UNIVERZITET UMETNOSTI U BEOGRADU Centar za interdisciplinarne studije
UNESCO-va katedra za Kulturnu politiku i menadžment u kulturi
Master teza:
Reality show kao fenomen 21. veka; Vrednosne orijentacije srednjoškolaca koji prate reality 1 programe i živote estradnih ličnosti
Autor: Marija Jegdić
Mentor: dr Divna Vuksanović
Beograd, Septembar 2011.
1 Istraživački deo master teze rađen je pod stručnim nadzorom dr. Ivane Stepanović. Korišćeni su podaci Instituta za psihologiju nastali kao rezultat projekta “Svakodnevica mladih u Srbiji: Snimak budžeta vremena” i projekta “Identifikacija, merenje i razvoj kognitivnih i emocionalnih kompetencija važnih društvu orijentisanom na evropske integracije”, evidencioni broj: 179018. Sadržaj:
Apstrakt ...... 4
1. Uvod ...... 6
2. Teorijski okvir ...... 6 2.1. Društveno-ekonomski okvir ...... 7 2.2. Mediji ...... 10 2.3. Televizija ...... 12
3. Reality show kao fenomen 21. veka ...... 17
3.1. Definicija ...... 17 3.2. Istorija ...... 19 3.3. Podžanrovi ...... 21 3.4. Analiza - ekonomski okvir reality programa ...... 23 3.5. Kritika ...... 26 3.5.1. Pojam realnosti ...... 26 3.5.2. Banalizacija sadržaja ...... 29 3.5.3. Instant popularnost (instant celebrity) ...... 31 3.5.4. „Prodaja“ intime i spektakl poniženja ...... 32
4. Istraživanje: Vrednosne orijentacije srednjoškolaca koji prate reality programe i živote estradnih ličnosti ...... 36
4.1. Hipoteza ...... 37 4.2. Problem ...... 37 4.3. Metod ...... 43 4.3.1. Istraživanje Instituta za psihologiju ...... 44
2 4.3.2. Istraživanje autora master rada ...... 46 4.4. Rezultati ...... 47 4.5. Diskusija ...... 59
5. Zaključak ...... 71
6. Bibliografija ...... 73
7. Apendiks ...... 76
Biografija autora ...... 81
3 Abstract:
This thesis deals with the phenomenon of reality show, as the dominant form of TV programs in the contemporary society. It also examines value orientations of young people who are interested in both, reality shows and lives of celebrities. Postmodern brings to the society many changes which are interrelated. Technological advances have impact on both, economics and social sphere, as well as on moral and ethic. In today’s capitalistic society, where ultimate goals seem to be power and money, traditional values such as knowledge, education, dignity, cultural and artistic values, are rapidly being replaced with some new, morally controversial ones. Media, one of the most powerful tools in service of socio-political-economic apparatus, has great impact on its consumers concerning creation of attitudes, values and lifestyles. Reality show is the television form which has basically existed since the beginning of television, but in sense in which we use this term today, it has had leadership among other forms of TV programs during the last decade. Characteristic elements of reality shows, such as blurring the line which separates public and private sector, virtual reality, instant celebrity, spectacle of humiliation and banality of content, very often are subject to critics of many theoreticians. In order to examine the link between values which media and society in general valorize through both this kind of shows and contents related with the life of celebrities and some changes in value systems of people, I chose teenage population as a target group of my examination. Youngsters are population of most importance for the future of one society and hence the greatest attention must be paid to them. Adolescence is a period of life, when young people are confronted for the first time, with some very important challenges and dilemmas. In teenage years, people have to choose in which direction their further education will go, they gain some specific interests and they create their value systems. Also, they are easily influenced by the environment, including the media, so in order to prepare them for life as hardworking, educated, cultural and polite people, state must provide them with appropriate content and messages, through both media and school. Starting from hypothesis that values orientations of those youngsters who both watch reality shows and are interested in life of celebrities, are significantly different from the values of adolescents who don’t, through my research I have came to the conclusion which confirms the starting point of my master theses. Youngsters interested in both reality shows and the lives of celebrities,
4 significantly differ from their peers in following points. They value more popularity as an equivalent to the successful life, they value more money and fame and consider them as good enough reasons for putting their privacy in front of the public eye, and they choose their idols among celebrities. Also, personal goals, such as subordination to the authority, religiosity, healthy life, popularity, love and joining the EU, are more important to them then the socials ones. All of this indicates strong influence of the media (including the contents dominant in them, such as reality shows and celebrity related contents) to the young population in Serbia, and insufficient influence of the institution of school which should be obligated to provide youngsters with knowledge, cultural and artistic values.
Key words: reality show, celebrities, value orientations, teenagers.
5 1. Uvod
Ovaj rad baviće se, danas veoma popularnim fenomenom reality programa, kao i ispitivanjem eventualnih veza koje postoje između sadržaja karakterističnih za ove programe, njemu slične televizijske formate i štampane medije koji se bave životima estradnih ličnosti i vrednosnih orjentacija njihovih srednjoškolskih konzumenata. Reality show, medijski fenomen, kao i bilo koji drugi, može se posmatrati samo u okviru šire društvene slike. Stoga, prvi deo rada, biće posvećen samom fenomenu, sagledavajući celokupan kontekst u kome se on javlja i deluje, opisujući ga kroz njegovu definiciju, istoriju i kroz kritičku analizu nekih njegovih osnovnih karakteristika. Kako je svaki fenomen u ljudskom svetu, zanimljiv ne toliko sam po sebi, već po tome sa kakvim ga promenama u društvu povezujemo, drugi deo rada ispitivaće fenomen reality show-a na području Srbije, kroz vezu između njega i ostalih medijskih formi usmerenih na takozvanu „laku zabavu“ i vrednosnih orjentacija srednjoškolaca Srbije sklonih ovakvom načinu provođenja slobodnog vremena.
2. Teorijski okvir
Termin reality televizija se koristi kako bi se opisao širok spektar programskih formi, uključujući emisije koje se baziraju na nekoj vrsti igre ili takmičenja (kvizovi) i dokumentarce. Ove forme postoje duže vreme, gotovo otkada postoji i sama televizija, ali ono što je novo u 21. veku i na šta pomislimo kada kažemo reality show, jesu emisije koje kombinuju elemente dokumentaraca, drame, igre i koje su se učestalo počele prikazivati na televiziji pre oko jedne decenije. Kako se ni jedan medijski, sociološki ili tehnološki fenomen ne može posmatrati izdvojeno i zasebno, već mora biti razmatran u kontekstu ostalih relevantnih faktora koji čine opštu društvenu sliku, tako je i za razumevanje i proučavanje fenomena reality programa neophodno sagledati društveni, pa u sklopu njega i ekonomski i medijski okvir u kome se on javlja i deluje.
6 2.1. Društveno-ekonomski okvir
„Nalazimo se u univerzumu u kome ima sve više informacija, a sve manje smisla.“ Žan Bodrijar2
Razvitkom tehnologije menja se svet koji poznajemo. Tehnološke promene uslovljavaju ekonomske pa i promene na polju politike, kulture, etike, estetike. Pojmovi na kojima se temelji određena kultura i time određeni sistemi vrednosti, poput pojmova dobrote, lepote i istine, bivaju suočeni sa izazovima redefinisanja i prilagođavanja savremenom dobu. Tehnologija koja se razvija zahvaljujući čoveku, sve više potiskuje svog tvorca i na taj način bitno menja pravac kretanja civilizacije. Čovek više nije mera svih stvari, kako su govorili sofisti.3 Razvitkom tehnologije, savremeni čovek postepeno prestaje da bude centar energije, jer više ne ulaže u svoje telo i prestaje da kroji svet po svojoj meri – čovek više nije merilo sveta, mera svih stvari, on je završetak, kraj sveta.4
Sa tehnološkim ubrzanjem prvo smo prešli sa napisane na izgovorenu reč (sa pisma i knjige, na radio, telefon), pa potom sa izgovorene reči na sliku u realnom vremenu. Pol Virilio u svom delu Informatička bomba, napominje da zbog sve veće nepismenosti i neobrazovanosti, uslovljene ovim prelazom od reči na sliku, započinje epoha mikroprigušivača, nemog telefona, ne usled tehničkog, već socijalnog kvara.
„ ... uskoro jedni drugima nećemo imati šta da kažemo, niti će biti realnog vremena da to kažemo – a naročito nećemo znati kako da se ponašamo da bismo slušali ili nešto rekli, kao što već ne znamo dobro da pišemo, uprkos revoluciji fakulteta koji bi tobože trebalo da reaktivira pismo“5
2 Žan Bodrijar, Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad, 1991, str. 83. 3 Sofisti su starogrčki filozofi; profesionalni putujući učitelji koji su javno podučavali filozofiju i retoriku u zamenu za novac. Jedan od najpoznatijih sofista je Protagora, a njegova čuvena izreka glasi – Čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu. 4 Pol Virilio, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 103 i 136. 5 Isto, str. 73.
7
U današnjem, postmodernom, postindustrijskom društvu, suočeni smo sa time da nekadašnju kulturu pisma zamenjuje kultura ekrana, čiji je karakter bitno izmenjen. Nikada kao do sada, nismo bili izloženi neprekidnom protoku slika i zvukova, kako u svojim domovima tako i na javnim mestima, što čini da se nalazimo u svojevrsnom virtuelnom svetu medijskih predstava. Pojmovi i naša percepcija prostora, vremena, realnosti i privida biva izmenjena. Neposredni doživljaj je zamenila predstava; na prostoru gde je nekada imao primat dodir, vid, najapstraktnije i najnepouzdanije čulo, preuzima prednost.6
„Celokupni modernistički koncept kulture, zasnovan na antropološki utemeljenim pojmovima mišljenja, ponašanja, jezika, pravila i običaja življenja, te materijalnih elemenata kulture, aktualno biva modifikovan u koncept koji favorizuje različite informatičke strategije što strukturalno odgovaraju specijalizovanim komunikacijskim sistemima i virtualnim modelima egzistencije savremenog doba.“7
Mnogi mislioci u neposrednu vezu dovode ekspanziju mas medija i kapitalistički društveni poredak. Gi Debor u svojoj knjizi Društvo spektakla, naglašava da moderni kapitalistički svet, tačnije moderni uslovi proizvodnje, samo društvo pretvaraju u spektakl – društveni odnos među ljudima posredovan slikama.8 Ono što on želi da kaže je da današnje kapitalističko društvo kao jedini cilj ima održanje vladavine ekonomije kao autonomne sile. Moć, novac i obrtanje kapitala su ciljevi po sebi; proizvođačku kulturu je zamenila potrošačka i neprestano proizvođenje lažnih potreba je osnovno sredstvo za omogućavanje krajnjeg i ultimativnog cilja – konstantne potrošnje i ekonomije koja se razvija zbog sebe same. U tom smislu u postindustrijskom, kapitalističkom društvu, mas mediji predstavljaju najpovršniju
6 Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, čl. 18. 7 Divna Vuksanović, Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, preuzeto sa sajta http://www.4shared.com/get/njbd4RX1/Divna_Vuksanovic_-_Filozofija_.html, str. 9. 8 Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, čl. 4.
8 manifestaciju spektakla i sredstvo za sprovođenje posebnih oblika upravljanja. Ekspanzijom i ogromnom upotrebom mas medija, stvarni život je materijalno prožet konteplacijom spektakla i naposletku se i sam počinje ravnati po njemu.9 Dolazi do inverzije, gde se stvarnost pojavljuje u granicama spektakla, a spektakl postaje stvarnost i to uzajamno otuđenje postaje suštinska karakteristika postojećeg poretka. U tom tehnološki izmenjenom i medijski fetišizovanom svetu i uloga i percepcija čoveka postaje drugačija. Sama njegova pojava u medijskom prostoru postaje oznaka ili brend za određenu robu ili uslugu, što nikada ranije nije bio slučaj.10
U gradovima sa milionskim stanovništvom, u eri kada su nam mogućnosti komuniciranja i informisanja veće nego ikada pre, čovek je usamljeniji i otuđeniji više nego ikada. Bodrijar smatra da moderne komunikacijske tehnologije zapravo proizvode ne-komunikaciju, budući da je dominantna vrednost koju one propagiraju sam čin prenosa, pre nego bilo kakvo značenje koje stoji iza tog prenosa.11 Mogućnosti danas, da vidimo i čujemo stvari su veće nego ikada pre. Razvitkom tehnologija i stvaranjem interaktivnih medijskih mreža, osim što smo u poziciji da posmatramo i slušamo, dobijamo i priliku da učestvujemo u razmeni informacija, ali naši sagovornici nisu više stvarne individue, realne osobe naspram nas, već virtuelni i neuhvatljivi medijski svet. Virtuelne zajednice, kaže Virilio, proizvode i omogućavaju fantomsko postojanje novog tipa bliskosti, telebliskosti.12 Čini se kao da nikada nismo više razgovarali, a manje stvari rekli, kao da nismo nikada nismo više putovali, a manje doživeli, više gledali, a manje videli. Objektinu stvarnost zamenjuje virtuelna. Spektakl, način savremenog života i pogleda na svet o kome govori Debor je suprotnost dijalogu; on ometa i zavarava čovekovu sposobnost preispitivanja i korekcije, njegovog kritičkog rasuđivanja.13 Današnje generacije odrastaju u elektronskom okruženju, koje postaje sve više interaktivno (televizija, kompjuter, igrice), ali ne omogućava razmenu iskustva, emocija i
9 Isto, čl. 8. 10 Divna Vuksanović, Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, preuzeto sa sajta http://www.4shared.com/get/njbd4RX1/Divna_Vuksanovic_-_Filozofija_.html, str. 35. 11 Paul A. Taylor and Jan LI. Harris, Critical Theories of Mass Media: Then and Now, Open University Press, England, Berkshire, 2008, str. 156. 12 Pol Virilio, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000. 13 Gi Debor, Društvo spektakla, http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, čl. 18.
9 mišljenja koju je moguće ostvariti kroz realan dijalog. Mladi danas idu u korak sa vremenom, ali možda ostaju kulturno unazađeni ili onesposobljeni, ukoliko smatramo da kultura treba da sadrži kritički potencijal spram uspostavljenog društva.
„Za razliku od „kulture dijaloga“ u kojoj je neposredni razgovor osnovni medijum (sredina) i dispozicija ukupnog kulturnog razvoja, u ostalim oblicima savremene kulturne prakse, čini se da preovlađuje ona vizuelno-medijska komponenta kulturnog kretanja, koja počiva na različitim mogućnostima medijski isposredovanog komuniciranja... Sadejstvo različitih medija, njihova uzajamna tehnološka kompatibilnost i, s tim u vezi, sve brže tehičko usavršavanje koje vodi ka multimedijalnom i intermedijalnom delovanju, unapređuje, kako izgleda, komunikaciju samo u kvantitatinom, ali ne i kvalitativnom pogledu...“14
Razvitak tehnologije nam dakle, sa jedne strane, pruža mogućnosti komunikacije bez granica, ali sa druge strane utiče na razbijanje društvenog jezgra građana. Sve negativne posledice razvoja tehnike nisu toliko uslovljene kretanjem nje same kao takve, već njene funkcije u današnjoj privredi.
2.2. Mediji
Mediji su termin koji se koristi da bi se označile one strukture u društvu koje postoje da bi komunicirale sa javnošću. Termin mediji, počeo se koristiti dvadesetih godina prošlog veka, sa proširenjem prisustva radija i novina koje su te decenije počele da dostižu daleko veci stepen javnog delovanja. Negativne konotacije medija se vežu uglavnom za stvaranje kulture društvenog istomišljeništva u kojima grupe u društvu postaju više podležne medijskim manipulacijama.15
14 Divna Vuksanović, Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, preuzeto sa sajta http://www.4shared.com/get/njbd4RX1/Divna_Vuksanovic_-_Filozofija_.html, str. 53. 15 http://bs.wikipedia.org/wiki/Mediji.
10
Od kada je civilizovanog sveta, mediji, u smislu prenosilaca određenih poruka, imali su veliku ulogu u kreiranju identiteta pojedinca, pa samim tim i u kreiranju određene kulturne klime. Svet koji poznajemo je svet koji smo sami stvorili i koji počiva na određenim obrascima ponašanja, kulturološkim vrednostima, idealima, potrebama i težnjama, koje se razlikuju od društva do društva. Ovi vrednosni sistemi i obrasci ponašanja su se kroz vekove stvarali i širili na različite načine – prenošenjem priča sa kolena na koleno, propisivanjem različitih zakona i pravilnika ponašanja, zatim putem knjiga i drugih oblika umetnosti (slikarstva, muzike), ali najveći i najefikasniji uticaj na ljudski rod dogodio se sa pojavom radija i novina, dvadesetih godina 20. veka, a pogotovo sa pojavom televizije i Interneta nekoliko decenija kasnije, koji postaju preovlađujući oblik kulture. Sa ekspanzijom elektronskih medija, na čelu sa televizijom, i sam pristup kulturi biva suštinski izmenjen. Kultura se postepeno pretvara u moćnu industriju zabave, dostižući svoje vrhunce upravo u savremenom svetu. Glavni njen produkt, kako Divna Vuksanović u svojoj knjizi Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, navodi, jeste homogenizovani kulturni proizvod i medijski shematizovana svest čija je priroda je u osnovi robnog karaktera i u bliskoj vezi i sa ostalim „virtuelnim vrednostima“ popularne kulture.16
Mediji su nezaobilazan deo svakodnevnog života savremenog čoveka. U eri masovnih medija, dobro poznavanje i umeće korišćenja istih, često se posmatra kao neophodan uslov za uspeh u mnogim poslovima, kao i za koegzistiranje u savremenom društvu. Mediji snažno utiču na kreiranje dominantnih životnih stavova, na način provođenja slobodnog vremena, dakle na formiranje sopstvenog identiteta. Oni nam pružaju informacije, zabavu, omogućavaju da svet dođe direktno u naše domove, ali postavlja se pitanje da li su oni zaista ogledalo naše stvarnosti, kakav utisak i žele da ostave ili su njeni modifikatori, njeni tvorci. Mediji dakle nisu samo instrumenti posredovanja, već i instrumenti „konstrukcije procesa koji se uspostaljaju između
16 Divna Vuksanović, Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, preuzeto sa sajta http://www.4shared.com/get/njbd4RX1/Divna_Vuksanovic_-_Filozofija_.html, str. 9.
11 primarne realnosti i (tehničkih) modaliteta njenog percepiranja.“17 Tu svoju funkciju, oni obavljaju u skladu sa socijalnim i političko-ekonomskim principima.
„Uloga medija kao tehnologije koja deluje u funkciji procesa estetizacije stvarnosti, nije vrednosno neutralna , već je, naprotiv, ideološki i politički, odnosno klasno i rodno obojena u onoj meri u kojoj su to sama tehnologija i njeni nosioci, interesno povezani sa globalnim tržištem kapitala.“18
U oblasti delovanja medija obavljeno je mnogo istraživačkih radova koji pokrivaju oblasti teorije medija, sociologije, psihologije; u ovom smislu pitanje uticaja medija, konkretno medija televizije na ljudsko ponašanje, predstavlja najistraženije pitanje iz oblasti masovnih komunikacija. Iako na neka konkretna pitanja (poput uticaja nasilja na televiziji na mlade) nije donet nikakav čvrst zaključak na osnovu sprovedenih istraživanja, nije potrebno biti naučnik ili filozof da bi se shvatilo, prosto na osnovu posmatranja ljudi i sveta oko sebe, da mas mediji, sa televizijom na čelu, imaju veliki uticaj na pojedinca i društvo.
2.3. Televizija
„ Zemlja se ne prostire više u nedogled, ona može da se vidi sa svih starna u neobičnom prozorčiću“19
Reč televizija vodi poreklo od grčke reči tele (daleko) i latinskog glagola videre (videti, gledati), što u bukvalnom prevodu znači „gledanje na daljinu“ ili „daljinsko gledanje“. Ovaj termin prvi put je upotrebljen 1900. godine. Televizija predstavlja telekomunikacijski sistem za emitovanje i primanje pokretnih slika i zvuka sa velikih daljina.20
17 Isto, str. 5. 18 Isto, str. 16. 19 Pol Virilio, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 23. 20 http://bs.wikipedia.org/wiki/Televizija.
12
Nakon eksperimentalnog TV emitovanja dvadesetih godina 20. veka, komercijalna upotreba televizije započela je nešto pre drugog svetskog rata (1936. godine u Velikoj Britaniji i 1939. godine u SAD-u). Kod nas je krajem pedesetih godina 20. veka, tačnije 23. avgusta 1958. godine započet „eksperimentalan program“ Studija Beograd.21 U početku televizija nije bila dostupna svima. Šezdesetih godina 20. veka, retki su bili oni koji su imali televizore u svojim domovima, pogotovu na našim prostorima, i oko kojih se zbog nedovoljne dostupnosti nije okupljala samo porodica, već i komšije pa čak i cele ulice. Televizijski program je tada bio vremenski ograničen i nije emitovan 24 časa dnevno. Takođe i televizijski žanrovi su bili jasno profilisani. Krajem 20. i početkom 21. veka, televizijski medij postaje dostupan gotovo svima i počinje samim tim zauzimati značajno mesto u životima ljudi. Televizija danas igra veliku ulogu u svakom domaćinstvu, te utiče bitno na način provođenja slobodnog vremena pojedinaca, na kreiranje njegovog mišljenja, stvaranje estetskog ukusa i kulturnih vrednosti, budući da pored škole ili posla zauzima najveći deo čovekovog vremena. U današnjem, kapitalističkom društvu, radni sati se povećavaju i slobodnog vremena je sve manje, ali se ono umesto u neposrednoj komunikaciji, sve više provodi ispred malih ekrana (televizije ili kompjutera). Osim u privatnim domovima, televizijski ekrani predstavljaju deo enterijera većine kafića, restorana, pa i gradskih trgova. Sa svih strana smo okruženi panoima koji nas bombarduju brzom smenom slika i zvukova, te neki naučnici smatraju da upravo ta zatrpanost rečima i informacijama izaziva stres, stvara poremećaj koncentracije i vodi u međuljudsku otuđenost.22 Današnja istraživanja pokazuju da preko 98% stanovnika SAD-a poseduju TV prijemnik, da preko 60% njih, ima više od jednog televizora u domaćinstvu, kao i da prosečni Evropljanin provodi čak 7,5 sati dnevno gledajući televizijski program. U Srbiji, u 2009. godini, prosečno vreme gledanja televizijskog programa, iznosilo je 5 sati i 3 minuta (Jovanović i Stojiljković 2009), a prema istraživanjima iz 2010. godine, broj sati se povećao na 5 sati i 30 minuta što nas postavlja na prvo mesto po prosečnom broju sati gledanja televizijskog programa, u svetu. Zbog svoje lake dostupnosti, stalnog prisustva u čovekovoj svakodnevici i diskursa koji je konstruisan tako da bude razumljiv širokom auditorijumu, televizija najefikasnije od svih njenih
21 http://bs.wikipedia.org/wiki/Televizija. 22 Naučnici sa univerziteta u San Dijegu su sproveli istraživanje o uticaju mnogobrojnih informacija na ljudski mozak i izračunali da putem medija ljudi svakodnevno prime 100.500 reči, tj 23 reči svake sekunde.
13 starijih medijskih konkurenata (novine, radio, knjige) uspeva da utiče na čovekovu svest, na oblikovanje njegovog mišljenja. Makluan23, koji je medije smatrao čovekovim produžecima, mišljenja je da upravo zato što čovek uglavnom nije svestan načina na koji mediji deluju, već samo poruka koju oni prenose, lakše potpada pod njihov uticaj. Televizija dakle, prvenstveno strukturom i načinom na koji emituje sadržaje, pa tek onda posredno porukama koje šalje, deluje na psihoemocionalnu strukturu pojedica i na društvo u celini.
U prvim decenijama emitovanja televizijskog programa (pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka), televizija se smatrala kulturnom, budući da je u svoju programsku šemu uključivala uglavnom dokumentarce, informativne programe, adaptacije klasičnih dela, kulturne rasprave i dr., da bih devedesetih godina prošlog veka prateći tržišnu logiku, počela sve više nastojati laskati ukusu publike, kako bi došla do šireg auditorijuma. Emisije kulturnog, umetničkog i edukativnog karaktera, sve više su počele zamenjivati sapunice, serije i emisije zabavnog tipa, koje svojim sadržajima zadovoljavaju neki oblik voajerizma ili egzibicionizma (talk show, reality show emisije ili druge emisije zabavnog tipa u kojima je jedan od osnovnih motiva učestvovanja - biti bar na trenutak viđen). Jer, pored kreativnog zadatka da publici obezbedi određene programe, televizija je danas pre svega biznis kao i svaki drugi, šta više, jedan od vodećih. Televizijske stanice vođene konkurencijom za osvajanjem tržišta, kao i štampani mediji, pribegavaju lukavstvima nudeći senzaciju, zabavu i zadovoljavanje ne tako laskavih ljudskih potreba (voajerizam, potrebu za osuđivanjem drugih, glad za šokantnim sadržajima, potrebu da se vlastiti postupci, brige i problemi potisnu time što će pažnja biti usmerena na tuđe). Koristeći se komercijalnom logikom, one svode život sveta na anegdotu i brbljanje, možda upravo kako bi masu održavali kontrolisanom i kako bi onemogućili razvijanje kritičkog rasuđivanja ili eventualno neki otpor postojećem režimu.
23 Maršal Makluan (Herbert Marshall McLuhan, 1911-1980), je bio kanadski književni kritičar, profesor engleske književnosti, retoričar i teoretičar komunikacije. Zajedno sa Haroldom Inisom (Harold Innis), može se smatrati jednim od prvih teoretičara masovnih medija. Makluan je među prvima posebno isticao globalni uticaj novog medijuma – televizije.
14 „Ako koristimo tako dragocene minute kako bismo izrekli takve nebitnosti, to je stoga što su one uistinu vrlo važne, onoliko koliko prikrivaju dragocene stvari.“24
Kao što je uticao na sve domene čovekovog sveta, razvitak tehlogije neposredno ili posredno uticao je i na promenu televizije kao medija, i zajedno sa ostalim društvenim faktorima i na promenu programske šeme. Televizija, najmoćniji masmedij,, zbog svoje „sveprisutnosti“ bitno utiče na redefinisanje pojmova koji su osnovna pretpostavka vlastite egzistencije i koegzistiranja u savremenom društvu, kao što su realnost, privid, istina. Savremeni svet je, velikim delom svet medijskih predstava i kao što Pol Virilo kaže, svet u kome objektivna realnost, biva zamenjena virtuelnom realnošću, te u kome, time uslovljeno, pojmovi prostora i vremena koji konstituišu i određuju stvarnost, bivaju zamenjeni pojmovima koji određuju njihove virtuelne korespodente (realan grad ustupa mesto virtuelnom, dematerijalizovanom – metagradu, a svetsko univerzalno vreme istiskuje skup lokalnih vremena).25
„U svetu u kome obavezno teleprisustvo preplavljuje neposredno prisustvo i jednih i drugih (na poslu, u
24 Pierre Bourdieu, O televiziji (Sur la télévision), Raisons d’ agir éditions, Paris, 1996, (prevod – Mirna Cvitan Černelić), str. 6. 25 Pol Virilio, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 15 i 115.
15 trgovini...) televizija više ne može da bude ono što je bila pre pola veka: prostor za zabavu ili kulturno uzdizanje; ona mora najpre da stvori svetsko vreme razmena, virtuelnu viziju koja istiskuje viziju realnog sveta koji nas okružuje.“ 26
Što se televizijskh žanrova27 tiče, do kraja 20. veka, oni su bili jasno profilisani i podeljeni na informativni, dokumentarni, igrani, zabavni, muzički, obrazovni, naučni, sportski i ekonomsko-propagandni. Pojava daljinskog upravljača, kablovske televizije i sve većeg broja kanala, promenila je navike gledanja televizije pa i samu koncepciju TV žanra. Usled sveopšte komercijalizacije društva i medija i samim tim sve veće konkurencije, glavnim parametrom uspešnosti smatra se gledanost programa, pa u trci za što većom publikom, dolazi do mešanja žanrova i nastajanja tzv. hibridnih TV žanrova, poput reality show programa. Ukoliko još uzmemo u obzir da su noviji žanrovi, tačnije danas dominantne televizijske forme poput reality programa, ekonomski mnogo isplativiji od filmova, serija i kulturno-edukativnog programa, onda nije teško uočiti privredno-medijsko-društvenu vezu i platformu na kojoj se stvaraju određene vrste programa, tačnije vezu koja uslovljava gotovo svaki vid odnosa u savremenom društvu. Diskurs TV žanrova je način da se obelodane i socijalizuju razne društvene pojave, kulturni fenomeni, ljudska iskustva. Različiti žanrovi mogu govoriti na različite načine o istim stvarima i njihov cilj je da što većem auditorijumu, upravo posredstvom različitog načina obraćanja (u naučnim emisijama, akademskim ili filozofskim načinom izražavanja, a u manje formalnim emijama, prijemčivijim i „narodskim“ jezikom) približe iste teme od socijalne ili neke druge važnosti. Kada mislimo o žanrovima novijeg datuma, koji danas predstavljaju dominantnu formu televizijskih formata, neminovno postavljamo pitanje koju poruku ovakvi žanrovi žele da prenesu. Reality show program je savremeni fenomen koji sve više privlači pažnju naučnika,
26 Isto, str. 19. 27 Termin žanr se koristi u književnosti, retorici, teoriji medija i lingvistici, a odnosi se na različite vrste tekstova. Televizijski žanr predstavlja određenu vrstu medijskog proizvoda koji se odlikuje određenim karakteristikama. Karakteristike su prepoznatljive i predvidive, a to su: likovi, zaplet, scenografija, kostimi, muzika, rasveta, tema i dijalog. Žanr mora biti standardizovan, pružati osećaj poznatog, a istovremeno nuditi i nešto novo što diferencira taj proizvod od drugih.
16 istraživača i mislilaca iz oblasti teorije medija, društvene i političke teorije kao i iz oblasti psihologije i sociologije.
3. Reality show kao fenomen 21. veka
3.1. Definicija
Reality show je televizijski, hibridni žanr koji kombinuje više različitih žanrova, poput dokumentaraca, igara takmičenja, uključujući i elemente nadzora, koji zadovoljavaju potrebu za voajerizmom i egzibicionizmom. Postoji mnogo podžanrova ovog formata, ali ono što je karakteristično za sve je da oni predstavljaju neku vrstu drame, humorističke situacije ili dokumentovanja svakodnevnog života „običnih“ ljudi ili poznatih ličnosti, u kojima (navodno) nema pisanog scenarija i gde je često kao glavni cilj, za po pravilu jednog pobednika, uvek uključena nagrada (novčana ili druge vrste). Zapravo, jedan od ključnih elemenata ovog televizijskog formata, je mešanje svakodnevnog sa neočekivanim i bizarnim uz konstantan nadzor (kamere). Reality show kao televizijska forma, zadovoljava stalnu potrebu producentskih kuća za inovacijom, kao i za privlačenjem pažnje što većeg auditorijuma. Reč je zapravo o ne tako novom žanru, koji je zajedno sa promenom televizije i sam pretrpeo izvesna prilagođavanja, pa danas predstavlja dominantnu formu televizijskog programa, prepoznatljivog i prihvaćenog pod imenom reality program.
Mnogi mislioci i teoretičari medija smatraju da je reality show savremena forma televizijskog programa koja je proizašla iz ustanovljenog formata televizijskog dokumentarca.28 U knjizi Big Brother, Reality TV in the Twenty-first Century, Džonatan Bignel (Johnatan Bignell) nastoji da objasni kako su na nastanak Reality televizije, kakvu danas poznajemo, uticale dve tradicije dokumentarnih programa – francuska tradicija cinema verité i američka tradicija snimanja dokumentaraca pod nazivom direct cinema. Obe tradicije više su posmatračkog, observacionog karaktera, nego argumentativnog i njihov cilj je da kod gledalaca proizvedu osećaj intime i neposrednosti (immediacy), dajući im prostor da sami donesu zaključke o dokumentovanim
28 Jonathan Bignell, Big Brother, Palgrave macmillan, New York, 2005, str. 8
17 sadržajima. Razlike ove dve tradicije ogledaju se u tome što američka nastoji da svoje režisere (kreativni tim uopšte) isključi iz situacija koje posmatraju i dokumentuju, dok se francuski režiseri postavljaju u ulogu antropologa, posmatrača koji daju smernice subjektima dokumentaraca kako bi što jasnije izneli na videlo ono što oni vide kao suštinu određene teme.29 Upravo iz ove dve vrste dokumentovanja (dokumentaraca) možemo uočiti glavne karakteristike današnjih reality programa. Akteri ovih programa su „obični ljudi“ ili javne ličnosti (celebrities) koje se posmatraju kao da su „obične“ (tj. daje se uvid u njihovu intimu). Oni mogu biti posmatrani u relativno prirodnom okruženju, gde kamera naizgled ne vrši nikakav uticaj, već samo pasivno beleži (tradicija američke direct cinema), a mogu biti i stavljeni u situaciju koju je kreirao produkcioni tim i gde su akteri izmapulisani ili pozvani da deluju u interakciji sa njima (francuska cinema verité). Druga karakteristika se ogleda u svrsi reality programa. Kao i pomenute dve vrste dokumentaraca, oni žele da naglase momente krize ili transformacije svojih aktera, njihovo „ispovedanje“ o takvim dešavanjima. Bitna je i interakcijau publike na ponašanje aktera reality programa, u vidu glasanja o tome ko treba, a ko ne da nastavi šou, kao i u vidu komentara i diskusija u raznim propratnim emisijama. Osnovna razlika između reality programa i dokumentaraca ogleda se u tome što dokumentarci sadrže u sebi edukativnu komponentu i nastoje da kroz svoje sadržaje naglase određene sociološki ili kulturološki relevantne poruke, nasuprot reality programima koji svojim konceptom pružaju samo „laku zabavu“.
„Izgleda kao da Reality TV lebdi oslobođena od istorije, u konstantnoj sadašnjosti, i zbog toga ide u prilog svojoj kritici da predstavlja neodgovoran televizijski format.“30
Reality show, dakle, predstavlja sa jedne strane razvitak televizijske forme dokumentarca, a sa druge strane odvajanje od njegovih konvencija. Na to su uticali mnogi faktori, poput tehnološkog razvoja, razvoja televizije kao institucije, njene uloge kao kulturnog medijuma (posrednika) i promene odnosa između televizije i publike, gde ona svoje konzumente danas doživljava manje kao pasivnu publiku, a više kao tržište, koje pod pritiskom sve veće konkurencije, na različite
29 Isto, str. 12. 30 Jonathan Bignell, Big Brother, Palgrave macmillan, New York, 2005, str. 32.
18 načine mora privoleti sebi.31 Producenti različitih televizijskih kuća, vođeni komercijalnom i kompetitivnom logikom, nastoje da privuku veću pažnju šireg auditorijuma, nudeći u svojim programima rizične aktivnosti, kontraverzu, zabavu, skandal i spektakl, te ove komponente sve više počinju dominirati nad komponentama koje uključuju informaciju, kulturno-umetničke sadržaje i edukaciju.
3.2. Istorija
Alen Funt (Allen Funt)32 se na neki način može smatrati tvorcem televizijskih formata koji su preteča reality show-a, tačnije tvorcem televizijskih formata koji prikazuju spontane reakcije ljudi na iznenadne situacije, postavljene od strane producenata. Njegova emisija Candid Microphone, emitovana na radiju 1947. godine, prilagođena je televizijskom prikazivanju godinu dana kasnije u vidu emisije Candid Camera. Ova naširoko poznata emisija u početku se prikazivala na ABC, a zatim i na NBC televiziji. Sa prekidima i menjajući različite mreže, emitovanjem u vidu regularnog šoua ili u vidu specijalnih serijala, trajala je do 2004. godine. Funt je i tada uvideo voajerističke mogućnosti novog medija televizije, ali je takođe znao i da nije dovoljno zabavno i zadovoljavajuće gledati obične ljude koji rade obične, regularne stvari, te ih je stavljao u nekonvencionalne situacije. Godine 1964., u Velikoj Britaniji, Granada Television je emitovala serije pod nazivom Seven up!, koje su prikazivale intervjue sa puno „običnih“ sedmogodišnjaka, biranih iz svih slojeva društva i ispitivanih o stvarima iz svakodnevnog života. Svakih sedam godina, film je dokumentovao živote istih individualaca u toku peridoa intervjuisanja, u emisiji pod nazivom 7 Plus Seven, 21 Up itd. Serije su bile strukturisane kao serije intervjua bez elemenata zapleta, a uvele su efekat koji je danas jedna od ključnih karakteristika reality programa – efekat „pretvaranja“ „običnih“ ljudi u poznate (medijske zvezde, celebrities). Prvi reality show u modernom smislu, bio je serijal od dvanaest epizoda, pod nazivom An American Family. Njega je 1974. godine prikazivala američka televizijska kuća PBS i on je
31 Isto, str. 9. 32 Allen Funt (1914 – 1999), američki producent, režiser, pisac i TV lice, najpoznatiji kao tvorac i voditelj čuvene emisije – Candid Camera.
19 pratio prolazak jedne američke porodice kroz razvod. Stil i svrha ovog programa bili su mnogo više nalik na dokumentarce, nego što su to današnji reality formati. Naposletku, reality televizija, onako kako je shvaćena danas, direktno može biti povezana sa nekoliko televizijskih šoua, koji su se počeli prikazivati krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, poput američkog serijala COPS33, premijerno prikazanog u proleće 1989. godine, zatim holandskog serijala Nummer 2834 iz 1991. godine i godinu dana kasnije MTV-jevog produkta The Real World.35 Čarli Parsons (Charlie Parsons) je 1997. godine režirao TV šou Expedition Robinson36 (koji je kasnije u velikom broju zemalja bio emitovan pod nazivom Survivor) i koji je uveo još neke, danas opšte prihvaćene standarde poput takmičenja i eliminacije. Serijal koji se počeo prikazivati 1996. godine, pod nazivom Changin Rooms37, bio je prvi šou sa takozvanom – self-improvement ili makeover temom (emisije koje kao krajnji cilj podrazumevaju menjaje fizičkog izgleda učesnika ili njihovog životnog prostora i sl.). Krajem prošlog i početkom ovog veka, reality show doživljava svoju ekspanziju i stiče pouplarnost na svetskom nivou. Serijali koji su ovo uzrokovali bili su Big Brother38 i Survivor, koji su se u SAD-u počeli prikazivati u proleće 2000. godine. U periodu od 2000. godine pa do danas, u SAD ponajviše, ali i u drugim zemljama uključujući i našu, serijali su se počeli nizati zauzimajući veliki prostor u programskim šemama. Kanali poput MTV i Bravo kanala kao svoj osnovni program nude reality formate, dok su se u nekim zemljama čak oformile televizijske kuće, posvećene isključivo ovoj vrsti programa – u SAD Fox Reality 2005. godine, u Velikoj
33 COPS (Policajci), je američki reality show, koji prati američke policajce tokom njihovih patrola i ostalih policijskih aktivnosti i predstavlja jedan od najduže emitovanih televizijskih programa u SAD-u (od 1989. do 2011. godine, emitovano je 970 epizoda, a 24. sezona je i dalje u toku). 34 Ovaj serijal je patentirao koncept smeštanja međusobno nepoznatih ljudi u isto okruženje na određeni (duži) period, dokumentujući pritom dramu koja bi usledila. Takođe u ovom serijalu su prvi put uvedene neke stilske konvencije koje su od tada postale standard u reality programima, poput korišćenja muzike u pozadini (soundtracks) i „ispovesti“ aktera nakon nekog događaja, koje su kasnije služile kao naracija prilikom emitovanja. 35 Ovaj reality show je najduže emitovani program u istoriji MTV televizije. Njegov koncept se zasnivao na praćenju života i međusobnih odnosa grupe stranaca, smeštenih pod istim krovom na nekoliko meseci. 36 Švedski reality show. 37 Ovaj šou se prikazivao na BBC televiziji od 1996. do 2004. godine. Ideja se sastojala u tome da dve porodice (parovi) zamene svoje domove na određeni period i jedni drugima po svom ukusu preurede po jednu sobu. 38 Big Brother se prvo počeo prikazivati u Holandiji, čija je produkcijska kuća Endemol i njegova matična kuća.
20 Britaniji Zone Reality 2002. godine i u Kanadi 2010. godine Global Reality Channel. Od 2001. godine, postoji i Emmy nagrada za reality formate pod nazivom Outstanding Reality Program, a 2003. i 2008. dodate su još dve kategorije – Outstanding Reality-Competition Program i Outstanding Host for a Reality-Competition Program. Ovo su sve pokazatelji da reality programi ne predstavljaju samo prolaznu modu, već trend. Moglo bi se reći da je reč o trendu poslovanja, žanru koji će sigurno dominirati televizijskim programom još neko vreme.
3.3. Podžanrovi
Još jedan pokazatelj ekspanzije reality programa, kao i njihovog sve većeg razvijanja u smislu sadržaja kojima se bavi, jeste veliki broj njegovih podžanrova39.
Stil dokumentaraca (Documentary-style)
U ovaj podžanr spadaju reality programi koji svojim stilom najviše podsećaju na dokumentarce. Unutar njega takođe postoje podkategorije, koje možemo svrstati u 3 grupe: one koje podrazumevaju specijalne uslove života, poput nama poznatog Velikog Brata (Big Brother) ili VIP Velikog Brata (Big Brother Celebrity), Farme, Dvora, Parova, 48 sati svadba, Domaćine oženi se ili u SAD-u Temptation Island40, zatim one koji prate živote poznatih ličnosti (bilo njihovu regularnu svakodnevicu ili nešto izmenjenu za potrebe šoua)41, poput The Simple Life42 (u našoj verziji Jednostavan život), Keeping Up with the Kardashians i dr., kao i one koji prate profesionalne aktivnosti svojih aktera (od majstora tetoviranja (Miami Ink), preko policajaca (COPS), automehaničara (Pimp My Ride) i mnogih drugih).
39 Neki od reality show-a se mogu u isto vreme svrstati pod više žanrova. 40 Ovaj reality program, stekao je slavu u SAD-u, smeštajući na ostrvo parove i samce, nastojeći da iskuša odanost i vrenost onih koji su u vezi. 41 Na engleskom govornom području postoji poseban naziv za ovakve vrste reality programa – cerebrality. 42 U ovom reality show-u, poznate ličnosti svoj urbani život zamenjuju životom na selu.
21 Reality programi koji se baziraju na igri i takmičenju u određenim veštinama (competition/game shows)
U ovu vrstu programa spadaju Idol43, Dancing With the Stars (kod nas – Plesom do snova), Ja imam talenat, neki hibridni podžanrovi poput Star Academy (kod nas – Operacija Trijumf), koji kombinuju Big Brother i Idol formate, kao i mnogi drugi. Na američkom tržištu je razvijeno još podgrupa koje podrazumevaju zabavljanje i pronalaženje partnera (tačnije, takmičenje np. grupe devojaka za jednog maldića – The Bachelor), sportske aktivnosti, kao i one posvećene nekoj profesiji, primera radi The Apprentice (Šegrt) i Moja desna ruka kod nas 44, America’s Next Top Model (kod nas – Srpski Top Model) i drugi.
Self-improvement/ makeover reality shows
Ova vrsta reality programa bazira se na poboljšanju nečijeg izgleda, životnog prostora ili načina života. Ovakve vrste programa su posebno popularne u SAD-u. U njih spadaju The Biggest Loser, Style by Jury, What Not to Wear i mnogi drugi. Takođe, u ovu vrstu emisija spadaju i one koje prikazuju preuređivanje kuća, poslovnih prostora ili vozila „običnih ljudi“. Nedavno se i kod nas počeo prikazivati jedan takav show pod nazivom Radna akcija by Ceresit.
Socijalni eksperiment
U ovu kategoriju možemo svrstati serijal pod nazivom Wife Swap ili u domaćoj verziji Menjam ženu, čija glavna radnja podrazumeva doživljaje dve majke koje na kraći period zamene svoje porodice. Međutim, gotovo svi reality formati se na neki način mogu smatrati socijalnim eksperimentom. Veliki Brat, Survivor, Farma, pa i oni serijali koji prate živote nekih porodica (poput planetarno popularnog Keeping Up with the Kardashians), uključuju momente koji nisu svojstveni
43 Vrsta muzičkog takmičenja. 44 The Apprentice je reality show u kome američki magnat nekretnina Donald Tramp, bira sebi pomoćnika, a isto to čini i pevačica folk muzike u Srbiji, Seka Aleksić u serijalu Moja desna ruka.
22 uobičajenom životu, poput zatvorenog prostora koga deli grupa neznanaca, određenih zadataka, nadzora i konstantnog prisustva kamera.
Reality programi sa ljubavnom tematikom (dating shows)
Reality programi koji spadaju u ovu grupu su Blind Date, Tough Love, kod nas Gledam majku biram ćerku i mnogi drugi koji se na slične ili različite načine, bave ostvarivanjem ljubavnih kontakata među učesnicima.
U ostale podžanrove, spadaju reality programi u stilu Skrivene kamere (Punk’d, Just For Laughs Gags i sl.), talk shows (pored regularnih, tu su i oni malo ekstremniji u kojima se suprotstavljaju dve strane, obično ljubavnici koji su u nekoj vrsti problema i sl., poput kontraverznog The Jerry Springer Show, ili kod nas Luda kuća), oni koji obrađuju ekstremnije, paranormalne ili natprirodne teme (Ghost Hunters, Fear Factor, Scariest Palces on Earth i dr.), kao i oni, možda moralno najproblematičniji i najkontraverzniji, koji kao svoje glavne aktere uključuju decu, poput serijala na televizijskoj kući TLC, Toddles & Tiaras, kod nas prevedenog kao Devojčice i dijademe. Ovaj serijal prati američke devojčice najranijih uzrasta koje uglavnom njihove majke pripremaju za titulu male mis (The Little Miss America Pageant). U Americi postoje i takozvane emisije – Hoaxes45, koje predstavljaju parodiju popularnih reality formata (My Big Fat Obnoxious Boss, My Big Fat Obnoxious Fiance, Hell Date i dr.)
Među svim ovim podžanrovima i varijantama, teško je povući jasnu demarkacionu liniju. Bez obzira na različite teme i ciljeve, oni se međusobno prepliću i u svima se lako mogu izdvojiti određene zajedničke karakteristike koje ih čine problematičnim ili zanimljivim za analizu i kojima će u nastavku rada biti posvećena pažnja.
3.4. Analiza - ekonomski okvir reality programa
Kao što je već napomenuto, i pored svoje kreativne uloge da publici kroz određene sadržaje ponudi vrstu zabave ili edukacije, televizija je pre svega biznis. Način na koji određena
45 Hoax, na engleskom znači – podvala, prevara, šala; nasamariti.
23 televizijska kuća vodi svoj biznis ima direktan uticaj na procese kojim se njeni programi biraju, finansiraju i produciraju. Činjenica je da je reality show ljudima veoma privlačan kao i to da on predstavlja do sada najisplativiju i najefikasniju televizijsku formu. Ali, istorijski gledano, podatak da Reality TV formati donose trenutno televizijskim kućama koji ih otkupljuju i prikazuju, ekonomsku dobit, ne objašnjava uspeh ovih formata kao televizijske forme niti predviđa i garantuje koje vrste realiy programa će biti uspešne u budućnosti. Ipak, oni to u sadašnjosti svakako jesu i sve dok je tako, ova vrsta formata, vladaće našim malim ekranima. U današnjem svetu, kako god pokušali da tumačimo stvari, dolazimo do zaključka da su ekonomske vrednosti one koje su dominantne i da novac u velikoj meri određuje većinu odnosa i događaja u savremenom društvu. Potreba za reality televizijom, sa ekonomske tačke gledišta, proizilazi iz opšte težnje smanjivanja troškova i neizvesnosti u televizijskom poslu, kao i povećavanja prihoda. Ove vrste formata ne zahtevaju scenario, glumce, specijalne efekte i specijalnu tehnološku opremu i na tome, televizijske kuće, uspevaju dosta da uštede. Razloge njihove popularnosti sa druge strane, sve više mislilaca, od sociologa, medijskih teoretičara, do psihologa, nastoji da dokuči. U svakom slučaju, Reality TV se pokazuje kao održiva i isplativa. Takođe, reality show nam ukazuje i na značajne promene u produkcijskom smislu, kao što su povećana upotreba formata46 kao osnove programske produkcije, zatim na rastuću tendencija korišćenja televizijskih programa u svrhu multimedijalne eksploatacije robe, kao i na interkulturalni i element globalizacije koji nosi sa sobom (isti reality formati, samo lokalno adaptirani, gledaju se svuda u svetu).
Reality show u sebi ostvaruje sledeće tri poslovne strategije koje udruženo, suštinski, menjaju logiku televizijske produkcije:
1. Plasman proizvoda (product placement ili product integration) koji predstavlja više nego dobar način za pokrivanje troškova. Danas je svaki, realni ili virtuelni, prostor
46 Format predstavlja bazičnu ideju sa pravilima, koja se može primeniti u, i prilagoditi različitim kontekstima (tržištima). Njegova glavna karakteristika je ta da je on namenjen za internacionalnu prodaju, a da se može adaptirati lokalno. Ideja ne može biti zaštićena autorskim pravima, ali formati se tretiraju kao vlasništvo, tako da oni mogu. Prodavaoci formata, tačnije kuće koje su ih patentirale (pr. RDF Media, Endemol) imaju siguran profit od strane kupaca, kojima za razliku od njih mogući profit dolazi od propratnih aktivnosti (sponzori, reklame, televonski pozivi, sms poruke, propratna roba i sl.).
24 potencijalno tržište. Televizija svakako predstavlja najefikasniji način da proizvođač reklamira svoju robu ili svoje usluge. Pažnja gledalaca prodata je oglašivačima (adertisers). I pre ekspanzije reality programa, bili smo svedoci predugih reklama u toku filmova ili serija. Danas ovi formati dozvoljavaju neprestano reklamiranje tokom celokupnog prikazivanja emisije, u vidu sponzora šoua, odevnih, prehrambenih i drugih brendova i sl. 2. Propratna roba (expansion merchendise tie-ins); ova strategija je prisutna otkako postoji i televizija, i podrazumeva proizvodnju i prodaju različite robe povezane sa određenim reality serijalima, poput DVD-ova, igrica, i ostalih karakterističnih obeležja nekog šoua. Ova vrsta poslovne strategije nije dovoljno zaživela u našoj zemlji generalno (ni u pogledu nekih osnovnih turističkih suvenira i sl.), pa ni u slučaju reality programa. 3. Treća strategija je najrevolucionarnija u pogledu mogućnosti i zasniva se na onome što možemo smatrati budućnošću medija – interaktivnoj platformi. Ova strategija se ogleda u vidu neke vrste aktivne uloge koja je data gledaocima, gde oni mogu biti upućeni, pa i uključeni, na razne načine u svojie omiljene reality programe putem drugih medija (mobilnih i statičnih telefona, kompjutera i sl).
Pored ekonomske strane, reality formati ističu u prvi plan još jednu svoju dominantnu karakteristiku, koja baca refleksiju na društvo u kome danas živimo i vrednosti koje se u njemu valorizuju. Televizija je vođena principom da ljudi vole da gledaju. Danas ona osim toga, predstavlja i prostor koji im može obezbediti neku vrstu kvazi-uspeha, lažne samopotvrde – ona im daje priliku da budu viđeni, makar na pet minuta. Za to nije više potrebno imati talenat, određene veštine ili znanje, za to nije više čak potreban nikakav specijalan trud. Bitno je samo koliku smo cenu spremni da platimo, ne bi li smo se na kratko bar, osetili viđ enim i živim. A i ta cena, koja se uglavnom ogleda u gubitku privatnosti, javnom ogoljivanju svoje intime i poniženju, za mnoge više i nije previsoka. Jer, svedoci smo, kao što Debor kaže, devalvacije od biti u imati, pa zatim i od imati u izgledati. Ljudsko ostvarenje se više ne izjadnačava sa onim što neko jeste, već sa onim šta ima. Novac i moć (moć kao vladajuća struktura i bazično ustrojstvo sveta) se postavljaju kao vrhovne vrednosti. „Sveukupno „imanje“ dalje mora da obezbedi prestiž
25 i da postane krajnji cilj kroz svoj pojavni oblik.“47 Čuvena Berklijeva48 rečenica glasi – Biti, znači biti opažen (Esse est percipi) i ona verno oslikava stanje u savremenom društvu, a televizija, mesto narcisoidne egzibicije49, predstavlja glavni medijum za „bitisanje“ savremenog čoveka.
U nastavku rada, razmotriću neke od osnovnih elemenata, koje vezujemo uz reality programe i zbog kojih je sam fenomen ovih formata često na udaru kritike, a to su pojam realnosti, banalizacija sadržaja, instant popularnosti (instant celebrity), „prodaja“ intime i spektakl poniženja.
3.5. Kritika
3.5.1. Pojam realnosti
Jedna od atraktivnih komponenti reality programa sadržana je upravo u naslovu ovog formata – reality, realnost. U njima se, navodno, sve radnje dešavaju bez scenarija i glume; situacije i reakcije aktera su neplanirane i spontane. Ali, da li je to zaista tako? Sa jedne strane, u mnogim reality formatima (npr. u onim koji prate svakodnevne živote poznatih ili manje poznatih ličnosti, a kojih najviše ima na američkom tržištu), događaji nisu ni blizu realnim, kakvim se pretstavljaju. Gotovo sva dešavanja, pa i sami razgovori su isplanirani i izrežirani. Takođe, u drugim formatima, gde situacije i mogu biti zaista donekle spontane (pr. Veliki Brat, Farma i sl), ne možemo govoriti o realnosti konvencionalno shvaćenoj – kamere i veštački stvoreni uslovi života i okruženja to onemogućavaju. Učesnici su gotovo neprestano svesni kamera i toga da ih veliki broj ljudi posmatra, što u velikoj meri određuje njihovo ponašanje (bilo
47 Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, čl. 17. 48 Džordž Berkli (George Berkeley, 1685—1753) je irski filozof, poznat kao zastupnik subjektivnog idealizma i empirizma. Njegova filozofija se ponekad uzima za krajnji oblik subjektivnog idealizma, koji se naziva solipsizam, a fundamentalno načelo subjektivnog idealizma, upravo je gore pomenuta rečenica. 49 Pierre Bourdieu, O televiziji (Sur la télévision), Raisons d’ agir éditions, Paris, 1996, (prevod – Mirna Cvitan Černelić), str. 3.
26 da se ne mogu potpuno opustiti, bilo da se namerno ponašaju na određeni način kako bi pridobili simpatije ili pažnju gledalaca). Reality TV mnogo više stvara iluziju neposrednosti, spontanosti i realnosti nego što to čini fiktivno programiranje (filmovi). Ove vrste emisija se često prikazuju uživo ili se baziraju na snimanju svakodnevnih regularnih aktivnosti. U njima se, uz pomoć određenih tehnika koje stvaraju utisak jednostavne razumljivosti (prirodnog svetla, nekorišćenja specijalnih efekata i sl.), još više akcenat baca na element realnosti u njima. Ali sa druge strane, posmatrajući različite vrste reality serijala, možemo uočiti neke elemente karakteristične upravo za programiranje filmova. U osnovi ovakvih programa je konstrukcija, koja se zasniva na stereotipima, nekim uobičajenim, predvidivim interkacijama50, i ličnostima sa kojima se gledalac lako identifikuje, koje lako može voleti ili prezirati, budući da su na neki način stavljeni u ulogu predstavnika određene grupe. Svaki reality show prikazuje po jednu naivnu osobu, jednu buntovničkog karaktera, jednu iz manje sredine, jednu niže obrazovanu, jednu izazovnijeg izgleda i sl.; Velika uloga u svemu, načinu na koji će biti predstavljen sam šou, pa i njegovi akteri, pripada montažerima. Oni, opet vođeni logikom tržišta, biraju šta će biti prikazano, a šta ne i na koji način će sve biti upakovano. Iako imaju neke sličnosti, reality programi nisu dokumentarci. Situacije u njima su smišljene tako da pre svega budu zanimljive i intrigantne publici. Ono što, nažalost, ljudima privlači pažnju jesu, između ostalih stvari, konflikti i njih će oni koji rade iza kamera serijala (pa i oni ispred) stvarati i tamo gde za njima zapravo i nema potrebe. Pokazuje se, paradoksalno, da je ono što najviše gledaoce privlači ovim vrstama emisija, obećavanje realnosti, zapravo samo privid, iluzija. Ali ta iluzija, suštinsko obeležje sveta spektakla, opet paradoksalno, sve više počinje poprimati realne kvalitete, praveći inverziju sa svojim antonimom.
„U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom...istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije, sveto se uvećava u meri u kojoj istinito uzmiče, a iluzija pojačava, tako da
50 Karakteri za ovu vrstu šoua se i biraju tako da budu različiti i da mogu doći u konflikt jedni sa drugima.
27 najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti“51 – Ludvig Fojerbah
Po mišljenju Viriloa, televizija uživo je, zapravo, jedan od glavnih načina da se uništi realnost sveta. Zahvaljujući kamerama uživo, kaže on, „duga agonija planete za nas je isto što i tok porodičnih serija.“52 Svrha virtuelnog prostora ogleda se u istiskivanju realnog prostora kosmosa. Svet masovnih medija i globalne zabave, potpomognut tehnoloških inovacijama, nastoji da legitimizira pa i „oživi“ kontraverznu sferu estetskog privida.53 Jer moderan ekonomski sistem, koji kao jedinu stvarnu potrebu proizvodi potrebu za novcem, medijski proizvedenom iluzijuom, kod svojih međusobno (a i od samih sebe) otuđenih članova, ispunjava svoj zadatak.
„Otuđenje posmatrača, koje nesvesno povećava snagu predmeta njegove konteplacije, odvija se na sledeći način: što više pokušava da ga shvati, manje živi; što se više poistovećuje sa vladajućom predstavom o potrebi, sve manje razume vlastiti život i vlastite želje. Otuđenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i u činjenici da njegovi gestovi više nisu njegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja. Posmatrač se nigde ne oseća kod kuće, jer je spektakl svuda.“54
U nedostatku kvalitetno ispunjenog sosptvenog života, u potrazi za smislom i utočištem, čovek se svi više okreće (ili je prinuđen biti okrenut) oružjima spektakla, jer oni su svuda. „Lažni raj, koji je nekada bio potpuna negacija zemaljskog života, više se ne projektuje u nebesa; on je
51 Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, početak, str. 8. 52 Pol Virilio, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 39. 53 Divna Vuksanović, Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, preuzeto sa sajta http://www.4shared.com/get/njbd4RX1/Divna_Vuksanovic_-_Filozofija_.html, str. 4. 54 Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, čl. 30.
28 ugrađen u sam taj život.“55 Sa osnovnih ljudskih potreba (danas jedva pokrivenih), kapitalistički sistem pažnju skreće, zamenjući ih neprestanom proizvodnjom lažnih potreba, koje sve vode ka ostvarenju samo jedne lažne potrebe: za održanjem vladavine ekonomije kao autonomne sile.56 Sve više kupujemo ono što nam zapravo i nije potrebno, trošimo svoje slobodno vreme na sadržaje koji nas ni na jedan način ne ispunjavaju, već naprotiv, duhovno otupljuju, živimo tuđe živote umesto svojih kroz televiziju i reality formate. Ustupajući vođstvo kapitalističkom sistemu i njegovim tehnikama vladanja, svoje živote sveli smo na nešto posve minorno i trivijalno. Taj proces banalizacije, ogleda se, između ostalog i u reality programima.
3.5.2. Banalizacija sadržaja
„Kako su danas televizija i mediji sve više nemoćni da obrazlože (nepodnošljive) događaje u svetu, oni svakodnevni život i banalnost postojanja predstavljaju kao najvažniji događaj, udarnu vest, kao glavnu scenu savršenog zločina. I oni to zaista i jesu. Ljudi su fascinirani, fascinirani i prestravljeni ravnodušnošću nad time što nemaju šta da kažu i šta da učine, ravnodušnošću nad njihovim vlastitim postojanjem.“ Žan Bodrijar 57
Ono što je ovom rečenicom Bodrijar želeo da naglasi je da u suštini prazan medijski sadržaj danas je više fascinirajuć u svojoj apsorbciji nego u otkrivanju smisla. Iza svetlucave spoljašnjosti sveta poznatih ličnosti i medijski praćenih dešavanja, iza pokušaja odbrane reality koncepata od strane TV producenata, pod izgovorima slobode, osluškivanja potreba gledaoca, rušenja tabua58, dominira težnja ka opštoj banalizaciji. Još je Ciceron59 imao
55 Isto, čl. 20. 56 Isto, čl. 51. 57 Paul A. Taylor and Jan LI. Harris, Critical Theories of Mass Media: Then and Now, Open University Press, England, Berkshire, 2008, str. 155. 58 Globalni uspeh reality televizije je, prema nekim analitičarima, značajan politički fenomen u kome dolazi do kombinovanje komercijalno zabavnog programa sa tradicionalnim, kulturno bitnim temama. U nekim konzervativnim državama, sa veoma autoritarnim režimima, glasanje vezano za reality programe predstavljalo je prvi slučaj slobodnog glasanja uopšte. Takođe pojedini reality show programi predstavljaju „prostor“ gde su se po
29 parolu, Hleba i igara (Panem et circenses), kako bi podilazio narodu, i tako ga odvratio od kritičkog preispitivanja i time uslovljene mogućnosti bunta, revolucije i promene. Pogotovo u zemljama, poput naše, koja godinama prolazi kroz tranziciju i gde je politička i ekonomska situacija u nezavidnom položaju, mediji predstavljaju jedno od glavnih sredstava da sadržajima koji pružaju samo senzaciju i zabavu, drže kontrolu nad masom. A činjenica da nama senzaciju predstavljaju ljudi, koji u reality programima obavljaju svakodnevne stvari, od fizioloških, higijenskih i ostalih potreba, koje se ni po čemu ne razlikuju od onih koje imamo u svojim sopstvenim životima, pokazatelj je otuđenosti i gubitka smisla savremenog sveta. Mediji, tradicionalno shvaćeni kao agensi socijalizacije, ne pomažu nam u premošćavanju ove praznine. Bodrijar, naprotiv, medije ne smatra izvršiocima socijalizacije, već upravo suprotno, izvršiocima „implozije društvenog u masama“60.
Banalizacija sadržaja prisutna u medijima svuda oko nas, možda je primamljivija zato što predstavlja prečicu do uspeha. Taj uspeh definisan je u diskursu medijske prisutnosti, koga možemo ostvariti prijavom za neki reality show, ali je lišen smisla. Komponente koje bi trebalo da karakterišu smisao uspeha, poput nekih intelektualnih, umetničkih dostignuća i drugih vrsta talenata, u ovakvoj vrsti afirmacije nema. To doprinosi tome da brzina sticanja uspeha ostvarenog kroz učestvovanje u nekom reality programu bude obrnuto srazmerna dužini njegovog trajanja.
prvi put javno prezentovale situacije koje su inače smatrane tabuima u svojim zemljama (npr. u konzervativnim arapskim zemljama, mešanje muških i ženskih učenika). (http://en.wikipedia.org/wiki/Reality_show). 59 Marko Tulije Ciceron (Marcus Tullius Cicero; 106. — 43. п. н. е.), rimski državnik, književnik i besednik. 60 Žan Bodrijar, Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991, str. 85.
30 3.5.3. Instant popularnost (instant celebrity)
Jedna od sposobnosti reality televzije je da od svojih učesnika stvori zvezde, bar na kratko vreme. Na američkom govornom području, postoji čak i termin nonebrity, aludirajući na činjenicu da su ove osobe zapravo besmislene medijske figure koje nisu uradile ništa značajno kako bi zaslužile svoju slavu. Nekada su ljudi bili poznati po tome što su posebni u nečemu (umetnosti, nauci, sportu), a danas su zapravo posebni ukoliko su poznati. Celebrity61 je osoba koja je poznata po tome što je poznata. Mnoge slavne ličnosti, među njima i one instant poznate, koje su svoju slavu stekle, ogoljivaljem u reality formatima, svoje postojanje, zapravo značaj svog postojanja, traže upravo pred objektivom kamere. Za njih nestajanje sa medisjke scene može biti jednako nestajanju samom, jer je to područje na kome se samopotvrđuju. Za publiku koja njihov život prati, takve osobe predstavljaju apstraktne želje, spektakularne predstave, objekte poistovećivanja, koji im pružaju nadoknadu za nestabilnu, neuhvatljivu stvarnost u kojoj žive. A medijske zvezde su zapravo projekcije opšte banalnosti u slike mogućih uloga, specijalisti za prividni život.
„Uloga slavnih ličnosti je da predstavljaju različite životne stilove i različita društveno-politička stanovišta na potpuno slobodan način. One otelovljuju nedostižne plodove društvenog rada tako što dramatizuju sporedne proizvode tog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kao njegove krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odlučivanje i potrošnju... Ali, ponašanje tih zvezda nije slobodno, niti je ono što nude zaista izbor.“62
61 U daljem tekstu, umesto poznata ličnost, koristiću američki termin celebrity, budući da je prikladniji za dati kontekst. 62 Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta, http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf, čl. 60.
31 Poznate ličnosti (celebrities) su zapravo produkti moćne industrije zabave, one su tela koja privlače pažnju – suštinska razlika između modernih celebrities i tradicionalnih društveno poznatih i priznatih ličnosti iz prošlih epoha, leži u industrijalizovanoj prirodi prvih.
Suštinski element današnjih poznatih ličnosti (celebrities), koji se bazira na slavi radi slave, uzrokuje beskrajnu inflaciju reality formata koji se svi vrte oko manje-više iste teme. Gledamo reality-je, privučeni očekivanjima (a i obećanjima) da ćemo videti nešto senzacionalno, nešto što je i dalje tabu, lep ili, još bolje, ne tako sjajan deo ljudske intime, privatnosti, koji po svojoj definiciji treba da budu sklonjeni od očiju javnosti.
3.5.4. „Prodaja“ intime i spektakl poniženja
„Ukoliko postoji bilo šta toliko značajno za sakriti, zbog čega smo toliko srećni da pokažemo sve?“ 63
Reality TV je razvila sistem u kojoj su privatnost i kontrola (učesnici imaju manjak kontrole nad neočekivanim i nad tim kako će biti prikazani publici) cena za slavu – što veći stepen privatnosti i u određenom smislu kontrole nad svojim životom damo producentima i publici, veći stepen slave ćemo dobiti za uzvrat. Ta slava će kratko trajati, ali je devaluacija privatnosti u današnjem društvu trajna i ozbiljna. Sve dok su zanimljivi publici, reality zvezde mogu da trampe svoju intimu za još veću slavu i više novca. U velikim potrošačkim društvima, poput američkog, neke reality zvezde su na ovaj način zaradile milionske sume novca. U našoj zemlji pak, jedino što mogu zaraditi je kratkotrajno pojavljivanje u medijima, možda i poneku šansu za posao (po pravilu u oblasti „lake zabave“) Mereći ulog i dobit, čini se da su učesnici sa našeg područja uvek na gubitku64, ali se i dalje žele trampiti.
63 Paul A. Taylor and Jan LI. Harris, Critical Theories of Mass Media: Then and Now, Open University Press, England, Berkshire, 2008, str. 154. 64 Oni čak ne mogu doboiti ni značajniju materijalnu satisfakciju, kakav je slučaj u SAD-u, npr.
32 Popularnost ovih vrsta formata svedoči o tome da ljudi uživaju i zabavljaju se gledajući probleme drugih ljudi i njihovo javno sramoćenje. Nisu sve emisije namenjene tome da budu edukativnog ili visokokulturnog karaktera i ne treba da budu. Ali, šta je to što reality programi nude – poniženje, svađu, ogoljivanje intime. Ponekad, kada gledamo u ovim serijalima kako se neko psihički bori sa situacijom, sramoti ili ponižava, a i dalje ostaje (ili biva nagovaran da ostane) u tom virtuelnom svetu, stičemo utisak da producentima nije stalo do ljudskih osećanja, već samo do novca. Sa druge strane, učesnici su ti koji dobrovoljno pristaju na sve to, zarad istog tog novca i slave. Na kome zapravo leži moralna odgovornost – na produkciji (TV kućama), oglašivačima i reklamerima, učesnicima ili gledaocima? Producenti i televizijske kuće, naprosto su vođene tržišnom logikom i ne mare mnogo za moral ili etiku. Dok god neki programi donose novac, oni će se emitovati i stvarati, ma koliko granice morale biti pomerene. U istom smeru se kreće i razmišljanje sponzora i oglašivača (reklama). Učesnici se prijavljuju dobrovoljno i spremni su na to što ih može zadesiti, pa u tom smislu producenti ovih programa svoj deo odgovornosti odbacuju. Čelnici televizijskih kuća i demagozi savremenog društva pozivaju se često na ankete i ispitivanje javnog mnjenja u pokušaju da opravdaju svoje programske šeme parolom - To narod traži; tj. tvrdeći da je postavljanje njihovih programa uslovljeno zahtevom masa. Ono što se zanemaruje je to da pojam ukusa ne sme biti polazište u istraživanju savremenih oblika kulture. Sam ukus se mora posmatrati u širem kontekstu političkih i ekonomskih interesa koji vladaju u datom društvu. Kako Adorno tvrdi, masa nije ništa po sebi primarno, već je ona sekundarna pojava modernog društva. Savremena masa je totalno veštačka tvorevina, produkt totalitarne manipulacije, produkt postojećeg društvenog sistema.. I na kraju, ostaju nam gledaoci. Da li je moralna odgovornost i na njima i zbog čega su oni zapravo toliko privučeni reality programima? Ljudska spremnost i želja da uživaju u ovakvim sadržajima može proizilaziti iz rastućeg otuđenja jednih od drugih. Što smo više udaljeniji od ljudi iz naše (neposredne) okoline, mnogo teže se poistovećujemo sa ljudima i mnogo manje možemo osetiti simpatiju ili empatiju prema njima kada pate ili sl. Dodatno utiče na to i činjenica što patnju posmatramo, ne neposredno ispred nas, već na TV-u, gde je sve, koliko god pretendovalo da bude drugačije, zapravo udaljeno, fiktivno i nerealno.
33 Nastojeći da dođu do odgovora na pitanje - Zbog čega gledamo Reality TV, američki psiholozi, izvršili su jedno manje istraživanje na tu temu65. Istraživanje je polazilo od Senzitivističke teorije (Teorije o 16 osnovnih potreba (radosti))66, koja tvrdi da ljudi obraćaju pažnju na stimulanse koji su bitni za zadovoljenje njihovih bazičnih motiva, a ignorišu one koji za to nisu relevantni, kako bi ostvarili svoj ultimativni cilj – radost, zadovoljenje (sreću). Prema ovoj teoriji, svrha kulture velikim delom leži u tome da ljudima nudi mogućnosti i načine za zadovoljenje svojih 16 ciljeva, radosti; tj. za neprestano zadovoljavanje, jer se one nikada ne mogu zadovoljiti konačno. Pozivajući se na ovu teoriju, američki istraživači nastojali su da identifikuju veze između osnovnih motiva gledalaca i sadržaja reality programa i tako dođu do uvida o tome koji motivi nagone ljude da prate ovakve sadržaje. Hipoteza se sastojala u tome da gledaoci reality programa (i njima sličnih) rangiraju 16 radosti u specifičnom maniru, koji ih odvaja od onih koji ove sadržaje ne prate. Rezultati su pokazali da je kod ispitanika sklonih gledanju reality-baziranih formata najizraženiji motiv statusa (vezan za prestiž i prihvatanje), zatim motiv osvete (potrebe za pobedom) i motiv za socijalnim kontaktom (koji uključuje želju za igrom i druženjem). Ljudi koji vole reality programe manje su motivisani čašću (tradicionalnim moralnim kodeksom), a više potrebom za redom (želja za organizovanjem, pa čak i nekim ritualnim vrstama ponašanja) i romansom (seks i udvaranje), nego oni koje ovakve televizijske sadržaje ne preferiraju. Ovakvi rezultati želju za statusom postavljaju kao najrelevantniji faktor u vezi sa reality programima. Ljudi kojima je status jako bitan imaju nadprosečnu potrebu da se osećaju važnima i da tako budu doživljeni od strane drugih. Reality programi ovu potrebu mogu zadovoljiti na dva načina. Prvi način ogleda se u tome da se gledaoci mogu osećati bitnijim (društveno uzvišenijim) od učesnika reality formata koje gledaju, jer iz bezbedne udobnosti svoje fotelje nesmetano mogu
65 http://nisonger.osu.edu/papers/Reisswiltz_2004.pdf. 66 Sensitivity theory, Theory of the 16 basic desires, Reiss and Havercamp – prema ovoj teoriji postoji 16 osnovnih, bazičnih motiva i to su želja za vladanjem, za znanjem, za samostalnošću, za prestižom (privlačenje pažnje), potreba za prijateljima (uključujući i potrebu za igrom), želja za osvetom (uključujući i želju za pobedom), želja za tradicionalnim moralnim kodeksima ponašanja, želja za poboljšanjem društva (altruizam, pravda), potreba za fizičkom aktivnošću, za seksom i udvaranjem, potreba za porodicom, za hranom, za odobravanjem (prihvatanjem), za unutrašnjim mirom (sigurnošću) i potreba za čuvanjem stvari. Zadovoljenje ovih potreba proizvodi radost, koja je zapravo i ultimativni cilj (po Aristotelu, verdnost po sebi) po ovoj teoriji, ljudi se ponašaju tako da zadovolje ovih 16 vrsta radosti, koncentrišući se na one koji su njima lično najbitniji. (http://www.reissprofile.eu/)
34 kritikovati njihovo ponašanje, pa i samu želju za učestvovanjem u ovim moralno problematičnim emisijama. Podatak da su ti akteri zapravo obični ljudi (poput njih), gledaocima dodatno pruža osećaj superiornosti. Drugi način je taj da sam podatak da milioni ljudi gledaju svakodnevna iskustva običnih ljudi, ukazuje ili im stvara utisak da su obični ljudi i njihovi životi zapravo važni. Oni se, gledajući te programe, mogu identifikovati sa akterima i maštati o tome da i sami mogu na isti način postati popularni. Što se tiče motiva za osvetom, on je povezan sa potrebom za takmičenjem. Gledaoci, kao što je već napomenuto, poređenjem sebe i aktera, mogu osećati neku vrstu pobede, a sa druge strane, sami reality programi se donekle baziraju na takmičarskom konceptu (u njima se uglavnom učesnici bore za neku nagradu). Društveni ljudi su, pokazalo se, mada ne sa preterano velikom razlikom, skloniji ovim emisijama i to može biti usled toga što one i prikazuju socijalne kontakte, koje gotovo po pravilu uključuju i ljubavne elemente. U manjoj meri je važan i motiv reda, koji nije nespojiv sa konceptom reality show-a koji počiva na određenom broju pravila. Interesantno je da je ovo istraživanje došlo do rezultata, suprotnih uobičajenom mišljenju po kome su radoznalost i voajerizam glavni pokretači koji nagone na gledanje reality programa. Negativna povezanost motiva časti i reality programa nije iznenađujuća, budući da su ovakvi sadržaji zapravo u sukobu sa tradicionalnim moralnim kodeksima.
***
U sve većoj komercijalizaciji programa, trci za masovnijom publikom i većim profitom i kvalitet sadržaja televizijskih, pa i reality programa je u konstantnom opadanju. Novi i sve bizarniji reality show-i ne svedoče samo o potrebi gledalaca za ovakvim formatima, već takođe i o sistemu koji nam traži da radimo sve čudnije i čudnije stvari u zamenu za slavu. Kada stvari koje su nam i dalje intrigantne i predstavljaju tabu, poput seksa, golotinje i sl, prestanu to biti, šta će biti novi zahtev i novi resurs – umiranje pred malim ekranim? Postavlja se pitanje – gde je granica?
35
Zbog svega navedenog, fenomen reality programa uglavnom ima negativnu konotaciju, uključujući i našu zemlju. Emitovanje raznih serijala, od Velikog Brata, preko Survivora, Farme, Dvora, Parova i drugih, gde su kao glavna senzacija i glavni sadržaji uglavnom prezentovane svađe, poniženje, verbalno, pa čak i fizičko nasilje, dovele su do pretežno negativnih reakcija. To možemo zaključiti u bilo kakvom neformalnom razgovoru, uopšte atmosferi koju možemo zateći u krugu svojih prijatelja, na ulicama ili kafićima, a gde se razgovor povede na temu reality programa, kao i na raznim forumima i on-line diskusijama. Ali ljudi su upućeni u dešavanja reality programa i u živote njihovih aktera, bilo da to čine svojom voljom ili prisiljeni informacijama koje ih bombarduju sa svih strana (štampani mediji, reklame, internet). I ljudi ove televizijske forme gledaju, hteli to priznati (i sebi i drugima) ili ne. U ovom delu rada, nastojala sam da dođem do odgovora na pitanje šta popularnost reality programa govori o društvu u kome živimo i nama samima kao delovima tog društva. U delu rada koji sledi, a koji je istraživačkog karaktera, pokušaću da identifikujem veze između vrednosnih orjentacija srednjoškolaca i razmatranog fenomena.
4. Istraživanje – Vrednosne orijentacije srednjoškolaca koji prate reality programe i živote estradnih ličnosti
Neosporna je činjenica da mediji imaju veliku ulogu u kreiranju sistema vrednosti, pa time i kreiranju opšte kulturne klime određenog društva. Pomenuto je da najznačajniju ulogu među medijima ima televizija kao nezaobilazan „član“ svakog domaćinstva i objekat pred kojim
36 veliki broj ljudi provodi najveći deo slobodnog vremena. Odmah za njom je kompjuter, pre svega Internet, koji polako ali sigurno zauzima mesto televizije, ali svakako nisu zanemarljivi ni uticaji štampanih medija. Istraživanje koje sam sama realizovala i ono čije sam podatke koristila usmerena su na ispitivanje vrednosnih orijentacija mladih koje prate reality programe i živote estradnih ličnosti. Cilj mi je bio da utvrdim postoji li razlika u pogledu vrednosnih orijentacija između mladih koji prate reality programe i živote slavnih i onih koji to ne čine. Kao ciljnu grupu odabrala sam srednjoškolce (adolescente uzrasta od 15 do 19 godina), budući da ovo životno doba predstavlja period tranzicije na planu fizičkog, mentalnog i duhovnog razvoja, kada su formirani sistemi vrednosti suočeni sa brojnim izazovima. Mladi u tom uzrastu su najpodložniji uticajima društvene sredine, a medij televizije u savremenom društvu igra veoma važnu ulogu i okupira značajan deo ljudskog vremena, bitno utičući na kreiranje određenog kulturnog ambijenta, tj. određenog sistema vrednosti. Podatke relevantne za moju temu najvećim delom sam uzimala iz istraživanja Instituta za psihologiju – studije o slobodnom vremenu urađene u okviru projekata: „Svakodnevica mladih u Srbiji: snimak budžeta vremena“ i iz istraživanja koje sam sama sprovela nad srednjoškolacima grada Beograda.
4.1. Hipoteza
Polazna hipoteza iz koje je između ostalog i nastao ovaj rad glasi:
Vrednosne orijentacije srednjoškolske omladine u Srbiji, okrenute medijskim sadržajima koji uključuju reality programe i štampu koja prati živote estradnih ličnosti, bitno se razlikuju od vrednosnih orjentacija njihovih vršnjaka koji nisu okrenuti „lakoj zabavi“.
4. 2. Problem
U ovom delu rada, nastojaću da odgovorim na pitanje da li postoji veza između sklonosti jednog broja mladih da prate medijske sadržaje koji se bave životima estradnih ličnosti i reality programe (i njima srodne emisije) i njihovih vrednosnih orijentacija, te ukoliko postoji, kakve je prirode. Ova problematika je deo jedne šire oblasti koja se bavi istraživanjem kulturnih navika i
37 potreba. Kulturne navike i potrebe se uglavnom ispoljavaju, ali delom i kreiraju, pa zatim i zadovoljavaju u okviru slobodnog vremena svakog pojedinca. Na osnovu svega navedenog, ciljeve istraživanja formulisala sam na sledeći način:
1. Ispitivanje kulturnih navika i potreba mladih. 2. Ispitivanje stavova mladih o reality programima. 3. Ispitivanje mladih o vrednostima i ispitivanje eventualnih veza koje postoje između određenih vrednosti i praćenja reality programa i života estradnih ličnosti. 4. Ispitivanje idola mladih sa stavljanjem akcenta na idole iz estradnog miljea.
Kulturne potrebe predstavljaju vrstu ljudskih potreba koje nastaju u društvu, dobijaju specifične oblike, menjaju se, smenjuju i razvijaju sa promenom društvenih uslova. Njima se čovek ostvaruje kao biće različito od svih ostalih (najveći broj fizioloških potreba: hrana, san, itd. karakterišu sve životinje bez razlike) i kao jedinstvena ličnost u svom društvenom i kulturnom okruženju. Zahvaljujući kulturnim potrebama, čovek razvija svoju ličnost na planu individualizacije i autentičnosti, te u skladu sa njima aktivno deluje, proizvodi, stvara materijalne i duhovne vrednosti, uživa u postojećim i komunicira sa svojom okolinom. Prema Maslovljevoj67 hijerarhiji potreba, kulturne potrebe spadaju u grupu sekundarnih ili „viših“ potreba (za razliku od primarnih ili „nižih“), pa je preduslov njihovog zadovoljenja, ispunjenje potreba sa nižeg odnosno primarnog nivoa (fiziološke potrebe, potreba za sigurnošću)68. U tom smislu, društveni uslovi imaju ulogu u određivanju hijerarhije potreba, a nekad određuju i samu prirodu tih potreba.69 Ukoliko je naše interesovanje za određene kulturne sadržaje dovoljno jako, mi ćemo svoje aktivnosti usmeravati na kulturne objekte ili aktivnosti u vezi sa tim sadržajima i time stvoriti određene kulturne navike.
67 Američki psiholog Abraham Maslov (1908-1970), osnivač škole unutar savremene psihologije koja je poznata pod imenom humanistička psihologija, čija hijerarhija potreba predstavlja jedno od najvažnijih dostignuća, ne samo u oblasti psihologije, već i u oblasti marketinga i trgovine. 68 Maslovljeva piramida bazičnih potreba ide od najnižih ka najvišim – fiziološke potrebe, potreba za sigurnošću, potreba za pripadanjem i ljubavlju, potreba za uvažavanjem, i najviša, potreba za samoaktualizacijom. 69 Miloš Nemanjić., Kulturne potrebe, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974.
38 U svojoj knjizi Kulturne potrebe, Miloš Nemanjić, postavlja tipove takozvanih „pretpotreba“ kulturnoj potrebi. „Pretpotrebe“ su, zapravo, fundamentalne kulturne potrebe koje kasnije mogu da se razviju u interesovanja i njih čine – potreba za jezičkim izražavanjem i komunikacijom, saznajne potrebe, estetske potrebe u svakodnevnom životu (u radnom i porodičnom ambijentu, u životnoj sredini...) kao i estetske potrebe umetničke prirode (potrebe za posebnim umetničkim, estetskim doživljajem i izrazom u posebnom ambijentu i kontekstu). Poslednje navedene potrebe se dalje mogu podeliti na stvaralačke (proizvodnja) i doživljajne (potrošnja). Kulturne „pretpotrebe“ su međusobno ravnopravne i komplementarne, ali se često ne ostvaruju u potpunosti. Ponekad se razviju samo neke od ovih potreba, a dešava se i da one zatim stagniraju ili gasnu, a da se nikada ne razviju u trajne potrebe i interesovanja. To se dešava usled toga što ličnost nije na vreme, u periodu razvoja, stekla kulturne navike. Osnovne prepreke ka zadovoljenju kulturnih potreba, i time stvaranju kulturnih navika, su loša materijalna situacija građana, nepostojanje adekvatnih institucija kulture ili njihova prostorna udaljenost, nepostojanje kulturnih programa, nedostatak slobodnog vremena. Tu su i prepreke psihološke pririode koje su uslovljene prethodno navedenim. Građani naše zemlje, gotovo da imaju sve pomenute prepreke. Dakle, društveni uslovi određuju kakav će biti kulturni ambijent određenog društva i zajedno sa vodećim društvenim institucijama imaju bitnu ulogu u kreiranju kulturnih potreba i navika svojih građana. U poslednjih dvadeset godina, našu zemlju potresaju ratovi, socijalne, ekonomske, političke i društvene krize. To se odražava na najveći broj stanovnika Srbije, uključujući i mlade, gde pomenute krize verovatno negativno utiču na razvoj i formiranje kulturnih navika sloja društva koji je od krucijalne važnosti za napredak i budućnost jedne zemlje.
Mediji predstavljaju bitan agens socijalizacije, pogotovo u današnje vreme. Reality programi, kako je već pomenuto, predstavljaju dominantnu televizijsku formu u savremenom društvu. Oni su prešli put od povremenog prikazivanja na određenim televizijskim kanalima, preko potpune okupacije programske šeme, pa do osnivanja TV kuća koje isključivo prikazuju ovakve tipove emisija. Prevashodno nastali u razvijenim kapitalističkim društvima (Holandija, Velika Britanija, SAD), vremenom postaju popularni u čitavom svetu. Naša zemlja ne spada u red kapitalistički moćnih i razvijenih zemalja, već upravo suprotno, a klima devedesetih na našim prostorima, stvorila je plodno tle za ove „lake“ sadržaje. Stoga se oni ne mogu pripisati isključivo
39 ekonomskoj situaciji određene zemlje, već pre karakteristikama savremenog društva, koje postaje sve više virtuelno, a manje počiva na interakcijama ostvarenim u neposrednim međuljudskim odnosima, i koje propagira neke nove vrednosti i poželjne obrasce ponašanja. Novac, doduše, spada u jednu od najbitnijih vrednosti. U društvu gde je gomilanje kapitala vrednost po sebi i gde su svi ljudski napori usmereni ka održanju proizvodnje radi proizvodnje, pa time uslovljeno i pasionirane, često besmislene potrošnje, neophodno je u tu svrhu iscrpeti sve moguće resurse koji doprinose ostvarivanju profita ili omogućavaju neku vrstu uspeha, samopotvrde, moći. Intima, jedan od poslednjih još uvek nedovoljno eksploatisanih resursa, u 21. veku dobija na značaju. U nemogućnosti da u brzom i surovom tempu života ostvare lično ispunjenje i zadovoljenje, ljudi se sve više otuđuju jedni od drugih. Oni uranjaju u svet virtuelnih, medijskih predstava, „živeći“ umesto svojih tuđe živote, živote „slavnih“ ličnosti koji im deluju stvarni i primamljivi, ili tražeći za sebe pet minuta slave kao dokaz o vlastitom postojanju. U prvom delu rada detaljno je razmatran fenomen reality programa sa više aspekata. Kao njegovi elementi najviše podležni kritici, izdvojeni su pojam realnosti, banalizacija sadržaja, instant popularnost, prodaja intime i spektakl poniženja. Ovi elementi ukazuju na bitne promene u vrednostima u odnosu na tradicionalni moralni kodeks. Reality programi su nešto što, kao novina i drugačija televizijska forma od ranijih, privlači pažnju mladih i logično je pretpostaviti da svojim sadržajima bitno utiču na izgrađivanje vrednosnih sistema mladih i na kreiranje njihove percepcije sveta i života. Adolescencija predstavlja doba kada biramo svoj životni put, posao kojim ćemo se baviti i kada po prvi put gradimo neke ozbiljnije stavove o društvu, međuljudskim odnosima i ostalim značajnim životnim pitanjima. Laskajući čovekovoj sklonosti za biranjem lakših načina i prečica do uspeha, reality programi, u službi političko-ekonomskog aparata, obrazovanje i duhovno uzdizanje stavljaju u drugi plan u odnosu na banalnost i vulgarnost sadržaja koje nude. Omladina, a među njima čak i neki od onih koji prate reality programe, uglavnom ima negativno mišljenje o ovoj vrsti emisija. Ali, njihova dominacija malim ekranima i u ostalim medijima, ipak uspeva da nametne neke nove obrasce ponašanja kao poželjne ili pragmatične, isplative, te stoga i naizgled dobre za usvojiti. U ovom radu nastojaću da ispitam stavove srednjoškolaca o reality programima i da identifikujem veze između ovih i ostalih „lakih“ medijskih sadržaja i vrednosnih orjentacija mladih koji ih prate. Uticaj medija, prevashodno se ostvaruje tokom slobodnog vremena. Slobodno vreme, pored svojih funkcija odmora, zabave i razonode, bitno utiče na razvoj ličnosti. Neki autori
40 slobodno vreme vide kao proizvod postindustrijske ere, a mlade kao njen produkt, budući da se mladost i ponašanje mladih gotovo u potpunosti mogu definisati vremenom oslobođenim od obaveza. Sa druge strane, postoje mišljenja koja smatraju da je slobodno vreme mladih zavisno od životnih stilova odraslih, budući da mladi putem aktivnosti u svojoj dokolici, nastoje da se integrišu u svet odraslih.70 Dosta je istraživanja rađeno na ovu temu, a prednjače ona koja klasifikuju i grupišu različite načine provođenja slobodnog vremena. Međutim, malo je istraživanja koja se bave vezom pronađenih obrazaca ponašanja tokom slobodnog vremena i vrednosti koje mladi imaju. U ovom radu nastojaću da ispitam kakave su vrednosne orijentacije mladih koji su okrenuti zabavi i svoje slobodno vreme prevashodno provode prateći reality programe i živote estradnih ličnosti.
Period adolscencije karakterističan je po tome što se interesovanja, koja su u ranijem periodu bila usmerena na širok spektar stvari (interesovanje za sve), drastično redukuju. U periodu adolescencije interesovanja postaju specifičnija. Mladi imaju najviše prostora da ih ispolje tokom svog slobodnog vremena te se tako formiraju žarišna interesovanja pojedinih potkulturnih grupa.
„Žarišna interesovanja su aktivnosti koje daju identitet nekoj potkulturnoj grupi, ona su skup poželjnih i nepoželjnih (za grupu neprihvatljivih) oblika ponašanja, obeležavaju granicu između onoga što grupa smatra ”da se radi i da se ne radi” (Marić, 1988). Sličnost u interesovanjima je ono što članove jedne grupe okuplja, a slobodno vreme je idealan prostor za njihovo ispoljavanje budući da su sadržaji i aktivnosti kojima se mladi u slobodno vreme bave najčešće upravo manifestacija njihovih potreba i interesovanja.“71
70 Stepanović I., Videnović M., Plut D, Obrasci ponašanja mladih tokom slobodnog vremena, Sociologija“, Vol. LI, 3, 247-260, 2009, str. 248. 71 Stepanović I., Videnović M., Plut D, Obrasci ponašanja mladih tokom slobodnog vremena. Sociologija“, Vol. LI, 3, 247-260, 2009, str. 250.
41
Uporedo i uzajamno povezano sa pojavom specifičnih interesovanja mladih, oblikuju se i njihovi vrednosni sistemi. „Adolescencija predstavalja ključan period u kojem mladi upoznaju svet vrednosti i angažuju se u traganju za sopstvenim vrednosnim opredeljenjima.“72 Vrednosti predstavljaju „stečene dinamičke dispozicije koje su trajne ili relativno trajne i sa više ili manje doslednosti ispoljavaju se u svim relevantnim situacijama “73 i koje bitno određuju interesovanja adolescenata a tako i način na koji provode slobodno vreme. Na formiranje vrednosti utiče mnogo faktora, među njima – porodica, škola, vršnjačka grupa, mediji i društvo. Tako se može reći da sa jedne strane vrednosti određuju intersovanja mladih pa time i ono što prate u medijima, ali sa druge strane postoji i povratni uticaj medija koji kao agensi socijalizacije podstiču razvoj određenih vrednosti kroz sadržaje koje prikazuju. Period raspada Jugoslavije, čije posledice osećamo i danas, u kulturnom smislu (a najviše medijskom) obeležila je invazivna pojava turbo-folk muzike i latino-američkih sapunica, lišenih ozbiljnijeg i kvalitetnijeg sadržaja (čija je funkcija verovatno bila da stanovništvu skrene misli sa mnogo ozbiljnih dešavanja u zemlji), kao i veličanje materijalnih vrednosti i uzora iz mafijaških i kriminalnih krugova. Zato nije čudno što upravo ličnosti iz kriminalnog sveta, kao i estradne ličnosti, često pretstavljaju idole mladim ljudima. To je veoma zabrinjavajuće, jer uzori i idoli imaju važnu ulogu u životima adolescenata, budući da pretstavljaju modele na koje se mladi ugledaju i čije obrasce ponašanja nastoje da usvoje. Idoli, kao javne ličnosti dodatno pretstavljaju sinonime uspešnosti i stoga je veoma bitno kakve poruke i primere oni šalju svojoj publici. Postmoderna sa sobom unosi velike promene u sve sfere društvenog života gotovo u svim sredinama. Naše društvo je još uvek u tranziciji. Ono se ne može smatrati postmodernim ili postindustrijskim, već se možda pre, kako navodi Predrag Cvetičanin, kao posledica socijalnih trauma prouzrokovanih raspadom jugoslovenske zajednice u mnogo čemu vratilo u predindustrijsko i predmoderno stanje74. Ipak, to ne podrazumeva odsustvo postmodernih fenomena i postmodernih stilova života. Globalizacija ekonomskih veza i kulturnih tokova, kao i brz napredak tehnologije veoma duboko su upleteni u globalnu destandardizaciju životnog
72 Havelka Nenad, Vrednosne orijentacije adolescenata: vrednosti i kontekst. Psihologija, 4, 343-364,1998, str. 344. 73 Isto. 74 Predrag Cvetičanin, Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije, Odbor za građansku inicijativu, Niš, 2007.
42 kursa.75 Tržište rada je postalo mnogo fleksibilnije, profesionalne karijere nesigurnije, rizik nezaposlenja veći, a radno vreme duže. Uporedo sa tim, prijateljske i komšijske veze slabe i bivaju površnije, a porodice su mnogo nestabilnije nego pre. Ovakvo osiromašenje emocionalnih i socijalnih veza bitno menja život mladih i njihovo odrastanje. Oni su danas mnogo više usmereni na sebe (njihova iskustva su mnogo više individualizovana)76, njihova budućnost je postala mnogo manje izvesna, a odrastanje ili ulazak u svet odraslih mnogo rizičniji, nego što je to slučaj bio ranije. Roberts smatra da je uloga slobodnog vremena u izgradnji identiteta mladih precenjena, a da je zapravo glavna funkcija dokolice, koja nezavisno od svih promena u različitim društvenim epohama uvek obiluje zabavom, takva da ona predstavlja jedan vid borbe mladih sa osećajem nesigurnosti prouzrokovanim hronično nestabilnim svetom u kome žive. Ali, kada i taj vid zabave uključuje u velikoj meri praćenje medija, gde se virtuelno prepliće sa stvarnim, gde likovi TV sapunica poprimaju realan karakter, a slavne ličnosti oblikuju shvatanja i ponašanje mladih, postavlja se pitanje da li takav vid zabave mladima pomaže da osete u njemu bar nekakvo sigurno utočište ili ih još više gura u jedan nestabilan i neuhvatljiv svet. I kakve vrednosti oni u takvom okruženju usvajaju. Moćna industrija zabave, jedno od glavnih oružja kapitalizma, mladima naizgled nudi utočište od brzog i surovog sveta u kojem žive, ali ih zapravo, svojim pre svega medijskim sadržajima, pasivizira i oblikuje za potrebe podređivanja potrošačkom i konzumentskom načinu života.
4.3. Metod
Kao što je već pomenuto, za potrebe ovog master rada sprovela sam eksplorativno istraživanje sa učenicima gimnazija i srednjih beogradskih škola a koristila sam i podatke studije Instituta za psihologiju koja se bavila slobodnim vremenom srednjoškolaca u Srbiji.
75 Roberts K., Same activities, different meanings: British youth cultures in the 1990s. Leisure Studies, 16, 1–15, 1997. 76 Isto, str. 4.
43 4.3.1. Istraživanje Instituta za psihologiju
Ovo je veoma ekstenzivna studija, sprovedena na inicijativu Ministarstva omladine i sporta republike Srbije u cilju pravljenja strategije za mlade, koja se bavila istraživanjem različitih segmenata slobodnog vremena srednjoškolaca: interesovanjima, sadržajima koje konzumiraju, medijima na koje su orjentisani i participacijom u različitim društvenim događajima i organizacijama.
Uzorak: Može se reći da se radi o prigodnom stratifikovanom uzorku. Ispitano je 2426 učenka srednjih škola od I do IV razreda (15-19 godina) iz 26 škola. Srbija je podeljena na tri dela, u okviru kojih su odabrana tri grada (veliki, srednji i mali). U severnoj Srbiji to su bili Novi Sad, Zrenjanin i Odžaci. U centralnoj Srbiji ispitivanje je obavljeno u Beogradu, Kragujevcu i Vrnjačkoj Banji. Južnu Srbiju predstavljali su Niš, Leskovac i Knjaževac. Ispitanici su iz različitih škola: gimnazije, četvorogodišnje i trogodišnje stručne škole. Način na koji je uzorak formiran i njegova veličina sugerišu da se rezultati sa dosta poverenja mogu generalizovani na srednjoškolsku populaciju Srbije. Prikupljanje podataka, trajalo je tokom oktobra i novembra 2007. godine.
Instrument: Prikupljanje podataka izvršeno je upitnikom o slobodnom vremenu koga čini 16 celina posvećenih sledećim temama: socio-demografski podaci, muzika, kompjuteri, televizija, štampa, knjige, mobilni telefon, kulturna dešavanja, zabava, sport, putovanja, novac, članstvo u organizacijama, volontiranje, hobi, vanškolske obrazovne aktivnosti. Za potrebe ovog master rada koristila sam podatke iz oblasti vezanih za televiziju (praćenje zabavnih emisija), za čitalačke navike (iz celine o čitanju štampe obrađena su pitanja posvećena zabavninim štivima), za posećivanje kulturnih dešavanja. Nastao na osnovu ove studije, korišćen je i rad „Mladi i zabava: Ima li mesta za zabrinutost”77. Za ispitivanje vrednosti korišćen je upitnik o ličnim i društvenim ciljevima. Lični ciljevi se odnose na: ugled, podršku prijatelja, društvenu moć, samoaktualizaciju, altruizam, postignuće, uzbudljiv život, podređenost autoritetu, sigurnost, religioznost, ljubav, materijalni standard, znanje, hedonizam, društveno angažovanje, samostalnost, popularnost i zdrav život. Društveni
77 Stepanović Ivana, Mladi i zabava: Ima li mesta za zabrinutost?, Engrami, u štampi.
44 ciljevi su: jaka privreda, dobri međunacionalni odnosi, borba protiv kriminala i korupcije, jačanje odbrambenih snaga, humaniji odnosi, ekološki ciljevi, zaposlenost, socijalna jednakost, pravna država, čuvanje tradicije, ulazak u Evropsku uniju, privatizacija, državni i teritorijalni integritet, demokratija, životni standard, razvoj nauke i kulture, socijalna prava i postojanje jednopartijskog političkog sistema. Pored podataka o slobodnom vremenu iz ove studije su korišćeni i podaci koji se bave uzorima i idolima. Razmatrajući ova pitanja, koristila sam rad koji je proistekao iz istraživanja Instituta, pod nazivom „Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji“78. Za potrebe ispitivanja uzora i idola, učenici su navodili do tri osobe iz privatnog života (uzori) i do tri osobe iz javnog života (idoli) na koje se ugledaju ili bi voleli da budu kao one i na koje ću za potrebe ovog rada, obratiti pažnju. Idoli su klasifikovani u sledeće kategorije: sport, estrada, politika, elitna kultura, junaci, ostalo. Za potrebe ovog rada, fokus će biti usmeren na idole iz oblasti estrade. Takođe, korišćeni su i podaci o obrascima provođenja slobodnog vremena, koje sam uzimala iz trećeg članka nastalog na osnovu istraživanja Instituta: „Obrasci ponašanja mladih tokom slobodnog vremena“79. Za tu svrhu korišćena je faktorska analiza kojom je identifikovano pet faktora, tj. pet glavnih obrazaca ponašanja mladih – akademski obrazac ponašanja (slobodno vreme orijentisano na sadržaje koje na adekvatan način dopunjavaju obavezne školske zahteve, a sami po sebi nisu deo njih, kao npr. čitanje knjiga i naučno-popularnih časopisa, posećivanje kulturnih događaja (pozorišta, koncerti klasične muzike) i volontersko učestvovanje u različitim društvenim dešavanjima i organizacijama), obrazac ponašanja usmeren na sport (pre svega posredno praćenje sportskih dešavanja putem različitih medija, a nešto manje neposredno, posećivanjem sportskih manifestacija, kao i bavljenje sportom), obrazac ponašanja orijentisan na izlaske i obrazac usmeren na provođenje slobodnog vremena uz muziku i kompjutere. Najvažniji za potrebe ovog master rada je obrazac koji autori označavaju kao sklonost „lakoj zabavi“ pošto on opisuje interesovanje mladih za sadržaje, pre svega zabavnog karaktera, koji ne zahtevaju veće intelektualno angažovanje (časopisi o životu slavnih; TV emisije zabavnog karaktera među kojima su reality emisije i njima srodne - Veliki brat i Sve za ljubav; rubrike u dnevnim novinama
78 Stepanović I., Pavlović-Babić D., Krnjaić Z., Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji, Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 41, 2, 401-417, 2009. 79 Stepanović I., Videnović M., Plut D, Obrasci ponašanja mladih tokom slobodnog vremena, Sociologija“, Vol. LI, 3, 247-260, 2009.
45 koje se odnose na razonodu i zabavu). Učenici skloni tim obrascima bili su poređeni po vrednostima sa učenicima koji tim obrascima nisu skloni.
Obrada podataka: Korišćene su razlilite statističke tehnike za obradu podataka: deskriptivna analiza, korelacione analize, analiza varijanse, diskriminatna analiza.
4.3.2. Istraživanje autora master rada
Uzorak: Ispitano je 203 učenika srednjih škola od I do IV razreda (15-19 godina) iz Beograda. Najveći deo ispitivanja je obavljen u pet beoradskih škola, tri gimnazije (IX, X i Zemunska gimnazija) i dve stručne škole (Politehnička akademija i Srednja turistička škola), dok je mali broj ispitanika (oko 20) iz različitih beogradskih gimnazija ili srednjih škola. Anketiranje je sprovedeno tokom maja i juna 2011. godine. Od ukupno 203 ispitanika, 59,1% (120 učenika) čine gimnazijalci, a 40,9%, tj. 83 učenika pohađaju stručnu srednju školu. Od ukupnog broja učenika 34 (16,7%) pohađa prvi razred, 77 (37,9%) drugi, 39 (19,2%) treći, a 53 (26,1%) četvrti razred. Najmanje je učenika uzrasta od 15 godina – njih 18 ili 8,9% i onih od 19 (24 ili 11,8%), dok je ispitanika sa 16 godina najviše – 29,1% (59), a učenika sa 17 i 18 godina ima u istom broju – 51 učenik ili 25,1%. Dečaci čine 55,2% ili 112 učenika od ukupnog broja, dok je devojčica nešto manje – 44,8% (91 ispitanik ženskog roda). Iako je uzorak prigodan80 smatram da su dobijeni rezultati relevantni, budući da je reč o eksplorativnom istraživanju i da će biti adekvatno dopunjeni ostalim rezultatima dobijenim iz istraživanja Instituta za psihologiju, koje sam koristila..
Instrument: Prikupljanje podataka izvršeno je pomoću upitnika i anketiranje je bilo anonimno. Upitnik se sastoji od 24 pitanja, otvorenog i zatvorenog tipa. Sva pitanja se mogu podeliti u 4 celine. Prvu celinu čine 3 pitanja, koja su posvećena socio-demografskim podacima (pol, uzrast i obrazovanje roditelja). Druga celina se sastoji od 5 pitanja i ona obuhvata pitanja koja istražuju kulturne navike ispitanika (način na koji provode slobodno vreme, koliko često posećuju
80 Priogodan uzorak podrazumeva da ispitanici nisu birani na osnovu određenih statističkih kriterijuma već da su u uzorak ušli zato što su pogodni za ispitivanje ili zato što su najlakše dostupni ispitivaču.
46 bisokope, kulturne događaje, koliko često čitaju knjige i koje štampane medije prate). Treća celina je posvećena pitanjima vezanim za praćenje televizijskog programa i konkretnko reality programa (od toga koliko često gledaju televiziju, šta gledaju do toga koliko su upućeni u reality programe i živote aktera istih i koja su njihova mišljenja o pojedinostima vezanim za te teme) i ona broji 12 pitanja. Poslednju, četvrtu celinu čine 4 pitanja kojima su ispitivane određene vredosne orijentacije i stavovi ispitanika. Ona se bave odnosom srednjoškolaca prema obrazovanju, popularnosti, slavi, prodaji intime i onim što podrazumevaju pod uspehom. Sa nekolicinom učenika srednjih škola, obavila sam neformalne razgovore u vezi sa reality programima iz kojih sam dobila odgovore takođe relevantne za potrebe ovog rada.
Obrada podataka: Korišćene su deskriptivne tehnike i analiza varijanse.
4.4. Rezultati
Rezultati će biti izloženi u skladu sa četiri problema kojima se rad bavi a njihova interpretacija će slediti u diskusiji. Za svaku problemsku celinu biće izloženi rezultati mog istraživanja81 dopunjeni podacima iz studije Instituta za psihologiju.
Način provođenja slobodnog vremena mladih; njihove kulturne potrebe i navike
Što se tiče načina na koji mladi provode svoje slobodno vreme, ispitivanje rađeno nad beogradskim srednjoškolcima i ispitivanje rađeno od strane Instituta za psihologiju, dali su slične rezultate. Budući da je u upitniku nad beogradskim školarcima, ispitaniku data mogućnost da rangira na skali od 1 do 3 svoja tri omiljena načina provođenja slobodnog vremena, rezultati su pokazali da je najvećem broju ispitanika (37,4%) na prvom mestu druženje sa prijateljima, a
81 Kao što je već u radu napomenuto, pitanja, pa samim tim i odgovori, u anketi sprovedenoj nad beogradskim srednjoškolcima, mogu se podeliti u četiri celine – ona koja ispituju socio-demografske podatke, ona koja ispituju kulturne navike, deo koji se bavi reality programima i deo usmeren na određene vrednosti. Izlaganje rezultata, a kasnije i diskusije, vršeno je bez opširnijeg razmatranja rezultata iz prve grupe u cilju fokusiranja na oblasti od najveće važnosti za potrebe ovog rada.
47 odmah za njima su i oni koji ipak najviše preferiraju televiziju i kompjuter82 i oni zajedno čine 31,6% (među sobom su gotovo ravnomerno raspoređeni). U pogledu drugog izbora, najviše njih se opredelilo za boravak za kompjuterom (22,2%), odmah zatim i za druženje sa prijateljima (21,2%), dok je njih 13,3% odgovorilo da je to upražnjavanje sporta i rekreacije. Za gledanje televizije opredelilo se njih 9,9 %.Treći izbor se ne razlikuje mnogo od prva dva; na vodećim mestima su i dalje gledanje televizije (16,3%), sport i rekreacija (14,3%), boravak za kompjuterom (13,3%) i druženje (11,3%). Prema rezultatima dobijenim u istraživanju Instituta, mladi u Srbiji najviše vremena provode u druženju sa prijateljima (47,6%), uz televizijski program (gotovo polovina ispitanika – 45,8%) i uz mobilne telefone, što navodi trećina ispitanika.
U kontekstu kulturnih navika – posećivanja bisokopa, pozorišta, muzičkih događaja, izložbi i sl., rezultati su takođe očekivani. Istraživanje sprovedeno nad beogradskim srednjoškolcima, pokazalo je da što se tiče bioskopa, najviše je njih (39,4%), koji ga posećuju povremeno (4-8 puta godišnje), odmah za njim su i oni koji bioskop posećuju retko, tj. 2-3 puta godišnje (24,1%), a onih koji ga posećuju često, 1-2 puta mesečno i onih koji ga posećuju veoma retko, jedan put godišnje ili ređe je izjednačen broj i čine 28,6% od ukupnog broja ispitanika. Najmanji procenat zauzimaju oni koji bioskop posećuju redovno, tačnije jedanput ili više puta nedeljno (2,5%), a 5,4% ispitanika bioskop ne posećuje nikada. Prema istraživanju Instituta, polovina (52,6%) gotovo nikada ne ide u bioskope. Što se posete kulturnih događaja tiče, a u njih spadaju pozorišta, muzeji, galerije, koncerti klasične muzike i sl., situacija je alarmantnija. 18,7% ispitane beogradske omladine, kulturna dešavanja ne posećuje nikada, a najviši procenat njih, 29,6% je odgovorilo da ovakve događaje posećuje jedanput godišnje ili ređe. Često, jedanput ili dva puta mesečno, to čini svega njih 7,4%. Istraživanje Instituta još goru situaciju naglašava svojim rezultatima prema kojima preko 80% srednjoškolaca gotovo nikad ne ide u pozorišta i muzeje. Rezultati istraživanja Instituta pokazali su da oko trećina ispitanih srednjoškolaca uopšte ne čita ili čita samo ono što mora – lektiru, da najbrojniju grupu čine „sporadični čitaoci“, tj. oni srednjoškolci koji čitaju lektiru i ponekad knjige koje nisu obavezne (oko 40%), za njima idu „redovni čitaoci“, tj. mladih koji čitaju lektiru, a često i druge knjige (20%), dok je najmanje onih
82 Iako nije konkretno naznačeno, pretpostavka je da mladi pod korišćenjem kompjutera, podrazumevaju Internet.
48 koji prosto „gutaju knjige“ (oko 7%). Prema njihovim podacima, jedna petina mladih se izjašnjava da uopšte ne voli da čita knjige i taj podatak je svakako zabrinjavajući. Oni koji pak preferiraju čitanje, najviše su okrenuti popularnoj, a najmanje umetničkoj literaturi (poezija i sl.). 60% učenika navodi da se vrednost knjige ceni u porodici, ali se one ne čitaju, 22% učenika izjavljuju da se knjige cene i čitaju, njih 11% smatra da se knjige ne cene i retko čitaju, a svega 7% učenika navodi da knjige nikada ne predstavljaju temu razgovora. Istraživanje nad omladinom Beograda, pokazalo je da 21,7% odsto ispitanika tokom godine ne pročita ni jednu knjigu zarad vlastitog zadovoljstva, dok je najviše njih (36%) koji pročitaju od 1 do 3 knjige godišnje. Najmanji procenat zauzimaju oni koji su u tome redovni (manje od 10%). Što se štampanih medija tiče, iz istraživanja Instituta, dolazi se do takođe očekivanog rezultata da su mladi uglavnom okrenuti lakoj zabavi i životu slavnih, ali i sportu. Ipak zanimljiv je i možda ohrabrujuć i podatak da se određeni broj mladih zanima za naučno-popularne časopise (30% njih ove časopise čita retko, 21,3% povremeno, a 8,8% često). Ni moje istraživanje ne daje mnogo drugačije rezultate – najpopularnije su dnevne novine koje čita polovina ispitanika83, pa zatim i zabavne novine (uglavnom one koje prate živote slavnih, poput magazina Gloria, Story, Cosmopolitan), koje konzumira 25,1% ispitanika. Za njima ne zaostaje ni zabavno-edukativna štampa (Politikin zabavnik, National Geographic...), za koju se opredelilo njih 21,2%. Žutu štampu (Skandal, Svet, Kurir ...) je zaokružio da prati 21 učenik, što čini 10,3% od ukupnog broja ispitanika.
Statističke analize su pokazale da su kulturne potrebe i navike srednjoškolaca povezane sa socio-ekonomskim statusom porodice, školskim uspehom ispitanika, stepenom urbanizacije mesta u kome žive, kao i tipom škole koje mladi pohađaju. Kulturni događaji više privlače mlade iz urbanih sredina, gimnazijalce pre nego učenike stručnih škola, one sa boljim školskim uspehom, sa višim obrazovanjem roditelja i one koji dolaze iz porodica sa višim ekonomskim satusom.
83 U svom istraživanju nisam ispitivala koje rubrike čitaju u dnevnim novinama, ali mogu se pozvati na istraživanje Instituta koje je pokazalo da su to uglavnom rubrike posvećene lakoj zabavi.
49 Televizija i reality programi
Ovde će biti prikazani podaci o tome koje sadržaje mladi prate na televiziji i kakvi su njihovi stavovi o reality programima. Za razliku od pomenutih nerazvijenih čitalačkih navika mladih, rezultati ispitivanja beogradskih srednjoškolaca, ukazuju na mnogo razvijenije navike gledanja televizijskog programa. Najveći broj je onih koji televizijski program prate 1-3 sata dnevno, gotovo polovina ispitanika (47,3%). Budući da je za potrebe ovog rada bilo najbitnije proveriti koji televizijski sadržaji su omiljeni mladima i koji su njihovi stavovi prema reality programima, u anketu nisu ubačena pitanja o prosečnom provođenju vremena za kompjuterom. Moje pretpostavke su te da bi prosečno vreme boravka za kompjuterom mladih (ili tačnije „surfovanja“ Internetom) bilo dosta veće nego njihovo konzumiranje televizijskog programa, budući da Internet danas nudi gotovo sve što nudi i televizija, pa čak i više. Virtualizacija koja je započeta pojavom televizije, sa pojavom Inteneta dostiže svoje vrhunce. Što se tiče omiljenih televizijskih programa, istraživanje Instituta je pokazalo da su televizijske emisije koje najviše privlače mlade sportske emisije, za njima filmski program, a u top tri omiljena programa ulazi i reality show Veliki Brat. PINK televizija je definitivno najgledanija, gde je čak 51,4% ispitanika svrstalo nju u svoj prvi izbor, a i u slučaju uzimanja u obzir sva tri izbora i dalje zauzima visoko prvo mesto sa 76,4% ispitanika. U mom istraživanju, sprovedenom samo u Beogradu, ispitanici su kao i u slučaju slobodnog vremena, imali mogućnosti da svoje omiljene programe rangiraju na skali od 1 do 3. U pogledu prvog izbora, najviše njih (25,6%) se odlučilo za serije, a odmah zatim za sportski program (22,7%) i filmove (18,7%). Njih 7,4% je u prvi izbor svojih omiljenih programa svrstalo reality i programe sličnog tipa (talk show-e, koji se bave estradnim dešavanjima). Situacija nije ništa specifično drugačija ni u pogledu drugog izbora – Njih 25,1% se opredelilo za filmove, 16,3% za serije, a nešto manje (15,3%) njih za muzički program. Nešto veći procenat u poređenju sa prvim izborom, je onih koji su na drugo mesto svrstali reality i talk show programe – njih 11,8 %. Što se trećeg izbora tiče, relativno su izjednačeni oni koji su odabrali filmove (13,8%), sportski (11,3%) i informativni program (11,8%), dok je procenat onih koji prate reality i talk show emisije u poređenju sa rezultatima drugog izbora omiljenih programa skočio na 20,7 %, te možemo zaključiti da čak njih 39,9 % kao jednu od svoje omiljene tri emisije, bira emisije ovog tipa. Ova brojka, međutim, ne stoji u logičnom odnosu sa procentom onih koji su naveli da prate programe ovog tipa. Velika većina,
50 njih čak 70,4 % se izjasnilo da nikada ne prati reality programe, a od ostatka, njih 17,7% je odgovorilo da reality programe prati jako retko (jedan put nedeljno ili ređe), 9,9% da ih pogleda samo povremeno, 2 do 3 puta nedeljno, a svega njih četvoro (2%) reality programe prati redovno. Oni koji reality programe gledaju, gledaju ih jer smatraju da su dobri za razonodu i „ubijanje“ dosade. Njih šestoro (3%), odgovorilo je da nemaju izbora, jer je to jedino što se daje u okviru televizijskog programa. Skoro polovina ispitanika je upućena u dešavanja reality programa (40,9%) i to uglavnom preko okoline (porodice, prijatelja) i putem štampanih medija. Njih 17,2 % je priznalo da o dešavanjima ovih emisija i o njihovim akterima razgovara sa svojim prijateljima. Pitanja o reality programima84 su uglavnom najvećim delom ostajala bez odgovora, pa tako i na pitanje o omiljenom reality show-u, najveći broj njih nije dalo odgovor. Od njih 19,2% koji su odgovorili na ovo pitanje, najviše je onih (8,9%) koji vole da gledaju Survivor i Top Model, a ostali su se opredelili za reality formate tipa Veliki Brat, Farma i slično (5,9%) ili formate koji se prikazuju na inostranim kanalima (4,4%), poput emisija Jackass, Married to Rock i sl. Ono što neke mlade privlači emisijama ovakvog tipa jeste što su zanimljive, uzbudljive, spontane i dinamične i što ih intrigira činjenica da se sve snima i da je sve, pa i najveća intima, dostupna gledaocima. Na pitanje o tome koje su po njihovom mišljenju specifičnosti reality programa, tj. šta je to što ih odvaja od drugih tipova programa, poput filmova, dokumentaraca i sl., polovina ispitanika se odlučila da ne odgovori na pitanje, dok je druga polovina dala različite odgovore. Najviše njih (22,2%) smatra da je specifičnost reality-ja u odnosu na emisije drugog tipa ta što oni nemaju u sebi nikakvu edukativnu komponentu, 16,3% ispitanika smatra da oni nude gledaocima nešto novo, drugačije, jer u njima nema scenarija i jer kamere snimaju non-stop, a ostatak učenika koji su odgovorili na ovo pitanje smatraju da je vulgarnost glavna odlika reality emisija (Grafikon 1).
84 Istraživanje sprovedeno od strane Instituta za psihologiju nije se bavio konkretno reality programima i stavovima mladih o ovom fenomenu, tako da su gotovo svi rezultati na ovu temu uzeti iz istraživanja koje sam obavila nad beogradskim srednjoškolcima.
51 Šta odvaja reality programe od drugih televizijskih formi (film, dokumentarac...)?
Specifičnost reality programa
Vulgarnost 50,7% 10,8% Needukativnost
Inovativnost (bez scenarija, stalno prisustvo kamera) 22,2% Bez odgovora 16,3%
Grafikon 1: Mišljenje beogradskih srednjoškolaca o ključnim karakteristikama reality programa.
Otvorena pitanja bavila su se mišljenjem srednjoškolaca o pozitivnim i negativnim stranama reality programa, učestvovanjem u istim i popularnošću kao posledicom učestvovanja u njima. Na sva tri pitanja dobijeni su uglavnom isti odgovori (od onih koji su odgovore dali, budući da gotovo polovina ispitanika nije dala odgovor).
Generalno mišljenje o reality programima pokazalo se kao veoma negativno budući da 21,2% ispitanika smatra da reality programi nemaju ni jednu pozitivnu karakteristiku, a 16,7 % njih smatra da su sve karakteristike emisija ovog tipa, negativne. Nabrajane negativne karakteristike se prvenstveno odnose na loš uticaj na okolinu i mlade (22,7%) i vulgarnosti (svađe, psovke, pa i fizički obračuni; 17,7%). (Tabela 1)
52 Pozitivne strane Negativne strane Ništa 21,2% Sve 16,7% Novac 3,9% Vulgarnost 17,7% Slava 5,9% Prikazivanje intime 8,4% Reality show Ostalo85 18,7% Loš uticaj na okolinu, mlade 22,7% Bez odgovora 50,2% Ostalo (prezastupljenost...) 6,4% Bez odgovora 28,1%
Tabela 1: Mišljenje beogradskih srednjoškolaca o pozitivnim i negativnim stranama reality programa.
Učestvovanje u ovakvim show programima, po mišljenju 35,9 % ispitanika, može omogućiti brz i lak dolazak do novca i slave i to oni smatraju njihovom pozitivnom karakteristikom, dok 43,4% beogradskih srednjoškolaca smatra da je negativna strana učestvovanja poniženje koje se stiče, osuda okoline i gubitak privatnosti. (Tabela 2)
Pozitivne strane Negativne strane Ništa 10,3% Sve 9,4% Učestvovanje u Brz i lak novac 16,7% Poniženje, osuda okoline 20,7% reality show-u Brza i laka slava 19,2% Gubitak privatnosti 22,7% Ostalo 7,4% Ostalo 6,4%
Tabela 2: Mišljenje beogradskih srednjoškolaca o pozitivnim i negativnim stranama učestvovanja u reality programima.
22 učenika od 203 ispitanih (10,8%) smatra da popularnost stečena učestvovanjem u reality emisijama, može biti odskočna daska za pronalaženje posla i sticanje slave. (Tabela 3).
85 U ovu grupu spada dosta različitih odgovora koje nije bilo moguće svrstati pod jednim nazivom, ali koje bez obzira na sveukupni visok procenat nisam smatrala relevantnim za ovaj rad. Odgovora je bilo najvećim delom neozbiljnih (pr. besplatne žvake i sl.) koje sa jedne strane govore o neozbiljnom pristupu srednjoškolaca anketama, a sa druge strane možda i o nedostatku pozitivnog mišljenja o reality fenomenu. Neki su kao pozitivnu stranu navodili po nekog učesnika ovih programa (pr. Vendi (estradna ličnost), neki mogućnost gledanja atraktivnih intimnih ili vulgarnih scena i sl.
53
Pozitivne strane Negativne strane Ništa 9,4% Sve 7,9% Popularnost Novac 7,4% Poniženje, osuda okoline 18,2% prouzrokovana Slava 11,8% Gubitak privatnosti 15,8% učestvovanjem u Uspeh, posao 10,8% Ostalo 6,9% reality show-u Ostalo 1,0% Bez odgovora 51,2%
Tabela 3: Mišljenje beogradskih srednjoškolaca o pozitivnim i negativnim stranama popularnosti prouzrokovane učestvovanjem u reality programima.
Kada je reč o učestvovanju u reality programima 22,2 % ispitanika pokazuje izvesnu spremnost za to (16,7% bi se možda prijavilo za reality show, a 5,5% je odgovorilo sa – da). (Grafikon 2)
Da li bi učestvovao u reality show-u?
90 77,8 80 70 60 50 40 30 16,7 20 10 5,5 0 Ne Mož da Da
Grafikon 2: Spremnost beogradskih srednjoškolaca za učestvovanje u reality programima.
Mladi koji ne bi učestvovali u ovakvoj vrsti programa, ne bi to činili jer cene svoju privatnost i dostojanstvo, te ovakve programe vide kao vulgarne i besmislene, dok su razlozi onih koji bi se prijavili izazov, novac i slava.
54 Vrednosti
Podaci o vrednostima mladih dobijeni su iz oba istraživanja. Moje istraživanje pokazuje da se obrazovanje kao vrednost i uslov za kvalitetan i uspešan život, i dalje visoko kotira kod mladih. Njih 80,8% se apsolutno slaže sa navedenom tvrdnjom, njih 15,8% delimično, dok se ne slaže svega 3,4%. (Grafikon 3)
Obrazovanje je važno za kvalitetan i uspešan život
3,4% 15,8%
Slažem se Ne slažem se Delimično se slažem
80,8%
Grafikon 3: Mišljenje beogradskih srednjoškolaca o važnosti obrazovanja za kvalitetan i uspešan život.
Situacija sa popularnošću je drugačija. Više od polovine ispitanika (57,6%) se slaže (delimično ili potpuno) da je popularnost mera uspeha. (Grafikon 4)
55 Popularnost je mera uspeha
13,3%
42,4% Slažem se Ne slažem se Delimično se slažem 44,3%
Grafikon 4: Stav beogradskih srednjoškolaca o popularnosti kao meri uspeha.
Ono što je iznenađujuće i možda čak i alarmantno je podatak da se čak 39,4 %, tj. 80 od 203 učenika slaže (delimično ili potpuno) sa konstatacijom da su novac i slava dovoljno dobri razlozi za otkrivanje vlastite intime na određeni period. (Grafikon 5)
Novac i slava su dobri razlozi za otkrivanje privatnosti
13,3%
Slažem se Ne slažem se 26,1% Delimično se slažem 60,6%
Grafikon 4: Mišljenje beogradskih srednjoškolaca o javnom izlaganju privatnosti u zamenu za novac i slavu.
56 Što se ostalih vrednosti, relevantnih za uspešan život, tiče, ispitivanje sprovedeno nad beogradskim srednjoškolcima, pokazalo je da mladi najviše cene osnivanje porodice, zatim obrazovanje, pa bogatstvo i uspeh u poslu, dok se najniže kotira slava i medijska prisutnost.
- Vrednosti mladih okrenutih „lakoj zabavi“ (praćenje reality programa i života estradnih ličnosti)
Podaci o vrednostima mladih koji prate reality programe i živote slavnih dobijeni su iz mog istraživanja kao i iz istraživanja Instituta za psihologiju.
U mom istraživanju poredila sam srednjoškolce koji ne prate reality programe i živote slavnih i one koji ih prate u pogledu preferencija određenih vrednosti. Postoji razlika u vrednovanju popularnosti kao mere uspeha između onih koji prate sadržaje reality programa i žutu štampu i onih koji to ne čine. (Zabavne novine se nisu pokazale kao bitan faktor u diferencijaciji vrednosnih orjentacija.) Srednjoškolci koji su se izjasnili da ne prate reality programe i da ne čitaju žutu štampu, u manjoj meri vrednuju popularnost kao poželjnu vrednost i meru uspeha, nego što to čine mladi koji ovakve vrste programa biraju da prate tokom svog slobodnog vremena. Što se tiče vrednovanja obrazovanja, većina ispitanih srednjoškolaca se slaže da je obrazovanje bitno za uspešan život i prema ovom istraživanju, na takav stav ne utiču ni reality programi niti žuta štampa. Takođe, oni koji prate reality programe, za razliku od onih koji ovakve programe ne gledaju, u većoj meri se slažu da su novac i slava dobri razlozi za otkrivanje svoje intime. Faktori koji su se pokazali kao relevantni za praćenje reality programa su tip škole, i obrazovanje roditelja. Mlade koji pohađaju srednju školu i one čiji roditelji imaju niže obrazovanje više privlače ovakve emisije nego njihove vršnjake gimnazijalce i one čiji su roditelji školovaniji. Pokazalo se da su dečaci spremniji da zbog novca izlože svoju intimu u javnost. Takođe učenici stručnih škola su u većoj meri spremni to da učine nego gimnazijalci, kao i oni koji visoko vrednuju materijalne vrednosti. Iz istraživanja sprovedenog od strane Instituta za psihologiju (Stepanović i saradnici, 2009), za potrebe identifikovanja vrednosnih orjentacija mladih, izvukla sam veoma korisne podatke, budući da se jedan segment njihovog istraživanja bavio tipičnim obrascima ponašanja
57 mladih tokom slobodnog vremena koji se mogu dobiti grupisanjem različitih aktivnosti kojima mladi ispunjavaju slobodno vreme. Za tu svrhu korišćena je, već pomenuta faktorska analiza kojom je identifikovano pet faktora, tj. pet glavnih obrazaca ponašanja mladih – akademski obrazac ponašanja, obrazac ponašanja usmeren na sport, obrazac ponašanja orijentisan na izlaske i obrazac usmeren na provođenje slobodnog vremena uz muziku i kompjutere. Najvažniji za potrebe ovog master rada je obrazac koji autori označavaju kao sklonost „lakoj zabavi“ - interesovanje mladih za sadržaje, pre svega zabavnog karaktera, koji ne zahtevaju veće intelektualno angažovanje (časopisi o životu slavnih; TV emisije zabavnog karaktera među kojima su reality emisije i njima srodne - Veliki brat i Sve za ljubav; rubrike u dnevnim novinama koje se odnose na razonodu i zabavu). Ovaj obrazac ponašanja, kako je već napomenuto, podrazumeva i okrenutost folk muzici (slušanje te vrste muzike, odlasci na koncerte), nezaintersovanost za rok muziku i računare. Podaci o ovom obrascu korišćeni su na ta način što su formirane dve „ekstremne“ grupe ispitanika, 25% onih u najvećoj meri sklonih ovakvom obrascu ponašanja i 25% onih koji u najmanjoj meri inkliniraju takvom ponašanju, koje će biti upoređene u pogledu vrednosti. Za svaki obrazac ponašanja nađena je jedna statistički značajna diskriminantna funkcija, što pokazuje da postoje vrednosti koje razlikuju adolescente sklone zabavi od onih koji to nisu. Rezultati pokazuju da su „lakoj zabavi“ više sklone devojke od mladića, da adolescenti za koje je tipičan ovaj obrazac ponašanja imaju lošiji uspeh, dolaze iz porodica sa nižim ekonomskim statusom i obrazovanjem roditelja u odnosu na one koji ne provode vreme na taj način. Srednjoškolci skloni "lakoj zabavi" najviše se razlikuju od onih kojima to nije svojstveno po izraženosti sledećih ciljeva, odnosno vrednosnih orijentacija: podređenost autoritetu, religioznost, zdrav život, popularnost, ulazak u EU, ljubav.
Idoli
Ispitujući idole mladih iz javnog života, Institut za psihologoju je iz dobijenih rezultata klasifikovao nekoliko grupa idola, poput muzičara, glumaca, sportista, političara i drugih, a među njima i osoba koje se često pojavljuju u medijima. Grupe ispitanika zanimljive za potrebe ovog master rada, svakako su one koje su kao svoje uzore navodile imena određenih muzičara (osoba
58 sa estrade) i osoba koje su često prisutne u medijima. U poređenju sa prethodnim domaćim istraživanjima na ovu temu (Popadić, Skoko)86, vidljive su promene koje ukazuju na promene u vrednostima srednjoškolaca. U istraživanju Instituta, porasle su preferencije kategorija estrada i sport, dok srednjoškolci ređe navode idole iz kategorija elitna kultura i politika. Među idolima sa polja estrade, mogla su se naći imena naših estradnih ličnosti, poput, pre svega pevačice Svetlane Cece Ražnatović (koja zauzima drugo mesto na tabeli najpopularnijih javnih ličnosti, a koju je navelo 2,31% od celog uzorka i 4,70% od ispitanika koji su naveli idole87), ali i ostalih, premda znatno ređe, Jelene Karleuše (4 ispitanika), Nataše Bekvalac (4), Seke Aleksić (4) i slično. Od stranih uzora, navođene su pop zvezde poput Rijane, Dženifer Lopez, Madone i dr. Medijski prisutne osobe koje predstavljaju uzore mladima su Isidora Bjelica (medijska ličnost i književnica; nju navodi 0,91% od ukupnog broja i 1,85% ispitanika koji su navodili idole), Sanja Marinković (voditeljka talk show emisija; 8 ispitanika), Milorad Ulemek Legija (kriminalac; 7 ispitanika), Željko Ražnatović Arkan (kriminalac, 3 ispitanika), Saša Ćurčić (učesnik reality show-a Veliki Brat; 2 ispitanika) i dr., dok od inostranih uzora prednjače Bil Gejts (vlasnik kompanije Microsoft i jedan od najbogatijih ljudi na planeti; 13 ispitanika) i Paris Hilton, ćerka vlasnika lanca hotela Hilton, koja je poznata po svom bogatstvu i uživanju u trošenju istog, privatnim skandalima i posećivanjem zabava (12 ispitanika). Kao razloge za odabir ovih ličnosti za svoje uzore, ova grupa srednjoškolaca je navodila razloge poput slave i novca. Tačnije, na prvom mestu je uspeh u poslu (taj razlog je navelo njih 29,7%), a odmah za njim su i prestiž (slava, bogatstvo i moć; 19,4%) i fizički izgled (lepota, snaga i imidž; 8,5%).
4.5. Diskusija
Način provođenja slobodnog vremena mladih; njihove kulturne potrebe i navike
Istraživanja su pokazala da su najzastupljenije aktivnosti tokom slobodnog vremena mladih, definitivno gledanje televizije, boravak za kompjuterom i druženje sa prijateljima. Upotreba mobilnih telefona je takođe velika, te sve to govori da ne zaostajemo za „svetskim
86 Videti u Stepanović I., Pavlović-Babić D., Krnjaić Z., Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 41, 2, 401-417, 2009. 87 Na prvom mestu je američka glumica Anđelina Džoli.
59 trendom virtualizacije“. Mediji zamenjuju tradicionalne načine provođenja slobodnog vremena i zadovoljenja kulturnih potreba, koji su nekada podrazumevali posete kulturnim događajima i čitanje. Danas, zabrinjavajuće mali procenat mladih čita88 ili se bavi nekim hobijem i nekom vrstom umetnosti tokom svog slobodnog vremena, što sve govori u prilog tome da nekadašnja kultura pisma polako ali sigurno potpuno biva zamenjena kulturom ekrana. Ako uz sve to razmotrimo medijske sadržaje koji se nude i vrednosti koje valorizuje medijska kultura, neizbežno je pretpostaviti da postoji veza između njih i vrednosnih orjentacija mladih koji su njihovi konzumenti. Pohvalno je, ali ne i iznenađujuće s obzirom na njihov uzrast, da se veliki broj mladih, reakreativno ili ozbiljnije, bavi nekom vrstom sporta. Upoređujući rezultate dobijene iz istraživanja Instituta za psihologiju i mog istraživanja, razlika i odstupanja u pogledu kulturnih navika mladih i njihovih preferencija i interesovanja ima, ali generalni zaključak je isti – kulturna participacija svakako nije omiljeni način provođenja slobodnog vremena srednjoškolaca, niti su kulturni sadržaji ono što ih posebno ineteresuje. Poražavajućih 80% srednjoškolaca iz cele Srbije gotovo nikada ne posećuje pozorišta i muzeje, a onih oko 15% koji na ta mesta idu nekoliko puta godišnje, pretpostavka je da idu sa školom (ova pretpostavka važi i za učenike beogradskih škola). Bioskopi takođe nisu mesta na koja mladi idu redovno, ali činjenica da mladi ne posećuju u velikom broju bioskope ne govori da oni ne gledaju filmove, već da su kućne varijante dostupnije i udobnije. Razlike dobijene u mom istraživanju koje srednjoškolce predstavljaju u nešto boljem svetlu u pogledu kulturnog uzdizanja mogu biti objašnjene činjenicom da su ciljna grupa mog istraživanja bili srednjoškolci grada Beograda (te je samim tim i uzorak manji kao i njegova reprezentativnost, ukoliko istražujemo mlade generalno), a ciljna grupa istraživanja sprovedenog od strane Instituta, mladi iz 9 gradova Srbije, koji su svi dosta manji od glavnog grada i u kojima je kulturna ponuda daleko manja. Objašnjenje za generalno loše stanje stvari u pogledu kulturnih navika srednjoškolaca Srbije, može ležati i u nedovoljnom podsticaju od strane porodice, škole i medija za razvoj kulturnih
88 Istraživanje sprovedeno od strane Instituta u pogledu čitalačkih navika je drugačije vršeno od mog, budući da su se oni interesovali za čitanje uključujući i lektiru, a ja isključivo za čitanje zarad vlastitog zadovoljstva ili podmirivanja kulturnih i intelektualnih potreba. Međutim, neki opšti i uporedni zaključak može se doneti – naši mladi malo čitaju.
60 navika i kulturnog obrazovanja mladih, ali takođe i u nezavidnoj finansijskoj situaciji prosečnog građanina Srbije.
Televizija i reality programi
"Televizija je literatura nepismenih, kultura neobrazovanih, bogatstvo siromašnih, privilegija neprivilegovanih, ekskluzivni klub isključenih masa" Lee Loevinger89
Najpristupačniji i za mnoge u Srbiji, najprimamljiviji vid provođenja slobodnog vremena, svakako predstavlja televizija. Iz rezultata dobijenih iz pomenutih istraživanja, videli smo da mladi u Srbiji veliki deo svog slobodnog vremena provode gledajući televizijski program. Takođe, pominjana je i važna uloga medija u formiranju i usmeravanju ukusa i kriterijuma mladih za procenjivanje kvaliteta. PINK, prema istraživanju Instituta, omiljeni televizijski kanal srednjoškolaca Srbije, u svojoj programskoj ponudi nudi pre svega laku zabavu neobrazovnog karaktera, emisije koje se bave uglavnom privatnim životima estradnih ličnosti, latino ili turske sapunice, reality programe i sl., te opravdano se može pretpostaviti da su vrednosti koje ovakva medijska kultura valorizuje u suprotnosti sa nekim tradicionalnim poput obrazovanja, znanja, poštovanja tuđe i svoje intime. Svojim sadržajima i emisijama koje su dominantne (poslednjih godina su to reality programi i njima srodne emisije, poput talk show-a) oni mlade koji ih gledaju
89 Lee Loevinger (1913 - Vašington, 26. april 2004), američki advokat i sudija; citat – “Television is the literature of the illiterate, the culture of the low-brow, the wealth of the poor, the privilege of the underprivileged, the exclusive club of the excluded masses”.
61 snadbevaju lakim, gotovo besmislenim sadržajima koji ne zahtevaju nikakvo kritičko rasuđivanje. Ovi sadržaji podrazumevaju uplitanje u tuđu intimu i propagiranje stava da se prikazivanjem svog privatnog života ili ekstremnijim i skandaloznijim ponašanjem može doći do popularnosti, zapravo do slave koja se danas definiše u diskursu medijske prisutnosti, a ne zasnivanjem na određenom uspehu prouzrokovanom vlastitim obrazovanjem, talentom ili umećem. A slava se pak, vrednuje sama po sebi. Ako dodamo i pomalo paradoksalnu činjenicu da, prema istraživanju Instituta, 57,3% srednjoškolaca uopšte ne prati vesti, da su nezainteresovani za dnevna i politička događanja, možemo zaključiti da društvo, uz veliku pomoć medija pasivizira mlade i da oni ne vide način ili šansu da se aktivno bave svojim problemima ili da probleme društva ne vide kao svoje probleme.90 Po mnogim teoretičarima (Debor, Adorno), u kapitalističkom društvu velika uloga medija leži baš u tome da svojim “lakim” sadržajima pasiviziraju društvo, skrenu misli sa svakodnevnih, bitnih socijalnih i društvenih problema, uguše njihovu sposobnost kritičkog promatranja i rasuđivanja i time “masu” održe u, na neki način, kontrolisanom stanju. Džorž Orvel91, u svom monumentalnom i na neki način vizionarskom delu 1984, iz kojeg je i preuzet naziv (a donekle i ideje za koncept) za planetarno popularan reality show Veliki Brat, kaže:
„Štamparije su umnogome olakšale manipulisanje javnim mnjenjem, a film iradio su taj proces unapredili. Razvojem televizije i njenim unapređenjem koji je omogućio da jedan isti aparat istovremeno prima i odašilje, došao je kraj privatnom životu.“92 a zatim, aludirajući i na pasiviziranost i kontrolisanost mase i njihov paradoksalan položaj:
90 Stepanović i saradnici, Svakodnevica mladih u Srbiji: Snimak budžeta vremena, Izveštaj podnet Ministrastvu Omladine i sporta RS, Institut za psihologiju, Beograd, 2008. 91 Džordž Orvel (George Orwell), rođen pod imenom Eric Arthur Blair, (1903 – 19509), smatra se jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu Životinjska farma i 1984, zatim kritikama, političkim i literarnim radovima. 92 Džordž Orvel, 1984, Libretto, Beograd, 2004, str. 209.
62 „Dok ne postanu svesni, neće se nikada pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni“93
Moram napomenuti da ispitanici uglavnom nisu bili naročito zainteresovani za popunjavanje upitnika, što i nije čudno s obzirom na specifičnost njihovih godina, a pogotovo nisu bili zainteresovani za popunjavanje pitanja vezanih za reality programe. Pitanja otvorenog tipa neretko su ostajala nepopunjena ili su popunjavana veoma uopštenim odgovorima. Takođe neretko sam nailazila i na kontradiktornosti u odgovorima određenih ispitanika. Primera radi, neki ispitanici su odgovarali da ne prate reality programe i da nisu upućeni u dešavanja, da bi na druga pitanja odgovarali da razgovaraju o njima sa svojim prijateljima, te da o emisijama takvog tipa nemaju nikakvo pozitivno mišljenja, ali i da bi se prijavili da učestvuju u njima i sl. Ovakva situacija zapravo i nije čudna niti neočekivana. Razmišljajući o temi svog master rada, bila sam spremna na to da svojim istraživanjem neću dobiti jasne, precizne i pouzdane rezultate, jer sâm pojam reality programa kod nas uglavnom ima veoma negativnu konotaciju, pa je pretpostavka da će ispitanici davati socijalno poželjne odgovore (bez obzira na to što je ispitivanje anonimno) i da možda neće biti sasvim iskreni. U neformalim razgovorima sa mladima, koje sam sprovela (pa i u razgovorima sa populacijom svih uzrasta uopšte), često sam čula rečenice tipa – „Reality programe svi prate, al neće da priznaju“ ili „Ne pratim ih i nisam upućen/a ali svi (moji prijatelji) pričaju o tome“ i sl. Uočene kontradikcije u smislu sasvim negativnog mišljenja nekih srednjoškolaca o reality programima, a ipak njihovoj spremnosti i želji da učestvuju u istim govore o poremećenim i konfuznim sistemima vrednosti. Srednjoškolci Beograda, jasno su svojim odgovorima dali do znanja da njihovo mišljenje o reality programima nije pozitivno, budući da oni promovišu vulgarnost, needukativnost i izlaganje intime, ali se ipak ne mali broj njih (22,1%) izjasnio da bi učestvovao u njima. Možemo izvući zaključak da u nekim sluč ajevima i pored svesti o negativnim karakteristikama i posledicama reality programa, pretežu i smatraju se vrednostima prodaja intime zarad određene sume novca i brzog sticanja slave. Ta slava već jednostavno njegovim ogoljivanjem pred javnošću. Dakle, iz rezultata istraživanja koje sam sprovela može se zaključiti da srednjoškolci grada Beograda ne preferiraju u velikoj meri reality programe. Ne možemo reći da su ravnodušni
93 Isto, str 74.
63 prema njima, budući da su relativno upućeni u dešavanja u ovakvim emisija (što svojevoljno, a što time što su ovim informacijama bombardovani na svakom koraku, putem okoline i medija) i budući da većina njih izražava veoma negativno mišljenje o njima. Ipak, pokazalo se da izvestan broj njih, uprkos negativnim ocenama reality emisija, ne bi imao ništa protiv učestvovanja u nekom od njih, a sve zarad brzog sticanja novca i slave, shvaćenih kao pozitivnih karakteristika. Taj podatak svedoči o konfuziji vrednosti kod mladih ljudi – oni sa jedne strane i dalje imaju svest o tome šta je moralno ispravno, a šta neprikladno i lišeno smisla i dotojanstva, a sa druge strane spremni su na odricanje od takvih obrazaca ponašanja zarad drugih vrednosti –novca i slave. Intima svakako nije više ono što se smatra dragocenim. Društvene mreže poput Facebook- a, Tweeter-a i My Space-a, postale su pravi privatno-javni prostor: mladi se ne libe da okače svoje privatne fotografije nastale u najrazličitijim situacijama, kao ni da najintimnije misli podele sa velikim brojem svojih „prijatelja“, koji su im u stvarnom životu najčešće u najboljem slučaju samo poznanici. Ukoliko je privatnost postala dostupna svima, i ta je dostupnost iz nekog razloga sve više poželjna, u jednom potrošačkom društvu nije nemoguće razumeti zašto onda određena grupa mladih ima želju da tu svoju privatnost i iskoristiti zarad sticanja slave i novca. Pogotovo što je uobičajeno mišljenje među svim generacijama, pa između ostalog i među mladima Srbije, da se u našem društvu pojedinac teško može dokazati putem svoje profesije.94 Možda im se učestvovanje u reality programima čini kao najlakši put, onaj kojim će, narodski rečeno, dobiti hleba bez motike. A da li je cena za to, ustvari, previsoka?
Vrednosti (vrednosti mladih okrenutih „lakoj zabavi“ – praćenje reality programa i života estradnih ličnosti)
Nastojeći da utvrdim da li praćenje reality-ja, spremnost na učestvovanje u istim i čitanje žute štampe ima veze sa odnosom mladih prema određenim vrednostima, došla sam do očekivanog zaključka da veze postoje i da se vrednosne orijentacije mladih koji ovakve sadržaje preferiraju bitno razlikuju od vrednosnih orjentacija srednjoškolaca kojima reality i show
94 Miloš Vuković Riki (pobednik reality serijala Parovi i profesionalni karatista), na tribini održanoj u Domu kulture Studentski Grad, juna 2011., pod nazivom Reality Srbija, u okviru projekta Pokreni-Promeni, ovo je naveo kao razlog svog učestvovanja u reality show-u. I mnogi drugi učesnici serijala sličnog tipa, navodili su ove razloge (samo-promocija i novčana dobit) kao motive svog ušestvovanja.
64 programi, kao i životi estradnih ličnosti, nisu zanimljivi i primamljivi. Stavovi mladih okrenutih „lakoj zbavi“ i onih koji to nisu, ne razlikuju se po vrednovanju obrazovanja, osnivanja porodice i uspeha u poslu. To su tradicionalne vrednosti koje opstaju uprkos svim promenama u društvu, koje mladi, ako ništa, barem registruju kao pozitivne, i koje su generalno nezavisne od kulturnih preferencija srednjoškolaca. Faktori koji imaju veze sa njihovim vrednosnim orjentacijama i koji u tom smislu razlikuju jednu grupu mladih od druge, jesu praćenje reality programa i života estradnih ličnosti kroz medije, uključujući i žutu štampu. Kao odlučujući faktor, nisu se pokazale zabavne novine (Story, Gloria, Cosmopolitan), ali to zapravo i ne čudi, budući da je koncepcija ovih dvaju novina drugačija, iako se i jedne i druge bave životima poznatih ličnosti. Zabavne novine, poput Story-ja, Glorie i dr. na malo „kulturniji“ način obrađuju ove teme, trudeći se da održe određeni nivo i da njihovi tekstovi i rubrike imaju nekog smisla, dok se žuta štampa, tj. časopisi poput Skandala, Sveta, Kurira i drugih, bave senzacijama i skandalima, objavljivanjem tekstova i pretežno fotografija koje prikazuju šta je ko obukao, da li se negde u javnosti osramotio ili uradio nešto što je moralno ili na neki drugi način kontraverzno. Zapravo, može se reći da su ovi tipovi časopisa pandan televizijskim emisijama poput Velikog Brata, Dvora, Farme i drugih reality programa. Mladi okrenuti „lakoj zabavi“, pozitivno vrednuju novac i slavu, do te mere da bi pristali trampiti za njih deo svoje privatnosti. Oni većinom smatraju da je popularnost mera uspeha, kao uspešan život vide onaj ispunjen materijalnim bogatstvom i ne bi se libili odreći se svog dostojanstva i rizikovati da se javno osramote i pretrpe osudu okoline, kako bi ostvarili ove vrednosti. Očigledno ili ne vide da je do postizanja materijalnog bogatsva i medijske pažnje moguće doći i na drugačiji način, ili biraju lakši i brži put do toga, jer im nije bitno kako i na koji način do cilja doći, ili su pak izgradili mišljenje da u društvu kome pripadaju nije moguće na drugačiji naćin postići uspeh. Možda je upravo to slika koju su država i mediji, biranjem i propagiranjem određenih, uslovno rečeno, kulturnih sadržaja, stvorili i predočili mladima.
Pored opšteg društvenog (pa time i kulturnog) stanja u jednoj zemlji, pri formiranju vrednosnih orjentacija mladih veliki uticaj imaju i obrazovanje i porodično okruženje. Tip škole, kao i obrazovanje roditelja pokazali su se kao faktori koji su povezani sa sadržajima koje mladi prate u medijima. Učenici stručnih srednjih škola su više skloni da prate reality programe, kao i da se prijave za neki od ovih serijala od svojih vršnjaka gimnazijalaca. To može biti objašnjeno
65 time što gimnazije pružaju šire obrazovanje svojim učenicima, utičući time više na razvijanje njihovih kritičkih sposobnosti kao i na eventualno razvijanje nekih umetničkih i drugih kulturnih potencijala i navika. Žutu štampu i zabavne novine, pak, čitaju podjednako i učenici srednjih škola i učenici gimnazije. Stepen obrazovanja oca i majke negativno korelira sa praćenjem reality programa od strane njihove dece, ali nije povezan sa praćenjem žute štampe i zabavnih novina, kao ni sa spremnošću mladih da izlože svoju intimu očima javnosti. Ovaj podatak takođe nije iznenađujuć niti u suprotnosti sa drugim srodnim istraživanjima. Više obrazovanje nosi sa sobom veću kritičku sposobnost, širinu pogleda na svet i zainteresovanost za kulturne i umetničke sadržaje. Takva porodična klima se naravno odražava i na interesovanja dece. Takođe, pretpostavka je da roditelji koji imaju manju stručnu spremu, imaju i fizički zahtevnije poslove i platu koja ne dozvoljava česte kulturne aktivnosti i gde je glavni vid zabave i odmora boravak pred televizijskim ekranom. Ovo naravno ne može biti glavno objašnjenje i opravdanje za (ne)biranje određenih kulturnih sadržaja, ali može predstavljati jedan od faktora. Pol ispitanika nije povezan sa praćenjem reality programa i žute štampe. Sa druge strane pokazao se da su devojčice više zainteresovane za zabavne novine, dok su dečaci u većoj meri nego devojčice spremniji da svoju privatnost trampe za medijsku slavu i novac. Poznato je da su žensku populaciju oduvek više zanimale takozvane trač rubrike i one usmerene na lepotu, zdravlje, modu (kakvih najviše ima u zabavnim novinama). Čini se da su za muški pol i dalje (made ne u meri kao pre) karakteristične neke tradicionalne uloge, onog ko stvara, zarađuje i obezbeđuje, te u tom smislu oni više nego devojke, materijalno bogatstvo smatraju ključem uspeha. Stoga ne čudi to što bi mladići pre nego devojke pristali na ekstremnije ponude, poput javnog ogoljivanja, zarad novca i slave (uspeha), kada se već takvi poduhvati, u današnjem društvu i medijima toliko propagiraju da stvaraju utisak da je to nešto poželjno i pohvalno. Istraživanje Instituta za psihologiju je takođe pokazalo je da sklonost lakoj zabavi, povezana sa nižim socio-ekonomskim statusom, kao i sa lošijim školskim uspehom95. Mlade okrenute „lakoj zabavi“, po rezultatima istraživanja Instituta, karakteriše dominacija ličnih ciljeva nad društvenim. Ciljevi koji ovu grupu mladih razlikuju od onih koji „lakoj zabavi“ nisu skloni, kako sam već ranije u radu napomenula, su: podređenost autoritetu, religioznost, zdrav život, popularnost, ulazak u EU i ljubav. Podređenost autoritetu ili spremnost na
95 U istraživanju, koje sam sprovela nad srednjoškolcima Beograda, nisam ispitivala uspeh ispitanika.
66 potčinjavanje lako se može povezati sa velikom izloženošću medijima. Provođenje slobodnog vremena, opisanog obrascem ponašanja nazvanim „laka zabava“, u osnovi je pasivnog karaktera i ima pasivizirajuće dejstvo na svoje konzumente, budući da u njega spadaju praćenje „lakih“ štiva putem štampe i televizije. Pasivizujuće dejstvo se ne odnosi samo na redukovanje fizičke aktivnosti, već i na smanjeno intelektualno angažovanje i odsustvo kritičnosti96. Sklonost religioznim vrednostima može biti rezultat činjenice da estradne ličnosti, koje su u fokusu pažnje ove grupe mladih, često sebe prikazuju na taj način ali moguće objašnjenje može biti i tumačenje o razdvajanju sveta zabave od onoga što se istinski vrednuje (na šta ukazuju hrvatske autorke)97. Takođe, zdrav život, ljubav, kao i ulazak Srbije u EU, su stalna tema u medijima (prve dve stavke, dominiraju u TV emisijama i novinama zabavnog karaktera, koje ova grupa mladih preferira). Popularnost nije potrebno dodatno objašnjavati, budući da je logično da ona mladima koji su toliko zaokupljeni životima slavnih i popularnih, predstavlja jedan od važnijih ciljeva. Estradne i medijski prisutne ličnosti, za ovu grupu mladih predstavljaju idole.
Idoli
Uzori (osobe iz privatnog života na koje se pojedinac ugleda) i idoli (osobe iz javnog života, na koje se pojedinac ugleda) se u socijalnoj psihologiji vezuju za učenje po modelu, kao značajan oblik socijalnog učenja. Psiholozi smatraju da je podražavanje tuđeg ponašanja i ugledanje na način reagovanja drugih, važan izvor socijalnog ponašanja.
„Učenje po modelu oblikuje različite aspekte socijalizacije, ali i emotivan i kognitivni razvoj. Tako se usvajaju vrednosti, stavovi, socijalne uloge, standardi za procenu
96 Videti u Stepanović Ivana, Mladi i zabava: Ima li mesta za zabrinutost?, Engrami, u štampi. 97 Mlinarević V. i Gajger V., Međunarodna kolonija mladih Ernestinovo: 2003.-2008 (Martinčić J. i Hackenberger D., urednici). HAZU, Zavod za znanstveni i umjetnički rad, str. 43-58. Osijek, 2010.
67 vlastitog ponašanja i drugi oblici ponašanja važni za život u društvu.“98
Brze socijalne i tehnološke promene, čine ponekad da se mladi ne ugledaju toliko na svoje roditelje, jer im oni ne mogu poslužiti kao modeli za formiranje obrazaca funkcionalnih mladim generacijama.99 Tu ulogu preuzimaju sve više mediji, koji mladima „nude“ simboličke modele, veoma bitne u periodu adolescencije. Ivana Stepanović i saradnici, su na osnovu istraživanja sprovedenog od strane Instituta za psihologiju u vezi sa svakodnevicom mladih u Srbiji, posebnu pažnju posvetili i ispitivanju njihovih uzora i idola. Ja ću, ovom prilikom, diskutovati samo rezultate dobijene u vezi sa idolima. Među 20 najpopularnijih, najviše je ličnosti iz oblasti estrade (pevači, glumci i medijski prisutne ličnosti – TV lica) i sporta. Više je stranih nego domaćih ličnosti. Estradne ličnosti su daleko najpopularnije među srednjoškolcima, jer preko polovine onih koji imaju idole, navode ličnosti iz ove oblasti. Ovde su takođe pol, tip škole i obrazovanje roditelja, školski uspeh i ekonomski status porodice faktori koji doprinose razumevanju dobijenih rezultata. Naime, devojčice, učenici srednjih stručnih škola, mladi čiji roditelji imaju niže obrazovanje i oni koji potiču iz porodica čiji je ekonomski status niži, više su skloni ugledanju na estradne ličnosti nego što su to dečaci (koji se uglavnom ugledaju na sportiste i političare), gimnazijalci, deca visoko obrazovanih roditelja i ona koja dolaze iz ekonomsko stabilnijih porodica. Bolji đaci se manje ugledaju na osobe sa estrade, nego oni sa lošijim uspehom. Institut je došao i do podatka da su ugledanju na idole iz estradnog sveta više skloni mladi iz srednje Srbije, u odnosu na one iz severnog dela, a to se može objasniti lošijom ekonomskom, pa samim tim i kulturnom situacijom prvih. Izražena dominacija osoba sa estrade (više od polovine ispitanika ima idole, a više od polovine onih koji ih navode, tim epitetom imenuje estradne ličnosti), indirektno govori o uticaju medija na mlade, kao izvora simboličkih modela. U prilog tome govore i najčešće navođeni razlozi za biranje idola iz sveta estrade – slava i bogatstvo, kao i fizički izgled (sve tri navedene
98 Stepanović I., Pavlović-Babić D., Krnjaić Z., Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 41, 2, 401-417, 2009, str. 402. 99 Isto, str. 403.
68 karakteristike su stalna tema u medijima).100 Nova potkategorija, u kategoriji estrade – TV lica, ukazuje na neke nove trendove, između ostalih i one gde jedna medijska ličnost nema specifičnu profesiju, već njen domen delanja predstavlja fuziju različitih zanimanja101, kao i one koje podrazumevaju stalno medijsko prisustvo takozvanih javnih anonimusa, koji su poznati samo po tome što su poznati. Sve u svemu, u poređenju sa prethodnim istraživanjima na sličnu temu, uočen je rastući trend u pogledu preferencije idola iz kategorije estrada, za oko 15%.102 On govori u prilog upliva medija u živote mladih. Sa druge strane, poražavajući je podatak da se mladi jako retko ugledaju na osobe iz elitne kulture (naučnike, umetnike; svega 3% ispitanika) ili na svoje nastavnike, što ukazuje na slab uticaj škole na vrednosni sistem mladih.
Iz svega navedenog, možemo zaključiti da bitan procenat mladih u Srbiji ne odskače u pogledu kulturne i medijske osvešćenosti od ostatka stanovništva, te ne možemo biti najoptimističniji u pogledu vere u bolje sutra našeg društva. Prema istraživanju kulturnih potreba i navika građana Srbije, od strane Predraga Cvetičanina103, situacija takođe nije svetla. Veoma je zanimljivo i jedno istraživanje104 sprovedeno u glavnoj ulici Beograda, aprila 2010. godine od strane studenata Filozofskog fakulteta (smer sociologija), koji su ispitivanjem 336 punoletnih osoba, nastojali da utvrde koliki je uticaj masovnih medija na kulturnu informisanost. Rezultati su bili vemoma zanimljivi, ali na granici između smešnog i tužnog. Naime, svi ispitanici su znali da navedu bar po jednog učesnika Velikog Brata, Farme i Survivor-a i time demonstrirali zavidnu upućenost u reality programe, za razliku od poznavanja srpskih naučnika (svega tri osobe su navele po tri srpska naučnika, koliko je i bilo zahtevano, 52 njih je navelo samo Nikolu Teslu, dok ostali ispitanici nisu dali ni jedan odgovor). Navođenje po tri srpske pevačice, ispitanicima
100 Stepanović I., Pavlović-Babić D., Krnjaić Z., Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 41, 2, 401-417, 2009, str. 413. 101 Poput Ognjena Amidžića, koji je u isto vreme i voditelj popularnog talk show-a i pevač i glumac i sl. Takođe, zanimljiv je i podatak da je prilikom navođenja idola, Isidora Bjelica navođena kao voditiljka, a ne kao književnica. 102 Stepanović I., Pavlović-Babić D., Krnjaić Z., Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 41, 2, 401-417, 2009, str. 413. 103 Predrag Cvetičanin, Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije, Odbor za građansku inicijativu, Niš, 2007. 104 Videti u časopisu ViDiM – časopis kluba studenata sociologije, Filozofski fakultet, Beograd, 2010, prvi broj.
69 takođe nije predstavljalo problem, dok je sa književnicama stvar opet bila drugačija. Samo nekoliko njih je navelo našu čuvenu pesnikinju Desanku Maksimović, dok je kod nešto većeg broja ispitanika odgovor bila Isidora Bjelica (koja je i medijska ličnost), pa zatim i Mirjana Bobić Mojsilović (takođe medijska ličnost), kao i Mir-Jam (Milica Jakovljević) (prema čijim delima su nedavno snimljene dve domaće serije). Za Ognjena Amidžića (voditelja talk show emisije na PINK-u) su znali svi ispitanici, i on se pokazao, po rečima onih koji su sproveli ovo istraživanje, kao „multifunkcionalna, gotovo renesansna ličnost. Ispitanici su kao vrstu njegovog zanimanja navodili širok spektar delatnosti – voditelj, glumac, pevač, zabavljač... Nekolicina je na ovo pitanje dala veoma upečatljiv odgovor: Ognjen Amidžić je SVE.“105 Pitanje – Ko je Milorad Pavić? i Ko je napisao roman “Seobe“?, pokazalo se pak kao veoma teško, budući da je na poslednje pitanje samo jedan ispitanik odgovorio tačno, navodeći Miloša Crnjanskog, a jedan od naših najpoznatijih i najprevođenijih književnika, Milorad Pavić je od strane ispitanika dobio širok spektar zanimanja – od plivača, vaterposliste, preko scenografa i scenariste pa sve do čuvenog beogradskog stolara.
Na kraju, sumirajući rezultate i u cilju odbrane postavljene hipoteze dolazimo do zaključka da se vrednosne orijentacije srednjoškolaca okrenutih „lakoj zabavi“ (gledanje reality programa i praćenje života estradnih ličnosti) bitno razlikuju od vrednosnih orjentacija njihovih vršnjaka koje ovakvi sadržaji ne privlače, i to po sledećim karakteristikama:
- veće vrednovanje popularnosti kao ekvivalenta uspešnom životu - veće vrednovanje novca i slave - stav da su novac i slava dovoljno dobri razlozi za otkrivanje sopstvene intime javnosti - dominacija ličnih ciljeva nad društvenim, a od ciljeva to su: podređenost autoritetu, religioznost, zdrav život, popularnost, ulazak u EU i ljubav. - pronalaženje idola među estradnim ličnostima
105 Videti u časopisu ViDiM – časopis kluba studenata sociologije, Filozofski fakultet, Beograd, 2010, prvi broj.
70 5. Zaključak
Ukoliko se osvrnemo na realan rastući trend popularnosti estradnih ličnosti, kao i na utvrđenu vezu između vrednosnih orjentacija mladih okrenutih životima slavnih i reality programima, uviđamo da mediji u velikoj meri oblikuju vrednosni sistem mladih i predstavljaju dominantan izvor idola. Sa druge strane, uloga škole kao posrednika u izgrađivanju vrednosti kod današnje omladine se može smatrati neuspešnom i ukazuje na potrebu za sistemskim planiranjem rada na afirmisanju onih vrednosti koje se odnose na sticanje znanja i promovisanje ličnosti iz sveta nauke i kulture. Da situacija bude još alarmantnija, porodica, kao još jedan važan faktor u socijalizaciji mladih, nije se pokazala kao značajan izvor intelektualnih i kulturnih vrednosti, o čemu govori podatak Instituta o slabom negovanju čitalačkih navika u porodicama ispitivanih srednjoškolaca
Mladi pretstavljaju budućnost određene zemlje i određenog društva. Njihovo obrazovanje, stavovi, vrednosti i ambicije čine osnovu na kojoj jedno društvo treba da se razvija i od njih zavisi u kom smeru će taj razvoj ići. Zbog toga na zadovoljenje potreba mladih, ali pre svega na usmeravanje njihovih potreba i navika, društvo treba da obraća najviše pažnje i ulaže najveći napor u kreiranje i ostvarivanje različitih strategija za mlade. Ne samo što je medijska kultura kod nas osiromašena i u pogledu kvaliteta i u pogledu raznovrsnosti ponude, već ona i za većinu stanovništva nema alternativu. Jedan od bitnijih zadataka zaduženih za kulturu i obrazovanje, u tom kontekstu, mogao bi se ogledati u jačanju kulturne ponude, kao i u jačanju i propagiranju medijskog obrazovanja; odstranjenje svih komercijalnih (sa svim što komercijalno danas podrazumeva) medijskih sadržaja, u kapitalističkom društvu nerealno je očekivati. Medijsko obrazovanje podrazumeva sticanje sposobnosti za kritičko iščitavanje različ itih medija, razumevanje njihovog funkcionisanja i upoznavanje s njihovim sadržajima. Kako bi se negativan uticaj medija ograničio, neophodno je da mladi postanu svesni njihovog pasivizirajućeg dejstva na ljudsku svest, da prepoznaju ubeđivačke i manipulativne tehnike kojima se služe i da budu sposobni da ih kritički razmotre i odupru im se.
71 Reality programi, u svoj svojoj banalnosti, oslikavaju svet u kome živimo. Veličanje trivijalnosti je prečica do slave, lažne potvrde egzistiranja. Uvučeni u sistem mnogo veći od nas, uživamo da gledamo i budemo viđeni, iako nemamo šta da ponudimo. Ali, reality programi, kao i ostale manifestacije sveta spektakla, neće uskoro nestati. Oni su zapravo na usponu snage. I dok od drugih, od državnih institucija mnogo moćnijih od nas, opravdano očekujemo znake borbe protiv sistema u kome vlada besmisao i nivelisanje svih tradicionalnih vrednosti i mi sami možemo pokazati iste. Umesto da pasivno prihvatamo šta god nam mediji nude, bolje je da razmislimo zbog čega se ovakvi programi stvaraju i šta je to u njima što nas toliko privlači. Možda ćemo shvatiti da naši motivi za gledanje nisu toliko privlačni!
72 6. Bibliografija
Adorno Theodor, Horkeimer Max, Dijalektika prosvetiteljstva, Sarajevo, Veselin Masleša, 1974.
Aguila Cornelio, Sicilia-Camacho Alvaro, Tejada Antonio J. Rojas, Delgado- Noguera Miguel A., Gard Michael, Postmodern Values and Leisure in Young Spanish University Students: An Exploratory Study. Leisure Sciences, 30, str. 275-292, 2008.
Bodrijar Žan, Simulakrumi i Simulacija, Novi Sad, Svetovi, 1991.
Bourdieu Pierre, O televiziji (Sur la télévision), Paris, Raisons D’Agir Editions, 1996 (prevod – Mirna Cvitan Černelić).
Bignell Jonathan, Big Brother; Reality TV in the Twenty-first Century, Palgrave Macmillan, New York, 2005.
Cvetičanin Predrag, Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije, Odbor za građansku inicijativu, Niš, 2007.
Dragićević-Šešić Milena, Stojković Branimir, Kultura: menadžment, animacija, marketing, Beograd, Clio, 2007.
Gi Debor, Društvo spektakla, preuzeto sa sajta http://www.crsn.com/debord/Drustvo_spektakla_Gi_Debor.pdf.
Havelka Nenad, Vrednosne orijentacije adolescenata: vrednosti i kontekst. Psihologija, 4, 343-364,1998.
73 Jovanović, S. i Stojiljković. 2009. Gledanost programa sa nacionalnim pokrivanjem u 2009. godini. RTS- Centar za istraživanje javnog mnjenja, programa i auditorijuma.
Mlinarević V. i Gajger V., Međunarodna kolonija mladih Ernestinovo: 2003.-2008 (Martinčić J. i Hackenberger D., urednici). HAZU, Zavod za znanstveni i umjetnički rad, str. 43-58. Osijek, 2010.
Nemanjić Miloš, Kulturne potrebe, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974.
Orvel Džorž, 1984, Libretto, Beograd, 2004.
Roberts K., Same activities, different meanings: British youth cultures in the 1990s. Leisure Studies, 16, 1–15, 1997.
Stepanović i saradnici, Svakodnevica mladih u Srbiji: Snimak budžeta vremena, Institut za psihologiju, Beograd, preuzeto sa sajta http://www.mos.gov.rs/srl/node/5675.
Stepanović i saradnici, Svakodnevica mladih u Srbiji: Snimak budžeta vremena, Izveštaj podnet Ministrastvu Omladine i sporta RS, Institut za psihologiju, Beograd, 2008.
Stepanović I., Videnović M., Plut D, Obrasci ponašanja mladih tokom slobodnog vremena. Sociologija“, Vol. LI, 3, 247-260, 2009.
Stepanović I., Pavlović-Babić D., Krnjaić Z., Ispitivanje uzora i idola srednjoškolaca u Srbiji. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 41, 2, 401- 417, 2009.
74 Stepanović Ivana, Mladi i zabava: Ima li mesta za zabrinutost?, Engrami, u štampi.
Taylor Paul A. and Harris Jan LI., Critical Theories of Mass Media: Then and Now, Open University Press, England, Berkshire, 2008.
Virilio Paul, Informatička bomba, Novi Sad, Svetovi, 2000.
Vuksanović Divna, Filozofija medija: ontologija, estetika, kriitika, preuzeto sa sajta http://www.4shared.com/get/njbd4RX1/Divna_Vuksanovic_- _Filozofija_.html.
ViDiM – časopis kluba studenata sociologije, Filozofski fakultet, Beograd, 2010, prvi broj.
http://bs.wikipedia.org/wiki/Televizija.
http://bs.wikipedia.org/wiki/Mediji.
http://en.wikipedia.org/wiki/Reality_television.
http://nisonger.osu.edu/papers/Reisswiltz_2004.pdf.
http://www.reissprofile.eu/.
http://jclass.umd.edu/classes/cpsp222/realitv.pdf
75 Apendiks
Struktura upitnika
1. Pol
ženski muški
2. Godine
______
3. Obrazovanje roditelja
Majka Otac Osnovna škola Osnovna škola Srednja škola Srednja škola Viša škola Viša škola Visoka škola (Fakultet) Visoka škola (Fakultet)
4. Kako najčešće provodite slobodno vreme? (Od ponuđenih načina odabrati 3 najčešća načina i poređati ih od najčešće (1), preko manje često (2), do najmanje često (3))
Primera radi: gledanje TV-a, boravak za kompjuterom, druženje sa prijateljima, čitanje knjiga, čitanje novina, šetanje, spavanje/odmaranje, bavljenje sportom, razgovor telefonom, bavljenje nekom vrstom umetnosti/hobijem, u krugu porodice, slušanje muzike, gledanje filmova, društvene igre (karte, šah, monopol ...), sa partnerom, nemam slobodno vreme, ostalo (upisati svoj odgovor).
1. ______2. ______3. ______
76 5. Koliko često u proseku posećujete bioskop?
nikad veoma retko (jednom godišnje ili ređe) retko (2-3 puta godišnje) povremeno ( 1-2 puta na svaka 3 meseca) često (1-2 puta mesečno) veoma često (1 ili više puta nedeljno)
6. Koliko često u proseku posećujete kulturne događaje (pozorište, klasična muzika, muzeji, izložbe...)?
nikad veoma retko (jednom godišnje ili ređe) retko (2-3 puta godišnje) povremeno ( 1-2 puta na svaka 3 meseca) često (1-2 puta mesečno) veoma često (1 ili više puta nedeljno)
7. Koliko u proseku godišnje pročitate knjiga za vlastito zadovoljstvo?
nijednu 1-3 4-7 8-12 više od 12
8. Koju štampu najčešće čitate? (moguće je zaokružiti više odgovora)
ne čitam novine dnevnu štampu (Blic, Večernje novosti...) zabavne novine (Glorija, Hello, Story, Cosmopolitan ...) žuta štampa (Svet, Skandal, Kurir..) zabavno edukativne novine (National Geographic, Politikin zabavnik ...) umetničke novine (Književni list, Zenit ... ) on-line magazine ostalo
9. Koliko sati dnevno u proseku gledate televiziju?
ne gledam televiziju do sat vremena dnevno 1 do 3 sata dnevno 3 do 5 sati dnevno
77 5 do 10 sati dnevno Više od 10 sati dnevno
10. Koje programe na televiziji najčešće pratite? (Od ponuđenih programa odaberite 3 programa koja najčešće pratite i poređajte ih od najčešće (1), preko manje često (2), do najmanje često (3))
Ponuđeni programi su: informativni program (vesti, dnevnik...), emisije edukativnog tipa, TV serije, muzički program, sportski program, filmovi, dokumentarne emisije, reality programi, emisije zabavnog tipa (talk shows, kvizovi... ), ostali programi.
1. ______2. ______3. ______
11. Koliko često pratite reality programe?
ne pratim pratim jako retko (jednom nedeljno i manje) pratim ponekad (2-3 puta nedeljno) pratim često (skoro svaki dan / redovno pratim neke serijale)
12. Da li ste upućeni u sadržaje reality programa i dešavanja glavnih aktera (posredstvom drugih medija (novine, internet), preko prijatelja..)?
da ne
Na koji način ste upućeni?
______
13. Zbog čega gledate reality programe?
______
14. Koji je Vaš omiljeni reality show (reality show koji najradije gledate)?
______
Zbog čega?
______
78
15. Šta po Vašem mišljenju odvaja reality programe od drugih televizijskih formi (film,emisija, dokumentarac...)?
______
16. Da li biste se prijavili za učestvovanje u nekom reality programu?
da ne možda
Zbog čega biste/ne biste?
______
17. Koje su po Vašem mišljenju pozitivne, a koje negativne strane reality programa?
Pozitivne strane Negativne strane
20. Koje su po Vašem mišljenju pozitivne, a koje negativne strane učestvovanja u reality programima?
Pozitivne strane Negativne starne
21. Koje su po Vašem mišljenju pozitivne, a koje negativne strane popularnosti prouzrokovane učestvovanjem u reality programima?
Pozitivne strane Negativne strane
79 22. Razgovaram sa svojim prijateljima o dešavanjima/ličnostima vezanim za aktuelne reality programe.
da ne
23. Obrazovanje je veoma važno za kvalitetan i uspešan život.
slažem se delimično ne slažem se se slažem 24. Popularnost je mera uspeha.
slažem se delimično ne slažem se se slažem 25. Velika suma novca (npr. 50.000, 100.000 eura...) i popularnost su dovoljno dobri razlozi za otkrivanje svoje privatnosti (ili nekih njenih segmenata) na određeni period.
slažem se delimično se slažem ne slažem se
26. Šta za Vas znači – biti uspešan? (zaokružiti jedan odgovor ili upisati svoj)
steći visoko obrazovanje biti poznat biti bogat biti posvećen svom poslu osnovati porodicu ______
80
Biografija autora
Marija Jegdić rođena je 23.01.1985. godine u Beogradu. Diplomirala ja na Filozofskom fakultetu u Beogradu – odsek filozofija, marta 2009. godine. Piše prozu i poeziju; njene pesme objavljivane su u časopisima Književni list, Treći trg i Nova zora. Jedno vreme je radila kao saradnik u časopisu Zenit.