Orchestra Magazin Broj 51/53

"#$ % &'"()$"*

! ! ! 1 ).%)$*"'

! "#$ %%$& $'()*+ %,( -(

! "# $ % & $ '! ()*+ ,- .+)*+ ,- % /0"0! % & ,! '! )*+ ,-$ % , % , 1 %! & %% $ ! . 1 & & $ , % ! $ 2 % % , % ) -% 3! % 1 % ,! $ & , % &! (% 1 ! % $ 4 & ( $ & $ ! % (% % 4 % % % ! %$ $ 1 && % $ ( ! 1 % ( & ( $ % $ $ % %& $( $ ( ! 1 %! ( % % 4 & $ % 4 4 & ,! ! % &! & 56 7 & $ 8! % ( & & , ! 1$ % ) - ( % '! ()*+ - ( & % (

. /

"98*48*:;< ' "=== /4+>88** ! ' /00# ?39<@*;< 4 "==A B39<@*;<" #$ ' "==B #*:*@4+%&&' 4 /00A A+:'4+9 ! ( "=#0"=C0 "=C/ DE.+.;9@*:+@49 ##' ( !5"=0""=D?7' "=C= C2.;+8*;8'8F4 8% ' 4 %&1 ' 5"=B"7+ "' /00# =2.;+8*;8'8F4 8% ' 4 %&1 ' 5"=B"7+ /' /00# "0@% $ ! 8% "=?="=A= ' "=== ""+8:4<2294) ))'' /000 "/' 8% ' "=D0 "=D= "B4FG*;F68>44*+ **+, "=C" "#3 !< 4 2 "CA0"=C#3 !"=C# "A## ' 1 4 4 /00B "D' "=#0/00?4 /00B "C>2;+- % . .!%- * "==" "=*:@4+4 "==# /0848 >99 E ' /00# /"F;+82:& $41 //F;+82:, 41 /?848 >9* ' (3 !"=CC /BF<68>*.H+8*:848 >9 3 !/00= /#F<68>*.H+8*:848 >9 + % & $, 3 !/00D /AF8IF8;J /- 0 ( %* ( /00/ /D2@28*+ 98*48*+ & ! 5"=BC/00#7% /00A /C8493F*+8*+FK@8*+ % "==C /=8493F*+8*+FK@8*+" ( % /00A ?0;<39<@*'!! $ $ %! ( ( 3 ( & % "=A0/00A' /00D ?" '@;2@ ;E*@;8*:1( 4 /00A ?/ % !#0 ( ! > "=#?/00/; ! /00/ ??J.@2L 928 ; "=CC ?B9'8.*@L8'F "=CA ?#F<68>L*.H+8*:848 >9* ' (' 1 % 3 !/00# ?A.F8;>;'4, .!; "=D" ?D<;+@2 M I ' ; "=#A ?C924, ) - 4 NJ"=A# ?=I88FIF; "=DD B06+@;;( "=DD B"6+@;; 2343 B/ 4@F@;;@) , !5 !) 6 4 NJ"==" B?9@<*;+7 - ; "=D" BB @8 @';4<64@8 4 NJ"=#B B#4284@;*89 ( ;

BA.<@'G92:; "=D= BD>@F44F8@J4 .!; "=A# BC64*@I@6 B= !"# " "=CB #0 "$!%& !' ( "==D #" ) !*+,+-./"=C" #/$! "=CB #? !#! " "=C/ #B0 " "=CD ##@F@@2;@2;8*@4+@ ';@2; ! "=D0 #A2.22 2@';;@2244.;B #D';@29@*8"=#0"=D# #C98*4:;8*L994+8*:848 >9O 1O" $/00=

Orchestra 51 – 53, septembar 2009. / novembar 2010. SADRŽAJ: osnivač i od 2003. glavni i odgovorni urednik: ORCHESTRA COLUMNA ...... 2 Ivana Milovanović, [email protected] GRAND PAS 011 Pismo iz Kaira...... 4 stručni savetnik: BPC više ne postoji ...... 6 Milica Zajcev, kritičar umetničke igre, teatrolog i publicista BPC – sačuvano od zaborava ...... 7 Ono ...... 8 kritičari: Kinolit...... 9 Milica Zajcev, Mirjana Zdravković, Milena Jauković, Jelena Kajgo, Klanica 5 ...... 10 Milan Mađarev, Milica Cerović Koža je zid ...... 11 saradnici: Koža je zid / Popodne jednog fauna ...... 12 Višnja Đorđević, Nataša Tomić, Svetlana Đurović, Nela Antonović, Popodnejednogfauna...... 13 Dubravka Subotić, Marijana Komljenović, Branko Malek, Ljiljana Mišić, Koža je zid / Solo za tri vizije...... 14 Ljubica Jovanović...i brojne plesne kompanije, trupe, institucije, takmičenja, Solo za tri vizije ...... 15 koreografi, pedagozi i publicisti iz Srbije i sveta INTERVJU – Miloš Sofrenović ...... 17 JUBILEJ – Životinjska farma...... 19 dopisnici / kritičari: Reset ...... 21 Xenia Rakic (Njujork), Miomir Nikolić (Berlin), Tamara Tomić Vajagić Crno / Belo ...... 22 (Toronto / London), Breda Pretnar (Ljubljana), Mladen Mordej Vučković 6. BFI 2009 ...... 23 (Zagreb / Štutgart), Maja Đurinović (Zagreb), Emilija Džipunova (Skoplje), Briljantin ...... 25 Marija Krtolica (Njujork) JUBILEJ – Oktagon 25 / Memorandum ...... 26 fotografi: INTERVJU – Nela Antonović ...... 27 Srđan Mihić, Miomir Polzović, Branislav Lučić, Nenad Milošević, Miloš INTERVJU – Rita Gobi...... 29 Kodemo, Aleksandar Milosavljević i brojni evropski i svetski fotografi Interval / Viva la vida ! ...... 31 Svet baleta Drine Durić ...... 32 korektura i redaktura: 13. FKM 2009...... 33 Ivana Milovanović Ana Laguna i Miša Barišnjikov ...... 34 Ukroćena goropad ...... 35 lektor: BELEF 2009...... 37 Dobrila Došen Bitef polifonija 09 ...... 38 Dužina 100 igala J. Nađa ...... 39 grafički urednik: 43. BITEF 2009 ...... 40 Tea Nikolić tehnički urednik izdanja: UBUS Nagrada „D. Parlić“ 2009 ...... 41 Dušan Šević UBUS Nagrada za životno delo 2009 ...... 42 grafički urednik / tehnički urednik podlistaka: Do you still feed animals ? / BoNet ...... 43 Dušan Šević Paranoja šik ...... 45 Suno e romengo ...... 48 adresa redakcije / address: Zvezde ruskog baleta...... 49 Ćirila i Metodija 2a Ko bi hteo mamu kao moju ?...... 52 11.000 Beograd, Srbija Mirisi cimeta ...... 54 Meka tkiva...... 56 izdavač / editor: S. Zaharova i prijatelji ...... 57 Udruženje Intra Contemporary Dance Company Limes ...... 60 Ćirila i Metodija 2a Suno e romengo / Romokaust ...... 61 11.000 Beograd, Srbija Phone / fax: 00381 11 38 08 212 7. BFI 2010 ...... 62 Triple bill ...... 67 žiro račun: 14. FKM 2010 / Lisabonska priča ...... 69 Societe Generale Srbija 14. FKM 2010 / takmičenje ...... 70 dinarski rč: INTRA CDC, 275000022001523358 14 FKM 2010 / Loved One ...... 71 Buđenje ...... 72 štampa: Pustinja 2010 ...... 73 GRAFONIN, Viline vode, Beograd, tel: 011 / 275 15 56 Kabare emigranti...... 74 Labudovo jezero ...... 75 ISSN 0354 - 7922 INTERVJU – Ide van Heiningen...... 76 GRAND PAS 021 autorizacija: Projektinova 32 / 05 od 25.03.2005. Karmina burana...... 78 glavni urednici: 37. INFANT 2010 ...... 80 SEČANJA ...... 82 Milena Katić Šerban (1995 – 1996) SADRŽAJ – NASTAVAK Milica Zajcev (1996 – 1998) Sećanja ...... 82 Marija Janković (1998 – 2003) FRANCUSKA / St. Julien Molin – Mollete...... 87 HRVATSKA / Zagreb...... 89 Rukopisi se ne vraćaju. KANADA / Toronto ...... 96 Bez odobrenja osnivača nije dozvoljeno korišćenje sadržaja izdanja, kao ni NEMAČKA / Berlin...... 102 objavljenih fotografija iz Srbije i iz inostranstva. NEMAČKA / Štutgart...... 104 SAD / Njujork ...... 106 NASLOVNA STRANA: INTERVJU – Rose Anne Spradlin ...... 138 Interval, kor. Maša Kolar i Zoran Marković, Tamara Ivanović FOTO: ŠVAJCARSKA / Lozana...... 140 Srđan Mihić Knjige o igri ...... 144 Orchestra Columna

MILICA ZAJCEV, teatrolog, publicista, kritičar umetničke igre: upornom i hrabrom posleniku, nepokolebivom vizionaru i svima onima koji su SREĆAN 15. ROĐENDAN ! bili i onima koji danas doprinose njenom trajanju. Naša Orchestra iz tinejdžerskih polako prelazi u devojačke godine.Sa svojih petnaest Sa željom da Orchestra još dugo ne sklopi svoja krila čestitam jubilej. leta ona je polako stasala u gracioznu devojku koja vedrog čela i osmeha korača u Vaša od uvek – za uvek Teodora svetu umetničke igre, iako joj kulturna politika, posebno izvori finansiranja, nisu bili prof. dr MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ, naročito naklonjeni. No, uvek je bilo i onih koji su njeno odrastanje brižno pratili i UNESCO - katedra Univerziteta umetnosti: u svemu je pomagali – i rečju i delom. Seća se ona onih svojih prvih brojeva, kada Od Mage Magazinović do danas, umetnička igra u Srbiji nastaje, opstaje i razvija se oni koji su je negovali nisu bili sasvim vični njenom odgajanju, pa su upornošću, zahvaljujući energiji, snazi i senzibilitetu entuzijastkinja koje uprkos svemu - uprkos vrednoćom i znanjem koje su joj poklanjali iz broja u broj, iz godine u godinu, čini- dominantnoj verbalnoj muškoj kulturi “izgradnje nacije”, uspevaju da u srpski kul- li da bujnost njenih stranica i lepota koju su joj darivali njeni stilisti – dizajneri pobe- turni identitet unesu i novi obrazac. I časopis Orchestra, i redakcija/spisateljice oku- di mnoge nedoumice i da je ljubavlju uvrste u veliku porodicu časopisa o umetni- pljene oko nje, od Ivane Milovanović, Milice Zajcev do Mirjane Zdravković, Marije čkoj igri u svetu u kojoj danas ima istaknuto i zasluženo mesto. Janković i Jelene Kajgo deo su tog veoma značajnog procesa. A bez odgovarajućeg Zna Orchestra i da su na tlu na kojem je izrasla nekada postojali veliki domaći festi- časopisa ne bi bilo ni razvoja umetničke igre, umetnosti koja se koristi najlepšim i vali na kojima su se takmičili nacionalni baletski ansambli iz svih centara bivše najstarijim izražajnim tehnikama - pokretima ljudskog tela! Jugoslavije, a pričali su joj o nekadašnjem Jugoslovenskom baletskom takmičenju na Funkcija Orchestre je bila pre svega da okupi aktere, da da glas umetničkoj igri, a kojem su prve nagrade dobijali mladi umetnici, koji su vrlo brzo postajali primaba- posebno razuđenoj nezavisnoj sceni koja se polako formirala. Stoga Orchestru može- lerine i prvaci, koji su svojom igrom oplemenjivali naše igračke scene. A Festival mo smatrati platformom, podjednako i za informisanje i za evaluaciju, platfor- koreografskih minijatura, koji je tek godinu dana mlađi od nje, je sestrinski prihva- mom za umrežavanje i jačanje solidarnosti scene koja je umela da vodi samostalno tila... “kulturnu politiku odozdo” (bottom-up cultural policy). No, ona zna da pre njenog dolaska u našoj sredini nije bilo časopisa koji bi se stru- čno bavio Terpsihorinom umetnošću. Zato je tokom svoga detinjstva veliku pažnju SONJA LAPATANOV, predsednica Udruženja baletskih umetnika Srbije: poklanjala događajima na domaćim igračkim scenama, u okruženju i u svetu. Na Ne znamo pouzdano kada je čovek počeo da igra. Pretpostavlja se da je to bilo njenim stranicama su se pratila aktuelna zbivanja, ličnosti, takmičenja, nagrade, negde u osvit praistorije. No, pouzdano znamo da je pre 15 godina (i koji posebno inovacije na polju pedagogije, nije zaboravila našu i svetsku istoriju umet- mesec više) nastao časopis Orchestra, prvi i još uvek jedini stručni časopis u ničke igre, a veliku pažnju je poklanjala umetničkoj fotografiji i sa istančanim uku- Srbiji i regionu koji je u celosti posvećen svim vidovima umetničke igre u zeml- som prihvatala vizuelno dopadljiv izgled. ji i svetu. Ovaj dragoceni časopis je zapravo čitanka za sveukupnu igru, namen- I još nešto veoma važno - Orchestra je uvek bila druželjubiva. Imala je i ima svoje jen podjednako onima koji se snalaze u njegovom tehničkom izrazu, kao i sjajne prijatelje – dopisnike iz mnogih zemalja, koji je redovno obaveštavaju o tome onima koji igrački spektakl ne mogu da dožive analitički, već samo integralno. šta igra svet. A ona ta prijateljstva zna da neguje. Zbog svega ovoga je možda i sa Časopis Orchestra je namenjen i onima koje na bilo koji način zanima duboka izvesnim iznenađenjem pohvaljuju i u Parizu i u Moskvi, i u Njujorku i u Torontu, sinklinala između klasičnog baleta i savremene igre, kao i onima koji jednos- Lozani...jer je u celom svetu stekla prijateljstva koja će trajati. tavno vole umetničku igru. Još mnogaja ljeta! Čestitke od srca. Naša pametna lepotica, i pored svih pohvala, zna kakav je težak put prošla u finansijskom smislu i da se i danas u tom pogledu bore oni koji se o njoj staraju. No, EDUARD ILLE, član Upravnog odbora Opere i teatra Madlenianum: ona je svesna da može i mora da istraje na svom putu u mladost i punu zrelost. Časopis Orchestra pojavio se zahvaljujući inicijativi gospođe Ivane Milovanović u Zato Orchestrice (kako Te od milja mnogi zovu), srećan 15. rođendan, hvala za sve vreme velikih društvenih promena.Već pojavom prvog broja moglo se zaključiti da što si do sada učinila i samo napred, bez zaustavljanja. Voli Te jedna od nekadašnjih je popunio prazninu u miljeu godinama prisutnih različitih časopisa, ali izvan sadr- glavnih urednica, žaja Orchestre. Opstao je do današnjih dana bez dovoljno društvene podrške i priznanja zahvaljujući ogromnom entuzijazmu, radu i ulaganju njenog osnivača. IVANA AVŽNER, sekretar za kulturu grada Beograda: Pronalazim neke sličnosti Orchestre sa Madlenianumom koji je, takođe, osnovan Verovatno je izlišna tvrdnja da svojim delovanjem časopis Orchestra popunjava jedan entuzijazmnom i ljubavlju prema umetnosti osnivača gospođe Madlene Zepter i ogroman prazan prostor – predstavljanja, kritičkog promišljanja i, što je najvažnije, koji, takođe, nije dobio dovoljnu podršku sredine u kojoj deluje, ali koji, kao i iskrenog, dobronamernog podržavanja oblasti umetničke igre kojom se drugi Orchestra, uprkos svemu uspešno opstaje. časopisi i mediji uopšte bave tako retko i površno. Izlišna tvrdnja, jer verujem da je Orchestra je redovno beležila sve umetničke događaje u Madlenianumu iz domena svima ta činjenica poznata, ali nije izlišno još jednom naglasiti koliko je, svima koji baleta i igre. Za nas je to bilo od izuzetnog značaja kao hronika, i kao prikaz, poh- se na bilo koji način bave umetničkom igrom ili koji jednostavno samo u njoj uži- vala ili kritika rezultata rada brojnih stvaralaca koji su sudelovali u ostvarenju neko- vaju, postojanje ovakvog časopisa značajno,dragoceno i zaista potrebno. liko naših veoma uspešnih predstava. Vrlo je važno što je Orchestra još 1995.godine otpočela svoju plemenitu misiju i što Orchestri sa velikom zahvalnošću čestitamo jubilej. je 2010. još uvek jedini ovakav časopis u našoj kulturnoj sredini. Za Orchestru vredno svake hvale, a za osnivača , direktora i glavnog i odgovornog urednika Orchestre i VIŠNJA ĐORĐEVIĆ, primabalerina Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu: vredno divljenja, pogotovo što su sve ove funkcije oličene u jednoj, srećom po njene Upornost Ivane Milovanović se ipak isplatila, znamo bar mi koji umemo da čitaoce, dovoljno upornoj ženi, koja, uprkos svim finansijskim i drugim nedaćama, procenimo Orchestru, to blago koje će registrovati sve događaje u svetu baleta. bespoštedno istrajava na ovom zadatku već punih 15 godina. Nažalost, u Orchestri je sve manje osvrta na događaje vezane za klasični i neok- Želimo joj da istraje u ovoj zahtevnoj misiji uz mnogo više tako potrebne podrške, lasični balet, ali tu krivicu ne pripisujemo uredništvu Orhestre, već Vladi i min- a svima nama još mnogo godina uživanja uz Orchestru. istrima koji nisu za ovu umetnost zainteresovani. Ipak, čestitam jubilej svima koji su doprineli da Orchestra preživi. TEODORA SUJIĆ, tadašnji savetnik ministra kulture: Jednoga dana, pre petnaestak (i koji mesec više) godina, među mnogim papi- CONSTANTIN TESEA, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu: Nadam se da će nadležni shvatiti koliko je bitno da opstane Orchestra da bi i dalje rima, molbama, zahtevima, predlozima na mom stolu u Ministarstvu kulture beležila sve buduće događaje koji se ostvaruju kroz umetničku igru. A da bi Republike Srbije, našao se sažet projekat i molba za pomoć pri pokretanju Orchestra, jedini časopis takve vrste u Srbiji, i u budućnosti trajala, potrebno je da i časopisa Orchestra. buduće generacije umetnika, kritičara i publicista (kao što smo mi činili od samog Ne oklevajući požurila sam s tim papirom do Vasilija Tapuškovića, tadašnjeg početka) Orchestri prilože svoje učešće. po-moćnika ministra. Letimično je pogledao pruženi papir i upitao - misliš... Srećan vama i nama petnaesti rođendan ! Ne čekajući da dovrši pitanje, odgovorila sam - sigurna sam! - Onda idi kod ministra - završio je rečenicu. Odjurila sam do kabineta Nade Popović Perišić MIRA POPOVIĆ, koja je pogledom preletela pruženi papir i rekla - ako si sigurna, napiši obrazlo- nekada - prvakinja Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i pedagog, ženje. repetitor i asistent koreografa u Narodnom pozorištu u Beogradu sada - profesor I - doneta je odluka da se pruži materijalna podrška (doduše nevelika) maloj, baleta i direktor Plesnog odseka (Dance Department) koledža Birmingham hrabroj grupici entuzijasta, zaljubljenika u balet, igru, pokret koji su predvođe- Souther College (Birmingem, Alabama, SAD): ni tada malo poznatom Ivanom Milovanović bili spremni da savladaju Scile i S ponosom čestitam 15 godina postojanja i uspešnog rada izvanrednog mag- Haridbe na putu do ostvarenja Ideje. azina umetničke igre, naše Orchestre! Na čelu sa osnivačem, direktorom i Zalepršala je prva Orchestra još nejakim krilima i odmah svojom nagoveštenom glavnim i odgovornim urednikom gospođom Ivanom Milovanović i veoma lepotom, pameću i ljupkošću osvojila mnoge. zanalački odabranom redakcijom i kvalifikovanim saradnicima, Orchestra nas Jačala je i stasavala pod brižnom paskom svog osnivača i sve brojnijih stručnih zasluženo predstavlja na svetskoj sceni umetničke igre. Po mom skromnom saradnika stičući značaj i ugled u umetničkom svetu. mišljenju, to je danas jedan od najinformativnijih i najelegantnijih časopisa iz Neretko sam, noseći primerke Orchestre na razne međunarodne skupove posve- oblasti umetničke igre. Pozdravljam vas i želim puno uspeha u daljem radu! ćene pozorištu, primala čestitanja za stručnost, obaveštenost, sadržaj, stil, i šarm i lepotu izgleda; primala čestitanja koja pre svega pripadaju osnivaču Orchestre,

(2) Orchestra 51-53 15. izdavačkih godina

MIHAILO “MISHA”ĐURIĆ, macija o zbivanjima na Balkanu, nit koja otvara mogućnost saradnje i razmene umetnički direktor Festival Ballet Providence, SAD: iskustava. Izuzetne su bile rubrike sa informacijama iz svetske produkcije, Draga Ivana, interesantni intervjui i izdanja iz oblasti igre. Ali ono što pravi Orhestru pričinjava mi veliko zadovoljstvo da Vam čestitam 15. rođendan Vaše, a i naše izuzetnom je ljubav sa kojom je rađena koja se oseća sa svake prelistane stran- Orchestre. Siguran sam da Orchestra puno znači svima, ali nama, koji smo ponikli na ice, ljubav i posvećenost koja je dovela časopis do ovakvog jubileja. tim prostorima, a sada smo daleko, predstavlja vezu od velikog značaja. Želim Vam još mnogo izdatih brojeva i proslavljenih jubileja. Stalno primamo komplimente u Orchestrino ime. MAJA ĐURINOVIĆ, Zagreb, Hrvatska: Ponosni smo na njen izgled, njen sadržaj, na njeno postojanje. Orchestru mi je 1998. “otkrio“ Mladen Mordej Vučković i ja sam tada, odmah, u Puno Vam hvala i još jednom – srećan rođendan ! jednom tekstu javno priznala da je riječ o uistinu reprezentativnom časopisu na kojem MILENA JAUKOVIĆ, im iskreno zavidim. Sada mi je lakše (a zavist se pretvorila u suosjećanje), jer u balerina, kritičar umetničke igre dnevnog lista Politika i Orchestre Zagrebu od 2002. objavljujemo časopis za plesnu umjetnost Kretanja… Trajati petnaest godina, toliko često uprkos svemu, a veoma retko uz nečiju pomoć. PATRICIA W. RADER, Baviti se pitanjima istorije umetničke igre, temeljno i pouzdano. Biti svestan važno- Former cataloger, reference librarian and acting curator for the Dance sti sagledavanja naše plesne tradicije i negovanja domaćeg baletskog nasleđa. Division, The New York Public Library for the Performing Arts, USA: Neprestano čuvati uspomenu na velikane naše igračke scene, a ne zaboraviti, ni na Gospođo Ivana Milovanović, trenutak, naše savremene stvaraoce. Biti prozor u svet. Svestran. I dostojni, superior- tako sam srećna što časopis za umetničku igru Orchestra slavi svoju petnaesto- ni reprezent naše zemlje u tom razuđenom svetu publikacija o igri. Iskreno pozdra- godišnjicu. Veoma sam zahvalna što smo svih ovih godina dobijali Orchestru u viti inicijativu svake vrste. Znati koliko je važno i plodotvorno sučeliti međusobno i Plesnom odeljenju za izvođačke umetnosti Javne biblioteke grada Njujorka najoprečnija viđenja i kritičke stavove.I,pritom,imati smelosti za tako nešto.Otvarati (Dance Division of the New York Public Library for the Performing Arts), a vrata mladim saradnicima, a ne zatvarati ih pred onim iskusnijima. Udružiti mladost svako izdanje nam je verno donosila Ksenija Rakić. i iskustvo. Otvarati teorijska pitanja o igri, verujući da nekoga i to zanima. Kao izraz Želim vam sve najbolje u budućnosti. suštinskog poštovanja prema igri i njenoj lepoti, ukazivati na ono što bi trebalo menjati. Pokretati pitanja o mogućoj svrsi, smislu i budućnosti igre. I ne plašiti se MILICA CEROVIĆ, teoretičar igre, kritičar umetničke igre, džez koreograf: odgovora. Odolevati napadima. I ostajati veran svojim vizijama ulaganja u prosperi- Čini mi se da niko nije (ili neće) da bude svestan koliki značaj ima časopis Orchestra tet naše igračke zajednice.Veličati i verovati u igru - u vremenima kada na ovim pro- u našoj zemlji i u regionu, za sve ljubitelje umetničke igre i za sve one koji je stvara- storima nikome do toga nije bilo... To je ljubav... Orchestrina istinska ljubav prema ju i koji se njome bave! igri. Pravo pitanje koje bih svima postavila je - u kome mediju bi na jednom mestu ostalo zapisano tako sveobuhvatno,predano i pedantno poslednjih 15 godina umetničke MARIJA KRTOLICA, Njujork, SAD: igre kod nas? Orchestra je jedini časopis koji ima zapise svih ikada odigranih plesnih Igra je efemerna umetnost, jer je bazirana na prolaznosti i pokretnosti, a ne na sta- ostvarenja u našoj zemlji od osnivanja časopisa do danas, pa... malo li je!? Jedino što tičnim formama. Tako se pojavljuje problem nestajanja, gubljenja, jer, u konačnom me čini srećnom je činjenica što će istorija pokazati da ste, Šefe moj, bili u pravu ! slučaju, svaki je pokret neponovljiv, svako telo iz dana u dan različito, i ta stalna nesi- Molim Vas da nikada ne odustanete od svog sna, bez obzira na sve! gurnost je uvek prisutna, ma koliko se trudili da pokret kodifikujemo ili koreografs- Čestitam Vam na istrajnosti i iskrenoj ljubavi prema umetničkoj igri! ki zabeležimo. Pojava Orchestre u Beogradu je bila veliki korak ka nalaženju načina I hvala Vam lično na ukazanom poverenju mojoj, tada klinačkoj malenkosti! da se događanja na igračkoj sceni - domaćoj i inostranoj, kroz sliku i tekst, približe i onima koji se igrom bave već godinama, i onima kojima je savremena igra još uvek Mr NELA ANTONOVIC, koreorežiser Teatra Mimart: daleka, odvojena od svakodnevog ljudskog iskustva. Potreba za dokumentom, kao Posle 25 godina rada prepoznajem da je održivost pored kvaliteta najvažnija stvar. vrstom prevoda i odjeka predstave tj. samog neponovljivog događanja je uslovljena Ovo je značajan jubilej Orchestre, i zato je više ne stavljam pod znake navoda. nomadskim stilom života plesnih umetnika,organizatora,kritičara i teoretičara igre. Postala je deo plesne scene i baleta Beograda, deo svih nas. Časopis posvećen igri ima veliki komunikativan potencijal, jer omogućava konver- Čestitam! zaciju između različitih generacija, istorijskih perioda, geografskih oblasti, stilova i estetskih senzibiliteta. LIDIJA ANTONOVIĆ, umetnički fotograf: Fotografije su značajan deo Orchestre, te kao fotograf smatram da je važno što su IVANA MILANOVIĆ HRAŠOVEC, uvek objavljene u dobroj štampi. Ponosna sam kada se moje fotografije pojave u novinarka nedeljnika Vreme i saradnica Orchestre: vašem časopisu .Čestitam jubilej. Orchestra se pojavila u pravo (ne)vreme. I zasijala kao veliki svetionik.Toliko je osve- tljavala tminu pučine, da je ceo svet igre postao kristalno jasan. Njena svetlost se raz- MINJA KATIĆ ŠERBAN: Rođenje časopisa Orchestra dogodilo se u Beogradu, u subotu 9.04.1994 godine, u livala neslućeno daleko - sve do najudaljenijih kontinenata i kultura, i ne samo pro- stanu Ane Matic Bobić,u 22 sata i 20 minuta! Možda ovakva preciznost deluje šalji- storom nego i vremenom - kroz nju se moglo gledati i u prošlost i u budućnost. vo, ali nipošto nije! Mnoge su decenije prolazile, a naš je balet (beli i savremena igra) Naročito devedesetih, u našem tromom i izgubljenom svetu igre, bila je prvi i jedi- više od pola veka bio repertoarski zastupljen,veoma gledan i tražen, ali šira publika ni vredan putokaz. Zato su se oko nje još tada počela okupljati mnoga značajna o tome ništa nije mogla da pročita, prokomentariše, pa i kritikuje. Govorilo se god- imena i rađati neki novi umetnici, novi festivali, neki novi život naše umetničke igre. inama pre da je, zaista, neophodan časopis u kome bi igra imala svoje zasluženo TAMARA TOMIĆ VAJAGIĆ, dopisnik Orchestre iz Toronta, Kanada i mesto! Govorilo se i na tome ostajalo! Nas nekoliko entuzijasta dogovorilo se da Londona, Velika Britanija: pravljenje časopisa sprovedemo u delo! Osnovni postulati bili su: časopis će biti Za razliku od slike, knjige ili filma, ples postoji samo u trenutku dok se igra. jedinstven po tematici, “govoriće” o umetnosti pokreta u najširem smislu, a njegova Orchestra se već petnaest godina trudi da sačuva deliće onoga što više ne može jedinstvenost biće i u tome što u čitavom regionu tada nije bilo časopisa o umet- da se vidi, i zbog toga je neizmerno važna kao arhiva naše plesne scene, ali i ničkoj igri.Pokretanje ovakvog časopisa imalo je zaista veliku “specifičnu težinu” u mesto na kome se vode razgovori, i na kome se otvara prostor za sukobljavan- vremenu kada smo bili odsečeni od svetskih zbivanja, kada su nam svetlosti pozor- je mišljenja. nica i baletskih sala, nove plesne tehnike, koreografska istraživanja...bili nedostupni. Meni lično Orchestra je druga kuća u poslednjih deset godina od kada su mi Orchestra je predstavljaola sponu sa svetom kojem smo s pravom pripadali ! Činilo tadašnja urednica Marija Janković i Ivana Milovanović ukazale poverenje i se veoma primerenim organizovati se na svaki način i omogućiti podjednako profe- podršku i predložile da zapisujem svoja posmatranja i šaljem svoje lične izveš- sionalnim igračima i amaterima, kao i ogromnom broju ljubitelja umetničke igre da taje o predstavama u Torontu (a kasnije i u Londonu). Orchestra mi je u svetu zavire u svet Orchestre i “čuju” onaj njen tako jedinstven pokret. Teme: istorija bale- umetničke igre zaista otvarala razna vrata - dovoljno je bilo da ponesem ta, plesna azbuka, balet / igra u svetu i kod nas, praćenje baletskih događa- poslednji broj sa sobom. Omiljena uspomena u tom smislu mi je bilo upozna- ja.....sve,sve...sve što ima veze sa umetničkom igrom... Za prvi broj spontano se vanje sa tadašnjom dirktorkom arhive njujorške Biblioteke za scenske umet- okupila radno - savetodavna grupa ljudi i svako je Orchestri dao nešto svoje - Ivana nosti, gospođom Madlen Nikols, koja mi je tada rekla da ona zna za Beograd Milovanović (osnivač i direktor), Minja Katić Šerban (tada glavni i odgovorni ured- i bogatu plesnu scenu zato što joj je Ksenija Rakić uvek donosila primerke nik), plesni kritičarki i publicisti Branka Rakić, Milica Zajcev, Milica Jovanović, prelepe Orhestre, čak i onda kada je na televizijskim vestima bilo samo ružnih Mirjana Zdravković, zatim Snežana Todorović, Aleksandra Božović,Vladimir slika o Srbiji. Pištalo, Ana Bobić, Slavica Koledin, Milan Minja Obradović, Aleksandar Aca Srećan rođendan i sve najbolje Ivana! Popović, Velimir Lukić, Buca Mirković, Miodrag Azanjac, Ksenija Zečević, Slobodan Selenić, Jovan Ćirilov, Sonja Vukićević, Ksenija Dinjaški, Vesna Krčmar, Dr SONJA ZDRAVKOVA-DŽEPAROSKA, Skoplje, Makedonija: Ivana Vujić, Puriša Đorđević, Ivana Stefanović, Predrag Marković, Dušan Šević, Šaljem iskrene čestitke za15-godišnji jubilej Orhestre. Nenad Baćanović, Tea Nikolić... Orhestra ja izuzetan časopis koji nosi više kvaliteta - u eri razdvajanja i podela Neki danas nisu više među nama, ali ovakva plejada imena (daleko brojnija od nave- na geo-političkom planu, ovo je bila nit koja nas spaja i daje dragocene infor- denih) pokazuje koliko je mnogima 1995. godine bilo važno pokretanje Orchestre.

Orchestra 51-53 (3) Piše: Spomenka Kovačević

PISMO IZ KAIRA Osam diplomiranih balerina iz Srbije živi u Egiptu i profesionalno igra u trupi Cairo Opera Ballet Company. Beograd, zatvoren grad

Volim crvene makove na zapuštenim livadama Beograda, grada koji zovem svojim.

Spartak, Mina Kovacevic, Tijana Sebez i Ahmed Nabil

Kada završe Baletsku školu “Lujo Davičo”, devojke su prisiljene Ali, iza svih ovih pitanja leži suština osećanja pripadnosti pre da donesu jednu važnu odluku, možda najvažniju u životu. Da svega samom sebi, osećanja slobode da svoju pripadnost izrazi- li da nastave karijeru negde u inostranstvu ili da promene promo u traženju i ostvarivanju onog potencijala koji nosimo i koji fesiju? je moguć samo u društvu. Zašto ne i u ovom društvu? Godinama već, Beograd je zatvoren za mlade balerine. Naše mlade balerine završavaju srednju baletsku školu sa Događaji koji bodu oči posvećenima mimoilaze one koji o tome energijom, posvećenošću i snagom koja zaslužuje svoju grati- odlučuju i koji zaista mogu nešto da promene. Našim savre- fikaciju na svim nivoima i u svakom okruženju. Umesto toga, menicima nije potrebna svetlost jasnih uvida, oni su svakod- one dobijaju uverenje da su bile u mračnom svetu zabluda i nevno izloženi moraće ponovo da traže odgovor na pitanja šta sa diplomom, bolnim istinama od kojih ostaju samo otvorena pitanja - zašto nagradama, talentom? Veliki broj odustaje. One najupornije najtalentovaniji mladi odlaze iz zemlje? Zašto oni koji su se pakuju svoje izlizane patike, neostvarene nade i velika očekivan- pokazali i dokazali u inostranstvu nemaju nikakve šanse da se ja u kofere i odlaze negde gde je sve možda... vrate u zemlju? Cairo Opera Ballet Company primila je za poslednjih četiri Mnogi izbegavaju da direktno postave ova pitanja jer često godine osam balerina iz Srbije, sve iz Škole “Lujo Davičo”. Ova deluje kao da gruba i nasrtljiva forma ugrožava delikatnu kompanija integrisana je u Nacionalni kulturni centar 1991. sadržinu. godine i na mesto direktora dosao je dr. Abdel Moneim Kamel

(4) Orchestra 51-53 koji je uveo velike novine u klasični baletski repertoar. On je rođen u Egiptu, završio je klasičnu rusku školu baleta, nastupao je kao solista u Boljšoj i Kirov teatru, Pozorištu u Sofiji i Tokiju, a dve godine je bio solista u Skali u Milanu. Dobitnik je visokih priznan- jaiuItalijiiuEgiptu.Kaodirektor i koreograf dao je svoje viđenje mnogih klasičnih baleta ali i postavio nove. Od 2004. godine umet- nički direktor baleta je njegova supruga Erminija Kamel koja je takođe bila solista u Skali, a sada je kao koreograf i direktor odluči- la da proširi baletski ansambl balerinama iz celog sveta. Trenutno trećinu kompanije čine balerine iz Rusije, Ukrajine i Srbije. Broj balerina, a i značaj koje one imaju u ovoj kompaniji zaslužuje da se o njima kaže i nešto više. Spartak ANJA AĆIN diplomirala je u Srednjoj baletskoj školi u Beogradu i vođena onim unutrašnjim moranjem koje beskompromisno traži TIJANA ŠEBEZ: svoje ispunjenje našla se u Kairu i od 2006. godine vrlo uspešno Verujem da ništa nije nemoguće i da samo svakodnevni gradi svoju karijeru. U potpuno nepoznatoj sredini i novim uslovi- rad donosi uspeh. ma, ona sada nastupa kao solista u dobro poznatim baletima Najviše bih želela da mogu češće da viđam porodicu i klasičnog i neoklasičnog repertoara u skoro svim naslovnim uloga- prijatelje. ma. Radila je sa poznatim koreografima i pedagozima, a publiku je Uvek kada sam sama, počinjem da razmišljam o kući i potpuno osvojila ulogom Julije u koreografiji Lavrovskog i Kamela. koliko mi sve nedostaje. Kritika ističe njenu lirsku emotivnost, ekspresivna je i ubedljiva. Mada deluje nežno i krhko, scenom samouvereno vlada jer svaku MINA KOVAČEVIĆ: ulogu gradi promišljeno i kontemplativno slojevito u dobroj inter- Osećam da sam najbliže svome JA kad igram. akciji sa koreografima. Igra je za mene uvek bila način da izrazim sebe. TIJANA ŠEBEZ je zavrsila Školu “Lujo Davičo” u klasi Zinete Musić, dobitnik je prvih mesta na republičkim takmičenjima 2002, ANJA AĆIN: 2004. i 2006. godine. Sa istom odlučnošću sa kojom je izabrala pro- Najlepše je igrati pred svojom publikom. fesiju balerine, još dok je bila dete, sada je izabrala pozorište koje može da joj pruži uslove da živi i radi, pa makar to bilo i na drugom kontinentu. Izbor koji je ličio na avanturu pretvorio se za nju u način života sasvim različit od onog koji je vodila pre odlaska iz svoje porodice, grada i zemlje. Umetnički direktor Erminija Kamel je intuicijom profesionalca umela da prepozna dobrog igrača koji će svaku ulogu umeti da iznese takmičars- ki požrtvovano i potpuno predano. Tijana u igru unosi radost jer uživa u ulozi, vrlo je temperamentna, neobično šarmantna, privlači pažnju svojom lepotom, osmehom i energijom. MINA KOVAČEVIĆ rođena u Beogradu 1988. godine, zavrsila je Teatarclas u Hamburgu kod Džona Nojmajera, a zatim akademiju u Manhajmu. Svoju profesiju balerine nikada nije dovodila u pitanje. Izbor kompanije za koju će igrati postalo je za nju sudbinsko pitanje. Kada je postalo izvesno da su u Beogradu zatvorena sva vrata, ispostavilo se da je Kairo dobro rešenje. Ona je pokazala da je spremnadaigra sasvim različite uloge sa istom lakoćom i uverljivošću kao pravi pro- fesionalac. Dramski efektna u ulozi majke u baletu Romeo i Julija i artistički ekspresivna u Spartaku za koji je koreografiju radio Valentin Jelizarev, direktor kompanije iz Belorusije, Mina suvereno vlada pozornicom i sasvim sigurno ima svoje mesto u trupi Cairo Opera Ballet Company. Ana Đorćeski i Ana Marija Antić su došle kasnije i uskoro ćemo čuti i o njima više, ako se zadrže u ovoj kompaniji. Natalija, Ada i Ljiljana nisu izdržale i nisu obnovile ugovor koji su imale. Uslovi koje pruža pozorište, ma koliko da su optimalni i stimulišući, nažalost, nisu jedini preduslov da se ostane i opstane daleko od kuće, prijatelja, porodice i domovine koja dobija sasvim drugi smisao kada si “tamo daleko”. Svi oni koji su otišli znaju koliko je napora i energije potrebno da se savlada i prevaziđe čežnja za onim što je ostalo u gradu koji zovu svojim...

Anja Aćin

Orchestra 51-53 (5) Piše: Milica Zajcev

BEOGRADSKI PLESNI CENTAR VIŠE NE POSTOJI

A svetla su, ipak, pogašena

čunskog radnika. Radi praćenja realizacije programa BPC poseb- nim rešenjem uprave Grada Beograda jeimenovan Odbor, koga su sačinjavali predstavnici Grada, Ministarstva kulture i koreografi, izvođači i kritičari. Gradski sekretarijat za kulturu Grada Beograda redovno je sufinasirao sumom od 200.000 dinara programe BPC čiju su realizaciju finansijski pomogali i donatori. Za protekle dve godine i tri meseca (sa pauzama tokom jula i avgusta) na obe scene Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ 2008. godine (od aprila do decembra) premijerno je izvedeno 9 savremenih plesnih predstava, a 2009. (od januara do decembra) 8 predstava i 2 ambijentalna performansa, što znači da se na plesnom repertoaru UK moglo naći čak 17 novih plesnih ostvarenja domaćih savremenih koreografa. Odbor za praćenje realizacije projekta BPC povremeno je na svojim sednicama razmatrao i pratio formiranje i realizaciju ovog repertoara. Samo u prvih sedam meseci javnog rada, predstave Beogradskog plesnog centra posetilo je 1.929 gledalaca. Formirana je i posebna Komisija koja je trebalo da se bavi upućivanjem najkvalitetnijih projekata savremene plesne scene na Javne konkurse koje raspisuju nadležne institucije.

Medijsko praćenje programa BPC Iako se nastojalo da se programi BPC najavljuju, popularišu i ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ Reset, Ana Ignjatović Grupa “Hajde da...” prate u sredstvima informisanja,čini se, da se tome nije poklanjala dovoljna pažnja, jer lokacija scena BPC, raznovrsnost prikaza- .. nih ostvarenja savremene umetničke igre, korisnost radionica kao da nije bila dovoljno prisutna u medijima i to kontinuirano.Tu Ne tako davno, u Orchestri (broj 4o/41) podnaslovom Sigurna igra- očiglednu prazninu su nastojali da popune kritičarski napisi u čka kuća promovisali smo osnivanje Beogradskog plesnog centra koji časopisu Orchestra, u kojem su sve premijere, radionice poznatih je trebalo da zaživi uUstanovi kulture„Vuk Karadžić“, koja svoju domaćih i inostranih pedagoga, gostovanja koreografa i igrača programsku koncepciju zasniva na vrednostima koje afirmišu nove, imale istaknutio mesto. Ti napisi o radu BPC iz Orchestre zbog savremene pozorišne, scenske, plesne, tribinske i muzičke tendencije, koje brojnosti mogli bi se objaviti kao posebna publikacija. ističu kreativne slobode pojedinaca i podstiču analitički način razumevanja umetnosti i stvarnosti. Gašenje BPCi otvaranje Plesnog bioskopa U skladu sa ovim, Beogradski plesni centar je postao sastavni deo Bez javnog obaveštenja da u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ neće programskih aktivnosti Ustanove i svečano je otpočeo svoju ume- biti više plesnih predstava, poslednjaje odigrana na Sceni „Kult“7. tničku misiju 24. aprila 2008. godine predstavomIgra senki na maja 2010. godine. Bila je to savremena plesna produkcija Crno mom ramenu u izvođenju beogradskog Mudra teatra. belo,autora i izvođača Aleksandre Bjelajac i Ognjena Beadera (Trupa Bela senka), vrsnih poznavalaca buto plesa. Prve reprize nije bilo, a ni Program Beogradskog plesnog centra u programu Ustanove za mesec maj ona nije bila najavljena kao ple- U sledeće dve godine program Beogradskog plesnog centra sna. Repertoarska budućnost ove predstave, kao i svih ostalih pre nje (BPC) su činile predstave savremenog plesa koje su sufinansirane izvedenih u okviru BPC, je potpuno neizvesna, pa i zanemarena. od strane Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, a na osnovu Jedina svetla tačka, baš kao što veliki ekransjaji u zamračenoj sali za Konkursa, zatim samostalni projekti plesnih trupa, izvođača i projekcije je Plesnibioskop u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, koji je koreografa savremene umetničke igre, kao i organizovanje struč- otvoren u okviru 14. Festivala koreografskih minijatura, koje nih plesnih radionica. organizujeUdruženje baletskih umetnika Srbije. Plesni bioskop ima, Za potrebe realizacije programa BPC Ustanova kulture „Vuk čini se, šansu da trajno opstane kao vredan eho svega onoga što je uči- Karadžić“ se obavezala da obezbedi dve baletske sale za pripremu njeno i što se nameravalo učiniti u veoma lepo rekonstruisanom kul- predstava, tehničke uslove za probe i ostvarenje predstava na obe turnom centru na Zvezdari, a za dobrobit naše savremene umetničke svoje scene, što podrazumeva i ostale neophodne tehničke uslove igre, štozaslužuje, pored umetnika koji se njome bave, i naša veoma (na primer baletski pod), osoblje za realizaciju predstava, odnosno zainteresovana publika. tehničare tona i svetla, blagajnika na biletarnici, razvodnice i obra- No, svetla na plesnim scenama Vuka su, ipak, pogašena...

(6) Orchestra 51-53 Priredila: Ivana Milovanović

SAČUVANO OD ZABORAVA

Na obe scene UK „Vuk Karadžić“ u okviru programa Beogradskog U okviru programa BPC realizovana su gostovanja: plesnog centra, u periodu od aprila 2008. do maja 2010. premijerno su izvedene sledeće predstave: Station Zoo, Mračna čajanka, mjuzikl, Viva Dance (Novi Sad), kor. Mojca Horvat Trupa Bela senka, kor. Aleksandra Bjelajac Hurry Up !, Igra senki na mom ramenu, Perpetuum Dance Company, kor. Svetlana Đurović Mudra teatar, kor. Ivana Ašković Klanica pet, Čvor, Cyber Theatre Teatar Mimart, kor. Nela Antonović Realizovana su gostovanja na festivalima: Refleksija, Trupa Bela senka, kor. Aleksandra Bjelajac Ja sam svoja kolekcija, Festival u Jordanu 2009. KrivazaGausa, INFANT 2009. (Novi Sad) Put u Damask, Refleksija, INFANT 2009. (Novi Sad) kor. Isidora Stanišić Kinolit, INFANT 2009. (Novi Sad) Reset, INFANT 2010. (Novi Sad) Kriva za Gausa, Ono, INFANT 2010. (Novi Sad) Grupa Hajde da... kor. Sanja Krsmanović i Boris Čakširan U novembru 2009. realizovana je svetska premijera predstave Solo za Ja sam svoja kolekcija, tri vizije, autora i izvođača Miloša Sofrenovića (Austrija/Srbija). Perpetuum Dance Company, kor. Svetlana Đurović Gostovanje iste predstave realizovano je i u junu 2010. godine. Blocks, Trupa DDT U svrhu praćenja i realizacije programa Beogradskog plesnog centra Rešenjem Radmile Hrustanović, zamenika gradonačelnika br. Međuprostor, 020-2458/07-G-01 od 26.09.2007. imenovan je Odbor za praće- kor. Bojana Denić nje realizacije programa Beogradskog plesnog centra.

Ona se budi, Članovi Odbora bili su: performans autora Branke Zgonjanin i Uroša Jovanovića Ivana Milovanović, Džinovske žene, osnivač časopisa Orchestra, predsednik i koordinator kor. Dragana Bulut (izvedeno u CZKD-u) Milica Zajcev, kritičarka umetničke igre, teatrolog i publicista Ono, kor. Ana Dubljević Konstantin Tešea, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Koža je zid, Dalija Aćin, savremena koreografkinja i igračica, Mudra teatar Stanica, servis za savremenu igru Popodne jednog fauna, Ivana Avžner, kor. Vera Obradović predstavnik Grada Beograda, sekretar za kulturu Milena Burić, Reset, predstavnik Ministarstva kulture Republike Srbije Grupa Hajde da... kor. Danica Arapović Sanja Đurđević, Životinjska farma, direktor UK „Vuk Karadžić“ Perpetuum Dance Company, kor. Svetlana Đurović Od avgusta 2009. do 1. marta 2010. na osnovu Sporazuma o sara- Crno/Belo, dnji sa UK „Vuk Karadžić“, Ivana Milovanović je radila i kao koor- Trupa Bela senka, kor. Aleksandra Bjelajac i Ognjen Beader, dinator programa Beogradskog plesnog centra na nivou i u korist Ustanove. i dva ambijentalna performansa Ispod nule i Kinolit u režiji Bojana Milosavljevića. Produkciju svih predstava sufinansirajućim sredstvima podržao je U okviru programa BPC izvedene su i dve predstave Teatra Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, a samo nekoliko imale su i Mimart, Oktagon i Memorandum koreorežiserke Nele Antonović. finansijsku podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.

Orchestra 51-53 (7) Piše: Zoran R. Popović BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Ono, premijera, savremena solo predstava Ane Dubljević, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, maj 2009.

Knjiga nepostojanog jedinog ja

On mi je um. Ona mi je duša. Ja sam telo ono. Ono je množina. Ta množina onog samo je naizgled prostor ćutnje, tišine. A zapravo, u ovom mnoštvu postojanja, otkrovenja, uzajamnosti, arterije urlaju, pluća huče, Šake su jezici, Prsti su govori. Njihovo ćutanje je bučno. Neki usputni, zaboravljeni delić onog, koji „žudi za neverbalnim odnosima i nesakrivenom podsvešću“, oglašava se, objavljuje sebe. Taj prividno nečujan, bezgla- sni govor tela, bučno ćutanje iz njegovih skrivenih kutaka, sa naročitom pažnjom osluškuje, prati, prepoznaje, domaštava, beleži Milica Ivić i ispisuje, predočava njegov unutrašnji tekst koji identifikuje, otkriva raspoloživu prostornost onog (staništa bivanja) kao jedino pojavno ja - postojeće uzolujano ja - glasno odjekujuće ja. Ovo telo moje govori.Ovako telo moje zvuči kazuje ubedljivo,istinito nesvakidašnja Knjiga ne-posto- janog jedinog ja, gde se kroz zapis tela evocira, verbalizuje odjek bića. Osvešćeno, oglašeno ja jeste stvarni autor (koga Milica Ivić samo reinterpretira) i predstavlja se kao darovit, vispren pisac sebe koji misli, premišlja se i domišlja, raspričan i jezgrovit, pometen i mudar, zadovoljan i zlovoljan, neodlučan i (samo)uveren. Štivo koje se nudi donosi popisivanje bitnih stvari tela (što govori sobom / sa sobom / u sebi), bistrih zapažanja i mutnih nedoumica, sumnji (šta se ne sme, ne ume) i izjava - o nesnalaženju, nedostajanju, žudnji, nemoći (da se pokrene, uzleti), priča koju priča sebi samom (običnih, za laku noć, o vrtoglavici, Ikaru, slobodnom padu), osećanja prostora koji okružuje, poda na kome je (i koji je jači); to je živo razvijan razgovornik o svemu onom što određuje, znači ono njim samim. Unutarnji glas tela koje saopštava svoje prisustvo, stanje, nečujan je: njemu se može pristupiti jedino posredovano tehnikom (sposobnom da dostigne prag posebne „fre- kvence“). Stoga gledalac dobija slušalice kao sredstvo za čitanje - kretanje kroz zvu- čni predeo onog (sugeriše se u isto vreme intimnost, izdvojenost, usamljenost u samom činu gledanja); sledi neobično putovanje, poniranje u iznenada otkriven svet iza privida mira i tišine. Ana Dubljević kao izvođačko telo ono nastupa u okruženju bez glasova i reči: ona igra,govori telom prateći svoj unutarnji glas koji samo ona čuje. Njeno čitanje teksta onog sebe nalik je na otvaranje - otkrivanje odaja tela kao ode- ljaka pojavnosti, sopstvenog postojanja, kroz koje se izgovara; obznanjuje se prostornost živih zbivanja u kome traju rasprave bliskih / zavađenih delova, ređaju njihova nadgovaranja, prepričanosti, ispisuju razbrajalice zahteva, (ne)mogućnosti. Ima neke dirljive iskrenosti, neposrednosti u pojavi Ane Dubljević: predstavlja se telo rođeno, a ne stvoreno,jasnog porekla i poznate adrese koje ne može da ne bude sebi ono koje jeste, u prvom licu svojih burnih, razigranih množina, pred neodložnim pokretom (Ne mogu sad da umrem, moram da igram...). Ono sam koje jesam, kako me jedino možete znati, kazuje ono bez skrivanja, puno, prisno, svakim svojim delom, rukom, stopalom, okom, (vrhovima prstiju se neponovljivo raspoznajem), dok se rasprostire svuda, uza- jamno i međusobno orijentisano i postoji bez usklada, uspeha, dok pokušava da pravim putem stigne kuda krene. Umešno, osetljivo, sa duhom, pokazuje se stalna ne-posto- janost, nesigurnost, promenljivost u hijerarhiji telesnog: ono je i tromo, inertno, objek- tno (Može da se prilegne na meni, da se osloni) i uspravno u uspravnom i puno snage (iako posrće), vešto, koje spekuliše, očigledno, sverastuće ja; i varka kao neuspela sloboda iizazovkaoneotkrivena razbibriga, u rastućoj radosti pronalaska na nepredvidivim osnovama, neprekinutom traženju drugosti u trajnom oporavku od naučenih upotreba, u naporu da se sapospozna, da ne pukne po šavovima, bodrom (pro)igra(va)nju svih svojih mogućnosti i granica u (pro)igra(va)nju svog bivanja, bez predaha. Izuzetan ogled u kome se telu daje reč i prepušta njegovim tajnim pričama, uvid u materiju njegovih verbalnih / neverbalnih govora i jezika, pronalazi teorijsko upori- šte u studiji Pola Valerija o Četvrtom telu. Tek na fonu nekih opštijih pretpostavki i tumačenja, pisanje / igranje tela u potezu Milice Ivić i Ane Dubljević je samosvojan autorski čin. U završnoj sceni, dok telo ono miruje u crvenoj fotelji prepušteno praznini nemog prostora, samo i svoje i dok traje ishodni aforističan monolog, zaokružu- je se arhetipski prizor: čovek ono, ostavljen u tišini bez glasa i odjeka, lebdi kroz pra- zno sa prapričom u sebi. Ona je (ne)čujna. I govori o onom.

(8) Orchestra 51-53 Piše: mr. Nela Antonović BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Kinolit, ambijentalni performans zvezda Zvezdare, autorski projekat Bojana Milosavljevića, Krov Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, jun 2009.

U iščekivanju zvezda...

Kao dugogodišnjem pozorišnom alternativcu i istraživaču uličnih prosto- Na predstavu se dolazi kroz zgradu UK i penje se na krov. Većina gleda- ra i ambijentalnog performansa, bilo mi je zadovoljstvo da prisustvujem, laca ima strah od visine, a na taj adrenalin je verovatno računao reditelj. kao i svima prisutnima, neobičnom i provokativnom autorskom projektu Pet devojaka, obučenih u crno naglašavaju taj osećaj nelagodosti od visi- Bojana Milosavljevića. Diplomirani reditelj na Fakultetu dramskih umet- ne, trčanjem i naglim zaustavljanjima na različitim krajevima krova. nosti u Beogradu, Bojan zajedno sa koleginicom Ivanom Koraksić, savre- Uočljiva je prisutnost super-heroja, fenomena koji se sreće u svim menom igračicom Mionom Petrović, umetnicama Nađom Jovanović, dekadentnim sistemima ultra-civilizovanog društva, opterećenim glo- Marijom Šujicom i Milicom Vukelić, u okviru mastera projekta MAPA maznim administativnim državnim aparatima, gde se ljudske slobode Akademije iz Amsterdama, pod mentorstvom Frica Vogelsa uradio je ograničavaju. performans Kinolit u produkciji UK “Vuk Karadžić” i Opštine Zvezdara. Ovu energiju života stišava slika dokolice karakteristične za vreme samo- Performans se odigrava na krovu UK u vreme zalaska Sunca, sa iščeki- će. Razumevanje fenomena istraživanja sebe samog, kroz lične materijale vanjem pojave zvezda Zvezdare. učesnika, publika prihvata, jer performans nudi apstrakne simbole koji se Iako je najavljivan kao performans, Kinolit je zapravo predstava jer je ide- tumače na razne načine. Međutim, tu apstraktnu formu ponekad preseku jnom i dramaturškom modifikacijom transferisan u pozorište. jasni i čvrsti simboli kao što je veliko belo pero kao simbola duše, vazdu- Odstupanje od konvencionalnog u teatru na ovaj način donosi zanimljiv ha, svetlosti, neba.. Ili vatra koja označava očišćenje, simbol sunca, energi- i neobičan neverbalni projekat koji u sadržaju biva transmedijalizovan iz je, duhovne moći... Tada svi prepoznamo da se radi o četiri arhetipska oblasti slikarstva, vajarstva, stripa, crtanog filma, maštovitih dečjih filmo- simbola života - zemlja, voda, vazduh, vatra i radujemo se jer smo deo va… pa sve do teatra pokreta, teatra senki i plesa. Neobičnost je svakako događanja. u izboru prostora za ambijentalnu predstavu,gde su rešenja dolazila spon- Prirodno postavljena dva nivoa scene-krova iskorišćeni su u potpunosti - tano kroz radionice na krovu. pri zalasku sunca glumci su blizu, da bi u drugom delu, kada ono zađe, bili Rizik koji je Bojan Milosavljević preuzeo na sebe, iako se radilo o ličnim na višem nivou (zadnji plan), kada vidimo kontra figure, oblike i simbo- materijalima učesnika, bio je u tome što je bez konkretne metode u radu le...Nema svetlosti. Igra predmetima je nešto što postaje dosada, ali ako se sa grupom ljudi različitih ličnih iskustava (što se vidi tokom izvođenja- na novi način upotrebi, zagonetno otkrivanje teatarskog i performativnog mešanje stilova, tehnika, ličnih telesnih iskustava izvođača) dobio zan- na sceni (učesnica vadi polukrutu žicu iz otvora na krovu, koju u kontri imljiv i kvalitetan materijal zahvaljujući dužini vremena istraživanja vidimo prvo kao dečje crteže, žvrljotine, da bi se kasnije ona transformi- tokom procesa nastajanja predstave. Istraživanje ne prepoznaje jasnost, ali sala u animirani film i postala akter na sceni, igra u kontra svetlu. Na bez metode nema dobrog koncepta, koji ponekada, kao u ovom slučaju, momente pesimistička, na momente predivno likovno rešena, ova scena može da prevaziđe samu ideju autora i da donese novo. Nesumljivo da je me je proganjala kao opomena da ne zaboravimo na ekologiju i planetu, koncept postavljen školski, profesionalno i da je malo bilo mogućnosti da da bih se vratila u realnost,koliko je to moguće kod apstraktnih formi per- se vide rezultati istraživačkih radionica, na kojem autori insistiraju. Na formansa, u trenutku kada je došla do izražaja krošnja drveta koja u poza- momente preuvežban i ogoljen, Kinolit je energetski savršeno “igrao” dini viri iza krova osvetljena uličnim svetlom koja se pale na Bulevaru. ulogu s ciljem sprovođenja ideje, specijalno u kontra svetlu kada je Sunce Ovde nije bilo mnogo slučajnosti, jer slučajnosti su bile uočene i upotreb- zalazilo. Svakako da su koreografski uvežbane celine mučile one koji se ljene u simbolici u ime komunikacije projekta. plesom bave. Bez potrebe ubačeni koreografisani delovi, jer je silina gov- Prostor krova (satelitske antene, gromobran, žice, otvori, odžaci, vrata...) ora tela tokom performansa bila dovoljno jasna i snažna, bili su nepotreb- iskorišćen je, savladan i nadmašen. Pozorišno svetlo (samo dva reflektora) ni u izvesnom smislu, ali, i provokativni zbog retro načina korišćenja upotrebljeno je samo za krajnje scene - kao znak iskrivljenosti, gde senka pokreta. Dvoumila sam se da li je to nasilna potreba za plesom ili kritika jedne performerke postaje progonitelj tela, pokušaj da se dodirnu granice, savremenog plesa ovde i sada. prošire mogućnosti slobode koja zavisi od ugla posmatranja. Vatru kao Milosavljević istražuje na nivou interpersonalne i grupne komunikacije, a simbol pročišćenja sugeriše upotreba drugog reflektora koji tela u sceni kao rezultantni,suštinski čin teatarskog ispituje komunikaciju s publikom. kada performerke nestaju upadajući u otvor na krovu (scene), osvetljava U nastojanju da razvije totalni i univerzalni sistem objašnjenja ne samo odatle, iz rupe, tumačimo na razne načine - kao propadanje tela, kao pro- ljudske prirode, već celokupne ljudske socijalne egzistencije, ali i egzisten- svetljenje, kao stvaranje sopstvenih ideja i kao trenutak nastajanja zvezda. cije ptica na jednom krovu, poigrava se s makro i mikro bio-sistemom, Posle mraka u kome iščekujemo da se ugleda zvezda na nebu...aplauz. istražuje uzročno-posledičnu vezu između biologije i socijalnog ponašan- ja posmatranih u izolovanim uslovima ograničenja prostora - krova, kuće, škole, sobe, ali i čitavog društva.

Orchestra 51-53 (9) Piše: Milica Zajcev BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Klanica pet u izvođenju Digitalnog totalnog teatra, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 08. septembar 2009.

Štadaseradi...

U produkciji Studija za elektronsko pozoriste - SET i u saradnji Prepričavati sadržaj komada u kojem ono što se dogodilo pre biva sa Otvorenim teatrom iz Beograda i Amsterdamskim sajber prezentovano posle i obratno ( što nije novina), praćeno sver- teatarom Digitalno ili kibernetičko (sayber) pozorište izvelo je azarajućim oblakom rezigniranosti, koji se nadvio nad sudbinom Klanicu pet, svoju beogradsku premijeru na velikoj sceni UK “Vuk glavnog junaka je nepotrebno. Jer reč i pokret izvođača u ovoj Karadžić” predstavljajući multimedijalni teatar u kojem je zastu- predstavi oštrog antiratnog raspoloženja su samo nadahnuće koje pljena određena interakcija između svetla, zvuka, videa, pokreta i na do tančina osmišljen teatarski način ostvaruje kontrolu nad glasa izvođača. Ovu predstavu, zasnovanu na romanu američkog zbivanjima sugestivnim menjanjem digitalne scenografije i pisca nemačkog porekla Kurta Vonegata (1922-2007) adaptirao zvučnih i svetlosnih efekata. je, režirao i osmisilio digitalnu scenografiju multimedijalni umetnik Fahrudin Nuno Salihbegović, dok je prevod i dramatizacija Veoma motivisani izvođači, pod sigurnom rukom reditelja poverena Tatjani Ljujić. Salihbegovića: Janoš Bus, Vahidin Prelić, Andrijana Lubina, Imer Uz brojne saradnike , koji su odlično ispunili svoje zadatke, Muškolaj, Jelena Rakić scensko, sajber viđenje antiratnih poruka Klanica pet jeste predstava digitalnog pozorišta s ambicioznim pisca Vonegata, koje apeluje na okončanje besmislenog samo- idealom totalnog teatra koje povezuje svoje tehnološke performanse uništenja čovečanstva, svojim stilizovanim pokretima, koji proi- sa onim humanim, pri čemu korišćenje tehnologije (senzorski svetlosni zlaze iz osnovnih postulata koreodrame, i ponavljanja jednostavne sistem koji prati izvođače i kompjuteri koji procesuiraju audiovizuelne izreke Stadaseradiili Tako mu je to, ostavljaju gledaoce u ozbiljnoj promene izazvane koreografskim pokretima) nije samo sebi zapitanosti da li zaista treba otići na njihovu izmaštanu planetu cilj.Ovakav smer teatarske prezentacije ukazuje na nove estetske Tralfamador da bi se glupost, indiferentnost, mentalna otupelost mogućnosti, uvek iskreno okrenute čoveku i zasnovane, kako kažu i samodovoljnost poništili u svetu koji nas okružuje i time ga autori, na interaktivnosti između glumca-igrača i pozorišne učinili plemenitijim. mašinerije. Takav zanimljiv i inspirativan način pozorišnog izražavanja, koji se koristi u Klanici pet prvi put je prikazan u Srbiji.

(10) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Koža je zid, premijera , autorstvo i izvođenje Mudra teatar, Ustanova kulture “Vuk Karadžić”, 20. oktobar 2009.

PLES nepokornih

Nadahnute uvek aktuelnim motivima Lorkine drame Dom Zvučna pratnja Ivane Aleksandrović (intrumentali, violina, Bernarde Albe tri članice Mudra teatra , Andrijana Lubina, vokali), kostimi Borisa Čakširana kao i uvek u skladu sa sadrža- Jelena Stojiljković i Jovana Rakić postavile su i izvele u jem plesa, nadahnuta jednostavna, a efektna scenografija Ustanovi kulture “Vuk Karadžić” prvu ovogodišnju plesnu pre- Andrijane Lubine (četiri crne otvorene kutije i biserno blistave mijeru Koža je zid. Pred ograničenim brojem gledalaca zavese),osmišljen dizajn svetla Pauna Pavlovića – stapali su se sa smeštenih na samoj pozornici, ove tri mlade umetnice su plesom,koji je mogao biti još zahtevniji u izražajno - tehničkom igračkim pokretom, kao osnovnim sredstvom izražavanja, diza- pogledu upravo zbog vidnog umetničkog potencijala igračica – le postupno, autoritativno i upečatljivo (dramaturgija Gorana autorki. Milenkovića), svoj nemi plesni bunt protiv onih koji, mireći se Razvojem plesne radnje, koja je naročito u završnom delu dobi- sa utvrđenim represivnim stegama, traže u pokornosti varljivi la, do tada nagoveštavani, snažan erotski zamah, a da pri tome lični mir, koji ih lišava ljudskog dostojanstva. nije izgubila određenu lirsku ženstvenost, pa čak i takmičarska Predstava teče smireno i sporo kroz razvojni minimalistički ples, obeležja u nastojanju da se sebično ovlada muškim principom koji pokazuje izvestan strah pred zabranom slobodnog izraža- (beli letnji šešir) i tako sruše prepreke pokornosti. No, posled- vanja seksualnosti, da bi se u postupnoj gradaciji usložnjavao i u nja prepreka , igrom sugerišu autorke, je koža sopstvenog tela, pojedinačnim i skupnim igrama, koje tragaju za odgovorima - koja je čvrsti zid zapretenih strasti i ograničenja slobode. A on šta se dešava sa nepokornima. se može srušiti samo lepotom koja jedinku uzdiže iz pepela mirenja

Orchestra 2010.(11) Piše: Milena Jauković BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Dve premijere - Koža je zid Mudra teatra i Popodne jednog fauna Vere Obradović, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 20. i 24. oktobar 2009.

Koreografske dileme i stranputice

Za nepunih pet dana, u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, premi- sebi, već i više nego dovoljan razlog da se predstavi Koža je zid jerno su izvedene dve plesne predstave pod okriljem Beogradskog zameri na pomanjkanju koreografske konzistentnosti, u nadi da će plesnog centra koji, na radost poklonika igre, već više od godinu i u narednom scenskom ostvarenju ove igračke trupe, posredstvom po dana neguje savremeno koreografsko stvaralaštvo, velikodušno čvršće koreografske vizije, interpretativni potencijal njenih članica otvarajući vrata domaćoj plesnoj produkciji. doći do punog izraza. Koncept i koreografiju predstave Koža je zid, potpisuje grupa auto- Predstava Popodne jednog fauna, u koreografiji i režiji Vere ra, članova Mudra teatra. Tematsko oslonjena na dramu Dom Obradović, žanrovski određena kao koreodrama, jedno je od onih Bernarde Albe F.G.Lorke, predstava u svoje središte postavlja pro- vrsta scenskih ostvarenja koje kod kritičara, a verujemo i znatnog blem inhibiranja sopstvene seksualnosti, slêdeći idejnu potku dela stručne publike, pobuđuje niz nedoumica, isprepletenih oseća- Lorkinog dela, i u njemu sagledane patološke potrebe majke da jem nelagode, usled nastojanja da se uobliči kritičko-vrednosni sud nebiranim načinima ukroti i brutalno iskoreni svaki oblik „želje za koji bi počivao, nužno i pre svega, na tretiranju date predstave kao životom“ svojih mladih kćeri. Upravo ovaj, dramaturški segment ozbiljnog scenskog ostvarenja, dostojnog iole ozbiljnije teorijske predstave,poveren Goranu Milenkoviću,predstavlja i najviši domet analize. U slučaju predstave Popodne jednog fauna, ovaj nezaobilazni ovog koreografskog ostvarenja, budući da je dosledno vođen dra- preduslov, nažalost, nije ispunjen. Našli smo se pred jednom, i više maturški tok primerno ispunio svoju funkciju, posluživši kao pouz- nego staromodnom koreografsko-dramaturškom koncepcijom, dana osnova daljeg traganja za adekvatnim koreografskim izrazom. zasnovanom na pukom ilustrativnom koreografskom tretiranju Ipak, ova značajna prednost nije u potpunosti naišla na odgovara- odnosa otuđene, urbane svakodnevice i irealnog sveta snova i fan- juće koreografsko uobličenje datog dramaturškog predloška. tazija, prikazanog, do krajnjih granica, na klišetiziran način. Stekao se utisak da su se autori zadovoljili time da sâm koreograf- Segmenti predstave koji prikazuju snoviđenja i igru nimfi, nedopu- ski rukopis ostane nedovoljno zaokružen i produbljen, kao kakav stivo su prepušteni jednom zastarelom vidu neoklasičnog igračkog nacrt, ili svojevrsna koreografska skica, koja je sama sobom bila u izraza, koreografski potpuno osiromašenom, odlikujući se sladunja- mogućnosti tek da nagovesti čitav spektar eventualnih pravaca svoje vim sklopom pokreta, odsustvom koreografskog pečata i proble- realizacije.Takav utisak možda najbolje potkrepljuje činjenica da su matičnom uvežbanošću, tehnički nedoraslih aktera. Ovakvom uti- koreografski najuspeliji delovi upravo fragmenti prestave, za koje bi sku naročito je doprineo izbor muzike koji je u sebe uključio muzi- se slobodno moglo reći da su bili u stanju da na vizuelnom planu i ku Kloda Debisija, jer je Obradovićeva, budući na neoriginalan i doživljajnom horizontu gledalaca ostave jak utisak, potpomognuti koreografski nedorastao način, ušla u stvaralački dijalog sa kompo- decentnim i stilski profilisanim kostimima Borisa Čakširana. U zitorom čije je delo, u svakom pogledu, obeležilo jedno od najsla- tom smislu, kao veoma zanimljiva scensko-koreografska rešenja, vnijih perioda u istoriji umetničke igre, i to upravo baletom Popodne istakli bismo sâm početak predstave, zatim načine korišćenja jednog fauna. Zbog toga, koreografskom iščitavanju ove partiture kockastolike rekvizite, kao i scenu oduševljenog osluškivanja pribli- moralo se prići na daleko inovativniji, promišljeniji i odgovorniji žavanja vojske. Razlog više da se prisutna krajnja redukovanost način, ili je trebalo od nje odustati. Zahvaljujući tome što su pred igračkih sredstava posmatra u svetlu bazičnog problema predstave, njih bili postavljeni simplifikovani glumački zadaci, uz elementarne leži upravo i u tome što je nastup tri protagonistkinje, Jovane Rakić, oblike scenske akrobatike, studenti glume Akademije lepih umet- Jelene Stojiljković i Andrijane Lubine, koja je ujedno i autor sceno- nosti su, u zadatim okvirima, ispunili povereni im zadatak, i time grafije, odisao upečatljivom dramskom snagom i nabojem, i istinski doprineli kakvom-takvom održanju strukture ove predstave. posvećenom odnosu prema sopstvenoj izvedbi. A to je, samo po

(12) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Koreodrama Popodne jednog fauna autorke i rediteljke Vere Obradović, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 20. i 24. oktobar 2009.

Klošari i nimfe

Posle dužeg vremena Vera Obradović, profesorka scenskih kretnji na Akademiji lepih umetnosti i koreografkinja, prikazala je svoju novu koreodramu Popodne jednog fauna na sceni Ustanove kulture Vuk Karadžić.Sučeljavajući dva moguća načina života pojedinca u savremenom društvu Obradovićeva je suprotstavila jednoličnim ritmom opterećeni rad tehnološki nehumane, bezlične i sive svakodnevice irealnom svetu maštovitih snoviđenja. Pri tome nije dopustila da se te ekstremne različitosti bivstvovanja, ipak, prožmu, što je , razume se, činjenica savremenog društva. Nešto duži uvod prikazivanja dehumanizovanog, robotskog i robovskog rada, što je moglo zauzeti manje mesta u ovoj predstavi, smenile su veoma dobro režirane i ostvarene istinite i svakodnevicom nadahnute scene klošarskog života,koje gotovo svakodnevno viđamo pored kontejnera ispod naših solitera. Tri studenta glume na Akademiji lepih umetnosti – Primož Vrhovec, Đorđe Dragićević i Ivan Radinović odlično su skinuli ljude sa društvenih margina, koji na djubrištu bivaju podjednako plemeniti i surovi u borbi za sopstveni opstanak. Lirski deo koreodrame pripao je Klošaru koji u svojim maštovitim snovima postaje Faun, koga okružuje igra prelepih nimfi. Njih tumače Ana Džanković,Marija Jocić i Iva Lončarević, veoma skladno, istančano emocionalno i primerno uvežbanošto zaslužuje svaku pohvalu. Koreografija Vere Obaradović, stvarana u saradnji sa iz- vođačima, imala je i zahvaljujući poznatoj kompoziciji Kloda De- bisija pečat lirske ustreptalosti, koja se intenzivno suprotstavljala svojom lepotom muzičkoj kompilaciji različitih ritmova, zvukova i šumova, koju je priredio Vladimir Ljubenković. Stvaranju željenih scenskih atmosfera doprineli su i veoma dobro koncipirani kostimi i scenografija Miljane Radojčić, koji su se zasnivali na oštroj različi- tosti sveta klošara i bajkovite plastičnosti nimfi. Ova koreodrama, koja se po načinu izlaganja i sadržaja razlikuje od mnogih naših oporih i beznađem obojenih plesnih projekata, mogla se završiti i scenom kada na smrt pretučeni Klošar-Faun poslednjim vapajem svesti oseća prisustvo prelepih vila ,koje je iznedrilo đubrište njegovog dotadašnjeg postojanja.Time bi se izbegla melodramatič- na i nerealno ružičasta scena izleta zaljubljenih u cvrkutu ptica, što razvodnjava sve napred učinjeno u predstavi, pa njeno izostavljanje ne bi umanjilo ozbiljnost i profesionalnost sa kojom su je stvarali svi njeni autori.

Orchestra 51-53 (13) Piše: Mirjana Zdravković BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Koža je zid u izvođenju Mudra teatra i Solo za tri vizije,svetska premijera autora i izvođača Miloša Sofrenovića (Austrija / Srbija), Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 20. oktobar i 07. novembar 2009.

Osvajanje slobode

U moru različitih autorskih projekata izabrali smo dve predstave BPC-a Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. Prva je Koža je zid, trupe Mudra teatar (repriza, 7. 11. 09), po motivima Dom Bernarde Albe F. G. Lorke, a po koncepciji i u izvođenju Jovane Rakić, Andrijane Lubine (koja je istovremeno i scenograf) i Jelene Stojiljković. Njih tri su u ulogama dveju sestara i majke. U atmosferi malog, skuče- nog prostora zatvorenog sivim lelujavim zavesama, omeđenog publikom na sceni, u oskudnom dekoru drvenih kocki koje postaju sve i svašta – ambijentalni predmeti za upotrebu i zloupotrebu, čak i mišje rupe za skrivanje od stvarnosti – tri žene okrenute leđi- ma publici, ogoljene do pojasa, nepomično sede, ukočene, sleđene užasom i zbunjenošću. Početnu tišinu smenjuje sve glasniji melan- holični španski melos, nadjačan, tokom predstave, najsavremeni- jim džez fragmentima. Bitan deo atmosfere i dramskih promena čini izvanredno trakasto svetlo, koje kao da ukazuje na različite mogućnosti toka scenskog događanja i pravca mogućeg bega u slobodu. Sporim i neodlučnim minimalističkim kretnjama dve sestre poči- nju da se oslobađaju letargije ustaljenog bitisanja i straha, da bi u sledećim sekvencama njihova igra postajala sve agresivnija, u sve slobodnijim solima, u neobičnim pokretima na tlu i u vazduhu, grčevitim kao da ih izaziva svrabež kože nalik erotskom „oglašava- Unutrašnje i spoljašnje nju“ zatomljenih želja i skrivenih snova. Igra Rakićeve i Lubine, odevenih poput opatica strogo i uškopljeno, razvija se virtuozno ekspresivnim kretnjama do ekstaze erotskog naboja, oslobađajući Inspirisan delima P. Handkea, S. Beketa i V. Vulf, Miloš Sofrenović, seksualnu energiju neostvarenih želja. Mada im igra liči na impro- mnogostrani umetnik svestranog talenta (autor, plesač, scenograf, vizaciju, njihovi gestovi, pokreti, figure na tlu, okreti, skokovi u kostimograf, dizajner zvuka i saradnik na video projekcijama), prika- vazduhu, razotkrivaju istinita duhovna, emotivna i telesna stanja zao nam je u predstavi Solo za tri vizije (svetska premijera) minimali- igračica savremenih shvatanja o slobodi ličnosti, o pravu na ljubav stičkim kretnjama i video projekcijama jedno veoma individualno i na samoostvarenje. Predmet njihovih iščekivanja ironično je sve- viđenje suštinskih ideja i stanja duha troje sasvim različitih pisaca koji den ne na muškarca (o kome, kod Lorke, sanjaju sestre), već na ipak imaju i nešto zajedničko, a to je preokupacija apsurdnošću čove- trag, ironičan znak – muški šešir, koji one jedva uspevaju da dodir- kove sudbine. Sam na sceni, izlazeći iz njenog zadnjeg dela sa skame- nu, kao fetiš nečega što je u fašističko-nacionalističko-palanačkom njenim, tragično zapitanim izrazom lica koji zadržava tokom čitavog okruženju frankističke Španije neostvarivo. Ali istorijsko-ambi- performansa, on samo minimalističkim gestovima ruku otkriva jentalna naznačenost samo je ovlašna, aluzivna, reklo bi se van lomove unutarnjeg doživljaja sveta. Nema ničeg osim izvanrednog konteksta Lorkinog Doma Bernarde Albe – univerzalno uzdignuta muzičkog kolaža, koji, otkrivajući sve nijanse različitih raspoloženja do vanvremenske situacije frustriranosti nekog primitivnog dru- troje pisaca raznovrsnog senzibiliteta i shvatanja, tako reći zamenjuje štva poput porodične ćelije, nazovi „doma“. Majku, koja kao i dekor, sveden na jednu stolicu, jedan par cipela, jedan kaputić, uz njene kćeri dušom i telom oseća istu frustriranost, izrazom lica, posebnu vrstu hoda shodno promenama raspoloženja i uz nešto ubla- ukočenošću i sputanošću kretnji, izvanredno je iznijansirala Jelena žene grčevite pokrete telom. Nema ničeg – osim čoveka koji sam sa Stojiljković, kao u zbunjenosti, nedoumici kako da i sebe i kćeri sobom preživljava čas dramatične unutarnje lomove, a čas nečujne lir- oslobodi okoštalih normi „pristojnog ponašanja“. Izlaz iz učmalo- ske monologe. sti porodičnog legla uspešno nalazi jedna od sestara (u tumačenju Naš umetnik, rado viđen gost na evropskim pozornicama, pre svega Lubine), podrivajući i rušeći zidove društvenih normi i tamnicu je sledbenik Labanove škole u Londonu, koja stavlja u prvi plan vlastitog tela i duše životnim elanom, smelošću divlje trijumfalne i ekspresiju tela i lica, koristeći minimalizam za manifestovanje onoga obesno prkosne igre. U skoro neprimetnom, dobro zamišljenom što je skriveno, unutarnje, a što snagom izraza predočava unutarnje kraju Lubina odjednom iščezava u zraku svetlosti... u život? U dijaloge sa duhovnim srodnicima, onima u umetnosti, ali i onima u smrt? To ostaje tajna. Jer i smrt, kao i pobuna, donosi oslobođenje. publici. Najupečatljiviji trenuci Sofrenovićevog metafizičkog „prevo- Na pozornici ostaje zbunjena publika, suočena sa crnim španskim đenja“ odabranih pisaca i muzičkih deonica iz koncerata za klavir i lepezama za „rashlađivanje“ – i sa zapitanošću. Jedna od osobina orkestar Mocarta i Betovena, iz Vivaldija, uz potresni glas Meredit postmodernog teatra je i to što kraja nema. Možete zamišljati sve Monk (koji se uklapa u tekst Virdžinije Vulf ), jesu „odjeci“ tela, koji što hoćete, a tekst, odnosno kontekst, čitati „između redova“, od tišine jedva uočljivih kretnji idu do prodornog krika. U video pro- tumačeći pokrete i koreografiju shodno sopstvenom nahođenju. jekacijama vidi se senka svega onoga što je nemoguće izreći na drugi Jer i vi ste učesnik, i saučesnik... način osim umetničkom sugestijom video trake koja neumorno detektuje život. Tako malo, a tako mnogo.

(14) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Solo za tri vizije, svetska premijera, autor i izvođač Miloš Sofrenović (Austrija / Srbija) Ustanova kulture “Vuk Karadžić”, 07. novembar 2009.

Ples poetskog TELA

Miloš Sofrenović, naš plesni umetnik koji veoma uspešno radi u inostranstvu, izveo je na Sceni Kult UK „Vuk Karadžić“ – Beogradski plesni centar, svetsku premijeru svoje veoma sofisticirane predstave Solo za tri vizije, nadahnutu književnim stvaralaštvom Petera Handkea, Samuela Beketa i Virdžinije Vulf. Na gotovo praznoj sceni, uz malo rekvizita, Sofrenović je sa umetni- čkim autoritetom visokog ranga pokušao i uspeo da uspostavi vidljiv dijalog između svog unutrašnjeg sveta i onoga što se ispoljava dosto- janstavnim, smirenim, impresivnim fizičkim pokretima kao njegov spoljašnji svet. A to je izuzetno težak scenski zadatak. Istraživanje i izražavanje poetskog tela kao koncepta projekta Solo za tri vizije upućuje na razmišljanje o dijalozima između našeg unutra- šnjeg bića i umetnički oblikovanih kretnji u sferi spoljnjeg sveta, koji na taj način osvešćivanjem stvaraju celinu na višem nivou kao formu metafizike. Sasvim je jasno da scensko izlaganje ovakvog koncepta solo plesne predstave zahteva od gledaoca da prihvati činjenicu da u unutrašnjem svetu pojedinca ne postoji mir i pasivnost, već da je i taj svet u stalnom kretanju koje ne može ostati nesaznatljivo. Taj ontološki dinamizam (N. Berđajev) Sofrenović nam nudi u tri samostalna plesna viđenja, počevši sa Handkeom, nastavivši sa Beketom i završivši sa Virdžinijom Vulf.Ta obratna hronologija donosi otkrivanje i upoređi- vanje različitiih metafizičkih oblika koji imaju zajednički poetsko- fizički imenitelj i nisu sami sebi svrha. Sa očigledno širokim igračkim i pozorišnim obrazovanjem i iskustvom zasnovanim na osnovima plesne tehnike Rudolfa Labana, u prezentiranju svojih vizija Sofrenović veoma dobro koristi i neke pre- mise drugih sada savremenih igračkih izražavanja. Ostaju u trajnom sećanju minimalistički pokreti prstiju njegove šake, koji se jednostavno moraju uočiti kao fizički eho laganih stavova koncerata za klavir i orkestar Mocarta i Betovena, kao i krika Meredit Monk u viziji inspirisanoj Virdžinijom Vulf. Treba li uopšte naglasiti da je kao autor i izvođač Sofrenović znao da odabere odlične saradnike na dizajnu zvuka i osvetljenja, čiji je inače autor i ostavi nam (nadamo se ne za dugo) ovu filozofsku predstavu, koja svim svojim komponentama pomaže oštrini našeg uma. Koliko je to danas neophodno!

Orchestra 51-53 (15) Piše: Milena Jauković BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Solo za tri vizije, svetska premijera, autor i izvođač Miloš Sofrenović (Austrija / Srbija) Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 07. novembar 2009.

Suverenost promišljanja

Poznato je da suočavanje sa činom koreografisanja teško podleže jednoj od, svakako, najuglednijih akademija za savremenu igru u izvesnim, normativnim putokazima, a pomisao da formalno obrazo- svetu, svojim duboko promišljenim i do detalja prostudiranim pri- vanje može imati odlučujuću ulogu u, teorijski tako teško uhvatlji- stupom sopstvenom komadu, Sofrenovićev rad ukazao je na visok vom procesu kakvo je koreografsko stvaralaštvo, bila bi samo posle- značaj kvalitetnog obrazovanja u oblasti savremene igre koja, naža- dica suštinskog nerazumevanja prirode ove umetnosti. Pa ipak, lost, veoma često biva podvrgnuta jednom vidu nedopustive impro- predstava Solo za tri vizije, autora i izvođača Miloša Sofrenovića, vizacije, zaodenute kakvim teško dokučivim, mistifikovanim „umet- pružila nam je i jedan, možda, drugačiji ugao posmatranja ove ničkim nadahnućem“. davnašnje dileme. Školovan u čuvenom Laban Centru u Londonu, Premijerno izvođenje predstave Solo za tri vizije ostvareno je na inicijativu Beogradskog plesnog centra, podstaknuto željom da se beogradskoj publici omogući susret sa stvaralaštvom našeg autora koji več dugi niz godina živi i radi u inostranstvu, a čija se gostovanja, u pozorišnim krugovima, znatiželjno očekuju. Literarno uporište koje autor pronalazi u odlomcima dela P. Handkea, S. Beketa i V. Vulf, sudeći po najvišem stepenu integrisanosti koju na planu koncepcije dostiže ovaj solo komad, predstavlja, pokazalo se, prirodno ishodište autorovog umeća introspektivnog poniranja i krajnjeg dosluha sa sopstvenim umetničkim senzibilitetom. Čvrsto idejno strukturisano i superiorno interpretirano,delo Solo za tri vizije moglo bi se, bez imalo preterivanja, podvesti pod onaj korpus scenskih ostvarenja koja imponuju originalnim dosezanjem mere i načela „sredine“, ali u aristotelovskom smislu. I zaista, u ovom, i u vizuelnom pogledu, vrlo sofisticiranom komadu Miloša Sofrenovića, nema ničega suvišnog, niti ičega što bi nedostajalo. Nema nijednog drama- turško-koreografskog elementa koji bi se mogao izostaviti, a da se pri tome ne naruši postignuta koherentnost zamisli. Osobitu pažnju posvećujući detajima i izboru minuciozno odabrane rekvizite, naročito u središnjem delu predstave koji prezentuje autorovu viziju Samuela Beketa, Sofrenović je, vanredno suptilnim igračko-scenskim sredstvima, uspeo da zahvati onaj krajnje složeni duh beketovskog ose- ćanja apsurda. Iskusno procenivši receptivni senzibilitet savremenog gledaoca, već pomalo blaziranog i zamorenog od najrazličitijih eksperimenata na području savremenog pozorišnog izraza, Sofrenović se svesno okreće delikatnom kreiranju „začudnih“ idejnih i scenskih preokreta, prožetih neuhvatljivom vrcavošću duha. Neprestano razvijajući i obogaćuju- ći asocijativno polje svojih scenskih rešenja, Miloš Sofrenović je gledaoca učinio „budnim“, mentalno „pripravnim“ i spremnim da se intelektualno aktivira, prihvati ponuđeni izazov i tako sebe investira na najplemenitiji način u ovaj, po mnogo čemu, zaista poseban pozorišni doživljaj.

(16) Orchestra 51-53 INTERVJU: MILOŠ SOFRENOVIĆ Intervju vodila: Vesna Vukajlović

Iskrenost pre svega

Solo za tri vizije je predstava koju smo u novembru 2009. godine imali prilike da vidimo u Beogradu, na maloj sceni UK “Vuk Karadžić”. Kompleten autor ovog ostvarenja je Miloš Sofrenović. Ako se zanemari utisak koji on ostavlja uživo, ili ako ga znate privatno, to što se u medijima može naći o njemu su stereotipni tekstovi o već čuvenoj i priznatoj umetničkoj srpsko- engleskoj porodici, fenomenalnim odnosima i međusobnom nadahnuću. Na mene je najveći utisak ostavila izjava njegove sestre da je upravo on taj koji je oduvek znao ćime će se baviti, a ne ona. U to ime, evo prilike da malo bolje upoznamo umetnika koji na najkvalitetniji način radi na sebi godinama. Može se reći tiho i bez publiciteta. Miloš svakodnevno vežba i lično sarađuje sa najpoznatijim koreografima Evrope. Živi i radi u Beču. Ne dolazi previše često u Beograd, odaje utisak prefinjenog nordijskog intelektualca, u plavim očima se nazire humor i šarm beogradskog dečaka, a već ne prvi pogled može se primetiti to da je sav uplesu... Možeš li da nam daš presek poslednjih nekoliko godina tvog života kada je ples i tvoja edukacija u pitanju - koje si škole pohađao, s kojim pedagozima si radio, da li si menjao škole i koje su to tehnike koje si najviše usvojio? Moje plesno i koreografsko obrazovanje počelo je pre tačno 10 godina više- godišnjim studijama na poznatoj Laban akademiji u Londonu (Laban Centre London). Kvalitet akademske katedre koju sam završio, Bachelor of Arts in Dance Theatre, oslikavao se u podjednakoj pažnji koja se pridavala s jedne strane fizičkoj edukaciji tela - od klasičnog baleta preko modernih i savremenih plesnih tehnika Grejam (Graham technique), Limon (Limon technique), Kaningam (Cunnigham technique), Release technique, do najnovijih tendencija na polju tehnika improvizacije (Forsyth technique, istraživački principi britanske trupe DV8 / Lloyd Newson, britanskog koreografa Rosemary Butcher,

Buto (Butoh) tehnike). Teorijski predmeti, kao druga podjednako važna obra- RAINER KLOSTENMAIER zovna komponenta tog akademskog kursa, korespondirali su pored opšte istorije plesa i sa teorijama i praksama plesnog pravca prve polovine 20. veka - German Expressionist dance (takođe poznatog pod imenom Ausdruckstanz) i njegovim najvažnijim predstavnicima - Rudolf Laban, Mari Vigman (Mary Wigman), Kurt Jooss i načinom rada njihovih direktnih sledbenika u drugoj polovini 20. veka – Pina Bauš (Pina Bausch),Suzane Linke (Suzanne Linke) i Reinild Hofman (Reinhild Hoffman). Pedagozi kod kojih sam se usavršavao tokom Laban studija, a i u kasnijem nastavku profesionalne karijere, uključuju između ostalih imena Ane Sanchez Colberg (Ana Sanchez Colberg) učenice Helmut Gottschild-a koji je i sam bio učenik , a kasnije i asistent Mary Wigman, Susanne Linke (učenice Mari Vigman), Mikhail Honesseau (dugogodišnjeg igrača Pine Bauš), Elizabet Korbet (Elisabeth Corbett) dugogodišnje saradnice Vilijam Forsajta (William Forsythe) u Frankfurtskom baletu. Tvoja umetnost je, moglo bi se reći, sinkretička. Znamo da si učio i književnost i fiziku...Da li pokusavaš da i kroz ples nađes neki svoj ,univerzalni jezik, u koji bi utkao sve svoje životno iskustvo? Moja umetnost je nešto što pokušava kao i kod svakog drugog umetnika, bio on scenski, vizuelni, auditivni…….da se definiše i razvije u autentični i artikulisani jezik koji komunicira s gledaocem. Pošto se moja interesovanja ne ograničavaju samo na polje plesa – pod time ukljućujem moje 4 druge velike pasije (pozorište, književnost, film, muzika) – taj sinkretizam kako ga vi definišete je verovatno neminovni rezultat tih različitih idejnih polja koja me inspirišu, pokreću, intrigiraju. Opet, taj, u mom slučaju neverbalni jezik, se po mom mišljenju definiše tokom čitave umetničke karijere – koncepti se rađaju, razvijaju, dovode se u pitanje, a ponekada se i ruše. Umetnički senzibilitet po meni uvek mora imati različite emanacije – znatiželju, otvorenost ka novome, RAINER KLOSTENMAIER

Orchestra 51-53 (17) sumnju, spremnost na igru u filozofskom smislu te reči (igra Arpad Siling, Heiner Goebbels, Jonathan Burrows, La Ribot, misli, igra sa mislima, igra između misli, igra smisla i besmis- Marina Abramović, Pina Bausch, Suzanne Linke, Virpi la). Iz tog razloga se verovatno moj umetnički senzibilitet PahkineniHoomanSharifi.Tosumeninekavažnaimena nikada nije zadovoljavao samo plesnim diskursom. Jer mislim koja su pokazala da umeće kombinovanja tradicije i inovacije da sinkretizam u stvaranju umetnosti i jeste nešto što umet- jeste s jedne strane zahtevan posao, ali kome se mora pris- nički rezultat čini uzbudljivom idejnom platformom, i za tupiti uvek sa velikom odgovornošću i poštovanjem i prema umetnika i za gledaoca, a da se pri svemu tome mora voditi tradiciji i prema novim inovativnim elementima. Uvek se računa da se ne izgubi dijaloški odnos između umetnika i mora naći načina da jedna kategorija (tradicija) uvek komuni- publike baziran na iskrenosti pre svega. Često se vraćam jed- cira sa drugom (inovacija), jer jedino tada, na optimalan način, noj misli francuskog vizuelnog umetnika Iv Klajna (Yves 20.vek komunicira sa 21. i obrnuto. Klein) koji u svom umetničkom delu Dijalog sa samim sobom Pročitala sam jednom prilikom da si oduvek želeo da se baviš (Dialogue with myself) izgovara sledeću misao : plesom i da je zbog konzervativne sredine u tome bilo teško Najvažnija stvar je znati da sve u svemu istina ne postoji. Postoji istrajati. Kako se sada osećas kada si na sceni i da li kao umet- samo iskrenost. (The main thing is to know that all in all, truth nik imaš takve dileme kada prilazis radu, ili si potpuno does not exist. Only honesty exists.) posvećen procesu nastajanja predstave? Da, inicijalno jeste postojao otpor sredine prema mom izabra- Ti si i pedagog. Opiši nam malo na čemu je zasnovan tvoj rad nom pozivu u domenu plesne izvođačke umetnosti. Ali taj s igračima, glumcima... otpor sa strane je u meni samo vremenom ojačao želju i Od samog početka studija u Londonu, inspirisan nekim za motive da istrajem u borbi za pravo na lični odabir profesije. mene autentičnim imenima u domenu igre - Sonja Vukićević, Gledano iz današnje perspektive, nekoga ko je više od jedne Suzanna Linke i Pina Bauš, sa kojima sam se susretao i lično, decenije profesionalno umetnički aktivan, pozorišnu scenu kao i posmatrajući njihov način rada sa igračima i glumcima, doživljavam i uzimam s punom odgovornošću i poštovanjem shvatio sam da mi je važno ne samo da znam da igram i kore- kao platoformu s koje s publikom delim neke svoje ideje, zap- ografišem, nego i da budem u stanju da stečeno znanje prene- itanosti i misli sa nadom uspostavljanja dijaloga koji će kao sem i drugima.Taj pedagoški proces je nešto što veoma volim, svoj rezultat doneti nesto kvalitetno i njima i meni. Proces jer je veliki izazov i čast videti vaše studente ili saradnike na nastanka jednog dela je za mene relativno dug i zahtevan projektu kako usvajaju neke vaše principe rada / metodologi- process, jer sa svakim projektom pokušavam da pomeram je sa istovremenom slobodom da se s njima u svakom lične granice u kontekstu koliko neverbalni jezik (jezik pokre- trenutku do kraja slože ili ne. Taj izazov, koji ja u šali nazivam ta) može biti verbalan u svojoj neverbalnosti. S tim u vezi unakrsna paljba (cross-fire), ili umetnički dijalog koji ukljućuje verovatno i moja potreba da se u svojim delima “uhvatim u i temperament sagovornika, jeste sjajna prilika da ne samo koštac”sa mislima nekih kompleksnih pisaca kao sto Handke, drugi, nego i ja sam, kroz oči/ percepciju drugih ljudi Beket, Virdžinija Vulf, Džojs, Prust…..i time inspirisan kao i uključenih u process rada svaki put sve dublje preispitam i gore navedenim imenima, pokušam da dam i lični doprinos definišem što preciznije to što me zanima u poslu kojim se pomeranju granica ili čak, mozda, slabljenu granica između bavim. A konkretno, moj pedagoški rad je u velikoj meri zas- različitih kategorija izvođackih umetnosti. Ipak, vodim računa novan na pospešivanju daljeg razvitka i rasta individualnog da sinkretizam postoji, ali ne po svaku cenu. umetničkog jezika. Veliki sam pobornik škole mišljenja po Imajući u vidu da si iz Beograda i da sada, kada mu se vraćaš, kojoj ste kada ste najindividualniji zapravo najuniverzalniji. donosis potpuno nov i inspirativan duh u umetničku sferu Imao sam do sada veliku sreću da radim sa saradnicima koji beogradskih scena, kako ti deluje ponuda i raznovrsnost u dolaze s različitih meridijana i svaki put se iznenadim koliko našim pozorištima? svi mi tragamo za veoma sličnim temama, ali baš svi mi, I to Pre svega, hvala na komplimentu. Čast mi je da svoja dela je vrlo dobro. Pitanja na te teme postavljamo na najrazličitije predstavim u Beogradu, kao što je to do sada bio slučaj s moguće načine. mojim radovima Play (Bitef Teatar 2006), Solo za tri vizije Ko su napredni koreografi u 21.veku? Jozef Nađ...? (Beogradski Plesni Centar / Ustanova kulture “Vuk Karadžić” Za mene je i dalje aktuelna priča 20.veka, jer 21.vek, istorijski 2009) koji je po prvi put upravo u Beogradu izveden. A što se gledano “tek što se rodio”,tako da o njemu ne mogu pričati, a tiče mog doživljaja beogradske scene, svakom posetom da se zapravo ne bavim i važnim istraživačkim dostignućima Beogradu se obradujem novim dešavanjima – primera radi u domenu plesa i pozorišta upravo u 20.veku, a čiji se kvalitet- postojanju Beogradskog plesnog centra, pobedi našeg mladog ni tragovi itekako osećaju u novom veku. Koreografi, a dodao reditelja Miloša Lolića na nedavno zavrsenom BITEF-u, bih i reditelji i konceptualni umetnici koji me inspirisu, uspehu našeg koreografa Saše Asentića (umetnički direktor uzbuđuju i fizički i mentalno, koji me ne ostavljaju ravn- projekta Balkan Dance Platform 2009) u Njujorku, sjajnom odušnim, naprotiv, nalaze se na vrhu neke moje intimne liste, konceptu Ilegalni bioskop u organizaciji TKH (Teorija koja jesu upravo oni umetnici koji su direktno ili indirektno uticali Hoda).Svesutonovinekojemeradujujerpokazujudapro- na moj razvoj kao umetnika i u hronološkom redosledu tih gresivne ideje itekako idu u skladu sa sjajnim rezultatima od “susreta” su sledeća imena: Sonja Vukićević, Jozef Nađ, Johan kojih, zaista, ne samo inicijatori tih ideja, već i čitava društve- Kresnik, Lav Dodin, Rosemary Butcher, Julian Hamilton, na sredina mogu da na najbolji način budu obogaćeni.

(18) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev

BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Deset godina rada savremene plesne trupe Perpetuum Dance Company, Životinjska farma, autori Svetlana Đurović i Ranko Lasica, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 04. decembar 2009.

Plesni eho prošlosti

Povodom 10-godišnjice rada igračka trupa Perpetuum ( ranije nog na drugo mesto pozornice (što je, naravno, zbog sveg bes- Madlenijum) izvela je u UK „Vuk Karadžić“ - Beogradski ple- misla imalo izvesno opravdanje), skupne igre su veoma dobro sni centar, svoju novu premijeru inspirisanu dobro znanom postavljene,uvežbane i upečatljive u svom zahuktalom, a ipak Orvelovom Životinjskom farmom, kao plesni eho totalitarnog nemoćnom besu, koji se suprotstavlja totalitarnoj surovosti. društvenog ustrojstva, uz jasnu aluziju na fašizam i komunizam Osvetljavanje pozornice zelenim laserom na trenutke je zaseni- i njima slične oblike ugnjetavanja jedinke, duboko ukorenjenog lo kretanja na sceni, ali je doprinelo da pojedini plesni pasaži u celokupnu istoriju ljudskog bitisanja. dobiju magličasti, lirski oreol. Sve ličnosti ove životinjske farme Ideju, scenario i scenografiju ove predstave potpisuje Ranko bile su dobro i izgledom i pokretima profilirane, njihove pojedi- Lasica, koji je koautor režije sa umetničkom direktorkom ovog načne igre su sledile osnovne misli Orvelove satire, dok je zna- ansambla Svetlanom Đurović, koja je koreografisala predstavu i lački postavljen duet Svinje i Ovce, koji bi se mogao izvoditi i osmislila muzičku dramaturgiju. Kao veoma samosvojna ličnost kao zasebna plesna minijatura, posedovao duboko promišljen, na našoj savremenoj igračkoj pozornici, Svetlana Đurović je snažan dramski naboj. energično gradila sopstveni stil izražavanja od mladalačke ene- Na kraju, ali nikako na poslednjem mestu, treba odati priznanje rgije humornog Harry up, preko uvek zapaženog učešća na smo- izvođačima koje je Svetlana Đurović s velikom pažnjom i peda- trama Body shop, lirskih uspomena na veliku balerinu minulog goškom intuicijom odnegovala. To su Ranko Lasica, Marija stoleća Olgu Spesitcevu u Vilis, zanimljivog eksperimentisanja Obradović, Slaven Momčilović (krvožedne svinje), Ana Ob- između nemuzičkog zvuka i umetničke igre u Zapisu i izuzetno radović i Bojana Zimonjić (bojažljive ovce), Andrea Mladenović mudro i osećajno zamišljene minijature Mama, koja nikoga ne (lakonogi i simpatični Pas), Biljana Kitić (sramežljiva, a ipak ostavlja ravnovnodušnim. Sve ove i druge predstave Perpetuuma hrabra Guska) i Tajana Cvjetković ( Konj zlehude sudbine). pratila su priznanja i u našoj zemlji i na gostovanjima u ino- Decenija rada Perpetuum Dance Company je dostojno obeleže- stranstvu. na ozbiljnom predstavom, koja podseća i opominje.Svi sudeoni- Ovoga puta tema plesnog projekta je bila složena, a njegova rea- ci su u nju utkali i znanja i entuzijazam,toliko neophodan da- lizacija zahtevna. Iako su autori dozvolili dosta slobodnog kre- ljem razvoju našeg savremenog umetničkog plesa. tanja izvođača i suvišnog ponavljanja prenošenja bala sena s jed- SRĐAN MIHIĆ

Orchestra 51-53 (19) Piše: Mirjana Zdravković BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Jubilej – deset godina rada savremene plesne trupe Perpetuum Dance Company, Životinjska farma, autori Svetlana Đurović i Ranko Lasica, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 04. decembar 2009.

LICE I NALIČJE “dobro odmerenog humanizma“ SRĐAN MIHIĆ

Desetogodišnjica trupe Perpetuum (prethodno Madlenijum) pro- podanika, u ubrzanom tempu nemih filmova, delovalo je preduga- slavljena je ironično-kritičkom predstavom o totalitarnim režimima čko. I kraći fragmenti ukazivali bi na iskorišćavanje čoveka, roboti- poput fašizma i staljinističkog komunizma. Inspirisana Orvelovim zovanog do satiranja, u ime izgradnje novog poretka. delom Životinjska farma, nastalim 1943-1944, u režiji, po scenariju Ovo je predstava koja nastoji i uspeva da na drastičan način baci tra- i u scenografiji Ranka Lasice, a u koreografiji i muzičko-dramatur- gično svetlo na masovno uništavanje ljudi u nacističkim konclogori- škoj obradi direktorke ove trupe Svetlane Đurović, predstava bi se ma i staljinističkim gulazima, na sistematično uklanjanje neistomi- mogla svrstati u političko provokativni teatar apsurda.U igračko- šljenika ili drukčijih (onih koji ne pripadaju povlašćenoj naciji, rasi, muzičkom pogledu, radnja i situacije razobličavaju tragikomičnu vladajućoj ideologiji), na zloupotrebu „dobro odmerenog humaniz- zloupotrebu čoveka od strane ideoloških monstruma obuzetih ludi- ma“ u ime „jednog naroda, jedne države, jednog vođe“ – ukratko, na lom vlasti i moći. Glavna ideja i pojedine teme uglavnom su upeča- terorističke režime koji su postojali i na njihove otrovne ideologije tljivo sugerisane i realizovane, čemu je znatno doprineo i izbor koje prete i danas. U njoj, pored pantomime i dobro izvedenih igra- muzike – od početne Internacionale, preko fašističkih marševa, do čkih sekvenci u savremenoj gami gestova i kretnji, značajan dopri- pesama Kaljinka,Oči čornije, Partizan, i drugih, karikiranih do nos pružio je i do bola oštar zeleni laserski zrak koji je gledaocima, neprepoznatljivosti, koje su zavaravale ljude budeći u njima nadu u iz dna scene, prosto probadao oči i mozak, podsećajući na užase „nove poretke“ ili u pravednost „proleterske revolucije“. Sve to uz logorâ smrti, u kojima su slični reflektori onemogućavali svaki beg iz slogane obnove i izgradnje ili uz idealizovanu devizu „novog dru- pakla. štva“: „Svima prema zaslugama“ ili „Svima prema potrebama“. Mada Predstava se, uz pesmu i muziku, okončava smrću Konja, nekako su odabrani muzički fragmenti ponekad predugački, postignuta je ublaženo, bez velike patetike, kao činjenični insert iz svakodnevice, funkcionalna dramatičnost, zaoštrena parodičnim iskrivljavanjem nešto nimalo neobično ili stravično. No upravo takvim završetkom melodija i reči, čime je sarkastično naglašen nesklad između prokla- ona opominje na strahote koje jesu prošlost, ali, još uvek ukorenjene movanog i ostvarenog. Likovi-životinje (ovce, Pseto, Guska, Konj), u sadašnjosti, mogu da budu i budućnost – pošto je zlo očigledno zamišljeni prema Orvelu, adekvatno su sugerisali tragičnu zabludu imanentno ljudskoj prirodi. naivnih koji slepo, poput Pantagruelovih ovaca, slede volju rukovod- Ako se osvrnemo unazad, možemo reći da je Svetlana Đurović, ori- stva i Vođe, oličenih u svinjama, u odličnoj interpretaciji Ranka ginalnošću, hrabrošću i spremnošću na provokaciju, zajedno sa svo- Lasice, Slavena Momčilovića i Marije Obradović. Mladi igrači koje jim saradnicima i učenicima, pokazala i dokazala istančan scenski je oformila S. Đurović (Ana Obradović i Bojana Zimonjić kao ovce, senzibilitet. Njena trupa Perpetuum Dance Company ostaje u pam- Biljana Kitić kao Guska, Tatjana Cvjetković u potresnoj ulozi ćenju posebno performansima kao što je Harry up, pun nenametlji- Konja, Andreja Mladenović, kao simpatični Pas) uložili su, kao i vog humora, predstavom Vilis (o neobičnoj sudbini izuzetne baleri- prethodno pomenuti, veliki napor u težnji da karikiranom pantomi- ne Olge Spesivceve), kratkim jednočinkama na Body Shopu, Zapisom mom iznesu uloge i pruže adekvatan parodijski podtekst orvelovskoj (igračkim eksperimentom na neobrađene zvuke) i psihološki odli- satiri društveno-političkih zabluda koje i dan-danas postoje u svetu. čno zamišljenom i ostvarenom minijaturom Mama, s dobro pogo- Šteta što u završnici ovog performansa T. Cvjetković nije iskorišće- đenim humornim detaljima iz svakodnevnog života. na više, s obzirom na njene igračke i glumačke sposobnosti. Želimo joj srećan nastavak isto tako uspešnog i plodnog umetničkog Višestruko ponavljanje prenošenja balâ manipulisanih životinja - rada.

(20) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Reset, premijera Grupe Hajde da..., koreograf Danica Arapović, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“, 10. decembar 2009.

Buđenje kroz pokret

Grupa Hajde da..., koja je još decembra prošle godine skrenula na sebe pažnju javnosti svojom prvom predstavom savremenog plesa Kriva za Gausa, je u Beogradskom plesnom centru Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ i ovog decembra ponudila ozbiljnu igračku predstavu Reset, koju su izvele profesionalne igračice i mladići oštećenog vida ili sluha.Time su umetnički direktor Grupe Boris Čakširan, kompozitorka Aleksandra Đokić i dramaturg Marko Pejović iskustvom i znanjem, pa i požrtvovanjem, nastavili da razvijaju projekat Okvir tela , čija je osnovna namera da podstakne saradnju umetnika savremenog plesa i osoba sa invaliditetom. Koreografija je bila poverena prvakinji Pozorišta na Terazijama Danici Arapović, koja je još pre jedne decenije na 3. Festivalu koreografskih minijatura svojom prvonagrađenom igrom U iščeki- vanju pokazala izuzetan smisao za originalno oblikovanje savremene plesne scene. Ovoga puta, sa zrelošću koja imponuje, ona je dala postavku koja formalno sadr- ži skupnu igru tri para, tercete, duete i sola, koji su sadržajno ne samo obojeni neskrivenom, prirodnom elegancijom i izrazitom osečajnošću, već su zanimljivi i originalni po svom plesnom toku. Primenjujući na svoje izvođače tehnološki termin reset,kojiutom sistemu znači ispraviti trenutnu grešku i dovesti sistem u operativno ili inicijalno stanje, Danica Arapović je podjednako uspešno prikazala padanje plesnog sistema, trenutno zaustavljanje i njegovo ponovno pokretanje, njego- ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ vo buđenje kroz pokret. U tome je veoma značajnu ulogu imao i dramaturg Marko Pejović, uveravajući po ko zna koji put da savremeni ples mora imati osmišljenu i brižljivo razrađenu dramaturgiju. Muzika Aleksandre Đokić, u biti prijatnih, lirskih sazvučja, inspirisala je koreografkinju i izvođače da nastupe sa retko dostignutom skladnošću i međusobnim razumevanjem.To je doprinelo da se granica između onoga što su pokretom iskazivale profesionalne,veoma ekspresivne igračice – Ana Ignjatović-Zagorac, Jelena Stojiljković i Jovana Rakić i onoga što su plesali Danijel Todorović, Senad Sopnić i Stojan Simić uopšte ne nameće.To se lako uočavalo i onda kada su mladići bili sami na sceni, suprotstavljeni jedan drugome, jer je njihova predanost umetnosti kojom se bave zračila iskrenim nadahnućem i sve- šću da su deo sveta, sudbine i trajanja, koje doživljavaju ne samo punom snagom, već i punim srcem.

Orchestra 51-53 (21) Piše: Milan Mađarev BEOGRADSKI PLESNI CENTAR Premijera predstave Crno belo autora Aleksandre Bjelajac i Ognjena Beadera, Ustanova kulture “Vuk Karadžić”, 07. maj 2010.

Sa istinom na leđima

Na Sceni Kult u Ustanovi kulture “Vuk Karadžić” izvedena je premijera predstave Crno belo Grupe Bela senka. Predstava Crno belo je nastavak istraživanja Ognjena Beadera i Aleksandre U jednoj od scena žena u belom sebe stavlja na vrhunsku buto Bjelajac na predstavama Mračna čajanka i Refleksija. probu igrajući leđima okrenuta publici. Marta Grejam (Martha Predstava počinje usporenim korakom čoveka u crnom – Graham) je svojevremeno izjavila da je telo nosilac istine uz Ognjena Beadera koji kao da savladava unutrašnje prepreke da napomenu buto plesača i teoretičara da je to tačno, ali samo onda se izrazi i izađe na sredinu pozornice. Žena iza bele zavese – kada se izražavamo leđima. Jedino tada ne postoji auto-cenzura i Aleksandra Bjelajac predstavlja cilj kome on prvo nesvesno, a kontrola našeg ega već se izražavamo u skladu sa univerzalnim onda i svesno teži da bi je oslobodio i otelotvorio. Kada se to izvorom kreativnosti. Povremeno Aleksandra Bjelajac je ,,letela’’ u dogodi, čovek u crnom odlazi sa scene. Jedinstvo dvojstva koje mestu i lebdela kao žena-ptica, zahvaljujući svojoj plesnoj tehnici oni predstavljaju kao da asocira na umiranje ili preciznije nesta- širokog raspona i iskustvu modernih plesnih tehnika i buto plesa. janje jednog oblika postojanja iz koga nastaje drugi. Ognjen Beader i Aleksandra Bjelajac su razvili solidnu partnersku Aleksandra Bjelajac, naša najbolja buto plesačica pokazuje igru kada se on vratio obučen u belo odelo koje je relativizovalo zavidnu moć ekspresije, izražavanje različitih valera misli i njegovu muževnost. Ovakvo poigravanje sa polnošću često je osećanja i sučeljavanje publike sa metafizičkim iskustvom uz prisutno u buto predstavama. Impresivna je njihova scena gde različite muzičke podloge. U procesu scenskog samootkrivanja igraju sa naslikanim okom na svojim dlanovima i tabanima. Na lika ona ne uspeva uvek da prevaziđe sebe i svoje granice što je putu ka novoj realnosti kojoj teže taktilnost možda dovede prvo jedno od pravila buto plesa po Kacura Kanu. Plesač ili glumac njih, a onda i publiku, ne samo do simboličkog, već i do novog na sceni ne treba da demonstrira tehniku, čak i kada je ona viđenja. Do tada sa zanimanjem očekujem novo koreografsko ost- vrhunska, već da zađe na neistraženi teren na svakoj probi i varenje Ognjena Beadera i Aleksandre Bjelajac. svakom izvođenju predstave. Proba i predstava su zanimljive Premijerna publika je gledala prvo i možda poslednje izvođenje samo tada kada su neponovljive i rizične. Ako su fiksirane i predstave Crno belo jer ples više ne stanuje na sceni Ustanove kul- usmerene samo na ponavljanje, ubija se lepota kreativnog ture ,,Vuk Karadžić’’. Crno belo je nastala samo zahvaljujući trenutka u kome je umetnost nastala. besprimernoj upornosti autorskog tandema koja nije dovoljna za život predstave. Beogradski plesni centar (osnovan 2008.) više nije u fokusu interesovanja Ustanove kulture ,,Vuk Karadžić’’, a plesači i koreografi su ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju sa već napravljenim predstavama i sa budućim projektima. Do kada? Ja ne znam. Oni koji znaju neka dopišu sami ………

(22) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev 6. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE Sava centar, Jugoslovensko dramsko pozorište, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište 01 – 15. april 2009.

Više od igre

Don Q, photo: Courtesy of BDF

O 6. Beogradskom festivalu igre ukratko beležimo. Telo otkriva identitet Igra višebojnih senki Random Dance Company (Velika Britanija), Entitet, Sava centar, Balet Monte Karla (Monako), Pejzaž i AltroKantoII,Sava centar 03.04.2009. 01.04.2009. Na svom drugom gostovanju u Beogradu Random Dance Company iz Beogradsku igračku međunarodnu smotru (ponovo bez i jednog doma- Londona prikazala je MekGregorov (Wayne McGregor) Entitet ćeg predstavnika) otvorio je Balet Monte Karla iz Monaka, koji je ovim (Entity), poslednji panel novog triptiha, koji istražuje odnos ljudskog gostovanjem, prvim u našem regionu, počeo obeležavanje svog sjajnog mozga i kreativnog procesa uključivanja u igru. Ovo plesno delo, zasno- stogodišnjeg postojanja. U postavci direktora i glavnog koreografa Žan vano na prethodnom višegodišnjem naučnom radu, predstavlja sintezu Kristof Majoa ( Jean Christophe Maillot) izveden je Pejzaž (Pays Sage), ispitivanja odnosa između teorijskih naučnih premisa i plesa koji iz njih posvećen slikaru Žanu Majou, kao vrhunska intelektualna plesna etida proizlazi. Fascinantno postavljenom i izvedenom igrom Entitet proži- neoklasičnog izraza, veoma razgranatog i stalno oplemenjivanog novim manjem moždanih funkcija i telesnih reakcija kroz ples pokušava da sadržajima nikada sentimentalnog, ali uvek kroz maštovito tkanje time bar delimično otkrije identitet pojedinca i grupe. Veoma origina- pokreta optimističkog predznaka. lan tok koreografskih misli MekGregora i njihovo transformisanje u Igra višebojnih senku Altro Canto II je na visokoprofesionalan način telesno predstavlja doprinos zanimljivom i intrigantnom putu daljeg obnovila povest o čoveku koji je prodao svoju senku, koja, ipak , u njemu razvoja savremene umetničke igre. može naći, ukoliko traži, svoga gospodara. Igra do perfekcije dizajnira- Agresivnost prema sopstvenom i tuđim telima na osmišljenim osvetljenjem istraživana je umnožavanjem senki na Conny Janssen Dance Company (Holandija), Odskok, JDP,05.04.2009. pokretnim panoima. A bila je sugestivna posebno zahvaljujući protago- Pet igrača, različitog rasta i stasa izvodeći Odskok (Rebound) igračke nistima Gaetanu Marlotiju, Bernis Kopitije i Mod Saburinu. trupe Koni Jansen iz Roterdama, zatvoreni u unutrašnjost bele prosto- Nesumnjivo vrhunsko veče umetničke igre.

Orchestra 51-53 (23) rije-kutije, čiji izlazi su, sem dva visoko postavljana prozora, neprimetni i neizvesni, počinju lagano nadigravanje.Pri tome koreografkinja Koni Jansen na kolaž muzike različitih autora razvija agresivne plesne izazove u ovom takmičenju izvo- đača. Ipak , pri kraju fascinantno režiranih i postavljenjih gotovo nezamislivim plesnim duetima, počinju , kao olakša- nje, duhoviti prizori izvesnog pomirenja, da bi se ova predstava surovih odskoka fizičkog teatra završila smireno- svi uče- snici zauzimaju svoja prvobitna mesta u beloj klopci, svi postaju staloženi – ali je neizvesno koliko ta pasivnost može potrajati.

Intimni ljudski lavirint Sociedade Masculina (Brazil), Osetno i Između tela i plave boje, Atelje 212, 07.04.2009. Osmočlana igračka trupa iz Sao Paola,različitog stupnja plesnog obrazovanja,izvela je rastrazanu postavku Adonisa Fonjadakisa Osetno( Palpale) koja je trebalo da govorom tela prepozna mesto na kojem se postiže harmonija koju nebe- ske karaoke otkrivaju u pozitivnim ljudskim osećanjima. Sasvim drugi utisak je ostavilo plesno delo poetičnog naslova Između tela i plave Boje (Between the body and the blue) koreografa Enrika Rodovalje (Henrique Rodovalho). Precizno i maštovito on je plesom prožetim muzikom i glasom Alcione, a posebno raznovrsnim uzbuđujućim ritmovima, koji asociraju na tajnovitost prašuma Brazila, istraživao sa uspehom intimni ljudski lavirint kao mikrokosmos između ljudskog tela i totalnog plavetnila.

Brazilci –drugi put Bale da Cidade de Sao Paolo (Brazil), Jezero, Dualidade@br i Podela, Sava centar, 09.04.2009. Nacionalni balet Brazila, najavljivan kao najznačajnija igračka trupa Južne Amerike, predstavio se na BFI repertoarom koji je postavljen – sem jednog dela – pre više od jedne decenije. Duet Sandra Borelija Jezero (Lac) iz 1997. imao je i poetičnosti i strasti uz naizmenično preovladavanje ženske ili muške dominacije. Drugo izvedeno delo Dualide et Brazil (Dualidade@br) iz 2001. potpisao je nama poznati koreograf Gagik Ismailian. Osnovna tema je čežnja portugalskih moreplovaca za rodnom zemljom kada su doplovili u Brazil. Od toga u igri nije, nažalost, mnogo viđeno. Najlepši utisak su ostavile melodije raspevanih i čežnjivih i strasnih fado kompozicija.Treći deo večeri pripao je Podeli (Dichotomy) iz 2007. koja je nezanimljivo, razvučeno nameravala u postavci Luisa Fernanda Bonđovanija (Luiz Fernando Bongiovanni) da plesno obdari Aristotelovu Metafiziku . Sve to je bilo za upoznavanje Nacionalnog baleta iz Sao Paola dovoljno, ali za veći umetnički utisak premalo. A koliko je finansijskih sredstava bilo potrebno da se na jednoj smotri pojave čak dva igračka ansambla iz jedne zemlje i to skromnih mogućnosti – nije na nama da istražujemo.

Najbolji Don Q TheaterHaus Sttutgart & Sttutgart Ballet (Nemačka), Don Q, Atelje 212, 11.04.2009. Predstava Štutgart baleta u čast godišnjice rođenja osnivača Džona Kranka Don Q dala je puno opravdanje sloganu 6. BFI Više od igre. Bila je to prava, veoma sofisticirana bitefofska predstava dva sjajna umetnika Egona Madsena i Erika Gotjea u do tančina promišljenoj kreoografiji i režiji Kristijana Špuka (Christian Spuck). Ovaj umetnik kao da poseduje magičnu palicu kojom na diskretan način pokreće svoje izvođače. Pri tome njihov zajednički ples ili kretanje su maksimalno ujednačeni. U samostalnim igračkim deonicama, ni malo ne štedi starijeg Egona Madsena, koji svojim velikim iskustvom i iskrenom umetničkom dušom, lako postiže to što se ne bi očekivalo u njegovim godinama. Mladi Erik Gotje, pored izvanredne glume, oduševljava lakonogom, virtuoznom solo igrom i u skučenom prostoru nameštajem pre- trpane pozornice. A bezbroj sjajnih transformacija mrtvih stvari u simbole Servantesovog romana maštom autora ove sjajne predstave dosežu raskošne prostore snoviđenja, strasti i oduševljenja. Sve to jednostavno treba doživeti.

Zima , pa proleće Emanuel Gat Dance (Francuska), Zimsko putovanje i Posvećenje proleća, BDP, 13.04.2009. Izraelsko-francuski igrač i koreograf Emanuel Gat, poznat našoj publici, sa svojom sopstvenom trupom izveo je svoje postavke Zimsko putovanje (Winter Voyage) i Posvećenje proleća (Rite of Spring). Prvi komad je bio sofisticirani duet na muziku Franca Šuberta, koji su izvela dva vrsna igrača, sam Gat i Roj Asaf, postižući čudesan sklad tela, koja se kreću i igraju kao opčarana istom magijom. Ova plesna etida, visoko profesionalna, ne stavlja u prvi plan izrazitu emocionalnost, što nije ni potrebno, ali diskretno proizlazi iz igračke atmosfere u kojoj se odvija i to , prvenstveno na psihološkom i intelektualnom planu, donoseći trans kojem se veruje. Za razliku od Zimskog putovanja, koje je bilo umetnički doživljaj, Posvećenje proleća je delovalo prilično rastrzano, a na trenutke i amaterski, jer su izvođači, pored ostalog, u punom zvučnom zamahu partiture nezainteresovano stajali bez opravdanja i eventualnog efekta. Ovo gostovanje nas je upoznalo sa još jednim plesnim viđenjem Posvećenja proleća u kome se priznanje može odati samo odanim i uvežbanim izvođačima.

Ogledalo života Cullberg Ballet (Švedska), Napuštena kuća i Ludak koji hoda, Sava centar, 15.04.2009. Šesti BFI zatvorili su kao i 2007. godine članovi proslavljene trupe Kulberg baleta. Izvedena je Napuštena kuća (Empty House) u koreografiji sadašnjeg direktora kompanije Johana Ingera, koja se odlikovala snažnim plesom celog ansambla, koji je otkrivao svakodnevni život u ogledalu igre pri čemu je običnost agresivnosti potencirana kao nerazlučiv deo savremenog bivstvovanja. Postavljanjem Ludaka koji hoda (Walking Mad) Inger je ponudio još jednu igračku interpretaciju Ravelovog Bolera, veoma udaljenu od prvobitnog ishodišta., trudeći se da na ovu toliko korišćenu muziku sačini komični plesni komad sa ozbiljnim podtekstom, u kome je humanost tek ponekad uočljiva nadgradnjom ponuđenog koje ne inspiriše lepo obli- kovanim pokretima, već prevashodno njihovom imanentnom sadržajnošću.

(24) Orchestra 51-53 Piše: Muharem Pervić Premijera mjuzikla Briljantin Džima Džejkobsa i Vorena Kejsija, režija Mihailo Vukobratović, koreograf Igor Barberić (Hrvatska), Pozorište na Terazijama, 18. april 2009.

Tinejdžerski za tinejdžere

Tinejdžerska je duša uska, pa pregolema i preširoka, raspeta, ljulja se u život osvajajući prve ljubavi, ponekad, i pomalo, svađaju se, pa vole, između smeha i plača, besa i ljubavi koja se na ovu dušu izliva kao let- uče se prvim stvarima, prvim radostima, prvoj suzi i zabrinutosti, nja kiša. Puna je strepnje i zazora da je ne povrede, brižna, pa onda ljubavi i ljubomori. Njihova nastavnica je, naravno, stroga naočarka, lakomislena, brzoreka, lepršava. Pevala bi i plakala u isti čas. Takav je zakeralo, nije odviše zla, niti je bez razumevanja za ona davna stanja tinejdžer uopšte, ali mu svako vreme dodaje, i oduzima, ponešto, koja smo zvali mladost–ludost. U odnosu na svet u kome živimo, mla- izvlači u prvi plan, naglašava neko posebno svojstvo, pa su tinejdžeri dost, pesma, priča i muzika u Briljantinu Džima Džejkobsa i Vorena pobunjenici, deca cveća, romantičari, fanovi rokenrola, skromni u sebe Kejsija iz sedamdesetih godina su romantične, idilične čak! Odavno se uvučeni školarci, ili dase, razmetljivci, bestidni i agresivni, ili stidljive pevaju i pričaju druge pesme i priče, igraju opasnije, rizičnije igre! U mamine maze! Tragični koliko i komični u sklonosti za preterivanjem režiji MihailaVukobratovića Briljantin Džejkobsa i Kejsija rasterećen i precenjivanjem. Narcisi, ili u mišiju rupu, u školjkin oklop uvučeni. je uznemirujućih društvenih, političkih, životnih tema. Sve je, manje- Tinejdžeri u mjuziklu Briljantin, u režiji Mihaila Vukobratovića u više, kao nekad dok smo govorili i verovali da je od svih najlepše đačko Pozorištu na Terazijama, nemaju izrazite osobitosti, ni politička, ili doba. prevratnička obeležja i boje. Oni su, jednostavno, mladi ljudi na ulasku

Predstavu Briljantin u Pozorištu na Terazijama igraju pretežno mladi rokenrol vremena.Trube, gitare, gibanja, uvijanja, energično, žustro, do neafirmisani glumci, pevači, igrači. Oni mogu da vas dirnu i zabave, ali poslednjeg daha! Ovaj mladalački teatar deluje i osvaja svežinom i ne i zabrinu. Pomalo školski, pred vama se otvara u svojoj lepoti, nesu- spontanošću. Ansambl predstava u kojoj bismo mogli izdvojiti Ivanu glasicama i brigicama, tinejdžerska duša. Tinejdžerski za tinejdžere! Popović kao Sendi, Žarka Stepanova kao Denija i Dušicu Novaković Ni dubokog bola, ni raskalašne i razuzdane veselosti. Sve u granicama kao Rico. U ostalim ulogama Milan Bosiljčić, Marko Janketić, Milan dobrog ukusa, da se mame i pedagozi ne zabrinu! Skladno, umiveno, Tubić, Lazar Jovanov, Leman Bećirević, Jelena Gavrilović, Teodora bez produbljenosti, ali sa šarmom, poneseno i predano, iako bez Živanović, Andrijana Tasić, Danijel Korša, Valentina Pavličić, pevačke i igračke jedinstvenosti. Slatko-gorko; izvođači se dobro Slobodan Stefanović i temperamentna Jelena Ćosić. zabavljaju, dopada im se to što čine, a mame, bliža i dalja svojta, a Predstava koju gledate lako, spektakl koji vas neće opteretiti teškim zatim i dobroćudni gledaoci, odmaraju napaćenu dušu. Dosta im je pitanjima i dilemama savremenog mladog bića. Briljantin je premi- tegobnih, zastrašujućih pitanja i očekivanja! jerno izveden 1971. godine sa grupom glumaca amatera, godinu dana Scenograf Geroslav Zarić je skromnim sredstvima oblikovao prostor kasnije igran je na Brodveju, a 1978. nastao je i film sa Travoltom i sa nekoliko nivoa na kome se mjuzikl širi, diže i pada. Kostimi Olivijom Njutn Džon. I tu se priča sa ovim nepretencioznim mjuzik- Jasminke Ješić sugeriraju da u Briljantinu nije reč o posebno izdvo- lom ne završava. U svetu je naišao na dopadanje, doživeo izuzetnu jenoj, socijalno, ili na neki drugi način povlašćenoj grupi školaraca. popularnost. Nadajmo se da će tako biti i kod nas, i ovoga puta. Muzika i pokret (koreograf Igor Barberić, dirigent i muzički aranž- Politika, objavljeno 25. 04. 2009. mani Milan Nedeljković, prepev songova Slobodan Obradović) iz

Orchestra 51-53 (25) Piše: Milica Zajcev 25 GODINA TEATRA POKRETA MIMART Predstava u dva čina sa pauzom – Oktagon 25 i Memorandum Studentski kulturni centar i Bitef teatar 24. i 25. april 2009.

Terpsihotalija – nova muza

Velika je privilegija za pozorišnog kritičara kada 25 godina može Obeležavajući 25-godišnjicu rada Nela i Mimart (to su već oda- gotovo redovno da prati stvaralaštvo jednog teatra. Tu privilegiju vno isti pojmovi sa dva imena) su u Predstavi u dva čina s pauzom sam, na svoje veliko zadovoljstvo, imala prateći koreorežije mr ispisali svoj umetnički kredo.U Oktagonu 25 iznedrili su veliki Nele Antonović, duhovne voditeljke Teatra pokreta Mimart i to broj sjajnih ideja, koje su samo poput iskrica bljesnule da bi u tre- od osnivanja 1985. godine do danas. I samo ispisivanje naslova nutku gledaocima postavile pitanje zašto nisu razrađene do kraja. izvedenih predstava i performansa zahtevalo bi veliki prostor, ali Ipak, ugledajući se na No teatar koji, pored ostalog, tvrdi da je ono što proizlazi iz toga ostaje, ipak, zabeleženo. A to je promo- Ruža lepa zato što umire… Nela i Mimart na prividnoj smrti jedne visanje načina rada neverbalnog pozorišta, edukacija mladih u ideje i estetskoj praznini koja tada nastaje teže da iznađu polazi- laboratorijskoj metodi kreativne vizualizacije kroz pokret, otvore- šte novih kreativnih ideja. ni proces komuniciranja sa publikom.To su samo neki od snažnih U Memorandumu centralno mesto je zauzimala grupa bezimenih podstreka koje daje Mimart u stvaranju umetničkih vrednosti umetnika koja je analizirala svoje subjektivne doživljaje prilikom koje su utisnule trajan i sjajan pečat novijem razvoju naše umetni- istraživanja identiteta u genezi izvođačkog procesa, koji nije ni čke ige i pozorišta. pozorište, ni ples. Pri tome je zatražila pomoć nove muze Magistar tehnoloških nauka Nela Antonović je istrajala četvrt Terpsihotalije, koja je rođena iz sinteze muze plesa Terpsihore i veka u borbi sa vidljivim i nevidljivim preprekama, da bi svoju tea- Talije, muze pozorišta, koju je zadivljujuće plastično igrala i glu- tarsku laboratoriju izvela, zajedno sa privrženim saradnicima raz- mila specijalna gošća iz Mađarske Rita Gobi. Iz te saradnje će i nih generacija, na put neprekidnog i uspešnog traganja za stalnim ubuduće nastajati novi projekti Nele i Mimarta sa kojima je pri- prelaskom u novu dimenziju u kojoj će mapiranjem drukčijeg u vilegija usvajati kosmičku energiju, odnosno zajedno sa njima pozorišnom izrazu biti prepoznate kulturne različitosti, a i jedna- lutati beskrajnim prostorima plavetnila. kosti umetničkih pogleda i postupaka koji vode širokim prostorima saradnje ljudi različitog etičkog porekla, kulture, vere. LIDIJA ANTONOVIĆ (26) Orchestra 51-53 INTERVJU: NELA ANTONOVIĆ Intervju vodila: Dubravka Subotić

25 plus 1 = za 26

pozorište - Od malena sam osećala uzbuđenje kada uđem u pozorište. Živa reč ili pokret na sceni ne može zameniti ni jedan medij, koliko god bio tehnološki nov. pedagog - Telo je osetljiv instrument istraživanja emocija, te pripreme tela i duha u otvorenom procesu rad pored neprestanog treninga zahtevaju od mene da stvorim uslove u kojima svaki akter treba da upozna svoje telo, da ga poštuje, da vlada njime.,Kao voditelj prenosim metod kreativne autorske radionice gde je važna psihološka priprema,prilagođavanje kroz zajednički timski rad. proba - Za svaku probu se pripremam, kako bi tekla što opti- malnije.i Ponekada sam veoma stroga, ali se trudim da budem pravična. Moram da stvorim uslove gde je važna koncentracija, vera u sebe, uspešno vladanje telom i emocijama, gde se pojavljuje revolucionarni duh i gde se insistira na intuiciji, osećanju davanja i važnom odnosu prema kritici. igrač - Najvažnije mi je da moji saradnici nauče da sve mogu da

LIDIJA ANTONOVIĆ postignu, da prevaziđu prepreke, strah i frustracije, ne da ih Tekst povodom 25 godina rada Teatra MIMART, pojmova potisnu, već da ih izgube, jer se emocije pretvaraju u pokret, a Nela Antonović u 25 pojmova definiše svoj, a ujedno i rad telo pamti sve. Treba zaboraviti prethodno znanje naučenih, Teatra Mimart. omiljenih, usvojenih pokreta tela. Osloboditi se i istraživati. Grešiti, a posle greške biti bolji! Načinjen je NE da prenese biografiju, kritiku, presek rada, već DA iznese osnovne elemente o radovima i nastajanju. godovi - Svako telo je drugačije kao što je i svako drvo. Uzajamnost sa prirodom specijalno osećam sa drvećem. Drvo Činjenice: Nela Antonović, Beograd, 2010. godina, je nešto što mi je inspiracija za život, za kreativnost. Kada sam Informacije: www.teatarmimart.org.rs razmišljala kako da obeležim deset godina rada u Mimartu, POJMOVI: neizbežno je bilo da to nazovem godovi. Tako naše stablo sada mim - Kada sam okupila grupu, razmišljali smo kako da ima 25 godova, a tu je dvadeset šesti. nazovemo nešto što je između plesa,fizičkog teatra,pantomime knjiga - Smatram da je veoma važno pisati o svom radu za i teatra pokreta… Mimara znači graditelj, onaj koji pokazuje buduću praksu. Mimart godovi(2000), Fenomenologija pokretom pokretom…mima. Uz dodatak opšte poznate reči art došli smo (2004) i konačno elektronska knjiga 25 (2009). do naziva MIMART. Još nešto, u martu smo imali prvu pre- performans - preispituje umetnost. Lični aktivizam i bunt često mijeru: mi u martu. pokazujem kroz performanse. art - Umetnost je sloboda.Želela sam da dodam reč art u naziv festival - mesto gde se osečaš drugačije dok se izvodi tvoje delo, MIMART ne zbog mišljenja da je to umetnost kojom se gde nije važno da dobiješ nagradu, gde se srećeš sa drugim kul- bavim, već da istaknem božansku moć slobode koju ona nudi i turama, zapažaš razlike i sličnosti u idejama, pronalaziš ljude sa koju treba istražiti. kojima možeš dalje da sarađuješ, gde si predstavnik svoje zeml- tehnologija - Da, završila sam tehnološki fakultet, magistrirala. je ili grada, kao kulturni ambasador. Festivali su mesta za raz- Zvanje naučnog istraživača mi je omogućilo da svoje iskustvo menu svih vrsta iskustava. prenesem u pozorište. selektor - Dve godine sam bila selektor festivala INFANT u ćerka - Veliko je zadovoljstvo imati ćerku koja je umetnik. Od Novom Sadu.To je veliki rad i odgovornost. Upotrebila sam sve malena bila je prisutna u nastajanju mojih projekata kao pos- svoje moći i kontakte da dovedem inovativne i eksperimentalne matrač, kasnije učesnik, sada saradnik. Lidija, fotograf i per- predstave u toku te dve godine. former, naučila je da samo velikim radom, pored talenta, može scena - Biti na sceni i raditi za scenu je za mene ista stvar, samo da se postigne rezultat. pogled sa druge strane. Sveto mesto. majka - Biti majka,umetnik,supruga,istraživač u nauci i umet- turneja - Bilo ih je dosta u Evropi i Rusiji. Zajedničko puto- nosti, je svakako teško, ali i uzbudljivo. Saradnicima govorim: vanje nikada nije samo prezentacija projekta, već nastavak Život je dug i težak, ali treba biti hrabar da se boriš sa njim. zajedničkog istraživanja umetnosti zemalja u koje smo putovali. Pronađi šta je to što ti daje vetar u leđa. Na turnejama se uvek pored predstave pamte dela, zgrade, muzeji, životni i umetnički stavovi, različitost…Važni za rad na sebi u sledećem projektu.

Orchestra 51-53 (27) INTERVJU: NELA ANTONOVIĆ

saradnja - Razmena informacija i ideja sa drugim oktagon - Scena kao prostor istraživanja, grešaka, umetnicima. Važno je povezivanje sa nekim napredovanja, rada na sebi, arena u kojoj se može naučnim disciplinama, filozofijom, psihologijom, postati nevidljiv, zatrpan đubretom, hvaljen, upla- sociologijom… Dosadašnja moja saradnja bila je šen ili srećan. Padamo da bi se digli. Lepota lep- na svim nivoima tira zaboravlja ružnu gusenicu iz koje je nastala, Beograd - Grad koji se polako otvara ka novom. baš kao što je svako delo u procesu nastajanja. Bez obzira na godine Bitefa, nemamo akademiju Predstava je posvećena radu Mimarta gde se kroz za ples, katedru za performans, imamo istoriju ironiju govori o položaju i marginalizaciji savre- likovne umetnosti ali ne i izvođačkih umetnosti. mene umetnosti u društvu na globalnom nivou. Savremene izvođačke umetnosti događaju se, ali community art – Vid dijaloške umetnosti, u svetu prolaze, zaboravljaju. Skromno finansiranje, poznat kao Community art. Društveno-kreativni ponekad nezapaženje jer oni koji treba da pišu o projekat LIMES, u Centru za kulturu Stari grad, njima, teoretičari umetnosti i kritičari, ne prate koji je idealno mesto jer poseduje sobe i prostore istim tempom njihov razvoj i mogućnosti. Jaz u kojima je moguće uraditi performanse. Građani postaje sve veći, a konstruktivne kritike sve manje. Opštine Stari grad kroz kreativne radionice sa Kružimo… profesionalnim umetnicima zajednički rade pred- Mimart - Nastao 1984. godine kao prva nefor- stavu. Č malna grupa u Beogradu. Na prvi pogled plesna Nela Antonović – snažna žena koja se igra i veru- grupa. Doduše, ni sami ne možemo da imenuje- je u svoj put. mo rad, ali je najsigurnije to da se radi o 25 - Postoji nekakav motor koji me gura sve ove izvođačkoj umetnosti, između fizičkog, plesnog i godine, baš kao što bez vazduha nema života. ritualnog teatra. Mimart je otvoren proces sa cil- Održivost, jedan od kvaliteta kulturne politike, ali jem da se metodom kreativne vizualizacije slo- u našoj sredini ne znači mnogo. bodno istražuje pokret, usavršava ideja o slobodi 25+ 1 za 26. godinu Posle dugog perioda istraži- pokreta i transmedijaciji. vanja, za mene kratkog, jer sam ga provela u igri, SPOT - festival autoperformansa, koji je Mimart značajno su se promenili moji kriterijumi i vred- po prvi put organizovao pre pet godina, 2004. novanja projekata, kako mojih tako i drugih. godine, povodom (tada) 20 godina rada. Bez Iskustvo i saznanje stvorili su potrebu za novim finansijske pomoći tek prošle godine smo okupili oblastima, inovativnim postupcima, kulturnom mlade za drugi festival u okviru proslave 25 god- saradnjom i interkulturalnim projektima, što je ina rada. Nastao je kao moja ideja u ličnom pro- rezultiralo da smo dobili dvogodišnji projekat jektu Podrška mladima. Tačke kulturnog projekta (CCP) na konkursu memorandum - Umetnik u procesu stvaranja Komisije Evropske unije za sufinansiranje - prolazi kroz laboratoriju, kroz rad na sebi u okvi- Kultura 2010/13, zajedno sa Engleskom i ru individualne mitologije, kroz borbu i žrtvu, pa Holandijom. nekada i rat, biva izložen stotinama uticaja muza i Mefista, biva osuđen i hirurški pokrpljen, a na kraju se dolazi do apsurdne situacije gde umetnik sam sebe jede, zapravo samokritikuje i sam sebi sudi. SRĐAN VELJOVIĆ

(28) Orchestra 51-53 INTERVJU: RITA GOBI Intervju vodila: mr Nela Antonović Ko je Rita?

Orchestra 51-53 (29) LIDIJA ANTONOVIĆ INTERVJU: RITA GOBI

Nema sumnje da svaka učenica Baletske škole “Lujo Davičo” mašta o Kao slobodni umetnik radi s mnogim mađarskim koreografima kao što svojoj budućoj karijeri, ali usavršavanje tokom školovanja i nakon su Akosh Nemeth, Anna Reti, Andrea Nagy, Gabor Vida, Attila završene škole je ovde skoro nemoguće. Stereotipske plesne kombinaci- Gergely, Klara Pataky, Amerikanac Robert Lingren. Rita kaže: Interesuje je koje igračice usvoje tokom školovanja ostaju zaključane u njihovim me kako je to raditi s različitim koreografima, režiserima, šta oni hoće od telima, jer u Beogradu ima malo mesta gde bi moglo da se “otključa” sve mene, kakvu ulogu treba da formiram na sceni. Za mene je scena magija. to što je telo zapamtilo u školi, da bi se oslobodilo u kreativnosti. Ali, ne Zamisli koreografa transformišem kao izvođač na sceni energijom pokreta, sa samo zato što nemamo Akademiju za ples, već postoje i druge prepreke ciljem komunikacije s publikom… Saradnja s raznim ljudima me oplemenju- koje su vezane za rad na sebi. Devedesetih godina prošlog veka, pored je. Uvek steknem novo iskustvo. Volim da radim s kreativnim ljudima, koje ne jedinstvene Sonje Vukičević i fizičkog teatra Mimart koji su već tada mogu lako da razumem. Od svakoga se može učiti, jer plesači, kolege, reditelji, uveliko radili, pojavilo se nekoliko značajnih plesnih grupa. Neke od njih koreografi - svi imamo drugarčiji pogled na život. Volim da oprobam sebe u su nestale, podelile se, a neke rade do danas. Međutim, uglavnom su to raznim stilovima, može to da bude klasičan balet, moderan balet, sarvremeni isti ljudi koji istražuju,napreduju i usavršavaju se i postižu značajne rezul- ples, slobodna igra, inprovizacija, gluma, pozorišna predstava, tate, ali retko kada uključuju u svoje redove i rad nove, mlade igrače. film….Iskustvo je jako važno. Šteta. Svojom energijom, individualizacijom i željom za promenu atmosfere plesne scene istakle su se osveženjem, tada mlade, Dalija Aćin, Pre tri godine saznala sam za Ritu jer mi je prijatelj doneo snimak na Isidora Stanišić i Bojana Mladenović. Stanica, servis za savremenu igru mobilnom telefonu njenog performansa u Mađarskoj. Nije pogrešio, jer sa Dalijom Aćin otvara mogućnost promena, usavršavanja pojedinaca sam bila uzbuđena i počela sam da tragam ko je imao takvu ideju. Bio je učešćem na radionicama i nizom projekata uz diskurse; pa TKH (Teorija to originalan performans visoke, začudne kolažne tehnike. Kao selektor koja hoda),ukazujući mladim igračima da dolazi neko novo vreme gde je Infant festivala novih formi u Novom Sadu 2008. godine, imala sam neophodno konstantno vežbanje i usavršavanje plesača, bežanje od veliko zadovoljstvo da Rita učestvuje u programu sa svojim uličnim per- stereotipa istraživanjem. Nažalost, ovaj uvod je realnost naše plesne formansom. Kada smo se bolje upoznale, prepoznala sam akceleratorsku scene, koja je teško pokretljiva da makar prisustvuje radionicama a energiju koju i ja posedujem i od tada počinjemo da sarađujemo na razne naročito predstavama kolega i gostujućih grupa. Minhauzenski trikovi načine. Za vreme mog boravka u Budimpešti, bila sam iznenađena koli- zaglibili su mlade plesače u kulturu kao u blato, odakle pokretima mini- ko mnogo radi, jer je Rita svako veče imala predstave na različitim sce- malizma izlaze već viđeni projekti, a oni puni sebe vežbaju minimalistič- nama Budimpešte, od neoklasičnog baleta do impro projekata.Ta trans- ki. A oko nas, razvoj savremene igre i sloboda koreografije susednih formacija je izuzetna, ali uvek je to ona, jedinstvena. Ona je i plesač i glu- zemalja i evropskih plesnih centara. Neka čudna sudbina završenih mica i performer, istovremeno. Posle svečanog otvaranja izložbe plesne igrača ne menja se godinama kod nas, koja nije vezana za otvorenost fotografije, gde je imala performans, dogovorile smo se da sarađujemo. društva več za lični stav rada na sebi. Da samo rad preko deset sati Pozvala sam je da učestvuje u našoj predstavi Memorandum, gde je posto- dnevno u sali, na sceni i doedukaciji može doneti nešto novo u plesu jao potpuno izdvojen lik muze Terpsihotalije. Rado je prihvatila tu pojedinca, potvrđuje umetnica sa kojom sam razgovarala. ulogu, kao i performans sa Predragom Radovančevićem za promociju moje elektronske knjige 25.º Rita Gobi je sa svega 26 godina života uspela da živi san savremenog ple- sača 21. veka: član je madjarskog Peštanskog Baleta, član grupe Reka Kritičar Milica Zajcev pod naslovom Nova muza – Terpsihotalija u dne- Szabo,s Company i Yvett Bozsik Company iz Budimpešte. Osnovala je vnim novinama Danas, piše: …U Memorandumu centralno mesto je zauz- svoju grupu pre pet godina - Rita Gobi Dance Company s kojom je ura- imala grupa bezimenih umetnika koja je analizirala svoje subjektivne dila desetak značajnih projekata, koreografija i performansa, učestvovala doživljaje prilikom istraživanja identiteta u genezi izviđačkog procesa, koji na festivalima u Mađarskoj, Finskoj i Srbiji. Dobitnik je svih nagrada u nije ni pozorište, ni ples. Pri tome je zatražila pomoć nove muze Mađarskoj za ples i koreografiju, a još 2003. dobila je nagradu za najbo- Terpsihotalije, koja je rođena iz sinteze muze plesa Terpsihore i muze pozoriš- ljeg solo koreografa i plesača. Naša publika je poznaje sa Festivala koreo- ta Talije, koju je zadivljujuće plastično igrala i glumila specijalna gošća iz grafskih minijatura 2009. godine, gde je njena koreografija dobila nagra- Mađarske, Rita Gobi. Iz te pomoći i dosad i ubuduće će nastajati novi projek- du publike. Sarađuje sa drugim koreografima kao plesačica. Rita vežba i ti Mimarta, sa kojima je privilegija usvajati kosmičku energiju, odnosno igra preko deset sati dnevno! Rođena je u Novom Sada gde je završila zajedno sa njima lutati beskrajnim prostorima plavetnila. nižu baletsku školu: Rita istražuje još uvek svoje mogućnosti plesača, koreografa i glumice, ali Kada sam počela da se bavim plesom, imala sam sedam godina, ples je bio moj skromno odgovara na moje pitanje vezano za istraživanje i inovativnost: hobi. Za mene ples od prvog upoznavanja nije bila neka odredena tehnika. Mnogo bi trebalo da stvaram, da radim, dugačak je put da se izgradi nešto Mislim da je ovaj početak ostao duboko u meni, učinio da budem slobodna, individualno. Istražujem koreografske mogućnosti, jer me to najviše interesu- kreativna…Naravno, razne tehnike su važne, ali tehnike su samo osnova za je. Ne osećam još izgrađeni stil, sve je u početku razvijanja. Nikada nisam bila lični budući rad na svom telu, kaže Rita. jaka na rečima, neverbalnim putem, govorom tela htela bih da nađem svoj vid Od 1997-2004.godine Rita pohađa Mađarsku plesnu akademiju komunikacije. Komunikaciju ka publici ispoljavam preko energije igre i (Hungarian Dance Academy) gde je diplomirala na odseku klasičnog muzike. Spontani, prirodni pokreti, mnogo emocija, dominiraju u predstava- baleta. Nije prestajala s radom ni preko leta, pa 2001. odlazi u Letnju ma moje grupe. Obožavam da radim sa umetnicima koje sam okupila. To su školu u Drezdenu. Paralelno upisuje 2003. Visoku školu umetnosti u ljudi različitih profila: plesači, muzičari, glumci, pevači... Različitost me Amsterdamu. Za vreme studija klasičnog baleta, edukuje se u oblasti inspiriše. Nikad ne osećam da je jedno delo završeno i da je spremno za pre- savremenog plesa, te pohađa intenzivne radionice različitih tehnika mijeru, jer se ideja uvek menja, razvija, kao što se i mi ljudi menjamo. Treba savremenog plesa, gde su joj profesori bili Bela Foldi, Scott Wells, Conny dosta vremena da se istražuje dok se predstava ne formira. Jonssen, Emio Greco, Neel Verdon, Milan Herich, Sthepanie Batten Rad Rite Gobi je svakako u svim aspektima jedinstven, te može biti Bland, Juri Konjar,Tamas Moricz, Matthew Hawkins, Juhari Terasvuori važan uzor kako i na koji način igrač može da uspe i da se ostvari u svom i drugi. pozivu. Njena skromnost posle toliko nagrada govori u korist njenog Paralelno razmišljam dok igram - i kao igrač i kao koreograf. U jednom uspeha u budućnosti. Priznaje greške, uči se na njima i ne prestaje da trenutku sam igrač, u sledećem koreograf. Mene je uvek zanimalo kakav je vežba, igra i da se edukuje. Njena kritička svest joj omogućava siguran stvaralački, koreografski postupak. Takav stav je dovodi ponovo na uspeh, što proizilazi iz njene ostvarenosti u profesiji. Avangardna plesna Hungarian Dance Academy gde od 2005-2008. godine studira dalje na scena Mađarske prepoznaje rad Rite Gobi svrstavajući je među najbolje odseku za koreografe. plesače, njena igra mami aplauz publike, jer niko ne može ostati ravn- odušan kada oseti njenu energiju koja sa scene zapljuskuje.

(30) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev

Svetski dan igre 2009 - dve premijere - Interval Zorana Markovića i Maše Kolar i Viva la vida! Aleksandra Ilića Narodno pozorište u Beogradu, 29. april 2009.

Veče mladih koreografa

Poslednjih decenija beogradski baletski ansambl je na svom repertoaru imao dve veče- ri mladih koreografa – jednu oktobra 1979. na kojoj su se predstavili kamernim baletima prvak Dušan Trninić (Igra i Les pasiones) i prvi solista Vladimir Logunov (Forma viva) što je označilo početak njihove uspešne koreografske karijere: druga je bila aprila 1981.na kojoj je primabalerina Lidija Pilipenko (pored Temire Pokorni i Vladimira Logunova) prikazala svog koreografskog prvenca Banović Strahinju na muziku Zorana Erića, što je opredelilo njen dalji uspešan i plodan rad u koreografskom stva- ralaštvu. Treće veče mladih koreografa izvedeno u Narodnom pozorištu u Beogradu povodom ovogodišnjeg Svetskog dana igre predstavilo je dva baleta u jednom činu mladih koreografa – Interval Zorana Markovića i Maše Kolar i Viva la vida Aleksandra Ilića. Marković uz veoma stručnu asistenciju Maše Kolar (oboje imaju već bogatu i uspešnu međunarodnu karijeru ) svoje scensko i igračko iskustvo su pretočili u kraći balet Interval na muziku Lajka Feliksa koji se i igra i gleda bez daha. Uzimajući za glavnu temu nesnalaženje jedinke u savremenom svetu, u kojem i pored dinamičnosti svakodnevice vreme ustvari stoji Marković je postigao uskovitlanost, silovitost, dinamičnost plesnih slika kakva se retko viđa. Četiri igračka para, znalački odabrana – Sanja Ninković,Tamara Ivanović, Olga Olćan, Milica Jević i Jovica Bogojev, Nikica Krluč, Miloš Kecman i Miloš Isailović su u skupnoj i pojedinačnoj igri gotovo lebdeli prostorom scene ne dozvolivši ni najmanji predah.Izdvojiti ma koga od njih bilo bi nepra- vedno.U dekoru Borisa Maksimovića i kostimima Katarine Grčić, jednostavnim i pri- lagođenim temperamentnoj i raznolikoj igri u kojoj zaista nije bilo ni jednog ponov- ljenog pasaža, svi izvođači Intervala su doprineli ovom snažnom i uzbuđujućem plesnom događaju. To ohrabruje i otvara puteve sjajnije budućnosti celog beogradskog Baleta. Ne treba smatrati da smo drski i prepotentni ako naglasimo da je Interval bio u umetničkom smislu mnogo upečatljiviji od nedavno viđene postavke na istu muzi- SRĐAN MIHIĆ ku Johana Ingera Napuštene kuće koju je izveo čuveni Kulberg balet. Interval

Muzički kolaž raznih autora, inspirisan latino-američkim melodijama i ritmovima, činio je osnovu baleta Viva la vida! Aleksandra Ilića,koji je već imao zapažene uspe- he u malim plesnim formama na Festivalu koreografskih minijatura u Beogradu.Taj predani prvi solista beogradskog Baleta je ovom postavkom želeo da sačini igrački omaž ljudskoj snazi i iskušenjima, radosti i patnji, suzama i smehu... Iako je nago- vešteno da je inicijalna kapisla za predstavu bila stil i manir čuvene meksičke slikar- ke Fride Kalo, sem filmske muzike nije se to videlo u raznovrsnim plesnim prizorima, čija je dramaturgija morala da bude koherentnija. Odabrani ansambl izvođača je s velikim simpatijama za koreografa spremno interpretirao ponekad veoma duhovite, ponekad nostalgične igračke skice, živopisne u svom razigranom koloritu, čemu su doprineli i kostimi Olge Mrđenović. Iako je veoma teško izdvojiti najimpresivnije izvođače Ilićeve koreografije, ipak pomenimo senzualnu Olgu Olćan, koja je u predugoj solo varijaciji ispevala svoje- vrsnu odu životu. Istinski produhovljen, iznenađujuće plastičan, u svakom trenutku pun vizuelnog sklada lepe igre bio je Milan Rus, koji je znao da napravi distancu u tumačenju,odnosno predstavljanju ženskog lika.To i pored koketne pantomime nije pošlo za rukom Svetozaru Adamoviću, koji se karikirano poistovetio sa svojom žen- skom ulogom. Na kraju sugestija- uvereni smo da bi ovo veče mladih koreografa bilo efektnije da se prvo izvodi Viva la vida! a zatim Interval. Posle ove predstave nadamo se da je svima jasno da beogradski baletski ansambl najuspešnije izvodi savremene balete pune dinamike, temperamenta i snažnog igračkog angažovanja.To je već bilo uoče-

no posle izuzetnog uspeha predstave Ko to tamo peva Staše Zurovca, asadajei SRĐAN MIHIĆ potvrđeno. Na osnovu toga trebalo bi sadržajno bogatiti repertoar beogradskog Viva la vida Baleta, a posebno obratiti pažnju prilikom planiranja budućih gostovanja u inostranstvu. Orchestra 51-53 (31) Piše: Milica Zajcev

Povodom desetogodišnjice televizijske emisije Svet baleta Drine Durić – izložba baletskih fotografija autora Srđana Mihića, Narodno pozorište u Beogradu, 29. april 2009.

PRVA OSTVARENJA umetničke igre na našoj televiziji

Umetnička igra je zahvaljujući televiziji, filmu i Don Kihot u izvođenju Baleta sarajevske Opere u drugim savremenim sredstvima komunikacija po- televizijskoj režiji Dimitrija Sančulovića, što je bilo i stala dostupna i onima koji žive van pozorišnih ce- prvo poznanstavo sa baletskim umetnicima iz Sa- ntara u kojima deluju profesionalni i alternatiuvni rajeva na televizijskim ekranima. igrački ansambli.Tako je umetnička igra dobila mo- A marta 1967. godine TV studio Beograd je emito- gućnost da uđe u mnoge domove i stekne ljubitelje vao snimak predstave Šeherezada baletskog ansam- raznih uzrasta. bla Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Početkom šezdesetih godina tadašnja Jugoslovenska televizijskoj realizaciji Jovana Konjovića. Krajem is- radiotelevizija načinila je prve korake da bi umetni- tog meseca, iste godine, Lidija Pilipenko i Dušan čku igru uvrstila u svoje redovne programe. Na već Trninić imali su svoj koncert sa delovima iz kla- požutelim isečcima iz tadašnje štampe ostalo je za- sičnih baleta, koje su izveli u TV studiju Beograd u beleženo da je za prvi televizijski prenos baleta iz režiji Arse Jovanovića, što je, sudeći po dostupnim Narodnog pozorišta u Beogradu odabrana uigrana kritikama, bio uspešan pokušaj kreiranja igre pred predstava beogradskog baletskog ansambla – balet- televizijskim kamerama. sko veče sa Vibracijama, Žar-pticom i Susretom u Posebno treba izdvojiti kao izuzetno značajan do- Luisvilu. Taj događaj , koji treba pamtiti, bio je po- gađaj u našoj umetničkoj igri uopšte prvi domaći četkom novembra 1960. godine. Usledili su polovi- televizijski balet u produkciji TV Beograd Čovek ko- nom novembra iste godine prenosi beogradskih ba- ji je ukrao sunce, na muziku Vojislava Vučkovića, u letskih predstava Balada o mesecu lutalici, paufebru- koreografiji Vere Kostić i televizijskoj režiji Sla-vo- aru 1961. godine Ljubav čarobnica . Veoma aktivan ljuba Stefanovića-Ravasija. Ovo televizijsko i balet- je bio l961. TV studio Ljubljana (Plesna škola, Me- sko ostvarenje prvi put je emitovano početkom maja djunarodni plesni turnir, Bahčisarajska fontana ureal- 1966.godine. izaciji Janeza Šenka). U maju 1961, emitovano je To su bili počeci bavljena naše televizije umetnič- prvo gostovanje skopskog TV studija u Beogradu. kom igrom. Usledile su raznovrsne emisije - preno- Posle petstotogDnevnika Televizije Beograd, skops- si, portreti, serije na školskom programu, specijalno ka televizija je nastupila sa fragmenutima iz tada kreirani domaći baleti za televizijsko izvođenje... izvođenih baletskih dela u Makedonskom narodn- Sledećedecenijedonelesukvalitetnaivišeputare- om teataru (reditelj Aco Aleksov), jer tada u gla- prizirana ostvarenja televizijskog programa sa vnom gradu Makedonije još nije postojao emisioni našom i inostranom umetničkom igrom. Konti- TV centar. Koristeći dobro uvežban baletski reper- nuitet, nažalost, nije uvek održan, ali su događaji toar u novogodišnjem programu 1962. godine na vezani za ovu, možda najtelevizičniju umetnost dobi- beogradskoj Televiziji je baletski koncert , koji je li zasluženo mesto u domaćim informativnim pro- realizovao Slavoljub Stefanović – Ravasi. U maju gramima. Imena mnogih poslenika na tom televizij- 1963. godine prema scenariju Srđana Barića emito- skom polju čine dugačak spisak. van je prvi televizijski portret naše primabalerine Pre deset godina mlada beogradska balerina Drina Jovanke Bjegojević, koji je realizovao Sava Mrmak. Durić odlučila je da svoje znanje o umetničkoj igri Kako tada nije bilo (a i sada je to retkost) kon- plasira kroz emisiju koju je nazvala SVET BALETA, tinuiranog bavljenja umetničkom igrom na televiz- emitovanu najpre na TV Politika, a zatim na Art iji, ostalo je zabeleženo da je za novogodišnje pra- kanalu. Pokušala je i uspela da o umetničkoj igri go- znike 1964. iz ljubljanskog TV studija emitovano vori sama, kvalifikovano, da ima razne zanimljive baletsko veče, koje je režirao Mirko Kragelj. gosteidasvojbaletskisvetučiniuvekaktuelnim. Dostupni podaci govore da su pojedini studiji JRT Stoga ova izložba koja se otvara povodom ovogo- počeli tada da emituju dela umetničke igre iz stra- dišnjeg Svetskog dana umetničke igre i desetogo- nih izvora. dišnjice emisje SVET BALETA znači priznanje No, posebno je važno da su televizijski studiji u autorki Drini Durić za upornost i stručnost, ali i Beogradu i Zagrebu, kada je razmena gostovanja podstrek drugima da svojim znanjem o ovoj umet- domaćih baletskih ansambala bila sasvim retka, odi- nosti osvoje i druge naše televizijske ekrane. grali izuzetno značajnu ulogu u upoznavanju onoga što se dešavalo u pojedinim kulturnim igračkim ce- ntrima u tadašnjoj našoj zemlji.Tako je u novembru Svetski dan umetničke igre 1966. TV studio Zagreb ponudio snimak predstave tekst objavljen u katalogu izložbe, Beograd, 29. april 2009. ŽELJKO JOVANOVIĆ

(32) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev

13. Festival koreografskih minijatura 09, Narodno pozorište u Beogradu, 11 – 14. maj 2009.

Revija savremene igre SRĐAN MIHIĆ SRĐAN MIHIĆ Kjersti Miler Sandsto Sung Hva Kim

I pored znatnih finansijskih teškoća, Festival malih savremenih skim plesim scenama. Plaketa „Aleksandar Izrailovski“ pripala je plesnih formi, medjunarodna revija koreografskih minijatura, Izraelcu Or Martinu za postavku Tačka nestajanja , koja je insisti- uspešno je održan na Sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozori- rala na akrobatskim elementima plesa sa konopcima. Pohvala Saši štu u Beogradu, trinaesti put. Pre svega treba konstatovati da je Paviću za minijaturu Predlog je zaslužena, pre svega, zbog pla- ove godine i u selektivnom i u takmičarskom delu Festivala stičnog izvođenja autora, dok je pohvala Mišelu Getmanu iz uočen vidan napredak, i u izboru i u prezentaciji nagrađenih Izraela, za solo igru Bez pokreta, upravo zbog sadržaja igre koji koreografija. Zbog čega prva nagrada nije dodeljena stručni žiri proizlazi iz naslova,bila nezanimljiva. Nama poznata, odlična per- nema obavezu da obrazloži, ali da je bilo za nju kandidata ne formerka iz Mađarske, Rita Gobi, duhovitom igrom svojih čudes- može se poreći. nih bića koji podsećaju na mravojede, osvojila je nagradu publike, To se, pre drugih, odnosi na izvrsnog Sung-Hva Kima iz Koreje, dok je ovdašnja Miona Petrović svojim Oscilacijama, u celini još koji je sa čudesnom energijom intelektualnog predznaka odigrao dovoljno nerazrađenim, nagovestila ozbiljnu savremenu plesnu svoju Prašinu (The Dust), obogaćujući naša saznanja o novim minijaturu. tendencijama u savremenom umetničkom plesu, a dobio je samo Udruženje baletskih umetnika Srbije nastavilo je sa prezentova- pohvalu. Isto se može reći za teatarski sjajno postavljen i izveden njem šire selekcije od šesnaest odabranih koreografija, u kojoj su Duo,sada Kjesti Miler Sandsto (Norveška/Švajcarska), koji je se mogli videti zanimljivi radovi, koje Žiri nije odabrao za zavr- pulsirao savremenom igrom blistave raznovrsnosti. Srećom, ova šno, takmičarsko veče. U svakom slučaju, prisustvovali smo dobro koreografija je osvojila nagradu kritike i drugo mesto u ukupnom organizovanoj, stručno vođenoj igračkoj manifestaciji, koja od plasmanu. Isto priznanje je dobio mladi Italijan, Fabricio Favola svojih početaka neguje ozbiljnost, raznovrsnost, ljubav i poštova- za Teško razumljivu šalu (ako je prevod dobar), koja je bila nje prema savremenoj umetničkoj igri. postavljena u tradiciji minimalizma, koji više ne dominira na svet-

Orchestra 51-53 (33) Piše: Milica Zajcev Gostovanje Ane Lagune i Mihaila Barišnjikova – Three solos / Duet, produkcija Baryshnikov Arts Center (SAD, Njujork), organizacija Beogradski festival igre, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 16. i 17. maj 2009. Odjeci minule SLAVE

Poslednjih godina nije neobično da u našoj zemlji gostuju poznati svetski umetnici (uglavnom u sferi estrade i popularne muzike), čije su karijere na samom kraju.Stoga nije bilo iznenađenje kada je Beogradski festival igre najavio da će vrsna igračica i dugogodiš- nja prvakinja čuvenog Kulberg baleta (Cullberg Ballet), Ana Laguna i mega zvezda baletskih pozornica druge polovine prošlog veka, Mihail Barišnjikov nastupiti dve večeri u gostoljubivom SNP u Novom Sadu. Poznavaoci razvoja umetničke igre poslednjih decenija znali su da ovo gostovanje i pored dubokog poštovanja dvoje umetnika velike slave širom zemljinog šara, ne može biti nešto više od odjeka njihove minule harizme. I bez obzira na dobronamernost naše publike, koja je ovacijama ispratila njihov nastup, treba priznati da su mnogi drugi igrački ansambli, balerine i igrači, razume se u punoj snazi, bili još srdačnije pozdravljeni.

Program Tri sola i duet (Three solos and Duet) bio je veoma bri- žljivo koncipiran. Koreografije su bile novijeg datuma i potpuno prilagođene sadašnjim moćima cenjenih gostiju, a posebno Barišnjikova. Jer, čuveni baletski umetnik, koji je planetu odu- ševljavao svojom igrom i glumom, nije više bravurozni virtuoz klasičnog i savremenog plesa. Ipak, Valse-fantasie, koji je prvi put izveden 2.maja 2009. u postavci Alekseja Ratmanskog, specijalno pravljen za Barišnjikova, u njegovoj interpretaciji je isijavao topli slovenski lirizam, mada je tehnički delovao kao uspešna probna improvizacija. Ana Laguna, koju smo imali prilike da vidimo na snimcima Video danse festivala,, organizovanim u Beogradu, iako blago posedele kose i nešto svedenog robusnog, njoj svojstvenog temperamenta , igrala je koreografiju Maca Eka Solo za dvoje (Solo for two, 1996) raskošnim širokim plesnim linijama, snažno dramatičnim u izrazu, oporim u ekspresiji, još veoma uzbuđu- jućim i iskreno predanim inspiraciji vodećeg evropskog koreografa i direktora čuvenog Kulberg baleta.U savremenoj Macovoj igračkoj studiji Mesto (Place, 2007) iLagunai Barišnjikov su dali sve od sebe da ravnodušnost svakodnevice oplemene složenošću uzajamnih duhovnih i emocionalnih odnosa. Predugo trajanje i viđena dobro znana plesna leksika, ponegde vidno uprošćena, ipak je dovoljno jasno interpretirala poznati sadržaj otuđenja društvene jedinke. Čini se da je sadašnjim fizičkim mogućnostima Mihaila Barišnjikova najviše odgovarala postavka Godinama kasnije (Years later, 2006 i 2009) francuskog koreografa Bendžamina Milpjea (Benjamin Millepied). On je režijski spretno komponovao video snimke Miše – dečaka, koji u baletskoj školskoj sali sa čudesnom perfekcijom izvodi klasičnu etidu prebogatu klasičnim virtuoznim formama – višestrukim pirueta- ma,okretima u vazduhu, malim i velikim skokovima.Zatim je na video bimu prikazao igru Barišnjikova u drugoj fazi razvoja njegove superiorne umetničke ličnosti kada je počeo da igra savremeni repertoara u obaveznim belim tenis patikama, a i da sarađuje igrom bez premca sa velikom damom savremenog plesa Martom Grejem (Marzha Graham). No, bilo je veoma setno, pa čak i tužno, gledati kako danas veliki virtuoz umetni- čke igre sada samo stoji na sceni i zajedno sa publikom prati svoju nekadašnju vrhunsku igru, koja zaslužuje ne samo divljenje, već i duboko poštovanje. Svaki umetnik ima pravo da sam odluči kada će se povući sa scene, no dobro bi bilo kada bi se pri tom odlučivanju poštova- la ona dobro znana izreka - Sve u svoje vreme.

Photo: Courtesy of BDF

(34) Orchestra 51-53 Piše: Mirjana Zdravković

Balet Ukroćena goropad, premijera, koreograf Krunislav Simić, Narodno pozorište u Beogradu, 25. jun 2009

Premijera komičnog baleta Ukroćena goropad Krunislava Simića, inspirisanog Šekspirom i uvertirama najpoznatijih Rosinijevih opera (libreto i izbor muzike takođe K. Simić), predstavlja repertoarsko osveženje beogradskog Baleta. Kao koreograf i reditelj, uz asistenciju Gordane Simić, K. Simić je umesno iskoristio Rosinijev poletni optimizam, melodijsku i ritmičku bravuru u izvrsnoj instrumentaciji, ostvarujući živahan, veseo balet neoklasične potke, ali i opere Bufo. Tematski, u dobro postavljenim odnosima i likovima, Simić umesno koristi Rosinijeve rečitative i dijaloške deonice u predočavanju ćudlji- vosti ljubavnih zapleta i raspleta, kombinujući ekspresivnu igru koja ponekad ide do grotesknih situacija, sa lirskim pasažima pronađene harmonije u muško-ženskim odnosima. Zamišljen u dva čina i šest scena, dinamičan i zahuktao u smeni raspoloženja i situacija, uz mnoge cake i gegove, balet pruža izvanredne mogućnosti protagonistima i solistima za eksponiranje igračko-glumačkog umeća. Jedina zamerka odnosila bi se na prvi deo prvog čina, i tiče se ansambla, koji je u tom delu koreografski, glumački i muzički ponekad bio u izvo- đenju neprecizan, uz upadanje pojedinaca u „šmiru“. No zahvaljujući protagonistima, posebno u kulminantnim delovima prvog čina (duhoviti susret Katarine i Petruča i njihova svadba), i u čitavom drugom činu, koji obiluje burnim preokretima raspoloženja i situacija, Simićev balet o ratu među polovima završava se, pored hepienda u priči, i umetničkim hepiendom. Mila Dragičević je izvanredno interpretirala razmaženu, kapricioznu i jogunastu Katarinu; ta je uloga kao stvorena za nju i njene raznovrsne glumačke igračke transformacije, dok je Petručo Milana Rusa posedovao nijanse sigurnog, samouverenog i mudrog muškarca koji veštom taktikom smenjivanja nežnosti i strasti ukroćuje „goropadnicu“. Drugi par, Bjanka-Lućenco, u tumačenju Tamare Ivanović i Jovana Veselinovića, istakao je, nasuprot prvom, romantični vid ljubavi pri kojemu je – od prvog susreta do venčanja – sve u uzajamnoj nežnosti i skladnoj razmeni osećanja i želja. Milica Jević i Ivana Kozomara, kao Bjankine drugarice, odigrale su svoje epizode spretno i temperamentno. U Trojci mladića (mladalačke razuzdanosti i nesta- šluka), tehnički i glumački dominirao je Igor Vološin, dok su posebno Aleksandar Ilić, kao Sveštenik, i Željko Grozdanović, kao Kurtizana, do urnebesa razveselili publiku smislom za humor. Ansambl je živo učestvovao u radnji, predvođen Denisom Kasatkinom koji je upeča- tljivo odglumio oca Batista, rastrzanog prohtevima svojih kćeri. Nikica Krluč tehnički je odličan, a glumački bi bilo bolje da kao Tranko svede „cake“ iz treće u drugu brzinu, dok bi Ljubiša Peković trebalo da kao Grumio dâ više slobode mladalačkom đavolku. U dekoru Geroslava Zarića, veoma pristalom za komediju, evociran je ironijom ambijent Padove i Verone, dok su romantičarski zamišlje- ni kostimi Katarine Grčić, sa elementima renesanse, uz izvesna preterivanja kod komičnih likova, delovali spektakularno. Bilo bi poželj- no da se italijanska imena ne „posrbljuju“ već transkribuju na srpski prema pravopisnim pravilima: Lučenco, Petručo, Hortensio... a ne Lućentije, Petrućo, Hortenzio... Što se tiče plakata i programa za premijeru i reprizu, uobičajeno je, a i učtivo, da imena protagonista budu navedena pre ostalih uloga. Orkestar, na čelu sa virtuoznim dirigentom Johanesom Harnajtom, maestralno je izveo fragmentarno izabrane uvertire opera Đ. Rosinija. SRĐAN MIHIĆ Mila Dragićević i Milan Rus

Orchestra 51-53 (35) Piše: Milena Jauković

Balet Ukroćena goropad, premijera, koreograf Krunislav Simić, Narodno pozorište u Beogradu, 25. jun 2009

Neukroćeno pomanjkanje vizije SRĐAN MIHIĆ

Balet Ukroćena goropad, u koreografiji i režiji Krunislava Simića, ički neutemeljeno nizanje koraka i beskonačne pasaže igračkog hronološki gledano, nastaje u stvaralački zreloj fazi tog našeg “praznog hoda”, što je nužno rezultiralo razočaravajućim utiskom da istaknutog i više puta nagrađivanog koreografa. Ispunjeno elemen- je namesto ove partiture mogla biti upotrebljena i bilo koja druga. tarnim oblicima komedije karaktera i komedije intrige, izbor Svi ovi nedostaci nisu mogli, a da se ne odraze i na same baletske istoimenog Šekspirovog dela kao literarne osnove za postavku bale- igrače čija je uloga tokom čitave predstave bila svedena na puke pan- ta, već sam po sebi predstavljao je i više nego zahvalno i inspirišuće tomimske reakcije i otužnu, besciljnu jurnjavu po sceni. Na taj način dramaturško polazište. A oslonivši se na vlastiti izbor muzike iz pre- ukinula se mogućnost da se, posredstvom pronicljivog iznalaženja bogatog opusa Đ.Rosinija, koreograf je imao suštinski relevantne adekvatnog koreografskog “ključa”, na najbolji način upotrebe sve preduslove za pristupanje samom činu koreografisanja. Nažalost, i raspoložive igračke specifičnosti Baletskog ansambla Narodnog pored ovako impozantnih umetničkih “saveznika”, kakvi su nesum- pozorišta. I upravo zbog toga što u zadatim koncepcijskim okvirima njivo Šekspir i Rosini, Krunislav Simić, po svemu sudeći ostavši nisu bili u prilici da se nađu u ozbiljnim igračkim ulogama koje bi, u zapreten u veoma složenoj muzičko-dramaturškoj građi, nije se ni pogledu igračko-tehničkih zahteva, dolikovale njihovom statusu izdaleka približio onom koreografskom nivou na koji svakako da bi baletskih solista, primorani smo da vrednovanje pojedinačnih inter- trebalo da obavezuje rad sa profesionalnim baletskim ansamblom pretativnih dostignuća u ovoj predstavi baziramo na proceni odabi- jednog nacionalnog teatra, kao i najviša strukovna Nagrada ra isključivo glumačkih sredstava njenih protagonista. U tom smislu, “Dimitrije Parlić”, čiji je Simić nekadašnji laureat. upućujemo srdačne pohvale svim solistima, a naročito Baletskom Već u samom pokušaju da se pobliže analizira koreografska struktu- ansamblu Narodnog pozorišta, na energičnom i glumački ra ovog baleta, susrećemo se sa očiglednom i krajnje poražavajućom ubedljivom nastupu. Poveravanje glavne uloge prvakinji baleta Mili činjenicom skoro potpunog izostanka osnovnih elemenata neok- Dragičević, pokazalo se kao pravi izbor. Dragičevićeva je, uz vidnu lasične koreografije – baletskih koraka! Njih u ovoj predstavi gotovo lakoću, svojstvenu punoj umetničkoj zrelosti, postigla veoma ubedlji- da nema. U današnje vreme, koje sobom baštini prebogatu tradiciju vo tumačenje svoje prkosne i kapriciozne Katarine. Ne želeći da svoju ingenioznih koreografskih eksperimenata, predstaviti geg, puko ulogu izlaže dodatnom riziku, ona se ovoga puta opredelila za krajn- scensko trčanje, akrobatske premetačine ili manje-više stilizovane je jednoznačna glumačka sredstva koja su, iako ne baš sva u pot- ordinarne kretnje, kao oblike dostojne svrstavanja u domen ozbiljne punosti suptilno odabrana, osetno doprinela dopadljivosti njene neoklasične koreografske leksike, bilo bi, u najmanju ruku, drska uloge među širom publikom. Milan Rus, u ulozi Petrućia, kao i zamena teza. Ovakvim neelaboriranim koreografskim pristupom, Denis Kasatkin, u ulozi oca Batiste, plenili su, svako na svoj način, predstavom Ukroćena goropad dobili smo jednu davno prevaziđenu svojim muževnim i sugestivnim nastupom, dok su Tamara Ivanović scensku formu, prepunu umetnički neposredovanih, rudimentarnih i Jovan Veselinović liričnošću svojih scenskih pojava predstavljali oblika scenske komike, koja je još mnogo vremena pre nas postigla kontratežu eruptivnoj silovitosti nastupa Dragičevićeve. Kratkim, ali svoje puno uobličenje i kao prihvatljivi izvor komičkog jednostavno efektnim nastupima, izdvojili su se i Željko Grozdanović, Nebojša prestala da postoji. Stanković i Goran Stanić, a posebno Aleksandar Ilić, u ulozi Pored vidnog odsustva koreografske imaginacije, kao i pomanjkanja Sveštenika, svojim istančanim osećajem za građenje komičnog lika. i najmanjeg stvaralačkog napora da se predstavi daju strukturni Veliki trud uložio je i Orkestar Opere i Baleta Narodnog pozorišta okviri jednog celovečernjeg baleta, veliki problem ovog scenskog ost- susrećući se sa velikim brojem tehnički veoma zahtevnih deonica. varenja leži i u koreografovom tretmanu muzičke partiture. Da se u A kao primer pronalaženja “prave mere”, sa radošću ističemo ovoj predstavi, kojim slučajem, radilo o jednom novom, možda scenografiju Geroslava Zarića, kojom je suptilno i veoma rafinirano sasvim neočekivanom autorovom pristupu Rosinijevom delu, koje bi zahvatio ambijent epohe, kao i kostime Katarine Grčić, u punom svoje utemeljenje suvereno crpelo iz muzike same, takvu intenciju, pa sjaju elegantnog kolorita i u svoj vrcavosti renesansnog duha. bila ona i u pokušaju, svakako da bismo svesrdno podržali. Međutim, suštinski zanemarujući strukturu kompozitorovog dela i oglušujući Premijera predstave Ukroćena goropad održana je 25. juna 2009. u Narodnom pozoriš- se na furiozni karakter melodijskih tokova Rosinijevih, toliko pretu u Beogradu. Ovaj tekst odnosi se na predstavu koja je izvedena 30. oktobra 2009. poznatljivih uvertira, koreograf je dozvolio krajnje proizvoljno i muz- godine.

(36) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev BELEF 09 Drifting, plesna predstava Marte Lađanski (Mađarska), Pozorište na Terazijama, 11. jul 2009.

Pesimistička ispovest ŽELJKO SINOBAD

Nastavljajući korisnu tradiciju i na programu ovogodišnjeg Prihvatajući smisaonu tendenciju koreografkinje Lađanski tri Belefa prikazana je plesna premijera Drafting Marte plesačice Adrien Hod, Julija Garai i Tamara Zs.Vadas su pri- Lađanski, pobednice Festivala koreografskih minijatura 2008. stale da igraju telima trudnica, ples koji nije bio, kao što se Viđeno na sceni Pozorišta na Terazijama potpuno odgovara obično očekuje, nošen uzbuđenjem dolaska novonastalih živo- naslovu koji u slobodnom prevodu glasi Ići besciljno. Na zvuč- ta, već je te zametke u njima unapred smatrao nekorisnim i nom fonu jednoličnih tonova i raznovrsne dinamike, tek retko mrtvim. prekidanog pevljivim tenor saksofonom, kompozitor i izvo- Sam koreografski postupak, najpre minimalistički, a zatim đač Zolt Varga je predano podsticao atmosferu beznađa pesi- obogaćen razvojnim pokretima ne samo na tlu, već i na celoj mističke koreografske ispovesti Marte Lađanski. Iako u savre- sceni, igračice su sinhrono, disciplinovano i unisono veoma menoj plesnoj umetnosti postoji naglašena tendencija da se profesionalno prihvatile. Njihova igra bila je, bez obzira na tekstualnim predloškom (po parvilu dobro sročenim) postav- temu koju je veoma teško pokretom iskazati, vizuelno dopa- ka oboji filozofskim razmišljanjima o tamnim stranama dljiva i upravo u tome je vrednost ove plesne predstave. Ne apsurdnosti bivstvovanja jedinke, usamljene, sputane ličnim računajući na zaboravljanje vremena trajanja, ona je mogla teretom uspomena, nemoćne u mrtvom gnevu - sve to nije biti bliska onima koji sa voljom i intelektom mogu biti noše- bila najpodobnija tema za letnji festival, što i sama autorka ni razarajućim stanjem apsolutnog neznanja. priznaje.

Orchestra 51-53 (37) Piše: Mirjana Zdravković 43. BITEF Bitef polifonija, Centar za kulturu Stari Grad, septembar 2009.

UMETNOST ZA DRUŠTVENE PROMENE: IGROM PROTIV NASILJA I OTUĐENOSTI

Desetogodišnjica postojanja Bitef Polifonije, po konceptu pred drugima, sami ili u grupi (što je najteže kod slepih i sla- Ljubice Beljanski Ristić i Nele Antonović (koja je bila i krea- bovidih ili onih koji su doživeli moždani udar); upražnjavanje tivni koordinator), obeležena je izvanrednim istraživačkim muzičkih vežbi određenog ritma i dinamike, prvo u grupi, performansima s prostora bivše Jugoslavije, Srbije, ali i sveta – krugu ili po liniji, ruku povezanih sa ostalima, čime se preno- radionicama, diskusijama i predstavljanjem stručne literature si dinamika telesnih vibracija na fonički nadražaj, odnosno za inkluzivne osobe. Istovremeno je otvoren i multimedijalni savladava ritam događaja u vremenu i prostoru. Svi ovi ilu- interaktivni projekat Helijum simfonija, veoma zanimljiva izlo- strativni gestovi i kretnje zasnovani su pre svega na čulu dodi- žba po konceptu Viktora Stipšića i Helene Reno (Hélène ra, stopalom o tlo, ili na pokretu šake, glave, pri dodiru tela sa Raynaud), u okviru programa Umetnost i inkluzija, kao i izlo- nekim drugim objektom. Čak i kod osoba u stuporu ili sa žba Beograd-Amsterdam. fobijama uvežbač može da izazove spoljašnju reakciju pomo- Na sedam različitih pozornica u Beogradu, u jedanaest pro- ću specijalnih nadražaja, uveravajući indisponiranog u svoj gramskih večeri, Polifoniji su prisustvovali naši i inostrani prijateljski pristup, pružajući mu motivaciju, razvijajući u gosti, publika svih uzrasta, koja je zajedno sa izvođačima, njemu nadu da se sve može poboljšati i da je on osoba sposo- uvežbačima, koreografima, muzičarima i dramaturzima uče- bna kao i sve druge. Indisponiranost jednog ili više čula može stvovala u prikazivanju „kreativnih kapitala“ inkluzivnih se zameniti razvijanjem nekog drugog čula ili kompenzovati osoba. psihosomatskim vežbama koje podstiču pamćenje i svest da su Invalidi rata, gluvi, nemi, slepi, bolesnici od poliomielitisa, i drugi u nečemu inkluzivni, a to dotičnoj osobi pruža moguć- paralize, fobija i drugog, izveli su prosto neverovatan program, nost da ispolji svoje radne sposobnosti ili skriveni talenat na uz protestne poruke: I ja sam deo sveta! Računajte na mene! I ja onom planu na kojem osoba poseduje predispoziciju i intere- sam važna osoba! Glumačke veličine poput Mikija sovanje. Kao što za slepe postoji Brajova azbuka, tako mnogi Manojlovića i Nebojše Dugalića, zajedno s profesionalnim specijalizovani jezici postoje za inkluzivne, koji, pomoću raz- igračima, veoma su doprineli umetničkom oblikovanju perfor- vijanja perceptivnih organa neoštećenih bolešću ili urođenim mansâ i perceptivno-motoričkom osposobljavanju. nedostatkom, mogu, putem telesnih vežbi i provociranjem Sola i grupne igre inkluzivnih, način njihovog recitovanja, pamćenja, da razviju samosvest, da se oslobode straha, oseća- pevanja, vladanja telom i gestovna izražajnost, ukazale su na nja inferiornosti, stida i frustriranosti. važnu činjenicu psihofiziologije i neurologije: da njihovi Performansi Deca Pavlove ulice; Čekajući vizu; Raskršće; Drvo motorički, psihički i biofiziološki sistemi mogu funkcionisati života; Prelepi snovi imaju nadu; Šekspirova deca – Romeo i voljno i intencionalno, u skladu sa željama tih hendikepiranih Julija; Jesen Zima Proleće Leto – posle 200 godina; Okvir tela 09; osoba; da njihovi gestovi, pokreti i „oglašavanja“, posredstvom Hodnici žuti, purpurni, plavi za odrastanje bez nasilja –na specijalizovanih jezika za inkluzivne, mogu biti čak ubedljivi- pozornicama UK „Vuk Karadžić“, Foruma Pozorište i ji – senzibilno i senzitivno – nego kod osoba koje se smatraju Pozorišta Gospodar muva u Bošku Buhi, Dah teatra, neinkluzivnim. Stoga uvežbačima i koreografima treba odati Radionice Integracije, zahvaljujući uvežbačima, koreografima, veliko priznanje za znanje, upornost i strpljenje s kojima su profesionalnim igračima, ali i publici, učinili su mnogo za sti- kod ovakvih osoba razvili psihosomatsku organizaciju i pred- canje dostojanstva, ukidanje otuđenosti i otkrivanje duhovnog stavljačku sposobnost, posredstvom gestovno-motoričkih bogatstva inkluzivnih. Taj plemeniti cilj, ostvaren na najbolji vežbi, mimičkih, ikoničkih i foničkih „odjeka“ na postavljene način, ostaće upamćen kao izuzetan humani poduhvat ne zadatke u situaciono-prostornom usmeravanju kako idiosin- samo na planu umetnosti i medicine, odnosno neuropsihija- kretičkih, individualnih reakcija na podsticaje, tako i na „odsli- trije, već prvenstveno na planu antropologije. Ovakve predsta- kavanje“ društveno naučenih pokreta. To su: batovi, odnosno ve dokazuju da i neverbalno ponašanje pošiljaoca predstavlja facijalni pokreti koji su odraz emotivne reakcije na sagovorni- svesnu i namernu poruku primaocu.To ponašanje ukazuje i na ka (ili saigrača); kinetografske kretnje koje su emotivne reak- začetke budućih radnji inkluzivnih (ali i neinkluzivnih) osoba, cije bilo kojim delom tela ili izgovorenom i neizgovorenom upućujući na poreklo jezičkog izražavanja i kodiranja znanja rečju (šapatom), odnosno bilo kakvo oglašavanje koje nemima koja su ne samo nasleđena, već pre svega stečena kao deo isku- zamenjuje prihvaćeni i raspoznatljivi govor; navikavanje na stva i neprestanog obrazovanja čoveka. Ona su potencijalno upotrebu ideografskih putokaza (saopštavanja gestom ili bogatstvo ljudske vrste, kao izraz njene spremnosti za interak- zvučnim oglašavanjem misli i osećanja); razvijanjem, putem ciju sa svakom okolinom. vežbi za pamćenje, svesnosti da su „na pozornici“, odnosno

(38) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev

15. DŽEZ FESTIVAL U KANJIŽI Premijera - Dužina 100 igala Jožefa Nađa i Silarda Mezeia, 14. septembar 2009.

Vizije neviđene stvarnosti

U okviru Džez fesivala u Kanjiži tradicionalno se izvodi premijera novog dela Jožefa Nađa. Na jubilarnom 15. džez festivalu 2009. to je bila predstava Dužina 100 igala, čiji je ravnopravni autor i kompozitor Silard Mezei, a producent Regionalni kreativni atelje „Jožef Nađ“ iz Kanjiže. Ova predstava tajnovitija i mnogoljudnija od svih do sada kod nas viđenih Nađovih ostvarenja, okuplja na zajedničkom zadatku sasvim ravnopravno osam izvođača (glumaca i igrača) i sedam muzičara, koji su sa autorima prethodno istraživali svet mikrobiologije, nastojeći da stvore konkretne vizije neviđene stvarnosti i da izbore snagom duha pravo na pokret i zvuk. Iako gledaocu nije ponuđeno ni sasvim kratko programsko usmerenje za predstavu Dužina 100 igala ( što je bilo zaista neophodno), veoma, veoma kratke izjave oba autora za medije pre predstave su, ipak, pomo- gle: život savremenog čoveka i u najdramatičnijim trenucima treba da se oslanja na snagu duha i da nastoji da iza različitih maski, kojima živa muzika oslobađa prostor za pokret, ne traga za značenjima, već za međusobnim odnosima.

Veoma zgusnuto i iskričavom maštom izatkano kretanje i muziciranje svih izvođača u Dužini 100 igala bez pre- stanka uzbuđuje sve novim i novim komunikacijama aktera. Plesa u prepoznatljivom Nađovom stilu nema (sem u sceni sa lutkama od krpe u kojoj izvođači imaju dobro poznate vrećaste sakoe i crne šešire), ali se moglo uočiti izvesno preuzimanje, i u plesnom i u duhovnom smislu, tradicija mongolskog i tibetanskog folklora. Pamti se Igra jelena , zajednička i pojedinačna, u kojoj su izvođači nosili efektne ritualne maske. Izuzetno je bilo zanimljivo videti elemente drevne tibe- tanske joge, koju je Nađ usvojio od jednog od poslednjih njenih učitelja, prilikom svojih azijskih putovanja. Dnevna novinska kritika ne može analizirati sve scene ove predstave, ali je neophodno pomenuti slikanje belom emulzijom na crnim drvenim pločama različitih dimenzija, čiji sadržaj su iscrtavali pokretom performe- ri.Ta izložba, koja će u svakom potonjem izvođenju biti drugačija, svojim oku dopadljivim i prijatnim obličjem svedoči, baš kao nezaboravni Vojcek, o Nađovom likov- nom talentu i obrazovanju. Završna scena, veoma brižljivo režirana, donosi katarzu i u plesnom i u muzičkom pogledu. Igrači se postepeno kroz ritualan ples udaljuju sa scene predvođeni Jele- nom, kao osnovnim fetišom, da bi se zatim do kraja predstave tiho oglašavali tupim udarcima o folklorom nadahnute predmete scenografije. Muzičari, kao i glumci - izvođači, izuzetni su profesionalci, koji su Mezeijevu partituru impoznantnog zvuka sa strašću interpretirali, da bi na kraju jedan po jedan napuštali svoj instrument, seli za veliki sto i u tišini zaspali , kao u hiberna- ciji, što sugeriše od vajkada znanu ljudsku želju za zajedničkim duhovnim postojanjem.

Orchestra 51-53 (39) Piše: Milica Zajcev

43. BITEF 09. Sutra, režija i koreografija Sidi Larbi Cherkaoui, Sava centar, 15. septembar 2009.

Jedinstvo neba i čoveka

I ovogodišnji Bitef otvoren je igračkom predstavom reditelja, koreo- pozitor i pijanista), je čuvena britanska pozorišna kuća Sadler”s Wells grafa i igrača Sidi Larbi Šerkauija (Sidi Larbi Cherkaoui). Producent iz Londona, a izvođači monasi-ratnici iz budističkog hrama Šaolin, predstave Sutra, čiji su ravnopravni autori i vajar Antoni Gormli koji se nalazi na obroncima planine Šongšan u kineskoj pokrajini (Antony Gormley, vizuelna kreacija i dizajn) i Šimon Bžuska (kom- Henan.

veoma uspešno prilagodje- nom muzikom kompozitora Bžuska je u potpunom Ova lična karta predstave je tek skladu sa sjajnom dinamikom sasvim nagoveštaj onoga što je, nažalost, osobenih plesnih slika u kojima se samo jedanput viđeno na sceni Sava najorginalniji izvođači bore dugim šta- centra, jer iskusni belgijsko-marokanski povima i kopljima, izvode zamahom čija umetnik Šerkaui i njegovi saradnici na žestina zadivljuje fantastične skokove i visoke čudesan teatarski način otkrili su bar deo tajnovitosti šaman- premete u vazduhu, ali i meditiraju u otmenoj, smire- skog načina verovanja u moć sutre, koja označava bilo koju noj, pa čak i lirskoj igri ruku. njihovu propoved ili pisanu Budinu priču, dok u hinduizmu Nekoliko scena ostaju u nezaboravu: vešto preplitanje igra- ona ukazuje na usmerenost toka života, a u sanskritu označa- jućih tela u samo jednoj kutiji igrača Larbija i izuzetno talen- va meru ispravljenosti. Nadahnuti svim ovim, posle temeljnog tovanog desetogodišnjeg monaha, pravog igračkog virtuoza izučavanja u Šaolinu, autori predstave Sutra su poklonili Dong Donga; stilizovano, upečatljivo, puno energije imitira- podjednaku pažnju i čudesnim veštinama šaolinske škole šan nje čistim plesnim sredstvima životinja, čije stanište je u oko- budizma, koja se zasniva na uzajamnoj povezanosti tela i duše lini hrama Šaolin; veoma precizno i neshvatljivo brzo gradje- i težnji odvijanja života u potpunom skladnu sa okruženjem nje različitih oblika, a posebno lotosovog cveta pomoću (dizajn scene) i muzičkim sazvučjima (klavir, violončelo, gon- pomenutih kutija, na čijoj sredini sa zapanjujućom mirnoćom govi, bubnjevi...). i dostojanstvom sedi do tada neumorni i vragolasti Dong Pred gledaocem, koji pamti predstavu Sidi Larbija Rien de Dong, kao mali Buda. Rien, koja je na 35.Bitefu 2001. godine osvojila specijalnu Celokupna pokretačka snaga monaha – ratnika iz Šaolina, čija nagradu, otvorila se dilema na koji način da prati predstavu istorija pamti osam stoleća ima 708 frekfenci kung fu pokre- Sutra da bi sve njene sadržajno bogate komponente usvojio ne ta, 552 bokserska zahvata i 72 jedinstvene veštine (rvanje, samo okom, već i duhom. Jer, Gormli je predeo predstave hvatanje, razdvajanje, dodirivanje vitalnih tačaka radi nanoše- uobličio kutijama veličine čoveka, koje poput svemira nepre- nja povreda itd), njihovo ratničko umeće bez straha u srcu čini kidno menjaju funkciju i izgled da bi odrazile dijalektiku osnovu svakodnevnih napornih i disciplinovanih vežbi čije budističke ideje oslobadjanja tela, budući da je ono kuća uma. rezultate je Šerkaui sa svojim saradnicima izuzetnom umet- Arhitektonski prostor služi za razne modifikacije.Gormlijeve ničkom maštom približio savremenom gledaocu i učinio mu kutije su predmet duhovite i znalačke režije Šerkauija, jer one prihvatljivijim nužna odricanja u procesu stalno novih život- za monahe predstavljaju i isposničke ćelije, prostor za zajed- nih situacija, što je ubedljiv način suštine drevnog kineskog ničke molitve, za san, za razgovor, za proučavanje budističke verovanja u jedinstvo neba (sudbine) i čoveka . doktrine,za viteške borbe, za život...To okruženje zajedno s (40) Orchestra 51-53 NAGRADA DIMITRIJE PARLIĆ, 2009.

UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE

Na sastanku Žirija za dodeljivanje Nagrade „Dimitrije Parlić” za period od 23. 10. 2008. godine do 23.10.2009. godine, održanog 12.10.2009. godine u sastavu: Lukateli Ivanka, predsednik, Marija Janković, Paša Musić, Snežana Vesković Zablaćanski i Petar Rajković, žiri je doneo jed- noglasnu odluku da se to najveće priznanje u oblasti baleta i umetničke igre dodeli

ANI PAVLOVIĆ primabalerini Narodnog pozorista u Beogradu

OBRAZLOŽENJE: Prateći celokupnu premijernu produkciju u godini koja je naznačena, Žiri je zaključio da težina i značaj same nagrade, kao i veliko delo samog koreografa čije ime nosi, obavezuje da se sa odgovornošću i poštovanjem donese ovako značajna odluka. Kako sama produkcija, kao i trenutno stanje na našoj baletsko - igračkoj sceni, ne nudi dovoljno širok izbor, iako Žiri upućuje velike komplimente baletskom ansamblu u koreografskom delu Interval Zorana Markovića i ceni talenat mladog debitanta Aleksandra Ilića pokazan u njegovom baletu Viva la vida, odluka se pro- širila na događaj koji je svojim kvalitetom nametnuo jedini mogući i pra- vedni umetnički sud. SRĐAN MIHIĆ Znajući da se sama nagrada formirala kao idejni oslonac budućih generacija koreografa, kojima to priznanje potvrđuje umetnički kvalitet, Žiri nije mogao da izdvoji ni jedno delo koje je moglo svojim doprinosom PRIMABALERINA ANA PAVLOVIĆ kreativnosti srpske baletske scene da obeleži ovu godinu. Zbog toga se opredelio za događaj koji je zaista u velikoj meri doprineo samom smi- U Baletskoj školi “Lujo Davičo” u Beogradu slu postojanja naše profesije u Srbiji – predstavljanje Pavlovićeve u veli- diplomirala je 1991. godine u klasi Ivanke kom Adađu Marijusa Petipa iz baleta Pahita i modernoj minijaturi Lukateli. I.V.E.K. mladog koreografa Lea Mujića u velikom teatru Champs Još kao učenica baletske škole u Baletu Narodnog Elysees u Parizu, sa partnerom, prvakom Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu igra glavnu ulogu u baletu pozorišta u Novom Sadu Andreom Kolčerijuom. Bajadera (2. čin, Senke). Kao nosilac ovog umetničkog priznanja, Ana Pavlović stoji na drugoj Angažman u Operi u Gracu (Austrija) dobija strani mosta koji je spaja s generacijom sjajnih igrača Baleta Narodnog 1991. pozorišta, koji su nekada, davne 1956. godine, u istom teatru u kojem se Od 1993. je član Baleta Narodnog pozorišta u Ana na Gala koncertu predstavila zahtevnoj pariskoj publici, igrali Beogradu. Polovecke igre u okviru gostovanja beogradske Opere u Parizu. Zvanje prvog soliste baleta stiče 1998.godine, a Primabalerina Ana Pavlović je tako na Gala večeri Zvezde 21. veka posle 1999. promovisana je u prvakinju baleta. dugo, dugo vremena ponovo reprezentovala srpski balet svojim talentom U Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu nastu- i umetničkim izvođenjem i opravdala poziv da učestvuje u tom značaj- pa kao solista u predstavama: Labudovo jezero (A. nom projekatu. Simon), Žizela (L. Lavrovski), Don Kihot (V. Ana Pavlović je u toku cele prošle sezone odigrala glavne uloge u celo- Logunov). Prve uloge tumači u predstavama : kupnom klasičnom baletskom repertoaru Narodnog pozorišta, Auroru u Uspavana lepotica (V. Logunov), Žena (L. Uspavanoj lepotici, Žizelu u istoimenom baletu, Kitri u Don Kihotu i Pilipenko), Labudovo jezero (D. Parlić), Don Kihot Odetu i Odiliju u Labudovom jezeru. (V. Vasiljev), San o ruži (M. Fokin), Slike (L. Samo balerina koja nosi tako težak repertoar, koji je različit po žanru i Pilipenko), Doktor Džekil i Mister Hajd (V. stilu, može da dobije zasluženi epitet zvezda, što je uspela da dokaže i Logunov), Romeo i Julija (D. Parlić), Žizela (L. na svetskoj baletskoj sceni, igrajući u Parizu sa velikim imenima vodećih Lavrovski), Ko to tamo peva (S. Zurovac), Pahita / baletskih kompanija danas. Frančeska da Rimini (P. i Lj. Dobrijević), Kavez Ana je jedina naša baletska umetnica u skorije vreme koja je uspela da (L. Pilipenko) svoju karijeru izgradi u svojoj zemlji, što samo potvrđuje njen veliki rad Dva puta je bila član trupe European Youth i talenat. Company na turnejama u Nemačkoj. Prošle sezone je takođe bila na samostalnom gostovanju u Austriji i Učesnik je Gala koncerta u Parizu 2009. godine. Nemačkoj, te je tako i pre ovog poziva išla ka putu takvog priznanja. Kako tragalac za velikim zvezdama Dimitrije Parlić nije više među nama, mi njegovi postovaoci i dužnici sada progovaramo u njegovo ime. Ta činjenica nas je najviše motivisala da donesemo ovu odluku.

Orchestra 51-53 (41) NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO 2009.

Laureat – Ksenija Kecojević, istaknuti baletski pedagog i profesor baleta iz Beograda UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE

Obrazloženje Predsedništva Udruženja baletskih umetnika Srbije

Ksenija Kecojević, dugogodišnji direktor Baletske škole „Lujo Davičo“ iz Beograda ostvarila je trajne i značajne rezultate u gotovo svim oblastima umetničke igre. Završila je beogradsku Baletsku školu, dvogodišnje studije na GITIS- u – Odsek pedagogije i usvr- šavala se u baletskim školama u Moskvi i Lenjingradu. Godine 1973. diplomirala je na Katedri za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a svoja znanja je produbljavala učešćem na mnogim seminarima i studijskim raspravama u našoj zemlji i inostranstvu. Igračku karijeru je započela solističkim angažmanom u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a zatim je bila od 1975. do 1996. pedagog i direktor Baletske škole u Beogradu u kojoj je izvela brojne generacije baletskih umetnika koji uspešno nastupaju u zemlji i inostranstvu, bave se pedagoškim, koreografskim i kritičar- skim radom. Pored pedagoške delatnosti, Ksenija Kecojević je postavila niz koreografija za koncertne programe, takmičenja učenika i organi- zovala usavršavanje pedagoškog kadra. Stručno i organizaciono je učestvovala u radu seminara za baletske pedagoge i u formiranju novih baletskih škola ili isturenih odeljenja u Sarajevu, Ljubljani,

SRĐAN MIHIĆ Herceg Novom, Podgorici, Subotici, Čačku, Boru, Zrenjaninu, Kragujevcu, kao i u inostranstvu u Đeli, Raguzi i Sirakuzi na Siciliji. Kao član Saveta muzičkih i baletskih pedagoga i Saveta Jugoslovenskog festivala djeteta u Šibeniku je veoma aktivno i stručno afirmisala umetničku igru u našoj zemlji, posebno kao autor niza studija o klasičnom baletu, metodici rada sa početnici- ma i učenicima završnih razreda, naglašavajući da je ovladavanje klasičnom baletskom igrom osnova na kojoj se nadaograđuju ostali savremeni pravci umetničkog plesa. Zahvaljujući dugogodišnjoj pedagoškoj praksi Ksenija Kecojević je bila uspešan prevodilac i stručni saradnik - redaktor udžbenika za nastavu klasičnog baleta. Autor je dve monografije: Škola „Lujo Davičo“ i udžbenika Klasičan balet za II razred srednje škole. Nosilac je brojnih nagrada, diploma, Ordena rada sa srebrnim ven- cem, Nagrade za životno delo Udruženja muzičkih i baletskih pedagoga. Posebno treba istaći da joj je Prosvetni savez Srbije dodelio zvanje pedagoškog savetnika, u rangu magistrature, na osnovu obimnog stručnog rada iz oblasti pedagogije klasičnog baleta na temu Tempo časa kao uslov i obaveza uspešne nastave. Ceneći ovaj izuzetno plodan i značajan doprinos razvoju naše umetničke igre, Predsedništvo Udruženja baletskih umetnika Srbije dodeluje Kseniji Kecojević, jedinom pedagoškom savetniku, odnosno magistru baletske pedagogije u našoj zemlji, Nagradu za životno delo 2009. godine.

Beograd 23. oktobar 2009.

(42) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev Veče igračkih minijatura – Do you still feed animals? i BoNet, Lea Mujića, Maše Kolar i Zorana Markovića i mini video film Color-Lab Vladimira Končara, Bitef teatar, 08. novembar 2009.

Maksi porcije ljubavi

Tri igračke minijature u koreografiji Lea Mujića, Maše Kolar i Zorana Markovića, prikazane pre zvaničnog početka glavne sezone u Bitef teatru, su sjajan nagoveštaj nove, uglavnom, plesne scene u Beogradu. Sadržajno bremenite kreativnim odje- cima života, ove minijature nisu, kao što najavljuju autori, mini-porcije ljubavi, vremena, uživanja, strasti, strpljenja i novca koji uvek nedostaje, već primer maksi- porcija savremene plesne umetnosti, koja bogatsvo ideja i oblika igre sublimira u onu tajnovistost pozorišnog čina, koji se, bez ikakve nedoumice, prima kao dragoceni dar. Autori ove večeri minijatura Kolarova, Marković i Mujić, već u Evropi priznati mlađi umetnici, školovani u Beogradu i Zagrebu, svoju premijernu predstavu, izve- denu u junu ove godine u Gradskom kazalištu u Sisku, doneli su u Beograd s pro- fesionalnošću koja se očekuje i nadahnutošću, sa trudom i pažnjom negovanog talenta i igračkog nerva. Minijatura Da li još uvek hranite životinje?(Do you still feed animals?) u postavci Lea Mujića imala je pulsirajući tok stalno raznovrsne duetne igre maštovitog emocionalnog savremenog plesa koji je u interpretaciji Maše Kolar i Zorana Markovića istraživao meru ljubavi, koja je, ipak, postala gubitak za oboje. Film-minijatura Color-Lab Vladimira Končara, po ideji i u koreografiji Kolarove i Markovića suvereno, zanimljivo, blago humorno tretirao je boje kao žive orga- nizme u uzajamnoj komunikaciji sa okolinom i ličnostima, čija se priroda ne ispoljava na površini, već je duboko zapretena u sopstvenim bićima. Završni Bonet , koji su postavili i odigrali Kolarova i Marković je visprena životna bajka o ostarelom bračnom paru koji i u skučenoj dosadi svakodnevice nalazi izvorište zajedničkog života bez kraja. I ovde, kao i u prethodne dve, iskričavom duhovitošću prožete minijature, najviše ocene zaslužuje za sinhronizovanost pokreta u plastičnom plesu protagonista, što se tako retko viđa na našim scenama.Ta uzajamna predanost, odsustvo lične nametljivosti, igračka perfekcija u čudesnoj slivenosti plesnih slika donosi zajedništvo koje rezultira fascinantnim duhovnim jedinstvom. Jer Maša i Zoran su očigledno dva tela, a jedna duša.

Orchestra 51-53 (43) Piše: Mirjana Zdravković

Veče igračkih minijatura – Do you still feed animals? i BoNet, Lea Mujića, Maše Kolar i Zorana Markovića i mini video film Color-Lab Vladimira Končara, Bitef teatar, 08. novembar 2009.

BITEF U POKRETU

U skladu sa osnovnom koncepcijom Bitef teatra da promoviše nove pozorišne stilove i tendencije, repertoar ovogodišnje sezone fokusiran je na osnivanje Bitef dans kompanije multimedijalnog i multikulturalnog plesnog izraza.To jest, na predstave istraživačke, eksperimentalne forme post- dramskog, fizičkog, muzičkog i vizuelnog profila. U planu su i radionice i panel diskusije, gostovanja inostranih i naših koreografa i reditelja iz Evrope, poput Gaja Vajzmana, Štefana Rokmana i drugih, posebno sa Balkana (tako su hrvatska i srpska plesna scena bile zastupljene zajedničkim plesnim projektom Ekscene i Stanice – centra za savremeni ples). Sezona Bitef u pokretu otvorena je plesnom minijaturom Da li još uvek hranite životinje? (Do you still feed animals?) u koreografiji Lea Mujića, a u izvođenju Maše Kolar i Zorana Markovića – naših i svetski poznatih umetnika. U savremenim kostimima dizajnerke Petre Daničić (košulje, lasteks pantalone – sivo na sivom, dva tela), veoma zanimljiva koreografija hibridne vizure kon- trapunktirala je baroknoj muzici Henrija Persela. Pod škiljavim svetlom noći, okruženi sivilom starinskih gradskih kuća, mladić i devojka, poput lutajućih pasa beskućnika, ukrštaju svoje želje, snove, neutoljene strasti, gladni svega što mašta može da dočara. Od prvog lirskog susreta do poslednjeg zagrljaja pri rastanku, u gorčini neostvarenih nadanja, vrsni igrači Maša i Zoran prikazali su nam, u početku minimalističkim kretnjama, a potom najvirtuoznijim duetima savremenog plesa zasnovanog na neoklasičnom izrazu kombinovanom sa slobodnim asocijativnim pokretima ekspresivnog naboja, dvoboj muškog i ženskog principa, u rasponu od lirskog do animalne želje za zbližavanjem, sjedinjavanjem i posedovanjem. Naziv ove jednočinke Da li još uvek hranite životinje? istovremeno je nadrealističan i simboličan, ali i ironičan. Može li ljubav da dosegne fantastične tvorevine mašte? Ili je ona samo „kašičica“ priželjkivanog? U koreografiji Kolarove i Markovića, mini video-film Color-Lab Vladimira Končara prikazuje na humoran i sumoran način „lečenje“ elektronskim šokovima nabeđene „bolesnice“ (u odličnoj interpretaciji M. Kolar), koristeći, karikiranim postupkom, boje i atmosferu psihijatrijskih ustanova. Igrajući se nervima gledalaca poput Hičkoka, znalački kombinujući groplanove, amerikene i totale nemog filma čije reči zamenjuje elektronska muzika, često onomatopejska, puna šumova, krikova, zujavih, škriputavih elemenata, Končar nam sugeriše strahotu „lečenja“ zdravih. U atmosferi strepnje, straha i šoka, besmisao kvazilekarske intervencije „eksperata“ za ispiranje mozga koji su odveć bukvalno shvatili frojdovsku analizu i terapiju, nameće se pitanje ko je lud, a ko zdrav i „pametan“? Završna jednočinka ovog terceta, BoNet, u koreografiji i virtuoznom izvođenju M. Kolar i Z. Markovića, sjajno je zamišljena i izvedena karikatura ostarelog bračnog para osuđenog na zajed- nički život. Za stolom, na stolu, kao na poprištu intimne svakodnevice, saputnici i sapatnici u ljubavi, surevnjivosti, dosadi, u nadmetanjima koja bivaju prekinuta naglim izlivima nežnosti, strasti, u nerazdvojivom kolopletu različitih htenja, senzibiliteta i mogućnosti, dva bića koja se vole, ali i kao da se mrze – izražavaju to minimalističkim „izjavama“ ljubavi, ali i surovim dvobojima; nežnim došaptavanjem, ali i žestokim erotskim bitkama, uz izlive požude; međutim, ta dva bića u neprestanoj borbi jačeg i slabijeg ipak ostaju zajedno. Sve dok ih smrt na razdvoji. Ritam vene- cijanskih bubnjeva, dinamika muzike, sve su slabiji i tiši. Do jedva čujnih otkucaja srca.

(44) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev Premijera predstave Paranoja šik , koreograf Isidora Stanišić, Bitef teatar, 13. novembar 2009.

Prepadnute manekenke

Zvanični početak sezone 2009/10. u pozorištu na skveru Mire Postavka Isidore Stanišić, posedovala je više jednoličnog Trailović obeležila je plesna predstava Paranoja šik u koreografiji minimalizma, no što se očekivalo. Na to je upućivala i muzi- Isidore Stanišić i izvođenju novoosnovane Bitef dens kompani- čka partitura Anje Đorđević, uglavnom laganog tempa, bri- je (Bitef Dance Company). žljivo i uhu prijatno instrumentalisana.Taj plesni minimali- I prethodnih decenija ova scena je ugostila većinu plesnih an- zam, danas već mnogo manje atraktivan, korišćen na našoj sambala, trupa, grupa, koje su pod raznim imenima i manje ili plesnoj sceni duže no što je neophodno, nudio je prilično više poznatim koreografima i izvođačima svojim estetskim i ravnu igračku partituru i podsetio na pre više godina viđenu kreativnim mogućnostima obogaćivale savremenu umetničku predstavu Tela Saše Valc ili pokreta insekata u Kresnikovom igru u Beogradu. Ernstu Jingeru, a, razume se, i na neka nagrađivana domaća dela. Za prvo ostvarenje novog ansambla, najavljenog kao elitna plesna trupa odabrana je postavka Isidore Stanišić, koja svojim nazi- Prepadnute manekenke, svesne opasnsti koje im zanimanje vom Paranoja šik ove dve reči, čiji je smisao odavno poznat, izvr- do-nosi, puzale su na tlu suprotstavljajući se bez mnogo žara će tako da poremećaj uma u medicini nazvan paranojom dobi- zamišljenoj pošasti. Odlično školovane igračice nove trupe ja obeležja dobrog života, koji odgovara važećim društvenim nor- Bitef teatra – Milica Pisić, Olga Olćan, Nevena Jovanović, mama, dok je šik vrsta ludila.To je, bez sumnje, bio odabrani Ana Ignjatović-Zagorac i Dejana Budiška su sve svoje ple- način da se savremeni tretman pomodnog života igrom izrazi sne zadatke primerno izvršile. Njihova znanja, iskustvo i kao paranoja, a ono što je vrhunski estetski oblikovan ukus – šik, nesebično izvođačko zalaganje zaslužuje priznanje uz želju predstavi kao poremećaj uma.A što da ne? I to je u toj ravni ideja da se nova beogradska plesna trupa ubuduće sa više radoz- osmišljen pogled na savremenost, koji se uveliko ispoljava u nalosti i kretivne smelosti oblikuje svoje nastupe. Dovoljno pomodarstvu. je prisetiti se sa uvažavanjem Valcera, Organizacije rada i Razmatrajući doprinose ostvarivanju ovakvog koncepta predsta- drugih ostvarenja u opusu Isidore Stanišić, koja inspirišu i ve posebno treba istaći scenografiju Saše Ivanovića, koja je svo- svakako doprinose da novi an-sambl ubuduće sa uspehom jim nijansama beline oplemenila ne tako veliki scenski prostor ispuni svoju misiju još jednog ozbiljnog promotera savreme- Bitef teatara, zatim izuzetno skladne po kroju i sivo-belom kolo- nog plesa u našoj zemlji. ritu kostime Ivane Vasić i dizajn svetla Dragana Đurkovića u zelenoj, plavoj, žutoj i crvenoj boji, koje karakterišu stepe rizika u američkom nacionalnom bezbedonosnom sistemu.

Orchestra 51-53 (45) Piše: Mirjana Zdravković

Premijera predstave Paranoja šik , koreograf Isidora Stanišić, Bitef teatar, 13. novembar 2009.

Modni hit - beznađe

Nova direktorka Bitef teatra, Jelena Kajgo, osmislila je re- zavisno od nijansi: pink, narandžasto, žuto, plavo i crveno pertoar za sezonu 2009/10. ne samo istraživačkim, savre- (realizacija Dragana Đurkovića). Ivana Vasić, kao inventi- menim alternativnim predstavama multimedijalne i multi- van kostimograf, tokom predstave koja podražava mane- kulturalne vizure, već je osnovala i stalnu igračku grupu kenski šou dodaje igračicama „zaštitu“ - maske za lice, šeši- Bitef igračka kompanija (Bitef Dance Company), sinkretičku re sa skrivajućim velovima, crvene i žute rukavice, kao sim- po stilu. bole straha i zebnje od nepoznatog. No tok događaja ukazuje na uzaludnost takve zaštite. Uz odlično komponovanu Novo usmerenje potvrđuje i premijera Paranoja šik Isidore elektronsku muziku Anje Đorđević, muziku koja ubedljivo Stanišić. Preokrećući značenje izraza „paranoja“ i „šik“ (reč sugeriše osnovnu ideju koreografa, vrsne igračice savreme- grčkog porekla paranoja u „lep, dopadljiv, pomodan shodno nog stila i senzibiliteta, Ana Ignjatović-Zagorac i Olga Ol- društvenim normama“, a francusko chic u „vrsta ludila, ćan, bile su posebno ekspresivne u daljem toku predstave, u poremećaj uma“), Stanišićeva je kao osnovnu ideju uzela solima grčevitih, skoro histeričnih reakcija, propinjući se i nemogućnost komunikacije, osećanje straha, teskobe i otu- valjajući se po podu u očajničkoj bespomoćnosti. Zajedno đenosti u jednom zatvorenom svetu i vremenu koji ne sa Milicom Pisić i Nevenom Jovanović, u paroksizmu bez- dopuštaju neke osnovne ljudske potrebe: ljubav, prijatelj- izlaza, one skaču u zidove, probijajući ih. No ostaje nejasno stvo, zbližavanje. U izvanredno lepom dekoru (Saša Iva- da li je to „skrivanje u mišju rupu“, beg od stvarnosti, ili de- nović), belih, reljefno oblikovanihå zidova, kreću se jedna finitvno oslobađanje od teskobe i bezizlaznosti. Što nago- pored druge, ne dodirujući se, četiri igračice-manekenke, veštava i sekvenca kad jedna igračica zalazi u publiku, kao obučene u belo latest fascion-finest quality, u visokim čizmi- da od nje traži odgovor, kao i poslednja scena, u kojoj četi- cama i sa čipkastim okovratnicima. Usporenim minimali- ri igračice prilaze zadnjem rikvandu zaklanjajući telima i stičkim gestovima šakâ i jedva vidnim kretnjama tela, kao u ono malo žmirkave svetlosti i video projekcija. Četiri crne stuporu, bezvoljno, ispunjene prazninom i letargijom, „na- mrlje njihovih tela u kontralihtu deluju veoma upečatljivo. preduju“ bez komuniciranja iz zadnjeg dela scene ka pro- Beznadežno. Veoma pesimistično intonirana predstava Sta- scenijumu. Atmosferu straha, dosade i bezizlaznosti signa- nišićeve prilično se razlikuje od njenih prethodnih, u koji- lizira i američki sistem svetla za označavanje stepena opa- ma ima nade i humora. Za ovu bi se kratko moglo reći – snosti, za sve izrazitiji rizik ugroženosti koja se povećava strah, očajanje, mrak.

(46) Orchestra 51-53 Piše: Milena Jauković Premijera predstave Paranoja šik , koreograf Isidora Stanišić, Bitef teatar, 13. novembar 2009.

Riskantni izazov stvaralačkog traganja

Svojim ovogodišnjim sloganom Bitef u pokretu, ova pozorišna kuća slikovito je nagovestila svoju repertoarsku orijentaciju, a osnivanjem Bitef Dens Kompanije (Bitef Dance Company), ovakvo nastojanje dobilo je i svoje značajno konkretno uporište. Premijera predstave Paranoja šik, autora i koreografa Isidore Stanišić, ostaće zabeležena upravo kao prvi izvedeni projekat u realizaciji ove plesne trupe, usmerene ka promovisanju savremenog plesnog izraza u našoj pozorišnoj sredini. Oduvek blagonaklono praćena od strane stručne javnosti, u stvaralačkoj ličnosti I. Stanišić davno su uočena sva bitna obeležja markante stvaralačke figure. Bilo da se radilo o umetnički potresnom ostvarenju Kopile, ili o njenom, svojevremeno, veoma suptilnom igračkom iščitava- nju Grasovog Limenog doboša u svoj njegovoj složenosti, bilo da je reč o njenim briljantnim koreografskim minijaturama u kojima su njen toliko redak koreografsko-igrački senzibilitet, kao i zavidna igračka spremnost, dolazili do punog izražaja, stvaralaštvo Isidore Stanišić je na sebe uvek iznova skretalo pažnju. Predstavom Paranoja šik, Isidora Stanišić je samo potvrdila ono što se dalo naslutiti još pre nekog vremena: njen dosadašnji koreografski rad zašao je u period značajne transformacije izra- žajnih sredstava i poprimanja sasvim drugačijih scensko-koreografskih okvira. Vidno se pri- klonivši veoma zastupljenoj, ali svakako ne i jedino relevantnoj evropskoj koreografskoj ten- denciji, prepoznatljivoj po svom koreografskom minimalizmu i scenskoj svedenosti svake vrste, I. Stanišić se naprosto nije našla u najpogodnijem ambijentu da publici pruži onaj najbolji deo koreografskoga u sebi. Iako, ni ovoga puta, njena lucidnost na planu tematskog os- mišljavanja dela nije zatajila, ipak se pokazala kao nedovoljno moćna da ublaži opšti utisak da je I. Stanišić mogla pružiti daleko više. U središte svoga dela, Isidora Stanišić postavlja svu pro- blematičnost američkog nacionalnog bezbednosnog sistema, usmerenog ka proceni stepena opasnosti u neposrednom okruženju, naročito se fokusirajući na mehanizme rađanja panike i straha, kao očekivanih implikacija ovog uznemirujućeg odnosa prema spoljašnjem svetu. I dok ovaj, realno postojeći sistem, sadrži jasno diferencirane nivoe, krećući se od zelenog signala, kao najbenignijeg, sve do crvenog, kao oznake alarmantnog stepena opasnosti, pružajući koreografu, na ovaj način, veliki prostor za razvijanje koreografsko-igračke gradacije, opšti ton predstave od početka, pa sve do njenog kraja, ostaje ravan i nepromenjen. Daleko od svake koreografske nepredvidivosti i vrcavih poentiranja, prisutnih u njenim dosadašnjim radovima I. Stanišić, u ovoj predstavi, međutim, jednolični koreografski sklopovi se neprestano nižu, a in- sistiranje na stalnom ponavljanju pojedinih pokreta, kojima se, pretpostavljamo, računalo postizanje sasvim drugačijeg efekta, odisalo je, kako je predstava vremenski odmicala, sve za- mornijom monotonijom. U premijernom izvođenju angažovani igrači Bitef dens kompanije, Olga Olćan, Ana Ignja- tović-Zagorac, Nevena Jovanović i Milica Pisić, zaslužuju svaku pohvalu, kada je u pitanju sprovođenje koreografskih zamisli, iako smatramo da je veliki igrački potencijal ovih protagonistkinja ostao u potpunosti neiskorišćen. Jasno izraženog igračkog karaktera, one su u okvirima svog uvežbanog i tehnički savladanog izvođenja, ubedljivo interpretirale osećaje sapeto- sti, neuroze i bazične nesigurnosti savremenog čoveka, čemu su svakako doprinela stilski adekvatna, iako u nekim segmentima pomalo déja vu, kostimska i scenska rešenja Ivane Vasić i Saše Ivanovića. Kad god se radi o paralelnim, „živim“ stvaralačkim procesima, sprega koreografskog rada i komponovanja muzike posebno stvarane za tu priliku, uvek je veoma osetljiva simbioza koja se, iz vizure autorâ, neretko čini kao jedina „prava“, moguća i adekvatna. I zato, bez i najmanje namere da zađemo u ovaj tanani odnos, niti da na bilo koji način uplivamo u domen muzi- čke analize dela kompozitorke Anje Đorđević, ne možemo se otrgnuti utisku, da bi i sâmo koreografsko viđenje date teme bilo daleko dinamičnije i interesantnije da muzika sama sobom nije dodatno potencirala tu jednoličnost, koja je predstavu Paranoja šik, u njenom finalnom obliku, koštala utiska jedne nedorasle realizacije, verovatno daleko superiornije zamisli.

Orchestra 51-53 (47) Piše: Milica Zajcev

Divertisman Romskog teatar Suno e romengo Centar za kulturnu dekontaminaciju – Paviljon „Veljković“, 26. decembar 2009.

Radosna igra srećnih ljudi SONJA ŽUGIĆ

Divertisman romskih stilizovanih nacionalnih igara iz više evropskih zemalja (po uzoru na Riverdens) činio je predstavu Teatra Suno e romengo odnosno Romski san na srpskom jeziku, autora i reditelja Zo- rana Jovanovića, koju je 20 članova ovog teatra izvelo u Centru za kulturnu dekontaminaciju – Pa-viljo- nu „Veljković“ u Beogradu. Jedino profesionalno romsko pozorište u Srbiji, pa i u Evropi, je svojim nastupom odsanjalo, zajedno sa publikom, radosnom igrom srećnih ljudi san o veri u ljubav, optimizam u kovanju sopstvene sudbine, tajne ciganskog proricanja, prkosnu i ponosnu volju i svesnost koliko ples može biti iskreno emocionalno zavodljiv i uzbudljiv. Deset odabranih igara je zaista predstavljalo World Gipsy Dance u kojem je svaki sudeonik sa iskrenim radovanjem i predavanjem strasnoj igri i muzici, punim srcem - bez ostatka, svakim pokretom, svakim damarom svoga tela, pretvarao san o svojoj pozorišnoj misiji u javu. Melanholična Ciganska tuga, taj- novito Proricanje sudbine, pritajena erotika u Igri zavodjenja posedovale su iskonsku ritualnost, dok su stilizovane romske igre sa njihovih staništa – ruska, vranjanska, turska, rumunska i vojvođanska imale veoma studiozne plesne sadržaje. Posebno je spretna i razbuktalo temperamentna bila savremena igra, koju su izveli mlađi članovi Romskog sna. Celo romsko plesno veče bilo je veoma dobro osmišljeno, jer se nije oslanjalo na trenutne estradne efekte. Naprotiv, svaka od odigranih plesnih celina bila je prože- ta koliko bujnom radošću toliko i romskom duhovnošću i optimizmom, koje srećne ljude čine još sreć- nijim, jer mogu da se profesionalno bave umetnošću igre i muzike koje su suštinske osobenosti romskog naroda. Romska predstava koja je trajala, nažalost, samo jedan sat, protekla je u trenu, pa je i razigrani nastavak izvođača i publike bio zaista spontan i veseo, što je prava blagodet u ovim (tvrde) kriznim vremenima.

(48) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev Piše:Mirjana Zdravković Zvezde ruskog baleta – gala baletski divertisman, Sava centar, 29. novembar 2009.

Praznik klasičnog baleta Mladi baletski prvaci i solisti

Zahvaljujući preduzimljivosti službi Sava centra beogradska pub- Genadi Janjin, umetnički direktor Baleta Boljšog teatra, predstavio lika ima povremeno sjajnu priliku da uživa u vrhunskoj klasičnoj je u Sava centru mlade baletske prvake i soliste ovog pozorišta di- baletskoj igri vodećih ruskih umetnika. Ovoga puta praznik kla- vertismanom iz najpoznatijih klasičnih i neoklasičnih baleta. Tom sičnog baleta podarili su prvaci i solisti Boljšog teatra u Moskvi, prilikom i lično je odigrao duhovit komični solo Monolog Modesta koji su sa besprekornim poznavanjem ovog stila umetničke igre u koreografiji V. Vasiljeva, fragment iz predstojeće predstave An- izveli duete iz romantičnog, tradicionalno klasičnog i neoklasi- juta. Publika je imala priliku da vidi ne samo duete iz najpoznati- čnog repertoara. Do poslednjeg mesta ispunjen parter i galerija jih baleta kao što su Krcko Oraščić, Rajmonda, Labudovo jezero, Spa- Sava centra su sa iskrenim oduševljenjem pozdravili ovaj gala rtak, ili Klasični duet Gzovskog, već i manje poznate fragmente iz koncert, s obzirom na činjenicu da je kod nas klasični repertoar Vajnonenove postavke Plamena Pariza, kao i Valtenbergovu Tara- sveden na izuzetno malo baletskih dela. ntelu. Posebnu poslasticu za stručnjake i publiku predstavljali su Izvođenje veoma zahtevnih romantičnih postavki Ogista Burno- dueti iz baleta Ogista Burnonvila kojima dominira romantičarska nvila Festival cveća u Đensanu i Silfida izveli su stilski i tehnič- klasika, ali i fantastika: Lovenskjoldova Silfida i Festival cveća u ki besprekorno A. Staškevič i V.Lopatin i M. Mišina i D. Za-gre- Đensanu (muz. Helsred-Pauli), za razliku od francuskih romantič- bin. Posebno treba istaći sigurnost i lepotu malih i velikih skoko- nih baleta, u kojima je dominirala igračica, Žena-Vila, nadstvarno va i čistotu mnogobrojnih okreta aktuelnog pobednika čuvenog biće, Burnonvil je na pijedestal uzdigao muške uloge. Vazdušastim Baletskog takmičenja za mlade umetnike u Moskvi Dmitri Za- stilom, malim i velikim skokovima i zanoskama, sanjarskom prefi- grebina, kao i lakonogu igru V. Lopatina, koji je složenu varijaci- njenošću, muzikalnim nijansiranjem, anticipirao je energičnost, ju iz Silfide odigrao virtuozno.Duete iz tradicionalnih klasičnih snagu i herojsko držanje junaka budućih ruskih dramskih baleta. baleta Krcko Oraščić, Rajmonda, Labudovo jezero, gosti iz Rusije Ali i aktivnim učešćem celokupnog ansambla u radnji. Sve je to su izveli uz puno poštovanje baletske klasike, ali i izvesnim uslo- uticalo na Gorskog, Jansona, Zaharova, Grigoroviča i druge. Žen- žnjavanjem pojedinih pasaža standardnih postavki velikih kore- ske uloge su bile naglašeno poetične, lebdeće, ljupke, a osnovno ografskih majstora. stilsko obeležje bilo je elegantna odmerenost, uzdržana emocija Plemeniti adađo Odete i Zigfrida iz 2. čina Labudovog jezera u snažnog naboja izraženog pokretima. Ugledajući se očigledno na interpretaciji primabalerine Ane Antoničeve poznate našoj pub- Burnonvila i na nasleđe koreografâ, igračâ i pedagogâ rusko-fran- lici i prvaka Egora Kromušina odlikovao se preciznom tehni- cusko-italijanske provenijencije, Janjin nam je predstavio novu ge- kom i lirskom izražajnošću, dok je odlomak iz Spartaka dao više neraciju moskovskih klasičnih umetnika virtuozne tehnike, kako u mogućnosti Antoničevoj da prikaže dramatičnu herojsku igru solima tako i u fantastičnim, skoro akrobatskim podrškama u due- Egine, no Kromušinu koji je naslovnu ulogu na nedavnoj premi- tima, umetnika koji sa lakoćom tumače i karakterne i lirske uloge, jeri u Moskvi odigrao spektakularno. Njihovo zajedničko atraktiv- uz naglašene i veoma individualno obojene dramske pasaže. no izvođenje vazdušnih podrški u postavci J. Grigoroviča bilo je Ana Antoničeva i Egor Kromušin, prvaci Boljšog, odigrali su čuve- praćeno srdačnim aplauzom na otvorenoj sceni. ni duet iz 2. čina Labudovog jezera (Čajkovski - L. Ivanov) sklad- Jedno od tehnički najsloženijih, pa i najatraktivnijih dela klasi- no i na tehničkoj visini. Uz malo više lirske topline i finesa u epol- čnog baleta Grand Pas Classique u postavci Viktora Gzovskog na manima i pokretima ruku u interpretaciji Belog Labuda i sola iz muziku Obera (izvođeno i kod nas tokom minulih decenija) igra- Spartaka (Hačaturjan-Vasiljev), igra Antoničeve bila bi potpunija. li su solidno Ana Tihomirova i Andrej Bolotin. Egor Kromušin odigrao je Spartaka, pobunjenog roba, tehnički Tarantelu u koreografiji Valtenberga izveli su poletno i muzikalno virtuozno, ali i njemu je nedostajao emotivni naboj heroja koji u A.Leonova i V.Lantratov, dok su M.Mišina i D.Zagrebin svojim borbi za slobodu žrtvuje svoju najveću ljubav i vlastiti život. U istoj mladalačkim šarmom obojili herojski duet iz baleta Plamen Pari- ulozi, V. Vasiljev i V. Godunov bili su potresni. Šarmantni, preciz- za B. Asafjeva, koji se skoro čitav vek izvodi u tradicionalnoj kore- ni i razigrani u Krcku Oraščiću (koreografija Grigoroviča), a lirski ografiji V.Vajnonena. prefinjeni u Silfidi (muz. Lovenskjold) bili su Anastasija Staškevič Sadašnji umetnički direktor baletskog ansambla Boljšog teatara i Vjačeslav Lopatin, koji su izveli svoj duet muzički i stilski pri- Genadi Janjin odigrao je simpatični, nama poznat groteskni solo merno, dok su Marija Mašina i Dmitri Zagrebin (dobitnici Nag- iz Baleta Anjuta, što je naša publika sa odobravanjem prihvatila. rade „Čajkovski“) potvrdili svoj izuzetni umetnički nivo u duetima Po nepisanom pravilu završnica ovakvih baletskih divertismana iz Festivala u Đensanu i Vajnonenove verzije Plamena Pariza. Vr- pripada velikom klasičnom duetu iz Minkusovog Don Kihota, hunsko scensko izvođenje prikazali su nam i solisti Boljšog teatra: koji su ovom prilikom odigrali Ana Tihomirova (pomalo nesig- Ana Leonova i Vladislav Lantratov u Rajmondi Glazunova (kor. urna u tehnički baravuroznom fueteu) i zaista virtuozni igrač An- M. Petipa), a Ana Tihomirova i Andrej Bolotin u Oberovoj Igri za drej Bolotin. S obzirom da su na tekućem repertoaru beograds- dvoje (kor. Gzovski). Gala veče okončalo se trijumfalno, savršeno kog Baleta samo dva klasična baleta Labudovo jezero i Don Kihot, usklađenom i efektnom igrom Ane Tihomirove i Andreja Bo-loti- nastup zvezda Boljšog teatra bio je prilika da se starija publika bar na, sa skoro akrobatskim podrškama, u virtuoznom duetu iz 3. čina podseti otmenosti i blistavog sjaja klasičnog baleta, a mlađa, koja Don Kihota (Minkus-A. Gorski). ga gotovo i ne poznaje, ovaj istinski praznik umetničke igre doživi U efektnom osvetljenju i sa umesno odabranim video-projekcija- kao izuzetan i snažan umetnički i kulturni događaj. ma, u divnim klasičnim kostimima, igrači Boljšog teatra dočarali su nam lepotu, eleganciju i bravuru klasične škole ruskog baleta.

Orchestra 51-53 (49) Piše: Milena Jauković Zvezde ruskog baleta – gala baletski divertisman, Sava centar, 29. novembar 2009.

Neuverljivi sjaj zvezda

50 Orchestra 2010. Gostovanje baletskih umetnika Boljšog teatra, očekivano i Moglo bi se reći da su najatraktivniji deo koncerta pred- sasvim razumljivo predstavlja, gotovo već tradicionalno, je- stavljali muški igrači. Mladi i perspektivni, Vjačeslav Lo- dan od vodećih kulturnih događaja. Genadi Janjin, umetni- patin, Vladislav Lantratov i Dmitri Zagrebin, tehnički su čki direktor Baleta Boljšog teatra, ujedno i autor izvedenog superiorno izveli najkompleksnije solo deonice, dajući pri- programa, opredelio se za formu divertismana kojoj se na mat tehničkoj strani svoga nastupa, što je svojstveno posed- svim svetskim pozornicama, u sličnim prilikama, najčešće i nicima vrhunske baletske škole i sasvim prirodno u slučaju pribegava, usled njene pogodnosti da, svojim revijalnim ka- igrača koji tek stasavaju. Ovoga puta, nažalost, beogradska rakterom, efektno predstavi baletske umetnike. Program je publika se nije našla u mogućnosti da se na adekvatan način sadržao one najčešće izvođene duete, koji predstavljaju op- upozna sa igračkim umećem Egora Kromušina, jer se ove šte mesto kada su u pitanju baletski koncerti divertismans- večeri, ovaj mladi igrač u usponu, našao u pukoj partnerskoj kog tipa. Ovako konvencionalno osmišljen program sam po ulozi. Mlada Marija Mišina je, takođe, demonstrirala uspe- sebi ne predstavlja kamen spoticanja, niti bi ovom prilikom šno savlađivanje i najtežih virtuoznih zadataka, ali u potpu- to bilo posebno apostrofirano, da nužno sobom ne podra- nosti lišeno one nužne doze igračke otmenosti i umetničke zumeva upravo neke od tehnički najtežih i interperetativno „kompletnosti“ koji bi doprineli osećaju vrhunske umetno- najzahtevnijih deonica klasičnog baletskog nasleđa. Suo- sti. Osetan nedostatak umetničke zrelosti i interpretativne čeni sa ovom scenskom formom, po svojoj prirodi lišenoj snage, zbog čega su njihove solo varijacije mnogo puta to- scenografskih elemenata, konkretnog libreta i šireg kontek- kom večeri odavale, za ovu priliku, ipak nedopustivi utisak sta izvornog baletskog dela, kome izvedeni odlomci nomi- jednog korektnog, ali pukog „školskog“ manira izvođenja, i nalno pripadaju, igrači Boljšog teatra suočili su se sa jed- više smo nego sigurni da će se otkloniti sa godinama inten- nim, svakako najkomplesnijim izazovom u baletskoj umet- zivne igračke prakse. Najavljena kao buduća nada, Ana-sta- nosti: da u kristalno čistoj i ogoljenoj, akademskoj formi, sija Staškevič nastupila je u pas de deux iz baleta Krcko Ora- demonstriraju svu blistavost i virtuoznost klasičnog balet- ščić, koji je svojim tehničkim sklopom sasvim primeren igra- skog repertoara. ču na početku karijere. Pa ipak, Staškevičeva nije pokazala A budući da je ovde reč o nastupu vodećih solista čuvenog tehnički zadovoljavajući nivo izvođenja, što će naročito doći i slavom ovenčanog Boljšog teatra, u kome se baletska tra- do izražaja u duetu iz baleta Silfide koji se pokazao kao pot- dicija nesmanjenim intenzitetom i bezupitnom stručnošću puni promašaj, budući da ova deonica predstavlja jednu od neguje već punih 230 godina, kriterijumi za kojima se po- stilski najsloženijih partija, kojoj ova mlada balerina još nije vodi ova analiza gostovanja ruskih igrača nužno su se na- dorasla. Zbog svega navedenog, a shodno statusu i njemu metnuli kao vrlo visoki, jer se od najboljih, sa punim pra- pripadajućem iskustvu, od nastupa Andreja Bolotina u Gra- vom, oduvek očekivalo – ono najbolje. I zato, prenebregnu- nd pas de deux, kao i u pas de deux iz baleta Don Kihot, oče- ti izvesne stručne i umetničke propuste kojima se ovom pri- kivalo se daleko više. Nesumnjivo zadobivši naklonost publikom dozvolilo da se potkradu, predstavljalo bi izraz zane- like, Ana Tihomirova je svojim urođenim, izrazitim scen- marivanja svih do sada postignutih, i toliko puta iznova skim šarmom kompenzovala izvesnu tehničku nesigurnost potvrđenih, najviših dometa baletske umetnosti, ostvarenih i uočljivu nepreciznost, kao prirodno ishodište, za igrača upravo na sceni Boljšog teatra. U tom smislu, ostajemo upi- njenog statusa, ipak pretenciozno odabranih numera (Gra- tani šta je moglo dovesti do tako uočljivo neuspelog kom- nd pas de deux i pas de deux iz baleta Don Kihot). Stilskom promisa, napravljenog na planu odabira igrača, koji će, a što odmerenošću, zahvaljujući kojoj smo bili u mogućnosti da, je možda od svega najproblematičnije, ne libeći se, stajati bar fragmentarno, naslutimo onu specifičnu blistavost rus- iza imena baletskih zvezda Boljšog teatra. Jer, formalno gle- kog pristupa negovanju klasičnog repertoara, odlikovali su dano, osim prvakinje baleta Ane Antoničeve, prema deci- se nastupi Ane Leonove, naročito u pas de deux iz baleta dno ustrojenoj umetničkoj hijerarhiji Boljšog teatra, polovi- Rajmonda, kao i Ane Antoničeve koja je predstavila adagio nu predstavljenih igrača činili su umetnici koji nose zvanje Belog Labuda. Ovom prilikom, prvakinja Boljšog teatra se solista, dok su drugu polovinu, međutim, predstavljali igra- opredelila za nešto brže, i samim tim, manje prefinjeno iz- či koji i dalje u svojoj matičnoj pozorišnoj kući zvanično vođenje ovog dueta koji se, uglavnom, najradije izbegava u pripadaju - baletskom ansamblu (corps de ballet). Ovaj, sva- koncertnim okolnostima, budući da njegovo apstrahovanje kako, notorni uvid u formalni status naših gostiju, pokazao iz izvornog baletskog dela Labudovo jezero, u nedostatku se kao najpouzdaniji put sagledavanja uzroka dominiraju- ženskog ansambla i specifične „labudovske“ atmosfere, neu- ćeg utiska ove baletske večeri: izostanka dostojanstvenijih mitno odaje osećaj nedostatne „istrgnutosti“. I na kraju, os- reprezenata ruske baletske tradicije koji bi svojom interpre- taće nejasni razlozi nedopustivog kombinovanja orkestar- tativno-tehničkom raskoši i scenskom dominantnošću bili skih i klavirskih muzičkih snimaka, čija je reprodukcija u mogućnosti da ovu baletsku večer uistinu učine „nezabo- podlegla neobjašnjivoj nemarnosti, tim pre što je imponu- ravnom“. jućom kompetentnošću i istrajnošću u negovanju upravo muzičke komponente u baletskom stvaralaštvu, ruska baletska tradicija oduvek bila prožeta nesagledivom snagom.

Orchestra 51-53 (51) Piše: Milena Jauković Ko bi hteo mamu kao moju?, premijera, autorka Dalija Aćin, Malo Pozorište “Duško Radović”, 24. januar 2010.

Pomanjkanje univerzalnog NENAD MILOŠEVIĆ

Predstava Ko bi hteo mamu kao moju, izrađena je prema konceptu i tilno i neosetno preuzela ulogu ritma i melodije celokupne predsta- koreografskoj viziji našeg afirmisanog koreografa mlađe generacije ve, bivajući, u samoj svojoj potenciji, i više nego podoban ambijent i Dalije Aćin. Po svojim formalnim karakteristikama, ovo delo pred- krajnje sugestivan okvir za građenje onog finalnog – konkretnog stavlja multimedijalni scenski oblik, koji je, kao takav, svoje umetni- scenskog dešavanja i plesnog obraćanja same autorke publici. čko i stilsko utemeljenje, u inostranim okvirima, stekao još pre više Međutim, analiza građenja upravo ovog segmenta predstave pruža decenija. Potom se, kroz nebrojene istraživačke pokušaje, neslućenih nam uvid u određene dramaturško-koncepcijske manjkavosti koje se tematskih i strukturnih raznolikosti, ova forma uvek iznova činila ne čine zanemarljivim. Prepoznatljivog, energičnog igračkog tempe- aktuelnom, u korak prateći savremeni koreografski senzibilitet na ramenta i dominantne scenske pojave, ostajući verna svojoj koreo- njegovom putu vratolomnih koncepcijskih meandriranja. I zato, grafskoj leksici, Dalija Aćin je, ovoga puta, propustila i više nego nimalo ne čudi da se Dalija Aćin, kao vrsni poznavalac i neposredni pogodnu mogućnost jednog temeljnijeg i smislenijeg povezivanja svedok svetskih savremenih koreografskih tendencija, odlučila upra- svog plesnog materijala sa dramaturškim okvirima koje je prethodno vo za ovaj vid scenskog izraza, sa kojim se i u našoj pozorišnoj sre- učinila obećavajućim. Iako je plesni deo predstave i stavljen u funk- dini sve češće susrećemo. ciju simboličnog ukazivanja na onaj segment autorkinog života koji ona čvrsto i odlučno želi da zadrži izolovanim u odnosu na porodi- Sâmo središte predstave čine dokumentarni snimci iz svakodnevnog čni život, zbivanja na sceni sa tekstom koji se sluša, i snimcima koji života Dalije Aćin i njene ćerke Marise, prepušteni ad hoc selekciji se odvijaju, korespondira u toliko neodgovarajuće maloj meri, da se Milana Markovića koji, na ovaj način, postaje i svojevrsni izvođač. stekao utisak jedne neubedljive i nekoherentne celine, koja se time Tokom čitave predstave, ovaj video materijal biće praćen audio zapi- okrenula „protiv sebe same“, nezadrživo klizeći u jednoličnost i som Marisinih intimnih, iskrenih, detinjasto formulisanih obraćanja dosadu. Predstava je odmicala pravolinijski, monotonim tempom, majci. Ona su prvenstveno fokusirana na detetov pokušaj razumeva- kao da se sve vreme nalazi na svome početku, pružajući krivi utisak nja uzroka majčine specifičnosti u odnosu na druge majke, majčine da će u svakom sledećem trenutku krenuti dalje. Desilo se da je pri- potrebe za vođenjem vlastitog emotivnog i društvenog života, a sve kazana tematika, koja je sa puno osnova mogla pretendovati na u želji da majku, iz dečije vizure potpuno predanu svom poslu i otr- opštost značenja, ovoga puta ostala na nivou prikaza jednog krajnje gnutu od svega svakodnevnog, prizove sebi, da na trenutak bude tu, partikularnog odnosa majke i ćerke. Pomanjkanje istrajavanja u stu- uz nju...i samo za nju. Prepuštena nespornom, već više puta osvedo- dioznijoj idejnoj i scenskoj elaboraciji dramaturškog polazišta, ovoj čenom imaginativnom kapacitetu ove autorke, Marisina pitanja su, predstavi je, nažalost, neumitno preprečilo put ka ostvarivanju uni- zahvaljujući svojoj nijansiranoj dinamici i obrtima u intonaciji, sup- verzalnijeg smisla.

(52) Orchestra 51-53 Piše: Mr. Nela Antonovic Ko bi hteo mamu kao moju?, premijera, autorka Dalija Aćin, Malo Pozorište “Duško Radović”, 24. januar 2010. Intimizam i umetnost

Projekti Dalije Aćin do sada su nas iznenadili, začudili, provocira- mu umetnikovog života, te se problematizuju životni izbori umet- li, prodrmali, zapitali..., te su nas razmazili da od svakog novog nika. Značaj kritičke svesti kroz samokritički koncept dovodi do projekta očekujemo neočekivano. Ako je suština inovativnog u kristalno jasne strukture izbalansirane na preseku različitih medi- Adornovom stavu da novo nastaje tamo gde je nepogrešivo prisutna i ja. U kontekstu različitih medijacija status rekonstrukcije života želja za novim, tada, svakako, autorki nepogrešivo polazi za rukom Dalije Aćin, kroz iskrenu umetničku aktivnost, pruža otvorenu da se svrsta u najradikalnije savremene umetnike izvođačke umet- mogućnost da na postavljena pitanja možemo, umeli to ili ne, da nosti u Evropi. odgovorimo, kao i na pitanja međuljudskih odnosa uopšte, što nas Predstava se ne može posmatrati samo i isključivo sa aspekta ples- dovodi u tačku gde nema više pitanja. nog projekta ili aspekta dramaturgije, jer njena kompleksnost zah- Teatar relacione estetike Nikole Brunoa, ovde dobija afirmaciju, jer teva ulazak u fenomen. Iako se čini da je predstava namenjena važnost pitanja deteta prelazi u opštost, u pitanja koja dodiruju ro- majkama, pa i deci, ona prerasta u nivo kritike međuljudskih odno- ditelje, decu, ali i svakog od nas koji smo ih postavljali tokom naših sa posredstvom samokritike, gde se svaki gledalac može dovesti u iskustvenih života. Kao žena koja dvadeset pet godina radi u otvo- situaciju da prepozna, ako hoće i ume da žudi za novim tumače- renom procesu istraživanja pozorišta Mimart i kao majka, prepoz- njima pozorišta, i sebe samoga, nameru ovog projekta. najem tu složenu istinitost, ali ovaj projekat koji prevazilazi lični Dalija Aćin nas veoma smelo uvodi u intimni život koji se paralel- stav, pa prerasta u opštost, jer je baziran na odnosima, emocijama no otkriva kroz vizuru deteta posredstvom pitanja, kroz video i profesionalnom opredeljenju koje dovodi do specifične životne materijal dve projekcije intimnog trenutka ljubavi i dokumetarnog situacije. života njene ćerke, te njene virtuozne igre što prerasta u sinerget- Paradoksalno, proces proširivanja funkcije tela i gubljenje njegove ski potencijal potisnutog u umetniku. Simulakrum postaje mapa celovistosti Dalija Aćin izražava kroz plesno telo koje govori o gu- uma Dalije Aćin gde se analizira i sintezuje problematika prosto- bljenju tela u savremenom društvu. Koreografski, vizuelni i zvučni ra života. Pitanja Marise Aćin su strategija performativnog sub- impro session prerasta u odraz života te postaje strukturalna osnova jektivizma ali i objektivizma, spremna na rizik, te imaju efekte na za promišljanje o socijalnim odnosima. Video i zvučna interven- realnost izvođenja performansa, ali i na gledaoca kroz prepoznava- cija na licu mesta dramaturga Milana Markovića nepredvidivo nje komunikacijskog koda. Unutar Marisinih postavljenih pitanja utiče na tok Dalijinog plesa, baš kao što se i realno dešava u živo- su autonomne plesne celine kao preispitivanja majke i pokušaji tu. Predstava nije samo umetnička artikulacija već se svaki put odgovora, koja kroz izvođenje postaju otvorena pitanja za prostor stvara nova situacija i drugačijost realnosti predstavljanja života. ekspresije, empatije, kontemplacije, odabira, životnog stila, ljuba- Pitanje zašto nema početka i kraja konkretizovanog u ovoj pred- vi..., kako za performere, tako i za gledaoce. stavi, provociralo me je i dovelo do odgovora. Bez naglašenog Razvijanje socijalnog znaka otpora, kroz Marisina pitanja, uspo- početka i kraja, ova predstava stimuliše na razmišljanje o otvore- stavlja se ne samo reprezentacija mišljenja kroz plesni materijal, nom procesu rada, ali i na trenutak života umetnice Dalije Aćin, u koreografiju, već se vidi odnos estetike prema socijalnom proble- ovom trenutku. NENAD MILOŠEVIĆ

Orchestra 51-53 (53) Piše: Milica Zajcev Mirisi cimeta, premijera, koreografi Guy Weizman i Roni Haver (Izrael/Holandija), Bitef teatar. 03. mart 2010.

Potraga za ljubavlju

Oaze izvesne gotovo humorne liričnosti bile su zahvaljujući svom humanom odsjaju upravo potvrda suštinskog poimanja predstave Vajcman - Haver. Tako ostaje u sećanju ples trija – dve igračice i igrač - u kojem se na izuzetno domišljat način iskazuje gotovo svakodnevna situacijam u ljudskim odnosima – mladić voli jednu, a druga uzajamnu ljubav stalno remeti. I u nekoliko solističkih delova postavke, bez obzira na oštrinu igračkih kompozicija, osećao se dah izvesne blagosti u slikanju pojedinih situacija, čime se podvla- čila određena individualna osobenost, koja je u duhovnom smislu plenila mirisima cimeta u njihovoj igri. No, to je bilo veoma retko. Iz dugačke liste autora i izvođača ove predstave, koja služi na čast svim njenim stvaraocima, pored maštovitih koreografa, treba izdvojiti vrsne muzičare M. Dimić, D. Egerić, B. Stošić i I. Marjanović, koji su interpretirali dela A. Parta, L. Sumera, M. Matislila i E. A.Tuura,čineći ravno- pravnim zvučni korpus ovog plesnog koncerta. Kostimi Slavne Martinović skladne slikarske palete i nešto više tkanina no što smo navikli u savremenim plesnim delima bili su skladna komponenta predstave, a veoma osobena scenografija sa rotacijom nebeskih ploča

SONJA ZUGIĆ Ascona de Nijsa, uz raznovrstan i precizan dizajn svetla Vila Fri- Bitef teatar i njegova nedavno osnovana Bitef Dance Company su kena, doprinosili su stvaranju željenje scenske atmosfere. za proslavu 21-godišnjice rada odabrali zanimljivu, savremenu Za izvanredno sadržajan ustisak koji se nosi sa predstave Mirisi plesnu predstavu Mirisi cimeta, koreografa Gaja Vajcmana i Roni cimeta zaslužne su i pedagog trupe Marija Janković, a naročito asi- Haver, inspirisanu najlepšom ikada ispevanom poemom – So- stentkinja koreografa, naša zemljakinja Dunja Jocić. Mediji su lomonovom Pesmom nad pesmama iz Biblije. Traganje za ljubav- zaboravili da podsete da je Jocićeva na 11. Festivalu koreografskih lju u ovom koreografskom delu, uz živu muziku estonskih kom- minijatura 2007. u Beogradu, kao učesnica iz Roterdama, osvojila pozitora, bilo je prethodno veoma dobro praćeno (kao retko koji prvu nagradu žirija,nagradu publike i Plaketu „Aleksandar Iz-rai- pozorišni događaj) u našim sredstvima informisanja, pa su čitaoci lovski“ za svoju brižljivo koncipiranu i odigranu minijaturu Bez već veoma iscrpno - a to je za svaku pohvalu - bili upoznati sa cveća, molim. Sledeće 2008. godine ona je kao gost na Belef-u pri- htenjima i usmerenjima njegovih autora. kazala praizvedbu svoje plesne predstave Ne, ja. U žestokoj borbi za otkrivanje tajni onoga što se naziva ljubavlju I najzad, ali nikako na poslednjem mestu, izvođači – Sanja Nin- au-tori Mirisa cimeta su pod ovim lirskim i romantičnim naslo- ković i Milica Jević, solistkinje baletskog ansambla Narodnog po- vom ponudili veoma agresivne zvučne i plesne asocijacije kojima zorišta u Beogradu i Milica Pisić, Nevena su tumačili mudre Solomonove stihove. Posle dosta dugog uvod- Jovanović, Nikola Tomašević, Nemanja Naumovski i Luka Lukić nog dela na sceni Bitef teatara se odvijala zahuktala, opora, agre- iz Bitefove plesne trupe. Svi oni, odabrani na posebnoj strogoj au- sivna i prema izvođačima lično i prema njihovim suigračicama i diciji koreografa, svojim plesom punim strasti, snažnom profesio- suigračima, igra čija je neprestana potreba i potraga za ljubavlju nalnom angažovanošću, znanjem i iscizeliranim obdarenostima bila veoma malo satkana od nežnosti. uspeli su da izvedu besprekorno veoma složene zamisli koreogra- Koreografski jezik u solo deonicama, duetima i povremenim gru- fa do tančina, a da, ipak, ostave prostora za iskazivanje svojih lič- pnim igrama, veoma osmišljen u plesnom pogledu, imao je goto- nih osobenosti. Bili su ne samo složni izvođački tim, već i veliko vo uzbuđujuće negativan naboj. Iz obilja neočekivanih igračkih ohrabrenje i zadovoljstvo. Jer, oni su pokazali i dokazali da imamo obrta, na tlu i u vazduhu, strujala je izvesna surovost kao iz nekog fizički i duhovno veoma sposobne igračice i igrače, koji, izgleda, tamnog vrtloga neke daleke nepoznate planete, stvorena naučnom nisu do sada imali priliku da pokažu svoje stvarne umetničke po- fantastikom,što je,ipak,želeli mi to ili ne,izranjalo kao odraz ovog tencijale i postignu zavidnu plesnu i umetničku disciplinu, koja bi našeg vremena sadašnjeg. i u evropskim, pa i svetskim razmerama, zasluživala visoke ocene.

(54) Orchestra 51-53 Piše: Milena Jauković Mirisi cimeta, premijera, koreografi Guy Weizman i Roni Haver (Izrael/Holandija), Bitef teatar. 03. mart 2010.

Pesma bez „ pesme“

Koncept i koreografiju plesne predstave Mirisi cimeta potpisuje, u evropskim okvirima, priznat i vrlo zastupljen koreografski tandem – Gaj Vajcman i Roni Haver. Zakoračivanjem u Stari zavet, odabiranjem za dramaturško polazište svoje plesne predstave jedno od, svakako, najpoznatijih dela „mudrosnih knjiga“, čuvenu Pesmu nad pesmama, učinjen je, po mnogo čemu, intrigantan i u biti veoma smeo stvara- lački potez. Jer, Biblija je oduvek, na neponovljiv i čudesan način, pripadala svima, bivajući uvek otvorena za uspostavljanje posve ličnog, tanano emotivnog odnosa prema njenom tekstu. Izbor, koji nije ustuknuo pred onim očekivanim, a opet krajnje opterećujućim, heterogenim korpusom vizija svakog od nas, u slučaju umetni- čke obrade ovog jedinstvenog lirskog pesničkog dela, svakako da uvek iznova, i podjednako snažno, dostiže svoju kulminaciju. Upravo zbog toga, pretakanje biblijskog teksta u plesni jezik, bilo bi nedopustivo podvrgnuti nekom konačnom, arbitrarnom vrednovanju. Predstavom Mirisi cimeta, koreografi Vajcman i Haver, opredelili su se za koreografsku interpretaciju onog doslovnog tumačenja Pesme nad pesmama, dakle, kao veličanstvene pohvale ljudskoj ljubavi, ispisane jezikom ljubavi. Kojim to umetničkim sredstvima i kolikom imaginativnom silinom su autori pristupili finalnom koreografskom uobličenju svoje polazne ideje, u svoj njenoj složenosti? U odnosu na onaj najzastupljeniji doživljaj biblijskog karaktera ljudske ljubavi, kojim se ističe suptilna jednostavnost, nežnost, bolovanje zbog ljubavi, autori Mirisa cimeta prave osetni zaokret u pravcu stavljanja akcenta na strah, uznemirenost, rastrzanu neizvesnost i agresivnost ljubavnog odnosa. Brojni segmenti predstave dostigli su snažnu dramatičnost, u punom smislu, i eskalirajuću tenziju ljubavnog zanosa, ostvarenog specifičnom koreografskom dinamikom, obogaćenom izvrsno osmišljenim i sprovedenim strasnim šaputavim dijalozima. Tu je na delu jezgrovit i vrlo precizan savremeni koreografski izraz ovih autora, nadahnut veoma zanimljivom muzikom estonskih autora, u izuzetnom „uživo“ izvođenju M. Dimić, D. Egerića, B. Stošića i I. Marjanovića. Sa druge strane, određeni delovi ovog ostvarenja, bili su obeleženi repeticijom čitavih koreografskih sklopova koja se, u konkretnom slučaju, prepoznaje kao manjkavost i uzrok nedostatka jedne upečatljivije razvojne koreografske linije, koju je neophodnom učinila upravo inicijalna koreografska postavka samih autora. Međutim, desilo se da je sâm završetak komada ono što je, sasvim neočekivano, dovelo do trenutnog urušavanja koncepcijski vrlo dobro postavljene celokupne zamisli. Ostaće nejasno, šta je to motivisalo neposredno obraćanje publici, jedne od protagonistkinja, rogo- batnim i odbijajućim tekstom diskutabilne vrednosti, umesnosti i umetničke funkcije. Da li je to zaista bilo nezaobilazno i jedino moguće rešenje, koje je predstavu, u finalnom viđenju, koštalo sopstvene misaono-značenjske degradacije i, naža- lost, izneveravanja svih onih, do tog trenutka, prezentovanih snažnijih idejnih nagoveštaja. I pored svega, uočenim propustima ovoga puta ne bismo pridali snagu presudnog faktora u pokušaju formulisanja jednog uopštenijeg utiska o ovoj predstavi. Niti bi, u 21.veku, zahtev za novumom bio realan i opravdan kriterijum. Ali, ono što bi svakako trebalo uzeti u obzir jeste bitnije pomanjkanje poente, usled čega nas je ova predstava ipak prepustila osećanju izvesne ravnodušnosti. SONJA ZUGIĆ

Postavkom ove predstave na scenu Bitef teatra i vrlo upečatljivim i energičnim nastupom M. Jević, ali i ostalih, pre svega ženskih protagonista, S. Ninković, N. Jo- vanović, M. Pisić, pokazalo se da naša plesna scena u svojim redovima i te kako ima sposobne mlade igrače, spremne za većinu izazova savremenog scenskog izraza. U sećanju nam ostaje i scenografija A.de Nijsa, vrlo rafiniranih, funkcionalnih rešenja, od kojih izdvajamo ideju scenskog pozicioniranja klavira u niši, koja je svojom formom i proporcijom ostatak scenskog prostora indirektno učinila još „starozavetno“ nesputanijim.

Orchestra 51-53 (55) Piše: Boris Čakširan Meka tkiva, premijera, autor Nenad Milošević , Kulturni centar Rex u Beogradu, 04. mart 2010.

Ne mogu da prećutim

To uvek izgleda ovako - dok jedni govore da tu nema ništa novo i da smo sve to već videli, drugi, pak, konstatuju da nema pravih uslova i da su pojedinci ne- stali sa scene... Pa ipak, upravo kada je ovakva klima, rađaju se klice onoga što tek dolazi. Ako se prepustimo opštem beznađu i depresiji, možda ćemo pro- pustiti važne detalje koji nagoveštavaju nešto novo. Novo nikada ne dolazi s velikom pompom, ono je skriveno u detalju, u jedva primetnom osećaju da se tu nešto dešava, u uzdahu koji govori da nas je nešto prenulo iz stanja da sve samo kritikujemo, ne primećujući da smo se uspavali u silnim pokušajima da idemo samo jednim putem. Nažalost, oni koji donose nešto novo najmanje su svesni da su ga dotakli, naj- češće marginalizovani, zatečeni su u sopstvenom problemu odsutosti od glavnih događanja. Predstava Meka tkiva je upravo taj slučaj. Sigurno nesvesno sam naziv sugeri- še poruku koju je teško prevesti, a to je da su oni koji su je radili veoma ogoli- li ono što je samo po sebi najviše ranjivo. Nesigurnost, slabost, nejasnoća, ne- komunikativnost, odsutnost, svojeglavost, banalnost su elementi o kojima veoma suptilno govori ova predstava. Njeni tvorci, Nenad Milošević, Julia Carolina Gorosito i Marko Milić, deo su margine ovog društva koje je prestalo da se brine za njih i možda već sutra neće biti sa nama. Oni su ipak svesno ušli u prostor međusobne komunikacije i potrebe da nešto kažu sa ivice našeg društva, sa dovoljne distance od glavnih zbivanja i, nimalo čudno, sve smestili ispred dva portabl TOI-TOI toaleta, čista i nova, tek doneta za javnu upotrebu. Umesto crnog baletskog poda, tu je jasno ograničeni beli pod, svetlo minimalno, video neosetan, muzika snažna u svom ogoljenom zvuku (video Igor Stojanović, mixtape Bjanka Paunović). Svi ovi elementi donose na scenu nešto novo. Preosetljivost izvođača da budu na sceni, stres od izlaska pred publiku..? – to je ono što nam sugerišu njeni autori. Predstava Meka tkiva zapravo potpuno suprotno donosi na scenu neka do sada mnogo puta postavljana pitanja, ali ne kao pitanja koja su tu da bi bila postavljena, slično mnogobrojnim lartpurlartističkim koceptima koje već dugo gleda- mo kao prerogativ savremenog plesa. Ova predstava jednostavno oslikava stvarnost samih tvoraca, postavljajući osnovno pitanje postojanja - biti tu ili nepo- stojati, dopadati se ili ne, biti svoj ili tuđ. Naizgled nasumice odabrana vizuelizacija dve pojave na sceni takođe nije bez osnove. To su dva lika, jedan muški i jedan ženski, pri tome autori ni u jednom trenutku ne sugerišu takav odnos, već odnos dva koncepta. Jedan (muški) koji se suprotstavlja dopadanju i drugi (ženski) koji sugeriše dopadanje, već sami po sebi nose dijalog drugačije postavke. Doslednost u odnosu prema sebi kao autoru je takođe nešto što krasi mali broj no-vih predstava. Pa tako ova, koja komunicira negiranjima, poništavanjima, nepostojanjima, na kraju poništava i samu sebe. U vremenu u kome živimo, iako sve izgleda veoma teško za bilo kakvu realizaciju, ipak se događaju krupni pomaci u sferi plesa i umetničke igre. U Narodom pozoristu u Beogradu sve je više predstava koje nose predznak savremeni ples. I dok se u Bitef teatru postupno formira prva profesionalna kompanija savremenog plesa, nezavisni autori i trupe lagano se potiskuju sa beogradske scene.

NENAD MILOŠEVIĆ Julia Carolina Gorosito i Marko Milić

(56) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev Svetlana Zaharova i prijatelji, Karmen svita Alonsa, Bizea i Ščedrina i gala baletski divertisman, Sava centar 20.mart 2010.

Zaharova i novi prijatelji

Posle tačno godinu dana jedna od najznačajnijih svetskih primabalerina Svetlana Zaharova sa novim kolegama-prijteljima ponovo je oduševila svoju beogradsku publiku, koja je do poslednjeg mesta ispunila gledalište velike dvorane Sava centra,iako je iste večeri Beograd bio domaćin veoma istaknutim inostranim estradnim umetnicima. Ovoga puta baletski prvaci i solisti Boljšog teatra, Teatra Stanislavski-Nemirovič Dančenko iz Moskve, Marijinskog teatra iz Sankt Peterburga i Kijevskog državnog baleta iz glavnog grada Ukrajine, prikazali su Karmen svitu na muziku Ž.Bizea i R.Ščedrina u postavci iz 1967. godine čuvenog kubanskog koreografa Alberta Alonsa. Iako je ruska (sovjetska) praizvedba ovog baleta tada bila gotovo revolucionarni poduhvat u Boljšom teatru, koji je inicirala i ostvarila igra- jući maestralno naslovnu ulogu primabalerina assoluta Maja Plisecka, danas je ova znamenita predstava u koreografskom pogledu zastarela, dok partitura Ščedrina još pleni svojim zvučnim bojama i ritmovima,zasnovanim na najpoznatijim melodijama Bizeove opere i gotovo van svake sumnje traži savremenije igračko tumačenje. Jer, imao se utisak da koreografsku misao o zle- hudoj sudbini vatrene i zavodljive Merimeove junakinje opterećuju segmenti statični i nezan- imljivi, pa vrsnim protagonistima nije bilo omogućeno da izraze svoj bujni temperament i osećajnost u igri koja bi plenila svojom zahuktalom dinamičnošću.No,kao primer čuvanja tradicija predstava Karmen svita naših gostiju je bila za ugled. Karmen Svetlane Zaharove je posedovala sjajne igračke linije i iskričavi temperament, naš dugogodišnji rado viđen gost Andrej Uvarov je bio liričar neuzvraćene ljubavi Don Hozea, Georgi Smilevski je šarmirao lepotom i elegancijom u ulozi slavnog Toreadora, a Jan Vanja kao Zuniga je ispoljio istančani smisao za samosvojne plesne uzlete. U sećanju ostaje kao najsnažnija impresija ove Karmen svite kvartet prelepe Zaharove sa svoja tri partnera u kojem su svi sudeonici neoklasičnom igrom širokog izražajnog dijapazona pokazali strasnost i visoku i teško osvojivu profesionalnost. U divertismanu, koji je usledio, odigrani su klasični dueti: Dijana i Akteon u lepršavom i perfe- cionističkom izvođenju Anastasije Staškevič i Mihaila Lobuhina, kojim je poštovano jedino sačuvano koreografsko delo čuvene profesorke baleta Agripine Vaganove. Starinski Pas de deux uz baleta Esmeralda u postavci velikog klasičnog koreografa Marijusa Petipa imao je veoma sigurne i efektne izvođače u Olgi Kofijak i Janu Vanji.Završetak koncerta, po već ustaljenoj praksi, pripao je finalu baleta Don Kihot u postavci Aleksandra Gorskog u kojem je briljirala tehnikom, lepotom i ženstvenošću Zaharova i klasični baletski virtuoz Mihail Lobuhin čija je igra bila vatromet najsloženijih virtuoznih kompozicija. U modernije koncipiranim tačkama divertismana ponovljen je prošlogodišnji uspeh dueta Crno u kojem su kao i prošle godine nadahnuto nastupili Zaharava i Andrej Merkurijev, koji je pono- vio i veoma zanimljivo postavljen Adađo koreografa K.Pastora.Bila je to višeznačna,topla,iskrena lična ispovest odigrana iz duše za dušu. Tatjana Černobrovkina i Dmitrij Zababurin pono- vili su sa humornom liričnoscu svoju romantičnu Romansu u postavci D. Brjanceva. Ipak, vrhunac ove baletske večeri bila je interpretacija čuvene Fokinove Smrti Labuda, kojim je Zaharava potvrdila svoje izuzetne tehničke i emocionalne kvalitete. Bila je to osmišljena studija čuvenog igračkog monologa satkana od najlepših pasaža koje su u ovom solističkom delu iz- nedrile Marina Semjonova, Galina Ulanova, Maja Plisecka...No, podsećanje na velike prethod- nice nije nikako bilo kopija njihove igre, već samo nadahnuće sa kojim je samosvojna zvezda sa- dašnjeg baletskog neba svojom duhovnošču tkala zvezdane puteve koji opčinjavaju i inspirišu. KAKTUS foto produkcija MDR

Orchestra 51-53 (57) Piše: Milena Jauković Svetlana Zaharova i prijatelji, Karmen svita Alonsa, Bizea i Ščedrina i gala baletski divertisman, Sava centar 20.mart 2010.

Bez očekivanog sjaja KAKTUS foto produkcija MDR

Svetlana Zaharova jedna je od najboljih balerina sveta. Nepo- raspamećujuće punom sjaju i tako nasluti prave osnove njene sredan uvid u stvaralaštvo umetnice svetskog renomea, i to u nekadašnje svetske slave. Ostaje pitanje u ime čega je dopušten trenutku njenog umetničkog zenita, uistinu jeste retka privile- ovako neuspeli kompromis, dodeljivanjem ostalih uloga igrači- gija. Prvi deo programa Svetlana Zaharova i prijatelji, protekao ma koji im nisu ni umetnički, ni tehnički dorasli, a što je svaka- je u znaku izvođenja nadaleko čuvene postavke baleta Karmen ko izneverilo opravdana očekivanja izazvana ovako naslovlje- svita, iz davne 1967. godine (u koreografiji Alberta Alonsa i na nim koncertom. muziku R.Ščedrina/Ž.Bizea), koji će u istoriji umetničke igre ostati upamćen po unikatnom tumačenju uloge Karmen,legen- Drugi deo večeri predstavljao je divertisman. Ostaće nam u se- darne Maje Plisecke. Zaharova se opredelila da svoju Karmen ćanju tehnička raskoš primabalerine Zaharove u numeri Crno i izgradi tipičnim sredstvima savremenog igračkog senzibiliteta - Don Kihotu, virtuozni A. Merkurijev u svom solu Adađo,kaoi stavljanjem akcenta na besprekornu igračku tehniku, zasleplju- umetnički veoma suptilna interpretacija T. Černobrovkine u juću u svojoj savršenosti! Iako već u poznijim igračkim godina- duetu Romansa. Nejasno je, međutim, kako se moglo dozvoliti ma, Andrej Uvarov je, kao veliki igrač Boljšog teatra, ulozi Don da polovinu numera od onih prikazanih beogradskoj publici Hozea ulio onu, toliko posebnu vrstu umetničke siline koja, tre- predstavljaju one koje smo već imali prilike da vidimo pre tačno nutno obuzimajući, crpi snagu iz sebe same, ostajući snažna u godinu dana. Bilo je vremena, program se mogao pažljivije os- svojoj nenametljivosti, moćna u svojoj opštoj rafiniranosti. Re- misliti, i time se primerenije iskazati poštovanje našoj velikodu- konstruisanje Karmen svite u njenom integralnom obliku, kao i šnoj publici. Vizuelni i koncepcijsko-stilski konglomerat diver- sâmo izvođenje, vrlo je delikatan umetnički poduhvat. Jer, ne tismana, u kome su klasičan duet iz baleta Esmeralda i jedan bismo smeli izgubiti iz vida, da je vremenska distanca od punih tango bili povereni igračima nedopustivo niskog ranga, svoju četrdeset godina neminovno dovela do najrazličitijih tehničko- završnicu imao je u gotovo estradnoj numeri, na ivici dobrog interpretativnih i receptivnih pomeranja. Stoga, odavanje poča- ukusa, koja svoje utemeljenje teško da bi mogla naći u domenu sti jednom ovakvom proslavljenom delu, svoj puni smisao može umetničkog. Kako se celokupni događaj bližio kraju, produblji- dostići samo, i jedino, najvišim tehničko-umetničkim nivoom vao se opšti osećaj „sklepanosti“ i improvizovanog, jednokrat- izvođenja, koje bi posedovalo potrebnu snagu da ukine svaki nog okupljanja učesnika za ovu priliku. U ovako izgrađenoj eventualni nagoveštaj kobnog anahronizma. Ovoga puta, pri atmosferi, čak ni čuveni solo Smrt labuda, u izvođenju velike tome odlučno izuzimajući Zaharovu i Uvarova, usled jedne Zaharove, nije se našao u mogućnosti da ostavi utisak nepriko- krajnje diskutabilne igračke podele, ova opasnost je manje, ili snovenog umetničkog dometa, koji ova umetnica uvek iznova više, svesno zanemarena, čime je naša publika ostala uskraćena dostiže na drugim scenama, u uzvišenijem umetničko-igra- za jedinstvenu mogućnost da Karmen svitu sagleda u njenom čkom društvu.

(58) Orchestra 51-53 Piše: Mirjana Zdravković Svetlana Zaharova i prijatelji, Karmen svita Alonsa, Bizea i Ščedrina i gala baletski divertisman, Sava centar 20.mart 2010.

Putovanje kroz istoriju klasičnog i neoklasičnog BALETA V. PODOROJNIY

Ponovno gostovanje vrhunske umetnice Svetlane Zaharove, prima presijom, bila je scena smrti trijumfalne Karmensite koja gubi bitku balerine assolute, zajedno sa prvacima Boljšog, Kijevskog, Marijin- s muškim rodom. Zaharova je plenila lepotom, erotičnošću, i onom skog i Teatra Stanislavski-Nemirovič Dančenko, predstavljalo je u čudnom i ćudljivom tajanstvenošću koju poseduje samo prava žena. izvođačkom pogledu izuzetan doživljaj. Ovog puta imali smo zado- U drugom delu programa videli smo sola i igre parova klasičnog, voljstvo da vidimo Zaharovu u integralnoj verziji antologijskog bale- neoklasičnog i savremenog repertoara, u interpretaciji vrsnih klasič- ta Rodiona Ščedrina Karmen sviti, koju je specijalno za Zaharovu, a nih igrača: A.Staškevič i M. Lobuhina u Dijani i Akteonu (kor. u čast Maje Plisecke (2005) postavio Alberto Alonso, sa izvesnim Agripine Vaganove), S. Zaharovu i A. Merkurjeva u duetu Crno (kor. izmenama u odnosu na prvobitnu verziju daleke 1967. za Alisiju F. Ventrilje), što je moglo biti i izostavljeno, jer smo istu koreografi- Alonso. Inspirisana pripovetkom P.Merimea, po motivima Bizeovih ju videli i prošle godine; izvrstan duet Olge Kifjak i Jana Vanje, savr- dela (Karmen, Arlezijanka, DevojčicaizPerta), postavka A. Alonsa, šenih igrača klasične tehnike i bravure, iz baleta Esmeralda (kor. M. iako pomalo anahrona u današnjem postmodernističkom dobu, van- Petipa), izvanredno plastičan i emotivan duet Tatjane Černobrovki- vremenski stavlja u žižu režijske koncepcije arenu muško-ženskih ne i Dmitrija Zababurina u savremenoj koreografiji Dmitrija odnosa. Mada u koreografiji dolazi do izražaja virtuoznost klasične, Brjanceva. No posebno nas je uzbudila Svetlana Zaharova kristalno plastične i glumačke škole ruskog baleta, izuzev uloge strasno zaljub- čistom, savršeno vajanom i emotivno prefinjenom interpretacijom ljenog i ubilački ljubomornog Don Hosea, u izvanrednoj interpreta- Sen-Sansovog baleta Smrt labuda (kor. M.Fokin). Mada u koreo- ciji Andreja Uvarova (Boljšoj teatar), ostale uloge – osim Karmen – grafskom pogledu daleko od onog što bi imaginacija omogućila u rešene su šematizovanim, krutim, pravolinijskim kretnjama i reakci- Tangu P.Ostroverha, O. Kifjak je ipak dala poseban pečat jednoj jama, mahanjem ruku i kvazi španskim stavovima, dok je Sudbina nezanimljivoj koreografiji, dok je Adađo solo Andreja Merkurjeva rešena odveć ilustrativno, tako da vrsni igrači kao G. Smilevski (kao (kor.K.Pastor) ostavio snažan utisak plastično-ekspresivnim svojstvi- Toreador), J. Vanja (kao Zuniga), O. Guljajeva (kao Sudbina), te O. ma ovog odličnog igrača. Kifjak i E. Tarasova (kao Prijateljice), uz kijevski baletski ansambl, S. Zaharova i M. Lobuhin, zajedno sa O. Kifjak i E.Tarasovom, bri- nisu imali prilike da pokažu ono što bi eventualno mogli. Zauzvrat, ljantno su odigrali veoma težak veliki duet iz trećeg čina Don Kihota igra S.Zaharove, u kojoj su došle do izražaja njene fantastične tehni- (kor. A. Gorski), savršene klasične tehnike i bravure, da bi se veče čke, interpretativne i duhovne sposobnosti večno ženskog preobraža- završilo apoteozom svih igrača u nizu bravuroznih fragmenata svih ja, od početne nenametljive koketerije, kroz lukavu strategiju zavođe- naizmenično, darujući publici radost igranja i perfekcionizam ruske i nja, umiljavanjem i nežnostima, do strasnog predavanja nadmoćne ukrajinske škole baleta. Bilo je to putovanje kroz istoriju klasičnog i slobodoumne žene, kulminirala je u izvanrednim duetima sa don neoklasičnog baleta, omogućeno lepotom umeća i snagom indivi- Hoseom. Posebno upečatljiva, izražena prefinjenom telesnom eks- dualnosti u službi Terpsihore.

Orchestra 51-53 (59) Piše: Milica Zajcev

Limes, novi koreoprojekat Nele Antonović i Teatra pokreta Mimart, Centar za kulturu Stari grad u Beogradu, 28. mart 2010.

Između duše i kosmosa

U Centru za kulturu Stari grad i njegovoj Ustanovi kulture Parobrod, nazvanoj po očuvanom starom dorćol- skom zdanju Prvog srpskog brodarskog društva u Kapetan Mišinoj 6a, prikazan je novi koreoprojekat Nele Antonović i Mimarta – Limes, kao vid dijaloške umetnosti (u svetu poznate kao community art),koji ovo pozo- rište sa 25-godišnjom tradicijom prvo ostvaruje u Srbiji. Iako su ljubitelji Mimartovih predstava i performansa već odavno naučili na osmišljenu duhovnost njihovih projekata, ovoga puta ustisci koji se nose su i nesvakidašnji i samosvojni, na izvestan način prisni u međusobnoj komunikaciji izvođača i publike, a i pomalo lirični, vizuelno višebojni i asocijativno pozitivni. Ne ulazeći u tačnu matematičku definiciju Limesa , koju smo davnih školskih dana naučili, pa zaboravili, zado- voljimo se samo jednom, botaničkom, koja proizlazi iz množine imenice koja označava karakteristični citrus – tropsku vrstu limuna, pa bez preterane griže savesti zbog neznanja, prihvatimo šetnju kroz radne prostorije Centra. One su se otvarale i zatvarale nudeći nam kretanja, odabranu muziku, stihove, sjajna ostvetljenja i kostime, uvek iznenađujući koloristički vedre i maštovite.Vermerova platna, Miltonovi stihovi i Bahova sazvučja označili su početak naše promenade, a gimnastička sala u kojoj su podjednako spretno i efektno trenirani i bori- lački sportovi i umetnička igra (i za sportiste i za igrače obavezna su svakodnevna, veoma naporna vežbanja) označila je završetak naših upoznavanja sa fizičkim i duhovnim iscrtavanjem mnoštva mapa, minimum u tri boje, koje su bar za trenutak crtežima fiksirale puteve razvoja nekih nama manje ili više znanih pojmova. Pri tome, kroz veoma aktivno učestvovanje gledalaca u predstavi (oni su se disciplinovano kretali u lavirintu odaja kojima su vođeni) polako se širio dijapazon htenja, a i mogućnosti svakog pojedinog izvođača i profesio- nalaca Mimarta i amatera, koji su sa istom energijom osvajali publiku. Stvaranjem različitih ličnih mapa kao da se iskristalizovala iluzija trodimenzionalnosti, što je upućivalo na misao profesora Jerotića da su možda dubina duše (uma) i dubina kosmosa dve strane iste realnosti. Svi izvođači su se, uz zapaženo učešće roditelja autorke projekta Nele Antonović, očigledno veoma ozbiljno pripremali za ovaj zajednički nastup kroz brojne radionice, koje su doprinele njihovom ličnom duhovnom otva- ranju i fizičkom umeću u pozorišnom izražavanju, što sa pedagoške strane ima neporcenjivu vrednost.

(60) Orchestra 51-53 Piše: Mirjana Zdravković

Romokaust Romskog teatra Suno e romengo, Centar za kulturnu dekontaminaciju – Paviljon “Veljković“, 29.mart 2010.

Rituali ubijanja

Predstava Romokaust, ritualnog teatra naive Romski san (Suno e romengo) iz Novih Karlovaca, inspirisana knjigom dr Rajka Đu- rića i mr Antuna Miletića Istorija holokausta Roma, izuzetan je doprinos istoriji beščašća koncentracionih logora Drugog svetskog rata, ali i svih užasa novije istorije „umetnosti“ ubijanja. Ovaj Teatar, u kome se sa nešto malo pozorišne edukacije igraju mladi Romi naturščici, na čelu sa Zoranom Jovanovićem, re- diteljem, ali – u ovom slučaju – i glumcem najnegativnijeg lika u predstavi (oberlajtnanta SS), izuzetna je u svakom pogledu, kako po neposrednoj glumi koja ostavlja utisak dokumentarnog filma, tako i po igri, pesmi, glasovno-intonativnom naboju izvo- đača. Nakon Božićne svečanosti u početku, promenom situacije, romski san o srećnom životu naglo se prekida i pretvara u koš- mar užasa. U skromnom, dobro koncipiranom dekoru, sa nekoliko prakti- kabala, stolica, kukasti krst se zlokobno nadnosi nad afiširanim naslovima Aušvic, Birkenau, Banjica, Buhenvald, Dahau, Ja- senovac, Lođ,Treblinka (nedostaju Staro Sajmište i mnogi drugi). Režija i ispisani prizori događanja nenametljivo, stilom naive, sugerišu stravičnost nasilja, sladostrasnog sadističkog mal- tretiranja nevinog Roma od strane nacističkih moćnika koji pedantno, sistematično, službenički odano sprovode u delo sarka- stičnu devizu satiranja Arbeit macht frei. Redosled je fiksiran: mučenje, ponižavanje, silovanje, sterilizacija devojaka i dece, hladnokrvno ubijanje po kratkom postupku, metkom u glavu. Krivica nesrećnih bića: nisu arijevske krvi, drukčije su boje, vere, nacije, porekla, roda, mišljenja, pa ih treba očistiti. Ono malo tekstova na romskom, srpskom i nemačkom, izgovoreno je „kao u životu“, zavisno od lika, sa logičkim akcentom naturščika koji ne znaju za glumačke „finte“. Savršen muzički elektronski kolaž najpre sugeriše blagozvučne melodije sreće i radosti, da bi se potom pretvorio u preteće batove čizama, šamare, urlanje sire- na, zaglušujuće i zastrašujuće naredbe, štektanje mitraljeza, pu- cnje pištolja, grmljavinu aviona, pucketanje tela spaljivanih u krematorijumu, tako da gledalac skoro oseti i miris dima spalje- nih kostiju. Ova „priča“, ova drama moćnih protiv nevinih, odigrana tačnim telesnim i emotivnim reakcijama učesnika, svedena je na sekvencijalne prizore kojima bi i Breht mogao da poza- vidi: Božićno slavlje u romskoj kući, Hapšenje, Logor, Logorska zabava (podrazumeva se mučenje, silovanje, sterilizacija, svlače- nje do beline tela i gaća, postrojavanje za gasnu komoru), Ste- rilizacija devojčica, Odluka, Život u logoru, Patnja i rad, Ste- rilizacija dečaka, Gasna komora, Stradanje... Kraj? Refle-ktori, motreći pažljivo eventualne begunce, nemilosrdno zaslepljuju oči i izazivaju grč u dušama. A neki glas šapuće u prisutnima: Ne zaboravi! Ne zaboravi! I mi smo nekada bili ljudi, sanjali o

sreći. Sad nas nema ni na jednom spisku. Izbrisani smo zauvek. JOVAN ĆIRILOV

Orchestra 51-53 (61) Piše: Milica Zajcev 7. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE Sava centar, centar, Srpsko Srpsko narodno narodno pozorište (Novi Sad), Operaera Madlenianum, Madlenianum, Beogradsko Beogradsko dramsko dramsko pozorište, pozorište, Narodno Narodno pozorište (Sombor), Narodno pozorište (Niš), Jugoslovensko dramsko pozorište , 09. april - 04. maj 2010..

Početak beogradskog igračkog proleća

Le Jardin de Delices, Compagnie Blanca Li, photo: Courtesy of BDF

April u Beogradu je i ove godine bio mesec održavanja Beogradskog festivala igre, sedmog po redu, na kojem su nastupali isključivo inostrani igrački ansambli, koje je odabrala umetnička direktorka smotre Aja Jung. Tako su od 09. do 23. aprila, odnosno zbog poremećaja avionskog saobraćaja, koji je izazvala vulkanska prašina sa Islanda i 02. i 04. maja na scenama u Beogradu (sa po jednom predstavom u Novom Sadu i Somboru) svoje plesne predstave ponudili AterBalleto iz Italije, Akram Khan Company iz Velike Britanije i National Ballet of China, Peeping Tom trupa iz Belgije, Kibbutz Dance Company iz Izraela, Trupa Blanke Li (Compagnie Blanca Li) iz Francuske, Jasmin Vardimon Company iz Velike Britanije, trupa Emija Greka iz Holandije i Ballet du Grand Theatre de Geneve iz Švajcarske. Utisci sa ove plesne revije savremene umetničke igre zaslužuju da budu bar ukratko zabeleženi. Neoklasične plesne etide potrebu za druženjem, koje bi prevazišlo usamljenost, pri tome, nije stavio u centar svoje pažnje lepotu plesnog govora, već njegovu istini- Sedmi BFI otvorio je AterBalleto, gostujući u Beogradu peti put. Ma- tost. uro Bigonceti (Mauro Bigonzetti), stalni koreograf trupe postavio je novo igračko delo poetičnog naslova Kao udisaj(Come un Respiro) u kojem je tragao za savremenom nadgradnjom Balanšinovog neokla- Zajedništvo u različitosti sičnog stila. Bio je to upečatljiv primer kako jedan već davno prihva- Fascinacija uzletima mašte kojom Akram Kan (Akram Khan) savre- ćen i uvažen igrački stil može biti variran novim plesnim motivima, menu igru sugestivnog intenziteta stavlja u službu socioloških analiza studiozno osmišljen i u jedva uočljivim detaljima briljantan u bravu- savremenog društva – nije slučajna. U svom Bahoku on sadašnje, stra- roznim kombinacijama igračke leksike, eha neoklasičnih vibracija, ko- sne neprestane putnike smešta na tranzitni aerodrom gde ovi sadašnji je čudesno vizuelno dalje obogaćuju savremenu apstraktnu plesnu ar- nomadi sreću devojke i mladiće raznih rasa i kulturološkog porekla, hitektoniku. Izvođenje baleta Zemlja (Terra) potvrdilo je izvanredne koji se, ipak, razmeju ne poznavajući ni jednu reč rodnog jezika sago- izvođačke mogućnosti ovog ansambla solista, koji su sociološku temu vornika. Posle zanimljivih teatarski sjajno ostvarenih slučajnih susreta odlaska iz rodnog kraja sjedinili sa nezaboravom mirisa postojbine, ovi saputnici su gotovo tužni, kada se, konačno, objavi da mogu izaći čuvanju svojih uspomena, strahova i nadanja i danas toliko izraženu na određeni gate, koji će ih odvesti na željenu putnu destinaciju.Tada

(62) Orchestra 51-53 njihova zajednička igra nedvosmisleno pokazuje da na dalje putova- Uvek slepa pravda nje sobom nose svoje Telo, svoje Uspomene, Nade i svoj Dom. Sve Predstava Justicija ( Justitia) Jasmin Vardimon trupe iz Londona ove reči kojima se opisuje Akram Kanova predstava su, možda, (izvedena 04.maja umesto 19. aprila iz poznatih razloga) je bila žan- samo bled odraz onoga što je viđeno i u našem, treba biti siguran, rovski opredeljena kao hibrid dramskog teksta i povremene izvanre- lutalačkom biću zauvek poneto. dno postavljene i izvedene igre furioznog tempa. Pokretna scena na pozornici Sava centra uslovila je manji broj gledalaca, ali je omogu- Ljudi sa margina ćila sjajnu, savremenu predstavu, koja je i pored dužine trajanja čvr- Ulica Vanderbraeden br. 32, briselske trupe Piping Tom, u režiji i po sto držala pažnju i svojim tokom sugerisala publici veoma subjekti- konceptu Gabrijele Karizo i Franka Šartijea, više gestom no plesom, van odnos prema delovanju rimske boginje pravde Justicije u kon- predstavlja sopstvenim izborom izopštenu zajednicu ljudi sa margina, kretnom pravnom slučaju.Teško se moglo opredeliti da li se pojedi- koji žive u snegom i ledom okovanom bespuću po pravilima koja mogu nim akterima sudi za ubistvo sa predumišljajem ili iz nehata ili je po biti strana, pa i nerazumljiva drugima.Teatarska obrada ove sociološke sredi samoubistvo. Pri tome su svi izvođači odlično „skinuli“ aktere teme , kakva je ponuđena,više odgovara festivalu kakav je Bitef, no ple- pojedinih savremenih trilera, kriminalističkih televizijskih serija i snom festivalu, jer igre je bilo zanemarljivo malo. Korektnost izvođe- mnogobrojnih pravničkih začkoljica (kojima smo i inače na ovaj ili nja, posebno nekoliko nenametljivim humorom prožetih glumačkih i onaj način okruženi), tako da čak ni engleski tekst na monitoru nije igračkih sekvenci donela je informaciju, koju mogu potvrditi oni sreć- tražio striktan prevod, mada ga se nije trebalo odreći. Ova umivena nici kojima su dostupni savremeni evropski plesni festivali - na sada- i do tančina razrađena predstava uz veoma zanimljivu scenografiju, šnjoj plesnoj sceni u trendu je da se što manje igra. Pošto su ukusi raz- koja je zahtevala akrobatsku spremnost izvođača, nije u potpunosti ličiti, to se može, ali i ne mora prihvatiti. odgovarala čisto igračkoj smotri, ali je mnoge podučila kako se na naizgled jednostavan način stvara upečatljivo pozorišno ostvarenje. I nebesa su surova Veoma sofisticiranu predstavu Na pojavu sunca (Upon Reaching the Bivstvovanje u paklu Sun) na 7. BFI doneli su Kibuc dans kompanija iz Tel Aviva i njen Iz Holandije, u Evropi možda najvećeg rasadnika raznovrsnih pra- čuveni koreograf Rami Ber (Rami Be’er), nadahnutom pričom iz vaca savremene umetničke igre, raznobojnih poput čuvenih holand- Bihnerovog Vojceka o nesrećnoj, u svetu samoj devojčici, prema skih lala, stigla je trupa Emia Greka (Emio Greco) sa predstavom kojoj su i nebesa bila surova, pa ni mesec, ni zvezde svojom pojavom Pakao (Hell). Početak spektakla sa sjajnom, zahuktalom disko igrom nisu uspeli da zaustave njene suze. Neprestanim maštovitim stvara- furioznog tempa i zaglušujuće dinamike je zagrejao gledalište spre- njem simbola meseca, zvezda i sunca, Ber i njegovih 16 izvođača mno na virtuozan ples iz diskoteka, ali sve se ubrzo utišalo i uz jedva besprekornih igračkih znanja su na veoma samosvojan način, kori- čujne zvuke dalekih zvončića odvijala se predstava sa dalekim asoci- steći igrajuću scenografiju učinili da se ova predstava prati bez daha. jacijama na Danteov Pakao i Alegro con brio iz Pete Betovenove si- Lepota pojedinih dueta i terceta prožeta svetlucavim bleskom najči- mfonije. Plesna radnja ( uključujući već odavno viđena naga tela u stijeg umetničkog plesa, pa i onda kada je očekivana pojava sunca, igri) odvijala se sporo i razvučeno, a često i bez prave motivacije.Tek ipak, odlutala nebeskim prostranstvom, cela scena je zračila zahuk- u finalu deo toliko prisne Pete Betovenove simfonije je malo razbu- talim dinamizmom najraznovrsnijih koreografskih ideja. Tela igra- dio i ustalasao pozornicu i svim akterima dao zamah onakav kakav čica i igrača su rasplamsavala emocije i pružala zaista više od igre, smo naslućivali, ali ne i doživeli posle odličnog uvodnog dela pred- kako je glasio moto Beogradskog plesnog festivala. strave.

Igra nadahnuta slikom Tri u jednom Najnovija predstava Blanke Li (Blanca Li), njene pariske trupe, Vrt Zvaničan završetak 7. BFI pripao je trodelnoj večeri Baleta Ženeve. uživanja (Le Jardin de Delices), izvedena sa zakašnjenjem zbog vul- Najpre je odigrano delo japanskog koreografa, slikara i vajara Sabura kanske prašine umesto 17. aprila, tek 02. maja na BFI, je maštovito Tešigavare (Saburo Teshigawara) Para-Dice. Namera koreografa je pozorišno delo, pre svega u kolorističkom pogledu, a nadahnuto bila da igrački veoma dobro obrazovane igrače prepusti oblikovanju pojedinim segmentima istoimenog čuvenog Bošovog slikarskog skulptura od vazduha, prostora i vremena, ali siromaštvo plesne lek- platna. Ne insistirajući na celovitosti plesne priče, Blanka Li je i sike i ponavljanje ili variranje pojedinih kompozicija nije donelo sama igrala i pevala u stilu Almodovarovih filmova, ponavljala poje- obećanu beskrajnu transformaciju. dine ambijente predstave, imala dobro obrazovane izvođače, ali često Središni deo večeri je pripao grčkom koreografu Adonisu Foni-ada- nije ispoštovala određenu meru stilizacije pri zadiranju u ljudsku kisu, koji je svoju predstavu o Nebu i Zemlji pod naslovom Prema intimu.Tako je, na primer, scena sa seksi bolničarkom i njenim želji (Selon Desir) ispunio prilično rastrzanom i nemotivisanom ig- napaljenim udvaračima bila zaista daleko od dobrog ukusa. Taj vul- rom celog ansambla, što se nije uklapalo u željene slike vere, muče- garni erotizam provlačio se i u drugim delovima predstave što je ništva i uznesenosti u bolu. Efektne su jedino bile piramide stvorene autorka pravdala stapanjem satire sa moralnošću. Istini za volju bilo je energijom isprepletanih igračkih tela. u predstavi Blanke Li i duhovitih scena (tercet devojaka u polivinil- Sidi Larbi Šerkaui (Sidi Larbi Cherkaoui) je svoju predstavu Daleko skim mantilima, sa cipelama na visokim potpeticama umesto šešira, (Loin) postavio sa željom da spontano poveže na izgled daleke kul- pa veoma efektna modna revija u belom). Ipak koloristička raz- ture. Potraga za bubašvabom i mišem iskrslim niodkuda na pozor- novrsnost nametala se kao istaknuta komponenta predstave, pa nici, kao i razmena plesne energije pre svega kineske kulturne tradi- stoga ne treba zameriti onim gledaocima koji sa ovog spektakla nose cije sa drugima imale su vedar humanistički naboj kojim se udalje- samo dobre utiske o pijanističkom umeću Džefa Koena i očaravaju- nost vremena, kultura i ljudi ispoljava u maštovitom, ali i pomalo ćim projekcijama na rikvandu pozornice sa faunom i florom Bošove naivnom suživotu. slike, koje su zaista imale željenu nezadrživu moć da uzbude i ostanu trajno u sećanju. I na završetku ovog pregleda događanja na 7. Beogradskom festivali igre treba zaključiti da je njegova selekcija bila do sada najbolja.

Orchestra 51-53 (63) Piše: Mirjana Zdravković 7. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE Sava centar, Srpsko narodno pozorište (Novi Sad), Opera Madlenianum, Beogradsko dramsko pozorište, Narodno pozorište (Sombor), Narodno pozorište (Niš), Jugoslovensko dramsko pozorište , 09. april - 04. maj 2010.

Više od igre

Upon Reaching the Sun, Kibbutz Dance Company, photo: Courtesy of BDF

Plesnim predstavama AterBaleta (AterBalletto, Ređo Emilija) Kao * udisaj i Zemlja, našeg prijatelja, igrača i koreografa Maura Bigoncetija U Operi i Teatru Madlenianum Trupa Nacionalnog baleta Pekinga (Mauro Bigonzetti), donedavno direktora ove trupe, a sada i koreo- (Akram Khan Comapany / National Ballet of China) prikazala nam grafa trupe New York City Ballet,09.04.u Sava centru otvoren je BFI. je 11.04. fascinantnu predstavu Bahok, u koreografiji čuvenog Akrama Kao veliki ljubitelj barokne muzike, Bigonceti je ovoga puta neoklasi- Kana iz londonskog Sadlers Velsa. Grupa „Bahok“ (prtljag, ali i puto- čan balet Kao udisaj(Come un Respiro) postavio „na prstima“, u kombi- vanje), koju čine mladići i devojke svih rasa, nacionalnosti, kulturnog naciji sa savremenim stremljenjima, inspirisan „udisajem“ očaravajućih porekla i jezikâ na kojima se međusobno ne razumeju (osim jezika fuga, tokata, svita, orguljskih i klavirčembalskih fragmenata G. F. pantomime i telesnih reakcija), sreće se na tranzitnom mestu nekog Hendla. Igrači su savršenim izvođenjem vešto sugerisali energiju, aerodroma, noseći svoj stvarni i emotivni prtljag. Sa oglašavanjem dinamičnost i raznovrsnost Hendlovih ideja i instrumentacije, preno- informacija o odlaganju polaska aviona, prepliću se jezici, sudbine, seći kroz telesni izraz apstraktne oblike koji sugerišu vrtloge beskraja. individualne reakcije. Svi ti pojedinci, različitih porekla i običaja, nači- Bigonceti je prikazao svet zasnovan na skladu suprotnosti, u kome na komunikacije, prema vlastitom shvatanju, glasovno i kretnjama, nema „prvih violina“, pa su igrači, koreografija, muzika, svetlo, dekor, igrom, gestovima, čak i akrobatskim veštinama istočnjačkog porekla, kostimi (Luče Soči), u scenskoj arhitektonici Sava centra delovali kao skokovima, nestrpljivim replikama koje idu do svađe, s tim što reči naizmenični odblesci dragulja, u smenjivanju jačeg i slabijeg intenzite- niko ne razume, mešavinom rituala Istoka i Zapada, džeza i kineskih, ta. Bio je to svet brojnih individualnosti igrača iz celog sveta, istovre- latinoameričkih i španskih melodija, ispoljavaju svoje kodekse ponaša- meno sjedinjenih univerzalnom porukom. nja (koji, u strahu i neizvesnosti, ponekad dovode i do tuče) – ili do Sasvim drukčije inspiracije bio je savremeni balet Zemlja (Terra), o lju- melanholične pomirenosti sa situacijom. Sve je izvanredno: koreogra- dima koji sa spakovanim koferima tragaju za nekom obećanom zem- fija i režija, pojedinačne interpretacije, dramaturgija, svetlosno i scen- ljom, ljubavlju, poslom, prijateljstvom, domom. Na ekspresivnu medi- sko upriličenje. Na kraju se sve svodi na samoosvešćivanje, saznanje da teransku muziku Bruna Moretija, koreografija, scenska oprema (savre- su svi u istom položaju, vođeni istom željom da nađu mesto na zemalj- meni kostimi u stilu „ko šta ima“), reakcije igrača i njihovi međusobni skoj kugli, da budu prihvaćeni i voljeni. Uprkos nerazumevanju, zađe- odnosi, sugerisali su vekovno lutanje – ne samo Jevreja, već svih onih vicama, u iščekivanju dolaska aviona, dakle trenutka koji će im omo- koji su ostali bez domovine. Po tom traganju za identitetom, domom, gućiti da budu prihvaćeni u nekoj zajednici, svi padaju, očajni, u zagr- u želji da se bude prihvaćen, ovaj balet se može shvatiti kao metafora ljaj jedni drugima, dok aerodromski bilbord zloslutno i dalje oglašava večite ljudske težnje za boljim životom: Ubi bene ibi patria. dolaske i odlaske... Treća Bigoncetijeva predstava, Besane noći (Certe notti), odigrana u Novom Sadu 10. 4. 2010, na muziku izvanrednog rok kompozitora i pevača Lučana Ligabuea, pomerila je snagom savremenog iz

(64) Orchestra 51-53 * nam je, na kolažni dizajn zvuka Aleksa Kloda, ponudio raskošan mul- Narodno pozorište u Nišu (12.04.) moglo je uživati u savremenoj igri timedijalni doživljaj nesvakidašnje lepote i neočekivanih efekata. portugalske Trupe Majorka Paola Ribeira i nastupu pijaniste Pedra Odlično školovani igrači različitih nacionalnosti, obrazovani u umet- Burmestera, koji su oživeli romantičnu lepotu Šopenove muzike. ničkom centru Kibuc, savršeno su vladali svojim telima, dopunjavajući * izvanredno osmišljenu savremenu igru snažnim emocijama, muzikal- Predstava koreografsko rediteljskog tandema Gabrijele Karizo nošću i bujnim temperamentom. (G.Carrizo) i Franka Šartijea (F.Chartier) Ulica Vanderbranden br.32, Tako isto je i sledeća Berova predstava Kibuc trupe (16.04. u briselske trupe Peeping Tom (peeping, gvirenje kroz prozor), maltene je Somboru), Kef-Kafim (Dobar provod), osvojila publiku virtuoznošću, dokumentarac o grupi ljudi koji u nekoj zabiti žive po nekim svojim energijom i poezijom. pravilima.Na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta (13.04.), * u izvanredno maštovitoj i metaforičnoj scenografiji (ogroman sunđer U predstavi Pakao (Hell, JDP, 21.4.), inspirisanoj Danteovim Paklom, posut belinom snežnih pahulja),u noćnoj tmini osvetljeni prozori disko-urnebesom osamdesetih godina, Betovenovom Petom simfoni- dveju baraka otkrivaju intimu svakodnevice njenih žitelja. Pet igrača u jom (tema Sudbine i nagoveštaj Ljubavi), čuveni holandski dvojac iz savremenim kostimima i jedna vrsna pevačica, svakodnevnim radnja- Amsterdama, Emio Greko (Emio Greco) i Piter Šolten (Peter C. ma, pantomimom, simboličnim gestovima – uz nešto malo savreme- Scholten), preispituje mogućnosti pomeranja granica fizičkog i psihi- nog plesa – sugerišu odnose i shvatanja u jednoj veoma specifičnoj čkog identiteta savremenih generacija, iz pozicije mladih pritisnutih zajednici na rubu sveta, koja se nama, publici-voajerima, može učiniti nagonom za preživljavanjem. U koreografiji, koncepciji i scenografiji i neshvatljiva i banalna. Publika u nizanju rastegnutih filmskih sekven- Greka i Šoltena, u početku dinamična, nekonvencionalno razuzdana, ci akcentovanih slikovitim zadrškama može učestvovati sa navijačkom savremena igra izvođača, dijabolično odevenih u crno, u srednjem delu strašću u dramaturškom razvoju događaja, zadovoljna što i ona može kao da gubi dah i slobodoumnost u ironičnom otklonu reminiscencije improvizovati komad, nadograđujući, po želji reditelja, labav scenario. na akademsku klasiku, da bi ponovo dobila zamah, smisao i novu Inspirisana Imamurinim filmom Balada o Narajami, Ulica... nam se aktuelnost, simbolično obnavljajući mit o čoveku pod „drvetom sazna- iluzijom scenske magije uvlači pod kožu, u uši i oči, postavljena na nja“. U decentnom dekoru jednog drveta u levom uglu scene i vrata muzički kolaž kompozitorâ H. K.Tolosa i G. Vervlijera, uz miksovane načinjenih od reflektorâ u desnom, igrači u savremenim kostimima K. motive Uspavanki Stravinskog, hujanje vetra koji ledi, škriputanje Portjea malo pomalo se ogoljavaju, kroz koreografiju što preispituje snega, cijuk vrata, klizanje, grudvanje i poklizavanje, batove koraka lju- različite mogućnosti „pomeranja granica fizičkog identiteta“, dekon- bavnika koji pretrčava prostor između baraka do voljene žene, odsko- struišući i rekonstruišući pojam „pakla“ u traganju za novim znače- ke i bravure pojedinaca na maestralno otpevan fragment iz Aide njem. Efektno izvedena igra nastavlja se plesom zahuktale raznovrsne (Celeste Aida). Ostavljajući utisak beznađa, dosade, vrtenja u krug, dinamike, da bi se u završnici, u nezaboravnoj slici golih igrača oku- predstava nije lišena i (crnog) humora (na primer, scena na groblju), ali pljenih pod „drvetom saznanja“, gledaocu sugerisalo pitanje: koja je i draži izvesnog optimizma onih idealista koji uznose ljubav uprkos cena čovekovog izbavljenja iz pakla, kad se takav kakav je, go i zbunjen, situaciji. Tome je doprineo i fragment iz Žar ptice Stravinskog koja na suoči sa činjenicom enigme življenja u modernim vremenima? Plesna kraju svojim perom pretvara beznađe u bajkovitu nadu. kompanija E. Greka (osnovana 1996) i amsterdamska Accademia * mobile ne preispituju samo mogućnosti telesnog izraza, već igru sma- Rami Ber (Rami Be’er) nas je svojom svetski poznatom kompanijom traju polazištem za trajno očuvanje – najmodernijim tehnikama – Kibbutz Dance Company (Tel Aviv) ponovo zadivio, ovaj put pred- skoro svih umetnosti. stavom Na pojavu sunca (Upon Reaching the Sun) - Sava centar, 15.04. * inspirisanom tekstom iz Bihnerovog Vojceka koju na hebrejskom priča Balet Velikog teatra iz Ženeve (Ballet du Grand Theatre de Geneve) Stara Dama o siromašnoj usamljenoj devojčici bez oca i majke. Ber se ne nastupio je na sceni Sava centra (23.04.) sa tri baleta najeminentnijih pridržava bukvalno priče. Šesnaest igrača njegove savremene trupe, koreografa sasvim različitih koncepcija i imaginacije. Japanski koeo- zajedno sa već poodraslom devojčicom, sugerišu kroz igru punu ene- graf, igrač, slikar i vajar Saburo Tešigavara (Saburo Teshigawara),nama rgije, efektnih plesnih bravura i razigrane koreografsko-slikovne poznat sa 30. Bitefa, nastupio je sa poetskom, visoko estetizovanom mašte, da se sudbina devojčice promenila u društvu njoj bliskih igrača, predstavom Para-Dice u kojoj se lirska prefinjena igra, laka poput laho- u maštovitom „osunčanom“ dekoru trščanih asura što u ogromnosti ra, pretvara u prostoru u vazdušaste skulpture. Plastičnim kvalitetima pozornice Sava centra tvore čudesne crteže. Kao koreograf, scenograf i ostavljala je utisak otelovljene muzike, a igrački i likovno utisak kao dizajner izvanrednog svetla (zajedno sa Josijem Revašom),u crnobelim dahom oživljene japanske estampe u žutim nijansama minimalističkih kostimima Maora Cabara što kontrastiraju žutim bojama dekora, Ber kompozicija koje nečujno lebde u vazduhu.

Bahok, Akram Khan Company, photo: Courtesy of BDF Justicija, Jasmin Vardimon, photo Courtesy of BDF Sasvim drukčijeg temperamenta i vizije, kratki dinamični savremeni balet * Prema želji (Selon Desir) Grka Adonisa Fonijadakisa (Adonis Foniadakis, Zbog erupcije islandskog vulkana i poremećaja međunarodnih komunika- koreografija i kostimi) više je sugerisao na Bahovu muziku, zemaljsku ene- cija Trupa Jasmin Vardimon (London) izvela je predstavu Justicija rgiju u zahuktaloj igri sa efektnom završnicom nagomilanih tela, no nebe- ( Justitia) tek 04. maja u Sava centru, kao trijumfalni završetak BFI. Glavne sno uznesenje i bol. U maštovitom svetlu čuvenog R.Nikola, izvrsni igrači, teme ove hrabre, tematski uvek aktuelne, najsavremenije režirane predsta- čije umeće ide do akrobatike, posebno su se isticali dramatičnošću igre, ve, u scenografiji rotirajućeg kruga, jesu pravda, krivica i nemogućnost barokno kontrastirajući molbu Nebu i zemaljsku stvarnost. otkrivanja istine. U okviru krimi priče, navodnog ubistva ljubavnika žene Spajajući nasleđa istočnih kultura i savremene igre, trupa iz Ženeve u tre- čiji je muž tiranin, ova drama s neobičnom karakterizacijom likova i situa- ćem delu večeri duhovito nam je prikazala, u predstavi Daleko (Loin) Sidija cija ispričana je originalnim,smelim i nekonvencionalnim koreorežijskim Larbija Šerkauija (Sidi Larbi Cherkaoui), igrom, gestovima i rečima na jezikom. Iz perspektive istražitelja i učesnika uvek je drugačija, a beleži je raznim, pretežno orijentalnim jezicima, grupu igrača različitih tradicija i od samog početka lično Jasmin Vardimon, kao neutralni zapisničar, svedok shvatanja, koji kostimima, ponašanjem i reakcijama deluju raznorodno, ali zamršene rašomonijade, čiji se lik, izvanredno osmišljenim kretnjama, ih zajednička igra, uz obilje humornih detalja, ujedinjuje u razmeni ene- udvostručava kroz senku na zidovima. Kroz igru, igrači ostvaruju osmozu rgije maštovotim koreografskim figurama koje idu do akrobatike borilačke teksta (na platnu) sa glumačkim i skoro akrobatskim igračkim bravurama veštine. Na kraju, kao poenta, igrači su poređani i združeni u nerazdvoji- i sa istančanošću u prezentiranju likova. Ova individualna drama istine, vom i neraskidivom lancu zajedničkog suživota. Fragmenti Tajanstvenih laži, zabluda, privida i fikcije, odvija se u sudnici gde je porota publika (i sonata Franca Bibera, u inventivnom dekoru Vima van de Kapele (arapski sama na sceni), a u drugom delu, u sobi za grupnu terapiju, kroz ispovest balkoni zatvoreni drvenom ogradom, velovi orijentalnih kostima ispreple- svih učesnika. Suočena s galimatijasom u pričama učesnika, zbunjena teni sa kostimima drukčijih podneblja) doprinosili su ideji koreografa o publika treba da otkrije da li se ubistvo dogodilo s predumišljajem, bez pre- spajanju i jedinstvu različitosti, ukidajući pojam razdvojenosti bića, kultura dumišljaja ili u samoodbrani. No zaključak o pravdi i krivici znatno se i epoha. menja, jer u završnici proizlazi da niko osim zapisničara nije nevin. * Pronicljiva društvena drama koja uzbuđuje smelošću, ironijom, povreme- Vrt uživanja (Le Jardin des Delices) Blanke Li (Blanca Li, Pariz, Kretej, Val no humorom, a najviše gorkim saznanjem da je Pravda među „delimično de Marn), koreografa, filmskog i pozorišnog reditelja, igračice i glumice, pravednima“ samo nedostižan pojam, zavisan od rotirajuće scenografije i izveden u Madlenianumu (02.05.),predstavljao je sintezu skoro svih umet- naknadne režijske intervencije. nosti i najsavremenijih sajber i video filmskih tehnika,sjedinjenih u hibrid- * nom spoju mjuzikla, komedije naravi, društvene satire i poetskih uzleta. Selektoru i umetničkom direktoru Festivala Aji Jung, pojedinim ambasa- Inspirisana istoimenom slikom Hijeronimusa Boša, Blanka Li, zajedno sa dama, kao i svim pokroviteljima i mecenama, treba sa zahvalnošću odati izvanredno obdarenim igračima i pijanistom Džefom Koenom, zadivila priznanje za dosad najbolji BFI, najvišeg umetničkog i kreativnog dome- nas je ne samo inventivnom koreografijom, već i kao vrsna pevačica, glu- ta, ostvaren u veoma teškim materijalnim i geoatmosferskim (ne)prili- mica i igračica, ovaploćujući Raj i Pakao savremenog bošovskog sveta u kama. Kao sinkretičko, multikulturalno i multimedijalno pozorište najsa- kojemu realnost i podsvest dobijaju fantastične i čudesne nadrealne oblike. vremenijih tendencija, predstave su pokazale da je ljudska problematika U predstavi s izvanredno zamišljenim karikiranim pokretima, oneobiče- istovetna na svim meridijanima. Stoga je BFI – bez obzira na rasne, nacio- nim fantastičnim bićima što hodaju naglavačke sa šest nogu, likovima i nalne, jezičke, istorijske i sociokulturološke razlike – u tematskom pogledu situacijama što izvrgavaju ruglu okoštale društvene navike i luckasta pona- više od igre. šanja, posebno su zasmejavali kafanski dert i nametljivi seksepil mačo šou- zabavljača (od tridesetih godina prošlog veka do današnjih „treskavaica“ iz diskaća), kao i besmisao „telefonanisanja“ preko mobilnih telefona kao sta- tusnog simbola, ili pak modne revije kao metafore života koji je Show gde je pojedinac samo manipulisana lutka. Uz izvanredno maštovite video filmove Vrta uživanja E. Ramboz, znalački odabrane muzičke priloge T. Gutijereza, funkcionalne kostime L. Mersijea i F. Japoa, te ironičan dekor, s pogođenom atmosferom, R. Atrea i E. Dalijea, predstava je bila urnebes- no duhovita.

(66) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev SVETSKI DAN IGRE 2010. Triple Bill, premijera: Duo Ljubinke Dobrijević, Step Lightly, koreografi Paul Lightfoot i Sol Leon i Six dances, koreograf Jiri Kylian, Narodno pozorište u Beogradu, 29. april 2010.

Tri koreografska stila SRĐAN MIHIĆ Šest plesova (Six dances), kor. Jirži Kilijan, solisti Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu

Begradski Balet je u čast Svetskog dana igre izveo premijeru sa tri baleta jednočinke.Tripl bil (Triple Bill), različitih koreografskih stilova, koje potpisuju Ljubinka Dobrijević, Pol Lajtfut (Paul Lightfoot) i Sol Leon i Jirži Kilijan ( Jiri Kylian). Duo na muziku Preobražena noć Arnolda Šenberga Ljubinka Dobrijević je posvetila vrsnom igraču, balet-majstoru i koreografu, nedavno preminulom Petru Dobrijeviću, svome suprugu, nerazdvojnom životnom i umetničkom part- neru, koji je bio još 1985. godine prvi protagonista tog neoklasičnog dueta. Čiste plesne linije, atraktivne vazdušne podrške i iskreni emocionalni naboj odlično su, sa mnogo osećajnosti, igrali Ana Pavlović i Milan Rus. Igračku priču o dva bliska bića, koja u uzajamnom odnosu traže zajedništvo, toplu harmoniju i ljubav, Ljubinka Dobrijević je sim- bolično završila: izvođači daju jedno drugom ruku i nastavljaju da zajedno idu kroz večnost - što ovoj jednostavnoj i toliko istinitoj igračkoj povesti daje univerzalno značenje, koje zauvek traje. Step Lightly (Koračaj lagano) postavio je na bugarsku narodnu muziku poznati koreografski par Sol Leon i Pol Lajtfut pre gotovo dve decenije za četiri igračice i dva igrača.Oni su nastojali da stilizovanim razvojnim pokretima plesačkih tela sazvučja istovremeno setnih i strastvenih bugarskih narodnih napeva prikažu kao savremenu igru laganog zanosa, osmišljenih raznovrsnih skupina, iskreno emocionalnu, a koja je, ipak, daleki odjek plesne estetike koja je negova- na u svetu u središnim decenijama minulog stoleća. Solisti beogradskog Baleta Tamara Ivanović, Bojana Žegarac, Sanja Ninković, Milica Jević, Jovan Veselinović i Jovica Begojev su sa očiglednom predanošću, bez ikakvog vidljivog napora, tkali ovaj plesni razgovor međusobno razmenju- jući odmereno i lirično i dramatično, svoju plesnu energiju.

Orchestra 51-53 (67) SRĐAN MIHIĆ

Step Lightly (Koračaj lagano), kor. Sol Leon i Pol Lajtfut, Sanja Ninković i Jovan Veselinović

Šest plesova (Six dances) na uvek igri podsticajnu, na izgled zabavnu muziku V.A.Mocarta postavio je znameniti koreograf Jirži Kilijan, jedan od velikana svetske kreografske umetnosti svih vremena. Njegovi asistenti Urci Aranburu, Elke Šepers i Ken Osola su Kilijanovu postavku preneli sa znanjem i vedrinom beogradskom baletskom ansamblu naglašavajući želju autora da bude vidljiv poetski besmisao kojim je Mocart reagovao na teške ži- votne situacije. Naš ansambl je očigledno sa oduševljenjem prih- vatio takav način plesnog izražavanja, pa, iako je to prva naša interpretacija jedne Kilijanove postavke, pokazao ne samo razumevanje, već i duhovnu celovitost svakog segmenta ovog baleta što zaslužuje najiskrenije pohvale. Usvajanju sva tri koreografska veoma različita stila predstave koja bi se mogla popularno nazvati i Tri u jednom doprineli su i drugi sudeonici ove uspele baletske večeri – repetitori Ivanka Lukateli, Paša Musić i Marija Vještica, kostimograf Olga Mr- đenović i scenograf Miraš Vuksanović. Solisti i ansambl beogradskog Baleta dokazali su da mogu, kada im se ponude umet- SRĐAN MIHIĆ nički vredna i sadržajna koreografska dela,da ostvare sjajne igra- Duo, kor. Ljubinka Dobrijević, Ana Pavlović i Milan Rus čke domete. A to im treba i dalje omogućavati.

(68) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev 14. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA 2010. Lisabonska priča, premijera, koreodrama Maje Volk (Beogradski fadisti) i mladog beogradskog koreografa Aleksandra Ilića, Narodno pozorište u Beogradu – Scena „Raša Plaović“, 13. maj 2010. Ples nadahnut zvucima fada SRĐAN MIHIĆ

Udruženje baletskih umetnika Srbije je ovogodišnji Festival koreo- Stoga je teško proceniti ko je više iskrenog umetničkog zamaha dao grafskih minijatura obogatilo koreodramom Lisabonska priča koju su ovom Portugalom inspirisanom spektaklu – fadisti ili igračice i igrači. postavili Maja Volk i Aleksandar Ilić u znak sećanja na našu istaknu- Ipak, čini se da je njihov doprinos uzbudljivom utisku koji su zajedno tu glumicu Mirjanu Hodžić. Beogradski fadisti sjajnim interpretacija- stvorili na maloj pozornici bio podjednak. Pošto se radi o delu programa fado muzike, koje je predvodila svojim toplim, baršunastim glasom ma igračkog festivala, pomenućemo da su u dobrim rukama talento- Maja Volk bili su inspiratori plesa bailarinosa, odnosno šest solista vanog i mladog Saše Ilića solistkinje beogradskog Baleta Olga Olćan, baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu za koje je Aleks- Ivana Kozomara, Milja Đurić i tri mlada igrača, nove snage ovog andar Ilić koreografisao igru čudesne, nezaustavljive energije, potvrđu- ansmabla, Miloš Isailović, Miloš Marijan, Tamas Csizmadia, igrali jući moto predstave iz pera Margarete Diras da živeti bez pauze znači izgarajući u snažnoj igri, punom nogom, sa mnogo srca. Njihov ples je tražiti tek malo mesta u ljubavi koje zrači naš srce. bio zahuktao,koreografski raznovrstan i u svakom trenutku atraktivan, Na dosta zamračenoj sceni, sa muzičarima – fadistima raspoređenim ali ne na površan način, jer su svoju strasnu snagu crpeli iz sopstvenih na uzdignute praktikable koji je okružuju, dugačak sto kao jedini, a igračkih bića uvek u iskrenom i prirodnom zajedništvu sa sjajnim upečatljiv rekvizit scenografije Borisa Maksimovića, u jednostavnim, a muzičkim interpretacijama Beogradskih fadista. koloristički prijatnim kostimima Olge Mrđenović, odvijala se priča iz Treba očekivati da će ova fado-igračka priča zaživeti na redovnom noćnog Lisabona koja nije imala celovit plesni sadržaj, nego je frag- repertoaru Narodnog pozorišta i to na većoj pozornici, jer kako je to mentarno igrom reagovala na poznate fado melodije. A to reagovanje pevala Maja Volk, svaki kraj je ustvari novi početak, pa su mnogi gle- strasnim, uzbudljivim, madalački vatrenim pokretima sjajno se ukla- daoci izjavljivali da bi odmah mogli ponovo gledati ovu predstavu sat- palo u atmosferu zadimljene kafane u kojoj su se raznolike priče, kanu od iskrenog umetničkog nadahnuća. uglavnom ljubavnog predznaka, odvijale sa toliko izvođačke energije da su i gledaoci oduševljeno reagovali tokom cele predstave.

Orchestra 51-53 (69) Piše: Milica Zajcev 14. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA 2010. Takmičarsko veče, Narodno pozorište u Beogradu – Scena „Raša Plaović“, 12. maj 2010.

Ohrabrenje je izostalo

Veoma ambiciozan ovogodišnji program 14. Festivala koreografskih minijatura koji je, kao i svih prethodnih godina, počeo 12. maja na Sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, što je retka i svake pohvale vredna održavana tradicija, organizo- valo je Udruženje baletskih umetnika Srbije. Prva manifestacija ovogodišnjeg Festivala koji je trajao od 11. do 15. maja je bilo Takmičarsko veče kojem je prethodila rigorozna selekcija malih koreografskih formi. Od 60 prijavljenih minijatura u trajanju do 10 minuta Umetnički savet Festivala je Međunarodnom stručnom žiriju ponudio 14 za finalnu selekciju, a osam odabranih se takmičilo za nagrade i pohvale. Međunarodni stručni žiri, kome je predsedavao igrač i koreograf iz Srbije i Austrije Miloš Sofrenović, je odlučio da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga pripala Jeleni Kostić, našoj zemljakinji koja radi u Holandiji, za duet SrŽ koji jeste na tragu savremenih plesnih ostvarenja, ali nema harmoničnu celovitost koja bi zračila sa scene. Treća nagrada je dodeljenja simpatičnom paru Brajan Fricu i Rene Alejandu Mateusu ( SAD/Kolumbija) za skladan duet Niesolsei N inspirisan već korišćenim plesom s jabu- kom razdora koji smo videli samo na videu, jer je mladi Kolumbijac na prethodnim probama ozbiljno povredio stopalo. Pohvalu Stručnog žirija dobio je Italijan Fabricio Favole za tercet Un altro ricamo fatto sul nula, čiji je plesni sadržaj bio veoma zanimljiv zbog preciznog korišćenja statičnih pauza koje su u svojoj vizuelnoj sugestivnosti asocirale na delove frizova sa renesansnih palata.Ta minijatura po svojoj intelektualnoj vibraciji zaslu- žila je,bez ikakve sumnje,veće priznanje.Veoma sugestivna italijanska igračica Valentinas Saggin dobila je takođe pohvalu za svoju solističku minijaturu, koju je obogaćivala i pan- tomimskim izrazom što je i odgovaralo njenom naslovu Sentire Nella Memoria. Apsoltuno najuspešnija takmičarka na 14. Festivalu bila je Kaja Janjić iz Slovenije. Ona je svojom minijaturom Exorcism of you my love punom duhovitog šarma koji je pozorni- SRĐAN MIHIĆ Randevu, A. Mišič i O. Vučić cu ispunjavao ne samo njenim monumentalnijim dimenzijama no što se očekuje od performerke savremene igre, već je unosio vedrinu u blagoj karikaturi koja je u sunovrat- nim padovima zatresla gledalište, ali i bodrila duh publike koja joj dodelila svoju nagradu, a stručni žiri i Plaketu „Aleksandar Izrailovski“, ne samo ohrabrujući debeljuce iz gle- dališta, već je sa pravom pohvalio izuzetne izvođačke uzlete simpatične Kaje Janić. Nagrada Žirija kritike, čija je predsednica bila mlada kritičarka Milena Jauković (Politika), je ispravila sasvim uočljivu nepravdu koju je Stručni žiri iz zaista teško razum- ljivih razloga učinio prema Aleksandri Mišić i Ognjenu Vučiću iz Hrvatske čiji je Randevu, po mišljenju mnogih,svojom plesnom sadržajnošću,logičnim tokom u svakom segmentu, odličnom igračkom tehnikom i iskrenim zalaganjem da se vizuelno na skladan i lep način koreografski obogati izlaganje jedne svakodnevne teme – zaslužio visoko stručno priznanje. I najzad, za Nagradu Ohrabrenje, kojom UBUS pokreće dugoročni program podrške domaćim koreografima, Umetničko veće nije odabralo laureata, jer smatra da ova smotra nije iznedrila mladog koreografa iz naše zemlje kojem bi se obezbedila produkcija celovečernje predstave, a koja bi se premijerno izvela u okviru 15. jubilarnog FKM. Odlučeno je da UBUS za ovu nagradu raspiše poseban javni konkurs. Ovogodisnji Festival se nastavio premijerom koreodrame Lisabonska priča, mladog beogradskog koreografa Aleksandra Ilića i Beogradskih fadista Maje Volk. Već sutradan premijerno je izvedena predstava Voljen (Loved one) Kjestri Miler Sandsto iz Norveške. Festival se završio prvim programom novog projekta UBUS-a Plesni bioskop, koji poči- nje da radi u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ 15. maja emitovanjem tri različita video zapisa plesnih predstava. SRĐAN MIHIĆ SrŽ Jelene Kostić

(70) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev

14. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA 2010. Loved one, premijera, koreograf, dizajn scene i izbor muzike Kjersti Muller Sandsto, Bitef teatar, 14. maj 2010.

U potrazi za ljubavlju

Plesna predstava Voljen(a) - Loved one u koprodukciji Bitef teatara i Ud-ruže- nja baletskih umetnika Srbije premijerno izvedena na ovogodišnjem Festivalu koreografskih minijatura bila je poverena Kjersti Miler Sandsto iz Norveške, jedne od pobednica prošlogodišnje smotre malih koreografskih formi u Beogradu. Polazeći od naše dobro znane potrebe da budemo prihvaćeni, zapa- ženi i voljeni od onih koji nas okružuju,koreografkinja,dizajner scene i autor izbora muzike K. M. Sandsto, uz maštovitu saradnju kosti- mografa Dejane Vučićević, odabrala je naše mlade izvođače Mi- licu Pisić, Nevenu Jovanović, Nikolu Tomaševića, Strahinju Lackovića, Mionu Petrović, Anu Ignjatović-Zagorac i Miloša Isailovića (redosled iz programa) i, ko- risteći tehnike kontakt improvizacije, omogućila igračicama i igračima Bi- tef dens kompanije (Bitef Dance Company) da razviju svoje unutrašnje potencijale.

Svojim individualnim kreativnim odnosom prema temi predstave oni su doprineli razradi idejnih koncepa- ta koreografkinje i dramaturški sadržaj učinili veoma zanimljivim. A ta dramatur- ška koherentnost, kakvu Kjesti Miler Sandsto sprovodi tokom celog izvođenja, trebalo bi da po- služi kao veoma osmišljen primer svima koji se bave savremenim umetničkim plesom. Kroz svoju postavku ona postepeno traži od pojedinaca odgovore na pitanja šta se dešava u svakom od njih kada tragaju za pravom ljubavlju od strane drugih, kako nalaze puteve da postignu uzajamnu ljubav koja ima bezbroj lica i oblika i šta pri tome dobijaju i gube. Svi izvodjači ove humano-filozofske plesne rasprave o ljubavi odlično su odigrali svoje samostalne deonice unoseći u svaku od njih sopstvenu individualnost - bujnu i mladalačku – pokazujući da krhku, a istinsku ljubav, traže zbog svojih ličnih osobina.

SRĐAN MIHIĆ Veliko je zadovoljstvo pozdraviti naše igračice i ig- rače u ovako složenim izvođačkim zahtevima koje su prihvatili i ostvarili bez lažne patetike, sa iskrenom strašću i umećem da veoma fizički složenu plesnu leksiku lako i iskreno ostvare i u grupnim igračkim deonicama. Stoga se treba nadati da će ova zaista ozbiljno prirpremana i izvedena predstava upravo zbog svih prednosti kontakt improvizacije svih izvođača koja je iznedrila njihovu zavidnu kreativnost, opstati dugo na repertoaru Bitef dens kompanije.

Nevena Jovanović i Miloš Isailović Orchestra 51-53 (71) Piše: Milena Jauković

Buđenje, premijera, režija: Boško Đorđević, koreografija: Mikele Merola (Italija) , Pozorište na Terazijama, 05. jun 2010.

Nerasanjeno buđenje MILOŠ KODEMO

Multimedijalnom predstavom Buđenje, u režiji Boška Đorđevića i Možda bi odatle trebalo i krenuti u traganju za uzrocima izostanka u koreografiji gosta iz Italije Mikele Merole, Pozorište na Terazi- snažnijeg prisustva Merole kao koreografa, čiji je suptilan i upeča- jama je svom baletskom repertoaru pridodalo ostvarenje izrazito tljiv koreografski izraz, prethodno prezentovan na istoj ovoj sceni u aktuelnog vizuelnog identiteta. Eksplicitno se referišući na Gib- baletu La Capinera, ovoga puta ostao u potpunosti neispoljen. sonovo literarno delo Neuromanser i naučno-fantastične filmove Međutim, prave razloge nerealizovanja značajnije koreografske Matriks i Surogat, autori se u scenskom tretmanu nesavladive potre- zamisli možemo i dalje samo naslućivati,razmišljajući u kolikoj me- be za begom i izmeštanjem iz virtuelnog prostora okreću najinova- ri je realizaciji ove predstave prethodila istinska usaglašenost umet- tivnijim sredstvima scenske tehnologije i zaslepljujućem bleštavilu ničkih senzibiliteta koreografa Merole, reditelja Đorđevića i autora trodimenzionalne animacije. Značajna zastupljenost umetnički po- muzike Slobodana Markovića. Vidno podređena opštoj koncepciji sredovanih bavljenja takozvanim sajber-prostorom, koji se nalazi u predstave, koja nije uspela da se uzdigne iznad nivoa ilustrativnog središtu i ove predstave, nužno svaki scenski pokušaj preispitivanja prikaza, koreografija je ostala bez prepoznatljivijeg autorskog peča- (ne)slavne budućnosti čovečanstva suočava sa gotovo imperativnom ta, prozaična i staromodne strukture. Protagonisti predstave, glum- potrebom za prevazilaženjem klišetiziranih pristupa ovoj tematici. ci i igrači, nemajući mnogo izbora prilikom trasiranja pravca svoje Nažalost, predstava Buđenje, i pored vanredno pogodnih tehničkih participacije, kretali su se u okvirima prenaglašenog i neinspirativ- uslova,nije uspela da se svojom idejno-koreografskom koncepcijom nog načina izvođenja, koristeći se isključivo spoljašnjim sredstvima izuzme iz korpusa već zamarajuće pojednostavljenih umetničkih scenske interpretacije. Uvođenje rekvizite koja opterećuje bukval- obrada otuđenja i limitiranosti virtuelnog prostora kao takvog. nim referisanjem, kao i razočaravajuće neprestano služenje jednoz- Tome je prvenstveno doprineo prilično prozaičan libreto Vuka načnim rediteljsko-dramaturškim sredstvima,automatski su ukinu- Ršumovića, zasićen opštim mestima o traganju za ljubavlju, koja su li mogućnost ispunjenja potrebe za daleko ovde prikladnijim, ale- još dodatno potencirana banalizovanim govornim pasažima i goričnim scenskim jezikom. Sve ovo zaista iznenađuje, s obzirom neujednačenom ubedljivošću njihovih interpretacija. na to da se ovde radi o mlađem stvaralačkom timu, po pretpostav- Ne bi trebalo izgubiti iz vida da predstava Buđenje spada u red scen- ci okrenutog intelektualnom traganju, upitanosti i pomeranju gra- skih ostvarenja koja karakteriše uzajamna sprega njenih autora, što nica, koji nikako nije trebalo da se zadovolji samo iskorakom u svaki pokušaj povlačenja striktne granice između delovanja libreti- domenu visoke tehnologije. ste, reditelja, koreografa i kompozitora čini veoma delikatnim.

(72) Orchestra 51-53 Piše: Milena Jauković

Pustinja 2010, premijera, koprodukcija Ister teatra i Bitef teatra, Bitef teatar, 06. jun 2010.

USPELO „VRAĆANJE“ VEČNIM TEMAMA

Posle dužeg vremena, na beogradskoj plesnoj sceni realizovano je jedno koncepcijski dosledno i idejno zaokruženo plesno ostvarenje. Koreografiju za predstavu Pustinja 2010, urađenu u koprodukciji Ister teatra i Bitef teatra, potpisale su Anđelija Todorović, Danica Arapović i Jelena Jović koje su nastupile i kao izvođači. Na ovogodišnjem 37. izdanju Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra – INFANT, to ostvarenje je, zajedno sa predstavom Tamo nema ničega – ili Da li snovi spavaju u toku dana?, grupe Simptomi iz Mađarske, dobilo Nagradu za najoriginalnije istraživanje jednog od segmenata pozorišnog jezika. Predstava je nastala kao svojevrsni omaž delu Pustinja 2000, u koreografiji i izvođenju iste trupe, sa tendencijom preispitivanja istog korpusa dilema, nakon isteka punih deset godina, kao dovoljno dugog perioda da se ovo „vraćanje“ istim temama učini smislenim i opravdanim.

Autorke u središte svog koreografskog ostvarenja postavljaju večito prisutne teme odgonetanja smisla našeg postojanja, izazvanog potrebom za definisanjem čovekove suštine i pravaca njegovih stremljenja. Pristupajući ovoj problematici sa ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ stanovišta savremenog trenutka, autorke su suptilnim koreografskim i scenskim sredstvima širile simultano nastajuća asocijativna polja i time otvorile mogućnost i uslišile pobu- đenu potrebu gledalaca za intimnom participacijom. I ovoga puta, pronalazeći uporište u sredstvima svog prepoznatljivog umetničkog izraza, autorke predstave Pustinja 2010 demon- strirale su značajan stepen istrajnosti u doslednom i veoma specifičnom scensko-koreografskom tretmanu inače vrlo često eksploatisanog pomenutog tematskog okvira. Istrajno sprovođenje polazne koncepcije promišljenim scenskim postupcima duhovite poente, rezultiralo je održanjem pažnje i misaonom tenzijom celokupne predstave, u čemu domaća dela slične stilske orijentacije sve teže uspevaju. Možda najbolji pokazatelj ovog utiska predstavlja sâm kraj predstave, kada potpuni mrak koji smelo traje svakako duže od uobiča- jenog, zapravo zaključuje predstavu, i govori puno i rečitije od reči, zahvaljujući unapred promišljeno obezbeđenim strukturno-misaonim uslovima za tako nešto. Ni trenutka ne gubeći iz vida da se radi o konceptualno opredeljenom delu, dakle o delu koje ne pretenduje na masovni odziv, niti se svojim scenskim izrazom njemu povinjava, pozitivna procena uspešnosti ovog ostvarenja rukovođena je specifičnim krite-

rijumima konceptualnog plesnog stvaralaštva, koji ovu pred- ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ stavu izdvajaju od ostalih prisutnih ostvarenja slične stilske provenijencije, upravo zbog toga što poseduje – čvrst i jasan misaono-scenski koncept.

Orchestra 51-53 (73) Piše: Milica Zajcev Kabare emigranti , premijera, autor i koreograf Vera Obradović , UK „Vuk Karadžić“, Scena Kult, 08. jun 2010.

Uzaludna potraga za srećom REA MUCOVIĆ

Nastavljajući svoje bavljenje jednostavnim neverbalnim obeležji- Ovakav dramaturški predložak Kabarea emigranti, poklonjen ma nemog filma uz pojačanu mimiku lica i prenaglašene gestove, publici kao urnebesna, neprestano produhovljena, sveža i raskošna koregraf Vera Obradović, ovoga puta u režijskom tandemu sa irealna priča, mogla je postati patetično dramatična. No, naprotiv, Oliverom Ježinom, svojom novom predstavom Kabare emigranti, ona je ubedljiva, čak svakodnevna povest, o uzaludnoj potrazi za nastaloj posle Njujorškog šešira Meri Pikford (2006) i završnog per- srećom,o lutanju i nesnalaženju u nizu ubedljivo režiranih i koreo- formansa svojih studenata scenskog pokreta sa Akademije lepih grafski postavljenih skica, koje pulsiraju na pomalo ironičan način umetnosti (Emigranti, 2008), načinila je vedru, temperamentnu, u kao odrazi ni malo idilične stvarnosti. Upravo u toj simbiozi hu- svim segmentima studioznu predstavu, koja na vedar način pokre- mornosti i u veoma složenim životnim situacijama je vrednost tom „priča“ o večnoj čovekovoj nadi da može pronaći (ne)moguću ovog scenskog, muzičkog, plesnog i glumačkog poduhvata. sreću. Prepričavanje pojedinih zgoda i nezgoda jedanaest veoma požrt- Radnja je smeštena u poslednje godine treće decenije prošlog veka vovanih i nadarenih mladih umetnika, koji vođeni muzičkom u kojima se već nazirala velika ekonomska kriza koja, kao i danas, kompilacijom regtajma, džeza, Ofenbaha i Ljubinkovića podjed- ni za koga nije bila jednostavna. Glumci nemog filma sukobljeni nako, punog srca i mladalačke snage igraju, muziciraju, glume kao sa prevaziđenošću svoje nemušte umetnosti, pokušavaju da plove- već formirani pantomimičari, pa zaslužuju iskrenu pohvalu. Nji- ći zamišljenim brodom stignu na obale gde nema gladi i nezapo- hovo predano verovanje autorkama koreografije i režije, kao i veo- slenosti, ali, nažalost, tražeći izlaz u novom, nastave da do tragič- ma sugestivno prihvatanje kostimskih rešenja Modnog studija nog završetka ostanu da žive po starom. Lea Fashion ljupkog i na svoj način seksepilnog odevanja iz mla- dosti prabaka, čini zaista skladan scenski događaj, koji je publika sjajno prihvatila,a UK „Vuk Karadžić“ stavila na redovan repertoar sledeće pozorišne sezone.

(74) Orchestra 51-53 Piše: Milica Zajcev

Bojana Žegarac i Jovica Begojev u glavnim ulogama Labudovog jezera Dimitrija Parlića, Narodno pozorište u Beogradu, 26. jun 2010.

Mladi DOLAZE

Posle uspešnog izvođenja glavnih uloga u Don Kihotu, mladi baletski par beogradskog Baleta Bojana Žegarac i Jovica Begojev ostvarili su sa mladalačkom po- letnošću protagonističke, veoma zahtevne igračke partije u najlepšem klasičnom, belom baletu, Labudovom jezeru, potvrđujući da nove snage dolaze na beogradsku klasičnu baletsku scenu. Brojni tim repetitora na čelu sa primabalerinom Duškom Dragičević i prvakom Konstantinom Kostjukovim preneli su svoja znanja i iskustva mladim kolegama, tako da je njihova igra, posebno sa tehničke strane, bila ujednačena, sigurna i lepa u striktnom poštovanju tradicionalne klasične baletske leksike. Bojana Žegarac je svoju Odetu ostvarila kao mirnu, pomalo hladnu i uzdražanu Kraljicu labudova, besprekornu u svim segmentima varijacije i čuvenog grand pas de deux-a, posebno ističući plastičnost u pokretima ruku – koje su , kao retko kada i kod iskusnijih balerina, bili toliko skladni i dostojanstveno lepršavi u svakom pregibu da zaslužuju i divljenje i pohvalu.Treba se nadati da će uvek nasmejana Bojana, posle prvog nastupa u ulozi Belog Labuda, naći u sebi više emotivnosti da bi ovu svoju ulogu učinila još upečatljivijom. Daleko više igračke strasti ona je pokazala kao Odilija, donoseći ovu veoma složenu, virtuoznu klasičnu ulogu, sa poznatim šarmom, a bez davno prevaziđenih pantomimskih „dodataka“. Sigurni smo da će sa manje treme i više ozbiljnog rada savladati sve bravurozne zahteve u interpretaciji Crnog labuda. Jovica Begojev, koji je darovit i vredan baletski igrač, pokazuje iz uloge u ulogu vidan napredak i u tehničkom i u izražajnom pogledu. Njegov princ Zigfrid je bio studiozno pripremljen, otmen i dostojanstven, uz visoke i lake skokove, okrete na tlu i u vazduhu, sigurne „ zanoske“ i partnersku požrtvovanost. Igrati sa njim je sigurno velika prednost za svaku klasičnu balerinu. Aleksandra Bibić i Dušanka Đorđević su novi, uigrani, baletski ženski duo, koji svojim sigurnim klasičnim znanjem nastavlja dugogodišnju tradiciju u beogradskom Baletu o dve skladne i ljupke igračice, koje podjednako uspešno igraju sol- sitičke, a naročito skladno one zajedničke plesne deonice.. Lakrdijaš Igora Vo- lošina je na dobrom putu da vedrom igrom,a usvršavanjem tehničkih bravura,postane dosledan naslednik svojih prethodnika u ovoj ulozi; Miloš Marijan je igra- čkim sredstvima, bez patetične pantomime, savremenim senzibilitetom odigrao negativnu ulogu Grofa Rotbarta.. Dirigentska palica Ane Zorane Brajović je forsirala veoma brz tempo i sna- žnu dinamiku u orkestru, što inače nije uobičajeno u Labuduovom jezeru Čajkov- skog, no to je, istini za volju, davalo izvestan polet beogradskom baletskom ansamblu na kraju ove pozorišne sezone.

Orchestra 51-53 (75) INTERVJU: IDE VAN HEININGEN Intervju vodila: Dubravka Subotić

UMETNICI – “NEZAVISNI PRIVREDNICI”

denom sajtu su: Ide van Heiningen, Virag Dezso, Aleksandar Acev, Frits Vogels, Frans van Heiningen, Machteld Aardse, Giep Hagoort,Thomas de Neve, Els Sorber, Floris Rommerts, Michael Helmerhorst, Sjoerd van Heiningen. MAPA- šta i kako? Mobilna akademija za izvođačke umetnosti postoji zbog pokreta, pokretljivosti i transparentnosti. Ljudsko biće celog života ima jedno telo u kome boravi i s kojim radi i zbog toga mora da nauči da se “otvara”.Tako počinje svaki MAPA dan – “otvaranjem”, vežbama, unošenjem kiseonika u telo i mozak, kooperaci- jom među telima. Uvodna radionica Počinje se sa četiri dana intezivnog treninga, rada na podu, pripremom učesnika. U preduzetništvu to je naša investicija - ulažemo u ljude i pomažemo im da na kraju uberu plodove MAPA (Moving Academy for Performing Art Amsterdam), svoje dobre pripreme. Ali to je i njihova lična investicija. Uče- Pokretna akademija za izvođačke umetnosti iz Amsterdama snici mogu da vide tokom ova četiri dana šta je MAPA,da sami (Holandija), započela je 2007. godine trogodišnji interdiscipli- odluče da li žele da ulože svoje vreme u program ili je to preve- narni program Procession of Icons. Program je okupio st- lika investicija za njih. Mnogi dolaze na radionicu da bi nešto varaoce u oblasti umetničke igre, režije, glume, vizuelnih umet- dobili, uzeli, sa sobom donose sopstvene ideje, kvalitete, žele da nosti, pozorišne tehničare, dramaturge i menadžere u umetnos- ih razviju i podele s drugima. Posle toga dolazi “dobijanje”. ti. MAPA od 1992. godine organizuje intezivne kurseve za Zato na radionicu treba gledati kao na salon, mesto gde donosiš stvaraoce u oblasti izvođačkih umetnosti s ciljem rada i upravl- i deliš nešto svoje s drugima. MAPA ne selektuje ljude, oni se janja nezavisnim produkcijama, pozorišnim kompanijama i sami selektuju. Dejstvuje stara mantra - šta poseješ, to i žanješ. razvoja preduzetništva u umetnosti. Srž koncepta predstavljaju Ljudi moraju investirati u svoja istraživanja, resurse, svoju pro- razvoj mobilnosti, internacionalizacija i umrežavanje u central- fesionalizaciju i ličnost. I to donosi kvalitet svakoj radionici. noj i istočnoj Evropi. Studenti koriste potpuno opremljen mobilni pozorišni i svetlosni studio koji je omogućila MAPA Odabir predavača na studijama - deo predavača regrutovan je Akademija. iz redova MAPA studenata Kako to izgleda u praksi? Tokom tri godine obrazovanja stu- Prvo, ljudi odaberu tebe, a ne ti njih. Oni uče tebe, ne ti njih, denti prolaze kroz različite kurseve koji ih pripremaju za samo- donose odlučnost,posvećenost.Oni investiraju.Potom mi pozi- stalni rad i upravljanje nezavisnim kompanijama i projektima, vamo njih, zbog njihove kreativnosti, kvaliteta, inovativnosti. ljudskim resursima, razvijaju odgovornost prema prostoru i teh- Tako ciklus ide dalje. Zatim se zajedno borimo da nađemo bal- nici s kojom rade u okviru sadržaja nazvanim Umetničko lider- ans u jednoj organizaciji. stvo i građenje tima, Studio menadžment, Trening za vođenje Interdisciplinarnost – prvi put kompanija-uspostavljanjem umetničkog preduzetništva, Pro- Na polju izvođačkih umetnosti bitna je kooperacija, volja da se cession of Icons - razvoj nezavisne samostalne produkcije. uči novo, razvija interakcija različitih disciplina. Uspostaviti Pred razgovor sa Ide van Heiningen-om, pokretačem MAPA novo “društvo”. Kako svetlosni dizajner pošto prođe kroz nov, Akademije, sažimam cilj i osoblje MAPA Akademije. Dva su fizički trening može stečeno znanje i iskustvo preneti u budući razloga za to - ovo je intervju sa Ideom za časopis Orchestra koji rad. S druge strane, glumac ili igrač, koji nije dobar u radu sa se isključivo bavi plesom, pokretom i plesnom scenom u Srbiji, svetlom, mora da nauči da mu je svetlo partner u radu, da ga a detaljnije informacije o kursevima i osobama koje se spomin- aktivira, daje impuls. Kada se to nauči, kada to osoba sama ju u tekstu možete pronaći na internet adresi nauči, tada može iz lepeze polja izvođačkih umetnosti odabrati http://www.mapa.nl ono što podržava njegov rad, a ne da zavisi od tradicionalnog čekanja da reditelj ili koreograf odaberu nekoga, već da sam U periodu 2007–2010. sproveden je trogodišnji edukativni pro- stane iza svog dela. gram Procession of Icons u Srbiji i Ukrajini, namenjen studen- tima iz ove dve zemlje, ali i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Umetnik- umetnost kao preduzetništvo Mađarskoj. Program je podržan od strane MATRA programa Kalkuliši šta ti treba. Mala prodavnica pored mog stana zna Kraljevine Holandije. Predavači - interdisciplinarni, internacio- tačno koju količinu hrane bi trebalo da nabavi, koje delikatese nalni, intergeneracijski. Imena koja bi trebalo potražiti na nave-

(76) Orchestra 51-53 LIDIJA ANTONOVIC

da ponudi,po kojoj ceni,u zavisnosti od kupaca koje opslužuje.U suprot- Trening nom - propada. Ja volim male prodavnice koje služe mušterije i za uzvrat Trening podrazumeva artikulaciju tela. Moraš poznavati sopstveno telo i žive od toga.Ta metafora važi i u umetnosti. Iskalkuliši šta ti tačno treba njegove početne tačke. Bez obzira koja je disciplina u pitanju, artikulisan, za kreaciju, pre svega koji ljudi, utvrdi način na koji međusobno komu- čist pokret prenosi sto posto jaču poruku. Trening služi i da doneseš nicirate i delite zadatke. To je prvo što treba da razumete- kako komu- odluku da budeš prisutan, precizan, da načiniš eho u pokretu - da naučiš nicirati međusobno. I bez obzira na najveći talenat, ukoliko neko ne poš- da artikulišeš.Pripremi svoj instrument - telo za određenu disciplinu,od- tuje tim i disciplinu, tada ne doprinosi krajnjem cilju. Zatim su u kalku- ređeni kvalitet.U izvođačkim umetnostima to podrazumeva da naučiš da laciju uključeni i vreme potrebno za rad, oprema i prostor. Veliki prostori budeš na sceni, da revoltuješ, da zavodiš, budeš fokusiran, anarhističan, funkcionišu samo ukoliko su ispunjeni, pa bi zbog toga trebalo i publiku da pre svega iznenadiš. iskalkulisati - ko dolazi i zbog čega da nešto vidi, odnosno, šta je to što Interdisciplinarnost – drugi put. Fizički treninzi za buduće operske nudimo. pevače u Amsterdamu. MAPA princip rada Operski pevači moraju konstantno da rade na svom glasu, da memorišu Odrastao sam u porodici preduzetnika, organizovanoj. Svako dete je veliki broj tekstova, da ih memorišu srcem. S nama su ponovo u situciji imalo svoje zaduženje. I s tim znanjem sam pokrenuo kompaniju. Svako da rade sa svojim telom. Ne samo na estetski način, kao u glumi, baletu ima svoje zaduženje i radi za sebe i za druge. U svojoj kompaniji moraš ili plesu, nego da zaista rade na sopstvenom telu. Tako ulazimo u nova biti primer, i u komunikaciji i u radu. I to je princip koji imamo u MAPA istraživanja pokreta i šta on suštinski znači. Akademiji, napravi komfor za svoje kolege, za svoj rad. Mi smo pre- Interdisciplinarnost – treći put duzetnici na polju umetnosti. Preduzetništvo se ne ogleda samo u prof- itu, nego podrazumeva i obaveze, odgovornosti, razmišljanje unapred, ne Eksperimentiši. Dovedi u svoj rad ljude koji su ti interesantni. Nikada ne samo za sebe, već i za svoj tim, kontinuirani proces učenja i unapređi- znaš šta će iz toga izaći.Odaberi osobe iz najneobičnijih profesija,kao što vanja. Moraš da imaš dobar pregled svega, uvid u potrebe svog tima. je slučaj moga brata, medicinskog mikrofotografa. U početku je odbijao To te čini dobrim liderom. da nam se priključi, jer nije bilo zagarantovane zarade u izvođačkoj umetnosti. Ali se ubrzo zaljubio u naš način rada i napravio divna dela. Me- Kreacije dela - Procession of Icons hanički umovi aviomodelara ili vizuelnih umetnika nose drugačiju ene- Teatar sa značenjem. Nauči da se izboriš sa svojim ličnim ikonama da ne rgiju u poređenju sa izvođačkim umetnicima. Dovedi ih da radite zajed- bi otišao u modu, multiplikaciju imidža. To radi šou biznis i televizija, noitojemagija. više ili bolje. Mi koji radimo za umetnost moramo da se izborimo s tim, Početak MAPA Balkon-a da radimo sa bitnim imidžima - s telom performera na sceni, performera sa svojom porukom, a ne s propagandom. Da naučimo da pišemo, gov- Investicija u sebe se vidi posle mesec dana rada, godinu dana... a to je ono orimo, pevamo za sebe, a ne da samo reprodukujemo šta su stari pisci što mi kao pedagozi znamo. Posle tri godine obrazovanja, kada stigneš napisali. I to je dug proces učenja,ali to je izvođačka umetnost.Umetnost do Master programa, to je već nešto važno - vrsta suvlasništva programa, i izvođenje. organizacije, kompanije. I to je MAPA Balkon. Da li je i dalje potrebna MAPA pomoć, konsultacija? Mi smo svi dostupni na sms udaljenosti. A Telo na sceni... tada će i drugim ljudima biti potrebna tvoja pomoć. Ove godine slavimo Fizikalnost znači znati kako da budeš prisutan. Znaj kako da budeš tu, 20 godina MAPA programa, a tu su i MAMAPAPA u Češkoj, Plesni na sceni. Znaj kako da iskažeš svoju poruku kakva god da je. Bilo da je centar u Zagrebu, Centar u Ohridu i Ukrajini, mnogo primera. Mnogi u pitnju pesma, gluma, pokret, znaj kako da izneseš na sceni tu i takvu umetnici “nezavisni privrednici”, samostalne ličnosti, spremni su da poruku. rizikuju i investiraju. I investiraju u pedagoške programe i sopstvene kreacije.

Orchestra 51-53 (77) Piše: Milica Zajcev Premijera - Karmina burana u izvođenju Opere i Baleta SNP, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 24. jun 2010.

Raspevani pokretni horovi M. POLZOVIĆ

I koncertno i scenko izvođenje Orfove Karmine burane je uvek veliki iza- Ne ulazeći u finese muzičke interpretacije Orfove kantate, koja je bila zov za umetnike. Profane pesme za soliste i hor uz pratnju instrumena- veoma ozbiljno prostudirana i od strane dirigenta muškog i ženskog hora ta i magijskih slika, kako glasi podnaslov ove izuzetno visoko vrednova- Vesne Kesić-Krsmanović, novo novosadsko viđenje ovog dela imalo je ne i popularne Orfove kompozicije, imao je i na našim koncertnim podi- savremenu vizuelnu potku , pre svega, u jednostavno, a efektno izmašta- jumima i na opersko-baletskim scenama brojne interpretacije, rado prih- nim kostimima za horove Mirjane Stojanović-Maurič. Za dame - večne vaćene od slušalaca i gledalaca. Na sceni SNP-a ovo je četvrta scenska male crne haljine sa crvenim detaljima (tašne i cipele), a za muškarce - verzija Karmine , koju su potpisali autoritativni, temperamentni, danas biznismenska crna odela i jarko crvene kravate. To je opredelilo Sonju već veoma iskusni dirigent Željka Milanović, reditelj i koreograf raspe- Vukićević da temperamentne varnice u raznovrsnim ritmovima muzičke vanih kretačkih horova, poznata svestrana umetnica Sonja Vukićević, uz partiture oplemeni jednostavnim, a na sceni raznolikim kretanjima horo- dosta skroman i bled doprinos koreografa Lea Mujića. Scenografija va, koje je stvaralo stalno nove vizuelne uzlete, izuzev u središnjem delu Miodraga Tabačkog,uz saradnju Manfreda Švajgkoflera (elementi deko- kantate, kada su horovi, i pored sjajnog pokretačkog ritma, bili statični. ra), najviše je sugerisala osnovnu inspiraciju kompozitora da na tekstove Svako priznanje treba odati članicama i članovima hora novosadske srednjovekovne zbirke iz 13. veka, nađene u manastiru Benediktbrojern, Opere koji su mudru i savremenu koreografiju Sonje Vukićević, potpu- komponuje raskošnu scensku kantatu, koja zrači vedrinom i radošću. Sa no prilagođenu njihovim znanjima i umešnosti u kretanju scenom, dis- njima upoznaje (u prevodu s latinskog akademika Tonka Maroevića) ciplinovano i primerno ostvarili. programska knjižica koju je pripremila urednica Dušanka Radmanović. Solisti opere Danijela Jovanović, raskošna u završnoj ariji, Igor Ksionžik, Vasa Stajkić i Nebojša Šogorović su svoje vokalne deonice doneli sa pro- fesionalnošću koja imponuje.

(78) Orchestra 51-53 M. POLZOVIĆ

Najslabija karika u ovoj predstavi je bila, nažalost, koreografija Lea Na premijerskoj večeri, uz iskreno odobravanje publike, ponovljena je Mujuća. U javnosti je već rečeno da je ona mogla potpuno izostati. A oda Fortuni – vladarki sveta, uz radovanje životu koje može doneti to je tačno, jer je bila sasvim van konteksta predstave kao da se radi o danas svima toliko potrebno olakšanje, što je umnogome podsetilo na nekom drugom scenskom spektaklu, a pri tom u tolikoj meri standar- izvrsnu igračko- muzičku interpretaciju Karmine burane u sarajveskom dna i nemušta, da jedino treba zahvaliti veoma dobrim baletskim soli- Baletu 1984. i 1991. godine u baletskom ansamblu MNT u Skoplju, stima što su uopšte pristali da je odigraju. koju je vrhunski osmislio sa ostalim sjajnim saradnicima Dragutin Boldin, rano preminuli jugoslovenski koreograf.

Orchestra 51-53 (79) M. POLZOVIĆ Piše: Ana Tasić POGLED NA 37. INFANT SNP, Novosadsko pozorište, Pozorišni trg, plato kod Poloprivrednog fakulteta, Trg slobode-Dunavski park, Katolička porta, Pozorište mladih, Poslovni centar NIS-Naftagas, 25. jun – 02. jul 2010.

Da li je ceo svet pozornica? Kora od ljuske, pozorište Maldipe

Na 37. Infantu (Internacionalni festival alternativnog i novog teatra), jama, gde tišina postaje eksces, ali i specifičan oblik nelagode, izvor održanom u Novom Sadu, imali smo prilike da pratimo izuzetno strepnje, zbog navike na primanje gomile utisaka. Monodramu Na bogat, žanrovski šaroliki program. U takmičarskoj selekciji je pri-ka- morskoj obali prikazalo je špansko pozorište Dva meseca u tumačenju zano šesnaest predstava koje su, iako dosta neujednačenih estetskih glumice Marijane Gonzales Roberts, a u režiji naše Dijane Milošević dometa, isplele gustu mrežu različitih tokova eksperimentalnog tea- (Dah teatar).To je autobiografska, dokumentalistička pripovest koja, tra. Ako i nisu, u celini, pojedine predstave dale bitnije umetničke re- u širem smislu, govori o položaju žene, njenoj odlučnosti i hrabrosti zultate, svaka od njih ima značaj u nekom od segmenata teatarskog da sprovede krupne promene u životu. U rediteljskom pogledu, veli- jezika, u pogledu njegovog razvijanja, plasiranja autentičnih ideja, ki značaj je dat detaljima, uključeni su rekviziti koji za protagonistki- forme ili stila, širenja granica razumevanja teatra. nju imaju emotivnu vrednost, što naglašava poetsku, dokumentalisti- Prvo smo videli predstavu Tamo nema ničega – ili Da li snovi spavaju čku snagu predstave. Italijanska grupa Kantijeri teatrali Koreja igrala u toku dana, grupe Simptomi iz Mađarske, kojoj se mogu zameriti je Stradanje Trojanki, neobičan spoj motiva iz Euripidovih Trojanki i izvesni dramaturški nedostaci, ali ona, ipak, ostavlja vrlo pozitivan motiv Hristovog stradanja, koji univerzalizuje problem patnje i utisak, zbog posebne upotrebe interaktivne, real-time tehnologije (re- apsurda ratova. Predstava je posebno zanimljiva u stilskom pogledu, žija i koreografija Reka Sabo). Digitalna scenografija je tu partner jer je proizveden pomalo bizaran spoj tragike i groteske, zahvaljujući izvođačima, ne guta ih, ne preplavljuje scenu svojom superiornošću. korenitom uključivanju tople, senzualne mediteranske muzike, koja Naprotiv, plesači i njihovi virtualni partneri lucidno i duhovito koeg- se uživo izvodi. Nezavisno mađarsko pozorište Maladipe igralo je zistiraju, stvarajući atraktivan hibrid tehnološke i žive igre koja istra- Koru od ljuske, neverbalnu, interaktivnu predstavu, baziranu na im- žuje odnos između snova i realnosti. Iste večeri smo gledali predsta- provizacijama koje navode na eksperimentalnost izvođača (režija vu Zanemeti, u izvođenju Performans laboratorije Sofije iz Bugarske, Zoltan Balaž). Petočlani ansambl je izrazito precizno, a ipak sasvim inspirisanu Bergmanovim filmom Persona. Ostvarena u kompletno spontano, pokazao neizmernu disciplinu, tačnost i maštovitost igre, u ženskoj podeli, predstava problematizuje tišinu kao iščezavajuću slavu čiste radosti života (Žiri je ovoj predstavi dodelio glavnu nagra- pojavu u današnjem društvu neprestano bombardovanom informaci- du Festivala - za najuspeliji eksperiment).

(80) Orchestra 51-53 Domaći plesni teatar Kada je reč o domaćim učesnicima, u punom fokusu programa je bio savremeni ples, odnosno,može se prepoznati namera selektorke Jadranke Anđelić da podrži našu plesnu scenu, da je učini vidljivijom. Značajan presek našeg plesnog teatra dao je 37. Infant koji je u procesu sve čvršće institucionalizacije, za šta je, u dobroj meri, zaslu- žno uspostavljanje Stanice, servisa za savremeni ples, Beogradskog plesnog centra u UK „Vuk Karadžić“ i nove repertoarske politike Bitef teatra. Ana Dubljević je prvo igrala solo predstavu Ono koja tematizuje telo. Putem slušalica, publika prati snažan poetski tekst o moćima i nemoćima tela (tekst i dramaturgija Milica Ivić), čija znače- ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ nja, pokretima tela, sinhrono, artikuliše plesačica. Zatim je predstavljen Reset (koprodukcija grupe „Hajde da...“ i „UK Vuk Karadžić“), rezultat saradnje osoba sa invalidi- Pustinja, Ister teatar tetom i profesionalnih plesača. Predstava se bavi buđenjem, revitalizacijom tela, a ostvarena je izuzetno poetično, sa nežnom i iskrenom emotivnošću igre svih učesni- REČ SELEKTORKE ka. Dalija Aćin je nastupila kao autor, koreograf i izvođač predstave Ko bi hteo mamu U godini kada ekonomske teme i kriza društva dominiraju i kao moju?, pomalo pretenciozno i slabo umetnički opravdano, multimedijalno, doku- značajno utiču na umetničku produkciju, a festivali, na neki način, takodje, počinju da se dele na „ bogate i siromašne“ mentalističko ostvarenje koje pokušava da problematizuje odnos između majke i (gde ovima drugima preti opasnost da nestanu), jaz koji nas- ćerke, odnosno da analizira posledice specifičnosti života umetnika. U osnovi pred- taje smanjuje prostor novim otkrićima i preti da drastično stave Hot lollipop Ljiljane Tasić i Dušana Broćića je, takođe, nedovoljno jasno sprove- ugrozi pojavnost i aktivnost trupa i teatara koji predstavljaju dena namera da se problematizuje pop kultura. Simulirajući da je u nekom klubu, uz živu produkciju i istraživanja čineći savremeni teatar aktivnim delom društva. zaslepljujući stroboskop i zaglušujuće bučnu dark electro muziku, Broćić je, svojim Program Infanta 2010. otvara prostor savremenom živom nastupom, podsetio na Jana Kertisa („Joy Division“). Kopiran je imidž andergraund teatru i trupama sa kvalitetnim istraživanjima i originalnim – ikona - njihova neprilagođenost, bunt, očaj i depresivnost, ali bez koncepta koji ima samosvojnim teatarskim jezicima. Izbor predstava iz Bugarske, Velike Britanije, Italije, Izraela, Madjarske, SAD, nekog smisla. Miloš Sofrenović je izveo Solo za tri vizije, neverbalna, fizička tumače- Srbije, Češke, Španije, uključuje nekoliko grupa koje biraju nja tekstova Handkea, Beketa i Virdžinije Vulf. Sofrenović je u pojedinim momenti- otvoreni prostor za svoje predstave sa jasnom dramaturškom ma, naročito u drugom delu, inspirisanom Beketom, uspeo da suptilno, a simbolički strukturom i temama. jako, izrazi bolove i nemoći čoveka, patnju rađanja, iscrpljujuću shizofreniju misli, U izboru domaćih predstava Infant 2010. fokusira se na plesni teatar, sa željom da skrene pažnju i afirmiše na tekuću neiskorenjive strahove, duboko otuđenje, usamljenost. Među domaćim učesnicima, produkciju i kretanja u savremenom plesu u Srbiji. Ovaj pro- najsnažniji utisak je ostavila predstava Pustinja 2010 Ister teatra (Bitef teatar), zbog gram uvažava činjenicu da se poslednjih godina plesna scena uverljivo senzualne, minimalističke igre tri plesačice (Anđelija Todorović, Danica u Srbiji razvija u stalnom dijalogu sa savremenim teatarskim kretanjima (gde je granica izmedju teatra i plesa skoro nesta- Arapović, Jelena Jović). Efektno, ponekada i veoma duhovito, izražen je veoma tužan, la) otkrivajući nove autore, koreografe, izvodjače, dramaturge obespokojavajući položaj čoveka u dobu posthumanosti, vremenu prevelikog uticaja - nova istraživanja u savremenom plesu i plesnom teatru. novih medija koji mehanizuju,automatizuju i obezličavaju ljudsko biće,ostavljajući ga Dijalog izmedju teatra i plesa i brisanje žanrovskih i stilskih u pustinji smisla, ništavilu tehnologije. granica je proces koji u razvoju savremenog teatra dolazi do izraza naročito na razmedju vekova i traje do danas. Usvojene tehnike avangarde i moderne u oblasti glumačkih i plesnih veština su postepeno postale „ klasika“ izražajnih Ambijentalni teatar sredstava u savremenom teatru i danas smo u prilici da vidimo u punom smislu autorske predstave u kojima se jezik i Na 37. Infantu su izvedene i četiri ambijentalne predstave koje su, u estetskom smi- tekst, pokret i ples, vizuelne instalacije, nove tehnologije, slu, bile najslabije, ali su imale važnu funkciju animacije publike. Podsticajno je bilo film, pop kultura, plesno-muzički žanrovi i dramski predlošci posmatrati reakcije slučajnih prolaznika koji su postali učesnici teatarskog čina. U slobodno mešaju u montažu koja izražava jedinstvenu poet- pogledu animacije, pretvaranja gradskih prostora u teatar, sigurno je najatraktivnije iku umetnika. U kaleidoskop čija logika nije nametnuta pravilima teatarske tradicije, žanra i stila već unutrašnjom potre- bilo Vaskrsenje kraljice Honcivaldine, Trupe Arma iz Izraela, koje je počelo na Trgu slo- bom i motivima umetnika koji se upušta u dijalog sa svojim bode; procesija se nastavila novosadskim ulicama, sve do Dunavskog parka, gde je vremenom. Tamo gde očekujemo priču je pokret i pogled, izveden centralni deo predstave. Publika, kao da je učesnik u nekom ritualu, blago tamo gde očekujemo ples je neprekidni tekst, tamo gde je mit je video projekcija, tamo gde je drama je parkur, tamo gde je ošamućena različitim zvucima, mirisima, vatrom i dimom, sedela je na zemlji i prati- odnos je tišina, tamo gde je tišina je muzika, tamo gde je la radnju – simboličku potragu visokog sveštenika naroda Honcivald, za davno sahra- zrelost je detinjstvo, tamo gde je poezija je gest. njenom kraljicom. Manje ubedljiva, neveštija i konvencionalnija, bila je predstava Savremeni teatar kako ga afirmiše Infant 2010. je slobodno Finis terrae češkog pozorišta Ko-ntinuo, tematski usmerena na odnose između kretanje kroz sfere novog umetničkog izraza i dubine umet- ničke zapitanosti koje dobijaju svoj izraz u nesputanim i pro- muškaraca i žena, realnosti i snova itd. Zbog pretencioznosti koja je dubinski karak- vokativnim rešenjima. teriše, među ambijentalnim predstavama, najmanje vredna je bila Loup Garou,mono- drama sa pseudo-ekološkim konotacijama, izvedena u šumi (koprodukcija Art spot i Jadranka Andjelić, selektorka jun, 2010. Mondo Bizarro iz Nju Orleansa). Prodigal theatre iz Velike Britanije na Pozorišnom trgu su izveli petnaestominutne Mikrokoreografije i Kvartet, zasnovane na tehnici par- kura, elementima brejkdensa i kapoere. Njihov rad nastoji da prikaže osvajanje grada, odnos čoveka prema gradskim prostorima, atraktivan je zbog fizičke virtuoznosti izvođača, ali je vrlo diskutabilan u pozorišnom smislu (otvorilo se pitanje: da li je to, uopšte, pozorište?). No, ta vrsta zabune se može posmatrati sa pozitivne strane, jer je inspirisala diskusije o granicama teatra. Šekspirova misao da je ceo svet pozornica nije samo poetska metafora, već je, kako nam je pokazao ovaj Infant, ponekada, realnost. ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ Autorka je pozorišni kritičar dnevnog lista Politika, član Žirija Infant-a 2010. Objavljeno u Politici, 10.07.2010.

Reset, Hajde da... Orchestra 51-53 (81) Sećanja

Julijana Sremac Dutina (1957 – 2009)

U profesionalnom baletskom ansamblu postoji jedno značajno zanimanje koje se zove repetitor ili uvežbavač. Taj posao obavlja osoba s prvenstveno igračkim iskustvom, a svako pedagoško iskustvo je dobrodošlo. Kod nas je repetitor uglavnom i asistent, pa je samim tim neprekidno uz soliste i ansambl od samog početka rada nove predstave. A onda, kada premijera izađe, koreograf odlazi, ostaje samo repetitor koji vodi predstavu sve dok ona živi na repertoaru. Ovaj posao u Baletu Srpskog narodnog pozorišta već deset godina vodi solistkinja baleta Julijana Dutina. Julijana je u Srpskom narodnom pozorištu od 1973. godine kada je diplomirala u novosadskoj Baletskoj školi u klasi pedagoga Ljiljane Mišić. Kao vredna, pouzdana i odlična učenica bez teškoća je našla mesto u pozorištu. Uvek zapažena od svih koreografa i pedagoga, imala je mesto u novim projektima i bila često ravnopravna alternacija prvim balerinama. Igrala je lako, sigurno i veliko je uživanje pružala publici, a i kolegama. Svoje uloge izvodila je tehnički besprekorno, a uvek tako iskreno i šarmantno. Samo talenat je mogao da joj pomogne u građenju raznih likova i taj osećaj mere u izvođenju pružao je godinama zado- MIOMIR POLZOVIČ voljstvo Novosađanima. Julijana nije imala loših predstava. Ako je ona Bal kadeta, 1983. u neke i sumnjala, pravi je čas da sazna da takvih nije bilo. Julijana Dutina Sremac je diplomirala u Baletskoj školi u Novom A između virtuoznih i nepogrešivih foutte-a i tehničkih bravuroza, Sadu 1973.( u klasi Ljiljane Mišić i Smilje Ilić) zajedno sa grupom dogodila joj se jedna ozbiljna povreda koja je svima uskratila, sasvim izvrsnih učenika, a potom solista u Baletu SNP: Rastislavom Varga, prekinula trenutke uživanja u njenoj igri. Još jedna lepa igračka karije- Apostolom Hristidis, Leonorom Miler, Risom Oto, Teglaši Ro- ra u usponu se ugasila. Srećom, tu nije kraj i Julijana je svoje iskustvo, zalijom. Iste godine postaje članica Baleta SNP,a od 1979. solistki- talenat i stečeno znanje „dala na upotrebu“ pozorištu i igračima. Prvo se nja, a od pre nekoliko godina baletmajstor. U Školi su nastavnice našla na zadacima repetitora operskog repertoara, a ubrzo je prihvatila već od prvih godina školovanja uočile njen izuzetni dar za igru i rad i na baletskim predstavama. Ona to radi isto tako dobro kao što je i usrdno su ulagale u nju svoje pedagoško znanje. Do kraja školova- igrala. Energiju koju poseduje prenosi na igrače. Estetski doteruje svaki nja u njoj se osnažila jedna raspevana igračica koja je bila spremna detalj vezan za predstavu. Dragocena je pomoć svim koreografima koji, za ulazak u Balet SNP i ozbiljne baletske zadatke. Pošla je uobiča- kada se nađu s njom u baletskoj sali, mogu biti sigurni da će im posao ići jenim putem talentovane igračice: učestvuje na baletskim takmiče- od ruke. Sati i sati provedeni u pripremama i u radu sa igračima samo njima solista (u Ljubljani) već prvih godina pozorišnog angažmana su deo njenih zasluga. Odgovornost koju nosi ovaj posao je velika, a ipak (1974; 1975) i tokom deset godina igra mnoge solističke uloge po sve najviše zavisi od samih igrača. Često repetitori govore da bi lakše kojima ćemo je pamtiti: Ljubav za ljubav (Služavka), Priča sa zapa- podneli predstavu da su oni sami na sceni i da im je veliko uzbuđenje dne strane (Marija), Don Kihot (Fraskita), Pepeljuga (Zla sestra), Bal gledati je iz publike. Ali sve dok postoje ovakvi repetitori koji iskreno kadeta (Učenica), Silfide (Sedmi vals), Žizela (Pas de deux, 1. čin), brinu o igračima, možemo biti mirni. Igrači se, bar u ovom slučaju, nala- Pipi duga čarapa (Pipi), Crvenkapa (Crvenkapa), Vagnerijana (Ži- ze u dobrim rukama. vot), Balada o mesecu lutalici (Mraz), Petar Pan, Esmeralda (Dijala) (Objavljeno u listu Pozorište, LXIII, strana 20 - sezona 1995/96) i mnoge druge. Put igračice ne ide uvek uzlaznom linijom. Nakon povrede (1987) Ovo sam o Julijani pisala 1996.godine.Trinaest godina kasnije, čita- prelazi na poslove koji su manje vidljivi, ali su veoma važni u an- jući ponovo ovaj tekst, mogla bih, na tren, da dobijem odgovor na samblu Baleta – obavlja funkciju repetitora i asistenta koreografa. njeno prerano stradanje. Julijanu, Julkicu, Jucu Sremac (udatu Du- To što na sceni vidimo uigran ansambl i iznijansirane pokrete soli- tina), volela sam kao balerinu i kao čoveka. U nekim prošlim vre- sta, urade repetitori (uvežbači). Njen je doprinos u tom pogledu ne- menima, dosta smo se družile. Znala sam za mnoge njene probleme zamenljiv u poslednjih dvadeset godina u Baletu SNP.Za svoj pre- i krize, ali isto tako znam da joj je život bio teret pregolem.Teško ga galački rad dobila je zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ (2003). je podnosila, naročito u danima bez rada u pozorištu. Smirila se. Kad sve utihne, ostaje nam u sećanju njeno toplo lice, iskreno prijateljstvo i sećanje na dugu borbu sa životom - da on pretegne. Bitku Gabriela Teglaši Velimirović je izgubila, boreći se tu, pored nas. 15. jul 2009. godine

Svenka Savić

(82) Orchestra 51-53 Sećanja

Merce Cunnighman (1919 – 2009)

Mers Kaningam (Merce Cunningham), američki igrač i koreograf, bio je jedna od centralnih figura savremene igre 20.veka. U mlado- sti je učio step, sportski ples i folklor, ali i glumu (Cornish School of Fine Arts, Sijetl). U Sijetlu je, pod uticajem igračice trupe Marte Grejam (Martha Graham) Bonnie Bird, preusmerio svoju pažnju sa teatra na umetničku igru. U istom gradu upoznao je kompozitora Džona Kejdža sa kojim će tesno sarađivati tokom cele karijere.Tru- pi Marte Grejam priključio se 1939. i sledećih šest godina bio je njen vodeći igrač. Tokom ovog perioda pohađao je nastavu baleta na Školi američkog baleta (School of American Ballet). Recital koji je održan 1942. (Bennington College, Vermont) označio je početak Kaningamove grandiozne profesionalne karijere koja se tada nera- skidivo povezala sa muzičkim stvaralaštvom Džona Kejdža. Status samostalnog koreografa Kaningam je stekao pošto je 1945. godine napustio trupu Marte Grejam. Sopstvenu plesnu kompaniju osnovao je 1953. (prvi igrači Carolyn Brown, Viola Farber, Remy Charlip, Paul Taylor). Trupa je debitovala u Njujorku 1953. na Grinvič vilidžu (Greenwich Village) u pozorištu Theatre de Lys. Na 6. Bitefu 1972. godine odigrao se veoma provokativan i, naža- Kaningamove koreografije, svetlosne kule američke i svetske plesne lost, jedini susret naše publike sa trupom Mersa Kaningama, koji avangade, nisu se oslanjale ni na muziku ni na dizajn predstave. je suočio prisutne sa igračkom estetikom koja je daleko od toga da Koreografski elementi bilu su postavljani u izolaciji i sa ostala dva ima nameru da postigne trenutni efekat, da „uhvati“ gledaoce i činioca često su se susretali po prvi put na pozornici. Jedina zajed- izazove njihovo spontano oduševljenje. Naprotiv, Kaningamova nička osobina bila im je da su se dešavali u isto vreme. Osim po je- igra u Događajima u Muzeju savremene umetnosti, koja se može, dinstvenoj modernoj plesnoj tehnici, Kaningam se još po mnogo možda, najadekvatnije definisati kao čudesna improvizacija, čemu razlikovao od ostalih savremenih koreografa – dozvoljavao je veoma sporo, ali tim jače, osvaja gledaoca, od kojeg traži maksi- igračima da donose samostalne odluke po principu bacanja kockice mum ličnog angažovanja. Kaningamove koreografije izbegavaju ili zakona knjige mudrosti Ji Đing, prvi je upotrebio kompjutersku konvencionalne psihološke i govorne načine komuniciranja sa tehnologiju kreirajući pokrete uz pomoć posebnog softverskog pro- vremenskim i prostornim odnosima. Pokreti njegovih igrača grama prvo na ekranu, a zatim ih prenosio na igrače, osim predsta- nemaju uobičajeni kontinuitet i celinu plesne rečenice, već se neve Septet (1953, muz. Sati), postavljao je koreografije na elektronsku prekidno lome, zastaju, i, u trenutku statičnosti stimulišu gledao- muziku...Tokom famozne serije nazavane Događaji (Events, 1964) ca da im da sopstvenu emocionalnu interpretaciju.Završetak igra- izvodio je predstave koje su činili odlomci njegovog repertoara čke misli kao da namerno izostaje i posmatraču pruža zadovoljs- aranžirani u jedinstveno plesno veče koje je trajalo bez pauze. Ka- tvo da je po sopstvenom osećanju završi. Kako na ovakav odnos ningamov uticaj na druge koreografe bio je ogroman. Voleo je da se prema umetničkoj igri tadašnja bitefovska publika i kritičari nisu često pojavljuje kao predavač na mnogim univerzitetima Amerike i bili naviknuti, trebalo je i vremena i strpljenja da bi se, više razmi- sveta, što je sa radošću i posvećenošu radio i u dubokoj starosti. Po- šljajući no doživljavajući, prodrlo u suštinu umetničke poruke stavio je nekoliko koreografija za video i plesne filmove. Mersa Kaningama. Drugo veče njegove trupe na kojoj su odigrani Kišna šuma, Zna- Sa duge liste Kaningamovog koreografskog opusa izdvajamo: kovi i TV progon je osvojilo one koji su bili spremni da prihvate avangardni način Kaningamovih plesnih slika. On je primorao da The Seasons (1947) se razmišlja o njegovoj krajnje nekonvencionalnoj estetici u obli- Suite for Five (1956) kovanju plesnog pokreta, pa je time privoleo publiku da započete Summerspace (1958) igračke fraze sa zadovoljstvom završava ličnim asocijacijama i da Aeon (1961) sa interesovanjem prisustvuje stvaranju zvučne partiture čiji sadr- How to Pass, Kick, Fall and Run (1965) žaj diktiraju pokreti izvođača, a oblikuje je, pored ostalih, čuveni RainForest (1968) Džon Kejdž. Signals (1970) Velika nagrada 6. Bitefa trupi Mersa Kaningama kao da je pred- Changing Steps (1975) skazala te davne 1972. godine da će ovakav način koreografisanja Duets (1980) tada savremene umetničke igre i motivisanje publike da i sama Inventions (1989) bude misaoni učesnik u stvaranju igre za sutrašnjicu, ubrzo i u Ocean (1994) svetu, a i kod nas, postati jedan od najznačajnijih teatarskih sme- Rondo (1996) rova koji je osvojio Terpsihorinu umetnost poslednje četvrtine mi- Biped (1999) nulog veka, a koji i danas zaslužuje pažnju i poštovanje. priredila Ivana Milovanović Milica Zajcev

Orchestra 51-53 (83) Sećanja

Pina Bausch (1940 – 2009)

Poznata nemačka koreografkinja i savremena igračica Pina Bauš (Pina Bausch) iznenada je preminula 30. juna 2009. godine u 69. godini života, saopštio je Plesni teatar iz Vupertala (Tanztheater, Wuppertal), na čijem je čelu bila 36 godina. Pina Bauš je preminula u utorak ujutru u bolnici, što je bila iznenadna i brza smrt, pet dana nakon što je saznala da boluje od karcinoma, navela je u saopštenju za štampu Ursula Pop, predstavnica za štam- pu teatra. I dodala: Još prošle nedelje bila je na sceni sa svojom trupom, u Operi u Vupertalu. Rođena kao Jozefine Bauš, Pina Bauš bila je velika figura nemačkog i svetskog savremenog plesa i koreografije. Počela je da igra još kao devojčica, ali je ozbiljnije počela da se bavi koreografijom i plesom od 1955. godine, kada je upisala studije na Folkvang akademiji u Prvo poznanstvo naše publike sa igračkim pozorištem Esenu (Folkwang School) u klasi jednog od najuticajnijih kore- Pine Bauš zbilo se davno, na 11. Bitefu, krajem septem- ografa i osnivača ekspresionističkog stila Kurta Josa (Kurt Jooss). bra 1977. godine. Njena predstava Plavobradi u izvođe- Posle završetka fakulteta dobila je stipendiju za postdiplomske nju ansambla Tancforum iz Vupertala ocenjena je i prih- studije u Njujorku ( Juilliard University) gde je učila od koreografa vaćena kao osoben teatarski događaj, koji nije ni drama, Entoni Tjudora (Antony Tudor). Šezedesetih godina Baušova se ni balet u tradicionalnom pogledu. Plesna leksika u vraća u Nemačku i priključuje se baletskoj kompaniji svog neka- ovom delu je bila i racionalna i raznovrsno korišćena, dašnjeg profesora Josa (Folkwang Ballet, 1962), kome je prvo bila bez obzira što je krajnji cilj Pine Bauš bio zadiranje u asistent, da bi ga od 1969. godine nasledila na mestu umetničkog domen iracionalnog. Pri tome je ona koristila tradiciju direktora. Plesni teatar osnovala je 1973. i u njemu ostala do smrti. nemačkog plesnog ekspresionizma Kurta Josa, bliska su Muško -ženski odnosi su bili najprisutnija tema koja se provlačila joj bila opuštanja i grčenja iz tehnike Marte Grejem, a kroz njen rad. Šira publika Pinu Bauš je upoznala u filmu Pedra Al- kada je smatrala potrebnim, ona je citirala i određene modovara Pričaj sa njom. Jednu od najprestižnijih nemačkih nagra- korake klasičnog baleta. da iz oblasti kulture - Geteovu nagradu dobila je 2008. godine. Na 13. Bitefu 1979. godine Pina Bauš je prikazala svoj Predstave Pine Bauš bile su remek dela pozorišne imaginacije i ko- tročasovni komad On je uzeo za ruku i poveo je u zamak, reografskih inovacija (scena pod vodom – Ariene, hiljade karanfila a drugi su ih sledili što je bila prilika da trupa Šaušpil na sceni – Viktor). Tokom duge karijere, kao jedna od naznačajnijih pozorišta iz Bohuma prikaže glumačke bravure. modernih evropskih koreografkinja, udaljavala se sve dalje i uporno Završna predstava jubilarnog 25. Bitefa 1991. godine od uobičajenih plesnih postupaka, opredeljena trajno za razvoj pripala je filmskim prizorima P. Bauš koja se predstavi- plesnog teatra. la u trostrukoj ulozi scenaristkinje, rediteljke i koreografkinje, smelo vodeći svoj ansambl iz Vupertala. Ona Iz prebogatog koreografskog opusa Pine Bauš izdvajamo: je filmskim jezikom dugačkih kadrova, preciznog mi- In the Wind of Time (1969) zanscena, uz više kretanja nego istinskog plesa, razvijala Actions for Dancers (1971) ideje začete u mnogim prethodnim sopstvenim ostvare- Fritz (1974) njima. Tako su se naslućivali odjeci njene koreodrame Iphigenia in Tauras (1974) Kafe Miler u kojoj se bavila teskobnim osećanjima pose- Orfej i Euridika (1975) tilaca kafana, koji se stalno mimoilaze, a nikada ne sreću, Posvećenje proleća (1975) što stvara atmosferu lične izolovanosti, koji je ponela iz Sedam smrtnih grehova (1976) detinjstva. Njeni izvođači neprestano trče, ali ne beže. Plavobradi (1977) Oni tako traže način svoje egzistencije i u sudaru sa psi- Cafe Muller (1978) ma, pticama, vodom, ovcama, dubokim snegom, mrač- Nelken (1982) nom šumom, proletnjim lahorom nastoje da , bar na Viktor (1986) kratko, ostvare malo sna o ljubavi, nežnosti, uzajamnoj Danzon (1995) bliskosti. Oni tragaju za nedostižnim... Only You (1996) To traganje Pine Bauš ostavilo je pozitivnog traga i na Masurca Fogo (1998). potonji razvoj naše savremene umetničke igre. Predstavu Posvećenje proleća obnovila je 1997. godine za parisku Milica Zajcev Operu. priredila Ivana Milovanović

(84) Orchestra 51-53 Sećanja

Radomir - Rade Vučić

Scena je bila njegov život

Kada prijatelj ode od nas na put bez Kada je u decembru 1977.godine Višnja Đorđević obeležavala 20 go- povratka – svakodnevica se pretvara u dišnjicu svog umetničkog rada predstavom Katarina Izmailova 77, sećanja. Stoga pre reči tuge vidimo šta Vučić je igrao Sergeja, zrelo i sigurno u solističkim deonicama i dueti- smo doživeli zajedno, čujemo glas ma sa protagonistkinjom, koji su bili lirska komponenta ove, inače, osobe koja više nikada neće biti sa mračne tragedije. Sa Dušicom Tomić je 1979. igrao glavne uloge u nama, mislimo da je činjenica kona- Romeu i Juliji. Bilo je to ostvarenje koliko poetično, toliko i dramski čnog rastanka nestvarna. Stoga, po- upečatljivo. A kada je 1990. u videoteci u Linkoln centru u Njujorku kušajmo da se kroz uspomene na Ra- prikazan snimak ove Parlićeve koreografije, prisutni američki stručnja- domira – Radeta Vučića, prvaka ci nisu krili iznenađenje i oduševljenje elegancijom sa kojom je Vučić beogradskog Baleta, oprostimo od dra- u sceni Balkona posle dva efektna okreta u vazduhu kleknuo pred gog kolege i građanski vaspitanog čoveka, koji je svojim sugestivnim svoju Juliju. Malo koji igrač, rekli su tada, može lepotom i iskrenom baritonom znao da se i pri slučajnim susretima na ulici pozdravi sr- osećajnošću u toj sceni da nadmaši našeg Radeta. dačno i sa poštovanjem. Njegov umetnički razvoj na sceni, koja je za Svoj 20-godišnji umetnički jubilej proslavio je ulogom Marka u njega značila život, započeo je 1965. godine u Srpskom narodnom po- Ohridskoj legendi 1985. Sa velikim scenskim iskustvom isticao je prefi- zorištu u Novom Sadu, a nastavljen od 1970. godine u Narodnom njenost igračkih linija i skokova koji karakterišu i inače njegovu umet- pozorištu u Beogradu., sve do penzionisanja 1992.godine. ničku individualnost, što je prepuno gledalište ovacijama pozdravilo. Vitak dvadesetogodišnji, lepo građen crnokosi mladić, već pri svom Pri kraju svoje igračke karijere Rade Vučić je želeo da igra uloge koje prvom nastupu u Labudoviom jezeru, igrajući princa Zigfrida, pokazao imaju karakter. Ostavio je svoje otmene prinčeve i otvorio nove strani- je ne samo otmenost, muzikalnost i solidnu tehniku, već i poseban ce u svojoj umetnosti tumačeći karakterne likove u koreografijama smisao za partnerstvo, za koje je, kako je sam govorio, imao urođeni Lidije Pilipenko. Kao umetnik izuzetne intuicije i dramske sugesti- talenat.To je dokazivao igrajući veoma skladno sa beogradskim prima- vnosti, bio je tragični Banović Strahinja, Sofra u Večitom mladoženji, balerinama različitih generacija: Jovankom Bjegojević, Duškom Sif- Otac hrama u Samsonu i Dalili, izuzetno osećajni Radiša u Jelisaveti, nios,Višnjom Đorđević, Lidijom Pilipenko, Ivankom Lukateli, Otac u Vaskresenju.Te njegove kreacije ostaće neprevaziđene u našoj Milicom Bjelić, Duškom Dragičević i velikom ruskom balerinom Na- umetničkoj igri, kao i njegove kreacije na televiziji. talijom Besmertnovom, koja mu je posebno zahvalila na izuzetnoj Radomir Vučić je bio šef Baleta Srpskog narodnog pozorišta u partnerskoj umešnosti. Novom Sadu, a dva puta je vodio i beogradski Balet. Bio je član i pred- Prebirajući u sećanjima mnogobrojne igračke uloge koje nam je podario sednik više žirija Udruženja baletskih umetnika Srbije i igračke smo- Rade Vučić, setimo se Bahusa i Arijadne sa Lidijom Plipenko gde je ispo- tre mladih u Beloj Palanci. Radio je uspešno i kao pedagog, a do posle- ljio emocionalne predispozicije za upečatljive heroje, što je posebeno dnjeg dana je vodio sa entuzijazmom i znanjem baletski ansambl došlo do izražaja u njegovoj interpretaciji Vronskog sa Višnjom Đorđević Pozorišta na Terazijama. u Ani Karenjinoj. Bila je to iskrena i strastvena igračka poezija. Za svoj umetnički rad Vučić je dobio tri nagrade Narodnog pozorišta Za Vučićevu karijeru posebno značajan je bio nastup sa Ivankom – za ulogu Don Hozea u baletu Karmen 1976, za ulogu Romea u bale- Lukateli na prestižnom međunarodnom baletskom konkursu u tu Romeo i Julija 1979. i za ulogu Princa u baletu Žar ptica 1983. godi- Moskvi 1973 godine. Oni su tada ušli u drugi krug takmičenja u ne. Nosilac je nagrade Ljubljanskog baletskog bijenala, Nacionalnog kojem su izveli Dvoboj u Parlićevoj postavci. Kada su završili izvođe- priznanja za sveukupan doprinos kulturi Republike Srbije i Nagrade nje Dvoboja, u prepunoj sali Boljšog teatra nastao je tajac. A zatim se za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije. prolomio srdačan aplauz moskovske publike, koja se razume u balet- Na kraju, podsetimo se Radeta Vučića kao kolege i prijatelja. Kada sku umetnost, pa su se Ivanka i Rade dugo klanjali. Uspešno su nastu- smo se ne tako davno opraštali od Dušice Tomić on je rekao samo pili i na takmičenju baletskih parova u Osaki 1978. godine. jednu potresnu rečenicu: Spavaj mirno Julija, voli te Tvoj Romeo. Bilo je U Vučićevoj karijeri su sledile uloge u Don Kihotu, Abaksasu i u obnov- to potresnije od ma kojeg patetičnog govora. Stoga sećanje na velikog ljenoj Kineskoj priči. Svakoj od uloga on je znao da da lični pečat i odgo- umetnika Radeta Vučića završimo rečenicom: Počivaj i sanjaj mirno varajući dramski izraz, eleganciju i otmenost i da lepotom svojih okreta dragi naš Don Hoze,nećemo dozvoliti da patina zaborava prekrije Tvoj na tlu i u vazduhu osvoji simpatije i priznanja i publike i kritike. veliki doprinos našoj umetničkoj igri - vole Te Tvoje koleginice, kolege i Na proslavi 20-godišnjice rada Lidije Pilipenko igrao je Don Hozea u Tvoja verna publika. baletu Karmen, koji je postavilaVera Kostić. U toj ulozi mladi igrač je prevazišao sva očekivanja.On je interpretaciji Merimeovog tragičnog sročila sa ljubavlju i poštovanjem, Milica Zajcev junaka prišao sa do tada neotkrivenom poetičnošću,koja je plenila svo- komemoracija u Narodnom pozorištu u Beogradu, 14. januar 2010.godine jom iskrenom toplinom. Zanimljivo je da je i sam umetnik ovu svoju antologijsku ulogu smatrao svojim najboljim ostvarenjem. Mnogo godina docnije,Vučić je izjavio:...Ulogu Don Hozea sam najviše osećao i čini mi se da sam Don Hoze – jednostavno ja.

Orchestra 51-53 (85) Sećanja

Radomir - Rade Vučić

Poput junaka iz Preverovog i Karneovog filma Deca raja, mogli ste Radeta svake noći zateći šćućurenog među reflektorima na balkonu Pozorišta na Terazijama kako, nalik osmehnutom dobrom Vilenjaku, budno motri na svoj Balet. Usijanim očima pratio je svaki njihov korak. Uživao je kada su bili uspešni, ras- tužio bi se kada bi pogrešili. U ovom sve surovijem i ružnijem svetu teško je videti i pra-va retkost upoznati osobu koja je spremna i sposobna da tako jasno i nedvosmisleno iskazuje emocije kao što je to činio Rade. To je privilegija samo onih izuzetnih, srca punog ljubavi i bez trunke mržnje. Takav je bio tokom briljantne karijere, takav je ostao i kao šef Baleta u Pozorištu na Terazijama. Takvi idu kroz život širom otvorenih očiju. I upravo tim širokim pogledom iz koga je zračila ogromna bla- Katarina Izmailova 77, V. Đorđević i R. Vučić gost i filantropija, Rade je nepogrešivo prepoznavao kako talenat, tako i ljudske kvalitete u svima nama. Uvek delikatan, tru- dio se da bez velikih reči odbrani i jedno i drugo kada je to bilo potrebno. Nikada ružna reč o bilo kome, čak i kada bi bio pogođen nekom rečju ili nekim delom. Upravo takvog ćemo ga pamtiti svi mi koji smo ga bar i malo poznavali. Uveren sam da je i sada, tamo gde je stigao, širom otvorenih očiju i punog srca. Slava mu !

Mihailo Vukobratović direktor Pozorišta na Terazijama u Beogradu komemoracija u Narodnom pozorištu u Beogradu 14. januar 2010.

Katarina Izmailova 77, R. Vučić

(86) Orchestra 51-53 WORLD DANCE FRANCUSKA / ST. JULIEN MOLIN - MOLLETE

Piše: Marija Krtolica Andrew Harwood de Lotbiniere i Chris Aiken, 30. jun 2010. Prisutnost kao veština pretvaranja slučajnosti u fizičku neminovnost DANIEL FARKAS HARWOOD

Svako od nas bi...trebalo da priča o svojim stazama, raskrsnicama, klupama Ta tradicija psiho-fizičkog rada u prirodnoj okolini se ponovo budi pokraj puta; svako od nas bi trebalo da napravi mapu pregleda sopstvenih početkom 21. veka, ovog puta informisana post-modernističkom mi - izgubljenih polja i livada. šlju, post-strukturalizmom i pratećim anti-esencijalizmom. Igra je, Poetika Prostora - Gaston Bachelard1 pored mnogobrojnih značenja i razlika unutar iluzija jedinstva, sada in- Svaka priča je putnička priča- prostorna praksa. tegralni deo traganja za osvešćenom, produhovljenom telesnošću Praksa svakodnevnog života - Michel de Certeau2 U bivšoj fabrici tekstila, unutar nacionalnog parka koji nosi ime planine Pilat, u srcu starog gradića, redovno se održavaju internacionalne ra- St. Julien Molin- Mollet - gradić smešten u podnožiju Ronskih Alpa dionice plesa, kontakt improvizacije i metode Body Mind centering. je prožet prošlošću, koja mestimice prodire u svakodnevnicu i inspir- Ovaj prostor je i permanentni dom kompanije La Trisande koju je iše umetničke projekte kako putujućih grupa, tako i onih spremnih za osnovala avangardna igračka umetnica i koreograf Delphine Gaud3.Po duži izolovan rad. Taj mistični duh istorije i legende se očuvao u pozivu Delphine, Andrew Harwood de Lot-biniere i Chris Aiken već arhaičnim zanatima, ritualima i navikama starose-delaca, spomenici- po drugi put održavaju radionicu pod nazivom Otvaranje u nepoznato. ma iz mitske i faktičke prošlosti, te najzad, utvar-nim fabričkim pros- Radionicu pohađaju internacio-nalni, ali i lokalni umetnici, plesači i torima. Ovi materijalni i duhovni svetovi bivaju oživljeni kroz inova- glumci. tivnu hermeneutiku nomadskih savremenih umetnika. St. Julien je U toku radionice, ova dva dugogodišnja saradnika, priredila su jed- znan po proizvodnji svile i keramike još od kraja sedamnaestog veka. nočasovnu improvizovanu predstavu. Predstava počinje sa oba igrača u To je stanica na putu katoličkih hodo-časnika i živopisno, slikovito simetričnim pozama, prvo sedeći na klupi, a potom nagnuta napred, mesto odmora ljubopitljivih turista i ljubitelje prirode i arhaičnog stila savijenih kolena, sa kičmama gotovo paralelnom sa površinom tla. Taj života. St. Julien je od nedavno i skrovit centar za eksperimentalni ples. naizgled jednostavan, a fizički intenzivan položaj tela, označava poče- U prvoj deceniji 20. veka, filozofi, umetnici socijalisti i anarhistički tak, spremnost za pokret, za eksperimentaciju. Izlazeći iz konvencije mislioci su osnivali kolonije u izolovanim krajevima Evrope, težeći da vertikalnosti,igrači su odmah otvorili novi skulpturalni prostor u kome obistine literarne utopije kroz zajedničko stvaralaštvo, ravnopravnost u je telo transformisano u potencijalni oslonac, bez konstantnog značen- radu, zdrav život, vegetarijansku ishranu i nove pristupe telu. Jedna od ja. Telo prerasta u ispražnjen prostor, nepredvidljiv izvor signifikacija, najpoznatih utopijskih zajednica tog tipa je Mount Verita u Askoni u putem osvešćivanja različitih delova tela, često van konvencija antropo- kojoj su obitavali slikari ekspresionisti i alternativni psiholozi i lekari morfnosti; animalni, ljudski, apstraktni i artificijalni aspekti tela posta- (Rudolfa Steiner). Tu su osnivači nemačkog ekspresionističkog plesa - ju neodvojivi. Rudolph Laban i Meri Vigman (Mary Wigman) od 1913. do 1918. Mada je izbor muzike bio unapred određen, igrači su tokom predstave predavali u Školi za umetnost nove tipove improvizacije i prostorne i donosili muzičke odluke, tako da su periodi muzičke pratnje i intervali telesne svesnosti (produžene pauze bez muzike) bili integralni deo predstave u nastajanju. Introvertna, gotovo hermetička, igračka sola su se preplitala sa tre-

Orchestra 51-53 (87) nucima uživanja u socijalnom plesu i spontanim prelazima u običan godina predavao na četiri svetska festivala kontakt improvizacije u: govor tj. direktno obraćanje publici. Dominantni su bili, katkad Rumuniji, Izraelu, Mađarskoj i Nemačkoj. U saradnji sa Judit Keri je eksplozivni, a katkad lirični, kontakt-dueti po kojima su ova dva ume- nastupao i držao radionice u Montrealu, Budimpešti, Ljubljani, na tnika stekla internacionalnu reputaciju. Promenljivost uloga, sprem- eksperimentalnoj akademiji plesa u Salzburgu, na Mini-Zip festivalu nost da se prihvati težina drugog, te naizgled potpuno opuštanje u Italiji i, povodom 25-godišnjeg jubileja kontakt improvizacije, u psiho-fizičkih inhibicija, dovode do momenata onespokojavajućeg Cirihu. Harwood je redovni predavač u Nacionalnoj pozorišnoj školi prevazilaženja gravitacije. Ipak, omađijani gledaoci su ubrzo suočeni Kanade i u Les Ateliers de Danse Moderne u Montrealu. Po sopstvenim sa psiho-fizičkom ranjivošću dva fizički realna tela u pokretu. Ostv- rečima, Andrew crpi inspiraciju iz probuđenih stanja svesti, intuici- arenje fantazije o telu, oslodođenom od sile zemljine teže putem sko- je i percepije. Njegovi kreativni interesi su bazirani na improvizator- kova i podršci, je korak na putu ka produbljenom razumevanju ljudskim metodima, kontakt improvizaciji i procedurama slucajnosti.4 ske psihe. Kroz suočavanje sa snagom, veštinom, željama i strahovi- Chris Aiken je jedan od vodećih internacionalnih pedagoga i izma partnera, ovi dueti, iz virtuoznog atlteticizma, prelaze u iznijan- vođača plesne improvizacije i kontakta. Više od dvadeset pet godina isirane, filmski-detaljne, vizuelne hiperbole, odražavajući kretnju dva se bavi istraživanjem izvođačkog prisustva, kompozicije, pokreta, teh- tela i dve ljudske svesti. nike i dizajna. Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su i prestiž- Objekti doneseni iz fabrike - dekontekstualizovani utilitarni pred- na Guggenheim Felowship, Jerome Foun-dation i angažmani u meti, istovremeno i pesnički, avetinjski obrisi prošlog vremena, su pu- Walker Art centru, na Jacob’s Pillow Dance festivalu, u Dance The- no puta oživljavani, odvajani od svoje prvobitne namene i preobraža- atre Workshop u Njujorku i na Bates Da-nce festivalu. Chris preda- vani u hibridne nadrealne entitete. Višeznačnost sa-mo-kreirane sce- je na Ursinus koledžu u Pensilvaniji. Aiken pridaje naročitu važnost nografije, kao kakav džinovski materijalizovani neologizam, je for- saradnji sa različitim improvizatorskim umetnicima. Njegovi dugo- malno podsećala na istorijske senke iz napu-štenog fabričkog prosto- godišnji saradnici su supruga Angie Hauser - član post-moderne ra.Tokom predstave ti predmeti su dobili inter-aktivnu dimenziju, bi- kompanije Bebe Miller, Peter Bingham, Patrick Scully, Olivier Bes- vali pokretani, a potom, budeći raz-novsne interpetacije, i slučajne i son, Ray Chung i Andrew Harwood. Chris svoj improvizatorski rad namerne asocijativne veze. Teme letenja, motiv suspendovanja reak- poredi sa iskustvom jazz muzičara koji kreiraju na licu mesta i pose- tivnog odgovora na prisustvo nepoznatog i kontrole, te pesničko, ne- duju fleksibilnost izvedbe neophodne za rad sa različitima muzičari- bukvalno razumevanje prostornosti i vremena, su istraživani linearno ma i ansamblima. do god su budili radoznalost izvođača i prisutne publike. Nove teme Andrew i Chris puno godina predaju u umetničkoj rezidenciji Earth i novi uglovi gledanja su umnožavani u želji da se komunikacija kroz Dance u Masačusetsu, i održavaju zimske radionice u Montrealu. pokret obistini u momentu događanja. Momenti virtuoznosti su bi- Ovo je bila druga radionica koju su delili u St. Julien. Njihove pred- vali dekonstruisani kroz neočekivane pauze, kratkotrajne susrete sa stave su neponovljiva, magična događanja koja, iako nepredvidljiva, publikom i naglašene prekide u inače fluidnim igračkim tačkama. poštuju principe saradnje i obostranog fizičkog prisustva razvijene Slučajnost, umesto da bude viđena kao greška u želji da se scenski kroz godine prakse. Te predstave su deo edukativnog procesa, često prostor kontroliše, je prihvaćena kao novi izvor informacija. Slučajan humorom ispunjena dekonstrukcija profesionalne magije, a i intuiti- pomak predmeta na sceni, smeh deteta u publici, neocekivani fizički vni, bezkompromisni susreti dva vrsna umetnika improvizovanog odgovor partnera, su prerastali u nove putanje i izvore inspiracije, po- pokreta. Politička dimenzija njihovog rada se ogleda u samom teles- tićući ove neumorne kreatore da istražuju nepoznate aspekte ljudske nom izrazu. psihe nastale u interakciji sa novim prostornim i temporalnim okvi- Teorija i praksa su neodvojivi u njihovom radu. Chris nalazi da je kri- rima. tička teorija u američkom obrazovanju dovela do određenih intelek- Gledajući Chris i Andrew Harwood izbliza, iz prvog reda, setila sam tualnih i psiholoških impasea. Kroz zajednički rad, te mentalne gra- se često citirane izjave Yvonne Rainer - pionira post-modernog plesa nice koje Chris pominje, bivaju fizički osvešćene. U radionicama u Americi. Yvonne opisuje susret publike i izvođača kao svakodnevni, umetnici, kako oni iz tkz. priveligovanih krugova, tako i oni iz različi- običan događaj u toku koga jedna grupa ljudi promatra drugu grupu tih marginalizovanih populacija, imaju mogućnost da pronalaze kre- ljudi. Kontrola, želja za bliskošću, prikrivanje-inhibicija izazvana za- ativne taktike za razrešavanje socijalnih konflikata, i da otkrivaju konima scene, komična ograničenost pasivnog gledališta, dramatična pukotine između formiranih klasnih, nacionalnih i seksualnih kateo- potreba izvođača da zabave ili, pak, šokiraju publiku i red i haos kao gorija, kroz lični, kreativni izraz, fizičko prisustvo i imaginativne pro- binarne suprotnosti koje dinamički aktiviraju scenu, su analitički dis- tiv-otrove komercijalnoj ideologiji. U razgovoru, Chris i Andrew su ektovani da bi potom bili ponovo sjedinjavani, učestvujući u stvaran- naglasili tri etička principa: odgovornost, senzitivnost i međuljudsko ju impresija, prolaznih i dugotrajnih uspomena, nepredvidljivih koor- razumevanje. Estetski, Chris i Andrew poštuju pravila poetskog, ap- dinacija i neslućenih emotivnih naboja. strkatnog i teatarskog komponovanja prostora. Iako improvizatori, Andrew de Lotbiniere Harwood se bavi plesom, improvizacijom, duboko su svesni zanatskog aspekta svog rada - veštine osmišljavanja kreativnim i pedagoškim radom već trideset pet godina. Andrew je scene u momentu kreacije. Poetski trenuci neprimetno postaju ap- umetnički direktor AH HA Productions u Montrealu. Kontakt straktni geometrijski motivi, da bi trenutak kasnije prerasli u pozo- improvizaciju je intenzivno učio od Stiv Pakstona (Steve Paxton) i rišnu situaciju ispunjenu ljudskom emocijom i filozofskim ispitivan- Nensi Star Smit (Nancy Stark Smith) - osnivača for-me. Harwood jem konvencionalnih granica pokreta, izraza i prostorne i vremenskog je 2000. godine bio dobitnik Jacqueline Lemieux Award - prestižne egzistiranja na sceni. nagrade kanadskog saveta za umetnost. Harwood je u poslednjih pet

1 Gaston Bachelard, La poetiqu de l’espace, 1958 Presses Univeritaires de France 2 Michel de Certeau, L’Invention du Quotidien, Vol. I Arts de faire, Union generale d’editions 10-18, 1980 3 Radionica se održava u L’essaim de Julie; website: www.essaimdejulie.org 4 tkz. ‘chance procedures’ su deo zaostavštine njujorške avangarde iz pedesetih, specifično vezane za rad kompozitora Džona Kejdža ( John Cage) i nedavno preminulog koreografa Mersa Kaningama (Merce Cunningham).

(88) Orchestra 51-53 WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB

Piše: Mladen Mordej Vučković

Premijera – Proces koreografa Staše Zurovca, Hrvatsko narodno kazalište, praizvedba, 26.april 2009. HNK „ Ivan pl. Zajc“, Rijeka,premijera, 13. maj 2009. Nimalo lak zadatak DRAŽEN ŠOKČEVIĆ

Dvadeset peti Muzički bijenale Zagreb završen je prai- dramatike s raznolikim efektima, od snimljenih glaso- zvedbom novog hrvatskog glazbeno-scenskog djela bava do šuštanja papira.Ta glazba sadrži dovoljno plesno- letom Proces prema motivima Franza Kafke, na glazbu sti koja je koreografu Staši Zurovcu dala prostor za Berislava Šipuša, u koreografiji Staše Zurovca. Novo dinamičnu scensku igru baletskog ansambla na čelu s baletsko djelo izveo je Baletski ansambl riječkog HNK izvrsnim Andrejem Kötelesom u glavnoj ulozi Josefa „Ivan pl. Zajc“ u koprodukciji s MBZ na pozornici K. Veliki prostor pozornice maksimalno je iskorišten zagrebačkog HNK. stalnim kretanjem plesača. Scenograf Žorž Draušnik i Kafkin roman Proces bavi se apsurdnom situacijom oblikovatelj svjetla Deni Šesnić odlično su naglasili glavnog junaka koji se našao otpužen zbog nepoznatih prostor i atmosferu nedostupnosti zakona, a kostimo- zločina koji se ne mogu definisati. To djelo moderne grafkinja Katarina Radošević Galić potcrtala je ogolje- književnosti našlo se izvan uobičajenih literarnih di- nost i nemoć čovjeka pred takvim bezizlaznim proble- menzija, dopuštajući razna tumačenja, ako ga je uopšte mom. moguće protumačiti do kraja, i ostavljajući čitatelju da Za bolje praćenje ove baletske predstave poželjno je sam shvati ono što treba ili što uopšte može shvatiti. dobro poznavanje Kafkina romana. No, zahvaljujući Pretočiti takav sadržaj u glazbu, a zatim u neverbalni maštovitosti Staše Zurovca, njegove glavne točke od- medij, kao što je balet, ne čini se nimalo lakim zadat- nosno glavni prizori djeluju snagom kojom samo pok- kom. Kompozitor Berislav Šipuš, koji inače ima prili- ret može neposredno djelovati na gledatelja. Odličan čno iskustva u radu s baletskim ansamblima kao kore- orkestar Riječke opere predvodio je mladi bugarski petitor i dirigent, napisao je partituru snažne zvukovne dirigent Dian Čobanov.

Orchestra 51-53 (89) WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković

Baletska predstava samoća…Ipak je san za 35. godišnjicu umjetničkog rada Ljiljane Gvozdenović

Razmišljanja o snu i smrti

Nekadašnja solistkinja Baleta HNK u Zagrebu, zatim baletska majstorica i pedagoškinja, a unatrag nekoliko godina i uspješna koreografkinja Ljiljana Gvozdenović proslavila je 35. obljetnicu umjetničkog rada. Proslavila je radno, s predstavom ostvarenom kao neovisna produkcija samo- ća…Ipak je san, na pozornici Hrvatskog narodnog kazali- šta. Ljiljana Gvozdenović pročitala je nakon smrti pjesnika i pisca Sime Mraovića njegove tekstove iz neobjavljene knjige Doktor Biblije koji su je potakli i nadahnuli za predstavu koja nije isključivo baletska, već u sebi objedinjuje ples, operu i dramu. Razmišljanja o snu i smrti, te granicama među tim pojmovima odnosno fenomenima, protkala je kroz trinaest brojeva na glazbu Luke Sorkočevića, Ludviga Minkusa, Pietra Maskanija (Pietro Mascagni), Antonina Dvoržaka, Borisa Papandopula, Riharda Vagnera i Ed- varda Griga. Dopadljivom koreografijom neoklasičnog od- ređenja koje ne isključuje ironično poigravanje, niti doslo- vno citiranje klasičnih predložaka, te režijski spretno razlo- žila je, na pristupačan način, svoja plesno-poetska razmi- šljanja o zahtjevnim temama. Cjelovitosti dojma i estetike te predstave uveliko su pomogli kostimi Dženise Pecotić i Emine Tataragić, svjetlo Josipa Levačića i video projekcije Igora Pauške. Samoća…Ipak je san praizvedena je ljetos u Valentino Dance Centru u Tokiju u Japanu, što se nadovezalo na pro- šlosezonsko gostovanje Ljiljane Gvozdenović u Baletu Sr- pskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gdje je postavila Mačka u čizmama Brune Bjelinskog. Zagrebačku premijeru uveličali su prvak Mariborskog baleta Anton Bogov svojim atraktivnim nastupom i operna primadona Ivanka Boljkovac toplom interpretacijom Izoldine ljubavne smrti iz Vagnerove opere Tristan i Izloda. Mraovićeve tekstove nadahnuto je interpretirao glumac Tomislav Stojković. Plesači Maja Babac, Benjamin Duran, Andrej Izmestjev, Ivančica Mirošević, Dunja Novković, Sabrina Feichter, Daniil Yastrebov i Mirna Sporiš, svojim su nastupom punim intenzivne plesne energije upotpunili tu maštovitu predstavu i lijepu proslavu Ljiljane Gvozdenović.

(90) Orchestra 51-53 WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković

30. godišnjica umjetničkog rada Svebora Sečaka , Hrvatsko narodno kazalište, 30.jun 2009.

Prvak Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu i umjetnički voditelj Baletske trupe Croatia Svebor Sečak proslavio je veliki jubilej. Iste večeri obilježeno je i 15 godina postojanja Baletske trupe Croatia koju ju je Sečak osnovao 1994. godine. Tru- pu čine članovi Baleta HNK u Zagrebu i drugi plesači. Svebor Sečak završio je Školu za klasični balet u Zagrebu. Usavršavao se na Akademskom učilištu «Vaganova» u Sa- nkt Peterburgu. Otplesao je gotovo sve glavne uloge klasičnog, savremenog i nacionalnog baletskog repertoara, za šta je nagrađen Nagradom hrvatskog glumišta, Nagradom „Olga Orlova“ i Nagradom „Oskar Harmoš“. Odlikovan je Redom Danice hrvatske s likom Marka Ma- rulića. U junu 2007. diplomirao je teoriju plesne edukacije na Royal Academy of Dance u Londonu. Od 2002. godine predsjednik je Hrvatskog društva profesionalnih baletskih umjetnika. Koreografirao je nekoliko baleta kao što su Licitarsko srce, svita Peer Gynt, Hamlet, Caligula. S Baletskom trupom Croatia ostvario je mnoga gostovanja širom zemlje i inostranstva pokrivajući «bijela» područja, gostujući u većim središtima i afirmišući našu (hrvatsku) umjetnost u inostranstvu.Trupa ima raznolik repertoar, od mladih savremenih koreografa, do nacionalnog i klasičnog programa. U proteklih petnaest godina potvrdila se kao pokretni, pu- tujući ansambl kojem je glavni cilj promovisanje baletske umjetnosti u manjim mjestima i u sredinama koje možda nikada nisu imale priliku vidjeti balet. Gostovala je u Mi- lenijskoj kupoli, Kraljevskoj Operi Covent Garden i kaza- lištu Sadler´s Wells u Londonu, na scenama u Mađarskoj, Italiji, Sloveniji, BiH, Južnoafričkoj Republici, Jordanu, Japanu, Tunisu. Mnogi današnji baletski prvaci dobili su i iskoristili priliku da se solistički iskažu u trupi Croatia. Uz retrospektivni program trupe Croatia, na proslavi u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu bio je praizve- den balet Peti instrument u koreografiji Svebora Sečaka, na glazbu Ive Josipovića, Nikše Njirića, Astora Piacole, Emila Koseta i Marka Ruždjaka, u izvedbi Kvarteta Rucner.

Orchestra 51-53 (91) WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković

Premijera - Varijacije u F.ado molu, koreograf Hugo Viera , Hrvatsko narodno kazalište, 06. mart 2010.

BEZ ISTINSKE EMOTIVNOSTI

Varijacije u F.ado molu, Mirna Sporiš, Dan Rus, George Stanciu

Balet Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu izveo je predsta- pjevačica tog žanra Jelena Radan uz gitarističku pratnju Marija vu Varijacije u F.ado molu mladog portugalskog koreografa Huga Stojana i Joška Tomića. Njene interpretacije zadivljuju, iako je Viere. njen koncertni nastup s dva solo pjevačka broja usred predstave Rođenom u Lisabonu, u tradicionalnoj portugalskoj obitelji, fa- potpuno neprimjeren i prekida dinamiku plesnog projekta. Do- do mu je, kao oblik života, vrlo rano ušao pod kožu. Zato je duše, glazba predstave ionako živi nekim svojim zasebnim živo- poželeo da načini balet na tu temu, na temu tog svemira, kako on tom jer scenska realizacija, uprkos tome što je autor autentičan, kaže. Predstavu Fado=Sudbina već je radio u Njemačkoj ne iskazuje njenu bit, a to je iskonska emotivnost. Balet nema priču ni zaplet. Svejedno, tu postoje mnoge male priče Vrlo su dobri kostimi Dženise Pecotić i Emine Tataragić, svjet- koje simboliziraju mnoge svjetove različitih boja, valera i emocija lo Denija Šesnića i scenografija Dinke Jeričević koja nažalost satkanih u glazbi fada, obrazlaže Viera svoju zamisao. S režijske nije bila dovoljno iskorišćena. strane mogu se nazrijeti te male priče dječaka iz crne četvrti u Vierina predstava još je jedan promašaj ravnateljice Baleta Irene kojoj se odigrava muka života u stalnom traženju boljega. No, Pasarić u dijelu tzv.modernog baletnog repertoara HNK (Danse koreografski, nakon trećeg broja, Viera više nema šta da kaže. A macabre, Razloga 4) jer te predstave ne donose nikakav napre- nema šta ni tehnički da poduči zagrebački baletski ansambl koji dak. Promašaj je i stalno angažovanje Dereka Dina (Dereck De- je, u ovoj oko sat vremena dugoj predstavi, sastavljen vrlo hete- ane) u klasičnom repertoaru (čija je obnova Trnoružice bila po- rogeno od nekih inače solidnih plesača koji ovdje nemaju šta da četkom sezone, a sada obnavlja Pepeljugu)... kao da ne postoje pokažu osim onih koji su ovdje uvršteni jer inače ne dobijaju drugi koreografi. Novih solista nema, ne primaju se nove snage odgovarajuće zadatke. Koncepcijski je na čelu ansambla Ksenija iz baletske škole iako je ravnateljica Baleta bila nastavnica te Krutova, balerina s izrazitim senzibilitetom za moderan ples što škole. Za sve je rješenje strahovlada i angažovanje stranaca, a o koreograf nije osjetio ni iskoristio, već joj je namijenio šetanje. pogubnosti takvog “rješavanja“ nitko ne razmišlja.To je već dru- Uz pjesme klasika portugalskog fada Marize, Camanéa i ga tema, ali je krajnji čas da se o njoj počne razmišljati. Amalije Rodrigues, u predstavi sudjeluje naša senzacionalna

(92) Orchestra 51-53 WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković

Premijera baleta Razloga 4 / 4 Reasons, koreograf Edward Clug, Hrvatsko narodno kazalište, 27. mart 2009. Igrači sukreatori

Ravnatelj Mariborskog baleta Edvard Klug (Edward Clug) Ždrale. Izvorno trajanje od 35 minuta bilo bi idealno jer se zadnjih se desetak godina afirmisao kao međunarodno zapažen postojeći vokabular Klugovih pokreta nepotrebno ponavlja na i uspješan koreograf. Nekoliko njegovih mariborskih predstava razvučen minimalistički koncipiran Lazarov glazbeni izraz. gostovalo je i gostuje na plesnim festivalima širom svijeta, a Uvodni i završni prizor s prohodavanjem plesača su predugi. svoje je koreografije postavljao i u nekoliko inostranih plesnih Doduše, zamisao o lomljenju i djelomičnom zakrivanju plesa- ansambala. O kvalitetu rada i poziciji koju taj 36-godišnjak čkog prostora koncepcijski je zanimljiva, ali i upitna koliko to zauzima u današnjem trenutku svjetske plesne scene najbolje gledatelji izvan partera odnosno u ložama i na balkonu mogu svjedoči činjenica da će se uskoro s praizvedbom novog djela vidjeti, pa time i doživjeti ono na što ih koreograf želi potaći: predstaviti u okviru baletske večeri u Štutgartskom baletu,zaje- na gledanje, mišljenje i osjećanje njegova plesnog kazališta. dno s Marcom Goeckeom i Douglasom Leejem. Edvard Klug iskazao se kao cjeloviti autor scene, kostima i Prošle 2008. godine Klug je u Nacionalnom baletu u Lisabonu rasvjete. Tama pozornice ispunjena je glazbom, obrisima glaz- postavio 4 Reasons na glazbu sonata za violinu i klavir suvre- benika i plesačkim tijelima. menog slovenskog kompozitora Milka Lazara. Sada je to isto, Žene u crnim kostimima stapaju se sa scenografijom,pa vizuel- samo nešto prošireno djelo Razloga 4 / 4 Rea-sons, kako bi se no više do izražaja dolaze muška torza. Središnji dio baleta je postigla dužina cjelovečernje predstave, predstavio na premije- vrlo dobar, koreografski bogat, kvalitetan i muzikalan. U tome ri Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. U Por- je i velika zasluga plesača koji, iako s jedne strane u ovakvim tugalu je balet trajao oko 35 minuta, sada ga je za zagrebačku projektima mogu biti tek instrument u koreografovim rukama, predstavu produžio na šezdesetak minuta, tamo je radio sa s druge strane mogu postati sukreatori. A Petra Vargović,Pavla četri, a ovdje s pet parova. Mikolavčić, Ersilija Nikpalj, Ksenija Krutova, Sabrina Feicher, Razloga 4 / 4 Reasons apstraktni je balet bez dramaturškog za- George Stanciu, Eugen Dobrescu, Benjamin Duran, Dan Rus pleta i priče. Niz scena i situacija u raznim formama sola, pa- i Ovidiu Muscalu doista su postali sukreatori, dali su sve od rova i skupnih formacija prate živu glazbenu izvedbu kompo- sebe u plesačkom angažmanu i ekspresiji zitora i pijaniste Milka Lazara i ljubljanske violinistice Jelene

Ersilia Nikpalj i George Stanciu Orchestra 51-53 (93) WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković

Međunarodno natjecanje baletnih plesača“Mia Čorak Slavenska“, Hrvatsko narodno kazalište, 02. i 03. jul 2010.

Pod visokim pokroviteljstvom

U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu održano Stručni ocjenjivački sud radio je u sastavu: Sonja Kastl je po treći put takmičenje baletskih plesača «Mia Čorak (predsjednica),Maja Bezjak, Jozo Borčić, Patricia Dea- Slavenska» koje je od ove godine postalo međunarod- ne-Gray, Ljubinka Dobrijević,Tanja Lucić-Šarić, Pavel no. Suosnivači takmičenja su Hrvatska glazbena mla- Rotaru i Svebor Sečak. Ocjenjivala se tehnička izvedba, dež i Hrvatsko društvo profesonalnih baletskih umjet- težina plesnih elemenata, muzikalnost i stilska izražaj- nika (HDPBU). Održano je pod visokim pokrovitelj- nost kandidata. stvom predsjednika Republike Hrvatske Ive Josipovića U kategoriji A bronzanom medaljom nagrađene su čija je glazba Ars Diaboli u izvedbi Kvarteta Rucner, u Anja Lešnik i Tasja Šarler iz Slovenije i Anja Garešić iz koreografiji Svebora Sečaka, te izvedbi Ksenije Krutove Hrvatske, dok je Barbara Potokar iz Slovenije osvojila i Benjamina Durana, bila uvod prije početka službenog srebrnu medalju. dijela završnog gala koncerta i dodjele nagrada. Svečani U kategoriji B dodijeljene su dvije bronzane medalje - program, koji je vodila sekretarica HDPBU Andeja Nataliji Horsnell iz Australije i Luciji Radić iz Hrva- Kovačić, bio je upotpunjen i prikazivanjem odlomka iz tske, a srebrnu medalju dobio je Ovidiu Chitanu iz dokumentarnog filma o Slavenskoj koji priprema nje- Rumunije. zina kći Maria Ramas. U kategoriji C Darija Brdovnik iz Hrvatske dobila je U dva kruga natjecali su se baletski plesači i plesačice u nagradu za suvremeni izraz a dvije zlatne medalje dobi- tri dobne kategorije: u kategoriji A (do 18 godina), u li su George Stanciu iz Rumunije i Yuka Ebihara iz kategoriji B (od 18 do 22 godine) i u kategoriji C (od Japana. 22 do 28 godina). Prijavilo se tridesetak kandidata iz DmitriTimofejevizRusijeizkategorijeBiRiekaSu- Hrvatske, Makedonije, Rumunije, Srbije, Rusije, Slo- zuki iz Japana iz kategorije C, koji su plesali u paru, venije, Japana, i Australije. dobili su Grand Prix i plaketu “Slavenska“ koju im je u ime Marie Ramas uručio Dinko Bogdanić, predsjednik organizacijskog odbora Međunarodnog natjecanja baletnih plesača “Mia Čorak Slavenska“.

(94) Orchestra 51-53 WORLD DANCE HRVATSKA / ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković

Koreolabos, divertisman, Hrvatsko narodno kazalište, 29. jun 2010.

Naznake koreografskih potencijala NOVKOVIĆ Ksenija Krutova

Balet Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu završio je pokušaj treba podržati. Kako se radi o minijaturama, one su sezonu 2009/2010 predstavljanjem koreografskih dela svo- tek naznačile način na koji potencijalni koreografi razmiš- jih članova. Koreolabos je obuhvatio minijature osmoro po- ljaju, a taj način često je povezan s njihovim plesačkim mo- tencijalnih koreografa te još jedno duže, polusatno ostvare- gućnostima i dometima. nje. Sama ideja koreografskih radionica pojavila se u HNK Koreografije su izvodili sami koreografi ili njihovi kolege iz sredinom devedesetih. Iz prve dve radionice profiliralo se ansambla. Tako se u prvom planu, u nekoliko tačaka, ista- nekoliko mladih koreografa od kojih je potpunu afirmaciju kla plesačka ličnost Ksenije Krutove, izražajne balerine ko- stekao Staša Zurovac. joj podjednako dobro leži i klasičan i moderan baletni iz- Minijaturama su se predstavili Sven Copony (Holon), Kse- raz, ozbiljan i zabavan. nija Krutova (Requiem), Ilir Kerni (L’amour eternel), Andrej Drugi deo Koreolabosa ispunile su Stvarnosti Barbare Nov- Barbanov (Susret), Benjamin Duran (Si o no), Edina Pli- ković-Novak. Bilo bi bolje da je svoje nadahnuće sažela u čanić (Mjesečina), Alen Gotal (Jamaja), Sabrina Feichter i jednu kvalitetnu minijaturu jer za dulju formu nema do- Daniil Yastrebov (... Putujemo) i Pavla Mikolavčić (Aha, voljno kreativnosti. Stvarnosti su bile zamorne i zasjenile su gdje sam ono stala?). Svi su posegnuli za modernim izrazom. dobar utisak o prvom dijelu Koreolabosa. Među njima ima boljih i manje uspjelih kreacija, no svaki

Orchestra 51-53 (95) WORLD DANCE KANADA / TORONTO Piše: Tamara Tomić Vajagić NACIONALNI BALET KANADE, SEZONA 2009 / 2010.

Promišljena regeneracija ansambla i repertoara

Emergence Nacionalni balet Kanade prošle sezone čini se da je prirodno trećinu operativnih troškova baletske trupe). Zato je zaista važno dospeo u nekakav period regeneracije koji se ogleda u usponu pohvaliti hrabrost umetničke direktorke Karen Kejn koja je pril- nove generacije talentovanih kanadskih igrača i koreografa. ično rizikovala odlukom da predstavi tri potpuno nove kore- Jedan od ključnih događaja koji je uticao na ovu pojavu (naroči- ografije zajedno na programu – uobičajena praksa je da se novi to kada je reč o koreografima) je odluka umetničke direktorke radovi prikažu u okviru mešovitih programa sa najmanje jednom Karen Kejn da kao glavni program prolećne sezone u 2009. po dobro poznatom i omiljenom koreografijom koja može da pri- prvi put uvrsti predstavu sastavljenu od tri premijere u jednom vuče dovoljno publike (na primer jednočinske “hitove” Balan- činu kanadskih mlađih (i široj publici nedovoljno poznatih) šina, Aštona, Robinsa ili Kilijana.) umetnika. Naime, Kristal Pajt (Crystal Pite), Sabrina Metjuz Na sreću, Inovacije su bile kvalitetan spoj tri različita koreograf- (Sabrina Matthews) i Piter Kvanc (Peter Quanz) su se u posled- ska stila koje je i publika i lokalna kritika pohvalila i prihvatila. njoj deceniji probili na međunarodnu scenu, ali njihove radove Jedna od tri koreografije, Emergence Kristal Pajt, je naknadno čak većina gledalaca u Torontu nije imala prilike da vidi. (Naročito osvojila četiri prestižne pozorisne nagrade Dora Mavor Moor ih nije bilo na programima nacionalne baletske kuće kojom su Awards (kanadski panadan američkim Tony nagradama). Osim protekle dve decenije dominirali radovi Džejmsa Kudelke i samo toga, sve troje koreografa su uspešno iskoristili priliku (i sredst- par mlađih kanadskih koreografa - Mroževski, Džon Alejn i još va) da prikažu svoju individualnost i stil. Kvanc se predstavio kao ređe Dominik Dume.) čist neo-klasičar lirskog stila, zainteresovan za kompleksan od- Ovoga puta, program naslovljen Inovacije (Innovations)jekon- nos muzike i pokreta; Sabrina Metjuz je pokazala svoju fasci- cipiran tako da su sve troje koreografa dobili jednake uslove i naciju kinetičkim mogućnostima duetne igre, dok je Pajt poka- budžet i sasvim odrešene ruke da ta sredstva upotrebe kako god zala originalnost zasnovanu na Forsajtovskom principu (ali ne i da pristaje njihovim idejama. Svakako, ovo je bilo riskantno na njegovom stilu pokreta) koji kombinuje improvizovani i neok- više nivoa - za koreografe pored velikih mogućnosti ipak je bio lasični baletski pokret, ali isto i prepušta određeni deo kreativne izazov predstaviti se po prvi put na najvećoj sceni u Kanadi kontrole igračima. radeći sa igračima koje u stvari ne poznaju. Izazov je bio veliki i Pajt, bivša Forsajtova balerina (njen profil objavljujemo na sle- za nacionalnu trupu, jer od komercijalnih uspeha direktno zavisi dećim stranama) je svoj budžet za Emergence upotrebila za scen- materijalni i umetnički opstanak. (Kao što je možda našim ski dizajn i opremu velike produkcije (u koreografiji je koristila čitaocima već poznato, u Kanadi kao i u Americi, umetničke preko četrdeset igrača trupe). Ova grupna igra (sa strateški uko- trupe moraju da se izuzetno trude da prodaju ulaznice, pošto ov- mponovanim duetima) kombinovala je ambijentalnu elektron- de državne subvencije u najboljem slučaju mogu da pokriju samo sku muziku i interesantno monohromno (crno) scensko i kosti-

(96) Orchestra 51-53 mografsko rešenje inspirisano kolaborativnim principima u trupe kao što su i ABT,Trupa Marte Grejam, Džulijard škola svetu insekata i ptica - njihovim instinktima za samo-organi- i drugi. Koreografija Gledaj je (Watch her), njena premijera za zaciju i signalizaciju prilikom građenja gnezda i drugih staniš- Nacionani balet, tematski prepliće voajerizam i egzotiku koja ta, ali i letačkih formacija. Pajt je podsticala igrače da istražu- se može tražiti u savremenom svetu (pomalo podsećajući na ju nemuštu telesnu komunikaciju prilikom razvijanja delimi- Šniclerov Traumnovelle ali, u kome jedan muškarac posmatra čno improvizovanih grupnih pokreta. Konačni vizuelno-scen- tri arhetipa žene. Ove tri uloge igraju Bridžet Zer, Sonja Ro- ski efekat je apstraktna fantazija pomalo post-apokaliptičnog drigez i Heder Ogden). Interesantan izbor muzike, kostima i ali i neoromantičnog duha. Ansambl igrača nekako podseća na scene je uticao na vrlo enigmatičnu atmosferu na sceni. sofisticirano pleme natprirodnih bića (odevenih u crne mat i Odavno nisam videla takve ovacije i oduševljenje publike pot- sjajne kostime, sa sci-fi ornamentima na koži nailk tetovaža- puno premijernom koreografijom. Čini se da je publika ma). Pajt nas uvodi u ovaj mračan egzotičan svet kroz jedan odgovorila i na kombinaciju interesantnog pristupa naraciji i frontalni snop svetlosti, koji dolazi iz tunela (nalik osvetlje- originalnog stila pokreta (koji bi se mogao opisati kao idio- nom zidnom “šahtu” u pozadini scene), kuda igrači izlaze na sinkratski spoj neoklasičnog rečnika i svakodnevnih pokreta, binu, ali se povremeno tu vraćaju, na mesto susreta gde se mana primer, blage gestikulacije glave, torzoa i udova, iz kojih su nje grupe povremeno pronalaze). Pajt efektno kombinuje sva- često onda inicirani pokreti čitavog tela). Teško je opisati sve kodnevni pokret i klasični baletski jezik i podstiče igrače na istančane detalje stila Bartonove koji je (kao što je bio slučaj i kolaboraciju smenjujući improvizovane i zadate kombinacije. sa Pajtovom) prilično drugačiji od svega što smo imali prilike Zato, naravno, i naslov Emergence koji sugeriše pomaljanje ili da vidimo (samo dok je svet Pajtove čvrsto povezan sa este- nastajanje, jer je Pajt i sama bila zainteresovana šta će se izro- tikom dvadeset prvog veka, stil Bartonove ima prizvuk nostal- diti ili izrasti iz procesa saradnje grupa igrača. gije za prošlim vremenima). Pored toga što je katapultirala U vizuelnom smislu, ostale dve koreografije su bile daleko Azure Barton na kanadsku scenu, predstava Gledaj je najzad je prozračnije i raznobojnije. Jedna od njih se čak i zvala Uboji razotkrila i pravu vrelu špansku senzualnost inače svestrane (In Colour) i predstavila je odgovor koreografa Pitera Kvanca primabalerine Sonje Rodrigez, ali i pružila priliku da uživamo na saradnju sa mladim ruskim kompozitorom Antonijem u nesvakidašnjoj muzikalnosti i interpretatorskim darovima Ljubčenkom. Naime, Kvanc, koreograf čiji su radovi prikazani najmlađe prvakinje Nacionalnog baleta Bridžet Zer. u Njujorku u Američkom baletskom teatru ABT, u Kra- Pominjanje interpretativnih talenata nas najzad dovodi na te- ljevskom baletu u Londonu, ali i Marijinskom baletu u Peter- mu novih igračkih nada. Zaista uzbudljiva sezona je izbacila burgu, svoj budžet je u velikoj meri iskoristio za narudžbinu na površinu (osim talentovanih mladih prvaka kao što je Zer) Ljubčenkove originalne muzičke partiture Simfonija u devet i jednu grupu mladih igrača iz redova ansambla o kojima će- varijacija. Neoklasičistički baletski izraz je definitivno to što mo, verujem, mnogo slušati u sledećoj deceniji. Da slično misli Kvanc istražuje, a njegova ne-narativna koreografija uveliko i umetničko rukovodstvo trupe potvrđeno je na kraju letnje zavisi od ekspresivnosti igrača, što se naročito videlo u prefin- sezone, u junu 2009, kada je čak petoro novih igrača una- jenoj interpretaciji glavnog dueta Bridžet Zer (Bridget Zehr) pređeno iz ansambla u rang drugog soliste (uobičajeno bi bilo i Zdeneka Konvaline. da je par igrača). Među njima su dve devojke (Elena Lob- Koreografija Sabrine Metjuz Dekstris (Dextris) je na sceni ob- sanova i Džena Savila/Jenna Savella), i tri mladića (Noa Lo- jedinila oko sto izvođača – muzičara, pevača i baletskih igrača. ng/Noah Long, Bret Van Sikl/Bret Van Sickle i Robert Sti- Njena koreografija se može opisati kao vrtoglava serija duet- ven/ Roberth Stephen). Svih pet igrača već se izdvajaju po nih igara (za pet parova) koji interpretiraju Vivaldijevu vo- ‘specijalnim’ talentima u igri – Lobsanova ima izuzetan osećaj kalnu kompoziju Dixit Dominus RV594. Ova raskošna ideja je za klasični repertoar, dok je Savila veoma smela i ekspresivna uz igrače zahtevala i živi nastup velikog Mendelson hora iz u savremenoj koreografiji. Robert Stiven se već iskazuje kao Toronta, ali i pet operskih solo pevača. Metjuz je do sada često nesvakidašnji polukarakterni igrač (naročito vidljivo u njegov- radila u Evropi, najčešće sa Štutgartskim baletom, a njene ko- im solo ulogama ove i prošle godine, na primer u početnom reografije su prikazane i u Švedskom kraljevskom baletu i u duetu u Emergence i u ekspresivnom solu u Gledaj je). Stiven je američkom Boston baletu. Mada je njen eksplozivan koreo- briljantno odigrao (doduše jedino smo ga videli na probama) i grafski stil, činilo se, bezmalo dokrajčio neke od igrača koji su Balanšinovog Melanholika i izazvao divljenje svojih starijih učestvovali i u prethodnim radovima tokom večeri, on je po- kolega. U Četiri Temperamenta se prvi put pokazao kao ozbil- kazao i veoma savremenu interpretaciju sakralne barokne jan ali veoma ekspresivan tehničar i mladi Bret Van Sikl, koji muzike. je sa pravom merom i humorom odigrao svoj debi u ulozi Flegmatika. I dalje... Od svih čini se najbrže grabi ka vrhu mladi Noa Long, koji je uz Elenu Lobsanovu izabran da predstavi Nacionalni balet na Iako najobimniji premijerni poduhvat, Inovacije nisu bile jedi- prethodnom takmičenju za mlade igrače Nagrada “Erik Br- ni program u kom se publika Nacionalnog baleta prosto zalju- un”. U zaista velikoj konkurenciji pokazali su svoj šarm i hariz- bila u lokalne koreografske talente.Tokom jeseni u mešovitom mu u jednom klasičnom i jednom savremenom duetu (pas de programu (u kome su prikazana i dva evergrin baleta Četiri deux iz Korsara,iDenouement Matjaša Mroževskog). Igrači se Temperamenta Žorža Balanšina i Glass Pieces Džeroma Robin- kao i do sada ocenjuju pojedinačno, pa su od pet parova iz pet sa), svoju premijeru za nacionanu trupu je predstavila još jedna internacionanih kompanija (pored Nacionalnog baleta takmi- talentovana mlada Kanađanka, Azure Barton (Aszure Bar- čili su se parovi iz Američkog baletskog pozorišta ABT, Kra- ton). Kao i tri prethodna koreografa, Barton je baletski tren- ljevskog baleta Danske, San Francisko baleta i Štutgartskog ing stekla u zemlji, a karijeru izgradila internacinalno, pre baleta) nagrade zasluženo osvojili Elena Lobsanova iz svega u Njujorku, gde i danas sarađuje sa Mihailom Bariš- Nacionalnog baleta Kanade i mladi igrač fantastične lakoće i njikovim (u njegovom Centru je stalni gostujući koreograf u prefinjenih linija Kori Sterns (Cory Stearns) iz trupe ABT. poslednjih pet godina). Koreografije Azure Barton su izvodile

Orchestra 51-53 (97) WORLD DANCE KANADA / TORONTO Piše: Tamara Tomić Vajagić Imena kanadskih umetnika koja bi trebalo zapamtiti Portreti

ELENA LOBSANOVA i u tome što su svi takmičari već članovi trupa i da je to više smotra druga solistkinja u Nacionalnom baletu Kanade talenta i prilika za druženje. Zaista nije bilo rivalstva, svi smo bili iskreno zainteresovani i srećni jedni zbog drugih. Kada vidite prefinjene linije i stil igre Elene Lobsanove i pročitate da je Na pitanje da li je na takmičenju naučila nešto što bi mogla da upotre- rođena u Moskvi, odmah vam deluje prirodno da je ova talentovana bi u kreativnom procesu u budućnosti, Elena kaže da će svakako proba- mlada balerina đak Akademije “Vaganova”. Međutim, pobednica posti da uvek razvija kreativnu saradnju sa partnerima, da će se truditi da lednjeg Takmičenja „Erik Brun“ je svoje baletsko školovanje završila u uvek koristi odnos sa publikom, da povećava ekspresivnost na sceni, ali Nacionalnoj baletskoj školi u Torontu (gde se uči mešavina stilova i da je naučila da joj dobro zagrevanje jako pomaže. Kada se vrlo dobro RAD, Čeketi i Vaganova). Ovde se Elenina porodica doselila kada je zagrejem, pripremljena sam za tehnički deo uloge, tada ne samo da mi je telo bila vrlo mlada, ali, kako sama kaže, zbog porekla ruski senzibilitet je sasvim spremno, već kao da sam sigurnija u sebe i mogu da se opustim i pre- oduvek imao značajan uticaj u njenoj igri, a kao svoje velike uzore među pustim igri, da budem spontanija na sceni. igračima danas navodi Alinu Kožokaru i Svetlanu Zaharovu. A šta bi volela da ostvari u bližoj budućnosti? Definitivno želim da u idu- Elenina darovitost je brzo primećena u školi, pa je odmah po završetku ćih par godina odigram sve velike klasične balete! programa primljena u Nacionalni balet Kanade. Iako je odmah u nju polagano puno nade (2007. je predstavljena u američkom časopisu Da- NOA LONG nce Magazine kao jedna od dvadeset igrača koji obećavaju), Elena mi drugi solista u Nacionalnom baletu Kanade objašnjava da je i nakon ulaska u trupu njeno telo i daje raslo, tako da je uz intenzivan raspored nastupa i proba počela da se povređuje. Iako je Noa Long je interesantan igrač i neobičan po tome što ga je teško svr- Karen Kejn odavno imala planove da Elenu polako priprema za solisti- stati u nobl ili polukarakterne tipove izvođača. Izuzetno harizmatičan, čke uloge (čak i njen nastup na Takmičenju „Erik Brun“ je originalno visok i darovit kao partner, Long deluje kao stvoren za prinčevske uloge. planiran još te 2007.), zbog ovih povreda zajedno su odlučile da Elena Ipak, ovaj mladi igrač je koreografima zanimljiv i kao vrlo ekspresivan nastavi laganijim tempom da se navikava na ritam intenzivnog rada u glumac koji može da iznese uloge kao što je Rob Ali iz Korsara (uloga trupi. sa kojom je potpuno osvojio publiku na Takmičenju “Erik Brun”.) Iako Elena Lobsanova je tokom dve godine jačala i polako počela da se su mnogi gledaoci mislili da je trebalo da on dobije nagradu, Noa Long pojavljuje u solističkim ulogama – prvo u klasičnim solo varijacijama, nije bio razočaran. On je bio vrlo zadovoljan time što ga je Karen Kejn kao što su vile, a potom i Princeza Florina u duetu Plave Ptice u Uspa- odabrala da predstavlja trupu i bio je zadovoljan svojom igrom koja je vanoj lepotici, a potom su usledile i savremene baletske uloge kao što su bila u skladu sa njegovim ličnim visokim standardima. Kada smo raz- Maria u Robinsovoj Priči sa Zapadne Strane ili solo Nine u Galebu Džo- govarali par nedelja nakon takmičenja, Noa Long mi je pričao kako je na Nojmajera. Elena se sad oseća dobro u savremenoj koreografiji (na- bio ponosan što je doživeo prave ovacije nakon (i tokom) svoje varijaci- ročito ohrabrena uspehom sa nastupom u koreografiji Mroževskog na je. (Naročito je publika skakala kao na sportskim takmičenjima kada je Takmičenju „E.Brun“), ali ipak, kako kaže, i dalje najviše uživa u kla- Long u svojoj varijaciji veoma impresivno izveo one teške “zmijske” sičnim ulogama. Prilika da na takmičenju odigra pas de deux i varijaciju piruete u plijeu.) iz Korsara donela joj je puno uživanja (iako nije bila sigurna u sebe u teh- Njegov baletski trening je interesantan – pre školovanja u čuvenoj Van- ničkim delovima kao što su nemilosrdni fuete okreti). Elenin analitičan kuverskoj balletskoj školi Goh,Long je u Britanskoj Kolumbiji pohađao pristup igri doneo je i interesantan kvalitet njenom izrazu – na pitanje manje plesne škole u kojima se negovala takmičarska kultura. Partnerka šta je to uticalo da prosto zrači u interpretaciji, objasnila mi je da voli da Elena Lobsanova kaže da joj je dosta pomagalo što je Noa tokom proba smišlja priče o motivaciji u nelogičnim pas de deux spojevima (kao što je potpuno bio pripremljen na takmičarsku atmosferu. (Elena kaze: Bilo je spoj Medore i roba Alija). Proces priprema na ovog dueta je trajao puna zabavno i smirujuće jer je Noa stalno imao stav kao da idemo na sportsko tri meseca i Elena je vrlo srećna što je imala izuzetne repetitore i saven- nadmetanje – hajde, mi smo domaći tim, zajedno smo - moramo da pobedi- tice (zvaničnog reptetitora Magdalenu Popu, ali nezvanično i veliku ba- mo!) U skladu sa tim, Noa je i posle takmičenja vrlo spreman da doče- lerinu Evelin Hart), kao i što je u Noi pronašla odličnog partnera. ka buduće raznovrsne izazove – u vreme kada smo razgovarali bio je po- Ko god da je to planirao, hvala mu, rekla mi je Elena kada sam je pitala nosan što ga je koreograf David Bombana izabrao za glavnu mušku kako je bilo pripremati uporedo tri uloge sa Noom (pred takmičenje ulogu Don Hozea u njegovoj koreografiji Karmen.Iako ceo balet možda Lobsanova i Long su izabrani i kao vodeći par u premijernoj koreogra- nije bio najoriginalnije rešenje Karmen koju smo videli na baletskim sce- fiji U boji Pitera Kvanca). Moj mozak i telo su bili napeti i hiperaktivni, jer nama (Bombana ima povremene reference na Ekovu verziju), Long je nikada pre nisam učestvovala u stvaranju jedne nove koreografije, a kamo- zaista uspešno kombinovao glumu i virtuoznost kao partner prvakinje li dve (radili smo sa Kvancom i sa Mroževskim u isto vreme)—kaže za Heder Ogden. Da je Long definitivno zvezda u usponu pokazalo se i Orhestru (sada non stop nasmejana) Lobsanova. posle uloge Don Hozea, jer je tokom jeseni i zime nastavio da ređa za- Ali, kako kaže, dok je ona bila nervozna i napeta, Noa je bio siguran u pažene debije, kao što je bila jedna od vodećih muških uloga u Gledaj je sebe i kao darovit partner izvlačio sve najpozitivnije iz Elene na Azure Barton, a pre nego što treba da izađe ovaj tekst, najavljen je nje- površinu. Elena kaže da je uživala u procesu, ali definitivno nije očeki- gov debi u vodećim ulogama u baletima Džejmsa Kudelke (najavljeno vala nagradu. Bila je potpuno šokirana kada je žiri pročitao njeno ime. je da će Long nastupati u ulogama koje je kreirao Reks Harington – na Priznala mi je da je mislila da je u pitanju greška i da je zasigurno nagra- primer kao Von Rotbard u Labudovom jezeru, i kao Čovek u Četiri go- du osvojila izuzetna tehničarka iz ABT trupe Izabela Boylton. Me- dišnja doba). đutim, sudije nisu mislile tako. Elena kaže da je lepota ovog takmičenja

(98) Orchestra 51-53 Elena Lobsanova

Gledaj je, Noa Long i Bridzet Zer Kristal Pajt u studiju sa igracima

KRISTAL PAJT Ta dvadeset peta godina je Pajtovoj bila prelomna, jer joj se tada (1996) koreograf / igrač pružila prilika da zaigra u Forsajtovom Frankfurtskom baletu. Upoznala sam Forsajta dok sam igrala u Baletu Britanske Kolumbije jer smo Kristal Pajt je jedna od koreografkinja koji ruše konvencije. već do 1992. na repertoaru imali četiri njegova baleta. On je dolazio da radi sa Mislim da se nikada nisam osećala kao “čisto koreograf ” ili “samo igrač”. Naroč- nama, i naš repetitor je bio iz njegove trupe tako da su postojale bliske veze. Ja ito mislim da nikad nije bilo trenutka da sam se osećala samo kao izvođač na sam htela još više saznam o njegovim metodama, i otišla sam tako u Frankfurt sceni, a ne istovremeno kao i koreograf — u telefonskom razgovoru mi je pri- da radim sa trupom par nedelja, da probam da učim ono što uče oni tamo, i čala ova interesantna bivša balerina u Frankfurtskom baletu Vilijema For- istovremeno ih vidim i oni da vide mene…Posle godinu dana dobila sam sajta, a sada koreograf i umetnički direktor trupe Kidd Pivot iz Vankuvera. poziv.. i otišla sam! Čak i kao dete sam uvek smišljala plesove i improvizovala pokrete pre nego što U Frankfurtskom baletu je Pajt ostala pet godina i za to vreme imala in- sam i počela da pohađam časove plesa u četvrtoj godini.Moj baletski trening isto teresantna i možda neponovljiva iskustva u kreativnom procesu. Iako je u nije bio tradicionalan, nikad nisam išla u veliku baletsku školu. Rasla sam u to vreme više istraživala svoj izvođački potencijal, Bil (Forsajt), joj je, kako malom gradu, Viktoriji i tamo je bilo samo malih studija za igru, pa sam u suš- sama priča, uvek pružao priliku da se bavi koreografijom. tini radila sa dvoje pedagoga sve do svoje sedamnaeste godine. Učila sam u to Pustao me je da gradim stvari, a to kako smo tamo razmišljali, pričali i bavili vreme i razne druge tehnike, stepovanje, džez, ali i glumu i...Sada mi se čini da se igrom je bila najfascinantnija edukacija. Kao koreograf nisam mogla da san- je ta kombinacija interesovanja uticala na moj prilično eklektičan pristup igri. jam o boljem mentoru. I čini mi se da me je on i više podsticao – svakako i druge, Posle je došlo i vreme kada nisam uopšte bila sigurna da želim da se bavim bale- ali mislim da je video tu moju zainteresovanost i uvek mi je davao uvid u svoj tom. Mislim da me je gluma više privlačila. Nikad sebe nisam videla kao “belu proces.Ta transparentnost i Forsajtovo nastojanje da me uvek uključi u svoj pro- balerinu”. Ali tokom vremena, naročito tokom letnjih škola u Banfu, počela sam ces razmišljanja je nešto na čemu sam mu toliko zahvalna. U poslednijh par da shvatam da postoji i drugačiji, savremeni balet, i počelo je da me interesuje mojih sezona tamo puštao me je da radim sa trupom kao koreograf. Bilo je to nes- ono što sam videla da bi on mogao da bude. “ vakidašnje iskustvo i bilo je tako interesantno raditi kao koreograf sa svojim Iako Pajt možda nije videla sebe u baletskoj kompaniji,mnogi drugi su pri- kolegama sa kojima sam delila kreativni proces kao izvođač. metili njen izvanredan dar za pokret. Pajt (koja je i sada izuzetno intuiti- Gledajući rane faze procesa rada na baletu Emergence, bilo mi je jasno da van izvodjač) je sa sedamnaest godina primljena u ansambl Baleta Bri- Kristal Pajt i danas u studiju kao koreograf i dalje pokazuje isto uvažava- tanske Kolumbije, mlade trupe čiji je repertoar bio isključivo građen na sa- nje i veru u kreativnu inteligenciju baletskih igrača. To je možda jedna od vremenom baletu. Pajt je kako kaže bila vrlo ushićena ovom prilikom, jer najlepših posledica njenog rada u Forsajtovoj blizini. je prvi put trupu videla u izvođenju Forsajtovog ranog baleta Ljubavne Da... znaš, možda je ponekad veoma fina linija povučena između te dve uloge. pesme (Love Songs) sredinom osamdesetih. To je bila vrlo mlada trupa gde je Ja sam u Baletu Britanske Kolumbije stalno radila sa koreografima starijim od uvek vladala kreativna, inovatorska atmosfera, objašnjava Pajt. Pošto je trupa sebe i bila deo njihovog procesa, ali sam se stalno trudila da budem otvorena i da bila tek u počecima, sezona je trajala kraće nego u velikim kompanijama, doprinosim svojim razmišljanjima i idejama. Postoji ta neverovatna razmena pa su igrači otprilike tokom pet meseci godišnje bili slobodni da se posvete ideja u studiju i ja sam kao igrač uvek volela da dajem svoje mišljenje isto koliko drugim, nezavisnim projektima. Pajt se bavila koreografijom sa manjim sam volela da odgovaram na ono što mi drugi zadaju kao zadatak. Isto tako trupama tako predano da je do svoje 25. godine života već imala dobar verujem da je koreograf u svakom igraču do neke mere uvek prisutan. opus iza sebe.

Orchestra 51-53 (99) WORLD DANCE KANADA / TORONTO Piše: Tamara Tomić Vajagić

Savremena igra - Centar Harbourfront: Esmeralda Enrike - Noam Ganjon- DV8

Emotivne reakcije i društvena angažovanost

(Lorca! : in Search of Duende (Lorka: tražeći Duende) flamenko trupe Esmeralda Enrique Spanish Dance Company je proslava duha pesnika Frederika Garsije Lorke kroz muziku i igru inspirisanu poezijom. Umetničku direktorku Esmera- ldu Enrike su podstakla naročito Lorkina razmišljanja o flamenko igri, koju je okarakterisao kao metaforu o životu isprepletenam bolom i lepotom. Duende je kompleksan pojam koji može da označava emotivnu reakciju na muziku i igru, ali ponekad se odnosi na trenutke kulminacije kada igrač pronalazi ritamiutom procesu dostiže nešto nalik transcendentalnom stanju. Predstava je koncipirana kao muzičko-igrački koncert, tako da su i muzika i igra bili potpuno ravnopravni partneri. Oba elementa su izvedena na vrlo visokom nivou, naročito zahvaljujući gostujućim umetnicima, flamenko solistom iz Španije Huanom Ogala ( Juan Ogalla), pevačem Hoze Anilom ( Jose Anillo) i gitaristom Hoze Vale Fajardom EESDC ( Jose Valle Fajardo). Ogala je poznati flamenko igrač (ranije je sarađivao sa tru- Esmeralda Enrique, Spanish Dance Company pama Manuel Morao, Manuelle Carrasco i Cristine Hoyos), izuzetno muzikalan i harizmatičan ritmičar i koreograf nekoliko upečatljivih deonica koje su deo ove predstave. Svoj izuzetan umetnički dar Ogala je naročito pokazao u svom solu Jinete/Rider [Solea por Buleria], kao i u improvizovanoj deonici Sonidos Negros koju je možda najbolje opisati kao džem sešn sa pomenutim muzičarima. Ogala kroz igru prati kompleksni stakato ritam i polako postaje jasno da se upušta u medi- itativni i mračni igrački trans. U sledećim igrama mu se pridružuje četvoročlani ženski ansambl, u kome je i osnivač trupe i veteran flamenka u Torontu, Esmera- lda Enrike. Njen pokret još odiše elegancijom i veoma interesantnim odnosom sa gravitacijom - Esmeralda Enrike nalik oblutku klizi po podu (za razliku od tipi- čnog flamenko pokreta koji ima mnogo snažniji udar u pod) ali, pošto je, čini se, flamenko stil toliko čvrsto upisan u njeno telo, igra i dalje ima ubedljiv, strastveni kvalitet. Podjednako zanimljiv kvalitet (mada tradicionalniji flamenko pristup) je prisutan u igri mlađe plesačice Ilze Gudinjo (Ilse Gudiño). Njen pokret kao da prosto izvire duboko iz vertikallne ose i odatle prirodno uključuje sve manje delove tela, povezujući tako sukcesiju pokreta u jednu slobodnu nit i na kraju rezul- tirajući vrlo interesantnim muzičkim akcentima. Lorka: tražeći duende je konceptualno i izvođački snažna predstava iz Toronta koja iznenađuje verodostojnim prikazom punokrvnog flamenka, jer, i pored sjajnih izvođača iz Španije, ovo je ipak lokalna, kanadska produkcija. Da vas je neko uba- cio u pozorište u tom trenutku, mogli biste pomisliti da ste negde u srcu An- daluzije. Noam Ganjon (Noam Gagnon), bivši umetnički direktor trupe The Holly Body Tattoo iz Vankuvera, je u jesen 2009. u Torontu predstavio autonomni ce- lovečernji solo projekat – The Vision Impure, sastavljen od tri koreografije u kojima je pokazao vrlo originalan igrački talenat i na svoj način dokazao bezrezervnu požrtvovanost pozorištu. Na kamernoj sceni Enwave Theatre Centra Harbour- front, odmah nakon početne scene prve igre The Galaxy of Eyes, moralo je publici biti jasno da Ganjon igru shvata zaista ozbiljno. Multimedijalni elementi (uk- ljučujući filmsku projekciju starinskog dokumentarnog crno-belog filma koride) pripremaju atmosferu za Ganjona koji igra ekspresivnu i čini se vrlo ličnu priču. Ganjon na kanadskom sajtu artword.net otkriva da je u ovoj koreografiji pokusao da istraži fenomen spoljašnjih prizora na koje reagujemo, a koji se u stvari ukrš- taju sa našim introspektivnim doživljajima, pa nas kombinacija tih sila ponekad može gurnuti u prilično haotična stanja. Ganjonova koreografija je najčešće gra-

MATT NETHEIM đena oko vertikalne pozicije igrača (npr. donji deo tela je čvrsto usađen u pod, dok DV8 su spastični, kompleksni pokreti torza inicirani iz stomaka ili grudne kosti, a vrata,

(100) Orchestra 51-53 ruke i glava reaguju mnogima (pa i nama) : neprihvatanjem različitosti u druš- ponekad tako silo- tvu koje sebe smatra demokratskim. Inspirisan pogrdama vito da Ganjon tu koje je doživeo na jednoj gej paradi ranih devedesetih u inerciju koristi da afro-karipskom južnom Londonskom predgrađu Brik- razvija koreografske stonu, režiser i koreograf Lojd Njuson (Lloyd Newson) je fraze, varirajući brz- dobio želju da istraži fenomen kada pripadnici jedne man- inu i količinu reak- jine (koja je i sama često predmet rasističkih ispada ili čak i cija.Na taj način u pravog nasilja) sasvim spremno vrlo sličnu netoleranciju us- suštini prilično ko- meravaju prema drugoj manjini (u ovom slucaju LGBT ntrolisani pokreti zajednici). Pored toga, Njuson je bio podstaknut i doku- tela deluju kao da mentarnim filmom Gej Muslimani ukomesuprotagonisti su potpuno slobod- (od kojih su svi bili građani Velike Britanije u kojoj je raz- ni ili izvedeni u ličitost svake vrste naizgled potpuno društveno prihvaćena) nekom ritualnom retko bili spremni da otkriju svoj indentitet. (Od 200 inter- transu. Igra se pov- vjua, samo jedna osoba u filmu je pristala da joj lice bude remeno usporava, snimljeno i prikazano.) Inspirisan ovim pitanjima, DV8 je prateći muziku koja sastavio sociološki tim koji je istražio teme tolerancije, kul-

C.RENDAL iz šumova prelazi u ture, religije, i homoseksualnosti. Anketa 85 anonimnih is- Noam Gagnon elektronske ambije- pitanika (regrutovanih iz sigurnih kuća i gej organizacija ntalne ritmove (ovi spori segmenti su često isprekidani fil- itd.) je pomogla DV8 da nađe neke od odgovora na pitan- mom koride, i stvaraju prilično sentimentalnu atmosferu). je – kako društvo može da pomiri religiozne dogme i pitan- Iako je Ganjon zaista harizmatičan igrač, problem je da je ja ljudskih prava. Ovako kompleksno pitanje nije lako pri- ovo bila predugačka (prva!) igra, i da je autor / izvođač ne- kazati pokretom i Njuson je odlučio da koristi praktično sva koliko puta rekao sve što je imao da kaže. Drugi solo When pozorišna sredstva, uključujući i autentične (anonimne) That I Was je, na sreću, bio veseliji lament nad nedavnom tekstove iz svog istraživanja koje izvođači čitaju / glume / mladošću. Za Ganjona ekskluzivno ovu koreografiju je sas- igraju pokretom. tavio Najdžel Čarnok (Nigel Charnock), jedan od sa-osni- DV8 je stvorio zaista izvanrednu, nesvakidašnju i važnu vača britanske trupe DV8. Po senzibilitetu ova koreografi- predstavu, fascinantnu na više nivoa. Pre svega, ovo je vrlo ja zaista prilično podseća na novi britanski fizički teatar, složenpoduhvatkojijezaistazagrebaoispodpovršineta- naročito po načinu korišćenja multimedijalnih elemenata u kozvanog razvijenog društva u kome, u stvari, postoji toliko kombinaciji sa svakodnevnim pokretima, izgovorenim tek- problema koje nije lako uočiti. Vizuelno, ovo je inventivna stom u “neposrednoj” komunikaciji sa publikom. Igra po- predstava (uz veoma kreativan i zabavan stejdž dizajn Uri činje tako što stroboskop i klupska elektronska muzika odz- Omi i osvetljenje Beky Stoddart). Maštoviti scenski ele- vanjaju iz zvučnika, a Ganjon igra trans ples i flertuje sa menti zaista služe kao snažna interpunkcija pričama – u publikom skidajući delove odeće, odnosno navodeći gle- jednom segmentu sigurna kuća postaje školska tabla na daoce da reaguju. Ganjon u tekstu pravi reference na lična kojoj igrači kredom žvrljaju reči i uvrede koje žele da se iskustva iz perioda kada se tako provodio po klubovima, gledaocima urežu u pamćenje; u drugim segmentima fan- praveći sarkastični komentar na svoj račun i satirični ko- tastičan hi-tech ekran ispred bine ima multi-namenu, pa se mentar na račun okruženja u kome njegova generacija (Ka- transformiše u zavesu, zid, ili dvodimenzionalna scenograf- nađana) nije ni primetila da se u njeno ime dešava rat Av- ska rešenja (u jednoj sceni to je globus koji igrač koristi kao ganistanu. Iako ovu koreografiju nije lako pratiti nekome ko mapu geografskih područja u kojima je naročito zabeležena nije iskusio klupsku kulturu na prelazu u novi vek, po at- LGBT diskriminacija, u drugoj sceni ovaj skrin postaje mosferi i ekonomičnim sredstvima ovo je bio uspešno is- okvir za nacrtani strip kroz koji igrač prolazi i priča “svoju” planiran odmor od prethodne mračne i duge koreografije. ispovest). U svakoj sceni iznenađuje neki novi način koriš- Sve u svemu, The Vision Impure je kao predstava bio jako ćenja scene. Iako ponekada takva rešenja mogu da pređu u dobar način da se upozna Ganjon kao igrač nesvakidašnjih simpatične ili naporne efekte, ovde su korišćena u potpu- kvaliteta, više nego što bi se moglo reći da je ovo bila kore- nom jedinstvu sa tekstom, tako da u pravoj meri akcentu- ografski izuzetna predstava (čak i pored impresivnih autora iraju priču, a ne odvraćaju pažnju. Jedna od najupečatljivijih kao Čarnok ili Daniel Leveille, čija je treća, bledunjava scena je priča jednog mladog Indusa (igra ga Anur Bahl) koreografija – za razliku od one koju je sa svojom trupom koji je morao da napusti dom jer je žigosan kao porodična prikazao prošle godine, zatvorila predstavu). sramota. Igrač Bahl ovu zaista srceparajuću priču izvodi ko- Zaista impresivnu koreografiju trupe DV8 smo imali pri- risteći humor i ironiju sve vreme preskačući konopac na like da vidimo mesec dana kasnije, kada je trupa u punom najneverovatnije načine i varirajući najneverovatnije brzine. izdanju gostovala na velikoj sceni Fleck pozorišta, sa svojim U ovom projektu je učestvovala ekipa od 8 izuzetnih igrača poslednjim projektom To be Straight With You. Ovo je soci- i glumaca koji su kao po tradiciji DV8 angažovani (na jalno angažovana predstava koja se bavi temom bliskom žalost) samo za ovaj projekat.

Orchestra 51-53 (101) WORLD DANCE NEMAČKA / BERLIN

Piše: Miomir Nikolić STAATSBALLETT – SEZONA 2009 / 2010.

Više od dva veka igre na repertoaru ENRICO NAWRATH Labudovo jezero, V. Malahov i P.Semjonova U prošloj sezoni, počev od novembra 2009. godine, SBB je obnovio, posle i cirkusa, ali i to je urađeno s merom i naišlo je na oduševljenje pretežno pauze od godinu dana, sjajnu koreografiju Džona Kranka ( John Cranco) mlade publike. Može se reći da su izvođači (među kojima i srpski igrač Onjegin. Impresivno je koliko je Čajkovski prisutan u repertoaru Ber-lins- David Simić kao jedan od patuljaka) nalazili veliko zadovoljstvo u toj igri. kog državnog baleta (Staatsballett Berlin, SBB): Labudovo jezero, Uspa- I, konačno, završni duet (tako je naveden u programu, ne kao pas de deux) vana lepotica, Krcko Orašcić - tri baleta bez kojih se ne da zamisliti ovakav pružio je i ljubiteljima romantičnog baleta i romantike uopšte, izuzetno baletski ansambl, a zatim Onjegin i–Čajkovski u koreografiji i inscena- uživanje u maštovitosti i virtuoznosti koreografije i njenih izvođača – ciji Borisa Eifmana.Vladimir Malahov (kao Čajkovski) i Ronald Savković ovoga puta (12. juna 2009.) bili su to Elisa Carrillo Cabrera kao Snežana i (kao Alter Ego) pružili su nezaboravne kreacije, uz Beatrice Knop, Nađu Michael Banzhaf kao Princ. Lik Maćehe upečatljivo je tumačila Beatrice Saidakovu i Dinua Tamazlakarua i baletski ansambl, uz veoma kvalitetno Knop. orkestarsko izvođenje kojim je dirigovao Vello Pähn (27.marta 2009.) Izbor Malerove muzike bio je znalački i inspirativan za igrače što je imalo Prethodna serija Onjegina završena je 5. juna 2009. Naslovnu ulogu igrao odgovarajući eho iz publike. O problemu ozvučenja sam već pisao. Čudno je Wieslaw Dudek i izvanredno je iskoristio mogućnost transformacije je da u današnje vreme ne može da se ostvari kvalitetnije ozvučenje.Možda ovog lika – otmenu arogantnost na početku, zatim onakvog Onjegina kak- su u pitanju zastareli uređaji i nedostatak sredstava za nabavku kvalitetni- vog ga Tatjana zamišlja u svom pismu / snovidjenju – punog pažnje, lju- jih. Antipod Malerovoj muzici, elektroakustičke dopune od 79D, imale su bavi, nežnosti i strasti i, na kraju, promašenog pokajnika. sličan problem u reprodukciji.

Snežana Pregled sezone Od kako je premijerno izvedena 26. aprila 2009. Snežana je punila gleda- Prva premijera ove sezone bila je Shut up and dance! Reloaded (tek) 15. jan- lište Deutsche Oper Berlin u tolikoj meri da je pored već planiranih ter- uara 2010! mina bila izvođena i umesto nekih manje posećenih predstava. Iz toga bi Sredinom maja 2005. izveden je prvi ovakav program sastavljen od kore- se moglo zaključiti da bajke i u 21. veku privlače publiku. A njihov uspeh ografija članova SBB baletskog ansambla. Na neobičnom mestu – u mag- zavisi od invencije koreografa, reditelja, solista i najzad celog ansambla. acinu Staatsopere. To je bilo nesvakidašnje, eksperimentalno, zanimljivo, Koreograf Angelin Preljocaj je to uradio na jedan sebi svojstven način. svojevrsno. Interesovanje je bilo veliko, a to što je prikazano ostalo je u Držao se priče, ali služeći se vešto scenskim efektima. I Maćeha i Snežana lepom sećanju. imale su veoma erotizovane kostime Žan Pol Gotijea ( Jean Paul Gaultier). Dve godine kasnije, krajem juna i početkom jula 2007, mladi koreografi iz Mada je nekoliko puta koristio igru u ogledalu, to ponavljanje nije bilo ansambla imali su “novo izdanje” – Shut up and dance! Uptodated, ovoga suvišno, jer je imalo opravdanja i bilo veoma efektno. U igri sedam patul- puta u najčuvenijem berlinskom klubu Berghain, u prostoru nekadašnje jaka na užadima na vertikalnom zidu rudnika, prešao je u domen varijetea toplane za bivšu Staljinovu aleju. Opet, dakle, nesvakidašnje mesto za

(102) Orchestra 51-53 balet. Ali, sve četiri predstave bile su unapred rasprodate. Berlin voli balet - i klasični i moderni, a kako sam već ranije pisao, fuzijom tri berlinske operske kuće, balet i baletska publika su najviše dobili. Šef SBB Vladimir Malahov odabira članove po veoma visokom kriterijumu i rekao je jednom prilikom da mu je etalon Marijinski teatar u Sankt Petersburgu. Dve godine kasnije mladi koreografi su opet dobili priliku da prikažu ono što u sebi nose. Prostor je sada bila, verovali ili ne, prava pozornica – Komische Oper. Doduše, potpuno ogoljena, bez uobičajenih zavesa – prolaza, a svaka koreografija je imala svoju jed- nostavnu, funkcionalnu i dopadljivu scenografiju. Muzika je emitovana sa nosača zvuka i tu je opet bilo problema sa kvalitetom ozvučenja. Od sedam koreografija bilo je pet praizvedbi.Pored već poznatih imena iz ranijih programa – Kathlyn Pope,Xenia Wiest, Martin Buczkó i Nađa Saidakova – veoma lepo je pozdravljen rad Tima Pledža (Tim Plegge). Za nas je posebno značajno što je u program ušla i koreografija Beograđanina Davida Simića sa kostimima Mine Ilić i bila takođe veoma lepo primljena. Ono što je zajedničko svim ovim ostvarenjima jeste želja za sopstvenim izrazom i bekst- vo (moglo bi se reci panično, bar u koreografiji K. Pope) od klasičnog baleta. Ipak, bilo

je tu i lepih klasičnih skokova i efektnog podizanja na prste, zapaženih lirskih scena i ENRICO NAWRATH divnih, originalnih podrški.Tih šest komada u prvom delu večeri bilo je tako sadržajno La Peri, V. Malahov, B. Knop i D. Višnjeva da bi samo to bilo dovoljno za doživljaje tokom samo jedne baletske veri. Posle pauze išla je samo jedna koreografija – Egopoint Nađe Saidakove. Praizvedba je bila krajem novembra 2009. u okviru festivala spiel’zeit europa u Berlinu. Mada su igrali najistaknutiji članovi ansambla i događanje na sceni bilo lepo, ozvučenje je bilo toliko glasno da sam, posle trećeg brutalnog naleta razularenih decibela, morao da izađem iz gledališta. Alternativa je bila da glasno negodujem, ali sam se ipak odlučio da ne ome- tam predstavu.

Labudovo jezero Prva obnova u sezoni izvedena je 31. oktobra 2009. Labudovo jezero u koreografiji i inscenaciji Patrisa Barta (Patrice Bart) po Petipa i Ivanovu. Bila je to141. predstava od premijere 16. decembra 1997. na sceni Staatsoper, sada na sceni Deutsche Oper. U ovoj dramaturgiji princ Zigfrid (Vladimir Malahov) na kraju, razočaran u sebe i one koji ga okružuju, nestaje u talasima jezera. Polina Semjonova plenila je i kao Odeta i kao Odilija. Markantni su bili Nadja Saidakova i Martin Buczkó kao Kraljica i njen Pre- mijer Rotbart. Marian Walter bio je, kao najbolji Prinčev prijatelj Benno von Sommers- tein,elegantan i izražajan.Ceo baletski ansambl i ovoga puta pokazao je svoj visoki nivo.

La Peri Druga premijera ove sezone bila je 27. februara 2010. Vladimir Malahov predstavio se kao šef SBB, istoričar baleta, koreograf i igrač jedne od glavnih uloga – kao Princ Ahmed. Ovaj balet prvi put je izveden u Parizu 1843. i bio je, navodno, popularniji od Žizele čija je svetska premijera održana dve godine ranije. Literarnu osnovu za oba baleta dao je Teofil Gotje, a muziku za La Perí komponovao je Fridrih Burgmajster, onaj isti kompozitor koji je napisao muziku za pas de deux seljana u Žizeli. Koreografija je bila Žana Koralija ( Jean Coralli) ali ništa od toga nije ostalo u zapisu. Malahovu je iz ostav- štine jednog američkog ljubitelja baleta došla do ruku kopija rukopisa partiture i on je odlučio da taj zaboravljeni balet postavi u Berlinu. Redigovao je partituru i dopunio nekim Burgmajsterovim kompozicijama za klavir, poverivši orkestraciju i obradu Rolandu Bitmanu i Torstenu Šlarbaumu iz Berlina.Scenografiju i kostime ostvario je Jordi Roig. Berlin ima svoju baletsku publiku, posebno premijernu, koja je novu premijeru pozdravila snažnim i dugotrajnim aplauzom, a ansambl je bio zasipan cvećem iz partera i sa galerija Staatsoper. La Perí je priča o princu Ahmedu koji je zasićen ovozemaljskim uži- vanjem u ljubavi Nurmahal (Beatrice Knop) i mašta o nebeskoj ljubavi -La Perí (Diana Višnjeva, kao gost iz Marijinskog teatra). Pokušaji njegovog prijatelja Rusema (koga je trebalo da igra Dimitri Semjonov koji se povredio na generalnoj probi, a umesto njega je „uskočio“ Arshak Ghalumyan) da ga vrati iz tog maštanja dovodeći mu nove robin- je ne uspevaju i Princ svoju opsednutost plaća životom. Prva premijera ove sezone bila je posvećena novim koreografijama mladih koreografa, ova je u znaku „arheologije“, oživljavanja zaboravljene koreografije, a naredna, 24. apri- ENRICO NAWRATH la 2010. je potpuno novo delo (po narudžbini SBB), interesantna i po tome što je ins- cenacija poverena Tomažu Panduru, dramaturgija Liviji Pandur, koreografija Ronaldu Savkoviću (njegov prvi celovečernji balet), a kostimi našoj Angelini Atlagić. La Peri

Orchestra 51-53 (103) WORLD DANCE NEMAČKA / ŠTUTGART

Piše: Mladen Mordej Vučković ŠTUTGARTSKI BALET – SEZONA 2009 / 2010

Negovanje tradicije i podsticanje stvaralaštva

Poema ekstaze , kor Dž. Kranko Slice to sharp

Štutgartski balet postigao je početkom šezdesetih godina prošlog veka bila 1947. u trupi American Ballet Theatre, plesali su Alisija Alonso i svjetski ugled zahvaljujući osnivaču Džonu Kranku ( John Cranko). Je- Igor Juskevič. dan od najpoznatijih svjetskih koreografa proslavio se svojim koreogra- Gledajte glazbu i slušajte pokret, poručio je Balanšin, sažimajući u toj poru- fijama i okupio skupinu izvanrednih mladih plesača. Do prijeloma je do- ci suštinu svoje umjetnosti. Tema i varijacije izazov su za svakog plesača šlo 1962. praizvedbom Romea i Julije, koji uz Ukroćenu goropadnicu i koji može pokazati svoje znanje. Bila je to prava demonstracija tehnike Onjegina postaju najvažniji baleti 20.veka. ansambla Štutgartskog baleta i sjajne koreografije prepune elegancije za I danas Štutgartski balet postojano drži svoje mjesto u svijetu biranim dvoje solo plesača, četiri para i ansambl, u kojoj je veoma bitan brzi rad repertoarom, njegovanjem tradicije i poticanjem novog stvaralaštva. ruku i nogu. Balet je započet osnovnim korakom baleta – tandijem (tan- Ovosezonski repertoar dobro ilustrira te odrednice. U oktobru je praiz- du), a završen polonezom svih učesnika. Duet su plesali prvaci Maria veden Hamlet Kevina O’Daya na glazbu Džona Kinga. U aprilu će prvi Eichwald i Marijan Rademaker. Ona je zadivila sigurnim, besprijekor- put u Nemačkoj biti izvedena koreografija Bravo Charlie štutgartskog nim balansima te finim linijama tijela i figure. On je odličan plesač viso- kućnog koreografa Marca Goeckea, zajedno s praizvedbama dvojice ta- kih skokova, mekih nogu i elegantnosti cjelovite plesne pojave. U ožujku kođer mladih koreografa Douglasa Leeja i Edvarda Kluga. Klug će se će primiti njemačku plesnu Nagradu Future. tako u Štutgartu predstaviti odmah nakon zagrebačke premijere Razloga Finski koreograf Jorma Elo postao je u samo nekoliko godina jedan od 4 krajem marta. U koprodukciji sa Štutgartskom operom na kraju sezo- najtraženijih koreografa u Americi i Evropi. Prije nego što se 1990. pri- ne izvest će se plesna verzija Glukove opere Orfej i Euridika u režiji i ko- družio trupi Nederlands Danse Theatre, plesao je od 1978. do 1984. u reografiji drugog kućnog koreografa Kristijana Špuka (Christian Spuck). Finskom nacionalnom baletu, a od 1984. do 1990. bio je član trupe Spoj starog i novog ostvaren je i premijerom predstave Varijacije koja daje Cullberg Ballet. Od 2005. kućni je koreograf Bostonskog baleta. Kratki presjek razdoblja od 60 godina kroz tri koreografije različitih stilova. balet načinio je 2006. za New York City Ballet, a sada se prvi put pred- Klasični ples predstavljen je na najvišoj razini iz tri različite perspektive. stavio u Štutgartskom baletu. Prva je Teme i varijacije jednog od najvećih koreografa 20. veka Žorža Široki vokabular pokreta iz klasičnog baleta u kombinaciji je s moder- Balanšina George Balanchine) na glazbu P. I. Čajkovskog. Klasik neo- nim,djeluje kao moderni Balanšin.Dinamičan je,u brzom tempu barok- klasičnog baleta zavladao je svjetskim pozornicama otkako je napustio ne glazbe (H. Biber i A. Vivaldi) s dvije virtuozne solo violine ( Jewgeni domovinu Rusiju sredinom dvadesetih godina prošlog veka i pridružio Schuka i Gustav Surgika). Osmero plesača tj. četri para pojavljuju se u se Ruskim baletima Sergeja Djagiljeva. Mnoge njegove koreografije traj- različitim kombinacijama, izražajni i tehnički briljantni. ne su u repertoarima baletskih ansambala. Praizvedba Tema i varijacija je

(104) Orchestra 51-53 Teme i varijacije, kor. Ž. Balanšin, Maria Eichwald i Marijan Rademaker

Treći balet Poema ekstaze Džona Kranka na Skrjabinovu rile je sve velike uloge. Senzualan ples izražava kontrast glazbu jedini ima sadržaj. Mladić je zaljubljen u divu. U nje- između nevinog mladića (tumačio ga je ponovo odličan noj viziji pojavljuju se muškarci iz perioda prethodnih lju- Ma-rijan Rademaker) i zrele žene. Atraktivni su bili nastu- bavi. Ona odbija mladića i zaključuje da je njen život ispu- pi četvorice igrača tumača njihovih vizija: Damian Pette- njen. Kranko je taj balet načinio za pedeseti rođendan Mar- nelle, Alexander Jones, Evan McKiej i Jason Reilly,od kojih got Fontejn. Praizvedba je bila 1970. u Štutgartu. Raskošna se nije znalo ko se bolje vrti, a ko ima veći skok. scena i kostimi ( Jürgen Rose) visoke su estetike, iz razdo- U pauzama svih predstava Štutgartskog baleta dobar je obi- blja secesije s mnogo klimtovskih elemenata. čaj da pojedini umjetnici dijele autograme. Zanimanje pu- Ljepoticu-divu tumačila je prvakinja Sue Jin Kang iz Kore- blike je veliko, pa se i tako, preko nekoliko razmijenjenih rije. Školu je završila u Monte Karlu, u Štutgartu je od 1986. ječi s plesačima, promoviše baletska umjetnost. Od 1994. je solistkinja, a od 1997. prvakinja baleta. Ostva-

Orchestra 51-53 (105) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic NEW YORK INTERNATIONAL BALLET COMPETITION, JUN 2009.

Ricardo Santos Paquita, Amber Neumann i John Mark Giragosian

Međunarodno baletsko takmičenje u Njujorku 1983. osnova- samo dve nedelje priprema. Nije bilo lako, pogotovu mladim la je Ilona Kopen (Ilona Copen). Punih 25 godina brinula je muškim igračima (igračice su se bolje snašle), što se jasno o svakom aspektu takmičenja i kao izvršni direktor. Odlučila videlo tokom celog takmičenja. je da se 2009. povuče sa svih funkcija i svoje veliko znanje i is- Igrači koji su prošli u drugi eliminatorni krug dobili su još kustvo prenese na drugu osobu koja će nastaviti da uspešno jedan zadatak – da pripreme solo nastup.Stroge sudije ove rukovodi tom uglednom plesnom manifestacijom. Ni malo godine nisu dodelile ni jednu zlatnu medalju. nije bilo lako pronaći adekvatnu ličnost, ali, ipak, na kraju je U ženskoj kategoriji srebrnu medalju je dobila Amber Neu- konačna odluka bio Richard Chen Wei, poznati igrač i dugo- mann (SAD), bronzanu su „podelile“ Olga Malinovskaja (Ru- godišnji član trupe Pola Tejlora (Paul Taylor). sija) i Yong Jung Rhee ( Južna Koreja), a specijalna Nagrada I u narednom periodu glavni direktor biće i dalje Elenoar „Lefkowitz“ (za umetničko priznanje) pripala je Jia Zang iz D’Antuono kojoj je na gala svečanosti ove godine dodeljena Kine. zlatna medalja za njen uspešan rad. Podsetimo, prvi umetnički U muškoj kategoriji John Mark Giragosian (SAD) nagrađen direktor NYIBC bio je Igor Juskevič u periodu od 1983 - je srebrnom medaljom, Artjom Maksakov (Estonija) i Ricar- 1994. godine. do Santos (Brazil) dobili su bronzane kao i nagradu The Ge- Ove godine prijavili su se kandidati iz Argentine, Brazila, rald Arpino Award koja podrazumeva jednogodišnji ugovor Kanade, Kine, Kolumbije, Dominikanske Republike, Esto- sa trupom Joffrey Ballet. nije, Francuske, Grčke, Italije, Meksika, Filipina, Rusije, Južne Nagrada „Lefkowitz“ pripala je kandidatkinji iz Južne Koreje Koreje, Engleske i Amerike. Ki Wan Kim i Italije Marco Pagetti. Sudije, članovi žirija, stigli su iz Argentine, Australije, Finske, Sva priznanja i aplauzi na završnoj gala večeri zasluženo su Latvije, Južne Koreje, Engleske i Amerike. Propozicije takmi- pripali samo jednoj osobi – Iloni Kopen. Njena dugogodišnja čenja nisu bile ni malo lake - u prvom krugu bilo je potrebno ljubav, znanje, profesionalizam i ogroman trud uloženi su to- izvesti duet iz 3. čina Rajmonde, u drugom Aureole (4th move- kom 25 odina u izvanrednu organizaciju takmičenja. Po-tre- ment duet) Pola Tejlora, a u trećem svadbeni duet iz baleta snim kraćim govorom ona se zahvalila na ukazanoj časti, a u Pahita. svakoj izgovorenoj reči osećala se njena velika ljubav za mlade Sa propozicijama takmičenja takmičari su bili upoznati tek igrače. Možda bi Ilonina ljubav mogla biti pravi odgovor na pošto su stigli u Njujork, što je bila još jedna otežavajuća okol- pitanje zašto baletska takmičenja uopšte postoje na svetu. nost, tim više, jer su za savladavanje teškog repertoara imali

(106) Orchestra 51-53 WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic

IN MEMORIAM

Ilona Copen (1940 – 2010) IVANA MILOVANOVIĆ Ksenija Rakic i Ilona Copen, NY 2007 Ilona Kopen (Ilona Copen) umrla je u snu 20. februara 2010. posle dvogodišnje hrabre borbe sa rakom.Tra- Kao osnivač časopisa Orchestra imala sam veliku čast i izvanre- žila je da se na memorijalnoj svečanosti povodom njene dno lično zadovoljstvo da gospođu Ilonu Kopen upoznam smrti ne govori o njoj kroz prizmu njene borbe protiv 2007. godine u Njujorku tokom poslednjih dana mog petone- ozbiljne bolesti, već da se evocira njen život. deljnog studijskog boravka u Americi. Raspored boravka u U prepunoj sali, prijatelji, rodbina i poštovaoci Ilonine Njujorku bio je veoma gust i naporan i nije omogućavao mno- ličnosti i dela odali su počast i poslali poslednji pozdrav go slobodnog vremena, ali je Ilona, s potpunim razumevanjem ženi koja je svoj život posvetila (osim sopstvenoj poro- moje situacije, pomerila svoje odavno već zakazne sastanke za dici) radu na poboljšanju odnosa u svetu s ciljem da taj dan (gest koji se u Americi retko dešava) i omogućila naš snažno promoviše umetničku igru. susret. Moja velika želja i profesionalna potreba da, posle toli- Ilona je rođena u Bruklinu. Obrazovala se na Odseku ko godina redovnog objavljivanja u Orchestri izveštaja o toku za igru Džulijard univerziteta. U jednoj modernoj ples- Iloninog baletskog takmičenja (iz pera i zahvaljujući ljubaz- noj trupi kratko je igrala, a stalno je osećala snažnu želju nosti našeg dopisnika iz Njujorka gospođe Ksenije Rakić), da osnuje nešto kako bi mogla da radi sa mladim ljudi- konačno i lično upoznam legendarnu Ilonu - bila je ostvarena. ma. Zajedno sa Igorom Juskevičem 1983. osnovala je I to je bila Ilonina zasluga. I danas osećam veliku zahvalnost Međunarodno baletsko takmičenje u Njujorku (New što je naš sastanak omogućila Ksenija Rakić i što mi je tokom York International Ballet Competition). Posle 25 godi- prvih minuta susreta sa Ilonom pomogla da savladam veliku na uspešnog rada, sa mesta direktora takmičenja povu- tremu. Ali Ilonine krupne, tople oči, snažan stisak ruke, širok, kla se 2009, ali ne i predala. prijateljski osmeh i odmah iskazano zadovoljstvo što najzad Tokom 25 godina mnoge značajne funkcije i odgovor- lično upoznaje osnivača časopisa Orchestra iz Srbije potpuno su nosti dotakle su i postale Ilonin život. Njen sledeći me razoružali i smirili. Posle samo nekoliko minuta imala sam umetnički poduhvat bilo je osnivanje Svetske plesne osećaj da Ilonu poznajem mnogo duže. Bila je sjajan sagovor- alijanse (World Dance Alliance) u Hong Kongu 1990. nik.Toliko toga sam je pitala željna da saznam što više od tako godine. Predsednik Plesnog komiteta Međunarodnog iskusne ličnosti. Na sva moja brojna i raznovrsna pitanja dava- pozorišnog instituta (Dance Committee of the Inter- la je konkretne, korisne i savetodavne odgovore. Nudila po- national Theatre Institut) bila je od 1995 – 2008. Pos- moć, ako mi zatreba, bilo kada, bilo gde, ohrabrivala me, razu- tala je prvi nezvanični ambasador igre i putovala po mela, hvalila Orchestru, želela da dođe u Beograd, u Srbiju, sve-tu kao član žirija mnogih baletskih takmičenja predlagala zajednički projekat i radovala se iskreno što smo se nikada ne odstupajući od onoga što je započela. Za Ilo- konačno srele. Istovremeno, pred sobom sam gledala odlučnu nu prepreke nisu postojale. Uvek je pronašla način da osobu, snažnu u nameri da u stvarnosti realizuje svoje umetni- svoju zamisao sprovede, ali ne da bi ostvarila neku ličnu čke projekte, odlučnu da pred preprekama nikada ne odustane, korist, već uvek i samo u korist mladih, budućih gene- osobu koja uvek gleda u budućnost i koja mnogo, baš mnogo racija igrača. voli mlade igrače. Ilona je bila sposobna da svojom ličnošću Lično sam izgubila dragog prijatelja, a svet igre velikog, ne- inspiriše i podstakne druge na akciju. sebičnog i sposobnog borca za budućnost mladih igrača I tako ću je pamtiti. Nažalost, nikada nisam uspela da realizu- jem neki plesni projekat u Srbiji u kome bi učestvovala i Ilona, a umela sam i želela. I ona bi se odazvala i došla bi. I pomogla bi nam, kao što je pomagala mnogima tokom 25 godina svog posvećenog rada. Dobri duh Ilone Kopen,sigurna sam,sačuvaće zauvek njeno Me- đunarodno baletsko takmičenje u Njujorku. Ume to Amerika.

Ivana Milovanović

Orchestra 51-53 (107) WORLD DANCE SAD / NJUJORK

Piše: Xenia Rakic NEW YORK CITY BALLET – PROLEĆNA SEZONA, 28. APRIL – 21. JUN 2009. PAUL KOLNIK

Glass Pieces

Prolećna sezona NYCB bila je veoma uspešna, sa obimnim repertoarom koji je kompaniju predstavio u punom sjaju – tri vrlo značajna baleta, Balanšinova Kopelija i San letnje noći, Romeo i Julija Pitera Martinsa, još 37 bri- ljantnih baletskih produkcija uključujući 10 sezonskih premijera !!! Iz večeri u veče igrači su mogli da prikažu svoje izvođačke i umetničke potencijale i u novim i u starim ulogama, pa su tako i publika i igrači bili skoro dva meseca izloženi umetničkoj igri koju Njujork voli i poštuje. Ukupno je izvedeno 56 predstava ! Pitam se, da li bilo koja baletska kompanija u Evropi odigra na godišnjem nivou 56 predstava, a to je samo deo plesnih sezona NYCB, jer sezona njihovih nastupa podrazumeva i zim- sku, što ovom broju dodaje još najmanje 27 predstava u januaru, pola novembra i tokom celog decembra. Po završetku sezone počinje ciklus gostovanja, pa su igrači stalno u odličnoj formi što se lako uoči tokom gledanja predstava.

(108) Orchestra 51-53 Svake szone trupa najavi povlačenje sa scene nekog od solista. Godine zah- tevnog rada čine svoje, pa se zaslužni igrači povlače, a mladi napreduju u statusu od ansambl igrača do soliste, mnogo teže do statusa prvaka baleta. Darci Kistler, koja je postala član trupe 1980, a prvakinja već 1982, povlači se sa scene iduće godine. Ona je trenutno jedina aktivna balerina u trupi koju je lično Balanšin angažovao i koja je igrala još za njegovog života.Ove sezone veoma su se istakle dve solistkinje – Tiler Peck i Teresa Reichlen. Visoka, plava Teresa, sa čistim linijama, malom glavom, dugim vratom i lakim, dugim, visokim developeima, tipičan je model Balašinove balerine. Gledajući njeni igru u Balanšinovom baletu Concerto Barocco otkrivamo novog Balanšina i to sa pažnjom, otkrivamo nešto što ranije nismo videli. Iako je visoka, Teresa sa lakoćom i brzo savladava kombinacije bilo da igra sama, sa partnerom ili sa ansamblom. NYCB je prepoznao njen talenat, pa je ove sezone igrala u brojnim, raznovrsnim ulogama koje je zvanična kritika visoko ocenila. Teresa Reichlen postala je član trupe 2001, solista 2005. i još uvek nastupa u solističkom statusu. Tiler Peck angažovana je 2005, a već 2006. je stekla status soliste. Mala Ti- ler osvaja i zrači igrom punom poleta i sigurnosti, a o muzikalnosti i brzini njenog nastuoa da i ne govorimo. Kao Svanilda u Balanšinovoj Kopeliji bila je, kažu mnogi, najbliža originalnoj Svanildi Danilove koja je zajedno sa Balanšinom postavila Kopeliju 1972. godine. Trupa je i Tiler Peck širom otvorila vrata iza kojih je čeka uspešna profesionalna karijera omogućivši joj da igra različite uloge kao što je bilo u Donezetti Variation kada je na brz i siguran način svaki pokret izvela do kraja. Bogatim i raznovrsnim repertoarom NYCB podiže i neguje svoje mlade igrače i učvršćuje svoju već visoku poziciju na top listi najboljih svetskih baletskih kompanija. Pored Balanšinovih baleta, na repertoaru uvek ima mesta i za kreacije Dže- roma Robinsa ( Jerom Robbins). Publika ih uvek rado i sa uživanjem gleda. Pored postavki The Cage, The Concert i Other Dances, izdvajam Glass Pieces iz 1983, hit postavljen na muziku Filipa Glasa (Philip Glass) koji se uvek gleda magičnim očima. Ne previše komplikovanim koreografskim rešenji- ma Robins je uz pomoć jednostavne, monotone Glasove muzike prikazao Ameriku koja je stalno u pokretu. Ovaj svojevrsni triptih čiji delovi nose nazive Rubric, Facades i Akhnaten, predstavlja u svakom segmentu nešto ti- pično za Robinsa i Glasa. Posle 26 godina od premijernog izvođenja, ova Robinsova kreacija zaslužila je da nađe svoje mesto na listi klasičnih ostvarenja tog vremena. PAUL KOLNIK

Glass Pieces Copellia, Tiler Peck, kor. Ž. Balanšin PAUL KOLNIK WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic AMERICAN BALLET THEATRE – PROLEĆNA SEZONA, 28. MAJ – 11.JUL 2009. ROSALIE O'CONNOR

On the Dnieper, Paloma Herrera i Marcelo Gomes

Za sezonu nastupa popularnog ABT može se reći da je bila vrlo uspešna, bogata u svakom smislu – po izboru repertoara, izboru igrača za naslovne uloge, događajima i odličnoj igri prvaka, solista i ansambla. Publika je iz dana u dan punila Metropoliten, pa nije izostao ni odličan finansijski uspeh, bolji nego ranijih godina. Premijera koreografa Alekseja Ratmanskog (Alexei Ratmansky) On the Dnieper obuhvatila je program pod nazivom All Prokofiev Celebration koji su činili i balet Desir Džejmsa Kudelke ( James Kudelka) i Bludni sin (Prodigal son) Žorža Balanšina. Veče nazvano All Balanchine / Tchiakovsky Evening na programu je imao balete Allegro Brillante, Čajkovski pas de deux, Mozartiana i Temeivarijacije( Theme and Variation). Izvedeni su i celovečernji baleti Gusar, Silvija, Romeo i Julija, Žizela i Labudovo jezero. Specijalno veče imalo je na programu Labudovog jezera u kome je u naslovnoj ulozi nastupila Nina Aananiašvili (Nina Ananiashvili), prvakinja ABT od 1993. koja se ovim nastupom oprostila od aktivnog igranja i publike. Bilo je to vrlo uzbudljivo veče sa preko 20 izlazaka ispred zavese, a o cveću i celoj ceremoniji se još uvek priča.

(110) Orchestra 51-53 GENE SCHIAVONE Žizela, Natalia Osipova

Gostovanje soliste Boljšoj baleta Natalije Osipove u glavnim ulo- i povuče gs u više nivoe nastupa. U tom smislu posebno se isticao gama u baletima Žizela i Silfida doprinelo je da uspeh sezone bu- visoki Brazilac Marcelo Gomes koji je i pored visine uspešno sav- de još veći. Ovo je bilo njeno prvo gostovanje u trupi ABT,sigur- ladavao brzinski zahtevne kombinacije,a sixtuple piruette završavao no ne i poslednje, jer je obe uloge odigrala besprekorno prikazavši na polu prstima – polako !! odličnu plesnu tehniku i veliku glumačku izražajnost. Lista odličnih igrača ABT je velika da bi sva imena mogla biti na- Roberto Bolle, odličan igrač iz Italije, koji je prošle godine nastu- vedena u ovom izveštaju, ali ne smem da prećutim Hermana Kor- pao u trupi ABT kao gost, sada je postao njen stalni član. Veoma neja (Herman Cornejo) koji je u baletu Romeo i Julija igrao svog uspešno je pokazao svoje zavidne izvođačke sposobnosti u glavnim Merkucija do poslednjeg daha, a ni soliste Danil Simkin i Cory muškim ulogama. Diana Višnjeva (Diana Vishneva) koja je 2005. Stearns koji su pokazali izvođačke potencijale i za naslovne uloge. postala stalni član, svakim svojim nastupom takođe je unapredila Sve pohvale mogu se uputiti i izboru koreografa čija su dela bila na kvalitet ove sezone, a sasvim zasluženo, balerina Veronika Part repertoaru – Balanšin, Ešton, MakMilan, Petipa...što takođe sve- promovisana je u status prvakinje baleta. doči o velikoj umetničkoj snazi trupe ABT, jer dela ovih autora Nipošto se ne smeju prećutati nekoliko imena stalnih članova treba izvoditi na zavidnom i visoko profesionalnom nivou. Za trupe kao što su Paloma Herrera, Marcelo Gomes i David Hal- takav umetnički status trupe svakako su zaslužni i koreografi Paul lberg koji su tokom sezone igrali još bolje nego prethodne, a i tada Taylor (Airs) i Ratmanski, sada stalni koreograf ABT. su bili odlični. Možda je razlog za to odličan odabir uloga ili, mo- Ovu plesnu sezonu publika će sigurno dugo pamtiti. žda, poletna igra ansambla koja može da dodatno inspiriše solistu

Orchestra 51-53 (111) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic AMERICAN BALLET THEATER 07 – 10. OKTOBAR 2009, AVERY FISHER HALL. GENE SCHIAVONE GENE SCHIAVONE

One of Three, Eric Tamm, Gillian Murphy i Cory Stearns Everything Doesn't Happen at Once, Daniil Simkin

Jesenja sezona ABT, jedna od najkraćih do sada, realizovana je na, za balet neobičnoj, Fisher Hall pozornici u Linkoln centru.To je inače sala namenjena prevashodno izvođenju koncerata njujorškog Simfonijskog orkestra čiji je Fisher Hall matična scena. Ona nema uobičajeno mesto Šest muzičara sedelo je u dnu scene dok su 22 igrača i dva solista poku- za orkestar, ispred bine nema kulisa, a ni zavesa. Sam oblik pozornice je šavali da ostvare zamisao koreografa Benjamina Milipjea (Benjamine namenjen koncertnim nastupima, pa su tri koreografa čije su premijere Millipied) u kreaciji Everything Doesn’t Happen at Once (muz. David bile na repertoaru imali veliki zadatak, ako ne i problem, kako da izvedu Lang), što je na sceni Fisher Hall bilo vrlo teško. svoje predstave na takvoj sceni. O problemima igrača da i ne govorimo. Bio je to vrlo ambiciozan pokušaj i igrača i muzičara. Na trenutke je Pozorište City Center, na čijoj sceni je ABT godinama realizovao svoju Milipjeova koreografija ličila na obične grupne vežbe igrača obučenih u jesenju sezonu, spremao se za rekonstrukciju, pa zbog toga nije mogao crne prsluke koji su isticali nago telo i potencirali jačinu izvođenja, ali ne da za ABT obezbedi potrebne termine. Tako je dogovorena saradnja sa i samu igru. Mladi igrač Danijel Simkin (Daniel Simkin) imao je „speci- Fisher Hall. City Center, ipak, nije obnovljen, ali je ta odluka prekasno jalnu ulogu“ koja je više ličila na gimnastiku, još više na cirkusko izvođe- stigla u ABT. Na kraju je sve dobro proteklo i ABT je izveo planirane nje. Simkin je neosporno igrač koji ima veliki talenat, pa je ove večeri plesne premijere. mogao ipak da pokaže više umetničkog senzibiliteta, a ne da nastupa kao Gala veče je otvorio balet Alekseja Ratmanskog Seven Sonatas (muz. akrobata koji jednog momenta skače da bi ga ostali igrači zatim zadrža- Domeniko Skarlati) kreiran za tri para odličnih igrača. Obučeni u lake li u vazduhu u jete pozi !!? bele kostime, igrači su kao vihor izlazili na scenu, u parovima ili sami i u Robert Grešković, kritičar i pisac, lepo je u svojoj kritici zabeležio sve tri grupnim formacijama kroz vrata koja su bila otvorena sa bočne strane premijere i konstatovao da je za koreografe rizično ako dele isto veče sa scene. Same teme baleta nije bilo, ali se dijalog osetio kroz pravu klasi- predstavama takvih kvaliteta kakve ih imaju kreacije Alekseja Rat-man- čnu igru,kroz pokrete koji su govorili nešto ne samo publici ili jedan dru- skog. Svaki uspeh pod senkom takvog koreografa bleđi je jer je Rat- gome, već i samoj muzici. manski jedan od retkih današnjih koreografa koji poseduje talenat stva- Koreografkinja Aszure Barton postavila je za 11 igrača (uglavnom muš- ranja igre bez reči. Gledajući Seven Sonatas ne možemo a da ne prepoz- karci, samo tri žene) balet One of three na muziku Morisa Ravela (Sonata namo pravu ljubav koju igra nosi u sebi. Za ABT je veliki dobitak što je za violinu u g-duru) sa namerom da igrom predstavi tri muzička stava i Ratmanski njihov gostujući umetnik. da svakom jezikom moderne igre odredi karakter i sadržaj,ali u tome nije potpuno uspela. Sve je bilo bledo sa puno pokreta koji su bezuspešno pokušavali da nešto „kažu“.

(112) Orchestra 51-53 WORLD DANCE SAD / NJUJORK

Piše: Xenia Rakic FALL FOR DANCER FESTIVAL,22. SEPTEMBAR – 03. OKTOBAR 2009.

Festival Fall for Dance ove godine je svojim programom slavio sto- Iz godine u godinu Festival je sve bolji. Plesne trupe najvišeg ranga godišnjicu osnivanja legendarne baletske trupe Ruski baleti (The žele da učestvuju na njemu, a pošto su sastavi baletskih ansambala Ballets Russes, 1909 – 2009). U čast i slavu Sergeja Djagiljeva, bri- uglavnom multinacionalni, svako festivalsko izdanje je odlična prili- ljantnog čoveka koji je napravio revoluciju u baletskoj umetnosti i ka da se na sceni vide igrači o kojima se mnogo piše. umetničkoj igri dao neverovatan značaj širom sveta, tokom cele Program proslave jubileja podrazumevao je izvođenje več pomenu- 2009. poznate trupe, biblioteke, plesne kompanije, festivali, univerzi- tih baleta, ali i mnogih drugih. Pred publiku su izašli različiti koreo- teti posebno osmišljenim programima slavili su taj značajan jubilej. grafi i trupe – Boston Balet, Paul Taylor Dance Troup, Batcheva Djagiljev je radio kao administrator u Imperial Theaters u Sankt Dance Company, Savion Glover, trupa Marte Grejam, Tangueros Petersburgu. Od umetnika angažovanih u ovom teatru formirao je del Sur, Morphoses, Les Grands Ballets Canadiens de Montreal, baletsku trupu čiji su članovi postali ikone baletskog sveta – Ana Basil Twist, Monica Bill, Barnes & Co, Les Ballets Trockadero, Pavlova, Vaclav Nižinski, Tamara Karsavina, Mihail Fokin, Ida Dance Brasil, Ballet West, Dendy Dance Theatre, NYCB, Mark Rubinštajn...Trupa Ruski baleti prvi put je nastupila u Parizu (The- Morris,The Australian Ballet, Sang Jijia, Dijana Višnjeva, trupa El- atre du Chatelet). Njeno prvo pojavljivanje u javnosti predstavljalo je vina Ejlija... rođenje nove baletske umetnosti 20. veka koja je publici, u početku, Kompanije su izabrale kraće koreografske postavke za nekoliko iz- bila šokantna, glamurozna, egzotična i smela. vođača, a ne za brojni ansambl, jer se moralo misliti i na finansijske Zahvaljujući vizionarskom duhu Djagiljeva, trupi su se pridružiliu i aspekte Festivala (izuzetak su bili domaći učesnici), ali to ni malo ni- napredni kompozitori i slikari tog vremena, pa su se ubrzano rađale je umanjilo umetnički kvalitet programa, niti uspeh ovogodišnjeg iz- nove, sveže koreografije kao što su Vatrena ptica i Petruška Mihaila danja. Publika je ovacijama pozdravljala izvođače, a stručna kritika Fokina, Balanšinovi Apolo i Bludni sin, Popodne jednog fauna Nižin- pohvalno izveštavala sa festivalskih večeri. skog i Les Biches Bronislave Nižinske, predstave koje se i danas izvo- Fotografije koje ilustruju ovaj tekst još jedan su dokaz sa kakvom de u celom svetu. pažnjom i poštovanjem je Festival Fall for Dance odao priznanje Ariene Shuler, umetnički direktor Festivala, dobro je procenila da će Sergeju Djagiljevu, velikom impresariju koji je dao neprocenjiv proslava u okviru jednog od najtraženijih festivala koji ulazi u šestu doprinos budućnosti umetničke igre i njenih tumača – i godinu postojanja, biti pravi potez. Pored uvek atraktivnog programa, Fall for Dance ima još jedan važan kvalitet – svaka ulaznica koš- ta 10 dolara, a mogu se kupiti samo dve. To su najtraženije ulaznice u Njujorku i sve se rasprodaju u rekordnom roku. PAUL B. GOODE CARLOS FURMAN

Paul Taylor Dance Company Tangueros del Sur

Orchestra 51-53 (113) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic MORPHOSES – THE WHEELDON COMPANY 29. OKTOBAR – 01. NOVEMBAR 2009, CITY CENTER ERIN BAIANO

Rhapsody , Morphoses, Wendy Whelan and Andrew Crawford

Prošle su tri godine kako je koreograf Kristofer Vildon (Christopher uspelo. Svojim imenom privukao je i donatore koji su finansijskom Wheeldon) osnovao svoju plesnu kompaniju Morphoses. Posle us- podrškom omogućili da Morphoses stane na noge, a za izvođenje re- pešne igračke karijere, koreografskim radom prvo je počeo da se bavi pertoara je u početku angažovao (kao goste) igrače trupa za koje je u kompaniji NYCB koja mu je dala status gostujućeg koreografa. U postavljao svoje predstave. toj trupi je postavio svoju prvu koreografiju i probio se na vrh liste Svetska finansijska kriza poremetila je mnoge poslove, pa su njene najboljih mladih koreografa. Kvalitetnim radom privukao je pažnju štetne uticaje osetile i baletske kompanije, ali je njujorška sezona na- i ostalih uglednih trupa koje su ga pozivale da radi i za njih. Ipak, stupa Vildonove trupe, ipak, ostvarena, možda nešto kraće nego što Vildonova velika želja bila je osnivanje sopstvene trupe, što mu je i je planirano, a bila je donekle uspšena.

(114) Orchestra 51-53 Softly As I Leave You, Drew Jacoby i Rubinald Pronk Pored Vildonovih koreografija, na programu su bile i predstave Living Songs (kor. Tim Harbour,muz.Ross Edwards),Softly as IleaveYou(kor. Pail Lightfoot / Sol Leon, muz. J.S. Bah i Arvo Part) i Bolero Alekseja Ratmanskog (muz. Moris Ravel). Muziku je uživo izvodio orkestar Phil-har- monic Orchestra of the Americans što je uvek olakšavajući faktor i za igrače i za publiku, ali, svakako, i veliki finansijski poduhvat za Vildonovu trupu. Večeri su bile praćene i projekcijama filma koji je snimljen tokom letnjeg boravka trupe u divnom kraju Marthas Vineyard, komple- ksu nazvanom Vineyards Arts Project. To- kom gledanja filma stvarao se nerealan utisak u odnosu na pravu istinu gde i kako rade ostali igrači. Na početku svake večeri Vildon je publici objašnjavao program koji će uslediti. I on je želeo da oda priznanje stogodišnjici osnivanja trupe Ruski baleti Sergeja Djagiljeva, pa je na prvo mesto repertoara postavio svoju kreaciju Commedia (muz. Igor Stravinski) čija premijera je bila 2008. Balet je pun lepih, lirskih momenata sa duetima koji su efektni, laki i veoma emotivni. Nažalost, osim Ratmanskog, ostali koreografi nisu bili dorasli Vildonu. Bolero je Rat- manski postavio 2001. za trupu Internatio- nal Ballet of Copenhagen i svedoči o velikom koreografskom talentu. Ne znam da li je fer upoređivati koreografe, ali trebalo bi odati priznanje Vildonu koji je imao hrabrosti da na repertoar svoje trupe uvrsti kreaciju koreografa koji je danas njegov naj- veći rival ! Bolero izvodi šest igrača, tri muškarca i tri devojke, koji na atletskim kostimima nose brojeve od 1 do 6. Snaga pokreta i muzike smenjivali su se na sceni. Svaki broj – igrač imao je svoj solo koji su završavale grupne formacije i tako sve do kulminacije Ravelove partiture kada Ratmanski pokazuje svoj naj- veći talenat – ujedinjenu snagu ansambla i energije koju na sceni mogu da ostvare samo igrači. Nadajmo se da će Vildon i njegov Morph- oses uspeti da prebrode finansijsku krizu i da će želja za stvaranjem održati samog Vi- ldona. Danas, u svetu igre, imamo puno divnih igrača, ali vrlo malo pravih koreografa koji žele da sačuvaju osnovu baletske igre i prenesu je u 21. vek, tako kako je u 20. veku uspelo Žoržu Balanšinu. BILL COOPER WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic NEW YORK CITY BALLET, SEZONA 2009 / 2010. PAUL KOLNIK PAUL KOLNIK Labudovo jezero, Sara Mearns Uspavana lepotica, Tiler Peck

Nova sezona nastupa NYCB bila je bogata i u celosti posvećena 50 Martinsova premijera trajala je skoro 50 minuta što je, i pored svih – godišnjici Linkoln centra. Repertoar je bio obilan, ali ne i previše prvaka koji su nastupili, bilo previše dugo. Baletska igra je izostala. raznolik. Nekoliko celovečernjih baleta potpisao je koreograf i Martins pre svega odlično vodi NYCB kao direktor, pa je kompani- direktor kompanije Piter Martins (Peter Martins), a izvedene su i ja i u vreme svetske finansijske krize stabilna i uspešna. I to je tre- dve premijere – Martinsov Naive and Sentimental Music (muz. John nutno njegov najveći uspeh. Zahvaljujući takođe Martinsovim mu Adams) kojim je otvoreno gala veče i The Lady with the Little Dog drim procenama, 4 balerine zauzele su visok rang u trupi i dobile mladog koreografa Alekseja Mirošničenka (muz. Rodion Ščedrin), šansu da se umetnički izraze – Ashley Bouder (angažovana 2000, balet posvećen 85. rođendanu primabalerine Maje Plisecke. prvakinja od 2005), Tiler Peck (član od 2005, prvakinja od 2009), Sezona je podrazumevala izvođenje 47 predstava. Sve do 3. januara Teresa Rechlen (član od 2001, prvakinja od 2009) i Sara Mearus brojna izvođenja Balanšinovog Krcka Oraščića (uvek u vezi sa prosla- (član od 2004, prvakinja od 2008). vom Bozića) bila su tradicionalna prilika za otkrivanje mladih igra- Sve četiri su se smenjivale u ulogama kao što je Ružin adađo u bale- ča koji kroz Balanšinovu uspešnu koreografiju sazrevaju i uče šta tu Uspavana lepotica i kada je izvođenje ovog adađa od strane Ashley znači biti na sceni od malih nogu. A u gledalištu, zahvaljujući ovom i Peck moglo da prođe i bez partnera s obzirom sa kakvom lakoćom sjajnom baletu, iz godine u godinu stvara se nova publika i gaji lju- i sigurnošću su njih dve izvodile balanse. Možda je Peck bila i nešto bav prema igri. toplija, ali je zato u Klavirskom koncertu br. 2 Čajkovskog Ashley Proslava jubileja Linkoln centra značila je i otvaranje obnovljenog brzinom oduzimala dah publici, a svaki korak joj je bio muzikalan, pozorišta koje od sada nosi ime David H. Koch Theatre po imenu precizan i siguran. Teresa Rechlen, iako najviša, poseduje ličnost na osobe koja je poklonom od 100 miliona dolara omogućila veliki sceni, tehničku preciznost i divne pokrete, pa je u baletu San letnje poduhvat rekonstrukcije. noći bila pravi deo Šekspirove priče. NYCB je na repertoaru imao balete – Romeo i Julija, Uspavana lepo- Otkriće sezone bila je mlada Sara Mearus o kojoj su svi kritičari pi- tica, Martinsovo Labudovo jezero, Bludnog sina, Vatrenu pticu, Agona, sali kao o jednoj izuzetnoj balerini koja poseduje sve potrebne kvali- Cortege Hangrois, Valpurgijsku noć, Who cares, Libeslieder Waltzer, Kla- tete. Svaka uloga koja joj je bila dodeljena donela joj je veliki us- virski koncert br.2 Čajkovskog, San letnje noći, a za sam kraj ostavlje- peh.U Martinsovoj ne baš najboljoj režiji i postavci Labudovog jeze- ni su Balanšinovi Dragulji i baleti Dances at a Gathering i Priča sa ra, zbog divnih linija, lepog izgleda klasične balerine, tela koje govo- zapadne strane Džeroma Robinsa. ri, oseća i zna šta je balet, odmah je bila zapažena i zapamćena, pa je Dve premijere nisu postigle veliki uspeh. Mladi Aleksej Miro-šni- publika tražila da je ponovo gleda. čenko studirao je na Akademiji „Vaganova“ i 1992. postao član Nažalost, NYCB trenutno ne može da se pohvali i muškim igračima. Marijinskog teatra. Obrazovanje je nastavio na Odseku za koreo- Dva igrača koja poseduju odličnu tehniku Joaquin De Luz i Daniel grafiju. Izvesno vreme proveo je i u Koreografskom studiju Njujorka Ulbricht nemaju potrebnu visinu, a zna se šta to znači u klasičnom bale- koji je institucionalno vezan za NYCB. O njegovom koreografskom tu. Mladih igrača ima dosta, pa se, možda, uskoro, među njima otkrije i talentu rano je pisati, a pogotovo ga ocenjivati i to samo na osnovu onaj pravi. Među današnjim prvacima naravno da ima dobrih igrača, ali jedne autorske predstave. Aleksej ima ideje, klasična igra je prisutna, nedostaju oni koje bi mogli da izdvojimo kao posebne. ali sama namera da se ispriča jedna priča nije realizovana do kraja.

(116) Orchestra 51-53 WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic MARK MORRIS DANCE GROUP,23 – 27. FEBRUAR 2010, BROOKLYN ACADEMY OF MUSIC STEPHANIE BERGER

Socrates U jednom od svojih mnogobrojnih intervjua, koreograf Mark Moris je Petnaest igrača snagom pokreta govori stvarajući različite formacije, kazao: Ja sam muzičar, a igra je moj medijum. Zašto je ta izjava specifi- linije, krugove, a ponekada prekida scenski mir udarcima nogu ili tap- čna za Morisa? On je jedan od retkih ili jedini) koreograf koji je poz- šanjem. Svaki put kada se svetlo ugasi, publika pomisli da je kraj pred- van da učestvuje na muzičkim festivalima kao što su Taglewood i stave, ali pred njom se i dalje otkrivaju nove scene, novi pokreti, sve dok Mostly Mozart. Stekao je ugled među muzičarima kao što su čelista se konačno u tišini ne spusti zavesa. svetskog ugleda Jo Jo Ma i pijanista Emanuel Ax. Oni ne samo da Morisov komad Looky (muz. Kyle Gann, Stadies dor Disklavier, 2007) odaju javna priznanja Morisu, već učestvuju u izvođenjima njegovih je kratka, živopisna scena u kojoj klavir „sam svira“, sadržaja nema, ali predstava. Zanimljivo je da Moris ne zna da svira nijedan instrument, ima scenskih događanja za koje se može reći da su ilustracija koreo- a ne zna ni da peva !! Ali savršeno čita muzičke partiture i dobro poz- grafske satire na račun umetnosti. Moris vešto prikazuje međuljudske naje muziku. U njegovom programu uvek učestvuju raznoliki muziča- odnose jednostavno slažući igrače na pozornici,a publika ponekada sve ri, pa je njegova reputacija koreograf – muzičar istinita. isprati glasnim smehom. Za kratku, ali uspešnu sezonu, na repertoaru Morisove trupe bila je jedna premijerna predstava, Behemoth koja se izvodi bez muzike, samo uz ritam pokreta. Orchestra 51-53 (117) STEPHANIE BERGER

Socrates

Svetsku premijeru predstave Sokrat (Socrates, muz. Erik Sati) Moris Igrači ulaze na scenu i sa nje odlaze tihim hodom, skoro lebdeći, je postavio u tri dela – Sokratov portret (Portrait de Socrate), Bords de ponavljajući pokrete nečujno i jednostavno. Ali u toj jednostavnosti Ullissus i Sokratova smrt (Mort de Socrate) za 15 igrača čiji kostimi oseća se sva težina teme predstave, a svaka formacija izražava ono što (kostimograf Martin Pakledinaz) su inspirisani slikom Death of je najvažnije u scenskoj igri – čist pokret. Pred očima gledaoca otkri- Socrates (Sokratova smrt, autor Jacques Luis David, Metropoliten va se prava drama koja i nesvesno izaziva suze. Publika ne želi da se muzej). Igra se na Satijevu muziku koju uživo izvode tenor Jean Paul ta lepota prekine, a na kraju predstave ostaje nema pred saznanjem Fouchecourt i pijanista Colin Flower. Na istu muziku Moris je da je prisustvovala dramskoj plesnoj predstavi koju je stvorio jedan 1983. postavio jednu verziju Sokrata, ali ona nije bila dugog veka. Na koreograf. Svima je jasno da su videli veliki koreografski talenat novoj postavci Moris je radio skoro godinu dana što je,kako je rekao, umetnika koji zna da kreira i realizuje plesne predstave i niko nije za njega neobično, ali zbog toga se u novoj predstavi prepoznaje ula- svestan da je sve to moglo da se dogodi sa samo 15 igrača, jednim ganje velikog napora, rada, znanja i poznavanja same teme i muzike. klavirom i glasom jednog tenora ! Tri grupe od po pet igrača (svaka u odgovarajućim kostimima) prati Za Marka Morisa sa pravom i zasluženo kažu da je jedan od vode- donekle tekst koji peva tenor (po prvi put u pozorištu iznad scene ćih koreografa sveta. projektovan prevod na engleski jezik). Tema se razvija spontano.

Socrates STEPHANIE BERGER

(118) Orchestra 51-53 WORLD DANCE SAD / NJUJORK

Piše: Xenia Rakic KINGS OF DANCE, 19 – 21. FEBRUAR 2010, CITY CENTER

Ove godine Kraljevi igre (Kings of Dance) bili su Jose Manuel Carreno (Kuba), Guillame Cote (Kanada), Marcelo Gomes (Brasil), David Hallberg (SAD), Joaquine De Luz (Španija), Denis Matvienko (Ukrajina), Desmond Richradson (SAD) i Nikolaj Ciskaridze (Rusija). Producenti projekta Sergei i Gaiane Danilian od 2006.sa Kra-lje- vima gostuju po svetu, a grupa isključivo muških igrača angažo- vanih u vodećim kompanijama sveta (na visokom rangu) obeća- vaju da sa njima na sceni veče ne može biti dosadno ili da izvo- đačka tehnika ne bude na zavidnoj visini. Jedini problem ovako zamišljenih projekata je kako sastaviti program nastupa da bi celo veče bilo uspešno i da kritičari, kako se to uobičajeno kaže, ne saseku celu ideju. Kada kažem sastaviti pro- Desmond Richardson gram, tada najviše mislim na koreografska imena, pa je i ovo izdanje Kraljeva pokazalo da i pored odličnih igrača, danas nema po kvalitetu posebnih koreografa čiji bi rad bio u ravni izvanrednih igrača. Možda je ovogodišnji repertoar bio posledica pogrešnih odluka organizatora, ali, ovoga puta, izvor nije bio na potrebnoj umetničkoj visini. Program je bio podeljen na tri dela. Prvo je izvedena kreacija Kristofera Vildona For 4 (muz. Franc Šubert) u kojoj su četvori- ca igrača pokazivala svoje klasične bravure. Usledile su solističke tačke raznih koreografa od kojih se jedino isticao Frederik Ešton i njegov balet Dance of the Blessed Spirits Od svih solo nastupa izdvojila bih nastup Marčela Gomesa i to ne zbog koreografskih rešenja njegovog sola (kor. Adam Hougland, muz. Michel Ny- man), već zbog kvaliteta samog Gomesa kao igrača koji je svojom igrom potvrdio da je na visokom umetničkom nivou podjednako kao klasičan i moderan igrač. Završna tačka Kraljeva igre bila je koreografija Nača Duata Re- manso (muz. Enrique Grandos) već viđena na repertoaru ABT, Marcelo Gomes kreirana za 3 igrača, jedan paravan i jednu crvenu ružu. Usledilo je veliko finale koje je prikazalo svakog igrača u njegovoj najboljoj formi ili, bolje rečeno, kombinaciji koja mu najbolje odgovara. Bilo je mnogo pirueta, skokova, ali najlepši je bio utisak kolegijal- nosti i zadovoljstva što su zajedno na sceni. Ako će jedan ovakav događaj pomoći da se umetnička igra promoviše u redovima muške populacije, a mladim igračima pokaže kako se igra na sceni, tada je uspeh bio postignut i potpun.

Dance of the Blessed Spirits, David Hallberg

Orchestra 51-53 (119) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic PAUL TAYLOR DANCE COMPANY 24. FEBRUAR – 14. MART 2010, CITY CENTER

Koreograf Pol Tejlor (Paul Taylor) ove godine puni 80 godina, pa je na jednoj od predstava velikom tortom, okružen svojim igračima, sardnicima i publikom proslavio rođendan. Nova sezona bila je uspešna, a Tejlor je još jednom dokazao da je jedan od retkih koreografa danas koji svake sezone na repertoaru ima najmanje 18 svojih predstava, obnovljenih i uvek nekoliko novih. Zato je svaki dan za publiku pravo otkriće i mogućnost da uvek vidi nešto novo. Njegove koreografije su pune iz-nenađe- nja, raznolikih pokušaja, razumevanja i tumačenja tema, pa publika sa lakoćom prati predstave. Tejlorov komad Brife Encounters (muz. Klod Debisi) je prvi put izveden u Njujorku ove godine. Igrači obuče- ni u prsluke i šorceve crne boje u grupnoj formaciji započinju predstavu kao da se nalaze u nekoj napušte- noj katedrali.Takva atmosfera potencira neku priču uz pomoć svetla koje deluje sugestivno u svojim promenama. Otvaranjem grupe igrača započinje igra koja je veoma sugestivna, puna intimnih odnosa i dečije nai- vnosti. Kao i uvek, Tejloru pol igrača nije važan niti na kojoj poziciji igra. Najvažnije je da je sve povezano i do kraja izrađeno, pa je publika, tek pošto se svetlo ugasi- lo, shvatila da je prisustvovala i učestvovala u igri i lepoti pokreta. TOM CARAVAGLIA

Brief encounters, Michael Trusnovec

Beeloved Renegade (muz. Francis Poulanc, 2008.) je predstava inspirisa- Druga premijera bila je predstava Also Playing (muz. Gaetano Doniceti) na poezijom Valta Vajtmana (Walt Whitman).Glavni protagonista koga koja je Tejlora kao autora predstavila u potpuno drugačijem smislu – kao tumači odličan igrač Michael Trusnovec je sanjalica. On ima razne vizi- veštog humoristu. U sekvenci koja je smeštena na scenu nekog starog je – ranjenika, dece koja se igraju...dok mu na kraju anđeoska muza ne pozorišta, među kulisama jedan čovek čisti pozornicu, pomaže igračima, donese poruku smrti. Ta Tejlorova kreacija ostavila je publiku bez reči. a paralelno teku nekadašnje klasične numere (uključujući i pravu balet- Svi su sa predstave izašli sa željom da možda već sutradan dođu i pono- sku) što je bila Tejlorova odlična parodija na neko prošlo vreme i tadašnji vo pogledaju predstavu i (možda) dožive neki novi lični utisak i emoci- stil igre. Očigledno je da je Tejlor u stanju da k2ao koreograf dotakne ju. Muzika je jedan od glavnih Tejlorovih alata. On je možda jedini svaku temu i od nje napravi umetničko delo. Naravno da i Tejlor ima koreograf koji uspeva da i bez žive muzike postigne takve rezultate kod neke ne baš uspele postavke, ali to mu ni malo ne smeta da i njih uvrsti auditorijuma. u program sezone.

(120) Orchestra 51-53 Poslednje veče bilo je specijalno – dva igrača oprostila su se od trupe u kojoj su igrali više od 10 godina.Tejlor je jednom izjavio da je i sam veći deo svog života živeo u svojoj trupi s obzirom da su stalno bili u pokretu, u zemlji i u svetu. Poslednja predstava bila je legendarna Piazzolla Caldera (muz. Astor Piacola i Jerzy Peterburshsky), remek delo Pola Tejlora iz 1997. godine koje publika traži da vidi svake sezone. Danas Pol Tejlor kao koreograf predstavlja vezu sa vremenom kada je kao mlad igrač radio u trupi Marte Grejam i sa Žoržom Balanšinom i kada je imao prilike da lično iskusi kako se stvara i održava prava umet- nička igra. Dok su se mnoge trupe osnivale i propadale, trupa Pola Also Playing, A. Mazzini, M. Fleet i J.Smith Tejlora od 1977. uvek sa uspehom održava svoje plesne sezone u Njujorku. Srećan rođendan gospodine Tejlor !

Orchestra 51-53 (121) Beloved Renegade, A.Young, M.Trusnovec, J.Tice i O. Duckstein WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic TWYLA THARP,COME FLY AWAY, BROADWAY,MARQUIS THEATRE

Simbioza muzike Frenka Si- natre i koreografa Tvajle Tarp (Twyla Tharp) nije nepoznata či- njenica niti nešto novo u svetu igre, ali je nov događaj da je predstava Come Fly Away stigla i do Br- odveja izazvao velike polemike među njujorš- kim kritičarima. Glavni plesni kritičar Nju- jork Tajmsa Alistair Macaulay i pozorišni kri- tičar Charls Isherwood debatovali su na stranicama Tajmsa o novoj predstavi Tarpove pokušavajući da objasne jedan drugom kako je moguće da njihove kritike o istoj predstavi budu toliko različite. Na Sinatrine pesme Tarpova je od 1970. postav- ljala svoje koreografije. Jedna od najpoznatijih je Devet Sinatrinih pesama (Nine Sinatras Songs) koju izvode mnoge plesne trupe, ali sa Come Fly Away Tarpova je ušla na Brodvej gde su se, istini za voljeu, njene predstave i pre izvodile (de-bitovala sa Moving Out – Billi Joel i 2003. dobila Tony Award). Pa... šta se onda sada dogodilo sa Sinatrom? RUVEN AFANADOR

(122) Orchestra 51-53 Come fly away, Holley Farmer i John Selya JOAN MARCUS

Come fly away, Holley Farmer i John Selya

Come Fly Away izveli su odlični igrači sa kojima Tarpova voljno pažnje na umetničke aspekte koreografije, već da je dugo sarađuje. Pridružilo im se nekoliko novih uglednih kreirala praznu, a zabavnu predstavu punu seksa i agresivne imena, program je bio na zavidnom nivou, biografije odli- igre koja je prolazna i koja nema umetnički sadržaj. Možda čne, orkestar na sceni, odgovarajući dekor i kostim (pedese- je do ove polemike među kritičarima i došlo zbog toga što je te godine prošlog veka), ambijent noćnog lokala...Za disku- njima prva predstava na Sinatrine pesme bila vrlo uspešna, siju tada ostaje samo sama koreografija. Neosporno je da je pa su očekivanja bila velika, a samim tim, razočaranje i ne- Tarpova jedna od vodećih koreografa danas. Samim tim što uspeh veći. je žena, daje joj još veći nivo rangiranja. Od nje se očekuje Igrači su dali sve od sebe, a publika prihvatila to što je gle- mnogo, ona mnogo i pruža. Tarpova ima 68 godina, pa je dala, pa je dramski kritičar možda više u pravu kada kaže da plesni kritičar očekivao da se njen koreografski stil konačno je Tarpova kreirala predstavu namenski, za brodvejsku publi- učvrsti i postane prepoznatljiv. Nažalost, polemika je nastala ku, a ne za plesni auditorijum koji od Tarpove očekuje više i po pitanju da li Tarpova stvara sada za publiku koja dobro umetničkog senzibiliteta, jer je svoje koreografsko ime stekla poznaje igru ili za ljude koji odlaze u brodvejska pozorišta radeći kao istinski umetnik, pa njena umetnička reputacija samo da bi se zabavili. Zamereno joj je da nije obratila do- ne sme biti izgubljena na Brodveju.

Orchestra 51-53 (123) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic JUILLIARD DANCES REPERTORY 22 – 28. MART 2010.

U programu prezentacije rada studenata Plesnog odseka Univerzite- ta Džulijard ( Juilliard Dance De- partman) direktor Odseka dao je kratak uvod i objašnjenje ovogodiš- njeg plesnog repertoara. Glavni cilj i izbor koreografskih radova je bio da se studenti upoznaju tokom studira- nja sa stilom i koreografskim jezikom različitih koreografa što će im biti od pomoći u daljem razvoju i profesionalnom radu na polju umetničke igre. Takođe će ih naučiti kako da budu deo kreativnog procesa u stvaranju predstava. N.Y. Export: Opus Jazz, kor. Jerome Robbins

Ove godine na repertoaru su se našla tri različita koreografa – Pol Tejlor (Paul Taylor) sa predstavom Last Look čije su kreacije prethodnih godina više puta izvodili, po prvi put Mers Kaningam (Merce Cunningham) i predstava Summerspace i Džerom Robinson ( Jarom Robbinson) i NY Export Opus Jazz Kaningamov komad iz 1958. (muz. Morton Feldman) karakterističan je zato što je to koreografija po stilu najbliža klasič- nom baletu, sa puno klasičnih elemenata ukomponovanih u tipičnu Kaningamovu plesnu tehniku. Studenti Džulijarda odli- čno su izveli tu predstavu. Tejlorov Last Look (1985) postavljen je na za tu predstavu specijalno komponovanu muziku Donalda Jorka (Donald York) i ovoga puta prvi put je izvedena van Tejlorove trupe. Prvi utisak je da bi za tu predstavu bilo najbolje da je i dalje izvodi profesionalna Tejlorova trupa, jer kao deo repertoara takve trupe može da se gleda, ali ovako, kao deo namenski formiranog repertoara koji ima cilj da predstavi studente jednog plesnog odseka, vrlo ju je teško pratiti, napadna je, agresivna, bez ostvarenog kontakta sa publikom i deluje veoma morbidno. NY Export Opus Jazz Džeroma Robinsa (1958, muz. Robert Prince) jedno je od njegovih mnogobrojnih remek dela koje može da se igra u svim plesnim kompanijama, a naročito je dobro da ga izvode mladi igrači kojima je to delo blisko, koji osećaju ritam predstave pa su sasvim logično potpuno spremni da predstavu izvedu baš kako treba. Bele majice, crni trikoi i bele patike efektni su deo uspele koreografije koja se razvija kao priča pred publikom dok se „stranice knjige“ okreću jedna za drugom, sve lepše i lepše, poletne i srećne. Ovogodišnji Džulijardov plesni repertoar bio je, svakako, uspešno realizovan. Prioritetni cilj da se prikažu studenti igre koji su uspešno izneli komplikovane i vrlo različite koreografije je, i pored loše odabranog Tejlora, bio ostvaren.

Summerspace, kor. Merce Cunningham, photos: Courtesy of The Juilliard School

Orchestra 51-53 (125) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic CORELLA BALLET CASTILA Y LEON, 17 – 20. MART 2010, CITY CENTER

Nova baletska kompanija se rađa. Španskog je porekla mogućnost za igrače iz Španije da igraju u svojoj zem- jer je njen osnivač i direktor Angel Korela ( Angel Co- lji. Korelina kompanija neguje klasičan repertoar što do rella) u svetskim razmerama poznat igrač, jedan od vo- sada Španija nije imala. dećih solista kompanije American Ballet Theatre. Ko- Osnivanje trupe opredeljene da izvodi klasičan reper- rela je kao devetnaestogidšnjak 1995. stupio u ABT na- toar bio je veliki poduhvat ne samo za Korelu, već i za pustivši špansku trupu koreografa Viktora Ulatea (Vi- njegovu porodicu koja se tome potpuno posvetila. Kore- ctor Ullate Ballet) u kojoj je dugo igrao. lina sestra, odlična igračica Karmen Korela (Carmen Korelina odskočna daska bilo je Međunarodno baletsko Corella), takođe solista ABT, priskočila je bratu u po- takmičenje u Parizu gde je nagrađen zlatnom medaljom moć i svim snagama pomagala da se trupa stvori. Po- i ubrzo posle toga postao član ABT.Publiku i visok rang mogli su i država Španija i njena Kraljevska porodica u trupi osvojio je za vrlo kratko vreme. Ređao je ulogu zahvaljujući čijem angažovanju je obezbeđeno mesto za za ulogom, a svaku sledeću je izvodio uvek bolje od one baletsku školu koja već 9 godina radi u okviru trupe. prethodne. Ipak, kako i sam potvrđuje, uvek je imao Korelina trupa stala je na noge 2008. i čini je 45 igrača, želju da osnuje sopstvenu kompaniju koja bi značila uglavnom iz Španije.

(126) Orchestra 51-53 Za prvo predstavljanje u Njujorku repertoar je bio mešovit. Prvo je Najbolji deo večeri bio je treći kada je izveden komad Kristofera izvedena Korelina kreacija Sekstet za gudače (muz. P.I. Čajkovski) Vildona (Christopher Wheeldon) Danse a Grand Vitesse – DGV koja je pokazala kakve domete su solisti i ansambl postigli u klasič- (muz. Michael Nyman) koji je on postavio 2006. godine za nom baletu. Klasična forma i tehnika su bile prisutne, ali Korelina Kraljevski balet iz Londona )The Royal Ballet) i koji je do ove veče- postavka nije pratila dosta komplikovanu muziku, pokreta je bilo ri samo izvođen u Londonu.Tek sada je Koralina kompanija poka- previše i nisu bili usklađeni. Stekao se utisak da je ova predstava bila zala da može da se ponosi uspešnim radom i nivoom izvođačke teh- preveliki zalogaj za jednu mladu plesnu trupu. Tome je doprineo i nike koju je nametnuo koreograf i koja ni malo nije laka. Odlične pogrešan izbor muzike, pa je uspeh bio minimalan. soliste i ansambl publika je pozdravila burnim aplauzom. Drugi deo večeri doneo je tri različite predstave. Prvo Valpurgijsku Da li je prva , po stilu i plesnoj tehnici „strogo“ klasična koreografi- noć Leonida Lavrovskog, tipičnu popularnu rusku igru koja može ja, nešto „poručila“ koreografu Koreli i njegovim igračima? Šta su da zaustavi dah - ako je dobro izvedena. Zaključak posle ove pred- otkrili o sebi članovi Koreline trupe dok su pripremali i izvodili stave bio bi da Korela ima dobre igrače. Usledio je duet Sunny Duet Vildonovu predstavu? Odgovori na ta pitanja biće predmet razmi- (kor.Vladimir Vasisliov i Natalia Kasatkina, muz. Arno Babajanyan, šljanja plesnih kritičara, koji će neminovno nametati nove dileme – 1973) koji je odlično izveo Herman Cornejo (jedan od prvaka da li je teže izvoditi čistu klasiku (ili neoklasiku) ili je, ipak, najvaž- ABT) i nepoznata igračica Adiarys Almeida. Osim dobre izvođa- nija uloga koreografa, kvalitet njegovog rada i njegov uticaj na igra- čke tehnike Kornejovih igrača koju je publika prepoznala, ovaj če sa kojima postavlja predstavu? komad nije ostvario veliki uspeh. U svakom slučaju, Koreli i njegovoj trupi treba poželeti sve najbolje Duet Solea (kor. Maria Pages, muz. Ruben Lebaniegos) izveli su u budućem radu. sestra i brat Korela, u pravoj formi i sa mnogo emocija i elemenata španskog temperamenta.

Orchestra 51-53 (127) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic NEW YORK THEATRE BALLET’S 31 SEASON, SIGNATURES 10 23. I 24. APRIL / 14. I 15. MAJ 2010, FLORENCE GOULD HALL RICHARD TERMINE Capriol Suite Diana Byer osnovala je svoju plesnu kompaniju 1978. sa željom di igrači izveli su stilski pedantno i autentično i potrudili se da da neguje koreografe koji su radili u prošlosti i njihove balete njihov stil izvođenja bude što bliži originalnoj koreografiji iz koje su tada kreirali. Svoju nameru sa uspehom sprovodi, pa je i 1930. godine. Koreografije Entoni Tjudora i Agnes de Mil sa ova kratka sezona njene trupe bila uspešna. Na programu su se lakoćom se izvode zbog njihove razumljivosti i stila. Ipak, na našla četiri ugledna koreografska imena koja su za sobom osta- samom kraju, sve nas je (ponovo) iznenadio Hoze Limon svo- vili baletsko blago koje bi trebalo čuvati, negovati i prikazivati – jim Mazurkama postavljenim na Šopenovu muziku. Mazurke se Soiree Musical (kor. Antony Tudor, 1938), Capriole Suite (kor. ređaju jedna za drugom kao nanizani biseri, a Limon, iako mo- Frederick Ashton, 1930), Three Virgins and A Devil (kor. Agnes deran koreograf, svojim stilom se najviše približava klasičnoj igde Mill, 1941) i Suite from Mazurkas Hoze Limona (1958). ri, pa tako i preciznim mazurkama. Sva četiri dela pratila je živa muzika (klavir) što je još više pri- Trebalo bi odtai priznanje trupi New York Theatre Ballet koja bližilo publici autentičnost doba stvaranja tih baleta i njihov stil neguje istoriju baletske umetnosti i rad koreografa koji su je i izvođenja. Aštonov Capriole, na muziku Đoakina Rosinija, mla- napisali. Three virgins RICHARD TERMINE WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic

TAKE (TANKEIH) DANCE 19. I 21. MAJ 2010, DANCE THEATRE WORKSHOP

Takeniro „Take“ Ueyama je direktor i koreograf plesne kompanije Take Dance. Rođen je u Tokiju,a od 1991. živi u Njujorku. Diplomirao je na Odseku za igru Univerziteta Džulijard, plesnu karijeru započeo u trupi Pola Tejlora. Posle osam godina, 2004. osniva svoju malu trupu nalazeći inspiracije za svoje predstave u lepoti prirode i u odnosima plesnih pokreta sa njom. Ubrzo se predstavlja njujorškoj publici, kreće na gostovanja, učestvuje na međunarodnim takmičenjima (Među- narodno takmičenje koreografa u Madridu 2005). Njegove predstave počinju da izvode i druge trupe i univerziteti koji se bave plesnim obrazovanjem – Alvin Ailey / Fordam BFA program, Univerzitet Džuli- jard, Puchase College, Princton University, Columbia University... Učestvuje i na poznatim plesnim festivalima The Jacobss Pillow Dance Festival, Central Park Summer Stage. Gostovanje u poznatom pozorištu DTW u Njujorku podrazumevalo je izvođenje dva komada, jedan već viđen u maju 2008. a drugi je bio premijeran. Koraci u snegu (Footsteps in the Snow) na muziku Arvo Parta adekvatan su naslov ove predstave. Igrači se prosto klizaju po snegu izgubljeni u prirodi koja je svetlosnim efektima dočaravala njihova osećanja, među- ljudske kontakte i veze sa prirodnim pojavama. Sadržaj premijere Flight inspirisao je (kako piše u programu) jedan lični doživljaj koreografa tokom boravka u Rimu. Ueyama je posma- trao mnogobrojne golubove koji su leteli oko njega, pa je i sam pože- leo da leti. S obzirom da je odličan igrač, lično je učestvovao u ovoj predstavi sa svojim igračima obučenim u braon trikoe koji su zaista leteli po sceni kao ptice, sami ili u manjim i većim grupama. Sve je dopunila muzika nekoliko kompozitora, među kojima su bile i naše Aleksandra Vrbalov i Ana Pavlović. Mladi koreograf Ueyama pokazao je sopstveni talenat koji se razvija i mnogo obećava.

Orchestra 51-53 (129) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic NEW YORK CITY BALLET – PROLEĆNA SEZONA, 29. APRIL – 27. JUN 2010, DAVID H. KOCH THEATRE PAUL KOLNIK

Luce Nascosta, kor. Mauro Bigonzetti, NYCB Company

Prolećna sezona NYCB nazvana je Arhitektura igre ( Architecture of Arhitektura igre je poznat termin, pa je Martins smišljeno angažo- Dance). Bila je to prilika da vidimo nove koreografije i doživimo ne- vao poznatog arhitektu iz Španije Santjaga Kalatrava (Santiago Ca- koliko umetničkih večeri tokom kojih se od scene oprostilo nekoli- latrava) da u novim koreografijama uradi scensku režiju, a u tom ko prvaka baleta i - jedan dirigent. Sve je to trebalo objediniti u re- poslu je, takođe na Martinsov poziv, sarađivao sa 4 kompozitora – pertoar, uklopiti sa igračima i scenskom tehnikom. Direktor trupe Thierry Escaich, Jay Greenberg, Bruno Moreti i Esa – Pekka Salo- Piter Martins sezonu je povezao i sa proslavom jubileja – 50 godina ne. Nove predstave potpisali su koreografi Mellissa Barrak, Mauro Linkoln centra koji se za tu priliku već nekoliko godina priprema i Bigonzetti, Wayn McGregor, Benjamin Millepied, Aleksej Rat- renovira, što je sada privedeno kraju. manski, Kristofer Vildon i Piter Martins.

(130) Orchestra 51-53 Prvaci baleta koji su okončai svoju profesionalnu karijeru bili su Yvone Borre (član od 1988.), Philip Neal (član od 1987.), Alber Evans (član od 1988.) i Darcie Kistlerkoju je lično Balanšin angažovao 1980. i koja je danas jedina balerina koja o toj epohi može da svedoči. Svaki umetnik imao je posebno oproštajno veče i to su bili sasvim pose- bni događaji, vrlo emotivni. Članovi NYCB obasuli su svoje kolege cvećem, konfetama i dugotrajnim aplauzima. Dugogodišnji dirigent kompanije Maurice Kaplow, na takođe posebno osmišljenoj oproštajnoj večeri, pozdravi se sa svojim orkestrom, ali i sa igračima kojima je „dirigovao“ dok su pred njim bili na sceni. Bio je to veoma lep gest kompanije, gest koji se gaji i neguje u ovoj zemlji. Pored svih premijera, na programu su bile 22 kreacije Žorža Balnšina, 7 Džeroma Robinsa, i predstave Vildona, Martinsa i Mirošničenka u dodatnom programu. Zbog tako bogatog repertoara, teško je izdvojiti neki komad koji je ostvario veliki uspeh. Teško je i procenjivati da li je projekat Arhitektura igre uspešno realizovan i da li će se (i koliko dugo) nove koreografije zadržati na redovnom repertoaru, ali je sigurno istinita činjenica da je grad Njujork od NYCB sezone mnogo dobio. Tako velika i važna plesna kompanija ima specijalnu odgovornost prema svojim darodavcima koji, uglavnom, i održavaju kontinuitet rada trupe. Američka publika je vrlo zahvalna, ali i očekuje nove projekte, dok stručna kritika druga- čijim očima sve posmatra i ocenjuje predstave sa svog sta- novišta. Angažovani koreografi bili su u prednosti – među odlič- nim igračima, mogli su da izaberu najbolje za svoje predstave. To se i videlo na svakoj premijeri. U komadu Why

am I not where you are? (kor. B. Millepied, muz. Thierry PAUL KOLNIK Escaich) dekor je bio jedna velika belo crna lepeza koja se Mirage, kor. Peter Martins, Robert Fairchild i Kathryn Morgan povremeno talasala i iz čijih otvora su igrači izlazili i dolazili na scenu. Aleksej Ratmanski postavio je premijerni balet Namouna a Grand Divertissement (muz. Eduard Laloa) . Kuriozitet je da je muzika za balet Naumouna (koji se nije dugo za- držao na repertoaru) napisana 1882. godine (!). U svojoj postavci Ratmanski je zadržao sličan sadržaj, ali je obja- snio da je konačan doživljaj igre prepustio igračima i publici. Od svih novih produkcija, ovaj balet bio je naj- uspešniji (što i ne čudi mnogo) s obzirom da je Ratman- ski jedan od vodećih koreografa sveta danas i ima odlčan lični odnos podjednako i prema igri i prema muzici na koju stvara. Poslednja premijera bio je Martinsov balet koji je koau- torski postavio sa kompozitorom – dirigentom Esom Pe- ka Salonen. Obojica su tom prilikom primila nagrade Američkog muzičkog centra (American Music Center) za izvođenje američkih kompozitora. Dekor Santjaga Kalatrave u pozadini scene ličio je na vertikalno srce koje je menjalo oblike, a na kraju predstave se zaustavilo ref- lektujući sve boje duge. Salonenov violinski koncert u četiri stava (Mirage, Plus 1, Plus 2 i Adeu) prijatan je za slušanje i pogodan za igranje. Martins se služio jezikom moderne igre koja je bila kompatibilna sa muzikom, ali, ne i iskorišćena do kraja. PAUL KOLNIK Chaconne, kor. George Balanchine, Philip Neal

Orchestra 51-53 (131) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic

AMERICAN BALLET THEATRE – PROLEĆNA SEZONA, 17. MAJ – 10. JUL 2010, METROPOLITAN OPERAK GENE SCHIAVONE Uspavana lepotica, Alina Cojocaru and Jose Manuel Carreño

Gala predstavom otvorena je prolećna sezona ABT. Pro-gram ABT je plesnu sezonu podelio na osam nedelja. Prve nedelje je prikazao predstave koje će se tokom nastupajuće se-zone naći izvodila se Bajadera,drugeDama sa kamelijama, treće Don Ki- na repertoaru. Sezona je bila i prilika da se proslavi jubilej – 70 hot, četvrte su na repertoaru bila dva specijalna programa – All godina od osnivanja ABT,pa je gala veče bilo zaista specijalno. Ashton (izvodili su se baleti Frederika Eštona Birthday Offering, Tokom sezone proslavljena su još dva jubileja – 90. rođendan Thais PdD, The Awakening P Dd, Dream)iAmeričke premijere legendarne primabalerine assolute Alisije Alonso (Kuba) koja je (American Premieres)–The Brams – Hayden Variation, Comany lično mnogo učestvovala u radu Kompanije i trudesetogodiš- B, Fancy Free i On the Dnieper. njica postavke baleta Bajadera Natalije Makarove. Izvedena je i Peta nedelja bila je rezervisana za balet Uspavana lepotica, šesta jedna njujorška premijera – balet Dama sa kamelijama Džona za Labudovo jezero, tokom sedme ponovljeni su specijalni pro- Nojmajera ( John Neumeier). grami, a za kraj, u osmoj nedelji sezone, izvodio se balet Romeo iJulija.

(132) Orchestra 51-53 U Linkoln centru, od 02. maja do 10. jula 2010. godine, održano je 115 baletskih predstava! Kompanija New York City Ballet izvela je 55, a American Ba- llet Theatre 60 predstava. Ljubitelji baletske umetnosti i ostalih vidova umet- ničke igre imali su priliku da u navede- nom periodu svake večeri odaberu – NYCB ili ABT. Podatak za divljenje. ROSALIE O'CONNOR Uspavana lepotica, Natalia Osipova

Premijera Nojmajerove Dame sa kamelijama nije bila svetska pre- kada se zna da su na sceni bili protagonisti kao što su Gillian mijera s obzirom da je prvo izvođenje baleta bilo u Štutgartu 1978. Murphy (izvanredna tehnika), Veronika Part (divne linije i još lepši godine sa primabalerinom Marsijom Hajde (Marcia Haydee) u nas- izgled), Paloma Herrera (može da igra i bez partnera), muški igrači lovnoj ulozi kojoj je Nojmajer posvetio balet. Nekoliko odličnih Herman Corneyo (oličenje klasičnog baleta), Marčelo Gomes solista ABT-a smenjivalo se u glavnoj ulozi, a njujorška premijera je (Marchelo Gomes, svaka bi igračica želela da joj baš on bude part- pripala poznatoj, iskusnoj i ozbiljnoj igračici Džuli Kent ( Julie ner), David Hallberg (stroge klasične linije, pravi baletski princ) i u Kent) kojoj je ova uloga najviše odgovarala. Njen partner bio je svakoj ulozi uvek sigurni Correno i Corella. Roberto Bole, odličan igrač koji je zaslužno privukao pažnju publi- Ipak, izdvojila se jedna balerina i kao prava zvezda zablistala na sceni ke. Nojmajerova koreografija nije predstavljala uobičajeno tumače- – Natalia Osipova. Iako je još uvek vrlo mlada (24 godine), svojom nje Dimine priče o Margareti Gotje, poznate i u operskoj umetno- igrom stekla je u izveštajima o sezoni specijalno mesto, Njen veliki sti pod nazivom Travijata. U svoj balet Nojmajer je uveo i lik Ma- talenat i do sada neviđeni skokovi privukli su pažnju publike i struč- non Lesko koja je (kao i Margareta Gotje) kurtizana čiji se život nih kritičara. (kao i Margaretin) završava tragično. Teško je bilo u jednom balet- Jedna subota bila je događaj sezone – u ulozi Aurore (Uspavana lepo- skom ostvarenju pratiti i razumeti te dve priče, a još teže je bilo igra- tica) na popodnevnoj matine predstavi nastupila je Alina Kožokaru čima jer je trebalo izvesti sve ono što je od njih tražio koreograf. Te- (Alina Cojocaru), prvakinja londonskog Kraljevskog baleta, a istog ška i komplikovana postavka koja obiluje podrškama i komplek- dana uveče, u istoj ulozi, Natalia Osipova i obe su – oduševile publi- snom parternom igrom ostavila je utisak da igračica više vremena ku ! Da li igde u svetu postoji neka slična situacija kada u istom danu provodi u vazduhu nego na zemlji. Ni uloga muškog partnera nije i u istoj ulozi publika može da vidi dve tako dobre balerine !? bila ništa lakša. Šopenova muzika mnogo je pomogla i najviše doča- Posebno veče pripalo je proslavi rođendana Alisije Alonso. Izveden rala atmosferu baleta. je prigodan program i prikazan film o njenoj karijeri ugledne svet- Ostali dobro poznati baleti uglavnom su dobro prošli zahvaljujući ske balerine. Proslavu je krunisalo njeno lično prisustvo na sceni odličnim podelama. Svaka predstava bila je na zavidnoj umetničkoj obasutoj cvećem, aplauzima i pozdravima celog ansambla i brojne visini, pa je zato teško kritički procenjivati kvalitete nastupa igrača, publike.

Jose Manuel Carreño, Alicia Alonso and Kevin McKenzie GENE SCHIAVONE

Orchestra 51-53 (133) WORLD DANCE SAD / NJUJORK

Piše: Xenia Rakic

IN MEMORIAM

Francis Scarlet Mason Jr. (1921 – 2009)

Gospodina Frensisa Mejsona upoznala sam u Njujorku 2007. tokom poslednjih dana mog petonedeljnog studijskog boravka u Americi, zahvaljujući ljubaznosti gospođe Ksenije Rakić, dugogodišnjeg dopisnika Orchestre iz te zemlje. Zbog tog susreta, do koga mi je bilo veoma stalo, morala sam da u hotel- skoj sobi u pismenoj formi zamolim organizatore da me oslobode učešća u delu precizno planiranog boravka naše među- narodne grupe kulturnih radnika u Njujorku. S obzirom da se radilo o sastanku sa gospodinom Mejsonom, saglasnost orga- Frensis Mejson (Francis Maison), izdavač, pisac, kulturni diplo- nizatora dobila sam čim su pročitali moju molbu. mata i baletski kritičar, umro je u leto 2009. godine u 88 godini Nas susret dogodio se na za mene neuobičajenom mestu, u života. tipičnom njujorškom klubu koju većina poznaje samo sa fil- Bio je čovek prošlog veka sa puno profesionalnih i ličnih kvalite- mova. U klub, naravno, mogu ući samo registrovani članovi, ali ta, elegantan, sa puno ukusa, takta i nezaboravnog smeha. Bio je je Kseniji i meni, zahvaljujući ugledu gospodina Mejsona, bio Amerikanac koji je gledao na život pozitivno, uvek svaku osobu omogućen ulazak. Dočekao me je nezaboravni Mejsonov toplo pozdravljao sa željom da se u njegovom društvu dobro osmeh, elegantan gospodin sa tipičnim njujorškim manirima, oseća, bude primljena iskreno i da tada pomisli da je jedina osoba srdačana i veoma radoznala osoba. Šta se to sada (u svakom o kojoj on brine i želi joj samo dobre stvari u životu. smislu) dešava u Srbiji iz koje dolazim i u kojoj je boravio kao Jedna od Frensisovih najvećih zasluga dogodila se kada je kao ataše za kulturu SAD želeo je brzo da sazna. Časopis Orche- ataše za kulturu Sjedinjenih američkih država boravio u stra nije mu bio nepoznat, dosta primeraka dostavila mu je Beogradu (1956 – 1960) i Londonu (1960 – 1965). Tada je uvi- Ksenija, pa se naš razgovor vrlo brzo razvio u nekoliko intere- deo koliko je važno u svetskim razmerama otvoriti vrata kulture santnih pravaca. Nije mi dozvolio da ga fotografišem i zbog jedne zemlje, njegove Amerike koja do tada to još nije činila. toga tek sada, dok ispisujem ove rečenice sećanja, vrlo žalim. I Tražeći i predlažući gostovanja američkih plesnih kompanija, njega sam obazrivo zasipala pitanjima koja su se (pre svega) uspeo je da realizuje nekoliko važnih gostovanja američkih umet- odnosila na neka prošla vremena kada se zalagao da plesna nika u Evropi i predoči evropskim plesnim trupama šta se i kako umetnost Amerike krene put Evrope i drugih kontinenata, na igra u Americi – kako Žorž Balanšin vodi New York City Ballet njegovo prijateljstvo sa Martom Grejam i Balanšinom, želela i šta igraju, šta je to novo u radu koreografa Marte Grejam da saznam šta misli o novim plesnim tendencijama...Mejson (Martha Graham) ili Elvina Ejlija (Alvin Ailey). Bili su to samo i Ksenija su se dogovorili da me te večeri odvedu na predsta- počeci njegovog velikog angažovanja u svetu igre za šta zaslužu- ve trupe Garta Fejgana u Joyce Theatre. Sve troje uskačemo u je sve zasluge. žuti njujorški taksi. Kroz za Evropljane neopisivu saobračajnu Poslednjih trideset godina bio je izdavač jednog važnog časopisa gužvu tipičnu za Njujork, Mejson neumoljivo vodi taksistu Ballet Reviw, a radio je i kao plesni kritičar radio stanice nekim svojim stazama i, gle čuda, do pozorišta stižemo na WQXR-FM. vreme. U pozorištu Ksenija i Mejson imaju svoja uobičajena Frensis je bio glavni izdavač i autor vrlo uspešne knjige Balan- sedišta, a i ja sam blizu njih. Na pauzi grickamo sendiviče i chines Complete Stories of the Great Ballets 1954, a 1991. objavio je opet zvoni onaj Mejsonov zarazni smeh i iskri velika životna još jednu - I Remember Balanchine, koja opisuje Frensisov i Ba- radost. Iznenada, ozbiljno me pita šta ja mislim o radu Garta lanšinov odnos i sadrži razgovore koje su vodili. Njihovo veliko Fejgana koji smo do tada videli. Već znam da moram biti is- prijateljstvo trajalo je sve do Balanšinove smrti. krena.Odgovaram da je za mene to veoma važna informacija, Još jedna za svet igre veoma značajna umetnička ličnost odigrala ali da tu trupu nikada ne bih pozvala da gostuje u Srbiji – je sve do svoje smrti veliku ulogu u Frensisovom životu. Kada je nama treba nešto bolje, različito od onoga što već radimo i prvi put sreo Martu Grejam, odmah mu je bilo jasno da razgova- znamo. Ozbiljno me na kratko pronicljivo posmatra, a onda, ra sa osobom velikih umetničkih kvaliteta, pravom Amerikan- sa poštovanjem, podržava moje mišljenje. kom koja je u svojim koreografijama pokazala ono što je bitno u Gospodin Mejson imao je snažnu želju da, dok mu životna karakteru Amerikanaca. Frensis je prepoznao Martinu snagu, dob dozvoljava, još jednom dođe u Beograd. Oboje smo žele- prodornost i disciplinu koje je ona unosila i u svoje predstave. Bio li da u Beograd dovedemo trupu legendarne Marte Grejam, a je godinama član Martinog Umetničkog veća, a posle njene smrti bio je i spreman da mi svojim ugledom pomogne da ostvarim neumoljivo je čuvao njeno mesto u svetu igre i uporno se borio za kontakt sa ostalim veoma uglednim plesnim kompanijama. opstanak njene trupe i škole. New York City Ballet ?! Zašto da ne... Pored bezbrojnih Frensisovih baletskih aktivnosti stoji i dugačka Uz Mejsonovo lično prisustvo, bio bi to ekskluzivni plesni lista njegovih angažmana i učešća u kulturnom životu Amerike, događaj za Beograd. Nažalost do toga nikada nije došlo. Ne kao i grada Njujorka u kome je živeo po povratku iz Evrope. U našom krivicom. Ostaje samo moj lični ponos i zadovoljstvo pozorištu Joyce Theatre 30. oktobra 2009. na memorijalnoj sve- što sam jedno popodne i veče u Njujorku provela u društvu čanosti okupili su se brojni poštovaoci ličnosti i zasluga Frensisa gospodina Frensisa Mejsona. Mejsona, čoveka kome je umetnička igra bila životna muza. Ivana Milovanović

(134) Orchestra 51-53 WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Xenia Rakic

DUSAN TYNEK DANCE THEATRE (DT) 2, DANCE THEATRE WORKSHOP – 2010. JULIE LEMBERGER

Izvedeno je nekoliko predstava i sve su dobile odlične kritike. Transparents Walls je komad postavljen na istoimenu kompoziciju Direktor i koreograf trupe (DT)2 Dušan Tinek (Dusan Tynek) Aleksandre Vrbalov koja je u programu objasnila šta je nju inspi- rođen je u Češkoj. U Ameriku je došao 1992. da bi usavršio zna- risalo, a kroz njeno objašnjenje može se zaključiti da je i sam ko- nje o igri i stekao novo iskustvo u redovima modernih koreografa reograf bio potstaknut Aleksandrinom inspiracijom za stvaranjem kao što su Aileen Passloff, Lusinda Čajlds (Lucinda Childs) i jedne vrlo lepe i intenzivne koreografije. Kritičar Njujork Tajmsa Mers Kaningam, koji je nekoliko godina lično radio sa Dušanom Roslyn Sulcasdobro objašnjava da se u ovoj kreaciji može videti dok je on bio gostujući član Kaningamove trupe. puno različitih stvari, ali da je koreografija u suštini tradicionalna, Član trupe Lusinde Čajlds postaje 200. i sa njom putuje po Ev- da se mogu prepoznati čisti baletski koraci, da muzika prati pokret ropi. Član Dance Works Rotterdam je u periodu od 2001 – 2002. i da je cela predstava profesionalno zaokružena. kada se vraća u Njujork i osniva sopstvenu trupu. Od tada je krei- Druga predstava Base Pairs realizovana je uz pomoć ritma jednog rao više od 15 uspešnih koreografija koje je po kvalitetu prepoz- metronoma postavljenog u ćošku scene i teksta Sintije Polu-tano- nala i stručna kritika. vić (Cyntia Polutanovich). Igrači se kreću matematički promišlje- nim pravcima, menjaju ih i ispruženih ruku (kao vetrenjače) for- miraju linije i polulinije. Dušan Tinek je bez sumnje talentovan koreograd koji poznaje principe igre i zna da ih upotrebi i muzički i izvođački.

Orchestra 51-53 (135) WORLD DANCE SAD / NJUJORK Piše: Marija Krtolica

PERFORMA 09 – VISUAL ART PERFORMANCE BIENNIEL 01 – 22. NOVEMBAR 2009. Za stolom (Auf den Tisch!), improvizatorski projekat, autor Meg Stuart Baryshnikov Center, 07. novembar 2009. MARIA ANGUERA DE SOJO Auf den Tisch! / At the table ! Sedimo za stolom. Ograničen je broj sedišta. Gledaoci koji nisu za o boji kože, rasi i značenju rasa u današnjem društvu. Meg nosi inten- stolom su oko stola. Menheten se u svojoj impozantnosti jasno vidi zitet; pojavljuje se sa piletom, u beloj haljini, odbija i privlači, ujedin- kroz velika prozorska stakla Barišnjikov centra (Baryshnikov Center) juje i vodi, ostaje često misteriozna. Zatim - ritualno cepanje dolara. na 37. ulici Njujorka. Kraj mene na stolu leži papir. Bez reda čitam Pitanje religioznosti i sekularne države - pre nego što pocepamo do- poetski tekst, tok svesti. Trenutak kasnije, događanje počinje. Meg lare, čitamo zajedno šta piše na novčanici: U Boga verujemo (In God Stjuart (Meg Stuart) čita isti tekst naglas. Učesnici su naizmenično na We Thrust) - je pokrenuto kroz svesni melodramatičan akt. Janez za- stolu; katkad poneseni intenzivnim kinetičkim impulsom, katkad počinje kontakt improvizaciju - u pitanju je nova forma plesa u grupi, namerno teatralni i didaktički humoristični, i za stolom, sledeći tok slična kontakt improvizaciji,ali bez utopijske ideje spontanog usklađi- svesti i vodeći neformalne dijaloge. Na periferiji, oko stola, kreiraju se vanja. Na kraju u mojoj svesti ostaju: igra reči,neologizmi,“nemogući” nadrealne slike u kojima predmeti, u stilu dadaizma, asocijativno dijalozi, traženje razrešenja od donekle pasivnog posmatrača, kretnja stvaraju istorijske, političke, seksualne, rasne reference, čija značenja u kojoj neverbalno osećanje prevazilazi verbalno, te se ponovo suoča- se multiplicaraju kroz improvizaciju. Klasična scena je dekonstruisana va sa neizbežnim semiotičkim sistemima iz kojih je nemoguće pot- kako samom postavkom publike (sedimo za stolom usred mnogob- puno izaći… rojnih događanja), tako i nepredvidivošću interakcija i nelinearnom Keith Henessy,avangardni performance artist iz Kalifornije,o radu na strukturom. ovom projektu kaže: U improvizaciji učestvuje 12 umetnika: Anja Muller, Vania Rovisco, Od 12 performera od ranije sam poznavao samo 4, i nisam nastupao ni sa Trajal Harrel, David Thomson, Yvonne Meier, Janez Jansa, Jan jednim. Meg je svesno izabrala raznoliku grupu ljudi koji su doneli za sto Maertens, Hahn Rowe, Meg Stuart, Jean-Paul Lespagnard, Georgio različita iskustva, opredeljenja i interese. Nismo imali mnogo vremena da Emilio Sanchez i Keith Hennessy.U pitanju je internacionalna grupa probamo, ali nekako, i pored nepoznatih elemenata i sumnji u vezi s izuzetnih umetnika koji bez straha, ili pak sa osvešćenim strahom, međusobnim poverenjem, uspelo nam je. Napravili smo nešto zajedno. prevazilaze granice, konvencije i fizička ograničenja. Anja se inten- Napravili smo nešto što je zabavno i izazovno, koherentno i fragmen- zivno okreće oko svoje ose, spiralno težeći prostoru iza sebe, nikada ne tarno, rizično ali istovremeno i poznato. Unutar svake predstave bilo je dozvoljavajući sigurnost uspravnog položaja; Yvone, nošena snažnim konflikta i debate, alijenacije i sumnje. Predstava je bila označena neočeki- impulsom, otkriva uvek različite ritmičke strukture; Keith se trans- vanim akcijama, pitanjima, novim parovima, kostimima i reakcijama iz formiše, spreman za kontakt, brz, atletičan i često apsurdan u publike. Sa ovog nestabilnog tla, našli smo zajednicko polje istraživanja i improvizatorskim izborima. Trajal ulazi u plesački trans tek posle igre, mesto za kreiranje i zajedničko iskustvo, za saradnju i povezivanje. dugačke pripreme i nalaženja prave garderobe; igra na visokim štikla- ma sa nalepljenim pomfritom. Njegov solo nastup započinje raspravu

(136) Orchestra 51-53 Auf den Tisch! / At the table ! Performa je bijenalna manifestacija na kojoj se prikazuju vizuelni umetnički performansi (visual art performance). To je i multidisciplinarna neprofitna umetnička organizacija za umetnike iz celog sveta. Direktor je gospođa Rose Lee Goldberg. Performa se odr- žava na više mesta u Njujorku – u Ba- rišnjikov centru, u crkvi na Boveriju (Bowery), Emily Harvey Foundation, Swiss Insitute, Van Allen Insitute, Cooper Union Square...Sve informacije mogu se naći na sajtu http://performa-arts.org/blog.

Orchestra 51-53 (137) MARIA ANGUERA DE SOJO INTERVJU: ROSE ANNE SPRADLIN Intervju vodila: Marija Krtolica

Veliko spremanje bez povratka

Rouz An Spradlin (Rose Anne Spradlin) je jedna od onih retk- U under/world (ispod/svet), celovečernjoj predstavi iz 2002. godi- ih, nadarenih, provokativnih, a izrazito mislećih umetnika, koji ne, istraživala sam prikaz i prihvatanje tela u svetu performansa, ujedinjavaju individualni formalni smisao sa etičkim i politički a naročito seksualnog tela u odnosu na druga prisustva na sceni, svesnim radom sa telom i telesnošću uopšte. Deo je ekserimenn- a i na samu publiku.Verujem da su priprema i izvođenje ove ko- talne downtown scene na kojoj se još od vremena Džadson reografije doneli neku vrstu prevazilaženja svakodnevnog iskust- pokreta veliki značaj pridaje samom procesu i izvođaču kao va za izvođače, a po tome kako je predstava prihvaćena, i za neke telesnom i kreativnom biću. Njen pristup koreografiji vuče ko- članove gledališta. rene iz istočnih i zapadnih učenja o energiji tela, iz vizuelne Igrači su na početku imali teškoća da se užive u karaktere bazi- umetnosti i iz post-moderne igre. U svojim koreografijama Rouz rane na učesnicima u lokalnoj, fetish sceni. Jedna od dve izvo- An istražuje strukture osećanja i percepcije i njihov uticaj na đačice, visoka, tanka, izražajna plesačica, je imala zadatak da odi- oblike ljudskog ponašanja unutar specifične istorijsko - političke gra spori solo u toplesu, obučena samo u dugačke čarape i gaći- situacije. Preciznost njene vizije i sposobnost da izoluje detalj su ce, sa dvadeset stopa dugačkim lancem od veštačkih dijamanata suprotstavljeni kontemplativnoj širini pogleda u odnosu na ljud- oko vrata. Jedini muški igrač u prvom delu predstave - komple- sko biće i njegovu egzistenciju unutar sveta u kome živimo. Njen ksnom triju sačinjenom od valcer koraka sa okretima i vrtogla- rad je aktuelan, jer ne izbegava suočavanje sa materijalnom kul- vim zamenama partnera u toku dugačkih, komplikovanih varija- turom i spektaklom koji dominira zapadnom kutlurom, a, cija, bio je odeven u tanko crveno prsluče. Igrači su bili u skicira- istovremeno, prožet je dubokim saosećanjem sa svakim ljudskim nom odnosu prema fetiš likovima -uglavnom su jednostavno bićem. Dobitnica je njujorške plesačke i izvođačke nagrade igrali, istražujući sopstvena tela i tela drugih igrača na blizak na- “Bessie” (2002), Guggenheim Fellowship za 2007. i trogodišnje čin, bez granica uobičajenih na sceni. Sama produkcija nije bila stipendije Lambent Fellowship za izvođačke umetnosti (2006). do kraja realizovana. Koreografija je prikazana kao nagoveštaj Rouz An je 2008. imala premijeru Blue Liz u pozorištu Kitchen. ideje, više kao skica, nego potpuno ostvaren teatarski rad. Ovi as- Ova koreografija se bavila pitanjem radikalnih 60-tih u Americi, pekti produkcije nisu dozvoljavali da se publika lako distancira a u odnosu na dileme sadašnjeg trenutka. Koreografija Survive od koreografije. Igrači su pokazivali visok stepen ranjivosti, tako Cycle je prikazana u DTW (Dance Theater Workshop) 2006. i da se publika osećala potaknuta da gleda sa pažnjom i da uđe u 2008. godine, i na ImPuls Tanz festivalu u Beču 2007. Predavala okrnjen svet koreografije. je i predaje u Njujorku, Grčkoj, Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Lično nisam bila naročito zainteresovana za fetiš scenu, mada Velikoj Britaniji i na raznim lokacijama širom Amerike. sam je istraživala zbog rada na koreografiji. Ali, koristila sam fetiš Lepota, kao težnja ka prevazilaženju nametnutih, a kasnije inter- kao temu da bih učinila scenu pregnantnom elementima koji joj nacionalizovanih ograničenja, te čistota redukovane forme, stavl- daju eksplozivnost i atmosferu fizičke spremnosti. Tražila sam jene su u okvire svakidašnje lokalne scene. Za razliku od kodi- hemiju- hemiju elemenata i hemiju stanja. Izveden rad je sadržao fikovanog izraza starijeg modernog plesa u Americi,rad RouzAn konfrontaciju i zavođenje, ali je, takođe, zahtevao i srazmerno pripada novijem multi-disciplinarnom talasu u modernoj igri, u visok stepen razumevanja od strane publike. I... mislim da je to kojem je pitanje tela i telesnosti, u odnosu na objektivizaciju ono što je bilo uspešno u vezi s ovom predstavom... ono što ju je putem ideološkog konzumerizma,stavljeno u prvi plan.O njenoj učinilo transcendentnom u odnosu na svakidašnjicu i učinilo da predstavi under/world, Brian McCormick za Gay City News piše: su stanja i emocije bili u konstantnoj evoluciji i transformaciji u Pokret je sirov, spastičan i primalan…Stalni izlazi i ulazi kroz cen- toku četrdeset i pet minuta trajanja koreografije - u kretnji od tralni prolaz pojačali su osećanje da je ovo neka vrsta modne revije, zavođenja do sukoba, prema međusobnom razumevanju, do nes- delimično predstava, a delimično skup dopuštenih ponašanja koje svi porazuma, stida, možda straha, čak i gađenja za neke osobe (ne- “odevamo” pri mnogobrojnim manifestacijama seksualne energije i koliko prisutnih u publici su izašli napolje). Igrači nisu mogli da želje. kontrolišu evoluciju i transformaciju čulnih stanja, preostalo im RouzAn i ja razgovarale smo putem interneta i uživo o filozof- je da obitavaju u formi koreografije i dozvole spoljnim posma- skim i fenomenološkim pitanjima vezanim za proces pravljenja tračima da ih primete i gledaju u interakciji i plesu. koreografije, produkciju i momenat izvedbe. Odgovarajući na Jedna žena iz publike mi je prišla nekoliko meseci posle premi- moja pitanja, Rouz An se vraća na dve starije koreografije: NOVA jere i rekla da je ova predstava promenila njen život. Da, narav- (2005, Studio 65, Njujork) i under/world (2005, Squid Per-for- no, to je samo jedna osoba, i ja, ustvari, kao umetnik, ne težim da mance Space, Njujork). Detalji o pedagoškom i umetničkom menjam ljudske živote. Ali, ipak, bila sam zainteresovana za radu RouzAn se mogu naći na vebsajtu: njenu izjavu, kao člana publike. Njene reči su zvučale potpuno http://roseannespradlin.com iskreno, a očigledno je u pitanju bila dobro informisana, sofisticirana osoba, koja je istovremeno i emotivno otvorena, možda i do Kakav je odnos vašeg umetničkog rada i težnje za metafizičkim neuobičajenog stepena. poimanjem sveta? U kojoj od vaših koreografija osećate da je Znači, nešto se događalo između izvođača i publike u predstavi duhovni aspect progovorio kroz materijalnost takozvanog under/world što se činilo neočekivano. Mislim da su obe strane objektivnog tj. vidljivog sveta? Kakva je uloga svakodnevnog održale prostor za rizik i dostignuće, za ranjivost i volju, za zado- iskustva u vašem umetničkom radu? voljsto i nelagodnost, za sva stanja, da bi mogla da se odvijaju

(138) Orchestra 51-53 istovremeno. Tako da za mene, kao što sam već rekla, ta kore- prstom prema imaginarnom suparniku iznad glava publike. ografija nije stvarno bila o seksualnosti, nego se bavila pitanjem Glasovi su im bili agresivni, strasni, ubedljivi. Ova koreografija možemo li biti sami sa sobom, možemo li osećati zadovoljstvo je zaživela isključivo na underground sceni i samo dvesta ljudi je na dubokom nivou i pored istorijskog bola koji nosimo? Mo- videlo predstavu uživo. Nije bilo kritike, iako je pozitivno po- žemo li prevazići bol? menuta nekoliko meseci kasnije u članku o golotinji u okviru Možete li navesti neke specifične događaje u svom ličnom i plesne scene. Planirala sam da prezentiram taj koreografski rad profesionalnom životu koji su, u retrospektivi, značili za vas ponovo naredne godine, ali planovi su nažalost propali zbog neku prekretnicu – možda otkrivanje novog pravca u vašem nesuglasica sa kustosima koji su trebali da prikažu moj sledeći umetničkom radu? Možete li nam reći malo više o tim kon- show. kretnim momentima i umetničkim radovima koji su bili njima Ali, vratimo se sečenju odeće. Tada me je nekoliko ljudi pitalo pokrenuti? da li je tu bilo nekih inspiracija vezanih za Joko Ono (Yoko Moj rad je uvek imao elemente skulpture i, verovatno, slikarski Ono) i morala sam da priznam da nisam bila upoznata sa njen- senzibilitet u nekim koreografijama, ali u poslednjoj deceniji im performansom u kome se od publike traži da seče parčiće počela sam sve više da u svoj rad unosim kreirane fizičke pros- njene skupe haljine. Ali, mislim da je cepanje odeće vec dugo tore. U 2005. sam znala da ću da postavim najnoviju koreo- vremena prisutno u različitim vrstama rituala i da je to bio pra- grafiju u svom skromnom studiju za probe na Menhetnu, kao vac kretanja mog misaonog toka kada sam se odlučila za to.Že- site-specific rad. Želela sam da prostorija asocira na hipi kuću iz lela sam da postignem osećaj vrlo privatnog rituala sečenja šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka, sa snažnim, sopstvene garderobe, ali na socijalnoj sceni, pred publikom; kao gustim snopovima svetla u crvenoj, narandžastoj i plavoj boji i da govorim samoj sebi: Ako ovo učinim, i to pred drugim ljudima, sa visećim zavesama od srebrnih perli kroz koje izvođači, kao i nema povratka.I - bilo je to kao da pokušavam da prodrem kroz publika, moraju da prođu da bi ušli u prostor. Publika je sedela slojeve karme,prosto je isečem i budem ponovo rođena.Mislim iza zavesa, udaljena od zavese samo koliko je potrebno, za vlas da sam pokušala da odsečem sloj kulturne istorije koji je postao kose, tako da su mogli ili da gledaju kroz zavesu, ili da je otvore, veoma težak za podnošenje jer, iako sam bila dovoljno odrasla po izboru. Znači, za ovu koreografiju inicijalna je bila ideja o šezdesetih godina da se danas sećam tadašnje američke kutlure prostoru, a to što se događalo u prostoru je usledilo posle. i politike, bila sam, ipak, suviše mlada da bih lično učestvovala U to vreme sam započela veliko spremanje i izbacivanje svega u pobunama iz tog vremena. suvišnog iz života. Pokušavala sam da se otarasim nagomilane Zanimljiv aspekt progresivnog izvođenja ovog dela je da smo odeće koju nisam više želela da oblačim ili čak da uopšte imam ubrzo isekli svu odeću koja je potekla od mene, pa su igrači u životu. Bila sam skoro spremna da bacim velike kese pune počeli da daju svoje komade odeće – kaput umrle majke, oču- odeće u hrpu đubreta, kada sam, ipak, odlučila da ih umesto to- van i nošen mnogo godina, omiljen leopard kaput iz student- ga odnesem u studio. I tada je prva trećina koreografije pod skih dana, po neki skupi odevni predmet koji nikad nije bio naslovom NOVA - rođena. Dva igrača - žena i muškarac su obučen... A onda smo počeli i da kupujemo odeću, samo za obučeni slojevito, tako da jedna osoba ima na sebi odeću za svrhu sečenja, i postalo je očigledno da bi to trebalo da bude otprilike šest ljudi.Onda, drugi par igrača počinje da secka par- odeća određenog tipa.To nisu mogli biti stari i odrpani odevni čiće odeće sa prvog para, deo po deo, do momenta kada počet- predmeti, morala je to biti odeća koja izgleda kao da ima neku ni izvođači ostanu potpuno nagi, uzdignuti na niskoj klupi. vrednost ili je imala vrednost u prošlosti. Zavolela sam taj pro- Vrlo tiha, atmosferska muzika svira tokom ovog događanja, a ces, pomalo subverzivan - korišćenje novca sa svog računa da potrebno je bilo dvadeset minuta da se ispuni zadatak sečenja kupujem odeću, a zatim da je sečem na sceni. odeće. Dok je njihova odeća sečena, “modeli” su se sporo vrteli, Kazivajući priču o rađanju koreografije NOVA, pokušavala sam prvo okrećući prednji deo tela ka jednom kraju sobe, a onda ka da komuniciram sa pitanjima šta je to lično u ovom radu, na drugom. Za to vreme, publika, koja je zauzimala prostor u koji način je izašao iz životne istorije, na koji način je odgovor- obliku slova L, sa dve strane je posmatrala događanje kroz ao na neka velika htenja, žudnju koju sam imala u to vreme dok zavesu. sam pokušavala da napredujem do sledećeg životnog stadiju- Posle sečenja, pokret se donekle razvio i koreografija je završe- ma.I...kako sam želela da pronađem nove forme za moj koreo- na jedan sat kasnije sa četiri izvođača koja marširaju po klupi i grafski rad. Za mene, na kraju, rad je bio delimično uspešan, a kruže nanovo i nanovo, vičući J...se (Fuck you) gestikulirajući delimično sam osećala da nisam otišla dovoljno daleko.

Orchestra 51-53 (139) WORLD DANCE ŠVAJCARSKA / LOZANA Piše: Ivana Milovanović

38. MEĐUNARODNO TAKMIČENJE ZA MLADE IGRAČE PRIX DE LAUSANNE, 26 - 31. JANUAR 2010, THEATRE DE BEAULIEU

VELIKI SKOK JEAN - BERNARD SIEBER

Cristian Emanuel Amuchastegui Trideset osmo izdanje Međunarodnog takmičenja za mlade igrače Čak 226 mladih igrača uzrasta od 15 do 18 godina iz 36 zemalja Prix de Lausanne bilo je veoma karakteristično po mnogo čemu – sveta poželelo je da se takmiči na Prix de Lausanne. Na osnovu video rekordan broj prijavljenih kandidata, posle nekoliko „jalovih“ godina selekcije odabran je 81 kandidat iz 20 zemalja. Uvek zbog povrede ili čak dva kandidata iz Švajcarske, gostovanje baletske škole i trupe iz bolesti u Lozanu ne dođe nekoliko odabranih, pa je tako bilo i sada. Kine (Shanghai Dance School i koreografkinja Zhong Lu) povo- Sedam mladih igrača, nažalost, nije moglo da se odazove izazovima dom 60-godišnjice Švajcarskog priznavanja Kine kao nezavisne dr- ovog prestižnog plesnog konkursa. I opet još jedno iznenađenje – žave, fotografije koje su na beskrajno čistim lozanskim autobusima prvi put se dogodilo da je među takmičarima bilo više dečaka (38) kružile gradom izazivajući veliku pažnju građana, specijalan događaj nego devojčica (35) ! U svetu igre već godinama vlada mišljenje da je u glavnom šoping centru (Metropole Center) - plesni performans došlo do opasne oseke kada su u pitanju dobri muški igrači. Ovo- koji je kreirao koreograf Igor Pjovano (Igor Piovano), nekadašnji ig- godišnji Prix de Lausanne značajno je ublažio strahove koreografa i rač i balet majstor trupe Morisa Bežara, koji je brojnim građanima ostalih plesnih stručnjaka po tom pitanju. Dečaka, budućih profesio- omogućio direktan uvid u svakodnevni rad igrača, izložba fotografija nalnih igrača, dakle, ima, samo ih treba pronaći i motivisati za plesno velikih formata (11 fotografa) postavljena u centru grada i na glavnim obrazovanje i profesionalnu karijeru, što je, zaključak je mnogih, mostovima koja je prikazala aspekte ponašanja i rada mladih igrača iza imperativna obaveza baletskih škola širom sveta i na tom važnom scene, tokom časova, emocije pre izlaska pred žiri i izuzetnost njihovih poslu one moraju sarađivati. nastupa, video blog i – promena predsednika takmičenja.

(140) Orchestra 51-53 JEAN - BERNARD SIEBER

Cristian Emanuel Amuchastegui

Takmičenje Prix de Lausanne osnovano je 1973. godine. Us- reći da je konkurs Prix de Lausanne tokom godina transfor- tanovljeno kao godišnja internacionalna manifestacija, svoj macija postao specifična plesna institucija na koju ne liči ni cilj od osnivanja nije promenilo – pronaći, promovisati i po- jedna druga na svetu, jedinstvena platforma (možda plesna držati najfinije mlade talentovane igrače sveta i tako osigura- berza?) za otkrivanje novih, mladih igrača koja grad Lozanu ti kontinuitet i budućnost umetničke igre u svim njenim vi- svake godine čini svetskom prestonicom mladih talenata. dovima. Za Prix de Lausanne podjednako je važno i kon- Zbog svega toga nikoga nije previše iznenadila činjenica da stantno unapređivanje nivoa plesnog obrazovanja bez odva- će se ove godine sa mesta predsednika povući Čarls Gebart janja (po kvalitetu ili važnosti) baletske umetnosti od savre- (Charles Gebhard), a da će za novog predsednika biti ime- mene igre i obrnuto. Preko 60 svetskih najprestižnijih balet- novana gospođa Bet Krasna (Beth Krasna), do tada član Bor- skih škola i kompanija zbog toga su partneri Prix de Lau- da fondacija i predsednik Finansijskog komiteta. sanne i snažno podržavaju takmičenje. Skoro da bi se moglo

Orchestra 51-53 (141) JEAN - BERNARD SIEBER

Lewis Turner

Možda je baš zbog toga sada idealna prilika da naglasim da sam Apsolutno moram da se snažno usprotivim takvom mišljenju iz- tokom 12 godina aktivnog i ličnog prisustvovanja takmičenju noseći samo jednan argument – ni jedno baletsko takmičenje od sarađivala sa čak 3 predsednika i da nijedan od njih nikada nije poslednje dekade 20. veka ne želi da proizvodi zvezde. Taj težak pohađao nastavu baleta. Za naš srpski mentalitet i uvreženo shva- „posao“ prepušten je plesnim trupama i kompanijama različitih tanje da samo baletski umetnici mogu biti na čelu baletskih mani- umetničkih profila, a u tom smislu, najzaslužniji za „proizvodnju“ festacija to je, sigurna sam, podatak za nevericu. Međutim, umet- novih plesnih zvezda su – koreografi. Jer u situaciji kada je plesna, ničko rukovođenje Prix de Lausanne prepušta svom Umetničkom a najviše baletska umetnost u krizi, jedna lasta (zvezda) ne čini savetu i njegovom predsedniku koji su svi iz redova umetnika. Taj proleće, ali fundus novih, mladih, zdravih, odlično obrazovanih, Savet tesno sarađuje sa predsednikom i generalnim sekretarom poletnih, posvećenih, radosnih, znanja i novih iskustava željnih, na (Patricia Leroy koja,takođe,nema ni dana baletskog obrazovanja), težak rad spremnih igrača možda može da od zaborava sačuva pre a sve sa zajedničkim ciljem – da svake godine takmičenje bude svega baletsku umetnost, ali i ostale, po estetici i tehnici izvođenja besprekorno organizovano i da se za to obezbedi dovoljna, ne baš različite vidove umetničke igre, prenese je u svom njenom znača- mala finansijska podrška. Na osnovu iskustva stečenog u Lozani, ju i sjaju u 21. vek i omogući razvoj novih, svežih plesnih tenden- slobodno mogu da zaključim da su i malobrojnim srpskim ple- cija i tehnika. Takmičenje Prix de Lausanne odavno je definisalo snim manifestacijama i institucijama preko potrebni finansijski i sopstvenu umetničku misiju, a najveći svetski plesni stručnjaci i marketing menadžeri i to na liderskim pozicijama, a ne samo umetnici su je prepoznali, pa svoje znanje i iskustvo iz godine u neosporno ugledni srpski baletski umetnici. Možda bi nam tada godinu ugrađuju u nju. Cigla, po cigla – palata. Naše plesne „gra- baš krenulo... đevine“ godinama se krune, urušavaju, uporno i inadžijski tapka- Orchestra godinama detaljno izveštava o svim aspektima, dometi- mo u mestu u vremenu koje je odavno ostalo iza nas. Neko već ma i unapređenjima takmičenja Prix de Lausanne, pa je svako jednom mora jasno i glasno da kaže – sve što nam je bilo zlatno, detaljisanje sada izlišno. Bez ikakvog je smisla ponovo ukazivati na odavno više nije, a kopče sa savremenim plesnim tendencijama činjenicu da opet dugo nemamo našeg predstavnika na takmiče- nikako da trajno i sistematski prikopčamo, svi, zajedno, i umetni- nju (sem Orchestre), niti kandidata, a ni neku osobu koja bi bila ci i baletske škole i državne i gradske institucije kulture i svi oni član žirija ili nekog drugog organizacionog tela. koji imaju para i mogu da finansijski podrže oporavak srpske Čula sam skoro da naši plesni stručnjaci ne poštuju baš previše umetničke igre. takmičenje Prix de Lausanne jer, zamislite, ne proizvodi zvezde...!?

Alexandra Valavanis

(142) Orchestra 51-53 Gospođa Doris Leuthard, predsednik Švajcarske konfederacije, napisala je u katalogu takmičenja: Prix de Lausanne stvara nove mogućnosti mladim igračima, ono im služi i daje preduslove da svom snu priđu za korak bliže. Posebno u vremenu ekonomske krize, mi svi, političari, biznis- meni, plesne asocijacije i profesionalne organizacije moramo sačuvati te preduslove i ponuditi ih mladim igračim sveta. U tom smislu Prix de Lausanne je pouzdan partner koji se mora poštovati. Neka što više kandidata ove godine uspe u tom velikom skoku. JEAN - BERNARD SIEBER Orchestra 51-53 (143) Pogled u nepoznato: Knjige o Igri

Milica Zajecv Igra slikana rečju

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije. Beograd 792.82/83(497.11)“1960/2007“(081)

ZAJCEV, Milica, 1934 – Igra slikana rečju : igračka hronika događaja na baletskoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu (1960 – 2007) / Milica Zajcev. – Beograd : Narodno pozorište, 2010 (Beograd : Altera). – 328 str. : ilustr. : 24 cm. – (Edicija iz istorije Narodnog pozorišta u Beogradu) Autorova slika. – Tiraž 500. – Str. 5-7: Terpsihori u čast / Mirjana Zdravković. Beleška o autorki: str. 326-327. – Registri. ISBN 978-86-6007-034-2 Balet – Scensko izvođanje – Beograd –1960-2007 COBISS. SR-ID 173884940

Nela Antonović Elektronska knjiga 25

CIP- elektronska forma bez cip-a

ANTONOVIĆ, Nela

Elektronska knjiga 25: Povodom 25 godina rada Nele Antonović, posle publikovanih iskustava u knjigama Mimart godovi (2000.) i Fenomenologija pokretom (2004.) promovisana je e-knjiga 25 koja se bavi kritičkim presekom rada MIMART. Prednost elektronske forme je laka dostupnost (zbog savremene tehnologije), ekonomičnost (manje košta priprema), a e-knjiga je i besplatna (naručite je na mejl [email protected]), ekološka je (ne secimo drveće!) i važna za samosvesnost koju ne možete postići čitanjem sa ekrana dok ne napišete svoju knjigu.

Mirjana Zdravković Telo sanja

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 793.3

ZDRAVKOVIĆ, Mirjana 1937- Telo sanja : izabrane kritike i eseji o umetnosti igre / Mirjana Zdravković.- Vršac : KOV – Književna opština Vršac, 2010 (Vršac : Tuli). – 343 str. ; 21 cm. – (Biblioteka KOV)

Tiraž : 500. – Napomena i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-7497-176-5 Igra COBISS.SR-ID 173566988Knjiga Telo sanja prodaje se u Beogradu u knjižarama: Stubovi kulture (Trg Republike), Beopolis (kod Politike), Inicijal (kod ulaza u SANU) i „Aleksandar Belić“ (kod Kolarca).

(144) Orchestra 51-53 , =& .( ; ; 4 2 'K (9 4 ! 1 ' ! + ),-./0"*(