Objasnjenje U Antropologiji
Total Page:16
File Type:pdf, Size:1020Kb
Biblioteka Etnoantropološki problemi MONOGRAFIJE Knjiga četvrta Nina Kulenović OBJAŠNJENJE U ANTROPOLOGIJI Istorijski kontekst Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet Odeljenje za etnologiju i antropologiju Etnoantropološki problemi MONOGRAFIJE Knjiga četvrta Urednik biblioteke Prof. dr Miloš Milenković Sekretar Redakcije Marko Pišev Recenzenti prof. dr Ivan Kovačević dr Petar Bojanić, naučni savetnik dr Željko Radinković, naučni saradnik Uređivački odbor Rodrigo Araya Dujisin (Universidad Católica de Chile, Chile); Mirjana Veselinović-Hofman (Katedra za muzikologiju Fakulteta muzičkih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu); Ivan Vuković (Odeljenje za filozofiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu); Dejan Dimitrijević (Departament de sociologie-ethnologie Université de Nice – Sophia Antipolis); Jelena Đorđević (Odeljenje za politikologiju Fakulteta Političkih nauka Univerziteta u Beogradu); Zorica Ivanović (Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu); Zoja Karanović (Odsek za srpsku književnost, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu); Senka Kovač (Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu); Sanja Potkonjak (Odsjek za etnologiju i kulturnu antropologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Zagrebu); Radmila Radić (Institut za savremenu istoriju Srbije); Vladimir Ribić (Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu); Vojislav Stanimirović (Katedra za pravnu istoriju, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu); Lidija Radulović (Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu); Gordana Gorunović (Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu) Nina Kulenović OBJAŠNJENJE U ANTROPOLOGIJI Istorijski kontekst Beograd, 2016 Monografija je rezultat dopunjenog i prerađenog dela teksta doktorske disertacije pod naslovom „Status objašnjenja u raspravi o naučnom statusu sociokulturne antropologije“, odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u decembru 2014. godine. Dopune i izmene teksta proizvod su rada na projektu „Antropološko proučavanje Srbije – od kulturnog nasleđa do modernog društva“ (br. 177035) koji je pomoglo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, kojem dugujem i zahvalnost na sredstvima bez kojih objavljivanje ove monografije ne bi bilo moguće. Etnoantropološki problemi – MONOGRAFIJE je neprofitno izdanje koje možete u elektronskoj formi besplatno preuzeti na adresi: www.anthroserbia.org SADRŽAJ I Uvod . 9 1.1. Predmet i cilj monografi je . 9 1.2. Teorijsko-metodološki okvir istraživanja. 13 1.3. Naučna i društvena relevantnost istraživanja . 19 II Ideali naučnosti i slike nauke . 25 2.1. Uvod . 25 2.2. Opšti zakoni i njihova uloga u antropologiji: antropologija kao „naučna“ ili kao „istorijska“ disciplina?. 30 III Metodološki monizam nasuprot metodološkom pluralizmu . 81 3.1. Uvod . 81 3.2. Metodološki monizam: metod kao kriterijum razgraničenja između nauke i nenauke . 85 3.3. Metodološki pluralizam: predmet kao kriterijum razgraničenja prirodnih i društveno- humanističkih nauka. 97 3.4. Umesto zaključka: razumevanje kao objašnjenje? . 117 IV Zaključna razmatranja . 129 4.1. Da li je metodološke strukture moguće razdvojiti od teorijskih?. 129 4.2. Konstruisanje objašnjenja u odnosu na predmet, metod i cilj discipline? . 135 4.3. Metodološka pitanja kao metafi zička, sociopolitička i etička pitanja?. 147 Napomene . 165 Literatura . 203 Sažetak . 223 Summary . 231 Čežnja za formalnim metodom, koji se može izolovati od stvarnih ljudskih procena o sadržaju nauke (tj. o prirodi sveta) i od ljudskih vrednosti, izgleda da je isparila. Pa čak i ako ovaj pojam metoda proširimo tako da formalizacija psihologije idealno racionalnog naučnika počne da se računa kao „metod“, nema razloga da se misli da će „metod“ u ovom smislu biti nezavisan od sudova o estetici, sudova o etici, sudova o čemu god vam drago. Razlog za verovanje da se naučni metod neće odnositi na verovanja o etičkim, estetskim i drugim pitanjima ili da ih neće pretpostavljati ležao je u verovanju da je naučni metod, naposletku, formalni metod. Patnam (Putnam 1981, 192–193; kurziv u originalu) Magična je moć antropologije koja „poseduje metod“ kojim generiše istinu, u smislu da insistira na jednom konstantnom garantu svoje „naučnosti“. Milenković (2007a, 59) Postoje velike razlike u mišljenju o tome šta čini adekvatno „objašnjenje“ kulture. Ti mnogobrojni načini na koje je objašnjenje konceptualizovano uključuju temeljno različite tačke gledišta o prirodi kulturnog razvoja, koji pak podrazumevaju različite načine posmatranja kulturnih činjenica. Stjuard (Steward 1972[1955], 3–4) Nije dovoljno pročitati samo ono što antropolozi govore, važno je i razumeti šta oni misle – što je često (na nesreću, ali verovatno neizbežno) dodatni, zasebni zadatak. Precizno značenje iskazâ jednog antropologa katkad se pojavljuje tek onda kad ih čvrsto smestimo u kontekst njegovih teorijskih stanovišta. [...] Svaka verna interpretacija antropoloških teorija mora uzeti u obzir dva osnovna faktora koja u teoriji često nisu eksplicirana: (1) opštu intelektualnu klimu u kojoj teorija sazreva i (2) pitanja na koja se antropolozi nadaju da će svojim istraživanjima odgovoriti – koja, naravno, u velikoj meri zavise od prvog faktora. Klakon (Kluckhohn 1939, 335; 341) Vreme je da se antropolozi posvete pravoj istoriji antropologije, da prestanu da se prema svojim precima ophode onako kako su se ti preci, prema njihovim optužbama, odnosili prema divljacima, naime, kao prema nazadnim, glupim i tako dalje, da prestanu, drugim rečima, da prenose usmene mitove o antropološkoj istoriji koji mirišu na naslonjaču na tremu i malo se late terenskog rada, sa svim njegovim mukama i nagradama, u istoriji same antropologije. Problemi i rasprave naših antropoloških predaka zaslužuju našu pažnju i poštovanje, delom zato što im to pravo pripada, a delom zato što od njih mnogo možemo naučiti. Ono što antropologija jeste ne može se razumeti bez njene istorije, a što se lakomislenije njena istorija odbacuje kao sramotna, to će samorazumevanje biti oskudnije, a znaci krize mnogobrojniji. Antropologija bi možda preporod trebalo da potraži u antropologiji antropologije. Džarvi (Jarvie 1975, 263–264) I UVOD 1.1. Predmet i cilj monografi je Osnovni predmet monografi je* koja se nalazi pred čitaocem jeste rasprava o statusu objašnjenja u antropologiji, kontinuirani i nikad formalno neokončani spor oko metoda. Spor oko meto- da u čijem se sklopu reprodukuju u XIX veku uspostavljene ra- zlike između dveju tradicija, Naturwissenchaft en i Geisteswissen- schaft en, između nomotetskog i idiografskog istraživanja, prati antropologiju od vremena njene akademske institucionalizacije kao discipline. Pod uticajem niza unutrašnjih i spoljašnjih činilaca taj se spor periodično reaktuelizuje i antropolozi obnavljaju borbu oko metoda nasleđenu iz XIX veka, deleći se duž disciplinarnog spektra na: – „pozitiviste“ i „antipozitiviste“ – „naučnike“ i „humaniste“ – „naturaliste“ i „antinaturaliste“ – „racionaliste“ i „relativiste“ – „univerzaliste“ i „partikulariste“ – „objektiviste“ i „subjektiviste“ – „opservacioniste“ i „konstruktiviste“ – „etičare“ i „emičare“ – metafi zičke/ontološke/epistemološke/teorijske „realiste“ i „antirealiste“ – metodološke individualiste i metodološke holiste – na one koji teže objašnjenju i one koji teže razumeva- nju proučavanih fenomena 10 Nina Kulenović, Objašnjenje u antropologiji – na nomotetičare i idiografe – na metodološke moniste i metodološke pluraliste Sociokulturni antropolozi koji teže levoj strani navedenih parova suprotnosti po pravilu smatraju antropologiju naukom. Verujući da upravo one odlike do kojih sami drže mogu i mora- ju stajati u temelju antropologije kao nauke, oni je brane od, po naučni status (navodno) razornih, uticaja (navodno) intelektu- alno neodgovornih i antinaučno nastrojenih antropologa bližih desnoj strani spektra, čije (navodno) nepoznavanje ili nerazu- mevanje naučnog metoda preti da ugrozi naučni status antropo- logije, čineći antropologiju eksplanatorno ispraznom i društveno neodgovornom disciplinom. Antropolozi koji teže desnoj strani spektra pak, po pravilu, vide prve kao scijentiste čije (navodno) nerazumevanje osobenosti predmeta antropološkog proučavanja vodi (navodno) nekritičkom i podjednako destruktivnom po- dražavanju metodološkog modela (navodno) preuzetog iz pri- rodnih nauka. Antropološke polemike pritom obeležava neslaganje kad je reč o teorijskom, epistemološkom i metodološkom okviru, kao i o tome šta bi trebalo da bude osnovni predmet i cilj proučavanja: – Da li je cilj discipline objašnjenje, razumevanje ili opisiva- nje kulturnih procesa i kulturno proizvedenih verovanja? – Da li je kultura eksplanandum ili eksplanans? – Da li kultura, kao nadindividualna celina, prethodi, nadilazi, nadživljava, oblikuje i determiniše pojedinca, i kojim mehanizmima? – Da li je pojedinac kadar da utiče na kulturnu promenu, i kojim mehanizmima? – Šta je uzrok, a šta posledica, i čemu dati eksplanatorni primat? – Da li je moguće pronaći natkontekstualne, natkulturne, atemporalne i transistorijske zakonitosti i da li takav cilj antropolozi sebi uopšte treba da postavljaju? – Da li je moguće dati uzročna objašnjenja kulturnih po- java ili je moguće isključivo razumeti ili interpretirati I Uvod 11 kulturno proizvedena i od konteksta zavisna pravila i značenja? – Da li je možda u pitanju pseudodilema proistekla