Upoznajmo Se Da Bi Smo Se Poštovali

ROMI U BEOGRADU Written by: Dragoljub Acjkovic

Upoznajmo se da bi smo se poštovali

U Beogradu, krajem prve decenije trećeg milenijuima, živi preko sto hiljada Roma. Većina njih, vrlo malo ili gotovo ništa ne zna o svojoj istoriji, jeziku ili kultur, što ne retko doprinosi ome da i oni sami zbog neznanja, šire predrasude o sebi. Ova činjenica nas opredeljuje da se, pre svega zbog toga, u ovom tekstu progovorimo o ovim, gotovo nepoznatim temama, iako ti ljudi žive na ovim prostorima najmanje šest vekova. Drugi, možda i daleko značajniji razlog je to što pripadnici većinskih nacija sa kojima Romi već vekovima žive zajedno, gotovo da ništa ne znaju o svojim sugradjanima, pre svega o tome, ko su Romi, kada su i zašto došli na ove prostore, kakvi su njihovi običaji, verovanja. Kakav im je sistem vrednosti i mnogo toga drugog, što karakteriše mnogoljudnu romsku populaciju na prostorima Beograda i Srbije. Dakle,predrasude su brojne i obostrane obostrane. Ono što je najraširenije i najpoznatije narodu su predrasude. Širili su ih tokom vekova mnogi, pa čak i sami Romi. Svrha ove Monografije je da se na naučno popularan način bori protiv predrasuda koje vladaju prema Romima, kao i predrasudama koje se o drugima mogu čuti medju romskom populacijom. Dakle, obostrane predrasude postoje i protiv njih se moramo boriti na najlepši i najbolji način, a to je borba putem pisanja ovakvih tekstova. Svima onima koji su pomogli da se ovaj tekst nadje u vašim rukama, dugujemo veliku zahvalnost .

I.Prvi poznati stanovnici Beograda

Prvi stanovnici o kojima se zna, a živeli su na teritoriji današnjeg Beograda, bili su Singi. Naseljavali su se po pećinama kalemegdanskog rta ne zna se kako su nazivali svoja naselja, pa ni naselje koje je postojalo na ušću Save u Dunav. Ipak, novija istraživanja pokazuju da je antički Sigidunum bio grad odbosno nekakva celina koja je imala vojni logor, civilno naselje i nekropolu.Civilno naselje je zauzimalo prostor od Kosančičevog , Obilićevog i Topličinog venca venca, pa sve do Dušanove ulice. Vojni logor bio je na lokaciji Gornjeg grada na Kalemegdanu, dok je prostor od Trga Republike do Tehničkog fakulteta bio nekropola tj.groblje1. Singe su ugrožavali Kelti, i posle dugih borbi, uspeli su 279. godine pre naše ere da ih pokore. Kelti su se tada naseljavali, potiskujući Singe sa ušća Save u Dunav. Postavili su temelje utvrdjenju na uzvišici iznad ušća i dali mu ime Singidunum. Ne zna se tačno šta znači ime ovog utvrdjenja. Na keltskom jeziku "dunum" znači grad, a "Singi" može da znači i voda, a moguće je da su Kelti taj deo imena dali po nazivu stanovnika koje su tu zatekli. Prema tome, Singidunum može da znači "grad na vodi" ili "grad Singa2". O tome ko su Singi ili Singini, do dana današnjeg iznete su brojne predpostavke ali ni jedna od njih nije potvrdjena.. Mezijski pojas utvrdjenja počinjao je kod Beograda od izrazito strategijski važnog ušća Save sa Singidunumom, čije ime, izvedeno verovatno iz "Singi" i "dunum" breg, ili "din" tvrdjava, pokazuje da su ga, kao što ih stari izvori pominju, već 300. godine pre n. e. nastanjivali keltski Skordisci3. Ovaj podatak dovodimo u sumnju jer o narodu koji se zvao Singi ili Singini mislimo, kako to i kažu strai istoričari, da je došao sa aziskig prostora , tačnije iz Indije a u vreme povratka vojnih legija Aleksandra Makedonskog sa tih teritorija4 Ilustracija

1 Rakić, N. Pronadjena antička kuća iz četvrtog veka, Glas.22 jul 2008.g. 2 Lekić Danilo; Beograd kroz vekove i danas; Naučna knjiga, 1988. 3Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga;Beograd 1991.g, str. 18 4 Acković Dragoljub, Nacija smo a ne Cigani-Feljton, dnevni list Pravda.. 4

Taurunum i Singidunum Kad je kasnije Rim pod imperatorom Avgustom, proširio svoju vladavinu preko Panonije na jug, nasuprot Singidunumu, nalazio se, po Ptolemejevim podacima nekoliko kilometara udaljeno gradsko utvrdjenje zvano Taurunum5. Prema Tabula Peutingeriana i Teodosijevoj tabli ovo lučko mesto dunavske flotile leži tri milje od "Savus Confluentibus"6, što se tako tačno podudara s razdaljinom izmedju Zemuna i Beograda da se u njihov identitet s Taurunumom i Singidunumom ne može sumnjati7. Jedini za koje sam bio u stanju da doznam da stanuju preko Istra, piše Herodot 8 jesu ljudi kojima je ime Singini,9 a koji se odevaju kao Midjani. Konji su im rundavi po celom telu, a dlaka im je dugačka do pet coli, mali su, sa zatupastom njuškom i ne mogu na sebi da nose čoveka, dok su u kolima vrlo brzi; zbog toga se tamošnji ljudi i voze na kolima. Zemlja im se proteže do Eneta na Jadranu. Za sebe kažu da su doseljenici iz Midije, ali kako su se odande doselili, nisam u stanju da objasnim. To se sve moglo desiti u velikom vremenskom razdoblju. Ligijci koji stanuju iznad Masalije nazivaju trgovce na malo „sigini“, a kod Kiprijaca tako se nazivaju koplja.

Beli grad

Kao i drugi mezijski gradovi, i Singidunum je za vreme najezde Huna bespoštedno opustošen. Razaranje su završili Goti, Sarmati i dačanski Gepidi. Istina, car Justinijan je ove poslednje razbio i ratereao, pa je stara tvrdjava na Savi vaskrsla u novom sjaju; medjutim, godine 582. ona je, kao i jači Sirmijum na levoj obali Save, pala pod vlast Avara i oporavila se tek kad su Prisk i Komenciol sa svojim ujedinjenim trupama pošli preko Viminacijuma u pohod na Dakiju i kaznili nemirne varvare Od toga doba se ime Singidunum više ne javlja; Srbi, koji su u VII veku počeli da naseljavaju neprekidnim ratovima opustošene krajeve oko Save, dali su tvrdjavi naziv "Beli grad". Ovo novo ime se u vizantijskim analima, u vreme vladavine cara Lava V

5 Današnji Zemun 6 Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Beograd 1991.g.str. 17 7 Ibid,str. 18 8 Herodotova Istorija; Izd.Dereta, 2003. Knjiga 5;Terpsihora,str. 216 9 Sigini-navodno, skitski narod koji je stanovao na severu Istra (donjeg Dunava), a po Orfeju i Strabonu, i u Aziji. To su, prema Herodotu, bili nomadi u današnjoj madjarskoj ravnici. 5

Jermenina (813-820), javlja naizmenično kao Singidon i Alba graeca. Madjari su grad nazivali Nanod Fejervar (Ferdinandov beli grad), a Srbi u kasnije doba Beograd i Beli Grad, a ovo poslednje ime, skraćeno u Belgrad ostalo je do današnjeg dana u upotrebi na Zapadu. Potkraj IX veka Beograd se javlja kao sedište bugarskog episkopa, čija je prostrana episkopija 878. obuhvatala Gardec (Grocku), Belu Crkvu (Palanku), Ancos i Glaventinos. Ponovo se javlja godine 1020. u jednoj hrisovulji cara Vasilija II, kojom se odredjuju granice bugarskih eparhija. na krajeve oko Save srušile su se nove oluje. Ilustracija

Singini nisu Skiti

Legendu o “Zlatnom runu” ili o pohodu Argonauta u Kolhidu, napisao je Apolonije sa Rodosa u trećem veku p.n.e. Prema ovom poznatom mitu, Argonauti, na ladji “Argo”, pod komandom svoga vodje Jasona, bežeći ispred kralja Egeja, otplovili su iz Grčke. Spasavajući se od progonitelja I ploveći Dunavom iz Crnog mora, doplove do velike pustinje Laurion. Upravo, da bi zavarali trag svojih progonitelja, oni uplove u Istros, I ploveći dalje došli su do planine Angurion, gde se Istar razdvaja, te jedan krak teče na Istok u Crno, a drugi na Zapad u Jadransko more. Istar se razdvaja kod kamenog brega Kaulika, gde su nastanjeni Singi10. Tu se Argonauti, dobivši gostoprimstvo, iskrcaju da bi se odmorili, snabdeli hranom I prineli žrt ve bogovima. Skolastičar Apolonije Rodjanin, pišući ovo svoje delo, upotrebio je poznato delo “O pristaništima” od geografa Tamageta, kao I istorijsko delo “O Skitima” od Timonagta iz IV. veka st.e. I na taj način je dobio podatke o Singi i Singima, tada velikom skitskom naselju na Dunavu. Upravo, ako se podje tragom ove legende antičkoga mita, I pri tom upotrebimo navedeno delo od Tamageta, konstatovaće se da je reka Istar koja vodi od Crnog za Jadransko more današnja reka Dunav. Došavši Istrom do planine Angurion, a kod kamenog brega Kaulijaka, on se odvaja I jednim krakom teče na Istok, a drugim za Zapad. Planina Angurion je današnja Avala, a Kaulijja (kameni breg), današnji

10 Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod, str. 39-41

Kalemegdan, gde je od vajkada ušće Save u Danav. Odatle se pruža I pusta ravnica Laurion, danas Deliblatska peščara, koja je nekad zahvaljujući svom živom pesku, (sada ukroćena) zahvatala znatno veće prostore južnog Banata. Ova zabluda o razdvajanju (bifurkaciji Dunava) dolazi otuda što su antički geografi, ne poznavajući dobro unutrašnjost Evrope, pod nazivom Istar obeležavali I Dunav I Savu. Tek Rimljani, kada su tokom svojih osvajanja, početokom naše ere, došli u dodir sa Dunavom I Savom, uvideli su ovu zabludu, i Istar nazivali Danuvius I Savus, ali je još dugo postojalo mišljenje da je rukavac Dunava (Sava) prema Jadranu tekao pod zemljom. Pojedini rimski pisci, medjutim, tumače da su Argonauti deo puta do Jadrana prešli pešice, noseći svoj brod na ramenima. Objašnjavajući dalje staru legendu, kroz naučne činjenice, dolazimo do konstatacije da su Argonauti, koji su dobili gostoprimstvo Signa, ustvari antički istraživači rudnog blaga, koji znaju za planinu Angurion (danas Avala) I o njenom intenzivnom rudokopu iz ranijih vremena. “Zlatno runo” koj je ukradeno, verovatno predstavlja zauzimanje Mons Aureusa, visoke I strme brdske grede kod ušća Brestovačkog potoka u Dunav, a koju I danas naš narod naziva Beli breg (pravilno: Zlatan breg), gde je istoričar Feliks Kanic 1877. god. ispitujući taj kraj, našao netaknute temelje zgrada, stubove nekakvog hrama, jedan gradić nedaleko od mesta gde se oni iskrcavaju. A nedaleko odatle je i Vinča, veliko praistorijsko naselje, koje takodje lako može lda bude to naselje gostoprimljivih Singa ili Sinda. Ko su Singi, odn. Sindi, objašnjenje nam daje, pored citiranog istoričara Timogete, još i čuveni grčki istoričar i mislioc Heredot. On kaže da su Singi pleme iransko-indijskog etničkog porekla, koji su se nastanili na obalama donjeg Dunava i tu osnovali svoja naselja. Singi, ili Sindi nazivaju se u nekim delima još i Siginima, pa nam o tome tumačenje da je i treći grčki istoričar, Apolonije. On tvrdi da su Skiti narod, iransko-indijskog etničkog porekla, a koji su u to vreme vladali od Indije do donjeg Dunava i protivu kojih su antički narodi Grčke vodili dugotrajne ratove, sa manje ili više uspeha, da ih je sa Dunava proterao Aleksandar Makedonski. Dakle legenda “O zlatnom runu” ustvari je početak grčkog osvajanja i stvaranja kolonije na Dunavu, kao što su to činili i na obalama Crnog Mora. Ušće Save u Dunav sa svojim 7 bogatstvima, od uvek su privlačili osvajače. Medjutim, zahvaljući ovoj legendi, saznajemo da je na današnjoj teritoriji Beograda još u ta stara antička vremena postojalo veliko naselje Singa, čiji je preteča nekadanja Vinča. I tako, kroz legendu ulazimo u istoriju, pošto je legenda najčešće poetizovana istorija. U ovom slučaju, legenda koja govori o kolonizaciji Grka poklapa se sa istorijom, jer je Singidava, naziv Beograda u Herodotovo doba, a zabeleženo je da su grčki kolonisti već u VII. veku st.e. gospodari naselja koja su se širila od današnjeg Beograda do Crnog Mora. Za uspomenu na Singe, odn. Skite, ostao nam je današnji naziv ostrva Ade- Ciganlije, čije ime dolazi od reči Singa (Siganlija). Takodje, I sam kasniji naziv Singidunum dolazi od osnove prvobitnog naselja Singa, o čemu na drugom mestu dajemo objašnjene. Ilustracija

Gde je bio i dokle se prostirao Sigidunum

Kad sam govorio o protezanju Singidnuma do Knez-Mihailove ulice, piše F.Kanitz11,činio sam to na osnovu ličnog saopštenja prof. Jovana Boškovića, koji je u toj ulici stanovao u vreme rušenja njenih starih kuća. To saopštenje ostaje verodostojno ukoliko se u sloju zemlje na antičkim zidinama nadju i predmeti iz skorije prošlosti jer se to javlja kod svih naselja nastalih na starim rimskim gradovima. Na žalost, beogradski arheolozi su u vreme rušenja varoškog bedema i turskih stambenih zgrada propustili povoljnu priliku da snime plan Singidunuma; takvi planovi odavno postoje za rimska naselja na mestima većih i manjih evropskih gradova, pa i Sofije, čije sam antičke bedeme odredio 1870. godine. Beogradsko arheološko društvo "Starinar" ostavilo je bez odgovora i druga važna lokalna pitanja, kao na primer: da li impozantni bunari u tvrdjavi i u zgradi Opštine odista potiču iz rimskog vremena, kako se to, bez pouzdanijeg dokaza, tvrdi

11 Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga;Beograd 1991.g, str. 18 8

Singidununm u vreme Velike seobe naroda

Singidunum12, nekad mala usputna naseobina a koja je postala pogranični grad, sada je na putu Velike seobe naroda. U V, VI, VII veku napadaju ga Huni, Istočni Goti, Gepidi, Heruli, Saramati, Avari i Sloveni. Prvi su ga osvojili, razorili i opljačkali Huni 441. godine, zatim dolaze Sarmati a oko 470. g. Goti. Vizantijski pisci nas obaveštavaju da je Singidunum gotovo čitavo ovo vreme u ruševinama. Oko 510. godine, Anastasije je obnovio tvrdjavu ali pravu restauraciju i kastruma i u velikoj meri starih tradicija antike izvršaio je Justinijan. Saniranjem situacije sa germanskim plemenima, izvojevanom najviše ustupcima i diplomatskim sredstvima, problemi imperije bili su rešeni samo za kratko vreme. Već polovinom VI veka, dolazi do provale Avara i Slovena na teritoriju carstva. Oko 584. g. Avari na čelu sa haganom Bajanom, napadaju i zauzimaju Singidunum koji u njihovim rukama ostaje sve do 592. g, kada ga ponovo zauzimaju Vizantinci. Borbe za grad se medjutim nastavljaju. Već sledeće godine Sloveni i Avari ga ponovo opsedaju i povlače se tek po dobijanju velikog otkupa. Singidunum u ovom burnom vremenu doživljava još nekoliko dramatičnih obrta. U prvoj polovini VII veka, po odobrenju cara Iraklija, ovu teritoriju naseljavaju Srbi. Singidunum se 630. god, poslednji put pominje u izvorima13. Naredna dva veka ovaj grad se ne pominje u istorijskim izvorima i tek 887.g. pojavio se prvi put pod svojim slovenskim imenom Beograd14. Ilustracija

12Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga;Beograd 1991.g str. 19 13 Poslednji pomen Singidunuma 14 Kondić Dr. Vladimir; 70000 Godina Beograda; Bgd. 1966.; Muzej grada Beograda; Katalog izložbe, str.17,18 9

Kako je Singidunum dobio ime Prvi stanovnici o kojima se zna, da su živeli su na teritoriji Beograda, bili su Singi ili Singini. Naseljavali su se po pećinama kalemegdanskog rta a ne zna se kako su nazivali svoja naselja, pa ni naselje koje je postojalo na ušću Save u Dunav, koje je kasnije dobilo nazivSingidunum a sada se zove Beograd. Singe su, na prostorima današnjeg Beograda ugrožavali Kelti, kaže Danilo Lekić, koji su posle dugih borbi, uspeli 279. godine pre naše ere, da ih pokore. Moguće je da su Kelti, ime ovom gradu dali po imenu nekadašnjih stanovnika Singina koje su tu zatekli, ali je moguće i to da reč "Singi" znači i voda, pa prema tome , Singidunum može da znači "grad na vodi" ali i "grad Singa". Želeći da koliko toliko saznamo o ovom zagonetnom ali za nas vrlo interesantnom narodu, obratili smo se starom grčkom istoričaru i velikom znalcu Herodotu. Jer, iz dela nekih drugih autora, koji su proučavali Rome, saznali smo da je, izmedju ostalih i Herodot pominjao te, autorima sa ovih prostora nedovoljno istražene a samim tim i nepoznate ljude. U svojoj Istoriji, tačnije u petoj knjizi koja se, prema istoimenoj muzi zove Terpsihora a na strani 216-oj, Herodot je napisao: „jedini za koje sam bio u stanju da doznam da stanuju preko Ištra-Dunava, jesu ljudi kojima je ima Singini, a koji se odevaju kao Midjani. Konji su im, kaže Herodot, rundavi po celom telu, a dlaka im je dugačka do pet coli, mali su, sa zatupastom njuškom i ne mogu na sebi da nose čoveka, dok su u kolima vrlo brzi; zbog toga se tamošnji ljudi i voze na kolima. Zemlja im se proteže do Eneta na Jadranu. Za sebe kažu da su doseljenici iz Midije, ali kako su se odande doselili, nisam u stanju da objasnim. To se sve moglo desiti u velikom vremenskom razdoblju. Ligijci koji stanuju iznad Masalije nazivaju trgovce na malo „sigini“, a kod Kiprijaca tako se nazivaju koplja“, kaže Herodot. U Komenatrima uz ovu knjigu, stoji i to da su: Sigini- skitski narod koji je stanovao na severu Istra-donjeg Dunava, a po mišljenju grčkog geografa Strabona i u Aziji ali nije tačno rečeno u kom delu Azije.

Ilustracija

Legenda-poetska stvarnost

Apolonije sa Rodosa je prilikom pisanja epa Zlatno runo koristio je knjigu“O pristaništima” koju je napisao geograf Tamaget, kao I istorijsko delo “O Skitima” čiji je autor Teoflikt Simokata iz IV.veka p.n.e. U tim delima Apolonije je pronašao podatke o ostrvu Singa i Singima ili Singinima, koji su tada živeli u velikom skitskom naselju koje se nalazilo na Dunavu. Objašnjavajući staru legendu, kroz naučne činjenice, kaže Marinko Paunović u svojoj veoma obimnoj knjizi pod naslovom “Beograd večiti grad”, kaže: dolazimo do konstatacije da su Argonauti, koji su užvali gostoprimstvo Signa, ustvari antički istraživači rudnog blaga, koji znaju za planinu Angurion (danas Avala) i o njenom intenzivnom rudokopu iz ranijih vremena. Ko su Singi, odnosno Sindi, objašnjenje daje, pored Simokate , još i već pomenuti grčki istoričar Herodot. On kaže da su: Singi pleme iransko-indijskog etničkog porekla, koji su se nastanili na obalama donjeg Dunava i tu osnovali svoja naselja, potvrdjuje Paunović. Singi, ili Sindi nazivaju se u nekim delima još i Singinima o čemu svoje tumačenje daje i grčki pisac Apolonije. On tvrdi da su i to Skiti tj.narod, iransko-indijskog etničkog porekla, koji su u to vreme vladali od Indije do donjeg Dunava i protivu kojih su antički narodi Grčke vodili dugotrajne ratove, sa manje ili više uspeha, a da ih je sa Dunava proterao Aleksandar Makedonski. Proterao ili su oni možda, sa njegovim trupama u povratku iz Indije, ošli ili dovedeni na ove prostore. I tako, kroz legendu ulazimo u istoriju, pošto je legenda najčešće poetizovana istorija. Za uspomenu na Singe, odnosno Skite, kaže Paunović, ostao nam je današnji naziv ostrva Ade-Ciganlije, čije ime dolazi od reči Singa -Siganlija.

Singi ili Singini

Brojni helenisti u svetu, kaže Franosa de Vo de Foletje u svojoj knjizi Hiljau godina istorija Roma, su izneli tvrdnje da su Singini, Romi koje pominje grčki istoričar Herodot, kao i to da su se ni bavili kovanjem metala. 11

Grčki geograf Strabon, pominje prisustvo prpadnika ovog naroda, osim na prostorima sadašnje Severne Srbije i na Kavkazu, kao i u Trakiji i Frigiji aneki drugi, njegovi savremenici pominju ih i u drugim krajevima.. Singini, kaže decidno Strabon, živeli su na obalama donjeg Dunava i u kolonijama na zapadu Evrope. Liguri koji su živeli kod Masalije zvali su Sigine trgovcima, a Kiprani kopljanicima. Kada o ženama Sigina govori on kaže "kada žene same idu, same i upravljaju konjima, jer od detinjstva su to naučile".Ona koja najbolje uprvalja kolima, može da bira muškarca kojeg ona hoće“. Prvi naučnik koji je počeo da istražuje grčke tekstove u cilju traženja eventualne veze izmedju Singina i Roma bio je Herman Hase, autor dela štampanog 1803. u Kenigzbergu pod naslovom “Romi u delima Herodata”. Hasse predpostavlja, da su Singini ustvari Romi koji žive od prodovanja svojih konja koje su sami uzgajali. Ova njegova knjiga je preštampana 1847. u “Memoarima o staroj geografiji Kavkaza” od geografa Vivijena de Sent-Martena a kasnije je tezu o tome da su Singi ustvari današnji Romi iliti Romi, razvio francuski romolog Žorž Bataj.. Sigini, po Bataju, nisu drugi do Sinti o kojima govori Homer, narod “varvarskog jezika” poznati na Lemnosu, ljubimci Hefesta, tj. posvećeni obradi metala. “Ukoliko se Romi mogu identifikovati sa starim Siginima i starim Sintima, oni se prirodno moraju povezati sa Kaberom i Telkenom koji su bili njihovi centri na ostrvima zapadnog Sredozemlja i verovatno u Egiptu... Romi, narod metalurga, pogadjača i muzičara takodje je iz Kabera i Telkena...” “Kako u proročanstvima Roma ne prepoznajete njihova čudna proročanstva, Sibile i sveštenicu Dodonu kojoj služe?” I kao zaključak: “Postoji veliko mešanje izmedju starih Sigina i naših Roma, jeretika vizantijskog srednjeg veka, Atingana ili Acingana”. Sigine iz vremena Herodota i Sinte iz vremena Homera Bataj je pokušao da poveže sa imenom Roma jer je takvo i ime Sinta koji sačinjavaju jednu od najvećih grupu Roma na prostorima Centralne Evrope a kojih je do poslednjeg Velikog rata bilo poprilično i na ovim prostorima ali su ih Ustaše i Nemci, poubijali. On je takodje mislio i na “moguću sličnost Roma i mističnih Cikana koji su živeli na Siciliji pre Sicilijanaca”. Ime Sigidunum, reč je složena iz dva dela i potiče od keltske reči dunum "grad, tvrdjava" a nekiki je prevode i sa „uzvišenje“ i reči Singi o kojoj se gotovo nista nezna. 12

Poreklo reči Singi nije jasno, ali ova reč ni u kom slučaju ne može biti keltskog porekla pošto u keltskom nema osnove od koje bi se mogla izvesti. Pošto je, prema tome, ime najstarijeg naselja na mestu današnjeg Beograda bilo sastavljeno od elemenata poreklom iz dva različita jezika, to ono pokazuje da je oblast oko ušća Save u Dunav bila naseljena kada su u nju krajem IV v. pre n.e. došli Kelti, koji su zatečene nazive keltizirali na taj način što su im dodavali svoje reči.

Singa- Singanlija-Ada Ciganlija

Prekeltsko naselje na ušuću Save i jedno ostrvo u Dunavu imali su, isto ime. Da li to ukazuje na kakvu vezu izmedju naselja Sigidunum i ostrva Singanlija, odnosno Ciganlija? Kada je Aleksandar Veliki krenuo na Tribale i došao u njihovu zemlju, ovi su pobegli na neko ostrvo u Dunavu. To su isto, kako veli Apijan učinili i Skordisci kada su ih Rimljani pobedili. Možda je ostrvo Singa služilo kao zbeg stanovnicima naselja na ušću Save u Dunav usled čega je ono i dobilo isto ime kao i naselje. Homer kaže u "Iliadi",da je Zevs u ljutini izbacio "Hefesta" sa Olimpa i da je ovaj pao na ostrvo Lemnos gde su mu zaštitu pružili Sintieri . U "Odiseji" se kaže i to,da je Hefest veoma cenio Lemnos , pošto je najviši region od svih, kao i ono ostrvo na kome su ga primili Sinteri, čiji se glasovi njemu čine veoma grubi“. Hefest je inače, kao što je znano, grčki bog vatre ali takodje i bog kovača. Prema Homeru kovači koji su živeli na otoku Lemnos su bili Sinti. Ali, tako rana prisutnost Roma u Evropi ne može da se dokaže, jer ove predpostavke nisu potvrdjene drugim izvorima. Zato,sličnost imena Sinter i Sinti, koja izgleda da je slučajna, ipak je vredna pomena. Ilustracija

II.Mitovi i legende o poreklu Roma

Ko je praotac svih Roma

Romi su narod koji gotovo da i nema pisanu istoriju. Čak i ono malo zapisanih priča , legendi, kao drugih dokumenata, o njihovoj prošlosti, nisu pribeležili oni sami, već su to učinili drugi. Jednog dana, kaže, romska legenda iz ovih krajeva, koju je zabeležio jedan francuski romolog a potom citiraro Žan Pol Kleber francusku novinar, koji je napisao poznatu knjigu Cigani, Bog odluči da stvori čoveka. Uzme blata i od njega napravi kip, koji potom stavi u lonac da se peče. Zatim od u šetnju. Ali, kad se vratio, imao je šta da vidi: čovek beše od dugog pečenja potpuno crn. Tada Bog reče: - Ti ćeš biti otac Crnaca. Nezadovoljan svojiim delom, počeo je opet da stvara čoveka. Od blata je ponovo napravio kip i stavio ga u lonac da se peče. Ali, ovoga puta Bog je prerano izvadio kip, pa čovek beše sasvim beo. Tada Bog reče: - Ti ćeš biti otac Belaca. Nezadovoljan svojim delom, Bog odluči da po treći put stvara čoveka. Od blata je napravio je novi kip čovekov i stavio ga u lonac da se peče. Ovoga puta čovek je imao boju zlata, i to beše najbolje božje delo. Zadovoljan onim što je uradio, Bog reče: - Ti ćeš biti praotac svih Roma

Romski car se svadja sa Bogom

Romi često pripovedaju o svome nekadašnjem carstvu. Po kazivanju Roma klinčara u Aleksincu, koje jepribeležio poznati romolog Tihomir Djordjević, taj romski car se zvao Firaun a legenda glasi ovako: Jedanput podje Firaun u rat i dodje do mora. Bog ga je voleo, pa naredi da se more rastavi i on suvim dodje do polovine mora. Tu se prevari i rekne: i Bog me se boji, a kamoli ljudi! Bog ga tada zapita: Čija je ovo sila? On umesto da rekne: Tvoja Bože! Prevari se i reče: moja! Bog se na to naljuti i naredi da se more sastavi kako je i bilo, te se i Firaun i 14 sva njegova vojska podave; samo ostanu u životu oni koji su bili izašli iz mora i oni koji još u njega nisu bili naišli. Posle toga, pošalje Bog Svetog Vasilija onima što su bili izašli i on ih zapita: hoćete li me slaviti, pa da vas sastavim sa onima što su na onoj strani? - Hoćemo, odgovore mu oni. Onda se Sveti Vasilije pomoli Bogu i Bog stvori gusku. Romi se jedan po jedan popnu na nju i ona ih prenese onima na onoj strani mora. Sveti Vasilije im naredi da ga slave i da za njegov dan kolju guske. Od toga ostatka Firaunove vojske nastali su svi Romi. U znak zahvalnosi što ih je spasao Romi i dan dansa slave Svetog Vasilija iliti Vasilicu kako oni zovu taj praznik, a toga dana obavezno kolju onoliko gusaka koliko muških glava ima u kući plus jednu više. Ilustracija

Car Penga

Pripoveda se da je cigansko carstvo bilo najveće na svetu. Posle Boga, Romski car Penga beše najmoćniji. Njegov dvorac beše sav od zlata. Ali jednoga dana Penga je počeo da izaziva i Boga. Okupi svoju silnu vojsku i izda zapovest da udaraju u bubnjeve. Ova lupnjava beše tolika da su se zemlja i nebo tresli. Tolika, da se i sam Bog uplašio. Ali kad se Bog malo pribrao, reče Pengi: - Ti si najmoćniji vladar na Zemlji, a ja sam sila nebeska. Živimo u miru i slozi! No Penga ga je neprestano izazivao, dokazujući mu da je i on u stanju da pravi čudesa. Čas je izazivao grmljavinu, čas kišu, sve dok Bogu nije dojadilo. Tada je Bog silom nebeskom ubio Pengu, njegovo najmoćnije carstvo razorio i njegove podanike prokleo da neprastano idu od zemlje do zemlje, ne nalazeći nigde mira.

Biblijski motivi u legendama o romskim lutanjima

Romi nomadi koji su pre stotinak godina živeli pored Dunava ali i u nekim drugim delovima Balkana, u Makedoniji na primer, piše Žan Pol Kleber u svojoj poznatoj knjizi Romi. Vele neke njihove legende, da potiču od nevernika koji su poubijali Vitlejemsku 15 dečicu, odbili da pomognu Devi Mariji za vreme njenog bekstva u Egipat, ili pak savetovali Judi da oda Isusa u Getsimanskom vrtu. Neke od njihovih legendi kazuju kako su oni iskovali eksere, kojima je Isus Hrist prikovan na krst.Ova, legenda navodi Kleber,zabeležena je u Makedoniji, gdje su je Romi uveče uz logorsku vatru recitovali. Kod drugih Romskih grupa u Srbiji se može čuti, da su “njihovi preci samo ukrali četvrti ekser s krsta i da su zato kažnjeni da lutaju sedam godina, a neki vele sedam vekova”. Ilustracija

Prisilno iskovali eksere za Hrista

"Kad je Isus posle donete presude, bio predat rimskim tamničarima da ga razapnu na krst, dva rimska vojnika su dobila zadatak da nabave četiri velika gvozdena eksera. Vojnici su dobili 80 krajcara da plate izradu eksera kod nekog kovača. Tražećći kovača se oni zaustaviše i u jednoj grčkoj krčmi i dadoše polovinu novca za vino, koje sa zadovoljstvom popiše. Kasnije, posrćući, iztčaše iz krčme i stigavši do prvog kovača, rekoše mu oštrim glasom ne bi li ga prestrašili: "Moraš nam odmah iskovati četiri velika eksera kojima ćemo pribiti na križ Ješua ben Miriama". Kovač biješe neki stari Židov. On izadje iz kovačnice i reče: "Ja neću kovati eksere za raspeće Ješua ben Miriama". Tada mu vjonici zapališe bradu, a zatim ga probodoše svojim kopljima. Malo dalje nalazila se radionica drugog kovača. Vojnici navratiše unutrai i narediše mu: "Iskuj nam četiri velika eksera, a mi ćemo ti platiti četrdeset krajcara". Židova spopade strah, pa udje u svoju kovačnicu i baci se na posao. Jedan od vojnika, koji mu htjede pomoći, nagnu se i reče mu: "Napravi ih dobre i čvrste, jer ćemo u zoru raspeti Ješua ben Miriama". Ka ču to ime, Židov zastade, uzdigute, ruke, nepomično držeći čekić. A glas prvog kovača, kojeg su ubili vojnici, reče slabo u jednom dahu: "Arija baci čekić pokraj nakovanja i reče: "Ja neću napraviti eksere". Vojnici se takodjer prestrašiše, jer i oni čuše glas čovjeka kojeg bijahu ubili. Ali bijesni i pijani, oni probodoše i drugog kovača udarcima koplja.... 16

Da vojnici nisu potrošili četrdeset novčića za piće, mogli su da se vrate u logor i da ispričaju šta im se dogodilo i da tako spasu život a pre svega patnje koje je Hrist tršpeo na krstu . Ali, nedostajalo im je četrdeset novčića. Zato izidjoše izvan zidina Jerusalima. Sretoše jednog Roma koji je upravo podigao šator i namjestio nakovanj. Vojnici mu zapovijediše da iskuje četiri velika eksera i postaviše pred njega četrdeset krajcara. Rom najprije strpa novac u džep, a zatim se baci na posao. Kad je prvi ekser bio iskovan, vojnici ga metnuše u vreću. Kad je zgotovljen drugi ekser, oni ga takodjer staviše u vreću. Isto to učiniše, kad je bio iskovan treći ekser. U času kada Rom započe kovati četrvrti ekser, jedan od vojnika reče: "Hvala ti dobri kovaču, tim ekserima će prikovati na krst Ješua ben Miriama". Tek što su oni izgovorili ove reči, a drhtavi glasovi predhodno ubijenih kovača zamoliše ovog Roma da ne dovrši ekser. Noć je već bila pala, pa se i vojnicima žurilo. Vojnici, su izgleda čuli glasove ubijenih kovača toliko se prestraviše, da pobegoše pre nego što je Rom dovršio četvrti ekser. Zadovoljan time što je stavio četrdeset krajcara u svoj džep još pre negoli je započeo posao, Rom završi i četvrti ekser. Zatim počeka da se on ohladi. Nali vode na usijano gvoždje, ali voda ispari, a gvoždje osta usijano. Rom nali još više vode, ali ekser ostade usijan kao da je bio kakvo živo i krvavo tijelo. Kovač je sipao sve više i vie vode na ekser; ali se ona odmah pretvarala u paru, tako da je ekser i dalje bio usijan. U crnoj noći ekser osvjetiljavaše svojim bljeskom veliku površinu pustinje. Rom, užasnut, natovari sovj šator na magarca i pobježe. U ponoć usamljeni putnik, već iznemogao ponovo podigne svoj šator izmedju dva visoka pješćana vala. Ali tamo, do njegovih nogu, blisao je ekser, premda ga je ostavio pokraj jeruzalemskih vratiju. Kako bijaše blizu jednog zdenca, crpljaše cijelu noć vodu ne bi li ugasio vatru eksera. Kad je zahvatio i posljednju kap vode, on prospe pijesak na užareno gvoždje ali ono ne prestade svijetliti. Obuzet strahom, Rom pobeže dalje u pustinju. Stigavši blizu jednog arapskog sela, kovač podigne svoj šator, ali mu ekser bijaše stalno za petama. Tada se nešto dogodi. Dodje jedan Arapin i zatraži od Roma da mu popravi gvozdeni naplatak na kotaču. Rom odmah uzem užareni ekser i popravi slomljeni dio naplatka. Zatim je gledao Arapina kako odmiče. Čim ovog nestade, Rom ode, a da se nije usudio da se. osvrne. Nakon višednevnog pešačenja stiže do grada Damaska, u kome otvori sebi kovačnicu. 17

Nekoliko meseci kasnije neki mu čovjek donese na popravku držak jednog mača. Rom zapali vatru u kovačnici, a držak mača se tog trenutka poče da crvei te se jadni Rom seti da je on iskovan od onog gvozdenog eksera koji je nesretni Rom bio ukrao. Brže bolje kovač spakuje svoj alat i pobeže. Legenda veli da se taj ekser uvek pojavljuje pred šatorima potomaka ovog čovjeka koji je iskovao eksere, kojima je na krst raspet Isus Hrist. Dakle, kad god se ekser pojavi pred njihovim šatorima, Romi beže. Zbog toga se oni sele s jednog mesta na drugo. Ali, zbog toga, takodje, na krst pribiše Isusa Hrista samo s tri eksera. Stopala mu postaviše jedno na drugo i proboše jednim jedinim ekserom. Taj, četvrti ekser luta s jednog kraja sveta na drugi, proganjajući i na taj način kažnjavajući Rome. Ilustracija

Lurska legenda

Poznati persijski pesnik Firdusi u svojoj "Knjizi o kraljevima" kazuje kako je oko 420. pre naše ere, Bahram-Gur dobrodušni i mudri vladar iz Sasanidske dinastije, primetio da su njegovi podanici, iz dana u dan su sve tužniji. Razlog njihovom tugovanju, je taj pominjali su da nemaju čime da se zabave. Poslove koje su radili bili su teški, a zabave nimalo nisu imali, pa je Bahram-Gur odlučio da svom narodu olakša život, koliko god je mogao. Rešio je da im pronadje nekakvu razonodu. Jednoga dana odabere on nekoliko svojih poverljivih ljudi, i pošalje ih kralju Kambodže,i indijskom Maharadži, koji se zvao Šankal. Zamolio je on Šankala da medju svojim podanicima izabere neku poveću grupu ljudi, koja ima talente i sposobnosti da olakša život drugim ljudima. Verovao je on da će na taj način razbiti monotoniju i tugu svojih podanika, i tako im pomoći. Ne dugo posle toga, u zemlju Bahram-Gurovu, stigoše kao dar indijskog Maharadže, 12.000 pevača i svirača, kojima on, dodeli zemlju, orudja za obradu zemlje i poprilično raznih semena biljki. Dao im je sve to, kako bi osim što će zabavljati njegov narod, mogli i da od sopstvenog rada žive. Ti ljudi, po imenu Luri, koji su bili dobri muzičari i zabavljači, sve vreme su svirali i pevali, tako da su Bahram-Gurovi podanici dobili volju 18 za životom i oraspoložili se. Više nisu bili nesrećan narod, a njihov kralj, kako veli pesnik Firdusi, bio je zbog toga srećan. Posle godinu dana, pogleda mudri kralj, šta čine Luri sa onim što im je dao. Shvati tada da su ovi ljudi samo svirali i pevali, za zemlju koju im je dao, obradjivali nisu, da su stoku i seme koju im je poklonio, prodali u bescenje, i da sada nemaju šta da jedu, odnosno prose da ne bi gladovali. Naljuti se zbog toga Bahram-Gur, pa naredi Lurima da pokupe svoje instrumente, i da odu iz njegove zemlje. Ovi, šta su drugo mogli, no tako i učiniše. Prešli su u drugu zemlju, i opet nastavili da pevaju i sviraju i zabavljaju narod te zemlje. Od tada Luri, lutaju svetom, zabavljajući druge, uz pomoć svojih instrumenata, kao i nekih životinja, poput majmuna na primer. Od tih 12.000 lurskih pevača i svirača, kaže ova legenda, nastali su današnji Romi. Ilustracija

Biblijski motivi u romskim pripovetkama u Srbiji Po kazivanju Cigana klinčara u Aleksincu, zapisao je Tihomir Djordjević, njihovi su stari nekada imali veliko i silno carstvo15. Njihov se car zvao Firaun. Bio je vrlo strog i vrlo pravičan čovek. Trećeg dana svoje vladavine rodjenog je oca obesio, da bi pokazao silu i ugodio pravdi. Celoga bi dana grdio ljude i psovao Boga, a noću bi se molio Bogu da mu oprosti. Imao je pod sobom mnoge narode pa i Čifute. Jednom naredi on svima svojim narodima da seju žito. Čifuti skuvaju žito, pa ga tako poseju. Svima narodima nikne žito, samo njima, u mesto žita, nikne trnje. Svaki je od žita morao dati caru jedan deo. Čifuti izadju pred cara i reknu mu: "Mi ti ne možemo dati žita, jer nam je niklo trnje mesto žita". Car im na to odgovori: "Hvala Bogu, što je dao to se mora i žnjeti i vršiti!" pa natera Čifute da požnju trnje i da ga bosi ovrše. Zbog toga Čifuti i sad imaju rupice po tabanima i zbog toga mrze na Cigane. Jedanput podje Firaun u rat i dodje do mora. Bog ga je voleo pa naredi da se more rastavi i on suvim dodje do polovine mora. Tu se prevari i rekne: "I Bog me se boji, a kamo li ljudi!" Bog ga tada zapita: "Čija je ovo sila?" On, u mesto da rekne: Tvoja Bože! prevari

15 Djordjević Tihomir, “Dva biblijska motiva u predanju naših Cigana”u Ciganske narodne pripovetke, izd.Knjižarnice Radomira D.Djukovića, Beograd, 1933. 19 se i rekne: Moja! Bog se na to naljuti i naredi da se more sastavi kako je i bilo, te se i Firaun i sva njegova vosjka podave; samo ostanu u životu oni koji su bili izašli iz mora i oni koji još u njega nisu bili naišli. Posle toga pošalje Bog Svetog Vasilija onima što su bili izašli i on ih zapita: "Hoćete li me slaviti, pa da vas sastavim sa onima što su na onoj strani?" -"Hoćemo", odgovore mu oni. Onda se Sveti Vasilije pomoli Bogu i Bog stvori gusku. Cigani se, jedan po jedan, popnu na nju i ona ih prenese onima na onoj strani mora. Sveti Vasilije im naredi da ga slave i da za njegov dan kolju guske. Od tog ostatka Firaunove vojske nastali su svi Cigani. U znak blagodarnosti slave Svetog Vasilija i za njegov dan kolju guske. Drugi Cigani Klinčari u Aleksincu, piše T.Djordjević, pričaju o tome nešto drugojače. Kad je ciganski car došao do mora, on se pomoli Bogu da rastavi more da bi mogao sa vojskom proći. Bog ga posluša i on s vojskom dodje na sred mora. Tu se prevari i rekne: "I Bog me se boji!" Bog se na to naljuti, sastavi more, te se svi podave, samo ostanu u životu jedna kriva žena i jedan ćorav čovek. Tada Bog sidje na zemlju i upita ih: "Zašto ste ostali u životu?" -"Bog nas je sačuvao", odgovore oni. -"Ja sam Bog, rekne im on, ja sam vas spasao. Od vas neka proizidju Cigani, neka budu veseli i šaljivi i neka vesele drugi svet! Koju slavu hoćete da slavite?" -"Ko nas prenese preko mora na drugu stranu, njega ćemo slaviti", odgovore Cigani. Tada Bog stvori gusku, pa na njoj najpre prenese ženu, a za njom čoveka. Zatim im rekne: "Slavite Svetog Vasilija, on vas je spasio; koljite za njegov dan po jednu, ili po tri, ili po pet, ili po sedam, ili po devet gusaka". Najzad im Bog udari po jedan šamar i otera ih. Ne znajući kuda će, čovek i žena naprave burdelj i u njemu se smeste. Posle jedne godine žena dobije muško dete. Bog tada sidje na zemlju da vidi kako žive, pa videvši da im se rodilo dete, on naredi da bude lataš (svirač), da ide po svetu, da svira i od toga da živi. Druge godine rodi žena žensko dete. Bog opet sidje na zemlju i kad vide novorodjenče naredi da ide sa torbom od sela do sela, da prosi i od toga da se hrani. Po Božojoj naredbi deca se krenu u svet, jedno na jednu, drugo na drugu stranu, radeći i živeći onako kako im je Bog posle rodjenja odredio. Posle petanest godina sretnu se brat i sestra. Kako se nisu poznavali oni postanu muž i žena i podju dalje po svetu zajedno. 20

Idući tako ini dodju do burdelja svojih roditelja. Roditelji ih nisu ni poznavali, ali im opet, kao za strane ljude, spreme večeru. Sutradan sidje Bog i rekne čoveku: "To su tvoja deca, ja sam naredio da se uzmu i da se od vas napate Cigani. Neka idu u drugo mesto i neka tamo žive". Deca poslušaju Božje reči i otidnu u drugo mesto i u njemu načine sebi burdelj. Posle godinu dana oni dobiju dva muškarca bliznaka, a druge godine jedno žensko dete. Po Božjoj naredbi i ova deca otidnu u svet, svako za sebe, pa se, kao ono nekada njihovi roditelji, posle petnaest godina nadju i uzmu i naprave burdelj u drugoj zemlji. Zatim i njihova deca otidnu u svet, pa se zatim nadju i uzmu, dok nije postala četrdeset i jedna vera (sorta) Cigana. Toliko ih, pisao je T.Djordjević, svega danas ima u svetu: jedni su kovači, drugi su klinčari, treći koritari, četvrti čergari, peti madžarski Cigani, i ko ti ih sve zna kakvih ih sve vera ima u svetu. “Kad su Jevreji bežali od Faraonaca došli su do mora i dalje nisu mogli. Našavši se u nezgodi stanu se moliti Bogu da ih spase. Bog im usliši molitvu, rastavi more i oni mirno predju na drugu stranu. U to stignu i Faraonci pa videći rastavljeno more nagnu za Jevrejima. Bog naredi te se more sastavi i svi se Faraonci podave. Samo ostane u životu jedna žena. Vraćajući se kući ona zaluta i strašno ogladni. U to se pojavi djavo i primora je da se za komad hleba uda za njega. Posle nekog vremena rodi ona troje mrtve dece. Djavo htede da ih oživi, pa im stane duvati u usta i tući ih, ali je sve bilo uzalud. Ne mogavši ih oživeti djavo se naljuti, otidne Bogu i stane vikati zašto da mu da mrtvu decu. Bog mu rekne da se umiri, deca će oživeti, neka svakome stražnjicom dune u usta. Djavo učini kako mu je Bog rekao i deca zaista ožive, samo što im je uvek duša zaudarala. Od ove dece postali su Cigani koji i sad zaudaraju”16. “Ciganski car Muhamed je bio vrlo silan starešina. Vozio se na zlatnim kolima i niko mu nije bio ravan u bogatstvu i sili. Imao je i silne pratioce, sve same Cigane. Kad legne da spava, a Bog zagrmi, svi Cigani počnu da viču: "Ne sprdaj se Bože, naš car spava". Jednom krene on sve Cigane da osvoji ceo svet. Kud god bi se krenuo svud je satirao protivnike. Tako idući, dodje do mora. Tu zamahne štapom, udari po moru i more se rastavi. On s vojskom krete po suvom morskom dnu. Kad su bili na sred mora, more se sklopi i svi se Cigani podave, samo ostane u životu jedna ćopava Ciganka, koja počne

16Ciganske narodne pripovetke, izd.Knjižarnice Radomira D.Djukovića, Beograd, 1933. Str.321 21 vikati: "Jao, izgubi se cigansko seme!" To čuje djavo, pa izadje iz vode i predloži joj da mu bude žena. Ciganka pristade i od njih se izrodiše svi Cigani što ih ima u svetu”17. “Ciganski car je ratujući došao do mora, pa je zapovedio da se more rastavi, kako se rastavilo, ali kad je on s vojskom naišao, more se opet sastavi, kako su se svi podavili i kako su ostali samo jedan krivi Ciganin i jedna Ciganka, kako je Sveti Vasilije pitao Boga:"Šta da radimo s njima?" a on mu odgovorio: "Ostavi ih, nek se plode i nek vesele svet!"18 “U staro vreme imali su Cigani veliko carstvo koje je obuhvatalo ceo svet. Njime je vladao ciganski car Firaun, koji je bio vrlo silan. U to vreme živeo je neki derviš koji je uvek za sobom vodio jagnje, išao po svetu i pravio amajlije. Sazna za njega car Firaun i pozove ga da mu kaže sudbinu. Derviš mu predskaza da će se roditi dete koje će se zvati Musa i koje će mu preuzeti carstvo. Firaun se poboja da se proroštvo ne ispuni, pa naredi da se od tada sva deca koja se rode donese njemu, i on je žensku decu vraćao roditeljima, a za mušku je naredjivao da se ubiju. U njegovom komšiluku bila je trudna i carica. Desi se te obe rode istoga dana, Srpkinja rodi muško, a carica žensko. Srpkinja, da bi svoje dete sačuvala, zamoli caricu da decu razmene. Carica pristane i promene decu. Ali ni carica nije smela čuvati muško dete, te ga sakrije, a caru rekne da joj je dete umrlo. Tako je sprsko dete tajno živelo u carevoj kući. Kad navrši tri godine ono je bilo kao i druga deca od dvadeset godina. Jednoga dana iskrade se ono i pobegne u planinu. Tu nadje jednog pejgambera i reče: "Daću ti samo one ovce koje ojagnje belo jagnje". Posle nekoliko dana javi mu se u snu da onim štapom što ga je izabrao dodirne svaku ovcu i svaka će ojagnjiti belo jagnje. On tako i učini i sve ovce ojagnjiše belu jagnjad. Zatim povede ženu i potera ovce i ode Firaunu, pa zatraži da se s njim bije. Firaun ga zapita: "Kako ćemo se tući?" -"Kako je Bog rekao", odgovori mladić. -Da idemo na onu stranu Nišave, rekne Firaun. Mladić ga posluša i podju ka Nišavi. Kad su došli do Nišave, mladić uzme ovču kožu, baci je na vodu i sedne na nju, i tako predje na drugu stranu. Firaun zamahne na reku i reka se odvoji, a on suvim sa vojskom podje na drugu stranu. Kad je došao na sred Nišave rekne:"Medjer i Bog me se boji!" Čim on to rekne, reka se sastavi, te se i Firaun i

17Ibid, Str.32 18 Ibid,,222 22 sva njegova vojska podaviše. U životu ostade samo jedan Ciganin kome je bilo ime Vasilije. Njemu naredi Bog da slavi Svetog Vasilija. Od njega su nastali svi Cigani. Oni iz blagodarnosti slave Svetog Vasilija, i za njegov dan kolju ćurke i guske19. “Kad je car Firaun došao do mora, udari sabljom u more i ono se rastavi. Kad je Firaun naišao u more rekne: "Bože, i ti moraš da me slušaš!" Bog na to naredi da se more sastavi i tako se podave i Firaun i njegova vojska, samo ostanu u životu starac i baba koji su bili ostali na obali i od njih nastanu Cigani.20 "Mi smo, pričali su mi Cigani, zabeležio je Sima Trojanović21 je imali svoje carstvo, ali smo bili prema "Srbima" nepravedni i bezdušno smo s njima postupali; čak smo ih terali da bosi po trnju oru. To se Bogu dodija, te Sveti Sava navrati na ciganski sabor nekakvu ogromnu reku i svi se Cigani podave, samo ostane jedna hroma baba koja nije bila došla na sabor. Nju potom saleti djavo i ona s njim rodi poludjavosko dete, od koga vode poreklo svi sadanji Cigani".

Kad Bog nije bio visoko

„Odavno, kad su Cigani imali svoje veliko carstvo22 i kad su svi ljudi bili dobri i pošteni, Bog nije bio tako visoko kao danas što je, već je bio samo nekoliko metara iznad zemlje, tako da su ga Cigani mogli uvek videtii razgovarati s njim. Svaki je Ciganin mogao od Boga saznati šta će biti sutra, kad će se oženiti, koliko će imati dece, kad će umreti, hoće li godina biti rodna i slične stvari. Najzad Bogu dosadi cigansko zapitkivanje te o ovome, te o onome i on se uzdigne visoko na nebo, a Cigane prokune da nikad ništa nemaju i da sa mukom zaradjuju hleb. U vreme kad se Bog uzdigao na nebo vlado je celim svetom najmoćniji ciganski car Firaon. On je mislio da silniji i od Boga. Što god je Bog radio, radio je i on, samo da bi pokazao da sve može kao Bog. Kad bi grmelo, on je uzimao velike bubnjeve, pa bi u njih lupao i govorio: "Kad ti, Bože, grmiš odozgo, i ja ću odozdo!" Kad bi padala kiša, on je

19 Ciganske narodne pripovetke,str 222,223 ,Izd.Knjižarnice Radomira D.Djukovića, Beograd, 1933. 20Ciganske narodne pripovetke,str,223 ,Izd.Knjižarnice Radomira D.Djukovića, Beograd, 1933. 21 Trojanović Sima,Spski književni glasnik, str.27, januar 1902.g. 22Ovo predanje zabeležili su Radomir Simonović i Milorad Lazarević, u novembru 1932. godine, od Sretena Radovanovića, Ciganina iz Jatagan-Male, u Beogradu, a objavio Tihomir Djordjević u knjizi Ciganske narodne pripovetke, str.225,226,izd knjižarnice Radomira D.Djurkovića Beograd 1933.g. 23 uzimao velika rešeta, pa bi kroz njih prosipao vodu i govorio: "Kad ti, Bože, sipaš otud, i ja ću odovud!" Nezadovoljan samo vlašću na zemlji on je hteo da zagospodari i nebom. Zbog toga počne praviti merdevine kojima bi se popeo na nebo. Ali koliko bi god za dan napravio, Bog bi za noć porušio. Naposletku videći da ne može ništa uraditi, on diže ruke od toga posla. Jednoga dana hteo je car Firaon da predje s vojskom na drugu stranu mora. Ne znajući kako će on rekne: "Ako je Bog toliko moćan, onda neka razdvoji more i neka napravi put preko mora za mene i za moju vojsku!" Bog razdvoji more i ukaza se put po morskom dnu. Firaun onda naidje na taj put i kad je došao na sredinu mora, on se ostvrte i reče. "Vidite li da me i Bog sluša?" Bog se na to rasrdi, sastavi more i sva se vojska potopi, samo Firaona, izbaci voda na površinu. Tada ga Bog zapita: "Čije je carstvo, Firaone?" Firaon odgovori: "Moje!" i potonu u more do kolena. Bog ga opet zapita: "Čije je carstvo?" - "Moje!" opet reče Firaon, ali u isti mah potonu do pojasa. Najzad, Bog ga upita i po treći put čije je carstvo, i kad on odgovori: "Moje!" Bog ga okuje u lance i spusti u more. I sad je Firaun živ na dnu mora. Kad bi svi Cigani što ih ima na svetu znali koga je dana Bog potopio Firaona, pa toga dana nikako ne bi udarili čekićem po nakovanju, Firaon bi izašao iz mora i opet bi nastalo cigansko carstvo. Ali Cigani ne znaju koji je to dan, i tako od ciganskog cartsva ne može biti ništa. Koji je to dan znaju samo Jevreji, ali neće da kažu, jer su, zbog Firaona, u mržnji sa Ciganima23. Jedno cigansko predanje iz Sreza Pčinjskog nema motiv o ciganskom carstvu i nailaženju Cigana u more, već samo onaj drugi o postanku Cigana. Ono glasi: Šetao se Sveti Vasilije pored mora baš kad je bio potop sveta. Šetajući se spazi da se davi jedna Ciganka. On se sažali na nju, pa joj pruži svoju pataricu izbavi je. Posle kratkog vremena Ciganka rodi bliznake od kojih vremenom nastadoše svi Cigani. U znak blagodarnosti što je spasao njihovu prababu svi Cgaini slave Svetog Vasilija. Slična predanja o Ciganima, bilo u celini, bilo u pojedinostima, kao što sam u jednoj napomeni već rekao, imaju i Turci. Imaju ih i Srbi. Jamačno su ih i jedni i drugi primili od Cigana. Jedan seljak iz Brze, u Srezu Leskovačkom, kazivao mi je, u januaru 1902.

23Marko Vasiljević Ciganin sa Pašinog Brda, u Beogradu, ispričao je pomenutoj cvojici,. Simonoviću i Lazareviću isto predanje. Razlika je samo u tome što po njemu Firaon nije pravio merdevine da bi dopro do neba, već je zidao kulu do neba. Sem toga Firaon nije okovan, već je zatvoren u kovčegu koji i sad leži u moru. Kad bi Cigani našli taj kovčeg, Firaon bi oživeo i opet bi nastalo veliko cigansko carstvo. 24 godine, da su Cigani nekada imali veliko carstvo, pa se njihov car bio toliko posilio da je, prolazeći pored jedne reke, hteo čak i njoj da zapoveda, pa joj je naredio: "Reko, otvori se!" Reka se otvori i on udje u njeno korito. Ali čim je ušao, reka se od jednom opet sastavi i on se udavi. Pojedinosti iz nabrojanih ciganskih predanja ima u nas mnogo. Naša tradicija pominje cigansko carstvo i ciganskog cara24. U pripovetki pod naslovm „Kako su se razdelili jezici“ koju je u selu Resnik zabeležio Veselin Čajkanović pominju se cigansko carstvo i ciganski car Varaun, koji nije verovao ni da ima Boga, nego je počeo zidati kulu do neba da vidi ima li Boga, i tako dalje. U pripovetki je inače sasušeni trag starozavetne legende o zidanju vavilonske Kule.25 Ilustracija

II.1.Priče i legende beogradskih Roma

Kako su Romi trampili svoju crkvu

“Mi smo, srpski Romi, kazivala Radu Uhliku tridesetih godina dvadesetog veka srpska Ciganka Mara Vasiljević, sviračica iz Beograda, imali lijepu crkvu, koja je bila sagradjena od belog kamena, Gadžovanima bila je muka, pa su je, na kraju, prekupili od nas za stotinu dukata i povrh toga nam dali i svoju bogomolju od sira. Ali kada su jednoga dana Romi došli da se pomole bogu, onako umorni i izgladneli posle silnoga posla, navaliili su sa svih strana da je jedu, dok je tako nisu svu pojeli. Da je i sam bog bio unutra, Romi bi, kakvi su bili nevaljasti, bože mi prosti, i njega pojeli. Eto toliko su bili gladni. A kako su im gadžovani ostali dužni deset zlatnih dukata, dopustili su Romima da se mole u njhovoj crkvi da tako izravnaju dug. Ali Romi su, poslije, utrampili i svoje veliko gvvozdeno zvono, a dobili za to zvono od debeloga suvog mesa. Ali, kad su jednog dana pokušali da zvone, zvono nije moglo da dade zvuka od sebe, pa su ga

24Od turskih Cigana u Arandjelovcu ja sam zabeležio kako je car Firaun zidao kulu da dospe do Boga. Kad je video Sveti Arandjeo da će Firaun uspeti rekne Bogu da naredi Svetom Iliji da gromom poruši Firaunovu kulu, ali ga Bog ne posluša, već naredi da svaki radnik govori drugim jezikom, te se više nisu mogli sporazumevati. 25 Čajkanović Veselin, Srpski Etnografski Zbornik, knj. XLI, br. 162. str. 396 i 542 25

Romi onda, onako od muke i bruke, pojel. Šta su mogli drugo da urade. Na zdravlje im bilo!" U ovoj pričici srpski Romi pokušavaju da opravdaju to što nemaju svojecrkve, analizira predhodnu legendu Rade Uhlik. Romi uopšte, a Gurbeti napose, stvarno nisu nikakvi pretjerani bogomoljci, pa stoga malo i odlaze ucrkve. Mnogi im, doduše, i ne daju da se tamo Bogu pomole, ali Romi se, istinu da kažemo, za to baš mnogo i ne otimaju. Oni, Uhlik mislina Rome, ne vole da se mnogo pojavljuju medju ostalim svetom, pa da su mu stalno na oku. Svijet kao svijet, uvijek je sklon da se malo našali na račun Roma, pa makar to bilo i poslije molitve-kada neki vole da prstom upiru na Cigane koji izlaze iz bogomolje. A Romi su na to vrlo osjetljivi. Pa onda i nije čudo što oni ne mare da se na taj način, a u takvom, za njih ponekad neprijatnom, društvu Bogu obraćaju. Da bi unekoliko ulepšali legendu o propasti svoje jedine crkve, oni su je, prikazali kao zgradu od tvrdog sira, dakle, kao objekat fizičkog uživanja, a ne kao uzvišeno mjesto za duhovno okrepljivanje. Neka je to samo i izmišljena priča, jedno je ipak van svake sumnje: kada bi se takvo nešto moglo ostvariti, Romi bi to prvi sproveli u dijelo. Biće da Romin smatra da mu nije potrebna neka stalna bogomolja-kao što je stalna bila i Pengina kula-koja stoji na jednom mjestu. Ta on je večito u pokretu, pa preti opasnost da je u njegovom otsustvu neko drugi ne prisvoji, a s obzirom i na to da je sagradjena od tako primamljivog materijala. Romin uvek polazi od sebe i računa, i u dobru i u zlu, sa ljudima koji su njemu slični. Tako su zaključuje R.Uhlik, Romi na ovaj jednostavan način opravdali upadljivu pojavu da nemaju svoje vlastite crkve, a da u tudje nerado zalaze, jer im tobož brane pristup.

Propast cignaske pismenosti

"Mi smo nekad imali i slova svoja kojima smo pisali naše knjige, kazivao je Radu Uhliku, Kosta Vasiljević, Romin, svirač iz Beograda. Kako nije bilo hartije, pisali smo na kupusovom lišću. A kad će naša nesreća, pa otkako smo ostali i bez zvona i bez bogomolje, udari odnekuda neka stoka, te nam pojede sav naš kupus. Na taj način stradala je naša knjiga i naša pismenost. Ostadosmo bez slova i bez nauke". 26

Pismenost je kod Roma doskora bila odlika rijektih pojedinaca. Ali, svijet im je stalno prigovarao što nemaju svoga pisma i svoje knjige. Da bi se otresli nesnosnog zanovijetanja i sumnjivog zapitkivanja, Romi su lijepo izmislili pričicu koja, doduše, ne djeluje uvjerljivo, jer propast njihove pisane riječi prikazuje na malo neobičan način. Otada, kažu, nisu više ni pokušavali da je opet obnove. Razočarani i ozlojedjeni zbog udesa svoje knjige, oni su se, za sva vremena bili odrekli pisma i pismenosti, pa nisu ni ulagali ozbiljnije napore da je u nekom solidnijem vidu ponovo uspostave. Medjutim, vremena se menjaju, a s njima se menjaju, i Romi, konstatuje na kraju ove pričice Rade Uhlik. Ilustracija

III.Jezik i predanaja otkrivaju puteve Roma do Srbije

„Cigani su izašavši iz Indije, svoje prvobitne domovine, prošli kroz mnoge zemlje i kroz mnoge narode dok su došli medju nas. Narodi kroz čije su zemlje prolazili nisu ostali bez uticaja na njih. To se najbolje vidi na njihovom jeziku, u kome, sem čisto prvobitno njihovih reči, ima i vrlo velika množina reči onih naroda medju kojima su se zadržavali: persijskih, jermenskih, grčkih, turskih i srpskih. Upravo po tim rečima nauka je i uspela da nadje pravac kojim su Cigani išli dok su došli do današnjih svojih sedišta26. Kao što su iz Inidje poneli svoj jezik, mogli su iz nje Cigani poneti i svoju tradiciju. Tokom vremena oni su je mogli i sami menjati i kvariti, kao što je to uvek slučaj sa tradicijom. Prolazeći pak baš kroz zemlje sa ogromno dugom istorijskom prošlošću i sa vrlo obilatom tradicijom, oni su mogli stvarati kombinacije od svoje i tudje tradicije. Najzad, oni su, uz put, mogli primati i tudju tradiciju, pa je, noseći je dalje, prepričavati, prekrajati i krpiti sve do naših dana“. Šta je od svega toga bilo sa tradiciojom naših Cigana još se ne može reći, jer je potpuno neproučena. Što se pak tiče njihova predanja koje sam izložio meni se čini najverovatnije da je ono kombinacija i krpež sa različitih strana, pa i iz bibilijske tradicije do koje su nekako, ko će znati kako, došli. Dok su transilvanski Cigani sačuvali (ako i oni nisu to docnije od drugih naroda gotovo pozajmili) bar nešto od stare indijske legende o potopu,

26Djordjević Tihomir, Naš narodni život, knj. VI, str. 85-86 27 kod naših Cigana od indijske legende (sem motiva o potapanju i namnožavanju sveta) nema ništa, i dok predanje transilvanskih Cigana čini bar logičnu celinu, dotle kod naših Cigana ni to nije slučaj, već sve izgleda da je sastavljeno iz fragmenta koji se jasno raspoznaju, kao što je slučaj i sa fragmentarnim biblijskim elementima. Ja sam na drugom mestu pomenuo27 da sam uočio da Cigani rado prihvataju tudje običaje i vrše ih kao svoje. Oni prihvataju i neke od onih običaja koji su se kod naroda s kojima su živeli preživeli ili kod kojih postepeno izumiru, pa ih na svoj način doteruju, krpe, onakažavaju i dalje održavaju kao svoje, dok potpuno i medju njima ne iščeznu, od prilike onako kao što čine sa tudjim starim, iznošenim odelom dok se potpuno ne pocepa. U nas, na primer, u mnogim mestima, naročito po varošima, lazarice i dodole nisu više sveži običaji srpskih devojaka, već degenerisani i onakaženi običaji Ciganaka. Zar nije mogućno da je medju njih i na taj način, kroz stoleća, ulazila tradicija naroda medju kojima su živeli, pa se medju njima, tako sklonima ka pričanju, makar i onakažena, očuvala? Kad ciganska tradicija bude bolje proučena sigurno je da će sve stvari o kojima sam dovde govorio biti jasne, ili bar mnogo jasnije no što su danas. Proučavanje ciganskoga jezika osvetlilo je put kojim su Cigani prolazili dok su stigli do zemalja u kojima su. Ono je učinilo još i više od toga. Ono je našlo da su okamenjeni elementi tudjih jezika u ciganskom jeziku dragocena gradja za istoriju tih jezika. Zbog toga su tekstovi ciganskoga jezika medju lingvistima na visokoj ceni. U njima oni traže ono što je u jezicima zemalja kroz koje su Cigani prošli, tokom vremena, izmenjeno ili čak iščezlo. Možda bi i proučavanje ciganske tradicije moglo dati slične rezultate. Meni se sve čini da će proučavanje ciganske tradicije moći, bar donekle, pokazati ne samo odakle su šta Cigani, prolazeći kroz tudje zemlje, uzimali i u nju unosili, već da će to što su unosili pomoći da se sa više svetlosti udje u tajnu velikog i vrlo zamršenog pitanja obilate tradicije istoka, po kome su Cigani dugo lutali i iz čijih su riznica crpli, nosili dalje i čuvali do danas. Možda se u ciganskoj tradiciji, kao u kakvoj starinarnici, da ne kažem baš muzeju, čuva i ponešto što je na istoku izbledelo, ili zaboravljeno, ili bar u starom obliku zaboravljeno, a što može biti od značaja i za naučna poredjenja i za istoriju tradicije. Iz tih razloga ja ciganskoj tradiciji, njenom skupljanju i proučavanju dajem veliku važnost.

27Ibid, str. 110. 28

IV.Imena za Rome na prostorima Beograda i Srbije

Romi se u različitim delovima sveta različito nazivaju.Naračireniji naziv za njih je Romi, i on je je vrlo pogrdan. Osim ovog, za Rome postoji još pedesetak naziva, koji uglavnom imaju pogrdno značenje. Romi, konstatuje francuski romolog Pol Batlijar, sebe nazivaju Romima u Evropi , Lomima u Jermeniji, Domima u Persiji ili Dumima u Siriji. Jedan od naziva koji se može čuti u evropskim zemljama, za pripadnike ovog naroda je Manuš što znači čovek- naorčito – slobodan čovek ili Manuši, što u prevodu znači ljudi. Svaka od ovih reči je indijskog porekla : reč Manuš potiče direktno iz Sanskrta. Zapravo, u najraširenijem smislu rečima Romi i Manuši označavaju se dve glavne grupe pripadnika ovog naroda u Zapadnoj Evropi: Rom označava one ljude koji su relativno skoro stigli u istočnu Evropu a starije ime, Manuš one koji su već dugo u Francuskoj ali i u drugim zemljama u zapadnoj Evropi. Nemački i pijemonteski Sinti bliži su Manušima, tvrdi Batlijar. Reč Manuš ušla je i u francuski jezik. Neka imena za Rome su aluzija na njihov fizički izgled, naročito na boju kože. Iranci za njih kažu Karači-tj. crni. Sami Romi imaju reč Kalo koja je istog značenja. Odatle dolazi i izraz Kaluret. Dijalekt španskih Roma je kalo, a portugalski kalo. U osamnaestom veku Romi su u francuskoj pokrajini Bretanji nazivani Noari-crni a u Egiptu Nuri. U Švedskoj Crni Tatari a u Finskoj “Mustalainen. Naravno, u svetu postoji još mnogo drugih naziva za ovaj narod.

Cigani- veoma pogrdno ime

Izvesna imena prave aluziju na nomadski način života. Kod Arapa i Mavara – Harami, Bokarani. Posebna imena davana su pojedinim grupama zapadne Azije (Kurba, Diman, Navar, Zot, Helebi, Boša, ili u severnoj Africi Gagar. Iz Male Azije u Grčku, u vreme pojave Roma na tim prostorima, došla je jedna antička jeretička sekta. Članovi te sekte nazivani su Acingani, pa su i Romi,zbog nekih sličnih zanimanja i shvatanja kao i u ovoj sekti pri pojavljivanj u Vizantiji dobili reputaciju 29 maga i pogadjača. U Grčkoj u ranom srednjem veku nazvali su ih Atinganoji a popularno izgovaranje ove reči bilo je Ainganosi ili Acinkanosi. Odatle potiču imena Čingene u turskom, Acigan ili Cigan u bugarskom, Romin u srpskom, Cigan u poljskom, Cikan u ruskom, Romi u madjarskom, Cigonas u litvanskom, Cigojner u nemačkom i holandskom, Cajginer ili Cejniger na alzaškom, Ceginr na švajcarskoom (nemački deo), Cigenar u švedskom, Cingr, Cingar ili Cingan na staro-francuskom, Žitan u modernom francuskom, Cingaro u italijanskom,Cigano u portugalskom. Srednjovekovni latinski koristio je oblike Acinganus, Cinganus, Cingerus. Reč “Rom” je svakako najobuhvatnija za romske grupe i plemena, tvrdi već pomenuti francuski romolog Pol Batlijar, jer ne pravi konfuziju medju brojnim romskim grupama koje tvrde da je njihovo ime jedino auentično i pokriva sva imena romskih grupa28. Medjutim, Pol Batliajar u svim svojim radovima uveo je reč Romlen koja je bila najčešće korišćena u njegovoj epohi. On je 1872.g. o tome napisao“ako bi ko želeo da u francuskom jeziku nadje bolje ime od imena Bohemien, koje svakako ne vredja nikoga onda je to reč Romalen. Ilustracija

IV.1.Postoje i drugačija imena i podele

Pošto se smatraju nehiršćanima ili sumnjivim hrišćanima, Romi su omalovažavani kao pagani – Hajden u Nemačkoj, u Alzasu i nemačkom delu Švajcarske i Hajedni u Holandiji. Takodje i Saraceni ili Saredeni (u Francuskoj, do njihovog dolaska 1419). U latinskom: Saraceni. Ova reč takodje može biti aluzija na boju kože. Isto kao Mavari a u Poljskoj-Filistinci. Druga imena se odnose na delove sveta zakoje se verovalo da Romi vode poreklo, tj. gde su živeli pre nego što su se pojavili kod njih. Romolozi, poput Rada Uhlika su sve Rome podelili u dve velike grupe: na Vlaške i Turske Rome Medjutim, nije mali broj onih čije su podele znatno drugačije. Naučnici se slažu koji su sve to vlaški Romi ali oko toga koji sve spadaju u grupu koja se naziva

28Većina romskih grupa tvrdi da je jedino njihov dijalekat pravi romski jezik i da oni druge uopšte ne raumeju, što je potpuno netačno.. 30

“turski” nikako nisu jedinstveni. Uočivši da oko ovog drugog termina postoje velika neslaganja Bernard Gilliat-Smith je predložio drugi – nevlaški Romi, koji se u zadnje vreme sve više usvaja. Iako se i za njega ne bi baš moglo reći da je “pogodio suštinu problema” prihvatamo ga i mi. Ilustracija

Imena romskih grupa prema zanimanjima Osim što su Romima davali imena narodi sakojima su zajedno živeli činili su to i oni medjusobno sami. U nastavku ovog teksta ćemo analizirati etnička imena različitih romskih podgrupa koje, prema podeli R:Uhlika, pripadaju tzv. “vlaškoj grupi Roma”.

“Banjaši” su vlaško romsko pleme kome je maternji jezik rumunski. Tako ih najčešće nazivaju njihovi saplemenici Džambasi odnosno vlaški Romi koji govore rumunski. U prevodu ovo bi značilo – rudari. Ovo ime je poznato i u Americi.Takodje, ovo ime se koristi i za Rome koritare, koji žive u Slavoniji i Vojvodini. Neki ime“BanjašiI” koriste i za “Karavlahe” u Bosni, o kojima, po pitanju jesu li oni Romi ili nisu, postoje različita shvatanja.

“Džambasi su grupa Roma koji govore romskim jezikom sa mnogo primesa rumunskog. Bave se trgovinom, najčešće konjima. Ime su dobili od rumunske reči “Geambas” koja znači: poznavalac konja, dobar jahač, ali i mangup, lupež i probisvet. Rade Uhlik tvrdi da je pre drugog Svetskog rata mnogo džambasa bilo u Slavonskom Brodu, Vinkovcima, Laćarku, što sada nije slučaj jer su ih Ustaše poubijale za vreme postojanja Nezavisne države Hrvatske. Džambasa je naravno bilo i u drugim krajevima, izmedju ostalog i zbog toga što su vrlo pokretljivi. Sada ih ima ih naročito u Vojvodini. Ilustracija

“Kaldaraši” su vlaško romsko pleme čiji je maternji jezik romski. Veoma su rasprostranjeni po svetu kako zbog svoje brojnosti tako i zbog specifičnog zanimanja koje ih primorava da žive skitačkim načinom života. Oni se inače, bave kotlarstvom, po čemu su i dobili ime. Na području Srbije za njih se može čuti i ime “KrdeljašiI”. Ova romska 31 etnička grupa je u Americi poznata pod imenom “Gandaraša” a u Nemačko ih nazivaju “Gelderara”. Sedelački Romi, prema ovoj grupi se,i dan dans, odnose vrlo potcenjivački. Govor kalderaške grupe, konstatuje Rade Uhlik, u manjoj meri sadrži i pozajmljenice iz rumunskog jezika. Kad govore, otežu, pa ih ostali ismejavaju da “opružaju svoj govor, kako je utvrdi R.Uhlik”, koji dodaje i to dasu veoma ratoborni i nepoverljivi. Istraživači pretpostavljaju da su Kalderaši, iz naših krajeva rasprostranjeni po celom svetu. Ima ih, kažu istraživači, u Južnoj Africi, Kini, Filipinima a poznat je i rod Mačvaja koji živi u Americi, vodi poreklo od mačvanskih kalderaša. Ilustracija

“Lejaši” su grupa vlaških Roma, nekadašnjih nomada . Sada su ti Romi, kao ustalom i gotovo svi ostali, naseljeni po selima i gradovima širom severne i severoistočne Srbije a ima ih i u Beogradu. Ime su dobili od rumunske reči “Laes” što znači član bande ili pripadnik horde. Neki pak tvrde,a mi se sanjima slažemo, da je daleko bliže istini to da reč Lae znači i potok pa ime tog romskog plemena prevode sa “potočari”, tj oni koji žive pored potoka. Ilustracija

“Lovari” su vlaško-romsko pleme čiji se pripadnici, manje više, mogu naći po čitavoj Evropi. U Srbiji i Beogradu i ima u nešto manjoj meri. Za njih RadeUhlik kaže da su “neustrašive svetske skitnice koje krstareći zemljama prave čuda i pokore”. Inače, Lovari za sebe tvrde da su Mordvini, što je u stvari ime jednog finskog naroda koji žive u srednjem toku Volge. Njihov jezik je romanizovani oblik romskog sa velikim primesama madjarskog, što ukazuje na to da su dugo živeli zajedno sa Rumunima i Madjarima. Pošto, uglavnom, imaju ruska imena može se zaključiti da su i tamo živeli a narod je jednostavno prozvao “ruski Romi”. Naselili su se kod Požarevca, u Sefkerinu, Ćupriji a jedan broj ih je ostao u Banatu. Nekoliko porodica ovih Roma živi u Obrenovcu i okolini. 32

To što se Lovari predstavljaju kao Mordvini i što im je ime tog naroda poznato, ukazuje na činjenicu da su oni stvarno nekad tamo i živeli, ako ne medju njima onda bar negde u blizini njih. Poreklo termina Lovari nije utvrdjeno već o tome postoje brojne pretpostavke. Naime, na madjarskom se konj kaže Lo – a množina Lovak, što bi možda moglo da ukazuje na poreklo njihovog imena. Sremski pak Romi tvrde da ime ovog plemena potiče od reči Lova, što znači novac...

Tamari je ime vlaško-romskog plemena čije ime nauka nije uspela da odgonetne. Otome ko su ti ljudi i šta su sve tokom vekova radili, postoje različite, ponekad i fantastične hipteze29 Tako na primer u knjizi Istorija Roma R.Djurić tvrdi da su pripadnici plemena Tamari 736.g. izgradili grad Delhi a pod imenom Dilaki. Smatramo da su Tamari najstarija grupa Roma koja se doselila u ove krajeve , koja je tokom godina izgubila maternji i prihvatila jezik sredine. Bavili su se u prošlosti naročito kovačkim zanatom a kasnije i poljoprivrednim zanimanjima. Veliki broj njih se i danas nbavi poljoprivredom Već nekoliko stotina godina pripadnici ove romske grupe žive sedelačkim načinom života. Njihove kuće nisu na rubovima naselja, niti su pak skoncntrsane u posebnim romskim ulicama i mahalama, mada ima i takvih primera, već su pomešane sa starosedelačkim. U Srbiji govore isključivo srpskim jezikom i veoma su ponosni zato što su ih Srbi prihvatili za svoje. Retko kad pokazuju svoje romsko poreklo. Veoma su ponosni na svoj uspeh što su se asimilovali u Srbe. Tek u novije vreme počinju da se deklarišu kao Romi. Ostale grupe ih vrlo teško prihvataju “za svoje Tamari su prihvatili pravoslavnu veru. Uglavnom slave “Sv. Petku” koju ne retko nazivaju Petkovača. Imena i prezimena kod ove grupe Roma su uglavnom srpska. Gotovo u svakom selu ima ih po nekoliko kuća. Ženili su se doskora medjusobno a u novije vreme ima i mešovitih brakova, kako sa drugim romskim grupama tako i sa okolnim

33 stanovništvom. Pripadnici ovog romskog roda gotovo da su se asimilirali sa Srbima u Srbiji a sa drugim narodima u drugim zemljama. Broj Tamara u Beogradu je, kao uostalom i drgih romskih grupa, potpuno netačan u Popisima i u stvarosti30. Ilustracija

Gurbeti je ime grupe Roma koje potiče iz arapskog jezika. To je, u stvari, tvrdi R.Uhlik, apstraktna imenica koja ima više značenja: odsustvo iz zavičaja, rastanak sa zavičajem, zatočenje, tudjina, boravak u stranom svetu i slično.Rade Uhlik napominje da se ovo ime u užem smislu za čergaše, sa čime se ne možemo složiti a u širem za sve naseljene srpske Rome, sa čime se slažemo... Gurbete u narodu često nazivaju čergaši, ali se u Makedoniji, izmedju ova dva pojma pravi razlika. Tamošnji sedelački Gurbeti se prilično negativno odnose prema čergašima koji čitav život provode u čergama u potrazi za parčetom hleba. Inače, Tihomir Djordjević, za skitajuće Rome pominje i druga imena. Na primer: čergaši, čergari, čergašinci, gurbeti, kurbeti, kurbati i katunari. Po njihovim rečima, ti Romi sami sebe nazivaju Tamari ili “Roma caranca” – Romi sa šatorima. Gabeljima se naziva nekoliko manjih romskih grupacija u Crnoj Gori. M. Lutovac tvrdi da su oni to ime dobili po mestu Gabela, ali je R. Uhlik ne misli tako već tvrdi da to ime potiče od “albanizovanog oblika turskog arabizma “Kabile” što znači pleme”.

“KaravlasiI” romska grupa koju još pogrešno nazivaju i Kalavrasi a žive u dvadesetak naselja na teritoriji Severne i Istočne Bosne.Ne priznaju da su Romi, izmedju ostalog i zbog toga što im je maternji jezik rumunski. Medjutim, istraživači poput Nikole Pavlovića, nepobitno su utvrdili da su oni Romi. Oni su to ime, najverovatnije, dobili po Karavlaškoj, oblasti u Rumuniji iz koje su se doselili. Dijalekt kojim ti Romi govore, kaže R. Uhlik, pripada “dako-rumunskoj” grupi za razliku od narečja klajdžija u Čipuliću kod Bugojna koji govore “makedo-rumunskim” dijalektom.

30 Procenjuje se da u Beogradu početkom 2008.g. živi oko 105 hiljada Roma, od kojih su Tamarskog porekla samo nekoliko stotina porodica. 34

Tezu da Karavlasi nisu Romi podržavaju i neki naučnici, kao na primer Teodor Filipesku, koji tvrdi da su oni Rumuni. Bili šta bili, njih drugi zovu Romima a pre svega zbog njihove crne kompleksije, jer narodu je to prvo palo u oči. Ilustracija

“ Arlije” su najbrojnija romska grupa ne vlaških ili kako još uvek neki zovu “turskih” Roma. Ovo ime se u različitim krajevima izgovara:Erlije a negde i Jerlije. Njih ponegde nazivaju i Harlije. “Oblik Jerlije, tvrdi R. Uhlik, dovodi se obično u vezu sa turskom reči “verli” koja pridevski upotrebljena znači “mesni” i odgovara srpskoj reči “meštanin”. Ovo objašnjenje je sasvim logično, jer veliki broj Roma koji se tako nazivaju, već više stotina godina su naseljeni u jednom mestu. Iz ovog objašnjenja R. Uhlik izvodi i objašnjenje termina “Arlije”- što, u stvari, na turskom znači, stidljiv, ali i “nešto čega se treba stideti”. Ovi Romi to objašnjenje ne prihvataju, tvrdeći kako su im Turci to ime dali, baš da bi podvukli razliku izmedju njih i ostalih Roma. Gurbeti ipak za objašnjenje ovog termina nude drugo objašnjenje. Kažu da je reč “arli” romskog porekla, jer takva reč u romskom jeziku stvarno postoji, i da znači “trampa” ili redje, trgovina. Ova najbrojnija grupa “turskih Roma” rasprostranjena je po čitavoj Srbiji a ima ih i u velikom broju i na prostorima Beograda i okoline. Po Srbiji nastanjeni su u gradovima i varošicama a nešto manje ih je po selima. “Beli Romi” se bave različitim zanimanjima i vrlo brzo se uklapaju u sredinu u kojoj žive. To im dozvoljava i njihova svetla kompleksija, zbog koje se u Beogradu i Srbiji najradije predstavljaju kao Srbi. Burgudžije prema istraživanju R. Uhlika, sačinjavaju posebnu grupu, koja ne spada ni u turske, ni u albanske Rome. R. Uhlik ih svrstava u “grčke Rome” pre svega zbog toga što u njihovom jeziku ima primesa novogrčkog. Oni se mahom bave kovačkim, burgijaškim ili klinčarskim zanatima. Prema našim saznanjima osim u Makedoniji “Burgudžija” ima i u Južnoj Srbiji, oko Aleksinca i Niša. Nekoliko desetina porodica ovih Roma se u Beograd doselilo, posle raspada nekadašnje Jugoslavije. Svoja tradicionalna zanimanja Burgudžije su već davno napustili i sda se bave zanimanjima koja odgovaraju stepenu njihovog obrazovanja. Uglavnom su majstori 35 raznih metalskih zanata.

“Rumunski Romi “ ipak ne govore romski U grupu vlaških Roma spadaju sve one romske grupe koje su u manjim ili većim talasima dolazile iz Male Azije i prelazile preko teritorija na kojima je govorni jezik bio rumunski odnosno vlaški. Sve te grupe Roma dugo su se zadržale na tim teritorijama, pa su u potpunosti izgubili maternji jezik, a onda se usled veoma teških uslova u kojima su živeli u Rumuniji, raselile po Balkanskom poluostrvu i nekim zemljama Srednje Evrope a neki su otišli u Severnu i Južnu Ameriku. U Beogradu i okolini, živi nekoliko stotina familija koje pripadaju ovoj romskoj grupi. Medju njima je priličan broj starosedelaca ali nije malo ni onih koji su se u Beograd doselili posle drugog Svetskog rata iz okoline Obrenovca, Valjeva,Šabca. Ranije su se bavili raznim zanatima a u novije vreme njihovo osnovno zanimanje je muzika i pesma. Ova romska grupa je dugo vrmena a ne retko i danas izbegavala da se deklariše kao Romi.Uglavnom su se izjašnjavali kao Srbi a u novije vreme čak i kao Rumuni pa su formirali i nekoliko svojih udruženja u Velikom Mokrom Lugu, Ripnju kao i političkiu partiju. Neke grupe ovih takozvanih “rumunskih “ Roma su delimiččno zadržale maternji jezik što je svakako dokaz da su u vlaškim govornim područjima proveli kraće vreme a onda se iselili ili su pak ostali da žive na prostorima nekih delova Rumunije. Tome dodjemi i to da su neke od tih grupa više očuvale romski jezik, jer su bile nomadskog karaktera i daleko suse manje mešali sa domaćim stanovništvom, nego Romi koji su živeli u jednom mestu. Ilustracija

V.Beograd od XI do XVI veka

Zbog toga što leži na početku glavnog puta, koji preseca Balkansko poluostrvo, Beograd je od momenta osnivanja pa do pada pod Turke i naravno, nekoliko puta i kasnije, menjao gospodare. Za njega se, u početku, naizmenično borile Ugarska i Vizantija. Ugari ga osvajaju 1071. g. ali ga ubrzo preuzimaju Vizantinci. Madjari ruše Beograd 36

1124. g, i od gradjevniskog materijala sa njegovih ruševina podižu zemunsku tvrdjavu. Trideset godina kasnije vizantijski car Manojlo Komnen zauzima Zemun, ruši ga i ponovo obnavlja Beogradsku tvrdjavu. Novo razaranje od strane Madjara, Beograd doživljava 1183. g. Kroz grad, u tri maha prolaze i Krstaši na putu za istok: prvi krstaški rat (1038), drugi (1147) i treći (1189). Zahvaljujući ovim istorijskim dogadjajima, Beograd se češće pominje u izvorima. Madajari drže Beograd sve do 1284. godine,a kada je grad u sastavu Mačvanske banove pripojen srpskoj državi. Na upravu ga je dobio kralj Dragutin. Posle njegovi smrti preuzima ga kralj Milutin a 1319. g. Beograd opet zauzimaju Madjari. Pod madjarskom vlašću,Beo grad je do 1403. godine, kada ga dobija despot Stevan Lazarević. U ovom periodu, Beograd kao prestonica srpske države doživljava svoj privredni, kulturni i graditeljski procvat. Despot obnavlja tvrdjavu, podiže svoj dvorac na Kalemegdanu, zaštićen sa svih strana kulama i bedemima. u Donjem Gradu, razvija se gradjansko naselje. Pored crkava podignute su bolnice i mnogo druge zgrade. Davanjem mnogih povlastica, Despot se starao da od Beograda stvori trgovački centar. Posle smrti despota Stevana Lazarevića, Beograd opet preuzimaju Madjari, koji su sada bili izloženi napadima Turaka. Ilustracija

Romi-pre i posle turskog osvajanja Srbije i Beograda

O Romima iz najstarijih vremena Osmanlijskog carstva nema podataka, ali se o njima opširno govori u izvorima Osmanskog Carstva iz nešto kasnijeg peropda. Prema turskim istoričarima H.Inaldžiku i M.Sertogluu, Romi su imali svoju posebnu organizaciju– Romskisandžak, koji nije imao svoju teritoriju, već je obuhvatao sve Rome na području Rumelije i iz Istanbula. Zapovednik ovog sandžaka zvao se Romski beg ili Romski sandžak-beg. Turski istoričar T.Gekbilgin kaže da su Romi imali svoju organizaciju u Anadoliji, ali je kasnije ona prenesena u Rumeliju i priključena muselemskoj. Tako je i od muselema u Čirmenu, Kizildži i Vizi stvoren poseban sadžak Roma muselema. 37

Najstariji sačuvani turski popis Roma koji su živeli na našim prostorima, potiče s kraja devete decenije XV veka. To je popis sakupljene džizije, iz kojeg se vidi da je Roma hrišćana, izmedju ostlih krajeva, bilo u Nišu, Kruševcu, Smederevu, Bosni, Prizrenu, Vučitrnu.. Ukupno je bilo 3.237 običnih i 211 udovičkih domaćinstava.Popisani su, prema tvrdjenju Olge Zirojević,Romi koje je osmanska zatekla . Popis od, 1522-23.g. kaže ona, daje dosta precizne podatke o broju romskih domaćinstava, oblasti u kojima žive, verskom sastavu, zanimanju i pravnom položaju. Ovaj popis su proučavali i komentarisali turski istoričar O.Barkan i A.Stojanovski iz Skoplja. Stojanovski je, na osnovu podataka koje je sistematizovao Barkan, izneo da je na celom području Rumelije živelo oko 66.000 Roma, od kojih su oko 47.000 bili hrišćani. U Turskoj je bilo 3.185 domova dakle, oko 16.000, ako bismo množili sa 5, kao što je to učinio Stojanovski (smatrajući da je romska porodica imala prosečno 5 članova), u Grčkoj 2.512 domova (12.560), u Bugarskoj 5.701 dom (28.505), u Albaniji 374 doma (1.870) i u Jugoslaviji 4.382 doma (21.910). Prema beratu sultana Mehmeda II (1451-1481), Romi su plaćali u Turskoj Carevini po 42– akče- džizje i to kako hrišćani tako i muslimani. Od ove dažbine su bili oslobođeni samo kovači i oni Romi koji su radili u tvrđavama. Dakle, Romi su, nezavisno od veroispovesti, tretirani kao i nemuslimansko stanovništvo, koje je takođe plaćalo džizju. Ilustracija

VI.Romi u Beogradu i okolini u XVI veku

Pod Beogradskim gradom Turci se prvi put pojavljuju 139131. ali ga osvajaju tek u petom naletu 1521. god. pod Sulejmanom Veličanstvenim. Bile su to krvave bitke, u kojima je, kao 1440. pod Muratom II. učestvovalo 100.000 ljudi i 200 brodova, a pod Mehmedom i 150.000 ljudi, 200 brodova i 300 topova, medju kojima i teških marzera, da bi ga sultan Sulejman zauzeo sa vojskom od 300.000 ljudi. Iz zahvalnosti za osvajanje beogradske tvrdjave, ostao je za sve vreme Turaka običaj, da se svakog jutra, pri spuštanju mosta, drži molitva za sultana Sulejmana i zakolje po jedan ovan, koji bi straža medjusobno podelila za doručak. Posle ovog zauzimanja, jedan zapis nam kaže da je na obnavljanju

31Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 900-901 38 gradskih utvrda radilo 21.000 vlaha i Cincara, a verovatno i izvestan broj Roma samo što ovi nisu decidno pomenuti.. Gradovi,koji su se nalazili na tim prostoria, pa time i Beogard, su postali "truski". Urbana kultura se promenila utoliko što su gradovi posali vojni i administrativni centri u kojima je preovladjivalo muslimanski osmanski elemenat, čak i kada je bio pretžno domaćeg porekla, sa trgovcima i zanatlijama. koji nisu bili muslimani, ali ni starosedeoci - Grcima, Jermenima, Jevrejima i Romima.32 Urbanu sredinu gradova poput Beograda, činio je garnizon i vlast, zanati za potrebe vojske, od kojih su mnoge upražnjavali Romi, tranzitna trgovina; pogodovala je onome ko je želeo da stekne novac ili status. Ilustracija Prvi popisi Roma u Beogradu i okolini

Romi su u Beogradu su, prvi put zvanično zabeleženi u popisu hasova smederevskog sandžak bega, oktobra 1536. godine.33Tada su beogradski Romi bili podeljeni u dva džemata: hrišćanski i muslimanski. Prvi je popisan džemat Roma-muselema, inače hrišćana, koji je brojao dvadeset kuća. Na čelu toga džemata nalazio se Obren, sin Miletin, ćehaja muselema. Drugi je bio džemat drugih Roma, koji "od vremena carskog osvajenja stanuju u Varoši trvrdjave Beograda". Ovaj džemat brojao je devet muslimanskih kuća,a upisana su i dva neoženjena stanovnika. Ako je u Beogradu, 1536. godine, popisano 247 kuća, i to 139 hrišćanskih 79 muslimanskih i 29 Romskih kuća34, mora se imati u vidu mogućnost da je ovde, kao i u mnogim drugim slučajevima, upisano samo ono civilno stanvništvo koje je podleglo odredjenim poreskim obavezama. Zbot toga se može pretpostaviti da je u Beogradu bilo bar još toliko gradjanskih kuća koje nisu podlegale popisu, pa zato nisu ni popisane. Iz teksta tog Popisa može se zaključiti da su sve popisane romske porodice bile pravoslavne i da su se one tu nalzile znatno ranije od dolaska Turaka.

32 Pavlović; Stevan, Srbija istorija iza imena str. 26 33 Raniji turski popisi stanovništva u drugim delovima Srbije obavezno pominju i Rome.To čini i prvi turski popis koji je izvršen 1491.g. i koji pominje Rome izmedju ostalih i u:Nišu, Kruševcu, Smederevu.. 34Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.str. 387 39

Iz ovog Popisa se vidi i to da neke romske porodce počinju da prihvataju islamsku veru ali se za Rome muslimane –u džematu koji broji 12 ljudi – izričito navodi da oni stanuju u varoši od vremena carskog osvajanja, a za Rome hrišćanie se kaže- ima ih ukupno 2035. S obzirom na predhodno iznete podatke iz prvog sačuvanog turskog popisa u Sbiji, mi tvrdimo su Romi u Beogradu živeli mnogo od turskog osvajanja ovog grada ,tj da su oni tu, zatečeni. Ovo se, sa velikom dozom sigurnosti može konstatovati jer svi pravoslavni Romi, iz pomenutog Popisa imaju slovenska narodna ili hrišćanska imena. Medju Romima muslimanima je veliki broj nedavno islamiziranih, koji, ne kriju svoje poreklo. Svi oni bili su stalno nastanjeni, što se nije moglo dogoditi za samo petnaestak godina, koliko je proteklo od momenta kada su se Turci pojavili u Beogradu.. Četvrt veka kasnije tačnije 1560.g. u Beogradu je ukupno bilo 4 njihova džemata, odnosno 55 Romskih domova36.Džemat nepovlašćenih muslimanskih Roma se nalazio beogradskoj varoši, dok je džemat hrišćanskih Roma bio smešten u Vitoševoj mahali. Taj Vitoš je inče bio sin Vukov, što samo potvrdjuje to da su Romi u Beogradu bili nastanjeni mnogo pre dolaska Turaka u ovaj grad. Za ostala dva romska džemata, nije zabeleženo, gde su bili smešteni.37 U Beograduje je 1572.g. bilo 192 romska domaćinstava. Deset godina kasnije 1582.god. u izvorima se navode samo dva džemata Roma: džemat Roma muslimana koji je brojao 100 ljudi i džemat Roma hrišćana koji je brojao 22 čoveka, koji su svakako bili starešine domaćinstva, dok se njih 9 navode u džematu Varoši na Dunavu.38 Početkom sedamdesetih godina XVI stoleća, broj Roma u Beogradu, narastao je na 251 domaćinstvo, pretežno islamske veroispovesti, iz čega se može izračunati da ih je bilo oko 1.255 žitelja.39 Iz toga vremena ostalo je zapisano, “ono malo srpskih trgovaca i zanatlija kojima je bilo dopušteno da ostanu u Beogradu imali su 1587. samo jednu crkvicu, a ni Jermeni, Jevreji

35Šabanović. H. Turski izvori za istoriju Beograda 1,1, Katastarski popisi Beograda i okoline 1476-1566, Beograd 1964,275 36Stari Beograd; Iz putopisa i memoara, izabrao i sredio Djuro Gavela, Beograd, 1951. 37Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji; strana 89; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. 38Ibid str. 45; 39Vukanović...Ibid str. 46; 40 i Romi ne žive tamo u povoljnijim prilikama od Srba”40. Prema katolicima, koji su bili pod carskom i venecijanskom zaštitom, bilo je više trpeljivosti; još 1644. godine slušao je carski izaslanik Herman Černin fon Hudenic na svom putovanju u Carigrad misu kod franjevaca koji su tamo, kako on kaže, imali jedan velik manastir. Ilustracija

Beogradski Romi u zapisima putopisaca

Hans Dernšvam je 1553. godine, putujući od Pešte do Niša, video pet Roma vezanih na jednom lancu, koje su Turci vodili, jer nisu imali sredstava da plate harač, što se inače primenjivalo i na drugo stanovništvo. Godine 1578. godine nemački putopisac Stefan Gerlah pominje Cigane svuda u južnoslovenskim zemljama, putujući od Budima u Madjarskoj do Niša u južnoj Srbiji. Navodi da u Paraćinu žive samo Turci i Romi, a da u Beogradu ima prilično Roma koji žive uz Savu. Srbi imadjahu u Beogradu svoju crkvu još i 1578. godine. U Beogradu beše u to vreme i nemačkih, španiskih i talijanskih Izrajiljica i veoma mnogo Roma41.

Stanovništvo u Beogardu posle turskog osvajanja

Posle pada pod Turke, Beograd je iz osnova izmenio stanovništvo.42 Srpsko stanovništvo, koje je pre pada Beograda pod Turke, bilo brojno najjače, raseljeno je i svedeno na bedne ostatke, a namesto njega javlja se muslimansko, "tursko", raznih rasa i jezika, iz svih krajeva tada već ogromne Osmanlijske Imperije. Pored muslimanskog stanovništva prvi put u Beogradu popisane su i druge etničke grupe, kao Jevreji, Jermeni i Romi. Tako je Beograd i po stanovništvu, postao spona izmedju Istoka i Zapada.

40Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g str. 24 41Karić Vladimir; Srbija- opis zemlje, naroda i države; Izd. Kultura Beograd, 1997str stra. 661 42 Popović Dušan J. ; Beograd kroz vekove, Turistička štampa, Bgd. 1964. str. 77 41

Tadašnje stanovništvo Beograda delilo se u zajednice raznih vrsta, u političke, verske i privredne. Svaka od ovih imala je, u izvesnoj meri, svoju autonomiju43. Svakoj zajednici stajao je na čelu starešina koji je upravljao zajednicom i rešavao manje sporove u njoj.. Romima je sudio njihov "haračlija"44. Nijedan kraj beogradske varoši nije imao čisto etničku boju. U turskom delu živeli su Turci izmešani sa Srbima, a naročito sa Jevrejima; a u srpskom delu Srbi su bili izmešani sa Turcima i Cincarima. Čisto srpsko stanovništvo živelo je van varoši, u predgradjima Savamali i Paliluli45. Jedino su, u svojim naseljima, živeli Romi.46 Ilustracija

Podela beogradskog stanovništva na staleže

Stanovništvo Beograda se u vreme turskog osvajanja Beograda i okoline delilo se na šest staleža. Prvi je stalež bio vojska, drugi stalež su svetski trgovci -trgovci kopna i mora, kako su ih nazivali, jedan deo stanovništva zvani su službenici, jedan mali deo su bili vinogradari i baštovani, jedan deo činili su brodari, a jedan stalež su bili razne zanatlije47. U gradovima je u tim vremenima prevladavalo muslimansko stanovništvo ali je bilo je i Srba, Latina, Grka, Jermena, zatim Roma (obeju vera)48 i Jevreja.

Zanimanja beogradskih Roma u srednjem veku

Od XVI veka Romi na ovim ali i na drugim prostorima, osim muzičarskog i njima drugih svojstvenih zanata, obavljaju uglavnom kovački zanat. Ovaj je zanat kod Roma u to vreme i na ovom prostoru,bio nasledan u porodici. To potvrdjuju popisi u Beogradskoj

43Popović Dušan J.; Beograd kroz vekove, Turistička štampa, Bgd. 1964. str. 198 44Haračlije su medju Romima imale značajnu ulogu tokom čitave vladavine Turaka na ovim prostorima.Ta „funkcija“ je ukinuta tek u vreme vladavine Kneza Miloša. 45Ovaj podatak nije tačan jer je veliki broj romskih porodica, kako muslimanskih tako i pravoslavnih Roma i tada a i sada živeo i živi na prostorima Sava male i Palilule, posebo u Sava mali. 46 Popović Dušan J. ; Beograd kroz vekove, Turistička štampa, Bgd. 1964. str. 349-350 47Čelebija Evlija,Putopis,Odlomci o Jugoslovenskim zemljama;Izd.Svejetlost Sarajevo,1954.g str. 100 48 Zirojević Olga; Srbija pod turskom vlašću1459-1804; Izd; Beograd,2007.str. 131- 132 42 tvrdjavi iz 1536. i 1560.god. To se odnosi i na neke druge zanate, kao što je muzičarski na primer, aliu nešto manjoj meri. Evo primera da je kovački zanat kod Roma u u Beogradskoj tvrdjavi bio nasledan. Zapisano je da su se tim zanatom 1536. G. Bavili :Obren, sin Miltenov,Radul, sin Stepanov,Bogdan, sin Kujičev a 1560.g. zapisani su sledći:Jovan, sin Obrenov,Djuro, sin Radulov,Nedeljko, sin Bogdanov.U Beogradu su, verovatno pomenuti ali i nogi drugi Romi 1536. i 1560. god. obavljali kovački zanat tako što su: opravljali brodove u pristaništu i izradjivali razni železni alat za potrebe Beogradske tvrdjave.49itd. Ilustracija

Pravni položaj Roma u početku osmanske vladavine

Sultan Sulejmanova Kanun -nama o Romima u Rumeliskom vilajetu50 iz 1530. godine, najstariji je zakonski spomenik Osmanske carevine, kojim se reguliše pravni položaj Roma u toj državi.51Odredbe tog Zakona su se odnosile i na Rome u Srbiji. U njemu je, kao i inače u drugim zakonima osmanskog, carstva kojim se reguliše pravni status podanika, jednostrano regulisan položaj Roma, tj. fiksirane su njihova prava. Od 12 članova, koliko ih ima ova Kanunama, 10 ih reguliše poreze koje Romi plaćaju i način njihovog ubiranja u slučajevima kad pojedini Romi odbjegnu sa svojih mjesta, dok 2 člana odredjuju u kojim će vojnim formacijama u slučaju rata, učestvovati Romi iz pojedinih krajeva.

Sultan Sulejmanova Kanun-nama o Ciganima

1. Stanbolski, jedrenski i drugi rumeliski Cigani-muslimani na svaku kuću i na svakog inokosnog plaćaju po 225 akče poreza, a Cigani-nemuslimani na svaku kuću i na svakog inokosnog plaćaju po 25 akči ispendže, a na udovice daju po pola akče poreza . 2.Ciganke, koje se prostituišu u Istanbulu, Jedreni, Plovdivu i u Sofiji, svakog mjeseca plaćaju po 100 akči globalnog poreza .

49Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji; str. 48 i 49; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. 50Rumelijski vilajet su činile zemlje koje su pripadale t eritoriji evropske Turske 51Barkan, Kanunlar, Istanbul, str. 249-250 43

3. Mladjarine i globe neka po zakonu plaćaju kao i ostala raja. 4. Kad se pronadju Cigani koji su se kapricirali i sklonili se u drugi kadiluk, ili u zaklonjena mjesta, neka ih ukore i strogo kazne, te povrate u njihov kadiluk. Neka se stavi u dužnost starešinama katuna, njihovim ćehajama i njihovim pomoćnicima da pronadju i odvedu Cigane koji su pobegli iz njihova džemata. Neka ih drže u zaptu (kad bude vrieme za kupljenje poreza), da se ne bi izgubila carska daća i divanski nameti . 5. Upravnik Ciganskog sandžaka raspolaže sa globama, sa kaznama za teška krivična dela, običajnim porezima i badihavama od Cigana koji pripadaju Ciganskom sandžaku. Od ovoga se izuzimaju (spomenuti porezi) od Cigana koji su upisani kao raja na vakufima, hasovima, mulk-imanjima, zijametima i na timarima.Vilajetski sandžak-bezi , njihove subaše, dvojrani, janičari i drugi neka se ne mešaju. 6. Gospodar raje raspolaže sa porezom ispendžom običajnim porezima, novčanim kaznama za teška krivična dela i sa badihavama od Cigana sa vakufa, hasova i od onih Cigana koji su raja emlaka, ziama i timarnika. Oni to uživaju. Upravnik Ciganskog sandžaka ,subaša, niti ma ko drugi neka se ne mješa. Gospodari raje raspolažu i svim stvarima koje se dogadjaju kod Cignaa. 7. Ako Cigani-muslimani budu putovali, dolazili na konak i družili se s Ciganima- nemuslimanima, nakon što se ukore platiće porez Cigna -nemuslimana. 8. Cigani koji u rukama imaju carske odluke plaćaju samo carski harač a ne plaćaju divanske namete, ispendžu i ostale običajne poreze. 9.Cigani u nahiji Braničevo u Smederevskom sandžaku na svaku kuću državi plaćaju po 80 akči filurije. 10.Oni koji Ciganima upravljaju u Nikopoljskom vilajetu u rat idu na strani Nikopoljskog sandžaka. 11.Cigani koji su u Nikopoljskom vilajetu nakon što plate svoju ispendžu na svaku kuću i na svakog inokosnog daju još po 6 akči nameta zvanog kaftanluk, kao ekvivalent za globe. 12. Oni koji upravljaju niškim Ciganima u rat idu na strani smederevskog sandžaka, a ostali zaimi i timarnici većinom pripadaju Pašinom sandžaku. 44

Iz ovog Zakona proizilazi da su porezi, koje su Romi plaćali, uglavnom, bili izjednačeni sa visinom poreza koje su plaćali i drugi podanici Carevine, s tim da se i ovdje kao i inače postavlja razlika izmedju muslimana i nemuslimana. Tako na primer dok su uopšte muslimani na ime poreza plaćali od 22 do 57 akči, već prema kraju u kojem su se nalazili, dotle Romi-muslimani plaćaju najmanji iznos od 22 akče poreza. Podanici-nemuslimani koji su oženjeni plaćali su po 25 ačkči ispendže, kako za sebe, tako i za svoje sinove koji su već postali dužni da plaćaju harač. Od udovica koje nemaju čiftluka naplaćivano je po 6 akči godišnje52. Ovi su svi propisi u važili i za Cigane- nemuslimane. Slovom ovog Zakona izričito je naglašeno da i na Cigane odnose isti zakonski propisi koji su kao i za ostale podanike u pogledu plaćanja mladjarine i za globe. Ilustracija

Novi Beogradjani: Romi, Grci, Jevreji i Jermeni

U ovom periodu, Beograd postaje tipična turska varoš kojase utvrdjuje i priprema kao uporište za dalja turska osvajanja u srednjoj Evropi. Takav ostaje sve do 1541. kada polako menja svoj lik. Počinje u većoj meri da se razvija zanatska proizvodnja, esnafi i trgovina. Etnički sastav stanovništva se menja - dolaze Dubrovčani, Jevreji, Jermeni. U drugoj polovini 17. veka, Beograd se razvija u značajano uvozno-izvozno središte sa velikim brojem karavan seraja i dućana u čaršijama. Sada postaje pravi istočnjački grad jer su Turci po svom dolasku porušili sve što su zatekli. Crkve su pretvorene u džamije, kule sa bedemima zaravnjene. U krivudavim ulicama podižu se kuća sa lbedemima zaravnjene. U krivudavim ulicama podižu se kuće sa prostranim baštama. U trgovačkom delu grada uočljiv je život rejskih trgovina. Varoš je bila puna hanova, bezistana i amama. Srpsko stanovništvo se povuklo u savski kraj i okolinu gde živi od zemljoradnje i prostijih zanata. Naselje grada se prostiralo do današnjeg pozorišta, Save i Dunava. Glavni trgovački centar je bio oko Dorćola. Onodobni putopisi ga opisuju kao vrlo

52Hadžibegić Hamid, Kanun - nama sultana. Sulejmana zakonodavca, Glasnik Zem. muzeja, Sarajevo, 1950. IV-V. str. 333 45 prijatan grad sa lepom i bogatom okolinom. Beograd je tada imao oko 100.000 stanovnika. U ovom periodu počinje i opadanje turske moći. Turci se povlače iz srednje Evrope i Beograd sada postaje granični grad. Rat izmedju Austrije i Turske donosi nove promene53. S turskom vlašću javlja se u Beogradu muslimansko stanovništvo, koje se doseljavalo iz raznih, a naročito balkanskih krajeva prostranog carstva. Pored muslimanskog stanovništva različitog etničkog sastava, sada se u Beogradu javljaju i druge etničke grupe: Grci, Romi54, Jevreji i Jermeni. Ilustracija

Učeće Roma u održavanju Beogradske trvrdjave

U vreme turskog osvajanja , beogradska Tvrdjava je bila znatno oštećena, ali nije bila razorena. Mnoge kule, zamak, bedemi i sve važnije kamene gradjevine u Tvrdjavi odoleli su ratnim razaranjima. Kad se posle više pokušaja dočepao ove "kapije Undjurovine", osvajač se postarao da je obnovi, obezbedi jakom posadom i učini glavnim bastionom svoje krajine prema Zapadu i polaznom stanicom za prodiranje u srednju Evropu. Sultan je dao iz svoje riznice 20. dukata za obnovu i popravku Tvrdjave. Na raščišćavanju i restuaraciji bila je u prvi mah angažovana vojska. po turskom običaju, i ovde su, kao i u raznim drugim prilikama, radili spahije, janičari i drugi rodovi vojske. Korišćeno je i preostalo hrišćansko, srpsko, civilno stanovništvo beogradske Varoš, koje je u naknadu za to, kao i za rad u gradskoj luci i brodogradilištu bilo oslobodjeno državnih i feudalnih poreza. U radovima su učestvovali i Romi-hrišćani, koji su za to dobili izvesne privilegije. Osim toga, doveden je i izvestan broj majstora zidara iz sela Miloševc kod Smedereva, koji su radili na zidanju Smedereva i zbog toga bili oslobodjeni svih poreza, osim nekih sitnih izdatakan kojih niko nije bio oslobodjen. Resturaciojom Tvrdjave,

53 Kondić. Vladimir 70000 Godina Beograda; Beograd 1966.; Muzej grada Beograda; Katalozi izložbi Knjiga 4; Urednik, Jelica Stamenković,str. 20 54Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.str. 385 46 pored novog smederevskog sandžak-bega Bali-bega Jahjapašića, rukovodio je vezir Mustafa-paša, koga je Sultan ostavio u Beogradu sa 40.000 vojnika da čuva grad.55 Tokom narednih nekoliko vekova u popravkama i održavanju ove tvrdjave učestvovali su i Romi muslimanske knfesije ali i pravoslavni. Ilustracija

Romi su živeli i u beogradskoj tvrdjavi

Oko beogradske varoši ima mnogo rasutih kuća i prostrnih predgradja, u kojima žive razne nacije. Turci, Jevreji, Grci, Ugri, Dalmatinci i drugi. Pod ovim drugi, najčeće su podrazumevali Rome.56. Izvan varoškog šanca postojala su dva predgradja. Pretvaranjem pravoslavne crkve. Sv. Jovana u džamiju stvoreni su uslovi za osnivanje muslimanske mahale u ranijoj Donjoj srpskoj varoši, Sava mahali. Ova mahala medju domaćim hrišćanskim stanovništvom nazivana je Ciganka ili Cigansko selo57, kako je označena i na austrijskim planovima. Ovaj njen naziv upućuje na zaključak da su članovi jerlijske pešadije, koji se zvanično navode kao stanovnici Sava-mahale. bili pretežno kovači i muzikanti, jer jerlijski redovi su obično popunjavani Romima muslimanima. Na jednom crtežu iz toga doba pašin saraj se vidi kao velika gradjevina, a više od 20 minareta visoko se uzdizalo iznad muslimanske mahale, koja se protezala od dunavske obale ka Savi. Nasuprot njoj, na planu carskog majora Liderskrona (1783) vidi se izolovana hrišćanska "Racka mahala" mala i neugledna, a još dalje nazire se "Ciganska mahala58". O lepoti beogradskih romkinja,posebno iz delova grada u kojima u ovi živeli, putopisci poput Kanica, ostavljali su i ovakve beleške: “Zahvaljujući tihom žuborenju šedrvana koji godi svakom uhu, i zahvaljujući neobičnim prizorima u jevrejskim i Romskim mahalama sa ženama vatrenih očiju59, čovek je bio spreman da zaboravi muke koje mu zadaju užasna kaldrma i neprijatni mirisi iz aščinica,

55Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.str. 389 56Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g str. 33 57Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.str. 653 58Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g str. 32 59Ibid,str. 49 47 koje drže Arnauti vredni vereščaginove kičice. Muškarci su se rado šunjali duž niskih dvorišnih ograda u tihom Dorćolu ne bi li gledali žene zatvorene u tajanstvene hareme”. Ilustracija

VII.Romi u Beogradu i okolini u XVII veku

Prisustvo mnogobrojnih skupina Roma hrišćana na Balkanu u prvim decenijama turske vlasti nedvosmisleno ukazuje da njihov masovni dolazak ne treba vezati za turska osvajanja. Naravno, jedan broj Roma, muslimana, možda čak i daleko više nego u prvim talasima njihovog doseljavanja, došao na balkanske prostore s Turcima. Za Cigane muslimane u Beogradu60, na primer, izričito se navodi da stanuju tu od "vremena carskog osvojenja". Ipak, medju njima je veliki broj islamizovanih i islamizacija će uopšte tokom čitavog 16. veka- a verovatno i u kasnijem vremenu (o kojem nema relevantnih izvora)- biti prilično jaka. Zbog toga je veoam teško preciznije utvrditi brojčani odnos ove dve grupe Roma na osnovu verske pripadnosti. Pa i izvestan broj Roma hrišćana - i to u najranijim turskim popisima - nosi imena koja bi mogla da svedoče o njihovom ne tako davnom dolasku sa maloazijskih prostora. Ipak, pouzadano se može tvrditi da je pretežna većina Roma na Balkanu tu bila pre turskih osvajanja. A možda su upravo turska osvajanja i dovela do masovnijih seoba Roma. Time se, naravno, ne isključuje ni tvrdnja, da su Romi pratili turske osvajače. Daleko značajnije pitanje od broja Roma koji je došao s Turcima Osmanlijama je svakako pitanje njhovog mesta i uloge u osmanskom feudalnom društvu. Široko oslonjeno na lako pokretljive maloazijske nomade i balkanske stočarske skupine ovo društvo je,i nomade Rome vrlo lako inkorporiralo u svoj sistem. Utoliko lakše što je veoma oskudevalo u zanatlijama koji se bave preradom metala. Upravo zahvaljujući toj svojoj veštini Romi će, i to kako muslimani tako i hrišćani, zauzeti relativno značajno mesto u osmanskom feudalizmu i njihov položaj će se razlikovati od onog u evropskim zemljama. Pored toga što ih u velikom broju uključuje u razne državne službe- uglavnom kao zanatlije (po tvrdjavama i pristaništima)- i tako ih čini korisnim članovima, osmanska vlast im dozvoljava i relativne slobode.

60Maksimović Miodrag, Romi u Tursko vreme, Politika; 20.10.2002. 48

Iako država iz fiskalnih razloga nastoji da veže Cigane za jedno mesto, ipak, u odredjenim situacijama - a pošto bi namirili svoje obaveze prema državi - oni su mogli imati izvesnu slobodu kretanja, posebno se to moglo odnositi na zanatlije. Zapravo, oni se slobodno kreću unutar odredjenih kadiluka (područje jurisdikcije kadije), a naseljavaju u znatnom broju i gradska naselja. Uporedo s učvršćivanjem turske vlasti i razvojem feudalnih odnosa dolazilo je naravno, do sve primetnijih težnji državne vlasti da Cigane nomade učini stalnim sedeocima, a da se, dobija se utisak, pri tom nije pribegavalo suviše grubim pritiscima. Sigurno je da je izvesnih, možda i značajnih uspeha u tom smislu bilo. Oslanjajući se na najstarije propise, svi Romi, osim onih u državnoj službi, plaćai su harač (glavarinu, vrsta ličnog poreza koji se za turske vladavine ubirao od muškaraca nemuslimana. Pravni osnov je bila oklnost što nemuslimani nisu služili vojsku. S druge strane, ovaj lični porez služio je kao simbol pokornosti tih podanika državi a država je bila dužna da jamči ličnu i imovinsku sigurnost onih koji taj porez plaćaju - pr. Na osnovu raspoloživih svedočanstva zaključeno je da su Romi uživali gradjanska prava. Država je zapravo pružala pravnu zaštitu i zadovoljštinu svakom Rominu koji je bio fizički povredjen. Romi su mogli učestvovati u privredi i samostalno su uredjivali svoj privatni život61. Beograd je 1632. imao oko 40.000 stanovnika. Koliko je medju njima bilo Roma teško je pouzdano reć jer o tome ne postoje egzaktni dokumenti ali u to da ih je bilo upšte ne treba sumnjati..Osim drugih dokumenta o tome govore i brojni putopisci. Ilustracija

Putopisne beleške o beogradskim Romima u XVII veku

Početkom druge polovine XVII stoleća,1658 g., francuski putnik Kikle, borvio je i u Beogradu, pa izmedju ostaloga piše i o beogradskim Romima sviračima. On kaže:” Romi i Romkinje u Beogradu dosta prijatno igraju i pevaju, uz pratnju svoga ćemaneta . Pored

61 Za razliku od drugih zemaljau turskim dokumentima tog vremena nema pomena o zabrani upotrebe romskog jezika, vršenja njihovih običaja i sl. U svakom slučaju, upadljivo veliki broj Cigana, i danas, unutar granica nekadašnjeg Osmanskog carstva, nedvosmisleno ukazuje da su oni upravo tu našli neku vrstu mirjinjeg utočišta i otuda se možda pre može govoriti o masaovnijem ostajanju na balkanskim prostorima nego i o masovnom odlaženju Roma iz Anadolije. 49

ćemaneta on pominje i ove muzičke instrumente u Roma svirača: cimbala “neka vrsta tambure” (šarkija), koja je kao “gitara s pet žica”. U Beogradu, zapisao je 1660.g. poznati turski putopisac Evlija Čelebija, ima i jedna Jermenska mahala. Franačke mahale nema. Muslimanske mahale, kaže on sa ponosom, nalaze se na odabranim, visokim, prostranim i zračnim djelovima šehera. U ovom šeheru- Beogradu, kaže pomenuti Čelebija ima 98.000 stanovnika, raje i povlašćenih gradjana. Ostalo je vojska, velikaši i ulema. Prema saopštenju harač age, u ovom šeheru ima 21.000 onih koji plaćaju glavarinu- džizje haradži. Na obali Save nalaze se tri mahale Roma -Kipti. 62 Na obali Dunava imaju tri mahale Grka. Srba i Bugara ima takodje u tri mahale. U blizini ovih mahala pokraj tvrdjave, stanuju Jevreji. Ovi podaci su od izuzetnog značaja jer pokazujz da broj beogradski mahala u kojima su živeli nije mnogo vći od broja romskih mahala. Romi -Čingene tajfasi, na obali rijeke Save prave željezne stolice koje su umjetnički izradjene i majstorski okovane, zatim uzendjije od gvozdenih kalaisanih šipaka, makaze, sidžime (marvand) i bukagije. ...Otendorf je u svom putopisu 1663.g. pružio veoma interesantne podatke i o etničkim i drugim prilikama63 u Beogradu. Zabeližio je on kako "Jevreji imaju blizu Dunava, gde je skela za Temišvar, vrlo veliku dvospratnu kuću gde ih stanuje oko 800, pa tu imaju i svoje škole. Srbi i Jermeni stanuju ispred varoši, gde im je i crkva. Romi stanuju u nekoliko ulica pored Save “kroz koje se prolazi idući ka Velikom mostu”64. Tada su, kaže on, živeli i na Adi, koja je, po njima, prozvana Ada Ciganlija, ime koje se prvi put zabeleženo na Bodenerovoj karti. Tokom celog XVII stoleća, a i kasnije, Romi su bili upućeni jedni na druge. Medjusobno su se ženili i udavali, te je bila retkost da oba supružnika nisu bili romske pripadnosti. Bračni svedoci, tj kumovi i drugi prilikom sklapanja braka izmedju Roma, uglavnom su bili Romi. Medjutim, “kafilemu” tj. jemstvo za Rome, polagali su i gradjani druge

62Čelebija Evlija, Putopis,Odlomci o Jugoslovenskim zemljama;Izd.Svejetlost Sarajevo,1954.g.str.93 63Popović Dušan, Srbija i Beograd od požarevačkog do beogradskog mira (1718-1739); Izd: "Kultura", Bgd. 1950;str,170 64 Đurić Rajko: “Seobe Roma” Izd.BIGZ,Beograd 1987.g. str. 62 50 etničke pripadnosti.65 Na jednoj mapi iz XVII veka pojedine etničke grupe bile su zabeležene, počev od Save prema Dunavu, ovim redom: Romi, pravoslavni, Jermeni, katolici. 66 Pojedini delovi beogrdske varoši tokom vremena su se zvali po najmarkantnijim obeležjima u tim delovima Grada67. Tako se jedna mahala zvala "Preka mahala", a jedan deo "Pored Save", a kraj u kome je stanovala sirotinja, ladjari, svirači i Romi, zvao se "Pokraj bare". Ovo je, naravno bila samo jedna od enklava u kojoj su živeli beogradski Romi. Ilustracija

VIII.Romi u Beogradu i okolini u XVIII veku Prvi put su Austrijanci osvojili Beograd od Turaka 1688. god. i držali ga pod svojom vlašću pune dve godine. Delimično su izvršili opravku beogradske tvrdjave i sagradili neke bastione oko srednjevekovne citadele68. Posle Austro-turskog rata 1716-1718. Beograd je na osnovu odredaba Požarevačkog mira ostao pod austrijskom vlašću do Beogradskog mira 1739. Za nešto više od 22 godine svoje vlasti nad Beogradom, Austrija je izmedju 1723. i 1736. ovnovila Beogradsku tvrdjavu. Nekadašnje podgradje - Donja varoš, dobilo je takodje vojne objekte - dve kasarne za pešadiju i konjicu, skladišta, magacine i dr. Raniji turski zemljani bedem oko varoši zamenjen je novim zidovima sa bastiona. U varoš se ulazilo kroz 5 kapija. Za vreme ustrijske vlasti sagradjen je unatan broj gradjevina. Srpski ili savski Beograd sastojao se iz tzv. Gornje varoši oko Saborne crkve i Donje ili Nove varoši bliže Savi. Nemački ili Dunavski Beograd nalazio se na Dorćolu. Menja se i stanovništvo. Umesto turskog, došlo je ustrijsko, vojska, činovnici i katolička crkva. Hanove zamenjuju palate i javne zgrade u baroknom stilu, džamije, franjevačke i jezuitske crkve i manastiri. Mesto istočnjačkih pojavljuju se novi, evropski zanati.

65 Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. str. 60; 66Popović Dušan J.; Beograd kroz vekove,Turistička štampa, Bgd. 1964. str.81 67 Ibid,str. 176 68Kondić; Vladimir 70000 Godina Beograda; Beograd 1966.; Muzej grada Beograda; Katalozi izložbi,str.20 51

U novom ratu, 1737-1739. g. Turci su istisnuli Austrijance iz Srbije i Beograda. Na osnovu odredaba Beogradskog mira, 1739. Austrijanci su morali da napuste grad. Ilustracija

Putopisci o Romima u Beogradu u XVIII. veku

Kada su Nemci osvojili Beograd Turci su uglavnom otišli a od muslimanskog stanovništva ostali su jedino Romi, koji su stanovali van grada i van varoši. Sve ostalo muslimansko stanovništvo odselilo se; nije dočekalo pobedioce. Ostao je, priča Driš, samo jedan zaneseni derviš, koji se još vrzao po Beogradu. To je neka vrsta turskih sveštenika - priča Driš - "koji se, kad se mole Bogu, okreću oko sebe i ljuljaju čas na jednu, čas na drugu stranu. Ovaj je derviš polunag čovek, živi pod vedrim nebom, hrani se biljem i korenjem, koje kuva u bistroj vodi, a ne pije ništa sem vode; po vazdan tumara po varoši ne gledajući ni u kog, govoreći sam za sebe, ne prosi, ali prima milostinju, kad mu je ko sam ponudi; živi u nekakvim češljugama, puši, kuva ručak, moli se bogu i broji brojanice, koje su kao i naše, samo veće, i sa krupnijim zrnima".69

Romi i njihova prezimena

Stvaranje prezimena kod Srba je tek u početku, a to se odnosi i na Rome iz tog vremena. Prezime je obično stvarano od očevog (Petrov, Pavlov itd.) ili, ako otac nije bio živ, od majčinog imena. Mesto prezimena, gotovo redovno, pored imena nalazimo zabeleženu neku osobinu, obično fizičku, ili zanimanje, kao pobližu oznaku te ličnosti (napr. Mali, Dugački, Starac, Glavati, Crni, Ćosa, Topal, Kara, Mrčina). Redje su obeležavani po drugim osobinama (kao na pr. Džambas), ali su zato dosta česti nadimci, ponajčešće podsmejački (kao Bukva, Gladna kapa, Karabatak, Kaloper, Trikatraka). Ako je neko došao iz daljih krajeva, ili pripadao drugoj etničkoj grupi, zvan je po grupi kojoj je pripadao (Vlah, Bugarin, Romin70 itd.)

69Otadžbina 21, 623. 70Popović; Dušan J. Srbija i Beograd od požarevačkog do beogradskog mira (1718-1739); Izdavač: štamparija "Kultura", Beograd, 1950. str. 232 52

Beogradsko stanovništvo romskog porekla početkom XVIII veka

Po popisu iz 1733 stanovnici srpskog Beograda romskog porekla bili su:Blagojević Georgija, Romin, Dimitrijević Jovan, Romin, Dimitrijević Jovan, kovač, Dragucin Jovan, Romin, Zavišin Petar, kovač, Ilijin Andreja, Romin, Jovanović Vasa, Romin..Petrović Kosta, Romin, Savić Kostandin (aračlija Kosta), Stepanović Djuradj, Romin Stojanović Ciga, Stojanović Dimitrije, Romin, Stojanović Mihajlo, Romin, Teodorović Vojin, Romin Grigorije, Romin, Djurdje, Romin, Krsta, kovač, Nikola, Romin, Naca Dimitrijeva, Ciganka71. U domu Vojina Romina u Beogradu živeli su:Vojin Teodorov (40). Njegova žena Jelena Mihajlova (28). Njegov sin Nedo Vojinov (10). Ukućani: Grigorije Ob...(40).. Njegova žena Mitra Mihailova (22). Njegova kći Jovanka Grigorijeva (6). Udovica Njaca Dimitrijeva (23). Strani: Jovan Dragucin (24). Georgije Njagojev (30). Kosta Petrov (28). Vasa Jovanović (30)72. U domaćinstvu Jovana Romina živeli su Jovan Dimitrijev (30). Njegova žena Vida Radojeva (28). Njegova deca: (So)fijanka Jovanova (5), Pavle Jovanov 8 meseci73. Članovi domaćinstva Djurdja Romina bili su Djordjije. Njegova žena Jovanka Mihailova (30). Njegova deca: Nikola Djordjev (14), Pavle Djordjev (8), Manda Djordjeva (6), Jevta Djordjev (4). Strani: Nikola74. Ilustracija

U Beogradu, 21 januara 1731g.zapisani su Izdaci o narodnom i crkvenom saboru u Karlovcima 1731 g.jer znati se treba kada se što troši na opštu o saboru u rezidencii karlovačkoi. Prvo načesmo u Beligradu kupovati potrebitu po špecivikacii gospodina vladike Vasilija.Izmedju ostalog zabeleženo je ovo: Plati Rominu što e sikiru natocilio, i

71Popović Dušan J. ; Izdavač : Srpska kraljevska akademija Spomenik LXXVIII Drugi razred; Gradja za istoriju Beograda 1711-1739; Beograd 1935. Godine Str.95 72Ibid,. Str.61 . 73 Ibid,Str. 61 74 Ibid,Str. 62 53

što e nasećena na držalo75, 3 litre gvozća za šarke na pendžere sobne, i dva čepa u duvar, i ednu rez u kuinu, i ruku Rominu, svega 1 sito u Čorćevu kuću76. Kako su se zvali pojedini delovi beogradske varoši nije nam poznato; verovatno po najmarkantnijim obeležjima. Tako se jedna mahala zvala "Preka mahala", a jedan deo "Pored Save", a kraj u kome je stanovala sirotinja, ladjari, svirači i Romi, zvao se "Pokraj bare77".

Muke Vase Petrovića zvanog Ciganin

Iz Beograda 7. aprila 1814.Slavnom cesarsko-kraljevskom komunitetskom Magistratu u Zemunu, poslato je pismo Vase Petrovića, zvanog Ciganin uz koje je priloženo i njegovo sanitetsko Uverenje, u kome se tvrdi: Ovdašnji kontribuent Petar Gudović, zvani Čolak, koji je za vreme emigracije Srbijanaca zakupio od, takođe ovdašnjeg kontribuenta, jednu lađu za prevoz emigranata i obavio više vožnji tamo i ovamo, prodao je tu lađu na prevaru (kao svoju) Srbijancu Milovanu Stankoviću iz Ostružnice. Stoga se predaje slavnom Magistratu radi pokretanja postupka s napomenom da Srbijanac traži natrag iznos od 275 groša, koji je isplaćen Gudoviću za lađu. Gudović je 5. ovoga meseca izjavio u ovoj Vojnoj komandi da je spreman da položi taj novac. Ali, kad je pušten da ide kući da donese novac, on je ponovo vratio i izgovarajući se rekao da su njegova braća, dok je on bio u Kontumacu, potrošili novac pa stoga ne može ništa da položi.

Vasa Ciganin zaplenio svoju ladju

Ćaja-paša, zastupnik beogradskog paše, iz Beograda, 26. marta 1814.g.piše Zemunskom magistratu i moli ga da prisili izvesnog P.Gudovića da vrati M. Stankoviću, Srbijancu iz Ostružnice, 275. t. groša, za koliko mu je bio prodao lađu.78 U pismu stoji, ovaj listodavac, Milovan Stanković iz Ostružnice, (ispričao je) kako je kupio laću od Petra Gudovića za 275 groša. Kada je natovario ladju i spustio pod Zemun,

75 Popović Dušan J. ; Izdavač : Srpska kraljevska akademija Spomenik LXXVIII Drugi razred; Gradja za istoriju Beograda 1711-1739; Beograd 1935. g.str.45 76 Ibid,str.48 77 Popović Dušan "Beograd kroz vekove" str.176 78 IAB, ZM, 1814. J.778 54 tajo (je) njemu Vaso Muzikant frpotirao ladju, i tako mu otme ladju i govori da je to njegova ladja a nije Petrova (Petra) Gudoviča. Takođe smo pisali pismo na g.ćenerala i on (je) kazao da ga je predao k Vama u Magistrat. Nego da bi učinili ludov prijatelsku i prezvali Vašeg Petra Gudoviča i Vasu Muzikanta i te novce ovome čoveku položili. Ilustracija

Romi u hajdučkim družinama

Konfident A. Čuk najponiznije javlja: Prvo, jedan ovdašnji konfident imao je priliku da u Beogradu razgovara s jednim Ciganinom79 koje je zajedno s drugima pobegao iz ovdašnjeg magistratskog zatvora, i koji je sam izjavio da je sa svojom hajdučkom družinom, pod voćstvom srbijanskog tobdžibaše Pavla Popovića, bio u Bečkereku i da su od ondašnjeg pivara oteli preko 50.000 forinata u banknotama, a du su usput, ovde onde, oteli manje sume i tako se povratili u Beograd sa pljačkom od oko 70.000 forinti. Oni su hteli da zataje ovu pljačku, ali se neko od saučesnika izrekao pred nekim Srbijancem i ovaj je stvar otkrio Miloju Petroviću, inspektoru celokupne srpske vojske. Ovaj je pozvao celu družinu i s najoštrijom pretnjom naredio da se donese preda nj ono što je oteto. Od toga je Miloje zadržao za sebe 45.000 forinata, a ostatak je ostavio družini da ga podeli. Drugo, druga družina se uputila pod voćstvom harambaše Kuzmana u Bač i još se nije vratila. U ovoj družini se nalazi i kontumacki momak za čišćenje stvari, kojeg je tražio rumski sreski sudija, zbog čega je radi istrage bačen u gradski zatvor iz kojeg je zajedno s drugima pobegao. Treće, ima još dve takve družine čije harambaše i ostale članove Romin nije mogao da navede konfidentu, samo je rekao da su obično prelazile kod Klenka. Sve četiri družine su se sastojale iz samih dezertera s ove strane i emigranata iz Provincijala kojima su nadaleko bile pznate sve staze i bogaze u celom kraju.

79 Izvori za istoriju Prvog srpskog ustanka; Gradja iz zemunskih arhiva; Knjiga II 1809.; Izd. Istoriskog arhiva Beograda 1961. 55

Četvrto, konfident je zapitao Romin da li su oni prilikom svoga hajdučkog četovanja nekoga ubili, on je tvrdio da nisu nikog ubili, jedino je harambaša Pavle Popović, tobdžija, naneo bečkerečkom pivaru povrede s tri do četiri uboda jataganom, jer je oklevao da preda novac. Ovdašnji magistat se već obratio Bečkereku s pitanjem da li je i kada je izvršeno ovo veliko razbojništvo; sad je konfident koji je stvar prijavio u najvećem strahu pa moli da se to održi u najvećoj tajnosti, jer će on, ako se ma šta dozna, sigurno izbugiti svoj život, a docnije bi mogao da kaže još više o tome, kao što je drugog ovog meseca kazao, i za to bio nagradjen s 10 forinata u zvečećem novcu, za onaj zdogovor hajduka da su hteli te iste noći da predju ovamo, što se stvarno i potvrdilo nameravanim iskrcavanjem. Ilustracija

VIII.1.Beograd pod turskom vlašću od 1739-1804 .g.

Opšta odlika ovoga perioda je nazadovanje Beograda u privrednom, populacionom i kulturnom pogledu. Beograd je opet na krajnjoj severnoj granici Turske. Centralna vlast znatno oslabljena, ne uspeva više da nadzire upravne i vojne starešine. Privredno stanje se pogoršava. Čitlučenje zemlje vrši se u sve većoj meri bezobrirno i osiono. Janičari i dahije zavode svoju strahovladu koja postaje neizdrživa. Zbog ovakvih prilika Beograd postaje zapuštena turska kasaba i takav ostaje sve do oslobodjenja. Kratko vreme austrijske okupacije Beograda nije donelo nikakvo poboljšanje.80 Ipak, po odlasku Austrijanaca Srbi dobijaju neke privilegije. Svištovskim mirom zabranjeno je janičarima da se vrate u Beograd. Hatišefifom od 1739. godine, Srbi su od Sultana dobili i neke samoupravne povlastice: srpski kenzovi a ne Turci sakupljali su porez, izdejstvovali su pravo i slobodu zidanja manastira i crkava uz plaćanje takse za dozvolu. Medjutim, povratak janičara povratio je staru situaciju u još težim okolnostima. Da bi se zaštitili od nesnosnog terora, Srbi se po odobrenju Mustafa paše naoružavaju i pomažu mu u borbi protiv janičara i njihovog vodje, odmetnika Pazvanoglua. Medjutim, janičari su ubrzo uspeli da ubiju Mustafa pašu u Beogradu. Posle ovoga situacija postaje

80 Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji;; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. str. 61 56 još teža. Teror janičara nije imao granica. Seča knezova bila je poslednja kap i neposredan povod za izbijanje ustanka81. Ilustracija

Romi zanatlije u tursko doba

Turski Beograd imao je i turske zanata tj. zanate vezane za skučene i nerazvijene potrebe zaostalog istočnjačkog načina života i običaja. Zanata je bilo vrlo malo, kako po broju tako i po vrsti. Radili su ih uglavnom Turci, Srbi, Jevreji, Grci, Cincari i Romi.82 Turci su za nekoliko zanata imali monopol, dok su opet neke zanate prepustili isključivo raji. Srbi, kao siromašni, bavili su se obično onim zanatima koji nisu tražili većeg kapitala. Grci i Cincari bili su glavni predstavnici zanatskog reda kako po brojnosti tako i po veličini rada i uticaja. Romi su se isključivo bavili kovačkim, sviračkim, koritarskim i krošnjarskim zanatom. Kako je gradski živalj bio u svemu prilagodjen vladajućoj orijentalskoj kulturi to se u pogledu promene i uvećanja potreba nisu osećali nikakvi drugi uticaji. Naprotiv, uticaj Orijenta bio je toliko snažan, da je njemu sve podleglo. Otuda jedinstvenost Beograda u ono doba u pogledu rada, života i reda. U njemu je sve tipično orijentalsko.

Stanovništvo u Beogradu sredinom XVIII veka

Otendorf je u svom putopisu izneo i podatke etničkim i drugim prilikama. Zabeližio je kako "Jevreji imaju blizu Dunava, gde je skela za Temišvar, vrlo veliku dvospratnu kuću gde ih stanuje oko 800, pa tu imaju i svoje škole. Srbi i Jermeni stanuju ispred varoši, gde im je i crkva. Romi stanuju u nekoliko ulica pored Save kroz koje prolazi idući ka velikom mostu".83 Čim su Austrijanci zuzeli Beograd, prema nekim podacima u njemu je živelo relativno malo stanovnika: jedva oko hiljadu gradjanskih porodica.

81Kondić Dr. Vladimir,70000 godina Beograda; Bgd.1966.; Muzej grada Beograda; Katalozi izložbi Knjiga 4; Urednik, Jelica Stamenković ,str. 22 82Milenković Vladislav, Ekonomska istorija Beograda do Svetskog rata,Izd. piščevo; Bgd, 1932.str. 81 83Popović Dušan J.; Srbija i Beograd od požarevačkog do beogradskog mira (1718-1739); Izdavač: štamparija "Kultura", Beograd, Staljingradska 4. 1950;Str, 170 57

Po popisu od 24. novembra 1717. živelo je u srpskom ili savskom Beogradu ukupno 465 porodica, od kojih 455 srpskih i 10 nemačkih. U oba dela Beograda, srpskom i nemačkom, nalazilo se ukupno 924 porodice. 5.000- 6.000 duša. Srba je bilo najviše, 494 porodice, a zatim Nemaca 343 porodice. Ostalih je bilo znatno manje84. Sopron je mislio da je broj stanovnika u celom Beogradu pred 1739 bio oko 15.000. Broj Roma u Beogradu u tom periodu ostao je nepoznat ali ih je sigurno bilo. Ilustracija

Muslimansko stanovništvo Beograda u vreme austrijske okupacije

Od muslimanskog stanovništva ostali su jedino Romi, koji su stanovali van grada i varoši85. Sve ostalo muslimansko stanovništvo otselilo se; nije dočekalo pobedioce. Ostao je, beleži Driš, samo jedan zaneseni derviš, koji se još vrzao po Beogradu. "To je neka vrsta turskih sveštenika - priča Driš - koji se, kad se mole Bogu, okreću oko sebe i ljuljaju čas na jednu čas na drugu stranu. Ovaj je derviš plunag čovek, živi pod vedrim nebom, hrani se biljem i korenjem, koje kuva u bistroj vodi, a ne pije ništa sem vode; po vazdan tumara po varoši ne gledajući ni u koga, govoreći sam za sebe. Ne prosi, ali prima milostinju, kad mu je ko sam ponudi. Živi u nekakvim češljugama, puši, kuva ručak, moli se Bogu i broji brojanice, koje su kao i naše, samo veće, i sa krupnijim zrnima"

Etnički sastav stanovništva Beograda u XVIII veku

Posebnu grupu činili su Romi. Oni su, verovatno, stanovali odvojeno od oba naselja, i srpskog i nemačkog, van varoši, ili u posebnim mahalama. Samo neki od njih stanovali su u varoši. Za one koji su stanovali u varoši, katkalda je izričito naznačeno da su Romi. To su pored drugih bili: Georgije Blagojević, Radul Genković, Jovan Dangulović, Jovan Dimitrijević, Jovan Dragucin, Andrija Ilijin, Vasa Jovanović, Kosta Petrović, Ciga Stanojević, Dimitrije Stojanović, Mihajlo Stojanović, Vojin Teodorović, neki Gritorije,

84 Ibid,Str. 181 85Dušan J. Popović; Srbija i Beograd od požarevačkog do beogradskog mira (1718-1739); Izdavač: štamparija "Kultura", Beograd, 1950 Str. 194 58

Djurdje i neka Naca Dimitrijeva. Romi su se bavili kovačkim poslovima. Nadzor nad Romima vršio je Romski "aračlija". Muslimanski Romi86, ako ih je bilo, bili su jedino muslimansko stanovništvo u Beogradi. Zbog ratova u XVIII veku, zbog čestih promena uprava i zbog unutrašnjih kriza, Beograd je pred srpske ustanke bio vrlo opao u svakom pogledu. Stanovništvo mu je bilo vrlo mešovito, najviše tursko, zatim srpsko, grčko, cincarsko, jevrejsko i cigansko87. Bilo je i ponešto Jermena, Aranuta i Bugara. Imao je oko 3 000 kuća i oko 25 0000 stanovnika. Ilustracija

IX.Romi u Beogradu i okolini tokom XIX-og veka

Koliko je Roma živelo u Srbiji i Beogradu na početku XIX veka teško je pouzdano reći jer, o tome nema preciznih podtaka. Tadašnji popisi bili su potpuno neprecizni. Tome dodajemo i činjenicu da su, za ovaj narod naročito u Beogardu,vremena bila vrlo teška.Što slučajno a nekad i namerno, romska naselja u Beogradu su rušena ili premeštana na druge lokacije. Posle žestokih borbi, Karadjordjevi ustanci definitivno oslobadjaju Beograd 9. januara 1807.88 godine. Ovim se u oslobodjenoj Srbiji i Beogradu počinju polagati temelji jednog kvalitetno novog kapitalističkog privrednog i društvenog uredjenja. Od oslobodjenja pa sve do pada pod Turke, 1813. godine, Beograd je bio političko, vojničko i prosvetno središte Srbije. Praviteljstvjušči sovjet, osnovan 1805. g. premešta svoje sedište iz Smedereva u Beograd. U ovo vreme javljaju se i zameci opštinske vlasti 1807. godine ovde je ustanovljen Magistrat. U oslobodjenoj Srbiji i Beogradu živnula je privreda a osobito trgovina proizvodima namenjenim ratnim potrebama. Romi, kao dobri majstori toga vremena, uzeli su aktvno učeće u tim poslovima.

86Popović Dušan J. Srbija i Beograd od požarevačkog do beogradskog mira (1718-1739); izd. "Kultura", Bgd,1950 str.230 87Djordjević Tihomir; Srbija pre sto godina; Prosveta, , Beograd 1946,str. 153,154 88Kondić Vladimir 70000 God.Beograda; Bgd 1966.; Muzej grada Beograda; Katalozi izložbi Knjiga 4; Uredn., Jelica Stamenković,str. 59

Ubrzo posle oslobodjenja, osnovana je topolivnica, u kojoj je pouzdano je utvrdjeno, bilo uposleno i nekoliko Roma. Uporedo sa borbom za političko oslobodjenje, polagani su i temelji prvih škola. Dosite Obradović osniva Veliku školu koja počinje sa radom 1808. godine. Medjutim, propašću Srbije 1813. prekinuta je za kratko vreme izgradnja vlasti i ustanova, privrede i prosvete, da se posle drugog srpskog ustanka sve te i druge aktivnosti razviju pod boljim uslovima. Beogradski Romi toga vremena, trpeli su velike pritiske od Turaka ali i od Srba. Kao posledica takvog odnosa prema njima, veliki broj Roma iz Beograda ali i iz drugih gradova u Srbiji, odselio se u Bosnu ili pak u Tursku, odakle se nikad vise nazad u Srbiju ni vraćali89. Ilustracija

Ustanički šanac u Ciganskoj bari

Kada je naša vojska, po drugi put, 8 maja 1806, izišla na Vračar, Miloje Petrović načini šanac u Ciganskoj Bari90, kud protiče Mokri Lug preko livada u Savu; na sredi namesti nekoliko topova, puca na varoš i na grad, a Turci sa ćoška od Varoš-kapije na njega bacaju. Tobdžija je tukao dok su Turke zaplašili i u grad sterali. Jednu noć odu svi s Vračara konjanici, i sakriju se u majdanu, u onu rupu gde je sada groblje, a kad Turci izidju u Mokri Lug i Vračar da traže trave, onda oni istrče iz majdana, preseku Turke, i dosta ih pobiju, i stric Jakov dovede dva vezirova imaora, jedna kola i dva konja. I bio se neko vreme na Vračaru, pak doje opet Šapcu, a Miloje ostane u šancu, u Ciganskoj Bari,91 kako sam gore kazao. Dok se to gore razmrsivalo, dotle vezir sa velikom vojskom drumom prodje, dodje u selo Ušće kod Save i padne oko rečice Vukodraži, koja deli Valjevsku i Šabačku nahiju, na konak. Dočuju to naši, pobace Asan-pašu više terati, neka ide sam, i oni se povrate za vezirom, nadju ga na konaku, i svu noć iz šume tukli iz pušaka; a kad zora bude, oni se dalje u šumu uklone, jerbo je u Turaka vrlo mnogo vojske i topova, koje su svu noć na

89 Romi iz okoline Šabca preselili su se...... Isto je bilo i sa Romima iz Požege... 90Nenadović Mateja- Prota Memoari - Izdanje; Jugoslovenska knjiga, Beograd 1951.str.153 91 Ibid,str.182 60 naše bacali, i djuleta i kartače, a u naših nije topa bilo. Sad vezir, videći kako naši noćom napadaju i biju, a možda je čuo da Asan-paša razbijen, ostavi put k Beogradu, vrati se natrag i, brzo terajući, opet dodje u šabačko polje na svoje staro mesto. U to vreme, čujući to Miloje Petrović, koji je imao šanac kod Beograda u Ciganskoj Bari, kud protiče Mokri Lug u Savu, da su Turci od Šapca pošli k Beogradu, i Beograci često na njega udarli, vrlo se bio poplašio sa ono malo vojske i bećara; ali se opet hrabro branio i održao šanac, dok je doznao da su se Turci gore razbili na Vukodraži.

Romi, homogena ali izolovana grupa

Romi su u Beogradu posle Drugog srpskog ustanka bili brojniji od ostalog inorodnog stanovništva, doseljenog zajedno sa Turcima. Održavali su se kao najhomogenije, ali kao izolovane grupe, uglavnom izvan beogradske čaršije, na periferiji mahala u predgradjima. Poreklom bili su "turski" i "vlaški" Romi muhamedanske, a donekle i hrišćanske vere. Kao etnička grupa, mada konfesionalno vezani za beogradsko tursko stanovništvo, živeli su izolovani od svih ostalih beogradskih stanovnika u posebnim naseobinama, Romskim mahalama. za nastanjivanje "uvek su izbirali župna mesta...i prostore negde u blizini vode" Od 1815-1830. godine, na periferiji varoši Beograda bilo je dosta Romskih naseobina, kao napr. oko "Batal-džamije", iza Mitropolije, oko današnje Skadarske ulice, na prostoru zvanom "Bara Venecija", kod tzv. "Starog telegrafa", a njihova naselja predstavljala su "ciganske mahale", grupe koliba i čergi. U neposrednoj okolini Beograda živele su rasute grupe Roma, po kojima su i neki delovi prigradskih beogradskih sela dobili nazive, kao napr. "Cigansko selo" u Mokrom Lugu, i sl. Posle 1815. godine, u "beogradskom obštestvu" Romi su predstavljali posebnu poresko kategoriju i imali su svog "ciganskog aračbašu!, poznatog "Karadjulu", koji je u vreme kneza Miloša skupljao "Romski harač" u Beogradu a kasnije, posle njegovog ubistva, su to činili mnogi drugi. Po socijalnoj i demografskoj strukturi, tadašnji beogradski Romi delili su se na "skitače", nomadsko stanovništvo, i stalno nastanjene, uglavnom zanatlije, koji su se bavili izradom i prodajom drvenih predmeta za pokućanstvo (Romi "Koritari, Kašičari"), ili prošnjom kao profesijom, a neki su bili poznati kao "džambasi i konjkradice". 61

Posebnu grupu činili su tzv. "Nefiri", turski Romi92, kao posluga Beogradskih Turaka u gradu, koji su bili oslobodjeni plaćanja harača.

Veliki broj Roma se iselio sa Turcima

Veleiki broj beogradskih Roma otišao je iz ovog grada zajedno sa Turcima. Naročito se to odnosi na one Rome koji su zajedno sa Turcima i došli. Ali, bilo je mnogo više onih koji su na ovim prostorima bili prisutni daleko pre dolaska Turaka.Nažalost, i veliki broj njih, morao je da napusti Beograd. Tako je bilo i sa Romima iz nekih drugih gradova u Srbiji.Ovde pominjemo Užice i ono što se tamo dogadjalo u vreme Prvog srpskog ustanka. Zapis o tome nam je ostavio Prota mateja Nenadović. “Pucajući takim djuletima i vrućim gvoždjem, pogidimo jedanput od džamije u munare, koja je sva od čamovine ili od luča. Zapali se munara usred varoši. Proleti jedno djule i baš u meteriz, gde su oko 200-300 Cigane, i kamenje meteriz načinili na Zabučju, a kad djule pade iza ledja medju Cigane, i kamenje po njima prsnu, naši ti Romi ne čakaju drugo djule, no svi širom ostaviše meteriz i preko Djetinje gradu pobegoše93. A Milutin prota s Dragačevcima upade za Romski meteriz, a naši svi unaokolo povikaše uglas: "Utekoše Turci, utekoše Turci, utekoše Turci!" Čujući Turci taj glas, a videvši gde džamija skoro usred varoši gori, zhedabozt istavupe svihe busije i pobegoše gradu. Srbi jurišaše i sa sve strane zapališe kuće. Našti, koji su znali gde je zatvoreno oko šezdeset Srba varošana i seljaka otrče, obiju zatvor i puste da ne pogore. Ko nije poginuo ili ranjen, ili ne trči unutra da pali i pljačka, no stoji na brdu, kao ja na brdu kod topova, vrlo mu je lepo bilo gledati božije čudo kako sva varoš ujedanput plamti. Vetra ni najmanje nema da duva, no iz dolje digao se plamen u vedro nebo, i kad visoko dim kao debeo stolp izadje, onda se raširi oblak od dima na podobije ambrele, i izogo hlad načini - to je bilo llicem na sv. proroka Iliju, 20 dne julija 1805; taj je boj trajao noćom, i od jutra do četiri sata posle podne - da u Užicu nijedne kuće ili zgrade nisi imao videti”.Svi ti Romi su se posle odlaska Turaka iz tog grada, odatle iselili, kao što je to i u Beogradu bilo.

92 Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.g.str. 523 93Nenadović; Mateja Prota, Memoari - Izdanje; Jugoslovenska knjiga, Beograd 1951str. 62

Romi živeli u mahalama izvan čaršije

Pose Drugog srpskog ustanka, Romi su bili brojniji od ostalog inoradnog stanovništva. Živeli su izvan čaršije, uglavnom po mahalama.94 Sve do donošenja Hatišerifa 1833. godine beogradsko stanovništvo većinom su činili Turci, a posle njegovog donošenje oni su činili samo trećinu beogradske populacije. Beogradski Turci su predstavljali etnički vrlo heterogeno muslimansko stanovništvo, kome su pripadali brojniji Muslimani poreklom iz raznih krajeva Turske carevine i malobrojni "Anadolci" ili "pravi Turci"Osmanlije". Ostalo stanovništvo su sačinjavali: Srbi, Romi, beogradski Jevreji, Jermeni, Makedonci, Bugari, Arbanasi i u manjem broju Čerkezi i Tatari.

Tri mahale beogradskih Roma Knez Miloš je težio da Beogradu u što kraćem vremenu da sprski odnosno hrišćanski karakter95. Tako je u današnju Palilulu doveo je naseljenike iz niškog i leskovačkog kraja, a Sava-Malu jeraselio. On je dopustio da se probije šanac koji je postojao oko varoši od Save do Dunava; iselio je odatle sve one koji su tamo bili stvorili neku vrstu Jatagan Mahale; on je, pošto je sve ostatke bednih starijih naselja sravnio sa zemljom, izdao naredbu, da se u taj kraj nasele viši činovnici i bolji trgovci. Tu je Knez naredio da se podgnu sva važnija državna zdanja. Bio je čak rešio, da tu podigne i dvor. Godine 1821. u Beogradu su Romi živeli u tri mahale tj. džemata. Jedni su stanovali do Šanca, druga mahala je bila na Vračaru, a treća na Topčideru.96 Ilustracija

Sastav beogradskog stanovništva 1815-1830 godine

Kada su se sredile političke prilike posle 1815. godine pod knezom Milošem, "Turci koji su se bili iselili počeše se vraćati i nastanjivati u Beogradu", a u isto vreme "i Srbi sa sviju strana počnu dolaziti u Beograd i kupovati imanja od Turaka". Tada su se u

94Stanojević Dobrica,Cigani - homogena izolovana grupa 95 Beograd u prošlosti i sadašnjosti, Beograd, 1927; Štamparija Tucović str. 27 96Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. strana 70; 63

Beograd vratili izbegli beogradski trgovci Grci, Cincari i Jevreji, a sa Turcima, pridošlim iz raznih krajeva Turske, doši su i Romi97. Stalan broj stanovnika Beograd, pre no što su se iz njega iselili Turci, iznosio je preko 20.000. Dakle u vremenima kad su se iz njega iselili Turci, Beograd ima oko 15 000 Srba, oko 2 000 Jevreja, i 150 do 200 Roma, delom hrišćanske, a delom muslimanske veroispovesti98. Ilustracija

Etnička slika u Beogradu od 1830 do 1867. godine

U prvim srpskim službenim statističkim pregledima (1854) pokušano je diferenciranje popisane beogradske populacije po antropološkoj (rasnoj) pripadnosti na dve kategorije ili "fele": "kavkazku felu", kako se tada nazivalo indoevropsko stanovništvo, kojoj je pripadalo hrišćansko (srpsko, grčno-cincarsko) i strano (katoličko i protestantsko) stanovništvo, dok su Jevreji i Romi predstavljali posebne fele.99 Podaci o popisu "beogradskog žiteljstva" početkom druge polovine XIX veka pokazuju stabilniju etničku strukturu Beograda. U popisu 1854. godine, beogradsko stanovništvo je izdiferenciralo prema konfesionalnim, etničkim i socijalnim kategorijama. Prema ovoj podeli, u kategoriju hrišćana "kavkazke fele" ubrojani su Srbi (kao srpski i strani podanici) zajedno sa grčko-cincarskim stanovništvom, kao pravoslavni, sa ukupno 92,4%, a katolici (austrijski podanici) i malobrojni protestanti, predstavljali su samo 7,6% hrišćanskog stanovništva. Kao izdvojena fela, posebne kofesije, obuhvaćeni su Jevreji, i Romi dvojake (muhamedanske i pravoslavne) konfesije100. U odnosu na ukupno stanovništvo koje je pripadalo srpskoj administativnoj upravi u Beogradu te godine, hrišćansko stanovništvo predstavljalo je 88%. Za strane evropske putnike, Beograd je u tim godinama još uvek predstavljao "početak Orijenta", gde se sretaju "na svakom koraku nevidjene fizionomije i nošnje, neslušani jezici, neobična roba". Na njegovim ulicama, po opisima savremenika, sretali su se Srbia

97 Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.g.str. 514 98 Stojanović Nikola, redaktor,Begrad u XIX veku iz dela stranih putopisaca, Izd.Biblioteka grada Beograda, str. 16 99 526 Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974.g.str. 100Ibid str.528 64 iz Banata, Bosanci, Crnogorci, Makedonci, a najbrojniji od svih - Srbijanci, Srbi. Pored njih vidali su se malobrojni pečalbari Bugari, Rumuni, Arbanasi i "odrpani Romi"101. Svi su se oni po beogradskim varošima "sokacima" prepoznavali po njihovoj živopisnoj nošnji i neobičnom govoru.

Manipulacije sa popisima Roma u Srbiji

Za razliku od nekih kasnijih, popisom stanovništva Srbije koji je obavljen 1834.g. su bili obuhvaćeni i Romi kojih je tada bilo 18.000.. Prilikom popisa 1841. i 1843. god., Romi su izgleda popisani ali su rezultati izostavljeni iz popisnih spiskova jer, kako bi se inače znalo da je 1841. god. najviše je Roma bilo u okrugu beogradskom, a potom u okrugu kragujevačkom. Tek su popisom od 1846.g. obuhvaćeni i svi Romi, kako stalnosedeoci, tako i polunomadi i nomadi. U Beogradu se navodi 1846. godine svega 261 Rom.102 U 1850. god. popis stanovništva u Srbiji, obuhvatio je i Rome kojih je tada bilo 11.000 žitelja.Popis stanovništva u Srbiji u 1854.god. obuhvatio je samo nastanjene Rome, navodeći da ih u Srbiji ima 12.000 a da je u Beogradu 151 žitelj romske nacionalnosti. Statistika beleži da je u Beogradu bilo 1853. god. ukupno 79 pravoslavnih Roma, odnosno da je u razdoblju 1847-1854. godine bio porast stanovništva u pravoslavnih Roma za 1% Popisom od 1863. god. popisani su Romi, bez varoši Beograda i okruga užičkog, iz kojih su prilikom bombarovanja Beograda 1862. god. zajedno sa Turcima, isterani i muslimani Romi. Popisom stanovništva od 1866. god. obuhvaćeni su svi Romi u Srbiji i njihov broj je iznosio 18.00 žitelja. U popisima stanovništva 1874. i 1880. god. su obuhvaćeni i Romi u Srbiji. Posle ratova 1876-1878. u novooslobodjenim krajevima južne Srbije, popisan je 1884. god.ukupno 5.860 Roma, i to 3.063 muških i 2.997 ženskih. Godine 1890. bilo je u Kraljevini Srbiji ukupno 37.572 Romskih žitelja; au Beogradu ih se izjasnilo 399.Ovaj podatak je veoma problematičan jer, iz drugih saznanja se vidi da je

101Ibid,.str. 530 102Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji;; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983 str. 71. Djordjević Tihomir; Srbija pre sto godina; Prosveta, Beograd 1946 str.151 65 u Beogardu u tom periodu živelo daleko više Roma no što je to utvrdjeno pomenutim popisom.Još drastičniji je podatak prema kome je u Beogradu priraštaj Roma u periodu 1890-1895. god. bio svega za 1 više, tj 1895.g. je popisano 400 stanovnika romske nacionalnoti.

Dažbine beogradskih Roma tokom turske vladavine

Romi pravoslavne vere, plaćali su do 1819. godne beogradskom mitropolitu dimnicu (dažbina na svaku kuću sa ognjištem-dimljakom). O tome piše knez Miloš beogradskom mitropolitu da ne uzima “divnice” od Roma, jer te dažbine “nikada bivalo nije”. Ovo obrazlaže rečima: “Da se time nama stid ne pričinjava sravnjujući Cigane s nama”103. Osim arača, u Srbiji je u prvoj polovini XIX stoleća bio stari običaj da mekter-baša 1000 groša godišnje, da ne bi nadalje izlazio po ovaj ubir medju Cigane. Ta je odluka i realizovana, 1820. god. kada je knez Miloš poslao Jevremu Obrenoviću u Beograd, pa da preda beogradskom veziru 10000 groša ciganskog arača, a od toga 1000 groša da preda vezirovim “tulbanama” što sviraju, “mekter – bašin groš”. U Beogradu je 1821. god. u Ciganskoj mahali do Šanca kupio harač Džerda mezuldžija beogradski, na njegov zahtev, kojom prilikom je sabrao 651 groš za 31 aračku glavu. Romski arač iz beogradskog pašaluka “po nekakvoj straroj uredbi pripadao je niškom veziru, što se običavalo i u početku vladavine kneza Miloša. Arač su skupljale ovlašćene aračlije, koji su po tradiciji veoma rdjavo postupale sa Romima104. Knez Miloš je posle mnogih pritužbi Roma na njihove haračlije, taj harač zakupio i sam odredjivao ciganske haračlije 105koji će to raditi. Ilustracija

103Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji;; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. strana 83 104 Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji;; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983; strana 84; 105Poslednji Romski aračlija u Srbiji, bio je Atanasije Ivanović, zvani Tasa aračlija105. Bio je rodom iz Ražnja, a živeo je u Jagodini, pa u Beogradu, umro je 1890. god. i sahranjen u Jagodini. Tasa aračlija je imao razne službene funkcije. Najpre je bio kurir pri Ruskom konzulatu u Beogradu; služio je i u gardi kneza Miloša.. Zatim je bio pisar ciganskog haračlije, a potom privremeni Romski haračlija, i na kraju poručnik i Romski haračlija. Platu je imao 400 talira, a kao aračlija, tražio je da mu se plata poveća. 66

Oslobodjenje Beograda od Turaka

Iako se Beograd tih godina posle oslobodjenja od Turaka, nalazio u žiži svih zbivanja u Srbiji, on je ipak u izvesnoj meri živeo i svoj sopstveni život; na sebi specifičan način doživljavao je padove i uspone neobično burne svakidašnjice Srbije druge polovine devetnaestog veka. Poznato je na primer, da se posle bombardovanja Beograda 1862. godine u znatnoj meri smanjio broj njegovih stanovnika. Iznenadjen i zaplašen turskim ispadom i plašeći se novih bombardovanja, deo stanovnika Beograda napustio je svoje domove u varoši i odselio se u unutrašnjost Srbije. Popis iz 1863. godine najbolje je pokazao koliko je bombardovanje uticalo na smanjenje stanovništva Beograda. Jer, ako je prema podacima iz 1859. godine u varoši i predgradjima bilo nastanjeno 18.890 lica, to je popis iz 1863. godine pokazao manjak stanovništva od preko dvadeset procenata. Prema podacima iz te godine u Beogradu je tada živelo 14.760 stanovnika. Treba imati u vidu da ovde nije uračunato i nešto preko tri hiljade Turaka i Roma, nastanjenih u predgradju106 Beograda, a koji su posle 1862. godine neznano kuda iščezli. Trebalo je da prodje dosta vremena pa da se taj manjak nadoknadi, odnosno da se uspostavi narušeni normalni natalitet stanovništva. I zaista, naredni popis obavljen 1866. godine pokazao je da je tada u Beogradu živelo preko dvadeset četiri hiljade ljudi. Prvi popisi počev od 1834. godine nisu obuhvatili Cigane 107(1834,1846,1854), a i kasnije je tačno registrovanje ove grupe stanovnika nailazio na teškoće zbog česte promene njihovog prebivališta.

Naseljavanje Roma u Srbiju i Beograd pre i posle oslobodjenja od Turaka

Visoka Porta je 1845, izdala ferman koji je upućen bosanskom sandžaku, a kojim odobrava se da se tamošnji Romi mogu naseliti gde budu želeli, ako zato postoje uslovi

106 Istorija Beograda, I knjiga Izd. Prosveta Beograd 1974..str. 150 107Ibid,str. 271,272 67 za naseljavanje. Za vreme sezone poljopvrednih radova, naravno dozvoljavano im je da od proleća do jeseni, da mogu da idu sa propusnicama, po selima, i da se bave svojim zanatom, ali pod uslovom da ne prave seljacima nikakvu štetu. To je bio jedam od načina da se ovi ljudi privikavaju na zemljoradnju. Takvi zakonski akti doneti su i u drugim pašalucima, a i u zemljama koje su se već bile oslobodile turskog ropstva, kao što je to Srbija na primer.

Doseljavanje Roma iz raznih krajeva u Srbiju i Beograd

“Od 1834. do 1874. računa se da se u Srbiji doselilo sa strane više od 150.000 duša što bi (bez prirodnog priraštaja u doseljeničkom stanovništvu), pretstavljalo više od 11% ukupnog stanovništva Srbije 1874. godine. U periodu 1863/75 ostaljalo je prosečno godišnje u zemlji: iz Austrije, Ugarske, Turske, Rumunije, Bosne, Crne Gore itd. Medju doseljenicima bio je priličan broj Jevreja, Cincara, Grka i Roma.”108

10 septembra 1838, No 2881, piše Sovet Magistratu Kragujevačkom:-"Ivana Šainovića, Romina, rodom iz Vrbaske Brodske Regimente u Cesariji, koji je izmedju 31 avgusta i 1 septemvrija tekuće godine. sa ženom i jednim muškim detetom u Serbiju uževlenija radi prebegao, šilje Sovet Magistratu, da mu, po cirkularu Soveta od 20 julija 1838, No 2007, a po želji njegovoj, dozvoli u Okružiju Kragujevačkom, gde bi on sebi mesto za nasejenije našao, smestiti se". Ilustracija

Romi najbrojnija etnička grupa u Beogradu

Romi su u Beogradu, posle Drugog srpskog utanka bili brojniji od ostalog nesrpskog stanovništva. Održavali su se kao najhomogenija izolovana grupa, uglavnom nastanjena

108 Milenković Vladislav, Ekonomska istorija Beograda do Svetskog rata, Beograd, 1932.str. 15 68 izvan beogradske čaršije, u predgradjama, u takozvanim Romskim mahalama. Poreklom su bili "turski" i "vlaški", muhamedanske a donekle i hrišćanske vere. Od 1815. do 1830. godine, na periferiji Beograda bilo je dosta Romskih naseobina, kao na primer oko "Batal džamije", iza Mitropolije, oko današnje Skadarske ulice, na prostoru zvanom "Bara Venecija", kod takozvanog "Starog telegrafa", a njihova naselja predstavljala su ciganske mahale, grupa kolibi i čergi. Svaka od etničkih i konfesionalnih grupa zauzimala je u varoši odredjeni deo prostora dajući mu specifično obeležje po načinu života i aktivnosti njegovih stanovnika. Tačno se znalo, kojim se sve vrstama zanimanja bavila svaka od ovih narodnosti, tako da su ona nazivana "srpska", "jevrejska", "grčka", "cincarska", "prečanska", "ciganska". Turci su imali priveligije da se bave najboljim vrstama zanata i trgovine, kojima se nisu mogli baviti hrišćani. Od ostalih, u trgovini su biliprivilegovani Jevreji i Grci. Početkom druge polovine 19.veka popisom "beogradskog žiteljstva" njegovo stanovništvo je izdiferencirano prema konfesionalnim, etničkim i socijalnim kategorijama. Kao izdvojena fela posebene konfesije, obuhvaćeni su: Jevreji, i Romi islamske i pravoslavne vere.

Nomadi ali i zanatlije

U neposrednoj okolini Beograda su živele rasute grupe Roma. Po njima su neki delovi prigradskih beogradskih sela dobili nazive, kao na primer "Cigansko selo" u Malom Mokrom Lugu i slično109. Posle 1815. godine u "beogradskom obštestvu" Romi su predstavljali posebnu poresku kategoriju i imali su svog "cganskog arambašu", poznatog "Karadjulu", koji je u vreme kneza Miloša sakupljao "ciganski arač" u Beogradu. Tadašni Romi delili su se na nomade "skitače" i stalno nastanjene, uglavnom Cigane zanatlije, koji su se bavili izradom i prodajom drvenih predmeta za pokućstvo (Romi koritari, kašičari), ili prošnjom kao profesiojom, a neki od njih bili su poznati kao "džambasi i konjokradice". Njihov

109 U vezi sa ovim „Ciganskim selom“u Malom Mokrom Lugu, postoje različita mišljenja. Neki tvrde da je postojalo a neki pak da ga nije bilo. 69 karakteristični život i ponašanje u nekoliko navrata su zabeleženi u dokumentaciji Beogradskog suda. Tako se u arhivu iz 4. januara 1819. godine nalazi nalog knezu Iliji Božaniću iz Skele, u kojem se od njega zahteva da Romski knez spreči otimanje devojke, kćeri Romina kovača Adama Jankovića. Traži se od Božanića "da javi knezu ciganskom da im dade zait što protiv zapvesti gospodareve hoće da otimaju devojku. Ako im knez ne može dati zapt, da ih prati ovamo u Sudu u Beograd". Iz Narodne kancelarije su ujedno stavili primedbu da nije navedeno "iz koje su nahije Romi dolazili da otimaju devojku", Posbenu grupu činili su takozvani "Nefiri"-turski Romi, kao posluga beogradskih Turaka u gradu, koji su bili oslobodjeni plaćanja harača. Odlaskom Turaka iz Beograda 1867. godine Romi su odseljeni iz Beograda, najvećim delom zajedno sa svojim turskim gospodarima, sa kojima su i došli, dok je manji broj ostao da živi i dalje u Beogradu, u "Ciganskoj mali", na kraju grada, kraj šanca, kod vratanca, iza kojih su se pružale njive, i više nisu nikada tako kompaktno naselili nijedan kraj. Doduše, bilo je njihovih koliba grupisanih i na Adi, koja je, opet po njima porzvana "Ada Ciganlija". Mnogo kasnije bilo ih je i u "Jatagan Mali", ali još više ih je bilo rasturenih po celom Beogradu. Gotovo da se se izmešali, donekle pretopili sa ostalim žiteljima, ali su njihove vatrene oči i tamna put uvek odavali njihovo poreklo.

Uvek ista turska kaldrma. Izmedju neravnog kamenja nikla zelena trava koju neka Ciganka, stalno klečeći110, plevi, mada ova trava što se više čisti sve više buja. Pa i ti redovi kuća jednospratnih, dvospratnih retko trospratnih, s obe strane ulice, bili su suviše bezlični ako ih duže gledate. Ilustracija

110Trajković; Nikola Stari Beograd; Izd.Vuk Karadžić, Beograd, 1997.str. 34 70

X.Pravni položaj Roma u Srbiji posle odlaska Turaka iz Srbije

Knez Miloš traži Rome sebi za kuvare

Stefan Stefanović iz Poreča 18 oktobra 1830.g. piše Knezu Milošu: - “Iz strahopočitajemog pisma Vašeg od 12 oktobra razumeo sam sodržanije, po kojem nalogu milostivjejšemu polazim ovog časa u Fetislam naročito Roma radi111, koje ću potražiti, ili, ako ih onde ne nađem, raspitati i ako samo doznam da se u Pašaluku Adakolskom onakovi Romi nalazi koji su u aščiluku ili u teranju konja vešti u nadeždi sam da će mi paša adakalski udovletvoriti molbi, kad mu spriopštim da su takovi od potrebe Vašemu Sijatelstvu”.

Kapetan Stefan Stefanović iz Fetislama, 20 oktobra 1830.g. piše, Knezu Milošu: “Po nalogu Vašeg Sijatelstva sišao sam dovde za potražiti kojeg iz Vlaške Romina, koji je u aščiluku, teranju konja u intovu - ili o posluživanju oko astala obučen112. U Tekiji našao sam jednog čokojskog 113Romina koji konje kao, što kaže, zna terati dobro i vojvoda mi je tekijski obaćao dati ga, no samo da i paši za to kažem. Ovde u Fetislamu još nisam pitao o naloženim mi Romima /ne imajući vreme/, no potražiću i ispitati podrobno, i ako nađem, moliću Dervišagu, da mi dade; ako li ovaj ne sme, ja ću ići paši i moliću ga za takove, u nadeždi, znajući njegovu naklonost k Vašem Sijatelstvu, da će mi takove dragovoljno ustupiti”. Četiri dana kasnije, 24 oktobra 1830, ponovo piše Stefan Stefanović iz Poreča Knezu Milošu: “Letos bilo je podosta Roma vlaških u Fetislamu no zbog velikog danka i kuluka turskog pobegli su opet u Vlašku, no obećao mi je Derviš aga da će sredstvo upotrebiti, ako se mogne ukrasti nekoliko veštih iz Vlaške Roma /za koje ga ja nisam molio da to učini/. I za sade jedva sam tri Romina, i to kočijaša, našao, no i oni su na lađaama dole, i do nekoliko dana obećao mi je sam paša poslati ih ovamo, za koje ću naredbu učiniti da se odmah odavde do Požarevca pošalju”. 9 novembra šalje Stefanović dvojicu “kočijaša”, a treći, čim dođe, poslaće i njega.

67K.K., Nah. Požarevačka 1830. 112 /K.K., Nah. Negotinska 1830//strana 79/ 113 Kovačkog 71

Stefan Pazarac iz Požarevca piše 16 novembra 1830, Knezu Milošu: “Danas pak s ribom iz Poreča stigoše od Tenke poslati kočijaši: 1 Romin Martin Predo i 1 Vlah Jovan, koje nismo mogli probati, ko je veštiji, jer su skoro došli, no po njihovom kazivanju, veštiji je Martin, kog, po visočajšoj zapovesti, šiljemo, a Vlahe kod alata poslat: ih ostavljamo.”114

Romi kao majstori za pravljenje cigle

Budući na pravcu važnih trgovačkih drumova i pružajući povoljne uslove za razvijanje svakovrsnih trgovačkih poslovanja. Beograd je bio privlačna tačka za sve one, koji su se bavili trgovinom i zanatima. Oni, koji su išli sa raznim osvajačkim vojskama, ostajali su u njemu, kao što je s Romima bio slučaj. U vreme oslobodjenja od Turaka, Beograd je bio varoš sa pretežnim delom turskog stanovništva. Pored Turaka, bilo je Grka, Jermena, Jevreja, Nemaca, Roma115 i drugih. Naročito su bili traženi različite zanatlije.

30 aprila 1836, No 88, piše iz Kladova nadziratenj varoši i ćumrugdžija, Kračun Nikolajević, Knezu Milošu: -"Po visočajšem nalogu Vaše Svetlosti od 20 t.m., N0 1461, zbog Roma, ako bi se ovde ili u Tekije našlo, koji ciglju po formi i kalupu nemačkom praviti znadu, da od onakovih dva pošaljem, no budući da se ni ovde niit u Tekiji onakovih majstora naći može, koji po formi i kalupu nemačkom ciglju praviti i furunu slagati znadu. No preko prijatelja iz Vlaške dobavim dvojicu, koji znadu po formi i kalupu nemačkom ciglju praviti i furunu slagati.No da su isti majstori ciglju pre nekoga vremena pravili za Adakale, kad se opravljalo po formi nemačkom i sada su bili kod nekoga trgovca u Černjecu pogodjeni ciglju praviti, imajući jednoga pomoćnika, koga nisu radi bili ostaviti, to sam moro i trećega uzeti, i s njima ugovorio da 3 maja ovamo predju i svakome dao sam po dukat i molio sam Gospodina okromitora černječkog da bi im što skorije pasoš dao, i kada dodju, ja ću ih nezadržano poslati".

114 /K.K., Nah. Negotinska 1830/./strana 80/ 115 Milenković Vladislav, Ekonomska istorija Beograda do Svetskog rata,Izd. piščevo; Bgd, 1932str. 68 72

7 maja 1836, piše iz Kladova nadiziratelj varoši Kračun Nikolajević Knezu Milošu:- "Budući da sam pismom od 28 p.m.(!), N088, Vašoj Svetlosti javio da sam tri majstora što ciglu po formi nemačkoj praviti znadu iz Vlaške našao, i danaske prešli su dvojica, a treći je ostao črez što je mnogo dužan, pak ga vlaška vlast ne pušta ovamo preći. Tako šiljem dvojicu, imenom Dumitru i Iliju, i svakome sam dao 52 groša 20 par. Kalup sam ovde sagradio po formi nemačkoj i njima predao". Ilustracija

Beogradske Romkinje kao zabavljačice

Romkinje, koje su znale da pevaju, sviraju ili igraju, uglavnom su bile zabavljačice. Turci su ih tako tretirali i pritom su uživali u njihovim talentima i sklonostima. “ Misleći kao ratnici, Turci uopšte ne igraju. Ne znam da li to žene i bez njih čine, ali sam čuo da je tako. Oni se zabavljaju i nekom vrstom harfe. Jako omiljene zbog svog blagog zvuka, koja se napravljena poput ledja neke velike ribe, sa jednom šipkom s donje strane za koju se vezuju sasvim prave žice da bi što umilnije zvučale. Na ovoj harfi svijaru neke devojke koje nazivaju Cigankama116 i koje se unajmljuju na dan, onako kako se kod nas može uzeti družina putujućih svirača. Dok jedna svira na harfi, druga udara u jedan mali doboš na kome je samo s jedne strane razapeta koža i ima sa strane niz zvučnih malih tasova. Uz njih jedna devojčica lupa kost o kost ili komadima trvdog drveta jedan o drugi, a dve-tri devojčice izvode najraskalašnije vragolije koje je moguće zamisliti dok nešto ne motaju. I za sve to vreme sve ujedno pevaju podešavajući svoju pesmu zvucima harfe. Zatim, da bi promenile program, jedna od njih, koja je najveća i najlepša, ustane i počne da igra po njihovom načinu: ona baci svoju zlatnu kapu i uzme turban, kapu koju nose muškarci, a zatim, ništa ne govoreći, da sebi izraz tako silne zaljubljenosti da to, kad se ispriča ljudima koji nisu videli, izaziva kod njih više želje nego uživanje. Ona prvo svima nudi po jednu igru i obraća se živim i prodornim pogledima glavnoj ličnosti svetkovine. Ali, uzalud je molila, i sad se pretvara da je pretrpela neuspeh, pa, u očajanju, od kakve lepe marame upred konopac da se ubije sve dok se milosrdje ne smiluje i sitan

116Postel Giojom o muzici i igri kod Turaka. Kako igraju Ciganke.Beograd i Srbija u spisima fracuskih savremenika XVI-XVII vek; Izd;Istorijski arhiv Beograda , Beograd 1961. godine, str.337 73 novac ne ublaži njen jad. Za to vreme njena drugarica svira u harfu koju je stavila medju noge, odmerava njene pokrete svojom muzikom, udara kolenima o ćilim i čini durge slične stvari. Zabave priredjuju i pelivani koji se razlikuju od naših komedijaša.

Po ulicama beogradskim, a pogotovo po okolini, vladala je velika nečistoća. Već 1820 godine naredio je knez Miloš beogradskoj opštini da se odrede ljudi koji će iznositi djubre iz varoši. Pored toga, u neposrednoj okolini Beograda nalazile su se rupčage i bare pune vode. Neposredno ispred Beograda pružalo se niz bara i baruština. Jedna bara nalazila se ispred Stambol-kapije. Na današnjem Zelenom vencu nalazila se bara, preko koje se prelazilo čamcem. Ova je bara isušena 1853. godine kada je prokopan kanal, a voda je propuštena u baru Ciganliju117, kasnije nazvanu Venecija. Ova je počinjala od pristaništa u Savamali pa se pružala do potoka u Topčideru. A ponekad se Dunav izlivao "do samog raskršća dorćolskog, i po onim nižim baštama do bivše Vidin-kapije".

U jednoj tuči stradao je i pandur koji je pazio na red118. U svom izveštaju pandur Stamenko kaže kako je i od nadležnih pregledan i "uvidjen" da je pun modrica i "izbobutan". "Sve je, kaže on u tom svom izveštaju, do u neko doba noći bilo lepo kad zasviraše Romi kokonješte, a tada se cela kavana digla na igru, kad ladjar Sima uze jedan litrenjak poče sipati svima vino po glavi, a meni staklo o glavu, a tada je nastala vika: "Šta će nam ovde policija kad se radujemo! Neki su ga uzeli u odbranu, ali su ga jači ipak uspeli da izbace napoje u sneg. " "A ovaj pak, mislim sneg trvrd i sledjen, i onako nasadjen u njega sav se izgulih dok se izvokoh". U prijavi, o neredima u lokalu kod Gerlovice kaže se kako, "osem što se besčasnim delima bavi, i mnoge balove održava, taksu za njih ne plaća".

Oko Batal-džamije prostirala se poljana, a tamo gde se danas nalazi Skupština grada Beograda nalazila se "bara i oko nje rit, gde su Beogradjani lovili divlje patke". Kada je

117 Popović Dušan "Beograd kroz vekove"; str. 466 118 Popović Dušan "Beograd kroz vekove" Zdravstvena služba; str. 74 beogradski paša hteo ove poljane da iskoristi za vežbanje svojih vojnika, knez Miloš odmah naredi da se ova poljana poore, a pašu umoli da se ova poljana ne iskoristi za vežbanje vojske, jer bi bila šteta da se kvare plodne njive.Ova bara u to doba nazivana je Ciganka119 ili Cignska bara120 I na Zelenom Vencu bila je jedna bara, i to poveća, tako da se za prelaz preko te bare upotrebljavao čamac. Ravnica duž desne obale Save od Beograda do ušća Topčiderske reke zvala se Ciganska bara121.

Romi, ljudi i žene, ovde dosta prijatno igraju i pevaju uz pratnju svog ćemaneta, vrste violine, zatim neke vrste cimbala i svoje tambure koja je kao gitara s pet žica. Ovu zabavu imali smo više puta za vreme našeg boravka.122 Sezonske i nekvalifikovane zanatlije i pečalbari Nekim zanimanjima, kao sviračkim i koritarskim, bavli su se Romi. U Beograd su dolazili kao pečalbari koji su po beogradskim ulicma vikali: "Zakrpim lonce, šerpenje- gospoje!". A neki su se od ovih pečalbara, izgleda, u Beogradu i nastanili kao neki "klozer" Mata, koji je "uvek uza se imao onaj sandučić sa staklima za prozore i halatom, koji treba za umeštanje stakala".

Beograd je tada van "šanca" imao i dva predgradja: Savamalu i Palilulu, u kojima je uglavnom stanovalo srpsko stanovništvo. Osim toga, bilo je i nekoliko manjih naselja, medju kojima Ciganska mala u Skadarskoj ulici123. Knez Miloš je smatrao da je Savamala124 kao osnovica za novi grad najpogodnija. Pošto je imala jedva oko stotinu kuća loše izgradjenih, odlučio je da ih sve razruši, a da

119 Bilo je u Beogradu više mesta koja su tako nazivana. 120Knezovi Suda Beogradskog, 11avgusta 1826,izvestili su i o ovome Kneza Miloša, Milostivejšij gospodaru!Alaj beg, takođe konjički egzercira svoje spahije po Ciganskoj Bari.Izvor: DAB-KK VIII, 121 Popović Dušan "Beograd kroz vekove"; str. 344 122 Beograd i Srbija u spisima fracuskih savremenika XVI-XVII vek; Izdaje;Istorijski arhiv Beograd , Beograd 1961.Kikle 1658, str. 195 123 Nada Andrić, Radmila Antić, Rajko Veselinović, Divna Djurić-Zamalo,Beograd 19-om veku;Beograd, 1967.str.33 124 Andrić Nada, Antić, Radmila Veselinović Rajko, Djurić-Zamolo Divna,Beograd u 19-om veku;Beograd, 1967.str. 76,77 75

Savamalce preseli u blizinu Palilule. Nardbu je izdao 1835. godine i ostavio za to rok od godine dana. Došavši iz Kragujevca posle godinu dana i saznavši da naredba nije izvršena, naredio je da se istoga dana obavi posao iseljavanja, a Samala popali i razruši, što je i izvršeno. Radovima na regulaciji Savamale lično je rukovodio knez Miloš i sam odredio pravce glavnih ulica, Samalske, današnje Gavrila Principa i Abadžijske, današnje Nardnog fronta. I danas se smatra da su u ovome kraju najbolje položene ove dve ulice. Naseljavanje Abadžijske ulice počelo je već iste godine kada su abadžije podnele molbu za zidanje dućana u Savamali. Tada je naredjeno "indžiniru" da izvrši tačna premeravanja prema datome uputstvu, ali je ispalo da je ulica kod Zelenog venca suviše blizu velike bare, koja je tu postojala i da seče neke kafane. Zato je pomerena malo naviše. Placeve je takodje odmerio inženjer, pa je svakome abadžiji dato "za po jedan dućan i da može svaki sebi nad dućanom ili iza dućana i kuču za sedenje načiniti". U isto vreme bilo je naredjeno da se u "ovom rečenom sokaku načini lepa kaldrma i ćurpije od kamena gdi god trebaju". Tada je kaldrmisana i Kosmajska ulica, koja od Zelenog venca vodi Varoš- kapiji. Osnivanje Savamale, novoga srpskog dela Beograda, značajan je potez kneza Miloša naročito zbog toga što je obrazovanjem Abadžijske čaršije želeo da i ovaj deo Beograda stvori svoju privrednu osnovnu, bazu za dalji opstanak. Posle radova na uredjenju Savamale, inženjer Franc Janke pristupio je urbanističkom rešavanju dela Beograda koji se pruža oko današnjih Ulica kneza Miloša, Nemanjine i Bulevara Revolucije. Plan je izradjen u ortogoalnom sistemu ulica i blokova, a glavne saobraćajnice: Kneza Miloša ulica i Bulevar Revolucije dobile su širinu bulevara (38m), što je za ondašnje prilike verovatno izgledalo ogromno. Na delu od "Londona" do "Mostara" posadjeni su jablanovi, a od "Mostara" do Točidera kanadske topole. Drvored je zatim zasadjen i u ondašnjoj Abadžijskoj čaršiji, današnjoj Ulici Narodnog fronta, i u današnjoj Ulici Maršala Tita od "Londona" prema Terazijama i na samim Terazijama125. Ilustracija

125 Nada Andrić, Radmila Antić, Rajko Veselinović, Divna Djurić-Zamalo,Beograd 19-om veku;Beograd, 1967.str. 82 76

Etnička, demokgrafska i socijalno-ekonomska struktura Beograda 1867. godine 126

Posle drugog ustanka, u procesu obnavljanja srpske države od 1830-1867. godine, Beograd je često menjao etničku strukturu, koja je već ionako, posle pada Beograda pod Turke, bila vrlo raznolika. Konfesionalna pripadnost doprinosila je još većem šarenilu stanovništva Beograda, u vreme kada je čitava Evropa bila podeljena na hrišćane i nehrišćane, odnosno "Turke". Beograd je sve do konačnog iseljavanja muslimana iz Srbije 1867. imao vrlo heterogenu konfesionalnu strukturu: medju stanovnicima imao je kao hrišćane - pravoslavne, katolike i protestante, a medju nehrišćanima muslimane, "Turke" i Jevreje. Konfesionalna pripadnost beogradskog stanovništva do 1867. ukazivala je ujedno i na njegovu etničku pripadnost: medju hrišćanima pravoslavne veroispovesti preovladjivalo je srpsko stanovništvo, a medju katolicima i protestantima bilo je uglavnom katoličkog i protstanskog slovenskog (čehoslovačkog i poljskog) stanovništva, kao i nemačkog porekla, mahom austrijskh podanika. Osim ovih, Romi su predstavljali deo hrišćanskog, a manjem broju, i deo muslimanskog, "turskog" stanovništva, u većem broju. Hrišćansko pravoslavno, mahom srpsko, beogradsko stanovništvo do 1867. godine činilo je većinu stalnog beogradskog stanovništva, dok je muslimansko stanovništvo činilo manjinu stalno nastanjenog stanovništva. Stranci, uglavnom hrišćani katolici i protestanti, činili su većim delom nestalno privremeno beogradsko stanovništvo. Medju malobrojno hrišćansko beogradsko stanovništvo u ovo vreme ubrajali su se Grci i Cincari, i nešto malo Vlaha.

Kao posledica novonastalih istorijsko-političkih prilika posle bombardovanja Beograda 1862. godine, izvršio se u varši Beogradu krupan proces etničkih promena, novo etničko pregrupisavalje u njemu, koje je u to vreme zahvatilo čitavu Srbiju. Iz nje se tada iselilo oko 8000 "Turaka" odnosno muslimana, dok je preostalih 150000 sačekalo da 1867. krene na seobu iz Beograda i cele Srbije posle predaje gradova Srbima na upravu.

126 Godišnjak grada Beograda: Uredn. Jelica Stamenković; knj. XIV; Izd. Muzej grada Beograd, Beograd,1967. str.24

Tako je 1862. godina zatekla Beograd teritorijalno izdiferenciran po etničikim grupacijama: u gradu je stanovalo muslimansko stanovništvo, a u varoši su, van grada, i u predgradjima (u Savamali, Paliluli), živeli srpski i ostali hrišćanski stanovnici, ranije izmešani sa Turcima i Jevrejima. Samo je mali broj hrišćana živeo izmešan sa muslimanima u turskom delu. Romi su kao izdvojena etnička grupa živeli obično u svojim posebnim naseljima, malama, na periferiji varoši, pokraj Save. Romi su u Beogradu predstavljali nestalno, većim delom sezonsko stanovništvo, koje se često seljakalo i premeštalo. Odmah posle bombardovanja Beograda oni su bili iščezli iz varoši "i na vjeki našu prestonicu, ostavili", iseljavajući se iz varoši zajedno sa turskom vojskom ("po prilici oko 3000 duša)127.

Do 1857. godine pripadao je Ani Sarafovici. Te godine, na sednici Državnog saveta od 31. VII, tadašnji ministar finansija Jovan Marinković, tražio je od Saveta 2.700 dukata, da od sopstvenice otkupi Liman i mesto oko njega, radi proširenja pristaništa. na toj sednici Državanog saveta bilo je rešeno da se stovaršte i Ćumruk premeste u Baru Veneciju, više Limana. O tome su, po predlogu Savetea, trebali da se dogovore ministar finansija i ministar unutrašnjih dela.

127 Godišnjak grada Beograda: Uredn. Jelica Stamenković; knj. XIV; Izd. Muzej grada Beograd, Beograd,1967. str. 26 78

Odnos Kneza Miloša prema Romima

Knezovi Narodne kancelarije izdali su nalog u Beogradu, 4 januara 1819.g.knezu Božaniću Iliji u Skelu radi Romina, kovača, Adama Jankovića, što mu Romi hoće da otmu devojku: da javi knezu ciganskom128 da im dade zapt što protiv zapovesti gospodareve hoće da otimaju devojku. Ako im knez ne može dati zapt, da ih prati ovamo u Sudu u Beograd. Ovako smo pisali, zašto nije javio od kuda ili iz koje su nahije Romi dolazili da otimaju devojku.

U Izveštaju129 kneza Pavla Sretenovića knjazu Milošu o stanju u Beogradu od 3 juna 1821.g. stoji sledeće: “Ja sam ćoi odgovorio: Efendum, ne čudi se što narod, beži, no znaj ako tako produže postupanje tvoje neke erlije i spahije Turci, i ja ću sam prinužden biti begati, jer rečene erlije i spahije ne vele drukčije za vas same, no kažu da ste vi jedni prekomorci i polovinu Romi, koi ništa ne znate i nama svaki sat prete varoš da bastišu.

Pogibija Karađule, aračlibaše ciganskog, u kneževom konaku dogodila se u Beogradu 22 avgusta 1824.g.Izveštaj o tome, Knezu Milošu je u pet saati noću, su poslali Milentije Pavlović arhimandrit i Mitar Koić, knez.U Izveštaju130 je podrobno opisan čitav slučaj: “Ne propuštam pokornejše javiti vam nevaljali slučaj koi je se sinoć u jedan sat po akšamu u konaku ovdašnjem vašem dogodio. Karađule, aračlibaša Romski, tako je došao danas na dva sata pred ručak ovde sa Romima, neprestano po mehanama je pio, koje piće trajalo je do na jedan saat pred akšam. Posle ovoga vremena sazove isti Karađule Cigane i pijan zapovedi im da pred konakom vašim sviraju i igraju, koje su Romi i činili po zapovesti njegovoj i ne vzirajući da li se to njima pred konakom vašim činiti pristoi, premda im je opominjato.

128 Peruničić Dr. Branko, -“Beogradski sud 1819-1839,” izd. Istoriski arhiv Beograda,Beograd 1964. godine Protokol narodne kancelarije, za 1819.godinu 129 Peruničić Dr. Branko, -“Beogradski sud 1819-1839,” izd. Istoriski arhiv Beograda,Beograd 1964. godine DAB-ZMP/ 130 Ibid,DAB-KK II, 1018/

Najposle javljato mu je i to da imade bolesni ljudi u konaku koima je teško slušati njiovu larmu pred konakom, no Karađul nije dotle prestao dok nije čef svoj izvršio. Posle ovog sviranja i igranja pred konakom otide Karađul i u kafanu Ećim Tominu te i onde neko vreme provede, a kad vidi da su knezovi i proči služitelji vaši u konaku na večeri seli za astal vaš, onda i on sa Romima svoim u trpezariju dođe, Cigane za astal postavi, nikog i ne pitajući i Romima svirati zapovedi. Tako i za astalom vašim ova njiova huka trajala je dok im nije strogo zapoveđeno da se toga posla prođu. Po svršenju večere siđe Karađule dole u avliju sa Romima, a Vasilj momak vaš počne se sporečkovati sa Atanasom Arnautinom vašim momkom koi je skoro došao, i u ovom sporečkivanju razljućen Arnautin okreše pištolj na Vasiljka, no pištolj ne upali. To čuvši mi odma istrčimo na divananu i viknemo žestoko na Atanasa; Nesrećniče, od Boga našao, šta je to, ovamo brže k nama odi i prođi se toga. Na reč našu Arnautin preko avlije k nami dođe, no Karađul pijan a razljućen uprav k Atanasu potrči, a ovaj obadva pištolja u njega skreše. Tako jedan slaže pištolj, a drugi upali i Karđula smrtno rani, koi ne znam oće li jošt koi sat živiti. Po učinjenom ovom delu Arnautina odma uvatili smo i pod haps strogi metnuli, do vaše zapovesti. Isto Arnautin danas posle podne na tri sata sporečio se bio i sa Karabiberom vašim momkom, iz uzroka što je Arnautin u konaku vašem na klupi sedeći u tamburu udarao, a Karabiber rekne mu da ne udara i da ne čini larme, jer imade ljudi bolesni koi slušati ne mogu, a on za ovo dobro izpisuje Karabibera. Karađul jošt pri zdravom razumu i čistoj sovesti kod svjaštenika ispovedio se i pričestio. Pritom, preporuku i amanet ostavlja, ako bi umro, da se kod monastira Rakovice sarani. Što se pak stvari tiče i dela obšti što je se pri Karađulu nalazilo, to smo prepisali, što je ovde i u Kragujevcu, koje vašemu sijateljstvu javljamo”.

Prilikom udaje knjaževe kćeri Stanke bilo je naravno raznih troškova. Jedan od troškova na svadbi Stankinoj bio je plćanje jednih kola za Cigane lautaše koje je iznosilo 35 groša aplata tim istim lautašima iznosila je 40 groša, kaže se u jednom dokumentu iz tog vremena. Ilustracija 80

Kome je u Beogradu naplaćivan ciganski arač Popis aračkih glava ciganske nacionalnosti u Beogradu, od kojih je 1826. godine naplaćen carski harač: Varošani od raznog reda:Stoilko Ciganče 1-arač Sava-mahala:Nikola Sremac i Đorđe Ciganče 2-arača Aranđel Ciganče 1arač U Tefteru u koji su upisane dadžbine stanovništva beogradske mukade za 1826. Godinu,koji je radjen radi mukade sela Male Ivanče, Ripnja i Grocke . Sela Grocke glavnica Imena i prozvišta glavnica 131. Jovan Romin 1 Selo Grocka dulumi u plavinci dulumi 38. Stanoje Stanojević u Cigan Brdu 7 Dulumi U Grockoj u Ciganskom Brdu 88

Knjaz serbskij Miloš Obrenović je u Kragojevcu, 2 avgusta 1927.g izdao Objavlenije131 kojim se određuje za aračlibašu ciganskog i aračliju ciganskog Nikola Mecovili Travailo, kom polna daje se vlast da po Pašaluku beogradskom arač kupiti može, naplaćivajući od svakog ciganskog deteta od 7-15 godina po 8 groša, a od 15 godina do starca od 80 godina, dvadeset i jedan groš uzimajući. Ovo arača godišnje naplaćivanje da biva u dva put od oni Roma za koje aračlija dobar biti može, da do druge polovine naplaćivanja arača iz Pašaluka ovog pobeći nećeju. Naprotiv, od oni koje kao strane uvati i one za koje se sumnja, da će ij u drugoj polovini kupljenja arača u Pašaluku ovom naći, u jedan put godišnji arač po više izloženom propisu da naplati. Upomenutom aračliji Nikolči za pisara opredeljuje se Sava Teodorović, s preporučenijem da bi dolžnost svoju točno i sovestno izveršavao, imajući polnu svast Romima zapovediti, njiove tužbe saslušavati i svaku raspru njiovu raspravljati i presuđenija sverh ovi davati, no ova da budu bezkorisna i spravedljiva, bez svakog nasilja i udručenija. Veće pak

131 Peruničić, Branko “Beogradski sud 1819-1839,” Izd. Istoriski arhiv Beograda, Bgd, 1964.g., DAB-ZMP 81 važnosti tužbe, koje bi se od Roma podnosile da bi se višem proviđeniju i presuždeniju predstavljale, budi Turčin ili Srbin, činovnik ili prost, slovom niko da se ne bi gore rečenog dela mešao, ili Cigane napadstvovao, ili ij na kakav god kuluk naterivao.

Aleksa Simić je u Beogradu, 5 aprila 1829.g. obavestio Kneza Miloša pismom o zahtevu Vezira traži avajet za mehter-bašu.To pismo je pomenuti Simić dobio od Kneza Save iz Carigrada.On kaže:“Prilažem vam ovde jedno pismo od kneza Save iz Carigrada koje sam juče primio po tatarinu časnog vezira. Ovaj tatarin doneo je č. veziru murede za Ipku, da će opet ovde ostati. Čestiti vezir kaže da su svi veziri, svaki na svome mestu ostali; nije nikakve promene na ovom tevdžijatu bilo. po tom otvorio mi je razgovor za mehter bašin avajet što ima da uzima od Roma i kako je mehter baša132 šiljao s njihovom burntijom jednog Romina k vama i kako se je prazan vratio. Ja sam mu kazao kako se je Romin tamo nepristojno vladao, a međutim, da mi da taj avajet plaćamo s aračom Romskim niškom veziru. No on mi odgovori da se ovaj mehter bašin avajet ne meša ništa u Romski i da skupi od svakog po 10 groša svoj avajet, koje je ovde prosečno na 1000 groša i svake godine od vas davano mehter baši. I tako, reče mi da vam pišem da pošaljete ovu 1000 groša mehter baši, a na Romina naljuti se što je onako predstavio se tamo i kaže: “Ja sam znao da tako nešto mora biti uzrok što je Romin bez avajeta došo, jer Kodža Miloš kad to nije dosad odbijao na ciganske arače, ne bi ni sad zaista”. Ilustracija

Kazna za pandura koji je saučesnik u kradji konja

U Beogradu je 7 marta 1831.g. Cvetko Petrović, pandur palilulski, za njegovo prestuplenije što je od Ciganina Smaila133, koi je konja ukrao i u Paliluli za 25 groša prodao, 5 groša bakšiša uzeo, ne znajući da je konj ukraden, ni i ne pitajući Romina od kuda mu konj, pazar činio da bi se konj prodao, kaštigovan je sa 30 batina i izključen iz

132Peruničić, Branko “Beogradski sud 1819-1839,” Izd. Istoriski arhiv Beograda Bgd 1964.g.,DAB-KK VII, 584 133 Ibid,Protokol Beogradskog suda 82 službe pandurske i 5 groša od njega uzeto i u račun novaca koi su za konja uzeti bili prisojedinjeno i saibiji novaca povraćeno.

Kapetanima Naije beogradske je 8 jula 1833.g.stavljeno je na znanje da se Neće se više uzimati u postupak sporovi između Srba i Roma oko kupo-prodaje konja.U tom aktu stoji:Budući da nam ljudi iz naije naše s čestim terbama sa Romima u smotreniju prodavanja i kupovanja konja već isuviše dosadiše, to s pismom ovim dogodimo vam preporučiti da vi u područnoj vam kapetaniji ljudima onima koi s Romima što takovo rade i posle sudu dosađuju javite da im se od sad za takove s Romima spletke suditi neće134.

“Ciganska sloboda”- ciganski hrač

" Logofetu, aračliji ciganskomu, pisato je 23. novembra 1821, da je Gospodar dozvolio Džerdi, mezuldžiji beogradskom, pokupiti od Roma koji se u Beogradu nalaze harač135, obrazom kako glasi pod No 1653, zato on kada u Beograd dodje da prebroji sve arače, male i velike, od kojih je Džerda pare pokupio da mu se posle može u račun staviti".

"Pisano je Petru Cukiću 10 februara 1822, - da dade pomoć Nikoli, momku Gospodarevu, pokupiti ciganske arače136 u Beogradu, ako Džerda već pokupio ne bude, ako ne bude to da uzmu tavila od njega na 651 groš za 31 glavu Romskih arača, koje je sam pokazao da je toliko, da mu se može nabrojati na ono kada mu se što davati bude"- " Živi panduru iz Beograda 25 oktobra 1822 dano objavljenije,: da pokupi arače ciganske od beogradskih Roma i da novce gospodaru izruči137".

“Džerdi mezuldžiji beogradskom odgovoreno 23 novembra 1821, i dozvoljeno mu, na prošenije njegovo, pokupiti arač od Roma, no samo od onih koji se u Beogradu do šanca

134 Ibid,Protokol Beogradskog suda 135No 1654-K. K. Del. Prot,. Unutr. Prep. 1821. 136 No 213 -K. K. Del Prot, Unutr, Prep. 1822 137 No 2067K. K. Del Prot, Unutr, Prep. 1822 83 nalaze, a van šanca koji su da ih ne dira138, makar oni po Vračaru ili po Topčideru nahodili se, jerbo će od onih Logofet pokupiti i prepisat Džerdi ukaz da od Roma arač uzima, od deteta od 7 do 15 godina po 4 groša, a od momka od 15 godina do starca od 80 godina po 11 groša, sada za ovo vreme”

Knez Nikola Stanković 8 Jula 1824 piše Knezu Milošu: “Ovde je k meni dolazio Stanoje Jovanović, Romin, sa objavlenijem Vašim, u kojemu glasite da je višerečen iz teftera arača njihovog izključen i u tevter srpskog arača i poreza stavljen139. Togo radi po objavleniju Vašemu mi smo mu porez i aračlije srpski arač uzele. A sada predlaže tužbu sa suzama da su mu i ciganske aračlije arač uzele i da mu je teško dvogubo plaćati.” (Zbog toga šalje Stanija Knezu Milošu).

“Nisam znao da Romi piše iz Beograda 31. maja 1833Jefrem Obrenović Knezu Milošu koji sede u gradu kao neferi) te poslužuju imaju buruntije da arača ne daju, nego s mojim znanjem otide im Stojko kafedžija i arač poište, no posle čestiti vezir za njih predstavi da ih ne diramo, i mi ih ostavimo, a istina imaju buruntije od tri vezira, i arač do sad davali nisu140, koje i javljamo Svetlosti Vašoj da znate, pa kako je Vaša volja”.

Ciganski harač i haračlije u Beogradu i okolini

23 novembra 1821, No 1653141: - “Odgovoreno Džerdi mezuldžiji beogradskom i dozvoljeno mu, na prošenije njegovo, pokupiti arač od Roma, no samo od onih koji se u Beogradu do šanca nalaze, a van šanca koji su da ih ne dira, makar oni po Vračaru ili po Topčideru nahodili se, jerbo će od onih Logofet pokupiti i prepisat Džerdi ukaz da od Roma arač uzima, od deteta od 7 do 15 godina po 4 groša, a od momka od 15 godina do starca od 80 godina po 11 groša, sada za ovo vreme”

138 No 1653: K.K., Del. Prot., Unutr. Prep. 1821. 139 K.K., Nax. Beogradska 1824 140 No 305, K.K., Jefrem.Obrenović 1833 141 Naselja i poreklo stanovništva, Knj. 22.,Uredio, Jovan Cvijić,izd.Grafički zavod “Makarije” A. D. 1926, Beograd-Zemun, strana 25, 2, (K.K., Del. Prot., Unutr. Prep. 1821). 84

23. novembra 1821. No 1654142 "Pisato Logofetu, aračliji ciganskomu, da je Gospodar dozvolio Džerdi, mezuldžiji beogradskom, pokupiti od Roma koji se u Beogradu nalaze harač, obrazom kako glasi pod No 1653, zato on kada u Beograd dodje da prebroji sve arače, male i velike, od kojih je Džerda pare pokupio da mu se posle može u račun staviti".

10 februara 1822, No 213143: - "Pisano Petru Cikiću da dade pomoć Nikoli, momku Gospodarevu, pokupiti ciganske arače u Beogradu, ako Džerda već pokupio ne bude, ako ne bude to da uzmu tavila od njega na 651 groš za 31 glavu Romskih arača, koje je sam pokazao da je toliko, da mu se može nabrojati na ono kada mu se što davati bude"-

24 jula 1822 pše knez Jovan Vićentijević iz Koraćice144 Knezu Milošu: - "Javljamo Vašoj visokoj vlasti poradi Stanoja kovača, koji toliko vremena u našem selu prebiva, kojega šaljem tamo sa kmetom Živojinom, koje se on kod nas i kod kmetova molio da bi mi Vašoj visokoj vlasti javili za njega da ne može veće od čergaša Roma živiti: zašto je on rad isključiti se iz ciganskoga arača i prez i arač srpski u napredak davati, zašto je kod nas govorio ako se ne isključi iz arača ciganskog, da će begati u Nemačku, ili se turčiti, jerbo od globa Roma čergaša svaki dan živeti ne može. Togo radi Vas molimo i Vašu desnicu delujemo, da bi ga Vi iz ciganskoga arača isključili, ako je moguće. So tim ćete jedan sevap učiniti, zhašto imade pet sinova i davati ne može arača ciganskoga, a oblegira se da će čestno svaku drugu zapovest točno ispolnjavati".

25 oktobra 1822, No 2067: -" Dano objavljenije Živi panduru iz Beograda da pokupi arače ciganske od beogradskih Roma145 i da novce gospodaru izruči". 1. decembra 1822, No 2291: -" Dano objavljenije Stanoju Jovanoviću,146 dosada bivšem Rominu iz Koraćice, Nahije Beogradske, kako se on oslobodjava od ciganskog arača i imena ciganskoga i stavlja se u red Srbalja. I tako ubuduće da plaća porez i arač za svu

142 Isto,str. 25, (K. K. Del. Prot,. Unutr. Prep. 1821). 143 Isto,str 25, (K. K. Del Prot, Unutr, Prep. 1822) 144 Isto, str.25, (K. K. Nah. Beogradska 1822) 145 Isto,str.25, (K. K. Del Prot, Unutr, Prep. 1822) 146Naselja i poreklo stanovništva, Knj. 22.,Uredio, Jovan Cvijić,izd.Grafički zavod “Makarije” A. D. 1926, Beograd-Zemun, strana 26, (K. K. Del. Prot, Unutr, Prep. 1822) 85 svoju kuću sa Srbljima i po običaju srbskom, a Romski aračlija da se nema mešati više u njegova dela, niti što iziskivati od njega, jer on od sad zavisiće od kneza ni u čem manje od pročih Srbalja".

8 Jula 1824 piše knez Nikola Stanković147 Knezu Milošu: “Ovde je k meni dolazio Stanoje Jovanović, Romin, sa objavlenijem Vašim, u kojemu glasite da je višerečen iz teftera arača njihovog izključen i u tevter srpskog arača i poreza stavljen. Togo radi po objavleniju Vašemu mi smo mu porez i aračlije srpski arač uzele. A sada predlaže tužbu sa suzama da su mu i ciganske aračlije arač uzele i da mu je teško dvogubo plaćati.” (Zbog toga šalje Stanija Knezu Milošu).

31. maja 1833, No 305, piše iz Beograda Jefrem Obrenović148 Knezu Milošu: - “Nisam znao da Romi koji sede u gradu kao neferi) te poslužuju imaju buruntije da arača ne daju, nego s mojim znanjem otide im Stojko kafedžija i arač poište, no posle čestiti vezir za njih predstavi da ih ne diramo, i mi ih ostavimo, a istina imaju buruntije od tri vezira, i arač do sad davali nisu, koje i javljamo Svetlosti Vašoj da znate, pa kako je Vaša volja”.

22 novembra 1817, piše iz Kragujevca oborknez Petar Topalović149 Knezu Milošu: - "..Osobito,Gospodaru, imamo Vam javiti za Cigane iz naše naije, kako su došli sada kad smo porez razrezivali i molili se knezovima i kmetovima i muselimu da im bi mi kupili arač, zašto imadu teški zulum ot aračija. Evo, hvala Bogu, svima je nama dobro, samo jednim Romima što im zulum teški od aračija. Toga radi Vas molimo i mi i oni da bi zakupili ciganske arače od Kragujevačke Naije i poslali buruntiju na našeg muselima neka bi im on arače skupio. To ćete učiniti jedan veliki sevap što ćete to uraditi".

2 novembra 1820, No 1466150: - “Pisato knezu Milosavu Lapovcu. Po učinjenoj preporuki od Gosp, Vujice za Vas, nalažem Vam da se postarate pokupi Romski arač u

147 Isto, (K.K., Nah. Beogradska 1824). str.26, 148 Isto, (K.K., Jefrem.Obrenović 1833). str.26, 149 Isto, (K.K., Nah. Kragujevačka 1817) str.78, 150 K. K., Del.Proto., Unutr.Prep. 1820.str. 410

Nahiji Smederevskoj po lanjskom tefreru Logofetovu, pri tom preporučujem Vama da se Vi ni u kakav sud ili globu cigansku ne upuštate no krivce i prestupnike s opisanijem dela njigovi u Kragujevački Sud pošiljete, a Vi za sada uzmite na Romina od 15 i staraca do 80 godina po 11 groša, a ne dete od 7 do 15 godina po 4 groša”. Ilustracija

X.1.Mnogo je romskih kuća u okolini Beograda

Započinjući opis Beograda,Felix Kanic,to čini ovim rečima:oko varoši ima mnogo rasutih kuća i prostrnih predgradja, u kojima žive razne nacije. Turci, Jevreji, Grci, Ugri, Dalmatinci i drugi. Pod ovim drugi, najčeće su podrazumevali Rome151..

Zahvaljujući tihom žuborenju šedrvana koji godi svakom uhu, i zahvaljujući neobičnim prizorima u jevrejskim i Romskim mahalama sa ženema vatrenih očiju152, čovek je bio spreman da zaboravi muke koje mu zadaju užasna kaldrma i neprijatni mirisi iz aščinica, koje drže Arnauti vredni vereščaginove kičice. Muškarci su se rado šunjali duž niskih dvorišnih ograda u tihom Dorćolu ne bi li gledali žene zatvorene u tajanstvene hareme.

Tako je Beograd još decenijama zadržao izrazit orijentalni karakter. Izdaleka privlačan raskošan cvet, gubio je gotovo svu svoju lepotu čim se, preko poluzatrpanih jaraka sa trošnim drvenim mostićima, kroz jednu od tri zapuštene varoške kapije stupi na tlo Dorćola nastanjenog većinom muslimanima, gde se, tako reći, sav javni život odvijao na ulicama uz najveću vrevu, dok su u sporednim uličicama i sokacima vladali javašluk i pustoš. Dugi zemljani zidovi bez prozora; visoki plotovi kroz koje se nigde nije moglo ni proviriti u dvroišta; džamije, miniareta, česme sa turskom natpisima i posvetama, kržme sa neogradjenim terasama, nakrivljene barake sa dućanima u kojima su se naočigled svih obavljali i prljavi poslovi; aščinice sa teškim mirisima belog i crnog luka, opsednute dronjavim turskim vojnicima i čoporima gladnih i proždrvljivih pasa; hamali, bučni telali,

151 Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g str. 33 152 Ibid.str. 49 87

šarene gomile Roma153 i zaljubljene žene koje su se teško kretale po neravnoj kaldrmi - sve je to podsećalo na azijske gradove!

Zahtev stanovnika Sava male154, medju kojima je veliki broj Roma, da im se vrate placevi koje im je knez Miloš oduzeo, upućen je Policiji varoši Beograda, 23. septembar 1839.g. pod brojem 3750.U ovom zahtevu se kaže:Namestiničenstvo Knjažeskog dostoinstva visočajšim predpisanijem od 16. tekućeg meseca BN0 1212. javljajući Popečiteljstvu vnutreni dela, kako je visokoslavno Popečiteljstvo pravosudija predložilo Sovjetu tužbu, koji su ovdašnji Savamalci Sudu okružija beogradskog predali, da su im kućevni placevi, na kojima su kuće njine bile, pak godine 1834. po zapovesti bivšeg Knjaza, koje spaljene, koje razturene, oduzeti i drugima razdani, a njima na drugom mestu da nisu drugi placevi dani, tražeći, da im se sad isti, oduzeti im placevi, vrate, po tome, što svidetelstvama dokazati mogu, da su oni placeve te kupili, preporučilo mu je da, predje nego li se u tom predmetu nadležnim načinom rešenije izrekne, izvidi, koji od Savamalaca nisu za oduzete im placeve druge dobili, i ako nisu dobili zašto nisu. Sledujući dakle Popečiteljstvo ovo preporuci Namestničestva nalaže Policiji varoši Beograda, da ona tu stvar dostatočno izvidi i Popečiteljstvu ovom obstojatelno izvestije pošalje. Dopis su potpisali:Popečitelj vnutreni dela ,Polkovnik, Kavaljer, Djordje Protić i Načalnik Policajno-ekonomičeskog odelenija Podpolkovnik Radičević

Upraviteljstvu varoši Beograda Zahtev zaUpis Roma na spisak poreskih glava dostavljen je17. januara 1840.pod brojem PN0 163.U ovom za Rome na ovim prostorima veoma važnom dokumentu se kaže: Po visočajšem nalogu visokoslavnog Namestničestva Dostoinstva Knjažeskog u soglasiju sa Sovjetom izdanog pod 5. oktomvrija 1839., VN0 1508, imaju se svi Romi, koji kuće i druga svoja nepokretna dobra imaju, prisojediniti k

153 Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g.str.15 154 “Za one kuće u Sava Mali piše 19 marta 1836 Knez Miloš Jefremu Obrenoviću: koje će se morati kretati, da ih krenete gore k Ciganskoj Česmi ili k Batal - Džamiji, gde i drugih kuća ima...”Verovatno se ovde misli na ove ciganske kuće kao i placeve koje koji su tada oduzeti a kuće porušene. 88 ostalim žiteljima155 onoga mesta, gdi žive i kuće svoje imaju, da jednaka prava s njima uživaju i da se iz aračkog teftera teftera ispišu, i upišu u protokol porez plaćajući glava, kako će ij posle Djurdjevadne tekuće godine prez plaćati kao i ostali Srbi, a ne arač ciganskom aračliji. Upraviteljstvo dakle neka odma popiše sve Cigane imajući nepokretna dobra u područnoj mu varoši. Pri popisivanu ovom, neka se Upraviteljstvo pridržava nastavlenija onog izišavšeg 24. junija prošle godine, N0 631, u prizreniju popisivanja poreski glava. Spisak ovaj da podnese Popečiteljstvu finansija koje će, pregledavši ga, narediti kako će se od popisani Roma Djurdjevski danak ove godine kupiti početi. A aračliji ciganskom zabraniti, da od popisani u poreske glave Roma arač od Djurdjeva ove godine ne uzima. U otsustvu Popečitelja finansija, ovaj dokument je potpisao člen Sovjeta, Polkovnik Cvetko Rajović a potom i Načalnik Otdelenija promišljnosti Jovan Gavrilović.

Upravitelstvu varoši Beogradske 3. maj 1840.g.dostavljena je informacija sa sledećim sadržajem:“Aračlija Romski doveo je s raportom od 25. aprila, br. 44, do znanje Popečiteljstvu finansija, da neki Romi koji su po nalogu od 17. januara tekuće godine, PN0 163, u porezke glave upisani svoje kuće prodadu i pitaju: oće li od takovi Roma koji svoje nepokretnosti prodaju i opet se skitati počnu, arač naplaćivati?156 Upravitelstvu se preporučuje ono ciganskom aračliji kako se ovaj sad po Djurdjevu javi spisak oni Roma preda, koji su u porezke glave upisani. Osim toga da dobro motri (Upavitelstvo) na Cigane koji su upisani u porezke glave, pa posle kuće svoje prodaju i opet se skitati počnu. Od takovi sireč da se porez naplaćuje kao god i od drugoga porez plaćajućeg čoveka, ako sebe na drugom mestu premesti i kakvu nepokretnost kupi. Počne li se pak takovi Romin opet skitati, a ono da ga aračlija Romski opet upiše u svoj tevter, i od njega arač da naplaćuje. U ovom slučaju izpisan će biti iz tevtera porezkog. O čemu će i Romski aračlija nastavlenje dobiti. Turski Romi ne upisuju se u porez plaćajuće glave i ako imaju nepokrtnog dobra.“ U otsustvu g. Popečitelj finansija, ovaj dokument je potpisao člen Sovjeta polkovnik, kavaljer Cvetko Rajović i Načalnik Odelenija promišljenosti Jovan Gavrilović

155 Živeti u Beogradu,Knjiga 1; 1837-1841.; Izd. Istorijski arhiv Beograda, Beograd 2003.g.str.274 156 Ibid,str.275

Zahtevom za kaldmisanje ulice kod Ciganske česme157 u Beogradu, 1. novembar 1838.g.podbrojem 5.277, koji je potpisao Člen Magistrata Okružija beogradskog podpolkovnik Golub Petrović, koji je upućen Slavnoj Knjaževsko srbskoj Policiji varoši beogradske:preporučuje se slavnoj Policiji, da ona izvoli naredbu učiniti, da se od sutra od varoši po 20 rabotnika šalje, koji će kod Ciganske česme na kaldrmi pomagati, budući se mlogo sa zemljom nasipati ima.

Žalba komšija na Katu ciganku, čija se kuća nalazi na glavnom sokaku da zbog pijanstva narušava javni red, upućena 26. maj 1838.g. pod brojem 335, u stvari je podmukla insinuacija da se ova žena, najverovatnije samo zato što je Romkinja, iseli odatle i preseli u Cigansku mahalu, o čemu je kasnije izdata i posebna Naredba. Zalba koja je upućena Slavnoj Policiji varoši beogradske glasi: Dole podpisani usudjujemo se, prepopokrno pripasti i predložiti slavnoj Policiji dole izjasnjeno mnjenije. Imajući jedna žena po imenu Kata Ciganka, koja je sasvim bezobrazna pijanica i kradljivica, iz toga uzroka celi okolni komšiluk ne mogavši više njeno vladanje trpiti. Osobito kao što je i vama vesma dobro poznato, da je njena kuća na glavnom sokaku gdi svagda činovnici i parada prolazi i ostali pošteni ljudi, na koji ni na imanje ne smatra, nego svagda sokakom svakog prolazeći bezčesti, i svakojakim imenom nazivlje. Toga radi mi prepokorno pripadamo i molimo slavnu Policiju varoši beogradske, da bi se milostivejše otečeski smilovati blagoizvolila i pred rečenu Katu Ciganku izmedju komšiluka uklonili158; a za njenu kuću kako bi god slavna Policija blagoraspoloženije učinila mi blagodarni ostajemo. Očekivajući pomilovano slavne policije rešenije. Imena oni lica dole podpisani u ime celog okolnog komšiluka, a to su: Arandjel Jovanović, Neka Nikolića udovica, Stanko Andjelković abadžija,Jakov Trifunović meandžija,Miloš Mrcalović, Dragan Velkjović abadžija,Jovan Dundjerin abadžija, Mijailo Čizmar abadžija,

157Ibid,.str. 354 IAB,UGB, 1838. K. 3, 692 158Ibid,.str. 408,IAB, UGB, 1838. K. 2, 335 90

Stojan papudžija abadžija,Mita Čizmar abadžija,Uroš Petrović meandžija,Dimitrije Dunavović, kmet savamalski

Naredba Kati Ciganki da u roku od mesec dana proda kuću i iseli se iz centra varoši159 doneta je 24. avgust 1838.g.pod brojem NH0 4089 i glasi:Budući da Katu Ciganku komšije njene po raportu slavne Policije od 3. maja tekuće godine, N0 353, zbog rdjavog povedenija njenog ne mogu u komšiluku da trpe, to se slavnoj Policiji po smislu predpisanija visokog Knjažesko Srpbskog velikog suda od 17. tekućeg meseca, N0 1115, preporučuje, da ona Katu prizove i kaže joj, da ona sama svoju kuću najdalje do mesec dana proda, i u cigansku maalu izseli se; ne htedne li ili ne zumože sama to za mesec dana učiniti, onda po iztečeniju toga roka, neka slavna Policija izvoli kući njenu po sušestvujućim uredbama licitando prodati i novce Magistratu ovom poslati, koji će joj iste pare predati, i kazati, neka sebi sama drugu kuću u ciganskoj maali kupi, ako oće. Naredbu su potpisali:Člen Magistata okružija beogradskog Major Stevan Magazinović i Sekretar Mijailo Hrastonić Zahtev Upravitelstvu varoši Beograda da se obavi popis Roma u Srbiji upućen je 13. oktobar 1847.g. pod brojem PN0 4995 u kome se zahteva sledeće:Popečiteljstvo finansije otnošenijem svojim ot 4 tekućeg meseca PN0 3119 dostavljajući Popečiteljstvu vnutreni dela kako je ono izdalo na sva okružna načalničestva i Upravitelstvo varoško nalog, da se svi Romi u Otečestvu našem nalazeći se popišu, i to u jedno vreme, počevši od 15. noemvrija tekuće godine i da će popisivanje ovo srezski načalnici, svaki u svom srezu preduzeti, molilo je da Popečiteljstvo ovo ne bi srezskog kog načalnika u vreme više označeno na kakovu dužnost uputilo, koja bi ga uzdržati mogla da popisivanje Roma u označeno vreme preduzeti i brzo svršiti, ne bi mogoa. Pored predizložene molbe, želeći i samo Popečiteljstvo vnutreni dela da se popis ovaj najtočnije učini, nalaže i od svoje strane predpomenutome Upraviteljstvu, da ono svojski nastane da se popis Roma u varoši160 ovadašnjoj nalazeći se, ukoliko točnije biti može- učini; a to da bi se bolje okončalo, da ono u vreme, kad se popisivanje to preduzme člena svoga, kome se to delo vručilo bude, sa drugima dužnostima ne obterećuje, no ovoga

159 Živeti u Beogradu,Knjiga 1; 1837-1841.; Izd. Istorijski arhiv Beograda, Beograd 2003.g.str. 409-410

160Ibid, str 257 91 samome ovome delu ostavi, kako bi se tim načinom popisivanje to najtočnije i po iziskujemoj želji učinilo. Zahtev su potpiali: Popečitelj vnutreni dela polkovnik, kavaljer, Ilija M. Garašanin iNačalnik Policajno ekonomičeskog odelenija Atanasije Nikolić .

Upravitelstvu varoši Beograda 19. februar 1848.pod brojem PN0 546, dostvaljena je odluka o imenovanju ulica u kojoj se izmedju ostalog nalaže sledeće: Kao što je Popečitelstvo vrnutreni dela pod 31. maja prošle godine, PN0 2210, javilo Upravitelstvu varoškom da će mu za naimenovanije glavni u varoši ovdašnjoj sokaka od Popečitelstva ovog drugo raspoloženije sledovati, tako Popečitelstvo ovo dobivši sad pod 6. tekućeg meseca, N0 57 od prošle godine, od Komisije urednog postrojenija varoši Beograda novosačinjeni spisak naznačenija sokaka, i odobrivši ista naimenovanija, pošilje rečeni spisak ovde pod ./. Upravitelstvu varoši Beograda s tim nalogom, da odma naredbu učini, kako će se po ovome spisku označiti ulice u varoši ovdašnjoj, no s tim primerčanijem, da se onaj sokak, koji je Komisijom naimenovan "Karadjordjeva ulica" ne zove tako, nego "Vojvodina ulica". A skokak koji vodi „od kuće g. Vula Grigorijevića pored kuće Ćemir begove, dućana Romski i turske kafane upravo na Jaliju da se nazove Ciganska ulica.161 Ovu odluku, koja je važila samo nekoliko godina, pa je potom na zhtev gradjana promenjena, potpisali su:Popečitelj vrnutreni dela Polkovnik, Kavaljer,Ilija M. Garašanin i Načalnik Policajno ekonomičeskog odelenija Atanasije Nikolić

Romska maala je ime koje je nekad pristajalo toj ulici u Beogradu a onda je ime promenjeno u Skadarska ulica. O tome kada se dogodilo preimenovanje ulice "Ciganmala" u Skadarsku ulicu, govori jedan zahtev koji su 2.maja 1868.g. uputili: gospdina ministra pokorni: Milutin Vasiljević, trgovac, Atanasije Stefanović, kafedžija,Jovan Sekulić, zidar, Ljubomir Batasović, šnajder,Cvetko Stefanović, zidar, Djordje Stojanović, kafedžija, Sima

161 Živeti u Beogradu 1842-1850; Dokumenta uprave grada Beograda; Knjiga 2; Beograd 2004 str. 445-446 IAB, 1847., K. 82, 3087 92

Tripković, lepceder, Nikola Mihailović, bakalin,Janja Dimitrijević, tergovac, Nikola Petrović, meandžija Dimitrije Petković, zidar, Avram Tirić, trgovac,Filip Djordjević, brojač Uprave fondova,Mladen Stojanović, terzija, Joksim Naumović, vurcija, Matija Stanimirović, Mile Živković,Petar Vuletić, opančar, au kome se izmedju ostalog kaže: Gospodine minsitre: U prvo vreme vlade blaženopočivšeg Knjaza i Gospodara Miloša, pre više od 30 godina, radi otklonenja opsanosti a i radi tišine i spokojstva žiteljstva ovovaroškog, izseljeni su bili iz vnutrene varoši kako fišeklije i kazandžije, tako i Romi, koji su zant kovački upražnjavali; ovi poslednji nastanjeni su bili u maali tako i danas zvatoj Romskoj maali.

Sada nema Cigana u Ciganskoj maali

Ime ovo Romska maala u prvo vreme moralo je, a i pristojalo, zbog nastanjeni onde Roma i postojati, što u istoj maali u ono vreme drugi žitelja nije ni bilo; no danas, gdi ni jednog od oni Roma u toj maali nema, gdi za toliko već godina nastanjeni su drugi žitelji varoši raznog reda, koji su sa velikim požertvovanjem i solidne kuće sebi u istoj maali sagradili i kaldrmu postroili, koja u mlogim i mlogim ulicima varoši ove tek se željno izgleda, nema nužde da se i dalje rečena maala tim imenom nazivlje. Mala ova počevši od sokaka vodećeg od Stamobl kapije k Dva goluba od kuća počivšeg Stojana Simića, bivšeg kafedžije, i Feme, žene Stevana Jankovića, prostirie se do izlaska njenog u Sokaka vodeći od Vidin kapije k Dva goluba i kovovaroškoj bolnici, i sadržava u sebi dužinu preko 200 fati, a broji s jedne i druge strane do 80 kuća, izmedju koji mlogo i solidno ozidani; obitatelji njeni većinom su radenici, koji imaju sveze i snošenja ne samo sa vnutrenim našim varošima, no i sa inostranim, zbog čega je svima i svakome i zazorno i porugatelno i pisati i javljati kome, gdi i u kojoj maali obitavaju; osim toga i bine naše, koje se pokazalo i kod same Uprave fondova za zajomve, nemaju one i onolike važnosti, koje i kolike imaju podobne kuće i placevi u drugim ulicama, pa jedino zbog imena gube svoju pravu vrednost, a drugo, što zbog istog imena ustručavaju se i kiradžije staništa u ovoj ulici tražiti i uzimati, koje se na veliku našu štetu i upropašćenje kloni. Zato smo se prinudjeni našli dole podpisani maalčani, Vas gospdine ministre u najvećoj pokornosti moliti, da bi nas ovog porugatelnog imena oslobodili, i usljed toga naredbu 93 ovovaroškom upraviteljstvu izdati izvolili da rečenoj ulici drugo prikladnije naimenovanje dade, i ovo na ulazsku ulice tablicom oglasi. I, tako je i bilo.. Zabrana zbog buke Devet godina kasnije u Beogradu je , 26. avgust 1877.godine, Kvartu paliluskom, podnet Zahtev za „Zatvaranje kafane u Skadarskoj ulici zbog nepoštovanja reda i morala“u kome izmedju ostalog piše i ovo: „Naša sadanja ulica "Skadarska" zvala se pre nekoliko godina "Romska mala" i ona takvo ime noseći, bila je posve zabataljena tako, da je čisto provalija izgledala. Da bi mi svi stanovnici ovo popravili, jer se nas kao imaoca imanja tiče, mi smo se najpre vlasti obratili te je u istoj ulici napravljena kaldrma o našem trošku; a zatim, da bi i to ružno ime "Romska mala" zamenili boljim, počem je i ulica kako sa kaldrmom, tako i sa novim zgradama počela napredovati, - zamolimo g. ministra gradjevina da nov naziv ulice dade, što on i učini nazvavši je zvaničnim aktom i obnarodovanjem u novinama "Skadarska ulica". Ovo je sve bilo pre regulacije Beograda, dakle naša ulica prva dobila od vlasti naziv no, na žalost našu, svi naši trudi posle toliko godina osujetiše se, i sad je naša ulica mnogo ružnije ime dobila no što ga je imala, a to time, što ako su koga ubili- to je bilo u Skadskoj ulici, ako je ko bio biven u Skadrskoj ulici, ako ko ide da pijanči, on ide u Skadarskoj ulici, ako ko hoće kurve da traži, on ide u Skadarskoj ulici, jednim slovom sva zla i nesreće dogadjaju se u Skadarskoj ulici, od čega smo mi stanovnici kako danju tako i noću uznemireni. Svemu ovome evo šta je uzrok - u našoj Skadarskoj ulici, a idući od Pašonine kafane, pa do "Vidinske ulice" ima 6 kafana i to dve, a imeno "Čivut Nikolinog sina" i Kate Radetove, koje ne drže kupleraj, a ostale četiri drže ženske pored kojih se zbirište čini. Sve ove četiri kafane u rastojanju su nedalekom, jer kafana Dimitrija Milovanovića i Koste Gajdaša baš su jedno do drugo, a ostale dve u rastojanju su do 100 fati. Kafana Dimitrija Miovanovića i Koste Gajdaša osobito su sa neurednošću odlikovane, jer se u njima skoro svako veče nered dogadja i larma proizvodi, a to sve radi ženskinja. U nevaljalstvu toliko su te dospele, da naše familije pred svojim kućama od pogani pesama,mokrenja pijani ljudi i ostaloga ne sme da sedi. 94

Kafana Milovanovića nije kafana kao što je on upotrebljuje, već mehana III klase, dakle kad je mehana- kako može da se kao kafana upotrebljuje. Do sada smo trpili zato što smo se nadali popravki, ali na žalost kad i prošle noći bi larma i kad tom larmom i bežanjem devojaka iz kafane Dimitrijeve, beše povredjene bašte prvo i drugo potpisanog što svedoči pd ./. nadjeni češalj, to mi molimo Kvart da izvoli po ovoj našoj molbi učiniti predlog da se obe kafane - odnosno Dimitrija mehana- tj. Gajdaševa i Dimitrijeva zatvore, pošto služe na sablazan, a ubitak imanja nas više stanovnika, jer nam dobra prazna stoje i kirajdžije se sela samo s toga što se larme dogadjaju i oni uznemiruju. Mi se nadamo povoljnom odgovoru jer, ako ovako i dalje ostane, moraćemo radi tišine, bezbednosti i sigurnosti života, svoja dobra napustiti i u drugu ulicu gde ćemo od toga bezbedni biti, seliti se jesmo.. Ovaj Zahte potpisali su:Kvarta ponizni: Milutin Vasilijević, Rista H. Avramović, bakalin,Djordje Isajilović, računoispitač Glavne kontrole,Rista Damjanović, Dimitrije Pavlović, Jovan Milenković, Joksim Naumović furundžija, + Dimitrije Petković, preduzimač, Mata Stanimirović, biv. služitelj pokojnog g. Jovana Gavrilovića saopšteno je ovo Dimitriju milovanoviću.. Ilustracija Dorćolska čaršija

Ispod gustih ketenova po Terazijama, zapisao je Pavel Apolonovič Rovinski, su značajno šetali Beogradjani. Držeći ispod ruke svoje supruge, dok su drugi bili s porodicama, ali su se svi spremali da krenu kućama. S jednm prijateljem ja sam se vratio na Dorćol. Pošto smo prošli prazne i tihe ulice, stigli smo na dorćolsku Čaršiju, gde je život još kipeo- tu i tamo još su se muvali Romi i razni ljudi u ritama. Ispred kafana, iza reda visokih oleandera, sedeli su gosti, pijuckajući kafu, vino, pivo, mezeći ovčiji sir i mladi luk. I mi smo popili po šolju turske kafe i nastavili dalje. Pošto smo skrenuli u stranu kako bismo se popeli u glavni deo grada, videli smo na omanjem trgu ispred jedne čadjave straćare, pored nekakve razrušene palate- romsko kolo. Dva Cigančića su svirala na violini, a oko njih je igralo petnaestak Cigančadi. Pojavila se, zatim, Ciganka od nekih 14 godina, sva u belom, podvezana na pojasu 95 crvenom trakom, čija dva kraka su se spuštala skoro do zemlje. Prirodni uvojci guste crne kose rasuli joj se po plećima. Crte lica bile su veoma lepe, samo što se crnomanjasta boja izrazitije osećala uz belu odeću. I ona je ušla u dečje kolo. Iza toga u kolo je ušao stari Romin u srpskom odelu, samošto je imao duboke čizme i šešir, ispod kojega su štrčali pramenovi sasvim sede kose. Izvanredna mešavina generacija! U ovom kolu nema onog ponosa i ujednačenosti kao u srpskom. Ovde svako pleše skoro kao za sebe, praveći najneobičnije pokrete nogama i celim telom. Muzikanti sviraju nazimenično, ali igrači ne znaju za umor. Ciganka se sva odala pokretima. Romin snažno trse nogama i podvriskuje, a ceo hor Roma mu odgovara prodornim vriskom. I ta igra traje dobro pola sata. Ima nešto očaravajuće u tom neobuzdano-divljem kretanju večno veselih i bezbrižnih svetskih skitača. Pun mesec, ravnomerno se podižući nad horizonotom, neprimetno je plovio po tamnoplavom nebu. A nedaleko od kola, na brežuljčiću, ležeći i podmetnuvši ruke pod glavu, spokojno je odmarao posmatrač te scene, takodje Romin. Izgleda kao da nije video ples, niti je slušao muziku, niti ona neobuzdana podvriskivanja. Spokojno je posmatrao duboki nebeski svod, mesec koji je plovio i iskričenje zvezda, i videlo se da je na svoj način uživao, odajući se potpunom miru. Skadarska Godine 1821. u Beogradu su Romi obitavali u tri mahale - džemata. Jedni su stanovali do Šanca, druga mahala je bila na Vračaru, a treća na Topčideru. Batal-džamija i mesto oko nje, u tursko vreme, se o zvala: Romska mahala. Sada se na tom prostoru nalazi Dom narodne skupštine Srbije..Ovome dodajemo da u Beogradu ima dosta mesta u kojima su živeli Romi i koja su se nekad zvala „Romska“. Prostor iza sadašnje Mitropolije zvao se nekad Romska mahala a, kao što je već rečeno tako se zvala i današnja Skadarska ulica. Ilustracija

Minsitru unutrašnjih poslova, 2.maj 1868.g.dostavljena je Inicijativa koju su potpisali sledeći gradjani Beograda:Milutin Basiljević, trgovac, Atanasije Stefanović, kafedžija, Jovan Sekulić, zidar, Ljubomir Batasović, šnajder,Cvetko Stefanović, zidar, Djordje Stojanović, kafedžijaSima Tripković, lepceder, Nikola Mihailović, bakalin,Janja 96

Dimitrijević, tergovac, Nikola Petrović, meandžija, Dimitrije Petković, zidar, Avram Tirić, trgovac,Filip Djordjević, brojač Uprave fondova,Mladen Stojanović, terzijaJoksim Naumović, vurcija Matija Stanimirović, Mile Živković,Petar Vuletić, opančar, da se iz vrši Preimenovanje ulice "Ciganmala" u ulicu Skadarsku162, sa sledećim objašnjenjem:“U prvo vreme vlade blaženopočivšeg Knjaza i Gospodara Miloša, pre više od 30 godina, radi otklonenja opsanosti a i radi tišine i spokojstva žiteljstva ovovaroškog, izseljeni su bili iz vnutrene varoši kako fišeklije i kazandžije, tako i Romi, koji su zant kovački upražnjavali; ovi poslednji nastanjeni su bili u maali tako i danas zvatoj Ciganskoj maali163. Ime ovo Ciganska maala u prvo vreme moralo je, a i pristojalo, bzog nastanjeni onde Roma i postojati, što u istoj maali u ono vreme drugi žitelja nije ni bilo; no danas, gdi ni jednog od oni Roma u toj maali nema, gdi za toliko već godina nastanjeni su drugi žitelji varoši raznog reda, koji su sa velikim požertvovanjem i solidne kuće sebi u istoj maali sagradili i kaldrmu postroili, koja u mlogim i mlogim ulicima varoši ove tek se željno izgleda, nema nužde da se i dalje rečena maala tim imenom nazivlje. Mala ova počevši od sokaka vodećeg od Stamobl kapije k Dva goluba od kuća počivšeg Stojana Simića, bivšeg kafedžije, i Feme, žene Stevana Jankovića, prostirie se do izlaska njenog u Sokaka vodeći od Vidin kapije k Dva goluba i kovovaroškoj bolnici, i sadržava u sebi dužinu preko 200 fati, a broji s jedne i druge strane do 80 kuća, izmedju koji mlogo i solidno ozidani; obitatelji njeni većinom su radenici, koji imaju sveze i snošenja ne samo sa vnutrenim našim varošima, no i sa inostranim, zbog čega je svima i svakome i zazorno i porugatelno i pisati i javljati kome, gdi i u kojoj maali obitavaju; osim toga i bine naše, koje se pokazalo i kod same Uprave fondova za zajomve, nemaju one i onolike važnosti, koje i kolike imaju podobne kuće i placevi u drugim ulicama, pa jedino zbog

162 Živeti u Beogradu 1868-1878; Dokumenta uprave grada Beograda; Knjiga 4; Beograd 2006.g. str. 329-330 ,IAB, UGB, 1868, K 1121, f XXXVIII, 163 Pored ove inicijative u fondu UGB sačuvani su dokumenti i o drugim inicijativama gradjana. Pažnju istraživača privlači dokument o grupi gradjana nastanjenih u ulici koja je nosila naziv "Ciganska mala", koja je molila izmenu naziva ulice. U svojoj molbi gradjani navode da naziv potiče iz vremena kada je taj kraj predstavljao periferiju Beograda i vodio je od Terazija pored česme "Ciganlija" ka pivari Filipa Djordjevića, odnosno prema Dunavu. Kako su se prilike izmenile pa se ulica nalazi u centru varoši i predstavlja uredjeni deo nastanjen pretežno trgovcima njeni stanari mole da se ulici promeni naziv. (UGB, 1865. K. 821, f VI; 113) 97 imena gube svoju pravu vrednost, a drugo, što zbog istog imena ustručavaju se i kiradžije staništa u ovoj ulici tražiti i uzimati, koje se na veliku našu štetu i upropašćenje kloni. Zato smo se prinudjeni našli dole podpisani maalčani, Vas gospdine ministre u najvećoj pokornosti moliti, da bi nas ovog porugatelnog imena oslobodili, i usljed toga naredbu ovovaroškom upraviteljstvu izdati izvolili da rečenoj ulici drugo prikladnije naimenovanje dade, i ovo na ulazsku ulice tablicom oglasi. Ilustracija

Godinu dana kasnije, tačnije 26. avgust 1877.g Kvartu paliluskom. upućen je Zahtev za Zatvaranje jedne kafane u Skadarskoj ulici ,zbog nepoštovanja reda i morala. U tom Zahtevu se izmedju ostalog kaže: „Naša sadanja ulica "Skadarska" zvala se pre nekoliko godina "Ciganska mala164" i ona takvo ime noseći, bila je posve zabataljena tako, da je čisto provalija izgledala. Da bi mi svi stanovnici ovo popravili, jer se nas kao imaoca imanja tiče, mi smo se najpre vlasti obratili te je u istoj ulici napravljena kaldrma o našem trošku; a zatim, da bi i to ružno ime "Ciganska mala" zamenili boljim, počem je i ulica kako sa kaldrmom, tako i sa novim zgradama počela napredovati, - zamolimo g. ministra gradjevina da nov naziv ulice dade, što on i učini nazvavši je zvaničnim aktom i obnarodovanjem u novinama "Skadarska ulica". Ovo je sve bilo pre regulacije Beograda, dakle naša ulica prva dobila od vlasti naziv no, na žalost našu, svi naši trudi posle toliko godina osujetiše se, i sad je naša ulica mnogo ružnije ime dobila no što ga je imala, a to time, što ako su koga ubili- to je bilo u Skadskoj ulici, ako je ko bio biven u Skadrskoj ulici, ako ko ide da pijanči, on ide u Skadarskoj ulici, ako ko hoće kurve da traži, on ide u Skadarskoj ulici, jednim slovom sva zla i nesreće dogadjaju se u Skadarskoj ulici, od čega smo mi stanovnici kako danju tako i noću uznemireni. Svemu ovome evo šta je uzrok - u našoj Skadarskoj ulici, a idući od Pašonine kafane, pa do "Vidinske ulice" ima 6 kafana i to dve, a imeno "Čivut Nikolinog sina" i Kate Radetove, koje ne drže kupleraj, a ostale četiri drže ženske pored kojih se zbirište čini.

164 Živeti u Beogradu 1868-1878; Dokumenta uprave grada Beograda; Knjiga 4; Beograd 2006.g. str. 331-332 98

Sve ove četiri kafane u rastojanju su nedalekom, jer kafana Dimitrija Milovanovića i Koste Gajdaša baš su jedno do drugo, a ostale dve u rastojanju su do 100 fati. Kafana Dimitrija Miovanovića i Koste Gajdaša osobito su sa neurednošću odlikovane, jer se u njima skoro svako veče nered dogadja i larma proizvodi, a to sve radi ženskinja. U nevaljalstvu toliko su te dospele, da naše familije pred svojim kućama od pogani pesama,mokrenja pijani ljudi i ostaloga ne sme da sedi. Kafana Milovanovića nije kafana kao što je on upotrebljuje, već mehana III klase, dakle kad je mehana- kako može da se kao kafana upotrebljuje. Do sada smo trpili zato što smo se nadali popravki, ali na žalost kad i prošle noći bi larma i kad tom larmom i bežanjem devojaka iz kafane Dimitrijeve, beše povredjene bašte prvo i drugo potpisanog što svedoči pd ./. nadjeni češalj, to mi molimo Kvart da izvoli po ovoj našoj molbi učiniti predlog da se obe kafane - odnosno Dimitrija mehana- tj. Gajdaševa i Dimitrijeva zatvore, pošto služe na sablazan, a ubitak imanja nas više stanovnika, jer nam dobra prazna stoje i kirajdžije se sela samo s toga što se larme dogadjaju i oni uznemiruju. Mi se nadamo povoljnom odgovoru jer, ako ovako i dalje ostane, moraćemo radi tišine, bezbednosti i sigurnosti života, svoja dobra napustiti i u drugu ulicu gde ćemo od toga bezbedni biti, seliti se jesmo Ovaj Zahtev potpisaše Kvarta ponizni: Milutin Vasilijević, Rista H. Avramović, bakalin,Djordje Isajilović, računoispitač Glavne kontrole,Rista Damjanović, Dimitrije Pavlović, Jovan Milenković, Joksim Naumović, furundžija, Dimitrije Petković, preduzimač, Mata Stanimirović, biv. služitelj pokojnog g. Jovana Gavrilovića saopšteno je ovo Dimitriju U potpisu,Dimitrije Milovanović

Starešina Kvarta dorćolskog Atanasije Petrović uputio je Upravi varoši Beograda 12 maja 1880.g. pod brojem 1094, dopis u kome moli da dobije instrukcije u vezi sa naseljavanjem romskih porodica u Beogradu165.U dopisu se kaže:Načelnik Sreza resavskog u Okrugu ćuprijskom, uputio je Pavla Jovanovića, Romina, iz Gložana, sela u istom okrugu, da se ovde naseli. Pošto ovde nema mesta za naseljavanje Romskih

165 Ibid,str. 205 IAB, UGB, 1880, K 1829, f IX, 181 99 familija i pošto su one jednom naseljene- to Kvart ovaj sprovodi pomenutog Pavla, i moli za njeno po ovome rešenje. Ilustracija

Šićan mala je današnja Skadarska ulica

U vreme turske okupacije, kada je beogradska varoš skromnih kućeraka ili onih većih sa doksatima i ćepencima, piše dobar poznavalc ovih prilika Kosta Dimitrijević, bila je u ropstvu visokog šanca, dubokih jendeka i rovova kao i gradskih kapija, postojalo je sirotinjsko naselje "Šićan-mala" što u prevodu znači - Romska mahala. Za razliku od ondašnje beogradske varoši od Save do Dunava zaštićene dubokim rovovima i bedemima od nasute zemlje sa gustim redovima debelih balvana-palisada, ovo ubogo naselje bilo je van utvrdjenog šanca, koji je iščezao tek u drugoj polovini 19. veka. Kao suprotnost očajne bede utrinama pokrivenog prigradskog naselja Šićan mala, nedaleko od današnje zgrade Narodnog pozorišta, bila je glavna i najveća turska Stambol kapija. Pustara iza masivne, kamene Stambol kapoje, bila je po nevremenu često plavljena dok je od izlivenih baruština najviše ispaštala sirotinjska Šićan mala. "Tu nikad nije bilo ni kuće, ni dućana, već je leti rasla golema travuljina, naviše kukuta, a zimi je travuljina bila suva, ali se većinom držala uspravna", opisuje u "Topografskim beleškama" Milan Dj. Milićević o ovom od beogradske varoši potpuno odsečenom kraju. "Iz te travuljine u svako doba mogli su jurnuti ili psi ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja. Kako pse, po turskom zakonu, niko nije smeo ni taknuti a kamoli ubiti, "sirotinja raja" morala je da strpljivo podnosi njihov obesan lavež, zavijanje i ujede. Sudeći, po iskazima savremenika, ovde su se preko zime pojavljivali i gladni vuci, a još veći strah su zadavale odsečene glave srpskih buntovnika nabijene na oštre vrhove palisada. Prema planu Beograda iz 1854. godine vidimo da se ovaj romskom sirotinjom nastanjen kraj sa nizom koliba i straćara oblepljenih blatom, pokrivenih trskom, slamom i ćeramidom, nalazio upravo izmedju starih naselja Dorćola i Palilule. Posle hatišerifa od 1830. godine šanac oko beogradske varoši počeo je da se polako razgradjuje: rov je zasipan, a drvene balvane - palisade narod je upotrebljavao za gorivo ili gradnju kuća. Ovo su naročito koristili Romi iz Šićan male. 100

Pionirski urbanistički plan Emilija Josimovića iz 1867. godine daje još vidljiviji i tačniji snimak ove zapuštene romske male. Ove iste, znamenite 1867. godine, po predaju gradskih ključeva knezu Mihailu Obrenoviću, sa preporodom sprskog naroda menja se i sudbina Šićan male. Sa odlaskom Turaka iz Beogradi i Romi su napustili svoju mahalu na ivici grada, i po tvrdjenju kniževnika Nikole Trajkovića oni nastanjuju Čuburu, koja se kasnije spaja sa beogrdskom varoši. Tada ovaj kraj naseljavaju siromašne zanatlije dok u njoj kao spomen na Turke ostaje samo kombasta kaldrma dok narod tamo gradi prizemne kuće-čatmare i bondručare. S proleća 1872. godine Šićan mala od Beogradske ulice dobija zvanično ime- Skadarska ulica. Zanimljiv je podatak da se te iste godine u dvorišnoj prizemljuši Skadarske ulice broj 34. nastanio pesnik i slikar Djura Jakšić, prvi poznatiji velikan ovog kraja. Ilustracija

Upravitelj varoši Beograda 13. maja 1880.g.,pod brojem 8490, piše Ministru unutrašnjih dela sledeće:Iako je raspisom gospodina ministra unutrašnjih dela zabranjeno naseljavanje Roma iz jednog okruga u drugi, to ipak neke policijske vlasti iz unutrašnjosti imaju običaj te upućuju Cigane da se amo nasele, kao što je to i načelnik Sreza resavskog u Okrugu ćuprijskom sa ./. pasošem pod N0 113 uputio Pavla Jovanovića, Romina iz Gložana, sa familiojom, radi naseljenje u ovdašnjoj varoš. Ovako ama u prestonicu upućivanje skitajući se Roma po stanovništvo ove Obšitne moglo bi štetne posljedice prizvesti. Stoga, Uprava ima čast moliti gospodina ministra da izvoli narediti, te da se ubuduće niko, koji je bez zanimanja, a naročito Romi amo ne upućuju radi naseljenja u ovoj varoši. Ilustracija

Tužba protiv dvojice Roma zbog uvrede vlasti166 upućena je 16. januara 1881.pod brojem 78Upravi varoši Beograda jedan je od retkih dokumenata koji govori o tome da su Romi u vrme vladavine dinastije Obrenovića osudjivani i iz političkih razloga.U ovom

166 Ovo je jedan od retkih slučajeva ovakve vrste pa zbog toga dokumetima iz ovog predmeta posvećujemo nešto veću pažnju. 101 predmetu, izmedju ostalog stoji i ovo:“Marko i Petar, braća Ilijići, ovdašnji Romi, pre izvesnog vremena u kafani Jovana Dede na Dorćolu govorili su pritivu Njegovog Visočanstva Knjaza i Vlade vredjajuće reči, što se iz ovog ./. činjenog isledjenja vidi. Krivica njiova sucki je kaznjiva, pa zato Kvart na osnovu &91 pod 6. poslednjeg stava Krivičnog Zakonika dostavlja ovo Upravi i moli je za nužno naredjenje.“

Sudu varoši Beograda i Sudu opštine Beograd 16. januara 1881.g.upućen je dokument po brojem 1078 koji je potpisap Predsednik Opštine beogradske Ž. Karabiberović a u kome se Marko Ilijić i Petar Ilijić ovdašnji Romi na Dorćolu, vere pravoslavne, prvi (50) i drugi (50) godina stari, terete da su počinili krivično delo uvrede Knjaza i Vlade, tako što su na svom maternjem jeziku167, iste vredjali.. Pre izvesnog vremena u kafani Jovana Dede na Dorćolu kod više ljudi izgovorili su Romskim govorom "da će sadanji Knjaz, Vlada i Uprava varoši Beograda biti proterani, i da će doći na vladu Knjaz Aleksander Karadjordjević, pa kad to bude, onda će oni nositi zlatne silava i tromboloze". Oni ne priznaju da su što protivu Knjaza i Vlade govorili ali to se ispitom 4 svedoka, a i svedočenjem dokazuju, što tvrdi pod ./. činjeno isledjenje. Oni nemaju saučesnika. Kakvoga su vladanja Uprava će docnije poslati Sudu uverenje Opštinskog suda. U isto vreme, Uprava javlja sudu da je Marko presudom Uprave od 5. juna 1868. g. N0 11909 kažnjen sa 25 udaraca, što je takodje tada kad je blaženo-počivši Knez Mijailo poginuo, govorio "dosta smo se pod ovom Vladom likom opasali, a pod Karadjordjevićem skitali smo koje kuda sa čergama, pa je za nas dobro bilo, pa opet sad on dolazi". Iz ovih istih akata vidi se da je Marko zbog kradje osudjen i na 6 meseci pod policijskim nadzorom. A Petar je, pak, presudom Suda varoši Beograda od 19. decembra 1878. godine N0 11294 za jatakovanje osudjen na 4 meseca zatvora, da bude godinu dana pod policijskim nadzorom, i bez gradjanske časti. Oni su zdravi i telesno i duševno.

167 Prijavu je protiv nih podneo neko ko je govorio taj jezik.Utvrdili smo da je to bio Ina Tabaković. 102

Krivica njihova kazni se po &91 pod b. Kaznenog zakona; i njih tuži policijska vlast i traži da se za ovo kazne. Odobrenje g. ministria unutrašnjih dela da se mogu Sudu na osudu provesti, priključeno je isledjenju. Akta po osudi Markovoj koja se šalju, neka Sud po upotrebi Upravi vrati. Ako apsa dopadnu, moćićeju se o svom trošku izdržavati. Ilustracija

Uprava varoši Beograda poziva taj Sud da mu što pre prati uverenje o vladanju Marka i Petra, braće Ilijića, Roma koji žive na Dorćolu, jer se imaju predati Sudu na osudu što su govorili vredjajuće reči protivu Njegovog Visočanstva Knjaza. Njih poznaju Tale Stavanović, kafedžija, i Stanko Tošić ribar ovdašnji. Sudija Jovan Stevčić 24. januar 1881g.uputio je Upravi varoši Beograda Rešenje kojim je „Sud varoši Beograda rešio je pod današnjim da se Marko i Petar Ilijići, ovdašnji Romi, optuženi za nanešenu uvredu vladajućem Knjazu, stave pod Sud i u pritvor168. Stoga će Uprava izvoleti odma sprovesti Sudu i optuženog Petra iako je ovaj bolestar, jer bolni optuženici, za koje Sud reši da budu u pritvoru, imaju se po pravilu u sobi pritvorskoj za bolne odredjenoj, lečiti dokle god ne nastupi koji od slučajeva u članu 177 Krivičnog postupka, kada će Sud doneti o tome svoje rešenje“. Ilustracija

Presuda Suda varoši Beograda, kao nadležnosg, po krivici Marka i Petra Ilijića, Roma ovdašnjih, koje brani g. Svetozar Zdravković, advokat ovdašnji, a koje tuži državni tužilac g. Pavle Janković, sudija ovdašnjeg Suda, za uvredu vladaoca doneta je 14. avgusta1881.g. pod brojem 7848. Presudu su donele Sudije:Mijailo Jovanović i Jovan Lešjanin Ilustracija

168 Živeti u Beogradu 1879-1889; Dokumenta uprave grada Beograda; Knjiga 5; Beograd 2006, str. 207-216,IAB, UGB, 1882, K 1898, f. IX, 259

103

Državni tužilac g. Pavle Janković, sudija ovdašnjeg Suda, na osnovu policijskog isledjenja i rešenja ovog Suda od 24. januara ove godine N0 817, optužio je Sudu ovom Marka i Petra Ilijća, Cigane ovdašnje. Na osnovu izloženoga i članova 20, 21 i 23 Kaznenog zakonika, Sud je varoši Beograda je Presudio: da se optuženi Petar, Marko za ovo delo kazne svaki sa godinu dana zatvora, koji će im se računati od dana kad se slobode liše. Da plate zajednički svedocima, Petru, VAsi i Ivanu Vasićima, Romima i Kosti Milosavljeviću, svima ovdašnjima, po 3 dinara, a Jovanu Dedi kavedžiji, Petru Dedi, Luki Milosavljeviću, taojanu Mitrovuću, Spasoju Vasižu, Vasi Stojanoviću i Djordju Mitroviću po 2 dinara na ima dangube, a Sudu u pritvoru učinjeni trošak i braniocu g. Svetozaru Zdravkoviću, advokatu ovdašnjem, 24 dinara na ime branilačke nagrade, a Sudu 15 dinara takse. Presujeno u Sudu za varoš Beograda a sudio je SudijaJovan M. Lešjanin.

Presuda Apelacionog suda o krivici Marka i Petra Ilića, Roma ovdašnjih, koje brani g. Sv. Zdravković, advokat ovdašnji, a tuži državni tužilac g. Pavle Janković, sudija doneta je 25 avgusta 1881.g. Ova presuda koja je doneta „zbog uvrede vladaoca“glasi: Po nezadovoljstvu optuženih, Apelacioni sud razmotrio je akta i presudu Suda varoši Beograda od 14. avgusta 1881. god. koja glasi: "Da optuženi Petar i Marko za ovo delo kazne svaki sa godinom dana zatvora, koji će im se računati od dana kad se slobode liše. Da plate zajednički svedocima: Petru, Vasi i Ivanu Vasićima, Romima i Kosti Milosavljeviću, svima po 3 dinara, a Jovanu Dedi kafedžiji, Petru Dedi, Luki Milosavljeviću, Stanoju Mitroviću, Spasoju Vasiću, Vasi Stojanoviću i Djordju Mitroviću po 2 dinara na ime dangube, a Sudu u pritvoru učinjeni trošak i braniocu g. Svetozaru Zdravkoviću advokatu ovdašnjem 24 dinara na ime branilačke nagrade, a Sudu 15 dinara takse"- pa je našao: da je ova presuda na Zakon osnovana, i to za Marka još i po tome, što je on naviknut na ovakva dela, jer je 1868. godine za podobno delo kažnjen bio - pa zato istu presudu sa ovom dopunom, imajući u vidu i to, da delo ovo spada pod odredbu čl.91 b. Kaznenog zakona, a ne čl. 91 b. kao što je to Sud pogrešno u presudu stavio, po čl. 265 Kaznenog postupka. 104

Po žalbi optuženih koju su oni izjavili na presudu Apelacionog suda od 25. avguta 1881.g. izrečenu po krivici Marka i Petra Ilića, Roma iz Beograda, optuženih zbog uvrede vladaioca, Kasacioni sud razmotrio je akta i pomenutu presudu, pa je našao da je ista po Zakonu osnovana; zato je po članu 274 krivičnog sudskog postupka osnažava, a žalbu odbacuje169. Ilustracija

Kad bi upitan Marko Ilijć, Ciga sa ovdašnjeg Dorćola, kako misli platiti osude kaza: Ja nemam ni imanja ni novca da osude platim, već ako ushte moj zet Jovan Petrović platiti za mene ili moj sin Lazar Ilić, svirač, koji je sa mnom u zadruzi170. Ja imam 50 god. žene mi je živa i ime joj je Jula, koja je stara 52 god. sinu Lazaru ima 19 god. oženjen, ženi mu ime Anica 20 g. i ima jedno žensko dete od 7 meseci, u potpisu Marko Ilijć, koga je zbog toga što je nepismen, podpisao S. Nestorović Istog dana upitan i njegov brat Petar, - kaza: Nemam nigdi ništa što bi se moglo za osudu prodaji odrediti. Što god sam imao, to sam sve po porocima utrošio. Od familije imam ženu Bojanu 30 godina staru, sinove: Mateju 14, Petra 13 i Miku od 3 godine stare i kćer Leposavu od 2 godine. Meni ima 50 godina.I Petra je, zbog toga što je i on bio nepismen, podpisao S. Nestorović

Uprava varoši Beograda uputila je 30. spetembar 1881.p Objavu Upravi Kaznenog požarevačkog zavoda u kojoj piše da se“Marko i Petar, braća Ilijći, Romi sa Dorćola ovdašnji, pod presudama ovozemaljskih Sudova, osudjeni su na po jednu godinu dana zatvora zbog uvrede vladaoca. Uprava varoši Beograda sprovodi Marka i Petra toj Upravi radi izdržavanja izrečene im kazne sa molbom, da izvoli o prispeću njinom odgovoriti. U isto vreme, javlja se Upravi da su osudjeni danas slobode lišeni, vladanja doborg, da je Marko star 50 g. Da od familije ima ženu Julu 50 god. sina Lazara od 19, snahu Anicu

169 Kasacioni sud, I odelenja N0 3240, 23. septembra 1881. u Beogradu. 170 Radjeno 30. septembra 1881. u Beogradu, pri Upravi varoši Beograda ,No 15840

105

20, i unuče žensko od 7 meseci. A Petar, takodje star 50 g. ima ženu Bojanu od 30 g. sinove: Matiju od 14, Petra 13, Miku 3 i kćer Leposavu od 2 god. staru. Od imanja nigde ništa nemaju. Kaže se u ovom dopisu i to da:“Jovan Djokić, žandarm ove Uprave, sprovodi Marka i Petra, braću Ilijće ovdašnje, sa zapečaćenim pismom Uprave Kaznenom beogradskom zavodu radi izdržavanja kazne. Usputne vlasti se mole neka ne čine prepreke sprovodniku u putu, no u slučaju nužde i pomoć ukazuju.“

Upravi varoši Beograda 30. septembar 1881.g. dostavljen je dopis u kome su dokumenti kojima su braća Ilić osudjena.U ovom dopisu stoji: da Sud varoši Beograd šalje Upravi ovu svoju izvršnu presudu, presudu Apelacionog suda, i rešenje Kasacionog suda po krivici Marka Ilijća i Petra Ilijća ovdašnjih Roma, osudjenih za uvredu vladaoca s moblom, da je Uprava izvole u svemu nad osudjenima koji se sprovode, izvršiti, i da od njih naplati na ime pritvorskog troška i to od Petra 2.70 dinara a od Marka 1.80 dinara pa taj novac i taksu da pošlje Sudu sa izvešćem o izvršenju presude.Upotpisu je Predsednik Suda Djordje S. Novaković Po naredbi Upravnika varoši beogradske, 30. septembar 1881.g. Kvartu Dorćolskom, poslata su akta sa presudom da nad osudjenima braćom Ilijić i po gradjanskoj časti izvrši.Takodje,ovim pismom poslat je u Beograd prsten koji je oduzet od Petra.

Mesec dana kasnije, tačnije 28. oktobar 1881 g.izdato je Uverenje da svedoci :Vasa Stojanović,Spasoje Jovanović, Djordje Joksimović,Stanoje Joksimovi, Jefto Gligorijević,Danilo Petrović ,Smiljko Ilić,Luka Milosavljević ne traže od Marka Ilića dosudjenu dangubu, na koju je osudjen Sudom varoši Beograda

Upravi varoši Beograda 1. marta 1882.g. iz Požarevca akt u kome stoji:„Marku i Petru, braći Ilijića, Romima iz Beograda, koji su Sudom okružija beogradskog osudjeni na zatvor zbog uvrede vladaoca, pomilovanjem Njegova Veličanstva kralja Srbije Milana Prvog, oprošten je ostatak kazni. Stoga se imenovana Uprava moli da ih za slobodne gradjane ubuduće smatra.“ 106

Ovaj, za braću Iliić itekako vašan dokument pod oznakom SN0 15840 od 1881.god. potpisao je Zastupnik Upraviteljstva, Sudija Dimitrije Vučković. Ilustracija

Od strane Upravnika varoši Beograda Svetozara Arsenovića, 23. februar 1890.protiv novine „Jek“ali i protiv nekih Roma podneta je Prijava o vredjanju kralja Aleksandra u kojoj je navedeno:Novine „Jek“ br. 9. donele su članak pod naslovom „Zar i to sme biti“ u kome izmedju ostaloga novode kako su Romi171 „na očigled Taušanovićeve policije“ pevali pesmu „kako naš vladajući kralj i gospodar Aleksandar plače, što mu se ne da da majku svoju vidi“.Ako ovo stoji, onda je krivica i do Roma koji su pevali i do policijskog činovnika, koji je slušao i odobravao ovakav postupak Roma, a nije stao na put i sa Romima postupio po zakonu. Da bi se pribavili dokazi Uprava varoši Beograda naradjuje da se pozovu urednik „Jeka“ g. Milan. R. Pavlović i imenuje svedoke koji će prednje potvrditi. Ilustracija

O postupanje prema Romima koji skitaju172, 6. april 1890. Upravi varoši Beograda upućen je dopis koji je potpisao Ministar unutrašnjih dela Kosta S. Taušanović, u kome je rečeno: iako je Raspisima Ministra unutrašnjih dela od 4. septembra 1879. g. i od 25. maja 1883.g. naredjivano kako će se postupiti sa Romima skitačima, opet se primetilo da pojedina nečelstva protivno ovakim jasnim naredjenjima postupaju. Tako Cigane iz stranih zemalja u našu zemlju puštaju i ovima izdaju pasoše za unutrašnjost naše zemlje. A medjutim, tamo se na njih slaba pažnja obraća od strane policijskih vlasti, te oni tumarajući od sela do sela i po vašarima, vrše kradje i čine druga kažnjiva dela. Da bi se jednom ovome stalo na put, Ministar unutrašnjih dela ponavlja ovim ove gornje naredbe i preporučuje načelstvu da se gornjih naredjenja u svemu tačno pridržavaju, sa Romima koji se uhvate u skitnji i tumaranju po zakonu postupaju, a njima prelazak iz stranih državana svjima tačkama graničnim zabranjuju.

171 Živeti u Beogradu 1890-1940; knjiga VI,str. 163, IAB, UGB, 1890, K 2035, 205 172 IAB, UGB, 1890, K 2037, f. IV , 3a 107

Za tačno vršenje ove naredbe stoji odgovoran u provom redu načelnik okružni, a on neka obrati pažnju na svoje potčinjene mu vlasti.

Kvartovima Uprave grada Beograda razaslata Preporuka da obrate pažnju na Romkinje koje prose po ulicama a koju je po Naredbi upravnika grada Beograda, 1.Juna 1898.g. uputio Jevrem Šišmanović u kojoj se naglašava da je:“ Sud opštine Novačke, aktom od 22. maja ove godine dostavo ovaj Upravi, kako Romkinje iz iste i susednih okolina, predstavljajući se kao uboge i sužne u odelu prosjačkom čine razne kradje i prevare u ovdašnjoj varoši. U vezi Naredbe ove Uprave od 10. januara 1898. G., preporučuje se da se na gornja lica najstrožija pažnja obrati i zakonski propisi primene173. Kvart varoški je petnest dana kasnije izvestio Upravu grada Beograda„da je primio naredbu koja se odnosi na prosjačenja Ciganki na ulicama“.

Istražni sudija za varoš Beograd Miroslav Lj. Uzun Mirković uputio je Upravi varoši Beograda 19. januara 1891.g., Ispravku novinarskog teksta po kome je Romkinja otela jednu devojčicu.Za ovu vest pomenuti istražni sudija utvrdio je da je neistinita i da treba javnost o tome obavestiti. U Ispravci pomenutog teksta stoji: Notica donesena u 8. broju „Srpske nezaviasnosti“ od 17. ovog meseca pod nazivom „Odvedeno devojče“- neistinita je. Činjenom i svršenom istragom konstantovano je ov: jedna učenica II razreda Više ženske škole napustila je školu bez znanja očevog i bojeći se oca 12. ovog meseca otišla je kod jedne poznate žene da prenoći, a sutra dan tek je došla kući. Dakle, Ciganka nije odvela nikakvu devojčicu, niti je ma kako kaznivo delo ma od koga prema devojčici učinjeno174. Od kako sam, pak, ja počeo dejstvovati kako isledna vlast, nije se nijedan takav slučaj desio u reonu moje nadležnosti- varoši Beogradu. Ovo je, kaže sudija Uzun Mirković, odgovor na pretpis uprave od 16. ovog meseca. Ilustracija

173 Ibid,str. 563 ,IAB, UGB, 1898, K 2107, 105 174 Živeti u Beogradu 1890-1940; knjiga VI str. 220-221 IAB, UGB, 1891., K 2053, 70 108

Od 1867. godine nema više egzotične straže turskih vojnika koji su tu nabavljali namirnice za svoje menaže, nema, dalje, ni one odrpane ili neukusno nakindjurene orijentalske Romije175 i nekih drugih karakterističnih tipova. Iščezle su i ružne radnje koje su vredjale oči i uho i u kojima su čitavi ovnovi, jaganjci i govedje meso bili izloženi suncu i muvama- zamenile su ih ukusne mesarnice, trgovine jestivom i kobasičarnice a l’occidentale, gdekad ukrašene cvećem.

"Srbi na nasrtajuće Turke pucali, te pogodi njega (Vasu, R.V.) jedno zrno u ledja, kako je napredovalo, i tu on od svojih pogine, ispod Stambol-kapije, kod ciganske ma(ha)le176"- danas Skadarska ulica, R.

Nekadašnja romska naselja u Beogaradu Beograd je tada van "šanca" imao i dva predgradja: Savamalu i Palilulu, u kojima je uglavnom stanovalo srpsko stanovništvo. Osim toga, bilo je i nekoliko manjih naselja, medju kojima Ciganska mala177 u Skadarskoj ulici.

Knez Miloš je smatrao da je Savamala kao osnovica za novi grad najpogodnija. Pošto je imala jedva oko stotinu kuća loše izgradjenih, odlučio je da ih sve razruši178, a da Savamalce preseli u blizinu Palilule. Nardbu je izdao 1835. godine i ostavio za to rok od godine dana. Došavši iz Kragujevca posle godinu dana i saznavši da naredba nije izvršena, naredio je da se istoga dana obavi posao iseljavanja, a Samala popali i razruši, što je i izvršeno. Radovima na regulaciji Savamale lično je rukovodio knez Miloš i sam odredio pravce glavnih ulica, Samalske, današnje Gavrila Principa i Abadžijske, današnje Nardnog fronta. I danas se smatra da su u ovome kraju najbolje položene ove dve ulice. Naseljavanje Abadžijske ulice počelo je već iste godine kada su abadžije podnele molbu za zidanje dućana u Savamali. Tada je naredjeno "indžiniru" da izvrši tačna premeravanja

175 Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 715 176 Andrić N., Antić R.,Veselinović R., Djurić-Zamolo Divna, Beograd u XIX veku;Bgd, 1967.str.12 177Ibid, str.33 178Ibid,. 76,77

109 prema datome uputstvu, ali je ispalo da je ulica kod Zelenog venca suviše blizu velike bare, koja je tu postojala i da seče neke kafane. Zato je pomerena malo naviše. Placeve je takodje odmerio inženjer, pa je svakome abadžiji dato "za po jedan dućan i da može svaki sebi nad dućanom ili iza dućana i kuču za sedenje načiniti". U isto vreme bilo je naredjeno da se u "ovom rečenom sokaku načini lepa kaldrma i ćurpije od kamena gdi god trebaju". Tada je kaldrmisana i Kosmajska ulica, koja od Zelenog venca vodi Varoš- kapiji. Osnivanje Savamale, novoga srpskog dela Beograda, značajan je potez kneza Miloša naročito zbog toga što je obrazovanjem Abadžijske čaršije želeo da i ovaj deo Beograda stvori svoju privrednu osnovnu, bazu za dalji opstanak. Ilustracija

Nesrpsko stanovništvo u Beogradu krajem XIX veka

U Beograd se do 1889. doselilo 11.013 stranih državljana, koji su u njemu našli zaposlenje. Prema narodnosti bili su brojno zastupljeni: Arbanasi-69, Bugari-50, Grci- 225, Englezi-27, Jevreji-2599 (jevrejski su govorili 1.477, srpski ili slovenski 19, madjarski 48, nemački 322, španski 733), Jermena-15, Madjara-1008, Nemaca -4.341, Poljaka-178, Rumuna-195, Rusa-58, Slovaka-58, Slovenaca-96, Talijana-263, Turaka- 101, Francuza-59, Hrvata-355, Roma 399, Cincara-184, Čeha -731, drugih narodnosti-2. Ostalo stanovništvo - 43.236 bili su Srbi (26.413 muškaraca i 16.826 žena). Beogradjani različitog etničkog porekla 1889. godine činili su jednu petinu ukupnog stanovništva, a od tog broja više od trećine bili su Nemci. Prema statističkim podacima u tabeli koju vidimo, na drugom mestu je jevrejsko stanovništvo, zatim ima priličan broj Madjara i Čeha, Grko-Cincara i Roma. Poljaci, Italijani i ostali narodi bili su malobrojni zastupljeni u odnosu na ove prve. To se može najbolje prikazati brojčanim vrednostima: ______Ukupan broj stanovnika od toga Srbi nesrpsko stanovništvo 1889. 55.868 44.855 11.013______

Nesrpsko stanovništvo 1889.godine 110

Jermeni 15 Slovenci 96 Hrvati 335 Englezi 27 Tuci 10 Romi 339 Bugari 50 Poljaci 178 Česi 731 Slovaci 58 Cincari 184 Madjari 1.008 Rusi 58 Rumuni 195 Jevreji 2.599 Fracuzi 59 Grci 225 Nemci 4.341 Arbanasi 69 Talijani 263

Bara Venecija

Kraj od ušća Topčiderske reke pa do Malog pijaca u Karadjordjevoj ulici pokrivale su močvare i bare. Na starim planovima Beograda te su bare bile i ucrtane i obeležene imenom Ciganska bara ili Ciganka. Bara se nazivala Cigankom zato što su u tom siromašnom kraju stanovali Cigani. Neki istraživači koriste i druge termine za ovu lokaciju: Ciganska bara- Ciganka- Crni Lug179. "..Ciganska je bara ona koja se nalazi kraj današnje, odskora prozvane "Venecija", počev od Male pijace (gde je Kovačevića han). Tu su bile za moga detinjstva ribarske kolibice i ciganske čerge. U tome prostoru sada od Hercegovačke ulice pa zapadno k Savi i uza Savu bile su po većoj časti ćeramidžinice. Zbog kopanja zemlje za pravljenje ćeramida tu su doskora bile mnoge i velike rupčage, skoro svagda pune vode, gde su se deca kupala. Tek od nekoliko godina, kad je regulacijom Beograda i uravnjavanjem bivšeg šanca i reduta (gde je sada restoran "Zagreb) - primedba autora) odatle mnoga zemlja snašana, popunjene su ove jaruge, a tim je dobiveno i zemljište za smeštanje drva, peska i druge gradje. Sava od nekoliko godina strašno roni ovaj kraj obale. Za moje pamćenje, od kamenite ćuprije, koja se i sada naći može zatrpana u zemlji prema kupatilu kod mehane "Bosna" pa onamo k Svai, iza bivše Čika-Dimitrijeve magaze, bio je toliki prostor da si do vode mogao dobro potrčati s konjem dok dodje do obale savske. I svuda tuda bile su

179 Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda,Beograd 2003.str. 56

111

ćeramidžinice. I na ovo ronjenje Save niko i ne haje. A i na isušenje bare još se i ne pomišlja, te zbog toga nas davi leti groznica.180." Prema tome Ciganska bara ili, kako je krajem prošlog veka jedan duhoviti Savamalac nazvao "Bara Venecija" zahvatala je ceo onaj prostor od današnjeg hotela "Bristol", zatim deo izmedju Karadjordjeve ulice i Gavrila Principa, ceo park kod Železničke stanice, Železničku stanicu, pa duž Save do ušća Topčiderske reke. Voda iz ove bare, kada se u proleće razlije Sava, napravi čitavo jezero po kome se saobraćalo čamcima. Bara Venecija je dopirala čak do Bosanske ulice (danas Ulica Gavrila Principa) i plavila Šopovićevo kupatilo (danas zgrada Ekonmskog fakulteta). Bara Venecija je tokom vremena nasipana. Posle predaje gradova 1867. godine kad je srušena Stamobol-kapija i otpočelo regulisanje Beograda, sva zemlja i kamenje koje je opasivalo varoš od Savskog pristaništa do dunavske obale prenošeno je volujskim i taljigaškim kolima i bacano u baru. Tom zemljom su ispunjavane i one rupčage koje su gradili ćeramidžije praveći ćeramidu. Docnije su nasipali baru i pojedinci, naročito sopstvenici imanja iz okolnih ulica. Posao nasipanja produžila je država gradeći Železničku stanicu i železničku prugu 1884. godine. Kako je Ciganska bara tokom XIX veka bila u predgradju, to su karavani kamila, koji su navraćali u Beograd noseći robu iz dalekih krajeva, noćivali u polju kraj bare. Poslednji karavan došao je pre više od sto godina 1854. i doneo iz Sereza duvan u balama Anastasu Hristodulu, trgovcu. Tom prilikom je jedna kamila uginula. U Sava-mali nazvana je i jedna kafana u kojoj su odsedali trgovci iz unutrašnjosti "Venecija" po Bari Veneciji. Obrasla u travu i ševar, blatnjava i prljava Bara Venecija bila je zgodno mesto za prenoćište raznih kockara, običaja i špekulanata. Preko leta, zbog bujne vegetacije, hiljade rabadžija napasalo je tamo svoje konje, a zimi kad se uhvati led bara je služila za tociljanje dece iz okolnih ulica. Tek oko 1930. godine bara je skoro sva nasuta i na jednom njenom delu sagradjen je novi Beogradski Sajam. Ilustracija

180 Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda,Beograd 2003,str 68 112

Zanati i zanimanja Roma u Beogaradu

Beograd decenijama po odlaskuTuraka iz njega, još zadržao najizrazitiji orijentalski tip. Izdaleka je izgledao kao raskošan, zamamljiv cvet, a, medjutim, izgubio je mnogo čim se preko poluzasutog opkopa sa bednim drvenim mostovima stupilo kroz jednu od tri razvaljene gradske kapije na tlo Dorćola, na kojem stanuju većinom muslimani i čiji je ulični život pokazivao najneusiljeniju bučnu vrevu u poredjenju sa onom neprijatnom samotnošću u udaljenijim uličicama i ćorsokacima. Dugački zidovi od dasaka koji skrivaju od pogleda susednu kuću; džamije, minareta, česme sa turskim natpisima, krčme sa otvorenim tremovima, naherene drvene barake sa dućanima u kojima se, naoči celog sveta, nije uvek pošteno trgovalo, aščinicie koje su zaudarale na beli i crni luk i koje su opsedali odrpani turski vojnici i čopori pasa pohlepnih za plenom, hamali Herkulova rasta, kreštavi telali, živopisna Romija181 i žene sa feredžom koje su se tromo kretale po vratolomnoj kaldrmi- sve je to podećalo na azijatske gradove. Ilustracija

Zabave, veselja, svadbe, slave bile su jednake. Svirke su bile ćemaneti i zurle sa gočem (bubnjem), i tu su samo Romi svirali182, a Srbin koji je bio muzikalan svirao je flautu, ili harmoniku. Klavira nije bilo, no gde je u otmenoj kući bila devojka ili mlada žena, svirala je u gitar, i to panajviše ženskinje onih činovnika iz preka.

Najbučniji balovi držani su u lokalu neke Gerlovice rodom iz Zemuna. Tuče u lokalu kod Gerlovice bile su stalne; gotovo da nisu ni prestajale. U jednoj tuči stradao je i pandur koji je pazio na red. U svom izveštaju pandur Stamenko kaže kako je i od nadležnih pregledan i "uvidjen" da je pun modrica i "izbobutan". "Sve je, kaže on u tom svom izveštaju, do u neko doba noći bilo lepo kad zasviraše Romi183 kokonješte, a tada se cela kavana digla na igru, kad ladjar Sima uze jedan litrenjak poče sipati svima vino po glavi, a meni staklo o glavu, a tada je nastala vika: "Šta će nam ovde policija kad se radujemo!

181 Stojanović Nikola,Beograd u XIX veku iz dela stranih putopisaca,Izd.Bibl. grada Beograda str. 185 182 Marinković Dimitrije Društveni život u Beogradu oko 1847 godine; Stari Beograd,Iz Putopisa i memoara izabrao i sredio Djuro Gavela, Beograd, 1951.str. 100,101 183 Popović Dušan J. ; Beograd kroz vekove, Turistička štampa, Bgd. 1964. str. 465-466 113

Neki su ga uzeli u odbranu, ali su ga jači ipak uspeli da izbace napolje u sneg". "A ovaj pak, mislim sneg tvrd i sledjen, i onako nasadjen u njega sav se izgulih dok se izvukoh". U prijavi, o neredima u lokalu kod Gerlovice kaže se kako, "osem što se besčasnim delima bavi, i mnoge balove održava, taksu za njih ne plaća".

Industrijska i poljoprivredna delatnost, koje je ranije bila ograničena na mirne udoline i useke oko Avale, počela je sad znatno da menja svoj lik. U podnožju na severozapadnoj strani Avale nikla je jedna šumarska kućica sa velikim rasadnikom i vrtom, gde se pripremaju biljne kulture za park, koji sada okružava staru tursku tvrdjavu. Hotel s restoranom i tramvajska pruga treba uskoro od Avale da učine za Beograd ono što je Kalenberg za Beč. Ali već danas, naročito o Djurdjevu dne, kad se svi Romi iz okoline okupe na pošumljenom platou184, nekadašnje pusto trvrdjavsko dvorište pretvara se u šareni logor, u kome muzika i igra traju do zore. Gimnastička i pevačka društva takodje rado posećuju vrh Avale, odakle puca vidik na sve strane: ne vide samo obale Save i Dunava kako se protežu unedogled, već i velik deo srpskog središnjeg gorja i lako ustalasana Moravska dolina sa istorijski interesantnim Braničevskom župom, u koju nas vodi sledeće poglavlje. Ilustracija

Sem narodne instrumentalne i vokalne muzike nalazimo u oslobodjenoj Srbiji još u tursku i cigansku muziku. Prvu su naročito negovali vezirovi muzikanit, nad kojima je bio jedan mekterbaša (kapelnik). "Vezirova muzika", kako su je nazivali, imala je: dve hegede, jedan sahan, jedan veliki bubanj, jedne cimbule, jedne daire sa praporcima i jedan triangl "iliti prosto reći sadžak", u koji je jedna "zrikava Ciganka" jednom gvozdenom šipkom udarla185.

184 Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g str. 130,131 185Djordjević; Tihomir Srbija pre sto godina; Beograd 1946.str. 63 114

Iako se u tadašnjoj primitivnoj sredini smatralo da je sviranje isključivo muško zanimanje, a od ženskinja da se njime mogu baviti samo Romkinje186, ipak prvo umetničko sviranje u Srbiji započinje ženskinje, i to ženskinje iz prvih kuća. Ilustracija

Muzički ukus tadašnje srbijanske publike bio je vrlo nizak. "Stolica s muzikom", "burmutica s muzikom", "pečat Gospodarev koji ima muziku u sebi", pečat Gospodarev koji ima muziku u sebi", što se pominju medju stvarima u dvoru kneza Miloša, ne daju visoku svedodžbu o muzičkom ukusu knježevog dvora. Isto tako ne ni Mustafa, kara Ahmet, Metica i drugi Romi i Romkinje što su uveseljavali i zabavljali knježev dvor187. Muzički ukus mase narodne stajao je još niže. Zbog toga je Šlezinger pošao srećnim putem što se, čim je započeo rad u Srbiji, trudio da radi u duhu srpske narodne muzike.

Taj lokalni, narodni karakter muzike "knjažeske bande", koji u tom pogledu nije išao daleko od srbijansko-orijentalne muzike koju su izvodili srbijanski Romi188, taman je odgovarao duhu i ukusu tadašnje srbijanske publike. To je ono što se počelo formirati kao srbijanska muzička kultura i osećati kao specijalno svoje. To je ono što je ostavljalo duboke utiske, koji se, kao ono slika zavičaja, teško zaboravljaju. Ilustracija

Igranje - O narodnom se igranju nema šta mngo reći. Po selima su se igrala naša kola (ili ora) uz pesmu ili muziku od dudaka ili gajda, koju je sam narod izvodio. Po varošima se igralo to isto uz muziku od ćemaneta, klarineta, zurli, daira i bubljeva, koju su izvodili Romi189. Seoska kola su imala narodna imena i bila su vrlo primitivna; varoška su imala imena srpska (četrvorka, "lepa Maca"), ili grčka ("kokona Mariola"), ili grčka pa srbizirana (kokonica), ili grčka pa, prenošena od vlaških Roma, rumunizirana (kokonješte) i izvodjena su sa mnogo više ukusa i elegancije.

186 Ibid,1946.str. 66 187 Ibid,str. 71 188 Iibid,str. 72 189Ibid,.75,76, 77 115

Turci nikad nisu igrali, ali su zato njima, u veselim časovima, igrali Romi i Romkinje. Ovo nasledje od Turaka zadugo se održalo i medju Srbima u oslobodjenoj Srbiji. Cigansko igranje je bilo ponekad vrlo lep, puno pokreta i figura, u kojima su se naizmenično redjali ili harmonično dopunjavali istočnjački zanos i strast, tiha sentimentalnost i pritajeni sevdah. Još 1658 godine hvali jedan francuski putnik igranje Roma i Ciganki u Beogradu uz pratnju ćemaneta. U vreme kneza Miloša srpske varoši su imale mnogo Romskih igrača i igračica. O Cigankama igračicama nije potrebno trošiti reči. One su i danas u našim južnim krajevima onakve kakve su bile njihove prababe u severnoj Srbiji. Jedan putnik iz doba kneza Miloša ostavio naj je vrlo živopisnu i impresivnu sliku jednog mladog Romina igrača u Smederevu. Bilo mu je oko šesnaest godina. Bio je zatvoreno žućkaste boje, pravilnih lepih crta, sjajnih očiju, duge crne, razbarušene kose, vitka struka, u košulji punoj bora, zlatom vezenom prsluku, širokoj šarenoj haljini do članaka, bosih nogu i sa kastanjetima u rukama. Pre no što će početi igru, načini odmerenim koracima po sobi nekoliko krugova. "Nekoliko udaraca sa kastanjetima, nekoliko živih pokreta i stade nasred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja uskoro predje u brže pokrete i okretanja, koji naposletku postadoše divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazvala na sve jača naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besno vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim". To je bilo podržavanje haremskim igrama. "Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god, što ih je bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umora, onda mu je svako novo savijanje davalo novu snagu. Naposletku pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag previjenu glavu na moje koleno sa sklopljenim očima i spuštenim rukama. na mig mora suseda metnuh mu jedan novac u usta, i odmah igra otpoče iznova". - Izgleda da su Romi igrači igrali i u Kragujevcu pred knezom Milošem. Ilustracija

Skoro kod svake drumske mehane bila je poneka nastrešica u kojoj su kolari radili svoj zanat, poglavito radi rabadžija kad im se što slomi pa ne mogu sami da poprave. Ovi su kolari bili većinom doseljenici iz okoline Niša, Leskovca i drugih okolnih krajeva. Iako od okovanih kola nije bilo ni pomena, ipak je pored nekih mehana bilo i po kog Romina 116 kovača, koji je radio za okolinu190. Tako su drumske mehane izgledale često puta kao mala čaršija. Ilustracija

Srpske pesme su, skoro bez izuzetaka, pretežno melanholične. Srbin, mnogo više nego Englez, svoje zadovljstvo pretvara u tugu. Posmatrajte ga kada sluša cigansku muziku191 - što je i njegovo i moje osećanje najvećeg blaženstva - i možete ga videti utonulog u najmračnije dubine neizrecivog očajanja. On pokriva svoje lice rukama, njiše se tamo- amo i, ako je muzika stvarno uzbudljiva, pušta jednu tihu suzu. Tog trenutka on doseže granicu najveće ljudske sreće. Ciganska muzika u Srbiji je manje zanimljiva nego ista mahnita muzika u Madžarskoj, i manje sladostrasna nego mistični tonovi koji se čuju u Rumuniji. Ali u sve ove tri zemlje, kao, naravno, i u svakoj drugoj, ciganska muzika je nešto izuzetno. Kad jednom osetiš nju, nijedna druga ne može više da te zadovolji. Čak i kad bi Paganini, Mendelson, Kolon i de Reszke bili za tebe nešto sasvim obično, ipak, ako si emotivnog duha, otkrićeš svoj muzički smisao u oduševljenju koje izaziva Romski violinista. Ako muzika spada u oblast osećanja a ne tehnike, savršenostvo je moguće samo kada je ona lični izliv Roma. Oni ne znaju da čitaju note ali se svom svojom dušom unose u muziku i deluju na vašu dušu isto tako sigurno kao što sviraju po svojim strunama. Dovoljno je da im samo otpevušite neku melodiju, oni će da počnu i odsviraće je tečno, bez imalo oklevanja. Ovo bi bilo pojmljivo kada bi jedan čovek svirao sam; ali kako cela grupa može da sudeluje u savršenoj, mada primitivnoj harmoniji, kada se tu radi o individualnoj inspiraciji, teško je shvatiti. I mnoga igra ovde, ovlaš nabačena sviraču - "Krasuljak", "Ne oklevaj, Lu", na primer - dobija neverovatan patos i melodičnu finoću kada se preobrazi štapićem ovih Romskih čarobnjaka. Oni sami su savršeno mirni tog trenutka, jer su gospodari a ne sluge svojih instrumenata. Oni brižljivo posmatraju i najmanje utiske na vaše osećanja, ali samo zato što su to sigurni prilazi vašem džepu. A ipak, mada alieni apaeten (žele tudje) svako od njih je sui

190 Djordjević; Tihomir Srbija pre sto godina; Beograd 1946.str. 126 191 Stojanović Nikola,Beograd u XIX veku iz dela stranih putopisaca,Izd.Biblioteka grada Beograda, str. 172,173,174

117 profusus (raspikuća). U Madžarskoj i Rusiji oni često od "zlatne mladeži" dobijaju hiljade franaka za jednu dobro odsviranu melodiju; ali u Srbiji ima manje novaca za rasipanje, i cela grupa je često zadovoljna, zbog oskudice, sa nekoliko dinara. Romi komponuju muziku, ali nisu u stanju da je sami pribeleže. Ona se predaje usmeno - ili, pre bih rekao, preko sluha- s kolena na koleno, i podešava se, u tom procesu, prema naklonostima pojedinaca. Romi ne upotrebljavaju, ili ne mogu da upotrebljavaju duvačke instrumente, ali violina je, od njihove najranije mladosti, njihova druga priroda. U Madžarskoj svaka ciganska banda ima cimbalo, koje se sastoji od zategnutih žica po kojima se prevlači obloženim štapićem. U Srbiji nikada nisam video cimbalo, već se umesto njega stalno upotrebljava bubanj (nepoznat u Madžarskoj). Ciganska muzika u Madžarskoj isključivo je instrumentalna, i ograničena je na muške izvodjače: u Srbiji nju skoro uvek prate setne psem izvodjača ili Ciganki, koje ne sviraju. Glasovi su redovno promukli i kreštavi, pošto mnogo pevaju na otvorenom prostoru: u sobi je nemoguće izbeći da se ne zagluhne. Ali uporedimo ovo izvodjenje sa engleskim mjzuik-holovima ili uličnim pevanjem; razlika je neizmera. najprostiji Romi shvataju misteriju horskog pevanja intuitivino, a njihovi metalni, istrošeni glasovi su instiktivno odraženi. Moje najomiljenije peme su: Ti si, Milk, moja, moja; Ja sam tvoj- i Uba, uba, ubava -ali to je zato što nisam dovoljno posrbljen, i više volim vesele melodije ngo da svoja osećanja mučim žalopojkama koje paraju srce. Najpoznatiji Romski izvodjač je neki Mija, koga sam čuo u Vrnjačkoj Banj. Dok je svirao solo na svojoj violini, čuo samo moćni rog sa tako nepogrešivom jasnoćom da sam morao da odem do vrata da se uverim da nije prekršio cigansku tradiciju upotrebivši duvački instrument. Uvideo sam da je on izveo ovu izvanrednu iluziku svirajući samo na jednoj žici. On je takodje izvodio izvestan broj drugih podviga, isto tako iznenadjujućih, uključujući i podražvanje muzike iz velik daljine. Drugi slavni majstori su Lata iz Kragujevca i Andalija iz Šapca; ali Mija je kalsa za sebe. Sva trojica su bila razmažena laskanjem, obučeni po evropskoj modi, davali su sebi važan izgled, i ispoljavali najveću oholost prema svim drugim Romima. Samo kada su nekome 118 hteli da učine naročitu milost, prihvatali su da sviraju van svog orkestra. Andalija je pristao da, radi mene, povede jednu slabiju družinu u Šabac, jer su njegovi sledbenici, posle svirke kja je trajala cele noći na nekoj pijanci, još uvek ležali. Ali mada je svirao na violini sa nepoznatim Romima, ništa ga ne bi navelo da pije sa njima, i on je u vreme pauze dostajanstveno sedeo sam za jednim stolom. Takodje se zapaža da Srbi, i pored svog shvatanja jednakosti, nikada ne bi pomislili da se druže sa nekim Ciganom, i ako kao umetnika mogu da ga visoko cene....S druge strane, nijedna svadba ili neki drugi radostan dogjadjan ne bi se smatrao potpunim bez učešća ciganske muzike. Ilustracija

Romske vračare i vračanje u Beogradu Odložen sudski pretres vračari Stojki. Ciganka Stojka vračara ovdašnja, optužena je, piše Politika prvih godina prošlog veka192, da je izvršila kradju kod jedne doktorke, kod koje je dolazila da vrača njoj i njenoj služavci. Stojka se branila, da nije ukrala, već da su joj dame dale samo dotične stvari: ona i danas veli: - Ne mogu od sramote da kažem šta su radile nji dve. A što je člen bacio ono, što je bilo u peškiru i što sam im šišala od nekud, da i volu momci? Što ne dodju gospoje da vide svoju sramotu. Pretres Stojki vračari, koja izgleda kao kakva stara Indijanka, opet je odložen, da bi se dobavili izvesni podatci. Ilustracija

Šetnje pod terazijskim kestenovima

U Beogradu živi još i 26 porodica Roma193, koji se bave kovačkim i bravarskim poslovima, i ribolovom (na udicu). Oni su takodje na svim svadbama, veseljima i drugim svetkovinama nezaobilazni muzikanti i pevači. Ponekad ih u Beogradu bude znatno više, ali svi ti povremni posetioci i prolaznici su iz unutrašnjosti Srbije ili iz Turske. Medju

192Anonim,Politika,06.01.1910. 193 Apolonovič Rovinski Pavel; Zapisi o Srbiji 1869; Izd. Matica Srpska, str. 104-podatak o broju romskih porodicau Beogradu je netačan. 119 njima se jasno izdvajaju dva tipa: jedni su crnomanjasti s evropski crtama lica, a drugi su skoro crni sa plavičastim prelivom i debelim, mesnatim usnama, i uopšte sa svim crtama lica odaju etiopski tip. Ilustracija

Ispred noći postepeno su svi počeli da se razilaze. Ipsod gustih ketenova po Terazijama194 su značajno šetali Beogradjani, držeći ispod ruke svoje supruge, dok su drugi bili s celim porodicama, ali su se svi spremali da krenu kućama. S jednm prijateljem ja sam se vratio na Dorćol. Pošto smo prošli prazne i tihe ulice, stigli smo na dorćolsku Čaršiju, gde je život još kipeo- tu i tamo još su se muvali Romi i razni ljudi u ritama. Ispred kafana, iza reda visokih oleandera, sedeli su gosti, pijuckajući kafu, vino, pivo, mezeći ovčiji sir i mladi luk. I mi smo popili po šolju turske kafe i nastavili dalje. Pošto smo skrenuli u stranu kako bismo se popeli u glavni deo grada, videli smo na omanjem trgu ispred jedne čadjave straćare, pored nekakve razrušene palate- cigansko kolo. Dva Cigančkića su svirala na violini, a oko njih je igralo petnaestak Cigančadi. Pojavila se, zatim, Ciganka od nekih 14 godina, sva u belom, podvezana na pojasu crvenom trakom, čija dva kraka su se spuštala skoro do zemlje. Prirodni uvojci guste crne kose rasuli joj se po plećima. Crte lica bile su veoma lepe, samo što se crnomanjasta boja izrazitije osećala uz belu odeću. I ona je ušla u dečje kolo. Iza toga u kolo je ušao stari Romin u srpskom odelu, samošto je imao duboke čizme i šešir, ispod kojega su štrčali pramenovi sasvim sede kose. Izvanredna mešavina generacija! U ovom kolu nema onog ponosa i ujednačenosti kao u srpskom. Ovde svako pleše skoro kao za sebe, praveći najneobičnije pokrete nogama i celim telom. Muzikanti sviraju nazimenično, ali igrači ne znaju za umor. Ciganka se sva odala pokretima. Romin snažno trse nogama i podvriskuje, a ceo hor Roma mu odgovara prodornim vriskom. I ta igra traje dobro pola sata. Ima nešto očaravajuće u tom neobuzdano-divljem kretanju večno veselih i bezbrižnih svetskih skitača. Pun mesec, ravnomerno se podižući nad horizonotom, neprimetno je plovio po tamnoplavom nebu. A nedaleko od kola, na brežuljčiću, ležeći i podmetnuvši ruke pod glavu, spokojno je odmarao posmatrač te scene, takodje Romin. Izgleda kao da nije video ples, niti je slušao muziku, niti ona neobuzdana podvriskivanja. Spokojno je posmatrao

194Isto,, str. 124-125 120 duboki nebeski svod, mesec koji je plovio i iskričenje zvezda, i videlo se da je na svoj način uživao, odajući se potpunom miru. Ilustracija

Dorćol na obali Dunava, koji Srbi s prezirom pominju bio je nekad biser Beograda za strance koji su u njega dolazili . Istina, taj Dorćol postoji i danas, delimično opusteo, delimično naseljen Romima, siromašnijim Srbima i Jevrejima195. Stoje one iste džamije, tekije, kuće i vrtovi. Ali posle isterivanja Turaka iz njih to je još samo mrtvo telo bez duše, koje očekuje da se raspadne u prah i pepeo od koga je i postalo, na što neće morati dugo da čeka. Iako je odlaskom Turaka Beograd izgubio svoje najzanimljivije crte, ipak se ne može reći da grad i bez Dorćola nema interesantnih osobina.

Dorćolska čaršija Ispod gustih ketenova po Terazijama, zapisao je Pavel Apolonovič Rovinski, su značajno šetali Beogradjani. Držeći ispod ruke svoje supruge, dok su drugi bili s porodicama, ali su se svi spremali da krenu kućama. S jednm prijateljem ja sam se vratio na Dorćol. Pošto smo prošli prazne i tihe ulice, stigli smo na dorćolsku Čaršiju, gde je život još kipeo- tu i tamo još su se muvali Romi i razni ljudi u ritama. Ispred kafana, iza reda visokih oleandera, sedeli su gosti, pijuckajući kafu, vino, pivo, mezeći ovčiji sir i mladi luk. I mi smo popili po šolju turske kafe i nastavili dalje. Pošto smo skrenuli u stranu kako bismo se popeli u glavni deo grada, videli smo na omanjem trgu ispred jedne čadjave straćare, pored nekakve razrušene palate- romsko kolo. Dva Cigančića su svirala na violini, a oko njih je igralo petnaestak Cigančadi. Pojavila se, zatim, Ciganka od nekih 14 godina, sva u belom, podvezana na pojasu crvenom trakom, čija dva kraka su se spuštala skoro do zemlje. Prirodni uvojci guste crne kose rasuli joj se po plećima. Crte lica bile su veoma lepe, samo što se crnomanjasta boja izrazitije osećala uz belu odeću. I ona je ušla u dečje kolo. Iza toga u kolo je ušao stari

195 Stojanović Nikola-stručni redaktor,Begrad u XIX veku iz dela stranih putopisaca,Izd.Biblioteka grada Beograda str. 18,19

121

Romin u srpskom odelu, samošto je imao duboke čizme i šešir, ispod kojega su štrčali pramenovi sasvim sede kose. Izvanredna mešavina generacija! U ovom kolu nema onog ponosa i ujednačenosti kao u srpskom. Ovde svako pleše skoro kao za sebe, praveći najneobičnije pokrete nogama i celim telom. Muzikanti sviraju nazimenično, ali igrači ne znaju za umor. Ciganka se sva odala pokretima. Romin snažno trse nogama i podvriskuje, a ceo hor Roma mu odgovara prodornim vriskom. I ta igra traje dobro pola sata. Ima nešto očaravajuće u tom neobuzdano-divljem kretanju večno veselih i bezbrižnih svetskih skitača. Pun mesec, ravnomerno se podižući nad horizonotom, neprimetno je plovio po tamnoplavom nebu. A nedaleko od kola, na brežuljčiću, ležeći i podmetnuvši ruke pod glavu, spokojno je odmarao posmatrač te scene, takodje Romin. Izgleda kao da nije video ples, niti je slušao muziku, niti ona neobuzdana podvriskivanja. Spokojno je posmatrao duboki nebeski svod, mesec koji je plovio i iskričenje zvezda, i videlo se da je na svoj način uživao, odajući se potpunom miru. Ilustracija

Beogradski Romi kao muzičari, pevači i igrači

Sviranjem, pevanjem i igrom kao poslom,u Beogradu i oklini, bavili su se i Romi i Romkinje. Naravno, u ovim zanimanjima prednjačili su muškarci ali ni broj romkinja nije bio zanemarljiv196. “Beograd je voleo pesmu i muziku, šalu i provod. Bili su čuveni njegovi teferiči i ajlosi, zabave i sedeljke još iz Miloševih vremena. Uvek se i igralo, sviralo i veselilo po svim njegovim krajevima, u svim društvenim slojevima, u svako godišnje doba i raznim povodima. Po tome su posebno bili poznati Skadarlija, Dorćol, Palilula, Savamala, Čubura. Svaki kraj grada imao je, tada, poneku svoju izuzetnu družinu, pevačku i sviračku, ponekog pevača ili pevačicu, poneku pesmu ili igru koji su vezivani samo za njega i njegove ljude. I poneku neobičnu ličnost poput likova iz Čiča-Ilijinih i Nušićević pisanih

196 Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 80 122 i usmenih priča, koja bi samo tu nikla, bujala, rasipala svoje "darove" i tu i svoj život završavala. Najstariji Beogradani i Beogradjanke ili rani došljaci lkoji još dobro pamte sećaju se i danas mnogih skadarlijskih, dorćolskih, paliluskih i čuburskih svirača po imenu, kao nekih svojih dragih školskih drugova: tamburaša Jove Jareta, violiniste Lepog Milutina, harmonikaša Mike Podrinca, frulaša Mike Zeca, gajdaša Spase popčeta i sličnih. Mnogi od njih odlazili su u vreme ratova i u iste pukove sa svojim "mušterijama", učestvujući s njima i u najvećim ratnim okršajima”.

Sve do kraja poslednje decenije uoči drugog svetskog rata u zabavama Beograda učestvovala jei jedna posebna vrsta zabavljača, muzičara i pevača, "lutajućih umetnika"- koji su najčešće bili Romi197 . Violinisti, harmonikaši, svirači, tamburaši, trubači, okarinisti, frulaši, drombuljaši, zurlaši, klarinetisti, usnoharmonikaši pojavljivali su se po lokalima, kućama i ulicama obično solo; a tek ovde-onde, o slavama i većim praznicima, Božiću, Uskrsu i Novoj godini i kao "banda", "družina", "kapela". Bilo ih je u svim krajevima Beograda. U svako doba dana po periferiji, u svako doba noći i u centru. Obilazili su, obično, male lokale, male domove, male ljude. Ako i upadnu u neki veći lokal, to je, najčešće, bilo u "sitne sate", kad je glavna muzika već davno otišla kući, a u lokalu ostali poslednji gosti. Ilustracija

Jelenko Mihajlović, profesor univerziteta, drugujući zajedno u društvo “SUZ”. Njihovo omiljeno svratište bila je kafana “Češka kruna”. Gazda kafane mislio je da su oni nezaposleni svirači i prišao im je radi pogodbe. Pitao je Miku da li bi sa svojom kapelom svirao za 25 dinara od 5 sati uveče do 7 izjutra, na zabavi koju priredjuju kelneri čuburskih kafana sa familijama. Pogodba je sklopljena. Mika, koji je učio muziku od Roma na Čuburi198, uspe nekako da sakupi “kapelu” i odredjenog dana nastupi na podijum kod “Češke krune”. Najpre su odsvirali ugovoreni program, a zatim se prešlo na sevdalijske pesme i komade. Svako je poručivao šta da se

197Ibid, str. 81 198Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod Isto,str. 96 123 svira ili peva, i oduševljenje je dostiglo vrhunac oko 3 sata po ponoći. Dotle je sve išlo dobor. Ali u onom obimnom jelu i piću, uz muziku, dolazilo je i do svadje, pa i do tuče, da bi se opet mirili. Mika videći da još dugo ovako neće izdržati, gledao je da se sa družinom nekako neopaženo izvuče. To je morao da učini, ako je mislio da sačuva čitavu glavu, jer su se baš tada posvadjali oko toga kome da se svira “porudžbina”. Jedan je tražio jedno a drugi drugo, lpa su se i žene umešale. Nastala je velika gužva i sve se diglo na noge. Mika, videći ovo, iskoristi i bezglavo izlete sa družinom iz lokala u noć, ne naplativši honorar izuzev večere koju su dobili. Te noći je bila trka za Alasom oko tašmajdanskog groblja. Ilustracija

XI.Beogradski Romi u vreme oslobodjenja Beograda od Turaka Sava mala je bilo najpre cigansko naselje duž Ciganske bare199, ili bare “Venecije”, koja je dopirala od Karadjordjeve ulice do vijadukta kod Ade Ciganlije. Naselja izvan šanca počela su se najpre širiti od Varoš-kapije ka Zelenom vencu, a zatim i niže, savskom padinom, ka Savi. Miloš Obrenović je želeo da stvori srpsku varoš, pandan turskoj, ali znatno veću i lepšu. Otuda i ponovno radjanje Sava-male, ili Savske varoši, jer je kraj bare “Venecije” još ranije bilo Romskih kućeraka. Selo Savamala, kada je Miloš doneo odluku, već se širilo sa svojih 150 kuća pod Prota Ilustracija

Ciganska bara jedno od nekadašnjih romskih naselja u Beogradu Cigansku baru ili Baru Veneciju, prvi put viimo ucrtanu u jednom planu od 1789. godine, gde se prostire od ušća Topčiderske reke, do današnje Karadjoredjeve ulice, šireći se i do Balkanske ulice, zahvativši, ne samo Trg Bratstva i Jedinstva pred železničkom stanicom, već i Hajduk – Veljkov venac i deo Sarajevske ulice, gde se ulivao potok sa današnjeg Trga Dimitrija Tucovića, čije je korito bilo današnja Nemanjina ulica. U ovu baru uticala je voda i iz jezera koje je bilo na prostur današnje pijace Zeleni venac. Prema tome, pod

199Ibid, str.847-851

124 ovom barom je bio prostor na kome je danas Svetonikoljski trg, odnosno žitna pijaca sa hotelom “Bristol”, železničkom stanicom sa svim kolosecima, fabrika hartije, Mostar, Beogradski sajam i ceo prostor današnjeg trkališta. Oko Ciganske bare bile su kolibice i ciganske čerge, kao i ćeramidžinice, iz kojih je kopana zemlja za ćeramide, pa je ceo kraj oko Male pijace k Savi i uza Savu, bio pun rupčaga skoro uvek pune vode, gde su se deca kupala. Bara Venecija ili Ciganska bara, nasuta je u drugoj polovini prošloga veka, zemljom koja je preostala od izravnjavanja beogradskog šanca i bedema, kao i od raščićavanja mnogobrojnih ruševina. Na kraju, kada je sve to bilo malo, zemlja je kopana u Prokpu i tako je nastao današnji Prokp. Kraj Ciganske bare najčešće su odsedali karavani koji su iz dalekih zemalja donosili robu u Beograd. Obrasla travom i ševarom, sa kućicama od blata, Bara Venecija je bila zgodno utočište raznog probisveta. Zbog bujne vegetacije tog podvodnog zemljišta, tu je uvek bilo sijaset konja i bivola koji su napasani. Svoj naziv “Venecija” dobila je zbog kućica koje su najčešće bile na stubovima ili kolju, zbog vode koja je s jeseni ili proleća nadolazila i plavila. Sava-malu duž Bare Venecije, kao što rekosmo počeli su da naseljavaju najpre Romi, te je otuda i njeno prvobitno ime “Ciganska mala”. Bio je to deo Save-male oko Male pijace, docnije žitne pijace ili Svetonikoljskog trga, gde se stiču ulice: Kraljevića Marka, Javorska, Savska, Travnička i Hercegovačka, koji su se već tada na savskoj padini, formirale u vidu krivudavih sokaka. Tu nedaleko je bio liman na Savi, u koji su stizale ladje bosanske i drugih ladjara i trgovaca, koji su tu istovarivali svoju robu. Oko limana su živeli i Turci, koji su mahom držali magaze i kafanice. Na maloj pijaci, nešto docnije, neki trgovac Ćira Hristić, podigao je krst od crevenog mermera i ogradio ga gvozdenom ogradom. Još docnije, oko toga krsta počeo se formirati park, kraj kojeg su krajem prošlog veka izradjene velelepne zgrade hotela “Bristol”, nekadašnje Beogradske zadruge, zadužbine Nikole Ćelovića i druge. Ciganska odnsno Bara Venecija, počela se nasipati 1867. godine kada je Beograd prešao potpuno u srpske ruke; kada su srušene beogradske kapije, kad je počelo regulisanje i kad su počele da se izravnjavaju jaruge i šančevi izmedju Varoš i Stambol-kapije, a naročito onaj šanac što je bio onde gde je sada restoran “Zagreb”; onda su na hiljade kola zemlje odnesene sa bedema i bačene u ovu baru. Nasipanje prostora današnje železničke stanice 125 izvršeno je 1882. godine, zemljom koja je uglavnom donešena iz Prokppa kod pivare “7. juli”, Rakovice i sa Karaburme. Dalje je ova bara zasipana zemljom iskopanom prilikom stavljanja kanalizacije Beograda, kao i iz posle prvog svetskog rata, iskopanih temelja prilikom podizanja novih zgrada u Nemanjinoj i drugih ulica. Savamalu koja zahvata Bosansku, Narodnog fronta, Lominu i Balkansku ulicu prvi put pominje Joakim Vujuć u svom putovanju od 1826. godine i kaže da to selo ima blizu 100 domova i da je spahiluk knjaza Miloša, ali ne govori kako je postalo. O tome nam govori u svojim memoarima dr. Kunibert, lekar knjaza Miloša. On kaže da je knjaz Miloš ovo zemljište dobio od beogradskog vezira Marašli-Ali paše. Na tom zemljištu podignuto je selo Savamala, koje se oko 1832. godine sastojalo od 150 kuća, nastanjenih beguncima iz Turske i Madjarske. Knjaz Miloš im je dopustio da se tu nasele i oslobodio ih je od svih dacija, osim kuluka, koji su i Srbi još uvek bili dužni do tada činiti beogradskom veziru. Docnije je Milošu bio potreban jedan deo ovog zemljišta, za podizanje zgrada, i on je milom ili silom raselio gotovo sve Sava-malce u Palilulu, tako da je od 150 kuća bilo ostalo samo 11 koje se pominju u poreskim aktima od 1835. godine. Kunibert tvrdi da je Milošu već tada bio cilj, da u Sava-mali podigne novu varoš, pa je zbog toga naredio da se njeno stanovništvo isli u Palilulu (koja se tada izgradjuje, da Turci ne bi koristili to zemljište i kulukom zahtevali njegovo obdelavanje). Na zemljištu raseljenih Savamalaca podignute su u ono vreme monumentalne zgrade koje i danas postoje: Velika kasarna danas zgrada Okružnog suda, artiljerijska-tobadžijska kasarna, Milošev dvor “Novo zdanje” sa amamom za begove (tako su se nazivali Miloševi sinovi) i zgrada Državnog saveta, i danas postojeće na uglu Nemanjine i Admirala Geprata. Letopisac ovako opisuje gradnju ovih velikih kasarni 1836. godine: “Kada je knjaz Miloš počeo zavoditi regularnu vojsku, hteo je da ima jedno odeljenje te vojske u Beogradu. Ali najpre je trebalo stvoriti stan za tu vojsku. Tebalo je za to naći pogodno mesto, bilo u varoši ili blizu varoši, naravno, podalje od dometa turskih topova sa tvrdjave. On je toga radi, došao u Topčider, pa je odatle sa nekoliko svojih pravih ljudi otišao tražiti to zgodno mesto. I našao je. Bilo je to u ponedeljak po Spasovu dne 1834. godine. Sa njim su, osim obične svite, bili: Vučić, Cvetko Rajović, Aleksa Simić i Nikola Hadži-Dundjerin. 126

Došavši na mesto gde je sada velika kasarna, Knjaz se zaustavi, i pošto je ranije bilo pripremljeno šta treba, razgleda mesto, uze jedan kolac i pobode u zemlju, pa okrenuvši se Cvetku Rajoviću koji je tada bio direktor beogradske policije, reče: -Ćetko, činiš voliko, uzmi kolac, idi pravo i stani dje ti rečem! Rajović ode i pobode kolac u gornji kraj. A ti Bazradjen-baša, reče Knjaz knezu Aleksi Simiću;-uzmi ovaj drugi kolac, i idi pravo od Ćetka, pa stani dje ti rečem! Aleksa uradi tako. Sad se četvrti kolac pobi prema onom Knjaževom. -E, gazda, reče Knjaz Vučiću: - ti ćeš nastati da Hadžija ovde načini ovoliku kasarnu na dva boja. To je bio sav plan i premer”. Ali u to vreme, govori nam dalje savremenik, koje u Beogradu, koje u Topčideru, podignuto je više velikih zgrada. Milošev nadzornik na podizanju tih zgrada bio je Vučić- Perišić, koja je Miloš zvao “gazdom”, jer se on ranije starao o Miloševom “gazdiluku”. Preduzimač je bio Stojko Paunović, a neimar (arhitekta) i palir Hadži Nikola Živković, koga je knjaz Miloš nekad azvao “Hadži-Dundjerinom”, a nekada “Hadžijom”. Tvrdilo se docnije, da je sve što je Hadži-Nikola zidao bilo i dobro i lepo i trajno. A da je to istina, dokaz je da većina tih zgrada i danas postoji. Kako je tumačio narod tu dobrotu zidanja i trajnost? Temeljitost ovih zgrada je u tome, govorilo se, što bi knjaz Miloš, u samom početku zidanja pobio u zemlju nekakav veliki direk i na njega prikovao velike i jake čengele sa vrlo oštrim krajevima, preteći da će obesiti majstora o te čengele, ako gradjevina ispadne rdjavo sazidana. Glavne ulice Savamele počele su zatim veoma brzo da se formiraju. Najpre je tu bila provibitna ulica koja se i zvala Savamala (danas Gepratova i Bosanska), i Abadžijska (Narodnog fronta). Abadžijsku ulicu odnosno abadžijsku čaršiju, kako se u ono vreme još zvala, formirale su abadžije (krojači narodnog odela).

Sava mala spahiluk kneza Miloša

Knjaz Miloš je dobio od Marašli Ali Paše, prostor na kome se nalazila Sava mala kao svoj spahiluk.To zemljište prostiralo se od varoškog šanca (Save i Varoš kapije) izmedju 127

Šabačkog druma uz Savu i Topčiderskog druma do Mokroluškog potoka (Mostarska petlja). Ovaj potes se kasnije oficijelno naziva Savamala200. Prvo naselje Sava-mahale razvija se uz današnju Karadjordjevu ulicu, Velike stepenice i Hercegovačku ulicu (mesto nekadašnje "kafane"). Naselje se širi prema Balkanskoj i Zelenom vencu, formira se savamalska Abadžijska čaršija. Verovatno da postoji neki kkontinuitet izmedju Donje srpske varoši, tuske Savamale i Miloševe Savamale, što ostaje za buduća ispitivanja. Na osnovu planova 1738., 1789. i 1854. god. može se videti da je Sava-mala, kao ostatak nekadašnje Donje srpske varoši nestala u Prvom srpskom ustanku i da se umesto nje Beograd jedinstveno širio, ne uzimajući u obzir neku posebnu gradnju na mestu gde je bila Donja srpska varoš, što se vidi na planu kapetana Keniga iz 1854. god. (detalj). Na ovome fragmentu (sl. 9) jasno se vidi da je bio izgradjen regulacioni plan, bez ikakvog ranije prihvaćenog stanja. Plan Beograda kapetana Keniga iz 1854. prikazuje, bez sumnje, zasnivanje dela državnog centra u prvobitnoj ortogonalnoj slici. Ova koncepcija je, bez sumnje, slična koncepciji Donje srpske varoši (1723-24) i planu opredeljenja crkvenog zemljišta u Paliluli F. Jankea (1842). Da li postoji medjusobni utiaj, odnosno da li su tvroci rešenja 19. veka poznavali plan 18. veka Donje srpske varoši, ostaje da se ispita. Ostaje još jedna dilema da li je selo duž Ciganske bare (Bare Venecije) Savamala, po naredjenju knjaza Miloša, porušeno i odatle preseljeno u Palililu201. Tu je sporno vreme preseljenja i prostiranja.

200 Krasojević Milorad, Katalog planova i karata Beograda, Geokarta, Beograd 2003.str. 515 201 Krasojević Milorad, Katalog planova i karata Beograda, Geokarta, Beograd 2003,str. 520 128

Delovi Beograda u kojima su živeli Romi od naseljavanja u ovaj grad

Godine 1821. u Beogradu su Romi obitavali u tri mahale - džemata. Jedni su stanovali do Šanca, druga mahala je bila na Vračaru, a treća na Topčideru.202

Toponimi i hidronimi u Beogradu203 U vreme dok su Turci vladali Beogradom, mesto na kome se nalazila Batal džamija204 sa okolinom zvalo: Ciganska mahala. Inače u Beogradu, kaže Dušan Popović, ima dosta mesta koja su spočetka bila ciganska. I one mesto iza Mitropolije, konstatuje on, zvalo se Ciganska mahala; naglašavajući i to da se tako zvalo i mesto gde se nalazi sadašnja Skadarska ulica, gde su, kaže on, sada tako lepe kuće.Romi su, zaključuje Popović, svagda izbirali župna mesta.205 Začudo je što danas nema više isključno Romskih krajeva206 ili mala u Beogradu, pita se Sreten Popović207, i dodaje, posle moći i sile turske, Srbi i srpska kultura i naseljavanje dotle je potisla Rome sa jednog mesta na drugo, da su se najposle, ne raselili, nego tako izmešali i pretopili da ih sad samo poznaješ po ostacima crne indiske boje u licu i belim zubima.

Kalemegdan Kada se spuštate u njega, pošto ste prošli nekoliko njegovim strašnim ulicama, o kojima je ranije bilo reči, doći ćete u negdašnju čaršiju, turski bazar ili pijacu. To je dugačka i prilično široka ulica, puna dućančića od drveta ili ćerpiča u kojima su Turci negda trgovali. Tu sada stanuje niži stalež Beograda; to je Tampl Beograda. Tu se skoro sve prodaje: ovde šeširdžija pod vedrim nebom kroji nekom seljaku fes od crvene čohe; tamo obućar podešava dugačke remene za živopisne ženske opanke (vrsta obuće), a malo dalje, nekoliko radnika preplaunala lica probaju rakiju od šljiva, šljivovicu, tako dragu

202 Vukanović Tatomir “Romi (Cigani) u Jugoslaviji; izdanje “Nova Jugoslavija” Vranje 1983. strana 70; 203 Lokacija sa prefiksom Ciganska, Ciganski, Cigansko i sličnih bilo je u Beogradu na desetine a sada ih ima u velikom broju.. 204 Batal džamija se nalazila kod sadašnjeg Doma narodne skupštine. 205 Popović Sreten.L. Putovanje po novoj Srbiji 1878 1880,str. 54 206Ibid,str. . 106. 207 Tako je bilo u vreme kada je Sreten Popović opisivao Beograd.Sada ima na desetine mahla ili romskih enklava u kojima uglavnom žive pripadnici ovog naroda i poneki koji to nisu. Zemun je poznat po tome. 129 stanovnicima na obalama Dunava; neki Romin im svira na nekakvom čudnom instrumentu jednu od onih fantastičnih arija čiju tajnu zna samo njegov rod208; jedan starac - slepac - pošto je naštimovao svoje gusle, počeo je bolnim glasom da peva neku narodnu pesmu.

Prva topolivnica u Donjem gradu

Uz topolivnicu izradjene su i ostale potrebe. Krajem aprila 1807. godine nalazimo u stranim novinama vesti o srpskoj topolivnici i oružnici. Na jednom mestu piše: ".Neumorno se radi na opravkama i dozidjivanju Beogradske tvrdjave. U oružnici je uvedena i topolivnica. U noj se izradjuje velika količina fišeka, kao i raznog materijala sviju vrsta..." U prvoj radionici Milisava Petrovića opravljene su zaplenjene puške i koplja, pravljeni su fišeci (patroni) i livena su zvona. Radnici su bili većinom zarobljeni Turci, a verovatno i Romi209 koji su taj posao radili u Beogradskoj tvrdjavi.Za Rome se pouzdano zna da su izradjivali karteč za topove i da su to veoma dobo radili.

Varoš u šancu

Od tih česama koje su dobijale vodu iz tri razna vodovoda: Rimskog, Varoškog i Bulbulderskog, najpoznatije su bile Delijska, Saka, Cigan210 i Čukur-česma. Iz svake turske bašte mali kapidžici vodili su u susednu kuću i to je išlo tako redom sve dalje i dalje, od kuće do kuće, tako da se kroz te kapidžike moglo da ode daleko, čak u drugu malu a da se ne izadje na ulicu. Posle oslobodjenja Beograda 1806. godine veliki broj Turaka otišao je iz grada; Srbi su uzeli uprvu u svoje ruke i hteli da taj nekada znameniti grad ponovo živahne i krene put napretka. U to vreme nije bilo u Beogradu mnogo trgovaca i zanatlija. Ali ipak, ubrzo po oslobodjenju, svi glavni esnafi behu u rukama Srba: boltadžijski, abadžijski, terzijski,

208 Stojanović Nikola, Beograd u XIX veku iz dela stranih putopisaca,Izd.Biblioteka grada Beograda str. 45,46 209 Jovanović Živorad. P.; Iz starog Beograda, Beograd, Turistička štampa, 1964 str. 23 210 Ibid,str. 26-27 130 kondurdžijski, grnčarski, šećerdžijski, ekmekgdžijski. Grube, proste gvoždjarske poslove radili su Romi kovači, a sve druge bolje izradjevine nabavljale su se iz Zemuna.

Jedna od Ciganskih česmi

Izmedju ulica Brankove i Jug-Bogdanove postojala je 1847. godine pijaca, što se vidi iz akata po sporu abadžija i Uprave varoši oko nekih dućana, jer abadžije "....u njima neće da sede što su od Zelenog venca jako udaljeni, pa time i od pazara..." Malo niže, na uglu Kameničke i Lomine ulice bila je Ciganska česma koja je imala jednu lulu i davala 259 grama vode u sekundi211.

Saka-česma, vrh Jovanove pijace, imala je jednu visoku lulu za punjenje saka. Mala česma bila je u Višnjićevoj ulici, a Cigan-česma212 u Skadarliji, ispod kuće Djure Jakšića.

Isola de Zingazi -Cigansko naselje

Na Kantelijevoj karti iz 1689. II negrio dela Servia detta altrimemla Rascia...nalazi se pod nazivom Isola de Zingazi -Cigansko naselje213. Na Gumpovom planu (1688), slikovito je predstavljena Ada Ciganlija. O nastanku Ciganskog sela ne zna se mnogo, posmatran je kao detalj karte, 1689. i dalje. Prema ovome Cigansko naselje pojavljuje se sa nazivom Ade Ciganlije. Tokom vremena ono se premeštalo više puta i najzad su ustalilo (delo Novakovića str. 47, 48 i 49). Posle Požarevačkog mira (1718) na austrijskim kartama prikazuje se naziv od Epšelvica: 1718. Ovo naselje nalazi se na ostrvu naspram ulivanja Topčiderske reke u Savu. To je naselje od 24 kuće prikazano na Amanovim kartama. Ne zna se pouzdano da li je Cigansko selo na Adi bilo porušeno i raseljeno za vreme rata 1716-1718. ili ranije. Na Cerinsu-Kajzerovoj karti ima naselje od 19 znakova za kuće (u 1720). Irg Lient Berndt ucrtan je jedan topografski znak na donjem špicu ade i zovu ga Zikanka I.

211 Jovanović Živorad. P.; Iz starog Beograda, Beograd, Turistička štampa, 1964 str. 46 212 Jovanović Živorad. P.; Iz starog Beograda, Beograd, Turistička štampa, 1964 str. 31 213 Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda; Bgd.2003.Str. 44. 131

Kasnije Cigansko naselje na Adi prestalo je da postoji214. Cigansko naselje prema podacima sa karte (1717-39) premešteno je na desnu obalu Save. Na jednoj karti tog vremena zapaža se selo na ušću Topčiderske reke u Savu. To je naselje od 24 kuće prikazano na Amanovim kartama. Ne zna se pouzdano da li je Cigansko selo na Adi bilo porušeno i raseljeno za vreme rata 1716-1718, ili ranije. Na Cerinsu-Kajzerovoj karti ima naselje od 19 znakova za kuće (u 1720). Irg Lient Berndt ucrtan je jedan topografski znak na donjem špicu ade i zovu ga Zikanka I.

Dobija naziv Zigeuner Dorfel. Iz raznih prikaza sela u kartografskim materijalima može se zaključiti da stanovnike sela sa Ade zatiču, za vreme austrijsko-turskog rata (1788-91), na ušću Topčiderske reke. Iz jednog dragocenog materijala iz 1788. seoce se zapaža pri samom ušću Mokroluškog potoka. U objašnjenuju stoji "Sogenantes Zigeuner Dorfel" (tzv. Cigansko seoce). Karta iz 1788. (Grundriss von Gegend Zwischen Semlin und Bulegrad...) je očigledno radjena posle 1788. Na karti je na Savskoj obali van gradskih opkopa u blizini naselje Raitzen stad (Srpske varoši), nalazi novo Cigansko naselje. Tu je naziv Turkiche Caffehauser (Turske kafane). Tusko seoce krajem 18. veka seli se sa Mokrološkog potoka u neposrednu blizinu beogradskih palisada uz put ka Šapcu pored Donje Srpske varoši. Već 1739. ulazi u sastav Donje Srpske varoši. Prema opisu Čelebije verovatno može da ima tri Ciganske mahale na Savi. Ipak se može tvrditi da je već osamdesetih godina 18. veka nedaleko od gradskih palisada jasno uokvireno Cigansko naselje: Ziganka, Ziganska Mala und Darf Ziganska Mala. Dokaz Miteserovog izveštaja i brojni planovi Beograda i okoline od kraja 18. veka do tridesetih godina 19. veka. To su planovi pod naslovom Plan von der Belgrader Gegend undder von 15 ten Sept. bus 7 ten okto. 1789. ... i Koniglichen Armea von 12 september... Kresojević Milorad; Katalog planova i katrata Beograda, Beograd 2003.

214 Ibid,Str. 46. 132

str. 76 Prema planu na mestu gde je sada Skuptšina grada Beograda bila je velika bara. Terazijsko naselje bilo je raštrkano sa velikim okućnicama i njivama.

Str. 48, slika. Položaj Ziganke Male (Romkinje) na karti Plan von Belgrad iz 1818. god. Na karti se jasno vidi potok, koji je proticao kroz selo i ulivao se u baru niže (Ciganska Bara, Crni Lug, kasnije Bara Venecija).

Str. 49, slika. Ciganska Mala i Mala Sava na karti Evropska Turska i deo Male Azije iz 1829. godine. Na karti se vidi potok koji se sa padina današnjeg Zelenog Venca slivao u Cigansku Baru (kasnije Bara Venecija). Verovatno zbog pripreme terena za železničku stanicu i okoline bilo je iseljeno. Stanovnici su se povlačili uzvodno na desnoj strani Mokroluškim potokom i formirali Jatagan Malu, koja je na kosini ispod Veterinarskog fakulteta i petlje autokomande nestalo i posle Drugog svetskog rata kada je radjen u dolini Mokrološukog potoka auto put Beograd-Niš. Nazivi toga sela na karatama su zabeležni kao Zigeuner Gassal, Zigeune, Ziganska Mala, Dorf Ziganska Mala. Ostalo je jasno Cigansko naselje na položaju Skadarlije ispod Narodnog pozorišta.

Str. 48 Isto tako Cigansko naselje se beleži na planu 1791. kao i na manjim planovima Beograda iz 1818. i 1829. Prema proceni položaja selo se nalazilo izmedju današnje Ulice Kneza Miloša i Sarajevske, a sa obe strane Nemanjine. Ciganska Bara nalazila se u ravnici izmedju ciganskog sela-Romkinje i obale Save. Ciganska bara kasnije dobija naziv Bara Venecija (prostor pored Save od Beograda hotel Bristol do Topčidera). Tekla su dva potoka, jedan od Zelenog Venca Kameničkom ulicom uticao je u Cigansku baru, oko današnje autobuske stanice. Drugi potok išao je od Slavije Nemanjinom ulicom i blizu džamija ulivao se u Cigansku baru, oko železničke stanice. Ciganskog sela na planovima sedamdesetih godina 19. veka nema na tom mestu. 133 str.398-402 str. 68. Kartografski radovi Beograda u Karadjordjevo doba još uvek su neproučeni. Tako, na primer, na Grambergovom Generalnom planu nije ucrtana Sava-mala, pa čak ni trag njenog postojanja. Sve do 1804. Sava-mala ili Ciganska mala, odnosno do njenog spaljivanja ili uništenja za vreme prvog ustanka, ostaje kao orjentacioni toponim na kartama. Na osnovu iznetog Sava mala kao ostatak nekadašnje donje srpske varoši je nestala u doba Prvog srpskog ustanka. Kasnije širenje Beograda nije nastalo na mesu ove Sava mahale. str. 441

Na savskoj jaliji - Savski sokak (danas Karadjordjeva ulica) bila je tada nekoliko turskih brvnara. Ovaj kraj jalije, gde počinje gradnja se zvao "Kavane" (iz planova 1789. Škalamere), odnsno ceo ovaj kraj se zvao "Kavane na savamalskoj jaliji". Na mestu gde su bile kafane nekada su se okupljali tegljači ladja i beskućnici. Naselje se dalje širilo prema Balkanskoj ulici i Zelenom vencu i oko postojećih puteva, gde će se kasnije formirati Sava-malska. Abadžijska čaršija. Marašli Ali Paša 1815. god. potes od Sava kapije (gde su velike stepenice), pa do Tri ključa (blizu Mostarske petlje) Savsku jaliju dade Knjazu Milošu i ličnu baštinu-spahiluk. Teren je bio većinom pod vodom, sa bezbroj livada i pašnmjaka. Tu se zateklo oko 150 kućeraka u kojima su živeli begunci iz Bugarske i Madjarske, bosanski ladjari, a sa one strane Limana (močvarnog zaliva) srpski Romi. Stara Savamala prostirala se od Savske i Varoš Kapije, ka Savskoj padini, zatim ulicom Karadjordjevom, Nemanjinom, ul. Kneza Miloša do Tri ključa, Mokroluškim potokom (Mostarska petlja), Balkanskom, Prizrenskom ulicom do kafane "Zlatno burence" (ulaz u tunel). Pop Pantinom (ul. Maršala Birjuzova), Pop Lukinom do Varoš kapije. Pored tih kućeraka bili su voćnjaci, vinogradi i njive Savamalaca. Prvo naselje na Savamali je kod velikih stepenica u Karadjordjevoj ulici i Hercegovačkoj ulici (obuhvatajući "Kafane"), sa širenjem u pravcu Balkanske-Zelenog venca, sa dosta brvnara i pletara. 134 str. 443 str. Knjaz Miloš 1815.god. Od Marašli Ali Paše dobija Savamalu koja se proširuje na Savskoj padini od Banjalučke kapije do Mokroluškog potoka (Mostar). Miloš je na tom prostoru napravio selo Savamalu, da bi je kasnije "nemilosrdno razorili" i počeo a gradi "Novu varoš". U četrvrtoj deceniji na Savamalskim obroncimai po padinama Zapadnog Vračara počeo je da niče deo Srpskog Beograda, van šanca sa novim čaršijama.

Iseljeni su svi stanovnici toga dela u Palilulu i dati su im povoljni uslovi da sagrade nove kuće. Kuće, odnosno blatnjare i trščare su porušene-paljene i sravnjene sa zemljom. Izdata je naredba da se tu sagrade kuće za više činovnike i trgovce, kao i sva važna državna zdanja. Knežev dvorac sagradjen je negde izmedju zgrade Republičke vlade i Savezne statistike. Groblje, koje je negde bilo izmedju Šanca i Brankove ulice izmešteno je u Taš Majdan park i sagradjena je 1822. crkva pored groblja. str. 443

str. 41 Knez 1834. god. naredjuje rušenje Sava-male da bi gradio srpski Beograd. Selo Sava-mala u jednom delu je zapaljeno i porušeno. Oštećeni sopstvenici mogli su da zidaju svoje kuće na Palilili. str. 447 str. 447. Beograd je imao 4.500 kuća i blizu 30.000 stanovnika. Najviše je imao Turaka, pa Srba, Grka, Cincara, Jevreja i Roma. U tvrdjavi su živeli samo Turci, a u varoši u šancu Turci i ostali. str. 457

U varoši je najviše Turaka, Pa Srba, a u predgradima (podgradjima i mahalama), Sava mali, Paliluli, Vračaru, Terazijama samo Srbi. Pored Turaka i Srba bilo je i Grka, 135

Cincara, Jevreja i Roma. Srbi u Turskoj varoši bili su "kirajdžije", u tvrdjavi su živeli samo Turci. Str. 224. Dalje se nastavljala Sava mala. Na dunavskoj padini bila je Palilula. Sava mala je počinjala od Male pijace obuhvatajući Zeleni venac, pa Prizrenskom ulicom. Taj kraj obuhvata ulice Savamalsku (Bosansku-Gavrila Principa), pa sve do Ulice knjaza Miloša, zatim Abadžijska (Kraljice Natalije-Narodnog fronta) od Ulice knjaza Miloša. Na celom potesu bilo je stotinak kuća rasutih po plodnom zemljištu različitih poljoprivrednih kultura. Od Male pijace pa ispod Savamalske ulice i Save zvala se Ciganska bara (kasnije njen deo Bara Venecija). Ta površina stalno je plavljena. Bilo je dosta ribbarskih koliba i Romskih čergi. Na mestu gde je Zeleni venac bila je velika bara, a sa jedne na drugu obalu prevozilo se čamcem. Na početku Abadžijske ulice bila je "Ciganska česma" Naviše od Zelenog venca prema Sremskoj ulici (Starog telegrafa), bile su ciganske čerge, a dalje prema Stambol kapiji njive i baruštine. Str. 225. Pored Stamobl kapije (Narodno pozorište), pa prema Kolarčevoj ulici bio je rit (punotrske-bara). Od Stambol kapije, pored rita, počinjao je Carigradski drum (Smedervski drum) koji je krivudao i nastavljao se na Fišegdžijsku ulicu, Kralja Aleksandra, Bulevar Revolucije. Svuda oko druma bile su njive. Malo sa strane od druma, negde gde je Skadarska ulica, bila je Ciganska mala Palilula je bila odvojena od Vidin kapije i ovim potpuno nenaseljenim prostorom. Počinjala je negde od današnje Botaničke bašte (Takovske i Dalmatinske) nekad bašte Jevremovac. str.463

Knjaz Miloš dobija od Marašli Ali Paše, kao svoj spahiluk, zemljište od varoškog šanca (Save i Varoš kapije) izmedju Šabačkog druma uz Savu i Topčiderskog druma do Mokroluškog potoka (Mostarska petlja). Ovaj potes se formira sanazivom Svamala. Prvo naselje Sava-mahale razvija se uz današnju Karadjordjevu ulicu, Velike stepenice i Hercegovačku ulicu (mesto nekadašnje "kafane"). Naselje se širi prema Balkanskoj i Zelenom vencu, formira se savamalska Abadžijska čaršija. Verovatno da postoji neki 136 kkontinuitet izmedju Donje srpske varoši, tuske Savamale i Miloševe Savamale, što ostaje za buduća ispitivanja. Na osnovu planova 1738., 1789. i 1854. god. može se videti da je Sava-mala, kao ostatak nekadašnje Donje srpske varoši nestala u Prvom srpskom ustanku i da se umesto nje Beograd jedinstveno širio, ne uzimajući u obzir neku posebnu gradnju na mestu gde je bila Donja srpska varoš, što se vidi na planu kapetana Keniga iz 1854. god. (detalj). Na ovome fragmentu (sl. 9) jasno se vidi da je bio izgradjen regulacioni plan, bez ikakvog ranije prihvaćenog stanja. str. 515

str. 74 Plan Beograda kapetana Keniga iz 1854. (KAW, G I b 53), prikazuje, bez sumnje, zasnivanje dela državnog centra u prvobitnoj ortogonalnoj slici. Ova koncepcija je, bez sumnje, slična koncepciji Donje srpske varoši (1723-24) i planu opredeljenja crkvenog zemljišta u Paliluli F. Jankea (1842). Da li postoji medjusobni utiaj, odnosno da li su tvroci rešenja 19. veka poznavali plan 18. veka Donje srpske varoši, ostaje da se ispita. Ostaje još jedna dilema da li je selo duž Ciganske bare (Bare Venecije) Savamala, po naredjenju knjaza Miloša, porušeno i odatle preseljeno u Palililu. Tu je sporno vreme preseljenja i prostiranja. str. 520

SAVAMALA, JEDNO OD NAJSTARIJIH ROMSKIH NASELJA U BEOGRADU

Naselje,Sava mala se prvi put215 pojavljuje na austrijskim kartama kao toponiim "Mala - Sava" 1789.g..a posednji put pod tim imenom 1827.g. na Vajsovom planu. Tim toponimom označeno je naselje koje je ležalo na prostoru oko Sophia Moshe, tj.na prostoru Terazija i Batal džamije, odnosno,Terazijsko naselje.

215 Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda; Bgd.2003.Str. 77 137

Medjutim, karte prikazuju još jedno naselje, nešto niže prema Savi, sa oznakom "Ziganka" ili "Ziganska Mala" iznad "Bare Venecije". Prema nekim istraživanjima Sava Mala mogla bi da bude na mestu nekadašnjeVelike kasarne, Knjaževog dvora i Velike pivare. I najzad i kod Velikih stepenica i Hercegovačke, duž Karadjordjeve ulice, a odatle se širi prema zelenom vencu i Balkanskoj ulici, pa se formirila Abadžijska i Savamalska čaršija. I dalje ostaje dilema odredjivanje lokacije "Savemale". Možda je sve ovo bila Sava Mala..

Po odlasku Austrijanca Donju srpsku varoš (iz 1723/24) Turci naseljavaju, jer nije bila uništena i pretvaraju je u Sava malu (u njoj je zatečeno oko pet Srba).216 Crkva sagradjena 1735. pretvorena je u džamiju 1743. Tako su se stekli dobri uslovi Turcima da na mestu Srpske varoši stvore Mahalu. Uporedjenjem dela detalja na planovima iz 1739. i 1789. mogu se videti velike promene. U drugoj polovini 18. veka obim, broj kuća i stanovništva smanjen je na polovinu. Izmenjen je karakter naselja. Sava mahala u kasnijim izvorima naziva se još i Ciganskom mahalom. Pretpstavlja se da je bila naseljena jerlijama (pripadnici džemata, kovača i muzičara), što potrvrdjuje potpunu izmenu profesionalnog sastava stanovništva. Austrijski (prerušeni) oficiri samo su spomenuli Sava malu odnosno Cigansku malu kao naselje bez značaja na putu Mokroluškog potoka i Carigradske kapije. Pred Austrijsko osvajanje 1789. navodi se još jedan "drugi zaselak" kraj bare Venecije a zvao se Ciganska mala (Ziganke, Mala Ziganka). U jesen 1789. kao i posle austrijskog osvajanja Beograda nastao je veliki broj raznih planova i panorama na kojima je prikazana i Sava Mahala. Slika 7. Na Štokelojevom planu Beograda KAW, H III e 3163 je prikazana Sava Mahala, sa nazivom sela Ciganka (Dorf Ziganka), sa džamijom i 46 kuća raznih veličina i položaja. Dva puta uz koje su poredjane kuće nalaze se na trasama ulica. Nema sumnje da veće kuće, zbog svog pravilnog položaja i veličine gabarita, predstavljaju ostatke

Posle svečanog proglašenja sultanskog Hatišerifa od 7. rebjul-evela, godine od hedžire 1246 (14. 26. avgusta 1830), kojim je Srbiji priznata državna eksistencija, i berata o

216 Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda; Bgd.2003Str. 66,67 138 postavljenju Kneza Miloša za naslednog Kneza Srbije od iste godine, javlja se u narodu želja, da se prestonica srpska prenese iz Požarevca i Kragujevca u Beograd.217 Knez Miloš sve dotle nije dolazio u Beograd, nego je, kad bi imao u njemu kakva posla, svraćao u Ostružnicu i u Topčider. Naročito je voleo Ostružnicu, koja je bila udaljenija, pa zato sasvim izvan domašaja vezirove vlasti. Doklegod je njegov položaj bio neodredjen i doklegod su ga Turci u gradu smatrali kao sultanskog, pa prema tome, i vezirskog slugu, njemu se nije živovalo u Beogradu, koje od straha, da mu se što ne desi (a imao je mnoge izveštaje o spremanim atentatima), koje opet, što ga je zdrav politički instinkt upućivao na to, da se ne ponižava pred Turcima i ako je svagda voljan bio da s nujima održava veze prijateljstva. Nužda, koja ga je gonila da izbegava Beograd, ma koliko da ga je voleo i ma koliko da je poklanjao pažnje njegovom razvitku, prestala je, ili se barem činilo da je prestala, onoga trenutka, u kom je sultan potpisao Hatišerif, u kome je bilo jasnih naredjenja o tome: kako se Muslimanima zabranjuje da stanuju u Srbiji, izuzimajući posade u naročitim tvrdjavama i šta ima da se radi sa onim Turcima, koji više ne budu hteli imati veza sa zemljom u kojoj su dotle živeli. Nije li ovo sultanovo naredjenje, koje je poticalo iz poznatih odredaba u uguvoru, zaključenom u Jedrenu izmedju Rusije i Porte, davalo pravo Srbima da se zakonitim putem oslobode Turaka, koji su u Beogradu živeli van bedema gradskih? Nije li moralo biti jasno svima, koji sugod bili voljni tumačiti Hatišerif po pravom značaju reči, da je Turcima, koji su živeli izvan trvrdjava, došao sudjeni čas i da im je valjalo seliti se iz varoši, u kojoj su dotle stanovali i imali svoja imanja? Izgleda, da su i Turci, u prvi mah preneraženi odredbama Hatišerifa, tako shvatili situaciju. Videći, da im u zajednici sa Srbima nema života, a ne hoteći se podvrgavati srpskim vlastima, oni su pohitali da učine upotrebu od čl. 13. pomenutog Hatišefifa, koji je glasio: Turci koji imaju nepokretnih imanja u Srbiji i koji više ne budu hteli imati veza sa zemljom, imaće godinu dana vremana da ih prodadu po pravednim cenama Srbima, prema proceni, učinjenoj od naročito za to odredjenih lica. To shvatanje Turaka potpuno se podudaralo sa shvatanjem Srba, koji opet jedva dočekaše da zauzmu imanje turska i da se nasele tamo, gde su dotle stanovali Turci. Ovo je

217 Stefanović Vilovski Todor, POSTANAK SAVAMALE ; Beograd, 1911.g.

139 naročito važilo za Srbe Beogradjane, kojima je u srpskoj varoši oko Saborne Crkve bilo tesno, te koji su želeli da ovladaju turskim krajem, koji se nalazaše na istočnoj strani varoši, pretpostavljajući blagi nagib dunavske padine strmenitoj i nepristupačnoj obali sasvkoj. Tako je namera beogradskih Turaka, da se isele iz varoši, nailazila na najživlji odziv kod Srba Beogradjana, koji su bili voljni da im otkupe kuće i ostala imanja po dobroj ceni. Šta više, Tuci behu odlučili prodati svoja dobra pre utvrdjenog vremena. Na sam dan obnarodovanja Hatišerifa zaključeni su mnogi ugovori o prodaji izmedju nekoliko glavnih turskih baštinika i srpskih činovnika. Sutradan, gonjeni primerom Muslimana od najvećeg uticaja, po gotovu svi su Turci tražili da prodaju svoje kuće. Deca behu ponameštana od strane svojih roditelja na kapije ovih kuća radi pozivanja Srba da ih pohode. Predvidjajući to, mnogi činovnici i poslanici na Skupštini, koji mišljahu stalno se nastaniti u Beogradu, behu sa sobom doneli potreban novac. Na kraju trećega dana, mnoge kuće u varoši kao i turska dobra u okolini bila su prodata hrišćanima. Ugovori o prodaji zaključeni su u mećhemi u Beogradu, kao i u srpskom sudu, da bi im se dalo što je mogućno više zakonitosti. Tako je pitanje o izslasku Turaka iz varoši bilo upućeno pravcem, koji je mogao Kneza i narod dovesti željenom cilju. Ali, na žalost, nije sve ispalo onako kako se mislilo. Dr Kunibert u svojoj poznatoj knjizi218 u kojoj inače hvali Kneza Miloša i tamo gde ne zaslužuje hvale, krivi naročito njega, što je Porta udarila u inćar, kada je bilo došlo vreme da se protumači Hatišerif od 1830. godine. On kaže, da je to bila velika Miloševa pogreška, koji u mesto da se koristi dobrim raspoloženjem Turaka i da ih smesta otpravi, nabavivši im, ako je to bilo potrebno, sredstva za prenos i novčane pomoći, dopusti im, da u gradu ostanu do proleća. Dok su se oni opet ponameštali po svojim kućama, dotle je pitanje o njihovoj selidbi u beogradskom Konaku i na Divanu carigradskom dobilo sasvim novi karakter, pa je na kraju skinuto i sa dnevnoga reda opšte diskusije. Beogradski vezir Husejin-paša, koji je, kao što Kunibert tvrdi, od Kneza Miloša iskao 250.000 groša za učinjene usluge, pa ih nije dobio, poče protiv Kneza spletkariti i na kraju uspe, te je Porta protumačila izvesna naredjenja Hatišerifa onako, kako se tome u Srbiji nisu nadali ni Knez ni narod, tj. da beogradski Turci i dalje mogu ostati u varoši, jer je Beograd mesto utvrdjeno, pa se oni

218 dr Bart. Kunibert: Srpski ustanak i prava vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Preveo dr M. R. Vesnić, Beograd 1901. 140 mogu smatrati kao sastavni deo posade gradske. 219 Već posle kratkog vremena uvidelo se, da se odredba, koja se odnosila na iseljavanje Turaka iz Beograd, neće primenjivati na beogradske Turke i da će želja naroda, da vidi Beograd u srpskim rukama, ostati i na dalje pusta. Uz to je pitanje o prisajedinjenju odcepljenih okruga bilo za Srbiju i njen dalji opstanak od tolikog zamašaja da je apsorbovalo svu pažnjuu Kneževu i njegovih doglavnika i bacila u prisenak pitanje o iseljavanju muslimanskog elementa iz turske varoši u Beogradu.

Pored Nove srpske varoši na planu kasnije se nalazio i Romski zaselak220,(Zigeuner Dorfel). Na ovom planu negde oko današnje "mostarske petlje" označeno je naselje. Zigeuner Stadt, i to kao neregulisano naselje kuća slobodno rasporedjenih sa baštama. A na planu KAW H III d 1414 ispisano Zigeuner Gassel ili Zigeuner Dorfel.

U Sava mahala ili Ciganskj mahala,kako su je još zvali pod dejstvom borbi za osvajanje Beograda 1804. stradalo je oko 50-60 turskih kuća i jedna džamija221. To je bio početak prestanka postojanja ovog naselja. Kartografski izvori iz druge i treće decenije devetnaestog veka, koji svedoče o netanku Sava male je Grambergov Generalni plan Beogradske tvrdjave iz 1808. gde nije ucrtana Sava mala, ni trag njenog postojanja. Neki savremenici pominju ju je razorio Prota Mateja, pri napadu na Beograd. Utvrdjeno je da je Prota Mateja Nenadović spalio Savu malu (Ciganku) 23. maja 1804.g. Zato na Kenigovom planu iz 1854.g. na kome su ucrtani kragujevački, topčiderski i šabački put, na mestu Sva male stoji prazan prostor. Na osnovu navedenog, da se zaključiti, da je Sava mala kao ostatak nekadašnje Donje srpske varoši nestala u Prvom srpskom ustanku222 i da na tom mestu nije nastavljena izgradnja na ostaticima ranijeg naselja.

219 Kunibert tvrdi da su Portu u tome podržavale ne samo Austrija, koja nije imala interesa, da se Beograd oslobodi Turaka, nego i Rusija, koja opet nije želela da Srbija bude sasvim zadovoljena. Ova trvrdnja piščeva, ma koliko da je interesantna, treba još da se potvrdi dokumentima. 220 Kresojević Milorad; Katalog planova i katrata Beograda, Beograd 2003,str. 56. 57. 221 Kresojević Milorad; Katalog planova i katrata Beograda, Beograd 2003Str. 68 222 Kresojević Milorad; Katalog planova i katrata Beograda, Beograd 2003.Str. 69

141

Do Drugog srpskog ustanka Beograd je bio sveden na granicu šanca. Posle Drugog ustanka Beograd se razvija u šancu oko Saborne crkve (podignuta 1734, a obnovljena 1797.) na ruševinama nekadašnje Gornje srpske varoši, dotle će se izvan šanca širiti na pustom zemljištu Savske padine i uz topčiderski drum. Knez Miloš zasniva novi Beograd gde će se za četiri decenije graditi državni centar, raskrsnica ulica Kneza Miloša i Nemanjine, na mestu nekadašnje Donje srpske varoši. str. 223.

SAVAMALA KOLEVKA SRPSKOG BEOGRADA

Knez, pošto je uvideo da neće moć ukloniti Turke iz Beograda, bio je smislio da u kraju prema Savi podigne novu varoš, u kojoj Turci ne bi imali pravo da se naseljavaju. Kad se sprska varoš, kao što su to zamišljali on i njegovi doglavnici, nije mogla širiti u severnom pravcu zbog grada, a u istočnom pravcu zbog turske varoši, onda je valjalo srpskom stanovništvu dati oduške i dopustiti mu da probije šanac, koji je dotle opasivao varoš od Save ka Dunavu, te da se mogne nastaniti van Varoši- i Sava kapije, koje na samoj obali savskoj, koje na nizbrdici, na kojoj se još i danas nalazi srpska varoš u Savamali, a za koju se može reći da je kolevka srpskog Beograda. Kad se nije turski Beograd mogao dobiti na juriš, valjalo ga je postupno osvojiti kulturnim oružjem.223 Bez dvojbe, ovaj način osvajanja nije bio tako lako, kao što se to činilo u prvi mah onima koji su se bili dali na posao da Turke nagone na prodju mirnim putem. Valjalo je mnogo raditi i u tome poslu istrajati. Rezultat je bio dobar i ako ga nisu više doživeli oni što su prvi udarili budakom u zemlju dotle nenaseljenu sa one strane varoškoga šanca iza Varoš-kapije i srpskoga groblja. Knez Miloš je imao puno razloga, kada je izabrao baš ovaj teren, da na njemu naseli novu srpsku varoš. Na ovome zemljištu, koje je nekada Marašlija ustupio Milošu i koje je bilo njegova lična baština, podignut je bio na samoj obali savskoj mali savamalski kraj,

223 Vidi u "Književnom glasniku": Stari Beograd. 142 koji se sastojao iz stopedeset bednih kućeraka, u kojima su živeli begunci iz Bugraske i Madjarske, bosanski ladjari i s one strane Limana srpski Romi. Treći deo varoši224 bio je oko Save i Savske kapije vaš šanca. Savska varoš je išla Limanom (obalom) izmedju save i Savske padine (strmine), a bila je samo jedna glavna ulica (današnji početak Karadjordjeve). Dalje se nastavlja Sava mala. Varoš je obuhvatao šanac. Tu su živeli Srbi i Turci, a u predgradjima Sama malog, Paliluli, na Vračaru i Terazijama samo Srbi. U varoši su još stanovali Grci, Cincari, Jevreji i Romi.

Za vreme ćesarevaca pod Laudonom, bilo je na ovom mestu nekoliko opalih turskih kuća, su se zvale "Kavane" ili "Savska jalija" za razliku od "Dunavske jalije" na istočnom kraju varoši.225 U prvo vreme svoje vladavine Miloš je bio dopustio zasnivane ove mahale i oslobodio stanovnike njene svih vrsta državnih poreza, obavezujući ih jedino na izvesne kuluke, koje su Srbi bili dužni vršiti prema paši. Pošto su bili raspravljeni najglavniji poslovi s Portom, te tako prestala ova obaveza prema paši a u nameri da na ovom mestu podigne osnovicu za novu varoš, Miloš naredi Savamalcima da se odatle isele, zamenjujući im zdravije i podesnije zemljište pored Palilule, da tu podignu kuće, a uz to i pristojnu naknadu za one koje im je trebalo ostaviti ili porušiti. Da bi ovaj posao mogli izvršiti, ostavio im je jednogodišnji rok, pa je stavio u dužnost upravniku policije Cvetku Rajoviću da se brine o izvršenu ove naredbe i o tome, da se Savamalci snabdeju potrebnom gradjom iz narodnih šuma za podizanje svojih novih domova. Iseljavanje ove sirotinje iz savskoga kraja, vršeno je sporo i bez volje, tako, da se moralo pribeći nasilnim sredstvima. Došavši jednom u Topčider i razabravši, da još nije izvršena njegova naredba, Knez Miloš se ražljuti na Rajovića i umalo te ga nije zato kaznio, da Savamalci nisu primili na sebe jedan deo njegove krivice, priznavši da su i pored svih njegovih navaljivanja, hteli da imaju neposrednu Kneževu naredbu za iseljavanje. Još dok se Knez bavio u Toplideru, izvršena je naredba njegova. Za nekoliko časova bi poravnjena Savska Jalija. Za mah nestade straćara, ispletenih od pruća i izlepljenih zemljom. Njihovi vlasnici su prešli u nove kuće u Paliluli, ponev sa sobom nešto od nameštaja. Trebalo je još da se i zemljište očisti. Ali su dotadašnji njeni stanovnici

224 Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda; Bgd.2003. str. 53-54 225 Milićević: Kneževina Srbija i moje arhivske studije o Beogradu iz vremena Laudonova. 143 zamolili Kneza za dopuštenje da tu gomilu potpale, kako bi sebi uštedeli posao čišćenja i prenošenja, te je tako ostatak dana upotrebljen na potpirivanje plamenova, koji su jedna vili u stanju da progutaju drvenariju pretrpanu ilovačom.226 Kad je sve ovo do kraja izvedeno i kad naseljavanju nove varoši nije ništa više smetalo, Knez je izdao zapoest, da se ugledni trgovci i viši činovnici, koji su dotle stanovali u čaršiji i oko crkve, imaju seliti u novi savamalski kraj, pa je sem toga naredio sve što treba,da se premesti varoško groblje,koje je bilo iza Varoš-kapije, na Tašmajdan, da se isuše bare i močvare, koje su se ovde onde nalazile u ovom kraju varoši, i da se pristupi otkupljivanju placeva i zidanju novih kuća, obećavajući novim savamalskim stanovnicima izvesne olakšice pri razrezivanju poreze i ostalih dacija, sve dok ove nove zgrade ne budu gotove.

U isto doba zaključi Knez da u ovom novom kraju varoši, koji su neki prozvali srpskom varoši za razliku od turske varoši, a neki opet Savamalom, nazivom, koji se održao do današnjeg dana, sagradi što više "narodnih zdanija", u koje je mislio smestiti sva nova državna nadleštva, a neke od njih upotrebiti kao škole, kasarne i bolnice. Naredba o tome izišla je 10. februara 1834. u novo pokrenutim "Novinama Srbskim"227. U njima je priv put objavljena namera Kneževa da reguliše srpsku varoš i da novi savamalski kraj spoji sa već postojećom beogradskom varoškom opštinom.

Da je Knez Miloš ozbiljno mislio da prenese prestonicu iz Kragujevca i Požarevca u Beograd i da je jedina smetnja, da izvrši ovu nameru, bila u tome, što su Turci držali grad i varoš u svojim rukama, vidi se iz "Nastavlenija", koja je dao srpskoj deputaciji u Carigradu, povećavši broj njezinih članova i poslavši svoga sekretara Dimitrija Davidovića i člana Velikog Suda Djordja Protića u Carigrad 11. novembra 1829.228

226 Kunibert

227 "Novine Srbske" br. 6 od 10. februara. 228 Mita Petrović, Finansije i ustanove obnovljene Srbije do 1842. I knjiga, Beograd 1901. str. 509. Nastavlenija Deputaciji i Sekretarijatu 144

U četrvrtoj tački ovih "Nastavlenija" ima zahtev, koji se odnosi na novu prestonicu. U njoj se izrekom kaže: "Da se predstavi nuždnost tvrdinje za rezidenciju Praviteljstva. I za ovo il'da proda Porta ovome za gotove pare (4-6 miliona) Beograd, a ako ne Beograd, a ono Smederevo, (za 2 miliona)(, ili da primi za Beograd Pazarsku i Starovlašku opet natrag: topove i municiju slobodno da iznese iz njih. Ako li jednog, ni drugog grada ne ustupi, a ono da dozvoli, ili u Golubcu, ili na Petki, ili na Topčideru načiniti tvrdinju jednu ne ot kamena, već ot zemlje. Reiz-Efendiji za ustuplenije tvrdinje jedne, da se obećaju 200.000 groša". Odmah zatim kaže se u 5. tački ovo: "Vezir da nesjedi u Beogradu već u Nišu, i odande tvrdinjama Srbskim da zapoveda. Ot ovog, da se ne otstupi, zašto će se so tim trošak uštediti". Iz ovih "Nastavlenija" i odviše jasno proviruje težnja Miloševa, da po svaku cenu dobije pravo, da može na označenim tačkama podići utvrdjeno mesto. Razume se, da bi mu za ovu svrhu najpodesniji bio Beograd, u kome bi imao već gotov grad, a koji je uz to već iz ranije smatran kao buduća prestonica Srbije. Prenašanjem sedišta beogradskog vezira u Niš ne samo da bi se Beograd očistio od Turaka, nego bi izdržavanje Vezira mnogo jevtinije bilo u Nišu nego u Beogradu, čime bi se učinila znatna ušteda u srpskom državnom budžetu. Knez Miloš pristao bi i na Smederevo, pa i na Golubac, Petku i Topčider, ali ga sve to ne bi toliko zadovoljilo koliko bi ga zadovoljilo, da mu Porta ustupi Beograd za čiji je otkup voljan platiti 4-6 miliona groša. Njemu je Beograd bio toliko prirastao za srce i toliko je želeo da ga načini prestonicom Srbije, da je gotov bio za njega dati čak i Pazarsku i Starovlašku nahiju, koje su se nalazile medju nahijama, koje je Porta, po glasu jedrenskog ugovora, trebala da vrati Srbiji. U Carigradu jedva se i toliko uspelo, da se truska prevlast u Beogradu svede na najmanju meru, a već o predaji same tvrdjave nije moglo biti ni govora. U tome pogledu Knez Miloš nije imao sreće, i ako mu je sve drugo polazilo za rukom. No kad se ova za srpsku trgovinu toliko značajna varoš nije mogla pretvoriti u prestonicu nove srpske Kneževine odmah, a ono je barem trebalo i dalje postupno i istrajno na tome raditi, da se kad tad, i na ma koji način, dodje do željenog cilja. Grof Boa-Le-Kont, izaslanik francuske vlade, javlja u svojim službenim izveštajima, upravljenim na francuskog ministra spoljnih poslova g.de Rinji-a 1834. šta je sa Knezom Milošem govorio o prenašanju prestonice iz Kragujevca u blizinu Beograda, u Topčider, i 145

šta mu je Knez govorio o pobudama koje su ga opredelile da izvrši ovu svoju nameru. "Sad je počeo (t.j. Knez Miloš)- ovo su reči Boa-Le-Kontove- svome stanovanju u Kragujevcu da pretpostavla svoju kuću u Topčiddru blizu Beograda, i ima nameru da se buduće nastani u jednome dvoru, koji će dati sazidati na jedan topomet od Beograda. Mi smo mnogo pretresli ovu nameru. Evo šta mi je on o tome govorio: Ja se time stavljam pod beogradski top, ali ja se čvrsto uzdam, da u napredak taj top neće smeti i neće moći ništa protiv nas. Ako hoću da imam vojske, treba da se nastanim na kakvoj velikoj reci, na otvorenom mestu, da bih tu vojsku mogao sakupiti o malo troška. Sve su druge pozicije duž Dunava ili suviše bregovite, ili su izložene poplavi. Beograd je za nas središnja tačka; to je jedan od najkrasnijih položaja u pogledu vojničkom, a i u trgovačkom. Kad ne mogu da prisvojim sadašnju varoš, onda hoću da je prevučem sebi. Oko moga dvora stvoriće se nova varoš, a u njoj ću ja naći sve što mi bude potrebno za vojsku i za naše velike narodne skupštine". Ovim Kneževim razlozima- tako završuje pomenuti diplomata svoj izveštaj - valja dodati još jedan koji je najznatniji, ma da ga on ne kazuje. To je njegova želja da se stavi u dodir sa evropom, ista ona, zbog koje se car ruski nastanio u Petrogradu, a mehmed-Alija u Aleksandriji. Iz ovoga razgovora kneževa sa grofom Boa-Le-Kontom jasno se pomalja ideja koja je Miloša rukovodila, kada se bio rešio: da iseli stanovnike iz Savske Jalije, da naseli sadašnju Savamalu imućnijim stanovnicima i da reguliše sav onaj kraj oko Saborne Crkve i Varoš-Kapije, pa da time položi temelj novoj srpskoj varoši u Beogradu, koja bi vremenom mogla na se uzeti karakter državne prestonice i trgovačkog centra u Srbiji. Već je o tome govoreno, šta je knez Miloš naredjivao da bi ostvario ovu svoju nameru i koliko je živo nastojavao oko toga, da se njegove zapovesti tačno i bezobzirno izvrše, često puta čak i po cenu svoje popularnosti, jer se preseljavanje siromašnog stanovništa iz jednoga kraja varoši u drugi i uništavanje njihovih kuća i koliba nije dalo izvršiti bez nasilnih mera. "I tako je to, eto, postojala Sava-mala, kraj dotle nenaseljen i pust, a sada središte srpskog nacionalnog i ekonomskog života u Beogradu zapisano je u neobjavljenim podacima arhitekta Aleksandra Deroka229 iz 1938. godine.

229Kresojević Milorad; Katalog planova i karata Beograda; Bgd.2003. str.449

146

Brigu oko ovoga posla bio je tada poverio svom bivšem sekretaru Cvektu Rajoviću, koji je u to doba vršio dužnost upravnika varoši Beograda. On je imao da ieli stanovnike iz Savske Jalije i da im označi u Paliluli mesta, koja će zauzeti. Njegovom je staranju bilo povereno da poruši sve zaostale straćare na Savi i da "preda plamenu" sve što je ostalo iza iseljenika, a što nije vredilo ništa ili bi stajalo na putu regulisanju nove varoši. U isto doba knez mu je naredio, da stupi u pregovore sa "baumajstorima" iz preka i da od njih zatraži saveta kako da se izvrši regulisanje varoši, kao i to, da jednoga od njih pogodi, koji bi, stupivši u srpsku službu, hteo da primi sve ove poslove na sebe. Naročito je knez želeo da mu Rajović nadje kakvog veštog majstora, koji bi mogao u novoj varoši sazidati sva veća "pravitelstvena zdanija", koja se nalaze u njegovom projektu. Sem toga naredio mu je, da se što bolje postara za potrebnu ciglju i da nadje ljude koji bi voljni bili da podignu cigljane van varoši, a ako bude nužno, da nabavlja ciglju i sa strane. Po svoj prilici, kao da se Cvetko Rajović sav bio posvetio ovome poslu, jer već na početku 1834. god. nailazimo na njegov opštiran izveštaj knezu Milošu o tome šta je sve radio da izvrši kneževe naredbe u pogledu preseljavanja Savamalaca i regulisanja nove varoši. Iz raporta knezu Milošu od 11. februara 1834.230 vidi se, da je upravnik varoši u sporazumu s Beogradskim Sudom objavio stanovnicima savamalskim, da se otuda sele i da svoje novo naseljenje "sjedine" s Paliluom kuda će on sa sudom izaći da mesto njihovog novog stanovanja razmere i da im odrede placeve za zidanje kuća. Zatim je išao u Zemun da se sastane s tamošnjim baumajstorom Felberom i da mu ponudi da se primi posla oko uredjenja nove varoši. Javlja, da je isti odgovorio, da se zbog starosti ne može primiti ponudjenog mu posla i da je predožio da se uzme kakav "baumajstor" iz Beča, kome bi se morala dati stalna plata i titula dvorskog arhitekta i baumajstora (Hofarchitekt und Hofbaumeister). Baumajstori iz okoline Beograda, npr. iz Zemuna i Pančeva ne mogu se upotrebiti za ovaj posao, jer su to obični zidari, a ne arhitekti. Odnosno kneževe naredbe da nadje ljude koji bi hteli da peku potrebnu ciglju, misli, da se ovaj posao poveri učitelju Tomi Solaru231, jer isti razume posao dobro i jer neće dopustiti da se država

230 Drž, arh. K. K. Beogradski konak. 11. februara 1834. Izveštaj Cvetka Rajovića knezu u Kragujevac. 231 Toma Solar nije bio dobar učitelj. Atanasije Teodorović, upravitelj normalne škole u Beogradu, podneo je 31. avgu. 1832. knezu Milošu o njemu vrlo nepovoljno mišljenje, karakterišući ga kao "bjednog Djetonastavnika" i za "zvanije učiteljsko nesposobnoga" čoveka, kojega bi trebalo što pre ukloniti sa 147 ošteti. Poziva se na Stevana Radičevića, koji Solara i njegove sposobnosti dobro poznaje i mišljenja je, da treba što pre početi sa pečenjem cigle i crepa kako bi se već u aprilu mesecu mogli početi radovi. U isto doba javlja, da je se postarao za ciglju i sa druge strane, jer će je trebati u ogromnoj količini, ako knez misli da gradi sve ono što je naumio. Zato je, po zapovesti kneževoj, naredio šta treba, da se prazne ladje, drvarice, iz Save spuste u Smederevo, te da se i otuda dovuče ciglja u Beograd. Za ciglje iz Višnjice drži, da treba da se dovuku u Beograd na kolima a ne na ladjama, jer je to posao mnogo prostiji, a u nekoliko i jevtiniji. Na kraju predlaže knezu, da se sem cigalja dovuku i grede i kreč, jer je nužno da se sve preugotovi još pre dolaska arhitekta, koga će glavni posao biti da izradi plan za regulaciju varoši i da postavi temelje kneževim i "praviteljstvenim" zdanjima u njoj. Kako mu je knez bio naredio da kupi u Pančevu za prenos materijala nekih pet ladja, čamulja, to uzima sebi slobodu, da umoli kneza da sme odustati od ove kupovine, pošto mu se ukazala prilika da može kuputi u istom mestu dve velike ladje za 700 talira, koje bi billje odgovaralo svrsi kojoj su namenjene. U isto vreme, kad je počet posao oko naseljavanja Palilule i regulisanja Savamale, položen je osnov jednom novom kraju varoši oko Bataldžamije i ispod Tašmajdana, kome su Markova crkva i novo groblje davali signaturu. U neposrednoj blizini Batal- džamije i na smederevskom drumu, nastanili su se barudžije i fišekdžije, koji su dotle živeli i barut prodavali u raznim krajevima sprske i turske varoši. Uzrok ovoj seobi barudžija iz varoši u grobljanski kraj bio je požar, koji se 4. februara 1834. desio u kući nekog Sime Kovačevića u Savamali. Ovaj je požar mogao imati vrlo žalosnih posledica, jer je u dućanu bilo oko 600 oka baruta. Ali je, na sreću vatra, za vremena ugašena. Ljudi iz okoline našli su se Simi u nevolji, pošto im beše obećao da će im zato platiti. No Sima, nije održao svoje obežane i nije im platio ništa, što je kneza Miloša pobudilo da naredi Narodnom Sudu, da spasiocima Simine kuće izjavi kneževo priznanje a Simu da pod pretnjom zatvora prinudi "da ljudima plati 5 000 ili onoliko groša, koliko im je obećao232". U isto doba izdao je zapovest "Narodnom Sudu", da se od sada ne sme kojegde po varoši prodavati barut, nego samo na "izvesnom bezopasnom" mestu kod Batal-džamije i na dužnosti. Kao da je ovo bio glavni razlog, te je Solaru poveren posao da peče ciglju. Izgleda da je on ovaj zanat "dobro ispekao", jer je dugo vršio dužnost "nadzornika praviteljstvene cigljane". 232 Drž. Arh. K. K: Narodni Sud. 9. februara 1834. 148

Smederevskom drumu. Tu se može držati barut i u većoj količini, u čaršiji pak da se fišeci mogu prodavati samo na nekim mestima i samo u manjoj količini, kako za slučaj vatre ne bi nikome mogli škodriti. U ovom slučaju moraju dućani biti obeleženi s kakvim spoljašnjim znakom po kome bi svaki znao, da se u njemu fišeci prodaju. Ova naredba ima je da važi za sve prodavce baruta, Srbe i Turke. No ako se Turci ovim naredbama srpskih vlasti ne bi hteli pokoriti, to da mu Narodni Sud odmah javi, pak će on sa beogradskim vezirom govoriti da se Turcima jednaput za svagda zabrani da mogu u varoši prodavati barut.233 Narodni Sud tačno je izvršio ovu kneževu naredbu i označio mesto oko Batal-džamije u pravcu Smederevskog druma kao mesto za prodaju barutai fišeka. Kako su se beogradske barudžije i fišekdžije tada naselili u ovom kraju, te je njihova čaršija prozvana "Fišegdžijskom čaršijom", koji je naziv zadržala do danas, i ako je u novije doba dobila zvanično ime ulice Kralja Aleksandra.

III

Posao oko regulisanja nove varoši i oko gradjenja "državnih zdanija" nije tekao brzo. Njime je ispunjen ceo razmak vremena od 1834. do 1838., pa čak i do 1842. kad se uzme u obzir, da je ranije započeto gradjenje nekih zdanja, kao npr. saborne crkve i mitropolitova dvora, dovršeno posle odlaska Obrenovića iz zemlje. Izgleda kao da se Knez Miloš nije mogao odlučiti, da iz Beča dovede arhitekta, kao što mu je to Felber predlagao. Ostalo je, dakle, da ovaj posao rade domaće snage, "tj. zidari iz Stare Srbije", medju kojima je bilo veštih i iskusnih majstora, no kojima je nedostajalo više znanje o inžinjeriji i arhitekturi. Regulisanje nove varoši nije, razume se, izvršeno onako, kako su to zamišljali Knez i njegovi savetnici. Privatna lica kupovala su placeve i zidala kuće gde i kako su htela. Nove ulice u savamalskom kraju imale su za svoj postanak da zahvale prirodi terena, na kome su gradjane ili zdravom instinktu kućnih gazda, a nikako kakvom sračunjenom planu. Ja sam na drugom mestu o tome opširno govorio i potanko ispričao, kako se malo

233 Ibidem 149 po malo dizala nova varoš s one strane Šanca i Varoš- i Sava-kapije234. Onako kako je postala Brankova (Gospodska) i Kosmajska (Pop-Pantina ulica) tako su postajale i postupno e razvijale i ostale ulice u ovome kraju: Savska (Karadjordjeva), koja je zamenila nekadašnju Savsku Jaliju, Bosanska, koja je posredovala komunikaciju izmedju Varoš-kapije i novoga kraja na topčiderskom drumu, do kojega je - po naredbi Kneževoj - imala da se pruža nova srpska varoš, Abadžijska čaršija (ulica Kraljice Natalije), koja je izlazila na Topčiderski drum i vezivala ovaj sa Zelenim vencem, Jug-Bogdanova Kraljevića Marka, Crnogorska, Fruškogorska, Javorska i Prizrenska ulica, koje su čas presecale pomenute glavne ulice, čas opet vezivale Savsku ulicu sa Varoš-kapijom, Gospodskom ulicom i Zelenim vencem i najzad Balkanska ulica, koja je zadržala kareakter puta, koji je još za vreme Austrijanaca i docnije pod Karadjordjem vodio od Stambol-kapije pravce u Šabac i Rakovicu. Zidanje Kneževih i praviteljstvenih kuća u ovom novom kraju varoši, koji je dobio zvanični naziv Savamala i koji je skupa sa varoškim krajem oko Saborne Crkve i Glavne čaršije sačinjavao srpsku varoš u Beogradu, vršeno je racionalnoi po izvesnom planu, koji je bio dobro smišljen i kome su kumovali svi doglavnici Kneževi onoga doba. Sve ove gradjevine podignute su i opravke izvršene pod ličnim nadzorom najpre Cvetka Rajovića kao upravnika varoši, zatim pod nadzorom Tome Vučića Perišića i potpukovnika Laza Ivanovića,235 kojima je bilo stavljeno u dužnost, da se staraju o nabavci nužnog materijala, o gradjenju zdanja i tačnom izvodjenju plana, koji je našao odobrenje Kneževo, i o isplati zidara i radenika i ostalih osoba, koje su pri gradjenu vršile ma kakav veći ili manji posao. Sa koliko je teškoće i brige onda skoplano bilo gradjenje javnih zdanja i kako se često puta natezalo čas sa materijalom, čas sa radnom snagom, a čas i sa potrebnim novcem, vidi se iz prepiske, koja je oko toga vodjena izmedju Vučića i Državnog Saveta. Tako on javlja Državnom Savetu, da je Nikolče Travajilo, Romski aračlija, doveo 120 Roma, koji već treći dan zemljukod kasarne nasipaju. Trebaće - veli- vremena, da se kasarna i Sovjet zemljom popune. Vučić misli davati Romima po dva groša na dan, pošto nemaju čime da

234 Književni Glasnik, Stari Beograd. 235 Mita Popović u svojoj knjizi "Finansije i ustanove u obnovljenoj Srbiji" samo pominje Vučića i Lazara Ivanovića, a ne kaže da je Cvetko Rajović bio prvi, kome je Knez Miloš poverio ovaj posao. Vučića pominjei Kunibert. 150 se hrane. Odgovor je iz Kragujevca glasio: da da svakom Rominu po jednu oku leba i po 20 para u novcu.236 Drugi put opet pita Vučić Državni Savet: šta da radi, jer mu za malu kasarnu i Sovjet nedostaje cigalja. Bila je furuna od 100.000 cigalja, no i to će se potrošiti, a treba još 300.000 cigalja. Iz nemačke je ciglja skupa zbog velike nadnice, pa ne zna, da li će je otuda nabaviti. Državni Savet naredjuje mu da kupi ciglju u Nemačkoj i da gleda da za nju plati što manju cenu. Ako je ne dobije za manju cenu neka uzme koliko bude potrebno za ovu godinu, a do godine možda će biti jevtinije.237 Glavni zidar, barem u ono vreme gradjenja, bio je Knežev neimar Hadži Nikola Živković, koji je bio rodom iz Stare Srbije. On je bio za naše tadašnje prilike dobar majstor. Gradjevine podignute iz ranije, još 1829. i 1830. god. kao npr. Djumrukana na Savi, novi Konak Knjeginje Ljubice, Naum-Ičkova kuća i Dvor Narodnog Suda (kod Saborne crkve), razlikovale su se, istina, od gradjevina iz turskog doba i svojim većim dimezijama i svojom uglednijom spoljašnošću, ali se ne može nikako tvrditi, da ih je zidao kakav bečki arhitekta. Pored svega toga mora se priznati, da je Haži Nikola Živković zidao čvrsto i solidno i daje počeo unositi u fasade svojih gradjevina karakter kakav je onda bio u običaju u takozvanoj graničarskoj arhitekturi. Ovo se još i sada može videti na Carinarnici i na nekadašnjem "Zdanju" (sada Ministarstvo Finansije), gradjevinama, koje se mogu smatrati kao najveće tvorevine Živkovićeve. One nas živo podsećaju na državna zdanja u vojenoj granici, kao npr. na zemunski stari magistrat i generalov stan, na karlovačku opštinsku kuću i na magistratsko zdanje u Pančevu, ali je on umeo da zida solidne kuće i po truskom kraju,kakva je bila kuća Kneginje Ljubice (do skora Kasacija). Sva ostala zdanja, koja je Živković zidao, ili, za koje se misli da ih je zidao, kao npr. velika kasarna na Topčiderskom drumu, artiljerijska kasarna, koja je za Miloševo vreme služila kao stan za strane konzule i srpske "popečitelje", konak i magacin u Topčideru i paliluska kasarna (na drugom kraju varoši), bile su, istina, obične gradjevine bez ikakvog stila i karaktera, ali su imale dobre temelje i čvrste zidove. Uzevši u obzir tadašnje kulturne prilike, ukus publike i način života u srpskoj i turskoj varoši, ove su gradjevine onda nesumnjivo odgovarela svrsi, kojoj su bile namenjene.238

236 Drž.Arh. 1835. Drž.Savet, Pismo Vučića od 21. avgu. 1835. i odgovor Drž.Sav. od 23. Avgusta. 237 Ibidem. 238 Za sve vreme, od kad se Kenzu Milošu prvi put javlja misao da reguliše srpsku varoš i da u njoj pidigne nekoliko većih državnih zgrada pa sve do 1837. i 1838. godine podignute su sve gradjevine: 1. Zdanje, 151

Tako je eto postala Savamala, kraj dotle nenaseljen i pust, a sada središte srpskog nacionalnog, političkog i ekonomskog života u Beogradu, koje je sudbina namenila zadata: da bude jezgra novog srpskoj varoši i da svojim stalnim napredovanjem i razvijanjem onemogući Turcima dalji opstanak u Beogradu. Da je cilj bio dobar pokazuju dogadjaji, koji su posle trideset i sedam godina krunisali ovo lepo i smišljeno delo naše starije generacije. A da je odmah u početku bilo upućeno dobrim pravcem i da je još onda pokazivalo uspehe, za to imamo sjajno svedočanstvo u rečima kojima graf Boa-Le-Kont zaključuje svoj izveštaj francuskom ministru spoljnih poslova o Beogradu. "Ova varoš" tako kaže pomenuti diplomata: "sazidana u jednome od najjačih, najlepših i najzdravijih položaja, na jednom uzvišenom rtu, koji se pruža u sred velikoga jezera što ga obrazuju sjedinjene vode Dunava i Save, opada svakim danom u rukama Turaka koji su u njemu ostali; a svaki dan se više podiže nova hrišćanska varoš, čistija i lepše sazidana, koja potiskuje i sateruje varoš tursku".239

Str. 46. Kasnije Cigansko naselje na Adi prestalo je da postoji. Cigansko naselje prema podacima sa karte (1717-39) premešteno je na desnu obalu Save. Na jednoj karti tog vremena zapaža se selo na ušću Topčiderske reke i Save. To je naselje od 24 kuće

namenjeno da bude Knežev Dvor (današnje Ministarstvo finansija). Otpočeto da se podiže 1829. a dovršeno 1836.. Ceo izdatak za ovu gradjevinu 152.729.25 groša. 2. Dvor beogradskog Narodnog Suda, podignut u Savamali 1830. i isplaćen 1834. god sa 31.778.38 groša. 3. Ćumrukana na Savi dovršena 1835. godine. Ceo izdatak za ovu gradjevinu 294.742 groša. 4. Magacin na Ćumrukanu, dovršen iste godine, isplaćen sa 189.838.09 groša. 5. Velika kasarna na Topčiderskom drumu, početa da se podiže 1834. dovršena 1836. koštala je 388.580.37 groša. 6. Zgrada Beogradskog Suda podignuta 1838. god. koštala je 45.637.34 groša. U isto doba podignute su u Topčideru ove zgrade: 1. Knežev dvor novo sazidan u Topčideru 1834. godine, koštao 57.839.29 groša. 4. Mehana u Topčideru, dovršena 1836. koštala je 28.919.18 groša. 4. Magacin u Topčideru, koštao 51.070.27 groša. Sem toga sagradjene su od 1834-1836 godine. Kula na Vračaru (Doktorova kula) podignuta na predlog dra Kuniberta koštala 66.603.32 groša, Kasarna paliluska (koštala 215.310.20 groša), Tabakana u Topčideru (koštala 16.656.12 groša) i Dvor vojvodin i tatarski u Beogradu (koštao 25.000 groša). U isto vreme prepravljen stari Knežev dvorac preko puta Saborne Crkve koji se zvao Gospodarski Konak, za razliku od Konaka Kneginje Ljubice, u kome su živeli Kneginja i njeni sinovi Milan i Mihailo. Vidi Mita Petrović: Finansije i ustanove obnovljene Srbije od 1842. god. Beograd, 1901. str. 761. 239 Izveštag grafa De Boa-Le-Konta grafu de Rinji od 3. juna 1834. O Beogradu i njegovim stanovnicima. Srbija u godini 1834. Priložio Stojan Novaković. Spomenik Srp. Kr. Akademije XXIV Beograd. 1894. 152 prikazano na Amanovim kartama. Ne zna se pouzdano da li je Cigansko selo na Adi bilo porušeno i raseljeno za vreme rata 1716-1718, ili ranije. Na Cerinsu-Kajzerovoj karti ima naselje od 19 znakova za kuće (u 1720). Irg Lient Berndt ucrtan je jedan topografski znak na donjem špicu ade i zovu ga Zikanka I. Str. 46. Kasnije Cigansko naselje na Adi prestalo je da postoji. Cigansko naselje prema podacima sa karte (1717-39) premešteno je na desnu obalu Save. Na jednoj karti tog vremena zapaža se selo na ušću Topčiderske reke i Save. Dobija naziv Zigeuner Dorfel. Iz raznih prikaza sela u kartografskim materijalima može se zaključiti da stanovnike sela sa Ade zatiču, za vreme austrijsko-turskog rata (1788-91), na ušću Topčiderske reke. Iz jednog dragocenog materijala iz 1788. seoce se zapaža pri samom ušću Mokroluškog potoka. U objašnjenuju stoji "Sogenantes Zigeuner Dorfel" (tzv. Cigansko seoce). Karta iz 1788. (Grundriss von Gegend Zwischen Semlin und Bulegrad...) je očigledno radjena posle 1788. Na karti je na Savskoj obali van gradskih opkopa u blizini naselje Raitzen stad (Srpske varoši), nalazi novo Cigansko naselje. Tu je naziv Turkiche Caffehauser (Turske kafane). Tusko seoce krajem 18. veka seli se sa Mokrološkog potoka u neposrednu blizinu beogradskih palisada uz put ka Šapcu pored Donje Srpske varoši. Već 1739. ulazi u sastav Donje Srpske varoši. Prema opisu Čelebije verovatno može da ima tri Ciganske mahale na Savi. Ipak se može tvrditi da je već osamdesetih godina 18. veka nedaleko od gradskih palisada jasno uokvireno Cigansko naselje: Ziganka, Ziganska Mala und Darf Ziganska Mala. Dokaz Miteserovog izveštaja i brojni planovi Beograda i okoline od kraja 18. veka do tridesetih godina 19. veka. To su planovi pod naslovom Plan von der Belgrader Gegend undder von 15 ten Sept. bus 7 ten okto. 1789. ... i Koniglichen Armea von 12 september... Str. 48 Isto tako Cigansko naselje se beleži na planu 1791. kao i na manjim planovima Beograda iz 1818. i 1829. Prema proceni položaja selo se nalazilo izmedju današnje Ulice Kneza Miloša i Sarajevske, a sa obe strane Nemanjine. Ciganska Bara nalazila se u ravnici izmedju ciganskog sela-Romkinje i obale Save. Ciganska bara kasnije dobija naziv Bara Venecija (prostor pored Save od Beograda hotel Bristol do Topčidera). Tekla su dva potoka, jedan od Zelenog Venca Kameničkom ulicom uticao je u Cigansku baru, oko današnje autobuske stanice. Drugi potok išao je od Slavije Nemanjinom ulicom i 153 blizu džamija ulivao se u Cigansku baru, oko železničke stanice. Ciganskog sela na planovima sedamdesetih godina 19. veka nema na tom mestu. str.398-402

Skadarlija

Prvo naselje na Skadarliji, koja se naslanjala na šanac bilo je naselje Roma. Sve do 1825. godine, bile su tu prazne poljane i rupčage. Kroz ovu Cigansku malu, jer se do formiranja današnje Skadarske ulice, ona tako nazivala, prolazio je još dugo nekakav zid, pa je i sama ulica prolazila ispod jednog visokog svoda, širokog koliko i ulica. Ovaj svod od cigalja, bio je ostatak nekadašnjeg vodovoda, koji je bio vezan sa Terazijama. Naselje Skadarlija koja se kompaktno javlja već 1835. godine sačinjavale su mahom straćare priljubljene jedna uz drugu kraj krivuidavih i džombastih sokaka, a tek, po gde- gde, po koja lepa kućica sa baštom. Još u to vreme Skadarlija, koja se širila od Stamobl do Vidin-kapije imala je znatan broj neuglednih hanova, u kojima su se napijali i Srbi i Turci, te je često izmedju njih dolazilo do sukoba, po čemu je Skadarlija bila poznata. Prvobitno ime bilo je “Ciganska mala”. Čiča Ilija Stanojević, nekada najbolji glumac Beograda (1859-1930), prilikom otkrivanja spomen-ploče na kući u kojoj je živeo i umro 1878. godine pesnik Djura Jakšić, a koja se nalazi u Skadarskoj 25, ovako je evocirao uspomenu na staru Sakdarliju: ...Nekada na ovoj kući nije bilo broja, niti onog pivarskog dimnjaka. U pozadini bio je, preko cele ulice, veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa Bulbuldera za Čukur-Česmu. Malu česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu, pred “Šalitranom”. Ispod Djurine kuće, do samog zida, vidi se trag česme, koja se spajala sa dvorištem kuće do nje. Ova česma nije imala naročiti naziv. Nju su obično zvali “Ciganmalska” ili “Ciganlija”. Naziv Skadarlija, za ovaj boemski kraj Beograda, dolazi tek posle krštenja glavne ulice ove mahale. Ova ulica nazvana je Skadarska 1872. godine, i tada je izvršena i numeracija kuća. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 855-856

154

Sve do 1835. giodine oko Stambol-kapije, sa ove druge strane šanca, nije bilo ni jedne kuće. Prva kuća koja je na današnjem Trgu Republike sagradjena bila je od naboja, vlasništvo nekog Ciganina, u kojoj je bila njegova kovačnica, za opravku sekira, motika i drugih kovačkih poslova. Nekoliko godina je ona tako stajala usamljena na mestu gde je otprilike danas Gradska kafana. Srbi su izbegavali da se tu nastane, jer su bili na domaku turske oružane straže, koja je danonoćno čuvala Stambol-kapiju. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 858

Kako je nešto docnije izgledao ovaj kraj, najbolje nam ilustruje ovaj mali oglas Jovana Andjelkovića, ćurčije, objavljen u listu “Budućnost” 12. marta 1874. godine: “Imam prazan plac u glavnoj čaršiji više Saborne crkve, do placa pok. Živka Djordjevića. Čujem i čitam iz novina da ovdašnji Romi traže od opštine mesto gde će da se nastane. Evo, ja im dajem taj moj plac džabe. Neka na njemu podignu čerge, neka kuju i duvaju u mehove. Ništa im uzeti neću, no samo postavljam uslov, da se sele i da mi vrate plac onda kad bude gotova “vajna naša regulacija”. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 822

Karadjordjeva ulica je glavna ulica nekadašnje Savske varoši koja se najpre zvala Romski sokak, jer je prvobitna Savamala bila cigansko naselje pored Ciganske bare (docnije bare Venecije koja je nasuta osamdesetih godina pr. veka). Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 838

Jedna od starijih ulica je i Savska ulica, koja je sada nazvana – ulica Slobodana Penezića Krcuna. Nekada je ona išla od Paranovskog hana (danas hotel Bristol), pa preko današnjih železničkih koloseka kojih naravno tada nije bilo, izbijala kod Mostara. U vreme njenog formiranja ceo taj kraj Savamale, bio je načičkan mahom ribaskim kolibicama i Romskim čergama, a zemljište je bilo podvodno, puno rupčaga iz kojih je 155 vadjena zemlja za cigle i ćeramidu. Regulacijom Beograda, ovo zemljište je poravnato, i nešto kasnije podignuta današnja železnička stanica (1884) Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 842-843

Dr Vidoje Golubović; Stari Beograd- topografski rečnik; Izdavač BeoSing, Beograd 2006.

Dorćol, sa trvrdjavom spada u najstarije delove grada i obuhvatao je mali prostor gde je danas raskršće ulica Dušanove i Kralja Petra prvog prema Dunavu. Sam pojam prezet je od turaka i po jednom izvoru znači sastajalište četiri puta a po drugom raskrsnicu četiri puta. Po drugim "Dorćol" je značio i četrdeset sokaka. U vreme Austrijske vlasti nazivana je i Nemačka varoš ili Nemački Beograd. Provobitno je bilo naselje Dubrovčana. O starom izgledu Dorćola pisao je i prilikom posete Beogradu 1855-56 godine pooznati Poljski pisac Roman Zmorski, rekavši da je to "biser Beograda za strance došljake..." Taj deo grada bio je od udžerica, krivudavim sokacima, kaldrmom sa puno rupa, pun pasa lutalica, smeća i svega onoga što je karakterisalo tursku varoš. Zmorski spominje i desetak džamija sa Dorćola, siromašne Srbie i Cigane koji su nedaleko tu živeli kao i Jevreje. Str. 89 Roman Zamorski, poljski književnik i revolucionar, koji je boravio u Beogradu 1855-56. god. daje nam sliku ondašnjeg Dorćola: “Biser Beograda za strance došljake bio je baš ovaj Dorćol na obali Dunava, koji Srbi s prezirom pominju. Najpravoverniji musliman, dugo bi se morao osvratati pre no što bi se setio koliki je daleki put prevalio. Probudio bi se isto tako kao u dragoj otadžini, na kaldrmi punoj neravnina, usred isto takovog smeća i pasa koji se na njemu protežu, izmedju istih takvih najneobičnijih polurazrušenih i klimavih udžerica, usred istih takvih prilika i tišine, koju tek retko prekida lupkanja papuča, vika prljavog alvadžije što nudi svoju slatku robu, ili kloparanje kola koja vuku dva ozbiljna vola, i na kojima ispod 156 razapetih arnjeva proviruju, pokrivene belim zarovima, glave haremskih leopotica koje idu na teferič, to jest na svež vazduh. U svoje vreme doprla bi do njega takodje čežnjiva dozivanja mujezina sa desetak džamija, a ako bi imao srećan dan, s radosnim srcem bi začuo iz tekije iliti iz derviškog manastira mevlevi, njihova nemilosrdna zavijanja u slavu Alaha. Bio je to tako divan uzorak Istoka, bačen ovamo nadohvat ruku Evropi, da su mu Srbi učinili nepravdu proterujući iz Dorćola njegove vredne stanovnike. Često sam po čitave dane, usamljen, potkrepljujući se alvom, izvrsnim groždjem iz truskih vrtova i ništa manje izvrsnom crnom kafom u njihovim neuglednim kafanicima, lutao kroz taj divni lavirint ulica, uličica i sokačića i nikad mi nije bilo dosadno. Uvek mi se dešavalo da otkrijem neku novu, neočekivanu crtu ili osobinu karaktera, naivnost, a ponekad i puno humora... Istina, taj Dorćol postoji i danas, delimično opusteo, delimično naseljen je Romima, siromašnijim Srbima i Jevrejima. Stoje one iste džamije, tekije, kuće i vrtovi. Ali posle isterivanje Turaka iz njih to je još samo mrtvo telo bez duše, koje očekuje da se raspadne u prah i pepeo od koga je i postalo, na šta se neće morati dugo da čeka. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 866 Oko cijelog atara moglo bi se obići za 6 sahata, a u ima mjesta i voda sa imenima 70, koja se zovu: Aluge, Arvatsko Selo.....Romski Do.... Str. 100

Pinosava, selo u Posavlju ispod Avale na uzvišenoj ravnici, 3 sahata od Biograda. Oko cijelog atara moglo bi se obići za 2/1/2 sahata; u njemu ima mjesta i voda sa imenima 30 koja se zovu: Anaemski....Ciganske Njive; Str. 181

Resnik, selo u Posavlju više manastira Rakovice u pristranku, 3 sahata od Biograda. Mjesta dje su kuće ima za 100 dana oranja. U ovome selu ima: 69 kuća od prilične gradje, 98 poreskijeh glava, a duša: mušijeh 231 i ženskijeh 265; Cio atar može se obići za 21/2 sahata, a u njemu ima mjesta i voda sa imenima 56, koja se zovu: Arap Čair,,...Ciganske Njive. 157

Str. 195,196

Sava mala, na početku bile je to naselje oko Ciganske bare, kasnije bare Venecije i prostiralo se od kraja Karadjordjeve ulice do same Ade Ciganlije. Širenje naselje nastaje za vreme vladavine Miloša Obrenovića. Kasnije se Sava mala opisuje kao naselje koje se formira iza palisada. Str. 205

Sava mala, deo naselja koji se nalazio na Savi, izvan palisada sa kućicama od drveta i blata, a u njima živeli ribari, sirotinja i Romi. Na početku je to bilo naselje duž današnjeg dela Karadjordjeve ulice do Brankovog mosta a kasnije obuhvatao prostor današnje ulice Gavrila Principa i Sarajevske prema nekada Ciganskoj bari - Bari Venecija. Prostor današnje železničke stanice pokrivala je velika bara i trska, naseljavali su je u XVIII veku Romi. Živeli su na sojenicama i brvnarama. Dolaskom na vlast Miloš Obrenović je pokušao da ovo selo raseli u Palilulu. Za vreme turaka živalj Sava male korišćen je za čuvanje hrane i stoke turaka. Savamala ima burnu istoriju. Na njoj se nalazila poznata i opevana pijaca "Pijac mali". Baru su počeli isušivati 1867. godine. Kuće su bile male sa dvroištima - avlijama a na sredini sa česmama, bio je to zanatlijski kraj da bi se razvijao a procvat doživeo s početka Prvog svetskog rata, kada je i nekretnina bila od 2-5 puta skuplja nego u Knez Mihajlovoj ili na Terazijama. Tada su najpoznatije ličnosti javnog kulturnog ili privrednog života živele na Sava mali. Kao prva ulice Sava male, spominju se Savamala, danas ulica Gavrila Principa (Bosanska), Gepratova i Abadžijska ulica. Str. 206

Savamalska bara, u delu literature može se naići na podatak da je prvi naziv bare bio Savamalska bara, pa naziv Ciganska bara i na kraju naziv "Bara Venecija". Vidi Bara Venecija i Ciganska bara. Str. 207

158

Skadarlija, danas boemska četrvrt nastala tridesetih godina XIX veka kada napuštene rovove oko palisda naseljavaju Romi. Nosio je naziv Ciganska mala sve do 1872. godine kada i dobija ime Skadarska. Već 1845. godine u Skadarliju se naseljavaju zanatlije, kafedžije, sitni činovnici i drugi, grade se zgrade od čvrstog materijala. Boemsko obeležje dobija rušenjem poznatih "Dardanela". Skadarlijom je tekao i Bibijin potok. Na vrhu Skadarlije prolazio je deo vodovoda koji je verovatno povezivao terazijsku česmu. Od 1835. godine u Skadarliji su se nalazile udžerice i neugledni hanovi gde su pijančili i stalno se sukobili Srbi i Turci. Ovaj prostor nazvan je i "Ciganska mahala". Pomenuti luk kojim je tekla voda snabdevao je Čukur česmu, Malu česmu, Saka česmu i Cigansku česmu pred "Šalitranom". Ispred Djurine kuće nalazila se česma koju su zvali "Ciganmalska" ili "Ciganlija". Str. 214

U periodu vladavine Turaka Vračar i Tašmajdan je služio za boravak Roma i njihovih čergi koje Turci nisu puštali u varoš. Str.232

Tašmajdansko groblje- Danas nema pouzdanih podataka koliko je pokojnika sahranjeno na Tašmajdanskom groblju, koliko je stanovništva stradalo na Tašmajdanu prilokom bombardovanja Beograda 1914 i 1915. godine, koliko je ljudi ubijeno prilokom gradnje komandnog mesta ispod Tašmajdana kao ni podataka dali je pored Jevreja, Srba i Roma još neko stradao prilokom gradnje skloništa i rezervnog komandnog mesta. Str- 234, 235

Ciganska Bara, mjesto pored Save od Biograda pa do Topčidera. Ciganska mala, po spisku iz knjige Marinka Paunovića "Beograd - večni grad" iz 1818. godine iza Mitropolije nalazila se "Ciganska mala". Deo dokumentacije opisuje Cigansku malu, na prostoru iznad železničke stanice, a neki su i Sava malu nazivali Ciganska mala. Takojdje beleži se postojanje Ciganske male s počektka XIX veka i na prostoru današnje Skadarske ulice. 159

Cignaska česma, nalazila se na početku nakadašnje "Abadžijske čaršije". Ciganlija, državna ada u Savi pored Makiša, zauzima otprilike u dužini 3500, a u širinu 1500 hvata. Jedna je trećina pod livadama, a ostalo je pod vrbovinom. Ciganske Njive, mjesto pod njivama izmedju atara sela Pinosave i Resnika; ima izvor, koji je jak i dobar za piće, a utječe u rijeku Topčider. Kažu da su ovdje Romi sjedjeli pa se odonda tako prozalo. Romski Do, mjesto pod njivom za 2 dana, a drugo pod trnjem u ataru sela Žarkova na zapadnoj strani. Kažu da su nekad tu sjedili Romi pa se odonda tako prozvalo. Džemat, po popisu turskih naselja u okolini i samom Beogradu iz 1536. godine popisan je i "džemat Roma". Džemat je predstavljao deo naselja ili nekoliko ulica skupine koje nisu pripadale muslimanima.

Makiš Takodje staro naselje, a naročito je za vreme Austrije (1717-1739) godine bilo naseljeno uglavnom Romima. Naziv verovatno dolazi po madjarskom toponimu, oji se odnosi na hrastovu šumu koja je nakada tu bila. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 879

Jatagan-mala

Naselje je nastalo na padini Mokroluškog ptooka, posle njegove regulacije, a na delu od Karadjordjevog parka, duž Bulevara Franše d’Eperea, do Mostara. To je uglavnom bilo cigansko naselje, gde su našli utočište i mnogi probisveti, pa je bilo poznato zbog kriminala i nemorala, zbog čega mu je i dat prvi deo naziva: Jatagan, što na turskom znači nož. Kako je bilo izgradjeno od samih udžerica, bez vodovoda i kanalizacije, a nalazilo se u kraju gde je predvidjena saobraćajna magistrala, naselje Jatagan-mala raseljeno je posle drugog svetskog rata. 160

Jatagan mala, cigansko naselje na zapadnom Vračaru, nestala je posle drugog svetskog rata. Rasljena je jer se u užem centru grada nije smelo održati bez najosnovnijih uslova za stanovanje. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod ,str. 882

Prokop

Prilikom nasipanja Bare Venecije kao i izgradnje željezničke stanice i željezničkog savskog mosta, zemlja je kopana iza Vajfertove pivare na Senjaku. Tom prilikom napravljena je veća uvala, gde su svoje prve kućice sagradili radnici i kočijaši, koji su na tim poslovima radili. Naselje je nastalo pred prvi svetski rat i održalo se i do danas, iako je izgradjeno od potleušica i bez potrebne kanalizacije, upravo, bez ikakvih uslova za naselje. Prokop je i dobio svoj naziv po iskopanoj uvali i on u potpunosti zamenjuje raseljenu Jatagan-malu. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 883

Mostar

Nekada je to bio problematičan kraj daleko od Beograda gde su, hajduci presretali putnike i pljačkali, jer je mesto za to bilo veoma zgodno: izrovareno i puno busija. Uz to s jedne strane Ciganska bara i Sava, a sa druge Mokroluška reka, koja je tekla današnjim Bulevarom Franša d’Epere-a, na ušuću u Savu veoma široka, a i duboka, da se nije mogla, kišnih godina pregaziti. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 890

Zvezdara

Ovaj kraj Beograda dobija svoje prve stanovnike početkom ovoga veka, ali naselje se formira tek izmedju dva svetska rata, od doseljenika pečalbara, pa i Roma. Naselje niče najpre na padini brega prema Karaburmi i Novom groblju, i uglavnom su to same udžerice, koje se ne razlikuju od ostalih ekonomskih zgrada, štala i svinjaca. 161

Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 894

Marinkova bara

Uz Prikop, danas je to najmračnije naselje Beograda, podignuto od Roma izmedju dva rata, na podvodnom terenu. Iako su decenije prošle, malo se šta izmenilo u ovom naselju od blatnjavih udžerica, po čijim ulicama protiče prljava voda i šaca djubre. Naselje je dobilo ime po oborknezu od Avale Marinku Marinkoviću, koji je nakad ovde gazdovao. U Marinkovoj bari nalazi se veliko groblje današnjeg Beograda. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod, str. 894

Jalija

To je deo Beograda koji se širio od beogradskog grada, obalom Dunava, upravo, to je donji deo Dorćola. Ovo naselje nastalo je još za vreme Turaka na obali Dunava, iza Temišvarske kapije. Danas ono više ne postoji, jer je raseljeno odmah posle drugog svetskog rata, kada je ovaj kraj urbanistički rekonstruisan. Jalija je naročito stradala u provom svetskom ratu, kada je potpuno uništena, da bi se izmedju dva rata obnovila, a naseljevali su je najsiromašniji slojevi beogradjana, mahom Romi, jer je tu bilo gradsko djubrište, na kome i od koga su oni živeli, prebirajući ga. Bilo je to naselje od blatnih i plehanih potleušica, bez vodovoda, kanalizacije i struje, iako im je u neposrednoj blizini bila električna centrala. Danas je na tom terenu beogrdsko robno pristanište. Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 895

162

Aleksandar Bačko; MALI MOKRI LUG; Etnoantropološki problemi- monografije, knjiga 28; Beograd 2005.

Prus Oto Dubislav plemeniti Pirh zabeležio je u svom "Putovanju po Srbiji u godini 1829", da se na putu u blizini Beograda susreo sa grupom Roma ("Roma") iz Mokrog Luga. On je tada pogrešno izneo da je Mokri Lug "cigansko selo", bilo usled ovog susreta, bilo da mu je neko tada rekao takvu neistinu. Da Roma u Mokrom Lugu od njegovog osnivanja, pa sve do danas, nije ni bilo u većem broju (a još je dalja od istine tvrdnja da se radi o romskom naselju), možemo videti iz sve dostupne literature. Takodje, ljudi romske etničke pripadnosti su u popisu kneževine Srbije iz 1863. godine naznačeni kao "Romi", a ljude sa takvom naznakom nemamo u popisu Malog Mokrog Luga iz te godine. Da su Romi, u stvari živeli u zasebnom tadašnje mirijvske parohije, možemo pouzdano utvrditi i po podacima iz matičnih knjiga ove parohije iz 19. veka. Naime u matičnoj knjizi krštenih (1821-1852 godine), se, medju roditeljima i kumovima krštenih nalaze i oni, za koje je navedeno u rubrici o mestu stanovanja, da su žitelji "Romski Čerga" ili samo da su "Žitelie Roma", kako se navodi u zapisima iz 1840. godine. Zbog toga nema sumnje da su Romi, koje je na ovom putu sreo Pirh, bili privremeno nastanjeni u negde ataru (ili blizini) Malog Mokrog Luga.240

Izvodi iz Matične knjige rodjenih (1821-1851) crkve sv. Ilija u Mirjevu redni Datum Imena Mesto u Ime Ime Mesto u br. broj rodjenja roditelja kome deteta kuma kome strane u žive živi kum matičnoj

240 Pirh, str. 46; Branko Perunčić, Grad Valjevo i njegovo upravno područje 1815-1915, Valjevo 1973. (u daljem tekstu: Peruničić, Valj.), str. 880 i dr; Arhiv Srbije, Popisne knjige stanovništva (1840-1863), rolna br. 5, Beogradski okrug, Vračarski srez, god. 1863., redni broj knj. 145, str. 1164-180, 344-346 (u daljem tekstu: Popis 1863); R. Nikolić, Okolina,..str. 1039-1041; Istorijski arhiv Beograda, Opština Zvezdara, Mesna kancelarija Mirijevo, Hram sv. Ilije u Mirijevu, knj. 1, Matična knjiga rodjenih 1821-1852. godine (u daljem tekstu: Matična knj.), str. 80,82 i druga brojna literatura.

163

roditelji knjizi 63. 6. april Mratinko "žitelie Milan Sima Vinča 80 1840 Jovanov Romskii Jovanov i čerga" Bosiljka

67. 29. jul Petar "žitelie Smiljana Petar "žitelie 82 1840. Pavlov i Roma" Nešić Roma" Trena

Aleksandar Bačko; MALI MOKRI LUG; Etnoantropološki problemi- monografije, knjiga 28; Beograd 2005.

241 Pirh, str. 46; Branko Perunčić, Grad Valjevo i njegovo upravno područje 1815-1915, Valjevo 1973. (u daljem tekstu: Peruničić, Valj.), str. 880 i dr; Arhiv Srbije, Popisne knjige stanovništva (1840-1863), rolna br. 5, Beogradski okrug, Vračarski srez, god. 1863., redni broj knj. 145, str. 1164-180, 344-346 (u daljem tekstu: Popis 1863); R. Nikolić, Okolina,..str. 1039-1041; Istorijski arhiv Beograda, Opština Zvezdara, 164

Mesna kancelarija Mirijevo, Hram sv. Ilije u Mirijevu, knj. 1, Matična knjiga rodjenih 1821-1852. godine (u daljem tekstu: Matična knj.), str. 80,82 i druga brojna literatura. dr Aleksandar Petrović; BANJANE Socijalno zdravstevene i higijenske prilike; Biblioteka centralnog higijenskog zavoda, Zbornik zdravstvenih proučavanja sela i narodnog života, Beograd 1932. godine.

Cigani

Do pre 50 godina banjanski su Cigani živeli u samome selu. Govore, da su se oni tada više bavili kradjom nego korisnim radom. Zbog toga ih je tadašnji pretsednik banjanske opštine, iz porodice Aškovića, iselio iz samoga sela, otprilike na pet kilometara od seoske mejane, koja se nalazi u "sredji" (sredini) sela. Taj je ciganski zaselak nazvan "Iverići". Tom prilikom svaka ciganska porodica dobila parče zemlje, na kome je mogla sazidati sebi kuću. Docnije je bio, na jedan kilometar bliže selu, podignut još jedan ciganski zaselak, koji je dobio naziv: Banovići. Razlika je izmedju stanovništva oba zaseoka dosta velika. Iverićani su "koritari", Cigani koji su se predje bavili gradnjom korita i drvenih kašika, osim toga oni govore rumunskim (vlaškim) jezikom, a Banovići su kovači, i osim srpskog drugoga jezika ne znaju. O daljim razlikama biće govora niže.

Banovići

Zaselak Banovići ima 17 kuća, od kojih je samih Banovića 9 kuća, Stanojevića 5, i Stankovića 3 kuće. Najstariji su stanovnici zaseoka Banović. Poreklom su od Bana i Randjije. Nismo mogli doznati odakle su došli u Banjane. Stanojević su proizašli od Ive i Spasenije. Spasenija je od Banovića a Iva se odnukud doselio. Stankovići su iz Rubrebeza - "idući iz Uba, od Lajkovića pa s desne strane". To je najmladja porodica u Banovićima. "Otac je uzeo našu majku od Banovića, pa se onda doselio ovde". Stanojevići i Stankovići su dakle, "zetovi" Banovića. Interesantan je bračni život ovih Cigana. Stanojević se doselio pre 60 godina. Onda je imao 1 ½ hektara zemlje "pod kućom". Sad su se sinovi podelili. Ima ih 5 kuća. Svako od njih ima po 30 ari. Jedan od tih sinova, vrativši se iz velikog svetskog rata kući, zatekao je ženu i snaju od sina, koja je bila udovica, jer joj je muž poginuo u ratu. Svekar je počeo da živi sa snajom. Živeo je s njom pola godine, pa ga onda snaja ostavi. On onda "polude". Snaja je umrla pre šest meseci. Uvek je govorila: "da oću, spasla bi ga." On sad "naleće" na mladju snaju, ženu svoga mladjeg sina. Svoju pak domaćicu, koja je još živa, svlači golu i bije je. Iva Banović, star 29 g. S prvom je ženom živeo jednu godinu. Nevenčano. Oterao je. Sad živi s drugom "venčano". Žive već 4 godine. Priča žena Miloša Banovića: "S prvim sam mužem živela jednu godinu, u Kalinovcu, bila sam nevenčana. On dovede mladju, a mene odjuri. Ja onda dodjem u Banjane i udam se za Miloša. I s njim živim već 10 godina, venčani smo". Medju banovićskim Ciganima zalutala je i jedna Srpikinja seljaka. Njoj je 24 godine. U kući žive otac s ženom i sin. Oboje su zanatlije- ćurčije. Ona je "došla" kod sna. "Živela sam nevenčano s prvim mužem tri godine. Imala sam jedno dete. Pre pola godine najurio 165

me je i doveo je drugu. U ovoj sam kući tri meseca. Nismo se još venčali. Najpre da vidim, kako ćemo se slagati". Milisavu Stankoviću sad je 40 godina. Do rata je prva žena živela s njim jednu godinu, rodila dete. Bila je nevenčana. Utekla je. Kad se vratio iz rata, oženio se po drugi put. Živeo je s njom šest meseci nevenčano, pa je utekla. Oženio se po treći put i živi s ovom ženom venčano već 11 godina. Mladić od Stankovićevih. Star je 22 godine, priča: "Odbegla mi je žena pre 2 meseca. Živeli smo 8 meseci nevenčano. Sad sam se opet oženio prvog (prošlog) vaskrsa. Još se nismo venčali". Kao što iz ovih primera vidimo, kod banovićskih Cigana postoje dve vrste brakova: nevenčani i venčani. Svi su nevenčani brakovi privremeni. Na njih možemo gledati kao na brakove na probu. "Najpre da vidimo kako ćemo se slagati", govori "mlada", dovedena pre tri meseca. Svaki "venčani" brak, kod banovićskih Cigana, najpre mora da prodje kroz fazu "nevenčanog" braka, "braka na probu". Drugim rečima, "mlada", devojka ili žena, najpre se dovede u kuću. Neko vreme živi nevenčano s mužem. I tek posle toga vremena, ako ona sama ne pobegne, ili je muž ne najuri, venčavaju se. Nas je interesovalo, zašto se venčavaju, zar ne bi mogla celoga veka ostati nevenčana. Izgleda da bi tako i bilo, da nije sveštenika, koji stalno preko opštine poziva nevenčane da se venčaju. I da nisu u pitanju deca, koja treba da naslede kuću i sve ono što ima u kući. Milutin S. Mati mu je Ciganka, otac slučajan. Mati zatrudnela prilikom jedne svadbe (od Srbina). Koža mu je bela, kosa ridja. Ničega ciganskoga u sebi nema. Star je 46 godina. Žena Ciganka 40 g. Dvoje muške dece, od 14 i 12 godina. Oba deteta bela su i ridja kao i otac. Imaju samo kuću i oko kuće nekoliko metara zemlje. Žive od toga što on ide u nadnicu, a ona u kafani pere sudove. Potrošio je za slavu Sv. Jovan, post:

10 kila rakije 100 din. 10 kila vina 50 sveće 16 2 kile šećera 26 ½ kile kafe 20 1 kilo pilava 10 biber papriku 3 2 kile zejtina 36 3 kile belog brašna 27 Popu 10 Svega 298 din.

Kupus i pasulj dobio je badava od gazde kod koga radi. Odelo je sve bilo uzeto na veresiju kog trgovca, s tim, da leti odradi. N. Banović, 53 god. star. Žena, 42 g. i dvoje dece ispod 10 godina. Ima kuću i 25 ara zemlje. Živi od nadnice. Ide i "preko" na rad. Vrlo je vredan. Ima: 1 krmaču, 2 praseta i 2 ovce. "Livadu, njivu nemam, gde ću pasti ovce i svinje. Prošle godine jedan banjanac zatekao je moga vepra u njivi i ubio ga je. Sramota me je bilo da se svadjam. Samo mi ne 166

brane da pasem ovce i svinje na njihovom imanju pretsednik opštine i gazda Ljubisav" (pretsednik Zdravstvene zadruge). Slava. Pravi samo ručak. Večeru ne daje. Sve kupuje za gotov novac. 1 kilo šećera 14 din. 2 sveće 10 2 lit. rakije 20 1 lit. vina 10 2 kg. belog brašna 10 ½ kg. kafe 10 1 kg. makarona 12 5 kg. kupusa 5 2 kg. soli 6 tamnjan lorber mašinu 3 cimet 1 papriku alavu 1 ako je posno: 1 kg. pirinča 9 1 ½ lit. zejtina 24 Svešteniku 20 Svega 155

Kad je slava mrsna kolje prase. Svadba ima iste rashode. O svim prazncima, kad se pozivaju gosti, i kod Cigana i kod Srba, otprilike se isto kuva i tako isto mnogo troši. Samo, kad se devojka udaje, (ako nije dovedena "gola") donosi mužu šarenicu, slamaricu, 2 jastuka i ako ima para! Muž joj šije haljinu belu (svilenu!), kupuje čarape i cipele. Na dan svadbe mladoženji se meće srebro u čašu, iz koje pije vino. Jedno od glavnih obeležja banovićskih Cigana je u tome: što oni ili znaju neki zanat ili idu na nadnicu. Žene im isto tako rade po kućama i polju, ne prose, ne bacaju karte, ne kradu. Ali njih počinje da ubija mašina i umnožavanje naroda. "Pre dve godine, priča jedan Banović, zaradili smo na žetvi 2 metra žita. Ranijih godina bilo je i više. A sad sve mašina radi! Ove godine od žetve nema gotovo nikome ništa". Vrlo je delikatno pitanje budžet ciganskog domaćinstva. Kod Iverićskih Cigana o tome je nemoguće govoriti, kod njih gotovo sve žene prose. Mi iznosimo neke podatke o budžetu jedne banovićske kuće. Imamo razloga verovati da su oni istiniti. M. Banović. 60 godina. Živi sa ženom svojih godina. Jednu je ćerku imao i udao je. Ima 20 ara zemlje i kuću. Nekoliko kokoši, svinju i dve ovce. Letos (1930) zaradio je od nadnice oko 600 dinara. U jesen i zimu opet radi. "Sve šta se nadje". Neko vreme jede pšenični hleb, pa onda proju. U toku ove godine kupio je: 2 metara žita za 300 din. i 4 met. kukuruza za 360 din. To mu je služilo za ishranu za celu godinu. Pamti još jedan veći rashod: pre 2 godine kupio je 2 kila pamuka za košulje. Slava: Velika Gospojina. Ove je godine posna (u petak!), koštala ga je 106 dinara. 167

To su bili krupniji rashodi i krupniji prihodi te kuće. Ostali su prihodi i rashodi mali. "Ovde dobio ručak, onde večeru; ovde zaradio dinar ili dva, onde banku".

Iverićani

Iverićani su koritari, ali se sad tim poslom više niko ne bavi. "Seljaci iz Banjana i okoline jedu iz metalnih kašika. Osim toga šume nema ona je gotovo isečena, te nema od čega da se prave korita". Vreme nam nije dozvolilo da se malo više zabavimo izučavanjem ovoga zaseoka. Iznosimo samo neke podatke. Svaka porodica ima svoju kuću, koja je jako prljava, mnogo prljavija nego u Banovićima. Kreveti i posteljne stvari pokazuju ne samo da su to vrlo siromašne porodice, nego da su to ljudi jako lenji i nečisti. Sve su kućeniske, obično nepatosane, ni daskama, ni ciglom. Prema zanimanju mi ćemo u Iverićima naći: 8 kuća iz kojih se muški članovi sviraju: u Beogradu, Šapcu, na Ubu ili po selima; 2 kuće, iz kojih se muški članovi bave piljarskim poslom. Po selima skupljaju živinu i jaja i voze u Beograd; 2 kuće, koje daju seljacima novac pod interes; "sto para na banku". Ostali pak preko leta rade poljske radove u Banjinima i po okolnim selima, ili idu "preko", Save, opet na poljske radove. Obično tom prilikom vode sa sobom svoje žene i decu. Odelo: Radnim danom žene idu u iscepanom, starom odelu, ali za praznik imaju nove haljine, za koje se lice kupuje u varoši. Uz novu haljinu imaju nove cipele i marame. U jednoj "običnoj" iverićskoj ciganskoj kući našli smo da je haljina, kupljena ove godine za ženu domaćina, koštala preko 200 dinara. Istina, ona će je nositi Bog zna koliko. Muškarci se odevaju kao i svi Cigani, u staro, polovno varoško odelo. Ishrana: Po pravilu Ciganin kad leti u polju radi, kod gazde se hrani. I ručak, koji tamo dobije, ne jede sam, nego ga deli sa svojom ženom, decom i sa svojim starcima, ako ih ima. Radi toga oni se svi za vreme ručka javljaju na mestu gde se radi. Ciganke obično idu u prošnju, po Banjanima i okolnim selima. "Jedan dan sedim kod kuće, a jedan idem po selu", priča nam stara Ciganka sa Iverića. Kad Ciganka ide da prosi, ona sve što joj se daje trpa u torbu, ili ponekad u veliki lonac, koji se opet nalazi u torbi. Samo se brašno i mleko meću u zasebne sudove. Kad se vrati kući, Ciganka izruči sadržaj torbe u jedno sobnje ćoše na patos. Pa onda sva porodica bira ko šta hoće da jede. Ako se nešto ne pojede, daje se prasetu, koje većina kuća ima, i koje je obično konopcem vezano za zadnju nogu o drvo pred kućom. Mi smo prisustvovali nekoliko puta momentu kad se je Ciganka vraćala kući iz prošnje. Torbe su uvek bile pune. Hleba (u većim i manjim parčadima) bilo je uvek po nekoliko kila, 5-8 kila, a sira najmanje po kilo. Svaka je donosila u loncu i mleka, pored brašna. Neke kuće "melju brašno" u vodenici. Obično pšenično. Od nekoliko kila pa do pola džaka. Od njega se u malim pećima, koje se nalaze pred njihovim kućama, peku bele pogače i odmah se pojedu još dok su vruće. Priča Ciganin o svojoj Ciganki: "Ako je neka džukela (pseto) dokopa za nogu i ujede malo, bolje je za nju. Ona odmah pospe ranu pepelom, ali zato od domaćice više dobije". 168

Dragomir J. Drobnjak; MONOGRAFIJA RIPNJA; Izdanje autora, 2002.ž

Neki je seljak zaklao svinju, pa je pred kafanom krčmio meso. Stari Ciganin kupuje ½ kilograma. "Kupio sam meso, jer imam bolesnika kod kuće. Dosadilo sve patlidžan pa patlidžan". Ovde imamo jednu običnu pojavu kod seljaka i prostog naroda, da se meso, beli hleb i sve ono, što se u kući nema i teže je nabaviti, ponekad uzima kao lek. Zimi se iverićski Cigani teško ishranjuju, u proleće i leto lakše. Aprila meseca niče "štir". Pa onda "loboda" i "zelje". Kad se štir mnogo jede, mogu se dobiti grčevi u trbuhu. "Moja žena htela juče da crkne od štira, da mre!" Način gotovljenja nekih jela kod Iverićskih Cigana: 1) Štir, loboda, zelje: "Otkine se držak, opere se. U lonac se sipa voda, koja treba da provri. U ključalu vodu sipa se očišćen štir (zelje ili loboda). Vri. Dodaje se soli, luka (ako ima), patlidžana, (ako ima). U čanak se "čistom" vodom dodaje se malo brašna. Izmeša se, "da bidne gusto". Ako ima masti načini se zaprška (u rastopljenu vruću mast sipa se "gusto brašno"). Ako ne, onda se brašno prosto saspe u lonac. Ostavi se da opet provri. Ako ima, dodaje se malo slanine. Glavno je da je sve gusto. "Može se jesti i bez hleba". 2) Kopriva se kuva isto tako. Loboda se dozvoljava da lobodu svuda traže i beru. "Naj ukusniji je štir u proleće, onda se vadi korenom. U sredini leta više nije tako ukusan". 3) Sladak kupus se kuva na isti način. 4) Prženi patlidžan. Na masti se isprži luk, pa se onda dodaje zreo patlidžan te se i on malo isprži. 5) Čorba od patlidžana: Očisti se nekoliko krompira pa se metne u lonac s vodom. Kuva se dokle krompir ne bude gotov. Soli se i dodaje se patlidžan, da se i on malo iskuva. 6) Pasulj: Dobro se opere. I u hladnoj se vodi pristavi na vatru. Doliva se "hladnom" vodom ("jer vruće nema"). Ako ima meće se slanina; ako ima meće se i luk. "Ako nema onda se samo osoli". 7) Ponekad svi u kući jedu samo "zreo kukuruz". "Okomi se, baci se u pepeo. Tamo se on peče. Uzima se odande i jede se". Razume se bez hleba. Prema takvom načinu života, kod iverićskih Cigana teško je govoriti o nekom budžetu prihoda i rashoda njihovih kuća, domaćinstava. Šta ih košta slava ne znamo. Svi oni kukaju samo na popa, da im on uzima po jednu banku ili dve. Medjutim svadba ima ove reshode: "Svekar treba da dade: belu (svilenu) haljinu, cipele, čarape i venac. Devojka donosi: šarenicu, slamaricu, 2 jastuka i para koliko ima". Ali s obzirom na to, što u većini slučajeva, momak dovodi devojku u kuću, pa se tek onda kroz neko vreme venčavaju, teško je reći u koliko devojka, to jest njena kuća, ispunjava svoje obaveze odnosno miraza i spreme.

169

Zaseok Roma-Žuti potok

1. Dordjević Tihomir, Kiloš, Veca, Vlajko, Raja, Laza, Steva, Raka, Kosta, Ljuba, Dragutin, Milojko, Jova Joca, Draga (15)

2. Radosavljević Milan, Draga, Radoslav, Draga, Marko, Čeda, Milorad, Kuzman, Mirko, Milan, Mijailo, Milan (12)

3. Todorović Milan (1)

4. Bošnjaković Mitar, Čedomir, Paja, Draga, Milivoje (5)

5. Mihailović Pera, Stanko, Miodrag (3)

6. Paunović Kosta, Ljuba, Joca, Žika, Jovan, Draga, Marinko, Milan, Draga, Živojin, Živorad, Pera, Radomir, Ljuba (14)

7. Petrović Todor, Milan, Ljuba, Kosta, Živojin, dušan (6)

8. Stančić Dragutin, Marinko, Draga, Živojin, Dragutin, Čeda, Milan, Voja, Milan (9)

9. Ilić Ljuba, Draga, Raja, Ljuuba, Radomir, Marinko, Buda, Stanoje (8)

10. Marinković Miliovoje, Draga, Boža, Miliovoje (4)

11. Stanojević Cveta, Todor, Toša, Draga, Panta (5)

12. Kostić Dušan, Draga, Milutin (3)

170

13. Djordjević Tihomir, Miloš, Veca, Vlajko, Raja, Laza, Steva, Raka, Kosta, Ljuba, Dragutin, Milojko, Jova, Joca, Draga (15)

14. Radosavljević Milan, Draga, Radoslav, Draga, Marko, Čeda, Milorad, Kuzman, Mirko, Milan, Mijailo, Milan (12)

15. Mitrović Milan, Mitar (2) str. 27-28

Pred II svetski rat 1939-40. i 1941. godine do rata, svake zime gostovao je naš zemljak Milorad Aleksić sa svojom cirkuskom ekipom, koji je od prvog bombardovanja poginuo 6. aprila u Beogradu 1941. godine. U Ripnju je bilo nekoliko muzičkih društava i to vrlo kvalitetnih, violinista, harmonikaša, frulaša, basista, većinom Roma. Ova društva su svake nedelje svirali na igrankama omladine, kao i na vašarima o crkvenim praznicima kod crkve na Trešnji-Lipovici u okolnim selima kao i po kafanama, tj. obavezno na pozorišnim predstavama. Ovaj broj društava, muzičara se smanjio 1941. godine, jer su Nemci streljali skoro cele dve družine Roma iz Ripnja. str. 73 Dr Aleksandar Petrović; RAKOVICA socijalno - zdravstvene i higijenske prilike II deo; Beograd 1939.; Štamparija Grafički zavod Planeta

Zbornik Zdravstvenih proučavanja i ispitivanja sela i narodnog života Urednik Stevan Z. Ivanić načelnik Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja

Zadušnice. Rakovičani su ubedjeni da se i duša čovekova posle smrti hrani. Samo što je njena hrana zemaljskog porekla. "Što god daš (siromahu ili ma kome drugome) ovde, na ovome svetu, sve te to čeka tamo, na drugom svetu". Isto tako treba davati i mrtvima "za dušu". "Na onome svetu otimlju oni, koji nemaju, (kojime se ne deli "za dušu"), od onih koji imaju. Samo što Rominu ne smem da podelim na groblju. Ako hoćeš daj mu nešto 171 kod kuće. Jer Romi na onome svetu otimlju od naših. Što god Rominu daš na ovome svetu, on ti otme na onome". str. 52

Slavuji iz Orlovske Na manje od pola sata hoda od Čuburskog potoka nalazila se i ulica Orlovića Pavla, koju medjutim niko tako nije zvao, već su je svi skraćeno zvali Orlovskom ulicom. Bila je skoro cela naseljena čuburskim242 Romima, u manjim kućicama sa dvorišnim stanovima od sobe, kujne i šupe; te su kućice po Čuburi ili oko nje nicale svakodnevno, sa gradjevinskom dozvolom ili bez nje, a vlast nije takva bila da bi rušenjem oduzela čoveku krov nad glavom. Stanovali su tu, monikaši, a bilo je i stručnjaka za zurlu, cimbalo i druge instrumente. Bilo je dosta i pevačica Ciganki, sa prirodno lepim glasovima posebnog "tembra", što bi rekli muzički stručnjaci. Jedni su nastupali po kafanama, a drugi svirali i pevali na svadbama i slavama, po kućama, pa i u prolazima, pasažima i dvorištima izmedju kuća. Bili su to ulični pevači i svirači, jer se i tako mogla zaraditi kora hleba, pa i nešto uz hleb: Beograd je bio velikodušan. Još izdaleka, ako bi čovek krenuo prema toj ulici, mogle bi se čuti pesme "Cojle, Manojle, dig, dig, dig, dragojle" ili "Crven fesić, nano, crven fesić, joj, mamice". Romski je temperamenat takav, da i u srećnim i u teškim vremenima sviraju i pevaju da razbiju brigu, tako za svoj ćef. Moglo bi se isto tako desiti čoveku, prolazeći tom ulicom, da ga za rukav povuku postarije žene i tiho baba-Ruža će ti malo pogledne u dlan i u tvoju sreću..." Bilo je prolaznika koji su se ustezali, ali je bilo i takvih koji su ulazili da se provedu. Mnogi bi se dobro i proveli, ali je bilo ponekad i takvih koji bi bili opelješeni do gole kože. Bilo je Cigančica lepih kao upisanih, ali se ponekad u polumraku, sa zastrtim

242 Stojanović Nikola,Beograd u XIX veku iz dela stranih putopisaca,Izd.Biblioteka grada Beograda str. 96-97

172 prozorima kako sa ulične tako i sa dvorišne strane, nije mogla uvek razabrati lepota i godine starosti tih "mladih devojčica"- premda, ruku na srce, nikada nije bilo žalbi na njihov temperamenat. Što se tiče baba-Ruže, ona je i u polumraku uspešno proricala i gledala u dlan sa pravom ciganskom vidovitošću, pa pogadjala, pogadjala sudbine... Čuvene su bile ciganske slave i svadbe, kada njihovom veselju nije bilo kraja. Uhvati se u kolo cigansko i staro i mlado, te se neumorno po vas božji dan igra, peva i popeva, uzivikuju se poskočice, pa ponekad izbije i svadja, te se potegnu noževi, da se odmah svih okupe i glasnim vicima i poklicima počnu navijati za jednu ili za drugu stranu na pomešanom ciganskom i srpskom jeziku, sa nešto turskih reči. Uzvici su bili pomešani, jer se izgleda psovke najsladje uzvikuju na domaćem srpskom jeziku. Jedino bi se prešlo na čisti Romski ako naidju žandari: onda bi se, uz glasne poklike "Afte tute" i "Šumante tute" Romi razbežali na sve strane. Dve glavne ciganske slave bile su Sveta Bibija (koju su samo oni slavili) i Djurdjevdan (ili "Gurgevdan", kako su ga Romi krstili). I pored skromnog živovanja ostalih 364 dana u godini, Romi su znali da prirede sebi raskošne slave, sasvim obilate, sa biranim djakonijama, savijačama i pogačama s puno jaja, a obavezno su gotovili i pekli i ribu uz sve ostalo. Kao i na svadbama, orile su se birane pesme na sve strane, jer su znali uživati život sa više meraka nego svi drugi u Beogradu- što su im svi jednodušno i priznavali i zbog toga im mnogo štošta kroz prste progledavali. Već od malih nogu, dok dečak Romin još ni u školu nije pošao, znao je već ćemane pravilno da drži i da pomalo zasvira, bar kolo ako ništa drugo. Najbliža kafana Orlovskoj ulici i Cigan-mali bila je baš u Čuburskoj ulici, a i zvala se "Čubura"; ona je bila ne retko dupke puna, a za svoga gazdu prestavljala je zlatan majdan. Oko polovine posetilaca bili su sve sami Romi iz Orlovske ulice. Od gungule, prepirki, a ponekad i vrlo bučnih svadja nije čovek čestito mogao ni do reči doći, pa su i kelneri katkad morali intervenisati i izbaciti iz kafane najtemperamentije goste. Ali se svake večeri iz kafane čula i pesma i okolni stanovnici retko su imali miran počinak, jer su svirka i pesma ne retko trajale sve do zore. Šta je Čubura? Svi se slažu u tome da je njenu donju granicu pretstavljao Čuburski Potok, a gde prestaje - tu se mišljenja razlikuju. Ekstremni čuburski ekspanzionisti zastupaju 173 mišljenje da prestaje tamo gde i Mekenzijeva ulica, to jest na Slaviji; to bi u neku ruku bila "Velika Čubura". Drugi smatraju da obuhvata i ceo Neimar, a drugi vele- samo jedan njegov deo. U svakom slučaju, stanovnici Dubljanske i Šumatovačke ulice osećaju se Čuburcima. S druge strane, smatra se da Čubura prestaje na kraju ulice Prestolonaslednika Petra, tamo gde počinju Njegoševa i Krunska, koje su stari Beogradjani ubrajali u deo grada zvan "Engelzovac" - još jedno skoro zaboravljeno ime. Krene li čovek niže u pravcu Slavije, naišao bi na čuvenu kafanu "Novi Beograd" u kojoj se plaćeni garderober brižljivo starao o mušterijskim kaputima, a prvoklasna kuhinja i ciganska muzika prosto mamile243.

Nekadašnja naselja Roma u Beogradu

Skadarska ulica

Prvo naselje na Skadarliji, koja se naslanjala na šanac bilo je naselje Roma244. Sve do 1825. godine, bile su tu prazne poljane i rupčage. Kroz ovu Cigansku malu, jer se do formiranja današnje Skadarske ulice, ona tako nazivala, prolazio je još dugo nekakav zid, pa je i sama ulica prolazila ispod jednog visokog svoda, širokog koliko i ulica. Ovaj svod od cigalja, bio je ostatak nekadašnjeg vodovoda, koji je bio vezan sa Terazijama. Naselje Skadarlija koja se kompaktno javlja već 1835. godine sačinjavale su mahom straćare priljubljene jedna uz drugu kraj krivuidavih i džombastih sokaka, a tek, po gde- gde, po koja lepa kućica sa baštom. Još u to vreme Skadarlija, koja se širila od Stamobl do Vidin-kapije imala je znatan broj neuglednih hanova, u kojima su se napijali i Srbi i

243 Stojanović Nikola,Beograd u XIX veku iz dela stranih putopisaca,Izd.Biblioteka grada Beograda str. 100 244 Paunović Marinko, Beograd večiti grad, Beogradski grafički zavod str. 855-856

174

Turci, te je često izmedju njih dolazilo do sukoba, po čemu je Skadarlija bila poznata. Prvobitno ime bilo je “Ciganska mala”. Čiča Ilija Stanojević, nekada najbolji glumac Beograda (1859-1930), prilikom otkrivanja spomen-ploče na kući u kojoj je živeo i umro 1878. godine pesnik Djura Jakšić, a koja se nalazi u Skadarskoj 25, ovako je evocirao uspomenu na staru Sakdarliju: ...Nekada na ovoj kući nije bilo broja, niti onog pivarskog dimnjaka. U pozadini bio je, preko cele ulice, veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa Bulbuldera za Čukur-Česmu. Malu česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu, pred “Šalitranom”. Ispod Djurine kuće, do samog zida, vidi se trag česme, koja se spajala sa dvorištem kuće do nje. Ova česma nije imala naročiti naziv. Nju su obično zvali “Ciganmalska” ili “Ciganlija”. Naziv Skadarlija, za ovaj boemski kraj Beograda, dolazi tek posle krštenja glavne ulice ove mahale. Ova ulica nazvana je Skadarska 1872. godine, i tada je izvršena i numeracija kuća.

Beogradski Romi u vreme Aleksandra Karadjordjevića

Uredba o sudjenju Roma

Ukaz Ministarstvu finansija i unutrašnjih poslova - Pitanje arača Romi u Beogradu u XX veku

Prema popisu stanovništva koji je obavljen 14. januara 1901, broj stanovnika u Beogradu, bez vojske, iznosio je 64.140, i to 34.746 muških i 29.346 ženskih osoba. Koliko je ljude da se u njega dosele, privlačio ovaj grad svedoči i podatak da je medju 59115 stanovnika Beograda već 1890. godine bilo skoro 11000 stranih državljana, i to prema maternjem jeziku: 241 Hrvat, 63 Rusa, 605 Čeha, 172 Poljaka, 75 Slovenaca, 98 Slovaka, 4142 Nemca, 65 Francuza, 227 Italijana, 287 Rumuna, 138 Cincara, 212 Grka, 175

1059 Madjara, 59 Arnauta, 105 Turaka, 3097 Jevreja, koji su govorili raznim jezicima, 400 Roma245. Oko varoši, zapisao je pomenti Feliks Kanic” ima mnogo rasutih kuća i prostrnih predgradja, u kojima žive razne nacije. Turci, Jevreji, Grci, Ugri, Dalmatinci i drugi. Pod ovim drugi”, najčeće su podrazumevali Rome, pa je tako, na ovom mestu, učinio i on, koji je za razliku od mnogih drugih, Romima u Beogardu i Srbiji itekako posvetio dužnu paznju ..

Karakteristična zanimanja Roma u Beogradu

Romi i gatanje

Kad su im muževi kovači, trgovci konjima ili svirači, Romkinje (one jedine) običavaju gatati (proricati dobru ferte). Prema mišljenju većine specijalista, a naročito Francoisa de la Noe,246 žene imaju posebnu sklonost prema hiromantiji. Prednost je žena u tome što posjeduju veću senzibilnost i sposobnost primanja nego muškarci. «Žena misli osjećajima, a rezonira osjetilima.»

Romine primjenjuju samo hiromantiju, vještinu proricanja sudbine, već i hirologiju, koja promatranjem dlana nastoji da otkrije «prirodne sklonosti i psihološke težnje» Iako su hiromantija i horologija bijele cijenjene kod Asiraca, čini se da vuku porijeklo iz Indije. Ali potvrđene su tek u X stoljeću. Taj nam datum doziva u sjećanje vjerojatan odlazak romskog vala u smjeru zapada. U našem zapadnjačkom svijetu hiromantija je dugo vremena ostala nauka samo rijetkih pojedinaca koji su bili upućeni u njene tajne, ali od XV stoljeća nadalje njena je važnost znatno porasla tako da je počela zabrinjavati Crkvu, koja je na nju bacila anatemu. Danas je ona, da tako kažem, u svačijim rukama.

245 Kanic Feliks Srbija: Zemlja i stanovništvo; I knjiga; Izdanje Beograd 1991.g str. 104, 105

246 U Le Langage de la main, 1958. 176

Oni koji su revno pohađali Rome, uvidjeli su da se oni nikad ne obraćaju hiromantiji zbog samih sebe. Ona je isključivo namijenjena gađima. To ne znači da Romine «vjeruju» u nju, nego su dovoljno praznovjerni da je se čuvaju. Njihova osnovna vjerovanja dopuštaju, kako ćemo to vidjeti, proricanje iz ruke i iz prstiju. Prsti su napose predmet posebnog vjerovanja. Ali između tih vjerovanja i hiromantije postoji očevidno razmimoilaženje. Treba nam, dakle, uočiti, s jedne strane, kakav simbolični smisao ima ruka za različite grupe Roma i, s druge strane, koje su tehnike gatanja iz dlana.

Za Rome iz Srednje Evrope (Kaldere...) palac je prst nesreće. Put koji on čini s kažiprstom naziva se «đavolsko sedlo». Lijevi palac ima najvažniju ulogu: palac koji su otkinuli mrtvacu devet dana nakon pokopa ima moć da svijetli kradljivcima u njihovim pothvatima i da uranja stanare u dubok san. Lijevi palac s dječjeg leša uklanja bradavice. Napokon, kad nokat na palcu trudne žene promijeni boju ili ga prekriju mrlje, gatalica uvjerava ženu da će joj dijete biti kržljavo. (Moguće je da se otrovanje za vrijeme trudnoće zaista očituje na noktima).

Protivno od palca, kažiprst je prst sreće. Zadesi li Romina nevolja te se rani u taj prst i ako kapne samo jedna kap krvi na zemlju, zgrabit će ga Nivaši, vodeni duhovi, i ranjeni Romin će se utopiti. Ali ako se ta ista krv pomiješa s vodom, ona je onda lijek protiv vodene bolesti.

Srednji prst je u vezi s nekromantijom. Umre li dijete bez srednjeg prsta, pretvorit će se u vampira. Odrasli ljudi koji su ga izgubili lutat će beskonačno poslije svoje smrti, a da nikad ne nađu počinka. Isto tako, u vrijeme pogreba, rođaci će sep obrinuti da im na prsa stave srednjak napravljen od drveta. Ako se pusti da kapnu tri kapi krvi iz lijevog srednjaka na nokat desnog srednjaka, na njemu će se pojaviti mrlje, koje jasno pokazuju gdje se nalazi izgubljeni predmet ili izgubljena osoba.

Prstenjak ima pseudo liječničku ulogu. Kad netko oboli od groznice, omotaju mu prstenjak crvenom niti: «groznica više neće izazivati znojenje tijela» i bolesnik će ozdraviti. (Kod sjevernoameričkih Indijanaca prstenjak je prst zdravlja.) 177

I nra kraju, malim prstom, koji je dobio nadimak «svraka» (ptica kradljivica par excellence), dodiruju se predmeti koji se žele prisvojiti, a da se pri tom ne odriješi novčarka.

Nije uvijek lako otkriti razliku koja postoji između tih vjerovanja i njihove primjene u hiromantiji, budući da je zlosretan palac, na primjer, za gatara «glavni prst», vjerojatno zato što je drukčiji od ostalih. Kut koji on zatvara s kažiprstom od žavolskog znaka postaje znak volje i smostalnosti. Kažiprst nije više pokazatelj sreće, nego odlučnosti. Nekromantijski srednjak označava sada sklonost prema hvatanju u koštac sa sudbinom. Prstenjak, Plinijev digitus medicus, izražava fizičko i psihičko stanje srca. Što se tiče malog prsta, on više ne dozvoljava krađu, ali postaje znak maštivosti i radoznalosti, što nas ponovno vraća k svraki.

Romise isto tako služe kartama od taroka, koje su im materijalni oslonac pri gatanju i proricanju. To je mnoge potaklo da hipotetski povežu porijeklo kartanja i taroka s gatalačkim vještinama Roma. Vaillant247 je među prvima tvrdio da su Romidonijeli tarok. Kasnije je Philippe Encausse, poznatiji pod imenom Papus, išao dalje tvrdeći «da je upravo romski narod bio od najveće davnine zadužen da prenosi okultnu nauku. Bohemijeni posjeduju jednu Bibliju. Ta Biblija im daje pravon a život, jer im dopušta da se bave gatanjem. Po njegovu mišljenju «Bohemijeni su jedini sačuvali tu igru u netaknutom, prvobitnom obliku». Tako misli još nekolicina povjesničara, kao, na primer, Chatto i Boiteau d'Ambly.

Jacques Bourgeat potrudio se da sakupi sve tekstove koji osvjetljavaju tu pretpostavku. On naročito ističe djelo Feliciana Bussi Istoria della Cita di Viterbo, u kojem možemo pročitati ovu napomenu: «Godine 1379. u Viterbo je donesena igra karata koja potječe iz zemlje Saracena i kod njih se zove Naib.» Međutim, Romi se u Italiji spominju tek 1422. godine. Ta razlika od nekoliko godina trebala bi da bude dovoljan razlog za suzbijanje

247 U Les Rom, histoire vraie des vrais Bohemiens, 1857. 178 mišljenja po kojem mi njima navodno dugujemo igre kartama. Ali rasprava još nije zaključena.

U svakom slučaju, karte od tarota već odavno služe Romima kao materijalna podloga pri gatanju. Teško je odrediti kojom su se igrom najprije služili. Romisu mogli birati između egipatskog taroka, u kojem su vladali Salamon, Mojsije, Juda... i marsejeskog, koji im zapadnjačke simbole. Ne čini se, međutim da igraju svoju originalnu igru.

Evo klasičnog načina gatanja pomoću karata od tarota, kojim se služe ciganske gatare u «Velikoj Igri».

U središte zamišljenog trokuta, s vrhom okrenutim dolje, čija gornja stranica pokazuje sadašnjost, desna stranica prošlost, a lijeva budućnost, stavlja se jedna karta, prva koju je iz izmiješanog snopa izvukao molitelj (ili osma, ako je molitelj žena). Zatim se rasporedi jedanaest karata na desnu stranicu trokuta, odozgo prema dolje, onda jedanaest karata na lijevu stranicu trokuta, ali ovog puta odozdo prema gore, i na kraju jedanaest karata ispod trokuta od lijeva na desno. Nakon toga se slijedeće jedanaest karata rasporedi u kruguo ko trokuta, počevši od vrha desnom stranicom prema gore. Sve u svemu šezdeset i šest otvorenih karata. Preostalih jedanaest stavlja se na prvu kartu u središtu trokuta. Svaki put kad molitelj okrene jednu kartu i stavi je izvan trokuta, gatalica objašnjav ai komentira figuru. Ta metoda (zvana Etteilla) prema mišljenj okultista nije u skladu s tradicijom, ali to nas ovdje ne zanima.

Druga sredstva kojima se Romi služe pri gatanju pripadaju univerzalnom katalogu, koji vrijedi od Mezopotamije do Irske: rastaljeno olovo, zrcalo, grah, talog od kave, školjke, kosti, noževi itd... U Mađarskoj, međutim, ciganske gatare upotrebljavaju bubanj, na čijoj su koži nacrtana tri crna i tri bijela kruga. Na nj se baca grah, a iz rasporeda koji su zauzela zrna izvode se zaključci o budućnosti. Porijeklo te vrsti gatanja Maxime Bing vidi u bubnju po kojem udarahu seoski dobošari u Mađarskoj da bi razglasili novosti. Ta je hipoteza svakako zavodljiva. Prilično dobro možemo zamisliti kakvu je reakciju on 179 izazvao u duhu Roma, koji su «izlaženje» novosti iz općinskog bubnja izjednačili s otkrivanjem budućnosti. No, nije li to možda preuzeto od šamanizma?

Kako došlo, tako prošlo I poslednja imovina vračare Marije Šajn, kuća u Njegoševoj ulici, prodata je na doboš

Od velikog bogatstva vračare Marije Šajn, čiji je slučaj zainteresovao ceo svet nije više ostalo ništač Jučerašnjom prodajom njene zgrade u Njegoševoj ulici broj 33, putem javne licitacije, završen je poslednji čin jedne afere koja je nikla u Beogradu i egzistirala na strahovitim predrasudama i zabludama pojedinaca. Nija bila tajna da je Marija Šajn, koja se sada nalazi na izdržavanju kazne u požarevačkom zavodu, osudjena na pet godina robije zbog prevara, iznuda, ucena i vračanjua u vidu zanata, raspolagala izvesnim bogatstvom koje je zadivljavalo njenu okolinu. Medjutim kada je otkriveno poreklo toga bogadjenja i kada su vlasti povele protiv nje krivičnu istragu, imovina je lagano nestajala tako da danas Marija Šajn u stvari više ničim ne raspolaže. Njena kuća u Njegoševoj ulici koja je pre dve godine kupljena za 450.000 dinara juče je izložena javnoj prodaji u kafani "Složna braća". Interesenata je bilo više, pa ipak nije izlicitirana cena koja se očekivala. Kako izgleda, iz dobivene sume tek že se moći da podmire poverioci i krivični troškovi tako, da za Mariju Šajn neće ostati gotovo ništa. Zgradaje prodata za 288.200 dinara. Ovoj vračari ostaje uteha da će moći posle izdržane kazne ponovo da se posveti svome opskurnom poslu, ako bude i dalje, kao do sada, dovoljno sujevernih koji će njene vračarske manire nagradjivati pristojno. (Vreme)

Kraj imovine stečene vračanjem Kuća vračare Marije Šain prodaje se na doboš

180

Na dan 15. maja ove godine, u 10 časova pre podne, pred kafanom "Složna braća" u Njeguševoj uslici broj 2, održaće se jedna interesantna javna prodaja. Tog dana, pomoću doboša, tražiće se kupci za kuću Marije Šain, vračare, koja je, kao što je poznato, zbog prevara u vidu zanata i ucena, osudjena na pet godina robije i, već, upućena u kazneni zavod na izdržavanje kazne. To je nova i vrlo lepa kuća u Njeguševoj ulici broj 33, sa velikim gvozdenim vratnicama i prijatnim dvorištem. Sastoji se iz prizemlja i jednog sprata, sa više odeljenja, od koijh jedno zauzima moderno kupatilo. U dvorištu postoji jedna manja zgrada od jednog odeljenja. To je bila vračarina kuhinja. Ovu lepu kuću prepredena vračara kupila je pre godinu i po dana, u vremenu kad je najviše pljačkala lakoveran i praznoveran ženski svet. Platila je četiri stotine pedeset hiljada dinara. Kad se uselila u kuću, uz to sa najelegantnijim nameštajem, kao kakva bogata aristrokratkinja, susedi su se u čudu pitali: otkud jednoj mladoj Ciganki, koja na prvi pogled nepretstavlja ništa naročito, toliki luksuz, toliko bogatsva. Svi su sumnjivo vrteli glavom. Još od prvog dana, ona je stanovala sa jednom maldim, lepim i vrlo eletantnim Rominom, Mihailom Živkovićem, svojim ljubavnikom i verenikom, za koga se posle saznalo da joj je rodjak. Njih dvoje ponašali su se koa prava gospoda gledajući sa veliki visine na komšiluk. Interesovanje za nove susede bilo je veliko i zbog toga, što je, ubrzoprimećeno, da kod Marije Šain dolaze često neke elegantne dame, obučene po najnovijim kaprisima mode. U stvari, to se docnije saznalo, kad je4 policija u celu stvar umešala svoje prste - ove dame bile su vračarine žrtve, kooje je ona nemilosrdno pljačkala. Dva stana Marija Šain izdavala je pod kiriju i to u prizemlju, dok je ceo prvi sprat, najluksuznije dekorisan, držala za sebe i svog verenika. Kuća je glasila na nju i njenog verenika. Posle hapšenja prepredene vračare i izrečene sudske presude, naplata dugova i raznih troškova tražena je da se izvrši putem prodaje njene kako pokretne, tako i nepokretne imovine. Tako Marija Šain, i njen verenik Mihailo Živković imaju da plate gdji Jelici, razvedenoj ženi Živka Janićijevića, rodjenoj Šićanski, po izvršenom platnom nalogu Beogradskog 181 trgovačkog suda, 90.000 dinara, sa 6 odsto godinjeg interesa i 4142 dinar ataksa i troškova, a g. dr. Simi Adanji, zastupniku tužilje gdje Izabele Majer, najkrupnije žrtve prepredene vračare, 46.000 dinara, sa 6 odsto interesa. Zatim potoji drugi tereti. Kuća Marije Šain procenjena je da vredi 300.000 dinara, a najmanje prihvatljiva poonuda iznosi 150.00 dinara. Kaucija se polaže 10 od sto od procenjene vrednosti, u gotovom novcu, ili u državnim hartijama od vrednosti, po dnevnom kursu. Za ovu javnu prodaju, već sada, vlada prilično interesovanje u Beogradu. (Vreme)

Nekadašnje shvatanje pojma kradja kod Roma u Beogradu

Prema načinu života, konstatuju Aleksandar Petrović i Svetozar Simić, a mi potvrdjujemo, da je situacija zaista bil takva početkom tridesetih godina dvadesetog veka u vreme sprovodjenja ovog istraživanja, postoje dve vrste Roma: čergari, koji nemaju svoga stalnog mesta stanovanja, nego žive skitničkim životom, i Cigane stalno nastanjene na jednom mestu, koji žive od zanata, zemljoradnje ili muzike. Za policijske organe osobiti interes prestavljaju Romi prve vrste, čergari. Vrlo često oni imaju po dva zanimanja: jedno zakonom dozvoljeno i drugo zakonom nedopšteno. Obično sitne kradje. Od mnogo uslova zavisi koje će im od ova dva zanimanja da bude glavno. Svaka se kradje ne može objasniti samo nuždom. Neposredna nužda je glavni uzrok kradje samo onda, kad gladni ukrade parče hleba ili smrznuti nekoliko drveta. Glad je fiziološko stanje kod čoveka ili životinje, koje zahteva da se odmah, što pre podrmiri. Ali u tom slučaju, čim bi se čovek najeo ili od zime malo raskravio, kod njega bi nastupila reakcija. Takav bi čovek morao da se zapita: šta sad? Medjutim, s obzirom na to, što ljudi češće kradu novac i druge stvari od vrednosti nego hleb, i što ukradjene stvari i novac obično daleko više iznose od vrednosti jednoga ili nekoliko kilograma hleba ili jednoga bremena drva, koliko bi čoveku bilo potrebno da utoli glad svoju i svoje porodice i nagreje sebe i svoju porodicu, - mi moramo tražiti i druge uzroke zašto ljudi kradu. Naša ispitivanja, kažu Petrović i Simić, nismo vršili kod Roma čergara, nego kod Roma sa stalnim mestom stanovanja. Ali, pošto su ovi iz pričanja svojih starijih sigurno znali da 182 vode poreklo od Roma čergara, mislimo, da smo izučavajući potomke po nešto mogli da doznamo i o njihovim precima Petrović je svoja ispitivanja vršio kod Roma sela Resnika, a Simić opisuje selo Kopljare, kod Arandjelovca. I u jednom i u drugom selu Romi se ne smatraju za kradljivce.

Da li je greh ukrasti Rezultati ispitivanja o kradji kod Roma u okolini Beograda, koje su srednom tridesetih godina obavili Dr.Aleksandar Petrović i Svetozar Simić su sledeći: u Resniku je na pitanje: "da li je greh ukrasti?" dobijen sledeći odgovor: "nije, grehota je ukrasti samo ono što imaš kod kuće i ono što ti ne treba...Nakovanj je hrana dečija, nakovanj se nesme ukrasti...Ostavi ga na koju hoćeš raskrsnicu nijedan Romin ga neće ukrasti. Nakovanj je gore ukrasti nego Jevanjelije...Ćemane, po mišljenju ispitanika u Resniku, može da se ukrade, jer, ćemane je luksuz" Ispitanici u selu Kopljare su odgovorili: "kod nas kradju smatraju za običnu stvar, jer onaj što nema, želi da i on ima. Često se govori, da nije pravo neko da ima i suviše, a drugi da u tome oskudeva". Ako bi se dotičnome postavilo pitanje, zašto je ukrao, "zašto i ti ne radiš, pa da imaš kao i on"? Dotični bi odgovorio: "Ja radim, ali Bog neda! Onda je Bog rekao da treba ukrasti. Prema pričanju starih, kradja potiče od onda,kad su Romi ukrali eksere, koji su bili spremljeni da se zakucaju Isusu Hristu u čelo i grudi prilikom njegovog raspeća. Tada ih je Bog blagoslovio da mogu lako i vešto ukrasti, a da za svoje kradje ne odgovaraju kod Njega". I Romi iz Resnika, kao i oni iz Kopljara prave razliku izmedju kradje koju čini Romin od Romina, i kradje koju vrši Romin u selu, od seljaka. Kad Romin nešto ukrade od Romina, isto se postupa u oba sela, kažu istraživači i dodaju da su saznali kako je najčešća kradja, kradja živine. Kad se desi takva kradja, kažu oni, domaćica koja je oštećena izadje pred kuću, pa počne u glas da kuka, proklinje onoga, koji je to učinio. Često puta plače i kuka u glas, kao da joj je neko umro iz kuće. Pred kletve upućuje i najpogrdnije reči. Kune ovako: "Ko mi je ukrao kokošku, da Bog da mu Bog ukrao dete iz ponjave, ako je čovek ili žena, koja ima decu; ako je devojka, da Bog da se nikad ne udala; ako je moak, da Bog da se nikad ne oženio; ako je žena u drugom stanju kokošku rodila i ne rastavila se sa životom" 183

Zatim oštećena ide od komšije do komšije, saopštava šta joj je nestalo i poziva sve iz kuća da dodju sutra na zakletvu. U isto vreme kada to javlja, uzima od svakog ašov, motiku ili kakav drugi gvozdeni predmet u znak jemstva za dolazak na zakletvu. Sutra dan, čim se svane, oštećena domaćica uzima nakovanj, ako nema svoj onda pozajmi od onoga koji ga ima, namesti ga ili u svojem dvorištu ili na neku obližnju raskrsnicu. Gde stoji probojac namesti svećicu, pored nje metne parče hleba i soli. Pozove ponovo sve susede i iznese sve gvozdene predmete, koje je pokupila od njih u znak jemstva da će danas sigurno doći. Kad su se svi sakupili oko nakovanja, domaćica zapali sveću i kaže: "Ko je od vas došao da se zakune a ukrao je, bolje da prizna, da se ne bi krivo zakleo". Ako je neko od prisutnih ukrao, pa ipak došao da se zakune, u licu je bled, a možda i drhti, njemu govore: "Nemoj da se kuneš, svi vidimo da si kriv. Oprošteno ti! Mi ćemo svi da skupimo po malo i kupićemo...". Kad svi mirno stanu pored nakovanja, svako od prisutnih uzima predmet koji je juče oštećenoj dao, ljubi nakovanj hleb i sveću, udara predmetom o nakovanj i kune se. Zakletvu izgovara oštećena, a ostali ponavljaju za njom: "Ova sveća što gori na nakovanju, neka bude za onoga koji je ukrao i njegovoj deci, ako ih ima. To pojeo pa više nikada. Pojela ga velika bolest, poludeo da Bog da! Kad bude umirao da kaže: pojeo sam kokošku (toga i toga), i dok ne dodje (ime oštećene) da ga oprosti, da ne može da umre"). Zatim oštećena uzima kamen, lupa njime o drugi kamen izgovarajući: "Ovaj kamen lupam za toga glavu"). A ako prolazi pored crkve ona govori: "Kao što sad lupa zvono, tako da mu lupa za njegovom glavom u skorijem vremenu". U Resniku se zakletva dopunjuuje još i ovim rečima. "Ako sam ja tvoju kokošku pojeo ili prodao, da Bog da mojoj deci perje da raste; pred mojim očima u plamenu da izgore. Kako sam se pravo kleo, tako deci da mi bude". U Resniku vele da ima i onih koji smeju da se zakunu krivo a to rade na sledeći način: metnu kamen pod pojas se zakunu, misleći da će sva kletva da padne na kamen. Ali ga ona ipak snadje, bar u treće ili četrvrto koleno. Mora da mu se u kući rodi nemo, gluvo ili sakato dete, konstatuju Petrović i Simić".

Zakletva je kod nekih Roma drugačija 184

U selu Zuce, tamošnji Romi, su od starane koritari, koji govore rumunski i srpski, a Romski jezik uopšte neznaju. "Mi nismo Romi, uveravaju oni, mi smo Vlasi". Kod njih je zakletva malo drugačija. Odmah čim domaćica primeti da joj je nešto ukradeno, kuka, nariče, kune i ide od kuće do kuće te poziva sve na ulicu. Sama pak, iznese parče hleba, soli, sveću, i svoju slavsku ikonu: "koja je četrdeset dana ležala u crkvu" i "jedan dinar pare". Svi se skupe na obližnoj raskrsnici, sve jedno da li će to biti rano ujutru, preko dana ili uveče. Oštećena drži u jednoj ruci ikonu, u drugoj zapaljenu sveću, hleb, malo soli i paru. Svaki od prisutnih skida kapu, krsti se, prilazi ikoni i izgovara na rumunskom jeziku: "Ako sam ja ukrao, da Bog da, da me uhvati djavo; da Bog da da mi se kuća zatvori; trnje na vratima da mi poraste; zemlja da me ne primi; pop da me ne opoji". I poljubi ikonu. Ako krivac priznaje, on se namiri sa oštećenim, "plati mu za kokošku po 10-20 banke(?)". Ili mu oštećeni oprosti: "Oprosti mi ti, pa Bog!" mili se krivac. Vele da ovakav običaj postoji i kod drugih Roma koji znaju rumunski jezik pored srpskog, a po zanimnju su koritari. "Ako se čuje, da se neko krivo zakleo, niko ga više ne ferma", ssaznali su ispitivači u Resniku.

Na koliko delova se deli svet

Kod Roma, konstauju Petrović i Simić, svet se deli na nekoliko delova. Na prvo mesto dolazi moje lično "Ja". Zatim ide "Moja kuća", moja porodica. Interesi moga "Ja" mogu se poklapati sa interesima moje porodice, ali ne moraju. Posle "Moje kuće" dolazi moja rodbina, koja u našem slučaju ulazi u širi pojam, "Mi Romi". Ovo "Mi Romi" teško da obuhvata sve Cigane na svetu. Izgleda da je nacionalno osećanje kod Roma dosta slabo razvijeno. "Mi Romi" jasno obuhvata samo "naše komšije" jer su po selima svi Romi grupisani na jednom mestu, a možda i "naše rodjake", ili naše poznanike iz drugih sela". Sve ostalo na svetu su "Oni", tudji ljudi, Srbi. "Meni" je dozvoljeno ukrasti. Greh će biti samo ako ukradem ono što imam. ali postoji razlika u tome, dali ću ja nešto ukrasti kod "Nas Roma", ili u selu, kod "Njih", kod neRoma. Ako ukradem kod "Nas Roma" doćiće do zakletve, "Simadji". Ja se mogu krivo 185 zakleti, ali me kazna može stići, ako ne mene, ono moju decu, treće, četrvrto koleno. Odatle pouka: ne kadi od Roma! Što se tiče ostalih u selu, neRoma, Srba, tamo radi kako znaš. Tvoji te Romi ako nešto saznaju naće izdati. Najveći je greh i sramota izdati Romina Srbima. Samo pazi da te drugi ne uhvate! Ali, imajući u vidu da u selu žive ljudi kod kojih ti preko leta radiš, kod kojih leti i zimi radi tvoja žena, rade tvoja deca, s kojima se svakoga dana vidjaš, i s obzirom na žandarme, sud, policiju- bolje će ti biti ako budeš sedeo mirno, pošteno živeo i ne budeš krao, zaključuju istraćivači iz izjava onih sa kojima su razgovarali! Svaka je kradja neka vrsta protesta, pobune protiv same osnove današnjeg društvenog uredjenja, prvatne svojine. Svaki je kradljivac čovek, koji se još nije mogao prilagoditi današnjem društvenom uredjenju. Ali od kuda onda da celo jedno pleme ima takav pojam o svojini?. Zašto se kod Roma ipak zadržava takav pojam o kradji? Na to pitanje daju nam odgovor reči jednog od najvidjenijih Roma iz Resnika: "Naši su stari bili čergari, živeli su od sitnih kradja..."

Nakovanj kao svetinja

Samo se Romi koji pored sprskog znaju još i Romski jezik, kunu u nakovanj. Rumunski Romi to ne čine. Kod prvih postoji priča o tome kako su Romi postali kovači: "Još pre Hrista, kada je Car Faraon hteo da postane Bog, okovao ga je Bog u lance i bacio ga je u neznano more, a Romima je rekao, da budu kovači i kad god bi koji od njih kucnuo čekićem o nakovanj, lanac kojim je car Faraon vezan postao bi malo deblji nego što je bio. To je zbog toga da se Faraon ne bi oslobodio okova", pričaju Romi u selu Kopljare. U vezi s tim, što nakovanj hrani celu porodicu, postoje još neka verovanja. Nakovanj se nikada ne prodaje Srbinu, nego samo Rominu, i to onome koji će da radi na njemu. Stari se nakovanj, koji više nije za rad, drži u kovačnici, poštuje se kao i svaki drugi starac, "jer je on nas hlebom hranio". "Nakovanj ne sme da se psuje". "Kad se pogleda ozgo, nakovanj ima oblik krsta". "Kad se kunemo, uzmemo hleb, a sveću metnemo na nakovanj i tako se kunemo". "Kad se molimo Bogu, donesemo kadionicu i okadimo i nakovanj, jer nas on hrani". Na nakovanj 186 nesme da se sedne. "Bože, seo si mi na nakovanj, to me hlebom hrani". Nesme da se na njega ostavlja obuća, dečja pelena ili ma kakav prljav predmet. Na Badnji dan, kad se unosi slama u kuću, metne se malo slame i na njega, verujući da će on te godine mnogo novaca da zaradi. Kad bi Romin kovač hteo da pije vodu, a sedi za nakovanjem, on prvo prospe malo vode na nakovanj, verujući da i on, nakovanj, ima dušu kao i čovek, zaključuju Aleksandar Petrović i Svetozar Simić, koji je objavljen 1934.g. u časopisu Policija.

Kulturna dogadjanja

Prvi film o Romima u Beogradu

U okviru Botorićeve filmske proizvodnje razvila se i deltanost "Udruženja za snimanje srpskih filmova", u stvari grupe domaćih filmskih entuzijasta na čijem se čelu nalazio beograski pozorišni glumac, reditelj i pisac Ilija Stanojević - Čiča Ilija248. Prema njegovim usmeno prenetim i naknadno zapisanim sećanjima, negde polovinom 1911. godine Svetozar Botorić ga je pozvao na poslovni ručak u gornjem delu sale kafane "Pariz". Ručku je prisustvovao i beogradski trgovac i upravnik (zakupac) klasne lutrije Ćira Manok. Tom prilikom, prema kazivanju Čiča Ilije, Botorić je rekao: "....Meni je - veli- Pate poslao svoj odličnog operatera, s nalogom da za njega radim sprske narodne filmove. Udružimo se, dakle, i osnujmo "Udruženje za izradu srpskih filmova". Ti budi direktor i reditelj, a ja ću finansirati..." Zatim je Botorić kazao Čiča Iliji Stanojeviću da su on i Ćira Manok zaključili da treba da se snimi i jedan veliki igrani film i da Manok i Savković već sastavljaju scenario za taj film249. U medjuvremenu Čiča Ilija je došao na ideju da snimi jedan film o Romima, koristeći za osnovni motiv filma Romski praznik Bibija250. U dogovoru sa Romskim kmetom jednog

248 Ilija Stanojević - Čiča Ilija, 1859-1930, beogradski pozorišni glumac, reditelj i pisac skoro ceo svoj glumački vek je proveo u Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, proslavio se kao komičar, ali je takodje interpretirao dramske uloge, režirao je i bavio se literaturom. 249 Ova sećanja je Žika Jovanović preneo u svome članku "Filmski logor na Adi Ciganliji" u "Nedeljnim novostima", Beograd, 21. decembra 1969. godine. 187 dana se celo cigansko naselje prbacilo na Adu Ciganliju, ponveši sobom svoj prtljag i alat. Tamo su dan ranije "robijaši koji su sekli šumu na Adi podigli Romski logor specijalno za snimanje". Tu je za kameru improvizovana Bibija - jelo se, pilo, nastala je i tuča, a francuski snimatelj je sve to snimao, ponekad čak i skriven iza nekog grma. Posle izvesnog vremena Čiča Ilija je, sa drugim saradnicima na filmu (u uspomenama Stanojević stalno piše MI SMO, pa se ne vidi da li se to odnosi samo na njega i snimatelja, ili su tu buli još Botorić i Manok) film odneo u Pariz na obradu i prikazao ga je u Vensanu (sedištu filmske proizvodnje preduzeća Braća Pate) nekom gospodinu Piaru (Picard- ?) i ocenjivačkom odboru firme. Prema tekstu uspomena Čiča Ilije oni su Francuzima prikazali filmove od kojih je poslednji po redu prikazivanja bio film o Bibiji. Prema Čiča Iliji taj film toliko se dopao gospodinu Pikaru i ocenjivačkom odboru da su"...se svi hvatali za glavu od smeha, lupali nogama i neprekidno uzvikivali: Mon Dieu! Mon Dieu!..." Film "Ciganska svadba" prikazan je u bioskopu "Pariz" početkom meseca decembra 1911. godine251 i to je svakako isti film koji Čiča Ilija navodi pod naslovom "Bibija". Po svemu sudeći taj film se zaista dopao Francuzima, tako da je dospeo i do svetske bioskopske mreže. U katologu preduzeća "Braća Pate" broj 8 za 1913. godinu nalazi se i film pod naslovom: "U Srbiji: jedna ciganska svadba252. U katalogu se detaljno opisuje ciganska svadba kao sadržaj filma. S druge strane, zbunjuje što je od snimanja do uključivanja u katolg preduzeća "Braća Pate" prošlo više od godinudana (što ima neke logike, jer je Pate imao daleko više snimljenog filmskog materijala na raspolaganju, nego li mesta u programima), kao i što se navodi da je proizvodjač Pateova londonska filijala "Imperium Film". S druge strane u beogradskom listu "Jutro" navedeno je: "...Čiča Ilija STanojević prodao je firmi Pate Frer film na kome su predstavljeni srpski Romi. Tu je i ciganska svadba i tuča, pravi čergaški život. Firma će to kolorisati i umnožiti, te će se od sad po bioskopima gledati i naši Romi...."253

250 Bibija- zaštitnica naroda Roma u Srbiji, čiji se dan posebno veselo proslavlja (takozvana "ciganska slava") 251 Pravda, Beograd. 9. decembra 1911. godine. 252 "Bulletin Hebdomadaire Pathe", No. 8. 1913., telegrafska šifra filma (Code telegraphique) "Petale, broj filma 4935, dužina filma 165 metara. 253 "Jutro" 30. oktobra 1911. godine. 188

Ovaj tekst nam dokazuje da se radi o istom filmu koji je prikazivan i kod nas, a takodje i u okviru Pateovog filmskog programa. Najznačajnije ostvarenje Udruženja za snimanje srpskih filmova, odnosno Svetozara Borića kao našeg provog fomskog producenta, svakako je snimanje igranog filma "Karadjordje" (ili "Život i dela besmrtnog vožda Karadjordja") i to je bio, prema onome što danas znamo, prvi igrani film snimljen u Srbiji, na teritoriji današnje Jugoslavije, a i na Balkanu. Kopija ovog filma nažaolost nije sačuvana, niti su sačuvana arhivska dokumenta koja bi nam podrobnije govorila o realizaciji ovog filma254, te se naša saznanja zasnivaju na podacima iz štampe, memoarskoj gradji i četiri sačuvane fotografije koje predstavljaju pojedine scene iz filma i koje su objavljene u beogradskom časopisu "Comoedia"255. Evo prvo nekoliko osnovnih filmografskih podataka o filmu: kada je završen film je imao 1.800 metara, što znači (uzimajući u obzir brzinu poojrekcije od 16 sličica u sekundi) da je prikazivanje trajalo nešto manje od 90 minuta, što je za ono vreme bio dosta dugačak film. Scenario je u glavnim crtama izradjen prema pozorišnom komadu koji je napisao boegradski glumac i reditelj Miloš Cvetić256 i nije izvesno da je to bio isti scenario na kome su, navodno, nešto ranije radili Ćira Manok i Savković. Film je režirao Čiča Ilija Stanojević, snimio ga je pomenuti francuski (Pateov) Luj de Beri.

Samoorganizovanje Roma u Beogradu

Prva srpsko- ciganska zadruga za uzajamno pomaganje bolesti i smrti

Da su Romi još u “tursko vreme” imali neke oblike organizovanja i samoorganizovanja pokazuju brojni dokumenti i novinski i drugi tekstovi koji o to tome govore .

254 Film "Karadjordje" bio je odavno poznat i izazivao je pažnuu njogih istraživača. Medjutim, osim podataka iz dnevne štampe, druga dokumenta do danas nisu pronadjena. 255 "Comoedia", Beograd, 29. decembra 1924. godine, str. 24 i 25. 256 Miloš Cvetić, 1845-1905, glumac, reditelj i pisac, jedna od najmarkantnijih figura našeg pozorišnog života krajem XIX veka. Igrao u Novom Sadu, Zagrebu i Beogradu. Kao glumac se razvio od romantičara do realiste, dok je kao pisac autor nekoliko nacionalnoistorijskih drama bez veće vrednosti. 189

U „romskom carstvu” u Beogradu, piše anonimni novinar lista Politika, 29.marta 1905.g. nastala “ministarska kriza”, to jest beogradski Romi zbacili su svog kmeta Iliju Stojanovića zbog nemoralnog vladanja, koje je dovelo do oružanog sukoba izmedju Ilijine žene Stanice i lepe Gige.Sad zbog toga opštinski sud mora da postavi novog kmeta. Kandidati za to mesto su: g. Djoka Joksimović, Žika Simić, Vasa Žikić, Žika Djordjević, Steva Milosavljević i Tanasije Jovanović, svi muzikanti. Zbog toga izbora vlada na Čuburi velika uzrujanost.

Romski pokret

Pod veoma modernim naslovom koji glasi Romski pokret, list Politika od 6.janura 1910.godine, ovako piše:”čak i medju našim Romima oseća se u novije doba kao neki "pokret": izgleda, kao da su i oni najzad došli k sebi, da su posle toliko vekova idilskog života najzad uvedeli, da je nezahvalan posao biti veseo i larmati za tudj račun, i da danas dobro prolazi samo onaj, ko larma za svoj račun, i ako je veseo, kad je njemu ćef i kad sam za to ima razloga. Kad se još uzme u obzir i velika strogost današnjih policajaca, koji više neće čak ni Romima da progledaju kroz prste i da njihove proste i obične ciganske grehe kvitiraju sa nekoliko tamo njima najbližih romskih rodjaka, onda nije čudo, što su se i Romi najzad počeli prilagodjivati duhu vremena. Razume se, da su i u ovome pogledu prvi beogradski Romi: Čuburci i Dorćolci; oni tako reći nose barjak ciganske emancipacije.”

Samo godinu dana posle citiranog teksta iz Politike, u tom istom listu od 17. januraa1911.g.povodom nekog “romskog bala”, pominje se “Romska zadruga”kao organizator pomenutog bala ali i kao oblik samorganizovanja Roma sa ovih prostora.

Ciganska Zadruga

Romski bal u Operi, koji je organizovan 17.januara.1911.g. bio je gotovo kao neka vrsta beogradskog karnevala, bar u pogledu tišine i gužve, veselosti i šarenila, smeha i larme, razuzdanosti i raskalašnosti piše tadašnja Politika. 190

Romski balovi, koji se od desetak godina na ovamo priredjuju u Beogradu, mogu se smatrati kao pravi beogradski specijalitet, jer romskih balova nema nigde više u svetu. Oni su ranije bili ne samo trenutno zanimljivi, nego su, pored toga, što su imali izvesne više svrhe, imali i nečeg lepog. Sinoć je za vreme koncertnog dela operska dvorana bila dupke puta, a oko 12 časova i dvorana i restocija bili su tako puni, da se ovaj silan svet jedva mogao kretati kroz dim i graju. Već u 8 časova počeli su stizati Romi i gosti i to stizanje - u koliko se gostiju tiče - trajalo je čak i posle pola noći neprekidno. U početku je iz sasvim tajanstvenih i nerazumljivih razloga pred samim ulazom "dočekivao goste" - valjda iz svojih sopstvenih pubuda - jedan osobiti tip. U starom fraku, sa maramčetom oko vrata, prikačenim iglom, ćosava, gruba, koštata i kao izbolovana lica, odvratnog osmeha i pokreta, koji ga odmah obeležavaju.. Kad se udje u restoraciju, odmah je uz vrata "kasa". Za jednim stolom pred tanjirom i peškirom sede dva stara, seda gospodina. Jedan je u zimskom kaputu i s dobro stegnutom bašlikom oko vrata, drugi u geroku, koji se nalazi u najboljim godinama, na nosu ima cviker. Ova dva gospodina nemaju ničega zajedničkog s romskom rasom, jer su to dva naša uvažena penzionera, koji su časnici u "Romskoj Zadruzi". Za ovu priliku su ih Romi umolili, da oni budu na kasi, kako bi za romsku porodicu zabava prošla u miru i ljubavi. Pred njima sedi za stolom jedan krupan Romin sasvim belih brkova, razrogačio je oči da pohlapno i netremice gleda u prete onoj dvojici, što primaju novac, beleže nešto i vraćaju kusur. Romin je raširio ruke, kao da se boji, da mu neko ne odnese one pare. On se sa još jednim potpisao na programu kao "priredjivač" i kad ga kogod, začudjen, upita otkuda ona dva penzionera, on bezobrazno odgovara: "Oni su za izbacivanje!" Kad smo već na kasi, da pomenem i ovu karakteristuku romskog bala: zaklanjajući se valjda za frazu "Romska posla", Romi su jednu istu ložu prodavali po tri i četiri puta te su mnogu otmenu publiku doveli u veliku nepriliku. Kraj stola je stajala za sve vreme supruga romskog kmeta Dragana, koja je država u naručju bebu, zavijenu u trista crvenih pelena i crvenih šalova. Kmetovica je bodrim okom motrila, da ko ne promakne, ili da ko što ne smakne. A beba je, kao svesna da je ona kmetovska, s vremena na vreme drala se kao najgrlatije ciganče. Docnije su razne 191

Romkinje donele još puno beba te se tako obrazovala kao neka "najmladja Romska muzička banda." Ulaze Romkinje namodjene, kako je koja znala, i koliko je koja imala pilića i gusaka, većina vodi za ruku po jedno na osobit način adjustirano ciganče. Sve redom prilaze velikoj peći kao kakvoj ikoni, greju ruke i suše maramčiće pa onda pokušavaju, da uhvate mesta u kojoj loži. Jer kao da su im svima lože bile zamakle za oko. 192

Prva Srpsko-Ciganska zadruga

Oblik samorganizovanja Roma u Srbiji, pod imenom Prva srpsko-Romska zadruga za uzajamno pomaganje u bolesti i smrti, nastao je 1927. godine u Beogradu.

Tada je, na inicijatinu nekolicine “vidjenijih” Roma, formirana “Prva srpsko-Ciganska zadruga za uzajamno pomaganje u bolesti i smrti”. Ovo je bilo jedno od humanitranih udruženja Roma, i nije predstavljalo nikakvu novinu u to vreme, jer je takvih oblika organizovanja bilo i medju pripadnicima drugih naroda. Da je ovo udruženje funcionisalo pokazuje činjenica da su njene skupštine redovno održavane257.

Medjutim, ipak je ovo Udruženje imalo osim humanitarnog i drugi karakter.

Iz člana 5. Pravila ove Zadruge, može videti da je njen cilj, “da svojim članovima obezbedjuje: pomoć u slučaju bolesti, ukopninu i posmrtninu”, ali i da “vremenom osnuje knjižnicu i društvenu čitaonicu koja će biti od opšte koristi društvenim članovima”. Dakle, ovde nije bilo samo reč o humanitarnim, već i prosvetiteljskim poslovima. U nastavku ovog člana stoji i to “da svake godine 8. maja po starom kalendaru priredjuju parastos umrlim članovima, dobrotvorima, utemeljivačima počasnim i redovnim”, ali još nešto u ovom članu pobudjuje pažnju, a to je “da svake godine slavi svoju slavu, mladog Svetog Nikolu, 9. maj po starom kalendaru”. Beogradski Romi su, dakle, osim Bibije imali i ovu slavu. Naredni 6.-ti član ovih Pravila, naoko govori o običnim pravnim stvarima. Tu se kaže:”članovi su Zadruge redovni, vanredni, pomažući, utemeljivači i počasni.Za redovnog člana može biti izabran svaki onaj koji živi u Beogradu bez razlike na pol, veru i narodnost”. Pouzdano se, dakle, na osnovu ovoga može uvtrditi da beogradski Romi,

257 Skupština„Prva Srpsko- Ciganska Zadruga za uzajamno pomaganje u bolesti i smrti“ održaće svoju redovnu skupštinu 11. aprila u 10 časova pre podne u kafani "Struga". Uprava..

193 bar formalno pravno, nisu medjusobno pravili niti versku*, a još mane polnu razliku, što se u praksi ne bi moglo konstatovati.

Redovni članovi Zadruge, prema Pravilima. pri stupanju u članstvo, nisu mogli biti mladji od 15 godina mogu, takodje, i bez izričnog odobravanja njihovih muževa, odnosno roditelja ili staratelja, postati članovi ovog Društva”. Pitamo se zašto je ovde upotrebljena reč “društvo” kada se svo vreme govorilo o Zadruzi. Jedini smislen odgovor nam je taj, da je ova organizacija, u stvari, bila preteča sadašnjih Društava Roma. Patrijarhalni mentalitet medju beogradskim Romima u ovom periodu, bio je veoma izražen. To pokazuje i član 7, izvoda iz ovih Pravila u kome piše: Ako bi za ženu muž, a za maloletnike njihovi roditelji ili staratelji bili protivni, onda se moraju iz članstva izbrisati”. Članovi ovog prvog romskog Udruženja u Beogradu, očito da nisu bili siromašni ljudi. To nam kazuje član 12, Pravila ove Zadruge koji glasi: “a) vanredni su članovi Zadruge dobrotvori koji polože jednom za svagda 500 dinara, b) utemeljivači kad polože jednom za svagda 300 dinara, c) pomažući kad polože godišnje unapred 120 dinara i d) počasni kad svojim radom ili uslugama doprinesu koristi Društvu. Ove članove na svojoj sednici bira Godišnja skupština”.

Članska karta, ovog prvog nama poznatog, romskog Udruženja u Beogradu, odštampana je u štampariji Skerlić, čiji je vlasnik bio Milan K. Cvetanović u Beogradu, na vrlo finom kartonu i vrlo je luksuzno uradjena.

Iz jednog teksta objavljenog u časopisu “Gypsy Lore Society”, koji je izlazi u Edinburgu u Engleskoj, saznajemo da je ova Zadruga bila kratkog veka i da su njeni navodni osnivači, prikupivši veliku količinu novca od članova, pobegli. Ovaj podatak nam se ne čini previše pouzdanim.

Beogradski Romi i Tetkica Bibija

Udruženje slavara Bibije-Tetkice Cilj ovog Udruženja, je da radi na zbližavanju svih poštovalaca “BibijeTetkice”anaredni članovi Statuta Uduženja propisuju: 194

Član 5. Udruženje ima humani karakter, a u svom radu neće se rukovoditi političkim i drugim partijskim obzirima; a sledeći član 6. kaže- na dan slave ovog Udruženja održavaće se pomen svima umrlim osnivačima, dobrotvorima, utemeljivačima, pomagačima i redovnim članovima Udruženja, kao i svima ratnicima palim u ratovima za oslobodjenje i ujedinjenje našeg naroda; član 7 kaže Zastava Udruženja je: od platna veličine 1,20cm x 1m, plave boje sa ikonama i to sa desne strane Sv. Nikola i sa leve Čudotvorne Bibije Tetkice u članu 8. o cilju Udruženja se kaže:da radi na upoznavanju, zbližavanju i pomaganju njenih članova; Da osnivanjem novih i potpomaganjem već postojećih kulturnih i socijalnih ustanova, doprinosi na podizanju kulturnog nivoa svih članova; Da u Beogradu prihvata darovite djake i omladince, naročito ratnu siročad i da im u granicama materijalne mogućnosti olakšava smeštaj u cilju školovanja, izučavanja zanata; Da radi na ostvarenju materijalnih sredstava za podizanje svoga doma u Beogradu. Ovi ljudi nisu bili siromašni o tome svedoči član 12 koji precizira: redovni i pomažući članovi na ime članskog uloga, plaćaju 24 dinara godišnje odnosno 2 dinara mesečno. Utemeljači daju jednom za svagda 100 dinara, a dobrotvori 50 dinara. Dobrotvori i utemeljački ulozi mogu biti otplaćeni i u ratama, kao i član 13 u kome stoji: Pri upisu u članstvo Udruženja, na ime upisnine svaki član plaća jednom za svagda 5 dinara.

Članovi ovog Udruženja mogla su biti i deca o čemu svedoči član 15 u kome stoji: Deca koja bi Udruženju kakvo zaveštovanje ili poklon učinila, postaju dobrotvori ili utemeljači prema vrednosti poklona ili zaveštaja Najvažniji organ bio je Upravni odbor čija je delatnost propisana članom 24 u kome stoji da su dužnosti Upravnog odbora sledeće : Da preko predsednika odnosno potpredsednika, sekretara i blagajnika predstavlja Udruženje pred vlastima i u javnosti i da u ime Udruženja prima obaveze i stiče prava za udruženje. Da upravlja društvenim poslovima i rukuje društvenom imovinom. Da naročito vodi brigu o povećanju duštvene imovine putem članskih uloga, priredjivanjem koncerata, zabava, drugarskih večeri. 195

Da se stara o sredstvima za podizanje društvenog doma. Da radi u duhu pravila, duštvenih ciljeva i da izvršuje skupštinske odluke. Primenjuje prigodne sastanke radi medjusobnog upoznavanja članova. Sadašnje Bibijino (Tetkicino) imanje, članom 34 ovih pravila koje se nalazi u Vojvode Stepinom predgradju Gospodar Vučića br. 59, u vrednosti dinara 20.000,- koje su kupili beogradski Romi i ustupili udruženju na rukovanje i čuvanje i s tim da se ovo imanje ne može zaduživati za ma koje obaveze Udruženja, već on ima ostati u nasledje budućim mladjim romskim generacijama, jedino Upravni odbor može prodajom i kupovinom uveličati ovo imanje prenoseći ga sa jednog mesta na drugo sem posle skupštinske odluke, a članom 35 predvidjeno je da treba u ovaj fond unositi od svojih redovnih i vanrednih prihoda 50% za uveličanje imanja, za podizanje sofre, ograde oko imanja, itd. Član 37 ovih pravila kaže: “Ako Udruženje ma iz kog razloga prestane da funkcioniše njegova će se imovina predati na čuvanje Državnoj Hipotekarnoj banci, gde će stajati dok se ponovo ne osnuje udruženje pod istim imenom i sa istim ciljem. Ako se ovo udruženje ne bi osnovalo ni u roku od 5 godina od kada je prvo prestalo da funkcioniše, sva će se imovina prodati komisiji sa zadatkom da podigne spomenik Bibije –Tetkice”. Ova Pravila odobrena su na osnivačkoj skupštini 6. aprila 1935. godine, a stupaju na snagu kad ih nadležna vlast potvrdi, stoji u članu 39. Iz spiska članova privremene uprave vidi se i kvalifikaciona struktura njegovih članova. U vezi sa tim u Pravilniku piše : Privremena uprava osnivača udruženja Beogradskih Roma svečara “Bibije” (Tetkice) u Beogradu, članovi Upravonog odbora : predsednik Hristifor Jovanović, bivši starešina beogradskih Roma, potpredsednik Djoka P. Simić, kovač, sekretar Jovan Milosavljević, šloser, blagajnik Milorad Vasić, svirač, i članovi: Stevan Djordjević, piljar, Dušan Simić, harmonikaš, Vojislav Vasić, šofer, Djurdje Marković, svirač, Djura Djordjević, svirač, Vučko Simić, rentijer, Vujica Balić, šloser, Radoslav Stojanović, rentijer, Marko D. Vasiljević, piljar, Živojin Simić, šofer, Lazar Stojanović, svirač, Milan Nikolić, svirač, Petar Bimbašić, sitničar, Radojko Stojaković. Ovo Udruženje je aktivno delovalo do kraja Drugog Svetskog rata. U posleratnom periodu, dvorište i stambena zgrada, bili su konfiskovani i dodeljeni na stanovanje jednoj siromašnoj ženi. Odlukom Izvršnog saveta SO Vračar od 1981.g. kuća u ulici Gospodara Vučića br.49, vraćeni su na upotrebu ali ne i vlasništvo Društvu Rom Beograd. 196

Beogradski Romi održali svoju skupštinu

Bilo je prepiranja, prebacivanja, svadje, ali se ipak sve lepo svršilo Beogradski Romi skupili su se juče u kafani "Struga" na Čuburi. Trebalo je raspravljati o položaju Roma okupljenih u prestonici, a učlanjenih u jedno romsko udruženje u Beogradu. Ono ima zvučno ime "Udruženje beogradskih Roma, svečara Bibija tetkice258". To su svi oni mnogobrojni stanovnici Čubure i Čuburskog Potoka koji se jednom godišnje i svečano proslave svoju zajedničku i omiljenu svetiteljku - tetkicu Bibiju. I da bi se ta svečanost bolje održala, a da bi se Romi bolje pomogli osnovano je i naročito udruženje. Jučerašnja skupština koju je otvorio pretsednik g. Hristifor Jovanović bila je dosta burna. Naročito posle izveštaja koji je pročitao vršilac dužnosti sekretara g. Miša Kalderon. U tom izveštaju se kaže da je Uprava podigla naročiti trem da bi se omogućila proslava tetkice Bibije i po ružnom vremenu. To je ujedno osnovano za eventualnu kapelicu koja bi se tu podigla. Sa podizanjem tog trema svi su se složili samo se pojedinim članovima nije dopalo što je tu potrošena cela društvena imovina od 5000 dinara, tako da sad Udruženje ima svega 170 dinara u kasi. I zbog drugih stvari su se članovi bunili. Zašto je uprava davala iz društvene kase za tramvaj članovima. Zar tih dinar-dva nisu oni mogli da plate sami. I zbog toga su držani dugi govori. Temperamentno i zvučno govornici su dokazivali da oni ne mogu da dadu ni dinar-dva iz svoga džepa dok su drugi na protiv tvrdili da se može da radi malo i iz idealizma. U zadimljenoj kafani pedesetinu crnopurastih članova pažljivo su pratili diskusiji. Romkinje, koščate i postarije takodje su učestvovale u radu. Naročito kad je trebalo da se

258 Anonim,Politika 27.4.1937.

197 viče. A svaki govornik je burno pozdravljan sa "živeo" pa napadao on ili branio rad uprave. Raspoloženje je pokvario samo jedan pijani gost, koji se umešao i ometao rad skupštine. On je pošto-poto hteo da održi govor pa kad mu to nisu dali, zadovoljio se da izlaganje svakog govornika potvrdi sa "ga ja si" (tako je). Još jednu važnu stvar je Udruženje imalo da reši: pitanje davanja posmrtnine. Odlučeno je da porodica svakog člana kad ovaj umre, dobije od Udruženja 500 dinara posmrtnine. - A ne ko dosad, kad umre neko naš, a mi kod bakalina ili ovde onde pa da prosjačimo po kilo rakije ili pola kile šećera, rekao je pretsednik. Govornici, koji su govorili povodom izveštaja, trudili su se da diskusija dobije bolji ton, ali su na kraju dodali: - Da prošćavate, mi možda nismo tako mnogo pismeni. Mi smo siromašni ljudi koji hoće da živu… Bilo je i smeja. Jedan govornik je tvrdio da uprava nema pamet, a da su prema svojoj pameti ipak dosta uradili. On nikako nije mogao da oprosti što su njega napali da bi se njegov autoritet diskvalifikovao, takoreći omalovažavao…" Pošto su govori bili suviše temperamentni izgledalo je da će doći i do sukoba. Posle se, medjutim, videlo da članovi Udruženja beogradskih Roma, svečara Bibija tetkice "nisu tako strašni" kao što se prave dok govore o izveštajima uprave. Sve se lepo svršilo. Izabrana je opet stara uprava (Hristifor Jovanović pretsednik, Miša Halderon sekretar, a Mijajlo Stevanović blagajnik). I svi su složno opet viknuli "Živeli". Sve u slavu tetka Bibije.

"Rojter" obavestio ceo svet da u Beogradu izlaze ciganske novine

Tek se treći broj Romskih novina "Romano lil"259 pojavio na beogradskim ulicama, juče, a za njega ječuo, izgleda, ceo svet. Mladom uredniku Romskih novina g. Svetozaru Simiću, odnosno njegovoj redakciji, koja je smeštena u urednikom privatnom stanu, Jatagan-mala treći red 24. stiže svakodnevno pošta, kakvu ne prima možda ni po neka

259 Anonim, „Vreme“,Petak, 7. juni 1935.g.

198 beogradska banka. Ta pisma dolaze iz raznih krajeva sveta: iz Švedske, iz Norveške, iz Nemačke, iz Madjarske, iz Poljske. Urednik je u najnovijem broju celu prvu stranu posvetio svome litu. U redovima ovog članka trvrdi se da je Rajterova agencija obavestila o pojavi Romskih novina u Beogradu sve svoje pretplatnike, a ovi najširu publiku. Romski list, koji je tek nedavno počeo da izlazi u Beogradu sa osnovnim kapitalom od svega 75 dinara, postigao je veliku popularnost. Pojava ciganskh novina u Beogradu zaista je zanimljiva. Da li se neko pitao ko pretstavlja čitalačku publiku Romskih novina? Urednik "Romano lila" sa ponosom kaže da je "najveći broj naših čitalaca i pretplatnika iz redova Gadže (neRoma), i to intelektualaca". Romski list, koji je to u stvari i po sadržaju, i po naslovu, i po onome koga izdaje, izlazi blagodareći ljudima koji nisu Romi! Romi su još uvek, na žalost, vrlo malo prosvećeni da bi shvatili potrebu jednog svakog lista.

Urednik "Romano lila" i čuburske miraždžike

Siromah urednik "Romano lila"! On je doživeo veliki uspeh. Čim se pojavio prvi broj njegovog lista po Jatagan - mali i Čuburi pronela se vest medju Romima da se g. Simić od lista silno obogatio. Kadgod bi se medju Romima pojavio, dobacivali bi za njim: -Kava si kaj bićinel novine! To će reći: "To je onaj što prodaje novine". Razume se, to je g. Simića silno naljutilo. On kaže: "Kod našeg prostog sveta prodavati novine i pisati u novinama jedno je". Medjutm, to nije najveća nesreća. Urednika ciganskh novina formalno vijaju bogate udavače po Čuburi. Pronadje ga tako po neki provodadžija, povuče ga za rukav i u poverenju mu kaže: -Sinovče, sine i druže moj, ajde sa mnom. Da te usrećim. Ima jedna devojka, devojka mira'džika.... Ciganska čitalačka publika "Romano lila", ukoliko je list ima, vrlo je ćudljiva. Saleću urednika i zahtevaju čas ovo, čas ono. Jedan bi Romin čitao svoj Romski list, ali- kad bi nekoga grdio, ili napadao! Šta ovao da čita?! Jedna mlada Cigančica preklinjala je urednika g. Simića da joj sliku objavi u Romskim novinama: -Slikaj me, nek se i moja slika šeta po Jevropi. Ako ne možeš, piši bar ime.. Nek se zna! 199

Ima, naravno, i konzervativaca. Oni su odlučni protivnici izdavanja ovakovog jednog lista. Vele da je ovaj list Cigane u stvari samo bruka. Romano lil - Ciganske novine- kako izgledaju Ciganske novine Zaista je zanimljiv poslednji broj Romskih novina. Tu su i reportaže, i dnevni dogadjaji, i poučni članci, feljtoni, pesme, krilatice. Tako se naprimer u listu kaže na jednom mestu: "Draga braćo, pomažite naš list. Čitajte ga i našoj nepismenoj braći. Neka i drugi znaju šta piše naš list". Ogledalo naših Roma i njihovog života Jednoj čuburskoj svadbi, razume se ciganskoj, posvećeno je u listu pirlično mesta. Ciganska svadba, prikazana onakava kakva jeste, praćena bučnim veseljem i obligatnom tučnjavom na kraju. Svadba, na kojoj su se mogli videti i frakovi, i redengoti, i cilindri, i krute kragne sa velikim pesničkim mašnama. "Romano lil" je uistini nekakvo ogledalo naših Roma i njihovog života. Romin je u osnovi dobar. List se trudi da ga kao takvog prikaže. I poslušan. Poneki se i u ratu istakao. "Romano lil" ističe i svetle primere ne žaleći paru Na primer čiča Marko Vasiljević. "Romano lil", Romski list sa osnovnim kapitalom od 75 dinara, nije žalio da potroši 25 dinara za kliše da bi objavio čiča Markovu sliku. Čiča Marko je ciganska perjanica. "Ala mudardem len, ali džuklen!"- ala sam ih klao i ubijao, kao pse. Takav je bio u ratu čiča Marko Vasiljević, junak sa Banovog Brda, Čukarice i Varonice. Njegove grudi krasi zlatan orden Karadjordjeve zvezde sa mačevima. "Romano lil" je istakao njegove ratne podvige za primer ciganskoj omladini. Za ciganske novine, koje izlaze u Beogradu čuo je ceo svet. Ko zna, nažalost, da li će se održati? Urednik g. Simić već sada udario u kuknjavu. "Pomažite braćo". I da nije i sam boem svakako bi digao ruke od izdavanja lista. Urednik "Romano lila" naučio na sve: kad ima jede, kad nema ne jede. Kad padne neka para više, on ume i da je propije. To on u poverenju kaže. -I tad ja pišem najlepše! Inspiracija je inspiracija. Nešto mora čoveka da inspiriše. Pogotovu, u Jataganmali treći red broj 24

200

Romano lil-Ciganske novine260

Sedam godina posle pojave prvog romskog lista u svetun u Beogradu se marta 1935. godine pojavljuje “Romano lil – Ciganske novine”. Vlasnik i izdavač ovog lista je Svetozar Simić261, u to vreme student prava, a kasnije jedan od rukovodilaca akcije za emancipaciju Roma u našoj zemlji. Svetozar Simić je tokom čitavog života, moglo bi se reći saradjivao sa Radom Uhlikom262, koji je mnogo radio na izučavanju romskog jezika263.

260 Ovaj list obnovljen je 1996. godine. Njegov vlasnik je autor ovog teksta a izdavač “Rrominterpress” iz Beograda. 261 Svetozar Simić ...... Ubaciti drugi tekst

262 PISMA RADA UHLIKA SVETOZARU SIMIĆU Zdravo Sveta, Dao sam da mi fotograf izradi mikrofilm i da ga poveća o jednom prikazu Tvojih novina. Taj prikaz izašao je 1936 u Journal of the Gypsy Lore Society, u br. 2. Tada ja još nisam ni znao za to društvo, niti sam bio član, naravno. Čini mi se da je ovde učinjena nepravda Tebi, jer se o Tebi malo govori, a Tvoje ime se i ne spominje direktno, i ako sam uveren da si ti tu imao lavovskog udela. Ako ne znaš dobro engleski, I ako će Ti neko prevesti. Šaljem ti ovo kao ponovan znak prijateljstva bez obzira što mi jedan drugome kažemo ono što mislimo. Nadam se da ću ili koncem aprila ili u maju svratiti u Beograd . Mnogo pozdrava Tvojima, a naročito Tebi Čo phuro thaj purano amal, O Rade. Zdravo Sveta, Toliko vremena prodje, a od Tebe nikakve vesti. Valjda nisi još ljut na mene. Pa video si da i ja nešto znam, pa da sam imao ipak razloga da u svoje vreme reagujem. Ja sam neki dan otštampao na mašini 537 pripovetku na ciganskom. Pre toga sam otkucao 369 ciganskih šala na ciganskom. Otkucao sam i 1007 ciganskih pesama narodnih, zajedno sa pesmama /oko 600!/ od našeg u Bosni /a mo da i u Jugoslaviji/ najboljeg pesnika Ciganina, Red e Osmanovića. Šaljem Ti u prilogu nekoliko da vidiš. Kako Tvoje jezičke studije? To radi na prvom mestu, ali svakako beleži pesme, a najviše priče na ciganskom! Ti si obećao da ćeš na proputovanju za Titograd svrnuti i meni, pa ništa. Mnogo srdačnih pozdrava svima Tvojima i Tebi od Rade 263 CIGANSKI VUK KARADŽIĆ Jugosloven, koji pored četrnaest jezka, govori ciganski bolje od Cigana Pesme na jezku koji izumire U Prijedoru živi čovek, koji zna ove jezike: pored svoga maternjeg srpsko-hrvatskog, ruski, francuski, nemački, italijanski, engleski, madjarski, novogrčki, turski, arbanaški, rumunski, španski, arapski, esperanto i – ciganski. Taj je čovek jedan od onih retkih ljudi, koji blagodareći svome osobitom daru za učenje jezika, nikad ništa ne uči napamet, ne »buba«. G.Rade Uhlik Gramatiku jezika koji izučava čita kao neku lepu priču. Što god pročita odmah zapamti. Nove reči izučava na taj način što ih čuje ili negde pročita. Zapiše ih sebi u knjižicu. Jedanput zapisana reč u beležnicu, zapisana je već i u glavi, a to će reći – zapamćena je. Knjigu je izdao o svome trošku, a besplatno je daje Ciganima. Taj tako obdareni čovek zove se g. Rade Uhlik, profesor fimnazije u Prijedoru. Po struci je lingvista, i diplomirao je na beogradskom Univerzitetu. Posle dvadesetogodišnjeg napornog rada, koji je protekao u najvećoj tišini, jer je za taj rad znala samo njegova najbliža okolina, g. Uhlik je najzad štampao jednu malu, dosta grubo izdanu knjižicu pod naslovom: »Romane gilja« (»Ciganske pesme«), skupio Rade Uhlik, profesor, I ili (I knjiga). Štamparija Vučen Štrbac, Prijedor, 1937. Knjižica sadrži predgovor na ciganskom 201

jeziku i 107 ciganskih pesama, sve na ciganskom jeziku. Ali to još nije sve što je interesantno kod ove knjižice. Kao što sam pisac u predgovoru kaže: knjižica se Ciganima besplatno razdaje, da bi se upoznali sa svojim pesmama i da bi se naučili da i sami pevaju, to jest sastavjlaju pesme. Koliki idealista treba da bude čovek, koji punih dvadeset godina, bez ikakavih izgleda na svoju ličnu korist, izučava siganski jezik, (a za takav jedan rad treba mnogo i vremena i novaca), da naposletku izda o svome trošku jednu malu zbirku pesama i da je zatim besplatno deli medju Cigane! Za takve ljude Cigani imaju jednu malo za naše uši nezgodnu reč, oni za njih kažu da su dile nauša (glupi ljudi, ludi ljudi, budale). Možda bi i mi, gadže, Ne cigani nešto slično pomislili o profesoru iz Prijedora, kad ne bi znali još i to, da g. Uhlik sprema zbirku narodnih pripovedaka na ciganskom jeziku, hrestomaniju i rečnik cigansko- srpskohrvatskog jezika. Posao naučan u punom smislu reči i s obzirom na to, da su Cigani rastureni po celome svetu, ima ih u svih pet kontinenata, od medjunarodnog značaja. Posle onoga što je sakupio i iizdao o srpskim Cigani naš znameniti folklorist g. Tihomir R. Djordjević, profesor Beogradskog univerziteta, o životu se naših Cigana više ništa novo ne može da kaže. Ako je još štogod interesantnog ostalo reči o njima, to je njihov jezik. I evo gde se našao čovek koji je i taj teret uzeo na sebe. Odakle su oni? Cigani su nomadsko pleme rastureno po celome svetu. Njih ima po celoj Aziji, Evropi, Africi, Americi i Australiji. Razni ih narodi raznim imenima nazivaju. Medju sobom se Cigani nazivaju Rom (žensko Romnji), što znači čovek. Postoje na svetu i drugi primitivni narodi koji sebe nazivaju ljudi. To dolazi od uverenja da su ljudi, pravi ljudi, samo oni, i da su svi ostali narodi na svetu niži od njih. Naivno samouverenje nekulturnih naroda. U nauci se ne zna preklo reči Rom. Jedni misle da rom dolazi od indijske reči droma, dokle drugi misle da je reč rom postala od naziva Romanom, kako su stari Vizantinci nazivali Cigane. Misli se da su Cigani prešli u Evropu u početku XIV veka i to preko Bosfora. Ali se i pre toga vremena nalaze po Maloj Aziji i Istočnoj Evropi tregoiv jednog naroda vrlo sličnog Ciganima. Sigurno je da su Cigani živeli na Krfu 1326. godine, a u Rumuniji 1370. Po svoj prilici da su se Cigani u to vreme već nalazili i po našim zemljama. I pored toga što danas postoji mnogo ciganskih dijalekata, nema sumnje da je nekada bio samojedan ciganski jezik. Postoje nesumnjivi dokazi da je ciganski jezik srodan nekim novohinduskim dijalktima. Najbliži im je dijalekt jermenskih Cigana. Dijalekt azijskih ili sirijskih Cigana najmanje je sličan ostalim ciganskim dijalektima. Izučavanje jezika je donelo ispitivače na misao da su Cigani poreklom iz In dije uprkos tome što Cigani govore da su poreklom iz Egipta. Interesantno je, da je najčistiji ciganski jezik sačuvan kod Cigana kji žive u Velsu u Engleskoj. U granicama naše države g. Uhlik je našao tri glavna ciganska dijalekta: južni (turski), srpski (centralni) i severozapadni (hrvatsko slovenački). Pretežni deo predstavljaju srpski i, u najmanjoj meri, turski Cigani. Prema Miklošiću, u Evropi danas postoji nekih petnaest ciganskih dijalekata. Zbirka pesama g. Uhlika štampana je na dijalektu bosanskih (turskih) Cigana. Na predlog britanskog i inostranog biblijskog društva g. Uhlik na taj isti dijalekat prevodi Jevandjelje od Sv. Luke, koje će to društvo izdati u zasebnoj knjižici. Nekoliko pesama Šta sve ima u g. Uhlikovoj zbirci? Prvo dolazi na ciganskom jeziku uvod, on počinje sa: P(h)ralalen Romalen (Braćo Cigani) i nastavlja: »Evo ja napravih (napisah) jedno cigansko pismo (na ciganskom jeziku reč ili znači: hartija, pismo, knjiga), i šaljem ga po celome svetu. Neka se čuje lepo cigansko ime na sve strane. Ono je trebalo da se uradi odavno. Šta da radim! Ljudi se nisu setili svoje crne braće. U našoj zemlji ima 200.000 Cigana, au celome svetu ima ih deset puta toliko. Ali je sramota što ne čitaju (t.j. nisu pismeni). To je nesreća za Cigane...« Zatim dolaze samo pesme, koje su podeljene u pet grupa: putničke pesme, pesme o kradji, šaljive, pesme koje se pevaju kad se pije i ljubavne pesme. Kao što se iz samih naziva pojedinih grupa vidi, u zbirku su ušle pesme koje bi Vuk nazvao: ženskim, izgleda da Cigani svojih epskih pesama nemaju. Suditi o književnoj vrednosti zbirke, teško je. Prema opštem mišljenju beogradskih Cigana, koji su čitali zbirku, najlepše su u njoj one pesme koje je napisao sam sastavljač profesor g. Uhlik. Evo nekoliko slobodno prevedenih ciganskih narodnih pesama iz iste zbirke: Sećaš li se, kad smo hodali stazicama i velikim drumovima i stekli veliku pamet? Otimali smo žene od muževa, decu smo cvelili. Aoj Bože, šta smo radili, decu smo ucviljavali! Onu decu, bosonogu sirotu i gologlavu. Ona i sad sede po drumovina i plaču za svojom majkom. »Oterali su ga žandari, daj mi, oče, novaca da izvadim svoga muža. Daleko su ga odveli vozom.« A nju je spopala velika tuga, ali ona pametna otišla je u sud (crvena kapa sa zvezdicama). Ona govori sa sudijom: 202

Romano lil – Romske novine bio je, dakle, prvi privatni romksi list i uopšte prvilist za Rome na Balkanu. Prema nekim informacija, tokom 1935. godine pojavio se tri puta (mart, april i maj), a prema sačuvanim brojevima (čuavaju se u biblioteci Matice srpske u Novom Sadu), izašlo je samo dva broja. Za ovaj list se znalo širom ondašnje Jugoslavije, a o tome svedoči i jedna dopisnica kojom se naručuje “pet primeraka ovog lista”. Naručilac je knjižar Jaša Dajč iz Bačke Palanke, mesta koje je od Beograda udaljeno preko 150 km. Za razliku od ondašnjih a i mnogih sadašnjih romskih listova, “Romano Lil” je izlaziio dvojezično. Reklo bi se, dakle da su prvi novinski tekstovi na romskom jeziku na Balkanu objavljeni baš u ovom listu. Iz nevelikog broja tekstova objaveljnih u prvom broju “Romano lil”-apažnje je svakako najvredniji uvodnoi tekst čiji je autor Svetozar Simić, a koji nosi naslov: “Naša prva reč”, jer je i u ovom trenutku, posle šest decenija, aktuelan. “Malo je naše braće, kaže se u ovom uvodniku, koji bi bili potpuno zadovoljni svojom sudbinom. Neki od nas, koji su siromašni kukaju što nemaju;drugi pak od naše braće koji

»Evo tebi, gospodine, novaca, pa pusti moga muža«. - »Ali, gospodine, pravo da ti kažem, ja ne žalim novaca, ja ti neću dati stotinarku, daću ti hiljadarku.« - »Pa da mi dadeš i čitavu hiljadu ja ću ti muža poslati na robiju«. – »Aoj, ženo, šta ćemo sada pustila su me velika gospoda, opako n ama u čast, ali je otišla hiljadarka.« Ne plači majko, ne diži viku, ostavljam tebi svoju sliku. Gvozdena me kola pose, što nemajju rudu, nose u svet. Učini me Bože pticom, da poletim kuda mislim, da sletim na lonac; da izvadim komad mesa; da pobegnem u planinu; da me na vidi niko; da ne moram nikom dati. Oteli su mi ženu, usvelili decu. Odveli su mi sestru i ubili u šumi zelenoj. Naći ću ja njega, odvaliću mu točak s kola. Porušiću mu kuću, nož ću izvaditi i u njegovoj krvi okupati. Desetoro ću ih ub iti, a svoju ženu ću izbaviti. Vrlo je interesantna i u isto vreme karakteristična jedna pesmica u kojoj zua svkim ciganskim stihom ide jedan srpski, slično nekim pesmama iz Dalmacije, u kojima su izmešani srpskohrvatski i italijanski stihovi. Ta pesma glasi: Odande ide tursko momče, (Srpski) Ciganski momak (Ciganski) Pojašilo bedeviju (Srpski) Na belome štapu (Ciganski) Za pojasom do dve sablje (Srpski) Volovski rogovi (Ciganski) Zadenulo dva handžara (Srpski) Pseće noge (Ciganski) Na ramena diglo pušku (Srpski) Beo prutić (Ciganski) Ispecite mu pogačicu (Srpski) »Politika« 13.5.1937.

203 su nešto stekli i koji bolje žive, boje se da kažu čije su krvi. Stide se svoga ciganskog imena. Zašto je to (guglalen pharalen) (slatka braćo) tako”. Počnimo sa prvima. Zašto je većina naše braće siromašna? Zato što nisu umeli dovoljno da se snadju u borbi za opstanak. Život je očajna bitka, pobedjuje onaj koji je jači i veštiji. Da bi danas čovek mogao da zaradi koru hleba sebi i svojoj deci, mora da ispuni u najmanju ruku bar dva uslova: da je pismen i da ima u rukama neko stalno zanimanje. Kako ta dva pitanja stoje kod na guglalen phralalen, jesmo li mi svi pismeni? Nismo. Ima i svaki od nas po jedan zanat u rukama? Nema. Nećemo od nas samih da krijemo, naši smo pa se znamo, čak i oni koji rade neki zanat znaju ga rdjavo i rade rdjavo. Uzmimo na primer naše muzikante. Ceo svet priznaje da smo muzikalan narod, da za muziku imamo dara i sposobnosti. Pa ipak, znaju li svi naši muzikanti note? Ne znaju. Ono, istina, i po sluhu se može dosta lepo svirati ali je sa notama sigurnije. Muzikant bez nota isti je kao čovek kojinije pismen. Koliko je velikih darova. velikih naših talenata začamalo, propalo samo zato što nisu imali muzičku školu. Zar naši kovači rade sve oneposlove koje bi oni mogli raditi? I koliko je onih medju njima koij su nekad nešto učili pa isu završili? Mnogi se od nas samo zato pati što nije pismen i što nema bar neki zanat u rukama. Pa dobro, što sirotinja nije zadovljna svojim životom, još se i može razumeti. Ko nema ne može biti zadovoljan. Ali zašto onda, guglalen phralalen, da se stide svoje braće, svoga imena, svoje krvi naša bogatija braća? I zato smo, draga braćo, ponešto sami krivi, a ponešto i nismo. Svi Romi nisu i ne mogu biti krivi ako se neko od njih ogreši pred zakonom, a novine mesto da kažu: taj i taj, po imenu i prezimenu, učinio je to i to, krupnim manism slovima donose: Romi su ukrali...Romi su prevatrili...Romi su ubili...Romi su osakatili...oslepili...Romi...Romi...Romi...Kao da na svetu nema nijednog prestupnog dela u kome nije i poneki Romin umešan. U istorijij ljudksoj još nije bilo takvog primera da se na ceo narod tovari ono što je možda učinio pojedinac iz toga naroda. I nikad ne mogu svi Romi da odgovaraju za dela i nedela pojedinih Roma. Svakog dana čitamo iz noviina o američkim gangsterima. To su ljudi koji kradu maloletnu decu u ucenjuju roditelje; otimaju, varaju, pljačkaju i ubijaju miran svet. Pisci kriminalnih romana i istorija tako lepo opisuju gangstere i njihov život da bi čovek koji ne ume zrelo da misli posumnjao da li se svaki drugi čovek u Americi ne bavi tim 204 otimačkim gaangsterskim poslovima. Ali još nijedne novine ne napisaše mesto: Gangsteri odveli decu i ucenili roditelje; gangsteri ubiše, ooteše – Amerikanci odveli decu, Amerikanci uceniše, ubiše, oteše. Zašto novine to ne čine? Zato što znaju: da Amerikanaca ima oko 130 miliona, a gangstera samo šaka jada. I zato što su Amerikanci po svome obrazovanju i načinu života, po svojoj kulturi medju prvima usvetu, a gangsteri samo jedna mala grupa društvene ološi. Ako Amerikanci, taj veliki prosvećeni i bogati narod, ne odgovaraju za svoje otpatke, zašto se nama malim, neporosvećenim i siromašnim Romima natura odgovornost za greške svoje? Ali ako mi ništa nismo krivi za ono što novine pišu, mi se moramo dobro razmisliti o jednoj drugoj bedi, koja nam se tovari na vrata. Mnoge gadže (neRomi) misle da je Romin i rposjak jedno te isto. Medjutim, to nije. Ima dve vrste prošnje. Prva je: kad čovek ostane bez posla, gladan je i gladna su mu deca. Ako mu država ili opština, kao gradjaninu ove zemlje, ne izadju u susret, onda takvome čoveku ostaju smao dva izlaza, ako ne želi umreti od gladi: ili da zamoli za parče hleba ili da krade. Zamoliti za parče hleba ni vera niti pak zakon ne zabranjuju. Kažnjava se samo onaj koji tudje krade. Druga je to vrsta prosjačenja kad čovek mesto da zapne pa da radi ide i na razne načine izmamljuje od poštenih i pobožnih ljudi novac za hleb. Protiv takve vrste prošnje samo mi svi Romi, koliko nas ima. Mi se borimo protiv toga i borićemo se. I smatramo da je jedini lek tome zlu i sramoti ako svako naše dete bude posvećivalo školu, a po svršetku škole odmah počelo da uči neki zanat ili neku veštinu. Čovek koji počne iz detinjstva da radi i privikava se radu i posle nikad ne može sedeti bez posla. Zato smo i pokrenuli naš list. Njime želimo da otvorimo oči svoj našoj braći i da joj kažemo da je naš prvi i najglavniji zadatak da svu našu decu damo u školu, da postanu pismena i da ih odmah posle svršene škole damo da nauče neki zanat ili veštinu. Ko može i želi više neka decu dade u trgovinu ili na škole. I neka se naša deca tako kod dobrih majstora i učeitelja nauče kako treba pošteno zaradjivati parče hleba. Setimo se samo onih naših poslovica o lenštinama i gotovanima. Ali se znanje ne dobija samo u školi. Tek posle, kad djak svrši školu, tek onda počinje da se umno razvija i da uči kako treba poznavati svet i ljude u njemu. Naš će list sve učitniti da našem bratu pomogne u njegovom kulturnom, a što će reći umnom i materijalnom poboljšanju. – s jedne strane mi ćemo davati gotova znanja i savete a s druge ukazivaćemo na puteve kojima se od njih 205 dolazi. Za sad će naš list izlaziti samo po jedanput mesečno u ovako malome formatu. Od naše braće, Roma, kao i od njihovih prijatelja Srba zavisiće dalja sudbina našeg lista kao i to da li će se njihov obim uvećati ili ne.” Romano lil je štampan ćiriličnim pismom, koje nije uobičajeno za romski jezik, ali mu je ime na romskom bilo odštampano latiničnim pismom. List je planiran da izlazi jednom mesečno na 4 strane, a uredjivano Svetozar Simić uz pomoć dr Aleksandra Petrovića, sa kojim je zajedno objavio nekoliko članaka.264

TAKO JE BILO DO TURSKOG RATA265

U drugom broju lista “Romano Lil – Ciganske novine”, koji se pojavio aprila 1935. godine, objavljen je, za ovu temu, jedan interesantan tekst. S obzirom na to da mnogi nisu bili u mogućnosti da do tog teksta dodju,mi ga u ovom radu, iako to nije tema ovog saopštenja, prenosimo u celini. Pod naslovom “Iz istorije beogradskih Roma”, Jovan-Jovanče Milosavljević, uz napomenu da ovo piše za svoju decu, ali i za svu mladež, iznosi nekoliko faktografskih podataka iz ne tako daleke prošlosti beogradskih Roma, zaključeno sa 1912.om godinom. “U staro doba, još dok je u Srbiji vladao Knez Mihajlo, beogradski Romi živeli su po čergama. Malo ih je bilo, malo muzikanata, malo kovača, malo džambasa, pa je posla bilo za sve. Dobro su zaradjivali i živeli su srećno i veselo u svkome zadovoljstvu. Nije bilo nikakvog ograničenja za rad, svaki je radio šta je ko hteo. A uveče kad se svi sakupe nastaje jelo, piće muzika, igra i veselje. Mi smo Romi veseo narod. Onda smo imali svoga kmeta. Prvi kmet bio je neki Ina Tabaković. On je o nama vodio računa kao svojoj deci. Kad bi se neki nesporazum pojjavio medju Romima on ih je zvao pod čergu, mirio bi ih, a pošto bi se oni poljubili, on je onda zajedno sa njima produžio da pije i da se veseli. Naše su čerge bile na Makišu, i Bari Veneciji n aČukarici. Četo bi kod nas dolazio i sam Knez Mihailo. Lepo bi sa nama razgovarao, ulazio u naše čerge, jeo bi i pio sa nama.

264 Romano lil, br. 1, str. 1, Beograd 1935. godine. 265 RomanoLil, br. 2, str. 3, Beograd 1935. godine. 206

Živeći pod vedrim nebom naši stari živeli nisu plaćali nikakvu porezu državi, niti bili njoj na štetu, jer su naši stari živelli pod čergom i zimi. Kad je Knez Mihailo naredio da svaki Romin mora imati svoju kuću, prvo su poslušali mladji ljudi. Kad videše oni da je zimi bolje živeti pod pokrivenom kućom nego pod čergom posavetovaše i starije. Ali vlast poče silom raseljavati čergare, i zato je svaki tražio mesto za život. Jedni odoše u Žarkovo, drugi u Železnik neki u Obrenovac i Veliko Selo. Drugi su otišli u Grocku, Ritopek i Višnjicu. Samo su najugledniji ostali u Beogradu. Njih je bilo svega 10-15 porodica, na Dorćolu 4-6 porodica i na Čuburi ostali. Dorćolci se nisu slagali sa Čuburcima. Na Dorćolu su stanovali više muzikanti a na Čuburi kovači i nosači. Na Čuburi je stanovao i novi kmet Romski džambas Petar Živković. On je bio kao knez Romski. Kad bi spazili da Pera nekud ide svi bi mu se poklonili. Najveća njegova zapovest beše da se svaka ciganska kuća ima da kadi tamjanom, izmirnom.. Naredjivao je da se kadi i ulica. Po njegovoj zapovesti ulica čje morala toliko biti čista, da se na njoj nije smela videti ni jedna pregorela šibica. Kad prodje gadžo-Srbin našim sokakom uživa u mirisu izmirne i čistoći naše male. Posle Perine smriti oko 1890-te godine, došao je za smeta neki Musa. Zvali su ga “Bane”, jer je voleo mito. Na taj način, davanjem mita Musi, doselili su se u Beograd mnogi Romi iz okolnih sela, oko 150 porodica. Dosselio se i Petar Simić iz Ritopeka sa braćom Jevremom i Dimitrijem, bili su kovači po zanimanju. Sad oni imaju kuće u vrednosti od po 200-300.000 dinara. Doselili su se i mnogi drugi iz sviju krajeva Srbije. Medju njima se doselio iz Kustaka i Žika Djordjević zvani “Kustalija” sa svojom braćom Milošem i Jovom. Oni su doneli našu slavu Bibiju, čumidav la – ljubim je. Žika Djordjević ima i sad kuću u vrednosit 250 hiljada dinara. Još mu je živa baba “Bućurka”. Posle smrti Perine izabran je za našeg kmeta Dragan Savić muzikant iz Velikog sela, otac našeg sadašnjeg prvaka Marinka Savića koga svi Romi poštuju i uvažavaju. Kad beše Dragan Savić kmet Romi su živeli u Orlovića Pavla ulici, u Molerovoj ulici, Dragačevskoj, Prištinskoj i Šumatovačkoj imali su svoje kuće. Skupljali su se uvek kod kafane Čubure, koja više ne postoji, sad je na njeno mesto park. Kafanu je držao neki Trajko. Bio je čorav na jedno oko. Umeo vešto da pare od čoveka izmami. Kafana je bila puna samih Roma. Što god je ko zaradjivao u toj bi kafani prolumpovao, propio ili na 207 karte dao. Ali su i stara vremena bila bolja, bilo je mnogo više para. Bila je i ljubav medju nama, nismo se mrzeli kao danas”.

Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine U prošlom veku Romi su osim “Udruženja beogradskih Roma svečara Bibije” i Redakcije lista “Romano Lil,” imali i Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine. Pod naslovom „Neobični dogadjaji u obojenom narodu“list Politika od....konstatuje da je nedavno osnovani „Beogradski Romski klub« pred velikim zadatkom... Autor ovog teksta, za koga se sa velikom sigurnošću može konstatovati, da je i dobar poznavalac ali i prijatelj romskog naroda, konstatuje i to: kako je nauka utvrdila: da su Romi čistokrvni arijevci i indoevropljani, kao i najnapredniji narodi Evrope, rečju, kaže za njih da su oni »plemenita Romska rasa«. Naglašava da :«Romi, naravno, ne znaju kakvoj plemenitoj rasi pripadaju, ali je pod romskom čergom uvek tinjala svest o superiornosti ciganske rase. Romi i čovek na romskom su jeziku sinonimi. »Rom« je Romin, ali istovremeno znači i čovek. Svi drugi narodi za Rome su »gadže«, -onako isto kao što su za stare Jeline svi drugi narodi bili »varvari«. Po romskom predanju, Romi su izabran narod, njih je nebo prve stvorilo, a romski car Viraun bio je prvi car na svetu, car nad carevima. Romsko pitanje »Hoće li nemački primer izazvati i u drugim zemljama mere protiv Roma?, pita se autor pomenutog teksta u Politici, i dodaje: Kao da su predvidjali da će romsko pitanje doći na red, beogradski Romi iz Jatagan-male i Marinkove Bere osnovali su pre mesec i po dana svoj kulturni klub, sa velikim zadatkom civilizovanja Roma. I pošto se veliko delo ne može da stvori bez potpore štampe, zatražili su potporu »Politike«. Vlasti su odobrile pravila kluba, koji se zove »Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine«. Sem centrale u Beogradu predvidjene su filijale kulba u drugim većim mestima. U pravilima stoiji: Ono putem vlasti zamolio nas je da podvučemo predsednik kluba g. Sveta Simić, Romin, studen prava i sudski zvaničnik. Svoju lojalnost prema vlastima ističu beogradski Romi 208 svakom prilikom. tako pre nekoliko godina u jednoj beogradskoj kafanici održali su svoju skupštinu Romi-muzikanti. Sa skupštine je upućen pozdravni telegram i – članu i pisarima kvarta. -Zašto, bre, i pisarima? primetio je jedan kafanski gost. -Da vidu da nismo antinacionalni .objasnio je predsednik, inače ugledan beogradski muzikant. Poštuju vlast, ali su nesnosni kada je sami reprezentuju (»Kad Rominu padne sekira u med, ne ume da se snadje«) Pre ratova učio je škole jedan Romin. Svirao je, inače, u društvu »Suz«, gde je bilo više profesora Univerziteta. Oni su mu išli na ruku da završi prava, radoznali da vide šta će da ipsadne od Romina. Otišao je u polcijsku struku, i čak postavljen za sreskog načelnika u Svilajncu. I prvo što je kao načelnik učinio bilo je da –pohapsi sve mesne Rome! Napravio se urnebes, deputacija gradjana doputovala u Beograd da žali, i –njega su brzo otpustili iz službe .. Sama Romska predanja kažu: kad je Firaun postao car, prvo je obesio svoga oca, da pokaže kako je strašan.... Mi prestonički Romi Romski klub ima tri otseka: prosvetni, muzički i sportski. U pravilima doslovno stoj: »Prosvetni otsek imaće za cilj da uči pismenosti nepismene, a ko je već pismen da ga prosveti i kultiviše. Muzički otsek imaće za cilj da neguje i usavršava muzičku sposobnost svojih članova...« Članovi uprave kluba, u kojoj pored omladinaca ima i ljudi srednjih godina, muzikanti su ili zanatlije, a niki imaju i po koji razred gimnazije. Oni nam kažu: -Mi, prestonički Romi treba da znamo više nego oni na selu i svi naši stari koji su ovde, Mi smo Romi, mi od toga ne izbegavamo, -iz ove se kože u drugu ne može. ali mi hoćemo da stvorimo dobre, kulturne i poštene Rome... Za analfabetski tečaj prijavilo se dosad osamnaest Roma. Osnovaće se, kaću, i pozorišna družina. Sada prikupljaju folklorni materijal za prvi komad iz romskog života, koji će se zvati »Venčanje oko vrbe«. Za zdravstveno prosvećivanje Centralni higijenski zavod obećao je da će klubu staviti na raspoloženje predavače sa projekcionim aparatom i filmovima. Naročito će se povesti borba protiv sifilisa, koga medju beogradskim Romima ima u izobilju. 209

Stavio im se na raspoloženje jedan predavač, koji će u Klubu održati niz predavanja o religiji. Na tome polju ima da se medju Romima mnogo radi. Formalno, oni pripadaju religiji sredine u kojoj žive, ali je njihova stvarna religija –religija primitivnog čoveka, zasnovana na strahu i veri u sreću. Romi, na primer, nemaju uopšte specijalnu reč za Boga. »O Del« u romskom jeziku može da ima i značenje Boga, ali ta reč znači i nebo, oblak, i sve ono što je nad nama... Nemaju specijalnu reč za dušu. Reč »dji« u drugim krajevima izgovara se »odji«, ili »vodji«, označava sve ono što je smešteno u sredini. Ona može da znači i dušu, ali znači i srce od lubenice, srce od krastavca, i bezbroj drugih stvari. Klub namerava da prevede Jevandjelje na romski jeziik. Istina, Jevadjeslko društvo nedavno je izdalo na romskom Jevadjelje po Luki, prevod našeg najboljeg poznavaoca romskog jezika profesora g. Uhlika iz Prijedora. Ali, beogradski Romi vele da ga ne razumeju, jer je pisano na dijalektu bosanskih Roma: treba dodati da je g. Uhlik u svome prevodu morao da upotrebi kovanice za apstraktne pojmove koje Romi nemaju. Šta da se misli o svima tim planovima? Je li to samo lepa želja? Njegovi osnivači, nekolicina srednjoškolaca, radnika i kalfi, kao i jedan student, sačinili su Staut po ugledu na ondašnja Udruženja takvog profila. Koliko je znano, ovo je prvi oblik samoorganizovanja romske omladine u ondašnjoj Jugoslaviji, a verovatno i na Balkanu. Klub protiv nepismenosti Romski klub u Beogradu, stupio je već u akciju. Otpočela je borba protiv nepismenosti, i već je šest Ciganki naučilo da čita i piše, zabeležila je Politika od poslednjeg dana januara 1939.godine. Žena blagajnika kluba g. Alije Alijevića čak je prekjuče napisala pismo svekru i svekrvi. Blagajnik nam, sav srećan, pokazuje to pismo svoje žene, koja je sve doskora, kako on sam kaže, bila »slepa pred očima«. »Dragi otac i majko, Evo da vam pišem da smo dobili vaše pismo i mlogo sam se radovala što si zaradio pare. Otac, kad dodješ u Beograd, da mi kupiš jednu šamiju, lalune (to jest, nunule) i alevu papriku. Pozdrav od vaše snaje Dane«. 210

Istina, njen rukopis nije čitak, ali, sa malo više truda, može da se pročita, naročito ako je čovek vešt. G. Alijević je, zanimljivo, majstor – čovek (kafevodeničar), ali sve dok nije osnovan Romski klub nije mu palo na pamet da uči pismenosti svoju ženu. Utoliko je to čudnije što sam o sebi kaže: -Ja čitam romane, ja sam načitan dosta.... Blagajnikov a žena takmičila se čak sa ženom pretsednika Romskog kluba g. Svete Simića, studenta, da se vidi koja od njih lepše piše, a pretsednik g. Simić, kaže nam: -ja imam ambiciju da moja žena položi ove godine osnovnu školu, pa posle –i dva razreda gimnazije. A imam želju da jednog dana postane i fakultetski obrazovana.... To je već malo preterano, i to treba pripisati bujnoj romskoj uobrazilji. I on i drugi članovi kluba mladi su ljudi, oduševljeni, gotovi –u vatru, u vodu za svoje ideje. A nije neostvarljivo da pretsednikova žena postane fakultetski obrazovana: ona je sasvim mlada, a ima, vele, jedna Ciganka koja je postala studentkinja Univerziteta. Jedan član uprave žali, se, medjutim, kako njeogovoj ženi pismenosti ide dosta teško: -Kad se razdrem – mora da uče, a kad sam miran –neće... Klub je nabavio dva bukvara, a mesto table učenici se služe malim školskim tablicama. Pre no što je to nabaljveno, moralo se učiti iz novina. Počelo se sa najkrupnijim slovima – naslovom »Politika«. Slike su im služile za orijentaciju –da bi učenici držali novine uspravno. Sem šest Ciganki, naučilo je da čita i nekoliko Roma. Jedan od njih, svirač, kaže: -Ja sam beogradski Rom. Trebalo bi da se razlikujem od oni iz Meljaka. A ja nisam znao svoje ime da potpišem! Žalosno je da kod oči budem ćorav! To je bruka ne samo za mene nego i za Beograd! Članovi uprave, a najviše pretsednik g. Simić, imaju puno lepih ideja za civilizovanja Roma. Ali –pusta nemaština! Šta mogu, kda nemaju ni sto dinara u klupskoj kasi? Treba im lokal za školu i za predavanja, a oni su puka sirotinja. Sad rade u tesnom stanu blagajnika g. Alijevića. Treba im školska taba. –mnogo im šta treba. Kad bi im se, vele, ustupila uveče kakva školska učionica! Ali to treba da dozvoli ministarstvo i upravitelj škole. A onda – ko će platiti služitelja, da očisti njihovu 211 učionicu, gde će oni dolaziti uvek kaljavi, jer stanuju u krajevima gde uvek ima blata do kolena? Kad bi im se priskočilo u pomoć malim prilozima! Klub apeluje na prijatelje Roma. Naročito apeluje na Rome kojima je Bog dao i na Rome – intelektualce. Ima i njih, više no što se misli. G. Simić nam govori o šestorici koji su od 1929. godine prošli kroz četvrtu mušku gimnaziju u Beogradu, kao i on. Neki su završili Univerzitet. Priloge treba upućivati na adresu: Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine, Beograd, Čuburska 3 (Kafana »Struga«). Zasad, klub sve nade polaže u zabavu koju priredjuje u subotu 4. februara, u kafani »Trandafilović«. To je prva kulturna Romska zabava, jer će imati i koncertni deo. Članovi uprave napisali su (rukom, jer za štampu nemaju novaca) nekoliko plakata, koje će izlepiti. Ulazna cena je svega 10 dinara od osobe, ma da se »dobrovoljni prilozi primaju sa najvećom zahvalnošću«, jer za veliku kultrunu akciju Kluba treba novaca. Koncertni program zabave počeće, naravno, pozdravnom reči pretsednika g. Simića. Muzički program izvešće se pod upravom g. Dimitrija Stojanovića, kapelnika muzike u restoranu »Rudničanin«. To je, prvo, koncert na violončelu, koji će otsvirati učenik Muzičke škole »Stanković« Božidar Jovanović (Sonata »Treća svita« od Baha), Dragan Petrović sviraće na harmonici i pevaće. Zatim će se izvestipozorišni komad »Seoska proševina«. Senzacija koncertnog dela biće ciganske pesme i igre koje će izvesti ciganske devojke sa Čubure.

“Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine” imao je kao prvenstveni cilj: “okupljanje romske mladeži”, a u svrhu njihovog daljeg školovanja i obrazovanja. Jedan od ciljeva ovog Kluba, bio je “iznalaženje mogućnosti za stipendiranje” talentovane romske dece, koja nemaju sredstava da nastave školovanje. Osim društvenih aktivnosti, Klub je imao obavezu da “osnuje biblioteku i čitaonicu” u kojoj će romska mladež moći da se podučava i vreme provodi čitajući a ne na ulici, kako u Statutu piše. Za razliku od prethodnih oblika samoorganizovanja Roma u Beogradu koji su bili jednako konfesionalni (članovi tih organizacija bili su samo pravoslavni Romi i starosedeoci), “Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine”, okupljao je i 212 pripadnike romskog naroda koji su bili drugih vera i koji nisu govorili samo romski već i rumunski jezik.. Ovaj oblik samoorganizovanja beogradskih Roma bio je kratkog veka, trajao je do početka Drugog Svetskog rata. i pored tako kratkog vremenskog trajanja “Prosvetni klub jugoslovenske ciganske omladine” u Beogradu, kao i činjenice da je, izgleda bio i partijski obojen (pripisuju mu se veze sa JRZ), odigrao je zapaženu ulogu, u emancipaciji ovog naroda, naročito njegovog mladog naraštaja. Zadatak Kluba Da okuplja sve ciganske omladince i da pomaže njihov napredak na prosvetnom i kulturnom polju: da omogući školovanje siromašnima, da se bori protiv kriminaliteta i prosjačenja, da se bori da svako romsko dete ima svoj zanat. Klub će postizavati svoje ciljeve putem vlasti, održavanjem stručnih i poučnih predavanja, osnivanjem svoje čitaonice.

Stradanje jednog Čeha u Jatagan Mali - Soba za samce sa ljubomornim mužem iza vrata. - Jan Prihoda, mornar, rodom iz Košice u Čehoslovačkoj bio je juče zrtva jedne opasne lopovske družine koja odavno živi od lova na samce koji vole stanove sa mladim i lepim gazdaricama. Šetao se posle ručka u blizini Vajfertove pivare i tražio sebi neki stan. Tako naidje na jednu lepuškastu, mladu ženu s kojom slučajno zapodene razgovor i kaže joj šta traži. Ona mu je na to odgovorila da se za stan ni malo ne brine, jer ona ima jednu lepu sobu, samo neka podje s njom do kuće, pa će mu je pokazati. Što se tiče cene, rekla je, da će se lako pogoditi. I Jan je pošao sa njom. Uz put mu je njegova nova gazdarica ljubazno pričala puno priča pa mu je čak nagovestila da će kod nje imati sve udobnosti. I veseli Jan je unapred uživao u prijatnostima svoga budućeg života. Tako su, razgovarajući se stigli do Jatagan Male i kuće broj 208. Tu ga nepoznata žena uvede u jednu poluosvetljenu sobicu prilično lepo nameštenu i kaže mu da će tu stanovati. 213

Zatim je nastao živ prijateljski razgovor, koji je trajao desetinu-petnaest minuta. Jan se već bio razuzurio i sedeo na udobnom krevetu. Kad najedanput, iz dva suprotna mračna ugla sobice pojaviše se dve crne prilike. Munjevitom brzinom četiri snažne ruke ščepaše veselog Jana i on se nadje izmedju jednog debelog Romina i jedne strahovito ružne razbarušene Romkinje. To ga nije ipak mnogo zbunilo. Taman se bio nakostrešio, spreman da svojim snažnim mornarskim plećima i zamahom ogromne pesnice pošalje do vraga ove nezvane posetioce, kad se na vratima ukaza jedan pogrbljeni čovek sa sekirom u ruci. - Aha! ti li si taj što mi se vrzmaš oko žene! poče još s vrata da se dere kreštavim glasom čovek sa sekirom, pa pritrča Janu i poče da ga udara držaljom od sekire. Uzalud se Jan pravdao i objašnjavao da on ne traži ništa drugo već samo stan. - Nećeš se više setiti da nasrćeš na tudje žene! kreštao je i dalje onaj a udarci su padali kao kiša. Sve se ovo desilo za tren oka i nesrećni Jan se nadje brzo na utrini ispred kuće. Teturao se još malo sav krvav od rane i isprebijan, dok najzad nije pao. Slučajno su tuda naišli neki ljudi, pozvali su žandarma i preneli Prihodu u bolnicu. Kad je Janu ukazana lekarska pomoć i kad je došao malo k sebi, mašio se rukom za džep i na svoje veliko zaprepašćenje konstatova da su mu svi džepovi prazni. Sav novac koji je u njima imao "ljubomorni" muž mu je odneo. A bilo je oko 170 dinara u Janovom novčaniku. Policija je odmah izišla na lice mesta i uhapsila Milana Denića, opštinskog čistača, koji je igrao ulogu ljubomornog muža sa sekirom, zatim njegovu nevenčanu ženu Cvetu Stanojević i dva saučesnika: Milosava i Milevu Stanković.

12. 10. 1924. Oni iz Jatagan Male. Često puta ni krivi ni dužni stradaju. a to se desilo sa Sretenom Stankovićem Rominom i njegovom ženom Milicom. Taman su se venčali i preselili se u Jatagan Malu da provedu medeni mesec a policija za vrat pa u zatvor. - Zašto bre braćo, pitao je siromah mladoženja, one koji su ga terali na sud. - Ćut' ne govori, zapretili su mu žandarmi. Pokrao si gazdu, pa se sad još pitaš zašto. 214

Juče su saslušali prvo Milicu, jednu lepuškastu i razvijenu Cigančicu. Ona poriče da je s mužem izvršila kradju kod gazde, jer joj, veli, to u medenom mesecu nije ni na pamet padalo. - Nestreća da ga ubije, odrao nas sas kiriju, za jednu šupu koja ni vrata nema, pa sad još ima obraz da nas tuži. Mrtva ga da Bog da pokrali! Ima pet stana pa ni jedan vrata nema. a za svaki stan uzima po petnaes' banki. Došao je zatim na red Sreten, neobično ružan, prljav i izdrpan mladić. Bos je, pa mu noge od blata ispucale kao cerova kora, a ono malo odela, sastavljeno je od bezbroj zakrpa. Ušao je preplašen i unezveren. Da se našali s njim islednik mu još odmah podviknu: - Ti li si, dakle, ta što pokrade celu Jatagan Malu! - Nisam gospodine Boga mi. Nikad sas policiju nisam imao posla, odgovara Sreten a sve se trese od straha. - Kako nisi kad tvoja žena veli da si zajedno s njom izvršio kradju. Jeli ovo malo pre bila tvoja žena? - Jest gospodine, ali ne onako kako to Romi rade, nego baš moja, iz crkvu. - Pa lepa ti žena, a vidi ti njega kakav je. Sretenu mili ti komplimenti njegovoj ženi, pa se zadovoljno smeška i veli: - Pa svak se bije da dobije. Svako gleda da ima bolju i lepšu ženu. Pošto i on odriče kradju, a nikakvih dokaza nema za njihovu krivicu, to ih je islednik pustio, s tim da se za izvesno vreme ne smeju udaljavati iz Beograda.

13.08.1925. NOVA JATAGAN MALA. - Juče je jedan žandarm pokušao da se ubije, kad su počeli da mu ruše njegovu "bespravno podignutu" kuću. - Još jedna Jatagan mala počela je da se podiže u Beogradu ali, izgleda, pod mnogo nesrećnijom zvezdom nego njene prethodnice. Juče su joj temelji isprskani krvlju jednoga nesrećnika koga je kirajdžijska beda naterala da sam sebi "na jatagan" podiže krov nad glavom. Prokop, stadion i Jatagan mala. 215

Iza Vajfertove pivare, sa one strane Mokroluškog potoka, nalazi se jedna ogromna rupčaga usečena u glinovitoj zemlji. Tu se nekada vadila izlovača za cigle, a sad je to mesto zaraslo u korov. Čim padne malo jača kiša sa Topčiderskog brda sliju se u rupu čitavi potoci vode i u njoj se začas načini pravo jezero. Valjda zbog elipsastog oblika majdana ili zato što se nije znalo za što bi se drugo on mogao upotrebiti, u novom generalnom planu Beograda predvidjeno je da se tu podigne veliki moderni stadion za razne sportove i svečanosti pod vedrim nebom. Ali pre nego što su nadležni i pomislilida izvode ovaj plan, nesrećne kirajdžije, koje su ostale bez stana, pronašle su taj prilično zaklonjeni kut i konstatovali da je to najzgodnije mesto za njihovo okućište: na licu mesta imaju ilovaču i kamen, glavni gradjevinski materijal, a pored toga nadali su se da ih onde niko neće uznemiravati, jer sem nekoliko koza, koje su se verale po onim obroncima zaraslim u korov, onde niko nije silazio. I zaista nekoliko njih podigli su nesmetano svoje daščare i lepo ih oblepili ilovačom i pokrili novim crvenim crepom. Šta košta jedna kuća. Ali ubrzo nove "kuće" počele su da niču svakoga jutra kao pečurke. Svud okolo ispod majdanskog obronka a dovoljno iznad eventualnog "jezera" napravljene su male platforme pomoću ilovače koja se iz brega kopala i onde nasipala. Na tim platformama podizane su kuće i zasadjivane baštice suncokreta i ostalog cveća. Ali već posle pete ili šeste kuće umešala se policija i udarila "namet na vilajet". Na sred nekadašnjeg zemljanog majdana postavljen je jedan žandarm da budnim okom bdi i danju i noću nad onima koji pretenduju da postanu kućevlasnici i da svako "zidanje" još u temelju spreči. Od tada, ko ne uspe za noć, dok žandarm na liniji drema da podigne svoju kuću od temelja do krova i dimnjaka, tako da mu se u zoru ognjište veš zapuši, tome žandarm čim se svane sa nekoliko udaraca svoje teške cokule i kundaka poruši celu gradjevinu. A ko do svanuća podigne krov i dimnjak, toga žandarm samo tuži g. Sokoloviću, komesaru topčiderske policije, koji nesrećnog "kućevlasnika" odmah kazni sa 100 do 300 dinara globe i 10 do 15 dana zatvora za bespravno zidanje. I tako pošto smesti ženu i decu u novu "kuću", novi kućevlasnik oduva deset-petnaest dana u Gravnjači, pa se onda vrati da produži miran i srećan život u svome sopstvenom domu. 216

Prema svemu tome jedan od najiskusnijih majstora ove nove Jatagan male izračunao je da jedna kuća košta: 250 dinara gradje, 200 dinara globe i 10 dana apse. I svi se sa tim mire i sve uredno plaćaju. Samo, kažu, neka gospa Novka, nikako neće da plati globu. Jednako nešto gradi i dogradjuje i za svaku šupicu i kokošarnik odleži dvadeset umesto deset dana samo da ne bi platila i onih dvesta dinara. Kaže, tako joj ispada jevtinije.

Stradanje beogradskih Roma u II Svetskom ratu

Beogradski Romi u periodu 1945. do 2000. godine

Sunarodbike odučavaju od čergarenja i prošnje Prvih dana februara 1947.g. list Politika donela je tekst u kome piše da su u Beogradu već organizovani analfabetski tečajevi medju Romima, i da oni sada rade na osnivaju svoje biblioteke.Pre dve godine, sudija Jovan Jovanović, inače Rom po nacionalnosti , osnovao je u Beogradu Cigansko kulturno-prosvetno društvo, koje se sada nalazi u ulici Maršala Tolbuhina. “Veliki i ozbiljni zadaci stoje pred nama, - kaže u ovom tekstu, sekretar društva Dimitrije Stojanović. - Mnoge porodice ostale su bez hranilaca, koje su pobili fašisti, i mi smo sebi stavili u zadatak da pre svega zbrinemo ove porodice, da hihovu decu uputimo na pravi pošteni put radnika i trudbenika. 217

Mnogi omladinci prijavljuju se za razne zanate - dopunjuje sekretar pretsednik Živko Ilić. Eto pogledajte žele da uče keramičarski, asfalterski, električarski, mehaničarski i druge zanate. Mi želimo našom akcijom da zbrišemo mnoge poroke koji su karakterisali Cigane, pre svega prošnju po ulicama i kućama, na koju navikavaju svoju decu još i danas mnogi nesvesni Romski roditelji. Ali smatramo da narodne vlasti treba u tome da nam pruže punu podršku. Isto tako stojimo na gledištu da bi Ministarstvo rada moglo da nam mnogo pomogne u rešavanju naših problema. Medju Romima koji stalno dolaze u Beograd sa raznih strana ima mnogo sposobnih nekvalifikovanih radnika, koji bi mogli da se zaposle na raznim mestima, te bi se na taj način uključili u izgradnju čitave naše zemlje, pa se svojim radom polako i kvalifikovati. Samo prosvećivanjem, samo kulturno-prosvetnim radom, kroz sistem Romskih organizacija, mogu se rešiti problemi Roma kod nas - veli sekretar društva Dimitrije Stojanović. - Mi smo ovde spremni da našu organizaciju proširimo na čitavu teritoriju NR Srbije, spremni smo da agitujemo medju našim Romima u unutrašnjosti u cilju prosvećivanja i odavanja stalnom zanimanju. Naša dužnost je da to počnemo baš odavde iz Beograda, gde ima najviše svesnih Roma, svesnih radnika, zanatlija i intelektualaca. U unutrašnjosti ima takodje Roma intelektualaca na čiju pomoć računamo. Kod nas u Beogradu rukovodimo analfabetskim tečajevima medju Romima, a u toku je priprema predavanja iz mnogih oblasti. Na žalost, ni do danas još nemamo biblioteke. Materijalne teškoće kod nas su velike, ali apelujemo na svakoga ko hoće da nam pomogne da našu biblioteku obrazujemo. Za Omladinsku prugu Šamac-Sarajevo daćemo preko stotinu omladinaca, obrazovaćemo i muzičku ekipu, koja će u slobodnim časovima davati koncerte. Medju nama ima veliki broj muzičara koji su i školski obrazovani. Trebalo bi organizovati jednu ekipu od nas beogradskih Roma - priča pretsednik Živko Ilić - koja bi bila snabdevena jednim pokretnim bioskopom. U prvom redu bi bilo potrebno poneti sovjetske filmove iz ciganskog života, kao što je film "Romski zakon", koji je na sve nas ostavio neobično dubok i poučan utisak. Tumačenje bismo dali mi, intelektualci Romi, i uvereni smo da bi ovo bilo vrlo korisno, vrlo ubedljivo. Uz pomoć narodne vlasti organizovali bismo skupove Roma-čergara, kojima bismo posle filma održali predavanje”.

218

Rom traži mesto pod suncem - početak akcije za političku i kulturnu emancipaciju

Formiranje društva Rom Beograd

Nastanak brojnih romskih udruženja i organizacija u Beogradu

Pokretanje romskih pisanih i elektronskih glasila Romano Them-Svet Roma 1972/73.g. Ašunen Romalen-slušajte ljudi 1981/1986.g.

Beogradski Romi početkom 21. veka Pokretanje prvih romskih radijoi televizijskih stanica

Romske političke partije