Kako Je Avangarda Posetila Novi
Total Page:16
File Type:pdf, Size:1020Kb
Kako je avangarda posetila Novi Sad: časopis Út i prva (i jedina) dadaistička matineja Avangardni pokreti i strujanja na kulturnoj i pre svega književnoj sceni Novoga Sada, tokom 20. veka, javili su se u dva navrata. Najpre je to bilo dvadesetih godina prošlog veka, u tzv. „deceniji avangarde“, koju su premrežili mnogobrojni i raznovrsni –izmi, a potom na prelomu šezdesetih i sedamdesetih godina u obliku „novih umetničkih praksa“, kao deo političkih, društvenih i kulturnih previranja koja su zahvatila ceo svet. U oba slučaja radilo se o neformalnim grupama mladih umetnika čije poetike, odstupajući i oponirajući dominantnoj književnoj matrici, zastupaju novo shvatanje smisla i misije umetnosti i stoga ostaju na margini kulturne i umetničke scene. U prvoj polovini veka nove poetike i novi modeli umetničkog delovanja stigli su sa talasom emigracije mađarskih intelektualaca i umetnika, mimo avangardnih grupa koje su već delovale u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, mada su s njima, u najboljoj tradiciji avangardnog aktivizma, odmah uspostavili saradnju. S druge strane, šezdesetih godina, potreba za raskidom sa aktuelnim umetničkim obrascima razvila se spontano i autohtono među mladim novosadskim umetnicima, doduše ne bez veze sa događajima na svetskoj kulturnoj sceni i umetničkom scenom u drugim delovima zemlje. U oba slučaja radilo se o nevelikim grupama i o relativno kratkom vremenskom periodu njihovog delovanja, svega nekoliko godina, koje su se ugasile ili zaćutale bilo zbog promene političkih okolnosti ili zbog oštrine političke reakcije, koje su ove umetnike naterale da se povuku u druge, stvarne ili fiktivne prostore. Krajem Prvog svetskog rata raspala se Austro-ugarska monarhija i mirovnim ugovorima kojima su stvorene nove nacionalne države prekrojena je geografska karta ovog dela Evrope. Upravo stoga, a i pod ozračjem Oktobarske revolucije u Rusiji, društvena i politička previranja nastavila su se i nakon završetka rata, pre svega u Mađarskoj, koja je izgubila svoj politički status i značajan deo svoje teritorije. Nakon poraza i propasti Mađarske 1 Sovjetske Republike (1919) velik deo levo nastrojenih intelektualaca i umetnika emigrira u Beč, a potom, dve godine kasnije (1921), nakon pada šestodnevne Baranjsko-bajske srpsko mađarske republike, nov talas emigranata stiže iz Pečuja u različite gradove Vojvodine, pre svega u Suboticu i u Novi Sad. Sa pečujskom emigracijom u svoj stari zavičaj a u novu državu vraćaju se Vojvođani Zoltan Čuka, Janoš Čuka (Aranjmuveš Janoš Lajoš), Mikeš Floriš, Arpad Lang (Žarko Plamenac), slikari Petar Dobrović i Janoš Lenkei. Iz drugih krajeva stižu Šandor Harasti, Ištvan Tomaš Kraus, Lajoš Fekete, Geza Hodi i mnogi drugi. Svi oni će postati saradanici nekih od postojećih listova koji izlaze u Vojvodini kroz koje će predstaviti svoju avangardnu opredeljenost (npr. Hírlap / Vesnik) i Bácsmegyei napló / Bačkožupanijski dnevnik), ali će osnovati i svoje sopstvene (Út / Put, Renaissance, Fáklya / Baklja i drugi). Upravo su pesnici i publicisti pristigli iz Pečuja bili osnivači avangardnog časopisa Út koji u periodu od 1922. do 1925. izlazi u Novom Sadu. Glavni urednik je Zoltan Čuka, ekspresionistički aktivista, pesnik i prevodilac potekao iz kruga oko Lajoša Kašaka, pesnika, esejiste, slikara i teoretičara, koji je bio centralna ličnost mađarske avangarde i osnivač dva najznačajnja aktivistička i avangardna časopisa, Tett (Delo) i Ma ( Danas), koji su obeležila kulturni život u Budimpešti tokom ratnih godina. 2 Naslovne strane časopisa Út br. 2/1922 sa linorezom Mihaila S. Petrova „Mostovi i putevi“ Zamenik urednika bio je Zoltan Ember a za uređivanje je odgovarao Velislav Spasić. Sedište časopisa nalazilo se u Futoškoj ulici br. 57 a štampan je u štampariji Supek, Jovanović i Bogdanov. Iako je najavljen kao mesečnik, ovaj časopis, kao i većina avangardnih časopisa, usled nedovoljne materijalne potpore izlazi neredovno. U Biblioteci Matice srpske sačuvana su svega 4 broja: brojevi 1 i 2 iz 1922. godine, broj 1 iz 1924. i broj 1 iz 1925. Osim toga u literaturi se mogu naći izveštaji o sadržajima broja 3 iz 1922. i broja 1 iz 1923. Časopisi su, uz manifeste i programe, igrali jednu od ključnih uloga u širenju avangardnih ideja. Oko njih se formiraju umetničke grupe, organizuju polemičke tribine te 3 tako postaju neka vrsta slobodnih zona u kojima se afirmišu nove umetničke i književne prakse. Avangardni projekat istupa protiv tradicije i vladajućih kanona u umetnosti, kao i protiv ustrojstva građanskog društva i njegovih vrednosti. Stoga se u avangardnim programima i manifestima, na različite načine, više ili manje dosledno, uvek povezuju društvena i umetnička revolucija i stoga je i aktivizam njihova bitna i nezaobilazna komponenta. Zastupnici avangarde zalažu se za antimilitarizam, internacionalizam i brisanje nacionalnih, državnih i jezičkih granica. Države, jezici, razlika u pogledima nisu predstavljali prepreke za saradnju. Otuda časopisi postaju sredstvo širenja avangardnih ideja koje uvek nadilaze lokalne okvire. Ne samo da se uzajamno prevode i objavljuju tekstovi autora različitih avangardnih provenijencija, nego se časopisi i pokreti uzajamno predstavljaju, podržavaju i reklamiraju. Kroz razmenu ideja i saradnju stvarala se neka vrsta mreže koja je povezivala različita središta ali i udaljene punkotove sa ciljem sve opsežnijeg razvijanja i afirmisanja avangardnog aktivizma u sprezi sa novom koncepcijom umetnosti. 4 Časopis Út br. 1/1922: reklame za časopise Ma, Zenit i Putevi Avangardni časopisi objavljuju se mahom u malom titažu, neredovno izlaze i retko traju dugo. Ali sa druge strane, zahvaljujući razvoju tipografije, inovativnom i kreativnom grafičkom uređivanju, oni potpuno menjaju uobičajeni vizuelni standard književnih časopisa. U tome se izdvajaju dadaistički časopisi koji su, insistirajući na krajnje nekonvencionalnom vizuelnom oblikovanju, već sami po sebi predstavljali umetnička dela. 5 Časopis Út br. 2/1922, str. 10 Tako i novosadski časopis Út, iako ne spektakularan poput nekih dadaističkih revija, u svom skromnom obliku vodi računa o grafičkom dizajnu svakog izdanja. Menjaju se naslovne strane, a na njima i unutar časopisa objavljuju se radovi poetički srodnih vizuelnih umetnika, Mihaila S. Petrova (linorez „Mostovi i putevi“ na naslovnoj strani drugog broja časopisa), Zoltana Embera, Save Šumanovića, Georga Grosa i Molnara Farkaša, koji je i autor grafičkog rešenja imena časopisa kako se pojavljuje na naslovnim stranama. Takođe, tekstovi se štampaju različitim fontovima, a kroz raspored teksta na stranici papira i manipulaciju slovima različitih veličina postaju dinamični i svojim grafičkim izgledom saučestvuju u samom značenju. 6 Časopis Út br. 2/1922: pesme Dragana Alesića i Milana Dedinca na srpskom jeziku Prvobitna i osnovna orijentacija časopisa Út bila je aktivističko ekspresionistička. Út je pokušao da uspostavi aktivističku praksu po uzoru na aktivizam Kašakovog časopisa Ma u godinama rata u Budimpešti. Već u drugom broju objavljeno je pismo Lajosa Kašaka u kojem se obraća ljudima okupljenim oko časopisa Út sa „Prijatelji“, objašnjavajući da takoreći nikada nije upotrebio ovaj način oslovljavanja zato što gotovo nikada nije ni sreo ljude s kojima oseća toliko zajedništvo kao sa umetnicima koji deluju u ovom časopisu. Svoje pismo Kašak završava u povišenom tonu: „Nekolicina mladih ljudi, pored nekolicine mladih ljudi Sa novim snagama u umetnosti, kao u jedinoj realnoj, jer vlastitoj formi života. Bez verske, nacionalne i političke podjarmljenosti. Bez estetičkih fraza. Bez presvlačenja tradicije. Pa ipak sa verom, i sa svesnom i pobunjeničkom ljudskošću u svetu propalom u ledene trapove i buđave dućane.“ Slični aktivistički tonovi izrečeni sa velikim žarom i izuzetnom otvorenošću odzvanjaju i u programu objavljenom u prvom broju časopisa u autorstvu Zoltana Čuke. „Svoj put nećemo okovati obručima krutih paragrafa, Nećemo ostati zaglibljeni među liciterskim srcima prošlosti i nećemo kreštati o prolećnim raspoloženjima. Mi dajemo umetnost: 7 kristalizaciju života! Dajemo sebe, čoveka! Ne slažemo se sa žderačima dogmi, sa onima koji čoveka sabijaju u vere i partije. Nemamo ništa sa ljudima jučerašnjice, niti sa onima koji iz dućana današnjice urlaju po revoluciji. Nismo plaćeni sveštenici ni jedne crkve, ni jedne partije. Mi pružamo novu veru, nov pogled na svet, ali ne i pravila. Prilaze našem putu ne zaprečavamo šarenim rampama: svakom u čoveka izraslom umetniku vrata su ka našem putu otvorena. Ne dižemo halabuku bubnjevima i trumbetama najavljujući novi pravac, jer prema našem uverenju umetnost je oduvek imala samo jedan pravac, onaj koji je pokazivao život. Mi se ne bavimo politikom! Politika je uvek bila samo lestvica pojedinaca da se uzdignu iznad masa, a ne da izrastu iz mase! U životu nema fiksnih stagnacija. Postoje samo neprestane promene, postoji samo razvoj! Nećemo se zaustaviti! TRAŽIMO!!! ŽIVIMO!!! Hoćemo da povedemo ljude od larpurlartističkih umetnosti, i od epigona, prema životnim, jer iz života izraslim, krvavo ozbiljnim, ali ŽIVIM i, baš bog toga, RADOSTIMA ZASIĆENIM umetnostima. Naši saborci nisu boemski nastrojeni slikari i pesnici koji se čekaju i prenemažu po barovima i šambr-separeima, nego ljudi koji su se formirali na ozbiljnim putevima stvarnog života, boreći se za potpunijeg ćoveka i koji svet osećaju u sebi! Nisu to gospodstvujući salonski komunisti u crnim frakovima, nego ljudi koji dižu mostove između obala koje se dozivaju! Mi širimo ruke u zagrljaj svim ljudima koji hoće da vole, da veruju i da žive! Prilazimo im rečima ljubavi, jer