ARTEFAKTI 1/2017 1 University of Belgrade Faculty of Philosophy Department of Archaeology

ARTEFAKTI Student Journal of Archaeology

Belgrade, 2017

2 ARTEFAKTI 1/2017 Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet Odeljenje za arheologiju

ARTEFAKTI časopis studenata arheologije

Beograd, 2017.

ARTEFAKTI 1/2017 3 ARTEFAKTI 1/2017

Izdavač/Publisher Univerzitet u Beogradu Filozofski Fakultet Odeljenje za arheologiju Urednik/Editor Perica Špehar Uređivački odbor/Editorial Board Sonja Bogdanović Milena Gošić Arama Monika Milosavljević Sekretar/Secretary Andjela Dedić Lektori/Language editing Lara Damjanović, Milan Dimitrijević, Marija Radivojević Prevod na engleski/Translation to English Miloš Gajić, Marijana Dimović, Teodora Jovanović, Tijana Ledenko, Tamara Lukić Grafička obrada/Graphic design Ljubica Stajić Ilustracija na koricama/Cover design Luka Drobac

ISSN 2560-4554

4 ARTEFAKTI 1/2017 SADRŽAJ/CONTENT

Uvodna reč ...... 6

Članci

Tara Vujović, Problem funkcionalne atribucije „sadiljki“ u vinčanskoj Dimitrije Marković kulturi...... 7

Ognjen Mladenović O primeni izotopskih analiza kalaja u arheologiji...... 19

Vladimir Crkvenjakov O etničkoj pripadnosti kneževskog groba kod Novog Pazara...... 31

Milan Savić O upotrebi termina махаiра...... 41

Stefan Novaković Vertikalna migracija u kasnoantičkom periodu na primeru utvrđenja u novopazarskoj obasti...... 55

Zorana Dimković Koralna ogrlica – upotreba nezaborava...... 71

Terensko iskustvo

Mina Amzirkov Arheološka iskopavanja u Iranu – lokalitet Tepe Naderi...... 89

Prikaz

Nada Radak, Prikaz izložbe Novo doba: Život majke i bebe u neolitu Balkana...... 93 Ana Smuk

Uputstvo za predaju rukopisa...... 99

ARTEFAKTI 1/2017 5 UVODNA REČ

Bitan segment obrazovanja budućih arheologa predstavlja njihovo osposobljavanje za pisanje naučnih radova. Kako bi svoje studente dodatno ohrabrilo i podstaklo na naučno-istraživčki rad, Ode- ljenje za arheologiju je pokrenulo studentski elektronski časopis Artefakti. Namera je da studenti svih nivoa studiranja, putem objavljivanja radova u svom časopisu, steknu neophodna iskustva za dalju nauč- no-istraživačku delatnost, kao i da se upoznaju sa svim etapama nastanka jednog naučnog rada, od definisanja problema istraživanja do publikovanja dobijenih rezultata. Pored istraživačkih radova, predviđeno je da se u časopisu nađu i prilozi, koji se odnose na različite aktivnosti u kojima su studenti učestvovali (terenska istraživanja, studijski boravci, stručne ekskurzije, izrade izložbi, i dr.), kao i prikazi različitih relevantnih manifestacija (izložbe, festivali, i dr.). Budući da je reč o studentskom časopisu, za lektore i prevodioce su angažovani studenti Filološ- kog fakulteta, kojima se ovom prilikom zahvaljujemo na pruženoj pomoći. Saradnja sa njima je omogući- la da se ispune osnovni formalni preduslovi pripreme teksta za štampu, ali i da se, što je mnogo važnije, uspostavi akademska mreža budućih mladih stručnjaka iz različitih naučnih disciplina. Planirano je da časopis Artefakti izlazi jednom godišnje. Rok za predaju priloga za naredni broj, pripremljenih prema predočenim upustvima, je 01. 12. 2017. godine. Pozivamo studente da se odazovu u što većem broju.

Redakcija časopisa Artefakti

6 ARTEFAKTI 1/2017 PROBLEM FUNKCIONALNE ATRIBUCIJE „SADILJKI“ U

VINČANSKOJ KULTURI

Tara Vujović, Beograd

Dimitrije Marković, Kruševac

Apstrakt: Koštanu industriju vinčanske kulture odlikuje velika raznovrsnost. Najveći broj alatki izrađi- van je od kostiju, zatim od roga, a poznati su i nalazi napravljeni od kljova vepra, kao i ljuštura me- kušaca. Između ostalog, alatke izrađivane od roga mogu se grupisati u jednu celinu opredeljenu kao „poljoprivredne alatke“. Nju, pored „sadiljki“, kojima se ovaj rad bavi, čine još alatke interpretirane kao motike i pijuci. „Sadiljkama“ se nazivaju alatke napravljene od prirodno lučno povijenog paroška roga, najčešće jelena ili srndaća, kome je distalni kraj zasečen kako bi se oformio usadnik za dršku, dok je proksimalni ponekad mogao biti zaglačan. Smatra se da su se koristile za kopanje rupa u zemlji pri sadnji žitarica, ili otkopavanje krtolastog i drugog povrća. Ipak, usled nedovoljno preciznih kriterijuma, prilikom tipološkog određivanja artefakata nalik „sadiljkama“ može doći od određenih neslaganja među autorima. Cilj ovog rada je da predstavi aspekte ove problematike analizom svojevrsne studije slučaja alatki definisanih kao „sadiljke“ sa lokaliteta Vinča - Belo Brdo, otkrivenih u kampanjama 2004–2007. i 2009. godine, uz dodatni osvrt na postojeću literaturu.

Key words: vinčanska kultura, koštane alatke, alatke od roga, „sadiljke“

Primljeno: 02.01.2017. Tara Vujović, Beograd

Recenzirano: 22.01.2017. [email protected]

Prihvaćeno: 06.02.2017. Dimitrije Marković, Kruševac

[email protected]

ARTEFAKTI 1/2017 7 THE ISSUE OF THE FUNCTIONAL ATTRIBUTION OF “DIBBERS” IN

VINČA CULTURE

Tara Vujović, Belgrade

Dimitrije Marković, Kruševac

Abstract: The bone industry of Vinča culture is characterised by large diversity of objects. The majority of tools were made of bones and horns, but those made of boar tusks and mollusc shells are also known. Tools made of horns can be classified as distinct group of objects, titled agricultural tools. Apart from dibbers, which this paper deals with, this group consists of tools interpreted as hoes and pickaxes. Di- bbers are tools made of naturally arched antler tines, mostly of deer and bucks. Their distal end is cut in order to make a pointed end for a handle, whereas the proximal one could be smoothed. Dibbers are believed to have been used for digging holes in the ground during the process of planting cereals, or for digging roots and other vegetables up. Yet, due to the criteria which are not accurate enough, some disagreement among authors may occur in the course of typological definition of artefacts similar to dibbers. The aim of this paper is to present different aspects of this issue by analysing the unique case study of the tools defined as dibbers from the type site of Vinča - Belo Brdo, found during the campaigns of 2004 through 2007. and from 2009, with an additional reference to the existing literature.

Key words: Vinča culture, bone tools, tools made of horns, “dibbers”

Received: 02.01.2017. Tara Vujović, Beograd

R e v i e w e d : 2 2 . 0 1 . 2 0 1 7 . t a r a v u j o v i c @ g m a i l . c o m

Accepted: 06.02.2017. Dimitrije Marković, Kruševac

[email protected]

8 ARTEFAKTI 1/2017 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI

Uvod

Vinčanska kultura vezuje se za period mlađeg neolita i ranog eneolita. Prostirala se na najvećem delu centralnog Balkana (sl. 1), pri čemu se njenim jezgrom smatra prostor današnje centralne Srbije, odnosno Pomoravlje, Kosovo i veliki deo Vojvodine (Garašanin 1979). M. Garašanin je izdvojio faze Vinča – Tordoš i Vinča – Pločnik, sa gradačkom fazom između njih (Garašanin 1979). Sa druge strane, M. Milojčić (Milojcic 1949) je razvoj kulture predstavio u četiri faze, A – D, a novijim radiokarbonskim datovanjem utvrđeno je da je faza A okvirno trajala od 5400/5300. do 5200, faza B od 5200. do 5000, faza C od 5000/4950. do 4850. i faza D od 4850. do 4650/4600. godine p.n.e. (Борић 2009, 234).

Sl. 1. Rasprostranjenost lokaliteta vinčanske kulture (prema: Трипковић 2013, 267). Fig. 1: Distribution the Vinca culture sites (after: Трипковић 2013, 267).

ARTEFAKTI 1/2017 9 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI

Ekonomija vinčanske kulture zasnivala se na zemljoradnji i stočarstvu, a dopunjavana je lovom, ribolovom i sakupljanjem sirovina (Вуковић и др. 2008). Od domaćih vrsta najzastupljenije je goveče (Bos taurus), a slede ga svinja (Sus domesticus), ovca/koza (Ovis/Capra) i pas (Canis familiaris), dok se među divljim vrstama prepoznaju jelen (Cervus elaphus), divlja svinja (Sus scrofa) i srna (Capreolus capreolus). Ostaci ptica su retki, ali su kosti riba prisutne u velikom broju, što upućuje na značaj ribolova (Dimitrijević 2006). Ovakva slika odnosa domaćih i divljih životinja uočena je i na drugim lokalitetima vinčanske kulture, između ostalih i u Vitkovu (Vitezović i Bulatović 2013), Selevcu (Russell 1990) i Divostinu (Vitezović 2013).

Koštanu industriju vinčanske kulture odlikuje velika raznovrsnost (Lyneis 1988; Russell 1990; Vitezović 2009; Vitezović i Bulatović 2013). Autori koji su se bavili tipološkom analizom ovih predmeta (Srejović i Jovanović 1959; Bačkalov 1979; Perišić 1984; Russell 1990), podelili su ih na različite načine, u zavisnosti od morfoloških odlika i funkcionalnih tumačenja. Pored roga, za izradu ovih alatki koristile su se i kosti, i to duge/metapodijalne kosti i rebra srednje krupnih sisara, ali se mogu javiti i druge duge kosti i astragali. Zubi su uglavnom služili za izradu nakita, dok su jedino kljove vepra korišćene i za spravljanje alata (Vitezović i Bulatović 2013, 284–285). Rog je takođe korišćen, između ostalog i zbog svojih prirodnih karakteristika, odnosno, zbog forme koja je pogodna za ljudsku upotrebu i nije iziskivala mnogo obrade. Među vrstama čiji su rogovi korišćeni za izradu oruđa javljaju se isključivo jelen i srndać, a od ove sirovine su se u najvećoj meri izrađivale pretpostavljene poljoprivredne alatke. U ovu grupu se svrstavaju alatke prepoznate kao motike, pijuci i tzv. „sadiljke“, čijom se problematikom ovaj rad bavi.

Tip „sadiljki“ definisala je S. Perišić, a njima se nazivaju alatke izrađene od prirodno lučno povi- jenih parožaka roga jelena sa izglačanim vrhom i širim krajem stanjenim i prilagođenim za usađivanje u dršku (Perišić 1984, 45). Ovaj tip nije prepoznat u tipologijama drugih autora (Bačkalov 1979; Russell 1990).

„Sadiljke“ sa lokaliteta Vinča – Belo brdo

Eponimno nalazište vinčanske kulture, Belo brdo, nalazi se u selu Vinča na desnoj obali Duna- va, 14 km nizvodno od Beograda. Tokom tri etape istraživanja ovog nalazišta (1908–1934, 1978–1986, 1998–2009. godine) otkriven je kulturni sloj debljine 10 m (Dimitrijević et al 2010, 7). Iznad slojeva starčevačke kulture, koji se nalaze na najvećim dubinama lokaliteta, nalazi se preko 8 m depozita iz svih perioda vinčanske kulture, nakon čega slede slojevi mlađe praistorije i srednjovekovne nekropole na samom vrhu (Tasić et al 2015).

Kako bismo što bolje definisali problem, podrobnije smo analizirali nalaze okarakterisane kao „sadiljke“ sa lokaliteta Vinča – Belo brdo, otkrivene u kampanjama između 2005. i 2007. godine, jedan primerak iz 2009. godine, kao i dva primerka iz kampanje 2004. godine, koja nisu bila dostupna za de- taljniju analizu, pa su podaci o njima preuzeti iz studentskih izveštaja. Arheološki kontekst posmatranih nalaza većinom se ogleda u svojevrsnim „tampon zonama“, odnosno zonama nivelacije, na prostoru

10 ARTEFAKTI 1/2017 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI

Dužina EDM Unit Godina Očuvanost Baza roga Površina roga Vrh roga (mm) Uglačan sa Sa bočne strane na delu 498 84 2004 Skoro ceo 149 Sužena sečenjem uzdužnim urezi- odsečen pa uglačan ma Delimično očuvana sa Uglačan sa krat- 515 84 2004 Skoro ceo 131,8 tragovima tesanja Nema tragova kim urezima Sužena tesanjem i Uglačan sa krat- 325 304 2005 Ceo 123 Usamljen trag tesanja struganjem kim urezima

Delimično sužena 31 135 2005 Ceo 130 Nema tragova Nema tragova odsecanjem

Sužena tesanjem; ima i Prelomljen i 542 354 2005 Skoro ceo 190 Nema tragova nepravilno udubljenje uglačan

Unutrašnji deo roga 1013 443 2005 Ceo 122,28 Sužena sečenjem ispoliran, spoljašnji Ispoliran neobrađen Sužena tesanjem i 1297 524 2005 Ceo 256,7 Nema tragova Ispoliran i sjajan struganjem Sužena tesanjem; Ispoliran, zatu- ima i kratak poprečni 1541 572 2005 Ceo 119,55 Ispoliran ka vrhu pljen, sa urezima zasek, kao i započetu različitih pravaca perforaciju Poprečni i 1614 597 2005 Ceo 197 Sužena i uglačana Ispolirana ka vrhu uzdužni urezi Sužena tesanjem i 200 823 2006 Ceo 185,1 Nema tragova Ispoliran i sjajan struganjem Tragovi isecanja sa 329 830 2006 Skoro ceo 288,8 Nema tragova Nema tragova jedne strane 405 830 2006 Ceo 187 Sužena Nema tragova Jamice

V+260 923 2006 Fragmentovan 160 Sužena tesanjem Nema tragova Fragmentovan

506 1094 2007 Ceo 201,7 Sužena sečenjem Nema tragova Ispoliran

567 1173 2007 Ceo 120,75 Sužena sečenjem Nema tragova Nema tragova

Uglačana sa kratkim i Zatupljen i 27 1503 2009 Ceo 175 Sužena sečenjem dužim urezima uglačan

Tabela 1 – Posmatrani materijal sa lokaliteta Vinča – Belo brdo iz kampanja 2004 – 2007. i 2009. godine Table 1 - Analysed artifacts from the site Vinca - Belo brdo, excavated during 2004-2007 and 2009 campaigns

ARTEFAKTI 1/2017 11 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI između objekata ili pak u otpadnim jamama zajedno sa drugim materijalom. Od ukupnog broja nalaza, svega tri primerka otkrivena su u istoj celini, i to u UNIT-u 830, koji je iskopavan u kampanji 2006. godine, dok su ostali nalaženi pojedinačno. U većini slučajeva pronalažene su sa ostacima keramike i drugih kostiju.1 Materijal su obradili studenti arheologije na kursu Koštane alatke između 2011. i 2016. godine. Stoga su za potrebe rada korišćeni i studentski izveštaji o obradi ovog materijala. Prilikom analize posmatrani su način obrade proksimalnog i distalnog kraja alatke, tragovi upotrebe na radnoj površi- ni, kao i osnovne morfološke karakteristike.

Među materijalom se nalazi ukupno 16 nalaza koji su opredeljeni kao „sadiljke“. U pitanju su parošci rogova jelena sa suženom osnovom i sjajnom, uglačanom ili ispoliranom radnom površinom ili pak jamicama na samom radnom vrhu. Dužina primeraka varira od 120 do 256 mm (Tabela 1), što većinom ulazi u raspon o kome govori i S. Perišić (128 do 315 mm) (Perišić 1984, 45).2

Diskusija

Samo ime „sadiljka“ ima etnološke paralele, jer se predmeti pod istim imenom i danas upotre- bljavaju u obradi zemlje. U razgovoru sa meštanima sela Šljivovo, došli smo do podatka da se „sadiljkama” nazivaju prave, zašiljene, drvene alatke koje su zajedno sa drškom činile jedinstvenu celinu, te da su najčešće pravljene od grana odgovarajućeg oblika. Primer ovakvog predmeta nalazi se i u sklopu etnografske postavke Muzeja u Smederevu (sl. 2). Uočljiva je određena sličnost u morfologiji ovih drvenih predmeta sa alatka- ma prepoznatim kao „sadiljke”. Tu se pre svega radi o suženoj bazi alatke, kao i zašiljenom radnom vrhu. Na osnovu ovoga, možemo zaključiti da su „sadiljke“ naziv dobile na osnovu mor- foloških, a ne traseoloških karakteristika, što potvrđuje i sama S. Perišić pominjući „već od ranije poznatu upotrebu parožaka u funkciji baštovanskih alatki (sadiljki)“ (Perišić 1984, 45). Ipak, potrebno je istaći da drvene sadiljke nemaju zakrivljenost tipičnu za paroške rogova, kao i da sa drškom prave određeni L oblik, odnosno distalni kraj alatke sa drškom pravi ugao od oko 90o, što može biti olakšavajuća okolnost u obradi zemlje.

Jedan od osnovnih problema vezanih za ove predmete Sl. 2. Sadiljka iz etnografske postavke Muzeja u Smederevu (foto: M. Savić). jeste činjenica da se „sadiljke“ kao tip alatki nalaze isključivo u Fig. 2: „Dibber“ from the ethnographic tipologiji S. Perišić (1984), dok u drugim tipologijama (Bačka- exhibition of the Museum in Smederevo lov 1979; Russell 1990) ovaj tip nije prepoznat. Iz tog razloga (photo: M. Savić).

1 Do ovih podataka došli smo uvidom u terensku dokumentaciju sa iskopavanja lokaliteta Vinča-Belo brdo iz kampanja 2004–2007. i 2009. godine. 2 Ovim putem želimo da iskažemo svoju zahvalnost Laboratoriji za bioarheologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na ustupljenoj dokumentaciji, Muzeju grada Beograda na ustupljenom materijali, kao i Centru za digitalnu arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, posebno doktorandknji K. Penezić, na uvidu u terensku dokumentaciju.

12 ARTEFAKTI 1/2017 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI mnogi autori predmete sličnih morfoloških karakteristika opredeljuju kao predmete različite namene. Tako je oruđe sličnog oblika nađeno na Donjoj Branjevini definisano kao „alatka nepoznate namene“ (Антоновић 2005, 55). Slični predmeti nađeni na Divostinu i Selevcu protumačeni su kao alatke ko- rišćene u proizvodnji oruđa od okresanog kamena putem pritiska (Lyneis 1988, 308, 317; Russell 1990, 538), a treba pomenuti i predmete identifikovane kao udarače i pijuke sa lokaliteta Jakovo – Kormadin (Vitezović 2010, 49–50). Takođe, među materijalom sa neolitskih lokaliteta Motel Slatina i Drenovac, S. Vitezović opisuje određene predmete kao pijuke (Vitezović 2007, Т.XII/МS 036, Т. /МS 041, Т.XXXIV/ Dr 015 и Т.XLV/Dr 057), ali kao analogije navodi primerke 145 sa lokaliteta Banjica, kao i 147, 148 i drugih sa lokaliteta Jakovo – Kormadin, koje S. Perišić opredeljuje kao „sadiljke“ (Perišić 1984, T.20). In- teresantno je i da sama S. Perišić, pored definicije ovog tipa naglašava da se radi o predmetima nepoznate funkcije, pa čak i pored samog imena stavlja upitnik (Perišić 1984, 45).

Sl. 3. „Sadiljka“ sa nedovršenom Sl.4. Pijuk sa lokaliteta Jakovo perforacijom, ЕDМ 1541/2005 – Kormadin sa nedovršenom (Preuzeto iz studentskih izveštaja perforacijom (Vitezović 2010, sa kursa Koštane alatke 2013. 55). godine). Fig. 4: Pickaxe from the type Fig. 3: “Dibber” with an in- site Jakovo - Kormadin with an complete perforation, ЕDМ incomplete perforation (Vi- 1541/2005 (Retrieved from the tezović 2010, 55). students’ reports on the Bone

ARTEFAKTI 1/2017 13 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI

Tako se i među materijalom sa lokaliteta Vinča – belo brdo nalaze predmeti, koji, pored osnovnih tipoloških karakteristika vezanih za „sadiljke“, poseduju odlike koje upućuju na drugačiju upotrebu. Tako radna površina predmeta opredeljenog kao „sadiljka“ sa oznakom EDM 1013/2005, ima jasne tragove zaglačanosti sa unutrašnje strane, dok je spoljašnja zadržala prirodan reljef, do čega ne može doći ukoliko se predmet koristi za kopanje zemlje, jer bi u tom slučaju tragove trebalo očekivati sa svih strana radne površine. Pored njih, među materijalom su prisutna i tri fragmentovana predmeta, moguće polufabrikata, sa EDM brojevima 329/2006, 31/2005 i 1541/2005. Kod prva dva postoje tragovi zasecanja na proksimalnom kraju, a distalni je polomljen, pa nije moguće uočiti eventualne tragove obrade i upotrebe. Sa druge strane, poslednji od tri polufabrikata se izdvaja, jer se ispod sužene osnove nalazi nedovršena perforacija (sl. 3). Ovaj predmet po formalnim karakteristikama odgovara definiciji „sadiljki”, ali bi se, u slučaju da je perforiranje dovršeno, mogao interpretirati kao pijuk.3

Sličan primer uočen je i na lokalitetu Jakovo – Kormadin, gde je alatka sa nedovršenom perforacijom i suženom bazom takođe prepoznata kao pijuk (sl. 4) (Vitezović 2010, 55). Posebno bi trebalo pomenuti i „sadiljku” (EDM 542/2005) na kojoj je, pri bazi suženoj tesanjem, uočeno udubljenje nepravilnog oblika, koje se može protumačiti kao trag vezivanja konopcem (sl. 5), ali ovaj podatak treba uzeti sa rezervom. Slika o obrađenom materijalu sa lokaliteta Vinča – Belo brdo (kampanje 2004–2007. i 2009. godina) nije dovoljno koherentna, već se stiče utisak da skoro svaki primerak predstavlja slučaj za sebe.

Trebalo bi preispitati i međusobne razlike „sadiljki“ i ostalih tipova predmeta od parožaka roga, pre svega pijuka. Naime, glavna razlika između ova dva predmeta jeste perforacija na proksimalnom delu pijuka, u koju se, po nekim tumačen- jima (Bačkalov 1979, 34), usađivala drška. Ipak, pitanje je da li je ta razlika dovoljno značajna za formiranje potpu- no novog tipa u okviru grupe. Možda bi trebalo razmotriti i mogućnost u kome bi ove dve alatke zapravo predstavljale jedinstveni tip, sa perforacijom i bez nje. Tako se na proksimalnom kraju već pomenutog predmeta interpretiranog kao „sadiljka“ (EDM 1541/2005), sa tragov- Sl. 5. „Sadiljka“ sa mogućim tragom konopca, ЕDМ ima korišćenja na radnom vrhu, nalazi 542/2005 (Preuzeto iz studentskih izveštaja sa kursa Koštane nedovršena perforacija. Da je ova modi- alatke 2013. godine). fikacija završena, ovaj predmet bi sekund- Fig. 5: Dibber with a possible trace of rope, ЕDМ 542/2005 arno mogao biti upotrebljavan kao pijuk, (Retrieved from the students’ reports on the Bone Tools usled pomenutih tragova na radnom vrhu. course, 2013). 3 Pijuci predstavljaju alatke od dugih parožaka jelenjeg roga. Koriste se za kopanje zemlje, a mogu se koristiti i kao oružje. Uporediti: Bačkalov 1979, 34. Uočeno je da se kod pijuka takođe javlja zasečena baza, dok neki imaju i perforaciju. Uporediti: Vitezović 2010, 50.

14 ARTEFAKTI 1/2017 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI Sekundarna upotreba predmeta interpretiranih kao „sadiljke“ dodatno bi mogla da oteža pitanje njihove upotrebe. Novija tumačenja ukazuju da je bolje izbegavati usko definisanje predmeta, ukoliko nema čvrs- tih dokaza za hipotezu o funkciji, odnosno da je bolje predmet nazvati samo „zemljoradnička alatka“, nego „sadiljka“ (Витезовић 2015, 404–405).

Kao što je pomenuto, pretpostavka je da su baze „sadiljki“ bile stanjivane kako bi se umetnule u dršku, te da su na taj način i korišćene. Međutim, ovaj tip modifikacije nije dovoljno pouzdan indikator postojanja drške, kao ni njenog potencijalnog položaja u odnosu na radnu površinu. Postoji i mišljenje da su zaseci na bazi paroška mogli nastati kako bi se otkrilo spongiozno tkivo, što je omogućavalo lakše lomljenje ili odsecanje paroška (cut-and-break-technique) (Vitezović 2016, 67). Ova pretpostavka dovodi u pitanje i sam način upotrebe ovih predmeta.

Stiče se utisak da su alatke, prepoznate kao poljoprivredne, nalažene i identifikovane u manjem broju u odnosu na neke druge grupacije koštanih alatki. Jedno od tumačenja manjka ove vrste alata jeste taj da se ono prevashodno pravilo od drveta, kako se doskora radilo na selu. Plugovi, grabulje, vile, sr- povi, motike i druge alatke, do savremenih dana pravljene su od drveta uz minimalnu upotrebu metala u vidu ojačanja ili sečiva (Антоновић 2005, 58). Takođe, treba pretpostaviti da se, iako je rog kao sirovina bio znatno pristupačniji nego danas, mnogo lakše dolazilo do drveta, koje je zasigurno lakše i obrađivano.

„Sadiljkama“ se, pored alatki od parožaka roga, nazivaju i određeni artefakti od uglačanog kamena. Tako D. Antonović govori o kamenim „sadiljkama“ kao predmetima kod kojih je jedan kraj obliko- van u šiljak i za koje se smatra da su služile u ranoj zemljoradnji za bušenje rupa u koje bi se stavilo seme (Antonović 2003, 64). Ipak, kameno oruđe ne bi bilo pogodno za primarnu obradu zemlje, jer, osim što je bilo krto i lakše se lomilo pri obrađivanju kamenitog zemljišta, takođe je bilo i kratko da bi njime moglo da se izvede kopanje dovoljne dubine, te stoga bilo nedovoljno efikasno Антоновић( 2005, 59).

Bitnu stavku u istraživanju „sadiljki“ može da predstavlja i činjenica da je u nekim situacijama izrazito teško razlikovati tragove nastale čovekovom upotrebom od onih koji nastanu za vreme života samog jelena. Naime, trljanjem rogova o koru drveta, ili intenzivnijim korišćenjem tokom sezone pare- nja, na rogovima se mogu stvoriti urezi, uglačanost, prelomi samog vrha i drugo (Olsen 1989; Jin and Shipman 2010). Time tumačenje i makroskopsko posmatranje alatki od roga postaje još komplikovanije i smanjuje mogućnost preciznog tumačenja. Jedna od smernica za proučavanje mogu biti do sada spro- vedeni eksperimenti (Semenov 1976), koji u velikoj meri definišu tragove nastale korišćenjem predmeta u obradi zemlje i gline.

Treba upozoriti i na činjenicu da nema dovoljno informacija o načinima uzgoja i obradi zemlje u neolitskom periodu. Do sada je poznato da je na neolitskim lokalitetima u Srbiji u najvećoj meri konstatovana upotreba jednozrne (Triticum monoccocum) i dvozrne pšenice (Tritucum dicoccum), vrste ječma (Hordeum vulgare), sočiva (Lens cf culinaris), leguma (Vicia ervilia) kao i graška (Pisum cf.sa- tivum) (Филиповић и Тасић 2012, 10–11), ali ne postoji dovoljno podataka o samom načinu sadnje. Nije poznato na kojim dubinama su te biljke sađene, u kojim sezonama, što je moglo uticati na tvrdoću

ARTEFAKTI 1/2017 15 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI i pogodnost zemlje za sadnju, te lakšu i težu obradu. Ovo svakako poziva na dalje razmišljanje, kao i na traseološke i eksperimentalne analize poljoprivrednih alatki u celosti.

Zaključak

Jasno definisanje koštanih alatki korišćenih u poljoprivredi čini bitan segment prilikom rekon- strukcije ekonomije u neolitu. Stoga su razlike u tipologiji i funkcionalnom tumačenju predmeta znača- jan istraživački problem. „Sadiljke“ od paroška roga u vinčanskoj kulturi tako predstavljaju kompleksan slučaj koji je potrebno sagledati iz više uglova. Pre svega, samo ime ovih predmeta asocira na etnološke uzore, koji ukazuju na određeni način upotrebe. Naziv su dobile na osnovu tipoloških karakteristika i pretpostavke da su se parošci roga koristili u obradi zemlje. Jedna od definisanih karakteristika „sadiljki“ jeste sužena baza paroška, što se objašnjava uglavljivanjem alatke u dršku. Ipak, ne treba isključiti ni hipotezu da je ova karakteristika nastala usled osnovne pripreme roga (cut-and-break-technique), odnosno da ne mora predstavljati funkcionalnu odrednicu alatke.

Interesantno je da se „sadiljkama“ nazivaju i alatke od glačanog kamena koje imaju iste etnološke analogije. Kako su te analogije nalažene među materijalom napravljenim od drveta, ne treba odbaciti mogućnost da bi alat ove namene i u vreme neolita najpre bio izrađivan od ovog materijala, usled veće dostupnosti i znatno lakše obrade. Prepoznavanje iste vrste alatki od tri različita materijala ukazuje na nedovoljno istražen način obrade zemlje i uzgoja biljaka. Analizom „sadiljki“ od parožaka roga sa lokaliteta Vinča – Belo brdo, iz sezona 2004–2007. i 2009. godine, uočeno je da veliki broj predmeta ima svojstva i drugih alatki. Tako se određeni primerci mogu tumačiti kao pijuci, udarači i drugo. Kako i ovi primerci ispunjavaju morfološke kriterijume na kojima se zasniva definicija „sadiljki“, jasno je da oni sami po sebi nisu dovoljno pouzdani i isključivi, te da je potrebno redefinisati parametre određivanja „sadiljki“, pa čak ispitati i samo postojanje takvog tipa alatki.

Shodno svemu navedenom, detaljno traseološko proučavanje trebalo bi da predstavlja obavezan deo metode u analizi i određivanju namene, jer tipološka analiza, barem kada je reč o neolitskom alatu, pokazuje samo način izrade predmeta. Buduća istraživanja „sadiljki“ trebalo bi da budu usmerena na mikroskopske analize njihovih radnih površina, uz eksperimentalni pristup, pri čemu bi se napravljene replike upotrebljavale na pretpostavljeni način, kroz određeni vremenski period, a zatim bi se tragovi upotrebe na radnim površinama međusobno upoređivali. U tom slučaju posebno bi trebalo obratiti pažnju i na razlikovanje tragova nastalih prirodnim putem i onih nastalih radom čoveka.

16 ARTEFAKTI 1/2017 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI

Bibliografija

Antonović, Dragana. 2003. Neolitska industrija glačanog kamena u Srbiji. Beograd: Arheološki institut.

Антоновић, Драгана. 2005. Неолитско земљорадничко оруђе и његов значај у почецима пољопривреде на тлу Србије. Зборник Народног музеја XVIII–1: 47–67.

Bačkalov, Aleksandar. 1979. Predmeti od kosti i roga u preneolitu i neolitu Srbije. Beograd: Savez arhe- oloških društava Jugoslavije.

Borić, Dušan. 2009. Absolute Dating of Metallurgical Innovations in the Vinča Culture of the Balkans. In Metals and Societies – Studies in honour of Barbara S. Ottaway, ed. Tobias L. Kienlin, Ben W. Roberts, 191–245. Bonn:Habelt.

Dimitrijević, Vesna. 2006. Vertebrate fauna of Vinča - Belo brdo: Excavation campaigns 1998– 2003. Starinar LVI: 245–269.

Dimitrijević, Vesna, Boban Tripković and Gordana Jovanović. 2010. Dentalium beads-shells of fosillised sea molluscs at the Vinča-Belo brdo site. Starinar LX: 7–18.

Filipović, Dragana, and Nenad N. Tasić. 2012. Vinča-Belo Brdo, a late Neolithic site in Serbia: consider- ation of macro-botanical remains as indicators of dietary habits. Balcanica XLIII: 7–27.

Garašanin, Мilutin. 1979. Centralnobalkanska zona, U Praistorija jugoslavenskih zemalja II. Neolitsko doba, ur. Alojz Benac, 79–212. Sarajevo: ANU BiH, Centar za balkanološka ispitivanja.

Jin, Jennie J.H. and Pat Shipman. 2010. Documenting natural wear on antlers: A first step in identifying use-wear on purported antler tools. Quaternary International 211: 91–102. (http://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S1040618209001955 pristupljeno 15.06.2016.)

Lyneis, Margaret M. 1988. Antler and bone artifacts from Divostin, In Divostin and the Neolithic of central Serbia, ed. Alan McPherron and Dragoslav Srejović, 301–344. Pittsburg: Department of Anthropology, University of Pittsburg.

Milojčić, Vladimir. 1949. Chronologie der Jungeren Steinzeit Mittel-und Sudosteuropas. Berlin: Gebr. Mann.

Olsen, Sаndra L. 1989. On Distinguishing Natural from Cultural Damage on Archaeological Antler. Journal of Archaeological Science 16: 125–135. (http://www.sciencedirect.com/science/article/ pii/S1040618209001955 pristupljeno 15.06.2016.)

Perišić, Svetlana. 1984. Predmeti od kosti, roga i kamena iz Odseka za praistoriju Muzeja grada Beogra- da. Beograd: Muzej grada Beograda.

Russell, Nerissa. 1990. The bone tools, In Selevac: A Neolithic Village in Yugoslavia, ed. Ruth Tringham

ARTEFAKTI 1/2017 17 Vujović, Marković - SADILJKE U VINČANSKOJ KULTURI

and Dušan Krstić, 521–548. Los Angeles: Institute of Archaeology University of Los Angeles.

Semenov, Sergeĭ Aristarkhovich. 1976. Prehistoric technology. An experimental study of the old-est tools and artefacts from traces of manufacture and wear. Wiltshire: Barnes and Noble.

Srejović, Dragoslav i Borislav Jovanović. 1984. Oruđe i oružje od kosti i nakit iz Vinče. Starinar IX–X: 181–190.

Tasić, Nenad, et al. 2015. The end of the affair: formal chronological modelling for the top of the Neo- lithic tell of Vinča-Belo Brdo. Antiquity 89.347: 1064–1082.

Трипковић, Бoбaн. 2013. Домаћинство и заједница: Кућне и насеобинске историје у касном неолиту централног Балкана. Београд: Филозофски факултет.

Vitezović, Selena. 2007. Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja. Magistarska teza, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Витезовић, Селена. 2009. Коштана индустрија са локалитета Страгари-Шљивик. Крушевачки зборник 14: 135–160.

Витезовић, Селена. 2010. Неолитска коштана индустрија са локалитета Кормадин у Јакову (ископавања 2008. године). Годишњак града Београда LVII: 43–66.

Витезовић, Селена. 2015. Основна терминологија у анализи праисторијских коштаних индустрија, Гласник српског археолошког друштва 31: 399–412.

Vitezović, Selena and Јеlena Bulatović. 2013. Managing raw materials in Vinča culture: a case study of osseous raw materials from Vitkovo. Documenta Praehistorica 40: 279–290.

Vitezović, Selena. 2016. Metodologija proučavanja praistorijskih koštanih industrija. Beograd: Srpsko arheološko društvo.

Вуковић, Јасна, Mилорад Игњатовић и Душко Шљивар. 2008. Свакодневни живот на обали Дунава: занатлије и трговци, рибари и земљорадници, У Винча, праисторијска метропола, ур. Дубравка Николић, 121–137. Београд: Филозофски факултет, Народни музеј, Музеј града Београда, САНУ.

18 ARTEFAKTI 1/2017 O PRIMENI IZOTOPSKIH ANALIZA KALAJA U ARHEOLOGIJI1

Ognjen Mladenović, Beograd

Apstrakt: Svrha ovog rada je da se na nekoliko primera predstave mogućnosti primene izotopskih analiza kalaja u savremenoj arheologiji. Izotopske analize kalaja predstavljaju relativno novu metodu čijom je primenom u arheologiji moguće dobiti odgovore na neka važna pitanja na koja tradicionalne arheološke metode istraživanja nisu uvek u mogućnosti da odgovore. Kako je kalaj redak metal, koji je potreban za dobijanje bronze, utvrđivanjem mesta porekla rude kalaja, koji se koristio u određenim bronzanim predmetima, moguće je stvoriti bolju sliku o putevima razmene/trgovine i komunikacijama u praistoriji, posebno u periodu bronzanog doba. Kratkim pregledom postignutih rezultata na više polja, u prilici smo da se uverimo u kojoj meri ovakve analize doprinose savremenim arheološkim istraživanjima, naročito kada govorimo o periodu bronzanog doba na teritoriji centralne i jugoistočne Evrope.

Ključne reči: kalaj, izotopske analize, bronzani predmeti, falsifikati, bronzano doba, Nebeski disk Nebra

Primljeno: 22.12.2016. Ognjen Mladenović

Recenzirano: 28.01.2017. Beograd

Prihvaćeno: 06.02.2017. [email protected]

1 Ovaj rad je proistekao iz završnog rada autora na temu Metodologija izotopskih analiza kalaja i njihova primena u arheologiji, odbranjenog na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u septembru 2016. godine.

ARTEFAKTI 1/2017 19 IMPLEMENTATION OF ISOTOPIC ANALYSES OF TIN IN ARCHAEOLOGY

Ognjen Mladenović, Belgrade

Abstract: The purpose of this paper is to present various possibilities of application of isotopic analyses of tin in contemporary archaeology. The isotopic analysis of tin is a relatively new method in archeology that offers insight into some important questions that traditional archaeological research methods have not always been able to respond. Tin is a very rare metal needed for production bronze. By identifying the place from which tin used in a specific bronze object originated, we can create a better understanding of the pathways of exchange/trade and communication during prehistoric times, especially during the Bronze Age. Present paper offers a brief overview of the results obtained in several different fields, which demonstrate ways in which these analyses can contribute to the archeological research, particularly when we discuss the Bronze Age of Central and Southeast Europe.

Key words: tin, isotopic analyses, bronze artefacts, forgeries, The Bronze Age, Nebra sky disk

Received: 22.12.2016. Ognjen Mladenović Reviewed: 28.01.2017. Belgrade Accepted: 06.02.2017. [email protected]

20 ARTEFAKTI 1/2017 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA

Uvod

Kalaj je redak metal koji je potreban za dobijanje bronze. Njegova dominantna ruda je kasiterit

(SnO2), a njegova retka ležišta u Evropi i svetu su dobro poznata. Najveća ležišta kalaja nalaze se u Maliju, Burmi, istočnim delovima Sibira, Nigeriji, Engleskoj i Australiji (Janjić i Ristić 1995, 124–125). Na teritoriji Evrope, ležišta kalaja vezuju se za Kornvol u Engleskoj, Rudne gore (Erzgebirge) na granici Nemačke i Češke, Pirinejsko poluostrvo, Bretanju, Tursku, kao i niz manjih ležišta (Pearce 2004, 8). Kalaj poseduje deset stabilnih izotopa koji pokrivaju spektar atomske mase od 12amu,2 više nego bilo koji drugi element (De Laeter and Jeffery 1967, 2899–2902), i samim tim njegov potencijal u izotopskim analizama je veliki. Kako je primena izotopskih analiza kalaja u arheologiji relativno skoro prepoznata, još uvek se radi na razvoju i usavršavanju metoda koje bi omogućile upotrebu punog potencijala ovakvih analiza.

Kada govorimo o primeni izotopskih analiza kalaja u arheologiji, moramo da napomenemo da neki od radova koji su se bavili ovom temom nisu uspeli da pruže konkretne dokaze o mogućnostima njihove primene. Ovo se naročito odnosi na rešavanje problema detekcije reciklaže bronzanih predmeta u prošlosti. Problem reciklaže se zasniva na činjenici da prilikom pretapanja bronzanih predmeta, pod uticajem visokih temperatura, deo kalaj-oksida (SnO2) isparava, i time menja izotopski odnos unutar proizvoda dobijenog reciklažom (Kazenas et al. 1996). Ovako posmatrano, svakom reciklažom bili bismo sve dalje od izvornog odnosa izotopa kalaja u predmetu, odnosno rudi, pa tako i sve dalje od mogućnosti da izotopske analize pruže relevantne podatke (Budd et al. 1995; Gale 1997). Takođe, jedan od glavnih problema prilikom primene izotopskih analiza kalaja u arheologiji je predstavljalo, a u velikoj meri i danas predstavlja, odsustvo univerzalnog izotopskog standarda za kalaj, pa su različiti radovi zasnivani na odnosima različitih izotopa kalaja, što je dovelo do toga da je danas međusobno poređenje rezultata ovih radova praktično nemoguće. U nastavku rada ćemo se fokusirati na one radove koji su na ovom polju pružili više nego zadovoljavajuće rezultate.

Identifikacija falsifikata

Ovde se pre svega okrećemo identifikaciji bronzanih falsifikata primenom izotopskih analiza kalaja. Otkrivanje falsifikata među bronzanim predmetima se do skora zasnivalo isključivo na analizama stilsko-tipoloških karakteristika predmeta, kao i na određenim hemijskim analizama. Jedna od efektivnih metoda prilikom otkrivanja falsifikata, jesu merenja radioaktivnosti olova 200( Pb) u bronzi (Pernicka et al.

2 Amu – međunarodna oznaka za jedinicu atomske mase.

ARTEFAKTI 1/2017 21 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA

2008). Iako veoma precizna i pouzdana, ova metoda ima svoje nedostatke. Glavni problem ove metode je što njenom primenom nije moguće razlikovati imitacije proizvedene od starog metala od originalnih predmeta. Važno je napomenuti da se prilikom analiza radioaktivnosti olova u bronzi mora biti oprezan, jer postoji mogućnost dobijanja pogrešnih rezultata usled kontinuiranog procesa radioaktivnog raspada uranijuma (U) i torijuma (Th)3 u rudama kalaja (Molofsky et al. 2014, 446–448). Jedan od glavnih parametara po kojima se falsifikovani predmet može razlikovati od originala jeste njegova patina. Nastanak patine na bronzi je dug i složen proces, koji zavisi kako od hemijskog sastava bronze, tako i od uslova u kojima se jedan bronzani predmet nalazio. Prilikom izrade falsfikata bronzanog predmeta, potrebno je ubrzati ovaj proces. Nastanak patine u veštačkim uslovima postiže se najčešće upotrebom različitih hemijskih rastvora, koji služe kao korozivna sredstva u procesu elektrolize.4 Proces ubrzanog nastanka patine na bronzanim predmetima ostavlja karakteristične tragove, koji se makroskopskim i mikroskopskim posmatranjem predmeta mogu relativno lako raspoznati. Problem koji se javlja je sve brži razvoj metoda nastanka patine u veštačkim uslovima, kojima se dobijaju slojevi patine kvalitetom praktično identični patini nastaloj prirodnim putem.

Kako bi ustanovili pouzdanu metodu identifikacije falsifikata bronzanih predmeta primenom izotopskih analiza kalaja, u svom radu (Nickel et al. 2012), autori su pokušali da ustanove da li postoje razlike u odnosu izotopa kalaja između bronzanog predmeta i njegove veštački nastale patine. Za ovo je bilo potrebno imati i valjani referentni sistem sa kojim bi se dobijeni rezultati uporedili, a autori su taj sistem pronašli u Nebeskom disku Nebra. Reč je o bronzanom disku sa zlatnim umecima koji je otkriven u Mitelbergu u Nemačkoj5 kao deo inventara jedne ostave koja je pored diska sadržala i dva mača, dve tzv. sekire sa krilcima, dleto i dve delimično fragmentovane narukvice (Meller 2013: 266). Ova ostava se vezuje za unjetičku kulturu, koja se krajem ranog i početkom srednjeg bronzanog doba prema srednjoevropskoj hronologiji (Br B1) raširila sa svoje matične teritorije (Češka, Slovačka) na teritoriju današnje Nemačke, Poljske i Austrije (Nessel et al. 2014: 4–5). Disk je bio podrvrgnut izotopskim analizama kalaja (Nickel et al. 2012), a dobijeni rezultati su pokazali da su razlike u odosima izotopa kalaja u predmetu i njegovoj patini zanemarljive, te je odnos izotopa kalaja između predmeta i njegove patine nastale u prirodnim uslovima održiv.

Sledeći korak je podrazumevao izradu verodostojne replike diska na osnovu ranije utvrđenog sastava i metalurškog procesa kojim je on nastao (Nickel 2003). Nakon izrade replike, pristupilo se stvaranju veštačke patine na prethodno pripremljenim isečcima replike diska, i to na dva različita načina. Prvi isečak je tretiran metodom elektrolize, sa upotrebom rastvora natrujum-sulfata (Na2SO4), natrijum-hlorida (NaCl) i natrijum-bikarbonata (NaHCO3) kao korozivnim sredstvima (sl. 1A). Drugi isečak je svakodnevno natapan sa 10% rastvora diamonijum- 3 Radioaktivnim raspadom uranijima (U) nastaje torijum (Th), od koga daljim radioaktivnim raspadom nastaje olovo (Pb), što može dovesti do netačog rezultata prilikom ovakvih merenja. 4 Razlaganje hemijskog jedinjenja pod uticajem električne struje. 5 Disk je otkriven 1999. godine nelegalnim putem, odnosno upotrebom detektora za metal, a tek 2002. godine je zaplenjen prilikom pokušaja preprodaje u Bazelu i predat arheolozima. Usled svega ovoga, dugo se sumnjalo u autentičnost ovog nalaza.

22 ARTEFAKTI 1/2017 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA

-sulfata ((NH4)2SO4) u vremenskom periodu od 552 časa, odnosno do stvaranja zadovoljavajućeg sloja patine (sl. 1B). Sa svakog od ova dva isečka uzeta su dva uzorka, jedan uzorak samog predmeta, a drugi uzorak njegove veštačke patine. Svi uzorci su podvrgnuti izotopskim analizama kalaja, koje su podrazumevale upotrebu različitih fizičko-hemijskih metoda6 pripreme uzoraka za multicollector- inductively coupled plasma masenu spektrometriju (MC-ICP-MS) (Nickel et al. 2012, 169–173). Poređenjem odnosa izotopa kalaja (122Sn/116Sn i 117Sn/119Sn) u veštački patiniranim uzorcima sa rezultatima odnosa izotopa kalaja u autentičnom Nebeskom disku Nebra došlo se do sledećih zaključaka: najveća razlika u odnosu izotopa kalaja je zabeležena kod uzorka koji je veštački patiniran procesom elektrolize, i ta se razlika ogledala u odsustvu lakših izotopa kalaja u veštačkoj patini. Autori pomenutog rada (Nickel et al. 2012) smatraju da je ovakva promena verovatno izazvana naglim izlaganjem uzorka elektro- hemijskim procesima i prihvatanja određene količine elektrona iz rastvora od strane kalaja, a samim tim i promenom izotopskog sastava kalaja u predmetu u korist težih izotopa.

U konkretnom slučaju, primenom izotopskih analiza kalaja otklonjene su prepreke prilikom identifikacije falsifikata bronzanih predmeta, jer se ta identifikacija sada zasniva na prepoznavanju

Sl. 1. Patina na bronzanom predmetu nastala veštačkim procesima (A: elektroliza sa primenom rastvora natrijum-sulfata, natrijum-hlorida i natrijum-bikarbonata. B: tretiranje bronzanog predmeta sa 10% rastvora diamonijum-sulfata. Fig. 1. Patina on the bronze object created by artificial processes (A: electrolysis with application of sodium sulfate, sodium chloride and sodium bicarbonate. B: treatment of the bronze object with a 10% solution of diammonium sulfate.

6 Detaljnije o pripremi uzoraka iz bronzanih predmeta za izotopske analize kalaja uporediti Balliana et al. 2013: 2973 i dalje; Yamazaki et al. 2014; Mason et al. 2016: 110 i dalje.

ARTEFAKTI 1/2017 23 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA određenih parametara koje nije moguće stvoriti u veštačkim uslovima.

Pitanje porekla kalaja u periodu bronzanog doba

Jedan od najvažnijih problema na koje izotopske analize kalaja mogu da pruže odgovor jeste pitanje porekla kalaja u evropskoj praistoriji, posebno u periodu bronzanog doba. Kako smo već istakli, najveća ležišta kalaja u Evropi nalaze se u Rudnim gorama u Nemačkoj, Kornvolu u Engleskoj, kao i u zapadnim delovima Pirinejskog poluostrva.7 Pored ovih, ne smemo isključiti ni postojanje niza manjih ležišta koja su istrošena kontinuiranom eksploatacijom u prošlosti, pa nam danas nisu poznata. Problem porekla kalaja u periodu bronzanog doba postaje posebno izražen kada se okrenemo teritoriji jugoistočne Evrope i istočnog Mediterana. Naime, do sada nisu poznata ležišta ruda kalaja na Kipru, u Grčkoj, kao ni u priobalnim delovima Francuske, bivše Jugoslavije, Albanije, Afrike, Izraela, Sirije i Krita. Sa druge strane, manja ležišta ruda kalaja koja dolaze u obzir po pitanju ekploatacije u periodu bronzanog doba na gorepomenutom prostoru postoje u Toskani (Dolfini 2013), Srbiji (Durman 1997), Sardiniji, Anadoliji (Yener and Vandiver 1993; Muhly 1993), Kazahstanu, i istočnim delovima Egipta (sl. 2). Problem sa

Sl. 2. Ležišta kalaja na teritoriji Evrope. Fig. 2. Tin deposits in Europe.

7 Arheološke potvrde o eksploataciji rude kalaja u periodu bronzanog doba za sada postoje samo za ležišta na Pirinejskom poluostrvu (Merideth 1998) i Kornvolu (Tylecote et al. 1989).

24 ARTEFAKTI 1/2017 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA ležištima kalaja u Egiptu je relativno kasna upotreba bronze na ovim prostorima u odnosu na jugoistočnu Evropu (Nowell et al. 2002, 291).

Ovde se ponovo vraćamo na Nebeski disk Nebra, i na izotopske analize kalaja koje su na njemu sprovedene (Nickel et al. 2012). Takođe, na ovom primeru je za potrebe poređenja rezultata izotopskih analiza kalaja bilo potrebno upostaviti određeni referentni sistem. Ovo je podrazumevalo dobijanje izotopskih odnosa kalaja njegovih glavnih ruda, pre svega kasiterita (SnO2) i stanita (Cu2FeSnS4), koje su poticale iz ležišta kalaja u Rudnim gorama i Kornvolu. Analizirano je ukupno 80 uzoraka rude, od toga 50 uzoraka iz Nemačke i 30 uzoraka iz Engleske. Rezultati dobijeni ovim analizama višestruko su doprineli našem znanju o odnosima izotopa kalaja u njegovim rudama. Prvo, uzorci iz istih ili jako bliskih ležišta su bili prilično homogeni po pitanju odnosa izotopa kalaja u svom sastavu, a drugo, postoje velike varijacije u odnosu izotopa kalaja u prirodi, pa je tako u ovom slučaju bilo moguće, na osnovu odnosa izotopa kalaja u rudi, jasno razlikovati uzorke poreklom iz Nemačke, od onih poreklom iz Engleske. Poređenjem dobijenog odnosa izotopa kalaja iz Nebeskog diska Nebra sa načinjenim referentnim sistemom, utvrđeno je da je kalaj iz ovog predmeta poticao iz rudnih ležišta u Kornvolu u Engleskoj (Haustein et al. 2010, 829–830). Geografski posmatrano, ovakvi rezultati su začuđujući, imajući u vidu blizinu nemačkih ležišta ruda kalaja na lokalitetu Mitelberg, gde je disk i otkriven, u odnosu na znatno udaljena ležišta kalaja u Kornvolu.8 Kako bi interpretacija ovakvih rezultata bila potpuna, ovde se okrećemo i nedavno sprovedenim izotopskim analizama kalaja na bronzanim predmetima iz tri ostave sa teritorije rasprostiranja unjetičke kulture. U pitanju su ostave iz Grebers-Benevica (Saksonija, Nemačka), i ostave Dieskau II i Dieskau III (Saksonija-Anhalt, Nemačka). Sve tri ostave hronološki pripadaju periodu ranog bronzanog doba (Br A1-A2) prema srednjoevropskoj hronologiji i pripisuju se nosiocima unjetičke kulture ranog i srednjeg bronzanog doba centralne Evrope. Iz ostave sa lokaliteta Grebers-Benevic izotopskim analizama su podvrgnute četiri tzv. sekire sa krilcima, iz ostave Dieskau II analizirane su četiri narukvice tipa Grebers-Benevic, bodež, i tzv. sekira sa krilcima, a iz ostave Dieskau III izotopskim analizama su podvrgnue dve narukvice i jedna dvojna sekira (labris) (Nessel et al. 2014, 4–6). Poređenjem rezultata izotopskih analiza kalaja ovih 13 bronzanih predmeta sa gorepomenutim referentnim sistemom (Haustein et al. 2010), ustanovljeno je da kalaj u svim analiziranim bronzanim predmetima potiče iz ležišta u Rudnim gorama. Kada se ovi rezultati uporede sa rezultatima izotopskih analiza kalaja na Nebeskom disku Nebra (Haustein et al. 2010), postavlja se pitanje selektivne upotrebe različitih ležišta kalaja od strane nosilaca unjetičke kulture bronzanog doba prilikom izrade predmeta svakodnevne upotrebe (sekire, narukvice, bodeži) i kultnih ili prestižnih predmeta (Nessel et al. 2014, 13). Sa druge strane, ovakvi rezultati bi morali da upute na izvesne kontakte zasnovane na razmeni/ trgovini između ove dve geografski relativno udaljene oblasti u periodu bronzanog doba.

Dobar primer primene izotopskih analiza kalaja u arheologiji jesu analize koje su nedavno izvršene u okviru multidisciplinarnog međunarodnog projekta Arheološka istraživanja naseobinskih

8 Dalje potvrde ovakvih rezultata nalazimo i u hemijskim analizama zlatnog umetka (predstave sunca) Nebeskog diska Nebra, koje takođe ukazuju na poreklo rude sa teritorije Kornvola u Engleskoj (Ehser et al. 2011).

ARTEFAKTI 1/2017 25 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA sistema, sahranjivanja i rudnih resursa u bronzanom dobu severozapadne Srbije,9 koji bez prekida traje od 2010. godine. Autor ovog rada kao student-saradnik i sam učestvuje na ovom projektu od avgusta 2011. godine. Cilj projekta je da se multidisciplinarnim pristupom istraže poznata i otkriju nova ležišta rude kalaja i eventualni potencijali eksploatacije ovih ležišta u prošlosti10, kao i da se na osnovu izotopskih analiza kalaja utvrdi poreklo rude koja se koristila prilikom metalurških procesa u bronzanom dobu i prelaznom periodu na teritoriji centralnog Balkana i susednim teritorijama. Drugi deo projekta sastoji se iz arheološkog pristupa problemu sistema naselja, rudarskih centara, i distribucije bronzanodopskih lokaliteta u vezi sa ležištima kalaja na teritoriji severozapadne Srbije, pre svega u dolini reke Jadar.11

Za potrebe izotopskih analiza kalaja, pribavljeni su uzorci iz 97 bronzanih predmeta iz 13 muzeja sa teritorije Srbije i Rumunije. Većina predmeta je poticala iz stratigrafski jasno definisanih celina kao što su ostave, grobovi i naselja. Predmeti su poticali sa ukupno 20 različitih lokaliteta, a kada je to bilo moguće, sa jednog lokaliteta je uzimano više uzoraka, od kojih bi svaki pripadao različitoj funkcionalnoj grupi predmeta kao što su oružje, oruđe i nakit. Svi predmeti odabrani za analizu su hronološki opredeljeni u kasno bronzano doba i prelazni period (Br C – Ha A) prema srednjoevropskoj hronologiji (Mason et al. 2016, 112).

Uzorci su najpre izmereni ručnim aparatom za rendgensku fluoresenciju,12 kako bi se utvrdilo koji su to uzorci po pitanju količine kalaja u sebi najpogodniji za analizu. Uzorci su potom podvrgnutri mehaničkom i hemijskom rastvaranju, zatim jonskoj hromatografiji, i kao takvi poslati na MC-ICP-MS analize (Mason et al. 2016, 112–114). Interpretacija dobijenih rezultata bila je zasnovana na pretpostavci da se mogu uočiti jasne razlike u odnosu izotopa kalaja u uzorcima, u poređenju sa hronološkim, funkcionalnim, geografskim ili stratigrafskim poreklom samih uzoraka. Poređenjem ovih odnosa nije bilo moguće utvrditi nikakve pravilnosti po pitanju hronološkog, funkcionalnog i kontekstualnog porekla uzoraka. Međutim, kada su rezultati izotopskih odnosa kalaja upoređeni sa geografskim poreklom uzoraka, pojavile su se jasno definisane razlike. Uzorci u kojima je odnos lakših i težih izotopa kalaja bio relativno ujednačen poticali su sa teritorije cele Srbije, uzorci u kojima je izmerena veća količina težih izotopa kalaja u izotopskom odnosu uzorka poticali su samo sa teritorije zapadne Vojvodine, dok su uzorci u kojima je izmerena veća količina lakših izotopa kalaja u izotopskom odnosu uzorka poticali sa teritorije Banata, uz samu granicu sa Rumunijom, kao i sa teritorije Transilvanije u Rumuniji (Mason et al. 2016, 114–115) (sl. 3). Ovakvo grupisanje rezultata mora se svakako prihvatiti sa rezervom, jer postoji niz faktora koji se moraju uzeti u obzir. Do različitog odnosa izotopa kalaja u analiziranim predmetima moglo je doći i mešanjem rude iz različitih ležišta ruda kalaja (Mason et al. 2016, 116), ali i određenim

9 Pojekat sprovode Bruklin koledž iz Njujorka i Arheološki institut u Beogradu, a projektom rukovode dr A.H. Bankof i dr A.P. Bulatović. 10 O geološkoj prospekciji u okviru projekta i njenim rezultatima uporediti Huska et al. 2014, Mason et al. 2016. 11 Dosadašnji rezultati ovog projekta su delimično objavljivani u sledećim radovima: Bankoff et al. 2013; Филиповић 2013; Huska et al. 2014; Mason et al. 2016. 12 Olympus Innov-X Delta Classic DC-4000.

26 ARTEFAKTI 1/2017 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA

Sl. 3. Izotopske grupe definisane poređenjem geografskog porekla uzorka i rezultata izotopskih analiza (A: srpska grupa; B: vojvođanska grupa; C: banatsko-transilvanijska grupa). Fig. 3. The isotopic groups defined by the comparison of the geographical origin of the samples and the results of the isotopic analyses. (A: Serbian group; B: Vojvodina group; C: Banat – Transylvanian group). promenama izotopskog odnosa kalaja u predmetima prilikom njihove potencijalne reciklaže u prošlosti,13 prilikom koje je bilo potrebno neprestano dodavanje nove sirovine, bakra i kalaja (Лазић 2010, 27–28).

U kojoj meri može da bude korisna i neophodna primena izotopskih analiza kalaja u arheologiji imali smo prilike da se uverimo na nekoliko gore odabranih i prikazanih primera. Sa jedne strane, iako je ovakav vid primene izotopskih analiza kalaja od relativno skoro u široj upotrebi, do sada je pružio više nego zadovoljavajuće rezultate na različitim poljima. Neophodnost analiza ovog tipa posebno se ogleda u slučajevima kada je potrebno potvrditi pretpostavke, koje se ponekad u arheologiji zasnivaju isključivo na proučavanju stilsko-tipoloških karakteristika određenih elemenata materijalne kulture. Ovakve analize bi u budućnosti mogle u većoj meri da doprinesu, između ostalog, i pitanjima praistorijskog rudarstva i metalurgije, kao i pitanjima trgovine i kulturnih kontakata u praistoriji.

13 O pitanjima potencijalne promene izotopskog odnosa kalaja u bronzanim predmetima prilikom njihove reciklaže. Uporediti: Kazenas et al. 1996; Gale 1997; Yamazaki et al. 2013.

ARTEFAKTI 1/2017 27

O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA Bibliografija

Balliana, Eleonora, Maite Aramendia, Martin Resano, Carlo Barbante and Frank Vanhaecke. 2013. Copper and tin isotopic analysis of ancient bronzes for archaeological investigation: development and validation of a suitable analytical methodology. Analytical and Bioanalytical Chemistry 405: 2973–2986.

Bankoff, H. Arthur, Aleksandar Bulatović, Slobodan Mitrović, Vojislav Filipović, Rebecca Bogner, Wayne Powell, Andrea Huska, and Charuta Kulkarni. 2013. New archaeological research in the Jadar region of west Serbia, 2010 and 2011, У Резултати нових археолошких истраживања у северозападној Србији и суседним територијама, ур. Војислав Филиповић, Рaдивој Арсић и Драгана Антоновић, 57–76. Београд-Ваљево: Српско археолошко друштво-Завод за заштиту споменика културе Ваљево.

Budd, Pаul, Randolph Haggerty, Mark Pollard, Brett Scaifr and Richard G. Thomas. 1995. New Heavy Isotope Studies in Archaeology. Israel Journal of Chemistry 35: 125–130.

De Laeter, R. John and Paul M. Jeffery. 1967. Tin: its isotopic and elemental abundance.Geochemica er Cosmohimica Acta 31: 2895–2909.

Dolfini, Andrea. 2013. The Emergence of Metallurgy in the Central Mediterranean Region: ANew Model. European Journal of Archaeology 16/1: 21–62.

Durman, Aleksandar. 1997. Tin in southeastern Europe? Opuscula Archaeologica 21: 7–14.

Ehser, Anja, Borg Gregor and Ernst Pernicka. 2011. Provenance of the gold of the Early Bronze Age Nebra Sky Disc, central Germany: geochemical characterization of natural gold from Cornwall. European Journal of Mineralogy 23: 895–910.

Филиповић, Војислав. 2013. Нова истраживања некропола развијеног бронзаног доба у сверозападној Србији, хронолошка и терминолошка питања. Гласник српског археолошког друштва 29: 51–84.

Gale, H. Noel. 1997. The isotopic composition of tin in some ancient metals and the recycling problem in metal provenancing. Archeometry 39: 71–82.

Haustein, Mike, Carlsson Gillis, and Ernst Pernicka. 2010. Tin isotropy: a new method for solving old questions. Archeometry 52: 816–832.

Huska, Andrea, Wayne Powell, Slobodan Mitrović, Arthur H. Bankoff, Aleksandar Bulatović, Vojislav Filipović and Rebecca Bogner. 2014. Placer Tin Ores from Mr. Cer, West Serbia, and their Potential Exploitation during Bronze Age. Geoarcheology 29: 477–493.

Janjić, Svetislav i Predrag Ristić. 1995. Mineralogija2. Beograd: Naučna knjiga.

28 ARTEFAKTI 1/2017 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA

Kazenas, E.K., Bol’shikh, M.A. and Petrov, A.A. 1996. Thermodynamics of processes of vaporization, dissociation, and gas-phase reactions in vapors over tin-oxygen system. Izvestiya Rossiiskoi akademii nauk. Metally 3: 23–29.

Лазић, Мирослав. 2010. Праисторијске оставе бронзаних предмета – скривени трезори најстаријег новца у Европи? Гласник српског археолошког друштва 26: 25–41.

Mason, H. Andrea., Wayne G. Powell, Arthur H. Bankoff, Ryan Mathur, Aleksandar Bulatović and Vojislav Filipović. 2016. Tin isotope characterization of bronze artifacts of the central Balkans. Journal of Archaeological Science 69: 110–117.

Meller, Harald. 2013. “The Sky Disc of Nebra’’, In The Oxford Handbook of the European Bronze Age, eds. Harry Fokkens and Anthony Harding, 266–269. Oxford: Oxford University Press.

Merideth, Craig. 1998. La Mina El Cerro de San Cristobal: a Bronze Age tin mine (Extremadura, Spain). Papers from the Institute of Archaeology 9: 57–69.

Molofsky, J. Lisa, David Kilick, Mihai N. Ducea, Monica Macovei, John T. Chesley, Joaquin Ruiz, Alyson Thibodeau and Gheorghe C. Popescu. 2014. A novel approach to lead isotope provenance studies of tin and bronze: application to South African, Botswanan, and Romanian Artifacts. Journal of Archaeological Science 50: 440–450.

Muhly, D. James. 1993. Bronze Age Tin and the Taurus. American Journal of Archaeology 97/2: 239– 253.

Nessel, Bianka, Gerhard Brügmann and Ernst Pernicka. 2014. Tin isotopes and the sources of tin in the Early Bronze Age Únětice culture, In Actas Del XV Congreso Internacional Sobre Patrimonio Geológico y Minero, eds. Josep M. Mata–Perelló, Mark A. Hunt Ortiz and Enrique Orche García, 1-20. Logrosán: IGME.

Nickel, Daniela. 2003. Archäometrische Untersuchungen zum Hortfund von Nebra. Diploma thesis. University of Technology, Bergakademie Freibeg

Nickel, Daniela, Mike Haustein, Thomas Lampke and Ernst Pernicka. 2012. Identification of forgeries by measuring tin isotopes in corroded bronze objects. Archaeometry 54: 167–174.

Nowell, Geoff, Robert Clayton, Noel H. Gale and Zofia Anna Stos-Gale. 2002. Sources of tin – is isotopic evidence likely to help? In Die Anfange der Metallurgie in Der Alten Welt, eds. Ernst Pernicka and Martin Bartelheim. 291–302. Rahden/Westf: Verlag Marie Leidorf.

Pearce, M. 2004. The significance of bronze, In Ancient Europe. 8000 B.C – A.D. 1000: Encyclopedia of the barbarian world, Vol. 2, eds. Peter Bogucki and Pam J. Crabtree, 6–11. New York: Charles Scribner’s Sons.

ARTEFAKTI 1/2017 29 O. Mladenović - IZOTOPSKE ANALIZE KALAJA Pernicka, Ernst, Cristian H. Wunderlich, Alfred Reichenberger, Harald Meller and Gregor Borg. 2008. Zur Echteit der Himmelsscheibe von Nebra – eine kurze Zusammenfassung der durchgeführter Untersuchungen. Archäologisches Korrespondenzblatt 38: 331–352.

Tylecote, F. Ronald, Photos, E. and Bryan Earl. 1989. The composition of tin slags from south-west of England. World Archaeology 20/3: 434–445.

Yamazaki, Erika, Sunichi Nakai, Tetsuya Yokoyama, Shunso Ishihara and Hongfeng Tang. 2013. Tin isotope analysis of cassiterites from southeastern and eastern Asia. Geochemical Journal 47: 21–35.

Yamazaki, Erika, Shunichi Nakai, YuVin Sahoo, Tetsuya Yokoyama, Haruhisa Mifune H, Saito, T., Chen, J., Takagi, N., Natsumi Hokanishi and Atsuski Yasuda. 2014. Feasibiliy studies of Sn isotope composition for provenancing ancient bronzes. Journal of Archaeological Science 52: 458–467.

Yener, K. Aslihan and Pamela B. Vandiver. 1993. Tin Processing at Goltepe, an Early Bronze Age Site in Anatolia. American Journal of Archaeology 97/2: 207–238.

30 ARTEFAKTI 1/2017 O ETNIČKOJ PRIPADNOSTI KNEŽEVSKOG GROBA KOD NOVOG PAZARA Vladimir Crkvenjakov, Novi Sad

Apstakt: Problemi određivanja etničkog identiteta u arheologiji su mnogobrojni. Mnogi arheolozi nalaze rešenje u stavu koji je Gordon Čajld izneo 20-ih godina 20. veka, a to je da treba povezivati arheološke kulture sa jednim etnosom, odnosno narodom. Cilj ovog rada je da se u prvom delu dâ pregled tekstova koji su se bavili problemom etničke pripadnosti osobe sahranjene u kneževskom grobu kod Novog Pazara. Mišljenja su podeljena, te se ovaj lokalitet smešta na teritorije tri velike etničke populacije starijeg gvozdenog doba Balkanskog poluostrva, koje su nam poznate iz pisanih izvora, a to su Iliri, Dardanci i Tribali. U završnom delu se sagledava identitet kao dinamičan, uvek promenljiv element predstavljanja ljudi, sa osvrtom na to kako su Grci i Rimljani opisivali druge narode, kao i na pitanje značaja etniciteta kod protoistorijskih zajednica.

Ključne reči: etnički identitet, starije gvozdeno doba, kneževski grob, Novi Pazar, Iliri, Dardanci, Tribali

Primljeno: 03.10.2016. Vladimir Crkvenjakov Recenzirano: 15.01.2017. Novi Sad Prihvaćeno: 06.02.2017. [email protected]

ARTEFAKTI 1/2017 31 THE ETHNICITY OF THE PRINCLEY GRAVE NEAR NOVI PAZAR

Vladimir Crkvenjakov, Novi Sad

Abstract: Ethnic determination is highly problematic in archeology. Many archaeologists find the solution in the views Gordon Child expressed in 1920s, which state that archaeological cultures are to be linked with one ethnos, i.e. peoples. The first aim of this paper is to review the texts dealing with the problem of ethnicity of the person buried in the princely grave near Novi Pazar. There are differing opinions regarding this, as this site is located on the territory populated by three large ethnic populations during the Balkans’ Early Iron Age: Illyrians, Dardanians or Tribals, all familiar to us from the historical sources. In the second part of the paper, ethnic identity is discussed as a dynamic, always interchangeable element of human representation, with special references to the Greek and Roman descriptions of other ethnic groups and the question of the importance of ethnicity within protohistoric communities.

Key words: ethnic identity, the Early Iron Age, princely grave, Novi Pazar, the Illyrians, the Dardanians, the Tribals

Received: 03.10.2016. Vladimir Crkvenjakov Reviviewd: 15.01.2017. Novi Sad Accepted: 06.02.2017. [email protected]

32 ARTEFAKTI 1/2017 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA

Teritorijalni i hronološki okvir

Crkva Sv. Petra u Rasu, široj javnosti poznata pod imenom Petrova crkva, nalazi se na udaljenosti od 2 kilometra istočno od Novog Pazara. Potiče iz prednemanjičkog perioda, a obnovio ju je u 12. veku župan Stefan Nemanja. Sagrađena je na jezičastom završetku istaknute zaravni geološke terase iznad reke Deževe, neposredno pred njenom utokom u Rašku (Mano-Zisi i Popović 1960, 9). U istraživanjima koja su prethodila konzervaciji ove crkve, u višeslojnom nalazu ispod temelja otkriven je kneževski grob, koji se hronološki smešta u halšatski period, odnosno starije gvozdeno doba.

Termin halštat nastaje u 19. veku i označava kulturu starijeg gvozdenog doba na prostoru od istočne Francuske do zapadne Mađarske. S obzirom da je ubrzo postalo jasno da tu celinu čini više različitih zajednica, O. Tišler predlaže da se ta kultura podeli na dva kruga, zapadni i istočni, sa granicom oko eponimnog lokaliteta Halštat u Austriji. Jednu od karakteristika ovog perioda predstavljaju monumentalni bogati grobovi, označeni kao kneževski, koji se javljaju u krugu od nekoliko kilometara oko nekog utvrđenog naselja. Ovde se pre svega misli na teritoriju koju je obuhvatao zapadni halštatski krug. U najpoznatije lokalitete se ubrajaju grobovi Magdalenenberg, Hojneburg i Hohdorf u Nemačkoj, u pokrajini Baden-Virtemberg, kao i, na primer, „kneževsko sedište” Mont Lasoa u Francuskoj, u Burgundiji. Ti izuzetni grobovi se na ovom širokom prostranstvu pojavljuju u razdoblju od 8. do 5. veka p.n.e. Karakterišu ih eksluzivni predmeti lokalne proizvodnje, kao što su fina keramika, kola i nakit, ali se, takođe, izdvajaju po uvoznim predmetima poreklom iz oblasti Sredozemlja, pre svega grčke i etrurske proizvodnje (Potrebica 2013, 22–27).

Na teritoriji Srbije je otkriven veći broj kneževskih grobova od kojih se, pored ovog kod Novog Pazara, izdvajaju grobovi istraženi u predgrađu Atenica. Tu su istražene dve humke i to je lokalitet koji se u navećoj meri dovodi u vezu sa onim kod Novog Pazara, i to po analogiji arheološkog materijala (Đuknić i Jovanović 1966; Васић 1986, 6–7; Vasić 1987).1 Takođe se izdvajaju kneževski grobovi istraženi blizu Požege, u Pilatovićima (Зотовић 1979; Zotović 1984),2 i kod Pećke Banje (Тасић 1998, 208–214). Najnoviji nalaz koji može da se uvrsti u ovu grupu istražen je 2008. godine u blizini Mladenovca, u Velikoj Krsni (Катић 2013). Svi ovi lokaliteti se dovode u vezu sa kneževskim grobovima glasinačkog područja (Čović 1979), budući da su na tom prostoru vršena arheološka istraživanja još krajem 19. veka (Палавестра 1984, 24; Babić 2002, 69). Sa druge strane, R. Vasić je predložio da se pomenuta nalazišta u okolini Atenice izdvoje kao posebna, atenička grupa (Васић 1986, 7–8).

1 O funerarnoj praksi u Atenici uporediti: Babić i Kuzmanović 2016. 2 O funerarnoj praksi u Pilatovićima uporediti: Jevtić 2016.

ARTEFAKTI 1/2017 33 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA

Istorijat istraživanja Petrove crkve kod Novog Pazara

Konzervatorski radovi pod rukovodstvom arhitekte J. Neškovića započeti su 1957. godine. Tom prilikom je pronađena veća količina bronzanog posuđa i nakita, što je ukazivalo na to da je u pitanju ostava iz perioda znatno starijeg u odnosu na samu crkvu. Sistematska istraživanja su nastavljena 1958. godine i u periodu od 1960. do 1962. godine pod rukovodstvom Đ. Mano-Zisija i M. Ljubinković. Ovim istraživanjima je utvrđeno da je crkva podignuta na temeljima starijeg objekta oblika rotonde, a upravo taj najstariji objekat je podignut na praistorijskom tumulu. Nažalost, zbog konfiguracije terena i arhitektonsko–statičkih uslova, bilo je nemoguće istražiti tumul u potpunosti (Mano-Zisi i Popović 1960, 9–10; Јуришић 1969, 35).

Pronađene su dve humke. Prvobitna humka, iz bronzanog doba, bila je nasuta zemljom i oivičena prstenom većeg kamenja, prečnika oko 45 metara. Humka II je imala prečnik preko 55 metara. Upravo preko Humke II su ukopavani temelji crkve i ostalih građevina manastirskog kompleksa. Osnova druge, gvozdenodopske humke bila je okružena pločama od škriljaca sa mestom za kremaciju u centru tog kruga i sa prostorom za priloge u vidu jame ojačane krupnim rečnim šljunkom (Јуришић 1969, 37– 41; Палавестра 1984, 21–22; Jovanović 2003, 193). Otkrivene su 3 urne, a keramički materijal koji je pronalažen na celoj površini lokaliteta može da se podeli u dve veće grupe: nalazi od završne faze eneolita do kraja srednjeg bronzanog doba i nalazi iz halštata tj. iz perioda same ostave (prelaz iz 6. u 5. vek p.n.e.) (Јуришић 1969, 40–41).

Samo „blago” pronađeno ispod Petrove crkve sastojalo se od pokretnih nalaza otkrivenih unutar i izvan kovčega. Kovčeg je bio od hrastovih dasaka okovan gvozdenim zategama dužine 1,85 i širine 0,83 metara. Unutar kovčega su bili ukrasi “nošnje” i nakit, a van kovčega zlatne pektorale, igle za kosu, niske od ćilibara i stakla, mitre, pterige, brakteje, zlatno prstenje, dva zlatna pojasa tipa Mramorac i srebrne narukvice. Takođe su pronađene dve grčke vaze i sedam metalnih sudova. Mnogi napominju da je, iz razloga što nije pronađeno oružje, sahranjena osoba bila žena. (Mano-Zisi i Popović 1960, 11).

Kratki osvrt na istoriju problema određivanja etniciteta u kulturno-istorijskoj arheologiji

Arheologija, naučna disciplina koja je oformljena kad su nastajale moderne nacionalne države, može da se posmatra kao alat kojim se stvaraju kolektivni identiteti. Bitna tačka u istoriji discipline bila je praksa da se, radi uspostavljanja kolektivnog identiteta nacije („otkrivanje” drevnih, čuvenih predaka), arheološki ostaci povezuju sa jednim narodom. Eksplicitno povezivanja materijalne kulture sa etnicitetom sproveo je G. Čajld u knjizi Dunav u praistoriji (1929). Tom prilikom on zapaža: „Neke vrste ostataka – grnčariju, oruđe, nakit, obrede sahranjivanja i oblike kuća – neprekidno srećemo zajedno. Takav kompleks povezanih odlika nazvaćemo ’kulturnom grupom’ ili, jednostavno, ’kulturom’. Pretpostavljamo da je jedan takav kompleks materijalni izraz onoga što bismo danas nazvali ’narodom’.”

34 ARTEFAKTI 1/2017 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA

(Childe 1929, v – vi, prema: Babić 2010, 137). Uviđa se da u okviru starije paradigme postoji problem u tome što se identitet shvata „kao kontekstualan i promenljiv društveni fenomen, subjektivna konstrukcija skupine, izvan ili iznutra” (Džino 2011, 201).

U kulturno-istorijskoj arheologiji, koja je bila vladajuća paradigma u prvoj polovini 20. veka, dominantan je bio koncept arheološke kulture (kulturne grupe). Pod tim se podrazumeva da određeni skup predmeta, pronađenih na određenoj geografskoj regiji, odražava etnički istu populaciju. Artefakti su viđeni kao „izraz kulturnih normi (pravila)” i da „te norme definišu samu kulturu”. Migracije i difuzije su glavni činioci u objašnjavanju promena unutar (materijalne i duhovne) kulture. Iako se veruje da je ova paradigma došla kao reakcija na evolucionističku paradigmu 19. veka, „kulturno-istorijska arheologija nije bila antievoluconisička. Ona je, naprotiv, u najvećoj meri bila evolucionistčka” (Olsen 2002, 32–33; Палавестра 2011, 123).

G. Kosina je u svojoj knjizi Preistorija Germana (1911) izneo stav da je moguće na osnovu arheoloških ostataka i istorijskih spisa pratiti neki narod u prošlosti. On je video Indogermane kao superiornu populaciju čiji se uticaj širio migracijom sa severa Evrope. Smatrao je da može da se utvrdi gde je neka određena etnička grupa živela i kuda se selila na osnovu prvog poznatog pisanog izvora, da bi zatim na osnovu tipologije pratio taj etnos. Nije teško zamisliti kako је ove stavove nacistička propaganda rado iskoristila (Jones 1997; 1–14; Палавестра 2011, 125–126).

Ko je pisao o etničkoj pripadnosti knežeskog groba kod Novog Pazara?

Kod većine autora na našem podneblju je, kao što ćemo videti, koncept arheološke kuture bio dominantan još duži niz godina posle 60-ih godina 20. veka. Namera je da u ovom delu teksta budu predstavljeni stavovi ključnih autora koji su se u svom radu bavili pitanjem etničke pripadnosti kneževskog groba kod Novog Pazara. Kroz istoriju istraživanja ovog lokaliteta mišljenja su bila podeljena po tom pitanju. Đ. Mano-Zisi u monografiji posvećenoj nalazima iz kneževskog groba kod Novog Pazara iz 1969. godine u kratkim crtama se osvrće na pitanje etniciteta. Kako on piše, na osnovu zapisa u Herodotovoj Istoriji�, pouzdano se zna da je ta oblast pripadala Autarijatima. U periodu kome kneževski grobovi kod Novog Pazara i Atenice pripadaju, to pleme se širi prema istoku i severu (Mano-Zisi i Popović 1969, 39).

M. Garašanin u knjizi Praistorija na tlu Srbije je zaključio da je etnička slika kneževskog groba jasna. „Teritorijalno i kulturno, kad se ima u vidu karakter jednog dela materijala, nalazi su nesumnjivo ilirski” a tome dodaje i da za novopazarski nalaz može da se kaže da pripada Autarijatima (Гарашанин 1973, 505). Ovaj autor kneževsko „blago” pripisuje Autarijatima budući da se u Strabonovim spisima navodi da se pleme iselilo u oblast Morave i istočno od nje u datom momentu (Гарашанин 1973, 507–508)3.

3 U pitanju je IV knjiga, poglavlje 49. S. Mesihović isti zapis stavlja u grupu zapisa u kojim nema pomena Autarijata po imenu, ali može da se nasluti njihovo prisustvo. Napominje da se Herodot, koji je živeo u 5. veku p. n. e., za taj podatak služio radom Hekateja, koji je živeo na prelazu iz 6. u 5. vek p. n. e. (Mesihović 2014, 138).

ARTEFAKTI 1/2017 35 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA D. Srejović u tekstu o praistorijskoj nekropoli u Dojevićima iz 1977. kaže: „Preko konstrukcije i uspostavlja se tesna veza između arheoloških nalaza iz konstrukcije II u Dojevićima i tumula, odnosno „blaga” ispod Petrove crkve.” Pošto „blago”, po D. Srejoviću, sadrži grčki import i predmete lokalne4 imitacije, ne može da se odredi etnička pripadost. Sa druge strane, urne u Dojevićima su pouzdani pokazatelji za to. Po njemu taj materijaj spada u kulturu tipa Donja Brnjica, koja je „rasprostranjena na teritoriji koju su početkom istorijskog perioda naseljavali Dardanci”. Zaključuje da se Dardanci očigledno razlikuju od Ilira i Tračana sa arheološkog stanovišta na osnovu načina sahranjivanja, oblika grobova i prilozi (Срејовић 1977, 74–76).

U članku o kulturama gvozdenog doba iz 1981. godine D. Srejović tvrdi da su kneževski grobovi istraženi u Novom Pazaru i Atenici dardanski. Ne pominje na osnovu čega je to zaključeno, iako može da se pretpostavi da je samo zadržao stav jednog od svojih ranijih radova iz 1977. godine (Срејовић 2002, 249–250).

R. Vasić u svojoj knjizi iz 1973. pominje određenje kneževskog groba kod Novog Pazara kao ilirskog na osnovu metalnih nalaza poput pojaseva tipa Mramorac, koje je definisao M. Garašanin.5 Zaključuje sledeće:„moguće je da ovi nalazi pripadaju posebnoj grupi u okviru glasinačkog kompleksa koju je još teško odrediti“ uprkos bliskosti sa glasinačkom kulturom (Васић 1973, 103). U kratkom osvrtu na kneževske grobove kod Novog Pazara i Atenice, u publikaciji Praistorija jugoslovenskih zemalja (peti tom iz 1987. godina), ovaj autor je napisao da se oba nalaza obično vezuju „za glasinački kulturni krug i smatraju grobovima plemenskih glavara ovog kulturnog kompleksa” (Vasić 1987, 648). U studiji о nalazima iz kneževskog groba kod Novog Pazara iz 1996. godine kratko se osvrće na pitanje etničke pripadnosti. Zaključuje da je došlo do širеnja glasinačke kulture sa prostora Glasinačke visoravni. „Nesumnjivo je da je grupa u svom razvoju samo sledila istorijsku neminovnst koja je dovela do pomeranja centara njene moći” (Васић 1996, 19–20).

A. Palavestra u knjizi o kneževskim grobovima centralnog Balkana samo usputno spominje da se nalazi mogu pripisati nekoj većoj plemenskoj zajednici, na primer Dardancima, ali ne kaže na osnovu čega to zaključuje (Палавестра 1984, 22). M. Stojić u članku iz 1995. godine vezuje humku kod Novog Pazara za Tribale. Tvrdi da keramika rađena rukom iz tumula ima analogije sa keramikom iz naselja iz basena Velike Morave za koji se zna da je pripadao Tribalima na osnovu pomena toponima u Herodotovoj Istoriji (Stojić 1986, 102; Стојић 1993, 17–19; Стојић 1995, 8–10). S. Babić u monografiji iz 2004. godine о kneževskim grobovima Balkanskog poluostrva i grčkim uticajima na zaleđe Balkana piše da „etničko atribuisanje arheoloških nalaza može imati samo vrednost manje ili više uverljivih hipoteza”. Ona to zaključuje pre svega na osnovu toga što je koncept naroda bio bitno drugačiji za ondašnje stanovnike centralnog Balkana i antičke pisce, na osnovu čijih rukopisa pravimo etničku kartu tog prostora (Бабић 2004, 63).

36 ARTEFAKTI 1/2017 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA

I na kraju, ko je sahranjen u kneževskom grobu kod Novog Pazara?

Identitet je pojedinačna ili kolektivna društvena konstrukcija koja se gradi tokom celog ljudskog života, pre svega u odnosu na drugu individuu ili grupu ljudi. Identiteti mogu da se menjaju na razne načine, sve u zavisnosti od okolnosti u kojim se pojedinac nađe. Veoma ilustrativan primer menjanja identiteta A. Maluf je opisao ugledajući se na 50-godišnjaka iz Sarajeva 1980. godine. Taj čovek bi se tada najverovatnije hvalio da je Jugosloven, ali kroz 12 godina prvo što bi izjavio na pitanje “Šta ste Vi?” bilo bi “Ja sam musliman.” Sa druge strane, taj isti čovek bi se verovatno danas izjasnio kao Bošnjak, a onda kao musliman (pa eventualno spomenuo da mu država napreduje na putu ka Evropi) (Maluf 2003, 13).

Na ovom primeru možemo da primetimo da je etnički identitet samo jedan od mnogih mogućih identiteta koji se ispoljavaju kod ljudi. No, vratimo se korak unazad kako bismo razjasnili šta se tačno podrazumeva pod etničkim identitetom. Ovaj pojam Š. Džons definiše kao „onaj aspekt ljudske samokonceptualizacije koji proističe iz identifikovanja sa širom grupom u suprostnosti sa drugima koje se bazira na doživljavanju kulturne diferencijacije i/ili istog pretka” (Jones 1997, xiii). U vezi sa primerom koji nam daje Maluf, D. Džino ispravno zapaža: „etnicitet je predstavljao samo jedan od narativa društvene prakse, koji se integrirao u svakodnevno iskustvo bivstvovanja zajednica u prošlosti i konstrukciju individualnog i skupog identiteta” (Džino 2011, 203).

U zaleđu Balkanskog poluostrva su se nalazile mnoge zajednice sa čijim se imenima, kretanjima, svakodnevnim aktivnostima, odnosno, veoma živahnom dinamikom života, upoznajemo iz fragmenata grčkih i rimskih pisanih izvora (Benac 1987, 738–739). Naravno, sve informacije dobijene iz ovih izvora treba interpretirati pažljivo iz razloga što ovi izvori „odražavaju pogled na svet samih autоra i njihove publike” (Бабић 2008, 79). Kao što V. Mihajlović napominje: „Prilikom tumačenja karaktera ljudskih društava antički autori su upotrebljavali narativ o “stepenu ljudskosti” pomoću kojeg su vrednovali različita socijalna ustrojstva u odnosu na sopstveno”. Time su tadašnji pisci, kao što su na primer Vitruvije i Plinije, predstavljali „svojoj publici” sliku o drugim, a neki od kriterijuma kojim su se koristili su: mesto stanovanja (udaljenost od centra sveta tj. Italije i Rima, ili klimatske zone (sa tim da je Italija na najpogodnijoj poziciji)), vrsta konzumirane hrane, način odevanja, način života u jamama i na drveću itd. (Mihajlović 2011, 679–685).

Istraživanje populacija Balkana starijeg gvozdenog doba ima prednost u odnosu na prethodne periode jer ipak postoje fragmentovani ali značajni grčki i rimski pisani izvori o tim populacijama. Na osnovu pisanih izvora moguće je doći do određenih hipoteza o tome kako se koja populacija zvala. Svakako, treba da imamo na umu da je način na koji su se grupe na Balkanskom poluostrvu u toku starijeg gvozdenog doba ujedinjavale i stvarale svoje kolektivne identitete (među koje spada i etnički) sigurno bio drugačiji od načina po kojem su to Grci ili Rimljani činili. Sa tim u vidu teško je verovati antičkim pisanim izvorima koji govore o tome kako su balkanske populacije videle sebe. Skoro je sigurno da to nisu tačno predstavili.

ARTEFAKTI 1/2017 37 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA

Sa druge strane, postavlja se pitanje koliko je etnicitet koji se u literaturi stavlja kao jedan od bitnijih identiteta (ako ne i glavni) uopšte bio toliko značajan za praistorijske i protoistorijske zajednice. Tim forsiranjem se značaj etniciteta koji je bio izražen u istoriji modernih država 19. i 20. veka projektuje na nekadašnje populacije. „Etnicitet jeste postojao u prapovijesnim i protopovijesnim društvima,” – piše D. Džino, „ali značaj etničkog identiteta za ove populacije je rijetko bio primaran – drugi identiteti, poput socijalnog, regionalnog, ili političkog, bili su od jednakog, ako ne i većeg značaja, ovisno o datom kontekstu” (Džino 2011, 203).

Ako se upustimo u raspravu o ubedljivosti argumentacije navedenih autora koji su se bavili pitanjem etničke pripadnosti kneževskog groba kod Novog Pazara, pimetićemo da veći broj njih ima kulturnoistorijski pristup. Sa tim u vezi, korišćenjem pisanih izvora kao što su dela Herodota ili Strabona, a bez prethodne napomene da su ta dela nastala za određenu publiku sa specifičnim pogledom na svet, verovatno ne dobijamo najverodostojniju sliku. To u velikoj meri ima veze sa društvenom klimom predmodernog doba u toku kojeg su se formirale akademske discipline, u koje spada arheologija. Taj period karakteriše opšte mišljenje da je grčka antička kultura kolevka evropske civilizacije (Бабић 2008, 11–23). Dalje, u toj društvenoj klimi je formiran koncept helenizacije, karakterističan za kulturnoistorijski pristup, kojim se objašnjavaju razni kontakti Grka i drugih. Ovim konceptom se podazumeva da su prozvodi grčkog porekla bolji i da ih pripadnici drugih zajednica neminovno, pasivno prihvataju (Бабић 2008, 77–78). Bitno je da se napomene da su u istom tom periodu, kao što smo videli, formirane moderne države, te su nastala stanovišta koja su prećutno prihvaćana, kao, na primer, značaj etniciteta kod nekadašnjih populacija ili pojedinaca, što je primetno kod navedenih autora.

I na kraju, ko je sahranjen u kneževskom grobu kod Novog Pazara? Pitanja na koje savremeni istraživač traži odgovore su da li je bitan etnički identitet te osobe i da li treba da ga uklapamo u moderna viđenja etniciteta, ili možemo o ovom, i sličnim nalazima, ipak da govorimo u nekom drugom ključu.

38 ARTEFAKTI 1/2017 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA Bibliografija:

Babić, Staša. 2010. Arheologija i etnicitet. Етноатрополошки проблеми 5/1: 137–149. Babić, Staša. 2002. Princely graves of the central Balkans – a critical history of research, European Journal of Archeology 5/1: 68–86. Бабић, Сташа. 2004. Поглаварство и полис. Београд: Балканолошки институт САНУ. Бабић, Сташа. 2008. Грци и други. Античка перцепција и перцепција антике. Београд: Clio. Babić, Staša i Zorica Kuzmanović. 2016. Atenica: u potrazi za izgubljenim spalištem. Етноатрополошки проблеми 11/3: 627–636. Babić, Staša i Tomović Miodrag. 1996. Milutin Garašanin. Razgovori o arheologiji. Beograd: 3T. Benac, Alojz. 1987. O etničkim zajednicama starijeg gvozdenog doba u Jugoslaviji, U Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. Borivoj Čović, 737–802. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Childe, Gordon V. 1929. The Danube in Prehistory. Oxford: Oxford University Press. Ćović, Borivoj. 1979. Kneževski grobovi glasinačkog područja, U Сахрањивање код Илира, ur. Milutin Garašanin, 143–167. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, Balkanološki institut. Džino, Danijel. 2011. Indigene zajednice zapadnog i središnjeg Balkanskog poluostrva i 21. stoleće. Godišnjak JAHRBUCH 40: 197–206. Đuknić, Milena i Borislav Jovanović. 1966. Ilirska kneževska nekropola u Atenici. Čačak: Narodni muzej Čačak. Гарашанин, Милутин. 1973. Праисторија на тлу Србије. Београд: Српска књижевна задруга. Jevtić, Miloš. 2016. On funerary ritual in the princely tumulus in Pilatovići near Požega, In Funerary practices during the Bronze and Iron Ages in central and southeast Europe, ed. Valerin Sirbu et al., 257–270. Belgrade-Čačak: Faculty of Philosophy- National Museum. Jones, Sian. 1997. The Archaeology of Ethnicity. Constructing Identitites in the Past and Present. London- New York: Routledge. Jovanović, Borislav. 2003. Architecture of the Princely Mounds of the Early Iron Age in the Central Balkans, In Sahranjivanje u bronzano i gvozdeno doba. Simpozijum, Čačak, 4-8. Septembar 2002, ed. Miloje Vasić, 203–209. Čačak: Narodni muzej; Beograd: Arheološki institut. Јуришић, Александра. 1969. Праисторијски слој Петрове цркве код Новог Пазара. Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе VIII: 35–50. Катић, Велибор. 2013. Трибалски кнежевски гроб из Велике Крсне код Младеновца. Младеновац: Градска општина Младеновац. Maluf, Amin 2003. Ubilački identiteti. Beograd: Paideia. Mano-Zisi, Đorđe i Ljubiša Popović. 1960. Novi Pazar. Ilirsko – grčki nalaz. Beograd: Narodni muzej. Mesihović, Salmedin. 2014. Historija Autarijata. Sarajevo: Filozofski fakultet u Sarajevu. Mihajlović, Vladimir D. 2011. Gordijev interpetativni čvor: rimski pisani izvori, ideja socio – kulturne evolucije i koncept romanizacije, Етноатрополошки проблеми 6 (3): 679–698.

ARTEFAKTI 1/2017 39 V. Crkvenjakov - KNEŽEVSKI GROB IZ NOVOG PAZARA Olsen, Bjornar. 2002. Od predmeta do teksta. Teorijske perspektive arheoloških istraživanja. Beograd: Geopoetika. Палавестра, Александар. 1984. Кнежевски гробови старијег гвозденог доба на централном Балкану. Београд: Балканолошки институт САНУ. Палавестра, Александар. 2011. Културни контексти археологије, Београд: Филозофски факултет, Универзитет у Београду. Potrebica, Hrvoje. 2013. Kneževi željeznoga doba. Zagreb: Meridijani. Срејовић, Драгослав. 1977. Праисторијска некропола у Дојевићима и њен значај за оцену етничке припадности становника долине Рашке у преримско доба. Новопазарски зборник 1: 73–81. Срејовић, Драгослав. 1991. Трибалски гробови у Љуљацима. Старинар XL–XLI: 141–153. Срејовић, Драгослав. 2002. Културе гвозденог доба, У Илири и Трачани, приредио Видојко Јовић, 237–254. Београд: Српска књижевна задруга. Stojić, Milorad. 1986. Gvozdeno doba u basenu Velike Morave. Beograd-Svetozarevo: Filozofski fakultet, Centar za arheološka istraživanja-Zavičajni muzej. Стојић, Милорад. 1993. Керамика из гвозденог доба рађена руком у басену Западне Мораве низводно од Овчарско – кабларске клисуре. Зборник радова Народног музеја у Чачку XXII– XXIII: 5–21. Стојић, Милорад. 1995. Трибалске хумке у долинама Западне Мораве и Јужне Мораве. Зборник радова Народног музеја у Чачку XXV: 5–15. Тасић, Никола. 1998. Гвоздено доба, У Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног средњег века, ур. Никола Тасић, 148–225. Београд: Галерија српске академије наука и уметности, Музеј у Приштини. Васић, Растко. 1973. Културне групе старијег гвозденог доба у Југославији. Београд: Археолошки институт. Васић, Растко. 1986. Прилози проучавању Атенице. Зборник радова Народног музеја у Чачку XVI: 5–21. Vasić, Rastko. 1987. Kneževski grobovi iz Novog Pazara i Atenice, U Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. Borivoj Čović, 644–650. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Васић, Растко. 1996. О илирско – грчком благу из Новог Пазара. Новопазарски зборник 20: 15–21. Зотовић, Михаило. 1979. Некропола у Пилатовићима код Пожеге и неке карактеристике у начину сахрањивања покојника, У Сахрањивање код Илира, ур. Милутин Гарашанин, 31–45, Београд: Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт. Zotović, Mihailo. 1984. Kneževska humka u Pilatovićima kod Požege, U Duhovna kultura Ilira, ur. Alojz Benac, 189–196. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

40 ARTEFAKTI 1/2017 О UPOTREBI TERMINA ΜΑΧΑΙΡΑ

Milan Savić, Kuršumlija

Apstrakt: Ovaj rad se bavi problematikom termina mahajra, koji se u stručnoj literaturi veoma često nekritički pripisuje samo nalazima oružja sa zakrivljenim sečivima. Međutim, analiza istorijskih i likovnih izvora pokazuje da se ovim terminom mogu označavati i predmeti utilitarne namene, kao npr. nož, kuhinjski nož, baštenski nož, makaze, britva i dr. Istorijski izvori, odnosno antički pisci, stvaraju izvesnu zabunu kada, koristeći arhaične izraze, terminom mahajra nazivaju i neke oblike oružja koji sa njom nisu imali dovoljno čvrstih tipoloških veza. To nedovoljno precizno korišćenje termina μάχαιρα znatno otežava našu spoznaju o njenom poreklu, o tome kako zapravo ona izgleda. Cilj ovog rada nije da u celosti odgonetne problematiku ovog termina, već da ukaže na moguće greške koje sa sobom nosi njegovo olako i nekritičko korišćenje. U tekstu će takođe biti komentarisane različite namene predmeta sa zakrivljenim sečivima pomoću predstava na mozaicima, reljefima, crnofiguralnim i crvenofiguralnim vazama, freskama i dr.

Ključne reči: μάχαιρα, κοπίς, oružje sa zakrivljenim sečivom, istorijski izvori, likovne predstave

Primljeno: 02.01.2017. Milan Savić Recenzirano: 23.01.2017. Kuršumlija Prihvaćeno: 06.02.2017. [email protected]

ARTEFAKTI 1/2017 41 ON THE USE OF THE TERM ΜΑΧΑΙΡΑ

Milan Savić, Kuršumlija

Abstract: The paper discusses the term μάχαιρα, ascribed in the professional literature rather frequently, yet uncritically, only to a weapon with a curved blade. However, the analysis of historical and art sources has shown that this term may also denote utility objects, such as a knife, a kitchen knife, a garden knife, scissors, a razor etc. Historical sources, i.e. ancient writers, cause confusion when using archaic expressions, because they misuse the term makhaira to denote some types of weapons which did not have close enough typological relations with it. The inadequate use of the term μάχαιρα has impeded our understanding of its origin and actual appearance. The aim of this paper is not to solve all the the issues of the term discussed, but to point towards possible mistakes caused by an inappropriate and uncritical use of it. Present paper also discusses different purposes of objects with curved blades by presenting scenes from mosaics, reliefs, black- and red-figure vases, frescoes etc.

Key words: μάχαιρα, κοπίς, weapons with curved blades, historical sources, art scenes

Received: 02.01.2017. Milan Savić Reviewed: 23.01.2017. Kuršumlija Accepted: 06.02.2017. [email protected]

42 ARTEFAKTI 1/2017 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ

Uvod

Zakrivljeni tipovi sečnog oružja iz gvozdenog i antičkog doba, koji se često u literaturi nazivaju mahajre, jedna su od najduže korišćenih vrsta napadačkog oružja u istoriji ratovanja. Pre svega potrebno je jasno definisati mahajru. Termin μάχαιρα se mogao odnositi na bilo koji nož, mač, pa čakina hirurški nož. Osim toga odnosi se i na tip jednoseklog mača koji se primarno koristi za sečenje. Jedna od najprepoznatljivijih osobina takvog oružja bilo je sečivo koje je zakrivljeno ka unutra (Cambell and Tritle 2013, 424) (sl. 1). Po svom obliku i dimenzijama i koje su varirale od tridesetak do pedeset centimetara, moglo bi se reći da je mahajra bodež, ali je isto tako možemo okarakterisati kao mač (Mode and Tubach 2006, 261).

Iako se kod Homera mahajra najpre pominje kao žrtveni nož, ona najverovatnije predstavlja vrstu oružja čiji je naziv izveden od nekog drevnog noža ili bodeža. Ovo potvrđuju i kasniji antički pisci poput Herodota, Polibija, Ksenofona, Plutarha koji mahajru pominju kao vrstu sečnog, odnosno zakrivljenog oružja. Drške koje su modelovane u obliku ptičije glave ili grifona obično se dovode u vezu sa mahajrama. Međutim, tako oblikovane drške pojavljuju su i na nekim drugim tipovima sečnog oružja, stoga ih ne smemo olako dovoditi u vezu sa mahajrama. Drške koje su modelovane u obliku ptičijih glava poznate su i iz kasnijih perioda. Tako su na porfirnoj skulpturi tetrarha koja se nalazi u Veneciji, upravo predstavljene drške mačeva u obliku orla (Coulston and Bishop 2006, fig. 129).Što se tiče korica mahajri, one su najverovatnije bile izrađivane od organskog materijala: kosti, drveta i dr.

Usled dugog korišćenja mahajre od strane različitih grupacija, dolazilo jei do promene u pojedinim njenim konstruktivnim elementima, tako da je moguće izdvojiti niz varijanti i podtipova ovog ofanzivnog naoružanja. Iako su se pojedini elementi Sl. 1. Oružje sa zakrivljenim sečivom iz Britanskog mahajre menjali, sečivo koje je zakrivljeno ka unutra muzeja (prema: Sekunda and Hook 2000, 16). ostajalo je vekovima nepromenjeno. Promene su se

Fig. 1. Weapon with curved blade from the British tokom vekova najviše ogledale u povećanju širine Museum (after: Sekunda and Hook 2000, 16). sečiva, kao i skraćivanju njegove dužine, a izvesne

ARTEFAKTI 1/2017 43 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ promene primetne su i u pogledu ugla pod kojim je drška postavljena u odnosu na sečivo, koji je vremenom postojao sve manji.

Antički primerci sečnog oružja sa sečivom koje je zakrivljeno ka unutra nalaženi su na širokoj teritoriji, preko Balkanskog poluostrva, jugoistočne Nemačke, Apeninskog poluostrva, pa sve do Iberije. Naime, nalazi mahajri na ovim područjima ne pripadaju nužno istim periodima, što ukazuje da su one predstavljale efikasno, ubojito oružje, koje nije bilo strano različitim etničkim grupacijama koje su ga rado koristile. Oružje sa zakrivljenim sečivom, vrlo slične forme, skoro nepromenjene, danas se koristi u severnoj Indiji i poznato je pod imenom “kukri”. R. Oakeshott upoređuje primere zakrivljenog sečiva sa Atičke hidrije iz muzeja u Napulju sa modernim kukrijem iz Nepala. Razlike su male, a pretpostavlja se da je ova vrsta sečiva stigla posredstvom vojnika Aleksandra Makedonskog (Oakeshott 1996, 50).

Poreklo mahajre

Obično se za oružje sa zakrivljenim sečivima pretpostavlja orijentalno poreklo, a čini se da je isti slučaj i sa mahajrama. Naziv ove vrste sečnog oružja je nesumnjivo grčki, ali nam on sam po sebi ne može biti svedok da je mahajra grčkog porekla. Pretpostavljeno istočnjačko poreklo donekle potvrđuju izvesni likovni i istorijski izvori. Najraniji poznati prikaz mahajre potiče iz grobnice u Harti u Ksantosu u Likiji i datira se oko 540. godine p.n.e. te se na osnovu nje, poreklo mahajri može tražiti i na prostoru Male Azije. Sa druge strane, Herodot u knjizi VII, opisujući opremu različitih kontigenata Kserksove vojske, navodi da egipatski moreplovci imaju dugačke mahajre (machairai). Poznat je i podatak koji svedoči da su Kilikijci naoružani mačevima koji podsećaju na mahajre Egipćana (Gordon 1958, 24).

Analiza istorijskih izvora

Kada je u pitanju analiza mahajri, najpre se treba osvrnuti na sam naziv μάχαιρα koji se vremenom počeo pripisivati i nekim oblicima krivih mačeva koji sa grčkom mahajrom nisu imali dovoljno čvrstih veza. Čini se da izvesna zabuna potiče iz istorijskih izvora, gde pojedini antički pisci termin mahajra pripisuju različitim predmetima, a neretko mahajra ima i svoje sinonime. Zato će u daljem delu teksta biti komentarisani pojedini istorijski izvori u kojima nailazimo na pomen mahajre.

Najraniji pomen mahajre, i to u svom osnovnom značenju, nalazimo u Homerovoj Ilijadi: nož, pretežno žrtveni. Ona se konkretno navodi u opisu obreda prinošenja žrtve u (Ilijada, III pevanje, 271– 274). Kako se navodi i u opisu Patroklove brige za ranjenog Ahila, može se zaključiti da je mahajra upotrebljavana kao deo vojnog naoružanja još u Homerovo doba (Parović-Pešikan 1982, 48).

Herodot mahajru u svojim spisima pominje nekoliko puta. Njegovi opisi govore da je u persijskoj vojsci, pored konjanika i pešadinaca, koriste i mornari. Zanimljiv je podatak da je 490. godine p.n.e. kralj Sparte, Kleomenes, izvršio samoubistvo mahajrom (Invernizzi 1995, 114–115). Nadalje Herodot

44 ARTEFAKTI 1/2017 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ obaveštava da je legendarni osnivač Makedonskog kraljevstva, Perdikas, koji je živeo na planini Bermi, osvojio ostatak zemlje zajedno sa svojom braćom, koristivši mahajre. To se desilo znatno pre nego što su Skiti počeli da koriste mahajre za svoje ritualne molitve (Херодот II, 61).

Kod antičkog pisca Ksenofonta, paralelno sa terminom mahajra nailazimo na još jedan termin za krivi mač – κοπίς, koji predstavlja kratak mač, sličan sablji, a koji se zapravo smatrao pretežno persijskim oružjem. Termine mahajra i kopis, Ksenofont jasno razlikuje od termina xiphos, koji predstavlja grčki mač sa pravim ivicama sečiva (Sekunda and Hook 2000, 16–17). Stoga se može zaključiti da se termini mahajra i kopis verovatno odnose na zakrivljene mačeve, no kako ih ovaj autor koristi kao sinonime, razlika između njih nije dovoljno jasna. To nedovoljno precizno korišćenje i razlikovanje ova dva termina od strane antičkih pisaca znatno otežava našu spoznaju o tome kako zapravo izgleda mahajra i koje zakrivljene mačeve među arheološkim materijalom treba nazivati ovim terminom, a koje pak terminom kopis. A. Snodgras, kao veliki poznavalac starogrčke vojske, pretpostavlja da je ova nebrižljivost u izrazima za oružje najverovatnije proistekla zbog izvesnog stapanja obe vrste oružja (Snodgrass 1967, 97). Pretpostavlja se da su grčki oružari krajem 6. veka p.n.e. usavršili stariji oblik krivog mača (machaira) imitirajući i ugledajući se pri tom na, za njih novu vrstu persijskog oružja, kopis. Takvim stapanjem, pri čemu su zadržavane najbolje osobine obe vrste naoružanja, stvoren je novi tip grčkog krivog mača koji je nastavio da nosi starije ime – machaira (Parović-Pešikan 1982, 48). Termin se i dalje upotrebljavao u svom osnovnom značenju: nož veoma široke upotrebe, što potvrđuju i grčki izvori 5. veka p.n.e. (žrtveni nož – Homer, kuhinjski nož – Herodot, baštenski nož ili makaze – Platon, britva – Aristofan, kratka sablja ili bodež – Ksenofon). Sličnost u morfologiji i nameni prirodno je dovela do mešanja ovih pojmova.

Tokom druge polovine 5. veka p.n.e. došlo je do potpunog izjednačavanja upotrebe termina mahajra i kopis, i to u oba značenja, i kao nož i kao kratki mač. Ksenofon pri preporuci ovog efikasnog oružja kao pogodnog za konjicu, upotrebljava reč kopis (Xenophon, XII, 2). On je verovao da su sečni mačevi (kopis ili mahajra) efektivniji na bojnom polju od drugih mačeva, npr. onih sa paralelnim ivicama sečiva. Navodi Ksenofona ukazuju na mogućnost da termin mahajra označavo bilo koji jednosekli mač, dok je kopis predstavljao specifičnu varijantu ove vrste oružja. Nije sigurno da li zbog toga, od kraja 5. veka p.n.e, u očuvanim spisima termin kopis označava kratki mač dok se mahajra odnosi na nož. Ovo značenje se sačuvalo i u novogrčkom jeziku, gde to machairi nož. A. Snodgras smatra da se termin kopis odnosi na varijantu mahajre koja se koristila u makedonskoj vojsci Filipa Makedonskog i Aleksandra Velikog (Snodgrass 1967, 119). Ovakav zaključak se donekle može potkrepiti tendencijom razvoja mahajri ka sve kraćim i iskrivljenijim oblicima, što je potvrđeno brojnim arheološkim primercima. Kopis i mahajra su verovatno i za vreme Filipa i Aleksandra Makedonskog korišćeni kao konjaničko oružje. Takođe treba voditi računa i o dimenzijama same mahajre, budući da tokom 4. veka p.n.e. dolazi do skraćivanja dužine sečiva. Prema tome, mahajra dužine od 40 do 50 cm, nije bila pogodna za konjanike, te je potreba za većim sečivima jasna.

Izvesne predstave persijskih ratnika svedoče da su kopis koristili konjanici, pešadinci, pa čak i

ARTEFAKTI 1/2017 45 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ strelci (Head 1992, 31, Fig. 9/c; Fig.12/a, e, c, f, g; Fig. 21/a). Kopis je termin koji je najverovatnije izveden od staroegipatskog naziva khopesh, koji se odnosio na sečne mačeve. Pretpostavlja se da se u Staroj Grčkoj taj termin odnosio na težak zakrivljeni nož koji se primarno koristio kao predmet svakodnevne upotrebe, za sečenje mesa, za ritualno klanje, žrtvovanje životinja, ili se pak odnosio na jednosekli mač koji je imao oblik sličan nožu (Sarolta and Cline 2007, 406).

Kopis je predstavljao jednoručno oružje. Rani primerci ovog oružja imali su sečivo dužine oko 65 cm, međutim, kod kasnijih makedonskih primeraka primetna je tendencija ka skraćivanju dužine sečiva, do oko 48 cm. Dakle, možemo reći da je kopis jednosekli mač, sa najvećom širinom sečiva blizu svog vrha, tako da je sečivo bliže rukohvatu imalo konkavan, a ono bliže vrhu konveksan oblik. Sečivo ovakvog oblika moglo je da izazove veliki udarac, poput sekire (Ray 2009, 10). Pretpostavlja se da je poreklo kopisa etrursko, budući da su neki od najstarijih primeraka koji datiraju iz 7. veka p.n.e. pronađeni u Etruriji.Važno je napomenuti da se sečno oružje sa najvećim zakrivljenjem blizu vrha klasifikuje kaokopides , dok bi oni bez konveksnog oblika bili makhairai.

Plutarh obaveštava da se tokom bitke na Graniku 334. godine p.n.e, oko Aleksandra Velikog vodila velika borba konjanika koji su zamahivali zakrivljenim sečivima koja su koristili za seču. U potpunom metežu te bitke, Aleksandrov šlem je bio oštećen. No, u ovom Plutarhovom obaveštenju nije najjasnije da li se radi o mahajrama, budući da on samo pominje zakrivljena sečiva, koja ne moraju uvek nužno da podrazumevaju mahajre. Pretpostavlja se da je i makedonska falanga kao sekundarno oružje koristila kratke mačeve za seču (machaira) kada bi ušla u blisku borbu sa neprijateljem (Fischer-Bovet 2007, 135).

Ksenofont takođe napominje da su i u redovima vojske Ptolomeja, tokom 3. veka p.n.e. konjanici bili naoružani zakrivljenim sečivima (machaira sperantike), umesto ksifosima (Fischer-Bovet 2007, 129; Xenophon, XII, 11.). Veoma je zanimljiva pretpostavka da su tzv. machairophoroi, verovatno oficiri grčkog porekla, služili u gardi Ptolomeja II. Neki su bili u Aleksandriji, a deo je bio smešten u Memfisu. Spisak članova machairophoroi-a sa grčkim imenima pronađen je na muralu u Fajumu, datiranom u 2. vek p.n.e. (Fischer-Bovet 2014, 151–152; fig. 4.13).

U kasnijim izvorima, konkretno kod Polibija, takođe nailazimo na pomen termina mahajra. Koristeći ga pri tom krajnje neprecizno (Iberike machaira), on govori o udarcima koji se zadaju sečom, a koji ne moraju nužno da podrazumevaju oružja sa zakrivljenim sečivima. Neretko on galske i rimske mačeve naziva mahajrama, a nekada i ksifosima (Quesada 1997, 255-268). Ovo je samo još jedan od pokazatelja koliko je kritičko ophođenje prema krajnje problematičnom i nepreciznom terminu mahajra neophodno.

Na osnovu pomena mahajre u istorijskim izvorima, stiče se utisak pre svega da se ona ne može pripisivati samo oblicima oružja koja se odlikuju zakrivljenim sečivom. Vidimo iz već navedenih primera da se terminom mahajra mogu nazivati i predmeti poput kuhinjskog, žrtvenog, baštenskog noža, makaza

46 ARTEFAKTI 1/2017 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ i britvi. Da li se taj termin kasnije zadržava i prenosi na oružja sa zakrivljenim sečivima, ostaje otvoreno pitanje. Izvesno je da kod Homera, pri navođenju mahajre kao žrtvenog noža, nailazimo na pomen mahajre i u vojničke svrhe.

Analiza likovnih izvora

Grci su počeli da koriste mahajru kao vrstu ofanzivnog oružja verovatno u periodu između Homera i Herodota. Najstarije registrovane predstave mahajre kao oružja na prostoru antičke Grčke datiraju od sredine 5. veka p.n.e. (Cermanović 1957, 77). Ikonografija crnofiguralne i crvenofiguralne keramike daje većinu predstava zakrivljenih mačeva, stoga analiza likovnih predstava na ovim vazama pruža dragocene podatke za njihovo proučavanje.Većina autora koji su istraživali ovu vrstu oružja, osvrtali su se samo na one vaze koje su sadržale predstave ratnika, zapostavljajući na taj način predstave krivih noževa u scenama domaćinstva, kuhinje i žrtvovanja, koje nisu retke (Parnell 2013, 5–6).

Na antičkim grčkim vazama primećuje se tendencija samih slikara da na izvestan način i uz pomoć određenih elemenata naglase ko je Grk, a ko ne, predstavljajući na taj način i koncept drugosti. Takvi elementi se najčešće primećuju na odeći predstavljenih figura. Persijanci su najčešće prikazivani u prugastoj nošnji sa životinjskim predstavama, drugačijim bojama, ali i sa drugačijom fizionomijom lica. Često su mahajre prikazane i u sklopu scena Gigantonomahije ili Amazonomahije. Izgleda da u razdoblju grčko-persijskih ratova u atičkom vaznom slikarstvu postaju popularne predstave borbi Grka sa različitim neprijateljima. Mahajra u tim scenama zauzima značajno mesto, ona se predstavlja kao bojno oružje Persijanaca, ali i Grka. Zakrivljena sečiva sa drškama koje su modelovane u obliku ptičje glave, obično su slikane u rukama Persijanaca (Invernizzi 1995, 117). Često se persijski ratnici predstavljaju sa kopisima, a radije i sa sekirama, nego sa pravim mačevima akinakes. Može se pretpostaviti da su jatagani koji se koriste na Balkanu i Anatoliji tokom osmanskog perioda zapravo oružje koje potiče od drevnog kopisa (Burton 1884, 266). Kada je reč o Amazonkama, one su često slikane belom bojom, kao poražene u sukobu, ili pak predstavljene sa jednom dojkom. Grčki ratnici su uvek predstavljeni kao pobednici, što proističe iz želje slikara da istakne superiornost grčke vojske, ali i naroda uopšte (Parnell 2013, 9–12). Na osnovu nekoliko primera može se uvideti da atičko vazno slikarstvo tokom prve četvrtine 5. veka p.n.e. dobro poznaje mahajru kao ubojito oružje (Parović-Pešikan 1982, 32).

Veliki broj predstava ratnika sa zakrivljenim sečivima, govori da su ona korišćena češće kao ratničko oružje, nego kao oruđe koje je korišćeno u svakodnevnom životu. Crnofiguralne vaze češće sadrže predstave zakrivljenih sečiva u domaćinstvu nego one sa ratničkim oružjem. Uglavnom su to scene kasapljenja, žrtvovanja (55%), dok na scene bitaka i borbi otpada 36%. Na crvenofiguralnim vazama taj odnos je drugačiji, scene borbe čine 83%, dok svega 8% otpada na scene u domaćinstvu (Parnell 2013, 13) (Grafikon 1).

Predstave zakrivljenih sečiva u scenama domaćinstva govore da su ona korišćena u različitim sferama života i da su, shodno tome, imala različitu namenu. Često se sreću scene u kojima mageiros seče i komada životinju koja je na stolu. Antički izvori to i potvrđuju. Euripid, na primer, navodi da se kopis

ARTEFAKTI 1/2017 47 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ

Grafikon 1. Zastupljenost zakrivljenih sečiva u različitim profesijama prema likovnim predstavama (prema: Parnell 2013,13). Graphicon 1. Distribution of curved blades in various professions according to the art scenes (after: Parnell 2013, 13). koristi za žrtvovanje životinja, dok Aristofan napominje da se jagnje kolje mahajrom. Opisi žrtvenih obreda govore da se žitarice i žrtveni nož (mahajra) nose oko oltara u smeru kazaljke na satu (Hitch 2009, 21). Postoje izvesne morfološke razlike zakrivljenih sečiva u scenama žrtvovanja i kasapljenja od onih u scenama borbi. Za potrebe kasapljenja koristili su se noževi koji su po svojim morfološkim odlikama slični današnjim kasapskim satarama, dok su noževi korišćeni za seču znatno većih dimenzija (Parnell 2013, 12–16).

Sl. 2. Predstave makedonskih ratnika naoružanih oružjem sa zakrivljenim sečivom sa istočnog friza grobnice u Kazanlaku (prema: Webber 2003, 546). Fig. 2. Scenes of Macedonian warriors armed with weapons with curved blades from the eastern frieze of a tomb in Kazanlak (after: Webber 2003, 546).

48 ARTEFAKTI 1/2017 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ

Na lokalitetu Kazanlak pronađena je grobnica oslikana freskama na kojima su naslikani ratnici koji nose duge zakrivljene mačeve, moguće mahajre (Webber 2003, 550–551). Grobnica datira od kraja 4. ili početka 3. veka p.n.e. Na freskama je predstavljen mirovni sporazum dve zaraćene strane (sl. 2). Pretpostavlja se da su na levoj strani prikazani oklopljeni makedonski ratnici, od kojih su dvojica naoružani zakrivljenim mačevima (Webber 2003, 546). Nalazi mahajri sa teritorije Bugarske takođe su poznati i u arheološkom materijalu. Jedan primerak datiran od 4. vek p.n.e. potiče sa lokaliteta Lipnice kod Vranja (Parović-Pešikan 1982, 33).

U ovom radu potrebno je osvrnuti se na još jednu likovnu predstavu, koja u velikoj meri upotpunjuje sliku o mahajrama, verovatno nešto mlađih tipova. Naime, radi se o jednom mozaiku iz Pele, iz tzv. kuće Dionisa, koji se Sl. 3. Mozaik iz Kuće Dionisa u Peli (fotografija u javnoj upotrebi) datira u 4. vek p.n.e. (sl. 3). Ubraja se u red Fig. 3. Mosaic from the House of Dionysus in Pella (photo jednih od najpoznatijih mozaičkih ostvarenja in public use) ranog helenizma, na kome je predstavljen lov na lava (Dunbabin 1999, 10–14, fig. 9; Cohen 2010, plate IV; Sekunda and McBride 1984, 10). Izveden je raznobojnim komadima šljunka, s tim da su konture crteža obrubljene olovnim trakama. Lov na lava izvode dva naga ratnika, od kojih jedan prikazan na desnoj strani nosi oružje sa zakrivljenim sečivom. Interesantno je da na sečivu mača primećujemo i liniju izvedenu sivim kamenčićima, koja verovatno predstavlja žleb kakav su mahajre mogle imati. Takvi žlebovi, kada su u pitanju i mačevi kasnijih perioda, u literaturi se objašnjavaju kao žlebovi za oticanje krvi. Međutim, takvo razmišljanje teško može biti opravdano. Najverovatnije se radi o kovačkom i tehnološkom postpuku, čime se sečivo mača olakšava, zadržavajući potrebnu čvrstinu i fleksibilnost. Predstava mača sa zakrivljenim sečivom na mozaiku iz Pele, liči na jednu od mahajri koja je pronađena u grobu 1 (sl. 4), na nekropoli u Donjoj Toponici, nedaleko od Prokuplja, a koja takođe datira od 4. veka p.n.e. (Трбуховић и Трбухобић 1970, 20, кат. бр. 1).

Ne treba iz vida izgubiti ni reljef sa

Sl. 4. Oružje sa zakrivljenim sečivom otkriveno na nekrop- predstavom helenističkih i galatskih vojnih oli u Donjoj Toponici (foto: Народни музеј Топлице у trofeja iz Atininog svetilišta u Pergamu, koji Прокупљу). se datira u vreme oko 170. godine p.n.e U Fig. 4. Weapon with curved blade from the necropolis in Donja Toponica (photo: National Museum of Toplica in desnom uglu reljefa je pored makedonskih Prokuplje). štitova predstavljen kopis i trački šlem. Čini

ARTEFAKTI 1/2017 49 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ se zanimljivom i freska iz grobnice iz Lefkadija, koja datira iz vremena Perseja (179–168. p.n.e). Na njoj su predstavljeni štit, dva šlema, par knemida i dva mača. U levom delu freske prikazan je kopis sa drškom koja je modelovana u obliku glave ptice, dok je na desnoj strani predstavljen hoplitski dvosekli mač (Connolly 1984, 82–83).

Analiza likovnih izvora u velikoj meri upotpunjuje sliku o mahajrama. Ukoliko bliže sagledamo scene sa crnofiguralnih vaza, videćemo da su se zaista oruđa sa zakrivljenim sečivima koristila u domaćoj radinosti, radi kasapljenja i komadanja mesa, poput velikih noževa i satara (sl. 5). Sa druge strane na crvenofiguralnim vazama vidimo mahajre u rukama ratnika, Sl. 5. Scena obrade mesa sa koje su imale različito modelovana sečiva, kao i nakrsnice. U crvenofiguralnog lekita (prema: Parnell 2013, 14). okviru pojedinih predstava vidimo i korice mahajri, koje su Fig. 5. Scene of meat processing from a ratnici nosili na levoj ili desnoj strani (sl. 6). Pojedine korice red-figure lekythos (after: Parnell 2013, bile su modelovane tako da su odgovarale zakrivljenom sečivu 14). mahajri (sl. 7). Međutim, korice koje su prikazane na mozaiku iz Pele, sasvim su drugačije. One su prikazane tako da ne prate zakrivljenost sečiva mahajre, te bi kao takve pre odgovarale nekom maču sa pravim

Sl. 6. Predstava hoplite sa crvenofiguralnog lekita, Sl. 7. Predstava ranjenog giganta sa crvenofig- oslikanog oko 490. godine p.n.e. (prema: Sekunda uralnog kiliksa, oslikanog oko 490. godine p.n.e. and Hook 2000, 29). (prema: Sekundaand Hook 2000, 27). Fig. 6. Hoplite from a red-figure lekythos, painted Fig. 7. Wounded giant from a red-figure kylix, in around 490 BC after: Sekunda and Hook 2000, painted around 490 BC (after: Sekunda and Hook 29). 2000, 27).

50 ARTEFAKTI 1/2017 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ sečivom. Moguće je da je tu došlo do greške mozaičara koji je na istovetan način predstavio i korice sa mačem koje nosi drugi ratnik, a koji izgleda nije mahajra, sudeći po nakrsnici i balčaku koji vire iznad korica.

Predstave mahajri na likovnim izvorima su takođe korisne jer vidimo na koji način su ratnici koristili ovaj tip oružja. Na osnovu mozaika iz Pele, jednog fragmenta crvenofiguralne vaze, reljefnog prikaza (sl. 8) i detalja sa jednog kiliksa, stiče se utisak da su sečna oružja korišćena tako što bi se njima zamahivalo odozgo. Takvim zamasima verovatno je neprijateljski ratnik mogao najviše da se ozledi. Budući da je čitava težina mahajre smeštena u njenoj trećini bliže vrhu, gde se nalazi njeno najšire sečivo, zamahom odozgo se najverovatnije postizao najveći potencijal energije, samim tim i veća snaga udarca. Naravno njome su se udarci verovatno mogli zadavati i sečom sa strane.

Likovne predstave međutim nisu u skladu sa Ksenofonovim i Plutarhovim izvorima koji kopis navode kao konjaničko oružje. Naime, predstave konjanika sa takvim naoružanjem nisu poznate. U okviru svih analiziranih scena u ovom radu, vidi se da su pešadinci upravo ti koji su naoružani ofanzivnim oružjem sa zakrivljenim sečivima. Određene scene takođe prikazuju i drugo oružje i vojnu opremu koja je istovremeno sa njima. Tako se na nekim scenama primećuju ovalni i pravougaoni štitovi, šlemovi korintskog tipa, oklopi, knemide i dr. Međutim, kada su u pitanju likovne predstave takođe treba biti obazriv, jer i one sa sobom nose određene probleme. Nismo uvek sigurni u kolikoj meri je tačno određeni umetnik, slikar ili majstor prikazao mahajre, kao što je već napomenuto za korice na mozaiku iz Pele. Sa druge strane, na vazama se mogu predstavljati heroizirani ratnici, a i sama želja slikara da predstavi Grke kao superiornu zajednicu sa sobom može usloviti određene greške u tumačenju. Predstave oružja sa zakrivljenim sečivima na grčkim vazama nisu zanemarljive, međutim, mi nismo sigurni koje od tih predstava možemo smatrati mahajrama, a koje kopisom. Uzimajući u obzir da su šlemovi, štitovi, knemide relativno verno prikazivani, to Sl. 8. Reljefni prikaz sa hrama Sassi Caduti (prema: McNab 2012, 28). isto možemo donekle pretpostaviti i za oružje sa Fig. 8. Relief representation from the Sassi Caduti zakrivljenim sečivima. temple (after: McNab 2012, 28).

ARTEFAKTI 1/2017 51 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ Zaključak

Analizirajući istorijski, likovni i arheološki materijal kada je u pitanju oružje sa zakrivljenim sečivom ka unutra, možemo doći do nekoliko zaključaka. Kao što to potvrđuju istorijski izvori na prvom mestu, termin mahajra možemo pored oružja pripisati i određenim tipovima oruđa koja su se koristila u svakodnevnom životu, kao što su veliki noževi ili pak noževi za potrebe žrtvovanja. Stoga se među arheološkim materijalom treba obraćati veća pažnja i na takve predmete. Sa druge strane istorijski izvori napominju i termin kopis kao sinonim za mahajru, što dodatno otežava tipološku opredeljenost kada su u pitanju oružja sa zakrivljenim sečivima. Likovni izvori među kojima su mozaici, reljefni prikazi, freske i slikane grčke vaze, predstavljaju svojstven izvor za proučavanje oruđa i oružja sa zakrivljenim sečivima. Pored scena u domaćinstvu, srećemo i veliki broj scena borbi i ratnika koji su prikazani sa zakrivljenim mačevima, ali i ostalim delovima vojne opreme. Arheološki materijal nađen na jednom zaista velikom prostoru, takođe pruža određene podatke. Naime, sagledavajući morfologiju i dimenzije sečiva, možemo izvesti određene zaključke o evoluciji ovog oružja, gde primećujemo izvesnu tendenciju da se sečiva vremenom skraćuju i postaju sve šira. Na kraju, kada su u pitanju dalja istraživanja, trebalo bi veću pažnju obratiti na lociranje mogućih radionica, ali isto tako i na hemijsku analizu komentarisanih predmeta, kako bi se dobili podaci o sastavu metala i njegovom kvalitetu. Isto tako, hemijskom analizom bi trebalo proučavati nalaze mahajri iz starijih i uporediti ih sa onim iz mlađih faza. U tom pogledu interesantno bi bilo bolje proučiti nalaze oružja sa zakrivljenim sečivima na prostoru zapadnog i centralnog Balkana, budući da ih po svom izgledu možemo okarakterisati kao jednu posebnu celinu.

52 ARTEFAKTI 1/2017 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ

Bibliografija

Burton, Richard F. 1884. The Books of the Sword. New York: Dover Publications.

Cambell, Brian and Lawrence A. Tritle. 2013. The Oxford Handbook of Warfare in the Classical World. Oxford: University Press.

Cermanović, Aleksandrina. 1957. Grčki tip krivog mača u našoj zemlji. Vesnik Vojnog muzeja 4: 74–82.

Cohen, Ada. 2010. Art in the Era of Alexander the Great, Paradigms of Manhood and their Cultural Traditions. Cambridge: University Press.

Connolly, Peter. 1984. Hellenistic Warfare, In The Cambridge Ancient History VII/1, ed. Frank Walbank. 81-91. Cambridge: Cambridge University Press.

Coulston, Jon C.N. and Mike C. Bishop. 2006. Roman Military Equipment from Punic Wars to the fall of Rome. Oxford: Oxbow Books.

Dunbabin, Katherine M.D. 1999. Mosaics of the Greek and Roman World. Cambridge: Cambridge University Press.

Fischer-Bovet, Christelle. 2007. Army and Society in Ptolemaic Egypt. Cambridge: Cambridge University Press.

Gordon, Colonel D.H. 1958. Scimitars, Sabres and Falchions. A Monthly Record of Anthropological Science 58: 22–27.

Head, Duncan. 1992. The Achaemenid Persian Army. Montvert publication.

Херодот. 1988. Херодотова историја I-II, ур. Бранко Гавела. Нови Сад: Издавачка радна организација Матице српске. Hitch, Sarah. 2009. King of Sacrifice: Ritual and Royal Authority in the Iliad. Trustees for Harvard University: Center for Hellenic Studies.

Хомер. 1968. Илијада (превод Милош Ђурић). Београд: Просвета.

Invernizzi, Antonio. 1995. In the land of the gryphons: papers on Central Asian archaeology in antiquity. University of Michigan: Le Lettere.

McNab, Chris 2012. The Roman Army: The Greatest War Machine of the Ancient World. Bloomsbury: Osprey.

Mode, Markus and Jürgen Tubach. 2006. Arms and Armour as Indicators of Cultural Transfer. The Steppes and the Ancient World from Hellenistic Times to the Early Middle Ages. University of Virginia: Reichert.

ARTEFAKTI 1/2017 53 M. Savić - TERMIN ΜΑΧΑΙΡΑ

Oakeshott, Ewart R. 1996. The Archaeology of Weapons, Arms and Armour from Prehistory to the Age of Chivarly. New York: Dover Publications.

Parnell, Catherine. 2013. Portrayals and Perceptions: Greek Curved Blades in Black- and Red-Figure Iconography. Journal of Conflict Archaeology 8/1: 3–21.

Parović-Pešikan, Maja. 1982. Grčka mahajra i problem krivih mačeva, U Godišnjak knjiga XX, ur. Alojz Benac, 25–53. Sarajevo: Centar za balkanološka ispitivanja.

Quesada, Sanz F. 1997. Gladius hispaniensis: an archaeological view from Iberia. Journal of Roman Military Equipment Studies 8: 251–270.

Ray, Fred. E. 2009. Land Battles in 5th Century B.C. Greece: A History and Analysis of 173 Engagements. Jefferson-North Carolina-London: McFarland & Company.

Sarolta, Anna T. and Eric H. Cline. 2007. Ancinent weapons: Persian Swords and Daggers, In The Ancient World 1/5, eds. Anna Sarolta and Eric Cline, 406. London-New York:Routledge.

Sekunda, Nicholas and Angus McBride. 1984. The army of Alexander the Great. London: Osprey.

Sekunda, Nicholas and Adam Hook. 2000. Greek Hoplite 480-323 BC. London: Osprey.

Snodgrass, Anthon M. 1967. Arms and Armour of the Greeks. Michigan: Cornell University Press.

Трбуховић, Војислав и Лепосава Трбуховић. 1970. Доња Топоница дарданска и словенска некропола. Београд-Прокупље: Археолошки институ-Народни музеј Топлице.

Webber, Christopher. 2003. Odrysian Cavalry Arms, Equipment, and Tactics, In Early Symbolic Systems for Communication in Southeast Europe 1, ed. Lolita Nikolova, 529–554. Oxford: Archaeopress.

Xenophon 2006. The Art of Horsemanship (edited and translated by Morris. H. Morgan). New York: Dover Publications.

54 ARTEFAKTI 1/2017 VERTIKALNA MIGRACIJA U KASNOANTIČKOM PERIODU NA PRIMERU UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Stefan Novaković, Beograd

Apstrakt: Zahvaljujući arheološkim istraživanjima i rekognosciranjima terena, koja se intenzivno odvi- jaju od druge polovine sedamdesetih godina na području Novopazarske regije, istraženo je devet lokaliteta iz kasnoantičkog i ranovizantijskog perioda. Reč je o utvrđenjima koja su obnovljena ili sa- građena tokom 6. veka u sklopu graditeljskih poduhvata koji su se sprovodili širom Carstva. Naime, usled nemirnih vremena prouzrokovanih varvarskim napadima, napuštaju se naselja u rečnim dolinama i zaposedaju teže pristupačni položaji u brdsko-planinskim predelima. Premda fortificirana, ova naselja nemaju vojni karakter, već je reč o utvrđenim selima. Iako je radom obuhvaćen relativno mali broj fortifikacija, moguće je uočiti pravilnosti u odabiru novih pozicija i u načinima na koje se vršilo njihovo utvrđivanje.

Ključne reči: Vizantija, kasnoantička utvrđenja, vertikalna migracija, visinska utvrđenja, Gradina na Pazarištu, Gradina na Postenju

Primljeno: 25.12.2016. Stefan Novaković

Recenzirano: 18.01.2017. Beograd

Prihvaćeno: 06.02.2017. [email protected]

ARTEFAKTI 1/2017 55 VERTICAL MIGRATION DURING THE LATE ANTIQUITY ON THE EXAMPLE OF THE FORTRESSES IN NOVI PAZAR REGION

Stefan Novaković, Belgrade

Abstract: Nine sites dating to the late antiquity and early Byzantine period have been investigated in the region of Novi Pazar in the scope of intense surveys and excavations conducted in the area since 1970s. These fortifications were built or renewed during the th6 century in the frame of the building activities undertaken all over the Empire. Due to the turbulent times caused with barbarian attacks, the valley settlements were abandoned, and mountainous, hard to access locations were settled. Although fortified, those settlements did not have a military character, i.e. they represented fortified villages. Even though a small number of fortifications is considered in this paper, it is possible to discern a pattern in choosing the location of the fortifications and the ways in which they were constructed.

Key Words: Vizantija, kasnoantička utvrđenja, vertikalna migracija, visinska utvrđenja, Gradina na Pazarištu, Gradina na Postenju

Primljeno: 25.12.2016. Stefan Novaković

Recenzirano: 18.01.2017. Belgrade

Prihvaćeno: 06.02.2017. [email protected]

56 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Uvod

Kasnoantička utvrđenja su veoma važan fenomen u okviru kasnoantičke arheologije, posebno ako se ima u vidu da najveći broj njih predstavlja osnovnu naseobinsku jedinicu unutar romejskog carstva. Iako termin kasnoantičko utvrđenje upućuje na vojne objekte, ovde je reč o utvrđenim selima. Pored ove kategorije naselja, na Balkanu se javljaju i naselja sa funkcijom centralnog mesta – grada, kao i utvrđenja sa pretežno vojnom funkcijom, prvenstveno karakteristična za limes. Pod pojmom utvrđenog sela podrazumeva se naselje koje je nastanjeno civilnom, mešovitom populacijom sastavljenom od po- rodicâ, a ne isključivo vojnim garnizonom. U prilog ovoj konstataciji svedoče antropološki materijal koji ukazuje na prisustvo žena i dece, kao i arheološki nalazi u koje, između ostalog, spadaju pršljenci za vreteno i narukvice, koje su koristili pripadnici ženske populacije. Nalazi poput klepetuša, alata za obradu drveta i žrvnjeva jasno ukazuju na seoski način privređivanja. Ovim se striktna vojna i refugijalna funkcija kasnoantičkih utvrđenja dovodi u pitanje. Ako se prihvate podaci novih istraživanja i rekognosciranja terena, broj registrovanih utvrđenja na celom Balkanu daleko prevazilazi broj fortifikacija koje pominje Prokopije i iznosi nešto više od 1000 utvrđenja. Imajući u vidu brojno stanje istočnorimske vojske u Iliriku (procenjuje se na oko 14000 do 17500 ljudi), zamišljeno ravnomerno raspoređivanje vojnika po utvrđenim strukturama rezultiralo bi utvrđenjima sa veoma malim posadama. Drugim rečima, koncept odbrane bio je zasigurno drugačiji, a hipoteza o Prokopijevom navođenju samo većih i važnijih utvrđenja sa stalnom vojnom posadom čini se verovatnijom (Милинковић 2012, 299–307; 309–310; Милинковић 2015, 258–263).

Pojava kasnoantičkih visinskih utvrđenja usko je povezana sa vertikalnom migracijom sta- novništva Carstva. Nesigurna vremena, koja su zadesila stanovnike Ilirika i čitavog Balkana, praćena varvarskim upadima i raspadom većih poljoprivrednih centara i poljoprivredne delatnosti u ravnicama, uslovila su napuštanje plodnih ravnica, dezintegraciju i ruralizaciju većih gradova i migraciju stanovništ- va u više predele koji su obezbeđivali veću sigurnost. Time se i način privređivanja izmenio pa je umesto poljoprivrede bilo zastupljenije stočarstvo, koje je više pogodovalo brdsko-planinskim uslovima. Proces migracije stanovništva se odvijao postepeno zbog raspadanja centralne vlasti i sve manjeg broja vojnika nastalog usled depopulacije prouzrokovane varvarskim upadima, što je rezultiralo novim rešenjima prilikom podizanja utvrđenja. Prvenstveno su birana visoka i dominantna uzvišenja radi lakše odbrane i kontrole putnih pravaca. Arhitektonska rešenja su prilagođena konfiguraciji terena sa relativnim uticajem ad hoc gradnje. Budući da su ravnice bile suviše dragocene za poljoprivrednu delatnost, samo nekoliko manjih utvrđenja, koja su imala ulogu sabirnih centara za skladištenje poljoprivrednih dobara, funkcioni-

ARTEFAKTI 1/2017 57 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI salo je na manjim uzvišenjima iznad rečnih dolina i ravnica. Najbolji primeri ravničarskih utvrđenja su lokaliteti Crkvina-Makljenovac kod Doboja, u provinciji Dalmacija, Gamzigrad kod Zaječara i Be- dem u selu Maskare, na ušću Zapadne i Južne Morave (Laiou 2002, 46–55; Милинковић 2015, 61–63; Поповић 1988, 216–218; Поповић 2003, 239–258; Шпехар 2008, 37–41).

Na području Republike Srbije broj konstatovanih kasnoantičkih/ranovizantijskih utvrđenja iznosi preko 250, a njihov broj raste sa novim istraživanjima (Bulić 2013, 189–216). Najveći broj utvrđenja je konstatovan u okolini Novog Pazara, Čačka, Kruševca, Leskovca, Vranja, kao i u oblasti Đerdapa. Ona se mogu razvrstati na: visinska utvrđenja podizana na nadmorskoj visini između 500 i 1500 m, sa izuzetkom lokaliteta Nebeske Stolice na Kopaoniku koji se nalazi na oko 1800 m nadmorske visine, i ut- vrđenja u nižim predelima poput onih u Podunavlju (Милинковић 2010, 222; Милинковић 2012, 300; Милинковић 2015, 258–263; Шпехар 2014, 67–73).

*******

Novopazarska regija se nalazi u jugozapadnom delu današnje Srbije, oko 290 km jugozapadno od Beograda. Ova geografska regija je okružena planinom Rogoznom sa istočne i Golijom sa severne strane, dok obronci Pešterske visoravni okružuju Novopazarsku regiju sa južne strane. Prosečna nadmorska vi- sina iznosi oko 600 m, ali u nekim delovima regije ona prelazi 1000 m, posebno u planinskim predelima Rogozne, Golije i Pešterske visoravni. Pašnjaci na obroncima ovih planinskih masiva su veoma pogodni za ispašu. Najveće reke ove regije su Raška i Ljudska reka, zatim Jošanička, Sebečevska i Deževska reka. Pored Novopazarske kotline, kroz koju protiče reka Raška, postoji još nekoliko manjih rečnih dolina (sl. 1). Takođe, Novopazarska regija obiluje prirodnim resursima (kao što su izuzetno bogata rudna ležišta), florom i faunom, i termalnim i mineralnim izvorima, poput Novopazarske banje Цвијић( 1911, 1147; Премовић-Алексић 2014, 7–8; 23–24).

Prirodne osobine Novopazarske regije bile su povoljne za naseljavanje još od praistorijskih perioda, o čemu svedoče brojni lokaliteti (Премовић-Алексић 2014, 9–10). Dolaskom Rimljana počet- kom 1. veka, Novopazarska regija pripala je novoformiranoj provinciji Meziji, a nakon podele Carstva 395. godine pripala je Istočnom rimskom carstvu, odnosno provinciji Prvoj Meziji (Мирковић 1981, 92; Премовић-Алексић 2004, 165–166). Nakon podele Carstva dolazi do masovnih varvarskih upada koji će se odvijati sve do početka 7. veka (Мирковић 1981, 102–104). Težnja istočnorimskih careva da povrate slavu i teritoriju nekadašnjeg Carstva najbolje se uočava za vreme vladavine Justinijana I (527–565), kada se na Balkanu podiže veći broj utvrđenja (Острогорски 1996, 86–103; Мичел 2010, 181–212). Život u nekima od njih prestao je još 518. godine, nakon zemljotresa koji je razorio 24 ut- vrđenja na Balkanu i glavni grad provincije Dardanije, Skupi (Guidoboni 1994, 312–353). Imajući svoju ulogu u sistemu restauracije Carstva, ona početkom 7. veka postepeno gube na značaju i bivaju napušta- na. Manji broj ovih utvrđenja je kasnije obnovljen, o čemu svedoče arheološki slojevi otkriveni prilikom njihovih istraživanja.

58 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Sl. 1. Položaj kasnoantičkih/ranovizantijskih lokaliteta u Novopazarskoj regiji: 1. Krš na Zlatnom kamenu; 2. Gradina u Postenju; 3. Gaj u Babrežu; 4. Kula u Kaludri; 5. Gradina na Pazarištu; 6. Gradovi u Šaronjama; 7. Gradina na Južcu; 8. Gradina u Radalici; 9. Kulina u Rogatcu.

Fig. 1. Locations of sites from the late antiquity/early byzantine period in the region of Novi Pazar: 1. Krš on Zlatni kamen; 2. Gradina in Postenje; 3. Gaj in Babrež; 4. Kula in Kaludra; 5. Gradina on Pazarište; 6. Gradovi in Šaronje; 7. Gradina on Južac; 8. Gradina in Radalica; 9. Kulina in Rogatac.

Istorijat istraživanja kasnoantičkih lokaliteta novopazarske regije seže u sredinu prošlog veka. Prvo rekognosciranje terena jugozapadne Srbije u cilju evidentiranja arheoloških lokaliteta i spomenika kulture je sproveo je 1951. godine Arheološki institut pod rukovodstvom Đ. Boškovića i B. Vulovića. Jedan od ciljeva projekta bilo je publikovanje arheološke građe, ali je projekat ostao neostvaren (Popo- vić, Bikić 2009: 9). Veliki podstrek za dalja istraživanja ovog područja dala su sistematska istraživanja kompleksa srednjovekovnog Rasa započeta u periodu 1978–1979. godine. Projektom je rukovodila J. Kalić (Popović, Bikić 2009: 9; Премовић-Алексић 2014: 5). Sa obnovom projekta Arheološkog instituta ,,Arheološka nalazišta jugozapadne Srbije’’ i sa osnivanjem Odbora za spomeničku celinu Starog Rasa sa Sopoćanima 1984. Godine stvoreni su preduslovi za sondažna istraživanja i rekognosciranja područja Novog Pazara. Projekat je realizovan od strane Arheološkog instituta uz povremeno učešće Muzeja ,,Ras’’ iz Novog Pazara. Tada se, početkom 80-ih godina 20. veka, javljaju prva interesovanja za istraživanje kasnoantičkih/ranovizantijskih lokaliteta širom ovog područja. Na gotovo svim uočenim lokalitetima iz kasnoantičkog perioda vršena su manja sondažna istraživanja, koja su pružila osnovne podatke o stratigrafiji, arhitekturi i datovanju samih lokaliteta. Ova obimna terenska dokumentacija nije

ARTEFAKTI 1/2017 59 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI u celosti objavljena, a nekoliko članaka publikovano je 80-ih godina u Novopazarskom zborniku. Do ponovnog prekida u istraživanju Novopazarskog područja dolazi 90-ih godina 20. veka, sa izuzetkom sporadičnih dopunskih rekognosciranja u periodu od 2008. do 2014. godine, koja su rezultirala knjigom D. Premović-Aleksić ,,Arheološka karta Novog Pazara, Tutina i Sjenice’’ iz 2014. godine (Милинковић 2012, 300; Милинковић 2015, 17–20; Popović i Bikić 2009, 9–12; Премовић- Алексић 2014, 5–6).

Kasnoantička utvrđenja u novopazarskoj regiji

Arheološkim istraživanjima u Novopazarskoj regiji do sada su evidentirana sledeća kasnoantička utvrđenja gledano od istoka ka zapadu: Krš na Zlatnom kamenu, Gradina u Postenju, Gaj u Babrežu, Kula u Kaludri, Gradina na Pazarištu, Gradovi u Šaronjama, Gradina na Južcu, Kulina u Rogatcu i Gra- dina u Radalici (sl. 1) (Bulić 2013, 197–199).

Zlatni krš. Utvrđenje se nalazi na zapadnim obroncima planine Rogozne, 9 km jugoistočno od Novog Pazara. Podignuto je na vrhu dominantnog brda iznad Zlatne rečice. Osnova utvrđenja je poli- gonalna, dimenzija 176 x 66 m (sl. 2/1). Bedemi su ozidani od velikih blokova pritesanog kamena sa ispunom u vidu sitnijeg kamena vezanog krečnim malterom i njihova debljina je iznosila oko 1 m. Kule su uočene samo u okviru zapadnog bedema, koji je bio najpristupačniji, i bile su pravougaone i trapezaste osnove građene u istoj tehnici kao bedemi. U okviru utvrđenja uočena su tri objekta nepoznate namene. Pravougaone su osnove i izgrađeni su u istoj tehnici kao i bedemi (Иванишевић 1990, 7–10). Najznačajnija građevi- na u okviru utvrđenja je bazilika, dimenzija 11,25 x 9,34 x 7,65 m, podignuta na manjem izdignutom platou u severnom delu utvrđenja. Jednobrodne je osnove sa apsidom na istočnoj strani. Izgrađena je od kamena u tehnici suhozida. Pored glavnih vrata Sl. 2: Osnova utvrdjenja: 1. Krš na Zlatnom kamenu (prema: Иванишевић 1990, 8); Gradina u Postenju na zapadnom zidu, otkrivena su još dvoja; jedna na (prema: Мркобрад 1997, 218.) istočnom delu severnog zida, a druga na severnom Fig. 2: 1. Plan of the fortresses: 1. Krš on Zlatni kamen 1 (after: Иванишевић 1990,8); 2. Gradina fortress in ramenu istočnog zida. Podnica nije uočena. Ova Postenje.(after: Мркобрад 1997, 218). bazilika predstavlja najjednostavniji tip jednobro- 1 Treća vrata su probijena naknadno, Uporediti: Иванишевић 1989, 11–14.

60 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI dnih bazilika iz 6. veka, kakve su zabeležene širom Balkana. (Иванишевић 1989, 9–14; Премовић- Алексић 2004, 173). Pokretni arheološki materijal je zastupljen u vidu keramike tipične za 6. vek: lonaca, zdelâ i krčagâ (sl. 7/1). Među metalne nalaze mogu se svrstati dva gvozdena klina, ali i fragmentovana bronzana pločica ornamentisana punktiranjem. Od ostalog materijala se izdvaja jedan dvoredi češalj, a od staklenih nalaza pronađeni su fragmenti prozorskog stakla i ulomci lampi – kandila. Vredan pažnje je i deo nosača lanca polijeleja u vidu latinskog krsta. Dužina njegovog horizontalnog dela iznosi 11,5 cm, proširen je na krajevima i ima otvor za spajanje na sredini sa vertikalnim delom (sl. 7/2) (Иванишевић 1989, 11–15; Премовић-Алексић 2004, 173).

Gradina u Postenju. Lokalitet se nalazi na severnim obroncima planine Rogozne, oko 12 km severozapadno od lokaliteta Gradina na Pazarištu. Dimenzije utvrđenja iznose oko 230 x 90 m (sl. 2/ 2) (Мркобрад 1997, 203–205). Na prostoru starijeg rimskog utvrđenja istražene su dve kule iz 6. veka, od kojih je jedna nastala uključivanjem beneficijarne stanice iz rimskog perioda u sam bedem, a druga se nalazila na severoistočnoj strani i bila je pravougaonog oblika. Građena je od pritesanog kamena sa trpancem u krečnom malteru, kao i bedemi utvrđenja. U okviru bedema se nalazila i pravougaona građevina nepoznate namene, ukoliko je značenje isto. Na lokalitetu su otkivene dve crkve iz istog perioda. Manja crkva, dimenzija 4,10 x 2,30 m, nalazila se uz građevinu nepoznate namene. Druga crkva orijentacije istok–zapad je imala jednobrodnu osnovu i njene dimezije iznose 15,20 x 6,40 m. Sastojala se od oltarskog dela, naosa i priprate, a apsida je bila prislonjena uz antički bedem. Pored ove crkve uočen je jedan stambeni objekat građen od kamena sa blatnim vezivom i nije u celosti istražen, osim dve prostorije (Мркобрад 1997, 205–210). Ostaci dva naspramno postavljen apilona u obliku slova Г Sl. 3: Osnova utvrdjenja: 1. Gaj u Babrežu (prema: uočeni su južno od crkve. Zidani su od pritesanog Премовић-Алексић 1989, 18); 2. Kula u Kaludri kamena sa trpancem i krečnim malterom. Između (prema: Поповић 1984, 13.) ove građevine i severoistočne kule su otkrivena tri Fig. 3: 1. Plan of the fortresses: 1. Gaj in Babrež (prema: Премовић-Алексић 1989, 18); 2. Kula on zida prislonjena uz severoistočni bedem, ali nji- Kaludra (after: Поповић 1984, 13).

ARTEFAKTI 1/2017 61 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI hova namena nije utvrđena. Pokretni arheološki materijal je najzastupljeniji u vidu keramike, pre svega lonaca, pitosâ, zdelâ i poklopaca. Među staklenim predmetima izdvajaju se delovi okulusa sa olovnim tragovima na ivicama. Koštani materijal je zastupljen u vidu češljeva i oplata za drške noževa. Otkrivena je i manja količina zgure i delovi kamenih livačkih posuda (Мркобрад 1997, 210–211).

Gaj u Babrežu. Utvrđenje Gaj se nalazi u selu Babrežu, 5 km južno od Novog Pazara, na obroncima Rogozne. Utvrđenje je elipsoidnog oblika dimenzija 100 x 40 m i podignuto je na strmom brdu iznad desne obale Jošaničke reke (sl. 3/1). Jedini pristupačan prilaz utvrđenju je sa istočne strane (Премовић- Алексић 1989, 17). Bedemi utvrđenja su izgrađeni od pritesanog kamena u pravilnim redovima, sa ispunom od trpanca. Krečni malter je korišćen kao vezivo. Debljina bedema je iznosila od 1,60 do 1,65 m. Objekat građen u istoj tehnici kao i bedemi otkriven je uz severozapadni bedem i sastojao se od veće prostorije pravougaonog oblika; druga, manja prostorija ovog objekta konstatovana je zapadno od veće prostorije (Премовић-Алексић 1989, 17–18). Jedina kula, u obliku latiničnog slova U, podignuta je na najvišoj tački utvrđenja i u njenom sklopu se nalazila kapija (Премовић-Алексић 1989, 18–21; Премовић-Алексић 2004, 172). Pokretni arheološki materijal zastupljen je u vidu lonaca, krčagâ, pitosâ i zdelâ, a otkriveni su i fragmenti sača i jedan mortarijum (sl. 7/3) (Премовић-Алексић 1989, 24). Stak- leni i gvozdeni predmeti vidno nedostaju, a otkrivena je jedna narukvica od gvožđa, otvorenog preseka, prečnika 4,5 cm (Премовић-Алексић 1989, 26).

Kula u Kaludri. Kasnoantičko utvrđenje na lokalitetu Kula nalazi se između sela Kaludre i gornjeg toka Deževske reke. Na dominantnom visu su uočeni ostaci poligonalnog utvrđenja dimenzija 120 x 60 m (sl. 3/2). Bedemi su građeni od lomljenog kamena povezanog krečnim malterom, a glavni bedem se nalazio na južnoj strani i bio je ojačan sa pet kula. Dve kule na uglovima su bile kružne osnove, a kule unutar prostora opasanog bedemom bile su ugaone. Bedem prema istoku i severoistoku je ojačan sa dve kule čiji se oblik ne može pouzdano utvrditi, a uz jednu od njih je uočena kapija branjena proteihizmom. Utvrđenje je imalo i spoljni bedem nad kojim se verovatno nalazila palisada od drveta. U okviru kule u sklopu južnog bedema otkiveni su ostaci drvenog stepeništa koje je verovatno vodilo do šetne staze bedema. Pokretni arheološki materijal je slabo zastupljen i u pitanju je nekoliko fragmenata tipične kas- noantičke keramike i jedan kameni mortarijum (sl.7/4–5) (Поповић 1984, 11–14).

Gradina na Pazarištu. Utvrđenje se nalazi na platou istoimenog uzvišenja, u neposrednoj blizini ušća Sebečevske reke u Rašku, na dominantnom i nepristupačnom mestu (Popović 1999, 31–34). Pri- likom istraživanja lokaliteta ustanovljeno je da se prostire na površini od oko 5 ha i da je sa svih strana okružen bedemima, osim sa južne strane gde se nalazila okomita litica (sl. 4/1). Debljina bedema je iznosila između 1,20 i 1,30 m i građen je od lomljenog kamena ispunjenog malterom i trpancem. Kula pravougaone osnove je uočena na severnom bedemu i bila je isturena u odnosu na bedemsku trasu. Kapija je izgrađena u vidu smaknutih krakova bedema i branjena je jednom kulom označenom brojem VIII (Popović 1999, 73–81; Калић и Поповић 1988, 51–69). U unutrašnjosti utvrđenja su otkrivene 22 kuće pravougaone osnove, kako iz starijeg tako i iz mlađeg kasnoantičkog horizonta. Sve su bile jed-

62 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI nospratne, sa izuzetkom jedne kuće. Neke od njih su građene od drvenih oblica u vidu brvnara i od kamena u vidu suhozida, sa glinom ili malterom kao vezivom. Podovi su izrađeni od naboja, a na ulazima su se nalazili drveni pragovi. Kružna ogn- jišta su otkrivena u okviru kuća. Krovovi su verovatno bili izrađeni od lakog materijala, šindre ili slame (Popović 1999, 81–103). Pokretni arheološ- ki nalazi karakteristični su za kasnoantički period. Najčešći keramički oblici su lonci, zdele, kalotas- ti tipovi poklopaca, krčazi i importovane amfore (sl. 8/1). Trpezno importovano posuđe uočeno je u vidu tanjirâ sa pečatnim ornamentom. Stakleni nalazi su ređi, a mogu se izdvojiti nalazi ulomaka kandila (sl. 8/2). Metalni nalazi su zastupljeni uglavnom fibulama, od kojih jedna spada u tipgotskih fibula i datuje se u 5. vek. Oružje je zastupljeno u vidu vrhova trobridnih strela sa usadnikom, kao i onih u vidu lastavičjeg repa. Takođe, zanimljiv je i nalaz aplikacije kanije mača iz ranomerovinškog kulturnog kruga. Koštani dvoredi češljevi najbolje reprezentuju koštani materijal, a neki su čak i ukrašavani i imaju svoje analogije duž Dunavsk- og limesa. U okviru utvrđenja su uočeni i tragovi metalne zgure koja može ukazivati na metaluršku delatnost (Popović 1999, 103–123).

Gradovi u Šaronjama. Lokalitet Gradovi2 u selu Šaronje nalazi se na južnim padinama planine Golije, na vrhu dominantnog visa, okružen strmim liticama, osim sa severozapadne strane gde se nalazi jedini pristupačan prilaz utvrđenju (Калић и Sl. 4: Osnova utvrdjenja: 1. Gradina na Pazarištu Поповић 1988, 51–53). Utvrđenje je elipsoidne (prema: Popović 1999, 81); 2. Gradovi u Šaronjama osnove dimenzija 80 x 180 m i ima dva reda bede- (prema: Калић, Поповић 1988, 54–55). Fig. 4: 1. Plan of the fortresses: 1. Gradina on ma koji dele utvrđenje na dva platoa (sl. 4/2). Be- Pazarište (after: Popović 1999, 81); 2. Gradovi in demi utvrđenja su građeni od lomljenog kamena Šaronje (after: Калић, Поповић 1988, 54-55).

2 Ovaj lokalitet je u stručnoj literaturi poznat i pod imenom Gradina u Šaronjama. Stoga ga ne treba poistovećivati sa utvrđenjem Gradina u Šaronjama kod Tutina.

ARTEFAKTI 1/2017 63 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Sl. 5: Osnova utvrdjenja: 1. Gradina na Južcu (prema: Popović 1986, 116); 2. Gradina u Radalici (prema: Калић, Мркобрад 1985, 41.) Fig. 5: 1. Plan of the fortresses: 1. Gradina on Južac (after: Popović 1986, 116); 2. Gradina in Radalica (after: Калић, Мркобрад 1985, 41). u nepravilnom slogu, sa vezivom u vidu krečnog maltera, i njihova širina je iznosila približno 1,30 m. U okviru istočnog bedema uočena je jedna spoljna kula, a glavna kapija se nalazila u okviru spoljnog južnog bedema, na mestu gde se bedemi smiču obrazujući prolaz. U okviru unutrašnjeg platoa utvrđenja uočeno je postojanje jedne manje kule i poterne na severnoj strani. Treća kula je otkrivena u sklopu jugoistočnog bedema. U okviru gornjeg platoa utvrđenja nalaze se dva objekta izgrađena u istoj tehnici kao i bedemi, ali je njihova namena ostala nepoznata usled nedovoljne istraženosti. Pokretni arheološki materijal je zastupljen u vidu keramičkih fragmenata, najčešće lonaca, poklopaca i zdelâ, a importovana keramika u vidu pitosâ sa rebrastim ornamentom i amforâ, kao i nešto gleđosanih fragmenata (sl. 8/3). Otkriveno je i nekoliko gvozdenih alatki i fragmenata stakla, kao i jedna narukvica (Калић и Поповић1988, 53–61).

64 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Gradina na Južcu. Ovo utvrđenje se nalazi u neposrednoj blizini manastira Sopoćani, na dominantnom visu severno od izvora reke Raške. Utvrđenje je izdužene poligonalne osnove, dimenzija 150 x 65 m, i opasano je kasnoantičkim bedemima sa svih strana, pri čemu je sa istočne strane samo delimično utvrđe- no (sl. 5/1). Bedemi su građeni od lomljenog kamena u nepravilnom slogu, sa malterom kao vezivom. Glavni bedem, debljine 1,40 m, bio je postavljen na severnoj strani, koja je bila jedina pristupačna, i u okviru njega se nalazila jedina kula trapezoidne osnove. Kapija je uoče- na u okviru zapadnog bedema (Popović 1986, 115–116; Премовић-Алексић 2004, 171–172). U blizini zapadnog bedema su otkriveni i ostaci suhozida i jednog zida sa ostacima vrata, podignutog paralelno sa bedemom. Među pokretnim arheološkim nalazima dominiraju Sl. 6: Osnova utvrđenja Kulina u Rogatcu (prema: Симић 1987, 15.) fragmenti lonaca, a vredno je spomenuti i ornamen- Fig. 6: Plan of the Kulina fortress in Rogatac tisane pločice od koštane oplate i koštani češalj sa (after: Симић 1987, 15).

Sl. 7: Izbor pokretnih nalaza: 1. Keramički materijal sa lokaliteta Krš na Zlatnom kamenu (prema: Иванишевић 1990, 14); 2. Nosač polijeleja sa lokaliteta Krš na Zlatnom kamenu (prema: Иванишевић 1990, 12); 3. Keramički materijal sa lokaliteta Gaj u Babrežu (prema: Премовић- Алексић 1989, 25); 4. Keramički materijal sa lokaliteta Kula u Kaludri (prema:Поповић 1984, 15); 5. Mortarijum sa lokaliteta Kula u Kaludri (prema: Поповић 1984, 16.)

Fig. 7: 1. Ceramics from the site Krš on Zlatni kamen (after: Иванишевић 1990, 14);2. Chandelier holder from the site Krš on Zlatni kamen (after: Иванишевић 1990, 12); 3. Ceramics from the site Gaj in Babrež (after: Премовић- Алексић 1989, 25); 4. Ceramics from the site Kula in Kaludra (after: Поповић 1984, 15); 5. Mortarium from the site Kula in Kaludra (after: Поповић 1984, 16).

ARTEFAKTI 1/2017 65 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Sl. 8: Izbor pokretnih nalaza: 1. Keramički materijal sa lokaliteta Gradina na Pazarištu (prema: Popović 1999, 105); 2. Predmeti od stakla sa lokaliteta Gra- dina na Pazarištu (prema: Popović 1999, 108); 3. Keramički materijal sa lokaliteta Gradovi u Šaron- jama (prema: Калић, Поповић 1988, 58); 4. Koštani češalj sa lokaliteta Gradina na Južcu (prema: Popo- vić 1985, 117); 5. Predmeti od kosti sa lokaliteta Gradina na Južcu (prema: Popović 1985, 117.)

Fig. 8: 1. Ceramics from the site Gradina on Pazarište (after: Popović 1999, 105); 2. Glass from the site Gradina on Pazarište (after: Popović 1999, 108); 3. Ceramics from the site Gradovi in Šaronje (after: Калић, Поповић 1988, 8); 4. A bone comb from the site Gradina on Južac (after: Popović 1985, 117); Bone objects from the site Gradina on Južac (after: Popović 1985, 117). drškom ukrašenom stilizovanim konjskim glavama, verovatno germanskog porekla (sl. 8/4–5) (Popović 1986, 116–117).

Gradina u Radalici. Utvrđenje se nalazi na vrhu kupastog brda, u selu Gornja Radalica, nedaleko od golijskog vrha Odvraćenica. Ostaci utvrđenja ocrtavaju elipsoidnu osnovu i okruženi su strmim padinama brda, osim na severnoj strani (sl. 5/2). Bedemi utvrđenja su građeni od lomljenog kamena povezanog krečnim malterom i njihova širina iznosi oko 1,40 m. Kapija, izgrađena u sistemu smaknutih bedema, uočena je na severoistočnom delu bedema (Калић и Мркобрад 1985, 39–40; Премовић-Алексић 2004, 172). Kula utvrđen- ja je trapezoidne osnove i izgrađena je od većih komada pritesanog kamena sa krečnim malterom i ispunom u vidu trpanca. Pokretni arheološki nalazi su uobičajeni za kasnoantički/ranovizanti-

Sl. 9: Izbor pokretnih nalaza: 1. Keramički materijal sa lokaliteta Gradina u Radalici (prema: Калић, Мркобрад 1985, 44); 2. Dvoredi trodelni češalj sa lokaliteta Gradina u Radalici (prema: Калић, Мркобрад 1985, 45); 3. Novčarska vaga sa lokaliteta Kulina u Rogatcu (prema: Симић 1987, 17.)

Fig. 9: 1. Ceramics from the site Gradina in Radalica (after: Калић, Мркобрад 1985, 44); 2. A two-rowed three-piece comb from the site Gradina in Radalica (after: Калић, Мркобрад 1985, 45); 3. Bronze scales from the site Kulina in Rogatac (after: Симић 1987,

66 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI jski period i sastoje se od keramičkih nalaza sivkaste boje, rađenih na vitlu, u vidu lonaca, zdelâ i crepuljâ (sl. 9/1). Dvoredi koštani češalj, ojačan po sredini sa dva plastična rebra i ukrašen geometrijskim moti- vima, posebno se izdvaja i ima analogiju na lokalitetu Gradina u Postenju (sl. 9/2) (Калић и Мркобрад 1985, 40–45).

Kulina u Rogatcu. Utvrđenje Kulina u selu Rogatac je podignuto na manjoj, uzvišenoj zaravni na obroncima Ninaje i Komara, a iznad ušća Rogačkog potoka u Ljudsku reku. U pitanju je veće ut- vrđenje čije dimenzije iznose 100 x 60 m (sl. 4). Bedemi su konstatovani na severnoj, zapadnoj i južnoj strani utvrđenja i izgrađeni su od pritesanog i lomljenog kamena sa krečnim malterom kao vezivom. Ispred zapadnog bedema je konstatovan jedan zemljani bedem koji je verovatno predstavljao prvu liniju odbrane jedinog pristupačnog pravca utvrđenju. Jedina kula ovog utvrđenja je uočena na spoju južnog i verovatno istočnog bedema, koji nije otkriven, i bila je četvorougaone osnove3 (Симић 1987, 13–18). Pokretni arheološki materijal zastupljen je u vidu keramičkih fragmenata, uglavnom lonaca rađenih na vitlu, a otkriveni su i fragmentovani gvozdeni srp i veći gvozdeni nož. Svakako najznačajniji nalaz iz ovog utvrđenja predstavljaju bronzane zlatarske terazije sa očuvanom dužinom horizontalne poluge od 15,3 cm, fiksiranom iglom i pokretnim viljuškastim držačem visine 5,5 cm. Alka za privezivanje tasova je otkrivena zajedno sa tasovima konkavnog oblika. Prečnik tasova iznosi 4,6 cm (sl. 8/3) (Симић 1987, 16–18; Премовић–Алексић 2004, 174–175).

Zaključak

Na osnovu dosadašnjih istraživanja kasnoantičkih/ranovizantijskih utvrđenja u Novopazarskoj regiji možemo uvideti da se većina ovih utvrđenja nalazila na veoma visokim uzvišenjima, okružena strmim liticama osim sa jedne strane koja je bila pristupačna i koja je bila utvrđena bedemima debljine 1–2 m, sa pravougaonim kulama građenim od pritesanog kamena i krečnim malterom kao vezivom. Izuzetak predstavlja lokalitet Gaj u Babrežu gde je jedina kula bila polukružne osnove, što je najverovatnije bilo uslovljeno kofiguracijom terena. Kapije utvrđenja su se nalazile u sklopu bedema, okrenute ka jedinoj pristupačnoj strani i građene su u vidu razmaknutih krakova bedema. Analogiju za kapiju sa lokaliteta Gradovi u Šaronjama možemo pronaći u okviru utvrđenja Konjuša na planini Cer. Postojanje proteihiz- me koja je štitila prilaz kapiji uočeno je na lokalitetu Kula u Kaludri, što se, takođe, uslovno može dovesti u vezu sa konfiguracijom terena koja je omogućavala lakši pristup kapiji. Pokretni arheološki materijal ne odudara od tipičnih kasnoantičkih/ranovizantijskih nalaza i zastupljen je u vidu keramičkih, staklenih i metalnih nalaza. Od metalnih nalaza se izdvaja narukvica iz utvrđenja Gaj u Babrežu koja ima svoju analogiju na lokalitetu Gradina na Jelici (Милинковић 2010, 191, Т. XII, сл. 261). Analogiju za zlatarske terazije sa lokaliteta Kulina u Rogatcu pronalazimo na lokalitetu Hajdučka Vodenica na Đerdapu (Špehar 2010, 23–24). Nalazi zgure u većim utvrđenjima poput Gradine u Postenju, Gradine na Pazarištu i Velike Gradine u Vrsenicama kod Sjenice (Popović i Bikić 2009) mogu indicirati da su veća utvrđenja služila i kao mesta za preradu ruda, što je verovatno bilo uslovljeno lokalnim potrebama. Ova konstata- 3 U okviru utvrđenja su uočeni i ostaci koji se vezuju za period turske dominacije i opredeljuju se u 16. ili 17. vek.

ARTEFAKTI 1/2017 67 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI cija se mora prihvatiti sa velikom rezervom.

Ako se prihvati izložena hipoteza o kasnoantičkim/ranovizantijskim utvrđenjima kao osnovnoj naseobinskoj jedinici – utvrđenom selu, može se uvideti da je ona usko povezana sa vertikalnom migracijom stanovništva iz ravnica u brdske krajeve. Drugim rečima, vertikalna migracija uslovljena gore navedenim faktorima je sporadično započela nešto pre Justinijanove vladavine i rezultirala je podizanjem velikog broja utvrđenih sela tokom 6. veka, kada je dotadašnji poljoprivredni koncept ekonomije Carstva ustupio mesto prvenstveno stočarstvu, prilagođavajući se novim prirodnim uslovima pod kojima su utvr- đenja podizana, a Carstvo bilo u mogućnosti da isprati novi koncept naseobinske forme koji se razliko- vao od uobičajenog. Utvrđivanje ovih naseobinskih formi i njihov izbor na teško prisupačnim mestima idu u prilog konstataciji o povećanoj potrebi za sigurnošću tokom nemirnih vremena 6. veka.

68 ARTEFAKTI 1/2017 S. Novaković - KASNOANTIČKA UTVRĐENJA U NOVOPAZARSKOJ OBLASTI

Bibliografija

Bulić, Dejan. 2013. The fortifications of the Late Antiquity and the Early Byzantine Period on the Later Territory of the South – Slavic Principalities, and their Re–occupation, In The World of the Slavs. Studies on the East, West and South Slavs: Civitas, Oppidas, Villas and Archaeological Evidence (7th to 11th centuries AD), ed. Srđan Rudić, 184–233. Beograd: The Institute of History.

Цвијић, Јован. 1911. Основа за географију и геологију Старе Србије и Македоније III. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.

Guidoboni, Emanuela. 1994. Catalogue of ancient earthquakes in the Mediterranean area up to the 10th century. Rome: ING.

Иванишевић, Вујадин. 1990. Касноантичко утврђење на Златном камену код Новог Пазара, Новопазарски зборник 14, 7–17.

Калић, Јованка и Душан Мркобрад. 1985. Градина у Радалици, Новопазарски зборник 9, 39–46.

Калић, Јованка и Марко Поповић. 1988. Кузмичево и Шароње у прошлости, У Рашка баштина 3, ур. Слободан Ђорђевић, 51–69. Краљево: Завод за заштиту споменика културе Краљево.

Laiou, Angeliki E. 2002. The Human Resources, In The Economic History of Byzantium from the Seventh trough Fifteenth Century, ed. Angeliki. E. Laiou, 48–55. Washington: Dumbarton Oaks.

Мичел, Стивен. 2010. Историја позног римског царства 284–641. Београд: Клио.

Милинковић, Михаило. 2010. Градина на Јелици: рановизантијски град и средњовековно насеље. Београд: Завод за уџбенике.

Милинковић, Михаило. 2012. Мрежа насеља и њихова структура на северу Илирика у 6. веку – археолошки подаци, У Византијски свет на Балкану 2, ур. Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић и Радивој Радић, 299–311. Београд: Византолошки институт САНУ.

Милинковић, Михаило. 2015. Рановизантијска насеља у Србији и њеном окружењу. Београд: До- сије студио.

Мирковић, Мирослава. 1981. Централне балканске области у доба позног царства, У Историја српског народа 1, ур. Сима Ћирковић, 89–108. Београд: Српска књижевна задруга.

Мркобрад, Душан. 1997. Рас–Постење: фазе развоја утврђења, Зборник радова Византолошког института 36: 203–217.

Острогорски, Георгије. 1996. Историја Византије. Београд: Просвета.

Поповић, Владислав. 1988. Албанија у касној антици, У Илири и Албанци, ур. Милутин Гарашанин, 201–250. Београд: САНУ.

ARTEFAKTI 1/2017 69 Поповић, Владислав. 2003. Дезинтеграција и рурализација града у источном Илирику од 5. до 7. века н.е, У Sirmium – град царева и мученика, ур. Драган Познановић, 239–258. Сремска Митровица: Blago Sirmiuma.

Поповић, Марко. 1984. Утврђење на Кули у Калудри, Новопазарски зборник 8, 11–18.

Popović, Marko. 1986. Južac kod Sopoćana, Arheološki pregled 27: 115–117

Popović, Marko. 1999. Tvrđava Ras. Beograd: Arheološki institut.

Popović, Marko i Vesna Bikić. 2009. Vrsenice: kasnoantičko i srpsko ranosrednjovekovno utvrđenje. Beograd: Arheološki institut.

Премовић-Алексић, Драгица. 1989. Касноантичкo утврђење у Бабрежу, Новопазарски зборник 13, 17–29.

Премовић-Алексић, Драгица. 2004. Касноантичка и рановизантијска утврђења у новопазарском крају“, У Ниш и Византија 2, ур. Миша Ракоција, 165–176. Ниш: Скупштина града Ниша, ДИГП „Просвета“.

Премовић-Алексић, Драгица. 2014. Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице. Нови Пазар: Музеј Рас.

Симић, Зоран. 1987. Утврђење на Кулини у Рогатцу, Новопазарски зборник 11, 13–20.

Шпехар, Перица. 2008. Касноантичка и рановизантијска утврђења у Босни и Херцеговини, Зборник за историју Босне и Херцеговине 5, 16–48.

Špehar, Perica. 2010. Materijalna kultura iz ranovizantijskih utvrđenja u Đerdapu. Beograd: Narodni muzej u Beogradu, Arheološki institut.

Шпехар, Перица. 2014. Рановизантијска утврђења у околини Јелице, У Градина на Јелици. 30 година археолошких истраживања, ур. Михаило Милинковић и Перица Шпехар, 67–73. Чачак: Народни музеј Чачак.

70 ARTEFAKTI 1/2017 KORALNA OGRLICA – UPOTREBA (NE)ZABORAVA

Zorana Dimković, Beograd

Apstrakt: U radu se istražuje korišćenje baštine na primeru porodičnog nasleđa – koralne ogrlice kao predmeta slojevite svedočanstvenosti. Čitanjem slojeva upotrebe ovog predmeta ilustruje se kako u svakodnevnom životu iz različitih situacija nastaje ono što je vredno baštinjenja. Analizom promene identiteta predmeta u heritološkom ključu, upućuje se na baštinu kao odluku izbora: da li smo napravili dobar izbor, da li čuvamo ono što bi trebalo i da li nešto krijemo – selekcijom samo onih značenja predmeta baštinjenja koja su društveno (ili lično) prihvatljiva. Kroz koncept biografije stvari sagledavaju se relacije između ljudi i stvari u vremenu i prostoru. Sve odigrane uloge koje ulaze u biografiju predmeta baštinjenja određuju ga kao živu stvar koja nije zaključana ili spakovana u vitrinu, a pritom je vitrina samo jedan od mnoštva mogućih konteksta. Ukazuje se na to da se u predmetu koji čuvamo krije razlog čuvanja: prvo u njegovim materijalnim i formalnim karakteristikama, zatim u sadržaju značenja koja su se u predmetu nataložila kroz vreme, a onda u njegovom aktivnom uticaju na svakodnevicu, kada i onaj koji baštini dopisuje svoja značenja u biografiju predmeta baštinjenja i time potencira njegovo trajanje za budućnost.

Ključne reči: baština, baštinjenje, biografija stvari, fragmentacija, koralni greben, svedočanstvenost

Primljeno: 02.01.2017. Zorana Dimković Recenzirano: 25.01.2017. Beograd Prihvaćeno: 06.02.2017. [email protected]

ARTEFAKTI 1/2017 71 CORAL NECKLACE – THE USAGE OF (UN)FORGETFULNESS Zorana Dimkovic, Belgrade

Abstract: This paper explores the usage of the heritage on the example of family heritage- the coral necklace as an object of layered testimony. By reading the layeres of the usage of this object, it is illustrated how something that is worthy of heritage appears from different situations in everyday life. By the change of the object’s identity analysis in heritage studies key, it is refered to heritage as a choice: did we make a good choice, do we keep what is necessary and are we hiding something – by selection of only those meanings of the heritage object, which are socially (and personally) acceptable. Through the concept of the object’s biography, the relation between people and objects in time and space are viewed. All of the roles that are in the heritage object’s biography, determine it as a live object that is not locked up or put in a showcase, and the showcase is just one of the possible contexts. It is pointed out that there is a reason why we keep a certain object; firstly, in its material and formal characteristics, then in the content meaning that has settled over time, and finally, in its active role in everyday life, when the one who gives their meaning to the heritage in the biography of heritage object and thus intensifies its duration in the future.

Key words: heritage, object’s biography, fragmentation, coral reef, testament

Received: 02.01.2017. Zorana Dimković

Reviewed: 25.01.2017. Belgrade Accepted: 06.02.2017. [email protected]

72 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

С точке сваке погледај човјека,

како хоћеш суди о човјеку –

тајна чојку човјек је највиша.1

Najveća zagonetka koju je svaki čovek ikada igde sreo jeste on sam. Teškoća definisanja proističe iz činjenice da mi ne znamo gotovo ništa o nama samima, što ne znači da se ne trudimo i da ne sastavljamo recepte za kuhinju naše duše, kako bi je ispunili mirisima hrane njoj omiljene. Tako, da bi razumeo sebe, čovek gradi odnos prema vremenskom kontinuumu i istovremeno ga uređuje. Pravimo razliku između toga što je prošlo, toga što zamišljamo da će biti i toga što je danas. Prošlost, budućnost i sadašnjost postoje samo kao kulturne odrednice. Cepkanje vremena na komadiće, gde izdvajamo nešto iz prošlosti često ushićeni poput deteta zanetog igrom voli me – ne voli me ili hoću–neću, proizlazi iz potrebe da uredimo realnost, da otkrijemo spone, da uspostavimo identitete.

Da bi razumeo odakle je nastao, zašto su mu neke stvari vredne, a neke druge nisu, čovek je odabrao prošlost koju neće zaboraviti – odabrao je baštinu. Odabrao je ono što želi da nasledi i da sačuva za neke druge (posebne) prilike, da prenese dalje kao predak potomcima. Baština je „reč starinska, pojam se čini s onu stranu pamćenja” (Chastel 1988, 709). Zaista, na molekularnom nivou, osnova našeg ćelijskog života ima korene u dubini vremena od oko tri i po milijarde godina (Stone and Lurqin 2007, 4). U užem smislu, na nivou samog termina, baština je patrimonium, očevina (reč ima staroslovenski koren bašta – otac); ukazuje na naše pravo nasleđa od predaka, ali nisu sva nasleđa baština. Prvo je širi, a drugo uži pojam, u smislu odabranog i kultivisanog nasleđa, čiju vrednost nameravamo dalje da prenosimo (Popadić 2012, 17; 2015, 164). Baština – to je nazaborav, nezaboravljanje (Bulatović 2005, 1); proces u kome se staramo – i na institucionalnom nivou i kao zajednica/pojedinci – da sve ono vredno čuvanja, tj. baštinjenja, pretraje vreme. Time predmetima baštinjenja upisujemo novi kvalitet uvećavajući njihove „kulturne biografije” (Kopytoff 1986), svedočenja o njihovoj stalnoj upotrebi u drugačijem obliku, tj. značenju, koje ne proističe iz samih objekata, već iz njihovog međusobnog odnosa – konteksta (Бабић 1995, 72). Dopisujući novo značenje u predmet koji čuvamo, on će (sem o prošlosti koju smo odabrali da negujemo) svedočiti o nama samima, te je u procesu baštinjenja važno doneti etički ispravnu odluku o tome šta i kako čuvati. Disciplina o veštini baštinjenja je heritologija (Bulatović 2005, 8). S obzirom na to

1 Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма (Цетиње: Обод, 1996), 119.

ARTEFAKTI 1/2017 73 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA da se ispod površine predmeta čuvanja talože slojevi i slojevi korišćenja istog – slojevi i slojevi emocija, boja, zvukova, ukusa vremena – važno je ne dati prednost niti jednom sloju, niti zloupotrebiti baštinu za izmišljanje ličnih i kolektivnih identiteta. Predmeti baštinjenja ne govore: mi govorimo iz njih, mi pokušavamo da iz njih izvučemo svedočanstva prošlosti, te je na nama nemerljiva odgovornost. Moć da putem naše interpretacije svedoči o prošlosti jeste univerzalno svojstvo baštine (Popadić 2015, 18, 66).

Sam predmet baštine je svedočanstvo, čemu je paralela, na primer, muzejski predmet. Njega odlikuje muzealnost: svojstvo predmeta da bude svedok o nekoj prošloj realnosti u muzejskoj realnosti (Maroević 1993, 96), iz koje ga mi sagledavamo i uspostavljamo odnos prema njemu. Iz muzealnosti se razvila svedočanstvenost: ona je muzealnost presađena na celokupnu baštinu, a ne samo na muzejsku baštinu. Stoga se i definiše kao osobina predmeta baštinjenja da pamti realnost iz koje je potekao i da o tome svedoči kao dokument u realnosti u kojoj se našao. Kroz istraživački rad se stvaraju mogućnosti za širenje opsega određenja predmeta čuvanja – on se izdvaja kao nosilac svedočanstvenosti, promoviše se u dokument o prošlosti, ali i o sadašnjosti u kojoj nastaje i u kojoj se onda dalje upotrebljava ili zloupotrebljava, zaboravlja ili nanovo oživljava (Bulatović 2005, 9–10; Vasiljević 2013, 330). Heritološka analiza predmeta baštinjenja se odvija čitanjem njegovih heritoloških identiteta, koji se mogu sumirati kao „idejni, stvarni, povijesni i zbiljski” (Maroević 1993, 116–117). Idejni čini zamisao autora pre materijalizacije, stvarni čine odlike predmeta u trenutku kad je nastao, a istorijski je identitet trajanja – odnosi se na materijalne i značenjske promene taložene tokom vremena. Konačno, zbiljski je trenutni, aktuelni identitet – polazna tačka u heritološkom radu. Ovako razloženi heritološki identiteti se preklapaju sa koncepcijom kulturne biografije stvari antropologa I. Kopitofa, po kojoj artefakti imaju životne istorije koje se pišu razradom odgovora na nekoliko pitanja. Prvo je: „gde je predmet načinjen i ko ga je napravio. Dalje, koji su mogući stupnjevi u njegovoj upotrebi i koji ih kulturni pokazatelji prate? I najzad, kako se menja način upotrebe predmeta kroz vreme i šta se s njim dešava na kraju njegovog puta?” (Kopytoff 1986, 66–67; citirano prema:Бабић 1995, 72).

U ovom radu će se, u heritološkom ključu, tumačiti predmet lične baštine – ogrlica od belih korala – kroz čitanje identiteta trajanja, naslojavanog između njenog nastanka i sadašnjeg trenutka. Cilj je da se na osnovu porodične upotrebe predmeta u različitim značenjskim kontekstima2 ukaže na biografije stvari sa kojima se sreću istraživači materijalne kulture i pritom oslika geneza predmeta baštinjenja za budućnost, putem svedočanstvenog naslojavanja u baštinskom životopisu satkanom od pamćenja, razuma i mašte.

2 Važnost kulturnog ili značenjskog konteksta istakao je arheolog I. Hoder. Radi se o svetu ideja, simbolizmu koji se pridodaje materijalnoj kulturi. Artefakt može značiti različite stvari u zavisnosti od arheološkog konteksta, ali i od konteksta značenja (Палавестра 2011, 235–236; 241). Na primer, u kneževskom grobu iz Ilijaka, bronzana zdela grčkog porekla nađena u položaju iznad glave pokojnika, mogla je imati simboličku ulogu kakvu su imali šlemovi istog porekla nalaženi u istom arheološkom kontekstu (Babić 2001, 85).

74 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

Izdvajanje koralne ogrlice kao nosioca svedočanstvenosti

U srži baštinjenja je prenos iskustva, ideje ili pak oblika, materije iz prošlosti koja nam je danas bitna i koju želimo da prikupimo, saberemo i odnegujemo za buduća vremena, da ne iščezne, da se ne zaboravi. Tako sam ja, jednom u detinjstvu, spasila od zaborava nisku od belih korala koja se našla, na moju veliku radost, u kanti za otpatke. Bila je to mamina ogrlica. Nisam razumela zašto je ona odlučila da se rastane od komada nakita koji je tad za mene predstavljao mističnu nit na koju su nanizani oblici čvrste tvorevine, pre nalik ljudskim zubima nego materijalu za poludrago kamenje. Kao što je napred rečeno, predmeti ne govore; ali, nije progovarala ni dotadašnja vlasnica. Samo je klimnula glavom na molbu da ogrlica pređe u moj posed. Ostalo je nepoznato šta krije stara vlasnica i da li je napravila dobar izbor odlučivši se da sačuva tajnu predmeta koji je imao posebno mesto u njenoj kutiji za nakit, ne samo zato što se, po pravilu, drži odvojeno od nakita od plemenitog metala. Ubrzo, tragovi su počeli da izranjaju na površinu: prvo oni koji su se ticali sirovine od koje je načinjena ogrlica, a onda i tragovi formiranja kako društvenih relacija putem nje, tako i „društvenog života” nje same. Ideja da objekti, poput ljudi, imaju društveni život razrađena je od strane antropologa A. Apaduraja, uz oslanjanje na koncept biografije stvari I. Kopitofa, i u smislu preispitivanja opozicije predmeta kao robe i predmeta kao dara, jer u različitim „fazama” svoje „karijere” predmet može naizmenično biti roba i dar (Appadurai 1986, 13, 17).

Koralna ogrlica je u majčin posed pristigla kao uzdarje3 od nekoga čija je familija par generacija unazad obezbeđivala sebi sredstva za život putem izrade i prodaje istih. Kao poklonjena stvar, povučena je iz ekonomske razmene, da bi vremenom – kroz simboličku vrednost koja je uslovila njenu sudbinu (Бабић 1995, 74) – za mene postala nezamenljivo porodično nasleđe. No, krenimo redom. U SFRJ je 1964. godine grupa Crveni koralji prodala gotovo isti broj singl-ploča koliko je tad u zemlji bilo gramofona – oko stotinu hiljada (Janjatović 2007, 48–49). Jedna od njih bila je u skromnoj kolekciji ploča moje majke Nade, tada adolescentkinje. Pošto je njena najbolja drugarica Nevenka bila vatrena obožavateljka ove grupe, a nije uspela da nabavi svoj primerak, mama će joj pokloniti isti. U znak zahvalnosti, dobija ogrlicu od belih korala iz Jadrana, rad Nevenkinog dede, ribara i lovca na korale (koraljara) iz okoline Zadra. Već izdvajanjem lova na korale od ribarenja uočava se razlika između dve lovne prakse, pogotovu što su korali dugo smatrani za drvenaste morske biljke (sl. 1) te se činilo da je

3 Dar i uzdarje (uzvratan dar) su recipročne društvene institucije razmene i socijalnih poruka (Палавестра 2011, 217). Davanjem i primanjem poklona uspostavljaju se društveni odnosi. Antropolog M. Mos je, ne temelju čuvene studije „Argonauti zapadnog Pacifika” B. Malinovskog, podigao na viši nivo društveni značaj razmene ukazujući da značaj razmene zavisi od značenja koje ona ima u kulturi učesnika u razmeni. Ova dvojica autora su iz korena promenila dotadašnje gledište po kom razmenjivanje služi samo da zadovolji određene ekonomske potrebe, a potom je došlo do afirmacije antropologije i arheologije razmene. M. Mos je u svom „Ogledu o daru” pokazao da u osnovi razmene nije ekonomska korist, nego uspostavljanje društvenih veza i „društvene solidarnosti” E. Dirkema. Podvukao je razliku između trgovine kao ekonomske kategorije i razmene darova kao društvene ceromonije u cilju učvršćivanja društvene kohezije (Палавестра 2011, 193; 215–218). Sredinom osamdesetih godina 20. veka širi se fokus proučavanja sa socijalnih odnosa, formiranih kroz razmenu, na socijalni život koji stoji iza predmeta, tj. kulturnu biografiju predmeta (Appadurai 1986; Kopytoff 1986). Takođe, B. Olsen, početkom ovog veka, upućuje apel arheolozima da stanu u odbranu artefakata i obrate pažnju na naličje odnosa između subjekta i objekta, jer i objekat utiče na konstrukciju subjekta, te je cilj učiniti vidljivom „mrežu” koja postoji između predmeta i ljudskih života (Olsen 2003, 100).

ARTEFAKTI 1/2017 75 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA posredi branje razgranatog koralnog drveta (Weinmann et al. 1739, 230). Koral predstavlja grupu životinja, morskih polipa iz kola dupljara, za koje je karakteristično da luče skelet od koga se pravi nakit još od gornjeg paleolita. Žive kolonijalno i u toplim i u hladnim morima, pričvršćeni stablima za morsko stenje čiji su istovremeno i graditelji. Predstavljaju najstarije organizme u životinjskom carstvu sa šest hiljada vrsta (Narchi and Price 2015, 1–2). Sirovinu pogodnu za nakit čini skelet tridesetak vrsta, a među njima se jadranski koral pokazao kao jedan od najadekvatnijih, čime se ubraja u poludrago kamenje. Znan je kao crveni koral (Corallium rubrum), ali izuzetno može biti i bele

Sl. 1. Podvrste roda Corallium: beli, crveni, crni, sivi. Crtež iz botaničkog atlasa J. Vajn- mana (Prema: Weinman 426). Fig. 1. Subgroup of the Corallium genus: white, red, black, grey. Drawing from the botanical atlas of J. Weinmann (Weinmann 426)

boje – albino koral (Kružić i Rodić 2013, 110). Pretežno živi na velikim dubinama te se na stari način njegova žetva obavljala bez ronjenja. Jadranski lovci na korale su koristli napravu ježin ili inženj (sl. 2) – drveni krst sa kamenom i dugim rojtama od ribarske mreže. On se bacao niz morske litice kojima se prilazilo uz pomoć brodova poznatih kao gaete (sl. 3), kako bi se za inženj kačile koralne grane. „Težak je to posao, pri kojem se često krvlju oblijevaju i žuljeve ruke. Zatim se diže inženj, te se iz njega trijebi što je Bog dao...” (Lorini 1903, 161–163). Tako se manji deo polomljenih koralnih krošnji vadio Sl. 2. Sprava za “žetvu’’ korala (prema: Lorini iz mora, a veći ostajao na dnu, pa je bilo potrebno više 1903, 163). sedmica (i meseci) za ulov količine korala dovoljne za Fig. 2. Equipment for “harvesting” the corals (Lorini 1903, 163) prodaju ili izradu ukrasa. Kad je reč o izradi nakita, prvi

76 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

korak je da se koralni žbun dobro opere u rastvoru morske soli. Nakon što se osuši i blago isturpija, seku se grančice kao kad se orezuju ružine stabljike, iglom im se probuši po rupica i od njih se odmah može praviti nakit – đerdani, narukvice, privesci, minđuše, prstenje, broševi; ili se pak deblji komadi stabla oblikuju u perle, naizmeničnim brušenjem i hlađenjem vodom, te se poliraju prahom od roga jelena (Belamarić 1909, 2).

Koralna ogrlica u mom porodičnom nasleđu svedočanstvo je autentične ručne obrade korala, kao i berbe korala ježinom, koja je na istočnom Jadranu imala tradiciju dugu šest vekova. U lov na korale više se ne ide sa ježinom. Sada ih vade isključivo ronioci sa dozvolom za koraljarstvo: pravno je regulisano vađenje jadranskih korala kao zakonom Sl. 3. Gaeta, brodica za lov korala (prema: Lorini zaštićene zavičajne vrste, zbog ugroženosti kako 1903, 60). izlovljavanjem, tako i zagađenjem (Kružić i Rodić Fig. 3. Gaeta, small boat for coral hunting (Lorini 1903, 60). 2013, 110). Takođe, ogrlica svedoči i o popularnosti koralnih ukrasa u socijalističkoj Jugoslaviji, gde je jedan od prvih dokumentarnih filmova nakon oslobođenja (koji pritom nije imao epsku, niti tematiku sveopšteg napretka) bio posvećen koraljarima i spužvarima (Munitić 1980: 25, 52), a gore pomenuti vokalno instrumentalni sastav promenio ime iz politički neprihvatljivog Crveni đavoli u Crveni koralji (Janjatović 2007, 48). O koralnim oranamentima postoje arheološki podaci iz starije i mlađe praistorije, kao i pisani podaci iz civilizacija starog veka o njihovoj medicinskoj upotrebi, da bi naposletku, u kabinetima čudesa, koral zauzeo istaknuto mesto na policama kako kao prirodni predmet, tako i kao izrađevina koju je oblikovao čovek, često u formi hrišćanskih simbola, bar kad je reč o crvenom koralu (Narchi and Price 2015, 76). Danas koral i dalje figurira u modi i medicini, ali je medijski često prisutan u kontekstu zaštite životne sredine, zbog rastuće ugroženosti koralnih sprudova, mada je još 1972. godine Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) optimistično uvrstila očuvanje okeana kao svetske baštine u Konvenciju o zaštiti kulturne i prirodne baštine (Douvere and Badman 2016, 12).

Ogrlica u borbi protiv zaborava

Godine 1972, 16. novembra, usvojena je pomenuta Konvencija koju je doneo UNESCO – organizacija čija je misija zalaganje za mir i sigurnost u svetu (Popadić 2015, 33). Njoj je prethodila konferencija koja je počela mesec dana ranije, tačnije – istog dana kada je Njeno veličanstvo britanska

ARTEFAKTI 1/2017 77 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA kraljica Elizabeta II, vođena sličnom mirovnom misijom u svojim diplomatskim aktivnostima, krenula u pratnji supruga princa Filipa i kćerke princeze Ane put Jugoslavije na poziv predsednika Tita. Iako je bila krštena kuma prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, održavala je dobre odnose sa maršalom. Tokom svog boravka u SFRJ, od 17. do 22. oktobra, posetila je Beograd, Brione, Zagreb, Dubrovnik i Đakovo, gde se nalazi jedna od najstarijih evropskih ergela, osnovana 1506. godine. Velika ljubiteljka konja i konjskih trka, kraljica je ostala impresionirana Sl. 4. Generalna proba fijakera namenjenog vožnji nastupom đakovačkog četvoroprega na otvaranju kraljice Elizabete II kroz Đakovo, fotografija iz lične arhive (mama Nada je iza vozača četvoroprega), Olimpijskih igara u Minhenu, te je na njen zahtev 18.10.1972. u protokol posete britanske kraljevske porodice Fig. 4. General rehersal of the carriage intended for the Queen Elizabeth II transport from Djakovo, photograph uvrštena ergela u Đakovu, „Srce Slavonije” from a personal archive (mother Nada is behind the (Đakovački list, 1972, 1). driver of the four-in-hand), 18.10.1972.

Kao Đakovčanki i visokoj funkcionerki Saveza omladine Jugoslavije (SOJ, budući Savez socijalističke omladine Jugoslavije), mojoj majci je određeno „sa vrha” da bude u organizaciji dočeka kraljice Elizabete II, što je ona bespogovorno prihvatila (sl. 4). Sa druge strane, kao marksistkinji, njoj je ideološki bilo neprihvatljivo postojanje kraljevske institucije i nerado je pristala da učestvuje u samom dočeku Sl. 5. Kraljica Elizabeta II se od železničke stan- britanske kraljevske porodice, ali se ipak u rano ice do uzgajivačnice konja prevezla fijakerom, jutro petka 20.10.1972. pojavila na železničkoj fotografija iz Arhiva državne ergele Đakovo, stanici u Đakovu. Kraljica je pristigla Plavim 20.10.1972. (Izvor: http://www.vecernji.hr/hrvatska/tomica-kassa-kada-je-72-dosla-kraljica-elizabe- vozom i stupila na crveni tepih pozdravljajući ta-ii-dobili-smo-asfalt-na-cesti-1065603 /multime- se redom sa opštinskim funkcionerima. Dok dia/p1) se rukovala sa mamom, kraljičinom oku nije Fig. 5. The Queen Elizabeth II was transported promakla bela koralna ogrlica koja je izvirivala from the railway station to horse stables in the carriage, photograph from the State stud farm ispod revera majčinog kaputa, a koju je mama Djakovo (source: Izvor: http://www.vecernji.hr/ uvek nosila u specijalnim prilikama. Kasnije u hrvatska/tomica-kassa-kada-je-72-dosla-kralji- toku dana, nakon vožnje gradom u četvoropregu ca-elizabeta-ii-dobili-smo-asfalt-na-cesti-1065603/ multimedia/p1), 20.10.1972. koji su vukli lipicaneri (sl. 5), kraljica je prišla

78 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA majci i tražila informacije o ogrlici. Mama se skamenila. Ćutala je, iako je imala toliko toga za reći, a situacija bila takva da što god zaintrigira kraljicu to kraljica po pravilu i dobije. Maršal joj je darovao lipicanera još pre nego što je stigla u Đakovo, a koralna niska (i to od belih korala, censki povoljnijih od crvenih) trebalo je da bude predmet oko koga nema sporenja da se bezmalo skine sa vrata i omogući kraljici na uvid, a ne da se ćuti pognute glave. Prevodilac se u trenutku snašao, objasnivši da se omladinka od uzbuđenja zbunila i da je reč o imitaciji, te da to nije koralni nakit koji je kraljica dobila prethodnog dana pri poseti Dubrovniku. U narednim sedmicama, kad se činilo da su se slegli utisci o boravku britanske kraljevske porodice i partijski život vratio redovnim sednicama, majci je izrečena opomena zbog neprimerenog ponašanja pred Njenim veličanstvom, a ubrzo je smenjena i sa funkcije u SOJ. Od tada je krenulo da raste razočaranje u partiju koje će deceniju kasnije kulminirati vraćanjem partijske knjižice i sve češćom eliminacijom predmeta, fotografija, novinskih članaka koji su se ticali političkog angažovanja moje majke. Bio je to svojevrstan damnatio nad segmentom sopstvene prošlosti. Sa vitrina u našem domu su nestajale udarničke zvezde sa radnih akcija, udžbenici iz marksizma, diploma iz samoupravljanja. Iz albuma su nestajale fotografije, a među njima i one sa dočeka Elizabete IIu Đakovu. Tako je i koralna ogrlica završila u kanti za otpatke. Uprkos tome što je bila lično blago i drag poklon od prijateljice Nevenke, ogrlica je prerasla u podsetnik na neželjeni segment prošlosti. Tome ide u prilog i činjenica da je upotrebljena samo još jedanput posle susreta sa kraljicom: pola godine kasnije na Nevenkinoj svadbi (sl. 6) i više nikad. Korali nisu bili izašli iz mode, pa da je to bio razlog ignorisanja komada nakita rado nošenog u posebnim prilikama sve do oktobra 1972. Ne, nego je nedrago sećanje nadvladalo sva draga sećanja u vezi sa ogrlicom, udaljivši predmet od vlasnice, ali ne i vlasnicu od predmeta kao uspomene, spomena i spomenika.

U samom korenu reči spomenik je ime titanke Mnemosine, boginje memorije i u grčkom jeziku je ekvivalentna sa rečju mneme – pamćenje i sa rečju anamnesis – sećanje. Pamćenje je pohranjivanje memorijskih sadržaja, a sećanje aktuelizacija određenog memorijskog sadržaja (Popadić 2015, 57, 88), s tom razlikom da se ovo drugo odvija uz intenzivno bojenje emocijama. U oba slučaja se radi o kognitivnim procesima koji imaju svoja ogledala u spomenicima: materijalnim Sl. 6. Mama Nada (levo) poslednji put nosi i nematerijalnim. Katrmer de Kensi, autor rečnika koralnu ogrlicu kao kuma na svadbi najbolje arhitekture objavljivanog tokom prvih decenija prijateljice Nevenke, fotografija iz lične arhive, 21.4.1973. godine. 19. veka, definiše spomenik kao „znak koji doziva Fig. 6 Mother Nada (on the left) wears the coral u sjećanje događaje, stvari i osobe” (Quatremère necklese for the last time as a made of honour on the wedding of her friend Nevenka, photograph de Quincy 2006, 86), čime spomenički marker from a personal archive, 21.4.1973. opominjući na sećanje ukazuje i na zaboravljanje.

ARTEFAKTI 1/2017 79 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

Da bi se nečeg prisećali postoji i nešto što zaboravljamo. Međutim, čovek može da se potrudi da nešto zapamti; najzad, podižemo spomenike da bi nešto zapamtili. Ali, ne možemo namerno da zaboravljamo kao što namerno možemo da pamtimo, jer je nameran zaborav (koralne ogrlice od strane moje majke) u startu spregnut sa emocijama i samim tim potentan kao nezaborav. Majka istinski nije želela da odbaci ogrlicu, jer će dozvoliti da ona pređe u moj posed, a kasnije se ispostavilo da se ipak nije odrekla velikog broja predmeta iz svoje komunističke prošlosti, nego ih je odložila u podrum. Štaviše, priznala je da ih je kradom vadila iz džaka za đubre, prala, brisala i pakovala u nove kutije. Dakle, veština zaboravljanja uopšte nije laka. Na primer, u Ciceronovom delu De oratore, Simonid (kome se pripisuje otrkriće umeća pamćenja – mnemotehnike (Popadić 2015, 76)), dolazi da se posavetuje sa velikim Temistoklom, istovremeno nudeći svoje usluge u podučavanju umetnosti savršenog pamćenja. Temistokle odgovara Simonidu da nema želju da ovlada veštinom pamćenja (ars memoriae) već bi želeo da savlada veštinu zaboravljanja (ars oblivionis), jer se seća i onoga čega ne želi da se seća, a ne može zaboraviti ono što želi da zaboravi (Lerider 2009, 119).

Verovatno svako ima nešto što bi rado zaboravio, što nas istovremeno vraća do one dečje igrice hoću-neću s početka teksta, odnosno selekcije u izboru reprezentativnih slika iz prošlosti, ali i do Njegoševe poruke da je čovek čoveku najveća tajna. U kontekstu toga što smo nasledili iz prošlosti, mi negujemo odabranu prošlost tako što se tog odabira sećamo kroz podsetnike, uspomene i spomenike. To su sve predmeti baštinjenja – ukazuju na prošlost koja postoji u sadašnjosti i ima veliki potencijal da preraste u budućnost. Izabrali smo nečeg da se glasno sećamo ili nečeg da se stidimo, sklapajući sopstveni lik u sebi (ili društvu) dopadljivoj realnosti. Mogućnost izbora je ono što nas utemeljuje kao pojedince, čime negovano nasleđe iliti baština daje odgovore na pitanja o našem identitetu. Paralelno, baština kao teret nas definiše time što nas modeluje na način koji nam se ne dopada, pa joj se suprotstavljamo. Čak možemo poželeti da preuzmemo tuđi identitet, a teret baštine prosledimo na sledeću generaciju (Popadić 2012, 24, 26).

Akumulacija značenja – ogrlica kao slojevit dokument

Kada sam spasila koralnu oglicu, zamišljala sam da su korali magični zubi, te da će mi dobro doći u igri koja je bila popularna u kvartu, a ticala se „prizivanja duhova”. Rastavila sam nisku i spakovala korale u kutijice sa slovima kako bi posredovali u komunikaciji sa duhovima. Uostalom, dugo je koral bio tajnovita tvar – po liku biljka, po kakvoći mineral, a u biti je životinja. Iz 16. i 17. veka potiču dve slike, Vazarijeva i Lorenova, koje imaju nadahnuće u mitu o poreklu korala: morske alge skamenjene i preobražene u koral, nakon što su natopljene krvlju Meduzine glave koju je odsekao Persej (sl. 7). Pripisivane su mu magijske i isceliteljske sposobnosti, kao i apotropejsko značenje. Bio je predmet razmene i ukrasa; predmet posvete boginjama ljubavi i lepote (Narchi and Price 2015, 73–75). Za mene je koral postao i predmet zaveta.

80 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

Kako se približavao kraj osnovne škole sve češće smo maštali o budućim zanimanjima. Sa dve najbolje drugarice sam odlučila da svaka uzme po jedan koral i da u budućnosti, kad postanemo to što želimo, opet spojimo sve korale u ogrlicu. U međuvremenu sam nanizala preostale korale na beli konac i povremeno ih nosila na čizmama u sklopu svoje pankerske nošnje. Posle su korali služili kao minđuše za velikog plišanog zeca, te kao dijadema na glavi kostura koji mi je bio ispomoć u učenju anatomije. Često su bili na polici za knjige, koja je bila deo mog školskog kutka u svim prostorima gde sam stanovala. Kad mi je bilo teško, služili su kao brojanica. Koliko puta su mi samo pomogli da pogledam u sutra ne plašeći se smrti. Kako su godine Sl. 7a. Đorđo Vazari, Persej i Andromeda, 1570-1572 (prema: Narchi and Price 2015, prolazile i drugarice ispunile zavete, shvatih da sam daleko 76). i od svog zaveta i od svog detinjstva. Bila sam na kraju Fig. 7a. Giorgio Vasari, Perseus and Andro- meda, 1570-1572 (after: Narchi and Price studija koje mi se nisu dopadale, narušenog zdravstvenog 2015, 76). stanja, u zemlji koja nije izlazila iz tranzicije. Bila je došla ta budućnost kad je trebalo da spojimo „koralne zube”, a ja sam zakazala jer sam htela da budem neko drugi. Usled toga sam rešila da putujem kroz vreme u potrazi za osobom koja čvsto drži „koralni zub” i zamišlja da se bavi arheologijom. Vratila sam unazad slike, melodije, mirise i ukuse koji su me sećali na zanimanje za drevne civilizacije, evoluciju čoveka, životnu sredinu. Sakupljala sam snagu iz prošlosti da upišem fakultet za koji sam neopravdano smatrala da više nije deo mene. I dobila sam snagu, jer „tim činom razvlačenja sopstvenog identiteta unazad učvršćuje se temelj na kome će se osloniti sva neizvesnost nastupajućeg koraka” (Bulatović 2005, 8). Trenutni plan je odlaganje ucelovljenja Sl. 7b. Klod Loren, Persej i poreklo korala, ogrlice, dok ne završim studije. Zato sad nekompletnu nisku ca. 1671 (fotografija u javnoj upotrebi) korala na belom koncu čuvam zajedno sa indeksom (sl. 8). Fig. 7b. Claude Lorrain, Perseus and the Origin of Coral, 1671 (photograph in public Fragmentovana ogrlica iz prošlosti je postala odrednica mog use) sadašnjeg života, esencijalna za moje biće koliko i voće i povrće koje svakodnevno pribavljam na pijaci.

U arheologiji postoji način interpretacije fragmentovanih predmeta iz vizure društvenih odnosa, gde se pretpostavlja da u određenim kulturama namerna fraktura predmeta i uručivanje delova savremenicima ili pohranjivanje sa preminulima, jača društvene veze između aktera koji poseduju delove fragmentovanog

ARTEFAKTI 1/2017 81 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA predmeta. Razmenjeni fragmenti su više od materijala razmene i od znamenja međuljudskih odnosa – oni su oličenje osoba koje učestvuju u razmeni. Često se fragmentacija sagledava kroz različite arheološke kontekste sa teorijskom osnovom upravo u kulturnoj biografiji stvari. Znači, predmeti se namerno lome (rastavljaju), fragmenti se razmenjuju, ponovo koriste „posle pauze” i na kraju deponuju u grobnice, jame ili druge arheološke kontekste u procesu akumulacije (Chapman and Gaydarska 2007, 1–6; Palavestra 2009, 165, 171; Porčić 2012, 809–810). Tako oni stiču i svoje sopstvene biografije u odnosu na objekat od koga su potekli. Na primer, kad se pronađu delovi koji se ne mogu pravilno ugraditi u neku celinu, jer su doneti sa drugih mesta (za arhitektonske objekte to su spoliae), ili pak na drugim mestima nedostaju delovi celine jer su odneti (Chapman and Gaydarska 2007, 17). Ogrlice, kao kompozitni predmeti, pogodne su za stvaranje Sl. 8. Današnji izgled koralne ogrlice, fotografija društvene povezanosti ili kroz fragmentaciju ili kroz iz lične arhive, decembar 2016. Fig. 8. Present day appearance of the coral akumulaciju, na šta je ukazao Aleksandar Palavestra neklece, photograph from private archive, de- analizom morfologije i distribucije perli od ćilibara iz cembar 2016. dva centralnobalkanska kneževska groba. Naime, nalazi iz Atenice su takvi da mogu činiti deo većeg ukrasnog seta, koji je identičan jednom od bar dva ćilibarska seta iz Novog Pazara. Ogrlice od ćilibara sa ovih lokaliteta svojom slojevitom biografijom u koju ulazi njihova nabavka, razmena, fragmentacija i dalje širenje fragmenata, mogu biti indikator postojanja delikatnih veza između pojedinaca koji ih poseduju, zatim uspostavljanja veza između živih i mrtvih unutar jedne zajednice i interakcija između dve žive zajednice (Palavestra 2009, 167–174).

Sa druge strane, kroz aktivno međudejstvo sa ljudima, ovakvi predmeti oblikuju iskustva, uspomene i život ljudi (Olsen 2003, 91). Taloženje značenja koja su u dugoživući predmet upisivali određeni pojedinci ili zajednice ocrtava se poput godova na drvetu ili koralu iz kojih procenjujemo starost ili očitavamo varijaciju klimatskih faktora (Dincause 2000, 113, 178). Slično tome, očitavanjem varijacije uloga i značenja dugoživućih predmeta, u našim očima raste njihova vrednost nezavisno od vrednosti materijala od koga su načinjeni. Dakle, u svom današnjem kontekstu, kao predmeti od značaja za proučavanje prošlosti, oni doživljavaju sledeću etapu svoje kulturne biografije. Njihovom interpretacijom u arheološkom ili heritološkom ključu stvaramo podatke o prošlosti, čime ovi predmeti dobijaju značenja udaljena od onih koja su im pripisivali negdašnji proizvođači i vlasnici (Бабић 1995, 75). Iz heritološke vizure, takav predmet i sistem odnosa zapisanih u njemu čini biće svedočanstva ili

82 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA svedočanstveni entitet (Bulatović 2005, 8), odnosno predmet baštinjenja.

Predmet baštinjenja može biti iz sfere čovekovih izrađevina – artefakata, i iz sfere prirodnih tvorevina u koje spadaju i koralni grebeni. Reč je o svedočanstvenom skupu tragova života u tropskim morima, nastalih radom korala i organizama sa kojima korali žive u simbiozi. Grebeni se dele na obalne i barijerne, a koralna ostrva – atoli, su podvrsta barijernih. Sve ih je opisao Č. Darvin 1842. u svojoj prvoj monografiji „Struktura i distribucija koralnih grebena” (Narchi and Price 2015, 16). Kako koralni greben opstaje već dvadeset milenijuma i s obzirom na kumulativnu prirodu ljudske kulture, antropolog A. Kreber ga poredi sa kulturom kao kolektivnim poduhvatom: dugoživući greben se stalno nadograđuje radom miliona kratkoživućih životinjica (Палавестра 2011, 45). To su najbogatije okeanske biocenoze4 i izvor su hrane za veliki broj ljudskih zajednica. Usled manjka brige o svima nam zajedničkom domu – planeti Zemlji, zagađenje sredine i, na prvom mestu, posledično globalno zagrevanje dovode do fragmentacije i izumiranja grebena. Korali u pretoploj morskoj vodi raskidaju spone sa algama kojima se hrane i tako ogoljeni pobele i uginu. Godine 1981. na UNESCO-voj listi zaštićenih prirodnih dobara našao se Veliki koralni greben u Koralnom moru, severoistočno od Australije, prirodna kolajna naše planete vidljiva iz svemira (Colette and Hoegh-Guldberg 2009, 30–31). U oktobru ove godine objavljena je i umrlica istog.5

Nada još uvek postoji ako se organizujemo i ponovo naselimo alge. Međutim, interes baštinika za planetarno nasleđe biva potisnut u drugi plan svakodnevnim političko-ekonomskim problemima, za koje se prenebregava činjenica da su delom uzrokovani i klimatskim promenama, odnosno nedostacima hrane i vode. A. Šastel iznosi da samo velike nesreće, krize i ratovi bude interes za baštinski fond, pitajući se da li se cena baštinskih predmeta otkriva jedino njihovim nestankom (Chastel 1988, 715). Ako je tako, nestanak koralnog grebena može imati cenu koju nećemo biti u stanju da isplatimo, čak iako spoznamo važnost poruke koju nam šalje priroda, jer se za sad pokazalo da ne uspevamo da sačuvamo zdravu životnu sredinu, a time ni zdravo potomstvo. A. Šastel dodaje da zakon koji važi za sve svetinje, a time i baštinu, podrazumeva žrtve: „u svim društvima baština se očituje žrtvom koja nastaje zbog njezina nestanka, a njezino očuvanje žrtvama da se sačuva” (Chastel 1988, 719). Hajde stoga da žrtvujmo naše narcisoidno društvo koje se ušuškalo u lažnu sigurnost sadašnjeg trenutka zarad otkrića odgovora koji nam se nude u prošlosti – u iskustvima naših vremenski bližih i daljih roditelja; u sasvim običnim predmetima koji su tokom vremena menjali svoje kontekste, a time i funkcije, stekavši dragocen svedočanstveni potencijal i heritološku vrednost. Hajde da izmenimo sadašnjost čitanjem upotreba baštinskih predmeta bez favorizovanja njihovih svedočanstvenih slojeva. Čitajmo ih sve!

4 Pod biocenozom se podrazumeva životna zajednica koja naseljava određeni životni prostor ili biotop. Uporediti: Dincause 2000, xxiii. 5 Rowan Jacobsen, Obituary:Great Barrier Reef (25Million BC – 2016). Climate change and ocean acidification have killed off one of the most spectacular features on the, planet na: https://www.outsideonline.com/2112086/obituary-great- barrier-reef-25-million-bc-2016, pristupljeno 22.12. 2016.

ARTEFAKTI 1/2017 83 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

Zaključak

Iskustvo moje majke, koja je pokušala da izbriše iz sećanja neželjenu prošlost, osmelila me je u zaustavljanju sopstvene neželjene sadašnjosti i otvaranju škrinje sećanja sa albino koralima koji su blistali na jednoj od polica kabineta kurioziteta iz mog uma. Bez obzira na njihovu originalnu namenu da budu perle u ogrlici i premda imaju manju tržišnu vrednost u odnosu na crvene korale, moji beli korali su neuporedivo dragoceniji. Oni su više od ogrlice i za mene su ekonomski neprocenjivi. Akumulirali su značenja koja se tiču starog lova na korale, ručne izrade koralnog nakita, maminog susreta sa kraljicom, njenog druženja sa najboljom prijateljicom i, napokon, mog zaveta iz detinjstva, koji utiče na moju svakodnevicu time što studiram ono što volim i više ne strahujem od svoje sutrašnjice.

Koralnoj ogrlici je pretio zaborav – privremen ili trajan, ali, pre zaborava, njen društveni život je stekao još jedan sloj svedočanstvenosti, pošto to što je završila u kanti za smeće otkriva promenu sistema vrednosti i predstavlja novo svedočenje u novom kontekstu – kontekstu odbačenih predmeta. Da nije odmah promenila vlasnicu, njen identitet trajanja (povesni ili istorijski heritološki identitet) bi u početku taložio više strukturnih nego funkcionalnih promena, jer bi odbačena ogrlica bila izložena dejstvu formativnih arheoloških procesa: prvo prirodnih, a kad dođe do sekundarne ljudske aktivnosti i kulturnih. Formativni procesi su deo šireg skupa tafonomskih procesa,6 odnosno procesa formiranja arheoloških zapisa (Палавестра 2011, 201–202; Porčić 2012, 811) čijim se istraživanjem, u stvari, proučava životna istorija kako artefakata, tako i lokaliteta (Babić 2015, 249). U tom smislu, analiza promene uloga i značenja jednog istog artefakta, od njegovog nastanka do danas, i u arheološkoj i u heritološkoj disciplini, ima zajednički antropološki teorijski okvir u konceptu biografije stvari. Pojedinačni predmeti, kao i ljudi, imaju kompleksne životopise u kojima razlikujemo vreme njihove proizvodnje, vreme njihovog trajanja kroz raznovrsne ponovne upotrebe i vreme nakon njihovog materijalnog i/ili društvenog bitisanja. U heritološkom ključu to se prevodi time da je predmet nosilac svih svojih identiteta (idejnog, stvarnog, povesnog i aktuelnog). Opet, značenje mu zavisi od konteksta postanka i upotrebe, te ponovne upotrebe u prošlosti, ali i onih sekundarnih konteksta kakvi su arheološki i muzeološki kao konteksti sadašnjosti (Maroević 1993, 137–138) u kojima predmet doživljava sledeću fazu svoje kulturne biografije – stiče osobinu koja se u heritološkoj teoriji označava kao svedočanstveni potencijal (Vasiljević 2013, 332). Što je ovaj potencijal veći, manja je verovatnoća nastanka zaborava. Istovetna je priča sa svim baštinskim predmetima. Radi se o tome koliko su oni bogati u svedočanstvenim slojevima: što više slojeva sadrže, to su značajniji iz heritološke vizure. I samo baštinjenje je novi sloj upotrebe: „postavši dijelom baštine, predmet mijenja svoj karakter i namenu. Služi drugoj svrsi!” (Chastel 1986, 721).

Ovaj rad je signal još jednog svedočanstvenog sloja za koralnu ogrlicu, još jedan način njene upotrebe. Usled natoloženih slojeva upotrebe, ona se afirmisala kao predmet kumulativne svedočanstvenosti, kao

6 Tafonomija je podgrana arheologije koja se bavi proučavanjem nastanka artefakta (i drugog arheološkog materijala) od trenutka ideje o njegovom nastanku, preko njegovog „života”, do njegovog odbacivanja i dospevanja (preko transformacionih procesa) u arheološki zapis kada ga interpretacijom pretvaramo u podatak o prošlosti (Палавестра 2011, 201).

84 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA predmet baštinjenja. Ona je porodična i lična baština koja je u relaciji sa postupcima moje majke, zatim i mojim postupcima, oblikovala važan deo moje svakodnevice kao studentkinje arheologije. Tačnije, zavet iz prošlosti aktivno formira današnjicu kroz fragmentovanu koralnu ogrlicu koja služi kao „ram” za moj indeks, kao podsetnik da istrajem u svom naumu. Onda, u detinjstvu, kad sam bila prvi put rastavila nisku korala, delovalo je da više nikad neće biti sastavljena. Ali, to je bila samo jedna od faza iz njene kulturne biografije, jer je ona od trenutka kad joj je bio dodeljen nameran zaborav (a takvi su zaboravi neostvarljivi) prerasla u dugoživući artefakt, čija se „životna” priča isprepletala sa mojom i sa pričom meni bliskih ljudi.

ARTEFAKTI 1/2017 85 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

Bibliografija

Appadurai, Arjun. 1986. „Introduction: Commodities and the Politics of Value”, In The Social Life of Things. Commodities in cultural perspective, ed. Arjun Appadurai, 3–63. Cambridge: Cambridge University Press.

Бабић, Сташа. 1995. Вредност сребра у протоисторијским заједницама, У Радионице и ковнице сребра, ур. Ивана Поповић, 71–75. Београд: Народни музеј.

Babić, Staša. 2001. Headgear of the Early Iron Age Tribal Chieftains - Social and Symbolic Aspects, Зборник Народног музеја XVII: 83–93.

Babić, Staša. 2015. Biography of a Hill: Novi Pazar in South-Western Serbia, In The Lives of Prehistoric Monument in Iron Age, Roman and Medieval Europe, eds. Marta Díaz-Guardamino, Leonardo García Sanjuán and David Wheatley, 249–264. Oxford: University Press.

Belamarić, Vinko. 1909. Koraljski obrt. Hrvatska rieč, br. 352, 26. lipanj, feljton Priručnik za ribara, Šibenik.

Bulatović, Dragan. 2005. Baštinstvo ili o nezaboravljanju. Kruševački zbornik 11: 7–20.

Chapman, John, and Bisserka Gaydarska. 2007. Parts and Wholes: Fragmentation in Prehistoric Context. Oxford: Oxbow Books.

Chastel, Andre. 1988. Pojam baštine. Pogledi 3-4: 709–723.

Colette, Augustin, and Ove Hoegh-Guldberg. 2009. Great Barrier Reef (Australia). UNESCO World Heritage Centre, Case Studies on Climate Change and World Heritage: 30–35. http://whc.unesco. org/en/activities/473/. (pristupljeno 16. decembra 2016).

Dincause, Dena. F. 2000. Environmental Archaeology: Principles and Practice, Cambridge: Cambridge University Press.

Douvere, Fanny and Tim Badman. 2016. The 1972 World Heritage Convention for ocean conservation: Past, present and future, UNESCO The Future of the World Heritage Convention for Marine Conservation 45: 11–22. whc.unesco.org/document/155226. (pristupljeno 26. decembra 2016).

Đakovački list. 1972. Elizabeta II u našem gradu. Glasilo Socijalističkog saveza radnog naroda općine Đakovo, 27. listopada, god. XVII, br. 779.

Janjatović, Petar. 2007. Ex YU rock enciklopedija 1960-2006. Beograd: Čigoja štampa.

Kopytoff, Igor. 1986. The Cultural Biography of Things: Commoditization as Process, In The Social Life of Things. Commodities in cultural perspective, ed. Arjun Appadurai, 64–91. Cambridge: Cambridge University Press.

86 ARTEFAKTI 1/2017 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA

Kružić, Petar, i Petra Rodić. 2013. Crveni koralj. Hrvatska vodoprivreda: informativno-stručni časopis Hrvatskih voda 203: 110–113.

Lerider, Žak. 2009. Pamćenje i zaboravljanje – Sigmund Frojd i „izlečenje kroz pisanje”. Polja: časopis za književnost i teoriju 459: 119–132.

Lorini, Petar. 1903. Ribanje i ribarske sprave pri istočnim obalama Jadranskoga mora. Beč: Naklada školskih knjiga, http://digitalna.nsk.hr/?object=info&id=11495, (pristupljeno 16. decembra 2016).

Maroević, Ivo. 1993. Uvod u muzeologiju. Zagreb: Zavod za informacijske studije.

Munitić, Ranko. 1980. Jugoslavenski filmski slučaj. Split: Marjan film.

Narchi, Nemer E. and Lisa L. Price. 2015. Ethnobiology of Corals and Coral Reefs. New York: Springer.

Olsen, Bjørnar. 2003. Material culture after text: re-membering things. Norwegian Archaeological Review 36(2): 87–104.

Palavestra, Aleksandar. 2009. „Fragmentation of Amber Necklaces in the Central Balkans Iron Age”, In Amber in Archaeology, Proceedings of the Fifth International Conference on Amber in Archaeology, Belgrade 2006, eds. Aleksandar Palavestra, Curt. W. Beck and Joan M. Todd, 164–177. Amber Committee of the International Union of Prehistoric and Protohistoric Studies/ National Museum Belgrade.

Палавестра, Александар. 2011. Културни контексти археологије. Београд: Филозофски факултет, Универзитет у Београду.

Popadić, Milan. 2012. Čiji je Mikelanđelov David? Baština u svakodnevnom životu. Beograd: Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Popadić, Milan. 2015. Vreme prošlo u vremenu sadašnjem. Beograd: Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Porčić, Marko. 2012. Contextual analysis of fragmentation of the anthropomorphic figurines from the Late Neolithic site of Selevac. Etnoantropološki problemi 7(3): 809–827.

Quatremère de Quincy, Antoine-Chrysôstome. 2006. Restauriranje, Restaurirati, Restituiranje, Ruina, Ruine, Spomenik, U Anatomija povijesnoga spomenika, priredio Marko Špikić, 71–88. Zagreb: Institut za povijest umetnosti.

Stone, Linda, and Paul F. Lurquin, 2007. Genes, Culture, and Human Evolution. Blackwell Publishing.

Vasiljević, Marija 2013. Biografija stvari, UMuzeologija, nova muzeologija, nauka o baštini, ur. Dragan Bulatović i Angelina Milosavljević, 325–335. Beograd/Kruševac: Centar za muzeologiju i

ARTEFAKTI 1/2017 87 Z. Dimković - KORALNA OGRLICA Weinmann, Johann. W., Bartholomäus Seuter, Johann E. Ridinger, Johann J. Haid et Johann G.N. Dieterichs. 1739. Phytanthoza iconographia: sive conspectus aliquot millium, tam indigenarum quam exoticarum, ex quatuor mundi partibus vol. II, Ratisbonoe [Regensburg]: Per Hieronymum Lenzium, http://biodiversitylibrary.org/page/292944 (preuzeto 16. decembra 2016).

88 ARTEFAKTI 1/2017 ARHEOLOŠKA ISKOPAVANJA U IRANU – LOKALITET TEPE NADERI

Mina Amzirkov, Beograd [email protected]

Na predlog kolega i profesora sa Odeljenja za arheologiju, odlučila sam da napišem ovaj prilog kako bih sa vama podelila svoje iskustvo sa terenske prakse u Iranu, za koju sam se prijavila po preporuci kolege Rodžera Donana sa Univerziteta u Šefildu. Pošto sam poslala svoju biografiju, dva meseca kasnije sam dobila poziv da se priključim kineskom timu tokom arheoloških istrraživanja.

Projekat pod nazivom Tepe (tel) Naderi je plod kinesko-iranske saradnje. Kineski tim, sa Univerziteta u Nanjingu, predvodio je dr Liangren Džang, dok je iranski tim, sastavljen od kolega zaposlenih u Muzeju u Bodžnurdu, bio pod vođstvom dr Alija Vahdatija. Lokalitet Naderi se nalazi u pokrajini Severni Horasan na severoistoku Irana, na samoj granici sa Turkmenistanom, u mestu koje se naziva Širvan. Mesto je nazvano prema obližnjem brdu koje svojim izgledom podseća na lava („šir“ na persijskom jeziku znači lav). Na lokalitetu se nalazi tel prečnika 90 i visine 25 m (sl. 1). Vezuje se za neolitski period, dok se oko njega nalaze ostaci zemljanih zidova iz islamskog perioda. Lokalitet se nalazi u okviru jednog od siromašnijih delova grada, što je predstavljalo probleme tokom iskopavanja pošto se u okolini tela nalaze kuće, njive i napušteni park. Tel se nalazi između planina, u dolini kojom je nekada tekla reka Atrak, pa se zbog toga smatra da su ljudi živeli na pomenutom uzvišenju zbog stalne opasnosti od plavljenja. Tokom iskopavanja započeto je i čišćenje samog tela da bi se dobio bolji uvid u njegovu stratigrafiju. Prilikom čišćenja otkrivene su dve zemljane peći, od kojih je jedna imala u sebi očuvanu posudu iz ranog gvozdenog doba. Na istom nivou, na udaljenosti od otprilike jednog metra, nalazio se i skelet bebe iz istog perioda. Nažalost, na samom telu nije se više radilo.

Budući da je predviđeno da se projekat sprovodi pet godina, ove godine su u podnožju tela otvorene svega tri sonde, dimenzija 10 x 2 m (sl. 2), kako bi se ustanovila dubina kulturnih slojeva, kao i granica prostora oko tela koji je bio Sl. 1. Lokalitet Tepe (tel) Naderi (foto: M. Amzirkov) korišćen. S obzirom na kratak vremenski period Fig. 1. Site Tepe (tel) Naderi (Photo Curtesy of i loše vremenske uslove, jedino se u prvoj sondi, M. Amzirkov)

ARTEFAKTI 1/2017 89 M. Amzirkov - ARHEOLOŠKA ISKOPAVANJA U IRANU

ujedno i najbližoj telu, stiglo do zdravice, koja se nalazi ispod bronzanodobskog sloja, na dubini od 4,20 m u odnosu na nivo na kome su započeta iskopavanja. U sondama su uglavnom otkriveni fragmenti keramike, dok je u nekoliko jama otkriven arheozoološki materijal, kome pripadaju kosti konjâ, ovaca, kravâ itd. (sl. 3).

Bez obzira na to što sam i dalje student osnovnih studija arheologije, na terenu sam imala prilike da radim kao arheolog, jednako kao i druge, iskusnije kolege. Moje zaduženje bila je Sonda 3, a pored mene bila su i tri radnika koja su obavljala fizički deo poslova. Svaki pokušaj da se prihvatim fizičkog posla bio je zaustavljen uz izgovor da sam žena i da to nije za mene. Moj dan se sastojao u nadgledanju posla, vođenju dnevnika, crtanju nalaza i beleženju svega što je u vezi sa sondom za koju sam bila zadužena. Radni dan počinjao je doručkom u 7h ujutru, dok bismo u pola 8 kretali na teren. Oko 12h smo imali pauzu, dok se radni dan završavao u 16h. Posle ručka smo imali Sl. 2. Sonda 3 (foto: M. Amzirkov) vreme za prezentacije. Ja sam predstavila lokalitet Vinču, Fig. 2. Probe 3 (Photo Curtesy of M. Am- eponimno nalazište jedne od najpoznatijih praistorijskih zirkov) kulturâ sa naših prostora. Vreme do večere i odlaska na spavanje koristili smo za pranje keramike, flotaciju i pakovanje nalaza. Terenski rad se ne razlikuje od onoga u Srbiji, osim činjenice da se žene ne bave fizičkim poslom. Jedna novina sa kojom se do sada nisam susretala je činjenica da su topograf i arhitekta konstantno prisutni na terenu.

Neradni dani u Iranu su četvrtak i petak, tako da smo u više navrata imali organizovane izlete do obližnjih sela. Meni su najzanimljivije bile pećine Honameh koje se nalaze u planinama, na visini od 1445 metara iznad nivoa mora (sl. 4). Reč je o veštački napravljenim pećinama, koje su nastale u periodu između 4. i 5. veka, da bi ponovo bile korišćene tokom 11. i 12. veka, kao sklonište u ratnim vremenima. Pećine su imale tri nivoa, pri čemu je prvi nivo služio za smeštaj stoke, drugi za život ljudi, a treći Sl. 3. Pražnjenje jame sa životinjskim kostima za skladištenje. Sada su napuštene, ali su na mene ostavile (foto: M. Amzirkov) Fig. 3. Emptying a pit with animal bones snažan utisak, budući da do sada nešto slično nisam videla. (Photo Curtesy of M. Amzirkov) Pored pećina imala sam prilike da sa ostatkom tima obiđem obližnje džamije i park Beš Gardaš, u kom se nalazi grobnica kurdskog poglavice (sl. 5).

90 ARTEFAKTI 1/2017 M. Amzirkov - ARHEOLOŠKA ISKOPAVANJA U IRANU

Deo Irana u kom sam boravila multietničkog je karaktera, budući da ga pored iranskog stanovništva naseljavaju Kurdi, Turci i Turkmeni, te sam imala prilike da upoznam razne običaje. Jedan od izleta bio je i odlazak u Bodžnurd, glavni grad pokrajine Severni Horasan, gde smo obišli muzej i lokalnu tržnicu. Takođe, obišli smo i Tel Ravi, na kom su u tom trenutku vršena iskopavanja iransko-nemačkog tima. Iako sam otišla na ovaj put otvorenog uma, shvatila sam da Iranci ipak nisu toliko otvoreni prema “zapadnjačkom” načinu života. Mladi ljudi su mi uglavnom postavljali pitanja o mogućnostima nastavka školovanja u Srbiji jer za njih nastavak studija Sl. 4. Poseta pećinama Honameh (foto: M. Amzirkov) u drugoj državi predstavlja jednu od mogućnosti da Fig. 4. A visit to Honameh caves (Photo Curtesy napuste Iran. of M. Amzirkov)

Moj lični utisak je da je arheologija u Iranu ponovo počela da se budi. Posle Islamske revolucije koja se desila 1979. godine, pristup inostranih timova arheološkim nalazištima u Iranu je bio ili zabranjen ili u velikoj meri otežan. Situacija se, na moju radost, postepeno menja budući da je reč o zemlji koja ima bogato kulturno nasleđe. Iran predstavlja raskrsnicu mnogih puteva, te su neki od ciljeva ovog projekta proučavanje Puta svile, kao i pravaca kojim su se širile životinjske i biljne vrste od Irana ka Kini i obratno.

Lično nemam nikakvih zamerki na terenski rad, a jedina nelagodnost koju sam osećala bila je u vezi sa njihovim kulturološkim odnosom prema ženama. Tokom boravka u Iranu trudila sam se da poštujem njihove zakone i tradiciju, pa sam stoga konstantno morala da nosim hidžab. I pored toga kretanje mi je bilo ograničeno zarad lične bezbednosti, s obzirom na to da sam se zbog svetle puti isticala u odnosu na kolege. Takođe, veliki problem predstavljala je i jezička barijera. Engleski jezik se govori malo ili se ne govori uopšte, a moj Farsi je i dalje loš. Ipak, ovo je za mene bilo dragoceno iskustvo. Sl. 5. Grobnica kurdskog vođe u parku Besh Upoznala sam divne ljude među Irancima i članovima Qardash (foto: M. Amzirkov) Fig. 5. The tomb of a Kurdish leader in Besh kineskog tima. Kolegama bih poručila da nađu projekte Quardash Park (Photo Curtesy of koji ih zanimaju i slobodno apliciraju, jer će dobiti M. Amzirkov) pozitivan odgovor, a znanja i iskustva koja se stiču na terenu su nezamenljiva.

ARTEFAKTI 1/2017 91 92 ARTEFAKTI 1/2017 PRIKAZ IZLOŽBE NOVO DOBA: ŽIVOT MAJKE I BEBE U NEOLITU BALKANA

Nada Radak, Beograd [email protected]

Ana Smuk, Novi Sad [email protected]

U periodu od 2. marta do 2. aprila 2017. godine održana je izložba projekta BIRTH (BIRTH: Births, mothers and babies: prehistoric fertility in the Balkans between 10,000-5000 BC ) pod sloganom Novo doba: život majke i bebe u neolitu Balkana. Izložba je održana u paviljonu pri zgradi rektorata Novosadskog univerziteta (sl. 1). Izložba je otvorena povodom obeležavanja deset godina od osnivanja Evropskog istraživačkog saveta (European Research Council – ERC). Tom prilikom organizovana je manifestacija „ERC nedelja” u institucijama širom Evrope. U okviru tog događaja, u periodu od 13. do 19. marta 2017. godine, u okviru Univerziteta u Novom Sadu, organizovan je niz aktivnosti, među kojima su i izložbe projekata koje je finansirao i podržao ERC, a među njima je i upravo BIRTH projekat sa svojom izložbom. Obeležavanje Nedelje Evropskog istraživačkog saveta zajednički su organizovali Institut za fiziku u Beogradu pri Univerzitetu u Beogradu, Univerzitet u Novom Sadu i BioSense institut u Novom Sadu.

Evropska unija osnovala je 2007. godine Evropski istraživački savet, prvu evropsku organizaciju koja finansira vrhunska istraživanja u nauci. Do sada je Evropski istraživački savet finansirao više od 7000 istraživača i podržao 40000 članova timova. Projekat BIRTH je prvi projekat iz naše zemlje, koji je finansira Evrops- ki istraživački savet. Izložba je imala za cilj da prati dva dešavanja: jedno je uspešno sprovođen projekat instituta BioSense, koji je usmeren na Sl. 1: Paviljon rektorata Univerziteta u Novom Sadu razvoj, uvođenje i promociju naprednih informa- (foto: J. Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). Fig. 1 : The pavilion of the Central Building of the ciono-komunikacionih tehnologija i razumevanje University of Novi Sad (photo curtesy of J. Pendić, S. varijabilnosti i funkcionisanja različitih biosiste- Milosavljević, D. Milosavljević).

ARTEFAKTI 1/2017 93 Radak, Smuk - ŽIVOT MAJKE I BEBE U NEOLITU

ma, a drugi je projekat BIRTH, usmeren na drevne biosisteme kao što su ljudski, životinjski i biljni ostaci, pa je 2016. godine u okviru BioSense instituta osnovana grupa za bioarheologiju.

Izložbu je otvorila profesorka dr S. Ste- fanović, rukovodilac projekta, sa svojim timom arheologa, fizičkih antropologa, arheobotaničara i arheozoologa (sl. 2), a prisutnima su se obratili generalni direktor za istraživanje i inovacije Ev- Sl. 2: Prof. dr S. Stefanović, rukovodilac BIRTH ropske komisije R. Jan Smits i ministar prosvete, projekta, i R.J. Smits, generalni direktor za istraživan- nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije M. je i inovacije Evropske komisije (foto: J. Pendić, S. Šarčević. Upravo zbog prirode projekta, u timu Milosavljević, D. Milosavljević). Fig. 2: Prof. S. Stefanović, principal investigator of the su stručnjaci iz različitih naučnih oblasti. Naime, BIRTH project, and R. J. Smith, director-general for ovaj projekat ima širok spektar pitanja, koji pokri- research and innovation of the European Commission (photo curtesy of J. Pendić, S. Milosavljević, D. va, jer se bavi razumevanjem bioloških i kulturnih Milosavljević). mehanizama, koji su doveli do porasta populacije, počevši sa pitanjem o fertilitetu žena, i baveći se razumevanjem položaja majki i beba u zajednici, ali i ostalih članova u odnosu prema njima. Projekat se bavi i time da li je bebama pokazana posebna pažnja bliskih srodnika i kako je to uticalo na njihovo zdravlje, a potom i na veličinu zajednice. Istraživani su biološki i kulturni uticaji na fertilitet, naročito zdrvastveni aspekti ali i predmeti materijalne kulture proučavanih zajednica datovanih od 10000 do 5000 godina p.n.e. na prostoru centralnog Balkana.

U centru problema istraživanja ovog projekta stoji pitanje neolitske demografske tranzicije, sagledano kroz prizmu majki i dece, njihovog međusobnog odnosa, ali i pitanja odnosa cele zajednice, kao i kroz različite aspekte društva i sva- kodnevnog života, u šta spada i ishrana. Projekat se bavi upravo ovim značajnim arheološkim problemom, odnosno pitanjem veličine neolitske populacije, za koju se smatra da je u ovom periodu naše istorije doživela značajan porast, a to pitanje je nedovoljno ispitano u arheologiji. Tim projekta Sl. 3: Postavka (foto: J. Pendić, S. Milosavljević, D. je na ta pitanja odgovorio primenjujući metode pa- Milosavljević). Fig. 3: The exhibition (photo curtesy of J. Pendić, S. leodemografije, ali i primenjujući i najsavremenije Milosavljević, D. Milosavljević). metode u potrazi za odgovorima na niz pitanja koja

94 ARTEFAKTI 1/2017 Radak, Smuk - ŽIVOT MAJKE I BEBE U NEOLITU su već navedena, pa su tako po prvi put dobijene informacije o broju individualnih trudnoća, kao i informacije o ishrani beba i pitanju mogućeg ko- rišćenja životinjskog mleka u njihovoj ishrani, u vidu kašica. Ovakve informacije su po prvi put dobijene u svetu arheologije i veoma značajno doprinose razumevanju neolita.

Izložba je upravo i imala za cilj da prikaže sve aspekte kroz koje je projekat prošao, pokrio i ispitao. Kada je reč o samim predmetima, posetioci izložbe imali su priliku da vide neke od najreprez- Sl. 4: Otisak stopala neolitskog čoveka u pečenoj glini sa lokaliteta Iđoš u Kikindi (foto: J. Pendić, S. Mi- entativnijih nalaza vezanih za neolitske populaci- losavljević, D. Milosavljević). je u kontekstu fertiliteta, jer i sami nose značajne Fig. 4: Human footprint in baked clay from the Neo- informacije o fertilitetu, kao i o ostalim pitanjima lithic site Iđoš in Kikinda (photo curtesy of J. Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). kojima se projekat bavio. Jedno od takvih pitanja je rekonstrukcija ishrane, pa su se mogle videti i kašike izrađene od životinjskih kostiju (sl. 3). Reper- toar je bio prilično raznovrstan, tako da su se mogli videti predmeti, koji su odlični pokazatelji značaja domestikovanih životinja, proizvodnje hrane, keramičkih posuda i figurina, igračaka i sličnih nalaza koji su nam dragoceni jer pružaju jasniji uvid u različite aspekte života praistorijskih ljudi, a tokom ranije praistorije su nam bili prilično teški za razumevanje. Tako su se na izložbi našli nesvakidašnji nalazi iz doba neolita, poput otiska stopala na keramici (sl. 4).

Nalaz koji je privukao dosta pažnje posetilaca jeste bukranion sa lokaliteta Stubline, odnosno, stilizovano modelovana glava bika napravljena od gline na ravnoj glinenoj ploči (sl. 5). Funkcija ovakvog predmeta bila je, smatra se, pre svega zaštitnička. Naime, bik je kao pripitomljena životinja čuvao i štitio ukućane, pa se ovakva modelizacija kačila na spoljne ili unutrašnje zidove kuća. Tako pored važne ekonomske uloge koju je bik imao u životu čoveka, vidimo i nešto drugačiji odnos koji je čovek izgradio sa životinjama u svom okruženju.

Takođe, ukazuje na značaj kuće, koja je u ovom periodu još Sl. 5: Replika bukraniona, autor S. jedna od mnogobrojnih inovacija, i bitna je za celu zajednicu, Đuričić (foto: J. Pendić, S. Milosavljević, ali posebno za majke i bebe. Kuća je postala mesto gde se lakše D. Milosavljević). Fig. 5: Replic of bucranium, author S. i bezbednije mogao sprovesti porođaj, ali i sigurnije mesto za Đuričić (photo curtesy of J. Pendić, S. odgoj deteta. Milosavljević, D. Milosavljević).

ARTEFAKTI 1/2017 95 Radak, Smuk - ŽIVOT MAJKE I BEBE U NEOLITU

Sl. 6: Fragmetni neolitske keramike (foto: J. Pendić, Sl. 7: Ženske figurine sa likaliteta Blagotin (foto: J. S. Milosavljević, D. Milosavljević). Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). Fig 6: Neolithic pottery fragments (photo curtesy of J. Fig. 7: Female figurine from Blagotin site (photo cur- Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). tesy of J. Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević).

Posetioci su bili u mogućnosti da dodirnu fragmente keramike, što im je pružilo neverovatan osećaj, koji donosi blizina artefakata, predmeta za koje znamo da su proizvod čoveka u prošlosti, u ovom slučaju prilično davnoj, što uglavnom nailazi na uzbuđenje i radost onih koji dolaze u kon- takt sa njima (sl. 6).

Figurine žena sa lokaliteta Blagotin ukazuju svojim oblikom na plodnost i značaj koji je žena imala u društvu (sl. 7). Posebno je zanimljiva figurina žene sa bebom u naruč- ju sa lokaliteta Drenovac, prikaz koji nam je svakodnevno dostupan; i neolitske mame su bile nežne i brižne sa svojom decom, što je istraživačima takođe bitno pri rekonstruk- ciji odnosa majki i beba (sl. 8). Takođe je zanimljiv nalaz koji nam dolazi sa lokaliteta Donja Branjevina. Reč je o fragmentu keramičke posude sa predstavom žene koja je u položaju koji podseća na porođaj (sl. 9). Figurina poznata Sl. 8: Figurina majke sa bebom u naručju, lokalitet Donja Branjevina (foto: J. Pendić, pod imenom „Crvenokosa boginja“, takođe nam stiže sa nal- S. Milosavljević, D. Milosavljević). azišta Donja Branjevina i značajan je nalaz između ostalog Fig. 8: Figurine of a mother holding a zbog boje koja se održala na površini figurine, što je prava child from Donja Branjevina site (photo curtesy of J. Pendić, S. Milosavljević, D. retkost. Svakako je bila jedan od nalaza koji je privukao na- Milosavljević). jviše pažnje na izložbi (sl. 10).

96 ARTEFAKTI 1/2017 Radak, Smuk - ŽIVOT MAJKE I BEBE U NEOLITU

Sl. 9: Sa leva na desno: Figurina majke sa detetom u Sl. 10: Crvenokosa boginja sa lokaliteta Donja ležećem položaju, lokalitet Vinča-Belo brdo, reljef posude branjevina (foto: J. Pendić, S. Milosavljević, D. sa predstavom žene u položaju za porađanje, lokalitet Milosavljević). Donja Branjevina, kašike od životinjskih kostiju, lokalite- Fig. 10: Red-haired goddess from Donja branjevina ti Starčevo i Crnokalačka bara site (photo curtesy of J. Pendić, S. Milosavljević, D. (foto: J. Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). Milosavljević). Fig. 9: From left to right: figurine of a mother and a child in supine position, site Vinča - Belo brdo; relief Dečje igračke, keramička zvečka (lo- of the bowl with the representation of the women in a kalitet Iđoš) i dečje kašike (lokalitet Starčevo), birthing position, site Donja Branjevina; bone spoons, sites Starčevo and Crnokalačka bara (photo curtesy of J. napravljene od kosti, svedoče nam o pažnji koja Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). je poklanjana deci, budućnosti svake porodice, i samog čovečanstva. Proizvodnja keramike omo- gućila je lakšu izradu predmeta, koji će zadržati dečiju pažnju, bilo da je u pitanju beba ili osoba na pragu adolescentskog doba. Na kraju krajeva, ko kaže da se nisu i roditelji upuštali u svet mašte sa svojom decom. Zabava nije isključivo namenjena deci, već i starijima, zar ne?

Na posletku, ali ništa manje važan aspekt života jeste jedna od inovacija neolita, promena koja je hiljadama godina kasnije dovela do industrijalizacije i potom sveta koji poznajemo danas – nastanak poloprivrede i domestikacija žitarica. Nalazi sa izložbe koji su nas uveli u ove novine života praistorijskog čoveka, između ostalog su takozvani „kultni hlebovi” sa lokaliteta Banjica i At-Vršac, predmeti najčešće ovalnog, kružnog ili pravougaonog oblika, često obojeni crvenom bojom i dekorisani raznovrsnim mo- tivima u vidu spirala, rombova i meandara. Osim toga, mogli smo videti kako je izgledao žrvanj u neolitu, zatim keramički modeli zrna žita sa lokaliteta Blagotin, i fragment posude (amfore ili pitosa) sa utisnutim klasom žita, nađen na lokalitetu Banjica (sl. 11).

Ovo su samo neki od nalaza koji su bili dostupni posetiocima izložbe Novo doba: život majke i bebe u neolitu Balkana u Novom Sadu. Pri realizaciji ove izložbe eksponate su ustupili brojni muzeji i institucije sa kojima su članovi BIRTH projekta sarađivali. Izložba nije značajna samo za arheologe, nego i za širu javnost. Naime, posetioci su mogli da vide i dodirnu predmete iz neolita, ali i da na jednom mestu spoznaju kako arheologija funkcioniše – kako se pomoću predmeta rekonstruiše prošlost, ali i to da

ARTEFAKTI 1/2017 97 Radak, Smuk - ŽIVOT MAJKE I BEBE U NEOLITU

se ova nauka bavi i primenom modernih metoda s ciljem dobijanja šireg spektra informacija, i samim tim, potpunijim podacima o ljudima iz prošlosti.

Izložba ove vrste od velikog je značaja kako za naučnu zajednicu, tako i za širu populaciju, jer nas uvodi u deo istorije čoveka, koja je od krucijalnog značaja za sva dalja postignuća naše vrste, a nedovoljno je istražena, prikazana i obja- šnjena širim narodnim masama. Izložba projekta BIRTH predstavlja fascinantan uvod u svet neoli- Sl. 11: Keramička zrna žita sa lokaliteta Blagotin, kultni hlebovi sa lokaliteta: Banjica, At-Vršac i Potpo- ta, period u kome su se najznačajnije promene do- ranj-Kremenjak, fragment posude sa utisnutim klasom godile kada je u pitanju čovek, ali i ostatak živog žita sa lokaliteta Banjica, ugnjenisano zrnevlje sa sveta, kao što su biljke i životinje. Zadovoljna lica lokaliteta Selevac (foto: J. Pendić, S. Milosavljević, D. Milosavljević). i brojna pitanja posetilaca izložbe ohrabruju nas da nastavimo sa edukacijom ljudi na polju arheologi- Fig. 11 : Ceramic grains from the Blagotin site, je i fizičke antropologije na ovakav način,- orga cult loaves from the Banjica, At-Vršac and Potpo- ranj-Kremenjak sites, fragment of the vessel with the nizujući naučno-zabavni program i skupove, koji impressed grain class from the Banjica site, calcified će privući ljude raznih profila i zanimanja i ukaza- grains from the Selevac site (photo curtesy of J. Pendić, S. Milosavljević, D. Mi- ti im na značaj koji društvene nauke zauzimaju u losavljević). svakodnevnom životu čoveka.

98 ARTEFAKTI 1/2017 UPUTSTVO ZA PREDAJU RUKOPISA

U okviru časopisa Artefakti, koji je namenjen studentima arheologije svih nivoa studiranja, mogu se objavljivati članci, prikazi knjiga ili izložbi, izveštaji sa naučnih i studentskih skupova, izveštaji sa prakse (terenske, laboratorijske, muzejske), i sl. Dostavljeni radovi mogu biti empirijskog, metodološkog ili teorijskog karaktera. Redakcija neće prihvatati neetičke, rasističke i nacionalističke radove. Prilozi studenata mogu da proističu iz odbranjenih seminarskih radova, master radova ili samostalnih istraživačkih radova. Rok za predaju radova je 01. decembar, dok će elektronska verzija broja biti postavlljena na sajt Filozofskog fakulteta do 01. juna naredne godine. Prilozi poslati Redakciji mogu imati dužinu do jednog autorskog tabaka (do 30.000 karaktera sa razmacima), uključujući apstrakte, fusnote, bibliografiju i rezime. Tekst mora biti napisan na srpskom jeziku, na latinici. Svaki rad će imati dva recenzenta, a rok za recenziju će biti tri nedelje. Uputstva za pripremu teksta su u skladu sa uputstvima za časopis Архаика, koja se nalaze na sajtu Odeljenja za arheologiju (http://www.f.bg.ac.rs/archaica). Pozivamo sve zainteresovane studente arheologije da pošalju svoje radove u predviđenom roku na adresu [email protected].

ARTEFAKTI 1/2017 99 100 ARTEFAKTI 1/2017