Knjiga U PDF-U
Total Page:16
File Type:pdf, Size:1020Kb
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ ПОСЕБНА ИЗДАЊА Књига 3 Главни и одговорни уредник Јасмина Николић, директор Уредник Драгана Милорадовић Рецензент Академик Владимир Стојанчевић Редакција Јасмина Живковић Драгана Милорадовић Јасмина Николић Живорад Сарафиновић Посебну захвалност дугујемо Општини Пожаревац која је омогућила објављивање књиге. ФЕНОМЕН ЕТНОСА У ДЕЛИМА СрпСкИх пИСАЦА КРОЗ НАУЧНИ ОпУС ЕТНОЛОГА др ВИДОСАВЕ СТОЈАНЧЕВИЋ Приређивачи: Јасмина Николић Драгана Милорадовић ПРОЈЕКАТ ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ 2008. рЕЧ УНАПРЕД Историјски архив Пожаревац, обележавајући шездесетогодишњицу свога оснивања и рада, објављује збирку научних чланака Феномен ет- носа у делима српских писаца кроз научни опус етнолога др Ви до саве Стојанчевић, приређивача архивисте Драгане Милорадовић, дипл. етно лога, и архивисте Јасмине Николић, дипл. етнолога, врсних ар- хивских и културних посленика на пољу српске архивистике, етнологије и на цио налне историје. Овом књигом настављамо објављивање књига у Библиотеци Посебна издања Историјског архива Пожаревац са насловима из завичајне, српске историје, језика и културе. Ова година биће обележена деведесетогодишњицом стварања Југославије, а Историјски архив Пожаревац објављивањем ове књиге даје свој допринос прослави овог историјског догађаја. Савремена историјска наука није случајно названа „историјском антропологијом“, па испитивање свакодневног живота обичних људи кроз два века наше историје, као и процеса дугог трајања повезује ове две дисци- плине по тематском опредељењу и методолошким основама. Руководећи се овим, приређивачи ове значајне студије прате развој неких социјалних и културних установа кроз 19. и 20. век узевши књижевно дело као извор за реконструкцију старог менталитета, обичаја, ношње и друштвених устано- ва. То је прилог модерној историјској науци која истраживачка надахнућа и обнову тражи у проучавању свакодневног живота младих људи. Верујемо да ће ова књига изазвати интересовање наше читалачке публике и допринети бољем познавању српске традиције и историје. Верујемо да ће свако ко буде прелистао странице ове књиге про- ширити своја знања о прохујалом времену и значајним историјско- етнолошким истинама. Културна јавност Пожаревца биће задовољна што је наш завичајни библиотечки фонд обогаћен значајном књигом Феномен етноса у делима српских писаца кроз научни опус етнолога др Видосаве Стојанчевић. 5 За успешно извршење ове наше намере дугујемо захвалност Оп- шти ни Пожаревац, без чијег разумевања и материјалне помоћи ова књи- га не би била објављена. Посебну захвалност дугујемо академику Владимиру Стојанчевићу што нам је указао поверење и драгоценим саветима и сугестијама по- могао при обликовању ове књиге. У Пожаревцу, Главни и одговорни уредник Децембар 2007. Јасмина Николић 6 Јасмина Николић Драгана Милорадовић ФЕНОМЕН ЕТНОСА У кЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА СрпСкИх писаца кроз научни Опус етнолога Др видосаве стојанчевић Иако по образовању и већини дела етнолог, др Видосава Николић -Стојанчевић је оставила и значајан траг у српској историјској науци. Подручје њеног истраживања није била само наша садашњица, него је пратила развој неких социјалних и културних установа кроз 19. и 20. век. Са друге стране, савремена историјска наука није случајно названа „историјском антропологијом“, па испитивање свакодневног живота обичних људи кроз два века наше историје, као и процеса дугог трајања повезује ове две дисциплине по тематском опредељењу и методолошким основама. Од шест књига и 140 краћих радова, знатан део се односи на мотиве који нису чисто етнолошки, или су и далеко шире од тога, у оном смислу у коме их данашња историографија сматра и својим подручјима. За историчара, од свих њених радова су најзначајнија испитивања развоја становништва одређених области, еволуција градова, миграције становништва и трансформисање породице. Сусрет традиционалних друштвених установа и појава са новим тековинама које носи урбанизација 20. века није посматран по једној устаљеној шеми, него је увек плод истраживања сваког појединачног случаја. Поред миграција изазваних насиљем, ратовима и политичким променама, доста је радова посвећено и испитивању становништва преко метанастазичких кретања. У више радова је обрађивала развој становништва Источне Србије у ратовима 1877–1878, као и у Првом светском рату од 1917. Као њен прилог методологији етнолошке науке, требало би истаћи узимање књижевног дела као извора за реконструкцију старог менталитета, обичаја, ношње и друштвених установа. То је прилог и модерној историјској науци која истраживачка надахнућа и обнову тражи у проучавању свакодневног живота младих људи. Видосава Николић-Стојанчевић заузима угледно место међу етнолозима који су после завршетка Другог светског рата деловали на просторима некадашње Југославије. Обимни научни стваралачки опус 7 неспорно сведочи о њеној спремности да се озбиљно и плодотворно бави најразличитијим етнолошким проблемима. У својим монографијама и студијама веома исцрпно, документовано и сврсисходно излаже историјске прилике у одређеној области у одређеном времену. Стекла је и наклоност према архивском раду, према свим оним драгоценим обавештењима која чаме забачена у архивским фондовима. Са успехом је обрађивала етнографску тематику у делима наших познатих књижевника. Написала је студије и о Иви Андрићу (Етнолошке компоненте књижевног стваралаштва Иве Андрића), Бори Станковићу (Традиционална култура Врања на прелому два века у делима Борислава Станковића), Стевану Сремцу (Стеван Сремац о етно-психичким карактеристикама и менталитету људи наших крајева) и Вељку Петровићу (Година 1915. у делима Вељка Петровића). Сличан угао сагледавања писаног текста представља и њена студија о типовима родоскрвних комплекса у Вуковим и каснијим записима народних умотворина (Едипов, Електрин и други родоскрвни комплекси у Вуковим записима и данашњем нашем народном усменом стваралаштву). За Видосаву Николић - Стојанчевић Андрићево књижевно дело претежно се бави етничком структуром друштвене средине и конфесионалним односима у њој. У полазишту она сачињава особену типологију етнолошке проблематике исказане у Андрићевом делу: етничка структура и конфесионални односи; етнопсихичке и антрополошке карактеристике; природне и социјално-економске карактеристике; народна традиционална материјална култура (насеља, народна архитектура, исхрана и домаћи живот, народна ношња); друштвени живот и обичаји (село и облици колективног сеоског живота); живот и обичаји касаба и вароши, породични и сроднички односи, обичаји и схватања; искуства, духовна народна култура (народна религија, народна уметност, народна знања). Занимљиво је њено ишчитавање Андрићевог дела са гледишта миграционих кретања. У Андрићевом литерарном опусу уочава различите врсте миграција: миграције због ратова и ратних претњи (аустро-турских ратова у 17. и 18. веку, Наполеонових ратова у Далмацији, аустроугарска анексија Босне), због насилног потурчивања. Запажа у Андрићевој прози миграционе помаке сеоског становништва према касабама, миграционо кретање разних занатлија са подручја Турске царевине у касабе. Указује на Андрићево виртуозно дочаравање етнопсихолошких одлика појединих националности, пластично сликање различитих конфесионалних карактера: муслимана, православаца, католика, Јевреја. Истиче Андрићеве описе саобраћајница у Босни, описе народних „транспортних средстава“, описе скела, мостова, путних одморишта. Подвлачи колико се из Андрићеве прозе може сазнати о занимањима сељака, затим житеља касаба или становника малих вароши, колико пажње је посвећено трговини. Указује на различитост одела 8 којима се одликују јунаци из различитих области Босне, из различитих крајева Турског царства, Европе, из суседне Србије. Уочава како Андрић прецизно одећом одликује и разликује припаднике различитих друштвених слојева (касаблије и сељаке, муслимане и хришћане, трговце и занатлије). Наглашава и описане разлике у женској ношњи. Видосава Николић-Стојанчевић представља Андрића и као врсног познаваоца друштвених, породичних и сродничких односа: посебно је анализирао рођење, обичаје око породиље и новорођенчета, као и смрт и погреб, улазећи дубоко у психу народа и његову филозофију живота. Андрића интересује и народна религија, посебно народно сујеверје сеоског становништва у коме су били обилато заступљени елементи врло архаичних културних трагова, као што су анимистичко- тотемистичке представе о природи и животињском свету, изражени кроз бројна веровања; магијске радње, које прате обичаје уз послове, породични живот, а посебно врачања и бајања у лечењу болести и одржавању здравља, који су испреплетани са религиозним хришћанским и исламским представама.1 У својој студији о књижевном делу Боре Станковића компарира етнографска и фолклорографска запажања, показује како је Станковић веома прецизно сликао Врање, географско-стратешки положај вароши, саобраћајну повезаност са суседним областима, основне типске одлике – старобалканска пијаца и трговачко-занатско средиште у Турској царевини. Живописна слика врањске пијаце и дућана омогућује писцу да прозбори мноштво корисних појединости о трговини, о еспапу и његовим врстама, о сточарству и сточним производима, о занатској радиности, о увозу и извозу. Из Врања на балканске пијаце одлазили су занатски предмети, а у замену довожени су со, петролеј, поморанџе и друго јужно воће, дрвна грађа, кожа, чоја, свила, кашмир. Станковић се посебно задржао на описивању последица Берлинског конгреса и у својим делима начинио је темељиту и документовану студију о друштвеним и економским променама, о измени етничких схватања, као последица политичких одлука Берлинског конгреса.