Ostvarivanje Javnog Interesa U Javnim Medijskim Servisima U Srbiji
Total Page：16
File Type：pdf, Size：1020Kb
Ostvarivanje javnog interesa u javnim medijskim servisima u Srbiji Medijska sfera Novi Sad, 2016. Ostvarivanje javnog interesa u javnim medijskim servisima u Srbiji Medijska sfera Novi Sad, 2016. Izdavač Novosadska novinarska škola Daničićeva 3, Novi Sad Tel/fax: (021) 424-164 e-mail: [email protected] http://www.novinarska-skola.org.rs Podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija. Urednici zbornika Mišljenja u ovoj publikaciji su isključivo odgovornost autora i ne odražavaju „Ostvarivanje javnog interesa u javnim medijskim servisima u Srbiji“ nužno stavove Fondacije. Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković, dr Jovanka Matić, prof. dr Rade Veljanovski Sva prava zadržava izdavač. Za svako korišćenje, umnožavanje i stavljanje u promet dela teksta ili teksta u Asistentkinja celini potrebna je saglasnost Novosadske novinarske škole. Marina Kovačev Recezenti dr Dejan Pralica, vanredni profesor, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu dr Branimir Stojković, redovni profesor, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu doc. Dr Nataša Ružić, docentkinja, Fakultet političkih nauka, Univerzitet Crne Gore Lektura i korektura Rajko Blagojević Prevod na engleski jezik Aleksandar Hrubenja i saradnici Kompjuterska priprema Maxima-graf, Petrovaradin Novi Sad, 2016. JAVNI SERVIS: MISIJA, EVROPSKI POGLED, REGULATORNI OSNOV Prof. dr Rade Veljanovski JAVNI SERVIS: MISIJA, EVROPSKI POGLED, REGULATORNI OSNOV decembru, 2016. godine navršava se 90 godina od nastanka U i početka razvoja javnog medijskog servisa u evropskim i svetskim razmerama. Na samom kraju 1926. godine, Vlada Velike Britanije otkupila je privatne deonice kompanije BBC (British Broadcasting Company) i ovo medijsko preduzeće pretvorila u javnu korporaciju BBC (British Broadcasting Corporation). Terminološka razlika je mala, ali suštinska – velika, jer je nastala nova era u sferi medija koja je postala osnov za globalno razlikovanje medijskih sistema u Evropi i Americi. U Evropi je tako nastao medijski sistem tipa javna služba, a u Americi (SAD) je nastavio da egzistira medijski sistem komercijalnog tipa.(Radojković, 1984) „Tradicija javnog servisa u zapadnoj Evropi poslužila je da delimično izoluje medije od onoga što se smatra najgorim efektom tržišnih snaga. Svakako, evropska (i posebno britanska) televizija imala je iskustvo koje je u celini istorijski bilo uglavnom povoljno, u pogledu raznovrsnosti i kvaliteta, u odnosu na američki ekvivalent koji se razvio u odsustvu jake tradicije javnog radiodifuznog servisa.“ (Feintuck, Varney, 2008: 40) Javni radiodifuzni servis, javna radiodifuzija1, kao sinonimi označavaju nastanak medijskog modela za koji je karakteristično da mu je 1 Pojam radiodifuzija se, u najnovije doba, izostavlja iz opšteg naziva ove vrste medi- ja jer je proizvodnja programa, primenom novih tehnologija, posebno digitalizacijom, odvojena od emitovanja, odnosno distribucije signala. Danas je aktuelan naziv: javni medijski servis. 7 Prof. dr Rade Veljanovski JAVNI SERVIS: MISIJA, EVROPSKI POGLED, REGULATORNI OSNOV osnovni cilj da služi interesima i potrebama javnosti. Javni servis, kao javno radiodifuzija delovala po principima javnog servisa, bio je zvanično dobro, briga za javni interes, medijski pogled na sve događaje i drštvene prihvaćen i dugo je opstajao u Velikoj Britaniji, ali i drugim evropskim pojave, na politiku, privredu, kulturu, obrazovanje, sport, zabavu. Visoko zemljama, Francuskoj i Nemačkoj, na primer. To je trajalo u prvom vrednosno orijentisan ovaj tip medija tako postaje svojevrsna misija u periodu razvoja radiodifuzije, pa i javne radiodifuzije, u kome je odnos sferi masovnog komuniciranja, čije delovanje nadilazi ostale oblike prema elektronskim medijima bio uobličen kao državni paternalizam, medijskih organizacija i zato postaje briga države, društva, javnosti. Javni jer je država planirala, investirala, organizovala i programski usmeravala servis od svog nastanka deluje ne samo kao medijska organizacija, već radiodifuziju. Kasnije kada je javna radiodifuzija dobila konkurenciju u i kao kulturni obrazac za negovanje nacionalne kulture, a takođe i kao komercijalnoj, postalo je još važnije razlučiti koncept, obaveze, funkcije i kulturna korespodencija sa međunarodnim stvaralaštvom. „Televizija u način regulacije. Poznati teoretičar medija Denis Mekvejl (Denis McQuail) Britaniji ima kulturni profil u suštini nasleđen od radija, koji je dvadesetih govori o filozofskom pogledu na distinkciju javne i privatne radiodifuzije: godina odredio njegov prvi direktor ser Džon Rit, namenjujući mu ulogu “Javni servis je počeo kao praktično (tehničko, administrativno i 'ambasade nacionalne kulture'. Ritova tekovina je kompleksnija nego što finansijsko) rešenje problema organizovanja koherentnih radio usluga se ponekad smatra, ali je u svojoj prvobitnoj formulaciji radio-difuzija bila u velikom broju evropskih zemalja između 1920. i 1930 godine. Došlo instrument nacionanog kulturnog razvoja ('unapređivanja') u smislu koji je do ponude prepoznatljive filozofije medija i stvaranja odredaba koje je ostao trajno prisutan u britanskom načinu govora o televizii (i posebno stoje kao alternativa slobodnom tržištu komercijalnih medija.” (McQuail, BBC-u), bez obzira na promene koje je pretrpela. (Morli, Robins, 2003: 263) 2003: 55) Džon Rit, prvi direktor BBC-a odredio je pravac kojim treba da U publikaciji analitičara medija i nekadašnjeg direktora BBC-a ide radio, a kasnije i televizija javnog servisa, a taj pravac je usmeren ka Tobija Mendela (Toby Mendel), navodena su tri uslova za prepoznavanje vrhovima profesionalizma, etičnosti i kvaliteta u proizvodnji medijskih javnog servisa i njegovo razlikovanje od komercijanih medija: „Prvo, sadržaja, kao suprotnost ostvarivanju interesa koji su podređeni isključivo nezavisnost javnih radiodifuznih organizacija mora se garantovati preko tržištu i sticanju profita. Pored osnovne formule javnog servisa da on treba odgovarajućih struktura kao što su pluralistički i nezavisni upravni odbori. da informiše, edukuje i zabavi, čime je već utvrđena obaveza programske Drugo, javnim radiodifuznim organizacijama mora biti obezbeđeno raznovrsnosti, Rit je, prema zapisu teoretičara Dejvida Mek Kvina (David finansiranje koje je dovoljno za zadovoljavanje potreba i interesa javnosti McQueen) anticipirajući nastanak televizije rekao: „Televizija ne sme da kao i za održavanje slobodnog protoka informacija i ideja. Treće, javne se bavi samo zabavom. Elektronski mediji dužni su da u što veći broj radiodifuzne organizacije moraju biti neposredno odgovorne javnosti, domova unesu što više svega onog najboljeg iz svih oblasti ljudskog posebno u vezi sa ispunjavanjem svojih obaveza i korišćenjem javnih znanja, stremljenja i dostignuća. Najvažnije je da se očuva visokomoralni sredstava.“ (Mendel,2001:5) ton, odnosno svako izbegavanje vulgarnog i štetnog. Elektronski mediji treba da postavljaju standard dobrog ukusa, a ne da budu samo njegov U periodu posle pada Berlinskog zida, kada su i bivše socijalističke posrednik.“ (Mek Kvin, 2000: 257) zemlje odlučile da svoje nekadašnje državne radio televizije transformišu u javne servise, u Evropi i svetu je nastao čitav niz dokumenata koji su Dalekosežna Ritova misao, kao da je pre devet decenija videla postali temljni osnov za savremenu definiciju javnog servisa i za njegovo u šta će se pretvoriti programi pojedinih televizija svojom trivijalnom, regulatorno određenje. Razume se, osnovni principi zasnivali su se na tabloidnom, rijaliti ponudom, pa je nudio obrazac „moralne“ televizije već postojećem iskustvu javnih servisa koji su postojali u Evropi, ali i u po kome je trebalo da funkcioniše celokupna radiodifuzija, a ne samo drugim delovima sveta: Kanadi, Japanu, Australiji, Indiji i drugim. Tako elektronski mediji javnog servisa. Ovaj obrazac, po kome je i privatna 8 9 Prof. dr Rade Veljanovski JAVNI SERVIS: MISIJA, EVROPSKI POGLED, REGULATORNI OSNOV su 1998. godine Međunarodna unija za telekomunikacije/Biro za razvoj Sa stanovišta prakse, ali i teorijskog prtistupa javnom servisu ne telekomunikacija i UNESCO, napravili Model zakona o radiodifuziji bi bilo pogrešno, naprotiv, bilo bi sasvim saglasno misiji javnog servisa, kao servisu javnosti, koji je ponuđen kao obrazac za regulisanje javne pomenutim Barentovim karakteristikama dodati i da javni servis, u radiodifuzije u svetu. U ovom dokumentu se najpre nudi nova trojna svakom segmentu svog sadržaja, treba da stremi najvišim standardima formula javnog servisa po kome ona „postoji zbog javnosti, koju finansira kvaliteta. javnost i koju kontroliše javnost“. U istom dokumentu se na zanimljiv način govori i o tome šta javna radiodifuzija nije. Devedesetih godina prošlog veka u Evropi je u nekoliko važnih dokumenata artikulisan stav evropske medijske politike prema javnom Ako – u pozitivnom smislu – pođemo od toga da radiodifuzija kao javni servisu. Dogodilo se to pre svega Praškom rezolucijom iz 1994, servis postoji zbog javnosti, zbog celokupnog stanovništva, to – u negativ- Rezolucijom Evropskog parlamenta iz 1996. i Amsterdamskim ugovorom nom smislu – znači da ona ne postoji zbog vlade, parlamenta ili predsed- iz 1997. godine. Ovi dokumenti, kako bi to rekao teoretičar Mekvejl, nika, zbog neke političke partije ili crkve, ili zbog bilo koje druge interesne sadrže filozofiju medija javnog servisa, kao ugaonog kamena demokratije, grupe ili deoničara. Ona mora biti nezavisna u odnosu na sve 'isključivo' a ne samo javne sfere i medijskog sistema. u službi interesa stanovništva, ljudi kao građana, a ne potrošača. Model zakona