OD ISTOG PISCA

FAJRONT U SARAJEVU SOLUNSKA 28

Mome bratu Draletu

Radnju ovoga romana lakše je pratiti poznavajući sledeće istorijske činjenice: 6. aprila 1941. godine nemačka avijacija bombardovala je Beograd; 12. aprila 1941. godine nemačka armija ušla je u Beograd; 20. oktobra 1944. godine sovjetska Crvena armija, uz pomoć Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, oslobodila je Beograd.

DEO PRVI

PRVO POGLAVLJE koje predstavlja jedno krajnje neobično jutro

Mića je mnogo voleo muziku. I muzika je volela njega. I to ne samo ona muzika koju svi umeju da čuju. Muzika klavira ili violine, gitare ili nekog drugog instrumenta. Muzika je Miču toliko volela da mu se prikazivala u svemu što je čuo. Bat ciganskih konja, otkucaj zidnog sata, lavež dorćolskih pasa, kreštav glas komšinice Perse, blaženi uzdisaji usnulog brata… za Miču je sve to bila muzika. Svet je za njega bio jedan veliki simfonijski orkestar. Tako je novom simfonijom počelo jedno neobično jutro. Sporim, ujednačenim, melanholičnim ritmom, dugih tonova. Mića pokuša da se vrati u san. Stisnu oči, zaustavi dah. Primiri misli. Uzalud. Mačak Ćirilo mjauknu pred vratima dečje sobe. Jednom, pa drugi put. Oči se same otvoriše. Zlatna sunčeva traka padala je na bratovljev krevet i škrinju u kojoj su dečaci čuvali igračke. Na plafonu, iznad uzglavlja, stajala je velika vlažna mrlja u kojoj je samo Mića video vešticu. Disao je duboko. Disanje simfoniji dodade novu melodiju. Laganu i dopadljivu. Radoznalost razbi san u hiljadu komada. Uspravi se iznad jastuka. Pogled mu dobi dečački nemir. Odskakuta po sobi kao zec u kavezu. Na ormar, na noćni ormančić, na čilim, među igračke, pod krevet, pod jorgan. Tad se seti! „Gde mi je violina?“ Da! Seti se celog jučerašnjeg dana, svakog detalja, i svađe sa bratom, i tuče oko violine, one koju mu je doneo čika Laci, i očevih teških reči i nepravde koja mu je nanesena, i majčinog tešenja i babinog uzaludnog pokušaja da ih izmiri. Seti se i majke, kako mu uze violinu i odnese je na tavan! „Na tavanu je!“ Lavež pasa iz Jevrejske ulice pridruži se jutarnjoj simfoniji. Par vrabaca zaklepeta krilima. Opa! Melodija se najzad oslobodi melanholije. Posta lepršavija. To ga još više razbudi. Mića baci pogled na brata. Ovaj je spavao blaženim snom. Oseti se starijim od njega. Stotinama godina. Kakvo čudno osećanje! Kao da je u njega ušla neka mudrost koja ga učini nadmoćnim nad bratom. Oseti neku toplinu oko srca i posla mu poljubac preko dlana, uz tihe, skoro neizgovorene reči, „Hristos voskrese, braco moj.“ Zatim mu isplazi jezik. Izađe iz sobe. Pravac tavan! Po

8 DR NELE KARAJLIĆ

violinu. Damarom što Miči izbijaše u slepoočnici, simfonija dobi na ubrzanju. Hodao je bos, štedeći dah, zaverenički tiho. Znao je da je majka odavno otišla na posao, ali probuditi oca bilo bi ravno katastrofi. Čuo je i babino roptanje iz sobe kraj kupatila. Činilo se da će sama sebe ugušiti teškim uzdisajima. Prošao je na prstima pored zidnog sata i kraj otvorenih kuhinjskih vrata, iza kojih je stajao veliki zeleni kredenac. Na njegovoj levoj strani nalazio se kalendar okačen o ekserčić. Beše to poslednje čudo dizajna! Dvanaest meseci sa dvanaest fotografija Beograda. Sve lepša od lepše! Mića i njegov stariji brat Milanče svako jutro su se utrkivali ko će prvi da precrta dan koji je ostao iza njih. Ugledavši kalendar, Mića ne odoli iskušenju. Uđe u kuhinju, uze olovku, koja je, znao je, stajala uvek na istom mestu, u kristalnoj posudi namenjenoj važnim stvarima, i slavodobitno precrta jučerašnji dan. Na kalendaru, osta prvi neprecrtani broj obojen crvenom bojom. Šesti april 1941. godine. Nedelja. Uskrs. Mića se okrenu ka vratima. Olovka mu ispade iz ruke. Pade na pod. Mića se sagnu za njom, ali sruši kalendar. Simfoniju poremeti grubo šuštanje papira. Mića kalendaru zapreti prstom: „Budi miran!“ Na zvuk iz kuhinje, Milanče otvori oči! „Kalendar!“ Pomisao na zaveru munjevito ga vrati u svet budnih. Kao da nije ni spavao. Krevet njegovog mlađeg brata bio je prazan. „Kud se denulo derle? Kalendar? Mleko? Ne! Violina! Krenuo je po violinu! E nećeš ga majci!“ I on se seti jučerašnje svađe i nepravde koja mu je učinjena. Sećao se i očevih reči: „Nosi je na tavan, đavo da je odnese!“ I on je čuo majčino tešenje i babino preklinjanje da se pomire. Odškrinu vrata sobe i pogleda niz hodnik. Mića je, onako bos i golišav, oprezno gazio stepenicama ka tavanu. Tiho izađe iz sobe u trenutku kada Mića otvori tavanska vrata. Milančeta ništa nije moglo više da izludi od njegovog mlađeg brata. Mali se rodio nenadano i mučki. Ništa ga nije preporučivalo za dolazak na ovaj svet. Niti ga je ko zvao, niti ga je ko tražio. Život mu je bio sasvim ugodan i lep i bez ovoga bandoglavog i uvek bolesnog dečaka nespretnog kretanja, zaluđenog muzikom. Milanče je bio premali da bi shvatio dramu kroz koju su njegovi roditelji prošli kada je Mića, bled i mokar od majčine vodice, prestao da diše i kada ga je doktor Mićević u nekoliko sekundi vratio na ovaj svet. Mesecima kasnije, kada se zdravlje maloga Miće stabilizovalo, i kada je svaka opasnost od odlaska na onaj, drugi svet nestala, doktor Mićević je

Solunska 28 – II deo 9

govorio da mu slućaj maloga Miće do sada nije bio poznat, da je jedinstven u medicinskim analima, i da nikada za tako nešto nije čuo. „Gospođo Danice, gospodine Branko… kako da vam kažem… vašem sinu… Padao je puls istovremeno s pritiskom. Ne razumem kako. Kao da nije hteo da dođe na ovaj svet“, bile su njegove poslednje reći pre nego što je trgnuo čokanjče od koga se razdvajao samo kada je pred njim na bolničkom stolu ležala porodilja. Milanče nije mogao da shvati ni zašto je Mića naprasno postao ljubimac roditelja, ni zašto je majka noćima klečala pored njegovog kreveta stavljajući glavu na njegove grudi kao da proverava da li detetu srce još uvek kuca ili je uspelo u svojoj nameri da se vrati odakle je i došlo. Nije mogao da razume ni preveliku pažnju majčinih i očevih prijatelja koju je taj balavac nezasluženo navukao na sebe, ni brižnost komšija koji su ga mazili, pazili, i gledali sa strahom da pogledom nešto u njemu ne poremete. Nije razumeo ni zašto je Mića odrastao kraj njega, ali u nekom posebnom, staklenom zvonu, jer to što su delili sobu, kuhinju, kuću, dvorište i ulicu nije ga omelo da ne primeti kako se okolina sa većom pažnjom i obzirom obraća njegovom mlađem bratu a ne njemu. Uzalud ga je i majka Danica povremeno grlila i ljubila ne bi li mu pokazala „da ona voli obojicu podjednako“. Osetio je on da je to pritvorno, da je njena tobožnja ljubav samo pokušaj da se napravi neprirodna ravnoteža između njih dvojice. To ga je najviše i morilo. A najviše ga je izluđivao Mića. Pokvarenjak, koji je slabost vešto pretvarao u prednost, te je iz brojnih svađa uvek izlazio kao pobednik samo zahvaljujući „krhkom zdravlju“, na koje se pozivao i onda kada je bio kriv. Milanče je maštao da i on teško oboli, da legne u postelju, da se oko njega skupe svi, i majka i otac, i baba, i prijatelji, da ga zabrinuto posmatraju, a on da krajičkom oka gleda na krevet preko puta na kome bi ležao ljubomorom ophrvan njegov mlađi brat. Ali uzalud. Zdravlje ga je služilo a bolest mimoilazila čak i onda kada je namerno stajao bosih nogu na kiši čekajući da mu se „pluća razbole od upale“. Vrata tavana zaškripaše. Mića se strese. Proviri, a unutra, tišina i tajna. Među crepovima se probijao sunčev zrak. Obasjavao je stari majčin kovčeg u kome je donela svoje stvari onog dana kada se udala za oca. Mića oseti sreću kad ugleda violinu. Stajala je nepokrivena, izložena sunčevom zraku, na samo nekoliko koraka od njega. Okrenu se oko sebe. Na dnu stepenica stajao je mačak Ćirilo. Mića mu kažiprstom stisnutim preko usta pokaza da bude miran. Mačak se nije micao. Gledao ga je pogledom koji nije slutio na dobro. Od silnog uzbuđenja Mića ne ču škripu drvenih stepenica pod Milančetovim koracima. Taj zvuk se neprimetno pridruži ustalasanoj simfoniji.

10 DR NELE KARAJLIĆ

On uze violinu i zagrli je kao što mačka grli izgubljeno mače. Tada prvi put začu potmulu tutnjavu. Kao da se negde daleko počela tresti gora. Tom tutnjavom jutarnja simfonija dobi nenadanu dramatiku. Kakav je ovo zvuk? To do sada nije imao prilike da čuje! Osta ukočen tražeći izvor tutnjave. Da ne dolazi iz njega? Iz njegovog srca? Od uzbuđenja zbog violine? Kako se tutnjava približavala, tako se počeše drmati basamaci pod Milančetovim nogama. U srcu mu uzbuđenje zameni blaga panika. Pomisli da se to njemu samo nešto pričinjava, da je ta zloslutna grmljavina, što grom nije, samo njegova uobrazilja. Ali kad se tlo stade ljuljati pod njim, on shvati da je đavo odneo šalu. Pogleda ispod sebe. Mačak Ćirilo je divljao. Kao da ga doziva. Kao da ih obojicu preklinje da siđu s tavana. Skoči na petu stepenicu, pa sa nje na treću, pa onda na prvu, pa opet na petu… Sve ukrug. Bezglavo i histerično. A tutnjava postade sve glasnija i glasnija. Od nje pobegoše svi drugi zvukovi. Tako se veličanstvenoj simfoniji priključiše i duboki tonovi. Negde u daljini ču se prva razorna eksplozija. Kuća se zatrese kao da je od papira. Prozori zaigraše dajući simfoniji dodatnu ubedljivost. Zatim još jedna eksplozija, pa druga, treća! Zemlja zaigra u ritmu demonskog plesa. Zaurlaše sirene, vazduh zatreperi kao pred oluju. Sve to izazva strah. Užas! Poče kanonada eksplozija, urlanje aviona, štektanje mitraljeza, kao neki đavolji pir! Satansko kolo! Milanče uskliknu. Mića ga tek tad ugleda. Bio je bled i neutešan. Zavera je otkrivena! Vrisnu od straha. Da li se uplašio brata ili eksplozija, nije mogao da razazna. Sledeća eksplozija udari blizu Solunske 28. Zadrhta vrh stepenica. Hodnik prekri prašina. Milanče izgubi ravnotežu, ali u prvome.trenutku to ga poče veseliti, kao da je na nekoj besplatnoj ljuljašci. Ali, kad s krova stadoše otpadati komadi crepa, vrati mu se strah u srce. Pravi, ogoljeni strah! Tek tad iz svoje sobe istrča njihov otac. Branko. Go. Izbezumljen. Utrča u dečju sobu. Zavrišta. „Gdeeee steeee?“ Na vratima je stajala baba. Neuredna seda kosa od nje je činila junakinju neke strašne lutkarske predstave. Bez zuba, starački smežuranog lica, pokazivala je sinu da su deca sigurno na tavanu. I ona se sećala jučerašnje svađe oko violine. Branko nije umeo da razume njeno mumlanje. Dok su eksplozije tresle zemlju, u njegovoj glavi su se redale crne misli. Red eksplozija, red misli. Videvši da od sina nema vajde, baba sama krenu na tavan. Na stepenicama su stajala njena dva unuka. Jedan naspram drugog. Tresnu još jedna eksplozija. Baba vrisnu kao da je verovala da tom vriskom može da otera bombe. Tada poče da urla i Milanče. U blizini Solunske udari još jedna eksplozija. Ovoga puta mnogo bliže od prethodnih. Crep se poče cepati napola. Prozori iskakaše iz okvira. Prašina ispuni tavan. Popadaše čaše iz kredenca. Zveket

Solunska 28 – II deo 11

tanjira po podu ispuni simfoniju dodatnom napetošću. Mića je držao violinu i plakao. Plač se nije čuo od urlanja aviona. Pir razjarenih zveri. Vaskršnja simfonija, koja poče stidljivo, batom ciganskih konja iz duboke tišine, u svoj svojoj raskoši se približavala stravičnom finalu. Nakon naredne eksplozije mamin kovčeg propade kroz karatavan. Usput je pokupio babu i njenu dušu poneo sa sobom na onaj svet. Telo joj je kopnelo u plamenu. Branko je dozivao decu, uzalud se nadglašavajući sa urlanjem aviona. Dečaci su stajali jedan naspram drugog i plakali. Nikad se kao tad nisu više voleli. Nikad nisu bili bliži jedan drugom. Milanče pruži Miči ruku. Mahnu mu da priđe, da ga spusti dole. Ovaj je stajao kao ukopan držeći violinu kao jedino što ima. Voleo ga je, ali mu nije verovao. Pokuša da mu priđe, ali ga nova eksplozija vrati nazad. Kada je Milanče ponovo hteo da se okrene ka Miči, uhvati se za klimavu ogradu stepeništa ali ona popusti. Jednovremeno sa njegovim padom krov njihovog doma odnese nova eksplozija! Dok je padao, Milanče je čuo vrisak svoga oca. „Miiilaaančeee!!!“ To je bilo poslednje što je čuo. Detonacija baci Miću nekoliko metara u stranu. Pao je na veliki bračni krevet, a violina mu je počivala na grudima. Netaknuta. Nije izgubio svest sve dok se u kući nije pojavila majka Danica. Lice joj je bilo izgrebano noktima. Od užasa, od očaja. Tek kada je čuo njene jecaje, znao je da može da odahne. Tim jecajima stravična simfonija odsvira svoju poslednju notu. On zaklopi oči.

DRUGO POGLAVLJE koje predstavlja jedan krajnje neobičan voz

Oči je otvorio malo kasnije, u nekom čudnom vozu, uronjenom u belinu, koja ga je hladnoćom podsećala na strah. Mića pomisli da bi bio red da zaplače i da bude tužan, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Sve mu je govorilo da se desilo nešto nesvakidašnje strašno, jezivo, tragično. Nije to bilo samo zbog majčinih suza i njenog izbezumljenog, bledog lica, iz očaja izgrebanog noktima, kojejeposlednje video pre nego što je izgubio svest, kad mu je neka njemu nepoznata ali golema sila zaklopila oči i ugasila um, već i zbog toga što je bio svestan da mu je brat prešao na onu stranu, sa koje nema povratka. Trebalo bi da mu bude žao majke, ili barem brata, na koga je pomislio pre nego što je otvorio oči u kupeu ludog voza opkoljenog bolesnom belinom. Ali tada pred sobom ugleda dečaka smelih i toplih očiju, koji je sedeo naspram njega, na sedištu pored prozora. Učini mu se poznat. „Sećaš li me se?“, upita ga dečak pomalo zabrinuto. „Ne znam. Ne sećam se“, odgovori Mića i sam sebi zazvuča zrelo. Kao da nije više bio dečak, već odrastao čovek. I nije ga se sećao. Bio je zbunjen i pomalo preplašen lepljivom maglom koja mu se uvlačila u nozdrve i činila ga neprirodno mirnim. „Rekao sam ti da češ se roditi u Beogradu, i da ćeš živeti u Solunskoj ulici, na broju 28. To sam ti govorio.“ Mića ga je gledao kao što se gledaju čudaci. Otvorenih usta i ne trepćući. Zatim se trgnu iz obamrlosti. „Gde mi je violina?“ Dečak ne odgovori ništa. Samo ga povuče za rukav. „Bini“, reče, „tako seja zovem. Bini. Da li me se sad sećaš?“ Oseti Mićino nepoverenje, pa mu priđe bliže. Otvori mu dlan, kvrcnu prstima, a Miči se pred očima raspuknu svemir. To ga uplaši. Pucanj kojim mu svemir otvori svoje srce beše toliko silan da ga podseti na bombe koje je čuo samo nekoliko sekundi pre nego što se pojavio u ovome čudnom vozu, ali kad se srce svemira presavi pred njim kao list vinove loze, i kad

Solunska 28 – II deo 13

mu se spusti na dlan, on se umiri, a oči mu se navlažiše suzama. „Bini?“, upita tihim glasom koji je podrhtavao od udara srca. „Ja sam.“ Priđe mu i pomilova ga po licu. Binijeve ruke bile su tople i meke, poput majčinih i umesto da ga to smiri, on se još više rastuži. „Mama“, prošapta Mića kao neko kome je majka važnija od svemira kojeg je gnječio u rukama poput komada ilovače. Bini se ponovo nasmeja. „Mama, mama, šta će ti mama?“ Utešno ga pomilova po kosi. „Seti se! Nekada sam te vodio po vasioni, putovali smo, veselili se, pokazivao sam ti zvezde, planete, daleke svetove… a sad to sve imaš u rukama.“ Mića pogleda svemir koji mu se migoljio pod jagodicama prstiju ispucalim od žica violine. Nije ga nešto naročito impresionirao. Imao je neki glup oblik kojigajepodsećao na kravlju balegu ali, ruku na srce, nije smrdeo. Voz cimnu, iznenada i naglo, kao da kreće sa stanice, ali odmah zastade. Ona belina se razli, pa se opet zgusnu kao poput mleka pred sirenje. Tada se Mića seti voza! „Ovaj voz“, raskolači oči, a ruke ispustiše svemir, koji se prosu po podu.kao raspukle lubenice. „Voz! Znam ovaj voz… to je voz koji vozi umrle. Sećam se!“ I tad se seti svega… I kako još nije bio rođen, i kako ga je Bini pronašao dok je bio samo duša a ne i telo, i kako su se njih dvojica družili, lutajući po svemiru, i kako je Bini ponekad bio čudan, povučen, kako mu nikada do kraja nije otkrio neke tajne koje su ga interesovale, i kako mu je pričao o životu, o ljudima, o njihovim naopakim i čudnim naravima, ali i njihovoj lepoti, o onome što ih krasi, pričao mu je i o njemu kada će i gde da se rodi, kakav će čovek da bude, dovodio ga je i do ovoga voza, seća se, u njemu su bili mrtvi. „Da li sam ja umro?“, upita Mića strahujući od odgovora. Bini ponovo poče da se smeje. „Ma neeee, ludače moj, nije tako lako umreti.“ „Pa otkud ja ovde, ako nisam umro?“ „To se i ja pitam!“, uskliknu Bini. „A kad čovek umre, da li mu je hladno?“, upita. „Ne znam“, odgovori Bini, „nikad nisam umro. Kada budem, sve ću da ti ispričam.“ Mića nasloni glavu na Binijevo rame. Sklopi oči, skoro da zaspa. Tišinu razbi gomila ljudi koja nahrupi u voz. Vika, psovke, galama. Po prozorima poče da šiklja ljudska krv. Spodobe bez ruku, bez nogu, neki i bezglave, tiskale su se hodnikom, tražeći mesto u već krcatim vagonima. Iz daljine su se čule eksplozije i arlaukanje aviona. Mića ih je posmatrao ćutke, s palcem u ustima. Kao da ga sva ta užasna galama uspavljuje, a ne užasava. Bini

14 DR NELE KARAJLIĆ

je sedeo, grleći ga. Iz očiju su mu tekle krupne, tople suze. Lice mu beše preliveno bolom. „Znao sam“, prošapta Miči na uho. „Znao sam… ponovo rat.“ Mića ga nije razumeo. Samo je osetio Binijev bol kroz dlan kojim mu je dečak mazio lice. Činilo mu se da je u tom bolu sakupljena patnja celoga čovečanstva. Činilo mu se da ga svojim bolom Bini štiti od njegovog bola. Kao da Bini pati umesto njega. To mu se činilo. Zato je i bio kadar da zaspi u toj klanici kojoj se nije videlo kraja. I zaspao bi, da u kupe ne uleti njegova baba. „Baba? Moja baba, Bosa!“, obradova se Mića i razvuče usne u osmeh. Baba Bosa beše u onoj svojoj staroj plavkastoj spavaćici od kineske svile, čije je čipkane rubove, rad nekog veštog majstora, gutao plamen. Ona, ne samo dajegorela, a da to nije primećivala, već se i ponašala kao neko ko nije svestan da nema levu ruku. Bila je besna na svet oko sebe, na one koji su, lišeni svakog dostojanstva, bezglavo tumarali hodnikom voza, urlajući, jaučući, gurajući se, psujući, bogarajući, tražeći svoje mesto u nekom od kupea. Svi ti osakaćeni ljudi, sva ta obezglavljena deca, sve te poludele žene probijali su se kroz vagone praveći nepodnošljivu buku. Baba, čiji sepatrljak leve ruke nekontrolisano klatio poput napukle grane na vetru, udarala je zdravom rukom o staklo kupea preklinjući narod u hodniku da se smiri. „Kako vas nije sramota! Ni umreti ne umete dostojanstveno!“, vikala je doživljavajući nered među svojim narodom kao vlastitu sramotu. „Bombarduju, pa šta? Nije ni prvi ni poslednjiput da nas Švaba gazi. Ja bih se na vašem mestu radije zapitala da nismo mi ti koji su krivi zbog toga. Ne bije Švaba bez razloga, ne, ne, ne. To je prosvećen narod! Mora da smo mi nešto zabrljali. Prvo smo se sa njima dogovorili, a onda, puj pike ne važi!“ Bosa sede preko puta dva dečaka puštajući da se plamen oko nje širi. „Tu si, mali!“, okrenu se ka Miči, skoro besno. „Tražila sam tepo tavanu, ništavilo jedno, i tebe i onoga tvoga brata! Počelo je bombardovanje, a vas nigde! Sad vidim da sam vas uzalud tražila… Obojica ste mrtvi… ali, ako, ako… sada za vas smrti više nema.“ Tad Bini podiže glavu, kao da se buni, kao da mu nešto nije pravo. „Grešite, gospođo! Milanče jeste poginuo… ali Mića je živ.“ Bosa, kao da je tek tada ugledala dečaka u čijem je naručju Mića skoro zaspao. „A je l', moliću? Vi, dečače, kao da ne znate da je meni jasno da je ovo voz mrtvih. Ja sam Hercegovka, ne dam se lako prevariti! Tu, u hodniku sam prepoznala komšije, prijatelje… i nije valjda da mislite da sam toliko neobrazovana?! Uostalom, s kim imam čast?“

Solunska 28 – II deo 15

„Ja sam Bini“, odgovori dečak, i dalje mazeći Miću po kosi. „Stari Mićin drug. Još iz vremena kada on nije bio rođen.“ Bosiljka Janković, to je bilo Bosino puno ime i prezime, pogleda ga kao nekoga ko nevešto zbija šale. Iskrivi glavu tako da joj plamen zahvati lice. „Bili ste drugari pre nego što je bio rođen? Gospode, svašta ću ja čuti u ovome ludom vozu!“, slegnu ramenima kao da je pristala na ponuđeno čudo. „A on…“, pokaza na Miču. „Velite da je živ?“ Bini potvrdno klimnu glavom. Bosa spusti pogled, kao da odahnu, ali tek tad se začudi. Ispred nje više nije bilo Miče. „Gde je? Gde mi je unuk?“, upita zbunjena. „Vratio se majci“, odgovori dečak. „U bolnicu.“

TREĆE POGLAVLJE koje se odvija u bolnici

Kad je ušao u hodnik Opšte bolnice, po kome su plazila ranjena tela, Laci je već bio u uniformi. Do ovoga, sudnjeg dana, njega su krasila odela skrojena po poslednjoj modi, ona koja su se dala videti samo po velikim svetskim metropolama, pa ga je uniforma činila nesigurnim. Tako se, barem, u njoj osećao. Ali nije bio u pravu. Podsećao je na neku retku pticu dugog vrata, obdarenu prefinjenošću, koja u sebi nosi i gospodsku tugu i neodoljiv šarm. Kada bi privlačnost mogla da šija, oko njega bi bleštao zlatan oreol. Takav je bio i u uniformi. Ona mu nije te osobine oduzela. Naprotiv, samo je toj prefinjenosti davala dozu tragike. „Bežao sam od rata“, mislio je u sebi dok je primao ratni raspored, i zaduživao opremu i lično naoružanje, „bežao sam od Madrida do Brisela, od Brisela do Pariza, od Pariza do Beograda, ali eto, na kraju me rat sustiže.“ Tešio se time da od rata niko nije uspeo da pobegne. Bilo mu je lakše što gori cela Evropa, pa nema kome da zavidi. Uostalom, kad je već morao obući uniformu, to je učinio u svome gradu, tu, među svojima. Svet oko njega je znao da mu je otac Francuz, ali je majka, slikarka, kći bogatog jevrejskog trgovca, bila ta koja mu je dala dorćolski pedigre. „Kad mi je već dato da nešto branim oružjem, neka to bude grad koji najviše volim.“ Takav, u uniformi, uđe u hiruršku salu. Ona je vonjala na smrt. Među onima što su oznojeni i bledi davali poslednju pomoć odlazećima, on prepozna doktora Hadžilojića, jednog od onih školskih drugara sa kojim je ubijao dane svirajući po parkovima. Lice mu je bilo bezizražajno od nedostatka nade. Laci mu, ipak, razvuče usne u osmeh. Hadžilojić ga odmeri, onako vitkog u uniformi, kao da odmerava redak oblik života, pa se prekrsti. „Lacijus Maho u uniformi!? Eh, daleko ćemo dogurati!“ Laci se kiselo nasmeja. Kao da ni on u takvu vojsku ne veruje. „Došao si da vidiš Jankoviće, a?“ Ovaj ne reče ništa. U toj tišini Hadžilojić prepozna odgovor. Iznese mu kratku ekspertizu, kao da ga neka nevolja goni da je što pre završi.

Solunska 28 – II deo 17

„Malome Milančetu nije bilo spasa. Smrt je bila trenutna. Od detonacije. A ovaj drugi, mlađi… kako ono beše? Mića… on je živ!“ Poslednje reči kaza radosno, ali mu radost naglo splasnu. „Mislim, tehnički.“ Okrenu glavu kao neko koga razjeda osećaj krivice. „Ne znam šta se dešava. Puls mu pada, ali mu pada i pritisak. Da budem jasan. Mali je u komi. Šanse da preživi su manje od šansi da Božić padne u februaru.“ Uze Lacija za ruku kao da traži razumevanje. „Pogledaj ovo oko sebe“, pokaže na prostoriju u kojoj radi. „Ovo ni Brojgel ne bi umeo da naslika.“ Laci upita šta bi se još moglo učiniti za Miču. Očekivao je neku laž. Ohrabrujuću laž. Ne dobi je. „Šta da ti kažem?“, reče Hadžilojić, pripaljujući cigaretu koju je pre toga obalio svojim dugačkim jezikom, „u situaciji poput ove, sa ovoliko ranjenih, unakaženih, koji od nas očekuju pomoć…“ On mahnu glavom ka sledećim vratima iza kojih je, osetio je Laci, stajao novi krug pakla. „Tamo je. U porodilištu. I on i majka mu“, reče Hadžilojić. „Hristos voskrese!“, reče Laci, ne bez ironije, i okrenu se ka prostoriji na koju mu je Hadžilojić pokazao. Tek je kasnije shvatio koliko je tad, u taj dan, i u to jutro, bilo važno verovati da je vaskrsenje moguće. U porodilištu je na zidu stajala ikona Svetoga Vasilija Čudotvorca. Tog uskršnjeg dana, Srbi su mogli da se pouzdaju samo u njega. Drugih prijatelja nije bilo. Ispod ikone klečala je žena u crnini. On pogledom pređe preko prostrane prostorije čiji su zidovi bili dopola obojeni masnom farbom. Kreveti su stajali u neredu razbacani kao zrna graška oduvana sa stola. Na njima su ležali oni koji su vagali između života i smrti. Oko njih stajahu bližnji, moleći se da u toj borbi život prevlada. Da postoje anđeli zaduženi da nose duše mrtvih na nebo, prostorija u koju je Laci ušao bila bi puna kao košnica. U uglu sobe ležao je Mića, beživotan i bled sa dečački nevinim osmehom na licu. Ležao je u istom onom krevetu na kom se pre devet godina rodio. Pored njega je klečala Danica, duha sasušenog od nesreće i bez suza u očima. Bile su potrošene. Netremice je gledala u svog mlađeg sina i milovala mu ruku kao da je bila sigurna ga će ga majčinska ljubav vratiti nazad među žive. Njena kosa krila je levi, noktima izgrebani obraz. Sebe je krivila za tu nesreću. Ne zato što bi ona svojim prisustvom sprečila smrt da pređe prag njene kuće, već zbog toga što nije bila tu u trenutku kada je smrt odvodila njenu decu. Sve bi joj lakše bilo da se to dogodilo pred njenim očima, kao da, kad već moraju da ginu, deca treba da budu ispraćena majčinim pogledom na taj tajnoviti put. Laci joj priđe s leđa da ne remeti duboku obamrlost u kojoj se nalazila njena duša. Sede sa strane i posmatraše je kako netremice zuri u dečakovo

18 DR NELE KARAJLIĆ

telo. Neko neizrecivo dostojanstvo držalo ju je uspravnom u bolu koji se ne da opisati poznatim rečima. Laci oseti neko posebno poštovanje prema Danici. Beše to njemu nepoznato osećanje. Vrati se godinama unazad i seti se kako ju je posmatrao iz kafane Znak pitanja, dok se sa drugaricama probijala kroz vrevu pred Sabornom crkvom. Svojim korakom čistila je prostor ispred sebe mameći poglede dečaka iz realne gimnazije i pohotne uzdisaje rakijaša koji behu sedeli u krčmi cuclajući svoje jutarnje piće i posmatrajući mladost, koja kao po nekoj tankoj životnoj žici prolazi između crkve, sa jedne i kafane sa druge strane ulice, birajući svoj put ka sreći. Uzbudi ga živa slika mladosti koja mu se u ovome zlu iznenada otelotvori pred očima. On pomisli kako bi život bio nepodnošljiv da nije misli koje nas u kočijama nostalgije povremeno odvoze u lepšu prošlost. Život bi izgubio smisao da u njemu povremeno ne vaskrsnu osećanja iz mladosti koja poput odbleska sunca obasjaju surovu stvarnost, u koju ga vrati stenjanje novopridošlih ranjenika. I dok se žena u crnini molila pred ikonom Svetoga Vasilija Čudotvorca, i dok je Danica blagotvorno milovala sinovljevu ruku, dok su se hodnikom preplitali jauci i komande, dok je Laci lutao terasama prošlosti, mali Mića otvori oči. „Mama“, reče, „imam novog druga. Zove se Bini.“ Danica od sreće izgubi svest.

ČETVRTO POGLAVLJE u kojem deca uzimaju život u svoje ruke

Bini se gušio u suzama dok se voz punio unakaženim ljudima i bezglavom decom. Istina, galama se malo stišala, ali ne zbog toga što je patnja bila manja, već zato što su vrisku i arlaukanje zamenili prigušeno stenjanje i jauci. Belina je gutala ljudska tela, a pod beše ukaljan blatom, prašinom i krvlju. Po njemu ostaše otisci cipela, papuča i bosih nogu. Bosa je gledala u Binija sa sažaljenjem onoga ko razume koliko je običnom dečaku teško da se navikne na ovakve prizore. Htelaje da ga dodirne, zagrli, ali se plašila da plamen, koji ju je proždirao, ne pređe na njega. Stoga odluči da ga malo zabavi, razonodi, jer protiv ove sile koja ih unakazi nije bilo druge utehe. „Ja vidim da si ti neki lep i pametan dečak i da mnogo voliš moga Miču. Nemoj da plačeš. Rat je. Tako ti je to. Nije ni prvi ni poslednji.“ Činilo se da joj plamen što joj liže obraz ne smeta. Desnom rukom ga je skidala s lica kao da od sebe tera komarca, a ne vatru. „Mića je moj unuk. Pametnica moja…“, reče ne bez ponosa. Bini klimnu glavom. U njegovim očima i dalje su se caklile suze. U hodniku je još uvek trajala gužva, ali je krv koja je liptala po staklima presahnula. Iza nje je ostajao skoren trag. Bosiljka se nasloni, otpuhujući kao nekome kome je vruće. Ustade i otvori prozor. Napolju belina nije popuštala. Činilo joj se kao da je još gušća nego što je bila kada je ušla u voz. „Znaš… sve je to bilo zbog violine. Oko nje su se posvađali. Njih dvojica… Mića i moj stariji unuk Milanče… samo se svađaju. Ovaj stariji je ljubomoran ko pašče na mlađega, a mlađi, lopov, to koristi. Imao je nekih problema sa zdravljem kada se rodio. Padao je u bandak, pa se vraćao, otac i majka su posedeli bdijući nad njim. Zato je ovaj stariji ludeo. Kao, njega manje vole. A baba ko baba. Valja miriti svađu. Svađa međ’ braćom? Valjda je to normalno“, reče ona, tražeći od Binija razumevanje za dva unuka. „Ja sam inače Bosiljka, Bosiljka Janković. Možeš me zvati teta Bosa. Tako me zovu na Dorćolu. Rođena samu Gacku… to ti je Hercegovina, ali sam davno došla u Beograd… čini mi se pre sto godina… znaš kako je kod nas, svako malo

20 DR NELE KARAJLIĆ

pa neki rat… evo, menije ovo drugi, ili ne, čekaj, bogami treći, ako ne i četvrti. Ne znam ni sama. Smenjuju se ko na paradi. Onaj, Veliki rat mi je odneo muža Životu, dobrog i poštenog čoveka, ljubav moju najveću, a ovaj mi, eto, uze unuka… Mislila sam da malo prohodam po ovome vozu, da vidim da mi tu negde nije i sin. I on je bio u kući kad je počelo bombardovanje, ali vidim da je gužva pa rekoh nema smisla…“ Iznenada, još beline napade prozor. Izgledalo je kao da guta unutrašnjost kupea. Bini se podiže. Zatvori okno. Bosiljki bi nezgodno što gori. Protrese se nekoliko puta da otrese plamen sa sebe. Uzalud. „Ja se izvinjavam. Ne znam šta je sa ovom vatrom. Ne pušta… a ti, dečače, odakle si ti? Iz Beograda?“ Bini odmahnu glavom i nasmeši se. „Ne“, reče. „Ja sam iz Svemira.“ I Bosa se nasmeja mangupskom odgovoru. „Aaa, koji si ti đavolak, ali ako, ako, lepoje šaliti se. Tako i moj Dimitrije, najstariji sin… on je znao da se šali… a imala sam ih trojicu… mislim na sinove. Ja i moj Života. Dimitrije, najstariji, i blizanci… Vlada i Branko, likom slični ko jaje jajetu, a po naravi… uputu se nisu sreli. Ovaj prvi, tih, smeran, čudotvorac, kako se rodio bio je za manastir. Sveti čovek. Razgovarao sa cvečem, životinjama. Razbole se skoro nasmrt, pa ga odvedoše u Tresije, podno Kosmaja, da ga izleče. Ali, izgleda, izlečio je sam sebe. Tamo je i sad… leči druge… čudo božje… ko da mi nije sin… kažu da ume da bude na dva mesta istovremeno… otac Miron, tako ga zovu. Samo reci da te je teta Bosa poslala, ako ti, ne dao bog, bude trebao. A ovaj drugi, Branko, stođavo, nemirnog duha, prek, naopak, spreman da se bije, ubija… alipravdoljubac, da ne grešim dušu. Ne trpi nepravdu. Nije digao ruku ni na koga ko to nije zaslužio.“ Prekrsti se kao da moli za pomoć. „Kako se oženio… smirio se, hvala bogu. Mića i Milanče su njegova deca.“ Bosiljka obori glavu, kao i svi koji žale za prošlošću. „Eh, kakav je to život bio, sinko moj! Bog mi ne da lagati, nije bilo lepše, bogatije i srećnijeporodice u Beogradu od nas, Jankovića. Ali meni namestiše robiju, na pravdi boga, odoh u zatvor, pa izbi Veliki rat, on odnese Životu… a bez njega beše sve pusto. Znaš… dok je bio živ, nisam ni znala koliko ga volim. Tek kad je otišao, u meni se probudila ljubav… čovek je proklet, dete drago. Voli samo ono što mu nedostaje.“ Bini ju je gledao bezizražajno, kao da gleda kroz nju. Nije govorio, nije davao nikakve znakove da je čuje, što Bosu malo zbuni. „Dečače, da li smetam? Samo reci. Znam ja da teta Bosa ume da bude dosadna, ali ja ovo zborim tebe radi… da te malo razonodim… vidim da ti je teško palo sve ovo… ali šta ćeš… rat je… valja nam se navići. Čovekje zver. U ratu. Ali nimalo nije bolji ni u miru.“

Solunska 28 – II deo 21

Bosa ne sačeka Binijev odgovor, već nastavi. „Nas su, odmah čim je onaj Veliki rat stao, napali sa svih strana. U ratu nas napali Austrijanci, u miru Srbi. Ja, samohrana majka sa tri sina. Umela sam ja da se s nevoljama borim dok je moj Života bio kraj mene, ali izgubih snagu. Htedoše da nam uzmu kupalište koje sam ja pred rat napravila. Lepo, veliko kupalište, kao da si u Beču, a ne u Beogradu. Tu seja nekako odbranih, ulepšah ga. Ali, hoćeš đavola! Niko više na to kupalište ne dođe… niko! Pustara! Beograd se promenio, običaji, svet, kao da nije to bio onaj isti narod od pre rata… kao da su u njega došli drugi ljudi. Nisam mogla da prepoznam grad. Lakše bi mi bilo da sam i ja poginula.“ „Ja, deco, nemam više snage“, rekla je sinovima jednoga sunčanog jutra, dok su sedeli za velikim baštenskim stolom. Crtala noktima krugove po mušemi, a iz bašte Tufegdžića pevao je kos. „Došlo je vreme da život uzmete u svoje ruke.“ „Tako sam im rekla, dečače! Upravo tako! Uzmite život u svoje ruke! Ovaj stariji, Dimitrije, bio je mnogo osećajniji. Razumeo me je, moju patnju… bol. Mlađi, Branko, jedan od blizanaca, tvrd i samoživ. Ništa ga u životu nije interesovalo. A opasan, dozlaboga. I tu ti se oni lepo posvađaše. Ovaj stariji je imao plan da od kupališta napravi bioskop. On ti je voleo da snima one njegove filmove. Po ceo celcati dan. Izađe sabajle sa kamerom u ruci, vrati se sa mrakom, a onda ode u podrum da to metne na onu zapaljivu traku. I tako danima. Ja sam bila, hvala bogu, imućna, pa mu nabavila sva ta sokoćala… sve iz Češke… Zaluđen je bio filmom, zato je i hteo bioskop.“ „To mi je san“, reče Dimitrije, kao da će to ceo njegov život okrenuti na dobro. „Ali ne mogu sam. Da mi Branko pomogne. Tako jedino mogu!“ Pogleda brata koji se nervozno ljuljao na stolici, preteći da joj od siline pokreta prebije noge. „Jesi l' čuo?“, Bosa upita mlađeg sina, a ovaj pijunu preko ograde i otera onog kosa. „A mlađi, ni da čuje. Sećam se, ustade sa stolice ljut što mu uopštepominjemo kupalište. Ja sam, kaže, student… mene to uopšte ne zanima, briga me za taj vaš posao. Nije, veli, on kriv što je majka bila alava, pa završila u zatvoru, i što je otac, nesposoban, pa završio na groblju. Tako reče! Preda mnom! Pogan jezik, pa to ti je! A ovaj stariji, ni pet ni šest, udari mu šamar! Ja se zaledih. Ovaj mlađi, Branko, naopake naravi, ubio je čovekajoš kao dete za vreme rata. Istina, s pravom. Ali ubio! Njemu je potući se ko leba se najest’… ceo Beograd se sklanja od njega… Računam, kad sad krene na brata, pa kad ga sastavi sa zemljom, jadna sam ti ja! Ali ništa.“Bosiljka se prekrsti kao da još jednom preživljava čudo. „Ništa, dragi moj dečače. Ne dotače ga! Proradila u

22 DR NELE KARAJLIĆ

njemu savest, šta li?“ Branko nije pružio otpor ni kad ga je Dimitrije neočekivanom snagom povukao u kuću, da ih majka ne vidi kako se svađaju, ni kad ga je, psujući njegovu sebičnost, bezosećajnost i kukavičluk, bacio na krevet, i počeo iz ormara da izbacuje sve one brižno skrivane knjige, umotane u novinsku hartiju, knjige Kropotkina, Marksa, Černiševskog, Bakunjina i svih ostalih raspisanih revolucionara. Uneo mu se u lice govoreći mu da on zna dobro šta te knjige znače i koliko su otrovne po dušu. ,Ja bih te rado prijavio policiji, ali bi to majku dotuklo! Počni da radiš nešto korisno, lezileboviću!“ „Ja studiram“, ponovi Branko spuštenog pogleda, a Dimitrije ga knjigom Šta da se radi? lupi po glavi i upita ga da li su to knjige iz kojih se uči elektrika. „Slušaj, mamlaze!“, reče mu na kraju. „Ja jedva čekam da odem iz ove vukojebine, jer sam sit i tebe i takvih kao što si ti! Ako nećeš da mi pomogneš oko bioskopa, ja odoh kod ujaka u Ameriku, majka će ti skapati od tuge, kupalište će da ti otme onaj Vrpčević, a ti ćeš završiti u bajboku! Pa ti sad vidi!“ „A ja se u uvo pretvorila, ne bih li čula šta govore. Pa kad čuh da najstariji sin želi poći kod ujaka, u Ameriku, ja ti briznuh u plač. A oni ti, obojica, oko mene… te, nemoj, majka, plakati, te mi ćemo biti složni… te, ipak smo mi braća, te ima da nam opet cvetaju ruže… čak i onaj mlađi stade da me ljubi…ina kraju sve troje se zagrlismo i zaplakasmo kao da svađe nikada i ne bi.“ Bosa zasta, pogleda u belinu, pa se namesti u sedištu tako da je plamen što sporije guta. Uzdahnu ne bi li u sećanje prizvala lepša vremena. „Da ti objasnim. Moj brat je pobegao u Ameriku. Još pre onoga rata. To ti nisam rekla. Lepo se snašao. Živi svoj život. E, on je mog najstarijeg sina zivkao da dođe tamo. Ali ja sinu to nikada nisam rekla. Znala sam ja za jadac! Koliko je privlačno to, taj novi svet, Amerika, kao da tamo teče med i mleko, svi pišaju kolonjsku, da prostiš, kao da nema patnje i boli. Cvrc! Pisao je meni moj brat redovno, a ja sam pisma čitala i nikome ih nisam pokazivala. Živim, kaže, u Gradu Anđela, a anđela ni za leka. Opisivao mi je potanko i to šta radi i čime se bavi… i da je tražio posao na sve strane… i da je u početku radio sve i svašta, da ljudi nisu kao kod nas druželjubivi i vedri, ali da mu se sviđa to kako svako radi svoj posao, niko nikog ne dira i niko nikome ne zabada nos u avliju. Niti koga briga koje si vere, niti im je stalo da znaju odakle si. Koliko imaš para, toliko im vrediš. Tako mi jepisao… a ondaje, kaže, naišao na nekoga čoveka Mojsijeve vere, koji je otvorio studio za snimanje pokretnih slika. Imao je sve. Pare, kamere, svetla, ljude, sve osim priča, a moj brat nije imao ništa osim priča. A samo su priče tom Jevrejinu falile!“ Ponovo se nagnu prema Biniju, kao da htede da mu kaže nešto u poverenju.

Solunska 28 – II deo 23

„Znala sam ja šta je tu na stvari… sve je on to radio da mi sina privuče k sebi… te, piše, to čime se Dimitrije, ime moje, bavi, ovdeje vrlo prosperitetno, ljudi, piše, vole da sanjaju, a mi im proizvodimo snove, te ima ovde mladosti koliko hočeš, moći će i lepo žensko da nađe, i na kraju se potpuno otkri, ne okolišajući. Kaže, šalji dete, ako boga znaš, vidiš da će kod vas u Evropi nova nevolja! A ja ti tu u plač. Krila sam ja od sina sva ta pisma, ali ovo zadnje ne mogah.“ Tad Bosa odnekud izvadi cigaretu. Upali je o plamen koji joj je gutao grudi. Udahnu prvi dim duboko, do bronhija. Videlo se da baš uživa. „Nemoj ti misliti da ja nisam bila za sreću moje dece. Grešiš, ako misliš da se nisam dvoumila. Da li ima smisla biti toliko sebičan, pa ne dati vlastitom detetu da se odvoji i ode kud mu je odredila ljubav? I na kraju krajeva, šta ako mi je brat u pravu, ako će ovde opet neki rat, boleština ljudska? Ali, kako ne pustiti dete? Pa ono ima svoju sreću, svoj put, pa makar i u tu vukojebinu. U stvari, ko zna, možda će i Beograd jednom biti vukojebina za taj Grad Anđela. Rekoh mu to sve… mome sinu… a on ništa… ni reči ne prozbori… samo mi priđe i zagrli. Oboje zaplakasmo.“ Kako to reče, Bosi se oči napuniše suzama i počeše da gase vatru koja joj je lizala obraze. Dimitrije ne ode u Ameriku. Dva brata krenuše u akciju. Grad beše prelepljen plakatima na kojima se cenjena publika obaveštavala kako se na kupalištu „Janković“ otvara bioskop sa „do sada neviđenim filmovima“. Publika je bila u transu. Za bioskop na kupalištu „Janković“ uvek se tražila karta više!

PETO POGLAVLJE koje govori o jednom predivnom filmu

„Ali njemu to ne bi dovoljno, dragi moj dečače“, nastavi Bosa priču dok se hodnikom širio miris paljevine i baruta. Bini se beše malo trgnuo iz letargije. Sada ju je slušao s pažnjom. „Snimio je jedan film… sa Ciganima… tamo, na obali Dunava. Oni slave Veselu Išku, pred kraj leta. Jadan je to narod, ali i veličanstven u isto vreme. Neko ih hvali, a neko kudi. Ti koji ih hvale, klone ih se, ali i ti koji ih kude, zavide im. Na slobodi! Nije slučajno da se o Ciganima peva toliko pesama. Znao je to moj Dimitrije, pa odluči da snimi cigansko slavlje, Vesele Iške. Te godine Cigani behu prispeli tačno za dan Vesele Iške, pa se vrlo brzo od Debele Hridi, gde pristadoše svojim kočijama, do kupališta „Janković“ ustreptalim vazduhom raširi pesma i igra. Zurle i darabuke utišaše Dunav, a vriska i glas ciganskih atamana nadjačaše krike galebova. U tren oka plamen obasja nebo iznad Hridi, a mirisi spaljene gume oprljiše Dimitrijeve nozdrve. On im priđe kroz žbunje i onako izgreban bodljem, poče da snima njihov koloritni pir. Cigani kao Cigani, naviknuše na uljeza, a Dimitrije se toliko odomaći da se izmeša među svečare i krenu da snima ležerno, birajući kompoziciju, ugao, kadar, razdaljinu i okulare, te bi se nekome ko je izvan procesije učinilo da su on i njegova skalamerija deo tog paganskog rituala. Snimao je bez prestanka i bez pauze, sa neopisivom strašću, u vatri nadahnuća, ostajući bez daha. A snimio je polugole momke, izmazane blatom i rečnim muljem, koji su nosili ogromnu slamnatu lutku iz čije je glave izlazio veliki krivi nos od sastrugane grane topole. Oko lutke se skupljala gomila, koja joj se rugala i bacala na nju kamenje i pesak, odlomljen od dunavske obale. Deca su joj plazila jezik i pevala čudnu brojalicu u kojoj su spominjali Išku i njen veliki nos. Velika Iška im je bila kriva za sva njihova beskrajna lutanja i muku. Snimio je i kako je pale, i kako se vesele kad se Iškina glava pretvorila u plamen i nestala, baš kao što i njihovi životi nestaju u plamenu strasti koja ih

Solunska 28 – II deo 25

goni od rođenja do, uglavnom, prerane smrti. Snimio je i osmeh krezube babe čije su duge, sede vlasi padale do poda umotane u duvanski dim lule koja joj se valjala u ustima oko kojih su se hvatale žvale; snimio je i ples ludih momaka, koji su se polugoli ritali vrteći se ukrug, bacajući glave u stranu i kao beslovesni tražili gubitak ravnoteže; snimio je i decu kože boje bronze, kako se polugola bacakaju po dunavskom plićaku, prskajući se i gurajući među sobom sa osmehom na licu i koja svakome ko ih gleda garantuje da u njima stanuje sreća. Snimio je gole mladiće kako vitlaju bakljama čiji ih je plamen spajao sa rekom i nebom. Snimio ih je kako te baklje puštaju niz Dunav, izgovarajući nerazumljive reči koje više oslikavaše bol nego mudrost. Snimio je i crni, gusti dim čiji se klobuk zlokobno nadvio nad ovom bogohulnom procesijom. Snimio je jato galebova koje je pratio stari rumunski šleper što je prkosio dunavskom toku, terajući iz Ploeštija naftu za Beč; snimio je i jedre devojke ogromnih očiju u kojima je bila sakrivena sva strast ovoga naročitog plemena, kako pevaju pesme što su vekovima menjale ime, reči i gospodare, ali ne i melodiju; snimio je i malog žutog psa, omamljenog ritualom, čiji je repić odavao nesputanu radost; snimio je i uznemirene vrance, izgladnele i umorne od beskrajnog puta; snimio je i Sunce kako se znalački udaljavalo ka Zemunu praveći po Dunavu ogromne senke koje su Dimitrija podsećale na bića sa neke druge planete. Snimio je kazan pun ribljeg paprikaša i dva mlada para koji plešu uz muziku što se tog dana prostrla do Dorćola; snimio je i beogradsku dečurliju koja je, širom otvorenih očiju, vireći iz vrbaka, upijala sve te boje, zvukove i mirise. Snimio je starog Ciganina, koji mu je sa velikim zadovoljstvom poklonio osmeh pun zlatnih zuba, u čijim se očima mogao videti beskraj njihovog putovanja. Sve je to Dimitrije snimio dok na samoj ivici velikoga slavlja nije spazio dvoje mladih koji se u zanosu, što ga ova svetkovina budi u svakome prisutnom, prepuštaju jedno drugom do samoga kraja. Mladić je imao telo boje čokolade, iz koga se izvijala uska glava pokrivena gustom kosom skupljenom u rep. Iz njegovih ruku izbijala je snaga, a iz očiju strast. Devojka je bila iskonski lepa, okrugla lica, iscrtanih obrva i usta boje zrele višnje. Njene oči, crne kao pakao, smirile bi i najdivljiju zver. Pod svetlima baklji, koža joj se presijavala u hiljadu boja i činila se kao delom nekog vatrometa. Ona mu je ležala u krilu ne skrivajući žudnju, kao ulovljena riba u mreži alasa, a on se trudio da im se usne što pre spoje. Dimitrije to ugleda, dotrči do njih, sklopi stalak i poče da snima. Oni ga nisu ni primetili. Prvi poljubac beše stidljiv, ispitivački, i Dimitrije ga iskoristi da izoštri kadar i da im se još više prikrade. Usledila su dva, tri, četiri poljupca u kojima je strast iz jednog u drugi dobijala na snazi. Trenutak kasnije, oni se spojiše

26 DR NELE KARAJLIĆ

bešumno, sa nekom nestvarnom lakoćom, kao da nisu ljudi nego pahulje, kao da sva težina života nestaje u samo jednom strastvenom ljudskom zagrljaju. Njihove noge presamitiše se napola kao koren staroga drveta iz koga izbija divna kraljevska krošnja. Dimitrije im priđe nepristojno blizu, tako da je kamera ulazila u detalje te zanosne igre, pratila ritmično ponavljanje iskonskog rituala, grabila znatiželjno svaki potez, mig, uzdisaj. Ukrala je iz njihove intime sve što se ukrasti može. Ulazak jednog tela u drugo, graške znoja na njegovom licu, blaženi osmeh na njenom, njene ruke zabodene u njegova leđa… Sve je to, u smiraj dana, zapamtila Dimitrijeva kamera. „Vratio se kući ko lud! Sećam se kao da je bilo danas! Cele noći on nije oka sklopio. A nisam ni ja. Prisluškivala sam šta radi. Iz straha da nije poludeo. Čula sam ga kako nervozan ustaje, šeta po kući. Slutila sam nevolju. Onda, čuh korake koji vode u podrum… u onu njegovu laboratoriju. Gotovo je, pomislim, neće se smiriti dok ovo ne završi. Ne smontira, kako on to kaže. Tri je dana to trajalo… i tri noći… to što je on sklapao… taj svoj film. Ja ga kumila da nešto pojede, da izađe na vazduh… uzalud… on, oči ko šolje, kaže, pusti me, ne diše.“ Sledeće je subote bila premijera Dimitrijevog filma na kupalištu „Janković“. Film se zvao Ljubav na ciganski način. Kupalište je bilo premalo da primi sve zainteresovane. Kada je film krenuo, ljudi su se merkali i smejuckali scenama velikog ciganskog slavlja. Behu im smešni i konji, i deca, i baklje, i mladići, i starci i babe, ali kada se na platnu pojavi ljubavni par, u publici nasta tajac. Beograđani su ljubavnu igru gledali netremice i bez glasa. Samo ponegde se čuo kašalj onih koji su pokušavali da sakriju uzbuđenje. Deo publike skloni glavu kada se na ekranu, u najkrupnijem planu, pojavi Ciganinov ponos koji se zari u njenu sramotu. Neko zviznu, ali zvižduk osta usamljen. Prizore ljubavnog čina smeniše prizori umirućeg sunca. Film se završi odlaskom Cigana preko reke na skelama sa kojih se spoticaše konji raspuštenih griva i konjska kola ukrašena osmesima dece. Stari, krezubi Ciganin mahnu u kameru i namignu. Za njima, na obali, ostade garež i pepeo, prevrnute cigle i jedan mali žuti pas. Kada se na velikom platnu pojavi reč KRAJ, na bivšem Bosinom kupalištu zavlada mukla tišina, a onda dođe do eksplozije oduševljenja. Film se prikazivao još sedam dana čak po tri puta dnevno. Ljudi su stajali u redu od samog jutra čekajući da Dimitrije otvori blagajnu, a predstave su prodavane po nekoliko dana unapred. „Ali uspeh se u Beogradu ne prašta, drago moje dete.“ Popravi Bosa frizuru koju je plamen doticao ližući joj razdeljak. Ne, ne! Srbin ti sve oprašta, ali uspeh

Solunska 28 – II deo 27

nikako. Prvo su ga napali u Politici, te moramo da čuvamo kulturu, te moramo znati gde je granica dobrog ukusa, pa onda još dva-tri članka, ja tu osetih čije je to maslo, da to nije udar na Dimitrija, već na mene i na kupalište. Ali beše kasno, krenu lavina kritika, kako je sramota to prikazivati, kako je vreme za ozbiljno preispitivanje, teko ima prava nad tim bioskopom, koje tu pravi vlasnik, eh, kad se u sve umešala Crkva, koja maltene prokle moga sina i njegov film, ja shvatih da je mast otišla u propast.“ Film beše zabranjen, bioskop zatvoren, a ni Dimitriju nije trebalo mnogo. Mesec dana kasnije on je bio u vozu za Marselj, odakle je otplovio za Ameriku. Sa sobom, na brodu Filip Drugi, poneo je kameru i sva sokoćala koja mu je majka kupila. Bio je uveren da će mu u Americi trebati.

ŠESTO POGLAVLJE u kojem se spominje najduži poljubac kojeg Beograd pamti

„Jesi l’ ti sada malo bolje, milo moje?“, upita Bosa Binija, kome se u lice vratila boja. Kroz hodnik voza su i dalje prolazili mrtvi i ranjeni, ali buka bese u potpunosti utihnula, pa su neobični putnici sada u tišini čekali svoj red za smrt. Bini ih je posmatrao bez reći, očima iskušenika, ali mu lice dobi neku posebnu blaženost iz koje je teško bilo proniknuti u njegove misli i osećanja. Bosiljka se namesti u sedištu, kao neko ko nema nameru da brzo napusti kupe, pa pogleda kroz prozor. Tražila je sina. „Vidi, dečače, ako veliš da mi je jedan unuk živ, a drugi poginuo, imaš li ikakvu ideju šta mi je sa sinom? To je onaj naprasiti o kome sam ti pričala. Branko.“ „Ne znam, teta Boso. Vidite koliko je to jada! Ne mogu ja sve da znam.“ „Razumem. Ali stalo mi je. Taj mi je jedino preostao. Jedan u Ameriku, drugi u manastir… a treći…eh… đavo… eto šta je treći. Đavo!“ Bosa se ponovo zavali u sedište i odluta u prošlost. Sa sobom povuče i Binija. „U celom gradu niko nije smeo da mu na put stane. Lud! Isti moj Života, samo što se Života klonio nevolja, a ovaj ih traži. Svaki treći dan, eto ti njega kući krvavog. Šta je bilo? Ispravljao krive Drine. Nema toliko Drina koliko bi ih on ispravljao. Ne trpim nepravdu, veli! Da vidim da li ćeš je trpeti kad te žandarmi uhvate pa zatvore u bajbok. Ja sam bila uverena da neće dugo. Da će ga neko sačekati, izbosti nožem, otarasiti se napasti. Ali, on se promeni. Nabolje. Ajde, hvalim te, bože! Poče da studira. Ume on to… pametan je i brzo pamti. Na mene. Ali nema osećajza ljude. Sve bi silom rešavao. Srećom, zavole školu. Ja srećna, radosna, odlazi mi dete uredno u škole, na vreme, tačno, još kad nade devojku, mojoj radosti nikad kraja. Auh, samo sam se pitala koja je to nesrećnica koja je na njega nabasala… kad ono Danica! Danica Krsmanović! Ah, čudom sam se čudila! Najlepša devojka za moga bilmeza. Premija! Pa kako se sreća njemu osmehnula, ne znam, ali valjda valja biti lud da te sreća prati. Valjda žene vole budale.

Solunska 28 – II deo 29

Danici Krsmanović, gimnazijalki dubokih očiju i božanskoga glasa, nikada nije postalo jasno kako je tako lako uletela u zagrljaj studentu tehnike Branku Jankoviću. Valjda se lepim i pametnim devojkama ukazuju mnoge prilike, ali se, obično, ostvari ona na koju su najmanje tipovali. Branko joj je bio drug od ranog detinjstva, ali se, u odrastanju, izgubi iz njenoga života, da bi se pred njom ponovo pojavio, kao neko proviđenje, u pravome trenutku i na pravome mestu, kao slamka spasa u trenucima kada su joj nesrećne ljubavi klizile iz ruku poput peska. Niti je ona htela, niti je on navaljivao, ali desi se među njima dvoma, dok su stajali zagrljeni, poviše kule Nebojša posmatrajući kako stari Markanov šlep pretovaren šljunkom prkosi Savi terajući uzvodno za Ub, najduži poljubac koji Beograd pamti. Taj poljubac trajao je vekovima. Dok su njihove usne bile slepljene silom ljubavi, podizala su se i padala carstva, stvarale i izumirale vrste, rađale i gasile zvezde, prolazila ledena i vrela doba, vejali snegovi i lile kiše, tukle kataklizme, poplave, zemljotresi, požari i epidemije. Cela jedna istorija ljudska staje u jedan strasan poljubac kakav je bio poljubac među to dvoje mladih ljudi. Nisu oni bili kadri da prozru šta se sve posle takvog poljupca zna dogoditi, ali nisu ni mislili o budućnosti, upravo zbog toga što je mladost uverena u večnost. Usne se rastaviše u momentu kada se Markanov šlep vraćao iz Uba. Padao je mrak. „Kako je to išlo zajedno, ne znam? Ona onako fina, mila, sva kao od svile, a on grub, tvrd, sav u grču. Ali, voleše se. Čak je i njena majka, sirotica, blagosiljala tu vezu. A nju su, znaš, austrijski vojnici odveli u logor. Šta su joj tamo radili, ne znamo. Svašta se priča. Ali iz logora ne izađe sva svoja. Muža, lepog čoveka, lepog i bogatog, ubili su dušmani na pravdi boga… na kućnomepragu, tako da dete sve vreme rata beše u austrijskoj porodici, srećom dobrih i plemenitih ljudi. Porodica Koh. Tako su se zvali. S njihovim kćerkama je i odrasla… jesam li ti malo dosadna?“ Bini odmahnu glavom. Ona to shvati kao dozvolu za nastavak ispovesti. „I uzeše se… jaooooo, moje sreće… uzeše se. Dođoše jedan dan oboje kod mene. Vidim ja nešto se meškolje, kao nešto imaju da kažu, ali, te bil’ rekli, te ne bi li. Ja izvadih rakiju, ponudih, a oni posle prve čaše, paf! ni pet ni šest… došlo je vreme, kažu… da se uzmemo!“ Venčanje je obavljeno bez velike pompe, skoro kriomice, u prisustvu kuma Lacija i kume Milice što potegoše iz Pariza i Pešte i zalutalog harmonikaša koji dođe sa Karaburme. Laci, Jevrejin po majci a Francuz po ocu, da bi bio valjan svedok ljubavi Danice i Branka, prođe kroz krštenje, pa se vesela ceremonija, na radost svih, oduži. U njima je goreo inat i prema sudbini i prema nevoljama. Takva je bila i

30 DR NELE KARAJLIĆ

svadba. Vedra i vesela, a istovremeno prkosna i ponosna. Dok je pop Steva, starešina Saborne crkve, pravilno pojajući psalme iz najvedrijih delova Novoga zaveta, blagosiljao njihovu vezu, njih četvoro su se smejuljili, namigivali jedni drugima, šireći pri tome beskrajno plahovitu vedrinu koju mladost i nevinost kriju u sebi. Otac Steva pomisli da nema tog božjeg hrama koji bi mogao da bude darovan ovolikom radošću kojom je, tog kišnog popodneva, bila darovana crkva u kojoj je bio starešina. „Dabogda se vi, deco, ovako slatko smejali ceo život“, reče im, na samome kraju rituala, dok su se mlada i mladoženja ljubili strasno, kao da su sami, skriveni negde u tamnom šumarku, a ne u crkvi, ispred oltara tik pred očima sve trojice. I Oca i Sina i Svetoga duha. Nakon toga odoše u Grčku kraljicu na ručak, a godinu dana kasnije, odozdo, iz Solunske, začuo se i dečji plač. Rodio se Milanče. „A moje sreće… unuk… ponovo puna kuća!“, nastavi Bosa zatvarajući preostalom rukom vrata na koja nahrupiše deca iz nekoga manastira sva ugaravljena paljevinom, lica unakaženih gelerima. Galamu koju su nevaspitanci pravili, ona nije mogla da podnese. Nikada joj nije bilo jasno kako deca nemaju osećaj za svet oko sebe. „Da, dete moje. Unuk. Mislila sam, mora da moj Života gleda na nas odozgo, sa neba i da je ponosan na Milančeta. Ne znam zašto, ali sam stalno imala taj osećaj. A njima dvoma se otvoriše karte. Ko u remiju. On završi studije, a ona dobi posao na radiju. Znaš ono: Ovde Radio Beograd.“ Bosiljka je imitirala svima dobro poznati Daničin glas. „Čuo sije sigurno sto puta. To je njen glas. Snajkin. Blažen, gospodski.“ „Tačno je šest časova“, rekla bi potom Danica, a Beograd bi, na te reči, otvorio oči. Zatim bi žurno, poput bistrog potoka, terao pijance i prostitutke sa svojih sokaka i trgova, a na njih bi pozvao fini, lepo odeveni svet, uživajući u njihovoj otmenosti. Svoja vrata otvorile bi brijačnice i bircuzi, apoteke i pekare, pijace… Poneki automobil bi, poput osloboditelja, ponosno gazio sredinom gradskih ulica, a čamci bi, po nekom samo njima znanom redu, zajahali talase dve reke. Sunce bi se, nasmejano, probijalo kroz zakrvavljene oblake iznad leve obale Dunava, najavljujući vedar dan, a deca bi se uz graju rastrčala po dvorištima i školama, grakćući poput vrana, okačenih o krošnju topole, kraseći je kao što lampioni krase božičnu jelku. Saborna crkva, bela i ponosna, poslala bi u nebo, u znak zahvalnosti, šest jakih udara zvona, na šta bi se stari Milentije, dunđer Crnotravac, tri puta prekrstio pre nego što bi, kao prvi gost Znaka pitanja, salio čokanjče prepečenice u suvo grlo. Ulicu bi pretrčao mali žuti pas. „Eh, svaki dan je bio takav, sve do jutros!“

Solunska 28 – II deo 31

Voz se ponovo zatrese. Na njega nasrnuše crne ptice žutih kljunova. Mrtva deca stadoše vrištati, oslepljene žene tumarale su hodnikom zapinjući o tela bez duša, a Bini rukama pokri oči. Nije više mogao to da izdrži. Bosa ga zagrli. U tom zagrljaju oseti sigurnost. Kao da on teši nju, a ne ona njega.

SEDMO POGLAVLJE u kojem se prepliću mladost i ideali

„Ah, mili moj“, prozbori Bosa, nakon što se voz smiri, a crne ptice žutih kljunova nestaše u belini. „Ne ispričah ti ja sve o mome Branku… a moram… osećam potrebu. Uostalom, nije ni red. da to skrivam. Ti ćeš da me razumeš. Ti si neko ko svakoga razume, a znaš i sam kakve su babe. Vole da trtljaju. Ali šta nam, dete moje, preostaje? Za Branka, to hoću da ti kažem. Znala sam ja da sa njime nešto nije u redu. Jeste da se smirio i da ne divlja po ulici, ali ga je druga nevolja spopala. Još je i Dimitrije to meni, onako uvijeno, govorio. Te njegove knjige, koje je čitao i društvo koje ga je snašlo, sve je to vodilo u propast. Znaš, kad neko ima strašnu potrebu da ispravlja krive Drine, on mora negde da zglajza. Pa ne bi Bog te Drine pravio krive da to tako ne treba da bude! Ali moj Branko to nije umeo da trpi. Nije trpeo ni Drine, ali izgleda ni Boga. I pao je u loše društvo. Društvo zaverenika, opasnih ljudi, koji prkose Tvorčevoj volji. Pitala sam ja, onako izokola, Danicu, snajku, a ona me u čudu gledala, o čemu ja to pričam, šta to govorim?! Nije znala ništa o tome. Nije ni slutila. A on je mogao da vara druge, ali ne i majku. Osećala sam to. Znaš… mladost… uvek nešto traži… Teško je reći ko kome više treba, ideja mladosti ili mladost ideji. Ideja traži mladost kao što brod traži jedra, a mladost traži ideju da ne prođe uzalud. Ideja od mladosti dobij a snagu, a mladost od ideje smisao. Ideja bez mladosti je ptica bez krila, a mladost bez ideje školjka bez bisera. Ideju i mladost spajaju dve stvari. Zanos i slepilo. Mladost je dovoljno hrabra da sa idejom sraste, a ideja je dovoljno mudra da čoveka napusti kada prođe mladost. A čime to ideje privuku ljude k sebi? Šta je to u idejama pa zavedu ne samo čoveka ili grupu ljudi već i čitave generacije? A možda i nije do ideja? Možda je to samo neobjašnjiva potreba ljudi da veruju u nešto nedokučivo? Ali jedno je sigurno: nema generacije koja nije stvarala svoju utopiju. Neka je to radila perom, a neka mačem. Brankovu generaciju zaneo je komunizam. Slatkasta, zanosna slika pravednog i poštenog sveta, u kome se sve ostavlja čoveku na savest, bez stega, zakona i pritisaka. Komunizam je u

Solunska 28 – II deo 33

očima te dece nosio lik slobode, bio je otelotvorenje najvećih ljudskih ideala, jedini put kojim čovečanstvo treba da hodi. Branko je za ovu novu veru čuo još na fakultetu kada su, nakon donošenja Obznane, među studentima krišom rasturani leci, da bi ga sa suštinom pokreta upoznao čudnovati i tajanstveni čovek, snažnih čeonih kostiju i raskošnoga šarma, koga su svi zvali Brko. Nikada niko, pa ni Danica, nisu znali koliko je Branko duboko zagazio u ovu zagonetnu družinu čiji se plamen širio po svetu. Brki je bilo potrebno samo malo vremena da u Branku vidi odanog vojnika partije. Iskustvo koje se utkalo u buran život ovog čoveka uglavnom mu je davalo za pravo. Branko mu se činio pogodan za jednu od nekoliko ilegalnih ćelija koje je trebalo osnovati u celoj Jugoslaviji. Sistem i mehanizam po kojima su te ćelije radile nikada nikome van njih nije bio poznat. U teškim okolnostima, kada se radilo ispotiha i u potpunoj tajnosti, Branko je bio idealan čovek. Teško je iko mogao da pomisli da je brat blizanac jednog od najsvetijih monaha u srpskim manastirima, u stvari, komunista. Brko ga je voleo. Odveo ga je u Cirih, da se nađe sa drugovima iz celoga sveta, da vidi da nije usamljen, i da ideja o lepšem i pravednijem svetu nije samo njihova uobrazilja. Branko je u Cirihu video da svi poštuju Brku mnogo više nego što ga je poštovao on. Čak i oni iz Sovjetskog Saveza, zemlje u kojoj je pobedila revolucija, gledali su u Brku kao što vernik gleda u božjeg čoveka. „Mi smo tu da se žrtvujemo“, govorio mu je Brko tokom njihovih dugih šetnji po Kalemegdanu, počinjući svoju revolucionarnu propoved. „Ima li veće nagrade od odlaska u smrt pri punoj svesti da neumitno dolazi vreme kada će svetom vladati pravda i komunizam?“ Branko je osećao kako ga Brkine reči ispunjavaju nadahnućem koje čoveku daje snagu da zauvek promeni svet. „Žrtva je predodređenje svakog blaženstva“, nastavljao bi Brko, „a naše blaženstvo je satkano u onome što će osetiti generacije posle nas. Ja nisam sveštenik koji će da ti obećava raj, ali mogu da obećam da ćemo pobediti ovaj pakao. Zar postoji išta preče od budućih pokolenja? Zar ona nisu najvažnija svetost naših života? Zar ta pokolenja nisu zaslužila naš dar? A ima li svetijeg dara od tebe samog? Ti im poklanjaš sebe, svoj život, da bi od tela tvog i tvoje žrtve oni napravili kamen temeljac za neki budući, pravedni svet. Ti si taj koji za to ne dobija ništa! Ništa neće poneti tvoje ime, ali u tom Ništa leži i sve tvoje spokojstvo.“ I dok je Brko nastavljao da govori, Branko bi sa kalemegdanske stene gledao u rumeni zalazak sunca kao da gleda u lepšu i pravedniju budućnost koja samo što nije stigla.

OSMO POGLAVLJE koje je posvećeno novoj, mladalačkoj muzici

„Eto, tako, dečače. Jedan sin u Americi, jedan u manastiru, a jedan komunista. Koliko je trebalo da ih imam da jedan bude normalan? Imala sam ja još jednog sina! Da, da. Istina, usvojenog, ali volela sam ga koliko i ove moje. Lacijus. Tako se zvao. Po nekom rimskom imperatoru. Zvali smoga Laci. Iz stare gospodske, jevrejske porodice. Otac Francuz… Ha! Ma mogao mu je otac biti sto puta Francuz, džaba, on je meni uvek bio moj, Dorćolac Štrajh! Majka mu je bila malo, onako, na svoju ruku. Ona mu je i dala to ime. Slikarka, umetnica. Moj Života joj je spasao život. Prvi put. Drugi put nije. Utopila se jadnica… privlačila ju je smrt. Imala je i neka svoja čudna viđenja sveta. Znaš, govorilo se da voli žene. To joj je Bog ostavio kao krst kojeg treba da nosi. Jednom je dolazila ta njena… nazoviprijateljica, nekaNemica, jaka, žilava žena, sa svojim sinom, malim plavušanom, zlog pogleda. Tu su se igrali u našem dvorištu. Na kraju svi su bežali od Švapčeta. Bilo miga je žao.“ Više nije bila sigurna da li je Bini sluša, i da li ga uopšte ima u kupeu. Sečanja su joj se rojila uglavi, postrojavala se u svesti kao vojska, pa zatim, disciplinovano i u redu izlazila na usta. Jedno za drugim. „Ali, da ne grešim dušu, i taj njen Francuz se pokazao kao čovek. Iz plamena je izvadio moja dva dečaka, a sam u njemu ostao. Tako da ti moj Laci osta siroče. Još kako završi rat, a njegovi rođaci skočiše na bogatstvo njegovog dede, staroga Štrajha, mali završi na ulici. Ni sa očeve strane, Francuzi, ne pokazaše se ljudima. Nisu ga zarezivali ni za suvu šljivu. Tujapobesneh. Pokupihga izsirotišta i dovedoh ga u Solunsku!“ Laci je u kuću Jankovića doneo kožno koferče, jedinu svoju uspomenu od majke, trubu od koje se nije odvajao i neki poseban autoritet koji umeju da poseduju nadarena deca. A Laci je bio umetnik od glave do pete. Svirao je sve što mu je palo pod ruku, a iz svake note izlazili su cvetovi različitih boja. On se odmah sprijateljio sa Dimitrijem, koji je bio tek nešto malo stariji od njega. Ne prođe mnogo, pa Dimitrijeva laboratorija posta mesto za svirke, vežbe, recitovanja. Bosa ih je gledala blagonaklono znajući da stati ukraj mladosti i

Solunska 28 – II deo 35

njenim hirovima nije moguće. Pred njom su se dečaci pretvarali u lepe momke pametne glave i puna srca. „Branko bi rado ušao u to društvo, ali nije znao kako. Nije umeo da im priđe, i to ga je izjedalo. To ti je sudbina mlađih. Zato se i tukao po gradu, dolazio krvav kući, izranjavan, kao da je tim kavgama želeo da pokaže svoju zrelost. Time se njima dokazivao. Budala! Potpuno pogrešno. Ova dvojica prezirali su bitange koje se biju, a Branko to nije razumeo. Eh… tako ti je to, dečače moj. Teško je prozreti iz svoje glave tuđu. Ko to ume, taj je bogat čovek.“ Otpuhnu kao da tera misli koje joj se čine nepriličnim, a potom nastavi drugim tonom, kao da se setila nečeg mnogo važnog. „Ali jednom se desilo da ga je Branko osvetio. Da, da… Lacija. Prebio je neke Bulbulderce koji su ga istukli. Vidi! Laci je tu bio kriv. Devojke su mu bile slaba strana. Okupljale su se oko njega ko pčele oko cveta. Šta im je radio ne znam, ali nema viđenije u gradu a da se nije njemu prikačila. A jest bio lep, naočit, šarmantan, maja već vidim kako ih je omađijao, kao kakav čarobnjak. Tako je, valjda, to mi je Dimitrije pričao, zaveo sestru nekog njihovog kabadahije. Valjda ju je i osramotio, pa ostavio… Aj! Uhvatiše ga Bulbulderci, došao je sav krvav kući. Mi se pravili da ga ne vidimo, znali smo koliko je osetljiv… juuu, naopako… ni najmanje poniženje nije umeo da trpi. Ali Branko ne izdrža, skupi svoju dorćolsku bagru pa na Bulbulderce… ubiše ih od batina. Pričalo se po Beogradu šta su im radili! Ali ni to im ne pomognu da se zbliže. Naprotiv, ovaj ga posle te tuče još više otera od sebe. Ali život je čudo! Laci, onako pametan i lep, ostavi školu i sasvim se posveti muzici. Kaže mi, majka, tako me je zvao, mene samo truba zanima, nemam ja od škole ništa. Samo ću vreme da izgubim. Ja mu nisam branila. Šta ću i da mu branim? Njegov život je samo njegov. On najbolje zna šta će s njim. Počeo je da svira, da zarađuje, hvala bogu. Na kraju se i osamostalio. Otišao od nas, ali je dolazio na ručkove. Znao je on da kod majke tanjir nikada nije prazan. A ovaj moj, stođavo, probisvet, bitanga, promeni se, pa se uhvati fakulteta, i to elektrike… Hvalim te, bože! Zato i kažem, život je čudo! Stođavo u školu, a fin dečak za muzikom.“ Prekrsti se, pa se iznenadi svojim postupkom. „Oh, šta mi je? Nikada nisam ovoliko pominjala Boga. Je l' to ide sa smrću?“ Beše to vreme kada je među mlade ljude u Evropi, sitih ratova i pogibija, prebrojavanja mrtvih i ranjenih, iz Amerike stigla jedna nova, do tada nepoznata vrsta muzike, koju brodom sa zapada, na retkim pločama i sveže odštampanim notama, donesoše duhovni pustolovi, muzičari skitnice, nemirni istraživači ljudskih osećanja, a koja ubrzo zarazi sve one koji traže uzbuđenje, slobodu i strast.

36 DR NELE KARAJLIĆ

Beograd je uvek bio grad novih vetrova, radoznao i bez predrasuda. Kako koja od tih košava zaduva, obrije nebo nad dve usnule reke, rastera oblake i maglu, pa zato i nema mirisa, zvuka ili svetlosti koja blesne na bilo kojoj od četiri strane sveta a da već, koliko sutra, svoje naznake ne pokaže i u belome gradu. Tako i ova nova muzička moda pusti svoje korenje na ušću Save u Dunav. Tu muziku su zvali džez. Lacijevi brzi prsti očas posla uhvatiše ove nove zvuke i ritam, pretvarajući svoje sviranje u koktel strasti, radosti i veselja. Dočekao ju je sa nekim olakšanjem, kao nešto što pripada njemu i njegovoj generaciji. Nije trebalo mnogo da se Beogradom ta zarazna bolest raširi takvom brzinom da se ni laste nisu stigle vratiti iz južnih krajeva, a već su mnoge beogradske kafane imale na svome repertoaru ovu divlju, neosedlanu muziku, koja je oko sebe širila polet i ushićenje. Laci je bio jedan od pionira tog novog zvuka. Nosio ga je sa sobom kao znak raspoznavanja, širio ga je monaškom posvećenošću, ali i sa nekom posebnom lakoćom kao da je rođen u Nju Orleansu a ne u Beogradu. Sa tom muzikom, mladost kao da se pobunila protiv uvreženih normi. Do pojave džeza, celome ljudskom rodu mladost beše samo prolog u spokojno, zrelo doba, prva deonica puta između rođenja i smrti. Ali nova muzika dade ovom životnom dobu oreol kulta i učini ga vrednim žrtvovanja. „Vežbao je u našem podrumu… dovodio kojekakve drugare, muzičare… po ceo bogovetni dan su svirali, svejedno te isto… čak su i klavir, koji sam kupila jer nema pristojne kuće bez klavira, preneli dole kod Dimitrija. A ja, šta ću, kakva sam – takva sam… pustila ih… Ko velim, bolje da sviraju nego da kradu. Ponekad uđem, pitam ih kada će život ozbiljno da shvate, oni me samo gledaju, smeju se… Jednom mi je Laci rekao da ima nameru da muzikom zaradi pare. Ja se nasmejah. Eh, sine dragi, pa kad je to svirac para imao? Videćete, majka, govorio je, videćete! Ja mislim dapare njemu nikada u glavi nisu bile. Žene da, ali pare ne. On je to zbog mene, da me malo smiri, pominjao novac. I tako, menjali su se ti njegovi drugari svirači, menjali dok jednoga dana ne dovede onoga malog Olivera, što su ga deca namerno zvala očuhovim prezimenom… eh, grehota… i taj je bio i lep i pametan i nadaren… ali nesrećan. Znaš, dečače, neke ljude nesreća prati kao senka.“ A taj mali nesrećnik zvao se Oliver Dabetić. Majka mu je bila igračica na trapezu. Vesela i zgodna Mađarica, o čijoj su se lepoti ispredale priče gde god je cirkus Kolorado, za koji je nastupala skoro ceo svoj radni vek, gostovao. Otac, Vlajko Marković, bio je jedan od suvlasnika tog cirkusa, i glavni klovn. Smrt ga sačeka u jednoj mehani, na putu za Karlovce, pa se Mađarica preuda

Solunska 28 – II deo 37

za Vasilija Dabetića, trgovca nekretninama, poželjnog neženju, čiji je podvaljak garantovao stabilno imovinsko stanje. U novi brak povede i svoga dvogodišnjeg sina koji dobi očuhovo prezime zarad međusobne ljubavi, opšteg mira i eventualnog nasledstva. Sem očuhovog prezimena, mali Oliver je u novom domu našao i klavir, koji mu postade najbolji prijatelj. Laci je na njega naleteo slučajno, ušavši u restoran hotela Moskva u kojem je tih dana gostovao raštimani orkestar nekih Pančevaca, čija je otužna muzika uzalud pokušavala da u slušaocima probudi neko osećanje. Taj dan, na njegovo iznenađenje, umesto depresivnih Pančevaca, za klavirom je sedeo crnomanjasti mladić, vedrog izraza lica, sa idiotskom leptir-mašnom koja je krila požutelu kragnu neispeglane bele košulje. Sa neobičnom lakoćom, klovnovskim sviranjem ispunjavao je prostor restorana dajući mu dimenziju vanvremenskog. Prebirao je po skalama, isklizavao iz osnovne intonacije, pa se u nju vraćao na najprirodniji način, stavljao akcente tamo gde ih niko ne bi očekivao, ali bi se i zadržao na mestima koja bi neki drugi muzičar preskočio. Niko ne bi primetio trenutak kada bi iz Lista prelazio u fokstrot, iz fokstrota u sving, kada bi od Šopenovog Nokturna (onog opus devet, broj dva, taj je najviše voleo), napravio polku, kao da je mešajući žanrove i note ubijao dosadu. Sve je to činio sa zapanjujućom dozom ukusa! Klavir se pod njegovim prstima ponašao kao ukroćeni vranac, koji se očas posla umeo da pretvori u nesputanog lava. „Od koga si naučio tako dobro da sviraš?“, upita ga Laci, sutradan, dok su u Lipovom lađu razgovarali o muzici, knjigama i lepim ženama. Nošeni onim neobjašnjivim nadahnućem kojeg imaju zanesenjaci što stoje na početku svog puta, među njima se rodi ideja o zajedničkim nastupima. Laci je u Dabetiću video savršenog partnera, a Dabetić u Laciju božanstvo koje hoda. On je već sam razgovor sa Lacijem shvatao kao lični uspeh. „U početku sam učio sam, bez ikoga“, prozbori Dabetić, ne krijući ponos što se jedna tako velika zver interesuje za njegovo školovanje. „Onda je majka dovela jednog starog Rusa. Belogardejca.“ „Kasatonov?“ „Kasatonov! Kako znaš?“ „Samo on uči na taj način. Ono kako si svirao Šopena… To je njegova škola.“ „A ti?“, ohrabri se Dabetić da postavi pitanje svom starijem kolegi. „Gde si ti naučio da sviraš trubu?“ „U ratu. Na Krfu. Od jednog Ciganina. Majstora. Petrović se preživao. Imao je velika usta. Mogao je dve pesme odjednom da svira.“

38 DR NELE KARAJLIĆ

Dabetić se na ovo nasmeja, a Laci ga upita da li je čuo za džez. Dabetić klimnu glavom. „Umeš li da ga sviraš?“ „Ne znam. Moram da probam… Možda i umem.“ „E! Taj ti je imao dara! Ja sam ga volela. Nosio je u sebi skrivenu tugu, a ti koji nose tugu, ti su ti najbolji umetnici. Tuga… to ti je najvažnija stvar u umetnosti. Čak i ako umetnik donosi sreću, bez tuge, ona je neuverljiva! E! Kad su njih dvojica počeli da sviraju zajedno, to je već bilo nešto! Tad sam ih i ja slušala. Sišla bih u podrum posle ručka, oni bi se malo stišali, svirali, a ja bih legla na kauč slušajući ih kako razgovaraju klavirom i trubom. To je bila milina! Tako se to zvalo. Milina. Bilo je samo pitanje vremena kada će da im krene.“

DEVETO POGLAVLJE u kojem se dvojici drugara osmehnula sreća

I krenulo im je! „Hotel Kasina, gde su počeli da sviraju zajedno, već je za nekoliko meseci postao mali. Tražile su ih druge beogradske kafane, veće, šire, glamuroznije. Ulazilo se u godine u kojima džez postaje zaštitni znak intelektualne i moderne mladeži, pa se uvek pomodni beogradski svet stao utrkivati ko koliko poznaje i voli novu vrstu muzike. Ko ume da pleše, a ko da sluša. „Ma šta Kasina?! Mali im je bio i Beograd! Zvali su ih i u Dubrovnik, Opatiju, Zagreb, Novi Sad, svuda gde je divljala ta muzika. Obiđoše oni celu Jugoslaviju.“ Nije bilo ozbiljnog muzičara toga vremena a da nije ponudio neverovatnom dvojcu mesto u svom orkestru… i Jandroković, i Blam, i Bata Tale i Mile Popara, čak i čuveni Peterle. Tih godina, u njima dvojici se rodi ona posebna vrsta prijateljstva, koju dele svi što život provode zajedno i intenzivno, na putovanjima, po zagušljivim barovima, prljavim vozovima, kasnim autobusima, kafanama prepunim znoja i alkohola, ubogim hotelskim sobama… ona vrsta prijateljstva, koja se polako pretvara u ovisnost, u kome sve međusobne tajne nestaju, sve postaje zajedničko, sve se međusobno deli, i bolesti i hrana i piće i ljubavi i snovi. U muzici, kao i u životu, sve uglavnom zavisi od sreće. A na pitanje da li će se i kada ona osmehnuti, ni oni najumniji nisu bili u stanju da daju odgovor. Sa srećom je nezgodno to što je čovek ne primeti odmah, jer često dolazi u nekom neprepoznatljivom obliku za koji niko nije u stanju da odredi da li je to zaista sreća ili je to samo nova zabluda. Zbog toga ljudima sreća uglavnom izmakne, jer je ne prepoznaju na vreme, a ona, kakva je nestrpljiva, nema mnogo vremena da čeka. Ode drugome. Dvojici muzičara sa Dorćola sreća se osmehnula u liku Klare Vidal, Katalonke plavih očiju koje su stajale u nepodnošljivo privlačnom kontrastu sa njenom tamnom puti i crnom, dugom kosom. U ruci je uvek držala dugačku muštiklu kojom je mahala kao što čarobnjak maše čarobnim štapićem. Nije se dala zbuniti ni u jednom momentu razgovora sa muškarcima, čak ni onda kada

40 DR NELE KARAJLIĆ

je osećala da njihovo laskanje prelazi granice pristojnosti, a za nekoga čiji je posao vezan za noćne klubove i muziku, takvih razgovora bilo je napretek. U Vrnjačku Banju stigla je sa mužem, čovekom bez boje, ukusa i mirisa. Pratio ju je bezglasno, nemajući nameru da da ikakav sud. U stvari, činilo se da on suda i nema. Onako visok, naglašeno feminiziran, ličio je na neku neobičnu ukrasnu biljku koja samo što ne uvene. Znalo se da Klarino ime znači mnogo na mestima po I vropi u kojima se svirao džez, znalo se da je njena reč preporuka ili sugestija dovoljna da talentovane muzičare lansira u orbitu ovog uzbudljivog sveta, a posetu Vrnjačkoj Banji, na poziv Branislava Tanasijevića, basiste svetske reputacije, iskoristila je pre svega da leči želudac od čira i gastritisa. Bata Tale je, kako su odmila zvali gospodina Tanasijevića, izuzetno dobro plaćao muzičare, pa su i Laci i Dabetić sa neskrivenim zadovoljstvom svirali u njegovom orkestru i pored toga što su restrikcije po pitanju solo deonica, koje je šef uveo u muziciranje, umnogome odudarale od njihovog umetničkog kreda, pa je i sama svirka, te večeri u Vrnjačkoj Banji bila blistava, čista ali beskrvna. Nastup se završi toplim aplauzom publike, koji, ipak, beše dolazio više iz kurtoazije nego iz oduševljenja. Klara je, zajedno sa mužem, nestala u duvanskom dimu, još dok su muzičari bili na podijumu, što razočaranom Taletu beše znak da nema ništa od eventualnog međunarodnog angažmana. Nakon nastupa, Laci je, po običaju, tražio nekoga s kim bi podelio krevet, a Dabetić je vreme voleo da ubija rakijom od dunje koja je u Banji bila na ceni. Čovek, muzičar, nikada ne zna kuda će ga odvesti noć, a ta noć je njih dvojicu spojila dva sata kasnije u jednoj rupi od lokala u koju ulazi samo onaj koji s paklom nije imao nesporazuma. Kockari, prostitutke, prevaranti, dame izgubljenih ideala, pokoji skitnica, studenti bez para… Lokal je posedovao mali, loše temperirani klavir na kome je stajala bista koja je ličila na Ludviga van Betovena. Nakon dvadeset čašica dunje, Dabetića savlada iskušenje, pa sede za klavir. Prebravši tipke u nekoliko skala, on ustanovi sve mane svoga novoga drugara, te ih svojom veštinom pretvori u vrlinu. „Ne štimaš, druže, ne štimaš. Ako, ako… vrediš ti i ovako! Boj ne bije svijetlo oružje. Počeo je da svira tiho, nenametljivo, da ne remeti žamor prepun izjava ljubavi, masnih viceva, ustajalih psovki i narudžbi pića, a zatim, osetivši da publika počinje da ga sluša, on podiže temperaturu svirajući vedrije note. Iako pijan, vesto je kupio pažnju slušalaca, tako da se i klavir, retko korišćen, poče radovati Dabetićevim melodijama.

Solunska 28 – II deo 41

U trenutku kada je Dabetić sa fokstrota i polki prelazio na svoje specijalitete, u lokal, u pratnji naročite lepotice okrugloga lica, ušao je i Laci. Iznenađen Dabetićevom svirkom, osnažen atmosferom bluda u kojoj se uvek najbolje snalazio, Laci ni ne oseti kako se u njegovoj ruci nađe truba nagotovs, spremna da pruži sve od sebe. Počeše da sviraju zajedno. Jadna ti majka! Nošeni vetrom nadahnuća, oslobođeni svih stega, pretopljeni u slobodu i strast, prolazili su kroz sve žanrove muzike koju ljudski rod poznaje, igrali su se sa svakim od njih ponaosob, kao što se deca igraju peskom, preseljavali su romantizam u dvadeseti vek, a džez su vraćali u doba baroka. Svirali su Baha, kao što bi ga svirao Luis Armstrong, a Mocarta onako kako bi ga svirao frulaš iz Lazarevca. Negde na vrhuncu dođe na red i Šopen (Nokturno, opus devet, broj dva, taj su najviše voleli). Njega odsviraše lomeći ga sinkopama, u ritmu poletnog svinga. To je bilo jedini put da se plesalo na Šopenovu muziku. Slušaoce, što popiše sve piće koje je ovaj jadni lokal imao na stanju, selili su od smeha do suza, ljuljajući ih baš kao što nemirno more ljulja barku. Jedni su popadali sa tog broda završivši na podu, a drugi su vrištali i tražili još, iako se na horizontu, iz pravca I .jubostinje, naziralo sunce. Međutim, ni novi dan nije uspeo da natera društvo da se raziđe. Tek oko podne, prvi gosti počeli su da odlaze na spavanje, a dva glavna junaka, poput kapetana potopljenog plovila, poslednji su napustili brod. Na kraju, izgubili su sve! Laci je izgubio naročitu lepoticu okrugloga lica, a Dabetić leptir-mašnu po kojoj je bio poznat među svojim obožavaocima. Izgubili su i posao kod Bata Taleta, jer ih je ovaj, čuvši za skandaloznu svirku članova njegovog orkestra na opskurnom mestu, momentalno izbacio iz orkestra. Jedino što nisu izgubili bio je voz za Beograd. Snuždeni i pospani, polegali su po drvenim klupama. Mamurluk i umor, opijenost i moralni krah, izjedali su im dušu i telo. Laci pomisli kako bi najbolje bilo da skoči iz voza i završi ovaj bedni život na najefektniji način, ali mu tu nameru pokvari dama koja uđe u poluprazan vagon u pratnji čoveka koji je ličio na fikus. Tada se njima dvojici osmehnu sreća. Dama priđe Laciju i na francuskom, iskvarenim katalonskim naglaskom, izgovori ime koje on ne zapamti u prvome trenutku. „Klara Vidal. Bila sam sinoć… u onome opskurnom lokalu… slušala sam vas… vas i vašeg kolegu… se manjifik! Bilo je nezaboravno… imam jedan predlog za vas.“

42 DR NELE KARAJLIĆ

Deset dana kasnije, Laci i Dabetić su bili u kupeu prve klase jednog drugog voza. Voza čija je krajnja stanica bio Cirih.

DESETO POGLAVLJE koje opisuje jedno rođenje

„Tako mi još jedan sin ode od kuće. Ali neka! Ljubi ih majka. Svak svoju sreću prati. Da nije tako, život bi bio muka. Ovako veruješ da će ti se sreća osmehnuti. Bitno je samo prepoznati je, a to nije lako.“ Tu Bosa zastade. Ponovo pogleda napolje. Belineje bilo sve više, a i ljudi sve manje. Ustade, a sa njom se uspravi i plamen u kome je gorela. Otvori prozor, pa poče da doziva sina. „Branko! Branko?“ Ne dobi odgovora. Vrati se nazad u kupe. Zabrinuta. „Ne znam gde mi je sin. I on je bio u kući kad je počelo bombardovanje. Da li stega videli?“, upita ona Binija, a ovaj ne reče ništa, ali joj uputi umirujući pogled. Ne bi joj jasno da li je ovaj čudni dečak potvrdio njen strah da joj je sin poginuo od nemačkih bombi, ili nadu da je preživeo. Poslednje što je videla bilo je njegovo uspaničeno lice kada je na stepenicama svoga doma gledao dva dečaka kako pružaju jedan drugome ruku u nadi da će ih zagrljaj spasti smrti. Dalje se više ne seća ničega. Verovatno zato što je poginula. „Eh, Branko!“, počeše ponovo da naviru sećanja. „Koja je to sreća bila kad mi je doveo snajku! Pa još i Milanče, laka mu zemlja, anđeo bakin“, strese se pri pomisli da detetu moli laku zemlju, a zatim pusti misli da odlete u prošlost. Tamo su se osećali lepše. „A njih dvoje, Branko i Danica, mnogo su se voleli… svađali, ali voleli. Kažu da jedno bez drugoga ne može. Tako i oni. Oboje od vatre sazdani. Ne daju na sebe. Iz te plahovite ljubavi došao je i drugi sin. Tvoj drugar Mića! Ja sam u to vreme mislila da je njima dvoma jedno dete sasvim dovoljno. Ovom mom sigurno, jer on je dete samo po sebi, pa mu nije trebalo više dečurlije po kući, ali i snajka koja, kako poče da radi, tako izgubi volju za kućom. Sve je više vremena provodila na poslu, a sve manje u domu. Ali, hvala bogu, samo da su svi zadovoljni, a lako je Bosi, ona može da zameni i oca i majku… Šta im se desilo, ne znam, da li planirano, da li im se omaklo, uglavnom, vidim ja snajka mi ponovo deblja, ali ovog puta na drugačiji način. Lice joj ostalo onako lepo kao i kad nije

44 DR NELE KARAJLIĆ

blažena, oči pune ljubavi, beskrajno duboke, a pokreti mirni, spokojni. Kao da u sebi nosi anđela a ne dete. Ali, kad se porađala, sve beše suprotno od toga. Drama, suze, doktori, čuda… jedva je Mića ostao sa nama… na ovome svetu.“

To, kad je trebalo da se rodi, Mića nije znao šta mu se dešava. Samo je osetio da ga k sebi vuče neka nečastiva sila. Onaj plavičast dim kojim je bila opasana njegova duša stade da se izvija kao pred neko nevreme. Bini je stajao na drugoj strani svemira, milionima svetlosnih godina daleko od njega, ali ga je Mića lepo video kao da mu je pred očima. Sila nije prestala da ga vuče, pa se on uplaši. Uplašio se ne zbog toga što ga neko vuče, već zbog toga što je imao neki osećaj. Do tog momenta on osećanja nije poznavao. „Šta je ovo?“, upita drugara udaljenog milionima svetlosnih godina. „Šta mi se ovo događa?“ „Mislim da je došlo vreme da se rastanemo, druže moj.“ „Kako to misliš?“ Pored snažne sile koja ga vuče k sebi, on oseti i uznemirenost. Bini uzdahnu. Od tog uzdaha zatreperiše zvezde. „Ne znam kako da ti objasnim. Ti sada moraš da ideš.“ „Neću da idem, Bini. Ne daj im da me vuku. Hoću da budem ovde sa tobom.“ Bini samo slegnu ramenima. „Došlo je vreme da se rodiš, ono što sam ti stalno govorio.“ „Da se rodim? Da živim život?“ „Tačno. Pa zar nisi to žarko želeo?“ „Jesam, ali nisam znao da će ovako da me vuku.“ „Pa, ideš u život!“ „Ali ovo boli.“ „Boli i život, ali je i lep. Ne može jedno bez drugoga… Bol i lepota.“ Ona sila poče da ga vuče još jače. On joj se konačno prepusti. Svemir dobi neki izdužen oblik. Zvezde se počeše gasiti jedna za drugom, oko njega poteče reka, topla i blaga, negde iz daljine čuo je buku, nešto kao topot konja, iako nije znao kako konji izgledaju, na vrhu svemira otvori se prozorče kroz koje nahrupi svetlost, ona obasja unutrašnju stranu svemira i svojom silinom pogasi sve zvezde oko sebe. Prozor se poče širiti, kao da je napravljen od gume i kao da ga neko razvlači držeći se za njegove okvire. Reka proteče pored njega i izleti kroz prozor. Napolju, van njegovog svemira, ukazaše se one iste boje koje je zamišljao dok mu je Bini onomad pričao o životu i njegovim manama i vrlinama. To ga ohrabri. Konačno nešto što mu nije strano. Onaj topot konja pretvori se u ljudske glasove. Jedan je govorio: „Diši, diši, diši, diši!“, drugi je

Solunska 28 – II deo 45

mrmljao kroza zube nešto što je video kod Binija kada se okrene prema centru svemira, a treći glas je vrištao. Taj treći glas mu se najviše svideo. Prema njemu oseti nadnaravnu ljubav, ljubav koju nije gajio ni prema Biniju. Taj glas se polako smiri, a on više ne beše plavičasti dim. Imao je sve ono što ljudi imaju: ruke, noge, glavu, glas! Tačno, glas! On vrisnu kada mu udar vazduha raspori pluća. Ta sila pokrene radost u njemu, te zaurla, pa mu se taj urlik svide pa zaurla još jednom, ovog puta jače, i urlao bi do kraja sveta da ga u ruke ne uze žena u čiji se glas zaljubio. Bila je lepa kao samo Sunce, topla poput smirenja, i srećna, beskonačno srećna. Binija se više nije ni sećao. „Tad nasta panika. On poče da gubi svest, da odlazi. Ja sam bila tu, na porođaju. Ko velim da se snajki ne desi nešto nepredviđeno. Doktor je dobar čovek, ali stade da se trese, ne zna šta da čini… detetu pada puls… pada pritisak… Danici niko ništa ne govori… ona i dalje misli da je sve u redu, ali ja vidim da to nešto ne valja. Dete se ne dere, ne vrišti. A koje je to dete koje ne vrišti. Doktor stade da ga masira, da ga vrača u život. Sećam se, okrenu se meni i kaže: ’Ovaj mali kao da hoće da se vrati tamo odakle je došao’, a ja mislim, možda je i u pravu.“ Miči se učini da ponovo vidi Binija. Učini mu se kako ga doziva, ne samo on već i ceo zvezdani svod. Ali nije bio u stanju da ga se seti. Ko je ovaj što me doziva? Zašto me odvaja od dodira one čiji me je glas opčinio? Neću da mu odgovaram. Hoću da me miluje ova toplota. Hoću da ostanem ovde! „I onda ponovo čudo. Mića nam se vrati, jednim snažnim, jakim urlikom koji je razbudio pola Beograda. Tako postade naše mezimče.“

JEDANAESTO POGLAVLJE u kojem se opisuje raspad jednog prijateljstva

Bosa oseti kako joj misli beže, kako više nije u stanju da ih reda hronološki, kako se mešaju među sobom i u glavi prave nered. Slike pred očima krenuše da se nižu nekim čudnim tokom, na preskoke: detinjstvo, pa smrt, bombardovanje, pa bratov zagrljaj, kupalište, pa zatvor, očeva puška, pa pare na gomili… Ona pomisli da je to onaj niz slika što prati čoveka koji umire, pa se strese od pomisli da je imala još mnogo toga da kaže, a da neće moći da stigne. Zato ubrza iskaz. „Ah! Lacika moj… Njih su dvojica krenuli po svetu… jaoooo, koliko sam ja samo razglednica od njih dobijala. Iz Barselone, Madrida, Rima, Pariza, Londona, Ženeve… nema gde nisu svirali, dragi moj dečače. Laci beše u pravu! Prvo što sam pomislila kada su sve te razglednice stizale, bile su njegove reći da će od muzike da zaradi pare. Ha! Beše u pravu! Nije on džaba izjevrejske kuće. Alal im vera! Tad ja shvatih da su se vremena promenila i da i svirci umeju da uzmu koji dinar. Ali znala sam ja da je to težak život. Nimalo lak. Menjaš gradove, hotele, mesta, menjaš dan za noć, noć za dan, ugađaš raznim budalama i bolesnicima, osionim ljudima, padaš u ruke pokvarenim ženama, bludnicama, vešticama, boriš se i protiv sebe i protiv drugoga. Jednostavno, bila sam sigurna da to neće dugo trajati… Ali trajalo je… ne znam ni sama koliko godina, sve dok nisu stigle vest da je pukla tikva. Znala sam ja šta je tu na stvari. Žena! Ona Katalonka! Vidim po fotografijama koje sam od Lacija dobijala… u početku je nema, a kasnije ne može nijedna bez nje! Nema tu nikakve dileme. Pričalo se da je u pitanju novac, pričalo se da je sujeta. I jedno i drugo može biti, ali nijedno ni drugo nema snagu žene. Ni sujeta, ni novac. Ne znam kako da ti kažem, ali menije bilo žao. Obojice mi je bilo žao.“ Ni Laci, a ni Dabetić nisu bili poznati kao ljudi koji više vole novac od umetnosti. Laci je, doduše, vukao za sobom jevrejsko poreklo koje prati predrasuda o škrtosti i sebičluku, ali onima koji su ga poznavali, bilo je jasno da on odudara od tog stereotipa. Novac je, međutim, cureo iz njegovih ruku brzo i lako, baš kako je gubio i žene.

Solunska 28 – II deo 47

Sa druge strane, Dabetić je bio umetnik, boem. Njemu je klavir bio sve u životu i nije bilo tog bogatstva koje bi ga nateralo da skrnavi jedno divno prijateljstvo. Baš je zato zagonetka, koja je došla u Beograd zajedno sa poraženim Dabetićem, koji se sa turneje po Francuskoj vratio utučen i razočaran, bila obavijena maglom. Šta se to dogodilo među najboljim drugarima? Njihov put bio je satkan od ruža i aplauza. Iz grada u grad, iz kluba u klub, oni su svojom veštinom i emocijama publiku ostavljali u transu. Ne postoji tačka na karti Evrope koja za njima nije pustila suzu kada su je napuštali i odlazili u novi grad. „Jeste, imate i emociju, i naboj i imaginaciju, sve vi to imate, ali to imaju i drugi!“, govorila im je u burnim, neprospavanim noćima Klara Vidal. „Ono što drugi nemaju, a vi imate, to je sloboda! Tu je prednost te vaše vagabundske slovenske duše! Vi sve pretvarate u vatru. Odakle to dolazi, ne znam, ali znam da niko, pa ni Amerikanci, nemaju tu slobodu koju imate vi.“ Naravno, o njihovim uspesima saznao je i Beograd. Neko je te vesti dočekao sa oduševljenjem, a neko sa ljubomorom. Takav je Beograd. Ljubomorni su bili oni koji nisu umeli da razumeju razlog ovako velikog trijumfa dvojice svirača jer, zarad nezadovoljstva sobom, oni nikome iz svoje sredine nisu davali ni šanse a ni prostora da dožive nešto više od onoga što su proživeli oni, a oduševljeni su bili svi koji su osećali ponos kada neko naš uspe „tamo, daleko, u belome svetu“. Tako se Beograd uvek delio na one koji su sa bezrezervnim oduševljenjem pratili svoje sugrađane na stazama uspeha, i na one koji su na te uspehe gledali sa jetkom zavišću. Neverovatno je da jedan tako mali grad u sebi krije tako duboku podelu. Život muzičara, sladak ali težak, stvara od čoveka poroznu materiju osetljivu na sve vrste otrova, tako da se, nakon izvesnog vremena, u obojicu useli neko oporo nezadovoljstvo. Ispočetka nisu hteli da priznaju da se nešto nepovratno promenilo, ali im je bilo jasno da onog starog poleta jednostavno više nema. Rede su se viđali i razgovarali, potom su počeli da putuju različitim vozovima i spavaju u različitim hotelima, a njihovi nastupi polako su gubili svežinu, neposrednost i strast. Sve češće su svirali mehanički, bez emocija, oslanjajući se na rutinu, kojom su svaki nastup uspešno privodili kraju. Imali su oni u svome arsenalu još dovoljno oružja da ljudi koji ih slušaju prvi put veruju kako je to još uvek ona ista vatra koja je gorela u godinama kada se beogradski dvojac tek bio pojavio na skučenim binama džez klubova. Ali oni koji su pomno pratili njihov razvoj jasno su videli zamor materijala, gubitak nadahnuća i nestanak radosti. Ali, usred ove krize došao je poziv pariškog kluba Le Baron da tamo

48 DR NELE KARAJLIĆ

nastupaju mesec dana, a tako nešto se teško odbija. Le Baron je bilo mesto gde su svirali svi koji nešto znače u novoj muzici, od Morisa Bela do Kida Orija, pa je i Laciju i Dabetiću samo pominjanje tog imena bilo dovoljno da zaborave međusobnu omrazu i ponovo osete radost izazova. U tome im je pripomogla i Klara. Ona je jedina osetila netrpeljivost, koja se uselila među drugarima, pa se pobrinu da pronađe lek koji će rešiti sve njihove i stvarne i izmišljene probleme. Taj lek je se zvao opijum! Laci je sa neskrivenim zanosom pristao na novi tretman. Klara ga je upoznala sa tim postepeno i mudro, šaleći se da će izgubiti volju za ženama. Slatkoća te „istočnjačke mudrosti“, Lacija je u potpunosti privukla sebi, jer je njegov eksplozivni hedonizam uvek težio da učini korak više. Dabetić, s druge strane, nije voleo drogu, i klonio se opijuma kao mačka vode. Klara je bila jedna od onih žena koja nije trpela da joj se protivreči, ali nije osećala da je došao trenutak za uzbunu. Znala je od samog početka da je Laci duša njihove muzike, bez obzira na to što je Dabetić bolji svirač. Znala je i da će doći pravi trenutak da se otrese ove male budale. Uspeh njihovog nastupa u Le Baronu beše nezapamćen. Sve ono što se pričalo po Parizu, što je izlazilo u novinama, i što se čulo od očevidaca bilo je obojeno superlativima. Jedini problem je bio taj što je to sve zajedno predugo trajalo, mesec dana, pa se, kako su svirke odmicale, i količina opijuma povećavala. Laci se polako udaljavao od pameti, a dan sa punim razumom i jasnim sudom o sebi i svojoj okolini trajao je sve kraće. Žudnja za opijumom pojavljivala se u sve raniji čas, a svest o tome da se ulazi u nešto što postaje opasno, nije postojala. A Le Baron je bio sve puniji i puniji. Pariz je goreo, i to onaj Pariz koji ga je odbio kao dečaka, jer mu je otac, izdavši roditelje, otišavši za majkom u Beograd, bio izopšten iz aristokratske porodice Maho, pa je njihov trijumf u Le Baronu, za kojeg je čuo i poslednji prosjak u gradu svetlosti, Laci smatrao nekom vrstom osvete nadmenoj familiji koja ga je odbacila od sebe kao kopile. Upravo ga je ta priča o njegovom ocu, majci i kopiletu, uz dodatnu lulu maka, nakon jedne od najuzbudljivijih noći u Le Baronu, približila Klari Vidal više nego što je njenim planom to bilo predviđeno. Oboje su, ujutru, svak na svojoj strani kreveta, imali onaj slatkasti ukus greha u ustima dok su se, svako za sebe, pokušavali setiti trenutka kada se prešla ona tanka ali osetljiva linija koju muškarac i žena prelaze samo onda kada se ugasi razum. Izgoreli su u neobjašnjivom i iznenadnom žaru strasti koja je trajala tačno onoliko koliko i dim maka u njihovoj glavi. Nekoliko dana nakon te bestidne noći, Laci je pao u teško depresivno

Solunska 28 – II deo 49

stanje, obamrlost potpuno suprotnu njegovom šeretskom i veselom karakteru. Duša mu se skamenila, udovi ukočili, a želja za životom iščezla. Toliko se bio navikao na opijum da je poslednju svirku u čuvenom pariškom lokalu odsvirao u polusvesnom stanju, oslonjen na zid. Posle toga nije ni mogao ni hteo da ustane iz kreveta. Bio je bled, na samrti. Ni Klara nije stajala bolje. Iscrpljena i bleda nije umela sebi da pomogne, a kamoli Laciju. Jedini koji je bio od pomoći bio je Dabetić. Sedeo je pored njega, negovao ga, pokušavao da ga vrati u život, tetošio ga, nije mu dao da priđe alkoholu i drogama, zbog njega je prestao i on da pije, zajedno s njim je prelazio trnovit put od ovisnika do zdravog čoveka. Tu se negde i zamerio Klari. Da je imao malo pameti, da nije bio toliko prostodušan i naivan, da je umeo da raspozna svu njenu bolesnu potrebu da diriguje tuđim životima, da je shvatio da je postala, posle one vatrene noći koja je završena sagorevanjem u Le Baronu, mnogo osetljivija žena od one koju je upoznao u Vrnjačkoj Banji, osetio bi da preti opasnost. On je, svojom požrtvovanošću, potpisao sopstvenu likvidaciju. I čim je Laci došao sebi, opet se odnekuda pojavila Klara sa predlogom da se njihova turneja nastavi. Njihova sledeća stanica trebalo je da bude Lion, grad u kome ovaj proslavljeni duo beogradskih džezera nikada nije nastupio. Nekako slučajno, dan pred put, Laci nalete na neke poznanike iz Beograda koji mu, onako usput, rekoše kako je njegov kompanjon Oliver Dabetić kupio od novca zarađenog na svirkama kuću na Vračaru… u Molerovoj ulici! Njega obli toliki bes da utrča u Klarinu sobu, uhvati je za vrat upitavši je kako je to moguće da njegov kompanjon ima novaca za kuću, a on još uvek ne zna gde je prispeo. Klara, koja je Dabetića otpisala još u onome trenutku kada je odbio da uzima opijum, oseti da je došao trenutak za konačni obračun, reče, da je, po njihovom dogovoru, Dabetić bio taj kome se daje novac. „Tako si ti, dragi, meni rekao.“ Laciju više ništa nije trebalo. Te večeri, na železničkoj stanici, došlo je do razdora. Laci je nastavio put za Lion, na dalje koncerte, a Dabetić se poražen vratio u Beograd.

DVANAESTO POGLAVLJE u kojem su pale teške reči

„A onda je jednog jutra došao kod mene… taj Oliver Dabetić… meka duša ali unakažena“, nastavi Bosa priču, potresena sudbinom njenog glavnog junaka. „Bio se nekako otromboljio. Nije se udebljao, već otekao. U očima mu ne bi onoga žara kojeg sam pamtila dok su se skupljali kod mene u podrumu, svirali i radovali se toj svojoj novoj muzici. Zubi su mu požuteli, a podočnjaci potamneli. Ja to pripisah neurednom životu. Sedeo je preda mnom kao da nosi neku krivicu. Nešto ga je pritiskalo, što ja nisam umela da prepoznam. Nije lajao protiv Lacija. Naprotiv, izbegavao je da govori o svome bivšem drugu. Izgledao mi je kao neko ko ne želi da se seća, ali od sećanja ne ume dapobegne. Osećala sam da treba da mu pomognem. Osećala sam da je on zbog toga i došao u kuću. Kaže, zvao me Branko da dođem, da se vidimo, a ja mu velim, hajde dok Branko ne dođe dapopiješkoju. I tu mu nasuh onu Vladinu, manastirsku iz Tresija. Reč po reč i on poče da mi se otvara. Nisam ja imala nameru da idem preduboko, niti je to moj posao, niti me se tiče, ali sam osetila da sam jedina kojoj on to može da kaže, da će mu valjati da se oslobodi tih teških misli, tog tereta kojeg jedno raspuklo prijateljstvo ume da napravi u čoveku. I krenu da priča… po redu… kako je obožavao Lacija, kako je on njemu bio sve u životu, kako ga je naučio da svira džez, kako mu je otkrio svet, kako je duboko verovao u njega i bio spreman da učini sve što mu ovaj zapovedi. On se raspriča tako slikovito i da mi se učini da je uspeo sam sebe da vrati u to lepo vreme. Učini mi se, dok je opisivao kako su dizali na noge publiku u sto nekih gradova čija ti imena ne umem da ponovim, da mu se podočnjaci izgubiše, da mu obrazi dobiše boju mladog čoveka, a oči žar. Lice mu zaigra u ritmu tih njihovih nota, ruke mu se prestaše tresti, a prsti se rastrčaše po stolu kao po klaviru. Tu ja vidim koliko je ta svađa njega pogodila i koliko mu je teško palo to što je izgubio i druga i život. Jer, sećanje je lepo samo kod onoga koji je izgubio i kome se to što je izgubio nikada neće vratiti. A onaj koji to još uvek ima, on se i ne seća, već mu je od toga muka. Ali nastavi Dabetić priču i reče da Laci njemu nije bio samo drug, već i

Solunska 28 – II deo 51

učitelj i uzor, stariji brat, ponekad i otac. Njegove reči, veli, ostajale su mu najduže u mislima. Tu se, bogami, i rasplaka. Ja uzeh onu čašu da je sklonim od njega, ali je on prigrabi, vešto, kao pravi pijanac, i ja tu videh da ti on sa čašom ume da druguje. Opa, rekoh sama sebi, nije samo u Laciju krivica, a on me pogleda i reče nešto, što je verovatno samo meni mogao da kaže.“ A Dabetić joj je rekao mnogo. Rekao joj je da je Lacija bila obuzela neka neobjašnjiva mržnja koja mu je suzila pogled i rasuđivanje. Menjao mu se glas kada mu se obraćao, njegovo lice bi prekrili ozlojeđenost i bes. Video je i osetio kako mu se sprema neka velika nevolja, a nije znao ni kako ni odakle ta nevolja treba da udari. Ime te nevolje bio je novac. „Krao si me!“, rekao mu je Laci, pokazujući mu kako se broj nastupa ne poklapa sa novcem kojeg je Laci trebalo da dobije. „Napravio si kuću u Beogradu od mojih para, lopove!“ Dabetić, iznenađen, nije umeo da se brani. Pokušao je da ga podseti na to da mu je govorio da nije baš srećan što novac stoji kod njega, što je on taj koji treba da ga broji, čuva, deli, što se na njega svalio taj teret kojeg ne ume da nosi, ali nije mogao da se seti ni mesta ni vremena kada mu je to rekao. Pokušao je da se priseti raznih detalja u kojima su jedan drugome posuđivali, dodavali, razmeravali, delili po nekim samo njima poznatim aršinima, ali ni za to nije umeo da nađe nikakve materijalne dokaze. Pokušao je da ga podseti koliko je koštao opijum, koliko je puta on bio taj koji je svoj novac dao za to zlo. Nije bio ubedljiv. Iznenađen silinom napada, samo je ustajao, podizao glas, mahao glavom, lupao šakom o prozorsko staklo, čineći to ne toliko da bi se setio nekog važnog detalja koji bi mu u svađi sa prijateljem pomogao da pravdu privoli na svoju stranu, koliko iz želje da silinom svojih postupaka dozove sebi onoga Lacija kojeg je voleo i cenio, a ne ovoga koji se pred njim istovremeno uživeo u ulogu i tužioca i sudije. Pored njih dvojice sedela je Klara, vidno srećna što se Dabetić koprca kao riba u mreži. Ali Laci više nije hteo ni da ga vidi, ni da ga čuje. Čak ni kad je prošlo vremena, ni onda kada ga je Klara napustila, kada su druge žene defilovale njegovim životom. Ni tada. Ni prema kome nije bio toliko surov. Valjda se takva surovost iskaljuje samo nad bliskim osobama. Davio je Dabetića kao što zmija davi žabu, sa nekim mahnitim, do tada nepoznatim zadovoljstvom koje je stajalo iza svake njegove reči. Kao da je želeo da mučenje traje što duže, kao da mu je prijala ta bleda boja lica optuženog koja je otkrivala muku i nesvesticu, kao da je namerno isterivao suze iz Oliverovih očiju. „Ovo je kraj!“, rekao mu je Laci kao da se celoga života spremao da izgovori te tri gorke reči. „I nemoj više da mi se obraćaš, lopovčino!“

52 DR NELE KARAJLIĆ

„I ja ga pitam, i šta sad? Nećeš sad uvenuti ko ruža? A on veli da ne zna. Probao sam, teta Boso, ponovo da sviram, verujte mi. Ali ne ide. Ne mogu sa konja na magarca. Nije ovo više za mene. Reče mi da je ostavio klavir potpuno, da nema više snage da se s time bori. Došao je samo da vidi mene i Branka, da mu je do sviranja malo stalo, i da će već naći neki posao. Vidim ja, nema on snage ni za šta, pa ga počeh bodriti. Nije valjda da te jedna svađa može koštati života, nije ni taj Laci takav kakvim ga ti zamišljaš, umeo si ti da sviraš i pre njega. Nije on jedini sa kojim se da osvojiti Evropa… sve mu to rekoh, ali vidim ja da je uzalud. Njegove oči su me gledale, ali se žar nije pojavljivala. Šta god da sam mu rekla, on je samo klimao glavom, bez reči… i života. Utom dođe Branko. Njih se dvojica pozdraviše kao braća, posedeše malo sa mnom, ispričaše par dogodovština, anegdota, a ja se nadah da će i Branko naleći malo na njega ne bi li mu probudio strast za životom, ali on ništa. Kao da je podilazio njegovoj apatiji i obamrlosti. Mene to malo zbuni. Učini mi se da njih dvojica imaju neki drugi naum, ali kad videh sa kojom lakoćom Dabetić saliva onu manastirku, ja pomislih kako neko ko tako sa slašćupije, tajnih planova ne može da ima. Nisam se ni okrenula, on sljušti sledeću, a meni to sve posta gadno, papre nego što mi Branko reče da bi bilo lepo da ih pustim da oni sami svoje muke sebi ispričaju, ja ustadoh s namerom da im se više ne pridružujem. Dabetić me izljubi, mislim da rođenu majku nije nikada tako izljubio, pa mi zahvali na društvu. Ja više nisam mislila ništa. Bilo miga je žao, ali bilo mi je i svejedno. Ako ti, dete, nisi u stanju da se boriš sa životom, nisi ni za žaljenje!“ Bosa to kaza i zavali se udobnije u svoje sedište, dok je plamen počinjao da joj liže i drugi obraz.

TRINAESTO POGLAVLJE u kojem se pojavljuje treći čovek

Iako je već ionako uveliko gorela, Bosa najednom planu od silne srdžbe. Kao da se setila neke zaboravljene nevolje. Kao da ju je iz letargije probudio nemir! „Branko! To sam htela da ti kažem… na njega sam potpuno zaboravila! Kakav je to bilmez, oprosti na izrazu. Taj će ti ubosti prstom u govno gde god je to moguće. Ja sam mislila da je sa njegovim divljanjem gotovo, da je iza sebe ostavio buntovničko doba, ali cvrc! Znala sam ja od ranije da on čita zabranjene knjige. Govorio je to meni i Dimitrije, još pre nego što je otišao za Ameriku. Ali bila sam svesna… dete ko dete, ako se ne buni, nije hrabro, ali kad odraste, ako se buni, nije mudro. E ovaj moj izgleda nije umeo da stane. Uglavnom, sada se više ni ne sećam ko mi je to došapnuo kako mi se sin druži sa Brkom, jednim opasnim Hercegovcem. Čim ga vidiš, znaš koliko je sati. Odmah ti je jasno kako je rođen da bi privlačio nevolju, ili belaj kako se to tamo kod nas govorilo. Taj je, izgleda, moga Branka omađijao još pred onaj rat, dok sam ja trunula u zatvoru. Zamisli ti, posle se ispostavi da su neki momci iz te družine isti oni koji su na Vidovdan četrnaeste ucmekali onog Ferdinanda i njegovu gospoju u Sarajevu. Taj nam je na glavu navalio i ovu nesreću. One demonstracije od pre neki dan njegova su ujdurma. A ni to nije moglo da prođe bez moga Branka. Svet mi je posle pričao kako su njega i onog njegovog druga Jovu, zvanog Nos, videli da mašu crvenim zastavama na Terazijama?“ U Bosi više nije bilo ljutnje i ona puna nade pronađe Binijev pogled. „Dečače, kaži mi, gdeje moj blesavi bundžija?“ „Verujte mi, ne znam“, reče Bini. „Ali znam da se taj Brko koga spominjete zove Mustafa.“ Brko je vrhom štapa ucrtavao trouglove u kalemegdansku zemlju po kojoj su mravi vucarali mrtvu muvu. Branko ga je posmatrao, osvrćući se kao lopov pri prestupu. Trouglovi napraviše crtež sličan pčelinjem saću. „Evo, vidiš. Svaku od tačaka trougla povezuješ samo sa druge dve tačke, tako da svaka tačka zna samo tačke u svome trouglu.“ Ponovio mahnu štapom po prašini spajajući međusobno trouglove.

54 DR NELE KARAJLIĆ

„Svaka treća tačka veže dva trougla. Nju ćemo zvati noseća tačka. Ona može da zna tačke iz samo dva trougla, a svaka treća noseća tačka gradi novi sistem trouglova, novo saće. Ona zna samo poslednji trougao iz prvog sistema, i prvi trougao iz drugog… a to je velika odgovornost. Shvataš? Ti si ta deveta tačka!“ Branko klimnu glavom. Brko podignu glavu, pa štapom nacrta novo saće trouglova. Odlučnijim pokretom ruke istače donju desnu tačku poslednjeg trougla. „Ovde nam fali treći čovek! Moraš da ga nađeš! Pazi, samo jednog! On ne sme da zna nikoga osim tebe. Treba da ga dovedeš meni. Taj čovek mora da bude pouzdan… odan, ali neupadljiv, nepotkupljiv. Najbolje je da to bude neko bez žene, dece, i tih sranja.“ Na poslednju reč on polomi štap. Branko je dobro znao Beograd. U glavi je prebirao po licima ljudi koje je poznavao. „Da ti pomognem… taj čovek će imati samo jedan zadatak“, napravi pauzu. Očima odluta iznad Brankovog ramena. Činilo se kao da se dvoumio, kao da je imao jedan plan, ali ga je iznenada napustio. Branko ga pogleda kao izneveren pas. Očima je tražio nastavak rečenice. „Koji zadatak?“ „Za sve nas je bolje da ti to ne znaš. Samo mi ga dovedi, i to što pre!“ Ustade. Nogom obrisa trouglove koje je crtao po crnoj zemlji. Zgazi one mrave i ode u pravcu Knez Mihailove. Iznad nje su kružile vrane. Oblaci su pritiskali krovove Beograda, ulazili u kuće i potkrovlja. Nebo je izgledalo kao pred veliku nevolju. Branko mu već sutradan dovede čoveka. Brko ga odmeri od glave do pete i pomisli kako Branko nije mogao izabrati boljeg. Branku nije bilo jasno zašto je Brko tri dana proveo s tim čovekom, obrađujući ga, merkajući ga, učeći ga i savetujući ga. Ali, mislio je, nije ni dobro da zna. Četvrti dan, Brko oceni da je dao sve neophodne upute. Usput, na sve to što je imao, dodade čoveku pištolj, bombu i kesicu cijankalija. Čovek uze sve bespogovorno i sa razumevanjem. „Ovo dvoje umeš da koristiš, a ovo…“, dade mu kesu sa otrovnim prahom, „ovo uzimaš samo ako im dopadneš šaka. Popiješ… i u par sekundi si daleko …a ovi što su te uhvatili… mogu se jebat’.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE u kojem razgovor ide lepim tokom

„Ali pusti više te komunjarel Da ti ovo ispričam“, ispravi se Bosa u sedištu, dobi neki napad vedrine, pa postavi glas kao neko ko ne umire, već u kome život buja. „Juče ti ja, ne znam šta mi bi, rekoh mojima, ajde, zovite kuma Lacija da dođe siromah na ručak. Nismo se videli toliko dugo, a on tek izbegao iz Pariza. I tamo je đavo došao po svoje. Ajde da teta Bosa napravi nešto lepo, posno za preduskršnji ručak. Stiže nam i Vlada, iz Tresija… Monah Miron… kako ga sada zovu. Sutra, za Uskrs, služi liturgiju u Sabornoj crkvi.“ Tu Bosiljka važno podignu kažiprst. „Eto, ko bi rekao da će moj Vlada postati otac Miron, monah o čijim je isceliteljskim moćima pričalo pola Srbije. A moj Života ga je poslao u manastir dok sam ja trunula u zatvoru. Dečak je bio teško bolestan i svima se činilo da mu nema spasa. Ali, eto, on prezdravi i sam poče da leči narod.“ Na vrata Solunske 28 prvi je pokucao Laci. Elegantan, sa viškom šarma. U rukama je držao veliki buket ruža. Iza njega stajao je mladić, posilni, sa svojih dvadesetak godina. Nosio je poklone za dečake. Loptu i violinu. Danica skoči Laciju u zagrljaj, Branko mu se obradova koliko je umeo, a deca jurnuše na poklone. „I odmah ti nastade džumbus zbog te violine“, nastavi Bosa. „Mića je uze u ruke i gle čuda… zasvira kao da je do tad svaki dan na njoj vežbao. Mi odrasli smo bili zabezeknuti, a ovaj, stariji, Milanče, poče da crkava od ljubomore. I eto ti tuče. Ovaj svira violinu, ovaj mu je otima. Sreća pa brzo dođe moj Vlada. Dobrodušan, sa bradom… u mantiji… kao neki dobri duh iz bajki. Aiii, kako njega deca vole. On ih raspameti. Ima nešto blagorodno u sebi, nije uzalud monah. Monah Miron. Aja, u pravome trenutku stavih na sto meze i rakiju. Rekoh sebi, sad će sve bitipotaman! Svi za sto! I sedoše… Ne zna se šta ih pre uhvati. Smeh ili rakija.“ Ipak, smeh bese brži od rakije. Smeh i radovanje… i neka istinska sreća koju oni, po godinama još uvek mladi ali po iskustvu zreli ljudi, umeju da prizovu. Čim se izmenjaše prvi pogledi i prve reči, oni osetiše da su svedoci

56 DR NELE KARAJLIĆ

onog retkog trenutka zadovoljstva koji prkosi nevoljama što sa sobom nosi život na nemirnom tlu, trenutka zadovoljstva koji ne traje dugo, ali se dugo pamti. Valjalo ga je iskoristiti! Priča je vodila njih, a ne oni priču. Ličili su na zaverenike sreće. Kako je vreme teklo, a sa vremenom i prvi gutljaji rakije, sve su više podsećali na decu a sve manje na odrasle ljude. Poput vrabaca na žici upadali su jedno drugom u reč, otimali osmehe i kikotanje, skraćivali trenutke tišine ne bi li nekom novom radosnom rečenicom, nekim davno ispričanim vicem, ili duhovitom opaskom učinili svet oko sebe blaženim. Branko je vodio kolo. Kao nikada do tada, nije prestajao da priča, ali sa smislom i ukusom. Igrao se rečima kao što se žongler igra sa šarenim lopticama. Sve ih je iznenadio slatkoćom govora netipičnom za čoveka burnog temperamenta. Bio je toliko zanesen društvom oko sebe i ovim čudnim, nestvarnim danom, da su mu misli trčale pre jezika, a izgovorene reči sustizale jedna drugu baš kao što se valovi međusobno sustižu umirući na peščanoj obali. Danica ga nikada nije videla toliko srećnog, razgovorljivog, punog neopisivog nadahnuća, pa joj se osmeh nije skidao s lica. „Šta da ti kažem?“, mahnu Bosa glavom kaBiniju, „iznenadi me sin! Nikad ga nisam videla takvog! Ja mislila on ćutolog, mutan tip sklon problemima. Kad on veseo, vedar. I Vlada, vidim ja, njegov blizanac, bese radostan što mu brat blista. Nikada on meni o Branku nije govorio, ali sam po njegovom ćutanju znala da ga pomisao na brata mori. Jer, kad neko o nekome ne govori, ima razloga za to. Nije to, dečače moj, jednostavno. Vlada ti je mnogo patio zbog Branka, a nije smeo to nikome da kaže, jer bi gordost Brankova njegovu bojazan samo potvrdila. On ga se klonio, ne želeći da iz njega izbije ono čega se plašio da brat ima. Bojao se zato što mu je blizanac. Jer, računao je, ako mu je brat gord, onda verovatno, tu osobinu ima i on. A monah sve može da ima, samo gordost ne! Ja sam to osećala. Govorila sam sama sebi da Branka valja razumeti. Svi smo ga napustili! Svakje na svoju stranu pobegao. Života na onaj svet, ja u zatvor, Dimitrije u Ameriku, Vlada u monahe… a on je ostao sam. Uvekje bio sam. Zato nam svima beše lepo što njega videsmo ovakvog, veselog. Jeste! Juče je bio dan kad je moj sin Branko, konačno blistao, kad je tu toplinu, bez straha, pokazao svima za stolom. A jest bilo lepo! Pomislih u sebi… ovo ćemo sigurno oplakati.“ Zatim Laci preuze reč. Iz njega izbi sav šarm, koji je prelio sto prepun posnih đakonija. Laci u priču vešto udahnu neku posebnu otmenost, što u sebi imaju ljudi prepuni duha. Njegove sa lakoćom slagane rime prisutni dočekaše s neskrivenim uzbuđenjem. Branko uzvrati na Lacijeve šale, duhovito i sa ukusom, pa su dve žene i jedan monah postali svedoci nesvakidašnjeg

Solunska 28 – II deo 57

nadmetanja dva nadahnuta govornika koji su se duhom i komikom doticali svih mogućih, pa i onih najcrnjih tema. Tako su se znalački šalili na račun regentove licemerne politike, surovog rata, ludog Hitlera, pokvarenog Čerčila, zbunjenog kralja, raspale vojske, lukavih Bugara, kukavica Francuza, opasnih Hrvata, jadnih Jevreja, glupih Srba, smušene Crkve, surove istorije, da bi neko, ko ih je slušao sa strane, pomislio da sve to o čemu ova dva čoveka pričaju nema nikakve veze sa strahotama i patnjama koje plamte oko njih, već da se radi o nekoj dečjoj igri, čiji je kraj blizu. Dame su se kikotale, hvatajući se za stomak, grleći se, pridržavajući jedna drugu. Smeh je, poput neke opasne zaraze, pretio da ih umori. Ali ni smeh ne izdrža predugo. On, iznenada, kao po nekom brižljivo pisanom protokolu, prepusti mesto sećanjima. Preplavi ih melanholija. Oni postaše smerni, puni sete, a na licima osmehe zameni neko blaženo dostojanstvo, dostojanstvo onih koji imaju čime da se ponose. I zaista, u svima njima probudi se neka duboka istinska ljubav prema mestu odakle su i na koji način su odrasli. Dorćol! Beograd! Te dve reči, ta dva pojma, dobiše u njihovim životima starozavetnu snagu. Kao da su izgovarali toponime iz svetih spisa, a ne iz knjiga za prvi razred osnovne škole. „Svaki čovek ima svoje Nazarete, Sione, Jerihone“, reče Laci u jednome trenutku. „Naši su ovde… u Beogradu, na Dorćolu.“ Sećali su se svega što ih je u životu snašlo, čak i Velikog rata. A i taj rat, „đavo ga odneo“, kada ga čovek prođe mlad u nestašnim godinama, izgleda romantično i uzbudljivo. Svega se čovek rado seća kada je mlad. Čak i stradanja. Pitali su se: Da li je moglo drugačije? Zašto nas nijedna nevolja ne mimoilazi? Kakvo li je tlo na kome živimo? Beograd? Dorćol? Vulkan? Da li postoji ijedna generacija koja će u ovoj zemlji živeti normalno, umreti prirodno? Koje je to breme koje nosimo? Da li je ovo mesto jedino na kome se seku civilizacije? Mogu li velike sile negde drugo da ukrštaju koplja, ili se to mora činiti iznad naših glava? Da li ovde, kraj dve reke, mogu da žive samo ljudi posebnog kova? Da li su oni nesrećnici ili srećnici? Da li znaju više od ostalog sveta, ili su gluplji od njih? Šta nas deli od velikih naroda? Broj ili kultura? Da li uopšte treba da budemo veliki narod? Krenuše pitanja, a nigde odgovora. Mesto njih pojavi se vino, meze, lagani povetarac i lavež pasa. „Eh, tu ti ja skočih, pa prekinuh apatiju. Viknuh, ej breee, koliko vam je godina? Da li ste vi starci pa da tako pričate? Pa život je pred vama! Ja sam u vašim godinama imala krila! Letela sam, breee! Tu ti ja njih prodrmah malo, pa Branko skoči i donese iz kuće gitaru. Laci je uze nežno, kao da je žena, pa je

58 DR NELE KARAJLIĆ

pomilova, naštima i krene da svira. Aj, dete drago, kako on ume da svira! Mi, očas posla, postasmo slepci koji ga pratimo. Kako kojapesma, a mi uglas s njim, te strofa, te refren. Provede nas Laci kroz sve ljubavi i sva neverstva što u našim pesmama postoje, provede nas i kroz sreće i patnje, a onda, kada je osetio trenutak da nas digne od stola, učini to sa prečanskim poskočicama. Jedna, pa druga, pa ja, iskrena da budem, prva popustih, te se digoh na noge lagane, pa mu plesom podržah ritam. Ali đavo čivutski, zna da to nije dosta, već sa poskočica pređe na lepe osećajne pesme pune one tajanstvene moći što muzika ima, a mi ne umemo da objasnimo, pa kraj mene skoči i snajka. Stade se okretati oko sebe, tako da joj se lepa suknja podiže iznad kolena, pa se moj Vlada, monah, zastidi odbleska koji mu zaslepi oči, a ja se zakašljah pokušavši da joj dam do znanja da je sam taj skok dovoljan da nam uveseli dan, a da to vrtenje može otvoriti neke rane. Nije razumela kašljanje, ili nije ni čula. Nemoj da me pogrešno razumeš. Verujemja u nju i u njenu čednost. Kada ju je Branko doveo u kuću meni je bilo jasno da se radi o detetu. Dete moje, tako sam joj tepala. Ali šta čednost zna šta radi? Čednost misli da su svi oko nje čedni. A ne može da bude čedan onaj koji iz te čednosti izmami strast. Laci! Nije on zalud po celome svetu u ljudima budio strast. To mu je posao! Tako je juče u snajki mojoj probudio đavola. Ajde, dečja posla, pomislih. Ali lako bi se sve to završilo da moj Branko, ljubomoran kopaš, to nije osetio. A nije mogao da ne oseti, kada sam to osetila i ja! I gledam kako mast ide u propast. Ova lija gitarom podiže ritam. Ide iz jedne pesme u drugu, a sve brže i sve bestidnije. Snajka se vrti kao da joj je osamnaest, kao da nema decu, kao da igra samo za njega, a moj ti sin bledi, pravi se da mu je svejedno, učtivo, domaćinski, ali bledi. Vidim ja to… ne mogu da ne vidim… majka sve vidi. I znam… u Branku se ponovo budi zver, ali ne ona koja skače na nepravdu, već ona koju priziva ljubomora. Nije njemu što mu se žena vrti na stolu, vrtela se ona i pre ovoga, već je njemu što se vrti pred Lacijem! Bolesna je ljubomorna glava. Smea, obnevidela… a Branko… pa tek on ne ume da se od te pošasti odbrani. Tu ti ja odlučih da presečem veselje. Vreme je za ručak! Zamirisaše posne sarmice, sremuš sa Kosmaja, salata i krompirići. Stadoše svi da jedu, a ja se ponadah da će jelo smiriti strasti.

PETNAESTO POGLAVLJE u kojem je razgovor skrenuo na pogrešnu stranu

Ali nije! Kako je ručak odmicao, Branko je postajao sve bleđi i bleđi. „Valjda je ljubomora žute boje. Oborio glavu… gleda u tanjir… kao bajagi gladan, a ja znam da se pretvara… da u njemu kuva.“ Ipak, on pokuša da zadrži izgled dobro raspoloženog čoveka. Podiže čašu, nazdravi gostima, ali Bosiljki beše vidljivo da to čini pritvorno i na silu. Ona se ponada da će ta pritvornost potrajati, da će mu savladati bes i da će ga vratiti u dobro raspoloženje. „Ali, avaj! Kao prstom u govno, oni se počeše sećati školskih dana. E, izem ti školske dane! Nema njive sa više govana! U jedno ćeš sigurno ugaziti! Znala sam ja da to neće izaći na dobro, jer školski dani, obično, kriju tajne koje nije lepo otkriti. Ja, onako, po ženski, pokušah dapromenim temu, ali i Vlada skoči, pa naivno dodade vetra u ta jedra. On je uvek iskren, a ne shvata da iskrenost ponekad ne donosi dobro.“ Dok su Danica i Laci uživali u priči o starim danima, o beogradskim ljubavima i čuvenim gradskim parovima, Vlada ih je gledao kao decu, blagosiljajući im sećanja. Branka, međutim, poče da nagriza ljubomora trujući mu srce i muteći um. Ali, umesto da menja temu, da pobegne iz zamke u koju je upao, on je bio taj koji je priču vodio, kao da ga ona nije ranjavala, već krepila. On je bio taj koji je razgovor vešto doveo do tih zabranjenih tema, osećajući da se na tom mestu krije neka velika tajna. Kao da je uživao u vlastitoj muci. A u sećanjima ne behu pošteđeni ni najčestitiji momci i devojke koje su hodali beogradskom kaldrmom, a kamoli oni za koje se znalo da su, van svake mere, bili skloni neverstvu. U tu, drugu kategoriju, Danica strpa i Lacija. Kroz smeh i šalu ona ga podseti na neke njegove najčuvenije udvaračke poduhvate, a ovaj joj ne pruži otpor, kao da mu je ta slika, koju su žene imale o njemu, godila. Imao je on, kao bajagi, poneki prigovor, opravdanje ili objašnjenje za svoja neverstva, ali se videlo da uživa u tome što je bio predmet čaršijskih šaputanja.

60 DR NELE KARAJLIĆ

Branko ga podseti kako je ceo Beograd brujao o njegovoj aferi sa kćerkom gradonačelnika, ali Laci odbaci „te maliciozne insinuacije“, nevešto kao dete pred roditeljima. Zatim se Danica pridruži Branku, pa kroz smeh reče kako nikada nije shvatala muškarce koji su se tako lako igrali ženskim srcima. „Šta ima u toj igri, uvek sam se pitala.“ „Ja!? Ja se igrao ženskim srcima?!“, branio se kroz smeh Laci, kao da nije mogao da veruje koju mu to slabost Danica prišiva. „Pa ja sam bio njihova žrtva! One su mene proganjale, a ne ja njih! Evo… recite sa kojom sam se devojkom ja poigrao! Recite mi ime!“ Danica ga kroz smeh pogleda u oči. „Pa, sa mnom. Sa mnom si se poigrao… kada nisi došao na sastanak! Zar se stvarno ne sećaš?“ Laci se zbuni, a Branko sasvim utrnu. Kao da su svi dobro znali o čemu to Danica govori. Danica ne oseti da je prešla granicu iza koje nema povratka. Nastavi kopati po rani. „Nisi došao na sastanak!?“, reče ona kroz smeh koji je zlokobno odjekivao u novonastaloj i pretećoj tišini. „Au, jadna ti majka“, uhvati se Bosa za glavu. „Vidim ja da to neće na dobro izaći. Branko ti je jedan od onih muškaraca koji čvrsto veruju da je žena uvek bila njegova i ničija druga. I pre i posle njega! Ali, ni ona nije naivna, lepo se vidi kako mu to namerno radi. Zbog čega je rešila da ga tako začikava, ptice znaju, ali žensko ti nikad i ništa ne radi tek tako. To je moga Branka još više razdražilo. Znala sam ja da ćemo proplakati sav onaj smeh, ali nisam znala koliko.“ Bilo je leto. Sedeli su u gomili, u Pančićevom parku. Sve školarci, studenti, oni na kojima ostaje svet. Laci, elegantan i dostojanstven, prave kičme, delio je sto u obližnjoj kafani u prijatnom društvu. Dve dame i jedan pesnik. Pogledi školaraca lepili su se na dame kao muve na med, dok su njihove koleginice, studentkinje, uz šapat i smejuljenje, buljile u Lacija. Bio je lep i naočit. Uz to i muzičar. Danica ga je videla baš kao i sve njene drugarice. Kao u san, kao u princa iz mašte, kao u deo neke bajke, a ne kao u nekoga sa kim bi zaista želela da podeli život. Ipak, dve dame uskih lica i dugih kosa, zvonkih glasova i snažnoga smeha, učiniše Lacija u njenim očima još nestvarnijim. Mršav, otmeno izbledelog lica, izgledao je kao otet sa slikarskog platna u okruženju paganskih anđela. Nedokučiv a privlačan! Ali ono što je nedokučivo, to postaje izazov! Posmatrala ga je kako pijucka rože, kako razmenjuje osmehe, dostojanstveno i sa merom, kako od društva

Solunska 28 – II deo 61

drži gospodsku distancu, ali ne kao neko ko ne želi da sa damama uđe u prisniju vezu, već kao neko ko je siguran da će se ta veza ostvariti i bez nekog dodatnog napora. Tu se u njoj probudi neka zver za koju nije znala da postoji. Zver žene! Ona sama sebe iznenadi vlastitom odvažnošću. Okrenu se ka kafani i suprotno svome karakteru poče da peva pesmu o lepoj Janji. Glas joj, zvonak i mio, prekri ceo park. Umiriše se i zrikavci. Svi se okrenuše ka izvoru pesme, svi, osim Lacija. On je i dalje držao glavu uspravno, okrenut na drugu stranu. Znao je Laci da je pesma posvećena njemu. Znao je on i tog devojčurka, koji se oglašava pesmom, pred njime je rasla, stasavala, dobijala oblik žene, i odjednom se, čini se, preko noći, iz larve pretvorila u predivnog leptira krila zaslepljujućih boja. Bog mu je dao veštinu da lako pročita žensko srce, pa je i u toj pesmi raspoznao poziv. Iznenadan, neočekivan, ali jasan poziv. Ostao je miran, za stolom, sa čašom rozea u levoj ruci. Čekao povoljan trenutak da joj priđe. „Imate predivan glas!“, sećala se ona njegovih lascivnih reči, kada joj je prišao dok je mrak oduzimao Beogradu svetlost. „Ja vam, mlada damo, ovo govorim ne samo kao profesionalni muzičar već i kao prosti ljubitelj muzike, koji je u jednome trenutku pomislio da su se sami anđeli spustili u ovaj predivan park.“ Na te „anđele“, oboje prasnuše u smeh. Danica, jer je obožavala tu vrstu humora, a Laci jer je njen smeh na njegovo udvaranje davao znak o snazi njene inteligencije. „Sutra u osam“, reče joj tako da je uspela da oseti njegov dah u ušnoj školjki. Ona se strese od miline koju je u njoj izazvala opasnost od prisnijeg kontakta sa osobama sklonim grehu. Vešto, kao slučajno, on joj malim prstom pređe preko kukova, a ona taj dodir oseti kao udar groma. Taj dodir je u potpunosti razoruža. Pristade bespogovorno. „Ceo dan sam se spremala“, nastavi ona da ih začikava obojicu, „ali ti ne dođe… eto kakav si! Ti si i to zaboravio!“, nastavi se Danica smejati, a Laci, uhvaćen u klopku, uhvati gitaru i, začikavajući Danicu, poče pesmu koja kaže da ne vredi plakati.

ŠESNAESTO POGLAVLJE u kojem više nije bilo razgovora

„Branko stade da ljušti rakiju, ne može da se zaustavi. Oči mu cakle što od šljive, što od zloće. Sad je i snajka videla koliko je sati, ali beše kasno. Branko ti, onako pripit i zao, krenu po Laciju. Prvo izokola, ujeda ko pašče, sitno, ne boli ali smeta. Ja mu sve očima pokazujem da prestane, da se mane toga, ali pogled mu se suzio, preko očiju mu pao mrak, što se kaže, pa samo po Laciju… ’vakav si, ’nakav si… sve grđe i grđe… a ovaj ostavi gitaru, vide da je vragodneo šalu, pa pokuša da ga smehom raspoloži, da vrati onoga Branka koji je sedeo tu, za stolom, pre pola sata. Uzalud… ovaj se navrzo, pa krenu po njemu i Dabetiću. Odakle mu Dabetićpade napamet? Valjda zato što je uposlednje vreme dolazio do nas, verovatno mu se žalio da ga je Laci prevario… šta li… Ponovo ispravlja tuđe nepravde. U to ti on s neba pa u rebra!“ „A da li se sećaš kad su te prebili momci sa Bulbuldera?“, upita Branko Lacija. To pitanje društvo učini nervoznim. Danica se odmaknu od stola, Bosiljka pogled baci na mačke što se izležavaše na zidu koji ih je delio od bašte Tufegdžića. Nije više ni krila zabrinutost. Samo je Vlada i dalje bezbrižno sipao sok od smreke u šolju išaranu poljskim cvećem. Laci je ćutao. Ispred njega se vio dim cigarete kao poslednji znak njegovog dostojanstva. „Sećaš li se, bila su trojica?“ Danica vide da je mast otišla u propast. „Kakve sad to veze ima?“ Ali Branko nije želeo da je primeti. Nagnu se ka Laciju izbacivši suprugu iz vidokruga. „Sećaš se, a? Tumarao si krvav Dorćolom da te ne bi neko od nas video kako si utučen, ponižen, jer ti poniženje nisi u stanju da podneseš. A to što si ponizio devojku onog debelog mehaničara, Bulbulderca, to te se nije ticalo.“ Laci pokuša da se nasmeje. Osmeh je bio njegov poslednji izlaz. Uzalud. Osmeh se zaledi na njegovom licu. Branko, međutim, promeni glas. „Ali nije to tvoj greh, Laci. Ne brini. Ne mislim ja na to. Na kraju krajeva, to je tvoja vrlina. To je sudbina onih koji znaju sa ženama. Ne zavidim ti na tome,

Solunska 28 – II deo 63

prijatelju. Uveren sam da je i to neka vrsta muke. Ali, bože moj! Nisi ni prvi ni poslednji kome se to dogodilo. Nešto drugo je Laci tu na stvari. Ja, onakva mala budala, kad sam čuo šta su ti uradili, skupih par ortaka i pravac Bulbulder… Da ih nađem… I našao sam ih. Sve. Bilo ih je petorica… Ja sam te osvetio, jer nisam mogao da trpim da neko moj dobije takve batine… A ti si, Laci, uvek bio moj. Samo što ja nisam tvoj, niti si ikada na mene gledao kao tvog.“ Laci se okrenu, pokuša da kaže nešto u svoju odbranu, ali ga Branko prekinu uhvativši ga za ruku. „Nisi, Laci, priznaj. Svi smo te gledali kao našeg, ali ti si bio samo svoj. Baš kao i tvoje pleme. Uvek samo svoje! Teško je voleti sebične ljude, kume.“ Laci, na pomen plemena planu. Ali beše vidljivo da je to lažna ljutnja, pritvorna, jer on i nije bio u stanju da se istinski naljuti. „Branko, ne kenjaj kvake. Znaš dobro koliko sam zahvalan i Bosi i vama… Pa, uzeli ste me kao brata. Bili ste prema meni bolji od moje porodice. Nisu me prihvatili ni očevi u Parizu, niti majčini u Beogradu. Za sve njih sam obično kopile! Pa ja se još uvek oko dedine kuće sa rodbinom sporim. Zbog toga sam u Beogradu inače bi bio u božjoj materini, hiljadama kilometara daleko od ovoga pakla.“ Tu on zastade, kao neko ko se sprema za odlučan iskaz. „A što se plemena tiče, moje pleme ume nekada da bude veći domaćin od domaćina. Kladim se, nema tog Srbina koji može da bude veći Srbin od Jevreja koji sebe smatra Srbinom!“ Tu malo podiže glas da bi dobio na značaju. Imao je osećaj da je uspeo da se odbrani. „Bosu sam zvao majkom, Dimitrija bratom. Ti si bio mlađi, voleo sam te, ali si bio udaljen od mene, u svome svetu, naprasit, nesiguran.“ Ali Branko se ne pokoleba. „Posle toga, nisi hteo da me pogledaš, Laci, sećaš se? Posle tih Bulbulderaca. Prelazio si na drugu stranu ulice kada bi me video, po kafanama si menjao stolove samo da me ne bi pogledao u oči, bežao si od mene, Laci. Bežao si od mene, a meni je imponovalo da budem sa tobom u društvu. Ti si bio moj stariji brat, moj učitelj, onaj na koga se valja ugledati. Pa zar ti bednici sa Bulbuldera da dignu ruku na moga brata! Je l' tako?“ „Branko, svi su te se plašili.“ „To je tačno.“ „Pola grada je znalo da si ubio austrijskog vojnika.“ „I to je tačno.“ „Čudo te je spasio vešala. I tebe, i tvoju majku i Dimitrija.“ Tad podignu ruku da mu odgovori. „Oni su me se plašili, ali ti nisi. Ti si bežao od mene iz drugog razloga.

64 DR NELE KARAJLIĆ

Bežao si od mene jer sam bio svedok tvog poniženja! Bežao si od svakoga ko je mogao da vidi da si obično ljudsko biće, da ne pišaš kolonjsku. Smetalo ti je to što si preda mnom bio krvav, a još ti je više zasmetalo što smo te osvetili. Ja, balavac preke naravi, video je tvoju sramotu, kao da sramota nije za svakoga. Mnogo si gord, prijatelju. Bežao si od mene jer sam te video poniženog! Zbog toga si i Dabetića kaznio! I on te video poniženog! Surovo si ga kaznio! Surovo, da surovije ne može biti!“ „Nasta tišina. Mučna i teška. Meni mozak prestade da radi. Znala bih ja šta da učinim, ali mi misli postaše teške. Aj, moje muke kad pogledah u Lacija. On pobledeo. Nema sumnje, Branko ga je ujeo napravo mesto. Još gore je bilo to što ovaj to ispriča pred snajkom. Vidim ja da je Laciju to palo teže od Brankovog ujedanja. Džaba, voli on žensko, pa to ti je. Ali se odjednom trgnu. Kao miš iz mišolovke.“ „Ne znam da li znate“, Laci zapali cigaretu, pa pogleda Branka pravo u već dobro pripite oči, „taj tvoj Dabetić, taj koji me je panjkao pred tobom… počeo je da radi za policiju. Da, da… Moj bivši prijatelj, a tvoj sadašnji, postao je uhoda onog ljigavog žandara Kosmajca.“ Tišina u Solunskoj 28 nikad nije bila toliko mučna. Branko se tržnu na poslednju reč. Pogleda u Lacija iznenađeno i zbunjeno, a ovaj mu se nasmeši, kao neko ko je na sto bacio najjaču kartu. „Pa ti sad vidi, da li sam ja imao pravo kad sam ga oterao“, reče trijumfalno zatvarajući Dabetićev dosije. „Da, da, prijatelju, taj za koga se toliko zdušno zalažeš, taj koji ti je visio u kući, poznavao sve tvoje tajne… sad ti je Kosmajčev čovek od poverenja. Uhoda!“ „Nasmeja se histerično. Kao pred duševni napad.“

SEDAMNAESTO POGLAVLJE koje nas upozorava koliko je malo potrebno da čovek postane hulja

Dabetić je posmatrao veliku muvu, zunzaru, kako zaglavljena između dva prozorska krila udara o stakla, uzaludno tražeći izlaz iz zamke u kojoj se našla. Mislio je da je glupo videti sav taj divan svet oko sebe, a ne moći da mu se pridružiš. Da li je i njegov život prošao kao i život te nesrećne muve? Video je veliki beli svet, ali nije bio u stanju da bude deo njega. Prenu ga otvaranje vrata. Inspektor Kosmajac je ušao u kancelariju, donoseći sa sobom onaj idiotski osmeh koji sa sobom nose ljudi zlih namera. Seo je za svoj uredni sto i krajnje profesionalno izvedenim ćutanjem omogućio svome gostu da se u sebi još jednom natenane priseti svih razloga zbog kojih je došao u njegovu kancelariju. „Hvale je vredna, gospodine Dabetiću, vaša spremnost da sav svoj intelektualni i moralni kapacitet stavite u službu ovog napaćenog naroda i države. Za razliku od vašeg pretpostavljenog koji je na onako grub i neučtiv način odbio da sarađuje sa državnim organima… Uostalom… videli ste. Videli ste kako me je ponizio, isterao iz kancelarije!“ Video je svako ko se tog jutra našao u Radiju. Kosmajac je kočoperno ušao u stanicu u pratnji dva svoja saradnika, ali je iz nje izašao podvijenog repa ispraćen uvredama koje mu je bez posebne akademske oblande isporučio glavni urednik Radenko Živković, nakon što je policajac diskretno ponudio saradnju na temu pribavljanja redovnih informacija i dostavljanja istih policiji. „Napolje, stoko!“, bile su prve reči koje su se prolomile kroz hodnik Radija, a koje su slikovito prikazale urednikovu nespremnost na saradnju. Kosmajac izazva smeh kod svedoka tog nemilog događaja kada zape za međustepenik nezgodno postavljen između hodnika i izlaznih vrata. On se svom težinom zatetura jedva se pridržavši za drveni gelender. Urednik je stajao pred gostima iz policije časteći ih rečima kojima gnevni kočijaš časti nemirnog konja. „Nimalo mudro“, pomisli u sebi Dabetić gledajući sa gađenjem ovaj mali incident o kome će, nije bilo sumnje, brujati čaršija. Kao da je predosećao da će samo nekoliko nedelja kasnije život svih Beograđana

66 DR NELE KARAJLIĆ

zavisiti od čoveka kome se sada upućuju pogrdne reči. Ostalo osoblje se grohotom smejalo, ostavivši šefa policije poniženog i uvređenog. Kosmajac izađe iz Radija s licem belim poput kreča, a urednik ga isprati pogledom u kojem je plamteo bes. „Ja da mu budem dostavljač, mamu mu njegovu! Pa šta on misli ko sam ja? Uhoda? Ja sam, bre, čovek koji je rođen sa kičmom i koji će sa tom istom kičmom i da umre! Špijune nek traži na drugome mestu a ne ovde na Radiju!“ Poslednje reči publika isprati aplauzom. Urednik ih pogleda kao probuđen iz nekog sna, a zatim rukama pokaza da se razilaze. Na hodniku osta samo Dabetić. A Dabetiću su se već neko vreme svi gadili. Gadio mu se i taj policajac, ali su mu se gadili i oni koji su mu se tako pokvareno smejali. „Impresivno!“, reče Kosmajac, čitajući Dabetićevu biografiju. „Intelektualac! Umetnik! Ne sumnjam da je pred nama uspešna saradnja. Isto tako ne sumnjam da imate punu svest o tome kakav ste delikatan i težak posao uzeli na sebe, posao koji nosi ogromnu odgovornost, ali koji se u ovom narodu i ne ceni baš previše. Znate, biti policajac među Srbima je kao biti patka među labudovima.“ Kosmajac na tren zastade, kao da mu se učini da je izabrao nezgrapno poređenje, ali onda nastavi nesmanjenim samopouzdanjem. „Uglavnom, nemate čega da se bojite ukoliko svoje zadatke izvršavate u skladu sa svojom savešču i sa verom u Boga. On je naš jedini sudija. Interesantni su nam svi, svaka anomalija na koju naiđete, prijavite je… i lopovi i secikese i korupcionaši… i ovi politički… komunisti… oni su nam najinteresantniji… njih bi trebalo istrebiti. Kao vaške!“ Reč „komunisti“ Kosmajac izgovori kao da pominje neku od najtežih zaraznih bolesti. „Ali pitao bih vas, gospodine Dabetiću, pre nego što zatvorimo ovaj prijatan sastanak, šta vas je rukovodilo da se prijavite i dođete ovde kod mene?“ Dabetić tada prvi put podignu pogled. Iz njega je izbijala neka čudna vrsta fanatizma koja se Kosmajcu dopala. „Zato što volim Srbiju“, reče Dabetić. Ona zunzara u prozoru se više nije čula.

OSAMNAESTO POGLAVLJE u kojem iza jednog brata stoji istina, a iza drugog vera

„Kako on reče policija, pa uhoda, te dve strašne reči zalediše sveza onim stolom. Niko da mrdne. Ja ga gledam, sve mislim da nešto nijepogrešio. Ne može ono dete da radi takve stvari, da postane gad… jer kod nas ti je doušnik najgori soj, a opet, nema Srbina a da ne voli da dostavlja. Takav smo narod, pretvoran. Ko zna šta ga je rukovodilo. Da li da ima siguran ’leb ili da se osveti Laciju, ne znam… ali nikako nije slutilo na dobro. A sedeo nam je u kući. Ko zna šta je sve čuo i video. Još ako mu je Branko lanuo štogod o svojim knjigama i svetonazorima. Mogla bi policija ponovo da svrati do Solunske 28.“ Bosa se nasmeja gorko toj svojoj slutnji. „Kad, zamisli, u toj tišini Vlada tresnu sa stolice! Ispade to veoma smešno. Možda se i ne bismo nasmejali da ne bi one grozne tišine. Ovako, svi prasnusmo u smeh! On, jadničak, pokuša da uhvati muvu. On za muvom, a stolica za njim, i tras! Pocrkasmo od smeha. Svi. Osim Branka. Njega, kao da taj Vladin pad ujede. Pogodi. Kao da se njemu smejemo a ne njegovom bratu. Gledam ga kako se zajapurio, kako je ljubomoran na brata zato što mu je ukrao pažnju. Ništa mu se gore nije moglo dogoditi. Ništa!“ Bosa uzdahnu. Na ono malo lica što je još bilo neizgoreno videlo se da joj je strašno žao sina. „Ja sam kriva. Ja sam ih sve zapustila, ostavila… neke druge stvari bile su mi važnije… volela sam ja sve njih, svu četvoricu, ali nikada do kraja, nikada onoliko koliko sam volela sebe. A to se plati… na ovaj ili na onaj način.“ Biniju se učini kako Bosi pade težak kamen sa srca. Nasloni glavu na njeno rame. „Tada više ništa nije moglo da zaustavi katastrofu. Ovaj se navrznu na Vladu… pa udri. Znaš, njega je veoma bolelo to što nije bio blizak sa bratom sa kojim je devet meseci zajedno proveo u mojoj utrobi. Tu izgubljenu prisnost pokušavao je da povrati na silu.“ Vlada se podiže, uz smeh prisutnih. Zahvali Bogu što ostade živ, što izazva nove salve smeha, ali Branko, narogušen, pogleda u brata.

68 DR NELE KARAJLIĆ

„Dobro, šta li je tu Bog uradio? Pomogao ti je da ne slomiš kičmu… ili te je, možda, naterao dapadneš sa te stolice?“ To ga je upitao. Zlobno. Branko se sam sebi nasmeja. Na taj smeh ne odgovori niko. Vlada je ćutao, kao i uvek. Bio je onaj koji retko koristi reči. Lice mu je prekrivao osmeh blaženoga. Gledao je u brata blizanca, u njegove pomućene oči, sa nekom blagošću koja je Branka još više razdraživala. „Možda i ja počnem da verujem u Boga?“, nastavi da ujeda Branko. „Možda sam ja glup i neke stvari ne razumem, možda je moj brat pametniji od mene, pa se zato priklonio Crkvi. Očigledno da je nositi mantiju najlakši beg od ovoga sveta kojeg nismo u stanju da zauzdamo.“ Zatim promeni ton. „A pitam ja vas, da li nas je baš taj vaš Bog naterao da ubijamo jedni druge, ili to činimo mimo njegovog znanja? Ako on sa tim nema veze, zašto ga spominjemo kad idemo u boj? Valjda bi trebalo da mu se izvinimo, a ne da ga kukavički prizivamo da nam čuva leđa.“ „Sve je pokušavao da ga razdrazi. Sve! Nisko! Prostački! Glupo! Ali ni te reči Vladi nisu uspele da skinu mir sa lica. Videla sam ja da je osećao udarce, ali su oni još uvek bili daleko od srca. Bio je uveren da će izdržati, da Branko neće biti u stanju da ga izbaci iz spokoja. Uvek ga je ovako mučio! Još dok su bili dečaci. Zavrtao mu je ruku do pucanja, ali ovaj iz sebe nije puštao ni glasa.“ I sada su svi za stolom ćutali i trpeli, dok je Branko sve strasnije i strašnije nastavljao da bogohuli. Danica ne izdrža. Rukom mu dade znak da prekine. „Ali on je i ne primeti, već nastavi po svome. Zatim Laci ustade u odbranu jadnoga Vlade. Veli, nisi ti taj koji odlučuje da li Bog postoji već narod, ljudi. Iha! Kad ovaj spomenu narod, tek tad Branko stade da vređa, i narod i Boga. Veli kakav narod! Narod je zatucan i glup, opasan zabludama, sme od lenjosti.“ Bio je crven u licu. Što od vina, što od besa koji ga je u potpunosti oslepeo. „Nas kao narod Spašava zemlja koja rađa preko svake mere i koja nas nikad ne ostavlja gladne i smrznute. A nismo je zaslužili! Jer smo glupi! Zatucani! Zato se i pozivamo na Boga! To je najlakše! Kao, on je uvek na našoj strani, jer ga mi najviše volimo!? Mi da volimo!? Mi nismo u stanju da volimo nikoga! Mi smo sebična stoka! To nas je nevolja naučila! Da smo bili samo malo manje sebični nestali bismo kao narod i sada bismo govorili ili turski ili nemački. Kasno je sad da tom sebičnom svetu objasniš da je zajedničko mnogo važnije od ličnog. On na to ne može da se navikne. U to ga može uveriti samo sila. Sila je jedini jezik koji on razume. A kad taj narod diže glavu, kad pokazuje da je živ?“ „Laci reče da su Srbi ipak ponosan svet, a ovaj skoči, umalo mu ne iskopa

Solunska 28 – II deo 69

oči! Jesu, veli, jesu, samo kad im krče creva, kad ih izda zemlja ili potopi poplava. Onda se, veli, sete svoga dostojanstva i ponosa. Tada udare na vladara!“ „Iz guzice Srbinu sve ide. I ponos i dostojanstvo!“ Zatim pogleda u Vladu, koji ga je netremice gledao. Pokaza na njega prstom. „A vera, to je tek posebna zabluda! Pa mi smo Boga toliko puta izneverili i prevarili da bi me bilo stid da kažem da sam vernik!“ „Videlo se da mu vino nosi misli, pa onda udari ponovo po Bogu i veri…“ „Zato nam Bog i vraća istom merom. Evo ga koliko ga volimo! Počinje novi rat! Malo ih je bilo! Nema rata bez Boga! Svaki rat je krstaški! Možete vi palamuditi da iza svakog rata stoje ekonomski interesi…“ „Tupoče da imitira intelektualnu beogradsku elitu, da im se ruga i šegači s njima.“ „…geopolitički odnosi, pohlepa i gramzivost…“ „Ali onda se ponovo uozbilji, pa nastavi po svome.“ „Nema veće pohlepe od pokušaja da se postane Bog! Bog je ideal čoveku. Čovek u zabludi misli da je Bog onaj koji ima, a ne onaj koji voli. Da nema Boga, ne bi bilo ni pohlepe! Nemoj da me pogrešno razumeš, brate moj“, obrati se on Vladi učtivo, sa željom da mu s tom tobožnjom pažnjom ubrizga dodatnog otrova. „Nemam ja ništa protiv vere. Ja samo ljubim istinu. Ona mi je iznad vere.“ „A Vlada ga samo posmatra. Nestade mu osmeha sa lica, ali se ne navuče nikakva mrena. A u duši mu vri! Jadna ti majka, bilo mi je žao obojice. Patnja. To je jedino što su u životu delili.“ Vlada ga je manje slušao a više posmatrao. Video je kako njegovo lice dobija izraz zadovoljstva dok suvereno, verujući u svoje argumente, osvaja pažnju slušalaca. Gledao je kako to zadovoljstvo raste nakon svake izgovorene reci, svake misli za koju je bio ubeđen da je tačna. Osetio je kako Brankovo srce udara poput talambasa kada poentira u onim rečenicama koje je, verovatno, dugo krio u svojim mislima, nemajući hrabrosti da ih kaže, ili nemajući prave publike da joj ih predoči. „Gospode“, upita se Vlada u jednome trenutku, osećajući kako Brankova vera kroz svaku izgovorenu reč dobija na snazi, „Gospode, odgovori mi… da li on isto toliko duboko ne veruje u Tebe koliko ja u Tebe verujem?“ Gledao je brata zanesenog u besedi, besedi bolesnog čoveka i pitao se, kako je moguće da je tolike ljude, žene, neuku decu, vojnike, čak i zlikovce, umeo da smiri, da ih obuzda, da im izleći i duh i telo, da im udene smisao života, da ih povede na pravi put, pokaže svetlost, a to nije u stanju da učini sa vlastitim bratom… pa još i blizancem! Za sve je imao leka, i za ljude i za bolesti,

70 DR NELE KARAJLIĆ

osim za svoga brata! „Zašto, Gospode?“, i tad se prenu, kao da dobi odgovor. „Zato što voli i veruje kao što volim i verujem ja? Samo što naša vera i naša ljubav nije usmerena ka istome pravcu. Ona se potire, beži jedna od druge, kao istopolni magneti. Zato nikada sa njim nisam umeo da napravim bratski odnos… jer ne umemo da živimo a da ne volimo previše. Ili smo on i ja jedno biće, raspuklo na dva dela, pa svaki deo vuče na svoju stranu?“ Tad mu se pojavi ona sena koju je samo Bosiljka umela da vidi. „Gospode, samo mi to ne reci! Ne reci mi to da iz njega zborim ja! Kad on huli na Tebe i Tvoje zakone, kad odbija ruku Tvoju i ljubav Tvoju, da li to iz njega govorim ja? Da li sam ja ovaj koji sam ceo život posvetio Tebi, u stvari lažni ja… a pravi ja je moj brat blizanac?“ Vlada se spremao svašta da mu kaže. Da mu objasni mnoge stvari, da mu ih približi. Htede da mu kaže da on, takav kakav je, nije u stanju da vidi i da oseti šta je istina, jer nije istina samo ono što on vidi, već je i ono što on nije u stanju da pronikne, pošto nije centar sveta. Da jeste centar sveta, bio bi u pravu, jer se samo iz centra sveta vidi istina, ali pošto centar sveta vidi i ono što je živo i ono što je mrtvo, a on, njegov brat blizanac, ne ume da vidi svet mrtvih, samim tim nije u stanju da vidi istinu, tu istu istinu na koju se poziva. Ali ne reče to. Reče nešto sasvim drugo. „Ja znam, dragi brate, da tebi nije namera da se srdiš na mene, jer si plemenit i dobar čovek. Isto tako znam da tvoja želja da me povrediš dolazi iz tvog osećanja sažaljenja koje nosiš prema meni, osećanja koje te čini plemenitijim. Kada ja patim, ti me voliš, a ako treba da ti probudim ljubav i na taj način, spreman sam i da patim. Samo ne dozvoli da tvoja gordost i prkos koje nosiš u sebi zarobe tvoju ljubav i tvoj duh. Ako tako bude, umrećeš kao rob. A znam da ti od svega najviše ljubiš slobodu!“ Otac Miron to reče glasom koji ne kori, već moli. Kao da se ne obraća svome bratu, već kao da ga pravda pred nekim ko lebdi iznad njih. „Zar misliš da ja mogu da poverujem u tvoje vradžbine? Znam ja tu priču vas popova, ljubav, vera, nada, sreća… meni je istina ispred toga. Istina je ispred vere!“ „Tad progovori Vlada, onako kako zna. Tiho da ga svi pomno čuju.“ „Vera je iznad istine, brate, jer svako ima svoju istinu, i obično se potiru. Moja istina je samo moja, a tvoja pripada tebi. Vera je tu da ih izmiri.“ „To su bapske priče! Istina je samo jedna!“ Otac Miron samo slegnu ramenima, kao što se čini sa neizlečivim dušama. To Branka još više rasplamsa. „A ti, vidim, za to imaš recept? I za istinu i za veru, tapiju od Boga da si

Solunska 28 – II deo 71

jedini koji ima pravo na tumačenje. Ajde ako to već imaš, reci mi kojom se to molitvom dolazi do sreće? Da li ona postoji?“ „Da“, odgovori Vlada, toliko hladno da je i sebe iznenadio. Branko se ponovo nasmeja. „Znam. To je taj tvoj svet! Svet u kome možeš da izlečiš bilo koju bolest“, pojača ironiju na kraju rečenice. „Da.“ „Svet u kome možeš da razgovaraš sa mrtvima?“, sada je ironija ustupala mesto besu. „Da.“ „Svet u kome možeš da budeš na dva različita mesta u isto vreme?“, tu se sve ugasi, i ironija i bes. Zameni ih komedija. „Da.“ Branko zapali cigaretu. To nije činio često. „I tako, dok vi tamo u tom vašem svetu pričate sa mrtvima, u ovome se svetu mrtvi množe… u ime vašeg Boga.“ „Bog s tim nema nikakve veze.“ „A ko ima? Ja?“ „Bog nas je napravio nesavršene.“ „Ne! Bog nas je napravio po svojoj meri. Ono što mi nosimo u sebi to ima i on!“ Tu Vlada poblede. Danica pokuša da se umeša, ali Brankova ruka joj to ne dozvoli. „On nas je napravio po vlastitoj meri! Gramziv i pohlepan! Kao i čovek…“ Nastade strašna tišina u kojoj otac Miron skupi svu preostalu snagu. Skoro da sakri suze od bola. „Da li sam ovo ja, Gospode? Da li govorim ja iz usta moga brata? Da li je to što ne mogu da ga menjam znak da je najteže promeniti sebe? Reci mi, Gospode? Ko sam ja? On ili ja? Ko može ovako strasno verovati protiv Tebe?“ Vlada se pribra, sakupi snagu i upita brata. „Da li si ti… komunista?“, upita brata blizanca čije je odlučno čutanje govorilo više od ijedne reči. „Tako ti, moj dečače, propade moj ručak“, sa setom u glasu Bosiljka nastavi svoju priču. „Prokleti smo… to ti je. Nikada se ništa dobro ne završi… a uvek dobro počne. Ne znam koji nam je đavo. Možda ti znaš? Uglavnom, moj ti Vlada tada ustade, oprosti se od nas onako blago, pomilova nas sve svojim umirujućim pogledom i ode bez i jedne jedine izgovorene reči. Veruj mi, dečače, tada sam znala, osetila, šta li, da ga više videti neću. Odmah posle njega ode i Laci. jedva je

72 DR NELE KARAJLIĆ

čekao. Ljubazno se pozdravi i sa Brankom, a Danicu poljubi nekako stidljivo, iz daljine, kao da je i sam shvatio šta je uradio. Među nama osta nekakva hrapava tišina koju prekidoše dečaci. Pobiše se oko violine. Ovaj mlađi vrišti, stariji ga ismeva, Danica skoro da zaplaka. Njoj se ceo svet sruši za manje od sata. Branko zaurla. ’Na tavan sa tom violinom!’ Vrištao je kao pivara. Ni meni ne beše svejedno. Zato smo se sve troje jutrom našli na tavanu!“

DEVETNAESTO POGLAVLJE koje nas uči kako se ne treba svakome ispovedati

Nakon što je izašao iz bratovljeve kuće, Vlada oseti potrebu da siđe do reke, ne bi li u pogledu na nju pronašao mir. Beše isceđen do poslednje kapi ljubavi u duši. Koraci su mu bili otežani, a misli uskovitlane, nošene, njemu do sada nepoznatim nemirom. „On je poludeo! On ne zna šta govori! Ali, on nije takav. Ne! To nije on! On se samo preda mnom pravio važan. Kao i uvek!“ Tu se zbuni. Zastade u hodu. Pred njim prhnu galeb. „Šta me muči? Protiv čega se borim? Protiv brata… koji veruje? Pa ima pravo da veruje! Ako se borim protiv njega samo zato što veruje… borim se i protiv sebe! Gospode… možda smo zaista jedno?“ Opet ga napade misao koje se najviše plašio. „Jedno! Mi smo jedno! Moram da ga branim! On ima pravo da veruje u šta god hoće… kao što imam i ja! Da li sam sebičan ako se molim za njega? Moleći se za njega, molim se za sebe? Da li on zaslužuje kaznu za krivo verovanje? Da li je kazna koja mu sleduje dokaz da sam ja pravičan? Da ne volim sebe? Reci mi, Gospode, reci i pomozi da povratim spokoj.“ Pope se na Kosančićev venae. I on je bio pust. Kao da nije subota. Kao da sutra nije Vaskrs. Kao da se sav svet sakrio od njega da ga ne vidi ovako pometenog i bezglavog. Da mu je da nađe barem nekoga da popriča, da mu se izjada, da ga pita za savet, da izbaci iz sebe svu gorčinu s kojom je izašao iz Solunske ulice. Tada ugleda Olivera Dabetića. Stajao je pred zgradom Narodne biblioteke i pušio. Đavo mu ne dade mira, već ga gurnu ka doušniku. Dabetić se prijatno iznenadi kad mu monah priđe. Retki su ljudi koji su mu se javljali, a još redi su pri javljanju imali osmeh na licu. Znao je i da se čaršijom pronela vest da radi za policiju, zato mu bi ugodno kada jedna takva plemenita ličnost, kakav je Vlada Janković, požele da posveti koji minut sa njim, grešnikom. Dabetić mu se pokloni dubokim naklonom i poljubi mu monašku ruku, ali Vlada u tom ritualnom potezu ne oseti nikakvu podlost i zlu

74 DR NELE KARAJLIĆ

nameru. Naprotiv, u Dabetićevoj ruci on oseti hladnoću usamljenika, a u poljupcu iskrenog pokajnika. Tako i sada on poče razgovor sa čovekom koga se klonio ceo Beograd. Već posle treće rečenice, Dabetić oseti nespokoj stran monasima. Polako, bez prevelike žurbe, videvši da ima vremena, prevlačio je razgovor sa opštih tema na lične. U njima je osetio izvor Vladinog nemira. I nije mu bilo potrebno mnogo da nabasa na bolno Vladino mesto. Ovaj vidljivo zadrhta kada ga Dabetić upita za brata i njegovu porodicu. „Nije valjda bolestan?“, upita Dabetić. „Ne, ne… Ne dao Bog“, odgovori monah. „Pa u čemu je onda problem, oče Mirone?“ „Ne znam ni sam“, odgovori Vlada, pa oćuta sekundu. Još je imao vremena da pametno i bez naročite žurbe prekine razgovor, napusti Dabetića, a da ovaj i ne posumnja da se u njemu i oko njega događa nešto dramatično. Ali onaj isti đavo koji ga je navukao na doušnika razveza mu jezik. Njegove oči se napuniše iskrenošću, a duša mu oseti potrebu da se nekome ispovedi. Svejedno mu je da li pred njim stoji svetac ili uhoda. Iz njega počeše da cure reči, kao voda što curi iz česme. „Zaprepastio me, iznenadio, bio sam besan, prvi put… On ne čuje, ne vidi, ne oseća, sme, gluv… a i to što vidi, krivo vidi, to je neki đavo ušao u njega, ohol je i gord uvek bio, ali sada još više, kao da nismo od iste krvi i istog mesa, valjda ja nisam takav, on je naopak, pogled mu je izvitoperen, laje, na sve oko sebe, na narod…“ „Na narod?“, ponovi Dabetić tobože zapanjen. „Na ljude!“ „Na ljude?“ „Na državu!“ „Na državu?“ „Na kralja i na Boga…“ Tu zastade. Učini mu se da pretera, ali ga Dabetić ohrabri da nastavi. „Pa zar i na Boga?“ „Da! I na Boga?“ To reče tiho, ispod glasa, kao da je želeo da ga ne čuje niko, pa ni Bog. „I na Boga?“, ponovi za njim Dabetić isto tako tiho i konspirativno. Vlada pognu glavu. Oseti neko sažaljenje, neko plemenito osećanje prema bratu. „Neophodna mu je pomoć“, reče sa željom da ga sagovornik razume i u Dabetiću ugleda lek za brata! „Da nije komunista?“, procedi Dabetić ovu poslednju reč kao da govori o

Solunska 28 – II deo 75

nekoj retkoj i neizlečivoj bolesti. Vlada tu istu reč ne mogaše ni ponoviti od straha. Samo se pokunji i potvrdno klimnu glavom. Dabetić udahnu duboko. Zagrli Vladu snažno, sa razumevanjem. Tako su stajali nekoliko trenutaka. Onda se trgnu. „Uhapsiti… Moramo ga uhapsiti, za njegovo dobro… Odmah… ujutru!“ Vlada naivno klimnu glavom. Dabetić mu ponovo poljubi ruku. Ovog puta to učini rutinski. „Ne brinite… Sve će biti u redu… Ima da mu izbacimo te bubice iz glave. To naša policija ume.“ Vlada klimnu glavom, a Dabetić zamaknu za ćošak. Pratio ga je trag duvana.

DVADESETO POGLAVLJE u kojem se ubistvo nudi kao jedino rešenje

Sa Save se čulo kliktanje galebova. Vetar je donosio smrad mulja nadošle reke. Dan se sjedinjavao sa noći. Poklanjao joj je delove neba. Vladinu ustalasanu krv ukrotila je tiha molitva. Ona se disanjem pretvorila u mir. Duboki mir. Sve oko njega izgubi boje. On postade deo ogromne beskonačne pučine. Tišina potraja… Tek kad zatrubi zalutali sme, iznenada i nenajavljeno, Vlada se zatrese. Stavi desnu šaku u usta. Zagrize je besno. „Šta uradih, Bože dragi! Izdadoh brata, proklet da sam!“ Vide sebe izbezumljenog od bola. Vide sebe kako krenu za Dabetićem. Kao da nije on, kao da je neko drugi u njegovome telu. Kao da neko drugi upravlja njegovim mislima i pokretima. Prateći Dabetića krenu ka Miletinoj ulici. Ovaj je uzimao krupnim koracima od sokaka, čuvajući šešir kao što to čini onaj koji žuri. Tek kad ga je video kako se povija u hodu, Vlada u njemu prepozna hulju, zlo u svome čistom obliku, bez naslaga i kostima kojeg zna nositi ne bi li sakrilo svoju pravu prirodu. Svetlo iz radnje Perovića, što se upali u trenutku kada je grabio ne gubeći žbira iz vida, malo ga dovede sebi. „Bes mi zamuti um i okalja srce“, pomisli. „Ovo neće na dobro poći. Moram da se smirim… moram da se smirim…“ Bese to pokušaj da izroni iz bure nemira, koja ga bije već satima. I dok su Perovići skupljali nadstrešnicu pred vetrom, on se seti učenja Svetog Simeona Budimskog, koji reče da se nevolja i nesreća navlače na sve one koji zlo ne prepoznaju u sebi, već ga vide samo u drugima. „Ali, zar taj čovek nije uhoda, dostavljač?“, promrmlja sebi u bradu kao da govori Svetom Simeonu, kao da želi da ga urazumi. „Zar to nije najgori soj ovoga sveta? Zar nije neko ko je dostojan svake kazne, svakoga prezira?“

Obrisa graške znoja koje izbiše na mestu gde koža uzima od kose. Osećanje pravde ustupi mesto nedoumici. To ga malo umiri. Učini mu se da mu Sveti Simeon predade misli umirenja.

Solunska 28 – II deo 77

„Možda sam u zabludi, Simeone? U stvari, u zabludi sam sigurno. U pravu si, Sveti Simeone. Biće što je zapisano. Svakako ja tu ne mogu ništa da menjam. Na kraju… greh je i lagati.“ Udahnu vazduh pun mirisa reke. On mu zapara nozdrve. Taj miris mu ponovo uzburka misli. „Jeste, ali tebe niko ništa nije pitao, ludače jedan! Ti si presreo uhodu i izdao brata! Umesto da si ćutao i pravio se lud. Nije njegovo da zna tvoju muku! Uostalom, kakav god da je Branko, on ti je brat. Blizanac! Ti i on ste jedno! Ujutru… ili možda već noćas, upašće policija, prepasti Danicu i onu divnu decu, pokupiti Branka, brata tvog, odvezi ga u tamnicu, gde će istruliti. Na osnovu čega? Na osnovu dojave anonimnog savesnog građanina. Budalo jedna!“ Ovo poslednje izgovori naglas. Prepade se vlastitog glasa. U njemu zacari očaj. Oči se sklopiše od nemoći. Prvo se išamara, a zatim prekri lice. Potraja to skoro minut ili dva. Onda podiže glavu. Nikada u životu nije izgledao toliko odlučan. „Moram ga ubiti!“, šapnu i odmah oseti stid zbog iznenadne strasti. „Kako bi bilo divno da sam nevidljiv. Da priđem Dabetiću, da ga zadavim, da mu telo ostane beživotno na asfaltu, a ja da nestanem i pojavim se na drugom mestu kilometrima daleko od ovoga uskog sokaka. To se može, dakako. Ako mogu da budem na dva mesta istovremeno, mogu da učinim i to.“ Ali ne može na dva mesta istovremeno da bude onaj koji čini zlo! A ubistvo je zlo! „Ubiti! Ubiti! Ubistvo je jedino rešenje!“ Ovoga puta krv osta mirna. On se pretvori u mašinu koja ispred sebe ima samo jedan jedini cilj. „Ako ga ubijem, brata mi neće dirati… ja ću odrobijati… ja sam za to kriv. Nema sumnje. Ja jesam kriv. Niko me nije terao da trtljam. A Bog će mi se već nekako smilovati. Milostiv je on i za nas ubice. Pomisliti… to je gore od učiniti, jer onaj što učini taj mora skupiti snagu da uradi greh, a onaj koji greh ostavi samo u svome srcu, taj ne samo da je grešan zbog misli o grehu već i zbog skrivanja greha pred Milostivim“, ponovi naglas reči Svetog Simeona. „Kad već pomislih, daj da i učinim!“ Vidi sebe kako ubrza korak. U tren oka prođe zgradu Poljoprivredne zadruge i krenu ka Zelenom vencu. Ispred njega koračao je Dabetić. „Na kraju krajeva, možda me i ne uhvate! Valjalo bi da ga ubijem i na vreme pobegnem. Nije policija toliko revnosna koliko se o njoj priča. I oni su ljudi od krvi i mesa, naši ljudi, nemarni, neodgovorni, lenji… Ubijem ga sad… ovde… pa pobegnem… prvo u Sabornu crkvu… tu me neće niko tražiti…

78 DR NELE KARAJLIĆ

nikome neće pasti na pamet da je monah ubica… ma taman posla… zatim ću se odvući nekako do braće na Tresijama… tamo mogu da se krijem danima, a po Kosmaju i mesecima… i taj ćovek što korača gore ispred mene… njegovu smrt niko neće oplakati. Hulja! Eto ko je on… prevario me je. Naterao me je da pričam o bratu takve gadosti. Njegova smrt neće nikoga da uzbudi. Neće primetiti ni ovaj grad, ni ovaj narod, da je otišlo ovakvo ništavilo. Naprotiv… mnogima će biti i drago… jedna uhoda manje. Mnogi će mi biti zahvalni!“ Sakri se iza jednog stuba u trenutku kad mu se učini da Dabetić zastade. Sa vrha ulice silazio je automobil. To ga malo pokoleba. Neko će ga videti sigurno. Zločin je zločin, nad kim god da je izvršen. On spusti ruke neodlučno. Pa i mrava zgaziti je zločin, a kamoli ubiti čoveka. Pokoleba se i onemoća. U nogama izgubi snagu. Da mu je negde leći, odmoriti se. Sve je ovo previše za njega. A onda ugleda pijuk, kog je neko ostavio prislonjenog uza zid. Pijuk! Znak! „To je znak da mislim ispravno! Ubiti“, ponovi u sebi gledajući pijuk koji mu da za pravo da to i učini. Krv mu ponovo ispuni beonjače. „Ubiti“, ta reč poče da se ponavlja kao da je zvuk nekog ringišpila. „Ubiti!“ Uze onaj pijuk. Krenu s njim u rukama za Dabetićem. Preseče dve ulice i izbi na Zeleni venae. „Svako može da ubije. Svako. Treba mu samo malo kuraži“, sećao se bratovljevih reči koje ga nagnaše da pomuti pameću. „Svako može da ubije. Pa i moj brat je ubio! Austrijskog vojnika! Ako smo nas dvojica jedno… ubio sam i ja! Ako sam ubio austrijskog vojnika, sa ovim ću lako!“ To ga ohrabri. „Čija li će to suza poteći za ovog nitkova spremnog da zarad vlastite koristi druge trpa po bajbocima? A On će mi oprostiti… Nisam ubio iz koristi, zbog brata sam ubio.“ Tu, na prvoj stepenici koja je vodila ka hotelu Moskva, tu ga je trebalo ubiti. Tačno tu, na tom skrovitom mestu večno prekrivenom senkom. Pronaći će ga tek ujutro pijani nadničari. Ni oni neće biti sigurni da li je to mrtvo telo što leži pred njima stvarno ili priviđenje od loše rakije. „A ja ću već biti daleko… u Tresijama… kod braće… neću im ništa reći… videće da sam u nevolji, pomoći će bez pitanja.“ Dabetić skrenu desno, ka Zlatnoj moruni. Svetlost iz kafane obasja njegovu pogurenu siluetu. Vlada prvo zastade, pa onda ubrza korak. Priđe mu još bliže. Podignu pijuk levom rukom u visini ramena. Dabetić zastade na trenutak kao da se nećka da li da uđe u Morunu ili ne, pa skide šešir da ubriše znoj sa čela.

Solunska 28 – II deo 79

Vlada mu priđe. Glava visoko podignutog pijuka zasja na zagasitom svetlu Morune. Dabetić se okrenu. Bio je miran, staložen. Kao da je sve ovo očekivao. Skinu šešir i pokaza mesto na koje bi trebalo da se zarije pijuk. „Haj’te, oče Mirone. Učinite mi tu uslugu. Razbijte mi lobanju.“ Tad poče da se smeje. Đavolskim smehom. Taj smeh Vladu potpuno razdraži. On, nošen besom, podiže alatku i jakim, rutinskim udarcem, prepolovi Dabetićevu glavu. Ona se stropošta na zemlju kao lubenica, podeljena na dva dela. Iz nje je liptala krv. Pola glave se otkotrlja ka Zelenom vencu. Ona druga polovina nastavi se smejati. Iz nje počeše izlaziti mali, patuljasti Dabetići. Pevali su pesmu o nesrećnoj ljubavi. U čoveku su budili odvratnost. Vlada je stajao skamenjen pred skarednim prizorom. Dabetići su ga opkoljavali. Bilo ih je sve više i više. Pijukom ih pokuša zgnječiti jednog po jednog. Kao mrave. Ali, iza zgnječenih Dabetića izlazili su novi, još odvratniji. Gmizali su poput crva po njegovoj mantiji. Ruke su mu bile krvave, ali krv ne beše crvena, već siva. Par malih Dabetića popeše se do monahove glave. Jedan od njih uđe mu u usta. Vlada ga ispljunu, pa zaurla od gađenja. „Aaaaaaa!!!“ Vrisak preli celi konak Patrijaršije, izlete napolje i žabi se u nebo. Iz sna ga prenu iguman Sava što ulete u njegovu keliju sa čašom vode u rukama, bleda lica i zakrvavljenih očiju. Nikada Mirona nije video u gorem stanju. Obrisa mu znoj sa čela i pokvasi mu vrat. Vlada se tresao, mrmljajući molitvu. Krevet je bio mokar, što od znoja, što od vode kojom ga je otac Sava vraćao među budne. Iz očiju mu je izbijao očaj. „San! Kakav grozan san!“, prošapta tresući se od groznice. Par gutljaja vode i tiha molitva ga umiri. On sklopi oči. Sava se prekrsti na izlazu iz kelije. „Neće ovo na dobro poći“, prošapta gledajući monaha Mirona kako ga ponovo guta san. Vrata ostavi otvorena.

DVADESET PRVO POGLAVLJE u kojem se opisuje kraj jednog krajnje uzbudljivog dana

Branko je sedeo miran, pogleda uprtog u senke koje je po zidovima, pomahnitalim pokretima, gonjena vetrom, slikala viseća lampa. Iz usta mu je izlazio dim cigarete na način na koji duša napušta telo. Polako, rutinski i bespovratno. Spolja se čula pesma pijanaca. „Gledala sam ga kroz odškrinuta vrata. Žao mi ga je bilo. Izjedala.ga je krivica.“ Bosa je sada izgledala kao majka koja govori o sinu sa dubokom i iskrenom ljubavlju. „Rodio se sa njom. Sa krivicom! Zbog te krivice je i ispravljao krive Drine. Za svaku krivu Drinu mislio je daju je on iskrivio! To ga je izjedalo. Hteoje dapobegne od krivice, ali nije znao kuda. A lepo sam mu govorila… Možeš da pobegneš od svega, i od majke, i od žene, i od dece, i sa posla, i iz škole, možeš da pobegneš iz zatvora, iz bolnice, čak i grobaru sa lopate, ali ne možeš pobeći od sebe!“ Branko je razmišljao o begu. Ali kuda? Kako? „A snajke nigde. Ja sam osluškivala basamake. Boga molila da siđe iz sobe, da njih dvoje to raščiste, da među njima nema nerešenih stvari, pa kom obojci kom opanci. Ali nje nigde. I verujem, to je njemu bilo najgore… to što nje nema… on zna da je uprskao stvar, ali nema ko da ga kazni…atone mogu da budem ja…ja sam mu majka. Došlo je vreme da ga kažnjava žena. A ona ga je, izgleda, kažnjavala samoćom!“ Tada Branko shvati kako da pobegne! Ugleda kuhinjski nož! Lagan i oštar! Da ga uzme, pa da sam sebi raspori creva? Ili još bolje da ga zabije u srce? Ili prereže grkljan? Vene! Jednostavno, zar ne? Ali kad to učini… da li je tad pobegao? Da li je tad slobodan? Ne! Tad je samo mrtav i ništa više! Beg u smrt je beg od sramote, odgovornosti, krivice. Samoubice su sebičnjaci i samoživi ljudi, sami sebi dovoljni. Da li je i on sebičan čim pomišlja na tako nešto? Ali, stani! Čekaj! Svojom smrću bi se osvetio svima! I ženi, koja mu sada

Solunska 28 – II deo 81

ne prilazi, koja ga kažnjava tišinom, mori ga samoćom u kojoj se nalazi a koju niko ne ume da razume. Osvetio bi se i Laciju. On bi pomislio da je krivac za Brankovu smrt! Osvetio bi se i majci. Tek nakon njegove smrti shvatila bi koliko mu je bila potrebna! Osvetio bi se svojom smrću i bratu blizancu kojega svi više vole od njega! Osvetio bi mu se za sve u životu što ne ume, ovako nagnut nad kuhinjskim stolom ni da nabroji. Osvetio bi mu se, jer mu je ukrao sve najplemenitije osobine. Osvetio bi mu se zato što postoji, jer da njega nema, on bi bio savršen. Osvetio bi se i starijem bratu Dimitriju, koji ga ostavi da sam odrasta usred rata, koji ga napusti kao psa, koji mu nikada ni jednu jedinu lepu reč nije rekao, a i život i dostojanstvo mu je spasao! „I njemu ću se svojom smrću osvetiti!“ Zamišlja ga kako dobij a pismo, kako ga otvara, kako preneraženo čita suvi Vladin tekst lišen viška reči, u kome ga obaveštava da više nemaju brata! Zamišlja njegovo urlanje od bola, dozivanje majke, spominjanje Boga, molitvu za pokoj duše, zamišlja grizu savesti koje to pismo izazva u njegovoj duši, zamišlja rođenje nečega što u njemu nikada nije postojalo, rođenje krivice, zamišlja ga kako čupa kosu pitajući se da li je ta nesreća njegova greška. Zamišlja ga… i uživa u tom zamišljanju. A onda zamisli svoju sahranu… i sve njih na njoj, kako se tiskaju oko njegovog kovčega, kako ljube krst sa njegovim imenom, kako se klanjaju njegovim senima, kako tiho, među sobom šapuću o njemu samo birane reči. Bledi su i strah ih je. Gledaju jedno drugo jer znaju da su krivi za njegovu smrt. Eh, kad bi čovek mogao da gleda svoju sahranu! Nema lepše predstave, lepšeg pozorišta! Oh, koliko bi mu zadovoljstva samoubistvo donelo! „Grehota bi bilo da se ne ubijem!“, pomisli. Danica mu zaustavi misli. Stajala je na vratima u svoj svojoj lepoti, sa nekom posebnom unutrašnjom svetlošću koju u sebi nose žene koje je život trao. Licem joj je vladao blagi osmeh nekoga ko je miran i ko je svoju nevolju uspeo da savlada. Sve crne misli pobegoše od njega. „Ah, kako je bila lepa kad se pojavila. Uplaši me lepotom, pa zatvorih vrata pred sobom, ali naćulih uši, ne bih li čula šta se dešava među njima. Činilo mi se da ovaj moj ne progovara, da se ukeketio kao nikada pred majkom. Čudan ti je muški rod, moj dečače. Pravi se važan sve dok ne dotera cara do duvara, a onda ispliva iz njega lepi strah. Moj ti je kabadahija bio manji od makovog zrna.“ Danica sede za sto pored Branka. Ovome je glava bila oborena. Ona ga osmotri pogledom zanesenim u prošlost, kao da ne sede tu u kuhinji, već na nekom oblaku koji se igra vremenom i prostorom kao što se dete igra

82 DR NELE KARAJLIĆ

balonom. Branko je se bojao. Nje se jedino bojao. Gledao je u tačku u kojoj su se spajale slike cveća otisnute na mušemi. Ništa od želje da se ubije. „Kažem ti ja. Bio je manji od makovog zrna.“ „Sećaš li se kad sam te prvi put videla?“, izađe iz nje glas natopljen setom, ali skoro srećan. „Onomad na Kalemegdanu. Sestre i ja smo trčale oko stare topole, pokušavajući da je opašemo rukama. Vodila nas je učiteljica Helga Has. Tako se zvala. Bilo je to vreme okupacije. Neimaštine. Nosila sam crvenu lanenu haljinu do kolena. Imala sam kosu svezanu u dve pletenice. Želela sam da izgledam kao sestre, Švabice. One su nosile te iste pletenice. Želela sam da budem Švabica. Imala sam osećaj da ću, ako budem Švabica, ponovo imati mamu i tatu. Bila sam uverena da se nemačkim jezikom oslobađam bede i nevolje, da su moji roditelji nesrećni otišli u smrt i ludilo, samo zato što nisu umeli da govore nemački!“ Tu malo stade, tek da se priseti slika koje je prizivala u sećanje. „Igrale smo se oko stare topole, a onda si naišao ti. Bio si sav slinav, zarastao, napušten. Ličio si na psa lutalicu.“ Nasmeja se na tu sliku. „Sećam se da su ti pantalone bile poderane na kolenima, da si stajao gledajući u sestre i u mene sa nekim prezirom, s nipodaštavanjem, kao da smo mi siromašni, a ne ti. Ta drskost me je i privukla tebi. Bio si sam i jedinstven! Imao si nešto što niko nije imao. Slobodu!“, tu reč izgovori sa naročitim uvažavanjem. „Onda si otrčao do susednog drveta. Mislim da je to bila vrba. Znao si da te gledamo, da smo i sestre i ja opčinjene tvojom pojavom. Okačio si se o granu, ljuljao se na njoj kao mladunče majmuna. Oh, koliko sam ti tada zavidela! Sve na tebi bilo je privlačno. I prljava kosa i odrpano odelo i neki čudni vonj, neka mešavina znoja i pečenih paprika. Kako sam tada žudela da potrčim za tobom, da ti se pridružim, da pobegnem od sestara, od učiteljice, da trčim sa tobom po Kalemegdanu, da jedem otpatke oko kafana, da spavam ispod čamaca, da se umivam u Savi, da skačem u Dunav… i da budem slobodna! Da prestanem da budem Švabica, jer je to dosadno, pa makar ponovo izgubila majku i oca. A ti si to osetio, znam, jer kada si me video da te gledam, nisi skidao pogled sa mene. Pamtim! Kako napraviš neki pokret, neku kerefeku, okretao si se prema meni da vidiš da li mi se dopalo. Jeste, pamtim to!“ Zatim se umiri, pogleda u senke na zidovima. „A onda, iz pravca Jovanove ulice, došli su oni grozni dečaci koji su nam krali igračke. Jednom je učiteljica bila prisiljena da zove policiju. Toliko su grozni bili ti dečaci. Mislila sam da je sve gotovo. Da si ti, u stvari, jedan od njih. To bi me dotuklo. Uhvatila me neka neshvatljiva tuga, duboka kao more.

Solunska 28 – II deo 83

Nikada tuga u meni nije bila toliko duboka… Zatim, ponovo preokret! Ti se okrećeš prema nama, kao neko ko je osetio da mu je zadatak da zaštiti dame od zlih dečaka iz Jovanove ulice. I u galopu, na belome konju dolaziš do mene, klekneš i poljubiš mi ruku.“ Tek tad on podignu glavu. „Mirisala si na ružu“, reče. Ona se nasmeja, pa podiže prst kao da ga dopunjuje. „Mirisala sam na majsku ružu.“ „Sećam se. To mi je prvo što mi je o njoj rekao. To, da miriše na majsku ružu.“ On otvori usta da nešto zausti. Ona mu stavi ruku na usne. „Ćuti! Ne kvari mi prošlost, kada si već pokvario budućnost. Ćuti!“ On poput pokornog psa spusti glavu. „A znaš li kakvog još želim da te pamtim?“ Uzdahnu, tražeći prave reči. „Mnogo godina kasnije, kada smo zaneseni mladošću, izbili iznad kule Nebojša, sećaš li se? Jeste! Onomad kad smo se prvi put poljubili. Ne znam kako mi se to dogodilo. Nisam imala nameru da te primim bliže od prijatelja. Bio si divalj, baš kao kad si bio dečak, kao i onoga dana kada si izigravao majmuna preda mnom i pred sestrama. Neosedlan vranac. Sećaš se? Ali tad si bio divlji u duši. To me još više opčinilo. Gledali smo reke, nebo. Pričali smo o tome ima li svemir kraj i kako je svet uopšte nastao. Čije je maslo sve ovo što je oko nas. Uzbudio me je tvoj stav da u tome Bog nema nikakvog udela, da je to rabota prirode i da nema nikoga iznad njenih zakona. To me privuklo k tebi, ta ista sloboda koju si pokazivao kao napušteno derle imao si je i kao mladić u najboljim godinama. Neko ko je mlad, i negira Boga, zaslužio je poljubac, bez obzira na to da li je u pravu ili ne. Ako je toliko prkosan, onda u sebi krije i plemenitost. Zato sam te i poljubila onako strasno, zato sam ti dala svu sebe! Tvoja me je sloboda za tebe prikovala, jer ja je nemam i nema je niko u onolikoj meri u kojoj sije imao ti.“ Zatim ustade od stola. Ispravi se kao sudija koji izriče poslednju presudu. „E, dragi moj Branko, ti te slobode više nemaš! Ti si čovek u lancima! Okovan, rob! Rob vlastite sujete i gordosti!“ Branko ponovo pokuša da se brani, ali ona mu zapuši usta grublje nego prvi put. „Tišina! Rekla sam ti! Ne kvari mi prošlost!“ Ustade od stola. „Ne budi me i ne prilazi mi. Ujutru sam dežurna… od pet. Laka ti noć, ako je to moguće.“ Izađe iz kuhinje.

84 DR NELE KARAJLIĆ

Branko osta sam… u okovima… bez ljubavi… bez sna. „I ja tad legoh u krevet. Računam, bolje se završilo nego što sam i pomislila. Snajkaje legla. Sva nevolja sada može da dođe samo od nje. Ovaj moj bilmez nek malo pati. Nije ništa drugo ni zaslužio. Deca će se naspavati. Sutra je Uskrs, sve će se promeniti nabolje. Sutra, svakako, svi svima opraštamo. Jer, Hristos voskrese!“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE u kojem se opisuje kraj jednog krajnje uzbudljivog života

Kako to reče, Bosino lice, tačnije onaj deo lica što još uvek nije izgoreo, prekri neka tamna boja koju obično imaju oni koje more brige. Nije joj bilo jasno kako je to moguće. Kako je moguće da je brige stižu čak i u smrti. Mislila je, dok je još bila živa, u onim retkim trenucima kada joj je smrt padala napamet, da je to stanje stvari u kome ne postoji ništa, slično nekom dugačkom tunelu zakrivljenom na obe strane, tako da ni sa jedne nisi u stanju da vidiš svetlost. Nije ona bila religiozna osoba, daleko od toga. Štaviše, mrzela je sveštenike i crkvu. Mrzela ih je, jer je kao mala videla da crpu od naroda, da ga ucenjuju i zlorabe, zloupotrebljavajući svoju blizinu Bogu. Kao da samo oni umeju da proniknu u njegove želje. Kao da su samo oni ovlašćeni da ih tumače. Kao da ga lično poznaju. Umesto da nam daju, oni nam uzimaju, mislila je u sebi svaki put kada bi ulazila u crkvu i, uglavnom protiv svoje volje, davala novce za kojekakve svetkovine i običaje za koje nije marila ni pišljiva boba. Ali je znala da Bog postoji. U to nije imala nikakvu sumnju, jer ovakavpasjaluk kojeg ljudski rod pravi oko sebe, kao čopor vukova u nezaštićenom toru ovaca, neko mora da oprosti, inače sve bi odavno otišlo dođavola. To svoje bogoverstvo ona nikada i nikome nije umela da objasni. Životi nije htela jer je bila od onih koji razgovore o Bogu i religiji smatraju osobinom slabih i nemoćnih, onih kojima ništa drugo nije ostalo u životu do da trune o veri i nadi. Dimitriju je pokušala, ali je najstariji sin te razgovore izbegavao smatrajući da oni spadaju u onu sferu duboke intime u koju nije pristojno priviriti, sa Vladom nije umela, jer je on bio najbliži Bogu od cele familije. „Ti si ipak monah Miron“, pokušavao je da objasni odnos sa Bogom nekim dečjim, jednostavnim jezikom u kome je svaka druga reč bila „ljubav“, što je ona, kao neko ko u verovanje gleda kao u najviši stadijum ljudske misli i osećanja, smatrala previše banalnim. A sa Brankom nije mogla, jer je ovaj još od rane mladosti prkosno odbijao svaku pomisao postojanja nekog reda u svetu kojeg je on upoznao na ulici, za vreme rata, videvši njegovu najmračniju i najnepravedniju stranu, pa je do te mere bio sumnjičav prema svakoj pomisli da čovek može da veruje u nešto što je stvorilo takav zao svet, da

86 DR NELE KARAJLIĆ

joj je jednom prilikom, usput, sa namerom da razgovor brzo privede kraju, rekao da se, ako je čovek napravljen po Njegovoj meri i Njegovim mustrama, Bogu više isplati da nas uveri da ne postoji. Sada, dok je sedela preko puta ovoga simpatičnog ali zagonetnog dečaka, čije su joj oči, kako je dublje i brže tonula u smrt, postajale sve bliskije, oseti potrebu da s njim prozbori par reči na tu temu, jer, učini joj se da takve teme i treba otvarati baš u trenucima kada čovek prelazi iz jednog u drugi svet. Ali, umesto da postavi pitanja, kako je to uvek radila za života, njena gordost, koju je gajila u sebi kao što se gaji neka egzotična i retka biljka, strpljivo i sistematski, odjednom popusti svoje dizgine, kao da nestade, kao da je ona bila ta koja je prva stradala od nemačke bombe i plamena koji je izazvala, te iz njenih usta, oslobođena svih stega izleti molitva. Jasna i čista molitva. „Oče naš, koji si na nebesimakako ju je izgovarala, tako su Biniju počele da naviru suze. Njegovo dečačko lice dobi izraz napaćenog čoveka, a telo dobi na zrelosti. Iz slepoočnica mu sa obe stranepoteče tanak mlaz krvi. Reči koje je Bosiljka naizust izgovarala zaustaviše voz. Ovaj se zatrese pri kočenju. Ljudima oko nje, razbacanim po hodnicima, povaljanim po vagonima, te reči vratiše dostojanstvo, pa ih ona nastavi deklamovati ne mareći za plamen koji ju je polako gutao. Ne prođe Bosiljka ni na sledeći stih, a oni u susednom vagonu joj se priključiše, pa zdušno stadoše deklamovati molitvu zajedno s njom. „Da dođe carstvo Tvoje…“ Iznad Binijeve glave, učini joj se, izbi neka svetlost, ali ona tu pojavu pripisa plamenu koji je znalački proždirao poslednje komade njenoga tela. Ali ta svetlost joj dade snagu da iz gotovo izgorenog tela molitva bude još jača i snažnija, pa se već sledeći stihovi zaoriše vozom pozivajući nesrećneputnike da joj se pridruže i u magnovenju spomenu one reči s kojima smo rođeni, koje su nam obeležile život i sa kojima se umire. Voz, prepun unesrećenih, krenu da recituje zajedno. Nije to više bilo ono obično crkveno mrmljanje, niti pojanje veštih sveštenika na opelima i proslavama, ovo behu moćne, snažne i ubedljive reči od kojih se ceo voz uzdignu iznad šina i osta da lebdi do njihovog poslednjeg stiha. Kako završi, tako ona, kroz prozor, iz duboke beline, ugleda svoga Životu. Bio je mlad i snažan alas. Ona pomisli kako je molitva urodila plodom. Života je prilazio vozu sa osmehom na licu i ulovljenom ribom u ruci. Baš kao nekada kada ga je, srcem ispunjenim blaženstvom, čekala da se vrati sa Dunava. Za ruku je držao njenog unuka Milančeta, kojeg za života nije imao prilike da upozna. Njih su dvojica toliko ličili jedan na drugog kao da su dva brata, a ne deda i unuk. Milanče se šeretski kreveljio, mašući babi onom slobodnom rukom kao neko ko se tobože utapa i traži nečiju pomoć. Ona više nije gorela. Bila je mlada i jedra, lepa na svoj način, baš onakva kakva se

Solunska 28 – II deo 87

šepurila Beogradom u vreme kada je carevala njegovim ulicama. Obučena u svilu, ona ustade sa sedišta, otrese prašinu sa haljine, otvori prozor i iskoči iz voza u zagrljaj svojim najdražim. Sve ih proguta belina. U kupeu sam osta da sedi Bini. Ona svetlost oko njegove glave nestade. Krv se zaustavi, vrati u vene. On ponovo postade dečak.

DEO DRUGI

PRVO POGLAVLJE koje govori o jednom proleću

Tog se proleća Beograd pretvorio u groblje. U njemu su se sahrane redale po nekom stravičnom redu, masovno i u žurbi. Smrt je postala uobičajena pojava. Neizbežna i konačna. Na nju se grad morao brzo navići. Prvo su se sahranjivali oni koje je odnelo bombardovanje, na kućnom pragu, u krevetu, za stolom, pred ogledalom, u spavaćici, zatim su na red došli oni koji su pružili kakav-takav otpor nemačkom okupatoru želeći da sačuvaju ono malo dostojanstva za koje su bili uvereni da ga imaju. Onda su krenule sahrane onih koji su gubili glavu slučajno, našavši se na pogrešnom mestu, u vreme koje je svakako bilo pogrešno. Pa su se sahranjivali pali pod terorom, građani drugog reda, Jevreji, komunisti, Cigani, patriote. Iza njih na red dođoše misleće glave, oni koji nisu pristajali na život nedostojan čoveka, koji nisu umeli držati jezik za zubima, pa izbeglice sa svojim stravičnim pričama o užasima koji vladaju tamo, preko reke, užasima koje je normalno ljudsko uho teško moglo slušati, a kamoli u njih poverovati. Ne prođe mnogo a uslediše sahrane prvih junaka, onih koji su organizovano digli pušku na neprijatelja. Njih zameniše sahrane pobijenih u odmazdama. Groblja su se širila uzimajući od šorova i parkova kao što reka uzima od obale. Bilo je raznih sahrana. Stravičnih, gorkih, sa suzama, u jecajima. Bilo je i onih tihih, dostojanstvenih, od kojih se koža odvaja od mesa. Bilo je sahrana praznih, bezglasnih, bez igde ikoga, samo nekoliko grobara i telo bez imena i prezimena, ubačeno u raku u ranim jutarnjim satima, sklonjeno od pogleda, pre no što groblje otvori svoja vrata posetiocima. Bilo je i sahrana prepunih policije, jer vlast nije bila sigurna da li je pokojnik još uvek živ i pored toga što je obešen, a bilo je i onih na kojima se skupi gomila ljudi, tolika da silan svet ne može stati na groblje. Takva je bila Bosina sahrana. „Red se“, pisalo je tih dana u novinama, „pružio od kapele pa sve do grobnoga mesta, kao da je otišao patrijarh a ne žena kontroverzne prošlosti.“ Iza njenog kovčega stajali su svi, i njeni prijatelji i njeni neprijatelji, i oni koji su je voleli, ali i oni koji je nisu podnosili, i oni koji su je poznavali, ali i oni koji su o njoj samo slušali legende. Koliko je dug bio red na njenome sprovodu, toliko je dubok trag kojeg je iza sebe ostavila.

90 DR NELE KARAJLIĆ

Branko nije sahranjen. Njegovo telo nikada nije pronađeno. Policija, onakva kakva je, smušena i u žurbi, proglasila ga je mrtvim samo zato što ga nije bilo među živima! Jednostavno, donesena je odluka da se svi leševi, čija lica više nisu imala vlasnika, sahrane zajedno u masovnu grobnicu. U podužem spisku koji je podnet na uvid rodbini, prijateljima i opštem građanstvu, a u koji niko od ožalošćenih nije želeo da poveruje, stajalo je i ime Branka Jankovića. Njegovog imena na tom stravičnom spisku sigurno ne bi bilo da je Almazijan Malike, samac suvoga lica, vazda sa duvanom u ruci, uspeo da na vreme iskoči iz svoje dvospratnice, sa onoga istoga balkona sa koga mu je deda Tigran, sa zluradošću posmatrao Turke koji su napuštali Beograd nakon fermana iz Stambola po kome su ključevi grada predati knezu Mihailu. Da je to učinio trenutak pre nego što je bomba Luftvafea sravnila njegovu kuću sa zemljom, Almazijan bi bio jedini svedok onoga šta se zaista dogodilo sa Brankom tog kobnog aprilskog jutra. A video je automobil, koji se parkirao tik uz ogradu kuće sa brojem 28 i dva čoveka, zlih namera, kako žurno izlaze iz njih. Da nije počelo bombardovanje, njihova pojava bila bi upadljivija. Ovako, uz silne detonacije i zaglušujuću buku, oni se Almazijanu uklopiše u sliku apokaliptičnog kraja sveta, kojeg je flegmatični Jermenin svakoga jutra, sa cigaretom u ruci, željno iščekivao. Ta dva čoveka utrčaše u kuću na koju je nekoliko sekundi ranije pala i druga bomba, koja oduva tavan kao da je od hartije. Almazijan ni tad ne presta da puši. Izgledao je zadovoljan što se njegovo proročanstvo o kraju sveta konačno ispunilo. Ova dvojica izađoše iz kuće nagaravljeni i nadimljeni kao dimničari, vukući za sobom Branka koji im se otimao. Vikao je da su mu deca unutra. Da mu je unutra i majka. To se jasno čulo. Vikao je da ga puste, da neće da ide sa njima i da će im se kad-tad osvetiti. I to je bilo razgovetno. Ovi nisu ni reći progovarali. Rvali su se sa pobesnelim inženjerom sve do trenutka kad su shvatili da im je potrebna odlučnija reakcija. Tad jedan od njih izvadi iz automobila neku paliju veličine podlaktice normalnog čoveka i time znalački opali Branka u glavu. Videlo se i to da to ne radi prvi put. Brankovo telo pade beživotno na zemlju. Njih dvojica ga ubaciše u auto. Jedan od njih ugleda Almazijana. Ovaj je i dalje pušio dok je oko njega Beograd bio u plamenu. Pokaza prstom na Jermenina. Gledaše ga tako nekoliko sekundi kao što lovci gledaju jelena koji im se šepuri ispred nišana. Da li da ga ubiju, ili da ga ostave u životu? Almazijan ih je gledao pušeći. Nije se pomakao s mesta. Na kraju, ova dvojica sedoše u auto. Ostaviše ga da puši. Auto prođe ispod Almazijanovog balkona. Iz njega je virila Brankova noga. Sve bi ovo Almazijan mogao da ispriča i Brankovom bratu i njegovoj ženi,

Solunska 28 – II deo 91

i policiji, svima koji su došli nakon bombardovanja kupeći ranjene po Dorćolu, da je, nakon što je završio cigaretu, pokušao da pronađe neko sigurnije mesto za posmatranje bombardovanja. Umesto toga, on zapali novu.

DRUGO POGLAVLJE koje govori o jednoj sahrani

Kovčeg koji je čekao Milančeta bio je drven, jak, sa metalnim obodima na kojima su bili ugravirani anđeli. Takve kovčege radi familija Jekić, proverena firma za pogrebne usluge. Na vratima njihovog preduzeća stajala je otrežnjujuća poruka: „Kad-tad, Jekić“. Stajao je otvoren na odru. U njemu je položeno dečakovo telo obučeno u najlepšu belu košulju, onu koju mu je majka kupila za trinaesti rođendan. Danilo, kasapin, mutavac, zaposlen kod Jekića u pogrebnim uslugama, znalački je sredio lice pokojnika da se ne vide rane, čak mu je i levu ruku, koja je skoro bila otkinuta od tela, vesto vratio na svoje mesto, tako da ni najosetljivije oko ne bi bilo u stanju da prepozna šav kojeg je geler bombe Luftvafea utisnuo na telu dečaka. One unutrašnje povrede, od kojih je Milanče u stvari i umro, Danilo, kasapin, nije imao potrebe da sanira. Ispumpao mu je malo krvi, tek toliko da ne nakvasa i ne procuri po novom odelu, umio ga i sredio „ko lampu“. Bio je zadovoljan svojim delom. Gazda Radoje Jekić mu je lično čestitao. „Bravo, Danilo! Vidi ga! Lep! Kao da ide na svadbu, a ne u grob.“ Tako je Milanče ležao na odru sve dok se nisu pojavili popovi predvođeni monahom Mironom, iz manastira Tresije, dečakovim stricem. Tada je prvi put nakon što je napustio ovaj svet otvorio oči. Pogledao je oko sebe, znajući da je mrtav. Video je majku kako plače. Pri tome, ništa mu nije bilo jasno. Nije mu bilo jasno to što ga oni oplakuju na groblju a on, u stvari, sedi u vagonu nekoga voza, oko kog caruje belina, pa tek u dnu te beline, kao u polomljenom ogledalu, on ugleda suzno lice majke i mnoštvo tužnih ljudi oko nje. Činilo mu se, valjda zato što je to ogledalo polomljeno, da joj lice vidi iz više uglova istovremeno, pa joj se usne, u jednom trenutku spojiše sa potiljkom, a oči sa čelom, ali čudilo ga je da to uopšte nije umanjivalo njenu lepotu! Seti se slika koje su na taj način prikazivale ljude, a koje mu je majka pokazivala u Narodnom muzeju, držeći ga za ruku kao nekoga ko svakoga trenutka može da pobegne, pa se upita da li je slikar, kada je slikao takvu sliku, bio, poput njega,

Solunska 28 – II deo 93

već mrtav. Nije mu bilo jasno ni to zašto ne oseća tugu i očaj, kao što je red kada se vidi suzna majka i skup u crnom, već ga je umesto tuge i očaja prožimala neka blažena smirenost koju nije imao prilike da oseti dok je bio živ. Učini mu se da sena prelete preko skupa dok je Vlada blagosiljao kovčeg izgovarajući reči upućene Hristu u kojima ga moli da smiri dušu pokojniku, da ga primi u svoje Carstvo i da mu da večni život tamogde vladaju mir i blagost. Sudeći po tome kako se Milanče osećao u ovome čudnom vozu, Hrist mu je tu molbu, najverovatnije, i uslišio. „To što prelete… ta sena… to beše tvoj duh“, reče mu dečak koji se nenadano pojavi na sedištu preko puta njegovog. Bini je u ruci držao fudbalsku loptu. Iznenadna pojava vršnjaka ne uznemiri Milančeta. Izgledao je kao neko iz koga nije bilo moguće da izbije spokoj. „Ja tebe znam, a ti mene ne“, nastavi dečak. „Ti si Mićin brat. Ja sam Bini. Njegov drug.“ Na pomen brata, Milanče se trgnu. Ponovo baci pogled na svoju sahranu koju je gutala belina. Ne vide tamo ni oca ni brata. Samo majku. Stajala je sama, okružena rodbinom i prijateljima, i tek tad, negde kroz onaj deo duše koji je još bio vezan za telo na odru, Milanče oseti neko neujednačeno treperenje, raspolućeno između osećanja tuge i ljubavi prema majci. Odsustvo brata i oca sa njegove sahrane u njemu prvo pobude strah i nevericu, ali odmah odagna osećaj ljubomore. Izgleda da je morao da umre ne bi li konačno ostao sam sa majkom. Njegova duša joj se približi toliko blizu, daje, i pored toga što ih je delila kapija dva sveta, na svom licu osetio njen dah i suzu. Nikad ga za života nije preplavila takva ljubav prema njoj. Bilo je to poslednje što je osetio na ovome svetu. Ljubav! Sa one strane kapije dočekala ga je beskrajna blaženost. Ili je to bilo isto? Dok je držao opelo, uznesen vlastitim pojanjem, Vladi se učini da je na tren osetio kako ga pokojnikov duh gladi po bradi, baš onako kao što je Milanče to činio dok je bio među živima. I tada oseti čudnu vrstu žala, kao da se upravo mimoišao s dragim poznanikom koga više nikada neće videti. Kao da su se našli na istoj železničkoj stanici, ali na različitim peronima. Videli su se, ali se nisu mogli sresti. Delile su ih šine, vozovi, vagoni, vekovi. Tad ugleda Danicu, kako bela od patnje drži dah opraštajući se od sina, pa mu srce obustavi kucanje. Izgledala je odvojena od sveta, u nekom dubokom bestežinskom stanju, koje nema nikakve veze sa gradom, grobljem i ljudima oko nje. Njena figura nosila je i bol i dostojanstvo, kao neku vrstu tereta, ali se ni pod jednim nije povijala. Učini mu se da iz nje izbija nejasna svetlost, slična onoj sa ikona, pa ga pomisao na to vrati nazad u ovaj svet, iz onoga u koji obično uplovi kada drži opela. Oseti da je vreme da da znak da zatvore kovčeg. Uz tresak grobari to i učiniše. Ču se nečiji lelek, kojeg Danica pogledom

94 DR NELE KARAJLIĆ

preseče. U tišini, Milančeta iznesoše iz kapele. Kovčeg staviše na kola koja su vukla dva dorata. Levi je bio sme na jedno oko. Napolju je padala kiša. Grobljanska limena banda zasvira posmrtni marš. Tad više niko nije mogao da zaustavi suze. Ni majka, ni stric, ni drugari, prijatelji, rodbina, silna deca, ni nebo, koje je iz takta u takt slalo sve više i više kiše na tužnu ali dostojanstvenu kolonu. Kiša se, polako, pretvarala u suze. Stadoše pred grob. Ljudi, žene, deca, silna svetina, tiskaše se oko rake kao da ih ova greje. Oko njih blato, tuga. Sivilo. Da na nekim grobovima ne bi svežeg cveća, čovek bi pomislio da su i boje pobegle iz ovoga grada. Vlada se okrenu ka Danici i skupu. Promeni postavku glasa, posta više čovek a manje Božji poslanik i poče zboriti kao da očekuje nečiju pomoć. „U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin!“ Kako krenuše reči da izlaze iz njega, lagano i sugestivno, tako se gomilaše uzdisaji iznad groba. I grobari, oguglali na razne nesreće, počeše plakati kao da im je pod lopatom rod rođeni. Nisu suze ljudima išle samo zbog tužnih reči kojima se Vlada služio, već i zbog mudrosti koje su se u njima krile. Mudrost zna da rasplače više od tuge. Na kraju, Vlada smiri malo glas, dade slušaocima predah. Sažali se i prekrsti. „Ne tuguj, tužni skupe, ne tuguj, majko. On nije umro, jer smrt za njega više ne postoji. Jedino za smrt nema vaskrsenja! Ona kad se desi, ne ponavlja se! A kud se naš Milanče denuo, pitate se. Ja znam! On se samo vratio tamo odakle smo svi došli. On se vratio Njemu, a on je Ljubav. On se vratio u ono što stvarno Jeste, što nije opsena. Ne tuguj, majko, već se raduj! Sin ti je među blaženima!“ Na poslednje Vladine reči, smaknuše se teški, tamnosivi oblaci, kao rukom pomaknuti. Propustiše zračak sunca, koji obasja narod na groblju nekom naročitom zlatnom svetlošću. Ta svetlost dade blagost Daničinom licu, na kome se, odjednom, posle svih nevolja i patnji, pojavi mir. Onako lepa, u crnini, pravilnih crta lica, krupnih očiju natopljenih suzama, obasjana tim zagonetnim zrakom, izgledala je kao neko ko je blagosloven sa najvišeg mesta. Njen pogled uprt u kovčeg odavaše mirnoću onoga ko je siguran da ispraća dete u neki bolji i srećniji svet. Tu blagost primeti i trubač. Od nje se zbuni i uzvrpolji, pa zatim, kao da ga pokrenu neka nevidljiva sila, poče da svira Tiho noći, pesmu kojom je Danica znala uspavljivati svoja dva čeda. Pleh muzika se pridruži trubaču, pažljivo i osećajno, kao da je imala nameru da iscedi ono malo suza što je preostalo ljudima okupljenim na Milančetovom poslednjem ispraćaju. Ali se, u trenutku kada se sanduk survavao u raku, onaj isti zrak sunca raširi i raspojasa, te obasja skoro celo groblje, kao da ga blagosilja, a

Solunska 28 – II deo 95

njegova svetlost baci svoje čarobne zrake po ogoljenom drveću, pa, naočigled zbunjenih grobara, ona vitka topola, što smeta pogledu na Crkvu Svetoga Nikole, poče naglo da lista, takvom brzinom da se rast lista mogao primetiti golim okom. Ta svetlost uskomeša skup, odagna žalost kojom je ovaj bio okovan, i poput veštog opscenara, tugu zameni nekim snažnim nadahnućem, uzbuđenjem, pokazujući mu time Božji zakon da posle najvećih nesreća i katastrofa, posrnuća i kataklizmi, pogibija i smrti, uvek dolazi prvi korak ka novome životu. Nema čoveka koji se našao u tom trenutku na Novome groblju, a da nije pogledao u nebo. Na njemu se smejalo Sunce. Ni Danicu ta blagost ne zaobiđe. Ispuni je u celosti, a njenoj patnji dade smisao. Neka mešavina beskraja i blagostanja zacari u njenome srcu tačno u trenutku kada prva lopata zemlje pade po kovčegu u kojem je ležao njen sin. Otac Miron pogleda u nebo zahvalno, prekrsti se i reče: „Hristos voskrese!“

TREĆE POGLAVLJE koje govori o tome šta sve čovek treba da uradi da bi ostao živ

Oliver Dabetić je okupaciju Beograda sačekao u kafani Kod Rileta, iz čije se kuhinje celom Čuburom širio miris crevaca na žaru. Izgledao je kao neko ko nema nameru da iz nje izađe sve dok ova krvava, nimalo smešna vremena, ne napuste njegov grad. Jedino što ga je iz kafane izbacivalo bio je policijski čas. S njim Dabetić nije smeo da tera inat. Ispijene čaše, pokoji zamaščen tanjir, sifon sode i redovno puna pepeljara, odavali su čoveka koji neće da se „mnogo meša u događaje koji su uzbudili ceo svet“. Radije bi sačekao njihov kraj. Za njegov sto sedali su samo oni kojima se nije gadio, a ti su bili retki i bez nade. Tu tišinu bi ponekad narušile iznenadne policijske racije, kojih se, za razliku od ostalih građana Beograda, nije plašio, niti im je davao na značaju. U jednoj takvoj, međutim, odveden je u zatvor kao sumnjiva osoba, ali je iz njega izašao brže no što je u njega ušao. Kako i zašto, ne zna se. Zna se samo da se iz zatvora tako lako izlazilo jedino ukoliko se pristane na sve što se kosi sa osnovama morala ljudskoga roda. Čaršija je bila uverena da Dabetić nije mario za te osnove, ni pre odlaska u zatvor. Svima je bilo jasno da je postao uhoda, ovoga puta okupatorska! Stoga se činilo da je njegov sto Kod Rileta, nakon povratka iz zatvora, postao još pustiji. Čak je i poslovična konobarska snishodljivost nosila u sebi ton gađenja. A kad bi zidovi centralne beogradske tamnice umeli da govore, posvedočili bi da ga je u zatvoru posetio lično Radoslav Kosmajac, komandant specijalne policije. Bio je radostan kada je ugledao bivšeg saradnika. „Gospodine Dabetiću, vi ste živi! Ne mogu da verujem da su ovi moji napravili ovako stravičnu grešku, pa vas, jednog uzornog građanina, smestili ovde zajedno sa zlikovcima. Koje budale! O, gospode bože!“ Na poslednje reči Kosmajac se prekrsti baš onako kao što to čine oni koji se često pozivaju na Boga, ali teško da u njega veruju. „Ali, ne mogu da verujem da im niste objasnili ko ste i čime ste se sve bavili.“

Solunska 28 – II deo 97

Dabetić slegnu ramenima kao neko ko misli da. su to policajci morali da znaju. „Znam šta hoćete da mi kažete. Ako ne umeju da prepoznaju vas, nek se i ne bave ovim poslom. Ali, gospodine Dabetiću, nemate pojma koliko je ljudi sa sela došlo u Beograd. Ponekad ih vidim kako preskaču tramvajske šine bojeći se da ih ne udari struja.“ Zatrese se od smeha na ovu duhovitu opasku, a zatim, poput trgovca kome se žuri u kupovini, uozbilji razgovor. „Potrebni ste mi, gospodine Dabetiću. Svuda sam vas tražio. Radim sa idiotima, polupismenim ljudima, nije to više ona naša stara policija u koju je ovaj narod imao poverenja. Oko mene su sve priučene budale, nepismeni i neotesani seljaci. Potrebni ste mi kao erudita, poznavalac jezika, inteligentan i obrazovan čovek, da mi budete ispomoć u komunikaciji sa Nemcima, koji, verujte mi, od Beograda prave ozbiljan i veliki grad. Trebaju mi vaša mudrost, elokventnost, ono čega među škartom, koji mi je ostao na raspolaganju, više nema. A namenio sam vam zaista impozantno mesto. Vlada od nas traži da imamo svog čoveka u Radio Beogradu. Vi ste muzičar, čovek koji poznaje moć javnog informisanja. Nemci se spremaju da od Radio Beograda naprave silan radio. Najvažniji u Evropi! Neće to biti teško, uveravam vas. Svakako će oni voditi glavnu reč. Čeka vas idealna pozicija. Visoko cenjena, a bez neke velike odgovornosti! Idealno, a?“ Dabetić ga je gledao kao neko ko nema nameru da pristane, ali taj izraz lica nadahnu Kosmajca da krene dalje sa uveravanjem. „Znam šta vas mori, dragi prijatelju. Kolaboracija sa okupatorom“, ove reči on izgovori tiho, sa primetnom dozom ironije, ali ipak u poverenju, kao neko ko se boji vlastitog glasa. „Eh, obična levičarska propaganda. Haj’te da malo razmislimo! Šta mi toj velikoj sili možemo da uradimo? I zašto se, uopšte, mešamo u poslove velikih? Ej! Zamislite, Srbi će sada da odluče u ratu između Nemaca, Rusa, Engleza, Italijana!? Ma haj’te, molim vas! Pa i Francuzi su se povukli, pa šta? Umesto da se ućutimo i sačekamo da oluja prođe, mi ponovo dižemo nos ka nebu kao da nas ima kao Kineza. Evo, sad se vidi! I Rusi su mali za nemački narod! Budimo realni, gospodine Dabetiću. Ako iko donosi napredak, red i disciplinu, to je Nemac. Eh, kamo puste sreće da ni onaj Veliki rat nismo započinjali. Em se ne bi Nemcu zamerili, em bi nas bilo dva puta više nego sad! Tu ja vidim našu važnu ulogu. Da držimo stoku pod kontrolom, dok ova klanica ne prođe. Nije đeneral Nedić glup čovek. Sve je on osim toga. Da mi lepo vidimo ko će od ovih velikih da pobedi. Pa mu se lepo priklonimo. Razumete, Dabetiću? Prikloniti se pobedniku. To je politika!“

98 DR NELE KARAJLIĆ

Kosmajac podiže obrve kao neko ko je došao do velike istine. Zatim se ponovo unese Dabetiću u lice. „I ne dajte da vas uznemire glasine o tome kako hapsimo i vešamo. To su budalaštine! Ja ću da vam kažem istinu. Ne bežim od nje! Hapsimo! Ali hapsimo ološ i šljam. One što treba da se hapse svakako… bilo rata ili ne bilo, bilo Švabe ili ne bilo. Komunističku bagru! Eto koga hapsimo! Bagru zbog koje nam se Nemci svete, streljaju nevine ljude, žene i deću. Ja ih razumem! Nisu oni ovde došli da se sa nama zajebavaju. Oni imaju ozbiljne poslove da urade, tamo na istoku, a mi treba da im budemo usluga. Mirna i poslušna usluga. Samo tako ćemo da sačuvamo živote… a životi su nam najpreči, jelte? Na kraju krajeva, ja verujem da će Nemac da nam uvede red mnogo lakše nego što mi to sami sebi činimo. Nemac je, bre, Nemac! Ipak je to velika razlika u kvalitetu.“ Dabetić nijednoga trenutka nije promenio izraz lica. I dalje nije imao nameru da sarađuje, ali je istovremeno sve jasnije osećao koliko je potreban šefu beogradske policije. „Uostalom, to je čista matematika! Ako uhapsim jednu komunističku svinju, teroristu, ja spašavam najmanje deset nevinih života! Ovaj narod će mi biti zahvalan, kad-tad. Kad-tad će se dići spomenik Kosmajcu. Mučeniku!“ Tu zastade, pa pripali cigaretu. Dabetića ne ponudi. Namerno. „Znate li kad ste me oduševili? Oduševili ste me kad ste prijavili slučaj Branka Jankovića. Pa vi i ne znate koliko je ta prijava nama značila. I ispalo je da ste u pravu! Nemci ga traže! Imaju ga na spisku kao opasnog komunistu. Člana Kominterne! Čim su ušli u Beograd, odmah su pohvatali sve njegove najbliže saradnike. Ali njega ne. Znaju da je mrtav, ali ga još uvek traže! Koja je to zver bila, a vi ste ga otkrili! Čestitam. Ali nemojte me pogrešno shvatiti, ja se u te velike igre ne bih mešao. Branko Janković više nije naš problem, već njihov. Ja sam im lepo rekao da je za nas slučaj Branka Jankovića zaključen. Za nas je on poginuo u bombardovanju, njegovi zemni ostaci su negde u masovnim grobnicama… jednostavno, to više nije naš problem!“ Tek tad ponudi Dabetiću cigaretu. Bilo je to prvo što je Dabetić prihvatio. Kako povuče dim, tako Kosmajac oseti novu šansu. „Svako od nas ima nekoga ko mu je stao na žulj, jelte? Mene je onaj direktor Radija ponizio, sećate li se, pred onolikim svetom. Zgazio mi je ponos, bacio ga na pod. Bolje da me je pljunuo u lice. Eh, ali su se vremena promenila, sad Radoslav Kosmajac nije više otirač za cipele, sad je Radoslav Kosmajac neko i nešto u ovom gradu… u ovoj državi. I gde je sad direktor Radija? Na Novom groblju. Miriše ljubičice odozdo, ha-ha-ha…“ Tu se Kosmajac nasmeja toliko da mu smeh pomešan sa duvanskim dimom izazva kašalj. Od kašlja mu krenuše suze na oči. Malo se smiri, pa zagrli

Solunska 28 – II deo 99

Dabetića. „I vi sigurno imate kome da se svetite. Znamo mi vaš slučaj sa onim jevrejskim kopiletom. Kočopernim hvalisavcem. Tobože umetnik! Znamo šta vam je sve uradio, kako vas je ponizio, bednik. Ljigav je kao i svi oni… Jevreji. Pa vi znate da mu je majka imala istopolnu vezu? Pa o čemu mi pričamo? E, sad kad dođete kod nas u službu, videćemo čija majka crnu vunu prede! Ima da ga pronađemo, da ga kaznimo za sve, i za to šta je vama uradio, upropastio život, i za to što je Jevrejin. A?“ Na pominjanje Lacija, Dabetić prvi put pokaza interesovanje. Bilo bi lepo da ga sretne, da mu se osveti, ali polako, ne u žurbi, nego natenane. Već ga je video kako mokar i unižen leži u ovoj istoj ćeliji, kako stenje ližući pod, kako se izvinjava, moli za oprost. „Koje li lepe slike!“, pomisli Dabetić, ali samo osta na toj misli, pa uvuče glavu među ramena. Kosmajac oseti da je vreme da bude otvoreniji, lucidniji u nagovaranju. Oseti da je vreme da otvori sve karte. „A, taj Branko Janković. Ima lepu ženu, a? Veoma lepu. Skoro da nema lepše u Beogradu“, ovo beše prva reč za koju je Dabetić mogao da kaže da je istinita. „Znate.približi mu se Kosmajac odvratno blizu, razvukavši usne u neprijatan osmeh, „naše pozicije su takve da nam nije teško pronaći žene… a Beograd ih je pun. I onih koje su same i onih koje nisu same. Samo izaberete. Tap! Hoću tu… hoću ovu. Nema muža? Dobro veće, da li je dama za ples? Ima muža? Ah, lake muke. Najlakše je uhapsiti muža, mala učena, jednostavan dogovor… i život postaje lepši… znate. Malo se zbuni kada vide da Dabetić počinje da gleda sa nekom vrstom gađenja, pa okrenu sve na šalu… „Ma to su samo male igre, tek toliko da se čovek opusti. Strašno je težak posao kojeg obavljamo. Prepun opasnosti, stresa. Male ljubavne igre su lekovite… i za nas i za njih.“ Udahnu dim. Oseti da je ispucao skoro sve argumente, a da Dabetić nije promenio mišljenje ni za jotu. Izbaci dim uz novi kašalj. Zamisli se. „Ata… Brankovažena…vijepoznajete?“ Dabetić potvrdno klimnu glavom. „Mnogo je lepa… mnogo…“, okrenu Kosmajac glavu na drugu stranu, kao da želi da nema svedoka u trenucima kada na svome platnu u glavi oslikava Danicu Janković u svoj njenoj raskoši i lepoti. Zamišlja je kako hoda, kako govori, kako diše… Ne može da izdrži tu sliku, pa se strese, malo od lepote koja mu je razgalila dušu, malo od straha da mu se ta slika ne prikači za srce, pa da od nje ima više štete nego koristi. „Ostala je sama… sa detetom, bolesnim… bez posla… bez budućnosti… lepo bi bilo da joj neko pomogne…“ Učinilo se da je poslednje reči iz njega izgovorio sam đavo. Dabetić to

100 DR NELE KARAJLIĆ

oseti, pa mu se smuči ceo ovaj razgovor. Iznenada, Kosmajac se trgnu, potpuno promeni ton, kao da je iz njega strpljenje u potpunosti iščilelo. Ustade odlučno, skoro nervozno. „Vidite, Dabetiću. Rat je. Nema se vremena. Ukoliko želite da sarađujete, izlazite odmah, a ako nećete, ostajete ovde u ovom podrumu sve do dana dok ne odlučimo kako i na koji način da vas se otarasimo. Pa vi vidite, šta vam se isplati!“ Dabetiću posta sve jasno. Ustade i Kosmajcu pruži ruku. Na taj način on izađe na slobodu i vrati se u kafanu Kod Rileta. Mislio je o Kosmajcu, o zlu kojeg u sebi nosi. Mislio je o svemu što je taj čovek u stanju da uradi. Mislio je o svemu, samo ne o Danici. Misli o njoj izbacivao je iz glave.

ČETVRTO POGLAVLJE koje ne donosi dobre vesti

A Danica je mislila na Lacija. Sedela je uz škrtu liniju svetlosti što ju je u tami ratne noći darivala grobljanska sveća. Tugu za jednim sinom zamenila je briga za drugim. Dani su prolazili, za njima sedmice i meseci. U ruci je držala pero, a u srcu muku.

Dragi moj Laci, Pišem Ti ovo pismo a da ne znam ni da li smem da ga pišem, ni kako da Ti ga pošaljem. Ne znam ni da li Ti uopšte možeš da ga primiš. Razumi me! U meni gori želja da Ti se obratim na ovaj način, pa makar sve ovo što stavljam na papir nemalo ni smisla ni nade. Ti si, Laci, jedini s kim mogu da govorim jezikom živih. Ostali koje volim, odavno su na onome svetu. Ne mogu da Ti rečima opišem uzbuđenje koje sam doživela kada sam dobila Tvoje pismo. Tresla sam se kao prut, da li od sreće ili od straha, ne znam, ali sam ga držala u rukama kao što dete drži najdražu igračku. Ono me je prvo strašno obradovalo, čak i nasmejalo, zatim i rastužilo i nateralo u plač. Pre svega, neopisivo mi je drago da si živ i zdrav i da imaš još snage da zbijaš šale sa paklom, u kome gorimo. Te šale mi ublažuju bol, ali istovremeno bude ponos što još uvek imaš dovoljno duha da ovo posmatraš ne kao klanicu već kao neku jeftinu predstavu lošeg reditelja i preterano ozbiljnih glumaca. Zbunjuješ me, Laci, ali i zadivljuješ… kao i uvek. Kad sam čula da je cela Tvoja divizija pala u ruke zverima, već sam Te bila oplakala, ali mi je ovo pismo vratilo nadu u život. Uzgred budi rečeno, mladić koji mi je ubacio Tvoje pismo u korpu silno me je prepao, jer sam, dok sam prolazila Zelenim vencem, tražeći nešto što bi moglo da se nazove hranom, osetila nečiju ruku na kuku, pa sam se uplašila da je on jedan od onih koji ova nesrećna vremena koristi za krađu i otimanje, ali sam u njegovom begu i u pismu koje iza njega ostade prepoznala znakove zavere, pa sam, odmah, pazeći da me niko ne primeti, pismo uzela i stavila među grudi. Hrana me više nije interesovala. Otrčala sam kući srećna, kao da sam pronašla Sveti gral!

102 DR NELE KARAJLIĆ

Priznaću Ti! Bila sam oprezna. U početku sam mislila da je to, što je na zadnjoj strani koverte nactana truba, nečija provokacija, jer sam čula da se tajna policija služi prevarama kada god želi da otkrije detalje o onima koji su im van domašaja, pa mi se u glavu usadi misao da mi oni šalju, tobože Tvoje pismo, misleći da ja znam gde si Ti, ne bil’ te otkrila, ili u najgorem slučaju, pokazala da ni sama ne znam gde si. Ali kad pročitah prvu rečenicu prepoznah Tvoj zajedljivi, ali sladak humor, koji me, kao što rekoh, nasmeja do suza. E, moj blentavi Laci, Ti ćeš ostati dete, čak i u zarobljeništvu! Srećom, Tvoj predosećaj da će Nemci uniformisana lica tretirati po međunarodnim konvencijama ispade tačan, iako mi onoga strašnog popodneva u bolnici, kada si mi ga rekao, nije zvučao ubedljivo. To što rade vama, vojnicima, nije ni nalik onome što čine civilima koje uhvate, optuže, osude i obese, brže nego što Sunce obiđe krug oko Beograda. Odluka da odeš u vojnike, beše više nego pametna. Po onome što pišeš, oni vas ipak drže kao ljudska bića. Strah me je samo dokle će trajati taj njihov nazovihumani odnos prema ratnim zarobljenicima, jer van tih, licemernih obzira, oni čine zločine koje ljudski rod ne pamti. Te zločine svako vidi, ali niko o njima ne sme da pisne, tako da nema tog junaka koji bi i pred najsvetijim sudom posvedočio o svirepostima koje Nemci čine nad nama. Toliko je snažan strah koji se uselio u naše duše, da od njega razum ne sme da prozbori ni reči. Ljubljeni moj Lacika, nadam se da neće otkriti Tvoje poreklo! Ovde se samo nagađa šta to čine sa Jevrejima, koje odvode svakodnevno, negde, kao bajagi na rad, a o kojima niko nikada ne sazna ništa. Nikoga ne čeka ništa dobro tamo gde ga Nemac odvede. Ali, bedno je da Ti ja kukam, ja, koja sam, ipak, na kakvoj-takvoj slobodi i koja još uvek ima prostora da misli svojom glavom. Tebi sigurno nije lako, ali Te čuva taj Tvoj neuništivi duh, kojeg sam uvek volela i za kojim sam čeznula u ono doba kada devojke čeznu za avanturama. Poljubac! Sta da kažem o sebi a da ne lažem? Ja sam prilično mirna posle svega što se dogodilo. Ta mirnoća me je, pravo da Ti kažem, iznenadila! Sve bi trebalo da bude drugačije. Trebalo bi da sam očajna, beznadežna, blizu samoubistva. Ali obradovaću Te, nije tako. Znam i svesna sam bez koga sam sve ostala, ali verujem da me moja dva anđela sa neba, Branko i Milanče, čuvaju od svake nevolje, a da me moja jedina ljubav na ovome svetu, Mića, voli onoliko koliko volim ja njega. Beskrajno! Vera i ljubav su jedino što mi je preostalo, a to ponekad, dragi moj Laci, kao što Ti u šali umeš da kažeš, može biti odlučujuće. Još jedan poljubac! Mića je, kao što znaš, izašao iz kome još onog stravičnog dana kada se na nas sručilo sve zlo ovoga sveta. Ali nevoljno Ti moram reći da se on u komu

Solunska 28 – II deo 103

povremeno vraća, baš onako kao što je doktor Mićević i predvideo njegovim rođenjem. Međutim, doktor mi još uvek nije uspeo da objasni zašto je to tako. Odgovor na to pitanje, kako veli Mićević, „ne zna ni medicina, pa nije moguće očekivati da ga znam ja“. Pošto je taj Mićin odlazak u komu postao, maltene, uobičajena stvar, ja se oko toga više i ne brinem, jer čovek u nevolji, ako je to prikladna reč za nekoga ko izgubi muža, jedno dete i oba roditelja, lako nauči da je nešto na šta ne može da utiče, stvar na koju ne treba obraćati preveliku pažnju. U stvari, pomirena sam s time da svakog trenutka umesto dva anđela na nebu, mogu da imam tri. Ja tu Božju volju ne mogu da promenim. „Biće kako je upisano“, reče mi jednom prilikom naš dobri Vlada, koji me je skoro svakodnevno posećivao dok se nije vratio u Tresije. Možda ne brinem i zbog toga što mi se Mića uvek vrati, otvori svoje ljupke oči, nasmeje se, udahne mi život, a onda mi priča satima o njegovom novom prijatelju Biniju, sa kojim druguje dok je telom ovde a duhom ko zna gde. U početku sam bila malo zabrinuta za njega, misleći da Bini nije samo proizvod dečje mašte već i upozorenje da moga sina polako napušta razum, ali on, veruj mi, dok je tu, kraj mene, ima ne samo bistar pogled već i jasan i oštar um, pa o nekom gubitku pameti nema ni govora. Ne znam da li si čuo, ali na njega je navalila nova nevolja. Od onoga pada, anđeo moj, dobio je i neku bolest kostiju, koju ne smem ni da izgovorim, a kamoli da napišem, tako da mora da leži u gipsanom koritu, što nekome njegovih godina menja ne samo navike već i narav. Ali i na to se čovek navikne, pa nađe razloge za nesreću svoju i svojih najbližih tamo gde ih niko ne bi našao. Tako sam i ja odlučila da svu nevolju koju trpim pripišem ratu i strahotama koje on donosi, te sam postala sigurna da će, onoga trenutka kada ovaj pakao prođe, a ovi zlotvori nestanu sa lica zemlje, i Mića prohodati, i vratiti se skačući, srećan i zdrav, po našoj bašti u kojoj smo uživali ono divno popodne, dan pre nego što se na nas spustila tmuša neprebolna. (Oprosti za Brankove ispade… znaš kakav je… naopak, ali dobra duša.) Mislim da me doktori već odavno smatraju ludom što ovako razmišljam i na taj način sudim, ali oni ni ne nude neku drugu utehu. Kada god ih pitam o bolestima moga sina, oni slegnu ramenima, sklanjaju pogled od mene, izvlače se na sve načine da ne kažu ono što bi trebalo da kažu, da o tome ništa ne znaju. Evo, ljubljeni moj Laci, Ti budi sudija, pa mi pomozi da odgonetnem ko je tu u pravu. Da li doktori koji tim bolestima ne znaju čak ni ime, već se kriju iza latinskoga jezika u koji ni oni ne veruju previše, ili ja koja se hvatam i za najmanju slamku spasa da me održi u životu, otvorenih očiju i živoga srca?

104 DR NELE KARAJLIĆ

Zato ja verujem u moju dijagnozu tih Mićinih boleština, kao što verujem i da moj sin, tamo gde ode, zaista ima nekog svog druga po imenu Bini, koji ga čini srećnijim nego iko na ovome svetu. Na kraju krajeva, ako on veruje u to, zašto ne bih verovala i ja. Nemam mnogo izbora. Ili da verujem medicini, koja ne veruje ni sama sebi, ili da verujem sinu, koji je duboko uveren u ono što mi govori. Pitaš me za naš Radio Beograd. E, moj Laci! To više ne postoji. U njega su ušli Nemci, prvog dana kada su umarširali u Beograd. Znaju za jadac! Znaju šta znači radio! Koje je to moćno oružje! Bila sam tamo, taj dan, po rasporedu. Samo me ovo malo dostojanstva sprečavalo da ne zaplačem. Ušla je prvo vojska. Njihova. U uniformama. Zatim par civila. Mislim da su bili gestapovci. Deset vojnika je izbacilo kompletnu opremu napolje, uključujući i ploče i gramofone. Istina, prema nama su se ponašali pristojno, ali su im pogledi bili slični pogledima podivljalih pasa. Nisu uspeli da sakriju radost što čine zlodelo, a to me najviše zabrinulo. Neće oni, dragi Laci, koliko god da su „prosvećeni“, kako oni sebe zovu, stati u ubijanju i uništavanju jer su uvereni da im ta „prosvećenost“ da je pravo da to čine. Gestapovci su, za razliku od vojnika, bili mnogo suzdržaniji u izvršavanju dužnosti. Ne mogu da kažem da im je bilo neprijatno, ali se na njihovim licima nije moglo primetiti nikakvo osećanje. Valjda je to vrhunac „prosvećenosti“. Da ne osećaš ništa dok ubijaš i uništavaš. Ali kako god da su se trudili da budu hladni, jedan od njih, lica sličnog pacovu, bacio je pogled ka meni, nesputan i ohol, pogled u kome sam prepoznala sve zlo u narodu koji napravi grešku, pa sebi pripiše svojstvo „prosvećenosti“. Stresla sam se od straha kada se okrenuo prema meni i odmerio me odvratnim, požudnim očima koje otkrivaju ljude što su uvereni u svoju nadmoć, verujući da im je zadavanje bola manje vrednima, obaveza i privilegija. Svašta je prostački govorio o meni drugom gestapovcu, koji mu je, valjda, podređeni. Nije znao da znam nemački, pa se opustio koristeći reči za koje nisam ni znala da taj jezik poseduje. Zatim me je pustio na miru, pogledavši na sat. Otišao je žurno, kao da negde nešto gori, a gorelo je. Te noći, neka su im deca zapalila glavnu garažu. Toliko sam bila radosna da Ti ne mogu opisati. Bila sam radosna ne zbog toga što je zlotvorima izgorelo nekoliko vozila, jer oni imaju više vozila nego što mi imamo stanovnika, već zbog toga što sam shvatila da ovde još ima onih koji se ne mire sa sudbinom! Odmazda je bila strašna! Već sledećeg dana deset novih leševa klatilo se na Terazijama šireći oko sebe miris smrti. Ljudi su se oko njih skupljali, ne da se dive tom zločinačkom delu varvara, koji sebe smatraju „prosvećenima“, a

Solunska 28 – II deo 105

nisam ni u snu mogla da pomislim da narod koji je iznedrio Tomasa Mana može da čini takva zlodela, već da prepoznaju rodbinu, prijatelje, poznanike, za koje već danima ne znaju ni gde su, ni kud su se deli. Da stvar bude gora, ti koji vise, nisu bili oni koji su napravili zlotvorima štetu, jer su oni, koji su im zapalili garažu, već odavno prebegli na teritoriju koju Nemci ne drže pod svojom šapom, a čije nam postojanje greje nadu topliju od sunca. Povešali su nedužan svet čijom smrću zveri guše naš prkos i veru, nadajući se da će zauvek nestati. A ti prebezi postaju sve češći i organizovaniji, da nemam reči koliko se divim onima koji to organizuju. Alal im vera! Pitaš me još i šta mi najteže pada. Vešanja! Kada god čujem da na Terzijama vise nove žrtve, ja trčim tamo, bezdušno, da vidim da li se među tim nesrećnicima našao i moj muž, od koga nema ni traga ni glasa još od bombardovanja. Idući tamo, dragi moj Laci, ne znam da li strepim od tuge koja će me obuzeti onoga trenutka kada prepoznam njegovo beživotno telo kako se klati nad okupljenim svetom, ili ću biti srećna zbog toga što ću konačno saznati njegovu sudbinu, jer ću, skinuvši ga sa vešala, ako ništa, znati gde mu je grob. Opet, kada vidim da ga nema među obešenima, uhvati me neka radost, skoro oduševljenje, bolje reći prkos koji je on preneo na mene, a koji mi se kod njega najviše sviđao. Zbog tog prkosa sam ga i volela i iznedrila dvoje dece. Oh, bože, koliko ga volim! Ne znam, dragi moj Laci, da li smo zaslužili ovakav život, ali znam da drugog nemamo, i da nam nema druge do da se sa njim borimo. Pa, kom obojci, kom opanci! Uglavnom, o Branku se niko ništa ne izjašnjava, ni Gestapo, za koga sam čula da se za njega intenzivno zanima, ni ova naša policija, koja, kao što znaš, njega vodi kao stradalog u bombardovanju, sahranjenog sa onom velikom grupom ljudi, u kojoj niko nikoga nije umeo da prepozna. Skoro sam sigurna da će neko od njih zakucati na moja vrata. Da, ima jedna čudna stvar koja mi se u svoj ovoj nevolji dogodila. Kada se sve svršilo, i kada smo kuću koliko-toliko opravili za život, ispod velikog kredenca, onoga na kome je visio kalendar, našla sam kovertu sa novcem! Rajhs marke! Pretpostavljam da je to bio crni fond moga muža. Uglavnom, taj novac mi daje malo prostora da razmislim od čega ću da živim, iako mi sve govori da će to biti časovi nemačkog. Nažalost, taj će nam jezik stajati nad glavom naredni period. Laci, ljubljeni, nadam se da ćemo se uskoro videti i da će ova loše postavljena predstava doći do svoga kraja. Tvoja Danica

106 DR NELE KARAJLIĆ

Kad Danica završi pismo, sveća izdahnu. Ona zapali drugu. Negde u daljini čuli su se rafali automatskog oružja, rafali na koje je grad već odavno navikao. Ona uze pismo u ruke i poče da ga čita. Čitala ga je iznova i iznova i iznova, bezbroj puta, sve dok nije svanulo. Kad svanu, ona ga spali.

PETO POGLAVLJE u kojem policija kuca na vrata

Policija je u Solunsku 28 banula negde iza ponoći. Pre toga, ceo Dorćol bio je opasan jakim snagama. Dva agenta silom su otvorili vrata kapije, a zatim u trku opkolili kuću prepuštajući drugoj dvojici ulazak u nju. A nije bilo potrebe ni za kakvom silom. Danica je mirno stajala u hodniku, u kućnoj haljini, sa prezirom na licu. Gledala ih je kao neko ko je očekivao ovakvu posetu, a njena mirnoća zbuni policajce, pa ih pretvori u uljudne, lepo vaspitane goste. Na scenu tog jeftinog igrokaza poslednji prispeše Dabetić i Kosmajac. Na licu prvoga Danica primeti obrise stida, dok Kosmajčeva blizina u njoj izazva jak osećaj mučnine. Iz mraka spavaće sobe stenjao je Mića. Lebdeo je između sna i jave, više okrenut onom drugom svetu nego ovom koji se događa oko njega. Dok su preturali po kući, policajci su ga tretirali kao deo mobilijara. Danica glavnoga inspektora i Dabetića pozva u kuhinju, što Kosmajac jedva dočeka. „Zbog ovoga je verovatno i došao“, pomisli Danica, a Dabetić nevoljno pođe za njima dvoma. „Ništa neobično“, poče Kosmajac da pravda iznenadnu i divljačku akciju, „samo rutinska provera na zahtev Gestapoa.“ „Lepo“, odgovori Danica kao da su u kuću ušli moleri a ne policija. „Znate već i zbog koga smo došli.“ „Znam. Vidim da ga se i mrtvoga bojite“, odgovori i samu sebe iznenadi hrabrošću. „Ja ne. Ja se ne bojim ni živih ni mrtvih“, reče Kosmajac skoro kao školarac udvarač koji se pravi važan pred devojkama. „Ali Gestapo od nas to zahteva.“ „Pa zašto onda nisu došli oni?“ „Gospođo Janković“, Kosmajac malo pooštri ton, „ja na vašem mestu ne bih bio toliko radoznao.“ Danica ućuta. Shvati da je preterala. Dabetiću je bi žao, ali ga osećanje stida nikako nije napuštalo.

108 DR NELE KARAJLIĆ

Koliko je samo puta bio u ovoj kući, koliko je vremena provodio družeći se sa Brankom, svirajući sa Lacijem. I Bosiljka ga je volela. Danica to oseti, ali joj je bio toliko odvratan da nijednoga trenutka nije želela da mu pomogne da izađe iz tog stanja. On je samo ćutao i pušio. Oči su mu šarale po mušemi. Na poziv jednog policajca Kosmajac izađe iz kuhinje. Danica iskoristi priliku, pa se okrenu Dabetiću, streljajući ga očima. „Zašto ovo radiš, a?“ Dabetić je ćutao. Gledao ju je, ne kao krivac, već kao neko kome je sudbina namenila tu ulogu. „Da ga uhvatiš i da mu se osvetiš? Priznaj! Sve ovo radiš samo zbog Lacija! Sad je došlo tvojih pet minuta. Nije tebe briga za Branka. Hoćeš Lacija! Zbog njega si dušu đavolu prodao!“ Dabetić se nije ni pomakao na njene reči. Iz njegovih usta umesto reči, izlazio je dim cigarete. „Uzalud, Dabetiću, uzalud“, nastavi Danica, „sve i da ga uhvatiš, da ga streljaš, ubiješ, tvoj život će ostati tvoj život, jadan i bedan kao što je i sad.“ Dabetić se nagnu, kao da je imao nameru nešto da kaže, ali se predomisli, pa se ponovo ispravi. „Šta je? Hteo si nešto da kažeš?“, upita ga ona zajedljivo. „Treba li vam novaca?“ Ona skloni pogled. Tišinu prekinu Kosmajac. Ušao je bučno kao onaj kome je buka jedini saveznik. „Znao sam da nema ništa! Eto! Ako ovi iz Gestapoa imaju nameru da ponovo pročešljavaju ovu kuću, nek izvole to učiniti sami. Slažete li se, gospodine Dabetiću?“, on svoga zamenika zagrli s naglašenom srdačnošću. Dabetić se izmigolji iz zagrljaja krijući gađenje. Izvuče se prema vratima. Kosmajac oseti da je sam sa Danicom. Pogledom je odmeri. Pokuša da to ne izgleda prostački. Uzalud. Ona ustuknu pred navalom stida. Stida za drugoga. On joj se približi nepristojno blizu. Ona oseti zadah čiraša, pa se izvi, ne bi li mu nekako utekla. Njemu se taj beg svidi. Ponašao se kao lovac koji prati srnu do njenog konačnog posrnuća. „Gospođo Janković, vidite kakva su vremena došla. Trebalo bi da pomažemo jedni druge. Situacija u kojoj se nalazite nimalo nije zavidna. Zar ne? Sin vam je bolestan, nemate posla, novca je sve manje, oko vas je sve nesigurno, kako stoje stvari, ovaj rat će da potraje. Ne treba izigravati junaka bez potrebe. Tu sam da pomognem, ako ikako mogu. Iako me bije glas da sam nasilnik, ja sam prijatan čovek, u suštini. Pravi domaćin. To će Srbija tek da vidi. I meni i vama život bi bio lepši da se, onako… malo… kako da kažem… zbližimo. Meni bi bilo mnogo lepše da to zbližavanje bude sa vašim

Solunska 28 – II deo 109

odobrenjem.“ Osetio je koliku je gadost u njoj proizveo svojom kraćom tiradom, pa ustuknu korak nazad ne dozvolivši joj da tu gadost i pokaže, ostavivši i sebi i njoj mesta i vremena da njegov predlog ipak dobije šansu. Nakloni se i uz reci izvinjenja izađe napolje. Iza njega osta lepljivi trag zmije. „Majko mila, kako je lepa“, reče Dabetiću dok su se kolima probijali kroz donji Dorćol. „Bojim se da neću moći dugo da izdržim da budem… ovako… fin… Ha-ha-ha. Od njegovog smeha Dabetić oseti mučninu. Bilo mu je muka od Kosmajca, ali i od osećanja da teška vremena tek dolaze.

ŠESTO POGLAVLJE u kojem u Beograd stiže veoma važan čovek

Za razliku od drugih visokih oficira Rajha, koji su u Beograd dolazili u skladu sa ustaljenim scenarijom, po kome bi pre njih prvo stizale glasine, zlokobne i tmurne, čiji je zadatak bio da poput nekog omamljujućeg dima šire apatiju među stanovništvom, a potom i njihova prethodnica, sastavljena od lica u crnim uniformama, slična lovačkim psima, koji bi svojim osionim i bahatim ponašanjem ubijali ne samo ljude već i svaku pomisao na otpor, oberšturmbanfirer Jirgen Švarcenbek je u grad na ušću Save u Dunav stigao nenajavljen, skoro u tajnosti, bez velike pompe, avionom iz Zagreba. Dok je otvarao vrata letelice koja je aterirala na ravnici kod Careve ćuprije, on sa potisnutim uzbuđenjem uzdahnu lepljivi beogradski vazduh. „Dobro došli u Beograd“, reče mu pri dočeku, ne bez ironije, Karl Hince, komandant Gestapoa, osoran tip, neugodnog zadaha, čije je lice Jirgena neodoljivo podsećalo na pacova. „Grad u kome se spajaju naše sudbine“, nastavi Hince, citirajući stari nemački šlager, u pokušaju da pri dočeku važnog oficira bude duhovit. Jirgen u znak pozdrava podignu desnu ruku ispruženog dlana, ali proceni da gestapovac pacovskoga lica ne zaslužuje da mu kaže da Beograd poznaje od ranije, da ga je još kao dečaka majka dovodila u ovaj grad, ali da mu sećanje na njega nije donosilo mučan utisak. Naprotiv, miris pokošene trave ga podseti na detinjstvo. Sedoše u automobil koji ih poveze na Senjak. Mrzeo je Gestapo! Njihove „necivilizovane metode“, za koje je tvrdio da nemaju „upotrebnu vrednost“ i pripisivao ih je „ruralnom delu nacionalsocijalističke partije“ za koje je smatrao da će s vremenom da izlape i ostanu „tamna i bespotrebna prošlost“ najsvetlijeg dela nemačke istorije. Po njemu, propaganda je bila oružje sa kojima se osvaja, pacifikuje i deprimira neprijatelj, a pusta sila i iživljavanje, za njega je znak slabosti i nedostatak ideja. Uostalom, sila je u neprijatelju mogla da probudi samo otpor. To „te budale iz policije“ nikada neće moći da shvate. Nije ga shvatio ni Hince, čovek pacovskoga lica, koji mu je već u samom začetku razgovora dao do znanja da

Solunska 28 – II deo 111

će kolaboracija među njihovim službama ići teško i „na mišiće“. U takvoj atmosferi dovede ga do kapije starog Krsmanovićevog zdanja, predivne vile koju podiže, rekli su mu, nekada najbogatiji Srbin, iznad koje su, poput mrtve straže, dominirale dve stare i retke vrste četinara praveći duboku senku nad dobrim delom dvorišta. Tu ga je, u stavu mirno, čekala tročlana posluga. Jirgen ih pozdravi nemački hladno, ali ne bez uvažavanja, te dade zadatak da mu se stvari prenesu u novi dom. Knjige, slike i gramofonske ploče, jasno su govorile o tome šta ga smiruje. Ušavši u vilu on oseti jedinstven miris, sličan mirisu majske ruže, koji ga umiri i donese neki teško objašnjiv užitak, od koga oseti slatkoću u ustima. Taj miris, činilo mu se, bio je spreman samo njemu u čast, jer bilo je očigledno, neko ko ga je spremio, dobro je poznavao njegov ukus. U ovoj kući, odavno niko ne živi, zato ga zbuni čistota mirisa. To mu postade sumnjivo. Zver u njemu bila je na oprezu, pa pomisli kako je taj miris vesto prikriveni neprijatelj, zavera duhova koji borave u toj kući, a čiji je cilj da ga podmuklo obezglave. Odjednom se oseti neugodno, kao u kavezu. Kao da je sve oko njega vesto postavljena klopka. Nije znao čemu da pripiše taj čudan sled osećanja, koji mu je u samo nekoliko trenutaka izbio mir iz srca, a u njega usadio strepnju, jer je sve oko njega bilo upravo onako kako mu je i predočeno onoga jutra kada je dobio ratni raspored za Beograd. Kuća je bila svetla, prostrana, nameštena sa istančanim ukusom, dostojna boravka jednog tako visokog oficira Vermahta. Detalji koje je zapazio davali su mu jasne znakove da je ovde boravila porodica visokog ranga i plemenite krvi. Ali, iako je sve stajalo na svome mestu, napetost ga nije napuštala. Kao da se u toj kući krije neka zamka koja bi mu jednoga dana mogla doći glave. Ipak, bilo bi nerazumno, čak i bestidno, tražiti premeštaj iz ovako lepe vile, samo zbog čudnog predosećaja, koji će ga, bio je uveren, s vremenom napustiti. Ipak, miris je i dalje lebdeo oko njega, samo mu on više nije pridavao pažnju. Otac mu je bio pesnik, pomalo lud, nestalan kao muž a hladan kao otac. Živeo je svoj život sebično kao mačor. Lak na ženama, ni on nije ni znao na koliko je mesta zasejao svoje seme. Njegove reči Jirgen nije pamtio, jer nije imao mnogo prilike da ih čuje, a osećanja se prema ocu, manje-više, nije sećao. Ovaj je bio u svemu škrt, pa i u danima provedenim sa sinom. Jirgen je živeo sa majkom, slikarkom, koja se, opet, mnogo više bavila prodajom umetnosti nego njenom produkcijom. Zvala se Greta Švarcenbek i mogla je da se pohvali velikom mrežom galerija po celoj Evropi sa kojima je sarađivala i od kojih je mogla da živi raskošno i bez stresa. Zbog svega toga, Jirgen je odlučio da zadrži njeno prezime. Švarcenbek. Istina, nije ni ona bila mnogo toplija od oca,

112 DR NELE KARAJLIĆ

ali je barem bila odanija sinu i obema nogama na zemlji. Govorkalo se i o njoj svašta, što mladom Jirgenovom uhu nije godilo. Govorkalo se da je umela da se ogreši o božje i prirodne kanone ljubavi, pa da voli one koje su istoga pola kao i ona. Jirgena su te priče pogađale kao što decu pogađa sve čega bi trebalo da se stide njihovi roditelji, ali ga je majka tešila snagom koju je u sebi nosila. Snagom muškarca. Od te sile, Jirgen se teško odvajao. Njena sena pokrivala ga je kao što sena oraha pokriva mladicu trešnje. Takav, u tom raspetom životu između majke lezbijke, oca koga nema i čestih putovanja, uspeo je da zakači neki čudan oblik epilepsije, za koji su doktori govorili da je neugodan ali bezopasan. Za taj dečakov zdravstveni problem otac nije imao vremena, a majka nije želela da čuje. Jedini istinski prijatelj bio mu je školski drugar Oskar Kraus, dobričina okrugloga lica, kojeg su vešti prsti preporučivali za umetnost. Njih dvojica su, zajedno, prolazili kroz osetljivo detinjstvo, poveravajuči se jedan drugom i deleći međusobno razumevanje. Na kraju takvog detinjstva, želeći da samostalno gradi svoj život, Jirgen odluči da postane slikar. Oskar se baci na vajarstvo. Poput svih onih mladih Nemaca koji su dvadesetih godina dvadesetog veka uplovili u neku vrstu beznađa i apatije koju donosi poraz u tako ozbiljnim igrama kao što je rat, i Jirgen je u svome slikarstvu imao tu sivu notu koja se videla i bila toliko osetna u njegovim radovima. Senzibilan i nostalgičan u srcu, on, međutim, na svojim slikama nije bio ni autentičan ni dovoljno originalan da bi isplivao iznad one magične linije koja deli talentovane od onih koji su u umetnost zalutali. Nije bio kadar da četkicom oslika dušu, i to ga je peklo. Tadašnja nemačka publika tražila je nešto hrabrije od Jirgenovih sumornih bavarskih pejzaža ili mrtvih priroda na stolu kuće njegove majke u Bad Telcu. Intelektualna kritika je cenila umetnost koja je letela na krilima bauhausa, plavog jahača i kubizma, koja je bila sve bliža apstrakciji, a sve dalja od Jirgenovog tradicionalnog poimanja slikarstva. I pored toga što ga je majka, kao iskusni trgovac umetninama, nagovarala da slika poput tih „šizofrenih, poluludih, nazoviumetnika“, na čijim slikama čovek nije bio u stanju da prepozna ništa što svet čini lepim, on je zamrzeo modernu umetnost, ali ne zato što nije bio intelektualno potentan da je shvati, naprotiv, njegovu britku misao, nemački narod će imati prilike i te kako da oseti, već zbog toga što je bio uveren da ona ubija tradicionalne moralne vrednosti u koje se zaklinjao. Činilo se da on to radi majci u inat! I njoj i njenoj seksualnoj orijentaciji! Međutim, veći problem od osvete majci krio se u činjenici da su njegova uskomešana krv i padavicom nagrižena psiha u potpunosti odudarale od onih

Solunska 28 – II deo 113

ulja na platnu koje je on stidljivo predstavljao javnosti. U njegovim delima nije bilo ni traga od strasti koja je u njemu vrela. Kao da je onog trenutka kad je uzimao četkicu u ruke prestajao da bude on. Kao da je hteo da bude neko drugi. Majka je znala za taj nesklad. To ju je morilo. Krivicu je, naravno, pripisivala ocu, a snagom sugestije htela je da taj nesklad na silu ispravi. Tako je njen uticaj na mladoga Jirgena postajao sve pogubniji. Slike su ostajale neprimećene, zaboravljene, skrajnute, ali on to nije pripisivao sebi i svome promašenom talentu, već surovoj, glupoj i neotesanoj kvaziintelektualnoj kritici, koja ga je nakon svake izložbe slala nazad u školske klupe. Svaka od tih kritika zabijala mu se u srce poput eksera u trulo drvo, duboko, do balčaka. Nemavši svesti o sebi kao umetniku, a ni pravilnu sliku o društvu koje ga okružuje, mladi Jirgen Švarcenbek je polako, ali sigurno, počeo da mrzi sve što je pametno, intelektualno i moderno, do te mere da je na javnim skupovima znao da uđe u strastvene polemike sa svojim protivnicima koji su po prirodi stvari branili leve i humanističke ideje. On je u njima video prevarante, opsenare, pametnjakoviče, koji, soleći pamet njima, pravim umetnicima, vešto skrivaju sopstveni antitalenat. Veoma lako, skoro neprimetno, takve diskusije su sa umetničkih tema skretale na polje politike, koja je tih godina bila sudbina svakoga Nemca. Jirgen je, držeći se svoga svetonazora o čistoj i jasnoj umetnosti, koja ima da na najlepši način oslikava ono što je Bog čoveku podario kao poseban dar, a to su osećanja, vrlo lako i tendenciozno, poredio lep pejzaž sa ljubavlju prema domovini, s jedne, i apstraktnu nakazu i rušenje moralnih normi, sa druge strane. U tim raspravama koje su neretko prelazile granicu onoga što se naziva pristojnost, on je pokazivao više strasti i emocija nego sa četkicom u ruci, a žuč koju je znao proliti na protivnika bila je jača i upečatljivija od svih boja prosutih po uzalud potrošenom platnu. Takvu j ednu raspravu, koj u j e Jirgen vodio protiv vodećih ideologa modernoga slikarstva na jednoj tribini u Minhenu, onako iz prikrajka, naslonjen na spoljna vrata kroz koja je strujao oštar bavarski vazduh osušen hladnoćom, nezapamćenom do te 1927. godine, a koji se mešao sa duvanskim dimom što je kuljao iz centralnog dela pivnice, bojeći sliku polemičara sfumato tehnikom, posmatrao je i njegov potonji prijatelj i istomišljenik iz minhenskih galerija Jozef Gebels. Osetivši strast sa kojom je Jirgen branio svoje ideje, bolje reći napadao tuđe, a znajući za kompleks majke koji Jirgenu nije dozvoljavao mnogo druženja sa ženama, Jozef ga je polako, ali sigurno, uvukao u kolo iz kojeg je bilo praktično nemoguće izaći, kombinujući mu, u kratkom vremenskom periodu, polemike sa njegovim protivnicima i sladostrasne momente sa damama plaćenim za sve vrste usluga. Te igre sa damama Jirgenu

114 DR NELE KARAJLIĆ

se posebno svideše. Preko njih, on u sebi probudi zver za koju nije znao da postoji. Činilo mu se da sve to što radi sa njima, radi majci u inat! Tako njegov život krenu sasvim drugim tokom. Sladostrašće koje je pratilo taj period njegovog zrenja nije mu dalo vremena da razmisli o tome u šta se upleo, već je samo hranilo gladnu životinju koja se iznenada pojavila u nakaradnoj duši, a sugestivnost njegovog prijatelja Jozefa bila je dovoljno jaka da se Jirgen pred njim ponašao kao zec pred velikom zmijom. Jirgen nije u potpunosti shvatao ideologiju o kojoj mu je njegov drug iz pivnice govorio, ali su njegove reči bile toliko primamljive a način na koji ih je govorio sugestivan i ubedljiv da ga je ideja nacizma polako uzimala pod svoje. „U njoj ima nečega uzbudljivijeg i od seksa!“, rekao je jednom prilikom Oskaru u pripitom stanju, nagnut nad kriglom piva, očima iskolačenim u pravcu konobarice. Oskar se na te reči stresao od straha. Uglavnom, kad je osetio da je ušao u igru iz koje je nemoguće izaći, Jirgen odluči da preuzme inicijativu, pa uđe u stranku, a zatim se, u žestokom unutarpartijskom obračunu, u kome je na brutalan način sklonio konkurente, nametnu glavnom stožeru i posta agitator partije. Vrlo brzo on je, kao novi Gebelsov kadar, počeo da pokazuje talenat za kojeg nije bio svestan da poseduje, a koji će takvoj jednoj mašineriji, kakva je bila propaganda nacionalsocijalističke partije, biti najviše od koristi. Laž! Majstorstvu kojim je Jirgen lagao u nemačkim sredstvima informisanja nisu mogle da se približe ni laži barona Minhauzena. Politički protivnici su ga nazivali upravo tim imenom. Her Jirgen Minhauzen. U tom poslu krila mu je davala neka posebna strast, nadahnuće koje nije imao dok je držao četkicu. Da bi mu bilo lakše lagati, on sebe uveri da je posao političkog agitatora posebna umetnost, da su reči izgovorene u etar ili napisane u štampi u stvari note, boje, zvukovi, a da su slušaoci, čitaoci, ceo narod, platno po kome se slika. Postepeno ali i prirodno, on poče da veruje u vlastite laži, pa ga, samim tim, poče pod svoje uzimati ideja koju mu je njegov prijatelj Jozef onako buntovno saopštavao nekoliko godina ranije, za stolom pivnice Kod dva lava pred prepunom pepeljarom i polupraznom kriglom pšeničnog piva. Ubrzo, na zgražavanje majke, on posta ozbiljan činilac među nacistima. Istina, Greta je pokušala da ga vrati „u normalno stanje“, nošena krivicom koju je donosila svest da ona nosi dobar deo odgovornosti za sve što se njenom sinu događa, ali je on odbi rečima za koje nije ni sanjala da je u stanju da izgovori. „Takve kao što si ti, uskoro ćemo hapsiti!“ Bes, koji se skrivao iza te rečenice, njoj je jasno govorio da se odnosi na njenu seksualnu orijentaciju. Tada shvati koliko je krhak i osetljiv bio njen dečačić. Ali bilo je kasno. Igra je

Solunska 28 – II deo 115

već počela! Kako je rasla njegova moć, tako je rastao i broj žena koje su mu se morale povinovati. Sa lakoćom je tempirao smicalice, afere i podmetačine svojim političkim protivnicima, koji su nakon toga u najboljem slučaju gubili političku poziciju u društvu, a u najgorem oduzimali sebi život. Na isti način umeo da organizuje razne oblike orgija koje su u nekim svojim elementima maštom prevazilazile one iz doba Rimske imperije. On je, lutajući za izvorom strasti, prošao kroz sve oluje i nevremena duše, tela i seksa, nikada ne našavši ono što je ljudskom biću najvažnije. Ljubav. Ali, baš u vreme kad su se nacionalsocijalisti najzad dočepali vlasti, njega je ščepalo nešto na šta je u potpunosti zaboravio. Epilepsija. Dva-tri pada, gubljenje svesti pred novinarima, u javnosti, neprijatelji unutar stranke ugledaše kao svoju šansu. Proglasiše ga nesposobnim, zrelim za penziju, otpadom. Najteži udarac beše elaborat njegovog najvećeg protivnika Hansa Šremera, u kome je postavljen dokaz da epileptičari po definiciji ne mogu da budu deo arijevske rase. Jirgen, onako plav, visok i stamen, taj udarac doživi kao novi izazov. Majka, koja je odavno digla ruke od njega, ridala je proklinjući dan kada ga je rodila, kada je u lokalnim novinama pročitala da joj je sin, da bi održao poziciju unutar nacionalsocijalističke partije i pored zdravstvene anomalije, na diskretan nagovor njegovog prijatelja Gebelsa, postao jedan od lidera SA trupa koje su, vršeći neku vrstu zastrašujuće misije, upadale u jevrejske kuće, domove neistomišljenika, levičara, gde su palili, tukli, silovali, krali čega god su se dohvatili. On se, nakon nekoliko takvih akcija, već osećao bolje, a potpuno ozdravljenje snašlo ga je u stanu jednog trgovca nekretninama, kada je kuhinjskim nožem rasparao neko delo avangardnog umetnika bliskog grupi Plavi jahač. Pišajući po platnu isečenog na froncle, Jirgen se ponovo oseti kao čovek. Obuzet tim neobjašnjivim zanosom, on sutradan sastavi tekst o neophodnosti higijene u umetnosti. Bio je to najmorbidniji manifest koji je svet do tada video. Taj tekst postade jedan od postulata ideologije koju je tako strastveno zastupao. Osim slikarstva, on je govorio i o muzici, filmu, vajarstvu i književnosti. Smernica, koje su u tom manifestu kontrole ljudskog duha napisali, njegova stranka a kasnije i država, držali su se slepo sve do svoje propasti. U muzici je predložio zabranu sviranja sinkopa, u slikarstvu svaku apstrakciju, u filmu prikazivanje rasa koje nisu sazrele za filmsku umetnost, u književnosti pominjanje Jevreja i njihovih običaja. Došlo je do konačnog obračuna sa „demonima prošlosti“! Taj tekst vrati poverenje vrha partije u njega, i on, ponovo moćan i samouveren, zauze visoku poziciju u ministarstvu propagande.

116 DR NELE KARAJLIĆ

Pred sam početak rata, on dobi i visoki vojnički čin koji mu otvori sva vrata institucija pod kontrolom Rajha. Više nije bio samo agitator, već i oficir! Posao mu je bio jednostavan. Da, nakon onog što nemačka armija okupira, pobije i deportuje, ostatke stanovništva uveri da je rat završen i da konačno treba živeti kao sav normalan svet. S tim zadatkom stigao je i u Beograd. Ovaj ga je dočekao u ranama.

SEDMO POGLAVLJE u kojem se piše prvo pismo

„Srbi su nesolidni ljudi, slabe građe, uvek na pogrešnoj strani istorije. Nezahvalni i gordi preko svake mere. Narod obolelog ega. Nepredvidivi su kao vreme nad Minhenom. Ujutru su ti lojalni do neukusa, a naveče ti mogu zabiti nož u leđa. U istom čoveku čuči i podanik i zaverenik.“ Ovim rečima Jirgen je počeo svoje prvo pismo iz Beograda upućeno Oskaru Krausu, svome prijatelju i kolegi, vajaru, s kojim je od detinjstva delio sve sem političkih načela. Oskar se čuvao od nacionalsocijalizma kao od kuge, ali je bio dovoljno inteligentan da to svoje gađenje ne pokazuje nikome, pa ni Jirgenu. Jirgen mu je verovao, ne kao čoveku koji bi sa njim stavio ruku u vatru zarad ideala i domovine, koliko kao čoveku koji ne bi ostavio prijatelja u nevolji čak i ako ih deli provalija u političkim i moralnim stavovima. Znao je on šta Oskar o svemu tome misli, ali ga nikada nije postavljao u situaciju da to mišljenje i pokaže. Ta uzajamna zavisnost, od njegovog druga iz detinjstva, činila je najpogodniju osobu kojoj je mogao da piše iz ovog usranog grada. A pisao mu je često… skoro svakodnevno, znajući da je njegov autoritet dovoljno velik da ta pisma niko ne bi smeo da otvara.

„Dragi Oskare, nemaš pojma koliko mi nedostaješ, koliko mi nedostaju ljudi sa kojima sam znao deliti misli i ideje, poeziju, slikarstvo, lepu umetnost, sve ono što nam je živote učinilo lepšim i srećnijim. Ovde takvih ljudi nemam. Kada vidiš njihova lica, čak i onih najobrazovanijih i najemancipovanijih, onih koji poznaju evropsku kulturu više no što čovek može i da pretpostavi, kada čuješ njihova rezonovanja, misli, ideje, shvatiš koliko su nisko na lestvici razvoja ljudskoga roda, koliko su ispod onoga što možemo nazvati kulturom našeg tipa, tada počinješ da brineš za njih, da tražiš neko opravdanje za jadno stanje u kome se njihov duh nalazi, ali kad se ponudiš da im pomogneš, da sa njima budeš konstruktivan u bilo kom smislu, kada im, s najboljom namerom

118 DR NELE KARAJLIĆ

pokušaš da objasniš kako i na koji način funkcioniše svet u kome su oni samo jedna kap, ne možeš da nađeš nijedan argument koji bi mogao da opravda glupost i neznanje u kojima se oni valjaju, isto kao što se svinje, po kojima su poznati, valjaju po blatu.

Oskar je, radoznao i znatiželjan, u svojim odgovorima pokušavao da sazna što više o narodu o kome se u Nemačkoj uvek govorilo sa negativnim predznakom. Njegova pitanja inspirisala su Jirgena do te mere da je znao pola radnoga vremena da potroši u pisanju svome prijatelju, ne dajući nikome da mu ulazi u kancelariju. Slikovitost kojom je opisivao Srbe zabavljala je Oskara koji je sedeći u Minhenu, zaposlen, na intervenciju Jirgena, u jednoj od jedinica Vermahta vezanih za propagandu, sa nestrpljenjem čekao pisma svoga druga.

„Ne možeš da zamisliš koliko je to nestalan i nesiguran narod u svakom pogledu. Pretpostavljam da to dolazi iz njihovog straha od modernizacije. Oni su se nastanili na pogrešnoj strani planete, a od prave strane ih deli samo velika reka. Ali ona im je toliko široka i duboka da su im potrebni vekovi da je pređu. Ona je psihološka, a ne geografska prepreka! Pre neki dan sam se ponovo sreo sa Hinceom, onim gestapovcem pacovskoga lica. Nadmena osoba odvratne spoljašnosti. Čini mi se da pokušava da opravda svoju nemoć da savlada pokret otpora koji ne jenjava. Govori da mu je teško, i da nema dovoljno ’razumevanja s vrha’. Klasičan primer poltrona. Zna moj odnos sa J. i pokušava da ga kapitalizuje. Ali kao i svaki policajac ponekad kaže nešto tačno. On mi reče da je ubeđen da bi i pored pakta kojeg smo stvorili sa Jugoslavijom u martu, u slučaju napada na Sovjetski Savez, Srbija bila prva zemlja koja bi se morala pacifizirati. Iako izgleda da je u pravu i da je jedino stalno i nepromenljivo u ovome narodu praiskonska ljubav prema Rusima. Ja se s time ne slažem! Koliko god da zvuči paradoksalno, uveren sam da je ta veza Srba sa Rusima naša uobrazilja, a kako smo dovoljno moćni, tako ta naša uobrazilja postaje i njihova sudbina.“

Ali, da ne grešim dušu, i među ovim ljudima postoje oni koji dele moje mišljenje. Što je najgore, oni mi se gade više od ovih koji su načinom razmišljanja niži i od nemačkog ovčara. Jučer sam upoznao i policajca koji bi

Solunska 28 – II deo 119

trebalo da bude srpski predstavnik u Radiju zbog čijeg sam organizovanja ovde i došao. Ima prezime koje mi je doista teško izgovoriti. Inače, jezik im je trapav, liči na roktanje, lišen samoglasnika i pun guturala. Ne znam da li je moguče da ga svrstaš u ljudske. Dabetitz. Mislim da sam dobro napisao. On je jedan od onih koji imaju punu svest o zaostalosti svog naroda, ali je ljigaviji od bilo koje zmije.

OSMO POGLAVLJE u kojem jedan nesmotren izraz izaziva katastrofu

Dabetić je bio svestan da je Jirgenu izgledao kao najgori ulizica, pošto se u početku, iz straha i neizvesnosti, preterano trudio da se što više dodvori nemačkom oficiru, ali, isto tako je znao da ko u teška vremena nije u stanju da se dodvorava, taj takva vremena ni ne preživi. Međutim, kako su dani tekli, tako se i bivši pijanista opuštao, a kad je njihova saradnja ušla u kolotečinu i kada su susreti sa Jirgenom postali učestali i svakodnevni, strah od Nemca nestade, a vera u sebe se povrati. Bio je svestan da će oberšturmbanfirer steći pravi utisak o njemu tek kad se dobro upoznaju, i kada mu priđe bez predrasuda. Znalački je ulazio u život okorelog naciste tako da se Jirgen nakon nekog vremena toliko navikao na Dabetića da mu se dan u kome se ne bi videli činio nekako prazan i neobičan. Znali su njih dvojica i da razgovaraju mimo poslova koje su delili. Bih su to razgovori o muzici, slikarstvu, umetnosti uopšte.

„Iznenadilo me je šta taj čovek sve zna! U njegovome dosijeu pisalo je da je bio pijanista, ali nije pisalo da je imao zavidnu evropsku karijeru, da je samo u Nemačkoj nastupao u više od dvadeset gradova! Sutra ga pozivam u audijenciju. Nećeš verovati, dragi moj Oskare, s obzirom na to s kojim nemačkim odronom ja delim ove beogradske dane, biće mi lepo da većinu vremena na prijemu provedem sa ovim Srbinom.“

Dabetiću je poziv u vilu Krsmanovića na Senjaku bio glavni pogodak. U ova smutna i nesrećna vremena u kojima opasnost preti i od Nemaca, ali i od srpske policije koja je, ulagivajući se okupatoru, znala da bude i gora i brutalnija od Gestapoa, bliskost sa nekim od visokih nemačkih oficira, garant ovala je priličan imunitet. Osetio je da se Jirgenu dovoljno približio, ali je znao da se odanost u nemačkom Vermahtu proverava svaki dan. Bio je spreman da

Solunska 28 – II deo 121

se celu noć ne odvoji od oberšturmbanfirera, ne bi li svakome dao do znanja da su njih dvojica „u posebnoj vezi“.

„Prijem i nije bio tako loš. Pojavili su se manje ili više svi ambasadori, od kojih je onaj hrvatski bio najodvratniji u svojoj poniznosti. Čak je i moj Dabetitz pokazao više samopoštovanja u razgovoru od tog gmaza. Osim toga, čuo sam da su stvari koje Hrvati rade tamošnjim Srbima neprepričljive. (Nisam ni znao da u Hrvatskoj ima Srba!) Izgleda da su preozbiljno shvatili neophodnost čišćenja terena. To su mi ovdašnji Srbi napomenuli, u stvari šef njihove policije, mislim da se zove Kosmajac, ali je on to učinio prilično nezgrapno i netaktično, nesmotreno, naglas, pred svima. Seljačina! Morao sam da podignem ton.“

Jirgen ne samo da je podigao ton već mu i lice dobi izraz ljutine i prekora. Svi se oko njega slediše i pre nego što je iskazao misao. „Šta?! Nije vaše da pratite šta se dešava u tuđem dvorištu! Žalite se na ono što rade Hrvati, a kladim se da se Beogradom još uvek šetka veliki broj Jevreja koje vi krijete! Hrvati su na putu da taj problem reše… a vi, gospodo?“ Gospoda se pogledaše između sebe, kao krivci, kao da svako krije po nekog Jevreja. Šef srpske policije, ne bi li se izvukao iz mišolovke koju je sam sebi namestio, predloži konkretan korak u kome će Srbija pokazati da je odlučna na putu ka naprednoj Evropi na čelu sa nemačkim Trećim rajhom. „A zašto mi ne bismo popisali sve Jevreje za koje znamo da su u Beogradu?“, upita on skup. „Odlična ideja!“, nadoveza se Dabetić poltronski, što u Jirgenu probudi osećaj mučnine. „Dabetiću“, reče Kosmajac teatralno, „vi ćete mi dostaviti spisak onih koji su vezani za kulturu i umetnost. Kada sve kompletiramo, ima da ga odmah prosledimo oberšturmbanfireru“, klimnu glavom Kosmajac, ali u srcu mu osta onaj led kojeg izazva iznenadna Jirgenova ljutina. Nije bio sasvim siguran da li ga je nova inicijativa protiv Jevreja u potpunosti amnestirala kod oberšturmbanfirera, jer ovome lice nikada nije pokazivalo ono što zaista misli. Teško da neko može sa više strasti i revnosti da čini zlo drugome od onih koji su pod pritiskom straha ili panike. Šef policije shvati da su Jirgenove rečenice bile zamerka na njegov rad i već ujutru posla sve raspoložive snage po gradu da naprave spisak onih Jevreja za koje se znalo da su tu, a još nisu deportovani u logore. Tako jedna pogrešna interpretacija pokrenu lavinu

122 DR NELE KARAJLIĆ

zločina koji počeše još od ranog jutra. Do večeri spisak je bio kompletiran, a one koji su vezani za kulturne i umetničke institucije, Dabetić je imao na svome stolu već u podne sledećeg dana. Sedeo je sam u sobi i gledao u spisak koji mu je igrao pred očima. Na spisku imena. Svako ime jedan čovek, svaki čovek jedan svemir. Potresen i zbunjen, gledao ga je kao da mu se izvinjava, kao da mu je jasno da je ovo što treba da učini veliko zlo, ali su ga na to pritisle naročite okolnosti. „Ili vi ili ja, braćo Jevreji“, reče u sebi, dok je prepoznavao imena koja su se nalazila na spisku i dok su mu u mislima defilovala lica onih koje je lično poznavao. Jedno ime, ipak, bilo je upadljivo izostavljeno. Ime Lacijevo. Znao je da su ga policajci mimoišli, jer ne nosi ni jevrejsko ime ni prezime, a ovi psi koji se bave istražnim radnjama niti su iz Beograda niti poznaju umetnost i muziku dovoljno dobro da bi znali poreklo našeg velikog trubača. Da li da ispravi tu grešku? Da li da ih opomene da su zaboravili jednog Jevreja? Da li je došlo vreme da se obračuna sa tim bednikom? Da li je došlo do naplate svih dugova? Ali šta on ima od toga? Odvešče ga, ubiti, obesiti, završiće u nekom logoru, ali ono što je on njemu učinio ne može se ispraviti. Ono ostaje večno. Uostalom, i da je neka osveta, kakva li je to osveta kad on neće moći da vidi njegove patnje, neće imati prilike da mu se smeje u lice dok umire i dok ga guta pakao. Zašto onda da ga prijavljuje? Bolje da sačeka neki bolji trenutak, trenutak kada će ostati njih dvojica sami, kao što su i bili sami kada ga je ovaj ponizio kao psa. „Neću da ga prijavljujem. Ko im je kriv kad ga ne znaju.“ On dade znak sekretarici da uzme spisak. Ona otvori vrata, te tiho i nenametljivo priđe Dabetićevom stolu i uze spisak iz njegove ruke. „Odnesite to gospodinu Kosmajcu!“ Ona mahnu glavom u znak razumevanja, okrenu se i krenu napolje. U trenutku kada je zatvarala vrata iza sebe ču Dabetićev glas. „Leno, molim vas… vratite mi spisak.“ Ona se vrati. Dade mu spisak. On ga spusti na sto, uze olovku i doda Lacijevo ime. „Sad ga nosite!“ Da je Lena, u trenutku kada je ponovo uzimala spisak u ruke, bila u stanju da čita tuđe misli, bila bi šokirana onom koja se rodila u Dabetićevoj glavi. Odzvonilo bi joj u ušima: „Crkni, dabogda, bedniče!“

DEVETO POGLAVLJE koje je posvećeno jednom starom prijateljstvu

Mercedesov vojni kamion, zamazan maskirnim bojama, na čijim su točkovima bili vidljivi tragovi blata, stao je pred zgradom Gestapoa. Pred njega istrčaše dva mlađana nemačka vojnika, pušaka spremnih nagotovs. Jedan od njih podiže ciradu i nimalo nežno pokaza zarobljeniku da izađe napolje. Laci, vezanih ruku, stajao je bled kao krpa. Što od straha, što od mučnine. Put je bio dug i nesnosan, praćen kišom i tmurnim mislima. „Otkrili su me!“, to je bilo prvo što je pomislio kada su se, uz zlokobnu škripu, otvorila teška metalna vrata ćelije zatvora u Nišu u kome je danima na memljivom, betonskom, pacovima išaranom podu ležalo deset zarobljenih oficira vojske Jugoslavije i kada je stražar, širokih pleća i bez vrata, hladnim glasom izgovorio njegovo ime. „Otkrili su me!“, govorio je i saborcima od kojih se oprostio snažnim zagrljajima i sa suzama u očima, moleći ih da ga pamte po dobru. „Otkrili su me!“, pomislio je i dok ga je hvatao novi napad plača kada su ga dvojica nemačkih vojnika ugurali u kamion čiji je pod bio umazan krvlju. Laci stade ispred kamiona oborene glave, kao pred streljanje. Dva vojnika gledala su ga netremice kao što zver gleda plen. Činilo mu se da će i na najmanji njegov pokret sasuti rafal u njegovo izmučeno telo. Čekali su nekoga. Čekanje potraja. Sat… ili dva… Tada Laci prvi put pomisli da se dešava nešto neuobičajeno. „Da su hteli da me streljaju, već bi to uradili“, pomisli kad ču raspravu dva nemačka oficira što dolaziše iz pravca centralne zgrade. Jedan je imao crnu SS uniformu, riđu kosu i tanke brkove, a drugi je bio u sivom mantilu, sa šeširom na glavi. Na kraju razgovora koji je bio nešto između prepirke i povišenog tona, onaj brka, koji je nosio uniformu SS-a izađe kao pobednik, pošto se onaj drugi, u civilu, povuče u zgradu Gestapoa oborene glave. Dva vojnika, munuvši ga par puta kundakom po bubrezima, vratiše Lacija nazad u kamion. Tada mu posta jasno da njegov slučaj izlazi iz uobičajenog protokola. Pomisli, koliko je malo potrebno čoveku da se u njemu probudi nada.

124 DR NELE KARAJLIĆ

Kada je ušao u Jirgenovu kancelariju, zablesnu ga čistoća i svetlost koja vladaše u njoj. Na dnu prostorije, kod visokih prozora u stilu secesije, stajao je nemački oficir okrenut leđima. Gledao je u nebo po kom su se zlokobno rojile vrane. Na njegovom stolu bile su nabacane hartije u tvrdim koricama, iste onakve kakve je viđao dok su ga, nakon hapšenja, sprovodili sa jednog istražnog mesta na drugo. Ona žuta, debela, koja stoji na vrhu gomile i koja preti da se sa najmanjim pomeranjem svali na tlo, bila je fascikla posvećena njemu. Celi usrani život, čiji se kraj nazirao, strpan je u tih nekoliko stranica papira ispisanih rukom nekog revnosnog administratora. Jirgen upali cigaretu, i ne gledajući u Lacija izgovori njegovo ime. Laci prepozna glas. Ponovo zaplaka. Samo sat vremena kasnije, Laci je konačno jeo kao čovek! Posle više meseci gladovanja. Nekontrolisano i halapljivo, punio je usta kao da će mu neki od zalogaja pobeći. Jirgen ga je posmatrao naslonjen na prozor vile Krsmanovića sa kojeg se pružao smirujući pogled na košutnjačku šumu. U ruci je držao kristalnu čašu sa inicijalima čoveka koji je podigao ovo prelepo zdanje. A. K. Iz nje je mirisao viski. „Oduvek si tako jeo. Otkako te pamtim“, nasmeja se gledajući Lacija čija usta nisu bila u stanju da prime svu hranu koju im je viljuška nudila. „Kao da ti je glad za petama. Zato nemoj to da pripisuješ zarobljeništvu, molim te.“ Ispi poslednji gutljaj, a lice mu dobi malo na ljudskosti kada se zavali u fotelju u čijem su uzglavlju bili ugravirani isti oni inicijali koji su krasili kristalnu čašu. „Takav si bio i kada te je tvoja majka, Rahela, prvi put dovela u Minhen. Sećaš li se? Smešan, zdepast, nikakav. A moja majka mi te je predstavila kao brata. To me prenerazilo! Ti moj brat?! Ovakav bebast! Govorio si veoma smešno nemački, za izrugivanje! Sve me je na tebi nerviralo. Nerviralo me je i to što moja majka toliko voli tvoju majku!“ Jirgen izgovori nekoliko rečenica imitirajući majku Gretu kako hvali Raheline slike. „Monumentalno! Fantazmagorično! Lucidno!“ Laci se nasmeja od srca. „Ja sam želeo brata, ali starijeg, pametnijeg, za uzor! A ne ovu bebuskaru koja mi se uvalila u kuću“, pokaza na Lacija, „koja ne zna da govori i koja jede halapljivo tako da joj sve ispada iz usta.“ Poče govoriti nemački imitirajući Lacijev izgovor, tako da se obojica saviše od smeha. Laci rukama pokri usta puna hrane. Jirgen nastavi jedriti po uspomenama. „Sećam se da sam se plašio slika tvoje majke… dobila je prostor u potkrovlju, nije izlazila odatle danima, a ja sam morao da pazim na tebe,

Solunska 28 – II deo 125

umesto da se igram sa ostalom decom. Nervirao si me, a nervirala me je i tvoja majka. I njene slike. Sećaš se onoga Malog žutog psa? Mislim na sliku.“ Laci klimnu glavom. „Tu sliku je poklonila nama. Mojoj majci. Ova je bila oduševljena. Ljubila je prvo sliku pa onda tvoju majku, meni se to bilo malo zgadilo, a tebi je bilo svejedno. Njih dve su se volele više nego što su volele nas dvojicu. Kako ti to nije jasno?“ Laci ponovo klimnu glavom. Pokuša da kaže da je on tada bio previše mali da bi to sve razumeo. „Majka je uzela sliku, pa mi je njome mahala pred očima. Evo – Jirgen poče da imitira kreštavi glas svoje majke, na šta Laci ponovo prasnu u smeh – ovo je remek-delo! Znaš, Jirgene, jednoga dana, ako želiš da budeš slikar, moraš da slikaš ovakva dela! A ja sam blenuo u tu sliku pokušavajući da na njoj vidim njen naslov. Malog žutog psa. Video sam linije, boje, poteze četkicom, video sam sve osim tog jebenog malog žutog psa!“ Laci se smejao tako silno da mu se komadi hrane raspršiše po stolu. Jirgen se takođe nasmeja, ali malo suzdržanije, kao neko kome to i nije toliko smešno. „Zato sam i mrzeo tu, nazoviumetnost… apstrakciju. U njoj se krio svaki đavo.“ Laci se uozbilji. Videlo se da se ne slaže sa svojim domaćinom, ali da nije toliko lud da uđe u raspravu. „Ne slažeš se, a?“, prozre ga Jirgen, a Laci natrpa još hrane u usta, ovoga puta kao izgovor da ne može da odgovori. „Znam ja da se ti ne slažeš. A sećaš li se da sam ti onomad u Parizu ovo isto govorio? Pamtiš li, a?“ Laci se sećao, ali nije odgovorio na pitanje. A sećao se dobro šta je Jirgen govorio! Govorio je da je Pariz potonuo u raskalašnost i greh, da se sve ono napredno i revolucionarno, što je od tog grada učinilo najveće umetničko gradilište u istoriji ljudskog roda, srozalo u svoju suprotnost, da je tobožnja avangarda metastazirala u dekadenciju, a revolucija u obest, da je taj grad izgledao je kao da je utonuo u neku vrstu perverzne apatije u kojoj samo ono što godi telu ima vrednost, a sve do čega se dolazi mukom i strpljivim radom, predstavlja obično gubljenje vremena nedostojno čoveka, da su poza i laž preuzele sve u kulturi i umetnosti, da je slika dobra onoliko koliko možeš da je nahvališ. Setio se i da je Jirgen posle svake misli znao da pljune na zemlju, kao da želi da pokaže da pljuje po celome Parizu. „Sečaš se, a? Da li se sečaš da sam ti onomad rekao, koliko samo godina

126 DR NELE KARAJLIĆ

pre rata, da rat protiv Francuske neče trajati duže od dva meseca? I nisam bio u pravu! Trajao je kraće! Toliko su se raspali u svojoj dekadenciji da nisu bili u stanju da drže pušku u ruci! Ubila ih je avangarda!“ Nasmeja se cinično, pa uputi pogled ka Laciju koji ovaj od straha izbeže. „Prijatelju, ti znaš koliko slikarstvo jasno pokazuje karakter jednog naroda i koliko je preko te svete umetnosti lako ući u njegovu dušu. Tako je sada vidljivo kako su se kubizam, futurizam i ostale šarene laže koje su izmislili netalentovani moleri, što su četku za farbanje slučajno zamenili slikarskom četkicom, pretvorili u komade platana iznad kojih čovek može samo urinirati. Upravo su ti -izmi pokazatelj sa kolikim gubitkom inspiracije i nadahnuća živi narod koji je u svojim nedrima imao jednog umetnika kao što je Delakroa. Eto, zato su i izgubili rat za samo nekoliko sedmica!“ Na ovome mestu u glasu mu se oseti ponos. „Sada više nema sumnje, šta god zapadna civilizacija smisli, koliko god vekova da osvetli njena filozofska luč, kakvo god genijalno delo da se pod njenim okriljem rodi i uzleti u beskraj, sve se to na kraju pretvori u ono što zapadni čovek ima najizraženije u sebi, hedonizam i obest. Zar da se posle tolikih dela kojima je ispunjen Luvr, u gradu svetlosti sve svede na crni krst na beloj podlozi? Na Mona Lizi sa brkovima? Na obrnuto okrenutom pisoaru? Zato sam siguran, da propast zapadnoga čoveka, njegovu sklonost ka moralnoj eroziji, može da spreči samo snaga volje i gvozdena disciplina, upravo ona koja krasi nemačkog čoveka. Da sam na mestu Evropljana, Treći rajh bi dočekao raširenih ruku. Zato je ovaj rat bio neizbežan, rat za spas čovečanstva. Moj posao u njemu je kako da to objasnim našim neprijateljima. Haji Hitler!“ Podignu desnu ruku u znak pozdrava velikoj Hitlerovoj fotografiji obešenoj na zidu nasuprot prozora. Iza tog pozdrava osta da lebdi tišina. Čulo se samo Lacijevo mljackanje. „Tako si jeo i u onome restoranu u Parizu, kada smo poslednji put bili zajedno, sećaš li se?“ Laci potvrdno klimnu glavom. Iz usta mu ispade komad mesa. On ga rukom vrati nazad. „Noć pre toga si mi spasao život.“ Jirgen doli još jednu čašu viskija. „Nisi znao da imam epilepsiju?“ Laci odrečno mahnu glavom. Pokušavao je da izađe na kraj s poslednjim zalogajem, ali mu to nije polazilo za rukom. „Prati me u stopu, prokletnica! Ne pojavljuje se godinama, a onda kada joj se najmanje nadam, bum!“ Skoro istovremeno, obojici se pojavi u sećanju ta poslednja noć u Le Baronu. Laci je svirao kao da se nikada više sa trubom neće sastati, a Jirgen je, raskalašan i ugojen, sedeo sa dve dame u separeu za muzičare.

Solunska 28 – II deo 127

„Pevala je ona tvoja… ti si je doveo… zvao si je Vrapčić..On se podmuklo nasmeja. Laci je se setio. Nije mogao da je zaboravi. Žena potresnoga glasa. Našao ju je u jednom klubu na Pigalu i pozvao sa sobom u Le Baron.Bleda, buljavih očiju. Trebalo je da je nazove Slavuj, ali mu se Vrapčić više svidelo zbog njenoga izgleda. On samo odmahnu glavom, kao neko ko ne želi da se seća baš svega. Nakratko ih prekinu tišina. „Sećaš li se one dve Špankinje?“, konačno progovori Laci. Jirgen se samo osmehnu, ali to ne beše osmeh hvalisavca, već nekoga ko žali za tim delom svoga života. „Uvek si imao lepe žene oko sebe, brate moj“, doda Laci nakon što salvetom obrisa usta. „Eh! Ja sam ih imao, ali tebe su volele. Mene nije volela nijedna. Možda zbog toga što ni sam nisam umeo da volim.“ „A možda i zbog toga što još nije naišla ta koju bi trebalo da voliš?“ „Uzalud me tešiš, brate. Previše je godina iza mene da bi se moglo dogoditi čudo. A i žene su moja davna prošlost.“ Tada se trgnu iz letargije, skoči na noge i kao neki opsenar poče da opisuje tu dramatičnu noć. „Sve je išlo kao po loju“, nasmeja se mašući rukama kao da po zamišljenom platnu razapetom između njih dvojice slika neobičnu situaciju. „Lako smo se dogovorili čija je čija. Ja sam čak bio spreman i da se u jednom trenutku zamenimo, ali si se ti zablenuo u onu tvoju, kao da je tvoje vlasništvo, kao da su u njoj sve tajne sveta. I sve bi bilo dobro da me nije oborilo, iznenada.“ Krenuo je u toalet, prilično nakresan. Muzika je ulazila u neku posebnu vrstu ekstaze kada se svi prisutni ponašaju kao na nekome religioznom obredu. Tu, negde, na samom početku hodnika koji vodi ka toaletu osetio je prvu vrtoglavicu. „Nije mi bilo jasno šta se dešava. Znam samo da nisam toliko popio, a i znam da me bolest napada najavivši se snažnim udarima depresije. To joj je prethodnica, stoga vrtoglavici nisam pridavao veliki značaj. Ali odjednom…“ Tu zastade, kao da preživljava sve nanovo. „Sećaš li se da su u Le Baronu bili nalepljeni plakati umetnika koji tu nastupaju?“ Laci klimnu glavom. „E, meni su svi ti likovi na tim plakatima počeli da se keze, da mi plaze jezik, da me pljuju… kad sam video plakat Kida Orija, a ti znaš sa koliko gnušanja ja gledam na tu divlju muziku… taj jevrejsko-crnački otrov,

128 DR NELE KARAJLIĆ

namenjen belom arijevcu, e, kad sam video taj plakat, video sam kako Kid iskače iz njega i napada me trombonom. Lice mu se menjalo, dobijao je onaj karakteristični jevrejski nos, tamnu boju kože, đavolje rogove, uhvatio me je za jezik, da mi ga iščupa… od tada se više ničega ne sećam.“ Laci nali u čašu vina. „Video sam te s pozornice kako padaš na pod. Ljudi su odmah reagovali, čak se našao i neki doktor u blizini. On mi je rekao da ti izvadim jezik iz usta, da možeš da se ugušiš. Kako sam ga stručno izvadio… kao da sam doktor, a ne muzičar. Od straha nisam znao da li sam uspeo. Već sam vrištao da mi neko kaže da li si živ!“ Obojica se nasmejaše. Kucnuše se čašama. Čuli su se i gutljaji… zatim tišina. „Nego“, uozbilji se Jirgen, „da ne pomisliš da sam te zabadava izvadio iz zarobljeništva“, poslednja reč Lacija vrati u stvarnost. „Moraš da mi pomogneš, a svakako nisi u poziciji da biraš. Sećaš li se kako si pronašao Vrapčića? Sećaš li se kako si u njoj prepoznao nemerljiv dar?“ Laci klimnu glavom. Nasmejaše se. „E sad, tako isto nešto treba da pronađeš meni! Ne treba mi pevačica! Treba mi jedna pesma! Jedna jedina pesma! Pravim radio-stanicu! Soldatensender Belgrad! Za celu Evropu! Trebalo bi da joj damo identitet. Najlakše je nekom pesmom… da počnu da nam veruju… svi… i naši i njihovi… računam na tvoju pomoć. Trebalo bi da pronađeš takvu jednu pesmu… Nabaviću ti gomilu ploča. Sve što je do sada snimljeno. Počinješ da radiš… Kod mene u uredu… sutra!“

DESETO POGLAVLJE u kojem vlada očaj

Ispred Dabetićeve kuće na Vračaru stajala je stara lipa širokog stabla i još uvek zdrave kore. I najstarije komšije pamtile su tu lipu, i to baš takvu kakva je, još iz doba svoje mladosti, te se s pravom govorilo da je stara koliko je star i Vračar. Njen raskošni cvat je početkom juna širio opojni miris svojstven samo ovoj plemenitoj biljci, miris koji je ulicu u kojoj je odrastao mali Oliver činio posebnom. Kad je čuo da se Laci vratio iz zarobljeništva, te da ga je lično Jirgen doveo na Radio, Dabetić je hteo da se o tu istu lipu obesi. Njegovo srce začas otrova ista ona mržnja i ljubomora koja ga sve ove godine nije napuštala, ali koja se malo primirila nakon vesti da je njegov zlotvor zatočen iza sedam brava. Sada se ona prelila po njegovoj duši još gorča i otrovnija nego što je bila. A nije bilo dana da ga se on nije setio i da u tom sećanju nije poželeo sve najgore i najcrnje bivšem prijatelju. Uzalud se njegov razum borio sa bolesnim osećanjima koje je njegovo srce negovalo na dnu duše, on se protiv toga nije umeo boriti. Zle misli plavile su mu dušu i nagrizale mu um, bile su jače od svega što je nekadašnji pijanista u svom srcu imao. Kada bi poput lavine nahrupile u njegovu glavu, nisu dozvoljavale da misli i oseća ništa drugo osim čiste mržnje prema čoveku koji ga je tako ponizio. Težak je i siv život s takvim teretom. Jedini trenuci kada ga nisu morila tako mučna osećanja bili su oni provedeni u snovima u koje mu je Laci dolazio onakav kakvog ga je voleo, kakvom mu se divio, i sa kojim je uživao da svira. Ti snovi, kako je vreme odmicalo, bili su sve češći i opipljiviji, pa je znao da se posle njih budi sa nekim posebnim zadovoljstvom koje u sebi nosi neko ko je pregrmeo strašne nevolje. Ali, čim bi se buđenje okončalo, čim bi postao svestan krhkosti sna u kojem je drugovao s prijateljem, kao po nekoj komandi, srce i duša bi mu se ispunili mržnjom i nezadovoljstvom, lice bi bledelo, a misli bi crtale najcrnji scenario koji bi tog zlotvora trebalo da stigne. „Dabogda crko u mukama“, zborio je jutrom umesto molitve.

130 DR NELE KARAJLIĆ

Sve te godine mržnje, svaka dobra vest o Laciju zabadala se poput otrovne strele u njegovo srce, i izazivala gnev u čoveku u kome je ostalo još samo snage da mrzi. Ali svaka loša vest o trubaču, širila je neku podmuklu radost u jadnome Dabetiću, činila je njegove dane posebnim i svetlim, davala mu snage da još poživi i sačeka ono čemu se jedino i iskreno nadao… da vidi Lacija kako pati. I imao je šansu! Laci je bio uhapšen, zatim odveden kao ratni zarobljenik, a onda ga je on lično odao kao Jevrejina, i time napravio stravičnu grešku! Šansa je propuštena! „Tako mi i treba! Šta ima da se mešam! Kakve sam ja sreće!? Šta god da uradim, obije mi se o glavu! Bolje da sam ćutao, da ga nisam stavio na spisak. Sada bi već skapao u nekom od logora! Ali, šta ja imam od tog… umro ovde ili tamo, svejedno je. Sve je svejedno… moj život nije vredan življenja…“ Da stvar bude gora, stupanjem na novu dužnost, Laci na njega nije obraćao pažnju. Nikako! U retkim trenucima, kada bi ih slučaj spojio, ponašao se kao da ovaj ne postoji. Nije ga pozdravljao, niti mu se obraćao, niti je i jednom jedinom prilikom spomenuo njegovo ime! Nije ga udostojio pogleda! Laci se ponašao kao da njegov bivši saborac ne postoji, kao da je optička varka. A to mu je palo teže od bilo kojeg ponižavanja. Skrhan ali ponosan, ni Dabetić se njemu nije javljao. Iako mu je srce dobovalo kadgod bi Lacija ugledao u blizini, njegova taština ga je umela obuzdati, držati ga mirnog, vezanog nevidljivim kanapom, na pristojnoj razdaljini od čoveka koji ga istovremeno i voli i mrzi. Od sveg tog jeda, koji mu zaslepi oči, Dabetić nije umeo da razazna da ga Laci izbegava samo iz straha da se ne sretne s vlastitom savešću, znajući da je udarac koji je naneo drugaru nepravedan, ali i neispravljiv. Svet u kojem žive nije ni Lacija previše mazio, pa zbog toga ni on nije umeo da nađe razlog zbog čega bi trebalo da pomazi nekog drugog, koliko god da ga je nepravedno kaznio. „Ako je ko trpeo nepravdu, to samo bio ja!“, mislio je Laci i u toj misli je tražio opravdanje. Zato je i bio uveren da je neko ko u sebi nosi toliki jed, da posle nanesene nepravde nije u stanju da izgradi sebi novi život, toliko razmažen i samoživ da mu niko, pa ni gospod bog nije u stanju da pomogne. „Uostalom, on je ovde zato što je uhoda, bednik! A ja čuvam goli život!“ Nije Dabetić od svoje muke mogao da primeti da se Laci, svaki put kada bi ga sreo, osećao nelagodno kao pred streljačkim strojem, ali je baš ta nelagoda, umesto da probudi pokajanje, budila u njemu samoljublje koje ga je teralo da se ponaša kao da ovaj uopšte ne postoji. Ako nema Dabetića, nema ni krivice! A to je Dabetiću padalo teže od svih ponižavanja. I jedan i drugi, u tom piru

Solunska 28 – II deo 131

gordosti, negde duboko u sebi osećali su da su veoma blizu spasenja od teških misli i osećanja, ali je taj korak do spasenja bio korak od hiljadu milja. Krivica koju je Laci nosio, pokajanje koje bi pokazao, dala bi snagu Dabetiću da mu oprosti, a, istovremeno, njegov oprost sprao bi krivicu sa Lacija. Laci bi se oslobodio krivice, a Dabetić gordosti. Jednostavno, zar ne? Obojica bi posle toga bili srećni i bliži i Bogu i jedan drugom. Ali taj put, put do spoznaje krivice, pokajanja i oprosta, najduži je put od svih puteva čovečjih. Zato je Dabetić patio. A patio je i zbog toga što ga je i Jirgen zanemarivao otkako se Laci vratio iz logora. Hteo – ne hteo, Nemac mu je ušao pod kožu, davao mu smisao, podsećao na slavne dane, toliko silno da ga je zavoleo, na isti način kao što je voleo Lacija, kao starijeg brata. Otuda ga je pogodila njegova odbojnost i rezerva koju mu je, u poslednje vreme, neskriveno pokazivao. Kako su dani tekli, tako mu njih dvojica, Laci i Jirgen, postaše jednako mrski. Mrski u javi, ali dobri u snu. Znao je da ih sanja istovremeno, ili jednog po jednog, ali uvek u dobrom raspoloženju. U tim snovima umeli su da se pomešaju, da se ne zna ko je Jirgen a ko Laci, pa bi na početku sna s njim razgovarao Jirgen, a san bi zatvarao Laci. Tako bi pri buđenju, u onoj prvoj rečenici koju čovek izgovara pred početak novoga dana, u Dabetićevoj kletvi, osim Lacijevog imena, stavljao i Jirgenovo ime. Zverski pogled kojeg je tog jutra video u ogledalu davao mu je snagu da izdrži na putu osvete. I samo zbog osvete, on odusta od vešanja o staru lipu ispred svoje kuće na Vračaru.

JEDANAESTO POGLAVLJE u kojem se pronalazi jedna pesma

Radio Soldatensender Belgrad bio je spreman za početak emitovanja programa! Zidovi kancelarija bili su beli, tek okrečeni. Osećala se sveža farba. Firerova fotografija visila je na zidu nasuprot ulaznih vrata, sijajući u taze crnom okviru. I on je na slici izgledao umiveniji i čistiji nego uobičajeno. Parket se lepio za noge. Odbijao je od sebe svetlost po čizmama. Kristalni luster, stigao iz Pešte, lebdeo je iznad glava trojice nižih oficira Rajha, slikovito im pokazujući značaj prostorije u kojoj se nalaze. Ispred njih stajao je Jirgen. Iza njega Laci. Jirgen je bio besan, a Laci bled. Iz Jirgenovih usta siktao je plamen. Lice mu se iskrivilo od ljutine. Pokušavao je da se suzdrži, da kontroliše izraz, da ga očisti od reči koje ne dolikuju visokom oficiru Vermahta, ali su one najpoganije ipak izletale iz njegovih usta i, kao otrovne strelice zabadale se u uši slušalaca. Laci se tresao kao prut. Sam nemački jezik bio dovoljan da mu utera strah u kosti, a to što ga neko izgovara glasno i ljutito, zaustavljalo mu je rad srca. Svaka reč, izgovorena na tom jeziku, zvučala mu je kao smrtna presuda. Ona trojica oficira nisu smela Jirgena da pogledaju u oči. Pogled im je bio zakucan za zid iza njegovih leđa. U visini Firerove slike. Samo se jedan od njih, najstariji, usudio da u jednome trenutku prekine Jirgenovu kanonadu kletvi na one koji su ga doveli u ovako tešku situaciju, da ga podseti da je sve ono što su mu u Beču dali stajalo tu, ispred njega, na stolu. A na teškom, drvenom stolu, izrezbarenom vestom rukom nekoga prečanina, stajale su slovom i brojem, četiri gramofonske ploče, koje Jirgen nije udostojio pogleda. Sve četiri je, u toku svoga govora dizao sa gađenjem, kao da su kužne, zarazne. Bes koji mu je gonio misli i upravljao rečima postajao je sve snažniji, dok u jednome trenutku potpuno ne izgubi kontrolu nad postupcima, te uze one četiri ploče pa ih frljacnu u pravcu trojice nižih oficira. Jedna ploča pogodi najstarijeg u glavu. On se ne pomače. „Ko ovde koga zajebava! Ja sam dobio zadatak da od ovoga kurčevog Radija napravim najvažniju stanicu Velikoga rajha, da odavde ide naša poruka

Solunska 28 – II deo 133

u celi svet, da se preko naših talasa nemački vojnik sokoli, a neprijatelj deprimira. Ako gospoda u komandi još uvek žive u devetnaestom veku, ja sam tu, u ovoj govnjivoj sadašnjici. Prošlo je vreme kada su se ratovi dobijali puškama, danas se rat dobija propagandom! A da bih dobio ovaj jebeni rat moram da imam neko oružje, a to oružje ne mogu da budu samo vesti! Mora da postoji još nešto što će neprijatelja naterati da se preda! A to je muzika, gospodo! Muzika je razornija od svih bombi sveta! Ona osvaja neprijatelja, a ne tenk. Tenk ga uništava, a muzika okupira! Možda vam to zvuči detinjasto, jer ste vojnici staroga kova, jer još mislite da se borba vodi samo na bojnome polju, a ne shvatate da je bojno polje sada i u našim glavama. Tu u našim glavama rat se i dobija!“ Na tome mestu pritisnu kažiprstom čelo najstarijeg oficira. Ovaj ustuknu korak unazad. Taj trenutak iskoristi Laci. Ponizno, poput zarobljenika, pokupi one četiri ploče sa poda i zatraži dozvolu da izađe iz prostorije. Jirgen potvrdno klimnu glavom. Oslobodi svoga prijatelja nastavka tirade. „I šta sad? Recite mi šta sad? Vi meni donosite četiri ploče! Ja sam očekivao četiri vagona ploča! Tako bi postupio svako ko ima nameru da uđe u ozbiljnu borbu sa neprijateljem. A vi meni dajete četiri ploče, o gospode bože! Četiri ploče da njima dobijem rat! Pa neko je ovde lud! Vi ili ja?“ Svi oboriše pogled u trenutku kad Jirgen postavi to pitanje. Znao je on da oni imaju odgovor, znao je i koji im je odgovor, ali je isto tako znao da su svesni da se takav odgovor u ovakvom delikatnom trenutku mora zadržati za sebe. „Znam ja. Vi mislite da sam ja lud! E pa, da je tako, da sam ja lud a ne vi, vi biste meni naređivali, a ne ja vama. Ja bih bio lojtant, a ti oberšturmbanfirer!“ Ponovo prstom u čelo pogodi onoga najstarijeg oficira. „Kažem vam, toliko su nam ploča u Beču dali!“, odgovori ovaj. „E pa, recite Bečlijama da onda oni sa te četiri ploče dobiju rat. Ja to ne umem. Zbog tih istih Bečlija izgubili smo prošli rat, sad čemo da izgubimo i ovaj!“ „Oni vele da su takav nalog dobili iz ministarstva.“ „Onda recite ministarstvu da nađe nekoga pametnijeg od mene da sa jebene četiri ploče pokrene najvažniji radio nemačke vojske. Ja to ne umem.“ Tad izgubi snagu i sede. Sva trojica oficira još uvek su stajali mirno, zaustavljenog daha. Još nisu bili sigurni da li će da im sledi neka kazna. Jirgen zapali cigaretu. Gledao je kroz prozor. Napolju je sunce skraćivalo senke, gutalo ih, preteći da pojede ceo grad. Ni sam ne zna zašto, ali ga to sunce podseti na snegove Cugšpica, na detinjstvo i mladost. Nije bio od onih koji su skloni nostalgiji, ali jeste bio od onih kojima su se osećanja menjala brzinom

134 DR NELE KARAJLIĆ

vremenske nepogode. I iznenada, kako to ume da se dogodi u nestabilnim dušama, umesto da ga pojede bes, da ga nemoć u kome se našao obori s nogu, da ga potpuno obeshrabri prevara čija je žrtva, a nije bilo sumnje da mu je celu ovu igru neko lepo namestio, on oseti neobjašnjivo samopouzdanje, snagu na koju nije računao. „Osećam! Nešto će se već dobro desiti“, ponovi reči koje mu je majka često govorila kada god se nalazila u bezizlaznoj situaciji. „Nešto će se već dobro desiti.“ Počeo je da ponavlja u sebi kao da priziva neku moćnu, nadnaravnu silu koja će mu priteći upomoć i koja će ga izvući iz klopke u koju je pao. I desi se! U sobu utrča Laci. Bio je crven od uzbuđenja. „Gospodine oberšturmbanfireru“, izgovori teško i trapavo, „ako vam nije problem, želeo bih da vam nešto prezentujem na gramofonu.“ Laci uzbuđen stavi jednu od one četiri ploče na gramofon. Bila je to ona kojom je Jirgen pogodio najstarijeg nižeg oficira u glavu. Ploča zakrča, ali zatim pusti zvuk. Slušali su je zajedno. Jirgen i Laci i tri niža oficira Rajha. Jednom, dva puta, tri puta… Posle devetog puta Jirgen ustade. „Ovu pesmu puštamo svako veče! U isto vreme! U pet do deset. Svako jebeno veče! Je l’ jasno?“ To reče i obrisa suze.

DVANAESTO POGLAVLJE koje je posvećeno jednom susretu

Jirgen je prvi put video Danicu jednog vrelog popodneva, dok je leto na izmaku činilo život pod okupacijom još teže podnošljivim. Nakon što je sekretarica provede kroz široki hodnik ukrašen slikama bavarskih pejzaža koje su dobrano prelazile granicu kiča, otvoriše joj se vrata kancelarije, što iznenadni topli vetar iskoristi i ulete u prostoriju kroz nepažnjom odškrinute prozore tražeći put napolje. Sa stola poleteše papiri. To izazva smeh i kod Danice i kod Jirgena, a taj smeh učini lakšim onaj prvi, nelagodni korak što moraju da učine oni koji se upoznaju nevoljno, ali čiji je susret neizbežan. Laci je Danicu danima uveravao kako bi bilo neophodno da počne nešto da radi, ne samo zbog novca već i zbog narušenog duha. „Ne možeš da živiš od časova nemačkog! Pa i ti koji ga uzimaju uskoro neće više imati ni prebijene pare! Uvenućeš!“ Posao na Radiju bi bio za nju najelegantniji i najprirodniji. Tamo je i on, biće zajedno, zajedno će i da prežive. Ona je u početku sa gnušanjem odbacivala bilo kakvu pomisao da se može staviti u službu nemačkim zlotvorima. Imala je razumevanje za Lacijevo angažovanje. Bilo joj je jasno da je to jedini način da ostane živ, da ne završi u nekom od logora, ali se ona ni po koju cenu nije želela staviti na raspolaganje neprijatelju. Takva tvrdoglavost i odsustvo osećaja za realnost Lacija je izluđivala. „Gubimo vreme oko toliko jednostavne stvari kao što je preživljavanje!“ Osim toga, Laci se plašio da njegov uticaj na Jirgena nije toliki da bi ovaj večno čekao da njegova dobra prijateljica pristane na posao koji joj se nudi. „Čovek će da izgubi strpljenje. Neće nas čekati doveka! Uostalom, ti imaš gorka iskustva! Kako ne razumeš da su kompromisi i poniženja neodvojivi od života.“ „Nepreuzimanje odgovornosti predstavlja veći zločin od kolaboracije sa neprijateljem!“, znao je da kaže Laci, ljut i razočaran, otvarajući ono suštinsko pitanje koje deli čovečanstvo na one koji veruju u herojsku smrt, od onih koji

136 DR NELE KARAJLIĆ

veruju u nadu u život. Njihove pozicije su vekovima ostale udaljene jedne od drugih, poput zvezda na nebu. Njen ponos bio je jači od gladi, a principi čvršći od čelika. Taj ponos bi se, međutim, topio, kada god bi ugledala svog nepokretnog sina, kako leži bespomoćan. Za njegove lekove bile su potrebne dve stvari. Veza i novac. Obe stvari, otkako se vratio iz zarobljeništva, obezbeđivao je Laci. On taj argument, iz poštovanja prema ženi koju je sudbina surovo kaznila, još nije upotrebio, ali je ona znala da bi do njega neminovno moglo da dođe. Ta pomisao ju je najviše plašila. Zamišljala je trenutak kako joj Laci ulazi u kuću, kako ozbiljan seda za sto i kako joj, teškom mukom, kaže da on lekove više ne može da nabavlja, jer svoj novac mora da štedi za sebe i svoje planove, a ne za njeno dete. Od te pomisli pripadala joj je muka. Muka i strah. Možda bi bilo bezbolnije da sama odluči da se zaposli, pre nego što je Laci, upotrebivši ovaj argument kojeg oboje vesto izbegavaju, natera na to. Njenu konačnu odluku ubrza prostačko nametanje šefa beogradske policije, gospodina Kosmajca. On ju je sve češće i sve grublje podsećao da bi bilo lepo da prihvati njegovu džentlmensku ponudu o „međusobnom približavanju“. Znala je da bi zaposlenjem na Radiju Kosmajčeva pretnja bila otklonjena. „Krajnje je vreme da moj predlog međusobnog približavanja shvatite na pravi način“, pisalo je u poslednjoj poruci koju je od njega dobila, a koja je sa sobom nosila otvoreni ton pretnje. „Na kraju krajeva, neće nam biti teško da, zajedno sa našim nemačkim partnerima, ponovo otvorimo dosije vašeg muža. Ovoga puta, to bi bilo na naše insistiranje.“ Nakon tog pisma, ona preseče! „Danice, draga“, govorila je sama sebi u besanim noćima bdijući nad svojim nesrećnim sinom, „ponos se negde mora izgubiti. Da vidimo gde je pad blaži.“ Onog jutra, kad se leto stišavalo i sklanjalo se s puta nadolazećim oblacima, Danica prelomi, izvadi iz ormara haljinu koju je smatrala najlepšom, očisti je brižljivo i sistematski, te je stavi na balkon da svež vazduh iz nje izbije miris naftalina. Gledajući u haljinu, kao u neki deo starih dobrih vremena, njoj, nakon odluke da se stavi na raspolaganje nemačkoj propagandi, laknu. Osećala je, na neki čudan ali tačan način, da se sa sutrašnjim danom otvara novo poglavlje njenoga života, koje, ako ništa, ne može biti gore od ovog koje zatvara. „Rekli su mi da vi govorite tečno nemački?“, upita je Jirgen nakon što je sekretarica unela čaj od matičnjaka čiji je miris omami a toplina joj oprlji usne. „Da“, odgovori Danica sa austrijskim akcentom, što Jirgena malo zbuni, ali mu dade za pravo da bude siguran u Lacijevu preporuku.

Solunska 28 – II deo 137

„I radili ste na radiju?“ „Četrnaest godina, bio je to moj prvi i poslednji posao.“ On je pred sobom držao neke papire koji su više podržavali njegovu sugestivnost nego što ih je koristio kao izvor informacija. „Sklonili su vas?“ „Kao i sve… nisam im više bila potrebna.“ Jirgen ustade, i ode do prozora, baci pogled na ulicu. Dole su ljudi hodali pognutih glava. Zatim, tobože nezainteresovano, postavi sledeće pitanje. „Vaš otac je bio industrijalac?“ „Da. Ubijen devesto četrnaeste. Na kućnome pragu.“ Jirgen ne reče da dobro poznaje kuću ispred čijeg je praga ubijen Daničin otac. Samo mu se učini da oseti onaj isti miris, miris majske ruže, koji ga je dočekao onoga jutra kada je prvi put ušao u dom Krsmanovića. Oseti nemir, nespokoj. Ponovo oseti da se oko njega kuje zavera, a da je ova žena deo tog pokvarenog plana. Taj osećaj, Jirgenov razum brzo istera iz srca. „Vaš muž je bio komunista?“ „On je bio inženjer“, odgovori ona glasom koji je podrhtavao kao zavese na vetru. On shvati da žena kojoj bi trebalo dati posao od izuzetne važnosti nije u stanju da laže. „Član komunističke internacionale?“ „Inženjer slabe struje. Otac dva deteta.“ On zaključi da je ona prilično čvrsta i gorda u stavovima. I to mu se svidi. „Poginuo je u bombardovanju?“ „Da.“ „Ali telo nije pronađeno?“ „Kao ni mnoga druga“, odgovori ona nenadano drsko. Glas joj se popravi i izoštri, a ponos joj podiže pogled ka Nemcu. Ovaj je tek tad pomno pogleda i iznenadi se. Pred njim je sedela osoba koja je u sebi imala nešto arijevsko. „Jeste, moj Oskare, upravo tako“, pisao je tog popodneva svome prijatelju u Minhen, „osetio sam, prvi put u ovoj usranoj zemlji, kod nekoga stav u glasu i spremnost za žrtvovanje zbog tog stava, osobina koja nas Nemce odvaja od bilo koje druge rase, pa čak i od Engleza. Ta žena to ima. Osim toga, nemački joj je perfektan. Odrasla je u uglednoj austrijskoj porodici. Toliko je dobar, da se, proverio sam, izdržava davajući časove. Danima sam razmišljao da li da poslušam Lacijevu preporuku. Rizik je bio veliki, ali je rizik bio i sačekati Berlin i njihov predlog. Nakon skandala s pločama, mogao sam da očekujem da mi za glavnog spikera pošalju nekog mutavca. Na kraju, čuvši njen glas, odlučan i sugestivan, odlučih da joj dam oružje kojim ćemo dobiti ovaj

138 DR NELE KARAJLIĆ

herojski rat. Mikrofon.“ „Ovde Radio Beograd!“ Danica se osećala čudno kada je ponovo izgovorila te reči. Vratila se u svoje prirodno okruženje u kome je provela divne godine mladosti. Sve joj je delovalo kao prikaz iz nekog sna obojenog toplinom i poznatim mirisima. U početku joj je bilo veoma čudno što su oko nje drugi, nepoznati ljudi, što je Branko ne čeka na izlazu iz Radija, što nema one magične veselosti koja ih je spajala u danima kada je odrastala zajedno sa Radio Beogradom. Bilo joj je čudno i to što govori na nemačkom, ali je znala da se čovek na sve lako privikne. I tako ona poče da radi. „A sada, dame i gospodo, tačno u pet do deset, jedna pesma za sve one koji su daleko od svojih domova, za one koje je ovaj rat odvojio od najbližih.. Njene usne stajale su tik ispred mikrofona. Tehničar stavi ploču na gramofon. Onu istu kojom je Jirgen pogodio oficira u glavu. Danica, udišući suvi vazduh iz studija, govoreći tečno sa pravilnim udisajima, te večeri nije imala osećaj da ulazi u istoriju izgovarajući ime koje će za samo nekoliko sedmica baciti čini na vojske svih armija upletene u ovaj krvavi sukob, sve one koji su bili u stanju da na svojim aparatima prate program Radio Beograda. Najavila je pesmu u čiju će odbranu Jirgen stati beskompromisno, pred naletom onih koji su hteli da je skinu sa repertoara cenivši je kao defetističku i punu kukavičluka. Među onima koji su pokušali Jirgenovoj pesmi stati ukraj, ali koji su se opekli od tih pretenzija kao od usijane rerne, bio je i njegov prijatelj Jozef Gebels. U svome pismu šef nemačke propagandne mašinerije zahtevao je hitno skidanje pesme sa repertoara najvažnijeg radija u Evropi, jer „poziva na predaju, budi u vojsci malodušnost i neverovanje u pobedu“. Jirgen mu se usprotivi! To je bilo prvi put u njihovoj dugogodišnjoj saradnji da su stajali na suprotnim stranama. Znajući za prepisku, osetivši da Jirgenu njegov zaštitnik okreće leđa, neoprezno i sa malo znanja, na njega nasrće i šef Karl Hince, čovek pacovskoga lica, uveren da je to taj trenutak kada se defetistička politika Radio Beograda ima da sruši. Jirgenu tada bi jasno ko mu je namestio igru s pločama. Ali, avaj! Desi se nešto neočekivano! Podržan milionima vojnika koji su, čuvši da nema više na programu pesme što su je slušali na frontu i uz nju doživljavali ekstatične trenutke koji su ih činili ljudskim bićima, odvajajući ih od klanice u kojoj su se valjali kao svinje u blatu, pisali pisma puna molbi ali i pretnji da se pesma vrati na repertoar. Jirgen odbija sve napade, a Gebels, pritisnut reakcijom vojske, lukavo krivicu za svoju pogrešnu procenu prebacuje na loše informacije dobijene od tajne policije. Shodno tome, izdaje

Solunska 28 – II deo 139

naredbu da šef beogradskog Gestapoa Karl Hince, čovek pacovskog lica, pred svim oficirima Rajha naglas pročita njegovo pismo, u kome se kaže da je Gestapo napravio kardinalnu grešku, te da se novim ukazom policiji zabranjuje svako mešanje u uredništvo Radija. Jirgen je bio zadovoljan, a Hince besan i duboko povređen. Lacijev izbor bio je tačan. Pesma je nastavila da živi i kad je utihnulo oružje, i kad su ratne bubnjeve zamenile diskoteke, i kad su puške ustupile mesto gitarama, i kad se svet pod novim pravilima i običajima približio jedan drugom, i kad su oni, kojima je ona bila posvećena, ostali da leže duboko pod zemljom, sačuvani u sećanju najbližih. Danica, nemajući svest o tome da je upravo ona prva od miliona onih koji će ponoviti istu rečenicu, završi najavu. „Dame i gospodo, pesma se zove… ’Lili Marlen’!“

TRINAESTO POGLAVLJE koje u potpunosti govori o jednoj violini

Mereni čoveku poznatim vremenom, Mićini odlasci u neki drugi svet nisu trajali predugo. Možda sat ili dva. Odlazak bi uglavnom bio iznenadan, nenajavljen i brz, u samo nekoliko sekundi. Lice bi izgubilo boju, dah bi zastao, a oči bi prekrila bezizražajnost mrtvaca. Beonjače bi isterale ženice na onu stranu kapka. Ništa ga više nije moglo vratiti nazad. Ni šamar, ni vriska, ni drmusanje. Puls bi pao, pritisak nestao, telo bi ostalo na krevetu, a duh odleteo Biniju. Ali je, zato, i povratak bio lak i iznenadan baš kao i odlazak. U deliću sekunde. Puls i pritisak su se vraćali u normalu, boja u lice, a dah na usta i nos. Taj ritual ponavljao se u isprekidanim i neravnomernim vremenskim intervalima, ali je njegova učestalost ušla u rutinu, pa se i Danica, pomirena sa čudnom i neobjašnjivom bolešću svoga sina, na to navikla. Delovala je razumno i smireno, te uz sve potrebne medicinske mere koje jedno ovako čudno oboljenje zahteva, ona ga je strpljivo čekala da se vrati s tog puta, uz tihu molitvu i šaputanje na uho. Nakon nekog vremena, bila je sasvim sigurna da je sin nikada neće napustiti zauvek. „Odlazi kod Binija“, govorila je Laciju, pokušavajući da pronađe utehu u nesreći koja ih je snašla. Lacija je to brinulo. Neko ko može da pomisli da postoji neki drugi svet mimo ovoga, ili je teški vernik ili je sišao s uma. A Danica nije bila neki veliki vernik. U crkvu je počela da ide kada joj je sve ostalo okrenulo leđa. Imati bolesno dete u kući podrazumeva tešku duševnu tegobu, pa mu je pomisao da Danica veruje u Mićine priče „s onoga sveta“ budila sumnju da se s kumom dešava nešto neprirodno. Samo je jednom pokušao da je „prizove pameti“, da joj objasni da je nemoguće da Mića odlazi u neki drugi svet i da u tom svetu ima prijatelja koji se zove Bini, i pokajao se zbog toga. „Ti ćeš da mi pričaš da li dete izmišlja ili ne!“, vikala je na njega Danica. „Mislila sam da si u stanju da me razumeš! Bolje da se nisi ni vraćao iz zarobljeništva! Tada sam barem mislila da si mi podrška!“ „Samo upotrebljavam logiku, ništa više“, reče on zabrinuto, braneći se od

Solunska 28 – II deo 141

njenog napada. „Logika!? Kakve ja koristi imam od logike? Da živim po nekoj logici, mogla bih samo da se ubijem! Ja, dragi moj Laci, od logike bežim!“ Ona se rasplaka, on je zagrli. Tako su ćutali jedno vreme, dok se Mića nije javio iz sobe. „Mama! Pozdravio te Bini.“ Jednom se, međutim, dogodi, da se Mića nije vraćao satima. Danica beše zbunjena. Navikla na određenu zakonitost, koja je ovoga puta izneveri, ona izgubi strpljenje. Uze je neka slabost pod svoje. Panika joj zamrsi misli, koje postajaše sve crnje i crnje. Ona skupi snagu, te pozva doktora Mićevića i Lacija u pomoć. Pred Mićom i Binijem, na vratima kupea, pojavi se stari Ciganin sa violinom u ruci. Čelo mu beše prostreljeno kuršumom, ali iz rupe nije izlazila krv. Verovatno je odavno iscurela. Vilicu su mu krasila dva zlatna zuba. Ciganin se okrenu ka dvojici dečaka i podignu violinu u znak da je rad da im nešto odsvira. Krene udarati gudalom po žicama poskakujući u ritmu neke vesele polke. Mića se nagnu napred da ćuje svirača, ali zvuk ne beše dolazio do njega. Bio je zbunjen. Bilo ga je strah tišine. Nikada mu se nije dogodilo da ne čuje muziku. A Ciganin je jednako udarao gudalom po žicama, samo bez zvuka. „Ne valja mu violina“, reče Bini zavitlavajući ga. Mića napući usta kao neko koje ljut. „Kažem ti. Ne valja mu violina!“, opet se nasmeja Bini. Mića se okrenu ka Ciganinu, ali ovaj iznenada nesta. Iza njega osta gusta bela magla. Mića se sneveseli. Lice mu se pretvori u suzu. Oseti se usamljenim, nesigurnim. Bini to primeti. Bi mu krivo što se našalio sa drugarom. Poželi da ga razveseli. A znao je i kako. „A voliš violinu?“ „Volim“, i dalje beše tmuran. „Imaš li je?“ „Imam, doneo mi je čika Laci!“ „A hoćeš li da ti ja nađem još bolju violinu od čika Lacijeve?“ „Hoću kući!“, odgovori Mića snužden i potišten. Bini skoči sa stolice. „Stani! Kuda ćeš sada? Dovodim ti majstora koji će da napravi violinu bolju od čika Lacijeve!“ I dovede ga. Majstor je bio sed i pomalo gluv. Hramao je na jednu nogu. U ruci je držao komad drveta i blanju. Izgledom je odudarao od onih koje je gutala magla. Kao da živi, tu negde, u vozu. Bio je polugluv. Morao si mu po nekoliko puta reći jednu te istu stvar da bi te čuo, pa je Bini i s njim pomalo terao šegu. Otvarao je

142 DR NELE KARAJLIĆ

usta kao da govori, ali nije puštao glasa, pa se nasamareni majstor trudio da čuje ono što nije ni izgovoreno. „Šta hoćeš?“, pitao ga je majstor, galameći onako kako galame ljudi koji slabo čuju, misleći da ga Bini nešto pita. Bilo je veoma smešno gledati majstora kako čita sa usana Biniju koji s njim zbija šalu, ali Mića iz pristojnosti prikri smeh. Tek kad se Bini grohotom nasmeja, i kada majstor shvati da je nasamaren, pa se i on poče smejati, tad i Mića popusti, pa prasnu u smeh. Svi su se smejali. Ceo svemir smejao se sa njima trojicom, jer Miči se činilo, kad god se Bini smeje da se smeje ceo svemir. Tad majstor zagrli Binija i poljubi ga. I majstor je, kao i svi ostali, voleo Binija. „Ovo je moj drugMića“, predstavi Bini Miću majstoru. „Iz Beograda. Iz Solunske 28“, govorio je gestikulirajući rukama, baš onako kako se govori onima koji slabo čuju. „On svira violinu“, rukama opisa način na koji se violina svira. „Možeš li da mu napraviš jednu, da ga malo razveselimo?“ Majstor ne reče ništa. Raskolači oči, uze komad drveta, dleto, čekić i blanju, i očas posla napravi violinu. Bila je tamnosmeđa, sa zlatnim čivijama. Strune su izgledale kao da svetle. Činilo se da može da svira sama. Mića je uze u ruke drhteći, a ona u njegovim rukama progovori. Mića provuče gudalo po njoj. Ona mu odgovori gromko i osećajno, kao da nije violina, kao da je ceo orkestar. Njen pun zvuk protrese voz. Mićini prsti leteli su po njenim žicama kao da violina vodi, a ne Mića. Mića je od sreće ljubio Binija i majstora, a onda se iznenada sneveseli, seti se majke i ponovo potonu u apatiju. „Ona se sigurno brine… ostao sam predugo… hoćukući… Bini… molim te…“ „Ajde, šta sad cviliš? Dobio si violinu!“ „Biniii, hoću kućiii.“ „Ajde, de… sad ćeš… hej… hej… ponesi violinu…“ Mića je zgrabi… i vrati se. Kući. Kada je otvorio oči, imao je šta da vidi. Majka je sva uplakana, stisnutih očiju mrmljala neku, njemu nepoznatu molitvu. Iza nje je stajao Laci, bledoga lica i utučenog pogleda. Pored Lacija, doktor Mićević, sav u belom sa stetoskopom oko vrata. „Evo ga!“, bese prvo što doktor reče kada Mića otvori oči. „Znao sam! Znao sam! Puls se podigao… on je tu!!!“, povika oduševljeno. „Znao sam! Jesam li vam rekao!“ Majka vrisnu od sreće, stade ljubiti svoje čedo, a Laci nasu svima po čašicu rakije, pa je iskapi. „Gde si toliko dugo, mangupe mamin? Gde da tako majku sekiraš?“ Mića ju je gledao pogledom onoga ko oseća krivicu, ali se u tom pogledu

Solunska 28 – II deo 143

krila i radost koju je doneo majci. „Violina!“, reče Mića pokušavajući da izvuče glavu iz majčinih poljubaca. „Violina! Gde mi je violina?“ Doktor sali još jednu čašu zajedno s Lacijem. Pogleda u dečaka, srećan što je živ. „Kakva violina, bre, dete? Zabrinuo si nas sve ovde! Nije te bilo satima!“, upita doktor. „Dao mi je Bini… napravili su je samo za mene! Dajte mi violinu.“ „Nema, sine, nikakve violine… moraš da se smiriš“, kazivao je razložno doktor. „Hoću violinu… Binijevu…“ Da ne vidi Danica, doktor pokaza Laciju prstom znak koji se pokazuje za one za koje je jasno da su poremetili pameću. Laci sa razumevanjem klimnu glavom. „Doneo sam je sa sobom… gde mi je violinaaaa!?“, prodera se Mića. Danica odskoči od deteta. Njegova želja, njoj je bila zapovest. „Gde je violina? Laci, molim te, donesi mu violinu. U ormaru je kraj mog kreveta.“ Nekoliko trenutaka kasnije, Laci je nosio violinu. Bio je zbunjen, i bleđi nego ikada. Ruke su mu se tresle. To nije bila ona violina koju mu je on kupio na dan pred Uskrs četrdeset i prve. To je bila neka druga violina. Bila je tamnosmeđa, sa zlatnim čivijama, i strunama koje svetle. Činilo se da može da svira sama. Prešao je gudalom po žicama, a ona mu odgovori kao da nije violina već ceo orkestar. „Stradivarijus!“, reče Laci zapanjen čudom koje drži u rukama i sali u sebe čokanjče rakije.

ČETRNAESTO POGLAVLJE u kojem se opisuje kako jedan Nemac doživljava jedan srpski praznik

Sujeverni ljudi znaju da za sve neugodnosti koje im se dogode krivicu pripišu nekoj svojoj odluci koja je u suprotnosti s navikama i običajima koje upražnjavaju. Ako skrenu sa puta ranije, ili kasnije legnu u krevet, pojedu malo više ili gladuju malo duže, oni tim sitnicama pripisuju odlučujuću krivicu za sve ono neprijatno što im se kasnije dogodi. Iako nije bio sujeveran, Jirgen se danima pitao zbog čega je, tog sunčanog jutra, prolazeći pored Znaka pitanja, skrenuo ka Sabornoj crkvi, iako je svaku svoju nedeljnu šetnju običavao da hitrim korakom produži Ulicom kralja Petra, izbije na Knez Mihailovu, a zatim krene levo ka Kalemegdanu, gde bi napravio jednu manju pauzu, tik kraj Pobednika, gledajući magično ljubljenje Save i Dunava. Taj se dan, međutim, zaustavi pred Sabornom crkvom i, onako u čudu, pogleda na silan svet koji joj se približavao. „Ljudi su izgledali kao omađijani nekom posebnom svetlošću kojom ih je crkva obasjavala“, pisao je svome prijatelju Oskaru Krausu. „Dan je bio predivan, Uskrs, njihov, a ne naš. Oni svoj kalendar vode po nekom starom, davno zaboravljenom brojanju, koji ni njima nije najjasniji. Ali me ta gomila malo zbuni. Prvi put sam ih video kako su disciplinovani, kako prate jednu te istu liniju, kako slave svetkovinu u kakvom-takvom redu. Sve do sada taj narod mi se činio kao bućkuriš pojedinaca, a ne kao organizovana celina. Ni sam ne znam zašto se zaustavih ispred te kafane, o kojoj sam ti već pisao. I ona je bila ispunjena do poslednjeg mesta, ali u njoj ne behu oni pijanci, ispucalih beonjača i podočnjaka koji kupe prašinu sa poda, vredni prezira, već neki fini svet, kojeg do sada nisam imao prilike da vidim. Izgledali su siromašno ali otmeno, prisećajući se svog odavno izgubljenog dostojanstva. Prvi put sam ih video u svetlosti evropskog sunca. I žene su im bile jedre. Imaju zaista lepe žene. Nekakvog čudnog ukusa u kome ima mnogo istočnjačkog, ah i mnogo našeg. Iznenadih se koliko njih govori nemački. Čuo sam odranije da su talentovani za jezik, kao i svaki mali narod svestan da mu je za komunikaciju sa silom neophodno znanje jezika sile, ali broj onih koji govori nemački jezik, i

Solunska 28 – II deo 145

to vrlo tečno, premašio je sva moja očekivanja. Sa crkve se oglasiše zvona. I ta njihova zvona, i ona zvone drugačije od naših u Nemačkoj. Imaju neki zaverenički prizvuk, kao da se obraćaju samo njima, šiframa iza kojih stoji pobuna. Odjednom, kao gonjeni nevidljivom silom, svi ustadoše i krenuše ka crkvi. Osetih da moram da ih pratim. Gledali su me podozrivo, znajući ko sam, ali su pokazivali prilično poštovanja prema meni, ne samo zbog toga što su me se plašili već i zbog njihove glume dobrih domaćina. Srbe, kada god ih vidiš na gomili, imaš osećaj da znaju nešto više od tebe, a da to nešto vešto kriju.“ Tako Jirgen uđe u Sabornu crkvu zajedno sa svetinom koja se krstila na ulazu, padala ničice na zemlju, metanisala ispred ikona, ljubila ih, celivala, grabeći mesto što bliže oltaru. A ono što Jirgen nije bio u stanju da razotkrije, jeste da se tog uskršnjeg jutra ceo Beograd slio, sa samo jednom molbom Gospodu… da Nemac zauvek ode. Jirgen to nije znao, ali je to osećao, pa mu je baš to osećanje budilo prkos da varvarima pokaže koliko ih se ne boji. On stade u ugao na malom podestu nekoliko koraka dalje od mesta na kojem je baba izboranog lica prodavala sveće. Sa tog podesta imao je odličan pregled na celu crkvu, od dveri do oltara, i mogao da posmatra gomilu kako se tiska čekajući početak liturgije. Iznad njega su treperili sveci. „Te njihove freske kao da su žive. Boje su im zagasite ali ipak iz njih izbija svetlost. Teško da je u vreme kad su naslikane bilo nečeg lepšeg na planeti. Sveci im imaju neki čudan pogled, odsutan, naslonjen na vanvremensko. Nije ni čudo što su im Turci kopali oči. Plašili su ih se. I ja ih se plašim.“ Pred oltar izađe Vlada. Izgledao je kao neko ko je upravo sišao sa freski. On se osvrnu oko sebe par puta, a svetina se smiri. Vlada poče pojanje, a narod ga netremice prati, ne dišući i krsteći se, istovremeno prateći njegove pokrete.

„Liturgiju je služio monah o kome sam ti pričao. Njemu se pripisuju čudesa. Miron. Civilno ime mu je Vlada Janković. Njegov brat je bio komunista. Poginuo je u prvom našem napadu. Ovde ti je strašna zavada između komunista i monarhista. Tu zavadu mi raspirujemo, što s njihovim temperamentom i naopakim svetonazorom i nije tako teško. Mrze se do srži. Mogu samo da zamislim kako je izgledala kuća u kojoj su odrasla dva brata Srbina, različitih političkih svetonazora. Bojno polje! Brat mu je bio opasan. Komunistički fanatik. U Gestapou su mi rekli da je jedan krak njegove organizacije još uvek aktivan. A za ovoga kažu

146 DR NELE KARAJLIĆ

da je još kao mali bio svetac. Kažu da ume da razgovara i sa biljkama i sa životinjama. Prosto je neverovatno sa koliko zaslepljenosti ovaj narod veruje u takve budalaštine. Pričali su mi da ume da bude na dva mesta u isto vreme. Našima je sumnjiv kao moguća karika koja još nije otkrivena. Neki od gestapovaca, štaviše, misle da je on, u stvari njegov brat komunista. Živa ludnica!“

Miris tamjana ga opusti. To ga prilično iznenadi. Sebe je video opuštenog jedino dok spava. Posmatrao je ljude oko sebe sa nekom posebnom smirenošću koju mu je ulila svetlost što je prolazila kroz centralne dveri. Ljudi oko njega postajali su pitomiji, pretvarali su mu se u prikaze. U svakome od njih prepoznavao je nekoga svog, dok ga je Vladino pojanje potpuno omamilo.

„Počeo sam da se zabavljam gledajući lica ljudi u transu, pokušavajući da ih uporedim sa onima iz mojega detinjstva. Mesta poput crkava za to i služe. Video sam i staroga Šulca, onoga što je opravljao cipele u Bad Telcu, i Rosaliju, krepku seljanku koja nam je od proleća pa sve do kasne jeseni donosila mleko… i našu učiteljicu Brižitu Bah, jedna žena imala je njen nos i onaj pogled kog smo se svi klonili. Sećaš je se sigurno. Tu su bila i ona dvojica braće iz doma za delinkvente, što su nam krali perece. Onaj jedan je dobro igrao fudbal. Miler ili kako su se već zvali, pa Bastijan Krolc, ona bitanga iz Ulice Misbah, s kojim sam se pobio pred školom zbog Amuke Vajs. Bio je tu i učitelj Frizman, kojem sam ostao dužan odgovaranja na kraju polugodišta. Kao da se ceo moj život slio u tu crkvu.“

Tu je Jirgen prestao da piše. Ono što će zatim uslediti, ostavio je samo za sebe. Nije hteo da deli ni sa kim. Sekundu nakon što je Vlada krenuo da poje treći psalm vaskrsenja i novoga života, kraj njegove leve strane, sa svilenom maramom iscrtanom ružama, pojavi se Danica. U trenutku kada je vide, oko njega se ustalasa zrak i on oseti toplotu iz stomaka prema temenu, kao da ga je neko drugo, daleko biće obasulo vlastitim dahom. Uzbuđenje koje ga obuze izbi mu iz glave sva sećanja, a on primeti da mu to neobično prija. U trenutku pomisli da takve emocije produžuju život i da ne bi bilo loše kada bi čovek imao češće prilike da ih oseća. Uzdahnu duboko, ne bi li tu milinu ponovo

Solunska 28 – II deo 147

povratio u sebe, ali ne uspe. Ipak, slatkoća u ustima i dalje bi prisutna. Okrenu se tako da je ponovo pogleda. Pokuša da to učini neprimetno, nenametljivo. Stajala je obasjana zrakom sunca koje ga podseti na one što ih koriste stari majstori na svojim slikama. Njene crte lica odavale su neku dostojanstvenu mirnoću. Sve na njoj bilo je kao iz nekog drugog, uzvišenijeg sveta. Iz nje je izbijala lepota kao što iz zemlje izbija voda izvornica. Bila je dokaz da postoje žene koje patnja učini lepšim i privlačnijim. On oseti potrebu da joj se baci pod noge. Pomisli na trenutak da se to od njega nekako i očekuje. Neko ko sahrani pola porodice, a pri tome ostane lep i dostojanstven, zaslužuje više od običnog poštovanja. „Kako je nisam primetio ranije?“, upita se. „Nikada nije bila ovako lepa.“ Nikad, nijednom. Stajala je pored njega, govorila u studiju, prolazila hodnikom, ali nikada, nikada nije bila ovako lepa i veličanstvena. On sklopi oči, upita se šta se to s njime dešava. Da li polako ali sigurno pada u ruke neke sile protiv koje neće imati snage da se bori. „Da li je to normalno… ili nije…? Nije trebalo navraćati u crkvu… morao sam nastaviti put ka Knez Mihailovoj.“ Ali bilo je kasno. Dok se vraćao Obilićevim vencem, sa njenim likom pred očima i mirisom tamjana u nosu, u glavi mu je zvonilo Vladino pojanje. Učini mu se da se melodija monahove pesme, u jednom svome delu preklopila sa starom bavarskom poskočicom čije su reči, sirove i priproste, zlokobno najavljivale propast. Pesma se zvala… nešto kao… „Neće ovo na dobro poći“… Na tu pomisao, Jirgen se nasmeja.

PETNAESTO POGLAVLJE u kojem se zbog ljubavi čovek oseća srećno

Od tog dana, život mu se pokaza u svoj svojoj raskoši. On dobi i ukus i miris i boju. Kao da je skinuo tamne naočare, zamračene nevoljom i jadom. Čak mu i snovi postadoše laki i prozračni. Iz njih su iščezli pacovi odrane kože i zakrvavljenih očiju, a u njih su se vratila polja suncokreta. Ljudi oko njega postadoše lepi i privlačni. Oni koje je posmatrao dok se vozio sa Senjaka ka glavnoj komandi više nisu bili povijeni i prebledeli, već nasmejani i rumeni u licu. Čak se i sive fasade retkih neoštećenih beogradskih zgrada obojiše razdraganim bojama proleća. Sve prolista i propupi, kao po nekoj posebnoj, nepoznatoj komandi. Njegovi saradnici postadoše prijatni i otvoreni. Odustaše od zavereničkog ponašanja toliko karakterističnog za male i nevažne narode. Žene se prolepšaše, muškarci postadoše razložniji i jači. Čak i Dabetić izgubi onaj podli pogled kojim je odbijao ljude oko sebe. Naprotiv, njemu se u uglu usana rodi do sada neviđeni osmeh priprostog čoveka oslobođenog zadnjih namera. I Laci je bio još šarmantniji i duhovitiji, a njegove šale kao da dobiše krila. Jirgen postade blaži i darežljiviji prema potčinjenima, a oni to pripisaše komandi koja je stigla odozgo, ne verujući da takav cinik i pesimista uopšte može samovoljno da postane prijatan. Samo je Dabetić pokušavao da pronikne u razloge dobrog raspoloženja oberšturmbanfirera, jer je osećao da ovako dramatična promena u sebi krije neku šansu. Centralna figura blaženog Jirgenovog stanja beše Danica. To što mu jedino ona nije dolazila u snove, bio je znak da mu je java bila interesantnija i lepša. Njegova teza da sreća ne postoji potpuno, izgubi na značaju. Ona je gospodarila dušom i pokretima i, kao i svaka druga sreća, i ova, Jirgenova, izgledala je kao da će trajati večno. „Eto šta žena učini od čoveka“, začikavao ga je u svojim pismima Oskar Kraus, primećujući kako se i po promenama u Jirgenovom rukopisu lako da zaključiti da se u njegovo srce najzad uselila ljubav. „Nema ovo veze sa tom ženom“, Jirgen se uzalud branio. „Nit’ mi je ona

Solunska 28 – II deo 149

nešto dala, niti ja od nje išta tražim.“ To je donekle bilo tačno. Jirgen Danici nikada nije otvoreno pokazivao svoju naklonost. Bojao se da je pokaže, iz straha da bi se tim pokazivanjem raspršila čarolija. Bio je na distanci, ali uzbuđen. Želeo je da je ima u blizini, ali ne i da bude njegova. „Sećam se, dragi moj Oskare, tvojih reči da je za ljubav potrebno prvo dati, a zatim očekivati dar. Meni dar ne treba. Dovoljno mi je da dajem. Ja sam ušao u neku milinu religioznih razmera, ne želeći da se od toga okoristim ni u kome smislu. Ja tu ženu ne želim u krevetu, ja ne želim ni njeno srce, ni njeno telo, a ni dušu. Ja želim samo… da ona postoji!“ A Danica je to osetila, ali joj se nikada nije desilo da takvu naklonost prema njoj neko pokazuje gospodski i s merom, kao što je to činio Jirgen. On je to radio vešto i znalački, kroz čitav niz tananih poteza, reči i dela, pletući mrežu poput pauka, nijednog trenutka ne prelazeći liniju koju ljudi nazivaju pristojnost. Iza svih njegovih dela kao da nije postojala zadnja namera. To ju je najviše uzbuđivalo. Jer, on nikada nije ni tražio ništa zauzvrat. I to joj se kod njega najviše sviđalo. U napadu ushićenja, a u skladu s normama, Jirgen odluči da napravi program obuke osoblja Radija. Delao je na tome sa uživanjem i nadahnućem karakterističnim za mnogo mlađe ljude od njega. Krišom, iza cele akcije, stajala je njegova istinska želja da Danici ulepša život. Sav svoj talenat vezan za oblikovanje ljudskog opažanja i upravljanja njime, on je sad upregao u svoju novu misiju. On izda naredbu da se zaposlenima na Radiju organizuje niz predavanja na razne teme: umetnosti, propagande, filozofije. Ponedeljkom, sredom i petkom. Ustanovi termin za svoja predavanja, a za prevodioca imenova Danicu. Držao je predavanja, nadahnuto, elegantno, kao u svojim najboljim danima, sugestivan kao stena, jednostavan kao dečji crtež. U početku, zaposleni u Radiju i u propagandi dolazili su da ga slušaju samo iz straha od njegove stravične moći koju je stekao nakon što je njegov koncept sa pesmom „Lili Marlen“ pobedio Gestapo. Nakon tog trijumfa Jirgen je zadobio podršku samoga vrha partije i države. Kasnije su, međutim, zainteresovani dolazili svojom voljom, brojniji nego ranije, slušajući ga bez daha, videvši ispred sebe nekog drugog čoveka, ne onoga koji je došao da ih duhovno kastrira, već nekoga ko ih nadahnjuje. Danica je simultano prevodila, i u tome se krila tajna njegovog zanosa. Govoreći o umetnosti, propagandi, ratu, ljudima, on je u stvari slušao njen glas. Što je rečenica bila lepša, to mu se činilo da je njen glas bliži anđelima. Ništa u

150 DR NELE KARAJLIĆ

njegovom srcu nije moglo izazvati veću buru od Daničinog glasa. Čak je i srpski jezik, koji mu je pre Danice zvučao rogobatno i komično, iz njenih usta bio umilan kao pesma slavuja. Tako među njima dvoma buknu neki mali plamen karakterističan za zaverenike, a događaji koji su sledili išli su naruku tom novopečenom bratstvu.

ŠESNAESTO POGLAVLJE koje opisuje jedan odlazak u pozorište

„Dragi prijatelju“, počeo je novo pismo Oskaru Krausu, dlanom ravnajući papir po kojem su se, trenutak kasnije, razigrala slova. Uvek kada bi u ruke uzimao pero, obuzimalo ga je neko teško objašnjivo uzbuđenje, koje verovatno prati sve one što nemaju s kim da razgovaraju, a imaju toliko toga da kažu. Kao da mu je neka anđeoska ruka rukovodila rukopisom i mislima, i stvarala mir oko srca. Pisanje prijatelju u Minhenu, postala je glavna Jirgenova pasija, kao molitva verniku. Pisao je lako, bez straha da će neko neželjen njegovo pismo da otvori pre no što dođe Oskaru u ruke, duboko verujući u autoritet kojeg je njegovo ime imalo nakon proglasa ministra propagande. Ipak, Jirgen je bio oprezan čovek, svestan kakvim zverima je okružen, pa je znao da neka njegova pogrešno odmerena reč, pročitana od strane onih koji mu žele zlo, može da izazove nevolje. Zato je i pisao kitnjasto, ali obazrivo, znajući kako da kaže jasno ono što će njegov jedini čitalac da razume, a da uhodama, kojima padne na pamet da mu pismo otvore pre njegove poslednje adrese, ne da ništa od dokaza o njegovim slabostima. U ponekim pismima je čak i otvoreno napadao ponašanje pojedinih nemačkih oficira, ali je to činio biranim rečima, koje nikoga ne vređaju, ali ozbiljno kritikuju. Uživao je i u tom plesu na žici, bez straha od pada u provaliju. Još u vreme nastanka nacionalsocijalizma imao je teoriju da svaka vrsta cenzure, pritiska i kontrole, samo oštri misao, a od čoveka traži dodatnu veštinu da kaže ono što se misli, a da pri tome ne bude kažnjen. S druge strane, tobožnja sloboda misli, štampe, i delanja koja postoji u takozvanom slobodnom svetu, samo uspavljuje duh, otupljuje njegovu oštricu, a od mislećih ljudi pravi lenjivce i cinike. Ipak, kad oseti da je u nečemu preterao, kada vidi da mu reči izmiču kontroli, da postaju neobuzdane i da odaju njegovo mišljenje i osećanja više nego što je poželjno, prestaje sa pisanjem, a takva pisma pažljivo čepa, te ih, onako izderane na froncle, baca u malu kutiju smeštenu ispod stola kraj njegove leve noge. Na kraju dana, celokupni sadržaj kutije, zajedno sa svim

152 DR NELE KARAJLIĆ

svojim tajnama, baca u vatru.

„Preksinoć se, verujem da znaš, otvorilo Narodno pozorište, ono koje su naše bombe dobrano oštetile već prvoga dana intervencije. Sve se to, naravno, obnovilo na moje insistiranje, jer je najjače naše oružje upravo privid normalnog života. Sama zgrada pozorišta simpatičan je pokušaj imitacije srednjoevropskih građevina posvećenih kulturi. Neverovatno je, dragi moj Oskare, kako se žabokrečina austrijske imperije perfidno prelila preko reka koje su je omeđavale. Srpski je seljak, koliko god buntovan i neprijateljski raspoložen za ono što je dolazilo sa zapada, očigledno u Beču video model kulture i ponašanja, ali je zaboravio da je prvi blatnjavi drum od crvenog tepiha bečke opere udaljen desetinama kilometara, a od beogradskog pozorišta ne više od dvesta metara. Ni opera nije bila ništa bolja. Prilično sam se dosađivao slušajući raštimovani orkestar, i gledajući umorne primadone i gluve tenore kako pokušavaju da dosegnu visine velikoga Rosinija. Ali, da budem iskren, nisam od njih ništa više ni očekivao. Važno mi je bilo samo da pozorište bude puno i da se vrati u pogon. To je moj zadatak. Prilično zadovoljan došao sam ujutro na radio jedva čekajući da sa nekim pametnim podelim utiske. Prva mi je na ruku naišla D. Ne znam zašto, ali mi se u poslednje vreme jezik pred njom lako razvezuje. Bez preke potrebe rekoh joj moje ne baš povoljno mišljenje o ovdašnjoj kulturi, ali nasuprot sebe ja ne naiđoh na osobu bez stava, već na ženu koja mi se biranim rečima suprotstavi, prikazavši umetnost svoga naroda nečim što ni brojniji narodi nisu u stanju da dosegnu. Kao dokaz, pozva me iste večeri u neko njihovo pozorište komedije kojih u ovome gradu ima kao pivnica u Minhenu.“

Jirgen se obradova pozivu, skinu uniformu i s priličnim nestrpljenjem dočeka Danicu pred vratima Beogradske komedije. U rukama je držao nevene. Iznenadi ga silan svet, ispijena ali produhovljena lica, i gužva na ulazu. Sedoše u ložu, sa leve strane. Danica se nasloni tako da joj bude lakše da mu tekst predstave prevodi tiho, na uho.

Solunska 28 – II deo 153

„Ali ako bih rekao da predstava koju sam gledao nije genijalna, slagao bih. Glavnu ulogu igrala je maestral – no žena čije ime, kao uostalom nijedno ovdašnje, ne mogu da zapamtim, ali zvuči portugalski. Nešto na Ž. Glumila je suprugu ministra, kočopernu skorojevićku, omamljenu vlašću i društvenom pozicijom, pa ti nevoljno priznajem da takvih osoba ima i u našem vojnom koru. Komad svojom duhovitošću i samosvešću, stoji u potpunoj suprotnosti sa provincijalnom arhitekturom oko njega. Komično, uzbudljivo, politički oštro, ono kao da je stvoreno na nekom drugom mestu, a ne u gradu koji uzaludno pokušava da se oslobodi svojih palanačkih okova. Jednostavno, začuđujuće je da narod koji ima ovakav lucidan pozorišni komad u isto vreme ima ovako zatucano i nazadno društvo. Srbi su sjajni glumci. Njih su vekovi naučili da lažu, petljaju i da se pretvaraju. Drugačije nisu mogli opstati, a čudo je da im je opstanak pošao za rukom. Otuda ta stravična osobina ovdašnjeg življa da su ti do podne odani do groba, a da ti posle podne kuju zavere.“

Tu je sa pismom i stao. Ostatak večeri nije želeo da podeli sa svojim prijateljem, iako je mogao da pretpostavi da ga je Oskar Kraus dovoljno dobro poznavao da je znao da mu ono najhitnije što se te večeri desilo sa oberšturmbanfirerom nije stalo na ovaj komad papira. U stvari, on u predstavi i nije toliko uživao koliko u Daničinom anđeoskom glasu koji mu je prvi put bio tako blizu, da joj je osećao dah, i miris njene kose. Nikada nije bio bliže blaženstvu kao te večeri gledajući Nušićevu Gospođu ministarku. Povremeno bi se krišom okretao ka Danici, posmatrao njen profil koji ga je podsećao na profil žena sa vaza iz Trira, dubokih egipatskih očiju i uha sa portreta Umberta Saketija. Pogled na nju predstavljao je pogled na neko veličanstveno umetničko delo nemerljive lepote. Ona je to osećala, pa bi mu, kroz prevod odvratila osmehom, tananim i delikatnim, u kome bi on očajnički tražio nešto više od prijateljstva. Ti njeni pogledi, začinjeni osmesima, bacali su ga u neko nestvarno stanje duha. Onako opušten i samouveren, bio je siguran da ni ona nije sasvim ravnodušna. I bio je u pravu. Nekako u poslednje vreme, ona u njemu nije više videla strogog ali zgodnog nemačkog oficira, s kojim je najbolje biti u dobrim odnosima, ali i na velikoj distanci, več neobičnog, galantnog čoveka, aristokratskih manira, turobnog, ali iskrenog pogleda, punog nekog raskošnog iskustva, s kojim vredi podeliti vreme. Ako bi postojao nacista prema kome bi mogla da ima samilosti,

154 DR NELE KARAJLIĆ

onda je to bio Jirgen. On je tu samilost na neki način i tražio. Svi oni koji su svojom spoljašnošću kočoperni i drčni, koji u postupcima pokazuju bezosećajnost i grubost, često su ispod te ljušture meki i osetljivi kao što se ispod čvrstog oklopa kornjače krije meko meso osetljivo na dodir. Danici je prijao jer je u njemu prepoznala prefinjenost s kojom je odrasla u austrijskoj porodici. On joj je vratio sve one davno izgubljene ukuse, mirise i zvukove koji su obeležili njeno neobično detinjstvo. Vreme koje je provodila s njim oduzimalo joj je brigu i strah, a vračalo joj bezbrižnost i osmeh. Činilo joj se kako je to sve neka igra čiji je jedini cilj da se učesnici nađu u bestežinskom stanju, da se svet u kojem su im dodeljene uloge gubitnika, paćenika, nesrećnika i jadnika, povuče iz prvog plana i prepusti svoje mesto svetu duginih boja. Nije joj padalo na pamet da je moguće da igra promeni pravila, da postane čulnija od pogleda, osmeha i međusobnog zasmejavanja, da uđe u one vode iz kojih je kasnije teško isploviti. Nije ni primećivala da je Nemac stalno bio na korak od mesta sa kojeg je lako da joj otključa srce, ali je taj korak uvek ostavljao za neki drugi put. Nije se nikada zapitala da li on ima nameru da je osvoji u potpunosti ili se zabavlja na isti način na koji se zabavljala i ona. Da li je ona njemu otključala detinjstvo, kao što je to on učinio njoj? Čudno je ljudsko biće. Iskustvo ga menja, teše, oblikuje, i rastače nekim svojim nepoznatim razređivačem. Ono što je u čoveku bilo čvrsto, jako i monolitno, posle oluja postaje rastvorljivo, tečno i promenljivo. Njoj bi se, pre rata i nesreća, gadile osobe poput Jirgena. Gadila bi se i ona sama sebi ovakva kakva je sada dok sedi u pozorištu, ali je talog strahota kroz koje je prošla, poput vulkanske lave potpuno promenio pejzaž njenog svetonazora. Ono što su nekada bile zelene livade obasjane suncem, to je sada crni horizont iznad koga se vijori gust dim. Kako se promeni priroda posle katastrofa, tako se menja i ljudska duša. Danica je sedela pored njega, prevodila mu predstavu, mahala crnom lepezom, ukrašenom motivima sa kineskog sela, rashlađujući ih oboje. Osećala je njegov dah, primamljivi miris njegovog odela, gledala je tragove sedih na njegovoj besprekornoj frizuri, i osećala se veoma dobro. Osećala se izuzetno dobro. Njih dvoje behu povezani nekom naročitom niti koja veže zabranjene i opasne veze, s kojima se putuje u nepoznatim pravcima za čiji kraj nikad ne znaš da li je raj ili pakao. U većini slučajeva bude ovo drugo. U trenutku kada na scenu utrči Živka Popović, izazvavši oduševljenje u prepunom pozorištu, Danici, od smeha ispade lepeza. Pade tačno između njenih i njegovih nogu. Ona sagnu glavu, puna smeha i veselosti, i ugleda je. Ruka joj sama krenu da je pokupi, a sa rukom i celo telo.

Solunska 28 – II deo 155

On, prirodno, učini to isto. U sekundi se sudariše glavama. Negde u visini kolena! On oseti miris majske ruže. Nema tog probisveta, protuve i zločinca, nema te secikese, lopova, tvrdice, te žrtve, krvnika, licemera i grešnika, koji, kada mu se sa duše sastružu sve naslage iskustva, karaktera, mentaliteta pa i bolesti, nije u svojoj osnovi čist i beo kao tek rođeno dete. Kao što nema ni paćenika i žrtve, pravednika i bogoljupca, a da mu se barem jednom u životu nije svideo greh. Tako se sudariše glavama, nemački oficir najvišeg ranga, nacista i perverznjak, i čestita žena, majka bolne prošlosti. Razli se toplina među njima, dole u nekom njihovom podzemnom svetu. Pogledi im se sudariše silinom brzog voza, raspuknu eksplozija od snage udarca, a ruke se sastaviše tik iznad lepeze, ukrašene motivima sa kineskog sela. Sevnu nešto među njima, nešto za šta čovek još uvek nije našao reč. Kao da se sve oko njih utiša i nesta. Ostadoše samo pogledi. I mukla tišina. Tišina puna buke. Buke ljubavi! Ne zna se koliko dugo je trajala ta tišina. Sat, dva, ili sekund, dva. Tek, Jirgen se uplaši te tišine. Ili buke. U stvari, pisao je kasnije Oskaru da nije bio siguran čega se boji. Da li ga je bio strah da učini neki pogrešan pokret, pa da se ta čarolija raspukne, nestane, iznenada kao što je i došla, ili mu je nesigurnost stigla od mirisa koji je lebdeo oko Danice, a kojeg je lako prepoznavao, kao nešto što ga je dočekalo u kući Krsmanovića pri njegovom dolasku u Beograd. Plašio se tog mirisa, ali mu je i prijao. Ipak, strah prevlada. On krajičkom oka pokaza Danici da je vreme da se podignu. Njoj to dade za pravo da pomisli da je za razliku od nje, on ipak pri svesti. Dugo će se Jirgen kajati što je bio ophrvan strahom, što je tako olako propustio priliku da joj priđe još bliže, na ivicu ambisa. Sekundu kasnije, kad je izraz njenog lica oslikavao nekoga ko je probuđen iz divnoga sna, on shvati koliko je pogrešio. Ona se nasmeja, ali ne detinjasto kao što je to bilo kada su im se sudarile glave, već učtivo. Nakon tog osmeha čarolija nestade. Noć se privela kraju rutinski. Svako na svoju stranu, svako sa plemenitim osećanjem u srcu. Ali i pored tog osećanja, Danica je, otvarajući vrata kuće u Solunskoj ulici, pomislila da je ipak izbegnuta velika katastrofa. Zaspala je zadovoljna. I Jirgen je te noći zaspao lako. Misli su mu se sklupčale u kotur, poput klupka zmija, pomešale su se jedna s drugom i same sebe ukinule. Disao je pravilno i duboko. Ali, dva sata kasnije, probudilo ga je brujanje u glavi. Kroz njegove vene, snagom Dunava, tekla je požuda. Ispod svilene spavaćice, na čijoj su kragni bila izvezena početna slova njegovog imena, probudio se vulkan koji je godinama spavao ugašen. Jirgen udahnu duboko. Pokuša mislima da ga

156 DR NELE KARAJLIĆ

savlada, stiša, da se dostojanstveno vrati u san. Uzalud! Vulkan je pulsirao u podivljalom ritmu. Nemac je goreo u hiljadu vatri. Krv se uzburkala poput ključale vode. Poče da kipi. Pola sata trajala je beznadežna borba protiv vlastite strasti. Na kraju pokleknu. Dostojanstvo nestade pred pritiskom uskovitlane pomame. Desna ruka pritrča u pomoć da pospeši eksploziju. Srce stade da divlja, oslobađajući se telesnih stega. Tad začu Daničin glas. Jasan kao sunce u zoru. Šaptala mu je na uho tekst iz predstave. Kako se ritmičko ponavljanje ubrzavalo, on poče da oseća njen dah, kožu. Miris! Miris majske ruže! Nema sumnje, ona je bila tu pored njega. „Uhvaćen sam! Uhvaćen u klopku!“ U trenutku kada je pobesneo vulkan počeo da bljuje lavu po svilenoj spavaćici, na čijoj su kragni bila izvezena početna slova njegovog imena, njemu se pred očima pojavi Daničina crna lepeza, ukrašena motivima kineskog sela.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE u kojem se novosti brzo šire

„Sigurni ste u to?“, Kosmajac upita Dabetića, ne želeći da veruje u reči čoveka koga je smatrao lošim bićem, ali pouzdanom uhodom. Nije se znalo ko više gori, da li cigareta u njegovim rukama ili on. Od besa. Na njegovo ponovljeno pitanje, koje beše još glasnije od onoga prvog, Dabetić samo kratko klimnu glavom. Kosmajac se udari po čelu. „Trebalo je odmah da je uzmem! Na silu… na silu! Koja sam ja budala!“ Ponovo se okrenu ka Dabetiću, pa mu ponudi cigaretu. Ovaj je učtivo odbi. „Kako ste to zaključili? Koji su vam dokazi?“ Dabetić ih iznese, vrlo smireno i staloženo. Svima na Radiju je jasno da je oberšturmbanfirer „bacio oko“ na Danicu Janković. I svi se prave da to ne vide. On leti oko nje, ne skida pogled s nje, prati svaki njen pokret, bez naročitog razloga dolazi u studio, tobože da proverava vesti, a u stvari dolazi da posmatra nju. Veseo je preko svake mere, a to nije njegova primarna osobina. Ali nije to sve! Ni ona nije nevina. Prolepšala se. Ni traga od one žene koja pati. Smeje se često. Kao da nije izgubila muža. I dete. Kao da nije udovica, već udavača. Ulepšava se preko svake mere. Sa radošću dolazi na posao. Traži razlog da se viđa sa glavnokomandujućim, a što najslikovitije prikazuje taj odnos je činjenica da svaki njen zahtev biva prihvaćen. Ne treba mnogo pameti da se vidi da je među njima iskrslo nešto posebno, i da se u tu vezu ne treba mešati. „Moja je preporuka, gospodine Kosmajac, da je, ako je moguće, što pre zaboravite… barem dok je stanje ovakvo kakvo jeste. Nije uputno ići uz dlaku ovako moćnoj osobi kakva je Jirgen Švarcenbek. Naročito ne… zbog jedne žene. Ima žena… iha-haj!“ Nije Kosmajac ni sačekao kraj Dabetićevog izlaganja, a već je palio novu cigaretu. U trenutku mu je bilo krivo što je Dabetiću toliko vidljivo pokazao svoju naklonost prema Danici, ali zatim u njemu ponovo vide samo žbira od koristi, pa ga upita šta on o tome misli, privatno.

158 DR NELE KARAJLIĆ

„Mislim da su se zaljubili jedno u drugo“, odgovori Dabetić hladno, špijunski, kao neko ko ima zadatak da izvesti nalogodavca, a ne da natura svoja osećanja. Ipak se uplaši kada Kosmajac lupi šakom od sto. „Kurva! Ona je jedna obična kurva!“ Dabetić slegnu ramenima. To nije značilo ništa. Ni da li se slaže da je Danica Janković kurva, ni da li je protiv toga suda. Kosmajac odgega do prozora očajan. Gledao je kako se na Beograd spušta mrak, kako ga guta i kako se iza zavesa, koju noć sa sobom navlači, kote zavere protiv njega. Svi su protiv njega! Vrati se za sto. Izgleda da je uspeo nekako da se smiri. „Izvinjavam se, gospodine Dabetiću, na ovako burnom reagovanju navest koju ste mi upravo doneli“, smiri se Kosmajac. Ali te reči ne umiriše uhodu. Dabetić ga je posmatrao napeto, spreman na nove talase ludila zaljubljenog čoveka. „Vi barem možete da me razumete. Ta žena…“, iznenada se poče ispovedati šef policije, „ta žena je… da budem iskren… mislim… Ima žena, naravno, ali nijedna nije kao ona! Verujte mi. Znam ja, Dabetiću, da me ovaj grad prezire, da bi svi radi bili da me skrate za glavu, znam ja da će moje ime kad-tad izbiti na stub srama, jer će Nemac da ode odavde… jer nema šansi da pobedi… ali ne zato što je slabiji od Rusa, već zato što ga rukovodi zlo, a zlo uvek gubi, kako reče prorok Isaija. Znam ja da sam se uhvatio ćorava posla, ali i u svakom ćoravom poslu ima zrno dobra. Ja to zrno nosim. Ljudi to ne vide, ali vidi onaj odozgo. A on je najmerodavniji“, pokaza prstom ka nebu. Ustade od uzbuđenja. „Zato sam i uporan u svojoj misiji. Bog zna sad, a vi ćete svi biti svesni toga tek kada ova nesreća umine, kad prođu godine, decenije, vekovi, pa se saberete i vidite ko je šta za ovaj narod učinio. Kada vidite šta sam učinio ja, koliko sam ga sačuvao od stradanja i zla, ovakav kakav jesam, gadan i bedan, vi ćete da me cenite. Ja to, razume se, neću doživeti, ali će doživeti onaj koji ima da shvati nesreću kroz koju sam prolazio. Neću da kažem da ćete ulice nadevati mojim imenom, ali ćete mi biti zahvalni.“ Zatim sede za sto. Otpuhnu iz sebe, kao da se oslobodio tereta. „Dabetiću, koliko god da sam zver… imam pravo na osećanja, zar ne? Imam pravo da volim. A ko voli, ničega ga nije strah. Ja moram da dođem do nje. Shvatite me.“ Dabetiću prvi put nekontrolisano izlete rečenica iz usta. „Ali… nije trenutak.“ „Kakav trenutak?!“, planu Kosmajac. „Zar trenutak određuje osećanja? Ne može, bre, Dabetiću, da život prema meni bude tako pogan, pa da me tako

Solunska 28 – II deo 159

napravi budalom! Da pošalje jednog Nemca, Švabu, da mi je otme… Dabetiću… verujte mi, ja sam spreman da ga zbog nje ubijem! Seme mu se zatrlo!“ Dabetić se strese od poslednje Kosmajčeve reći. Nije njega strah bilo toga što je Kosmajac rekao da bi ubio oberšturmbanfirera, već ga je uhvatio strah što je on bio svedok tih reći, reći zbog kojih se gubi glava ne samo zato što si ih izgovorio već i zbog toga što si ih čuo. „Nisam ovo poslednje razumeo, gospodine glavni inspektore“, reče Dabetić glasno, kao da su u kancelariji njih deset, a ne njih dvojica. Od snage njegovog opominjućeg glasa, Kosmajac povuče iskaz. „Nisam ništa ni rekao“, smiri se policajac, shvativši da su mu osećanja pretekla razum. „Imaću je. Na kraju, ja ću je imati“, pomisli, i dade Dabetiću voljno. Ovaj sa neskrivenim olakšanjem napusti kancelariju. Čekala ga je njegova stolica u kafani Kod Rileta. Stolica i čaša špricera. Ona mu je bila poslednji drug. Ni Laciju odnos između Danice i Jirgena nije promakao. „Danas sam razgovarao sa Jirgenom“, reče Danici, sedeći za kuhinjskim stolom u Solunskoj 28. Danica je nosila prazan, umazan tanjir iz kojeg je Mića jeo pasulj. „Spominje te, onako… ako bi me mogla razumeti… sa naglašenim simpatijama… vidi se da… kako da ti kažem… da je nadahnut.“ Danica ne progovori ni jednu jedinu reč. Ćutala je kao vulkan pred erupciju. „Ne bih da te savetujem, ali dovoljno te je nesreća spopadalo da ti ne treba nova.“ I ovo Danica oćuta. Sede pored njega i nali mu čaja od matičnjaka u šoljicu sa iscrtanim malim plavim cvetićima. Nadala se da će Laci razumeti tišinu na kojoj je istrajavala i da neće nastaviti dalji redosled pitanja. Ne bi tako. „Ja ga dobro poznajem. Razmisli… ako imaš neke namere. Budi oprezna. On ti nije pod libelu… Na kraju krajeva, ni njihova neće goreti do zore.“ Tu Danica ne izdrža. „Slušaj, Laci. Vidim da ti godi uloga sveštenika. Bojim se samo da bi trebalo prvo da proveriš svoju savest, a onda tuđu. Pametuješ ti, koji ni ne znaš broj grehova koje si ostavio iza sebe, a govoriš ženi koja je izgubila sve najmilije u životu. Budi logičan, kako ti to voliš da kažeš. Čemu ti mene možeš da podučiš? Šta je to što bih ja mogla da uradim, a da mi se zameri? Koji je to greh kojeg mogu da učinim ja, ja koju je život kažnjavao na porcije? Laci, ne upiri prstom ni u mene ni u Jirgena. Nismo se mi slučajno pronašli. Nesreća je ta koja nas dvoje spaja. On ima svoju, ja imam svoju. Drugačije su, ali su obe strašne. Nit je meni, nit je njemu drago, ali ako osećamo da se sa nesrećom možemo zajedno izboriti, mi ćemo to da uradimo. Niti ćeš ti, niti moja savest, mene u tome sprečiti. Zanima me samo, otkuda sada tolika tvoja briga za

160 DR NELE KARAJLIĆ

mene? Da ti, možda, nije krivo? Da nisi ljubomoran?“ Laci ustade ljutito. Kolenima zakači ivicu stola. Čaj se prosu po mušemi. Okrenu se od nje s namerom da izađe napolje. Odlučno. Ona skoči za njim videvši da je preterala. Zagrli ga s leđa grčevito, ne dajući mu da izađe. Plakala je. „Stani! Ne idi! Oprosti mi, Laci, oprosti. Ne mogu više… mnogo mi je teško… Razumi me.“ Jedino što je Laci istinski znao, to je da razume. A to nije bilo malo.

OSAMNAESTO POGLAVLJE koje je u potpunosti posvećeno jednom izletu

Postoje događaji u životu koji bivaju izbačeni iz sećanja nekim nama nejasnim aršinom po kojima nešto zapamtimo, a nešto jednostavno odbacimo od sebe, kao što zmija odbaci svlak. Zaborav je lekovita stvar, Božji dar. Kad bismo sve pamtili, život bi bio nepodnošljiv. Tako ni Danica nije bila u stanju da se seti detalja koji su obeležili jedan izlet u Košutnjak, a, ruku na srce, nije ni želela to da učini. Kao da je htela da taj događaj i za nju ostane večita tajna. U njoj su se, na spomen toga dana, mešala osećanja uzbuđenja i bezbrižnosti, kao da joj se to dogodilo dok je bila devojčurak, a ne žena u zrelim godinama. Ali nisu kajanje i stid bili ti koji su joj taj događaj izbacili iz pamćenja. Naprotiv, ona je na njega gledala više kao na nešto što se dogodilo nekom drugom, bez griže savesti i trunke kajanja. Ona ga je istisnula iz sećanja, jer je osećala da su doživljaji poput tog, koji joj se desio na Košutnjaku, lepši kad su skriveni, kad ih pamtimo nejasno, kao izbledele fotografije, uspomene prekrivene maglom. Najlepši su onda kada čovek više nije siguran da li su se uopšte i dogodili. „Uostalom“, mislila je, „moj život, pun bola i patnje, nema pravo od mene da traži bilo kakvu odgovornost!“ A da je htela da se seti, setila bi se da ih se mnogo odazvalo na poziv na izlet u Košutnjak, skoro cela ekipa Radija; da je, dok su se skupljali kod Hajdučke česme, neko predložio da se podele u dve grupe, jedna da krene od Česme na vrh Košutnjaka preko Dobre vode do prvih kuća u Žarkovu, pa nazad. Druga da dugom šetnjom po obodu brda izbije na drugu stranu, onu koja gleda prema Rakovici, a zatim da se, praveći krug oko Košutnjaka, ponovo nađu na istom mestu, za ručak. Isto tako bi se setila da je, dok se dogovaralo oko plana rute, stajala s leve strane česme i čavrljala sa Lajošem, Mađarom dovedenim u Beograd kao neophodna pomoć tonskoj tehnici, koji je bio prijatan ali plitak čovek, idealan za ubijanje vremena besmislenim razgovorom. Onda se, iznenada, ni sama ne zna zašto, premestila na suprotnu stranu, onu na kojoj je stajao Jirgen, koji ju je primio u tim s naglašenim

162 DR NELE KARAJLIĆ

zadovoljstvom, istog trenutka proglasivši grupe formiranim. Potom je sve krenulo da se odigrava prilično očekivanim redom. Njihova grupa krenu žestokim tempom, tako da se čelo kolone veoma brzo odvoji od repa na kome su bili Danica i Jirgen. Nije mogla da se tačno seti kako su i zašto njih dvoje zaostali, ali je umela da u sećanje prizove prijatno osećanje koje je u njoj budila blizina nemačkog oficira. A to osećanje sada beše još izraženije nego kada su zajedno otišli u pozorište. Kolona pred njima nestade, ali se ni Danica ni Jirgen ne zamisliše zbog toga, već poput okorelih zaverenika, dodatno usporiše hod udišući oštar košutnjački vazduh, sasečen hukom sove. Oko njih je bujala priroda. A priroda je, obično, đavolja rabota. Jedno vreme su uzbrdo išli ćutke. Pod njima je šuštalo lišće. Vetar se igrao sa visokim granama držeći one niže mirnim, a na krošnje su sletali kosovi i svrake. Šetnja izbija iz glave sve crne misli, svodi čoveka i njegov um na trenutak u kom se nalazi, spaja ga sa prirodom a njegov duh nosi nepoznatim stazama ka miru i spokoju. Njih dvoje su disali ravnomerno. Iznenada, Jirgen zapeva. Glas mu je bio siguran i tačan, odzvanjao je šumom izbijajući ptice sa drveća na čistinu. Bio je nadahnut i zarazan. Ona ga slušaše sa pažnjom, prepoznavši tekst. „Šiler?“, upita Danica čim je Jirgen završio poslednju strofu. „Šiler“, on odgovori setnim glasom. Ona devojački naivno prihvati njegovu nostalgiju, kao da je on neko kome nedostaje vlastiti dom, a ne kao neko ko je došao da upravlja tuđim. Da ga odobrovolji, ona krenu sa stihovima iz Hederlingove „Polovine života“. Odrecitova ih na nemačkom. Jirgena obuze nesvakidašnje ushićenje. Sve ono što osećaše prema Danici sada dobi nove, još svetlije boje. On je bio istinski rasista, a ne pozer i hohštapler. Duboko je verovao u nadmoć svoga naroda, u njegovu prednost nad ostalim svetom. Sa neskrivenim zadovoljstvom je voleo da dokazuje taj svoj stav, naročito kulturom. Daničin anđeoski glas, perfektan nemački i pesnička dikcija, pogodiše ga usred tog osećanja, te je on, uz sakrivenu suzu, oseti sebi ravnom. To ga uzdignu iznad zemlje. Krenuše da se nadgonjavaju stihovima velikana nemačke poezije. Pređoše desetine redova, sve lepši od lepšeg, umniji od umnijeg, Fogelvajde, Šiler, Helderlin, uđoše u rime nesagledive, nedokučive, Hiorsten, Vilage, Majric, Gete, dotakoše sam vrh sklapanja stiha, ne samo nemačkog već i svetskog, i u tom ratovanju poezijom se opustiše do te mere da se Danica u jednom trenutku zanese toliko da joj preko usta izleti rečenica koja bi je u svakoj drugoj situaciji stajala glave. „Da li je moguće da narod koji ima ovakvu poeziju može da čini ovakva

Solunska 28 – II deo 163

zverstva?“ Ujede se za jezik. Prestade da govori. Iza nje osta graktanje svraka. Jirgen ne reče ništa. Nastavio je da hoda ćutke, kao da joj tom tišinom daje do znanja da je dobro razumeo njenu nesmotrenost. Obuze je neka iskonska nemoć. Nešto slično umiranju. Dah joj izgubi ritam, a koža boju. Ruke i noge izgubiše snagu. Kao da su tuđe. Zavrte joj se u glavi. Oseti suvoću u ustima. Htede da se sruši. I srušila bi se da je nije bilo sramota. On je i dalje koračao ispred nje. Nije je udostojio ni pogleda. Ostavio ju je da se koprca u vlastitoj nevolji kao riba ulovljena u mrežu. Činilo se da je uživao u tome. Ona je znala da više nema kud. Čovek ispred nje imao je njen život u rukama. Tišina potraj a. Iznenada, našavši se u bezizlaznoj situaciji, Danicu preli neka blaženost, skoro uživanje. Usta joj se napuniše sladom. Iz njene duše nestade straha. Na njegovo mesto uđe naročita vrsta uzbuđenja koje sa sobom nose zabranjene, kvarne stvari. Srce nastavi lupati, ali po drugačijim, vedrijim notama. Grudi joj ispuni čist vazduh. Oblije skoro opipljivo sladostrašće. Naglo prekinu tišinu. „Evo, tamo, kad bi prošli pored one topole, pa se spustili malo ispod, prema Rakovici, naišli bismo na mesto na kome je ubijen knez Mihailo.“ Nije znala otkud joj to pade na pamet. Knez Mihailo!? Da li zato što je želela Jirgenu zaista da pokaže jedno od istorijskih mesta kojima ovaj grad buja ili da dođu do skrivene tačke na kojoj će samo trava i stara lipa biti svedoci onoga što neminovno sledi. Snaga njenog glasa Jirgena prvo zbuni, a zatim uzbudi. Otkuda ovoj ženi tolika hrabrost? Ili je to bezobrazluk? Šta li to kola njenim venama? Odakle joj snaga? Njegovu zbunjenost ona iskoristi. Povuče ga za sobom. „Hajdemo! Kad već šetamo Košutnjakom, hajdemo da vidimo njegovo najvažnije istorijsko mesto“, htede da bude razložna. Ta razložnost uli joj novo samopouzdanje. Jirgen, kao slepac, prista da bude vođen. Nije se više znalo ko je koga upecao. On nju ili ona njega. Poput iskusnih urotnika, podeliše odgovornost. Ostadoše sami usred šume, pokrenuti osećanjima koja su oboje vraćala u mladost. Nevolje što su ih pritiskale nestaše kao sneg u proleće. Iznad njih su se vijali borovi, štiteći ih od pogleda anđela. Nikome nisu dužni, nikoga nisu povredili. Vreme je da se u njima probudi ono za šta su mislili da su nesreće zauvek ugušile. Iza stare stogodišnje lipe zamaknu košuta. Danica je ugleda, i prstom mu pokaza da bude tih. On ju je samo pratio. Nije imao nameru da joj kvari plan. Ona se spusti do lipe i nasloni se leđima na nju gladeći dlanovima njenu

164 DR NELE KARAJLIĆ

zboranu koru. On joj priđe blizu. Na pedalj, licem u lice. Pogleda je svojim plavim očima. Taj pogled je po prvi put bio ispunjen iskrenošću. Ona je prepozna. Pokretom leve ruke Danica strgnu ukosnicu koja joj je vešto držala frizuru savijenu u punđu. Strese glavom onako kako to čini vranac pred razulareni trk, te kosu, u slavu slobode, pusti da padne preko ramena na kojima je stajao težak teret života. Jirgen tek tad shvati u šta se upleo! Pred njim je stajala žena prepuna bola i patnje. Žena kojoj je sudbina nanela nepravdu. On je tu da taj bol ublaži! Tako su htele nebeske sile. „Gospode! Zašto ja? Zašto sam ja taj izabrani da ovoj ženi dodelim radost? Imam li snage? Da li ću biti u stanju?“, uplaši se njenog strastvenog pogleda, oseti se pred njom kao dečak. Samo ga nemačka gordost spreči da zaplače. Na slepoočnicama mu izbiše graške znoja, one koje stvara strast pomešana sa strahom. Oseti joj čvrste grudi. Taj osećaj u njemu probudi muškarca. Znoja nestade. „Zašto uopšte osečam odgovornost? Šta ja imam s njom? S njenom sudbinom? Uostalom, ja sam ovde slučajno! Niti me je briga za nju, niti za njenu decu i njenog muža! Moje je da uživam… u njenoj lepoti… a ona, ona i izgleda kao neko ko je izgubio svaku iluziju o pravdi i moralu.“ Da je košuta, skrivena iza stogodišnje lipe, bila u stanju da čita misli, u oboma bi pročitala istu misao. „Gotovo je! Nema nazad!“ Očima dubokim kao noć ona raspali u Jirgenu nezasiti plamen što je tinjao sve vreme otkako je došao u ovaj zagonetni grad, a zatim iznenada, kada se on tome najmanje nadao, približi svoje usne njegovim i divlje ga, poput uplašene zveri ujede za jezik. Poteče krv. Tu ne bi kraj nasilju. Svoje tanke ruke, ona provuče ispod crne uniforme vešto poput zmije koja se sakri pod suncem preplanuli kamen, a zatim mu, ne pitajući za dozvolu, zari nokte u leđa. To učini veštinom mačke. On se zbuni kao jagnje pred klanje. Odavno je izgubio igru, ali beše mu milo. Pokuša da bude grub. Rukama, kukavički presvučenim crnim esesovskim rukavicama, strastveno stisnu njeno ovalno lice koje je pod zrakama sunca išaranog senama šume izgledalo kao skinuto sa Renoarovih slika. Pritisnu joj obraze muški grubo, izbacivši bele zube napolje, igrajući neku njoj nepoznatu igru u kojoj bi se trebalo odmah na početku uspostaviti pravila po kojima je on taj koji vodi protokol. Kakva greška! Ne znajući s kim ima posla, on ispade smešan. Oseti njene grudi na mestu na kome je visio gvozdeni krst, te se zbuni kad mu ona, bez prethodne najave oslobodi prvih par dugmadi na uniformi. Ona to ne učini grubo i nasilnički, kako ju je on u svojim seksualnim snovima zamišljao,

Solunska 28 – II deo 165

služeći ideji da vrhunac uzbuđenja mora da bude rezultat nasilja i nesputane požude. Ona, međutim, to učini dopadljivo, čak i smireno. Shvati grešku. Spusti ruku sa njenoga lica i pokuša da bude nežan. To mu do sada nikad nije uspevalo. Približi joj se kao neko ko traži razumevanje i kao nagradu dobi dug, stamen poljubac, pun poverenja i utehe. Sa tim poljupcem dođe i miris majske ruže. Tek ga to potpuno razoruža. Nikada mu se niko u njegovom životu nije približio sa toliko topline. Tek je sad osetio snagu onoga što je u svome životu prezirao. Dobrota. Ali, to zbuni i nju. Ona se iznenadi videvši da ispred sebe nema oficira SS-a, ubicu hladnih očiju, bezosećajnog zločinca, nacistu, več dete! Golo i nevino dete! Upita se da li bi i Hitlera razoružao jedan mali nežni dodir žene. Da li bi taj dodir spasao svet katastrofe? Nasmeja se na to pitanje. On joj ne dade da odvoji usne od njegovih. Kroz poljubac oboje shvatiše da dolaze iz dva različita sveta. Srećom, ljubav spaja svetove. Previše je bilo strasti da bi se igra zaustavila u slepoj ulici. On iskoristi trenutak njene zbunjenosti i bezobrazno, bez prethodne najave pogazi sve svoje aristokratske manire, te snažno uhvati njenu desnu dojku. Ona nabreknu od požude. Njemu se to svidi. Vrati mu samopouzdanje. Drugom rukom on učini isto i sa levom. To bi dovoljno za preobraženje. Danica se, tada, kao u nekoj bajci čiji se kraj naslućivao od njenog početka, iz male stidljive gusenice pretvori u raskošnog leptira, krila obojenih bojama vatrometa. I, ništa se iz Jirgenovog burnog ljubavnog života nije moglo uporediti sa onim što se dogodilo u naredna 23 minuta. Ni flertovanje sa gospođom Mulen, kad ju je naočigled njenog muža odvojio od uglednog društva stiskajući je uz ledeni zid Šenbrunskog dvorca na kome su se klimala dela majstora neoklasicizma, ni ona noć kod madam Klare sa tri vrhunske prostitutke, čije su se usluge plaćale više od leta avionom, ni iživljavanje nad nepoznatom Jevrejkom, kada su trojica pripadnika SA trupa pred njegovim zabezeknutim očima, u vampirskom piru Kristalne noći, prvo silovali njenu majku, a zatim obljubljivali kćer, sve dok nije izgubila svest, ni romantična istorija sa Elizom van Dreke, poznatom holandskom slikar kom, vlasnicom poprsja za respekt, koja je trajala za njega neshvatljivih godinu i po dana, upravo onoliko koliko je moglo da izdrži njegovo pretvaranje da je u nju ludo zaljubljen, ni orgije kod debele Marte, kojima je redovno prisustvovalo ledeno hladno, odabrano društvo, izopačene svesti i sprženog morala, čak ni jedinstveno iskustvo sa Belom Hidekuti, mađarskom pevačicom svetskoga glasa sa kojom je romansa imala i vek, ali i silinu arije. Ništa, ama baš ništa se po svojoj uzbudljivosti i zanosu nije moglo meriti sa ovih 23 minuta provedenih sa Danicom Janković,

166 DR NELE KARAJLIĆ

na košutnjačkoj travi, pod stogodišnjom lipom, udaljenoj na samo dvadeset metara od mesta na kome je ubijen knez Mihailo. U taj neopevani čin, igru bez granica, koja se iz svoje zaumne predigre pretvorila u paradu strasti i požude, Jirgen je prvi put uneo i nešto za šta nije znao da poseduje. Ljubav. Zato mu se i dogodilo čudo! Sve do tog dana bio je uveren da ljubavno uzbuđenje zavisi od veštine upravljanja seksualnim aparatom. Sada, kada su mu uzengije ovog nesputanog vranca izbijene iz ruku, on prvi put oseti istinsku slobodu, ne onu deklarativnu koja je u njegovoj skučenoj nemačkoj svesti bila sabijena u iskazu da on ima pravo da sa svojim telom radi šta mu je volja, već neka druga, do sada nepoznata sloboda koja je došla kao spoj dubokog emotivnog uzbuđenja i telesne napetosti. On se potpuno izgubi u trenutku kada sa stare lipe uzlete kos. Poče mlatarati rukama i nogama kao obezglavljeno pile, dajući srcu prostora da iskoči ako mu je volja. Ništa više ne ostade od onog seksualnog manijaka kojeg je stvorila dekadentna Evropa sa početka i sredine dvadesetog veka, nestade nasilnik, ubica, narkoman, izopačeni umetnik, fašista, gospodar propagande, arijevac. Pred Danicom on posta dete, zalutalo i zbunjeno, natopljeno nekom naročitom nesrećom koja je izbijala iz svakog njegovog uzdisaja. Ona pored sebe oseti nesigurnog muškarca, zatečenog ljubavlju na koju nije računao. Majčinskim pokretima, ona uspe da probudi u njemu aždaju koj a je desetak godina unazad bljuvala vatru na svaku suknju koja bi joj se dopala. Ona tako povede igru za koju Jirgen nije znao ni da postoji. Ništa mu ne preostade do da joj se prepusti do kraja, kao što se deblo otkinuto sa obale reke prepusti bujici. Tada se dva tela spojiše u jedno preko velikog, krvlju ispunjenog mosta preko kojeg će se, trenutak kasnije, prevlačiti armija požude i strasti. Dvadeset tri minuta trajaše ovaj ludi bal u kom su svi učesnici zatečeni. Manje učesnici, više nemi svedoci. Dvadeset tri minuta odjekivahu uzdasi uz drveće šume u Košutnjaku krijući tajnu stariju od pričešća, dublju od okeana, sjajniju od sunca. Da je lipa mlađa od sto godina, par bi je u svome zanosu izbio iz korena, da je svet mlađi od milion godina, bili bi prvi koji su izbačeni iz raja, da su njih dvoje vatra, Košutnjak bi odavno goreo. Ni Danica, a ni Jirgen nisu se želeli sećati kako se sve to završilo. Danica samo pamti to, da je, ležeći na leđima, bila istovremeno puna i sreće i kajanja, posmatrajući krošnje oko sebe što su sakrivale pogled na sunce. Čula je bat one iste košute koja ih je sačekala onako uzbuđene da se približe stogodišnjoj lipi udaljenoj samo dvadeset koraka od mesta na kome je ubijen knez Mihailo. Pored njeje ležao Jirgen. On je bio samo srećan. Kajanju nije dozvoljavao da mu se približi.

DEVETNAESTO POGLAVLJE u kojem se u nekome budi savest, a u nekome nešto gore

Sutradan, negde oko podneva, sedeći u svojoj kancelariji, Jirgen je prvi put pomislio na Danicu. Bio je uveren da to bese plod slučaja. „Ne bih se setio te žene da nije bio uključen radio“, napisa u kratkom pismu svome drugu Oskaru. Kako stavi te reči na papir, tako mu pred oči iskoči njen lik! U svojoj najzanosnijoj verziji, onoj sa Košutnjaka, sa rasutom kosom kao u Botičelijeve Venere, i pogledom iz kojeg je hrlila strast. Slatkoća mu oprlji usta i nozdrve. On udahnu pokušavši da telo i duh vrati nazad u kancelariju sa nekog čudnovatog i dalekog putovanja. Da li da joj se javi? Da je vidi? Na Radiju? Da li sve ovo uopšte ima smisla? Ta pitanja postavi nekako površno, lišen istinske odgovornosti, kao da ga na to teraju maniri džentlmena, a ne savest… ili ljubav. „Ako odem, biće namešteno… Ona može da pomisli da smeram nešto ozbiljno… Ne, ne! Do toga ne bi smelo da dođe… Ništa ozbiljno! Stvar treba da se završi odmah! I zbog nje, i zbog mene… Bez preteranih emocija. Endel Ne idem, i gotovo!“ Počeše vesti. Ču njen glas. Pokuša da istera iz srca uzbuđenje. Ne uspe. „Ali ako ne odem, neću li ispasti prava muška svinja?“, nastavljao je da kopa po sopstvenoj savesti. „Postaću tip muškarca koji mi se uvek najviše gadio, koji na žene gleda kao na objekat požude, kao da one nisu sveta bića zbog kojih se vode ratovi, grade brodovi, ruše carstva, kao da nisu one te što daju smisao životu…“ I najcrnje novosti izgovorene njenim glasom Jirgenu su imale snagu poezije. „Takav ne smem da budem. Sigurno joj se probudila savest. Takve krasotice kakva je ona, savest nose u posebnom sepetu. Ona ne sme da bude sama. Moram joj pružiti podršku, mora videti da nisam ohol. Moram otići do

168 DR NELE KARAJLIĆ

nje. Svakako od toga neće biti ništa ozbiljno!“ Malo stiša radio. Kao da će se stišavanjem radija stišati i bura u srcu. „A ona? Ako uđem tamo, pozdravim je, hoće li pomisliti da želim nešto više od onoga predivnoga dana? Da li će moju dobru volju protumačiti kao zahtev za produženjem naše veze? To bi bila kobna greška, fatalna!“ Na trenutak mu pred oči iskoči slika iz pozorišta, njihova detinja veselost, osmeh na njenom licu, lepeza koja ispade na pod, tajanstveni svet ispod stolice, samo njihov, ničiji drugi. Sve to mu zategnu srce kao neki luk koji samo što nije ispalio strelu. Toliko se zaneo u sećanju da mu se učini da čuje ono uzneseno dahtanje kojim je Danica obeležila jučerašnji dan. To protrese srce i da mu zadatak da kuca brže. „Lud si, Jirgene. Moraš hitno zaustaviti sav ovaj cirkus. Moraš da je zaboraviš! Dati joj do znanja da se ovo mora prekinuti! Ne ideš nikuda, pa ni njoj! Zašto bi? Zar da se otvori neko novo besmisleno poglavlje? Ti i ona? Kako? Kuda? Prekini da misliš o njoj! Ende!“ Tresnu rukom po radiju. Daničin glas nestade. „Uopšte me ne interesuje. To treba da mi bude misao vodilja. Ne idem, i gotovo!“ Ustade od stola i baci pogled na ulicu. Jirgen prepozna automobil komandanta beogradske policije, čoveka koji je u njemu budio najodvratnija osećanja. Iz auta, međutim, ne izađe Kosmajac, već Dabetić. Znao je da Dabetić radi za policiju, znao je i da ga prati Gestapo, iako nije bio siguran da li ga prati samo da ga pokrije u nekim njegovim rabotama, ili ga prati zato što je blizak njemu. Znao je i da je taj čovek hijena, da ume sve da zna. Strese se od pomisli da može nešto da nasluti… nešto oko njih dvoje. Danice i njega. Obuze ga nemir. Taj ga nemir istera napolje. Str ča niz stepenice komandne zgrade, izdade naređenje da se hitno vozi u Radio. Njegova dva pratioca ga smestiše na zadnje sedište. On se oseti nekako nelagodno, kao gimnazijalac… Prolazeći Knez Mihailovom, video je sebe kako propada u neki beskrajni ambis. Iz njega pobeže svako samopouzdanje. Stali su pred Radij om. Podrhtavale su mu ruke. Znojili su mu se dlanovi. „Bože, šta je ovo sa mnom?“ Samo strah od bezgraničnog autoriteta kojeg je nametnuo sprečavao je zaposlene da u njemu prepoznaju nesigurnost. Prošao je kroz sve prostorije ostavljajući glavni studio i režiju za poslednju stanicu u svojoj poseti, kao da je tražio vremena da, pre nego što dođe do Danice, povrati osećaj moći i samopouzdanja. Negde pred kraj hodnika korak mu ponovo posta čvrst, a oči dobiše onaj stari okrutni sjaj. On se potpuno sabra, misli mu postaše

Solunska 28 – II deo 169

kontrolisane, a srce se vrati u santu leda. Pokret ruke kojom je otvorio teška vrata što dele dva sveta, onaj pravi, istinski, i onaj virtuelni, radijski, pokazao je povratak sigurnosti. Otvori vrata spreman na svakojaka osećanja, kada ponovo vidi to ustreptalo lice koje mu se uvuklo pod kožu i učinilo ga neopisivo srećnim. Ali nje nije bilo! Studio je bio prazan! Uhvati ga slabost! Bled, sme od očaja, istrča napolje. Danica ga je videla kako žurno ulazi u automobil. Prošao je pored nje na stepenicama, bez reči, lica kao u mrtvaca. Nije je udostojio pogleda. Žurio je kao da beži od nečega, kao da mu je pakao za petama. Ona ne shvati da je pored nje prošao čovek koji je van sebe, izbezumljen iznenadnom slabošću, nemoćan da išta vidi, već taj njegov gest shvati kao njegov jasan znak da ne želi više da imaju kontakt. U tome ona nađe razumevanje. Osećala se čudno. U stvari, nije znala ni kako se oseća. Juče, kada se vratila sa izleta, bila je začuđujuće mirna. Čak joj se, otvarajući vrata kuće, u kojoj je sedeo Laci pišući note za neku od svojih novih kompozicija, učini da je obuze zadovoljstvo karakteristično za onoga koji je ukrao, a ostao neotkriven. Davno, dok je još bila devojka, znala je da oseti tu vrstu miline u onim momentima kada pravi sitan greh za kojeg je znala da nikad neće biti otkriven. Seća se, jabuka koja se otkotrljala od tezge jednoga prečanina došla je do njenih nogu tiho i nenametljivo. Ona se sagla i podigla je sa namerom da vrati jabuku njenom vlasniku. Prečanin je bio zabavljen drugim mušterijama. Nije primetio ni nju, ni svoju jabuku. Ona se zbuni. Između njenih misli nasta mali rat. Trebalo bi da vrati jabuku, ali joj se ista i jela. Onako crvena, zdrava, poprskana vodom, mirisala je na rosu. Danica pogleda u prečanina, pa u jabuku, i đavo je odnese sa sobom. Ona je zagrize sa zadovoljstvom koje se ne može ni sa čim porediti. To bese zadovoljstvo iskonskog greha, onoga što vreba trenutak slabosti. Njoj se usne rastopiše od krasote, miris kiselosti blago nadraži nozdrve, a među noge strujnu snažna bujica električnih zmija koje se uskoprcaše kroz celo telo, sve do njenog srca, praveći u njemu festival uživanja. Sva se ta milina pojača kad vide da se greh čini tajno, bez svedoka, i kad mu, zbog te tajnosti, ne sledi kazna. Tako se i sad provlačila iza Lacija dok je ovaj svirao neki svoj novi sving i dok se Mića vrteo, gledajući u plafon iznad sebe. Na Lacijevo lakonsko pitanje kako je bilo na izletu, ona dade neki neutralan odgovor koji u njoj još više raspali vatru zavereničkog zadovoljstva. Tek kada Laci upita za Jirgena, zadovoljstvo napusti njeno srce, a u njega uđe stid. Malo je nedostajalo da pod jakim udarom sramote sedne kraj svoga kuma i sve mu prizna, ali se uzdrža.

170 DR NELE KARAJLIĆ

Laci beše toliko okupiran svojim notama, da ne primeti drhtanje u Daničinom glasu dok je izgovarala Jirgenovo ime. Ona brže-bolje pobeže u kupatilo, osećajući kako iz nje cure istina i sram. Tamo se pribra, i pogledavši se u ogledalo, isplazi sama sebi jezik. „Šta na kraju krajeva sve to ima da znači? Ja sam slobodna žena, uništena sudbinom. Ako u meni tražite primer čednosti, grdno ste se prevarili! Ja nemam nameru nikome da polažem račune, pa ni onome gore. Dovoljno me je kaznio za još pet života.“ Ali joj se misli očas posla okrenuše naopako. „Ipak, najbolje bi bilo reći… da, reći sve Laciju. Bolje da mu kažem ja, nego Jirgen… ali mu ovaj to neće reći… on je ipak gospodin… veliki.“ Na poslednje reći Danica ponovo oseti ono isto zadovoljstvo koje ju je držalo dok je bila u Nemčevom zagrljaju. Opet joj se duša smekša, a mir joj se vrati u srce. Na um joj pade neka šumadijska pesma koja veli da je slatko ljubiti tajno. Nasmeja se samoj sebi. „Nikada on nikome neće ovo reći. Ovo će biti samo naša tajna… ja to znam… ali ne znam kako znam… samo osećam… u stvari, možda ne bi bilo loše reći Laciju. On ga dobro zna… da, imao bi sigurno neki savet… i meni i njemu… ne, ne, ne… to nikako ne može… približavanje bi bilo katastrofa… u stvari… otkud meni to da bi on želeo da se mi približimo jedno drugom… on i nije čovek koji se za nekoga vezuje… ali treba… treba reći Laciju. Sad! Iz ovih stopa!“ Ona izađe iz kupatila sa namerom da sve kaže Laciju. Ništa nema da izgubi, niti ima da se pred nekim stidi. Stala je na trenutak ispred sobnih vrata, smišljajući početak. Zatim skupi hrabrost i uđe. Osećala se toliko sitna, mala, pred velikim kosmosom. Ali Lacija ne bi u sobi! Samo je Mića s pogledom uprtim ka tavanu pevušio ono što je Laci zapisao. „Gde je čika Laci?“ „Otišao. Pozdravio te. Kaže da se vidite sutra na poslu.“ Tako ona ne stiže da ispriča Laciju ništa. Te večeri, svako u svojoj sobi, sa mislima o onome drugom, slušali su Radio Beograd. Danica i Jirgen. Tačno u dvadeset jedan i pedeset pet, emitovana je pesma pod nazivom „Lili Marlen“. Danica jeste, ali Jirgen nije uspeo da zadrži suze.

DVADESETO POGLAVLJE koje otkriva začetak jedne zavere

Kosmajac nije izgledao previše iznenađen kada je dobio poziv iz komande Gestapoa za hitan sastanak. Kao da ga je na neki način očekivao. Sa sobom je poveo Dabetića, rekavši da mu je neophodan prevodilac, krijuči od njega pravi razlog poziva. „Pomoći ćete mi, gospodine Dabetiću, da objasnim Hinceu pravu prirodu našeg naroda! Uveren je da smo previše buntovni. Smetaju mu sporadične aktivnosti bezglavih budala. To on ne može da razume… To, kakav smo mi svet! Neosedlan, ali kad nekoga zavolimo, sa njime smo do kraja!“, jadikovao je Kosmajac dok su se njih dvojica, na zadnjem sedištu službenog automobila, klatili do Obilićevog venca, gde ih je čekao Hince. Dabetić je pušio cigaretu ne znajući zašto bi on uopšte trebalo da prisustvuje jednom tako važnom sastanku, ali je osećao da mu Kosmajac nije rekao baš sve kada ga je digao iz kreveta požurujući ga kao da gori pola grada. Šta je to što Kosmajac prećutkuje, nije smeo ni da pita. „Sa vama će da mi bude malo lakše“, i dalje je izbegavao glavni razlog njihove posete Gestapou. „Oni na vas ipak gledaju sa određenom dozom poštovanja, zbog vašeg obrazovanja, ali i zbog vašeg odnosa sa oberšturmbanfirerom.“ Na pomen Jirgenovog čina, Dabetić shvati odakle duva vetar, pa se promeškolji na svome sedištu, osetivši jezu koja mu zaigra po kičmenom stubu. Kosmajac napravi malu pauzu, ali kad uvide da je otkrio važnu kartu, odluči da otkrije i sve ostale. Zagrli Dabetića pokroviteljski. „Nego, pre no što uđemo u kancelariju one pacovčine… da vam pojasnim situaciju. Ne znam koliko znate, ali netrpeljivost između Gestapoa i oberšturmbanfirera je u poslednje vreme prilično porasla. Ono poniženje koje je Hince doživeo sa čitanjem pisma, znate… to nemačka gordost ne ume da savlada. Čudim se da još uvek nije izvršio samoubistvo, ha-ha-ha. Mislim da Gestapo nešto sprema… onako, na privatnu inicijativu… gospodina Hincea. Otuda me je i zamolio da vas povedem… pretpostavljam da ima ozbiljan razlog

172 DR NELE KARAJLIĆ

za to.“ Pogleda na sat. Približavala se ponoć. „Uostalom, u ova doba se ne zove na čaj, zar ne?“ Nasmeja se svojoj duhovitosti. Dabetić uzalud pokuša da sakrije strah. „Ne plašite se, dragi moj. Vama se ne može ništa desiti“, neubedljivo ga je tešio Kosmajac. „Potrebno je samo da sledite njihova uputstva, da ih pažljivo realizujete. Ne može ona nadmena budala da pobedi nemački sistem. Ej, to samo mi mislimo da im se možemo suprotstaviti, a cela civilizovana Evropa ih je primila oberučke! Oseća progres! Zato, slušajte moj savet. Samo sledite njihove upute.“ „Ali zašto ja?“ „Ne postavljajte suvišna pitanja, dragi moj Dabetiću. Na kraju krajeva ko god u toj borbi da pobedi, mi smo na dobitku. Šta nas briga. To su njihovi problemi, a ne naši.“ „Ne znam… da razmislim.. „Kad vas ova zver pozove, tada je vreme za razmišljanje isteklo. Ali, na vašem mestu, ja bih ušao s velikim entuzijazmom u taj dogovor. Na kraju krajeva, taj zlotvor Jirgen, on nam je i najveća mora… i meni i vama.“ Zapali cigaretu, kao znak da je nameran reći nešto veoma važno. „Meni, jer mi je uzeo ženu koju volim“, kaza to kao da se podrazumeva da je Danica njegovo vlasništvo, „a vama, jer štiti onog jevrejskog smrada koji vam je život okrenuo naopačke. Lepa osveta, a? Nama čiste ruke, a on… pa- pa…“ Kosmajac je bio u pravu. Nakon što mu je Hince „natrljao nos“ zarad nesposobnosti lokalne policije da stane ukraj ilegalnoj formaciji koja još uvek uspešno deluje na teritoriji Beograda i koja ima snage da zadaje male ali neugodne udarce Vermahtu, Hince pređe na stvar. Unese se Dabetiću u lice, tako da ovaj oseti nepodnošljivi zadah kojeg gestapovac krije u svome želucu. „Gospodine Dabetiću“, krenu on na nemačkom, hrabro, znajući da ga Kosmajac ne razume, „ja se uzdam u vašu lojalnost Rajhu, pa vam, stoga, dajem zadatak koji vama, s obzirom na to da ste promućurna i pametna osoba, neće predstavljati veliki problem. Svesni ste kako je ponašanje oberšturmbanfirera Jirgena Švarcenbeka postalo nepodnošljivo, što zbog njegovog raskalašnog privatnog života, što zbog defetističkog i krajnje melanholičnog upravljanja Radio Soldatensender Belgrad, komanda našeg ogranka policije došla je do zaključka da oberšturmbanfirer mora pod hitno biti smenjen sa pozicije na kojoj se nalazi. On, međutim, ima podršku sa vrha

Solunska 28 – II deo 173

Rajha. Paradoksalno, ali tačno. Malo je ljudi koji ga štite, ali su, nažalost, nemerljivo uticajni. Naša jedina nada da spasimo Treće carstvo, i naše dostojanstvo u ovome gradu, jeste da ih uverimo da oberšturmbanfirer nije više sposoban da vodi ovaj posao valjano, zbog njegovog labilnog psihološkog stanja i tajne i nemoralne veze sa suprugom jednog od najopasnijih komunista, za kojeg još uvek nismo sa sigurnošću utvrdili da li je mrtav ili živ. Vaš je zadatak da, kao čovek blizak Jirgenu Švarcenbeku, pronađete krucijalni dokaz da je njegova psihološka slika zabrinjavajuća, te da mi je, zatim, prosledite. Tačnije, tražimo jasnu i nedvosmislenu potvrdu da je on sa tom ženom u vezi, i da ta veza može da bude veoma opasna za upravljanje tako složenim mehanizmom kao što je propaganda! Ako nam je donesete, dajem vam časnu reč, gospodine Dabetiću, Rajh vam neće ostati dužan.“ Ne samo iz straha od ponude već i bežeći od neugodnog zadaha, Dabetić okrenu glavu od Hincea, pa pogleda u Kosmajca koji je sedeo okrenut glavom prema prozoru, pokazujući time da ga razgovor između Nemca i Srbina uopšte ne interesuje. Leđima okrenut njima dvojici, kao da je znao da Dabetić pogledom traži njegovo mišljenje, procedi kroz zube. „Kažem vam, Dabetiću, prihvatite! Dobro njemu, dobro nama.“ Kosmajac je bio u pravu. Posle ovakvog razgovora, nema više razmišljanja. Ležeći u krevetu, uzaludno čekajući san, Dabetića su saletale misli sve dok nije svanulo. A misli, sve crnja od crnje, sve gora od gore. Video je sebe kako beživotno pluta Dunavom, kako visi na Terazijama, kako ga vode u radne logore, kako mu Hince prislanja cev pištolja na slepoočnicu. Znao je da ga nešto od toga sleduje ukoliko ne pristane i ne obavi zadatak, ali to nije bilo nimalo lako. Ovo je bilo nešto posebno. Do sada je obavljao rutinske poslove… prijavi ovoga, otkucaj onoga, prati onoga… Svet ga je zbog toga mrzeo, ali mrzeo je i on svet, pa mu to dođe na isto. Zbog čega bi to bio posao nedostojan čoveka? Pa ako nema policije, nema ni reda! Pitao se da li je moralno biti uhoda? Da li je moralno približiti se čoveku, zloupotrebiti njegovo poverenje, koje mu je več ukazao, pa ga prevariti, otkriti njegove slabosti neprijateljima? Čovek zaista mora da bude hulja da bi tako nešto učinio! Zatim zamisli Kosmajca kako mu daje odgovore na ta pitanja. „Ko se to, bre, poziva na moral? Srbi? Gomila seljačina koja se sa moralom u putu nije srela? Jirgen? Naduvani fašista čiji je jedini cilj da kakvoj ženskoj digne suknju!? Dabetiću, ne postavljajte sebi previše pitanja! Odradite to… odradite to… odradite to…“ Konačno zaspa. Ujutru je već imao plan.

DVADESET PRVO POGLAVLJE u kojem se zavera razvija

Jirgen se zaista dobrano iznenadio kada je jedne subote pred vilom Krsmanovića zatekao kamionet bez registracija i dva golobrada mladića kako izlaze iz njega iznoseći slikarski štafelaj, rolne slikarskog platna i set uljanih boja na čijem se vrhu nalazila koverta. Jirgen je otvori i iskreno se obradova. U pismu je pisalo: „Srećan rođendan, her oberšturmbanfirer. Vaš Oliver Dabetić!“ Jirgen već to popodne zahvali Dabetiću na predivnome poklonu, a ovaj mu, uz želju za što dužim životom, dade do znanja da ga je tim poklonom podsetio da je on pre svega umetnik i slikar. Nemac, kako dobi neočekivani dar, sve svoje slobodno vreme posveti četkici, bojama i platnu. Konačno, posle toliko godina! U njemu se probudiše sokovi života, radost stvaranja, pa slikanje polako istisnu misli o Danici, koju je, bio je uveren, odložio u fioke sećanja, ostavljajući sebi pravo da u povremenim trenucima prizove sladak ukus u ustima pri pomisli na uzbudljive trenutke provedene sa tom ženom. Dabetića je pozivao skoro svakodnevno. Njegovo društvo poče da mu prija, da kroz razgovore o umetnosti pobegne od sive svakodnevice, koja uđe u rutinu, što obično stvara rđu na površini duša onih što voleše život u svoj njegovoj nepredvidivosti. Dabetić se uvek izvinjavao što remeti mir njegove ekselencije, a zatim bi, tobože ushićenim glasom, častio Jirgenovo umeće najlepšim i najlaskavijim atributima godeći pri tome Nemčevoj sujeti i približavajući se njegovom srcu. Još kad je, onako uzgred, spomenuo da je onomad bio prijatelj kuće Jankovića i da je Danica divna žena sa kojom je imao tu sreću da deli detinjstvo i školske dane, poverenje koje mu je Jirgen ukazao nemaše više granica. „Ne treba da ti govorim, dragi moj Oskare, koliko me je obradovao poklon ovoga čoveka“, pisao je Jirgen svome prijatelju Oskaru Krausu ostavivši u toj prepisci veliku prazninu pre i posle događaja na Košutnjaku, tako da je Oskar, osetljiva umetnička duša, već pretpostavio da se sa njegovim drugarom u tom „sivom, ali nepredvidivom gradu, u kome su sva čuda moguća“ događa nešto

Solunska 28 – II deo 175

neuobičajeno. „Bio sam srećan ko malo dete“, nastavio mu je pismo usplahireni Jirgen. „Upitao sam se, kako je moguće da se neko ko mi je dalek po krvi, ali blizak u svetonazoru seti tih malih, sitnih i naizgled beznačajnih detalja kao što je dan rođenja. Toga se neće setiti neko koji bi ti, po svakom drugom aršinu, trebalo da bude bliži, jer taj, pošto ti je već blizak, u sitnicama tobože ne vidi smisao života. Tako sam ja, dragi moj prijatelju, rođendansku čestitku dobio od uhode, sa kojim delim umetnički kredo, a moj Laci, drugar iz detinjstva, toga se detalja nije udostojio setiti. Istina, štafelaj i nije tako loš, ali su platna malo ishabana i popucala. Međutim, cenim trud koji je taj čovek uložio da me obraduje, baš kao da zna šta mi je najpotrebnije. Jutros sam počeo da slikam novu sliku! Planiram da vikend provedem u svome improvizovanom ateljeu. Sunce je, mirno je, javljaju mi iz komande da je svuda manje-više zatišje, pa sam i sam shvatio da je vreme da malo pustim dušu da plovi.“ Tako je i bilo. Jirgen, gonjen nadnaravnim nadahnućem, dva dana i dve noći nije izlazio iz ateljea. Posluga je nekoliko puta proveravala da li je nemački oficir uopšte živ. Na njihovo kucanje odgovarao je vriskom kojom je davao do znanja da svako dalje uznemiravanje može biti strogo kažnjeno. Oko njega je sve vreme lebdeo miris koji ga je proganjao, u kome je video deo zavere, ali kome se sada, sa četkicom u ruci, u potpunosti prepustio. Kao da su oni duhovi, što ga tim mirisom omamljuju, što ga pokušavaju podmuklo lišiti razuma, u potpunosti ovladali njegovom dušom i srcem. Kao da su oni držali četkicu kojom je razmazivao boje po platnu, kao da je bio samo nemi posmatrač. Oni su krivci, što je njegova duša nenadano progovorila blaženim bojama i što je slika, kako se približavala kraju, dobijala na lepoti i osećanjima. Nikada ranije nije bio toliko siguran u svoj pokret, u izbor boja, u kompoziciju. Ovo je bilo prvi put da o tome ne misli, već da oseća. Prvi put je linije, boje, odnose i perspektivu birao srcem a ne razumom. Ili su to duhovi, i ovaj blaženi miris činili umesto njega? Znao je satima da se odmakne od rada i da ga posmatra kao neko novo, zagonetno biće koje mu je ušlo u život, za koje nije bio siguran da li ga je napravio on ili neko drugi. Znao je da je to najlepše što je do tada uradio, ali nije znao zašto. Kako se približavao kraju, osećao je sve veće i veće uzbuđenje, tako da pred one poslednje poteze koje slikar čini odvajajući se od svoga dela i predajući ga publici, više u njega nije smeo da gleda. Iz slike je izbijala svetlost koju njegove oči nisu bile kadre da izdrže. Negde oko podneva, trećega dana, a padala je nedelja, on je završi. Istog

176 DR NELE KARAJLIĆ

trena naredi da mu se dovede Dabetić. On je bio čovek koji je zaslužio da je prvi vidi, on je taj koji je u njemu ponovo probudio slikara i fantastu. Ne prođe ni pola sata, Dabetić je stajao pred slikom gledajući je očima zadivljenog čoveka. U uglu, iza njega, Jirgen je kao malo dete čekao prve reakcije svog novopečenog prijatelja i prvog kritičara njegovog dela. Ispred Dabetića stajala je žena u elegantnom kombinezonu, čarobnog lica i beskrajno dubokih očiju. Njen pogled prelazio je preko posmatrača krijući dostojanstveno neku bol koja je u njoj stanovala godinama. Prsti njene ruke pokrivali su prostor podno grudi, smireno kao što to čine sveci, ali je u njenom stavu postojala neka odlučnost koja pleni. Iza nje, pod sunčevim zrakama, titrali su vrhovi Alpa. Negde daleko u pozadini beleo se vrh Krojcberg, iznad kog je lutao usamljeni oblak. Između žene i Krojcberga talasala su se bavarska brdašca dajući ovom malom remek-delu naročit ritam. Dabetić ustuknu korak unazad. Beše istinski iznenađen ovim delom. Jirgen ču kako duboko uzdiše i bi mu drago. Htede da slici da na značaju, pa je krsti imenom. „Dama iz Misbaha.“ Dabetić klimnu glavom. Sačeka da se Jirgenov dah zaustavi pa mu se okrenu u lice. „Čini mi se… nemojte pogrešno dame razumete… ali ja ovu ženu kao da poznajem“, reče tiho i oprezno, kao da je, tobože, hteo da ne poremeti mir u Nemčevoj duši. Desi se, naravno, suprotno. Ono što je Dabetić i priželjkivao. Jirgenu se oči napuniše suzama. „Lepo zapažanje, gospodine Dabetiću.“ Oberšturmbanfirer osim prisebnosti sačuva i opori srni sao za humor. „Verujem da nema potrebe da vas pitam na koju vas to osobu moja slika podseća.“ Dabetić je ćutao. Od straha nije skidao oči sa slike. Pogledati ranjenu zver, bilo je najopasnije. Tišina potraja. jirgen ustade. Zapali cigaretu. Otvori balkon pred kojim je klečala senjačka šuma. U sobu ulete svež vazduh. Jirgen stajaše okrenut leđima sobi. Izgledao je kao neko ko namerava da skoči sa balkona. „Ako vam nije teško, gospodine Dabetiću… tu ispod stola… ta mala kutija… puna papira. Bacite je u kamin, ne bilo vam zapoveđeno.“ Dabetić pogleda kutiju. Iz nje su virili papiri. Iscepani na froncle. Plamen kamina, na drugoj strani sobe, čeznutljivo ju je čekao. Uze je, osetivši da umesto poderanih papira u njoj leži grumen zlata. Bilo ga je strah onoga što ta kutija krije. „Zašto mi je dao u zadatak da ovo bacim u plamen? Probava me? Da vidi da li ću da ga ocinkarim! Nema sumnje da je tako. Šta li je to u tim papirima što mi ih daje u ruke? Koje tajne oni krije? Da li je pri svesti? Ili je toliko pokvaren

Solunska 28 – II deo 177

da će da me prevari? Ne bi ih poderao da nešto ne kriju!“ Dabetić ne izdrža. Pogleda u Jirgena. Ovaj, okrenut leđima, ispuhivao je dim u senjačku noć. U Dabetiću uhoda savlada čoveka. Vešto, umesto u plamen, gomilu pocepanog papira strpa sebi u džep. Plamen proguta praznu kutiju. Te večeri nije mogao da zaspi. Sklapao je iscepano Jirgenovo pismo, pažljivo i brižno kao krtica. Nemčev rukopis beše aristokratski. To mu dobrano pomože u špijunskoj raboti. Slova su se sklapala, rečenice rađale, a zajedno sa zorom, pred Dabetićevim očima ukazao se i ceo rukopis. Dabetić je drhtao dok ga je čitao.

„Dragi Oskare, ja ovo ne mogu više da izdržim. Ona je toliko ušla u moj život da se i kroz četkicu pojavljuje na mojim slikama. Ne umem da zamislim ništa bez nje, ne umem da govorim a da je ne pomenem, ne umem da sanjam a da ona nije u snovima, ne umem da slikam a da na toj slici ne bude ona. Otrovan sam, dragi moj prijatelju, otrovan sam ljubavlju… nema mi spasa.“

Tad mu opisa do detalja događaj u Košutnjaku, kako je poklekao, kako se osećao radosno kao dete, kako nije bio u stanju da kontroliše osećanja, kako mu se to nikada u životu nije dogodilo. Opisa i svoje stanje posle toga.

„Koliko god da sam bio srećan taj dan, toliko me ubila bol koju osećam sada. Da li se svaki minut sreće plaća sa dvostruko više boli? A čovek ne može da se odupre. Ni sreći, ni bolu. Pitaš se šta me to boli. Pitaš se zar neko ko nekoga usreći biva kažnjen. E pa, tako je, prijatelju moj. Može! Ja, koji sam toj ženi doneo malo radosti u život izranjavan tragedijama, sada ispaštam. Ispaštam, jer je naša veza neodrživa, opasna, ona je smrtna presuda i njoj i meni. A opet, ja bez nje teško da ću izdržati!“

Tu Dabetić stade sa čitanjem, pa pripali novu cigaretu.

„Zamisli, Oskare, da moji neprijatelji znaju za moju vezu sa ženom čiji je muž bio čovek Kominterne. Teško da bi me i sam Firer spasao vešala.“

178 DR NELE KARAJLIĆ

Nastavi pismo u filozofskom tonu. Pokuša da razluči osećanja od objektivnog. Reči su se same ispisivale na papiru. Napisao je i kako do sada nije imao ovakvo iskustvo, i kako mu se davno znalo desiti da se zaljubi, jer on je ipak emotivno biće, umetnik, ali se nikad nije dogodilo da to sveto osećanje ovako zacari njegovim srcem, pomuti mu razum, kao što kreč pomuti vodu. Pisao je da mu ne počne dan bez pomisli na nju, i kako taj isti dan ne završi bez njenog imena na usnama, i kako mu često dolazi u snove, naročito pred jutro, kako je u njima nekako bliska, puna osmeha, ozarenoga lica, i kako su mu buđenja posle toga teška i bolna, kako ne zna šta da radi, kako da to sve podnese. Stavio je na papir i kako mu je često padalo na pamet da joj priđe, da joj kaže sve šta oseća i misli, da skine sa sebe težak teret što ga nosi na leđima kao što je Hrist nosio krst idući ulicama jerusalimskim, ali kako je, opet, odustajao od te zamisli ne želeći da jednoj tako divnoj osobi kao što je Danica optereti ionako težak život, a i ne priliči jednome oficiru da svoje jade iznosi nekom pripadniku niže rase. Uostalom, često je pomišljao i da podnese ostavku, da ode iz ovog ukletog grada koji ga je uhvatio u klopku, pokvareno i nisko, poturajući mu pred oči biser njegov, ženu satkanu od snova, jedinu osobu koju je sreo u svome životu koja je zaslužila svaku vrstu poštovanja, ali da učini to u ovako delikatnom trenutku kada domovina njegova bije bitke na tri fronta, kada se svaki, pa i najmanji defetizam smatra izdajom, kad mu iza leđa rade pacovi iz Gestapoa, koji bi sa neskrivenom radošću dočekali da mu vide leđa ili čak telo kako pluta Savom. A on, oficir Trećeg rajha, ne sme, niti će da bude taj koji će svojim primerom pokazati vojsci kukavičluk i apatiju.

„Voleo bih, dragi prijatelju, da barem imam neprijatelja ispred sebe, sa puškom u ruci, u tenku, pa da znam na koga da pucam. Ovo je nešto drugo, nešto protiv čega se ne možeš boriti, zatvara ti svaku mogućnost odbrane, sranje… eto to je moje stanje… obično sranje. Teši me samo to da je u jednoj od svojih poema Gete rekao da je ljubav osećanje bogova. Ona i služi da se u njoj pati!“

Sa ovim Geteovim citatom, Dabetić utonu u san.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE u kojem zavera ide svojim tokom

Nema sumnje, imao je Jirgena u šaci. Pred njim je go i bos stajao jedan od najmoćnijih ljudi Rajha. Prijaviti ga, značilo je dobiti na značaju, vinuti se u neslućene visine, značilo je i skinuti sa sebe težak teret, izvući glavu iz obračuna, u kojem je lako biti usputna šteta. Osim toga, odlaskom Jirgena, njegov najveći neprijatelj Laci ostao bi bez zaštite. Bio bi uhapšen, verovatno streljan ili obešen. Ah! Kakva bi to bila osveta! „U trenutku kad mu stavljaju omču na glavu, pojavljujem se ja. On se iznenadi, ali i ponada! Pokušava da me pozove, pa pita za pomoć, moli me da utičem na dželata, plače, kumi, znajući da mogu da mu pomognem, proziva me, pokušava da me podseti na stare, slavne dane, čini sve da u meni probudi sažaljenje…“ Kad mu misli dođoše do toga mesta on oseti iskonsko uzbuđenje, božansku slast. „A ja… ja ga ne udostojim pogleda! Prolazim pored njega, ćuteći, tobože nošen svojim problemima. Jedan mrtav više-manje… rat je… šta ja tu mogu? Uostalom, ja sam legalista. Ne mešam se u rad državnih organa. Ako je neko osuđen na vešanje, zna se ko jedini tu presudu može da preinači. Nisam ja taj, sigurno. I tako prođem, ne pogledavši ga! Baš onako kako je on prolazio pored mene, sve vreme otkako se vratio u Beograd. Da me barem jednom pogledao, da mi je na neki način pokazao da mu je žao što se sve to dogodilo, da mi je, barem, posredno, preko nekoga svog, Jirgena, ili čak Danice, uputio pozdrav, ponudu za pomirenje, znak razumevanja, ali ne! Ništa od toga nije uradio. Pravio se lud, ignorisao me, pravio se da ne postojim. Gordost koju nosi u svome srcu pregolema je, baš kao što je pregolema sebičnost plemena njegovog. Ako je ko zaslužio da umre u mukama, to je on!“ A i Jirgen, koliko god da mu je drag, da ga poštuje, da mu istinski prija njegovo obrazovanje, ukus, aristokratska posvećenost filozofiji… on je ipak zao čovek, koji nije zaslužio da živi dugo.

180 DR NELE KARAJLIĆ

Dabetić je u čoveku umeo da primeti zlo, jer ga je i sam osećao kako mu struji kroz telo, kao nešto jasno, opipljivo. Uočavao je zlo čak i u onim nesrećnim ljudima, čiji su životi, opustošeni ratnim vihorom i silinom nepravde, bačeni na samo dno ljudskog roda. Video je pokvarenost i u jadnicima prikovanim za beogradsku kaldrmu, odbačeni od Boga i naroda, bez krova nad glavom, tanjira i ljubavi. Kada im je gledao u molećive oči koje bi tražile, ako ne komad hleba, onda barem pogled pun samilosti i brige, on bi i u njima pronašao zrno zla skriveno pod talozima muke i nesreće, govoreći sebi da je stanje u kome se nalaze u stvari rezultat te beštije koja stanuje u svakom ljudskom biću. „Da nisi bio zao, ne bi prosio ispred crkve.“ Kako nema čoveka, tako nema ni naroda koji nije zao, bila je maksima koju je Dabetić u sebi nosio, otkako je zlo osetio u sebi. Srbi su zli, u to je bio uveren, ali on je na zlo koje je čamilo u Srbinu gledao ne kao na neku veliku opasnost koja može da naudi, nego više kao na vrstu odbrambenog mehanizma kojeg je Srbin izgradio u sebi pritisnut nesrećom, slično ruži koja na sebi nosi trnje. Ta zloća je ukras, dekoracija, deo srpskog folklora. Kao što ništa nije u stanju da izvede do kraja, tako Srbin nije u stanju da od zla napravi oružje i upregne ga ka višim ciljevima. Otuda su mu bili više žalosni nego smešni pokušaji da se Srbin stavi u službu fašizma. Upravo je takav Kosmajac. Seljak koji bi iz opanaka odmah uskočio u nacističke čizme. „Eh, ne ide to tako. Za fašizam je neophodno biti na višoj stepenici civilizacijskog razvoja.“ Međutim, Dabetić je bio uveren da je zlo kod velikih naroda infiltrirano u sveukupni sistem života. Ono je metastaziralo u zdravom tkivu njihove duše, umotalo se u njihovo učenje, filozofiju, svetonazor, i redovno se aktivira pri velikim istorijskim poremećajima. Ovaj nesrećni rat, koji je uzeo života kao nijedan do sada, čist je dokaz za to. Oberšturmbanfirer Jirgen je lep primer kako je zlo uzelo pojedinca pod svoje. Ovaj nemački oficir nosi to zlo sa ponosom. Iz njegovog pogleda viri sva zloba zapadne civilizacije, a da je on toga nije ni svestan. Naprotiv, on to zlo smatra korisnim. I ne zove ga zlo, nego potreba. Neophodnost, kako on voli da kaže. Uveren da je delovanje po naredbama te unutrašnje sile dobro i korisno za svakoga, pa i za one koji su tim delovanjem najviše ugroženi. U slučaju ovoga rata, to su Jevreji. Nema tog rasiste njegovog kalibra koji nije uveren da nema ništa bolje i korisnije za taj narod od njihovog nestanka. Specijalitet učenja zapadne civilizacije i jeste uverenje da i kad ubija, to čini za dobro onoga kome se život oduzima! „Tu su Englezi najdalje otišli“, bio je uveren Dabetić, „tobože veliki

Solunska 28 – II deo 181

neprijatelji Hitlera, u stvari bi voleli da su na njegovom mestu. Zavide mu. Ali su dovoljno lukavi i kvarni da to ne pokažu. Oni su, za razliku od Nemaca, zli na drugi način. Kod njih je zlo sakriveno iza izgleda džentlmena.“ Jevreji pak kako ih je sa svoje tačke gledišta karakterisao Dabetić, zlo nose u svojoj sebičnosti. Oni su poput Nemaca, duboko uvereni da su nadrasa, što je po njegovom mišljenju, verovatno tačno, ali su do tog statusa došli svojom škrtošću, čuvajući znanje koje poseduju daleko od očiju ostalih, „nižih“, „neizabranih“ naroda. Otuda i zavist koju su na sebe vekovima navlačili, ne deleći nevolje onih sa kojima su zajedno živeli, kao da su rasli u nekom drugom, paralelnom svetu, daleko od sudbine naroda u čijim su gradovima podizali kuće. U tome su tako daleko dogurali da su, kao gosti, svojim domaćinima uvodili vlastita pravila igre, pa su i stvorili svet po svojoj meri, a ne po meri onih čiji hleb jedu. „Otuda zavist prema njima i njihovoj uspešnosti“, mislio je Dabetić. „Kako i ne bi bili uspešni kad se igra po pravilima koja su oni uspostavili?“ Ali očas posla se zavist pretvori u mržnju, bes, smrt i pogrom. I tako hiljadama godina. „Eto zašto ih Nemci toliko mrze i ne kriju želju da ih istrebe kao vaši. Ovaj rat i jeste sukob dva najmoćnija civilizacijska koncepta koja je ljudski rod stvorio, germanskog i jevrejskog. Germani, zli u svom činjenju, a Jevreji u svome učenju. Ko god je čitao njihove debele i mudre knjige u stanju je prepoznati da im se ne dešava ništa više od onoga što su oni smišljali drugima.“ Dabetić oseti ponos na poslednju svoju misao, pa od uzbuđenja zapali novu cigaretu. „Uglavnom, obojica su zaslužili da umru! I Laci i Jirgen! I Jevreji i Germani! Pa nek se nadgonjavaju na nekom drugom svetu, a ne ovde!“ Zatim ponovo pročita Jirgenovo pismo. Sad mu ga je bilo žao. U njemu nije više video oficira već ljudsko biće koje istinski pati. Zastade na svakoj rečenici, pokuša da se udubi u nju, da uđe u Jirgenovu kožu, pa se strese od te mogućnosti. Zaista bezizlazna situacija! „Večna patnja! Eto šta je ljubav! Samo me je toga Bog poštedeo, ili je ono što sam osećao prema muzici i prema Laciju upravo bila ta ljubav? Možda je patnja cena koju čovek ima da plati da bi osetio ljubav, onoliko koliko sam je osećao ja. Al’ je Bog vešt trgovac! Alal mu vera! Ljubav traje trenutak, a patnja večnost! Pošteno, nema šta!“ Pogleda na sat. Vreme je da odluči. Otići sa pismom kod gestapovca pacovčine, prijaviti mu sve i završiti sa govnima! „Ali čekaj! Pa Jirgen to i želi. Ražalovaće ga, skinuti mu čin i prebaciti

182 DR NELE KARAJLIĆ

odavde na neko drugo mesto. Izvuče se, pobeći od Danice. Zato mi je i dao tu mogućnost da pročitam pismo.“ Zapali novu cigaretu. Sa radija ču Daničin glas. Čitala je vesti. „Gospode! Ako ovo pismo predam Hinceu… Nema više Jirgena! Nema više Lacija! Ja ću biti zadovoljen, ali Danica će ostati nezaštićena! Neće moći da izbegne onu seljačinu Kosmajca. Gospode! Ne daj da ta žena više pati!“ Upali sveću. Na njenom plamenu izgori Jirgenovo pismo.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE u kojem zavera menja pravac

Umesto da Jirgena prijavi Hinceu, Dabetić izabra duži, ali slađi put. Kao što pauk strpljivo i znalački plete svoju mrežu na onim mestima u kući koja su zapuštena i van pogleda, tako je Dabetić stao da plete svoju zaveru, tkajući u Jirgenovoj duši otrovni goblen satkan od samo jedne boje. Boje ljubomore! Ljubomora je bila ta koja bi, po njegovom planu, trebalo da sruči sve gromove na Lacija. „Kakav bi to bio kraj! Zadavljen od svoga zaštitnika!“ – bio je zadovoljan svojom idejom… bio je zadovoljan sobom! Znajući da je stvar delikatna i da ne sme biti otkrivena, u druženju sa Jirgenom, on je oprezno i lukavo približavao Jirgenovo stanje zaljubljenosti i očaja i Daničinu bliskost sa Lacijem. Izbegavao je direktnu reč, pojam, insinuaciju, ali je zato svaki iskaz imao za cilj da u Jirgenovom nagrizenom umu probudi ljubomoru ka Laciju. Činio je to vešto, tako da njegov sagovornik nikada ne pomisli da se radi o zaveri. Dabetić je u toj igri bio pravi umetnik. Njegova prirodna poniznost naučila ga je da oseti šta sagovornik želi da čuje, šta mu srcu godi, a zatim bi, kada bi video da se oberšturmbanfirer potpuno predao svojim osećanjima, ubacivao svoj otrov u onim dozama u kojima ne bi bio otkriven, a u kojima bi delovanje postajalo ubitačno i dugotrajno. Kako je vreme teklo, tako je i Jirgen, iz očaja i tuge koju stvara nesrećna ljubav, postajao sme, gluv i nem, toliko da je s njegovom dušom mogao da radi šta hoće! Ponekad mu je Nemca bilo žao. Prvi put je Daničino ime spomenuo sa Lacijevim u istoj rečenici kada ga je Jirgen nakon čašice kvalitetnog pića, kao bajagi interesujući se za svoju glavnu spikerku, pitao s kim je ona bliska od ljudi koje on poznaje. Čekao je strpljivo na ovo pitanje, i dočekao ga! Spremao je taj odgovor studiozno znavši da se u njemu leže larva ljubomore koja će se veoma brzo pretvoriti u virus. „Pa, sa Lacijem“, reče kao neko ko je začuđen kako Nemac to nije ranije znao. Ton kojim je izgovorio tu rečenicu probudio je u Jirgenovoj svesti hiljade pitanja, a to Dabetić prepozna u uzdisaju kojeg je Jirgen imao nakon što ču

184 DR NELE KARAJLIĆ

odgovor. Seme je posejano. Bilo je potrebno samo ga pažljivo zalivati. A zalivanje se nastavilo već sutradan. Jirgen, ne mogavši da izdrži bez detalja odnosa između Lacija i Danice, ponovo pozva Dabetića na razgovor. Kao da je sam tražio đavola. Dabetić je u početku izbegavao o tome da govori, držeći Jirgena u napetom iščekivanju, ali je, iskoristivši trenutak kada je Jirgen počeo priču o džez muzici kao harmonijskom sklopu koji sam po sebi ima za cilj rušenje arijevskog moralnog principa, prevejano poput lisice, s teme džeza prešao na Lacija, kojeg je, kao kroz šalu, okarakterisao kao čoveka kome moralni principi i nisu bogzna koliko važna kategorija. „Zato ga je dobro i svirao. Ha-ha-ha…“ „Her oberšturmbanfirer, verujte mi, ja sam živeo od te muzike, ona je đavolja rabota, onaj koji ume njome da vlada, sam po sebi, ne poznaje moral. Laci vam je najlepši primer za to. Ali… da ga više ne ogovaram…“ Nije za to ni imao potrebe. U Jirgenu su se već množile misli koje su Laciju stavljale đavolje rogove na glavu. Disanje mu se oteža, cigareta, koja je dogorevala u kristalnoj pepeljari, ne pomože mu da te misli odagna. Dabetić se nagnu napred, pa kao u poverenju, muškarac muškarcu, doda još malo ulja na vatru. „Ja sam sa Lacijem proveo tolike godine, iz dana u dan, iz grada u grad… i vi ste bili dobri s njim… I ja sam… Ali neke stvari mi nisu bile najjasnije. Kako je moguće da neko poput njega, čije je lice daleko od naslovnih strana modnih časopisa… kako je moguće da je sa takvom lakoćom osvajao ženska srca? Đavo, gospodine oberšturmbanfireru! Đavo!“ Jirgen se ispravi u stolici. Pogledao je Dabetića kao da mu je ovaj postavio pitanje iz čiste radoznalosti, pa uzdahnu nemajući odgovor. A Dabetić tu ne stade. Krenu, kao kroz šalu, da govori o Lacijevom posebnom, nedžentlmenskom odnosu prema ženama, o tome kako ih on gleda na sebičan način, nedostojan gospode, kako se više puta iznenadio njegovom nebrigom prema onim damama u čije je tajne u potpunosti ušao i čije je atribute imao, takoreći u rukama. Tu se i nasmeja, kao da priča neki mastan vic, a ne žaljenja vredne osobenosti njegovog bivšeg saborca. Jirgen ne uzvrati smehom. Lice mu je tamnelo, a oči se skupljale od besa. Da je bio samo malo manje zaljubljen u Danicu, on bi već iz ovoga izlaganja prozreo Dabetićevu nameru, ali mu slepilo, toliko svojstveno zaljubljenima, nije dozvoljavalo da to vidi. Te noći nije mogao da zaspi. Sećao se nekih Lacijevih ispada sa ženama, lakoće sa kojom ih je osvajao, bezočnosti sa kojima ih je ostavljao, lukavosti s kojom ih je lagao, i bezosećajnosti sa kojom ih je napuštao. Sećanje je bilo toliko oštro da su mu se pred očima počela pojavljivati i lica tih devojaka

Solunska 28 – II deo 185

kojima je morao lagati u Lacijevo ime i čija su imena ostala zapisana na nikada pročitanim porukama. Njega je, kao Lacijevog drugara, to sve zabavljalo, ali nikada nije doznao šta to u stvari goni trubača za takav stav prema ženama. Pred samo utonuće u san, kada se u čoveku pomešaju misli jave sa slikama mašte, on ugleda i ime na jednoj od tih poruka. „Laci, čekam te, ljubavi, na starome mestu. Danica“, pisalo je na komadu papira kojeg mu je san uneo u svest. „Znate, on mnogo laže“, odzvanjale su Dabetićeve reči Jirgenu u ušima, kada je, želeći da u potpunosti odagna sve sumnje, pozvao Lacija u svoju kancelariju s namerom da izokola sam dođe do zaključka u kojoj su vezi on i Danica. Laci je, srećan što ga se njegov zaštitnik ponovo setio, tokom razgovora laskao sagovorniku, odgovarao na pitanja, pokušavajući da bude duhovit, zbijao šale sa namerom da razgovor uvede u vedrije vode, ali je sve vreme, na drugoj strani stola, imao čoveka, bledog, ukočenog i nejasnih namera. Njegov humor i šarm, koji je nekoć sa lakoćom slamao i najtvrđe bedeme uštogljenosti i opreza, sada je bio nemoćan i kratkoga veka. Jirgen je baš u tim uzaludnim Lacijevim nastojanjima da ga zasmeje video nevešt pokušaj sakrivanja neke tajne. „Ta tajna“, mislio je Jirgen, „mogla je biti samo jedna. Tajna njihove veze!“ Na kraju razgovora, Jirgen ne želevši da se u potpunosti otkrije, ali imajući nameru da zagrebe sa površine ono što ga je najviše tištilo, ne upita za Danicu, već za njenog bolesnog sina, a tu se Laci šeretski nasmeja, sa željom da Jirgenu kaže da se stvari sa dečakom popravljaju. „Mali je sve bolje… hvala na pitanju. A i ima ko o njemu da brine“, pa pokaza prstom na sebe imitirajući Mićin dečji glas… „Čika Laci… hajde pričaj mi priče.“ Na kraju iskaza, Laci namignu. Taj mig nije nestajao pred oberšturmbanfirerovim očima ceo dan. Nije mogao da ga se otarasi. „Šta je time hteo da kaže? Da li se on meni podsmeva? A zašto bi mi se rugao kad ne zna moja osećanja vezana za Danicu? A pošto ne zna, možda mi daje na znanje da on s njome ima neku vezu? A šta to mene briga? Zbog čega bih ja uopšte bio ljubomoran sve da je to između njih dvoje izvesno? Ja sam sa tom ženom završio. Više nemam ništa s njom. Ali, šta ako nije tačno to da njih dvoje imaju nešto zajedničko? Možda je on njoj zaista samo kum?“ „Kumstvo kod Srba“, setio se Dabetićevih reći, one večeri kada je bivšem muzičaru, s namerom da produbi njihovo prijateljstvo, poklonio naročiti zlatni prsten čija se ravna površina dala otvoriti, krijući prostor u koji se mogla staviti dodatna dragocenost, ili neki otrov, „najlepše oslikava površnost u prijateljstvima koja taj narod neguje. Nema, gospodine Jirgene, institucije kod

186 DR NELE KARAJLIĆ

nas, Srba, koja lepše i jasnije prikazuje pokvarenost, zavist i spremnost na izdaju od institucije kuma. Od Miloša i Karađorđa naovamo, nema godine a da neki kum ne podigne ruku na kuma, ne zapali mu kuću, ocinka policiji, preotme ženu.“ Na ovo poslednje Jirgenu srce poče skakati u grudima toliko da Dabetić, osetivši da je preterao, privede tiradu o kumstvu kraju. Te noći Jirgen je popio previše, pa je lako utonuo u san. Ali san ga nije ostavio na miru. Stajao je na nekoj litici i pokušavao da izbegne pad. Pad je, međutim, bio neminovan jer nije bio u stanju da pomeri udove, a kamen na kome je stajao se polako odvaljivao od zemlje. Čuo je nečiji smeh. Prodoran i podao. Taj smeh mu je više smetao od pada. Pokušavao je da mahne rukama, da dozove upomoć, ali nije mogao ni da mrdne. A smeh je bio sve glasniji i glasniji. Rezao mu je srce napola. Neko mu se smeje. Neko uživa u njegovoj neprirodnoj situaciji. Na kraju nije pao, samo mu je vetar prostrujao po licu kao za vreme neke oluje. „Šta li znači ovaj san? Samo da opet ne dobijem napade!“, pomisli ujutro na svoju bolest. Prvi put posle toliko godina. Strese se. Naredna dva dana izbegavao je Dabetića. „Postalo me je strah od tog čoveka“, pisao je Oskaru nošen osećanjem da je prebrodio ljubavnu krizu, „ima nešto đavolje, dijabolično u sebi. Istina, nije me odao gestapovcima, iako sam bio siguran da će to da učini, one noći kada sam ga zamolio da zapali ono poderano pismo. Ali, ipak, strah me njegovog lica, pokreta, reči. Ne znam kako je moguće da je takvu spodobu primio tako blizu sebe. Trebalo bi da prekinem s njim.“ Ali drugi deo njega, onaj zaljubljeni, jedva je čekao da čuje nove dokaze o vezi između Lacija i Danice. Dabetić je znao da otrov odavno deluje. Uživao je u svojoj igri. „Oh, kako će mu se Nemac osvetiti!“ Krajem sledećeg dana, Jirgen izađe iz zgrade komandne uprave uspravno i samouvereno pokušavajući da vrati snagu zdravog čoveka. Osećao je da mu razum izmiče iz ruku, da ga polako napušta. Ispred zgrade čekao ga je automobil. On uđe u njega izgubljenog samopouzdanja, kao neko ko oseća nadolazeću nevolju. Automobil pređe iz Glavne ulice u Ulicu kneza Miloša. I tada, na uglu te dve ulice prikaza mu se prizor koji ispuni sva njegova strahovanja. Tačno ispred dućana starog Vojčila, okrenuti profilom prema ulici, stajali su jedno do drugog Danica i Laci. Smejali su se. Grlili. Držali za ruke. Izgledali su detinje srećno. Srećno onoliko koliko on nikada neće moći da bude. Jirgen naredi vozaču da ubrza. Oblio ga je znoj. „Da li je moguće da su toliko nemoralni? Da li je moguće da žena, majka

Solunska 28 – II deo 187

bolesnog deteta, može tako da se ponaša? Na ulici!? Gospode, kakav li je ovo narod? Od čega je satkan? Postoji li u njemu ikakav moral?“ Naredi da mu se dovede Laci. Odmah! Bio je spreman da ga kazni. Da ga strelja! „Dosta više ovoga ludila! Ili on ili ja!“ Laci je ušao kod oberšturmbanfirera bled kao krpa. „Gde si ti ceo dan?“, upita ga Jirgen iznenađujuće besno. „Na… radiju… nisam ni izlazio napolje“, odgovori Laci. Jirgen ga pogleda. „A Danica?“, ne izdrža. „Danas je slobodna. Kod kuće je sa detetom. Nisam je video nekoliko dana.“ Jirgen spusti pogled. Odmahnu rukom. Laci to shvati kao dozvolu za izlazak. Šmugnu napolje. Jirgen žabi glavu u šake. „Koga sam ja video da se ljubi na ulici? Bože, da li ludim?“ A zatim, dođe i novi dan i novi znakovi ludila. Nalete na Danicu. Slučajno. Posle toliko vremena! Zbunio se, skoro prepao. Ona ga osmehom ohrabri. U pozdravu mu predade sav svoj šarm i lepotu. Čak mu dade do znanja da bi se sutra, posle crkve, mogli videti negde „na kafi“, kako to Srbi vole da kažu. Poslednje njene reči ostaše mu kao dletom urezane u sećanju. Činilo mu se da je i njoj bilo drago što ga je videla. Tako je barem rekla. Ili nije rekla… ali i da nije rekla, na njoj se videla radost. To je jasno video. „Ona želi da me vidi! Pa to je dovoljno. Šta bi mi više od nje trebalo?“ Ceo dan se osećao kao neko ko hoda metar iznad zemlje… ceo dan dok ga crv sumnje nije stao kopkati, bušiti, baš onako kako to crvi rade sa mrtvim telima. „Zašto je ona to meni tako rekla? Šta smera? Možda neko iza nje stoji? Pravi mi zamku? Gospode… nije mi dobro!“ Ne izdrža. Pozva hitno Dabetića u kancelariju. Reče mu sve kako je bilo, od reči do reči, kako ju je sreo, šta mu je rekla, predložila, otvori se preko svake mere, kao neko dete, kao velika naivčina, doda i poziv za kafu, sretanje, sutra posle crkve… tako mu je rekla. „Pa, lepo, ako je tako. Mislim… ako ide u crkvu“, odgovori Dabetić. Nasmeja se. Zagonetno. Bio je to osmeh đavola.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE u kojem se sa jutrom rađa i ludilo

Na četvrti udar sata on otvori oči. Prekide se tanka nit sna. Sat otkuca još jednom, pa ućuta. Iza tog otkucaja osta grobna tišina. Jirgen ču kako mu mozak ključa. On pokuša da ga smiri, da se vrati tamo odakle je došao. Nazad u san. „Misli moje, stanite!“, zapovedi svome umu. Udahnu duboko. Sklopi oči. Opusti ruke. Opusti noge. Zaustavi dah. Potpuno. Kao neko ko je umro. Misli mu se polako smiriše, kao što se smiri more nakon prolaska talasa. Sada se i kroz njih moglo gledati kao i kroz vodu. Toliko su bile mirne i bistre. Ali vraga! Oseti onaj miris. Miris majske ruže! Taj prokleti miris, koji ga proganja otkako se doselio u ovu ukletu kuću! Cela soba je mirisala. Cela kuća, ceo svet. On otvori oči. Širom. Pogleda oko sebe kao zver u kavezu. „Gde ste?“, upita nemo, „gde ste vi, prokletnici? Izađite da vas vidim, bestidnici jedni!“ Ali niko se ne odazva. Oko njega je carevala tišina. Tišina i miris! Nemir se poveća. Srce mu je treptalo, nekontrolisano i besno. On ponovo, posle toliko vremena, oseti onu posebnu vrstu napetosti koju oseća zver kada nanjuši opasnost. Kao da je izvor nevolje tu oko njega, u ovoj sobi, a ne u njemu. Ustade, svestan da je izgubio bitku sa nespokojem. Od naglog skoka preseče ga u leđima. Otvori prozor. U sobu nahrupi vazduh. Hladan i osvežavajući. Kad čovek ne bi bio čovek, kad bi bio biće oslobođeno misli, želja i pohlepe, vazduh koji pomilova Jirgena po licu bio bi dovoljan razlog za večnu sreću. Ali čovek jeste čovek, zato mu za sreću treba više, mnogo više od povetarca koji proleti sobom u kojoj je Nemac krio sve svoje muke. Jirgen je bio jedan od onih kojem ni buđenje kosmosa ne bi bilo dovoljno za sreću. Tu cenu počeo je polako da plaća. On odluči da se suoči sa nemirom. Da ga pogleda pravo u oči. Šta me muči? Danica. Danica? Da, Danica. Srce prvo izgubi ritam, pa ga vrati. Ni front, ni Rajh, ni Firer, ni Gebels, ni komunisti, ni smrt, ni rat, ni Čerčil, ni Staljin, već Danica! Danica.

Solunska 28 – II deo 189

„Pa šta s njom? Ona je uvek tu. Ili čak ako nije tu, s njom sam završio. Uspešno. Šta mi je na kraju i bio cilj? Nisam imao nameru da se oženim njome. Ha-ha-ha… Čuj da se oženim njome! Pa nisam lud! Malo se poigramo i eto… tako je i bilo. A za šta žene služe, moliću lepo?“ „Ali, zašto sad mislim na nju, kad je već tako?“ „Kako na nju? Pa ne mislim na nju.“ „Mislim, mislim, ne treba da se lažem… nema svrhe. Ako se budem lagao, samo će biti gore. Ja mislim samo na nju.“ „Pa dobro, mislim na nju, pa šta? Mislim, jer ona je lepa, jer bilo je dobro u onoj travi, vraški dobro, bio je pakao kako je bilo dobro! Ne sećam se da je bilo ovako dobro.“ On se priseti detalja… Košutnjaka, lipe, gvozdenog krsta, njene kose, ruku. U trenutku mu bi lepo. Blagosloveno. Sve dok se misli ne promeniše. Dok ne postaše apokaliptične. One o samoći, o smrti, o hladnoći zemlje u koju se odlazi kad se umre, o onostranom, o besmislu, o crvima koji te jedu… o Danici… opet proba da vrati slike sa Košutnjaka u život. Sada to više nije išlo lako. Kao da su mu misli govorile da ne može da ih priziva kad je njemu ćef. Postoji protokol. On sklopi oči, ali umesto Danice pred njih mu iskoči jučerašnji dan. Dabetić, u njegovoj kancelariji. Dabetić! Kakav čovek! Kakva zmija! Zlo! Taj će živeti hiljadu godina! Ali nije ga odao! Mogao je da pročita ona pisma, da ga odmah prijavi Hinceu, da ga oteraju odavde, ali nije. Šteta! Već sam mogao biti ražalovan, premešten daleko od ovoga podmuklog grada, daleko od ove pokvarene svetine! „Glupost! Misliti o tom čoveku? Kakvo gubljenje vremena! Crkva! Šta crkva? On je spomenuo crkvu. Ko? Dabetić!“ „Ko je prvi spomenuo crkvu? On ili ja?“ Seti se kako je Dabetić bacio zagonetan pogled kad je spomenuo crkvu i današnju liturgiju… i Danicu koja ide u crkvu… i kafu posle crkve. „Tako je ona rekla… u stvari ja sam rekao da mi je ona rekla da ide u crkvu, a Dabetić se na to zagonetno nasmešio. Ili je i on spomenuo crkvu.“ „Kao neko nekoga laže… ili šta? Ko koga laže? On mene ili ona mene? U stvari, šta me briga. Oni su niža rasa, niži oblik života… amebe! Oni sa mnom tako ha-ha-ha… pa ja sam Nemac! Ej! Nemac!!!“ Pade mu glava na pola misli. Ruka se provuče kroz kosu. Nesta poleta, vrati se nemir… Klonu duhom, iako je Nemac. „Priznaj! Priznaj šta te mori!“ „Mori me Dabetić.“ „A šta to govori Dabetić?“ „Ne znam. Ali, iza svake njegove rečenice kao da stoji zavera.“

190 DR NELE KARAJLIĆ

Zavrte glavom beznadežno, kao da nije okupator. Kao da je on žrtva neke prevare, a ne oficir koji je došao u Beograd da ljudima deli život i deli smrt. „Gde sam ovo ja? Gde sam se obreo? Kakav li je ovo težak i pokvaren svet? Ovde sam ja žrtva neke zakulisne igre, neke predstave za koju jedino ja ne znam da je u toku.“ Oko očiju mu se pojaviše bore. Stisnu ih najjače. „Stani! Šta ti je rekao?“ Dabetić, sećao se svakog trenutka njihovog jučerašnjeg razgovora, nije rekao ništa. Samo se podmuklo osmehnuo na informaciju da Danica sutra ujutro ide u crkvu. „Šta je značio taj osmeh? Da me on laže? Da me Danica laže? Da ona ni ne ide u crkvu?“ Tražio je odgovor, kao da sam sebi ne veruje. Kao da sam sebe želi ubaciti u tu igru koja mu polako oduzima san, otima mir i truje um. A šta ima veze da li ga je ona slagala ili ne? Nije Danica njegova žena pa da je kontroliše da li laže ili ne… u stvari… nije imao nameru ni da se petlja u njen život. „Nek radi žena šta hoće. Nek se jebe s kim hoće!“ Kako mu u glavi odjeknu ta poslednja rečenica, pred oči mu iskoči Laci. I njega je video juče. I on mu se nešto zagonetno smejuljio. I on se nasmejao, podmuklo. Pokušavao je da bude duhovit, da svojim demonskim šarmom nešto prikrije. „Ovde svako ima pokvarene misli. Ovo je trebalo sravniti sa zemljom!“ Pas ponovo zalaja. Na obzorju se pojavljivalo sunce. „Taj osmeh… to znači da me ona laže. Niti će u crkvu, niti će da se sretne sa mnom. Ona… ona će biti sa Lacijem!“ Nagnu se kroz prozor ne bi li video psa. „Ali, ona je svoja žena, ja sam svoj čovek… nikad mi nije palo na pamet da se mešam u nečiji život. Ona je na kraju krajeva udata. Njenog muža još nismo našli, on nije proglašen mrtvim. Dogod je on živ, ona vara njega a ne mene!“ Tu se strese. Prvi put u svom životu oseti da je prevaren. I to od žene. I to od najbolje žene koju je u životu upoznao. I to od jedine žene koju je zavoleo. Od žene zbog koje je vredelo promeniti život. U izveštaju policiji, otkucanom na šest strana, nasmrt isprepadana sobarica Draginja izjavila je da je to jutro gospodin oberšturmbanfirer ustao neuobičajeno rano, ali da u svojim postupcima nije pokazivao ništa što bi davalo znakove fizičke i mentalne devijacije. Kao i uvek, bio je u svojoj sobi, čitao one svoje knjige (tog je jutra nakon što je shvatio da mu san definitivno više neće nazad na oči, uzeo Tomasa Milera i njegovu Filozofiju smrti, mračan, defetistički pogled na svet bez trunke nade i zračka optimizma), a zatim je, kao

Solunska 28 – II deo 191

i uvek u isto vreme, sišao na doručak. Na pitanje policijskog inspektora kako ona zna da je čitao knjige ako ne može da uđe u njegovu sobu, Draginja je odgovorila da ona ustaje pre zore, za mraka, tada obiđe kompletnu vilu, i da joj u tim uslovima nije teško videti kada iz neke od soba izbija svetlo, što od elektrike što od sveće. Na pitanje policijskog inspektora šta je gospodin jeo za doručak, ona mu odgovori detaljno u gram, uključujući i začine kojima gospodin voli da oplemeni jelo. Odrično je odgovorila samo na pitanje da li je u poslednja dva ili tri dana bio u kontaktu sa bilo kim ko nije iz njihove vile, a ko bi joj bio sumnjiv i zlonameran. Iskaz joj je bio istinit. Jirgen je došao na doručak tačno na vreme. Ona nije mogla da primeti bledilo na njegovom licu ne zato što je osoba koja ne opaža druge ljude, već zbog toga što nikada nije imala hrabrosti da ga pogleda u lice, što je Jirgenu, kao pravom, iskrenom rasisti, godilo. To bledilo primetio je baštovan kada mu je doneo jutrošnje novine, ali nije imao hrabrosti da oberšturmbanfireru u lice kaže da loše izgleda. On je, osim žutila, primetio i da se gospodinu znoje ruke, ali to nije smeo da kaže u policiji jer bi time otvorio dalji tok ispitivanja, a njemu su i ova tri sata, koliko su ga držali u zgradi Gestapoa, skratila život upola. Nije rekao ni da su ruke gospodina oberšturmbanfirera drhtale pri uzimanju novina, da se ponašao nervozno i odsutno i da ga nije udostojio ni onog kurtoaznog „hvala“ kojeg gospodin nikad pre toga nije zaboravio da kaže. Jirgen je izgledao kao ophrvan mislima. U trenutku kad mu je topla kajgana oprljila usne, razum mu se vrati u svom pravom obliku. „Imam li ja paranoju? Da li sam ja normalan? Pa ljudi vode svoj život, a ja u svemu vidim zaveru? Ni onaj Dabetić nije cvećka, ali i on preživljava teška vremena. I Danica. Jadna žena. Kakve veze ona ima sa mnom? Da lija to osuđujem ženu koja je izgubila sina, muža… o, pobogu, Jirgene! Smiri se malo… a i što bi te varala. U stvari, kakve veze ti imaš sa njom? Ko koga tu vara? I Laci. Divan čovek. Tvoj stari drugar. Naše majke bile su najbolje prijateljice. Zašto bi ti on mislio zlo? I kakve veze Laci ima sa svim tim. Čak i da je sa njom, pa to se tebe ne tiče!“ U izveštaju policiji, Draginja je čak rekla da je gospodin, završivši doručak počeo da peva neku nemačku pesmu i da je izgledao posve drugačije nego kada je došao na doručak. Pevao je još nekoliko minuta. „Zatim je otišao u sobu… ostao u njoj nekih sat vremena, a potom žurno izašao iz kuće… kao da ga zmije gone… to je bio poslednji put kada sam ga videla. Nosio je kaput i šešir. Ponovo je izgledao loše. Tačnije, ljut. Van sebe. Besan.“ Draginja je jasno čula njegove reči, dok je napuštao dom.

192 DR NELE KARAJLIĆ

„Moram da je vidim! Moram da vidim da li me laže! Ako me laže, ubiću je! Ako me ne laže, ubiću Dabetića! Ako je ima, ubiću Lacija! Nekoga ću ubiti“, govorio je stisnutih zuba. Ali to Draginja ne reče policiji.

DVADESET PETO POGLAVLJE u kojem se zbog ljubavi gubi razum

A grad beše presvučen nekim novim, za njega nepoznatim ruhom. Kao da to nije bila ona ruina koju je zatekao prvog dana svoga dolaska, kao da to nije bila ona gluva, ružnim mirisom prekrivena kasaba nedostojna opisa, kao da se u međuvremenu Beograd pretvorio u neki veliki, sjajni velegrad, presvučen duginim bojama, grad ponosnih bulevara opasanih platanima, u kojem gori večni žar uzbuđenja i radosti. Hodao je onim istim ulicama koje je nekad prezirao i gledao sa sažaljenjem. U njima je sada video široke ulice okupane suncem i osmesima devojaka, čije su ruke koliko juče bile crne od uglja kradenog za ogrev, a koje sada blistaju kao sa modnih časopisa. Video je izloge prepune robe, živost, jedrinu, veselost i šarm, kao da nije rat, kao da je došlo neko zlatno doba rasipništva koje je najviše voleo. Beograd je sijao. Učini mu se dva puta većim i dva puta širim nego što je bio kada je u njega prvi put zakoračila njegova noga. Hodao je ulicama unezvereno, nošen nekom naročitom vrstom panike prisutne kod svakoga ko je sišao s uma. Išao je od osobe do osobe, unoseći im se u lice, izazivajući strah kod ljudi koji su ga prepoznavali znajući da njegov pogled ne može doneti ništa dobro. Zato su ga se klonili, bežali od njega, čak i policija, koja ga je primetila, bila je zbunjena, ne znajući šta da čini. A on je samo tražio Danicu. Ništa više. Bio je uveren da mu se skriva, da mu se sada podsmeva sedeći sa Lacijem negde u nekoj od beogradskih kafana gledajući ga kako pati za njom, kako je bezuspešno doziva. I gle, čuda! U svakoj ženi video je Danicu. Pratio je njihov korak, zavirivao ispod marama i šešira, prepadao ih svojim suludim pogledom. A one? A one su mu se smejale! Video je to! Video je onaj prezrivi balkanski podsmeh koji ponižava, razdražuje, koji dokazuje da sve što se rađa, živi i jede južno od Dunava, treba pobiti! Ne samo žene! Svaki prokleti čovek na koga je naišao smejao mu se u lice! Ovom narodu treba zatrti seme! Ovo je najgora bagra na koju je naišao! „Sve ću vas pobiti… Sve! Osim… osim nje!“

194 DR NELE KARAJLIĆ

Stade uz kuću trgovca Jocića, kojeg je prošlog novembra racija odvela put Starog sajmišta. Tu mu se, pred izlogom nekadašnje radnje široke potrošnje, prvi put zamuti u glavi. U jednom trenutku video je da mu je nebo došlo pod noge. Priđe mu jedna žena. U njoj on vide Danicu. Žena je imala sreću, pa je taj deo Jirgenove avanture ostao tajna za Gestapo, inače bi ona morala da posvedoči da ju je uhvatio za struk, čvrsto stisnuo uza se, naslonio glavu na njeno rame i plakao. Da. Plakao! Ona se istrže iz njegovog zagrljaja i nestade u pravcu Dorćola. Umesto nje, on zagrli zid. Dunu povetarac. Njemu dođe nova snaga. Ispravi ga. Razum mu se iznenada povrati, on izvadi sat iz unutrašnjeg džepa, obrisa znoj sa čela. Pogleda da li ga ko posmatra, popravi odelo i krenu napred. Disao je duboko i sigurno. U glavi su mu se misli složile. Hteo je da se vrati kući. Krenu od Joakimove radnje direktno na Knez Mihailovu. Posmatrao je ljude sa istim onim cinizmom kojeg je posedovao pre napada. Ponovo mu je grad izgledao jadno, bez perspektive, ponovo je osećao smrad izvrnute kante za đubre. Ljudi su bili tužni, utučeni. Nisu više bili veseli, i to ga dodatno umiri. U stanju spokoja on zaključi da je celo jutro bilo nepotrebno burno, da ga se u svojoj suštini sav ovaj jad koji ga okružuje i koji je nezreo za bilo kakav prosperitet uglavnom i ne interesuje, da je čak i osoba – nećemo joj spominjati ime – deo ovoga sivila i čemera i da je i ono što je uradio sa njom u Košutnjaku bio rezultat bezumnog zanosa i slepila, potpuno razumljivog za muškarca, te da se taj čin može smatrati kao mali dar njegove velikodušnosti njenoj lepoti. „Ovde bi trebalo staviti tačku na ovu priču! La commedia efinita!“ Šta bi se dogodilo s njim i njegovom glavom da na putu domu nije sreo Lacija, nikada se neće saznati. Čak ni prvih nekoliko minuta ćaskanja sa svojim drugarom nije pokazivalo da će ovaj dan imati još jedan preokret. Laci mu se zahvalio na ponudi da popiju zajedno kafu u Tri lista duvana opravdavši svoje učtivo odbijanje već ugovorenim sastankom sa drugarima. Jirgen uze vrlo velikodušno ovo opravdanje u obzir i uz reči žaljenja oni se rastadoše tako što Laci krenu ka crkvi, a Jirgen prema zgradi Gestapoa. Poslednja razumna misao koja mu prođe kroz glavu beše ona o gorčini kafe koju sprema kafe-kuvarica u podrumu najčuvanije zgrade u Beogradu. Laci je imao sreće. Niko od svedoka čije su izjave uzete tog popodneva u zgradi u kojoj je Jirgen trebalo da popije kafu ne spomenu njihov susret deset minuta pre nego što će oberšturmbanfirer uzbuđen i euforičan ući u Sabornu crkvu. A ludilo kao ludilo. Istom onom brzinom kojom je otišlo iz Jirgenove glave, sad se u nju vrati. Samo tren nakon što je Laci zamaknuo iza zgrade

Solunska 28 – II deo 195

banke Jirgen se upita koje to društvo Lacija čeka? Šta je to toliko tajno da njega nije pozvao? Nije li to možda neko koga on dobro zna? Možda neko za koga i Laci zna da mu je veoma stalo? Koga više taj Laci pravi budalom? Zašto odmah nije rekao kome ide? Zašto ga sve vreme zavlači? Trebalo bi da mu iskreno, kao drug drugu, kaže da je već odavno u vezi sa tom ženom, pa da se ova komedija završi… Jirgen se zaustavi u hodu. Okrene se glavom u pravcu zgrade Narodne banke iza koje je Laci upravo zamaknuo. „Koja žena?“, Jirgen upita svoju nagriženu svest. „Kako, koja? Pa Danica? „Danica?!“ „A ti kao ne znaš da su njih dvoje u vezi.“ „Sto puta sam ti rekao da to nije moj problem!“ „A čiji je, ako nije tvoj? Tvoga ponosa? Digniteta? Reputacije? Prave te budalom, idiote jedan!“ Tada je sve bilo gotovo. Oberšturmbanfirer odluči da krene za Lacijem. Da ga prati. Potrča ka mestu gde ga je poslednji put video, a zatim zamaknu za zgradu Narodne banke tačno u pravcu u kome je nestao Laci. U Gračaničkoj ulici ne beše nikoga. Svi oni koji su pošli na liturgiju već su odavno u crkvi, a oni koji se šetaju po gradu, ovu ulicu smatraju slepim crevom. Jirgen pojuri u pravcu za koji je pretpostavljao da je krenuo Laci, dođe do ugla sa prvom poprečnom ulicom i ugleda Lacija kako izlazi na Knez Mihailovu. Potrča za njim, a zatim naglo stade kad ugleda kako se ovaj pozdravlja sa sedim gospodinom. Sakri se u haustor usputne zgrade. Nije želeo da bude viđen. Izbroji do tri, pa ponovo izađe na ulicu. Lacija više ne bi tamo. Sedi gospodin uđe u ulaz kuće na uglu sa Knez Mihailovom. Jirgen potrča ka Knezu. Mimoiđe se s nekim dečacima. Odgurnu jednog. Učini mu se da su mu nešto rekli. Zastade. „Jeste! Rekli su ti da si šonja! Ne samo da si šonja već i da ti Laci jebe Danicu!“ To Jirgen ne mogaše izdržati. Okrenu se prema dečacima. Gledao ih je kako mu plaze jezik, kako se izruguju oficiru Vermahta. Uplašeni dečaci svedočili su u Gestapou da je oberšturmbanfirer bez valjanog razloga potegao pištolj na njih, i da ih je sigurne smrti spasla čista slučajnost. Njegov valter P38 sa drškom od ebanovine, poklon gospodina Jozefa Gebelsa, bio je zakočen. „Dok je gospodin pokušavao da otkoči svoj revolver, mi smo utrčali u prvi haustor“, kroz suze isprebijan do krvi govorio je najstariji od njih, moleći da mu daju vode.

196 DR NELE KARAJLIĆ

Dečak nije lagao. Jirgen se, nakon što valter nije progovorio, zbuni time što uopšte ima pištolj u ruci. To nije bio njegov običaj, to nije bilo oružje kojim je savladavao svoje neprijatelje. Ni pištolj niti bilo šta što oduzima život. On, uostalom, i nije bio stručnjak za oduzimanje života. Njegova specijalnost bila je njihovo trovanje. Čim ugleda da dečaka više nema, on vrati valter za pojas. Ali, osim dečaka, nestao je i Laci. Knezom je hodalo uobičajeno sveta za to doba dana. Svi koji su ga mimoilazili smejali su se njegovoj gluposti kako mu je izmakao Laci. On se osvrnu dva puta oko sebe. Tražio je rešenje, uzrujan i pod nekom bolesnom euforijom. „Ako ne mogu naći njega, mogu naći nju!“ Okrenu se ka Sabornoj crkvi. Njegovo bolesno stanje duha, tom odlukom, uđe u završnu fazu. „Ako nije u crkvi, s njim je! Ne piše im se dobro.“ Ponovo oseti groznicu, znoj na čelu, mokre ruke, ali ništa ga više nije moglo zaustaviti. U tren oka približio se crkvi, ugledavši gomilu ljudi kako stoji ispred nje. Progura se do porte. Nije bilo teško. Svi su mu se sklanjali s puta. Otac Miron je tog popodneva na ispitivanju na Obilićevom vencu prvo rekao da je bio začuđen brojem ljudi koji su došli na liturgiju. „Izbilo je neko čudno sunce, dozvalo ljude da izađu iz svojih skrovišta, da se nađu na svetome mestu, ne znam šta li je bilo, ali retko se desi da se skupimo u ovolikom broju.“ Na pitanje inspektora da li je primetio nekoga ko je došao u crkvu sa zlim namerama ili naoružan, Vlada odgovori da su u crkvi svi isti i da Gospod ima razumevanje i za one koje goni zlo. Tad je dobio prvi šamar. A Vlada nije lagao. Crkva je tog jutra bila puna, ne samo ljudima več i nadom. To je ono što je inspektora najviše intrigiralo, čemu odjednom toliko nadahnuće kod sveta u kome je ubijen svaki znak ponosa i volje. Nadu je podgrejavalo šaputanje da se stvari na frontu menjaju, da Nemci posustaju na Istoku, da se saveznici pripremaju na iskrcavanje na Siciliji, a najtiše, ali sa najviše žara, šaputalo se o tome da je glavnica gerilskog pokreta izbegla uništavanje, da se konsolidovala i da iz dana u dan sve više napreduje primajući u svoje redove nove i sveže snage. Tu nadu potkrepile su i priče kako Nemci još nisu uspeli da prekinu lanac doturanja pomoći gerilcima u ljudstvu i materijalu, kojim neko dobro skriven, vešto komanduje iz Beograda. Za tu nadu Jirgena nije bilo briga. On je ušao u crkvu s namerom da se konačno obračuna sa glasinama da li ga ona vara ili ne. „Ako je tu, onda je sve u redu. Onda joj je sve oprošteno, onda je svima sve

Solunska 28 – II deo 197

oprošteno!“ Vlada je posvedočio daje, držeći propoved, video Jirgena kako ulazi u crkvu, uznemiren i nesabran. „Kao da je očima tražio nekoga oko sebe, ali on ne zna koga.“ Na pitanje inspektora da li misli da je Jirgen tražio nekoga opasnog, naoružanog, Vlada reče da njegov utisak nije bio takav. Više je tražio nešto za smirenje. Tu popi drugi šamar. Od njega mu poče teći krv iz nosa. Ljudi su se sklanjali od Jirgena, neki iz straha, neki iz obzira prema poludelima, a on je grabio napred zagledajući u svaki ugao crkve ne bi li ugledao voljenu ženu. Stanje njegovog uma bilo je, međutim, toliko dramatično razoreno, da ju je mogao videti u bilo kome od ove gomile koja se tiskala od ikonostasa prema dverima. Isto tako, mogao je i da priđe licem u lice s njom, a da je i ne primeti. Tako nešto se i dogodilo. Osetio je miris. Miris majske ruže. Po tom mirisu ju je tražio. Ali, prođe pored Danice unezveren, odgurnuvši je od sebe u nekom posebnom transu. Ona pokuša da ga zaustavi, probudi iz te noćne more, ali se uplaši da to učini. Bilo ju je strah. Ustuknu. Niz Jirgenovo bledo lice slivao se znoj. Video je samo zlobom obojene poglede gomile koji su ga zadirkivali, provocirali, unižavali, praveći od njega predmet zabave i sprdnje. Njihov podsmeh i plaženje jezika bio je toliko bolan da mu se u jednom momentu zanesvesti. On jedva ostade na nogama držeći svoj valter u desnoj ruci. Ljudi se skloniše od njega videvši da se radi o umobolniku. On se zatetura, i pokušavajući da održi ravnotežu i ostane na nogama, na neki volšeban način stiže do ikonostasa. Vrhunac njegovih halucinacija tek je trebalo da nastupi. Na Vladinu molitvu za pomilovanjem duša svih onih koji u bezumlju rata izgubiše svoj život i na početak psalma hora Prvog pevačkog društva njemu se u lice, direktno iz svoje ikone, stojeći nogom navratu strašne aždaje, poče prvo smejati Sveti Đorđe. Taj bezobrazluk Jirgen nije očekivao. Okrenu se na drugu stranu tražeći svedoka ove nesvakidašnje uvrede i ugleda Svetog Arhangela Mihaila koji mu iskezi zube direktno u lice i na nekom starogotskom jeziku, koji ga je podsećao na mladost, reče kako Danice nema u crkvi i kako je svima jasno da je sada „jebe Laci“. Jasno je čuo te reči, kao što je jasan dan nakon kišne noći. Zatetura se malo unazad i nasloni na zid iznad kojeg ikona Raspeća Hristovog dobi neku bolesnu žutu boju. Umesto Hrista, na krstu je razapet stajao Adolf Hitler. Na licu je imao osmeh umesto grča, a sa čela mu je tekla krv plave boje. „Oni, vređajući mene, vređaju i veliki nemački Rajh!“ To kaza nasmešenim Ćirilu i Metodiju koji mu kao po komandi pokazaše srednji prst. Nije se još ni snašao od šoka koji ga je zadesio, kad sveci zajedno

198 DR NELE KARAJLIĆ

počeše pevati neku odvratnu, disonantnu melodiju, punu neukusnih intervala, van svakog ritma i harmonije. Bol koji u njemu pobuđuje muzika bez lepote ravna je Tantalovim mukama. On proba da začepi uši, okrenu se dva puta oko sebe i tu mu se dobro zamanta. Otac Miron je u svojoj izjavi, datoj tog popodneva u glavnoj zgradi Gestapoa, naročito istakao kako su ljudi jadnom oberšturmbanfireru prišli ne bi li mu pružili pomoć, što je bez sumnje znak da je naš oberšturmbanfirer jedna cenjena i omiljena osoba kod beogradskog sveta. Za takvu laž, on dobi novi šamar. Oficir Gestapoa, čovek pacovskoga lica, znao je da su ljudi mogli samo da beže od pobesnelog Jirgena. Njegov ulazak u crkvu izgledao je kao da je sam đavo ušao u Božju kuću, kao da mu nije bilo dosta što je tom jadnom narodu slomio dušu, navukao zlo i nesreću, kao da mu nije bilo dosta što je na onaj svet odveo toliku nejač na način nedostojan životinje, kao da mu nije dosta što je unizio čitav jedan rod, terajući ga da jede vlastiti izmet i da biva prisiljen da tvrdi da je ukusan. Ništa od toga mu nije bilo dosta, pa je poslao kao svog emisara ovog poludelog oficira da ubije i ono poslednje što narod ima u sebi, veru u Boga. „Eto to je narod mogao da pomisli. Da je došao da ubije njihovog Boga!“ Ali gestapovac nije mogao da zna da Jirgen nije imao nameru da ubije Boga. Nije ga bilo briga za njega. On je samo tražio ženu koja mu je oplemenila srce, ali razorila um. On ne samo da nije našao nju već je i izgubio sebe. Vrteći se ukrug, s pogledom prema tavanici, poslednje što je video bile su oči Gospoda Isusa Hrista koje su ga sa vrha kupole posmatrale sa dubokim sažaljenjem. Jirgen htede nešto da mu kaže, ali ne izusti ni reči. Samo pade pred noge žene koja mu dođe glave. Hrist mu, sa vrha kupole, namignu.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE u kojem se, sa zadovoljstvom, putuje u smrt

Jirgen se probudio u kupeu voza iz koga se nije videlo ništa osim beline. U uglu usana, na onoj strani koja je naslonjena na prozor, bila se skorela pljuvačka. Spavao je mirno i dugo. Na sedištu preko puta sedeo je dečak od trinaestak godina, vedroga lica i zaraznog osmeha. Jirgen ga ugleda, ali ne prida mu značaj. Kao da nije bio iznenađen ni društvom ni mestom u kome se obreo. „Ove oči sam već negde video“, pomislio je na trenutak, ali ga ta zagonetka nije previše uznemirila. Naprotiv. Nakon ludog dana zaslužio je ove sate mira. Jedino što je osećao jeste snaga udara vlastitog srca. Dečak se drznu, pa progovori. „Vi ste rasista?“ „Da“, odgovori Jirgen. Kao da je odgovor izašao bez njegove volje. Jednostavno, sa ovakvim pomalo tamnoputim, neadekvatno obučenim propalicama ne vredi ni razgovarati. Ali dečakov pogled ga zagolica. On je taj koji mu iskamči reči. „Ja sam Bini“, pruži mu dečak ruku. „Vipoznajete Mičinu majku, zar ne?“ Umesto rukom, Jirgen mu uzvrati podozrivim pogledom. „Otkuda ovaj zna za Danicu? Zna li još neko osim njega?“, upita se. Bini se nagnu ka Nemcu. „Do sada nisam video pravog rasistu. Vi ste prvi.“ Jirgen se osvrnu, kao da proverava da li je na pravome mestu. „Da li je ovo prva klasa?“ „Ne znam. Mislim da ovde nema klasa“, odgovori dečak ne skidajući pogled s njega. „Nema klasa?! Kuda putujemo?“, upita Jirgen. „Kako kuda? Pa, u smrt.“ „U smrt?! Odlično!“, odgovori Jirgen. „A kad stižemo?“ „Vi volite smrt?“, iznenadi se Bini. Jirgen ne odgovori ništa. I dalje je gledao kroz prozor. „Vi ste prvi na kojeg sam naišao da voli smrt! A da li svi rasisti vole smrt?“

200 DR NELE KARAJLIĆ

Jirgen okrenu glavu u stranu. Pored njih hodnikom prođe gomila dece. Prolazili su mirno, spokojno, bez galame i larme koja obično prati ovakve ekskurzije. Izgledali su kao neko ko je dete samo u ljušturi, a duboko u sebi već odrastao i zreo čovek. Valjda svako sazri kad stane na prag smrti. Jirgen ih je sažaljivo gledao osečajući neku umirujuću tugu. Uvek je sa velikim poštovanjem gledao na one koji su umrli, kao na nekoga ko je prošao najveće iskušenje kojeg Bog stavlja pred ljudski rod. Umiranje. Pa ima li većeg i obimnijeg posla? Plašio se smrti kad je bio mali. Seti se, sada dok sedi u ovom idiotskom vozu sa ovim neotesanim dečakom, da je kao dete hodajući Bad Telcom izbegavao oneputeve koji su vodili pored groblja. Znao je da okreće glavu odgrobalja da ne vidi kamene, monolitne spomenike koji su ukrašavali najmirniji kutak njegovog rodnog mesta. Groblje mu je dolazilo i u san podmuklo trujući njegova krhka dečja osećanja. Da bi razbio strah, kopao bi nos i ispuštao gasove. To je činio kada god bi trebalo da sa majkom poseti neki od grobova mnogobrojne rodbine. Majka bi ga čvrsto držala za ruku, a on bi, onom drugom, slobodnom, kopao nos sve dok se ne bi umirio. Bio je siguran da demoni koji pohode ovakva mesta nestaju pred njegovim skarednim ponašanjem. Majka bi ga uvek tukla zbog tih stvari, ali bi on nastavio isto da se ponaša kada god bi osetio da ga ona ne gleda. Krstovi oko njega, tamne crne grobnice, nedogorele sveće, sve je to u njemu budilo neku vrstu otpora, pajeprdeo ne bi li se odbranio od te tame. Bini se iznenada nasmeja. „Vi ste se plašili smrti, pa ste zbog toga prdeli?“, upita ga, kao da mu je pročitao misli. To Jirgena u potpunosti zbuni. Oseti se neugodno. „Nemojte da vam bude neugodno“, ponovo reče Bini. „Evo, neću vas ništa više pitati.“ I zaista, dečak ućuta. Samo se smejuljio. „Smrt?“, pomisli Jirgen gledajući belinu prema kojoj je voz krenuo. „Konačan red. To je smrt. Kraj ove anarhije koju nazivamo život. Kraj haosa koji nam truje dušu. Smrt! Početak spokojstva, mira… zato sam rasista. Jeste! Rasista sam zato što sam ponosan da je samo moja rasa spoznala ovo o čemu sada mislim. Svi ostali, niži oblici života, nemaju punu svest o smrti. Nemaju nikakvu svest o smrti! Doživljavaju je parcijalno, jadno, ne kao deo svega, već sebično, iz svoga ugla. Sebično! Naša superiornost leži u spoznaji da si deo ništavila, a ne deo prirode. Priroda je naš neprijatelj. Zato smo crni, zato nosimo ove uniforme. Zato nam smrt imponuje.“ S tim mislima on zatvori oči. Stavi prst u nos. Prdnu. Dečak mu se približi. Poljubi ga u ruku. Jigren zaspa. Večno.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE u kojem se sprovodi opsežna istraga

Hince je krenuo sa istragom istog dana, sa Jirgenovom smrću. Kao da je jedva čekao razlog da hapsi. Od onih najbližih oberšturmbanfireru, u prvom naletu njegove odmazde, niko nije preživeo. Pod sumnjom da su ga otrovali, streljana je kompletna Jirgenova posluga. Danica je bila privedena u grupi ljudi s Radija. Imala je ludu sreću što je u toku ispitivanja uz Hincea bio i Dabetić, koji je svojim sugestijama vodio gestapovca ka drugom mogućem uzroku Jirgenove smrti. Ka Laciju. „On je otrovan!“, siktao je Hince, a sa tim siktanjem, lice mu je bilo sve sličnije pacovu. „Svakako“, slagao se, tobože, Dabetić, pokušavajući da gestapovcu skrene pažnju na jedinog koji nije priveden od svih ljudi sa Radija. To je bio Laci. On je na vreme nestao. „Onaj ko ga je otrovao, biće obešen!“, ponavljao je Hince ubeđen da će vinovnika zločina otkriti svojim besom. Grupa s Radija prođe mnogo bolje od Jirgenove posluge. Shvativši da program mora da se nastavi, Hince ih pusti iz zatvora. Sve. „Nemam izbora“, kao da se pravdao pred Dabetićem i Kosmajcem, objašnjavajući tu grešku činjenicom da „neki u vrhu Rajha“ i dalje misle da se rat dobija radijom a ne terorom. Dabetić je samo klimnuo glavom, pokazavši da razume u kakvoj je zabludi „neko iz vrha Rajha“, ali se u Kosmajcu probudi uspavana zmija, pa, iznenada, ničim izazvan, napomenu Hincea da bi, pravde radi, bilo dobro da svi Srbi zaposleni u toj uglednoj instituciji dobiju otkaz. „Ako ništa, onda zbog toga što nisu čuvali svog oberšturmbanfirera.“ Hince se iznenadi Kosmajčevoj kreativnosti, pogleda ga s odobravanjem i reče kako će sutra ujutro tražiti od nadležnih da se ta ideja sprovede u delo. Tako Danica osta bez posla. Sledeći na red dođoše crkveni ljudi, a sa njima i monah koji je vodio liturgiju za vreme u koje je Jirgen preminuo. U tamnu, dimom cigareta ispunjenu prostoriju ušao je krvav, podbuo bez dva prednja zuba u glavi, ali sa

202 DR NELE KARAJLIĆ

posebnom svetlošću na licu. Ta svetlost podseti Hincea na Svetog Stevana, pa se još više rasrdi. Dabetić napravi korak kuraži, te se usudi da opomene gestapovca pacovskoga lica da je u pitanju monah, i da je teško da on bude uvučen u jedan ovakav zločin. Hince ga je gledao kao što se gleda neko ko ne razume svet oko sebe. „Zar vi zaista mislite da postoje takvi ljudi?“ „Kakvi ljudi?“, upita ga Dabetić. „Pa takvi kakve ste ih opisali. Ljudi koji ne umeju da naude drugome?! I to ste rekli za ovu ovde spodobu!“, pokaza na monaha, koji je okrvavljen sedeo na stolici zabačene glave. „Možda vama izgleda čudno… ali ja mislim da postoje. Ovaj gospodin ovde, jedan je od takvih“, reče Dabetić, osetivši da je učinio još jedan korak više no što je trebalo. Hince pobesni! „Vi, Srbi! Vi ste naivni! Čak i vi, gospodine Dabetiću, koga držim za pametnoga i mudroga čoveka! U svakom ljudskom stvoru nastanjeno je zlo. I u monahu! I u Crvenkapi! Ako vam to nešto znači. Ja ne mogu nikome da verujem! Pa ni monahu. Oberšturmbanfirer nemačkoga Rajha ubijen je na liturgiji koju je on vodio“, pokaza na Vladu. „Ja sam dužan da ubicu nađem! Čak i da ubijem deset nevinih, ako sam ubio onog pravog, ja sam svoj zadatak izvršio. A ubica? Ubica može biti svako… Ne samo monah… već, kako rekoh, i Crvenkapa! A sada, pošto ste me izazvali, sada ću vam dokazati da ovaj čovek krije veliku tajnu!“ Kako to Hince reče, tako se na Vladu sruči sve zlo ovoga sveta. Mučili su ga satima, studiozno, temeljito, sistematski, tražeći od njega, kao izlaz iz pakla u kome se našao, samo jednu jedinu rečenicu koja glasi: „Priznajem, ja sam otrovao oberšturmbanfirera.“ Tu rečenicu Vlada ne izgovori. Potpuno suprotno. Dželatima, koliko god da su ga mučili, učinilo se da se monaha to mučenje ne tiče. A ona svetlost mu nije silazila s lica. Izgledao je kao neko ko Bogu zahvaljuje što ga je stavio na ovakva iskušenja. On je njihove udarce dočekivao sa radošću. „Možda je i Gospod ovako patio?“, pitao se dok su ga polivali hladnom vodom da ga vrate iz nesvesti. Što je mučenje duže trajalo, to je Vladina zahvalnost bila veća. Nakon svakog udarca, uboda nožem ili drmanja strujom, on se obraćao krvnicima rečima zahvalnosti i blagosiljanja. Dabetić, koji je jedini od Srba ostao u prostoriji, molio je Hincea da prestanu sa mučenjem, jer je ono izgubilo smisao. Hincea je, međutim, Vladina upornost dovodila do ludila, pa je nakon svakog Vladinog zahvaljivanja naređivao da se mučenje nastavi. U jednom trenutku, Dabetić ne izdrža, kleknu pred monaha i zamoli ga da prizna.

Solunska 28 – II deo 203

„Priznajte, oče… mene radi. Priznajte, kumim vas Bogom. Evo! Ja ću sa vama na vešala. Obećavam! Samo priznajte da se ovo završi!“ Vlada, ruku razapetih u volovskim amovima, izduži vrat, pa poljubi Dabetića u čelo. „Bog te blagoslovio“, procedi monah kroz vilicu polomljenih zuba. Dabetić kleknu pred njim i prekrsti se. Hince ga nogom odgurnu u stranu. Uze Vladu za kosu. Podiže mu glavu. „Znam gde ti leži snaga! Znam! Obrijte mu bradu!“, naredi. Desetak minuta kasnije Vlada je ležao na podu, obrijan. Iznad su stajali Hince i Dabetić. Hince je držao nogu na Vladinim grudima. „Da li sam bio u pravu kada sam rekao da ovaj čovek krije neku tajnu?“ Pogleda Dabetića slavodobitno u oči, pokazujući poternicu na kojoj je bilo fotografisano lice identično Vladinom, ispod kojeg je pisalo ime Branka Jankovića i suma koja se dodeljuje onome koji ga pronađe živog ili mrtvog. „Gospodine Hince“, pokuša da mu objasni Dabetić, „to je njegov brat blizanac.“ „Nije me briga! Ne interesuje me taj podatak! Fotografija je dokaz da sam uhvatio vinovnika! Član Kominterne!“, odgovori Hince i izda nalog da se Vlada prebaci u logor u Jajincima.

DVADESET OSMO POGLAVLJE u kojem se zbog ljubavi gubi razum, po drugi put

Kosmajac nije verovao u ono što mu je Dabetić govorio. Gledao je u svoga zamenika misleći da je skrenuo pameću. „Polomili mu kosti?“ „Sigurno.“ „A on ustade i krenu s njima?“ „A on ustade i krenu s njima!“ „Najnormalnije?“ „Najnormalnije.“ „Pa možda ih nisu polomili?“ „Ja sam čuo krckanje. Polomili! Kako uđe doktor, on ustade. Doktor ga pogleda ne verujući očima.“ „Auh, brate! Kud ne ostah da to vidim.“ „Bolje da niste… bilo je mučno.“ „Pa šta će sad s njim?“ „Ah, ne mogu mu ništa. Mislim… mogu samo da ga ubiju.“ „Da ga ubiju? Pa nije on Branko!“ „Nije ih briga. Ubiće ga.“ „Na pravdi boga?“ „Nema tu više ni boga ni pravde.“ Kosmajac zapali cigaretu. Dabetić primeti da ne izgleda najbolje. U pogledu mu je nedostajalo snage. Snage i vere. Kao da nije bila ona ista osoba koja ga je, s neskrivenim zanosom, pre nekoliko godina primila u policiju kao uhodu. I glas mu je izgubio snagu. Kao da ga je rat umorio. Kao da više nije bio u stanju da se rve s nevoljama koje su ga snalazile. Kao da je izgubio bitku sa životom. „Zašto, Dabetiću? Zašto ih ta budala muči i ubija?“ „Kako zašto? Pa umro je oberšturmbanfirer Jirgen Švarcenbek. Naočigled naroda. Mora neko da bude kriv.“ „Ali naši doktori tvrde da je u pitanju padavica.“

Solunska 28 – II deo 205

„Zato su i streljani. Umesto da ispune želje, oni govore istinu.“ „Ništa više ne razumem. Izgleda da više nisam zao, moj Dabetiću.“ „Niste vi nikada ni bili zli. Samo ste se rukovodili svojom savešću“, šlaga Dabetić, ne trepnuvši. „Ali zašto njima treba ubistvo?“ „Da bi Hince bio heroj! Zamislite njegove sreće kada gore nekome u Berlinu kaže ja sam rešio slučaj oberšturmbanfirera!“ Kosmajac klimnu glavom, ali ne kao neko ko razume stvari, već kao starac kome ništa drugo nije ni preostalo. „Nisam znao da će ovo otići toliko daleko.“ „Šta ovo?“ „Pa to, vešanje, streljanje, ubijanje… Dabetiću, mi im pomažemo… Bog će nas kazniti.“ Prvi put, Dabetić u njegovim očima primeti senu savesti. Prvi put pred njim Kosmajac ne bese kočoperan, nabusit, samouveren, već skrhan, ispijen, bez nade. „Bože, nisam znao da će ovo otići toliko daleko“, reče ponovo šef beogradske policije, ali ne Dabetiću već nekome prema kome prvi put oseti strah. Stavi ruke u šake. Dabetiću se učini da čuje jecaje. Bi mu ga žao. Kosmajac ustade. „A Mirona? Gde su ga odveli?“ „U Jajince.“ „Nek mu je Bog na pomoći.“ „Već mu je pomogao.“ Kosmajac se prekrsti, ode do ormarića iznad koga je visila ikona Svete Petke. Izvadi staklenu čuturicu u čijem je srcu ležao krst. Iz nje se blago zlatila rakija. Uze dva čokanjčeta i rasporedi ih po stolu. Jedan na njegovu, a drugi na Dabetićevu stranu. U njih nasu zlatnu tečnost. Pre nego što je popi, kucnu se i prekrsti. Spusti prazno čokanjče. „Dabetiću, gotovo je! Ja moram pravo kod nje.“ „Kod koga?“, Dabetića iznenadi Kosmajčeva odlučnost. „Kod Danice Janković. Ne ide mi iz glave… a ni iz srca.“ „Ali, kako ćete?“, Dabetića uhvati neka vrsta nelagode. „Lako. Ostala je sama, bez posla, sa malim detetom. Bolesnim. Ja trebam nju, ona treba mene.“ „Ali da li ste sigurni da bi ona na to pristala?“ „Pristaće!“, ovoga puta Kosmajac bi ubedljiv. „Moraće!“ Sad Dabetić shvati zašto je Kosmajac tražio od Hincea da se Srbi otpuste s Radija. Imao je osećaj da se zlo što šiklja iz Kosmajca može opipati. Nije ga

206 DR NELE KARAJLIĆ

ganula ni njegova posrnulost koja je bila vidljiva i jasna. Nije ga ganuo ni blagi ton njegovoga glasa koji je izgledao kao glas mučenika, a ne glas krvnika. Ništa od toga ga nije ganulo. Naprotiv, Kosmajac mu je sada, ovakav skrušen, nikakav, jadan i bedan, bio odvratniji nego u ono doba kada je bio pun sebe, samouveren i drčan. Nije ga više mogao slušati. Njegove reči, prostakluci o Danici, namera da je uzme za ženu, da je obljubi, da učini na silu sve ono što je neprimereno učiniti, učiniše uhodu razdraženim i ljutim. I to njegovo kajanje pred Bogom, tek sad Dabetić shvati, ne beše kajanje zbog zverstava što čini okupator, već zbog nemoći da dođe do te žene. A Kosmajac nije stao. Kao da nije bio u stanju da primeti da svaka njegova reč u sagovorniku budi bes. Nastavio je da pije, i uz piće opisuje sve ono što ima nameru da učini Danici Janković, uveliko prelazeći prag pristojnosti. „Idem da je usrećim! Da vidi šta je muško! Nije ona to mogla da ima od onog svog žutokljunca muža. Kad je komunista umeo da zadovolji u krevetu? Nije ona pravoga muškarca imala ni u Jirgenu, ako ga je imala. A verujem da nije. Nemci, oni su od ubijanja zaboravili da… da prostite, ljuljaju krevet! A videli ste kako je jedra, rasna! Nije, bre, ta žena zaslužila da bude sama. Ima ko će da je usreći, moj Dabetiću, dok sam ja živ!“ Pa ispi tu, poslednju, desetu čašicu, ustade, stavi pištolj za pojas i izađe iz kancelarije. Te večeri, negde oko dvadeset časova, na uglu ulica Dobračine i Gospodar Jovanove, pronađeno je mrtvo telo šefa beogradske policije gospodina Radoslava Kosmajca. Obdukcija je pokazala da je gospodin Kosmajac primio jedan metak u slepo oko sa njegove desne strane, a da je pištolj kojim je rupa stajao u njegovoj desnoj ruci. Po svim parametrima, i u skladu sa svedočenjima više lica, istraga je došla do zaključka da je gospodin Kosmajac u stanju nervnoga rastrojstva i vidljivog alkoholisanog stanja, na uglu ulica Dobračine i Gospodar Jovanove, izvršio samoubistvo. U tu verziju poverovali su svi, te je ona zavedena kao zvanična verzija. Jedini koji je bio skeptičan, bio je gestapovac lica sličnog pacovu, Karl Hince.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE u kojem se pojavljuje tajanstveni stranac

Sipila je neka sitna, dosadna kiša, kada se Danici učini da je čula zvuk automobila kako se zaustavlja ispred kuće u Solunskoj 28 i da iz njega neko izlazi i staje pred kapiju čija su vrata danima bila zatvorena. Noć je već uzela grad pod svoje, a okolna svetla gasila su se poput ugašenih čikova. Danici, od straha koji ju je prikovao za sina, i koji joj nije dao da razumno rasuđuje, strašne misli su padale na pamet. Prvo što je pomislila da su došli po nju. Policija! Da je vode, streljaju, obese! Onih nekoliko sati što je provela u Gestapou, nakon Jirgenove smrti, utisnuli su joj u dušu pečat za ceo život. Nije se ona bojala za sebe. Njen život svakako je bio ispunjen tolikim patnjama da bi svako drugi na njenome mestu već odavno poželeo da se ova „komedija“ što pre završi, ali joj je na pameti bio njen sin Mića, koji bi njenim odlaskom ostao bez svake zaštite, nemoćan kao biljka, prepušten tihom i teškom umiranju, na čiju se pomisao njeno srce raspadalo. „Šta će biti s njim ako mene ubiju? Od čega će da živi? Da li će iko imati hrabrosti da pomogne detetu čiju je majku Gestapo likvidirao? Da li će iko imati hrabrosti da pita šta je sa detetom velikog komunističkog zlikovca za koga ne znamo da li je živ ili mrtav?“ Otkako je dobila otkaz na Radiju, njen se život sabio između četiri zida, sa sinom u naručju i strahom u kostima. Nije znala ni čime da se greju, ni čime da se hrane. Novca nije bilo, a i da ga je bilo, nju je strah bilo da ga troši. Zato, niti je izlazila niti je ikoga primala u kuću, očekujući, svakoga trenutka, da će neko doći po nju i odvesti je u „nepoznatom pravcu“. Mića je, začudo, sve vreme bio miran i staložen. Bilo mu je drago što je majka stalno sa njim. „Konačno!“, mislio je. „Konačno nikuda ne ide. Samo je sa mnom.“ Nekoliko puta je pitao za čika Lacija, ali kako nijednom nije dobio odgovor na to pitanje, jer je majku bilo strah da Lacijevo ime spominje, prestade da pita. Videvši da je majci život mnogo zagorčan, da ju je strah i da više nema one otvorene i tople oči koje je imala u vreme kada ga je obasipala ljubavlju i pažnjom, on, u svojoj dečačkoj glavi, shvati da su se vremena

208 DR NELE KARAJLIĆ

promenila i da je došao red na njega da preuzme odgovornost, život u svoje ruke, pa prestade postavljati pitanja, pokušavajući da sam na njih nađe odgovore. Odluči da joj pomogne da zajedno prebrode teška vremena u koja ih je sudbina strpala. On oseti potrebu da je teši, da joj uliva nadu, da je uverava da će sve na kraju izaći na dobro. Danicu je to još više ganulo. Njen dečak, prikovan za postelju, stalno na ivici smrti, odjednom odrasta, postaje zreo, pametan, razuman i nežan. Najveća uteha bio joj je zagrljaj u kojem su njih dvoje tonuli u san. Nije osećala obod gipsanog korita u kome je Mića ležao, niti ju je žuljala ivica kreveta. Kada bi osetila njegove ruke na svome licu, ceo svet bi joj bio mekan. A snovi su im bili zajednički. U to je bila sigurna. Jednom ju je Mića i pitao da li je moguće živeti samo u snovima. Nije umela da mu odgovori, ali mu je rekla da bi ona na takav život rado pristala. Mića je, osećajući potrebu da majku kuraži, počeo da laže. Videvši da je Danica počela da veruje u njegovo prijateljstvo sa Binijem, on je tobože padao u nesvest, glumeći obamrlost, pa se zatim, iz tog stanja, isto kao bajagi, vraćao u stvarnost, lažući joj da je bio sa Binijem i da mu je ovaj poručio da će se sve ovo sa ovim ratom, sa čika Lacijem i sa tatom završiti dobro. Lagao je i da mu je Bini poručio da mu majka mora malo da izađe na vazduh, da protegne noge, da pokuša da izađe iz svojih crnih misli jer, kako je on samo dobro lagao, crne misli privlače nevolju, te, reče da mu je to kazao Bini, one mogu da prizovu nevolju o kojoj se misli. A Danica? Danica mu nije htela reći da zna da laže. Naprotiv, sa velikom pažnjom slušala je njegove izmišljotine, maštarije, laganja, uživajući u ulozi nekoga ko slepo veruje svome sinu. Ali ju je ta Mićina briga za nju još više ganula, pa joj je nesreća, preko tih Mićinih laži, još dublje cepala srce. Laganja su se nastavila, ona ih je slušala, toliko dugo da je dane počela meriti po Mićinim izmišljotinama. Samo je jednom Mića govorio istinu, ali majka tu istinu nije umela da odvoji od laži. Jednom je zaista pao u komu i zaista sreo Binija u onome ludom vozu kojeg je skoro zaboravio. Tada se ispovedi Biniju. Nije imao snage da se igra. Reče mu sve… da mu majka brine, da je očajna i da se plaši za njega, da on još uvek ne može da se kreće, da su im svi napustili kuću, da nema više ni doktora, ni prijatelja, da je čika Laci pobegao negde, da je majka u strahu da ga nisu obesili, da nemaju ni novaca, da se svi plaše da dođu do Solunske ulice jer mu je majka na nekom spisku, da on za to ne mari, ali da bi voleo da vidi majku da mu je srećna, vesela, da se smeje kao što se smejala pre, dok je bio mali, dok nije počeo rat. Sve mu je to rekao u dahu, kao bujica koja je probila branu. Bini, inače veseo i vedar dečak, snuždi se. Prvi put ga Mića ugleda zamišljenog i

Solunska 28 – II deo 209

potresenog. Zagrli ga i poljubi u čelo. „Vidi“, reče Bini, „ovo ne bih smeo da ti kažem… jer nije moje da ljudima takve stvari govorim, ali moram da ti udahnem volju za životom. Reci mami da će ti se tata vratiti i ponovo ćete biti srećni… eto, tako joj reci.“ Mića ga pogleda znatiželjno. „Da li si siguran da će to biti tako?“ „Jesam.“ „Kako da ti verujem? „Pa, ništa ti drugo nije preostalo. Moraš da mi veruješ.“ Mića ga pogleda, pa se nasmeja. „Dobro, ja ću da tipoverujem, a mama?“ „Ako tipoveruje, lepo, ako ne… nema veze, poverovaće ti kada se to desi.“ Mića ga poljubi od-sreće, ali se i zbuni kada oseti da Bini nije srećan koliko i on. Naprotiv, kako izgovori te reći, Bini osta na svome delu sedišta zamišljen. „Šta ti je?“, upita ga Mića. „Zašto se ne raduješ? Zar to nije lepo?“ „Lepoje“, odgovori Bini, a zatim, osetivši da će mu iz oka poteći suza, okrenu glavu na drugu stranu. Kada je Bini tužan to oseti ceo svemir. Osetio je i Mića. Zagrli ga. Sada ispade da Mića teši Binija. „Štaje?“, upita ga. „Kad ti se tata vrati, ti i ja se više nećemo viđati, znaš. Ti ćeš da prohodaš. Ti ćeš da ozdraviš. Nećeš više dolaziti…“ „Ali ja te volim… zar nije dovoljno? Tome si me ti učio.“ Bini mu se osmehnu očima punih suza. „Jeste. To je više nego dovoljno!“, zagrli ga, pa ga povuče za nos, te se obojica, prepuna ljubavi smandrljaše sa sedišta na pod vagona. Stadoše se smejati bez prestanka. S tim smehom Mića se vrati u život. Ispred njega je stajala majka, preplašena, puna strepnje. Levom rukom držala je Mićina usta zatvorenim, a desnom mu pokaza da bude tih. Onaj automobil ugasi motor. Ču se otvaranje vrata, pa njihovo zatvaranje. Zatim škripa kapije. Pa koraci koji se približavaju kući, kašljanje nekog muškarca, pomicanje klupice pred vratima kuće, pa tišina. Tišina duga kao večnost. A onda koraci koji odlaze, zatvaranje kapije, zvuk paljenja automobila i njegov odlazak. Danica je držala dah u grlu, isprepadana, bleda. Mića nije treptao. Nije on mario za zvukove spolja. Bilo ga je strah da nekim pokretom ne uznemiri majku. Kako ču odlazak automobila, Danica odškrinu zavesu na prozoru. U dvorištu nije bilo nikoga. Đavo joj ne dade mira, pa izađe napolje. Sve beše nepomereno i netaknuto. Samo je ispod klupice virio koverat. Danica ga podigne i sa primetnim strahom ga otvori. U njemu je bilo tri hiljade

210 DR NELE KARAJLIĆ

rajhsmaraka. Da je mogla, vratila bi ga donosiocu. Ali nije znala kome.

TRIDESETO POGLAVLJE u kojem se čovek oseća kao progonjena zver

Jirgenova smrt dade jasan signal Laciju da mora da nestane kako zna i ume. On to i učini. Postade nevidljiv. Na vreme. Krijući se, izgubio je svaki kontakt sa spoljnim svetom. Pitao se da li je Dabetić krenuo u potragu za njim… ili uživa u situaciji u kojoj se krčka u maglovitom prostoru između života i smrti. A Laci i jeste bio u takvom stanju. Bio je progonjena zver, pod stalnim pritiskom, nepoverljiv prema ljudima, sa srcem ispunjenim panikom. Skrivao se po podrumima, tavanima, haustorima, razrušenim kućama. Spavao je ispod prevrnutih čamaca, pod mostovima, čak i na drveću, menjajući svaku noć lokaciju već prema osećaju koji će deo Beograda policija da pusti na miru. Jeo je šta je stigao. Skupljao je komade otpadaka po pijaci, na kojoj i nije bilo bogzna čega. Izmenio mu se lični opis, zabradatio je i usukao se, što od gladi, što od straha. Nije više imao kud. Morao je da nađe onoga koji je ljude prebacivao tamo… preko reke… u slobodu. Ali kako? Ko mu je mogao pokazati put? Kome da veruje? „Gospode, umreću kao pas!“ Jednog se jutra obreo pred Crkvom Svetog Marka. Naslonjen na zadnja vrata disao je teško lomeći se u sebi da li da uđe ili ne. Pokuca. Vrata se otvoriše. Sa njima strah se poveća. „Ti si Jevrejin, a?“, upita ga mladić nemirna pogleda. Držao je vrata poluotvorenim. Laci potvrdno klimnu glavom. Znao je da nema nikakvog smisla lagati. „Kako te do sada nisu uhvatili?“ Laci slegnu ramenima. Ni njemu to nije bilo jasno. Mladić ga uvede unutra, pa ga ponudi cigaretom. Laci je uze i povuče dim. Iz očiju mu krenuše suze. Poče plakati kao beba. „Cigareta, a?“, upita mladić. Laci potvrdno klimnu glavom. „Cigareta te je podsetila da si ipak čovek, a ne životinja? Pa da! Životinje ne puše. Puši samo čovek!“

212 DR NELE KARAJLIĆ

Trenutak kasnije, sedeo je u kuhinjici crkvene trpezarije sa komadom hleba i šoljom čaja u rukama. „Sve su vas pohvatali. Sve!“, govorio je mladić kuvajući čaj. „Majku im njihovu. A i ovi naši, psi! Uvlače se u hulju. Cinkare. Katastrofa! Ma ne samo Jevreje. I nas Srbe. Ali, veruj mi, jebaće njima Rus mamicu. Videćeš.“ On otpi gutljaj i sede pored Lacija. Ču se škripa vrata. Laci se uspaniči. Mladić ga smiri rukama. „To je Jefimija. Smea je i nema. Teško može da prepozna Jevreja. Jedino po mirisu.“ Obojica se nasmejaše toj gluposti. Mladić, jer je mislio da je duhovit, a Laci iz straha da nešto ne uprska. Sve vreme je ćutao. Skupljao je hrabrost da uputi mladiću odlučujuće pitanje. Kako da pobegne odavde? Ali bilo ga je strah. Gledao ga je, merkao, plašio se da je sve ovo što mladić govori obična tirada iza koje sledi pozivanje Gestapoa, prijavljivanje, nagrada. „Jefimija pije bez šećera“, nasmeja sa zarazno u novom pokušaju da zasmeje prisutne. Laci razvuče usta. „Ha-ha.. Nastavi mladić: „Kakav šećer! Toga, bre, nema godinama… al’ ona meni uvek… samo bez šećera, moliću.“ Laci se prvi put osmeli da pogleda po prostoriji. Bila je tamna i prazna. Bila je nikakva. Na zidu ikona Svete Bogorodice, iznad nje paučina. „Znaš, prikane“, približi mu se mladić, te nastavi da priča kao u poverenju, „juče nađoh dvojicu iz Banata na Zelenom vencu. Pustili ih zbirovi da nas malo nahrane… evo ova sveža nana koju piješ… to su oni doneli. Vele, ovi naši ih tepaju. Malo-pomalo, ali ih tepaju, znaš.“ Laci oseti da je na raskršću. Sada! Ili će da pita ili će da umre. Ovaj ovde, ili rodoljub ili provokator. Da je provokator, već ga dovoljno dugo drži… prijavio bi ga sigurno do sada… ali možda čeka da odam i ostale… ali ja ostale ne znam… ali otkud ovaj provokator zna da ja ostale ne znam… pustiću ga još malo… Nije valjda prevara? Ne, ne smem tako da mislim. Moram da verujem. „Švaba će da izgubi rat. Znaš. Biće isto kao sa Napoleonom. I on je došao do Moskve pa, cvrc!“ Laci otpi gutljaj. Da krene? Da pita? „Ničija nije do zore gorela, pa ni Hitlerova… a je li“, okrete se on direktno prema Laciju, „a što ti ne pobegneš odavde? Ovde će te sigurno ubiti.“ Laci tek sad ućuta. Ovo je klopka, sigurno! Pa šta? I da jeste i da nije, njegova situacija je manje-više ista. Katastrofalna. Zašto ga to pita? „Što se ne povežeš? Postoje ljudi koji to rade. Dogovoriš se, daju ti uputstva, pa… ti si daleko odavde.“ Laci spusti glavu iznad šolje. Toplina mu oprlji usne. Neponovljiv doživljaj.

Solunska 28 – II deo 213

„Ja te ljude ne znam. Ali čuo sam da postoje. Da ih ima“, nastavi mladić. Laci ne mogaše ništa da kaže. Poče ponovo da plače. Od straha. Mladić kao da to i ne primeti. On nastavi da laprda. „Mogu da proverim kod onog malog Joleta… spadalo sa Bulbuldera… tamo negde i spava… ne znam kako ga još uvek nisu ukebali… ako ko zna, on zna.“ I Jole je znao, ali je znao samo svoj deo. Laci je spavao u toj crkvenoj prostoriji još tri dana. Niko za njega nije znao osim Jefimije i mladića. Nije mrdao odatle. Čekao je Joleta. U jedno sivo jutro, prekriveno maglom i vlagom, u crkvi se pojavi Jole. Sede pored vatrice i zagrli mladića. Izgledao je kao neko ko je poznavao ceo svet. Dok je govorio, brisao je nos rukavom koji se pretvorio u froncle. Ono što je Laci na njemu najviše voleo bile su njegove oči. Igrale su kao bilijarske kugle, nemirne i radoznale, podsećale su ga na ono što je nekad bio život. „Zaista“, pomisli on, „mladost je mladost, pa makar bila usred rata. Život je zaista čudo! Ovaj dečak ovde, ako ga Bog nagradi za sve ovo što radi, pa pozivi duže no ova nesreća, on će se ovih dana u svojoj pedesetoj, šezdesetoj, sećati sa setom i nostalgijom. Čitače u međuvremenu knjige i priče iz najstrašnije decenije ljudske istorije, ali na njih neće gledati onako kako gledam ja. On će je videti kao deo mladosti, a mladost je lepa čak i u okupaciji… čak i u logoru.“ „Idete večeras“, prekinu dečak Lacijeva razmišljanja. „Čim se smrači. Ja ću vas odvesti do mesta na kome će vam reći gde treba da budete i kada. Dolazim po vas posle dva. Nemojte ništa da nosite sa sobom. Neće vam trebati.“ Kako to reče, tako izađe napolje, a Laci ostade zatečen. Toliko dugo razmišlja o tome kako da izađe iz ovog pakla, sanja o slobodi budeći se u nemiru, zamišlja odlazak negde gde neće biti zver nego čovek, i sada mu tu dođe neka vucibatina, kaže mu dve-tri reči uputstva šta da radi i kako da se ponaša. Svet je zaista zastranio! On pogleda domaćina. Ovaj je imao izraz lica nekoga koga se ne tiče čitava situacija. „Da mu verujem?“, upita Laci. Mladić otpi gutljaj čaja gledajući iznad Lacijeve glave. „Je li?“, upita Laci ponovo. „Šta?“ „Da mu verujem?“ „Kome?“ „Pa ovome dečaku.“ „Kom dečaku?“

214 DR NELE KARAJLIĆ

Laci shvati da je ispao glup u društvu. A taj dečak je trčao po kaldrmi Kosančićevog venca, vešto preskačući lokvice vode. Stade pred obućarsku radnju Perovića. Unutra ne beše nikoga. Izvadi neki papirić iz džepa. Ubaci ga kroz mali procep na prozoru i ode na svoju stranu. Nesrećom, dečak ne primeti čoveka u sivom kaputu koji ga je pratio od Crkve Svetoga Marka sve do obućarske radnje na Kosančićevom vencu. Bio je siguran da je papirić kojeg je ubacio u obućarsku radnju stigao do onoga kome je bio namenjen. Čovek u sivom kaputu uđe u radnju pre nego vlasnik primeti papir ubačen kroz prorez na vratima i stade na njega nogom. Pojavi se Perović iznenađen. „Imam cipele… otišao im je đon. Sigurno mi možete pomoći“, reče čovek u sivom kaputu. Vlasnik radnje, stariji gospodin sa naočarima sa velikom dioptrijom, potvrdno klimnu glavom. On nikad nije saznao ko bi večeras trebalo da beži iz Beograda na slobodnu teritoriju. Sedam dana kasnije Gestapo je ušao u njegovu radnju, pretresao je, izvrnuo sve što je u njoj bilo, njega i njegovu ženu odveo u logor, a za sinom koji je mesec dana pre tog nesrećnog događaja naprasno nestao, vođen u matičnim knjigama kao umro od tuberkuloze, beše raspisana poternica. Papir koji je bio namenjen obućaru, tog se popodneva našao na stolu Olivera Dabetića. Mreža njegovih ljudi namirisala je da se na taj vlažni dan trebalo dogoditi nešto što se ne bi smelo propustiti. Dabetić uze papir i pročita ga. Stavi ga u džep. Pogleda na sat, uze crni kožni mantil, toliko karakterističan za policijske inspektore, stavi šešir na glavu, a valter P38 zadenu za pojas. Lice mu nije odavalo nikakva osećanja. Izađe na ulicu. Na papiru je pisalo Lacijevo ime.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE koje govori o nenadanom susretu na obali reke

Na svojoj desnoj obali, nedaleko od poslednjih kuća Dorćola, Dunav je, decenijama navlačeći mulj, kamen i komade drveća, napravio mali sprud koji desetak metara ulazi u njegov tok, praveći neku vrstu prirodnog pristaništa. Ta izraslina iz obale bila je idealna brana koju su alasi koristili da bi pristali na dorćolsku stranu. Oni najveštiji, znali su iz opklade ili dosade da, koristeći maticu velike reke, krenu svojim malim, lakim čamcima sa banatske strane nizvodno, i da pristanu o tu hrid ne smočivši vesla. Koristili su virove Dunava tako što su krmom vešto upravljali čamcem prema hridi. Isto tako su se od hridi odlepljivali i prelazili ponovo na drugu stranu reke nizvodno od Dorćola. Tim načinom plovidbe oni su se Dunavom kretali bešumno, poput utvara. Morao si biti majstor da čamac suv i neprevrnut dovedeš do cilja. Sada, kad je rat bio u jeku i kada je pokret otpora postajao sve ozbiljniji i organizovaniji, ova veština pojedinih momaka ispade izuzetno korisna u jednoj drugoj igri. Prebacivanju omladine na slobodnu teritoriju. Tako se i Laci nađe na toj sprudi, ophrvan strahom, zaleđenog pogleda ka reci, očekujući čamac s druge strane, koji će ga povući ka slobodi. Iznenada, trag baterijske lampe osvetli mu lice i izbi pogled iz očiju. Strah mu zaustavi dah, i skupi ženice. Duša se preseli u nos. Niz nogavicu mu se spusti topli trag mokraće. Ako bi zemlja mogla da se otvori, pa da se u njoj može nestati, sad je bio pravi trenutak za to. Ali zemlja ne uradi ništa. Izdade ga. Svetlost lampe prošara po njegovoj figuri pa se ponovo zaustavi na očima. Slepilo je i dalje trajalo, ali mu se povrati sluh. Ču korake i dahtanje. Bilo ih je dvojica. Nije imao prilike da ih razazna, ali ih je mogao prebrojati. Čuo je i zveket oružja. Repetiranje pištolja, gaz čizme po pesku. Huk Dunava. Mislio je da se odmah baci u reku. Možda je ta smrt dostojnija čoveka od tihog i mučeničkog umiranja u nekom logoru. On zatvori oči. Čekao je da mu se neko obrati. Mislio je da je ovo kraj njegovim mukama i propadanju, ali nije ni slutio da od ovoga iznenađenja

216 DR NELE KARAJLIĆ

može biti nešto još gore. „Nisi imao tu boju lica kada si me ostavio na Gare de Lionu, bez prebijene pare, pokislog i poniženog.“ On se tek sad sledi. Tek mu sad kroz telo prođe sav strah koji se gomilao sve ove ratne godine. Ispred njega je stajao Dabetić. Nosio je crni kožni mantil karakterističan za policijske inspektore, šešir čiji je obod skrivao oči, i valter P38 zategnutog oroza koji mu je, mora se priznati, stajao prilično elegantno. Pored njega je drhtao mladi nemački vojnik. Držao je automatsku pušku nagotovs, spremnu da opali i bez njegovog odobrenja. Izgledao je kao neko ko ovaj posao radi prvi put. „Izvini, hteo sam da dođem sam, ali mi to nije dozvolio protokol“, pokuša da bude duhovit. Laci pogleda ka Dunavu. Kao da je od reke tražio spas. „Uzalud čekaš. Lanac je otkriven. Telo čamdžije pluta Dunavom. Ne brini. Naći će ga u Smederevu.“ Laci se osvrnu. Klopka! Izdade ga Jole sa Bulbuldera! „Znači, ovo neće biti samo umiranje, ovo će biti kombinacija umiranja i ponižavanja.“ „Lepa reč, bivši prijatelju. Lepa! To je tačno ono što sam i ja osećao na Gar de Lionu. Poniženje!“ Laci oćuta odgovor. Osetio je da se samo tišinom može izboriti za dostojanstvenu smrt. „Ali nisam ja poniženje osetio samo tada. Otkako te znam, ponižavao si me. Otkako smo zajedno, tvoje je bilo da me uniziš pred drugima. Nikad, ali nikad mi nisi uputio ni jednu jedinu lepu reč, bio si uvek grub, neotesan i vulgaran, pravdajući to tvojim načinom pokazivanja ljubavi. Sranje, Laci, sranje!“ Nemački vojnik ga pogleda. Šta da radi? Da li da puca? Dabetić mirno klimnu glavom pokazujući da za to uvek ima vremena. Vojnik shvati da je upao na poslednji čin neke velike predstave. Prevrnu očima pokazujući time da ni mesto ni vreme nije baš bezbedno za psihološke drame, ali mu Dabetić ne odgovori ništa. On ponovo uperi valter u Lacija. „Ne krivim ja tebe. Ja sam kriv. Ja sam te od početka slepo pratio, voleo sam te kao starijeg brata, a nekad i kao oca. Ti si mi otvorio vrata onoga što sam najviše voleo, vrata muzike, ti si mi pokazao svet, bio sam spreman da te pratim do kraja, da ti ispunim sve želje, u meni si imao i najodanijeg slugu i najiskrenijeg prijatelja, ja sam jedini znao sve tvoje tajne, čuvao ih kao da su moje, ja sam pratio sva tvoja osećanja, ugađao im, branio te pred neprijateljima, trpeo uvrede upućene tebi, bio sam tvoj apostol!“

Solunska 28 – II deo 217

Reči su izlazile iz njega takvom brzinom i jasnoćom da je Laciju bilo jasno da ih je u sebi čuvao godinama, spremajući ih za ovaj trenutak. „A ti? Ti si me ostavio kao zadnje đubre, kao ogrizak jabuke, kao ispušenu lulu, kao crva. Ti si me zgazio bez prava na žalbu. Ako na ovome svetu postoji nepravda, ti si je pokazao prema meni u njenoj svekolikoj veličini!“ Ponovo zasta. Na licu mu se čitalo olakšanje. Njemu prvi put nakon svih ovih godina u očima zaiskri život. Kao da je ovom tiradom oslobođen duh koji je patnjom bio zatvoren u tamnici Dabetićeve duše. „Prvo si mi pokazao svet muzike, svet džeza, pa onaj pravi, veliki svet, a zatim si me iz njega izbacio kao što neko izbacuje stari ormar iz kuće. Nisam mogao više da se vratim. Nisam imao snage za novi početak, a želeo sam. Želeo sam da ti pokažem kako mogu da ustanem iz blata u koje si me bacio, samo tebi u inat. Uzalud. U menije posle one noći bilo sve ubijeno. I vera i nada i želja za životom. Samo mi je telo ostalo da živi, kao neka vrsta kazne kroz koju grešan moram da prođem. A tebi, tebi nije bilo dovoljno što me teraš od sebe, već si me proglasio lopovom. Secikesom! Tu reč si upotrebio, sećaš li se? Kao da sam džeparoš, a ne umetnik! Pa i da jesam, zar nismo bili dovoljno bliski za oprost? Pa i da jeste, zar to ne bi bio rezultat moje aljkavosti, a ne strategije? Ali znamo i ti i ja zašto si to uradio. Učinio si to pred ženom do koje mi je bilo stalo. Uplašio si se moje bliskosti sa njom. Želeo si da je zadržiš za sebe. Nikome nisi opraštao njenu naklonost, a ona ju je prema meni imala. Ali si ispao sme! Nisi u njoj prepoznao zmiju! Uživao si u njenom otrovu, ne znajući da te ubija. Nisi prepoznao da je vrednije naše prijateljstvo od njene lažne ljubavi, naš zajednički život od naše karijere. Nisi mogao da trpiš šta sve znam o tebi. Nisi mogao da imaš pored sebe nekoga ko zna sve tvoje tajne, koji te je gledao potištenog, uništenog, bednog, drogiranog. Nisam ti nedostajao. Nijedne sekunde! Toliko si sebičan! Ne umeš da deliš, Laci, baš kao i pleme kome pripadaš. A vidiš, sada“, on pokaza na nemačkog vojnika, „kada se stvari počinju odmotavati, ta sebičnost i ta bezosećajnost dovodi i tebe i tvoje pleme na ivicu istrebljenja.“ Laci se sledi. Pominjanje njegovog jevrejskog porekla tih ratnih godina rezalo mu je svaki, pa i najtananiji nerv. Dabetić je to znao. Čekao je trenutak da mu to kaže. Svaku lošu Lacijevu osobinu, pravdajući time njega lično, pripisivao je narodu kojem je ovaj pripadao. Kao da bi Laci bio drugačiji da nije Jevrejin. „Zato vas nikad niko nije voleo! Vi ste jedini narod koji nije imao prijatelje u istoriji, vas su se gadili i veliki i mali, u vas se niko nije smeo pouzdati, osobine dobrog, pravog prijateljstva u vašem narodu su okarakterisane kao osobine budale. Hajde, obj asni mi to! Haj de, reci mi, šta j e to u vašem narodu

218 DR NELE KARAJLIĆ

što vas čini neprijateljima svakog plemena otkako je sveta i veka? Od Rima do Trećeg rajha!“ Tu malo stade. Vojnik je stajao mirno shvativši da prisustvuje nečemu što se spremalo dugo vremena. I on se malo opustio. Laci je ćutao, jer je znao, šta god da kaže da će biti upotrebljeno protiv njega. Čekao je samo da ga ovaj ludak ubije, da se ovaj cirkus završi. „Kakvi Jevreji, kakva uniženost?“, strujale su misli Lacijevom glavom. Postaše hrabrije od njega. „O čemu ovaj čovek govori? Nit je njemu bilo važno ko sam ja, nit ga je ta žena volela! Mrzela ga je iz dna duše! Ali, hajd’ mu to sad objasni. Uzeo je pare, pljačkao me iz dana u dan, svi su shvatili to. Zašto i kako, više mi nije ni važno. Kakve to sad veze ima? Da me je zamolio da mu oprostim, oprostio bih mu… promenio bih plan… poveo bih ga sa sobom u Lion. Vrlo važno! Za par dana sve bi bilo zaboravljeno… možda bi me posle opet krao, ali to je već neka druga priča. Ali on nije zamolio za oprost. Bio je nekako bespredmetno gord i ponosan, valjajući se u govnima koja je sam izasrao. Kakav bednik. I kakve veze to ima sa Jevrejima? Takav je svet! Kad nešto zasere, odmah su krivi Jevreji. Nismo mi krivi što smo sposobni. A sposobni smo zato što smo ugroženi, prognani, pritisnuti. Da nismo sposobni, ne bismo ni postojali. Kakav si ti bednik, Dabetiću! Zato i radiš za Gestapo. I sada, kad stojiš s tim pištoljem uperenim u moju glavu, ti i dalje cviliš i jadikuješ.“ „Hajde, pucaj već jednom!“, reče Laci izazivajući ga. I sam se iznenadi svojom hrabrošću. Dabetić mu uperi pištolj u čelo. „Eh, pa ne ide to tako brzo. Previše sam ja dugo čekao ovaj dan da bih ga tako brzo završio.“ „Ajd’ pucaj!“, ponovi Laci. Zube je držao stegnute kao da je tim stiskom želeo da odbije metak. Iznenada, i bez najave, Dabetić opali. Prasak se prolomi nad Dunavom. Laci umre, pa oživi ponovo! Sve u deliću sekunde. Otvori oči. Pored njega je ležao mrtav nemački vojnik. Kasnije je utvrđeno da je prostrelna rana bila veličine 9 milimetara, da je prošla kroz glavu M. J. iz sela Umkirh kod Frajburga, da mu je zrno rasporilo mozak napola, te da je samim tim smrt bila trenutna. M. J. je imao dvadeset godina. Laci preblede. Niz pantalone sa unutrašnje strane tekla je žitka i vrela stolica. Koliko još iznenađenja krije ova noć? Dabetić ga je i dalje gledao. „Bio sam uveren da ćeš ti biti taj kojeg ću prvog ubiti u životu, ali sam se predomislio. Za tebe je smrt nagrada. Osuđujem te na život!“ Dabetić zviznu. Na njegov signal iz mraka, bešumno izroni čamac. Iz njega

Solunska 28 – II deo 219

alas mahnu veslom. Dabetić podignu ruku u znak pozdrava. Laci se prenerazi. „Ti?“ Tu on oseti stid, prvi put u životu. „Ovaj čovek organizuje ovo? Ovaj čovek mi poklanja život, a ja sam njegov upropastio. Ovaj čovek je sve vreme mislio na mene, a on meni nije pao na pamet nijednoga trenutka! Ja sam ništavilo!“ Čamac prista na hrid. Ču se zvižduk čamdžije. Laci poče da plače. Plače, plače. Kao da je čitav život čuvao suze za ovaj plač. Plače, plače… Tresao se. Hteo je da nešto kaže, da se izvini, ali nije imao snage. „Nisam kadar ni za to.“ Dabetić mu priđe i zagrli ga. Čvrsto! Tada oseti olakšanje, skoro blaženost. Jedan zagrljaj iz njega izbaci sav otrov koji mu je kolao venama. Držao ga je oko pasa, dok je ovaj plakao… plakao… plakao… Čamdžija iskoči, rastavi ih, uhvati Lacija podruku, uvede ga u čamac požurujući ga. On je i dalje ridao suze. Stid ga je toliko ophrvao da nije smeo da pogleda u pravcu obale. Na obali je stajao Dabetić. On nategnu revolver. Opali dva metka iznad čamca. Treći opali sebi u ruku. Raznese lakat i nadlakticu. Pade na zemlju. Nekoliko minuta kasnije dotrča nemačka patrola. Čamac je bešumno otklizao ka drugoj obali. Tu je noć Dabetić preležao u bolnici. Gestapo je konstatovao da je napad na stražarsko mesto 32 bio organizovan na osnovu informacija koje su iscurele iz srpske policije. Dabetić je bio pod prismotrom dva dana, sa čovekom iznad njegove postelje, sve dok se njegovo stanje nije poboljšalo. Trećeg dana u njegovu sobu uđe gestapovac pacovskog lica. „Gospodine Dabetiću“, poče Hince odmereno, „ne bih da traćim ni vaše a ni svoje vreme, mislim da ga u ovome svetu ima sve manje, pa bih prešao na stvar. Verujem da znate da ste odavno objekat praćenja službe i da u okviru tog praćenja imamo stanovita saznanja koja po vas, u ovome trenutku, mogu da budu neugodna.“ On iz džepa izvadi komadić papira, stavi naočare, koje mu licu pacova doda nijansu smešnoga. Sada nije ličio na pacova, već na karikaturu te životinje. „Pre svega bih vam zahvalio za sve korisno što ste učinili za Rajh, a toga je bilo mnogo, uz napomenu da ste, čineći dobre stvari, činili i loše, pa ste time prokockali poverenje koje je Gestapo imao prema vama, a prokockali ste i neobjašnjivo otvorenu podršku oberšturmbanfirera Jirgena Švarcenbeka, koji, na vašu žalost, ovog puta neće biti u stanju da vas zaštiti. Rad bih bio da vam

220 DR NELE KARAJLIĆ

saopštim tih nekoliko neugodnih činjenica pre nego što vam iznesem ponudu koju bi na vašem mestu prihvatio svako ko ima iole svesti o težini pozicije u kojoj se nalazi.“ Gestapovac je govorio polako, ne žureći u iskazu. Dabetića je dodatno mučilo to uživanje u davljenju žrtve, ali njegova sličnost pacovu ga skoro zasmeja. Ako Hitler preko ovakvih kakav je Hince pokušava da dokaže arijevsko u nemačkom narodu, neće mnogo toga postići. „Dakle“, nastavi da deklamuje gestapovac, „balističkim stručnjacima nije bilo teško da utvrde da je vojnik M. J. ubijen istim oružjem kojim ste i vi ranjeni, a da je to oružje predato vama na upotrebu 17. oktobra 1941. godine, te da je verovatnoća da ga niste ubili vi nego neko drugi svedena u domen nadrealnog. Ono što vam još stavljamo na dušu, a što je nakon slučaja ubistva nemačkog vojnika postalo očigledno, jeste i organizovanje prebega gradske omladine iz Beograda na teritoriju pod kontrolom komunističkih bandita. Sva naša istraživanja, o kojima bih vam mogao govoriti satima, a u kojima mi je mnogo pomogao i gospodin obućar Perović, koji je bio na vašem spisku ljudi od poverenja, vode u jednu centralnu tačku, a ta tačka, gospodine Dabetiću, jeste vi. Nije to sve što smo o vama otkrili. Paljenje garaže novembra 1941. pune vozila Vermahta, koje je organizovano i nažalost uspelo u svojoj nameri, kontrolisano je i odobreno sa vaše strane. Došli smo do saznanja da ste organizovali i mučko ubistvo Radoslava Kosmajca, bivšeg šefa beogradske policije, kome ste i vi bili podređeni. Veštim nameštanjem uspeli ste da nas uverite da je gospodin Kosmajac izvršio samoubistvo.“ Tu gestapovac stade. Pogleda u Dabetića koji gledajući ga sa kreveta ne pokaza nijedan znak uznemirenosti. „Ali, ono što vam najviše zameramo, gospodine Dabetiću, jeste spašavanje i evakuacija ozloglašenog komuniste i visokokotiranog člana Kominterne Branka Jankovića, konspirativnog imena Ujka Vanja, koji je tobože poginuo u našoj kampanji 6. aprila 1941, a koji je vašim vezama izvučen iz Beograda i prebačen, prema našim saznanjima, u Moskvu!“ Na tom mestu, Nemac sa licem pacova prvi put pogleda Dabetića u oči. „Složićete se da je samo ovo poslednje vredno streljanja. Da seja pitam, ja bih krenuo sa čupanjem noktiju, ali moje su ingerencije ograničene. Ja sam, naime, delegiran od strane komande da vam predložim džentlmenski dogovor.“ Nemac blagim pokretom ruke izvadi drugi, mnogo veći papir, na kome su bili iscrtani trouglovi međusobno povezani poput pčelinjeg saća. Svaki od trouglova imao je samo jednu tačku zajedničku sa susednim. Dabetić prepozna

Solunska 28 – II deo 221

crtež. Taj crtež mu je davnih godina pokazao Brko, koji ga je, na preporuku Branka Jankovića i postavio u poziciju tačke na jednome trouglu. Dve tačke u njegovim trouglu behu obeležene krstićem. Njegova tačka bese obeležena početnim slovom njegovog prezimena: D. „Verujem da znate šta predstavlja ovaj crtež. Sistem vaše organizacije. Trebalo nam je vremena da ga u potpunosti dešifrujemo. Dakle, ponuda glasi… otkrijte nam ova dva imena“, Nemac čvornovatim kažiprstom pokaza na dva krstića koja su sa Dabetićevom tačkom činili trougao. „Her Tohte Miler, novi komandant Gestapoa za Balkan, vam jamči da ćete dobiti sve potrebne papire da nestanete iz ovoga grada u roku kraćem od dvadeset četiri sata, a da će vam ti papiri biti sasvim dovoljni za ulazak i boravak u neutralnoj Švajcarskoj.“ Gestapovac pogleda u Dabetića nadajući se da ovaj na to neće da pristane. Grehota bi bila da se ovakva zmija, kakav je čovek koji je ležao na krevetu ispred njega, ne stavi na najgora mučenja. Gledao je njega i Dabetić. Znao je šta ta ponuda znači. I on je onomad imao prilike da mušterijama, kako je iz samo njemu karakterističnog humora zvao uhapšene, nudi slične predloge, ali je znao kako su se ti predloži završavali. Čak i da prizna i oda sva imena, biće zadavljen pre nego što se njegovo priznanje pro veri. Ako ne prizna, mučiće ga dok ne prizna. Izlaza nije bilo. Stoga, ne razmisli previše. Veštim potezom palca otvori kapak na zlatnom prstenu kojeg mu je poklonio Jirgen one večeri dok ga je trovao ljubomorom, te, pre nego što je gestapovac mogao i da pomisli na prevaru, sasu u grlo beli otrov što ga je onomad dobio od Brke. Nakon što ga proguta, iskezi se Nemcu u lice. Poslednji put takvu slobodu je osetio dok je prebirao dirke raštimovanog klavira one sulude noći u Vrnjačkoj Banji. „Gospode, hvala ti. Sve skupa, i nije bilo toliko loše“, reče plazeći jezik gestapovcu čije je lice ličilo na pacova. Bilo je sve kako je Brko i rekao. Otišao je daleko, brzo i lako, a gestapovac se mogao jebati.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE u kojem se svira Šopenov Nokturno, opus 9, broj 2

„E, ej, budi se, budi! Ej, budi se!“ Dabetić otvori oči. Oko njega je sve bilo belo… kao neki beli separe… ili tako nešto. Ne separe, kupe… voz… belo unutra, belo spolja. „Jesi li se probudio više?“, ljutito ga upita Bini. Sedeo je preko puta i mahao rukama pred njegovim očima. Dabetić se nasmeja. Oseti se prilično dobro… lak kao pero. „Svaka čast Brki i njegovom prahu. Da sam znao pa da ga ranije popijem.“ Bini mu se nasmeja. „E nek vidim i tebe da se smeješ.“ „Dođavola! Morao sam da umrem da bih se osetio srećnim?“, isplazi Biniju jezik, onako kako je to učinio Hinceu. Ali Hincea se više nije sećao. Bini ga povuče za nos. Dabetić skoči na njega. Poče da ga golica po rebrima kao da svira klavir. Bini izgubi vazduh odsmeha. Jedva se izvuče izDabetićevog zagrljaja. „Ha-ha-ha… a ti znaš da sviraš klavir.“ Dabetić odrično mahnu glavom. „Znaš, znaš. Pričao je meni Mića.“ Dabetić ponovo odrično mahnu glavom. „Znaš… znaš… Sada će da dođe klavir, pa ćeš da sviraš…“ Dabetić još jednom odrično mahnu glavom. Bini istrča iz kupea. Dabetić ostade sam. Tek tad oseti neugodnost. Bio je ponovo sam. Ceo život je bio sam. I pre života je bio sam. I posle života će ostati sam. „Svaki čovek je sam. Laže svako ko kaže da je bio sa nekim, da je sa drugima isto telo… ili ista duša… lažu te budale. Sam se rodiš, sam se boriš, sam i umreš. Tu su život i smrt isti. I kroz jedno i kroz drugo prolaziš sam. Nije pitanje ima li života posle smrti, već je pitanje ima li života pre nje. Jezivo je kad si sam, a izgleda ne može drugačije.“ Tad ču zvuk klavira. Dolazio je iz pravca lokomotive. Otvori vrata kupea. Niz hodnik su klavir gurala dva mrtvaca. Bini je udarao po tipkama pokušavajući da odsvira neku dečju pesmu. „Jedna pčela je na cvet sela…“ ili tako

Solunska 28 – II deo 223

nekako. Glupo i idiotski. „Sve dečjepesme su idiotske. Ne znam ko ih piše“, pomisli Dabetić i sede za klavir. Poče po skalama tek toliko da se zagreje. Nije to činio godinama. Otuđio se od klavira. Postao mu je stranac. „Izvini, stari druže, ali takva su bila vremena.“ On ga pročešlja još jednom, pa stade, udahnu duboko, dok kroz njega ne prođe tišina. A onda… poče da svira… tiho i nežno, lako kaopovetarac. Svirao je Šopena! Naravno. Nokturno, opus 9, broj 2, blaženo poput pahulja snega. Ne iskvareno, kako je to voleo, nego upravo onako kako ga je Frederik i napisao. Od bogougodne melodije voz smrti se zaustavi. Stade pred njenim veličanstvom, muzikom. I smrt joj salutira! Kako su kroz njega lebdele note, tako ustaše mrtvi. Iz njih zaiskri život, a tela otresoše smrt sa sebe. Kao mokar sneg. Činilo se da se od melodije voz odvaja od šina, da se podiže, da dobija krila. Note su padale po hodniku bojeći ga bojama blaženstva. U očima ljudi sijala je sreća. Blagodet kraja. Bini nije disao. Verovaoje u muziku, ali ne ovoliko. U oku mu zaiskri suza. Dabetić je primeti, pa sledeće note, koje kao po nekom božanskom redu nailaziše upredivnoj melodiji, posveti Biniju i njegovim suzama. A iza tih suza krilo se ono što je Dabetić odavno izgubio. Radost! Bini mu priđe, spusti glavu na njegovo rame. Dok se voz podizao ka nebu ispunjenom belinom, nošen blaženim notama, dok se Dabetić, svirajući Šopena, polako pretvarao u belinu, Bini mu šapnu ne remeteći sled melodije. „Da li si mu oprostio?“ Dabetić se nasmeja. „Naravno.“ Bini ga poljubi u obraz. „Onda si pobedio!“ „Koga?“ „Sebe. A sebe je najteže pobediti. Znaš… oprost, to ti je pobeda. Ti si pobednik!“ Dabetić uzdahnu i kroz nezapamćeni triler privede nokturno kraju. Sa poslednjom notom on postade belina. Biniju se učini da je pred samo pretvaranje Dabetića u belinu čuo njegov glas. „Mangupe mali. Znao sam da postojiš!“

DEO TREĆI

PRVO POGLAVLJE koje počinje jednom partijom šaha

Crna kraljica stade na polje e5. Beli skakač joj se, sa dužnim poštovanjem, ukloni s puta. Iza nje, u špaliru, stajahu dva crna topa i još crnji lovac. Ništa više nije moglo da zaustavi smrtonosan napad na beloga kralja. Plotuni kaćuša, smeštenih na samo dvadesetak metara od šahovske table za kojom su sedela dva sovjetska oficira, valjali su razoran tovar po nemačkim odbrambenim položajima oko Beograda. Ne zna se kome je bilo teže. Trupama Vermahta ili belome kralju. Igrači su voleli kaćuše. U njihovom urlanju čuli su cvrkut ptica. Oko njih je kuljao dim. Lica su im se žarila od plamena raketa. Grmljavinu topova nadvikivale su komande starešina. A njih dvojica, kao da se oko njih ništa ne događa, zurili su u tablu na kojoj se partija bližila kraju. Maršal Fjodor Ivanovič Tolbuhin, beli, podiže svog nemoćnog kralja. Htede da ga zavitla u pravcu neprijateljskih položaja, ali se smiri, pa ga spusti nazad na tablu. Pogleda suparnika ljutito u oči. Protivnik mu je bio Srbin, vatrenih očiju, sa slavodobitnim osmehom na licu. Taj Srbin ga je kao senka pratio poslednjih godinu dana. Išao mu je na nerve. „Ko mi posla ovu budalu?“, mislio je Tolbuhin onoga dana kad mu se Ivan Petrovič Vojnički, to jest drug Branko Janković, pridružio u njegovom nastupanju ka južnim kracima ranjene nemačke armije. Pristupio je maršalovoj komandi po naređenju „s vrha“. „Samo mi on još treba! Koga šalje NKVD, nije bezopasan.“ To što ga do sada nije oterao, može da zahvali strahu koji sa sobom u jedinice donose oni što su komandu dobili direktno iz glavnog štaba. Pričalo se da je Srbin došao u sovjetsku armiju još pre operacije Barbarosa, da ga je doveo Brko, čovek čije se ime među oficirima, a naročito generalima, izgovaralo sa religioznom bojaznošču, jer su ga pratile legende o hiljadama likvidacija iza kojih je stajao. Među pripadnicima visokog komandnog kadra vest o njegovom smaknuću dočekana je s olakšanjem, ali strah koji je Brko sejao oko sebe, nije im dozvoljavao da se otvoreno raduju. Na kraju, sve generale NKVD pratila je fama da su besmrtni. A ovaj Srbin je takođe imao čin, ali se nije znalo koji. „Nije ga badava dovelo ovamo da mi smrdi tu u komandi, đavo da ga od mene nosi“, zaključi Fjodor Ivanovič. Branka Jankovića su doveli u Moskvu, na silu, iz Beograda, u nesvesti,

226 DR NELE KARAJLIĆ

krvave glave, onog kobnog dana kada je nemačka avijacija Beograd sravnila sa zemljom. Doveli su ga Brkini ljudi, po njegovom naređenju, jer je po proceni komande bio previše dragocen da život završi u ruševinama. U Moskvi je dobio i novo ime Ivan Petrovič Vojnički, po junaku jedne drame njegovog najdražeg pisca, ali su ga tajne sovjetske službe vodile kraće, po kodiranom imenu Ujka Vanja. Kada se, onomad, obreo u Moskvi, koja još uvek nije znala šta je čeka, znao je da od povratka u Beograd nema ništa. Samo se nadao da ga dole vode kao mrtvoga, a da niko drugi od njegovih najmilijih nije u toj koloni. Pakao rata, strahote i klanica mogu da izblede prošlost, ali sećanje na svoje on ne mogaše isterati iz glave. Naročito ne iz snova. Početkom napada na Sovjetski Savez, regrutovali su ga kao vrhunski obaveštajni kadar, a zatim su ga bacah vamo-tamo, na Istok, na Zapad, sve dok mu nije zapao Kursk, gde je okitio pleća sa dva velika ordena i dodatnim zvezdama na epoletama. U trenucima kada je po njemu padalo usijano gvožđe, tamo kod Kurska, iskreno je poželeo da su svi njegovi pomrli i da čekaju samo njega da im se pridruži. Pre da će ih sresti mrtve nego žive. Molio je Boga, iako u njega nije previše verovao, da mu pošalje jednu tenkovsku granatu da mu prospe mozak, pa da se pridruži najmilijima na onome svetu. Ali Boga ne bi. On osta živ, i posle velike pobede stade napredovati sa Crvenom armijom ka zapadu. Čim je ušao u štab sovjetskog maršala osetio je sa kojom antipatijom ovaj na njega gleda. Strašna je bila mržnja koju su vojnici gajili prema „obaveštajnim“. Mržnja i strah. Maršal Tolbuhin je shvatio da će sa ovom budalom biti prinuđen da deli mesece, možda i godine, a Branko je znao da dokle god bude pod patronatom ovoga vojskovođe, biće daleko od osvete Brkinih neprijatelja. Dakle, obojica su pravilno razumeli sudbinu. Behu osuđeni jedan na drugoga. Ali, oni nađoše nešto što su delili kao strast. Šah! Vrlo brzo shvatiše da se bez netrpeljivosti i mržnje mogu gledati samo preko šahovskih figura. Tako su se gledali i sada, kada se špic Crvene armije zario podno Avale, na samo dvadesetak kilometara od Beograda, sipajući po nemačkim položajima leteći pakao kog je iz sebe izbacivala monstruozna naprava romantičnog imena. Kaćuša. Dok je radila sovjetska artiljerija, Branko nije imao posla. Njegov zadatak bio je da koordinira komunikaciju sa partizanskim trupama tek kada se sasvim približe gradu. Blizina rodnog Beograda u njemu je budila uspomene zaspale onoga dana kada je iz njega odveden. Bilo ga je strah da su ta sećanja pogrešna, da ono u šta treba da uđe nije ono iz čega je izašao. Bojao se svega na šta treba da naiđe, svega što bi trebalo da ga dočeka. Svega… i ulica, i kuća,

Solunska 28 – II deo 227

trgova, bakalnica, kafana, bioskopa… svega… Plašio se da je to sve okuženo, zaraženo, uništeno… Ali najviše se plašio ljudi. Kakvi su oni sada, posle toliko godina pakla? Ko je njegov brat danas? Da li je živ? Ko mu je žena? Da li ga pamte deca? Šta je bolje, da ih vidi ili da ih ne vidi? Da su živi ili da su mrtvi? Ima li snage da posle svega i dalje voli? I da li oni vole njega? Da li ona voli njega? I tada se ponovo priseti… Borba za Jaši pretvorila se u ulični rat. Niko tu ne beše pošteđen. Ni vojnici ni civili. Nemac se grčevito borio, krajnje nezgodan kad se ukopa. Čak su i oficiri imali da izađu na liniju i da osvajaju grad, od ulice do ulice, od kuće do kuće. Branko tu ugleda novu priliku da pogine. Da nestane sa ovoga sveta. Tolbuhin se ljutio što mu je Ujka Vanja nedisciplinovan, što mu beži iz vidokruga. Što traži đavola. Znao je kolika će se srdžba sručiti na njega ako neko od „ovih političkih“ zbog njega izgubi život. Zato je slao svoje vojnike da ga štite, „da prate budalu“. Tražeći smrt, Branko se opet zanese u ratovanju. Probijao se kroz grad, ulazio u unakrsnu vatru, padao i dizao se, pucao, legao, izlagao se vatri… ali uzalud. Nijedan metak nije bio njegov. Sa još dva crvenoarmejca, generalova čoveka, pritisnuo je odbranu jedne zgrade kitnjaste fasade nakrcane balkonima, koju su Nemci branili nadahnutim fanatizmom. Lukavim prebacivanjem s jedne na drugu stranu, on i njegova dva saborca uđoše u nju pod kišom metaka. Bombama neutralisaše mitraljesko gnezdo, a još dvojicu Nemaca na prvome spratu raznesoše granatom. Na kraju, jednog podoficira Vermahta, koji se branio mašinskom puškom, pogodiše metkom u čelo. Telo mu se izduva kao balon i stropošta se niz stepenice. Pred njima, nebranjena, stajala su teška drvena vrata iza kojih je vladala neka tajanstvena tišina. Priđe im oprezno, odgurnu ih nogom, a ona padoše sa šarki uz tresak. Sasuše rafal u praznu prostoriju. Napuniše je olovom i dimom. Tek kad se dim raziđe, oni u prostranoj sobi prepunoj knjiga i slika nepoznatih pejzaža, ugledaše nemačkog oficira sa pištoljem u ruci. Bio je bled. Utvara. Činilo se da iz sebe isijava svetlost koja koči onoga ko je ugleda. Izgledalo je kao da se smeška, kao da nije sa ovoga sveta, kao da je taj osmeh i ta svetlost, koja je iz njega izlazila, mnogo opasnije oružje od pištolja kojeg je držao u ruci. Njegova pojava razoruža svu trojicu. Stadoše pred njim kao omamljeni. Da je imao nameru da ih pobije, mogao je to da učini sa lakoćom. Srećom po njih, on je već odavno odlučio šta će da učini. Stavi cev pištolja u usta i opali. Njegovo beživotno telo pade po teškom drvenom stolu. Mozak mu se prosu

228 DR NELE KARAJLIĆ

bibliotekom. Ali ona svetlost koju je isijavao i dalje je sijala. Dvojica crvenoarmejaca salutiraše Branku i strčaše niz stepenice, a njemu neki đavo nije dao da ode iz te sobe. Priđe oficiru bez glave. Interesovalo ga je ko je čovek, čime se bavio. Ko je junak koji je stajao pred njima? U onome trenutku, kada ga je ugledao, kada su obojica još uvek bili živi, nije izgledao kao neko ko je zao i zlotvor. Naprotiv, izgledao je dobroćudno, plemenito. Nije uzalud iz njega izbijala ona svetlost. Okrenu mu telo, lagano, sa posebnim uvažavanjem. Imao je osećaj da je pred njim telo prijatelja, druga, brata, nekoga koga dobro poznaje. „Gde smo se mi sreli, druže?“, upita bezglavi trup. Preturi mu džepove. Nađe fotografije. Pregleda ih. „Sve muškarci!“, pomisli Branko. „Nigde žene!“ Ostavi telo sa strane. Priđe radnome stolu. Na njemu ne beše ničega. Kao da je sve odneseno, evakuisano. Prevrnu fioke. Uglavnom prazne. Samo u jednoj ugleda smotuljak pisama ispisan čitkim, kitnjastim rukopisom. Prelista ih ovlaš i ostavi sa strane. Vrati se lešu. Nešto mu je govorilo da telo pred njim krije neku tajnu. Zamisli se, pa se iznenada vrati pismima. Bila su na nemačkom, a njegov nemački nije bio loš… u stvari, za ono što ga je pismima privuklo, nije mu bio potreban nemački. U svakome od njih našao je ime svoje žene! Bilo je ispisano sa posebnim nadahnućem, strašću! Skupi pisma u gomilu, strpa ih u džep i izlete napolje. Nije ni primetio da je izlazeći iz sobe nagazio na metalnu pločicu koja je bila okačena oko vrata nemačkog oficira koji više nije imao glavu. Na njoj je pisalo lajtnant Oskar Kraus.

DRUGO POGLAVLJE koje govori o snazi pisane reči

„Trebalo je da ih spalim! Odmah!“, urlao je u sebi kada god bi osetio kako ga Jirgenova pisma Oskaru žuljaju u unutrašnjem džepu uniforme. Tu ih je držao. Kraj srca. Sve vreme rata. Mogao je da izgubi šapku, šinjel, pištolj, čak i svoju simonovku, ali se od pisama nije odvajao. Čitao ih je svaki dan po nekoliko puta, kao da su ga nečim omađijali, kao da se u njima krila tajna njegove svekolike nesreče. Mrzeo ih je, ranjavala su ga, pekla, kidala komade srca, grizla mu dušu, ali ih se nije mogao osloboditi. Kako ih završi, kako dođe do kraja Jirgenovih ispovesti, tako oseti potrebu da ih čita iznova, ne preskočivši ni jednu jedinu reč. A reči je merio strpljivo, sistematski, ne bi li uhvatio sva njihova značenja, pa i ona skrivena koje je pisac tih redova svom jedinom čitaocu pokušao poslati na zakulisan način, iz straha da ne bude otkriven i prokazan. Pa i ona osetljiva pitanja, privatne sadržine, pisac je plasirao oprezno i brižljivo, čuvajući značenja od prvoga čitanja, tako da je bilo neophodno da ih se više puta pročita ne bi li se proniklo u ono što je pisac hteo da kaže. Ali, katkad iste reči nisu imale isto značenje u narednom čitanju. Kao da su se igrale žmurke sa čitaocem, kao da su se šalile s njim, praveći ga budalom. To je Branka izluđivalo, činilo ga besnim, ali ni takav, van sebe, nije imao snage da ta pisma zapali. Kao da mu je život zavisio od tih pisama. Kao da mu život bez tih pisama nema smisla. Kopkalo ga je šta bi jedna skrovita reč, na kojoj se zadržavao satima, trebalo da znači u sledećem čitanju. A tek je poneki, zalutali izraz, koji je pobegao piščevoj pažnji, te se, zahvaljujući neopreznosti našao na papiru, otkrivao njegov dubok duševni nemir, koji ga je pratio od dolaska u Beograd do njegove smrti. Naglo presečen tok pisama davao je Branku za pravo da zaključi da Jirgen Švarcenbek nije više među živima. Ali su živa njegova pisma. Toliko živa da Branka nisu ostavljala na miru. Nad onim, manje čitkim delovima, Branko se najduže zadržavao. U tim rečima, koje su izmakle piščevom oprezu, Branko je nalazio njihov puni smisao. U tim

230 DR NELE KARAJLIĆ

rupama među rečima, slika piščeve duše bila je najvidljivija. U njima mu je bilo najlakše rekonstruisati sled događaja. Nije se libio da u nekom od kasnijih čitanja, sam dodaje reči koje tekstu nedostaju, znajući da ih je Jirgen namerno izostavio, ispravljajući ga i dopunjujući ga, kao što se dopunjavaju nepopunjena mesta u ukrštenicama. Tako je i prepoznao zaljubljenog čoveka, nekoga ko je izgubio razum zbog žene, onoga kome ništa na ovome svetu nije stalo do uzvraćene ljubavi. Uživao bi u njegovoj pismenosti, lirici, lepoti izražavanja osećanja, gospoštini kojom su ova pisma protkana, čak i u onome delu u kome se pisac predstavljao kao rasista i čovekomrzac, gde bi imao mnogo toga da mu kaže, da mu saspe u brk. Uživao bi i više, samo da dama u koju je Nemac zaljubljen nije bila njegova žena. Te delove, koji su posvećeni njoj, čitao je naglas. Na nemačkom. Kao da je pokušavao da sebe stavi u poziciju Jirgena, da ga zameni, da on postane pisac tih redova, da on otkrije sve lepote prekrasne žene, da u stvari Jirgena ni nema, već da je sve to ispisala njegova ruka. Kao da mu je Jirgen krao misli… Kao da je Jirgen on sam. Pomisli, da je sve ovo oko njega u stvari iluzija, a da su stvarnost, zapravo, pisma. Da je on sve vreme u Beogradu, da piše svojoj ženi, a da je čitava odiseja ovoga rata samo jedna velika noćna mora koja predugo traje. Nasmeja se takvoj mogućnosti. Ponekad, dok je čitao Jirgenove redove o Danici, umesto da ga pogodi strela ljubomore, da zamrzi svoju ženu, da poželi da je više nikada ne vidi, u njemu se ponovo pojavi ljubav koju je prema njoj gajio, koja ga je s njom spojila, i koja ga i obavezuje da ne izgubi glavu u ovome strašnome ratu, već da živ i zdrav izbije na vrata kuće u Solunskoj ulici broj 28, da je vidi, poljubi, podigne, zavrti oko sebe, te da oboje padnu srećni u vlažnu travu. I u tom delu pisama, znao je da stane, da doda koju reč na postojeći tekst, znajući da ju je Jirgen, krijući detalje njihove veze, namerno izbegao, mešajući tim novonapisanim rečima sebe u Nemčev rukopis toliko duboko, da pri sledećem čitanju više nije znao šta je pisao Jirgen, a šta on. Čak mu se i rukopis približavao Jirgenovom, sve dok nisu postali isti. Ali, kako naiđe neka druga, manje prikladna Jirgenova reč, koja otkriva prirodu tajne veze između oberšturmbanfirera i Danice Janković, bezdan u koji su oboje upali, taj blaženi osećaj iščile iz njegovog srca, ono se ponovo napuni otrovima, i on požele, ili da ih oboje ubije ili da sam nestane iz ovoga usranog sveta. Više puta je nameravao da spali pisma, pa da pepeo prospe po zemlji natopljenom vojničkom krvlju, ali se svaki put predomislio jer je osećao da bi njihovim nestankom on izgubio smisao postojanja. Da nije bilo Jirgenovih pisama, njegov život ne bi bio vredan življenja.

Solunska 28 – II deo 231

„Šta mi je trebalo da kopam po fiokama? Sada bih bio miran. Tačno! Bio bih neobavešten, ali miran. Na kraju krajeva, šta imam od toga što sam saznao za njenu preljubu? Čini li me to pametnijim? Srećnijim? I zašto bi to bila preljuba? Pa ja sam za nju mrtav.“ Posle takvih misli znao je da se umiri, da sklopi oči, seti se dečaka, onoga lepog dana pred sam rat, njihove vriske, tuče, smeha, njihovih svađa i rasprava. U tim mislima tražio je mir, sreću. Ponekad bi pomislio da sreća u stvari i postoji samo u mislima, maštarenjima, da ju je tako onaj koji nas je stvorio i zamislio. Nju je uzaludno tražiti u svetu oko nas, jer nismo mi ti po kojima je svet skrojen da bi sve oko nas bilo potaman. Ona se krije baš u našim srcima i glavi. Tu ju je lakše pronaći. Ali i takve smirujuće misli nisu dugo trajale, kao što ništa u ovome ratu ne traje dugo. U tren oka ponovi se kanonada kaćuša, a do njega dotrča kurir zagaravljenoga šinjela, sa bolnim izrazom na licu. „Tavariš, maršal, Ujka Vanja! Strašno, strašno! Naišli smo na nešto strašno!“ Vojska je ušla u šumarak. Iz njega je vonjala smrt. Leševi su ležali razbacani poput opalog lišća. Neki bez nogu, neki bez ruku, neki bez glave. Poluobučeni, goli… Iznad njih letele su svrake. Njihovo graktanje u harmoniji sa odjecima detonacija plelo je etidu smrti. Branko je stajao iznad leševa ne verujući očima. Pored njega je povraćao jedan crvenoarmejac. „Onaj koji je ovo uradio… čini se… uradio je u žurbi!“, pomisli Branko, pa skupi pomućenu snagu i kroči dublje u šumarak. Osetio je potrebu da klekne, da izljubi svaki od tih streljanih tela, da im se izvini u ime svoje i u ime celoga čovečanstva, da se okrene ka nebu, da upita onoga u koga on ne veruje, ali mora, jer nema kome drugome da se obrati, da li se i ovima koji ovo učiniše oprašta, da li je ovo znak njegovog čovekoljublja, da li je sve ovo što leži pred njegovim nogama takođe Njegova volja? Ako jeste, onda bolje da On ne postoji. Iz misli ga trgnu vrisak. Jedan čovek bez noge vukao se po mokroj zemlji. Iza njega je ostajao krvav trag. Dva vojnika pritrčaše mu, tutnuše mu rakiju u usta. „Doktor, doktor!“, povika onaj u čijoj je ruci bila čutura. Branko priđe nesrećnom čoveku. Iz njega je izbijao vonj smrti. Kao da ju je otresao, skinuo ju je kao što čovek skida kaput, pa od nje ne osta ništa drugo do smrad. Ranjenik je trabunjao neke reči, pominjao imena, iz prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, a zatim ugleda Branka i vrisnu. „Oče! Oče!“, kao da ga je prepoznao. „Pa vi niste mrtvi? Nisu vas streljali?!“ Poljubi Brankovu čizmu. Dva sata kasnije, došavši sebi, ranjeni čovek, vlasnik obućarske radnje sa

232 DR NELE KARAJLIĆ

Kosančićevog venca, drug Perović, potanko je i detaljno ispričao Branku šta se dogodilo sa njegovim bratom. „Mučili su ga svakodnevno… a njemu ništa… čupali mu zube, a njemu izraste novi, lomili mu prste, a on skrcka s njima orah… čudo jedno… Ubili bi oni njega odmah da ne bi komande iz Gestapoa da ga drže živog sve dok ne prizna. Šta je trebalo da prizna, ne znam. To samo on zna. Sećam se da su ga pitali da li zna Ujka Vanju… i da li je on Ujka Vanja. On ne bi ništa govorio, baš kao neko ko ništa ni ne zna. I tako iz dana u dan… strašno. Tako je bilo sve do jutros… jutros ih je izdalo strpljenje… izveli su nas tu… na ovu livadu… i krenuli da ubijaju… počeli smo da bežimo… kud koji… neko je zamakao u stranu… neko ovamo gore u šumu. Mene je odmah saseklo… ja padoh i, znate, molio sam Boga da me ubiju, jer noge više nisam osećao… a vaš brat… taj što izgleda kao vi… on nije nigde bežao. On je stajao ispred streljačkog stroja mirno… jeste, to sam video… stajao je ne pomerivši se… nije čak ni pao… uzalud su pucali u njega… nisu mogli da ga obore… sve dok nije došao jedan Nemac i udario ga kundakom s leđa… u glavu… potiljak… tek tada je pao… heroj! Eto šta je bio vaš brat! Heroj!“ Branko ne izdrža. Suze mu obliše lice, duša mu se zgrči u jecaj. Pogleda u nebo. Iznad njega letele su svrake. Oblaci što su se rojili oko bledoga sunca dobijali su oblik utvara. Lice mu se zgrči od smeše bola i tuge. Među leševima složenim u dostojanstvenom redu ležao je otac Miron, Vlada Janković, brat Ujka Vanje, Branka Jankovića. Lice mu je imalo neki čudan, šeretski osmeh, kao da je živ ali se pravi mrtav, kao da je sve ovo igra a ne pakao. Branko kleknu kraj njega. Rukom mu dotače čelo. „Voleo sam te“, prošapta, „voleo sam te, iako si ti mislio da te ne volim. Ne znam ni sam zašto, ali meni je bilo lepo to što si ti mislio da te ja ne volim. U stvari, nije mi bilo važno šta misliš o meni. Ja sam te voleo.“ Tada ponovo oseti da su oni jedno. Poljubi ga u čelo i sklopi mu oči. „Ti nisi moj brat. Ti si ja. Ljubim te.“ Ruski vojnik niskog rasta, kome je šlem pokrivao oči, stajaše zgranut sličnošču dva brata blizanca. Onog koji leži mrtav i ovog koji stoji živ. Krišom, da ga ne vide, prekrsti se. Dole, niz livadu, dovlačili su topove. Iz pravca grada čula se potmula tutnjava. Beograd je goreo! Branko ustade, uze svoju simonovku i krenu put grada. Sam. Ništa ga više nije moglo zaustaviti.

TREĆE POGLAVLJE u kojem se rađa sloboda

„Gde ti je sad tvoj Bini?“, šaputala je Danica sinu na uho dok su nebom kočoperno paradirale rakete, osvetlj avaj ući grad kao u praznično veče. A sve je gorelo poput badnjaka. Iskričavo i burno. Trenutak kasnije, ta svetlosna promenada pretvarala se u demonski prasak koji je zemlju pod njima čupao iz korena baš kao što šumar veštim potezom ašova čupa sasušen panj. Liptala je krv. Veselila se smrt. Beograd je stenjao poput trudne žene. Rađala se Sloboda. Ulicom su odjekivali glasovi vojnika, naredbe oficira, jauci ranjenika, štektanje automatskog oružja i grmljavina tenkova, čije su granate svojim eksplozijama Miču podsećale na kraj neke velike, uzbudljive, apokaliptične opere. Da je Mocart bio te večeri, devetnaestog oktobra hiljadu devetsto četrdeset i četvrte na Dorćolu, njegov Rekvijem zvučao bi ubedljivije. „Gde ti je sad tvoj Bini?“, ponovo Danica šapnu sinu na uho, kao da se tim rečima hrabri. Ležala je preko deteta, savijena poput fetusa krijući svakim delom svoga tela sina na kome su bile pokretne samo oči. A on, ne beše uplašen. Naprotiv! Skoro da se radovao apokalipsi. Zabavljao se razaznavajući zvukove svakog naoružanja ponaosob. Tenkovske granate, ručne bombe, nemački minobacači, ruske granate, vrištanje kaćuša, debele berte, šarci, automatsko oružje, čak i pištolji. Luger, valter, brauninger… Činilo se da je njemu sve to samo igra, festival rata, predstava u kojoj ti se ne može ništa nažao dogoditi. Kadgod bi ga Danica pogledala, ukočena lica, i isprepadana do smrti, on bi joj namignuo šeretski ulivajućijoj kuraži u sleđenu krv. Nije mu verovala da je miran. Bila je uverena da je laže, da glumi junaka ne bi li njoj pomogao da odagna strah. „Gde je sad onaj tvoj Bini?“, upita ponovo sina kada ču ispred same kuće naredbe i vrisku na tri različita jezika. Na nemačkom, na ruskom i na srpskom. Poslednji glas, na srpskom, beše blizu, toliko razgovetan da joj se učini da njihova kuća postaje prva linija fronta. Mesto razgraničenja dve suprotne ideologije, dva različita poimanja života, dve kulture, dve najjače armije

234 DR NELE KARAJLIĆ

otkako je sveta i veka. Kuća u Solunskoj 28 u tome trenutku delila je i ljudsku istoriju i ljudsku civilizaciju na pola. Naš je čovek vrištao na lošem nemačkom. Govorio je neprijatelju da mu je borba uzaludna, da bi bolje bilo da se preda nego da se krv bespotrebno proliva. Kao odgovor dobi mitraljeski rafal. Nije bilo potrebno preveliko znanje jezika da bi se razumelo šta taj rafal znači. Onda krenu odgovor na rafal. Serija minobacačkih granata, ponovo preplitanje srpskog i ruskog jezika, pa štektanje automatskog oružja, pa vriska, dve-tri detonacije i na kraju tišina. Mukla, debela tišina… kao iz vremena pre ljudskog roda! Ta tišina uplaši Danicu više nego zvukovi borbe. Mića pod tišinom oseti da mu se majka trese. „Šta li rade?“, pitala se, „zašto ne pucaju?“, kao da joj je nedostajala kanonada topova, rafalna paljba, histerična vriska komandanata. Kao da se sigurnije osećala dok su padale granate, leteli meci, gorele kuće. Kao da je ova tišina opasnija od sve one buke. „Gde je sad taj tvoj Bini?“ Mića ne odgovori ništa. Bilo mu je žao majke. „Da li se ti to plašiš?“, upita je kao da joj je otac, a ne sin. „Malo“, odgovori Danica, kao da je kći, a ne majka. „Nemoj da se plašiš. Bini mi je rekao da će sve da se završi lepo.“ Danica se nasmeja. „Pa ja te pitam, gde je sad taj tvoj Bini?“, uzdahnu, ne bi li odagnala strah, ali između uzdisaja i izdisaja, kada je čoveku pažnja skrajnuta na disanje, njoj se učini da iz tišine dolazi nečiji glas. „Tu sam!“ To je čula. To je rekao taj glas. Jeste, čula je! „Tu sam!“ To je rekao. Taj glas. „Šššš…“ Zaustavi disanje. Pokuša da od tišine ukrade onaj glas. „Ko je to bio? Neko napolju? Ili neko unutra? Da li ja umišljam? Možda sam smetnula s uma? Ali čula sam nešto… Sigurno… Ili možda nisam. Oh, bože, polako ludim!“ U glavi su joj se redala mnoga pitanja, ali nijedan odgovor. Jedino je osećala da je strah napušta. Kao da ga je neko oterao iz nje, iz ove sobe, kuće… taj glas? Da li joj je taj glas ulio hrabrost? Ona oseti snagu, polet! Ustade. Skloni zavesu. Napolju mrak i tišina. Ona zlokobna tišina, ona iza koje se krije smrt. I bi u pravu. Samo što pomisli na smrt, tišinu prekide štektanje mitraljeza, urlanje kaćuša, dobovanje odbačenih gelera, raskošni plamen iz usta topova, sve se to trijumfalno vrati na scenu, kao pred neki poslednji čin iza kojeg će,

Solunska 28 – II deo 235

bez sumnje, zavladati večni mrak. Ali ona ne pobeže od divljanja metaka. Naprotiv, otvori prozor! Kao da je pozivala demone da joj uđu u sobu, da se poigraju po njenoj kući. Snaga u njoj je rasla svakim uzdisajem. Oseti se nedodirljivom. Kao da između nje i spoljašnjeg sveta koji se guši u krvi postoji neka posebna brana, barijera, oklop koji tom svetu ne dozvoljava da joj se približi. Oseti se moćnom, jakom, jačom od rata oko nje. Nju, kao da je neka nužda gonila van, kao da se napolju događa nešto što ne bi smela da propusti… Stade tumarati sobom, kao mačka pred nepogodu. Mića se tek tad uplaši. Majka je izgledala čudno. „Mama, šta ti je?“, uskliknu pred plač. „Mama!“ A majka je sve brže i brže kružila po sobi, od zida do zida, od ormara do kreveta, od stola do prozora, kao da je čekala nešto veoma važno da se desi. U trenutku kada je tenkovska granata četrdeset milimetara odlomila komad zgrade u Solunskoj ulici na broju 32, podigavši crepove i cigle u vazduh, tako da su ličili na preplašene golubove, u kuću utrča mladić od svojih dvadeset godina, tršav, širom otvorenih očiju i prćasta nosa. Na glavi je nosio kačket sa nevešto zašivenom petokrakom na sredini. Izgledao je sav važan, ali i smušen, u glasu mu se mešale radost i panika. Reči su mu trčale pre misli. Pre nego što ga je prepoznala, on joj doviknu: „Teta Danice… Vaš muž… čika Branko… Leži tu… kod tridesetdvojke!“

ČETVRTO POGLAVLJE u kojem se podnose izveštaji

Pred generalom Tolbuhinom stajala su, u stavu mirno, tri sovjetska vojnika. Bledi od neizvesnosti, izmučeni borbama, zagaravljenih šinjela, više su ličili na leševe izvučene iz Dunava, nego na soldate najjače armije sveta. Fjodor Ivanovič ih je gledao kao što kasapin gleda jagnjad pred klanje. Nije znao od koga da počne. Da ih psuje i grdi, nije bilo vremena, da ih strelja ili veša, nije imalo smisla, a da im oprosti, nije bilo moguće. Nikakva kazna mu neće spasiti reputaciju, a možda i glavu, ukoliko je čovek koji mu je dodeljen iz Vrhovnog štaba nestao ili, ne dao bog, izgubio život. Zašto ga vojska nije čuvala? Kako je moguće da im nestane? Kako nisu pazili na tu budalu? Znao je da je Ujka Vanja nestabilna ličnost sklona nenadanim odlukama, ali ako Crvena armija nije u stanju da sačuva ovako važnu ličnost, kako onda misli da stigne do Berlina? „Ja sam tog čoveka dobio na revers!“, vikao je on na trojicu vojnika dodavajući reči koje pristojan čovek izbegava. „Znate li vi ko mi ga je poslao? Znate li kako se taj čovek zove? Ko je on?“ „Ivan Petrovič Vojnički. To je pisalo u naredbi.“ Odvaži se jedan od one trojice mrtvaca što stajahu pred generalom. General mu odvali šamar. „Ujka Vanja! Ujka Vanja!“, on ponovi Brankovo kodirano ime, kao da će ono glasno izgovoreno vojnicima objasniti koje je blago izgubljeno u borbama oko ovoga usranog grada. „Da li vam je to jasno? Trebalo je da ga pazite i čuvate. Njegov zadatak ja ne znam, niti me interesuje, ali ja njega živog moram da vratim nazad. To je naredba!“ Vojnici su sve to znali, ali nisu umeli da objasne Fjodoru Ivanoviču kako im se dogodilo da im Ujka Vanja nestane. Najniži od njih trojice, onaj kome je bilo naređeno da posle posete logoru u Jajincima ne gubi Branka iz vida, prvi istupi pred generala. Šlem mu je pokrivao oči, tako da Fjodor Ivanovič nije mogao da vidi kuda mu luta pogled. „Druže generale, bilo je vidljivo da se u onoj šumi… gde smo našli onoliki

Solunska 28 – II deo 237

streljan svet… drug… Ujka Vanja se ponašao mimo vojničkih kodeksa. To je na neki način i razumljivo… jer… pronašao je brata… mrtvoga… streljanog… isti on, druže generale, pljunuti! Sličnost je neverovatna!“ Tolbuhin požele da i ovome vojniku opali šamar, ali se zaustavi, ocenivši da je za tu meru prerano. „A ti? Šta si ti? Neki psiholog? Šta ti meni objašnjavaš kakav je Ujka Vanja bio… Zašto ga nisi zaustavio?“ „Ušao je u komandu i uzeo oružje. Ja sam pokušao da ga u tome sprečim, ali on reče da je to naređenje… vaše… i izađe napolje… tako sa automatskom puškom.“ „A ti?“ „Ja sam ga pratio sve do partizanskih položaja. Trčao sam za njim. Nisam mogao da ga stignem. Govorio sam mu da mora da se vrati… da je opasno… da on mora da ostane živ… da mi je zadatak da ga zaustavim… a on ništa, druže generale. Ni jednu jedinu reč. Kažem vam… sišao s uma.“ Pokaže rukom znak za one kojima je razum oboleo. Tad se Tolbuhin rasrdi. „Opet ti psiholog! Zašto ga nisi zaustavio… vratio?“ „Pucao sam u vazduh, ali on ne trepnu. Kao da nisam postojao, druže generale! Ni ja, ni moje oružje! Kad smo stigli do partizanske glavnice… ja sedoh… a on nestade!“ Pucnu prstima kako bi pokazao kojom je brzinom Branko nestao. „Ovako, druže generale! Zato sam se i vratio odmah u komandu, da vas izvestim da sam ga izgubio… pardon… da je nestao… Onda je izdato naređenje da ga traži specijalna jedinica.“ Tad iz stroja iskorači drugi vojnik. Vižljasti, ćosavi dugajlija. Reče da se, čim je dobio zadatak da pronađe nestalog Ujka Vanju, uputio ka partizanskim položajima. „Preko svojih ljudi među partizanima saznao sam da je otišao u prve redove i već to popodne sam ga pronašao na obodima grada, u mestu koje se zove Banjica.“ Poslednje reči vojnik izgovori nepravilno. Kroz glavu su mu prolazile slike partizana koji su se okupljali oko logorske vatre, njihova isušena lica, skrpljene uniforme i neopisiva radost kada su ugledali i prepoznali sovjetskog vojnika. Rakija koju je pio, nije bila jaka kao votka, ali je bila ukusna i okrepljujuća. „Nisam nijednoga trenutka gubio iz vida druga Ivana Petroviča… u stvari Ujka Vanju. Jedno vreme smo sedeli zajedno kraj vatre. Napomenuo sam mu da mi je zadatak da ga vratim vama, u komandu, druže generale, ali on mi ništa

238 DR NELE KARAJLIĆ

nije odgovorio. Samo je ćutao i gledao u vatru. Nije ni pio. Tu Tolbuhin planu. Skoči da bi mogao dugajliju da udari po glavi. „A ti si pio! Je l’ tako? Ti si pio!“ „Nije bio red da ih odbijem, druže generale… oni su naši saborci“, odgovori dugajlija sakrivši glavu međ ramenima. „I tako ti je pobegao! Tako što si bio pijan!“ Vojnik nemade odgovor. Okrenu glavu bežeći od generalovog pogleda i od stida koji se u njega uvukao. Tolbuhin se smiri. Shvati da ne dolikuje generalu da se pred vojskom izvikuje, posebno ne njemu koji je svoj autoritet gradio pobedama na frontu a ne iživljavanjem nad potčinjenima. Ali da je bio u pravu, bio je, jer dugajlija jeste, kao i svi Rusi, popio malo više, klonuo glavom na svoj mauzer i utonuo u san, toliko dubok, da ga pokret partizanskih jedinica nije uspeo probuditi. A s tim jedinicama Branko je ušao u grad. „Ssstajali smo kod oooonoga šššto se zove Palata Aaaaalbanija“, poče svoj izveštaj treći na raportu, kosooki mucavac, Ujgur, u čijem je pogledu general prepoznao čoveka spremnog da zarad izvršavanja zadatka uđe u pakao, završi posao i iz njega izađe. Koliko god da je Ujgur bio smešan zbog slabog ruskog jezika, kojem je mucanje davalo dodatni komičan ton, toliko je ulivao poverenje svojim zverski odanim očima i odlučnim držanjem. „Ovaj bi mogao da mi pomogne“, pomisli general kad mucavi Ujgur iskorači korak pred njega. „Našššao sssam ga u ppprvim redovima ppppartizanskim. Ssvi sssu ga zzznali. Izzzdavao je nnnaređenja. Zzzna ttteren. Jjjedinni je iz Bbbbeogggradda, dddružžže gennneralle. Oovi oostali partizani su zzznali gggrad sslabijje ood mmene.“ Mucavac je ležao u rovu pored Branka. Ovaj je govorio saborcima srpski. Šta god da im je rekao ostali su se na to smejali, pa je mucavcu postalo neprijatno misleći da se smeju njemu. Ali kad ga Ujka Vanja zagrli i poljubi u čelo, rekavši mu na ruskom da se za njega ne brine i da on sigurno neće postupiti po Tolbuhinovom naređenju, Ujguru nestade nelagode. „Jjja sssam mmmu rrrekao ddda je nnnarrređenje, nnaređđđenje.“ I rekao mu je. Ali u trenutku kada mu je Branko nameravao da kaže da se na to naređenje on može samo popisati, njihov rov protrese eksplozija, koja odgodi raspravu do daljeg. Napad neprijatelja beše toliko odlučan da se pozicije na terenu naglo promeniše, pa se oslobodioci povukoše od Palate Albanija do Terazija. Dva vojnika koja su se najviše smejala Brankovim rečima, nisu uspela da se odbrane od nemačkog napada. Tela su im kasnije pokopana ispred spomenika

Solunska 28 – II deo 239

knezu Mihailu. „Dddrug Uujka Vvvanja je ušššao u jjjedno ssstubišššte… Jjja saam ušššao za njim.“ Ušao je zgradu preko puta hotela Velika Srbija, misleći da će da ga pronađe u jednom od stanova sa čijeg je prozora pogled na neprijateljske položaje bio bolji. Utrčao je u prvi stan čija su vrata bila odškrinuta, ali je u njemu bio samo jedan krezubi starac, s dignutim rukama u znak predaje i ispucalim dugim prstima savijenim u grču. Iza starca stajala je ikona Bogorodice sa detetom, poprskana krvlju. Pored njega, savijeno preko teškog, drvenog stola, ležalo je telo starice, pretpostavljao je njegove žene. Razbijeni prozori i rupe na zidu dale su mucavcu za pravo da zaključi da je neposredno pre njega ovaj stan posetio rafal nemačkog mitraljeza. „Tada sssam čččuo kkkako nnnekkko ssstrčččava nnniz stepppennnice.“ Bio je to Branko. Lakim koracima on istrča iz zgrade i izmaknu mucavcu. Ujgur osta na vratima sakrivši se od novog nemačkog rafala koji od štrikanih zavesa napravi froncle. Gledajući ih umorne, propale i blede, nesposobne da pričuvaju jednog običnog gradskog fićfirića, general Tolbuhin bi ih najradije pobio, ali u trenutku kad je smišljao kojom kaznom da ih kazni, sa telefonskom slušalicom u ruci i znojem na čelu, pritrča njegov posilni Andrej Juščenko, zapinjući za žicu koja se vukla među njegovim nogama. „Druže generale, Vroncov… sad sa položaja… ima vesti o Ujka Vanji.“ „Ovde sam, na sto metara od Dunava, druže generale“, s druge strane žice čuo se hladni glas Sergeja Vroncova, četvrtog specijalca čiji je zadatak bio da uđe u trag odbeglom oficiru. „Na Dorćolu…“ General rasprostre kartu grada pred sobom. „Pa tamo nema naših!“ „Sad ima“, odgovori Vroncov. „Ujka Vanja… tu je, blizu… Videli su ga ovi moji.“ „Je l' živ?“, samo je to bilo generalu na pameti. „Valjda. Pobegao mi je još dok sam bio kod Narodnog pozorišta, ako vam to nešto znači…“ Branko je Vroncovu umakao niz Francusku ulicu, koristeći neprijateljsku vatru kao zaštitu. Vroncov se sa još nekoliko partizana spustio sve do Dušanove ulice, znajući kuda Branko ide. „Krenuo je kući, druže generale“, reče Vroncov glasom što je ličio na glasove radio-emisija u kojima se preporučuju kuvarski recepti. „Nažalost, kuća mu je na liniji razdvajanja… blizu smo, tu smo, potrebno

240 DR NELE KARAJLIĆ

je još samo malo… samo da on ne napravi neku glupost…“ Nije Vroncov nimalo umirio Tobuhina. Naprotiv, poslednja reč koju je general čuo na najlepši način je oslikavala Brankov avanturistički duh. „Šta je tom čoveku u glavi? Koji ga đavo goni? Zna on da bi mu tu… u Beogradu trebalo da budu žena i deca, ali valjda bi i njima lepše bilo da im se otac vrati kući živ, a ne u kovčegu! Koji su mi ga klinac poslali?“ U trenutku kada je nemačka granata prekinula vezu sa generalom, Vroncov ugleda Ujka Vanju kako pretrčava Ulicu Visokog Stevana. Viknu za njim na ruskom, ali se Branko ne osvrnu. Iza njega su trčala još tri vojnika sa titovkama na glavi. Izgledali su kao vukovi koji prate predvodnika. Jedan od njih je psovao. Vroncov je pola minuta merio štektanje neprijateljskog mitraljeza ne bi li izračunao kad će mašina da umukne, pa da taj momenat iskoristi da i on pretrči na drugu stranu. Pogrešno je izračunao. Nemački rafal ga je sasekao tačno na sredini ulice. Ostao je na mestu mrtav, u lokvi krvi. A takav, mrtav, nije bio u mogućnosti da podnese i poslednji raport svome komandantu. Da je mogao, rekao bi mu da je Ujka Vanja stao na uglu Solunske i Visokog Stevana. Da se sa još trojicom svojih saboraca ukotvio iza jedne polusrušene zgrade iz koje je kuljao dim i čuo se dečji plač. Da su vikali jedan na drugog na srpskom, ali da bi i onaj koji ne zna srpski bio u stanju da razume predmet njihovog nesporazuma, jer je Ujka Vanja dva puta ustajao izvan zaklona nameravajući da otvoreno krene ka neprijateljskim položajima, a ona trojica su ga na silu zaustavljala, vraćajući ga u položaj na kome ga neprijateljsko mitraljesko gnezdo ne može videti. Verovatno bi mu rekao da je Ujka Vanja prilično čudan, jer je situacija za neprijatelja bila neizdrživa, pa bi malo strpljenja i koordinisane akcije sa oba krila naterala Nemce da se ili sami predaju ili izvrše samoubistvo, ali je neki đavo Ujka Vanju terao da stvar reši pre nego što to učini priroda nemačkog položaja. On se otrgnu iz ruku saboraca i krenu sam Solunskom ulicom ka broju 28, za koji se pretpostavljalo da je njegova željena destinacija. Ali, u tom trenutku, baš ta kuća u kojoj se rodio, odrastao, živeo, i iz koje je izveden onog užasnog uskršnjeg jutra hiljadu devetsto četrdeset i prve godine bila je od njega udaljenija od najdaljih sibirskih stepa. Pred njom su se ukotvili vojnici Vermahta držeći položaje bezizgledno ali čvrsto. Branko u dva koraka priđe ruševinama koje su nekada predstavljale kuću Tufegdžića, ali ga tada, kada je video način na koji može da neutrališe neprijateljsko gnezdo, nešto žestoko saseče. Nije imao vremena da razazna da li je to bio neprijateljski rafal ili šrapneli sovjetske granate koja se pred njim rasprsla pretvorivši Solunsku ulicu u polje smrti.

Solunska 28 – II deo 241

Pao je kao pokošen samo deset metara od svoje kuće. Negde kod broja trideset dva. Iz potiljka mu poteče krv.

PETO POGLAVLJE u kojem je došlo do susreta koji se nije mogao izbeći

Probudila ga je dečja graja, pokoja psovka i udaranje lopte o zid voza. Među glasovima prepoznao je i Milančetov. Bio je zvonak i vedar kao majčin. Uglavi su mu još odjekivale detonacije. „Moj sin!“, viknu. „Moj sin!“ Nikoga nije čuo. Bio je sam u kupeu. Napolju se razvlačila belina. Sve je bilo belo, čak i njegove ruke. Bele i prozračne. Kao da je stigao sa nekog bala, a ne iz rata. Sve je bilo belo, osim krvi, koja mu je liptala iz glave. Ona je bila crvena. Na prozorima, sa vanjske strane voza, uhvatilo se inje. Osloni se na stočič, pa pogleda napolje. Milanče je stajao usred te beline nasmejan, raširenih ruku. Skakutao je sa jedne noge na drugu. Nije ga držalo mesto. Oca nije ni primetio, a i da jeste, bilo je važnijih stvari od njega. Pred njim je stajao dečak bez glave, ali žustrih pokreta. Usred one beline postavljao je loptu. Pravi kožni fudbal! Onaj za kojim je Milanče čeznuo. Mahao je rukama kao neko ko želi da poleti. Iz magličaste pozadine virile su glave ostale dece. Branko nije bio u stanju da ih prebroji. Bilo ih je mnogo. Lica onih koji su ih imali bila su prepuna iščekivanja. Dečak bezglave vrati se unazad par koraka, odmereno ali odlučno, pa se zatrči napred i svom silinom raspali nogom po lopti. Ona polete ka Brankovom prozoru takvom brzinom da ovaj mahinalno sagnu glavu, ali trenutak pre nego što će lopta udariti o voz, Milanče je, bravuroznom paradom u maniru velikih golmana, uhvati. Živu! Ostala deca skočiše od radosti, dotrčaše do Milančeta, podigoše ga na ramena. Bio je heroj! Grleći se i ljubeći među sobom, oni proslavljaše veliku pobedu. Branku izbiše suze na oči. „On je, znači, umro. Moj Milanče! On je, znači, umro. On nije među živima! Verovatno sam i ja umro? Kad već tako jasno mogu da ga vidim. Verovatno. A Miče nema! Ni Danice! Oni su živi! Sigurno su živi! Čim ih ne vidim ovde. Mrtvi smo Milanče i ja“, snuždi se, ali ne oseti tugu već neko neodređeno osećanje koje ima onaj što se pomirio sa sudbinom. „Tako je, valjda, upisano“, setio se Bosinih reči.

Solunska 28 – II deo 243

Deca skandiraše Milančetovo ime i na ramenima ga ponesoše nazad u belinu. Trenutak pre nego što će nestati, Milanče se okrenu prema vozu, ugleda oca i mahnu mu. Na licu je imao onaj isti osmeh kojeg je imao kada je znao da je učinio neko dobro delo. Mahnu i Branko njemu. Preplavio ga je ponos. Milanče nesta u belini, a Branko nasloni čelo na prozor kupea. Bio je leden. „To je to. To je, znači, smrt“, zaključi, ali spreči suzu da mu izađe iz oka. „Tako nekako, gospodine Jankoviću, ili je možda prikladnije da vas nazovem Ujka Vanja?“ Branko se okrenu u pravcu glasa koji prozbori ovu rečenicu, ka vratima kupea. Na njima je stajala, u crnoj SS uniformi elegantna plavokosa osoba, krutog stava i ledenog pogleda. Izgledala je kao neko ko teško menja stav. „Takvog sam vas i zamišljao“, reče Branko jetko, „seljak, pun sebe.“ Jirgena nije iznenadila Brankova predodžba. Šta bi se to moglo drugo očekivati od slovenskog varvarina, obolelogega, zadojenog komunizmom? Aristokratski maniri? Uglađenost? „Ma haj’te, molim vas.“ Jedino na šta mu je zavideo bila je njegova žena. „Vi mora da ste Jirgen Švarcenbek?“, upita ga Branko, ne bez želje da ga bočne ironijom. Jirgen umesto pozdrava salutira udarcem noge o pod. Od njegove odlučnosti zatrese se voz. Branko mu, pruženom rukom, ponudi mesto u kupeu. „Sa zadovoljstvom“, reče Nemac i sede preko puta. „I šta kažete? To je smrt?“, upita ga Branko kao neku vrstu zagrevanja pred razgovor koji je, znali su i on i Nemac, neizbežan. „Da. To je smrt. Ništa naročito! Verujte mi… mrtav sam več dovoljno dugo da mogu odgovorno da tvrdim da smrt nije ništa naročito! Koliko smo samo o smrti slušali i čitali u knjigama, studijama, od sveštenika, filozofa, umetnika, raznih gurua, čovek zaista ima pravo da od nje više očekuje. Uostalom, videčete kad za to dođe vreme.“ Branko pogleda u svoje bele ruke. Njima dodirnu lice. Ne oseti ništa. Ni na rukama ni na licu. „Pa, to vreme… zar nije stiglo?“ „Nemojte mi previše verovati, gospodine Jankoviću, ja nisam merodavan da vam dam odgovore na takva pitanja… to rade ovi gore… (pokaza kažiprstom na nebo)… oni imaju verodostojnu informaciju… da li ste mrtvi ili ne… a ja, lično, ne gajim simpatije prema njima… kako da ih nazovem… nazvaču ih… nebeska administracija. Neko od njih bi trebalo da vam da odgovor na to pitanje…“, osvrnu se oko sebe kao da nekoga očekuje. „Uostalom, čudim se da vas onaj smešni dečak još nije spopao. Nemojte da se iznenadite ako se pojavi… simpatičan je ali dosadan… Sebe naziva Bini… obično ubija vreme muvajući se

244 DR NELE KARAJLIĆ

po ovome vozu… ali nisam ja zbog toga ovde“, tu se uozbilji i pogleda Branka u oči. „Ja sam ovde drugim poslom. Došao sam da mi vratite moja pisma.“ Branko se nasmeja, mahnu glavom levo-desno, kao da želi da proveri da li ga neko sa strane promatra, pa zavuče ruku u unutrašnji džep šinjela. Tek tada oseti krv koja lipti iz temena preko lica na levo rame. Ali glava ga nije bolela. Nije je osećao. Naprotiv, držalo ga je neko neodređeno stanje, između bola i spokoja, stanje koje verovatno imaju pacijenti pod anestezijom. Izvadi pisma i preda ih Jirgenu. Bila su natopljena krvlju. „Pretpostavljam da ste ih sve pročitali“, reče Nemac goreći od želje da čuje neki Brankov komentar. „Pročitao sam ih, sve, vrlo pažljivo, gospodine Švarcenbek. Na pojedinim mestima bio sam prinuđen i da vas ispravim.“ „Nije lepo čitati tuđa pisma. A još manje je lepo dodavati na njih svoje reči. To nije odlika časnih ljudi“, reče Jirgen skoro preteći. Iz Branka izbi sarkazam. „A napastvovati tuđu ženu? To je lepo i časno, a? Osobina arijevske rase?“ Ta Brankova žaoka otvori Jirgena u celosti. „Slušajte“, reče kao neko ko i nije od jednoga Balkanca očekivao više razumevanja, „ja sam i došao u ovaj voz, iz mrtvih, da vam se izvinim, kao muškarac muškarcu, što inače i nije moj običaj. Imao sam u zagrljaju mnogo tuđih žena, da bi me zbog toga trebalo biti sramota, ali je ovo prvi put da imam potrebu da se obratim nekome od tih ucveljenih muževa. Na kraju krajeva, niko od nas nije znao da li ste među živima, pa samim tim nije nužno da nosim taj deo krivice. Ni ona, ni ja. Ako nemate sluha za ovaj moj gest, menije veoma žao. Ja sam svoj džentlmenski zadatak obavio.“ „Lažete, gospodine oberšturmbanfireru. Lažete! Niste vi ovde zbog mene, već zbog nje. Vi ni mrtvi niste u stanju da je se otarasite. Uzalud ste umrli! Ne interesuje vas sudbina vaših pisama, niti izvinjenje povređenom mužu, ne interesuje vas ni to šta se dogodilo sa vašim velikim prijateljem kod koga sam ta pisma našao, a koji se, dajem vam časnu komunističku reč, ubio pred mojim očima, što cenim čojstvenim činom, koji me je i naterao da počnem da kopam po njegovim stvarima, želeći da otkrijem koji je to gospodin izabrao čast naspram sramne predaje. Ništa to vas ne interesuje, ništa osim pitanja, koga li je žena, zbog koje ste izgubili život, izabrala za svoga životnoga saputnika. To vas interesuje. Da upoznate mene! A sve zbog nje!“ Jirgen se iznenadi visprenošću jednoga varvarina. Nije mogao da veruje da niža rasa ume da prepozna njegove skrivene pobude. Pokuša da se izvadi iz neobične situacije uobičajenim odgovorom, ali odustade, jer oseti da pred sobom ima čoveka sa kojim je besmisleno igrati skrivalice i time traćiti vreme. Odigra

Solunska 28 – II deo 245

na sasvim drugu kartu. „Vidim da je izabrala pravog“, reče ponudivši Branka cigaretama. Ovaj učtivo odbi, zalegnu glavom na naslon sedišta i baci pogled kroz prozor. Pogledom je tražio sina. Uzalud. Belina ga je odvela zauvek. Dok je gledao belinu koja mu je odnela dete, pitao se koliko dugo čovek može da pamti dragu osobu. Dve godine? Pet? Deset? Večno? Koliko traje sećanje? Uspomena? Ali ne obična uspomena, već ona velika, nemerljiva, kao što je uspomena na rođeno dete. Traje onoliko dugo koliko voliš sebe? Ili obrnuto! Onoliko dugo koliko sebe mrziš? Da li odlazak najbližeg pripisuješ sebi kao krivicu? Da li si ti taj koji utiče na taj odlazak? Da li osećaj krivice podrazumeva da sebe smatraš centrom sveta? Univerzuma? Jer, kako ti možeš da budeš kriv za nešto što ne možeš da kontrolišeš? Da li je osećaj krivice tvoja potisnuta želja da budeš centar sveta? Jirgen ga prekinu u razmišljanju. Povuče dim cigarete, pa mu, kao kod svakog pušača, lice dobi izgled filozofa. Iz njega izbi seta. „Ona je vratila ljudskost u mene“, poče da govori posve drugačijim tonom. „Pre nje sam bio uveren da sreća ne postoji. Da postoje oblici ljudskog osećanja, kojapodsećaju na to što nazivamo ljubav, ali da je sve u suštini samo naša uobrazilja, deo literature. Ona me je uverila u suprotno. Sa njom je moj život dobio smisao. Svet oko mene dobio je boje, a moje srce ritam. Ne umem da objasnim zašto, ali tako je. To sam hteo da vam kažem. Iskreno.“ Ućuta. Popravi uniformu na kojoj je visio jedan krst viška, onaj koji je dobio nakon svoje smrti. Ugasi cigaretu. Ustade. Salutira. Branko skoči sa svoga sedišta. Pruži mu ruku. „Čekajte! Stanite. Ne žuri vam se toliko. Mrtvi ste… znači, cela večnost je pred vama. Popričajmo još malo.“ Jirgen sede. Jedva je čekao. Nanjušio je da je u Branku osećaj neprijateljstva nestao. Ovaj je tek tad osetio žal prema Jirgenu. Kad neko izgubi život zbog ljubavi, najmanje što zaslužuje je razgovor. „Nemojte da me sažaljevate, molim vas“, preduhitri ga Jirgen. „Moj život je moja muka. Ja sam ga nosio koliko sam umeo i mogao. Ona ga je promenila nabolje… nažalost, kasno. I… trajalo je prekratko.“ Branko htede da ga upita šta li je ona osećala prema njemu, ali se uplaši odgovora. Samo uzdahnu duboko pokušavajući da u sećanje pozove Daničin glas. Kao da ga je čuo… kao da ga doziva… „Pazite. Ne krivite je!“, nastavi Jirgen i time razbi Brankovu uobrazilju. „Ja sam pogrešio. Ja sam pokušao dobiti nešto više. Ljudski rod je čudan. Uvek traži više no što mu sreća nudi. Ja sam tu granicu prešao, neoprezno. Ne znam i ne sećam se kako, ali u meni se pojavila ljubomora. Stravična, jaka, gorka kao

246 DR NELE KARAJLIĆ

pelin… ne možete da shvatite koliko sam patio, koliko su mi jutra postajala teška, dani bolni, a noći beskrajne. Samo zato što sam pomislio da sam zaslužio više od onoga što sam dobio… a dobio sam sve!“ „Na koga ste bili ljubomorni?“ „Na nju. Na njen život. Na to koliko je vas volela, na snagu koja ju je držala u životu, na ljubav koju je imala za svoju decu, za sinove, jednog umrlog, a drugog bogalja!“ Branko se zaledi. Ustade, okrenuvši se ka prozoru. Tresnu otvorenim dlanom po prozorskom staklu. „Mića bogalj! Milanče mrtav! To je bilans moga života?“ Uskovitla mu se krv. Poče da ključa. Stade da mu se u duši meša bes i osećaj krivice. Stade da gori iznutra. Ponovo udari o prozorsko okno. Ovog puta ne otvorenim dlanom, već pesnicom. Zatim sam sebe ošamari. Jednom, dva puta, tri puta. On je vodio rat, revoluciju, menjao svet… a nije bio u stanju da sačuva porodicu, najbliže oko sebe. Htede da iskoči iz voza, da se baci pod njega, da ga prevrne… „Smirite se, gospodine Jankoviću. Još imate vremena da ispravite vašu krivicu!“, reče mu Jirgen nemački hladno, ali umesto da ga te reči smire, one ga još više razljutiše. „Ispravim krivicu?! Koju krivicu, gospodine oberšturmbanfireru? Krivicu što sam Srbin, Jugosloven, pa sam se našao na putu vašim umobolnim planovima? Mislite da je to moja krivica? Slušajte dobro, nisam ja izgubio sina zato što ga nisam voleo, već zato što ste vi počeli rat! A počeli ste rat da biste ušli u naše živote, baš kao što ste vi, gospodine oberšturmbanfireru, hteli da uđete u život moje žene! Tako je i vaš narod želeo da uđe u drugi svet, vama dalek ali privlačan. Rat je način vaše komunikacije! Drugačije ne umete da se obraćate. A krijete se iza tobožnje civilizacije! Uzalud vam i Betoven i Gete, gospodine Švarcenbek, iza njih ostaše koncentracioni logori! Ali, za utehu vam je što i ovi drugi sa Zapada nimalo nisu drugačiji. Francuzi, Englezi, Amerikanci… svi ste vi isti! Cela vaša istorija je istorija ulazaka u tuđe živote! I sad vi meni, kome je jedno dete pogođeno vašom bombom mrtvo, a drugo bogalj, kažete da ja imam još vremena da ispravim svoju krivicu!“ Na tom mestu ustade, spreman za konačni obračun. „Da se ne igramo žmurke, gospodine Jirgene, san svakog Germana je da vlada. To vam je smisao života! Ne trpite da postoji išta mimo vaše kontrole. Ni u Kini! Vaš vođa je genije! On je uspeo to i da ostvari, doduše nakratko, ali je uspeo. Ostale zapadne vođe, i u Engleskoj, i u Americi, pa i u Francuskoj, bore se protiv njega samo zato što mu zavide,jer je san zapadnog čoveka da bude ono što je vaš vođa uspeo da bude. Svejedno da li je fašista ili demokrata! Svejedno! Samo da je gospodar sveta. Konkistador, onaj koji širi kulturu i civilizaciju! Oružjem.

Solunska 28 – II deo 247

Bombama. Logorima! To vi nazivate cenom napretka! Sva ova tragična komedija počela je tako što vi, na Zapadu, niste bili u stanju da se međusobno dogovorite ko će da vlada.“ Jirgen ga je posmatrao sa primetnim omalovažavanjem u očima. „A ko nam stoji na tom putu?“ „Sloveni! Rusija! Rusija, taj zagonetni, nesavršen ali privlačan svet kome želite da se približite, uđete u njega i uzmete sve tajne njegove. To vam je cilj, gospodine Jirgene! Mogli ste da dobijete ovaj rat da niste krenuli na Rusiju. Ali đavo vam nije dao mira! Cela Evropa ne vredi koliko parče Rusije!“ Dok je Branko govorio, Jirgen se smejao. U početku cinično, jedva šireći usne, tek toliko da se vide beli zubi, ali kasnije sve otvorenije, podlije, glasnije, do trenutka kada se valjao od smeha gledajući balkansku seljačinu, kako, izgubivši dostojanstvo, svaljuje svu krivicu na svet koji mu je doneo civilizaciju, kulturu i smisao. Taj poslednji Jirgenov smeh u Branku poveća gnev, on oseti da ulazi u ono stanje u kojem ne ume da kontroliše ponašanje, gubi svest, gazi norme i postaje spreman na sve, pa i da ubije. Jirgen se, kako je Branko govorio udarajući pesnicom o prozor, polako pretvarao od gospodina u zver, kao da mu je Brankovo gubljenje svesti otvaralo apetit da još više provocira balkanskog primitivca. On je u tom podbadanju osećao beskrajno zadovoljstvo, kao neku vrstu katarze, kazne čoveku koji je živeo sa ženom zbog koje je izgubio život. Uživanju nije bilo kraja! „A kako ja vama tu mogu pomoći, gospodine Jankoviću. Sve i da ste u pravu, i da vam je sud o zapadnom čoveku tačan, niste u stanju da zauzdate tu našu gramzivost, da nam pokažete bolji i lepši model upravljanja državom i društvom, da nas porazite nekim novim civilizacijskim normama, već ste kao inferiorni pristali na naša pravila! Molim vas lepo. Ako ste prihvatili naše, evropske civilizacijske norme, a vaše očigledno ne postoje, logično je da ste pristali na to da vas porobljavamo, bombardujemo, iskorišćavamo, krademo i otimamo vam žene! Mnogo su lepe!“ Izgovorivši poslednju reč, Jirgenovo lice se potpuno preobrazi u đavola, iz plave kose počeše da izlaze roščići, a na prstima se nokti pretvaraše u kandže. Branko skoči na njega i svom silinom sklopi ruke oko Jirgenovog vrata. Ovaj, od snage stiska, iskolači oči, pokušavši da se odupre silini Brankovog napada. Uzalud. Brankova snaga beše vođena besom i mržnjom, pa Jirgen popusti pod navalom slovenske sile. Ali, i pored toga se smejao. Branku je izgledalo da što je njegov stisak bio jači, to je Jirgenov smeh bio izražajniji. Ali mu se u tom smehu promeniše zubi. Oni više ne behu beli, več krnjavi i tamni. Branko mu žabi nokte u vrat, pa se izvi unazad, da mu ruke, daveći fašistu, imaju čvršći oslonac. Oseti ono, teško objašnjivo zadovoljstvo koje je imao kada

248 DR NELE KARAJLIĆ

god bi nekoga ubio. Od odvratnog austrijskog vojnika svinjske glave, koji je onih godina prvoga rata pokušao da siluje njegovog starijeg brata, preko nevernih Toma unutar Kominterne koji su gubili veru u komunizam ipromenu sveta nabolje, do onih silnih Nemaca koji su mu se našli na putu ka potpunom oslobođenju sveta od sile i nepravde, oslobođenju kojeg je smatrao ličnim zadatkom. To zadovoljstvo koje je imao sad, dok davi nemačkog oberšturmbanfirera ne dade mu da čuje nečiji glas koji ga je dozivao preklinjući ga da Nemcu oprosti. „Stani, Branko! Oprosti! Oprosti!“, dolazilo je do njega kao neki odjek sa dalekih planina. Tek kada su Jirgenove iskolačene oči gubile plavu boju i postajale smeđe, kada se njegova kosa iz plave pretvarala u crnu, kada su crte lica jednoga Nemca arijevca postajale ženske, toplije, lepše, kada je njegovo krkljanje gubilo muške duboke tonove, pretvarajući se u stenjanje ženskog soprana, on shvati da svojim rukama ne davi Nemca koga proglasi krivcem za sve nevolje koje su ga u životu sastavile, već svoju ljubljenu ženu Danicu, bez koje mu je život u potpunosti gubio smisao. Daveći Jirgena, davio je Danicu! Daveći neprijatelja, davio je i ljubav! „Oprosti!“, krkljala je Danica pod njegovim stiskom. „Oprosti!“ On popusti. Sruši se pored nje. „Oprostio je!“, ču Danica onaj isti glas koji joj je, desetak minuta ranije ulio snagu da izađe iz kuće i pomogne ljubljenom da preživi! Branko je ležao na ulici, samo desetak metara od svoje kuće u Solunskoj 28. Danica ga je ljubila po licu, brišući mu krv, dok joj je on rukama milovao vrat. Iznad njih stajala su dva pripadnika pokreta otpora i jedan crvenoarmejac. Ovaj potonji slao je izveštaj vrhovnom komandantu da je Ujka Vanja pronađen živ, ali da je ranjen u glavu. „Neophodna je medicinska pomoć“, bile su poslednje reči koje je crvenoarmejac poslao komandi. Čule su se detonacije s druge strane Save. Branko se, licem oblivenim krvlju, nasmeši dečački nevino. Kao da iza njega nije ostalo vreme smrti. Kao da se vratio iz škole, a ne iz rata. „Pa gde si ti, ljubavi?“, upita Danicu, a ona usne pokloni njegovim. Crvenoarmejac okrenu glavu, a dva partizanska dripca počeše da aplaudiraju. Ali aplauz prekinuše koraci iz mraka. Navikli na svakojaka iznenađenja, vojnici zalegoše iza ostataka kuće sa broja 32. Crvenoarmejac nategnu pušku. Jedan od partizana odvrnu bombu, pripremi je za aktiviranje. Danica prekri ranjenog muža kao da joj je dete. Zavlada tišina. Remetio ju je bat koraka. „Čoveče, to je dete!“, uskliknu onaj sa bombom.

Solunska 28 – II deo 249

Iz mraka je izašao Mića. „Vidite, ljudi!“, uskliknu Mića. „Bini nije slagao. Ja hodam! Ja hodam!“

ŠESTO POGLAVLJE koje krije mnoge neočekivane stvari

„Ovde Radio Beograd.“ Daničin glas… ponovo… posle toliko vremena… Ponovo budi usnuli grad. „Tačno je šest časova. Vesti.“ Nežan koliko i zora što se nazirala, lebdeo je nad opustelim ulicama na kojima su bile još uvek vidljive ratne rane. Prvi sunčevi zraci krvavili su usamljene oblake terajući ih sa horizonta u neke druge, daleke krajeve, a miris kolomasti vonjao je iz prepunih kasarni. Prvi tramvaj savijao je kod Slavije, a iz narodne kuhinje, niže Obilićevog venca, osećao se užegli vonj pasulja. „Jutros je u jedan sat, po moskovskom vremenu, u zgradi Rajhstaga u Berlinu potpisana bezuslovna kapitulacija nemačkog Trećeg rajha“, glasila je prva rečenica glavne vesti tog devetog maja četrdeset i pete godine koju je Danica pročitala punih usta, sa treptećim uzbuđenjem u glasu. Ostatak vesti čitala je rutinski. Odnosio se na imena potpisnika, dužinu trajanja rata, broj poginulih i ulogu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u njoj. Oko nje sakupili su se radnici Radio Beograda, oni koji su uspeli da prežive pakao. Da se imao šampanjac, otvorio bi se. Ovako, otvorila se flaša rakije.

Tog poslepodneva na kapiju Solunske 28 izbi Laci, sa titovkom na glavi i u elegantnom vojnom šinjelu koji mu je stajao kao saliven… kao da je ceo život bio general a ne muzičar. U ruci je držao sveže ubrano cveće, a na licu je imao osmeh koji je plenio. Danica istrča iz kuće vrišteći od radosti. Ruke su joj se plele oko kuma kao loza oko stubova. Izljubi ga ne štedeći poljupce. Njemu se zanesvesti od zagrljaja. „Onaj tvoj miris!“, uskliknu kao da se vratio dvadeset godina unazad. „Miris majske ruže!“, odgovori ona, pa se odmače korak unazad da vidi junaka u celosti. „Borac, a?“, upita ga izazivački. „Vidi..odgovori on. „Ovo je drugi rat posle kog dolazim u ovu kuću… ako bude još jedan, pomisliću da se ratuje samo zbog mene.“ Ona se nasmeja

Solunska 28 – II deo 251

njegovoj opaski, pa ga ponovo stade ljubiti. „Ostao si isto malo spadalo!“ Laci joj mangupski namignu. „Gde nam je narodni heroj?“, upita kolutajući očima. „Tu je. Juče su ga pustili iz bolnice. Izvađen je geler iz glave. Čudo da je živ.“ Laci uzdahnu, pa razvuče usne u osmeh. „Bio sam siguran da će preživeti. Uvek je bio tvrde glave.“ Danica se nasmeja. „Doveli su hirurga iz Rusije. Poslao ga maršal Tolbuhin lično. I on je dolazio pre neki dan da ga vidi. A hirurg…“ Danica rukom pokaza znak kojim se označavaju pijanice. „Pije rakiju, ne staje. Ali ga izleći.“ Laci se nasmeja na pomen rakije. „Pa kad neko vadi ljudima gelere iz glave, šta će drugo da radi do da pije.“ „Sada je skroz dobro. Kaže, krivo mu je što nije na nogama dočekao kraj rata.“ „Zašto? Kao, šta? S njim bi Švaba brže pao?!“ Laci se uozbilji. Uhvati je podruku, pa je u poverenju upita. „A ono što si mi pisala… o njegovoj uobrazilji… znaš… ona pisma koja je našao, taj Nemac što je pisao o nama, ti i ja na radiju, ’Lili Marten’, vaša ljubav i sve to… da li još uvek veruje u to?“ Danica potvrdno klimnu glavom. Uozbilji se. „Verujem da shvata da je to posledica ranjavanja. Ali, znaš ga kakav je. Znaš koliko je tvrdoglav. Ne može sebi da prizna da to nije istina. Kao da to smatra ličnim porazom. Svako malo traži ta pisma da mu ih vratim. Velim, koja pisma, Branko? Nisi imao nikakva pisma! Sve si to umislio! A on se samo okrene na drugu stranu i ućuti. Stalno mu je na pameti taj…“ „Jirgen.“ „Da! Jirgen. Često ga spominje. Čak i razgovara s njim. Ponekad mi se čini da je umislio da je on taj Jirgen. Podvojena ličnost, razumeš? Ne znam da li da zovem doktora.“ Laci odmahnu glavom. „Nema potrebe. Veruj mi, svi mi nosimo traume. Čim se oporavi, te bubice će da mu izlete iz glave. Sad ću ja s njim malo da popričam“, namignu joj hrabreći je.

Mali Mića ču razgovor u bašti, pa sleti niz basamake. Obesi se Laciju oko vrata, izljubi ga dečačkom srdačnošću.

252 DR NELE KARAJLIĆ

„Umetniče“, upita ga Laci, „sviraš li?“ Dečak bez reči otrča u kuću, pa se brže-bolje vrati s violinom u ruci. Bila je to ona violina koju mu je Laci poklonio dan pre nego što će krenuti u rat. Laci se zbuni. Očekivao je onog tamnosmeđeg Stradivarijusa kojeg je doneo iz drugoga sveta. Pogleda u Danicu. Ona slegnu ramenima, kao neko ko veli da je ponekad potrebno verovati u čuda. Laci se okrenu Miči. „A gde je Stradivarijus?“ „Misliš ona Binijeva violina?“ Laci potvrdno klimnu glavom. „Pa nema je više“, odgovori Mića kao nešto što je vrlo logično. „Ne idem više kod Binija, pa nema ni violine.“ Na pomen Binijevog imena Mića spusti ramena. Na licu mu se videlo da mu samo taj njegov drugar nedostaje da bude beskrajno srećan. Majka ga zagrli, tešeći ga. „Zato je moj Mića zdrav“, poljubi ga u teme, a on podiže violinu i lepim elegantnim pokretima gudala izvuče prve tonove Mesečeve sonate, tako jasno i uverljivo da se Laciju učini da će od nota isceđenih iz violine da poleti.

Uđoše u baštu. Branko je sedeo u invalidskim kolicima, umotane glave. Smejao se. Ličio je na dobro raspoloženog Indusa. Laci salutira. „Druže generale, dozvolite da vas izljubim“, general ne stiže da da komandu, a već je postao žrtva Lacijevog zagrljaja.

„Bilo mi je kao prošli put…“, Jankovići su se smejali Lacijevim poređenjima. „Završio sam opet na moru. Prvi rat u Jonskom, drugi u Jadranskom. Ako me zakači još koji rat mogao bih da vidim i Atlantik.“ Branko se nasmeja toliko da ga zabole glava. Danica ga poljubi u povijeno teme. „A ti, Branko“, reče Laci, Brankov problem na šalu, „ti si jedini koga su pogodili u glavu a da nije izgubio pamćenje, već mu se još mnogo toga i dodalo.“ Ponovo se nasmejaše. Čak i Branko. „Hajde sad ti meni reci“, poče Laci oprezno, ali kroz šalu, „otkuda ti to da smo Danica i ja radili na Radiju za vreme okupacije? Pa tamo, ko nije bio Nemac nije smeo ni primirisati. A ja još i Jevrej! A i to da sam ja pronašao pesmu ’Lili Marten’?! E tu si me baš počastio! Da imam takav njuh, bio bih najbogatiji čovek na svetu!“ Ponovo smeh. Zatim se Laci uozbilji.

Solunska 28 – II deo 253

„Otkuda ti to?“ „Iz pisama“, reče Branko uveren u svoj iskaz. „Iz pisama! Imao sam ta pisma… u rukama… sve je pisalo. Verujte mi! Sve!“ „Ma ta pisma su tebi u glavu ušla s tim gelerom. Sad kad ti je Rus izvadio geler iz glave, trebalo bi da su izašla i ta pisma.“ Opet se svi nasmejaše. „Pajošimoj drugNemac…“ „Jirgen Švarcenbek! Oberšturmbanfirer!“, prekinu ga Branko. „Njegova pisma, rukopis, Laci… sve sam ih imao u rukama! Danima sam ih čitao. Bila su tako stvarna!“ „Jeste, Jirgen Švarcenbek, sin teta Grete. Ali, Branko, kako si mogao da čitaš njegova pisma!? On je umro od napada padavice još pre rata, u Parizu… u jednom klubu gde sam svirao. Klub se zvao Le Baron.Umro mi je na rukama. Nisam uspeo da mu izvadim jezik napolje, pa se ugušio. To me grizlo godinama, bio mi je kao brat, čudan, nastran, ali brat… ali ja sam ipak muzičar a ne doktor. Bio je pametan, ali bolestan. Znao je da će rano da umre. Ali takav ti nikad ne bi mogao biti oberšturmbanfirer!“ Branko ga je gledao sa nevericom. Na licu mu se pojavi strah. Izgledao je kao neko kome bi bilo lakše da je sve ono što je umislio istina, makar bila gorka, nego da on nije u pravu. „A ti?“, upita Danicu. „Išla si s njim u pozorište! Kako si mogla?!“ Danica ga pogleda nemoćno, mašući glavom. „Kakvo pozorište, Branko, dragi! Nemac u našem pozorištu!? Pa da li si ti normalan!? Još visoki oficir! Nezamislivo!“ „Nemci su se s našima mešali samo u kupleraju“, reče Laci ironično. „Još veli da smo išli zajedno na izlet… na Košutnjak!“, nasmeja se Danica novoj Brankovoj uobrazilji. Laci prasnu u smeh. „Pa nije sokolsko društvo, dragi kume, pa da se ide na izlet. Rat je! Nije se smelo mrdnuti iz kuće, a kamoli iz Beograda!“ „Dobro… ako nisi radila na Radiju, kako si sve ovo preživela?“ „Pitaš me to već šesti put! Ni sama ne znam. Malo od časova nemačkog, malo od nekoga… ko me je pomagao, a ja nisam znala ko.“ „Ilegalci! Skojevci. Po nečijem nalogu su donosili Danici pomoć“, doda Laci. Branko ih je gledao pokušavajući da im pronađe rupu u iskazu. „Znači, ta pisma… To sve. To sam sve ja umislio?!“, upita nesigurno, kao da stoji nad liticom ispod koje je ambis. Laci samo klimnu glavom, pa ga zagrli i poljubi. Branko se izmigolji iz zagrljaja.

254 DR NELE KARAJLIĆ

„A ti? Kako si izašao iz Beograda?“ „Pa preko Dabetića. Radio je za policiju, ali je bio naš… jutros sam mu išao na grob.“ Tu se uozbilji. Sve vreme rata razmišljao je samo o tom susretu. Susretu njega i Dabetićevog groba. Plašio ga se, sanjao ga, imao je predosećaj da će ga i Dabetićev grob prezreti. Morilo ga je ono što je učinio svom bivšem prijatelju, morilo ga je i to što toga nije bio svestan, što je sve ono što se među njima dvojicom dogodilo njemu bila tričarija, sitna glupost koju je brzo zaboravio, a njegovom povređenom drugu ključni događaj u životu, glavno raskršće. Krivica ga je izjedala. Nije ga napuštala.

„Humka je jednostavna, lepa, baš kakav je Oliver i bio. Sa piramidom i petokrakom na njoj. Ime i prezime heroja, i godina rođenja i smrti. Na njoj je bilo poslagano cveće… mnogo cveća.“ Cveće svih onih koji su naknadno saznali da je čovek koji ih je izvodio iz grada u stvari onaj koga su svi prezirali. Oni su sada živi, slobodni, a on leži ispod te humke. Laci prstima pročešlja kosu. Nikada ga ni Danica ni Branko nisu videli tako setnog. „Ja sam ga odveo do Brke“, reče Branko. Delovao je razumno. „Znao sam da je pouzdan, fanatik. Taj je čovek bio odan svemu što je radio, i muzici i ideji. I za jedno i za drugo bio je spreman da da život. Razumljivo, nisam smeo to da ti kažem. I meni je spasao život. Spasao, ali i upropastio. Vlada me je otkucao njemu! Onaj dan, pred bombardovanje, kad smo ovde sedeli. Mnogo sam laprdao! Ocenio je da više nisam pouzdan. Zato su me i odveli u Moskvu. Briljantan um. Sreća! Ti si ga izneverio, pa je život dao ideji, a ne muzici.“ Laci uzdahnu. Povuče dim. „Nisam umeo ni mrtvom da mu se izvinim. Spotakao sam se o kameni podest, zamalo nisam pao preko onoga cveća, srušio spomenik. Oh, kad biste vi samo znali kako sam se bedno osećao. Oh, kad biste vi znali koliko bi mi značilo samo da mu kažem dve reči… oprosti, druže… eto, to bih mu rekao.“ Danica ga pomilova po glavi. „On ti je oprostio… sigurno.. „Jeste… ali ja to nisam čuo… i dok ga ne čujem… ja neću biti miran.“ Potraja tišina koju Danica razbi postavljanjem tanjira. „A Vlada“, upita Laci, „da li se javlja?“ Branko i Danica ga pogledaše zbunjeno. „Kako misliš, javlja?“

Solunska 28 – II deo 255

„Pa pismom… iz Amerike. Nije moguće da ti još nije pisao!“ „Laci, druže. On je streljan u šumi… avalskoj.“ Sad se Laci zbuni, kao da mu nije jasno o čemu njih dvoje govore. „Pa danas sretoh Jovu Stanojevića! Jova Njuh, kako smo ga zvali.“ „Znam ga“, reče Branko. Sreo je Jovu Njuha, negde ispred mesnog komiteta smeštenog u bivšem bioskopu Apolo. Jova je bio jedan od onih koji su Skoju dali neophodnu oštrinu u zamahu koji je imao početkom četrdesete. Oni se bogzna kako izljubiše i izgrliše razmenivši komplimente. Pomenuše sva ratišta koja su prošli, ofanzive koje su preživeli, nabrojaše sve one za koje su čuli da su živi i da se još uvek nalaze negde u stroju, ali setiše se i onih koji dadoše život za slobodu otadžbine. Znajući da je Laci kum sa Jankovićima, priupita ga za Brankovo zdravlje. „To je veliki komunista“, doda on uz to pitanje. „Ja mu rekoh da si bolje, da si ovih dana izašao posle ne znam koliko meseci iz bolnice, a on mi reče kako pretpostavlja da si ti urgirao da se Vlada pusti sa ostalim prebezima u Ameriku.“ Danica i Branko su ga gledali kao u nekoga ko je potpuno poremetio s pameću. „Kume“, reče Branko, „meni je geler ušao u glavu, a ne tebi.“ Ali Laci nastavi mrtav ozbiljan. „Slušaj šta ti govorim. Jova još doda da je Vlada bio veoma dobar čovek i da je pravedno da je pušten, bez obzira na to što je mantijaš. Video ga je! Kaže. Video ga je! Rekao da je dobro izgledao, šta je sve preživeo.“ Tu Laci zastade, pa nagnu čokanjče u grlo. Branko je gledao kroz njega. „Ne znam šta da ti kažem“, reče uzbuđen. „I ja sam ga video… ali mrtvog.“ „Da li je moguće da nisi prepoznao brata?“ „Bila su još trojica boraca pored mene. Ovaj jedan Rus bio je zbunjen kada je video koliko Vlada i ja ličimo.“ „Kume, i za tebe smo mislili da si mrtav četiri godine.“ Branko uzdahnu duboko. Oči mu se napuniše suzama. „Ne bi trebalo da se uzbuđuješ“, šapnu mu Danica na uho. Iznad njih se vinulo sunce. Jasno i vedro. Kao i uvek posle kišne noći. Činilo se da vedrijeg dana Beograd nikada nije video. Par oblaka lutalica igrali su se senama po prolećnoj travi. Sunce ih je vešto zaobilazilo kiteći zelenilo zlatastom bojom. S dna ulice čuo se lavež pasa, dečja graja i prolazak zaprežnih kola. Jato vrabaca sleti na staru krušku, poreda se po samo njima znanom kanonu i počeše pevati svoju odu proleću. Njihovu melodiju, odozgo, s drugoga sprata prihvati i Mićina violina. Lacija zbuni punoća njenog zvuka. Ona dodade novu blagost ovome svetom danu.

256 DR NELE KARAJLIĆ

Iz dubine ulice ču se zvonjava poštarevog bicikla. Zvon se uklopi u simfoniju, kao da je deo nje. Danica bez reči ustade da poštaru otvori vrata. Nestade je do sledećeg refrena, na kome su vrapci i Mića pleli melodiju proletnje radosti. Vrati se za sto s pismom u ruci. Tresla se od uzbuđenja. Bilo je adresirano na Branka i na Solunsku ulicu. Pismo je bilo ispisano Vladinim rukopisom. Čitko i jasno. Branko joj ga ote. Otvori ga brzim i nervoznim pokretima. Pokida kovertu. Unutra bejaše fotografija njegova dva brata. Stariji, stoji ispred kadilaka, smešnih nogu u obliku slova X i sa cigarom u ustima. Nimalo se nije promenio, pomisli Branko. Pored njega, Vlada, njegov brat blizanac, u monaškoj mantiji, naslonjen na automobil. Nasmejani. Iza njih brdo. Na brdu natpis. Na njemu piše: Holivud. Pismo je poslao Vlada. U to nije bilo nikakve sumnje. Bilo je čitko i jasno. Počelo je kao umirujuća informacija da je s njim sve uredu i da se ne treba brinuti. On u nekoliko rečenica opisa put do Amerike, način na koji ga je najstariji brat dočekao, kako živi sada. On još napisa da mu je strašno žao što se nisu videli iako je bio siguran da Branko dolazi po njega kao pobednik. „Nemoj mi zameriti. U onome neredu koji je vladao odlaskom jedne a dolaskom druge vojske moralo se brzo delati i iskoristiti svaki povoljan vetar istog trenutka kad zaduva. Otvorila su se vrata da odem. Nisam smeo da oklevam“, stajalo je u pismu. U njemu je još pisalo: „Brate moj, znam da ti je ovo pismo čudno i teško objašnjivo isto kao što su ti čudna i neobjašnjiva pisma koja si pronašao kod onoga Nemca, ali kojih sada nema. Pitaš se da li su ona postojala ili ne? Šta je istina? Tvoja uobrazilja ili ovo što ti svi govorimo? Sve je istina. Tih pisama, to je sad sigurno, nema. Nikada nisu ni postojala, ali ti si ih toliko duboko proživeo da su ona za tebe i više nego stvarna. Eto, sad vidiš da istina nije samo jedna. Da svako ima svoju istinu. Pitanje je samo u šta veruješ. Vidiš gde stoji istina, a gde vera!“ Branko uzdahnu. Nastavi da čita. „Verujem da se pitaš kako ja znam za ta pisma? Čitao sam ih zajedno s tobom. Seti se, brate. Ti si nada mnom mrtvim rekao da smo jedno. I bio si u pravu. Mi smo jedno, brate moj. Na kraju, sad ćeš mi, nakon svega ovoga, poverovati kad ti kažem u to da je moguće biti na dva mesta istovremeno. Ostaj mi u zdravlju! Šaljem svima troma hiljadu poljubaca. Vlada.“ Oda proleću se nastavi. Vrapci su terali po svome, u skladu s prirodom, a Mića im je stajao kao kontrapunkt, odlučno ali nežno, s ukusom. Tonovi koje je njegova violina puštala iz sebe, blaženi i blagosiljani s najvišeg mesta, išli su

Solunska 28 – II deo 257

direktno u srce svemira. Slušajući je, Laci više nije imao nikakve sumnje. U Mićinim rukama jecao je Stradivarijus.

SEDMO POGLAVLJE koje je u potpunosti posvećeno jednom neobičnom snu

Mića više nikada nije odlazio Biniju. Bio je zdrav, kako mu je majka govorila. U početku mu je Bini prilično nedostajao, ali kako je vreme odmicalo, sećanje na prijatelja se proredilo. Istina, jednom prilikom Mića ga je sanjao, ali taj san nije smeo nikome da ispriča. Bojao se da bi svako sećanje na Binija majci i ocu predstavljao problem. Nije znao zašto, ali je pretpostavljao da je u pitanju tanana granica između dece i odraslih. Odrasli, često, ne umeju da vide ono što vide deca. Jednostavno, zar ne? A sanjao ga je u ono vreme kada je krenuo u školu, kada je postao veliki, kada se Beograd gradio i rastao, kada su ljudi disali slobodno, a zemlja cvetala. Tad ga je sanjao. Čudan je to bio san. Neka suva dolina, bez rastinja. Njome je Bini hodao. Iza njega je ostajao trag od mirišljavog cveća. Iznad, na nebu, pratili su ga ždralovi. Na kraju te doline čekao ga je magarac. Mića je trčao iza njega. Dozivao ga je. „Bini! Bini!“ Bini mu se okrenu, ali Bini ne beše više onaj dećarac kojeg je Mića znao iz voza. On, u Mićinom snu, beše čovek, odrastao, suv i mršav, prozračne brade, ali sa istim žarom u očima. Po tom žaru Mića ga je u svome snu i prepoznao. Skoči mu u naručje. Poljubi ga. „Oh, otkud ti?“, kao bajagi se iznenadi Bini. „Vratio mi se tata, Bini! Vratio! Svi smo srećni, baš onako kako si rekao… samo tebe nema!“ „A šta sam ti govorio, a? Molim te, da li sam bio upravu?“ Mića ga poljubi u obraz tako da mu jezikom razmazapljuvačku po licu. Bio je to njegov stari štos. Nasmejaše se obojica. „Bini… ti ideš?“ „Ej, zaboravih ti reći. Više se ne zovem Bini.“

Solunska 28 – II deo 259

Mića se nasmeja. „Promenio si ime!? Što je to dobro! Mogu li i ja promeniti ime? „Možeš. Od sada ću te zvati Orah. Gospodine Orah, kako ste?“, na trenutak izbi iz Binija onaj stari vragolan. Mića se zakikota od sreće. „Orah… hej, ljudi!“, stade se derati okrećući se oko sebe. „Ja se zovem Orah!“ Ali više je to bilo uzaludno prizivanje starih dobrih vremena, nego pokušaj da nekoga nasmeje. Niko ne odgovori. On se uozbilji. Prstićima leve ruke poče čupati Biniju bradu. Tiho prozbori. „A kako se sad zoveš?“ Bini zasta. Pogleda oko sebe. Duboko uzdahnu kao da ne može da izgovori svoje novo ime, kao da se u tom imenu sazdala sva težina univerzuma, kao da u njemu stoji lozinka za večnost. Mahnu glavom u stranu. „Ma ja sam za tebe Bini.“ To reče i produži sa hodom. Mića mu se vrpoljio u rukama. Bini ga pogleda upitnim pogledom. „A ti bi sa mnom, a?“ „Da!“ „Eeee, ne može. Moraš kući. Tamo te čekaju svi. I mama i tata! Biće tužni bez tebe.“ „Alija sam tužan bez tebe.“ „Ne brini. Ti i ja se nećemo nikada rastati.“ „A gde ću te naći?“ „Evo tu.“ Bini ga dodirnu u srce. Tad se Miči oči napuniše suzama. Bini ga poljubi, spusti na zemlju i ponovo mu pokaže srce. „Tu. Tu ću ja biti kadgod me budeš tražio.“ Mića prošapta. „A kuda ideš?“ „U jedan veliki grad.“ „Beograd?“, ponada se Mića. „Ne. Jerusalim!“ Kako to reče, sede na onog magarca i odjaha. Kako je čudan bio taj san!

KRAJ

O autoru

Dr Nele Karajlić je rođen u Sarajevu 1962. godine kao Nenad Janković. Završio je Drugu sarajevsku gimnaziju, studirao orijentalistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Multimedijalni je umetnikkoji se bavi muzikom, filmom, televizijom, pozorištem i književnošću. Ranih osamdesetih osniva rok grupu Zabranjeno pušenje, koja veoma brzo postaje svejugoslovenski fenomen. U isto vreme radi na Radio Sarajevu, kasnije i na Televiziji, satirično-humorističku emisiju Top lista nadrealista, koja ostavlja dubok trag na celokupnom jugoslovenskom medijskom prostoru. Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji seli se u Beograd gde sa grupom Zabranjeno pušenje izdaje još jedan album, Ja nisam odavle, sa kojeg je pesma Ženi nam se Vukota u izborima brojnih TV stanica proglašena hitom 20. veka. Za Radio-televiziju Srbije 1996. snima humorističku seriju Složna braća. Godinu dana kasnije Dr Nele Karajlić sarađuje sa filmskim režiserom i bivšim basistom Zabranjenog pušenja, Emirom Kusturicom, na saundtreku za film Crna mačka, beli mačor, odakle nastaje ideja o osnivanju grupe The No Smoking Orchestra. Grupa postaje svetski priznata i nastupa u svim većim gradovima. Dr Nele Karajlić svira u grupi The No Smoking Orchestrasve do 2011. U prestižnoj operi Bastilja u Parizu piše libreto i igra u pank operi Dom za vešanje u režiji Emira Kusturice. U produkciji Prve televizije 2013. radi na humorističko-satiričnoj seriji Nadrealna televizija, a samo godinu dana kasnije izdaje i svoj prvi roman Fajront u Sarajevu, koji postaje bestseler ne samo u Srbiji već i u regionu. Godine 2016. na sto šezdesetu godišnjicu rođenja Nikole Tesle u Sava centru u Beogradu i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu postavlja multimedijalni spektakl FBI: Dosije Tesla.

Dela:

Solunska 28 – II deo 261

DISKOGRAFIJA Zabranjeno pušenje 1. Das ist Walter,1984, Jugoton, Zagreb 2. Dok čekaš sabah sa šejtanom, 1985, Jugoton, Zagreb 3. Pozdrav iz zemlje Safari,1987, Diskoton, Sarajevo 4. Male priče o velikoj ljubavi, 1989, Diskoton, Sarajevo 5. Ja nisam odavle, 1997, Komuna, Beograd The No Smoking Orchestra 1. Black Cat, White Cat, 1998, Universal, France 2. Unza Unza Time, 2000, Universal, France 3. Life Is a Miracle, 2004, Universal, France 4. Live in Buenos Aires, 2005, Universal, Palass, France 5. Time of the Gypsies, 2007, Universal, Palass, France

RADIO-EMISIJE Top lista nadrealista 1981-1985, Radio Sarajevo (scenarista i glumac)

TV SERIJE 1. Top lista nadrealista 1,1984, TV Sarajevo (scenarista i glumac) 2. Top lista nadrealista II, 1989, TV Sarajevo (scenarista i glumac) 3. Top lista nadrealista III, 1991, TV Sarajevo (scenarista i glumac) 4. Složna braća, 1996, RTS, Beograd (reditelj, scenarista i glumac) 5. Nadrealna televizija, 2013, Prva televizija, Beograd (scenarista i glumac)

FILM 1. Underground,Emir Kusturica, 1995. (glumac) 2. Crna mačka, beli mačor, Emir Kusturica, 1998. (kompozitor) 3. Super 8 Stories,Emir Kusturica, 2001. (glumac i kompozitor) 4. Život je čudo, Emir Kusturica, 2002. (glumac) 5. Zavet, Emir Kusturica, 2006. (pomoćnik)

POZORIŠTE I OPERA 1. Mjesečeva predstava, Mladen Materić, Otvorena scena Obala, Sarajevo, 1998. (izbor muzike) 2. Time of the Gypsies,Emir Kusturica, opera Bastilja,Paris, 2007. (libreto, kompozitor i glumac)

262 DR NELE KARAJLIĆ

3. FBI: Dosije Tesla, SNP, Novi Sad, 2016. (glumac i kompozitor)

KNJIŽEVNOST 1. Fajront u Sarajevu, roman, Večernje novosti i Laguna 2014. 2. Solunska 28, roman, Laguna 2018.