Orchestra Magazin Broj 32-34

Orchestra 32/33/34 Novembar 2004 - April 2005

Osnivaå, direktor i glavni i odgovorni urednik, CID member: Decenija åasopisa Orchestra 2 Ivana Milovanoviñ, [email protected] Orchestra Columna 5 JUÅE, DANAS, SUTRA (011) Proo Tools 6 Dani Indije u Beogradu 7 Redakcija: Plesni susret severa i juga Evrope 8 Milica Zajcev, baletski kritiåar / teatrolog, [email protected] Aterballeto 9 Mirjana Zdravkoviñ, baletski kritiåar / publicista, [email protected] Ko to tamo peva? 11 Nadeæda Mosusova, urednik podlistka Orchestra plus - Konci vremena Intervju- Staãa Zurovac 18 Mr Vesna Kråmar, teatrolog [email protected] Mraåna åajanka 20 Igrajuñi derviãi 21 Minja Katiñ-Šerban, novinar-saradnik [email protected] Body Shop IV 22 Ivana Milanoviñ, novinar-saradnik [email protected] Ãesti roðendan Madlenianuma 22 Milica Ceroviñ, teoretiåar igre [email protected] Oåima gledaoca 24 Stalni saradnici: Villis 25 Nela Antonoviñ, Dalija Añin, Dobrila Došen, Višnja Ðorðeviñ, Korak dalje 05 26 Milica Jovanoviñ, Aja Jung, Marija Jankoviñ, Jelena Kajgo, Les hommes caches 27 Softly harshly 29 Sofija Košniåar, Marijana Komljenoviñ, Ksenija Šukuljeviñ-Markoviñ, Takmiåenje baletskih ãkola 30 Teodora Sujiñ, Vesna Vukajloviñ, Gabriela Tegleši Velimiroviñ... JUÅE, DANAS, SUTRA (021) Dopisnici: Suba u nama 32 Xenia Rakic (New York), Miomir Nikoliñ (Berlin), Oæaloãñena porodica 34 Esmeralda 35 Dragoslava Koprivica (Paris), Tamara Tomiñ-Vajagiñ (Toronto), Gostovanje predstave Triptih 38 Maria Softsi (Solun/Atina), Jenny Veldhuis (Amsterdam), Summary Serbia and Montenegro Section 39 Breda Pretnar (Ljubljana), Neja Kos (Ljubljana), Mladen Mordej BUGARSKA / SOFIJA 44 Vuåkoviñ (Zagreb), Maja Bezjak (Zagreb), Emilija Dæipunova (Skoplje) Intervju-Silvija Tomova FRANCUSKA / PARIZ 46 Fotografi: Les Rencontres-Zelena knjiga, Miša Mustapiñ, Goran Micevski, Milovan Kneæeviñ, Branko Ignjatoviñ, Nacionalni centar za igru, Martina Ristiñ, Milan Radovanoviñ, Stevan Cvikiñ, Branko Luåiñ, Agnes Izrine Miomir Nikoliñ, Branko Jovanoviñ... GRÅKA / ATINA 50 Olimpijsko leto Lektura: Jovanka Kljajiñ GRÅKA / ARGOS 52 Kongres Cid-Unesco Grafiåki urednila: Tea Nikoliñ HRVATSKA / ZAGREB 53 Tehniåki savetnik / oprema podlistka: Dušan Ševiñ Krcko Oraãåiñ, Silfida, Korice: Nenad Bañanoviñ L.Mila Milovac, Tala, P.Mlakar ATTACHMENT 61 Adresa redakcije / Address: Lucia Lacarra HRVATSKA / RIJEKA 62 Ñirila i Metodija 2a/III Marquezomanija i joã poneãto 11000Beograd ITALIJA / RIM 66 Serbia and Montenegro Labudovo jezero Phone/fax: 00381 11 3808212 ITALIJA / VERONA 68 [email protected] Kamena kruna KANADA / TORONTO 69 Izdavaå: Nacionalni balet Kanade, World Moves Udruæenje Intra Contemporary Dance Company MONAKO / MONTEKARLO 73 Monaco Dance Forum 2004 Ñirila i Metodija 2a/III NEMAÅKA / BERLIN 80 11000Beograd Ring, Marijinski teatar, Malahov i prijatelji Serbia and Montenegro Tanz Olymp Phone/fax: 00381 11 3808212 NEMAÅKA / ESEN 89 [email protected] Nemaåka godiãnja nagrada za igru SLOVENIJA / LJUBLJANA 91 Štampa: Serenade, Crvena Æizela, Veronika... SLOVENIJA / MARIBOR 95 GRAFONIN, Uspavana lepotica Viline vode 47, 11000 Beograd ATTACHMENT 98 Tel. 2751 556, 2751 434 Povodom smrti Uve Ãolca SAD / NJUJORK 100 Rukopisi se ne vrañaju ÃVAJCARSKA / LOZANA 108 Prix de Lausanne 2005 Æiro raåun: POGLED U NEPOZNATO 113 Societe Generale Yugoslav Bank AD - ekspozitura Genex Balet za odrasle-prvi deo Dinarski raåun: INTRA DANCE, 275 22 14600 081 104 88 JUBILEJI Ruski kamerni balet-Moskva ISSN 0354-7922 ORCHESTRA CATHEDRA 116 Autorizacija Tehnika M.Grejam, Psiholoãki aspekti baleta, “Projektinova” Kako uñi u svet baleta 32/05 od 25.3.2005. SEÑANJA 122 Anika Radoãeviñ, Milena Åutukoviñ Popoviñ Cena: 500,00 din / 15 e ORCHESTRA MAIL: Pismo R. Oller-a 124 Summary International section 125 Godiãnja pretplata: SCG 1.500,00 din; EU 50 e, USA - 50$; Canada 55$ Korice/Cover page: Ko to tamo peva? Glavni urednici: Dalija Imaniñ, kor. Staãa Zurovac Milena Katiñ Ãerban (1995-996) Fotografija: Branko Jovanoviñ Milica Zajcev (1996-1998) Marija Jankoviñ (1998-2003) 1 Orchestra () 2005. DECENIJA ÅASOPISA ORCHESTRA Obrañamo se publici BRANKO JOVANOVIÑ

Orchestra () 2005. 2 d trenutka kada je prvi put ugledao svetlost dana, taåno na Svetski dan igre 29. aprila 1995. godine, pa sve do danas, na desetogodiãnjicu svog postojanja, åasopis Orchestra pratila su dva, kao srasla uz njega, atributa - prvi i jedini. I kada bi Orchestra morala imati kakvu zvaniånu legitimaciju, na njoj bi neizostavno pisalo “prvi i jedini”. Dve odrednice nisu tu da bi nepotrebno veliåale ovo veñ decenijsko pisano zdanje, veñ viãe zbog toga da bi ukazale na prirodu okruæenja, na stepen neophodnosti ovakvog åasopisa u naãoj sredini. I zaista, pored svojevremenog uspona naãe baletske umetnosti, pored “zlatnog doba”, a kasnije i pojave novih plesnih tendencija, era naãe baletske periodike zapoåinje tek pojavom Orchestre i traje veñ deset godina bez postojanja konkurencije. To sve znaåi da “prvi i jedini” sluæe zapravo tome da ovajO åasopis smeste u jedan istorijski, ako hoñete i situacioni kontekst. Jer, podsetimo se samo podatka da se prvi broj Orchestre pojavio u vreme duboke i opãte druãtvene krize, ali i krize baleta, taånije usred ãtrajka baletskih umetnika Narodnog pozoriãta. Podsetimo se i toga da iste te godine svet igre jedva da je bio zastupljen u ãtampi, a pisanje o meðunarodnim igraåkim produkcijama nije ni postojalo. Señajuñi se tog prvog perioda, Ivana Milovanoviñ, osnivaå i direktor Orchestre, uvek voli da istakne “novi- narski lobi, odnosno redakcije za kulturu koje su prve prihvatile pojavu Orchestre te su ubrzo izgraðeni odliåni uzajamni partnerski i prijateljski odnosi”. Meðutim, glavni problem tada leæao je u åinjenici ãto ovde nije postojala åitalaåka publika za takvu vrstu åasopisa. Zbog toga je poslovni princip, na kome je uredniãtvo temeljilo Orchestru, od samog poåetka glasio - “obrañamo se publici”. Cilj Orchestre oduvek je bio da se kod åitalaåke publike formira najviãi moguñi nivo liånog obrazovanja. Pretpostavljeni nivo åita- laåkog obrazovanja podrazumeva pre svega pravovremenu informisanost o zbivanjima, tokovima, pravcima igre, kod nas i u svetu. Shodno tome, Orchestrin zadatak jeste da probudi interesovanje åitalaåke publike (koju åine igraåi, koreografi, glumci, novinari, fotografi, ljubitelji, gledaoci...), to jest da ih podstakne da se ãto aktivnije ukljuåe u svet igre i to na naåin na koji njima najviãe odgovara. I, najzad, poãto je reå o novinarstvu (istina, moæda neãto specifiånom), vrhunski zadatak koji je Orchestra sebi postavila glasi - profesionalizam, ãto obavezno podrazumeva i kritiåki ugao posmatranja. Na 13. meðunarodnom trijenalu pozoriãne knjige i periodike u okviru 48. Sterijinog pozorja, odlukom meðunarodnog æirija Orchestra je nagraðena Specijalnom diplomom za doprinos baletskoj umetnosti i, obratite paænju, za razvijen kritiåki odnos prema njoj. S druge strane, upravo zbog svojih kritiåkih analiza, ovaj åasopis o igri nije uvek i nije od svih prijateljski prihvañen. Ono ãto nekog stranca najpre moæe zbuniti jeste to da za svih ovih deset godina saradnja izmeðu Orchestre i baletskih ãkola nijednom nije bila ostvarena. Da li zbog neåijeg besa usled kritikova- nja rada baletskih ãkola, da li zbog neåeg drugog, ali prema tvrdnjama Ivane Milovanoviñ, u redakciju Orchestre nikada nije stiglo ni jedno jedino obaveãtenje iz baletskih ãkola, te se uredniãtvo åasopisa dovi- ja na razne naåine ne bi li rad ãkola i njihovih uåenika ipak ostao zabeleæen. Takoðe, ãto opet åudi, prema reåima direktorke, Orchestra je najmanje prihvañena i od beogradskog baletskog sveta. Zbog toga, kako god to nekome zvuåalo, ona voli da naglasi - “diåim se saradnjom sa Srpskim narodnim pozoriãtem”, navodeñi kako su najbolji primeri te saradnje upravo promocije novih brojeva Orchestre u Novom Sadu, na koje dolaze prvaci, solisti, ålanovi Baleta SNP-a. Iduñi dalje odavde, ka Evropi i svetu, domañi magazin o igri uæiva sve veñe divljenje i poãtovanje. Osim liånih iskustava o ukazanoj poåasti, koje u señanju nosi svako ko je predstavljao Orchestru u svetu, ono ãto je za nas ovde najvaænije jesu upravo hrpe materijala koje stiæu sa svih strana, zvaniåni pozivi za brojne dogaðaje, pa åak i nuðenje finansijske pomoñi ne bi li se omoguñilo prisustvovanje kakvom takmiåenju ili festivalu. No, sagledajmo u celini raspon kretanja Orchestre. Zarad toga posluæiñemo se jednim brojem Orchestre (jesen 1996) i delovima njegovog posve zanimljivog uvodnika: “U junu ove godine Orchestra je ostvarila izuzetan prodor u svet. Police Igraåke kolekcije Javne biblioteke za izvoðaåke umetnosti grada Njujorka krase åetiri broja naãeg åasopisa.” (...) “Tako, odnedavno, na policama skromnih liånih biblioteka i biblioteka Domova kulture iz Beograda, Gnjilana, Doljevca, Åaåka, Obrenovca, Pirota, Parañina, Subotice i Bele Palanke uredno sloæena stoje åetiri broja Orchestre.” ...Zainteresovana da se podsetim, nastavila sam da prelistavam ovaj peti broj Orchestre, sasvim sluåajno izvuåen sa police. Neverovatno kako ga zub vremena nije ni dotakao. Otvara ga prelepa fotografija Vladimira Malahova iz Bajadere, ponovo åitam o Igoru Zelenskom... Nekada, åitajuñi ovaj tekst prvi put åula sam za njega. Tekst “Pobednici i sudije govore” (Milice Zajcev i A. Udoviåki) poåinje ovako: “Neposredno po zavrãetku Petog meðunarodnog baletskog takmiåenja u Njujorku, na konferenciji za ãtampu u Zelenom salonu Linkoln centra, kojoj je, sem nas iz Orchestre, prisustvovala joã samo jedna tele- vizijska ekipa, dobili smo ekskluzivne odgovore sudija i takmiåara na pitanja o sadaãnjosti i buduñnosti baletske umetnosti...” Åitam ponovo i ne verujem koliko sam vaænih stvari veñ zaboravila. Slede izveãtaji o baletu u Americi, Engleskoj, Nemaåkoj,... 30. Bitef. Na zadnjoj korici - Pilobolus, njujorãka plesna trupa. Prelepa fotografija, sa karakteristiånim spletom telâ. Kasnije ñe se ispostaviti i obavezni ukras redakcije Orchestre, koji se premeãta iz sobe u sobu zajedno sa svojom vlasnicom, kao kakva ikona. Triptih, Olga Olñan

3 Orchestra () 2005. Ãto viãe idemo ka poåetnim brojevima Orchestre, sve viãe uoåavamo da je sadræaj uveliko bio okrenut domañoj sceni, preteæno veñ prohujaloj. Zanimljivo je videti da je tadaãnja rubrika “Ãta svet igra”, zauzimala tek dve strane åasopisa. Uzmemo li broj 21 nañi ñemo åitavih 30 strana posveñenih svetskoj plesnoj sceni, ãto åini takoreñi polovinu tekstova. Drugi broj Orchestre, na primer, bogat je intervjuima sa naãim izvoðaåima i koreografima, bilo da su ovde bilo u svetu. Meðutim, udarne strane ispunjene su proãloãñu, señanjima... Ponovo prelistavajuñi ove strane, u decenijskom vremenskom razmaku, pitam se da li je uredniãtvo Orchestre namerno ili sasvim sluåajno gradilo ovakav put sadræaja. Jer, åitajuñi od prvog broja naovamo, åitalac postaje sve- dok jednog neprekidnog kumulativnog razvoja sveta igre, postaje svestan njegove istorijske dimenzije i neophodnosti poznavanja iste. Prateñi kako se struktura sadræaja Orchestre vremenom menjala u korist sve aktuelnijih, atraktivnijih zbivanja, ljudi, ideja, moæe se uoåiti savrãeno pravilna uzlazna putanja koja od ova 34 broja åini trajno edukativnu i informativnu sublimaciju jednog perioda - perioda mnogo duæeg od decenije. A kada je reå o ovih deset godina, Orchestra se za sva vremena izborila za otvoren put naãoj baletskoj periodici. Åak postoji miãljenje da je u ovoj zemlji periodika i moñnija od samog plesnog stvaralaãtva. Umesto da kaska za kreativnoãñu umetnika i samo je podræava, Orchestra ju je pretekla za nekoliko kopalja. I to samo zato jer je dobro usmerila svoj pogled. Iza sebe, u prethodnoj deceniji, ostavila je svoja 34 izdanja a meðu njima i dva trobroja, sedam dvobroja, åetiri podlistka i jedan tematski broj. Od ovog broja, Orchestra ñe zahvaljujuñi izdavaåkoj kuñi V.B.Z. iz Rijeke imati i svoj premijerni nastup na træiãtima Hrvatske, Slovenije, Bosne a deseto- godiãnji tiraæ iznosi skoro 14.500 primeraka. Ipak, buduñnost Orchestre utopljena je u buduñnost naãe periodike uopãte. Saradnju sa Ministarstvom za kulturu, direktorka Orchestre Ivana Milovanoviñ, ocenjuje kao “konstantno nategnutu, bez kontinuiteta”: “Od 1999. godine nemamo sagovornika a ni kontinuiteta u prilivu sredstava. Godina 2004. bila je straãna godina za kulturnu periodiku, na ivici kolapsa, a Orchestra je ãtampana na privatni dug.” Nasuprot tome, saradnja sa Sekretarijatom za kulturu grada Beograda (na åijem je budæetu Orchestra) odvija se veoma dobro: “Da njih nije bilo u poslednjih ãest godina, sasvim sigurno stavili bismo kljuå u bravu”, kaæe Ivana Milovanoviñ. Zbog toga, Sekretarijat je i svrstan meðu prvorazredne prijatelje Orchestre, u koje vlasnica lista ubraja joã i novinare, izdavaåku kuñu Stubovi kulture i Madlenianum - usled ostvarene kulturne razmene na najviãem nivou. Orchestra je odavno prevaziãla ulogu pukog sredstva informisanja. Usled zaista brojnih kon- takata, susreta, proãirenog uticaja i kod nas i u svetu, 2001. godine u okviru Orchestre osnovano je udruæenje INTRA, kao stoæer svake buduñe saradnje sa svetom. INTRA postoji radi unapreðivanja razvoja naãe umetniåke igre, podræavanjem kvalitetnih projekata, unapreðen- jem internacionalne saradnje, organizovanjem gostovanja ovde ili odlaska naãih umetnika na turneje, festivale, takmiåenja... Ãirok je krug koji je Orchestra oko sebe opisala. I ono ãto je nadasve najvaænije - nikad zatvorena, nikad uãanåena u uzak rov i uzak krug osoba, nego vazda otvorena za novo, kvalitetno, kreativno. Neko ñe se zapitati, pa ko sve åini Orchestru? Sa vlasnikom, direktorom, glavnim i odgovornim urednikom Ivanom Milovanoviñ u ovom tekstu veñ smo se upoznali. Orchestru åine i brojni novinari, oko 25 njih po broju - u proseku 15 domañih autora i osam do deset dopisnika; zatim, slavni tehniåki trio editorijal; minimum deset domañih fotografa; lektor, prevodioci; “osobe kojima se ne moæe odoleti” tj. prijatelji bliski uredniãtvu Orchestre, svi saradnici, svi åitaoci, svi oni kojima je igra vaæan izvor strasti. Takoðe, strast i znanje glavna su pokretaåka snaga i u kreiranju svakog narednog broja. Uvek iznova pregrãt ideja, uvek iznova bura oduãevljenja za svaku dobru fotografiju, odliåan tekst, vaænu informaciju, originalan prelom, duhovitu opasku, ideju... pa kao da je sve nabijeno eksplozivom a nikad ne eksplodira. Da se ne laæemo, nije uvek sve samo oduãevljenje. Preæive se i oni sivi dani kada tle izmiåe pod nogama, ali proðe i to. Danas Orchestra slavi svoj deseti roðendan. Ãta joj poæeleti za buduñih deset godina borbi, iza- zova, stremljenja...? Mislim da znam. Moæda ñe nekome zazvuåati odveñ skromno, ali æelim, æelim Orchestri - da nikad ne odustane, ni od jednog svog principa. Ivana Milanoviñ novinar-saradnik

Orchestra () 2005. 4 orchestra coluMna

Ohrabreni, podstaknuti, razigrani...

Istaknuti koreografi i znaåajni baletski umetnici su tokom celokupne istorije umetniåke igre svih vidova uvek ukazivali da istinski vrednih ostvarenja u ovoj oblasti nema bez njihove uzajamne saradnje i poverenja. Ni najveñe igraåke zvezde ne mogu ‘’spasiti’’ osrednju ili slabu koreografiju, a vrhunske umetniåke rezultate mogu dostiñi samo one postavke u kojima je omoguñeno vrsnim baletskim umetnicima da pokaæu sve bogatsvo i lepotu svoje igraåke individualnosti. Primera za ovakav zakljuåak ima bezbroj i na meðunarod- noj i na naãoj igraåkoj sceni. U protekloj kalendarskoj, 2004. godini, beogradski baletski umetnici su na osnovu uzajamnog poverenja i fiziåkog i duhovnog podsticaja dva inostrana koreografa publici poklonili razigrane baletske predstave, koje su umetniåkim dometima nadmaãile mnoge do sada odigrane u Beogradu. Najpre je krajem marta proãle godine baletski ansambl Kamerne opere Madelnianum premijerno izveo koreografsko veåe Ãpanca Ramona Uljea pod naslovom Triptih o kojem je naã åasopis veñ pisao. Svaka predstava Triptiha, koja gostuje na sceni Ateljea 212, pobuðuje veliko interesovanje naãih ljubitelja umetniåke igre. Sasvim razumljivo da tome doprinosi harizma prvaka beogradskog Baleta Konstantina Kostjukova i nesvakidaãnja plastiåna izraæajnost i humanost u plesu prvakinje Teatra T Danice Arapoviñ. I bez obzira koliko puta videli Uljeov Triptih, a posebno deo Violeta, ponekad i sa novom podelom nekih likova, uvek preovlaðuje utisak da su ãpanski koreograf i naãi mladi baletski umetnici (gotovo svi su solisti beogradskog Baleta) otvorena srca i raãirenih ruku pohrlili u zagrljaj pun poverenja i poãtovanja ãto je i donelo sjajan umetniåki rezultat. Jer izvoðenje Violete na iskreno oseñajnu muziku iberijskih Sefarda, upoznalo je sa novim, izazovnim, per- fekcionistiåkim ostvarenjem kakva se inaåe neguju u savremenoj umetniåkoj igri. Koreograf Ulje pritom, nije insistirao na narativnosti zbivanja u uæasima holokausta, veñ na karakterima liånosti koje su sudelovale u potresnoj drami njegove prijateljice Violete. Igrom sasvim moderne i samosvojne leksike on je uspeãno prikazao mnoãtvo kontradiktornih ljudskih oseñanja: radosti i oåajanja, nostalgije za proãlim i bojazni i nade usmerene na buduñnost. Sve liånosti posmatraju jedna drugu, stupaju u plesni govor, åesto opor i fiziåki bru- talan, a tek ponekad, ipak, u snoviðenjima spostvene sudbine na kratko radostan i sreñan, u traganju za izvoriãtima setnih uspomena, zamagljenih i potisnutih strahom, u druæenju koje, uprkos svemu, znaåi potporu, traåak nade... Ovakva koreografska nastojanja Ramona Uljea su snaæno i pozitivno uticala na naãe izvoðaåe, koji su sa entuzijazmom i pozitivnom energijom, vrednom svake pohvale, troãeñi i poslednji atom snage, ostvarili njegove zamisli dobro se snalazeñi u savremenom plesnom stilu Ãpanije, liãenom izvornih etno nadahnuña. Krajem kalendarske 2004. godine zbila se svetska baletska premijera Ko to tamo peva na sceni Narodnog pozoriãta u Beogradu, koju je na veoma inspirativnu muziku Vojislava Vokija Kostiña, a prema motivima scenarija Duãana Kovaåeviña za istoimeni antologijski film Slobodana Ãijana postavio gost iz Hrvatske, mladi i veñ afirmisani koreograf Staãa Zurovac. Utisci koji se nose sa ovog igraåkog dogaðaja su zaista uzbudljivi. Veñ u prvim sekvencama muãki ansambl Baleta Narodnog pozoriãta u Beogradu je zaigrao silovito, zaåuðujuñe razigrano, tako da se u prvi mah åini- lo da na naãoj pozornici gostuju neki inostrani umetnici, koji istini za volju, veoma liåe na naãe momke. Tajna je brzo otkrivena. To jesu bili naãi igraåi, koji su radeñi sa Staãom Zurovcem stekli samopouzdanje i sa verovanjem u uspeh prihvatili punim srcem izuzetno zahtevan i psihiåki i fiziåki zahuktali ples, nesvakidaã- njih univerzalnih i duboko humanih osobenosti. Usledile su scene ove upeåatljive tuæno-smeãne igraåke priåe u kojoj su sa izuzetnom pozitivnom plesnom energijom uåestvovali mladi solisti i dobro odabrani ålanovi meãovitog ansambla, koji su zaista odliåno usvojili Zurovåev koreografski jezik. Pri tome su svi bez izuzetka, igrali sloæno i ujednaåeno, ãto nije uvek sluåaj. Razmiãljajuñi o uspehu koji je Zurovåeva praizvedba postigla zahvaljujuñi razume se, beogradskim baletskim umetnicima, ponovo se nameñe misao da ne treba zanemarivati åinjenicu da naãi umetnici veñ generacijama, bez obzira na klasiåno igraåko obrazovanje i poãtovanje tradicionalnog baletskog repertoara, bez kojih se ne moæe ni zamisliti kvalitetan nacionalni baletski ansambl, ipak imaju najviãe uspeha i kod nas, a naroåi- to na gostovanjima u bliæem ili daljem inostranstvu, kada im se pruæi prilika da potpuno ispolje naã buran, strastan, nepredvidljiv temperament i mentalitet. I baã zbog svega toga mladoj generaciji beogradskih baletskih umetnika, ãkolovanoj i nadarenoj, treba i dalje omoguñavati da radeñi bilo sa naãim, bilo sa inostranim koreografima, bude ohrabrena i podstaknuta da ispolji sve svoje umetniåke potencijale, pa ñe i buduñnost naãe umetniåke igre, u to treba sa optimizmom verovati, biti ‘’na pravom putu’’. Milica Zajcev

5 Orchestra () 2005. FESTIVAL SAVREMENE KOREOGRAFIJE - PRO TOOLS CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU, 23-24. OKTOBAR 2004.

I ples se misli

Proteklog vikenda u Centru za Kulturnu dekontaminaciju, odræan je izuzetno vaæan dogaðaj za savremeni ples u naãoj zemlji; Festival savremene koreografije, u organizaciji TKH centra za teoriju i praksu izvoðaåkih umetnosti iz Beograda. Prvi put u naãoj zemlji imali smo priliku da upoznamo mlade koreografe novih tendencija u savremenom evropskom plesu: Tino Sehgal, Xavier Le Roy, Mette Ingvartsen i Mârten Spângberg. U dve veåeri, subotu 23. i nedelju 24. oktobara, izvedene su åetiri solo predstave ovih koreografa, meðu kojima i åuveni solo Xavier Le Roya Self Unfinished, predstave koja je obeleæila internacionalnu plesnu scenu od kraja devedesetih do danas. Pojam novog, konceptualnog i eksperimentalnog plesa koji se odavno proãirio u Evropi, predstavljen je ljubiteljima i struånjacima i kroz uvodno predavanje Bojane Cvejiñ (glavnog organizatora ovog dogaðaja), kao i kroz razgovor i struåne konsultacije sa koreografima gde se raspravljalo o metodama koreografije u kontekstu savremene plesne produkcije danas a upotrebljene u njihovim kreacijama i na njihov naåin. Prve veåeri prikazana su dva sola: Bez naslova, nemaåkog koreografa Tino Sehgala i åuveni solo Self Unfinished, francuskog koreografa Xaviera Le Roya. Druge veåeri beogradskoj publici su se predstavili Mette Ingvartsen iz Holandije sa predstavom 50/50 i Marten Spangberg iz Ãvedske sa kreacijom Powered by Emotion. Åetiri konceptualno razliåita dela, ostavila su utisak da su istraæivanja na polju savremene igre i savremenog plesnog izraza sve ozbiljni- ja i sve viãe povezana sa teorijom i filozofijom pokreta. Plesna koreografija izgubila je sopstvenu ulogu liånog åitljivog rukopisa i preãla ili prerasla u preispitivanje osnovnih naåela pokreta i njegovog smisla, bez uplitanja linijskog povezivanja u prepoznatljivu koreografsku kompoziciju. Baveñi se viãe izabranim referencama, mladi autori pokuãavaju da na nekonvencionalan naåin prikaæu teorij- sko viðenje sopstvene ideje. Tako na primer, prvi solo Tina Sehgala predstavlja niz razliåitih plesnih stilova XX veka, poåev od Izadore Dankan, preko Niæinskog pa sve do Jerome Bela danas, kroz plesnu postavku imaginarnog muzeja u kome su plesni izrazi izuzeti iz normalnog okruæenja, izvedeni samo radi njihove razliåitosti. Interesantno istraæivanje meðutim, nije donelo niãta novo, niti spektakularno iznenaðujuñe, veñ je samo kao takvo, “nepeåeno i nedokuvano”, ostalo kao loãa i nedopriåana pro- vokacija. Ipak, nedovoljno je osloniti se samo na neobiåan koncept i ostaviti ga kao takvog da odra- di posao umesto nas. Nasuprot tome, drugi solo - Self Infinished Xaviera Le Roya koji je prikazan iste veåeri, predstavio je kompaktnu ali nekonvencionalnu kreaciju koja upravo promoviãe novi koncept koreografskog izraza na veoma åitljiv i inteligentan naåin. Telo igraåa transformiãe se iz normalnog oblika u niz morfoloãki deformisanih biña koja se kreñu u neljudskoj formi. Izuzetno maãtovito, domiãljato i potpuno drugaåije, ovaj solo potvrdio je potrebu za eksperimentom u savremenom plesu. Druge veåeri, treñi solo koji smo imali prilike da vidimo - 50/50 Mette Ingvartsen, kao ãto sam naslov kaæe, jeste spajanje razliåitih reakcija tela na svakodnevne spoljaãnje uticaje, kao i povezivanje njihovih razliåitih asocijacija koje uvek na pola puta ka tom neåem drugom, ostaju naæalost, bez ikakve vidljive zavrãnice koja bi dala drugi smisao, osim pukog ne(razumevanja), zadatog koncepta i pravca istraæivanja. Poslednja kreacija Powered by Emotion Martena Spangberga je spajanje dve ikone praktiåne umetnosti: plesa i popularne muzike. Spoj predstave Goldberg Varijacije nadaleko åuvenog Steva Paxtona i joã poznatijeg albuma Buena vista Social club, raspravlja o pojmovima teri- torije i deteritorijalizacije. Baveñi se pitanjima autentiånosti i etike izvoðenja, Spangberg ruãi kapi- talistiåki pojam viðenja i istraæuje gde su granice plesa kao umetnosti u modernistiåkim okvirima. Izvedeno kao reprodukcija poznatih kreacija, ovaj solo je oduãevio publiku emotivno i etiåki. I kakvi god bili kriterijumi, ocene i kritike ovog Festivala savremene koreografije, treba pohvaliti, podræati i pogurati ovakvu razmenu informacija koja je za nas od izuzetnog edukativnog, kulturnog i kreativnog znaåaja. Nadamo se da ñe se proãiriti i razvijati joã viãe i bolje. Milica Ceroviñ

Orchestra () 2005. 6 DANI INDIJE U BEOGRADU, KONCERTI TRUPE DIPIKE REDA 10-11. NOVEMBAR 2004. konkursi

U okviru raznovrsnih kulturnih manifestacija Indije u Beogradu, veliku paænju naãe publike privukli su koncerti ansambla Dipike Reda, izvedeni na scenama Kolaråeve zaduæbine i Doma omladine. I u decenija- ma koje su za nama, imali smo priliku da upoznamo igraåke i muziåke umetnike iz Indije koji su nam pribliæili bogatsvo umetniåkog izraza razliåitih delova ove mnogoljudne prijateljske zemlje. Ovog puta videli smo Kuåipudi igraåki stil iz dræave Andra Pradeã, sa juga indijskog potkontinenta. Njegova najslavnija predstavnica je Dipika Reda. Vi- soka, ãarmantna i u kontaktu sa gledaocima neposredna, ona je i izuzetno muzikalna, vrsna igraåica, laureat brojnih nacionalnih i internacionalnih prestiænih priznanja. Pet njenih igraåica, åetiri vrsna muziåara i struånjak za odevanje i veoma karakteristiånu ãminku izveli su zaista bogat i raznovrstan repertoar, koji je svojom ozbiljnoãñu u pogledu koreografije i muziåkih aranæmana, kao i glumaåkog izraza, bio prilagoðen evropskom poimanju umetnosti igre.Tu nije bilo isprazne atraktivnosti, veñ iskrene radosti svih aktera koncerata ãto stranim gledaocima mogu prikazati ne samo vatrene boje svojih raskoãnih kostima, veñ i buran temperament koji svakog osvaja. U programu naãih indijskih gostiju zapisano je da se tehnika plesa Kuåipudi sastoji od brzih ritmiåkih pokreta nogu i stopala i plastiånih, ‘’izvajanih’’, pokreta tela. Tokom istorije, Kuåipudi je izvoðen kao dramska scena sa igrom, a u sadaãnje vreme to su solo ili grupne igre, åije teme se, kao uostalom i kod svih drugih indijskih nacionalnih igraåkih ãkola, zasnivaju na åudesno bogatoj mitologiji Indije odnosno, plesnom predstavljanju åuvenih mitoloãkih liånosti poput Ãive, Kriãne, Ganeãe, Parvati i mnogih drugih. Sedam taåaka ili bolje reñi igraåkih celina, trupa Dipike Redi je izvela sa lakoñom i gracioznoãñu, slikajuñi pokretima i doslovno priåajuñi raz- novrsnim figurama u plesu ruku priåe, koje samo znalac moæe sa takvih, pokretnih stranica doslovno proåitati. U koreografijama Kisore i Gurua Cina Satjanama i muziåkim, veoma milozvuånim aranæmanima Ragama i Adi Talam formi, da pomenemo samo neke,odvijao se program u kome je razume se, zvezda bila Dipika Reda, koja osim izvanredne plesne tehnike poseduje i atraktivan izgled, krupne, izraæa- jne oåi u kojima se smenjuju razliåita raspoloæenja razliåitih heroina. Prikazujuñi sa lakoñom bhaves - priåe, ona neposredno ispoljava iskrene i duboke emocije. Osim toga, Dipika je veãt konferansije i talentovani diplomata koji zna da lepotu i tradiciju kulture Indije i njenog Kuåipudi stila prenese i reåju na ãarmantan i veoma instruktivan naåin. Izabrati najbolje celine sa koncerta naãih gostiju iz Andra Pradeãa izuzetno je teãko jer, sve ãto su izveli veoma je osmiãljeno, sceniåno i oku prijatno. Pozdrav Ãivi poznatom i kao Mahadeva, igra lepe, ãar- mantne i pune samopouzdanja princeze Satjabama koju prate njene drugarice, åulnost boga Kriãne koju Rada graciozno ‘’poput puzavice koja se njiãe’’ prenosi publici, razdragani ples Tilana, pun æivahnih, sloæenih pokreta stopala koji se sinhronizuju sa perkusionistiåkim instrumentom Tandam, zasnovan na poeziji Anamacarja, popularna taåka Tarangam koja zavrãava åudesni i sloæeni ples igraåice na ivici mesinganog tanjira i zavrãni Mangalam, kojom se traæe blagoslovi za svih pet elemenata - zemlju, vatru, vetar, vodu i nebo. Ovaj ples sa trake prate zvuci svetski åuvenog muziåara na sitaru Pandita Ravi Ãankara, koga je beogradska publika davno imala priliku da pozdravi na naãem koncertnom podijumu. Milica Zajcev

7 Orchestra () 2005. PLESNI SUSRET SEVERA I JUGA EVROPE DOM OMLADINE, 12-14. NOVEMBAR 2004. Razmena igra~ke

Sredinom novembra odræan je u Domu omladine Beograda prvi susret mladih umetnika savremene plesne scene iz Finske, Norveãke i Ãvedske sa kolegama sa zapadnog Balkana iz Makedonije, Hrvatske i Srbije i Crne Gore. Svaku zemlju predstavljao je po jedan koreograf i åetiri izvoðaåa koji su na samostal- nim predstavama i u okviru veoma zanimljivo koncipiranih prezentacija radionica razmenjivali igraåku energiju i iskustva. Iskra Ãukarova, veñ afirmisana kao koreograf i igraåica iz Skoplja, otvorila je ovu manifestaciju solo nastupom Van tangente istraæujuñi geometriju scenskog prostora u kojem se kreñe ljudsko telo. Zatim je ‘’Fow-Mo’’, jedna od vodeñih nordijskih trupa za urbani ples iz Finske koju vodi Antopio di Mestre prikazala svoja istraæivanja novih oblika uliåne igre u kojoj dominiraju lepota i oseñajnost viãe nego akrobatika. ‘’Flow-Mo’’ nastoji da reformiãe i vrati korenima uliåne igre njene suãtinske elemente: slobodu izraæavanja, spret- nost, originalnost, komikaciju... To im i uspeva. Trupa Lise Torun iz Ãvedske odigrala je celoveåernju multimedijalnu predstavu Synchrona u kojoj su osim nje kao koreografa i reæisera, uåestvovala i tri vrsna igraåa i muziåara - J. Pedersen, K.Gotlibsen i K. Flak, ostvarujuñi reprezenta- tivno multimedijalno delo. Ples, film, æiva muzika, elektronska partitura, tekst i Lisino kultivisano opersko pevanje, pruæili su moguñnost manipulacije i liåno a i u meðusobnim kontaktima koji su zamiãljeni kao duhovita i besprekorno izvedena sinhronizovana borba. Koreograf iz Norveãke Hanrijeta Pedersen pokazala je svoju predstavu Mali ãtap, velika ptica sa tri izvoðaåice i jednom dæez-pevaåicom, koje se gotovo uvek kreñu trapavo, traæeñi svoje prvenstvo u komadu ãarolikog, åudesnog sveta. One ne uspevaju da svoje, isto tako neobiåne liåne osobine sakriju od publike i ostalih uåesnica ovog pticolikog spektakla, pa scene obiluju kalam- burima i iznenadnim duhovitim obrtima, uz primerenu pantomimu ali bez pravog plesa. Boje zapadnog Balkana osim Ãukarove, branila je i Æeljka Sanåanin sa grupom autora iz Centra za dramsku umjetnost iz Zagreba. Oni su bili izvoðaåi multimedijalnog performansa Diskurs ljubavnika, inspirisanog knjigom francuskog teoretiåara Rolana Bartesa.Ovaj projekat zbog svojih literarno-filozof- skih ishodiãta zasluæuje svestraniju analizu jer je na autorski naåin pokuãao da pokaæe snagu govornog jezika (engleskog i hrvatskog) kojom postaje odraz i izraz jedinke u drugome i pri tom potrebu za tim drugim. Oblik predstave uslovljen je njenim kontekstom i ona je veoma malo plesna a mnogo viãe gov- orna razmena miãljenja izmeðu izvoðaåa meðusobno i sa publikom. Najznaåajniji dogaðaj ovih nordijsko-balkanskih susreta bio je prezentacija veoma dobro koncipiranih radionica. Koreograf iz Makedonije je radila sa Ãveðanima u toku pet dana po dva åasa, a ãvedski koreograf sa makedonskim igraåicama. Norveãki koreograf je svoju plesnu studiju postavila gostima iz Hrvatske a koreograf iz Hrvatske je ansambl iz Norveãke upoznala sa svojim igraåkim stilom. Beograðani su imali priliku da saznaju naåin rada finskog koreografa i obratno. U radionici je nastupila i trupa ‘’Braekzone Cru’’ iz Beo- grada, koja je jedna od najpoznatijih u naãoj zemlji u oblasti uliånog plesa. Mladiñi koji u njoj igraju imaju sjajnu plesnu energiju i trude se da tehniåki ãto viãe napreduju. Projekat “Ples na Balkanu i nordijskoj regiji 2004-05” koji je pokrenuo Nordij- ski centar za izvoðaåke umetnosti, u svojoj drugoj fazi, na jesen 2005. godine, odvijañe se u nordijskim zemljama gde ñe gostovati umetnici sa zapadnog Balkana. Njihova saradnja, zajedniåka istraæivanja, prezentacije i predstave namenjene publici svakako ñe, prevaziñi nacionalne i regionalne granice i postati znaåajan deo evropske savremene plesne umetnosti. Nadamo se i da

BRANKO JOVANOVIÑ ñe reprezentacija naãe zemlje biti isto tako reperezentativna. Milica Zajcev Orchestra () 2005. 8 GOSTOVANJE TRUPE ATERBALLETO, ROSSINI CARDS I CANATATA CENTAR SAVA, 17. NOVEMBAR 2004. Maãtovito i raznovrsno

Rossini Cards FOTOGRAFIJE: BRANKO JOVANOVIÑ

Italijanska baletska trupa Aterballeto treñi put je posetila Beograd. Posle prvog susreta s njima u programu novogodiãnje predstave San Zimske noñi (2003) i veoma uspeãnog poslednjeg predstavljanja sa razliåitim kreacijama u junu 2004. godine, ovog puta je Aterballeto ponovo napunio veliku salu Centra Sava. Pod koreografskom palicom mladog i uspeãnog koreografa Maura Bigonzettija, kompanija Aterballeto je predstavila naãoj publici dvodelni program åiji smo jedan deo imali prilike da vidimo proãlog puta. Naime, izuzetno sim- patiåna i pitka kreacija Cantata u kojoj uæivo uåestvuje sjajna muziåka grupa Assurd, bila je prikazana kao deo predstave koju smo videli u junu. Kreacija Cantata istraæuje nikad razumljive ali i interesantne odnose izmeðu muãkaraca i æena koji za kraj kruniãu zajedniåki ples u eklektiånom i vatrenom stilu, prañeno muziåkom grupom Assurd a na predivne izvorne ritmove i melodije Juæne Italije. Ono ãto je ovog puta bilo zanimljivije ili bolje reåeno novije, jeste prvi deo predstave pod nazivom Rossini Cards - Rosinijeve karte. Ova apstraktna kreacija bila je osloboðena dramaturãkog zapleta, u njoj nema priåe veñ niz scena, paralelnih æivota, slika, karti, dramatiånih likova i komiånih situacija koji u raznim formama parova, trojki i grupnih formacija virtuozno nose Rosinijeve åuvene kompozicije. Maãtovite i koreografski lepo izvajane minijature, uæivo je na klaviru pratio åuveni italijanski pijanista Bruno Moretti. Izlomljenih linija, pomalo prateñi a pomalo odstupajuñi od muzike, koreografska partitura obilovala je kako neoklasiånim tako i savremeno-baletskim pokretima.

Cantata Rossini Cards 9 Orchestra () 2005. Rossini Cards

Skulpturalne podrãke, u nekoliko dueta kao i ãiroke, razuzdane ali i tehniåki dobro ukomponovane grupne varijacije, prikazali su izmeðu ostalih, lepotu i raznovrsnost koreografskog rukopisa Maura Bigonzetija ali i izuzetnu sposobnost i tehniåku spremnost njegovih igraåa meðu kojima je bila i naãa Aãhen Ataljanc. Ona se istakla u jednom solu veoma dobrim tehniåkim i scenskim moguñnos- tima. Iako na zavidnom nivo kvaliteta, baletska kompanija Aterballeto åini nam se, prodaje svoju umetnost moglo bi se reñi na male delove, ãto i nije greh, samo se postavlja pitanje da li smo mi toliko æeljni novih informacija da smo spremni da vidimo skoro istu predstavu dva puta u veoma kratkom roku? Ili smo moæda oduãevljeni onim ãto nam baletska trupa Aterballeto nudi, åak i po cenu ponavljanja veñ viðenog? Sve u svemu, barem su oni koji proãlog puta nisu videli ovaj vrhunski komercijalni dogaðaj konaåno dobili svoju priliku. Milica Ceroviñ

Rossini Cards, Aãen Ataljanc

Rossini Cards Orchestra () 2005. 10 PRAIZVEDBA BALETA VOJISLAVA VOKIJA KOSTIÑA KO TO TAMO PEVA?KOREOGRAF STAÃA ZUROVAC NARODNO POZORIÃTE, 22. DECEMBAR 2004. Ko to tamo igra...

Na naãim pozornicama ne deãavaju se åesto svetske baletske premijere pa je praizvedba baleta Ko to tamo peva na muziku Vojislava Vokija Kostiña u koreografiji i reæiji gosta iz Hrvatske Staãe Zurovca, koju beogradski Balet priprema viãe od dva meseca, doåekana sa velikim interesovanjem. Iako je dnevna pozoriãna kritika o predstavi samo impresija, utisci sa ovog igraåkog dogaðaja su uzbudljivi. Jer, åim se podigla zavesa zaigrali su sjajno, snaæno, zaåuðujuñe brzo neki mladiñi koje smo po liku prepoznavali, ali se åinilo da su to sasvim razliåiti igraåi od onih koje ima baletski ansambl Narodnog pozoriãta u Beogradu. Pitanje da li smo moæda zalutali na pogreãnu predstavu koju igraju neki strani umetnici sa disciplinom, sråanoãñu i uzavrelim temperamentom bilo je sasvim umesno. I gle åuda: muzika Vojislava Vokija Kostiña, briæljivo reæirana (Miroslav Todoroviñ) i dizajnirana (Slobodan Markoviñ), uz vrhunske instrumentalne soliste, studijske orkestre, meãoviti hor, u kojoj su se åula sazvuåja na instrumentima kao ãto su klepetuãe, kamene kocke, izdubljeni panjevi, dumbek, haj-het i drugi, koje ne poznaje proseåno muziåki obrazovan gledalac, a koji su snimljeni kao vrhunska partitura u digitalnom studiju MT, uzdrmali su i pridobili beogradski baletski ansambl, uglavnom mlaðih snaga. Njih je vodio svojim zaåudno maãtovitim nadahnuñem, potaknut Kostiñevom muzikom i senzibilitetom, oseñajnoãñu, predanoãñu i entuzijazmom izvoðaåa Staãa Zurovac, mladi i veñ poznati hrvatski koreograf, koji je danas direktor Baleta HNK “Ivan pl.Zajc’” u Rijeci. Osmiãljavajuñi dramaturgiju baleta Ko to tamo peva po ideji Ljubivoja Tadiña, inspirisanog istoimenim antologijskim filmom pisca Duãana Kovaåeviña i reditelja Slobodana Ãijana, Zurovac se u svojoj postavci koncentrisao na grupu najkarakteristiånijih likova, koje nije doslovno prenosio, veñ je celu smeãno-tuænu priåu, uz gorko-slatki ukus, shvatio i tumaåio arhetipski. Ona se stoga, moæe staviti u bilo koje vreme i bilo koji prostor i kontekst - ãto je i bila osnovna namera koreografove postavke. Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana, Smrt, Anðeo - izvedeni uslovno reåeno, kao scene u baletu potvrðuju Zurovåevu æelju da plesna priåa o grupi ljudi koja putuje i ne zna kakav je tragiåni dogaðaj oåekuje na kraju puta u svetski sudbonosnom trenutku - mogla se desiti na bilo kojem delu zemljinog ãara. Kroz sopstveno uæivanje u samom åinu stvaralaãtva, Zurovac se tako obraña svakom gledaocu. Jer, on tu svoju ideju prenosi sa mnogo umeãnosti na izvoðaåe a oni je u izuzetno zahtevnom i fiziåki zahuktalom plesu poklanjaju kao svoje nesvakidaãnje uzbudljive kreacije publici. FOTOGRAFIJE: BRANKO JOVANOVIÑ Milan Rus, Goran Staniñ, Aleksandar Iliñ, Jovan Veselinoviñ 11 Orchestra () 2005. Dalija Imaniñ i muãki ansambl

Ipak, Zurovac nekim tek ovlaã naznaåenim detaljem u pokretu, pogledu, izrazu na odreðen, veoma istanåan naåin, ‘’predstavlja’’ pojedine glavne aktere ove plesne priåe. Tako je najcelovitiji lik u izraæajnom i plesnom pogledu ostvario Aleksandar Iliñ, blagoretardirani sin Miãko iz Ãijanovog filma. Bez imalo karikature, on od prvog do poslednjeg daha na sceni postiæe upeåatljivu transpoziciju, koja nije samo prijatno iznenaðenje veñ i veliko zadovoljstvo za gledaoca. I ona åuve- na reåenica, koju je pokretima izrazio Goran Staniñ (Otac): ‘’Vozi Miãko!’’, u Iliñevom duboko humanom prihvatanju zapovesti, odjeknula je plemenito i bez reåi naãom igraåkom scenom. I pored najbolje volje da izdvojimo nekog iz sjajnog muãkog ansambla solista - to jednostavno nije moguñe. Svi oni - Iliñ, Kasatkin, Kolarov, Staniñ, Stefanoviñ i Veselinoviñ igrali su unisono kako ih do sada nikada nismo videli i to sa pozitivnom energijom i emotivnim angaæmanom koji su prelazili rampu. Milan Rus kao nametljivi udvaraå visoke sportske figure i Niki- ca Krluã kao iznevereni i rastuæeni Mladoæenja, svaki na svoj naåin usvojili su igru oãtrih pokreta, pulsirajuñeg ritma i neo- biåne snage. Jedina æenska uloga Mlade u interpretaciji Dalije Imaniñ imala je i u duetnoj igri autorski zamiãljenih vazduãnih podrãki i u solo nastupima pritajenu strastvenost, oseñajnost i ljupku dozu nesnalaæenja u teãkoj æivotnoj situaciji kao i iskonski strah od opasnosti koja lebdi nad prvim danom njene ljubavne sreñe i naivnog neverstva. Svi ostali sudionici ove plesne priåe uspeãno su usvojili Zu- rovåev koreografski jezik, tako da je ceo ansambl delovao homogeno i igraåki ujednaåeno - ãto nije uvek sluåaj. Zav- odljiva Smrt u faãistiåkoj uniformi (Anðela Ðakoviñ) i prozraåni Beli anðeo (Nada Stamatoviñ) upotpunjavali su univerzalnost ovog igraåkog dogaðanja. Jer, to ne treba zanemarivati, naãi baletski umetnici i pored obrazovanja i poãtovanja prema tradicionalnom klasiånom repertoaru, veñ generacijama su imali veñi uspeh kod nas i u svetu igrom koju je pre svega, odlikovao naã temperament: buran, strastan, nepredvidljiv. Da bi ovako delovala i predstava Ko to tamo peva doprineli su svojim uåeãñem Olja Jovanoviñ Zurovac marljivi i nezamenljivi asistent koreografa, kostimograf Katarina Radoãeviñ Galiñ koja je u sure boje odenula ljude i æene sa margina druãtva i scenograf Æoræ Drauãnik jednostavnim a funkcionalnim dekorom. Poærtvovan saradnik bila je repetitor Paãa Musiñ. I na kraju, posle retko viðenog uspeha kod publike, moæemo se moæda zapitati: ‘’Pa, ko to tamo igra?’’. “Naãi, mladi beogradski umetnici”, glasi odgovor. Dalija Imaniñ i Nikica Krluå Milica Zajcev Orchestra () 2005. 12 KO TO TAMO PEVA? NARODNO POZORIÃTE 22. DECEMBAR 2004.

Ispunjena nemogu}a misija

Dalija Imaniñ i Milan Rus FOTOGRAFIJE: BRANKO JOVANOVIÑ

13 Orchestra () 2005. ntologijska priåa o sudbini jednog naroda pred sam poåetak drugog svetskog rata, prikazana maestralno u najboljem srpskom filmu dvdesetog veka Ko to tamo Apeva?, Slobodana Ãijana, pretoåena u potpuno drugaåiju formu scenskog dela - u savremenu baletsku predstavu. Ta, za mnoge, nemoguña misija prikazivanja tako speci- fiånog filmskog dela kroz pokret, poverena je poznatom hrvatskom koreografu Staãi Zurovcu, koji potpisuje i reæiju. Od premijernog izvoðenja na velikoj sceni Narodnog pozoriãtaza ovu predstvau traæi se karta viãe!? Inspirisan radnjom i tipiånim karakterom likova iz filma, balet Ko to tamo peva?, nije doslovno prikazano Ãijanovo ostvarenje, veñ je prikaz nekoliko opãtih prepoznatljivih dogaðaja. Svadba, sahrana, rat, ljubav, æivot i smrt i naravno putovanje na put bez povratka su arhetipski momenti koji se mogu postaviti u bilo koje mesto, vreme i okruæenje, na ãta se u ovom sluåaju i oslonio Staãa Zurovac. To ãto se nije moglo i nije htelo izbeñi je specifiåan mentalitet naãeg naroda koji kako iz priåe tako i iz fenomenalne, vrcave ali i setne muzike Vojislava Vokija Kostiña, prosto izbija na povrãinu. Obraðena originalna kompozicija iz filma, prilagoðena je potrebama scensko-baletske izvedbe, u kojoj je dominirao proãireni instrumentalni momenat. Nijedan lik nije posebno obraðen niti istican, veñ je akcenat stavljen na skup liånosti (kao grupu ljudi) koji na svom putu ispredaju naizgled komiånu, a u biti tragiånu kulturu jednog naroda. Pa ipak, u scenama ljubavne igre, istakli su se dvoje veoma dobrih solista Narodnog pozoriãta Milan Rus - kao Pesnik i Dalija Imaniñ (Mlada), sada u potpuno novom savremeno-igraåkom i delom panomimskom ruhu. Naime, prikazivanje duha jednog naroda, kroz pokret i gest, a uskrañeno od teksta, izuzetno je zahtevan poduhvat za svakog koreografa, tako da se pantomima ili neka vrsta stilizovanog oponaãanja svakodnevne gestikulacije, prevodi i dodaje koreografskoj partituri. Staãa Zurovac je uspeo da uhvati taj groteskni, komiåni, åak pomalo karikaturalni naåin kretanja i mimike njegovih likova, ãto je doprinelo prepoznavanju specifiånog druãtvenog karaktera. Proæeta prepoznatljivim stilom Zurovåevog savremenog reånika, koji se ogleda u opu- ãtenoj, netipiånoj formi izmeãtene ravnoteæe pomeãane s tehnikom obraðenih neoklasi- ånih elemenata, koreografija u baletu Ko to tamo peva? åini skup viãe vrsta plesnih izraza koji je (svaki na svoj naåin) obojio i zadovoljio kako baletski tako i dramaturãki deo ove pri- M. Rus, G. Staniñ åe. Uåestala repeticija tipiånih, karakternih gestova, koji se razvijaju u razliåitu kanonsku kompoziciju, iako namenski postavljena, suviãna (i nepotrebna) jer dovodi do lenjivosti kako koreografske tako i gledaoåeve oãtrine posmatranja. Minimalna scenografija Æoræa Drauãnika sa simboliånim izborom drvenih klupica (kao iz autobusa) i uz upotrebu kruæ- nog pokretnog poda po kome teku dogaðaji kroz prostor i vreme, pokazala je svoju jed- nostavnu i efektnu funkcionalnost.

Orchestra () 2005. 14 Nada Stamatoviñ

Kritika upuñena hrvatskom koreografu bila bi ta da Treba reñi da ñe balet Ko to tamo peva? definitivno iako je Ko to tamo peva? potpuno drugaåija priåa i biti hit sezone, ali ne samo zbog njegovog visokog ideja od njegovih prethodnih radova, realizacija ovog umetniåkog kvaliteta, veñ zbog same opãtenarodne, baleta u tehniåkom i koreografskom smislu i stilu nije zabavne i prepoznatljive tematike, koja je univerzal- otiãla dalje od onoga ãto smo imali prilike da vidimo na i predodreðena na masovnu podrãku! U svakom u njegovoj poslednjoj predstavi Cirkus primitiv balet. sluåaju definitivno (posle Limenog doboãa) to je joã Sliåno reãena scenografija, sliåna koreografska kom- jedan (ali posve drugaåiji) balet savremenog izvo- pozicija, identiåan stil pokreta je izbor ali ne i inve- ðaåkog stila koji obogañuje repertoar Narodnog tivnost, jer, koliko god se dræali specifiånosti autors- pozoriãta! kog dela, ne moæe svaka kreacija da se interpretira na Milica Ceroviñ isti ili sliåan naåin.

15 Orchestra () 2005. SVETSKA PREMIJERA BALETA VOJISLAVA VOKIJA KOSTIÑA KO TO TAMO PEVA?, KOREOGRAF STAÃA ZUROVAC NARODNO POZORIÃTE 22. DECEMBAR 2004. FOTOGRAFIJE: BRANKO JOVANOVIÑ Razigrani muãki ansambl Orchestra () 2005. 16 raizvedba savremenog baleta Staãe Zurovca, talentovanog i duhovitog koreografa, reditelja i dizajnera svetla u Narodnom pozoriãtu (asistent: Olja Jovanoviñ Zurovac; repetitor: Paãa Musiñ), maãtovito je i dramski osmiãljeno a psiholoãki istanåano delo, Pnenametljivih humornih detalja u ironiåno-tuænim epizodama domijeovske palete a lirske naive u ljubavnim zanosima. Po ideji Ljubivoja Tadiña, inspirisanoj istoimenim filmom Slobodana Ãijana i Duãana Kovaåeviña, ova uopãtena scenska vizija arhetip- skog “narodnog primitivizma” svojstvenog svim podnebljima, a posebno naãem, dobila je snaæan podsticaj u elektronskoj partituri ingenioznog Vojislava Vokija Kostiña (uz sjajnu saradnju M. Todoroviña i S. Markoviña, te uz virtuozne instrumentalne soliste i odliåan izbor brojnih orkestarsko-horskih Studija). Ritmiåko i instrumentalno bogatstvo muzike, kombinovano sa konkretnim zvucima, delovalo je dionizijski razbludno, urnebesno razigravajuñi nadahnuti ansambl Baleta dæeziranim seosko-vaãarskim dertom, rasklimatan- im autobuskim truckanjima, orijentalnim sevdahom presecanim strogo ureðenim vojniåkim marãevima uz zvuke truba... Uz zduãnu podrãku razigranih igraåa odjekivale su poznate pesme: Ko to tamo peva?, garnirane sentiã-melodijom Bele ruæe, neæne ruæe..., itd., - varirane kroz obilje ritmova i tempâ valcera, marãeva, marimbe, tanga-argentina, itd. Scenski urnebes Svadbe kontrapunktiran je tiãinom Sahrane, sve do iznenadne i nepredviðene zvuåne eksplozije zavrãnice: prizora Smrti, ironiåno reæirane u zaustavljenom kadru, sa zaleðenim osmehom igraåa iznenaðenih saznanjem da se voænja neoåekivano, moæe okonåati i tragiåno. Glavnih i sporednih uloga, karaktera i tipova - nema. Tipsko i tipiåno je celokupno druãtvo koje, zajedno sa publikom, prolazi kroz avanturu voænje “na istome valu”, a kroz ãest slika: Autobus, Vojska, Svadba-Æene, Sahrana?!, Smrt?, Anðeo. Autori i uåesnici strasno su izgarali u istovetnom umetniåkom angaæmanu, “doåaravajuñi” nam raspusnom igrom, minimalistiåkim gestovima i osmiãljen- im duetima, tercetima, a posebno skupnim igrama i pevanjem iz punog srca (a smetnutih ciljeva), u kovitlacu zbilje i izmaãtanog, zaoãijanu, smeãnu do suza, koraksovs- ki ubitaånu “umetniåku nadgradnju” dirljivih æivotnih situacija proseånog sveta. Svi su bili bravurozni. Kostiñ, Zurovac, umno zaostali vozaå autobusa Miãko, u odliånom tumaåenju Aleksandra Iliña, kojem se, mada neimenovanom u predstavi, ipak zna ime, uz Oca mu Gorana Staniña. Denis Kasatkin, Nikica Krluå, Dejan Kolarov, Milan Rus, Mihajlo Stevanoviñ, Duãko Mihajloviñ, Jovan Veselinoviñ, uz nijansiranu interpretaciju Mlade - Dalije Imaniñ - virtuzno su odigrali, na “istom megahercu”, inventivnu Zurovåevu koreografiju. A tek Vojska, Svadba, Sahrana, Smrt i Beli Anðeo! Veoma upeåatljivo. Dirljivo. Ne zna se ãta je bilo impresivnije - minimalistiåko dæezirano truckanje po taktu u Autobusu, u omami istog ideala, ili æestoka, strastvena igra parova, sola i kolektivnog illynxa u Svadbi, sa primadonom Dalijom Imaniñ, kao Mladom, stidljivom, nesvesno sek- sepilnom, mada seljaåki podatljivom nevestom, malkice sklonoj neverstvu (“æena je imanentno - varljiva”, tek da se zna!). Duhovito je bila prikazana i Vojska: posluãna, “sloæno je klimala” po taktu. Meðutim, sirotinjska Sahrana bila je joã duhovitija i grotesknija. Igraåi su se u potpunosti identifikovali sa bosonogim i ojaðenim pre- ostalim æivima, nad kojima je trijumfovala personifiko- vana Smrt (izvanredno seksepilna Anðela Ðakoviñ), obuåena zavodljivo poput zamamne prostitutke. Beli kri- lati Anðeo (melanholiåna i posrñuña Nada Stamatoviñ) sa svojim kolicima, prosto nije imao ãta da radi, poãto nije bilo “åistih i neukaljanih duãa” koje bi prevozio u Raj. Mada maãtovito odeven, zamiãljen i odigran, otelovljeni Anðeo ostaje stoga bez funkcije, osim kao metafora da je i tako neãto eventualno potrebno. U izvanredno pogoðenim kostimima boje zemlje, bede i sevdaha optimistiåkog pesimizma Katarine Radoãeviñ Galiñ, posvudaãnjoj scenografiji pristaloj svakoj zemlji, dobu i situaciji Æoræa Drauãnika, uz unisono drastiåne ãminke svih uåesnika i ingeniozno karikirane perike i frizure, igraåi su iznijansirano, umetniåki virtuozno, shodno situaciji i grupnoj pripadnosti, interpretirali telom i glasovno svaku pojedinost, nikad ne zaboravljajuñi kojem druãtvenom sloju pripadaju. Po aplauzima na premijeri, stiåemo utisak da ñe ova predstava, kao pun umetniåki pogodak i zahvaljujuñi svom savremenom senzibilitetu, imati dugotrajan æivot. Mirjana Zdravkoviñ

17 Orchestra () 2005. intervju STAÃA ZUROVAC, KOREOGRAF, IGRAÅ, DIREKTOR BALETA HNK “IVAN PL. ZAJC”, RIJEKA Uzor mi je uæitak stvaranja

Stašu Zurovca, vrsnog savremenog koreografa i odli~nog igra~a iz Hrvatske, koji priprema praizvedbu baleta Ko to tamo peva? na muziku Vojislava Vokija Kosti}a, sa baletskim ansamblom Narodnog po- zorišta u Beogradu, zamolili smo posle jedne od napornih scenskih proba za pretpremijerski razgovor. Imali smo zadovoljstvo da u Beogradu vidimo vaše autorske postavke: San zaru~nice (prva nagrada ìrija i publike na V festivalu koreografskih minijatura 2001), Bogovi su ljuti (na baletskoj ve~eri vaših i koreografija Marka Boldina, 2002), i nezaboravni Cirkus primitiv balet (2003). Širo- ka publika i stru~na kritika su veoma pozitivno primili vaša ostvarenja, koja su nabijena gotovo uzavrelom plesnom energijom, što sigurno zahteva izuzetan anga`man i koreografa i izvo|a~a. Imate li svoje uzore u savremenoj umetni~koj igri? Moj jedini uzor je uìtak stvaranja. Nemam zaista nikakav uzor u nekoj koreografskoj li~nosti, mada sam mnogo toga nau~io od Šparembleka, Velenkampa i drugih sa kojima sam kao plesa~ radio. Moja osnovna te`nja je kvalitet i umjetni~ka razina onoga što stvaram. Jedini uzor kojemu teìm je trenutak inspiracije na odre|eni podraàj, a to je u ve}ini slu~ajeva muzika i, naravno, ono što mi daju plesa~i kroz svoj senzibilitet, emotivnost, predanost i entuzijazam. Vi ste prvi hrvatski koreograf posle Milka Šparembleka (on je 1985. godine za beogradski Balet postavio Orfove Cattuli carminu i Trijumf Afrodite), koji posle gotovo punih dvadeset godina radi sa beogradskim baletskim ansamblom. Kako je došlo do te saradnje? Sve je po~elo u biti slu~ajno. To ima korijene u našem gostovanju 2003. godine sa predstavom Cirkus primitiv balet. Posle premijere, upravnik Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadi} zapitao me je šta radim sljede}e sezone a ja sam u šali odgovorio: ‘’ûjem nešto kod vas’’. Zatim smo o tome slu`beno razgovarali u Ljubljani i ja sam ponudio jedno svoje autorsko djelo, kao što uvjek radim. On mi je me|utim, predloìo praizvedbu baleta Ko to tamo peva, koju bih postavio za beogradski Balet. Bio sam veoma iznena|en i prvi moj dojam je bio da je nemogu}e napraviti baletsko djelo po filmu, koje bi bilo jednako kvalitetno kao što je Šijanovo i Kova~evi}evo antologijsko ostvarenje, jer ne bi imalo smisla film doslovno prepri~avati u jednom umjetni~kom fahu kao što je balet. Baš to što sam mislio da je nemogu}e uraditi predstavljalo je izazov da pokušam dati odgovaraju}i naboj takvoj baletnoj predstavi. Onda sam po~eo da razmišljam na drugi na~in: ne treba raditi djelo po filmu, ve} isklju~ivo inspirisano samom radnjom filma i kvalitetom njegovih li~nosti, ali da to bude autorsko djelo. I tu su mi se otvorile mogu}nosti za rad.

Orchestra () 2005. 18 Kakav uticaj je imao Šijanov film na vašu autorsku inspiraciju u koreografisanju baleta Ko to tamo peva? U svojoj postavci sam se oslonio na samo nekoliko likova, iako u filmu ima sedam muških i jedna ènska uloga. Više sam se koncentrisao na njih kao na grupu li~nosti, pa je iz toga sledila i sjajna muzika Vojislava Vokija Kosti}a. Je li njegova muzi~ka partitura bila u skladu sa takvim poimanjem ove slatko-gorke, smešno-tu`ne univerzalne pri~e? Sa Vokijem Kosti}em imao sam malo je to re}i, fenomenalnu saradnju. Ono što je najbitnije, našli smo se odmah na istoj valnoj duìni. Bez obzira na to što me|u nama postoje generacijske razlike, on ima fantasti~no mlad duh, gotovo duh dje~aka, poseduje zaigranost i stvarnu ljubav prema profesiji kojom se bavi. To nas je spojilo jer i ja osje}am isto prema svojoj profesiji pa smo sjajno sura|ivali – bez mnogo rije~i i puno sugestija. Razumjeli smo se ‘’na prvu loptu’’. U telefonskim razgovorima davao sam mu grube naznake kako ho}u da se zovu pojedine numere i u kom ritmu i senzibilitetu èlim da budu. On bi to istog trenutka usvojio. Zna~i, sve dorade i sve muke koje su nas u toj suradnji mu~ile bile su ‘’slatke muke’’. Bio je to izuzetan i divan rad. Tipi~an šumadijski, srpski mentalitet i boje okruènja i to u vreme po~etka Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji daleko su od vas vremenski, psihološki i prostorno. Kako ste se tu snašli? Išao sam za time da sve to gledam mnogo šire. Htio sam da to djelo u kona~nici bude prepoznatljivo i onome koji nikada nije gledao Šijanov film, a koji moè da shvati nekakvu poentu odnosa. Ne mora da traì elemente iz filma da bi shvatio predstavu i da bi ga ona kao gledatelja u svakom smislu zadovoljila. Pošto sam radio sa ovdašnjim igra~ima oni poseduju mentalitet svoga naroda, mo`da dalek, ali vuku iz njega korijene, pa sam se oslonio na njihove prirodne reakcije i njih uklopio u svoje autorsko ostvarenje. Smatram da je pri~a samog filma u biti arhetips- ka.Ona se moè staviti u bilo koje vrijeme, u bilo koji prostor, bilo koje mjesto ili kontekst. Nastojao sam da to bude pri~a o grupi ljudi koja putuje i ne zna šta je sve ~eka, u svjetski sudbonosnom trenutku, na kraju puta. Takova pri~a se moè desiti uvjek i svim narodima. Naravno, ovdje je ona specifi~na zbog mentaliteta onih koji je nose. Pokušao sam da sve to obuhvatim, a da djelo bude univerzalno i da moè zadovoljiti publiku od 7 do 77 godina, kako se to obi~no kaè. To podrazumjeva da moè zadovoljiti i onaj manji, intelektualni dio publike, i mla|e i starije re~ju, sve kriterije jednog gledališta. Kako birate svoje izvo|a~e? Uvjek idem za tim da unutar odre|enog ansambla na|em, putem prirodne selekcije, integralni dio ansambla, koji ima taj senzibilitet koji je meni potreban. Podvla~im da sam ovde u beogradskom Baletu, naišao na prekrasan odziv ovdašnjih baletnih umjetnika i oni su mi zaista bili inspiracija, kao što je to uvjek slu~aj kada koreografiram. No, pre bih rekao da su oni sami sebe izabrali jer, posjeduju potreban entuzijazam. Iza vas su gostovanja u mnogim gradovima na tri kontinenta. Nagra|ivani ste i kao igra~ izuzetne ekspresije i kao samosvojan koreograf. Iz tog iskustva sigurno imate viziju kako }e se razvijati umetni~ka igra u budu}nosti. Mislim da je poslednjih decenija došlo do ‘’buma’’ i izvesne hiperprodukcije igra~kih predstava i koreografa. To je uslovilo izvjesno zasi}enje pa budu}nost umjetni~ke igre vidim ~ak u povratku par koraka unazad. Sa razvojem tehnologije razvija se i umjetnost uporedo, jer je ona odraz vremena u kojemu ìvimo. Ne znam dokle ~ovje~anstvo moè da podnese taj tempo kojim se ide naprijed, stoga bih èlio da se vratimo esenciji, estetici, a ne hiper- produkciji. Malo sam staromodniji.Volim da teatar zadrì dimenziju teatralnosti i dostojanstva, a ne egzibicioniz- ma. Pratite li ono što se danas zbiva na svetskim igra~kim scenama? Malo pratim igra~ke doga|aje i kod nas i vani, naro~ito kada radim novi projekat. Imam od po~etka takovu prirodnu tendenciju. Na izvestan na~in se bojim da ne oponašam druge. Kada radim svoju predstavu, ako vidim ne~iju koreografiju, imam utisak da }u pokupiti virus. Onda se njega moram osloboditi da bih zadrào svoju prirodnu nit i bit i kao koreograf i kao ~ovjek. Naša publika sa velikom radoznaloš}u o~ekuje praizvedbu baleta Ko to tamo peva. U to budite sigurni. Kakva je vaša poruka gledaocima uo~i premijere? Aktuelno djelo koje radim je dovoljna poruka svakom gledaocu koju on moè interpretirati na svoj na~in. Idem isklju~ivo na sopstveni uìtak stvaranja, to prenosim na izvo|a~e, a oni taj uìtak treba da prenesu publici. U svemu tome je moj nezamenjivi suradnik moja supruga, baletna umjetnica Olja Jovanovi}-Zurovac. Ona mi je velika inspiracija i pomo}, sa njom najviše razgovaram o onome što stvaram i mogu re}i da je ona na neki na~in koau- tor mojih koreografija. Ve} smo navikli da svako svoje autorsko delo propratite sopstvenim stihovima. Da li }e tako biti i ovog puta? To je ta~no. Ali ovo je prvi put da je djelo naru~eno. Meni je data ideja da je autorski interpretiram. Kada imam od po~etka svoju ideju onda imam nešto i da kaèm stihovima o djelu. No, i balet Ko to tamo peva smatram svojim autorskim djelom, pa }u mo`da, imati i o njemu kroz poeziju nešto re}i. Vidje}emo. Milica Zajcev

19 Orchestra () 2005. MRAÅNA ÅAJANKA U IZVOÐENJU ERG STATUS PLESNOG TEATRA BITEF TEATAR, 10. JANUAR 2005. NENAD MILOÃEVIÑ Aleksandra Bjelajac

redstava u dve slike Mraåna åajanka izvedena premijerno u Bitef teataru predstavlja na odreðeni naåin rezime jednogodiãnjeg rada ålanova ERG status ansambla sa gostom iz Japana Katsura Kanom. Fragmenti iz ovog Pigraåkog dogaðanja izvedeni krajem novembra proãle godine, briæljivo su doraðivani tako da Crveni sto i Mraåna åajanka kao celovito delo sada predstavljaju zrelo ostvarenje zasnovano na sintezi dve tehnike savremene umetniåke igre: savremenog plesa i japanske buto tradicije. Veñ prva slika Crveni sto, raðena po ideji i u koreografiji Borisa Åakãirana, pokazala je skladnu, plastiånu, zajedniãt- vom oplemenjenu igru Ane Maljeviñ, Ane Ilinåiñ i Nenada Miloãeviña. Uz savremena sazvuåja Igora Tanglickog, autora muzike za obe slike ove predstave, Boris Åakãiran je postavio sinhronizovani ples, koji je pored laganih, razvojnih igraåkih linija sadræavao odreðenu slojevitost u duhovnom pogledu, åija ishodiãta treba traæiti u japanskom savremenom plesnom izraæavanju. Kockarski crveni sto bio je povod i suãtina i istih i razliåitih telesnih reagovanja na stvorenu situaciju svih aktera ove plesne drame. Aleksandra Bjelajac, koja je kontinuirano saraðivala sa koreografom i igraåem Katsura Kanom, gostujuñi zajedno sa njim u Nemaåkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, svojom je idejom i postavkom Mraåne åajanke potvrdila da je jedna od najboljih sledbenica buto igre na ovim prostorima. Izmaãtala je igraåki duet ne samo sa poznavanjem i vrsnim izvoðenjem buto plesa, veñ i sa osmiãljenom dramaturgijom koja jeste ‘’stalno traganje za pokretom koji nije ljudskog porekla, ali kroz istraæivanja i transformacije na sceni dobija nova ljudska znaåenja’’. Lepotom usporenih, kao u prostranstvima vasione stvorenih pokreta, Aleksandra Bjelajac i njen suigraå Predrag Rakiñ, kojem treba odati priznanje za sposobnost da u relativno kratkom razdoblju usvoji osnovne premise buto igre, svoje su interpretacije zasnivali na filozofiji Post Zenitizma. Istraæivanju suãtine ‘’åoveka kao (ne)ljudskog biña’’ i njegovog svojevrsnog transponovanja kroz umetniåku igru u svet novih znaåenja dvodelna predstava ERG status plesnog teatra daje nesumnjivo, znaåajan doprinos, ãireñi lepezu raznovrsnog stilskog izraza u naãoj umetniåkoj igri. Milica Zajcev

Orchestra () 2005. 20 IGRAJUÑI DERVIÃI IZ ISTANBULA DOM OMLADINE, 17. JANUAR 2005.

ahvaljujuñi saradnji sa Ambasadom Turske u Beogradu Dom omladine je Zugostio trupu turskih pevaåa, sviraåa i igraåa ‘’Igrajuñi derviãi’’ iz Istanbula, koji su van svog domicilnog hrama, u kojem inaåe izvode Sema ceremonijal, prikazali ekskluzivni program, nadahnut uåenjem osnivaåa svoga reda Mevlevija - Mohameda Dæelaleda - Din Rumija. Oåigledno da je velika sala Doma omladine bila mala da primi sve one koji su æeleli da vide ovaj nesvakidaãnji koliko atraktivan, toliko i duhovno zasnovan muziåki i igraåki izrazito human ritual. Jer, jedna od osnovnih poruka Mevlevija åoveåanstvu glasi: ‘’Ãto god vidite oko sebe nije izvan vas. Ãto god æelite, æelite za sebe, zato ãto ste vi sve. Kada osoba dostigne taj nivo humanosti, åovek znaåi univerzum a univerzum znaåi åovek’’. Svojim prikazivanjem sufizma - islamskog mist- icizma, gosti iz Turske su nam naåinili most ka nama nedovoljno poznatim vremenima i obi- åajima Srednje Azije koje je davno prekrila patina zaborava. Treba posebno naglasiti da se bez obzira na svoju scenski osmiãljenu prezentaciju Sema ceremonijal odvijao upravo onako kako se to deãava u domicilnom hramu Mevlevi Galata iz Instanbula, a da se od publike nije zahtevalo religiozno predznanje. Derviãi - pet igraåa u belim odorama i pet igraåica u prekrasnim kostimima zelene, narandæaste, ruæiåaste, plave i ljubiåaste boje istog kroja, na znak stareãine harmoniåno su poåinjali da se okreñu. Najpre lagano a zatim u sve bræem tempu stvarajuñi izuzetno lepe, ãarolike slike rascvetalog vrta u jednom izmaãtanom univerzumu. Iz potpunog zanosa oni su se u jednom trenu zaustavljali u mestu, a ni poznavaocu razliåitih plesnih tehnika ne bi bilo sasvim jasno kako oni to po- stiæu. Ekstatiåna muzika je upotpunjavala der- viãki ples, koji po svojim sasvim samosvojnim osobenostima doseæe onostrano i potvrðuje jednu od osnovnih ideja reda Mevlevi: ‘’Gde god su ljubav i lepota ja sam tu. Gde god ima borbe i rata, ja nisam tamo’’. Ova pacifistiåka poruka i poduka izraæena kroz pokret i muziku iako potiåe iz davnih vremena i danas je

ALEKSANDAR JOVANOVIÑ CILE nesmunjivo, veoma aktuelna. Milica Zajcev

21 Orchestra () 2005. BODY SHOP IV BITEF TEATAR,23. JANUAR 2005. Uspeãna koreografska smotra

Centar za umetnost pokreta “Madlenium” åetvri put je okupio koreografe i izvoðaåe alternativnih plesnih trupa na sada veñ tradicionalnoj smotri ‘’Body shop’’ na sceni Bitef teatra. Prikazane su koreografske minijature veñ poznatih mlaðih koreografa, od kojih su gotovo svi bili nagraðivani na Festivalu koreografskih minijatura, koji svakog maja organizuje Udruæenje baletskih umetnika Srbije.Ovom prilikom je predstavljena veoma dobra selek- cija kamernih postavki, savremenog plesnog opredeljenja, koja je potvrdila dosadaãnji ugled svojih autora. Tako je Milica Peroviñ (Beograd) sa veoma mladim igraåicama ponudila krañu dobro uveæbanu plesnu skicu In Love. Mladi i veñ afirmisani koreograf i igraå iz Novog Sada Saãa Krga postavio je duet Prognani uz zanimljive dramaturãke obrte i strastvenost erotskog naboja.Viãestruki dobitnik nagrada na proteklim majskim festivalima igre Tijana Blagojeviñ (Panåevo) je svoj Grad Anðela namenila visokoj, vitkoj igraåici Jeleni Stanimiroviñ, koja je dva muziåki i psiholoãki razliåita dela ove plesne kompozicije igrala izraæajno uspevajuñi da prikaæe svojevrsnost autorkine maãte. Tradicionalno duhovite Dragana Stanisavljeviñ i Dubravka Subotiñ (Beograd) su svoj Ruåak za dvoje interpretirale sa nenametljivom humornoãñu koja je prelazila rampu.

Organizator ove plesne smotre, Centar za pokret Madlenium i koreograf Svetlana Ðuroviñ, posle uspeãnih nastupa na prethodnim manifestacijama Body shop-a i Festivalu koreografskih minijatura ostvarila je postavku Åetiri sobe, koja je na veoma sugestivan i ozbiljan naåin bila i izvestan odjek na njenu priznanjima ovenåanu Mamu. Izvoðaåi su nastupili disciplinovano, nadahnuto i veoma precizno, pokazujuñi umetniåki i tehniåki napredak i doprinoseñi upeåatljivom utisku plesnih stremljenja Svetlane Ðuroviñ. Nela Antonoviñ (Beograd), koreoreæiser Teatra pokreta Mimart, veñ dve decenije znaåajno prisutna u naãem savremenom pozoriãnom æivotu, gotovo da je sve iznenadila joã jednom dimenzijom svog uvek osmiãljenog rada. Njeni dugogodiãnji interpretatori Ivana Joksimoviñ i Aleksandar Lekiñ su sa mnogo ãarma, lirske iskrenosti i vedrine, ali i tehniåke spremnosti da izvedu sloæenost vazduãne igre u ovom duetu, odigrali Bolero Negotino, koji je ona postavila uz nagoveãtaj stilizacije igraåkog folklora negotin- skog kraja. Izuzetno maãtoviti kostimi doprineli su srdaånom prijemu ove minijature kod mlade publike. Zavrãna igraåka skica Stay tuned Ivane Tabori (Beograd), koju je odigrala sa Milicom Peroviñ i Tanjom Petriåeviñ bila je varijacija na temu veñ viðene Graniåne linije, uz jasno razraðivanje ideje o nepoimanju potreba drugih i pretvaranju teænje ka uzajamnosti u odbojnost, koja uniãtava svaki meðusobni kontakt. Na smotri nisu uåestvovali prethodno najavljeni Ana Ilinåiñ i Nenad Miloãeviñ (ERG status, Beograd) i Dragana Bulut (Beograd). Prikazane postavke na ovogodiãnjem Body shop-u nagoveãtavaju zanimljiv plesni i umetniåki sadræaj sledeñeg Festivala koreografskih minijatura, a srdaåno odobravanje publike je siguran podstrek svima koji se bez obzira na teãke uslove kod nas, bave alternativnom savremenom umetniåkom igrom. Milica Zajcev

Orchestra () 2005. 22 ÃESTI ROÐENDAN KAMERNE OPERE MADLENIANUM U ZNAKU TRIPTIHA RAMONA ULJEA ATELJE 212, 23. JANUAR 2005.

To ~udesno telo, sanjano oslobo|enje...

Nove ideje i savremeni koreografsko-rediteljski rukopis koji oslobaða emocije, energiju i lepotu tela i pokreta razotkri- vajuñi skrivene nemire, sukobe, patnju i åeænju u nostalgiji za ljubavlju i slobodom, osnovne su odlike ãpanskog i svetskog koreografa i igraåa Ramona Uljea (Ramon Oller), osni- vaåa trupe Metros 1984, (Barselona), u njegovom Triptihu (Åovek, Violeta, Greh). Mada pod uticajem tehnike i ekspresivne virtuoznosti Hosea Limona (José Limon), Naåa Duata (Nacho Duato) i savremenih italijanskih koreografa, Ulje je stvorio vlastiti igraåko-reæijski stil zasnovan na æivot- nim åinjenicama, koji koreografu i interpretatorima pruæa moguñnost sinkretistiåkog individualnog izraza. Njegovim delom dominiraju iskrenost, najintimnija oseñanja, inventivnost i bogatstvo pokreta, solâ, duetâ i grupnih scena, u izvanredno osmiãljenom koriãñenju scenskog prostora kroz statiåne i dinamiåne scene. Rafinirana Uljeova koreografija iberijske uzdræanosti i elegancije åak i u najstrastvenijim i najvirtuoznijim podrãkama i solima, uz ponekad setan i nenametljiv humor, kao i izvanredan izbor muzike (Labud Sen-Sansa i Tango argentino u prvom baletu, naslovljenom Åovek, potresne pesme i tuæbalice ãpanskih Sefarda u koreografiji Violeta i lirski setna Milonga uz fragmente Franca Ãuberta u Grehu) - predstavljali su izvanredan podsticaj naãim igraåima klasiåne provenijencije u savladavanju jednog za njih novog stila i naåina ispoljavanja oseñanja, ãto je uslovljavalo i drukåiju upotrebu telesne ekspresije od one na koju su navikli. Uljeov stil je oslobaðajuñi, originalan u ogoljavanju onog ljudskog ãto, åesto zatomljeno, najednom izbija kao sluåajni gest ili provala strasti. Posle odlaska Uljea i njegovih saradnika Kejta Morina (Keith Morino, balet Åovek) i Tereze Lorenco (Theresa Lorenzo) FOTOGRAFIJE: VLADIMIR MARKOVIÑ koja je zajedno sa Uljeom na premijeri 27. marta 2004. sja- Olga Olñan, Ana Ignjatoviñ i Dejan Kolarov jno odigrala koreografiju Greh, naãi igraåi ove predstave, na åelu sa izvanredno plastiånim, åesto potresnim Danicom Arapoviñ, Anom Ignjatoviñ i Konstantinom Kostjukovim (kod ovog poslednjeg bila je vidljiva razvojna uzlazna linija od maja meseca do poslednje predstave, u kojoj je bio uzbudljivo iskren i izraæajan), bilo bi nepravedno ne istañi kolektivnu perfekciju u savremenom izrazu celokupne ekipe predvoðene repetitorom Marijom Jankoviñ. U sim- boliånoj scenografiji i kostimima Jelene Anðelkoviñ, sve- denim ali efektnim po bojama i formi, igraåi su ostvarili izuzetno bogato savremeno scensko delo ispunjavajuñi koreografsku viziju vlastitom imaginacijom. Njihova igraå- ka nadahnutost, zajedno sa potresnim siæeom i muzikom, pogaðala je u samu sræ ljudske emotivnosti. Umesto bahatog i razuzdanog ãestog roðendanskog slavlja, Madlenianum je ponudio iskreni doæivljaj tragike gubitnika, kroz virtuoznu igru K. Kostjukova, D. Arapoviñ, A. Ignjatoviñ, M. Rusa, O. Olåan, N. Krluåa, I. Gliãiñ, D. Kolarova, S. Ninkoviñ i M. Stefanoviña. Dugotrajni tajac zagrcnutosti publike prekinut je provalom oduãevljenog aplauza. Mirjana Zdravkoviñ

Danica Arapoviñ i Konstantin Kostjukov 23 Orchestra () 2005. Oåima gledaoca Kroki sa dva imena

Lepota Greha

I ovog puta, kao i deset puta pre toga bila sam oduãevljena u stvari, oåarana Danicom Arapoviñ. Suptilnost kojom je doåarala opasnu zavodljivost greha, diskret- nu tugu, strah, åeænju, odluånost, odustajanje, zanos, uzaludno traganje, izrazila je neverovatnim, promiãljenim i sigurnim, raskoãnim ali ne i bezrazloæno rasipnim pokretom. U potpunoj saglasnosti sa neænom, romantiånom, na mahove straãnom i preteñom muzikom, koja je bila ravnopravan partner sa protagonistima, protumaåila je koreografovu viziju bega iz pozlañenog okvira - i dobrovoljni povratak u njega, poãtujuñi u potpunosti Uljeov tekst, koji je ispisala sopstvenim rukopisom. (Ako je greh toliko lep, kako nam je svojom igrom doåarala Danica Arapoviñ, onda cena za njega - povratak u opusteli pozlañeni okvir i nije tako velika!) Danica Arapoviñ je u Grehu Ramona Uljea bila åisto otelotvorenje suãtine igre. Ovog puta ne bih o Konstantinu Kostjukovu, ne zato ãto o njemu nema ãta da se kaæe, veñ zato ãto osim bezbroj puta ponavljanih svih postojeñih superlativa, ne bih uspela da naðem nove. Ali, da nije bilo njegove svesrdne, nenametljive, sigurne, nesebiåne kolegijalne podrãke, da nije, kao pravi princ iz bajke, dobrovoljno preuzeo ulogu pratioca svoje dame, ne bi njegova partnerka u Grehu bila tako suvereno blistava na sceni. FOTOGRAFIJE: VLADIMIR MARKOVIÑ Danica Arapoviñ

Violeta Ane Ignjatoviñ

Iako Violeta ne bi bila tako nezaboravno lepa da nije bilo åudes- nih pesama, da nije bilo uzavrele igre mladosti Olge Olañan, Ivane Gliãiñ, Sanje Ninkoviñ, Milana Rusa, Nikice Krluåa, Dejana Kolarova i Mihajla Stefanoviña, i potresne koreografske zamisli Ramona Uljea, ipak su moje oåi ovog, jedanaestog puta pratile samo Anu Ignjatoviñ, koja je kao nepresuãno vrelo emocija izli- vala (svoj) iskonski dar æivog biña da se izrazi kroz igru jer, pre reåi bio je pokret, ili moæda krik? Taj “prvobitni krik” nemo je parao scenu i kada je sve vrvelo od bezbrige i radosti, a odjeknuo jezivim ehom kada razodevenu, nezaãtiñenu Violetu napuãta æivot. Do tada sve bilo je radost. Zahtevan zadatak da samo telom, uz pomoñ muzike i ponekog uzvika ispriåa povest Violete, ostvarila je Ana Ignjatoviñ sjajno: njeno gipko telo bez pogreãke je pratilo i izraæavalo sva oseñanja koja su se raðala u åednom devojåetu, nesigurnom i zbunjenom prvim nagoveãtajem ljubavi, prkosnim zaåikavanjem i potresnom neænoãñu, sve do surovog kraja. I kako se åuda u stvarnosti retko deãavaju, u priåi o Violeti ljubav nije uspela da pobedi smrt. Pa ipak, svih tih jedanaest puta (koliko sam gledala predstavu), pred mojim oåima deãavalo se: Ana Ignatoviñ - Violeta, Violeta - Ana Ignjatoviñ, je Åudo! Teodora Sujiñ

Ana Ignjatoviñ Orchestra () 2005. 24 PREMIJERA PREDSTAVE VILLIS U IZVOÐENJU CENTRA ZA UMETNIÅKI POKRET MADLENIUM BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 27. FEBRUAR 2005. U spomen baletskoj zvezdi

zbudljiv i tragiåan æivot Olge Spesivceve, jedne od najveñih ruskih balerina sa poåetka proãlog stoleña, inspirisao je koreografa Svetlanu Ðuroviñ da u svom Centru za umetniåki pokret Madlenium postavi veoma Uosmiãljenu i celovitu igraåku predstavu u spomen na veliku baletsku zvezdu. Nukleus ovog plesnog projekta koji je nagraðen na proãlogodiãnjem osmom Festivalu koreografskih minijatura, Svetlana Ðuroviñ je dalje razvijala, pa je u nizu igraåkih scena teåno i upeåatljivo umetniåki oblikovanim pokretom savremenog opredeljenja ispriåala povest o najboljoj interpretatorki Æizele svih vremena, nedovoljno poznatoj u naãoj sredini. Dramaturãka nit u ovoj plesnoj predstavi bila je jasna: bajkovito snoviðenje u poznatoj romantiånoj priåi o vili- si Æizeli preplitalo se sa surovim prizorima iz stvarnog æivota Olge Spesivceve. Tako se protagonistkinja - tanana, visoka, eteriåna Lena Markuã igrajuñi najpoznatije odlomke iz Adamove Æizele suoåavala sa gruboãñu okruæenja u bolnici umobolnih i surovom pritisku zloglasnog NKVD-a, kojima je bila izloæena Spesivceva koju su “u domovini smatrali izdajnikom Revolucije, a na Zapadu ruskim ãpijunom”. Tuæna nepravednost dvadesetdvogodiãnjeg zatoåenja velike balerine u azilu za psihijatrijske bolesnike u Americi u postavci Ðuroviñeve, iskazana je snaæno, posebno u igri ansambla koji je delovo homogeno u prikazi- vanju mraånih prizora ludila koji su åuvenu balerinu toliko dugo okruæivali. Igraåku radnju su veoma uspeãno pratili video snimci poåetka Oktobarske revolucije u Rusiji, a posebno je bilo dragoceno upoznavanje sa igrom Spesivceve (varijacija iz I åina Æizele) na jednom davnom snimku iz prvih decenija XX veka. Niãta manje nije bio uzbudljiv snimak Spesivceve u dubokoj starosti - æivela je 96 godina - na kojem njeno lice joã lepih i plemeni- tih crta, krase velike, æive, umne i izraæajne oåi. Predstava Madleniuma u spomen velike baletske zvezde odigrana je u Beogradskom dramskom pozoriãtu na muziku Borisa Kovaåa i K. Åalajeva, A. Adama i J. Zelvera u kolaænoj obradi koreografa Ranka Lasice, asistenta i primernog karakternog igraåa i partnera. Pored izrazito darovite Lene Markuã, koja je igrala Æizelu bez ãpic patika, a sa otmenoãñu i plastikom koje zasluæuju pohvalu, istakla se posebno Dunja Njardi (dvojnica Spesivceve u ludnici), svojim dramatiånim plesom, a koju su disciplinovano sledili i ostali uåesnici u predstavi. Sve to potvrðuje stalni umetniåki uspon Centra za umetniåki pokret Madlenium i Svetlane Ðuroviñ koja je izrasla u autoritativnog koreografa. Ona je znala da uskladi razliåite stilske plesne premise predstave Villis u åijem je ostvarenju bila dragocena pomoñ istoriåara baleta i kritiåara Milice Jovanoviñ. Zadovoljni pozdrav gledalaca na kraju ove igraåke biografije bio je upuñen svim autorima i izvoðaåima, koji su svojim nastupom potvrdili reåi Enrika Åeketija, jednog od najveñih baletskih pedagoga, u listu ‘’Figaro’’ iz 1927. godine: Jabuka je doãla na svet; ako je preseåemo na pola, jedna polovina biñe Ana Pavlova, a druga Olga Spesivceva. Za mene je Spesivceva ona polovina koja je bila izloæena suncu. Milica Zajcev

25 Orchestra () 2005. PREMIJERA PREDSTAVE KORAK DALJE 05 MALO POZORIÃTE “DUÃKO RADOVIÑ”, 25. FEBRUAR 2005. Savremeni potroãaåki

Kada se u naãoj sredini jedan zapoåeti pozoriãno-igraåki projekat sa uspehom nastavi to bez sumnje, ohrabruje. Stoga treba pozdraviti ostvarene namere autora projekta Korak dalje Bojane Mladenoviñ i Duãana Muriña, koji su ovo viãegodiãnje deãavanje u oblasti savremene igre i izvoðaåkih umetnosti, zapoåeto na Belefu u leto 2003. godine predstavom Ostrvo, dalje razvijali i pripremili novi meðunarodni susret u kojem je ‘’Evropa propozicija, a Balkan predispozicija’’. Okupivãi veoma dobre savremene izvoðaåe-igraåice i igraåe iz Bugarske, Hrvatske, Slovenije, Ma- kedonije, Austrije, Holandije i naãe zemlje postigli su razmenu plesne energije koja je uåinila oåekivani ‘’korak dalje’’. Okosnica svih dramaturãki dobro postavljenih scenskih prizora, uz Neoåekivanu Slilu Koja Se Iznenada Pojavljuje i Reãava Stvar odnosno snaænu i veoma podsticajnu æivu muziku savremenog sastava, ovog puta je bila plesni pokret i mnogo manje verbalnih iskaza koji su na odreðeni naåin optereñivali prethodno Ostrvo. S obzirom na to da je uzajamna komunikacija osnovni okvir projekta Korak dalje ona je bila prikazana koreografski teånim jezikom, kojim se osmiãljeno iskazivalo protivstavljanje razliåitostima i traganje za sliånostima meðu per- formerima -pojedincima. A oni su osnovnu temu predstave - potroãaåki ples proizaãao iz osobenosti potroãaåkog druãtva, znali da nadgrade koliko veomo prijemåivom duhovitoãñu, toliko i stilskom raznovrsnoãñu koja u svojoj mnogostranosti pripada sadaãnjem vremenu. Ovaj odluåan korak ka svestranijem razvoju beogradske plesno-izvoðaåke scene kao ‘’inte- gralnog dela evropskih plesnih pozornica’’ zajedniåki su kreirali i izveli: Draga Bulut, Bojana Mladenoviñ, Vili Prager, Isidora Staniãiñ, Aleksandra Janeva, Sanja Vinkoviñ, Rosana Hribar i Duãan Muriñ. Teme projekta unapred odreðene kao i one koje su se oblikovale u procesu nastajanja predstave Korak dalje 05, iskreno usvojene i odigrane, pokazuju da prethodno odræane radionice koje su vodili poznati savremeni plesni umetnici iz inostranstva treba dalje organizovati i podræavati i to ne samo na reåima pohvale, veñ i finansijskom pomoñi naãih nadleænih institucija. Milica Zajcev

Orchestra () 2005. 26 LES HOMMES CACHÉS-2004, U IZVOÐENJU FRANCUSKO-MAÐARSKE IGRAÅKE TRUPE COMPAGNIE PAL FRENAC BITEF TEATAR, 23. MART 2005.

Veãtina, atrakcija, psihoanaliza

Kulturni centar Francuske u Beogradu koji veñ po tradiciji, uspeãno predstavlja razliåite aspekte savremene umetniåke igre svoje zemlje, upoznao je naãu publiku sa francusko-maðarskom trupom Pala Frenaka. Predstava Skriveni ljudi-2004 (moæda bi originalan naslov Fiuk odnosno Frajeri bio pri- mereniji) traje 45 minuta i deo je trilogije koja se na plesni i psihoanalitiåki naåin bavi principima muãkosti, æenskosti i najzad, njihove uzajamnosti. Za okvir sasvim uslovno reåenog plesa muãkog principa koji je prikazan, Frenak je odabrao veãtinu raznovrsnih veæbi na alpinistiåkim konopcima svojih izuzetno uveæbanih izvoðaåa, razliåitih nacio- nalnosti i prethodnog obrazovanja. Brazilac, Kolu- mbijac, Peruanac i Maðar, åija imena nam naæalost, nisu poznata, svojim su atraktivnim, osmiãljeno po- stavljenim lebdenjem u vazduãnom prostranstvu scene, ponekad i iznad glava gledalaca u prvim re- dovima, dekomponovali i pojedinaåno i zajedniåki, uz znalaåki dozirane crnohumorne nijanse, neka osnovna psihiåka i fiziåka svojstva savremenih ma- åo i ostalih muãkaraca: nadmetanje u snazi sa gotovo surovom agresivnoãñu (akrobacije na konopcu na velikoj visini teæe apsolutnoj dominaciji nad drugima), narcisoidnost do imbecilnosti (isticanje ispraznosti lepote dobro bildovanog tela), potrebu za neænoãñu uprkos njenog prikrivanja (cucle!!!), razmatranje i razlaganje svoje seksualnosti (sjajno postavljena igra muãkarca odevenog u æensku haljinu), odnos sa svetom koji ga okruæuje sa odreðenom nijansom psihiåkog nespokojstva i uznemirenosti (zavrãne scene). Sva åetiri izvoðaåa Skrivenih ljudi-2004 su atletski graðeni momci, veoma posveñeni svojoj akrobatskoj veãtini na tri konopca (jedan nedostaje, te je borba za prestiæ oåigledna) od koje je gledaocima åesto zastajao dah. No, oni su bili nepogreãivi, a iza tih bravura nasluñivala se viãeslojna koreoreæiserova namera da kroz ‘’direktan pristup nesvesnom’’ pru- æi impresivnu, prostudiranu, liãenu svakog ulep- ãavanja, sliku ‘’funkcionisanja savremenog druãtva’’. Milica Zajcev BRANKO JOVANOVIÑ

27 Orchestra () 2005. LES HOMMES CACHÉS-2004 U IZVOÐENJU TRUPE COMPAGNIE PAL FRENAC BITEF TEATAR 23. MART 2005. Muãki princip BRANKO JOVANOVIÑ

U okviru praznika Frankofonije u Beogradu, Francuski kulturni centar je ponudio domañoj publici izmeðu ostalog, i savremenu igru kao jednu od uspeãnih i izuzetno cenjenih umetnosti Francuske. Baletska trupa Pal Frenac prikazala je kreaciju iz 2004. godine Skriveni Ljudi Francusko-maðarska plesna kompanija mladog koreografa Pala Frenaka donela je specifiåno muãku, snaænu, ogoljenu i energiånu predstavu u kojoj se åetiri igraåa transformiãu u izuzetno pulsirajuñu energiju. Savremeni baletski vokabular, proæet i akcentovan fiziåkim teatrom i pojavom akrobatskog i jakog ljudskog tela, prikazao je svojevrsnu, muãku viziju meðuljudskih odnosa. Balansirajuñi na tri konopca koja su visila s plafona, preletajuñi publici iznad glava, simbolizujuñi agresivnost, ranjivost, nadmenost, nasil- je i glupost, Pal Frenak definitivno je pomerio perspektivu scenskog deãavanja i probudio uspavan horizontalan pogled publike. Geometrijski precizna i lirski postavljena svetla, s druge strane, pokazala su naprotiv, jednu neæniju i prefinjeniju stranu ove izazivaåke i nasrtljive predstave. Spremnost, veãtina i igraåka sposobnost izvoðaåa bila su na visokom nivou, ali je i pored toga, koreografova minimalistiåka simboliånost, kako kroz scenografiju, tako i kroz koreografsku leksiku, ostavila veliki neispunjen prostor, uskrativãi tako publici glavni dogaðaj. Brza, energiåna muzika bila je u funkciji deãavanja na sceni i svojim ritmiåkim promenama proæimala je telo igraåa. To ãto je najinterensant- nije u trupi Pala Frenaka, definitivno je drugaåiji pristup upotrebi tela kao instrumenta u savremenom plesu koji nije najrasprostranjeni- ji kod nas. To je bilo ono u åemu smo uæivali viãe od svega. Treba pomenuti da je predstava Skriveni Ljudi bila deo programa Noñ Frankofonije u okviru koje smo joã imali prilike da vidimo u Bitef Art Kafeu, posle glavnog programa, predstavljanje raznih aspekata francuske kulture, kroz ekskluzivan performans Kompanije Pal Frenac, zatim mini modnu reviju, degustaciju vina i sireva kao i video zapis najlepãeg grada na svetu i njegovih specifiånih delova. Pariz, naravno! Izuzetna noñ Francuske u Beogradu trebalo bi da postane tradicija u okviru koje bi moæda moglo da dodje i do uzajamne razmene umetnika. Tada bi i naãi umetnici mogli da prikazu svoja umeña na tlu Francuske. U svakom sluåaju, Francuski kulturni centar je jedan od najaktivnijih i najotvorenijih meðunarodnih institucija u naãoj zemlji koji ne samo da ima izuzetno bogatu ponudu svoje kulturne baãtine, nego i ãirom otvara vrata pozivajuñi na saradnju. To treba maksimalno podræati!! Milica Ceroviñ

Orchestra () 2005. 28 SOFTLY HARSHLY, U IZVOÐENJU TRUPE NANONACH SKC, 31. MART 2005.

Tanko i sirovo

U okviru kulturno-edukativne saradnje DDT-kcp i igraåke trupe iz Praga, Nanohach, odræana je jednonedeljna radionica Dankan tehnike u Deåjem kulturnom centru. Takoðe, ova trupa je nastupila u SKC-u poslednjeg dana marta, izvodeñi dvodelni program pod zajedniåkim imenom Softly Harshly. Plesni teatar Nanohach osnovan je u novembru 2004. godine, okupljajuñi mlade igraåe iz Åeãke koji su stekli zavidno iskustvo u oblasti plesnog teatra. Ono ãto povezuje ålanove Nanohach jeste visok nivo obrazovanja steåen na Konzervatorijumu “Dankan centar” u Pragu, ali i izuåavanje plesa na univerzitetima i centrima ãirom sveta: Univerzitet u Njujorku, Laban centar u Londonu, Akademija igre u Roterdamu, Univerzitet u Brajtonu... U dve mini-predstave, koje koncepcijski åine celinu, beogradskoj publici predstavile su se Nanohach igraåice: Lea Åapko- va, Eliãka Kaãparova i Marta Trpiãovska. Prvi komad koji smo videli, Softly, u koreografiji Veronike Vabove, govori o prijateljstvu tri drugarice - njihovim ljupkim nadmetanjima, ljubomori, svakojakim puñenjima. Ipak, igraåice znatno nadrastaju tinejdæerske godine na koje se verovatno ova tema odnosi, pa je izgledalo kao da su veñ odrasle devojke regresirale na neke prethodne nivoe. No, to bi se joã i moglo podneti, ukoliko bi veãt koreografski zanat pokrio reåene nedostatke. Vraga! “Tanka” i nezan- imljiva koreografija, kao i pokret koji je viãe nalik prapoåecima savremenog, bez ozbiljnog tehniåkog utemeljenja, naveli su na utisak da se nalazimo na jednoj od prvih proba ovog komada, kada se ideja tek raða a igra izvodi u gruboj formi. Zaista je teãko razumeti kako se uspelo da postojeñi potencijal, bilo u ideji koreografa bilo u spremnosti igraåica, tek nazire, dok samo finale jedva da zasluæuje prelaznu ocenu. O drugom delu ove veåeri nazvanom Harshly åiji je autor Jan Beneã- McGadie, zaista ne moæemo govoriti kao o koreografiji, u uæem smislu te reåi. Inaåe, ideja je jasna k’o dan: koliko je ono prvo bilo softly toliko je ovo sada harshly. Na momente åak i smeãan, onoliko koliko su nam smeãni gegovi i prañakanje vaãarskih klovnova, odvijao se ovaj komad s jasnom namerom da nas ubedi da je reå o paro- diånom “koreografskom transkriptu” tabanja, ãutiranja, saplitanja drugog, kukanja, jeåanja... OK, shvatili smo. Samo jedno nismo: koja je ciljna grupa ovih predstavica? Ivana Milanoviñ

29 Orchestra () 2005. TAKMIÅENJE BALETSKIH ÃKOLA SRBIJE NARODNO POZORIÃTE,17. I 18. APRIL 2005. 2005.

“Kamen temeljac”

vih dana imali smo prilike da prisustvujemo joã jednom takmiåenju baletskih ãkola. Pardon, greãka. To je u stvari bilo takmiåenje uåenika ãkole “Lujo Daviåo” sa uåenicima ãkole “Lujo ODaviåo” tako da su sve nagrade (a bilo ih je mnogo) ostale u kuñi, ãto bi naã narod rekao “ko ñe kome, ako neñe svome”. Nije mi poznato, osim “rekla-kazala”, zaãto nisu uåestvovale baletske ãkole iz Panåeva i Novog Sada!? Uåenika odabranih na prosmotri odræanoj 2. aprila 2005. pred nastavnicima koji su ih spremali za tak- miåenje ipak je bio dovoljan broj da ispune dva termina i pojave se pred æirijem u sastavu: Duãka Dragiñeviñ, prima balerina, Vladimir Logunov, koreograf i Ljiljana Æivanoviñ, nastavnik niæe baletske ãkole. Kandidati su prikazali svoja umeña u klasiånoj i savremenoj igri. Naravno, kao i uvek, Narodno pozoriãte je bilo prepuno roditelja, uåenika-navijaåa i buduñih uåenika baletske ãkole. Da li je u publici bilo baletskih kritiåara, da li su uopãte bili pozvani ne bih smela pouz- dano da tvrdim jer se u poslednje vreme namerno ili sluåajno kritiåari samo selektivno pozivaju na sve manifestacije u Beogradu koje se odnose na baletsku umetnost. Zaãto - kome smeta ocena struåne kritike!?

Ovde bi trebalo da se nalaze fotografije nagraðenih uåenika Baletske kole “Lujo Daviåo”.Autor teksta naæalost nije mogao da ih obezbedi jer joj fotograf Srðan Mihiñ i direktor baletske ãkole nisu dozvolili uvid u foto materijal. Zaãto!? Redakcija se izvinjava zbog toga uåenici- ma, roditeljima i åitaocima i njima prepuã- ta konaåan sud... ?

Orchestra () 2005. 30 This is where we intended to place the photographs of awarded students of the ‘Lujo Daviåo’ Ballet School. The author of the text was unfortunately unable to pro- vide them because photographer Srðan Mihiñ and the principal of the ballet school did not allow us to see the photographs. The reason being … The editorial staff apologizes for this to the students, the parents and the readers and leaves them to draw their own conclu- ? sions...

Kao ãto rekoh na poåetku, nagrade su dodeljene u ogromnim koliåinama, verovatno da bi se zadovoljio svaki profesor, roditelj, tetka, strina i uåenici-navijaåi koji su inaåe, posle odigranih varijacija, sa scene bræe bolje tråali u gledaliãte da svesrdno navijaju za svoje, a ti drugi ñe opet sutra navijati za njih. Nadam se da to skandiranje, jodlovanje i uzvici “Bravo! Bravo!” nije uticalo na zvaniåni æiri!!! Mislim da je æiri ipak bio vrlo dareæljiv tako da se usaglasio sa publikom, verovatno nenamerno. Neosporna je åinjenica da su neki i profitirali. Nemojte me pogreãno razumeti - mislim na prodavce cveña. A uveåe - “Sveåani koncert” i gosti iz Gråke, Nemaåke, Italije i poneki odabrani uåenik iz redova odabranih, da ne kaæem nagraðenih, moæda baã oni koji su zasluæili nagrade... Ali, Boæe moj, ãta koãta jedna plaketa, pa to je samo papir. To ãto mene zanima, baã sada jeste pitanje kada ñe kamen temeljac koji je sveåano postavljen u nekoj livadi to jest ploåa buduñe baletske ãkole poåeti da prerasta u baletske sale, uåionice, scenu i bazen za rekreaci- ju uåenika posle osmoåasovnog obrazovnog programa u zatvorenim prostorima? Lepo zvuåi, ali to je naravno samo jedno od obeñanja gradskih i republiåkih pretendenata na vlast pred izbore. Ma ãta koãta da koãta, to je samo obeñanje misle oni, ali tako veñ dvadeset godina. I dalje se pitam kada ñe uåenici baletske ãkole prvo imati åasove klasiåinog baleta, pa karakternih igara, pa savremene igre a zatim engleski, muz- iåko, istoriju, srpski jezik... a da ne menjaju tri zgrade tokom radnog dana, tråeñi od jedne do druge, zno- javi uzbrdo i nizbrdo Francuskom ulicom iz klupa uskakati u baletske patike, pa opet u klupe. Zato predlaæem, da dok se ne desi åudo i nova Baletska ãkola izraste sama od sebe iz kamena temeljca, da deca umesto gorespomenute rekreacije pokose korov iznad te ploåe na nekoj livadi, donesu baletske ãtapove za veæbu i naprave javni åas. Neka pozovu zvaniånike iz gradske Vlade i odgovornih republiåkih Ministarstava i obavezno gospodina Milorada Miãkoviña - Dobroåinitelja koji navrati ponekad u ove naãe prostore da potkrepi (putem naãih TV stanica) puku nadu mene i meni sliånih da ñe ãkola biti sagraðena - samo ãto nije! Predloæenu manifestaciju Sekretarijat za kulturu grada Beograda mogao bi da uvrsti u redovne gradske manifestacije pod nazivom Sjaj u travi. Zamislite kako bi to odjeknulo u Evropi, mi se prvi setili da iskoristi- mo pokoãenu livadu kao prostor za klasiåan balet. Garantujem da bi ta manifestacija trajala godinama, prosto bi postala tradicionalna, jer livada ñe po svemu sudeñi i dalje biti samo livada kao simbol kamena temeljca... Viãnja Ðorðeviñ

31 Orchestra () 2005. REX ILUSIVII IN VITRO - SUBA U NAMA, KOREOGRAF ALEKSANDRA KETIG POZORIÃTE MLADIH, 2. OKTOBAR 2004.T 2005.

Mitrova hronologija : PREDRAG UZELAC

ovodom petogodiãnjice smrti Mitra Subiña Sube, jednog od najtalentovanijih muziåara Novoga Sada, na velikoj sceni Pozoriãta Mladih je 2. oktobra 2004. godine prikazan balet Rex ilusivii in Vitro Pili Suba u nama koji je ustvari, vizualizacija njegovog kompozitorskog i producentskog stvaralaãt- va, bazirana na biografskoj priåi iz koreografskog ugla Aleksandre Ketig. Nastao u koprodukciji Pozoriãta Mladih i agencije “Atelje Guåunski”, balet Suba u nama je svojevrsni omaæ velikom talentu, prerano preminulom Mitru Subotiñu Subi, åiji je æivotni put prikazan igraåkim jezikom, na njegove originalne kompozicije zadivljujuñe sjajnog kvaliteta. Dramaturãko reãenje baleta Suba u nama je akcento- vano na hronoloãkim momentima njegovog æivota, poåev od detinjstva i susreta sa muzikom preko ljubavi i dvoumljenja, do njegove liriåno prikazane tragiåne smrti. Aleksandra Ketig se u svojoj kreaciji fokusira na psiholoãku problematiku glavnog junaka prikazujuñi kompleksnost njegove liånosti kroz veåiti trougao. Podeljen izmeðu emotivnog Sube koga igra Jovica Begojev i kreativnog Sube u interpretaciji Saãe Krge, lik Mitra Subiña u izvoðenju Slobodana Ninkoviña dobija viãeslojno znaåenje ali je i upravo zbog toga nedovoljno iskoriãñen. Æenski princip otelotvoren u majci (Agota Vitkai-Kuåera), zatim prijateljici (Kristina Radenkoviñ) i veånoj ljubavi (Maja Stankoviñ) iako dobro uoåen, samo je dotaknut i nedovoljno razjaãnjen, åak povrãno eksploatisan. Ulogu oca igra Stevan Sremac koji kao muãki princip ostaje u senci i predstavlja neku vrstu skrivenog oslonca. Koreografija koja je bila osnovni reånik ove predstave sastojala se od pregrãti zanimljivih podrãki u duetima, i osrednjim varijacijama grupnih izvedbi. Pokuãavajuñi da savremenim pokretom prikaæe ovu biografsku priåu, Aleksandra Ketig je ostala zaglavljena na “pokvarenoj” leksici klasiåno baletskog izraza koja nije uspela da stigne a ni da se razvije u savremeni balestki izraz. Forma koreodramskog pokreta koji ne zahteva odreðenu tehniku tako je ostala nedoreåena, povrãna i amaterski prezentovana. Iz ovoga je jasno da koreograf ne moæe da bude u isto vreme i reditelj i dramaturg jer mu se u tom kompleksnom trojstvu izgube i previde upravo one najbitnije åinjenice koje stvaraju jedno delo uspeãnim. Koliko god bili obradovani sjajnom idejom Aleksandre Ketig da se ovaj grad i jedna generacija oduæi svom neosporno velikom umetniku, toliko se i pitamo da li je svaki naåin i dobar naåin. Pa ipak, omaæ je omaæ, ali se on naæalost, ne gleda samo kroz taj specifiåan objektiv, veñ se mora uoåiti i njegov umetniåki kvalitet koji je ovog puta ostao u senci. Milica Ceroviñ

Orchestra () 2005. 32 BALET REX ILUSIVII NOVOSADSKOG POZORIÃTA MLADIH POSVEÑEN KOMPOZITORU MITRU SUBOTIÑU SUBI U BEOGRADU BITEF TEATAR, 3. DECEMBAR 2004.

Igrañemo tvoju muziku...

izualizacija kompozitorskog i producentskog stvaralaãtva naãeg istaknutog stvaraoca nove Vmuzike Mitra Subotiña Sube, zasnovana na njegovoj kratkoj a umetniåkim rezultatima plodnoj umet- niåkoj biografiji, koju je izmaãtala Aleksandra Ketig balerina, pedagog i koreograf, u svim svojim teatarskim komponentama je åist, samosvojan i ljubavlju pro- tkan åin. Ovo poetiåno koreografsko delo nazvano je po pseudonimu poznatog novosadskog kompozitora Mitra Subotiña, koji je pre pet godina izgubio æivot nesreñnim sluåajem u poæaru, u dalekom Sao Paolu. Nastalo je kao koprodukcija Pozoriãta mladih i Agenci- je “Atelje Guåunski”. Ono je omaæ prijatelju, nimalo tuæan veñ nabijen pozitivnom energijom koja zraåi iz njegovih kompozicija. Aleksandra Ketig koreograf i re- æiser ovog plemenitog señanja, je odabravãi odliåne izvoðaåe pokazala da ovaj novosadski dream-team zasluæuje posebnu paænju u naãoj umetniåkoj igri. Oni su znali da svoja igraåka i umetniåka umeña primereno usaglase sa osnovnim odlikama umetniåkog vizionarst- va Sube, koje je u njima zaista pulsiralo. Ilustrujuñi neke od znaåajnih segmenata Subotiñevog æivota u idejama sveæom postavkom, Ketigova je sa produhovljenoãñu postavila ne samo sjajan autorski duet Maje Stankoviñ i Jovice Bogoeva veñ i niz igara zasnovanih na ritmovima Subine muzike u kojima su svi izvoðaåi imali svoj kulminacioni trenutak: Slobodan Ninkoviñ je glumaåki ali i igraåki vodio ovu plesnu biografiju, prepuãtajuñi baletski virtuozitet savremenog

: PREDRAG UZELAC opredeljenja emotivnoj liånosti Sube, koju su sjajno doåarali veñ iskusni Stevan Sremac (Otac) i nova nada novosadskog Baleta Jovica Bogoev. Pevaåica Agota Vitkai Kuåera (Majka) i glumica Kristina Radenkoviñ (Prijateljica), uspeãno su se uklopile u igru nabijenu iskrenim oseñanjima, koju je temperamentno, vrtogla- vo brzo i strastveno vodio Saãa Krga (Suba kreator), naroåito u zavrãnoj sceni Brazilskog karnevala, koja dolazi moæda neoåekivano, ali celom omaæu daje opti- mistiåki duh: Prijatelju, neñemo zaboraviti Tebe i Tvoju muziku i joã dugo ñemo je igrati.... Milica Zajcev

33 Orchestra () 2005. PREMIJERA BALETA OÆALOÑENA PORODICA, BALET SRPSKOG NARODNOG POZORÃTA 14. OKTOBAR 2004.

Autorska smelost

a samom poåetku sezone 2004/2005, Balet SNP-a obradovao nas je premijerom baleta Oæaloãñena porodica po istoimenoj komediji Branislava Nuãiña, u koreografiji i reæiji Æivojina Novkova, poznatog novosadskog koreografa. NPrvi put kod nas je jedno Nuãiñevo dramsko delo preneseno u svet igre, svedeno ili pak obogañeno reånikom baleta, ãto åini nesumnjivu autorsku smelost takvog poduhvata. Osloboðen od pozoriãnog jezika, balet Oæaloãñena porodica izrastao je na komiånoj i satiriånoj noti Nuãiñevog dela, prikazanoj kroz niz grotesknih likova i scena u neoåekivanoj interpretaciji baletskog reånika. U interesantno stilizovanoj scenografiji, obogañeno sjajnim upadljivim kostimima u real- izaciji Gordane Novkov, priåa o ljudskoj pohlepi i dvoliånosti dobija odliåan vizuelni peåat, prañen naæalost, osiro- maãenom i neinventivnom koreografijom Æivojina Novkova. Kroz novu formu izraæajnosti, dramaturgija Novkova pratila je nit Nuãiñevih metafora kroz poznate likove iz komedije dodajuñi jedan novi lik pijanice koji posmatrajuñi sve sa strane uzima ulogu komentatora, pojaåavajuñi grotesknost ostalih likova. Koriãñeni neoklasiåni baletski izraz, na veoma jednostavan i krajnje sveden naåin, doprineo je utisku uguãenosti maãte i expanzije prikazane koreografije, osim u delu kada se licemerna i pohlepna porodica pretvara u jato grabljivica koje se svaðaju oko plena, rastræuñi ga svako na svoju stranu. Ne moæemo da se otrgnemo utisku da je moæda problem u muzici koja je specijalno pravljena za ovu baletsku predstavu mlade kompozitorke Stanislave Gajiñ kojoj je ovo bio diplomski rad. Zagluãujuña, haotiåna i krajnje netrpelji- va, ova kompozicija je i nezahvalna za rad jer je izuzetno teãko izbrojati je i postaviti po njoj smislene korake. Svaka åast koreografu i igraåima ãto su i ovoliko uspeli da isprate i postave izuzetno zahtevnu predstavu na ovu muziku. Mladi i neafirmisani igraåi SNP-a dobili su svoju ãansu u predstavi Oæaloãñena porodica, ãto je veoma lep gest ali i ne toliko uspeãan. Na kraju, treba pohvaliti smelost i ideju koreografa i reditelja Æivojina Novkova, kao i interesantna maãtovitost scenografa i kostimografa Gordane Novkov, ali se i postavlja pitanje da li je to presuãila kreativnost naãih umetnika ili je neãto drugo u pitanju? Uostalom, prepustiñemo publici da to otkrije. Milica Ceroviñ

Orchestra () 2005. 34 ESMERALDA ÅEZARE PUNJIJA U KOROEGRAFIJI JOANA TUÐARUA BALET SRPSKOG NARODNOG POZORIÃTA, 12. NOVEMBAR 2004.

Raznorodnost igraåkih stilova

Balet Srpskog narodnog pozoriãta kao svoju drugu premijeru u otmenom plemiñu Febusu i do ludila povreðenoj majci Guduli (da ovoj sezoni izveo je predstavu Esmeralda Åezare Punjija u koreo- pomenemo samo najznaåajnije likove predstave, kojih zaista ima i grafskoj i rediteljskoj postavci gosta iz Rumunije, Joana Tuðarua, previãe), Tuðaru se nije trudio da ãto viãe saæme igraåku i pan- koji je imenovan za savetnika ministra kulture Rumunije za pita- tomimsku radnju i ujednaåenom plesnom leksikom ostvari pred- nja plesa (sjajno je da takvo zanimanje, ipak, postoji!!!). Po libretu stavu ovog starinskog baleta (praizvedba je bila 1844. godine, ali Lijane Tuðaru, a prema romanu Zvonar Bogorodiåine crkve Viktora se delo do danas odræalo na baletskim scenama u svetu). To je Igoa, uz sigurnu muziåku podrãku dirigenta Jona Jankua i scenskih sasvim izostalo, tako da su dosta proizvoljno koriãñeni elementi slikara Dalibora Tobdæiña (uspeãno scenografsko reãenje) i Mirjane neoklasike, klasiåne tehnike i koreodrama, koje su vladale sovjet- Stojanoviñ-Mauriå (ne toliko uspeãni kostimi), koreograf iz Rumu- skom baletskom umetnoãñu åetrdesetih i pedesetih godina proãlog nije je preneo svoju postavku Esmeralde iz 1999. godine ostvarenu veka. Stoga su se pojedini plesni segmenti, postavljeni na Punjijevu u Nacionalnoj operi u Bukureãtu, a koja se u ovoj, 144. sezoni na- muziku, koja svojim osnovnim obeleæjima gotovo diktira vir- ãeg najstarijeg teatra premijerno izvodi treñi put. Nastojeñi da tuoznost strogih formi klasiåne baletske tehnike solo varijacija, romantiånu i svima dobro znanu priåu o nesreñnom Kvazimodu, u dueta i skupnih igara, u Tuðarovoj postavci odvijali ne samo ne- detinjstvu otetog od majke i lepoj igraåici Esmeraldi, arhiðakonu maãtovito, veñ i nemuãto. Frolu, koji zbog zabranjene åulne ljubavi biva kaænjen smrñu,

Milan Laziñ i Oksana Storoæuk Oksana Storoæuk Ipak, istini za volju, Tuðaru je ostavio ne male moguñnosti poje- klasiåan baletski igraå Horaciju Kerekeã odigrao je u lepo obliko- dinim novosadskim baletskim umetnicima, prvacima i solistima, da vanim linijama klasiåne tehnike i sigurnog partnerstva ulogu Febu- svoje uloge odigraju i tehniåki i izraæajno na visokom umetniåkom sa i pri tome se upadljivo razlikovao po eleganciji i znanju od ostal- nivou. To se pre svega, odnosi na sjajnu Maju Grnju, izuzetno ih igraåa, meðu kojima smo zapazili åetvoricu novoangaæovanih izraæajnu balerinu, koja je sa iskrenim emocijama plesno vajala lik Rumuna, solidno ãkolovanih, visokih i poletnih, ali oåigledno tek Gudule, majke koja je izgubila razum kada su joj ukrali na poåetku svoje igraåke karijere. Mirjana Drobac (Fler de Lis) i Jo- ñerku.Njena glumaåka i igraåka interpretacija ovog sloæenog lika vica Begojev (Frolo) su nastojali da svojom igrom opravdaju pove- zasluæuje visoke ocene, ãto je i premijerska publika u Novom Sadu renje koreografa, dok je novosadski baletski ansambl sa ostalim nagradila najsrdaånijim aplauzom. Ni malo u njenoj senci Milan solistima disciplinovano ispunjavao zahteve Tuðarove postavke, Laziñ je bio izvrstan i potresan Kvazimodo, u åiju ljubav prema koja svojom neinventivnoãñu nije znaåila bar izvestan napredak, Esmeraldi se verovalo. Neka atraktivna Tuðarova reãenja sa jekom inaåe za dobra izvoðenja do sada spremnih igraåica i igraåa. Poãtu- zvona Bogorodiåine crkve, koju je pokretao nakazni zvonar u juñi uloæeni trud svih aktera treñe verzije Esmeralde na novosadskoj izvoðenju Laziña bila su duboko potresna. Oksana Storoæuk kao baletskoj pozornici treba podvuñi da ona ne doprinosi daljem Esmeralda imala je mnogo sloæenih zadataka u solo i duetnoj igri umetniåkom razvoju baletskog ansambla Srpskog narodnog sa viãe partnera, ãto je primerno ostvarila, uz ljupkost i emo- pozoriãta. cionalne nijanse, mada je njena inaåe filigranska figura sada krup- Milica Zajcev nija nego ãto bismo odobravali. Gost iz Konstance, veñ iskusan 35 Orchestra () 2005. PREMIJERA BALETA ESMERALDA, BALET SRPSKOG NARODNOG POZORIÃTA 12.NOVEMBAR 2004. Ekspresija plesa i glume

Nakon praizvedbe krañeg baletskog dela, Nuãiñeve Oæaloãñene porodice, na originalnu muziku Stanislave Gajiñ, u reæiji i koreografiji Æivojina Novkova, predstave koja je za igraåe kao i za Srpsko narodno pozoriãte predstavljala svojevrstan pionirski eksperiment transponovanja Nuãiñeve komedije u pokret i igru, usledila je druga baletska premijera u sezoni 2004/2005. Na velikoj sceni SNP-a izveden je balet Esmeralda Åezara Punjija u koreografskoj i rediteljskoj postavci gosta iz Rumunije Joana Tuðarua, umetnika respektabilne biografije obeleæene uspeãnom igraåkom karijerom prvaka rumunske Nacionalne opere u Bukureãtu, kao i koreografskim iskustvom na postavljanju preko åetrdeset baleta. Libreto za ovo svetski poznato baletsko delo inspirisano Igoovim romanom Zvonar Bogorodiåine crkve koje ne gubi popularnost veñ punih sto ãezdeset godina, napisala je Lijana Tuðaru, dok je orkestrom Opere Srpskog narodnog pozoriãta na premijernom izvoðenju uspeãno dirigovao iskusni Jon Janku. Tuðaruova Esmeralda, kao treña verzija ovog baleta koji je na scenu SNP-a prvi put postavljen 1969. a zatim 1976. godine (oba puta u koreografiji i reæiji Ike Otrina) osim ãto se oslanja na duh romantizma imanentan Igoovom romanu, nosi i osobenosti novog koreografskog rukopisa u kojem se smenjuju elementi klasiånog sa neoklasiån- im i savremenim plesnim izrazom, uz diskretno koriãñenje koreodramskih elemenata. Snaænim emocijama obojena Punjijeva muzika, inspirisala je Joana Tuðarua da predstavu utemelji na åetiri stoæer- na lika (kojima je posvetio i najzahtevnije dramske i plesne segmente) - lepu i plemenitu devojku Esmeraldu, nes- reñnog i nakaznog Kvazimoda, ostraãñenog i osvetoljubivog arhiðakona Frola i tragiåan lik poludele majke Gudule. Njegov izbor protagonista za pomenute uloge bio je nepogreãiv, tako da je predstava dobila na kvalitetu zahvaljujuñi interpretativnim, plesnim i dramskim dometima prvakinje Baleta SNP-a Oksane Storoæuk, koja je veoma suptilno i emocionalno iznijansirano ostvarila sloæenu ulogu Esmeralde, kako u solo partijama tako i u duetnim nastupima sa tri partnera (Milan Laziñ, Horacije Kerekeã i Jovica Begojev). Izuzetno upeåatljiv bio je “ples” Kvazimoda sa beæivotnim Esmeraldinim telom, koji, ne prihvatajuñi åinjenicu da je ona mrtva, pokuãava da je pokrene.Upravo u toj sceni, Oksana Storoæuk ispoljila je kompleksnost svoje glume i plesa. Naravno, ono ãto ostavlja nesumnjiv utisak u predstavi je lik grbavca Kvazimoda koji je, vanrednom energijom, Milan Laziñ sugestivno “vajao”, u svakoj kretnji i izrazu - potresno i ekspresivno, isijavajuñi tragikom nesreñnog i odbaåenog biña koje voli i åezne da bude voljeno. Na visokom umetniåkom i profesionalnom nivou , ako ne i najviãem u ovoj predstavi, bio je nastup Maje Grnje, koja je u izuzetnom dramskom plesnom jedinstvu nadahnuto interpretirala tragiåni lik poludele majke Gudule. Njenom mladom kolegi Jovici Begojevu - nadi novosadskog Baleta, kojem se najavljuje lepa igraåka buduñnost, u ovoj predstavi poverena je bila (viãe karakterna nego plesna) uloga arhiðakona Frola, koju je on zrelo interpreti- rao, dok je lik razdragane Fler de Lis, veo ljupko, ali tehniåki neizbruãeno ostvarila Mirjana Drobac. Na premijernom izvoðenju baleta Esmeralda publika je imala retku priliku da uæiva u lepoti solo i duetne igre gosta iz Rumunije Horacijua Kerekeãa, talentovanog, iskusnog klasiånog baletskog igraåa koji je akademski oblikovao lik otmenog plemiña Febusa, tako da je u odnosu na novosadske muãke igraåe, lakoñom i elegancijom plesa delovao superiorno. Nastojeñi da eksplicitno iskaæe siæe ove baletske priåe i saæme deãavanja u vremenu i prostoru, reditelj Joan Tuðaru se opredelio za brze i efektne scenografske promene koje je idejno osmislio Dalibor Tobdæiñ. Ovaj poznati novosadski pozoriãni scenograf je uz projekciju slajdova s motivima roterdamske katedrale, koji su naæalost bili razliåi- tog formata, ãto je stvaralo utisak vizuelnih skokova, akcenat stavio na katedralna zvona i njhovu jeku - lajt motiv åitave predstave u kojoj su likovno estetizovani kostimi Mirjane Stojanoviñ Mauriå jednostavnoãñu i simbolikom profilisali likove, poput maske Kvazimoda. Ono ãto se dalo uoåiti na premijeri Esmeralde, a ãto nagoveãtava bolja vremena za novosadski balet je sve profe- sionalnije stasavanje ansambla u kojem su malde i gracilne balerine ali i muãki plesaåi na åijem izgraðivanju je potrebno dosta raditi. Tuðaru je sve to imao u vidu kada je postavljao ovo baletsko delo u kojem je ansamblu namenio kolektivnu ulogu naroda. Jedno je sigurno, Esmeralda je dobar repertoarski potez direktorke novosadskog Baleta Erike Marijaã, koja je dve godine unazad insistirala na postavljanju klasiånog celoveåernjeg baleta koji bi angaæovao sve igraåke potencijale i izgraðivao njihovu akademsku tehniku.Meðutim, moguñe da ovako postavljena predstava, u kojoj se uz klasiånu baletsku tehniku nalaze i drugi stilski izrazi, neñe mnogo doprineti disciplini ogre, ali ñe uzdiñi onu dragocenu komponentu plesa, a to je obilje dobre energije upuñene gledaliãtu. Sneæana Subiñ

Orchestra () 2005. 36 PREMIJERA BALETA ESMERALDA, BALET SRPSKOG NARODNOG POZORIÃTA 12.NOVEMBAR 2004. Negovanje savrãenog baletskog izraza

Kada smo se naãli u prepunoj sali “Jovan Ðorðeviñ”, tome su prethodili mnogi problemi. Samo nekoliko dana ranije, ponuðena je poseta generalnoj probi koja se odvijala bez orkestra. Razlog? Problemi kuñne prirode, suviãni za izno- ãenje u javnost, ali bitni da se uvaæe kao postojeñi koji pret- hode premijeri baleta Esmeralda 12. novembra 2004. godine. Pomenutog datuma Balet i Orkestar Srpskog narodnog po- zoriãta su izaãli pred javnost potpuno spremni i profesionalni da ponude joã jedan balet klasiånog repertoara. Naslov Zvonar Bogorodiåine crkve po romanu Viktora Igoa baletskom svetu je poznat kao Esmeralda. Glavni æenski lik u predstavi je upravo Esmeralda.U Novom Sadu tumaåila ga je Oksana Storoæuk, sjajno. Prvakinja novosadskog Baleta je balerina koja svaki zadati lik, bilo kojeg karaktera, odigra bez greãke. Inteligentna i spretna, dobre igraåke tehnike, mogla je odigrati i poznatu varijaciju Esmeralde sa defom na koju se pokreñu sva åula gledaoca. Zaãto nije, treba upi- tati koreografa gospodina Tuðarua (gosta iz Rumunije), kao i zameriti mu ãto su solistiåke varijacije pre plod iskustva i maãte pojedinaca, nego njegovo koreografsko umeñe. Ova primedba se odnosi na sola Maje Grnje koja je verno donela lik Gudule, a da je tehniåki mogla daleko viãe. Kreacija Milana Laziña je dobra. Kada se lik Kvazimoda igra uz dobru pripremu i unoãenje svih gradivnih segmenata, prejaka ãminka nije nuæna. Taj scenski detalj treba da je “zaåin”, a ne bitnost, koja odvlaåi paænju gledaoca iz prvih redova. Svakako, dobra Milanova uloga. Jako nahvaljenom gostu iz Rumunije, solisti u ulozi Febusa Horaciu Kerekeãu je i pored iskustva u prvim ulogama, neã- to nedostajalo od ãarma i privlaånosti koji ne dolaze iz baletske tehnike i koliåine pirueta, veñ iz unutraãnjosti njegovog biña. Ali je zato uloga Frola u izvoðenju Jovice Be- gojeva, novosadskog ðaka, doneta jasno. Snaænom interpretacijom uloge predstavio se publici joã jedan dobar baletski igraå u usponu, u plejadi najboljih koje je novosad- ska Baletska ãkola odnegovala. Nadajmo se da neñe kao njegovi prethodnici potraæiti svoj dalji razvojni put negde u nekom drugom teatru. Mirjana Drobac kao Fler de Lis bila je ljupka i delovala iskreno zaljubljena u svog odabranika. U unutraãnje, duhovno bogatstvo ove balerine ne treba sumnjati jer ga poseduje i na sceni izraæava. Sigurna tehnika i kada zataji ne umanju- je utisak koji je prvom reåenicom izgovoren. U vremenima kada je malo toga kompaktno, treba pohvaliti ansambl. Ako ime predstave Zvonar Bogorodiåine crkve nekima izaziva razne negativne asocijacije, greãe. Ova premijera je uz neke male mane uraðena korektno i valjano. ãpic patike na stopalima balerina su veñ dovoljan dokaz da Balet u Novom Sadu napreduje i nastavlja da neguje savr- ãeni baletski izraz. I kako dolikuje premijerama, postili su je gradski i pokrajinski åelnici u znak poãtovanja rada Baleta. Gabriela Teglaãi Velimiroviñ

Maja Grnja

37 Orchestra () 2005. GOSTOVANJE PREDSTAVE TRIPTIH OPERE I TEATRA MADLENIANUM SRPSKOG NARODNO POZORIÃTE, 11. MART 2005.

Limonova koreografska partitura

Æivot baletske predstave Triptih uspeãno se odvija u tehniå- ki izuzetno spretnoj (ali ne i sjajno usklaðenoj) izvedbi domañih umetnika ansambla pozoriãta Madlenianum. U predstavi uåestvuju zvezde naãe baletske scene Danica Arapoviñ (solista Teatra T) i Konstantin Kostjukov prvak Narodnog pozoriãta. Poåetkom marta smo imali priliku da gledamo gostovanje predstave Triptih u Srpskom narodnom pozoriãtu u Novom Sadu, gde je specijalno za tu priliku, jednu od uloga u drugom delu ovog baleta Violeti igrala mlada zvezda baletskog ansambla iz Novog Sada, Andrea Kuleãeviñ. Dok je Violeta (osim ove trenutne promene), izvedena u istoj podeli, prve dve kreacije triptiha, solo Åovek i duo Greh (koje su na premijeri odigrali gosti iz Ãpanije), u domañoj podeli, preuzeli su Konstantin Kostjukov koji pored sola igra i u duetu sa Danicom Arapoviñ. Iako ne bi trebalo porediti naãe umetnike sa ãpanskim, ne moæemo a da ne primetimo znaåajne razlike izmeðu sa- daãnje i originalne interpretacije. Konstantin Kostjukov je kao i obiåno, pokazao vrhunske izraæajne izvoðaåke kvalitete koji ga i åine prvakom naãeg baletskog neba, ali tehnika izvoðenja striktno moderne igraåke tehnike nije bila na potrebnom nivou. Iako Limon tehnika koja je koriãñena u ovoj koregrafiji inicijalno zahteva duboku i snaænu emociju, ona istovremeno podrazumeva i izuzetno preciznu savre- Andrea Kuleãeviñ i Dejan Kolarov menu izvedbu, koja je kod Kostjukova naæalost, viãe liåila na neoklasiånu interpretaciju (åak su primetne i izmene u koreografskoj postavci u odnosu na premijeru!). Duet Greh ta- koðe je obeleæila ista problematika koja se naslutula posle izvoðenja sola Åovek. Tehniåki sjajna Danica Arapoviñ, nasuprot strasnom Kostjukovu, nastupila je izuzetno hladno i neemotivno ãto je ponavljamo, odlika klasiåne forme i svakako ogroman nedostatak u sluåaju Limon (moderne) tehnike! Treñi deo Violeta pokazao je koliko su naãi baletski igraåi sazreli tehniåki i emocionalno. Veñina je pokazala napredak a pohvalila bih muãki deo ansambla: Dejana Kolarova, Milana Rusa i Nikicu Krluåa. Æenski deo ansambla je pokazao vrhunsku igraåku tehniku u kojoj se istakla Olga Olñan, ali osim Ane Ignjatoviñ i dalje niko nije postigao unutraãnju jaåinu i snagu koja åini lepotu Limon tehnike i njene koreografske partiture. Andrea Kuleãeviñ je uz veliku tremu pokazala da je veoma dobra moderna igraåica i da moæe biti deo ovakvog projekta, rame uz rame sa kolegama iz Beograda. Uz pohvale repetitoru Mariji Jankoviñ za uspeã- nost baleta Triptih, treba reñi da je za dalji æivot predstave od izuzetnog znaåaja obnavljanje znanja tehnike Limon kao i prisustvo samog koreografa Ramona Uljea kako bi ovaj balet ostao onakvim kakvim ga je on zamislio. Na premijernom izvoðenju se moglo videti da nekoliko meseci tehnike “u nogama” nije dovoljno da bi se ona izvela onako kako treba i zasluæuje, ãto je sluåaj i sada posle godinu dana. Ne sme se dozvoliti da se ono ãto predstavu åini specijalnom izgubi negde na putu, uljuljkano u sigurnost klasiånog stila. Premijera Triptiha dala nam je nadu da je moderna igra najzad uãetala u Beograd i zato nam se ne sme dogoditi stereotip - moderna igra je brzo stigla ali joã bræe i otiãla... Milica Ceroviñ

Andrea Kuleãeviñ Orchestra () 2005. 38 SUMMARY Serbia and Montenegro

Dear readers, this edition of ORCHESTRA magazine marks our great jubilee - the celebration of the 10th anniversary of the magazine’s foundation and the publication of its first issue. On pp. 3-4 there is an ana- lytical text of our longstanding contributor and member of our editorial staff, journalist Ivana Milovanoviñ. The text entitled “Addressing the Audience” summarizes the ten-year period of creative and hard work, battles we fought (and are still fighting) aimed at obtaining the necessary financial support from our government and others, as well as our delight with the publication of every issue. It also celebrates the professional efforts of all our contributors from the country and abroad who keep filling the pages of ORCHESTRA without any fee whatsoever. Here are a few quotations from the text: Ever since the moment it first saw the light of day, on April 29th 1995, the World Dance Day, until today, on its 10th anniversary, ORCHESTRA was labeled with two attributes - the one and only. These two characteristics are not there to needlessly glorify this decade old institution, but rather to demonstrate the nature of its setting, the necessity of the existence of such a magazine in our environment. And in fact, aside the past rise of our dance art, aside the ‘golden era’ and the subsequent emergence of new dance tendencies, the era of our dance periodicals began only with the appearance of ORCHESTRA, which has had no equivalent in our country in its past ten years. Thus, the characteristics ‘the one’ and ‘only’ serve to place this magazine in a historical and a situational context. …. because, by reading the magazine from its first edition on, the reader becomes witness to an ongoing cumulative development of the world of dance, becoming aware of its historical dimension as well as of the necessity to learn about it. By examining how the structure of ORCHESTRA’s contents evolved to make way for more current and fascinating events, people and ideas, one may observe the perfectly upward trend which makes these 34 issues an educational and informational sublimation of a period, much longer than a decade. … Once and for all, ORCHESTRA paved the way for our dance periodicals. There is an opinion that periodicals in this country are superior even to the dance production itself. Instead of lagging behind the artists’ creativity and being its mere support, ORCHESTRA outclassed it. This was only because ORCHES- TRA knew well which way to look. ORCHESTRA leaves 34 issues behind, among those two triple editions, seven double editions, four inserts and one special edition (75th anniversary of Belgrade Ballet). Thanks to our partner from Croatia, upon the initiative of the founder, this edition will also mark ORCHESTRA’s first appearance in Croatia, Slovenia and Bosnia-Herzegovina. And our ten-year circulation is almost 14,500 copies. … the top objective for ORCHESTRA is: ‘professionalism which fundamentally includes the critical per- spective’… Today, ORCHESTRA celebrates its tenth birthday. What could one wish for in the next ten years of strug- gles, challenges and aspirations…? I think I know. Maybe some will find it too modest, but I wish, I wish ORCHESTRA never renounces any of its values. On p. 5, for the first time in this edition, we have a new feature - ORCHESTRA COLUMN. Our editorial staff will use this column to express their own opinions with regard to dance trends in-between two editions, or to reflect on some events which impressed us, thus deserving to be recorded. This time, the column’s author is our former Editor-in-Chief Milica Zajcev (edited eleven editions). In the text entitled “Encouraged, Inspired, Playful…”, she comments on extremely positive influences on the performing potential of our ballet dancers made by two productions by Spanish choreographer Ramon Oller and Sta a Zurovac from Croatia. The audience was presented with two lively productions - Triptych and Who’s that Singing over there? (Ko to tamo peva?) - whose artistic achievement surpassed many past productions showed in Belgrade and (perhaps) offered a genuine business and artistic model of ‘healing’ and improving the local dance production. Importing choreographers - why not!? As it is usually the case, the premieres of local dance productions are reviewed in the columns entitled YESTERDAY, TODAY, TOMORROW. Numbers in brackets refer to the area codes of two cities - Belgrade (011) and Novi Sad (021) which host the only two professional ballet ensembles in Serbia and Montenegro, but also many other independent and alternative dance troupes featuring young choreographers and dancers who wish to engage in contemporary dance. So, YESTERDAY, TODAY, TOMORROW (011) starts on p. 6, with the text on the Festival of Contemporary Choreography Proo Tools, held in one of Belgrade’s alternative theatres, Center for Cultural Deconta- mination. This was a very important event for contemporary dance in our country, because this was the first time we had the opportunity to view the work of choreographers engaging in new tendencies in contemporary European dance - Tino Sehgal, Xavier Le Roy, Mette Ingvartsen and Marten Spanberg. And whatever the criteria, evaluations and critical assessments of this Festival may be, we should commend, support and encourage this type of information exchange of tremendous educational, cultural and creative importance for our country.

39 Orchestra () 2005. Among various cultural manifestations of India in Belgrade, vast audiences were drawn to concerts by the band Dipika Red which brought us the abundance of dance from this beautiful country, especially Kuchipudi dance from the state of Andhra Pradesh. The supreme dance technique, attractiveness and the ease of performing difficult combinations, the complex movement of feet synchronized with percussion- ist instruments were the main characteristics of these performances (p. 7). On the same page, there is information on applications for Laban Center (London) summer dance seminars and the announcement of the international dance competition which will be held in June 2005 in Moscow. Belgrade hosted the first gathering of young dancers from contemporary dance scenes from Finland, Norway and Sweden with their West Balkan colleagues from Macedonia, Croatia and Serbia and Monte- negro (p. 8). Each country was represented by one choreographer and four dancers who exchanged dance energies, experience and knowledge in their individual productions and interestingly conceived presen- tations and workshops. The project Dance in the Balkans and in the Nordic Region 2004-05, initiated by the Nordic Centre for Performing Arts at its second stage in the fall of 2005 will be developed in Nordic countries with guest performances of artists from the West Balkans. Italian dance company Alterbaletto had the third consecutive guest performance in Belgrade in a very short period (pp. 9-10). They showed two performances - Rossini Cards and Cantata, choreographed by Mario Bigonzetti. Considering that the latter had already been reviewed in the last edition, the performance Rossini Cards attracted larger attention and was at times masterly accompanied live on the piano by exquisite Italian pianist Bruno Moretti. We saw extremely capable, technically skilled dancers and among them the former principal of the Belgrade Ballet Aãhen Ataljanc, who demonstrated admirable advancement in her dance career. The Belgrade audience welcomed her performance, as well as the performance of her Italian colleagues, with standing ovations. Once the favorite, always the favorite. On pp. 11-17 we have three reviews of the world premiere of the ballet Who’s that Singing over there? to the music by Vojislav Voki Kostiñ, which was choreographed for the Ballet of the Belgrade National Theatre by our guest from Croatia, Staãa Zurovac. This performance rocked the very foundations of the artistic circles in our city, brought the audience to its feet as almost never before, and has been sold out for many months. Curiosity is that this choreography is a ballet visualization of officially the best 20th century Serbian movie with the same title (directed by Slobodan Ãijan). It attracted attention and provoked response from the viewers and critical audience alike, even while the production was in the process of creation. The artistry of the composer and Zurovac’s excellent choreographic, directing and dramaturgical concept, as well as the obviously exceptionally close and balanced cooperation of the composer and the choreographer, made this excellent production come to life. The Belgrade National Theatre finally had an export product! All three renowned critics (from two generations) have the same positive opinion of the performance. So why publish all three? Because all three texts are examples of critical analysis, personal reactions and impressions, they are examples of how a skillfully made production can even inspire critics to an almost essayistic way of thinking. From the published photographs the reader can easily see that this is a performance of dynamic dance and heated atmosphere of an hour and a half without intermis- sion, and that our dancers mercilessly gave it their best, down to the last atoms of their performing energy in their awaken bodies. True, during the first five minutes of the premiere, many asked the same ques- tion while viewing our dancers on stage - ‘Who’s that? Who’s that dancing?’ - because the fact is that our dancers were almost unrecognizable - either by their faces or their dancing style - and this was a nice sur- prise! Croatian choreographer succeeded in accomplishing a mission impossible with our dancers (to the great original score of Voki Kostiñ) - to translate a film into dance vocabulary. The anthological story of the fate of a small (Serbian) nation on the eve of World War II was masterly transformed into a contemporary ballet performance. If only the Belgrade National Theatre had the strength to make a professional post production and finally take the long awaited export product to international dance scenes. On pp. 18-19 there is the INTERVIEW with the choreographer of Who’s that Singing over there? Staãa Zurovac. We met him after one of exhausting theatre rehearsals. Zurovac is also the artistic director of the Ballet of the Croatian National Theatre in Rijeka (Croatia), which made the interview all the more interesting. The interview’s title “My Ideal is the Pleasure of Creation” speaks much about human and artistic qualities of our interviewee. We asked him about the criteria he used to select the dancers for his project, and he answered that by means of natural selection he always seeks the integral part of an ensemble. As a rule, this is the part which has the sensibility he requires. The response of the Belgrade Ballet dancers was great and they were a true inspiration for him. We found it interesting to learn how such a young choreographer was able to use ballet vocabulary to depict the typical characteristics of the Serbian pop- ulation on the eve of WWII, having in mind that this period is very distant and unknown to him. Again, he responded that primarily the dancers with the traces of the mentality of our people, although distant but still deeply rooted, helped him achieve this. This was the framework for his artistic creation. The alternative Belgrade dance troupe Erg Status focused on contemporary dance performed the premiere of Gloomy Tea Party (Mraèna åajanka) (pp. 20). It is the result of the company’s one year long col- laboration with an exceptional Butoh dancer and professor Katsura Kan. In the first part of this performance Red Table (Crveni sto), the developmental dance lines stemmed from the Japanese contemporary dance expression, while the second part confirmed that dancer Aleksandra Bjelajac belongs to the best followers of Butoh dance in our country. Together with her partner, she based their interpretations on postzenism and explored the Butoh essence of man as a (non)human being.

Orchestra () 2005. 40 On p. 22, we report from the fourth edition of the contemporary dance manifestation Body Shop. It presented a fine selection of works and validated the past reputation of their authors. The shown productions (or rather choreographic miniatures) hint at interesting dance projects. Although young artists in our country have been working in harsh conditions for years, they obviously have no intention of giving up their artistic needs and aspirations. Who knows what artistic achievements this alternative and independent scene would reach if it only had the appropriate assistance and support of the government and the society in general. For the time being, the heartfelt welcome from the audience will be the only encour- agement to these young artists. Chamber Opera Madlenianum (p. 23), soon to be Madlenianum Opera and Theatre, celebrated its sixth birthday in a grand and dignified fashion with the performance of the locally cultish ballet Triptych (choreographer Ramon Oller). New ideas and contemporary choreographic and directorial style (which releases emotions, energy and the beauty of the body and movement) are distinctive for the Spanish choreographer. As already pointed out, this production awakened the slumbering artistic energies of our ballet dancers and this occasion gave us the opportunity to enjoy the inspired performance of a moving plot and music, striking the very core of human emotions. On p. 24 we open the new column THROUGH THE EYES OF THE VIEWER. After viewing the performance of Triptych for eleven times, our longstanding contributor felt the need to write down her own emotions inspired by two female protagonists of this production, ballet trained dancers Danica Arapoviñ and Ana Ignjatoviñ. The author was thrilled and enchanted with the performance of both artists. The subtlety, dis- crete sorrow, fear, enthusiasm, searching and much more that was conveyed with their bodies to our contributor and everyone else in the audience every time the production was on the repertory seemed to us as a very good reason to start a new column in our magazine. We would be happy to see this column expand, because the audience’s opinion of some performance should by no means be ignored, and we would be honored to publish such opinions and impressions in every edition. Another independent alternative contemporary dance troupe had its premiere in Belgrade (p. 25). Center for artistic movement Madlenianum performed the production Villis, inspired by the exciting and tragic life of Olga Spesivceva, one of the greatest Russian ballerinas at the beginning of the last century. In memory of the great dance star, the Center created a very well designed and comprehensive production. Svetlana Ðuroviñ grew into an authoritative choreographer. She skillfully balanced out the diverse stylistic dance premises of this production, with the invaluable assistance of ballet historian and critic Mme Milica Jovanoviñ. As it is evident in the contents of this edition, independent contemporary dance troupes in Belgrade had a very rich production in the season of 2004/05. We wonder how was this possible in conditions of the complete lack of financial support of our cultural institutions. Maybe certain art patrons stepped in? We doubt that there are many of them, because even those who brought their investments to Belgrade are currently not displaying interest in this type of sponsorship. Still, there was another premiere - the production of A Step Further (Korak dalje) (p. 26), by one of the first and the most talented contemporary choreographers (and dancers) in our country, Bojana Mladenoviñ.. This production was realized with the cooperation of Bojana’s longstanding associate and dancer Duãan Muriñ. Following a series of successful artistic workshops with the participation of international choreographers, there is an obvious improve- ment in the advance of the idea of cooperation between West European dancers and our contemporary dancers. The production with a similar title was performed for the first time at the 2003 Belgrade Summer Festival, but it neither attracted audience’s attention nor substantial praises from the critics. However, this time we witnessed fluent choreographic solutions to the subject of consumption dance resulting from a mass-consumption society. Witty, abundant in stylistic diversities, skillfully danced. Pity it is so seldom on the repertory. Finally, the guest performance of an international troupe … (pp. 27-28). Thanks to the efforts of the French Cultural Centre, the French-Hungarian dance troupe Compagnie Pal Frenac had a guest performance in Belgrade of Les hommes caches-2004. Again, we publish two reviews in line with our resolute editorial concept to hear out several expert opinions on the same performance. We saw specific a male, strong, uncovered and energetic performance in which four dancers transformed into a strong pulsating energy. The dancers, with their acrobatic and robust bodies were incredibly skillful in their dance on three ropes which were constantly present on stage (with no safety net), displayed a sort of a male vision of human relations. The readiness, skill and dance abilities of the four dancers were the most enjoyed aspect of the performance. Unfortunately, we had higher expectations of the choreographer, whose theatrical solutions left a huge void, robbing the audience of the experience of main event. Within the framework of a cultural and educational cooperation between our alternative troupe DDT and dance troupe from Prague Nanohach, first of one-week Duncan Technique workshops was held in Belgrade. In addition, this troupe performed a two-part programme entitled Softly Harshly (p. 29). It is undeniable that dancers from this troupe are well-educated, but what we saw cannot be classified as first- rate artistic experience. On the contrary - it is really hard to understand how so little of the existing potential in the choreographer’s ideas and readiness of dancers transpired in the performance. At times it was even funny, as much as the jokes and the squirming of clowns can be humorous. So, this was a satirical choreographic script with pounding, kicking, tripping each other, whining, moaning … all right, we got that part, but what we did not understand was: what was the target audience for this production?

41 Orchestra () 2005. In Belgrade we also had the annual competition of the students of our ballet schools (pp. 30-31), and there are three of them - two elementary and one high school (and that is the highest level of ballet education, because there aren’t any high education dance institutions in our country) and one primary ballet school which is not even located in Belgrade, but rather in Panåevo, a town twenty-minute ride away from Belgrade. However, the competition came down to an ‘artistic contest’ of the students of only one ballet ? school (“Lujo Daviåo”, Belgrade), while the reasons for the absence of the other two schools are to this day unknown to the public. Strangely, not a word about the competition itself has been mentioned in the regular critical reviews in our daily press, or in any of the television reviews or reports. It turns out that only in our magazine, great Serbian primaballerina Mme Viãnja Ðorðeviñ, one of the greatest ballet dancers of the Belgrade National Theatres, testifies that this event in fact took place. It is even stranger that all this happened on the stage of the Belgrade National Theatre. What was that, we wonder. It is very unfortunate that we are unable to publish also the text by Mme Ðorðeviñ in English because of the lack of space in the magazine, but we are certain that her thoughts and suggestions would get a favorable response from her colleagues from Europe and the world. This text was very sharp and witty in its review of the proceedings and the quality of the competition. Having in mind that in its political cam- paigns the city government publicly promised the construction (My god, could that be?) of the new build- ing for the ballet school, and even laid its foundations, the author advised the ballet school students to mow the meadow in order to find these foundations and then bring the barres and set up a ballet lesson for the politicians and everyone else who is interested. This event could easily become a traditional one, maybe in summer time, having in mind that the commencement of efforts towards the final spatial resolution of the new ballet school is nowhere in sight. The column YESTERDAY, TODAY, TOMORROW (021) documenting the events in the other professional theatre in Serbia and Montenegro with a ballet ensemble - the Serbian National Theatre from Novi Sad (city close to Belgrade) is on p. 32. There, as well as on p. 33, we publish two reviews of the production Rex Ilusivii In Vitro created in the wake of the fifth anniversary of the death of Mitar Subiñ Suba, one of the most talented young generation musicians and composers in Novi Sad. This production is a visualization of his creative work as a composer and producer, with motifs from his biography. Our critics disagree to some extent - one claims that the artistic quality remained in the shadows, while the other thought that this artistic team deserved our greater attention. The final judgment is on the audience and our readers. At the very beginning of the season of 2004/05, the ensemble of the Serbian National Theatre surprised the audience with the ballet Grieving Family (Oæaloãñena porodica) (p. 34). This is the first time a play by one of the most famous Serbian comedy playwrights, Branislav Nuãiñ, was translated into the world of dance. This was great bravery on the author’s part and it should be commended. The production is based on the comical and satirical foundation of Nuãiñ’s play filled with grotesque characters and scenes. It used neoclassicist dancing style, quite simple and straightforward. The biggest shortcoming of the performance, in the critics’ opinion, is the chaotic and inadequate musical background, which was very noisy and completely unsuitable for choreographic work. Hats off to the choreographer and the dancers for being able to perform the production at all. At the very end of the segment about local productions, we have three reviews on the premiere of the ballet Esmeralda, performed by the ensemble of the Serbian National Theatre (pp. 35-37). This performance caused quite a stir among our ballet critics. There are many conflicting opinions, but this type of situation is a real delight when it comes to (one of the most important) principles of our editorial policy - the right to different opinions and to negative ones at that. The final judgment is still on the audience, which will attend or ignore the performance. The choreographic work of the guest from Romania, Joan Tudjar, certainly motivated many to reflect on it and write about it. One thing is undeniable - the superi- or performance of the soloists and the ensemble of the Ballet of the Serbian National Theatre. In our opinion, the choreographer didn’t realize that dancers attempted to follow the choreographic arrangements, which ultimately restricted many of them, in a professional and disciplined manner. Still, thanks to the dancers, the ballet Esmeralda, which is often performed throughout the world, was an expression of dra- matic dancing, and at times a reflection of an outstanding performing expression, in which the characters of Quasimodo (Milan Laziñ) and his mad mother Gudula (Maja Grnja) made the deepest impression on the audience, who gave it their biggest round of applause. Ballet Triptych, produced by Madlenianum Opera and Theatre, had a guest performance in Novi Sad at the Serbian National Theatre (p. 38). This production has a successful life in our country, while it remains to be seen whether it will make an appearance on the international stage. This will be reflected upon in our column ORCHESTRA MAIL and in the letter by choreographer Ramon Oller, further on in the International Section. The guest performance in Novi Sad was significant especially because excellent dancer Andrea Kuleãeviñ, the member of the ensemble of SNT, (finally) appeared in the second part of the ballet Violeta. Although her stage fright was very apparent, she proved to be a very good contemporary dancer and demonstrated that alongside her colleagues from Belgrade, she is capable of partici- pating in larger and more important dance projects. Translation Nataãa Tomiñ

Orchestra () 2005. 42 PAUL KOLNIK

ALVIN AILEY, AMERICAN DANCE THEATRE, Love stories, cor. Judith Jamison, Clifton Brown

43 Orchestra () 2005. BUGARSKA / SOFIJA INTERVJU: SILVIJA TOMOVA, DIREKTOR NACIONALNOG BALETA SOFIJE

Susedi bliæi Evropi

Balet bugarske prestonice beleæi istoriju dugu 76 godina. U februaru je za roðendan u Nacionalnom teatru u Sofiji prireðena je predstava Silfida. Na muziku Lovenskjolda, originalna Burnonvilova postavka iz 1836. godine, imala je svoju bugarsku premijeru 1988. Nakon pauze i u susret jubileju, novo izvoðenje ostvarilo je oåekivani zadatak i priliku da se pred publikom poklone bivãi i sadaãnji igraåi, kao i svi oni koji svakodnevno uveæbavaju ansambl, muziciraju ili rukovode vaænim administrativnim poslovima. Dirljiva slika susreta razliåitih generacija protagonista koji su obeleæavali ili danas tvore istoriju jedne plesne zajednice, moæe se videti i na drugim mestima, baã kao ãto se priåa o uspostavljanju temelja, zahvaljujuñi ruskoj baletskoj emigraciji, moæe åuti i u drugim zemljama regiona. Kao gosti ovog slavlja, doãli smo ranije i sa sluæbenog ulaza proãli kroz duge i viju- gave hodnike teatra, obiãli direkcije opere i baleta, funduse i veliku scenu izuzetne akustike, da bi stigli do gledaliãta koje prima oko 1200 ljudi. Stara, troãna, ali kolosal- na zgrada, svedoåi o prethodnim epohama i kao da iãåekuje bolja, evropska vremena, da povrati sjaj raskoãnoj fasadi i enterijeru. Ipak, detalj da je prva baletska predstava u ovom teatru bila Delibova Kopelija sa Naðom Dinarovom u naslovnoj ulozi, dok u baletu Silfida, danas igra njen unuk, solista Bojko Sokolov, uliva poverenje da se tradicija åuva, a istorija piãe slovima koja se moraju ponavljati. M. Plisecka i S. Tomova Nacionalni balet se danas moæe pohvaliti sa oko 70 igraåa, 12 baletskih naslova na repertoaru i åestim gostovanjima, od kojih su najsveæija uåeãña na festivalima u Turskoj i Ãpaniji. Na åelu kompanije nalazi se primabalerina Silvija Tomova, koja iza sebe ima zavidnu internacionalnu karijeru. Joã uvek aktivni nosilac klasiånog repertoara matiåne kuñe, ona izgleda nepogreãivo “baletski”, ali je neosporna i åinjenica da je funkcija stigla na adresu jedne harizmatiåne, poslovne i savremene æene. Naãa bliskost u geografskom smislu, nije uvek osiguravala dovoljan protok informacija i povezanost u oblasti umetniåke igre. Kako bi se ukratko mogao opisati danaã- nji plesni trenutak u Bugarskoj?

Don Kihot, Silvija Tomova

Orchestra () 2005. 44 Tokom proteklih i nimalo lakih godina, zaboravili smo da kao susedi delimo kulturno-istorijsku sudbinu i prilike, te da su nam temperamenti i pogledi na umetnost kao oblik vrhunskog izraæavanja, veoma sliåni. Igra je moæda jedan od mosto- va koji nas mogu spajati. Sigurna sam da bliæa saradnja, razmena umetnika, koreografa i predstava, moæe biti korak ka kreiranju novog umetniåkog centra, a nas same moæe unaprediti u aktivne graditelje novih principa u regionu. Bugarski balet je napravio svoje prve korake pre 76 godina. Kombinacija ruske klasiåne ãkole i nemaåkog slobodnog plesnog izraza, bila je od poåetka, osnovna karakteristika ovog ansambla. Danaãnji repertoar se temelji na klasiånim ostvarenjima, ali su igraåi pripremljeni da prihvate izazov i upuste se u postavke Burnonvila, Balanãina ili savremenih koreografskih kompozicija. Vaæno je napomenuti da su ostvarene i mnogobrojne produkcije koje su koristile originalnu bugarsku muziku, koje su se bavile tradicijom, istorijom ili savremenim domañim temama. Vaãa bogata baletska karijera bila je oduvek vezana za ovaj teatar. Kako se danas mogu uklopiti aktivno igranje, sa rukovoðenjem kompanije? Iako govorimo o nacionalnoj instituciji koja bi po svemu trebala da podseña na Kovent Garden ili Parisku operu, naãe rukovoðenje odvija se u mnogo komplikovanijim i ekonomski teæim okolnostima. Verujemo da ñe buduñnost uspostaviti standarde funkcionisanja i finansiranja u najveñim teatrima. Danaãnje prilike naæalost podrazumevaju iznalaæenje naåina da bi se obezbedilo preæivljavanje jedne zahtevne umetnosti, a sa druge strane odræavanje konkurentnih pozicija na svetskoj pozornici gde ne postoji prostor za razmatranje i uporedjivanje uslova. Karijera primabalerine i pedagoga nisu bile presudne kada je mesto direktora Nacionalnog baleta bilo u pitanju. Naravno da je iskustvo, u kombinaciji sa poznavanjem svih unutraãnjih prilika kompanije velika prednost. Sa druge strane, vaæno je pronañi meru u umetniåkom angaæmanu i prihvatiti se administrativnih zadataka, koji su vaæni za zajednicu u celini. Sa sigurnoãñu i zadovoljstvom tvrdim, da je sudbina bila darovita na putu mog umetniåkog delovanja. Diplomirala sam u Sankt Petersburgu, uz viãegodiãnji nadzor vrhunskih pedagoga i uåenika Vaganove, poput Åernove, Bazarove, Safronove i Serebrjanikova. Iza mene je bezbroj uloga i mnogo snimljenog materijala. Ne patim zbog åinjenice da mladi i talentovani igraåi dolaze, veñ naprotiv, pronalazim naåin da im prenesem sve ono ãto znam i mogu. Koji naslovi danas åine baletski repertoar u Sofiji? Da li je moguñe gostovati u inostranstvu? Predstave koje uvek imaju svoju publiku i koje åesto gostuju u inostranstvu su svakako Grk Zorba (M. Teodorakis/Lorka/ Mjasin), Labudovo jezero (P. I. Åajkovski/Oleg Danovski), Krcko Oraãåiñ (P. I. Åajkovski/J. Grigoroviå), Don Kihot (L. Min- kus/M. Petipa), Æizela (A. Adam/J. Grigoroviå), Pepeljuga (S. Prokofjev/B. Seåanova) ili Geto (G. Bregoviñ/Mario Pjaca). U Sofiji se igra i Pulåinela Stravinskog, u koreografiji Galine Åolakove, Who Cares i Serenada u koreografiji Balanãina, a balet uåestvuje i u gotovo svim operskim postavkama, dok se izuzetno velike plesne deonice iz opere Ðokonda, na gostovanjima, izvode i kao samostalna predstava. Åesto je naã æenski ansambl, poznat kao jedan od najkvalitetnijih u svetu, angaæovan u koprodukcijama, dok su solisti dobro primljeni u inostranstvu. Naæalost, zbog nepovoljne ekonomske situacije, dobrovoljni izvoz igraåa traje veñ deceni- jama, pa manjak muãkih igraåa predstavlja prvu prepreku pri planiranju svakog novog projekta. Kakva je kompletna plesna razglednica Bugarske? Vaãi u inostranstvu? Opersko-baletske kuñe, poseduju i gradovi Plovdiv, Varna, Ruse i Burgas, dok u Sofiji deluje jedina profesionalna trupa savremenog plesa Arabesk, a svoj igraåki ansambl ima i Muziåki teatar. Varna je i dalje kultno mesto odræavanja prestiænog meðunarodnog baletskog konkursa i letnjeg festivala. U gorkoj ãali, plesna zajednica u Bugarskoj se slaæe, da se najbolji bugarski ansambli nalaze u inostranstvu, pa je veliki kor- pus fantastiånih umetnika, ponekad samo potvrda kvalitetnog ãkolovanja i tradicije jedne zemlje. Poznato ime sa ove dugaåke liste je i koreograf Vladimir Angelov koji radi u Vaãingtonu i koji je nedavno proglaãen za najboljeg mladog koreografa Amerike, ali i Donvena Pandurski, koja ima svoju trupu u Nemaåkoj. Da se veze ipak ne kidaju i da se saradnja ostvaruje kada je to moguñe, ukazuje podatak da se sa velikim entuzijazmom priprema i oåekuje njena postavka Åetiri noñi na muziku Rahmanjinova, krajem aprila u susret Svetskom danu igre. Aja Jung Silvija Tomova i ålanovi æirija Meðunarodnog baletskog takmiåenja u Parizu 1998.

45 Orchestra () 2005. FRANCUSKA / PARIZ ZELENA KNJIGA O KULTURNOJ POLITICI LOKALNIH I REGIONALNIH VLASTI U EVROPI, IZDAVAÅ LES RENCONTRES, ASOCIJACIJA EVROPSKIH GRADOVA I REGIONA ZA KULTURU

Rezime Tokom proteklih 30 godina lokalne i regionalne vlade ãirom zemalja evropskog kontinenta stekle su veliku nadleænost nad kulturom. Asocijacija Les Rencontres predstavlja mreæu izabranih ålanica zaduæenih za pitanja kulture u viãe od 24 evropske zemlje. Ovo udruæenje je omoguñilo svojim ålanicama da spoznaju izazove sa kojim se suoåava sektor kulture u evropskom kontekstu. Ålanovi Odbora su 2002. godine odluåili da sastave Zelenu knjigu o smernicama koje æele da slede i izboru koji æele da naprave na nivou Evrope. Ova knjiga zaåela se u obliku upitnika koji je upuñen stotinama lokalnih i regionalnih vlada ãirom evropskog kontinenta, a razraðena je kroz niz konferencija, seminara, radnih grupa i foruma. Stoga je Zelena knjiga rezultat dvogodiãnjeg rada, mnogo razmiãljanja, rasprava i debata. Knjiga ne izraæava odreðeno politiåko opredeljenje bez obzira na åinjenicu da su politiåari najrazliåitijih stavova uåestvovali u njenom stvaranju. Knjiga je podeljena na åetiri osnovne teme: uloga lokalnih i regionalnih vlada u sektoru kulture u Evropi, kulturna politika Evrope, naåini sprovoðenja kulturne politike i predlozi za buduñnost. Analiza uloge lokalnih i regionalnih vlada u sektoru kulture u Evropi usredsreðena je na sposobnost vlada da javnosti obezbede kljuå za razumevanje sveta koji se ne zasniva iskljuåivo na profitu, ekonomiji i masovnoj potroãnji. Decentralizacija aktivnosti na polju kulture doprinosi ovom procesu pod uslovom da postoji dopunjavanje izmeðu razliåitih nivoa vlasti (lokalne, pokrajinske, regionalne, nacionalne i evropske). Lokalne i regionalne vlade mogu biti garanti raznolikosti poãto su prisutne u “javnom” domenu i bliske neinstitucionalnom sektoru. Demokratska transparentnost procesa donoãenja odluka treba da se poveña ukoliko æelimo da se ispoãtuje legitimnost kreiranja politike. Najzad, treba naglasiti vaænost posmatranja kulturne politike na lokalnom i regionalnom nivou kao transverzalnog i otvorenog procesa koji se moæe podvrgnuti kritici ukoliko ne æelimo da “globalno selo” postane skupina naselja okruæenih zidinama. Da bi bila kreativna, kultura mora biti proces meðusobne komunikacije. ta bi evropska kulturna politika trebalo da bude? Izabrane ålanice mreæe Les Rencontres naglasile su åetiri glavne odlike: raznolikost, transverzalnost (izukrãtanost), mobilnost/razmena, Evropa/svet. Evropa je kontinent raznolikosti i s obzirom na tu åinjenicu, novim kulturama treba dati podrãku, a tradicionalne oåuvati. Kreiranje politike u svim sektorima trebalo bi da uzme u obzir kulturu, a transverzalna saradnja izmeðu razliåitih nivoa lokalne, regionalne i evropske uprave trebalo bi da bude norma. Poæeljno je da izabrane ålanice podræavaju saradnju sa zemljama u razvoju. “Kulturna posebnost” (L’exeption cul- turelle) je od suãtinskog znaåaja u vezama izmeðu SAD i ostatka sveta. Na koji naåin lokalne i regionalne vlade sprovode kulturnu politiku? To poglavlje se odnosi na finansijsku stranu politiåkih aktivnosti, poboljãanje odnosa izmeðu umetnika i politiåara, neophodne veze kulture, obrazovanja, socijalne zaãtite, prostornog planiranja, zdravstva, æivotne sredine... Kulturna politika treba da ima uticaja na ekonomski razvoj, druãtvene tokove, razliåite grane industrije, turizam. Strukturalne promene potrebne su da bi se obezbedio zakonski okvir za planiranje kulturne politike. Obaveze i odgovornost za planiranje treba da pokriju ãirok osnov za aktivnosti na polju kulture, amatere i profesionalce, da ukljuåe sve nivoe obrazovnog sistema, za sve uzraste, sve nacije i kulture. Teænja ka kvalitetu je od suãtinskog znaåaja. Planiranje aktivnosti u kulturi treba da bude usredsreðeno na omladinu i na viãe sektora istovremeno. Politiåari treba da podræavaju mnoãtvo i bogatstvo kulturnih formi i izraza u sopstvenim sredinama. Primeri kulturne politike u tri sektora ilustruju ova polaziãta: knjige kao kljuåni element demokratije, kinematografiju kao kljuåni element naãe maãte, a muziåki festivali kao izvoriãte naãe kreativnosti. Umetnost obezbeðuje znaåajan doprinos ekonomiji jednog grada, odræava nivo zaposlenosti u gradskom centru, doprinosti urbanom obnavljanju i poboljãava gradski imidæ. Politika grada mora takoðe da iznalazi kreativne naåine za finansiranje i stvaranje dobrog profita - nekoliko primera moæe da ilustruje ovu ravnoteæu izmeðu skupih institucija i novih projekata. Pojednostavljene procedure poveñavaju broj kvalifikovanih profesionalaca i ekspertizu. Politika multikulturanosti i interkulturalnosti donosi napredak u evropskom i globalnom kontekstu. Aktivnosti koje treba da se preduzmu su podræavanje partnerstva javnog i privatnog sektora, uklanjanje barijera izmeðu razliåitih sektora kao i obuka posrednika u oblasti kulture. Lokalne i regionalne vlade treba da se usredsrede na razvoj eksperimentalnih projekata u kulturi, a strategije treba da budu usmerene na veñu dostupnost kulture svim slojevima stanovniãtva i razmenu izmeðu Evrope i sveta. Les Rencontres, udruæenje evropskih gradova i regija za kulturu 8 villa d’Alesia, F-75014 Paris, France Tel: +33 1 56 54 26 36, Fax: +33 1 45 38 70 13 [email protected], www.lesrencontres.org Prevela: Jelena Putre

Kratak sadræaj Zelene knjige o kulturnoj politici lokalnih i regionalnih vlada u Evropi objavio je Centar za studije kulture (CERC) i opãtina Granada, panija, u oktobru 2004. godine. Zelenu knjigu na srpski jezik prevela je i objavila organizacija Balkankult 2004. godine. Orchestra () 2005. 46 NACIONALNI CENTAR ZA BALET, PANTEN Savim nov, savim lep

U Pantenu, severnom pariskom predgraðu, otvoren je 18. januara 2004. godine Nacionalni centar za balet. Sredstva koja su uloæena u izgradnju ovog objekta åine ga jedinstvenim u Evropi. “Evo novog doma za balet!”, uzvikuju prolaznici Avenije Viktor Igo, u predgraðu Panten. A kad otvore vrata ovog baletskog doma, otkrivaju jedinstveno mesto sa 11 baletskih studija (od kojih su tri javna), baletskom platformom povrãine 1643 kvadratna metra, medijatekom, izloæbenim halama, kafe restoranom... Prostor okuplja celu porodicu: plesaåe, koreografe, predavaåe, nauånike ili obiåne zaljubljenike koreografskog umeña. Moæe se tu odgledati neki spektakl, izloæba, prelistati neki udæbenik, sresti ljudi, dati ili uzeti åas. Sa svojih 2000 izdanja, medijateka je sama po sebi moñan svetski centar napojen koreografskom kulturom. Za mnoge plesaåe ranije je bio problem konsultovati koreografsku arhivu... Posetilac sada moæe da izabere. Sve postaje moguñe: pronañi i pustiti kasetu i odmah dobiti Bagueov ples ili performans Karime Sebor, nañi naåin kako da se predstavi sopstveni rad ili transformiãe. Obrazovanje i ãkolovanje takoðe ne zaostaju, s obzirom na to da identitet Centra åine i 1000 staæista godiãnje, 3300 åasova obrazovne nastave i 190 profesora igre. Takoðe, Centar u odreðenom pogledu pruæa novine - jedan predavaå plesne ãkole moæe postati uåenik i neke druge. Tako je omoguñeno ukrãtanje i proæimanje razliåitih ãkola, razmena igraåkih tehnika i iskustava, ãto razbija uåaurenost ove specifiåne umetniåke sredine. Miãel Sabo, direktor Centra, govori o strpljenju, skromnosti, kvalitetima koji idu zajedno sa kulturom, pluralizmom i demokratijom ove ustanove, koja ñe omoguñiti Centru za balet da postane prostor harmonije, perspektive i istraæivanja. Ãta viãe traæiti? Dragoslava Koprivica 47 Orchestra () 2005. intervju AGNÈS IZRINE, GLAVNI UREDNIK FRANCUSKOG ÅASOPISA DANSER

Åudna religija

April 1983. godina: na francuskoj medijskoj sceni pojavljuje se novi åasopis za balet - Danser - magazin koji je hteo da postane æiv, dinamiåan, otvoren... Dvadeset godina kasnije, åasopis æivi i dalje i opstaje sa najveñim tiraæom i naj- jaåom prodajom u porodici francuskih baletskih revija. “Bez sumnje, to je zbog toga ãto je uspeo da ispuni oåekivanja brojnih åitala- ca, i nikada ne izgubi njihovo poverenje”, kaæe Agnes Izrine glavni i odgovorni urednik. Vitka, plavokosa Pariæanka, nekadaãnja ålanica Baleta pariske Opere, na åelu je ove revije od marta 2004. godine. “Bez åitalaca i njihove vernosti, naãa ekipa ne bi uspela da opstane tako dugo i ispunjava svoju ulogu posveñeno verujuñi u naãu ‘religiju’ koju svet naziva baletom”, nastavlja Agnes Izrine . “Danser svojim entuzijazmom i energijom pokuãava da dâ impuls svetu baleta koji je danas istovremeno, veoma i zabrinut i zapitan. Viãe nego ikada, bez sumnje, biñe potrebno da baletski umetnici ekonomiãu sredstvima i podrãkom koje im institucionalna kulturna dræavna politika dodeljuje svojim ‘redukovanim sektaãenjem’. Takoðe, biñe potrebno da se umetnici ærtvuju u meri u kojoj to mogu, da se ærtvuju pred politiåkim ulogama koje umetnost teraju na ustupke po pravilu, na sopstvenu ãtetu, a åine u ime profita i komercijalizacije. Takvo je danaãnje vreme! Naã åasopis nastavlja sa borbom da zadræi svoje mesto i ulogu definisanu pre dvadeset godina. Æivi slobodan i slobodno naravno, sve vreme zabrinut da saåuva svoje prisustvo u velikoj medijskoj grupi kojoj pripada. Zahvalna sam svakom åitaocu koji mu daje podrãku i na svakom odrazu strasti koja se zove balet. Onima koji dopuãtaju strasti da obuzima telo, koji su svakog meseca zajedno sa åasopi- som, baletom, spektaklima, tehnikom, velikim baletskim imenima, bogatstvom baletskih tendencija, bogatstvom stila...”

Orchestra () 2005. 48 Koliko novca izdvaja Ministarstvo za kulturu Francuske? Koje mesto balet tu zauzima? Od predviðenog budæeta za kulturu za 2005. godinu koji ukupno iznosi 2787 miliona evra, za sektor æivog spektakla od kojeg zavise i izdvajanja za balet, namenjeno je 753 miliona evra. Sektor spektakla åini otprilike, neãto manje od treñine ukupnog budæeta za kulturu. Namenjen je uglavnom, favorizovanju profesionalizacije i konsolidacije zapoãljavanja a merama predviðenim na planu spektakla, pitanje je da li ñe to biti dovoljno za uspostavljanje poremeñene ravnoteæe, s obzirom na nove pretnje koje se profiliãu nad statutom periodiånog i povremenog spektakla. Van ovog plana, nije primetan nikakav budæetski napor usmeren ka baletu, ako se ne raåuna 0,9 miliona evra namenjenih nacionalnim kon- zervatorijumima u Parizu i Lionu, kao i dodatnih 0,3 miliona evra za Nacionalni baletski centar Panten, potroãenih na otvaranje tog velikog zadanja. Ali, balet je kao ãto sam rekla - prava religija. Uprkos svim pretnjama - opstaje. Proãle godine je na Lionskom baletskom bijenalu uåestvovalo 170 predstavnika i baletskih kompanija iz dvadeset jedne evropske zemlje, izvedene su dvadeset i dve premijere, åetrnaest vrhunskih kreacija, defile baleta koji je okupio viãe od 5000 uåesnika... Koliko su u vaãoj reviji zastupljena zbivanja i baletski æivot zemalja istoåne Evrope? Veoma, tim pre ãto je na nivou kreacije i kvaliteta, teãko zaobiñi zemlje centralne a i istoåne Evrope. Ako mislite konkretno na Beograd, u godinama pre raspada Jugoslavije sam nekoliko puta posetila Beograd kao ålanica baleta i videla izvoðenja baleta Narodnog pozoriãta. Vratila sam se sa jakim utiscima o onome ãto sam videla. Nemam redovne informacije kakva je sada vaãa baletska atmosfera i baletska cena. Proãlogodiãnji Lionski bijenale, koji je obeleæavao dvade- setogodiãnjicu postojanja, odræavao se pod motom “Ãiroka Evropa”, a po svim novinama koje su se tamo mogle videti (a koje su doãle iz istoånoevropskih zemalja), mislim da je na nivou baletske umetnosti, to bilo vrlo inspirativno, åak i za jednu Francusku, zemlju veoma snaæne baletske tradicije. To su zemlje koje nemaju novac ali imaju ideje.

Ideje na nivou onoga ãto se danas definiãe kao savremeni balet? Ideje uopãte. Za mene je savremeni balet istraæivanje. Tehnika. Dakle, tehnika pristupaåna savrãenim tehniåarima (izvoðaåima) koji su po formaciji klasiåni igraåi. Istraæivanje koje moæe doneti i dobro i loãe, ali u svakom sluåaju dozvoljava iskorak napred. Kada kaæem istraæi- vanje, mislim i na metod i na moguñnost. Kao ãto mislim da je nemoguñe klasiåni baletski repertoar stavljati u plakar pa ga onda preme porudæbini, samo vaditi odatle! Svakom od tih klasiånih komada potrebno je udahnuti novo æivotno iskustvo, oæiveti ga sasvim. Ako se to ne åini, tada se sve svodi samo na puko izvoðenje, u svakom znaåenju te reåi. Ãta je vaãa definicija beleta? U najlepãem i najduhovnijem smislu reåi - strast i bes tela koji koreografija oblikuje. A poruka za åitaoce Orchestre? Prvi put se susreñem sa vaãim åasopisom i mogu reñi da sam kao bivãi profesionalni baletski igraå a i kao vaã kolega - impresionirana. Dajem najjaåu podrãku Orchestri i njenima åitaocima. Ãaljem iskrene pozdrave a vaãoj ekipi izraæavam kolegijalno divljenje za to ãto radi i æelju da naãe dve revije uspostave konkretniju meðusobnu saradnju. Mi koji se bavimo baletom, tom åudnom religijom, åudni smo drugima kao ãto su i drugi åudni nama, ali ipak, opstajemo! U ime umetnosti i umetniåke igre. Dragoslava Koprivica D. Koprivica, A. Izrine i Orchestra

49 Orchestra () 2005. GR^KA / ATINA Olimpijsko2004. leto

nogi tvrde da je 2004. godina bila godina Gråke. Po- Mbeda na Evropskom prven- stvu u fudbalu, treñe mesto na Evro- viziji i pre svega uspeãna organizacija Olimpijskih igara u Atini uåinili su da Gråka bude srce sveta. Ãto se tiåe sveta igre, osim veñ tradicionalnog festivala u Kalamati, odræan je i Prvi me- ðunarodni festival umetniåke igre u Atini. Ali, smatram da je najveñi skup igraåa u Gråkoj bila audicija za ceremonije otvaranja i zatvaranja Olim- pijskih igara koja je okupila sedamdeset hiljada volontera. No, poånimo od poåetka... M. Clark Company Orchestra () 2005. 50 Deseti meðunarodni festival umetniåke igre u Kalamati

Meðunarodni festival umetniåke igre u Kalamati proslavio je svoju desetogodiãnjicu u senci priprema za Olimpijske igre. Bez obzira na to, festival je imao bogat program proprañen raznim dogaðanjima, filmskim programom, razgovorima i iznenaðenjima na alter- nativnim scenama po celom gradu. Otvaranje festivala povereno je Filipu Dekufleu (Phillipe Decoufle) i njegovoj solo predstavi autobiografskog karaktera koja je otkri- la razliåite talente samog umetnika. Koristio je mimiku, umetniåku igru, kinematografiju i akrobatiku kako bi predstavio svoj æivot umetnika. Pokazao je svoju povezanost s novim medijima, radosnu igru, kaleidoskop. Skoro potpuno sam na sceni, uz pomoñ novih tehnologija i svetla, stvorio je viãe slika koje su funkcionisale istovremeno i usklaðeno, “razgovarajuñi” i proæimajuñi se. Predstavio je novi “cirkus svetla”, dok je on (kao izvoðaå) imao pitomu ulogu. Filip Dekufle je umetnik sa odliånim smislom za humor koji se ne boji da ga razotkrije na sceni i pokaæe publici. Ãta se dogodi kada genijalni konceptualni umetnik kao ãto je Dæerom Bel (Jerome Bel) stvori politiåku predstavu pod nazivom Ãou mora da se nastavi (The show must go on) koja se bavi odnosom spektakla i danaãnjeg druãtva, a istovremeno i odnosom sa telom? Reñi ñu vam. Koristeñi pop i rok numere iz proãlih decenija, puno oãtrog humora pomeãanog sa nostalgijom i neænoãñu, on je sa svojih 20 igraåa naterao publiku da reaguje, pa åak i da uåestvuje u predstavi. Maske gledalaca i igraåa padaju i, ukoliko åovek to moæe da oseti, provodi se jedno veåe u raju. Samo da on nije otiãao sa scene... Ali, ãou mora da se nastavi. Joã jedan poznati umetnik bio je gost Desetog festivala umetniåke igre u Kalamati. Triãa Braun (Trisha Brown) i njena trupa. Proãlogodiãnji festival bio je posveñen njenom radu. Trupa je izvela Set and Reset, predstavu koja oslikava Triãu Braun, Roberta Rauãenberga (Robert Rauschenberg) koji kreira kostime i scenografiju i Lori Anderson (Lauri Anderson) koja piãe muziku. Jan Fabr (Jan Fabre) je svojim Anðelom smrti (Angel of death) predstavio anatomiju ljudskog postojanja koje balansira izmeðu æelje za uspehom i potrebom za samoñom. Predstava se sastoji od æive muzike, video projekcija i igraåkog dijaloga izmeðu tri kreativne duãe - Endija Vorhola, Vilijama Forsajta i samog Jana Fabra. Prvi meðunarodni festival umetniåke igre u Atini

Neãto najnesreñnije ãto moæe da se desi jednoj zemlji koja ima malo aktivnosti na polju umetniåke igre, je da se organizuje novi festival u istom vremenskom terminu kada se deãava drugi na 500 km udaljenosti. Ta nadrealistiåna situacija desila se upravo u Gråkoj. Prvi meðunarodni festival umetniåke igre u Atini odræan je od 12. do 26. jula 2004. godine, upravo u vreme festivala u Kalamati. Mnogi umetnici su smatrali takav termin sabotaæom festivala u Kalamati. Åija je to zasluga? Kaæu, zato su krive politiåke igre. Gradonaåelnica Atine Dora Bakoðani, kñerka bivãeg gråkog premijera Konstantina Micotakisa je ålan vladajuñe politiåke partije a organizatori festivala u Kalamati su pripadnici opozicije. Opãtina Kalamata finansijski pomaæe festival istom sumom novca kao i Ministarstvo za kulturu ãto je neuobiåajeno za gråke okolnosti. Jedno je sigurno. Odgovornost za tu odluku snosi gradonaåelnica Atine koja je odbila molbu umetniåkog direktora festivala u Kalamati da pomeri datum odræavan- ja festivala u Atini. Gospoða Bakoðani je inteligentna i obrazovana osoba ali zbog ovog nemilog dogaðaja moæe se zapitati da li je univerzitetska diploma dovoljna da nadoknadi neåije moralne nedostatke. Osim toga, Prvi meðunarodni festival umetniåke igre u Atini bio je obeleæen i loãom organizacijom i kontradiktornim odlukama. Meðunarodni festival na otvorenom koji je pratilo 400 gledalaca od kojih je 200 dobilo protokolarne karte, pretvorio se u gala dogaðaj. Gosti festivala bili su Kit Dæonson (Kitt Johnson) X-act s predstavom Ogledalo (Mirror) iz Danske, Gervasi Dance Company sa predstavom Fuga-ce iz Austrije, Selfish Shellfish trupa sa predstavama Obuåena igra (Dressed Dance) i Joã uvek prerano, veñ prekas- no (Still too soon,already too late) iz Nemaåke, Wim Vandekeybus i trupa Ultima Vez sa predstavom Crvenilo (Blush) iz Belgije i Folkvang studio sa predstavama Solo i Auftaucher iz Nemaåke. Takoðe je uåestvovalo i pet gråkih produkcija meðu kojima su bili Igraåko pozoriãte iz severne Gråke sa veoma uspeãnom predstavom Zimsko putovanje, åiji je umetniåki direktor i koreograf Konstantinos Rigos. Ceremonije otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara u Atini 2004. godine

Ceremonije otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara u Atini poverene su slavnom koreografu Dimitrisu Papajanu (Dimitris Papaioannou). Kao bivãi umetnik komiåar, on je uneo nove pravce u modernu umetniåku igru u Gråkoj. Oko sedamdeset hiljada volontera dobilo je poziv da uåestvuje u najveñoj ceremoniji na svetu, a odabrano je osam hiljada. Vredno je pomena da skoro nijedan od njih nije napustio pripreme koje su organizovane u tajnosti. Kompletna predstava je na prvoj generalnog probi otkrivena uåes- nicima i publici od åetrdeset hiljada volontera. Uzbuðenje se pomeãalo sa oseñanjem ponosa. Centralni deo predstave bila je “klep- sidra”, kolona koja je nosila najznaåajnija umetniåka dela i forme iz gråke istorije, od praistorije do danas. U vazduhu iznad “klep- sidre” letelo je plavo biñe sa krilima koje je predstavljalo Erosa, boga ljubavi, åijim se magiånim dodirom zaåela umetnost. Onda su nepokretne statue iz razliåitih istorijskih perioda poåele da se kreñu kako bi oslobodile prostor na sredini stadiona gde se u jezeru nalazila predstava zaåetka æivota. Pevaåica Bjorg pevala je pesmu Majka Okeanija koja odraæava ekumensku ideju iza svih olimpijskih dogaðaja. Njena haljina se polako ãirila iznad uåesnika Olimpijade simboliãuñi vodu, materiju iz koje smo svi potekli bez obzira na to kojoj dræavi ili naciji pripadamo. Zavrãna ceremonija sastojala se od gråkih folklornih elemenata sa srediãnjom predstavom æetve pãenice. Devojke i mladiñi sakupljali su pãenicu dok se nedaleko odvijalo tipiåno gråko venåanje, a razliåite folklorne grupe iz svih delova Gråke izvodile su svoje igre. Slike moderne gråke stvarnosti kao ãto su turisti, igranje na stolovima u buzuki klubovima, Cigani na zapreænim kolima punim lubenica, pod- señali su i Grke i strance da moderna Gråka æivi svojim ritmom i bojama kojih se ne stidi, zbacivãi teæak teret nasleða antiåkih vremena i evropskog filhelenskog pokreta iz 19. veka. Bila je to odliåna predstava koja je osim zabave naterala nas, Grke, da se preispitamo kao nacija i kultura, a ljudima iz celog sveta prikazala gråku kulturu na nov naåin. Bez sumnje, ovo je bilo najlepãe umetniåko iskustvo u mom æivotu. Maria Softsi Prevela: Jelena Putre

51 Orchestra () 2005. Orchestra () 2005. 52 HRVATSKA / ZAGREB OBNOVA BALETA KRCKO ORAÃÅIÑ, BALET HRVATSKOG NARODNOG KAZALIÃTA 11. DECEMBAR 2004. Oraãåar po meri publike

Mirna Pospiã Palada i Svebor Seåak

oåetkom svakog decembra balet Krcko Oraãåiñ P. I. Åajkovskog na gotovo svim pozornicama svetskih operno-baletnih kuña privlaåi i staro i mlado. Publika uvek oåekuje neãto novo, da bi na kraju ustanovila da je proãlogodiãnja baletna Pbajka ipak bila bolja. Ukoliko neka produkcija (reæija, koreografija, scenografija, kostimografija i izvoðaåi) i nije po ukusu svih ljubitelja baleta i baã svih struånih kritika, brojna publika godinama ne propuãta ovaj spektakl uoåi boæiånih i novo- godiãnjih praznika. Zagrebaåki Balet je odluåio da ove godine postavi na scenu Krcka Oraãåiña po koreografskoj i redateljskoj zamisli V. Orlikovskog. Obnova je bila poverena Vesni Butorac, nezaboravnoj Klari i Vili ãeñera. Poznavajuñi Vesnu Butorac kao nekada izvrsnu balerinu i umetnicu, te njezin naåin rada s Baletom, pogotovo rijeåkim, kada je na pozornicu uspeãno prenela balet Romeo i Julija po originalnoj koreografskoj zamisli V. Orlikovskog oåito je, da je bila prava osoba kojoj je poverena obnova baleta Krcko Oraãåiñ. Vesna Butorac ipak nije bila jedina zaduæena za taj veliki posao. Mogli smo oåekivati da ñe direktor baleta Dinko Bogdaniñ ipak imati poslednju reå, pa i pored pomanjkanja video-zapisa ranijih predstava, viðene su ipak, neke preinake originalne zamisli Orlikovskog iz 1970. godine. Slaba toåka ove veåeri bio je gost, dirigent Carlo Pallechi. On nije ispunio ono ãto smo s pravom oåekivali - biti bolji od domañih dirigenata. Zaãto bi ga inaåe zvali? Dirigent nije naãao zajedniåki jezik s potrebama baletnih solista i ansambla. Nije mu uspelo da zagrebaåki orkestar podigne na umetniåku i tehniåku razinu baleta HNK-a. U svakom baletnom ansamblu smenjuju se generacije. Tako se starija generacija iskusnih plesaåa seli u gledaliãte, viãe ili manje preuzima epizodne uloge, a mlaða s manje iskustva, ipak s veñim plesnim elanom stupa na scenu. S odlaskom Almire Osma- noviñ i Irene Pasariñ stvorila se praznina uprkos tome ãto se pojavljuju nove prvakinje, balerine idealnih umetniåkih predispozicija, kao ãto je suptilna Edina Pliåaniñ, prelijepa Milka Hribar-Bartoloviñ i produhovljena Mihaela Devald koje su doslovce preko noñi, suoåene sa bogatim i zahtjevnim repertoarom.

53 Orchestra () 2005. Na premijeri su glavnu ulogu Klare i Vile ãeñera (koju obiåno pleãe jedna osoba), plesale dvije balerine. Mirna Pospiã-Palada je plesala Klaru a Edina Pliåaniñ Vilu ãeñera. Mirna Pospiã-Palada osim pojavom (balerina niæeg rasta i radi toga moæda primerenija za ulogu male Klare) i solidnom tehnikom (uz manje omaãke) u ulozi Klare, nema u sebi karizme i joã dovoljno tehniåkog znanja za tu ulogu. Zato smo s velikim nadama oåekivali nastup Edine Pliåaniñ (Vila ãeñera) i Ilira Kerna (Princ) u drugom åinu. Oba plesaåa oduãevila su svojom pojavom i plesnim linijama. Zapravo, njih dvoje predstavljaju vrh predstave. Pas de deux je bio usklaðen i lako otplesan. Ilir Kern vlada skokom i vrteãkama i ima lepe linije nogu. Kod Edine Pliåaniñ (za koju bi mogli reñi da je viãe addagio balerina) dominiraju odgovarajuñe lijepe linije nogu i stopala, te gracilnost i lakoña pokreta. Sve to dolazi do izraæaja u duetu, u kojem je sigurnija, dok ñe se u solo varijaciji i kodi morati pozabaviti nekim detaljima, na primer, piruetama. No, to ne bi trebalo da bude veñi problem za nju. Bez obzira na izloæeno, Edina Pliåaniñ ubrzano i zasluæeno ide prema solistiåkom vrhu zagrebaåkog Baleta.

Orchestra () 2005. 54 Uz uoåene manjkavosti kako solista tako i ansambla, uvek se pitam - da li moæda krivicu za to ne snose repetitori, koji nisu na visini svog zadatka, a da to niko neñe da vidi. Veñ godinama se u zagrebaåkom Baletu svuda pojavljuje Irina Lukaãova kao asistent koreografa. Na sreñu, to mrtvilo je donekle prekinuo dolazak Dinka Bogdaniña u ulozi direktora Baleta. On je svakako potvrdio da je dobar baletni majstor i svojim radom pokazao koliko dosadaãnji repetitori nisu bili uspeãni. Opñenito, ãto se tiåe repetitora, mislim da nije dovoljno da je neko plesao u ansamblu (bez veñeg tehniåkog i drugog umetniåkog znanja), pa da automatski moæe biti dobar repetitor, te ujedno i umet- niåki savetnik baletnom ansamblu i solistima. Vesna Butorac i Dinko Bogdaniñ (u ovom sluåaju) uz neprimerne repetitore ili kako ih joã nazivaju balet majstori, ne mogu sami stvarati åuda. Kao primer dobrih repetitora u ovoj predstavi treba istañi uzorno pripremljene polaznike ãkole za klasiåni balet, koji naprosto oduãevljavaju svojim plesom i smislom za igru. To je nesporno, zasluga Suzane Baåiñ i Mirjane Dodig koje su djecu (miãevi) pripremile za nastup. U prvom åinu nastupa starija garda plesaåa. Moæda bi ipak bilo bolje za neke uloge angaæirati glumce (kao epi- zodiste), da bi svojom glumom stvorili ugoðaj pomalo komiånog, porodiånog skupa uoåi Boæiñnog blagdana. U åarobnom prizoru pahuljica, ukoliko me señanje ne vara, doãlo je do nekih preinaka u linijama i pokretima, ãto nije bilo potrebno. Orlikovski je bio majstor aranæiranja formacija na sceni. U åetvrtoj slici drugog åina meðu slatki- ãima, svojim kretanjem po sceni dominirala je prelijepa Milka Hribar-Bartoloviñ. Moæda je njenim pokretima nedostajalo latentne erotike. Señanja se vrañaju k pokojnoj Maji Srbljenoviñ-Turku i kasnije Valentini Turku u mari- borskoj postavi istog baleta. U Ukrajinskoj marmeladi su plesaåi natplesali æenski ansambl. Æenski ansambl i solo parovi u valceru nisu bili posve ujednaåeni. U celom drugom åinu ansambl se gubio meðu glomaznim, malo staro- modnim kulisama. Interpretacija i plesni pokret, te precizni tehniåki detalji Georgea Stanciuja (George Stanciu) u ulozi Krcka nagoveã- tava Princa u drugom åinu. Svebor Seåak (Droselmajer) kome inaåe plesnodramske uloge idu kao od ãale, sada se kao lik nije uspeo izdvojiti od ostalih, pomalo bledih uåesnika familijarnog skupa u prvom åinu. U predstavi je zadræana preglomazna i zastarela Ãnajderova scenografija (Günther Schneider-Siemmsen). Kostime (navodno raðene po skicama Le Beija) kreirao je veñ standardni, uvek prisutni tandem Ivke Ãkomrlj i Diane Kosec- Bourek. Kreacije ovog rasprodanog kostimografskog para ne unose niãta novo, jer njihove zamisli, s minimalnim promjenama, veå duæe vreme ãetaju iz baleta u balet. Uprkos svemu, publika je s oduãevljenjem i ovacijama primila povratak baleta Krcko Oraãåiñ po koreografskoj zamisli V. Orlikovskog i burno pozdravila glavne protagoniste. Sve predstave su bile rasprodane. Ne moæemo a da se ne pridruæimo oduãevljenju auditorija, ali kad se na povratku kuñi ponovo prisetimo predstave… Breda Pretnar

55 Orchestra () 2005. PREMIJERA BALETA SILFIDA U IZVOÐENJU HRVATSKOG NARODNOG KAZALIÃTA Bajkovit ugoðaj

Prvi romantiåni balet Silfida (La Sylphide) na glazbu Hermana Severina Løvenskjolda prikazan je prvi put u Hrvatskom narodnom kazaliãtu u Zagrebu u koreografiji Normana Diksona (Norman Dixon). Norman Dikson æivio je tri desetljeña u Rijeci, a danas æivi u Zagrebu. Osnovao je baletni ansambl u okviru Gulbenkianove zaduæbine u Lisabonu. Godine 1966. dobio je prvu nagradu u povijesti engleskog baleta - nagradu Britanskog umjetniåkog savjeta. Bio je koreograf Velãke nacionalne opere, ravnatelj Gradskog baleta u Santjagu, Urugvajskog nacionalnog baleta u Montevideu, Baleta u St. Pöltenu, deset godina ãef baleta u Rijeci, koreograf brojnih predstava koji je u Hrvatsku i tadaãnju Jugoslaviju s velikim uspjehom donio i predstavio popularni balet Vragolasta djevojka (Uzaludna predostroænost). U Zagrebu ju je postavio 1972. godine. Reæirao je operete, opere i mjuzikle. U povodu 50. obljetnice umjetniåkog rada primio je nagradu Grada Rijeke. Silfidu je prvi put postavio u Rijeci prije pet godina. Oksfordski baletni rjeånik navodi o Diksonu da se ãkolovao u baletnoj ãkoli Sadler’s Wells baleta i u Baletnoj ãkoli Rambert. S vremenom je postao vodeñi plesaå Baleta Rambert i tumaåio sve glavne klasiåne uloge, kao i moderni repertoar. Poåetkom ãezdesetih godina 20. stoljeña javlja se kao slobodni koreograf u Londonu i ubrzo odlazi u inozemstvo. Silfida je prvi romantiåni balet, nastao 1832. godine u Pariskoj operi s najveñom balerinom toga doba Marie Taglioni u naslovnoj ulozi. Klasiåna baletna tehnika joã nije bila razvije- na kao u doba kada je prvenstvo preuzeo Francuz Marius Petipa. Koreograf Filippo Taglioni naåinio je na muziku Jeana Schneitzhoeffera balet pun emocija, a nekoliko godina kasnije danski koreograf August Bournoville potiåe skladatelja baruna Løvenskjolda da na isti libreto napiãe novu glazbu. Norman Dikson tipiåan je predstavnik stare engleske baletne ãkole koja je uvijek njegovala rani romantiåni burnonvilovski stil. Naåinio je vlastitu verziju i koreografiju priåe o nesret- noj ljubavi sa æeljom da romantiåni, nerealni svijet pribliæi i prikaæe danaãnjem gledatelju, i s postavkom da je romantizam joã uvijek pokraj nas i da nikada nije prestao postojati. U tome je uspio, podsjeñajuñi i publiku i plesaåe na poåetke klasiånog baleta, i iz åega se on razvio. Prije premijere Dixon je izjavio: “Romantizam nije mrtav. Svako doba imalo je neãto romantiåno u knjiæevnosti, glazbi, slikarstvu, kazaliãtu, arhitekturi. Moæda danas, u uæur- banosti svakodnevice ljudi nemaju vremena izraziti zanimanje za njega, ali ako se osvrnemo oko sebe, vidjet ñemo da je mnogo toga romantiånog i te kako æivo.” U Silfidi nema tehniåkih bravura, u prvom je planu liånost svakog pojedinca. Moæda se danas, pored sve åudesne tehnike kojom vladaju danaãnji plesaåi, zaboravilo na izraæajnost liånosti. Teæina djela je u tome ãto se na izgled jednostavni elementi moraju izvesti åisto, lako, s mnogo mekoñe i ljupkosti. Vaæno je priåu plesnim korakom ispriåati ãto jasnije i jed- nostavnije. Ansambl zagrebaåkog Baleta pokazao je kako je spreman na sve izazove. Usvojio je i ovladao osebujnim stilom koji se rijetko susreñe i na mnogo veñim baletnim pozornicama. U podjeli uloga (pre)ambiciozno je najavljeno ãest Silfida. Do sada smo vidjeli dvije, a da li ñemo vidjeti ostale, ostaje pitanje. Milka Hribar-Bartoloviñ kao Silfida (na premijeri) prvi put se predstavila u takvoj lirskoj ulozi. Senzibilna balerina doåarala je veselu, prpoãnu Silfidu kojoj je sve igra do samog tragiånog kraja kada umire i kada Dæejmsu pokazuje svoju ljubav. Uspjeãno je ovladala stilom, iskazala duge ruke, vrlo lijepe linije, sigurne piruete, zadivljujuñe balanse. U drugoj podjeli zaplesala je Edina Pliåaniñ. U prvom åinu nije ravnomjerno rasporedila izraz. U nekim je dijelovima plesne dionice davala suviãe energije i gråa, u drugim je bila suviãe meka Silfida bez ljupkog poigravanja sa Dæejmsom. U drugom je åinu bila bolja i opuãtenija. Izgledalo je kako stilski i interpretacijski nije usklaðena s ostatkom ansambla. Ni ona ni njezin partner George Stanciu nisu odavali dojam zaljubljenosti, kao da su od poåetka znali koban kraj. INES NOVKOVIÑ

Orchestra () 2005. 56 Ilir Kerni u kratkom je razdoblju prikazao velik raspon likova klasiånog baleta. Sada im je na premijeri Silfide dodao ulogu Dæejmsa kao jednu od najveñih uspjeha. On je pouzdan plesaå koji ñe sve zadatke ispuniti kako treba, a uloga Dæejmsa kao da je stvorena za njega. George Stanciu u drugoj podjeli uloæio je mnogo truda u isti lik. Tehniåki ga je lijepo oblikovao u skokovima i radu nogu i tako dotjerao neke ranije tehniåke nedostatke. Viorel Dascalu i Andrej Izmestjev bili su æivopisne vjeãtice Madge, ako je takva postava vjeãtice i njezinih starih prijateljica u snaænom muãkom obliåju ono ãto se æeljelo prikazati. Mlada talentirana balerina Ersilia Nikpalj pokazala je u ulozi Dæejmsove zaruånice Efi glumaåki raspon od vesele djevojke do ostavl- jene zaruånice. Izraæajne uloge ostvarili su Andrej Barbanov kao Gurn, Lidija Mede-Herceg kao Dæejmsova majka i Nataãa Sedmakov (Efina majka). Scenograf Æoræ Drauãnik i kostimografkinja Ljubica Wagner, u suradnji s izvrsnim svjetlom Denija Ãesniña, ostvarili su bajkovit ugoðaj i izgled predstave. Mnoãtvo kariranih ãkotskih uzoraka upotpunjavalo je vedrinu i radost ãkotskih plesova ansambla u prvom åinu. Bijeli kostimi silfida u drugom åinu elegantno su naglaãavali nestvarnost tih biña. Sa Silfidom zagrebaåki Balet dobio je privlaånu predstavu i poveñao stilski raspon svojih izraæajnih moguñnosti. U pripremi je bila velika pomoñ asistenta koreografa Carlosa Araye, baletnih majstora Ljiljane Gvozdenoviñ, Iraide Lukaãove i Dinka Bogdaniña, te Suzane Baåiñ u uvjeæbavanju polaznica kole za klasiåni balet. Vrlo dobrim orkestrom HNK na premijeri dirigirao je Miroslav Salopek. Mladen Mordej Vuåkoviñ Milka Hribar-Bartoloviñ i Ilir Kerni

57 Orchestra () 2005. intervju LIDIJA MILA MILOVAC, PRVAKINJA BALETA HNK U ZAGREBU Uæivam pleãuñi

Prvakinja Baleta Hrvatskog narodnog kazaliãta u Zagrebu Lidija Mila Milovac obiljeæila je 25. godiãnjicu umjetniåkog rada. Otplesala je velik repertoar lirskih, dramskih i karakternih uloga, od Æizele, Odete i Odilije u Labuðem jezeru, Kopelije, Pepeljuge, Julije i Aurore u Trnoruæici, do Klare i Vile ãeñera u Krcku Oraãåiñu. U posljednje vrijeme ostvarila je nezaboravne karakterne minijature kao ãto su Ruski ples u Labuðem jezeru i Prijateljica u Ðavlu u selu, te im na proslavi dodala Pavanu za umrlu infantkinju Morisa Ravela. U toj su koreografiji Dinka Bog- daniña njezina gracilnost i muzikalnost doãli do punog izraæaja. Pored toga, nedavno je ostvarila i ulogu kraljice Gertrude u baletu Hamlet u koreografiji Svebora Seåaka s baletnom trupom Croatia. Lidija Mila Milovac roðena je 20. oæujka 1959. godine u Beo- gradu. U dobi od tri godine prvi je put zaplesala, a sa sedam zapoåela ãkolovanje u baletnoj ãkoli. U dvadeset pet godina plodne umjetniåke karijere u Hrvatskom narodnom kazaliãtu ostvarila je niz nezaboravnih uloga u klasiånim baletnim predstavama. Od samog poåetka s jednakim je uspjehom sudjelovala u predstavama suvremenog koreografskog stila. Sa svojim matiånom kazaliãtem gostovala je diljem Hrvatske te u Italiji, Ãvi- carskoj Njemaåkoj, Austriji, Maðarskoj, Rusiji, Ukrajini, Åeãkoj. Svojim je plesom izazivala nepodijeljeno oduãevljenje kazaliãne publike i kritike. Jubilej je izazvao razumljivo uzbuðenje ãto se ponovo naãla u srediãtu pozornosti ljubitelja baleta, ali i zbog neminovnog odlaska u mirovinu. Æizela, Lidija Mila Milovec Odmah kaæe... nim kazaliãtima i predloæila mi da poånem u Ljubljani, tim viãe ãto Od srca volim balet, ali noge i godine åine svoje. Drago mi je ãto mi je ondje æivjela teta. Plesala sam pas de trois u Labuðem jezeru sam jubilej proslavila s mojim ansamblom, sa svim kolegama koji u koreografiji Danovskog, igrala Ðavolicu u Ðavlu u selu su mi pruæili podrãku. Proãlo je dvadeset i pet prekrasnih godina, Mlakarovih, Ãparemblekov Magnificat. Tako sam imala priliku s veseljem, ali i sa suzama ãto prate balet. Proãlo je dvadeset i pet polako graditi solistiåku karijeru. U Ljubljani sam izradila plesaå- godina poznanstva s raznim koreografima, pedagozima i ple- ki temelj. Jedno vrijeme sudjelovala sam i u trupi Lidije Sotlar, s saåima. kojom sam se lijepo slagala. U Ljubljani sam se zadræala dvije godine. Tada me zapazio ondaãnji ravnatelj baleta HNK Damir Kako je teklo Vaãe baletno ãkolovanje? Novak, i pozvao u Zagreb. I tako sam ovdje od 1979. godine. U Beogradu sam krenula u baletnu ãkolu gdje me je zapazio poz- U Zagrebu ste plesali sve velike uloge. Koja je bila prva? nati svjetski plesaå Milorad Miãkoviñ. Savjetovao je mojim roditeljima da nastavim ãkolovanje u Centre de Danse International To je bila Æizela koju stvarno oboæavam. Imala sam sreñu da je Rosella Hightower u Kanu. Preporuåio me gospoði Hightower. U studiram s ruskom balerinom Zafronovom koja je ovdje bila pe- Kanu sam provela predivnih ãest godina. Imala sam devet i pol dagog. Ona je znala kako sa mnom izraditi tu dramsku ulogu i godina kada sam otiãla. Moja teta me nauåila samo dva glagola na onako kako smo je napravili, tako je ostala u meni. S njom sam francuskom jeziku, biti i imati, a drugo niãta nisam znala. Trebalo izradila joã Juliju i Medoru u Gusaru. Ustrajala je na glumi i na je dosta vremena da ga nauåim. Onda, iznenada, preko noñi sam dramskom dijelu svake uloge. Nakon nje bilo mi je lijepo raditi i progovorila taj strani jezik. Sve zahvaljujem mojoj obitelji i njihovu s Iraidom Lukaãovom. Moram spomenuti da sam prve korake kao odricanju. Naime, taj plesni centar je privatni internat koji je tre- Æizela naåinila pod voðstvom beogradske balerine i kritiåarke balo dosta plañati. Ne sjeñam se koliko, ali znam da je cijena bila Milice Jovanoviñ. visoka. Tako da su moja majka, baka, djed, teta i stric pomogli Koje partnere biste izdvojili? plañanje mog ãkolovanja. Zahvaljujuñi njima uspjela sam napraviti Prvi partner u Æizeli bio mi je Ãtefan Furijan koji mi je mnogo karijeru. Uz redovito uåenje baleta tamo sam zavrãila i osnovnu pomogao. Kasnije sam s njim plesala Juliju i imala njegovu veliku ãkolu. Ãto se tiåe baleta, uåili smo sve tehnike plesa i sve ãto ide uz podrãku. Zatim su slijedili Marin Turku, Sorin David, Ostoja Ja- baletnu umjetnost. Kako su se pedagozi mijenjali, tako sam radila njanin, Saãa Lukijanov i Svebor Seåak s kojim sam otplesala åitav s najveñim imenima svjetskog baleta. Upoznala sam Nurejeva, repertoar. Svi su bili odliåni partneri. Suraðivala sam sa svim ko- Beæara, Erika Bruna, Patriciju Neary. reografima koji su u Zagrebu postavljali klasiåni i moderni reper- Kako to da ste karijeru poåeli u Ljubljani? toar. Svako razdoblje imalo je svoje, svaki pedagog i ravnatelj bio Nakon ãkolovanja u Kanu odlazim u Ljubljanu gdje zavrãavam je drugaåiji, a ja sam se nastojala svima prilagoditi i truditi da gimnaziju i pomalo me angaæiraju u teatru. Rosella Hightower naðem naåina kako ãto bolje ostvariti povjerene mi zadatke. gostovala je u tadaãnjoj Jugoslaviji. Poznavala je situaciju u balet-

Orchestra () 2005. 58 PLESNI PROJEKAT PLESNOG CENTRA TALA

Koje uloge ste posebno voljeli? Ja sam lirska balerina. Jako volim sve moje uloge: Æizelu, Juliju, Kopeliju, Trnoruæicu, Pepeljugu i sve moderne uloge. Svaku sam uæivala raditi, plesati. Sa svakim koreografom sam pokuãala dati ono najbolje i najviãe ãto mogu. Sa svakim koreografom sam neãto spoznala i doznala kako balet nema kraja. Joã danas tako mislim. Suknje ili hlaåe? Jeste li ikada imali tremu? Svaku ulogu najprije treba izraditi u baletskoj sali i onda je donijeti na pozornicu. Na pozornici ona mora prijeñi rampu i doprijeti do publike. Trema je uvijek bila prisutna u nekoj odreðenoj mjeri. Ali, onog trenutka kada sam izlazila na pozornicu, ona je nestala jer sam se transformirala u onu ulogu Odnos ljudskog identiteta i odjeñe, te odreðenost i uvjetovanost koju trebam tumaåiti na pozornici. spolova i svakog pojedinaånog biña prepoznatljivim vanjskim obil- Je li ostalo neispunjenih æelja? jeæjima, teme su i problemi ãto ih je naznaåila nova predstava Muãkarci u suknjama, a æene - isto!? Plesnog centra Tala, koja je Neispunjena æelja ostala mi je Karmen. Mislim da premijerno izvedena na pozornici kazaliãta Gavella. bih je i danas mogla otplesati, osjeñam je iz dna duãe. Naæalost, nikada nije bilo prilike. Privlaåe me Koliko odjeña, u ovom sluåaju konkretno suknja, utjeåe na uvri- tako karakterne i senzualne uloge. Ima joã jedna jeæene karakteristike muãkaraca i æena i utjeåe li uopñe? Predstava uloga, Ãeherezada, krasna, romantiåna uloga s pre- koja se sastoji od rekvizite, videa, instalacije, æive i snimljene divnom glazbom. Taj se balet nije kod nas prikazi- glazbe (originalna glazba minimalistiåkog odreðenja Alena vao. Kraljiña), plesnih sekvenci i govora, sugerira da utjeåe. Kada su tro- jica muãkaraca-plesaåa poåela odijevati suknje, poåela se mijenjati Koji su vam bili baletni uzori? struktura njihove muãkosti. Neki su automatski, moæda nesvjesno, Prva mi je bila Rosella Hightower, zatim Natalija Be- postali æenstveniji, dok druge taj odjevni predmet nije mogao smertnova, a u novije vrijeme Silvi Gilem. Uvijek sam promijeniti. Plesaåice-æene bile su viãe od muãkaraca izloæene dile- pratila zbivanja u baletu i mogu reñi da vani ima mi za åime posegnuti - suknjom ili hlaåama. Meðutim, njihov puno dobrih plesaåa. odabir, ma kakav bio, nije ih promijenio. Koje nagrade ste dobili? Autori su predstavu (uz koreografkinje Tamaru Curiñ i Larisu Mnogo sam nastupala u modernim baletima i bila Lipovac i svi plesaåi-izvoðaåi), podijelili na bijelo ãto oznaåava nagraðivana za njih. Dobila sam nagradu za naj- poåetak, åistoñu, jednakost tijela u istim suknjama odnosno bolju æensku ulogu na Analu u Osijeku 1981. godine roðenje, i crno ãto oznaåava natjecanje, igru, uåenje, snagu tj. u predstavi Pjesme ljubavi i smrti, te nagradu za epi- æivot. U jedinstvenom prostoru svi æive individualno, ne ometajuñi zodnu ulogu u istoj predstavi na Bijenalu u Lju- druge. Prihvañanjem samog sebe æive u harmoniji. U treñem dijelu bljani. Godine 1984. dobila sam zlatnu medalju na svatko je naãao boju koja mu odgovara, ostvario svoj cilj i naåin baletnom natjecanju u Novom Sadu. Za ulogu Julije æivota. dobila sam 1985. na Bijenalu u Ljubljani specijalno Ovaj projekt Plesnog centra Tala ostvaren je u suradnji s mladim i priznanje, a 1986. nagradu u Ljubljani za ulogu Pa- afirmiranim plesaåima-autorima. Zanimljivost je projekta u åin- na u predstavi Carmina Krleæiana. Tu je i Nagrada 7 jenici ãto je to jedna od rijetkih hrvatskih plesnih produkcija koja sekretara SKOJ-a, i 2004. godine Nagrada “Ana Ro- je uspjela okupiti domañe plesaåe koji borave i rade u raznim je”. Plesala sam s puno ljubavi i veselja. Nikad nisam dijelovima Hrvatske ili u inozemstvu. Uz Tamaru Curiñ i Larisu oåekivala nagrade i kad sam vidjela dobre kritike to Lipovac, nastupili su Branko Bankoviñ iz zagrebaåkog Studija za mi je bila potvrda za ono ãto sam uåinila. Volim suvremeni ples, Ivan Blagajåeviñ i Aleksandra Misiñ iz Pule, i Æak balet, radujem se plesu i naprosto uæivam pleãuñi. Valenta iz Rijeke. Iskazali su nesebiånu plesnu energiju u meðu- Zaãto ste za jubilej odabrali Pavanu za umrlu infan- sobnoj komunikaciji i, uvjetno reåeno, malim, individualnim soli- tkinju? ma. Prvi put se susreñem s tom koreografijom Dinka Bo- Scenografiju je osmislila Marta Crnobrnja, kostime Zdravka gdaniña i jako mi je draga. To je decentna uloga u Ivandija. Predstava je ostvarena uz potporu Gradskog ureda za kojoj se s nekoliko pokreta moæe mnogo toga reñi. kulturu grada Zagreba i Ministarstva kulture Republike Hrvatske. Ne zavrãavam karijeru jer sam u rujnu poåela raditi Mladen Mordej Vuåkoviñ u baletnoj ãkoli s prvim razredom, ãto me jako veseli. Dok vjeæbam u kazaliãtu, veñ razmiãljam o nastavi popodne. Ãto se tiåe HNK, nadam se da ñu i dalje plesati neke uloge i uæivati gledati nove mlade nade koje stiæu na pozornicu. Mladen Mordej Vuåkoviñ

59 Orchestra () 2005. intervju PINO MLAKAR, KOREOGRAF U ~ast starog majstora S. NOVKOVIÑ Ðavo u selu

Vrijeme nastanka baleta Ðavo u selu Frana Lotke pripada pov- Ðavo u selu nastao je po zamisli i scenariju vas i vaãe pokojne jesti glazbene i baletne scene, ali njegova trajna prisutnost na supruge Pije. Kako je bilo koreografirati u dvoje ? pozornici Hrvatskog narodnog kazaliãta u Zagrebu dovoljno go- Mi smo se ãkolovali u Labanovoj ãkoli. Laban nije polazio od vori o kvaliteti i popularnosti toga djela kod publike. Praizveden forme, nego od saræaja pokreta. Osnova pokreta nije forma.On 1935. godine u Cirihu, Ðavo od prvog izvoðenja u Zagrebu je vizualan, ali ono ãto ga potiåe, taj impuls, nevidljiv je i åesto (1937.) ne silazi sa repertoara. nedokuåiv. U Labanovoj ãkoli nismo kao u baletu uåili korake i Godine 1954. postavljena je produkcija u koreografiji Pije i Pina poze, to uopñe nije dolazilo u obzir, nego izvore i impulse od Mlakara koja se gotovo neprekidno izvodi do danas. Prije dvije kojih pokret nastaje. U tome je bila Labanova veliåina, u tuma- godine predstava je koreografski i scenski proåiãñena.Hrvatsko åenju tih pojmova. Pija i ja smo se zbliæili u radu. Kada smo poåeli narodno kazaliãte upriliåilo je sveåanu predstavu povodom pe- stvarati Ðavla, ona je imala svoj pogled na neke koreografske desete obljetnice stalnog izvoðenja koreografije Pije i Pina Mla- teme, ja svoj. Onda smo na tu osnovu dodali i baletne korake, kara. Koreografiju su izvorno obnovili poznati baletni umjetnici ali je sve bilo pod istim krovom i na postavkama Labanove ãkole. i sami nekada interpreti pojedinih uloga u baletu: Sonja Kastl, Kojih se izvedbi posebno sjeñate ? Vesna Butorac Blañe, Boæica Lisak, Ljiljana Gvozdenoviñ, Zvoni- U Zagrebu smo prvo upriliåili koncert odlomaka iz predstave. mir Reljiñ, Damir Novak, Dinko Bogdaniñ i Ostoja Janjanin. Doãao je Ivan Meãtroviñ koji inaåe uopñe nije dolazio na balete. Glavne uloge plesali su George Stanciu (Ðavo), Edina Pliåaniñ Bio je oduãevljen i zahvalio nam je. Moram reñi da su najim- (Ðavolica), Mirna Sporiã Palada (Jela) i Ilir Kerni (Mirko). pozatnije predstave bile premijere, prvo 1935. godine u Cirihu, Balet HNK rado je na sveåanoj predstavi pozdravio devedesetse- a zatim i u Minhenu (1939.). U Minhenu je bio ogriman uspjeh, dmogodiãnjeg koreografa Pina Mlakara koji nam iznosi svoja inspicijent je izbrojao åerdeset i ãest poziva pred zastor. Svi su sjeñanja na nastanak baleta Ðavo u selu: doãli åestitati Piji i meni. Æao mi je bilo ãto Lotka nije bio tamo. “To je bilo 1933. godine. Fran Lotka prvo je napisao balet Ðavo Mislim da Ðavo nije nikada nigdje imao takav uspjeh. Nevjero- i njegov ãegrt. Svirali smo tu glazbu, ali nam se åinila stereotip- vatno je bilo kako ga je publika primila. U to doba nije bilo na i nije dopuãtala razvoj koreografije. Rekli smo da treba cjeloveåernjih baleta i on je i po tome bio osebujan. naåiniti neãto novo. Tada sam radio u Cirihu i Minhenu, pa smo U ulozi Ðavla rado se sjeñam Oskara Harmoãa. No i druge su se sastali u Budvi. Lotka je imao izvrstan osjeñaj za pokret. Svi ga uloge veoma vaæne. Vaæna je Jela. Sadræaj æenskih uloga u bale- cijenimo kao muziåara, a njegov osjeñaj za pokret je jedinstven. tima obiåno je bez dubine, a tu je Jela izraæajnija, viãe nego Åesto se misli kako je lako napisati baletnu glazbu, kako je Mirko. Mirko je åisto teatarska uloga. Moram reñi, Pija je bila dovoljno da bude ritmiåna. U Budvi smo mu razloæili naãe zamis- nevjerojatna u ulozi Jele. Uvijek je na otvorenoj sceni dobivala li i koreografske ideje, ãto je prihvatio, i tako smo radili tjedan aplauz. za tjednom. Lotka je bio jedinstven skladatelj. Ne znam bi li tko Mladen Mordej Vuåkoviñ drugi to mogao tako naåiniti jer su muziåari jako apstraktni i misle samo na glazbu. Fran Lotka je pri skladanju vidio scenu.Bio je vrlo talentiran za kazaliãte.”

Orchestra () 2005. 60 attachment LUCIA LACARRA, PRVAKINJA BAVARSKOG DRÆAVNOG BALETA Legitimna naslednica Silvi Gilem

Lucija Lakara profinjena je balerina neopisive gracilnosti i ljupkosti, te åistoñe tehniåkih elemenata. Ona je zvijezda Bavarskog dræavnog baleta u Minhenu. Iako je po sluæbenom statusu prva solistica Bavarskog dræavnog baleta (BDB), ona je legitimna nasljednica donedavne prve svjetske balerine, znamenite Francuskinje Silvi Gilem. Ona sudjeluje u svekolikom raznovrsnom repertoaru BDB. Tumaåi Bijelu i Crnu labudicu, Rajmondu, Damu s kamelijama, Juliju, Bajaderu... Njezin put do BDB obiljeæila je intenzivna karijera. Roðena je u Ãpaniji a poåela uåiti balet u Plesnoj ãkoli Viktora Ulatea. Pridruæila se njegovoj trupi Ballet de la Communidad de Madrid, a poslije åetiri godine preãla u Nacionalni balet u Marseju koji je vodio Rolad Petit. S njim je ostvarila glavne uloge u baletima Notre Dame de Paris, Kopelija, Krcko Oraãåiñ, Mladiñ i smrt i drugima postavljenima za nju. Godine 1997. otiãla je u San Francisco Ballet koji je vodio Helgi Tomasson. Repertoaru je dodala koreografije Æoræa Balanãina i Dæeroma Robinsa, te Labuðe jezero, Trnoruæicu, Æizelu i Otelo. U sezoni 2002/2003 sa suprugom i åestim partnerom (Cyril Pierre) doãla je u Minhen. Na proslavi 100. obljetnice Balanãinovog roðenja proãle sezone, na sveåanoj gala predstavi, izbila je u prvi plan, ostavljajuñi iza sebe sve ostale plesaåe BDB i goste. U duetu iz Agona s partnerom (Benjamin Pech iz Baleta Pariske opere) pokazala je da je prva balerina danaãnjice, fenomenal- nih tehniåkih moguñnosti i tijela sposobnog da izvede sve ãto njoj ili koreografima padne na pamet. Ulogu Rajmonde ostvarila je s puno ãarma i poleta. Lucija Lakara posjeduje eleganciju, pravilne linije, savrãenu tehniku, glumaåku uvjerljivost, gracilost i muzikalnost. Koreografiju Marijusa Petipa, praizvedenu 1898. godine u Petrogradu, u BDB postavio je Ray Barra. Neiscrpna riznica akademskih plesnih elemenata ruskog klasiånog baleta ispisuje srednjovjekovnu baletnu priåu s orijentalnim zaåinom. Partner joj je u drugoj muãkoj ulozi (Abderahman), suprug Siril Pier, sugestivan i senzualan, vrlo snaæna liånost baletne pozornice. Lucija Lakara dobila je Nagradu Isadore Duncan 1999. godine za ulogu u Robinsonovom baletu Kavez. Godine 2002. prijestolonasljednik Monaka princ Albert predao joj je kipiñ Niæinskog, odnosno Svjetsku nagradu za ples Monaco Dance Foruma kao najboljoj plesaåici u 2002. godini. Taj je baletni Oskar potvrdio izvanrednost ove balerine, jednako fascinantne u tradicionalnom i suvremenom repertoaru. Ove sezone Lucija Lakara briljira u naslovnoj ulozi baleta Dama s kamelijama Dæona Nojmajera. Njegova plesna priåa zasniva se na besmrtnom romanu romantiåne knjiæevnosti Aleksandra Dime sina, i isto tako besmrtno romantiånoj klavirskoj glazbi Frederika Ãopena. Baletna priåa odvija se kao retrospektiva sjeñanja od trenutka draæbe Margaretinih stvari, u prekrasnim zaga- sitim pastelnim tonovima scenografije i kostima Jirgena Rosa (Jürgen Rose). Predstava koja se izvodi pod dirigentskim voðstvom Ditera Rosberga (Dieter Rossberg) proæeta je ugoðajem duboke tragiånosti. Nojmajer je isprepleo sudbinu Margarete Gotije sa sudbinom Manon Lesko i u srediãte predstave postavio tri velika, karakterom razliåita dueta Margarite i Armanda, kroz koja nastaje, raste i zavrãava njihova ljubav. Nevjerojatan je splet uskovitlanih pokreta u tim duetima. Margarita je stalno u zraku u åvrstim Armandovim rukama, da bi se, kroz nekoliko okreta, oboje u trenu naãli u zagrljaju na podu, kroz nadasve logiåan i prekrasan koreografski slijed koji nepogreãivo prati glazbu. Nojmajerov poetiåni balet sazdan je na teãkim tehniåkim elementima kojima plesaåi BDB mogu s lakoñom udovoljiti. Posebno se to odnosi na Luciju Lakaru i Romana Lazika u glavnim ulogama. Lakara je njeæna i fluidna, tehniåki i glumaåki savrãena. Predstavila je Margaretin razvoj od kurtizane do zaljubljene æene. Roman Lazik donio je sjetnog i strastvenog Armanda, sjetnog u ljubavi i u patnji. Njihov je ples kulminirao u ljubavnim duetima. U maloj ulozi Armandova oca izuzetnu sugestivnost kojom je djelovao na Margaretu, a i na publiku, iskazao je Ivan Liãka, inaåe ravnatelj BDB-a. Zapaæene manje uloge ostvarili su Gregory Mislin (Grof N.), Norbert Graf (Des Grieux) i Siril Pier kao Gaston Rieux. Baletna transpozicija Diminog romana nije mogla dobiti bolju protagonisticu od Lucija Lakare u spoju ljepote, æenstvenosti, ãarma i savrãene baletne tehnike. Mladen Mordej Vuåkoviñ

61 Orchestra () 2005. HRVATSKA / RIJEKA ÅASOPIS ORCHESTRA U POSETI BALETU HNK “IVAN PL. ZAJC” I UGLEDNOJ “V.B.Z.” KNJIÆARI MART 2005.

i jo{ po ne{to

olovina je marta i zime preko glave, snega, drhturenja i vlage, blatnjavih ploånika, uãiljenih noseva i neraspoloæenja, besparica i besposlica... da li je ikada bilo toplo, da li smo ikada ãetali goliãavi, nasmejani, sreñni zato ãto smo æivi, ne tako Pmladi ali radosno od cvrkuta ptica ili pogleda na lenji tok Save i gospodstvenog Dunava? Ne moæe åovek da se seti kada je to bilo. A onda, poziv Staãe Zurovca, dragog prijatelja joã iz vremena Koreografskih minijatura. Stiæe poziv da doðemo u Rijeku na novu predstavu pod zanimljivim nazivom Marquezomanija. Naravno, tema je samoña ali kroz oko, duh i koreografiju Staãe Zurovca i dvadeset i åetiri odliåna igraåa. Ivana i ja, kao zadocnele adolescentkinje odmah smo odluåile da idemo. Ispadne ugodno, bez ikakvih problema, vreme lepo, sunåano, vedro, ljudi predusretljivi. O predstavi koja me je oåarala (ustalom, uæivala sam i u Ko to tamo peva?) ne bih da priåam, ima kompetentijih. O promociji i predstavljanju naãe Orchestre, koja sada slavi desetogodiãnjicu, hoñu, i to sa zadovoljstvom! Rijeka je luåki grad, ãto podrazumeva guævu, vrevu, pijane mornare, psovke, zadjevice, ponekad i tuåe, pre svega prljavãtinu... Toga nije bilo! Stigle smo u smiraj dana, u grad ruæiåasto okupan poslednjim zracima sunca, s prolaznicima koji idu za poslom, s mladima na mostovima atraktivno osvetljenim uz neizbeæna jata galebova i golubova. Ãetajuñi korzoom Ivana i ja smo ugledale knjiæaru „V. B. Z.“. Tamo su nas pozvali da u subotu 19. marta 2005., taåno u podne, predstavimo naãu Orchestru. Naã åasopis je veñ odavno stizao u ruke mnogima u Hrvatskoj, ali, onako, uz prijateljsku pomoñ. Od sada ñe to biti moguñe na pravi naåin. Moñi ñe da se kupi u devet knjiæara ãirom Hrvatske! Paæljivo smo pogledale ovo, za nas vaæno mesto i uãle da se predstavimo organizatorima promocije. Doåekane smo u lepom i zgodno koncipiranom prostoru sa pomiånim policama za knjige, koje kada se razdvoje, stvaraju mali atrijum za publiku i goste. Doåekala nas je Gordana Mesarek, voditeljica knjiæare, koja je veñ ispred knjiæare istakla plakate i poziv publici da doðe na predstavljanje naãeg åasopisa. Vidljivo je istakla primerak Orchestre u izlogu knjiæare. Poslovno ali i predusretljivo, dogovar- ala se sa nama o tome kako da promocija protekne ãto bolje. U subotu je bilo dosta zainteresovanih za Orchestru. Nama je ovo bilo veoma vaæno jer sa Rijekom poåinjemo u Hrvatskoj obeleæavanje desetogodiãnjice izlaæenja naãeg åasopisa! Publika je zainteresovano sluãala i nas i naãu goãñu Bredu Pretnar, uvaæenog pozoriãnog kritiåara iz Ljubljane kao i Staãu Zurovca, åiju smo divnu predstavu Marquezomanija gledali prethodne veåeri (i zduãno se nadale da ñemo moñi da je dovedemo u Beograd). Åast su nam nam uåinili i Duãan Mrdoviñ, naã konzul u Rijeci i Boãko Zatezalo, vlasnik devet knjiæara u Hrvatskoj i Sloveniji koji nam je i uputio poziv za promociju. Atmosfera pri- jatna i spontana. Uvod Gordane Mesarek: “Povodom desetogodiãnjice izlaæenja Orchestre i dobre volje Ivane Milovanoviñ, Minje Katiñ-Ãerban, Brede Pretnar i Staãe Zurovca åuñete neãto viãe o ovom åasopisu. Oni su veoma struåni a Orchestra je åasopis o baletu i plesu. Moæete pitati ãto god hoñete. Æelim vam dobrodoãlicu i ugodno druæenje. Prepuãtam reå gospodinu Zurovcu.”

Orchestra () 2005. 62 Staãa Zurovac: “Pre svega, zahvalio bih Boãku Zatezalu ãto nas imamo dopisnike iz Evrope, Amerike, Australije, Kana- nam je omoguñio da se ovo dogodi u prostoru ove prekrasne de... I ono ãto je vaæno, naã region je danas veoma zastupljen. knjiæare i æelim dobrodoãlicu naãim goãñama iz Beograda i Veliko nam je zadovoljstvo ãto dobijamo priloge iz Slovenije, Ljubljane, Ivani Milovanoviñ osnivaåu i sadaãnjoj glavnoj ured- Hrvatske, Bosne, Makedonije, i zemalja naãih suseda.” nici, Minji Katiñ-Ãerban prvoj glavnoj urednici i novinarki- Dok je Ivana govorila, posmatrala sam ljude koji su doãli na saradnici åasopisa, kao i Bredi Pretnar, uvaæenoj baletnoj kri- promociju. Neki su se tu zatekli sluåajno, neki su ranije imali tiåarki iz Ljubljane. Mislim da je veoma vaæno da ovaj åasopis åasopis u rukama, drugi su doãli da nas pozdrave obradovani doðe na ove prostore, da doðe u doticaj sa kulturnim kru- posetom, jer se veñ poznajemo ili odavno saraðujemo. govima koji se bave plesnom umetnoãñu jer je veoma kvalite- Postojala je opãta zainteresovanost za povezanost ãto i jeste tan. Kvalitetan je po svim oblicima koji ga objedinjuju, po cilj ovakvog åasopisa. tisku, po kvalitetu papira, tekstova, fotografija i svega onoga Duãan Mrdoviñ, generalni konzul Srbije i Crne Gore poæeleo ãto taj åasopis prati. Takoðe, on retrospektivno prati dogaða- nam je dobrodoãlicu: “Vanprotokolarno sam se zatekao ovje na plesnoj sceni bivãe Jugoslavije, ãto znaåi u Zagrebu, dje, u lijepom druãtvu i drago mi je ãto ova saradnja izmeðu Rijeci, Ljubljani, Beogradu, Skoplju, Sarajevu, Mariboru pa i Beograda i Rijeke a åujem biñe i Ljubljane, funkcioniãe. To mi ãire, jer prati dogaðaje na plesnoj sceni Evrope i svijeta. Kroz pomalo odgovara i politiåki, za odnose koje izgraðujemo sâm åasopis moæe se doñi u doticaj sa eminentnim ljudima posle nesretnih deãavanja i kojih se samo sjeñamo onda kada odnosno, aktuelnim umetnicima sa plesne scene. Kroz inter- neko æeli da ih se sjeti. Ali, vrlo je neprijatno i kada ponekad vjue upoznajemo velike koreografe kao ãto su Jozef Nað, o tome mora da se govori. Zbog takve proãlosti, neñemo i ne Karolin Karson, Jiræi Kilijan ili poznatne baletne igraåe. Sada smijemo uniãtiti buduñnost. Da su kulturni poslenici najbolji bih dao reå naãim gostima.” ambasadori svojih zemalja vidi se, neñu reñi kroz male ali za Ivana Milovanoviñ: “Zahvaljujem se svima ãto je åasopis poåetak, skromne sadræaje. Danas je pomocija u Rijeci, a ne- Orchestra doæiveo ovu promociju u zaista izvanrednom ambi- kog drugog dana biñe u drugom gradu. Æelim samo da poz- jentu. Ja sam osnivaå Orchestre i iza nje stojimo moj tim srad- dravim i ovo podræim kao i da kaæem da me ovakvi susreti nika i ja. Znaåi, njega nije osnovala nikakva institucija, dræav- impresioniraju u smislu dobre saradnje. Nadam se da ñe se i na ili privatna. On je naãa, pre svega moja intelektualna svo- ubuduñe produbljivati i da ñe joã biti ovakvih promocija i tim jina i to nije neko åudo. Ako kroz istoriju pogledamo, povodom vas pozdravljam u ime Generalnog konzulata u uvideñemo da je ono ãto pripada umetniåkim aktivnostima Rijeci i u svoje ime. Lepo je da imamo priliku da se upoznamo kao ãto su pozoriãte, film, slikarstvo ili neki drugi umetniåki sa ljudima koji æele kontakte i koji æele da se druæimo i meðu- vid uglavnom, liånom akcijom donela dobar proizvod ili vred- sobno uvaæavamo.” no delo. Mislim da je Orchestra (a to govorim veñ deset god- Zatim smo se vratili struånim temama: ina) nastala 1994. godine iz potrebe da se napokon, napravi åasopis o umetniåkoj igri. Kao ãto su 1949. godine Amerikanci Breda Pretnar, dugogodiãnji baletski kritiåar iz Ljubljane koja osnovali Dance magazine koji je i danas u krugovima struåne je specijalno doãla da uåestvuje u promociji Orchestre: literature i periodiånih izdanja eminentan åasopis, poãtovan i “Pomenuli smo Dance magazine. Ja sam do 1978. godine åitan. Veliki Beæar je rekao da je XX vek obeleæila baletska bila njihov dopisnik. Sada ga samo åitam. Meðutim, on danas umetnost. Ona se neprestano menjala, dobijala nove forme. ima sasvim drugi oblik. Nekada je bio prepun ozbiljnih tek- Tehnike su se dopunjavale. Od Drugog svetskog rata nastaju stova o baletu, danas je prepun reklama. Ako hoñete da saz- razni pravci onoga ãto se danas naziva savremena igraåka nate neãto ozbiljno iz oblasti umetnosti ili neãto aktualno, umetnost gde tehnike oslobaðaju ljudsko telo stega kla- svakako to neñe biti ovaj åasopis. Ipak, zadræao je svoj siånog baleta i pojavljuju se (a to Staãa Zurovac zna bolje od renome. Naravno, ima dobrih magazina u svetu ali oni se ne nas) fantastiåni koreografi koji upravljaju pokretom i ljud- temelje na vidnim reklamama, jer to i nije njihova funkcija. skim telom tako da se ponekad kose sa fiziåkim zakonima Uostalom, meni je veoma drago da saraðujem sa Orchestrom. Zemlje i ravnoteæe. Divno je ãto se ove granice stalno pomer- Moæda ne ãaljem toliko mnogo ålanaka kao ãto ãalju neki aju. drugi, recimo iz Zagreba. Stojim na stanoviãtu da predstavu U istorijskom kontekstu ovoga, pojavljuje se i naã åasopis 29. treba da vide dva struåna kritiåara i onda usporedite njihove aprila 1995. godine povodom Svetskog dana plesa, kao kritike. Imate one kojima je sve ljepo a kada nekoliko kri- doprinos da se ovako znaåajni dogaðaji zabeleæe i omuguñi tiåara vidi istu predstavu dobija se realniji odnos. To mi se åitaocima barem mali uvid u ono ãto se zbiva na svetskoj dopada u Orchestri - ona objavljuje viãe kritika o istoj pred- sceni. U izvesnom smislu, prvi broj i pojava ovakvog åasopisa stavi. Takoðe, pouåena primerom ovog åasopisa i ja sam izazvali su malu revoluciju. Zaãto? Zato ãto balet u Srbiji, liånom inicijativom i naravno, velikim samoodricanjem po- taånije u Beogradu, postoji od 1923. godine kada poåinju da krenula kod nas åasopis koji se bavi umjetnoãñu, kazaliãtem, se daju baletske predstave u Narodnom pozoriãtu. U dnevn- koncertima i glazbom. Kao inicijator, uspela sam da pridobi- im novinama kritiåarski se isprañaju predstave ali nikada nije jem sve direktore naãih glavnih kazaliãta i oni nas sada finan- postojao åasopis ili magazin iskljuåivo posveñen igri. Zaãto? Za siraju. Ipak, ne bih poredila naã åasopis i Orchestru jer je ona nas je to enigma, verovatno je bilo mnogo razloga. veoma luksuzan magazin. Ali, iz ovoga se moæe i izvesti zakljuåak da je liåna inicijativa kao i veliko odricanje vaæno i Mi smo to videli drugaåije... Åinilo nam se da je naãa duænost da daje dobre rezultate.” da zabeleæimo pojave na plesnom polju vredne paænje kako kod nas tako i u svetu. Åinilo nam se da treba da stimuliãemo Ivana Milovanoviñ: “Breda je dotakla osetljivu i bolnu prob- i intrigiramo åitaoce koji tada postaju potencijalni gledaoci. lematiku a to je pravo na negativna miãljenja. Bilo je uobiåa- Takoðe, da kroz pero teoretiåara baleta, baletskih kritiåara i jeno da se piãu samo afirmativne kritike. Sve je lepo, sve je novinara ali na jednostavan i razumljiv naåin, piãemo o umet- divno! Nije taåno, moramo osvojiti prostor u kome imamo niåkoj igri. Orchestra je odmah posle prvog broja napravila pravo na argumentovano negativno miãljenje. Orchestra je zapaæen prodor i za trenutak bila „egzotiåna“ pojava, a uspostavila taj liåni sistem da nema liåni stav, tako da kod nas potom preskoåila neke barijere i izaãla u svet. Prvo u Evropu i moæe gospoða XY da misli ovako, a gospodin ZY drugaåije! ubrzo, veñ 1996. godine sa åetvrtim brojem uãla u bazu Åitaoci, proåitajte i jedno i drugo, idite na predstavu i done- podataka Javne biblioteke grada Njujorka u departman koji site sopstveni sud. Ovo je verovatno, jedna od najbolnijih se zove Igraåka kolekcija. Slavistiåko odeljenje Kongresne bib- funkcija Orchestre - promena ustaljenog naåina miãljenja. lioteke u Vaãingtonu ima svaki primerak åasopisa Orchestra Minja Katiñ-Ãerban kao i biblioteka u Sankt Peterburgu. Naravno, ovo je dovelo do ãirenja mreæe dopisnika iz gotovo svih krajeva sveta. Da-

63 Orchestra () 2005. PREMIJERA BALETA MARQUEZOMANIJA, BALET HNK “IVAN PL. ZAJC” 25. FEBRUAR 2005.

Zurovåeve æene

ovi balet Marquezomanija koreografa, redatelja i dramaturga Staãe Zurovca nailazi na Nlijep prijem kod rijeåke publike, od ljubitelja baleta do ãkolske publike. Baletni ansambl HNK “Ivan Pl. Zajc”, po åijoj je mjeri ta predstava naåinjena, iskazuje u njoj mnogo truda i æara scenskog nastupa, u vrlo malom broju vlastitih predstava ãto su im na raspolaganju. Staãa Zurovac krenuo je od knjiæevnog djela Sto godina samoñe nobelovca Gabrijela Garsije Markesa. Osjetio je veliku snagu Markesove imaginacije koja je kod njega izazvala bujicu nadrealistiåkih slika ãto ih je kroz plesni pokret preslikao na kazaliãnu pozornicu. Prevladavajuñi lirizam Zurovåeva plesnog teatra, a on je kazaliãni åovjek par exellence, i kao izvoðaå i kao autor i po osjeñaju prostora pozornice, povremeno prekidaju prodori surove stvarnosti. Staãa Zurovac nema u svojim djelima velikih junaka, glavnih likova koji bi se isticali izuzetnim sudbinama i djelima. Tako je i u Marquezomaniji na scenu postavljen kolektivitet, u prvome redu æenski, sastavljen od niza sliånih sudbina malih ljudi. Sliånih, a opet zaseb- nih i razliåitih: æene iz skromnog puka peru robu, æive svakodnevni æivot obiljeæen rutinom, a tada iz svake od njih ponaosob izbije iznenadna radost, ljubavna sreña, bol ili dugo potiskivana tjeskoba, spremnost za borbu. Staãa Zurovac nije u potrazi za velikom istinom, on pokazuje kako se prava istina krije u svakom åovjeku. Staãa Zurovac kao i u ranijim predstavama, tako i u Marquezomaniji iskazuje vrlo dobar smisao za dramaturgiju i strukturu predstave. Iako izbjegava dra- matizaciju konkretne fabule, glavnu zamisao jasno provodi kroz niz blago zamagljenih slika. Njihov slijed odaje smisao za kompoziciju i dinamiku scenskih prizora. Koreografski Marquezomanija je nova i drugaåija, a opet prepoznatljiva s tipiånim elementima koji odmah odaju autora. Vaæno je ãto svaki pokret izvire iz glazbe i slijedi glazbene misli i njihov tok. Zurovac je prvi put posegnuo za glazbom latinoameriåkog i fado stila, izraæenom kroz kratke citate. Suradnici u predstavi, scenograf Æoræ Drauãnik, kostimografkinja Ka- tarina Radoãeviñ-Galiñ i asistentica koreografa Olja Jo- vanoviñ-Zurovac, dopunili su i naglasili specifiåan poetski ugoðaj predstave. Ansambl Rijeåkog baleta izvrsno je obavio zadatak. Mnogobrojniji æenski dio zduãno je zaigrao i predstavio sudbine Zurovåevih æena kao prenositeljica i ob- noviteljica æivota. U vjeåitoj ljudskoj prolaznosti svaki novi æivot znaåi novu nadu. Potresnim solom istakla se Oxana Brandiboura, a Andrei Köteles i Laura Popa nadahnuto su otplesali srediãnji duet na krevetu. Mladen Mordej Vuåkoviñ

FOTOGRAFIJE: DRAÆEN ÃOKÅEVIÑ Kristina Kaplan Andrei Köteles i Laura Popa Orchestra () 2005. 64 SVETSKA PREMIJERA PREDSTAVE MARQUEZOMANIA BALETA HNK “IVAN PL. ZAJC”, 25. FEBRUAR 2005. Dirljivi u zajedniåkoj samoñi

Oxana Brandiboura, Laura Popa i Anka Popa

“Vjerujem da æene dræe svijet na nogama da se ne raspadne, Glazbena podloga je kolaæ latinoameriåkog podrijetla ili dok muãkarci pokuãavaju pokrenuti povijest. Åovjek se napo- barem ãtiha, nabijena emocijom i ritmom koji se uvlaåi pod sljetku pita koja je od te dvije stvari nerazumnija...”, rekao je koæu. Jake, poetiåne slike obojene su toplim, æutim, krvavo u jednom razgovoru Gabrijel Garsija Markes, latinoameriåki crvenim ili snovito plavim svjetlom, ãto je jedan od poznatih pisac i nobelovac, autor kultnog romana Sto godina samoñe postupaka Zurovca koji uvijek i oblikuje svijetlo u svojim dje- koji åini tematsku i emotivnu potku najnovijeg baleta Staãe lima, i zbog åega su kostimi (Katarina Radoãeviñ-Galiñ) svijetli, Zurovca, praizvedenog u rijeåkom HNK-u “Ivan Pl. Zajc” boje æutice, åistih ploha podatnih bojanju svjetlu. Kao i Staãa Zurovac, Autor Marquezomanije nikada i nije insistirao scenografija Æoræa Drauãnika, uvijek u suglasju sa idejom i na razumijevanju stanovnika mitskog Maconda. Cijela galeri- atmosferom djela. ja poznatih i dragih nam likova na trenutak ñe izañi iz sna i Takoðer, Zurovca ñemo odmah prepoznati po sekvenci, sjeñanja i zakoraåiti u svijetlo. A volite ih kao æivot, takve kvaliteti i tijeku pokreta, i nema sumnje, da su njegov rjeånik strasne, zanesene, gorke, izgubljene, prestraãene, bijesne, i tehnika åvrsto izgraðeni, ali akcenat je uvijek na motivaciji, slomljene, ukratko - dirljive u zajedniåkoj samoñi. impulsu i razlogu kretanja, odnosno doæivljaju i znaåenju I åini mi se da je to predano, angaæirano suosjeñanje Zurovåev pokreta unutar cijele slike, priåe. kljuå u umjetniåkom predoåavanju “zagonetke svijeta”. Majstorstvo pas de deux-a Zurovac je (uz pouzdanu uvijek Zurovåeve æene uistinu dræe svijet na nogama. Osamnaest prisutnu asistenciju Olje Jovanoviñ-Zurovac) ponovio u Mar- plesaåica rijeåkog baleta, golih ruku, maãuñi dugim zvono- quezomaniji. Veliki krevet, odliåno iskoriãñen u prijelazima i likim suknjama podiæu scenu poput jata usplahirenih ptica, i podrãkama, Andrej Koteles i Laura Popa, kao plesna inkar- prelijepe u iãåekivanju ljubavi bore se za svaki moguñi trenu- nacija Babilonija (onog iz kojeg su uvijek leteli æuti leptiri) i tak sreñe. U toj borbi, mahnito ñe poput tigrica, zagristi rub Meme, izveli su suptilno i åisto, a opet vrlo nabijeno, i uz pre- vlastite haljine i uzletati duh (nevidljive) ograde kaveza. (Tek dosjeñaj zle kobi, radost susreta “s onu stranu zaborava”. ljepotica Remedios, nezainteresirana za zemaljske æelje, oku- Ansambl rijeåkog Baleta je u punom sastavu i punim angaæ- pana i åista, odlazi direktno “gore”.) manom izveo Marquezomaniju, a hrvatska baletna scena Kolica ispred barikada. “Dolje” ostaje okrutna ljepota. Muã- bogatija je za joã jedno kvalitetno, domañe, suvremeno, au- karci neobrijani, raskopåanih uniformi, borbeni, djetinjasto torsko djelo. Ãto nije mala stvar ni uåestala praksa. zaneseni ili zgranuti, spuãtene glave u konaånom porazu koji Maja Ðurinoviñ je i odar, otac kojem samo drhte ruke dok kraj njega prolazi Redakcija se zahvaljuje gospoði Ðurinoviñ na ustupljenom tekstu. kñer joã djevojåica... Ãto je åeka? Kamo je vodi?

65 Orchestra () 2005. ITALIJA / RIM

LABUDOVO JEZERO U IZVOÐENJU BALETA RIMSKE OPERE NA KARAKALINIM TERMAMA LETO 2005.

U znaku kraljice italijanskog baleta

Rimska opera zadnjih godina tijekom srpnja i kolovoza odræava redovitu ljetnu sezonu na otvorenom prostoru Karakalinih termi. One su jedna od najatraktivnijih ljetnih pozornica zbog jedinstvenog prirodnog ambijenta ostataka zidina nekadaãnjeg rimskog kupaliã- ta i parka prekrasnih pinija. Karakaline terme dulje vreme nisu se koristile za ljetne operne predstave zbog zaãtite spomenika kulture. Prije nekoliko godina obnovljene su ljetne predstave, ali je sada pozornica pomaknuta izvan zidina koje sluæe kao vizuelna kulisa u pozadini. FOTOGRAFIJE: CORRADO MARIA FALSINI Labudovo jezero, A. Kournetrova

Orchestra () 2005. 66 Rimska opera ovog ljeta je izvodila opere Nabuko i Trubadur i balet Labudovo jezero. Dok su dvije Verdijeve opere idealne za otvorene prostore, veliku znatiæelju budila je pomisao na bajkovit baletni svijet u antiåkom okruæenju. Zahvaljujuñi scenografiji i kostimima Alda Butija, te osvjetljenju Brune Monopolija, predstava je imala pravi ruski karakter, a rimske zidine povremeno su davale dojam nekog dalekog zaåaranog dvorca. Ravnateljica Baleta Rimske opere Karla Fraåi povjerila je koreografsku postavu åuvenoj ukrajinskoj primabalerini Galini Samsovoj koja se dæala klasiåne postave Petipa i Ivanova. Iako je Samsova od poåetka svoje karijere djelovala na Zapadu, u ovoj postavci Labudovog jezera nije se oslobodila snaænog tradicionalnog utjecaja s naglaãenom pan- tomimom koja se u zapadnoevropskim produkcijama koliko je viãe moguñe izostavlja i ublaæava.

Labudovo jezero, Igor Yebra

Ansambl Baleta Rimske opere priliåno je brojan, ali se åini da je u ovoj ljetnoj produkciji nastupio u smanjenom sastavu i solidno obavio zadañu. U jesenskom djelu sezone oåekuju ga brojne nove produkcije baleta La Gitana, Silfida, Gala veåe Balanãina i Operacija faun. Za glavne uloge u baletu Labudovo jezero predviðena su tri para, no, glavnu ulogu ustvari je preuzela ravnateljica Karla Fraåi. Njezin dolazak na pozornicu u ulozi Kraljice izazvao je spontani aplauz publike. Nekadaãnja primabalerina svjetskog ugleda nikako da napisti scenu i nije joj nikakav problem pojavljivati se u tako maloj ulozi, te s nekoliko okreta podsjeñati na svoje veliko plesno umijeñe. Njezin status zvijezde je neosporan i publika je uæivala gledajuñi ele- gantnu kreaciju Kraljice-majke i kraljice italijanskog baleta. Jedna od tri Labudice bila je Ruskinja Anjela Kuznjecova, balerina tipiåne ruske ãkole, bolja kao Crna labudica -Odeta. Ona nema finoñu Bijele labudice - Odilije. Ta joj uloga ne leæi i nije uspela oduãeviti publiku, niti ñe ostati u sjeñanju. Zato ñe se pamtiti izvrstan, talentirani mlad plesaå Ãpanac Igor Yebra. Zavrãio je uglednu baletsku ãkolu Viktora Ulatea u Madridu. Princa Zigfrida ostvario je izraæajnom figurom i prekrasnim skokovima. Iz njegova nastupa neãto je zraåi- lo i po tome podsjeña na zvijezdu italijanskog baleta Roberta Bolea. Vrlo dobru glazbenu izvedbu ostvario je orkestar Rimske opere pod ravnanjem Danijela Ðulija Molesa. Mladen Mordej Vuåkoviñ

67 Orchestra () 2005. ITALIJA / VERONA SKANDAL NA OPERSKOM FESTIVALU U VERONSKOJ ARENI LETO 2004. Kamena kruna

Osamdeset i drugo izdanje Festivala opere u ranje snimljenog priloga prekinuto. Meðu pro- veronskoj Areni trajalo je od 19. juna do 31. testnim povicima jasno se åula rijeå “sramota”. avgusta 2004. Na programu su bile opere, Aida, Nakon joã jednog Domingovog nastupa, usli- Traviata, Madam Baterflaj, Trubadur, Rigoleto i jedila je neplanirana stanka. Koncert je nastav- balet Vesela udovica. ljen bez predviðenih snimljenih priloga iz Leptis Kao srediãnji dogaðaj bila je zamiãljena Gala Magne, El diema, Taragone i Arlesa, kao da se veåer pod dirigentskim voðstvom Vjekoslava niãta nije dogodilo bez ikakve rijeåi objaãnjenja Ãuteja, koncert u povodu 35. obljetnice prvog publici. nastupa tenora Plasida Dominga u Areni. Publika veronske Arene doãla je na operni kon- Koncert pod nazivom Kamena kruna odsklizao cert Plasida Dominga i sve ãto se u njega uklapa se preko ruba skandala i samo su entuzijazam kao ãto su arije, dueti, zborovi, odlomci iz ope- arenske publike i Domingova omiljenost spasili reta i tome sliåno s razliåitim partnerima njoj je priredbu kojoj je prisustvovao maksimalan broj prihvatljivo. Veñina posjetitelja vjerojatno nije posjetitelja, oko 15.000 gledatelja. ni znala ãta znaåi Kamena kruna. Folklorne Kamena kruna oznaåava niz od osam rimskih toåke, a tako je ispalo i zavrãno kolo iz Ere s amfiteatara u okrugu Mediterana koji su u onog svijeta, tu publiku ne zanimaju, barem ne spoju domañih glazbenih priloga iz pojedinih u sluåaju kada tisuñe njih iz svih krajeva svijeta zemalja sa srediãnjim koncertom u Veroni tre- putuje u Veronu na - operu. bali potaknuti na razmiãljanje kako razliåitosti Naåin prezentacije razliåitih glazbenih idioma pojedinih kultura ne predstavljaju prepreku, veñ nije im nimalo iãao u prilog. Prikazani prilozi iz trebaju pobuditi zanimanje za meðusobnim Pule, Efesa i Palmire bili su predugi i zamorni u upoznavanjem i povezivanjem razliåitih naroda. ãablonskoj reæiji i reklamno-turistiåkom prikazi- Zamisao je to ãto je pored humane i kultu- vanju inaåe prekrasnih antiåkih spomenika, a roloãke imala i neskrivenu politiåku pozadinu simfonijski orkestar i ãarenilo narodnih noãnji u jer je potekla od talijanskog premijera Silvija okruæju praznih rimskih zidina djelovali su kao Belruskonija. strano tijelo. Godinu i pol dana pripremao se projekt sa pet- Tako se zamisao o pokuãaju upoznavanja s naj- stotina sudelujuñih umetnika u Hrvatskoj, manje znanim glazbenim i kulturnim nasljeðem Turskoj, Siriji, Libiji, Tunisu, Ãpanjolskoj i Fran- azijskih i afriåkih zemalja slomilo na plesu. cuskoj koji su u rimskim amfiteatrima Pule, Efe- Snimljeni prilozi plesova iz Tripolitanije i Sahare, sa, Palmire, Leptis Magne, El Diema, Taragone i iz Libije, te balet iz opere Mireille (Charles Arlesa unaprijed snimili nacioinalno intonirane Gounod, kor. Jean Charles Gil) u izvedbi Bal- glazbene i preteæno plesne toåke. One su u let’d-Europe iz Francuske kao ni nastup Hose kombinaciji s Domingovim koncertom u veron- Karerasa iz Ãpanjolske, uopñe nisu prikazani. U skoj areni kao srediãtem Mediterana te veåeri debaklu je sudjelovao i Franko Zefireli koji se, trebale pridonijeti prijateljstvu i jedinstvu nakon kurtoaznih, laskavih rijeåi na poåetku, razliåitih naroda. viãe nije pojavljivao. Prvi prilog projeciran na velikom ekranu u Areni Zbor i orkestar veronske Arene i dirigent bio je zavrãno kolo iz operete Ero s onog svijeta Vjekoslav Ãutej dostojanstveno su s visokom Jakova Gotovca u izvedbi ansambla Opere i profesionalnoãñu prevladali neugodnu situaciju. Baleta Hrvatskog narodnog kazaliãta u Zagrebu Plasido Domingo mogao se posvetiti iskljuåivo snimljenog u pulskoj Areni. pjevanju, ali je cijelom projektu Kamene krune Tijekom drugog snimljenog priloga iz Efesa u dao snagu svojega umjetniåkog imena i mar- Turskoj simfonijskog plesa Kocekce Ulivija ketinãku podrãku. Bio je u odliånoj glasovnoj Kemala Erkina u izvedbi Dræavnog simfonijskog formi pa je sa svojim partnerima oduãevio pub- orkestra iz Smirne i uz sudjelovanje Skupine liku. Da je sve od poåetka bilo u znaku bel folklorinih i tradicionalnih plesova Sveuåiliãta u kanta, uspjehu ne bi bilo kraja. O plemenitoj Smirni, publika je poåela zviædati i iskazivati misiji povezivanja razliåitih naroda treba bolje negodovanje. Izmeðu tih priloga Domingo je promisliti kao i o mjestu plesa u imanentno pjevao operne arije. Tijekom emitiranja treñeg opernim dogaðajima. priloga, nastupa folklorne skupine Inana iz Mladen Mordej Vuåkoviñ Damaska sa sirijskim tradicionalnim plesom Debke u Areni u Palmiri, publika je joã buånije protestirala, zviædala i vikala “Bu”, pa je emiti-

Orchestra () 2005. 68 KANADA / TORONTO NACIONALNI BALET KANADE SEZONA 2004\2005

Mladi kreativni potencijal

acionalni balet Kanade se svake godine regener- iãe i podmlaðuje, a u poslednjih deset godina Nkompanija se u celini dosta promenila, postala raznovrsnija i po mom miãljenju, zanimljivija. Tehnika i talenat novih igraåa koji su poslednjih godina uãli u ansambl su na zavidnom nivou, a procentualno najveñi broj njih dolazi iz ovdaãnje Nacionalne baletske ãkole (NBS). Umetniåki direktor Nacionalnog baleta Kanade, Dæejms Kudelka te mlade igraåe vrlo brzo ume da “baci u vatru” poveravajuñi im razne solo uloge (takav sluåaj bio je nedavno sa Niomajom Kiãom, Juri Hiraokom ili Arikom Velsom). Na ovaj naåin on isprobava njihovu spremnost i tako pripremajuñi buduñe prvake, konstantno ojaåava srednji, solistiåki nivo kompanije. Meðutim, ova kompanija koja tako naglaãeno neguje mladi kreativni potencijal, podjednako ceni i proslavlja i iskusne umetnike sa dugogodiãnjim staæom. Baã kao ãto je proãla sezona bila posveñena Reksu Haringtonu, ova protiåe u znaku proslavljanja karijere primabalerine Martin Lami (Martine Lamy). Ova balerina koju odlikuju

åeliåna tehnika i veoma snaæan dramski izraz je ujedno MARTINE LAMY najavila i povlaåenje sa scene po zavrãetku sezone. The Contract

Njoj je tako u prvom delu sezone posveñen Kudelkin balet Ugovor (The Contract), detaljno veñ opisan u Orchestri 22/23. Deåja poema Roberta Brauninga Pied Piper, pretvorena u baletski libreto je zajedniåki projekat koreografa Kudelke, libretiste Roberta Sirmana, muz- iåara Majkla Torkea, i po mom miãljenju najuspeãnijeg u ovom projektu - scenskog dizajnera Majkla Levina. Glavnu ulogu - Isceliteljke Eve igrala je (i originalno kreirala) Lami, a njen partner je strastveni mladi prvak Gijom Kote. Deca koja su bitan deo priåe u izvoðenju uåenika NBS-a su uvek moj omiljeni deo predstave, pa i ovoga puta nije bilo drugaåije. Predstava je dve godine nakon premijere delovala uigranije, ali naæalost ostali su stari problemi u pogledu osmiãljenosti pojedinih narativnih detalja u libretu, kao i Kudelkinog pori- va da publici previãe objaãnjava poentu priåe. Ipak, igra ansambla predvoðenog vrsnom umetnicom Lami, bila je nadahnuta. Kudelkin Ugovor u aprilu ove godine gostuje u Njujorku (BAM). Osim ove predstave, tokom prvog dela sezone izveden je i neobiåno sastavljen meãoviti program od (celoveåernje predstave) Æizele kojoj je prethodio jednoåini Balanãinov balet Violinski Koncert Stravinskog. Violinski koncert je åuvena koreografija, i zabeleæeno je åak i da je bila Balanãinovo omiljeno liåno ostvarenje. Originalno kreiran za legendarni Festival Stravinskog u NYCB-u 1972, ovaj balet iz åetiri stava sadræi dva (uvodni i zavrãni) u kojima igra ansambl, dok su srediãnji delovi dva pas de deux-a za dva solistiåka para, koja predvode ansambl kroz svojevrstan koreografski dijalog sa muzikom. Balanãin kroz koreografiju ostvaruje jedan od svojih åuvenih vizuelnih nad- gradnji muzike i uverenje da uspeãan balet omoguñava “gledanje muzike i sluãanje igre” (See the music, hear the dance). U takvim uslovima igraåi koji se kreativno poigravaju sa naglaãavanjem koreografskih fraza, ali istovremeno precizno poãtuju Balanãinov jasan koreografski tajming, ostvaruju vrlo efektne interpretacije. Za Nacionalni Balet Kanade ovo je bila premijera baleta, a ceo ansambl se priliåno dobro snaãao u ovako kompleksnim zadacima.

Æizela u verziji Pitera Rajta (prema Perou i Koraliju), koju Nacionalni balet Kanade igra od 1970, je i ovog puta bila podjednako impre- sivno umetniåko i emotivno iskustvo. Ponovo sam gledala podelu ovog baleta koja polako postaje legendarna ovde, pa åak i veoma visoko ocenjena od strane kritiåara ugledne njujorãke publikacije Ballet Review. Prefinjena izvedba Æizele muzikalne Grete Hodåkinson, ogleda se u nadarenoj interpretaciji svih aspekata uloge - i bez libreta u prvom åinu razumemo njenu naivnu, ustreptalu seljanåicu impre- sivnog igraåkog talenta, njenu suptilnu i potresnu scenu ludila, kao i njenu ezoteriånu Vilisu koja upornom igrom i istinskom ljubavlju spaãava princa u drugom åinu. Savrãen pandan joj je strastvena igra tehniåki besprekornog Aleksandra Antonijeviña, koji u ulozi nepromiãljenog Princa Alberta odliåno iskazuje åitav spektar suptilno voðenih emocija. Bilo je divno videti ovaj talentovani par kako posle nekoliko sezona od poslednjeg izvoðenja Æizele izgleda prirodno i uvek iskazuje veoma uverljivu i prirodnu interakciju na sceni. Åitav ansambl je bio na izuzetnom nivou, a ovog puta su pored dominantne igre glavnog para, veoma impresivne karakterne uloge ostvarili i Dæuli Hej, u ulozi Albrehtove verenice Batilde, kao i izuzetna umetnica Viktorija Bertram u ulozi Æizeline majke, Berte.

69 Orchestra () 2005. Krcko Oraãåiñ je balet koji i ovde, kao uostalom i svuda na Zapadu oznaåava boæiñnu sezonu. Produkcija Nacionalnog baleta nastala 1995. je ujedno i prva od Kudelkinih obrada klasiånih baleta Åajkovskog. Vi- zuelna kreacija Santa Lokasta, smeãta radnju u epohu carske Rusije, pa tako scenski elementi ukljuåuju i dæi- novsko Faberæeovo jaje iz kog izlazi balerina, a glavni junaci - deca Miãa i Marija imaju dadilju “babuãku”, dok je lik åarobnjaka predstavljen kao roðak, Åika Nikolaj. Uloge brata i sestre igraju deca uåenici NBS-a. Celokupan odliåan deåiji ansambl saåinjava preko sto uåenika NBS-a raznih uzrasta. Kudelka je u ovoj svojoj uspeãnoj interpretaciji baletskog klasika ostao veran tradicionalnom pripovedanju, i balet napravio kao deåiju fantaziju (Hofmanova originalna priåa je daleko mraånija i psiholoãki komplikovanija). Kao ãto je lepo primetio jedan gledalac, ova verzija Krcka Oraãåiña je priåa “o deci i za decu”. Kudelka tako svojom idejom a Loqasta svojim spektakularnim vizuel- nim dizajnom, uspeva iz sezone u sezonu da privuåe priliåan broj gledalaca vrlo mladog uzrasta. Time je Nacionalni balet sebi stvorio veoma podesnu ãansu za CYLLA VON TIEDEMANN Æizela, Greta Hodgkinson kultivisanje “podmlatka” buduñe publike, a ova produkcija zaista predstavlja odliånu ãansu za åudesnu avanturu i prvi susret sa svetom baleta. U zimskom delu sezone videli smo balet australijskog koreografa Stentona Velåa, Madam Baterflaj. Balet koji koristi aranæman Puåinijeve muzike i libreta, po- åinje kao vizuelno upeåatljiva i dramski efektna retro- spektivna scena samoubistva Ño Ño San. Ovime Velå signalizira pripovedaåki stil koji koristi metaforiåne kratke slike, skoro kao vizuelna poema. Meðutim, vrlo brzo postaje jasno da Velå poåinje da se previãe i na ãiroko bavi raznim naturalistiåkim momentima, pa polako gubi fokus i prioritet izmeðu raznih sitnih i krupnih pripovedaåkih detalja. Celokupnom utisku ne doprinosi ni pojednostavljeni i razvodnjeni muziåki aranæman Dæona Lanåberija. Izvrsna balerina, Åan Hon Go (Ño Ño San) nosi veliki deo predstave, i åini se da njena dramska interpretacija zajedno sa scenskim dizajnom Pitera Farmera, predstavlja najkvalitetniji i najefektniji domet predstave. Kudelkin balet Desir nema opisanu radnju ali se efek- tno bavi emocijama kao ãto su strast, ljubav ili patnja. Koreograf ovde koristi ãest valcera Sergeja Prokof- jeva, tri iz baleta Pepeljuga, a tri iz opere Rat i Mir. Desir je igra za sedam parova koju odlikuju lirska atmosfera ali i strastveni, vrtoglavi koreografski efekti. Kudelka koristi moguñnosti partnerstke igre a ele- vaciju balerina u podrãkama iskazuje kroz dinamiåne, energiåne koreografske kombinacije. Meðu iskusnim BRUCE ZINGER solistima lepo je bilo videti jednu od najmlaðih ålani- Krcko Oraãåiñ, Pjotr Stancuk ca ansambla, nedavno diplomiranu uåenicu NBS-a, Juri Hiraoku. Ovaj balet je uvek veoma fascinantno gledati, a doajen kritike igre, Ana Kiselgof je jednom prilikom rekla da Desir predstavlja “smelo istraæivanje forme pas deux-a” ali i balet koji lako moæe ovu kompaniju da postavi na internacionalnu mapu u svetu umetniåke igre.” Tamara Tomiñ Vajagiñ

Orchestra () 2005. 70 HARBURFRONT WORLD MOVES SERIJAL 2005.

Razliåita umetniåka nadahnuña

Ovogodiãnja ponuda World Moves serijala je tradicionalno bila sazdana od meãavine novih lokalnih (kanadskih) i internacionalnih koreogafskih ideja. Ovog puta je u serijal integrisan i igraåki sadræaj festivala Superdanish odnosno, kulturnog predstavljanja Danske u Torontu. Jedna od dve viðene danske savremene trupe, Kitt Johnson X-Act, bila je i najzanimljivija pojava dosadaãnje sezone. Svestrana umetnica Kit Dæonson predstavila se sa dve vrlo razliåite koreografije koje dobro ilustruju raspon njenih umetniåkih interesovanja i nadahnuña. Stigma, solo igra u kojoj nastupa sama umetnica, jedan je od njenih veoma upeåatljivih radova po kojima je poznata i zbog kojih je nezvaniåno proglaãena trenutno naj- vaænijim saveremenim danskim koreografom. Pred- stava poåinje tako ãto Kit Dæonson sedi u publici kos- timirana u åudnu, pogrbljenu ljudsku kreaturu, ode- venu u crni mantil i zabraðena crnom maramom. Ona izlazi na ogoljenu scenu kada se publika smesti i u poluåasovnoj hipnotiåkoj igri (kroz kvazi-animalne pokrete i svojevrsnu gestikulaciju) izaziva gledaoce da razmiãljaju o svom odnosu prema “drugaåijima”, ili o “obeleæavanju” i surovom tretmanu kojem su izloæene fiziåki razliåite osobe u svakom druãtvu. Zbog svoje- vrsne lepote “ruænog” i hipnotiåki privlaånog stila pokreta Kit Dæonson, njena igra odmah ukazuje na inspiraciju nemaåkim ekspresionizmom i Meri Vigman, kao i unutraãnjom vitalnoãñu i introspektivnim izrazom butoa. U drugom radu, The Lemonkeepers, Dæon- sonova otkriva i svoje interesovanje za cirkuske veãtine i komediju, izraæene tekstom pomalo dadaistiåkog stila. Tako povezuje æonglere i glumce, dve stotine limuna i jedan konopac, ali koncept predstave se ne moæe lako opisati kao igraåki, åak ni kao tanc teatar. Fiziåke kretnje su bitan deo predstave ali samo u smislu manipulacije scenskim rekvizitima, a tekst i gluma predstavljaju snaæniju komponentu nego sâm pokret. SARAH SILVER Steven Petronio Company

Druga danska kompanija, New Danish Dance Theatre, predvoðena koreografom engleskog porekla Timom Raãtonom, mnogo viãe je obeñavala u programu nego ãto je zaista ponudila. Interesantna ideja igre inspirisane “bit- nik” poezijom, nije otiãla mnogo dalje od upotrebe tekstova i glasova Alana Ginzberga i Vilijema S. Borouza. Grupa igraåa inspirisana ovom poezijom, izvodi apstraktnu i povrãno zavodljivu koreografiju, koja uistinu ipak ne rezulti- ra dovoljno strukturisanom predstavom. Moæda je i veñi problem to ãto ubrzo apstraktna koreografija postaje pri- liåno udaljena od polazne ideje odnosno, motiva i pitanja koja åine suãtinu poezije beat generacije.

71 Orchestra () 2005. Stigma, Kit Dæonson FRED ZINGER Break Open Play, Matjaš Mroæevski

Osim Danaca, od internacionalnih trupa nastupila je i Stephen Petronio Company iz Njujorka, bivãeg igraåa Triãe Braun, nastala 1984. godine. Prema opisu iz pres materijala, koreografa podjednako zanimaju pokret, muzika i moda. Predstava viðena u Torontu je sastavljena od tri odvojene koreografije koje imaju istu potku - motiv dinamiånog, urbanog njujorãkog duha i kolektivno oseñanje utuåenosti i zamiãljenosti ameriåkog druãtva koji se javlja nakon 11. septembra 2001. Petronio je na svojim idejama saraðivao sa vrsnim muziåarima i umetnicima - Lori Anderson, Lu Ridom, Sindi Ãerman i Bliksom Bargeldom. Najsnaæniji utisak od tri prikazane koreografije ostavio je sâm Petronio u uvodnoj solo igri Broken Man (2002). On u njoj kao koreograf otkriva istanåan oseñaj za uravnoteæa- vanje kontrastnih i uglastih pokreta, a kao igraå ostvaruje i priliåno suptilan psiholoãki portret åoveka koji je skrhan septembarskom katastrofom. Sara Nikson istoriåarka igre, u tom solu je videla otelotvorenje tadaãnjih TV-spikera koji pokuãavajuñi da odræe profesionalnost nastupa, ispoljavaju podjednaku rastrojenost kao i ostale indirektne ærtve tog ekstremnog istorijskog dogaðaja. Druge dve koreografije Island of Misfit Toys (2003) i City of Twist (2002) i pored vizuelno prijatnih scenskih reãenja, strukturalno su delovale rasplinuto i na momente repetitivno, ali su i dalje interesantne kao svedoåanstvo o kolektivnom oseñanju grupe njujorãkih umetnika koja je, po Petronijevim reåima, tih dana uzdrmana do temelja. Neusaglaãenost kompozicije je bila oåigledna u nastupu montrealske trupe O Vertigo, i u stvaralaãtvu njihovog koreografa Æenet Loren (Ginette Laurin). Njihova nova predstava Pasare je igra za ansambl, i u celini vrlo pitka predstava. U programu je dat priliåno pretenciozan opis ideje o odnosu izmeðu mikro i makro sveta, i sa ponosom je istaknu- ta saradnja koreografa sa astrofiziåarem koji je bio savetodavac u pogledu fiziåkih tragova koje u prostoru ostavljaju telesni entiteti. U suãtini, tako komplikovana ideja, iako predstavlja vrlo opravdano interesovanje autora, nije nikako vidljiva u njenom koreografskom dostignuñu. Osnovni kvalitet predstave åine priliåno efektna igraåka ostvarenja i koreografske epizode, a celina je funkcionisala kao omnibus sastavljen od raznovrsnih divertismana. Matijaã Mroæevski, jedan od mlaðih kanadskih koreografa, veñ je predstavljen u prethodnim brojevima Orchestre, naroåito zbog koreografske saradnje sa velikim trupama - Nacionalnim Baletom Kanade i Toronto Dance Theatre. Ovog puta, Mroæevski je (kao nezavisni umetnik) predstavio ideju koja je vaænija po konceptu i plemenitoj nameri nego po krajnjem koreografskom rezultatu. Naime, u okviru saradnje s jednom vladinom institucijom, napravio je predstavu u jednom domu kulture u zabaåenoj kanadskoj provinciji Alberti. Cilj predstave je bio da pruæi priliku tinejdæerima, uåenicima igraåkih ãkola i onima koji nisu dosad imali ãanse da se oprobaju u umetnosti igre, da uåestvuju u improvizaciji i saraðuju na ostvarenju koreografskog dela. Celim poduhvatom se umetniåka igra æelela pribliæiti mladima, jer kao ãto su izvoðaåi veñinom naturãåici, tako je i koreografija zamiãljena - da se dopadne ado- lescentima koji nemaju prethodno znanje ili interesovanje za pokret. Rezultat je predstava Break Open Play u kojoj grupa mladih eksperimentiãe i uåestvuje u kreaciji likovnog dela. Ideja je za svaku pohvalu i nadam se da ñe takvih prilika biti svuda, joã i åeãñe, a ãto se same predstave tiåe, jedan lokalni kritiåar je lepo primetio da je igra bila nez- grapna i neveãta, baã kao ãto je to i pubertet sâm po sebi. Toronto Dance Theatre se tokom sezone predstavio dva puta. Dosad smo imali prilike da ponovo vidimo Persefonin ruåak, predstavu koja i dalje pleni svojim sveæinom i duhovitoãñu iako je proãlo nekoliko godina od njene premijere. Ova predstava Kristofera Hausa inspirisana je Homerovom Odisejom, ali ne u literarnom smislu niti u prañenju nara- tivne linije. Haus u ovoj temi vidi metaforu o æivotu i ljudskom putu. Neki od igraåa su se promenili od premijere 2001. godine, ali veñina ansambla je ista i podjednako strastvena u svom nastupu. Lepo je bilo videti da duh indi- vidualaca-izvoðaåa TDT-a i dalje izbija iz ove zanimljive i zabavne koreografske ideje, i da predstava ni posle nekoliko godina ne izgleda zamoreno i dotrajalo. Sezona World Moves nastavlja se u aprilu 2005. godine premijerom nove Hausove predstave Echo’s Object. Tamara Tomiñ-Vajagiñ

Orchestra () 2005. 72 MONAKO / MONTE KARLO MONACO DANCE FORUM 2004. 14-18 DECEMBAR, 2004

Analogija umetnosti igre i misaonog rafinmana

Monte Karlo, prestonica kne- noge, naizgled slobodne kretnje - ãpic patike i klasiåno prepoz- æevine Monako, magiåna je i luk- natljivi stavovi ne mogu se videti. suzna inkrustacija osobenog du- U decembru 2004. godine, treñi put od ustanovljenja festivala, ha grada na obali Sredozemnog predstavljeno je u Monte Karlu viãe trupa, velikih i malih. Svaka mora. Laicima poznat po igrama je sa svoje strane donela neãto posebno, zaista novo na polju ig- na sreñu (åemu doprinose i sami re, pokreta u najãirem smislu reåi, osvajanja scenskog prostora, æitelji, oglaãavajuñi glavnu pozoriãne tehnologije, pristupa sceografiji i kostimu, kao i kockarnicu za gradski amblem), muzici. O prethodna dva festivala referisale su Marija Jankoviñ po pokroviteljstvu Velike na- i Marija Softsi na stranicama Orchestre br.19/20 (2001) i 24/25 grade Monaka u Formuli 1 i pre- (2003). stiænom teniskom turniru. Za Savremene tehnike prisutne su odavno na sceni, pogotovo u znalce i muziåke zanesenjake igri: posle Drugog svetskog rata dolazi do ãirenja igraåke umet- poznat je po operi koja je smeãtena u zgradi slavnog Kazina. nosti u svetu, naroåito u Americi, sa teænjom ka dotad neispi- Kockarsko i opersko zdanje Ãarla Garnijea, inaåe autora Velike tanim oblastima izraæavanja. Sigurno da pionirski rad Æoræa opere u Parizu, podignuto je u Monte Karlu u XIX veku. Od Balanãina, kao i veñ poznata dostignuña Marte Grejam daju tada je monegaska glavna scena videla mnoge premijere i gala znaåajan podstrek. predstave, redovno poåaãñena svetskim imenima, kao ãto su Naporedo sa osnivanjem brojnih trupa moderne i savremene Enriko Karuzo i Fjodor Ãaljapin. Veliki bas se baã ovde, posled- igre, naroåito u poslednje vreme, odgovarajuñe istraæivaåke njim nastupom u roli Borisa Godunova 1937. godine oprostio skupine igraåa produbljuju odgonetanje krajnjih moguñnosti od publike. ljudskog tela, “fiziåkog mehanizma”, prema terminu Mersa Ka- Od 1911. godine monegaska opera, koja je imala i svoju balet- ningama. Pre njega, Alvin Nikolais u svom posleratnom nju- sku trupu, postala je gostujuñom predstavom Adamove Æizele jorãkom pozoriãtu veñ zastupa glediãte o prihvatanju i adekvat- zvaniåno sediãte i Ruskog baleta Sergeja Djagiljeva i drugih nom koriãñenju savremenih sredstava, ka eksperimentisanju u ruskih kompanija osnovanih posle smrti vanserijskog impresar- igri obogañenom uåeãñem modernih tehnika. Istraæivanju je ija. Dugotrajno delovanje Rusa na najlepãem mestu francuske znatno pomogla neosporna åinjenica da je igra, u svim svojim rivijere, njihov znaåaj i plemenito zraåenje u raznorodne umet- vidovima, ukljuåujuñi i folklor, postala predmet mnogih katedri niåke oblasti ovekoveåeno je tekstom napisanim u slavu Djagi- na ameriåkim univerzitetima. ljeva, njegovih prijatelja i saradnika. Uklesan 1954. godine na Usavrãavanje tehniåkih moguñnosti prati i nova estetika (ili joj juænoj strani operske zgrade, potpisan od strane pozoriãta ona Izadore Dankan moæda prethodi?), te su se njena primena Monte Karla, kao i francuskog druãtva baletskih pisaca i kritiåa- kao i najnoviji rezultati ovog proæimanja ocrtali izuzetno pre- ra, simboliåni je memento åitave, zaista multikulturalne epohe, cizno na koncentrisanom prostoru, u salama Grimaldijevog Fo- koja se kao svaka autentiåna nije bavila klasifikacijom i termi- ruma, kao i na drugim scenama u Monte Karlu, krajem 2004. nologijom. godine. Kompanije, uglavnom sve novijeg datuma nastanka, iz Razvoj umetnosti u Monaku oduvek je bila briga vladajuñe raznih krajeva sveta, preteæno iz Francuske, zatim iz Engleske prinåevske porodice Grimaldi. Od 1956. godine, udajom za (Englezi su otvorili i zatvorili festival), Ãpanije, Rusije, ali i Izra- princa Renijea, prikljuåuje joj se i Grejs Keli (1928-1982), poz- ela, Japana i Australije, prikazale su najnovije, åesto i premi- nata ameriåka filmska glumica. Gajeñi izrazitu æelju da Monte jerne programe. Skoro neprekidno, od dva åasa popodne, niza- Karlo svakako i dalje odræi vodeñu ulogu u umetnosti Terpsi- le su se predstava za predstavom. hore, nesreñno nastradala princeza dala je i za æivota ne mali U veåernjem programu inauguracija festivala pripala je Sever- doprinos. Poãtujuñi njene zamisli ustanovljen je 2000. godine noj operi (Opera North) iz Lidsa, åiji su ålanovi u koreografiji bijenalni festival igre Monaco Dance Forum, sa sediãtem i steci- holandskih “blizanaca” Emija Greka i Petra Ãoltena prikazali ãtem svega najnovijeg - u zasebnoj, novoj graðevini, realizo- spoj moderne igre i barokne muzike u Glukovoj operi Orfej i vanoj na pomolu treñeg milenijuma. Staklena piramida na obali Euridika. Osam igraåa nastupalo je kreñuñi se medu pevaåima, mora, sa viãe sala za predstave, posthumna je zaduæbina fon- koji su operu izveli na originalnom, italijanskom jeziku. Igranje dacije nezaboravljene Grejs. Jedan od osnivaåa i predsednik fes- opere duhovitim podseñanjem korespondira sa istorijskim tivala je Æan-Kristof Majo, direktor Ballets de Monte Carlo, ob- presedanom-eksperimentom u okviru Ruskog baleta Djagilje- novljenog 1985. u rezidenciji opere, pod pokroviteljstvom prin- va, koji je Zlatnog petla Rimskog-Korsakova u Fokinovoj koreo- ceze Karoline od Hanovera, dostojne majåine naslednice. grafiji izveo sa igraåima na sceni, dok su pevaåi nastupali sedeñi Bijenalnom festivalu, odræavanom sredinom decembra, pretho- u orkestru. di glasanje viãestepenog meðunarodnog æirija, åija nominacija Naredne veåeri, veñ zgusnutih termina, pojavili su se prvo naãi najboljih za proteklu godinu stiæe poãtom. Glasanje obuhvata znanci sa proãlogodiãnjeg Beogradskog festivala igre, izraelska pet kategorija - za vrhunske igraåice, igraåe, koreografe, spek- trupa Susanne Dallal Center sa izvoðenjem veñ nama poznatog takle i koreografe-debitante. Na kraju festivala izmedu pet no- komada So said Herzel (Tako je govorio Hercel) u koreografiji minovanih u svakoj kategoriji proglaãavaju se pobednici i na Sahara Azimia i Winterreise (Zimsko putovanje) Emanuela Gata zavrãnoj sveåanosti uruåuje im se nagrada Niæinski (2000. god- (tokom Beogradskog festivala izvedeno u koreografiji Kon- ina obeleæava i 50-godiãnjicu smrti velikog baletskog umetnika, stantina Rigosa i interpretaciji nacionalnog teatra Severne koji je lebdeo i u operskom zdanju Monte Karla). Gråke iz Soluna). Dok se pri glasanju mogu navoditi imena iz svake oblasti igre, Paænju je naroåito privuklo izraelsko Posveñenje proleña Stra- ukljuåujuñi i klasiåni balet, dotle je na samom festivalu zastu- vinskog, prema Gatovoj koreografiji, maãtovito postavljeno na pljena iskljuåivo moderna ili savremena igra. Dominiraju bose korake kubanske (ili portorikanske?) salse. Uostalom, zar se na

73 Orchestra () 2005. rusku igru treñeg åina Bornovog Labudovog jezera iz 1997. ne et la mort (Mladiñ i smrt) iz 1946, sazdano za Æana Babilea, na igra tango? Zar nije sâm Åajkovski (u saradnji sa Petipa) “ude- muziku Bahove Pasakalje, kasnije poznato u interpretaciji Mi- nuo” rusku melodiju u finale Uspavane lepotice, kao deo vari- haila Bariãnjikova, koji je tu rolu ovekoveåio u filmu Bele noñi jacija Aurore i Princa? Zato nas sledeñe veåeri u Monte Karlu nije (1985), nadahnulo je Uramdana da autorskim hepeningom La iznenadilo da na ãpansku narodnu muziku vidimo moderni ples, mort et le jeune homme (Smrt i mladiñ) poentira tematiku mla- a s druge strane flamenko igranje i pevanje na bugi-vugi, dæez dalaåke smrti (les morts pudiques): adolescentna samoubistva, muziku i Ãeherazadu Rimskog-Korsakova, u trupi veñ legendarne smrtne kazne za maloletnike, islamski samoubilaåki terorizam i Marije Pahes (Maria Pagés). eutanaziju za mlade - ærtve neizleåivih bolesti. Humana ideja Sa kreacijama Canciones antes de una guerra (Predratne pesme) mladog koreografa ponetog potrebom da pomogne umetniå- i Flamenco Republic (Republika Flamenko), åetrdesetogodiãnja kim angaæovanjem u pravcu skretanja paænje na teãke probleme Marßa la Pasionaria pruæila je sa svojim igraåima spektakl vredan odrastanja, nije dosegla æeljeni cilj. Bez ãtampanih komentara pamñenja, kao i pouku kako se sopstveni folklor åuva i stilizuje. teãko da bi se neãto od njegove ideje moglo shvatiti, gledajuñi Impresionira izvodenje na retko profesionalan naåin, kako igraå- samo mnogobrojne monitore sa likom koreografa i izvoðaåa u ki tako i muziåki: mali instrumentalni ansambl uz dve gitare - svi- istom licu, koji se usput kretao meðu æicama. Viãe je to bila pan- raåi virtuozi i vokalna solistkinja mogu bez rizika koncertirati i tomima, mimika, nego igra. Pritom, od slavnog prototipa Ko- potpuno nezavisno. Sliåan pristup u savremenom shvatanju i pro- kto/Peti nije ostalo niãta osim maske smrti kojom umetnik simbo- movisanju tradicije prapostojbine usvojila je i afroameriåka trupa liåno sebi zaklanja lice, uspostavljajuñi sa uzorom samo formalnu Evidence Ronalda Brauna predstavljajuñi se taåkama Grace vezu. (Ljupkost), na muziku Djuka Elingtona, Upside Down (Naopako) Joã jedan „rimejk“ iz francuskog digitalnog sveta, ni nalik ma- i Come Ye (Doðite). triånoj inspiraciji, predstavlja delo Read Only Memory (Åitaj samo Ãpanci su pokazali i razna druga plesaåka lica, supermoderna u uspomenu) kompozitora i video umetnika Gregorija Hatonskog. svakom sluåaju, predstavom Requiem, ãto je naziv za elastiåni Autor je reanimirao odabrane kadrove iz filmova Freda Astera uz spoljni „skelet“, bolje reñi skafander, ili kavez po meri ljudskog sopstvenu elektronsku muziku. Utrostruåeno projektovane na tela, okaåen o plafon. U ovoj (pre svega?) kostimografskoj insta- bioskopsko platno uz oprostoreni zvuk (spatialized sound), sem- laciji, izumitelj patenta, Marsel Li Antunes prinudno izvodi pok- plovane slike stvorile su nam jednog novog Astera, koji sa onim rete u skladu sa kretanjima te svoje „navlake“ - maãine, åiji sen- koga znamo, prema nameri Hatonskog, ne uspostavlja nikakav zori reaguju na poglede iz publike. Tako gledaoci, aleatoriåno, kontakt. kako navodi autor, utiåu na „koreografiju“ skeleta u kome se Poslednje koncertno veåe dalo nam je dve zanimljive predstave, nalazi igraå. Antunes se moæe pohvaliti novim odnosom izmeðu jednu za drugom. Ruska trupa DO Theatre, prikazala nam je ko- publike i izvoðaåa, koji podseña na hepening, ali preko elektron- mad Bird’s Eye View (Iz ptiåje perspektive) koreografa Evgenija skih uredaja. Takva „saradnja“ nanosi bolove igraåu, bolje reñi Kozlova, ukratko - duhovitu kombinaciju ameriåkog ratnog filma zatoåeniku, ukoliko elektronska ljuãtura naåini nezgodan pokret. i sovjetske socrealistiåke operete. Scena (beketovska) predstavlja Eto momenta u kome se neizostavno javlja señanje na generaci- proplanak u nekoj (pra)ãumi, sa avionskom olupinom u pozadi- je klasiånih, pre svega igraåica (manje igraåa), åiji je veliki fiziåki ni, polusruãenim, improvizovanim hangarom sa strane i sumanu- bol dugih sto godina (moæda i viãe) uziman kao conditio sine qua tim i obogaljenim avijatiåarima koje nema ko da spase. Oni non uzviãenog spektakla zvanog beli balet. dotrajavaju na niåijoj zemlji, u noñi punoj sablasti (lebdeñi pado- Nadalje, E-motiv je participativna instalacija, takoðe sa ãpanske branci) i gomilama perja (ãtampani program razjaãnjava digitalne scene, nastala u saradnji koreografa Rose Sanåes i muz- nedoumicu: Kozlov se inspirisao mitom o Ikaru i napuãtenim iåara Alena Baumana, koji isto tako raåunaju na uåeãñe gledala- pontonskim mostom u Brajtonu, nastanjenom pticama). Nadrea- ca - preciznije, na zajedniåku stvaralaåku interakciju pokreta i listiåki ambijent je okvir pantomimi i akrobatskoj igri preæivelih okruæenja, u raznim kombinovanim prirodnim i virtuelnim ambi- pilota-kamikaza i poremeñene stjuardese, koji povremeno ustu- jentima. pa mesto priprostoj omladinskoj zabavi u nekom kolhozu (onaj Evropska premijera trupe Australian Dance Theatre prikazala je „razvaljeni“ dekor ne smeta niãta, dodate su samo klupe), uz jednoåasovni komad Held (Uhvañen). Koreografija Garija muziku sovjetskih ãlagera i marãeva. Autor je veãto udahnuo stil- Stjuarta bila je nesvakidaãnje prañena fotografijama Lois Grinfild. ski polifonu atmosferu svom koreografskom teatru apsurda, u Stjuartova koncepcija kombinuje borilaåke veãtine, gimnastiku, kome pojam letenja, kako je reåeno u komentaru, ima polise- savremenu igraåku tehniku i kontorziju. Podreðujuñi se igri, mantiåku konotaciju. fotograf beleæi pokrete u trenutku kada izvoðaåi prkose gra- Engleski ansambl Henri Oguike Dance Company izveo je åetiri vitaciji, zaustavljajuñi ih na ekranu. apstraktna komada, sa apstraktnim dekorom i kostimima, Front Meðu dnevnim predstavama uspeh kod mnogobrojne mlade Line (Linija fronta), White Space (Beli prostor), F.P.S.(Part 1&2) i publike pobrala je prvo francuska trupa Vagabond Crew åiji nam Finale, koji bi se uopãteno mogli oznaåiti kao vizuelizacija muzi- je koreograf Mohamed Bel Arbi u dva ostvarenja Troubles ke. U tom smislu koreograf Ogike nije dao ni trenutka predaha intérieur (Unutraãnja uznemirenja) i Chienne de vie (Pasji æivot) svojoj mnogoålanoj ekipi koja je zduãno plesala na motoriånu bravuroznim plesnim jezikom prikazao æivot beskuñnika. Pokreti muziku Skarlatija (Beli prostor) i Ãostakoviåa (Linija fronta), uz izvoðaåa i likova sa ekrana zasnovani su na tradiciji hip-hop i æivo izvoðenje kvarteta „Pavao“. Istim, nesmanjenim æarom igra- break dance, uz pratnju æive elektronike i muzike sa trake (pop, åi su pratili stilizovane ritmove latinoameriåkih kompozicija Bila rok i odlomci operskih arija). Visokim, taånije vratolomnim pro- Evansa i Renea Obrija. fesionalizmom naoruæani igraåi oduzimali su dah posmatraåima. Predstavljene mlade igraåke kompanije vidnu zahvalnost duguju U zavrãnici festivala, sliåne parametre sprovodila je i francuska ostvarenjima Morisa Beæara, njegovim „serijalnim“ koreografija- grupa Compagnie Franck II Louise u predstavi Konnecting (sic!) ma, delima Jiæija Kilijana i mnogih drugih majstora plesne scene Souls (Spajanje duãa). XX veka, kao i nikad dotad (pa ni posle) viðenim prezentacijama Narednog popodneva zabavljao nas je sa svojom ansamblom fin- i spektaklima samog Ruskog baleta Djagiljeva. Ali, od velikog, ski solista i koreograf Jurki Kartunen vilinskom predstavom Fairy, muziåki i likovno glamuroznog sveta, u kome su stvarali ovi za „veliku decu“ i „male odrasle“, koristeñi u igri, scenariju i mu- neponovljivi dizajneri pokreta nadahnjujuñi se briljantnim igraåi- zici elemente finskog folklora, uz digitalnu scenografiju. Treñeg ma, piscima scenarija, dekoraterima i kostimografima (na ãta su dana, Japanac Ãiro Daimon u kategoriji manje zastupljenog nas podsetili sadræaji luksuzno opremljenih baletskih knjiga na solistiåkog nastupanja prikazao je modernizovani No teatar u prodajnoj izloæbi u Grimaldijevom foajeu), preostalo je tek neãto savremenoj estetici tradicionalnog kabuki stila. Istog popodneva malo, inaåe zaguãeno zastraãujuñom tehnikom koja sve viãe smo videli scensku zamisao Raãida Uramdana iz Francuske (Asso- postaje sama sebi cilj. ciation Fin Novembre). U savremenom pozoriãtu instalacije su skoro ravnopravno i ele- Antologijsko delo Rolana Petia i Æana Koktoa Le jeune homme ment scene i deo muzike, a katkad i unutarnji pokretaå i manir

Orchestra () 2005. 74 saopãtavanja. Instalacije u muzici najlakãe je ilustrovati proãire- baleta, u kategoriji najbolje igraåice 2004. Za najboljeg igraåa nim sastavom udaraljki, primera radi Orfovog instrumentariju- godine proglaãen je Francuz Nikola le Riã zvezda baleta pariske ma, uæivo ili na traci. Ãto se igraåke bine tiåe instalacije u sceni i Opere. U kategoriji koreografa je dobitnik bila Pina Bauã, za ko- kostimografiji postaju proãirena i hipertrofirana rekvizitarnica, reografsku produkciju dobio je nagradu Vilijam Forsajt, direktor masivno ispunjena novom tehnologijom. Instalacije u samom baleta u Frankfurtu, za premijerno delo Decreation (Dekreacija). korpusu igre su posebna tema. To su nam prikazali odabrani pro- U kategoriji koreografa-debitanta primio je „baletskog Oskara“ jekti, njih 41 izabranih od 124 predloæenih, o åemu nas obaveã- Kinez Ãen Vei, igraå, slikar, dizajner i filmski umetnik, od det- tava briæljivo sastavljen elaborat. injstva posveñen prouåavanju opere svoje domovine. Od 2000. Ako su pitanja o pravcima kretanja muzike danas, a naporedo sa godine vodi mladi laureat u Njujorku sopstvenu trupu Shen Wei njom i igre, veñ åinilac opãte zabrinutosti nad putanjom vascelog Dance Arts, privlaåeñi paænju postavkom Le sacre du printemps civilizovanog sveta, ipak nemojmo æuriti sa zakljuåkom. Elektro- (Posveñenje proleña) Stravinskog. nika pruæa moguñnost i stvaranja virtuelne, veãtaåke muziåke Koncertni deo gala veåeri predstavio je viãe zanimljivih i razno- kompozicije, ali i realnost artificijelnih izvoðaåa i celih orkestara. rodnih numera. Uvodni filmski inserti odavanja poãte stogodiã- Naporedo, svetu igre se nudi animacija kao zamena ljudskog njici rodenja Æoræa Balanãina, prizvali su u señanje njegov gi- biña. Pjer Bulez koji ove godine slavi osam decenija æivota, gantski opus od 465 kreacija. Na kraju viãe nego plodne karijere, odavno vidi buduñnost (svoje) muzike u primeni virtuelnih parti- koja je nadahnjivala, a inspiriãe i dalje umetnike ãirom sveta, Ba- tura. Inaåe, on i kao dirigent smatra elektroniku za produæetak lanãin je, veñ besprekorno poznavajuñi teatarsku produkciju instrumenta, tehnologiju za prenosioca kompozitorskih misli. ovladao i postavkom televizijskog baleta, zakoraåivãi uspeãno u Veñ pre taåno pola veka, od Åekiña bez gospodara (Le marteau novi medijum, sluæeñi se posebnim filmskim efektima, ukljuåujuñi sans maitre, 1955), poznatog i kao balet, u Beæarovoj postavci, i animaciju. Kako bi danas bilo dragoceno åuti njegovo miãljenje dao se Bulez vizionarski u razmatranja moguñnosti nove sonoris- o novim tehnikama, i igraåkim i tehnoloãkim i produkcionim, ka- tike, doprinoseñi liåno razvoju muziåke tehnologije. Njegov opti- kve li bi on tek pravce razvoja, duhovito, njemu svojstvenim mistiåki stav poruåuje da elektronika ne moæe ubiti ni instru- stilom - kroz koreografiju na ovu temu - pruæio! ment ni muziku: kod izvoðaåa ostaje gest, kod kompozitora „ru- Æivo svedoåanstvo Balanãinovog genija sa podijuma Grimaldi kopis“. Moæe li se povuñi paralela sa igrom i tvrditi da igraåa op- Foruma evocirala je Suzan Farel, zvezda Njujork Siti Baleta od redeljuje gest, a koreografa rukopis u lavirintu postmoderne 1961, simbol kako klasiåne, tako i moderne igre ameriåke i svets- pozoriãne industrije? ke scene. Uvid u dostignuña Balanãinove muze donekle ilustruje Posmatranje raznih vrsta igraåkih instalacija (koje preplavljuju podatak o njenom dvadesetosmogodiãnjem aktivnom scenskom svet, tik uz likovne i muziåke) na svuda dostupnim monitorima u solistiåkom delovanju u viãe od sto razliåitih uloga - treñina je za zdanju Grimaldi, navodi na pomisao da ñe ljudski faktor biti joã nju posebno i kreirana - potpisanih Balanãinovom, ali i rukom dugo potreban - radi upravljanja/programiranja softver/hardve- drugih renomiranih koreografa, poput Dæeroma Robinsa ili rom za proizvodnju i neke ganc nove baletske pjese sa pokojnim Morisa Beæara. Suzan Farel je osnivaå sopstvene baletske trupe, slavnim igraåima kao ãto su Margo Fontejn ili Rudolf Nurejev u u cilju oåuvanja Balanãinove koreografske zaostavãtine, a dalje naslovnim ulogama. Do robota koji ñe u potpunosti zameniti pr- ãtampani tekst programa zavrãne veåeri obaveãtava i o njenoj vo igraåe, a potom i koreografe, joã je daleko, teãe upuñeni u te- saradnji u nezavisnoj organizaciji George Balanshine Trust, tem- mu, uæasnuti idejom da bi ih genetski inæenjering mogao preteñi. atski profilisanoj za prañenje i kritiåko nadgledanje izvoðenja Kao svaka promiãljena, potom i dosledno osmiãljena i organizo- njegovih dela ãirom sveta. Omaæ Balanãinu upotpunio je sves- vana manifestacija, ni poslednji decembarski Bijenale igre u trani igraå i koreograf Riåard Muv. Odabrao je delo iz maestrove Monte Karlu nije proãao bez prateñih predavanja i simpozijuma. saradnje sa Martom Grejam iz pedesetih godina minulog veka, Meðu mnogima izdvojila se kao „stalna postavka“ tema sudbine nastupivãi sekvencom njene igre u ulozi Marije Stjuart, citatom iz profesionalnih igraåa/igraåica, prinuðenih usled povreda ili go- baleta Epizode, na Vebernovu muziku. dina na prestanak onoga ãto je predstavljalo do juåe smisao nji- Na kraju je izveden poluåasovni odsek baleta In memoriam, kao hovog æivota. I tu je bila prisutna bojazan - ukoliko sve napred- pretpremijera narudæbine Æana-Kristofa Majoa za Ballets Monte nije individualne tehnike igre pred izvoðaåe postavljaju sve veñe Carlo. Videli smo, konaåno, ãpic-patike, åak i na muãkarcima. zahteve, dok s druge strane napredak tehnologija kao da istisku- Koreograf-debitant Sidi Larbi Ãerkaui, laureat nagrade Niæinski je pre svega liånost, potom i åitavog igraåa - da ñe se u perspek- 2002, nama poznat kao dobitnik specijalne nagrade na BITEF-u tivi umetnost svesti (uopãte, i posebno igra) na nivo kom- 2001 (ãto je istaknuto i u programu) za svoj koreografski prvenac, pjuterske „igrice“. Pa ãta ako ona, na kraju, kao i svaka druga evropsko otkrovenje Rien de rien, koje je izvela njegova trupa igraåkica i dosadi? Ballets C de la B u Beogradu, pokazao se u svom najnovijem delu Monegaski festival dao je po treñi put razuman prilog nastavku In memoriam u vrlo zanimljivom svetlu. U scenografiji Karla La- tradicije igre, i kroz audicije za mlade igraåe, i kroz okupljanje na gerfelda i sa kostimima Hedija Slimana, igraåi su savremenim ple- priredbama Foruma omladine raznog uzrasta. Lepo je bilo vide- snim jezikom govorili o proãlosti i sadaãnjosti ljudske jedinke, o ti kako su i na veåernje predstave dovoðena åak predãkolska otkrivanju æene, o borbi polova, razmiãljajuñi o arhaiånim ritua- deca! lima, o privlaånosti i odbojnosti, o agresiji, magnetizmu i har- Glavna sala Grimaldi Foruma bila je popriãte zavrãne sveåanosti, moniji. Na sceni ih je pratilo upeåatljivo muziciranje vokalne gru- åija je glavna taåka proglaãenje dobitnika nagrada Niæinski. Gala pe A Filetta, koja je izvodila osavremenjenu korzikansku i arap- veåe sa dodeljivanjem Nijinsky Awards 2004 odvijalo se pod sku duhovnu i folklornu polifoniju. pokroviteljstvom i predsedavanjem princeze Karoline od Hano- Na kraju æelim da se oprostim od Monte Karla i u ime naãe prima- vera. Da finale protekne u odmerenom duhu primerenom sofisti- balerine Nine Kirsanove (1898-1989). Operska sala u zgradi Ãarla ciranoj umetnosti igre, pobrinuo se reæijom i scenografijom Garnijea nije se mogla videti zbog renoviranja. Neka se pamti da modni mag Karl Lagerfeld, predstavljen u ulaznom foajeu Gri- je u tom velelepnom zdanju sredinom tridesetih nastupala Nina maldijevih autorskom izloæbom portretne fotografije svetski Vasiljevna, odakle pravo u Narodno pozoriãte donosi svoju obra- poznatih scenskih umetnika. du kreacije Leonida Mjasina Les présages (u Beogradu izvoðena Odsustvo ma kakve upadljivosti - toaleta, ãminke, nakita, naåina pod nazivom Åovek i kob), na muziku Pete simfonije Petra izraæavanja - delovalo je ohrabrujuñe, jasno podvlaåeñi analogiju Åajkovskog. umetnosti igre i misaonog rafinmana. Ovakvom naåinu pre- Nadeæda Mosusova zentaciju odazvala se besprekorno glumica Ãarlota Rempling, u novoj ulozi konferansijea. Statuetu koja predstavlja Vaclava Niæinskog u plesnom zamahu, umanjenu bronzanu kopiju skulpture Ogista Rodena, primila je prvo Rumunka Alina Koæokaru, zvezda londonskog Kraljevskog

75 Orchestra () 2005. MONACO DANCE FORUM 2004. 14-18 DECEMBAR, 2004 Pazi,

onaco Dance Forum, to veliko svjetsko okupljaliãte baletnih i plesnih umjetnika, Mkoreografa, redatelja, video umjetnika, novinara i ravnatelja plesnih i baletnih trupa, odræan je po treñi put. Kao njegova glavna karakteristika moæe se uoåiti povratak plesu i liånosti ple- saåa. Tijelo u pokretu ponovo je u srediãtu pozornosti nakon ãto su na dva prethodna Foruma dominirale nove tehnologije. I sada su moguñnosti videa, projekcija i raznih instalacija koriãñene u velikoj mjeri, ali ne viãe na raåun æivog åovjeka i moguñnosti njegovog umjetniåkog izraæavanja. Rainier III potakao je prije nekoliko godina izgradnju velebnog, arhitektonski futuristiåkog, viãenam- jenskog kazaliãno-kongresnog centra. Za Gri- maldijev forum u srediãtu Monaka otet je komadiñ Ligurskog mora. Forum ima 35.000 kvadratnih metara prostora, tri velike kazaliãne dvorane i LOIS GREENFIELD jedanaest manjih za konferencije i projekcije. Kneæevina je izdvajala 35 do 40 posto godiãnjeg dræavnog proraåuna za njegovu izgradnju. U cjelini iznosilo je to milijardu franaka ãto su ciljano uloæeni kako bi taj kulturni centar postao glavni ekonomski faktor male, ali do najviãih granica urbanizirane, sofisticirane i prirodom oplemenjene kneæevine. Australian Dance Theatre, Held, kor. Garry Stewart Orchestra () 2005. 76 TANJA AHOLA Flow, Arja Raatikainen

Predsjednica Monaco Dance Foruma (MDF) je princeza Karolina izvodio åudesnu koreografsku igru velikih zahtjeva koja je sli- od Hannovera koja uglavnom posjeñuje sve predstave i jedila koreografovu zamisao o svijetu na tanahnoj niti izmeðu dogaðanja, ili barem ona najvaænija. Najåeãñe je u druãtvu kore- uspomena i stvarnosti, uspomena na ljude ãto su ostavili ografa i direktora Baleta Monte Karla, te uz nju jednoga od tragove kojima nastavljamo mi danas. osnivaåa MDF-a (Jeana-Christophe Maillot). Njezina prisutnost Opera North iz Lidsa najavila je plesnu verziju opere Orfej i niåim ne privlaåi posebnu paænju. Diskretno osiguranje i mno- Euridika (Christopher Willibald Gluck) u koreografiji i reæiji gobrojni ulazi, izlazi, prolazi, hodnici i pokretne stepenice Emija Greca i Pietera C. Scholtena. Bio je to neuspjeãan pokuãaj Grimaldijeva foruma, omoguñavaju joj da se neprimjetno prodora plesa u operu jer postaviti zboru scenski pokret i uvesti pojavi i nestane. nekoliko plesaåa u operu, joã ne znaåi naåiniti plesnu pred- MDF zavrãava dodjelom Svjetskih nagrada za ples Niæinski, koje stavu. Pokret je bio u drugom planu, iza pjevaåa. Emio Greco je su u svega nekoliko godina postale prestiænim priznanjima u naposlijetku, samoga sebe istakao jednim solo nastupom koji biografijama glasovitih plesaåa. U kategoriji za najbolju ple- nikako nije bio u stilu opere. saåicu nominirane su Alina Cojocaru, Aurélie Dupont, Marie- Neãto novo donio je nastup Australskog plesnog kazaliãta s Agnes Gillot, Tamara Rojo i Svetlana Zakharova. U kategoriji za predstavom Held (koreograf Garry Stewart). Zanimljivo je bilo najboljeg plesaåa nominirani su Carlos Acosta, Angel Corella, vidjeti kombinaciju plesaåa koji stvaraju pokret, i u istom José Manuel Carreòo, Nicolas Le Riche i José Martinez. U kate- trenutku pokrete vidjeti na dva velika video zida. Slikala ih je goriji za najboljeg mladog koreografa u usponu nominirani su fotografkinja Lois Greenfield. Poslednjih dvadesetak godina Akram Khan, Wayne Mc Gregor, Rachid Ouramdane, Shen Wei istakla se suraðujuñi s najveñim imenima plesne scene kao ãto su i Christopher Wheeldon. Mihail Bariãnjikov, David Parsons ili Merce Cunningham. Na Kao najbolje predstave u protekle dvije godine nominirane su njenim slikama plesaåi su preteæno u zraku jer je koreografija Air Sabura Teãigevare u izvedbi Baleta pariske Opere, De- dinamiåna i zahtjevna, upravo akrobatska. Pored izvrsne creation (William Forsyth) u izvedbi Frankfurtskog baleta, Foi tehnike, plesaåi Australskog plesnog kazaliãta zadivljuju (Sidi Larbi Cherkaoui) u izvedbi Baleta C od B, Nefés Pine Bauã raznovrsnoãñu osobnih izraza. Medutim, bez fotografskog u izvedbi Kazaliãta iz Vupertala, i The cost of living (Lloyd udjela Lois Greenfield, bila bi to ipak sasvim obiåna predstava. Newson) u izvedbi DV8 Physical Theatre. S predstavom sastavljenom od åetri dijela, prepunom pozitivne Prvakinja londonskog Kraljevskog baleta, Rumunjka Alina energije, predstavila se Plesna trupa Henrija Oguikea iz Velike Cojocaru nagraðena je u kategoriji za najbolju plesaåicu, a zvi- Britanije. Sedmero odliånih plesaåa oåigledno su obrazovani na jezda Baleta pariske Opere Nicolas Le Riche u kategoriji za najviãim standardima baletnog i modernog plesa. Åetiri sasvim najboljeg plesaåa. Mladi kineski koreograf Shen Wei koji djelu- razliåite koreografije, od melankoliånog Front Line na glazbu je u SAD nagraðen je u kategoriji za najboljeg mladog kore- Ãostakoviåevog kvarteta, duhovite parodije na dvorske plesove ografa u usponu. Niæinskog u kategoriji za najbolju predstavu White Space, izvrsnog sola samog koreografa oznaåenog inici- dobila je Decreation, premijerno postavljena u aprilu 2003. jalima F.P.S., do Finala, odvijale su se u velikom broju brzih Neuniãtiva Pina Bauã nagradena je u kategoriji za najboljeg pokreta i sve to na goloj sceni s fantastiånim osvjetljenjem. koreografa. Pored ovih redovnih nagrada, MDF posebnim Folklor je zastupala Kompanija Marije Pagés. Osnovala ju je Niæinskim svaki put odaje poåast velikanima plesne scene. 1990. godine i veñ je s njome obiãla åitav svijet. Proslavila se u Ovoga puta bili su to Æoræ Balanãin, u povodu 100. obljetnice projektima Antonija Gadesa i s Riverdance Show, a 1999. rodenja, i njegova omiljena suradnica i plesaåica Suzanne godine njezina je trupa dobila stalno kazaliãte u Madridu. Kako Farrell. bi svima pribliæila flamenko, koreografkinja Marija Pagés Program veåernjih predstava bio je mnogo privlaåniji od pokazala je kako se na naåin toga plesa moæe plesati sve, od prethodna dva izdanja MDF-a. Nove tehnologije koje su bom- tradicionalne andaluzijske glazbe do dæeza i pjesama Dæona bardirale svojom novoãñu, neobiånoãñu i tehniåkom sloæenoãñu, Lenona. Fascinantna je njena energija i stilska preobrazba. U pomalo uzmiåu i ostavljaju prostor plesaåu, njegovu tijelu i pratnji skupine glazbenika, s plesnim ansamblom i uz rekvizite pokretu. Video i fotografija postali su sastavni dio scenografije koji prate taj ples - kastanjete, lepeze, ãalovi, predstavila je dvije i ugoðaja plesnih izvedaba, ali je njihov utjecaj joã uvijek na predstave iz svog repertoara Canciones antes de una guerra i razini eksperimenta. Plesaåi su zavladali pozornicama MDF-a, Flamenco Republic. U njima je snaæno progovorila o univerzal- usmjereni sve jaåim i razvijenijim plesnim tehnikama zasnova- nim ljudskim vrijednostima i jednakosti meðu svima. nim bez izuzetka na klasiånoj baletnoj tehnici. Deãava se neãto Posjetitelji MDF-a mogli su razgledati izloæbu fotografija Karla sliåno kao u sportu. Moguñnosti tijela razvijaju se do krajnjih Lagerfelda u predvorju Grimaldijeva foruma. Radi se o nizu granica i pitanje je gdje je uopñe granica. Svaki dan odræano je portreta ãto ih je åuveni modni kreator snimio na proãlom MDF- nekoliko predstava, od poslijepodnevnih sola do velikih ansam- u s tadaãnjim dobitnicima nagrada Niæinski i drugim uglednici- bala na veåer. Izdvojit ñemo ono najzanimljivije. ma, meðu ostalima s Æanom Moro koja je vodila priredbu. Mladi belgijski koreograf Sidi Larbi Cherkaoui koji je na Lagerfeld se na svakom MDF-u pojavljuje kao redatelj zavrãne proãlom Forumu nagraðen kao najbolji mladi koreograf, dobio sveåanosti. je priliku raditi sa Baletom Monte Karla. Na zavrãnoj veåeri Ovaj, kao i prethodna dva Monaco Dance Foruma - osvojila su predstavio je ulomak nove predstave In memoriam, na tradi- plesni svijet. Monako ostaje stalnim mjestom za susrete, raz- cionalnu korzikansku vokalnu glazbu. Njegov rad teãko je mjenu iskustava, upoznavanje i vrednovanje plesaåa i svih koji svrstati u neki odredeni stil. Plesaåice su na ãpicama, a u vole ples. zavrãnom dijelu predstave pozornica je bila puna plesaåa na Mladen Mordej Vuåkoviñ poluprstima. Medu njima su dvojica sigurno stajala na ãpicama ãto je bila priliåna atrakcija. Cijeli je ansambl, statiåan, rukama 77 Orchestra () 2005. MONACO DANCE FORUM 2004. 14-18 DECEMBAR, 2004

Alisa u zemlji kompjutera

Ako je Monaco Dance Forum 2002 bio obeleæen mnoãtvom produkcija, Monaco Dance Forum 2004 imao je drugaåiji karakter u okviru tri centralna dogaðaja, bavio se najveñim delom karijerom igraåa: - Advance je istraæivaåki projekat koji je zapoåeo pre nekoliko godina, a usredsreðen je na promene u karijeri jednog igraåa. Ako igraå iz bilo kog razloga mora da prestane da igra, ãta se tada s njim dogaða? Kako moæe da nastavi ispunjen profesionalni æivot, a da ne bude zaboravljen? Uåesnici iz celog sveta okupili su se u Monaku, koji je bio domañin ovog projekta, i doneli odreðene zakljuåke i odluke. Za viãe informacija moæete posetiti vebsajt Meðunarodne organizacije za promene u karijeri profesionalnih igraåa: www.iotpd.org - Audicija za prvi posao Od 260 igraåa, koji joã nisu poåeli profesionalno da se bave ovim poslom, izabrano je 100 i pozvano na Monaco Dance Forum. Cilj je bio da ostvare kontakte sa menadæerima i direktorima igraåkih trupa i dobiju moguñnost da pronaðu svoj prvi posao ili buduñe saradnike. - Konkurs za projekte Monaco Dance Forum je kroz ovaj segment pokazao svoju nameru da promoviãe multimedijalne projekte umetnika iz celog sveta. Ove godine odabrano je 42 projekta koji su prikazani producentima i menadæerima, a tri projekta su dobila nagrade od po pet hiljada evra. MULTIMEDIJALNE INSTALACIJE Najatraktivniji deo Foruma saåinjavalo je deset multimedijalnih instalacija koje su bile postavljene u sobama, hodnicima i holovima Grimaldi foruma. O nekim od tih instalacija govoriñu u daljem tekstu. Requiem - Marcel Li Antunez Roca Uãavãi u “Salle Scotto” primeñujem u dnu prostorije skelet koji nepokretan visi sa plafona i predstavlja oliåenje usamljenosti. Prilazim bliæe ovoj kreaciji od åvrstog materijala koja iznenada poåinje da se okreñe oko svoje ose pozdravljajuñi me svakojakim åovekolikim pokretima, ohrabrujuñi me da joj priðem, da razgovaram sa njom i da joj pravim druãtvo. Crvenkasti odsjaj njene povrãine odaje topli utisak neke ljudske, prijateljske materije. Jesam li uãla u neki drugi svet? Da li sanjam? Dok nepokretno stojim, skelet takoðe prestaje da se kreñe i ponovo visi u svojoj usamljenosti. Ãta ñe se sledeñe desiti? Preblizu sam. Je li opasno? A onda je san zavrãen. Alisa je izaãla iz zeåje rupe. Joã jedna osoba ulazi u prostoriju prouzrokujuñi iste pokrete. Pokreti su u stvari prouzrokovani signalima optiåkih senzora rasporeðenih po celoj prostoriji. Ostajem joã izvesno vreme a zatim izlazim. Razmiãljam o tome kako autor ove kreacije, Marcel.li Antunez izlazi na binu i igra voðen reakcijama publike... Tu pences donc je te suis - Magali Desbazeille / Siegfried Canto Tamni zastori stvaraju mraåan prostor u hodniku prvog podzemnog sprata Grimaldi foruma. Ulazim i na podu vidim projekcije ljudi koji hodaju. Ugao iz koga je sniman film je ispod tih ljudi tako da, iako stojim iznad u stvarnom vremenu i prostoru, izgleda da æivimo u paralelnim prostorima. Svrha ove instalacije je da natera åoveka da Marcel Li Antunez Roca hoda i tako podstakne viãe akcije ispod sebe dok se razgovori i pojedinaåne reåenice åuju u celoj prostoriji. I pazite da ne stanete na bebu koja puzi... E-motiv - Rosa Sanchez / Alain Baumann U prostoriji “Salle Bosio” postavljena je instalacija ova dva umetnika åiji je cilj da se posetiocu omoguñi da upravlja veãtaåkim, virtuelnim prostorom koristeñi jednostavna oruða i svoje telo u stvarnom prostoru. Stvarno kretanje koje je posledica virtuelnog pokreta se tako proteæe u beskraj. Tehnoloãka laboratorija: Ãirenje percepcije U tehnoloãkoj laboratoriji Monaco Dance Foruma 2004 formirao se istraæivaåki tim iz Amsterdama, Njujorka i Pariza saåinjen od igraåa i medijskih umetnika, struånjaka za akustiku i tehnologiju, za analizu pokreta i senzornu percepciju. Oni su se okupili da bi istraæili kako sistemi interaktivnih multi-senzornih odgovora na nadraæaje mogu biti prilagoðeni ili kombinovani da bi se unapredili viãi nivoi percepcije i telesna svest profesionalnih igraåa i izvoðaåa. Osnovni parametri koje su utvrdili ålanovi Tehnoloãke laboratorije iz Pariza proãireni su u kontekstu Monaco Dance Forum-a. Koristeñi tehnologije percepcije pokreta uz pomoñ La kitchen sistema i softvera kao ãto su Isadora, Pure Data Max, MSP, tim od jedanaest ålanova se bavio sledeñim pitanjima: - analiza iãåekivanja i vremena potrebnog za reakciju jednog izvoðaåa, - uloga maãte i namere u vezi sa percepcijom, - prilagoðavanje i testiranje razliåitih tehniåkih sistema da bi se pomogla ova istraæi- vanja. Sahar Azimi Za detaljnije informacije pogledati vebsajt koji su napravili Scott de Lahunta i Armando Menicacci: www.huizen.dds.nl/ sdela

Orchestra () 2005. 78 FORUM IGRAÅKIH FESTIVALA PREDSTAVE

Ovogodiãnji Forum igraåkih festivala sastojao se Connecting souls, Compagnie Franck II Louise od prikaza razliåitih video dance festivala koji Hip hop predstava u kojoj muziku proizvode pokreti izvoðaåa na sceni je se organizuju u raznim krajevima sveta. Ako osnovna karakteristika ove predstave. Hip hop repertoar ove predstave ima posetite navedene vebsajtove moæete saznati nijanse maåijeg hoda - laganog a ipak divljeg i instinktivnog, koji daje dru- viãe o tim festivalima: gaåiju dimenziju hip hop kulturi pribliæavajuñi je viãe estetskim formama ReelDance - Australija scenske igre od spontane forme igranja na ulici. Muzika koja ima ujednaåeni http://www.oneextra.org.au ritam obogañena je “muzikom tela” izvoðaåa koji igraju solo, u duetu ili triju. Senzorski sistem dobro funkcioniãe i krajnji rezultat je bio neãto najbolje ãto The Moving Pictures Festival of Dance on Film sam ikada videla i åula. and Video - Kanada http://www.movingpicturesfestival.com Les Morts Pudiques, Rachid Ouramdane SIDance - Koreja Rachid Ouramdane, sa licem potpuno pokrivenim bojom, minimalnim kre- http://www.sidance.org tnjama daje dosta zanimljivo avangardno viðenje predstave Smrt i mladiñ. Video projekcija prikazuje razliåite predstave smrti koje se mogu nañi na Mostra de Videodanza de Barcelona - Ãpanija Internetu: smrtna kazna izvrãena nad mladima u SAD, samoubilaåka teroris- http://www.cultura.gncat.net/videodansa tiåka akcija mladih islamskih radikalista, gotiåke predstave mladih kao anti- Videodance 2004 - Gråka reæimska estetika, novi vidovi samoubistva na Internetu, itd. Njegova igra zav- http://www.filmfestival.gr/videodance/uk/ isi od niza æivih promena na telu koje su kao na CD-u rekonstruisane na TTV Festival Performing Arts on Screen - Italija osnovu informacija do kojih je doãao tokom svojih istraæivanja. Rachid http://www.fanaticaboutfestivals.it/ttvfestival- Ouramdane namerno ne ostavlja nikakve tragove oblika igre u pokretima main.html svoga tela. Pomislili bismo da on uopãte nije igraå i da je ovo magija njegove http://www.riccioneteatro.it izvoðaåke veãtine. Nastup (koji podseña na tango) s nagom lutkom visine Napolidanza - Italija sedamdeset centimetara izvrstan je. Da li predstavlja ples sa smrñu? http://www.napolidanza.com Grace - Upside down - Come Ye, Ronald K. Braun i trupe Evidence Dance and Media - Japan Muzikom Djuka Elingtona, Roja Dejvisa, Fela Anikulapo Kutija, Oumou http://www.dance-media.jp Sangara i Nine Simon i sopstvenom vitalnoãñu, Ronald K. Braun i njegova Moving North - 10 kratkih filmova - Norveãka trupa Evidence uåinili su da svi u sali osete potrebu da ustanu i igraju sa http://www.movingnorth.com izvoðaåima. Ovaj izuzetno talentovani koreograf iz SAD predstavio je svoju umetnost meãavinom afriåke igre, kapoeire i savremene igre koja se bavi FRAME - International Dance Video Festival - druãtvenim i kulturnim temama kao ãto su rasizam, ljubav i smrt. Portugalija E-mail: [email protected] Solo za dve stolice, Slovensko narodno gledaliãåe, kor. Edvard Klug KINODANCE - Rusija Dve stolice sa fijokama åiji su sadræaj uspomene. Ovom desetominutnom pred- http://www.kinodance.com/russia/ stavom Edvard Klug nam je prikazao jasan liåan stav o tome kako se åovek izlazi na kraj sa uspomenama koje se javljaju kada ih najmanje oåekuje, kada Dance on Camera - SAD vas proãlost opseda. Sa sveæim pogledom na repertoar pokreta, dobro struk- http://www.dancefilmsassn.org/ tuiranu koreografiju i izvanrednu izvoðaåku veãtinu, videli smo mali komad umetniåke igre oseñajnog umetnika koji se ne boji da bude i direktor slove- naåkog Narodnog pozoriãta. Mnogo toga se dogaða na polju igre u Sloveniji, procvat umetnosti i umetniåke igre koji treba pomno pratiti. Maria Softsi Prevela Jelena Putre NIÆINSKI NAGRADE: Na gala dogaðaju koji je sponzorisala modna kuña Ãanel (otvorio Karl Tokom petodnevnog foruma Lagerfeld, a pratio TV5 Monde), bilo je: 1730 akreditacija, 10 dodeljene su sledeñe nagrade: hiljada gledalaca, 90 igraåa Najbolji baletski igraå: iz 26 zemalja u okviru Nicholas Le Riche (Balet Pariske opere) projekta “Audicija za prvi Najbolja balerina: posao” koji je finansirala Alina Cojocaru (Londonski kraljevski Fondacija princeze Grejs, 15 balet) predstava, jedna opera i tri Najbolja koreografija: predstave u formi instalacija, William Forsyth (Frankfurtski balet) - 200 multimedijalnih umetni- Decreation ka u okviru Tehnoloãke labo- Najbolji koreograf: ratorije, instalacija i okruglih Pina Bausch stolova, 10 instalacija, 41 na- Kategorija koreografa graðeni umetnik iz 15 zema- Najbolji mladi koreograf: lja u okviru “Konkursa za Shen Wei (umetniåki direktor, Shern Wei projekte” (od 143 kandidata Dance Arts, SAD) iz 29 zemalja) i 200 filmova Posebna nagrada: koji su predstavljeni na Fo- Æoræ Balanãin (povodom 100 godina od rumu festivala. roðenja) i njegova dugogodiãnja saradnica balerina Suzanne Farrell. J. ATIENZA Maria Pages

Za viãe informacija o festivalu pogledati http://monacodanceforum.com

79 Orchestra () 2005. NEMA^KA / BERLIN STAATSBALLETT BERLIN OBNOVIO BALET RING MORISA BEÆARA 29. OKTOBAR 2004. Ansambl za velika ostvarenja FOTOGRAFIJE: SANDRA HASTENTEUFEL

Nadja Saidakova

Orchestra () 2005. 80 Martin Buczko i Wieslaw Dudek Malo neobiåno zvuåi - Berlinski dræavni balet (!). Na nazive kao ãto su Beåka dræavna opera ili, u Berlinu, Dræavna opera pod lipama (Staatsoper Unter den Linden) veñ smo se navikli, ali Dræavni balet... Asocira na Krojcerovu sonatu - u Kini je muzika dræavna stvar. Ali to je nova berlinska stvarnost. Poåetkom pozoriãne sezone 2004/2005 tri operske kuñe (Staatsoper Unter den Liden, Deutche Oper i Komische Oper) objedinile su svoje umetniåke aktivnosti u zajedniåku ustanovu Opera u Berlinu, zadræavajuñi pritom svoje prepoznatljive nazive. Baletski ansambli koji su radili u svakoj od ovih uglednih institucija praktiåno su prestali da postoje. Od sva tri ansambla osnovan je jedan, koji broji osamdeset i osam ålanova. Åinjenica je da je poslednjih godina baletski ansambl Deutsche Oper bio spao na samo trideset ålanova, svakako nedovoljan broj za potrebe zahtevnog repertoara. Formiranjem jednog velikog, sveæeg baletskog korpusa moglo se pomisliti da ñe taj ansambl uåestvovati (normalno) i u operskim predstavama. Meðutim, nije baã tako.Oni su sebi napravili takav program da, kaæu, jednostavno ne mogu da postignu uåestvo- vanje i u operskim predstavama i pored toga ãto se broj takvih opera zadræao u sasvim malom broju na repertoaru berlinskih pozoriãta. Ova situacija ima i svoju dobru stranu. Biñe posla za baletske igraåe koji nisu uãli u sastav Berlinskog dræavnog baleta, ali, to ñe traæiti nove honorare. Ãta bi onda sa finansijskim uãtedama zbog kojih se izmeðu ostalog i pristupilo ovoj transformaciji? Direktor novoosnovanog ansambla je Vladimir Malahov, dosadaãnji ãef Baleta Dræavne opere pod lipama. Njegova æelja je bila da se, kada veñ ima tako veliki ansambl na raspolaganju, ponovo igra balet Morisa Beæara Ring um den Ring - Spektakl oko prstena. Praizvedba je bila 7. marta 1990. godine u koprodukciji sa Fondation Bejart Ballet Lausanne koju je u to vreme vodio liåno Beæar. Obnova Ringa (Prstena) bila je doæivljaj koji zauvek ostaje u señanju. Posle nekoliko zavesa koje su se na kraju predstave dizale i spuãtale za soliste, ansambl i “nevidljive”, na pozornici se pojavio i Beæar, æiva legenda, i celo gledaliãte se kao po komandi diglo na noge pozdravljajuñi ga gromkim aplauzom. Beæar je prisustvovao zavrãnim probama, ali je ovog puta postavku baleta radio Bertrand d At ( direktor baleta Opera national du Rhin, Miluz). Muziåku dramaturgiju realizovali su Philippe Godeforid i Elisabeth Cooper koja je uradila i aranæmane. Klavirski deo je, kao i davne 1990. godine, izvela uæivo na sceni a i aktivno je uåestvovala u mnogim drugim dogaðanjima. Rad na muziåkoj partituri bio je vrlo zahtevan - ãesnaest åasova muzike i teksta trebalo je trans- formisati u samo åetiri. Veliki deo emitovan je sa traka - raznovrsna, åuvena, veñ legendarna i istorijska izvoðenja Vagnerove tetralogije. U tome se krio i najveñi rizik obnove Beæarove predstave - da muzika u izvoðenju sjajnih orkestara i pevaåa pod rukovodstvom åuvenih dirigenata ne bude jaåa od onoga ãto se dogaða na pozornici. Postavljalo se i pitanje da li je uopãte tako neãto moguñe ostvariti i uravnoteæiti za sve vreme trajanja ove neuobiåajeno duge baletske veåeri jer, poåelo je neãto posle devetnaest sati, a zavrãilo se skoro pred ponoñ. Bojazan bez osnova.

Izraæajnost i lepota pokreta dala su ovoj dramatizaciji Vagnerove tetralogije novu dimenziju. Igralo se na muziku, pesmu, na govorni tekst, igralo se na hujanje vetra ili u tiãi- ni. Beæarova invencija kao da nema granica, a akteri su bili u stanju da izvedu sve ãto je on poæeleo.I solisti i ansambl prikazali su zadivljujuñu pokretljivost i gipkost izraæavajuñi niz snaænih oseñanja kojima obiluje ova legenda. Pokazalo se, dakle, da novoformirani baletski ansambl ne samo da ima veliki broj ålano- va veñ i umetniåke i izvoðaåke kvalitete kojima je sjajno ostvario ovu veoma zahtevnu predstavu. Mnogo toga iz predstave ostaje u trajnom señanju gledaoca - izuzetno snaæan pas de deux koji Beæar nije posvetio incestuoznom paru Ziglinda (Polina Semjonova ) i Zigmund (Ibrahim Enal), ni Brinhildi Naðe Sajdakove i Zigfridu (Mihael Banchaf), veñ ocu Votanu (Artem Spilevski) i ñerki Brinhildi koja i pored oåeve zabrane, åini sve ãto on naizgled brani, a ustvari, i sam priæeljkuje. Pamti se i duetna igra Alberiha (Martin Bucko) i Hagena (Vislav Dudek), kao i divan nastup Zigfrida - mladiña i Zigfrida - deåaka, u izvoðenju Marijana Valtera koji nas je uveo u novu sferu lepih halucinacija. Izrazito karakternu ulogu lik Mimea, odliåno je doneo Dinu Tamazalakaru kao i Vladislav Marinov (9.11). Snaæna je bila i Erda Betine Til kao i Frika Dijane Viãnjeve, ali i neæna Fraja Betrise Knop. Moris Beæar Studija za sebe bio je impresivan, jak solo Alberiha. Bog vatre (Loge) na premijeri je bio liåno direktor Malahov, koji je oåarao svojim vatrenim skokovima. Predstava ima mnogo parodiånih detalja zbog koje joj odgovara naziv “spektakl” - divovi na ãtulama, zmaj koji kao da je doãao iz Mapet ãoua, ãumska ptica stigla sa scene nekog deåijeg pozoriãta... Izgleda da su sva sredstva koja su u datoj situaciji bila potrebna zaista i primenjena, pa tako deåak Zigfrid i Mime progovore, a ovaj drugi jednom prilikom, åak i zapeva. Pripovedaå je kao i na praizvedbi pre åetrnaest godina bio Mihael Denard. Od 1992. do 1996. godine bio je direktor baleta Dræavne opere pod lipama, pa smo u predstavi videli nekadaãnjeg i sadaãnjeg ãefa Baleta. Vrlo angaæovano, kao i na praizvedbi, sa egzaltiranim patosom nosio je ne samo govornu dimenziju legende (u poåetku sedeñi za stolom u kraju proscenijuma), veñ je kasnije ulazio na pozornicu i aktivno uåestvovao kao podrãka ili partner pokazavãi da niãta nije zaboravio otkako viãe ne igra. U jednom trenutku je i zapevao. Scenografiju i kostime uradio je Peter Zikora. Scensko reãenje predstavljalo je klasiånu baletsku salu (u kojoj se u jednoj epizodi i veæba). Iz nje se vidi neko åudno dvoriãte sa visokim zidom koji se na kraju razmiåe i uz zvuke uvodne muzike Parsifala (!) otvara pogled u svetlu maglu buduñnosti. M. Beæar, M. Buczko i W. Dudek Miomir Nikoliñ

81 Orchestra () 2005. GOSTOVANJE MARIJINSKOG TEATRA IZ SANKT PETERSBURGA, DEUTSCHE OPER DECEMBAR 2004.

Veliki ansambl sa velikom tradicijom

eñ samo pominjanje imena velikog Marijinskog teatra i njegovog baletskog Vansambla izaziva uzbuðenje, a kamoli kada se najavi njegov ponovni dolazak u Berlin, samo åetiri godine posle poslednjeg gostovanja. Pa ipak, u te åetiri godine pozoriãna kuña Deutsche Oper u kojoj je trebalo da nastupi Marijinski, doæivela je nekoliko velikih promena, da ne kaæemo potresa. Prvo je, nekoliko meseci pre kraja svoje dvadesetogodiãnje “vladavine”, preminuo generalintendant Gec Fridrih. Poåela je “era” Uda Cimermana koja se zavrãila posle jedva dve sezone jer mu uslovi rada nisu odgovarali. Kuñu su vodili kao vrãioci duænosti Hajnz Diter Zenze i Peter Sauebaum uz stalne konsultacije sa Joanom Holenderom iz Beåa. Od sezone 2004/2005. na mesto intendanta doãla je mlada operska rediteljka Kirsten Harms koja je uspeãno vodila operski teatar u Kilu. I kada se mislilo da je sa potresima gotovo, “ostavku” je podneo glavni muziåki direktor Kristijan Tileman i otiãao za ãefa Minhenske filharmonije.U meðuvremenu je Deutsche Oper integrisana u ustanovu Opera u Berlinu, a njen baletski ansambl, koji je bio spao na samo trideset ålanova, delimiåno je uãao u sastav novoobrazovanog Dræavnog baleta u Berlinu. I onda, u treñem åinu Labudovog jezera u izvoðenju baletskog ansambla Marijinskog teatra poånu da na scenu isplovljavaju labudi - i nikada kraja... I kada se zaåudite nad brojem (24), baã tada se pojave joã åetiri, pa joã åetiri. Kaæu da baletski ansambl Marijinskog teatra ima 210 do 230 ålanova. I onda je dostojna divljenja åinjenica da je baletski ansambl Deutsche Oper uopãte mogao da funkcioniãe - i to dobro. Na programu gostovanja bilu su jedno Gala Soare, tri izvoðenja baleta Don Kihot i pet veåeri kada je izveden balet Labudovo jezero, sve uz “æivu” muziku orkestra Mari- jinskog teatra pod naizmeniånom upravom dvojice dirigenata. Veñ prve veåeri u Etidama, baletu u jednom åinu na muziku Karla Åernija, u koreografiji Haralda Landera (praizvedba 1948. godine, Kopenhagen), corps de ballet je oduãevio publiku vrhunskim kvalitetom svog nastupa. Stekao se utisak da bi svako od ålanova ansambla mogao da “uskoåi” u solistiåku rolu, a to je potvrðeno i narednih veåeri. Ansambl je pokazao veliko znanje i umeñe, ali i ogromnu disciplinu kako u klasiånoj igri tako i u stilizovanim “nacionalnim” igrama. Gala soare imalo je nesvakidaãnji program. U prvom delu izveden je balet Posveñenje proleña (!?). Posle pauze usledilo je nekoliko najåuvenijih baletskih naslova - San o ruæi, pas de deux iz Arlekinade, pas de deux iz Labudovog jezera, Fokinov Labud i duet iz baleta Gusar (Le Corsaire). Kao posebna dopuna, poklon berlinskoj publici, izvedena je kreacija Middle Duet Alekseja Ratmanskog na muziku Jurija Chanona, kvalitetno izvedena od strane Darje Pavlenko i Andreja Merkurjeva. Bio je to kratak izlet u drugu polovinu XX veka. Posle druge pauze sledile su veñ pomenute Etide.

Orchestra () 2005. 82 Umiruñi labud, Uljana Lopatkina

Balet Posveñenje proleña najavljen je kao rekonstrukcija originalne koreografije Vaclava Niæinskog koja je na svojoj praizvedbi izazvala skandal. To ãto smo sada videli moæe da posluæi kao informacija i da se, osim nekih delova, prepusti istoriji ili umetniåkim diskusijama. O tome svedoåi i konvencionalni aplauz inaåe dobronamerne berlinske publike, koja je da bi prisustvovala ovim nesvakidaãnjim predstavama, morala za ulaznice da izdvoji skoro isto toliko evra koliko i maraka pre åetiri godine. Muzika Igora Stravinskog izvojevala je svoje mesto u svetu klasiånog baleta, a to ãto smo videli izgledalo je sada kao neki jogunasti hir genijalnog Niæinskog koji kao da nekako pada u zaborav za razliku od njegovog legendarnog (u)skoka kroz prozor u baletu San o ruæi. Ne tako davno, videli smo Posveñenje proleña u izvoðenju uåenika berlinske baletske ãkole ãto je ostavilo izuzetan utisak na publiku (Orchestra 24/25). Pomenuti (u)skok kroz prozor bio je inaåe, pravi poåetak sjajne baletske veåeri. Odliåno ga je izveo Igor Koljba, baletski igraå åije ruke predstavljaju poseban umetniåki doæivljaj. Izuzetno! Uljana Lopatkina, koju na proãlom gostovanju i pored najave (zbog povrede) nismo videli, ove veåeri prenela nas je u svet snova interpretacijom Fokinovog Labuda, a zavrãne veåeri je plenila u baletu Labudovo jezero tumaåeñi uloge Odete i Odilije. Ljubitelje baleta posebno raduje informacija da ñe se Lopatkina ponovo pojaviti pred berlinskom publikom na sledeñoj “domañoj” baletskoj premijeri Ballet Gala - Malakhov&Friends (kao ãto se vidi, niãta bez engleskog), krajem januara 2005. godine. U Don Kihotu je “ludovala” posebno sa developeima raspoloæena Olesja Navikova kao Kitri. U prigodnoj broãuri njeno ime navedeno je u rubrici corps de ballet, meðutim, sada kao i na Gala Soareu kada je igrala pas de deux iz Labudovog jezera (s odliånim partnerom Leonidom Stefanovim), potvrdila je onaj utisak koji je na publiku ostavio visoki kvalitet izvoðaãtva baletskog ansambla legendarnog Marijinskog teatra. Pre åetiri godine ålan ansambla bila je i Irina Golub. U meðuvremenu, nju je 2003. godine ameriåki åasopis Dance Magazine uneo na listu 25 To Watch (25 koje treba gledati) i sada je najavljena kao solistkinja. Vrlo dobro se pokazala i u baletima San o ruæi, Don Kihot i Labudovo jezero, kao i Alina Somova (Kraljica Drijada), a sjajnim skokovima iskazao se Anton Korsakov, prvo u Arlekinadi, a zatim kao Bazil u Don Kihotu. Videli smo dosta “starih znanaca” sa prethodnog gostovanja. Dijana Viãnjeva, Kitri prve veåeri, sada je i naãa sugraðanka. Nedavno je nastupila u obnovljenoj predstavi Ring Morisa Beæara. Vrsni baletski igraå Andrijan Fadejev ostao nam je takoðe u señanju sa proãlog gostovanja, ali ga pamtimo i kao odliånog Romea u Vamosovoj koreografiji u Deutsche Oper. Sasvim nov bio nam je Andrej Ivanov koji je u ulozi Dvorske lude u baletu Labudovo jezero svih pet veåeri ludovao na sceni, pun æivotne radosti. Kao karakterni igraåi pamtiñe se Anton Lukovkin i Roman Skripkin. Prve veåeri orkestar je pod upravom Mihaila Agresta pokazao da moæe da svira i tiãe nego proãlog puta kada su, iz ne znam kojih razloga, bili preglasni. Sjajni instrumentalni solisti svojim muziciranjem doprineli su da adaða budu kao snoviðenja. Miomir Nikoliñ

83 Orchestra () 2005. GALA PROGRAM MALAHOV I PRIJATELJI, STAATSBALLET BERLIN 21. JANUAR 2005.

Uz malu pomoñ åuvenih kolega

ao druga premijera Berlinskog dræavnog baleta u sezoni 2004/2005 prikazan je gala program pod Knazivom Malahov i prijatelji. Tako su berlinski pok- lonici baletske umetnosti imali priliku da pored domañih, vide i åuvene soliste baletskih ansambala iz Minhena (Lucia Åacarra i Cyril Pierre), Ãtutgarta (Friedemann Vogel), Pariza (Aurelie Dupont i Manuel Legris) i Sankt Peterburga (Uljana Lopatkina). Doduãe, ne sve na svakoj predstavi jer nije bilo moguñe do te mere uskladiti termine, a zatim i “viãa sila” (povrede i sliåno) nije dopustila da se oåekivani program uvek u potpunosti izvede. Zbog toga ñe poslednja planirana predstava 20. maja 2005. godine morati da se zameni jednom repertoarskom (Sneæna kraljica). Gala veåe poåinje i zavrãava domañin Vladimir Malahov - San o ruæi na poåetku, a na kraju Caught, u koreografiji Davida Parsonsa, na muziku Petera Fripa. Stroboskopski efekti nas prenose u svet virtuelne stvarnosti uz burne aplauze. Doma- ñin se pojavljuje i u drugoj taåki drugog dela veåeri kao Na- rcis Kasjana Golejsovskog, na muziku Nikolaja Åerepnjina. Sjajne karakterne numere doneli su Dinu Tamazlakaru u Gopaku iz baleta Taras Buljba (muzika Salovjov-Sedoj, koreograf Fjodor V. Lopuhov) i Marcin Krajevski u koreografiji Les Bourgeois (koreograf Ben van Cauwenburgh, muzika Æak Brel). Baletski igraå Leo Mujiñ koji je svoje ãkolovanje otpoåeo u Beogradu, predstavio se veoma dobro i kao igraå i kao koreograf, zajedno sa partnerom (Ilja Louwen) u sop- stvenoj kreaciji The Taste of the lost moment, na muziku Ðuzepea Torelija. Polina Semjonova je ljubimica berlinske publike i svako njeno pojavljivanje je doæivljaj koji se pamti. Uljana Lopatkina je ponovo (kao i na gostovanju Mariji- nskog teatra) oduãevila sve prisutne interpretacijom Labuda Mihaila Fokina. Ovoga puta, uz nadahnutu muziåku interpretaciju Johanesa Mirova (violonåelo) i Elizabet Kupe (klavir), prevazi7la je samu sebe. A u Legendi o ljubavi Jurija Grigoroviåa, na muziku Arifa Melikova, pokazala je izvanrednu lepotu pokreta i umetniåkog izraza. Miomir Nikoliñ FOTOGRAFIJE: HASTENTEUFEL Vladimir Malakhov Orchestra () 2005. 84 Vladimir Malahov, Artem Shpilevsky

... Za baletske sladokusce, joã malo fotografija iz Beæarovog Ringa

Vladimir Malahov, Nadja Saidakova, Artem Shpilevski 85 Orchestra () 2005. TANZOLYMP FESTIVAL BALETSKIH ÃKOLA 13-16. januar 2005. FOTOGRAFIJE: CHARLES TANDY Krcko Oraãåiñ, Staatliche Ballet Schule Berlin

Pod nazivom Umetniåka igra, globalni jezik odræan je festival igre u Berlinu za mlade igraåe uzrasta od 8 do 18 godina. Prvo izdanje odræano ÆIRI: je u januaru 2004. godine, a zaåeo ga je Oleksi Besmertni, igraå iz Odese Vladimir Vasiljev, koji je okonåao svoju aktivnu igraåku karijeru u baletu Dræavne opere u predsednik Berlinu 2002. godine. Njegova osnovna ideja bila je da okupi decu i Eva Evdokimova, omladinu iz celog sveta pod jedinstvenim idealom - ljubav prema igri. primabalerina Proãlogodiãnji festival bio je uspeãan, a ove godine je postigao joã veñi Gregor Sajfert, uspeh sa preko 500 uåesnika iz 44 ãkole iz 17 zemalja. Meðutim, uprkos direktor Dræavne baletske ãkole, Berlin velikom meðunarodnom interesovanju, nemaåka vlada nije pruæila Igal Peri, nikakvu finansijsku podrãku, zbog åega je festival morao pre svega da se umetniåki direktor Peridance centra, Njujork osloni na privatna sponzorstva. Besmertni je uspeo da obezbedi podrãku Oliver Mac, CID-UNESCO-a, a æirijem je predsedavao ni manje ni viãe nego Vladimir direktor Instituta za profesionalnu umetniåku Vasijev. igru, Cirih Festival ima formu takmiåenja, ali nagrade nisu najvaænije veñ åinjenica da Ãtefi Ãercer, uåesnici imaju priliku da se upoznaju, posmatraju i vide ãta druge ãkole i solista Ciriãkog baleta i predavaå u Acteone zemlje imaju da ponude u ovoj oblasti. Reå “kandidat” nijednom nije institutu za umetniåku igru, Cirih upotrebljena. Svi su bili samo “uåesnici”. Nije bilo polufinala i finala. Svima Milorad Miãkoviñ, je bilo omoguñeno da pokaæu ãta znaju u kategoriji za koju su se prijavili poåasni predsednik, CID-UNESCO i, nakon ãto je svako dobio svoju ãansu, æiri je odluåio ko ñe uåestvovati u Konstans Vernon, zavrãnoj gala predstavi, a ko ñe dobiti nagradu ili stipendiju. direktor Baletske akademije, Berlin Tadeuã Mataz, Uåesnici su bili podeljeni u tri starosne kategorije: od 8 do 12, od 13 do 15 direktor ãkole Dæona Kranka, Ãtutgart i od 16 do 18 godina, bez obzira na to da li dolaze iz privatnih, struånih, Mania Feilke, dræavnih ãkola ili ansambala. Takoðe je postojala podela po stilovima: predsednik Ambasadorskog kluba, Berlin klasiåno-akademska tehnika, moderna igra, folklor i pop. Moglo je da se Princ Nikita Lobanov-Rostovski, bira izmeðu klasiånog sola, dueta ili grupe u jednom ili dva stila u okviru London svake starosne kategorije, sa minimalno jednom a maksimum dve numere Kacuko Okamoto, u obe kategorije. Æiriju nije bilo lako da oceni pet stotina uåesnika u predsednik baletske fondacije Inoue, Tokio razliåitim kategorijama dok je veñina nastupala u viãe od jedne kategorije. Posle tri dana napornog rada izabrano je 45 komada za gala predstavu koja je otvorena tako ãto su svi uåesnici na scenu ulazili polako igrajuñi imrovizovanu polonezu.

Orchestra () 2005. 86 Circus, Alexander Schpak i Motuzov Egor

Svi uåesnici festivala pokazali su veliko interesovanje da pogledaju nastup svojih kolega, a veñina ih je (nakon sopstvenih nastupa) æurila nazad u auditorijum ne æeleñi da bilo ãta propusti. Ãto se tiåe umetniåkog standarda, bilo je prirodno da su varirali s obzirom na tako veliki broj uåesnika. Kulture iz kojih su uåesnici doãli takoðe su bile veoma raznolike: od Sibira, Koreje i Japana, preko veñine evropskih zemalja do Sjedinjenih Dræava, tako da je bilo skoro nemoguñe primeniti jedinstven princip. Meðutim, bilo je zanimljivo videti da joã uvek ima ãkola koje insistiraju na tome da uåenici od devet do 11 godina starosti igraju na prstima i u klasiånim varijacijama na sceni. Te varijacije (u mlaðim starosnim grupama) nisu samo izvele veoma mlade devojke, kao ãto je bila devojåica u Raj- mondi, veñ smo videli i deåaka od devet godina åiji je nastavnik oåigledno smatrao da je on spreman za ulogu princa u Uspa- vanoj lepotici i veoma teæak solo iz baleta Bajadera. Isto se odnosi i na deåaka (11 godina) koji je morao da odigra varijacije iz baleta Uzaludna predostroænost i Labu- dovo jezero.

Don Kihot, Rachele Buriassi 87 Orchestra () 2005. Uåesnici iz Rusije, Ukrajine i Ãpanije takoðe su izveli izvanredne folklorne numere, a iz Perma, Berlina, Minhena, Ãtutgarta i Kijeva videli smo lepe nastupe u maniru klasiånog akademizma. Interesantnu modernu igru prikazala je koreografska ãkola iz Rige. Izvanredne nastupe ostvarile su jedna devojka iz Koreje i jedna iz Japana, obe uåenice Dræavne ãkole u Permu. Ne treba pre- videti ni jedanaestogodiãnje bliznakinje iz Jerevana koje su igrale sve od klasiåne igre, preko folklora do stepa. Nekoliko privatnih ãkola, kao ãto su ãkole iz Hamburga, Madrida, Barselone, Bolcana i Diseldorfa, pokazale su kako amateri koji su dobro poduåavani mogu da dostignu zavidan umetniåki nivo. Gospodin Klaus Fovereit (Klaus Wowereit), gradonaåelnik Berlina, i gospoða Edelhard Bulman, ministar za obrazovanje i nauku, napisali su govor za otvaranje festivala i na taj naåin dali svoju podrãku. Hotel “Park Inn” ne samo da je obezbedio smeãtaj za svih pet stotina uåesnika i nastavnike, veñ i tri obroka dnevno. Kada sam doãla na gala veåe i videla sve te mlade ljude kako pevaju i igraju, postalo mi je jasno ãta je bila poruka festivala - ujedinjena omladina iz celog sveta meðusobno se razumela koristeñi univerzalan jezik, jezik igre. Jenny J. Veldhuis Prevela Jelena Putre

Esmeralda, Radina Ekaterina (I mesto)

Uprkos åinjenici da je veñina nastavnika umetniåke igre i organizacija ãirom Evrope zabranila poduåavanje baleta na ãpic patikama devojåica ispod 12 godina, izuzetno je zabrinjavajuñe kada æiri ne samo to dozvoli veñ i dodeli toj veoma mladoj deci nagrade za igranje na prstima i interpretacije varijacija koje su daleko izvan njihovih godina i sposobnosti. Dræavna baletska ãkola iz Berlina bila je razumnija i dozvolila da tri 13- godiãnjaka odigraju pas de trois iz baleta Krcko Oraãåiñ. Ta varijacija je prvobitno i bila postavljena upravo za tu starosnu grupu, a tehniåki elementi jesu deo programa za treñu obrazovnu godinu. Berlinska ãkola je takoðe pokazala prave rezultate paæljivo osmiãljenog baletskog obrazovanja kada je dvoje studenata zavrãne godine odigralo izuzetno upeåatljiv i potpuno tehniåki ispravni pas de deux iz drugog åina Æizele. Dodeljen je veliki broj nagrada u svim starosnim kategorijama za solo komade, duete i ansamble. Nagrade su bile medalje, pehari, tri stipendije za Dræavnu baletsku ãkolu u Berlinu, ãkolu Dæona Kranka u Ãtutgartu i za Akademiju u Minhenu. Jedna od nagrada bila je uåeãñe na ameriåkom baletskom takmiåenju u Njujorku, kao i pohaðanje letnjeg kursa u Ãpani- ji. Grand prix na ovom festivalu dobila je Zherlin Ndudi student Baletske akademije u Minhenu. Ãkolu “Lujo Daviåo” iz Beograda predstavljalo je nekoliko studenata u kategoriji klasiåno-akademske igre, ali je ova ãkola nadmaãila sve ostale izvoðenjem izvanrednog folklora za koji je osvojila prvu nagradu. Jedan par, (iz iste ãkole) koji je nastupio u kategoriji moderne igre, takoðe je odneo nagradu.

Diana i Akteon, Zherlin Ndudi (Grand prix) Orchestra () 2005. 88 NEMA^KA / ESEN

GERMAN DANCE AWARD - 2005. Voða sindikata igraåa dobija nemaåku nagradu za umetniåku igru

Osigurana buduñnost

emaåka nagrada za umetniåku igru je uslove rada i reguliãe pravo na godiãnji odmor. Tako godiãnji dogaðaj koji organizuje Udruæenje je nastao takozvani Sektor za profesionalnu umet- Nnemaåkih nastavnika igre, a 2005. godine niåku igru s Herdlejnom kao predsednikom. slavi svoju tridesetogodiãnjicu. Od 1983. godine Osamdesetih je stvorio Sindikat igraåa i postao ålan nagraðeno je 23 umetnika za izvanredne zasluge u Federacije glumaca. Takoðe je uspostavio saradnju oblasti umetniåke igre. Razlog za ustanovljavanje s britanskim udruæenjem, kao i sa austrijskim i nagrade bila je åinjenica da politiåari nisu hteli da holandskim sindikatima. priznaju vrednost igre kao umetniåke forme, pa su Zbog njegove bogate igraåke karijere nisu ga mogli interpretatori odluåili da to sami uåine. Spisak ignorisati. Zahvaljujuñi Herdlejnu igraåi su priznati dobitnika ove nagrade u stvari predstavlja listu “Ko pod istim uslovima kao operski i horski pevaåi ãto se je ko u umetniåkog igri”, a meðu njima se nalaze tiåe radnih sati, plate i uslova rada. Ukratko, Herd- imena kao ãto su Marcija Hajde (Marcia Haydee), lejn je uåinio da igraåi budu poãtovani kao svako Gret Paluka (Gret Palucca), Birgit Keil (Birgit Keil) i drugo ljudsko biñe. Svaki igraå i koreograf u Nema- Gregor Sajfert (Gregor Seyffert). Ãto se tiåe kore- åkoj Herdlejnu duguje svoju, sada normalnu egzis- ografa tu su Dæon Nojmajer (John Neumeyer), tenciju, i zbog toga je odluka da on bude nomino- Moris Beæar (Maurice Bejart), Hans van Manen van za ovu prestiænu nagradu bila - savrãena. (Hans van Manen), Tom Ãiling (Tom Shilling) i Osvrtanje na to ãto je u proãlosti postignuto je Vilijam Forsajt (William Forsythe). Na spisku se vaæno, ali pogled u buduñnost je od suãtinskog nalaze i Gustav Blank, baletski kritiåar Horst Kegler znaåaja. Zbog toga je bila odliåna ideja da se (Horst Koegler), Karl Hajnc Taubert (Karl-Heinz ustanovi Nagrada za buduñnost (Future award). Taubert), i (ne smemo da zaboravimo) osnivaå Ideja se razvila u saradnji s Fondacijom Bridæit Keil druãtva Nover Fric Huver (Fritz Hover), Konstanc koja je u proãlosti mnogo puta nadarenim studenti- Vernon (Konstanze Vernon) i Filip Braunãvajg ma obezbedila stipendije. Nagrada za buduñnost (Philippe Braunschweig), osnivaå baletskog tak- dodeljuje se mladim igraåima i koreografima koji su miåenja Prix de Lausanne. I poslednji, ali ne i naj- se u svojoj kratkoj karijeri znaåajno razvili i postigli manje znaåajan, je kompozitor Verner Hence upeåatljiv umetniåki uspeh. (Werner Henze). Svake godine ålanovi odbora Tokom predstave u åast ovog dogaðaja morali smo imaju teæak zadatak da odluåe ko ñe biti nomino- da priznamo da je napravljen pravi izbor kada su van. Da bi se osigurala buduñnost ove nagrade, nagraðene liånosti u pitanju. Flava Salamanka iz 2004. godine je osnovano Druãtvo za unapreðenje Brazila koji ima 21 godinu je u svojoj karijeri u umetniåke igre u Nemaåkoj i zapoåelo saradnju s Badisches Ballet u Karlsrue postigao znaåajan Udruæenjem nemaåkih nastavnika baleta. napredak. Njegovu briljantnu tehniku naglaãava Sve se dogaða u Esenu, gradu koji ima dugu tradi- odliåna umetniåka prezentacija i izuzetna mu- ciju umetniåke igre. Kurt Jos (Kurt Joos) je osnovao zikalnost. Polianu Semionovu je primetio Vladimir svoju trupu u Esenu gde je i sediãte Folkwang ãkole Malahov na njenom poslednjem ispitu u ãkoli Bolj- veñ dugi niz godina. Dodeljivanje nagrade privlaåi ãog teatra. Odmah ju je angaæovao za svoj ansambl brojnu publiku koja se sastoji od igraåa, nastavnika, u Berlinu (2002. godine) i od tada je stigla do pozi- ljubitelja umetniåke igre i politiåara iz Nemaåke i cije prvog soliste pokazujuñi za danaãnje vreme drugih zemalja. tako redak kvalitet prave baletske zvezde. Sledeñi je Ove godine nagraðen je Hanc Herdlejn (Hanz bio Tiago Bordin, takoðe iz Brazila, koji je u svojoj Hardlein), bivãi igraå, koji se aktivno zalaæe za desetoj godini odluåio da ñe biti koreograf. Dobio je poboljãanje socijalnog i finansijskog poloæaja jednu od stipendija Keil fondacije i doãao na Aka- igraåa. Herdlejn je zapoåeo svoju karijeru igrajuñi demiju u Manhajmu. Dve godine kasnije, u osam- po raznim nemaåkim pozoriãtima u vreme Ivon naestoj godini, napravio je svoju prvu koreografiju. Georgi (Yvonne Georgi) i Kurta Josa. Tokom svoje Nastavio je stvarajuñi jednu baletsku predstavu igraåke karijere studirao je sociologiju i filozofiju ãto godiãnje, a istovremeno igrajuñi vodeñe uloge u mu je omoguñilo da posmatra svoju profesiju iz dru- hamburãkom Baletu Dæona Nojmajera. On ima gaåijeg ugla. Godine 1968. odluåio je da se skon- izuzetan talenat za izraæavanje emocija pokretima centriãe na socijalni i finansijski poloæaj igraåa. ãto se retko sreñe kod tako mlade osobe. Njegov prvi korak bio je da igraåima osigura isti poloæaj koji su imali operski i horski pevaåi, poboljãa

89 Orchestra () 2005. FOTOGRAFIJE:URSULA KAUFMANN

Iznenaðenje godine bila je poåasna nagrada dodeljena Rojstonu Londonskim simfonijskim orkestrom, a Ãkotski kamerni i simfo- Meldumu (Royston Meldoom) za njegov izvanredan film Ritam je nijski orkestar je takoðe cenio njegov rad. Moæda ñe zahvaljujuñi to gde se pojavljuje dve stotine pedesetoro dece koja nisu igraåi. ljudima kao ãto je Meldum umetniåka igra kao oblik umetnosti, Meldum je zapoåeo svoje obrazovanje priliåno kasno. Imao je 22 obrazovanja i zanata, dobiti svoje zasluæeno priznanje i pravu godine kada je, nakon ãto je video Margot Fontejn i Rudolfa vrednost u svakom smislu te reåi. Nurejeva, odluåio da je baletska umetnost njegov pravi izbor. Izmeðu proãlosti i buduñnost nalazi se sadaãnjost i bilo je zaista Prve korake nauåio je u privatnoj baletskoj ãkoli, a tada mu je prigodno ãto je Baletska trupa iz Lajpciga pozvana da izvede dodeljena stipendija za Royal Ballet School. Kasnije je dobio i jedan od poslednjih baleta koreografa Uve Ãolca (Uwe Scholz) stipendiju za ãkolu Alvina Ejlija u Njujorku. Veñ 1975. godine Velika misa. Svi su postali svesni velikog gubitka zbog njegove dobio je nagradu Francuske fondacije za izvanredna umetniåka prerane smrti. dostignuña nakon åega je uradio koreografije za nekoliko trupa Sve u svemu ovogodiãnja dodela Nemaåke nagrade za igru bila u razliåitim zemljama. Takoðe je radio na umetniåkim projektima je dogaðaj od izuzetnog znaåaja. Buduñnost umetniåke igre u Juænoafriåkoj Republici, Zimbabveu, Peruu i Litvaniji. Tokom skoro da je osigurana, ali zahvalnost za to mora biti upuñena krize na Balkanu, angaæovao se u Bosni i na Kosovu. Radeñi u dogaðajima iz proãlosti koji su je omoguñili. Severnoj Irskoj s katoliåkom i protestantskom omladinom, åak i Jenny J. Veldhuis po zatvorima, shvatio je da koreografija ima ãire znaåenje od Prevela Jelena Putre umetniåkog. Kasnije je saraðivao sa Berlinskom filharmonijom i

Flava Salamanka, Poliana Semionova i Tiago Bordin Poliana Semionova Orchestra () 2005. 90 SLOVENIJA / LJUBLJANA SERENADE, BALETSKO VEÅE POSVEÑENO STOGODIÃNJICI ROÐENJA ÆORÆA BALANÃINA SLOVENSKO NARODNO GLEDALIÃÅE, 11.NOVEMBAR 2004. Umetniåka transfuzija ROBERT BALEN

uduñi da se povodom stogodiãnjice roðenja velikog svetskog koreografa i reformatora igre Æoræa Balanãina gotovo na svim pozornicama sveta izvode njegovi baleti, u Ljubljani su takoðe odluåili da obeleæe taj veliki jubilej izvoðenjem dva njegova Bdela - Concerto Baroco na glazbu J.S.Baha i Serenade P.I.Åajkovskog. Postavljanje oba baleta uraðeno je uz saglasnost Balanãinove fondacije koja je za tu priliku ovlastila Nanette Glushak (od 1987. godine obnavlja Balanãinove koreografije po åitavom svetu) i jednog baletskog pedagoga (Maria Palmierim).Prva je postavila balete, a druga uveæbala ljubljanski ansambl. Po onome ãto smo videli na predstavi, ljubljanski Balet je nakon niza godina prvi put izaãao na scenu tehniåki odliåno pripremljen, jasno, u okviru svojih realnih moguñnosti. Za to su svakako zasluæne obe goãñe. (Meðunarodni) baletni ansambl koji svojim nacionalnim sastavom podseña na nogometni klub, izborom ovakvog repertoara i koreografa konaåno je dobio izvoðaåku i umet- niåku inekciju koja ñe mu uveliko koristiti u buduñem radu. Viãegodiãnji repertoarski plan koji je podrazumevao angaæman koreografa åiji je umetniåki nivo bio i ispod proseånog, imao je negativan uticaj na ukus ljubljanske publike i to je svakako jedan od glavnih uzroka ãto su dvorane åesto bile poluprazne na premijerama i drugim predstavama. U okviru baletske veåeri Serenade, izveden je i balet Kloda Debisija Popodne jednog fauna. Postavio ga je nekadaãnji prvak baleta Mojmir Lasan koji se izvoðenjem naslovne role ovog dela proslavio na premijeri 1970. godine, tada “pod baletskom palicom” koreografa Seræa Lifara. Iako Lasana prvi put susreñemo u toj novoj ulozi, moæemo pohvaliti njegov rad posebno sa mladim slovenaåkim plesaåem Mihailom Ævegliåem koji je iznenadio svojom interpretacijom ove veoma kompleksne uloge.Iako je domañi plesaå veoma uspeãn- im nastupom izveo ovaj koreografsko minimalistiåan balet i probudio naãu pozornost, rukovodstvo Baleta SNG odluåilo je da na premijeri pleãe neki novoangaæovani igraå Aleksander Zembrovski koji na sceni viãe podseña na bodi bildera nego na klasiånog baletskog igraåa. Joã jedna åudna odluka. Ãteta... Breda Pretnar

91 Orchestra () 2005. CRVENA ÆIZELA, GOSTOVANJE TRUPE BORISA EJFMANA (SANKT PETERSBURG) CANKARJEV DOM, DECEMBAR 2004. Bravo!

Iako Ejfmanovo kazaliãte veñ treñi put gostuje u Cankarjevom domu, to nijednom reåi nije pomenuto u medijskim najavama, niti u kazaliãnom listu. Kao da se niko ne seña da je veñ osamdesetih godina proãlog veka u dva navrata Ejfmanova trupa sa uspehom gostovala u Ljubljani. Publika koja je doãla u Cankarjev dom, oduãevljeno je primila ovo, u Sloveniji joã neviðeno Ejfmanovo delo. U baletu Crvena Æizela koreograf Ejfman nije za glavnu temu odabrao lepotu plesa balerine Olge Spasivceve, legendarne Æizele, veñ je balet posvetio njenoj liånoj æivotnoj tragediji. U sadræaju baleta doduãe, ne pominje se njeno ime, åime delo dobija ãiri znaåaj jer upozorava i na druge velike umetnike, ærtve totalitarnih reæima. Borisa Ejfmana moæemo slobodno ubrojiti meðu znaåajne koreografe koji su se pojavili krajem proãlog veka. On se uspeãno otrgnuo iz okvira ruske baletske tradicije. Njegova dela odlikuju dramski plesni jezik izvanrednih narativnih sposobnosti. Crvena Æizela je drama (za pet osoba) koja se odigrava u okviru teatra u teatru. Glavne liånosti su balerina, baletni pedagog, agent KGB-a, balerinin partner i njegov ljubomorni prijatelj. U ovim osobama svakako pronalazimo likove Olge Spasivceve i Borisa Kapluna, dok su se Niæinski, Lifar i Djagiljev mogu naslutiti u drugim ulogama.. Drama poåinje predivnom scenom balerina na pokusu, u maniru slikarskih platna Edgara Dega. Slede revolucionarni dogaðaji koji utiåu na zbivanja u kraljevskom teatru, dolaskom agenata KGB-a odevenih u crna koæna odela. U drugom delu koreograf premeãta dramatiåan tok radnje u parisko zabaviãte. Sræ dramatiånosti su svakako, meðuljudski odnosi pet glavnih protagonista. Oåaj i nesreña glavnog lika doseæe do vrhunca u plesu balerine (sa glavom Agenta KGB-a) slikovito prikazanim izvanrednim tehniåkim reãenjem. Treba pomenuti retko dobar izbor glazbe, koja odliåno odgovara pojedinim fragmentima drame (od Adamove Æizele do Ãnitkea, Bizea i Åajkovskog). Smatra se da baletna drama Crvena Æizela svakako spada meðu najuspeãnije koreografske kreacije Borisa Ejfmana. Breda Pretnar

Orchestra () 2005. 92 VERONIKA JE ODLUÅILA…SAVREMENA PLESNA PREDSTAVA PO ROMANU PAOLA KUELJA VERONIKA JE ODLUÅILA DA UMRE SLOVENSKO NARODNO GLEDALIÃÅE, 17. MART 2005. Ballet Decide Morrer ROBERT BALEN

ajnovija premijera suvremene plesne predstave ljubljanskog Baleta potvrðuje moja predviðanja zabeleæena u proãlom broju Orchestre, da ljubljanski Balet nacionalnog pozoriãta polako menja svoju Nfizionomiju i preuzima ulogu suvremenog plesnog teatra. Predstava raðena po knjizi Paola Kuelja sa originalnim naslovom Veronica Decide Morrer, jasno pokazuje kuda ljubljanski Balet vodi repertoarna politika ljubljanske Operno-baletske kuñe. Kako ono beãe rekao Luka (citat iz Svetog pisma: Luka 10, 19-21 u uvodu knjige): Gledajte, dao sam vam vlast gaziti zmije(åitaj balet)… Niãta vam neñe ãkoditi. Sadræaj Kueljovog knjiæevnog dela Veronica Decide Morrer (Veronika je odluåila da umre) dogaða se u Ljubljani. Opisuje pokuãaj samoubistva psihiåki poremeñene Veronike, koja u psihijatrijskoj ustanovi otkriva smisao æivota. Kao osnov dogaðaja posluæila su autorova vlastita iskustva kada se i sâm naãao u zavodu za duãevne bolesti. Buduñi da Kueljo spada meðu pet najåitanijih pisaca na planeti, ovo delo je dobrodoãla promocija Slovenije u svetu. Odakle ideja ponovog susreta s Ismailijanom? Prilikom svog prvog boravka u Ljubljani koreograf Gagik Ismailijan je voði ljubljanskog Baleta poklonio Kueljovo djelo Veronika je odluåila da umre. Ljubljansko baletno voðstvo je na Ismailijana upozorio pokojni Leo Stipaniåiñ, kada je postao ãef ljubljanskog Baleta. Nakon njegove smrti, Gagik Ismailijan je pre dve godine doãao u uæi izbor koreografa i s ljubljanskim Baletom postavio predstavu Ta ljubav. Kako vidimo, spretno baåena udica s jednim od Kueljovih best selera urodila je plodom. Kreatori repertoarne politike odluåili su da ponovo pozovu Ismailijana da bi s ljubljanskim plesaåima postavio novo delo. Tako se u Hrvatskoj ispevani (napomena: mislim - istroãeni) koreograf sa predstavom u Ljubljani, uspeo zadræati u ovom delu nekadaãnje Jugoslavije. Ljubljanski balet izvrãio zadatak Ljubljanski Balet ponovo je potvrdio da je kavalitetno baletno obrazovanje dobar osnov za izvoðenje “bilo kakvih“ suvremenih plesnih pokreta “bilo kojih“ koreografa, koji nastoje slediti moderne trendove. Muãki deo ljubljanskog Baleta i neke solistkinje (odliåna Regina Kriæaj) dobro su iskoristili zadati pokret i izraæajne moguñnosti koje im je nudila koreografija i dokazali da su dorasli zahtjevima alternativne plesne scene. Gagik Ismailijan je svoju koreografsku zamisao pokuãao viãe ili manje uspeãno podrediti nepovezanoj i donekle nerazumljivoj dramaturãkoj obradi Irene Ãtaudohar, glazbi dua Silence (sumnjive umetniåke vrednosti) i svoj skromni koreografski reånik nategnut do krajnjih (vremenskih) granica izdræljivosti veñine publike. Veoma traæeni kostimograf Alan Hranitelj (koji ne oblaåi samo glumce, plesaåe i pevaåe na sceni, veñ i razne ministarke i druge uvaæene osobe u Sloveniji), nakon ãto je nedavno oduãevio svojim kostimima u opernom spektaklu Offenbahovih Renskih nimfi, u ovoj predstavi je reciklirao svoje uobiåajene kostimne ideje. Scenografija je minimalistiåki zamiãljena i tako i postavljena (Mateja Filipåiñ) a dopunjena je svetlosnim efektima Mirana Ãuãtersiåa. Da li su rezultati ponovne saradnje s koreografom Gagikom Ismailijanom koristili ljubljanskom baletnom ansamblu videñemo uskoro u ljetnjoj operno/baletnoj sezoni u drugoj polovini juna ove godine, kada ljubljanski Balet bude ponovo “zaplivao” u Labudovom jezeru, na velikoj pozornici Cankarjevog doma.

93 Orchestra () 2005. Dramaturgija Posebnu pozornost treba posvetiti dramaturgiji Irene Ãtaudohar koja se snaãla u ovom stvaralaåkom timu. Uprkos tome da su u ljubljanskom teatru stalno zaposlena dva dramaturga (znamo da koreografi uglavnom sami pristupaju dramaturgiji), a uz to pozoriãte ne raspolaæe neograniåenim sredstvima, ipak je angaæovana spoljna saradnica Irena Ãtaudohar, koja nije opravdala poverenje. (Ona je koautorka programa slovenskog meðunarodnog festivala Mladi lavovi koji su deo mreæe Junge Hunde a od 2004. godine je i ålanica upravnog odbora Meðunarodne mreæe za razvoj suvremenog plesa na podruåju Mediterana, Dance Bassin Mediteranee, sa sediãtem u Parizu.) Pogledajmo kako je Irena Ãtaudohar zamislila dramaturãku obradu Kueljove Veronike. Iz materijala koji je uruåen na konferenciji za novinare, ona nam je predoåila brojna (retoriåna) pitanja, koja su joj, kako sama kaæe, pala na pamet dok je gledala stvaranje predstave. Da bismo sagledali njena razmiãljanja kod dramaturãkog zahvata evo nekih od njih: „Kako ples priåa priåu? Da li je ples univerzalan? O åemu razmiãljaju plesaåi kada pleãu? Kako su njihova tela mogla zapamtiti brojne preciznosti i silovitosti Isamilijanove koreografije? Na koji naåin telo formira svoje vlastito pamñenje, koje se razlikuje od onog u glavi?“ Mogla se zapitati i kako se dete nauåi hodati! Uz to nam je i „dopustila“ da bacimo pogled iza kulisa, mudro konstatujuñi: „Za svaki sluåaj, ukoliko to veñ ne znate, ples i koreografija celoveåernje predstave nastaju u studiju i traæe sate i sate napornog rada...“ Gledajuñi predstavu setila sam se Kafkinog citata, koji je Ãtau- doharjeva upotrebila: Ljudi koji ãantaju, misle da su bliæe letenju nego ljudi koji znaju hodati. Zanima me gde sebe ubraja?

Izbor glazbe Autorska glazba dua Silence (Boris Benko, Primoæ Hladnik) obuhvata sve - od buåne zagluãujuñe tehno-glazbe (zvuka) preko ãansona do delikatnih klavirskih tonova koji padaju kao neustavljive kaplje vode na sluãateljeve oseñaje, bolje - koje bombardiraju sluãateljev mozak. Odjeci u ãtampi Kritike u dva vodeña ljubljanska medija bile su viãe nego odliåne. Da bi u pravom svetlu sagledali stvar, dobro je znati da je dramaturg Irena Ãtaudohar stalno prisutna na alter sceni i da su selektori predstava za nedavni festival Gibanica 2005, glavni kritiåar „Dela“ Rok Vevar i asistentica koreografa Mateja Rebolj (otkad je u penziji takoðe intenzivno prisutna na suvremenoj sceni kao plesaåica). Ne åudi- mo se da smo u „Delu“ mogli proåitati kritiku istog Roka Vevra da je (uz ostale superlative): „...Veronika je odluåila... Gagika Ismailijana i baletnog ansambla ljubljanske Opere i baleta vrhunsko i virtuozno plesno dostignuñe, te odluka koja obavezuje.“ Zakljuåak Bez sumnje, nedavna predstava ne spada u nacionalni teatar. Njoj je mesto na upravo zavrãenom festivalu Gibanica 2005, bijenalnom slovenaåkom plesnom festivalu, koji predstavlja naj dostignuña domañe suvremene plesne produkcije koju predvode eksperimenti i istraæivanja pojedinaca. Ili pak, na godiãnjem meðunarodnom festivalu Exodos. Ova predstava je upuñena mladima, tinejdæerima, u nadi da ñe dinosaurusi koji sastavljaju jezgro abonenata uskoro izumreti. A hoñe li tako uskoro? Zar zaboravljaju da dolaze novi dinosaurusi? A ãto ñe se dogoditi ako se ukus danaãnjih tinejdæera promeni? Æivi bili pa videli. Breda Pretnar

Orchestra () 2005. 94 SLOVENIJA / MARIBOR

USPAVANA LEPOTICA, BALET SLOVENSKOG NARODNOG GLEDALIÃÅA SEZONA 2004-2005

Ma nek’ se pleãe...

Dinko Bogdaniñ

rvi put smo doæiveli vrlo neprijatno iznenaðenje kada je 2000. godine Dinko Bogdaniñ, tada novoimen- ovani ãef Baleta HNK-a, na zagrebaåku pozornicu (veãto) preneo verziju Rudolfa Nurejeva po Marijusu PPetipa, balet Bajadera, koju je on za svog æivota pripremio za balet pariske Opere, ne spominjuñi Nurejeva kao pravog autora. Bogdaniñ je ovu postavku upotrebio u celini potpisujuñi se kao iskljuåivi reæiser, koreograf i dramaturg Bajdere sa napomenom “po Petipa”. Eto, dogodilo se. Buduñi da je balet (po Bogdaniñevoj zasluzi) doæiveo izvanredan uspeh kod publike i kritike te tako nagovestio renesansu zagrebaåkog baleta, niko se (naæalost) nije zapitao ãto bi se dogodilo kada bi predstavnici autorskih prava Rudolfa Nurejeva nekim åudom, doãli u Zagreb i pogledali predstavu. Najnoviji Bogdaniñev poduhvat iste vrste predstavlja njegova verzija Uspavane lepotice koju je sastavio u Slovenskom narodnom gledaliãåu u Mariboru. Ovaj put je sudbinu Rudolfa Nurejeva doæiveo znameniti koreograf Marijus Petipa. Bogdaniñ se sada potpisuje kao iskljuåivi reæiser i koreograf predstave. Ni spomena da su u baletu upotrebljene najpoznatije Petipaove originalne varijacije, jasno, prilagoðene tehniåkim sposobnosti- ma slovenaåkih baletskih solista. Gore spomenuto za veñinu publike nije od nekog znaåaja. Ne utiåe na njihovo oduãevljenje. Njih ne zanima da li solisti pleãu Petipaove originalne varijacije, vrte dve ili tri piruete, da li u varijaciji s åetiri princa Aurora dræi znameniti balans na arabesku ili ne, da li su stopala istegnuta, kakve su linije nogu, kako balerine stoje na prstima... Vaæno je da se pleãe. Ipak, s pravom se oåekuje da ñe te nedostatke uoåiti deæurna struåna kritika. Ali, u novinama jedino moæemo proåitati da “koreografija sledi teænje Marijusa Petipe”. Zanima me otkud ta pro- nicljiva spoznaja. Dovoljno je da predstavi prisustvuje nekoliko baletnih struånjaka, nekadaãnjih baletnih prvaka, malo istoriåara igre i po koji koreograf s iskustvom ili baletski pedagog i svi oni kojima su dobro poznate originalne Petipaove varijacije (koje se stalno izvode na velikim svetskim pozornicama, uz to su deo obaveznog programa vodeñih meðunarodnih takmiåenja a i saåuvane su na video-snimcima), pa da takvi navodi gube svaku kredibilnost. Da se vratimo na premijeru Uspavane lepotice. Nakon veoma uspeãnih plesnih (!) projekata Edvarda Kluga (Tango, Lacrimas), koji sluæe na åast mariborskom Baletu (ove godine Klug je s pravom, nominiran za jednu od najznaåajnijih slovenaåkih nagrada: za Nagradu Preãernovog sklada), te nakon oduãevljenog prijema Teodorakisovog Grka Zorbe (koreografija L. Massina) na ljubljanskom letnjem festivalu u Kriæankama (2004), umetniåko voðstvo odluåilo je da na scenu postavi niãta manje nego Uspavanu lepoticu, mogli bi reñi tvrd orah iz klasiånog baletnog repertoara. Nakon ãto su baletne ãpic patike bile duæe vreme na dopustu, mariborski Balet ponovo stupa na prste. Mase oboæavalaca celoveåernjih klasiånih baleta Uspavanu lepoticu pozdravlja s oduãevljenjem i ovacijama. Deæurni “baletni” kritiåari (neki od njih su prvi put videli ovaj balet), oduãevljeni su izvedbom. Zato nije ni malo zahvalan zadatak oceniti ovu premijeru. Kao prvo, predstavu ne mogu promatrati i doæiveti a da iz señanja izbriãem mnoge ranije viðene verzije ovog baleta i mnoge mlade takmiåare meðunarodnih takmiåenja, gde su originalne varijacije iz Uspavane lepotice dio obaveznog programa. Koreograf Bogdaniñ javno izjavljuje da je mariborski Balet postigao evropski baletni nivo. Da li se nada novoj narudæbi? Tu bi tvrdnju valjalo dokazati na nekoj od svetskih pozornica s tradicijom.

95 Orchestra () 2005. FOTOGRAFIJE: HOCHSTATTER Anton Bogov

Po reåima koreografa Dinka Bogdaniña on svoju Uspavanu lepoticu postavlja u danaãnje vreme neãto kao Sleeping Beauty With Love(!). Sadræaj: mladiña i njegovu djevojku u ãetnji iznenadi oluja. Oboje nalaze skloniãte, svako pod svojim drvetom. Kad prestane oluja, drveñe otpleãe (!) sa scene, mladiñ ostane sam bez djevojke (Aurore). Pojavi se Dobra vila koja ga tjeãi i vodi kroz priåu. Mladiñ traæi svoju dragu. Kako poznaje priåu on pokuãa utjecati na dogaðaje koji slede. Kad se tok radnje bliæi kraju, mladiñ se ponovo naðe u parku, osvrne se i ugleda svoju usnulu dragu. Ljubi je. Za njih dvoje poåinje “nova priåa” koju æivimo danas. Bogdaniñevu verziju nije ni u åemu moguñe uporediti sa znamenitom predstavom Uspavane lepotice Maca Eka ili sa fascinantnom La Belle (J. C. Maillot), tako ãto neki mladiñ u trapericama ãeta kroz priåu i mota se meðu plesaåima. U plesaåko-umetniåkom smislu sve je natplesala Karabos (Valentina Turcu), nezaboravnog pogleda predivno zlobnih oåiju, izvajanih baletnih stopala i sofisticiranog pokreta ruku. Valja istañi da koreografija nije zahte- vala izvoðenje nekih tehniåki zahtjevnih koraka. Ãteta ãto se kostim nije uklopio u cjelovitu kostimografsku zamisao i nije mario za umetniåke predispozicije umetnice. Ne mogu takoðe, da ne spomenem epizodnu ulogu Maåka (Christian Gueremachi), koji bi se svojom jedinstvenom interpretacijom (u boljoj koreografiji) mogao pojaviti na bilo kojoj pozornici. Glavna uloga princeze Aurore pripala je Alenki Laufer, koja veñ niz godina tumaåi sve prve uloge. Krivulja njezinog uspona, koja je u plesnoj tehnici postigla vrhunac u ulozi Belog i Crnog labuda, ne stremi viãe na gore. Morañe se pozabaviti mnogim sitnim tehniåkim detaljima. Najveñi nedostatak je da se pojedine uloge u njenoj interpretaciji nepromijenjene sele iz predstave u predstavu. Zahvaljujuñi prekrasnom kostimu i maski, Aurora je prelijepo izgledala. Uprkos svemu ãto sam napisala, ona je za sada joã na vrhu ljestvice slovenaåkih balerina.

Orchestra () 2005. 96 Tijuana Kriæman

Eugen Mihail Dobrescu

Mlada Tijuana Kriæman koja se vratila iz Milana gde je zavrãila milansku baletnu ãkolu, najavljena je kao buduña Aurora. Po onome ãto smo vidjeli u veoma zahtevnom pas de deux Plave ptice, put do dana kada ñe moñi preuzeti glavnu ulogu od iskusne prvakinje Alenke Laufer, moæda ñe (za njeno dobro) biti duæi nego ãto se pred- viða. Anton Bogov, dugogodiãnji “klasiåni” baletni prvak mariborskog Baleta, rado viðen gost u Zagrebu i Ljubljani, prvi put je plesao Princa Dezirea. Njegova interpretacija bila je veoma umjerena, bez nekog velikog nadmetanja u izvoðenju efikasnih plesnih koraka, ãto mu je iãlo u prilog. Kao da se pomalo umorio da u svim baletima izvodi uvjek iste tehniåke bravure kojima pobire aplauze. Æenski i muãki baletni ansambl suoåio se sa tehniåki zahtjevnom baletnom predstavom. Nadajmo se da ñe vremenom otkloniti tehniåke nedostatke. Malo koji ansambl moæe bez teãkoña skakati u tako raznolike predstave, kao ãto se to oåekuje od mariborskog ansambla. Moæda bi balet Uspavana lepotica u cjelini, bio na veñoj tehniåkoj i umetniåkoj visini da se pomaknuo datum premijere ili kod kuñe potraæio bolji asistent. Irida Lukaãova (iz uvoza), koju su zaustavile Alpe, veñ godinama je u Sloveniji stalno prisutna kao asistent koreografa kod klasiånih baleta. Niåim nije zasluæila da je neki nazivaju genijalnom, te tvrde da je ona upravo prava osoba za slovenaåki baletni ansambl. Kako je mogla dozvoliti sebi da kao struånjak za plesni stil u Uspavanoj lepotici odãe- ta u Æizelu i Labudovo jezero?! Kostimografi Ivka Ãkomrlj i Dijana Bourek ostavile su nas u dilemi - na kojem se dvoru odvija priåa ili joã bolje, iz kojih krajeva i epoha dolaze kostimi. Scenografija Dinke Jeriñeviñ bila je u stalnom sukobu s kostimima. Svaka åast dirigentu Alekseju Balkanu. Ipak, morao bi se viãe pozabaviti tempima i voditi raåuna o plesaåima. Nisu baã sva tempa bila u redu, nije njegovo da proba da ih igra na pozornici, veñ da kao muziåar oseti unutraã- nji ritam i disanje igraåa. Breda Pretnar

97 Orchestra () 2005. attachment U ZNAK SEÑANJA NA RANO PREMINULOG KOREOGRAFA UWE SCHOLZ (1958-2004)

Balet Crveno i crno (Rot und Schwarz), u Lajpcigu 2003. godine a povodom dve stotine godina od roðenja kompozitora Hektora Berlioza

aslov asocira na simfonijski balet sa istim nazivom Leonida Mjasina iz 1939. godine, na muziku Prve simfonije (1925) Dimitrija Ãostakoviåa. Meðutim, ovde je reå o Stendalovom romanu NCrveno i crno (Le rouge et le noir) iz 30-tih godina XIX stoleña, prenetom prvi put na baletsku scenu krajem 20. veka. Istaknuti baletski stvaralac ãtutgartske ãkole Uve Ãolc (Uwe Scholz, 1958-2004) postavio je ovaj balet- roman ili balet-dramu na muziku Hektora Berlioza po svom izboru, 1988. godine, u vreme kada se nalazio na åelu Baleta ciriãke Opere. Svoje koreografsko delo posvetio je Dæonu Kranku (John Cranko, 1927-1973), povodom 15-godiãnjice njegove smrti. Posle Ciriha sledi Ãolcova postavka baleta Crveno i crno 1995. godine u Drezdenu. Po njoj je koreograf saåinio produkciju za Balet Opere u Lajpcigu (koji vodi od poslednje decenije proãlog veka), 2002. godine, kao sveåanu uvertiru u slavlje dve stote godiãnjice od Berliozovog roðenja. Tim povodom je lajpciãka kuña stavila premijerno na repertoar i retko izvoðenu Berliozovu operu Trojanci, u celini, na originalnom, francuskom jeziku. Hektor Berlioz (1803-1869), simfonijski i operski kompozitor grandioznih ideja i ostvarenja, dao je svojim delom mnogo inspiracija koreografima - setimo se samo Fantastiåne simfonije, koju je prvi postavio Leonid Mjasin 1936. za Ballets Russes de Monte Carlo, za njim drugi u Beogradu 1944. Miloã Ristiñ, a Uve Ãolc u Lajpcigu 1993. godine, takoðe povodom Berliozovog jubileja. Roman Anrija Bejla (Henri Beyle, sa umetniåkim imenom Stendhal, 1783-1842) Crveno i crno, sa pod- naslovom Hronika 1830. godine, prikazuje uspon i pad (usred opãtih druãtvenih previranja uoåi julske revolucije) mladog i preambicioznog plebejca Æilijena Sorela (Julien Sorel), na kraju osuðenog na smrt zbog pokuãaja ubistva svoje ljubavnice, ugledne gospoðe i majke, koja je osujetila njegovu æenidbu sa devojkom iz aristokratske porodice. Likovi Æilijena i dveju æena koje su mu obeleæile æivot i indirektno uslovile njegovu i svoju sopstvenu propast, pruæili su koreografu zahvalan materijal za baletsko uobliåa- vanje Stendalovog knjiæevnog dela. Obratio se Berliozovoj muzici poãto je vreme Æilijena Sorela bilo i vreme velikog francuskog kompozitora - (1830. godina je i godina Fantastiåne simfonije) koristeñi za svoju troåasovnu predstavu baletske scene i druge odlomke iz opera (Benvenuto Åelini, Beatriåe i Benedikt, Trojanci) i simfonija (Harold u Italiji, Romeo i Julija, Velika posmrtno-trijumfalna simfonija). Iduñi stopama Dæona Kranka, koji je maãtovito postavljao celoveåernje balete po literarnim delima (Onjegin, Ukroñena goropad), Ãolc je ujedno i nastavljaå opusa Leonida Mjasina, sa spektaklima mon- umentalnim koncepcijama, sa epskom komponentom kao podlogom, ali sa minimumom naracije u koreografskom pismu. Sluæio se metaforama koje je zacrtao romanopisac: crveno i crno kao simboli republikanaca i rojalista, istovremeno, Sorelova dva æivotna puta, crno - kler, crveno - vojska, ali i simboli ljubavi i mrænje, pokretaåa likova romana i baleta. Klasiåna leksika kao osnova i muzikalna koreografija autora baleta doprinela je da se adekvatno Stendalovoj literarnoj i Berliozovoj muziåkoj ideji izrazi psihologija protagonista i doåara duh vremena. U svom troåinom ostvarenju, Uve Ãolc se pokazao i kao majstor koreografskih detalja i kao sugestivni reditelj masovnih scena, sa izraæajnim solistima, Æilien - Erkan Kurt, Gospoða Renal - Kiyoko Kimura, Matilda - Severine Ferrolier (izvoðenje od 5. decembra 2003), odliåno uveæbanim ansamblom, uz uzorno muziciranje Gevandhaus orkestra. Nasleðe klasiåne igre koje se revitalizovalo prvo u nekadaã- njoj Istoånoj Nemaåkoj posredstvom sovjetskog baleta, kasnije u zapadnom delu zemlje sa impulsima ruskih, engleskih i ameriåkih umetnika, daje i dalje izuzetne rezultate u sveukupnom nemaåkom Tanztheatru. Nadeæda Mosusova

Orchestra () 2005. 98 ROBERT VALEN Popodne jednog Fauna, Alexander Zembrovski

99 Orchestra () 2005. SAD / NJUJORK

NEW YORK CITY BALLET ZIMSKA SEZONA 2004-2005

Za poåetak - NYCB prvo je proslavio jubilej, pedeset godina izvodenja baleta Krcko Oraãåiñ tako ãto je u periodu od 26. novembra 2004. do 2.januara 2005. prikazao åak 46 puta ovaj balet.Jedino je svaki ponedeljak bio slobodan!!? Dobro “zagrejani” igraåi nastavili su sezonu sve do 27. februara 2005. godine. U maratonskom Krcku smenjivali su se solisti, ali je ansambl zato igrao svaku predstavu. Kao i uvek, pozoriãte je bilo puno, a ulaznicu za dobra mesta bilo je jako teãko dobiti. Mala deca, uåenici baletskih ãkola, koja su sa uspehom uåestvovala u predstavi, svake veåeri su sanjala da ñe, jednog dana, i oni u ovom baletskom biseru igrati naslovne uloge. U sezoni koja je trajala osam nedelja, prikazano je 39 baleta odigranih u okviru 56 programa - devetnaest Balanãinovih kreacija, osam Dæeroma Robinsa, ãest Pitera Marti- nsa i åetiri Kristofera Vildona. Izvedene su i dve premijere - Octet Pitera Martinsa i After Rain Kristofera Vildona. Posle pauze od dve godine, ponovo je prikazana predstava Do- uble Feature u koreografiji Suzan Stroman. U tako obimnom repertoaru i sa tako odliån- im igraåima, teãko je izdvojiti neãto ãto bi bilo bolje od ostalog. Mladi koreograf Vil- don ipak zasluæeno idalje vodi malo ispred ostalih. Njegov novi balet After Rain u dva dela, na muziku Arvo Parta (roðen u Estoniji 1935.) doæiveo je veliki uspeh.U prvom delu Tabula Rasa nastupaju tri baletska para, a u drugom Spiegel im Spiegel (za jedan par) nastup Wedny Whelan i Jock Soto ostañe u trajnom señanju. Oni su to uradili fantasti- åno!! Prisustvovali smo åistoj poeziji pokreta i koreografskih reãenja. Tu se nije igralo, veñ stalno bilo zajedno, sliveno u jedno telo i jednu duãu.Na kraju burnog aplauza publika ima svest o tome da je prisustvovala nastupu dva biña koja su se spojila u jedno! Kakva lepota! Vildon u svojim izjavama åesto govori o baletskom paru Wendy i Jock, o njihovim umetniåkim kvalitetima, kao i da naj- radije radi s njima. Naæalost, sledeñe sezone koja poåinje 26. aprila i traje do 26. juna 2005. Jock Soto oprostiñe se od scene i aktivnog igranja u NYCB gde je angaæovan 1985. godine. Nastaviñe da radi u Baletskoj ãkoli NYCB gde veñ nekoliko godina predaje. NYCB svojim prvacima ãiroko otvara vrata baletske ãkole da bi svoje znanje i iskustvo preneli na nove generacije igraåa.Verovatno i zbog takve odluke, NYCB je i posle toliko godina postojanja sinonim visokog umet- niåkog standarda koji se poãtuje i traæi. FOTOGRAFIJE:POL KOLNIK After the rain, Wendy Whelan i Jock Soto Orchestra () 2005. 100 Double feature: The blue necklace, A. Bouder i D. Woetzel

Glass pieces, Orza, Hall, Ramasar, Seth, Stafford

Predstava Double Feature Suzan Stroman je predstava u dva åina (The Blue Necklace, muz.Irving Berlin i Makin Whoopee, muz. Walter Donaldson). Ustvari, to su dva kratka baleta koja su se pre 2004.godine prikazivala i odavala poåast Balanãinovom radu na Brodveju. Gospoda Stroman je poznati brodvejski koreograf, te je predstava bila lepa, sa dobrim kostimima i odliånim igraåima. Po kvalitetu svojih koreografija Dæerom Robins ostaje jedinstvena pojava i uvek rado gledan. Njegovo Popodne jednog fauna koje je prvi put izvedeno 1953. godine, postalo je klasika i za ig- raåe veliki izazov.Balerina Janie Taylor (imeno- vana prvakinjom baleta tokom sezone) i odliåan (ako ne i najbolji) Damian Woetzel dostojno su odigrali Robinsonovu kreaciju Fauna. Joã jedna Robinsonova kreacija zasluæuje da bude spome- nuta - Glass Pieces na muziku Filipa Glasa (prem. 1983.) U njoj se vidi kako Robins sa uspehom, a na “teãku” muziku, kreira balet, ovoga puta za celi ansambl. Ritmiånim pokretima igraåi prolaze scenom kao kada prolaznici hodaju ulicom, u senci ãest igraåica sloæno, u duhu muzike, napuã- ta pozornicu, smenjuje ih ãest muãkaraca, a pris- tiæe joã ãest koji prihvataju ritmiånost igre , a kada im se, na kraju, pridruæe i devojke, sve se privodi kraju pokretima koji su uvek ritmiåno povezani. Francuska balerina Sofiane Sylve postala je ålan NYCB 2003. godine i to u statusu prvakinje. Istakla se svojom specijalnom igrom te je publika rado gleda, a kritiåari hvale. Uåestalo nastupa i postala je, na svoj naåin, joã jedna Balanãinova balerina!. Xenia Rakic

Cortege Hongrois, Sofiane Sylve 101 Orchestra () 2005. AMERICAN BALLET THEATRE CITY CENTER, 20.OKTOBAR-7.NOVEMBAR 2004.

radicionalna jesenja sezona nastupa igraåa American Ballet Theatre ovog puta trajala je umesto dve, tri nedelje ãto je dalo mnogo viãe repertoarskih moguñnosti, ali i vremena, da se u punom sjaju prikaæe svo tehniåko i izvoðaåko znanje i umeñe Tizvanrednih solista ABT-ja.Kao i uvek, na samom otvaranju sezone odræan je veliki Gala koji po pravilu nudi bogat umetniåki program. Na programu su bili poznati dueti iz joã poznatijih baleta kao ãto je Le Corsaires koji su izveli odliåna “tehniåarka” Gillian Morphy i uvek dobri Jose Manuel Carreno, zatim pas de deux iz treñeg åina Labudovog jezera (Paloma Herrera i Marchelo Gomes) i kreacije poput Other Dances u izvoðenju Alesandre Feri (Alessandra Ferri) koja ove godine slavi dvadeset godina rada u ABT kom- paniji i njenog pouzdanog partnera Angela Korele (Angel Corella).U svom obrañanju publici, direktor kompanije Kevin Mc Kenzi nagovestio je da ñe se i u narednom periodu obnavljati baleti Mihaila Fokina. Sada su na programu bile Fokinove Silfide, pa San o ruæi koje su odliåno, sa izvanrednom tehniåkom i stilskom preciznoãñu i lakoñom, izveli Herman Cornejo i Xiomara Reyes. Irina Dvorovenko odigrala je Fokinovog Umiruñeg labuda, a u modernoj koreografiji Jiræi Kilijana Sinfonietta (muz. Leos Janacek) nastup ABT ansambla je jednostavno reåeno bio fantastiåan.

Silfide, Julie Kent, Maxim Beloserkovsky i Maria Riccetto

Na programu su bile i dve premijerne predstave - Henry VIII Kristofera Vildona (Christofer Wheeldon, muz. Bendæamin Britn) koja se zasnivala na æivotu kralja Henrija VIII i dve njegove supruge Katarine od Aragona i Ane Bolen ( istorijska tema prikazana zanimljivim koreografskim reãenjima, modernim, ali i pravim istorijskim kostimima Henrijevih æena, bila je viãe igraåko nego “istorijsko” ostvarenje sada veñ veoma traæenog koreografa Vildona koje je ipak doæivelo lep prijem od strane njujorãke publike) i Pretty Good Years koreografa iz Hjustona Trey Mc Intyre na muziku Antonina Dvoræaka. Bez precizne fabule, ova kreacija je u smislu klasiåne koreografije prikazala samo dobre izvoðaåe , ali sama po sebi nije ostvarila neki bitan kvalitet. Sezona nastupa ABT kompanije svakako je bila veoma uspeãna, a njen najveñi doprinos je bio taj ãto je pokazala (i dokazala) koliko su koreografije Mihaila Fokina zasluæne za kvalitet klasiånog baletskog repertoara. Xenia Rakic

FOTOGRAFIJE: MARTY SOHL “VIII”, Julie Kent i Angel Corella

Orchestra () 2005. 102 ASPEN / SANTA FE BALLET JOYCE THEATRE, 8.-13- MART 2005.

va grada, Aspen i Santa Fe, i jedna , zajedniåka igraåka kompanija koja ima deset igraåa , vrlo dobro obrazovanih i treniranih u Draznim ameriåkim baletskim ãkolama. U dobrim “umetniåkim rukama “dva direktora (Jean Philippe Malaty i Tom Mossbrucker) postiæe velike uspehe. Bebe Schweppe osnovala je trupu 1996. godine. Ona je rodom iz dræave Dæordæija gde je i zapoåela baletsko obrazovanje. U jedanaestoj godini æivota dolazi u Njujork na poziv Roberta Dæofrija. U Aspen (Kolorado) seli se 1975. godine gde 1996.godine osniva Baletsku ãkolu Aspen, a zatim i kompaniju. Trupa odlazi na turneje po celoj Americi, a ovo je drugi put kako su svoj program prikazali u Njujorku. Pred ovdaãnju publiku “izneli su” nekoliko premijernih predstava - Left Unsaid u koreografiji Nikolo Fontea, na muziku J.S.Baha, u izvoðenju ãest igraåa koji se smenjuju u prostoru koji formiraju tri stolice koje su sve samo ne puka rekvizita (muãkarci su u crnim odelima, a devojke u plavim jednodelnim kupañim kostimima), koreografski je veãto bila “uklo- pljena” sa Bahovom muzikom, i u igraåkom smislu veomo dobro pripremljena ; predstava Sinatra Suite, koreografa Tvajle Tarp, je (ipak) pokazala ãta znaåi dobar koreograf jer je to bila najbolja predstava na programu; Fandago Lara Luboviåa na muziku Ravelovog Bolera nije bio na nekoj zavidnoj umetniåkoj visini kao ni Like Samba u postavci Trey Mc Inture koja je koristeñi ritam sambe pokuãala da igraåe stavi u klasiåan stilski kontekst. Videli smo odliåne igraåe, ali i uoåili sada veñ opãti problem i nedostatak - nedovoljan broj novih talentovanih koreografa.Ta manjkavost svakako je umanjila umetniåki kvalitet nastupa u Njujorku i tako dobre igraåke kompanije kao ãto je Aspen Santa Fe Ballet. Sinatra suite Xenia Rakic

103 Orchestra () 2005. ALVIN AILEY AMERICAN DANCE THEATRE CITY CENTER, 1.DECEMBAR 2004.-2.JANUAR 2005. FOTOGRAFIJE: POL KOLNIK Revelations, Renee Robinson

oslednjih petnaest godina umetniåka direktorka kompanije Elvina Ejlija Judith Jamison opravdala je svoj zadatak i obeñanje da ñe nastaviti viziju osnivaåa trupe. Uspela je i viãe nego ãto se Poåekivalo. Bila je to odliåno poseñena sezona nastupa, sa programom koji publika voli i igraåi- ma koji su iz veåeri u veåe davali sve od sebe. Trupa je zadræala svoj prepoznatljiv umetniåki i profesionalni nivo, pa se nazire svetla i sigurna buduñnost Pored svih kreativnih napora, direktorka se borila i da trupa dobije novu zgradu koja bi igraåima mogla da pruæi bolje uslove za rad. U istoj ulici gde su se nalazile stare prostorije (na dva sprata), nikla je divna zgrada od osam spratova sa dvanaest studija, salom za izvoðenje predstava i svim ostalim prostorijama. Koãatala je 54 miliona dolara. Otvaranje sezone bilo je sveåano i pomoglo da se sakupi dodatnih dva miliona dolara. Gospoda Jamison predstavila je publici i svoje saradnike: Masazumi Chaya, asistenta umetniåkog direktora, Denise Jefferson, direktora ãkole, Paul Szilard, dugogodiãnjeg impresaria. Svima je tokom sezone bilo posveñeno specijalno veåe, a obeleæavanje jubileja - åetrdeset godina rada sa trupom Dadli Vilijamsa (Dudley Williams) bilo je i oproãtajno veåe ovog vernog saradnika. Prikazano je i nekoliko premijernih predstava - Love Story (saradnja J.Jamison, Rennie Harris i Rober Batlle, na legendarnu muziku Stivi Vondera), Burlesque (kor. Donald Byrds, muz. Luis Amstrong), Caught (kor. David Parsons, muz.Robert Fripp) i Shining Star Davida Parsonsa. Pod nazivom Ailey Classic izvedena su dela osnivaåa trupe, koreografski biseri koje su predvodili Revelation i Cry. Igraåi su ipak najviãe doprineli uspehu sezone. Tehniåki savrãeno spremni, iz veåeri u veåe, podizali su publiku na noge! Xenia Rakic

Orchestra () 2005. 104 CLASSICAL SAVION JOYCE THEATRE, 4.-23. JANUAR 2005.

Duga je lista nagrada koje je ostvario zahvaljujuñi kvalitetu svog umetniåkog rada mladi igraå, koreograf i direktor sopstvene trupe Savion Glover. Najvaænija je ipak Tony Nagrada koja mu je uruåena 1996. godine za koreografiju Bring in Da Noise, Bring in Da Funk. Njegov prvi nastup na Brodveju dogodio se kada je imao samo dvanaest godina, a veñ sledeñe pojavio se na filmu sa Gregory Hines i Sammy Davis Jr. Svoju igraåku trupu NYOTs ( Not Your Ordinery Tappers) osnovao je 1997. godine i s njom je gostovao po zemlji i svetu. Danas, u trideset i prvoj godini æivota, vodeñi je step igraå. Zaãto se sezona nastupa u Njujorku zvala Classical Savion? Sve do ovog nastupa, Savion je uglavnom igrao na dæez muziku ili su specijalni udarci “davali” ritam i zvuk. Sada je to bilo sasvim drugaåije. Savion je ovoga puta æeleo da svoje step cipele “aktivira” tako ãto ñe ih pratiti klasiåna muzika i to je bilo neãto sasvim novo, ali i vrlo uspeãan poduhvat. Pozornica je bila okruæena muziåarima, a u ñoãku, na klaviru, bila je fotografija Gregori Hajnsa.U sredini scene velika drvena platforma i Savion! Sam! A repertoar - delovi Vivaldijevih Åetiri godiãnja doba (Leto, Jesen, Zima), pa Pijacola, pauza, vrlo, vrlo kratka, samo jedan minut, pa nastavak u kome igra na muziku Baha, Bartoka i Mendelsona. Posle joã jedne veoma kratke pauze, Savion je izveo taåku The Stars & Stripes Forever (For Now). U njoj su uåestvovali svi muzi- åari solo improvizujuñi na temu koju je zadavao åelista. To je nazvano “moderan program”... Celokupan nastup Saviona Glovera trajao je puna dva sata!! Njegov “razgovor” sa platformom je u “klasiånom programu” bio fantastiåan. Pokreti koje je prikazao, prefinjena “lupa” step cipela izvanredno usklaðena sa instrumentima bio je doæivljaj kakav se retko moæe sresti.Retko ko je mogao pre ovog nastupa i da pomisli ãta stepovanjem sve moæe da se postigne i umetniåki protumaåi.U crnim pantalonama i beloj koãulji koju je tokom jedne pauze promenio u æutu, Savion Glover je tokom dva sata iscrpljujuñeg nastupa pokazao da je moguñe postiñi izvanredan sklad u radu nogu, celog tela i svih pokreta. Da li je to Ameriåki flamenko..? Nazovimo to kako hoñemo, ali jedno jeste sigurno - to je velika umetniåka veãtina. Xenia Rakic

PAUL TAYLOR DANCE COMPANY Jubilej - Pedeset godina nacionalnog blaga CITY CENTER, 1.- 20. MART 2005.

Pod nazivom Season of Solid Gold obeleæen je veliki jubilej - pedeset godina rada koreografa Pola Tejlora i njegove trupe. Proslava je trajala tri nedelje tokom kojih je izvedeno sedamnaest Tejlorovih koreografija koje obuhvataju stvaralaåki period od 1956. do 2004. godine, ukljuåujuñi i dve premijerne predstave kreirane 2004. godine, ali sada prvi put prikazane u Njujorku. Prva premijera je bila predstava Klezmerblugrass koju je Jevrejska kulturna fondacija æelela da posveti tri stotine i pedeset godina dugom æivotu jevrejske zajednice u Americi. Muziku åiji su autori grupe Klezmer i Bluegrass aranæirala je Margot Leverett. Koreografska postavka je u harmoniji sa muziåkom podlogom i u tipiånom je stilu jevrejskog folklora, pa, iako nema preciznu fabulu, svaki deo predstave nosi neko objaã- njenje koje je karakteristiåno za jevrejski naåin æivota. Petnaest igraåa stalno su u pokretu. Njihov nastup åesto podseña na kolo, da bi, na kraju, svi otiãli sa scene noseñi æenu i muãkar- ca (u sedeñem poloæaju) simbolizirajuñi tako atmosferu jevrejskog venåanja. Druga premijera bila je predstava Dante Variations (muz. Gyorgy Ligeti). Citatima iz Danteovog Pakla “da nema duãe koja je kriva ili hvaljena”, sugeriãe pakao haotiånim pokretima, igrom bez igre u kojoj se svaki pokret bori sa samim sobom, odnosno, svaki igraå sa sopstvenim telom ili grupom. Ostale predstave na programu bile su sve sami koreografski biseri Pola Tejlora koje je kreirao tokom dugih pedeset godina stvaralaãtva. Teãko je zaista izdvojiti najbolje ! Ipak, nekoliko kreacija u najmanju ruku zasluæuje da se spomene. Prvi dragulj, balet Esplanade, zatim Piazzolla Caldero, pa Company B i jedno od najsnaænijih (poslednjih) koreografskih dostignuña kreacija Promethean Fire. Pol Tejlor zasluæuje sve nagrade i priznanja kao jedan od najveñih savremenih koreografa Amerike. Posle proslave pedesetogodiãnjice rada, sledi turneja u pedeset ameriåkih dræava. Sreñno! Xenia Rakic LOIS GREENFIELD Cascade, Kristi Egtvedt i Andy Le Beau 105 Orchestra () 2005. ZVEZDE 21. VEKA, MEÐUNARODNI BALETSKI GALA PROGRAM STATE THEATRE LINCOLN CENTER, 4.FEBRUAR 2005.

Solomon Tencer i Nadia Veselova Tencer su i ove godine organizovali Gala veåe na kome su nastupile zvezde meðunarodnog baletskog neba (po njihovom izboru). Pred punim auditorijumom defilovali su uglavnom dueti, a izvodili su ih baletski umetnici koji su angaæovani u raznim baletskim kuñama sveta. Veåe su “otvorili” Xiomara Reyes i Herman Cornejo (ABT) koji su izveli pas de deux iz baleta Dijana i Aktenon. Prikazali su izvoðaåku tehniku neshvatljivo lepih i åistih pokreta, pa su zbog toga, u poredenju sa svim drugima, ubedljivo bili ispred svojih kolega. Iz Marijinskog teatra doãli su Dijana Viãnjeva i Andrijan Fadejev. Izveli su Balanãinove Rubine, ali nisu zadovoljili veoma visoke umetniåke zahteve ove Balanãinove kreacije. Mnogo bolji nastup ovaj par imao je u duetu iz baleta Romeo i Julija. U dobu velikog uspona muãkih baletskih igraåa i njihove izvodaåke tehnike, Rusi nisu mnogo odmakli, pa balerine tehniåki idalje dominiraju. Iz kompanije ABT videli smo joã jednog igraåa. Angel Corella je s koleginicom iz NYCB ( Alexsandra Asanelli) izveo duet iz baleta Le Corsaire. Bilo je oåigledno da ova uloga nije baã “pogodna” inaåe sasvim dobroj balerini Asanelli. Sobzirom da New York City Ballet uveliko neguje Balanãinov stil i tehniku, koji igraåe postavljaju u okvire neoklasike, sada je to bila prepreka koja je “zasmetala” Aleksandri Asanjeli da udovolji strogim klasiånim zahtevima kakvi se traæe u Gusaru. Iz Londonskog Royal Balleta-a videli smo prvake Alinu Koæokaru i Johana Koborga. U duetima iz baleta Æizela i Don Kihot bili su odliåni, naroåito izuzetno talentovana Alina. Joã jedna nadarena umetnica doãla je iz Munich Ballet, Lucija Lakara. Sa partnerom (Cyril Pierre) prikazala je svoj umetniåki potencijal u duetima iz predstava Carmen i La Prisonniere ( obe kor. Roland Petit). Balet pariske Opere predstavljali su Eleonora Abbagnato i Alessio Carbone, a Svetlana Lunkina ( Boljãoj balet) doãla je u Njujork bez partnera Dmitrija Gudanova koji je iznenada bio spreåen. Niãta zato, “uskoåio je” baletski igraå iz Kanade Guillaume Coteu, pa je duet iz Silfida (za koji nije bilo potrebno specijalno uveæbavanje) izveden kako dolikuje. Novitet i iznenaðenje veåeri je bila kreacija Marte Grejam Steps in the Street. Vrlo efektnu i dobro obnovljenu predstavu odliåno su izvele igraåice Martine trupe. Pitam se da li bi se za æivota Marte Grejam mogla izvesti ovako savremeno postavljena koreografija u okviru jedne vrlo klasiåne baletske veåeri? Ni sada nije “smetala”. Naprotiv. Izgledala je kao jedan moderan predmet u ambijentu stroge klasike. Finale veåeri nosio je naziv Defile (kor. Nadie Veselova Tencer) tokom koga su svi igraåi pojedinaånim skokovima i brzim piruetama preletali scenu s kraja na kraj, jedino nije bilo dvanaest igraåica trupe Marte Grejam u dugaåkim crnim haljinama, bez rukava. Bosonoge se åak na kraju nisu ni poklonile!! Bilo je to malo åudno mada ne znamo kako bi i ãta one mogle da “pokaæu” i “prikaæu” a da se to uklopi u sistem defilea “ko moæe viãe da skoåi ili ko moæe viãe pirueta da napravi i bræe pro- leti preko scene”! Ovakav program uvek podseña na baletsko takmiåenje, no, publika je ipak tokom samo jedne veåeri uspela da vidi dobre baletske igraåe i toplo pozdravi njihov poduhvat. Xenia Rakic

NEW YORK INTERNATIONAL BALLET COMPETITION ALICE TULLY HALL , LINCOLN CENTER, 22.- 26 JUN 2005.

Gospoða Ilona Kopen (Ilona Copen), osnivaå i direktor Meðunarodnog baletskog takmiåenja u Njujorku, objavila je joã polovinom februara koje ñe ugledne liånosti iz sveta igre åiniti ove godine æiri jednog od najprestiænijih ameriåkih baletskih takmiåenja koje se odræava svake druge godine. Predsednik æirija biñe Victoria Morgan (SAD), umetniåki direktor Cincinnaty Ballet-a. Ålanovi æirija su: Maria Eugenia Barriosa (Venecuela),umetniåki direktor trupeBallet Contemporaneo de Caracas, Andre Lewis (Kanada), umetniåki direktor The Royal Winnipeg Ballet, Xin Li Li (Kina), umetniåki direktor Shanghai Ballet Company Dame Merle Park (Engleska), nekadaãnji umetniåki direktor The Royal Ballet School, Alexei Ratmanski (Rusija), umetniåki direktor Boljãoj baleta, Victor Ullate (Ãpanija), umetniåki direktor Victor Ullate Ballet, Hans van Manen (Holandija), jedan od najznaåajnijih koreografa sveta danas, Stanton Welch (Australija), umetniåki direktor Houston Ballet. Profesori baleta i repetitori biñe Hector Zaraspe, Valentina Kozlova, Roxane d Orleans Juste i Deborah Wingert. Kandidati ñe predstavljati mnoge zemlje sveta kao ãto su Argentina, Azerbejdæan, Brazil, Åile, Kuba, Åeãka Republika, El Salvador, Japan, Kazahstan, Koreja, Latvija, Mongolija, Filipini, Ukrajina, SAD... Xenia Rakic

Orchestra () 2005. 106 SAD / RHODE ISLAND - PROVIDENCE

FESTIVAL BALLET PROVIDENCE OKTOBAR 2004. Udoviåina metla

Praznik veãtica i duhova pod nazivom Halloween dugo se slavi u Americi. Umetniåki direktor trupe Festival Ballet Providence Miãa Ðuriñ uspeo je da sprovede u delo ideju da baã na taj dan, a vezano za temu proslave, prikaæe premijerno neko koreografsko ostvarenje.Potraæio je potreban materijal po bibli- otekama, malo istraæivao deåiju literaturu i pronaãao knjigu Udoviåina metla (The Widows Broom) poznatog deåijeg pisca Kris Van Olsburga (Chris Van Allsburg) koji sticajem okolnosti od 1972. godine æivi u Providensu. Olsburg je imao stav da “knjiga nije pisana za balet”, ali je, poãto je paæljivo sasluãao Miãine ideje, lako uradio adaptaciju i pristao na saradnju. Koreografija je bila poverena Viktoru Platnikovu koji od 1993. godine radi u Boston Baletu. On je veñ provereni Miãin saradnik, jer je proãle godine za Festival Ballet Providence postavio balet Carmen koji je doæiveo veoma lep uspeh kod publike i kritike. Mark Harootian, Elisabeth Jessee i Cai Tako je Miãa uspeãno reãio dva velika problema - ãta ñe biti tema nove premijere i ko ñe postaviti koreografiju, ali, ãta sa muzikom..? Nekoliko kompozitora je poslalo svoje radove, a koreograf je odabrao mladu Aleksandru Vrebalov koja je svoje ãkolovanje zavrãila u Novom Sadu, a dalje usavrãavanje nastavila u Americi. Scenografiju za Udoviåinu metlu uradio je Eugene Lee, dobitnik Tony nagrade i mnogih drugih prestiænih priznanja u Americi. Okupila se grupa uspeãnih ljudi spremnih da kreiraju novu svetsku premijeru trupe Festival Ballet Providence. Veliki poduhvat za jednu kompaniju koja ima ograniåen budæet. Njeni igraåi nesumnjivo svojim radom postiæu sve veñe i veñe uspehe. ali ipak se sve to dogaða u najmanjoj ameriåkoj dræavi i u uslovima tzv. limitiranog kapaciteta. No, radovi su poåeli bez obzira na sva ograniåenja i prepreke. Vikor i Aleksandra su Jennifer Ricci i Heather O’Ha tokom leta usklaðivali svoje koreografske i muziåke ideje tele- fonom, “dodavali”, “oduzimali” pokuãavajuñi da se ãto viãe pribliæe originalu knjige. I tako je doãao dan premijere. Svi autori su bili liåno prisutni. Uspeh predstave bio je - zadivljujuñi! Publika je (od male dece do odraslih ljudi) ovacijama ispratila premijeru i sva druga izvoðenja. Svako je iskazao æelju da ova predstava postane tradicionalna i da se izvodi na dan Halloween-a ( sliåno baletu Krcko Oraãåiñ koji se po pravilu igra tokom Boæiñnih praznika). Iako su svi igraåi dali maksimum na sceni, treba istañi Leticiju Guero (Letitia Guerrero) iz Venecuele, koja je nastupila u ulozi Udovice. Ne samo da je tehniåki savladala koreografske zahteve potrebne za tumaåenje ove naslovne role, veñ je i veoma dobrom glumom donela sve potrebne nijanse ovog lika. Trupa Festival Ballet Providence zasluæeno je postigla veliki uspeh i stekla joã jednu dobru repertoarsku predstavu za stare i - mlade. Gleb Lyamenkoff i Emily Bromber Xenia Rakic

107 Orchestra () 2005. [VAJCARSKA/LOZANA MEÐUNARODNO BALETSKO TAKMIÅENJE ZA MLADE IGRAÅE PRIX DE LAUSANNE 2005. U DOÆIVLJAJU PRVAKA BALETA NARODNOG POZORIÃTA U BEOGRADU KONSTANTINA TEÃEE Kakav teæak posao!

26.JANUAR 2005. U Lozanu stiæem uveåe, vozom sa Ciriãkog aerodroma. Posle dvadeset godina ponovo sam u Ãvajcarskoj ! Ipak, postoji “mala razlika”...onda sam ovde doãao da nastupam sa Baletom iz Bukureãta, a danas da pratim takmiåenje mladih, buduñih baletskih umetnika. 27.JANUAR 2005. Opet je veåe. Posle deset sati koje sam proveo u Teatru Bolije (od devet ujutru do devetnaest uveåe), moj prvi komentar bi bio:”Boæe, kakav krvniåki posao!!”, a tada se setim da upravo liåno znam da je to velika istina jer se time bavim punih trideset godina. Ovi mladi ljudi puni elana i hrabrosti ni ne slute da ih tek oåekuje dug i teæak put do ispunjenja njihovih umetniåkih æelja - ulazak u ansambl, borba za mesto pod suncem, padovi, dokazivanja svih vrsta, opstajanje u trupi, usponi...Treba izdræati u jednom zaista lepom umetniåkom svetu, ali istovremeno voditi teæak, surov æivot. Misli mi skreñe pomisao na naãeg kandidata (i briga) Galu Jovanoviñ, jedinog predstavnika naãe zemlje na takmiåenju. Ona je mala, mlada i talentovana buduña balerina, puna kvaliteta ali i hrabrosti da se upusti u ovu umetniåku avanturu. Radni dan za sve takmiåare ( ali i za njihove profesore, pedagoge, posmatraåe i orga- nizatore) poåinje u devet ujutru tj. veñ u osam ako kandidat æeli da se pred åasove ili nastup pred æirijem dobro zagreje kako je i red.Sve se deãava na tri lokacije u Teatru Yu Jin Kim (Koreja) Bolije, dve lepe baletske sale i na kosoj sceni (!). Prvo posmatram æenski klas.Zbog obaveza u Beogradu, malo sam zakasnio, pa odmah gledam åetvrt finaliste. Meðu njima i naãu Galu. Moje saputnice mi kaæu da je na poåetku bilo prijavljeno sto devojaka i dvadeset i dva deåaka, dakle 122 kandidata. Danas na åasu trideset i osam devojåica iz nekoliko zemalja . Na prvi pogled pomislio Æiri: sam da se nalazim u Japanu ili Kini jer njihovi kandidati åine veñinu.Åas je jednosta- Jean Pierre Bonnefoux, North Carolina van, ali kao profesionalac shvatam da je paæljivo pripremljen i da je ustvari i tehniåki i Dance Theatre, Charlotte, SAD kondiciono vrlo teæak za taj uzrast ( neãto viãe od petnaest godina). Primeñujem disci- predsednik plinu i paænju s kojom sve devojåice sluãaju primedbe pedagoga Dejvida Alena koji , Karen Kain, The National Ballet of dok one rade, neprestano objaãnjava i koriguje. Takoðe zapaæam da je veñina devoj- Canada, Toronto åica vrlo dobro “postavljena”, pogotovu ako bih govorio o stopalima, kolenima, torzu, Francia Russel, Pacific Northwest Ballet, moæda u manjoj meri radu ruku. Seattle, SAD Oko pola jedanaest poåinje muãki klas. Dvanaest momaka - kakav prizor! Dvanaest Aki Saito, Royal Ballet of Flanders, mladih, sposobnih i lepih deåaka pravi je praznik za oåi. To odavno nisam video, pogo- Antwrp, Belgija tovo u naãoj zemlji. Mladiñi veoma dobro veæbaju i lako uoåavam potrebu svakog od Cathy Sharp, Cathy Sharp Dance njih da se takmiåi sa kolegom pored sebe.Vrlo su disciplinovani, moæda u tom smislu Ensemble, Bazel, Ãvajcarska malo manje deåaci iz Ukrajine, Rusije i Jermenije. Irina Sitnikova, Vaganova Ballet Devojåice su veñ otiãle na prostornu probu, a odmah posle åasa, sledili su i deåaci. Academy, Sankt Petersburg, Rusija Wim Broeckx, Royal Conservatory, Jedva doåekasmo pauzu za ruåak, a veñ u petnaest sati, na onoj kosoj sceni otpoåelo Hag, Holandija je åetvrt finale izvoðenjem klasiånih varijacija, bez kostima.Æiriju nije nimalo lako- Tadeusz Matacz, John Cranko Schule, gleda petnaest Aurora, deset Kitri... Primeñujem samouverenost, fiziåku i tehniåku Ãtutgart, Nemaåka spremnost (kao i odvaænost) devojåica iz Kine, Japana i Koreje.Ipak, zakljuåujem, malu Matz Skoog, English National Ballet, prednost dajem Koreankama. London, Velika Britanija Naãa Gala se solidno predstavila i rastu naãe nade da ñe iñi dalje, u polu finale. Ne znam kakve ñe odluke doneti æiri, ali, izdvajam svoje favorite, nekoliko Koreanki, Kineskinju i jednu predstavnicu Francuske (oåigledno japanskog porekla). Veñ je proslo sedam uåveåe...Odlazimo mrtvi umorni u hotel, kao da smo se mi tak- miåili,veåeramo u veselom druãtvu, priåamo o proteklom danu, komentariãemo sva deãavanja, pa idemo na spavanje.Sutra nas åeka joã teæi dan.A tek kandidate...

Orchestra () 2005. 108 28. JANUAR 2005. Dan opet poåinje jedva neãto malo posle osam åasova ujutru, a veñ u deset åetvrt finalisti izvode na sceni, pred æirijem slobodnu varijaciju, opet bez kostima. E, tu sam video sve i svaãta (!), od flamen- ka, do folklora, preko åiste klasike i “neke” savremene igre. Åak i u takvom ãareniãu ima interesant- nih takmiåara. Mladi su åak izvodili varijacije Morisa Beæara, Dæona Nojmajera, naãeg Lea Mujiña, ali ne mogu a da ne izdvojim jednu mladu Koreanku. Videñemo ãta ñe biti dalje s njom... Smatram da je naãa Gala imala solidan nastup. Kod deåaka, danas se izdvajaju kandidati iz Ukrajine, åak momci koji na juåeraãnjem baletskom klasu nisu pokazali zavidan kvalitet, ostavljaju mnogo bolji utisak. I ubedljivo, po kvalitetu izvoðenja, vodi Ndudi. Oficijalni deo zavrãava se oko petnaest åasova. Raste tenzija. Svi kandidati napeto iãåekuju rezultate za polu finale, a i mi baã nismo previãe mirni. Sva deca sede na podu (odmaraju preumorne noge).Na velikom video bimu pojavljuju se brojevi odabranih kandidata. Odmah preturamo po naãim papirima i prvo ãto naãa mala grupa zna je da naãa Gala nije proãla. Odmah se pojavljuju suze, nikome nije svejedno, teãimo je kako znamo i umemo. Nastavljam da proverevam spostveno miãljenje u odlukama æirija i- uglavnom se slaæem. Tri devo- jåice i dva deåaka su ipak pod mojom umetniåkom sumnjom, ali, tako je odluåio æiri. Smatram da je naãa Gala mogla da uðe i u polufinale, ali, Boæe moj, uz joã bolje pripreme njene ãanse iduñe godine biñe sigurno joã veñe. Razmiãljam i nekako sam sa sobom kalkuliãem - pa ko u tom umetniåkom svetu uopãte zna za naãu Baletsku ãkolu “Lujo Daviåo”? Za ãkole iz Ciriha, Jin Young Won (Koreja) Minhena, Berlina, Hamburga svi znaju... Malo sam se tada uåutao. Nije proãlo ni deset minuta od objavljivanja rezultata, a Japanke, Koreanke i Kineskinje veñ probaju varijacije, lude maãine, mnoge na ãpic patikama, vrte piruete bez obzira ãto masa ljudi prolazi pored njih na samo pola metra udaljenosti. Niãta im ne smeta ni buika ni guæva! Ãokiran sam i oduãev- ljen.Kakvu koncentraciju i snagu imaju te devojåice! Pre samo dvadeset godina u Kini i Japanu balet se samo spominjao.Danas je oåigledno da su daleko dogurali i to je åinjenica nad kojom bi trebalo da se u naãoj zemlji dobro zamislimo.Zamiãljam taj kvalitet rada, disciplinu u ãkoli i “ugraðivanje” svih odgovornih lica u rad sa uåenicima naãih baletskih ãkola...Tako bi trebalo da bude... 29. JANUAR 2005. Prisustvujem åasu klasiånog baleta za kandidate koji nisu uãli u polu finale.Åas vodi Seæ Stefanski, poreklom iz Rumunije, pedagog ãkolovan u Agademiji “Vaganova”. Svetsku karijeru baletskog igraåa i pedagoga “pravio je” od Bukureãta, preko Pariza, sve do Toronta gde je danas profesor baleta u Nacionalnoj baletskoj ãkoli Kanade. Danas pre podne, u Lozani, vodi jedan dobar baletski klas. Stefanski je dugogodsiãnji saradnik takmiåenja i to mu sasvim dobro ide. U pola tri popodne poåinje polu finale za dvadeset i ãest odabranih kandidata.Ono je pred publikom, u kostimima, pod “punom ratnom opremom”. Polufinalisti moraju pred æirijem da izvedu klasiånu varijaciju, zatim savremenu i slobodnu u kojoj æiri procenjuje liånost mladog igraåa i njegove (moæda) skrivene umetniåke potencijale koje nisu otkrile dve prethodne varijacije. I opet me iznenaðuje fiziåka spremnost Koreanki. Svaki detalj im je na mestu ukljuåujuñi i kostim biran s ukusom, bez trunke kiåa. Korejanska baletska ãkola zaista se nalazi na samom vrhu baletskih ãkola sveta. Prvi put vidim savremene varijacije i moram priznati da mi mnoge nisu bile zanimljive ni u koreografskom niti u nekom drugom smislu. U polu finalu takmiåi se i bivãa uåenica Baletske ãkole “Lujo Daviåo” Mina Kovaåeviñ. Naãe navijaåke strasti upuñene su njoj. Mina je sada ðak baletske ãkole Dæona Nojmajera iz Hamburga. Igra i njegovu savremenu varijaciju i to je jedna od zanimljivijih koreografija koje sam danas video. Polu finale traje åetiri sata (!!) u kontinuitetu, pa je i najveñim baletskim zaljubljenicima dosta naporno da ga prate. A tek æiri...pitam se.I na kraju deãava se neãto sasvim normalno - pravi umet- niåki kvalitet uvek se prepoznaje.Apsolutno sam se sloæio sa odlukama æirija o odabiru takmiåara za finale - tri Koreanke, dve Japanke, dve Kineskinje, jedna Francuskinja i pet mladiña ( jedan iz Koreje, jedan iz Kine, jedan Iz Jermenije i dva iz Ukrajine). Skoro sam ubeðen da je Grand Prix “rezervisan” za Ndudija, ali kasnije ñe me æiri prijatno iznenaditi. Veñ sada sa nestrpljenjem oåekujem sutraãnji nastup Anjes Letesti i Hoze Martineza. Naãa publika i ja dobro ih pamtimo joã kada su davne 1991. godine nastupili u Beogradu i Novom Sadu. Iznenada, dok sedimo u pozoriãnom bifeu i odmaramo uz kafu, ulazi Martinez. Ne mogu a da mu ne priðem.Prijatno me je iznenadio-odmah se setio da smo te davne godine zajedno veæbali jednom prilikom i da smo stajali jedan pored drugog “na ãtapu”. Veliki umetnik, skroman åovek, zakljuåu- jem. Razgovaram i sa pedagogog pariske Opere i Ãkole Æilber Majerom koji je pre nekoliko godina radio u Narodnom pozoriãtu i u naãoj ãkoli. Taj razgovor priåinio mi je veliko zadovoljstvo. Na moje pitanje da li bi ponovo doãao u Beograd, oduãevljeno odgovara potvrdno, samo da se mnogo ranije dogovorimo jer ima puno obaveza. Komentariãem sam sa sobom - ne bi to uopãte bilo loãe za beogradski Balet. Upoznajem se sa holandskim savremenim koreografom Kit Derek Randolfom koji bi baã rado doãao u naã nacionalni ansambl, da ga upozna, a moæda i neãto uradi za njega..Mislim se, mislim, a kako to izvesti? Niko iz naãe male ekipe ne zna odgovor i tako odosmo na spavanje. Karen Azatyan (Jermenija)

109 Orchestra () 2005. 30. JANUAR 2005. Evo i poslednjeg dana takmiåenja. Poåinje malo kasnije, posle podneva baletskim kla- som finalista na sceni, dok ulazi publika koji vodi Stefanski. Rasprodato je do poslednjeg mesta, a cena ulaznice baã i nije mala, preko dvadeset eura. Smeãtamo se na sasvim fina mesta koje nam je dodelio organizator, besplatno, jer smo struåni pos- matraåi takmiåenja. Sedam devojaka i pet mladiña koje smo zatim videli zaista su bili najkvalitetniji kandidati ove godine, a to ni jedan æiri na svetu ne moæe da ne uoåi, åak i kada su takmiåari tako mladi. Neki su u finalu bili loãiji, neki mnogo bolji, ali, i igraåi su ljudska biña, pa kvalitet njhovog nastupa moæe da varira. Sada je mnogo lakãe pratiti nastupe jer ima malo kandidata, ali su samim tim i razlike meðu njima lakãe uoåljive, tim pre ãto gledamo decu uzrasta od ãesnaest do blizu osamnaest godina. Kakvi ñe to biti fantastiåni igraåi, moæda veñ i jesu.Skoro da su potpuno formirani i to me iskreno fascinira. Idalje tron dræe takmiåari iz Koreje, Japana i Kine. Igraju åisto, stilski precizno, nose prelepe kostime i njihov celokupan izgled i ponaãanje ( izlazak na scenu, poklon, odlazak sa scene) opet me ostavlja bez reåi. A tako su mladi... Posle krañe pauze, dok æiri naporno radi i donosi konaåne odluke o dodeli nagrada, Zherlin Ndudi (Ukrajina) za publiku se odræava tradicionalni Gala nastup na kome svake godine nastupaju svetske zvezde baletske i savremene igre. E tu sam se prvi put razoåarao, jer nisu se svi pokazali na visokom umetniåkom nivou. Jedino nastup Hoze Martineza, a kasnije i prvakinje Kraljevskog baleta iz Londona Aline Koæokaru izdvojio bih kao pravu umetniåku poslasticu. Sve ostalo nije bilo na tom nivou, a reakcije sliåne mojima uoåio sam i u publici. I tada sam bio ponosan ãto pripadam beogradskom Baletu koji je danas skoro nepoz- nat u svetu i koji se u meðunarodnim tokovima igre i ne spominje.Setih se nekih svojih kolega, uloga odigranih na pozornici Narodnog pozoriãta. Vidim i tvrdim da nismo uopãte ispod svetskih izvoðaåkih kriterijuma, ali, naæalost, mi smo Beograd, NAGRAÐENI SU: mala zemlja Srbija koja je u poslednjih petnaest godina bila na loãem glasu. Naæalost, Laureat: generacija mojih kolega koja danas polako silazi sa scene, a karijeru je poåela Yu Jin Kim (Koreja) devedesetih godina proãlog veka, nije imala prilike da se iskaæe kao ona koja je radi- Stipendije: la na istoj sceni osamdesetih i åesto bila prisutna na meðunarodnim festivalima i Zherlin Ndudi (Ukrajina) velikim baletskim scenama sveta. Seo Hye Han ( Koreja) Nadam se i iskreno æelim novoj generaciji naãih baletskih umetnika da imaju mnogo Karen Azatyan (Jermenija) bolju buduñnost i da “uvedu” opet beogradski Balet u meðunarodne umetniåke Adeline Kaiser (Francuska) tokove. Aprentice scholarship: 31. JANUAR 2005. Jin Young Won (Koreja) Budimo se, a napolju mrkli mrak. Treba stiñi na vreme do aerodroma u Cirihu, pa se Najbolje izvedena savremena varijacija: onako polusanjivi ubacujemo u voz. Pitam se da li sam zbog zgusnutog takmiåarskog Jin Young Won (Koreja) programa uopãte video Lozanu. Pa...jesam...video sam æelezniåku stanicu i jednu ka- tedralu. Nema veze, nameravam da i iduñe godine pratim takmiåenje. Opet neãto razmiãljam, Znam da smo u Beogradu dugo bili odseåeni od svake baletske informacije ili dogaðaja, sasvim retko smo bili u prilici da neãto novo pogledamo ili otputu- jemo van zemlje. Drago mi je ãto mi se ponovo javila æelja da vidim neke stvari, a u isto vreme potpuno shvatam ãta nam je sve bilo uskrañeno tokom dugog vremen- skog perioda. Mojim kolegama, pedagozima i koreografima uskrañen je kontakt sa svetom, a to je od izuzetnog znaåaja za svakog umetnika. Tek sada, kada sam doãao na Prix de Lausanne, u punom smislu otkrivam kolika je ãteta naneta naãoj baletskoj umetnosti, pa danas, dok prireðujem ovaj dnevnik, podseñam javnost i politiåare u Srbiji na dugogodiãnji ozbiljan propust - uskrañivanje beneficiranog radnog staæa naãim baletskim umetnicima. Godinama pokuãavamo da reãimo taj problem i baã nam ne ide. Naãi politiåari ne dolaze åesto na baletske predstave niti prate ãta se to deãava u naãoj baletskoj umetnosti. Ipak, sa zadovoljstvom konstantujem da nam je Putovanje i boravak u Lozani naãih gledaliãte puno i da nas publika poãtuje. predstavnika omoguñili su: Moæda bi trebalo da nekako nateramo politiåare da samo jedan ãkolski dan provedu Sekretarijat za kulturu grada sa uåenicima naãih baletskih ãkola ili, moæda joã bolje, da bar jedan dan prate balet- Beograda, Ministarstvo kulture sko takmiåenje Prix de Lausanne. Ima nade da posle takvog iskustva napokon shvate Republike Srbije, Direkcija za kakav je to rad kroz koji prolazi svaki uåenik, kakvim putem idu ta deca dok ne stignu graðevinsko zemljiãte i izgradnju do one åarolije koja traje toliko koliko jedna baletska predstava. Moæda bi tada Beograda, Kompanija BOBST i Prix ozbiljno razmislili da nam vrate pravo na beneficirani radni staæ i ozbiljno unaprede de Lausanne. nivo obrazovanja u naãim ãkolama. Posebno se zahvaljujemo Kabinetu predsednika Republike Srbije na I tako, u vozu, na povratku kuñi, sad veñ razbuðeni, veseli i opuãteni putuje naãa ukazanoj pomoñi. mala baletska druæina, Gala Jovanoviñ, Milica Bezmareviñ, Ivana Milovanoviñ i ja (koji im povremeno nosim teãke kofere). Dani u Lozani protekli su u dobrom raspoloæe- nju i atmosferi ne samo zahvaljujuñi takmiåarskom duhu Prix de Lausanne, veñ i mojim saputnicama. Konstantin Teãea

Orchestra () 2005. 110 MEÐUNARODNO BALETSKO TAKMIÅENJE ZA MLADE IGRAÅE PRIX DE LAUSANNE 2005. U DOÆIVLJAJU MILICE BEZMAREVIÑ, PRVOG SOLISTE BALETA NARODNOG POZORIÃTA Moj mali - veliki kandidat

Godinama sam samo izdaleka pratila meðunarodno baletsko takmiåenje Prix de Lausanne i uvek mislila da je tamo nemoguñe dospeti. Pre svega, potrebno je imati jako dobrog kandidata. Kada sam jednog dana u proleñe 2004. godine srela Ivanu Milovanoviñ, zamolila sam je da uåini sve ãto moæe da bi se posle dugog vremena naãa zemlja pojavila na tom prestiænom tak- miåenju, u tom posebnom svetu igre. I sada, po povratku iz Lozane mogu mirnog srca (i glave) da izjavim da to jeste poseban svet, naã, baletski, na prvom mestu - Galin. Bura emocija ispunjavala je dane koji su poåinjali u samo svitanje, a zavrãavali se u kasnim veåernjim satima. Prvo se pojavilo oseñanje zbunjenosti i uzbuðenja (zar je moguñe da smo zaista tu !?), zatim strah i sumnja jer vam se na momenat uåini da su svi kandidati jako dobri i ne znate kako da ocenite svog malog-velikog kandidata. Tada u masi lepih baletskih glavica (i brojeva koje nose na PRIX DE LAUSANNE 2006. NOVE PROPOZICIJE: sebi) uoåite pametne, mudre Galine oåi, proðu vam kroz misli sve muke kroz koje smo proãle da bi se naãle na jednom takvom mestu (veæbanje, - limitiran broj takmiåara (umesto 120 koliko se novac, kostimi...) i potpuno vam je prirodna ta suza u oku. prijavilo na Prix de Lausanne 2005, broj kandidata Ubrzo sam postala vrlo ponosna. Savladati veæbe Dejvida Alena (Geneva ograniåava se na 80) Dance Centre) koje je Gala prvi put radila u Lozani, i potpuno drugaåiji - za izdanje 2006, æiri ñe obaviti selekciju na osnovu stil obrazovanja kao i kosu scenu Palate Bolije, veñ je samo po sebi uspeh video snimka koji svaki kandidat treba da poãalje dostojan poãtovanja. Gala je iz sata u sat (radilo se po dvanaest sati organizatoru takmiåenja dnevno) rasla i sazrevala pred i u mojim oåima. Bila sam nemi posmatraå - tamiåenje poåinje od åetvrt finala, u koje direktno i to je Galu nateralo da se osloni na samu sebe, na sopstveno znanje, i ulaze svi kandidati po odluci æirija sve ono ãto zna, moæe i mora da uradi. Naãe male intimnosti, detinjarije - svaki åetvrtfinalista biñe od strane Prix de Lausanne i svakakve priåice ostavljale smo za hotelsku sobu i retke trenutke odmo- finansijski podræan (za te potrebe osniva se poseban ra kada smo hvatale jedna drugoj pogled, upuñivale osmehe i grimase fond); organizatori smatraju da ñe ovaj gest omoguñi- samo nama znane. ti lakãi dolazak u Lozanu mladih takmiåara i iz zema- Proñi prvi krug selekcije kada otpada dve treñine kandidata na åasu koji lja koje nisu u stanju da finansijski pomognu svoje se odvija na kosoj sceni pred oãtrim okom autoritativnog æirija najteæi je predstavnike deo takmiåenja. Taj åas nismo mogle pripremati mesecima unapred, a - svaki kandidat izvodi dve klasiåne varijacije ( uåi ih upravo on pokazuje i Galu i mene (kao pedagoga) i ãkolu iz koje dolaz- kod kuñe, preko video materijala na kome ove vari- imo. Åekati rezultate ipak je mnogo teæe. Iako sam na sceni kao profe- jacije izvode nekadaãnji laureati Prix de Lausanne, sionalni igraå prisutna dvadeset godina, sa toliko izvedenih predstava, danas svi ålanovi prestiænih baletskih kompanija) doæivljenih audicija i premijera, nikada nisam imala veñu tremu nego - od 2006. ukida se slobodna varijacija dok sam åekala te rezultate. I upravo u tim trenucima, razmiãljala sam o - pored dve klasiåne, kandidat mora izvesti i jednu ulozi pedagoga ili repetitora u æivotu jednog igraåa. Kao ðak, poãtovala propozicionu savremenu varijaciju sam i imala poverenje u svoje profesore. Kao igraå, radovala sam se - Prix de Lausanne objavljuje s velikim ponosom da ñe svakom novom koreografu ili pedagogu koji je dolazio u teatar znajuñi tri solo savremene varijacije (kandidat bira koju ñe da se uvek i od svakoga moæe neãto nauåiti. Pedagog ili repetitor koji izvesti) biti kreacije jednog od najuglednijih svetskih stoji uz nas åesto moæe biti i vaæniji nego talenat koji nosimo u sebi. To koreografa Jiræija Kilijana je osoba koja ume da nas nauåi, da izvuåe najbolje iz igraåa i neko ko - u Lozani, obabranim kandidatima u “glancanju” ume da bude tu kada sve krene nizbrdo. Jedino ãto sam tada u Lozani Kilijanovih varijacija pomagañe Megumi Nakamura poæelela jeste da budem takva za Galu, sve moje ostale uåenice i sve one (nekadaãnji laureat Prix de Lausanne) i Ken Ossola, koje ñu (valjda) tek imati kao ãto su moji pedagozi bili za mene. oboje zvezde Kilijanove igraåke kompanije. Ivanina ruka je do tada veñ sigurno poplavela od mog stiska. Gala je sedela na podu medu stotinama baletskih nogu. U njenim oåima videla ROK ZA REGISTRACIJU ZA PRIX DE LAUSANNE 2006 JE sam strah (zaãto je to oseñanje bilo jaåe od svega dobrog ãto je uradila?), 30.O6.2005. strah da ne izneveri sebe, mene, Ivanu, svoju majku, ãkolu, sve koji su u mislima bili uz nju. Ali, eto radosti - Gala je uãla u åetvrt finale i sa poda uskoåila u moj zagrljaj. Postala je siñuãno, krhko biñe i dalje nesvesno svojih ogromnih kvaliteta i moguñnosti. A tada smo sve tri plakale, jer plakali su svi koji su proãli a i oni koji nisu. Od sto dvadeset i dva kandidata Gala je odabrana u prvih pedeset. Ona je pre svega uåinila mnogo za sebe, zatim za mene kao pedagoga i za Ivanu koja prati takmiåenje veñ ãest godina stekavãi kontakte i poãtovanje mnogih uglednih osoba koji åine Prix de Lausanne. Ona je uåinila mnogo i za naãu ãkolu i za naãu zemlju jer je na ovogodiãnjem izdanju bilo prijavljeno dvadeset zemalja, a u åetvrt finale odabrani su kandidati iz samo sedam, meðu kojima je bila i naãa. Kada sam mnogima priåala o Lozani a i sada dok ovo piãem shvatam koliko je to takmiåenje teãko. Ali u Lozanu treba otiñi! Prix de Lausanne se mora doæiveti! To je sedam dana neiscrpnih saznanja, uåenja i upoznavanja. Mora se odlaziti iz godine u godinu. Mi smo odãkrinuli vrata iza kojih se nalazi velika ugledna baletska porodica i sada moramo imati jedinstven cilj - da nas bude viãe i da postanemo mala grupa koja ñe imati ãta da pokaæe na Prix de Lausanne. Gala nije uãla u polufinale (dvadeset i åetiri kandidata), ali ne teãim se kada kaæem da je i to ãto je uradila viãe od uspeha jer sam svesna gde su naãi propusti. Prix de Lausanne je veliko, ozbiljno takmiåenje za koje se kandidati spremaju i po dvanaest meseci, uz pomoñ tima struånjaka koji ih prati. Ne sme se razmiãljati da li ñe neko dati novac za put i troãkove boravka, gde ñe se i po kojoj ceni nabaviti kostimi. Sreñom, ovoga puta pomoñ nije izostala. Naãa mala baletska druæina (Gala, Ivana, ja i prvak beogradskog Baleta Konstantin Teãea) ponosno se vratila kuñi da sa joã veñom æeljom iãåekuje Prix de Lausanne 2oo6. godine. Milica Bezmareviñ, baletski pedagog

111 Orchestra () 2005. INTERVJU - GALA JOVANOVIÑ, UÅENICA BALETSKE ÃKOLE “LUJO DAVIÅO”, PREDSTAVNIK NAÃE ZEMLJE NA PRIX DE LUASANNE 2005. Balet traæi ærtvovanje

„Prix de Lausanne“ ili neko razgovara ili zviæduñe, njima to niãta ne smeta, niãta ne je prestiæno tak- vide i ne åuju, samo su usmerene na svoj rad. miåenje za mlade Da li bi i ti mogla tako da radiã? igraåe. U januaru u Mislim da bih, samo je potrebno da joã viãe veæbam i budem Lozanu doleteãe åi- veoma koncentrisana. tava jata potencija- Da li je ovo iskustvo neãto promenilo kod tebe? lnih buduñih zvez- Jeste, åini mi se da sam neke stvari primenila. Sada mnogo da. Stizala su iz Ja- paæljivije sluãam nastavnicu. I kao oni igraåi iz Lozane, samo ñu- pana, Koreje, Kine, tim, ne komentariãem primedbe koje mi daje. Pedagog treba da Rusije i naravno, se sluãa i kada je u pravu i kada moæda nije. Obiåno se rasprav- Evrope. Ovde se ljam ali mi je iskustvo iz Lozane mnogo pomoglo. Tamo mi se gleda, uåi, stiåe sa- veoma dopalo tako da viãe nisam æelela da idem kuñi. U poåetku mopouzdanje i od- sam se bojala ali mi je pomogla nastavnica Milica Bezmareviñ. meravaju snage. Ona me je ohrabrivala i podræavala. Ove godine imali Da li si stekla neka prijateljstva? smo zadovoljstvo Upoznala sam drugaricu sa Novog Zelanda, baã mi je sada pisala. da pokaæemo da i Pre Lozane bila sam na takmiåenju u Berlinu i tamo sam upoznala mi „konja za trku neke ljude sa kojima sam se srela u Lozani, oni su iz Australije. imamo“. Najzad, Baletski svet je malo okruæenje i mislim da ñemo se sretati na tak- ponovo smo u igri. miåenjima. Gala Jovanoviñ, pe- Dobila si i novåani stimulans? tnaestogodiãnja Dobila sma hiljadu ãvajcarskih franaka od nepoznatog donatora. uåenica baletske Jednog dana su me pozvali u Sekretarijat i tamo mi uruåili kover- ãkole „Lujo Davi- tu sa novcem. Kada smo pitali od koga je, objasnili su da je reå o SRÐAN MIHIÑ åo“, pod budnim o- nepoznatom donatoru koji finansira talente iz istoåne Evrope i kom profesorke Milice Bezmareviñ pripremila se za takmiåenje i izabrao je mene. dobro se plasirala u oãtroj konkurenciji mladih igraåa iz celog Kako ñeã potroãiti novac? sveta. Joã ne znam. Malo na krpice a viãe na veæbanje. Uostalom, joã ga Gala uvedi nas u temu. nisam troãila. Poznata sam po tome da ãtedim novac, kada dobi- Uåenica sam treñeg razreda srednje ãkole „Lujo Daviåo“ u jem veñu svotu ostavljam je na stranu. Beogradu, u klasi nastavnice Milice Bezmareviñ. Roðena sam 28. Ãta planiraã dalje? jula 1989. godine. Igram balet od treñe godine. Poåela sam u Videñemo. Ne znam taåno gde ñu biti sledeñe godine. Otiãla bih studiju „Braña Stamenkoviñ“. Sa devet godina sam odluåila da negde u inostranstvo. Kada zavrãim treñi razred, volela bih da u upiãem baletsku ãkolu. inostranstvu nastavim ãkolovanje. Tamo mi se dopalo, a i nekim Delujeã veoma odluåno, da li je balet veñ tvoj æivotni poziv? ljudima sam se svidela. Odluåila sam da poãaljem kasetu na neko- Da, veoma ga volim i nekako me ispunjava, ne znam kako to da liko mesta, pa ãta bude... Poslañu u Beå i Ãtutgart... Htela sam i u objasnim, ali bez njega ne bih mogla da æivim. Samo na balet Sankt Peterburg, ali za to sam suviãe mlada. Oni primaju strance mislim. od sedamnaest godina a ja sam dosta mlaða pa mi ostaje zapad- Moæe li mlada devojka koja tek otkriva svet i treba da razvije na Evropa. mnoga interesovanja da svede æivot samo na jedan pravac, jedan Ãta na to kaæe profesorka? cilj? Ona kaæe da je tamo jako teãko i da treba da razmislim. Ali, mis- To je taåno. Nekada nemam vremena ni da se åujem sa drugari- lim da sam donela odluku. Æelim da se ãkolujem u inostranstvu. cama, ni da izaðem. Åim doðem kuñi, jedem, istuãiram se i leg- Jer, i ako me vrate za jedan razred, dve godine sam mlaða od nem da spavam. Ujutru opet - sve je balet, sanjala sam balet, stal- svoje generacije, pa sam opet na dobitku. no razmiãljam o njemu, on je postao deo mog æivota. Pozitivno iskustvo iz Berlina i Lozane? Bila si na takmiåenju u Lozani, oprobala si se na pravom mestu, Bila sam joã i u Varni prethodne godine. Doduãe, nisam se tak- kakvi su ti utisci? miåila, samo sam gledala i - svidelo mi se. To je bilo veoma veliko iskustvo. Zadovoljna sam svojim uspe- Ranije sam mislila da je rad u inostranstvu neãto straãno i da su hom. Uãla sam u prvih pedeset i jako mi se tamo svidelo. Videla tamo mnogo strogi, a kada sam videla kako oni rade i kako se sam kako drugi ljudi rade. Sve je sliåno ali i nije, jer neke zemlje trude i kako je tamo sve bolje, shvatila sam da treba da odem ne- imaju drugaåiju disciplinu. Kod njih je moæda malo stroæije. Igraåi gde na dalje ãkolovanje. Posle Lozane donela sam konaånu od- stalno rade. Na primer, Korejke veæbaju po ceo dan. U stanju su luku. Naravno, i sada mi je jako æao da ostavim profesorku i dru- da jednom koraku posvete dva sata. Na malom prostoru dva sa garice i drugove, ali kako i vi kaæete, mora se ærtvovati za balet. dva, po ceo dan veæbaju. Imaju straãnu koncentraciju, ceo dan Minja Katiñ-Ãerban veæbaju bez obzira na to da li neko uðe sa åizmama punim snega

Orchestra () 2005. 112 Pogled u nepoznato - Balet za odrasle I

Nikada nije kasno

Nekoliko pitanja i odgovora preuzetih sa raznih net-foruma, opredeljenih iskljuåivo ka jednoj temi: balet za odrasle.

Pitanje: Pozvala sam jednu baletsku ãkolu i pitala mogu li kao odrasla osoba da poånem da veæbam balet. Instruktor se samo nasmejao. Ãta da radim? Odgovor: Pozovi drugu ãkolu. Ne dozvoli da te ignorisanje instruktora obeshrabri. Pitanje: Moje telo nije baã “baletski tip”. Ãta da radim? Odgovor: Ako æeliã da veæbaã balet, onda ga veæbaj. Biñeã izne- naðen kako ñe se tvoje telo preoblikovati za samo ãest meseci, uz veæbanje 2-3 puta nedeljno. “Baletski tip” tela odnosi se samo na profesionalne igraåe koji æele da grade karijeru, koji ñe biti na sceni, i koji veæbaju 3-5 sati dnevno, 5-6 dana u nedelji. Pitanje: Mogu li da poånem da veæbam åetiri puta nedeljno? Odgovor: Ne! Balet je moñan, on menja telo. Poåni sa dva åasa nedeljno, ali ne viãe od toga dok ne savladaã osnove tehnike.

Niko nije star da poåne sa veæbanjem baleta. Mnogi polaznici baleta za odrasle bili su veoma uspeãni u savladavanju svojih prvih baletskih koraka u svojim tridesetim, åetrdesetim, pedesetim, ãezdesetim godinama. Istraæivanja pokazuju da miãiñna masa pokazuje sposobnost izduæivanja (i porasta fleksibilnosti) do osamdesetih godina starosti. Tako nikad nije kasno uåiniti neãto za njeno oblikovanje. Svet je prepun åasova, kurseva, DVD-ova, saveta, za pohaðanje baleta za odrasle. I posao im dobro ide. Sale su prepune zrelih ljudi koji se åak nikada do tada nisu bavili ni sportom a ni baletom. Na åasovima baleta uåe se osnove baletske tehnike. Veæba se na ãtapu, u sredini, pozicije, plie, demi-plie... sve kao na poåetnim åasovima kakve baletske ãkole. Interesovanje je åak toliko da je na primer Royal Academy Ballet u Londonu pokrenuo veåernje åasove za ljubitelje ovakvog vida rekreacije, a instruktori su poznati koreografi i igraåi ovog baletskog ansambla. Ciljevi polaznika ovih kurseva i polaznika baletskih ãkola, naravno, sasvim su razliåiti. Kao i njihova postignuña. Mladima, åasovi sluæe kao priprema za buduñe izvoðenje. Starijima, åasovi su upravo samo izvoðenje, to je njihov nastup. Mladi i odrasli razlikuju se i po svom fizikusu tela. Telo odraslog åoveka ne moæe da uradi sve ãto moæe telo mladog. Kljuå osposobljavanja tela odraslog da se vrati u svoje tinejdæerske godine leæi u - zagrevanju miãiña. Kod odraslih, potrebno je mnogo viãe vremena da se njihova miãiñna masa zagreje, ali, avaj, mnogo bræe se i ohladi. Zato, na ovim åasovima vreme se ne trañi na priåanje izmeðu veæbi. Radi se ozbiljno, veæba se uporno. Ivana Milanoviñ

113 Orchestra () 2005. JUBILEJI PETNAEST GODINA RUSKOG KAMERNOG BALETA, MOSKVA

U Moskvi je 1991. godine pod pokroviteljstvom Komiteta za kulturu skupãtine grada, osnovan Ruski kamerni balet u okviru kojeg deluje i Centar za savremenu koreografiju. Ovaj ansambl åine: Trupa za klasiåan balet, Trupa za savremenu igru i Grafiåka baletska trupa. Osnivaå ovog zanimljivog pozoriãta je Nikolaj Basin koji iza sebe ima neobiånu umetniåku biografiju: poåeo je kao igraå u muz- Grafiåki balet iåkim teatrima i na estradi, gde je radeñi dvadeset godina stekao veliku popularnost. Svoju delatnost na sceni nastavio je kao dramski umetnik, a potom je kao reæiser postavio brojne baletske koncertne programe. Iskustvo koje je stekao radeñi kao profesionalni producent sa najznaåajnijim umetnicima scene osposobilo ga je da neverovatno lako vlada zakonima organizovanja muzi- åko-scenske delatnosti. Zajedniåku ideju sa koreografom Edvaldom Smirnovim, o osnivanju teatra åiji je cilj da prikaæe najbolju tradiciju ruskog baleta i da istovremeno, podstakne razvitak savremene igre i savremene koreografije proizaãle iz slavne ruske tradicije, ostvario je 1991. godine. Povodom njihovog prvog “malog petogodiãnjeg jubileja”, åuvena Olga Lepeãinska je kazala: “Veliki Lav Tolstoj je govorio da dete u petoj godini poåinje da se formira u liånost. Ako mi dozvolite analogiju, smatram da je trupa pozoriãta Ruski kamerni balet roðena pre pet godina, proistekla iz raznih stilova (klasika, plastika, savremena igra) koje je sjedinio Nikolaj Basin, dokazala da ima pravo na opstanak i na svaku vrstu podrãke. U svoje ime æelim ovom Teatru baleta, njegovim igraåima, muziåarima, scenografi- ma, koreografima, i svima koji u njemu delaju, da nastave da stvaraju, istraæuju nove puteve izraæavanja smisla pokreta, da igraju muziku, pod ges- lom ‘Lepota i rad’”. Istim povodom je gradonaåelnik Moskve, Jurij Luãkov rekao: “Skupãtina grada Moskve iz sveg srca åestita jubilej kolektivu Ruskog kamernog baleta, jer je ovaj Teatar glasnik nove Rusije koja upravo preæivljava sloæeni proces tranzicije. Bez obzira na vaãu mladost, postigli ste izuzetan, zasluæen uspeh Grafiåki balet i skrenuli na sebe veliku paænju domañe i inostrane kritike i publike...” U Ruskom kamernom baletu svaki ålan mora da razvija sopstveni EDVALD SMIRNOV, koreograf, i suosnivaå Ruskog kamernog izraz, sopstveni stil i koreografski jezik, ali i da do tanåina vlada baleta, Moskva, od njegovog osnivanja do danas ostvario je bro- ruskom, nacionalnom, klasiånom baletskom ãkolom. U ansamblu jne koreografije i vaspitao mnogobrojne izvoðaåe i koreografe. vlada gvozdena disciplina i visoki profesionalizam, ãto nije za Na profesionalnoj baletskoj sceni radi viãe od 30 godina. Di- åuðenje, jer njegov sastav åine diplomci najåuvenijih baletskih plomirao je na Koreografskoj akademiji “Agripna Vaganova”, a ãkola u Rusiji. zatim je magistrirao na odseku za majstorsko zvanje na Petro- Nikolaj Basin kaæe: “Moj zadatak je da omoguñim svakom igraåu gradskom konzervatorijumu, na kome danas i predaje. ili koreografu koji doðe kod nas, potpunu stvaralaåku slobodu. Dobitnik je dve nagrade na Saveznim takmiåenjima u Rusiji. Oni jesu razliåiti, i to je zaista dobro. U toj razlici vidim kvalitet Kritiåari kaæu: “Njegova majstorska paleta puna je jarkih scenskih naãeg teatra, njegovu specifiånost i perspektivu.” metafora i prebogata teatarskim ekspresijama. Dramski naboj Repertoar Ruskog kamernog baleta je veoma raznovrstan, saåin- njegovih ostvarenja doseæe do fantazmagoriånosti, napajane ãiro- jen od sjajnih scenskih dostignuña kako tradicionalnih dela kim spektrom literarnih i istorijskih znanja, i zahteva od izvoðaåa klasiånog tipa, tako i od “novatorskih” ostvarenja savremene ne samo savrãenstvo baletske tehnike no pre svega, zrelost umet- koreografije. niåkog izraæavanja”. Pri teatru radi Centar za savremenu koreografiju åiji je osnovni GENADIJ PESCANOV, osnivaå trupe Grafiåki balet, koja je pripoje- zadatak da omoguñi saradnju mladih koreografa i igraåa na ovla- na 1994. godine Ruskom kamernom baletu, Moskva, zavrãio je davanju i stvaranju novih igraåkih formi, kako ruskih, tako i iz majstorsku klasu u GITIS-u u Moskvi i odmah poåeo da radi u celog sveta. Ovaj Centar se bavi i organizacijom festivala, maj- Moskovskom klasiånom baletu, kojim je rukovodio I. Mojsejev. storskih radionica i gostovanja. Osvojio je dve znaåajne nagrade: Drugu premiju na Svesaveznom Ruski kamerni balet uspeãno nastupa ne samo u svom gradu, konkursu za baletmajstore u Moskvi, i Prvu i Drugu premiju na nego i u Sankt Petersburgu, ostalim gradovima Rusije i bivãeg Moskovskom konkursu igre. Odmah potom Moskovski Boljãoj Sovjetskog Saveza, a i u mnogim zemljama Evrope, Amerike, Azije teatar stavlja na svoj stalni repertoar njegovu koreografsku kom- i Afrike, gde njegova gostovanja uvek prate salve aplauza i poziciju Jedinstvo. pohvale kritike.

Orchestra () 2005. 114 Sopstvenu trupu Laboratorija za savremenu koreografiju osnovao je 1991. godine. Koreografski stil G. Pescanova odlikuje originalnost. To je igra najbliæa crteæu, to je igra-znak. U njoj nema siæea, uobiåajene dramaturgije, samostalnih scenskih prikazivanja. Izvoðaåe na REPERTOAR sceni sjedinjuje i potåinjava jedinstvena snaga kretanja koja ocr- Priåe o ljubavi, program sastavljen od minijatura i mini bale- tava apstraktnu grafiåku sliku muzike. ta: Smrt u Veneciji, G. Malera Bledi i rumeni, S. Skrivena poruka sadræi tragiånu usredsreðenost u potrazi za Rahmanjinova, i dr. u postavci E. Smirnova; nedokuåivim zakonima æivota. Iz veåeri, koreografska drama (igra gatanja ispred ogledala Po njegovim reåima, to nije samo nov koreografski jezik, no nov pretvara se u tragiåan susret protagonistkinje sa dogaðajima naåin miãljenja koji se okreñe od konkretnog, fiziåkog i stremi iz proãlosti), muzika V. Gavrilin, postavka E.Smirnov; kosmiåkoj sveobuhvatnosti. Zlatni kljuåiñ, balet-bajka za decu u dva åina, muzika M. ELENA BOGDANOVIÅ je mladi koreograf izrazite individu- Vajnberg, postavka M. Tleubaev; alnosti. Zavrãila je 1991. godine koreografski odsek GITIS-a u Åudesna kutijica, balet u jednom åinu, muzika Ð. Rosini, Moskvi i iste godine osvojila Treñu nagradu na Svesaveznom postavka E. Smirnov; konkursu za baletmajstore. Zatim je usledila debitantska premi- Arlezijanka, balet u jednom åinu, muzika Æ. Bize, postavka E. ja na Branderburãkom muziåkom festivalu u Potsdamu i Prva Smirnov; nagrada na Meðunarodnom konkursu za savremenu koreografiju u Vitebsku, obe 1993. godine. Sledeñe godine osvaja Teatar u vreme Nerona i Seneke, jednoåinka, koreografska Nagradu Morisa Beæara na Konkursu u Permu. Oformila je 1991. drama, (na motive komada E. Razinskog, u kojoj se razma- godine sopstvenu trupu - Koreografske minijature E. Bog- tra konflikt inteligencije i apsolutistiåke vlasti, na primeru danoviå, koju åine profesionalci istomiãljenici. tragiåne sudbine filozofa-prosvetitelja Seneke na dvoru rimskog imperatora Nerona), muzika A. Ãnitke, postavka E. Trupa pristupa Ruskom kamernom baletu, Moskva 1994. Smirnov; godine. Koreografske kompozicije E. Bogdanoviå odlikuje Grafiåki balet, program plastiånih kompozicija (Prolog, duboka liriånost i iskrenost. Ona je majstor psiholoãkog poni- muzika Pink Flojd; Solo, muzika Z. M. Zara; Adaðo, muzika ranja u likove izraæenog savremenim plastiånim stilom. Uprkos K. Ãulc; Roðenje, muzika K. Ãulc), autorska koreografija G. opãte uvreæenom miãljenju o “æenskoj” koreografiji, njen Pescanova; lakonski scenski jezik zaprepaãñuje unutraãnjom snagom i izuzetnom paænjom za detalje. U prostranstvima ljubavi, program koreografskih minijatura, (Totem, muzika V. Artemov, K. Caves; Elegija, muzika S. Rah- U svojim koreografijama teæi da na sceni izrazi prirodno i sim- manjinov; Na kraju, muzika J.S. Bah, A. Ãnitke; Ritual, muzi- boliåko. ka A. Speranski), postavka E. Bogdanoviå; MIHAIL L. LAVROVSKI, åuveni sin åuvenog oca, svetski poznat i Mraåne aleje, koreografska fantazija o ljubavi i smrti po priznat igraå, nezaboravni prvak Boljãog teatra u Moskvi, nosi- motivima iz dela I. Bunjina (Pesnik, Dvojnik pesnika, Dionis, lac je svih uloga “gvozdenog” repertoara tragiånih heroja Pariæanka, Gimnazijalka, Maska, Seljanka, Klovnovi), muzika baletske literature. On je Spartak, Zigfrid, Romeo, Albert, Fron- S. Rahmanjinov, R. Stega, A. Vertinski, postavka E. Smirnov; doso, Princ... nastavio je kao i njegov otac, scenski æivot pre- Goãña, balet u jednom åinu, muzika B. Gavrilin, postavka E. taåuñi svoje ogromno iskustvo u koreografsko umeñe. Smirnov; Njegov koreografski rukopis odlikuje privræenost ruskoj Hodoåasnici, balet-fantazija o tragiånom konfliktu izmeðu klasiånoj tradiciji, zahtev za briljantnom tehnikom i ultimativno mase i pojedinca (Heroj, Vrteñi se u krugu, Bal, Vlast), A. suprotstavljanje dobra zlu, iskrenosti laæi, poãtenja nepoãtenju. Pijacola, postavka E. Bogdanoviå; Tradicionalne scenske forme u njegovim postavkama imaju i aktuelne sadræaje. Edit Pjaf: ni za åim ne æalim, balet u jednom åinu o trag- iånom æivotu jedne od najsjajnijih ãansonjerki Pariza, muzika Teodora Sujiñ A. Ãnitke, M. Monk, R. Ino, L. Bernstajn i pesme Edit Pjaf, libreto i koreografija M. Nikitine; Valcer belih orhideja, svetska praizvedba rusko-ameriåkog projekta, fantazija na muziku M. Ravela na osnovu liånosti iz dela E. M. Remarka, koreografija i postavka K. Uraljski; Jaåe od zlata i smrti, romantiåni balet u jenom åinu, muzika R. Vagner, postavka M. Lavrovski; Divertisman, izbor klasiånog i savremenog baleta na muziku ruskih i inostranih kompozitora; Æizela, balet u dva åina, muzika A. Adama, redakcija L. M. Lavrovskog iz 1944. godine, u obnovi M. Pekarski, libreto i postavka S. Bobrov; Krcko Oraãåiñ, balet u dva åina, muzika P. I. Åajkovski, libre- to M. I. Petipa, koreografija V. I. Vajnonen; Don Kihot, balet u dva åina, muzika L. Minkus, koreografija M. Petipa i A. Gorski, scenska redakcija M. Lavrovski, postavka A. Petuhov; Labudovo jezero, balet u dva åina, muzika P. I. Åajkovski, libreto V. Begiåev, V. Geljcer, prema koreografiji M. Petipa, L. Ivanova, A. Vaganova, postavila I. Vorotnikova.

Grafiåki balet

115 Orchestra () 2005. ORCHESTRA CATHEDRA TEHNIKA MARTE GREJAM

Prva dama moderne igre FOTOGRAFIJE: BARBARA MORGAN Lamentation, M. Graham

U Pensilvaniji je 1894. godine roðena devojåica koja ñe postiñi ono ãto je malo kome pre i posle nje uspelo - stvoriñe radikalno nov naåin igranja. Tehnika koju je osmislila, s osobenim reånikom koraka i kretanja, promenila je svet igre u potpunosti. Karijera koja ñe trajati viãe od sedamdeset godina pokazala je ne samo izuzetnu koreografsku i igraåku kreativnost, nego i ogroman uticaj na pozoriãte. Toliko puta priznata i nagraðivana za originalanost i kvalitet njenog rada, pa su je mnogi nazivali åistim geni- jem. A ta mala devojåica bila je Marta Grejam, jedna od najveñih umetnica dvadesetog veka (1894-1991) koja je, paradoksalno, roðena u mestu gde je biti profesionalni igraå bilo neãto nedopustivo i nedoliåno za “prave” male devojåice. Marta Grejam je imala åetrnaest godina (1908) kada se njena porodica preselila u Kaliforniju gde se prvi put srela sa svetom umetniåke igre. Posetivãi jednu igraåku predstavu slavne Ruth St. Denis 1911. godine, Marta je znala da je to odredilo njenu sudbinu. Åvrsto odluåivãi da postane igraåica, upisala je Cumnock School of Expression u Los Anðelesu, gde je pohaðala åasove glume, istorije umetnosti i literature. Posle zavrãetka studija 1916. godine, iako je veñ imala 22 godine i po opãtim pravilima, zakasnila sa pohaðanjem åasova baleta, Marta je bila viãe nego odluåna da postane igraåica. U to vreme Ruth St. Denis i njen muæ Ted Shawn otvorili su prvu igraåku akademiju, na koju je Marta primljena. U okviru Denishawn kompanije, ubrzo je igrala u mnogim predstavama, meðu kojima je i njena prva velika uloga u predstavi Xochlit 1920. godine s kojom je i iãla na turneje po Americi i Velikoj Britaniji. Posle sedam godina napuãta (1923) Denishawn trupu, kritikujuñi njihovu osiromaãenu estetiku i oseñajuñi da treba da stvara sop- stvena dela kroz induvidualan naåin pokazivanja emocija. Stigavãi u Njujork, dobija solo performans u okviru Greenwich Village Folliesa, popularnom muziåkom i revijskom teatru, gde je ubrzo postala zvezda. Meðutim, shvativãi koliko joj ples znaåi, i ne æeleñi da ostane zvezda vodviljskog pozoriãta, ostavila je sve i krenula svojim putem. “Idem na vrh. Niãta me neñe zaustaviti i uradiñu to sama!”, rekla je i definitivno uspela u tome! Godine 1926. poãto je osnovala svoju prvu trupu “Marta Grejam i trio”, desio se njen prvi performans u 48. ulici u Njujorku. Imala je 32 godine i bila je na poåetku svoje karijere.

Orchestra () 2005. 116 Novi reånik plesa

Marta Grejam je odlazivãi iz ãkole i trupe Denishawn æelela da stvori neãto svoje, i oslobodi se njihovog uticaja. Tragala je za drugaåijim i dubljim oslikavanjem emocija kroz pokret. U svemu tome podræavao ju je njen profesor muzike Luis Horst koji joj je postao i æivotna i umetniåka podrãka. Æelela je da stvori vrstu plesa koja ñe radikalno prekinuti sa osnovama i principima klasiånog baleta i koji ñe krenuti iz slobodnog plesa Izadore Dancan, ali ñe predstavljati sve ono u ãta je verovala - iskrenu, snaænu i bolnu emociju pretoåenu u pokret. U okviru Neighborhood Playhousea dobila je moguñnost da predaje novu vrstu igre, ãto joj je omoguñavalo inventivnost koreografskog jezika, sa jedne strane umetniåkog i sa druge strane pedagoãkog. U tom periodu poåinju da se oblikuju linije njene novo-stvorene tehnike, koje su ne prestajuñi da evoluiraju, stvarale sve radikalnije i drugaåije pokrete od onoga ãto je tada bilo poznato. Godine 1929. osnovana je Martha Graham Group åiji se prvi program sastojao od njenih koreografija: Heretic, Moment Rustic, Vision of Apocalipse. Ne samo da njene igraåice nisu izgledale kao balerine, nego se nisu ni kretali kao one. Njihovi pokreti su bili oãtri, kratki, i liåili su ponekad na neãto slomljeno i nedovrãeno. Kretali su se po podu, ruke su bile osloboðene plastiånosti, tråali su, skakali i padali i najvaænije od svega, igrali su bosih nogu, oseñajuñi i “grabivãi pod” i uzletajuñi i vraña- juñi se kroz prostor koji su stvarali svojim telima. Marta Grejam je 1930. godine napravila svoj prvi probijajuñi solo Lumination, istinski akt roðenja njene umetnosti, posle kojeg su usledili joã neki: Frontiers, åiju je seriju prekinulo stvaranje njenog prvog remek dela (za grupu) poznatog do danaãnjih dana - Primitive Misteries (1931). Usledila su joã bolja i drugaåija remek-dela iz njenog koreografskog opusa kao ãto su: American Document (1938), Letters to the world (1940), Appalachichian Spring (1944). Ove izuzetne koreografije i druge koje su usledile (Clytemnestra, Phedra, Sacre du Printemps i druge) bile su sagraðene na drugaåijoj tehnici plesa. Ono ãto danas zovemo tehnika Grejam nastalo je kroz ogroman rad i istraæivanje ove sjajne ameriåke umetnice. Svoje poslednje delo Maple leaf Rag ostvarila je 1990. a umrla naredne godine, u svojoj 97-oj, kao istinska legenda 20. veka. U septembru 1962. godine gostovala je dve veåeri sa svojom trupom u Narodnom pozoriãtu u Beogradu. Marta Grejam, stvarala je koreografije i za najveñe od najveñih: Rudolfa Nurejeva, Mihaila Bariãnjikova, Margot Fontejn a mnogi su proãavãi kroz njenu ãkolu i trupu osnovali svoje kompanije i ãkole i radikalno, ali na potpuno drugaåiji naåin, promenili svet igre kao ãto su Eric Hawkins, Merce Cunnigham, Paul Taylor i Bethsabee de Rothschild (osnivaå Betsheva Dance Company). Takoðe radila je i sa velikanima drugih umetnosti kao ãto su Lisa Mineli, Madonna, Diana Keaton itd. Ono ãto je ostalo iza Marte Grejam kao amanet mlaðim generacijama i istoriji uopãte, jeste njena radikalno drugaåija tehnika, koja je danas i poznata kao tehnika Contraction-Release.

Letter to the world, M. Graham

117 Orchestra () 2005. Tehnika Grejam - Contraction-Release

“Pokret nikad ne laæe”, prva je lekcija o plesu koju je Marta Grejam dobila od svog oca koji ju je prekorevao za neku laæ koju je izgovorila. Ta moñ da se kroz samo dræanje tela prepozna i proåita ono ãto duãa æeli da sakrije i ono ãto æelimo da ostane tajna, postala je referenca za dalja istraæivanja Marte Grejam. “Jedina konstanta je promena”, bio je moto Marte Grejam, koja nikad zaista nije pri- znavala da je njena tehnika neãto konaåno i uokvireno u statiånu formu. Ono ãto je pre svega traæila prvo od sebe, pa onda od svojih igraåa bila je individualna interpretacija “unutraãnjeg biña” postavljenog u datu situaciju i datu emociju. Na poåetku svoje karijere, odluåila je da ne æeli da uåi svoje studente niåemu ãto je veñ nauåila u Denishawn ãkoli. Odbacila je ideje i karaktere i poåela sa jednostavnim pokretom. Koraåanje, tråanje, preskakanje i skakanje bili su idejni poåeci istinskog pokreta, koji je Marta Grejam poåela da stvara kreativno i inovativno, pokuãavajuñi da ispravi ono laæno i izveãtaåeno. Nije htela da pokret bude lep ili fluidan, æelela je da je on iskren, uzbudljiv i uzburkan. Centralan aspekt raðajuñe tehnike Grejam bilo je ono ãto je baziåno i prirodno - ãto svi radimo da bismo æiveli - disanje. Interesovanje Marte Grejam bilo je u pravcu zapaæanja ãta se deãava telu kada diãe, pogotovo kada je iskusilo duboku emociju kao ãto je bol (krik), strah (jecaj), olakãanje (izduvavanje vazduha) ili sreña (smeh). Iz toga se razvio naglaãen i preteran disajni proces, u sluæbi pokreta koji se naziva Contraction i Release. Contraction (kontrakcija - izdisaj) i Release (opuãtanje - udisaj), postali su osnova svih njenih igraåkih pokreta. Tok energije koja se u tim procesima stvarao; kretanje stvoreno u kontrakciji - akciji ispuãtanja daha dok se steæu i kontrahuju donji abdominalni miãiñi - poåinje u centru tela (u predelu pupka, prim. aut.) zatim putuje prema periferiji tela ka rukama, nogama i glavi, bio je kao ãto se koncetriåni krugovi prave pri ubacivanju kamena u vodu. Ovaj proces u telu, Marta Grejam je æelela da bude moñan i vidljiv svakom posmatraåu. Stvarajuñi na protoku energije i snazi procesa Contraction-Release, Marta Grejam je razvila tokom godina, mnogo zahtevnih “padova” koji su takoðe postali osobenost njene tehnike. U tim “padovima” igraåi su kroz kontrakciju i na savijenim kolenima teæili ka zemlji odupiruñi se sili gravitacije. Zatim je koristila momentum pada da bi se ponovo podigla, smatrajuñi da je jedini razlog “pada” taj da bi se ponovo ustalo! “Padovi” su postali zaãtitni znak i Marta Grejam je osmiãljavala ne samo razne vrste i naåine padova, nego i same pozicije na podu iz kojih se najlakãe i najbræe moglo ustajati! Radikalno drugaåiji pokreti u tehnici Grejam, koji nikada nisu bili viðeni do tada, ogledali su se i u spiralnim tvistovima gornjeg dela tela - corpusa, koji su neki struånjaci nazivali i “igrom zmije na sopstvenom repu”, zatim u pregrãt novih pozicija opasne åak i nemoguñe ravnoteæe, u kojima su, na primer, igraåi teæili leðima nazad sa jako savijenim kolenima. Okreti na kolenima, piruete u kojima se corpus spuãta do same zemlje, kao i savrãeni devellopes (na åijoj je fleksibilnosti i snazi nogu Marta Grejam insistirala) sa jakom kontrakcijom corpusa samo su neki od obeleæja tehnika Grejam i inovativnih pokreta koji su promenili poimanje plesa do tada poznatog. Åas bi poåinjao, umesto standarnih veæbi uz ãtap sedeñi na podu i radeñi veæbe poåetnog zagrevanja tela, koje su pomagale u osveãñavanju igraåevog tela, ali i njegovom isteza- nju i jaåanju i do uvek u prvom redu, leða, torza i bedara. Ona je verovala da je torzo izvor igraåeve energije a da je kiåma “drvo æivota”! Raskidajuñi i iduñi dalje od klasiånog baletskog treninga, Marta Grejam nije æelela da napor koji se stvara tokom igre bude sakriven kao u baletskoj plastiånosti. Napor je za nju znaåio æivot. Nije bilo potrebe za odupiranjem gravitaciji. Nije bilo æelje za divnim bajkovitim priåama o princezama i uspavanim lepoticama. Po njenom miãljanju, ples je trebalo da prikazuje ljude u vremenu u kojem æive i sa problemima koje ih muåe, u druãtvu i okruæenju, proizvodeñi najdublje emocije. Ples treba da natera ljude da misle! Kao ãto je i rekla jednom prilikom: “Ja æelim da igram - razlog zaãto”. Prva dama moderne igre je jedna od najzasluænijih za inovativnost u svetu igre do danas. Zaostavãtina i nasleðe koje je ostavila iza sebe prenose se joã preko Martha Graham Dance Company i preko hiljade i hiljade poãtovalaca i naslednika njene tehnike koji sa svakim izdisajem i udisajem oæivljavaju njen sveti duh za sve buduñe igraåe sveta. Milica Ceroviñ

Orchestra () 2005. 118 PSIHOLOÃKI ASPEKTI BALETSKE UMETNOSTI

Åulima drveñe nudi svoje raznovrsne oblike - tako da ono, poãto nije kadro da saznaje, æudi da bude saznato Sv. Avgustin

Igra kao kreativno stvaralaãtvo prihvatana je poput prero- gativa boæanstava kada su se u svim materijalnim produkti- ma nalazili dokazi boæanske premoñi. Realnost ograniåena tabuima i verovanjima u zabranjenu prirodu umetnikove delatnosti, zaklanjala se inspiracijom kao onim delom moñi demijurga u kome magijska delatnost sadræi kreativnost. U psihologiji kreativnih procesa pojam inspiracije se u savremeno doba upotrebljava metafiziåki, u sluæbi prenosnika telesne akcije na mentalni plan. Proces dovodi do aktivne razrade u kreaciji onih sukobljenih sila åiji je kompromis nuæan uslov uspeãnog funkcionisanja ili onih sila koje znaåe odbranu od nekog “naroåito opasnog instinkta”. Ono ãto je nekada bilo magijski znaåajno i svemoñno, poåelo je da ushiñuje i nadahnjuje, hrabri i angaæuje za socijalnu akciju. Umetnost åoveka ukorenjuje u istoriji i pokuãava da ga otu- da (bezuspeãno) istrgne. Ona stalno postavlja pitanja jer je nesnosno radoznala da na svojevrstan naåin otkrije prirodu, da istraæi unutraãnju konstrukciju stvarnosti i da æivi kao neophodan izraz ljudskog iskustva. Dok umetnost poåiva na tome da, izdvajajuñi formalno ekspresivne strukture ispunjene åulnim kvalitetima, budi naãu senzibilnost za ono ãto neprimetno propada u struji svakodnevice, psihologija ostvaruje kontakt sa nesvesnim u svom ãirokom okviru za izuåavanje ljudskog ponaãanja. Istinski kontakt sa nesvesnim uvek je pomalo rizik, kao i pribliæavanje vatri, zato komunikacija ne moæe biti uspeãna ako se toj vatri iz straha, samo izdaleka pribliæimo. Psihologija nam omoguñava da saznamo od kakvog je materijala utisaka i uspomena umetnik stvorio delo i kojim je putem i kojim procesima taj materijal realizovan. Brojni teatarski tokovi i pokreti najnovijeg doba, ma koliko beæali od podraæavanja i zalagali se za otvorene forme i razbijanje standardnih oblika i svakog iluzionizma, ipak ne mogu da se liãe artefakata psihologije. Svako stvaranje novog scenskog lika, realizovanje nove uloge, zahteva od glumca identifikaciju sa njim na nekom svom ranijem nivou æivota, pri åemu su svaka okoãtalost karaktera i suviãe jake i rigidne snage “otpora” prosto nespojive sa suãtinama scenske kreacije. To je stvaralaåka energija koja podrazumeva aktuelizovanje i novih i neoåekivanih moralnih stavova prema aktuelnostima scenskog zbivanja.

Mina Kovaåeviñ, uåenica Baletske ãkole Dæona Nojmajera (Hamburg)

119 Orchestra () 2005. Suãtina talenta za pretakanje svoje liånosti u svet scenskih likova podrazumeva sposobnost regresije na nivou sopstvenih infantilnih i drugih (davnih) punktova i doæivljavanje transferalnih pozicija u pozoriãnoj kreaciji. Moæemo reñi da je talentovan glumac istovremeno “slab” zato ãto njegov ego dopuãta slabost potiskivanja i moguñnost regresije kao i prodor iracionalnih sadræaja, a “jak” je zato ãto (i kada doæivi kreativnu neurozu) ne dolazi do dezintegracije liånosti psihotiåkog tipa. Balet kao scenska umetnost uvodi svoje protagoniste u jedan nesiguran i nejasan svet u kome koreograf zajedno sa igraåima istraæuje åesto granice æivota, makar i alternativnog, iskuãavajuñi njihove liånosti do iscrpljenosti. Igraå mora biti fleksibilan, saoseñati sa identitetom kako bi dozvolio protok obilja informacija kroz pokret u vrlo zamrãenom uza- jamnom delovanju raznih scenskih efekata. Sa adekvatnom naobrazbom åula i svesti, pokret nije samo svojevrstan govor tela veñ postaje kult pojedinih åula. Da li je trema pozitivno ili negativno stanje? Trema je stanje anksioznosti, po pravilu, jakog intenziteta, izraz i posledica narcisoidnih zahteva umetnika, potrebe za imaginarnim perfek- cionizmom i dobijanjem mnogo satisfakcija. Anksioznost je prolongirano stanje psihiåke tenzije; neprijatno i subde- presivno; strepnja i neodreðen strah; oseñanje nesigurnosti... Teãko je definisati i uspeãno objasniti anksioznost, a ona je deo svih scenskih zbivanja. Glumac mora da vlada tim elementom svojih emocija, jer, u suprotnom, moæe doñi do gubljenja samokontrole i nepoæeljnih stanja svesti koja su van scenskog zadatka. Visok stepen anksioznosti koåi stvaralaåke moguñnosti liånosti. Naæalost, umetnici nisu osloboðeni svih savremenih socijalnih, ekonomskih i liånih problema i mnogi od njih su priliåno neurotizirani. Tu je potrebno pomenuti i faktor rivalizovanja koji moæe da se javi kao pozitivna motivacija ali i kao inhibicija istinskih moguñnosti talenta. Uopãte, u savremenoj civilizaciji, uvek i svuda, postoji narcisoidno tak- miåenje liånosti za socijalni primat. Uz to dolazi i povezivanje umetnikove vrednosti sa “cenom” izraæenom u novcu. Pred umetnikom stoji veåiti zahtev obezbeðivanja i oåuvanja egzistencijalne i umetniåke pozicije. Meðutim, postoji jedan deo psihiåke delatnosti koji se nikad ne miri sa ispitom realnosti veñ od njega ostaje uvek udaljen i podvrgnut principu zadovoljstva (Frojd). Kada se radi o umetnicima åiji talenat ima nesumnjivu snagu da stvori jezik koji je istovremeno iznad naåela zadovoljstva ali izaziva i zadovoljstvo, dolazi do komunikacije koja je poziv na zajedniåko iskustvo u duhu, na iskustvo specifiåne prirode. Publika je deo aktivnog zbivanja u pozoriãtu i bez nje svaki napor u njemu ostaje na nivou proba u praznom vakuumu hladnog prostora. Suãtinu “magije” pozoriãta nisu razorila teoretisanja oko pitanja laæi i istine u scenskoj umetnosti. Gledalac se prepuãta uæivanju sa znanjem da je to samo igra koja ne preti da ugrozi njegovu liånu sigurnost i on moæe bez muke da oslobodi svoje potisnute impulse. Njegovo uæivanje se baã i zasniva na iluziji. Ples sluæi kao ventil za razliåita jaka oseñanja. Nemoguñe je zaobiñi Aristotelovo uåenje o katarzi. Gledalac doæivljava imaginarno zadovoljenje svojih sopstvenih åeænji - muka, svojih sopstvenih æelja. Mina Kovaåeviñ, uåenica Baletske ãkole Dæona Nojmajera (Hamburg) Na taj naåin se i glumåeva duãa proåiãñava od svoje teskobe.

Fenihel ide joã dalje u svojoj interpretaciji: Umetnik se oslobaða svog oseñanja krivice prisiljavajuñi prisutne da u maãti uåestvuju u njegovom delu, a gledalac se oslobaða svog oseñanja krivice videñi da se umetnik usuðuje da izrazi zabranjene pulzije. Odobravanje publike ili aplauz deluju kao oproãtaj na isti naåin kao ãto nagovaranje druge osobe da uåestvuje u krivici znaåi odbranu od sopstvene. Oseñanje uzbuðenja je takoðe, redovan pratilac procesa ekspresivnosti. Ono dovodi do zadovoljstva kroz praænjenje neutralne energije upotrebljene u sprovoðenju kreativnog procesa. Iznenadni prodor tih impulsa u svest i oseñanje da stvarni rad i inspiracija dolaze spolja, kao od strane nekog nevidljivog saradnika, oslobaða svake odgovornosti i emocionalnih reakcija straha. Suãtinu delovanja inspiracije, u oznaåavanju posebnih okolnosti stvaranja, predstavlja izbegavanje i oslobaðanje od oseñanja straha. U takvim okolnostima sâm kreativan åin postaje izvanredno lak. Spomenka Kovaåeviñ, kliniåki psiholog

Orchestra () 2005. 120 UVEK ÑU PAMTITI TREPERAVI SJAJ PROVIDNIH KRILA VILIN KONJICA KOJI MI JE TOG SPARNOG JUNSKOG DANA, U PREDVEÅERJE, KRAJ PENUÃAVE REKE SLETEO NA RUKU I ZAUSTAVIO VREME NA JEDAN TREN... PRELEP VILIN KONJIC KOJI ÆIVI SAMO JEDAN DAN... Kako uñi u svet baleta

Ni jedno zbivanje kao umetnost, nema tu snagu da nas zaroni duboko u nesvesno i omoguñi susret sa sopstvenom istinom. Umetnost åini neobiånim to ãto je obiåna svakodnevnost i åini obiån- im ono ãto deluje nesvakodnevno, daleko. Balet kao scenska umetnost ima u najveñoj meri obeleæja sna i zato je primamljiva, emocionalna, intenzivna... Deca na muziku reaguju gotovo automatski, prepoznajuñi ritam, voðena refleksima upisanim duboko u kinetiåku memoriju. Deca brzo uåe jezik pokreta jer im je blizak govor tela. Svesna odluka o opredeljenju za balet donosi se kad je veñ nauåena gramatika plesa i kada su usvojena pravila igre. Pokret postaje naåin izraæavanja a baletski jezik sve åeãña komunikacija sa spoljnim svetom. Pitanje je - da li dete bira balet ili je balet izabrao njega. Talenat je snaga unutraãnjeg moranja kome je teãko odoleti. Pokuãaj da zaustavite tu energiju je kao da zaustavl- jate nabujalu reku... Problem jeste ãto talenat sam po sebi nije dovoljan. Za uspeh je potreban rad, posveñenost, ljubav. Ljubav nas definitivno opredeljuje, diæe nas kada smo umorni i posustali, hrani nam ego zrncima nade koju pronalazi u razlozima vidljivim samo nama samima, åini da ostajemo u igri i kada svi drugi odustanu i kada svaki napor izgleda uzaludan. Posveñenost znaåi da smo spremni na osamljivanje koje je jedino u druãtvu moguñe, da bi se osvetlio jedan unutraãnji svet, svet maãte kao izvor produkcije. Svaki umetnik nosi svoju samoñu i svoju tiãinu koju ljubomorno åuva i brani åak i kada ima snaænu potrebu da izaðe iz nje i æivi æivot “obiånih ljudi”. On se uvek vraña svom zatvorenom svetu jer u njemu pronalazi snagu nadahnuña i boæanska svetla inspiracije. Rad je neophodan da to ãto je priroda dala, uåini vidljivim i pristupaånim, razumljivim i dostupnim. Veæba se u manjoj ili veñoj sali, toploj ili hladnoj, sa ili bez dnevnog svetla, satima isti pokret, danima ista veæba. Radi se dok telo oznojeno od umora ne klone, dok prsti na nogama puni pliko- va krvare, dok se ñuti o bolu zbog pokreta koje izmuåeno telo odbija da prihvati... Ponovo i ponovo proverava se nauåeno, kao ãto smo nekada, s mukom, uåili da piãemo slova i cepali stranice sveske nezadovoljni ispisanim, tako sada precrtavamo dane u kojima smo satima veæbali, radili i izgarali... Igra ne predstavlja ono ãto je vidljivo, ona pre åini da neãto postane vidljivo. Pod svetlima, na pozornici, sve deluje bajkovito i neumesno je pominjati znoj, suze, bol i strepnju. Baåen cvet na pozornicu jeste ispunjenje, ali samo neposredni uåesnici znaju da je zadovoljenje samo privremeno i da je krajnji cilj nova uloga, novi izazov i novi poåetak procesa koji se stalno iznova dogaða. Teãko se zaboravljaju godine koje su bile determinisane posveñenoãñu i radom u salama åesto neadekvatnim, veæbama koje monotonijom iskuãavaju organizam do iscrpljenosti, vreme u kome se sumnjalo i verovalo, volelo i mrzelo i nadalo, vreme u kome je bilo odricanja i davanja i nikad dovoljno satisfakcije. Kao roditelj sam ñutala svoje sumnje i duboko u sebi skrivala strah i neizvesnost, razloge odusta- Gala Jovanoviñ, uåenica Baletske ãkole “Lujo janja koji su me obuzimali kroz sve periode ãkolovanja svog deteta sam analizirala i kontrolisala s Daviåo” velikim naporom i s mnogo uzaludno potroãene energije. Videla sam mnoge koji su odustali pre vremena. Iz predãkolske populacije samo mali broj preðe u niæu baletsku ãkolu, suviãe mali broj da bi omoguñio adekvatnu selekciju za srednju ãkolu. Najlakãe i najbræe se uåi od nekoga koga volimo. To se odnosi i na roditelje i na nastavnike. U umetniåkim ãkolama veza izmeðu pedagoga i uåenika je åesto presudna za uspeh. Utoliko mi je bilo teæe da razumem one koji su dosledno birali teæi i muåniji put u radu uporno koristeñi kaznu, grdnju i pokudu kao naåin vaspitanja. Drugi problem je sama organizacija rada u ãkoli koja je do te mere rigidna i zatvorena za sve vrste sugestija da deluje kao soba koja nije godinama prove- travana. Dok se uåenici guãe zbog nedostatka vazduha, roditelji bezuspeãno traæe opravdanje za sistem koji je postao sam sebi svrha. Nije dovoljno sve ovo znati, potrebno je znanje obogatiti duhovnoãñu. Naãoj ãkoli nedostaje sveæeg vazduha, fleksibilnosti i efikasnosti koja je neophodna da bi svi uåesnici ovog procesa, i neposredni i posredni, bili ujedinjeni oko istog cilja, zbog publike koja u krajnjem ishodu treba da potvrdi aplauzom da je poruku umetnika razumela i prihvatila. Tek tada se komunikacija zavrãava, a rad pedagoga evaluira. U suãtini, sve ãto åovek ima to je njegovo JA. To JA je sunce sa hiljadu zrakova u njegovom trbuhu. (Pikaso) Spomenka Kovaåeviñ, majka mlade balerine Mine Kovaåeviñ

121 Orchestra () 2005. Ani-Anika Radoãeviñ (1915 - 2004) Muzika je vazduh koji diãem

Poslednjih dana minule godi- operama: Orfej i Euridika (1959), Prodana nevesta sa kojom je ne, 29. decembra, prestalo je beogradska Opera gostovala u Kairu, a zatim maja 1967. u da kuca jedno plemenito, sk- Vizbadenu, pa u Palermu, Venciji i Madridu 1968, Ljubav to romno, dostojanstveno srce je glavna stvar Duãana Radiña je postavila i koreografisala puno muzike - Ani-Anika Ra- 1963, a iste godine u Barseloni Evgenija Onjegina. Moñ sud- doãeviñ, operski reditelj i bine uradila je 1965, Slepog miãa 1966, Rigioleta 1969, a koreograf, otiãla je zauvek u Figarovu æenidbu 197o. godine u matiånom pozoriãtu. legendu. Roðena u Åeãkoj Ani Radoãeviñ je bila operski koreograf i pomoñnik, reditelja (Åeãke Buðejovice, 4. septem- u predstavama beogradske Opere koje su dobile izuzetno bar 1915) gde je u Pragu zavr- znaåajna priznanja u inostranstvu: Don Kihot 1957. izveden je ãila ãkolu za glumu, pevanje i najpre u Beogradu, a zatim u Teataru nacija u Parizu, a 1961. balet (1933-35), zatim ãkolu na festivalu u Vizbadenu, a zatim u antologijskoj predstavi modernog baleta kod Ane opere Zaljubljen u tri naranæe, koja je 1959. godine izvedena Maletiñ u Zagrebu (1936-38), a u Beogradu, Vizbadenu i Lozani. svoju umetniåku karijeru za- Samostalne operske reæije Ani Radoãeviñ je potpisala u poåela u Ãvandlovom divadlu i Velikoj opereti u Pragu (1935- matiånoj kuñi i to: Travijatu 1962. (iste godine i u Kairu), zatim 36), da bi doãla u naãu zemlju, najpre u HNK u Zagrebu ( 1936- Britnovog Malog dimniåara (1962), Madam Baterflaj ( u Kairu 38), a od 1939-41. je bila balerina i koreograf u Sarajevu.U 1962. a u Beogradu 1963. godine). Usledile su Aida 1966, gradu na Miljacki je zajedno sa Oskarom Danonom,Ismetom Karmen, Kralj Edip, Tiresijine dojke 1967. godine. U novosad- Mujezinoviñem i Vojom Dimitrijeviñem osnovala avangardnu skoj operi je reæirala operu Verter 1968, a u Sarajevu Aidu iste umetniåku trupu Collegium artisticum u kojoj je uåestvoivala godine. u stvaranju ‘’sintetiåkog pozoriãta i totalnog teatra’’. Zbog Kao osoba dubokih i iskrenih emocija Ani Radioãeviñ je uvek antiratnih poruka njihove predstave Zaãto plaåe mala Ema isticala da je za nju muzika od ranog detinjstva bila ta koja joj tadaãnja policija je 1941. zabranila njeno izvoðenje. Po izbije diktirala tok æivota i koja je za nju bila uvek kao vazduh janju rata u naãoj zemlji Ani je zajedno sa svojim suprugom koji diãe. Tu svoju ljubav prema muzici znala je da prenese na ing Nenadom Radoãeviñem otiãla najpre u Split, a zatim 1942. sve sa kojima je radila i provela svoj dugi i umetniåkim rezul- u Narodno-oslobodilaåku borbu gde je do kraja Drugog svet- tatima plodan æivot. Izuzetno obrazovana,znalac i prevodilac skog rata nastupala kao glumica i balerina u Kazaliãtu naro- sa viãe stranih jezika,uvek spremna da nenametljivim save- dnog osloboðenja. tom,izreåenim mirnim, tihim glasom iza kojeg je stajala snaæ- Od 1944 do 1947. igrala je u Baletu Narodnog pozoriãta u na umetniåka i æivotna pozitivna energija, uputi u pravom Beogradu.Zatim je dobila teæak i odgovoran zadatak da osnu- smeru mnoge koji su veñ odavno priznati umetnici naãe je i bude prvi direktor Srednje baletske ãkole u Beogradu, koji operske i baletske scene. je sa mnogo entuzijazma odliåno obavila. O tome svedoåe Poznato je da je Ani Radoãeviñ na poziv Muzikoloãkog insti- potonje generacije naãih ãkolovanih baletskih umetnika, koji tuta SANU napisala struånu i dokumentovanu studiju o izvo- su ravnopravno sa ostalim kolegama iz Narodnog pozoriãta ðenjima naãeg najpoznatijeg nacionalnog baleta, Ohridska izuzetno mnogo doprineli ostvarivanju izvanrednih operskih i legenda Stevana Hristiña. Nepoznato je zbog åega taj jedin- baletskih predstava u zlatnom razdoblju istorije beogradske stveni rad do sada nije objavljen. Opere i Baleta. Zaintersovana za sve ãto se zbivalo u pozoriãtu ãezdesetih i Od 1950. Ani je ponovo u Narodnom pozoriãtu u Beogradu sedamdesetih godina XX veka Ani je bila veoma poãtovana i kao pomoñnik direktora Opere za balet, gde ubrzo , na sop- traæena u inostranim operskim kuñama: Milanskoj skali, stveno traæenje, postaje asistent dr Branku Gaveli,Bojanu Kovent Gardenu, operama u Veneciji i Dalasu i muziåkim fes- Stupici, Josipu Kulundæiñu, Soji Jovanoviñ, Mladenu Sabljiñu i tivalima u Firenci i Amsterdamu. Saraðivala je sa izuzetno drugim znaåajnim rediteljima .Uporedo je radila koreografije uglednim svetskim rediteljima kao ãto su Franko Zefireli i u operskim i dramskim predstavama u matiånoj kuñi i u Rajmon Rulo.Njene koreografije u operama na inostranim Jugoslovenskom dramskom pozoriãtu, Beogradskom dram- pozornicama su: Alåina G.F.Hendla u Teatru La Fenice skom pozoriãtu, deåjem pozoriãtu Boãko Buha, kao i u teatri- (red.Zefireli) 196o, Euridika J.Peria Fjorentiski maj, iste godine ma u Novom Sadu, Subotici, Niãu i drugim. sa Zefirelijem, kao i Alåina u Dalasu (SAD) sa Zefirelijem i solis- Neprekidno radeñi ona je, po sopstvenom iskazu, zavrãavala tima Milanske skale. Istu operu je koreografski postavila i u svoje Univerzitete pozoriãne umetnosti. Rojal operi u Londonu 1962. saraðujuñi sa Zefirelijem i Dæoan Njene prve operske koreografije su se igrale u Prodanoj Saterlend u glavnoj ulozi. Zatim je radila je 1963, Aidu u nevseti (1951), Evgeniju Onjeginu (1952), Hofmanovim priåa- Milanskoj skali, a i 1965. sa Leontinom Prajs u naslovnoj ulozi, ma (1953), Vilinskoj kraljici (1953), Andre Ãenijeu (1954), Piko- oba puta sa Zefirelijem kao rediteljem. Postavila je igraåke voj dami (1956, a zatim i maja 1961. u Lozani i Barseloni), delove za predstavu Don Kihota u Teatro Liceo 1963, u reæiji Tako åine sve (1956), Gorskom vijencu (1957), Samsonu i Dalili Mladena Sabljiña, sa muziåkim voðstvom Oskara Danona i so- (1961). listima beogradske Opere. U istom pozoriãtu je postavila igre Svoju prvu samostalnu opersku reæiju i koreografiuju ostvari- u Pikovoj dami 1964, a 1965. je obnovljena Euridika sa Ze- la je u beogradskoj Operi. Bila je to Otmica iz Saraja V. A. firekijem za Fjorentinski maj i Aida u Milanskoj skali. Za Mocarta 1958. godine. Zatim su sledile reæije i koreografije u Holandski festival u Amsterdamu 1967. uradila je Monte-

Orchestra () 2005. 122 Milena Åutukoviñ Popoviñ (1911-2004) verdijevog Orfeja sa rediteljem Rejmonom Napustila nas je Milena Ruloom. Koreografije Ani Radoãeviñ u operama, drama- ma, na filmu i televiziji odlikovala je stilska åisto- ta,maãtovitost, izuzetna muzikalnost i plastiåna plesna leksika, uvek prilagoðena vremenu u kojem se odreðeno delo dogaða. Ona je narioåi- to branila je opersku scenu od dehumanizacije naglaãavajuñi da skoro svako opersko delo ima poseban stil i traæi odgovarajuñe izvoðenje. Bila je veliki protivnik operskih predstava koje su bile kostimirani koncerti. Pripadala onoj vrsti operskih reditelja koji su scensku interpretaciju muz- iåke partiture podreðivali muziåkom stilu, pri åemu nije smelo da doðe do razilaæenja izmeðu osnove muziåkog teksta i njegovog trumaåenja. Iako je rano, iz objektivnih i subjektivnih razloga, prestala da se aktivno bavi reæijom i koreografi- Dana 24. novembra 2004. godine nesreñnim sluåajem jom (u penziju je otiãla 1970. godine) nastavila je prekrañen je æivot Milene Popoviñ. da se interesuje za sva umetniåka zbivanja kod Roðena je 21. oktobra 1911. godine u Osjeku. Uãla je u svoju nas i u svetu. Joã do nedavno mogli ste je sresti devedest i åetvrtu godinu æivota ne oseñajuñi mnogo teret kako sa svojim suprugom Neðom ide na koncert godina koje ipak pripadaju dubokoj starosti.Ono åemu je mladih muziåara u Galeriji SANU,na pozoriãnu posvetila svoj æivot, ono ãto ju je neizmerno ispunjavalo i predstavu, likovnu izloæbu ili se jednostavno ãeta nadahnjivalo, “hranilo je” i odræavalo njeno telo i njen duh. suncem obasjanim beogradskim ulicama.A kada Milena Popoviñ, roðena Åutukoviñ, je svoj æivot posvetila je bolest vezala za kuñu razgovori sa njom voðeni umetnosti. Igri. Umetniåkoj igri. U svet klasiåne igre ulazi u otvorenom domu u blizini Narodnog pozoriãta, odlazeñi na åasove baleta koje neko vreme dræi Margarita za nas, neãto mlaðe, bili su izuzetna ãkola u kojoj Froman, angaæovana u Narodnom pozoriãtu u Beogradu i smo mnogo saznavali i nalazili odgovore na prve korake åini na istoj sceni u baletu Konjiñ Vilenjak 1929. mnoge dileme u naãim koreografskim, pedago- godine. Kvalifikaciju za uåiteljicu plesa stiåe 1932. godine. ãkim, kritiåarskim zanimanjima. Modernu igru poåinje da uåi u Centralnoj Labanovoj ãkoli u Moj telefonski razgovor sa Anikom 27. decembra Esenu, Nemaåka ( u programu koncerta je nalazimo pod proãle godine, za koji nisam mogla slutiti da ñe imenom “Milena Serbia”), a nastavlja u Jos - Lederer ãkoli u biti poslednji, odnosio se na prizvedbu baleta Ko Dargtingtonu u Engleskoj 1934-35. godine. Po povratku u to tamo peva na muziku Vokija Kostiña i kore- zemlju organizuje u svojoj Plastiåno - plesnoj ãkoli kurseve za ografiji gosta iz Hrvatske Staãe Zurovca i na gos- uåenje moderne igre, gimnastike, ritmike i druãtvenog plesa tovanje Srpskog narodnog pozoriãta iz Novog za decu i odrasle, najpre u Osjeku (1935.), potom po Sada sa Ãtarusovom operetom Slepi miã u Sava Vojvodini (Srbobran, Senta, Åurug). centru. Na svoj tihi i iskreno human naåin se ra- Od 1939. godine æivi i radi u Novom Sadu. Otvara privatni stu- dovala uspehu beogradskog Baleta i novosad- dio, radi u Muziåkoj ãkoli “Bajiñ” na Baletskom odseku, sve skog operskog i baletsklpg ansambla. Raspitivala do njegovog ukudanja 1948. godine kada postaje jedna od se o radu u tim pozoriãtima na sebi svojstven dva prva nastavnika kojima su povereni igraåki predmeti u briæan naåin. Uvek izuzetno skromna, ãto baã nije tek osnovanoj Dræavnoj baletskoj ãkoli. U Baletskom odseku osobina kojom se mnogi kod nas mogu pohvaliti, Milena Popoviñ predaje klasiåan balet i izvodi svoju generaci- privræena podjednako i svojoj rodnoj Åeãkoj i ju uåenika 1957. godine. Pored osnovnog predmeta u ãkoli naãoj zemlji Ani Radiãeveiñ nas je zaduæila ne klasiånog baleta, ona predaje i ritmiku, istorijske igre i mo- samo svojom maãtovitom i znalaåkom kreativ- deran balet. Krañe vreme je i ãef Baletskog odseka. Svoj noãñu, veñ i toplinom svoga duha i otvorenoãñu pedagoãki rad zavrãava 1964. godine kada odlazi u penziju. svoga srca kojima nas je sa ljubavlju za nezaborav Milena Popoviñ je meðu onima koji su utirali put igraåkoj darivala. umetnosti u Vojvodini - bila jedan od pionira. Unosila je u Milica Zajcev nastavu evropski duh i prenosila na uåenike nova znanja, negujuñi igru kao duhovnu potrebu åoveka. Radom na modernoj igri doprinosila je profesionalnom izgraðivanju igraåkog kadra. Mnogo je onih koji su s njom radili, a meðu Izvori: njima i brojni koji su se opredelili za igraåku umetnost kao Vladimir Jovanoviñ: Beogradska opera u Evropi, Prometej - Akademija umetnosti, Novi Sad,1996. æivotni poziv. Sa pozoriãtem u Novom Sadu je saraðivala joã V.Kråmar,M.Milanoviñ, D.Radmanoviñ: Pedeset godina 1939-41. godine kao koreograf, balet majstor i igraåica. U opere Srpskog narodnog pozoriãta, SNP, Novi Sad, sezona periodu obnove rada Vojvoðanskog narodnog pozoriãta 1997-1998. (1945.) uåestvuje kao koreograf i daje iz svog studija prvi Radoslav Laziñ: Estetika operske reæije I, Madlenijanum, igraåki kadar za potrebe dramske predstave tada na reper- Beograd, 2000. Nadeæda Mosusova: Konci vremena - Ani Radoãeviñ, toaru. Za pedagoga baleta u SNP-u angaæovana je 1963/64. Orchestra plus, Beograd,2001. godine. Javljala se u ãtampi ålancima o igri i baletu u vreme kada su takvi tekstovi bili retkost. Nisu izgubili aktuelnost. Vreme ih nije obezvredilo. Åini se da je doãlo vreme u kome bi Milena Popoviñ naãla svoje pravo mesto, bila savremena. Ljiljana Miãiñ

123 Orchestra () 2005. ORCHESTRA MAIL

In June 2003 The Madlenienum Theater got in touch with me to create a choreography for Triptych, a three pieces drama: Violeta, The Sinn and The man. Last year, on 18th February I signed a contract and felt very excit- ed in tackling the creative process The contract was referring to the performance creation but it didn’t approach some important matters about the exhibition and the dancers training. That’s why we agreed to make a further contract in which all these points had to be clear. On 26th March Violeta had its successful premiere; the dancers showed an exquisite sensitivity, and during the dance show I felt the satisfaction of this magic moment VLADIMIR MARKOVIÑ S. Ninkoviñ i N. Krluå in which a creator can feel his own work and the work of the whole artistic and technical crew culminating on the stage. These special moments make a chorographer Madlenianum je stupio u vezu sa mnom u junu 2003. godine i and a dancer find full meaning in his professional ponudio da uradim koreografiju za predstavu Triptih, dramu iz tri career. dela: Violeta, Greh i Åovek. Ugovor sam potpisao 18. februara The happiness I felt vanished when I had to deal with 2004. godine i bio veoma sreñan da zapoånem taj kreativni proces. the second contract, which was supposed to guarantee Ugovor se odnosio na umetniåku kreaciju predstave, ali se nije a good training for the dancers. The Madlenianum bavio nekim vaænim pitanjima kao ãto su post produkcija i uveæba- Theater refused to sign it, so I decided not to go on and vanje igraåa. Zbog toga smo se dogovorili da sklopimo drugi ugov- call off all the future performances. or u kome bi ta pitanja bila razjaãnjena. However, Gordan Dragovic, the Madlenianum artistic Violeta je bila uspeãno premijerno izvedena 26. marta 2004. godi- director, ignoring my decision and infringing the inter- ne. Igraåi su pokazali izuzetnu oseñajnost, a tokom predstave sam national laws of the intellectual property went on with osetio zadovoljstvo onog magiånog trenutka u kome autor gleda the performance. Dragovic not only proved to be kako njegov sopstveni rad i rad cele umetniåke i tehniåke ekipe absolutely disrespectful, moreover he didn’t bear in kulminira na pozornici. U takvim, posebnim trenucima, i kore- mind that I was working in economic conditions three ograf i igraå pronalaze potpuni smisao u svojoj profesiji. times lower than my usual caché. Sreña koju sam oseñao nestala je kada sam morao da se pozabav- Dragovic appropriated my work and made me feel im drugim ugovorom koji je trebalo da garantuje dobru obuku deeply disappointed and betrayed. This feelings igraåa. Madlenianum je odbio da ga potpiãe, tako da sam odluåio increased by the thought of the wonderful dancers who da otkaæem sve buduñe predstave. were committed to perform a piece of dance without Meðutim, Gordan Dragoviñ, umetniåki direktor Madlenianuma, the author’s agreement. nastavio je sa izvoðenjem predstave Triptih ignoriãuñi moju Currently a legal process is underway at the odluku i ogluãujuñi se o meðunarodne zakone o intelektualnoj International Court, and I just regret that such a sublime svojini. Dragoviñ ne samo da nije ispoãtovao moju odluku nego je art as Dance has been clouded by this events. This is potpuno zanemario åinjenicu da sam radio za honorar koji je bio something that I had never seen in any of my colleagues tri puta manji od uobiåajenog. and that’s why I felt that I should undertake the justice process. Dragoviñ je prisvojio moj rad i uåinio da se osetim duboko Ramon Oller razoåaranim i izneverenim. Ta oseñanja su postajala joã intenzivni- ja pri pomisli na divne igraåe koji su bili primorani da izvode predstavu bez odobrenja autora. In order to be able to publish reviews of the production Meðunarodni sud je zapoåeo pravni proces, a meni je æao ãto je Triptych in the last edition of ORCHESTRA (No. 29/30/31), uzviãena umetnost kao ãto je Igra ukaljana ovim dogaðajima. Sa as well as the photographs from this performance, includ- ovako neåim se nikada pre nisam susreo u svetu igre i zbog toga ing those for the front page, (due to misunderstandings sam smatrao da treba da iznesem ovaj dogaðaj pred lice pravde. between choreographer Ramon Oller and the Chamber Ramon Oller Opera Madlenianum) we had to request authorization from the author. Mr. Oller immediately responded favor- prevela Jelena Putre ably and ORCHESTRA thanks him for this, requesting that Da bismo mogli da u proãlom izdanju Orchestre (br. 29/30/31) objavi- his letter be published in the next edition of the magazine mo kritiåke prikaze predstave Triptih, fotografije i naslovnu stranu sa (both in English and in Serbian), in which he would express scenom iz ovog baleta, morali smo (zbog nesporazuma koreografa his views of this situation. The editorial staff supports the Ramon Oller i Opere i teatra Madlenianum) da zatraæimo za to efforts of the both parties which would lead to a favorable dozvolu od autora. Gospodin Oller odmah je reagovao potvrdno i za resolution of this issue, in favor of the excellent production taj gest redakcija mu se zahvaljuje, ali je postavio jedan uslov - da u of Triptych, its protagonists, choreographer and theatre, sledeñem izdanju åasopisa objavimo njegovo pismo (na engleskom i hoping that subsequently even the audiences abroad will srpkom jeziku) u kome ñe izneti svoje stav o ovoj situaciji. Redakcija be able to view and enjoy the performance of our dancers. podræava sve napore (obe strane) koji vode pozitivnom reãenju ovog problema i idu u korist izvabredne predstave Triptih, njenih protagonista, koreografa i teatra sa nadom da ñe posle toga nastup naãih baletskih umetnika moñi da vidi ( i u njemu uæiva) i publika van granica naãe zemlje.

Orchestra () 2005. 124