opãta uputstva o radu” – izjavio je dr Fuks.39 Bilo je to poåetkom aprila 1941. godine. Hajdrih je tada postavio Fuksa za ãefa Operativne policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti, nadleæne za Jugoslaviju. Pedesetdvogodiãçi SS-pukovnik, inaåe stari nacist i visoki policijski funkcioner, postao je prvi åovek glavne centrale Gestapoa i SD-a u zemÿi koju su Nemci porobili za 12 aprilskih dana.40 Fuks je u Beåu okupio dodeÿeni mu sastav od oko 80 ÿudi i sa çima, prikÿuåivãi se jedinicama Ãtaba 2. armije general-pukovnika fon Vajksa (Maximilian von Weichs), krenuo prema Beo- gradu. Vajks je stigao u Beograd 15. aprila, a veñ narednog dana obja- vÿena je naredba ãefa Ope-rativne grupe o obavezi Jevreja da se prijave policiji. Tim åinom je najviãi nemaåki policijski stare- ãina u Srbiji oznaåio poåetak “reãavaça jevrejskog pitaça”. Takvom revnoãñu je morao ostaviti povoÿan utisak na svog nal- ogodavca Hajdriha, kada je ovaj doãao u kratku posetu Beogradu. Usledio je poznati tok dogaœaja od uvoœeça prvih zabrana za Jevreje i poåetnih represivnih mera do fiziåke likvidacije jevrejskog stanovniãtva. Najviãi stepen odgovornosti za takvu sudbinu Jevreja u Srbiji snosi SS-pukovnik Fuks, kao glavni ãef i naredbodavac, koji je stavio u pogon gestapovski mehanizam progona i masovnog ubijaça. Zbog toga je posle rata, odlukom F. br. 966, proglaãen za ratnog zloåinca41 i izruåen jugoslovenskim vlastima. Posle is-

39 AJ, DK - 110, F. br. 966, 87-602-3, zapisnik o sasluãaçu od 30. avgusta 1946. 40 Roœen 1898. u Manhajmu, zavrãio filozofski fakultet – prirodne nauke, postao ålan nacistiåke partije (NSDAP) pre nego ãto je doãla na vlast (1932). Bio rukovodilac partijske obaveãtajne sluæbe SD u Drezdenu od 1937, pa u Poÿskoj u prvoj polovini 1940, a otada inspektor u Hanoveru, sa koje duænosti ga je Hajdrih uputio u Beograd. Tu je ubrzo, iz bezbednosnih razloga (antiokupatorske akcije u Beogradu), napustio privatni smeãtaj u gradu (Vladete Kovaåeviña 2 i u Kneza Miloãa ulici) i uselio se u stan izgraœen u sluæbenoj zgradi u Ratniåkom domu. 41 AJ, DK - 110, inv. br. 14.952.

58 trage u Vojnom tuæilaãtvu42 izveden je pred Vojni sud u grupi nemaåkih policijskih stareãina – ratnih zloåinaca.43 Presu- dom Vojnog suda od 22. decembra 1946. osuœen je na najteæu kaznu. Sud je utvrdio odgovornost dr Fuksa za zloåine poåiçene u razdobÿu od aprila 1941. do januara 1942. godine. Meœu te zlo- åine spadali su i oni koji su izvrãeni protiv Jevreja, formulisani u dve posebne taåke presude. Odgovornost se sastojala u rukovoœeçu svim merama preduzetim protiv Jevreja u Srbiji, in- terniraçu Jevreja u logore Autokomanda, Sajmiãte, uniãteçu Jevreja muãkaraca, sistematskom pÿaåkaçu jevrejske imovine.44 Kako se dr Fuks dræao pred istraænim organima i pred sudom? Ãta je izjavÿivao o zloåinima protiv Jevreja i o sopstve- noj odgovornosti? Åetiri meseca po zavrãetku rata izjavio je isledniku u Nemaåkoj: “Za vreme boravka u Beogradu dobio sam nareœeçe iz Ber- lina da se Jevreji getiziraju. Ja sam ovo nareœeçe izvrãio iako ga nisam odobravao. Mogu naglasiti da se nikako nisam slagao sa reãeçem jevrejskog pitaça ubijaçem i da sam u ovom smislu preduzimao u svom krugu prigodne korake, ali na æalost bez ikakvog uspeha. Tako sam se starao da na Sajmiãtu budu Jevreji ãto boÿe smeãteni i da im opãtina dotura do- voÿno i ãto viãe hrane i lekova. Ovo sam liåno dva puta kontrolisao time ãto sam bio u lageru da pregledam lager.”45 U narednom zapisniku je rekao: “Sa logorom na Sajmiãtu nisam imao veze. Osnivaçe toga logora i getiziraçe Jevreja nareœeno je iz Berlina... Verujem da su ÿudi odande otpremÿeni i vaÿda ubijeni. U moje doba su tamo koncentrisani...”46

42 AVII, na, br. reg. 3/3, k. 32. 43 Kako je optuænica i presuda oceçivala Fuksovu odgovornost vidi se i po tome ãto je stavÿen na åelo tzv. policijske grupe od 22 nemaåka ratna zloåinca (sastav grupe u posebnom prilogu), iako je SS-general Majsner (u Beogradu od poåetka 1942) bio stariji od çega i po åinu i po poloæaju. O sastavu optuæenih i osuœenih ratnih zloåinaca tzv. policijske grupe vidi poseban prilog. 44 Presuda Vojnog suda za grad Beograd, 22. decembar 1946, str. 5, taåke 10 i 11 (ko- pija kod autora). 45 Zapisnik o sasluãavaçu Vilhelma Fuksa u logoru za internirce Nojgame, 8. septembar 1945, 3. AJ, DK - 110, 87–606. 46 AJ, DK-110, istraæni predmet dr Fuksa, zapisnik od 21. septembra 1945, Noj- game. Jevrejski logor Sajmiãte bio je podreœen Fuksu, odnosno çegovoj Operativnoj grupi (Operativna komanda viãe nije postojala). Ubijaçe Jevreja muãkaraca iz tog logora dovrãeno je decembra 1941, kada je Fuks bio ãef Operativne grupe.

59 Naredbodavac progona i likvidacija Jevreja: ãef gestapovske Operativne grupe za Jugoslaviju, dr Vilhelm Fuks (Wilhelm Fuchs)

Kasnije, u Beogradu, kada je kao ratni zloåinac izruåen Jugo- slaviji, morao se suoåiti sa åiçenicama i dokumentima Vojnog tuæilaãtva, pa nije mogao, kao do tada, sve negirati. Septembra 1946. izjavio je vojnom isledniku47 da je nareœeçe o getoiziraçu Je- vreja, koje je stiglo iz Berlina,48 preneo potåiçenim organima i srpskoj policiji. Oni su bili duæni da prikupe Jevreje, çih 5.000 do 6.000, i smeste ih u logor Sajmiãte. “Poznato mi je”, rekao je tada Fuks, “da je u nekoliko prilika, od Jevreja smeãtenih na Sajmiãtu, odvajano ÿudstvo za streÿaçe kod sprovoœeça odmazdi”. Meœutim, odvajaçe i “li- ferovaçe” Jevreja za odmazde, on pripisuje podreœenoj Ope- rativnoj komandi, odnosno çenom ãefu Krausu (koji veñ u ok- tobru nije viãe bio na toj duænosti). Svu odgovornost za pÿaåku Jevreja prebacio je na Nojhauzena, dodavãi “da mu nije poznato kako je postupÿeno sa tim dragocenostima i uop- ãte sa jevrejskom imovinom”. Pri tome je preñutao podelu nadleænosti, po kojoj je Fuksova ustanova oduzimala od Je- vreja pokretnu imovinu, a Nojhauzenova nepokretnu.

47 Vojno tuæilaãtvo JA, zapisnik od 4. septembra 1946. 48 U vezi s tim, Fuks je objasnio: “Poznato mi je da se sprovoœeçem mera protiv Jevreja bavio jedan specijalno odreœeni oficir (Standartenführer) po imenu Ajhman (Eichmann) u glavnom ãtabu policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti u Berlinu , preko koga su dolazila i nareœeça o postupku prema Jevrejima”.

60 Suœeçe je poåelo sasluãavaçem prvog optuæenog Vilhelma Fuksa 9. decembra 1946. Ãtampa i radio su iz dana u dan pratili dogaœaça u sudnici. Dnevni list Borba objavio je izveãtaj o prvom danu suœeça: “Bivãi pukovnik SS trupa i policije ima nadmeno dr- æaçe pred sudom. On pokuãava da igra ulogu uvreœenog viãeg oficira koga åudi ãto ga terete za dela koja çemu, kako on kaæe, nisu poznata... On se ne oseña krivim.”49 U istom izveãtaju su navedene Fuksove izjave o zloåinima nad Srbima i Jevrejima: – Ja sam æeleo dobro Srbima, ali ãta sam mogao kada su direktive iz Berlina bile drugaåije. – Za jednog ubijenog Nemca trebalo je streÿati 100, a za raçenog 50 Srba. Ali ta je naredba doãla iz Nemaåke i ja se ne oseñam za to odgovornim. Ja sam za streÿaçe slao Jevreje da bih poãtedeo Srbe, a Srbe sam slao samo onda kada je trebalo popuniti broj, jer nije bilo dovoÿno Jevreja. – Priznajem samo jedan prestup (on to ne naziva zloåinom) sa glediãta åoveånosti – streÿaçe Jevreja. I u zapisniku o glavnom sudskom procesu zabeleæeni su Fuk- sovi iskazi dati 9. decembra 1946: “Gestapo je davao ÿude za streÿaçe... Kada smo çih poubi- jali (tj. Jevreje iz logora Topovske ãupe – prim. aut.) ja sam izvestio (vojnog) zapovednika da viãe nema Jevreja (u tom logoru) i da treba ubijati sa Sajmiãta, naãto se zapovednik i sloæio”. Pronaœeni dokumenti i iskazi svedoka dali su drugu sliku: “Zatim je dao svoj iskaz Moric Abinun, jedan od retkih Jevreja koji su u naãoj zemÿi preæiveli dane okupacije. Pri- likom masovnog istrebÿeça Jevreja naroåito se, kako kaæe svedok, istakao optuæeni Fuks. On je joã od prvih dana okupacije rukovodio tom akcijom. On danas to poriåe, ali se svedok joã dobro seña çegovih reåi, upuñenih interniranim Jevrejima: ‘Vaã Jehova je umro, otsad sam ja vaã bog’.”50

49 Borba, 10 decembar 1946. 50 Borba, 18. decembar 1946.

61 Hans Helm

Zemÿak SS-generala Hajnriha Milera, ãefa Gestapoa, Ba- varac Hans Helm, poåeo je policijsku karijeru u Minhenu. Roœen 1909. u siromaãnoj porodici (otac mu je bio ãofer), Helm se ãkolovao pod teãkim materijalnim uslovima, ali je ipak uspeo da postane student filozofije. Studije nije zavrãio zbog nov- åanih oskudica, veñ se 1934. godine zaposlio u minhenskoj policiji. Pokazao se kao revnostan, disciplinovan i sposoban policajac i afirmisao kao kriminalistiåki sluæbenik. To je bilo odluåujuñe da ga nadleæni premeste u policiju glavnog grada Nemaåke i da ga, aprila 1937, prebace u Gestapo.51 U Berlinu je poåela gestapovska etapa Helmovog sluæbo- vaça, koja je trajala devet godina – do zavrãetka Drugog svetskog rata 1945. To je bilo razdobÿe daÿe sluæbene afirmacije Hansa Helma, uz podrãku ãefa Gestapoa Milera i, neãto kasnije, ãe- fa Glavnog ureda bezbednosti Rajha, SS-generala Hajdriha. Izmeœu ostalih poslova iz delokruga rada Gestapoa, Helm je nadzirao i obaveãtajno obraœivao ustaãku emigraciju u Nema- åkoj. Istovremeno je odræavao sluæbene kontakte sa jugoslovenskom policijom, koja je tragala za ustaãama kao pripadnicima teroristiåke organizacije. U skladu sa meœunarodnom saradçom evropskih policija protiv terorizma, jugoslovenske vlasti su traæile odgovarajuñi postupak protiv ustaãkih emigranata i izruåivaçe çihovih kolovoœa, ãto je Helm veãto izbegavao bu- duñi da je Hitlerov reæim imao druge planove o koriãñeçu te emigracije. Nije ãkrtario na lepim reåima i obeñaçima u “pri- jateÿskim” kontaktima sa predstavnicima jugoslovenske policije, ali nije isporuåio nijednog od traæenih ustaãkih terori- sta Jugoslaviji. U Berlinu se, 1937. godine, u okviru saradçe sa jugoslovenskom policijom, upoznao sa beogradskim policijskim funkcionerima Milanom Añimoviñem i Dragomirom Dragim Jovanovi- ñem i otada poåiçe çihovo zvaniåno i tajno odræavaçe kontaka- ta. Krajem iste godine dolazi u Beograd, gde je januara naredne godine i zvaniåno postavÿen za policijskog delegata pri ne- maåkom poslanstvu u glavnom gradu Jugoslavije. To je bio poåe- tak Helmovog delovaça u Beogradu, koje je trajalo do kraja 1941. godine.

51 N.O.S. VI, 445–449.

62 U martu i poåetkom aprila 1941. Helm je bio u Nemaåkoj52 odakle je, u sastavu Fuksove Operativne grupe, doãao u Beograd (15. aprila) kao ãef IV odeÿeça, tj. Gestapoa. Meœu prvim çe- govim aktivnostima bilo je preduzimaça mera protiv Jevreja (pomenuta naredba od 16. aprila o prijavÿivaçu Jevreja). Hel- mov znaåaj i ulogu u narednim zbivaçima potencirao je Hajdrih prilikom kratke posete Beogradu, kada je Helma i Krausa prepo- ruåio ostalim kolegama kao struåçake i poznavaoce srpskih prilika. Çih dvojica su zaista odigrali znaåajnu ulogu u izboru kolaboracionistiåke vodeñe garniture domañe vlasti (Savet komesara, vodeñe liånosti Ministarstva unutraãçih poslova, beogradske policije i dr.).53 Kao ãef Gestapoa, Helm je bio zaduæen da reãava pitaçe Jevreja u okupiranoj Srbiji. Inicirao je i sprovodio niz poznatih mera protiv Jevreja, pa i onih sa smrtnim ishodom. Pod çe- govim rukovodstvom Gestapo je hapsio i internirao Jevreje, odre- œivao taoce i izruåivao ih za odmazde koje je vrãila nemaåka

Hans Helm, ãef Gestapoa 1941.

52 U vreme puåa 27. marta i poåetka Aprilskog rata Helm je bio odsutan iz Beo- grada, zato ãto je 15. marta pozvan u Berlin na referisaçe. 53 N.O.S. IV, 399–400. Beograd pod komesarskom upravom 1941, 82–84.

63 vojska, obrazovao logore i dirigovao istrebÿeçem Jevreja, pa je Helm odgovoran za çihov progon i stradaçe od aprila do kraja 1941, odnosno do januara 1942, kada je postavÿen za policijskog ataãea u nemaåkom poslanstvu u Zagrebu. Takav zavrãtak Helmovog boravka u Srbiji nije oåekivan. Septembra 1941. iz Berlina je stigao nagoveãtaj o reorganizo- vaçu policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (Sipo i SD) u Srbiji. Fikcija o rukovodeñoj ustanovi za Jugoslaviju bila je neodræiva zbog podele jugoslovenske teritorije (Italija, Ma- œarska, Bugarska, Nezavisna Dræava Hrvatska i dr.) i razliåi- tog statusa çenih delova. Iz tih razloga trebalo je obrazovati ustanovu za Srbiju po ugledu na redovnu (ne viãe operativnu) organizaciju u Nemaåkoj (Komandant Sipo i SD). Za rukovodioca nove ustanove bio je predviœen Helm. Meœutim, pripreme za re- organizaciju su se oduæile, pa je temeÿitija promena od prvobitne sprovedena tek januara i februara 1942, ali bez Helma. Helmov uzor, SS-general Miler, upravÿao je celokupnom de- latnoãñu Gestapoa iz Berlina. Helm je to åinio iz Beograda, u svom “ataru” – Srbiji. Nastojao je da ne izneveri povereçe åove- ka iz åije ãkole je potekao i åiji je ãtiñenik bio. Posle rata Helm je uvrãten u tzv. policijsku grupu ratnih zloåinaca izruåenih Jugoslaviji i podvrgnut istrazi i suœeçu u Beogradu tokom 1946. godine. Çegovi iskazi zabeleæeni su u zapisnicima o sasluãaçu i sudskom pretresu, kao i u ãtampi. Sa dokumentima i utvrœenim åiçenicama, oni otkrivaju profil ãefa gestapovske strukture u Srbiji, lik neposrednog naredbodavca i organizatora masovnog ubijaça Jevreja. U Vojnom tuæilaãtvu Helm je izjavio da je Operativna grupa izvrãila nareœeçe iz Berlina u dogovoru sa Vojnom upravom. Jevreji su najpre bili smeãteni u logor Autokomandu, a potom u logor u Zemunu. Naglasio je da je jevrejski logor Sajmiãte, “prema nareœeçu Vojne uprave”, potpadao pod Operativnu grupu (a ne pod Operativnu komandu, kako je tvrdio Fuks). “Poznato mi je bilo”, kaæe Helm, “teãko staçe u logoru na Sajmiãtu u pogledu ishrane i higijene i o tome je razgovarano prilikom jutarçih referata (u ustanovi)”. Meœutim, niãta nije preduzimao, ubeœen da se staçe nije moglo poboÿãati. 54 Na glavnom pretresu pred Vojnim sudom, Helm je promenio iskaz i usaglasio ga sa Fuksovim: logor Sajmiãte nije potpadao

54 Zapisnik o sasluãaçu Hansa Helma od 18. septembra 1946. u Vojnom tuæila- ãtvu Jugoslovenske armije. AJ DK - 110.

64 pod Operativnu grupu, nego pod Operativnu komandu. Tako su Fuks i Helm pokuãali da sa sebe skinu neposrednu odgovornost za sve ãto se deãavalo sa Jevrejima u logoru Sajmiãte u Zemunu. Helm je isticao da u vreme uniãteça ostalih Jevreja prvih meseci 1942, viãe nije bio u Srbiji, ali je åuo za usmrñivaçe gasnim automobilom i proceçuje da je ukupan broj pobijenih Jevreja mogao iznositi oko 10.000. Na kraju je izjavio da oseña odgovornost zbog stradaça Jevreja u Srbiji i da se kaje.55 Na kraju dokazanog postupka na suœeçu Politika je pisala: “Jedno od najuæasnijih poglavÿa u gestapovskim zloåini- ma jeste teror nad Jevrejima i çihovo masovno uniãtavaçe. Poåelo se za æutim trakama, uåestalim pretçama i pozivima za prijavÿivaçe i nove kontribucije, da se zavrãi na Saj- miãtu, na Baçici i najzad u jajinaåkim rakama. Dugu i uæasnu priåu o istrebÿeçu Jevreja ponovili su juåe pred sudom svedoci Moric Abinun, David Rubenoviñ, Olga Antiñ i Olga Timotijeviñ.”56 Pet dana kasnije isti list je objavio presudu tzv. policijskoj grupi nemaåkih ratnih zloåinaca.57 Meœu onima koji su osuœeni na smrt, bio je i Hans Helm. Tokom istrage i sudskog procesa doãlo je do izraæaja meœu- sobno prebacivaçe krivice i to: meœu samim policijskim kolegama – jedan na drugog, ali i izmeœu dva odluåujuña faktora: policije i vojske. Svaki od çih je pokuãavao da umaçi svoj udeo i minimizira sopstvenu odgovornost, a da uveña “uåinak”, nadle- ænosti i krivicu “druge strane”. To se, pre svega, odrazilo u su- oåavaçu izmeœu pripadnika Gestapoa i okupacione vojne uprave. U meœusobnom kolegijalnom prebacivaçu krivice najviãe se isticao dr Fuks, pa i Helm, koji su za stradaçe Jevreja teretili odsutnog Krausa i Hincea (nisu izruåeni Jugoslaviji). Reå je o nastojaçu da se kriviåna odgovornost Operativne grupe natova- ri na tuœa leœa, odnosno pripiãe Operativnoj komandi. Istu tendenciju Fuks i Helm su ispoÿili u odnosu na Ver- maht, insistirajuñi na komandnoj i rukovodeñoj ulozi i ovlaã- ñeçima nemaåkog vojnog vrha u okupiranoj Srbiji. Pri tome su pre svega ciÿali na ulogu vojnog zapovednika i çegovog Up-

55 Zapisnik o glavnom pretresu tzv. policijskoj grupi ratnih zloåinaca, odr- æanom 9. decembra 1946. u Beogradu (fotokopija kod autora). 56 Politika, 18. decembar 1946. 57 Presuda Vojnog suda za grad Beograd, izreåena 22. decembra 1946, grupi od 21 ratnog zloåinca. Podrobnije o tome u poglavÿu Prilozi, dok. 4.

65 ravnog ãtaba, u prvom redu ãefa i zamenika tog ãtaba dr Haral- da Turnera i dr Georga Kisela. Ta dvojica su uzvrañala ravnom merom, istiåuñi notorne åiçenice o nadleænosti Gestapoa u “reãavaçu jevrejskog pitaça”, kao i o liånoj odgovornosti Fu- ksa i Helma. To se jasno vidi iz Turnerovih i naroåito Kiselo- vih iskaza u zapisnicima o sasluãaçu tokom istraænog postupka, poãto su i oni bili isporuåeni Jugoslaviji kao ratni zlo- åinci. Pred vojnim islednikom Kisel je izjavio da je Operativna grupa imala tri osnovna zadatka: odræavaçe reda, suzbijaçe komunizma i obradu jevrejskog pitaça. Kada se Kisel oktobra 1941, vratio sa odsustva u Nemaåkoj, Fuks je veñ bio saopãtio Turneru nareœeçe iz Berlina o stvaraçu geta. Turner je bio protiv toga, nastavio je Kisel, da se u prestonici osnuje poseban kvart Jevre- ja, pa je Fuks sam naãao reãeçe: osnovao je logor na Sajmiãtu. “Ãto se tiåe Jevreja i çihovog uniãtavaça”, naglasio je, “mogu reñi da je to bila stvar koju je jedino policija izvrãila, kako za vreme Fuksa, tako i za vreme Majsnera”.58

Karl Kraus

Meœu gestapovskim stareãinama koji su posle rata izruåeni kao ratni zloåinci i odgovarali pred Vojnim sudom u Beogradu, nije bilo SS-majora Karla Krausa. Zapadni saveznici ga nisu predali Jugoslaviji, iako je on bio najeksponiraniji gestapovski zloåinac u vreme dok je bio na åelu Operativne komande, od aprila do oktobra 1941, kada je povuåen u Nemaåku. Tako je izostalo izvoœeçe pred sud u Beogradu jednog od glavnih vinovnika stradaça srpskog naroda i Jevreja. Kraus je doãao u Beograd u jesen 1939. godine. Zvaniåno je stupio na duænost privrednog savetnika Franca Nojhauzena, ãefa Nemaåkog saobrañajnog biroa, ãto je bila samo kamufla- æa za çegovu stvarnu delatnost i funkciju glavnog poverenika nemaåke obaveãtajne sluæbe za inostranstvo, tj. VI ureda Glav- nog ureda bezbednosti Rajha – RSHA.59

58 Zapisnik o sasluãaçu dr Georga Kisela u Vojnom tuæilaãtvu JA, 25. oktobar 1946. AJ, DK - 110. 59 Kraus se prijavio Centralnoj prijavnici u Beogradu kao nemaåki dræavÿanin, æurnalist, roœen 3. marta 1908. u Austriji, od oca Karla i majke Kristine. Iz çegovog kartona se vidi gde je sve stanovao, kao i kada i kuda je putovao 1940. i po- åetkom 1941.

66 Jugoslovenska kontraobaveãtajna sluæba je brzo otkrila çegovu ãpijunsku aktivnost i uhapsila ga aprila 1940, a vlasti su odluåile da ga proteraju iz zemÿe. Odmah je usledila nemaåka intervencija, kojom je izdejstvovano da Krausa puste na slobodu i da ga ne proteruju. Da bi mu omoguñili nastavak obaveãtajnog rada, Nemci ga prebacuju u svoje poslanstvo u Beogradu, zaãtiñu- juñi ga diplomatskim imunitetom.60 Kao formalan razlog za hap- ãeçe Krausa i çegovog kolege, obaveãtajca Nasenãtajna (Adolf Cecil Nassenstein) u Mostaru, jugoslovenske vlasti su navele da nisu imali dozvole za boravak na tom podruåju. Na poåetku okupacije i SS-major Nasenãtajn je angaæovan u sprovoœeçu mera protiv Jevreja. Posle vojnog puåa 27. marta 1941, kada je osobÿe nemaåkog po- slanstva napustilo Beograd, Kraus je ostao u poslanstvu i tu do- åekao Aprilski rat i ulazak nemaåkih trupa u jugoslovensku prestonicu 12. aprila 1941. godine.61 Dva dana kasnije prikÿuåio se Operativnoj komandi koju je iz Rumunije doveo SS-major Jonak. Meœutim, umesto predviœenog Jonaka, Hajdrih je, prilikom dolaska u Beograd, za ãefa Komande postavio Krausa, pre- poruåivãi ostalom stareãinskom kadru da se u radu oslone na Krausa i Helma.62 Ovaj sudetski Nemac, proglaãen za struåçaka za srpska pitaça i za poznavaoca lokalnih prilika i ÿudi, predstavÿao je gvozdenu pesnicu Gestapoa u Srbiji. U svojstvu ãefa Operativne komande, on je terorisao stanovniãtvo, vrãio hapãeça, nare- œivao streÿaça i likvi-dacije talaca i hapãenika; iskazao se kao najradikalniji esesovac, koji je kontinuirano sprovodio ka- æçavaçe “buntovniåkog srpskog elementa”. Çegovu surovost na- jreåitije pokazuje veãaçe petorice Srba na Terazijama 17. avgusta 1941, zloåin koji je on inicirao i organizovao.63 Kao ãef Operativne komande policije bezbednosti i slu- æbe bezbednosti bio je nadleæan za sprovoœeçe mera protiv Jevreja u Srbiji – od poåetnog ograniåavaça çihovih prava, do fiziåke likvidacije. On je obrazovao poseban logor za Jevreje Autokomanda (Topovske ãupe),64 nareœivao hapãeça i in-

60 N.O.S, II, 452. 61 U poslanstvu je ostao sve vreme i nemaåki vojni obaveãtajac (vojni ataãe) Rudolf Tusen (Toussaint), sa otpravnikom poslova dr Gerdom Fajneom (Feine) i drugima, ukupno çih devetorica. 62 N.O.S, IV, 395. 63 IAB, BdS, dosije J-41. 64 Za ovaj logor bila je nadleæna Operativna komanda. N.O.S, IV, 716.

67 terniraça, kao i isporuåivaçe Jevreja Vermahtu radi streÿaça u sklopu mera odmazde.65 Mada ga je Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila odgovornim za teãka nedela u okupiranoj Srbiji, Kraus nije, kao ãto je reåeno, poloæio raåune pred sudom zemÿe u kojoj je poåin- io zloåine. Umesto toga, u Beograd su stizale vesti da se Kraus “dobro snaãao” i da rukovodi jednom firmom u Minhenu. Nije pronaœeno ni neko sasluãaçe iz Nemaåke, ãto je inaåe jugoslo- venskoj delegaciji bilo dozvoÿeno da vrãi u savezniåkim logorima za Nemce.

Karl Hince

Åetrnaestog aprila 1941, u tek osvojeni Beograd stigao je SS-major Karl Hince (Hintze), u grupi gestapovaca odreœenih da nastupe kao Operativna komanda, odnosno gestapovska egzekuti- va za Srbiju. U prvom naletu na zaposednutoj teritoriji, Hince je predvodio posebnu komandu (Sonderkommando Hintze), koja je odmah krenula tragom povlaåeça jugoslovenskog kraÿa i vlade sa zadatkom da pohapsi one koje zatekne i zapleni zlato i dokumente. Rezultat Hinceove misije bilo je hapãeçe patrijarha Srpske pravoslavne crkve Gavrila Doæiña, koga je doveo u Beo- grad – u gestapovski zatvor.66 Hince je potom preuzeo funkciju zamenika ãefa Operativne komande i rukovodioca IV odeÿeça, tj. Gestapoa. Otada (od aprila), pa do kraja godine, neposredno je rukovodio egzekutivnim aparatom Gestapoa na åijem udaru su prevashodno bili “krivci za sve” – Srbi i Jevreji. U tom svojstvu uåestvovao je u raznim dogovo- rima na kojima se odluåivalo o preduzimaçu policijskih mera, poåev od propisivaça prvih mera protiv Jevreja aprila i maja, kao i junskih i drugih savetovaça o suzbijaçu otpora i ustaniåkih akcija srpskog naroda u prvoj godini okupacije. Hince je bio na åelu gestapovske egzekutive u Operativnoj komandi do oktobra, a potom visoki gestapovski funkcioner u

65 U gestapovskoj arhivi saåuvano je Krausovo nareœeçe da Operativna komanda svakog meseca, poåev od juna 1941, isplañuje Upravi grada Beograda, odnosno liåno upravniku i pomoñniku, 16.000 dinara u svrhu suzbijaça jevrejsko-komunistiåke akcije... od novca prikupÿenog od Jevreja u Beogradu. IAB, BdS, J-55. 66 N.O.S, IV, 395, 404–405, 438, 721. Hince je tada imao 40 godina, rodom je iz Ham- burga, SS-ovski åin mu je bio Sturmbannführer (major), a policijsko zvaçe – kriminalni komesar.

68 Karl Hince (Hintze), zamenik ãefa Gestapoa

Operativnoj grupi do poåetka 1942. godine, kada je u novoj ustanovi vrãio duænost zamenika novog ãefa Gestapoa SS-majora Zatlera. Sve to vreme neposredno je organizovao sprovoœeçe mera protiv Jevreja i snosi odgovornost za çihovo stradaçe. Bio je na vodeñoj duænosti u Gestapou i kada je, krajem 1941. godine, poåela likvidacija jevrejskih zatoåenika na Sajmiãtu. Godine 1945, delegacija jugoslovenske Dræavne komisije za ratne zloåine pronaãla ga je u logoru Camp 080 u Nojminsteru i dva puta sasluãala o çegovoj odgovornosti za nedela poåiçena u okupiranoj Srbiji. Meœutim, na sasluãaçima Hince to nije priznao, tvrdeñi da se çegova duænost u Gestapou svodila na poslove organizacije i sistematizacije. “O streÿaçima u konclogorima, koji su obrazovani u Srbiji, ne znam niãta, jer sa tim nisam imao nikakve veze”. Upitan o naredbi od 12. decembra 1941. o zatoåeçu Jevreja iz Srbije, odgovorio je da o tome niãta ne zna i da po svom poloæaju nije bio nadleæan da se time bavi.67 Jugoslovenska delegacija je potom podnela zahtev za izru- åeçe Karla Hincea Jugoslaviji. U zahtevu se navodi da je reå o ratnom zloåincu odgovornom za mnogobrojna hapãeça u Beogra- du i unutraãçosti Srbije, posle kojih je doãlo do masovnih streÿaça i deportovaça u koncentracione logore i na prinudni rad u Nemaåkoj. “Imenovani je takoœe”, kaæe se daÿe, “uåestvo-

67 AVII, na, k. 32, reg. br. 5: zapisnik o sasluãaçu, 23. septembar 1945, Nojmin- ster; zapisnik o sasluãaçu, 12. septembar 1945, logor 030, Ploen.

69 vao u getiziraçu Jevreja u decembru 1941. godine, koji su docnije svi pobijeni ili uguãeni gasom.”68 Uprkos navedenim åiçenicama, Hince nije bio izruåen Jugo- slaviji. Kao ni Kraus.

Oto Vincent

Meœu najpoznatijim operativcima Gestapoa koji su radili protiv Jevreja u Beogradu 1941. godine, bili su podoficiri SS-a Oto Vincent i Egon Zabukoãek. Iako su u gestapovskoj hijerarhiji pripadali niæem rangu, za razliku od pomiçanih rukovodilaca, oni su od prvih dana okupacije bili vaÿda najpoznatiji me- œu Jevrejima. Pojavili su se, najpre Vincent, a potom i Zabuko- ãek, prilikom prijavÿivaça i registrovaça Jevreja na Taãma- jdanu, kao komesari tiranije kukastog krsta. Iz dana u dan suoåa- vali su se sa jevrejskim stanovniãtvom, koje ñe neviœeno brzim postupkom biti potpuno obespravÿeno i pobijeno. Upamñeni su po bahatosti, neprestanom maltretiraçu i surovim postupcima prema pripadnicima “rase koju treba iskoreniti”. Zbog toga se moæe reñi da je tada malo Jevreja znalo za Fuksa, Helma i Krausa, çihovu ulogu i odgovornost, ali gotovo svi su åuli za ovu dvojicu SS-podoficira, bili svedoci ili ærtve çihovih brutalnih postupaka. U Centralnoj prijavnici Beograda pojavio se, 21. marta 1940. godine, nemaåki dræavÿanin sa dokumentima na ime Otto Vincent i predstavio se kao predstavnik jedne strane firme.69 Ime i za- nimaçe posluæili su kao kamuflaæa za pravi posao kojim se bavio – za ãpijunaæu. Doãlo se i do podataka da mu je pravo ime Franc Rigler (Franz Riegler). Meœutim, ne samo u tajnim poslovima, nego i u liånim i sluæbenim dokumentima bio je i ostao Oto Vincent. Kao tajni agent radio je za rukovodioca nemaåke obaveãtajne sluæbe RSHA u Jugoslaviji, Karla Krausa. Kada su 1941. godine, posle vojnog puåa 27. marta, nemaåki graœani i ålanovi poslan- stva napustili Beograd, on je ostao sa Krausom u zgradi poslan-

68 AVII, na, k. 32, reg. br. 5/3. U zahtevu se navodi i sledeñe: “U manastiru Ostro- gu kod Nikãiña, u Crnoj Gori, uhapsio je srpskog patrijarha Gavrila i sproveo ga u Beograd radi deportacije u Koncentracioni logor Dahau”. 69 U drugim spisima i tekstovima pomiçe se kao Winzent i Winzet. Roœen je 6. januara 1913. u Vicburgu. Liåni podaci vide se iz çegovog kartona u Centralnoj prijavnici Uprave grada Beograda.

70 Karton iz Centralne prijavnice Beograda na ime Ota Vincenta (Otto Vincent), od 21. marta 1940. stva. Tu je doåekao dolazak Nemaca i veñ prvih dana okupacije pokazao pravo lice kao gestapovski komesar za Jevreje. Otada su stotine Jevreja viœale “komesara Ota”, kada su dolazili da se prijave, registruju, izvrãe obaveze prinudnog rada, interniraça u logore itd. Poznato je da su gestapovci pÿaåkali jevrejsku imovinu, novac, dragocenosti i dr. Bila je to opãta praksa. Meœutim, Vin- cent je toliko u tome preterao da je, i uz poznato tolerisaçe prisvajaça te imovine, morao da bude uhapãen, izveden pred sud SS-a i policije u Beåu i osuœen na åetiri godine zatvora zbog pronevere.70 Oto Vincent nije za svoje zloåine odgovarao u Jugoslaviji. Nije bio u velikoj grupi gestapovskih ratnih zloåinaca koji su decembra 1946. godine izvedeni pred Vojni sud u Beogradu, ali se o çemu i çegovim nedelima govorilo na tom procesu. Politika je, prateñi suœeçe, izvestila 18. decembra da je meœu uåesnicima u progonu Jevreja bio i Vincent. “Prema çihovim nareœeçima”, izveãtavao je list, “odbrajani su Jevreji kao taoci za streÿaçe. Vincent je s korbaåem u ruci gonio Jevreje i Jevrejke da goli tr- åe u krug do iznemoglosti.”

70 Osuœen je septembra 1942, izdræao deo kazne, potom otiãao na rad u Nezavisnu Dræavu Hrvatsku. Saåuvan je izveãtaj Gestapoa Beå o sluåaju Vincenta od 12. februara 1942, IAB, BdS Beograd, B – 196 i B – 217.

71 Likovi zapamñeni iz prve godine okupacije: Oto (Otto) Vincent, poznat kao “komesar Oto” i Egon Zabukoãek (Sabukoschek), taãmajdanski “åovek s korbaåem”

Vincenta je na poslovima komesara, kratko vreme u leto 1941. zameçivao gestapovac Karaã (Karrasch), podoficir SS-a (Haupt- scharführer), posle koga je, u avgustu, taj posao radio gestapovac Ken, SS-podoficir. Za Karaãa se govorilo da je bio najsuroviji gestapovac meœu kolegama na Taãmajdanu. Za obojicu nedostaju bliæi podaci.71

Egon Zabukoãek

Pet meseci pre Vincenta, u Beograd je, takoœe kao nemaåki tajni agent, stigao Egon Zabukoãek (Sabukoschek). U dokumentima beogradske Centralne prijavnice zabeleæeno je: roœen 14. oktobra 1918. u Ceÿu, doãao u Beograd 27. oktobra 1939. iz Austrije kao student medicine itd. Pre rata je radio za nemaåku vojnu i partijsku obaveãtajnu sluæbu – Abver i SD, studirajuñi u Beo- gradu i predstavÿajuñi se kao austrijski emigrant, antihitlero- vac; od poåetka okupacije radio je za Gestapo, a kasnije ponovo za

71 AJ, DK – 110, inv. br. 15002, Salomon Altarac, zapisnik o sasluãaçu od 12. marta 1945; IAB, dokumentarna graœa, D – 1475; radna kartoteka BdS Beograd, karton gestapovca Karaãa, koji je kasnije radio u BdS-u, u referatima IV/3 i IV/B4.

72 Abver (1942. i 1943. na podruåju Gorçeg Milanovca, a 1943. i 1944. u Sanõaku).72 Beogradski Jevreji su zapamtili Zabukoãeka utegnutog u gestapovskoj uniformi, neobuzdanog ponaãaça i surovih postupaka. Naroåito je voleo da upotrebÿava korbaå. Kada je posle rata u Austriji odgovarao za svoja nedela prema Jevrejima u Beogradu 1941. godine, izjavio je da to nije bio nikakav korbaå, veñ “samo obiåan prutiñ”. Ipak, priznao je da mu je Ãtrake bio ãef i da je izvrãavao çegova nareœeça. A dobro je poznato kakva su bila Ãtrakeova nareœeça. O Zabukoãekovim postupcima postoji vi- ãe kazivaça Jevreja oåevidaca. Takav je bio prvi deo æivotnog puta Egona Zabukoãeka. Kada je, u svojoj 21. godini, doãao u Beograd, kolege studenti prihvatili su ga sa simpatijama kao slobodoumnog omladinca i ærtvu nacistiåkog reæima, kao “zemÿaka iz Ceÿa”, åiji je deda Jevre- jin.73 Kada je doãla okupacija, bio je to drugi åovek – po zlu poznati “Judenkommisar Egon”. Osim u Beogradu, Zabukoãek je vrãio nedela i na podruåjima Gorçeg Milanovca i Sanõaka. Dræavna komisija za ratne zlo- åine proglasila ga je za ratnog zloåinca,74 ali niko posle rata u Austriji nije uznemiravao poznatog zubnog lekara iz Graca zbog ratnih grehova – sve do poåetka devedesetih godina. Sve to vreme, a reå je o 47 posleratnih godina, on je radio i æiveo pod svojim imenom i kao registrovani ratni zloåinac. U jesen 1992. izveden je pred sud u Gracu, ali je tokom sudskog postupka preminuo.75 Ostali gestapovci, odgovorni za stradaçe Jevreja u prvoj godini okupacije, produæili su aktivnosti protiv Jevreja i u 1942. kada je zavrãena likvidacija jevrejskog stanovniãtva u Srbiji. Neki od çih delovali su i posle toga, tragajuñi za preostalim, nestalim Jevrejima sve do jeseni 1944. godine. Reå je o “veterani- ma” – egzekutorima Ãtrakeu, Andorferu, Engeu i drugim zaået- nicima egzekutivnih mera u 1941. godini. Da bi se zaokruæilo çihovo ukupno delovaçe, o çima ñe biti reåi u narednom poglavÿu koje obuhvata razdobÿe od 1942. do kraja okupacije.

72 U Abveru, pre i za vreme okupacije, bio je “vaspitanik” poznatog vojnog oba- veãtajca, kapetana Jozefa (Josef) Matla; u Gestapou je radio protiv Jevreja 1941. godine, zajedno sa Vincentom, za Krausa, Hincea i Ãtrakea. 73 Egonovi roditeÿi su se, odmah po çegovom roœeçu, preselili u Grac, gde je Egon odrastao. Çegov deda, Jevrejin, Ludvig Blac, bio je veletrgovac u Mariboru. 74 AJ, DK - 110, odluka F. br. 23129. 75 U Jugoslaviji su tada prikupÿeni raspoloæivi dokumenti i izvrãena naknadna istraæivaça o Zabukoãeku. Taj materijal je sreœen i saåuvan.

73 Karton iz gestapovske kartoteke na ime Egona Zabukoãeka, sa podacima od 1940. do 1942.

74 GESTAPO 1942 – 1944

BdS Beograd

Namera Glavnog ureda bezbednosti Rajha u Berlinu da reorga- nizuje svoje sluæbe u Srbiji najavÿena je veñ oktobra 1941, ali je realizacija usledila tek januara i februara 1942. godine. Odlu- ku o tome doneo je Himler, na predlog ãefa RSHA Rajnharda Hajdriha. Umesto dotadaãçe, privremene organizacione strukture SD-a i Gestapoa za zaposednute teritorije, oliåene u Ope- rativnoj grupi i operativnim komandama, Himler je naredio obrazovaçe “redovnog” policijskog sistema kakav je bio u Tre- ñem rajhu. Ta organizaciona promena oznaåila je znatno jaåaçe nemaå- kog obaveãtajno-bezbednosnog aparata u okupiranoj Srbiji, koje se ogledalo u stvaraçu åitave strukture novih ispostava u unu- traãçosti i u velikom poveñaçu ÿudstva policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti. Nova rukovodeña ustanova zvala se Zapo- vednik policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes), poznata po sluæ- benoj skrañenici BdS Beograd.76 Uporedo s tim formiran je mehanizam druge grane nemaåkog policijskog sistema: policije poretka (Ordnungspolizei, skrañeno Orpo), pod rukovodstvom nadleãtva Zapovednik policije poretka – BdO, sa policijskim aparatom na teritoriji okupirane Sr- bije. Na vrhu tako oformÿenog policijskog sistema bilo je na- dleãtvo Viãi voœa SS-a i policije. Himler je funkciju prvog åoveka SS-a i policije poverio SS-generalu Augustu Majsneru (Meyszner), zapovednik policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (BdS) postao je SS-pukovnik Emanuel Ãefer (Schäfer), a zapovednik policije poretka (BdO) potpukovnik Andreas Maj (May).77

76 Nemci su åesto naziv nadleãtva poistoveñivali sa funkcijom rukovodioca. 77 N.O.S, IV, 443–445.

75 Reorganizovan i znatno ojaåan policijski sistem, sa Majsne- rom na åelu, pokazao se kao nosilac najradikalnije struje i naj- brutalnijeg terora u okupiranoj Srbiji. On je priveo kraju likvidaciju jevrejskog stanovniãtva maja 1942. godine i obavestio Berlin da je sprovedeno “konaåno reãeçe”, odnosno da u Srbiji viãe nema Jevreja. Otada, rad protiv Jevreja sastojao se u organizovanom tra- gaçu za preostalim Jevrejima, koji su na razne naåine uspeli da izbegnu sudbinu pobijenih sunarodnika i zature tragove. Potra- ga za odbeglim i sakrivenim jevrejskim porodicama i pojedincima nije prestala do kraja okupacije. Kako je bio organizovan i kako je delovao policijski sektor okupacionog reæima 1942–1944. godine? Ko su bili policijski funkcioneri, operativci i egzekutori, odgovorni za stradaçe i progon Jevreja? Preformiraçe Operativne grupe u BdS poåelo je u drugoj polovini januara 1942, kada je SS-pukovnik Fuks predao duænost ãefa nadleãtva policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti no- vopostavÿenom ãefu SS-pukovniku Emanuelu Ãeferu. Zamenik ãefa nadleãtva ostao je isti: Ludvig Tajhman. Rukovoœeçe IV odeÿeçem – Gestapoom, umesto Helma, preuzeo je SS-major Bruno Zatler (Sattler). Na åelu Judenreferata, koji je nosio sluæbenu oznaku IV B 4, ostao je SS-potporuånik, pa poruånik Fric Ãtra- ke, koji je istovremeno vodio i referat za masone (IV B 3). Ãtrake je rukovodio referatom do novembra 1942, a poãto je na toj duænosti bio od poåetka okupacije, to znaåi da je on neposredno odgovoran za progon i fiziåko uniãteçe Jevreja u Srbi- ji izvrãeno u tom periodu. Çegov bliski saradnik na tom “poslu” od poåetka okupacije, SS-poruånik Hans Ãlut, preuzeo je voœeçe referata novembra 1942. i bio na çegovom åelu do februara 1943, kada ga je nasledio SS-podoficir, kasnije pot- poruånik Vili (Willy) Boden.78 Ãefer je izgradio znatno veñu organizaciju od Fuksove. Pri tome je imao potpunu podrãku RSHA, koja mu je uputila kadar iz Nemaåke. Daÿi priliv ÿudstva obezbedio je angaæovaçem veñeg broja domañih Nemaca, koji su najpre upotrebÿavani kao tumaåi, prevodioci, a zatim kao operativci Gestapoa i drugih sluæbi. Priliv novog ÿudstva iz Nemaåke i iz redova folksdojåera za- vrãen je juna 1942, kada je BdS, raåunajuñi i nasleœeni kadar Op-

78 Boden je bio referent do septembra 1943, kada je Judenreferat prestao da postoji kao poseban referat.

76 erativne grupe, dostigao oko 700 ÿudi, rasporeœenih u centrali u Beogradu i ispostavama u unutraãçosti: oko 300 u centralnom nadleãtvu, isto toliko u ispostavama na terenu i oko stotinu u straæarskoj åeti (Wachkompanie), ukÿuåujuñi radio-telegrafi- ste, vozaåe i pomoñno osobÿe. Ÿudstvo u unutraãçosti razvr- stano je u 34 ispostave i uporiãta u Srbiji, 5 u Crnoj Gori i dva u Nezavisnoj Dræavi Hrvatskoj (ukupno 41).79 Rukovodeñe nadleãtvo BdS-a smestilo se u starom sediãtu Operativne grupe: u zgradi Ratniåkog doma u Brañe Jugoviña 19. Unutraãça organizacija BdS-a odgovarala je organizaciji RSHA: sastojala se od 6 odeÿeça, od kojih je IV odeÿeçe bilo nadleæno za reãavaçe jevrejskog pitaça, a III odeÿeçe se bavilo obave- ãtajnom obradom tog pitaça sa stanoviãta partijske obaveãta- jne sluæbe SD.80 Iz åitavog kompleksa organizacionih jedinica BdS-a, biñe govora samo o Gestapou, u åijim je rukama bila sudbina Jevreja. Od Operativne grupe BdS je nasledio tri zatvora: Policijs- ki zatvor (Polizeigefängnis) u zgradi Okruænog suda za okrug beogradski u ulici Kraÿa Aleksandra 5, “Kuñni zatvor” (Hausge- fängnis) u zgradi BdS-a i “Poåasni zatvor” (Ehrenhaft) u istoj zgradi (za uhapãene liånosti prema kojima se postupalo sa posebnim obzirima).81 Pored zatvora, hapãenici su dræani i u logorima Baçica, Sajmiãte i drugim. Posle likvidacije Jevreja u logoru Sajmiãte, naglo je opao intenzitet rada Judenreferata i sveo se na potragu za joã nepro- naœenim Jevrejima. Septembra 1943. godine referati za masone i za Jevreje (IV B 3 i IV B 4) prestali su da postoje, a çihovi poslovi dodeÿeni su referatu IV D (koji se bavio politiåko-policijskom kontrolom udruæeça i druãtava). Na kraju je doãlo vreme za povlaåeçe BdS-a iz Srbije. Avgusta 1944. evakuisano je u Ne- maåku æensko osobÿe; potom je arhiva delom uniãtena, a uglavnom prebaåena u Rajh. Gestapou u Beåu dodeÿena je obaveza da pri- hvata i zbriçava povuåene pripadnike BdS-a Beograd. Oni su se, tokom septembra, organizovano prikupÿali i u kolonama napu- ãtali Beograd, gde su pristizali i oni iz ispostava u unutra- ãçosti. Ãefer je napustio Beograd, sa posledçom grupom, 5. oktobra.

79 N.O.S, IV, 451. Videti prikaz organizacije u poglavÿu Prilozi. 80 SD je obaveãtajno obraœivao jevrejsko pitaçe sa ideoloãkog i privrednog stanoviãta i nije imao izvrãnu funkciju. 81 Takav tretman su, na primer, imali åetniåki komandanti Jezdimir Dangiñ i Pavle Œuriãiñ.

77 U Beåu je likvidirano nadleãtvo BdS-a Beograd kojim je do polovine decembra neposredno rukovodio Ãefer, a otada do kraja marta 1945. SS-poruånik Valter (Walter) Hering. On je inaåe, od jula do oktobra 1944, u BdS-u raspolagao celokupnom imovinom zapleçenom od uhapãenih lica, kao i imovinom Jevre- ja i iz tih zaliha odvajao zlato i devize u ãpijunske svrhe.82 Poznato je kako je Gestapo, do maja 1942, zavrãio likvidaciju Jevreja u logoru Sajmiãte. Posebno je bilo potresno tragiåno stradaçe jevrejske dece svih uzrasta koja su podelila sudbinu usmrñenih roditeÿa. U Muzeju ærtava genocida åuvaju se podaci o pobijenoj jevrejskoj deci u Beogradu koje je prilupila i 1964. godine objavila Savezna komisija za popis ærtava rata. Na osnovu tih podataka saåiçen je spisak jevrejske dece kojoj je Gestapo oduzeo æivot. Beogradski spisak sadræi imena i liåne podatke za 499 deåaka i devojåica. Naæalost, to je nepotpun popis (zbog razumÿivih teãkoña), pa se sa sigurnoãñu moæe reñi da je u pi- taçu preko 500 pobijene jevrejske dece u glavnom gradu okupirane Srbije.83 Za sva stradaça Jevreja od poåetka 1942. godine, pre svega u logoru Sajmiãte, ali i u ubijaçu naknadno pronaœe- nih Jevreja do kraja okupacije, odgovorna je prevashodno novodo- ãla ekipa visokih policijskih rukovodilaca sa Majsnerom i Ãeferom na åelu, kao i niæih gestapovskih stareãina koji su neposredno organizovali i vrãili egzekucije, meœu kojima su glavnu ulogu igrali stari egzekutori iz 1941. godine. O çima, çihovom delovaçu i odgovornosti je reå.

August Majsner

Dolazak SS-generala Majsnera u Srbiju u svojstvu najviãeg nemaåkog funkcionera SS-a i obaveãtajno-bezbednosnog kompleksa (Gestapo, SD, policija poretka), oznaåio je poåetak procesa obrazovaça policijskog reæima kao nosioca najradikalnijih mera protiv svih koji ugroæavaju interese Hitlerove Ne- maåke. Preuzevãi u svoje ruke mnoge nadleænosti, Majsner je

82 Hering je izruåen Jugoslaviji kao ratni zloåinac, izveden pred Vojni sud u Beogradu i decembra 1946. osuœen na vremensku kaznu. Presuda tzv. policijskoj grupi nemaåkih ratnih zloåinaca, sa Majsnerom i Fuksom na åelu, 3 i 11. 83 Separat Dragoja Lukiña, Holokaust u Jugoslaviji. Jevrejska deca ærtve nacizma 1941-1945, Muzej ærtava genocida – Savezni zavod za statistiku, Beograd 1997. Spisak sadræi sledeñe podatke: prezime, ime oca, ime deteta, godina roœeça, narodnost, ubijeno od... (Nemaca)... godine u ... (logoru).

78 postao åelni åovek terora i naredbodavac drastiånih mera protiv stanovniãtva. Vrlo brzo se iskazao kao brutalni sprovodi- lac Hitlerove politike kaæçavaça Srba, poznat po izjavama da je “svaki mrtav Srbin dobitak za Rajh”, kao i da on ne moæe da spa- va “doklegod joã ima æivih Srba izmeœu 18 i 60 godine”.84 U Beo- grad je stigao na vreme da dokrajåi likvidaciju drugog nepri- jateÿa Rajha – Jevreje. Austrijanac, rodom iz Graca, August fon Majsner sticao je karijeru u æandarmeriji, a istovremeno bio ilegalni nacist. Go- dine 1934. uåestvovao je u nacistiåkoj pobuni u Austriji, posle åijeg neuspeha je pobegao u Nemaåku i tamo nastavio karijeru u æandarmeriji, policiji poretka i SS-u. U Srbiju je doãao kao 45-godiãçi general SS-a i policije.85 S obzirom na nadleænosti i moñ koju je skoncentrisao u svojim rukama, jasna je odgovornost ovog visokog nacistiåkog rukovodioca za zlodela nemaåkog okupatora u Srbiji poåiçena u vreme çegove “vladavine”. Stoga je razumÿivo ãto se naãao na listi najteæih ratnih zloåinaca.86 U toku drastiånog kaæçavaça Srba i Jevreja, Majsner se sukobÿavao i sa liånostima iz svog tabora, sa kojima se otimao za segmente vlasti. Tokom jednog od tih duela, uspeo je da elimi- niãe ãefa Upravnog ãtaba vojnog zapovednika dr Haralda Tur- nera, poãto je u Berlinu izdejstvovao odluku da Turner i çegov zamenik dr Kisel budu opozvani i vrañeni u Nemaåku krajem 1942. godine. Meœutim, çegov naredni sukob sa rivalom u borbi za vlast imao je drugaåiji ishod. Bio je to duel dva visoka nemaåka funkcionera sa veoma veli- kim ovlaãñeçima, dva reprezenta Treñeg rajha u okupiranoj Sr- biji, koji su na razliåite naåine nastojali da ostvare nemaåke interese u ovoj zemÿi: Majsner – gvozdenom pesnicom, çegov opo- nent – kao “diplomata graœanskog rata”, smiãÿenom politikom koriãñeça domañih snaga u korist okupatora, a radi “uãtede nemaåke krvi”. Rival koji je tako nastupao bio je opunomoñenik Ministarstva spoÿnih poslova Rajha u Beogradu, inæ. Herman Nojbaher. O tom sukobu Nojbaher je kasnije pisao:

84 N.O.S, IV, 445. 85 AJ, DK – 110, inv. br. 14952, 1. 1–10. 86 AJ, DK–110, odluka o proglaãeçu za ratnog zloåinca, F. br. 324/XVIII. Opãir- no o Majsneru i çegovim zlodelima: Saopãteçe o zloåinima Austrije i Austrijan- aca protiv Jugoslavije i çenih naroda, Beograd 1947, 85–102.

79 “Majsner je kod Srba bio ozloglaãen kao krvolok. Bio je bezobziran u tumaåeçu postojeñih naredaba o odmazdama... Kao najviãi policijski organ imao je moguñnost da predloæi preduzimaçe takvih mera, a policija je za streÿaçe stavÿala na raspolagaçe kandidate smrti iz svojih zatvora i logora... Iskoristio sam svoj jaki poloæaj, koji sam sebi stvorio kao diplomata za Balkan... i uz Kaltenbrunerovu pomoñ izdejstvovao da ga Himler smesta smeni sa poloæaja.”87

August Majsner na poåetku karijere

87 Hermann Neubacher, Sonder - Auftrag Suedost, 1940 – 1945, Bericht eines fliegenden Dip- lomaten, Musterschmidt-Verlag, Goettingen, Berlin - Frankfurt 1956, 151–152. SS-general Kaltenbruner bio je tada ãef RSHA. Nojbahera je 16. maja 1951. osudio na vremensku kaznu Vojni sud u Beogradu, ali je veñ posle godinu i po dana osloboœen i vratio se u Austriju.

80 To se dogodilo aprila 1944. godine. Na çegovo mesto u Beo- gradu postavÿen je Herman Berends (Hermann Behrends), koji je na toj duænosti ostao do povlaåeça Nemaca iz Beograda oktobra 1944. godine. Po zavrãetku rata doãlo je vreme da general-potpukovnik fon Majsner poloæi raåune za zlodela poåiçena u Srbiji. Po- red mnogih zloåina nad Srbima, zbog kojih je nazvan krvolokom, trebalo je da snosi odgovornost i za zavrãnu likvidaciju jevrejskog stanovniãtva u prvoj polovini 1942. godine. Ãta je o tome izjavio tokom istraænog postupka i na suœeçu u Beogradu decembra 1946? Dajuñi iskaz pred islednikom, Majsner je nastojao da se ogra- di od zloåina izvrãenog nad Jevrejima i Ciganima. Izjavio je da to nije bila çegova stvar, da on za to nije bio nadleæan i da ni- ãta bliæe o tome ne moæe da kaæe. “Stvar sa Jevrejima” je veñ bila zavrãena kada je doãao u Srbiju (ne pomiçe likvidaciju Je- vreja iz logora Sajmiãte, koja je okonåana maja 1942). Svu krivicu za uniãteçe Jevreja svodio je na Fuksa i Ãefera i çihova nadleãtva.88 Na drugom sasluãaçu, 4. septembra 1946. u Vojnom tuæilaãt- vu Jugoslovenske armije, Majsner je priznao da je bio u toku likvidacije Jevreja: “BdS me je informisao o opãtim crtama o ovim nareœeçi- ma (iz Berlina), tako da sam ja bio informisan o tome kako se ima postupati sa Jevrejima. Poznato mi je da je, za vreme dok sam ja bio u Srbiji, uhapãen jedan broj Jevreja na teritoriji Srbije koji su se skrivali... Tada se na åelu BdS-a nalazio Ãefer, a çegovi glavni saradnici su bili Tajhman, Vajnman i drugi. Ãefer me je u svojim obaveãteçima upoznao sa merama koje se preduzimaju prema Jevrejima.” Majsner nije negirao i da je bio u toku usmrñivaça Jevreja otrovnim gasom: “Ãefer me je obavestio da je na Sajmiãte iz Berlina stigla jedna komanda sa automobilom za guãeçe gasom, koja je imala specijalan zadatak da u tom automobilu guãi samo Je- vreje... Kada su ta kola otiãla sa Sajmiãta, Jevreja viãe nije bilo na Sajmiãtu, jer su na ovaj naåin likvidirani. Sahrana ovako likvidiranih vrãena je na streliãtu kod sela Jajinci. Broja ne znam koji je na ovaj naåin likvidiran, ali mislim da

88 AVII, reg. br. 2/3-5, k. 32.

81 nije bio veñi od 2.000, jer je znatan broj Jevreja bio ranije pomro od pegavca i bolesti, te transportovan u istoåne ze- mÿe.”89 Nastojeñi da sa sebe skine krivicu, Majsner svu odgovornost za trovaçe gasom zatoåenika logora Sajmiãte svaÿuje na druge: “O ovim Jevrejima je vodio raåuna BdS, koji je direktno bio za tu stvar potåiçen Berlinu”. Ãef okupacione vojne uprave dr Turner, pak, kaæe da je zadatak da se logor “konaåno isprazni od Jevreja” preuzeo od çega Majsner i da ga je on realizovao.90

Ratni zloåinac August Majsner (Mayszner), kao SS-general i na suœeçu u Beogradu decembra 1946.

Na poåetku suœeça Borba je objavila; “Faãistiåki general Majsner i joã 21 ratni zloåinac odgovaraju za zverstva koja su izvrãili u Srbiji... Majsner Avgust je besumçe najteæi zloåi- nac u ovoj grupi”. List daÿe piãe da je Majsner odgovoran za niz nedela ãirom Srbije, åime je potvrœivao da dosledno sprovodi politiku faãistiåke Nemaåke, teror i uniãtavaçe stanovni- ãtva i direktive svog pretpostavÿenog stareãine, zloglasnog Himlera.91

89 Arhiva Vojnog suda za grad Beograd, citirani iskazi iz predmeta generala Maj- snera koriãñeni od Dræavne komisije za ratne zloåine. 90 K. Brauning, Konaåno reãeçe u Srbiji..., 416: Turnerov dopis Himlerovom aœutantu Karlu Volfu od 11. aprila 1942. 91 Borba, 10. decembar 1946.

82 Kako se vidi iz sudskog zapisnika, Majsner je na glavnom pretresu 9. decembra 1946. izjavio: “Razumeo sam optuænicu. Oseñam se odgovornim za sve naredbe koje sam (ja) izdavao... Poznat mi je sluåaj Jevreja. Oni su streÿani putem mera odmazde. Æene i deca su uguãeni u automobilu. Poguãila ih je jedna specijalna komanda iz Berlina, koja nije bila meni podreœena...” “Potpuno sigurno znam da niko drugi osim Jevreja nije bio guãen u tom automobilu. I Ãefer i ta specijalna komanda imali su nareœeçe iz Berlina da kamion upotrebe samo i jedino za Jevreje. U tom smislu nije bilo zloupotreba... Kada su ova kola vrañena sa Sajmiãta, tamo viãe nije bilo Jevreja, jer su ovi ugu- ãeni.”92 Prilikom izvoœeça dokaznog postupka, razmatrani su i zlo- åini protiv Jevreja. Borba je zabeleæila iskaz svedokiçe Olge Timotijeviñ, koja je “videla kada su iz jevrejske bolnice od- voœene æene i deca u velikom, crnom automobilu bez prozora” (reå je o pomenutom specijalnom vozilu u kome su Jevreji usmrñi- vani otrovnim gasom). A to se deãavalo u vreme kada je Majsner bio na duænosti u Beogradu. I Politika je obaveãtavala javnost o opãtem, pa i zavrãnom masovnom uniãtavaçu Jevreja (u vreme generala Majsnera), o logorima Sajmiãte i Baçica, o stratiãtu u Jajincima.93 Na dan 22. decembra, Vojni sud za grad Beograd doneo je presudu kojom je Majsner osuœen na najteæu kaznu.

Emanuel Ãefer

Meœu 22 policijska funkcionera optuæena za ratne zloåine poåiçene u okupiranoj Srbiji i u decembru 1946. izvedena pred Vojni sud u Beogradu, nije bio rukovodilac BdS-a, jedan od nekoliko najodgovornijih visokih stareãina okupatorskog reæima za zloåine izvrãene 1942–1944. godine. Reå je o pukovniku SS-a i policije Emanuelu Ãeferu, koji je u to vreme rukovodio gestapovskom egzekutivom protiv Srba, Jevreja, Cigana i drugih. Jugoslavija je prikupila mnoãtvo dokaza o Ãeferovoj odgovornosti za zloåine poåiçene u tom periodu i çima potkrepila zahtev za izruåeçe zemÿi åije je stanovniãtvo bilo ærtva çe-

92 Sudski zapisnik od 9. decembra 1946; Zloåini faãistiåkih okupatora..., 34. 93 Borba i Politika, 18. decembar 1946.

83 govih zlodela. Iako nije moglo biti sumçe o odgovornosti åo- veka koji je tri godine upravÿao gestapovskom maãinom smrti, tom zahtevu nije udovoÿeno. Umesto toga, zatraæeno je da Jugo- slavija dostavi optuæni materijal radi koriãñeça na suœeçu koje je organizovano u Nemaåkoj, u Kelnu.94 Tamo je Ãefer, pored ostalog, bio optuæen i za usmrñivaçe otrovnim gasom 6.280 æena i dece jevrejske narodnosti iz logora Sajmiãte. Uprkos obimnom dokaznom materijalu i utvrœenoj åiçenici da je u pitaçu jedan od najteæih zloåinaca, sud ga je osudio na blagu vremensku kaznu od svega ãest i po godina zatvora.95 Pronaœeni dokumenti, meœutim, ne ostavÿaju ni traga sumçe o ulozi i krivici ãefa BdS-a u likvidaciji jevrejskih æena i dece, posledçih zatoåenika logora Sajmiãte. Hajdrih je, 20. januara 1942. u Vanzeu, izjavio da namerava da Jevreje deportuje sa zapada na istok. To je bio negativan odgovor na prethodna traæeça okupacionih rukovodilaca da se preostali Jevreji iz Srbije (iz logora Sajmiãte) deportuju u odgovara- juñe logore u Treñem rajhu, Poÿskoj, Rumuniji. Postalo je jasno da to konkretno znaåi da se i okupacione vlasti u Srbiji moraju postarati da same okonåaju likvidaciju Jevreja, a u tome ñe dobiti pomoñ iz Berlina. Kao ãto se kasnije videlo, ta pomoñ se sastojala u slaçu specijalnog vozila za guãeçe Jevreja otrovnim gasom, ãto je predstavÿalo mnogo jednostavniji i bræi naåin usmrñivaça od dotadaãçeg streÿaça.96 Poåetak takve akcije u Srbiji oznaåio je telegram SS-generala Milera, ãefa Gestapoa u RSHA u Berlinu, upuñen Ãeferu verovatno poåetkom marta 1942. godine. Miler je tada javio da je, “u vezi sa jevrejskom akcijom u Srbiji”, u Beograd krenula operativna komanda sa specijalnim vozilom Saurer, upuñena po specijalnom zadatku.97 Ãefer je o tome obavestio Majsnera, kao ãto ñe nastaviti da ga i daÿe obaveãtava o toku upotrebe tog vozila, a sam je pristupio organizovaçu akcije, angaæujuñi pre svega naåelnika odeÿeça Gestapoa, SS-majora Zatlera. Gestapovski stareãina je

94 Landgericht Köln, Strafverfahren gegen Emanuel Schäfer. 95 ISA 06/1435 Arent, n.d., 167; Æ. Lebl, n.d., 339; K. Brauning, n.d., 410. 96 K. Brauning, n.d., 417. 97 Æ. Lebl, n.d., 329. Dimenzije vozila po Andorferovim podacima: duæina ok o 6 metara, ãirina oko 2 m, visina 1,70; pomoñu posebnog ureœaja izduvni gasovi su uba- civani u hermetiåki zatvoren prostor vozila u kome su se nalazili Jevreji (kao u ga- snoj komori); ærtve su u straãnim mukama umirale za petnaestak minuta. K. Brauning, n.d., 416–417.

84 neposredno voœeçe te akcije poverio SS-potporuåniku Herber- tu Andorferu iz Judenreferata, komandantu logora Sajmiãte. Rukovaoce specijalnim kolima, SS-podoficire Vilhelma Geca (Wilhelm Götz) i Ervina Majera (Erwin Meyer), po dolasku u Beo- grad, primio je Ãefer i uputio ih na izvrãeçe zadatka. Gec i Majer su struåno i efikasno obavili “posao”, usmrtili zatoåene æene i decu u logoru i vratili se u Nemaåku. Ãefer je o çihovom povratku telegramom obavestio RSHA u Berlinu: “Ão- feri SS-podoficiri (Scharführer) Gec i Majer ispunili su svoju specijalnu misiju...”98 Nikada se viãe o çima nije niãta saznalo, pa su i posleratna tragaça ostala bez rezultata.99 Iz Beograda su upuñeni izveãtaji da je “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” u potpunosti sprovedeno u Srbiji i da u çoj viãe nema Jevreja. Saåuvani su izveãtaji Franca Rademahera (Franz Rademacher), struåçaka za jevrejska pitaça u Ministar- stvu inostranih poslova (koji je aktivno uåestvovao u zbivaçima u Beogradu 1941/42. godine) i Emanuela Ãefera. Rademaher je podneo izveãtaj 29. maja 1942: “U Srbiji jevrejsko pitaçe viãe nije akutno. Preostalo je joã samo reãavaçe u vezi sa imovinom”100 Ãefer je 8. juna 1942. obavestio visoke vojne stareãine – generale: Valtera Kunca (Walter Kunze), Paula Badera i dr. – da u Srbiji viãe ne postoji “jevrejsko pitaçe.”101 Drugom prilikom, izjavio je: “Beograd je jedini veliki grad u Evropi koji se oslo- bodio Jevreja.”102 Poreklom iz Gorçe Ãlezije, roœen 1900. godine u imuñnoj graœanskoj porodici, Ãefer je u Breslau (Vroclav) zavrãio studije, postao doktor pravnih nauka i zaposlio se u policiji. Po dolasku nacista na vlast unapreœen je za ãefa politiåke policije i saraœivao je sa partijskom obaveãtajnom sluæbom SD, postao Hajdrihov pouzdanik, bio ålan SA, pa SS-a. Kada je 1939. godine pokorena Poÿska, çegovo delovaçe, kao gestapovskog rukovodioca i ãefa egzekutive, obeleæeno je mnogim streÿaçima Poÿaka i deportovaçem 2.000 Jevreja. Naredne godine vrañen je u Nemaåku, u Keln, gde je organizovao tri akcije deportovaça oko 3.000 Jevreja u Loœ i Rigu. Hajdrih je prekinuo çegovu aktivnost u Kelnu, pozvao ga u Berlin i uputio ga, januara 1942, na novu duænost – u Beograd. Prvi åovek rukovodeñe centrale SD-a i Ge-

98 Zloåini faãistiåkih okupatora..., 35. Datum: 9. jun 1942. 99 K. Brauning, n.d., 419. 100 PA-AA, Pol. IV, 348, Rademaherov memorandum od 29. maja 1942. 101 NOKW-926; K. Brauning, n.d., 422. 102 Suœeçe Ãeferu, II, 416. K. Brauning, n.d., 423.

85 Pukovnik SS-a i policije, dr Emanuel Ãefer (Schäfer) rukovodilac centrale SD-a i Gestapoa (BdS-a) za Srbiju 1942–1944.

S leva: General-major Adalbert Lonåar (Lontschar), feldkomandant u Beogradu (FK 509); SS-general August Majsner (Meyszner), viãi voœa SS-a i policije; SS-pukovnik dr Emanuel Ãefer (Schäfer), ãef Gestapoa i SD-a (BdS); Dragomir - Dragi Jovanoviñ, ãef Srpske dræavne bezbednosti stapoa obavÿañe svoju funkciju sa autoritetom Hajdrihovog ãtiñenika.103

103 BDC, SS-dosije Emanuela Ãefera; suœeçe Ãeferu, III 627, II 191, 193; Bra- uning, n.d., 413. H. Arent, n.d., 167.

86 Ãefer je od druge polovine januara 1942, kada je preuzeo du- ænost od dr Fuksa, pa do 5. oktobra 1944, kada je napustio Beo- grad, bio na åelu egzekutive Gestapoa u okupiranoj Srbiji, naredbodavac mnogobrojnih zloåina koje je poåinio çegov razgranati aparat, pa i likvidacije i progona Jevreja.104 Posle rata nije bio u grupi gestapovskih ratnih zloåinaca izvedenih pred Vojni sud u Beogradu da podeli odgovornost sa svojim kolegama i potåiçenim stareãinama, ali se na çega, u prvom redu, odnosi ono ãto je utvrœeno u presudi toga suda o opãtim nedelima gestapovske maãinerije, pa i o onima åija je ærtva bilo jevrejsko stanovniãtvo.

Tajhman i Zatler

Åetvrti po redu ratni zloåinac u tzv. policijskoj (gestapovskoj) grupi, osuœenoj decembra 1946. u Beogradu, bio je Fuksov i Ãeferov zamenik, SS-potpukovnik Ludvig Tajhman (Ludwig Te- ichmann). S obzirom na funkciju zamenika ãefa Operativne grupe i BdS-a, snosio je odgovornost za ukupne zloåine poåiçene za vreme okupacije, pa i za stradaçe Jevreja. Tridesetdvogodiãçi Tajhman doãao je u Beograd i stupio na duænost 29. jula 1941. i zadræao funkciju zamenika do oktobra 1944. godine. Iako nije bio neposredno nadleæan za Jevreje, kao ãto je sluåaj sa ãefom ustanove i ãefom odeÿeça Gestapoa, po duænosti koju je vrãio i kao ålan kolegijuma ustanove koji je o svemu odluåivao, bio je aktivan uåesnik progaçaça i likvidacije Jevreja i snosi svoj deo krivice za çihovo uniãtavaçe.105 U presudi Vojnog suda se, iz tog razloga, utvrœuje krivica tog rukovodeñeg kruga koji je odreœivao mere protiv Jevreja, organizovao posebne logore za çih (Topovske ãupe, Sajmiãte) i naredio uniãtavaçe svih Jevreja, ukÿuåujuñi æene i decu. Druga krivica tog kruga jeste sistematska pÿaåka jevrejske imovine. Na glavnom pretresu pred Vojnim sudom, 9. decembra 1946. u Beogradu, Tajhman je istupio kao pravi nacist. Izjavio je cini- åno: “Razumeo sam optuænicu – ne oseñam se krivim. Ubijaçe Je- vreja je sprovela jedna specijalna komanda iz Berlina, jer je dr

104 N.O.S, IV, 40–41, 49, 55, 60–62 i daÿe. 105 Presuda Vojnog suda u Beogradu od 22. decembra 1946, 1, 4, 5 i 15.

87 Ãefer odbio da izvrãi nareœeçe o ubijaçu Jevreja (nap. aut.: misli na dotadaãçi naåin – streÿaçem). Ja bih izvrãio na- reœeçe o ubijaçu Jevreja da sam ja liåno ovakvu naredbu dobio.”106 Osuœen je na najteæu kaznu. Na åelo IV odeÿeça novoobrazovane ustanove BdS-a doãao je novi naåelnik, SS-major (SS-Sturmbannführer) Bruno Zatler (Sat- tler). Åetrdesetdvogodiãçi gestapovski rukovodilac imao je za sobom 14-godiãçu policijsku karijeru. U policijsku sluæbu stupio je 1928. godine, ne zavrãivãi studije. Ålan Hitlerove partije postao je pre nego ãto su nacisti doãli na vlast, 1931, a ålan SS-a 1936. godine. Iskustva u radu sticao je najpre u kri- viånoj policiji, a potom u Gestapou. U Beograd je stigao iz Pari- za, gde je radio u tamoãçem nadleãtvu Gestapoa.107 Zatler je rukovodio Gestapoom od 1942. do 1944. godine, s tim ãto je bio odsutan iz Beograda od septembra do decembra 1943, kada ga je zameçivao SS-major Franc (Franz) Marmon. Naime, tada je, u vezi sa kapitulacijom Italije, upuñen u Albaniju kao ãef Operativne komande; u decembru ga je u Tirani zamenio Marmon, a Zatler se vratio na svoju duænost u Beogradu. Kao rukovodilac IV odeÿeça BdS-a u toku tri okupacijske godine, Zatler je odgovoran za zloåine koje je Gestapo u tom periodu izvrãio u Srbiji. On je bio neposredni ãef egzekutive koja je harala ãirom Srbije. Ærtve su bili svi koje je Gestapo pro- glaãavao protivnicima Treñeg rajha i okupacione vlasti. A to su bili ne samo ustanici – po nemaåkoj terminologiji “bande”, çihove ilegalne organizacije i antifaãisti, nego i neduæno stanovniãtvo koje je masovno stradalo. Takvim postupaçem i takvom delatnoãñu Gestapoa dirigovao je Zatler. Nareœivao je nemilosrdne postupke protiv partizana. Kada je u logor Sajmiãte dovedena grupa od 55 partizana, petorica su ubrzo umrla, a sedmoricu su logorske vlasti proglasile nesposobnim za rad. Na pitaçe referenta ãta da radi sa tim banditima, Zatler je odgovorio: da se sposobni za rad upute u koncentracioni logor Mauthauzen, a sedmorica nesposobnih iz-

106 Zapisnik o glavnom pretresu koji je koristila Dræavna komisija za ratne zloåine. 107 BDC, SS-dosije Bruna Zatlera: K. Brauning, n.d., 414. Zatler je poticao iz do- brostojeñe graœanske porodice, otac mu je bio graœevinski inæeçer. Meœutim, posle Prvog svetskog rata inflacija je bila pogubna i za imuñne porodice, zbog åega je Zatler napustio studije i zaposlio se u policiji. Toma Pfefer, gestapovac, ovako je opi-sao Zatlera: “visok, crn, velike obrve, staloæen”. AVII, na, reg. br. 12/3, k. 32 I A.

88 SS-major Bruno Zatler (Sattler), ãef Gestapoa, tj. rukovodilac IV odeÿeça u centrali te sluæbe, poznatoj po skrañenici BdS, bio je nadleæan za likvidaciju Jevreja dvoje za streÿaçe u okviru mera odmazde.108 Drugom prilikom Zatler je bio u toku brutalnog postupka Gestapoa u Kruãevcu jula i avgusta 1944. godine. Tamo je åetniåki komandant Dragutin Keseroviñ, koji je saraœivao sa Nemcima, zarobio 9 raçenih partizana i partizanki iz 21. srpske divizije i predao ih Nemcima, a Gestapo ih je sve streÿao.109 Kako je Zatler odluåivao o æivotu i smrti hapãenika (ne samo boraca i pripadnika Narodnooslobodilaåkog pokreta), pokazuje i sledeñi primer. Bivãi jugoslovenski diplomata dr Aleksandar Bodi uhapãen je na osnovu prijave tajnog agenta Ge- stapoa da je radio za bugarsku i italijansku obaveãtajnu sluæbu. Tokom istrage utvrœeno je da su agentski podaci netaåni, pa je islednik konstatovao da nema osnova da se Bodi viãe dræi u zatvoru. Predlog je dostavÿen Tajhmanu, a on je prepustio dono- ãeçe odluke Zatleru. Zatler je ocenio da bi puãtaçe na slobodu Aleksandra Bodija ugrozilo tajnog agenta koji je podneo prijavu, pa je zbog toga doneo odluku da se Bodi streÿa.110

108 N.O.S., IV, 694. 109 N.O.S, VIII, 929–934. Saåuvana je prepiska izmeœu beogradskog Gestapoa (sa Zatlerovim parafom) i ispostave u Kruãevcu (IAB, BdS Beograd). U zakÿuånom iz- veãtaju kaæe se da su raçeni komunisti i komunistkiçe (u prepisci se navode imena 7 partizana i dve partizanke) “pogubÿeni iz nuæde” 1. avgusta 1944, “poãto se viãe nisu mogli smatrati æivim biñima”. 110 N.O.S., IV, 568–569. Nekoliko dana posle Zatlerove odluke, Bodi je streÿan u znak odmazde. Ime pomiçanog agenta nalazi se u spisima.

89 Posebnu odgovornost Zatler snosi za “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” u Srbiji 1942. godine. Usmrñivaçem jevrejskih æena i dece, posledçih zatoåenika jevrejskog logora Sajmiãte, kojim je direktno rukovodio, okonåao je uniãteçe jevrejskog æivÿa u Srbiji. Takvog gestapovskog stareãinu, optereñenog mnoãtvom zlodela, jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila je ratnim zloåincem i traæila je çegovo izruåeçe. Do toga, meœutim, nije doãlo. Ipak, saåuvani dokumenti iz arhive Gesta- poa ne ostavÿaju nikakvu sumçu u pogledu Zatlerove odgovornosti. Svojevremeno, kada je primio telegram iz Berlina o dolasku specijalnog vozila za usmrñivaçe gasom sa egzekutorima, Ãefer je pozvao Zatlera i dao mu uputstva ãta treba da pripremi i organizuje. Kada su dva rukovaoca sa vozilom stigla u Beograd, Ãe- fer ih je uputio Zatleru, sa napomenom da je on nadleæan za spro- voœeçe planirane akcije.111 Komandant logora Sajmiãte, Andorfer, redovno je o svemu ãto se dogaœalo u logoru izveãtavao naåelnika IV odeÿeça i od çega primao naloge. Prema tome, Zatler je neprestano bio u sre- diãtu zbivaça koja su dovela do istrebÿeça Jevreja u Srbiji.112 Zatler je bio u toku reãavaça ne samo pitaça iz svoje nadle- ænosti, nego i ostalih pitaça kojima se bavilo nadleãtvo BdS- a. Po funkciji rukovodioca Gestapoa, on je bio ålan kolegijuma BdS-a Beograd, koji je redovno odræavao jutarçe konferencije kod Ãefera. Na çima su Ãefer, çegov zamenik Tajhman, Zatler, naåelnik III odeÿeça SS-major Hans Reksajzen (Rexeisen), oficiri za vezu SS-major Ernst Vajnman (Weinmann) i SS-kapetan Fric Ginter Miler razmatrali aktuelna pitaça.113 Glavni rukovodioci BdS-a su, dakle, permanentno bili u toku onoga ãto se radilo. To je vrlo znaåajna åiçenica za pobijaçe iskaza gestapovskih stareãina, koji su posle rata negirali svoju odgovornost za poåiçene zloåine, tvrdeñi pred islednikom i sudom da nisu znali ãta se radilo i zbivalo, veñ da je za inkri- minisana dela kriv neko drugi. Zatler je otkriven i uhapãen u sovjetskoj okupacionoj zoni i osuœen na vremensku kaznu u tadaãçoj Demokratskoj Republici Nemaåkoj kao ratni zloåinac (ali ne i za zloåine poåiçene u

111 Suœeçe Ãeferu, II, 331–334; K. Brauning, n.d., 419. 112 Suœeçe Andorferu, II, 12–16. 113 N.O.S, IV, 466. Dræavna komisija za ratne zloåine, Saopãteçe o zloåinima Austrije i Austrijanaca protiv Jugoslavije i çenih naroda, Beograd 1947, 101.

90 okupiranoj Srbiji). Umro je u toku izdræavaça kazne, 1979. godine.

Rukovodioci Judenreferata Ãtrake, Ãlut, Boden

Neposredni organizatori progona i uniãtavaça Jevreja bili su rukovodioci jevrejskog referata u Gestapou. Za vreme okupacije tu duænost su vrãila tri gestapovca. Od poåetka okupacije do novembra 1942, referent je bio (pot)poruånik Fric Ãtrake (Fritz Stracke). Tada je tu duænost preuzeo SS-poruånik Hans Ãlut (Schlutt) i vodio Judenreferat do februara 1943. godine. Posledçi referent bio je SS-podoficir, kasnije potpo- ruånik Vili (Willy) Boden – do septembra 1943, kada je poseban referat za Jevreje prestao da postoji, a çegovi preostali poslovi dodeÿeni su referatu IV D. Uniãtavaçe Jevreja obavÿeno je u prvoj godini okupacije i do maja naredne 1942, dakle u vreme prvog referenta Ãtrakea. Otuda je çegova odgovornost kao referenta znatno veña od dvojice potoçih referenata koji su doãli na tu duænost posle is- trebÿeça Jevreja, u vreme kada se joã samo tragalo za preostalim, skrivenim Jevrejima. Meœutim, ne treba izgubiti iz vida da je reå o Ãtrakeovim saradnicima koji su mu u tom svojstvu pomagali u “konaånom reãeçu jevrejskog pitaça”. Uprkos åiçenici da je reå o neposrednom krivcu za stradaçe Jevreja, Ãtrake posle rata nije bio isporuåen Jugoslaviji kao ratni zloåinac. Meœutim, iako fiziåki nije bio prisutan na su- œeçu grupi gestapovskih zloåinaca u decembru 1946, o çemu je bilo dosta govora na sudskom procesu. Izveãtavajuñi javnost o toku suœeça, beogradski dnevni list Borba isticao je çegovu odgovornost za stradaçe Jevreja.114 A Politika je pisala o “dugoj i uæasnoj priåi o istrebÿeçu Jevreja”: “Jedan od glavnih uåesnika u progonu Jevreja od prvih dana bio je optuæeni zloåinac Fuks, a pored çega gestapovci Ãtrake i Vincent. Prema çihovim nareœeçima odbrajani su Jevreji kao taoci za streÿaçe... Ãtrake je dozvao sebi jednu trudnu æenu i izubijao je po trbuhu, dok nije u mukama izdah- nula. Drugom prilikom organizovana je poznata racija u

114 Borba, 18. decembar 1946.

91 jevrejskom hramu u Cara Uroãa ulici i tada je Ãtrake liåno uåestvovao u premlañivaçu i odvoœeçu ãezdesetorice pri- sutnih Jevreja, uglavnom staraca.”115 U prvoj godini okupacije, 5. novembra, iz jevrejskog logora Topovske ãupe (Autokomanda) pobegla su tri Jevrejina: dva brata Reves, Duãan i Hinko i çihov zet Ladislav Grinski. Nared- nog dana uhvañeni su, potom upuñeni u logor Baçicu, a odatle sprovedeni u matiåni logor Autokomanda. Tamo im je Ãtrake pripremio pravi gestapovski doåek: organizovao je, u krugu logora i pred okupÿenim internircima, javno veãaçe trojice begunaca, uz za- straãujuñi govor. Upiruñi prstom prema obeãenima “obeñao” je da ñe tako proñi svako ko pokuãa da pobegne.116 U II kçizi evidencije zatoåenika logora Baçice zabeleæeno je da su sva trojica obeãena 18. novembra 1941. u Jevrejskom logoru od Gestapoa.117 I pre tog dogaœaja Ãtrake je liånim primerom pokazivao kako treba postupati sa Jevrejima. Na dan 25. jula 1941, sedamnae- stogodiãçi Elijas Almoslino pokuãao je da zapali nemaåki kamion u Grobÿanskoj ulici bocom benzina. Poãto policija nije pronaãla poåinioca, Ãtrake je pozvao Jevreje da u roku od 24 åasa urede da se “atentator” prijavi, inaåe ñe uslediti odmazda. To se i dogodilo. Iz velikog stroja okupÿenih Jevreja na Taãmaj- danu, Ãtrake je, u pratçi Egona Zabukoãeka, izdvojio Jevreje taoce i oni su streÿani. Beogradska ãtampa je o tome objavila saopãteçe nemaåke novinske agencije DNB, u kojem se navodi da su 28. jula ujutru u Beogradu streÿana 122 Jevreja i komunista.118 Ãtrake se pred interniranim Jevrejima pojavÿivao uvek kada je trebalo autoritativno pokazati gvozdenu pesnicu Gesta- poa. U vreme kada su u logoru Sajmiãte, posle likvidacije Jevre- ja muãkaraca, ostale samo æene i deca, doãlo je do otvorene po- bune Jevrejki zbog rœave i nedovoÿne hrane. Ålanovi jevrejske uprave logora, Œarfaã i Kraus iz Zreçanina, odmah su obavestili o tome nemaåku komandu logora. Dojurio je Ãtrake i na svoj naåin “smirio” situaciju. Okupio je zatoåenice i “stavio im do znaça”: ako se ne smire i ako se tako neãto joã jednom ponovi – streÿañe stotinu æena.119

115 Politika, 18. decembar 1946. 116 AJ, DK - 110, inv. br. 16189: “Jevreji u Beogradu”. 117 IAB, UGB SP, zatoåenici Baçice br. 1.082, 1.083 i 1.087. 118 Zloåini faãistiåkih okupatora..., 8 i 9; Æ. Lebl, n.d., 310. 119 Isto, 24.

92 SS-poruånik Ãtrake (Stracke), ãef Jevrejskog referata

Ãtrakeova nareœeça nisu mimoiãla ni Jevrejsku bolnicu u Beogradu. Poznat je çegov nalog lekarima da vrãe prekide trud- noñe jevrejskih zatoåenica logora Sajmiãte.120 Kurir Heslajn je tajno prenosio pisma zatoåenika logora Sa- jmãte za Jevrejsku bolnicu. Kada se to otkrilo, Heslajn je javno streÿan u krugu logora. Tom prilikom Ãtrake je upozorio da ñe tako zavrãiti svako ko tako neãto pokuãa. Uprkos tome, zato- åenice logora su nastavile sa tajnim upuñivaçem pisama, a Ge- stapo sa streÿaçima.121 Nesporno je da je Ãtrake bio na åelu Judenreferata 1941. i 1942. godine, odnosno u razdobÿu kada se reãavala sudbina Jevre- ja u Srbiji. U poåetnom periodu okupacije delovao je u okviru Operativne komande Beograd, a u sastavu IV odeÿeça – Gestapoa, kao referent referata IV D (Jevreji i masoni). Tada je bio pot- poruånik (SS-Untersturmführer) i kriminalni sekretar. Kada je u jesen 1941, ta komanda prikÿuåena Operativnoj grupi, radio je kao referent za Jevreje u sastavu tog rukovodeñeg nadleãtva policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti. Poåetkom 1942. godine, kada je Operativna grupa prestala da postoji, a umesto çe us-

120 Isto, 36, AJ, DK – 110, inv. br. 15002, Salomon Altarac, zapisnik od 12. marta 1945: “Ãtrake je bio neverovatno strog i nemilosrdan u goçeçu Jevreja. On je bio strah i trepet za Jevreje u Beogradu”. 121 M. Koÿanin, n.d., 80.

93 postavÿeno novo rukovodeñe nadleãtvo – BdS (krajem januara i poåetkom februara), Ãtrake je zadræao funkciju referenta, s tim ãto je vodio dva referata: IV B3 (masoni) i IV B 4 (Jevreji). Na tom mestu ostao je do novembra iste godine, kada je upuñen na novu duænost: ãefa ispostave (Aussendienststelle) BdS-a u Kraÿe- vu, da bi posle krañeg vremena bio premeãten u Poæarevac, gde je radio kao ãef ispostave tokom 1943. i 1944. godine.122 Posle Ãtarkeovog premeãtaja, duænost referenta Judenre- ferata poverena je Hansu Ãlutu, çegovom zameniku. Do ove promene je doãlo novembra 1942. i Ãlut je tu duænost vrãio do februara 1943. godine. Kao i Ãtrake, Ãlut je uporedo vodio i referat za masone.123 U stvari, Ãlut je nastavio da radi posao kojim se do tada bavio kao druga liånost referata. On je, prema iskazu Hansa Helma, doãao u Beograd veñ aprila 1941. godine iz nadleãtva SD-a u Minhenu.124 Postao je desna ruka Ãtarkea i bio uåesnik mera koje je Gestapo preduzimao protiv Jevreja. U ovom sluåaju se liåna odgovornost za progon i stradaçe Jevreja ne svodi na vreme kada je bio referent, nego i na prethodni period, kada je u svojstvu zamenika referenta bio Ãtarkeov sauåesnik u likvidaciji jevrejskog stanovniãtva 1941. i 1942. godine. SS-potporuånik Ãlut (kasnije je unapreœen za poruånika) najpre je bio u sastavu Operativne komande Beograd, a od jeseni 1941. pripadao je Operativnoj grupi. Prateñi Ãtarkea, od po- åetka 1942. godine radio je u novoobrazovanom nadleãtvu – BdS. I u vreme zavrãne operacije uniãteça Jevreja – guãeça gasom æena i dece iz logora Sajmiãte – bio je zamenik rukovodioca Judenreferata. Poãto se smatralo da je time sprovedeno “kona- åno reãeçe jevrejskog pitaça”, Ãlut se na duænosti referenta (postavÿenog novembra 1942) zadræao vrlo kratko, pa je veñ februara naredne godine premeãten u Kruãevac i postavÿen za ãefa ispostave.125 Povukao se iz Srbije 1944. sa osobÿem BdS-a.

122 N.O.S, IV, 419, 455, 519, 528, 590, 591, 718; iskazi Hansa Helma, Ludviga Tajhmana i Karla Ditgesa (Carl Benno Ditges, rukovodilac antikomunistiåkog referata BdS-a); IAB, BdS, kartoteka. 123 N.O.S, IV, 410. Ãlut je, sa SS-majorom Hansom Rihterom (Richter) iz Berlina (RSHA, Amt VII), iscrpno sasluãavao kasacionog sudiju iz Beograda Andru Dimiña, velikog majstora Velike loæe “Jugoslavija”. 124 IAB, BdS Beograd, tri kartona na ime Hansa Ãluta. AJ, DK - 110, inv. br. 16.392: iskaz gestapovca Tome Pfefera od juna 1946. 125 IAB, BdS Beograd, kartoteka. U jednom kartonu, na osnovu Tajhmanovog iskaza, zabeleæeno je da je Ãlut ostao u Kruãevcu do kraja okupacije, a u drugom da je krajem 1943. godine preãao u Åaåak.

94 Oskudniji su podaci o Bodenu, treñem rukovodiocu Juden- referata. On je, od februara do septembra 1943, neposredno vodio potragu za Jevrejima koji su uspeli da se prikriju i tako izbegnu tragiånu sudbinu svojih sunarodnika. To tragaçe je sve viãe jeçavalo, tako da je doãlo vreme kada je, po oceni Gestapoa, prestala potreba za posebnim referatom za Jevreje. U takvoj situaciji naãlo se racionalno reãeçe da se preostali poslovi Judenreferata dodele referatu IV D. Boden je doãao u Beograd poåetkom 1942. godine kao SS-podoficir i radio je u jevrejskom referatu BdS-a u vreme zavrãnog åina likvidacije Jevreja. Kasnije je unapreœen u potporuånika (SS-Untersturmführer) i postavÿen za rukovodioca dva referata: IV B 3 i IV B 4.126 U Judenreferatu su u to vreme sa çim radili: SS-podoficir Groser (Grosser), pomoñnik Edgara Engea; Valen- tin Ãtefan (Stefan), SS-podoficir, tumaå, domañi Nemac iz Baåke; Jozef (Josef) Martin, SS-podoficir, tumaå, domañi Ne- mac iz Banata; Johan Bazler (Johann Basler), podoficir SS-a, domañi Nemac iz Baåke Topole; Ãuberger (Schuberger), domaña Nemica, vodila kartoteku streÿanih Jevreja.127

Andorfer i Enge

Meœu najozloglaãenije i najteæe zloåince – egzekutore spadaju komandanti Jevrejskog logora Sajmiãte (Judenlager Se- mlin); SS-potporuånik Herbert Andorfer i SS-podoficir, pa potporuånik Edgar Enge. Oni su neposredno organizovali i sproveli likvidaciju jevrejskog stanovniãtva interniranog u logor Sajmiãte (muãkarce, æene, decu, bolesnike i osobÿe Je- vrejske bolnice) i poåinili niz drugih nedela kao istaknuti operativci Judenreferata Gestapoa. Austrijanac Herbert Andorfer128 doãao je u Jugoslaviju kao 30-godiãçi gestapovac i tokom aprila i maja 1941. vrãio

126 IAB, BdS Beograd, kartoteka, 4 kartona na prezime Boden. 127 Formacije Tajne dræavne policije, AJ, DK – 110, inv. br. 14.951; Elaborat gestapovca Tome Pfefera o BdS-u Beograd, jun 1946, 27, AVII, na, reg. br. 12/3, k. 32 I A. 128 Androfer je roœen 1911, odrastao je u Salcburgu, a od 1934. æiveo u Insbruku. Ãkolovao se u uslovima oskudice (bio vanbraåno dete) za hotelijersku struku. Kao mladiñ postao je ålan nacistiåke partije (NSDAP) oktobra 1931, a ålan SS-a 1933. Opredeÿeçe za naciste uticalo je na izbor zaposleça: umesto u hotelijerstvu, poåeo je da radi u obaveãtajno-bezbednosnoj sluæbi SD. K. Brauning, n.d., 414–415; Æ. Lebl, n.d., 339–400.

95 duænost komandanta logora interniranih Slovenaca, odreœenih da budu deportovani u Srbiju. Bio je to Sabirni logor u vojnoj kasarni u Mariboru.129 Prekomandovan je posle toga u Hrvatsku, a krajem 1941. godine u Beograd. Tu je, kao oficir Jevrejskog referata Operativne grupe, a potom BdS-a, obavÿao duænost komandanta preostalog interniranog jevrejskog stanovniãtva. “Konaåno reãeçe” jevrejskog pitaça sprovedeno je, dakle, pod neposrednim rukovodstom SS-potporuånika Andorfera. Veñ je bilo govora o tome da su Ãefer i Zatler poverili An- dorferu zavrãni åin uniãtavaça Jevreja usmrñivaçem gasom. Upotrebu “duãegupke”, tj. raspored i utovar grupa u specijalno vozilo, çegovo kretaçe od Sajmiãta do stratiãta u Jajincima gde su leãevi uguãenih zakopavani, sve je to precizno organizovao pedantni Andorfer. Svakodnevno je, osim nedeÿom, liåno pratio specijalno vozilo na “putu smrti”: Sajmiãte – Jajinci. Na stratiãtu u Jajincima veñ je åekala iskopana zajedniåka raka. Andorfer je do kraja nadgledao postupak. Specijalno vozilo, nalik na glomazan, zatvoren kamion za prevoz nameãtaja, prilazilo je grobnoj jami i iz çega su istovarivani leãevi æena i dece uguãenih gasom. Ærtve su trpane na gomilu i tako pokopa- vane. Taj posao su obavÿali odabrani hapãenici iz gestapovskog zatvora, koji su na kraju, kao neugodni svedoci masovnog zloåina, i sami poubijani.130 Tim istim ærtvama Andorfer je prethodno u logoru priåao da je za çih posebno pripremÿen logor u Rumuniji, odnosno u Poÿskoj, i da ñe, po grupama, svi biti tamo transportovani. Sle- dile su priåe o boÿim uslovima æivota itd. Da bi bio ãto uver- ÿiviji, odãtampao je toboæçe propise o æivotu i reæimu u tom logoru, iz kojih se sticao utisak o priliåno liberalnom tret- manu, samoupravi Jevreja i znatno snoãÿivijim prilikama. Ob- maçivaçe je bilo uspeãno, izbegnute su bilo kakve teãkoñe ili otpori. Ærtve su mirno ulazile u “duãegupku”, sa probuœenim nadama, a tamo ih je åekala – smrt. Prizori masovnog ubijaça i nagomilanih leãeva, ponavÿani iz dana u dan, vremenom su se odrazili na psihiåko staçe komandanta Andorfera, zbog åega je reãio da traæi drugu duænost.

129 Zbog Andorferovih postupaka prema interniranim Slovencima, Zemaÿska komisija za ratne zloåine u Sloveniji proglasila ga je, 20. oktobra 1945, za ratnog zlo- åinca. AJ, DK - 110, odluka F. br. 7.162. 130 Na posleratnom suœeçu u Austriji Andorfer i çegov sauåesnik Enge podrobno su opisali postupak usmrñivaça gasom, kretaçe i rad vozila, zakopavaçe le- ãeva u Jajincima itd.

96 Obratio se najpre zemÿaku iz Austrije, SS-kapetanu Reksajzenu (Rexeisen), a potom i zvaniåno SS-pukovniku Ãeferu. Poãto je u to vreme (u jesen 1942) ispostava BdS-a u Kosovskoj Mitrovici obrazovala uporiãte u Novom Pazaru, Andorfer je postavÿen za ãefa tog uporiãta (Aussenposten).131 Kasnije je Andorfer bio obaveãtajni oficir u severnoj Ita- liji. Tada je odlikovan ordenom gvozdenog krsta II reda, a pred kraj rata i gvozdenim krstom I reda. Zavrãetkom rata nastoji da se ãto viãe udaÿi od “mesta zloåina”, pa se preko Italije, Ãva- jcarske, Ãvedske i SAD, obreo åak u Venecueli. Kada je ocenio da se situacija smirila, vratio se u Austriju i tek je 1967. godine izveden pred sud. Optuæen je za sauåesniãtvo u ubijaçu Jevreja zatoåenika logora Sajmiãte.132 Andorfer se trudio da se pred sudom predstavi kao beznaåa- jan ãraf u ratnom mehanizmu nacistiåke Nemaåke. Kao ÿudsko biñe – govorio je – saoseñao je sa ærtvama, teãko mu je padalo çi- hovo masovno ubijaçe. On, liåno, tvrdio je, nije ubica. Ubice su oni koji su izdavali nareœeça za pisañim stolom, a ne mali broj ÿu- di koji su morali da ih izvrãavaju. Na primer, on sam niti je kon- struisao specijalno vozilo, niti je liåno puãtao otrovni gas. On je samo bio odgovoran za odræavaçe reda meœu æivima u logoru.133 Kao da je i sud rezonovao na sliåan naåin. Jedan od najteæih zloåinaca, organizator i egzekutor masovnog usmrñivaça Jevre- ja, osuœen je na – dve i po godine robije. Zbog åega je gestapovac Edgar Enge dobio nadimak “Õelat”? Åime je taj 36-godiãçi operativac Judenreferata “zasluæio” takvu kvalifikaciju svog “radnog uåinka”? Çegova biografija do mladiñkog uzrasta nalik je na mnogobrojne æivotopise mladih Nemaca. Roœen 1905. godine u Tiring- iji, a odrastao u Lajpcigu, Enge se ãkolovao i provodio deåaåke i mladiñke dane vrlo skromno, u porodici slabog imovnog staça. U takvim uslovima uspeo je da dosegne kvalifikacije i posao turistiåkog vodiåa u Lajpcigu. Nezadovoÿan takvim razvojem, potraæio je utoåiãte najpre u buntovnim i buånim Hitlerovim SA odredima – 1933, a potom u nacistiåkoj partiji (NSDAP) – 1938. godine. To je u potpunosti promenilo çegov æivotni put i usmerilo ga na drugi kolosek.134

131 N.O.S, IV, 850–851. Posle odlaska Andorfera, funkciju ãefa uporiãta obav- ÿao je najpre SS-poruånik Jonas, pa SS-podoficir Klar (Klaar). 132 Æ. Lebl, n.d., 339–340. 133 Suœeçe Andorferu, III, 3–31, 65–70. 134 K. Brauning, n.d., 414–415.

97 Drugi kamen meœaã çegovog æivota bilo je stupaçe u sluæbu Gestapoa 1940. godine. Gestapovsku karijeru zapoåeo je u Frank- furtu, a nastavio u Lajpcigu. U leto 1941. stigao je u Beograd i tu dobio åin SS-podoficira,135 odgovarajuñi rangu u Gestapou. Do- bio je raspored u Jevrejskom referatu i od samog poåetka se iskazao kao revnostan operativac,136 nesputavan moralnim skrupulama. Tako je poåela Engeova gestapovska karijera u okupiranoj Srbiji i çegova “misija” progona i uniãtavaça Jevreja. Enge je nastojao da ne propusti nadgledaçe egzekucije Jevreja, ne samo kada je izvrãilac bio Gestapo, nego i kada je to åinila vojska – Vermaht. Jedno od masovnih streÿaça Jevreja u znak odmazde bilo je ono koje je izvrãio Vermaht 9. i 11. oktobra 1941. godine. Komandir åete, poruånik Valter Lipe (Liepe), dobio je nareœeçe svog ãtaba o streÿaçu 2.200 Jevreja interniranih u logoru Autokomanda. U izveãtaju koji je podneo posle izvrãe- nog zadatka, poruånik navodi da je meœu licima koja su vrãila nadzor nad streÿaçem bio SS-Oberscharführer Enge iz policije bezbednosti.137 Dok je stalno ponavÿaçe prizora grupnog i masovnog ubijaça Jevreja vremenom poåelo da nagriza psihu Herberta Andorfera, Edgar Enge nije zbog toga pokazivao nikakve znakove uznemirenosti. Naprotiv! Neprestano je srÿao iz jedne u drugu egzekuciju, koje je inaåe Gestapo stalno vrãio. On je pre svega bio zainteresovan da ga Gestapo nagradi za revnosno izvrãavaçe te- ãkih “egzekutivnih zahvata”. U potvrdu toga, usledila su brza unapreœeça u najviãe podoficirske åinove, a potom je postao i esesovski oficir – potporuånik.138 Kada je obrazovan Jevrejski logor Sajmiãte, çime su upravÿ- ali, kao komandant i pomoñnik, Andorfer i Enge. Çih dvojica su dejstvovali zajedno za vreme zavrãne likvidacije preostalog dela jevrejskog stanovniãtva trovaçem gasom u specijalnom vozilu. Enge je åesto bio sa Andorferom u prateñim kolima, a povremeno ga je i zameçivao, pa je sam nadzirao ceo tok egzekucije, od utovara Jevreja u specijalno vozilo u logoru Sajmiãte do

135 U gestapovskoj kartoteci pomiçu se tri podoficirska åina; SS-Scharführer (Feldwebel u Wehrmachtu), SS-Oberscharführer (Oberfeldwebel) i SS-Hauptscharführer (Haupt- feldwebel). IAB, BdS, tri kartona na ime Edgara Engea. 136 Enge je stupio u sastav Krausove Operativne komande i u Jevrejskom referatu je bio obraœivaå (Sachbearbeiter). 137 Izveãtaj poruånika Lipea od 13. oktobra 1941, Zbornik Vojnoistorijskog instituta, tom I, kç. 1, 526–528. 138 IAB, BdS, tri kartona Edgara Engea. K. Brauning, n.d., 421.

98 ukopa leãeva u Jajincima. Prisustvovao je i streÿaçima pohap- ãenih Srba, izvuåenih iz gestapovskog zatvora, kada su zavrãi- li sa ukopom Jevreja.139 Zanimÿiv je dokument o Engeu, pronaœen u arhivi Dræavne komisije za ratne zloåine. To je prepis zvaniånog, strogo pov- erÿivog akta o organizaciji i sistematizaciji BdS-a, u kome su navedene sve organizacione i radne jedinice i oznaåena imena svog ÿudstva, razvrstanog u te jedinice. U tom dokumentu na strani 6, åovek pod ãifrom “August”, koji je 1943. godine prepisao originalni akt BdS-a, dodao je svoje objaãçeçe i komentar: “Edgar Enge, Hauptãarfirer, oznaka 36, inaåe poznat u zgradi Gestapoa sa nadimkom Õelat. Ovo je åovek koji je izvr- ãio najveñi deo streÿaça u Jajincima. O çemu podneñu naknadno specijalan izveãtaj sa fotografijom i çegovom taå- nom adresom mesta u kome æivi on i çegova porodica u Lajp- cigu, jer ñe taj imati mnogo ãto da kaæe, kada bude doãao mo- menat”.140 Poãto je zavrãio rad u Judenreferatu, Enge je postavÿen za rukovodioca referata IV C 2, gde je vodio kartoteku hapãenika Gestapoa.141 Prvih godina posle rata, kada su mnogi ratni zloåinci odgovarali za poåiçena zlodela, Enge nije snosio posledice za progon i uniãteçe Jevreja u okupiranoj Srbiji. Tek je juna 1968. izveden pred sud u Ãtutgartu. Iznosile su se optuæbe, izvodili svedoci, pozivalo se na dokumenta, vrãila unakrsna ispitivaça. Enge je potanko opisao vozilo za usmrñivaçe gasom, naåin çego- ve upotrebe, postupaçe sa ærtvama itd. Priznao je da je “prisustvovao” veñem broju streÿaça u znak represalija i bar jednom masakru Jevreja.142 Posle glavnog pretresa sud je doneo presudu: Edgar Enge oslobaœa se optuæbe. Õelat je proglaãen nevinim.

139 Zloåini faãistiåkih okupatora, 32; V. Gliãiñ, n.d., 92; Æ. Lebl, 328–331; K. Brauning, n.d., 414–415, 421–422; M. Koÿanin, n.d., 66, 123, 141. 140 AJ, DK - 110, inv. br. 14.951: “Formacija Tajne dræavne policije”. 141 IAB, BdS Beograd, karton na ime Edgar Enge. 142 Lendesgericht Stuttgart, Ks 21/67, Strafverfahren gegen Edgar Enge, Haftheft, 41–51, Ha- uptakten, 44–47, 58, 183. Suœeçe Andorferu, III, 58, svedoåeçe Edgara Engea. K. Brau- ning, n.d., 422, Æ. Lebl, n.d., 340.

99 Ostale liånosti i aktivnosti

U gestapovskom antijevrejskom lancu, åvrste karike su pred- stavÿali I i II oficir za vezu: SS-major dr Ernst Vajnman i SS-kapetan Fric Ginter Miler. Vajnman je bio oficir za vezu sa rukovodstvom okupacione vojne uprave, a Miler sa komandom nemaåkih vojnih formacija. Oni nisu imali neposredna zadu- æeça u reãavaçu jevrejskog pitaça, ali su kao ålanovi kolegijuma Operativne grupe 1941. i BdS-a 1942 (pre svega na jutarçim konferencijama), uåestvovali u donoãeçu “operativnih mera” protiv Jevreja, ukÿuåujuñi i pogubÿeça.143 S obzirom na aktivno angaæovaçe nemaåke vojske i okupacione uprave u progonu i streÿaçu Jevreja, Vajnmanova i Mile- rova duænost bila je da se permanentno angaæuju u koordiniraçu akcija protiv Jevreja. U Gestapou je predantno voœena evidencija o postignutim rezultatima, o åemu pomenuti “August” izveãta- va: “Dr Vajnman, SS-Ãturmbanfirer (major), sluæbena oznaka 28 (u civilu 981). Dakle, prilikom svakog streÿaça naãih ÿudi, dr Vajnman, kao voœa za vezu izmeœu Gestapoa i komandu- juñeg generala u Srbiji, imao je za duænost da referiãe ko- mandujuñem generalu koliko je koga dana preseÿeno Srba ili Jevreja, tj. streÿano. O ovome streÿaçu postoji kartoteka koju vodi jedan podoficir...144 Inaåe, do kraja proãlog meseca, tj. do kraja avgusta (1943. godine – prim. aut.) streÿano je svega 62.184 Srba i Srpkiça, a 13.862 Jevreja. Broj pobeglih Jevreja iz samog Beograda iznosi 3. 816.”145 Vajnmana je jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila za ratnog zloåinca. Posle rata je izruåen Jugosla- viji i izveden pred Vojni sud za grad Beograd decembra 1946. godine. Bio je peti na listi od 22 optuæena zloåinca iz nemaåke policije. Proglaãen je odgovornim, zajedno sa Fuksom, Helmom i Tajhmanom, pored ostalog i za stradaçe Jevreja 1941. i 1942. godine. Zajedno sa çima osuœen je na smrtnu kaznu.146

143 N.O.S, IV, 204, 206, 214, 397–398 itd. 144 Reå je o Edgaru Engeu, kako se vidi iz str. 6 ovog dokumenta. 145 AJ, DK - 110, inv. br. 14. 951. 146 Presuda Vojnog suda za grad Beograd od 22. decembra 1946. Borba i Politik a, 23. decembar 1946. Vajnman je roœen 16. aprila 1907. u Fromenhauzenu, po zanimaçu je bio zubni lekar.

100 I Fric Ginter Miler je u istoj grupi zloåinaca izveden pred Vojni sud i osuœen na najteæu kaznu. On je delovao u Beogradu od juna 1941. do oktobra 1944. godine. Kao ålan kolegijuma Opera- tivne grupe i BdS-a, odgovoran je za odreœivaçe mera i donoãe- çe odluka o zloåinima Gestapoa u okupiranoj Srbiji, pa i onih protiv Jevreja. U pogledu vrãeça duænosti II oficira za vezu, sud je utvrdio da je kriv “ãto je uåestvovao u sprovoœeçu mera odmazde masovnim streÿaçima, podnoseñi Gestapou od strane Ãtaba (vojnog) zapovednika Srbije zahteve za egzekuciju, a iz Ãtaba Gestapoa Ãtabu zapovednika Srbije izveãtaje o izvrãen- im egzekucijama.”147 Takva uloga Frica Milera bila je najpogubnija u vreme kada je Vermaht masovno streÿao Jevreje u znak odmazde, dakle 1941. godine. Tada je Miler neprestano komunicirao izmeœu Vermahta i Gestapoa, nastojeñi da doprinese koordinaciji ova dva subjekta, kako bi se odmazde sprovodile efikasno i bez zastoja. Za svako streÿaçe u znak odmazde koje je vrãila vojska, Gestapo je “li- ferovao” ærtve, odnosno pronalazio i izviœao potreban broj hapãenika i talaca. Vajnman i Miler su tokom istrage u UDB-i i Vojnom tuæi- laãtvu JA dali opãirne iskaze o sopstvenom radu i radu svojih kolega u okupiranoj Srbiji, pa i o tome kako se reãavala sudbina Jevreja. Miler je na sasluãaçu 4. septembra 1946. izjavio: “Koliko ja znam, kod okupÿaça Jevreja uåestvovala je samo policija, jer po mojoj oceni ona je imala dovoÿno snaga da tu meru sprovede. Logor Sajmiãte je podignut u vreme dok je joã bio dr Fuks. Podizaçe logora je usledilo posle konferencija koje je dr Fuks odræavao sa ãtabom vojne uprave. Ãto se tiåe likvidiraça Jevreja u logoru na Sajmiãtu, poznato mi je da je ovo likvidiraçe sproveo Ãefer, koji nas je izvestio u maju mesecu 1942. godine, da su svi Jevreji likvidirani, a posle smo saznali, naãim detaÿnim raspiti-

147 Miler je pre toga, na sasluãaçu u Vojnom tuæilaãtvu 4. septembra 1946, izjavio o tome: “Za vreme dok sam se ja nalazio kao oficir za vezu izmeœu ustanova policije i vojnog zapovednika Srbije, a to je u vremenu od juna 1941. godine do 4. oktobra 1944. godine, svakog jutra podnosio sam zapovedniku Srbije izveãtaj o svim dogaœa- jima koji su se na policijskom sektoru dogodili i obratno, zapovednika policije obaveãtavao sam o situaciji vojske na teritoriji Srbije. Docnije, kada su u svim ve- ñim mestima Srbije uspostavÿene policijske ispostave Dinstãtele (Deinstatelle ) – izveãtaji su bili potpuniji i oni su sadræavali, pored privrednih podataka i drugih, joã i podatke o rezultatima egzekutivne sluæbe, hapãeça i drugo”.

101 vaçem, da su oni jednim delom streÿani, jednim delom poslati u druge zemÿe, a jednim delom poguãeni u gasnom automobilu.”148 Poput Vajnmana i Milera, i drugi gestapovci, iako nisu bili neposredno zaduæeni za Jevreje, uåestvovali su u sprovoœeçu mera protiv Jevreja na ovaj ili onaj naåin, duæe ili krañe vreme. SS-(pot)poruånik Fridrih Ãubert (Friedrich Subert), iz referata IV E i IV C 1, odveo je u smrt posledçu grupu Jevreja iz logora Sajmiãte 10. maja 1942. godine.149 Krañe vreme je vrãio sasluãa- vaçe Jevreja tumaå i islednik Gestapoa Toma Pfefer, domañi Nemac iz Riœice kod Sombora itd.150 Za sudbinu Jevreja u unutraãçosti Srbije odgovornost snose pre svega stareãine tamoãçih terenskih nadleãtava Gestapoa. U Ãapcu su, na primer, pobijeni svi Jevreji koji su tamo æiveli, ali i velika grupa jevrejskih izbeglica iz sredçe Evrope. Ãef operativne komande u Ãapcu 1941. bio je SS-major Vili (Willy ) Paul, a ãef ispostave BdS-a, od poåetka 1942. godine, SS-pot- poruånik Macker (Matzker). U Niãu su Jevreji najpre zatoåeni u logor na Crvenom krstu, a potom streÿani na brdu Bubaç, osim æena i dece, koji su transportovani u logor Sajmiãte i tamo pobijeni. Odgovoran gestapovski stareãina u Niãu bio je najpre SS-kapetan Hamer (Hammer), koga je kasnije zamenio SS-poru- ånik Erih Vineke (Erich Wienecke). Za sudbinu banatskih Jevreja odgovoran je SS-potporuånik Celer (Zöller), ãef Operativne komande u Petrovgradu (Veliki Beåkerek, danas Zreçanin) 1941. godine, koga je zamenio SS-poruånik Karl Pamer, ãef ispostave BdS-a. I u drugim krajevima Srbije, za sudbinu tamoãçih Jevreja najodgovorniji su ãefovi terenskih nadleãtava Gesta- poa. O tome se dosta pisalo.151 Poseban sektor delovaça Gestapoa protiv Jevreja predstavÿ- ala je pÿaåka jevrejske imovine. Okupator je odredio dva nosioca i organizatora te pÿaåke u Srbiji: generalnog opunomoñe- nika za privredu Franca Nojhauzena za nepokretnu, i Gestapo za pokretnu imovinu. I jedna i druga pÿaåka su formalno legalizo-

148 Vojno tuæilaãtvo JA, zapisnik o sasluãaçu Frica Gintera Milera od 4. septembra 1946, 1. Miler je roœen 8. oktobra 1911. u Frankfurtu na Majni. 149 N.O.S., IV, 419, 455–456. M. Koÿanin, n.d., 172. 150 U zapisniku sasluãaça od juna 1946, Pfefer je izjavio da je prevodio zapi- snike o sasluãaçu Jevreja, saåiçene u specijalnoj policiji UGB, a reœe ih je i sam sasluãavao. AJ, DK - 110, inv. br. 16.392, 9. 151 N.O.S, IV: Paul Vili, 442, 529, 860; Macker, 529; Celer, 443, 819; Pamer, 439– 440, 443, 775 itd.; Hamer, 441, 453 i daÿe; Vineke, 418, 526, 527.

102 vane. Vojni zapovednik u Srbiji doneo je, maja 1941, posebnu uredbu kojom je generalnog opunomoñenika za privredu ovlastio da raspolaæe jevrejskom imovinom.152 Gestapo je raspolagao pokretnom jevrejskom imovinom (novac, nakit i dr.), kao zapleçenom neprijateÿskom imovinom pohapãenih lica. O pÿaåki i zloupotrebi jevrejske imovine objavÿeno je dosta radova, pa ñe ovde biti samo reåi o postupku nadleænih organizacionih i radnih jedinica BdS-a sa tom imovinom. U II odeÿeçu BdS-a153 postojao je poseban referat koji je up- ravÿao svom zapleçenom i oduzetom pokretnom imovinom hap- ãenika, s tim ãto se evidencija jevrejske imovine vodila posebno. Referat je imao sluæbenu oznaku II A 5. U pomiçanom “Augus- tovom” izveãtaju kaæe se o tome: “U ovom odseku (“August” referate naziva odsecima – prim. aut.) vodi se kartoteka zapleçene imovine od Srba i ona se ozna- åava kao Ostatsfajndlih, to znaåi imovina neprijateÿska, a zatim vodi se posebno jevrejska imovina i obeleæava se kao Judenfer- megen. U ovom odseku registruju se takoœe svi “preseÿeni, tj. stre- ÿani, oni koji su za sobom ostavili makar kakav predmet, na pr. sat, novåanik, notes, slike, novac i tome sliåno, dakle sve stvari koje su pokojniku oduzete prilikom liãeça slobode. Te stvari åuvaju se u onom logoru sve dotle, dok se hapãenik ne pusti na slobodu ili se streÿa. Ako se pusti na slobodu, vrañaju mu se, ako pak ga oni streÿaju, onda se sva ostavãtina streÿanoga dostavÿa odseku II A 5”154 Poseban referat II C 1 vodio je kartoteku zapleçenih jevrejskih stanova i nameãtaja u çima. Sastavi gestapovskih stareãi- na odgovornih za stradaçe Jevreja, Judenreferata, kao i referata II A 5 i II C 1 dati su u poglavÿu Prilozi.

152 List uredaba vojnog zapovednika u Srbiji: Uredba o dopuni Naredbe vojnog zapovednika koja se odnosi na Jevreje (Naredba od 31. maja 1941 – prim. aut.) od 22. jula 1941. 153 Delokrug rada II odeÿeça BdS-a obuhvatao je organizacione, administrativne, upravne i finansijske poslove. 154 AJ, DK - 110, inv. br. 14.951.

103 104 POTRAGA I SARADÇA SA SRODNIM SLUÆBAMA

Potraga

Dok se opãti proces progona i uniãtavaça Jevreja u okupiranoj Srbiji moæe deliti na faze, jedan vid antijevrejskog delo- vaça Gestapoa trajao je permanentno – od 1941. do 1944. godine Taj vid gestapovske aktivnosti prethodio je, odvijao se paralelno i pratio je svaku fazu antijevrejskih mera: od poåetnih, diskriminatorskih i represivnih, preko hapãeça i interniraça u logore, do streÿaça u okviru represalija i postupne fiziåke likvidacije u logorima zatoåenih delova jevrejskog stanovniãtva: najpre muãkaraca, pa æena i dece. Åak i kada je proglaãeno da je sprovedeno “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” u Srbiji, to nije bio kraj gestapovskog delovaça. Ono se nastavilo, istina u sve maçem obimu, sve do posledçih dana okupacije. U pitaçu je potraga Gestapoa za svim Jevrejima koji su poku- ãavali da se, na razne naåine, sakriju od vlasti i tako spasu svoj æivot. Neki su uspeli da pobegnu iz Srbije i prebace se u oblasti Jugoslavije koje je okupirala Italija ili u druga podruåja i zemÿe u kojima nije bilo progaçaça i likvidacije Jevreja. Zna- tan deo se, uz pomoñ prijateÿski nakloçenog srpskog stanovni- ãtva, prikrio u unutraãçosti Srbije i na razne naåine snabdeo laænim legitimacijama na srpska imena. Najborbeniji su stupi- li u narodnooslobodilaåke odrede i borili se protiv okupatora i tiranije kukastog krsta sa puãkom u ruci.155 Za svima çima Gestapo je organizovao svestranu potragu i povremeno otkrivao porodice ili pojedince meœu Jevrejima koji su se prikrili. U tome su, u saradçi sa Gestapoom, uåestvovale okupatorske i domañe obaveãtajne i policijske sluæbe, kao i drugi organi vlasti, pa i razne grupacije kolaboracionistiåkog tabora (ÿotiñevci na primer), domañi Nemci – folksdojåeri i drugi.

155 Reœi su bili oni koji su naãli spas u tome ãto su mogli da se pozovu na strano dræavÿanstvo.

105 U takvim uslovima veoma je bilo teãko ostati neotkriven do osloboœeça zemÿe. Grupe Jevreja koje su prebegle u podruåja italijanske okupacione zone, na primer, odjednom su se naãle u smrtnoj opasnosti, kada su Nemci, posle kapitulacije Italije 8. septembra 1943, zaposeli teritorije pod çenom okupacionom u- pravom. Deo tih Jevreja (“Splitska grupa”) sproveden je u Beo- grad i tu pobijen. Opasnosti nikada nije bilo kraja – sve do pre- stanka vladavine kukastog krsta. U tom “lovu na ÿude”, u traæeçu ærtava za “odstrel”, pokazalo se kako je funkcionisala saradça Gestapoa sa srodnim i drugim sluæbama, sa grupacijama i sredinama koje su mu pruæale po- drãku protiv Jevreja. To ñe najreÿefnije odslikati izbor ra- zliåito indikativnih sluåajeva, prikazanih na osnovu dokumenata iz liånih dosijea u arhivi Gestapoa.156

Konkretni primeri

Stradaçu Jevreja doprineli su i domañi Nemci – folksdoj- åeri.157 U sklopu opãte podrãke Hitlerovoj Nemaåkoj, çenim ciÿevima i politici, oni su podræavali i mere koje su okupacione vlasti preduzimale protiv Jevreja u Srbiji. Pored ostalog, isticali su se i podnoãeçem prijava protiv pojedinih Je- vreja i çihovih porodica i rodbine, optuæujuñi ih, åesto i la- æno, za antinemaåko delovaçe. Tako su postupali veñ od aprilskih dana 1941. godine. O jednom od takvih sluåajeva govori se u gestapovskom dosijeu D – 64. Folksdojåer Hajnrih (Heinrich) Mornau podneo je prijavu protiv petoro beogradskih Jevreja 26. aprila 1941, optuæujuñi ih da su protivnici Nemaåke. Reå je o porodici Daviåo iz Uzun Mirkove 6: Samuilu i sinu Samuelu, Samuilovom bratu Jozefu i Ceciliji Daviåo, kao i o Stefanu Klajnu. Mornau ih je prijavio Gestapou, odnosno IV odeÿeçu Ajnzacgrupe (Operativne grupe), kojim je rukovodio SS-major Hans Helm. Oni su uhapãeni 3. i 5. maja, i podvrgnuti sasluãavaçu. Meœutim, poãto nikakva çiho- va antinemaåka aktivnost nije utvrœena, oni su posle istrage,

156 IAB, BdS Beograd. 157 Upotrebom naziva folksdojåeri, domañi Nemci su isticali da pripadaju ne- maåkoj naciji, iako su bili jugoslovenski dræavÿani. Za razliku od çih, Nemci koji su (privremeno) boravili u Jugoslaviji kao nemaåki dræavÿani nazivali su se rajhs- dojåerima.

106 juna 1941, puãteni iz zatvora.158 Tom prilikom su se spasili neosnovane optuæbe revnosnog folksdojåera, da bi potom pode- lili sudbinu svojih sunarodnika, izloæenih kasnijim egzekutivnim merama protiv çih. Meœu prvim beogradskim Jevrejima osumçiåenim za delatnost protiv okupatora, bio je graœevinski inæeçer Geza Bra- jder.159 Pre rata je dosta putovao po inostranstvu kao predstavnik jedne meœunarodne graœevinske firme. Veñ 25. maja 1941. prijavio ga je Gestapou Milutin Ãpartaÿ, navodeñi da vrbuje Jevre- je i Srbe za neki ilegalni odred stacioniran na Bliskom istoku. Ãpartaÿ je bio agent beogradske policije, koji je tajno radio za Gestapo pod ãifrom “6807”.160 Gestapo mu je naloæio da prati aktivnosti i veze Geze Brajdera radi otkrivaça ostalih çegovih saradnika.161 Ãpartaÿ je tokom vremena stekao Brajderovo povereçe i blagovremeno saznavao za çegove namere i pripreme za odlazak iz Beograda pomoñu prethodno dobavÿene legitimacije na laæno ime Milan Babiñ. Gestapo je sve vreme bio u toku zbivaça. Kada se Brajder, 30. avgusta 1941, uputio u Zemun, unapred obaveãteni gestapovci saåekali su ga na mostu i uhapsili. U sluæbenoj be- leãci gestapovskog islednika kaæe se da je uhapãen “jer je Jevre- jin i jer je poåinio razne prevare. On je, sem toga, osumçiåen da radi za neprijateÿsku obaveãtajnu sluæbu, te je nameravao odavde pobeñi u neprijateÿsko inostranstvo”.162 Gestapo ga je uputio u logor Baçicu 17. septembra 1941, a veñ narednog dana je stre- ÿan. Tokom nemaåke “kaznene ekspedicije” u jesen 1941. godine zar- obÿen je veñi broj pripadnika partizanskih odreda, meœu kojima su bili i Jevreji. To se dogodilo i doktoru Kurtu Leviju iz Beo- grada, koji se borio u çihovim redovima u uæiåkom kraju, a potom u osloboœenom Uæicu radio kao lekar u partizanskoj bolnici. U Uæicu je najpre ispitivan u lokalnoj policiji, a potom

158 IAB, BdS Beograd, liåni dosije Daviåo Jozef, D – 64. 159 Geza Brajder, roœen 1. aprila 1895. u Kikindi, æiveo u Beogradu od 1938, Kursulina 26. 160 Milutin Ãpartaÿ, roœen 29. jula 1917. u Kruãevcu, u Beogradu je stanovao u Radniåkoj 4. Zahvaÿujuñi çemu, Gestapo je uspeo da spreåi razaraçe beogradske radio- stanice u Makiãu i uhapsi organizatora te akcije Aleksandra Rankoviña 27. jula 1941 (posle dva dana osloboœen iz Pritvoreniåkog odeÿeça bolnice u poznatoj akciji). 161 U Operativnoj komandi (EK) Beograd tom razradom je rukovodio gestapovski podoficir Adolf Dajerler (Deyerler). 162 IAB, BdS Beograd, liåni dosije Brajdera Geze B – 227, u kome se nalaze laæna legitimacija i dve Brajderove fotografije.

107 ga je, 10. decembra 1941, opãirno sasluãao izaslanik Ministar- stva unutraãçih poslova iz Beograda Mirko Udovåiñ.163 Partizanski lekar je, posle toga, prebaåen iz Uæica u Beo- grad, gde su daÿu istragu nad çim preuzeli specijalna policija i Gestapo. Oni su planski koristili ovaj sluåaj u propagandne svrhe. Smatrali su ga vrlo pogodnom prilikom da podstaknu okupatorsku i kvislinãku propagandu protiv Jevreja i komunista, poãto su u jednoj liånosti imali i Jevrejina i partizana. U çe- govom liånom dosijeu nalazi se i specijalno oformÿeni zapisnik, podeãen za propagandno koriãñeçe, koji se potpuno ukla- pao u ciÿeve propagande da uveri stanovniãtvo u nerazdvojno de- lovaçe “judeizma i komunizma” u Srbiji. Doktor Levi je tamnovao u zatvorima Gestapoa i specijalne policije viãe meseci. Na kraju je Gestapo odluåio da i ovaj slu- åaj okonåa po opãtem pravilu postupaça sa Jevrejima. U IV kçizi zatoåenika logora Baçice zabeleæen je taåan datum: 17. april 1942. godine. Tada ga je Gestapo sproveo u logor i istog dana preuzeo, odnosno odveo na put bez povratka.164 “Sluåaj” Kurta Levija ilustruje saradçu Gestapoa i specijalne policije i koriãñeçe istraænih materijala u propagandne svrhe. U rad protiv Jevreja povremeno se ukÿuåivao i Abver, ost- varujuñi saradçu sa Gestapoom. Nemaåka vojna obaveãtajna slu- æba Abver (Abwehr) imala je rukovodeñi centar u Srbiji, koji se zvao Abverãtele (Abwehrstelle, Ustanova odbrane) Beograd, odnosno skrañeno Ast Beograd.165 Taj centar je, pomoñu svoje mreæe tajnih agenata, dolazio i do podataka o Jevrejima. U tim sluåaje- vima se obrañao nadleænom Gestapou, saraœujuñi sa çim dok je bilo potrebno, najåeãñe do faze okonåaça sluåaja, odnosno dok Gestapo ne bi preduzeo egzekutivnu akciju. Za ilustraciju takve saradçe moæe da posluæi sluåaj Mihajla Danona iz Beograda, Strahiçiña Bana 5. Rukovodilac Ast-a Beograd, potpukovnik Kohoutek, obavestio je Gestapo (IV odeÿeçe Ajnzacgrupe), 9. oktobra 1941, da Mi- hajlo Danon “namerava pribaviti jevrejske pasoãe na srpska

163 IAB, UGB SP, IV – 2/31. 164 IAB, UGB SP, kçige zatoåenika logora Baçice. Kurt Levi je zaveden pod reg. br. 5447. 165 Centrala Abvera za okupiranu Srbiju obrazovana je i popuçena ÿudstvom tokom aprila 1941. godine. Çen obaveãtajni karakter prikriven je kamuflaænim nazi- vom – Vermahtov ured za vezu (Wehrmachtsverbindungsstelle) ili pak Vojna poãta broj 20.579.

108 imena”. U prilogu je dostavio izveãtaj svog poverenika, tj. agenta podmetnutog Danonu, koji mu se predstavio kao åovek spreman da pomogne dobavÿaçu laænih pasoãa za Jevreje. Abverov agent je predloæio da se çegov prodor nastavi dok se ne otkriju imena Jevreja koji se spremaju da beæe iz Beograda pomoñu laænih pa- soãa. Ta agenturna kombinacija trebalo je da dovede do opseæne akcije hapãeça Danona i svih Jevreja iz çegove grupe. Posle nekog vremena i nastavÿaça “igre”, gestapovski operativac je zakÿuåio da je agentov plan nerealan i presekao je daÿu akciju, kako se vidi iz çegove sluæbene beleãke na kraju dosijea (nema preciznijih podataka ãta je uåinio). Tragaça za Jevrejima nastavÿena su i posle “konaånog re- ãeça”, odnosno çihovog fiziåkog uniãteça 1941. i 1942. godine. Najåeãñe su potrage za odbeglim pojedincima inicirali tajni saradnici (agenti, potkazivaåi) nemaåke obaveãtajne sluæ- be, kao i pojedini, åesto anonimni, dostavÿaåi prijava. Izve- ãtaji i dostave o Jevrejima stizale su najåeãñe Gestapou, neret- ko SD-u, a poneke i Abveru. Jedan od sluåajeva uåeãña Abvera u tragaçu za Jevrejima vidi se iz prepiske Abvera i Gestapoa, pronaœene u gestapovskoj arhivi, u predmetu B – 1273. Reå je o liånom dosijeu Ota Bihaÿija, za koga se interesovala centrala Abvera u Beogradu septembra 1943. godine. Osnova za uåeãñe Abvera u aktivnostima protiv Jevreja bio je podatak da je Oto Bihaÿi bio srpski rezervni oficir i da je kao poruånik zarobÿen u Aprilskom ratu i interniran u oficirski zarobÿeniåki logor u Nemaåkoj. Pored toga, Abver ga je oznaåio kao “ubeœenog komunistu”. Gestapo je potvrdio da je i u Centralnoj prijavnici Beograda zavedeno da je Oto Bihaÿi u ratnom zarobÿeniãtvu, a potom naveo zanimÿive podatke o ãiroj porodici Bihaÿi i çihovom izdavaåkom preduzeñu “Nolit”. Supruga Otova, Marija Bihaÿi, nalazila se pod nadzorom beogradske policije od 1935. godine i bila je suvlasnik “Nolita”. Ovaj je izdavaå pre rata, kaæe Gesta- po, ãtampao kçige modernih sovjetskoruskih pisaca. Çihov je sadræaj uglavnom orijentisan na zbivaça u Sovjetskoj Rusiji. Na Antikomunistiåkoj izloæbi 1942. godine u Beogradu, koja je imala zvaniåan karakter, kaæe se na kraju gestapovskog izveãtaja, bilo je izloæeno veoma mnogo kçiga komunistiåkog sadræaja, koje je preteæno izdavalo preduzeñe “Nolit”166.

166 IAB, BdS Beograd, liåni dosije B – 1273 : dopis Gestapoa Abveru od 23. oktobra 1943.

109 O potragama za odbeglim Jevrejima i posle çihove “totalne” likvidacije govori sluåaj uæiåke porodice Gutman, koja se, posle pada Uæica u nemaåke ruke krajem 1941. godine, povukla iz tog kraja sa partizanima. Za çom su tragali: centrala SD-a i Ge- stapoa (BdS) u Bogradu, çena ispostava u Uæicu i specijalna agentska organizacija Svetozara Neñaka. Dokumenti o tome nalaze se u gestapovskom liånom dosijeu na ime Vide Gutman (ime pogreãno, treba Vita).167 Kako se vidi iz prvog dokumenta, inicijativa za potragu za Vitom i çenom porodicom potekla je od SD-a, tj. III odeÿeça BdS-a u Beogradu. Referent III A je, 14. maja 1942, saåinio slu- æbenu zabeleãku u kojoj je naveo: da se Jevrejka i komunistkiça Gutman Vita (u dosijeu se stalno ponavÿa pogreãno ime: Vida). inaåe proglaãena mrtvom,168 u stvari nalazi u Novoj Varoãi sa majkom i sestrom, gde se sluæe legitimacijama na laæna imena. Beogradska centrala zatraæila je od ispostave u Uæicu da ne- koga poãaÿe u Novu Varoã da utvrdi åiçeniåko staçe. Naredni akt u dosijeu je izveãtaj ispostave (Aussenkomman- do) Uæice, upuñen Beogradu 6. jula 1942. godine. U çemu se BdS obaveãtava da su partizanka Vita, çena majka – lekar u partizanskoj bolnici i çena sestra, boravile u Novoj Varoãi za vreme partizanske vlasti i precizno se navodi kada: od 4. decembra 1941. do 4. februara 1942. godine. Posle toga bile su u Åajni- åu – do aprila 1942, kada se pronela vest da su Vitu streÿali Italijani, ãto nije bilo taåno. U izveãtaju iz Uæica ne navode se imena Vitine majke i sestre. Treñi dokument je nastao gotovo godinu i po dana kasnije, ãto pokazuje da se nije odustalo od daÿe potrage za porodicom. Ovog puta se u tragaçe ukÿuåila specijalna agentska formacija Gestapoa, sastavÿena od nekoliko desetina tajnih poverenika, koju su çeni pripadnici pretenciozno nazivali “Srpskim Ge- stapoom”.169 Çen tadaãçi ãef Svetozar Neñak podneo je, 6. decembra 1943, opãiran izveãtaj Gestapou (antikomunistiåkom

167 IAB, BdS Beograd, dosije G – 301. 168 Novo vreme je objavilo 17. decembra 1941: “Za sada se taåno zna da su pobijeni sledeñi komunistiåki voœi”, pa se meœu çima navodi i ime 18-godiãçe Jevrejke Vite Gutman. 169 Reå je o specifiånoj organizaciji, koju je Gestapo nazivao “Specijalnim odredom”, upotrebÿavanoj za obaveãtajne aktivnosti i antigerilske akcije na terenu. Obrazovana je juna 1942, sa sediãtem u ulici Starine Novaka 34, a potom u Æoræa Kle-mansoa 36 u Beogradu. Ãef organizacije, inaåe promenÿivog brojnog staça i sa- stava, bio je najpre Strahiça Jaçiñ, a zatim, od aprila 1943, Svetozar Neñak. Delo- vala je do 22. februara 1944.

110 referatu IV A 1) o jevrejskoj porodici Gutman. Po podacima organizacije, partizanke – majka i dve kñerke – nisu u to vreme bile u Bosni (krajem 1943), nego na terenu Uæica. U partizanskim bolnicama na podruåju Uæiåkog okruga, kaæe se u izveãtaju, “nalazi se dr Ira Gutman, Jevrejka, supruga bivãeg jugoslovenskog oficira i lekara Gutmana, koji je 1941. odveden u ratno zarobÿeniãtvo. Sa Irom je i çena mlaœa kñerka, koja sluæi kao bolniåarka. Starija kñerka Gutman Vida nalazi se od 1941. kao borac u partizanskom odredu, te je radi svog dræaça i junaãtva unapreœena za partizanskog oficira.” Neñak je, na kraju, upozorio da su Dnevne vesti objavile da je cela porodica Gutman uhapãena i ubijena, ali to ne odgovara istini, poãto su one, novembra 1943, viœene u selu Radojna kod No- ve Varoãi. Liåni dosije porodice Gutman, pored toga ãto ilustruje sa- radçu pojedinih sektora Gestapoa i SD-a, pokazuje i veoma slab rad organa koji su vodili potragu. To se najboÿe vidi kada se up- orede podaci iz dosijea i åiçenice.

Porodica Gutman, jula 1939. S leva na desno: Olivera (12 godina), dr Frida (46), dr Iro (51) i Vita (16)

111 Kao ãto je veñ predoåeno, nosilac dosijea nije bila Vida, nego Vita Gutman. Çen otac, åije se ime ne pomiçe, zvao se Iro, a majka Frida (ne Ira). Ne odgovaraju istini toboæe precizni datumi boravka porodice Gutman u Novoj Varoãi i Åajniåu. Isto vaæi i za podatak da su se majka i kñerka u Novoj Varoãi sluæile legitimacijama na laæno ime. Za to nije bilo ni potrebe, poãto su one kao partizanke boravile u osloboœenoj varo- ãi. Neistinito je obaveãteçe Svetozara Neñaka da su se tri partizanke Gutman krajem 1943. godine nalazile na podruåju Uæiåkog okruga. Vita tada i nije bila æiva. Netaånost podataka, zbrka sa imenima (muãko ime Iro pretvoreno u æensko: Ira) i druge maçkavosti i nelogiånosti pokazuju da su agenturna mre- æa i sluæba proveravaça zatajile. Stvarna istorija porodice Gutman je drugaåija. Reå je o bra- ånom paru poÿskih Jevreja lekara, koji su se 1919. doselili u uæiåki kraj i 1922. godine postali jugoslovenski dræavÿani. Sluæbovali su i æiveli u Åajetini i Uæicu, sa svojim kñerka- ma.170 Kada je Iro posle Aprilskog rata 1941. odveden u zarobÿ- eniåki logor u Nemaåkoj, Frida je ostala 48-godiãça samohrana majka sa kñerkama od 18 i 13 i po godina. Sve tri su stupile u redove boraca protiv okupatora i faãizma, iako Olivera joã nije bila napunila 14 godina. Ratna epopeja se zavrãila pogubno za porodicu Gutman: Vita je poginula kod Kalinovika juna 1943, a Frida 24. septembra 1944. u selu Pribiniñ izmeœu Tesliña i Kotor Varoãa;171 Iro je, po puãtaçu iz zarobÿeniåkog logora, krenuo za Jugoslaviju, ali je umro na putu aprila 1945. godine. Rat je preæivela samo najmlaœi ålan porodice – Olivera, kao 18- godiãçi poruånik Narodnooslobodilaåke vojske.172

170 Iro Gutman je roœen 4. maja 1888, a Frida (Fradel) 24. februara 1893, oboje u Podhajcu kod Lavova. Starija kñer Vita rodila se 2. februara 1923, a Olivera 21. septembra 1927. 171 O ratnom putu i stradaçu porodice Gutman opãirno u ålanku Miodraga Æike Avramoviña Æivotni put lekarske porodice Gutman, objavÿenom u “Uæiåkom zborniku” 8/1979. Vidi i Jaãa Romano, Jevreji zdravstveni radnici Jugoslavije 1941–1945 . Ærtve faãistiåkog terora i uåesnici u narodnooslobodilaåkom ratu, kao i: Jevreji Jugoslavije 1941–1945, Ærtve genocida i uåesnici NOR-a, Beograd 1980. 172 Zbivaça sa ovom porodicom su neãto opãirnije prikazana, kao primer koji ilustruje potragu za Jevrejima borcima narodnooslobodilaåkih jedinica.

112 Saradça

U “reãavaçu jevrejskog pitaça” u Srbiji Gestapo je sara- œivao sa drugim ustanovama i organizacijama okupacione sile, kao i domañeg upravno-policijskog aparata i tabora kolaboracije. U saradçi sa drugim nemaåkim subjektima nije bilo nikakvih problema. Odgovorni åinioci okupatora utrkivali su se u anga- æovaçu da se realizuje zahtev Hitlera i nacistiåkog voœstva o “konaånom reãeçu jevrejskog pitaça”. Reå je, najpre, o sluæbama srodnim Gestapou, odnosno o drugim nemaåkim obaveãtajno-bez- bednosnim organizacijama. Gestapo je u zajedniåkoj organizaciji policije bezbednosti (Sipo) i sluæbe bezbednosti (SD), ãto znaåi u Operativnoj grupi 1941. i BdS-u tokom daÿe okupacije, razvijao uhodanu internu saradçu sa partijskom obaveãtajnom sluæbom SD, koja je protiv Jevreja delovala sa nacistiåkog idej- no-politiåkog stanoviãta. U çenoj mreæi tajnih agenata preov- laœivao je uticaj pristalica Dimitrija Ÿotiña, ideoloãki naj- bliæe grupacije nemaåkom nacizmu, tako da je u tom pogledu vla- dao sklad opredeÿeça obaveãtajaca SD-a i çihove agenture. Poãto SD nije imao egzekutivnu funkciju, sve podatke po kojima je trebalo preduzimati mere (hapãeça i sl.) dostavÿao je Ge- stapou. Razgranatu agenturnu mreæu imala je vojna obaveãtajna i kontraobaveãtajna sluæba Abver. Preko çe je dolazilo do raznih podataka o Jevrejima – u raznim fazama “reãavaça jevrejskog pitaça”, pa i u potrazi za sakrivenim Jevrejima. Abver je te podatke dostavÿao Gestapou, kao sluæbi nadleænoj za sprovoœeçe mera protiv Jevreja. Kako se vidi iz raspoloæivih dokumenata (Abverovih dopisa Operativnoj grupi, odnosno BdS-u), i Abver je u znatnoj meri bio pod uticajem ÿotiñevaca iz svoje agenturne mreæe i iz kruga liånosti sa kojima je odræavao “druãtvene” kontakte. I podaci drugih nemaåkih obaveãtajnih organizacija, kao i policijskog aparata, slivali su se na nadleæno mesto – u Gesta- po. Nije bilo teãkoña ni u saradçi sa drugim nemaåkim subjektima. Vojni zapovednik Srbije svakodnevno je obaveãtavan o svim znaåajnim zbivaçima, pa i o Jevrejima, preko gestapovskog oficira za vezu Frica Gintera Milera. Sa ãefom Upravnog ãtaba dr Turnerom i çegovim zamenikom dr Kiselom redovno je

113 odræavana veza i vrãene su konsultacije, a uredno se saraœivalo i sa komandantom Beograda, pukovnikom fon Kajzenbergom, odnosno çegovim naslednikom general-majorom Lonåarom.173 Na civilnom sektoru se razvijala uzorna saradça sa nem- aåkim poslanikom u Beogradu Feliksom Benclerom, kao i sa specijalnim predstavnikom nemaåkog Ministarstva inostranih poslova Francom Rademaherom. Sa specijalnim opunomoñeni- kom za privredu, Francom Nojhauzenom, sauåesnikom u zapleçi- vaçu jevrejske imovine, redovna saradça je uspostavÿena veñ na poåetku okupacije. S obzirom na poznata Turnerova, Benclerova i Nojhauzenova zalagaça za radikalan obraåun sa Jevrejima, u åemu su se meœusobno takmiåili, Gestapo nije morao da brine za çihov doprinos saradçi. Intenzivna je bila saradça sa vojskom, kako sa çenim operativnim delom, tako i sa Ãtabom i aparatom okupacione vojne uprave. Najveñi obim te saradçe bio je 1941. godine. Tada su operativne jedinice Vermahta streÿale taoce u znak odmazde za pre- trpÿene gubitke (po kÿuåu: 100 za poginulog, a 50 za raçenog Nemca), a Gestapo je izruåivao (gestapovci su govorili: life- rovao) taoce iz zatvora i logora. To je za gestapovske stareãine bila izvanredna prilika da se oslobode viãe hiÿada Jevreja,174 a da pri tome ne budu oni egzekutori, nego vojska. Vodeñi ÿudi Upravnog ãtaba zapovednika Srbije, Turner i Kisel, bili su aktivni uåesnici obraåuna sa Jevrejima. Oni su obezbedili uåeãñe i saradçu celog aparata okupacione vojne uprave u Srbiji, ukÿuåujuñi komandanture u unutraãçosti, tako da su ostvarili blisku povezanost sa Gestapoom. Poznati su dokumenti o radikalnom kursu u “reãavaçu” jevrejskog pitaça, za koji se zalagao prvi åovek okupacione vojne uprave, a on nije ni- malo zaostajao za gestapovskim. U tom pogledu je osnovna orijen- tacija obe strane bila potpuno usklaœena. Utoliko je zanimÿi- viji sluåaj kada se ãef Operativne grupe dr Fuks i dr Turner nisu sloæili u prvi mah, ali je ubrzo pronaœeno zadovoÿavajuñe reãeçe. Dogaœalo se to tokom septembra 1941, poãto je Fuks primio nareœeçe o getoizaciji Jevreja. Da je nalog glasio: getoizacija

173 Ernst-Moritz Kaysenberg, pukovnik, komandant Oblasne komandanture (Feldkom- mandantur) 599 i komandant grada Beograda. Hans Adalbert Lontschar vrãio je tu duænost posle çega od 9. februara 1942. do 10. decembra 1943. 174 Samo u jednoj odmazdi, oktobra 1941, nareœeno je streÿaçe 2.200 Jevreja iz logora Topovske ãupe i dr. Streÿaça su vrãile vojne jedinice koje su pretrpele gubitke (pod komandom poruånika Waltera Lippea, Hansa - Dietera Waltera i dr.).

114 Jevreja, slaæu se najodgovorniji nemaåki rukovodioci. Vilhelm Fuks je pred islednikom izjavio da je dobio nareœeçe iz Berlina “da se Jevreji imaju getizirati”.175 Çegov rukovodilac IV odeÿe- ça, ãef Gestapoa Hans Helm, rekao je na sasluãaçu: “Za getiz- iraçe Jevreja doãlo je nareœeçe iz Berlina Operativnoj grupi, s tim da ona to sprovede u dogovoru sa Vojnom upravom”.176 Tur- nerov zamenik, dr Kisel, izjavio je pred vojnim islednikom da je, po povratku sa godiãçeg odmora u Nemaåkoj, oktobra 1941, saznao ãta se dogaœalo u Beogradu. Fuks je saopãtio Turneru “na- reœeçe iz Berlina za stvaraçe geta”. Turner je smatrao da nije uputno da se u prestonici Srbije obrazuje poseban kvart za Je- vreje.177 Imao je svakako u vidu razne teãkoñe i neprijatnosti koje bi nastale i kompromitovale okupacione vlasti. Onda je Fuks naãao maçe komplikovano reãeçe: obrazovaçe posebnog logora za Jevreje, za koji je kasnije odabrana lokacija na starom Sajmiãtu u Zemunu. Turner se sloæio da je to jednostavnije i efikasnije reãeçe. To je bila predistorija osnivaça Judenlagera Semlin. Kvislinãka uprava u Srbiji, pre svega policija, bila je saradnik i pomagaå okupacionih vlasti u sprovoœeçu mera protiv Jevreja, propisanih naredbom vojnog zapovednika od 30. maja 1941. i odreœenih nalozima pojedinih organa okupacione uprave i policije. Reå je o uobiåajenim merama, koje su nemaåki okupato- ri i u drugim zemÿama dodeÿivali domañim kolaboracionis- tiåkim vlastima, kao ãto su poslovi prijavÿivaça, registro- vaça, privoœeça, kontrole pridræavaça diskriminatorskih i represivnih mera protiv Jevreja itd. Gestapo se najviãe oslaçao na pomoñ specijalne policije Uprave grada Beograda, koja je u celini, a i preko posebne organizacione jedinice – Odseka za Jevreje i Cigane (VII odsek), oba- vÿala niz poslova policijske prirode i ostvarivala svakodnevnu saradçu sa Gestapoom. Mesto i uloga specijalne policije u progonu Jevreja, çeno uåeãñe i rad, podrobno su istraæeni i obraœeni. Ovde treba dati samo opãti osvrt i poreœeçe sa mestom i ulogom policijskog aparata u drugim krajevima raspar- åane Jugoslavije u vreme nemaåke okupacije.

175 Zapisnik o nastavku sasluãaça dr Vilhelma Fuksa od 4. septembra 1946. u Voj- nom tuæilaãtvu JA. AJ, DK - 110. 176 Zapisnik o sasluãaçu Hansa Helma od 18. septembra 1946. u Vojnom tuæila- ãtvu JA. 177 Zapisnik o sasluãaçu dr Georga Kisela 25. oktobra 1946. u Vojnom tuæilaãtvu JA.

115 U obraåunavaçu sa Jevrejima, okupator je policijskom aparatu u Srbiji dodelio pomoñnu ulogu domañe policije, kako je praktikovao i u drugim okupiranim zemÿama. Meœutim, odluåi- vaçe o sudbini Jevreja zadræali su Vermaht (streÿaçe u okviru represalija) i Gestapo (nadleæan za “reãavaçe” jevrejskog pi- taça). Oni su sproveli likvidaciju Jevreja u Srbiji, ne dozvo- ÿavajui da se bilo ko drugi meãa u to, pa ni domañi policijski aparat. Potpuno je drugaåija situacija bila u tzv. Nezavisnoj Dræavi Hrvatskoj, koju su Nemci zvaniåno tretirali kao prijateÿsku, nezavisnu zemÿu. Tamo je ustaãka vlast, tj. domaña policija, sama odluåivala o æivotu i smrti Jevreja i sama vrãila fiziåku likvidaciju jevrejskog æivÿa. Do koje mere je u tome bila efika- sna, pokazuje broj od 26.000 umorenih Æidova – prema navodima ålana zagrebaåke jevrejske opãtine Slavka Goldãtajna, naspram 5000 do 6000 Æidova koje su pobili Nemci.178 U okviru ustaãkog zloåina poåiçenog nad Jevrejima, posebno je potresno ubijaçe jevrejske dece u logoru Jasenovac. Ustaãe s u u tom logoru usmrtile 1.911. jevrejske dece. Svoj toj deci znaju se imena. To daje posebnu teæinu opãtem uniãteçu jevrejskog æivÿa u Nezavisnoj Dræavi Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata.179 Iz tabora kolaboracije najveñu podrãku Gestapou pruæali su pokreti Dimitrija Ÿotiña “Zbor” i çegova oruæana formacija Srpski dobrovoÿaåki odredi, kasnije prerasli u Srpski dobrovoÿaåki korpus. Kao domaña politiåka grupacija koja je ideoloãki bila najbliæa nemaåkom nacistiåkom pokretu, ÿoti- ñevci su smatrani najpouzdanijim saveznikom i saradnikom u okupiranoj Srbiji. O velikom broju ÿotiñevaca u agenturnoj mre- æi SD-a, Gestapoa i Abvera, i o uticaju koji su ti agenti vrãili na nemaåke obaveãtajne organizacije veñ je bilo reåi. U pogledu institucionalne saradçe posebno treba istañi kontinuiranu povezanost ÿotiñevskih i nemaåkih obaveãtajnih organizacija i nadleãtava. Reå je o obaveãtajnoj sluæbi Ÿoti- ñevog “Zbora” i çenom rukovodeñem centru – Odseku “S”, kao i o obaveãtajnoj sluæbi Ÿotiñeve vojne formacije Srpski dobro- voÿaåki odredi. U okviru opãte saradçe, ÿotiñevci su redovno

178 Vjesnik u srijedu, 13. januar 1994, Zagreb. 179 U logoru Jasenovac, pod upravom ustaãa, umoreno je 11.888 srpske i 5.469 rom- ske dece (pored 1.911 jevrejske). Utvrœeno je kako su izvrãeni ti zloåini, znaju se imena sve pobijene dece, Dragoje Lukiñ, Bili u samo deca, Jasenovac grobnica 19.432 de- vojåice i deåaka, Grafomark, Beograd 2002.

116 I devojåice su bile obeleæene jevrejskim znameçem – Davidovom zvezdom i slovom Æ (Æidov) dostavÿali i obaveãtajne informacije o Jevrejima i kao “ide- oloãki jednomiãÿenici” nastojali da pruæe pomoñ i doprinesu efikasnijem progonu jevrejskog æivÿa u Srbiji. Çihovo uåeãñe u antijevrejskoj propagandi takoœe je bilo vrlo veliko. Gestapo je, pored primene dobro poznate grube sile, umeo da organizuje neke vidove “saradçe” sa Jevrejima. Bilo je to, u stvari, perfidno zavaravaçe Jevreja raznim obeñaçima o toboæçem pripremaçu boÿih uslova æivota za çih, ukoliko çihova pred- stavniãtva i samouprave u logorima budu izvrãavale nametnute mere i obaveze. Svrha takvog delovaça Gestapoa bila je da spreåi eventualne otpore i izbegne teãkoñe u planiranoj likvidaciji jevrejskog stanovniãtva u Srbiji. Osim toga, pragmatiåni Gesta- po se, uprkos nacistiåkoj rasnoj teoriji, nije libio da i meœu Jevrejima vrbuje svoje agente.

117 118

II DEO UDEO VERMAHTA U UNIÃTAVAÇU JEVREJA OKUPIRANA SRBIJA 1941

119

120

Novija istraæivaça i koriãñeçe nekada nedostupne obaveãtajne i policijske arhivske i druge graœe omoguñili su kompletnije sagledavaçe progona i likvidacije Jevreja u okupiranoj Srbiji. Rasvetÿene su odluåujuña uloga Gestapoa i pomoñ- na uloga specijalne policije i obraœeni çihova organizacija i delovaçe, ukÿuåujuñi i prikaz karakteristiånih primera iz prakse. U drugim okupiranim zemÿama uniãtavaçe Jevreja organizovao je i izvrãio nemaåki policijski aparat (uz odgovarajuñu pomoñ drugih okupacionih faktora i domañe, kvislinãke policije). U tome nije uåestvovala nemaåka vojska. U okupiranoj Srbiji (kao i SSSR-u), pak, znatan deo streÿaça Jevreja izvr- ãile su nemaåke vojne jedinice tokom 1941. godine. Hiÿade Jevreja bile su ærtve smrtonosnih kurãuma ispaÿenih iz oru- æja vojnika Hitlerovog Vermahta. Ta specifiånost u Srbiji u prvoj godini okupacije iziskivala je posebno istraæivaçe i obradu, otkrivaçe dokumenata i verodostojnih podataka, utvr- œivaçe istine o nemaåkoj vojsci kao egzekutoru “srpskih” Jevreja. To je tema koja se uklapa u ãire okvire razmatraça odgovornosti Vermahta za zloåine poåiçene u Drugom svetskom ratu, o åemu se raspravÿalo i na Nirnberãkom procesu 1945. i 1946. godine. Otada, do danaãçih dana iznoãena su razliåita miãÿe- ça i ocene o razmerama uåeãña i stepenu odgovornosti Vermah- ta. Çegova uloga neposrednog izvrãioca streÿaça hiÿada Jevreja tokom prve godine okupacije u Srbiji, o åemu govore pro- naœeni nemaåki i drugi dokumenti, sigurno ñe doprineti ko- mpleksnijem sagledavaçu i utvrœivaçu istine o zloåinaåkim aktivnostima Hitlerovih oruæanih snaga.

121

Obradom ove teme i osvetÿavaçem specifiåne uloge nem- aåke vojske u neposrednom uniãtavaçu Jevreja upotpuçavaju se podaci i kompletira se analiza o progonu i likvidaciji “srpskih” Jevreja. Celovita studija o udelu Vermahta u holokaustu Jevreja u Srbiji sastoji se od prikaza delovaça pojedinih vojnih subjekata, koji su, svaki na svoj naåin, doprineli stradaçu Jevreja. Reå je o vojnim zapovednicima Srbije, okupacionoj vojnoj upravi, vojnim jedinicama koje su vrãile streÿaça, kao i o drugim subjektima koji su saåiçavali nemaåki vojni kompleks u Srbiji. Ne tako davno nemaåki list Die Zeit pisao je o savremenoj dilemi Nemaca u pogledu uloge nemaåke vojske u Drugom svetskom ratu u ålanku pod karakteristiånim naslovom Vermaht – patrioti u sluæbi Domovine ili zloåinci? Dokumentovani prikaz o udelu Vermahta u likvidaciji Jevreja u okupiranoj Srbiji trebalo bi da doprinese razreãavaçu dileme u nemaåkoj javnosti o kojoj govori Die Zeit.

122

UÅEÃÑE VERMAHTA U HOLOKAUSTU

Nirnberãka presuda o uniãtavaçu Jevreja

Na suœeçu glavnim ratnim zloåincima u Nirnbergu utvrœi- vana je i odgovornost Vermahta za ratne zloåine poåiçene tokom Drugog svetskog rata. Meœunarodni vojni sud je zasedao od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946, kada je izrekao presudu istorijskog znaåaja, nazvanu Nirnberãka presuda. Çome je utvrœena in- dividualna odgovornost 22 optuæena ratna zloåinca i doneta odluka koje se organizacije Hitlerovog Treñeg rajha progla- ãavaju zloåinaåkim.1 Meœu zloåinima za koje su bili odgovorni, znaåajno mesto zauzima holokaust, odnosno masovno i sistematsko istrebÿi- vaçe Jevreja. U tome su, pored neposredno nadleænih, policijskih organizacija i pojedinaca iz çihovih redova, uåestvovale i politiåke, vojne i ostale ustanove, komande i organizacije. Tako su u Nirnbergu, pored krivica visokih policijskih stareãina (Himlera, Hajdriha, Kalterbrunera), utvrœene i odgovornosti drugih rukovodeñih liånosti nacistiåkog reæima (Geringa, Ribentropa itd.), visokih vojnih stareãina Generalãtaba i Vrhovne komande nemaåke oruæane sile (Wehrmacht) na åelu sa Kajtelom, kao i sekretara nacistiåke partije (Hesa i Bormana).2 U Nirnberãkoj presudi se kaæe da je Hitlerov doglavnik Herman Gering progonio Jevreje ne samo u Nemaåkoj, gde je Jevre- jima “odrezao” kaznu od milijardu maraka, nego i na osvojenim teritorijama Evrope. On je prvenstveno nastojao da prigrabi imovinu Jevreja i iskÿuåi ih iz privrednog æivota Evrope.

1 Wechrmacht – oruæana sila Treñeg rajha. Nirnberãka presuda, Arhiv za pravne i druãtvene nauke, Biblioteka meœunarodnog prava, Beograd 1948. 2 Heinrich Himmler, voœa SS-a, policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti, ministar unutraãçih poslova; Reinhard Heydrich, ãef Glavnog ureda bezbednosti Rajha (RSHA); Ernst Kaltenbrunner, ãef RSHA posle Hajdriha; Hermann Göring, marãal Rajha, komandant vazduhoplovstva, rukovodilac Åetvorogodiãçeg privrednog plana; Joa- chim von Ribbentrop, ministar inostranih poslova Rajha; Wilhelm Keitel, feldmarãal, naåelnik Vrhovne komande Vermahta; Rudolf Hess i Martin Bormann (u odsustvu), “ãe- fovi kancelarije” NSDAP.

123

Vojskovoœe – ratni zloåinci: voœa Nemaåkog Rajha i vrhovni komandant oruæanih snaga Hitler, naåelnik Vrhovne komande Vermahta Kajtel (Keitel) i ãef Rukovodnog ãtaba (Generalãtaba) Jodl, odgovorni za zlodela nemaåke vojske u Drugom svetskom ratu

Kada su napadnute zemÿe pokorene, on je antijevrejske zakone Hitlerove Nemaåke proãirio i na çih. O tome govori viãe antijevrejskih dekreta sa çegovim potpisom. U presudi se navodi: “Mada je istrebÿeçe Jevreja bilo u Himlerovim rukama, Gering je bio daleko od toga da bude nezainteresovan ili ne- aktivan... Dekretom od 31. jula 1941. naredio je Himleru i Hajdrihu da ‘potpuno dovrãe reãeçe jevrejskog problema u nemaåkoj uticajnoj sferi u Evropi’... Bio je åesto, gotovo uvek, glavna pokretaåka snaga, odmah iza svoga voœe. On je bio rukovodilac programa prinudnog rada i nasilnih mera protiv Jevreja i drugih rasa u Nemaåkoj i van çe... Çegova krivica je jedinstvena u svojoj ogromnosti.”3 U Srbiji je Geringove direktive o sistematskoj pÿaåki Je- vreja sprovodio generalni opunomoñenik za privredu Franc Nojhauzen.4 U okviru ratnih zloåina i zloåina protiv åoveånosti koje je poåinio Joakim fon Ribentrop, ministar inostranih poslova, u presudi se kaæe da je on uåestvovao u svim nacistiåkim agresija- ma, a potom i u upravÿaçu teritorijama nad kojima je Nemaåka stekla kontrolu nezakonitom invazijom. Pri tome se angaæovao u sprovoœeçu zloåinaåke politike, naroåito politike istre-

3 Nirnberãka presuda, 156–157. 4 Osuœen oktobra 1947. u Beogradu na vremensku kaznu.

124

bÿivaça Jevreja. U presudi se naglaãava: “Fon Ribentrop je igrao vaænu ulogu u Hitlerovom ‘konaånom reãeçu’ jevrejskog pitaça”.5

Gering (Hermann Göering) je bio drugi åovek Hitlerove Nemaåke, marãal i komandant ratnog vazduhoplovstva, a Ribentrop (Joackim von Ribbentrop) ministar inostranih poslova

Ribentropovu politiku i konkretne naloge protiv Jevreja sprovodio je u Srbiji Feliks Bencler, nemaåki poslanik u Beo- gradu. U Nirnbergu je, u okviru utvrœivaça krivice glavnih ratnih zloåinaca, oceçivana i çihova odgovornost za masovne zloåine protiv Jevreja. O krivicama visokih rukovodilaca SS-a i policije veñ je bilo reåi,6 a o zloåinima komandanata i pripadnika Vermahta biñe govora u narednim poglavÿima. Uporedo sa utvrœivaçem pojedinaåne odgovornosti glavnih ratnih zloåinaca, Meœunarodni vojni sud je, na zahtev tuæi- laãtva, razmatrao i odgovornost odreœenih grupa i organizacija Treñeg rajha. U pitaçu su bili: voœstvo nacistiåke partije (NSDAP), Gestapo (Tajna dræavna policija), SD (Sluæba bezbednosti), SS (zaãtitni odredi), SA (juriãni odredi), Vlada

5 U presudi se navode i sledeñe åiçenice: da je 1942. godine naredio diplomatskim predstavnicima u satelitskim dræavama da poæure s deportacijom Jevreja na istok, kao i da je od francuske vlade u Viãiju zatraæio da preda 50.000 Jevreja radi deportacije na istok; da je naredne godine protestvovao kod Musolinija zbog sporosti u deportovaçu Jevreja iz italijanske okupacione zone Francuske, a od Hortija zahtevao da Jevreji u Maœarskoj “moraju biti istrebÿeni ili odvedeni u koncentracione logore”. 6 Prvi deo “Na udaru Gestapoa”.

125

Ribentropovi i Geringovi opunomoñenici u okupiranoj Srbiji: Hitlerovu politiku rasnog progona i “eliminisaça” Jevreja sprovodio je u Srbiji opunomoñenik Mini- starstva inostranih poslova u Beogradu Feliks Bencler (Felix Benzler) snimak iz Novog vremena, maja 1941), a organizator pÿaåke jevrejske imovine bio je generalni opunomoñenik za privredu Franc Nojhauzen (Franz Neuhausen)

Rajha (Reihskabinet), generalãtab (WFSt) i Vrhovna komanda oru- æanih snaga (OKW).7 Nirnberãki sud je ocenio krivicu navedenih organizacija i grupa i stepen çihove odgovornosti za poåiçene ratne zloåine i zloåine protiv åoveånosti, a u tom opãtem okviru i za progon i uniãtavaçe Jevreja. Od svih tih zloåinaåkih organizacija, ovde ñe biti reåi samo o uåeãñu i odgovornosti voœstva nemaåke oru- æane sile – Vermahta (ãto je tema ove monografije). Razmatrajuñi to pitaçe, Meœunarodni vojni sud u Nirnbergu je zakÿuåio da Generalãtab i Vrhovnu komandu ne proglasi u celini zloåinaåkom organizacijom,8 veñ je svrsishodnije da se pristupi idividualnim suœeçima vojnim licima koja su vrãila zloåine. Inaåe, Sud je nedvosmisleno naglasio çihovu odgovor-

7 NSDAP – Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei – Nemaåka nacionalsocija- listiåka radniåka partija; Gestapo – Geheime Staatspolizei; SD – Sicherheitsdienst – Sluæba bezbednosti nacistiåke partije odnosno voœe SS-a; SS – Schutzstaffeln – zaãtitni odredi NSDAP; SD – Strumbteilungen – juriãni odredi NSDAP; WFSt – Wehrmachtsführungsstab – Rukovodni ãtab (Generalãtab); OKW – Oberkommando der Wehrmacht – Vrhovna komanda oruæane sile 8 Sovjetski sudija se nije saglasio sa time i u zapisnik je unet çegov izdvojeni stav da Vlada Rajha, generalãtab i Vrhovna komanda treba da budu proglaãeni zloåi- naåkim organizacijama.

126 nost za tragiåne posledice teãkih zloåina koje je tokom rata iz- vrãio Vermaht: “Oni su u velikoj meri odgovorni za nesreñe i patçe koje su zadesile milione ÿudi, æena i dece. Oni su diskreditova- li ugled åasnog vojnog poziva... Mnogi od tih ÿudi izvrgli su pravom ruglu vojniåku zakletvu na posluãnost vojnim naredbama...Istina je da su aktivno uåestvovali u svim ovim zloåinima, ili su sedeli samo mirno i odobravali ih, prisus- tvujuñi vrãeçu zloåina u razmerama veñim i straãnijim nego ãto je svet ikad imao nesreñu da zna. To se mora istañi. Tamo gde åiçenice to dopuãtaju, ovi ÿudi treba da budu izvedeni pred sud, tako da oni meœu çima, koji si krivi za ove zloåine, ne izbegnu kaznu”.9 U posebnom poglavÿu Nirnberãke presude, koje nosi naslov “Goçeçe Jevreja”, kaæe se da je to goçeçe dokazano pred Sudom u svim pojedinostima i da ono predstavÿa “poduhvat dosledne i sistematske natåoveånosti najveñih razmera”. Citira se, zatim, izjava SS-generala Bah-Zelevskog (Bach–Zelewski) da se “godinama, decenijama pripovedalo uåeçe da je slovenska rasa niæa rasa i da Jevreji nisu åak ni ÿudi”. Hans Frank, optuæen za masovno istrebÿeçe Jevreja, izjavio je 1941. godine: “Mi moramo uniãti- ti Jevreje gde god ih naœemo i gde god je to moguñe, da bismo odr- æali strukturu i åvrstinu Rajha”. Po zavrãetku rata, prite- ãçen dokazima o razmerama zloåina protiv Jevreja, izgovorio je pred Sudom u Nirnbergu: “Hiÿadu godina ñe proñi, a ova krivica Nemaåke joã neñe biti izbrisana”. U presudi se navodi i taåka 4 programa nacistiåke partije, u kojoj je formulisana çena antijevrejska politika: “Ni jedan Jevrejin ne moæe biti pripadnik rase”. Julius Ãtrajher (Streicher), poåasni general SA, 25 godina je govorio, pisao i pripovedao mræçu protiv Jevreja i zbog toga je nazvan “neprijateÿem Jevreja broj jedan”. On je, 25. decembra 1941, objavio: “Ako opasnost da se izvrãi Boæje prokletstvo koje leæi u jevrejskoj krvi ima najzad da se dovrãi, onda postoji samo jedan jedini put – istrebÿeçe iz korena tog naroda åiji je otac œavo”.10 “Nacistiåko goçeçe Jevreja u Nemaåkoj pre rata, ma koliko surovo i strogo bilo, ne moæe se porediti sa politikom voœenom

9 Nirnberãka presuda, 149–152. 10 Isto, 116–117. Ãtrajher je joã izjavio: “Ko ñe tako postupati kao ãto postupa jedan Jevrejin, mangup je, zloåinac je. A onaj koji ga brani ili oponaãa, zasluæuje istu sudbinu – uniãteçe i smrt”. Nirnberãki proces (daÿe: NP), kç. I, 342.

127 za vreme rata u okupiranim oblastima”, konstatovao je sud u Nirnbergu. “U leto 1941. godine napravÿeni su planovi za ‘kona- åno reãeçe’ jevrejskog pitaça u Evropi. Ovo ‘konaåno reãeçe’ znaåilo je istrebÿeçe Jevreja... U isto vreme bilo je stvoreno posebno odeÿeçe u Gestapou pod upravom Adolfa Ajhmana (Eich- mann), ãefa sekcije B4 Gestapoa, sa zadatkom sprovoœeça te politike.” Poglavÿe se zavrãava ocenom: “Adolf Ajhman, kome je Hitler poverio izvrãeçe ovog programa, ceni da je ova politika ubijaça imala za rezultat ubistvo 6 miliona Jevreja, od kojih je 4 miliona ubijeno u logorima za uniãtavaçe”. Poznato je kako su likvidirani Jevreji u okupiranim zemÿa- ma. Februara 1942. SS-general Hajdrih podneo je izveãtaj o iz- vrãenom programu uniãtavaça Jevreja u Estoniji. U glavnom gradu Rigi, od 29.500 Jevreja ostalo je u æivotu samo 2.500, dok ih je u okupiranim baltiåkim zemÿama za tri meseca pobijeno viãe od 135 hiÿada.11 Kao ãto je kasnije utvrœeno, u Srbiji je do maja 1942. zavrãe- na likvidacija Jevreja. Posle streÿaça muãkaraca, uguãene su gasom i posledçe grupe logorisanih æena i dece. U Estoniji, odnosno Rigi, kada je pisan pomenuti izveãtaj, joã je bilo ostalo 2.500 æivih Jevreja. U Srbiji je pobijeno celokupno pohapãe- no i u logore zatoåeno jevrejsko stanovniãtvo. Nemaåki izve- ãtaji iz Beograda su to i zvaniåno potvrœivali: jevrejsko pita- çe viãe nije aktuelno, poãto nema Jevreja; Srbija je jedina zemÿa u kojoj je (do tada) do kraja reãen jevrejski problem. Na Nirnberãkom procesu se posebno raspravÿalo o goçeçu Jevreja u Jugoslaviji. Dræavna komisija za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa blagovremeno je, preko jugoslovenske vlade, podnela tom sudu optuæni i dokazni materijal, koji se sastojao od osnovnog i dopunskog izveãtaja, dokumentarnog filma i niza dokumenata (160, od kojih je na suœeçu koriã- ñeno 63). Tuæilaãtvo je glavni deo tog materijala prikazalo sudu februara i marta 1946, a pojedini delovi i dokumenti na- voœeni su tokom celog procesa. Zloåini protiv Jevreja izneti su u odeÿku 10 pod naslovom “Progoni iz rasnih i verskih razloga”, u kome se saæeto govori o goçeçu i fiziåkoj likvidaciji Jevreja i Cigana i predoåavaju

11 NP, poglavÿe “Goçeçe Jevreja”, 118–119.

128 osnovna obeleæja i razmere zloåina.12 Dræavna komisija je imala malo vremena za pripremaçe izveãtaja i dokumenata, s obzirom na to da je proces poåeo svega nekoliko meseci po zavrãetku rata, novembra 1945. godine. Iz tog razloga izveãtaj nije mogao biti potpuniji, poãto se tek naknadno doãlo do veñeg dela dokumenata i utvrœivaça novih åiçenica.13

Razliåito oceçivaçe odgovornosti na suœeçima

Kako se sprovodila poruka Meœunarodnog vojnog suda u Nirn- bergu o individualnim pozivaçima na sudsku odgovornost stare- ãina i vojnih lica Vermahta koja su poåinila ratne zloåine? Meœu 22 ratna zloåinca na Nirnebrãkom procesu, sem mar- ãala Geringa o kome je veñ bilo reåi, uvrãtena su åetiri odgovorna vojna komandanta – najviãih åinova i poloæaja. Prvi meœu çima bio je feldmarãal Vilhelm Kajtel, naåelnik Vrhovne komande nemaåke oruæane sile, optuæen i osuœen za ratne zloåine i zloåine protiv åoveånosti.14 Pred sudom se raspravÿalo i o çegovoj odgovornosti za istrebÿeçe Jevreja. Poznati vojni oba- veãtajac iz rukovodstva Abvera, general Ervin Lahuzen (Erwin Lahousen) svedoåio je da je Kajtel, 12. septembra 1939. godine, u Hitlerovom specijalnom vozu, rekao da poÿsku inteligenciju, plemstvo i Jevreje treba uniãtiti. Kajtel je okrivÿen i za sudbinu ratnih vojnih zarobÿenika (meœu çima i Jevreja), zato- åenih u zarobÿeniåkim logorima. Sa Kajtelom je delio odgovornost çegov viãegodiãçi saradnik, general-pukovnik Alfred Jodl, ãef Rukovodnog (operativnog) ãtaba Vrhovne komande Vermahta. Veliki admiral Karl Denic (Dönitz), glavni komandant nemaåke ratne mornarice, koji je 1. maja zamenio Hitlera na åelu Nemaåkog rajha, takoœe je kao åelnik Vermahta izveden pred Sud u Nirnbergu. Zajedno sa Deni-

12 Tekst odeÿka 10 naveden je u celini u Prilozima. 13 Izveãtaj jugoslovenske Dræavne komisije za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa Meœunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, Beograd 1947, 1–3. U uvodu se istiåe da je komisija tokom procesa dostavÿala dopunske materijale, pa zato glavni izveãtaj i priloæenu dokumentaciju treba smatrati delom jedne celine. 14 Poznata je Kajtelova direktiva od 16. septembra 1941, kojom nareœuje da Ver- maht preduzme najdrastiånije mere radi odræaça autoriteta okupacione sile, poãto se samo neobiånom strogoãñu moæe postiñi zastraãujuñi efekt. Kajtel je propisao odmazdu: streÿaçe 50 do 100 ÿudi za ubijenog nemaåkog vojnika i proglasio da ÿudski æivot u okupiranim zemÿama ne vredi niãta. OKW WFSt br. 002060/41, str. pov.

129 Oni su komandovali Vermahtom u Drugom svetskom ratu: Hitler i generalitet. Voœa Rajha i vrhovni komandant Hitler i marãal Rajha Gering sa feldmarãalima, s leva na desno: Kajtel, fon Rundãtet, fon Bok, Gering, Hitler, fon Brauhiå, fon Leb, List, fon Kluge, fon Vicleban, fon Rajhenau com, odgovarao je pred Sudom i veliki admiral Erih (Erich ) Reder.15 Meœunarodni sud je osudio Kajtela i Jodla na smrt, Redera na doæivotni zatvor, a Denica na 10 godina zatvora. Svetska javnost je tu presudu prihvatila kao primerenu kaznu, s obzirom na teæinu i razmere poåiçenih zloåina. Kasnije, tokom daÿih suœeça vojnim stareãinama i drugim pripadnicima Vermahta, odgovornost za ratne zloåine je, proto- kom vremena, oceçivana sve blaæim kriterijumima. To se ogledalo u procesima koje su vodili meœunarodni vojni sudovi, a pogotovu nemaåki i austrijski sudovi. Krajem 1947. i poåetkom 1948. godine, pred ameriåki vojni sud u Nirnbergu izvedeno je 12 nemaåkih generala, na åelu sa feld- marãalima Vilhelmom (Wilhelm) Listom i Maksimilijanom fon Vajksom (Maximilian von Weichs), optuæenih da su odgovorni za zloåine Vermahta u Drugom svetskom ratu. Presude generalima,

15 Nirnberãka presuda, o Kajtelu, 164–168; Denicu, 191–197; Rederu, 197–200; Jodlu, 206–210.

130 åija se komanda protezala na Jugoistok i Srbiju, bile su sledeñe: List je osuœen na doæivotnu robiju, ali je potom puãten na slobodu, dok je feldmarãalu Vajksu odgoœeno suœeçe zbog bolesti, a Kurt fon Gajtner (Curt von Geitner), naåelnik Ãtaba vojnog zapovednika Srbije, osloboœen je odgovornosti.16 Ameriåki vojni sud je imao blaæe kriterijume o odgovornosti Vermahta i çegovih stareãina od Meœunarodnog vojnog suda u Nirnbergu.17 Ovo uprkos tome ãto su u meœuvremenu umnoæili dokazi o zloåinima nemaåkih vojnih komandanata na okupiranim teritorijama. Tome je doprinela i jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine, koja je prikupila niz podataka i dokumenata o krivici i odgovornosti Lista, Vajksa i Gajtnera za zloåi- ne poåiçene u Jugoslaviji. Te åiçenice, meœutim, nisu doprine- le izricaçu pravednijih presuda ameriåkog suda. Najdrastiåniji primeri “gledaça kroz prste” optuæenima za ratne zloåine jesu suœeça u Nemaåkoj i Austriji, na kojima su oslobaœani odgovornosti i notorni ratni zloåinci. Takve presude su izazivale uznemirenost i revolt naroåito u onim zemÿa- ma koje su u ratu podnele velike ærtve pod terorom nemaåke sol- dateske, esesovaca, gestapovaca i drugih zloåinaca. Sudovi u tim zemÿama, pak, nisu mogli da opraãtaju krivice onim naredbodavcima i izvrãiocima poåiçenih zlodela koji su im posle rata izruåeni kao ratni zloåinci. Oãtre presude tih sudova, domaña javnost je doæivÿavala kao zasluæene kazne za masovna stradaça stanovniãtva. Takav sled zbivaça, a pre svega primeçivaçe razliåitih kriterijuma na suœeçima izazivao je mnogobrojna reagovaça, ko- mentare i diskusije pravnika i ãire javnosti, koje nisu prestale do danas. Najviãe sporeça je bilo o uåeãñu Vermahta u ukupnoj zloåinaåkoj delatnosti Hitlerove Nemaåke tokom Drugog svetskog rata. Dok je uloga SS-a i policije (Gestapoa i dr.), kao udar- nih oruœa nacistiåke tiranije, bila jasna, dotle se o “uåinku” Vermahta naãiroko raspravÿalo. Iznoãena su razliåita gledi- ãta o tome, poåev od suœeça glavnim ratnim zloåincima u Nirn- bergu pa nadaÿe. Kao ãto je veñ pomenuto, na Nirnberãkom procesu nije postignuta saglasnost meœunarodnih sudija o tome da li Gene-

16 Venceslav Gliãiñ, Teror i zloåini nacistiåke Nemaåke u Srbiji 1941–1944 , Rad, Beograd 1970, 237. 17 Poreœeça radi: Meœunarodni vojni sud u Nirnbergu osudio je 1946. godine 22 ratna zloåinca (Bormana u odsustvu), od kojih: 12 na smrt veãaçem, 3 na doæivotni zatvor, 2 na 20 godina, po jednog na 15 i 10 godina, a trojicu proglasio da nisu krivi.

131 ralãtab i Vrhovnu komandu nemaåke oruæane sile treba progl- asiti zloåinaåkim organizacijama (sovjetski sudija je zvaniåno izdvojio svoje miãÿeçe da treba). Narednih godina usledila je rasprava u kojoj su se iznosili argumenti u odbranu Vermahta: vojna disciplina, obaveza izvrãavaça nareœeça itd., kao i kon- traargumenti: prekoraåivaçe propisane uloge vojske, çena upotreba u funkciji egzekutora nad civilinim stanovniãtvom (odmazde, streÿaça, ubistva i dr.). Bilo je to suoåavaçe dva stava i ocene o Vermahtu, u stvari sukob legende i stvarnosti. Legenda je nametala predstavu o dobro organizovanim, regularnim oruæanim snagama, o åasnom vojnom pozivu u sluæbi svoje zemÿe, vojniåkoj zakletvi, discipli- ni, posluãnosti i sl. Stvarnost je govorila o vojnoj sili u slu- æbi Hitlerove osvajaåke i porobÿivaåke politike, o aktivnom uåesniku i snaænom instrumentu u sprovoœeçu terora u okupiranim zemÿama, o neoprostivom udelu u masovnim ratnim zloåini- ma.

Suœeçe glavnim ratnim zloåincima pred Meœunarodnim vojnim sudom 1945/46. godine u Nirnbergu. U prvom redu (s leva na desno): Göring, Hess, Ribbentrop, Keitel, Kaltenbrunner, Rosenberg, Frank, Frick, Streicher, Funk i Schacht; u drugom redu: Dönitz, Räder, Schirach, Saukel, Jodl, Papen, Seyss–Inquart, Speer, Neurath i Fritsche; 22. ratnom zloåincu, Bromanu, suœeno je u odsustvu

Uåeãñe Vermahta u zloåinima ispoÿilo se vrlo drastiåno na Jugoistoku, pre svega u Srbiji. Nemaåki nedeÿni list Cajt (Zeit) objavio je juna 2002: “Uloga Vermahta na Jugoistoku je daleko premaãila ispomoñ u ubijaçu. Legendi o ‘åistom i neporoånom’ Vermahtu, koji je ‘samo izvrãavao svoju duænost’, dok su masovna ubijaça iza fronto- va praktikovali SS i policija, konaåno je odzvonilo.” Prekasno je to, doduãe. Pravosuœe Zapadne Nemaåke je svojevremeno pripadnicima Vermahta upravo zbog te “legende” po pravilu gledalo kroz prste.18

18 Zloåini Vermahta, Politika, 29. jun 2002.

132 Vermaht u Srbiji

Kakva je bila prava uloga nemaåke vojske u okupiranoj Sr- biji? U åemu se sastojalo çeno uåeãñe u uniãtavaçu Jevreja? Ãta je o tom uåeãñu reåeno na Nirnberãkom procesu 1945/46, ãta na pomenutom suœeçu nemaåkim vojnim komandantima 1947. godine, a ãta na posleratnim sudskim procesima u Srbiji? Na Nirnberãkom procesu åitani su i dokumenti o genocidu nad Jevrejima u Srbiji. Te dokumente pronaãla je jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine i, uz svoje izveãtaje o toku i razmerama uniãtavaça Jevreja, dostavila vladi, a ona Meœuna- rodnom sudu u Nirnbergu. Iznoseñi optuæni materijal koji je dostavila Jugoslavija, viãi pravni savetnik (iz SSSR-a) Smir- nov je, 68. dana pretresa, prikazao i poseban deo optuænog materijala – dokumentarne fotografije, uz sledeñe objaãçeçe: “Mi ñemo ovde od ovih prikupÿenih fotodokumenata prikazati samo jedan deo, jer je jugoslovenska vlada tom predlogu priloæila, uz sve çegove delove, i foto-dokumente... Prika- zañemo samo jedan deo onih, koji govore o zloåinima protiv åoveånosti.”19 Tokom prethodnih dana Smirnov je predoåio ostale delove materijala dobijenog iz Jugoslavije. Kada je bila reå o zloåinima masovnog uniãteça, citirao je izveãtaj Dræavne komisije za ratne zloåine o stradaçu Jevreja u Kragujevcu, tri dana pre masovnog pokoÿa u tom gradu: “Na dan 18. oktobra 1941. godine bili su svi Jevreji muãkog pola, shodno veñ ranije napravÿenom spisku, kao i svi oni koji su smatrani komunistima, uhapãeni i zatvoreni u barake biv- ãe jugoslovenske “Autokomande” na Stanovÿanskom poÿu. Ovde su dræani bez hrane do 20. oktobra i uveåe toga dana svi su bili streÿani oko 18 åasova. Bilo je otprilike 60 lica”.20 U produæetku izlagaça Smirnov je citirao delove izveãtaja Dræavne komisije za ratne zloåine o masovnom pokoÿu stanovni-ãtva Kragujevca 21. oktobra 1941. godine.

19 NP, kç. VIII, 324; Izvodi sa Nirnberãkog procesa, 158. 20 NP, kç. VII, 607–610, 61. dan sudskog pretresa. U izveãtaju nemaåkog krajskomandanta Biãofhauzena (Bischofhausen) od 20. oktobra 1941. kaæe se da je 18. oktobra, u kasnim veåerçim åasovima, uhapãeno svega oko 70, a u izveãtaju komandanta garnizona, majora Keniga, naveden je precizan podatak da je ubijeno po spisku 66 Je- vreja i komunista. O tome podrobnije u kçizi Poruke streÿanog grada, Narodna kçi- ga, Beograd 1961, 52, 163, 164.

133 Govoreñi o ubijaçu talaca, Smirnov je naglasio da je to bilo jedno od sredstava koje su primeçivale vojne organizacije Ver- mahta i vlade Rajha u svrhu masovnog uniãtavaça jugoslovenskog stanovniãtva. Pri tome je naveo primer ubijaça Cigana kao talaca: “Predajem sudu jedan daÿi dokument SSSR –205. To je policijski izveãtaj kvislinãke vlade Milana Nediña. U çemu se govori o streÿaçu 310 talaca u Leskovcu na dan 11. decembra 1941. godine, od kojih je bilo 293 Ciganina.”21 U dokumentima i izveãtajima iz Jugoslavije, koji su predoåe- ni na Nirnberãkom procesu, o stradaçu Jevreja govorilo se pre svega u okviru utvrœivaça zloåina protiv åoveånosti. Tada se proceçivalo da je u Jugoslaviji ubijeno oko 70.000 Jevreja.22 Pomenuto suœeçe dvanaestorici nemaåkih generala pred 5. ameriåkim vojnim sudom 1947/48. godine u Nirnbergu (“proces ubicama talaca”), izazvalo je revolt jugoslovenskih vlasti i javnosti zbog blagih presuda i oslobaœaçe pojedinaca od krivice. Ovo se u prvom redu odnosilo na one koji su komandovali ne- maåkom oruæanom silom u Srbiji i na Jugoistoku, a o åijoj odgovornosti za zloåine Vermahta nije moglo biti sumçe s obzirom na prikupÿene dokaze. General-feldmarãal Vajks nije snosio odgovarajuñe posledice, a bio je prvi nemaåki vojni komandant u Srbiji koji je objavio odmazdu po zloglasnoj kvoti 100 za jednog. Kao najviãi komandant u Srbiji (komandant 2. armije) obznanio je na samom po- åetku okupacije da ñe za jednog ubijenog ili raçenog nemaåkog vojnika streÿati 100 Srba. To je bilo 28. aprila 1941, a poznata direktiva feldmarãala Kajtela o streÿaçu 50 do 100 talaca za æivot nemaåkog vojnika izdata je posle pet meseci, 16. septembra iste godine.23 Vajks je bio okrutniji u odreœivaçu kvote za mere odmazde ne samo od Kajtela, nego i od po zlu poznatog komandanta “kaznene ekspedicije” generala Bemea. Dok je Beme naredio da se za ubijenog pripadnika Vermahta streÿa 100 lica, a za raçenog 50, Vajks-

21 NP, kç. VII, 564–566. Da bi se oåuvala autentiånost dokumenata, za Rome je svuda navoœen ondaãçi naziv – Cigani. 22 U to vreme joã nisu bili pronaœeni mnogi dokumenti koji bi omoguñili preciznije utvrœivaçe broja Jevreja ubijenih u Jugoslaviji. Na Nirnberãkom procesu je pomiçan i jevrejski list Israelitischer Wochenblatt, koji je u jesen 1942. pisao o usmr- ñivaçu 18.000 Jevreja u Hrvatskoj, odnosno o 85.000 u Jugoslaviji (NP, kç. I, 342). 23 Vajksova naredba: AVII, reg. br. 15/18, k. 5a. Kajtelova naredba: Firerov Glav- ni stan, WFST/Abt. L/Q/IV, br. 002060/41, str. pov.

134 Zapovednici Vermahta na Jugoistoku – ratni zloåinci, feldmarãali List i Vajks (Weichs), naredbodavci bezobzirnih represalija u okupiranoj Srbiji (veãaça, streÿaça, paÿeça naseÿa, hapãeça i ubijaça talaca i dr.) ova naredba je propisivila streÿaçe 100 Srba i za raçenog Nemca.24 Ubrzo posle toga Vajks je napustio Srbiju, poãto je prekomandovan na Istoåni front, ali se 1943. godine vratio u Beograd u svojstvu komandanta armijske grupe F, opet kao najviãi vojni komandant, koji je snosio odgovornost za zlodela Vermahta na “çegovoj” teritoriji. Mada je posle rata optuæen za ratne zlo- åine, ameriåki vojni sud mu je odloæio suœeçe zbog bolesti. Umro je 1954. godine. Feldmarãal List, komandant 12. armije, bio je 1941. godine zapovednik Vermahta za Jugoistok, nadleæan i za teritoriju Sr- bije. On je izdavao naredbe o bezobzirnom postupaçu sa stanov- niãtvom, o merama odmazde i primeni ostalih naåina zastraãi- vaça i kaæçavaça. Vojnom zapovedniku u Srbiji davao je uputstva da se smrtne kazne vrãe veãaçem, da se pale naseÿa, poveña broj talaca, vrãe deportovaça u koncentracione logore itd.25

24 Radi zastraãivaça stanovniãtva Vajks je obznanio na plakatama da su zbog podmuklih prepada izgubili æivote nemaåki vojnici. “Za odmazdu streÿano je 100 Srba, iz svih slojeva stanovniãtva. Ubuduñe ñe, za svakog nemaåkog vojnika na koga Srbi izvrãe prepad i rane ga, biti svaki put bezobzirno streÿano 100 Srba.” 25 Hitler je postavio generalfeldmarãala Lista za zapovednika oruæane sile na Balkanu (od 9. juna 1941). Kao çen najviãi predstavnik na toj teritoriji bio je neposredno potåiçen Hitleru i imao je ovlaãñeça da vrãi potpunu izvrãnu vlast.

135 Za stanovniãtvo Srbije, pri tome i za sudbinu Jevreja, posebno je bilo pogubno to ãto je List predloæio Hitleru generala Bemea kao najpogodniju liånost za radikalno “smirivaçe Sr- bije”, a ovaj se pokazao najsurovijim nemaåkim komandantom u okupiranoj Srbiji (masovna streÿaça po gradovima, streÿaça Jevreja muãkog pola itd.).26 General Gajtner je od avgusta 1942. godine bio na åelu Up- ravnog ãtaba, kasnije preimenovanog u Vojnoupravnu komandu Ãtaba vojnog zapovednika u Srbiji. Iako se znalo za udeo okupacione vojne uprave u zloåinima, kao i za åiçenicu da je Gajtner çome rukovodio, ameriåki vojni sud je zakÿuåio da on, na toj funkciji, nije bio odgovoran za izdavaçe naredbi. Posleratna suœeça pred zapadnonemaåkim i austrijskim su- dovima i presude sa minimalnim kaznama, odnosno oslobaœaçem od odgovornosti,27 bili su predmet mnogih sporeça i diskusija u meœunarodnoj javnosti. Oslobaœaçe od krivica za ratne zloåine naroåito je dolazilo do izraæaja kada su bili u pitaçu Vermaht i çegovi pripadnici.28 Çihovo uåeãñe u zlodelima poåiçenim tokom rata, posebno u streÿaçima Jevreja, vrlo izrazito se pokazalo na primeru Srbije. U tadaãçoj zapadnonemaåkoj ãtampi bilo je mnogo blagonak- lonih komentara takvog stava sudova i retkih sluåajeva kriti- åkog osvrta na “mrãavi” uåinak zapadnonemaåkog sudstva. Jedan od skoraãçih glasova razuma i objektivnosti predstavÿa dokumentovani napis hamburãkog nedeÿnog lista Cajt o zloåinima Vermahta u Srbiji, åije je pisaçe prenela jugoslovenska novinska agencija Tanjug 28. juna 2002: “Postoji najmaçe jedno mesto na kome u genocidu nad Jevre- jima nisu uåestvovali (samo) Hitlerovi esesovci i gestapovci, nego i masovno regularne nemaåke snage Vermahta. To mesto je bilo – Srbija. Komandu u Srbiji, sa svim ‘ovlaãñeçima’, Hitler je tada dao generalu Bemeu. Hamburãki nedeÿnik kaæe da je to bilo ov- laãñeçe za genocid, a da bi se partizanima izbila podrãka sta- novniãtva, trebalo je i ‘srpskom narodu prirediti krvavi pri-

26 M. Zöler, K. Leszeynski, Fall 7, 176; Zbornik, tom I, kç. 1, dok. 145. 27 U Istoånoj Nemaåkoj su izricane oãtre kazne. 28 Posleratna denacifikacija u Zapadnoj Nemaåkoj najmaçe je zahvatila Vermaht. Nemali broj oficira uklopio se u posleratni razvoj, a neki od çih su dosegli i u sam vrh dræave i politike (predsednici dræave: Lipke, Ãel, Karstens, Vajczeker; predsednik vlade Helmut Ãmit).

136 mer’. Vojnike Vermahta Beme je huãkao, podseñajuñi ih na, ‘po- toke nemaåke krvi’, koje su 1914. ‘prosipali Srbi, kako muãkar- ci, tako i æene’. Antisemitizam, dakle, pretoåen u mræçu prema Srbima. Veñ 2. oktobra je poåelo i izvrãavaçe ‘istorijskog zadatka’ po zverskom pravilu sto za jednog. Zbog pogibije 21 nemaåkog vojnika, Beme je naredio da se postreÿa 2.100 ‘zatvorenika u koncentracionim logorima u Ãapcu i Beogradu, pre svega Jevreja i komunista’. Nedeÿu dana kasnije, Beme je izdao naredbu Vermahtu da sistematski likvidira odrasle Jevreje (i nomadske Cigane)’. Od te naredbe, Vermaht u Srbiji i formalno preuzima genocid u svoje ruke. Poãto je pobijeno oko 6.000 odraslih Jevreja i na hiÿade Roma (çih nisu ni brojali precizno), ‘Cajt’ piãe da se Vermaht sve viãe i viãe bacao na srpsko stanovniãtvo’. Tako je, ‘samo u vreme prisutnosti generala Bemea u Srbiji, izmeœu oktobra i decembra 1941, pod izgovorom osvete, ubijeno 25.000 do 30.000 ÿudi’. ‘Posebno ãokirajuñe je to ãto u Vermahtu, ni na kom nivou hijerarhije, nije bilo protesta zbog masakra nad Jevrejima, Ci- ganima i srpskim civilima. Niko nije postavio ni prosto pita- çe: ãta pobijeni Jevreji i Cigani imaju zapravo s napadima partizana na vojnike Vermahta’, konstatuje ‘Cajt’”.29 Suãtinsko pitaçe raspoloæeça nemaåke javnosti postavio je nobelovac Ginter Gras: da li smo mi Nemci nauåili lekciju iz rata koji smo prouzrokovali. U Srbiji je, posle rata, izvedeno pred sud nekoliko grupa nemaåkih ratnih zloåinaca, a odræana su i suœeça pojedincima. Reå je o stareãinama vojske, policije, okupacione uprave i drugim, koje su savezniåke vlasti isporuåile Jugoslaviji kao ratne zloåince odgovorne za zlodela poåiçena u çoj. Meœu çima su bili vojni komandanti i funkcioneri okupacione vojne uprave. U Beogradu je od 5. do 16. februara 1947. odræano suœeçe tzv. generalskoj grupi od 7 komandanata, na åelu sa general-pukovnikom Aleksanderom Lerom (Löhr). Osuœeni su na najteæu kaznu ãto su kao vojni komandanti operativnih jedinica odgovorni za teãke zloåine koje su poåinile çima podreœene trupe. Posle toga izvedena je pred sud (27. februar – 9. mart 1947) grupa od 12

29 Cajt: Zloåini Vermahta, Politika, 29. jun 2002.

137 ratnih zloåinaca iz okupacione vojne uprave, sa Haroldom Turn- erom na åelu. Osmorica su osuœena na smrt, a åetvorica na vremenske kazne. U toj grupi su Turner i çegovi saradnici odgovarali i za genocid nad Jevrejima u Srbiji, izvrãen 1941. i 1942. godine. Sledio je sudski proces komandantskoj grupi od 9 vojnih sta- reãina, od kojih su trojica bili generali (Oberkamp, Grafen- ãtajn i Ludviger), optuæenim da su bili naredbodavci i iz- vrãioci zloåinaåkih naredbi. Suœeçe je odræano od 27. marta do 5. aprila 1947, kada je doneta presuda o 7 smrtnih i dve vremenske kazne. Oktobra iste godine (od 22. do 31) pred sud je izvedena meãovita grupa odgovornih nemaåkih stareãina, naredbodavaca i izvrãilaca zlodela, na åelu sa vojnim zapovednikom, generalom Dankelmanom (Herinrich Dankelmann). Iz te grupe ratnih zlo- åinaca samo je jedan dobio vremensku, dok je ostalima dosuœena smrtna kazna. General Dankelman je proglaãen odgovornim i za uniãtavaçe Jevreja u jesen 1941. godine.30 Kao ni Meœunarodni vojni sud u Nirnbergu, ni vojni sudovi u Beogradu nisu prihvatili odbranu okrivÿenih komandanata i drugih vojnih lica da su oni morali da izvrãavaju nareœeça pretpostavÿenih stareãina. To nije moglo biti opravdaçe za nareœivaçe, organizaovaçe, podstrekivaçe i vrãeçe zloåina.

Struktura vojnog kompleksa

Posle Aprilskog rata i kapitulacije Jugoslavije 1941. godine, Nemci su u Srbiji uspostavili okupacioni poredak. Bio je to sloæen sistem, koji se sastojao od operativnih i posadnih jedinica Vermahta, aparata okupacione vojne uprave, organa vojne privrede, vojno-obaveãtajnih organizacija i dr., na åijem åelu se, kao “reprezentant Treñeg rajha”, nalazio vojni zapovednik (vojnoupravni komandant) u Srbiji sa svojim ãtabom. Tokom progona i likvidacije “srpskih Jevreja”, od aprila 1941. do maja 1942 – kada su okupacione vlasti obavestile Berlin da u Srbiji viãe nema Jevreja, izvrãene su, posle prvobitne strukture okupacionog sistema, tri promene u pogledu organizacije i meœusobnih odnosa i nadleænosti åetiri stuba okupacionog poretka: vojnog (trupe i vojna uprava), politiåkog (pred-

30 O liånoj odgovornosti osuœenih pripadnika Vermahta za zloåine protiv Je- vreja biñe posebno govora.

138 stavniãtvo Ministarstva inostranih poslova), privrednog (pred- stavniãtvo ustanove “Åetvorogodiãçi plan”) i obaveãtajno- policijskog (Glavni ured bezbednosti Rajha i Ministarstvo unu- traãçih poslova). U tom periodu se, na åelu vojnog kompleksa, izmenilo 5 vojnih zapovednika (o kojima ñe posebno biti govora); opunomoñenik Ministarstva inostranih poslova bio je Feliks Bencler, generalni opunomoñenik za privredu Franc Nojhauzen, a glavni åelnici obaveãtajno-policijskog aparata bili su SS- pukovnik dr Vilhelm Fuks, SS-pukovnik dr Emanuel Ãefer i, u svojstvu viãeg voœe SS-a i policije, SS-general i general-potpukovnik policije August Majsner. Svaki od åetiri glavna faktora okupacionog sistema u Sr- biji imao je udeo u pÿaåki, progonu i uniãtavaçu Jevreja, dajuñi svoj doprinos ostvarivaçu Hitlerovih naloga i nacistiåke rasne politike. Ovde ñe biti reåi samo o strukturi i ulozi vojnog kompleksa. Na poåetku okupacije, aprila i maja 1941. godine, najviãi nemaåki vojni stareãina bio je komandant 2. armijske grupe feldmarãal Vajks, sa svojim korpusima i divizijama, Ãtabom vojnog zapovednika u Srbiji za vojnoupravne poslove sa aparatom okupacione vojne uprave (oblasnim i okruænim komandanturama) i mreæom vojnih obaveãtajnih i kontraobaveãtajnih organizacija.31 Poãto su se tokom maja Vajskove trupe prebacivale na istok radi uåeãña u napadu na Sovjetski Savez, u Srbiji se okupaciona sila svela na posadne jedinice Viãe komande 65, a izrazito se ustaÿuje struktura okupacione vojne uprave, kao i organizacija vojne obaveãtajno-bezbednosne sluæbe. Sada je vojni zapovednik u Srbiji podreœen zapovedniku Vermahta na Jugoistoku sa se- diãtem u Solunu. U pitaçu je period jun–septembar 1941, vreme hapãeça, logorisaça i streÿaça Jevreja muãkog pola. Uveliko se primeçuju mere odmazde za poginule i raçene nemaåke vojnike, u kojima Vermaht streÿa hiÿade Jevreja.32 Septembra iste godine dolazi do veñih promena, izazvanih dolaskom u Beograd generala Bemea radi izvrãavaça Hitlero- vog naloga o “kaznenoj ekspediciji” u Srbiji. To je treñi period u organizovaçu okupacionog poretka, koji je trajao do decembra 1941, vreme najteæih zloåina Vermahta: masovnih pokoÿa u gra-

31 Vojni zapovednik u Srbiji, general Ferster, bio je potåiçen Vajksu. 32 Vojni zapovednici u Srbiji u tom periodu bili su Ãreder i Dankelman.

139 dovima, streÿaça hiÿada civila, meœu kojima i svih odraslih Jevreja muãkaraca iz logora i zatvora. Beme je, shodno vanrednim ovlaãñeçima koja je dobio, vrãio funkciju opunomoñenog komandujuñeg generala, kome su bile podreœene, pored postoje- ñih posadnih trupa, i naknadno dovedene operativne divizije. Komandnu fukciju nad aparatom okupacione vojne uprave ostvarivao je preko vojnog zapovednika i çegovog upravnog ãtaba. Po zavrãetku “kaznene ekspedicije” i odlasku Bemea i çegovih operativnih divizija (decembra 1941), u Srbiji je na åelo Ver- mahta doãao general Bader kao komandujuñi general i zapovednik. Tako formulisana funkcija znaåila je da je bio odgovoran kako za upotrebu posadnih divizija, tako i za usmeravaçe rada okupacione vojne uprave u vreme zavrãne faze usmrñivaça Jevreja u Srbiji, okonåane maja 1942. godine. U Srbiji je vojni kompleks odigrao specifiånu ulogu u is- trebÿeçu Jevreja – ulogu egzekutora, ãto je u drugim okupiranim zemÿama obavÿala nemaåka policija. Kako je i zbog åega doãlo do tog izuzetnog postupka, odnosno do ukÿuåivaça regularne vojske u zloåin genocida nad Jevrejima? Ko je sve od subjekata tog sloæenog mehanizma, u kojoj meri i na koji naåin uåestvovao u tom masovnom zloåinu? Odgovor na ta pitaça dañe posebni prikazi o ulozi: vojnih zapovednika Srbije i drugih odgovornih komandanata; operativnih jedinica koje su vrãile streÿaça; okupacione vojne uprave i drugih segmenata Vermahta.

140 VOJNI ZAPOVEDNICI

Generali Ferster i Ãreder

Nemaåki vojni zapovednici, kao najviãi “reprezentanti Treñeg rajha” u okupiranoj Srbiji, snose svoj deo odgovornosti za rasni progon i pomor jevrejskog stanovniãtva. U vreme kada se “reãavalo jevrejsko pitaçe” (april 1941 – maj 1942) na tom po- loæaju se izmenilo pet nemaåkih generala, ali je samo jedan od çih posle rata izruåen Jugoslaviji kao ratni zloåinac. Prvi vojni zapovednik, general Helmut Ferster (Helmuth Förster), stupio je na duænost 22. aprila, a opozvan je 4. juna 1941. godine. U to vreme donete su poåetne mere protiv Jevreja, precizno navedene u çegovoj naredbi od 31. maja. Çegov naslednik Ludvig fon Ãreder (Ludwig von Schröder), preuzeo je tu funkciju 4. juna i bio najodgovorniji nemaåki funkcioner tokom tog i narednog meseca. U tom kratkom razdobÿu doãlo je do napada Ne- maåke na Sovjetski Savez i do organizovanog otpora i poåetka oruæane borbe protiv okupatora u Srbiji, kao i do preduzimaça represivnih mera i odmazdi koje je nareœivao ili odobravao Ãreder. On je 18. jula teãko povreœen u avionskoj nesreñi u Beo- gradu i odmah prebaåen na leåeçe u Nemaåku, gde je umro 27. jula 1941. godine. Treñi vojni zapovednik bio je Hajnrih Dankelman (Heinrich Dankelmann). Tu funkciju obavÿao je od 29. jula do 8. oktobra 1941, u vreme masovnih hapãeça, primene mere odmazdi, interniraça Jevreja muãkaraca u poseban logor (Topovske ãupe). Od svih vojnih zapovednika u Srbiji, jedino je on, po zavrãetku rata, odgovarao u Beogradu (1947) za poåiçene ratne zloåine, ukÿuåujuñi i zlodela protiv Jevreja. Genocid nad jevrejskim stanovniãtvom Beograda i Srbije iz- vrãen je tokom “vladavine” åetvrtog i petog vojnog zapovednika. General Franc Beme (Franz Böhme) doãao je u Srbiju 19. septembra i komandovao do 5. decembra 1941. Bilo je to razdobÿe naj- teæih masovnih zloåina u Srbiji (masakri u Kragujevcu, Kraÿe- vu, Ãapcu, Beogradu) i uniãtavaça muãkog stanovniãtva u logo-

141 rima. Dovrãavaçe likvidacije svih interniranih Jevreja, ukÿu- åujuñi æene, decu i starce (decembar 1941 – maj 1942), izvrãeno je u vreme petog vojnog zapovednika, generala Paula Badera (koji je na toj duænosti ostao sve do avgusta 1943). Vazduhoplovni general-potpukovnik Helmut Ferster stigao je u Beograd 18. aprila 1941, sa operativnim jezgrom buduñeg Ãtaba vojnog zapovednika u Srbiji. Narednog dana je general-pukovnik (armijski general) fon Vajks, glavnokomandujuñi nema- åkih vojnih snaga na zaposednutim teritorijama, izdao nareœeçe kojim je generala Ferstera odredio da bude vojni zapovednik na “teritoriji Stare Srbije”. Prvi vojni zapovednik stupio je na duænost 22. aprila i istog dana objavio stanovnicima Srbije: “Ko se mojim zapovestima ne pokorava, vrãi sabotaæu ili druga kriviåna dela, postupiñe se sa çim po ratno-vojnom zakonu”. Po- sle ãest dana izdao je naredbu o organizaciji podruånih organa. Obrazovana je i poåela je da funkcioniãe okupaciona vojna uprava u Srbiji. Mesto i ulogu vojnog zapovednika i çegovog ãtaba u Srbiji odredio je feldmarãal Brauhiå (Walther von Brauhitsch) u zapovesti Komande kopnene vojske o uspostavÿaçu redovne strukture za vojno upravÿaçe okupiranom srpskom teritorijom.33 U toj zapovesti se precizira: da vojni zapovednik rukovodi vojnom upravom u Srbiji; da donosi sve odluke; da donosi zakonske i druge propise; da mu je duænost da uspostavi i odræava red i bezbednost itd. Postupajuñi po zapovesti, general Ferster je 28. aprila izdao naredbu broj 1, kojom je utvrdio organizaciju podreœenih organa Ãtaba vojnog zapovednika, koji je inaåe imao svoj komandni i upravni ãtab (za vojne potrebe i za aparat okupacione vojne uprave).34 Sediãte Ãtaba bilo je u zgradi Narodne skupãtine u Beogradu. Kao “vrhovnik” Hitlerove Nemaåke u okupiranoj Srbiji general Ferster je odgovoran za propisivaçe i sprovoœeçe prvih represivnih mera protiv Jevreja na poåetku okupacije, od 22. aprila do 4. juna 1941. godine. To je vreme priprema za reãavaçe

33 Zbornik VII (u daÿem tekstu: Zbornik), tom XII, kç. 1, 42–43, zapovest od 20. aprila 1941. Bliæe odredbe o ovlaãñeçima i duænostima vojnog zapovednika propisao je naåelnik komande kopnene vojske general-pukovnik Franc (Franz) Halder 23. aprila 1941; isto, 66–68. Zapovednik Vermahta na Jugoistoku (nareœeçem br. 0290) odredio je da je vojni zapovednik u Srbiji “odgovoran za obezbeœeçe od unutraãçih nemira i za pripreme za odbranu na svojoj teritoriji”. Zbornik, tom XII, kç. 1, 215. 34 AVI, NAV-N-T-501, r. 245, s. 278-81. Militärbefehlshaber in Serbien – vojni zapovednik (vojnoupravni komandant) u Srbiji, sa Komandnim i Upravnim ãtabom (Ver- waltungsstab).

142 jevrejskog problema: popisivaçe, registrovaçe i obeleæavaçe Jevreja æutim trakama; liãavaçe graœanskih prava, uvoœeçe posebnih zabrana za Jevreje, ukidaçe telefona, oduzimaçe radio- aparata, hladçaka i dr.; uklaçaçe Jevreja iz odreœenih sluæbi, registrovaçe çihovih radçi; upotreba Jevreja za prinudni rad; rigorozno kaæçavaçe i pretçe smrñu za neispuçeçe propisa okupacionih vlasti itd. Svi ti propisi sadræani su u naredbi koju je 31. maja potpisao i objavio vojni zapovednik Ferster.35 To je temeÿni dokument o postupaçu okupatora protiv Jevreja u Srbiji tokom prva dva meseca okupacije. Fersterova naredba se zavrãavala rigoroznom pretçom: “Ko se usprotivi odrebama ove naredbe biñe kaæçen zatvorom i novåanom kaznom ili jednom od ove dve kazne. U teãkim sluåajevima kazniñe se robijom ili smrñu.” U sprovoœeçu ove naredbe odredio je obaveze i domañim vlastima, utvrœujuñi çihovu odgovornost za izvrãavaçe çenih odredaba. Nemaåki i kvislinãki organi, pak, postarali su se da na- metnu delikatne obaveze Predstavniãtvu jevrejske zajednice. Fersterove poåetne mere i æestina prvih pretçi i kazni na- javile su bespoãtedan obraåun sa Jevrejima. Vojni zapovednik je redovno obaveãtavan o svemu ãto se dogaœalo, pa i o onome ãto su podruåni organi (okupatorski i kvislinãki, vojni, policijski i drugi) preduzimali protiv Jevreja. Bio je to poåetak zahuk- tavaça nacistiåke maãinerije smrti. Junski dani doneli su znaåajne promene u sastavu i strukturi Vermahta. Åetvrtog juna general Ferster je zvaniåno predao du- ænost novopostavÿenom vojnom zapovedniku Ludvigu fon Ãre- deru. Doãlo je i do znaåajnog pregrupisavaça nemaåkih vojnih snaga: odlazak 2. armije general-potpukovnika Vajksa (zbog planirane agresije na Sovjetski Savez) i zaposedaçe teritorije Sr- bije trupama Viãe (korpusne) komande 65. Hitler je 9. juna uveo novu vojnoteritorijalnu funkciju – zapovednika Vermahta na Jugoistoku i na tu duænost postavio je general-feldmarãala Vilhelma Lista, najviãeg komandanta na Balkanu, kome je po- dreœen i vojni zapovednik u Srbiji. Ãreder je doãao u Beograd u vreme burnih zbivaça. Svakako je preloman dogaœaj bio napad Hitlerove Nemaåke na SSSR 22.

35 Naredba vojnog zapovednika u Srbiji koja se odnosi na Jevreje, doneta 30, a objavÿena 31. maja 1941. u Listu uredaba vojnog zapovednika u Srbiji, br. 8; AVII, Nda, reg. br. 8/2-1, k. 1.

143 Prva dva vojna zapovednika, u razdobÿu april – jul 1941, bili su Helmut Ferster (Helmut Förster) i Ludvig fon Ãreder (Ludwig von Schröder), vazduhoplovni generali juna 1941, sudbonosan za tok i ishod Drugog svetskog rata, a koji je u velikoj meri imao uticaj i na zbivaça u Srbiji. To je podstaklo otpor i oslobodilaåku borbu, ali i izazvalo primenu drasti- ånih mera okupatorsko-kvislinãkog reæima. U takvoj situaciji naãao se novopostavÿeni vojni zapovednik, koga je sled dogaœaja izbacio u prvi red kao zatoåenika procesa masovnih hapãeça i streÿaça koja su usledila. Takva Ãrederova uloga doãla je do izraæaja veñ 22. juna pre podne, kada je sazvao konferenciju odgovornih funkcionera okupatorskog i kvislinãkog poretka, radi organizovaça “preven- tivnog udara” i angaæovaça svih snaga za nemilosrdan obraåun sa “komunistiåkim protivnikom”. Otada je postala opãta praksa da se pod tu kapu svrstava masa neduænih ÿudi. Karakteris- tiåan primer za to bili su Jevreji, koji su automatski ili pro- glaãavani komunistima ili pridruæivani çima (objave o hap- ãeçu ili streÿaçu komunista i Jevreja). Tako se pristupalo os- tvarivaçu dva okupatorska plana: kaæçavaçu Srba i rasnom obraåunu sa Jevrejima. Ãreder je svakodnevno dobijao izveãtaje o akcijama nema- åkih i domañih, vojnih i policijskih organa i reagovao izdava- çem odgovarajuñih nareœeça. Odmah posle pomenute konferen-

144 cije sa odgovornim stareãinama, izdao je nareœeçe nemaåkim vojnim organima, u kojem je predoåio upotrebu jedinica Vermah- ta: “Svako potrebno angaæovaçe trupa narediñe se odavde”. Po- sle obaveãteça da je naredio pojaåanu upotrebu srpskih policijskih i æandarmerijskih snaga, sledila je direktiva da ih treba pomagati u svakom smislu, kad god zatraæe pomoñ i interven- ciju Vermahta.36 Veñ narednog dana, 23. juna, u Ratni dnevnik Ãtaba vojnog zapovedniika u Srbiji zabeleæeno je da je u Beogradu uhapãeno 110 komunistiåkih voœa i da se razmatra obrazovaçe koncentracionih logora.37 Hapãeça su vrãena u Beogradu i ãirom Srbije. Glavna meta su bili komunisti i çihovi simpatizeri, ali je “uguãivaçe komunistiåke akcije” u praksi znaåilo i hapãeçe ostalih (potencijalnih) protivnika okupatorsko-kvislinãkog poretka. U taj okvir svrstavani su Jevreji i Cigani. Tokom juna nastavÿeno je registrovaçe do tada nepopisanih Jevreja i çihovih radçi, izvrãen je popis Jevreja stranih dr- æavÿana, naknadno su popisani jevrejski omladinci od 14 do 16 godina, a sprovodila se i kontrola o izvrãavaçu propisanih mera protiv Jevreja. Poåev od 7. juna vrãena je registracija Ciga- na, ukÿuåujuñi i decu. U junskom izveãtaju kvislinãkog Mini- starstva unutraãçih poslova kaæe se: “Izdata je naredba banskim upravama i Beogradskoj opã- tini da se uklone iz sluæbe sva lica jevrejskog porekla, ukÿuåujuñi tu i Cigane, a na osnovu Naredbe o Jevrejima i Ciganima, koju je izdao vojni zapovednik u Srbiji.”38 Julskih dana su pojaåane represivne mere protiv Jevreja. Usledila su streÿaça Jevreja, zajedno sa komunistima, u znak odmazde za pripremaçe i izvoœeçe sabotaæa. Petog jula streÿ- ano je 10 komunista i tri Jevrejina, a potom, istog dana, i druga grupa od 13 komunista i Jevreja, zabeleæeno je u Ratnom dnevniku vojnog zapovednika.39 Egzekucije su izvrãene samo dan pre nego ãto je general Ãreder odræao govor na velikoj sveåanosti i de- fileu beogradskih folksdojåera.

36 Nareœeçe generala Ãredera od 22. juna 1941, upuñeno vojnim komandama i organima okupacione vojne uprave, rukovodeñim centralama nemaåke obaveãtajno-bezbednosne i policijske sluæbe (Gestapo, Abver), nemaåkom poslanstvu i generalnom opunomoñeniku za privredu. AVII, NAV-N-T-501, f. 249, sn. 752. 37 AVII, NAV-N-T-501, r. 245, s. 417–427. 38 AVII, Nda, reg. br. 37/1–30, k.19. 39 Ratni dnevnik vojnog zapovednika u Srbiji (daÿe: Ratni dnevnik), 5. jul 1941, 38. AVII, NAV-N-T-501, 245/525–534.

145 Desetog jula Ãreder je doneo uredbu o pooãtravaçu kazni, kojom za namerno nanoãeçe ãtete okupatoru propisuje smrtnu kaznu ili robiju od najmaçe tri godine, a pokuãaji se izjed- naåavaju sa izvrãenim delima.40 Nedeÿu dana kasnije (17. jula), u Ratni dnevnik vojnog zapovednika zabeleæeno je da je izvrãena nova odmazda: streÿaçe 16 komunista i Jevreja.41 Beogradska centrala Gestapoa (Operativna grupa) izvestila je o tome Berlin: “Noñu izmeœu 16. i 17. VII preseåen je meœugradski telefonski kabl na teritoriji Beograda. Vojni zapovednik Srbije, naredio je, kao protivmeru, streÿaçe... 16 komunistiåkih funkcionera i Jevreja”42 (u prvim represalijama okupator je kao izvrãioce koristio domañu policiju i æandarmeriju). Veñ narednog dana ob- javÿeno je saopãteçe o streÿaçu 28 lica – posledça odmazda iz- vrãena pod Ãrederom kao vojnim zapovednikom u Srbiji. Istog dana, 18. jula, zavrãilo se Ãrederovo komandovaçe Sr- bijom. On je teãko povreœen u avionskoj nesreñi, koja se desila prilikom ateriraça u Beogradu. Zbog kritiånog staça prebaåen je u Nemaåku i tamo je podlegao povredama 27. jula 1941. godine.43 U odsustvu Ãredera, a do dolaska novog vojnog zapovednika u Beograd, od 19. do 29. jula 1941, zameçivao ga je general Paul Bader.

Treñi vojni zapovednik – Dankelman

Vazduhoplovni general Hajnrih Dankelman stigao je u Beo- grad 28. jula 1941, a veñ narednog dana je stupio na duænost vojnog zapovednika u Srbiji. Çegov dolazak i preuzimaçe duænosti obeleæili su dogaœaji uneti u Ratni dnevnik, koji su predoåava- li kakva ñe biti vladavina novog vojnog zapovednika. Prvog dana po dolasku objavÿeno je da su 28. jula u Beogradu streÿana 122 Jevrejina i komunista. Narednog dana stiglo je nareœeçe zapovednika Vermahta na Balkanu, general-feldmar- ãala Lista, da se u Srbiji postupa po direktivi Vrhovne ko-

40 Obnova, 17. jul 1941; Zbornik, tom I, kç. 2, 304–305. 41 AVII, NAV-N-T-501, 215/525–534. 42 AVII, NAV-N-T-175, f. 233, sn. 2721/437-42. 43 Avion je, prilikom sletaça, pod udarom vetra, nabaåen na provodnik elek- triåne struje visokog napona. Ratni dnevnik 19, 27, 28. i 29. jula 1941; AVII, NAV- N-T-501, 245/525–543; Novo vreme je 19. i 29. jul 1941. Novo vreme, prenelo napis nema- åke novinske agencije DNB o sveåanoj sahrani generala Ãredera 1. avgusta u Berlinu, nazivajuñi ga prijateÿem srpskog naroda. Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ga je za ratnog zloåinca: lista br. 14, str. 92, red. br. 729.

146 mande koja propisuje da se, u sluåajevima sabotaæe, smrtne kazne vrãe veãaçem – radi zastraãivaça. Dankelman je stupaçe na duænost obeleæio sa joã dva postupka: 29. jula doneo je Uredbu protiv Jevreja i Cigana, kojom je “pravno regulisao” pÿaåku jevrejske imovine; 30. jula agencija DNB objavila je saopãteçe: “Komandant okupirane Srbije naredio je da grad Beograd plati 10 miliona dinara (500.000 rajhsmaraka) kao odmazdu za teroris- tiåka dela koja su izvrãena u toku posledçih dana”.44 Avgustovski dani doneli su uåestalu primenu mera odmazde, o åemu su redovno izdavana saopãteça za javnost. Petnaestog avgusta izvrãena je represalija u selu Skeli kraj Obrenovca. Dan- kelman je obavestio javnost da je selo spaÿeno (“spaÿivaçem sravçeno sa zemÿom”), kao i da je 50 komunista obeãeno na licu mesta. U sluæbenom izveãtaju su dati precizniji podaci: pored 50 obeãenih, streÿano je i 15 seÿaka, a spaÿeno je 350 kuña.45 Dva dana kasnije u centru Beograda, na Terazijama, visili su, obeãe- ni o stubove, leãevi petorice rodoÿuba. O tome je Dankelman odmah obavestio zapovednika Vermahta, a sopãteçe za javnost dala je istog dana nemaåka novinska agencija DNB.46

General Hajnrih Dankelman (Heinrich Dankelmann), treñi vojni zapovednik u Srbiji od 29. jula do 8. oktobra 1941.

Zahuktavala se kampaça nemaåkih kaznenih akcija tog vrelog i burnog leta u Srbiji, krcatog hapãeçima, streÿaçima, veãaçi- ma. Dankelmanov period vladaça imao je daleko teæe posledice od vladavine çegova dva prethodnika. Meœu ærtvama nemaåkih represalija u znatnoj meri su bili zastupÿeni Jevreji. Sistem represalija pokazao se pogodnim

44 Ratni dnevnik, 28–30. jul 1941. Novo vreme, 30. jul 1941. 45 Zbornik VII, tom I, kç. 1, 365–368. 46 Zbornik , tom I, kç. 1, 370 i tom XII, kç. 1, 317. AVII, NAV, N-T-501, 246/4–14. Novo vreme, 18. avgust 1941.

147 naåinom za “reãavaçe jevrejskog pitaça” putem grupnih stre- ÿaça Jevreja u okviru mera odmazde. Za çih je, 22. avgusta, obrazovan poseban logor u Topovskim ãupama na Autokomandi, u koji su zatoåeni svi Jevreji muãkog roda poåev od 14. godine. Taj logor je postao glavni “rezervoar za liferovaçe” ærtava odmazde. Kada se u septembru pojavio general Beme, sa izvanrednim ov- laãñeçima opunomoñenog komandujuñeg generala, podreœen mu je i vojni zapovednik u Srbiji. To je trajalo vrlo kratko, do 8. oktobra, kada je general Dankelman opozvan i otiãao u Nemaåku, a duænost vojnog zapovednika preuzeo je general Beme. Dankelman je, kao nosilac najviãe funkcije nemaåke okupacione sile u Srbiji, odgovoran za zlodela poåiçena u periodu od 29. jula do 8. oktobra 1941. godine. Zbog toga ga je jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila za ratnog zloåin- ca.47 Po zavrãetku rata Dankelman se nalazio u logoru civilnih interniraca u Recklinghausenu, gde je 4. oktobra 1946. prvi put sasluãan. Potom su ga savezniåke vojne vlasti isporuåile Jugo- slaviji kao ratnog zloåinca. Usledio je istraæni postupak, a zatim i izvoœeçe pred Vojni sud u Beogradu 1947. godine. Tokom istraænog postupka Dankelman je odbijao odgovornost za poåiçene zloåine. Na sasluãaçu 23. juna 1947. izjavio je: “Ni- kakvog streÿaça, niti makakvih represalija za vreme moga bav- ÿeça u Srbiji kao komandujuñeg nije bilo”. U zapisniku od 24. juna odricao je odgovornost za odmazdu u Skeli, za veãaçe na Te- razijama i dr. O zloåinu na Terazijama navodno je saznao tek u podne od pukovnika Grafenhorsta, ãefa Komandnog ãtaba. Dva- deset sedmog juna izjavio je: “Ja sam, za vreme mog bavÿeça, bio viãe reprezentativna liånost”.48 Islednici su, meœutim, raspolagali dokumentima koji su nedvosmisleno ukazivali na to da je Dankelman, kao vojni zapovednik i glavni nalogodavac, bio u centru zbivaça i da je redovno obaveãtavan o svemu ãto se dogaœalo. Imali su i ranije uraœen zapisnik sa sasluãaça gestapovskog oficira za vezu sa Vermah- tom, SS kapetana Frica Gintera Milera, koji je izjavio da je vojnom zapovedniku svakog jutra podnosio izveãtaj o svemu ãto

47 AJ, DK-110, odluke F br. 419 i 957a. Opãirno o Dankelmanu i çegovom delo- vaçu u kçizi U neprijateÿskom taboru, Mlado pokoleçe, Beograd 1965, 17–98. Dan- kelman je 9. oktobra predao duænost vojnog zapovednika u Srbiji komandujuñem generalu Francu Bemeu, a 10. oktobra 1941. zvaniåno je opozvan sa duænosti (AVII, NAV-N-T,501, r. 246, s. 465–79). 48 AVII, na, reg. br. 8/5, k. 27.

148 se zbivalo na policijskom sektoru. Meœutim, Miler je upozoravao da je, pored policije, hapãeça åesto masovno vrãio Vermaht.49 General Dankelman je izveden pred Vojni sud Jugoslovenske armije u Beogradu 22. oktobra 1947, sa joã petoricom okupatorskih stareãina. Optuæeni su za masovno ubijaçe civilnog sta- novniãtva, pa i æena i dece, spaÿivaçe sela, ubijaçe ratnih za- robÿenika i druge zloåine. Kao glavna liånost ove grupe, Dan- kelman je optuæen da je, neposredno ili posredno – preko podre- œenih vojnoupravnih organa ili operativnih jedinica, nareœi- vao kolektivne mere odmazde protiv stanovniãtva; da je odgovoran za veãaça i streÿaça, grupna hapãeça, paÿevine naseÿa, kolektivne novåane kazne (kaæçavaçe Beograda sa 10 miliona dinara, npr.) itd.; da je kriv za izdavaçe naredbi o uniãteçu Jevreja i Cigana.

Jedini vojni zapovednik u Srbiji izruåen Jugoslaviji kao ratni zloåinac: vazduhoplovni general Hajnrih Dankelman (Heinrich Dankelmann) pred Vojnim sudom u Beogradu 1947. godine. Dankelman je prvi s leva, a åetvrti s leva Franc Nojhauzen (Franz Neuhausen), organizator pÿaåke jevrejske imovine

49 Arhiva Vojnog tuæilaãtva Jugoslovenske armije, zapisnik o sasluãaçu Frica Gintera Milera od 4. septembra 1946, 1. Kada je govorio o masovnim hapãeçima koja je vrãio Vermaht, Miler je pre svega imao u vidu kaznene pohode i akcije åiãñeça te- rena, prilikom kojih je nemaåka vojska hapsila æiteÿe mnogih naseÿa (kao pomagaåe ustanika).

149 Na glavnom pretresu bilo je govora i o Dankelmanovoj odgovornosti za stradaçe Jevreja i Cigana. Po pitaçu uredbe o Je- vrejima i Ciganima od 18. septembra 1941, izmeœu tuæioca i Dankelmana vodio se sledeñi dijalog: – Ãta se htelo s tom uredbom? – Htelo se da se Jevreji i Cigani na okupiranim teritorijama izjednaåe sa Jevrejima u Nemaåkoj. Tako je naredilo voœstvo. – I vi ste se, dabome, saglasili s tim da se ti nevini ÿudi ubijaju i onda ako ne stave æutu traku oko ruke? – Ja liåno smatrao sam da to nije u redu, ali kao vojnik morao sam da izvrãim nareœeçe. A nije mi poznato da su Jevreji ubi- jani (podvukao autor). Znam da su hapãeni i deportovani. Na upozoreçe vojnog tuæioca da je to zloåin protiv åove- ånosti, Dankelman je odgovorio: – Ãto se naredi, mora se izvrãiti. Tu uredbu o Jevrejima, koliko se señam, nisam ni proåitao kad mi je podnesena na potpis. Priznajem, de jure snosim odgovornost za çu, de fakto ne. Ja sam bio nesvestan svojih postupaka.50 Vojni tuæilac je u zavrãnoj reåi istakao da je Dankelman, kao vojni zapovednik, mogao da obustavi svaki akt, ma koje organizacije okupatorske vlasti. Meœutim, on se sa svim tim zloåi- naåkim delima saglasio i, prema tome, deli odgovornost sa svima koji su izvrãili zloåine u vreme kada je bio u Srbiji. Sud je Dankelmana proglasio krivim za zlodela za koja je bio optuæen, utvrdivãi da je, u svojstvu zapovednika, bio nadleæan za odobravaçe i izvrãeçe smrtnih kazni. Presuda je izreåena 31. oktobra 1947. godine: osuœuje se na smrt.

Komandant kaznene ekspedicije – general Beme

General Franc Beme doãao je u Srbiju 19. septembra 1941, sa vanrednim ovlaãñeçima dobijenim liåno od Hitlera. Istog dana stigao je u Beograd radiogram zapovednika Vermahta na Jugo- istoku, general-feldmarãala Lista: “Naredbom Firera vojne operacije u Srbiji poverene su generalu peãadije Bemeu, komandujuñem generalu 18. armijskog korpusa. Na osnovu Firerove naredbe prenosim svu iz- vrãnu vlast u Srbiji na generala Bemea.

50 Politika, 24. oktobar 1947.

150 Sve komande i jedinice vojske, koje se tamo nalaze ili ñe doñi, biñe çemu potåiçene. Svima vojnim i civilnim ustanovama moæe on, prema Fi- rerovom nareœeçu, kao jedini nosilac izvrãne vlasti, dava- ti obavezujuña uputstva.”51 Posle tog radiograma sve je bilo jasno: sva vlast je skoncentrisana u Bemeovim rukama. On je, prema tome, snosio glavnu odgovornost za najmraåniji period nemaåke okupacije Srbije, ispu- çen masovnim pokoÿima, streÿaçima, hapãeçima i logorisa- çem, paÿevinama naseÿa, nezapamñenim stradaçima neduænog stanovniãtva. Niko od vojnih zapovednika i komandanata, kao ni od stareãina okupacione vojne uprave, pre i posle çega, nije be- zobzirnije i efikasnije realizovao Hitlerovu politiku kaæça- vaça Srbije, kao general Beme tokom svoje “kaznene ekspedicije” od septembra do decembra 1941. godine. Nema upeåatÿivijeg dokaza o uåeãñu nemaåke vojske u uniãtavaçu Jevreja, a pre svega o Vermahtu kao egzekutoru, od egzodusa “srpskih” Jevreja izvrãe- nog upotrebom nemaåke vojske pod komandom generala Bemea. Podstaknut Hitlerovim, Kajtelovim i Listovim nareœeçi- ma i liåno optereñen mræçom prema “zemÿi Srbiji”, 56-godi- ãçi Austrijanac Franc Beme52 odmah je pristupio izvrãeçu zadatka da “umiri” Srbiju. Veñ 25. septembra izdao je poznatu naredbu koja pokazuje na koji naåin ñe to uåiniti: bezobzirne mere moraju posluæiti kao zastraãujuñi primer, ãto ñe se za kratko vreme proåuti po celoj Srbiji; te mere ñe najteæe pogoditi celokupno stanovniãtvo. Vojnicima je poruåio: “Vaã je zadatak da prokrstarite zemÿom u kojoj je 1914. po- tocima tekla nemaåka krv zbog podmuklih Srba, ÿudi i æena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Svako ko bude blago postupao, ogreãiñe se o æivote svojih drugova. On ñe biti pozvan na odgovornost, bez obzira na liå- nost, i izveden pred vojni sud.”53 Bemeova kaznena ekspedicija poåela je krajem septembra po- hodom na Posavinu i Maåvu, pustoãeñi sve pred sobom. Za 15 dana

51 Listov radiogram upuñen je Ãtabu vojnog zapovednika u Srbiji, gde je zaveden pod signaturom: Komandni ãtab, Operativno odeÿeçe – Ia br. 220/41, 19. septembar 1941, pov. – za komandante. 52 Franz Böhme je roœen 1885. u Celtvegu (Zeltweg), Austrija. Ranije je bio naåelnik austrijskog generalãtaba. Doãao je u Beograd iz Gråke kao komandant 18. armijskog korpusa Vermahta. 53 Opunomoñeni komandujuñi general u Srbiji, Ia br. 867, Kdos, 25. septembar 1941. Zbornik, tom I, kç. 1, 459–460.

151 General Franc Beme (Franz Böhme) nemaåki vojnici su pohapsili 17.424 (do 20. oktobra 22.000) lica, streÿali 1.127 talaca, opÿaåkali i spalili mnoga naseÿa. Zlo- åini su vrãeni i u drugim podruåjima Srbije. Bio je to “crni oktobar”, mesec masovnih streÿaça Srba, Jevreja i Cigana, nedu- ænog stanovniãtva ãirom zemÿe. Prema nemaåkim podacima, u Kraÿevu je, od 15. do 18. oktobra, streÿano 1.755 graœana, u Kra- gujevcu za jedan dan, 21. oktobra, 2.300, a u Beogradu, od poåetk a nemira do 30. oktobra, 4.750 graœana. Tako se nastavilo do 6. decembra 1941, kada je Beme predao duænost generalu Baderu i napustio Srbiju.54 Kaznena ekspedicija i sistem odmazde pruæili su Nemcima izvanrednu priliku za rasni obraåun s Jevrejima i Ciganima. Uåestale represalije, kvalifikovane kao ubijaçe talaca, omo- guñile su da se meœu ærtve streÿaça ubacuje ãto viãe Jevreja. Na taj naåin se Vermaht ukÿuåio u sistem çihove fiziåke likvidacije. Beme je bio naredbodavac masovne odmazde protiv Jevreja koju je izvrãio Vermaht. On je, kao prvi åovek nemaåkog vojnog vrha u okupiranoj Srbiji, 4. oktobra 1941, izdao nareœeçe da se, zbog gubitka 21 nemaåkog vojnika dva dana pre toga, streÿa 2.100 zatoåenika koncentracionih logora u Ãapcu i Beogradu, “prvenstveno Jevreja i komunista”. Za realizaciju tog nareœaça zadu-

54 Izveãtaji ãtaba generala Bemea i ãtabova çegovih jedinica od septembra do decembra 1941, Zbornik, tom I, XII i dr.

152 æio je ãefa Vojne uprave Haralda Turnera – da odredi zatoåeni- ke i utvrdi mesto izvrãeça i sahrane. Odredio je i izvrãioce odmazde: “Odeÿeça za streÿaçe dañe 342. divizija (za ãabaåki koncentracioni logor) i Korpusni bataÿon za vezu 449 (za beogradski koncentracioni logor)”.55 O tom streÿaçu govori se i u izveãtajima ãefa nemaåk e policije u Berlinu od 9. i 20. oktobra. Devetog oktobra je citi- ran izveãtaj Operativne grupe policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti u Beogradu: “Kao odmazda za 21 nemaåkog vojnika, koji su ubijeni pre nekoliko dana kod Topole,56 pogubÿeno je 2.100 Jevreja i Ci- gana. Egzekuciju je izvrãio Vermaht. Zadatak policije bezbednosti je jedino da stavi na raspolagaçe neophodan broj. 805 Jevreja i Cigana uzeto je iz ãabaåkog logora, a ostatak iz jevrejskog prolaznog logora u Beogradu”.57 Ponovo se o tome govori u izveãtaju od 20. oktobra: “Po nareœeçu Ãtaba 18. armijskog korpusa izdvojeno je iz Jevrejskog logora 2.100 Jevreja za streÿaçe, kao odmazda za 21 poginulog nemaåkog vojnika. Pogubÿeça vrãi vojska.”58 Sledi konstatacija da je Beme naredio i pogubÿeçe ostalih Jevreja muãkaraca: “Svi muãkarci Jevreji iz Beograda zatvoreni u logor. Pripreme za jevrejski geto u Beogradu zavrãene. Posle li- kvidiraça preostalih muãkaraca Jevreja, ãto je veñ nareœe- no od strane zapovednika Srbije (podvukao autor), geto ñe imati oko 10.000 jevrejskih æena i dece.” Posle nareœeça od 4. oktobra o streÿaçu 2.100 Jevreja i Ci- gana, Beme je 19. oktobra dao nalog za streÿaçe 2.200 uhapãenih

55 Nareœeçe opunomoñenog komandujuñeg generala u Srbiji upuñeno ãefu Vojne uprave, 342. peãadijskoj diviziji i Korpusnom bataÿonu za vezu 449. Odmazda je iz- vrãena za ubistvo nemaåkih vojnika “na terenu Beograda i Obrenovca” (treba: na terenu Topole), Zbornik, tom I, kç. 1, 480–481. 56 Reå je o nemaåkim gubicima pretrpÿenim u borbi delova 521. armijskog puka za vezu sa Posavskim partizanskim odredom kod sela Vlakåa, juæno od Topole, 2. oktobra 1941. 57 AVII, Minhen 3, s. 657; Minhen 12, s. 859; NAV-N-T-312, r. 452, s. 8037150. Zbor- nik, tom I, kç. 1, 498; tom XII, kç. 1, 486–7 (u pitaçu je isti dokument sa izvesnim razlikama u prevodu). 58 Izveãtaj od 20. oktobra 1941, B. br. IV A1 B/471, dræavna tajna. Zbornik, tom I, kç. 1, 545. Uoåÿiva je nepodudarnost nekih pojedinosti u razliåitim nemaåkim izve- ãtajima: mesto pogibije nemaåkih vojnika, sastav i ukupan broj streÿanih (od 2.000 do 2.200) itd. Objaãçeça u poglavÿu o izveãtaju poruånika Lipea.

153 lica, ovog puta zbog gubitaka nemaåkog garnizona u Vaÿevu.59 Straæarski puk u Beogradu dobio je nalog da, u okviru te odmazde, streÿa 1.600 pritvorenika, a Upravni ãtab (Harald Turner) zaduæen je da se stara o organizovaçu represalije (opredeÿi- vaçe za dan i mesto streÿaça, odabir i privoœeçe pritvorenik a i dr.).60 Za masovna i grupna streÿaça trebalo je pripremiti hiÿade i hiÿade talaca. Zato je Beme na poåetku kaznene ekspedicije naredio: “Muçevitim akcijama treba u svim garnizonima u Srbiji najhitnije pritvoriti kao taoce sve komuniste, sve muãkarce na koje pada sumça, sve Jevreje i izvestan broj nacionalis- tiåkih ili demokratski orijentisanih stanovnika.”61 Svi Jevreji – muãkarci iznad 14 godina veñ su bili zatvoreni u logore i prilikom odmazdi redovno izruåivani egzekutorima. Kakav je kriterijum pri tome vaæio, pokazuje izveãtaj Bemeovog ãtaba zapovedniku Vermahta na Jugoistoku: “Svi Jevreji i Cigani biñe prevedeni u jedan koncentracioni logor kod Zemuna (za sada je u pitaçu oko 16.000 lica). Moæe se dokazati da su oni vrãili obaveãtajnu sluæbu kod ustanika (podvukao autor)”.62 Posledça reåenica predstavÿa karakteristiåan primer prakse da se genocid nad Jevrejima predstavÿa kao kaæçavaçe saradçe sa ustanicima – na ãtetu Vermahta. Kako je tolika masa ÿudi, zatoåenih u logorima, mogla da saraœuje sa ustanicima? Zar se za hiÿade i hiÿade Jevreja i Cigana moglo dokazati da su obaveãtajno radili za ustanike? Bilans Bemeove kaznene ekspedicije do 5. decembra 1941. godine bio je sledeñi: Nemci su imali 160 mrtvih i 378 raçenih vojnika.63 Za 160 mrtvih trebalo je, po kÿuåu 1:100, streÿati 16.000 talaca, a za 378 raçenih Nemaca, po kÿuåu 1:50, 18.900 ÿu- di, ãto ukupno iznosi 34.900 talaca iz Srbije. Do 5. decembra

59 Bila je to odmazda za 10 poginulih i 24 raçena nemaåka vojnika. Zbornik, tom I, kç. 1, 542. 60 O izvrãavaçu zadataka Upravnog ãtaba i vojnih jedinica odreœenih za stre- ÿaçe biñe reåi u poglavÿima u kojima je prikazana çihova uloga u uniãtavaçu Jevreja u Srbiji. 61 Nareœeçe generala Bemea III ãef vojne uprave, br. 2848/41 od 10. oktobra 1941. Zbornik, tom I, kç. 1, 502. 62 Izveãtaj ãtaba generala Bemea Ia, br. 2875, pov. od 5. decembra 1941. 63 Bilans nemaåkih gubitaka je nepotpun, jer nedostaju podaci o gubicima 718. i naknadno pristigle 113. peãadijske divizije, kao i 3. bataÿona 697. peãadijskog puka.

154 1941. streÿano je, na ime odmazde, 11.164 taoca. Tome broju su u nemaåkom ãtabu dodali 3.562 ustanika i pomagaåa ubijena u vojnim i kaznenim akcijama, ãto ukupno iznosi 14.726. Pendant- ni nemaåki oficiri zakÿuåili su svoju jezivu evidenciju konstatacijom da u odmazdama nije realizovana odreœena kvota, odnosno da je Srbija ostala duæna joã 20.174 talaca za streÿaçe.64 Sa tako straviånim uåinkom zavrãila se zloåinaåka “misija” generala Bemea. Glavnu odgovornost za poåiçene zloåine, od kraja septembra do poåetka decembra 1941, snosi general Beme. Na osnovu vanred- nih ovlaãñeça koja je dobio, on je skoncentrisao svu vlast u svoje ruke, objedinivãi komandu nad tri posebna nosioca nemaåke vojne moñi u okupiranoj Srbiji: opunomoñenog komandujuñeg generala, vojnog zapovednika u Srbiji i podredivãi Ãtab Viãe komande 65. Svima je izdavao nareœeça, od svih primao izveãtaje o zbivaçima u Srbiji. Nije se mogla dovoditi u pitaçe çegova odgovornost, ni obaveãtenost (svakodnevno je dobijao jutarçe i veåerçe izveãtaje). Posle rata, jugoslovenska Dræavna komisija proglasila ga je za ratnog zloåinca65 i zatraæila çegovo izruåeçe. Jugosloven- skom traæeçu nije udovoÿeno. Beme nije odgovarao pred sudom zemÿe koju je u crno zavio – kako se tada govorilo. Kakav je bio kraj vojne karijere generala Bemea, kako je zavr- ãio æivot najsuroviji nemaåki vojni zapovednik u Srbiji? Posle napuãtaça Srbije decembra 1941, prekomandovan je u Finsku, potom je bio komandant nemaåkog vojnog okruga, a 1944. i 1945. godine komandant armije. Po zavrãetku rata Peti ameriå- ki vojni sud u Nirnbergu vodio je “proces ubicama talaca”, utvr- œujuñi odgovornost grupe poznatih ratnih zloåinaca. Meœu çima je bio i Beme. Tokom februara, marta i aprila 1947. Beme je davao iskaze o kaznenoj ekspediciji u okupiranoj Srbiji 1941. godine.66 Izuzev prikaza vojnih operacija, çegove izjave bile su zaåuœujuñe. Tvr- dio je da je çegov ciÿ bio “da pomogne miroÿubivom stanovniãt- vu da najbræe doœe do spokojstva i mira”. Uveravao je isledne

64 Ãtab opunomoñenog komandujuñeg generala u Srbiji, pregled izvrãenih odmazdi od poåetka ustaniåkog pokreta u Srbiji. U ukupan broj streÿanih u odmazdama uneti su Jevreji i Cigani kao taoci. AVII, NAV-N-T-501, r. 251, s. 843–50; Zbornik , tom XII, kç. 1, 804–806. 65 AJ, DK – 110, lista br. 13, 95, red. br. 852. 66 U Zborniku VII, tom I, kç. 1, 682–693, objavÿena su tri iskaza generala Bemea od 5. februara, kao i zapisnici sa sasluãaça od 11. marta i 16. aprila 1947.

155 organe da je svojim divizijama naredio da, prilikom vojnih operacija, budu umerene, ãto je dovelo do toga da mere odmazde nisu bile potrebne. Meœutim, pronaœena su çegova nareœeça i drugi nemaåki dokumenti, koji su nedvosmisleno govorili o Bemeovoj odgovornosti za najteæe ratne zloåine. U takvoj situaciji Beme je odluåio da ne åeka suœeçe. Sam je izabrao kako ñe okonåati svoj æivotni put: izvrãio je samoubistvo u zatvoru 29. maja 1947. godine. Presudio je sam sebi, kao ãto je to krajem rata uåinio i çegov firer. Bio je to kraj jednog od najveñih nemaåkih ratnih zloåinaca u okupiranoj Srbiji, naredbodavca masovnih streÿaça, istrebÿi- vaåa Srba, Jevreja i Cigana, ubice talaca i neduænog stanovni- ãtva. Tako je zavrãio åovek koji je ogçem i maåem protutçao okupiranom teritorijom, sejuñi smrt i pustoã takvih razmera kakve se ne pamte u istoriji Srbije.

General Bader

Po preuzimaçu duænosti od Bemea novi opunomoñeni komandant, general Paul Bader, dao je ocenu tek zavrãene kaznene ekspedicije i oznaåio orijentaciju svog daÿeg rada: “Oãtre i bezobzirne mere koje su preduzele jedinice pri odmazdama ÿudskih æivota, a ãto je nareœeno od najviãeg nemaåkog mesta, umnogome su doprineli brzom i uspeãnom slamaçu ustanka u Srbiji. Zavrãni izveãtaji viãih komandi i divizija pokazuju da je Firerovo nareœeçe o merama odmazde sprovedeno u potpunosti do 5. decembra 1941. Mere odmazde i daÿe ñe biti nastavÿene...”67 Istovremeno je dao pregled streÿaça talaca i staça u koncentracionim logorima:

“b) Streÿaçe talaca: (na osnovu izveãtaja podnetih do 5. 12. 41) ukupno 11.164 osoba Od toga trupe 7.548 ” Ovi brojevi nisu potpuni.

67 Zbornik, tom XII, kç. 1, 803: uputstvo opunomoñenog komandanta u Srbiji potåi- çenim jedinicama od 20. decembra 1941.

156 c) Koncentracioni logori: Popuçenost logora 6. 12. 41: 3.652 osobe U izveãtajnom periodu upuñeno u logor 839 ” Otpuãteno: 824 ” Streÿano: 558 ” Odstraçeno iz drugih razloga: 11 ” U novoformirani logor za Jevreje i Cigane u Zemunu je do 15. 12. 41. dovedena 5.281 osoba.”68

Artiÿerijski general Paul Bader

Bader je ærtve odmazde podelio u tri grupe. U prvu grupu svrstao je zarobÿenike za odmazdu, u koju su spadali komunisti uhvañeni bez oruæja, Cigani, Jevreji i sl. Drugu grupu su saåiça- vali taoci iz raznih slojeva stanovniãtva, a treña, zarobÿeni- ci trupe, sastojala se od sumçivih lica pohapãenih tokom akcije protiv ustanika.69 Usledila je, 22. decembra, Baderova uredba o Jevrejima i çi- hovoj imovini. Uredba je objavÿena u domañoj ãtampi i preko radija. Novi nemaåki komandant u Srbiji pridruæio se prethod- nicama u pretçama stanovniãtvu najteæom kaznom: “Uz smrtnu kaznu zabraçeno je:

68 Isto, 797: desetodnevni izveãtaj ãtaba generala Badera od 20. decembra 1941. 69 AVII, NAV-N-T-315, r. 430, s. 666–7: nareœeçe generala Badera od 20. decembra 1941. Zbornik, tom XII, kç. 1, 803–804.

157 a) jevreje primati na konak ili sakrivati; b) predmete od vrednosti ma koje vrste, nameãtaj i novac primati na åuvaçe od jevreja ili ih kupovinom, zamenom ili nekim drugim pravnim poslom sticati.”70 U vreme kaznene ekspedicije Bader je bio desna ruka generala Bemea, na osnovu åega je i postavÿen za çegovog naslednika. Preuzimajuñi tu duænost, Bader je zadræao obe funkcije: koman- dujuñeg generala i vojnog zapovednika.71 U Bemeovom periodu likvidirani su odrasli Jevreji muãkarci; u poåetnom razdobÿu Baderove vladavine uniãtene su æene i deca, odnosno izvrãen je genocid nad preostalim jevrejskim æivÿem u Srbiji. Artiÿerijski general Paul Bader je dugo boravio u Srbiji. Doãao je u Beograd 11. juna 1941, kao komandant Viãe komande 65. formacije, koja se sastojala od tri divizije i predstavÿala posadne trupe Vermahta na okupiranoj teritoriji Srbije.72 Kao komandant te formacije, potom i kao komandujuñi general i teritorijalni zapovednik, on snosi odgovornost za zloåine poåiçe- ne 1941 – 1943. godine.73 Po preuzimaçu duænosti od generala Bemea, Bader je izdao nareœeçe (20. decembra 1941) da je za sva streÿaça u znak odmazde neophodno dobiti çegovo odobreçe.74 Baderovu odgovornost za zloåine izvrãene 1941 – 1943. godine utvrdila je jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine, pa ga je proglasila ratnim zloåincem.75

Odgovornost vojnih zapovednika

Vojni zapovednici, kao naredbodavci streÿaça za odmazdu, oliåavali su ulogu Vermahta u istrebÿeçu srpskih Jevreja i Cigana. Nemaåka vojska je bila ne samo nalogodavac, nego i iz- vrãilac streÿaça. Nezavisno od toga i uporedo sa tim, nemaåka

70 Obnova, 3. januar 1942. Reå Jevrejin posala se malim poåetnim slovom. 71 Kommandirender General und Befehlshaber in Serbien. 72 Armijski korpus koji su saåiçavale 704, 714. i 717. divizija. Zvaniåan naziv formacije: Viãa komanda 65 za naroåitu upotrebu (ili: za specijalnu namenu). 73 U leto 1943. Bader je postavÿen za komandanta armijskog korpusa, formiranog u Kosovskoj Mitrovici, koji je prilikom kapitulacije Italije prebaåen u Albaniju. Bader je ubrzo opozvan sa te duænosti zbog neslagaça sa nadreœenim komandantom generalom Rendulicem. 74 AVII, na, reg. br. 47/1, k. 27/II. Muharem Kreso, Çemaåka okupaciona uprava u Beogradu 1941 – 1944, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 1979, 185. 75 AJ, DK-110, lista br. 1, str. 70, red. br. 689. Dokumenti iz istorije Jugoslavije , Beograd 2000, tom IV, 790.

158 Nemaåki vojni vrh u Srbiji: komandujuñi general i vojni zapovednik Bader (u sredini), naåelnik Operativnog ãtaba pukovnik Kogart (Kogarth), levo, pukovnik Olendorf (desno) i ãef Upravnog ãtaba dr Turner (desno iza Olendorfa) policija, prevashodno Gestapo, sprovodila je svoj program uni- ãtavaça Jevreja. O realizovaçu tog programa redovno je oba- veãtavala aktuelnog vojnog zapovednika. Ãef glavne centrale obaveãtajno-bezbednosne sluæbe (Ajnzacgrupe), SS pukovnik Vilhelm Fuks, izjavio je posle rata pred islednikom: “Ajnzacgrupa policije bezbednosti i SD-a (ukÿuåivo Aj- zanckomanda) nije niãta preduzela bez dogovora sa ãefom vojne administracije, odnosno bez nareœeça vojnog zapovednika. Rukovodilac Ajnzackomande je stalno obaveãtavao ãefa vojne administracije, a u naroåitim sluåajevima je izloæio stvari vojnom zapovedniku, odnosno primao od çega nare- œeça.”76 Prilikom razmatraça odgovornosti vojnih zapovednika za zloåine poåiçene u Srbiji, pa i za progon i likvidaciju Jevreja i Cigana, ne mogu se dovoditi u sumçu çihova ovlaãñeça i na- dleænosti, kao ni mesto i uloga u sistemu nemaåkog komandovaça

76 Arhiv SMUP, 70900355/6–13, istraæni predmet Wilhelma Fuchsa. Ajnzacgrupa (Operativna grupa) policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti, nadleæna za Jugo- slaviju; Ajnzackomanda (Operativna komanda), nadleæna za Beograd.

159 i upravÿaça okupiranom teritorijom. Hitler, Vrhovna komanda Vermahta i Ãtab zapovednika oruæane sile na Jugoistoku izdavali su nareœaça, kojima su regulisali koncentraciju vlasti u rukama zapovednika u Srbiji, naroåito od dolaska generala Be- mea, kome je povereno i neposredno komandovaçe trupama i ter- itorijalno upravÿaçe okupacionim i kvislinãkim poretkom. U tom pogledu indikativne su odredbe nareœeça zapovednika Vermahta na Jugoistoku od 5. novembra 1941. godine.77 “Da bi se na Jugoistoku stvorili jasni i jedinstveni odnosi u komandovaçu”, kaæe se na poåetku nareœeça, “Firer i vrhovni komandant Ver- mahta je direktivom br. 13 od 9. 6. 1941, naimenovao zapovednika Vermahta na Jugoistoku (Wehrmachtsbefehlshaber Südost)”, sa sedi- ãtem u Solunu. On je najviãi predstavnik nemaåke oruæane sile na Jugoistoku i kao takav potåiçen fireru, a ujedno i nosilac izvrãne vlasti i sile na okupiranim teritorijama, pa ima sva prava i ovlaãñeça teritorijalnog zapovednika. Stoga snosi odgovornost i za zloåine poåiçene u Srbiji, ãto treba imati u vidu kada se ispituje krivica tih zapovednika (List, Weichs i dr.). Slede odredbe o najviãem predstavniku Vermahta u Srbiji, åija se titula navodi onako kako je glasila u vreme generala Be- mea: opunomoñeni komandujuñi general i zapovednik u Srbiji (Bevollmächtigte Kommandirende general ind Befehlshaber in Serbien ). On je odgovoran, kaæe se u nareœeçu, za jedinstvenu odbranu svog podruåja i za obezbeœeçe od unutraãçih nemira. Komandujuñi general poseduje i ovlaãñeça teritorijalnog zapovednika. Za Srbiju su bile donete “izuzetne odredbe” zapovednika Vermahta na Jugoistoku.78 Takva koncentracija moñi i vlasti u rukama prvog åoveka nemaåke oruæane sile u Srbiji jasno ukazuje na razmere odgovornosti nosilaca te funkcije za ukupne ratne zloåine, meœu çima i za pogrom Jevreja i Cigana.

77 Zbornik, tom XII, kç. 1, 596: nareœeçe o regulisaçu komandnih odnosa, Ia br. 0303/41, str. pov. 78 Isto, 598–599. Izuzetne odredbe o okupiranoj Srbiji utvrœene su nareœeçima: Ia br. 1954/41 str. pov., 18. septembar 1941; br. 1182/41 str. pov., 19. septembar 1941; Ia br. 1953/41 str. pov., 18. septembar 1941.

160 Naåelnik ãtaba pukovnik Pemzel

Znaåajnu ulogu u Ãtabu vojnog zapovednika u Srbiji igrao je naåelnik ãtaba, pa je bio i visok stepen odgovornosti vrãioca te komandne funkcije za zloåine poåiçene u Srbiji. U pogromu Jevreja 1941. godine, od nemaåkih vojnih zapovednika najviãe se istakao general Beme, a od naåelnika ãtabova najveñu odgovornost snosi naåelnik Bemeovog ãtaba pukovnik Maks Pemzel (Max Josef Pemsel). Komandant kaznene ekspedicije svakako je umeo da izabere dostojnog pomoñnika na koga se u svemu mogao osloniti. U Bemeovim rukama je bila sva vlast okupacione sile, a o pripremaçu i sprovoœeçu naredaba i mera u okviru “egzem- plarnog kaæçavaça” Srbije, pa i Jevreja u çoj, starao se pukovnik Pemzel. Çegovo delovaçe u Srbiji poåiçe dolaskom Bemea i çegovog ãtaba u Beograd 19. septembra i traje do prvih dana decembra 1941, kada su napustili zemÿu. Veñ ãestog dana po dolasku Pemzel je, u ime opunomoñenog komandujuñeg generala, izdao naredbu o obrazovaçu logora za po- druåje luka Sava – Drina,79 a istovremeno i o hapãeçu sveg mu- ãkog stanovniãtva od 15 do 60 godina. Kao posledica te, i po- toçih naredbi, doãlo je do hapãeça hiÿada i hiÿada ÿudi, koji su zatoåeni u logorima Ãapca i okoline, do poznatog “krvavog marãa” i masovnog stradaça zatoåenika, meœu çima i interniranih Jevreja. Reœala su se nareœeça naåelnika Bemeovog ãtaba: nalog od 29. septembra da se spale naseÿa Novo Selo i Debrc kraj Save;80 da “Krupaç treba opkoliti, ãto se tamo naœe treba streÿati, a mesto spaliti”81 itd. Kada je Beme, 10. oktobra, izdao glavno na- reœeçe o odmazdama,82 Pemzel se neprekidno starao da se odmazde izvrãavaju, da se obezbedi potreban broj talaca za streÿaçe i sl. U tom opãtem nastojaçu Pemzel se ukÿuåio i u genocid nad Jevrejima. Nijedan naåelnik Ãtaba vojnog zapovednika u Srbiji nije, åak ni svi zajedno, ni pribliæno doprineo uniãtavaçu Jevreja, kao pukovnik Maks Pemzel u vreme kaznene ekspedicije krajem 1941. godine.

79 Zbornik, tom I, kç. 1, 461–462, nareœeçe Qu br. 170/41 od 25. septembra 1941. 80 Isto, 469: Ia, br. 2580/41 pov. 81 Isto, 523–524: telegram br. 124 od 12. oktobra 1941. 82 Zbornik, tom I, kç. 1, 502–503: nareœeçe generala Bemea br. 2848/41 pov. od 10. oktobra 1941.

161 Najreåitiji primer takvog delovaça pukovnika Pemzela jeste çegovo nareœeçe od 19. oktobra, upuñeno Upravnom ãtabu zapovednika Srbije, Viãoj komandi 65 i Straæarskom puku u Beo- gradu. Çime se nalaæe da se, zbog 10 poginulih i 24 raçena ne- maåka vojnika, streÿa 2.200 “uhapãenih Srba”, ãto se svelo na Jevreje i Cigane. U potpisu je stajalo: “Za opunomoñenog ko- mandujuñeg generala u Srbiji, naåelnik ãtaba Pemsel s.r.”83 Isti potpis nosi i nareœeçe od 31. oktobra, kojim se odreœuje odmazda nad 200 talaca zbog ubistva jednog i raçavaça dva ne- maåka vojnika u Kusatku.84 Prvog novembra dr Turner, ãef okupacione vojne uprave, podneo je predlog da se u Beogradu uhapsi oko 700 talaca, predstavnika inteligencije, kao i da se to saopãti javnosti. Iz ãta- ba komandujuñeg generala odmah je stiglo odobreçe. Potpisao ga je Pemzel.85 Poãto je 5. decembra 1941. izvrãena primopredaja duænosti komandujuñeg generala, Pemzel je, zajedno sa Bemeom, napustio Srbiju. Produæio je vojevaçe drugim ratnim stazama. Po zavr- ãetku Drugog svetskog rata Pemzel se snaãao i ukÿuåio u sastav rukovodeñeg kadra nove vojske Zapadne Nemaåke. Jugoslovenska javnost je bila neprijatno iznenaœena kada je nemaåka ãtampa objavila snimak smotre 2. korpusa Bundesvera pred çegovim komandantom, generalom Bundesvera – Maksom Jozefom Pemzelom. Reagovao je beogradski list Borba, objavÿujuñi napis “Maks Pemzel, svojeruåno”, u kome je citirao nemaåke dokumente o çego- voj odgovornosti za ratne zloåine poåiçene u Srbiji. Æigoãuñi generala Bemea i pukovnika Pemzela kao tandem najteæih zlik- ovaca, Borba je pisala da su çih dvojica najodgovorniji ãto je kaznena ekspedicija prohujala kroz Srbiju kao uniãtavajuñi vihor, koji za sobom ostavÿa smrt i pustoã. “Bila je to”, kaæe Borba, “saglasna zajedniåka delatnost, u kojoj su se dva visoka vojna funkcionera u svemu dopuçavala. Za- to je nemoguñe odvojiti gde se zavrãava delatnost jednog, a gde poåiçe aktivnost drugog... bez obzira da li je Pemzel samo sas- tavÿao naredbe o odmazdama, a Beme ih potpisivao, ili je na çi- ma stajao samo potpis naåelnika ãtaba...

83 Isto, 542: Odeÿ. Qu br. 3001/41, KTB prilog 70 pov. Ceo tekst nareœeça dat je u poglavÿu “Streÿaçe druge grupe od 2.200 Jevreja i Cigana”. 84 Zbornik, tom I, kç. 1, 577, Qu br. 3327, 31. oktobar 1941. 85 Isto, 581–582.

162 Naåelnik ãtaba “kaznene ekspedicije” pukovnik Pemzel (Pemsel), postao je po zavrãetku Drugog svetskog rata general zapadnonemaåke vojske. Nemaåka ãtampa je objavila ovaj snimak vojne smotre 2. korpusa Bundesvera pred komandantom Maksom Pemzelom

Beme i Pemzel snose odgovornost kao glavni naredbodavci i podstrekaåi masovnih ubistava i uniãtavaça stanovniãtva Sr- bije... Nikada u okupiranoj Srbiji tako kratko vreme nije bilo toliko ispuçeno najstraãnijim masovnim zloåinima kao period od dva i po meseca Bemeove i Pemzelove vladavine.”86

86 Maks Pemzel, svojeruåno, Borba, 13, 14. i 15. novembar 1961. Maksa Pemzela nema u spisku Nemaca koje je Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ratnim zloåincima (vidi Dokumenti iz istorije Jugoslavije, tom IV, Beograd 2000).

163 164 OKUPACIONA VOJNA UPRAVA

Udeo i odgovornost Upravnog ãtaba

Vojni zapovednik u Srbiji imao je dva ãtaba: komandni i upravni. Upravni ãtab je obrazovao strukturu podreœenih organa na terenu i rukovodio celokupnim aparatom okupacione vojne uprave u Srbiji. Taj mehanizam vojnog upravÿaça sastojao se od oblasnih (Feldkommandantur, skrañeno FK) i okruænih komandantura (Kreiskommandantur, skrañeno KK). Buduñi da je Hitler odredio da se Srbija tretira kao okupirana teritorija, Upravni ãtab vojnog zapovednika je dobio velika ovlaãñeça u upravÿaçu tom teritorijom. Pri tome je u potpunosti kontrolisao domañu vlast u Beogradu i unutraãço- sti, od vrha do lokalnih organa, tj. od vlade do opãtinskih uprava. Mesto i uloga Upravnog ãtaba u organizacionoj strukturi okupatora obezbeœivali su mu da bude redovno obaveãtavan od rukovodstva nemaåkog obaveãtajno-bezbednosnog aparata, kome je formalno bio nadreœen, kao i od Abvera – vojne obaveãtajne i kontraobaveãtajne sluæbe. S obzirom na to, Upravni ãtab i çe- govi teritorijalni organi, oblasne i okruæne komandanture, snose veliki deo odgovornosti za zbivaça u Srbiji, odnosno imaju znaåajan udeo u ukupnoj zloåinaåkoj delatnosti Vermahta. Stoga je razumÿivo ãto se na listi ratnih zloåinaca nalazi veliki broj stareãina okupacione vojne uprave. Takva uloga Upravnog ãtaba i çegovih komandantura u ukupnoj zloåinaåkoj aktivnosti, u potpunosti je doãla do izraæaja i u progonu i istrebÿeçu Jevreja i Cigana. Pri tome su glavnu ulogu igrali ãef Upravnog ãtaba dr Harald Turner i çegov zamenik dr Georg Kisel. Oni su bili na åelu Upravnog ãtaba sve vreme, odnosno do “konaånog reãeça” jevrejskog pitaça u Sr- biji. Upravni ãtab je bio nadleæan za okupacionu i kvislinãku upravu i policiju. On je redovno bio informisan o çihovom radu i od çega je traæena saglasnost za preduzimaçe pojedinih mera. U svojstvu rukovodeñeg tela vrãio je nadzor nad upravnim i

165 policijskim aparatom i usmeravao çegove aktivnosti, incira- juñi radikalan kurs u reãavaçu problema i primeni brutalnog kaæçavaça. To se reåito pokazalo i u progonu i likvidaciji Jevreja i Cigana. Veñ krajem maja 1941. Upravni ãtab je pripremio i podneo na potpis vojnom zapovedniku tekst Naredbe koja se odnosi na Je- vreje. To je bio temeÿni pravni akt kojim su doneti propisi o svim merama protiv Jevreja (potom proãireni i na Cigane),87 o kome je veñ bilo reåi. Naredba je trebalo da pravno uobliåi i opravda sve mere koje su okupatorske i kvislinãke vlasti sprovodile u Srbiji na poåetku okupacije. Neãto kasnije, u julu, Upravni ãtab je insistirao da se Je- vreji svrstavaju u taoce i kao takvi streÿaju u odmazdama, kao i da se Jevrejke i çihova deca interniraju u logore. Istog meseca izgraœen je novi koncentracioni logor – na Baçici, osposobÿen da poåev od 9. jula, prima veliki broj hap- ãenika nemaåkih i domañih vlasti. To je omoguñilo smeãtaj interniranih Jevreja, buduñi da jevrejski logor Topovske ãupe (na Autokomandi) nije mogao da odgovori potrebama zbog skuåenog prostora. Stvoren za potrebe Beograda i çegovog podruåja i u poåetku podreœen beogradskoj Oblasnoj komandanturi (Feldkom- mandantur 599), logor Baçica je najpre imao lokalni znaåaj. Me- œutim, zbog naraslih potreba smeãtaja mnoãtva pohapãenih lica u Srbiji, beogradski logor, 21. avgusta 1941, postaje koncentracioni logor Srbije, koji se “stavÿa pod neposrednu komandu” vojnog zapovednika, odnosno çegovog Upravnog ãtaba i taj status zadræava do kraja okupacije. U zakÿuånom aktu se o tome kaæe: “Upravni ãtab reguliãe preuzimaçe koncentracionog logora i neposredno ukÿuåuje operativne grupe (Einsatzgru- ppe) policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti. Åuvaçe koncentracionog logora ostaje kao do sada.”88 Bila je to joã jedna obaveza Upravnog ãtaba (neposredno st- araçe o nemaåkom delu logora povereno je Gestapou), koja je omo-

87 Naredba doneta 30. maja 1941, a objavÿena u Listu uredaba vojnog zapovednik a u Srbiji, br. 8, od 31. maja; AVII, Nda, reg. br. 8/2–1, k. 1; Novo vreme, 3. jun 1941. 88 AVII, na NAV-N-T-501, r. 249, s. 862, Ãtab vojnog zapovednika u Srbiji, Ia, br. 397/41 pov. od 21. avgusta 1941; isto, br. 509/41 pov. od 11. septembra 1941. U sluæbenom iz-veãtaju od 21. avgusta navodi se razlog pretvaraça beogradskog logora u logor Srbije: “Sa zapovednikom Srbije... ureœeno je da radi rastereñeça jedinica (podvukao autor) treba prebaciti hapãenike, koji se nalaze kod çih, u koncentracioni logor u Beogradu”. Logor Baçica primio je prve hapãenike 9. jula 1941, a posledçu grupu hapãenika 2. oktobra 1944.

166 guñavala interniraçe veñeg broja Jevreja i çihovo upuñivaçe na streÿaçe u okviru mera odmazde. Dva dana po dolasku generala Bemea radi sprovoœeça kaznene ekspedicije u Srbiji, ãef Upravnog ãtaba mu, u posebnom referatu podnetom 21. septembra, preporuåuje: krajçe bezobzirno postupaçe; kaæçavaçe celokupnog stanovniãtva, ukÿuåujuñi æene i decu; stvaraçe straha i trepeta u zemÿi; temeÿno i oã- tro åiãñeçe Beograda, uz bezobzirna hapãeça i likvidaciju u datom momentu. Pri nabrajaçu takvih mera i ukazivaçu na slo- jeve stanovniãtva i posebne grupe koje treba pozatvarati, nisu izostavÿeni ni Jevreji i Cigani: “Takoœe bi trebalo izvrãiti u pooãtrenom obliku hap- ãeçe svih Jevreja, koje je veñ u toku, a jednovremeno i hap- ãeçe Cigana”.89 Opunomoñeni komandujuñi general Beme odredio je 25. septembra: “Ãefu vojne uprave kod zapovednika Srbije stavÿena je u duænost uprava koncentracionog logora, policijski nadzor nad pritvorenicima i sudska nadleænost”.90 Dve nedeÿe kasnije, 10. oktobra, Beme je naredio hapãeçe mnoãtva talaca, meœu koje su ukÿuåeni “svi Jevreji”, a Viãu komandu 65 i ãefa vojne uprave zaduæio da o tome podnose iz- veãtaje svakih deset dana.91 Upravni ãtab je 26. oktobra izdao nareœeçe svim oblasnim i okruænim komandanturama (feld– i krajs-komandanture) u Sr- biji, kojim daje uputstva o izvrãavaçu zadataka okupacione vojne uprave u sklopu Bemeovih vojnih dejstava. Uloga feld– i krajs-komandantura po pitaçu talaca, precizira se u nareœeçu, sastoji se ne samo u davaçu saveta trupi, nego i u izruåivaçu potrebnog broja talaca (za streÿaçe) kojima moraju raspolagati. Opãiran pasus nareœeça posveñen je Jevrejima i Ciganima. “Treba poñi od naåelne postavke da su Jevreji i Cigani uopãte nepouzdan element i da samim tim predstavÿaju opasnost za javni poredak i sigurnost. Jevrejski intelekt je taj koji je zaåeo ovaj rat; on se mora uniãtiti. Cigani ne mogu biti korisni ålanovi zajednice naroda s obzirom na çihovu duhovnu i fiziåku graœu. Utvrœeno je da je jevrejski element

89 Zbornik, tom I, kç. 1, 445–449. 90 Isto, 461–462: nareœeçe br. 866/41 Kdos. 91 Isto, 502.

167 uzeo znatnog uåeãña u voœstvu bandi, a da su baã Cigani odgovorni za naroåita zverstva i za obavÿaçe obaveãtajne slu- æbe. Stoga se naåelno u svakom sluåaju imaju staviti na ra- spolagaçe trupi kao taoci svi muãkarci Jevreji i Cigani. Uostalom, postoji namera da se æene i deca Jevreja i Cigana prikupe u sabirni logor i da se ovaj element nemira iseli i time ukloni iz srpskog prostora. Po ovome treba preduzeti potrebne pripreme.”92 Nareœeçe se zavrãava konstatacijom da oblasne i okruæne komandanture snose veliku odgovornost u datoj situaciji i da je çihova bitna duænost da udovoÿe vojnim potrebama. Jedan od vidova uåeãña okupacione vojne uprave bio je preu- zimaçe upravÿaça od trupe u oblastima u kojima su zavrãene vojne operacije. Tako je, prilikom odlaska 342. peãadijske divizije 20. oktobra, upravÿaçe Maåvom preuzela Feldkomandantu- ra 816 u Ãapcu, izvrãavajuñi obaveze Upravnog ãtaba na tom po- druåju.93

Treñeg novembra ãef Upravnog ãtaba izdao je nareœeçe svim feldkomandanturama: “U vezi s mojim nareœeçem od 10. 10. 41. br. 2848/41. pov. nareœujem da se odmah pohapse kao taoci svi Jevreji i Cigani. Ako sprovoœeçe nareœeça neñe biti moguñe iz tehniåkih razloga, dostaviti o tome izveãtaj sa istovremenim taånim naznaåeçima broja i mesta stanovaça. Daÿe treba dostaviti priliåan broj æena i dece Jevreja i Cigana sa mestom stanovaça i izvrãiti pripremu za çihovo prebacivaçe u jedan sabirni logor u blizini Beograda. Taåan datum sledi. Rok za izvrãeçe: 15. novembar 1941.”94 Dokument je naveden zato ãto se iz çega jasno vide uloga i odgovornost Upravnog ãtaba i çegovih komandantura u “reãa- vaçu jevrejskog pitaça”.

92 Zbornik, tom I, kç. 1, 564–566: nareœeçe Upravnog ãtaba Tgb, br. 44/41. Kdos, 26. oktobar 1941. Nirnberg, NOKW 802. 93 Isto, 572: izveãtaj Upravnog ãtaba od 30. oktobra 1941. 94 AVII, na, reg. br. 40/1a, k. 27-II; Zbornik, tom XII, kç. 1, 589. “Sabirni logor u blizini Beograda” je, u stvari, logor Sajmiãte u Zemunu, obrazovan za Jevreje i Cigane. U çemu je do 15. decembra 1941. bila zatoåena 5.281 osoba (Zbornik, tom XII , kç. 1, 797). Nirnberãki dokumenti, NOKW 801. Poåetak drugog pasusa nareœeça drugaåije je preveden u kçizi Zloåini faãistiåkih okupatora... (18): “Daÿe navesti pribliæan broj æena i dece...”

168 Pripremaçe potrebnog broja talaca za odmazdu funkcionis- alo je onako kako je naredio Upravni ãtab. Za odmazdu u kojoj je trebalo streÿati 200 talaca, na primer, komandujuñi general je odredio da streÿaçe izvrãi beogradski garnizon, a da taoce “stavi na raspolagaçe” Upravni ãtab.95 U zavrãnom izveãtaju, saåiçenom po okonåaçu Bemeove kaznene ekspedicije, u kojem se daje ukupan pregled odmazdi od poåetka ustanka do 5. decembra 1941. godine, navodi se podatak da je od ukupnog broja streÿanih – 11.164, Upravni ãtab (sa komandanturama) izruåio trupi 3.616 talaca, odnosno gotovo treñinu ærtava. Pri tome treba imati u vidu da je reå, kako se napomiçe u pregledu, o nepotpunim brojkama, poãto su nedostajali podaci 718. i 113. peãadijske divizije i 3. bataÿona 697. peãadijskog puka. Navedena “globalna brojka” nije obuhvatila ni Jevreje koje su u odmazdama streÿale nemaåke vojne jedinice u Ãapcu.96 Prilikom razmatraça brojki o streÿanima u odmazdama, treba imati na umu da su, meœu taocima koje su Upravni ãtab i çegove podruåne komandanture isporuåile vojnim jedinicama radi streÿaça, znatan deo saåiçavali Jevreji i Cigani. U decembru je doãlo do realizacije plana, koji je ãef Up- ravnog ãtaba predoåavao feldkomandanturama: da posle elimi- nisaça Jevreja muãkaraca sledi zatoåeçe preostalih Jevreja, tj. æena i dece. Od 8. do 12. decembra interniran je u logor Saj- miãte u Zemunu preostali deo jevrejskog stanovniãtva.97 Ja- nuara 1942. godine dovedene su u isti logor Jevrejke sa decom iz unutraãçosti Srbije, a krajem februara iz Kosovske Mitro- vice i Novog Pazara. Dvanaestog marta poåelo je ubijaçe bolesnika Jevrejske bolnice u Beogradu, a kasnije i u drugim bolnicama u kojima je bilo Jevreja. Poznata je sudbina preostalih Jevreja, åija je likvidacija ubrzana upotrebom specijalnog vozila u kome su ærtve guãene otrovnim gasom. “Duãegupka” je zavrãila smrtonosno dejstvo u maju i time omoguñila nemaåkim stareãinama u Beogradu da oba- veste Berlin i Solun (sediãte ãtaba zapovednika Vermahta na Jugoistoku) da je u Srbiji sprovedeno “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça”. Meœu çima je bio i ãef Upravnog ãtaba dr Harald Turner.

95 Zbornik, tom I, kç. 1, 577: nareœeçe generala Bemea od 31. oktobra 1941. 96 Zbornik, tom XII, kç. 1, 805. 97 U pomenutoj naredbi generala Badera, donetoj 22. decembra 1941, kojom je za- preñeno smrtnom kaznom za prikrivaçe Jevreja i çihove imovine, za propisivaçe odgovarajuñih odredbi zaduæen je Upravni ãtab (Obnova, 3. januar 1942).

169 Pre okonåaça likvidacije jevrejskog stanovniãtva u Srbiji, Turner je uputio pismo SS-generalu Karlu Volfu (Wolf), ãefu liånog ãtaba Hajnriha Himlera, u kome je isticao svoj doprinos i zasluge u uniãtavaçu Jevreja na tlu Srbije. Bilo je to 11. aprila 1942. godine. Turner je pisao: “Joã pre viãe meseci naredio sam da se streÿaju svi jevrejski muãkarci koje bude moguñe uhvatiti, a da se sve jevrejske æene i deca koncentriãu u jedan logor. Istovremeno sam posredstvom SD98 zatraæio da mi poãaÿu jedan “kamion za dezinsekciju”, pomoñu koga ñe logor konaåno biti ispraæçen u roku od 14 dana do 4 nedeÿe, ãto je, meœutim, buduñi da je Majsner stigao i preuzeo ovaj logorski posao, takoœe on sproveo.”99 Posle genocida, ãef Upravnog ãtaba je, u izveãtaju zapovedniku Vermahta na Jugoistoku, konstatovao: “Jevrejsko pitaçe, kao i cigansko pitaçe, potpuno likvidirano. Srbija je jedina zemÿa u kojoj je reãeno pitaçe Jevreja i Cigana”.100

Organizacija i saradça

Kakvo je bilo ustrojstvo mehanizma koji se zvao okupaciona vojna uprava? Na savetovaçu koje je zapovednik Vermahta na Jugoistoku, generalfeldmarãal List, odræao u Beogradu pre poåetka Be- meove kaznene ekspedicije, dræavni savetnik dr Turner, u svojstvu ãefa Upravnog ãtaba vojnog zapovednika u Srbiji, kritiåki se osvrnuo na nemaåku organizaciju upravÿaça tom zemÿom: “Na razvoj prilika u Srbiji od poåetka je uticala skroz nejasna organizacija komandovaça (zapovednik Srbije bio je potåiçen Komandi 2. armije, zatim samostalan, onda zapovedniku Jugoistoka); Viãa komanda (65) samostalna pored zapovednika Srbije; Vojna uprava (Turner), privreda (Nojhauzen),

98 SD, zvaniåna skrañenica nemaåke partijske obaveãtajne organizacije Sicher- heitsdienst (Sluæba bezbednosti). 99 BDC (Berlin Document Center), SS-dosije Haralda Turnera. Kristofer Brauning (Cristopher R. Browning), Konaåno reãeçe u Srbiji... Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja br. 6, Beograd 1992, 416. Ton pisma ukazuje na Turnerovu æeÿu da naglasi svoj doprinos – iz karijeristiåkih pobuda. 100 Nirnberãki dokumenti, NOKW 1486, izveãtaj od 29. avgusta 1942.

170 politika (Bencler) imaju svoj vlastiti nadleæni sluæbeni put. Zbog toga su postojale mnogobrojne nejasnoñe.”101 Iako nominalno potåiçeni Upravnom ãrabu, obaveãtajno- bezbednosna sluæba (Gestapo, SD) i policijski aparat (policija poretka) takoœe su imali poseban sluæbeni put do svojih ruko- vodeñih ustanova u Berlinu. Sloæeni sistem komandovaça i upravÿaça okupiranom Sr- bijom nije, meœutim, ometao çegovu efikasnost kada su bili u pitaçu progon i pogrom Jevreja i Cigana. Kako se vidi iz saåu- vanih nemaåkih dokumenata, svi nosioci okupatorove moñi i vlasti bili su vrlo aktivni åinioci, koji su se utrkivali u do- prinoãeçu genocidu nad “srpskim” Jevrejima. U pogledu strukture okupaciona vojna uprava je bila priliå- no glomazan aparat, na åijem se åelu nalazio Upravni ãtab vojnog zapovednika u Beogradu kao rukovodeñe telo, dok je unutra- ãçost “pokrivao” sistem podruånih vojnoupravnih komandantura: oblasnih, okruænih i mesnih. Te komandanture su po potrebi meçale sediãta, podruåja i podreœenost viãoj ustanovi, ali to nije umaçivalo uåinak u realizaciji zadataka koje im je odredio Upravni ãtab u reãavaçu jevrejskog pitaça na çihovim teritorijama. Teritorija Srbije bila je podeÿena na åetiri oblasti, kojima su upravÿale oblasne feldkomandanture: 599 sa sediãtem u Beogradu, 610 u Smederevu (potom u Panåevu, Vrçaåkoj Baçi i Åaåku), 809 u Niãu i 816 u Uæicu (pa u Ãapcu). Feldkomandan- ture su ispred brojåane oznake imale znak V, poåetno slovo reåi Verwaltung–uprava. Svaka feldkomandantura imala je podruåne, okruæne komandanture (Kreiskommandantur), a ove, po potrebi, mesne komandanture (Ortskommandantur).102 Tokom reãavaça jevrejskog pitaça Upravni ãtab je sara- œivao sa drugim vojnim, policijskim, upravnim i ostalim åinio- cima. U unutraãçosti Srbije tu saradçu su ostvarivale podru- åne vojnoupravne komandanture. Komandni i Upravni ãtab, kao delovi Ãtaba vojnog zapovednika u Srbiji, redovno su saraœivali i usklaœivali izvrãavaçe zadataka koje su dobijali operativni i vojnoupravni sektori okupacione sile. To sadejstvo je naroåito doãlo do izraæaja u sistematskom sprovoœeçu odmazdi.

101 Zbornik, tom XII, kç. 1, 404–407: zapisnik sa savetovaça zapovednika Vermahta na Jugoistoku u Ãtabu vojnog zapovednika u Srbiji 16. septembra 1941. 102 Zbornik, tom XII, kç. 1, 118, 700, 714–718; N.O.S. IV, 148–161.

171 U okviru saradçe sa policijom, od posebnog je znaåaja bila neprekidna povezanost Upravnog ãtaba sa Gestapoom, odnosno usklaœenost çihovog delovaça protiv Jevreja. O stepenu uåe- ãña, rezultatima i razmerama uåinka ta dva faktora, çihovi rukovodioci Turner i Fuks jedno su govorili u vreme likvidacije Jevreja, a drugo kada su, posle rata, odgovarali pred sudom. Pomiçane su Turnerove naredbe, izveãtaji i pisma iz prve i druge godine okupacije Srbije, u kojima je isticao svoj doprinos i zasluge u uniãtavaçu Jevreja, dok je 1946. godine pred islednikom izjavio da je “stajao na glediãtu da nas se Jevreji u Srbiji uopãte ne tiåu”.103 Isto tako se ponaãao i SS-pukovnik dr Fuks, åiji su iz- veãtaji u poverÿivom biltenu u Berlinu citirani kao primeri efikasnog uniãtavaça Jevreja, a posle rata je pred sudom mini- mizirao svoju ulogu i uåinak. On i çegov saradnik SS-major Helm uporno su isticali potpunu ukÿuåenost dr Turnera i çego- vog zamenika dr Kisela, kao åelnih ÿudi Upravnog ãtaba, spro- voœeçu mera protiv Jevreja, kao i to da su oni redovno obave- ãtavani o tome. Kao primer zajedniåkog delovaça naveli su nareœeçe iz Berlina da se u Beogradu formira geto za Jevreje, s tim da se to uåini “u dogovoru sa vojnom upravom”.104 Razumÿivo je iz kojih pobuda potiåu nastojaça pomiçanih i drugih rukovodilaca da u vreme rata veliåaju svoje zasluge, a posle rata, kada treba odgovarati za poåiçena dela, umaçuju ili negiraju sopstveno uåeãñe. Istina je da su Upravni ãtab i Gesta- po sve vreme tesno saraœivali. Åak i kada se desilo da se ta dva organa nisu sloæila u pogledu oportunosti reãeça o stvaraçu jevrejskog geta u Beogradu (od åega je Turner zazirao iz politiå- ko-bezbednosnih razloga), naãlo se efikasnije reãeçe: umesto geta, ograœenog bodÿikavom æicom u Beogradu, obrazovan je poseban jevrejski logor u Zemunu (Sajmiãte). Kako je funkcionisala saradça izmeœu Upravnog ãtaba i Ge- stapoa vidi se iz iskaza Georga Kisela, datog 25. oktobra 1946. u Vojnom tuæilaãtvu JA. On navodi da su, odmah po dolasku u Beo- grad, odræali sastanak sa Fuksom, çegovim zamenikom Fridri- hom (Friedrich) Polteom i ãefom Ajnzackomande Beograd Kar- lom Krausom. Veñ na tom prvom, aprilskom sastanku, Turner je traæio da Fuks odredi svog oficira za vezu, koji bi redovno

103 AVII, na, reg. br. 2/5, k. 27: zapisnik o sasluãaçu Haralda Turnera od 2. avgusta 1946. 104 Zapisnik o sasluãaçu Hansa Helma od 18. maja 1946.

172 obaveãtavao Upravni ãtab o zbivaçima na obaveãtajno-bezbednosnom sektoru i doprinosio koordiniraçu poslova i kontinu- itetu saradçe. Da bi lakãe obavÿao svoju duænost, dobio je kancelariju pri Upravnom ãtabu, u zgradi Narodne skupãtine. Bio je to SS-major dr Ernst Vajnman (Weinmann). On je imao uvid u tok dogaœaça, poãto je prisustvovao jutarçim konferencijama kolegijuma Ajnzacgrupe (Operativne grupe).105 Upravni ãtab je na sliåan naåin obezbedio redovno inform- isaçe i od drugih åinilaca sa kojima je saraœivao u akcijama protiv Jevreja, tako da se ne moæe osporavati da je bio “u toku stvari”. Çegova nadleænost u pogledu jevrejskog pitaça je åesto potvrœivana u nareœeçima viãih komandi (Ãtaba vojnog zapovednika u Srbiji, na primer), koje su mu odreœivale obaveze i konkretne zadatke. Veñ je pomenuto da je Glavni ured bezbednosti Rajha iz Berlina naãao za shodno da upozori svoju rukovodeñu centralu u Beogradu (Ajnzacgrupu) da navedene mere protiv Je- vreja sprovede u dogovoru sa Upravnim ãtabom. I sam Upravni ãtab je u svojim nareœeçima isticao tu nadleænost. Iz tih åi- çenica je proizilazio odgovor na pitaçe: u kom svetlu treba razmatrati odgovornost Upravnog ãtaba.

Åelni åovek – dr Harald Turner

Godine 1946. Turner se nalazio u koncentracionom logoru Neuengamme CIC 6 pri Britanskoj armiji na Rajni. Drugog avgusta je opãirno sasluãan, pa je zapisnik (na 8 strana) predat jugo- slovenskoj Dræavnoj komisiji za ratne zloåine,106 koja ga je proglasila ratnim zloåincem. Bivãem SS-generalmajoru i viãem vladinom savetniku stavÿena su na teret nedela koja je, u svojstvu ãefa Upravnog ãtaba vojnog zapovednika, poåinio u Srbiji 1941. i 1942. godine, i to: ubistva i pokoÿi; sistematski teror; streÿaçe talaca; muåeçe graœanskih lica; interniraçe pod nehumanim uslovima; deportacija graœana; prinudni rad u vezi vojnih operacija; namerno ruãeçe i pustoãeçe imovine; pÿaåka.107 U taj okvir spadao je i zloåin progona i likvidacije Jevreja.

105 AJ, DK - 110, br. 585-201. N.O.S, IV, 397 i daÿe. 106 AJ, DK - 110, inv. br. 16.479 (3 i 10). Predaja zapisnika aktom br. 1.508 od 28. septembra 1946. 107 AJ, DK - 110, odluka F. br. 2.600, doneta 2. septembra 1946, inv. br. 7631, 7638, 8113; dos. br. 2436, 1906. U jugoslovenskim dokumentima se netaåno navodi Turnerovo ime: Harold, a treba Harald.

173 Dr Harald Turner, ãef okupacione vojne uprave u Srbiji 1941–1942

Ko je bio prvi åovek okupacionog vojnog aparata u Srbiji? Roœen 8. oktobra 1891, postao je aktivni oficir i uåesnik Prvog svetskog rata, a posle toga je napustio vojsku i stupio u sluæbu socijalnog osiguraça. Rano je pristupio nacistiåkoj pa- riji – 1929. godine, a potom i çenim juriãnim odredima – SS-u. Po Hitlerovom dolasku na vlast poåiçe prava Turnerova karijera: postavÿeça na visoke funkcije najpre u Nemaåkoj, a zatim u okupiranim zemÿama. Poåeo je kao vladin predstavnik u Koblencu, posle åega je vrãio duænost naåelnika u Ministarst- vu finansija Pruske i ãefa personala pruskih dræavnih ustanova. Kada je Hitlerova Nemaåka 1938. godine anektirala Sudetske oblasti, postao je ãef civilne uprave te oblasti, a posle osva- jaça Francuske postavÿen je za ãefa vojne uprave u Parizu. Od februara 1941. bio je ãef vojne uprave pri nemaåkoj 12. armiji u Rumuniji, a u aprilu iste godine postao je ãef Upravnog ãtaba vojnog zapovednika u okupiranoj Srbiji. U Beograd je stigao 20. aprila 1941. i na toj funkciji ostao je do 9. novembra 1942, kada je opozvan. Napustio je Beograd 30. novembra i vratio se u Nemaåku, gde je stupio na duænost u prusko ministarstvo finansija.108

108 AJ, DK - 110, dos. br. 2436, 2906, zapisnik o sasluãaçu Haralda Turnera od 28. septembra 1946. N.O.S, IV 135–136. BDC, SS-dosije Haralda Turnera (bio SS-Briga- deführer - SS-generalmajor, pa SS-Gruppenführera - SS-generalpotpukovnik).

174 Istog dana kada je isledniku naveo ove podatke o svojoj bio- grafiji i karijeri, Turner je dao iskaz i o sudbini Jevreja u Sr- biji. Za sve ãto se dogodilo Jevrejima okrivÿavao je rukovodioca Ajnzacgrupe, SS-pukovnika Fuksa, posebno istiåuñi çegovu ulogu u formiraçu i funkcionisaçu jevrejskog logora Sajmi- ãte, kao i u konaånoj likvidaciji preostalih zatoåenih Jevreja. Tvrdio je da on, Turner, nije uåestvovao u tome, da åak nije ni znao za to: “Priåalo se da je on (Fuks) Jevreje uniãtio gasom. Ja liå- no o tome ne mogu niãta izjaviti, jer nisam imao uvida u te radçe i zato ãto nisam imao pravo da se o tome informiãem, jer se to deãavalo u najveñoj tajnosti, åak i prema najviãim sluæbenim mestima.”109 Ãta je istina najboÿe se vidi iz saåuvanih dokumenata sa Turnerovim potpisom (nareœeça, izveãtaji, pisma). Neki od çih su predoåeni Turneru tokom istraænog postupka i suœeça, drugi su pronaœeni naknadno. Meœu takvim dokumentima, osim veñ pomenutih, treba navesti joã neke - karakteristiåne za çe- gove stavove, zalagaça i udeo u uniãtavaçu srpskih Jevreja. Sedamnaestog oktobra 1941. Turner je pisao svom ãefu i pr- ijateÿu u Berlinu Rihardu Hildebrantu (Richard Hilderbrandt): “... za posledçih osam dana dao sam streÿati 2.000 Jevreja i 200 Cigana, u skladu s odnosom 1:100 za bestijalno umorene nemaåke vojnike, a joã 2.200, gotovo sve Jevreja, biñe streÿa- no tokom sledeñih osam dana. Nije to lep posao. U svakom sluåaju, mora se obaviti ako ni zbog åega drugog, a ono da bude jasno ãta znaåi makar samo napasti nemaåkog vojnika, a uz to se jevrejsko pitaçe na ovaj naåin reãava najbræe (podvukao autor). U stvari, ako neko hoñe da bude precizan oko toga, pogreãno je da se za ubijene Nemce – zbog åega odnos 1:100 treba da bude primeçen na Srbe – umesto toga ubije 100 Jevreja; ali smo Jevreje imali u logorima – na kraju krajeva i oni su srpski graœani, a osim toga moraju iãåeznuti.”110 Radikalne stavove i delovaçe Turner je izneo i u meseånom politiåkom izveãtaju podnetom 3. decembra 1941, u kome, pored ostalog, hvalisavo istiåe da ñe Beograd oåistiti od Jevreja i da ñe ih smestiti u jedan koncentracioni logor. Neãto kasnije, 15.

109 Isto, zapisnik Haralda Turnera od 28. septembra 1946. 110 Jonathan Steiberg, All or Nothing (Sve ili niãta, Osovina i holokaust 1941 – 1943), Routledge, London – Çujork 1990, 36 (citira Aleksandar Lebl).

175 februara 1942, uveravao je voœu SS-a (Reichsführer SS) Himlera u svoju revnost i doprinos u reãavaçu jevrejskog pitaça u Sr- biji.111 Pre nego ãto je okonåano usmrñivaçe zatoåenog jevrejskog æivÿa guãeçem otrovnim gasom, Turner je (11. aprila 1942) pre- doåio naåelniku Himlerovog ãtaba, SS-generalu Karlu Volfu (Wolff), ãta bi se joã moglo preduzeti na tom planu. Ukazivao je na to da “konaåno reãeçe jevrejskog pitaça” u Srbiji nije obuh- vatilo Jevreje koji su bili vojna lica: oficire, podoficire i vojnike Jugoslovenske vojske. Oni su tokom i posle Aprilskog rata zarobÿeni i odvedeni u Treñi rajh, gde su, kao i ostali jugoslovenski ratni zarobÿenici, imali odgovarajuñi tretman u logorima, s obzirom na Æenevsku konvenciju i pomoñ Meœunar- odnog crvenog krsta. Turner se zalagao da se takav status i za- ãtita vojnih zarobÿenika izigra na taj naåin ãto bi se koristio dogovor sa srpskim vlastima o “povratku kuñi” veñih i ma- çih grupa ratnih zarobÿenika radi stavÿaça na raspolagaçe Nediñevoj vladi ili kao bolesnika. U te grupe povratnika u Sr- biju ubacivali bi se i zarobÿeni Jevreji, koji bi se po dolasku u Beograd tretirali kao civilna lica, odnosno hapsili bi ih i streÿali. Ãef Upravnog ãtaba oåigledno nije hteo da propusti nijednu moguñnost za realizaciju totalnog istrebÿeça Jevre- ja.112 Uporedo sa sasluãavaçem Haralda Turnera, Vojno tuæila- ãtvo Jugoslovenske armije je vrãilo istragu i nad drugim pripadnicima okupacione vojne uprave proglaãenim za ratne zlo- åince. Posle zavrãene istrage, svi zajedno su izvedeni pred Vojni sud 3. armije u Beogradu. Sudski proces je trajao od 27. februara do 5. marta, a presuda je izreåena 9. marta 1947. godine. Grupa se sastojala od 12 funkcionera vojnoupravnog aparata u okupiranoj Srbiji, koje je vojni tuæilac optuæio za ratne zlo- åine, a na åijem åelu su se nalazile stareãine Upravnog ãtaba Turner i Kisel.113 Ãtampa je redovno pratila suœeçe. Turner je optuæen da je naredio da se izvrãi niz ratnih zloåina, kao i zloåin protiv åoveånosti. Beogradski dnevni list Borba pisao je 1. marta da

111 BA (Bundesarchiv), NS 19/1730; BDC, Turnerov SS-dosije; Brauning, n.d., 416. 112 BDC, SS-dosije Haralda Turnera; Æ. Lebl, n.d., 333, navodi da je u pitaçu ok o 650 zarobÿenih Jevreja – vojnih lica. 113 Suœeçe je odræano u sali Izvrãnog narodnog odbora Beograda. Predsednik Sudskog veña bio je dr Vuko Goce Guåetiñ, a optuænicu je zastupao major Jovo Ãñe- panoviñ.

176 Turner odgovara za neåuvena nasiÿa i masovne zloåine, a Poli- tika je objavila da su pod çegovim rukovodstvom vrãena najveña nedela u Srbiji, kao i da su pod çegovom kontrolom osnivani logori, vrãena preseÿavaça, a narod pÿaåkan i uniãtavan. Drugog dana suœeça, izveãtavala je Politika, rasvetÿena je Turnerova uloga u uniãtavaçu srpskog æivÿa masovnim odmazdama, strada- çu civilnog stanovniãtva, sprovoœeçu terora i zlodela u logorima na Baçici, Sajmiãtu, u Ãapcu, Niãu, Banatu. Turner, kao naredbodavac, snosi punu odgovornost i za uniãteçe hiÿade Jevreja iz logora na Sajmiãtu i u Ãapcu, nastavÿa list, pa kaæe: “Predsednik dr Vuko Guåetiñ postavio je optuæenom Tur- neru nekoliko pitaça u vezi s masovnim istrebÿeçem Jevreja i pÿaåke çihove imovine. Dokumenti brzo otkrivaju uporne i drske laæi optuæenog Turnera. Predsednik åita pismo koje je Turner, oktobra 1941, uputio komandi u Ãapcu. U pismu se nareœuje da se strogo kazne lica koja sakrivaju Jevreje ili zadræavaju çihovu imovinu.”114 U nastojaçu da ãto viãe umaçi svoj udeo i odgovornost za poåiçene zloåine, Turner je, izmeœu ostalog, pokuãao da “dobije poene” povodom svoga stava o obrazovaçu geta za beogradske Je- vreje. Kada je iz Berlina stiglo pomenuto nareœeçe o tome, trebalo je da ga izvrãi SS-pukovnik Fuks u dogovoru sa Turnerom. Meœutim, Turner je ocenio da bi to bilo loãe reãeçe, sa nizom slabosti u bezbednosnom pogledu, komplikacija i ãtetnih posledica. Ne bi se mogao efikasno obezbeœivati getoizirani deo Beograda (pomiçalo se cigansko naseÿe Jatagan mala, iza Vete- rinarskog fakulteta), eventualno ograœen bodÿikavom æicom, a bio bi ne samo ruglo usred grada, nego i izvoriãte raznih mo- guñnosti kompromitovaça nemaåkih vlasti i çihove rasne politike. Tako opasno æariãte u gradu donelo bi mnoge nevoÿe i bilo bi stalni uzroånik uznemirenosti i kritiåkih komentara graœana, kao neizbeænih svedoka nemaåkog postupaça sa Jevreji- ma i Ciganima. Imajuñi sve to u vidu, Turner je smatrao da treba nañi efikasnije, a maçe kompromitujuñe reãeçe, kao preduslov bræeg i prikrivenijeg genocida. Iz takvih razmatraça prois- teklo je pronalaæeçe “pravog reãeça”: obrazovaçe posebnog logora za tu svrhu na Sajmiãtu u Zemunu. Sud nije prihvatio Turnerovo tumaåeçe da je çegov negativan stav prema getu motivisan humanim pobudama, poãto je na-

114 Politika, 1. mart 1947.

177 Suœeçe dr Haraldu Turneru pred Vojnim sudom u Beogradu (snimak od 1. marta 1947) knadno opredeÿeçe za logor predstavÿalo surovije reãeçe od prvobitnog.115 Vojni sud je Turneru izrekao smrtnu kaznu. U presudi se, na nekoliko mesta, govori o çegovoj liånoj odgovornosti i krivici Upravnog ãtaba u zloåinima protiv Jevreja i Cigana. Turner je proglaãen krivim ãto je: – zajedno sa Gestapoom, uåestvovao u osnivaçu koncentracionog logora na Sajmiãtu (umesto jevrejskog geta u Beogradu); – Upravni ãtab pripremao i podnosio vojnom zapovedniku sve zakonske projekte protiv Jevreja i Cigana, kojima se propi- sivala smrtna kazna ne samo za davaçe skloniãta Jevrejima, nego i za nenoãeçe jevrejske trake, kupovinu jevrejske imovine i tome sliåno; – Upravni ãtab, putem naredbi vojnog zapovednika, regulisao pÿaåku celokupne jevrejske imovine; – preko krajskomandanture u Ãapcu uåestvovao u logorisaçu i likvidaciji oko 1.200 jevrejskih izbeglica iz Austrije (Ãabac, Sremska Mitrovica);

115 Zbornik, tom I, kç. 1, 445–449, 564–566; Zbornik, tom XII, kç. 1, 589; BDC, SS- dosije Haralda Turnera; AVII, na, k. 27: zapisnici o sasluãaçu Haralda Turnera od 2. avgusta i 28. septembra 1946, Hansa Helma od 18. maja 1946, Vilhelma Fuksa od 31. avgusta 1946. i dr.

178 – uåestvovao u izdavaçu nareœeça jedinom policijskom ba- taÿonu (nosio oznaku 64) u Srbiji do februara 1942. godine o vrãeçu streÿaça i egzekucijama u logorima (Sajmiãte, Ãabac), asistirajuñi Gestapou; – uveo nacistiåke rasne zakone na teritoriji Srbije, ãto spada u zloåine protiv åoveånosti.116

Gestapovac u vojnoj upravi – dr Georg Kisel

Zamenik ãefa okupacione vojne uprave, viãi vojnoupravni savetnik i SS-major Georg Kisel (Kiessel), merodavno je uåestvo- vao u dogovaraçu i odluåivaçu o merama protiv Jevreja i Ciga- na, za ãta je bio kvalifikovan buduñi da je prethodnih godina radio kao funkcioner Gestapoa. U Vojnom tuæilaãtvu Jugoslo- venske armije, 25. oktobra 1946, izjavio je: “Kada sam se vratio sa odsustva iz Nemaåke (u Beograd, oktobra 1941)... Fuks je veñ bio saopãtio Turneru nareœeçe iz Berlina za stvaraçe geta (za Jevreje)... Fuks je sam naãao reãeçe: osnovao je logor na Sajmiãtu. ... Hapãeçe Cigana, koje je Ajnzacgrupa sprovela na teritoriji Srbije, (izvrãeno je) prema zadatku dobijenom iz Ber- lina. Upravni ãtab je objasnio dr Fuksu da su intencije iz Berlina kod reãeça pitaça Cigana bile da se pohapse putu- juñi Cigani a ne stalno nastaçeni, koji su se u neku ruku mogli smatrati sastavnim delom stanovniãtva.” Kisel je, na istom sasluãaçu, govorio i o upotrebi specijalnog vozila za usmrñivaçe Jevreja otrovnim gasom: “Neki iz srpske policije raspitivali su se kod nas kakva su to åudna zatvorska kola, koja svaki dan saobrañaju izmeœu logora na Sajmiãtu i streliãta u Jajincima. Naime, izvesni Srbi su videli ta kola i slutili su da se Jevreji vode na streÿaçe.”117

116 AVII, reg. br. 2/5, k. 27. Posle smeçivaça i odlaska Haralda Turnera iz Sr- bije, poloæaj ãefa Upravnog ãtaba preuzeo je, 10. decembra 1942, Egon Bener (Bönner). Çega je posle rata (4. septembra 1946) sasluãala Komisija za ratne zloåine pri Britanskoj armiji na Rajni. AVII, na, reg. br. 5/5, k. 27; AJ, DK - 110, inv. br. 18.548. Pod Benerom je Upravni ãtab sveden na Upravno odeÿeçe. 117 Sudski predmet Georga Kisela u Vojnom sudu III armije. U zagradama citata primedbe autora.

179 Kiselove izjave na sasluãaçima suprotne su stvarnom toku dogaœaja, pogotovu istini o çegovoj liånoj odgovornosti za masovni zloåin protiv Jevreja u Srbiji. Priåa o tome da je o stra- daçu Jevreja saznavao od svog ãofera neodræiva je ako se suåeli sa dokumentima o çegovoj funkciji zamenika ãefa vojne uprave za- duæenog za saradçu s Gestapoom, u nesaglasnosti je sa åiçenicom da je oficir gestapovske centrale u Beogradu (dr Ernst Vajnman) svakog jutra obaveãtavao Upravni ãtab o svemu ãto se dogaœalo. Ko je bio åovek koji se ovako branio od krivice za stradaçe Jevreja, koji je u tome odigrao ulogu desne ruke ãefa okupacione vojne uprave u Srbiji dr Haralda Turnera? Roœen 31. oktobra 1907. u Nirnbergu, Kisel se ãkolovao u rodnom gradu i zavrãio prava. Promovisan je za doktora pravnih nauka u Erlangenu. Kada je trebalo da se opredeli za æivotni po- ziv, odabrao je policijsku sluæbu. Po dolasku nacista na vlast u Nemaåkoj, postao je ålan Hitlerove nacionalsocijalistiåke partije (poåetkom 1934). Mladi doktor prava brzo napreduje u sluæbi i dobija zvaçe vladinog savetnika i åin SS-majora, rade- ñi u policijskom nadleãtvu Gestapoa u Nirnbergu. Sa poåetkom rata i Hitlerovom okupacijom osvojenih zema- ÿa, javÿa se potreba za uspostavÿaçem vojnih uprava na zaposednutim teritorijama. Tako se dogodilo da i dr Kisel, 1940. godine, bude premeãten u ãtab okupacione vojne uprave u Parizu, åiji je ãef bio dr Harald Turner. I ãef i çegov pomoñnik su poået- kom naredne godine premeãteni na Balkan. Trebalo je da obrazuju okupacionu vojnu upravu u Gråkoj, ali je, zbog izmene situacije u Jugoslaviji (27. mart), prvobitni plan promeçen i çihovo novo odrediãte bilo je Srbija. Åetvrtog dana Aprilskog rata u Jugoslaviji (9. aprila 1941), Kisela je pozvao u Beå SS-general Rajnhard Hajdrih, ãef Glav- nog ureda bezbednosti Rajha, i dao mu uputstva za rad u Srbiji, je- dinoj teritoriji Kraÿevine Jugoslavije za koju su Nemci pred- videli status okupirane teritorije pod çihovom vojnom upravom. Do takvog, izuzetno nepovoÿnog reãeça, objaãçavao je kasnije Kisel, doãlo je zbog toga “ãto je nemaåko vrhovno voœstvo, kako na politiåkom, tako i na vojnom sektoru, zauzimalo izrazi- to neprijateÿski stav prema Srbima.”118 U tom smislu, naravno, bile su i Hajdrihove direktive.

118 Prva Kiselova izjava, Sandbostel, 30. jul 1946, 2, Civ. Int. Camp, Dræavna komisija za ratne zloåine, inv. br. 13.244, Radi ilustracije pomenutog stava prema Srbima, Kisel je naveo sledeñe: “Kada je (nemaåki) poslanik u Beogradu Bencler hteo da govori sa (ministrom) Ribentropom, ovaj ga je jednostavno prekinuo reåima: ‘Brinite se Vi da ãto viãe Srba bude zatvoreno’” Isti zapisnik, 2.

180 Odluka je doneta: gestapovski oficir, SS-major Kisel, po- stañe savetnik, odnosno zamenik ãefa vojne uprave, zaduæen za obaveãtajno-policijski sektor. Za vrãeçe te funkcije, meœu- tim, nije dobio direktive od nadleæne vojne liånosti, nego od rukovodioca obaveãtajno-bezbednosne sluæbe RSHA. Kisel je, u stvari, bio delegirani predstavnik te sluæbe u vojnoj upravi za Srbiju, nadleæan za saradçu sa celokupnim nemaåkim obaveãta- jno-policijskim aparatom na toj teritoriji. Kisel je, zajedno sa Turnerom, stigao u Beograd 20. aprila 1941; javili su se vojnom zapovedniku generalu Fersteru i odmah otpoåeli rad. Çihova aktivnost u okupiranoj Srbiji trajala je do novembra 1942, dakle tokom åitavog perioda “reãavaça jevrejskog pitaça”. U drugoj godini okupacije, posle dolaska SS-generala Majsnera u Beograd, izbili su sukobi oko nadleænosti i uticaja ovih vodeñih nemaåkih funkcionera. U meœusobnoj borbi za vlast Majsner je bio jaåi, pa su Turner i Kisel smeçeni. Posle napuãtaça Srbije, Turner se vratio starom poslu u Ne- maåkoj, a Kisel je bio kaæçen oduzimaçem oficirskog åina i upuñen na front kao obiåan esesovac. Kraj rata Kisel je doåekao kao viãi upravni savetnik voœst- va Dræavne policije u Nirnbergu, sa sledeñim åinovima u SS-u: SS-potpukovnik u Opãtem SS-u (Allgemeine SS) i SS-potporu- ånik u Oruæanom SS-u (Waffen SS). Posle zavrãetka ratnih operacija, meœu mnogim zarobÿenim i uhapãenim ratnim zloåinci- ma, u logoru se naãao i Kisel. Predstojalo je ispitivaçe i utvrœivaçe çegove odgovornosti za ratne zloåine. Jugoslovenska dræavna komisija za ratne zloåine proglasila je Kisela za ratnog zloåinca i Jugoslavija je traæila çegovo izruåeçe radi izvoœeça pred sud za zloåine poåiçene u Srbiji 1941. i 1942. godine. Istraga je poåela u logoru Sandbostel gde je Kisel, 30. jula 1946, dao prvu izjavu, a nastavÿena je u Beogradu, gde je dovrãena do izvoœeça pred sud grupe ratnih zloåinaca iz okupacione vojne uprave krajem februara 1947. godine. U toku istrage otkrivale su se uloga i odgovornost dr Kise- la. O tome postoje i iskazi çegovih kolega, koji su takoœe saslu- ãavani kao ratni zloåinci. Najupeåatÿiviji opis o Kiselu dao je ãef Operativne grupe policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti, SS-pukovnik Vilhelm Fuks: “On (Kisel) je bio desna ruka dr Turnera, koji ga je sobom doveo iz Pariza...

181 Georg Kisel (Kiessel): u okupiranom Beogradu 1941–1942 (gore) i u Nirnbergu 1944.

O dr Kiselu ja ne mogu reñi mnogo dobroga i neñu imati nikakvog ustruåavaça prilikom davaça podataka o çemu i çe- govom radu. Dr Kisel je imao vrlo veliki uticaj na dr Turnera i uspeo je, svojim zauzimaçem, da postane nezamenÿiv na poloæaju. Ja mislim, kada bi danas pitali dr Turnera o dr Kiselu, da bi se on pokajao ãto je pustio dr Kisela da se svuda meãa i sve radi.

182 Kada sam ja ponekad dolazio kod Turnera da zajedniåki re- ãimo neke od problema, javÿao se izmeœu nas dr Kisel i pre- kidao nas konstatacijom da se on veñ sporazumeo sa Krausom (ãefom Operativne komande...)... Hoñu samo da naglasim koliko se on meãao u stvari policije. Tako je, na primer, od çega potekla ideja za podizaçe logora na Baçici. Señam se kada me je zapovednik Srbije opunomoñio da vr- ãim prikupÿaçe talaca, a mi joã nismo izvrãili to çegovo nareœeçe, da se pojavio dr Kisel sa gotovim spiskom prve partije talaca od 200–250 ÿudi. Znam da je sve spiskove dr Kisel napravio u saradçi sa Dragim Jovanoviñem... Iz ovoga se vidi koliko je inicijative unosio dr Kisel u stvar koju bismo inaåe imali mi da sprovedemo. ... Uopãte, uvek iza leœa, dr Kisel je podbadao naroåito dr Turnera da mi ne radimo dovoÿno energiåno, da nismo strogi kao ãto treba i to je jasno izbijalo iz dr Kisela prilikom çegovog dræaça i ophoœeça. Dr Kisel je bio stalno sa Krau- som i Jovanoviñem i to je bio kao neki triumvirat.”119 Kada se ima u vidu agresivno nastupaçe Georga Kisela, koji se u sve meãao, pa åak i Gestapou zamerao zbog nedovoÿne anga- æovanosti i strogosti, jasno je koliko je apsurdna çegova izjava da nije znao ãta se radilo protiv Jevreja u Srbiji 1941. i 1942. godine, da je o tome samo poneãto åuo od svog vozaåa. Optuæba i presuda su zajedno tretirale zloåine dr Turnera i dr Kisela. Prema tome, ono ãto je navedeno kao Turnerova odgovornost za ratne zloåine, meœu kojima su progoni i uniãtavaçe Jevreja, odnosi se i na Kisela: neprekidna saradça sa Gestapoom u sprovoœeçu mera protiv Jevreja, uåeãñe u obrazovaçu koncentracionog logora na Sajmiãtu, udeo u uvoœeçu rasnih zakona protiv Jevreja i propisivaçu smrtnih i drugih kazni protiv çih, angaæovaçe aparata okupacione vojne uprave na teritoriji Srbije, pÿaåka jevrejske imovine i dr. Prenoseñi tok suœeça, ãtampa je znatnu paæçu posvetila utvrœivaçu krivice drugooptuæenog Georga Kisela. Beogradski dnevni list Politika pisao je 1. marta 1947. o åitaçu dokumenata na sudu – Kiselovih i o Kiselu, kao i o çegovom dræaçu za vreme sudskog pretresa. Pored ostalog, proåitan je i pomenuti iskaz ãefa Operativne grupe Vilhelma Fuksa. “Predsedavajuñi sudija”, objavio je list, “åita daÿe izjave i konstatuje da je op-

119 Zapisnik o sasluãaçu dr Vilhelma Fuksa u Vojnom tuæilaãtvu JA, 31. avgust 1946. u Beogradu.

183 tuæeni Kisel uåestvovao u saradçi sa Gestapoom na organi- zovaçu logora i zatvaraça Jevreja. Kisel izjavÿuje da mu mnoga od ovih dela nisu bila poznata i tvrdi da ih je tek sada doznao.” Izveãtaj o suœeçu objavio je istog dana i list Borba. U çemu se istiåe Turnerova i Kiselova odgovornost za tragiånu sudbinu Jevreja u Srbiji. Ilustrujuñi Kiselovo nastojaçe da se pred sudom predstavi kao neduæna liånost, koja nije bila u toku vrãeça zloåina, Borba navodi sledeñi dijalog izmeœu predsednika suda i optuæenog Kisela: – Da li ste, zajedno sa Turnerom, radili na stvaraçu Baçiåkog logora? – Nisam, sada prvi put åujem za taj logor. Presudom od 9. marta 1947. Georg Kisel je osuœen na smrtnu kaznu. Kiselove i Turnerove krivice prikazane su zajedno u 6 ta- åaka, u okviru kojih je utvrœena i çihova odgovornost za zloåine protiv Jevreja (kako je navedeno u poglavÿu o Turneru).

Drugi zloåinci iz vojne uprave

TURNEROVA GRUPA

Sa Turnerom i Kiselom, pred vojni sud su izvedeni i drugi pripadnici vojne uprave – funkcioneri Upravnog ãtaba i komandantura na terenu. Meœu funkcionerima Upravnog ãtaba istaknutu ulogu imao je viãi savetnik dr Valter Upenkamp (Walther Uppenkamp). Kao pravnik (kasacioni sudija) zauzimao je poloæaj ãef Pravnog odeÿeça od 6. juna 1941. do septembra 1944. godine. U presudi se kaæe da je “izraœivao sve nemaåke uredbe koje je donosio i obelodaçivao vojni zapovednik Srbije, a koje su åesto sadræavale odredbe protivne Haãkoj konvenciji, kao i nareœeça za vrãeçe zloåina.” Meœu takve uredbe spadale su i one koje su se odnosile na Je- vreje, kao ãto je ona od 24. decembra 1941, koja za dela kao ãto su: davaçe skloniãta Jevrejima ili kupovaçe çihove imovine, propisuje smrtnu kaznu. Sud je ocenio da su takve uredbe o Jevrejima izdavane po uzoru na nacistiåke rasne zakone i da one spadaju u zloåine protiv åoveånosti. Pÿaåka jevrejske imovine takoœe je regulisana donoãeçem odgovarajuñih naredbi vojnog zapovednika. U presudi se kaæe da je vojna uprava raspolagala tom imovinom najpre direktno, a potom preko kvislinãkih vlasti Srbije,

184 prebacujuñi na çih teret prodaje i unovåavaça preostale jevrejske imovine.120 Zbog takve odgovornosti, sud je osudio Upenkampa na 20 godina liãeça slobode.121 U grupi od 12 ratnih zloåinaca iz vojne uprave bili su oblas- ni i okruæni komandanti (feld- i krajs-komandanti): Karl Bot- mer (Carl Botmer), feldkomandant u Niãu; Ãulce Langeman (Schulze Langemann), krajskomandant u Zajeåaru i drugi.122 Feldkomandant u Niãu, pukovnik Vermahta Karl Botmer, osuœen je, pored ostalog, zato “ãto je naredio podreœenim kra- jskomandama i kvislinãkim okruænim naåelnicima da dostave spiskove ‘sumçivih lica’ Jevreja i Cigana, po kojim spiskovima su Gestapo i krajskomandanture izveli hapãeça tih lica i ot- premili ih u koncentracioni logor u Niãu gde je veliki deo çih stradao.” Reå je o Jevrejima nastaçenim na prostranoj teritoriji Feld- komandanture 809, podeÿenoj na pet krajskomandantura: Niã, Za- jeåar, Leskovac, Kruãevac i Kosovska Mitrovica. Niãkoj Feld- komandanturi su bili podreœeni: jedan bataÿon Vermahta, vo- dovi Vojne æandarmerije (Feldgendarmerie) rasporeœene po kraj- skomandanturama, a kasnije i jedna åeta Ruskog zaãtitnog korpusa.123 Çemu podreœeni krajskomandant u Zajeåaru, major Ãulce Langeman, okrivÿen je i osuœen zato ãto je preduzimao i nare- œivao niz represivnih mera na teritoriji okruga: hapãeça i in- terniraça u koncentracione logore, streÿaça, veãaça. Krajskomandantura u Ãapcu bila je zastupÿena u Turnerovoj grupi trojicom zloåinaca. To su bili Fric (Fritz) Trote, kapetan, zamenik i vrãilac duænosti krajskomandanta; Valter (Walter) Bene, poruånik, aœutant i Rolf Vinkler (Winkler), pot- poruånik, ordonans-oficir krajskomandanta. Sud je utvrdio çi- hovu odgovornost, pored ostalog, i za sudbinu 1.200 Jevreja emigranata iz Austrije smeãtenih u logor za koji je bila nadleæna Krajskomandantura u Ãapcu. Logorom je, na neåoveåan naåin,

120 Novåani iznosi dobijeni prodajom te imovine kçiæeni su, preko tekuñeg ra- åuna kod Hipotekarne banke u Beogradu, na ime Upravnog ãtaba – jevrejska imovina, nepokretnosti. 121 Presuda Vojnog suda III armije, 9. mart 1947, 1, 5, 11, 17, 19–21. 122 Videti presudu od 9. marta 1947, AVII, reg. br. 2/5, k. 27. 123 Isto. N.O.S, 153–155. Teritorijom Niãkog okruga upravÿao je jedan odsek Feldkomandanture. Krajskomandanture Kosovske Mitrovice i Kruãevca podreœene su 1942. godine Feldkomandanturi u Vrçaåkoj Baçi.

185 neposredno rukovodio poruånik Valter Bene. Kako se navodi u presudi, taj logor je krajem septembra 1941. godine prebaåen u Sremsku Mitrovicu, gde su svi muãki Jevreji likvidirani. Bene je osuœen na smrt streÿaçem, Trote na 15, a Vinkler na 8 godina liãeça slobode.

PUKOVNIK FON KAJZENBERG

Kao izrazit primer delovaça oblasnih komandantura moæe posluæiti angaæovaçe Feldkomandanture 599 u Beogradu, s obzirom na to da je najveñi broj Jevreja æiveo u tom gradu i da se tu reãavala çihova sudbina. Çeno ÿudstvo je stiglo u Beograd 17. aprila, a 22. aprila 1941. potåiçena je vojnom zapovedniku u Srbiji. Ona je aktivno uåestvovala od poåetka do kraja progona i likvidacije beogradskih Jevreja. Prvi feldkomandant, istovremeno i komandant grada Beo- grada, bio je pukovnik Ernst - Moric fon Kajzenberg (Moritz von Kaysenberg), koji je na toj duænosti ostao do 9. februara 1942, a drugi Hans Albert Lonåar (Lontschar) do 10. decembra 1943. godine. To znaåi da je Kajzenberg bio na åelu Oblasne komandanture od poåetka progona Jevreja aprila 1941. godine i da snosi svoj deo odgovornosti za poznate mere preduzimane protiv Jevreja: od prinudnog rada, registrovaça, obeleæavaça æutom trakom, diskriminatorskih ograniåeça graœanskih i drugih prava, do hap- ãeça, upuñivaça u logore i streÿaça u odmazdama. U çegovo vreme logorisano je celokupno jevrejsko stanovniãtvo u Beogra- du, ukÿuåujuñi æene i decu – decembra 1941. godine. Kajzenbergov udeo u svemu tome moæe se sagledati u svetlu obaveza koje je komandanturama odreœivao Upravni ãtab vojnog zapovednika (o kojima je veñ bilo reåi). U pitaçu su bili zadaci ne samo vojnoupravnog, nego i policijskog karaktera, koje je di- namiåni i ambiciozni Kajzenberg revnosno izvrãavao. Imao je sliånu sklonost kao Kisel – “da se meãa u sve”. Opravdaçe za to nalazio je u funkciji feldkomandanta i komandanta Beograda.124 Veñ 25. aprila 1941. Kajzenberg je izdao naredbu koja diskri- miniãe Jevreje, izdvaja ih od ostalih graœana – “arijevaca”, ogra- niåava im prava i propisuje posebne zabrane. Indikativni su çegovi poverÿivi izveãtaji, kao onaj od 14. jula 1941, iz kojih se vide çegove pretenzije, nadleænosti i odgo-

124 Videti iskaze Turnera, Kisela i drugih o Kajzenbergu.

186 vornosti na policijskom sektoru rada. Govoreñi o srpskoj policiji on kaæe: “Policija je ovde, s obzirom na liånost ãefa javne bezbednosti (reå je o upravniku grada Beograda i ãefu policije Dragom Jovanoviñu), u najboÿim rukama. U prvim danima svoga rada naredio sam çeno ponovno organizovaçe i ona je stalno pod mojim nadzorom... Çena jaåina iznosi 858 ÿudi.”125 Kajzenberg je oceçivao da je “srpska policija u mnogim sluåa- jevima najpouzdanije sredstvo za odræavaçe reda”, a çenog ãefa, Dragog Jovanoviña, nazivao je svojim specijalnim komesarom. Neãto kasnije, 18. septembra, fon Kajzenberg je podneo desetodnevni izveãtaj u kome se, pored ostalog, govori o Jevrejima i Ciganima: “Besposliåari, Cigani i skitnice, takoœe su pohapãeni i jednim delom proterani. Broj stanovnika (Beograda) iznosi oko 410.000, od kojih su 11.628 Jevreji. Saradça svih nemaåkih organa i ustanova sa (srpskom) gradskom policijom, åiji se broj sada popeo na 1.500 ÿudi, bila je besprekorna.”126 Kao feldkomandantu i komandantu Beograda, Kajzenbergu su bili potåiçeni: dva bataÿona Vermahta i tri åete Vojne æan- darmerije, a po potrebi i druge vojne i policijske jedinice. Voj- na æandarmerija je bila nadleæna za saobrañajna, kriviåna i politiåka pitaça, kao i za pitaçe jevrejske imovine. Ona je svakodnevno saraœivala sa Upravom grada Beograda, kojom je rukovodio Kajzenbergov miÿenik Dragi Jovanoviñ. Feldkomandantura 599 imala je poseban znaåaj s obzirom na çenu teritorijalnu nadleænost za glavni grad Srbije,127 sedi- ãte glavnih okupacionih i kvislinãkih ustanova, centar bit- nih zbivaça za vreme okupacije. Kajzenberg je uspeo da se ukÿuåi u tok tih dogaœaça, ostvarujuñi intenzivnu saradçu sa nemaåkim i domañim vojnim, upravnim i obaveãtajno-policijskim jedinicama, ustanovama i organizacijama. Ãiroko zasnovana saradça i svestrana obaveãtenost omoguñile su mu znaåajan uticaj na tok dogaœaja, ãto je uveñavalo çegovu odgovornost.

125 Reå je o 15-dnevnom izveãtaju pukovnika fon Kajzenberga od 14. jula 1941 (u za- gradi primedba autora). 126 Komandant Beograda, pukovnik fon Kajzenberg, izveãtaj za period 9–18. septembar 1941, br. 350/41, poverÿivo. 127 Od poåetka 1942, Feldkomandanturi 599 pripalo je, pored beogradskog, i po- druåje Poæarevaåkog okruga.

187 Kajzenberg je napustio Beograd u toku zavrãne faze konaåne likvidacije Jevreja zatoåenih u logoru Sajmiãte. Nedostaju podaci o çegovoj daÿoj sudbini. Meœutim, utvrœeno je sledeñe: da Kajzenberga nema u spisku ratnih zloåinaca Dræavne komisije za ratne zloåine;128 da za svoja zlodela nije odgovarao pred sudom zemÿe ukojoj ih je poåinio. Ostali su samo dokumenti koji ga teãko terete za ratne zloåine.129 Kajzenbergov naslednik Hans Adlbert Lonåar, pukovnik pa general-major, stupio je na duænost u Beogradu kada je Gestapo za- vrãavao uniãtavaçe jevrejskog æivÿa (februar – maj 1942). Ju- goslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ga je, 10. aprila 1945. godine, za ratnog zloåinca.130 On je, februara 1947, izveden pred Vojni sud u Beogradu u grupi generala Lera i osuœen na smrtnu kaznu.131 Ostali feld- i krajs-komandanti i çihovi saradnici ostva- rivali su svoj udeo u masovnom zloåinu protiv Jevreja na po- druåjima za koja su bili nadleæni.

128 Vidi spisak Nemaca ratnih zloåinaca, objavÿen u zborniku Dokumenti iz istorije Jugoslavije, IV tom, Arhiv Jugoslavije, Beograd 2000. 129 Zbornik VII, tom I, kç. 1; tom XII, kç. 1 i dr. 130 Odluka F. broj 960/II, AJ, DK - 110. 131 Presuda Vojnog suda od 16. februara 1947; piasçe Politike, Borbe i dr.

188 Beogradski list “Novo vreme” objavio je ovu vest i fotografije 22. jula 1941,, a defile je odræan prethodnog dana. U prvom redu su: Kajnzeberg u sredini, sa çegove desne strane Milan Añimoviñ, a sa leve Dragi Jovanoviñ.

189 190 VOJNE JEDINICE KAO EGZEKUTORI

Srbija – izrazit primer

Okupirana Srbija je predstavÿala izrazit primer upotrebe Vermahta kao egzekutora. Nemaåka vojska je na toj teritoriji vrãila mnogobrojna streÿaça u znak odmazde, åije ærtve su bile desetine hiÿada neduænih ÿudi, æena i dece, meœu çima i Jevre- ja. U tome su uåestvovale visoke vojne stareãine i çihovi ãta- bovi – kao naredbodavci, i niæe stareãine i çihove vojne jedinice – kao neposredni izvrãioci zlodela Vermahta. Svaki od çih je imao svoj udeo i odgovornost. Prikazom çihove uloge i uåinka, posle opisa zloåinaåkog delovaça vojnih zapovednika i stare- ãinskog kadra okupacione vojne uprave, kompletira se ukupan pregled ratnih zloåina Vermahta, poåiçenih protiv stanov- niãtva u Srbiji i posebno protiv Jevreja. Veñ je bilo reåi o posleratnim suœeçima vojnim komandantima zbog ratnih zloåina u Jugoslaviji, o grupama i pojedincima åiju su odgovornost utvrœivali meœunarodni vojni sudovi u Sr- biji. Ovde ñe biti reåi o niæim oficirima, komandantima ma- çih vojnih jedinica koje su vrãile streÿaça. I posle naknadnih istraæivaça novih fondova nemaåke arhivske graœe i pronalaæeça novih spisa, dva dokumenta, otkrivena odmah po zavrãetku Drugog svetskog rata, ostaju i daÿe naj- reåitiji primeri upotrebe nemaåkih vojnih jedinica za fiziåku likvidaciju Jevreja u okupiranoj Srbiji 1941. godine. U pitaçu su dva izveãtaja o likvidaciji Jevreja kao talaca u jesen 1941. godine, koje su svojim komandama podneli komandiri vojnih jedinica posle streÿaça dve velike grupe Jevreja. Obe odmazde izvrãene su na osnovu nareœeça najviãe vojne liånosti u okupiranoj Srbiji, generala Bemea. I pre Bemea praktikovalo se streÿaçe Jevreja u znak odmazde za ubijene i raçene nemaåke vojnike, kao efikasan naåin çi- hovog uniãtavaça. Pod tim vidom kamuflirana je stvarna naci- stiåka politika istrebÿeça Jevreja po rasnom osnovu. Meœutim, u vreme generala Bemea, streÿaça Jevreja koje je obavÿao Ver-

191 maht dobila su nesluñene razmere. U çegovom nareœeçu od 10. oktobra 1941. jasno se kaæe da ñe streÿaçe vrãiti jedinice ne- maåke vojske.132 Znaåajan udeo u ukupnim streÿaçima pripadao je vojnim jedinicama beogradskog garnizona, pre svega Straæarskog puka, sastavÿenog od jedinica 724. i 743. peãadijskog puka, potom drugih jedinica podrãke i ojaåaça iz 521. puka, kao i specijalis- tiåke jedinice Komande grada Beograda – organizatora odmazdi na podruåju glavnog grada Srbije.133 I svojevremena istraæivaça Kristofera Brauninga pokazuju da je beogradski garnizon vr- ãio “masovna pogubÿeça Jevreja”.134 Uåeãñe jedinica beogradskog garnizona u streÿaçima Jevre- ja i Cigana pokazalo se u oba masakra o kojima ñe biti reåi u predstojeña dva poglavÿa i izveãtaja o masovnim pogubÿeçima. Oba puta je, tokom oktobra i novembra 1941, streÿano po 2.200 ÿudi. Sa 4.400 pobijenih Jevreja i Cigana u samo dve odmazde, Beograd je postao glavno stratiãte holokausta, a po ukupnim ærtvama pravi streÿani grad. S obzirom na znaåaj ova dva dogaœaja, ne bismo se smeli zad- voÿiti samo citiraçem dva poznata izveãtaja. Neophodno je kom- pletirati prikaze o çima naknadno pronaœenim podacima, ras- vetliti neraãåiãñena pitaça, objasniti neke nesaglasnosti u dokumentima, ukazati na likove i sudbinu nemaåkih poruånika koji su komandovali masakrima, ukÿuåujuñi posleratna dogaœaça, a pre svega delovaçe jugoslovenske Dræavne komisije za ratne zlo- åine i pravosudnih organa Nemaåke i Austrije.

132 Taj dokument je u spisima Meœunarodnog vojnog suda u Nirnbergu zaveden pod oznakom NOKW 557. 133 U Beogradu je do 30. oktobra 1941. streÿano 4.750 lica; Zbornik, tom I, kç. 1, dok. 223 i 240. Muharem Kreso, Çemaåka okupaciona uprava u Beogradu 1941 – 1944 , 165–166. U beogradskom garnizonu su, pored navedenih, bile jedinice podrãke: 2. ba- taÿon 521. puka veze, 449. korpusni bataÿon veze, 22. protivtenkovski divizion; jedinice ojaåaça: 3. bataÿon 433. peãadijskog puka i dr. Korpusni bataÿon veze (Korps- Nachrichten-bataillon) ponegde je pogreãno prevoœen kao obaveãtajni bataÿon. 134 Christopher B. Browning, Konaåno reãeçe u Srbiji – Judenlager na Sajmiãtu , Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja, br. 6, 416.

192 Streÿaçe prve grupe od 2.200 Jevreja i Cigana Egzekucije poruånika Lipea

DOKUMENTI IZ 1941.

O nareœeçima u vezi sa odmazdom za nemaåke gubitke, pre- trpÿene 2. oktobra 1941. juæno od Topole (selo Vraåke) od partizana, bilo je reåi u poglavÿu o generalu Bemeu, koji je dva dana kasnije naredio masovno streÿaçe za ubijene Nemce i odredio ko ñe obaviti masovno pogubÿeçe. Ovde ñe, pak, biti govora o samom zloåinu i çegovim neposrednim izvrãiocima, s tim ãto ñemo najpre ostvariti uvid u dokumenta i analizirati åiçenice, a potom prikazati sam zloåin – onako kako ga je opisao egzekutor, poruånik Lipe. Uporedni pregled nemaåkih nareœeça i izveãtaja pokazuje redosled i karakteristike zbivaça, kao i neke nesaglasnosti koje zahtevaju razjaãçeçe. Åetvrtog oktobra komandujuñi general i vojni zapovednik u Srbiji, general Beme, naredio je odmazdu zbog prepada “komunis- tiåkih bandi” na delove Armijskog puka za vezu, izvrãenog dva dana ranije na podruåju “izmeœu Beograda i Obrenovca” (neta- åno!), kojom prilikom je “ubijen 21 nemaåki vojnik”. Zbog toga je odreœeno “streÿaçe 2.100 zatvorenika iz koncentracionih logora u Ãapcu i Beogradu (prvenstveno Jevreja i komunista)”, s tim ãto je egzekucija poverena 342. peãadijskoj diviziji (ãabaå- ki koncentracioni logor) i Korpusnom bataÿonu za vezu 449 (za beogradski koncentracioni logor).135 Devetog oktobra su nastala tri dokumenta. U Berlinu je, na osnovu podataka beogradskog Gestapoa, objavÿen izveãtaj u kome se kaæe da ñe, “u ciÿu odmazde za 21 nemaåkog vojnika, koji su pre nekoliko dana ubijeni kod Topole, biti streÿano 2.100 Jevreja i Cigana”.136 Toga dana general Beme je obavestio zapovednika Vermahta na Jugoistoku: “U toku je streÿaçe oko 2.000 komunista i Jevreja u ciÿu odmazde za 22 ubijena iz II/521 za vezu armije. Zapovednik Vermahta na Jugoistoku, pak, izvestio je istog dana vrhovne komande oruæane sile (Vermahta) i vojske da je u Srbiji, “za odmazdu ãto su ubijena 22 vojnika iz 521. armijskog puka za vezu, streÿano 2.000 komunista i Jevreja”.137

135 Zbornik, tom I, kç. 1, 480–481. 136 Isto, 498. 137 Isto, 496.

193 Lako se mogu uoåiti razliåiti podaci u navedenim i drugim nemaåkim dokumentima. Oni se odnose na broj poginulih nemaå- kih vojnika kod Topole (najpre 21, pa 22), broj ærtava odmazde (2.000, 2.100, 2.200), kao i sastav talaca (prvenstveno Jevreji i komunisti, Srbi, Srbi i Jevreji, Jevreji i Cigani, Jevreji). Jasno se vidi da je u pomenutom izveãtaju general Beme “zaokruglio cifru” ærtava odmazde na “oko 2.000”, ãto su inaåe praktikovali nemaåki viãi ãtabovi. Objaãçeça za ostale razlike mogu se nañi pre svega u izveãtaju poruånika Lipea. On je napisan neãto kasnije, na kraju razvoja situacije od Bemeovog poåetnog nare- œeça o odmazdi do çenog izvrãeça kada su pomenute nesaglasnosti i nedoumice otkloçene (Lipe je podneo izveãtaj o stre- ÿaçima 13. oktobra 1941). Poruånik Valter Lipe (Walther Liepe) bio je komandir åete u 2. bataÿonu 521. puka za vezu, stacioniranog u Beogradu, dakle jedinice koja je pretrpela gubitke na podruåju Topole (zbog åega je odreœeno da bude egzekutor). On je najpre konstatovao da je na- reœeçe o streÿaçu Jevreja dobio 8. oktobra i objasnio: – nareœeno je streÿaçe 2.200 Jevreja; – odmazda je odreœena zbog gubitaka dve jedinice za vezu (26.557 i 06.175), “iz kojih su poginuli 2 oficira i 20 vojnika, nestalo 16, a raçeno 3”.138 Nemaåki oficir je veoma pedantno opisao pripreme i orga- nizovaçe akcije, a potom, do pojedinosti, i samo streÿaçe. Pre- voz i pratçu vrãile su pomenute jedinice, kamione je obezbedila Feldkomandantura Beograd, a za lekarsku sluæbu i nadzor zaduæeni su viãi lekar dr Gasser (jedinica 39.107) i sanitetski podoficir Bente (iz jedinice 26.557). Propagandna åeta “S” do- delila je svoje ÿude sa filmskim kamerama i fotoaparatima radi snimaça egzekucije. Uz poruånika Lipea, nadzor nad izvrãeçem odmazde vrãili su potporuånici Vermahta Vibrans i Lüstraeten i gestapovski podoficir (SS-Oberscharführer) Enge. To rukovodstvo je odabralo dva datuma i mesta streÿaça: 9. oktobra ãumu oko 12 kilometara severoistoåno od Kovina i 11. oktobra okolinu streliãta Beo- grada, na putu za Niã. U pripremama, organizovaçu i kamufla- æi akcije pomagao je Gestapo u Beogradu i Panåevu. Lipe je ovako opisao prvo streÿaçe 9. oktobra:

138 Zbornik, tom I, kç. 1, 526. NOKW 497.

194 “Pritvorenici su odvedeni iz logora u Beogradu s najnu- ænijim prtÿagom u 5,30 åasova. Podelom lopata i ostalog alata stvoren je utisak neke radne akcije. Svaki kamion imao je samo tri straæara, kako se iz jaåine pratçe ne bi nasluti- la prava namera. Prevoz je izvrãen bez ikakvih teãkoña. Raspoloæeçe pritvorenika bilo je dobro za vreme voæçe i pripreme. Oni su se radovali odlasku iz logora, gde smeãtaj navodno nije odgovarao çihovim æeÿama. Pritvorenike smo zaposlili 8 km od mesta streÿaça i zatim dovodili prema potrebi. Mesto je bilo dovoÿno osigura- no, i za pripremu i za streÿaçe. Streÿaçe je izvoœeno pu- ãkom na odstojaçu 12 m. Za svakog pritvorenika odreœeno je pet strelaca. Osim toga, lekaru su stajala na raspolagaçu dva strelca, koji su u sluåajevima gde je on smatrao za potrebno, pucaçem u glavu, izazivali sigurnu smrt. Predmeti od vrednosti i preostale stvari oduzete su pod nadzorom i kasnije predate N.S.V (Nacional-socijalistiåka narodna pomoñ), odnosno Policiji bezbednosti. Dræaçe pritvorenika na streÿaçu bilo je pribrano. Dva åoveka pokuãala su da beæe i bila na mestu ubijena. Pojedin- ci su izrazili svoje ubeœeçe na taj naåin ãto su joã jednom kliknuli Staÿinu i Rusiji. Na dan 9. X 41. streÿano je 180 ÿudi. Streÿaçe je zavrãeno u 18,30 åasova. Naroåitih dogaœaja nije bilo. Jedinice su se zadovoÿne vratile kuñi.”139 Prelazeñi na drugi dan streÿaça, Lipe objaãçava da se ono nije moglo odmah obaviti zbog radova na dunavskoj skeli, pa se morao opredeliti za to da novo stratiãte naœe u okolini Beo- grada:

“Iduñe streÿaçe obavÿeno je na dan 11 X 1941. g. u okolini streliãta (Jajinci – prim. aut.). Ono je izvrãeno po planu. Streÿano je 269 ÿudi. Kod oba streÿaça nije pobegao ni jedan pritvorenik i trupa nije zabeleæila nikakve naroåite dogaœaje i incidente. Za pojaåaçe bezbednosti bio je upotre- bÿen joã jedan vod jedinice majora Pongrubera, pod komandom poruånika Haua. Ukupno su navedene jedinice 9. i 11. oktobra 1941. streÿale 449 ÿudi.

139 Zbornik, tom I, kç. 1, 527.

195 Na æalost, navedene su jedinice iz sluæbenih razloga mo- rale prekinuti daÿe streÿaçe i preneti izvrãeçe zadatka na jedinicu majora Pongrubera.”140 Takav je i toliki bio udeo poruånika Lipea u masovnom po- koÿu izvrãenom nad 2.200 talaca u znak odmazde zbog pogibije 22 nemaåka vojnika kod Topole.141 Sauåesnike u tom zloåinu imenovao je u svom izveãtaju od 13. oktobra 1941, meœu çima i majora Pongrubera, åija je jedinica nastavila streÿaça u okviru ove odmazde. Neãto kasnije, 21. oktobra, u izveãtaju ãefa nemaåke policije bezbednosti i SD-a u Berlinu, a prema podacima Gestapoa, kaæe se da je “nareœeçem generala Bemea, da se za svakog ubijenog vojnika pogubi 100, a za svakog raçenog 50 Srba, data potpuno jasna linija. Na osnovu tog nareœeça bilo je, na primer, za napad na jednu kolonu kod Topole, kojom su prilikom poginula 22 vojna lica, streÿano 2.200 Srba i Jevreja”.142 Uoåÿivo je nastojaçe da se, u nemaåkim nareœeçima i izve- ãtajima, tako velika akcija istrebÿeça Jevreja predstavi kao jedna u nizu odmazdi protiv Srba. To reåito potvrœuje pomenuto pismo ãefa Upravnog ãtaba dr Turnera od 17. oktobra 1941, u kome se streÿaçe Jevreja umesto Srba opravdava time da su i oni srpski graœani. U istom pismu Turner je jasno oznaåio nacionalni sastav dveju grupa streÿanih talaca od po 2.200 lica: prva se sastojala od 2.000 Jevreja i 200 Cigana, a drugu ñe saåiçavati “gotovo sve Jevreji”,143 ãto je najprecizniji do sada pronaœeni nem- aåki podatak o tome. O sastavu grupe, dok je joã bilo reåi o 21 poginulom Nemcu i streÿaçu 2.100 talaca, daje podatke i pomiçani izveãtaj ãefa nemaåke policije u Berlinu od 9. oktobra, u kome se precizira da ñe za odmazdu uzeti 805 Jevreja i Cigana iz logora u Ãapcu, a ostali iz jevrejskog prolaznog logora u Beogradu (beogradski i banatski Jevreji iz logora Autokomanda, odnosno Topovske ãu- pe).144 Neãto kasnije, 20. oktobra, kada se veñ znalo da su u pita- çu 22 nemaåka vojnika i 2.200 talaca, u izveãtaju ãefa nemaåke policije, napisanom na osnovu podataka beogradskog Gestapoa,

140 Zbornik, tom I, kç. 1, 527-528. 141 U mnogim objavÿenim radovima se kao konaåan broj navodi 2.100, ãto je bio prvobitno odreœeni, ali ne i definitivan broj usmrñenih u ovoj odmazdi (naknadno su dodati jedan Nemac i joã 100 talaca). 142 Zbornik, tom I, kç. 1, 555. 143 J. Steiberg, n.d., 36. I u drugoj grupi bilo je Cigana. 144 Zbornik, tom I, kç. 1, 498.

196 joã uvek se govori o 21 poginulom Nemcu i 2.100 streÿanih Je- vreja.145 Ãarenilo neusaglaãenih podataka u nemaåkim dokumentima nametalo je potrebu razjaãçavaça çihovih razliåitosti i utvr- œivaça verodostojnih åiçenica. Na osnovu toga se moæe zakÿu- åiti da je razlog za odmazdu pogibija 22 nemaåka vojnika 2. oktobra 1941. prilikom partizanskog napada na podruåju Topole; da je zbog toga streÿano 2.000 Jevreja i 200 Cigana. Neka neslagaça i netaånosti mogu se razumeti i objasniti, ali se mora reñi da ne idu u prilog poznatoj nemaåkoj pedantnosti.

KASNIJA ZBIVAÇA

Poãto je sa svojom jedinicom zavrãio dva streÿaça i daÿe izvrãavaçe egzekucije predao majoru Pongruberu, poruånik Lipe je upuñen na podruåje Ãabac – Loznica sa zadatkom da sa åetom popravÿa telefonske linije.146 Tokom daÿe okupacije gubi mu se trag, da bi posle rata nastala potraga za çim kao ratnim zloåincem, poãto je pronaœen çegov izveãtaj o streÿaçu od 13. oktobra 1941. Jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila je za ratnog zloåinca poruånika Lipea, komandira åete 2. bataÿona 521. armijskog puka za vezu pri Ãtabu vojnog zapovednika u Srbiji tokom 1941. godine.147 Kao ærtve zloåina oznaåeno je 449 neidentifikovanih Jevreja, zatoåenika logora u Beogradu, a kao kvalifikacija zloåina masovna streÿaça.148 Prilikom oba streÿaça (9. i 11. oktobra) Lipe je “izdavao neposredna nareœe- ça za izvrãeçe zloåina, kao i kontrolisao izvrãeçe nareœe- ça”. Kao dokaz naveden je Lipeov izveãtaj o odmazdama napisan 13. oktobra 1941. godine. Izostalo je, meœutim, reagovaçe nadleænih u Ujediçenim na- cijama. Komisija za ratne zloåine ove meœunarodne organizacije nije registrovala Lipea kao ratnog zloåinca, pa ga nema ni u

145 Isto, 545: “Kao odmazda za 21 poginulog vojnika nemaåke vojske nareœeno je pogubÿeçe 2.100 Jevreja iz jevrejskog logora. Oni su izruåeni po nareœeçu Ãtaba 18. armijskog korpusa”. U istom izveãtaju se govori o streÿaçu 200 komunista odnosno Jevreja (17. oktobra) zbog gubitka dva vojnika (teãko raçeni, pa umrli). 146 NOKW 497. Æ. Lebl, n.d., 431. 147 AJ, DK - 110, odluka br. 25.854, inv. br. 18.770. Zbog pogreãnog prevoda, Lipeova vojna jedinica nazvana je obaveãtajnim pukom, umesto pukom za vezu. 148 Ålan 23 i 46 Haãke konvencije o zakonima i obiåajima rata na suvu.

197 spisku proglaãenih, ni u spisku osumçiåenih zloåinaca za dela poåiçena u okupiranoj Jugoslaviji.149 Trebalo je da proœe 11 godina od zavrãetka Drugog svetskog rata da bi se saznalo da je Walther Liepe 1956. godine pozvan u Cen- tralni biro Zemaÿske sudske uprave u Ludwigsburgu da dâ svoj iskaz.150 No to nije dobilo prirodan nastavak: da se potom registrovani ratni zloåinac izruåi Jugoslaviji, da bi pred çenim sudom odgovarao za nedela poåiçena u okupiranoj Srbiji. Da ih je stvarno poåinio – nije moglo biti sumçe, buduñi da se citirani Lipeov izveãtaj iz 1941. godine nalazio meœu dokumentima Meœunarodnog vojnog suda u Nirnbergu. Lipe je imenovao svoje sauåesnike veñ u sluæbenim izveãtaju o streÿaçu iz 1941. godine. U çemu su, kao ãto je bilo uobiåaje- no, navedeni samo åinovi i prezimena. Sada su pronaœena i imena, ãto obezbeœuje utvrœivaçe çihovog identiteta i upotpuça- vaçe podataka o çima. Na åelo liste Lipeovih sauåesnika, odgovornih za streÿaçe Jevreja i Cigana 9. i 11. oktobra 1941, svakako dolazi major Ignac (Ignaz) Pongruber iz 521. armijskog puka za vezu. Çega je jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ratnim zloåincem: “Ãto je 11. 10. 1941. god. vod çegove åete na åelu sa potporu- ånikom Hau-om, zajedno da åetom poruånika Lipea, izvrãio u Jajincima kod Beograda streÿaçe 269 Jevreja – zatoåenika logora u Beogradu. Postoji osnovana sumça da je Pongruber dao direktive za ovo streÿaçe potporuåniku Hau-u, obzirom da je ovaj pripadao çegovoj åeti.”151 Ni çega nema u listama proglaãenih i osumçiåenih ratnih zloåinaca Komisije Ujediçenih nacija. Meœutim, on nije odgovoran samo ãto je uputio Lipeu jedan vod vojnika pod komandom potporuånika Haua, nego i ãto je od Lipea preuzeo obavezu daÿeg izvrãeça odmazde. Direktni Lipeov sauåesnik bio je potporuånik Johan Hau koga je major Pongruber uputio kao pojaåaçe poruåniku Lipeu za drugu egzekuciju, izvrãenu 11. oktobra, kada je streÿano 269 talaca. Hau je, zajedno sa Lipeom, nadzirao streÿaçe, a vojnici çe- govog voda bili su uåesnici “akcije” masovnog pokoÿa. O tome je

149 Dokumenti iz istorije Jugoslavije..., tom IV, dva spiska na 785–918 i 927–959. 150 ZSTL, 503 AR-Z 2/1066. 151 AJ, DK - 110, odluka F. broj 25.852.

198 bilo reåi u zvaniånom nemaåkom izveãtaju, koji je svojim pret- postavÿenim stareãinama uputio poruånik Lipe. O odgovornosti potporuånika Haua za taj zloåin govori se i u materijalima Dræavne komisije za ratne zloåine. Ona ga je zbog toga proglasila ratnim zloåincem odlukom F. broj 25. 849.152 Meœutim, ni on nije unet u liste optuæenih i osumçiåe- nih ratnih zloåinaca koje je vodila Komisija Ujediçenih nacija. U svom izveãtaju Lipe navodi kao saradnike, koji su mu pomagali u rukovoœeçu “akcijom” oba usmrñivaça talaca, joã dva potporuånika Vermahta. Lipe im je oznaåio samo prezimena, ali se naknadno saznalo i za çihova imena. To su Herbert Fibrans (Viebrans) i Ervin Listreten (Erwin Lüstraeten). Oni su bili åla- novi grupe koji su nadzirali streÿaçe. Çihovih imena nema u spisku Nemaca ratnih zloåinaca, koje je zvaniåno proglasila jugoslovenska Dræavna komisija za ratne zloåine.153 Nijedan od ovih stareãina nije priveden pravdi u zemÿi u kojoj su poåinili zloåin masovnog streÿaça potpuno neduænih Jevreja i Cigana.

Streÿaçe druge grupe od 2.200 Jevreja i Cigana Masakr poruånika Valtera

NAREŒEÇA I IZVEÃTAJI IZ 1941

Ãtab nemaåkog komandujuñeg generala u Srbiji izdao je, 19. oktobra 1941, nareœeçe o novoj masovnoj odmazdi koje je, po nalogu Bemea, potpisao naåelnik ãtaba, pukovnik Maks Pemzel.154 Nareœeçe je dostavÿeno Upravnom ãtabu, Viãoj komandi 65 i Straæarskom puku u Beogradu: “U smislu izvrãeça gore navedenog nareœeça155 streÿañe se za 10 poginulih i 24 raçena nemaåka vojnika (vojnici trupne jedinice opkoÿene u Vaÿevu) 2.200 uhapãenih Srba. Straæar- ski puk (Wachregiment) u Beogradu streÿañe 1.600 pritvorenika.

152 Dokumenti iz istorije Jugoslavije..., tom IV, 555. AJ, DK - 110, inv. br. 18.770. 153 Dokumenti iz istorije Jugoslavije..., tom IV, 475–772. Lipe je, kao partnera u “akciji”, naveo i gestapovskog podoficira Edgara Engea, ali o çemu neñe biti reåi poãto nije bio pripadnik Vermahta. 154 Zbornik, tom I, kç. 1, 542: Odeÿeçe Qu br. 3.001/41 pov. 155 Misli se na poznato nareœeçe generala Bemea o preduzimaçu mera odmazde u Srbiji po kvoti 100 za poginulog i 50 za raçenog Nemca, br. 2.848/41 pov. od 10. oktobra 1941.

199 O danu i mestu streÿaça, o uzimaçu, odnosno dovoœeçu pritvorenika, kao i o detaÿima treba se sporazumeti neposredno sa opunomoñenim generalom u Srbiji (zapovednik Srbije – Upravni ãtab). Izveãtaj o izvrãeçu dostaviti opu- nomoñenom komandujuñem generalu u Srbiji/Qu.” Za izvrãeçe velikog dela te odmazde odreœen je poruånik Valter (Hans-Dieter Walther), komandir 9. åete 433. peãadijsk og puka, ãto se vidi iz çegovog izveãtaja o izvrãenom zadatku , napisanog 1. novembra.156 Poruånik Valter najpre opisuje prethodne radçe i pripreme za streÿaçe. On predoåava da je u sporazumu sa nadleænim orga- nom SS-a (u stvari Gestapoa) prevezao odabrane Jevreje, odnosno Cigane iz beogradskog “zarobÿeniåkog” logora, i to kamionima Feldkomandanture 599 u Beogradu. Pri tome se kritiåki osvrñe na ãtetnost primeçenog reãeça za prebacivaçe Jevreja i Ci- gana iz logora do mesta predviœenog za stratiãte. Naime, kamione su vozili civili, åime nije bila zajamåena tajna; vozila su bila bez krova ili cerade, tako da je gradsko stanovniãtvo videlo ko je utovaren u kamione i voæen çima; “pred logorom su se bile sakupile æene Jevreja, koje su urlikale i vikale pri naãem odlasku”. O mestu izabranom za stratiãte, komandir egzekucije piãe: “Mesto na kome je izvrãeno streÿaçe vrlo je podesno. Ono leæi severno od Panåeva, neposredno uz drum Panåevo – Jabu- ka, na kome se nalazi jedna uzviãica, åiji je nagib toliki da se na çu moæe åovek samo s mukom popeti. Prema toj uzviãi- ci nalazi se moåvarno zemÿiãte, a pozadi çe je reka. Pri vi- sokom vodostaju (kao 2 X) voda dopire skoro do uzviãice. Prema tome, moæe se s malo ÿudi spreåiti bekstvo zarobÿ- enika. Isto tako, tamo je i podesno peskovito zemÿiãte, ãto olakãava kopaçe jama, a time se skrañuje i radno vreme oko kopaça.” Sledi glavni deo izveãtaja o neposrednim pripremama, obe- zbeœeçu i samom streÿaçu: “Po dolasku na oko 1,5-2 km ispred izabranog mesta, zaro- bÿenici (zatoåenici)157 su siãli s kamiona, dok su kamioni s

156 Valterov izveãtaj je dostavÿen 704. peãadijskoj diviziji preko Ãtaba 734. pe- ãadijskog puka pod br. 437/41 pov. od 4. novembra 1941. 157 Prevod ovog dokumenta dat je onako kako je objavÿen u Zborniku, tom I, kç. 1, 583–584. Valterov åin u Vermahtu bio je oberlajtnant - natporuånik. Poãto toga åi- na nema u nas, prevoœen je kao poruånik.

200 civilim ãoferima odmah vrañeni natrag, da bi ovi imali, po moguñnosti, ãto maçe podataka za neka podozreça. Zatim sam, da bi bila obezbeœena sigurnost i tajna, obustavio svaki saobrañaj drumom. Mesto streÿaça obezbedio sam s 3 laka mitraÿeza i 12 strelaca: 1. da se spreåi pokuãaj bekstva od strane zarobÿenika (zatoåenika); 2. rado samoodbrane od eventualnih prepada od srpskih bandi. Najveñi deo vremena otpada na kopaçe jama, dok se samo streÿaçe svrãava vrlo brzo (100 ÿudi za 40 minuta). Prtÿag i stvari od vrednosti kod zarobÿenika prethodno sam prikupio i smestio u svoj kamion, da bi ih zatim predao NSV-u. Streÿaçe Jevreja je jednostavnije nego li streÿaçe Ciga- na. Mora se priznati da Jevreji vrlo pribrano gledaju smrti u oåi. Oni se dræe vrlo mirno, dok Cigani jauåu, vriãte i stalno se pokreñu, iako se nalaze veñ na mestu streÿaça. Ne- ki su åak pre plotuna poskakali u jame i pokuãali da se pri- taje kao mrtvi.” Na kraju poruånik Valter obaveãtava o psihiåkom delovaçu masovnog pokoÿa na çegove vojnike: “Ovo streÿaçe u poåetku nije ostavÿalo na moje vojnike naroåiti utisak, ali se veñ drugog dana primetilo da poneki od çih, pri vrãeçu streÿaça na duæe vreme, gubi æivce. Za vreme trajaça streÿaça, po mome liånom zapaæaçu, ne ose- ñaju se nikakve duãevne smetçe. One se, meœutim, pojavÿuju onda kad se posle nekoliko dana uveåe i u miru o tome razmiãÿa.” Maçe pedantan od svog kolege Lipea, komandir Valter nije naveo broj streÿanih, a ni broja i datuma streÿaça nema u iz- veãtaju. Tek u primedbi, datoj posle potpisanog izveãtaja, kojom se ukazuje na prilog – skicu mesta streÿaça i ukopa, pomiçe se da su Jevreji i Cigani streÿani izmeœu 27. i 30. oktobra.158 U pomenutom propratnom aktu, pak, kojim je Ãtab 734. peãadijsk og puka dostavio Valterov izveãtaj Ãtabu 704. peãadijske divizije, govori se “o streÿaçu Jevreja i Cigana 27. i 30. oktobra

158 Tekst naknadne primedbe: “Mesto gde su Jevreji i Cigani, izmeœu 27. i 30. oktobra 1941. streÿani i pokopani, nalazi se u blizini Beograda, na drumu izmeœu Panåeva i Jabuke. Vidi skicu u originalu.”

201 1941”. U prvom tekstu se ne kaæe koliko je streÿaça izvrãeno “izmeœu 27. i 30. oktobra”, a iz drugog proizilazi da su bila u pitaçu dva streÿaça. Ovo se napomiçe zato ãto ñe se kasnije po- javiti i treñi podatak: da je bilo tri streÿaça. Tek u tom treñem tekstu ñe iskrsnuti broj streÿaça i broj streÿanih.

ISKAZ IZ 1962. GODINE

Protekle su dve decenije od masovnog streÿaça kraj puta Panåevo – Jabuka, pa je komandant te egzekucije ponovo morao da opisuje ãta se tada dogodilo. Godine 1962. Hans Diter Valter, ovog puta u åinu majora Bundesvera (Bundeswehr), sasluãan je pred sudom u Nemaåkoj159 o masakru Jereja i Cigana krajem oktobra 1941. u Srbiji. Tom prilikom je, u opãirnom iskazu, dao i neke podatke kojih nema u sluæbenom izveãtaju iz 1941. godine. Poãto je iz svoje åete poveo 40 dobrovoÿaca, Valter je, 27. oktobra 1941, u ranu zoru, stigao do Jevrejskog logora Topovske ãupe u Beogradu, u pratçi dva pukovska lekara i sa 6 kamiona. Çegov iskaz pred sudom obiluje pojedinostima: “Na ulazu u logor upitao sam straæara za voœu logora i onda sam odveden u jednu straæarnicu, odn. çegovu kancelariju. Tamo prisutnom SS-fireru sam se predstavio i saopãtio mu moj zadatak (...) SS-firer mi je onda rekao da su dobijena potrebna nareœeça. Onda sam izvesno vreme ostao tamo u kancelariji, a kada sam je konaåno napustio moji su kamioni bili veñ istovareni. SS-firer mi je onda u kancelariji joã dao objaãçeçe o naåinu izvoœeça egzekucije. Naveo mi je i mesto, ali je ipak dodao kako ñemo tamo biti odvedeni. Isto tako je SS pripremio lopate i krampove i odande su poneti u jednom vozilu. Koliko se señam, onda se oko 10 esesovaca s nama odvezlo na mesto streÿaça. Broj lica odreœenih za stre- ÿaçe zapisao je jedan SS-firer i on mi ga je saopãtio. Ni uz najboÿu voÿu danas se viãe ne mogu setiti taånog broja. Pre- ma mom señaçu i proceni bilo je oko 200 osoba, iskÿuåivo muãkog pola. Onda je jedan SS-firer bio zaduæen da nas prati i uputi. Joã za mraka smo izaãli iz grada. Ne mogu se

159 Landgericht Konstanz, AR 146/63, iskaz za sudsku istragu protiv kapetana Ver- mahta Ota K. u Beåu (LG Wien, 27b, Vr. 8508/62). Walter Manoscheck, “Serbian ist judenfrei, Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, R. Oldenbourg Verlang München 1993, 98. Valter je stupio u Bundesver 1959.

202 viãe setiti kako se zvao ciÿ naãe voæçe. (...) Vreme voæçe trajalo je oko jedan sat i tako smo mogli biti udaÿeni od Beo- grada oko 30 kilometara. Esesovci su se svojim vozilom vozili napred i pokazivali koloni put. Kada smo stigli na mesto egzekucije, dobio sam uputstva od jednog prateñeg SS- oficira. Na terenu naveo je nekoliko orijentira, tako da su time bile oznaåene pribliæne granice mesta egzekucije.”160 Valter se, i posle 21 godine, joã señao podrobnosti priprema za streÿaçe: “Onda su zatoåenici morali napustiti transportna vozila i u jednoj vrsti odmarãovati oko 200 do 300 metara na teren. Esesovci su na mesto egzekucije doneli poneti alat (aãove, krampove, lopate itd.). Zatoåenici su morali uzeti alat i bili su podeÿeni u dve grupe. Svaka grupa je onda za sebe morala iskopati rov, i to u duæini od oko 50 do 100 metara, ãirini od oko 150 sm i dubini od oko 2 do 2,5 metara. Za zemÿane radove bilo je potrebno oko 3 sata. Iskopana zemÿa uvek je bacana na jednu stranu rupe. Mislim da smo sa kopaçem jama bili gotovi oko podneva. Spoÿno obezbeœeçe preuzeli su moji vojnici. Vojnici su bili naoruæani samo po jednim karabinom. Posebno smo morali paziti na to da niko spoÿa ne moæe dospeti na mesto egzekucije, daÿe da zatoåenici ne mogu pobeñi. Neki vojnici bili su u neposrednoj blizini zatoåenika koji su radili. No do pokuãaja bekstva nije doãlo... Kada su jame bile iskopane, zatoåenici su morali ostati u blizini. Vojnici – sem onih na spoÿnom obezbeœeçu – morali su nastupiti. Onda su podeÿeni za samu egzekuciju, Odredio sam tako da su po tri vojnika imala pucati na jednog zatoåeni- ka. Zatoåenici su morali da se postave sasvim blizu jame u vrstu, ispravÿam se: u liniju. Pogled je bio suprotno od strelaca. I vojnici su stajali u liniji na udaÿenosti od oko 12 metara. Kao ãto sam veñ rekao, za jednog zatvorenika su bila odreœena tri strelca. Dakle, ako sam na raspolagaçu imao 30 strelaca, kod jame se uvek moralo postaviti po 10 zatvorenika. Vojnici su bili naoruæani karabinima. Ona tri vojnika, koja je trebalo da pucaju na odreœenog zatoåeni- ka, imala su da pucaju na sasvim odreœena mesta. Odredio sam

160 Radi uporeœivaça ovog iskaza sa sluæbenim izveãtajem iz 1941. godine, kao i zbog neophodnosti da se masakr tih dimenzija ãto potpunije razjasni, biñe citirani vaæniji delovi Valterove izjave pred sudom 1962. godine.

203 tako da dva vojnika ciÿaju u potiÿak, a jedan vojnik u srce. Mislio sam da time mogu zatoåenicima pripremiti koliko je moguñe bezbolnu smrt” (podvukao autor). Detaÿno je i opisan tok streÿaça: “Zatoåenike je za egzekuciju delio neki podoficir... Ja sam se zadræavao samo kod svojih vojnika. Uvek poãto je jedna grupa zatoåenika zauzela mesto kod jame, ja sam im prema up- utstvima saopãtio da su po nareœeçu Firera Adolfa Hit- lera osuœeni na smrt zbog partizanske aktivnosti. Pri tome sam se sluæio nemaåkim jezikom. Nemam saznaçe da li su me zatoåenici razumeli. Posle te izjave zatoåenicima, izdao sam svojim vojnicima naredbu za paÿbu. Oni su sa napuçenim i zakoåenim karabinima stajali na liniji. Na naredbu: ‘Ni- ãani’, karabin je uzet na niãan i otkoåen. Na naredbu ‘Pa- li’, pucano je. Posle pucça ponovo je ubaåen metak i oruæje spuãteno. Lekar i ja smo onda kontrolisali streÿane zatvo- renike da li je nastupila smrt. Koliko se señam, streÿani su odmah padali u jamu. Tako je streÿana grupa po grupa. Jama je uvek puçena samo u jednom sloju, dakle hoñu da kaæem kako jedan sloj nije bio zasut zemÿom i onda pokriven novim slojem. Kad je jedna jama popuçena mrtvima, çu su nasuli joã æivi zatoåenici i onda je sledila daÿa egzekucija kod druge jame. Zatoåenici se pre egzekucije nisu morali svlaåiti. Onako kako su dovedeni na mesto, tako su i bili streÿani. Esesovci su ostali na mestu dok egzekucija nije bila zavrãena i onda su ponovo poneli sa sobom alat. Koliko se señam, prva egzekucija je bila zavrãena kasno po podne. Kad smo uãli u kasarnu bio je veñ mrak... Sve se odigravalo kao prilikom prve egzekucije. I u ovom sluåaju ponovo je bilo oko 200 zatoåenika... Ova druga egzekucija izvedena je na istom mestu kao prva. Pri tome su jame po- stavÿene tako da ne dolaze u dodir sa drugim jamama. Treña (podvukao autor) egzekucija kojom sam rukovodio dogodila se oko nedeÿu dana posle druge. I tu je ponovo streÿano oko 200 ÿu- di. Dok su dotad streÿani samo muãkarci, prilikom te egzekucije bila je i jedna mlada æena. Imala je oko 20 do 30 godina... Prilikom svih egzekucija bila je prisutna jedna SS-grupa. Oni su oåigledno na neki naåin registrovali zatoåenike koji su doãli na egzekuciju. Na mestu egzekucije nisu obav- ÿali nikakvu aktivnost.161 Samo su donosili alat i posl e

204 toga ga odnosili sa sobom. Moguñe je da su ti esesovci uåe- stvovali i u åuvaju straæe prilikom transporta. Inaåe je to bio zadatak mojih vojnika... U vreme izvrãeça egzekucija, koliko se señam, komandant bataÿona kapetan E. nije bio prisutan. Naredbu za sprovo- œeçe tih egzekucija uvek sam dobijao od kapetana (Otta) K.”162 Saæeto prepriåavaçe Valterovog iskaza svakako bi zauzelo maçe prostora, a izbegla bi se i neka ponavÿaça, ali bi se åi- taocu oduzeo neposredan utisak koji se stiåe uvidom u citirane reåi komandanta ovog masovnog pokoÿa. Najautentiåniju i naju- peåatÿiviju predstavu o çemu pruæa çegovo hladnokrvno reœa- çe åiçenica i podrobno opisivaçe toka streÿaça – bez ikakvih emocija. Dok åita Valterove reåi, åoveka podilazi jeza pred likom ovog hladnokrvnog ubice – jednog od mnogih iz redova Hitle- rovog Vermahta u okupiranoj Srbiji. Zanimÿivo je da je Valter u posleratnom iskazu izneo i ono ãto je propustio da unese u svoj sluæbeni izveãtaj 1941. godine, pre svega o broju streÿaça (tri) i broju streÿanih (oko 600). Ti- me se ispravÿa åesto iznoãen podatak o dve Valterove egzekucije (o kojima se govori u izveãtaju iz 1941), poãto je on sam naknadno (1962) objasnio da je treña egzekucija izvrãena nedeÿu dana posle druge, ãto znaåi nakon podnoãeça çegovog izveãtaja od 1. novembra 1941. godine. Mada u ovom sluåaju nedostaje taåan broj streÿanih Jevreja i Cigana (kao u Lipeovom izveãtaju), sada se raspolaæe bar pribliæno brojem: oko 600 ærtava.163 Kao ãto je reåeno, Valter je imenovao kapetana Ota K. kao stareãinu od koga je neposredno dobijao nareœeça u vezi sa egzekucijama Jevreja i Cigana. Oto K. je bio tada zamenik komandanta 3. bataÿona 433. peãadijskog puka. Austrijanac, Beålija, stupio je u vojsku Austrougarske monarhije, a potom ostao u aus- trijskoj vojsci do 1922. godine, a 1935. ostao je ålan Hitlerove nacistiåke partije (NSDAP). U vreme kada je izdavao nareœeça poruåniku Valteru o masovnim pogubÿeçima (oktobar i novembra 1941) imao je 44 godine (roœen je 1897. u Beåu).

161 Valter se hvalisao dobrim organizovaçem streÿaça i uspeãnim “izvrãa- vaçem zadataka” çegovih vojnika. Nasuprot tome, smatrao je da “policija nije u staçu da obavÿa egzekucije, iako je svakodnevno vrãila streÿaça”. 162 Manoschek, n.d., 98–100. 163 Iz Ratnog dnevnika Viãe komande 65 (Höhere Kommando LXV), 16. oktobra (Ebd, RH 24-18/212) i Pemzelovog nareœeça od 19. oktobra 1941 (Zbornik, tom I, kç. 1, 543) vidi se da je Vermahtu odreœeno da streÿa 1.600, a Policijskom rezervnom bataÿonu 64, pod komandom majora Adolfa Jostena, 600 talaca (ukupno 2.200 Jevreja i Cigana).

205 Naredbodavac i izvrãilac te “akcije” naãli u se, posle 11 godina, pod istragom: Oto K. u Austriji, u Beåu, a Valter u Ne- maåkoj, u Konstanci. Morali su da daju iskaze o zloåinu u Srbiji, kao i izjave o ulozi i odgovornosti jednog i drugog. Oto K. je odricao da je davao naloge za streÿaçe – uprkos dokazima. Meœu- tim, bilo je to vreme opãte klime ublaæavaÿa ili odricaça krivice za poåiçene ratne zloåine, pa je istraæni postupak protiv Ota K. obustavÿen. Posle svega toga mora se konstatovati da nijedan vinovnik oba masovna pogubÿeça Jevreja i Cigana, uprkos neospornih dokaza, nije osuœen na pravednu kaznu, odnosno nije izruåen Jugo- slaviji. Za sve çih je naœeno opravdaçe: oni su, kao vojnici, morali da izvrãavaju nareœeça. Ta formula vaæila je i za neposredne komandante i izvrãioce streÿaça, poruånika Lipea i Valtera.

206

III DEO

ULOGA SPECIJALNE POLICIJE

207

208

Progon i likvidaciju Jevreja u okupiranoj Srbiji, i posebno u Beogradu, organizovao je i izvrãio nemaåki okupator, o åemu se dosta pisalo. Meœutim, malo je bilo govora o udelu kvislin- ãkih, pre svega policijskih vlasti u sprovoœeçu represivnih mera protiv Jevreja, u åemu je najvaæniju ulogu imala specijalna policija. Organizator i glavni nosilac mera protiv Jevreja bila je beogradska centrala Gestapoa, sa çenim odsecima i referatima koji su bili zaduæeni za sprovoœeçe tih mera. Oni su neposredno izdavali naloge odgovarajuñim domañim vlastima, kontrolisali çihov rad i redovno primali çihove dnevne i peri- odiåne izveãtaje. Reå je o kontinuiranoj saradçi od prvih dana okupacije, pri åemu je Gestapo bio naredbodavac, koji je dræao sve konce u svojim rukama, a organima domañih vlasti, pre svega specijalnoj policiji, poveravao samo odreœene poslove. Ti poslovi razjaãçavaju karakter “usluga” specijalne policije i drugih organa kolaboracionistiåke vlasti, odnosno jasno pokazuju u åemu se sastojalo uåeãñe tih vlasti u sprovoœeçu ukupnih mera protiv Jevreja. Prirodno je, s obzirom na çenu nadle- ænost i delokrug rada, ãto je meœu domañim organima vlasti glavna uloga pripadala specijalnoj policiji, pa je iz tog razloga ona istaknuta u naslovu ovog dela kçige. Izvorni materijal za obradu ove teme naœen je prevashodno u arhivskom fondu Odeÿeça specijalne policije Uprave grada Beograda. U pitaçu je veoma obimna arhivska graœa iz perioda okupacije od preko 15.000 dosijea, koja je predugo bila nedostup- na istraæivaåima (nalazila se u Republiåkom ministarstvu unutraãçih poslova Srbije). Glavnina te graœe predata je Is- torijskom arhivu Beograda (viãe od 13.000 dosijea), a maçi delovi se åuvaju u Vojnoistorijskom institutu, Arhivu Srbije i Arhivu Jugoslavije. Ona predstavÿa bogat i dragocen izvor au- tentiånih podataka o dogaœajima i liånostima iz perioda o- kupacije. Ovaj tekst je nastao prevashodno na osnovu koriã-

209

ñeça podataka koje sadræi ta, do sada sporadiåno koriãñena graœa. Istoriåari i drugi istraæivaåi tek su otvaraçem tog fonda dokumenata stekli uslove da ostvare uvid u autentiåne policijske izvore. Otkrivaçe novih, verodostojnih podataka predstavÿalo je osnovu za analiziraçe i utvrœivaçe svih vidova delatnosti domañe politiåke policije protiv “srpskih” Jevreja. Podrobna obrada te teme podeÿena je na poglavÿa (shodno stvarnom staçu stvari) primenom tematsko-hronoloãkog me- toda. U tim poglavÿima, pored ostalog, razjaãçeno je i koji organi domañe vlasti, odnosno çihovi funkcioneri i pripadnici, snose odgovornost za svoj “uåinak” u progonu Jevreja. Meœu takve spadaju liånosti proglaãene za ratne zloåince; ministri unutraãçih poslova, ãef Srpske dræavne bezbednosti i upravnik grada Beograda, ãef specijalne policije, ãefovi III , IV, i VII odseka te policije i drugi. Dokumenti i podaci iz tako obimne i dragocene graœe omo- guñili su da se u ovom tekstu daju odgovori na bitna pitaça kao ãto su: koje zadatke je okupator poveravao specijalnoj policiji; koje je represivne mere ona sprovodila; da li su çene aktivnosti bile u okviru uobiåajenih obaveza domañih policija u drugim okupiranim zemÿama Evrope; da li je specijalna policija uåestvovala u fiziåkoj likvidaciji Jevreja, kao ãto je to åi- nila ustaãka policija u Nezavisnoj Dræavi Hrvatskoj (bila neposredni egzekutor); ko je iz specijalne policije bio odgovoran za zlodela poåiçena tokom progona jevrejskog stanovni- ãtva. U sporadiåno objavÿivanim tekstovima o ovoj temi bilo je razliåitih miãÿeça o stepenu uåeãña i odgovornosti specijalne policije. Ovaj rad predstavÿa prilog razjaãçavaçu tih pitaça.

210

UDEO KVISLINÃKIH VLASTI I ÇIHOVA ODGOVORNOST

Da bi se utvrdili i pravilno ocenili uloga i stepen odgovornosti kvislinãkih vlasti u okviru nacistiåkog rasnog progona i fiziåke likvidacije Jevreja i Cigana u okupiranoj Srbiji, i posebno u Beogradu, neophodno je iscrpno prikazati u åemu se sastojala saradça tih vlasti sa okupatorom i jasno razluåiti çihov uåinak od onoga ãto su, iskÿuåivo same, uåinile okupacione snage. Istraæena arhivska graœa nesumçivo to omoguñuje. Potrebno je dati odgovore pre svega na sledeña pitaça: koje obaveze je u tom pogledu okupator dodelio domañim vlastima; kakvog karaktera su bili poslovi koje su te vlasti bile duæne da obavÿaju; zavisno od toga utvrditi u åemu se sastojala odgovornost tih vlasti; koje je organe kvislinãke vlasti, za ovu svrhu, angaæovao nemaåki okupator; u åemu se sastojalo uåeãñe specijalne policije u celini i kakav je bio delokrug rada i uåinak pojedinih çenih odseka. U prvoj, pripremnoj fazi reãavaça “jevrejskog pitaça” okupator je sproveo niz mera koje su prvih meseci okupacije prethodile interniraçu Jevreja. Reå je o prikupÿaçu podataka i registrovaçu Jevreja i Cigana, a u isto vreme i o odreœivaçu i sprovoœeçu represivnih mera sraåunatih na ograniåavaçe ili oduzimaçe çihovih prava, kao i na pÿaåku çihove imovine. Sve te mere precizirane su u Naredbi nemaåkog vojnog zapovednika u Srbiji, objavÿenoj 31. maja 1941. u Beogradu. Vojni zapovednik je bio izriåit u pogledu duænosti srpskih vlasti: one su odgovorne za izvrãeçe nareœeça sadræanih u çegovoj naredbi. Propisane su i kaznene mere: “Ko se usprotivi odredbama ove Naredbe biñe kaæçen zatvorom i novåanom kaznom, ili jednom od ove dve kazne. U teãkim sluåajevima kazniñe se robijom ili smrñu.1

1 List uredaba vojnog zapovednika u Srbiji, br. 8, 31. maj 1941 (naredba doneta 30, a objavÿena 31. maja 1941), arhiva Dræavne komisije za ratne zloåine, inv. br. 11.291. Krajem jula, vojni zapovednik je doneo dopunsku uredbu, kojom je regulisao ra- spolagaçe jevrejskom imovinom (Isto, br. 16, uredba doneta 22, a objavÿena 25. jula 1941), a 22. decembra iste godine uredbu koja se odnosi na primaçe na konak Jevreja, uz pretçu smrtnom kaznom (isto, br. 27 od 24. decembra 1941). Tekst naredbe i uredbi u celini videti u poglavÿu Prilozi.

211

Posle uobiåajenih prethodnih mera, primeçenih u poåetnom periodu okupacije, doãlo je na red interniraçe najpre muãkog, a zatim preostalog jevrejskog æivÿa (staraca, æena i dece). Upo- redo sa sprovoœeçem tog posebnog postupka prema Jevrejima, okupator je, tokom leta i jeseni, streÿao mnoãtvo Jevreja u okviru mera odmazde kao aktivne protivnike i taoce – zajedno sa Srbi- ma. “Konaåna faza reãavaça jevrejskog pitaça” oznaåila je potpuno uniãtavaçe logorisanih Jevreja u okupiranoj Srbiji krajem 1941. i poåetkom 1942. godine. Do kraja okupacije preosta- la je joã samo potraga za Jevrejima koji su na bilo koji naåin izbegli sudbinu svojih sunarodnika. Veñ je istaknuto da su odluåivaçe o æivotu i smrti uhap- ãenih i interniranih Jevreja i sam åin çihove fiziåke likvidacije bili rezervisani iskÿuåivo za okupatorsku policiju i vojsku, a da su kvislinãke vlasti uåestvovale u primeni uobiåa- jenih pomoñnih represivnih mera protiv Jevreja, preduzetih na rasnoj osnovi. Neophodno je, meœutim, tu uopãtenu i pojedno- stavÿenu predstavu podrobnije objasniti, radi dobijaça sves- tranijeg uvida u pravo staçe stvari, odnosno radi kompleksnijeg sagledavaça svih åiçenica o stvarnoj ulozi organa domañih vlasti u primeni nacistiåkih mera protiv Jevreja u okupiranoj Srbiji. Polaznu osnovu za razmatraçe ovog pitaça predstavÿa karakter okupacionog reæima i çegov odnos prema domañoj vlasti – u çegovoj sluæbi. To je bio opãti okvir, presudan za tok svega ãto se dogaœalo u okupiranoj Srbiji. Kao ãto je poznato, Hitle- rov Treñi rajh2 je na zaposednutoj teritoriji Srbije uspostavio sveobuhvatan okupacioni sistem, koji je kontrolisao sve oblasti rada i æivota. Nadleænost srpske civilne vlasti svedena je na minimum – sa znatno maçim ovlaãñeçima od uobiåajenog okvi- ra i stepena nadleænosti u drugim okupiranim zemÿama. U Srbiji je okupacioni reæim bio do krajnosti rigorozan prema stanovniãtvu, pre svega zbog nemaåkog stava prema satanizo- vanim Srbima i Jevrejima, proglaãenim veñ poåetkom okupacije “krivcima za sve”. Sam Hitler je proklamovao princip kaæçavaça Srba, pro- glasivãi ih za balkanske zaverenike koji su ãovinistiåki i na podmukao naåin izveli verolomni puå 27. marta 1941, zadali

2 Zvaniåan naziv bio je Nemaåki Rajh. Nemaåke oruæane znage Hitler je nazvao Vrmahtom (Wehrmacht), u znaåeçu Vojna sila, ãto je zvuåalo agresivnije od prethodnog naziva Rajhsver (Reichswehr) kojim se isticala odbrambena funkcija oruæanih snaga.

212

Nemaåkoj udarac u leœa i uz to predstavÿaju stalni faktor nemira, nesigurnosti i razorne delatnosti, pa zato moraju da isku- se posledice i da budu strogo kaæçeni.3 Firerova reå bila je zapovest za sve okupacione stareãine u Srbiji, osnova za spro- voœeçe politike “gvozdene pesnice” prema srpskom narodu, oli- åene u neobuzdanom teroru, masovnim pokoÿima, hapãeçima, u- puñivaçu u logore, odmazdama, streÿaçima i veãaçima. Drugi satanizovani narod, na koji se sruåio bes okupatora i koji je postao ærtva nemilosrdnog obraåuna, odnosno totalnog istrebÿeça, bili su Jevreji. U æestokoj propagandnoj kampaçi, Jevreji su optuæivani za sva moguña zla, æigosani kao najopas- niji neprijateÿi – ruku pod ruku sa komunistima. Uz drastiåne mere protiv Jevreja koje su uslovile çihovo stradaçe po rasnom osnovu (samo zato ãto su Jevreji), znatan deo çih je pao kao ær- tva odmazdi izvrãenih u poåetku okupacije (pre opãteg logori- saça), na osnovu optuæbi za pruæaçe otpora i uåeãñe u borbi protiv okupatora – zajedno sa komunistima (u saopãteçima je objav- ÿivano: “U znak odmazde streÿano je ... komunista i Jevreja”). Iz mnogobrojnih nemaåkih i kvislinãkih dokumenata jasno se vidi da su domañe vlasti bile najviãe angaæovane u poåetnom periodu okupacije, kada je trebalo izvrãiti obaveze koje su odredili nemaåki vojni zapovednik, çegov Upravni ãtab, Gesta- po i drugi merodavni organi.4 Obim poslova kvislinga naglo se smaçio interniraçem Jevreja u posebne logore do kraja 1941, a pogotovo od proleña 1942. godine kada je zavrãena fiziåka likvidacija logorisanog jevrejskog stanovniãtva. Obaveza srpskih vlasti sastojala se pored ostalog i u tome da uåestvuju u sprovoœeçu odreœenih mera protiv Jevreja od poået- ka okupacije, a pomenutom naredbom zapovednika propisane su, sa najviãeg mesta i u formi pravnog akta, odgovarajuñe mere i odreœeni zadaci organa domañe vlasti, kao i obaveze jevrejskih predstavnika. Saradça srpskih vlasti na tom planu odvijala se na svim nivoima i u praksi se svodila na izvrãeçe okupatorskih naloga – od vrha kvislinãkog reæima do okruænih, sreskih i lokalnih organa.

3 Hitlerov “veliki govor” u Rajhstagu, 4. maja 1941, prenoãen je preko radija i razglasnih stanica, kao i ãtampe u Nemaåkoj i okupiranim zemÿama. 4 Podrobnije o tome u poglavÿu “Sprovoœeçe odreœenih mera protiv Jevreja”.

213

Nediñ i Ÿotiñ

Udeo generala Milana Nediña u stradaçu Jevreja, kao i stepen çegove odgovornosti, proizilaze iz çegovog poloæaja vrhovnog stareãine domañe vlasti. Ãta kaæu o tome pronaœeni nemaåki dokumenti? Jedan od najranijih dokumenata potiåe od 9. septembra 1941. (Nediñ postavÿen za predsednika vlade 29. avgusta) i nosi naslov: “Predmet: “Nediñev stav prema jevrejskom pitaçu”. Reå je o tajnom sluæbenom spisu rukovodeñe obaveãtajne centrale u Beogradu – Operativne grupe policije bezbednosti (Gestapo) i sluæbe bezbednosti (SD), koji se nalazi i dosijeu pomenute centrale oznaåenom sa “N-5”. U naslovu je naglaãeno da je u pitaçu izveãtaj o razgovoru Milana Nediña, Dimitrija Ÿotiña i pro- fesora Rudolfa Troja (Treu), voœenom navedenog datuma u Beo- gradu. Treñi åovek, domañi Nemac Troj, uåestvovao je u razgovoru kao poznati Ÿotiñev åovek, funcioner “Zbora”. On je, u stvari, bio inicijator sastanka (koji je ugovorio Ÿotiñ) po tajnom nalogu nemaåkih okupacionih vlasti. Rukovodeñem vrhu te vlasti bilo je neophodno dai na taj naåin, tj. putem nezvaniånog razgovora sa Nediñem, sazna i oceni çegove stavove o situaciji u Srbiji i merama koje treba preduzeti. Smatralo se da je profesor Troj pogodna liånost za tu svrhu.5 U izveãtaju je, kao posebno obraœena tema, prikazan Nediñev stav o jevrejskom pitaçu. Treba imati u vidu da je razgovor sa Nediñem objavÿen u vreme poåetnog stadijuma stradaça Jevreja. Prema ovom dokumentu Nediñ je najpre upozorio, kao na posebnu delikatnost, emotivnu povezanost i dobre odnose srpskog stanovniãtva zbog postupka prema Jevrejima, a zatim izjavio: “Ja znam samo jedno reãeçe za jevrejsko pitaçe: napoÿe sa çima. Sve dotle, dok je i jedan Jevrejin u zemÿi, ili dok moæe da govori sa Srbima, ili dok ga Srbi mogu æaåiti, sve dotle nema mira u zemÿi”.6 U Beogradu je, 28. marta 1942, odræan sastanak izmeœu ãefa okupacione vojne uprave, dræavnog savetnika dr Haralda Turn- era i predsednika srpske vlade generala Milana Nediña. Sas-

5 Folksdojåer Rudolf Troj je pre rata godinama sluæbovao u Skopÿu kao profesor gimnazije, a kratko vreme pre rata æiveo je u Osijeku. Tajno je radio za nemaåku obaveãtajnu sluæbu, a posebno se istakao kao çen pouzdani i istaknuti saradnik za vreme okupacije. Opãirnije o dokumentu o razgovoru sa Nediñem 9. septembra 1941, vidi u PRILOZIMA 6 Fond BdS Beograd, dosije N-5, str. 200. Vidi poglavÿe PRILOZI.

214

tanak je poåeo Turnerovim obaveãteçem: “Ovamo sam Vas pozvao gospodine premijeru po posebnom nalogu gospodina generala Badera (vojnog zapovednika u Srbiji - pr. B.B.)...” Tokom razgovora razmatranio su aktuelna situacija, iskrsli problemi i mere koje treba preduzeti za çihovo razreãeçe. U opãirnom Turner- evom zapisniku o ovom sastanku navodi se da su razgovori voœeni na Dediçu, Rumunska 56, od 17 do 20,30 åasova. Na strani 6 Turner je zabeleæio: “General Nediñ je daÿe naveo teãkoñe koje mu u zemÿi joã oriåiçavaju ostaci masona, kao i prikriveni Jevreji i Englezi. Ja sam odvratio da je jevrejsko pitaçe praktiåno reãeno i da ñe sa preostalim Jevrejima i joã prisutnim masonima brzo biti raãåiãñeno. Gospodin Nediñ ñe posle moñi da prisvoji istorij- sku zaslugu da je za vreme çegove vlade jevrejsko pitaçe u Srbiji u potpunosti reãeno.” Turner obaveãtava generala Badera da je Nediñ u toku daÿeg razgovora istakao da se mora angaæovati u borbi protiv viãe protivnika (navedenih u 9 taåaka). Meœu protivnicima koje je suzbijao naveo je (pod taåkom 6) i bivãe politiåare, slobodne zidare i Jevreje.7

Armijski general Milan Œ. Nediñ predsednik vlade i ministar unutraãçih poslova

7 Turnerov izveãtaj, str. 12, Bundesarchiv, BA-MA, RW 40/26.

215

Tri meseca kasnije nastao je novi dokument o Nediñevom odnosu prema Jevrejima. U vreme kad je veñ bilo “reãeno jevrejsko pitaçe”, tj. kada je zavrãena çihova fiziåka likvidacija u Srbiji, Nediñ se, 22. juna 1942, obratio generalu Baderu, koman- dujuñem generalu i vojnom zapovedniku u Srbiji, sa predlogom da se preduzmu mere protiv Jevreja, ratnih zarobÿenika u Nemaå- koj, smeãtenih i zarobÿeniåki logor u Osanbriku. On obave- ãtava Badera da se u tom logoru nalazi oko 340 Jevreja i izvestan broj rezervnih i aktivnih oficira komunistiåki nastrojenih. Zabrinut zbog çihove “destruktivne akcije”, predsednik srpske vlade kaæe da mu je “åast da predçe stavi do znaça” i da bi çe- gova vlada bila “naroåito zahvalna da se protiv jevrejskih i le- viåarskih elemenata preduzmu mere...”8 Ovo pismo je, posle osloboœeça, Dræavna komisija za ratne zloåine svrstala meœu dokaze na osnovu kojih je generala Nediña proglasila za ratnog zloåinca, poãto u çemu predsednik srpske vlade traæi od okupacione sile da primeni represivne mere protiv ratnih zarobÿenika, graœana svoje zemÿe.9 Posle oslobo- œeça, tokom voœeça istraænog postupka protiv Nediña, islednik mu je postavio pitaçe: “Da li je Vaãa vlada preduzimala kakve mere protiv zarobÿenika, onih koji se nisu slagali sa politikom Vlade”, odgovor je glasio: “Nije preduzimala nikakve mere”. Kada mu je islednik predoåio çegov akt generalu Baderu (od 22. juna 1942), Nediñ je odgovorio: “Jesam. Uputio sam taj akt”.10 Navedeni i drugi sluæbeni dokumenti bili su poverÿive prirode, nosili su oznake tajnosti (Geheime Komandosache – Tajni komandni predmet i dr.). Ako su oni bili nedostupni javnosti, nisu joj uskrañeni stavovi predsednika srpske vlade povremeno objavÿivani u ãtampi i preko radija ili u uredbama i oglasima çegove vlade i çenih organa. Antisemitski istupi i propaganda nisu prestali ni posle fiziåke likvidacije Jevreja maja 1942, tj. sve do kraja okupacije 1944. godine.11

8 Tekst sluæbenog dopisa u celini videti u poglavÿu PRILOZI. Nediñ se i pre toga, u stvari od dolaska na vlast, æalio na dræaçe zarobÿenih srpskih oficira. U pomenutom razgovoru, odræanom 9. septembra 1941, izjavio je (kako je zabeleæio Troj): “Srpski oficiri joã uvek nisu 100% bili za çega, veñ su zauzeli stav åekaça. Ja sam mu rekao da mi navede oficire koji nisu verni Nediñevoj vladi. General Nediñ je obeñao da ñe u najskorijoj buduñnosti dostaviti spisak tih nepouzdanih oficira” (Rudoplf Troj, “Nediñev stav prema jevrejskom pitaçu”). 9 Nediñev dopis Baderu registrovan je kao dokazni dokument pod brojem 19 uz odluku o proglaãeçu za ratnog zloåinca F 802/II, AJ, DK-110, inv. br. 8141. 10 IAB, istraæni predmet generala MIlana Nediña, zapisnik od 30. 1. 1946, str. 21.

216

U propratnom aktu, uz izveãtaj o sastanku Nediña i Ÿotiña sa Turnerom 9. septembra 1941, kaæe se: “Ÿotiñevo poreklo je izloæeno samo u kratkim potezima kao åisto arijevsko – prema kazivaçu samog Ÿotiña”.12 Nemci su Ÿotiñu poverili kÿuånu ulogu u organizovaçu propagande i kontroli ãtampe i radija, pa i konstantnom huãkaçu protiv Jevreja. Obaveãtajno-bezbednosna sluæba okupatora je angaæovala veliki broj ÿotiñevaca, jer ih je smatrala najpouzdanijim saradnicima i politiåkim saveznicima. Kao ãto je veñ reåeno (u poglavÿu o Gestapou), ÿotiñevci su kao tajni agenti vrãili preovlaœujuñi uticaj na organe nemaåke obaveãtajne sluæbe, a preko çih, odnosno, preko çihovih izveãtaja ãtabu vojnog zapovednika u okupacionoj upravi, dopunski informisali okupatorsko rukovodstvo o situaciji u Srbiji. Ovo je najuoåÿivije doãlo do izraæaja kod pertijske obaveãtajne sluæbe Abver. S obzirom na broj, revnost i uticaj agentske mreæe sastavÿene od ÿotiñevaca, moæe se go- voriti o çihovom znatnom udelu u otkrivaçu i stradaçu Jevreja.

Dimitrije Ÿotiñ

Ÿotiñ je oformio i sopstvenu obaveãtajnu sluæbu: Odsek “S” u rukovodeñem centru pokretaç “Zbor” i obaveãtajne odseke u oru- æanim formacijama dobrovoÿaåkih odreda. Ovi obaveãtajni cen-

11 Novo vreme objavilo je 7. februara 1944. ålanak “Drski jevrejski zahtevi”, a 24/ 25. septembra iste godine antisemitski spis “Tajna vladavina jevrejstva”. Siste- matizovan pregled antisemitske propagande objavila je Olivera Milosavÿeviñ 2006. godine u Beogradu u kçizi Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. 12 Arhiva BdS Beograd, N-5, str. 195 (datum 10. 9. 1941).

217

tri su, svojim informacijama, doprinosili tragiånom stradaçu srpskih Jevreja. Tome je doprinela i æestoka antisemitska propaganda U stilu: jevreji su organizovali masoneriju, jevreji su organizovali komu- nistiåk e ideje, jevreji vrãe sabotaæe, jevreji vode komunistiåke bande po ãumama, jevreji su najveñi neprijateÿi naãeg naroda ... 13 Ÿotiñevska propaganda nije jeçavala ni posle zavrãene fizi- åke likvidacije Jevreja (maja 1942). Tako je, na primer, list Obno- va, 21. maja 1943, objavio ålanak “Krvoæednost Jevreja”, a dan kasnije tekst “Sloboda svakog naroda leæi u uniãteçu jevrejstva i masonstva”. Ÿotiñ, funkcioneri çegovog “Zbora”, propagandni centri u Srpskom dobrovoÿaåkom korpusu i organima vlasti, koristili su sve oblike propagandnog antisemitskog delovaça: pre- davaça (Kolarac), radio, ãtampu, ukÿuåujuñi se i u hajku na Jevreje koji su se joã krili.14 Po osloboœeçu Beograda Dræavna komisija za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa proglasila ga je za ratnog zloåinca.15 Najvaæniji dokumenti na kojima se zasnivala ta odluka ticali su se Ÿotiñevih odreda, organizovanih na osnovu uvereça voœe pokreta da uspeh mogu da postignu “samo ideoloãki spremne jedinice, a to su danas iskÿuåivo dobrovoÿaåke jedinice”. Poznat je istorijat te oruæane formacije, koja je od poåetnih dobrovoÿa- åkih odreda prerasla u Srpski dobrovoÿaåki korpus i, pored æan- darmerije, odnosno vladinih odreda Srpske dræavne straæe, postala stub oruæanih snaga Nediñevog kolaboracionistiåkog reæima, Ÿotiñeve formacije, rasporeœene u Beogradu i unutraãçosti, nisu vrãile samo borbena dejstva protiv ustanika, veñ su obavÿale i obaveãtajno-policijsku funkciju. Takvo delovaçe, po odreœenim poslovima koje su Nemci dodelili domañim vlastima, u znatnoj meri bilo je usmereno protiv Jevreja, doprinoseñi çihovom progonu i stradaçu. Primer takve aktivnosti predstavÿa izveãtaj 12. srpskog dobrovoÿaåkog odreda u Niãu od 6. januara 1942, kojim se komandant æandarmerije u Beogradu obaveãtava o pronalaæeçu, hapãeçu i sasluãavaçu 9 Jevreja od kojih su sedam imali liåne isprave na srpska imena.16 Takvo delovaçe nastavilo se i posle fizi- åke likvidacije Jevreja maja 1942.

13 Naãa borba, 5. 101941. Poåetno slovo naziva Jevrejin obavezno je pisano malim slovom. 14 Olivera Milosavÿeviñ, n.d. 15 Arhiv Jugoslavije, DK, odluka F-br. 803, inv. br. 3236,3347. Dimitrije Mita V. Ÿotiñ (Beograd, 12.8.1891 - Ajdovãåina, 23.4.1945) poginuo je u saobrañajnoj nesreñi u Sloveniji neposredno pre zavrãetka Drugog svetskog rata. 16 Vidi faksimile dokumenata u poglavÿu PRILOZI.

218 Oznake Ÿotiñevih dobrovoÿaåkih odreda i pokreta “Zbor”

Kÿuåna liånost u obaveãtajno-bezbednosnom delovaçu Ÿoti- ñevih pokreta bio je Milisav Grujiñ, koji se ubrzo proåuo po efi- kasnom sprovoœeçu represivnih mera i radikalnom obraåunavaçu sa protivnicima okupacionog i kolaboracionog reæima u Srbiji. To mu je omoguñavao poloæaj rukovodeñeg funkcionera obaveãtaj- ne sluæbe “Zbora” i Srpskog dobrovoÿaåkog odreda. Saåuvani su mnogi sluæbeni spisi o çegovom radu i odgovornosti pa je posl e osloboœeça (maja 1951) izveden pred sud i, na osnovu dokumenata i iskaza preko 50 svedoka, osuœen za poåiçena ratana zlodela, meœu ostalima i za stradaçe Jevreja.17 Uprkos åiçenici da im je Ÿotiñ bio ideoloãki najbliæi saradnik sa kojim su sve vreme saraœivali, Nemci ga nisu postavÿali na vrh kolaboracionistiåkog reæima. Oni su realno procenili situaciju u vezi sa çegovom upotrebom. Pomagali su mu na svaki naåin, ali ga nisu smatrali pogodnom liånoãñu za vrhunsk e funkcije u domañoj vlasti, zato ãto i pre rata nije ostvario poli- tiåki uticaj, tako da se nije moglo raåunati na podrãku javnosti i naroda. Upravni ãtab vojnog zapovednika u Srbiji ocenio je da on ni kao liånost nije bio sposoban za takvu funkciju. Ãef toga ãtaba, dræavni savetnik dr Harald Turner, rekao je u razgovoru sa Nediñem: .Ÿotiñ je prorok koji nije voœa, a uz to i fantast koji nije dræavnik18.

17 Politika 10 i 12. maja 1951. 18 Razgovor Turnera i Nediña 28. marta 1942. na Dediçu, VA-MA, RW 40/26.

219 Ministarstvo unutraãçih poslova i podruåni organi

Na åelu upravno-policijskog aparata stajalo je Ministarst- vo unutraãçih poslova, koje je po potrebi izdavalo odgovarajuña uputstva i naloge podreœenim organima u Beogradu i unutra- ãçosti. Na primer, u izveãtaju o radu Ministarstva unu- traãçih poslova i situaciji u junu 1941,19 kaæe se da je upravama banovina i Opãtini grada Beograda nareœeno da se iz sluæbe uklone sva lica jevrejskog porekla (kao i Cigani). Uvid u ukupnu delatnost Ministarstva po pitaçu Jevreja pruæaju izveãtaji, uputstva i raspisi u arhivskom fondu Ministarstva unutra- ãçih poslova i Uprave grada Beograda.20 Naredbodavci celokupnog rada Ministarstva, pa i delovaça protiv Jevreja i Cigana, bili su ministri unutraãçih poslova. U prvom, najintenzivnijem periodu rada, ministar unu- traãçih poslova bio je Milan Añimoviñ. Posle çega, novembra 1942, tu funkciju preuzeo je Tanasije Diniñ, do tada zamenik ministra, koji je na tom poloæaju ostao godinu dana, tj. do novembra

Milan Nediñ (levo), predsednik vlade i posledçi ministar unutraãçih poslova i Milan Añimoviñ, prvi ministar unutraãçih poslova

19 Izveãtaj podnet 1. jula 1941, AVII, Nda, reg. br. 37/1-5, k. 19. 20 Fondovi MUP i UGB 1941 – 1944: AJ; AS; AVII, Nda; IAB, UGB SP.

220 1943. To je vreme kada su sluæbe podeÿene na Ministarstvo unu- traãçih poslova i novoobrazovanu ustanovu Srpsku dræavnu bezbednost, na åije åelo je postavÿen Dragi Jovanoviñ. On je od Ministarstva preuzeo odeÿeça javne i dræavne bezbednosti. Posledçi ministar unutraãçih poslova okupirane Srbije bio je general Milan Nediñ, koji je kao predsednik vlade vrãio i tu funkciju (posle Diniña) sve do 1. oktobra 1944. godine.21 Sva åetiri ministra proglaãena su za ratne zloåince.22 Añi- moviñ je nesumçivo odgovoran za postupke organa unutraãçih poslova u najkritiånijem periodu progona i stradaça Jevreja i Cigana. Pored ministarske odgovornosti on snosi odgovornost i kao prvi åovek komesarske uprave (na åelu Saveta komesara) od 29. aprila do 29. avgusta 1941. godine. Nediñ je takoœe odgovoran ne samo kao ministar unutraãçih poslova,23 nego i kao predsednik vlade od 29. avgusta 1941. godine.

Milan Añimoviñ

Añimoviñ je, kao nemaåki izabranik kome je poverena policijska vlast u okupiranoj Srbiji, sprovodio propisane repre-

21 Postavÿeça i razreãeça objavÿena u Sluæbenim novinama. 22 Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila je ratnim zloåincima: Milana Añimoviña odlukom F br. 2.300, Tanasija Diniña F br. 2.308, Dragomira Jovanoviña F br. 804 i Milana Nediña F br. 802. 23 Nediñ je od 1. oktobra 1941. vrãio i duænost ministra unutraãçih poslova tokom ãest narednih nedeÿa u odsustvu Milana Añimoviña, koga je uputio u tajnu misiju u Nemaåkoj. Añimoviñ je imao zadatak da u logorima ratnih zarobÿenika obezbedi podrãku zatoåenih srpskih oficira generalu Nediñu i çegovom reæimu. Çego- va misija kamuflirana je kao ãestonedeÿno leåeçe u Nemaåkoj.

221 sivne i druge mere protiv Jevreja, angaæujuñi organe upravno- policijske vlasti u Beogradu i unutraãçosti. Bio je organizator takvog delovaça u vreme kada su Nemci vrãili fiziåku likvidaciju Jevreja 1941. i 1942. godine, tj. dok nisu objavili da su konaåno reãili jevrejsko pitaçe u Srbiji. Tanasije (krãteno ime Atanasije) Diniñ bio je najpre Añimoviñev zamenik u Min- istarstvu unutraãçih poslova, a ksnije je imenovan za ministra tog resora. Nekadaãçi borac srpskih oslobodilaåkih ratova (nosilac Ordena Karaœorœeve zvezde) i pukovnik Jugoslovenske vojske, kasnije se znatno pre okupacije opredelio, kao i Añimov- iñ, za saradçu sa Hitlerovom Nemaåkom. Posle Aprilskog rata, forsiran od okupacionih vlasti, podræavao je okupacioni reæim i doprinosio sprovoœeçu nemaåkih kaznenih mera u Sr- biji, ukÿuåujuñi i mere protiv Jevreja.24 Zapaæenu aktivnost, ulogu i odgovornost u vezi sa jevrejskim pitaçem imao je Cvetan Œorœeviñ Ceka, pomoñnik ministra un- utraãçih poslova, nadleæan za dræavnu bezbednost. Çega su 18. maja 1944. godine ubili åetnici Draæe Mihailoviña.25 U Ministarstvu je postojao poseban referat Specijalnog odseka Odeÿeça za dræavnu zaãtitu, nadleæan za obradu Jevreja i Cigana. Referat su vodili pristavi Duãan Bujiãiñ i Sava Ãapinac (pregled 1: Ministri unutraãçih poslova i referat za Jevreje i Cigane). Ministri unutraãçih poslova bili su pouzdani saradnici nemaåkog okupatora. Çihovu ulogu ilustruje dokument u kome Nediñ ne samo ãto pruæa podrãku okupacionim vlastima, nego i inicira preduzimaçe mera protiv Jevreja. (u pomenutom pismu generalu Baderu)26 Trojici ministara unutraãçih poslova treba dodati Dragog Jovanoviña, koji se posebno isticao podræavaçem i sprovoœe- çem propisanih mera protiv Jevreja i Cigana. U svojstvu ãefa

24 Podrobni podaci o Añimoviñu i Diniñu u: Beograd pod komesarskom upravom 1941. i Specijalna policija u Beogradu 1941-1944 (Beograd, 1998. i 2003.) 25 Elaborat Dræavne komisije za ratne zloåine “Jevreji u Beogradu i u drugim gradovima Srbije”, inv. br. 16.189, str. 3, 22. O atentatu na Cvetana-Ceku Œorœeviña: Novo vreme, 19. maj 1944 (o sahrani 21. i 22. maja 1944). AVII, Nda, br. reg. 2/7-24a, k. 59. Proglaãen za ratnog zloåinca odlukom F. br. 1.855. 26 Pismo Milana Nediña Baderu (br. 1.059 od 22. juna 1942) priloæeno je i registrovano kao dokazni dokument pod brojem 19 uz odluku o proglaãeçu za ratnog zloåinca F 802/II, AJ, DK – 110, inv. br. 8141; U odluci o proglaãeçu Nediña za ratnog zloåinca, Dræavna komisija za ratne zloåine navodi i Nediñevu uredbu o pripadaçu imovine Jevreja Srbiji, objavÿenu 30. avgusta 1942. u Novom vremenu (AJ, DK – 110, F 802/II.

222 Pregled 1

MINISTRI UNUTRAÃÇIH POSLOVA

MILAN AÑIMOVIÑ, od 29. 4. 1941. do 8. 11. 1942. (poginuo maja 1945. na Zelengori u Bosni) TANASIJE DINIÑ, od 8. 11. 1942. do 5. 11. 1943. (osuœen na smrtnu kaznu 15. 7. 1946. kao ratni zloåinac) MILAN NEDIÑ, od 5. 11. 1943. do 1. 10. 1944. (izvrãio samoubistvo 4. 2. 1946. tokom istrage zbog ratnih zloåi- na)

ÃEF SRPSKE DRÆAVNE BEZBEDNOSTI (u rangu ministra)

DRAGOMIR–DRAGI JOVANOVIÑ , od 25. 8. 1942. do 5. 11. 1943. (osuœen na smrtnu kaznu 15. 7. 1946. kao ratni zloåi- nac)

REFERAT ZA JEVREJE I CIGANE

MINISTARSTVO UNUTRAÃÇIH POSLOVA ODEŸEÇE ZA DRÆAVNU ZAÃTITU

- II odsek – specijalni: 1. referat: komunizam... 2. referat: Jevreji, Cigani, masoni i druge internacionalne organizacije.

- Sastav referata: Duãan Bujiãiñ, pristav VII grupe, Sava Ãapinac, viãi pristav VII grupe, Svetozar Jankoviñ, nadniåar.

223 Srpske dræavne bezbednosti (1942 – 1943) snosio je deo odgovornosti kao naredbodavac potrage za prikrivenim Jevrejima. Me- œutim, znatno je veña çegova odgovornost kao upravnika grada Beograda, pod åijim je aktivnim rukovodstvom delovala specijalna policija. Na toj duænosti Jovanoviñ je bio sve vreme okupacije, a ãto je naroåito vaæno tokom 1941. do polovine 1942. godine kada se reãavala sudbina Jevreja u Srbiji. S obzirom na Jovanoviñeve funkcije i nadleænosti, paæçu privlaåe çegovi iskazi o “reãavaçu jevrejskog pitaça” u Sr- biji. Nastojeñi da prikrije stvarnu ulogu Uprave grada i sopstvenu u izvrãavaçu zadataka u vezi sa progaçaçem Jevreja, on ipak nije mogao da negira notorne åiçenice. U iskazu datom isledniku Dræavne komisije za ratne zloåine 22. oktobra 1945, priznao je da je on odredio policijskog komesara Jovana-Jocu Nikoliña da rukovodi poslovima u vezi sa Jevrejima. Meœutim, pokuãao je da stvari prikaæe tako kao da je Nikoliña delegirao u gestapovski odsek za Jevreje, krijuñi da ga je liåno postavio za ãefa posebne radne jedinice za Jevreje – VII odseka specijalne policije. Navodeñi redosled mera protiv Jevreja, on ih prikazuje samo kao delo Gestapoa, preñutkujuñi deo uåeãña specijalne policije u çihovom sprovoœeçu. Jovanoviñ je uglavnom govorio o postupcima Gestapoa: hap- ãeçu i interniraçu u logore, usmrñivaçu jevrejskih zatoåe- nika, pÿaåki çihove imovine itd. “Po verzijama iz tog doba”, izjavio je, “samo u nakitu Gestapo je naãao kod beogradskih Jevreja vrednosti od 800.000.000 dinara.” Izneo je podatke i o naporima beogradske opãtine da organizuje snabdevaçe Jevreja u posebnim logorima, ãto je u svojstvu predsednika opãtine poverio direk- toru Upravnog odeÿeça Dragom Petroviñu. I Nikoliñ i Petro- viñ su ga redovno obaveãtavali o svom radu. Jovanoviñ je dodao: “Znam da su u toku 1942. i 1943. godine izvesni Jevreji, koji su æiveli ilegalno po unutraãçosti zemÿe, dovoœeni u logor na Baçici i otuda streÿani od strane Nemaca. Jevreji su smeãtani na Baçici u nemaåki deo logora, koji je stajao pod iskÿuåivim nadzorom i upravom Gestapoa.”27 Okupacione vlasti su dodeÿivale odreœene zadatke upravno- policijskom aparatu kvislinãkog reæima na svim nivoima: preko vrha domañe vlasti, ali i preko çenih organa neposredno

27 Arhiva Dræavne komisije za ratne zloåine, inv. br. 12637. Ceo zapisnik od 22. oktobra 1945. odnosio se na postupaçe sa Jevrejima tokom okupacije Srbije (tri gusto kucane strane).

224 Ministar unutraãçih poslova Tanasije – Tasa Diniñ (levo) i ãef Srpske dræavne bezbednosti Dragomir – Dragi Jovanoviñ na terenu. U Beogradu pak, kao sediãtu aktivnosti protiv glavne koncentracije Jevreja i Cigana, izvrãavaçe propisanih obaveza palo je u duænost specijalnoj policiji, uz uåeãñe i drugih slu- æbi Uprave grada. U unutraãçosti zemÿe te obaveze su prenete na banske uprave, okruæna i sreska naåelstva sa podruånim organima. Oni su bili duæni da sprovode odreœene mere kontrole, hapãeça, raspisivaça poternica i tragaça za odbeglim Jevreji- ma. Koje obaveze su imali organi domañe vlasti taåno je navedeno u raspisu Ministartva unutraãçih poslova broj 180 od 4. juna 1941. Tim aktom je ministar Añimoviñ naredio da sve upravnopo- licijske vlasti u zemÿi najhitrije pristupe izvrãavaçu navedenih poslova u vezi s Jevrejima – pod liånom odgovornoãñu stare- ãina. Ovo nareœeçe je od prvorazrednog znaåaja za utvrœivaçe udela i stepena odgovornosti srpske vlasti u “reãavaçu jevrejskog pitaça” (zbog åega je navedeno u celini u poglavÿu PRILOZI). Krajem 1941. godine, Banska uprava Moravske banovine, na traæeçe Naåelstva sreza prokupaåkog, raspisala poternicu za ålanovima dve jevrejske porodice: Mandiloviñ (Avram, David i Marija) i Berah (Bora, Alkalaj, Matilda i dvoje dece:

225 Sarika od 5 i Æanina od 6 godina).28 Specijalna policija je poternicu prosledila svojim organima, ali je tragaçe u Beogradu bilo uzaludno. Kada su, pak, bile u pitaçu poternice koje je ra- spisivala specijalna policija, one su upuñivane okruænim na- åelstvima u unutraãçosti. U Beogradu je Nemcima stajao na raspolagaçu razgranat mehanizam domañih vlasti, pre svega Uprava grada Beograda sa policijom i æandarmerijom, a za odreœene poslove i Opãtina grada Beograda. One su, po nareœeçima okupacionih vlasti, sprovodile odreœene mere protiv Jevreja – do çihove fiziåke izolacije. Prilikom “getoizacije”, odnosno interniraça Jevreja i Cigana u posebne logore (Topovske ãupe, Sajmiãte), pomoñ specijalne policije zavrãavala se åinom çihove predaje nemaåkim vlastima. Ona inaåe nije imala pristup posebnim logorima, po- ãto je çima upravÿao Gestapo, kao ãto nije imala nikakvo uåe- ãñe ni uticaj prilikom odluåivaça o sudbini zatoåenih Jevreja iz prvog i drugog talasa (muãkarci, pa æene i deca). U periodu zatoåeça u posebnim logorima – sve do zavrãetka istrebÿeça Jevreja maja 1942. godine – Opãtina grada Beograda se starala o ishrani i snabdevaçu zatoåenika, odnosno o teh- niåkom odræavaçu logorskih objekata. Ona je bila duæna da za logor obezbeœuje æivotne namirnice, kuhiçsku opremu, sanitetski materijal, drva za ogrev, opremu za zanatske radionice, po- pravke vodovodnih i kanalizacijskih instalacije i sl., ãto je predstavÿalo minimum sredstava za goli opstanak u inaåe nes- nosnim uslovima æivota u logoru.29 Jednako ili sliåno postupano je prema Ciganima. Zemaÿska komisija Srbije za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa saåinila je o tome referat pod naslovom “Rasni progon Cigana iz Beograda i bliæe okoline sa opãtim osvrtom na progon Cigana u Srbiji”. U tom dokumentu se konstatuje da je utvrœeno da su za masovne i pojedinaåne zloåine protiv Cigana, pored najviãih nacistiåkih funkcionera i okupatorskih åini- laca u Srbiji, odgovorni i domañi pomagaåi.30

28 IAB, UGB SP; III – 8/1. Poternicu je, 18. decembra 1941, prosledio kvartovima i komesarijatima Uprave grada Beograda ãef III odseka specijalne policije Nikola Gubarev. 29 Podrobnije o uåeãñu Opãtine grada Beograda u snabdevaçu i tehniåk om odræavaçu logora za Jevreje u Beogradu: M. Koÿanin, n.d., 72–96. U Istorijskom arhivu Beograda, u fondu Opãtine grada Beograda, saåuvani su mnogi spisi o obavezama i aktivnostima Opãtine u vezi sa Jevrejima (nalozi, prepiska, izveãtaji). 30 Arhiva Dræavne komisije za ratne zloåine, inv. br. 16.362.

226 Razgranat upravno-policijski aparat kvislinãkog reæima bio je sve vreme na raspolagaçu okupatoru za sve tekuñe potrebe, pa i za sprovoœeçe aktuelnih mera protiv Jevreja i Cigana. U prvoj godini okupacije, Ministarstvo unutraãçih poslova za- dræalo je predratnu organizaciju banovinskih uprava na teritoriji okupirane Srbije (Moravska, Dunavska i Drinska banovina) i Uprave grada Beograda, tako da su u banovinama funkcionisala sreska naåelstva (95), a u Beogradu kvartovi (16), dok su Banat i podruåje Kosovske Mitrovice dobili posebne statuse. Nova administrativna podela Srbije uvodi se 26. decembra 1941. Tada se ukidaju banovine, a obrazuju okruzi (çih 14) i takva struktura domañe vlasti ostaje do kraja okupacije (Pregled 2: Upravno-policijski aparat u okupiranoj Srbiji). Za Beograd je neophodno posebno obraditi organizaciju, rad i odgovornost Uprave grada Beograda i çenog Odeÿeça specijalne policije. Opãtina grada, pak, vrãila je “usluge” iz delokruga svoga rada i nadleænosti. Za razliku od Uprave grada kao dræavne, policijske i upravne vlasti, Opãtina je predstavÿala samoupravno telo åiji je administrativno-operativni (izvrã- ni) organ bilo Gradsko poglavarstvo, sa svojim odeÿeçima, direkcijama i sluæbama.31 Uprava grada i Gradsko poglavarstvo su tesno saraœivali. To je olakãano åiçenicom da je Dragi Jo- vanoviñ, pored toga ãto je bio upravnik grada (sve vreme okupacije), istovremeno vrãio i duænost predsednika Beogradske opãtine (tokom duæeg razdobÿa).

31 Gradsko poglavarstvo Beograda imalo je sledeñu organizacionu strukturu – odeÿeça: opãte (upravno), sudsko (pravno), privredno-finansijsko, socijalno i zdravstveno staraçe, snabdevaçe; direkcije: tehniåka, tramvaja i osvetÿeça; sluæba za vezu sa gradskom opãtinom i Feldkomandanturom 599 u Beogradu (Oblasna vojna komandantura); poæarna (vatrogasna) komanda; vozni park. Podrobnije o tome: Beo- grad pod komesarskom upravom 1941, 71–73.

227 Pregled 2

UPRAVNO-POLICIJSKI APARAT U OKUPIRANOJ SRBIJI

MINISTARSTVO UNUTRAÃÇIH POSLOVA

Odeÿeça Odseci I – za dræavnu zaãtitu Raåunovodstvo II – javne bezbednosti Veza sa nemaåkim vlastima III – upravno IV – æandarmerije V – opãte dræavne statistike

PODRUÅNE VLASTI

April – decembar 1941. Decembar 1941 – oktobar 1944.1 Banovine: Okruzi Dunavska, Smederevo, 19 srezova Banatski, Petrovgrad, 11 srezova Moravska, Niã, 39 srezova Beogradski, 9 srezova Drinska, Vaÿevo,1 22 sreza Vaÿevski, 5 srezova Zajeåarski, 9 srezova Posebni statusi Kragujevaåki, 7 srezova Uprava grada Beograda, 16 kvartova Kraÿevaåki, 5 srezova Banat, 11 srezova2 Kruãevaåki, 6 srezova Kosovo, 4 sreza.3 Leskovaåki, 6 srezova Mitrovaåki, Kos. Mitrov., 5 srezova ______Moravski, Ñuprija, 7 srezova Ukupno: 95 srezova i 16 kvartova Niãki, 7 srezova Uæiåki, 6 srezova Napomene: Poæarevaåki, 7 srezova Ãabaåki, 9 srezova 1 Od 23. juna 1941: Uæice. Ãabaåki, 9 srezova 2 Uredba o unutraãçoj upravi u Banatu ______(27. jun 1941). Ukupno: 14 okruga, 96 srezova 3 Uredba i ureœeçu i upravi u oblasti Poseban status Kosova (8. avgust 1941) Uprava grada Beograda

Napomene:

1 Uredba o administrativnoj podeli zemÿe (26. decembar 1941).

228 Primer saradçe

Kako je u praksi izgledalo funkcionisaçe okupatorskih i kvislinãkih organa vlasti u sprovoœeçu mera protiv Jevreja, vidi se najboÿe iz sledeñeg primera koji pokazuje na koji naåin se odvijala saradça nadzorne sluæbe na lokacijama prinudnog rada, graniåne straæe, sreskog naåelstva, specijalne policije (IV i VII odseka), uprave Koncentracionog logora Baçica, Jevre- jskog logora Autokomanda (Topovske ãupe) i Gestapoa. U logor Topovske ãupe dospela su sredinom oktobra 1941, zajedno sa mnoãtvom sunarodnika, i dva brata Reves, Duãan i Hinko, sa zetom Ladislavom Grinskim. Stariji brat, 28-godi- ãçi Duãan Reves, bio je krojaå, a mlaœi 20-godiãçi Hinko, kuvar, obojica neoæeçeni. Rodom iz Doçe Lendave, obojica su do- ãla u Beograd 1939. godine. Zet Ladislav, oæeçen çihovom sestrom Katicom Reves, otac ãestogodiãçe kñerke, po zanima- çu muziåar, imao je 36 godina i æiveo u Beogradu od 1932. Sva trojica su bili jugoslovenski dræavÿani, zajedno su stanovali u ulici Kraÿa Petra 54 i pored materçeg, govorili srpski i maœarski, a Grinski joã i nemaåki jezik.32 Ãta se dogodilo 5. novembra opisao je kasnije Ladislav Grin- ski: “Na dan 5. o.m. nareœeno je nama trojici, meni, Reves Du- ãanu i Hinku, da nosimo neke cigle u blizini logora. Mi smo izaãli iz logora i radili jedno vreme, pa kad nam se ukazala zgodna prilika mi smo pobegli... Nas trojica dogovorili smo se joã u logoru da pobegnemo åim nam se ukaæe zgodna prilika, pa smo zato najpotrebnije stvari i novac dræali uza se.”33 Bilo je pola åetiri po podne. Uputili su se prema Åukarici. Predveåe su stigli do Makiãa i tu prenoñili. U rano jutro, ok o 6 sati, nastavili su bekstvo u pravcu Umke. Doãli su u Ostru- ænicu i tu, kao i u Makiãu, svoj dolazak objasnili namerom da

32 Proverom u kartoteci Centralne prijavnice Uprave grada Beograda pronaœeni su predratni kartoni sve trojice. Tom prilikom je utvrœeno da je u Beogradu pre rata æivelo 36 lica sa prezimenom Reves. Prema podacima Centralne prijavnice Duãan Reves je roœen 12. oktobra 1913, od oca Ÿudevita i majke Hedvige (kasnije je, u kçizi zatoåenika logora Baçice, zabeleæen drugi datum: 12. septembar 1913). Brat Hinko je, prema kartonu Centralne prijavnice, roœen 27. septembra 1922, a prema kasnije sa- åiçenom zapisniku sa sasluãaça u specijalnoj policiji, 27. novembra 1921, kako je za- beleæeno i u kçizi evidencije zatoåenika logora Baçica. Ladislav Grinski, roœen 12. septembra 1904, u Sombotelihu u Maœarskoj; zavrãio je muziåku akademiju. 33 IAB, UGB SP, IV – 43/S, str. 5.

229 kupe drva za ogrev. Kada su ih meãtani obavestili da u selu ne mogu nabaviti drva, raspitivali su se da li ih mogu kupiti prek o Save. Nameravali su, kako je docnije izjavio Grinski, da prebeg- nu u Hrvatsku. Poãto se nije smelo prelaziti preko Save, to raspitivaçe je pobudilo sumçu jednog graniåara koji je åu o çihov razgovor, pa ih je legitimisao i priveo u Naåelstvo sreza posavskog u Umci. Istog dana su sasluãani u sreskom Naåelstvu i tom prilikom su sva trojica ispriåala istu, dogovorenu priåu: da su na Åuka- rici, Makiãu i Ostruænici traæili da kupe drva za ogrev. Sedmog novembra su, kao Jevreji, sprovedeni u specijalnu policiju u Beogradu. Narednog dana su sasluãavani u IV odseku, koji ih je teretio za bekstvo u ãumu, k partizanima. Podvrgnuti te- ãkim batinama, morali su da kaæu istinu o bekstvu iz logora. Zapisnici sa sasluãaça bili su istovetni i kratki, na pola strane, jer je to bilo dovoÿno za preduzimaçe daÿeg postupka protiv trojice begunaca, Radi toga ih je, 9. novembra, IV odsek uputio Odseku za Jevreje i Cigane.34 O prijemu trojice hapãenika u Odseku za Jevreje (9. novembra) govori se u izveãtaju Dræavne komisije za ratne zloåine:

“... prema iskazu Solomona Altarca, koji je radio u jevrejskoj policiji u Beogradu na kartonima, jednog dana agent specijalne policije doveo je tri mlada Jevrejina, dva brata i çihovog zeta, koji su uhvañeni u begstvu na Umci. U razgovoru sa çima saznao je da su pobegli iz logora kod Topovskih ãupa i da su bili uhvañeni kod Umke prilikom pokuãaja da preœu Savu, a zatim odvedeni u specijalnu policiju, gde su tuåeni i uæasno muåeni. Jedan mu je od çih pokazao svoje grudi koje su bile potpuno modre od batina.”35

Komesar Jovan Nikoliñ, meœutim, veñ narednog dana (10. novembra) vraña hapãenike IV odseku, “s tim da se sprovedu od strane toga odseka u koncentracioni logor, pa predmet dostave ovom

34 IAB, UGB SP, IV – 43/8, listovi 1–5: sasluãavaçe u Naåelstvu sreza Umka, dopis o sprovoœeçu iz Umke u Beograd, zapisnik o sasluãaçu u specijalnoj policiji, dopis Odseku za Jevreje o sprovoœeçu tri begunca, “koji su od strane srpskih gra- niåara uhvañeni u selu Ostruænici.” 35 Fond Dræavne komisije za ratne zloåine, inv. br. 16.189: “Jevreji u Beogradu”, 6. Daÿi podatak nije taåan: da su trojicu hapãenika “iz jevrejske policije odveli kamionima natrag u logor kod Topovskih ãupa”, poãto su veñ 10. novembra vrañeni specijalnoj policiji, IV odseku.

230 Odseku radi podnoãeça izveãtaja Gestapou”. Åetvrti odsek je istog dana doneo reãeçe o upuñivaçu sva tri hapãenika u logor Baçicu. Pri tome, Odsek je postupio u skladu sa svojom na- dleænoãñu, poãto ih je uputio u logor ne kao Jevreje, nego kao krivce po komunistiåkoj liniji, ãto se vidi iz obrazloæeça takvog reãeça:

“... da su pobegli u pravcu Srbije u ciÿu da se stave u sluæbu partizanskim odredima ãto se dokazuje åiçenicom da je kod çih pronaœena veña koliåina joda, fate, zavojnog materijala i drugog sanitetskog materijala. Poãto su imenovani, ovakvim nedozvoÿenim radom opasni po javnu bezbednost i poredak u dræavi, to je odluåeno da se stave u koncentracioni logor...”36

Zavrãni akt IV odseka Odeÿeça specijalne policije o Ladislavu Grinskom i brañi Reves bilo je obaveãteçe (17. novembra) Odseka za Jevreje i Cigane da ih je “svojim reãeçem od 10. novembra 1941. god uputilo u koncentracioni logor na Baçicu”.

U logoru Baçica, u kçizi zatoåenika, zabeleæeno je da su 10. novembra 1941. godine primÿena tri hapãenika upuñena iz Uprave grada Beograda, u stvari çenog Odeÿeça specijalne policije. Duãan Reves je u logorsku kçigu uveden pod brojem 1.082, Hinko Reves – 1.083, a Ladislav Grinski – 1.087, uz navoœeçe çihovih (ranije pomenutih) liånih podataka.37

Posledçi åin drame reæirao je Gestapo u svom stilu. Grins- ki i braña Reves prebaåeni su iz koncentracionog logora Ba- çica u jevrejski logor kod Topovskih ãupa. Tu, u logoru, pred internircima okupÿenim za ovu priliku, gestapovci su javno obe-

36 Reãeçe su 10. novembra potpisali ãef Odeÿeça specijalne policije Ilija Paranos i ãef IV odseka Boæidar Beñareviñ. U çemu se pogreãno navodi da su hapãenici pobegli iz koncentracionog logora na Dediçu. IAB, UGB SP, IV – 43/8, list 7. U tom liånom dosijeu, na ime Ladislava Grinskog, kompletirani su svi spisi (zapisnici sa sasluãaça i prepiska), dok se u dva ostala liåna dosijea (Duãan Reves – 43/8a i Hinko Reves – 43/8b) nalazi samo po jedan zapisnik sa çihovog sasluãaça u specijalnoj policiji. Oåigledno su i u sreskom Naåelstvu u Umci i u specijalnoj policiji najstarijeg begunca Grinskog tretirali kao najodgovornijeg krivca. 37 IAB, UGB SP, II kçiga zatoåenika logora Baçice.

231 sili trojicu izmuåenih hapãenika. Umesto posmrtnog slova, sledio je zastraãujuñi govor gestapovskog oficira Ãtrakea koji je, pokazujuñi na obeãene Jevreje, rekao da ñe ista sudbina snañi sve one koji pokuãaju da beæe.38 O trojici stanara beogradske ulice Kraÿa Petra 51 ostala je samo naknadno uneta zabeleãka (istovetna za svakog od çih) u kçizi zatoåenika Baçiåkog logora: “Obeãen 18 nov. 1941 u Jevrejskom logoru od Gestapoa”.39

38 Fond Dræavne komisije za ratne zloåine, inv. br. 16.189. 39 U saåuvanom delu gestapovske arhive (BdS Beograd) u Istorijskom arhivu Beograda nisu pronaœeni spisi ni podaci o Ladislavu Grinskom, Duãanu i Hinku Revesu.

232 SPECIJALNA POLICIJA

Kao glavni grad Srbije, Beograd je bio sediãte mnogih organa domañih vlasti, od lokalnih do najviãih, koji su, svaki u svom delokrugu rada i nadleænosti, delovali na podruåju grada. To je vaæilo i za çihove aktivnosti u pogledu Jevreja i Cigana. Meœu çima je posebno mesto i ulogu imala Uprava grada Beogra- da, nadleæna za gradsko podruåje i neposrednu okolinu. Uprava grada je i u uslovima okupacije zadræala staru organizacionu strukturu, prilagodivãi je novonastaloj situaciji po zavrãetku Aprilskog rata. Ona je funkcionisala kao dræavna policijska vlast i kao opãta upravna vlast. Policijsku funkciju vrãila su odeÿeça, odseci i podruåni organi u gradu (kvartovi, komesarijati i dr.), a upravnu odeÿeça za: tehniåke poslove, kontrolu cena, nadzor nad radçama, socijalnu politiku i narodno zdravÿe (pregled 3: Uprava grada Beograda 1941 – 1944). U sklopu tog glomaznog aparata, odgovarajuñe sluæbe su iz- vrãavale obaveze koje su okupacione vlasti nametnule domañim vlastima u vezi sa Jevrejima i Ciganima. Centralno mesto i uloga pripadali su Odeÿeçu specijalne policije. Poãto je vrãilo funkciju politiåke policije, prirodno je da je najviãe obaveza spadalo u çegov delokrug rada. Drugim reåima: u sprovoœeçu odreœenih mera protiv Jevreja i Cigana najviãe je bila angaæo- vana specijalna policija. U odsudnom razdobÿu 1941 – 1942. godine, od poåetnih mera protiv Jevreja do çihove izolacije i fiziåkog uniãteça, na åe- lu specijalne policije bili su sledeñi funkcioneri: policijski inspektor Milivoje Jovanoviñ, policijski savetnik Miodrag Petroviñ, policijski inspektor Ilija Paranos, koji je na to poloæaju ostao do kraja okupacije.40 Milivoje Jovanoviñ je bio na åelu specijalne policije u vreme sprovoœeça poåetnih nema- åkih mera protiv Jevreja i Cigana, Miodrag Petroviñ i u periodu zaoãtravaça tih mera i poåetka interniraça i represalija, a Ilija Paranos u jeku totalnog nemaåkog obraåuna sa jevrejskim

233 stanovniãtvom tokom druge polovine 1941. i prve polovine 1942. godine. Najuticajniji i najodgovorniji ãef, Paranos, bio je na glasu kao sposoban i obrazovan policajac. Pod çegovim rukovodstvom specijalna policija je izvrãavala obaveze i konkretne naloge u vezi sa Jevrejima koje su propisale i zahtevale okupacione vlasti. Zbog odgovornosti za poåiçena nedela specijalne policije, Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ga je za ratnog zloåinca. Meœutim, kada je iz Italije trebalo da bude izruåen Jugoslaviji, 1945. godine, radi izvoœeça pred sud, izabrao je dru- gaåiji kraj – izvrãio je samoubistvo skoåivãi kroz prozor brzog voza kojim su ga sprovodili Englezi.41 Saradça specijalne policije sa Gestapoom bila je svakodnev- na. Ãef specijalne policije odræavao je stalnu vezu sa ãefom Gestapoa, a çihovi bliski saradnici (ãefovi odseka, referen- ti) bili su i neposredno povezani – svaki u okviru svog delokruga rada. Ipak, kada su bili u pitaçu Jevreji i Cigani, kontinuiranu vezu u ime specijalne policije odræavao je çen VII odsek. Pored toga, Gestapo je u specijalnoj policiji imao svog predstavnika za vezu, koji je neprekidno ostvarivao uvid u tekuña pitaça meœusobne saradçe. S obzirom na revnost i efikasnost specijalne policije, ocene Gestapoa o çenom radu bile su vrlo povoÿne. SS-pukovnik Ãefer je isticao da srpska specijalna policija odliåno radi, a izreåena su i druga zvaniåna priznaça (Turner, Kisel, Kajzen- berg i dr.).42 Istina, bilo je i drugaåijih reagovaça pojedinih ge-

40 Milivoje Jovanoviñ, roœen 5. februara 1905. u Krupçu, pravnik, imao je u vreme dolaska na åelo specijalne policije (aprila 1941) 16 godina policijskog sluæbovaça u Ministarstvu unutraãçih poslova i Upravi grada Beograda (Oktobra 1944. nije pobegao sa kolegama, veñ je ostao u Beogradu gde je umro 18. maja 1984.) Miodrag Pe- troviñ, roœen 15. februara 1900. u Kruãevcu, takoœe pravnik, sluæbovao je 14 godina u raznim mestima do jula 1941, kada je postavÿen za ãefa Odeÿeça specijalne policije. Ilija Paranos, roœen 1. decembra 1902. u Ãapcu, pravnik sa 17 godina sluæbe, postavÿen je za ãefa specijalne policije 5. septembra 1941 (postojao je joã jedan Ilija Paranos, direktor Odeÿeça za snabdevaçe u Gradskom poglavarstvu Opãtine grada Beograda.) Podaci iz liånih dokumenata i drugih spisa specijalne policije. 41 AJ, DK – 110, F. br. 2.202. Paranos se poåetkom oktobra 1944. godine povukao iz Beograda sa stareãinama i ostalim pripadnicima specijalne policije. Neko vreme se zadræao u Beåu, zatim u Postojni (u Sloveniji), pa su ga na tom podruåju uhapsili italijanski partizani i predali Englezima. Sa severa je preãao na jug Italije i boravio u logoru Santa Ñezariji dok Englezi nisu odluåili da ga izruåe Jugoslavji. Oni su ga sprovodili vozom iz koga je iznenada iskoåio kroz otvoreni prozor i poginuo. 42 Ernst-Moritz von Kaysenberg bio je nemaåki komandant Beograda, istovremeno i prvi komandant (beogradske) Oblasne komandanture (Feldkommandantur) 599.

234 Pregled 3

UPRAVA GRADA BEOGRADA 1941–1944

Odeÿeça Zatvori

Administrativno “Mansarda”, Obiliñev venac 6 Specijalna policija (1941 – 1944) Kriviåna policija Centralni zatvor, Œuãina 5 Mesna policija (jul 1942 – oktobar 1944) Saobrañajna policija Pritvori (“Kuñni zatvori”) Policijska straæa u kvartovima (16) Zbor policijskih agenata

Odseci UPRAVNA VLAST

Inspektorski Finansijski Odeÿeça Åuvaçe morala Tehniåka policija Tehniåko Centralna prijavnica Za radçe Socijalna politika i narodno zdravÿe Nadzor nad cenama

Podruåni organi

Kvartovi (16) Komesarijati æelezniåke i parobrodarske policije

stapovskih stareãina, kao ãto su zamerke koje je na rad specijalne policije uputio ãef antikomunistiåkog odseka (referata) SS-kapetan Karl Beno Ditges (Carl Benno Ditges) 1943. go-

235 Ãefovi specijalne policije Uprave grada Beograda: prvi ãef, inspektor Milivoje Jovanoviñ; ãef od septembra 1941. do oktobra 1944. godine Ilija Paranos dine. U suãtini bio je to odnos naredbodavca prema posluãniku , koga je po potrebi hvalio ili kudio. Sudeñi prema rukopisnim primedbama gestapovskih stareãina na marginama pojedinih iz- veãtaja specijalne policije, çihova reagovaça su bila arogant- na i ciniåna. Radi veñeg angaæovaça specijalne policije protiv glavne opasnosti, Gestapo je odluåio da je i novåano pomogne. Na osnovu nareœeça SS-majora Krausa, Gestapo je, poåev od 1. juna 1941, svakog meseca dostavÿao specijalnoj policiji po 16.000 dinara radi suzbijaça “jevrejsko-komunistiåke akcije”.43 U pitaçu je bio novac opÿaåkan (“prikupÿen”) od Jevreja, a nameçen çiho- vom progonu. Nalozi Gestapoa specijalnoj policiji za pronalaæeçe i hapãeçe Jevreja imali su dva osnova: ãto su Jevreji – radi spro- voœeça rasnog postupka (na temeÿu nacistiåke rasne teorije i politike) i ãto su antifaãisti – koje treba eliminisati u sklopu suzbijaça ilegalne i ustaniåke borbe protivnika okupa-

43 IAB, BdS Beograd, liåni dosije Dragomira Jovanoviña J-55.

236 tora. Pri tome se precizno naglaãavalo da je reå o narodnooslo- bodilaåkom (komunistiåkom) pokretu. To je bilo razumÿivo s obzirom na znatno uåeãñe Jevreja u tom pokretu i çegovim oru- æanim odredima. Izuzetak predstavÿa sluåaj iz 1942. godine, kada je SS-major Hajnrih Brant (Heinrich Brandt), rukovodilac ge- stapovog referata za obradu åetniåkog pokreta Draæe Miha- iloviña, traæio od specijalne policije da uhapsi Jevrejina Emila Piskara kao åetniåkog kurira.44 Progon i likvidaciju Jevreja pratila je nametÿiva propagandna kampaça kojom je dirigovao okupator, a sprovodio je kolaboracionistiåki tabor. U tome je istaknutu ulogu imao pro- nacistiåki pokret “Zbor” Dimitrija Ÿotiña, a posebno mesto pripadalo je specijalnoj policiji i çenim specifiånim naåin- ima delovaça. Dnevna i periodiåna ãtampa (Novo vreme, Obnova i dr.) i publicistika, radio, plakati, izloæbe, odisali su anti- semitskom propagandom, koja je trebalo da opravda nemaåki progon i uniãtavaçe jevrejske zajednice. Proklamovano je da ne mo- æe biti mira dok se “zlokobni uticaj jevrejstva ne onemoguñi za sva vremena”.45 Obim i znaåaj udela specijalne policije u propagandnom de- lovaçu pokazao se na primeru “antimasonske izloæbe”. U Beo- gradu je 22. oktobra 1941. otvorena Izloæba rada masona, jevre- ja46 i komunista, na koju su graœani pozivani tokom tri meseca (zatvorena 18. januara 1942). Osnovni materijal za ovu dugo i paæÿivo pripremanu izloæbu obezbedila je specijalna policija, stavÿajuñi organizatorima na raspolagaçe dokumenta, fotografije i podatke iz svoje bogate policijske arhive, kao i prigodne tekstove i objaãçeça. Glavni ciÿ propagandnog de- lovaça koje je pratilo izloæbu bio je: voditi neprekidnu kam- paçu protiv “tri velika zla” odnosno “hidre sa tri glave” – komunizma, jevrejstva i masonerije.47

44 Zahtev SS-majora Branta upuñen specijalnoj policiji 20. juna 1942. U aktu se navodi Piskarevo laæno ime (Milan Grubin) i skreñe paæça da je dobro naoruæan. Specijalna policija (III odsek, nadleæan za suzbijaçe akcije Draæe Mihailoviña) od- govorila je (26. jula 1942) da su Piskara, septembra 1941, odveli organi vlasti, da mu se otada gubi svaki trag i da je za çim raspisana poternica. IAB, UGB SP, III – 144, dosije 29. 45 Novo vreme, 22. oktobar 1941. Kvislinãka propaganda je tvrdila da jevrejska ra- zorna akcija na teritoriji Srbije “potresa i rastoåava naã dræavni i narodni æivot joã od prvog ustanka pa do najnovijeg doba (Novo vreme, 7. avgust 1941). 46 Reå Jevreji(n) pisana je malim j. 47 Bila je to stalna usmerenost okupatorske i kvislinãke propagande, jer se kam- paça protiv “tri velika zla” vodila i kasnije, 1943. i 1944, kada Jevreja viãe i nije bilo.

237 Dræaçe specijalne policije prema Predstavniãtvu jevrejske zajednice bilo je odreœeno nareœeçima Gestapoa. Veñ je pomenuto kako se Gestapo odnosio prema tom Predstavniãtvu, a specijalnu policiju je upuñivao da se i ona koristi çime za do- bijaçe podataka, spiskova, raznih evidencija i pregleda, kako bi ãto efikasnije izvrãavala dodeÿene obaveze i konkretne nem- aåke naloge. Specijalna policija je, dakle, bila orijentisana da se oslaça na odreœeno uåeãñe Predstavniãtva jevrejske zajednice u sprovoœeçu mera koje je nareœivao okupator. U Upravi grada Beograda specijalna policija je predstavÿa- la najjaåe i najefikasnije odeÿeçe. O organizacionoj strukturi, nadleænosti i delokrugu rada Odeÿeça donet je, oktobra 1941. godine, poseban pravilnik kojim je ozvaniåena postojeña organizacija.48 Odeÿeçe specijalne policije sastojalo se od 7 odsek a, Zbora policijskih agenata i kartoteke. Prvi odsek bio je administrativno-isledni, drugi – za unutraãçu politiku i suzbijaçe sabotaæe, treñi – za strance i pograniånu sluæbu, åetvrti – za suzbijaçe komunistiåke akcije, peti – za udruæeça i ãtampu, ãesti je bila Centralna prijavnica i sedmi – za Jevreje i Cigane. Kada je reå o angaæovaçu specijalne policije u sprovoœeçu odreœenih mera protiv Jevreja, u pitaçu je u prvom redu delo- vaçe tri odseka: VII, IV i III. Sedmi odsek je i formiran u tu svrhu , kao poseban odsek za Jevreje i Cigane (pre rata nije postojao), koji je po tom pitaçu predstavÿao specijalnu policiju u saradçi sa Gestapoom i drugim vlastima. Åetvrti odsek (antikomunis- tiåki) hapsio je Jevreje osumçiåene da su uåesnici i pristalice ilegalne i oruæane borbe protiv okupatora, a III odsek tragao je za nestalim Jevrejima koji su se krili pod tuœim (srpskim) imenima. O radu svakog od ova tri odseka biñe posebno reåi (pregled 4: Odeÿeçe specijalne policije).

48 IAB, UGB SP, dosije fonda I/1: Pravilnik o organizaciji i radu Odeÿeça specijalne policije, Uprava grada Beograda, str. pov. II br. 33 od 20. oktobra 1941. U stvari, to je bio predratni pravilnik o organizaciji i radu Odeÿeça opãte policije Uprave grada Beograda, neãto preraœen i prilagoœen uslovima okupacije.

238 Pregled 4

ODEŸEÇE SPECIJALNE POLICIJE

UPRAVA GRADA BEOGRADA JOVANOVIÑ DRAGOMIR DRAGI, upravnik od 8. maja 1941. do 5. oktobra 1944.

ODEŸEÇE SPECIJALNE POLICIJE

Ãefovi specijalne policije

JOVANOVIÑ M. MILIVOJE, od aprila do jula 1941. PETROVIÑ M. MIODRAG, od jula do 5. septembra 1941. PARANOS K. ILIJA IKA, od 5. septembra 1941. do 4. oktobra 1944.

VII odsek: za Jevreje i Cigane, od aprila 1941. do proleña 1943. Ãef odseka: Nikoliñ P. Jovan Joca, policijski komesar

IV odsek: za suzbijaçe komunistiåke akcije Ãef Beñareviñ Boæidar Boãko, policijski komesar

III odsek: za strance i pograniånu sluæbu Ãef Gubarev Nikola, policijski komesar.

239 240 SPROVOŒEÇE ODREŒENIH MERA PROTIV JEVREJA

Rad VII odseka

Nemaåka vojska je uãla u Beograd 12. aprila, a veñ posle åe- tiri dana Gestapo je objavio naredbu da se svi Jevreji jave 19. aprila gradskoj policiji na Taãmajdanu. “Jevreji koji se ne oda- zovu ovom pozivu biñe streÿani”, obznanio je Gestapo. Bilo je to prvog dana posle kapitulacije Jugoslavije. Usledila je naredba komandanta Beograda pukovnika fon Kajzenberga (od 25. aprila), kojom se Jevreji izdvajaju od ostalih graœana arijevaca, te samo posle çih i samo u odreœeno vreme (tek od 10,30 åasova) mogu ku- povati namirnice i drugu robu u radçama. Za nepoãtovaçe te naredbe zapreñeno je novåanom kaznom ili koncentracionim logorom, a za izricaçe kazni (ne i onih najteæih) “nadleæna je Policija u Beogradu, odnosno çeni kvartovi”. Tri dana kasnije izreåena je zabrana da se Jevreji voze tramvajem, a 30. aprila opet se oglasio Gestapo nareœeçem da se na odreœenim mestima prijave svi Jevreji muãkog pola, poåev od 16 godina.49 Bile su to prve, aprilske mere, koje je preduzeo okupator i koje su oznaåile çegove poåetne poteze u inaåe dobro poznatom naåinu nacistiåkog “reãavaça jevrejskog pitaça”. Kako su okupacione vlasti za kontrolu sprovoœeça propisanih mera zadu- æile beogradsku policiju, ona je morala da obezbedi organizovano ispuçavaçe novih obaveza. To je nametalo potrebu za obra- zovaçem nove organizacione jedinice koja bi se bavila pitaçem Jevreja, poãto domaña policija pre rata nije imala takvu jedinicu. Tako se u sastavu specijalne policije pojavila posebna radna grupa, koja je pristupila izvrãavaçu zadataka odreœenih naredbama Gestapoa i vojnoupravniih vlasti. U poåetku su tu ekipu

49 IAB, posebna kutija “Plakati”. Naredbe su lepÿene kao plakati na javnim mestima i objavÿivane u Opãtinskim novinama, jedinom dnevnom listu na srpsk om jeziku koji je izlazio u Beogradu aprila 1941.

241 nazivali jevrejskom policijom i komesarijatom za Jevreje, da bi neãto kasnije dobila ustaÿeni organizacioni oblik kao VII odsek Odeÿeça specijalne policije, odnosno kao Odsek za Jevre- je i Cigane (na ove druge su proãirene mere koje su se odnosile na Jevreje). Tokom maja ãef specijalne policije Milivoje Jovanoviñ doneo je akt o rasporedu rada u Odeÿeçu specijalne policije, u kome je poseban (III) odeÿak posvetio zadacima koji su proiziãli iz nemaåkih naredbi o Jevrejima. Donet u poåetnoj fazi organi- zovaça i obavÿaça rada beogradske policije, ovaj privremeni prepis (preteåa kasnije donetog pravilnika) prvi put u toj formi tretira rad specijalne policije prema Jevrejima, odreœuje odgovorne rukovodioce i nabraja poslove koji ñe se obavÿati. S obzirom na to, treba ga citirati u celini: 1. – NIKOLIÑ JOVAN, polic(iski) komesar U.g.B., vrãiñe opãtu kontrolu nad Jevrejima: upisivati ih u regis- tre, voditi kartoteku Jevreja i sreœivati kartone kako Jevreja, tako i jevrejskih radçi. U pogledu odreœivaça Jevre- ja na zajedniåke radove, dozvoÿavaça da mogu obavÿati specijalne poslove, odnosno oslobaœavaça Jevreja od rada zbog starosti ili bolesti, vodiñe raåuna da se striktno izvrãavaju postojeña nareœeça. Naroåito ñe kontrolisati Jevreje da li se pridræavaju propisa o noãeçu jevrejskog znaka, o dozvoli ili zabrani voœeça radçe, o isticaçu tabli na jevrejskim radçama i o stavÿaçu oznake da je radça zapleçena, ako je za- pleçena itd. Starañe se da preduzme sve ãto treba da se naredbe o Jevrejima najtaånije izvrãavaju, pa ñe u vezi s time svrãavati i razne administrativne poslove koji se tiåu opãte kontrole nad Jevrejima. Isto tako obavÿañe nareœeça o kontroli Cigana. 2. – NIKOLIÑ NIKOLA, pisar U.g.B., radiñe sve poslove koje mu dodeli komesar Nikoliñ iz svoga delokruga rada”.50 Ovako nabrojani i zvaniåno formulisani zadaci specijalne policije u poåetku okupacije dopuçavani su novim obavezama iz kasnije izdavanih nemaåkih naredbi. Mesec maj je bio naroåito znaåajan u pogledu proãirivaça mera protiv Jevreja i ubrzava- ça toka dogaœaja koji su prethodili çihovoj likvidaciji. Drugog maja objavÿena je “posledça opomena” Jevrejima da nose æute

50 IAB, UGB SP, k. 589, 173–175. Raspored rada propisan je na osnovu predratne Uredbe o ustrojstvu i delokrugu Uprave grada Beograda i Pravilnika o organizaciji opãte policije.

242 Policijski komesar Jovan P. Nikoliñ, ãef VII odseka specijalne policije – za Jevreje i Cigane, od poåetka okupacije do proleña 1943. godine kada je Odsek rasformiran trake,51 zatim je usledio niz zabrana, liãavaça ili ograni- åavaça graœanskih prava i sloboda (nisu mogli da vode predu- zeña, nisu se smela prikazivati dela jevrejskih autora, oduzeti su im telefoni, radio-aparati itd.) No najobuhvatniji, “temeÿ- ni” dokument o merama protiv Jevreja bila je Naredba vojnog zapovednika u Srbiji, koja se odnosila na Jevreje, objavÿena 31. maja 1941.52 Çene odredbe ozvaniåuju upotrebu svih vidova obe- spravÿivaça jevrejske zajednice i daju ukupan pregled mera koje su primeçivane protiv Jevreja u Beogradu i celoj Srbiji.53 Bu- duñi da je kontrola primene tih mera poverena srpskim vlastima, pre svega specijalnoj policiji, one su postale zadaci te policije, u prvom redu çenog VII odseka.

51 Opãtinske novine, Beograd, 2. maj 1941. 52 AVII, Nda, reg. br. 8/2, k. 1. Novo vreme, 3. jun 1941. 53 Teskt naredbe u celini dat je u Prilozima, a pripremÿen je u Upravnom ãtabu (Turner, Kisel) vojnog zapovednika.

243 Poznato je kako su Jevreji koriãñeni za prinudni rad i pod kojim su uslovima uklaçali leãeve i raãåiãñavali ruãevine razorenog Beograda. Saåuvano je mnoãtvo dnevnih raporta (Ta- gesrapport. Ewidenz der Judischen Arbeiter), koje je Gestapou, na osnovu izveãtaja od kvartova, Tehniåke direkcije Opãtine grada Beograda i drugih, redovno dostavÿao VII odsek specijalne policije.54 Poãto se dosta Jevreja nije odazvalo pozivu da se prijave vlastima, obnovÿene su naredbe o obaveznom prijavÿivaçu. U na- stojaçu da se to postigne, pored nemaåkih, ukÿuåivale su se i domañe vlasti. Añimoviñevo Ministarstvo unutraãçih poslova uputilo je 22. maja raspis upravno-policijskim organima u Srbiji da se, u roku od 5 dana, svi Jevreji vrate u Beograd i u mesta svog ranijeg boravka.55 Organizovana je i potraga za nestalim Jevrejima, u kojoj su uåestvovale upravne i policijske strukture vlasti. Uporedo s tim nastojalo se da se ãto potpunije obavi pÿaåka jevrejske imovine. Upravnik grada Beograda Dragi Jo- vanoviñ izdao je, po nalogu Nemaca, nareœeçe graœanima koji su na bilo koji naåin prisvojili ili prikrili jevrejsku imovinu (ili znaju neãto o tome) da se, u roku od 5 dana, jave specijalnoj policiji, vrate imovinu i izbegnu propisanu kaznu.56 Specijalna policija je tokom maja poåela da podnosi polu- meseåne izveãtaje o svom radu. Prvi takav izveãtaj odnosio se na vreme od 13. do 26. maja 1941. godine U çemu se o Jevrejima kaæe sledeñe:57 “Odeÿeçe je do danas registrovalo ukupno 8.968 jevreja, od kojih odraslih 7.441, a dece 1.527. Kontrola jevreja u Beogradu vrãi se putem naroåito za to odreœenih organa, kao i preko organa cele Uprave grada Beograda. Izvesni jevreji naknadno se prijavÿuju, jer se kao izbeglice postepeno vrañaju u Beo- grad. Kartoteka registrovanih jevreja potpuno je sreœena. Iz kartoteke se vidi jasno pregled jevreja koji su odreœeni na zajedniåke radove, kojima je odobren specijalan rad i koji su po starosti ili bolesti osloboœeni od rada. Do danas je pri- javÿeno 670 jevrejskih radçi, od kojih je zapleçeno 435. Raz-

54 AVII, Nda, k. 36, 38 i dr. IAB, fond Opãtine grada Beograda (Tehniåka di- rekcija i dr.). IAB, fond monografije “Beograd u ratu i revoluciji”, k. 23–26, spisi o prinudnom radu Jevreja. 55 IAB, UGB SP, k. 144, III-8/a. 56 Novo vreme, 26. maj 1941. 57 IAB, UGB SP, k. 589, 217: izveãtaj Odeÿeça specijalne policije II br. 44.

244 lika u broju pojavÿuje se usled toga, ãto su jevreji prijavili i one radçe koje su izgorele, opÿaåkane ili poruãene. ... Na zahtev raznih vlasti i ustanova, svakodnevno do- stavÿaju se razni spiskovi jevreja, kao i uhapãenih lica.”58 Izveãtaj o Jevrejima je, u stvari, obuhvatio vreme od aprila do 26. maja 1941, jer je tako zahtevalo Ministarstvo unutraãçih poslova, a to je period kada je obavÿen najveñi deo poslova na us- postavÿaçu evidencije i registrovaçu Jevreja u Beogradu. Tokom juna nastavÿen je rad specijalne policije u vezi sa Jevrejima i Ciganima. U periodiånom izveãtaju od 26. juna navodi se: “Do danas registrovano je ukupno 9.400 jevreja i 678 jevrejskih radçi. U vremenu od 10 do 26. o.m. prijavilo se 218 odraslih jevreja, 37 jevrejske dece i 3 jevrejske radçe. Izvrãen je i popis svih jevreja stranih dræavÿana nastaçenih za pos- ledçih 10 godinau Beogradu, kao i onih koji su za posledçih 10 godina stekli naãe dræavÿanstvo. Takvih se do danas prijavilo 147. U vezi sa radom na registrovaçu cigana po kvartovima, do sada je ukupno registrovano 3.044, od kojih su 2.080 starijih od 14 godina, a 946 ispod 14 godina. Meœu odraslim ciganima ima 1.081 muãkarac, od kojih 326 zemÿoradnika i radnika, 261 muzikant, 71 zanatlija, 407 raznih zanimaça i 16 bez zanimaça...59 Ustanovÿeni su naroåiti spiskovi Jevreja koji su napustili Beograd po odobreçu nemaåkih vlasti. Takvih do sada ima 116. Preko za to odreœenih organa, kao i preko organa cele Uprave grada Beograda, vodi se stalan nadzor nad Jevrejima, a naroåito se obraña paæça da li svi nose propisane trake, da li ih ima ne- prijavÿenih i.t.d. Svi Jevreji koji se ogreãe o postojeñe propise predaju se Gestapou (podvukao autor).60

58 Pre ovog izveãtaja specijalne policije, Ministarstvo unutraãçih poslova podnelo je (22. maja 1941) “Izveãtaj o opãtoj situaciji u zemÿi”, u kome se kaæe da su mnogi Jevreji napustili Beograd i veñe gradove u zemÿi i da su skriveni po baçama i raznim mestima, odakle pomaæu komunistiåku akciju i ãire alarmantne vesti. Pored toga najavÿuje se da se pripremaju mere protiv Cigana. Veñ tada se reåi Jevreji i Cigani piãu malim slovima. IAB – AVII, Nda – inv. br. 7. 59 Registrovaçe Cigana poåelo je 7. juna. Brojke registrovanih Cigana date su radi uporeœivaça sa navedenim brojkama registrovanih Jevreja. 60 IAB, UGB SP, k. 589, 209–210, inv. br. 2771: izveãtaj Odeÿeça specijalne policije II br. 44/41 od 26, juna 1941. Posledça, podvuåena reåenica pokazuje dokle su dosezale nadleænosti specijalne policije. Ovaj izveãtaj Odeÿeça predstavÿa sa- æetiju verziju izvornog izveãtaja Odseka za Jevreje i Cigane (nije identiåan sa izveãtajem Odseka koji se navodi u Prilozima).

245 Ovaj izveãtaj dao je saæeti pregled rada na osnovu izvornog, opãirnijeg prikaza koji je podneo Odsek za Jevreje i Cigane.61 U izveãtaju VII odseka od 26. jula konstatuje se da je registrovano 9.523 Jevrejina i 679 jevrejskih radçi, kao i da se tokom pos- ledçih 15 dana prijavilo 68 odraslih i 20-oro dece jevrejskog porekla. Vrãi se stalan nadzor nad Jevrejima i Ciganima, kaæe se daÿe, kontroliãe se da li nose æute trake, da li se kriju ne- prijavÿeni, da li poseñuju mesta za razonodu, da li upraæçavaju bavÿeçe profesijama koje su im zabraçene itd. Prilikom kontrole Jevreja na beogradskim ulicama, izvrãene zajedno sa nema- åkim vlastima, uhvañeno je 20 Jevreja i Jevrejki koji nisu nosili æutu traku i pronaœena su dva neprijavÿena lica. Zatvorom od dve do tri nedeÿe kaæçena su åetiri lica, dok su ostali ukoreni strogom opomenom. Odsek se bavio i utvrœivaçem rasnog porekla, odnosno stepena jevrejskog porekla.62 Gestapo je neprestano traæio provere za Jevreje o kojima je dobijao dostave. “Ovaj odsek”, izveãtavao je çegov ãef Jovan Nikoliñ, “svakodnevno dobija po 4–6 dostava od Gestapoa podneãene protiv Jevreja, da ne nose traku, da nisu pr- ijavÿeni i da se kao takvi kriju. Za svaku ovakvu dostavu koja se utvrdi da odgovara istini, nemaåke vlasti postupaju najstroæije sa ovakvim licima.”63 Na osnovu ovog izveãtaja saåiçeni su saæeti pregledi specijalne policije i Ministarstva unutraãçih poslova.64 U prvom polumeseånom izveãtaju za avgust, ãef VII odsek a navodi da je 10. avgusta registrovan 9.561 Jevrejin i 679 jevrejskih radçi (dok je Cigana bilo 3.050). Na ponovÿene naredbe o javÿaçu Jevreja koji se joã nisu prijavili vlastima, odazvalo se tokom proteklih 15 dana svega 38 odraslih, a niko od Cigana. Po

61 Izveãtaj VII odseka specijalne policije od 26. juna 1941. dat je u celini u Prilozima. 62 Za bivãeg ministra dr Kostu Kumanudija policija je dobila anonimnu dostavu da je Jevrejin. Sasluãan je u Odseku 11. jula, pa je ustanovÿeno da nije Jevrejin. Æena bivãeg ministra Vojislava Vojka Åvrkiña bila je Jevrejka, navodi se u aktu specijalne policije (IAB, UGB SP, III – 147). 63 IAB, UGB SP, k. 589, f. 1, 297: polumeseåni izveãtaj VII odseka upuñen ãefu specijalne policije za vreme od 10. do 26. jula 1941. (dat u celini u Prilozima). 64 AVII, Nda, br. reg. 1/2-1, k. 19. Uopãtavajuñi podatke iz izvornih izveãtaja, Ministarstvo je izvelo tri konstatacije: 1. da su ustrojene tri kartoteke za Jevreje: opãta, imovinska i kartoteka supruænika Jevreja koji su bili u javnoj sluæbi; 2. da je izdato nareœeçe da se svi Jevreji u roku od pet dana vrate u svoja mesta stanovaça, kako bi se efikasnije sprovelo suzbijaçe çihove eventualne razorne akcije; 3. da se primeçuju kriterijumi o izuzimaçu jednog dela Cigana (stalno nastaçenih) od spro- voœeça predviœenih propisa, a na osnovu naredbe vojnog zapovednika u Srbiji (br. 2051-2142/41 od 11. jula 1941).

246 odobreçu ili nareœeçu nemaåkih vlasti Beograd je napustilo 12 Jevreja (strani dræavÿani i sl.). Odsek je i daÿe vrãio svakod- nevni raspored pritvorenika Uprave grada Beograda kaæçenih prisilnim radom, koji su upuñivani na rad po rejonima – prema ukazanoj potrebi. Nareœeçu Ministarstva unutraãçih poslova od 25. jula o povratku u Beograd odazvala su se samo dva Jevrejina iz Vrçaåke Baçe (srpski dræavÿani) i jedan iz Umke (åeãki dræavÿanin).65 Oåevidno je da je prijavÿivaçe i registrovaçe beogradskih Jevreja privedeno kraju. Za razliku od ranije navoœenih petnaestodnevnih izveãtaja od 26. maja, juna, jula, za avgust je naveden izveãtaj od 10. tekuñeg meseca, zato ãto je neãto kasnije poåelo interniraçe. Gestapo je 22. avgusta preduzeo veliku akciju in- terniraça svih Jevreja muãkog roda iznad 14 godina u logor To- povske ãupe na Autokomandi. Uporedni uvid u proces registro- vaça Jevreja u prvih pet meseci okupacije pokazuje da je taj posao uglavnom obavÿen tokom aprila i maja, donekle i juna dok je u julu i avgustu uåinak bio minimalan (pregled 5: Brojno staçe registrovanih Jevreja u Beogradu u prvih pet meseci okupacije). Interniraçe Jevreja u privremeni logor na Autokomandi nije prekinulo çihovo upuñivaçe na prisilni rad u Beogradu. Oni su, po utvrœenom rasporedu, upuñivani na odreœena radili- ãta, a po zavrãenom radu vrañani u logor. Zatoåenici tog logora, kao i onog na Baçici, predstavÿali su “rezervoar” ærtava za sve åeãñe odmazde koje je vrãio okupator. Ærtve je odabirao Gestapo. Uporedo sa tim privodilo se kraju konfiskovaçe jevrejske imovine. Jevrejska pokretna imovina postajala je plen Gestapoa, a nepokretnu je oduzimala ili, kako su to Nemci zvaniåno for- mulisali, “preuzimala na upravÿaçe” ustanova generalnog opu- nomoñenika za privredu u Srbiji Franca Nojhauzena. Kraj avgusta 1941. oznaåio je zavrãetak rada komesarske uprave u okupiranoj Srbiji, poãto je Savet komesara, sa Mila- nom Añimoviñem na åelu, podneo ostavku, a Nemci su 29. avgusta “ustoliåili” novu vladu generala Milana Nediña. Ta izmena na vrhu kvislinãke garniture nije donela nikakve promene u pogledu uåeãña domañih vlasti u sprovoœeçu odreœenih mera protiv Jevreja. Añimoviñ je i daÿe ostao ministar unutraãçih poslova i nastavio je da rukovodi upravnim i policijskim aparatom, a u Upravi grada Beograda i u specijalnoj policiji je sve ostalo po starom.

65 IAB, UGB SP, k. 589, 194, inv. br. 2771.

247 Pregled 5

BROJNO STAÇE REGISTROVANIH JEVREJA U BEOGRADU U PRVIH PET MESECI OKUPACIJE1

26. MAJA 1941. - Ukupno 8.968 Jevreja (od toga 1.527-oro dece) i 675 jevrejskih radçi.2

26. JUNA 1941. - Ukupno 9.400 Jevreja i 678 jevrejskih radçi. Cigana 3.044 (od toga 964 ispod 14 godina).3

26. JULA 1941. - Ukupno 9.523 Jevrejina i 679 jevrejskih radçi. Cigana 3.050.4

10. AVGUSTA 1941. - Ukupno 9.561 Jevrejin i 679 radçi. Cigana 3.050.

Napomene:

1 Na osnovu polumeseånih izveãtaja specijalne policije. 2 U aprilu nije bilo petnaestodnevnih izveãtaja, ni registrovaça Cigana. 3 Prijavÿivaçe i registrovaçe Cigana poåelo je 7. juna 1941. 4 Za avgust je izuzetno uzet datum 10. t.m., zato ãto je 22. avgusta poåelo interniraçe Jevreja muãkaraca iznad 14 godina.

Bila je to pripremna faza – do interniraça Jevreja u logore, kada je policija bila duæna da obavÿa planirane pomoñne poslove i nadzire kako se u praksi sprovode mere koje su propisali Nemci. U pitaçu su bile sledeñe obaveze: aæuriraçe postojeñe policijske evidencije o Jevrejima (uz pomoñ Predstavniãtva jevrejske zajednice u Beogradu) i Ciganima; prenoãeçe poziva ne- maåkih vlasti da se svi Jevreji i Cigani prijave, kao i registro- vaçe prijavÿenih; izvrãavaçe zadataka koji su proizilazili iz obaveze prisilnog rada Jevreja: rasporeœivaçe na radna mesta i policijska kontrola çihovog rada na raãåiãñavaçu ruãevina od bombardovaça i na uklaçaçu leãeva; proveravaçe da li Je- vreji poãtuju ograniåeça u pogledu snabdevaça æivotnim na-

248 mirnicama; kontrola sprovoœeça mera o uklaçaçu iz javnih slu- æbi, iz opãte prakse advokata, lekara, zubnih lekara, veterina- ra i apotekara, iz vaspitnih i zabavnih ustanova; nadgledaçe primene mera o zabrani poseñivaça pozoriãta, bioskopa, mesta za razonodu, javnih kupatila, sportskih priredaba, javnih va- ãara, gostiona; proveravaçe pridræavaça obaveze noãeça æute trake (na levoj ruci) sa natpisom “Jevrejin” (Jude); kontrola toka prijavÿivaça celokupne pokretne i nepokretne imovine; nadzor nad sprovoœeçem ostalih ograniåeça i zabrana za Jevre- je, propisanih nemaåkim naredbama. Navedeni poslovi predstavÿali su, pre svega, obavezu Odseka za Jevreje i Cigane specijalne policije, ali i drugih policijskih i æandarmerijskih organa i sluæbi.66 U izveãtajima specijalne policije i çenog VII odseka od septembra do decembra 1941. malo se govori o sprovoœeçu mera protiv Jevreja. Muãkaraca starijih od 14 godina viãe nije bilo na slobodi, poãto su postali zatoåenici gestapovskih logora. Preostali deo Jevreja (æene, deca, starci) doæiveo je istu sudbinu tokom decembra. Çih 5.281, kako piãe u nemaåkom izveãta- ju,67 sprovedeno je polovinom decembra u jevrejski logor Sajmi- ãte u Zemunu. U takvoj situaciji otpale su ranije obaveze domañe vlasti o kontroli jevrejske zajednice. Preostali su uglavnom poslovi tragaça za nestalim Jevrejima, utvrœivaçe stepena jevrejskog porekla pojedinaca koji su to zatajili (iz meãovitih brakova, onih koji su ranije preãli u pravoslavnu veru i uzeli srpska imena i sl.), potraga za Jevrejima koji su se ukÿuåili u ilegalne organizacije otpora i borbe protiv okupatora, otkrivaçe sluåajeva prikrivaça jevrejske imovine. O tragaçu za nestalim Jevrejima, koje je poåelo veñ aprilskih dana 1941, pa se nastavilo i posle interniraça i fiziåke likvidacije jevrejskog stanovniãtva, biñe reåi kao o posebnom vidu progona Jevreja tokom cele okupacije. Biñe posebno govora i o potrazi za Jevrejima antifaãistima, osumçiåenim da su ak- tivisti otpora i borci partizanskih odreda.

66 Podrobnije o tome: Tri naredbe i uredbe nemaåkog vojnog zapovednika u Srbiji (u Prilozima); polumeseåni izveãtaji VII odseka, Odeÿeça specijalne policije i Uprave grada Beograda; periodiåni izveãtaji Ministarstva unutraãçih poslova i dr. (IAB, UGB SP, k. 589). Podrobno o merama protiv Jevreja od aprila do kraja avgusta 1941. u autorovoj monografiji Beograd pod komesarskom upravom 1941, Beograd 1998, pregledi po mesecima, str. 52-55,, 138-140, 173-174, 259-260, 343-348. 67 Zbornik, tom XII, kç. 1, 797: izveãtaj nemaåkog opunomoñenog i komandujuñeg generala u Srbiji od 20. decembra 1941.

249 Odsek za Jevreje i Cigane nastavio je rad do proleña 1943. godine, kada je ukinut.68 Sve vreme postojaça i funkcionisaça Odseka, na çegovom åelu je bio (viãi) policijski komesar Jovan P. Nikoliñ Joca. On je u Kraÿevini Jugoslaviji radio kao policijski funkcioner u Zagrebu, a za vreme okupacije u specijalnoj policiji u Beogradu. O çemu (i Odseku) policijski kolega Ser- gije Golubjev je zapisao: “Ovaj odsek je prestao da funkcioniãe negde 1943. godine, jer se viãe nije imalo ãta raditi, poãto je u to vreme veñ do- ãlo do likvidacije Jevreja na podruåju Beograda. On (Nikoliñ) je i daÿe vrãio funkcije u specijalnoj policiji i ponekada je odlazio na teren radi hapãeça i vrãeça istraga. Pobegao je zajedno sa specijalnom policijom i bio je uhapãen od engle- skih vlasti zajedno sa Paranosom i Beñareviñem, ali je pu- ãten na slobodu, te se navodno zaposlio negde u Engleskoj.”69 Zanimÿivo je da Jovan Nikoliñ nije proglaãen za ratnog zloåinca, uprkos åiçenici da je od prvih dana okupacije, u svojstvu ãefa VII odseka specijalne policije, bio organizator kontrole sprovoœeça onih mera protiv Jevreja i Cigana koje im je stavio u nadleænost okupator. On je odræavao svakodnevnu vezu sa Gestapoom, radio sa poznatim gestapovcima zaduæenim za pri- premne mere koje su prethodile interniraçu Jevreja, redovno (dnevno) izveãtavao o svemu Gestapo i izvrãavao çegove naloge, regulisao predaju pronaœenih Jevreja Gestapou. Posle interni- raça Jevreja produæio je da radi protiv çih organizovaçem potrage za onima koji su se prikrili, otkrivaçem jevrejskog porekla onih koji su se pritajili, pronalaæeçem ostataka sakrivene jevrejske imovine i obavÿaçem sliånih poslova. S obzirom na ulogu koju je imao i dela koja je poåinio, J. Nikoliñ snosi svoj deo odgovornosti za sudbinu Jevreja u Beogradu. Meœutim, u spisku ratnih zloåinaca jugoslovenskih dræavÿana, koji je saåinila Dr- æavna komisija za ratne zloåine, nema imena Jovana P. Nikoliña.70

68 U izveãtaju specijalne policije str. pov. II br. 38/4 od 5. marta 1943. navodi se da je jedno lice sprovedeno Jevrejskom odseku (IAB, UGB SP, IV – 107, 81). Sa ovom åi- çenicom nije u saglasnosti tvrœeçe o postojaçu jevrejske policije (samo) do likvidacije Jevreja sredinom 1942 (Muharem Kreso, Çemaåka okupaciona uprava u Beogradu 1941 – 1944, Beograd 1979, 96). U vodiåu Istorijskog arhiva Beograda, 33, potvrœuje se da je Jevrejski odsek specijalne policije radio do proleña 1943. 69 IAB, 4224/MG – 626, 125. 70 Miodrag Zeåeviñ, Jovan P, Popoviñ, Dokumenti iz istorije Jugoslavije, II tom, Saopãteça, odluke i spisak jugoslovenskih graœana za koje je Dræavna komisija za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa utvrdila da su ratni zloåinci; AJ, Beograd 1998.

250 Jovan Nikoliñ je stupio u policijsku sluæbu poãto je zavr- ãio pravni fakultet, 1931. godine. Poåeo je da radi kao politi- åko-upravni pripravnik; potom je postao pristav, pa je unapre- œen najpre za policijskog komesara, a zatim marta 1942, kao ãef VII odseka, u zvaçe viãeg policijskog komesara. Do 1935. sluæ- bovao je u viãe mesta u Srbiji, potom u Zagrebu do 1939. godine, a otada u Beogradu do kraja okupacije. Po zvaçu i funkciji bio je izjednaåen sa ãefovima III i IV odseka, Gubarevim i Beñarevi- ñem.71 Pomoñnik ãefa Odseka za Jevreje i Cigane bio je Nikola Œ. Nikoliñ, po zvaçu pisar. U tom svojstvu je potpisivao pojedine dokumente, meœu kojima i dnevne i periodiåne izveãtaje. Kao drugi åovek po rangu u Odseku, glavni pomagaå ãefa i u çegovom odsustvu rukovodilac Odseka, odgovoran je za ono ãto je åinio protiv Jevreja i Cigana 1941–1943. godine. U Odseku su joã radili Ivan Boæiåeviñ, Stevan Marti- noviñ i Milivoje Æ. Ÿubinkoviñ. Od poåetka jula 1941. u kancelariji Odseka za Jevreje na Taãmajdanu radio je na popisu Salomon Altarac, koji je 13. novembra iste godine pobegao iz Beograda sa porodicom. 72Posle osloboœeça Beograda, nove vlasti su pronaãle i uhapsile Ÿubinkoviña (20. januara 1945. godine)73 (pregled 6: Referati za Jevreje i Cigane u domañoj policiji).

71 Jovan P. Nikoliñ, roœen je 5. septembra 1907. u Negotinu. Opãirni podaci o çemu i çegovoj policijskoj karijeri nalaze se u Sluæbenom listu sa dokumentima Ministarstva unutraãçih poslova i Uprave grada Beograda (AJ, IAB). 72 AJ, DK – 110, inv. br. 15002, Salomon Altarac, zapisnik od 12. marta 1945. 73 Tridesetpetogodiãçi policijski agent i nadzornik agenata krio se krañe vreme u okolini Åaåka. Ÿubinkoviñ je tereñen za zlostavÿaçe i pÿaåku Jevreja, kao i za druga zlodela izvrãena u okupiranom Beogradu.

251 Pregled 6

REFERATI ZA JEVREJE I CIGANE U DOMAÑOJ POLICIJI

MINISTARSTVO UNUTRAÃÇIH POSLOVA ODEŸEÇE ZA DRÆAVNU ZAÃTITU

– II odsek – specijalni: 1. referat: komunizam... 2. referat: Jevreji, Cigani, masoni i druge internacionalne organizacije.

- Sastav referata: Bujiãiñ Duãan, pristav VII grupe Ãapinac Sava, viãi pristav VII grupe Jankoviñ Svetozar, nadniåar

UPRAVA GRADA BEOGRADA ODEŸEÇE SPECIJALNE POLICIJE

- Naredbodavci: Jovanoviñ Dragomir Dragi, upravnik grada Beograda Paranos Ilija Ika, ãef Odeÿeça specijalne policije

- VII odsek: za Jevreje i Cigane (do 1943)

- Sastav odseka: Nikoliñ P. Jovan Joca, policijski komesar, ãef Nikoliñ Œ. Nikola, pisar, pomoñnik Boæiåeviñ Ivan Martinoviñ Stevan Ÿubinkoviñ Milivoje

252 POTRAGA ZA NESTALIM JEVREJIMA

Aktivnosti III odseka

Potraga za nestalim Jevrejima predstavÿala je poseban vid progona Jevreja u Srbiji, u kome su uåestvovale i domañe vlasti, pre svega policija. Vodeñu ulogu u tome imao je Gestapo, a u sklopu kvislinãkog reæima specijalna policija u Beogradu. Hajka za nestalim Jevrejima, koji se nisu odazvali obavezi prijavÿivaça, poåela je veñ prvih dana okupacije i trajala je do povlaåeça okupacionih i kvislinãkih vlasti 1944. godine. Çen intenzitet bio je najjaåi u prvom naletu (1941), blago je popustio tokom naredne godine, da bi se potom, 1943, toliko smaçio da su i Gestapo i specijalna policija ukinuli posebne referate – odseke za Jevreje i Cigane. Ipak, i posledçe godine okupacije bilo je sluåajeva otkrivaça maçih grupa, porodica i pojedinaca koji su se do tada uspeãno krili, da bi na kraju doæiveli sudbinu nastradalih sunarodnika. Poåetnu osnovu za preduzimaçe potrage za nestalim Jevreji- ma predstavÿali su spiskovi. Gestapo i specijalna policija imali su ranije spiskove jevrejske zajednice u Beogradu, dobijene od jevrejskih verskih opãtina, odnosno preuzete iz predratne evidencije beogradske policije. Uporeœivaçe tih spiskova sa spiskovima saåiçenim posle prijavÿivaça i registrovaça Jevreja na poåetku okupacije omoguñilo je policijskim vlastima da utvrde koja se lica nisu prijavila i da poånu tragaçe za çima. “Begunci” koji su uspeli da se prebace u podruåja pod italijan- skom okupacijom, u susedne i druge zemÿe, bili su van domaãaja vlasti u Srbiji, pa je policija potragu usmerila na nestale Jevreje koji su na razne naåine uspeli da se prikriju u Beogradu i u unutraãçosti Srbije. Za razliku od veñine Jevreja koji su se disciplinovano odazvali najpre pozivima za prijavÿivaçe, registrovaçe i pridr- æavaçe diskriminatorskih mera kojima su obespravÿeni, a zatim i interniraçu u posebne logore, maçi deo çih se izborio da ne doæivi tragiånu sudbinu svoje sabrañe. Meœu çima su bili

253 oni koji su se svrstali u redove antifaãistiåkih boraca (partizana) i tako postali uåesnici oruæanog ustanka protiv okupatora, kao i oni koji su pripadali ilegalnim organizacijama Na- rodnooslobodilaåkog pokreta u gradovima. Drugi deo Jevreja uspeo je da se blagovremeno prebaci u druge krajeve i tako saåuva svoj æivot. Treñi deo potraæio je utoåiãte u domovima Srba, koji su ih prihvatili i skrivali uprkos tome ãto su okupatorske vlasti za takvo delo propisale smrtnu kaznu. Oni su na razne na- åine, uglavnom uz pomoñ Srba, uspevali da se domognu liånih isprava sa srpskim imenima. U tragaçu specijalne policije za preostalim Jevrejima na- jviãe su se angaæovali Odsek za Jevreje i Cigane, III i IV odsek, svaki u okviru svog delokruga rada. Poãto je o VII odseku veñ bilo reåi, a o delovaçu IV odseka (na antikomunistiåkoj osnovi) biñe govora u narednom poglavÿu, u ovom, opãtem prikazu potrage izneñe se u prvom redu tragaçe III odseka. U organizacionoj strukturi Odeÿeça specijalne policije III odsek je zvaniåno slovio kao Odsek za strance i pograniånu sluæbu.74 Taj naziv ukazuje na osnovni sektor rada, ali ne i na ostale poslove koje je odsek obavÿao, a u sklopu kojih su spadala i tragaça za nestalim Jevrejima. Treñi odsek je vrãio policijsku obradu, hapsio, sasluãavao, upuñivao u logor i preduzimao druge mere u sluåajevima kao ãto su: neprijateÿska propaganda i ãireçe alarmantnih vesti, vre- œaça Hitlera i Nediña, okupacionih i domañih vlasti – ukÿuåu- juñi i specijalnu policiju, pozivaçe na odlazak u ãumu; anglo- fili, rusofili, leviåari i dr.; bekstva iz logora i sa rada u Nemaåkoj, sa prinudnog rada u Srbiji, iz organa domañih vlasti; upuñivaçe prestupnika na prinudni rad u rudnike Bor i Kosto- lac; postupaçe po nalozima Gestapoa, Ministarstva unutraã- çih poslova i drugih (traæeçe podataka, provere, zahtevi za hapãeça i potragu, poternice); prestupi razne vrste itd. Angaæovaçe III odseka u potrazi za Jevrejima imalo je viãe osnova. Poãto su Nemci razbili jugoslovensku dræavu, za okupiranu Srbiju su ostali regioni podeÿene zemÿe predstavÿali inostranstvo. Zato je taj odsek vodio opãte (problemske) dosijee o staçu i prilikama u Crnoj Gori, u delovima Srbije pod bu- garskom okupacijom, na Kosovu i Metohiji itd.75 Po tom osnovu

74 Pravilnik o organizaciji i radu Odeÿeça specijalne policije Uprave grada Beograda, str. pov. II br. 33 od 20. oktobra 1941, IAB, UGB SP, dosije I/1. 75 IAB, UGB SP, k. 591, f. 6 i 7.

254 Odseku je pripadalo tragaçe za Jevrejima koji su nameravali da se ilegalno prebace ili su se veñ prebacili u ostale delove Jugo- slavije ili u susedne zemÿe, kao i preuzimaçe Jevreja koji su iz çih vrañeni, odnosno proterani u Srbiju. Takav je, na primer, bio sluåaj beogradske Jevrejke Raãele Alfandari, supruge lekara Jaãe Alfandarija. Ona je æivela u Beogradu od 1922. do avgusta 1941, kada joj se gubi svaki trag. Uspela je da se, sa desetogodiãçim sinom Armandom, prebaci u italijansku okupacionu zonu i od italijanskih vlasti dobije do- zvolu boravka (roœena je u Milanu). Æiveli su neko vreme u Sko- pÿu, pa je dospela u Sofiju, odakle su je bugarske vlasti prot- erale u Srbiju. U Beogradu je, 26. juna 1942, sasluãana u III odseku i odmah sprovedena Gestapou zajedno sa detetom.76 Meœu Jevrejima u Beogradu bilo je i stranih dræavÿana koje je kontrolisao III odsek. Çima je dozvole za odlazak iz Srbije davao Gestapo, a III odsek je vodio posebnu evidenciju o tome. Zato su Jevreji roœeni u inostranstvu traæili spas u dobijaçu stranog dræavÿanstva, ãto bi im omoguñilo da napuste Srbiju. O jednom od takvih sluåajeva govori se u liånom dosijeu Beçamina Flaj- ãera. Gestapo je o çemu traæio podatke od specijalne policije, a izveãtaj III odseka je glasio: “Da bi se spasao kao Jevrejin primio italijansko dræavÿanstvo i kao takav sad slobodno æivi u Beo- gradu”.77 Godine 1941, pre nego ãto su Jevrejke internirane u logor, III odsek ih je hapsio zbog ãireça alarmantnih vesti, leviåarske nastrojenosti i sl. U decembru, na primer, neposredno pre inter- niraça Jevrejki, III odsek je uhapsio tri Jevrejke. Ãestog decembra u zatvor je dovedena Johana Mosbaher “zbog ãireça alarmantnih vesti i sumçe da je leviåarski orijentisana”.78 Elza Kovaå je uhapãena tri dana kasnije zbog ãireça alarmantnih vesti i nepridræavaça propisa o Jevrejima.79 Na dan 12. decembra policijski agenti su priveli Elviru Kolb zbog istih “grehova”, ali i kao Jevrejku koja je prilikom udaje za Srbina

76 IAB, UGB SP, III – 8/23. Bugarske vlasti su je predale srpskom pograniånom organu u Vladiåinom Hanu, odakle je sprovedena u Beograd. Na omotu çenog liånog dosijea zapisano je: “Kao Jevrejka proterana iz Bugarske u Srbiju, predata Gestapou u Beogradu” (27. juna 1942). Feliksa Benfelda, koji se bio sklonio u Zemun (NDH), usta- ãka policija je sprovela Upravi grada Beograda “poãto je isti zaviåajan u Beogradu”. IAB, UGB SP, III – 144/27. 77 IAB, UGB SP, III – 144/32. Izveãtaj III odseka poslat Gestapou 30. septembra 1942. 78 IAB, UGB SP, III – 8/4, k. 144. 79 Isto, 8/3, k. 144.

255 promenila ime i prihvatila muæevÿevu veru. Posle sasluãaça u III odseku, islednik je zapisao: “Kao pokrãtena Jevrejka ãiri- la alarmantne vesti i unosila zabunu i nespokojstvo u graœanst- vu, a pored toga i leviåarski orijentisana”.80 Ãef III odsek a, Nikola Gubarev, uputio ih je posle sasluãaça Odseku za Jevreje i Cigane, a ovaj ih predao Gestapou. Kada su bile u pitaçu poternice, u tragaçe su se ukÿuåivali odseci i organi bez obzira na podelu poslova i delokrug rada. Treñi odsek se, na primer, angaæovao i u potrazi za pomagaåima Narodnooslobodilaåkog pokreta (nadleænost IV odseka) na osnovu poternice specijalne policije. Traæi se Albert Farhi, kaæe se u dosijeu III odseka, koji odræava veze s partizanima i novåano ih pomaæe.81 Za Majerom Ãamijem raspisana je poternica (27. decembra 1941) zato ãto je, pored ostalog, osumçiåen da je komunista.82 Poznata je praksa Gestapoa i specijalne policije da Jevreje sumçiåe i okrivÿuju za povezanost sa komunistima. Ipak, desio se i sluåaj da se Jevrejin optuæuje kao pripadnik åetniåkih odreda Draæe Mihailoviña (u poåetku u nadleænosti II, potom III odseka specijalne policije). Iz liånog dosijea Emila Piskara u III odseku vidi se da je potraga za çim poåela na zahtev Gestapoa, tj. SS-majora Hajnriha Branta (Heinrich Brandt), referenta za obaveãtajno-policijsku obradu pokreta Draæe Mihailoviña. On je, 20. juna 1942, uputio specijalnoj policiji zahtev da uhapsi i sprovede Gestapou dobro naoruæanog åetniåkog kurira Emira Piskara, koji se krije pod laænim imenom Milan Grubin. Speci- jalna policija je izvrãila proveru i utvrdila da je Piskar septembra 1941. “odveden od organa vlasti i od tada mu se gubi svaki trag”, pa je raspisala poternicu i, 16. jula 1942, obavestila Ge- stapo o tome.83 Posle prvih okupatorovih naredbi o prijavÿivaçu Jevreja, okupacione i kvislinãke vlasti su tokom 1941. i 1942. godine ob- javÿivale nove pozive odbeglim Jevrejima, koji su se na razne na- åine prikrivali u Beogradu i u unutraãçosti Srbije, da se prijave policiji. Takve naredbe i pozivi prañeni su pretçama da ñe svi Srbi koji prihvate Jevreje i pomognu im u prikrivaçu biti najstroæe kaæçeni. General Bader je 22. decembra 1941. objavio

80 Elvira Kolb se udala za Nikolu Popoviña, promenila ime (Milica Popoviñ) i preãla u pravoslavnu veru. IAB, UGB SP, III – 8/2, k. 144. 81 IAB, UGB, SP; III-8/9. 82 Isto, liåni dosije 8/10. 83 Isto, III – 8/27.

256 Uredbu o zabrani primaça Jevreja na konak, pod pretçom smrtne kazne.84 Krajem marta 1942. izdate su dve naredbe: 22. marta po- novÿena je zabrana primaça na konak Jevreja i Cigana, a tri dana kasnije opet je oglaãena obaveza prijave jevrejske imovine. Upo- redo sa tim preduzimane su policijske potrage radi prona- laæeça sakrivenih Jevreja i kaæçavaça Srba koji su im u tome pomogli. Ilija Paranos, ãef specijalne policije, izdao je (31. oktobra 1941) nareœeçe da policijski agenti prekontroliãu beogradske bolnice radi otkrivaça sakrivenih Jevreja.85 Çega je Gestapo upozorio da su preostali Jevreji u Beogradu dobavili laæne legitimacije na srpska imena, te da treba u tom pravcu us- meriti policijska tragaça. Paranos je taj zahtev prosledio Nikoli Gubarevu, ãefu III odseka. Gubarevu je prosleœen i akt Predsedniãtva Ministarskog saveta, dostavÿen 26. decembra 1941. upravniku grada Beograda. Na osnovu toga on je, u ime specijalne policije, 31. decembra uputio raspis svim kvartovima i komesarijatima, u kome se najpre predoåava da se u Beogradu krije veliki broj Jevreja sa liånim ispravama pod laænim srpskim imenima (“uglavnom na Voædovcu, Åuburi i Œermu”), a zatim daje nalog da se preduzmu “sve potrebne mere da se onemoguñi iz- davaçe legitimacija Jevrejima”.86 U Beogradu i unutraãçosti Srbije policija je tokom 1941. i 1942. godine otkrivala i hapsila Jevreje koji su imali liåne isprave na srpska imena. Roza Bahar je æivela pod laænim imenom Roksanda Æuniñ. Uhapãena je, zajedno sa sestrom 6. novembra 1941, sasluãana u III odseku, pa sprovedena Odseku za Jevreje i Cigane.87 Berta Flatoviñ je 11. novembra dovedena u zatvor, a zatim sprovedena u koncentracioni logor Baçicu. Ona je prethodno uspela da dobije liåne isprave u Centralnoj prijavnici Uprave grada Beograda.88 Nisim Konfino (laæno ime Aleksan- dar Œ. Stankoviñ) imao je viãe sreñe. Çega je policija uhapsila 4. decembra i predala III odseku gde je sasluãan, ali je, “s obzirom da je roœen u Sarajevu i po narodnosti Hrvat”, reãeno da se pro- tera preko granice u Nezavisnu Dræavu Hrvatsku.89 Samuilo Pi- jade, koji je imao liåne isprave na ime Nikole Jovanoviña, li-

84 Zbornik, tom XII, kç. 1, 797. 85 IAB, fond monografije Beograd u ratu i revoluciji 1941 – 1945, k. 23. 86 IAB, UGB SP, III – 144/8. 87 IAB, UGB SP, III – 8/6. 88 Isto, III – 8. 89 Isto, III – 8/7.

257 ãen je slobode 26. decembra, a potom sproveden VII odseku, pa Ge- stapou.90 Na izmaku prve godine okupacije (30. decembra) u zatvor je dospela Rajna Mandil (Rajna Mandiñ), zajedno sa muæem Mar- kom Mandilom. Sasluãani su u III odseku i po uobiåajenom postupku sprovedeni Odseku za Jevreje i Cigane. 91 Sa nesmaçenim angaæovaçem policija je nastavila rad i tokom 1942. godine, a pojedinih sluåajeva bilo je i kasnije. Pri- mera radi, naveãñemo dva sluåaja. Posle sasluãaça beogradskog Jevrejina Eugenija Polaåeka, izvrãenog 26. jula 1942, Nikola Gubarev je zabeleæio: “Kao Jevrejin krio se pod laænim imenom Andrejeviñ Andrija, kao takav sproveden Jevrejskom odseku na nadleænost.” Raspolagao je liånom kartom izdatom od Central- ne prijavnice Uprave grada Beograda.92 Prilikom overavaça liånih isprava, u Jagodini je 1942. otkrivena porodica beogradskih Jevreja koja se tamo sklonila aprila 1941. godine. Reå je o porodici Rubenoviñ, koja je posedo- vala liåne karte na srpska imena: Jeãi Rubenoviñu (Jeãa Obren- oviñ), çegovoj majci Rifki Rubenoviñ (Gina Jankoviñ) i sestri Olgi Rubenoviñ (Olga Œorœeviñ). U policijskom izveãtaju iz Jagodine o tom sluåaju, navedeni su i podaci o skrivaçu druge jevrejske porodice sa laænim legitimacijama, koja æivi u Beo- gradu. Na osnovu tih podataka III odsek je, 6. avgusta 1942, uhapsio Evgena Koena (Evgenije Kosiñ) i çegovu æenu Æinetu Koen, roœenu Rubenoviñ (Boæana Kosiñ) i uputio ih VII odseku.93 U odreœenim sluåajevima III odsek je neposredno upuñivao pronaœene Jevreje u koncentracioni logor Baçicu, a ne propisa- nim putem – preko Odseka za Jevreje i Cigane. Desilo se to, na primer, u sluåaju dve sestre: Vere Davidovac i Magdalene Fuåu- õiñ. One su otkrivene u Uæicu i kao Jevrejke iz Beograda sprovedene u specijalnu policiju. Åim su stigle, 10. maja 1942, odmah su upuñene u logor Baçicu.94 Jevrejska imovina je oduzeta u prvoj godini okupacije, ali se i posle toga tragalo za sluåajevima sakrivaça te imovine. Na dan 18. februara 1942. otkrivene su, uhapãene i sasluãane Te- reza Fiãer Ãÿiviñ i çena majka Ernestina Fiãer. “Imeno- vane su se krile od vlasti kao Jevrejske i krile jevrejsku imo-

90 Isto, III – 8/5. 91 Isto, III – 8/8. 92 IAB, UGB SP, II – 8/29. 93 Isto, III – 144/32. 94 Isto, III – 144/21.

258 vinu, a tim samim ogreãile o postojeñe propise i naredbe.” Upu- ñene su u logor Baçicu.95 Sasvim se smaçilo pronalaæeçe pojedinaca kao prekrãte- nih Jevreja ili sumçivih zbog jevrejskog porekla. Vjera S. Koviñ uhapãena je i sasluãana u specijalnoj policiji 24. septembra 1942, kada je III odsek zakÿuåio “da je imenovana jevrejskog porekla, ali je potrebno ispitati procenat” – ãto je bio posao VII odseka. Proverom u Centralnoj prijavnici utvrœeno je da je reå o Veri Kaufman, Mojsijeve vere.96 Za Aleksandra Œuriña, uhap- ãenog decembra 1942, ustanovÿeno je da je to pokrãteni Jevrejin Albert Finci. Upuñen je Gestapou 9. januara 1943. godine.97 Istraga specijalne policije pokazala je na koje naåine su Jevreji dolazili do liånih isprava na laæna imena. Reå je o ne- legalnom dobavÿaçu isprava na razliåite naåine. Jevrejima koji su bili povezani sa ilegalnim organizacijama Narodnoos- lobodilaåkog pokreta ukazivala se moguñnost da preko çih doœu do legitimacija sa srpskim imenima, poãto je ovaj pokret raspolagao sa nepopuçenim formularima i ispravama overenim peåa- tima. Neki su uspevali da obmanu vlasti davaçem laænih podataka i tako dobiju æeÿena liåna dokumenta. Nemali broj Jevreja doãao je do isprava podmiñivaçem, a bilo je i sluåajeva falsi- fikovaça dokumenata. Prilikom otkrivaça Jevreja u domovima Srba i pronalaska legitimacija sa laænim imenima, policija je pozivala na odgovornost Srbe koji su im pruæili utoåiãte i pomogli im u dobi- jaçu liånih isprava radi sakrivaça jevrejskog porekla. Poznati su mnogi sluåajevi skrivaça jevrejskih porodica i pojedinaca u domovima Srba, o åemu postoje izjave preæivelih i podaci, dokumenti u arhivama nemaåkih i kvislinãkih vlasti, pre svega Gestapoa i specijalne policije.98 U izveãtaju Dræavne komisije za ratne zloåine “Jevreji u Beogradu” kaæe se: “Tada viãe u Beogradu u legalnosti nije bilo Jevreja, ali æiveo je joã uvek jedan mali broj u ilegalnosti kri- juñi se laænim ispravama kod dobrih prijateÿa, koji su bili iz- loæeni smrtnoj opasnosti ãto åuvaju Jevreje, jer su Nemci izda- li naredbu da ñe biti streÿani svi oni koji kriju Jevreje”.99

95 IAB, UGB SP, III – 144/20. 96 Isto, III – 144/35. 97 Isto, III – 144/36. 98 O takvim sluåajevima se posle rata pisalo, prikupÿeno je mnogo dokumenata, svedoåeça i izjava, ãto je publikovano u kçigama, åasopisima, novinama. 99 AJ, DK – 110, inv. br. 16.189, 11.

259 U arhivi III odseka specijalne policije pronaœena su 34 liåna dosijea koje je taj odsek otkrio i sasluãao ili organizovao potragu za çima.100 Broj Jevreja je, pak, veñi, poãto se pojedini dosijei odnose i na ostale ålanove porodice ili grupe nosilaca liånog dosijea. Osnovni zadaci III odseka bili su: kontrola i evidencija stranaca, pograniåna sluæba, nadzor nad izbeglicama koji su do- ãli u Srbiju, policijska obrada “akcije” Draæe Mihailoviña. Tome treba dodati niz drugih poslova, kao ãto se to vidi iz çe- govih opãtih i liånih dosijea.101 Vidÿivo je to iz iznetog pregleda konkretnih primera delovaça protiv Jevreja, koji pokazuju raznovrsne osnove za angaæovaçe III odseka (u sklopu svog delokruga) u opãtem radu specijalne policije po jevrejskom pi- taçu. Najveñu odgovornost za “doprinos” III odseka specijalne policije “reãavaçu jevrejskog pitaça” u okupiranoj Srbiji snosi çegov ãef, ruski emigrant Nikolaj Gubarev. Reå je o policajcu od karijere, sa dugogodiãçom praksom. Izuzevãi krañe vreme, Gubarev je bio neprestano u sluæbi beogradske policije – poåev od 1925. godine.102 U Kraÿevini Jugoslaviji bio je agent nemaåk e obaveãtajne sluæbe u Upravi grada Beograda, zbog åega je, aprila 1940, degradiran i po kazni premeãten u varoãicu Krupaç. Tu ga je zatekao Aprilski rat, pa se ubrzo vratio u okupirani Beo- grad i uz podrãku Gestapoa nastavio da radi kao ãef odseka u specijalnoj policiji: od jula 1941. kao ãef IV (antikomunistiå- kog), a od novembra iste godine – III odseka. Viãi policijski komesar Gubarev bio je prvi funkcioner specijalne policije koji je pred kraj okupacije pobegao iz Beo- grada – veñ sredinom maja 1944. godine. Gestapo ga je blagovre-

100 Godine 1941. oformÿeno je 12, a 1942 – 22 dosijea. Postoji joã po neki dosije van zbirke o Jevrejima, tako da je ukupan broj dosijea III odseka o Jevrejima neãto veñi. Ostali liåni dosijei Jevreja koji su otkriveni, kao i onih za kojima se tragalo, navedeni su u autorovoj kçizi Specijalna policija u Beogradu 1941 – 1944. 101 IAB, UGB SP, spisi III odseka. 102 Nikolaj Gubarev, roœen 2. juna 1905. u Dçepropetrovsku, doãao je kao ãesnaestogodiãçi ruski emigrant u Beograd 1921. godine. Studirao je na pravnom fakultetu, ali je prekinuo studije i 1925. zaposlio se u Odeÿeçu opãte policije Uprave grada Beograda. Godinu dana kasnije morao je, kao strani dræavÿanin, da na- pusti policijsku sluæbu, ali je 1928. ponovo primÿen i rasporeœen u odsek za kontrolu stranaca (III odsek) i zaduæen za nadzor nad ruskom emigracijom. Naredne godine dobio je jugoslovensko dræavÿanstvo (tom prilikom Nikolaj je postao Ni- kola) i rasporeœen je na drugi posao i u drugoj radnoj jedinici – u IV odsek beogradsk e policije. Viãe od decenije radio je na otkrivaçu i suzbijaçu ilegalne akcije i propagande Komunistiåke partije Jugoslavije.

260 Ratni zloåinac Nikola Gubarev pred sudom u Beogradu (snimak od 30. oktobra 1949) meno prebacio u Beå (na rad u tamoãçem Gestapou), kako bi ga spasio od osvete åetnika Draæe Mihailoviña, protiv kojih je radio po nalogu Gestapoa. Kraj Drugog svetskog rata zatekao ga je u Salcburgu, gde ga je uhapsila ameriåka vojna policija i dræala ga u logoru do oktobra 1946, kada je reãeno da se kao ratni zloåi- nac izruåi Jugoslaviji. Osuœen je na smrtnu kaznu novembra 1949. godine u Beogradu.103

103 Gubarev je, sa ãefom IV odseka specijalne policije Boæidarem Beñareviñem i ãefom Koncentracionog logora Baçica Svetozarom Vujkoviñem, izveden pred sud 28. oktobra, a presuda je izreåena 4. novembra 1949.

261 262 OBRAÅUN SA JEVREJIMA KAO ANTIFAÃISTIMA

Delovaçe IV odseka

Osim ãto je izvrãavao neke opãte obaveze u rasnom pro- gaçaçu Jevreja (tragaçe za nestalima, postupaçe po poternica- ma i sl.), IV odsek se u prvom redu angaæovao na otkrivaçu i hapãeçu Jevreja antifaãista. To je bio znaåajan udeo domañih vlasti u ukupnom preduzimaçu represivnih mera protiv Jevreja. S obzirom na to da je sve vreme voœena kampaça o povezanosti Jevreja i komunista, oãtrica delovaça IV odseka bila je uperena protiv çih, sa ciÿem da se i jedni i drugi eliminiãu kao ozbiÿ- na pretça za okupatorsko-kvislinãki poredak. Zahvaÿujuñi efikasnosti rada antikomunistiåkog odseka po tom osnovu, mnogi Jevreji su, bez obzira na åiçeniåno staçe, okrivÿeni kao protivnici okupatora i sprovedeni u Koncentracioni logor Baçi- cu, a o çihovoj daÿoj sudbini je, na poznati naåin, odluåivao Ge- stapo. Takvo åiçeniåno staçe pokuãao je da prikrije i negira ãef odseka Boæidar Beñareviñ, viãi policijski komesar, kada je po zavrãetku rata izruåen Jugoslaviji kao ratni zloåinac. Na pi- taçe islednika o radu IV odseka protiv Jevreja, odgovorio je: “Ge- stapo je imao svoj specijalni odsek za Jevreje, a Uprava grada Beograda, koliko je meni poznato, nije imala niãta sa Jevreji- ma” (podvukao autor).104 Beñareviñ je, dakle, pokuãao da negira ne samo sopstveno uåeãñe svog odseka u progonu Jevreja, nego i umeãanost åitave Uprave grada Beograda. No åiçenice su bile takve da se nisu mogle opovrgnuti. Saåuvano je mnoãtvo dokumenata u arhivskoj graœi specijalne policije koji govore o progaçaçu Jevreja, pa i oni sluæbeni spisi i liåni dosijei koji verno odslikavaju ãta je radio IV odsek i kakva je bila liåna odgovornost ãefa toga odseka. S druge strane, razumÿivo je nastojaçe uhapãenog ratnog

104 IAB, istraæni predmet Boæidara Beñareviña, zapisnik od 9. juna 1949, 19.

263 zloåinca da, suoåen sa krivicom za mnoãtvo zlodela koje je po- åinio, pokuãa da “skine s vrata” bar pitaçe Jevreja. Tokom daÿeg istraænog postupka, kada mu je islednik pre- doåio dokumenta o uåeãñu specijalne policije i posebno IV odseka u progaçaçu i hapãeçu Jevreja, Beñareviñ je “promenio ploåu”. Najpre je izjavio da je u specijalnoj policiji za pitaçe Jevreja “bio nadleæan specijalni odsek, åiji je ãef bio Jovan Nikoliñ”, kao i da su tom odseku predavani uhapãeni Jevreji. Usledilo je i direktno priznaçe da je çegov IV odsek hapsio i sasluãavao Jevreje “osumçiåene za delatnost po liniji Komu- nistiåke partije Jugoslavije”.105 Delovaçe IV odseka protiv Jevreja bilo je najefikasnije u prvoj godini okupacije, kada je pohapsio mnoãtvo Jevreja kao i pripadnike ili pomagaåe komunistiåkog, odnosno Narodnooslo- bodilaåkog pokreta i çegove oruæane borbe protiv okupatora. Dok se uåeãñe III odseka u progonu Jevreja ogledalo u prona- laæeçu desetina nestalih i prikrivenih, dotle se udeo IV odsek a merio stotinama uhapãenih lica sprovedenih u koncentracioni logor Baçicu ili izruåenih Gestapou. Mada, iz viãe razloga, nije bilo moguñe utvrditi taåan broj Jevreja koje je specijalna policija uputila u logor Baçicu, a pogotovo ne “zaslugom” kojeg odseka (III, IV, ili VII), nema sumçe da je udeo IV odseka bio zapaæen. Takva uloga i uåinak IV odseka zasnivali su se na nadleænos- ti IV odseka i profesionalnom obavÿaçu duænosti çegovog struånog kadra, iskusnog u otkrivaçu i suzbijaçu ilegalnog ko- munistiåkog, tj. Narodnooslobodilaåkog pokreta. Nemaåka politika i propaganda su stalno povezivale Jevreje sa akcijama toga pokreta protiv okupatorsko-kvislinãkog reæima u Srbiji. To se ogledalo u neprekidnoj, veoma agresivnoj kampaçi protiv “opãteg zla”: “judeo-komunizma”, “jevrejsko-komunistiåke akcije” i sl., dok je egzekutivnom policijskom akcijom dirigovao Gestapo. U takvoj situaciji zapoåelo je sprovoœeçe operativnog plana o trajnom eliminisaçu znatnog dela Jevreja – odreœi- vaçem istih za streÿaçe u odmazdama koje je vrãio okupator (nemaåka oruæana sila – Vermaht). Taj vid likvidacije Jevreja dobijao je ponekad i masovne razmere (streÿaçe po 1.100 i 1.200 lica, na primer), po åemu se moæe steñi predstava o tragiånim posledicama primene tih mera – “u smislu smaçivaça çihovog brojnog staça”.

105 IAB, istraæni predmet Boæidara Beñareviña, zapisnik o sasluãaçu od 14. jula 1949, 55–56.

264 Meœu Jevrejima streÿanim u znak odmazde mali je broj onih za koje su postojali konkretni podaci o çihovoj “povezanosti sa komunistima”. Meœu takvima su bili i hapãenici IV odseka. Inaåe, po pravilu su streÿani zato ãto su Jevreji. Åetvrti odsek specijalne policije dobijao je podatke o Je- vrejima tokom istraænih postupaka u zatvoru putem svoje agenturne mreæe, kao i na osnovu raznih prijava, a potom hapsio mnoge pojedince i grupe, okrivÿujuñi ih da su simpatizeri, sledbe- nici, saradnici, pomagaåi, pripadnici i funkcioneri “komu- nistiåkog pokreta”, bilo kao uåesnici ilegalnog delovaça u gradu ili kao odmetnici, tj. borci partizanskih odreda. U vazal- nom odnosu prema okupacionim vlastima, u atmosferi kakva je bila i pod uticajem veoma agresivne propagande protiv Jevreja, razumÿivo je ãto se Beñareviñevi agenti i islednici nisu mnogo trudili da utvrde åiçenice i izreåene kvalifikacije bar formalno potkrepe dokazima. Tek su posleratna istraæivaça pokazala pravo staçe stvari: ko su uistinu bili uåesnici i sled- benici borbe protiv okupatora, a kome je policija bez osnova pripisivala takve krivice.106 Organizator aktivnosti IV odseka protiv Jevreja (otkri- venih ili nabeœenih da su “komunistiåki krivci”) bio je policijski komesar (kasnije unapreœen u viãeg komesara) Boæidar Beñareviñ, poznat po nemilosrdnom obraåunavaçu sa Narod- nooslobodilaåkim pokretom tokom cele okupacije. Otkako je stupio u policijsku sluæbu brzo se razvijao, stasao u sposobnog policajca i uspeãno napredovao u policijskoj karijeri.107 Za vreme okupacije 1941 – 1944. godine bio je na åelu IV odseka specijalne policije sve do 4. oktobra 1944, kada je pobegao iz Beo- grada.108 Poãto se povukao u Beå sa ÿudstvom specijalne poli-

106 O uåeãñu Jevreja u jedinicama Narodnooslobodilaåke vojske i partizanskim odredima Jugoslavije dosta je pisano, tako da su poznata imena gotovo svih boraca protiv okupatora. Poznati su i Jevreji – ålanovi i simpatizeri ilegalnih organizacija oslobodilaåkog pokreta u gradovima na okupiranim podruåjima. 107 Beñareviñ je roœen 1910. godine u selu Desimirovcu kod Kragujevca. Posle gimnazije upisao se na pravni fakultet, ali je prekinuo studije i zaposlio se u kra- gujevaåkoj policiji februara 1932. U proleñe 1939. premeãten je za pomoñnika komesara pograniåne policije u Kotoribi (na jugoslovensko-maœarskoj granici), a maja naredne godine prelazi u beogradsku policiju, u kojoj najpre radi kao referent a zatim kao vrãilac duænosti ãefa IV odseka. 108 Posle kapitulacije Jugoslavije 1941, Beñareviñ nastavÿa rad u specijalnoj policiji Uprave grada Beograda, u kojoj krañe vreme vodi poslove IV odseka – do po- stavÿaça novog ãefa Nikole Gubareva. Novembra 1941. Gubarev je smeçen sa ove funkcije (odnosno premeãten za ãefa III odseka), a za ãefa IV odseka postavÿen je Beñareviñ.

265 Hapsio Jevreje kao antifaãiste i saradnike Narodnooslobodilaåkog pokreta: Boæidar Beñareviñ, ãef IV odseka specijalne policije cije, neko vreme se zadræao u Austriji, pa se prebacio na Slove- naåko primorje kod ÿotiñevaca. Na podruåju Gorice, aprila 1945, zarobili su ga italijanski partizani i predali Englezima. Poãto su ga dræali u zatvoru i logoru u Bariju, Englezi su ga 3. januara 1946. izruåili Jugoslaviji kao ratnog zloåinca.109 Posl e duge istrage, 21. oktobra 1949. izveden je pred Okruæni sud u Beo- gradu i osuœen na smrt zbog poåiçenih ratnih zloåina. Razni sluåajevi ilustruju ãta je i kako radio IV odsek po pitaçu Jevreja. Jula 1942, posle fiziåke likvidacije Jevreja, agent specijalne policije Tenko Dalvoviñ prepoznao je na ulici i uhapsio “poznate komunistkiçe”, dve sestre, osamnaestogodiãçu Anitu i ãesnaestogodiãçu Ernu Rozenberg. Bile su to gimnazijalke, Jevrejke koje se nisu prijavile policiji. One su kao ålanice SKOJ-a (Saveza komunistiåke omladine Jugoslavije) ilegalno æivele i radile u Beogradu, sa legitimacijama na srpska imena (Branka Markoviñ i Vera Mihajloviñ). Agent je tom prilikom uhapsio i nepoznatu osobu iz çihovog druãtva sa legitimacijom na ime Jelice Stojanoviñ, za koju je naknadno utvrdio da je Jevre-

109 Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ga je za ratnog zloåinca odlukom F. broj 805/VI od 19. marta 1945.

266 jka Marta Fruhter. Åetvrta otkrivena Jevrejka iz ove grupe, Aranka Rozenberg (Ÿubica Nikoliñ), pobegla je iz stana pre dolaska policije, pa je za çom raspisana poternica. Posle istrage, hapãenice su upuñene u logor Baçicu.110 Policija je povela postupak protiv lica koja su uhapãenim Jevrejkama omoguñila da dobiju legitimacije na laæna imena. Kada bi bio zarobÿen ili uhapãen Jevrejin koji je imao znaåajnu funkciju u Narodnooslobodilaåkom pokretu ili u partizanskim odredima, specijalna policija i Gestapo bi preduzimali opseænu istragu, nastojeñi da izvuku ãto iscrpnije podatke. To pokazuje i primer dr Kurta Levija, zarobÿenog na terenu Uæica u zavrãnoj fazi kaznene ekspedicije generala Bemea. Çega je, posla zauzimaça Uæica, sasluãavala (10. decembra 1941) posebna ekipa Ministarstva unutraãçih poslova, potom je prebaåen u Beograd, gde ga je preuzeo Gestapo i posle duæeg istraænog postupka uputio, 17. aprila 1942, u logor Baçicu – kako je zabeleæeno u IV kçizi evidencije zatoåenika logora Baçice. Meœutim, istog dana Gestapo ga je odveo iz logora.111 Tokom istrage specijalna policija je tesno saraœivala sa Ge- stapoom, o åemu je saåuvana sluæbena prepiska u liånom dosijeu Kurta Levija.112 Organizovana je potraga za licima sa kojima je saraœivao dr Levi, a ãtampa je nastojala da çegov sluåaj ãto viãe iskoristi u propagandne svrhe protiv “judeokomunizma”.113 Poznati su mnogi primeri rada IV odseka protiv Jevreja koji su oznaåavani kao pripadnici i saradnici Narodnooslobodi- laåkog pokreta, çihovog otkrivaça, hapãeça, sasluãavaça, zlostavÿaça itd., o åemu je dosta pisano. Svi su oni imali isti daÿi put – pravac Baçica. Taj logor je predstavÿao posledçu stanicu pre izvoœeça na streÿaçe.

110 Liåni dosijei Rozenberg Erne (IAB, UGB SP, IV – 191 A), Rozenberg Anite (191/2) i Fruhter Marte (191/1). U zakÿuånom izveãtaju policija je konstatovala da su sve tri hapãenice ilegalno æivele u Beogradu od decembra 1941. Agent Temko Dalvoviñ, koji ih je uhapsio, optuæio je Anitu Rozenberg da je prilikom liånog pretresa u kancelariji, bila suviãe drska: “Upitala me je koliko para ñu primiti zato ãto sam ih priveo odeÿeçu” (specijalne policije). 111 Levi dr Kurt zaveden je u logorskoj kçizi pod reg. br. 5447. 112 IAB, UGB SP, IV – 2/31. U arhivi Gestapoa nije pronaœen dosije dr Levija (u Istorijskom arhivu Beograda fond Gestapoa, tj. BdS-a nije kompletan). 113 Za potrebe antikomunistiåke i antijevrejske propagande saåiçen je poseban tekst u formi zapisnika dr Levija (12 strana). Za razliku od pravog zapisnika o sa- sluãaçu sa podacima o licima i dogaœajima, taj tekst je doterivan radi propagandnog efekta, pre svega kompromitovaça “jevrejsko-komunistiåke akcije” (tekst nije pot- pisan).

267 Liåna karta osamnaestogodiãçe Jevrejke Anite Rozenberg, vaspitaåice iz Beograda, na laæno ime Branka Markoviñ

268 JEVREJI U LOGORU BAÇICI

Pored posebnih, jevrejskih logora Autokomanda (Topovske ãupe) i Sajmiãte (Zemun) kao glavnih stratiãta Jevreja i Ciga- na, i logor Baçica je bio zloglasno mesto stradaça za stotine zatoåenih Jevreja koje su Nemci odatle odvodili u smrt. U saåu- vanim spiskovima hiÿada zatoåenika nalaze se i imena beogradskih i drugih Jevreja, meœu kojima i dece.114 U taj logor upuñivani su, po pravilu, Jevreji tereñeni za saradçu sa komunistiåkim pokretom (kao pozadinski radnici, uåesnici sabotaænih akcija i partizani) u Beogradu i unutraãçosti Srbije. Pojedinaåna i grupna hapãeça poåela su krajem juna, a upuñivaçe u logor Baçicu i prva streÿaça jula 1941. godine. I Cigani su bili zatoåenici logora Baçice. Hapãeni u vi- ãe mahova u racijama u Beogradu i okolini (Obrenovcu, Grockoj, Kosmaju i dr.), oni su sa Jevrejima internirani u pomenute logore, ali je maçi deo çih dospeo i u logor Baçicu. Za razliku od rigoroznog postupaça sa Jevrejima, Gestapo je prema çima u pogledu usmrñivaça bio neãto blaæi, pa su, pored glavnine streÿ- anih, pojedine grupe interniranih Cigana izbegle tragiånu sudbinu svojih sunarodnika. Nemci su logor Baçicu nazivali Prihvatnim logorom (An- haltelager) Dediçe, a kvislinãke vlasti Koncentracionim logorom Beograd (kako je stajalo i na peåatu). U javnosti su se odo- mañili nazivi: Logor na Baçici, Baçiåki logor, Logor Baçica. Bio je to opãti koncentracioni logor, u poåetku za Beograd, a potom za Srbiju, organizovan po uzoru na nacistiåke koncentracione logore u Treñem rajhu, sa izvesnim specifiånostima. Jedna od tih specifiånosti bilo je postojaçe okupatorske (ge-

114 Sima Begoviñ, u delu Logor Baçica 1941 – 1944 (85–86), piãe da su posebno poglavÿe predstavÿala jevrejska deca streÿana sa svojim majkama i navodi primere: Rut Kaufman iz Beåa i Cecilija Gaon iz Novog Sada nisu bile napunile ni godinu dana; iz grupe Jevreja koji su dovedeni iz Niãa streÿano je deetoro dece porodica Ãvarc, Ãmit i Fiãer, meœu çima i dvogodiãçi Rudolf Kler, Paulina i Johana Ãmit.

269 U logoru na Baçici hiÿade rodoÿuba muåeno je, pored ostalih, i na ovaj naåin: satima stojeñi nepomiåno, okrenuti zidu, pod nadzorom straæara. Iz ovog logora odvoœeni su na streÿaçe, u koncentracione logore i na prinudni rad u Nemaåku stapovske) i kvislinãke uprave logora (Uprava grada Beograda), mada je bilo jasno da je neprikosnoveni gospodar Gestapo. Logor Baçica i stradaçe çegovih zatoåenika bili su tema mnogih napisa, radova, kçiga, meœu kojima je i monografija Sime Begoviña (u dve kçige) Logor Baçica 1941 – 1944, izdata 1989. godine. U okviru rezultata opseænih istraæivaça i analiza, kao i obiÿa podataka o logoru i çegovim zatoåenicima, u kçizi su dati i posebni prikazi o Jevrejima i Ciganima u tom logoru. Osnovni uvid u ukupno sagledavaçe stradaça Jevreja u logoru Baçica pruæaju 8 kçiga evidencije baçiåkih zatoåenika. One kazuju ko je od Jevreja primÿen u logor, kog datuma, kada je odveden i streÿan, kao i osnovne liåne podatke – i to za sve vreme postojaça koncentracionog logora. Takav autentiåan izvor podataka posluæio je kao sigurna podloga za izradu tabelarnih pregleda i statistiåkih podataka. Dok su baçiåke kçige evidencije omoguñavale bitne informacije o Jevrejima (sa izvesnim maçkavostima), sa Ciganima to nije sluåaj. Za Cigane nije na- voœena çihova narodnost, pa se nije mogao steñi uvid o broju

270 zatoåenika, niti napraviti imeniåni popis Cigana dovedenih u ovaj koncentracioni logor. Iz evidencije baçiåkih zatoåenika vidi se kada i koliko Jevreja je sprovedeno u logor. Veñe grupe Jevreja dovedene su na Baçicu u drugoj polovini 1941: 14, 15. i 16. septembra (202 Jevre- jina, a do kraja meseca 222); oktobra 10, novembra 100 i decembra 25 Jevreja (dakle joã 135 zatoåenika). Posle kompletnog in- terniraça i likvidacije jevrejskog stanovniãtva, tj. od 1942. godine, u logor su stizali naknadno otkriveni pojedinci ili porodice, koje je Gestapo takoœe streÿao. Tako su 1943. godine iz- vrãena grupna streÿaça marta, maja, avgusta, dok je marta 1944. likvidirano 9 Jevreja.115 Taåan broj Jevreja zatoåenih u logoru Baçica nije utvrœen. U kçizi Logor Baçica 1941 – 1944, navodi se da je u pitaçu oko 900 evidentiranih lica. Logorske vlasti su propustile da neke pojedince i grupe unesu u popis zatoåenika, ãto se uglavnom de- ãavalo posle kapitulacije Italije (nije, na primer, evidenti- rana grupa od 30 hapãenika Gestapoa, dovedena 20. januara 1944. iz Splita, gde su se bili sklonili).116 U Istorijskom arhivu Beograda, gde je 2001. godine izvrãena kompjuterska obrada izvornih spisa logorske evidencije, saåi- çeno je viãe tabelarnih pregleda o Jevrejima zatoåenicima. Uz ukazivaçe na nekompletnost raspoloæivih podataka i odgovara- juñe rezerve, u tabelarnim pregledima se govori o 688 lica kao ukupnom broju Jevreja evidentiranih u logoru Baçici.117 Iako je ta brojka maça od stvarnog broja Jevreja koji su dovedeni u logor na Baçicu, obraœeni podaci, odnosno odgovori po rubrikama u tabelarnim pregledima, dobrim delom odslikavaju sudbinu jevrejskih zatoåenika i upuñuju na zanimÿive pokaza- teÿe. Na pitaçe ko je dovodio uhapãene Jevreje na Baçicu, podaci govore da je od domañih vlasti to uglavnom åinila Uprava

115 Podrobniji prikaz dovoœeça Jevreja u logor Baçicu, grupnog i pojedinaånog, po mesecima i godinama (1941 – 1944): Begoviñ, n.d., kç. II, 23–31. 116 Begoviñ, n.d., kç. II, 28. Levi S. Moric objavio je septembra 1996. u Politici da je u periodu 1942 – 1944. streÿano oko 500 Jevreja iz logora Baçica. 117 Kompjutersku obradu je izvrãio Vojislav Prodanoviñ. Uzeo je u obzir samo ona lica za koja je navedeno da su Jevreji. Nije mogao da se upuãta u tragaçe za licima koja su prihvatila srpska imena (prelaskom u pravoslavnu veru, udajom i sl.), poãto su za identifikaciju tih liånosti neophodna dodatna istraæivaça. Izostali su, naravno, i Jevreji åiji boravak na Baçici nije bio evidentiran u logorskim kçigama. Jevrejski muzej u Beogradu je za pribliæno polovinu od 688 evidentiranih Jevreja proverio i dopunio podatke na osnovu matiånih kçiga roœenih i venåanih. Najviãe je ostalo neidentifikovanih Jevreja meœu zatoåenicima iz 1943. i 1944. godine. Radi dobijaça preciznog i kompletnijeg uvida, neophodna su dopunska istraæivaça.

271 grada Beograda, odnosno çena odeÿeça specijalne i kriviåne policije, a od okupatorskih snaga – Gestapo i SS. Daleko veñi broj Jevreja sprovele su u logor Baçicu nemaåke nego kvislin- ãke vlasti (644 : 44). Meœutim, Gestapo je slao u logor ne samo svoje hapãenike, veñ i Jevreje koje je uhapsila specijalna policija, pa posle sprovedene istrage predala çemu, jer je takav postupak bio predviœen. Prema tome, brojke neposredno predatih hapãenika upravi logora ne treba poistoveñivati sa brojem uhapãenih Jevreja, u kom pogledu je “uåinak” specijalne policije znatno veñi.118 Jevreji zatoåeni na Baçici bili su uglavnom iz Beograda (385), a maçi broj iz unutraãçosti. Muãkarci su meœu zatoåe- nicima åinili 66,72%, a æene 32,41%. Pregled po zanimaçima pokazuje da je najviãe bilo trgovaca, domañica, åinovnika, zanatlija, ali i priliåan broj univerzitetski obrazovanih ÿudi. Oni su doæiveli istu sudbinu kao i zatoåenici posebnih, jevrejskih logora. Prema nepotpunim podacima, u logoru Baçici stradalo je ukupno 382 Jevrejina, od toga je posebno oznaåeno 257 streÿanih, 122 likvidirana, dva obeãena i jedan umrli. Od ostalih baçiåkih zatoåenika 186 je prebaåeno u Jevrejski logor Zemun (Sajmiãte), a 103 Jevrejina su iz logora Baçice preuzeli SS i Gestapo.119 Kçige evidencije zatoåenika logora Baçice120 ostaju temeÿ- ni dokument za nastavak istraæivaåkog rada i utvrœivaça istine o Jevrejima u tom logoru, a ostali spisi u vezi s tim predstav- ÿaju neophodne, dragocene izvore dopunskih podataka bez kojih se, kao i bez memoarske graœe preæivelih zatoåenika, ne mogu do kraja sagledati i konaåno utvrditi åiçenice koje nedostaju.

118 Specijalna policija je, po pravilu, Jevreje koje je uhapsila (pre svega Odsek za Jevreje i Cigane, IV antikomunistiåki odsek i III odsek) prebacivala u zatvor Ge- stapoa, pa ih je on sprovodio u logor Baçicu. Samo u odreœenim sluåajevima specijalna policija je svoje hapãenike Jevreje neposredno predavala logoru. 119 Precizni tabelarni pregledi o jevrejskim zatoåenicima logora Baçice dati su u Prilozima. 120 Zvaniåan naziv, ispisan na koricama, glasi: “Kçige liånih podataka pritvorenika Koncentracionog logora na Baçici”. Reå je o 8 kçiga u koje su unoãeni li- åni podaci zatoåenika od 9. jula 1941. do 2. oktobra 1944. Kçige su krajem okupacije Beograda, tj. prilikom raspuãtaça logora, saåuvane od uniãteça zaslugom zatoåe- nika Petra Nikeziña, koji je na to nagovorio Radomira Åarapiña, pomoñnika ãefa logora. One su najpre predate Dræavnoj komisiji za ratne zloåine, zatim ih je pre- uzelo Ministarstvo unutraãçih poslova Srbije, koje ih je 1968. godine predalo Istorijskom arhivu Beograda (u sklopu arhivskog fonda specijalne policije Uprave grada Beograda).

272 Prva i posledça strana Kçige evidencije zatoåenika logora Baçice, meœu kojima je bilo na stotine Jevreja

273 Postupak protiv Jevreja koji su upuñivani u logor Baçicu sprovodio se ubrzano, poãto se æurilo da se “komunistiåki krivci” ãto pre streÿaju. Od hapãeça, sasluãavaça u zatvoru, odvoœeça u logor, pa do streÿaça, protekao bi tek po neki dan. Nisu bili retki sluåajevi da se Jevrejin dopremi na Baçicu i istog dana streÿa ili ga, kako se beleæilo u logorsku kçigu evidencije, preuzme (“odvede”) Gestapo. Izuzetak su predstavÿali uhapãeni ili zarobÿeni Jevreji koji su bili znaåajniji ilegal- ci ili borci, pa je u takvim sluåajevima voœena duæa istraga. To se dogodilo i sa pomenutim dr Kurtom Levijem, åija se istraga oduæila od 10. decembra 1941. do 17. aprila 1942. godine, kada je doveden u logor Baçicu i istog dana preuzet od SS-a.121 Ãef koncentracionog logora Baçica, Svetozar Vujkoviñ, bio je stari policajac, koji se veñ pre rata isticao kao progoni- teÿ i batinaã komunista. O çegovoj svireposti i zlostavÿaçu zatoåenika uveliko se priåalo meœu rodbinom “logorskih lica” i stanovnicima okupiranog Beograda. Poznato je kakav je bio i prema zatoåenim Jevrejima. Dræavna komisija za ratne zloåine proglasila ga je posle osloboœeça Beograda za ratnog zloåinca. “Sa nemaåkim ãefom logora Petrom Krigerom”, navodi se u odluci,122 “Vujkoviñ je bio strah i trepet za logoraãe i nemoguñe je nabrojati sve çihove zloåine”. Osuœen je na smrtnu kaznu 4. novembra 1949. godine u Beogradu.123 Peter Kriger (Krieger), takoœe proglaãen za ratnog zloåin- ca, doæiveo je neãto drugaåiji kraj svog zloåinaåkog puta. Pri- likom sasluãavaça u Minhenu izvrãio je samoubistvo skokom kroz prozor.124

121 IAB, UGB SP, IV – 2/31 i 166/6. 122 AJ, DK – 110, Odluka F. broj 2203. 123 Vujkoviñ je oktobra 1944. pobegao iz Beograda, kraj rata doåekao u Italiji, a 27. jula 1945. Englezi su ga izruåili Jugoslaviji kao ratnog zloåinca. 124 Peter Kriger je bio domañi Nemac (folksdojåer) iz Crvenke, pre rata raznosaå robe firme “Mitiñ” u Beogradu. U logoru Baçici najpre je bio sprovodnik i kÿuåar, a potom je postavÿen za pomoñnika nemaåkog komandanta logora. Opãir- nije o çemu: dokumentacija Dræavne komisije za ratne zloåine (AJ, DK – 110); S. Begoviñ, Logor Baçica 1941 – 1944. Podrobnije o merama protiv Jevreja u toku okupacije u autorovoj kçizi Specijal- na policija u Beogradu 1941-1944, Beograd 2003.

274 Ãef koncentracionog logora Baçica Svetozar Vujkoviñ (levo) i ãef IV odseka specijalne policije Boæidar Beñareviña izvedeni su posle rata pred sud u Beogradu kao ratni zloåinci (snimak od 30. oktobra 1949).

275 276 NAMETAÇE OBAVEZA JEVREJSKIM PREDSTAVNIÃTVIMA

Da bi ãto organizovanije i efikasnije sproveo reãeçe “jevrejskog pitaça” u Srbiji, Gestapo je koristio i jevrejska pred- stavniãtva. U tom ciÿu nametao je niz obaveza koje su predstav- niãtva jevrejske zajednice morala da izvrãe, a posle interni- raça u posebne logore i nova (samo)upravna tela u tim logorima. Kvislinãke vlasti nisu imale udela u odreœivaçu obaveza Jevrejima, ali su, po nalozima Gestapoa, uåestvovale u sprovoœe- çu niza propisanih mera poåetkom okupacije. U toj pripremnoj fazi, specijalna policija je koristila predstavniãtva jevrejske zajednice za dobijaçe podataka i spiskova lica koja je trebalo registrovati. Kako je izjavio Boæidar Beñareviñ, specijalna policija je na osnovu tih podataka saåinila kompletan spisak Jevreja u Beogradu.125 Na sliåan naåin je koristila uåeãñe Pred- stavniãtva u dostavÿaçu raznih poziva i naloga Gestapoa, kako bi se organizovao ãto potpuniji odziv Jevreja u realizovaçu drugih mera okupacionih vlasti. Stvarni naredbodavac, koji je odluåivao kada i za koje mere angaæovati predstavniãtva, bio je Gestapo. Po nalogu okupacionih vlasti, Jevreji su, umesto predratnih jevrejskih opãtina, bili primorani da obrazuju jedinstveno Predstavniãtvo jevrejske zajednice (Vertretung der Jüdischen Gemeinschaft). Preko tog predstojniãtva, Gestapo je postavÿao zahteve Jevrejima da izvr- ãavaju sve propisane mere, kao i izreåene kazne. Pored pomenutog doprinosa u izradi spiskova i registrovaçu Jevreja, Pred- stavniãtvo je bilo prinuœeno da uåestvuje u obezbeœivaçu pre- dviœenog broja ÿudi za prinudni rad na ulicama Beograda (isko- pavaçe leãeva, raskråavaçe ruãevina i sl.), u upozoravaçu na nuænost poãtovaça diskriminatorskih mera okupacionih vlasti, odreœivaçu talaca, isplañivaçu novåanih kazni (ukÿuåujuñi i odreœivaçe ko ñe koliko da plati) i dr.

125 IAB, istraæni predmet Boæidara Beñareviña, 19.

277 Nemci su nametaçe takvih prisilnih obaveza Predstavniãt- vu perfidno prikazivali kao aktivnost jevrejske samouprave, pod geslom da je sve u rukama samih Jevreja. U stvari, iza te propagandne farse krila se çihova stvarna namera da primoraju Predstavniãtvo da bude izvrãilac çihovih naloga. To ilustruje i sledeñi primer iz 1941. godine. Zbog do kraja neisplañene kontribucije od 10.000.000 dinara, Predstavniãtvo je dobilo na- reœeçe da samo odredi ÿude koji ñe se javiti Gestapou kao taoci. Obaveãtavajuñi o tome, Predstavniãtvo je upozoravalo: “Ne budete li se odazvali ovom pozivu, biñete predvedeni po policijskim organima”.126 Zavaravaçe jevrejske populacije u pogledu namera okupacionih vlasti sprovodilo se planski od poåetka okupacije. Ãiri- le su se vesti o “organizovanom prebacivaçu” Jevreja iz Srbije u Poÿsku, u radne logore u Treñem rajhu i o sliånim reãeçima koja su stavÿala izgled spasavaça æivota, izbegavaçe onog najgo- reg – fiziåke likvidacije. To je nesumçivo imalo efekta, budi- lo je i odræavalo nade Jevreja u oåajnoj situaciji, pa je pothra- çivaçe takvih oåekivaça u znatnoj meri doprinelo pasivnom dræaçu jevrejskog stanovniãtva. To je i bio ciÿ okupacionih vlasti: da svoj plan o konaånom reãeçu “jevrejskog pitaça” sprovedu uz ãto maçe otpora, komplikacija i bekstava. Laæno odræavaçe nade doãlo je do izraæaja i kada je jevrejsko stanovniãtvo internirano u logore. Veãt potez Gestapoa sa stvaraçem “jevrejske uprave” logora takoœe je podstakao iluzije zatoåenika. U stvari, sve priåe o samoupravi svodile su se na to da je Gestapo prepustio Jevrejima da se sami brinu o organizo- vaçu kuhiçe, sanitetsko-higijenskih prilika i drugih osnovnih potreba za æivot u logorima Topovske ãupe i Sajmiãte, tj. da se jevrejska “samouprava” bakñe sa nereãivim problemima. Internirano jevrejsko stanovniãtvo karakterisalo je disciplinovano ponaãaçe, pasivo dræaçe i pomirenost sa sudbinom. Odsustvo organizovanog otpora u logorima, kao i åiçenica da je bilo malo bekstava, objaãçavalo se specifiånostima u mentalitetu ove populacije. Izloæenost drastiånom kaæçava- çu i zastraãivaçu okupacionih vlasti imala je snaæan efekat zbog straha od odmazde. Bilo je neizvesnosti i dezorijentacije, kao i verovaça u obeñaça gestapovskih stareãina o upuñivaçu u logore van Srbije ili nade u moguñnost nalaæeça nekog drugog

126 Jevrejski istorijski muzej, reg. r. 294, k. 22-1-1/27. IAB, UGB SP, III – 8a, k. 144: “Jevreji u Beogradu – kontribucija od 10.000.000 dinara”.

278 povoÿnog reãeça. Kombinacija zastraãivaça i zavaravaça svakako je bila znaåajan uzroånik takvog ponaãaça interniranih Jevreja. Odreœenu ulogu igrala je i vrlo izraæena vezanost Jevreja za porodicu i za etniåku zajednicu. Iz toga je proisticalo ubeœeçe da treba snositi kolektivnu sudbinu – kakva god ona bila. Iz takve logike proizilazilo je uvereçe mnogih da nije moralno pobeñi i spasiti sopstveni æivot ako nisi naãao reãeçe i za svoju porodicu (ãto je veñ bilo teæe), tj., ãire uzev izneveriti solidarnost sa svojim narodom. U materijalima Dræavne komisije za ratne zloåine koji govore o staçu posle interniraça æena, dece i staraca (decembra 1941), dato je sledeñe objaãçeçe za pasivno dræaçe jevrejskog stanovniãtva u logorima: “Ogromna veñina æena odazvala se tom pozivu (za inter- niraçe). Nije bilo porodice koja nije izgubila nekoliko na- jbliæih muãkih ålanova. U punoj neizvesnosti o çihovoj sudbini, utuåene od stradaça i stalnih poniæeça, retke su bile æene koje su pomiãÿale da se spasu bekstvom, da bar sebi i svojoj deci stvore drukåiju sudbinu od one svojih muæeva, oåe- va, brañe. Rezignirano su iãle u neizvesnost, bez voÿe za da- ÿi æivot, nesposobne za odluku i akciju.”127 Iz Jevrejskog logora Sajmiãte nije bilo bekstava, niti je u çemu organizovan otpor. Zabeleæeno je, ipak, da su jednom prilikom zatoåenici izrazili nezadovoÿstvo zbog slabe ishrane, na ãto je u logor dojurio gestapovski oficir Ãtrake i posle çe- govih pretçi sve se smirilo i viãe se nije ponovilo. U studiji Milana Koÿanina Nemaåki logor na Beogradskom sajmiãtu 1941 – 1944 navodi se da su Jevreji kuriri iz logora sami odlazili u Beograd u Jevrejsku bolnicu i u Beogradsku op- ãtinu, ãto im je pruæalo povoÿne moguñnosti za bekstvo. Meœu- tim, oni te vanredno povoÿne prilike nisu koristili, para- lisani strahom od nemaåke odmazde koja bi dovela do streÿaça velikog broja jevrejskih zatoåenika. Karakteristiåan je i sluåaj Olge Alkalaj, ålana privremenog Mesnog komiteta Komunis- tiåke partije Jugoslavije za Beograd, koja je decembra 1941, posle muåeça u zatvoru i u logoru Baçica, prebaåena u Jevrejski logor Sajmiãte, pa u Jevrejsku bolnicu. Ona je odbila da je drugovi

127 Zloåini faãistiåkog okupatora i çihovih pomagaåa protiv Jevreja u Jugo- slaviji, 23.

279 spasu iz bolnice, poãto nije bila spremna da prihvati posledice toga åina, tj. streÿaçe neduænih u okviru nemaåke odmazde koja bi usledila. Ubijena je prilikom likvidacije Jevrejske bolnice marta 1942. godine.128 Za Cigane ne bi se moglo reñi da su se disciplinovano oda- zivali naredbama o prijavÿivaçu i drugim pozivima policijskih vlasti. Naprotiv, mnogi od çih su nastojali da na razne naåine izbegnu pridræavaçe propisanih mera i u tome su neret- ko uspevali. Policijska evidencija Cigana nije mogla da se u potpunosti kompletira i aæurira, poãto je dosta çih uspevalo da prikrije tragove. Pouåeni ishodom prvih uhapãenih, a zatim i interniranih sunarodnika, tj. çihovom likvidacijom, åinili su sve ãto su mogli da bi izbegli takvu sudbinu. Osnovni razlog ãto su Cigani proãli neãto maçe tragiåno jeste taj ãto prema çima nisu tako dosledno, rigorozno i u potpunosti sprovedene mere progona i fiziåkog uniãtavaça kao prema Jevrejima. Iako je predstavÿao gvozdenu pesnicu Hitlerove Nemaåke u likvidaciji Jevreja, Gestapo se nije liãavao tajnih usluga pojedinih pripadnika satanizovanog naroda. Do saradçe je dolazilo uprkos poznatim razlozima koji su se ispreåili izmeœu dvaju strana. Prepreka za Gestapo bio je nacistiåki rasni princip protiv Jevreja, a barijera za Jevreje åiçenica da je Gestapo nemilosrdno slao çihovu sabrañu u smrt. Pa ipak, preovladao je pragmatiåan prilaz: kod gestapovaca su potisuti ideoloãko- doktrinarni pogledi o rasnoj diskriminaciji u sluåajevima kada je tajna saradça sa pripadnikom jevrejske zajednice mogla da bude korisna i pruæi znaåajne podatke; pojedini Jevreji i Jevrejke, koji su se opredelili za tajne kontakte sa Gestapoom uprkos tome ãto su znali da je on glavni krivac za stradaçe çihovog naroda, åinili su to radi obeñenog spasa sopstvenog æivota ili zaãtite svoje porodice, a drugi iz sebiånih razloga, radi odgovarajuñe koristi. U izveãtaju Dræavne komisije za ratne zloåine protiv Je- vreja129 reåeno je o tome: “Jevrejska uprava logora (Sajmiãte) åinila je ãto je god mogla da olakãa sudbinu interniraca; bilo je, meœutim, i u upravi logora ÿudi koji su iz straha od Nemaca striktno iz- vrãavali sva nareœeça nemaåke komande. Dvojica od çih,

128 Podrobnije o dræaçu Jevreja u posebnim logorima: M. Koÿanin, n.d., 136–143. 129 AJ, DK – 110, inv. br. 16.189.

280 neki Œarfaã i Kraus, obojica iz Zreçanina, bili su åak nemaåki ãpijuni i sluge. Zbog toga su dolazili åesto u sukob s internirkama. Jednom prilikom doãlo je do otvorene po- bune zbog rœave i nedovoÿne hrane; tada su se Œarfaã i Kraus obratili za zaãtitu nemaåkoj komandi logora, te je u logor doãao sam Ãtrake i zapretio da ñe streÿati stotinu æena, ako se joã jednom sliåno ponovi.”130 Gestapo je imao agente meœu Jevrejima i pre nego ãto ih je internirao u logore. Tako je 1941. godine Operativna komanda Ge- stapoa i SD-a u Beogradu koristila kao tajnu saradnicu Jevrejku Gruenberg. Çu je “dræao na vezi” poznati gestapovski agent Duãan Teodoroviñ. Na osnovu çenih podataka zapleçena je veña koliåina skrivenog jevrejskog novca. Za Gestapo je, takoœe pove- zana sa Teodoroviñem, radila i Jevrejka Margita Horvat.131 Ot- krivena je i tajna aktivnost Hajima Almoslina, trgovaåkog putnika iz Beograda.132 Meœu Jevrejima agentima svakako je najdaÿe otiãao u nano- ãeçu ãtete i izazivaçu najteæih posledica svojim sunarodni- cima Bencion Bivas, koji je pod imenom Marko Beçamin(oviñ) javno radio kao agent Gestapoa u Beogradu i na Kosovu i Meto- hiji. On je proglaãen i za ratnog zloåinca pod imenom Marko Beçaminoviñ, kao krivac za hapãeçe i streÿaçe velikog broja Jevreja i Srba najpre u Beogradu, a potom na Kosovu i Metohiji (pre svega u Kosovskoj Mitrovici i Priãtini).133 Reå je o najbe- skrupuloznijem agentu, åija je aktivnost bila pogubna za çegovu sabrañu, koji åak ni sopstvenu porodicu nije izbavio iz stradaça (likvidirana je 1942. godine). Nestao je krajem okupacije. Niãta se pouzdano nije saznalo o çegovoj sudbini.134

130 Zloåini faãistiåkih okupatora i çihovih pomagaåa protiv Jevreja u Jugo- slaviji, 24. 131 N.O.S, IV, 719; Beograd pod komesarskom upravom 1941, 347. 132 Æeni Lebl, Do konaånog reãeça, Åigoja, Beograd 2001, 298; Dnevnik jedne Judite, Deåje novine, Gorçi Milanovac, 1990; Aleksandar Lebl, Potraga za komesarom Egonom Zabukoãekom, Politika, 3. novembar 1992. 133 AJ, DK – 110, F. broj 17.133. Bivas je pre rata æiveo u Kosovskoj Mitrovici u åestitoj jevrejskoj porodici, neko vreme radio u trgovini, a potom preãao u Beograd i postao agent Uprave grada Beograda. Posle Aprilskog rata stupio u sluæbu Gesta- poa i doprineo hapãeçu i pÿaåkaçu Jevreja u Beogradu 1941. godine. Zatim je, “po potrebi sluæbe”, otiãao u Kosovsku Mitrovicu kao pripadnik tamoãçe gestapovske ispostave i bio vinovnik mnogih zlodela na Kosovu i Metohiji. 134 Podrobno o Bivasu, çegovom radu i odgovornosti, kao i o protivreånim podacima o çegovoj sudbini: Beograd pod komesarskom upravom 1941, 346–347.

281 282

PRILOZI

HRONOLOÃKO-TEMATSKI IZBOR DOKUMENATA

283

284

FUNKCIONERI I PRIPADNICI GESTAPOA ZADUÆE- NI ZA PROGON I UNIÃTEÇE JEVREJA

Funkcioneri Glavnog ureda bezbednosti Rajha (RSHA) u Berlinu RSHA

Himmler Heinrich, voœa SS-a Rajha, ãef nemaåke policije, ministar unutraãçih poslova, neposredno rukovodio RSHA-om od aprila do kraja 1942. Heydrich Reinhard, ãef RSHA od septembra 1939. do aprila 1942. Kaltenbrunner Ernst, ãef RSHA od januara 1943. do maja 1945.

IV URED – GESTAPO

Müller Heinrich, ãef IV ureda RSHA – Gestapoa od septembra 1939. do maja 1945. Hartl, SS-major, ãef Odeÿeça (Gruppe) IV B RSHA Roth, SS-major, ãef Odeÿeça IV B RSHA (posle Hartla) Eichmann Adolf, SS-kapetan, ãef Odseka za Jevreje IV B 4 RSHA.

Napomena: Nisu navedena imena funkcionera iz III ureda RSHA (SD – obaveãtajna sluæba nacistiåke partije), Odeÿeça III D, koje je vrãilo obaveãtajno-privrednu obradu jevrejstva, kao ni VII ureda RSHA, Odeÿeça VII B, Odsek 2, koji je obraœivao jevrejstvo kao ideoloãkog protivnika nacizma. Ovo stoga ãto ni III, ni VII ured RSHA nisu imali egzekutivnu funkciju, veñ su se bavili prikupÿaçem i koriãñeçem podataka iz svog delokruga rada, a obaveãteça, na osnovu kojih je trebalo preduzimati represivne mere, upuñivali su Gestapou.

285

Funkcioneri Gestapoa u Beogradu 1941. godine u sastavu Operativne grupe (Einsatzgruppe – EG) i Operativne komande (Einsatzkommando – EK)

OPERATIVNA GRUPA POLICIJE BEZBEDNOSTI (SIPO) I SLUÆBE BEZBEDNOSTI (SD)

Fuchs Wilhelm, SS-pukovnik, ãef Operativne grupe Polte Fridrich, SS-potpukovnik, zamenik ãefa Operativne grupe od aprila do jula 1941. Teichmann Ludwig, SS-potpukovnik, zamenik ãefa Opera- tivne grupe od 29. jula 1941. Helm Hans, SS-major, naåelnik IV odeÿeça – Gestapoa.

OPERATIVNA KOMANDA ZA SRBIJU

Kraus Karl, SS-major, ãef Operativne komande od aprila do oktobra 1941. Hintze Karl, SS-major, pomoñnik ãefa Operativne komande i naåelnik IV Odeÿeça – Gestapoa Hausding Günther, SS-kapetan, zamenik naåelnika IV odeÿeça Stracke Fritz, SS-potporuånik, referent jevrejskog referata IV D

Napomena: U III odeÿeçu (SD) postojao je referat III D, koji nije imao egzekutivnu funkciju, veñ je vrãio obaveãtajnu obradu jevrejstva sa ideoloãkog i privrednog stanoviãta.

Funkcioneri i pripadnici Gestapoa u Beogradu 1942 – 1944.

FUNKCIONERI BDS-a BEOGRAD

Schäfer Emanuel, SS-pukovnik, rukovodilac BdS-a Beograd Teichman Ludwig, SS-potpukovnik, zamenik rukovodioca BdS-a Sattle Bruno, SS-major, naåelnik IV odeÿeça (Gestapo) BdS-a

286

Napomena: BdS – skrañenica za Befehshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes – Zapovednik policije bezbednosti i Sluæbe bezbednosti. Gestapo – Geheime Staatspolizei – Tajna dræavna policija.

RUKOVODIOCI JUDENREFERATA

Stracke Fritz, SS-poruånik, rukovodilac jevrejskog referata IV B 4 do novembra 1942. Schlutt Hans, SS-poruånik, pomoñnik, pa rukovodilac od februara 1943. Boden Willy, SS-podoficir, pa SS-(pot)poruånik, rukovodilac do septembra 1943.

Napomena: Septembra 1943. ukinut je poseban referat za Jevreje i çegovi poslovi ukÿuåeni u referat IV D. U III odeÿeçu (SD) ideoloãko-privrednu obradu Jevreja vrãio je referat III D.

PRIPADNICI REFERATA ZA JEVREJE (I CIGANE) U GESTAPOU 1941 – 1944

U Judenreferatu su, pored pomenutih referenata, radili sledeñi operativci i administrativni sluæbenici:

Andorfer Herbert, SS-potporuånik, komandant Jevrejskog logora Zemun Enge Edgar, podoficir SS-a, zamenik komandanta logora Vincent Otto, podoficir SS-a Sabukoschek Egon, podoficir SS-a i Vermahta Karrasch, podoficir SS-a (SS-Hauptcharführer) Ken, podoficir SS-a Groser, podoficir SS-a, pomoñnik Engea, Stefan Valentin, podoficir SS-a, tumaå, domañi Nemac iz Baåke Martin Josef, podoficir SS-a, tumaå, domañi Nemac iz Banata, Basler Johann, podoficir SS-a, domañi Nemac iz Baåke Topole Bubenheimer Ernst, domañi Nemac iz Beograda, Kempf Peter, tumaå, domañi Nemac iz Baåke, Schuberger, domaña Nemica, vodila kartoteku streÿanih, Tinta, domaña Nemica, daktilografkiça

287 Napomena: U svim nazivima odseka i referata, nadleænih za reãavaçe jevrejskog i cigan- skog (romskog) pitaça, naznaåavani su samo Jevreji, iako je istovremeno vrãen progon i uniãtavaçe Cigana.

IZVRÃIOCI POMORA JEVREJA GASOM

Privremeno su, tokom marta, aprila i maja 1942, pri BdS-u radila dva gestapovska struåçaka iz Berlina sa specijalnim vozilom za usmrñivaçe gasom jevrejskih zatoåenika iz logora Sajmiãte:

Götz Wilhelm, SS-podoficir, Mayer Erwin, SS-podoficir.

PRIPADNICI REFERATA ZA UPRAVŸAÇE POKRETNOM JEVREJSKOM IMOVINOM 1941 – 1944

Upravÿaçe pokretnom jevrejskom imovinom u nadleænosti II odeÿeça, referata 2 A 5: Walter, SS-potporuånik, referent Lemnitzer, SS-potporuånik Keiser, SS-podoficir. Kartoteku zapleçenih jevrejskih stanova i nameãtaja vodio je referent II C 1: Bosch, SS-nadnarednik, referent Andreas, SS-podoficir Petzelberger, SS-podoficir Schulz, SS-podoficir Fuchs, SS-podoficir.

288 2.

ORGANIZACIONA STRUKTURA GESTAPOA U SRBIJI 1941 – 1944

Mehanizam gestapovske “maãinerije smrti”, koja je tokom o- kupacije sprovodila progon i likvidiraçe Jevreja, kao i potragu za ostatkom odbeglih i sakrivenih, bio je sloæen i razgranat. U organizacionom pogledu jasno se razlikuju dva perioda: 1941. godine, kada je zadatak Gestapoa realizovao aparat Operativne grupe sa operativnim komandama, i 1942 – 1944. godine, kada je to åinio BdS sa mnoãtvom svojih ispostava i uporiãta u unutra- ãçosti Srbije. Kako je bio organizovan i rasporeœen taj aparat, koji je organizovano i sistematski sprovodio Hitlerovu politiku “kaæçavaça Srba” i uniãtavaça Jevreja, pokazuju prilo- æeni organizacioni pregledi.

STRUKTURA U PRVOJ GODINI OKUPACIJE (Operativna grupa i operativne komande)

Operativna grupa policije bezbednosti (Sipo) i sluæbe bezbednosti (SD) Beograd – Einsatzgruppe Sipo/SD, skrañeno EG, ru- kovodeña ustanova u Srbiji do januara 1942. godine, podreœena Glavnom uredu bezbednosti Rajha (RSHA). Operativna komanda (Einsatzkommando – EK) Beograd Operativna komanda – EK Ãabac Operativna komanda – EK Niã, oficir za vezu pri Oblasnoj komandanturi (Feldkommandantur) 809 Operativna komanda – EK Panåevo Operativna komanda – EK Novi Sad – Petrovaradin (tada van granica okupirane Srbije). Oficir za vezu pri policiji Nezavisne Dræave Hrvatske (NDH), Zemun.

Logori Autokomanda (Topovske ãupe), Beograd, potpadao pod na- dleænost EK Beograd Baçica – pod EK Beograd, potom EG Beograd. Sajmiãte, Zemun – pod EG Beograd Ãabac – pod EK Ãabac.

289 ORGANIZACIONA STRUKTURA 1942 –1944 (BDS)

Zapovednik policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (Be- fehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes – BdS), ru- kovodeña ustanova Gestapoa i SD-a od januara 1942. do oktobra 1944. godine, sa sistemom od 41 ispostave i uporiãta, od åega 34 u unutraãçosti Srbije, 5 u Crnoj Gori i dva u Nezavisnoj Dræavi Hrvatskoj (NDH). Posle usmrñivaça Jevreja iz logora Sajmiãte (maja 1942), BdS i çegovi podruåni ogranci u Srbiji vrãili su potragu za preostalim skrivenim i odbeglim Jevrejima.

OPERATIVNA KOMANDA – EK III, VRÇAÅKA BAÇA

Ispostave Uporiãta Crna Gora

1. Bor 1. Åaåak 1. Cetiçe 2. Jagodina 2. Tekija 2. Podgorica 3. Kladovo, potom Negotin, 3. Novi Pazar 3. Kotor pa Zajeåar 4. Panåevo 4. Bijelo Poÿe 4. Kragujevac 5. Vrãac 5. Pÿevÿa 5. Kraÿevo 6. Åoka 6. Kruãevac 7. Kikinda 7. Leskovac 8. Bela Crkva NDH 8. Loznica 9. Jaãa Tomiñ 9. Niã 10. Prijepoÿe 1. Sonderkomando pri 10. Poæarevac zapovedniku nemaå- 11. Ãabac Logori kih trupa u NDH 12. Uæice 2. EK Heinrich 13. Vaÿevo 1. Baçica 14. Kos. Mitrovica 2. Sajmiãte 15. Zreçanin 3. Ãabac 16. Sjenica 4. Niã 5. Zreçanin 6. Åok a 7. Zajeåar

Napomena: Dok su u rukovodeñim ustanovama bili zastupÿeni svi sektori rada, ispostave i uporiãta su prevashodno delovali po liniji Gestapoa, a neki od çih i po liniji SD-a.

290 3.

UNUTRAÃÇA ORGANIZACIJA GESTAPOA 1942 – 1944

BDS BEOGRAD I i II odsek III odsek SD IV odsek – V odsek – VI odsek – Person. i GESTAPO Kriminal Inostranstvo Uprava REFERATI: REFERATI: RAD PREMA:

III A – pravo IV A 1 – komu- NDH uprava nizam III B – nac. IVA 2 – leviå. MAKEDONIJA pitaçe pokreti zdravstvo III C – kultura IV A 3 – ået- ALBANIJA prosveta nici DM III D – IV A 4 – emi- ITALIJA privreda gracija

III F – crkve IV B1 – 2 – MAŒARSKA crkve IV B 3 – RUMUNIJA masoni IV B 4 – BUGARSKA Jevreji IV C1 – opãti TURSKA nadzor IV C2 – SREDÇI zatvori ISTOK logori IVD – stranci IV E 1 – kon- traãp. IV E3 – provere IV N – agen- tura

291 4.

POLICIJSKA GRUPA RATNIH ZLOÅINACA SA MAJSNEROM I FUKSOM NA ÅELU

Suœeçe grupi od 22 ratna zloåinca iz okupatorskog policijskog aparata za zloåine poåiçene u okupiranoj Srbiji 1941 – 1944. godine. Reå je o tzv. policijskoj ili gestapovskoj grupi. Sud- ski proces je trajao od 9. do 19. decembra 1946, odræan je u sali Izvrãnog narodnog odbora u Beogradu, pred Veñem Vojnog suda kojim je predsedavao kapetan Vuko Goce Guåetiñ (sudije, kapeta- ni: Radivoje Milivojeviñ i Leka Anœiñ), a zastupnik vojnog tu- æioca Jugoslovenske armije bio je major Vladimir Lekiñ. Ovde su optuæeni razvrstani, radi preglednosti, u tri pod- grupe, na osnovu pripadnosti odreœenoj sluæbi:

GESTAPO I SD1 (13 LICA)

1. Majsner August (Meyszner), general-potpukovnik SS-a i policije 2. Fuks Vilhelm (Fuchs Wilhelm), SS-pukovnik, ãef Opera- tivne grupe (Einsatzgruppe Sipo/SD) 3. Tajhman Ludvig (Teichmann Ludwig), SS-potpukovnik,2 zamenik ãefa Operativne grupe i BdS-a 4. Polte Fridrih, SS-major, pomoñnik ãefa Operativne grupe 5. Helm Hans, SS-major, naåelnik odeÿeça Gestapoa u Oper- ativnoj grupi 6. Vajnman Ernst (Weinmann), SS-major, oficir za vezu Ope- rativne grupe i BdS-a sa Upravnim ãtabom vojnog zapovednika Srbije, komesar za izbeglice 7. Miler Ginter Fric (Müller Günter Fritz), SS-kapetan, oficir za vezu Operativne grupe, Viãeg voœe SS-a i policije, BdS- a, sa operativnim vojnim komandama 8. Hering Valter (Walter), SS-poruånik, policijski inspektor BdS-a.

1 SD, skrañenica od Sicherheitsdienst, sluæbe bezbednosti nacistiåke partije. 2 Navedeni su åinovi iz 1941/42. godine, tj. iz vremena kada su optuæeni uåestvo- vali u zloåinima uniãtavaça Jevreja. Do kraja okupacije unapreœivani su u viãe åinove.

292 9. Grenc Alojz (Grenz), SS-poruånik, zamenik komandira straæarske åete BdS-a 10. Ekert Jozef (Eckert Josef), SS-potporuånik, operativac Gestapoa 11. Ilte Paul, SS-podoficir, radiotelegrafist 12. Pfefer Toma (Pfeffer Thomas), SS-podoficir, domañi Nemac 13. Han Josip Sep, SS-podoficir, domañi Nemac.

POLICIJA PORETKA3(5)

14. Meler Herman (Möller Hermann), potpukovnik, naåelnik ãtaba policije poretka u Srbiji 15. Fanenãrajber Paul (Fanenschreiber), policijski major, komandant policijskog bataÿona 16. Rajc Karl, policijski major 17. Tenesen Albert, policijski kapetan, komandir policijske åete. 18. Brajãtet Kurt, policijski åinovnik.4

OSTALI(4)

19. Kazerer Rihard, pukovnik SS-a i policije, komandant bataÿona u SS-diviziji “Princ Eugen”, potom u Sipo/SD 20. Hesterberg Ernst, pukovnik Vermahta,5 feldkomandant 21. Horman Hajnrih (Hormann Heinrich), carinski inspektor 22. Maudanc Herman (Maudanz Hermann), carinski sekretar

Presuda Vojnog suda za grad Beograd objavÿena je 22. decembra 1946. godine. Na vremenske kazne osuœeni su: Paul Ilte, Valter Hering i Ernst Hesterberg, dok je ostalima dosuœena smrtna kazna.

3 Policija poretka – Ordnungspolizei, skrañeno Opro, uniformisana policija za odræavaçe reda. Pored policije bezbednosti – Sicherheitspolizei, skrañeno Sipo, to je bila druga osnovna grana nemaåkog policijskog sistema. U sastavu policije poretka bila je zaãtitna policija – Schutzpolizei, kojoj su pripadali petorica optuæenih. 4 Kurt Brajãtet, jedan od 22 optuæena ratna zloåinca u policijskoj grupi, navodi se u optuænici, ali se ne pomiçe u presudi. 5 Wehrmacht – vojska, tj. oruæana sila Hitlerove Nemaåke.

293 5.

NEMAÅKE NAREDBEI UREDBE O JEVREJIMA I CIGANIMA6

6 Tri naredbe i uredbe nemaåkog vojnog zapovednika u Srbiji iz 1941. godine, kojima su propisane mere protiv Jevreja i Cigana, svakako su viãestruko znaåajni dokumenti. Staraçe o sprovoœeçu tih mera postalo je duænost organa srpske vlasti, pa ova tri akta predstavÿaju autentiåne pokazateÿe o odgovarajuñim zaduæeçima i vrsti poslova koje su, iz tog delokruga, obavÿale domañe vlasti, ukÿuåujuñi specijalnu policiju. (List uredaba vojnog zapovdnika u Srbiji, arhiva Dræavne komisije za ratne zloåine, inv. br. 11.291.)

294 295 296 297 298 299 6.

U R E D B A

ZA DOPUNU NAREDBE KOJA SE ODNOSI NA JEVREJE I CIGANE OD 30 MAJA 1941 GODINE /List uredaba Vojnog zapovednika u Srbiji broj 8, strana 84/.

Za dopunu Naredbe koja se odnosi na Jevreje i Cigane od 30 maja 1941 nareœujem sledeñe:

§ 1. ud § 11.

Posle 31 maja 1940 za imetak Jevreja vaæe donete odredbe ako su naknadno odobrene od Generalnog opunomoñenika za privredu u Srbiji. Odobreçe ima povratno dejstvo na vreme izdate odredbe. U koliko se bude htelo raspolagati jevrejskim imetkom posle stupaça na snagu ove dopunske Uredbe, odredba ima samo onda dejstvo kad je prethodno dobiveno odobreçe Generalnog opunomoñe- nika za privredu u Srbiji. Generalni opunomoñenik za privredu u Srbiji odobrava istovremeno sa odredbom i pravni posao koji se na çu odnosi. Odo- breçe iste moæe uslediti prema porezi za jednu ili obe ugovor- ne strane. Odredbe, koje se preduzimaju protivno odredbama stava 2, niãtavne su. § 11 stav 2, red 3 Naredbe koja se odnosi na Jevreje i Cigane od 30 maja 1941 primeçuje se po smislu.

Ålan 2. uz § 16.

Postavÿaçe jednog upraviteÿa-komesara dozvoÿava se i za imovinske mase Jevreja, koje ne pripadaju obrtu jednog privrednog preduzeña. Upraviteÿ-komesar moæe preduzeñe kojim upravÿa ili druge imovinske mase kojima upravÿa sa odobreçem Generalnog opuno- moñenika za privredu u Srbiji potpuno ili delimiåno otuœiti ili çima na drugi naåin raspolagati. U koliko su upraviteÿi-komesari veñ pre stupaça na snagu ove Uredbe raspoloæili preduzeñima ili drugim imovinskim

300 masama kojima upravÿaju, moæe Generalni opunomoñenik za privredu u Srbiji tu odredbu naknadno odobriti. Ålan 1, stav 1, 3, i 4 ove Dopunske uredbe imaju se primeniti na odgovarajuñi naåin. Dobitak dobiven otuœivaçem jevrejskog imetka ima se upo- trebiti kako sledi: 1/ Na isplatu prispele i zaostale poreze i drugih javno pravnih daæbina dotadaçih vlasnika; 2/ Na zadovoÿavaçe poslovnih i privatnih poverioca; 3/ Eventualni preostali viãak ima se kod jedne banke koju odredi Generalni opunomoñenik za privredu u Srbiji uloæiti i staviti pod zabranu na ime dotadaçeg vlasnika. Generalni opunomoñenik za privredu u Srbiji ima pravo ra- spolagaça sa eventualnim viãkom pomenutim pod br. 3/.

Ålan 3.

Ova dopunska Uredba stupa na snagu sa povratnim dejstvom od dana objavÿivaça Naredbe koja se odnosi na Jevreje i Cigane od 30 maja 1941 /List uredaba Vojnog zapovednika u Srbiji, br. 8 strana 84/. 7

Beograd, 22 jula 1941.

Vojni zapovednik u Srbiji.

7 U pozivaçu na ovu naredbu navoœena su dva datuma: 30. maj (kada je doneto) i 31. maj 1941. (kada je objavÿeno).

301 7.

U R E D B A koja se odnosi na primaçe na konak Jevreja

Na osnovu ovlaãñeça datog mi od Vrhovnog zapovednika vojske, nareœujem sledeñe:

§ 1.

Uz smrtnu kaznu zabraçeno je: a) Jevreje primati na konak ili skrivati; b) predmete od vrednosti ma koje vrste, nameãtaj i novac primati na åuvaçe od Jevreja ili ih kupovinom, zamenom ili nekim drugim pravnim poslom sticati.

§ 2.

Od Jevreja na åuvaçe veñ primÿeni vrednosni predmeti, nameãtaj i novac ima se do 15 januara 1942 prijaviti kod Ein- stazgruppe der Sicherheitspolizei und Des SD / Beograd ili van Beogra- da nadleænim Feld ili Kreiskomandanturama. Svi ugovori o kupovini, zameni ili sliåni zakÿuåeni sa Je- vrejima posle 6 aprila 1941 podleæu istoj obavezi prijavÿi- vaça. U sluåaju neizvrãeça obaveze prijavÿivaça nastupaju pravne posledice § 1.

§ 3.

Eventualne potrebne odredbe o izvrãeçu izdaje Ãef Uprav- nog ãtaba kod Zapovednika u Srbiji.

Beograd 22 decembra 1941. Zapovednik u Srbiji.

302 8.

PERSONALNI DOSIJE BOÆIDARA BEÑAREVIÑA

Organ domañe vlasti u okupiranom Beogradu koji je uåestvovap u sprovoœeçu odreœenih mera protiv Jevreja bila je Uprava grada Beograda sa svojim upravno-policijskim aparatom i æandarmerijom. Beñareviñ je, u sprovoœeçu tih mera, uåestvovao u svojstvu ãefa IV odsek a specijalne policije.

303 9.

POSLOVI VII ODSEKA SPECIJALNE POLICIJE 8

8 Dva polumeseåna izveãtaja VII odseka specijalne policije, koji pokazuju kakvu vrstu poslova je obavÿao taj odsek – na osnovu pomenutih naredbi i uredbi vojnog zapovednika i naloga Gestapoa (IAB, UGB SP, k. 589, 176).

304 10.

305 11.

DELOKUG RADA VII ODSEKA ( ZA JEVREJE I CIGANE) SPECIJALNE POLICIJE9

UPRAVA GRADA BEOGRADA ODEŸEÇE SPECIJALNE POLICIJE Str. Pov. II Br. 33 20 oktobra 1941 godine Beograd

U ciÿu pravilnog, blagovremenog i uspeãnog obavÿaça poslova u Odeÿeçu specijalne policije Uprave grada Beograda, a na osnovu §§ 16, 18, 19, 20 i 22 Uredbe o ustrojstvu i delokrugu Uprave grada Beograda – propisujem sledeñi

PRAVILNIK O ORGANIZACIJI I RADU ODEŸEÇA SPECIJALNE POLICIJE UPRAVE GRADA BEOGRADA

(Prethodni ålanovi: 1- 10)

Ålan 11

VII Otsek za Jevreje i Cigane Otsek VII Odeÿeça specijalne policije – je otsek za Jevreje i Cigane. Ovaj otsek obavÿa sve poslove po pitaçima Jevreja i Cigana na podruåju Uprave grada Beograda. (Slede ålanovi 12-15)

UPRAVNIK GRADA BEOGRADA Drag. Ÿ. Jovanoviñ

9 Pravilnikom su ozvaniåeni organizacija i delokrug rada specijalne policije kakvi su postojali od poåetka okupacije (IAB, UGB SP, dosije I/1).

306 12.

LIÅNI DOKUMENT ÃEFA ODSEKA ZA JEVREJE

Sluæbeniåki list ãefa Odseka za Jevreje i Cigane (VII odsek specijalne policije) Jovana P. Nikoliña iz çegovog personalnog dosijea u beogradskoj policiji

307 13.

LIÅNI DOKUMENTI ÃEFOVA SPECIJALNE POLICIJE

Personalni upitnici trojice ãefova specijalne policije Uprave grada Beograda: Milivo- ja Jovanoviña (april – jul 1941), Miodraga Petroviña (jul – septembar 1941) i Ilije Paranosa (5. septembar 1941 – 4. oktobar 1944).

308 309 14.

310 15.

311 312 16.

TABELARNI PREGLEDI O JEVREJIMA U LOGORU BAÇICI

Istorijski arhiv Beograda izvrãio je kompjutersku obradu podataka o Jevrejima koji su za vreme okupacije (1941 – 1944) bili zatoåeni u logoru Baçici. Statistiåki podaci, prikazani na priloæenim tabelarnim pregledima, izvedeni su iskÿuåivo na osnovu uvida u 8 saåuvanih kçiga evidencije zatoåenika logora Baçice, tj. podataka koji su zabeleæeni u tim kçigama. Ukupan broj zatoåenih Jevreja u ovim pregledima – 688 lica – svakako je maçi od stvarnog broja Jevreja koji su bili upuñeni u logor. Do te razlike je doãlo pre svega zato ãto u pomenutim kçigama nisu zavedene neke grupe i pojedinci koji su dovedeni u logor (preteæno 1943. godine) kao ni zato ãto nekim zatoåenim Jevrejima nije naznaåena nacionalnost i sl. Iz drugih izvora, pak, saznalo se za takve sluåajeve, pa se proceçuje da je ukupan broj Jevreja u logoru Baçici bio veñi za 100 do 200 zatoåenika. Imajuñi u vidu da ñe se daÿim istraæivaçima i to raãåisti- ti i postojeñe brojke upotpuniti, vaÿa reñi da dotle mogu poslu- æiti kao pouzdani, iako nekompletni, pokazateÿi priloæeni tabelarni pregledi, koje je u Istorijskom arhivu Beograda izradio Vojislav Prodanoviñ.

Dovedeni u Baçiåki logor od:

Uprava grada Beograda (Odeÿeçe kriviåne i Odeÿeçe 41 specijalne policije) Srpski oruæani odred i sreski naåelnik 3 Domañi organi vlasti 44 SS 274 Nemaåka vojska 3 GESTAPO 367 Nemaåke vlasti 644

313 Polna i starosna struktura Ukupno je dovedeno 226 æena i 462 muãkarca. Po godinama starosti i polu (ukupno i procentualno):

godine starosti muãkarci æene ukupno – 6 11 1,60% 8 1,16% 19 2,76% 7–13 4 0,58% 7 1,02% 11 1,60% 14–16 11 1,60% 7 1,02% 18 2,62% 17–20 24 3,49% 15 2,18% 39 5,67% 21–34 71 10,32% 63 9,16% 134 19,48% 35–49 163 23,69% 68 9,88% 231 33,58% 50 – 175 25,44% 55 7,99% 230 33,43% svega 459 66,72% 223 32,41% 682 99,13%

U kçigama Baçiåkog logora za ãest uhapãenika Jevreja (tri æene i tri muãkarca) ne postoje podaci o datumu roœeça ili starosti. Struktura po zanimaçima zatoåenih Jevreja

trgovac 172 domañica 148 åinovnik 76 uåenik 38 radnik 11 kafeõija 7 penzioner 7 student 6 posluæiteÿ 5 ãofer i ãpediter 4 uåiteÿ 4 bankar (i bankarski åinovnik) 3 medicinar 3 sitniåar 3 sveãtenik 3 po dva direktora, graœevinara, hauzmajstora, industrijalca, 18 kçiæevnika, privatnika, rentijera, zemÿoradnika i zubna teh- niåara – ukupno po jedan æelezniåar, brodovlasnik, õokej, ekonom, glumac, grobar, 13 guvernanta, inkasator, invalid, komesar policije, nastavnik, nosaå i novinarka – ukupno

314 Zanatlije krojaå 23 obuñar 8 limar 5 fotograf 4 po tri bravara, elektriåara, kçigovezca, koæara i stoåara – ukupno 15 po dva åasovniåara, frizerke, gombara, instalatera, krznara, kujunõije, 26 masera, mehaniåara, muziåara, ribara, staklorezca, tapetara i tipografa – ukupno po jedan ãtampar, ãtoperka, automehaniåar, berberin, burekõija, novinar, 15 kuvar, miderka, modiskiça, optiåar, pekar, sapunõija, sodaõija, taãner i tkaå – ukupno Univerzitetski obrazovani lekar 15 inæeçer 8 advokat 6 apotekar 5 po jedan agronom, akademski slikar, arhitekta, geometar i profesor – uku- 5 pno Jevreji zatoåeni u logor Baçicu dovedeni su iz sledeñih mesta:

Beograd 385 Zvornik 35 Poæarevac 13 B. Peãta (Vojvodina) 12 Niã 11 Obrenovac 6 Skopÿe 6 Gradojeviñ 5 Budimpeãta 4 Novi Sad 4 Kapoãvar (Maœarska) 3 Loznica 3 Mirovo, Rtaçski Rudnik 3 Ripaç 3 Vaÿevo 3 Veliki Beåkerek 3 po dvoje iz mesta: Aleksinac, Beå, Beli Potok, Berãiñi (Srez Ta-kovski), Bukoviñ, 34 Aranœelovac, Kragujevac, Kuåevo, Negotin, Osijek, Panåevo, Parañin, Prokupÿe, Sarajevo, Smederevska Palanka, Tuzla, Vrãac i Zemun – ukupno po jedno iz mesta: Ãabac, Œurœevci, Åaåak, Åernovic, Rumunija (Arad), Aranœelo- 30 vac, Baåina, (Srez Tamniåki) Berlin, Bihañ, Bitoÿ, Kovin, Kraÿevo, Ÿuÿaci, (Srez Gruæanski) Maœarska, Noñaj, (Maåvanski) Novo Selo, Rakovica, Ruma, Srpska Crça, Svilajnac, Temiãvar, Trstenik, Uæice, Umka, Vlasenica, Vråin, Vraçe, Zagreb, Zajeåar i Zlatibor – ukupno

315 Za 125 zatoåenika ne postoje podaci o tome odakle su dovedeni. Sudbina zatoåenih Jevreja

Streÿanih 257 Likvidiranih 122 Obeãenih 2 Umrlih 1 Ukupno stradalih u logoru Baçica 382 Odvedenih u Jevrejski logor Zemun 186 Odvedenih iz logora od SS i GESTAPO-a 103 Puãtenih 7 Odvedenih u grupi 3 Odvedenih na rad 1 Odvedenih u Veliku Kikindu 1 nema podataka 5

Istraæivaçe o logu Baçica i çegovim zatoåenicima su nas- tavÿena, pa je Istorijski arhiv Beograda 2009. godine objavio monografiju Logor Baçica. Logoraãi 1941-1944 sa najvaænijim podacima i spiskom svih logoraãa (uvodnu studiju napisali su univerzitetski profesori Ÿubodrag Dimiñ i Milan Ristoviñ). Re- zultati ranijih i novijih istraæivaça omoguñili su kompletnije sagledavaçe i prikazivaçe ove problematike, izmeœu ostalog i izradu potpunijih tabelarno-brojåanih pregleda. U pregledu “Nacionalona struktura zatoåenika” navodi se da je u logoru Ba- çica bilo ukupno 703 Jevrejina. Tabelarni pregledi o çima, kakve je svojevremeno izradio Vojislav Prodanoviñ (koji je u meœu- vremenu preminuo), ostaju korisni pokazateÿi.

316 17.

NEMAÅKI DOKUMENTI O NEDIÑU I JEVREJIMA

PROPRATNO PISMO O RAZGOVORU SA NEDIÑEM 9. SEPTEMBRA 1941

Operativna grupa policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti u Beogradu dobila je izveãtaj 10. septembra:

“An den Shef d. Einsatzguppe des SIPO u. SD in Belgrad10. Tajno. .... Predmet: Razgovori u troje izmeœu voœe “Pokreta Zbor” Dim(itrija) Ÿotiña, generala Nediña i jednog vojnika ovdaãçeg saradnika koji su odræani u utorak 9. IX 1941. Veza: Naãe pismo od 7. septembra 1941. Prilozi: 14. Reziltat razgovora ovdaãçeg POVERENIKA,11 koji ima pseudonim Rob. 3,, sa generalom Nediñem i voœom pokreta – Zbor, Dimitrijem Ÿotiñem, izloæen je od POVERENIKA iscrpno u priloæenim prilozima. Osim toga ñe joã opãirno izloæiti namere i planove vlade Nediñ – Ÿotiñ... U prilogu se ãaÿu sledeñi prilozi: ...... 3. Nediñev stav prema jevrejskom pitaçu12 Pismo je potpisao Hans Reksajzen (Rexseisen), SS-kapetan, kasnije SS-major.13

10 Zvaniåan nemaåki naziv za Operativnu grupu policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti. 11 POVERENIK, “Rob 3”, QBL, Pintariñ, Petroviñ – pseudonimi kojima se kao tajni saradnik, sluæio domañi Nemac Rudolf Troj (Treu), profesor. Tokom okupacije isticao se izvrãavaçem vaænih i delikatnih zadataka, dobivãi rang SS-poruånika. 12 Sadræaj Nediñevoh stava naveden je u poglavÿu “Udeo kvislinãkih vlasti i çihova odgovornost”. 13 Hans Reksajzen, istaknuti i uticajni obaveãtajni funkcioner, duæe vreme radio u Beogradu – do povlaåeça Nemaca. Bio nalogodavac tajnih misija Rudolfa Troja.

317 18.

SASTANAK TURNERA I NEDIÑA 28. MARTA 1942.

Snimak delova izveãtaja dr Haralda Turnera, ãefa okupacione vojne uprave u Srbiji o razgovoru sa generalom Milanom Nediñem, predsednikom srpske vlade: zaglavÿe, tekst o Nediñevom stavu o jevrejskom pitaçu na strani 6 i 12 i potpis dr Turnera. Dokument ima ukupno 14 strana. Original dokumenta se åuva u Nemaåkoj i obeleæen je signaturom VA-MA, RW 40126, tj. Bundesarchiv (Koblenz) - Militarärchiv (Freïburg). Prevod ovih delova nemaåkog teksta dat je na kraju poglavÿa “Udeo kvislinãkih vlasti i çihove odgovornosti” u vidu citata. Turnerov izveãtaj, uzevãi u celini, predstavÿa znaåajan sluæbeni spis, koji daje ukupnu predstavu o staçu u okupiranoj Srbiji poåetkom 1942. godine. Reå je o dokumentu koji oslikava celokupnu situaciju, skup problema kako su ih videli odgovorni rukovodioci okupacione i domañe vlasti, prikaz çihovih stavova i ocena o najvaænijim pitaçima, kao i sagledavaça mera koje treba preduzeti.

318 319 19.

PISMO MILANA NEDIÑA GENERALU BADERU (broj 1.050 od 22. juna 1942)

“Po obaveãteçima od oficira doãlih sada iz zarobÿeni- ãtva, saznaje se da se u logoru Osnabrik – nalazi oko 340 Jevreja i izvestan broj izrazitih komunista – oficira, mahom rezervnih, pa i aktivnih. Oni sprovode bezobzirno svoju razornu akciju po sobama, barakama i blokovima, a zatim i po celom logoru. Kako mnogi zdravi nacionalni ÿudi, pod uticajem nostalgije, postaju apatiåni, a time i pogodni za razorni uticaj jevreja – komunista, to ovim zajedniåkim æivotom postoji opasnost da se i zdravi elementi obeshrabre i utonu u vode komunista. Iznoseñi ovu åiçenicu, æeli se skrenuti paæça da bi bilo vrlo poæeÿno da se Jevreji i leviåari komunisti izdvoje iz opãteg logora i udaÿe od oficira nacionalno zdravih. Srpska vlada, zabrinuta ovom akcijom, bila bi vrlo zahvalna ako bi se od vlasti nemaåkog Rajha preduzele efikasne mere za ãto bræe izdvajaçe.”

______

Nemci su prihvatili Nediñevo traæeçe i oformili specijalni kaæçeniåki logor – “Logor D”, u koji su prebacivali (“radi izolacije”) osumçiåena lica o kojima je reå i prema çima primeçivali stroæiji reæim (Nirnberãki proces, 59. dan pretresa, 14. februar 1946).

320 20.

NEDIÑEVA UREDBA O JEVREJIMA

Dræavna komisija za ratne zloåine uvrstila je ovu uredbu kao dokaz (prilog) broj 2 uz odluku o proglaãeçu Milana Nediña za ratnog zloåinca (Sluæbene novine, 28. avgust 1942). (AJ, DK-110, Odluka F-802/II)

321 21.

IZVEÃTAJ OBAVEÃŒTAJNOG ODSEKA

Ÿotiñeva oruæana formacija dobrovoÿaåki odredi (kasnije prerasli u Srpski dobrovoÿaåki korpus) bili su od poåetka aktivni uåesnici u progonu Jevreja. Oni su, pored osnovne namene da kao vojne, borbene jedinice suzbijaju oslobodilaåñke, ustani- åke snage, vrãili i obaveãtajno-policijsku funkciju, dobivãi znaåajna ovlaãñeça u pogledu primene represivnih mera. Dobrovoÿaåki odredi sprovodili su te mere u Beogradu i u unutraãçosti Srbije. U tom okviru delovali su i protiv Jevreja ne samo tokom “konaånog reãeça jevrejskog pitaça” tj. fiziåke likvidacije Jevreja zavrãene maja 1942, nego i kasnije, tokom okupacije, tragajuñi za Jevrejima koji su izbegli tragiånu sudbinu svojih sunarodnika i krili se ãirom Srbije. Dva priloæena dokumenta iz 1941. i 1942. godine prikazuju aktivnost dobrovoÿaåkih odreda u sprovoœeçu represivnih mera protiv Jevreja.

322 323 22.

IZVEÃTAJ DOBROVOŸAÅKOG ODREDA

324 REZIME

Nemaåka okupacija 1941 – 1944. godine predstavÿala je naj- tragiåniji period u æivotu Jevreja u Srbiji. Do tada je jevrejska zajednica prolazila kroz istorijski poznati razvoj ove balkanske zemÿe, uåvrãñujuñi svoje korene i suæivot sa srpskim narodom, deleñi sa çim i dobro i zlo. Povremeni ispadi do kojih je dolazilo ostali su u granicama marginalnih pojava, tako da se Jevreji u Srbiji nisu suoåavali sa organizovanim antisemitskim pokretom. Tragiåna istorija stradaça Jevreja poåela je agresijom Hit- lerove Nemaåke i okupacijom i rasparåavaçem Jugoslavije 1941. godine. U okupiranoj Srbiji, 1941/42. godine, Nemci su vrlo efikasno pristupili “konaånom reãeçu jevrejskog pitaça”, na najradikalniji naåin, bræe i doslednije nego u drugim okupiranim zemÿama. I sa joã jednom osobenoãñu: za razliku od uobiåajenog postupka na okupiranim teritorijama, na kojima je taj zadatak obavÿala policija, u Srbiji je u svojstvu egzekutora upotrebÿe- na i nemaåka vojska – Vermaht (Wehrmacht). Srediãte nacis- tiåkih progona i stratiãte fiziåke likvidacije “srpskih” Jevreja bio je Beograd, u kome je æivelo najviãe pripadnika ove populacije i koji je postao stratiãte uniãteça najveñeg dela Jevreja iz cele Srbije. Pripremna faza poåela je veñ 16. aprila 1941. i sastojala se od sprovoœeça niza mera protiv Jevreja: obaveze prijavÿivaça, uspostavÿaça aæurnih spiskova, prinudnog rada, obespravÿi- vaça, pÿaåkaça imovine i sliånih postupaka. Krajem juna iste godine, tj. posle napada Nemaåke na Sovjetski Savez, poåiçu hapãeça Jevreja kao antifaãista i talaca i çihova streÿaça u okviru mera odmazde. Na taj naåin je, s obzirom na mnoãtvo stre- ÿanih u represalijama, poåelo fiziåko uniãtavaçe Jevreja mu- ãkaraca. Usledila je faza interniraça celokupnog jevrejskog stanov- niãtva u posebne logore za Jevreje: najpre muãkaraca iznad 14

325 godina, poåev od 22. avgusta 1941, u logor Autokomanda (Topovske ãupe), a potom, od 12. decembra iste godine, æena, dece i staraca u logor Sajmiãte u Zemunu. U meœuvremenu su gotovo svi Jevreji muãkog pola izuzimani iz logora i upuñivani na streÿaçe u odmazdama koje je vrãio okupator. Najtragiåniji period stradaça Jevreja bio je od polovine decembra 1941. do polovine maja 1942, kada je Gestapo uniãtio celokupno jevrejsko stanovniãtvo internirano u Jevrejskom logoru Sajmiãte i izvestio Berlin da je “jevrejsko pitaçe” u Sr- biji konaåno reãeno,tj. da u çoj viãe nema Jevreja, da je srpski prostor “Judenfrei” odn. “Judenrein”. Uporedo sa opisanim fazama i oblicima progaçaça i ubi- jaça Jevreja, sprovoœena je organizovana potraga okupatorskih kolaboracionistiåkih vlasti za Jevrejima koji su na razne naåi- ne izbegli hapãeça, interniraça i streÿaça i krili se u Beo- gradu i u unutraãçosti Srbije. Intenzitet tragaça i prona- laæeça “begunaca” bio je najjaåi 1941. i 1942, dok je 1943. znatno, a 1944. godine sasvim oslabio. Deo çih je naknadno pronaœen i streÿan, dok je drugi deo, zahvaÿujuñi pomoñi srpskih sugraœana, ostao sve vreme prikriven i doåekao osloboœeçe i kraj Drugog svetskog rata. Odgovornost za stradaçe Jevreja snosi viãe subjekata iz okupatorskog i kolaboracionistiåkog tabora, koji su u tome uåe- stvovali na razne naåine i åiji je “uåinak” bio od veñeg ili ma- çeg znaåaja i obima. Odluåujuñu reå i funkciju egzekutora imali su Gestapo i nemaåka vojska. Meœu kolaboracionistima, kojima je dodeÿena pomoñna uloga, glavni udeo pripadao je specijalnoj policiji. Svakome od çih posveñen je poseban deo kçige, u kome su dati: istorijat, organizacioni pregled, oblici i razmere delovaça i vrãeça zloåina, opãta i pojedinaåna odgovornost. Dokumentovane prikaze o tome omoguñilo je podrobno istra- æivaçe ranije nedostupnih izvornih materijala, u prvom redu arhivskih fondova Gestapoa i specijalne policije. Reå je o boga- tim, iako nekompletnim fondovima (preko 5.600 dosijea Gesta- poa, viãe od 15.000 predmeta specijalne policije itd.), koji predstavÿaju riznicu dragocenih dokumenata i podataka. Tome treba dodati da su, kao vaæan izvor za pronalaæeçe novih podataka, posluæili istraæni i sudski predmeti i arhivski fondovi ostalih okupatorskih i kolaboracionistiåkih uåesnika u zlodelima nad Jevrejima. Zahvaÿujuñi tome doãlo se do novih iz-

326 vornih materijala, koji su predstavÿali osnovu za otkrivaçe nepoznatih i maçe poznatih, kao i dopunu starih podataka, tj. za svestranije utvrœivaçe åiçenica, kompletnije sagledavaçe i studijsko prikazivaçe ukupnih zbivaça. Za organizovaçe i realizaciju “konaånog reãeça jevrejskog pitaça” u Nemaåkoj i u okupiranim zemÿama, nacistiåki reæim je “zaduæio” Gestapo. Po tom osnovu Gestapo je u Srbiji odigrao glavnu ulogu u progonu i uniãtavaçu Jevreja u Beogradu i unu- traãçosti, kao i izbeglih Jevreja iz drugih zemaÿa. Zato je bilo vaæno utvrditi kako je bila organizovana i kako je funkcionisala gestapovska “maãinerija smrti” i koji çeni rukovodioci i pripadnici snose odgovornost za genocid nad Jevrejima. U drugim okupiranim zemÿama istrebÿeçe Jevreja vrãila je policija. U Srbiji (i u Sovjetskom Savezu) u tome je uåestvovala i nemaåka vojska. Çene regularne jedinice nastupile su u ulozi egzekutora, streÿajuñi hiÿade Jevreja u poznatim masovnim odmazdama 1941. godine. Zbog te specifiånosti, kao i zbog åiçeni- ce da u istoriografiji nije dovoÿno osvetÿena takva uloga Ver- mahta, bilo je neophodno izvrãiti naknadna istraæivaça, utvrditi i dokumentovano prikazati relevantne åiçenice o udelu nemaåke vojske u likvidaciji Jevreja u Srbiji. Imalo se u vidu da bi to mogao biti i skroman prilog opãtoj raspravi, koja se u Ne- maåkoj vodi od zavrãetka Drugog svetskog rata do danaãçih dana, na temu “Vermaht – patrioti u sluæbi domovine ili zloåin- ci?”. Kao i na ostalim okupiranim teritorijama, nemaåke vlasti su i u Srbiji, za sprovoœeçe propisanih mera protiv Jevreja, u- potrebile organe domañeg upravnog i policijskog aparata pre svega specijalnu policiju. Mnoãtvo novih dokumenata i verodostojnih podataka iz predugo nedostupnih policijskih i sudskih izvora omoguñilo je da se podrobno rekonstruiãe rad specijalne policije protiv Jevreja i da se utvrde stepen çene opãte odgovornosti i krivice pojedinih çenih stareãina i pripadnika. Na osnovu takvih, autentiånih materijala i podataka osvetÿeni su obim i vidovi uåeãña domañe policije i dati odgovor na bitna pitaça o çenoj ulozi. Razjaãçeno je koje zadatke je okupator poveravao specijalnoj policiji i koje je represivne mere ona sprovodila. U tom sklopu posebno su razmotrena dva pitaça: da li su aktivnosti specijalne policije bile u okviru uobiåajenih obaveza domañih policija u drugim okupiranim zemÿama Evrope i da li je ona uåestvovala u fiziåkoj likvidaciji Jevreja na rasnoj

327 osnovi (i u isto vreme ustaãka policija, u tzv. Nezavisnoj Dræavi Hrvatskoj, samostalno je vrãila fiziåku likvidaciju Jevreja). Autorski tekst dopuçen je posebnim delom na kraju kçige, u kome je dat hronoloãko-tematski izbor dokumenata i drugih priloga informativno-dokumentarnog karaktera, kao ãto su: uredbe, naredbe, izveãtaji, zvaniåna prepiska, liåni i personalni dokumenti, ãematski prikazi organizacione strukture, spiskovi odgovornih lica i sl. Ceo tekst je bogato ilustrovan odabranim fotografijama i faksimilima dokumenata. Progon i uniãtavaçe Jevreja na rasnoj osnovi za vreme okupacije vrãeni su uporedo sa drakonskim kaæçavaçem Srba u masovnim pokoÿima i odmazdama. Zajedniåka im je bila istorijska sudbina – da stradaju kao ærtve okupatorske policije i vojske.

328 SUMMARY

The German occupation between 1941 and 1944 represents the most tragic period in the lives of the Jews in Serbia. Until then, the Jewish com- munity had been part of this Balkan country's development, well-known in history, strengthening its roots and co-life with Serbs, living with them for better or for worse. Incidents, that had appeared from time to time, remained within the boundaries of marginal occurrences hence the Jews in Serbia did not face the organized anti-Semitic movement. The tragic history of Jews' sufferings began with the aggression of Hit- ler's Germany and occupation and disintegration of Yugoslavia in 1941. In the occupied Serbia of 1941/42, the Germans approached “the final solution of Jews' issue” very efficiently and in most radical manner, more rapidly and persistently than in other occupied countries. And with one more dis- tinguishing characteristic added: contradictory to the usual procedure in occupied countries, where this task had been conducted by police, in Serbia, the German army - Wehrmacht - was used as executioners as well. The centre of Nazi persecution and scaffold of physical liquidation of the “Ser- bian” Jews was Belgrade - the city where the greatest number of the “Ser- bian” Jews lived and which became the scaffold for most of them. The preparation phase began on April 16th, 1941 and it included taking a number of measures against Jews: registration obligation, creating up-to- date lists, forced labour, deprivation of their rights, taking away their pos- sessions and similar. At the end of June of the same year, i.e. after Germany had invaded the Soviet Union, seizure of Jews as anti-fascists and hostages and their killing as measures of reprisal began. Considering the number of the Jews killed in retaliation, the physical liquidation of Jewish man had started that year. The phase that followed was the internment of Jewish people in general to the special camps for Jews: first, man over 14 years of age, since August 22nd, 1941, to the concentration camp Autokomanda (Topovske supe); then, since December 12th of the same year, the internment of women, chil- dren and old people to the concentration camp Sajmishte in Zemun. Mean-

329 while, almost all Jews of the male sex were taken from these camps to execution as retaliation conducted by occupying forces. Jews' sufferings were the most tragic from the middle of December of 1941 to the middle of May of 1942. In this period of time, the Gestapo de- stroyed all the Jewish people who had been interned to the Jewish camp Sa- jmishte and informed Berlin that “the Jewish issue” in Serbia had finally been solved, i.e, that there were no more Jews, that the Serbia was “Juden- frei” i.e. “Judenrein”. These phases and types of persecution and killing of Jews ran parallel with the organized search for the Jews, who had escaped arrest, internment and killing and were hiding in Belgrade and inland, conducted by the occupying collaborative authorities. Searching and finding the “fugitives” was most intensive in 1941 anzt 1942; it started to weaken in 1943, and com- pletely declined in 1944. Part of them was found and killed later; thanks to the Serbian fellow-citizens, another part remained hidden for the rest of the War, lived to see liberation and the end of World War Two. A few subjects in occupying and collaborative forces bear the responsibility for Jews' sufferings – the subjects who participated in it in different ways and whose “contribution” was of diverse significance and range. The final word and function of executioner had the Gestapo and the German army. Among collaborators, who had been assigned the assis- tive role, the greatest part belonged to the special police. Each of these subjects has a special part in this book which describes: history, organized reviews, ways and range of misdeeds, general and individual responsibility. Documented reviews on this have been enabled by the detailed research of the material which were unavailable before, such as the archive funds of the Gestapo and special police. These are rich, though incomplete funds (over 5.600 Gestapo files, more than 15.000 files of special police etc.), which represent the treasury of precious documents and data. Another important source of new data have been investigatory and judicial subjects and archive funds of other occupying and collaborative participants in misdeeds against Jews. Thanks to this, we have come to the new material which represents the foundation for revealing the unknown data, as well as the sup- plements to old data i.e. for more comprehensive establishment of facts, more thorough understanding and study cases of all the occurrences. The Nazi regime assigned the organization and realization of “the final solution of the Jews' issue” in Germany and occupied countries to the Ge- stapo. On this basis, Gestapo in Serbia had the leading role in persecution and destruction of Jews in Belgrade and inland, as well as of the Jews, ref- ugees from other countries. Therefore, it was important to determine the way the Gestapo “machinery of death” had been organized and the way it

330 had functioned and which one of its leaders and members were responsible for the genocide against Jews. In other occupied countries, the extermination of Jews was conducted by police. In Serbia (and the Soviet Union), the German army also participated in it. Its regular units acted as executioners, killing thousands of Jews in the well-known mass retaliation in 1941. Due to this, as well as due to the fact that this role of Wehrmacht had not been revealed enough in historiog- raphy, it was necessary to carry out further researches and confirm and document the relevant facts on the participation of the German army in liquidation of the Jews in Serbia. It has been also taken into consideration that this could be a modest contribution to general debate, which have been len in Germany from the end of World War Two to these days, the subject of which is “Wehrmacht - patriots at service of their homeland or villains?". In Serbia, as well as on other occupying territories, in order to carry out certain measures against Jews, the German authorities used organs of national governing and police apparatus, primarily special police. A number of new documents and authentic data, found in police and judicial files, that had been unavailable for too long, enabled for the work of special police against Jews to be reconstructed and for the level of its general responsibility and culpability of its chiefs and members to be established. On the basis of such authentic material and data, the range and ways of participation of national police have been revealed and many significant questions regard- ing its role answered. It has been exposed which tasks the occupying forces were assigned to special police and which repressive measures the police carried out. The following questions have been investigated with special at- tention: whether the special police activities were within the range of the usual duty of national police forces in other European occupied countries and whether the special police participated in the physical liquidation of Jews on racial basis (at the same time, ustasha police in the so-called Inde- pendent State of Croatia, also liquidated Jews on their own). At the end of the book, a special part has been added to the author's text, consisting of chronological-thematic choice of documents and other contri- butions of informative¬documented type, such as: regulations, decrees, re- ports, official correspondence, personal documents, schematic reviews of organization structure, lists of responsible people etc. The whole text has been illustrated with the selected photographs and facsimile documents. Persecution and destruction of Jews on racial basis during the occupation were conducted simultaneously with draconian punishment of Serbs in mass massacres and reprisal. They shared the same historical destiny: to be killed as victims of occupying police and army.

331 RÉSUMÉ

L'occupation allemande, 1941-1944, a été la période la plus tragique dans la vie des Juifs en Serbie. Avant, la communauté juive a vécu elle aussi toutes les étapes que traversait ce pays balkanique, en s'enracinant, en co- habitant avec le peuple serbe, en partageant avec lui tout le bien et le mal. Des excès sporadiques avaient toujours des dimensions marginales. Les Juifs en Serbie ne faisaient donc pas partie d'un quelconque mouvement an- tisémite. L'histoire tragique de la persécution des Juifs a commencé avec l'agres- sion de l'Allemagne hitlérienne, l'occupation et le morcellement de la Yougoslavie en 1941. Dans la Serbie sous l'occupation, 1941/42, les Alle- mands entreprirent très efficacement leur « solution définitive de la question juive » ; plus radicalement, plus rapidement et plus conséquemment que dans les autres pays sous leur occupation. Un autre point spécifique : à la différence des autres territoires occupés où ce genre d'opérations incom- baient à la police, en Serbie ces opérations furent exécutées par des unités de la Whermacht. Le centre et les lieux des persécutions nazies des Juifs « serbes » se trouvaient à Belgrade, dans la ville qui abritait le gros de cette population et qui est devenue le lieu de rassemblement et de persécutions de la plupart des Juifs venant d'autres régions de la Serbie. La phase préparatoire commence dès le 16 avril 1941. Série de mesures à l'encontre des Jiifs : déclarations obligatoires des lieux résidentiels, mise à jour des listes, travaux forcés, privations de droits, pillages de biens, et autres mesures du même genre. A la fin juin de la même année, après l'at- taque de l'Allemagne sur l'Union soviétique, les Juifs sont arrêtés en tant qu'antifascistes et comme otages ; ils sont également exécutés dans le cadre des mesures de représailles. Ainsi commença l'extermination physique de Juifs, hommes d'abord. Vient ensuite la phase d'internement de la population juive dans des camps réservés uniquement aux Juifs : à commencer par la population masculine agée de plus de 14 ans, soit à partir du 22 août 1941 dans le camp Autokomanda, et à partir du 12 décembre de la même année, femmes, enfants et personnes agées sont internées dans le camp Sajmiste à

332 Zemun. Entretemps, presque tous les détenus juifs de sexe masculin ont été exécutés dans les représailles effectués par l'occupant. La période la plus tragique de cette persécution des Juifs se situe entre la mi-décembre 1941 et la mi-mai 1942, époque à laquelle la Gestapo exécuta toute la population juive internée dans le camp Sajmiste et informa Berlin que la « question juive » venait d'être définitivement réglée en Serbie, qu'il n'y avait plus de Juifs, soit que l'espace serbe était Judenfrei voire Judenrein. Parallèlement avec ces phases et formes de persécutions et d'éliminations des Juifs en Ser- bie, le pouvoir collaborationniste organise des traques de ceux des Juifs qui escapèrent aux arrestations, internements et exécutions physiques, et se cachaient à Belgrade où à l'intérieur de la Serbie. L'intensité de ces recherches et de la découverte des « fugitifs » a été la plus forte en 1941-1942, pour baisser considérablement en 1943, et complètement en 1944. Une partie fut tout de même retrouvée et fusillée, et d'autres - grâce à l'aide ap- portée par leurs concitoyens serbes - trouvèrent refuge cachés et sur- vécurent jusqu'à la Liberation et la fin de la Seconde guerre mondiale. La responsabilité des souffrances des Juifs incombe de différentes manières et degrés à l'occupant et au camp collaborationniste. Le rôle prin- cipal y revient à la Gestapo et aux troupes allemandes. Parmi les collaborationnistes, dans leur rôle auxiliaire, c'était la police spéciale. Des chapitres spécifiques sont consacrés à celles-ci :évolution historique, formes d'organisation, d'action, d'exécution des crimes, responsabilité globale et indivi- duelle. La documentation se fonde sur une recherche approfondie des sources jadis inacessibles, notamment des fonds d'archives de la Gestapo et de la police spéciale. Il s'agit de fonds très volumineux bien qu'incomplets (plus de 5.600 dossiers de la Gestapo, plus de 15.000 dossiers de la police spé- ciale, etc.), mais qui restent néanmoins une source de documents et de don- nées très rpécieuse. Une autre source d'archives tout aussi importante :les affaires juridiques et les fonds d'archives de collaborationnistes qui furent parties à ces persécutions contre les Juifs. Cela a donné une piste de décou- verte de ceux qui sont plus ou moins connus, de compléter les données ex- istantes, d'établir des faits, de cerner les faits et les événements. La « solution définitive de la question juive » était confiée tant en Alle- magne que dans les autres pays occupés, à la Gestapo. D'où son rôle décisif dans la persécution des Juifs à Belgrade et à l'intérieur de la Serbie, y com- pris les Juifs de l'étranger qui y trouvèrent refuge. C''est la raison pour laquelle il fallait absolument cerner l'organisation et le fonctionnement de la « machinerie de la mort » mise en place par la Gestapo ; identifier tous les responsables de ce génocide des Juifs. Dans les autres pays sous l'occupation allemande ce génocide était ef-

333 fectué par la police. En Serbie (et en Union soviétique) la Whermacht y prenait part également. Des unités regulières de cette dernière detenaient le rôle de l'exécuteur ; elles ont fusillé des milliers de Juifs dans des repré- sailles massive notoires au cours de 1941. Ayant en vue cette spécificté et le fait que l'historiographie n'a pas suffisamment éclairée ce rôle de la Wher- macht, il s'est avéré indispensable de faire des recherches complémentaires, d'étayer avec des documents des faits pertinents relatifs à la participation des unités de la Whermacht dans le génocide des Juifs en Serbie. On es- pérait fournir un petit apport aux débats en Allemagne, menés depuis la fin de la Seconde guerre mondial, quant au thème : « la Whermacht - patriotes au service de la Patrie ou criminels ? ». A l'instar d'autres territoires sous leur occupation, les autorités allemandes ont eu recours en Serbie également - pour ce qui est de la mise en oeuvre des mesures prescrites à l'encontre des Juifs - aux organes adminis- tratifs et policiers locaux, notamment à la police spéciale. Une quantité énorme de documents nouveaux et de données dignes de foi provenant de sources policière et juridique jadis inacessibles, a permis une reconstruction approfondie des actes de la police spéciale contre les Juifs, à établir le degré de sa responsabilité globale et de celle de ses cadres dirigeants et ressortis- sants. Cette documentation authentique a jeté plus de lumière sur la part et les aspects de l'intervention de la police, fourni des réponses sur le rôle qu'elle détenait. On a pu établir les devoirs que l'occupant confiait à la police spéciale ainsi que les mesures repressives que celle-ci exécutait. Dans ce contexte une place à part est réservée à deux questions : est-ce que les activités de la police se situait dans le cadre des obligations des polices nationales/locales dans d'autres pays européens occupés ; et est-ce qu'elle participait dans la liquidation physique de Juifs sur une base raciale (dans ce même temps, la police oustachi dans ledit Etat indépendant de Croatie ef- fectuait en toute autonomie l'élimination de Juifs). Le texte de l'auteur est complété, en fin du livre, par un choix chro- nologique-thématique de documents et autres annexes de charactère infor- matif-documentaire : décrets, ordres, rapports, correspondance officielle, documents personnels, organigrammes, listes de personnes responsables, etc. Le texte est accompagné d'un grand nombre de photographies et fac- similés de documents. Le génocide des Juifs sur base raciale était effectué pendant l'occupation parallèlement avec le châtiment des Serbes dans le cadre de liquida- tions et représailles massives. Ils avaient une destiné historique commune - périr comme victimes de la police et de l'armée d'occupation.

334 ZUSAMMENFASSUNG

Die Deutscheokkupation von 1941 - 1944 stellte eine sehr tragische Pe- riode in dem Leben von Juden in Serbien dar. Die judische Gemeinschaft ging bis zu dieser Zeiten durch eine bekannte geschichtliche Entwicklung dieser balkanisches Landes, befestigten eigene Wurzeln und das Zusam- menleben mit dem serbischen Volk und teilten mit Serben das Gute und das Schlechte. Die zeitweilige Ausfälle zu denen es manchmal zwischen Serben und Juden kamm blieben in den Gränzen der marginelle Erscheinungen so dass man sagen kann dass sich die Juden in Serbien nicht mit organisierter antisämitischer Bewegung konfrontierten. Die tragische Geschichte der judische Leidung begann mit der Aggre- sion seitens Hitlers Deutschland und der Okkupation und Jugoslawienszer- fallung im Jahre 1941. In der okkupierte Serbien 1941/42 haben die Deutschen sehr wirksam zu «der endgültige Lösung der judische Frage» herangetreten und das auf eine sehr Radikalweise, schneller und folgerich- tiger als in anderen okkupierten Ländern. Und mit noch einer Eigenart: zum Unterschied von üblichen Verfahren in den okkupierten Ländern wo diese Aufgabe die Polizei ausführte in Serbien wurde als Exekutor die Wehr- macht genutzt. Belgrad war das Zentrum der Nazieverfolgung und der Richtplatz der körperliche Liquidation «serbische» Juden, wo auch der größter Teil dieser Population lebte. Belgrad wurde der Richtplatz der Ver- nichtung des größten Teiles Judenvernichtung aus ganz Serbien. Die Vorb- ereitungsphase begann bereits schon den 16. April 1941 und bestand aus eine Reihe der Maßnahmen die gegen Juden durchgeführt worden sind : Anmeldungsverpflichtungen, Herstellung der präzise Verzeichnise, Zwing- sarbeiten, Rechtlosigkeiten, Vermögensplünderungen und änliche Behand- lungen. Ende Juni 1941, nach dem Angriff der Deutschen auf Sowjetunion haben die Judenverfolgungen als Antifaschisten und Geiseln begonnen und ihre Erschißungen in Rahmen der Repressalienmaßnahmen. Mit Bezug auf erschoßene Menge in Repressalien begann auf dieser Weise die körperliche Liquidation judische Männern. Dannach erfolgte die Phase wo man die

335 ganze judische Bevölkerung in besondere Lagern für Juden führte.: erstens Männer ab 14 Jahre, und das ab 22. August 1941 in Lager «Autokomanda» (Topovische Schuppen) und danach ab den 12. Dezembar 1941 auch die Weiben, Kindern und die Alte in Lager «Sajmi_te» in Zemun. In der Zwis- chenzeit wurden fast alle Juden mänliches Geschlecht aus dem Lager aus- genohmen und zum Erschißung angewiesen wo sie erschoßen wurden, in den Vergeltungen die der Okkupant durchführte. Die sehr tragische Periode des Judenleidens war in Zeitraum von mitte Dezembar 1941 bis mitte Mai 1942 wann Gestapo die gesamte judische Bevölkerung, die in Lager «Saj- miãte» war vernichtete und Berlin benachrihtigte das «die Juden Frage» in Serbien endlich gelöst ist, das heißt das serbisches Land Judenfrei bzw. Judenrein ist. Mit der beschriebene Phase und die Formen der Verfolgung und Er- schißung der Juden gleichlaufend erfolgte organisierte Suche seitens okku- pationskollaborateurische Behörde nach Juden die auf verschidene Arten die Verhaftungen wie auch die Erschoßungen entkommen sind und sich in Belgrad und in innen Serbien versteckt haben. Intensivierte Suche und Er- findung der Flüchtinge wurde am stärksten im Jahre 1941 und 1942, im Jahr 1943 beträchtlich schwächer und 1944 ganz schwach. Ein Teil von Flüchtinge wurde gefunden und erschoßen und der andere Teil dankend der Hilfe serbischer Mitbürger blieb die ganze Zeit versteckt und erlebte die Be- freiung und das Ende des Zweiten Weltkrieges. Die Verantwortung für Judenleidung tragen mehrere Subjekte aus dem okkupationskollaborateurischen Lager die in diesem allen auf verschiedene Arts teilgenommen haben und dessen Wirkung von größerer oder kleinerer Bedeutung und Umfang war. Entscheidendes Wort und Exekutivrolle hatten Gestapo und Wehrmacht. Zwischen die Kollaborateuren dennen eine Hilfsrolle zugeleitet wurde, den Hauptanteil trug die Spezialpolizei. Jeden von dennen ist ein besonderer Teil des Buches zugeeignet, wo die Ge- schichte, der Organisationsüberblick, die Formen und die Verhältnise der Wirkung und das Verrichtung des Verbrechens, allgemeine und einzelne Verantwortung angegeben ist. Dokumentierte Darstellungen ermöglichten ausführliche Untersuchun- gen früher unangreifbare Originalunterlagen, im erste Reihe Urkundensam- mlungen von Gestapo und Spezialpolizei. Es handelt sich über ergiebige obwohl unkomplete Fonds ( über 5.600 Gestapodaten, mehr als 15.000 Ge- genstände der Spezialpolizei usw.) die eine Schatzkammer wertvolle Doku- menten und Daten darstellt. Dazu muß man zugeben das als eine wichtige Quelle für die Entdeckung von neuen Daten die Untersuchugs- und Gerich- tsdaten dienten wie auch die Archivfonds von den anderen okkupatorischen und kollaborateurischen Teilnehmer in dem Verbrechen gegen Juden.

336 Dankt diesem allen konnte man zu neuen Uhrsprünglichen Daten kommen, die eine Grundlage für die Entdeckung von unbekanten und weniger bekanten Daten wie auch die Ergänzungen der alten Daten, das heißt für allseitiger Tatsachesicherung, vollständigere Ansicht und wisenschaftliche Darstellung gesamte Vorgänge dienten. Für die Organisierung und Realisierung der «endgültige Lösung der judische Frage» in Deutschland und in anderen okkupierten Ländern, Na- zieregime hat Gestapo «verpflichtet». In dieser Angelegencheit hat Gestapo eine wichtige Rolle bei Judenverfolgung und Vernichtung in Belgrad und in das Innere, wie auch bei entflüchteten Juden aus anderen Ländern gespielt. Deswegen war es wichtig festzustellen wie die Gestapo «Todesmaschine» organisiert war und wie sie gewirkt hat und wer ertragt von den Führern und Angehörigen die Verantwortung für das was sie gegen Juden machten. In anderen okkupierten Ländern die Judenvernichtung verrichtete die Polizei. In Serbien (und in Sowjetunion) nahmm in diesem auch die Wehrmacht teil. Ihre reguläre Truppe haben in der Rolle Exekutors aufgetreten, im Jahr 1941erschißten tausende von Juden in bekanten Massenrepressalien. Wegen dieser Besonderheit und wegen der Tatsache das in der Geschichts- graphie so eine Wehrmachtrolle nicht genügend beleuchtet ist wurde unent- behrlich eine zusätzliche Untersuchungen durchzuführen, die Tatsachen über Teilnehmung der Wehrmacht in Judenvernichtung festzustellen und dokumentieren. Es behalte man in Augen dass das auch ein bescheidenes Beitrag einer generelle Erörterung die sich in Deutschland seitens Ende des Zweiten Weltkriges bis heutigen Tage unter das Thema «Wehrmacht - Pa- triote im Dienst der Heimat oder die Verbrecher? » führt. Wie auch in anderen okkupierten Ländern Deutsche Gewalt hat auch in Serbien für die durchführung vorschriftmäßige Maßnahmen gegen Juden die einche- imische Verwaltungs - und Polizeivorichtung, vor allem Spezialpolizei, be- nutzt. Zahlreiche neue Dokumente und glaubwürdige Daten aus Polizei- und Verwaltungsquellen die lange unangreifbar waren, ermöglichten das man ausführlich die Arbeit der Spezialpolizei gegen Juden rekonstruktiert und das man den Grad ihre algemeine Verantwortung und Schuld ihrer ein- zelnen Oberhaupter und Angehörige feststellt. Auf Grund solche authen- tische Unterlagen und Daten wurde der Umfang und die Art der Teilnehmung der einheimische Polizei beleuchtet, und gab man die Ant- wort auf die wichtige Fragen über ihrer Rolle. Es wurde geklärt welche Auf- gaben hat der Okkupant der Spezislpolizei anvertraut und welche repressaliesche Maßnahmen hat sie durchgeführt. In diesem Zusammen- hang wurden besonders zwei Fragen betrachtet: Waren die Aktivitäte der Spezialpolizei in Rahmen einer gewönlichen Verpflichtung der einheimische Polizei in anderen okkupierten Ländern Europas und hat sie in der

337 körperliche Judenvernichtung auf einen Rassegrund teilgenohmen (gle- ichzeitig hat die kroatische Amtpolizei in sogenanter Unabhängige Staat Kroatien unabhängig die körperliche Judenvernichtung durchgeführt). Der autorische Text wurde am Ende des Buches mit einem besonderen Teil ergänzend wo ein chronologisch-thematisches Dokumenteauswahl gegeben ist und auch andere Beilagen die einem informativ - dokumenti- ertes Charakter haben wie die Vorschriften, Befehle, Berichte, amtliche Korrespodenz, persönliche Dokumente, schematische Darstellungen von der Organisazionsstruktur, Liste der verantwortliche Personen usw. Der ganze Text ist ergiebig mit den ausgewählten Photographien und Dokumentenfaksimile illustriert. Die Verfolgung und Vernichtung der Juden auf einer Rassenbasis während der Okkupation wurde parallel mit großen Bestrafungen gegen Serben in Massenholocausten und Vergeltun- gen durchgeführt. Das Geschichtsschiksal war dennen gemeinsam - dass sie als Opfer von der Okkupatorpolizei und Wehrmacht leiden.

338 REZÒME

Nemeckay okkupaciy 1941-1944 - samìï tragiåeskiï period v æizni serbskih evreev. Do wtogo vremeni evreïskay obxina pro- hodila åerez istoriåeski izvestnìï period razvitiy wtoï bal- kanskoï stranì, ukreplyy svoi korni i væivaysê v serbskoe obxestvo, delysê s nim i dobro i zlo. Nekotorìe wkscessì, sluåivãiesy v granicah marginalênìh yvleniï, ne priveli v Serbii k organizovannìm antisemitskim dviæeniym. Tragiåeskay istoriy stradaniy evreev naåalasê s agressieï gitlerovskoï Germanii, okkupacieï i razdeleniem Ògoslavii v 1941 godu. V okkupirovannoï Serbii 1941-1942 gg. nemcì oåenê wffektivno pristupili “k koneånomu reãeniò evreïskogo voprosa“ samìm radikalênìm metodom - bìstree i posledo- vatelênee, åem v drugih okkupirovannìh zemlyh. V otliåie ot obìånìh metodov na okkupirovannìh territoriyh, kotorìmi polêzovalasê mestnay policiy, v Serbii v kaåestve wkzekutora ispolêzovanì i nemeckie voïska – Vermaht (Wehrmacht). Cen- trom nacistiåeskih pogromov i mestom fiziåeskoï likvidacii “serbskih“ evreev stal Belgrad, v kotorom æilo bolêãinstvo predstaviteleï wtoï populycii, i stavãim mestom naibolêãego uniåtoæeniy evreev vo vseï Serbii. Podgotovitelênìï wtap naåalsy uæe 16 aprely 1941 goda i sostoyl v provedenii ryda mer napravlennìh protiv evreev: obyzatelênay registraciy, sostavlenie toånìh spiskov evreev, prinuditelênìï trud, liãenie prav, kraæa liånogo imuxestva itd. V konce iòly wtogo goda, t. e posle napadeniy Germanii na SSSR naåinaòtsy arestì evreev – antifaãistov i zaloænikov – i ih massovìe ubiïstva v rezulêtate otmxeniy. Sledovatelêno, iz-za bolêãogo åisla rasstrelynnìh evreev naåilosê fiz- iåeskoe uniåtoæenii evreev-muæåin. Na vtorom wtape naåalsy sgon evreev v specialênìe lagery:

339 snaåalo muæåin starãe 14 let (posle 22 avgusta 1941 goda v lagerê “Autokomanda”), a potom 12 dekabry wtogo goda – æenxin, deteï i starikov v lagerê “Sajmiãte2(Zemun). V wtot period v znak otmxeniy okkupatorì rasstrelyli poåti vseh evreev muæskogo pola. Samìï tragiåeskiï period stradaniy evreev proizoãel vo votoroï polovine dekabry 1941 goda do pervoï polovinì may 1942 goda, kogda Gestapo uniåtoæil vse evreïskoe naselenie, so- brannoe v lagere “Saïmiãte“. Gestapo doloæil Berlinu, åto “evreïskiï vopros“ okonaåatelêno reãen i, åto v Serbii net bolêãe evreev, a serbskay territoriy “Judenfrei”, t. e. “Juden- rein”. Narydu s opisannìmi wtapami i vidami pogromov i ubiïstv evreev, provodytsy organizovannìe poiski okkupatorskoï vre- mennoï vlasti za evreymi, kotorìe po razliånìm priåinam izbeæali aresta, sborov i rasstrelov, i kotorìe skrìvalisê v Belgrade ili v selêskih mestnostyh Serbii. Poisk i nahoædenie beæencev bìl samìm silênìm v 1941 i 1942 gg., a v 1943 i 1944 znaåitelêno opal. Nekotorìe iz nih bìli srazu rasstrelynì, a nekotorìe beæencì blagodary serbskim graædanam skrìvalisê i sumeli doædatêsy osvoboædeniy stranì i okonåaniy Votoroï mirovoï voïnì. Otvetstvennostê za stradanie evreev nesut otdelênìe liånosti okkupatorskogo i vremennogo reæima, uåastvovavãie v bolêãeï ili menêãeï stepeni v uniåtoæenii evreïskogo nase- leniy. Glavnuò rolê i funkciò palaåa imeli Gestapo i nemeckay armiy. Narydu s vremennìm pravitelêstvom, kotorìm bìla otvedena rolê pomoxnika, ispolnitelymi reãeniï okkupatora yvlylasê specialênay policiy. Kaædomu iz wtih organov pos- vyxena osobay åastê knigi: istoriy, organizacionnìï obzor, formì i razmerì deïstviy i ispolnenie prestupleniï, obxay i individualênay otvetstvennostê. Dokumentalênìe faktì pomogli podrobno issledovatê rannie nedostupnìe istoåniki, v pervuò oåeredê arhivov Gesta- po i specialênoï policii. Reåê idet o bogatìh, hoty ne pol- nostêò komplektirovannìh fondov bolee 5600 liånìh del Gestapo i bolee 15.000 del specialênoï policii i t.d., kotorìe predstavlyòt bescennìï fond dokumentov i dannìh. K wtomu nuæno dobavitê, åto vaænìm istoånikom dly nahoædeniy novoï informacii posluæili issledovatelêskie i sudebnìe dela, a takæe arhivì drugih okkupacionnìh i vremennìh vlasteï o po-

340 gromah evreev. Blagodary wtomu, otkrìlsy novìï istoånik informacii, kotorìï predstavlyet osnovu dly otkrìtiy neizvestnìh i menee izvestnìh dannìh, a takæe dopolnenie sux- estvovavãih dokumentov. Wto vse nam pomoglo predstavitê polnuò kartinu i metodiåeski pokazatê vse sobìtiy. Gestapo organizoval i realizoval “koneånoe reãenie evreïskogo voprosa” v Germanii i okkupirovannìh zemlyh. On sìgral reãaòxuò rolê v pogromah i uniåtoæenii evreev vo vseï Serbii (kak mestnìh evreev, tak i beæencev iz drugih stran). Powtomu nam neobhodimo bìlo uznatê kak bìla organi- zovanna i kak funkcionirovala gestapovskay “maãina smerti“ i kto iz ee rukovoditeleï neset otvetstvennostê za genocid nad evreymi. V drugih okkupirovannìh zemlyh uniåtoæenie evreev vela policiy. V Srbii i SSSR v wtih meropriytiyh prinimali uåastie i nemeckie voïska. Regulyrnìe voïska Germanii vìstu- pali v roli palaåa, rasstrelivay tìsyåi evreev v izvestnìh massovìh otmxeniyh 1941 g. Uåitìvay vse wto o åem mì govorili, a takæe to åto v istoriografii nedovolêno osvexena rolê Vermahta, bìlo neobhodimo provesti dopolnitelênìe issledo- vaniy, utverditê i naïti v dokumentah faktì o priåastnosti nemeckih voïsk k likvidacii evreev v Serbii. Mì imeli v vidu, åtobì wto moglo vnesti skromnuò leptu v obxih issledovaniyh, kotorìe velisê v Germanii posle okonåaniy Vtoroï mirovoï voïnì do naãih dneï na temu “Vermaht – patriot na sluæbe oteåestva ili prestupniki?“. Kak i na ostalênìh okkupirovannìh territoriyh, nemeckie vlasti i v Serbii dly provedeniy prinytìh mer protiv evreev upotrebyli organì mestnogo upravleåenskogo i policeïskogo apparatov, preæde vsego specialênuò policiò. Mnoæestvo novìh dokumentov i faktov iz rannee nedostup- nìh policeïskih i sudebnìh istoånikov pomoglo podrobnee vosstanovitê prestupnuò rabotu specialênoï policii protiv evreev i utverditê stepenê otvetstvennosti i vinnì nekotorìh ee bìvãih rukovoditeleï i sotrudnikov. Na osnovanii takih podlinnìh dokumentov i faktov nami osvyxenì obîem i vidì deytelênosti mestnoï policii, a takæe dan otvet na korennìe voprosì o ee roli. Blagodary wtim dokumentom moæno sdelatê zaklòåenie o zadaniyh, kotorìe okkupatorì doveryli special- ênoï policii i o provodimìh repessivnìh merah.

341 V nastoyxeï knigi naïdenì otvetì na sleduòxie voprosì: sovpodala li deytelênostê specialênoï policii Serbii i drugih okkupirovannìh stran Evropì i prinimala li ona uåastie v fiziåeskoï likvidacii evreev na nacionalênoï osnove (v to æe vremy policiy Nezavisimogo gosudarstva Hor- vatii samostoytelêno vela fiziåeskuò likvidaciò evreev). Avtorskiï tekst dopolnen specialênoï åastêò v konce knigi, v kotoroï predostavlen hronologiåeskiï i tematiåeskiï podbor dokumentov i drugih priloæeniï informacionno-doku- mentalênogo haraktera: prikazì, dokladì, oficialênay perepiska, liånìe i personalênìe dokumentì, organizacionnay struktura, spiski otvetstvennìh lic i t.d. Wta kniga bogato il- lòstrirovanna fotografiymi i dokumentami. Pogrom i uniåtoæenie evreev na nacionalênoï osnove vo vremy okkupacii soverãalisê parallelêno s æestokimi ka- znymi serbov v massovìh pogromah. U nih bìla obxay is- toriåeskay sudêba – stradalêcev i æertv okkupatorskoï policii i armii.

342 SKRAÑENICE

Abw – Abwehr – Odbrana (nemaåka vojna obaveãtajna sluæba) AVII – Arhiv Vojnoistorijskog instituta AJ – Arhiv Jugoslavije AS – Arhiv Srbije Ast – Abwehrstelle - Ustanova Abvera (teritorijalna) BA – Bundesarchiv BDC – Berlin Document Center WFST – Wehrmachtführungsstab – Rukovodni ãtab (Generalãtab) Vermahta Gestapo – Geheime Staatspolizei – Tajna dræavna policija DK–110 – Fond Dræavne komisije za ratne zloåine u Arhivu Jugoslavije EG – Einstazgruppe der Sicherheitspolizei und des Sicherheits dinenstes – Operativna grupa policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (na okupiranoj teritoriji) EK – Einstazgruppe der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes – Operativna komanda policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti (na okupiranoj teritoriji) IAB – Istorijski arhiv Beograda Na – Nemaåka arhiva u Vojnoistorijskom institutu Nda – Nediñeva arhiva u Vojnoistorijskom institutu NOWK – Nirnberãki dokument o Vrhovnoj komandi Vermahta NOP – Narodnooslobodilaåki pokret N.O.S. – Nemaåka obaveãtajna sluæba NP – Nirnberãki proces NSDAP – Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei - Nacional- socijalistiåka nemaåka radniåka partija OGB – Opãtina grada Beograda

343 OKW – Oberkommando der Wehrmacht – Vrhovna komanda oruæane sile Orpo – Ordnungspolizei – Policija poretka (uniformisana policija PA AA – Politisches Archiv des Auswertiges Amt, Politiåki arhiv Ministarstva inostranih poslova Nemaåke RSHA – Reichssicherheitshauptamt – Glavni ured bezbednosti Rajha SA – Sturmabteilungen – Juriãni odredi SD – Sicherheitsdienst – Sluæba bezbedosti (obaveãtajna sluæba nacistiåke partije) SDB – Srpska dræavna bezbednost SDK – Srpski dobrovoÿaåki korpus SDS – Srpska dræavna straæa Sipo – Sicherheitspolizei – Policija bezbednosti SP – Specijalna policija SS – Schutzstaffeln – Zaãtitni odredi (nacistiåki) UGB – Uprava grada Beograda UDB – Uprava dræavne bezbednosti

344 IZVORI I LITERATURA

Arhivi i arhivska graœa

ARHIVI I MUZEJI

Istorijski arhiv Beograda Arhiv Jugoslavije Arhiv Vojnoistorijskog instituta Arhiv Srbije Arhiv Ministarstva unutraãçih poslova Jevrejski istorijski muzej Muzej ærtava genocida

FONDOVI ARHIVSKE GRAŒE

Zapovednik policije bezbednosti i sluæbe bezbednosti – BdS Beograd (Gestapo) Odeÿeçe specijalne policije Uprave grada Beograda Dræavna komisija za ratne zloåine okupatora i çihovih pomagaåa i Zemaÿska komisija Srbije Ministarstvo unutraãçih poslova Srbije 1941 – 1944.

Istraæni i sudski predmeti Funkcioneri i pripadnici Gestapoa iz Operativne grupe, Operativne komande i BdS-a Beograd Funkcioneri i pripadnici specijalne policije Uprave grada Beograda Osuœeni ratni zloåinci i drugi krivci.

OBJAVŸENA ARHIVSKA GRAŒA

Dokumenti Dræavne komisije za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa:

– Zloåini faãistiåkih okupatora i çihovih pomagaåa protiv Jevreja u Jugoslaviji, Beograd 1952. – Saopãteça, odluke i spisak jugoslovenskih graœana za koje je Dræavna komisija utvrdila da su ratni zloåinci, Beograd

345 1998. – Saopãteçe o zloåinima Austrije i Austrijanaca protiv Jugoslavije i çenih naroda, Beograd 1947. – Saopãteça 1-93 o zloåinima okupatora i çihovih pomagaåa u Jugoslaviji, Beograd 1945-1946. – Izveãtaj Meœunarodnom sudu u Nirnbergu, Beograd 1947. Zbornici dokumenata i podataka o narodnooslobodilaåkom ratu naroda Jugoslavije, Vojnoistorijski institut Beograd (nemaåki i kvislinãki dokumenti) Nirnberãka presuda, Arhiv za pravne i druãtvene nauke, Beograd 1948.

LITERATURA

Avramoviñ Æika, Æivotni put lekarske porodice Gutman , Uæiåki zbornik 8/1979. Amuli Jaãa, Stradaçe i spasavaçe srpskih Jevreja, Zavod za uõbenike, Beograd 2010. Arendt Hannah, Eichmann u Jerusalimu – Izveãtaj o banalnosti zla, B92, Beograd 1999. Baçica, Istorijski arhiv Beograda, Kultura, Beograd 1967. Begoviñ Sima, Logor Baçica 1941 – 1944, I – II, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1989. Beograd u ratu i revoluciji 1941 – 1945, materijal sa nauånog slupa, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 1971. Beograd u ratu i revoluciji 1941 - 1945, I – II, grupa autora, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 1984. Boæoviñ Branislav: Nacistiåka obaveãtajna sluæba, Struåna biblioteka, Beo- grad 1963. Beograd pod komesarskom upravom 1941, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1998. Specijalna policija u Beogradu 1941 – 1944, Srpska ãkolska kçiga, Beograd 2003. Milan Añimoviñ, Dragi Jovanoviñ, Dimitrije Ÿotiñ , CIP, Zagreb (koautor Stefanoviñ Mladen). Surova vremena na Kosovu i Metohiji, Kvislinzi i kolaboracija u Drugom svetskom ratu, (kooautor Milorad Vaviñ) In- stitut za savremenu istoriju, Beograd 1991. Browning Christopher:

346 Fateful Months, Holmes & Meier, New York, London 1985, 1991. Konaåno reãeçe u Srbiji – Judenlager na Sajmiãtu , Zbornik 6, Jevrejski istorijski muzej, Beograd 1992. Borkoviñ Milan: Kontrarevolucija u Srbiji, Kvislinãka uprava 1941 - 1944, Sloboda, Beograd 1979. Milan Nediñ, CIP, Zagreb 1985. Vodiå Istorijskog arhiva Beograda, Beograd 1984. Gliãiñ Venceslav, Teror i zloåini Nemaåke u Srbiji 1941 – 1945, Institut za istoriju radniåkog pokreta Srbije, Rad, Beo- grad 1970. Eãkenzi Isak, Stradaça i propast beogradskih Jevreja 1941. godine. Doæivÿaj za vreme nacizma, Zbornik 2, Jevrejski istorijski muzej, Beograd 1973. Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja, Studije, arhivska i memoarska graœa o Jevrejima Jugoslavije, 1–8, Beograd. Zeåeviñ D. Miodrag, Popoviñ P. Jovan, Dokumenti iz istorije Jugoslavije, Dræavna komisija za utvrœivaçe zloåina okupatora i çihovih pomagaåa iz Drugog svetskog rata, I-IV, Arhiv Jugoslavije, Beograd 2000. Ivanoviñ Lazar, Teror nad Jevrejima u okupiranom Beogradu 1941 – 1942, Godiãçak grada Beograda XIII/1966. Koÿanin Milan, Nemaåki logor na Beogradskom sajmiãtu 1941 – 1944, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1992. Kreso Muharem, Çemaåka okupaciona uprava u Beogradu 1941 – 1944, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 1979. Lebl Aleksandar, Potraga za komesarom Egonom Za- bukoãekom, Politika 3. novembar 1992. Lebl Æeni, Do “konaånog reãeça”, kç. 1: Jevreji u Beogradu 1521 - 1942; kç. 2: Jevreji u Srbiji. Åigoja ãtampa, Beograd 2001. i 2002. Logor Baçica. Logoraãi 1941-1944, Istorijski arhiv Beo- grada, 2009, uvodna studija Ÿubodraga Dimiña i MIlana Ris- toviña. Lopiåiñ N. Œorœe, Nemaåki ratni zloåini 1941-1945. Pre- sude jugoslovenskih vojin sudova, Muzej ærtava genocida, Beo- grad 2009. Lukiñ Dragoje, Holokaust u Jugolaviji, Jevrejska deca ærtve nacizma 1941-1945, Muzej ærtava genocida – Savezni zavod za statistiku, Beograda 1997. Kuliñ Dragoje, Bili su samo deca. Jasenovac grobnica 19.432.

347 devojåice i deåaka, Grafomark, Laktaãi – Beograd 2002. Manoschek Walter, Serbien ist Judenfrei. Militärische Besatzungspoli- tik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42. R. Oldenbourg Verlag, München 1993. Milosavÿeviñ Olivera, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Ogledi, Beograd 2006. Mitroviñ R., Sudbina Jevreja u krajevima gde su folksdojåeri preuzeli vlast aprila 1941, Zbornik 2. Jevrejski istorijski muzej, Beograd 1973. Neubacher Hermann, Sonderauftrag Südost 1940 – 1945. Bericht eines ﬂiegeden Diplomaten, Musterschmidt-Verlag, Göttingen, Berlin - Frankfurt 1956. Nikoliñ Nikola, Ajhmanovi pipci u Jugoslaviji, Borba, 10- 26. februar 1961, Beograd. Petranoviñ Branko, Srbija u Drugom svetskom ratu (1939- 1945), Beograd 1992. Romano Jaãa: Jevreji zdravstveni radnici Jugoslavije 1941 – 1945. Ærtve faãistiåkog terora i uåesnici u narodnooslobodilaåkom ratu; Zbornik 2, Jevrejski istorijski muzej, Beograd 1973. Jevreji Jugoslavije 1941 – 1945. Ærtve genocida i uåesnici NOR-a, Beograd 1980. Spomenica 1919 – 1969, Savez jevrejskih opãtina Jugoslavije, Beograd. Streiberg Jonathan, All or Nothing (Sve ili niãta, Osovina i holokaust 1941 - 1943), Routledge, London - New York 1990. Ñirkoviñ C. Simo, Ko je ko u Nediñevoj Srbiji 1941-1944 , Perosveta, Beograd 2009. Filipoviñ Stanoje, Logori u Ãapcu, Novi Sad 1967.

Ãtampa (u vreme okupacije i posle rata)

Novo vreme Obnova Naãa borba Opãtinske novine Sluæbene novine

Borba Politika Vjesnik u srijedu

348

REGISTAR LIÅNIH IMENA

Abinun Moric 59, 63 hrends) 78 Avramoviñ Miodrag 108 Bernadot Folke 34 Ajhman Adolf (Eichmann) 31, 43, Biãofhauzen (Bischofhausen) 129 44, 45, 46, 58, 116 Bihaÿi Marija 105 Alfandari Armando 243 Bihaÿi Oto 105 Alfandari Raãela 243 Bivas Bencion 269 Almoslino Elijas 89 Blac Ludvig 74 Altarac Salomon 90, 217, 239 Boæiåeviñ Ivan 239, 240 Andorfer 71, 82, 87, 92, 93, 94, 95 Boæoviñ Branislav 7, 8, 10, 16 Anœiñ Leka 280 Boden Vili (Willy) 74, 88, 92, 275, Antiñ Olga 63 295 Arent Hana (Arendt Hannah) 36, 45 Bodi Aleksandar 86 Añimoviñ Milan 42, 60, 208, 209, Bok fon 126 232, 235 Borkoviñ Milan 211 Borman Martin (Bormann) 39, 119, Bader Paul 82, 136, 138, 142, 148, 127 152–155, 165, 209, 211, 244, 304 Botmer Karl (Carl Botmer) 181 Bahar Roza 245 Brajãtet Kurt 281 Bah-Zelevski (Bach–Zelewski) 123 Brajder Geza 103 Bazler Johan (Basler Johann) 92, 275 Brant Hajnrih (Heinrich Brandt ) Beçamin Marko 269 225, 244 Begoviñ Sima 55, 25–259, 262 Brauhiå Valter (Brauhitsch Walth- Beme Franc (Franz Böhme) 10, 130, er von) 126, 138 132, 133, 136, 137, 144, 146–152, 154, Brauning Kristofer 7, 9, 79, 81, 157–159, 163, 165, 166, 185, 187, 188, 82, 83, 85, 92, 94, 95, 96, 166, 172, 186 190, 193, 255 Bubenhajmer Ernst (Bubenheimer Beñareviñ Boæidar 218, 227, 238, Ernst) 275 249, 251–254, 263, 265 Bujiãiñ Duãan 209, 210, 240 Bencler Feliks (Felix Benzler ) 110, 121, 122, 135, 167, 177 Vajczeker 132 Bene Valter (Walter) 181, 182 Vajks Maksimilijan (Weichs Maxi- Bente 188 milian von) 10, 56, 126, 127, 130, 131, Berah Alkalaj 213 135, 138, 139 Berah Bora 213 Vajnman Ernst (Weinmann) 78, 87, Berah Matilda 213 97, 98, 99, 169, 280 Berends Herman (Hermann Be- Vicleban fon 126

349

Vili (Willy) 99 Daviåo Jozef 102, 103 Vincent Oto 68–70, 88, 275 Daviåo Samuel 102 Vineke Erih (Wienecke Erich) 99 Daviåo Samuil 102 Vinkler Rolf (Winkler) 181 Davidovac Vera 246 Vitel (Wittel) 31 Denic Karl (Dönitz) 125 Vizental Simon 42 Diter Valter Hans (Dieter Walter Volf Karl 79,166, 172 Hans) 110, 194–197, 199, 200 Vujkoviñ Svetozar 249, 262 Dimiñ Andra 91 Diniñ Tanasije 208, 209 Gajtner Kurt fon (Geitner Curt Ditges Karl (Carl Benno Ditges) 91, von) 127, 132 223 Gebels Jozef (Joseph Göbels) 33, 46 Doæiñ Gavrilo 66 Gec Vilhelm (Götz Wilhelm) 82, 276 Gering Herman (Göring Hermann ) Œarfaã 89, 269 33, 36, 49, 119–122, 125, 126, Œorœeviñ Cvetan 209 Gliãiñ Venceslav 9, 15, 96 Œuriãiñ Pavle 75 Goldãtajn Slavko 112 Goldhagen Danijel Jona (Daniel Ekert 281 Jonah Goldhagen) 7 Elers (Ehlers) 31 Golubjev Sergije 238 Enge Edgar 71, 92, 93, 95, 96, 275 Grafenãtajn 134 Grafenhorst 144 Æuniñ Roksanda 245 Gras Ginter 133 Grenc 281 Zabukoãek Egon (Sabukoschek) 68, Grinski Ladislav 216–218 70, 72, 87 Groser 275 Zatler Bruno (Sattler) 85 Grubin Milan 225, 244 Zeåeviñ Miodrag 238 Guåetiñ Vuko Goce 172, 173, 280 Zöler M. 132 Gubarev Nikola 213, 227, 244, 280 Gutman Vita 106, 107 Ilte Paul 281 Gutman Frida 108 Gutman Ira 107 Jankoviñ Svetozar 240 Gutman Iro 108 Jaçiñ Strahiça 124 Gutman Olivera 108 Jodl Alfred 120, 125 Jonak 65 Dajerler Adolf (Deyerler) 103 Josten Adolf 199 Dalvoviñ Tenko 254 Jovanoviñ Dragomir Dragi 21, 60, Dangiñ Jezdimir 75 83, 179, 183, 209, 214, 227, 240, 254, Dankelman Hajnrih (Dankelmann 222, 230, 293 Herinrich) 10, 21, 134, 135, 138, 142, Jovanoviñ Milivoje 9, 221, 222, 143, 144, 145, 146 224, 227, 230 Danon Mihajlo 104 Daviåo Cecilija 102 Kaåavenda Petar 42

350 Kajtel Vilhelm (Wilhelm Keitel ) Langeman Ãulce (Langemann 111, 112, 119, 120, 125, 126, 130, 147 Schulze ) 181 Kajzenberg fon Moric (Kaysen- Landgericht Konstanz 196 berg Moritz von) 110, 182, 183, 222, Leb fon 126 229 Lebl Æeni 9, 55, 81, 89, 92, 94, 96, Kaltenbruner Ernst (Kaltenbrun- 269 ner) 29, 31, 33, 37, 38, 43, 77, 111, 273 Lebl Aleksandar 171 Kanaris Vilhelm (Wilhelm Canar- Lekiñ Vladimir 280 is) 50 Ler Aleksander (Löhr) 133, 184 Karaã (Karrasch) 69, 275 Leszeynski K. 132 Karstens 132 Levi Kurt 103, 255, 262 Kaufman Rut 257 Lipe Valter (Liepe) 95, 110, 187, Kaufman Vera 247 188, 190, 191, 192, 193, 195, 200 Kazerer Rihard 281 Lipke 132 Kempf Peter 275 List Vilhelm (List Wilhelm) 126, Ken 275 127, 131, 132, 139, 142, 144, 147, 156, Keseroviñ Dragutin 86 166 Kisel Georg (Kiessel) 64, 110, 111, Listreten Ervin (Erwin Lüstra- 161, 168, 172, 175, 176, 177, 178, 179, eten) 193 180, 182, 222, 231 Lonåar Adalbert (Lontschar) 83, Klajn Stefan 102 110, 182, 184 Klement Rihard 46 Ludviger 134 Kler 257 Lukiñ Dragoje 112 Kluge fon 126 Koen Æineta 246 Ÿotiñ Dimitrije 109, 112, 225 Koen Evgen 246 Ÿubinkoviñ Milivoje 239, 240 Kogart (Kogarth) 155 Kolb Elvira 243 Macker (Matzker) 99 Konfino Nisim 245 Maj Andreas (May) 73 Kovaå Elza 243 Majer Ervin (Meyer Erwin) 82 Koviñ Vjera 247 Majsner August (Mayszner) 8, 64, Koÿanin Milan 9, 15, 16, 17, 18, 55, 73, 74, 76–80, 83, 135, 177, 280 76, 90, 96, 97, 213, 267, 268 Mandil Marko 246 Kraus Karl, 8, 9, 50, 53, 55, 56, 58, Mandil Rajna 246 64, 66, 68, 89, 95, 168, 179, 224, 274 Mandiloviñ Avram 213 Kraus Kristina 64 Mandiloviñ David 213 Kreso Muharem 156, 186, 238 Mandiloviñ Marija 213 Kriger Peter (Krieger) 262 Manoãek Valter (Manoschek- Kumanudi Kosta 234 Walter) 9 Kunc Valter (Walter Kunze) 82 Marmon Franc (Marmon Franz) 85 Martin Jozef (Martin Josef) 92, 275 Lahuzen Ervin (Erwin Lahousen ) Martinoviñ Stevan 239, 240 125 Matl Jozef 70

351 Maudanc Herman (Maudanz Her- Petroviñ Miodrag 9, 221, 227 mann) 281 Pfefer Toma 85, 92, 99, 281 Mayer Erwin 276 Pijade Samuilo 245 Meler Herman (Möller Hermann ) Piskar Emil 225, 244 281 Polaåek Eugenije 246 Mihailoviñ Draæa 209, 225, 244, Polte 274, 280 248 Pongruber 189, 191, 192 Miler Fric Ginter (Müller Fritz Popoviñ Jovan 238 Günther) 52, 87, 97–99, 117, 144, 280 Popoviñ Milica 244 Miler Hajnrih (Müller Heinrich ) Prodanoviñ Vojislav 300 30, 31, 39–45, 55, 60, 62, 81, 273 Milivojeviñ Radivoje 280 Rademaher Franc (Franz Rademach- Moric Levi 259 er) 82, 17, 110 Mornau Hajnrih (Heinrich) 102 Rajc Karl 281 Mosbaher Johana 243 Rajhenau fon 118 Musolini Benito 103 Rankoviñ Aleksandar 103 Reder Erih (Erich) 118 Nasenãtajn (Adolf Cecil Nassen- Reksajzen Hans (Rexeisen) 87, 94 stein) 65 Reves Duãan 89, 216, 218 Nebe 31 Reves Hedviga 216 Nediñ Milan 21, 130, 208–210, 242, Reves Hinko 89, 216, 218 304 Reves Katica 216 Neñak Svetozar 104, 106 Reves Ÿudevit 216 Nikeziñ Petar 260 Ribentrop fon Joakim (Ribbentrop Nikoliñ Jovan 9, 211, 230, 234, 238, Joachim von) 111 -113, 177 240, 252 Rigler Franc (Riegler Franz) 68 Nikoliñ Nikola 46 Rihter Hans (Richter) 91 Nikoliñ Nikola 230 Ristoviñ Milan 11 Nojbaher Herman (Neubacher Her- Romano Jaãa 108 mann) 38, 77 Rot (Roth) 30, 31, 267 Nojhauzen Franc (Neuhausen Franz ) Rozenberg Alfred (Rosenberg) 33 16, 64, 99, 110, 112, 114, 135, 145, 164 Rozenberg Anita 256 Nojminster 67 Rozenberg Aranka 255 Rozenberg Erna 254 Oberkamp 134 Rubenoviñ David 63 Olendorf 155 Rubenoviñ Jeãa 246 Rubenoviñ Olga 246 Pamer Karl 99 Rubenoviñ Rifka 246 Paranos Ilija 9, 21, 218, 221, 224, Rundãtet fon 118 228, 238, 240, 245 Schlutt Hans 275 Pemzel Maks (Max Josef Pemsel ) Schoeps Julius 7 157, 158, 159, 193 Smirnov 129 Petroviñ Dragi 212 Stefan Valentin 275

352 Steiberg Jonathan 171 Hajdrih Rajnhard (Reinhard Hey- drich) 29, 31, 34, 35, 37, 39, 42, 44, 49, Tajhman Ludvig (Teichmann Lud- 50, 55, 56, 60, 61, 65, 73, 111, 112, 126, wig) 74, 78, 84, 87, 91, 274, 280 176 Tenesen Albert 281 Hamer (Hammer) 99 Teodoroviñ Duãan 269 Han 281 Timotijeviñ Olga 63, 80 Hartl 30, 273 Trote Fric (Fritz) 181 Hau 189, 192, 193 Turner Harald 17, 19, 64, 77, 79, Hausding Günther 274 109, 110, 111, 134, 149, 150, 155, 161, Hausner 42 165, 166, 168, 170, 171, 182–190, 222, Helm Hans 8, 50, 52, 53, 55, 56, 60, 231 61, 62, 63, 64, 65, 66, 91, 102, 111, 168, Tusen Rudolf (Toussaint) 65 174, 274, 280 Heninger Oto (Otto) 46 Åvrkiñ Vojislava 234 Hering Valter (Walter) 76, 280, 281 Hes Rudolf (Hess Rudolf) 111 Udovåiñ Mirko 104 Heslajn 90 Upenkamp Valter (Uppenkamp Hesterberg Ernst 281 Walther) 180 Hetl Vilhelm (Höttl Wilhelm) 38 Hildebrant Rihard (Hilderbrandt Fajne Gerd (Feine) 65 Richard) 171 Fanenãrajber Paul (Fanen- Himler Hajnrih (Himmler Heinrich) schreiber) 281 29, 31, 32, 35, 38, 39, 40, 43, 48, 73, 77, Farhi Albert 234 79, 112, 166, 172 Ferster Helmut (Förster Helmuth ) Hince Karl (Hintze) 8, 52, 55, 56, 135, 137–139 66, 67, 274 Fibrans Herbert (Viebrans) 181 Hincinger (Hintzinger) 32 Finci Albert 247 Hitler Adolf 8, 29, 45, 112, 126, Fiãer 257 131, 146, 147, 161, 200, 207, 242 Fiãer Ãÿiviñ Tereza 246 Horman Hajnrih (Heinrich Hor- Fiãer Ernestina 246 mann) 281 Flajãer Beçamin 243 Horti 113 Flatoviñ Berta 245 Horvat Margita 269 Fleps (Artur Phleps) 43 Huber 31 Frank Hans 123, 128 Fruhter Marta 255 Celer (Zöller) 99 Fuåuõiñ Magdalena 246 Fuks Vilhelm (FuchsWilhelm) 8, Ãami Majer 244 17, 19, 45, 53–59, 62–64, 68, 74, 76, Ãapinac Sava 209, 210, 240 78, 84, 88, 98, 110, 111, 135, 155, 168, Ãel 132 171, 174, 175, 178, 179, 280 Ãelah Menahem (Menachem Shelach) 9 Ãefer Emanuel (Emanuel Schäfer)

353 43, 73, 74, 76, 78, 80, 81 Ãtrajher Julius (Streicher) 115 Ãlut Hans (Schlutt) 74, 88, 91 Ãtrake Fric (Stracke Fritz) 53, 71, Ãmit Helmut 132 74, 88, 89, 90, 218, 269, 274, 275 Ãmit Johana 257 Ãuberger (Schuberger) 92 Ãmit Paulina 257 Ãubert Fridrih (Subert Friedrich ) Ãñepanoviñ Jovo 172 99 Ãpartaÿ Milutin 103 Ãvarc 257 Ãreder Ludvig fon (Schröder Lud- wig von) 10, 135, 137, 139, 142 Ãtefan Valentin (Stefan) 92

354

SADRÆAJ

PREDGOVOR ...... 5 UVOD ...... 13

NA UDARU GESTAPOA

VRH PIRAMIDE ZLOÅINA...... 29 Glavni ured bezbednosti Rajha – RSHA ...... 29 Gospodar maãinerije smrti ...... 32 Strateg zloåina ...... 34 Himlerov egzekutor ...... 37 Veliki policajac Treñeg rajha ...... 39 Realizator konaånog reãeça ...... 43

GESTAPO U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941 ...... 49 Prva godina okupacije ...... 49 Vilhelm Fuks ...... 56 Hans Helm ...... 60 Karl Kraus...... 64 Karl Hince ...... 66 Oto Vincent ...... 68 Egon Zabukoãek ...... 70

GESTAPO 1942 – 1944 ...... 73 BdS Beograd ...... 73 August Majsner ...... 76 Emanuel Ãefer ...... 80 Tajhman i Zatler ...... 84 Rukovodioci Judenreferata Ãtrake, Ãlut, Boden ...... 88 Andorfer i Enge ...... 92 Ostale liånosti i aktivnosti ...... 97

POTRAGA I SARADÇA SA SRODNIM SLUÆBAMA ...... 101 Potraga ...... 101 Konkretni primeri ...... 102 Saradça ...... 109

359

UDEO VERMAHTA U UNIÃTAVAÇU JEVREJA OKUPIRANA SRBIJA 1941

UÅEÃÑE VERMAHTA U HOLOKAUSTU ...... 119 Nirnberãka presuda o uniãtavaçu Jevreja ...... 119 Razliåito oceçivaçe odgovornosti na suœeçima ...... 125 Vermaht u Srbiji ...... 129 Struktura vojnog kompleksa ...... 134

VOJNI ZAPOVEDNICI ...... 137 Generali Ferster i Ãreder ...... 137 Treñi vojni zapovednik – Dankelman ...... 142 Komandant kaznene ekspedicije – general Beme ...... 146 General Bader ...... 152 Odgovornost vojnih zapovednika ...... 154 Naåelnik ãtaba pukovnik Pemzel ...... 157

OKUPACIONA VOJNA UPRAVA ...... 161 Udeo i odgovornost Upravnog ãtaba ...... 161 Organizacija i saradça ...... 166 Åelni åovek – dr Harald Turner ...... 169 Gestapovac u vojnoj upravi – dr Georg Kisel ...... 175 Drugi zloåinci iz vojne uprave ...... 180 TURNEROVA GRUPA ...... 180 PUKOVNIK FON KAJZENBERG ...... 182

VOJNE JEDINICE KAO EGZEKUTORI ...... 185 Srbija – izrazit primer ...... 185 Streÿaçe prve grupe od 2.200 Jevreja i Cigana Egzekucije poruånika Lipea ...... 187 DOKUMENTI IZ 1941...... 187 KASNIJA ZBIVAÇA ...... 191 Streÿaçe druge grupe od 2.200 Jevreja i Cigana Masakr poruånika Valtera ...... 193 NAREŒEÇA I IZVEÃTAJI IZ 1941 ...... 193 ISKAZ IZ 1962. GODINE ...... 196

ULOGA SPECIJALNE POLICIJE

UDEO KVISLINÃKIH VLASTI I ÇIHOVA ODGOVORNOST . . . . 205 Ministarstvo unutraãçih poslova i podruåni organi ...... 208 Indikativan primer saradçe ...... 216

SPECIJALNA POLICIJA ...... 221

SPROVOŒEÇE ODREŒENIH MERA PROTIV JEVREJA ...... 229 Rad VII odseka ...... 229

360

POTRAGA ZA NESTALIM JEVREJIMA ...... 241 Aktivnosti III odseka ...... 241

OBRAÅUN SA JEVREJIMA KAO ANTIFAÃISTIMA ...... 251 Delovaçe IV odseka ...... 251

JEVREJI U LOGORU BAÇICI ...... 257

NAMETAÇE OBAVEZA JEVREJSKIM PREDSTAVNIÃTVIMA . . . . 265

PRILOZI

1. FUNKCIONERI I PRIPADNICI GESTAPOA ZADUÆENI ZA PROGON I UNIÃTEÇE JEVREJA ...... 273 2. ORGANIZACIONA STRUKTURA GESTAPOA U SRBIJI 1941 – 1944 ...... 277 3. UNUTRAÃÇA ORGANIZACIJA GESTAPOA 1942 – 1944 ...... 279 4. POLICIJSKA GRUPA RATNIH ZLOÅINACA SA MAJSNEROM I FUKSOM NA ÅELU ...... 280 5. NEMAÅKE NAREDBE I UREDBE O JEVREJIMA I CIGANIMA ...... 288 6. POSLOVI VII ODSEKA SPECIJALNE POLICIJE ...... 291 7. DELOKUG RADA VII ODSEKA ( ZA JEVREJE I CIGANE) SPECIJALNE POLICIJE ...... 293 8. LIÅNI DOKUMENT ÃEFA ODSEKA ZA JEVREJE ...... 294 9. LIÅNI DOKUMENTI ÃEFOVA SPECIJALNE POLICIJE . . . 295 10. TABELARNI PREGLEDI O JEVREJIMA U LOGORU BAÇICI . . 300 11. PISMO MILANA NEDIÑA GENERALU BADERU ...... 304 12. NEDIÑEVA UREDBA O JEVREJIMA ...... 305

REZIME ...... 307 SUMMARY ...... 311 RÉSUMÉ ...... 313 ZUSAMMENFASSUNG ...... 316 REZÒME ...... 320 SKRAÑENICE ...... 325 IZVORI I LITERATURA ...... 327 REGISTAR LIÅNIH IMENA ...... 331 RASPORED ILUSTRATIVNIH PRILOGA ...... 337

361

362

IZ RECENZIJA

Branislav Boæoviñ je svojim mnogobrojnim radovima prisutan u struånoj javnosti veñ gotovo pola stoleña. Ogromno istraæivaåko iskustvo steåeno strpÿivim radom sa hiÿadama dokumenata domañe i strane provenijencije, nepristrasno slagaçe åiçenica i prañeçe dra- matiånih procesa naãe novije istorije, uobliåio je u nekoliko veom zapaæenih monografija. Ovoga puta tema je sudbina beogradskih Jevre- ja 1941 - 1944. godine... Sistemaiåna priprema, brojnost i sloæenost organizacija policijsko-obaveãtajnog mehanizma, gusta mreæa agenata sa ogromnim resursima i neograniåenom moñi i beskrupuloznom upotrebom terora svake vrste, bile su karakteristike delovaça Gestapoa i u okupiranom Beogradu... I jedinice nemaåke vojske - Vermahta aktivno su uåestvov- ale u progonima, hapãeçima i streÿaçima jevrejskih talaca, uz sliåne masovne akcije odmazde prema srpskom stanovniãtvu... Duænu paæçu autor je posvetio i delovaçu specijalne policije, domañem po- moñnom instrumentu okupacionih vlasti, koja je posluæila i za spro- voœeçe antijevrejskih progona. Znaåajem teme, naåinom na koji je ona obraœena, ãirokom izvornom podlogom, kçiga predstavÿa vredan doprinos naãoj istoriografiji o Drugom svetskom ratu, ali i saznaçima o fenomenu holokausta na srpskom prostoru u ãirim, evropskim okvirima.

Prof. dr Milan Ristoviñ

Delo Branislava Boæoviña je rezultat autorovog napora da is- traæi represivne ustanove koje su imale kÿuånu ili pomoñnu ulogu u procesu uniãteça Jevreja u okupiranoj Srbiji. Ono je zasnovano na is- crpnim i opseznim istraæivaçima prvorazredne arhivske graœe i na- jvaæniju istoriografsku literaturu na temu çegovog istraæivaça. U naãoj istoriografiji nema mnogo radova u kojima se na ovako analitiåan, iscrpan, ali istovremeno i pregledan naåin obraœuje neka tema i da se ona, s pravom merom, prikaæe u opãtem toku dogaœaja. Autor je uspevao da naœe ravnoteæu izmeœu predstavÿaça dogaœaja u svoj çihovoj raznovrsnosti i prikaza osoba na koje su se ti dogaœaji odnosili. Rukopis je napisan lepim i odmerenim stilom, a izlagaçe je inte- resantno i prijemåivo ãirem krugu åitalaca. Delo je vredan doprinos izuåavaçu teme stradaça Jevreja u okupiranom Beogradu i Srbiji.

mr Milan Koÿanin

363

OD ISTOG PISCA

MONOGRAFIJE O BEOGRADU

BEOGRAD IZMEŒU DVA SVETSKA RATA, Istorijski arhiv Beograda, 1995. BEOGRAD POD KOMESARSKOM UPRAVOM 1941, Institut za sveremenu istoriju, Beograd 1998. SPECIJALNA POLICIJA U BEOGRADU 1941-1944, Srpska ãkolska kçiga, Beograd 2003. Tri decenije åasopisa policija 1910-1940,, Viãa ãkola unu- traãçih poslova, Beograd 2004. STRADAÇE JEVREJA U OKUPIRANOM BEOGRADU 1941-1944, Srpska ãkolska kçiga, Beograd 2004. UPRAVA I UPRAVNICI GRADA BEOGRADA 1839-1944, Pros- veta, Beograd 2011. NEKE RANIJE OBJAVŸENE MONOGRAFIJE O masovnom streÿaçu u Kragujevcu 1941. godine (tri izdaça): KRAGUJEVAÅKA TRAGEDIJA (na slovenaåkom jeziku), Zaloæba “Borec”, Ÿubÿana 1960. PORUKE STREŸANOG GRADA Narodna kçiga, Beograd 1961, I izdaçe PORUKE STREŸANOG GRADA, Spomen park - Kultura, 1966, II izdaçe

364

O Kosmetu za vreme okupacije 1941-1944: SUROVA VREMENA NA KOSOVU I METOHIJI, Institut za sveremenu istoriju, Beograd 1991.

OSTALA DOKUMENTARISTIÅKO-PUBLICISTIÅKA DELA

PRETEÆNO O SRBIJI U DRUGOM SVETSKOM RATU, 1941- 1944 Tematika: Nemaåki okupator, okupacioni sistem, obaveãtajno- bezbednosna sluæba, zloåini - Kolaboracija: domañe snage u saradçi sa okupatorom, pre svega na obaveãtajno-bezbednosnom sektoru, ratni zloåini, biografije istak- nutih policijskih funkcionera (Milan Añimoviñ, Juraj Ãpiler). - Borba protiv okupatora, likovi sudbine.

365

Branislav Boæoviñ STRADAÇE JEVREJA U OKUPIRANOM BEOGRADU 1941 - 1944 Drugo izmeçeno i dopuçeno izdaçe

Izdavaå: Muzej ærtava genocida, Beograd, Trg Nikole Paãiña 11/III Tel/faks: ++381 11 339 88 83; e-mail: [email protected] Za izdavaåa: Nenad Œorœeviñ

Recenzenti: Prof. dr Milan Ristoviñ Dr Milan Koÿanin

Urednik: Jovan Mirkoviñ

Lektura i korektura: Lektor i korektor 1. izdaça: Branka Kosanoviñ Lektor dopuna i korektor 2. izdaça: Raãa Stanisavÿeviñ

Prevodioci: Jelena Miloãeviñ (engleski) Jasenka Tomaãeviñ (francuski) Antonia Vujiåiñ (Nemaåki) Jovan Ajdukoviñ (ruski)

Priprema za ãtampu: Duãan Karaõiñ

Korice: Luka Tadiñ

Tiraæ: 500

ISBN 978-86-86831-06-4 Copyright© 2012, by Muzej ærtava genocida Ãtampa: Foto Futura, Beograd, ul. Beogradskog bataÿona 3, tel. ++381 11 3551 704, e-mail: [email protected] Publikovano uz finansijsku pomoñ Ministarstva kulture Republike Srbije

Beograd 2012.

366

CIP

367

368