Prizivanje Katarine
Total Page：16
File Type：pdf, Size：1020Kb
Duški, zahvalan na prvoj rečenici. Hvala beta-testerima: Suadi Kapić, Vesni Milić, Nevenu Popoviću, Aleksandru D. Kostiću, Marku Popoviću, Duški Marković, Dejanu Mijaču, Milanu Popoviću, Milani Stepanović, a posebno Nenadu Tasiću na stručnoj pomoći. I Ukazanije i preobraćenije Katarinino Istorija je košmar koji ne prestaje buĊenjem. (Karl Jung) 6 Prestao sam da se smejem. Ni osmeh, ni smešak, ni onaj nagoveštaj u očima koji se očitava sjajem nije mi viđen na licu od tog dana do danas, pa čak ni grimasa koja označava sarkazam ili ironiju. Uobičajena pravila ponašanja takođe me teško mogu naterati da usta razvučem u osmeh, makar i hinjen - onaj ko je bio gde sam bio ja, i vratio se, drži da ima pravo da ne bude pristojan pred srećnicima pošteđenim putovanja ove vrste. Život je odgovornost pre svega: suviše predvidljiv da bude zabavan, suviše ozbiljan da bi bio iole bezbrižan. Ova spoznaja dostupna je, međutim, samo onima koji su se suočili sa užasom gubitka drage osobe, onima kojima se urušio svet i onima poput mene – koji su izgubili deo sebe. Impotentan da se smejem - eto kakav sam postao. Još jedino u snovima, iznuren dnevnim košmarima, kad sa svešću o uzaludnosti postojanja potone i svaka nedoumica, na površinu ispliva moje izgubljeno JA i smeh nahrupi spolja i iznutra. "Tata, zašto hrčeš kao da si ujak Pazgli?", kaže mi Zoki, koji uskoro puni sedam i koga ponekad, u susednoj sobi, probudi moje izdajničko cerekanje nalik na hrkanje njegovog omiljenog junaka iz porodice Adams. Podsećanje da smeh i dalje postoji možda mi najteže pada. Dok u sebe projektujem slike iz prošlosti i osećam se ponovo slobodan, ponovo ceo - reagujem smehom; ali kad otkrijem, na 7 primer, da je zgrada Generalštaba srušena 1999. u NATO bombardovanju u mom snu netaknuta, san puca kao balon od sapunice, a pronađeni paradoks predstavlja tačku povratka u realnost - ako te prethodno neko, poput Zokija, ne povuče nazad. Sledi samokažnjavanje: podsećanje da je noć drugačija od dana, a prošlost od budućnosti, baca me svaki put u sve veći očaj. Jutros sam se probudio grcajući u suzama, a noć pre toga više puta sam ustajao uplakan. Kažu da je vreme najbolji lek, ali moja se rana iz dana u dan samo povećava, umnožava degenerisane ćelije, metastazira. Stvar je u tome što ne vidim izlaz, što nemam načina da probijem mehur u kom se nalazim. I posle sveg vremena koje je prošlo od tada, još uvek me proganjaju slike i glasovi. U potrazi za detaljem koji mi je promakao i dalje premotavam film. Uporno sebi postavljam pitanja na koja nemam odgovor: Da li je sve baš moralo da se desi, a ako jeste, da li je moje učešće neminovnost ili slučajnost? Kao učesnik, da li sam mogao da promenim tok istorije, i ako jesam, koji je to trenutak u prostoru i vremenu kad sam propustio šansu da nastavim da živim svoj mali život, prepuštajući velike stvari velikima? Koja je to tačka posle koje više nije bilo povratka sa puta što vodi do mog sopstvenog podzemlja? To je sve što me danas zanima< 8 1. Sedam koraka Za ime Boga, stani malo, prekini sve, pogledaj oko sebe! (Lav Tolstoj) Počelo je sa oglasom u novinama: Politika, 19. februar 1999; na naslovnoj strani vest da je predsednik republike doputovao u Francusku, da ruska Duma podržava političko rešenje problema na Kosovu. Jeljcin upozorava Klintona da neće dopustiti da NATO upotrebi silu protiv SR Jugoslavije - naizgled sasvim obična Politika iz tog vremena, jedna iz tiraža od sto hiljada, ali ako danas pokušate da je pronađete po čitaonicama i bibliotekama, u Politikinoj arhivi i na drugim mestima, naći ćete jednu jako sličnu – ali ne ovu originalnu! Ni sam ne bih bio svestan njenog postojanja da tog dana nisam išao Makedonskom ulicom i pred Šumatovcem nabasao na Milana Komnenića, ludaka s kojim sam išao u osnovnu školu, a u ovom času novinara Sportskog žurnala; Milančeta kog sam zadnjih deset godina sretao isključivo na demonstracijama, mitinzima i protestnim šetnjama – kao i mnoge druge likove iz prošlosti, uostalom. Najpre sam ga čuo, njegov glas bih uvek prepoznao: "Ovo je moja Politika, ne dam!" Zatim sam ugledao čoveka u pantalonama na tregere, sa leptir-mašnom na prugastoj košulji, kako mlatara preraslim udovima trčeći u mom pravcu. Za njim su iz zgrade Politike 9 izašla dvojica u uniformama obezbeđenja, koji, pridržavajući šapke i pištolje u futrolama, pokušaše da ga sustignu. "Imam pravo na svoj besplatan primerak, stalno sam zaposlen u Politici!", vikao je progoniteljima, mašući svežnjem novina. Bilo je to oko podneva; po Makedonskoj su se tiskali klinci iz Trgovačke, kolporteri, poslovni i nezaposleni ljudi. Milan je svojom visinom štrčao za čitavu glavu; pratio sam njegov slalom između prolaznika, a kad se kao đule ustremio na mene, još nisam shvatao da me je prepoznao. Zato sam bio sam ne malo iznenađen kad ga najednom osetih na sebi. "Čuvaj mi ovo kao oči u glavi, brate", reče tutnuvši mi novinu u ruku, odbijajući se od mene kao da je sudar bio slučajan i nastavljajući da beži dalje, uz nepromenjen refren: "Ovo je moja lična Politika! U pomoć, ljudi! Lopovi!" Maksimalno ozbiljno shvativši povereni zadatak, hitro sam svežanj tutnuo pod kaput, u pravi čas da pogledom ispratim ljude iz obezbeđenja, dok su crveni u licu galopirali sad već raščišćenim trotoarom - pošto je Milan kao ledolomac prokrčio put. Samo na trenutak mi je begunac izašao iz vidokruga, ali dovoljno da propustim kad je u pripremi za finale scene sa tezge kolportera u prolazu zgrabio svež primerak novina. Sledi neočekivana predaja: na uglu Makedonske i Cetinjske begunac staje, mašući svežnjem kao belom zastavom. "Kerberi Hadži Antićevi", smeškao se obešenjački, "pa niste valjda izistinski pomislili da sam brži od vas?" Crven u licu, ali sa izrazom olakšanja, prvi od momaka u plavom prope se na prste da bi dosegao novine, a drugi begunca prihvati za nadlakticu. "Vi sportski novinari ili ste najveće hulje ili najveći manijaci", uzvrati zadihan, dok mu je znoj kapao sa čela. "Idemo kući, Milane." 10 "Nisam ja sportski novinar - ja sam umetnik. Ovde sam samo u prolazu." "Naravno, svi smo ovde u prolazu." Milan je poslušno pošao, zagrlivši čuvara kao starog kafanskog pajtosa. "Malo šale ne može da škodi čak ni obezbeđenju Politike, zar ne, gospodine?", obrati mi se šeretskim osmehom, dok su ga sprovodili kroz špalir prolaznika. Klimnuo sam, namignuvši. Uskoro su nestali u zgradi. Novine nisam otvarao do kuće, a tamo sam ih najpre prelistao da vidim ima li unutra nešto osim novinske hartije i boje. Kako nije bilo šuškavih novčanica, uzeo sam da ih čitam. Pregovori u Rambujeu bili su aktuelna tema; osim naslovne posvećeno im je još nekoliko strana, što onome ko zna da se kod nas o presudnim stvarima oduvek razgovaralo iza zatvorenih vrata dovoljno govori o ozbiljnosti naših pregovarača, obaška podatak da direktor Politike lično izveštava iz Francuske - u svom novinarskom debiju. Rambuje se u ovom broju, međutim, pominje i u sasvim drugom kontekstu, i po ovome je Politika od 19. februara fenomen nad fenomenima. Ono što je takvom čini jeste oglas, odštampan preko cele strane, ali ne oglas koji oglašava ili prodaje - neobičan oglas našao se tu da objavi postojanje nečeg do tada svima nepoznatog. S obzirom da će presudno uticati na moj život - a mislim da neću preterati ako dodam da iako nije ušao u srpsku istoriju, ipak je na posredan način uticao i na nju - prenosim ga u celosti: BRAĆO SRBI! Prošla je decenija otkad je na naše ĉelo stao Slobodan Milošević, ĉovek koji je više nego jednom poreĊen sa mitskim junakom Milošem Obilićem. Okrunjen na Vidovdan 1989. na 11 Gazimestanu, na šeststotu godišnjicu Kosovskog boja, ne pred posvećenima od strane patrijarha već na poljani pred milion duša, onako kako se to nikad nije ĉinilo, novi Obilić obećao je da će nam vratiti otmenost i dostojanstvo; obećao nam je preporoĊenu, jedinstvenu, jaku i dostojanstvenu Srbiju, švedski standard i mesto koje zavreĊujemo u zajednici evropskih naroda. Pozvavši se na istorijska prava srpskog naroda, na krunidbi nam je istovremeno i oruţje obećao - ako bude zatrebalo da se brani Kosovo. Obećano oruţje bezmalo dve godine kasnije putuje za Hrvatsku, a još godina će trebati da stigne do Bosne i Hercegovine. Savršeno nepotrebni i niĉim opravdani ratni sukobi koje su povele zavaĊene frakcije Saveza komunista Jugoslavije, sve u ime Istorije, odneće od '91. do '95. bezmalo 300.000 ljudskih ţivota, još toliko sveta obogaljiti, a preko milion raseliti - i to Srba mahom. Rešavanje nacionalnog pitanja inicirano od strane srpskog rukovodstva do danas je u beli svet najurilo bezmalo 50.000 visokoobrazovanih struĉnjaka, a oni koji se danas spremaju da to postanu, svoju budućnost vide iskljuĉivo u inostranstvu. Materijalni standard stanovništva pao je 20 puta u odnosu na 1990, dok su posledice duhovnog srozavanja još razornije. Novi Obilić priznaje da nam nije dobro, ali tvrdi da treba da ćutimo - jer mogli smo proći mnogo gore. UbeĊuje nas da smo mi Srbi oduvek trn u oku hegemonistima, da kako smo nekad ĉinili bedem prema Islamu, tako smo danas jedini borac protiv sila haosa i bezumlja oliĉenih u drţavi preko okeana po imenu Amerika. Duhovna propast naša leţi u ĉinjenici da su neki od nas skloni i u ovu glupost da poveruju, a oni koji nisu - ćute i ĉekaju da se problemi reše sami od sebe. Deset godina posle Gazimestana Srbija je u oĉima sveta rak rana Balkana, zemlja zlih, neotesanih, podmuklih varvara koji laţu u oĉi i ubijaju s leĊa - što je ljaga koju generacije neće 12 uspeti da speru sa nas. Uprkos svemu, ovih dana spremamo se da povedemo još jedan rat, onaj koji nam je obećan na gazimestanskoj krunidbi, ali sada protiv protivnika koji se ne moţe pobediti - NATO pakta. Na Kosovu je sve poĉelo - na Kosovu će se i završiti.