ĐAVOLJI PRST Zbirka Kratkih Priča
Total Page:16
File Type:pdf, Size:1020Kb
ĐAVOLJI PRST Zbirka kratkih priča DRUGI REGIONALNI FESTIVAL FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI REFESTICON 2015 ĐAVOLJI PRST Zbirka kratkih priča Treći Regionalni festival fantastične književnosti REFESTICON 2015 Bijelo Polje, 14.-17. maj 2015. godine Izdavač: Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje Za izdavača: mr Dragić Rabrenović Priče odabrao međunarodni žiri: Adnadin Jašarević (BiH) mr Blaga Žurić (CG) prof. dr Dobrivoje Stanojević (SRB) Stjepo Martinović (HR) Irena Dajić (SRB) Davor Šišović (HR) Urednik: mr Dragić Rabrenović Lektor: Vojislav Obradović Kompjuterska obrada teksta i naslovne: Marko Tvrdišić Na koricama korišten fragment fotografije Barbare Bulatović Štamparija: Grafokarton - Prijepolje Tiraž: 500 Ova knjiga je nastala u sklopu projekta REFESTICON 2015 Pokrovitelji: Ministarstvo kulture Crne Gore Opština Bijelo Polje Organizator: Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje Suorganizator: JU Ratkovićeve Večeri poezije Institucionalna podrška Klub književnika Miodrag Bulatović JU Škola za osnovno muzičko obrazovanje JU Centar za djelatnosti kulture ‘’Vojislav Bulatović Strunjo’’ OŠ Marko Miljanov – Biblioteka Miodrag Bulatović Klub kulture Akademija društvenih nauka Međunarodni partneri: Festival fantastične književnosti ArtAnima – Beograd (SR) Muzej grada Zenice – Zenica (BiH) Festival fantastične književnosti i Istrakon – Pazin (HR) UG Fanovi naučne fantastike SCI&FI – Beograd (SR) Medijski partner: Unija lokalnih javnih emitera Crne Gore (ULES CG) Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje Bijelo Polje, 2015. Demonizam rečite nedorečenosti Tihi svakodnevni život, kako bi rekao Ernst Bloh, pretvara se, namah, pod rukom stvaraoca, u nenametljivu fantastiku. Potrebno je samo imati uvo i oči sa posebnim antenama. Nesvakidašnje prolazi svakodnevicom, a mi ne uočavamo njegovu posebnost. Na našim prostorima se među prvi- ma srodnim temama izmeštanja stvarnosti bavio Lazar Komarčić. Među- tim, savremena fantastika je doživela svoje istinsko razobručenje upravo u delima neobičnostima nadarenog bijelopoljskog pisca Miodraga Bulatovi- ća. On se po svoje snove, i ružne i lepe, vraćao u detinjstvo mašte, a onda se otisnuo u svet za koji se pokazalo da je manji od njegovog unutrašnjeg prostora. Nadahnuo je mnoge pisce, otarasio se osvetoljubivosti, prihvatio nestvarnih predačkih sećanja, teških, nepravednih, krvavih, ali i prisnih, luckastih i ćoškastih junaka. U Bulatovićevim delima uvek se javlja neka vrsta ostatka, izvesna re- čita nedorečenost. Njegova priča se odvija između mita, predanja, legende i glasina paralelne stvarnosti. Nikada se ne može sve obuhvatiti jednim pogle- dom, ali se može gledati drugačijim očima. U predočenom Zborniku na ta- kvom tragu je, na primer, i priča Aleksandra Obradovića Marin prst. Izvesna tamna maglina lebdi nad ovim i srodnim, vrlo ujednačenim, tekstovima sa Konkursa Đavolji prst nadahnutog nestvarnim delom Miodraga Bulatovića. Reč je o postojanoj sveobuhvatno izmičućoj nejasnosti. U stvari, rečitoj ne- dorečenosti kojoj, možda, nedostaje razuđena svedenost maštovitih satirič- nih fleševa Danila Harmsa, ili satirična fantazmagoričnost Borislava Pekića ili ironična aleksandričnost Zorana Živkovića. Tako se u priči Ivana Nešića Pantalone u cimetovoj boji nenametljivo upliće motiv unutrašnjeg dvojništva. Iracionalno postaje gradivni element mašte. Mašta je krunski svedok da je stvarnost iracionalna, a nemoguće stvarno. Stvarno i nestvarno tako preleću s jednoga pola na drugi stvarajući stalno aktivnu strukturu priče u kojoj ništa što izgleda slučajno nije slučaj- no. Bulatovićevske namerne slučajnosti izazivaju nedoumice i napetosti koje 5 gone na dalje čitanje upravo zato što se teško dokučuju umom. Razum, me- đutim, nije jedino merilo ovih priča, pa otuda ni bezumlje nije uvek obre- menjeno apsurdom. Zato priče u ovom Zborniku imaju meru posebnih ira- cionalnih vrednosti kojima se, prividno, ništa ne menja, ali se njima odlažu tragični ishodi naših kobnih nečitalačkih navika za neko drugo vreme. Radoslav Slavnić u Čudesnom plesu Efrosinije pripoveda, osim ostaloga, o demonskom smehu. Upravo kako je i Miodrag Bulatović naglašavao bur- lesknu simbiozu veselog i strašnog. U skrivenom ili otvorenom đavolskom smehu ogleda se smisleno jedinstvo ovih priča. Takva poetička okosnica upozorava na opreznost prilikom tumačenja smeha. Iako je smeh delotvoran i isceliteljski, njime se uvek upozorava i na postojanje predmeta za podsmeh. Onaj ko se smeje i onaj kome se smeju dele demonsku sudbinu neuravnote- ženja. Uostalom i smeh Don Kihota deluje sablasno. Don Kihot se, zapravo, i ne smeje. On je dete izvorne fantastike u kojoj nema smeha. Smehom se ponekad razara fantastika i tvori tragički sloj ispod koga se nestvarno doživ- ljava kao izneveravanje načela tragike. Inače vetrenjače nikada ne bi izrasle u divove. Nikada kod Kafke i Bulatovića čovek ne bi dorastao do insekta. Mnogi pisci Zbornika, vrlo ujednačeno, pišu o susretu sveta mimezisa i sveta fantastike u sudbini ženskih likova demonizovane seksualnosti. Pis- ci se ne staraju toliko o jasnoći stila koliko o nijansama nestvarnoga sveta, duboko iznutra proživljenog. Očito i nevidljivo postaju saradnici na poslu iščezavanja iz prepoznatljivog. Jelena Crnjaković u Poštenoj razmjeni neguje skrivene dijaboličke para- dokse prikazivanjem psihologije demonskog. Demonsko je tvorački element svekolikog pripovedanja. Zapravo priče i nema bez unutrašnjeg sukoba uvi- šestručene stvarnosti, bez bežanja duše, bežanja od duhova, bežanja kao bez duše... Junaci ovih priča se odriču vlastitog života ili njihovog znatnijeg dela jer tragaju u polju nepoznatog, bilo svojevoljno ili po sili prilika. Đavolskom se, inače, teško može odoleti. Ono dolazi u svom izvornom obliku, ili u obli- ku petla, ili magarca, svakako rata i neobuzdane razuzdanosti... Ponekad je reč samo o malom znaku na izvesnom prstu, makar to i ne bio nedostajući peti prst. Savremeno pripovedanje više nije samo pobeda nad đavoljim sila- ma ironije već je i povremeno pristajanje, još od Geteovog Fausta, da se bude deo samozavere. Nenad Terzić u priči Šejtan nikad ne spava demonsko posmatra kao sa- dejstvo prepoznatljive istine. Đavolsko je, otuda, neophodno primamljivo i omamljivo božanstvo koga se valja kloniti. Đavo uporno narušava jedinstvo 6 postojanja i uvodi diskutabilne protivurečne vrednosti. Bogovi su se prođa- volili, a đavoli obožili. Otuda se danas teško može zamisliti priča bez prisu- stva demonskoga. Van demonskog kao da nema ni života ni sudbine. Đavo je pokretač svih stvari, i borbe neprestane i njegoševskog bivanja onoga što biti ne može. Principi demonizma se, međutim, stalno menjaju, Nečastivi se preobraća u hiljade likova, od bezazlene devojčice do grozomornog ratnika ubice. Vladimira Becić u Barbarinom domu meša istorijsko i poetičko stvara- jući delotvorni haos u svetu o kome pripoveda. Nepredmetno se opredme- ćuje, istorijsko dezorijentiše, poetičko preispituje. Na taj način se stvarnost doživljava kao suštinski đavolska pri čemu demonsko nije šaloozbiljno nego tragički šaljivo. Sara Huskić u priči Marta kao da razvija nenaglašeno fantastičko isku- stvo Jelene žene koje nema Ive Andrića. Izvesni demonizam čije su žrtve žene dominira ovim pričama. Dostojevski je u Braći Karamazovima i Zlim dusima demonsko doveo u posrednu vezu sa filozofijom i politikom. Naši pripovedači, na Bulgakovljevom i Bulatovićevom tragu, demonsko vide u mahnitanju stvarnosti najčešće bez čvrste veze sa bilo kakvim ideologijama. Krešimir Čorak u Mandragori govori o đavolu zarobljenom u telu čove- ka koji stari baš kao što se smatra da je mandragora ljudska duša zarobljena u telu biljke. Razlika je u tome što demonsko bira podatnu dušu da bi ostvarilo svoju nečastivu prirodu. Ovaj motiv jeste i poetička konstanta dobrog dela priča. Slobodan Zoran Obradović u priči Nećeš đavola sresti pripoveda o sveprisustvu demona, o višestrukosti osećanja i beskrajnoj suicidnosti stvaralaštva. Edi Ferhatović pričom Njegovo stado simbolički prikazuje „sile mraka koje su svuda oko nas“. Kao da se priče ovoga Zbornika odigravaju u izve- snom pretkatastrofičkom stanju uoči strašnoga suda. Šeki Musić u Prstu sudbine posredno zagovara tradicionalnu poetiku „čuvanja od šejtana“, ali u tim znacima tzv. čuvanja nalaze se, izvesni, skri- veni parodični elementi. To je znak stvaralačke igre kojom se naglašava život novih ideja. 7 Anto Zirdum u priči Duhovi oko prsta profesora povijesti priklanja se simbolici novih vremena i iracionalnosti života... I tako unedogled. Mnoge delotvorne i obećavajuće demonističke disonantnosti u prozi ovoga Zbornika govore o vezama i srodnostima sa prozom Miodraga Bu- latovića, ali i novim tendencijama svrhovite nedorečenosti u umetničkom doživljavanju kataklizmičke stvarnosti. Najzad, rečita nedorečenost bolja je od nedorečene rečitosti. prof. dr Dobrivoje Stanojević Beograd, maj 2015. godine 8 Aleksandar Obradović MARIN PRST Stajala je raširenih nogu u hladnoj vodi koja joj je dopirala do koljena i šakom tjerala vodu na gore pokušavajući da iz sebe spere tragove posljednjeg grijeha. Zelena Lješnica joj je svojim hukom, osim ispiranja grijeha, donosila smirenje od bolova koji su joj razdirali utrobu. Njene kao ugljen crne i rasute lokne presijavale su se na jutarnjim zracima. Udahnula je duboko miris čiste prirode i nozdrve su joj se raširile. „Nekada sam i ja bila ovako čista, a onda me je dotakao on!“ Primijetila je kako se hrastov šibljak na obali zaljuljao i ugledala je u njemu par očiju. Čak i sa daljine od desetak metara mogla je da prepozna Mirzin pogled. Uvijek je krišom dolazio i posmatrao je iz