УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

ФИЛОЛОГ ЧАСОПИС ЗА ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ PHILOLOGIST JOURNAL OF LANGUAGE, LITERARY AND CULTURAL STUDIES

V/2012 ФИЛОЛОГ

Издавач Универзитет у Бањој Луци Publisher Филолошки факултет

Главни уредник Младенко Саџак General Editor

Одговорни уредник Саша Шмуља Editor-in-chief

Редакција Terry Eagleton Editorial Board Татјана Бијелић Andy Mousley Ross Posnock Дијана Црњак Радана Лукајић Danilo Capasso Кристина Мирнић Петар Пенда

Рецензенти Адиса Имамовић Reviewers Александра Батрићевић Никчевић Александра Саржоска Биљана Бабић Бранислава Дилпарић Божица Јовић Вања Станишић Жељка Бабић Ивана Трбојевић Јелена Марковић Јелица Стојановић Катарина Расулић Маја Мандић Марија Кнежевић Милоје Ђорђевић Мирјана Влајисављевић Nick Ceramella Предраг Дилпарић Радица Никодиновска Радмило Маројевић Ранко Поповић Сања Мацура Татјана Марјановић Francesca Righetti

Лектори Тања Булатовић Proofreading Данијел Дојчиновић

Секретар редакције Андреја Марић Editorial Board Secretary

Припрема за штампу Ведран Чичић Prepress

Штампа Art-print, Бања Лука Print

Тираж 500 Circulation

Рјешењем Министарства просвјете и културе Републике Српске бр. 07.030-053-160-7/10, од 20. 04. 2010. године, 2 „Филолог” Бања Лука уписан је у Регистар јавних гласила под редним бројем 593. САДРЖАЈ

Ријеч уредника ...... 11

КЊИЖЕВНОСТ

Vesna Lopičić ’Preduga priča’ aproprijacije: Bet Brent i postkolonijalni feminizam u Kanadi ...... 15

Драган Хамовић Данојлић и Дучић – неке заједничке црте постсимболистичког израза ...... 23

Jelena Pilipović Epiphany. A Portrait of the Artist as a Young Man in the light of Homer’s and Ovid’s poems ...... 28

Jacob Lewis The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame ...... 37

Aleksandra V. Jovanović “Trace” in Narration ...... 49

Жељка В. Пржуљ Винаверов однос према књижевној критици (Јован Скерлић и Богдан Поповић) ...... 58

Tijana Parezanović Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman ...... 67

Biljana Vlašković Criticism of Colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island ...... 78

Dejan D. Milutinović Detektivski žanr i književni pravci ...... 88

Dilek İnan Colm Tóibín’s Brooklyn: Caught between Home and Exile ...... 96

Zorana Kovačević L’Adelchi di Alessandro Manzoni ...... 105

Milan Živković Sluškinjina priča Margaret Atvud: feministički pristup jeziku distopije ...... 114

3 ЈЕЗИК

Радмило Маројевић Олег Николајевич Трубачов и словенска етимологија топонима Врбас ...... 127

Božinka Petronijević Deverbative Adjekive – skalierbar oder nicht? Eine Untersuchung am Beispiel des Serbischen und des Deutschen...... 136

Vladimir Ž. Jovanović Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa ...... 146

Биљана С. Самарџић Ортографске одлике књига Горажданске штампарије (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу) ...... 159

Aleksandra Blatešić Nulti član u italijanskim poslovicama ...... 170

Виолета Џонић Властите именице као лакуне на плану руског језика и проблем њиховог превођења на српски језик ...... 177

Daniela Matić Zamjenice u hrvatskim političkim govorima ...... 187

Ivana Miškeljin Infi nitival complements in Serbian - A generative approach ...... 199

Данијел Дојчиновић Примјери развоја алонима у српском језику (прилог српској ономастици) ...... 210

Михајло Фејса Русински језик у Републици Србији / Војводини ...... 217

Миливој Алановић Субјекатски локатив: класификационе недоумице ...... 224

Милош Тасић и Душан Стаменковић Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици ...... 234

Сања Радановић Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека ...... 248

Violeta Stojičić Sintagma i strukturna svojstva kolokacija ...... 260

Milica Bogdanović 4 Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika ...... 269 Biljana Babić Napomene o prezimenima italijanskog porijekla u banjalučkoj regiji ...... 285

ИНТЕРВЈУ

Nicholas Royle Theorizing theory or the future of theory (Interview conducted by Petar Penda) ...... 293

ПРЕВОД

Валтер Бенјамин Уметничко дело у доба механичке репродукције (са енглеског превела Светлана Митић) ...... 301

ПРИКАЗИ

Предраг Дилпарић Писмо и култура памћења ...... 325

Petar Penda Kontekstualizacija književnoteorijskog stvaralaštva T. S. Eliota ...... 331

Зорица Никитовић Научна истина изнад политичких кривотворења ...... 334

Svetlana Kalezić Radonjić New Radiation ...... 339

Валентина Милекић Двостабла истина ...... 343

Vanja Vukićević Garić U susret neuhvatljivom, bliskom liku Drugog ...... 349

Adrianna Simone From Margin to Center: Reading and Analyzing Hybrid Narratives ...... 354

Саша Шмуља Компаратистика сродних књижевности ...... 360

Биографије аутора ...... 367

Упутство за ауторе ...... 380

5 6 CONTENTS

Editor’s note ...... 11

LITERATURE

Vesna Lopičić “A long story” of appropriation: Beth Brant and postcolonial feminism in Canada ...... 15

Dragan Hamović Danojlić and Dučić – some common traits of post-symbolist expression ...... 23

Jelena Pilipović Epiphany. A Portrait of the Artist as a Young Man in the light of Homer’s and Ovid’s poems ...... 28

Jacob Lewis The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame ...... 37

Aleksandra V. Jovanović “Trace” in narration ...... 49

Željka V. Pržulj Vinaver’s approach to literary criticism (Jovan Skerlić and Bogdan Popović) ...... 58

Tijana Parezanović Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman ...... 67

Biljana Vlašković Criticism of colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island ...... 78

Dejan D. Milutinović Detective story genre and literary movements ...... 88

Dilek İnan Colm Tóibín’s Brooklyn: Caught between Home and Exile ...... 96

Zorana Kovačević L’Adelchi by Alessandro Manzoni ...... 105

Milan Živković Margaret Atwood’s A Handmaid’s Tale: Feminist approach to the language of dystopia ...... 114

7 LANGUAGE

Radmilo Marojević Oleg Nikolaevich Trubachov and Slavic etymology of the toponym Vrbas ...... 127

Božinka Petronijević Deverbative adjectives in Serbian and German language – possibility of comparison ...... 136

Vladimir Ž. Jovanović A contrastive analysis of English adjectival compounds and their equivalents in Serbian: corpus analysis ...... 146

Biljana S. Samardžić The orthographic features of the books of Goražde printing-house (labeling of compounds: ja, je, ju, jo, lja, nja, lje, nje, lju) ...... 159

Aleksandra Blatešić Zero article in Italian proverbs ...... 170

Violeta Džonić Proper nouns as lacunas in Russian and their translation in Serbian ...... 177

Daniela Matić Pronouns in Croatian political speeches ...... 187

Ivana Miškeljin Infi nitival complements in Serbian - A generative approach ...... 199

Danijel Dojčinović Some examples of development of allonyms within the Serbian language (Contribution to Serbian onomastics) ...... 210

Mihajlo Fejsa The Ruthenian language in the Republic of Serbia / Vojvodina ...... 217

Milivoj Alanović Locative subject: classifi cation and ambiguities ...... 224

Miloš Tasić i Dušan Stamenković The relation between metaphor and context in cognitive linguistic literature ...... 234

Sanja Radanović Grammar in textbooks of the German language from the end of the 19th and beginning of the 21st century ...... 248

Violeta Stojičić Syntagm and structural properties of collocations ...... 260

Milica Bogdanović 8 An analysis of semantic adaptation of economic anglicisms in Serbian language ..... 269 Biljana Babić Annotations on family names of Italian origin in the Banja Luka region ...... 285

INTERVIEW

Nicholas Royle Theorizing theory or the future of theory (Interview conducted by Petar Penda) ...... 291

TRANSLATION

Walter Benjamin The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction (translated by Svetlana Mitić) ...... 301

REVIEWS

Predrag Dilparić Literacy and the culture of remembrance ...... 325

Petar Penda Contextualisation of T. S. Eliot’s literary and theoretical works ...... 331

Zorica Nikitović Scientifi c truth above political forgeries ...... 334

Svetlana Kalezić Radonjić New Radiation ...... 339

Valentina Milekić Double truth ...... 343

Vanja Vukićević Garić Meeting the elusive, close character of Other ...... 349

Adrianna Simone From Margin to Center: Reading and Analyzing Hybrid Narratives ...... 354

Saša Šmulja Comparative study of corresponding literatures ...... 360

Biographies ...... 367

Instructions for Autors ...... 380

9 10 РИЈЕЧ УРЕДНИКА

ахваљујући великом броју квалитетних радова, пети број часописа Филолог појављује се као обимна публикација која садржи методолошки актуелне и те- Зматски разноврсне научне радове. Као и у ранијим бројевима, концепција и структура часописа у много чему су одраз структуре нашег матичног факултета, прије свега у погледу студијских области и филолошких дисциплина које се на њему проучавају. Бројни англистички прилози баве се постколонијалном и феми- нистичком критиком, феноменом егзила у књижевности, уз неке радове који се баве класицима, Чосеровим, Шекспировим и Шоовим дјелом итд. Нешто мање србистичких прилога посвећено је истраживању постсимболистичких израза српске књижевности, као и неких аспеката српске књижевне критике, док се међу језичким прилозима издвајају текстови из славистике и ономастике. Исто тако, своје мјесто у овом броју Филолога нашли су прилози из области лингвистике, за- тим италијанског језика и књижевности, германистике, опште књижевности, теорије књижевности и компаратистике. Доносимо и интервју с Николасом Ројлом, професором енглеске књижевности и теорије књижевности на Универзитету у Са- сексу, као и неколико критичких приказа актуелних књижевнонаучних публикација. За уредништво и сараднике Филолога значајан је и подстицајан извјештај Комисије за категоризацију научних часописа при Министарству науке и технологије Републике Српске, према којем је Филолог сврстан у прву категорију научних часописа. Тиме су вредновани досадашњи напори да се наш часопис већ у првим годинама свог постојања издвоји као једна од водећих публикација фило- лошке периодике у Републици Српској, као и да у наредном периоду стекне своје име и репутацију у ширем регионалном, па и европском контексту. У предстојећем периоду настојаћемо да овај статус Филолога додатно оснажимо, како би часопис и даље градио свој научни углед и подстицао научни потенцијал, како у оквиру ака- демске заједнице којој припада, тако и у контакту са другим академским заједницама с којима одржавамо или тек успостављамо сарадњу. Због тога и даље отворено по- зивамо наше досадашње и наше потенцијалне сараднике да у наредним бројевима својим прилозима допринесу квалитету часописа Филолог. Уредништво ће и даље бити посвећено пређашњим циљевима и настојати да своје задатке обавља струч- но и професионално.

Саша Шмуља

11 ORIGINALNI NAUČNI RAD

12 ORIGINALNI NAUČNI RAD

КЊИЖЕВНОСТ

13 14 ORIGINALNI NAUČNI RAD Vesna Lopičić UDK 821.111(71).09 Univerzitet u Nišu DOI 10.7251/FIL1205015L ’PREDUGA PRIČA’ APROPRIJACIJE: BET BRENT I POSTKOLONIJALNI FEMINIZAM U KANADI

Apstrakt: Koncept postkolonijalizma u odnosu na Kanadu složeniji je nego obično, jer treba da obuhvati tri osnivačka naroda (starosedeoce, Francuze i Engleze) i bar dve rase (crvenu i belu), uz pluralizam etničkih perspektiva mnogobrojnih imigranata (Moss 2003, Hammill 2007). Zvanična politika mozaika kultura treba da omogući kulturnu dekolonizaciju i decentralizaciju u Kanadi. Međutim, dok beli narodi mogu da se stope u homogenu celinu, ma kako heterogeni, i da čine naciju, druge rase ostaju vidljivo različite, omogućavajući postojanje imeprijalnog (belog) centra i udaljene (obojene) margine. Femi- nizam se stoga u postkolonijalnim zemljama ukršta sa nacionalizmom kao subverzivnom aktivnošću usmerenom ka redefi nisanju odnosa moći između margine i centra, a u Kana- di postkolonijalno feminističko pismo kritikuje položaj pripadnica Prvih naroda unutar dekolonizovanog, ali patrijarhalnog i hegemonijsko-korporacijskog društva, generalno netolerantnog prema starosedeocima. Činjenica je da su Indijanke i meleskinje kroz is- toriju Kanade pretrpele višestruku marginalizaciju. Književnica Bet Brent smatra da se situacija ni danas nije bitno promenila. Njen marginalizovan položaj kao žene, meleski nje i lezbejke, koji projektuje na svoje književne likove, pogodan je materijal čije istraživanje može dati odgovor na pitanje kako rod, rasa i klasa funkcionišu u kolonijalnom i postko- lonijalnom diskursu, što je i cilj ovog rada. Ključne reči: Kanada, postkolonijalizam, aproprijacija, feminizam, meleskinje, le- zbejke, Bet Brent.

ri pomenu Kanade, proučavaoci nje- jalne književne studije (Lazarus 2004), Ka- ne književnosti i kulture kao prvu nada se ne nalazi ni u indeksu termina. Do Pasocijaciju najčešće imaju koncept te mere se ova zemlja obično ne povezuje multikulturalizma, koji je neko vreme bio sa ključnim konceptima postkolonijalizma zaštitni znak ove zemlje. Njeno stanovni- (alteritet, aproprijacija, dislokacija, esenci- štvo, poreklom iz više od 200 različitih kul- jalizam, evrocentrizam, hibridnost, limi- turnih i etničkih sredina, opravdava osobe- nalnost, marginalizacija, drugost, subal- nost Kanade kao ofi cijelno prve multikul- ternitet, itd.), prema Aškroftu i drugima turne zemlje. Zbog toga se postkolonijali- (Ashcroft 2000), da urednik Nil Lazarus zam, kao koncept koji podrazumeva ućut- nije našao za shodno ni da je pomene u kivanje višeglasja i oduzimanje prava svima svom vodiču. Koliko je to neopravdano po- koji su isključeni iz struktura moći, obično kazuje i osvrt na trenutno stanje u Kanadi. ne vezuje za Kanadu. Štaviše, u jednom od Mnogo je argumenata za tvrdnju da se u novijih izdanja na temu postkolonijalizma, današnje vreme postkolonijalizma kanad- 15 Kejmbridžovom priručniku za postkoloni- ska privreda nalazi u kolonijalnoj podređe- Vesna Lopičić nosti u odnosu na Sjedinjene Američke novi problem u konceptu ’postkolonijal- Države. Grandić tvrdi da je 2009. godine nog nacionalnog identiteta’ (Kortenaar 73% izvoza otišlo u SAD, a 63% ukupnog 1996: 11), jer podrazumeva da je u fokusu uvoza došlo je iz tog jedinog suseda Kana- jedna nacija, dok Kanada predstavlja za- de. Ako se pogleda u prošlost, ovo bi znači- jednicu bar tri naroda koji su je osnovali lo da se promenio samo lik eksploatatora, (starosedelaca, Francuza i Engleza) i bar jer je Kanada tradicionalno bila izvor siro- dve rase. Ovde treba dodati i pluralizam vina za svoje prve osvajače – Francuze i En- perspektiva mnogobrojnih imigranata, što gleze. Fraj zaključuje da je njegova domo- uz politiku mozaika kultura treba da omo- vina bila i ostala kolonija (Frye 1965: 339), gući kulturnu dekolonizaciju i decentrali- pri čemu se ne može prevideti složenost zaciju. Međutim, dok beli narodi mogu da kolonijalnog koncepta u Kanadi: Englezi se stope u homogenu celinu, ma kako he- su osvojili i podredili Francuze, da bi zapa- terogeni, i da čine naciju, rase ostaju vidlji- li u položaj subordinacije pod snažnim uti- vo različite omogućavajući postojanje im- cajem evropske kulture, a zatim su svi eko- perijalnog (belog) centra i udaljene (obo- nomski i kulturno potpali pod imperijalnu jene) margine. moć Sjedinjenih Američkih Država. Na Neki od najpoznatijih kanadskih au- kraju, ako se problem dvostruke koloniza- tora, kao što je Margaret Etvud, nesvesno cije sagleda do samih početaka osvajanja Kanade, i to ne iz evrocentrične perspekti- su podlegli nacionalizmu u svojim delima. ve već iz ugla starosedelaca, onda postaje Istorija Kanade kod njih počinje sa dola- jasno da su oni pretrpeli višestruku koloni- skom iseljenika iz Evrope i ogromnim pra- zaciju sa svim manifestacijama aproprija- znim prostorima koje oni treba da osmisle cije i marginalizacije. i civilizuju. U Dnevnicima Suzane Mudi Etvudova (1970) upečatljivo prikazuje nat- Pitanju „Da li je Kanada postkoloni- čovečanske napore da se belom rukom ispi- jalna?“ Lora Mos (Moss 2003) posvetila je še taj zeleni list papira i pobedi zeleni kit celu hrestomatiju i na kraju priznala da se koji preti da proguta sluđene imigrante, pri na to pitanje teško može dati jednoznačan čemu se bavi isključivo interakcijom belog odgovor. Ona izvodi analogiju između pro- blema nacionalnog i postkolonijalnog doseljenika i kanadske prirode. Ta priroda identiteta oslanjajući se na čuvenu Njuovu je u njenoj poeziji nenaseljena i bez topo- rečenicu (W. H. New): „Traganje za nacio- grafskih naziva, kao da milioni starosede- nalnim identitetom je Kanadi urođena laca nisu vekovima tu živeli i gradili svoju umetnička forma” (Moss 2003: 101); koja bi civilizaciju, ma kako nehomogenu (Prvi sada mogla da glasi da traganje za postko- narodi, Inuiti, Metiji). Da bi se prevazišao lonijalnim identitetom predstavlja umet- takav pristup književnoj prezentaciji ka- ničku formu svojstvenu Kanadi danas nadske istorije, Bojar (Boire 1987) zagovara (Moss 2003: VII). Fej Hamil je mnogo si- destrukciju koherentne naracije i prihvata- gurnija da je postkolonijalna perspektiva nje diskontinuiteta koji de facto karakteri- relevantna za Kanadu. Ona kaže: „Kanad- še istorijsko nasleđe savremene Kanade. ska preokupacija kategorijama identiteta, Uz to, Margaret Etvud se, recimo, u svom uz njenu složenu istoriju osvajanja, nase- obimnom opusu najčešće bavi položajem ljavanja i kolonizacije, neizbežno navodi žene, a da pritom ni jedan jedini put nije za na čitanje njene književnosti u postkoloni- glavnu junakinju imala ženu neke druge jalnim okvirima, ma koliko ovi faktori čini- rase. Što se tiče pripadnica starosedelačkih li takva tumačenja nezgodnim i izazov- naroda, one nisu dobile čak ni marginalnu nim” (Hammill 2007: 28). Prihvatajući ulogu u njenom opusu, kao da su nepo- 16 značaj tog pitanja, Kortenaar ipak uviđa vratno dislocirane na periferiju socijalnih ’Preduga priča’ aproprijacije: Bet Brent i postkolonijalni feminizam u Kanadi događanja ili izbrisane iz diskursa ženskih nica starosedelačkog porekla (Marija Kem- prava.1 bel [Campbell], Rita Džo [Joe], Dženet Činjenica je da su Indijanke i meleski- Armstrong, Žovet Maršesolt [Marchessa- nje kroz istoriju Kanade pretrpele višestru- ult], Eden Robinson, Eleanor Bras [Brass], ku marginalizaciju. Promenom tradicio- Li Marakl [Maracle], Bet Kathend [Cut- nalnog plemenskog sistema vrednosti pod hand] itd.), među kojima je i Bet Brent uticajem kolonizatora iz Evrope, domoro- [Brant]. Njen položaj kao žene, meleskinje dačka žena je stavljena u podređen položaj i lezbejke, koji projektuje na svoje književ- u odnosu na muškarca, čime je narušena ne likove, pogodan je materijal čije istraži- prvobitna ravnopravnost polova i poštova- vanje može dati odgovor na pitanje kako nje koje je žena uživala u starosedelačkim rod, rasa i klasa funkcionišu u kolonijal- narodima. Prilikom pregovaranja sa belci- nom i postkoloijalnom diskursu. Ako se ma, starosedelačke žene su bile prisutne ali prihvati Bahrino pojašnjenje termina post- nisu imale ni pravo glasa ni pravo da glasno kolonijalizam, prema kome ovaj koncept iskažu svoj stav. Kada je izglasan Zakon o umesto ukazivanja na konkretni i materi- Indijancima, njihove žene nisu bile pravno jalni istorijski događaj opisuje celu drugu priznate kao osobe, a njihov položaj u ple- polovinu 20. veka kao period ispunjen po- menu zavisio je od oca ili muža, koji su sledicama zlatnog doba kolonijalizma, preuzimali njihova društvena i politička označen stavom suprotstavljanja imperija- prava (Voyageur 2000). Sledeći vid margi- lizmu i evrocentrizmu (Bahri 1996), onda nalizacije ogleda se u isključivanju pripad- se procvat aboridžinskog ženskog pisma nica starosedelačkih naroda iz feministič- kog diskursa belih Kanađanki, sa obrazlo- može tretirati kao aspekt postkolonijalnog ženjem da ne treba dozvoliti razvodnjava- ideološkog otpora marginalizovanog se- nje političke borbe uvođenjem potkatego- gmenta kanadskog društva centrima moći rija i mešanjem rasa. Sa pojavom drugog i mehanizmima kontrole. U isto vreme talasa feminizma, u Kanadi se konačno or- kada i Bahrijeva, Gilbertova i Tompkinso- ganizuju i žene iz Prvih naroda i Metiji, nova zaključuju: „Postkolonijalizam nije koje odlučno počinju da govore u svoje naivna teleološka sekvenca koja nasleđuje ime, a protiv rasne, etničke i ekonomske kolonijalizam, već je pre hvatanje u koštac marginalizacije koju trpe. To je bio početak i osporavanje diskursa kolonijalizma, nje- postkolonijalne aprorpijacije engleskog je- govih struktura moći i društvenih hijerar- zika. hija” (Gilbert 1996: 2). Feministički pokret U ovom društvenom i književnom kanadskih Indijanki i meleskinja nastoji da kontekstu2 ne iznenađuje pojava književ- kroz kulturnu produkciju, pored društve- nog angažmana, postane zastupnik intere- 1 Istini za volju, upravo ove godine (2011) Etvudova učestvuje u projektu postavljanja na scenu oper- sa marginalizovanih grupacija koje traže ske predstave o Emili Polini Džonson, prvoj ka- alternativne oblike iskazivanja svojih po- nadskoj književnici starosedelačkog porekla. treba. On se i hronološki i tematski prepli- 2 Nacionalno osvešćenje i potvrda identiteta staro- sedelačkih naroda dokumentovani su kroz njiho- dija ove književnosti objavljena je tek 1990. godi- vu književnost od sedamdesetih godina nadalje. ne, pod nenametljivim naslovom Native literatu- Prvu antologiju književnog stvaralaštva starose- re in Canada: from the oral tradition to the delaca, I am an Indian, objavio je 1969. Kent Gu- present. Iste godine objavljena je i prva zbirka derham [Gooderham], a prvi roman je objavljen tekstova marginalizovanih žena u Kanadi, Telling 1983. (In Search of April Raintree). Napisala ga je it: women and language across cultures, koja je Beatrisa Kalton [Culleton], Meti po poreklu. Poe- usledila posle zbirke posvećene ženskom pismu u zija i kratka priča objavljivana je sporadično i pre Kanadi, In the feminine: women and words, iz toga, a nakon sedamdesetih dolazi do procvata 1983. U ovim zbirkama nalaze se i tekstovi najva- 17 starosedelačke književnosti. Prva književna stu- žnijih aboridžinskih pisaca. Vesna Lopičić će sa postkolonijalnim zaokretom u kritič- starosedeoce desetkovali, dislocirali i sate- koj svesti što pojašnjava Benita Peri: rali u rezervate. Kolonijalnu aproprijaciju zemlje prati i aproprijacija glasa Prvih na- Analiza kolonijalnog diskursa vremenski se po- roda, kojima je uskraćena mogućnost rav- klapa sa institucionalizacijom početkom osamde- nopravnog učešća u formiranju kanadske setih jedne široke platforme istraživačkih pravaca i obuhvata studije roda, feminizam, afroameričke kulture. Usmena književnost kao deo nji- studije, ’etničke’ i studije gej kulture. Svi su ovi hove tradicije potisnuta je pisanom knji- poduhvati zajedno istraživali kako su dominantni ževnošću, a usmeni oblici starosedelačkih sistemi znanja uticali na diskurzivno proterivanje kultura postali su deo komercijalizovanog i institucionalno ugnjetavanje podređenih zajed- folklora koji su strukture novonastale kul- nica i marginalizovanih kulturnih tradicija (Parry ture prisvojile kao svoj reklamni moto. Ma- 2004: 68). ternji jezici ovih naroda utihnuli su pred imperijalnim engleskim. Nakon što im je Ovakvo određivanje postkolonijali- oduzeta prošlost, trebalo je oduzeti i bu- zma omogućava da se feminizam žena sta- dućnost. Za to se pobrinuo sistem interna- rosedelačkog porekla opravdano podvede ta za decu starosedelaca, koja su nasilno pod taj kritički pravac, a pripovetka Bet odvajana od svojih roditelja i smeštana u Brent Preduga priča u radikalnom obliku, neadekvatne objekte i pod nadzor katolič- preko otimanja dece, naglašava kontinui- kih opatica, sa očitim ciljem da se „ubije tet kolonijalne i postkolonijalne prakse Indijanac u njima”. Ogromna smrtnost, aproprijacije u odnosu na žene. kao posledica svih oblika zloupotrebe ove Termin aproprijacija, prema original- nezaštićene dece, dokazuje da je fi zička nom Spurovom tumačenju, odnosi se na eliminacija najefi kasniji oblik dekulturaci- fi zičku uzurpaciju teritorije starosedelač- je. Internati za indijansku decu zatvoreni kih naroda od strane osvajača. Kolonijalni su tek šezdesetih godina 20. veka. diskurs zatim prikazuje tu teritoriju kao svoju, to jest kolonizator govori kao na- Koristeći svoje „pravo na sećanje”, Bet slednik te zemlje koji je sa pravom zapose- Brent se u svojoj priči vraća na period in- da pod izgovorom civilizovanja i uvođenja ternata i opisuje agoniju majke kojoj su reda u društveni, ekonomski i/ili verski ži- oduzeta oba deteta. Ova biološka apropri- vot osvojenog naroda. To je strategija im- jacija kroz odvajanje od majke dovršava se perijalne sile kojom se inkorporira teritori- sistematskim otuđenjem od svoje kulture. ja ili kultura nekog naroda i prikriva, to jest Deca se šišaju, protivno kulturi starosede- maskira osnovni cilj eksploatacije. „Kolo- laca, preoblače, uče engleski i postaju slu- nizujuća mašta uzima zdravo za gotovo da žinčad koja nikada više neće videti svoju zemlja i njeni resursi pripadaju onima koji majku. Kolonijalna aproprijacija je time su najspremniji da ih eksploatišu prema završena, jer je jedan narod ostao bez teri- vrednostima zapadnjačkog komercijalnog torije, kulture, jezika i svoje dece. Institu- i industrijskog sistema” (31). Spur poja- cionalizovano etničko čišćenje, na šta se šnjava: „Kolonijalni diskurs tako premešta svodi ova praksa, nikada nije zvanično osu- locus svoje želje na sam kolonizovani su- đeno, ali bi se moglo proglasiti prevaziđe- bjekat. On prisvaja teritoriju, a u isto vre- nom prošlošću moralno zbunjene imperi- me prisvaja i sredstvo kojim se sam čin pri- je, koja je pogrešnim sredstvima pokušava- svajanja može razumeti” (Spurr 1993: 28). la da asimiluje starosedeoce. Ovakva praksa je značajno preobrazi- Međutim, Bet Brent ne dozvoljava si- la delove severnoameričkog kontinenta stemu da nerešene probleme gurne pod koji je danas Kanada. Teritoriju starosede- tepih prošlosti. Druga junakinja njene pri- laca zaposeli su doseljenici iz Evrope i teh- če jeste takođe majka koja ostaje bez deteta 18 nološki je potpuno transformisali, a same kada se njena ćerka nakon razvoda dode- ’Preduga priča’ aproprijacije: Bet Brent i postkolonijalni feminizam u Kanadi ljuje ocu, jer se majka smatra neadekvat- U odnosu na ovu poziciju, njene dve nom za tu ulogu budući da je lezbejka. Im- junakinje iz Preduge priče predstavljaju plicirana kritika patrijarhalnog sistema dve opcije koje su kroz istoriju bile moguće vrednosti ukazuje na kontinuitet viktimi- za žene starosedelačkog porekla, i to ne zacije žena u drugoj polovini 20. veka, kada samo u Kanadi. Indijanka Eni 1891. godine se Kanada već smatrala jednim od najna- ne nalazi načina da se izbori za svoja prava. prednijih društava. Psihičko stanje kroz Ona ostaje zarobljena u svetu svoje kulture koje ona prolazi identično je ludilu indi- i jedino stiče vizionarsku moć da predvidi janske majke s kraja 19. veka, s tom razli- krvavu budućnost za svoj narod suočen sa kom što njenoj sunarodnici niko nije po- istrebljenjem. Ona ne razume svet uzurpa- mogao da se nosi sa duševnim bolom, dok tora i ne zna engleski jezik, tako da pismo ova majka ima ljubavnicu koja joj pruža koje joj deca šalju na engleskom mora no- neophodnu utehu. Sistem to ne toleriše i siti na tumačenje i tako iz druge ruke do- kažnjava je agonijom koja vodi samouni- znati vesti. Distanciranje u smislu udalje- štenju. nosti od centra moći kod nje je višeznačno, Ova takoreći programska pripovetka jer pored marginalizacije kroz život u re- za stav da marginalost može biti prostor iz zervatu, njoj je uskraćena i komunikacija koga se pruža otpor dominantnom sistemu zbog (uzajamnog) nepoznavanja jezika. Iz vrednosti (bel huks 1990) podržana je reči- tog razloga je njena viktimizacija totalna, ma same Brentove u eseju Iz sebe gledam u tako da usled neopisive isfrustriranosti ona tebe (Brant 1994), u kome objašnjava: ludi. „Kada se koristim jezikom neprijatelja da Druga junakinja, meleskinja Meri, zadržim svoju snagu kao lezbejski pisac 1979. godine traži pomoć pravnog sistema mohikanskog porekla, ja ga koristim kao u zaštiti svojih prava kao majke, što joj za- sopstveni instrument moći u ovoj dugoj, kon deklarativno dozvoljava. Međutim, u dugoj borbi protiv rasizma.” Postkolonijal- praksi je advokat savetuje da bude strpljiva na aproprijacija imperijalnog jezika, usme- dok njenom bivšem suprugu ne dosadi rena ne samo protiv rasne već i seksualne i dvojna uloga oca i majke. Ova situacija ilu- klasne diskriminacije starosedelačkog sta- struje dosluh između patrijarhata i koloni- novništva, predstavlja čin uzurpacije dis- jalizma koji naglašava bel huks. Ona kaže kurzivnih formi za izražavanje suštinski da kada „savremeni kritičari osuđuju im- različitih kulturoloških iskustava, sa ciljem perijalizam belih osvajača ne kritikujući da ona postanu deo dominantnih oblika istovremeno i patrijarhat, to je taktika koja reprezentacije i dopru do najšire čitalačke ide na minimalizovanje određenih načina publike (Ashcroft et al. 2000). Ovaj vid na koje rod određuje specifi čne oblike koje postkolonijalnog otpora kulturnoj hege- ugnjetavanje može poprimiti u nekoj kon- moniji i raznim oblicima nepravde koji iz kretnoj grupi“ (bel hooks 1990: 203). Pored nje proističu postaje moćno oružje u ruka- toga što trpi jer pripada marginalizovanoj ma vrsnog pisca kao što je Brentova. Zlo- etničkoj grupi i ima nizak društvenoeko- stavljana privatno kao žena i društveno nomski položaj, Meri je i žena kojoj se marginalizovana kao meleskinja, ona poči- uskraćuje majčinstvo iz čiste osvetoljubi- nje da piše tek sa 40 godina i tako uspeva vosti ostavljenog muža. Patrijalhalni si- da se iskaže i potvrdi. Po uzoru na bel huks, stem podržava ovu vrstu ugnjetavanja i Bet Brent ne prihvata marginalnost kao dete dodeljuje ocu, iako je on po svojoj mo- prostor deprivacije, već shvata da je to i ralnosti neadekvatan supstitut za majku. prostor za otpor, jer dozvoljava zauzimanje Majci se pak implicitno, te stoga i licemer- radikalnog stava i stvaranje kontrahege- no zamera jedino to što je lezbejka, kao da 19 monijskog diskursa. je to čini neadekvatnom osobom za odga- Vesna Lopičić janje deteta. Beznadežna situacija u kojoj struiše unutar tog diskursa (Spivak) i bori se nalazi i ovu osobu dovodi do ivice ludila, se protiv oduzimanja glasa kroz stereotip- ali ona ipak uspeva da shvati da ima snage sko prikazivanje i ukidanje različitosti. da pruži otpor. U svom eseju Marginalnost Brentova unutar korpusa lezbejskih autora kao prostor za otpor bel huks naglašava da insistira i na različitosti među ženama, to se protiv kolonijalnog diskursa može boriti jest na rodnoj emancipaciji. Uz sve ovo, uo- ne samo upotrebom imperijalnog jezika, bičajeno je i prikazivanje žene kao simbola već i navikama i načinom života (bel hooks naroda/nacije, tako da kontinuitet u vikti- 1994: 341). Tu vrstu marginalnosti osoba ne mizaciji i subordinaciji ženskih likova u želi da izgubi ili da je se odrekne radi života Predugoj priči predstavlja kritiku odnosa bližeg centru. Naprotiv, ako je autentičnost kolonijalne i sada dominantne patrijarhal- osobe locirana u privatnom prostoru, koji ne kapitalističke evro-američke civilizacije strukture moći tretiraju kao marginalan, prema podređenoj eksploatisanoj original- onda integritet ličnosti treba očuvati bore- no matrijarhalnoj kulturi straosedelačkih ći se za svoj prostor. Meri iz Preduge priče naroda u Kanadi. Feminizam se u postko- nema ni obrazovanja ni talenta da se reči- lonijalnim zemljama ukršta sa nacionali- ma suprotstavi ugnjetavanju patrijarhal- zmom kao subverzivnom aktivnošću nog sistema, ali shvata da ima moć da od- usmerenom ka redefi nisanju odnosa moći bije da se preda. Oduzimanje deteta je kao između margine i centra, a postkolonijalno ucena trebalo da je navede da odustane od feminističko pismo kritikuje položaj pri- ljubavi prema svojoj partnerki, da iskorači padnica Prvih naroda unutar dekolonizo- iz pozicije marginalnosti koju je homosek- vanog, ali patrijarhalnog i hegemonijsko- sualnost tada predstavljala i utopi se u do- -korporacijskog društva, generalno netole- minantni sistem vrednosti koji joj oduzi- rantnog prema starosedeocima. Uprkos ma integritet i ličnu sreću. Sam način živo- aktivnostima postkolonijalnih feministki- ta, njena marginalnost, postaje i mesto nja da kroz aproprijaciju imperijalnog jezi- ugnjetavanja i mesto otpora. Meri dostiže ka u Kanadi stvore neku vrstu trećeg pro- punu svest o suštini problema i ne dozvo- stora za nastanak hibridnog identiteta, ta ljava da bude ućutkana i mentalno koloni- preduga priča ostaje na društvenoj i kul- zovana, već odlučuje da bude to što jeste – turnoj periferiji. lezbejka uprkos svemu. Pa ipak, ne treba prevideti šta je Spi- Literatura vak rekla: „Niko nije samo jedno“ (1990: 60). Pored toga što je lezbejka, Meri je i in- 1. Ashcroft, Bill. Gareth Griffi ths and He- dijanska meleskinja, žena, radnica, majka, len Tiffi n (2000). Post-Colonial Studies, baš kao i Bet Brent, koja sebe opisuje upra- The Key Concepts. New York: Routled- vo na taj način – kao „Mohikanku, lezbej- ge. Second edition published 2007. ku, majku, baku, aktivistu i feministu“ 2. Atwood, Margaret (1970). The Journals (Disch). Brentova je previdela u širem kon- of Susanna Moodie. Toronto: Oxford tekstu možda najvažniju ulogu koju ima, a University Press. to je uloga pisca. bel huks je uočila etimo- 3. Bahri, Deepika. “Introduction to Postco- lošku povezanost reči autor i autoritet, i lonial Studies.” Emory University, Fall više puta ponovila značaj pitanja ko govori 1996, internet, dostupno na http://en- i kome se govori. Autor može postati auto- glish.emory.edu/Bahri/Intro.html. ritet koji u dijalogu sa dominantnom kul- (pristupljeno 22. jun 2011) turom govori i margini sa koje potiče i cen- 4. Boire, Gary (1987). “Canadian (Tw)ink: tru koji ga ugnjetava. Feministički pisac Surviving the White-Outs.” Essays on 20 pokazuje kako se položaj subjekta kon- Canadian Writing 35: 1–16. ’Preduga priča’ aproprijacije: Bet Brent i postkolonijalni feminizam u Kanadi 5. Brant, Beth (1994). “From the Inside ted by Russell Ferguson, et al. Cam- Looking at You”, Writing as Witness: bridge, MA: The MIT Press: 341-43. Essay and Talk. Toronto: Women’s Pre- 14. Kortenaar, Neilten (1996). “The Trick ss. of Divining a Postcolonial Canadian 6. Campbell, Maria (1982). Halfb reed. To- Identity: Margaret Laurence between ronto: McClelland and Stuart. Race and Nation”, Canadian Literature 7. Disch, Jackie L. “Beth Brant: Voices 149: 11–33. From the Gaps: University of Minneso- 15. Moss, Laura (2003), Is Canada Postco- ta,” internet, dostupno na http://voi- lonial? Unsettling Canadian Literature, ces.cla.umn.edu/artistpages/bran- Waterloo, Ont.: Wilfred Laurier Uni- tBeth.php (pristupljeno 24. septembra versity Press. 2011). 16. Parry, Benita (2004). “The institutiona- 8. Frye, Northrop (1965). “Conclusion”, lization of postcolonial studies”, The Literary History of Canada, ed. Carl F. Cambridge Companion to Postcolonial Klinck. Toronto: University of Toronto Literary Studies. Ed. Neil Lazarus. Press. Cambridge: Cambridge University Pre- 9. Gilbert, Helen and Joanne Tompkins ss. (1996) . Post-Colonial Drama: Theory, 17. Spivak, Gayatri Chakravorty (1990). Practice, Politics, Routledge. The Post-Colonial Critic: Interviews, 10. Grandich, Peter. “Is the Canadian Eco- Strategies, Dialogues. Ed. Sarah Hara- nomy Weakened by its Southern Nei- sym. London: Routledge. ghbour?” Atlantic Business Magazine, 18. Spurr, David (1993). The Rhetoric of Vol 22, Issue 1 January 7th, 2011 (p. 18). Empire: Colonial Discourse in Journali- 11. Hammill, Faye (2007). Canadian Lite- sm, Travel Writing, and Imperial Admi- rature. Edinburgh: Edinburgh Univer- nistration. Durham and London: Duke sity Press. University Press. 12. hooks, bell (1994). Outlaw Culture: Re- 19. Voyageur, Cora J. (2000) “Contempo- sisting Representations. New York: Ro- rary Aboriginal Women in Canada.” Vi- utledge. sions of the Heart: Canadian Aboriginal 13. hooks, bell (1990). “Marginality as Site Issues. 2nd ed. Eds. David Long and of Resistance”, Out There: Marginaliza- Olive P.Harcourt Canada. tion and Contemporary Cultures. Edi-

“A LONG STORY” OF APPROPRIATION: BETH BRANT AND POSTCOLONIAL FEMINISM IN CANADA

Summary

The concept of postcolonialism with regard to Canada seems to be more complex than in other cultures because it needs to in- clude the three founding nations (First Nations People, the French and the English), and at least two races (red and white) with a variety of ethnic perspectives of numerous immigrants (Moss 2003, Hammill 2007). The offi cial cultural mosaic policy was designed to lead to cultural decolonization and decentrali- zation in Canada. However, while white people, however hete- rogeneous, can merge into a homogenous nation, other races remain visibly diff erent, which allows for the existence of the 21 Vesna Lopičić imperial (white) center and the distant (colored) margin. For this reason, feminism in postcolonial countries overlaps with nationalism as a subversive activity aiming at a redefi nition of the power relations between the margin and the center, while in Canada particularly the postcolonial feminist writing criticizes the position of the First Nations women within the decolonized but still dominantly patriarchal and hegemonic corporate soci- ety generally intolerant towards the indigenous population. Multiple marginalization of native Indian and Métis women is a historic fact in Canada. The author, Beth Brant, believes the si- tuation basically remains the same to this day. Her own margi- nalized position of woman, Métis, and lesbian, which she pro- jects onto her female characters, off ers itself as material for re- search to answer the question as to how gender, race, and class function in a colonial and postcolonial discourse, which is also the aim of this paper.

[email protected]

22 О Драган Хамовић UDK 821.163.41.09 Институт за књижевност и уметност, Београд1 DOI 10.7251/FIL1205023H ДАНОЈЛИЋ И ДУЧИЋ НЕКЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ЦРТЕ ПОСТСИМБОЛИСТИЧКОГ ИЗРАЗА

Апстракт: У раду се бавимо додирним поетичким тачкама позне поезије Дучићеве са поезијом Милована Данојлића, од збирке Чистине и касније, полазећи од Данојлићевих увида из есеја Записи о Дучићу. Кључне речи: Милован Данојлић, Јован Дучић, лирски опис, постсимболизам.

ишући есеј1 о Јовану Дучићу с или замире у распли нутости“ (Данојлић краја седамдесетих година про- 2007 : 76). Пшлог века – иначе, међу Насупрот томе, разматрање Дучи- најбољим текстовима о Дучићу уопште ће вих песама почеће констатацијом да написаним – Милован Даној лић кнеза „пажњу нај више привлачи оно што је српских песника пореди са Јејтсом, чију тачно запажено“ (Данојлић 2007 : 79). је поезију обилно преводио: „И један и Тумач развија похвалу „тачном опису“ у други су показали да се од Требиња, од- коментарима успелих Дучићевих оства- носно од Слајгоа, до света, може рења, поготово оних из циклуса Сунча- напредо вати само цртом беспоштедног не песме: „Виђење је добило драматичну самопо рицања.“ Када пе сник пово дом јас ноћу“, истиче песник што је на почет- других изриче овакве тврде судове, зна- ку свога јавног наступа опомињао да су чи да их нај дубље дели. Прибегава овде јасне песме опасне (Данојлић 1957 : 68); и наста вља: „Појединости су изврсно уо- Данојлић и заоштреној оцени наше кул- чене, од њих су изну ђена неочекивана, туре, па и себе самог као њене активне високо осмиш љена значења. Као да је чес тице: „Преко Француза, ми смо, дуго, довољно загледати се оштро према било с променљивом срећом, поку шавали да којем пределу или појави, да би нам дођемо до себе. У Дучи ћевом стиху, по- Природа, истом, понудила кључ, пону- ред усвајања александринца, тај би се дила кључ за његово разумевање“ (Да- утицај огледао у тежњи ка строжем нојлић 2007 : 68). Ово пише на примеру регулисању реченице.“ Песник поенти- великог претходника коме се покајно ра општом дијаг нозом, као да уједно враћа пес ник што је пре тога испе вао има на уму и неже љену страну сопстве- збирку Чистине (1973), и у њима песме них раних сти хова: „Наша је болест бо- „Да разазнаш та тако видна, ал недоку- лест источња чка. Њено је име свео- чива места“, „Балада о древним речима“, бухватност која се губи у неодре ђености, „Светиљци“, „Шума. Шу шањ“, у којима примењује управо такву песничку 1 Рад је настао у оквиру пројекта „Смена пое- тичких парадигми у српској књижевности стратегију. Глас личног ауторског опита – једнако колико и читање Дучића – на- двадесетог века: национални и европски кон- 23 текст“ (178016). вео га је на овакав закључак: „Тачан Драган Хамовић опис, у опису речи, води врло далеко. коленаста стабалца, Савршено приказан исечак стварног дрхтаве јелење ноге садржи узнемирујуће почетке над ствар- које стоје, укопане, ног“ (Данојлић 2007 : 97). у звиждуку при земног ветра, У одређењима „тачан опис“ и „савр- зимзелена слова дуж шено приказан исе чак стварног“ лежи и замрзнуте стазе: главни кључ постсимболистичког из- кукице, петељке, трепељке, раза и Дучића и Данојлића. За песме зарђали пупољци, Милована Данојлића, нарочито у збир- срцасте лиске назу бљене ци Чистине, али и пре а особито после, маказицама ветра. важи следеће Баурино запажање о трет- ману природе у лирици Пастернака: У таквом опису сведени простор „Он пред мете не посматра у издвојености напросто израста, као и зна чења њего- него као делове једног ширег јединства, вих састо јака и свега укупно. Стварно обележава њихове односе у сложеној це- садржи „узне ми рујуће почетке надства- лини и наглашава доми нантни карактер р ног“. Бујни микрокосмос буде жива призора колико и поједине елементе у слика макрокосмоса. У песми „Балада о њему“ (Баура 1970 : 239). Најчистије се древним речима“ напросто врви од такав смисао код Данојлића изводи у збијене конкретности преплетеног сео- песми „Шума. Шушањ“: ског и природног света, с којима је лир- ски субјект сто пљен: Шушањ. Лист листу. Лесе Од тешких грана, ломног сјаја. Диме се дуге ноћи уочи Лист листу шану. Не. Пренесе зимских слава; Оно од почетка. Оно без краја. Цепа се кора бреста, пуца церић на мразу Није искорак у томе да видљива И звезда сама од себе твар оличава невидљиву и тајну страну кадикад јаче плане; света и да су обе стране повезане у неод- Звери, дајте нам места; гонетљиво јединство, него у томе што лирски описивач под појачаним дио п- поделимо јаз бине три јом опажа ланац сит них померања, Где лишће од лане мирише чулних сензација и микрозби вања за на цвеће од преклане. које поезија раније није марила. У ту сврху упос лена је и затурена лексика, Упоредо с поступком максималне благогласна трења, као и елиптична конкретизације описа, Данојлић упо- синтакса песме у лирском извештају о шљава и личну варијанту бодлеровске тренут ним променама у пољу описа. Још „шуме симбола“, или света као књиге, и више, стратегија минуци озног описа, или пак текста, у чијем састављању, сри- именовања свега што име може имати а цању и разумевању учествују новоот- суделује у видљивом обиљу, приме њена кривени знакови или слова мноштва је у почетној, ненасловље ној песми природних микропоје диности около збирке Чис тине, чији је почетни стих нас. Марсел Рејмон, трагом студије Ви- „Да разаз наш тако видна, а недокучива зана о стању лиризма с почетка ХХ века, места“. Данојлић, на начин енцикло- сугерише да је пут након искуства педијског описа каквог биолога, језички симбо листа водио кроз „ренесансу по- оприсутњује сав безимени микроко смос етске маште“: „Требало је да при рода по- фокусираног одсечка природне сре- стане, према једној Бодлеровој ријечи, 24 дине: рјечник облика, шума симбола; да читав Данојлић и Дучић – неке заједничке црте постсимболистичког израза универзум пружи своје кори јење у срце Хук ми јавља ко сам, пјесника тако да невидљиве везе, нека шта сам и чији сам. врста осјетљивих нерава, могу да вежу

слике за живу тачку, за централну тачку ја“ (Рејмон 1958: 126). Читав речник Такав приступ описима природе и појмова из домена писмености тран- уопште окружења (па и урбаног), наро- спонује песник на чињенице из природе чито у песмама спрегнутим у строжи об- коју детаљно, изош трено опажа, као да лик и краћи обим, Данојлић задржава и чита. Отуда само у поменутој уводној развија у потоњем певању. Један од из- песми збирке Чистине затичемо дуги врсних примера симболичке семан- низ метафо ричких варијација на тему тизације микродетаља, са суптилним при роде као стецишта знакова и зна- аналогијама, оличава песма „Нај зад чења: „угласти рукопис зимзеленога март“ (Чекајући да стане пљусак, 1976). биља“, „зелена азбука“, „закучаста биљна Свачија појединачна космогонија, тајна слова“, „реченица вечно млада, јер се из рођења и раста опредмећена је у голим земље храни“, „хијероглифи по лиша- оком невидљивом опису отварања једне јивом камењу“, „бодље и одсечни знаци“, семенке. На супротном полу од рађања, „пис мена са шум ског тла“. Птичје канџе подразуме вани сиже о поништењу, ва- на прагу у песми „Кућа са тремом“ три и ничему изражен је у огледном, постају „почетно слово у књизи мрака“. концентри са ном опису радње „разгоре- Дрво је у једној ненасловљеној песми вања ватре“, у песми истог наслова „ускличник пос тојања“, а „самогла снике (Разгоре вање ватре, 2000). скрива поље“. Касније, с краја насловне Ако су и песници Данојлићеве гене- поеме збирке Пут и сјај, опет налазимо рације, попут Ивана В. Лалића или Бо- израз тоталне сим болизације, тј. алфа- рислава Радовића, на при мер, посебну бе тизације простора: пажњу поклањали обликовању разви- јеног и под робног описа, онда сам То ми је земља, то град мој. То су ми Данојлић у песмама попут наведених Знаци и слова – листови по шуми искушава делотвор ност микроописа, Цвет детелине, и речи из грмља који собом – понављамо – делује над- стварно, опипљиво а чудесно. Ако се и у Где успавана лето шњица мрмља. чему постиже „ренесанса поетске маш- те“ након симболизма, коју помиње Слично и у чувеној наивној, дечјој Рејмон, онда је лирски препород у ово- песми Данојлићева хиљада пчела „исту ме. Сам опис код Даној лића није само реч мрмља“ читајући неко „древно шти- усредсређен на ситно, него је у ста лном во“. И небеса и море, у доцнијој песми истанчаној динамици. Опис тежи „Мртва природа“, биће означени као потпуној прецизности, али ни најмање „штива, брижно пробрана“. У „Песми о није јед нозначан. За такав учинак неоп- поре клу“ (Зло и наопако, 1991) шум шума ходно је најпре језичко умеће високог испоставља се као јасни, иако немушти степена и најширег распона, али изнад одговор на отворену идентитетску за- свега фина аналитичност у раду лексич- питаност лирског субјекта: ким нијансама. Исто тако, пес ник у сам текст не ретко уграђује одгонетке им- Хуји, обноћ, из јаруга, из корења, плицитно постављених симболичких Из незнања, из црнога незборења, значења и односа, преводи говор своје И док слушам, обеспућен и лирске „шуме сим бола“ или „тајне азбу- 25 избрисан, ке“. Драган Хамовић У песми „Звезде“, објав љеној среди- снег, спрам њега, бео“), или у песми ном деведесетих (потом у избору „Врата јесени“ из Мишје рупе (1982) Разгоревање ватре), испеваној у терци- („Оборено ста бло: ћивот / Коме се, пасу- нама, са погледа кроз прозор на зимско ћи, овца клања. / Што у почетку беше звездано небо – у бескрај што паскалов- живот / Сада је слатки бол трајања“), ски ужасава и независно од реалне или пак у песми „Дрво на утрини“ јануарске сту дени – тежиште описа пес- (Чекајући да стане пљусак): ник надаље пребацује на унутарњи доживљај несносне тескобе, која се не Тако, у друштву папрати, може друкче уверљиво дочарати него Коприва, гљива, бујади, представом из видљиве реалности. Оту- Ноћу, са кишом, плакати, да посеже за сликом „мразне пести“ (по- Дању, са сунцем, бујати. пут оне Рилкеове руке што све држи), згрчене шаке што притиска сву твар и Ипак, чини се да најизрази тији проба њену грађу („У мразну пест се го- прећу тни интертекстуални дијалог са дина стисла, / Ово су ноћи кад Творац чувеном Дучићевом песмом „Сенка“ из проба / Издржљивост твари“), али и низ теста мен тарне Лирике Милован Дано- тачних гла голских радњи за мучно ду- јлић изводи у песми „Пратиоци“ (Пе- шевно зби вање пресликано на људску шачки монолог, 2007), датованој на пес- телесну конструк цију („и тако те // Меси ников седамдесети рођендан: и пршти, цеди и сиса / До задњег преги- ба, глежња и зглоба“). У заврш ном делу Док сам сподби јао по земљи пете песме Творац добија атрибуте вајара, јер За мном је ишло једно дете, напокон, према Светом писму, човек је А преда мном, читавог века од земљаног праха и уме шен, па наш Посртала је дуга сенка. свевишњи скулптор – као и сваки други мајстор ове уметности – испробава тво- Симбол израстао из свима предо- ревину, „куцка чело од теракоте“. Асоци- чиве, топичне животне представе о чо- јативно зрачење, значи, песник хитро веку у животном ходу под „горком игром преноси на најосновнији културни под- сунца“ код Данојлића се преиначава и текст. Тиме и завршава песма, у знаку обо гаћује за додатни симбол детета и за будућег васкрса траве, колико и људске полемичку тензију проистеклу из на- наде у смисао обнове: значене тријаде (човек удвојен с дете- том у себи и његова сенка) окупљене у Куша, можеш ли ледено доба лирском појединству: Да издржиш, и да на врху Голготе С тра вкама избориш обнову смисла. Дете ми је, можда, могло рећи Пут што спокоју води и срећи, Код познијег Данојлића нала зимо Ал ме је сенка, црна стокућа, и песме које као да су свесни одјек Учила да срећа није могућа. Дучићевих зрелих песама што их је Данојлић с пажњом разматрао. Кон- Није ли овакав лирски резултат, ду- кретно и метафи зичко сједињени су у бок и прозрачан – упоредив с Дучићевим тим, махом сведено датим призорима, у песми „Сенка“, вероватном подтексту као у песми „Свети Мрата“ збирке Зло и песме „Пратиоци“ – пример оног приже- наопако („На крсту разапет црни трн. / љкиваног „интегралног реали зма“, који Ноћ запо седа земљу, део по део. / Гав- је давно помињао Драган М. Јеремић 26 ран, на снегу, толико црн / Колико је (Јеремић 1957: 8), у име младих неосим- Данојлић и Дучић – неке заједничке црте постсимболистичког израза болиста, међу којима је био млади, ре- пробијања до изворности, прекривене волтирани и како је сам признао у одго- слојевима површин ских, скорелих или вору на анкету часопису Дело из 1957. го- случајних значења. дине – собом тада незадовољни песник Данојлић? Начелно разре шење почет- Литература ничког аутор ског незадовољства нала- зимо у закључку напо мене с краја књиге 1. Баура, С. М. (1970), Наслеђе симбо- Ране и нове песме (1979), склопљене ско- лизма. Стваралачки експеримент, ро истовремено с писањем есеја о Превео Душан Пувачић, Београд. Дучићу: „И спонтаност ваља неговати, а 2. Данојлић, Милован (1957), Одговор до изворности се писац мора пробијати. Милована Данојлића на анкету Лепота је нешто чему се служи […]. „Искушење поезије“, Дело, Бео град, Поезију храни тежња ка саврше ном; на год. 3, бр. 1. путу ка врховно тачном изразу ниједна 3. Данојлић, Милован (1979), Ране и реч није пос ледња ни непри косно вена“ нове песме, Београд. (Данојлић 1979: 131). Ко би могао да пот- 4. Данојлић, Милован (2007), Песници, цени овако про дорно тачну артикулацију Београд. егзистенцијалних преоку пација које 5. Јеремић, Драган М. (1957), „Интеграл- поезија тежи да изра жава, до чега се не ни реализам“, НИН, бр. 315, Београд. долази тек тако, него по цену „беспо- 6. Рејмон, Марсел (1958), Од Бодлера до штедног самопорицања“ и стрпљивог надреализма, Превео Миленко Вида ковић, Сарајево. DANOJLIĆ AND DUČIĆ – SOME COMMON TRAITS OF POST-SYMBOLIST EXPRESSION

Summary

The paper opens with Danojlić’s critique of Dučić’s poetry from the cycle of Sunčane pesme (Sunny poems). In phrases such as ‘exact description’ and ‘a perfectly displayed extract of reality’, which Danojlić uses in his critique, lies the key to understanding the post-symbolist expression of both poets. In Dučić’s, as well as Danojlić’s, poems these extracts reflect the mystical unity of both the visible and invisible side of the world, but it is Danojlić who, in his collection named Čistine (Open spaces) of 1973 and in his later works, too, in a lyrical description, under close scrutiny, notices in them a chain of minute movements, sensory palpitation and micro-happenings. For that purpose, he deploys dated words, euphonic frictions, as well as elliptic syntax, in a lyrical report on the current changes in the field of description. He applies the strategy of minute description, naming everything that enriches the visible world which can be named. Along with the procedure of maximal concretization of description, Danojlić applies his own version of Baudelairean ‘wood of symbols’, the world seen as a book or a text, comprised of a multitude of natural particles around us.

[email protected] 27 ORIGINALNI NAUČNI RAD Jelena Pilipović UDK 821.09 Univerzitet u Beogradu DOI 10.7251/FIL1205028P EPIPHANY. A PORTRAIT OF THE ARTIST AS A YOUNG MAN IN THE LIGHT OF HOMER’S AND OVID’S POEMS1

Abstract: Establishing inter-textual links between the so-called “epiphany” segment of A Portrait of the Artist as a Young Man and the epiphany patterns in the classical po- etic opera: Homeric epics and Ovidian poems Ars amandi and Metamorphoses, this pa- per aims to develop a sequence of analogies which will bring to a better understanding of the meta-poetic meaning of Joyce’s famous text. The Joycean epiphany echoes the Ho- meric one, but omits the key-point: the revelation of an Olympic god or goddess, instead of whom a diff erent kind of divinity, the intrapsychical Daedalus, artifex, is revealed. This transformation of the actual divine beings into the divinity of art and artistic self-con- sciousness echoes Ovid’s version of the Daedalus-Icarus myth, taken by the Latin poet as a parabola of the artistic eff ort and creation. The Homeric proto-text enables a reader of Joyce to seize the metaphorically divine status of the artifex in the modern world, and to interpret Joyce’s works in the context of the relation between the immanent and the tran- scendent. Thanks to Ovid’s insights, the inner Daedalus and Icarus, transferred from A Portrait to Ulysses and to Finnegan’s Wake, can be seen as an iconic self-contemplation of Joyce-artifex. As author, Joyce creates simultaneously in the manner of a poeta vates, of an inspired creator in the de-divinized world, and of a poeta faber, of an innovator on the téchne plan. Due to such inner poetic ambiguity, he remains a slave to an endless wish that leads him not only to self-deconstruction, but also to self-annihilation – through di- vine sublimation, that deep negativity gives birth to the impenetrable wonder of Joycean creation. Poetics of Ulysses and of Finnegan’s Wake alike, reveal a creative self, which, being Daedalus, always remains Icarus as well. That insight, owed to Homer and Ovid, might help enlighten the idion of Joyce’s powerful originality. Key words: James Joyce, Homer, Publius Ovidius Naso, poetics, aesthetics, inter- textuallity, transcendence, polysemy.

he “epiphany” segment1 of A Portrait establish the inter-textual links2 of this of the Artist as a Young Man unites small, but important Joycean fragment to T- as this paper hopes to show - diff er- Homer’s epics and to two of Ovid’s poems ent proto-textual references and, due to its (Metamorphoses and Ars amandi) and, secondly, to discover a semantic net woven main quality of transgression, off ers a by these links, with the aim of revealing manifold vision both of the transcendent the Homeric and Ovidian presence in the and of the immanent. I shall try, fi rstly, to 2 For obvious reasons, the inter-textual criticism is 1 Tekst je nastao u okviru rada na projektu br. mainly focused on the classical heritage of Ul- 28 177001 Ministarstva nauke i prosvete Republike ysses (see, for example, Yarnall 1994: 13–167; Gra- Srbije. ziosi - Greenwood 2007: 34–89). Epiphany. A Portrait of the Artist as a Young Man in the light of Homer’s and Ovid’s poems Joycean text not as a passive suppelex sci- however, isn’t translated into the actually entiae, a sterile classical heritage, but as an sacred realm, but into the inner space of active instrument, as a supreme organon the hero’s being. Consequently, the very for expressing and communicating the an- idea of the divine and of deifi cation has guishes of the narcissistic and de-divined lost its value per se, having become a func- world and being - due to which, among tion of the new self-centered, narcissist, others, the Joycean poetical world and po- and vision of the human being. etical being reach a poly-semic and ambig- The ecstasy experienced by Stephen uous status. The richness of the epiphany Dedalus while observing a beautiful bird- segment lies, above all, in its multiple al- like girl is very much opposed to the Chris- lusiveness: thanks to a sequence of poly- tian concepts of Annunciation and epipha- semantical details (the bird-like stature of ny, although close to some mystical experi- the girl, the sea, the ecstasy, the angel…), it ences, both Orthodox and Catholic. On can be read as a bitter, or less bitter, parody the contrary, it is the essential point of the of the Annunciation, of the Christian most distinguished mode of the classical epiphany or of the classical, usually poeti- epiphany - the inspiration. Etymologically cal, one. As with any other form of de- representing the exit from - in the act of throning, parody is only one side of the inspiration the ekstasis becomes the actual coin, the other necessarily being the apo- exit of the conscious Self from the soul be- theosis or the affi rmation, at least. Re- ing inspired, immediately followed by the straining myself from any deeper theoreti- entrance of the inspiring divinity into the cal discussion, I will try to use this essay as depersonalized soul, the enthousiasmos, an example of positive inter-textual herme- literarily meaning the divinity in. In its neutics: obviously mixing Gadamer with rough form represented in Agamemnon of Rifaterrian criticism. I am not overseeing Aeschylus5 and in Virgil’s Aeneid,6 the in- Derrida’s fundamental analysis of fi liation spiring process was very early sublimed and the problem of supplément, but trying and allegorized, and as such expressed al- to show that parody and devaluation may ready in Hesiod’s Theogony.7 A comparison be escaped in an inter-textual reading of with these texts is very useful because it the obviously proto-textually burdened points to a narcissistic turn of the epiph- 3 work of art. In Derridian terms, it could be anic scene of A Portrait - the ekstasis not seen as a quest for the benefi cent side of being followed by the actual enthousias- pharmakon, the malefi cent one being very mos - and suggests that the divine has in well known. the Joycean poetic world a diff erent, en- * tirely intra-psychical status. The epiphany re-invented by Joyce is Further comparison with more usual marked by the inconsistency of the divine modes of epiphany - patterned by the Ho- per se: it is based on the ambiguous deifi - meric epics, above all - show much more cation of the profane experience - of the concrete absence. Classical - Homeric - event extracted from every-day life,4 which, epiphany is necessarily an encounter, a di- alogue or even some kind of physical inter- 3 For Derrida’s ideas in the Joycean context, see To- pia 1988: 103-126 and Derrida 1988: 145–159. reality and therefore also the continuity of sensa- 4 Tobias Boes says: “The epiphany and the leitmo- tion. As A Portrait demonstrates time and time tif, the two devices that more than any others de- again, the only way to follow up on an epiphany is fi ne Joyce’s prose, are essentially opposites of one with a chapter or section break.” (Boes 2008: another. The epiphany is fundamentally disjun- 768). ctive: by “transmuting the daily bread of experi- 5 The Cassandra segment - v. 1064–1183. ence into the radiant body of everliving life” (P, 6 The Sybilla segment - VI, v. 42–101. 29 240), it necessarily destroys the fl ow of mundane 7 The proemion - v. 1–35. Jelena Pilipović course, which may contain a certain proto- tence: the profane is transformable to the dramatic tension due to the epistemologi- sacred, unpredictably, but unlimitedly. cal metabasis. It consists of three phases: 1. Any contact is possibly an epiphany, any the encounter between one or more mor- mortal is possibly a divinity under a mask tals with the divinity, potentially disguised, - and this very possibility ontologically 2. the revelation or self-revelation of the di- deepens the reality.9 vinity and 3. the consequences it provokes In the revelation phases the divinities for the human being. are to be recognized as “bearers of the The encounter, which is structurally masks” and metaphorically identifi ed with identical to any mortal-to-mortal encoun- actors, epiphany thus representing a pro- ter, may be very emotional and may pos- to-dramatic nucleus, before the drama it- sess an erotic dimension, including even self is born. The masks to be put on by the the sexual act, as well as the combative di- gods are not only anthropomorphic, but mension, including the infl icting of also theriomorphic and, which is signifi - wounds on the gods themselves, as in the cant in the Joycean context, ornythomo- famous Diomedes’ aristeia of the Iliad. The rhic: divinities in the shape of diff erent contact is established not according to hu- birds are the epiphanic reality of the Ho- man will, but to the gods’, representing a meric world, which becomes the funda- way to show dominance of the immortal mental simile in the echoing scene of A realm over the mortal one. Portrait. The earliest epiphanies - those to be She seemed like one whom magic had found in the Iliad and in the proemion of changed into the likeness of a strange and the Theogony - lack the epistemological beautiful seabird. (p. 195) metabasis: either because the divinities do The hidden link between these poetic not disguise themselves at all,8 or because realms is the power of fl ight: although the their revelation or self-revelation doesn’t birds, related closely to a god or goddess imply the fundamental metabasis in the according to their species, may represent a self-consciousness and self-identifi cation relict from the totemic period, they do in- of the human involved. Awareness of the corporate the ubiquity as divine power and divine presence doesn’t change his/her associate it with the equally ubiquistic po- perception of reality and isn’t recognized as a fundamental event. Already the Odys- etic word, which is winged in the Homeric sey shows a diff erent, more contemporary epic - έπεα πτερόεντα, épea pterόenta, is and much more common epiphany, which one of the most common formulaic ex- 10 does imply profound change not in the pressions in both epics. The basic symbol physical, but in the psychical and cognitive of A Portrait is, of course, the artifi cial realms: the mortal becomes aware of the wings, made by the mythical Daedalus and essential diff erence separating him from tantalizing Stephen Dedalus - and, obvi- his partner in a dialogue or even in an erot- ously, his creator - in so many ways. The ic act - and aware of the transgressing value mythical image as well as its symbolic con- of his experience. His self-consciousness is tent is invoked at the beginning of the deeply changed, since he is simultaneously “epiphany” segment, almost taking the elevated and humiliated, but the self-con- place of the classical epic invocation: sciousness of the reader not as an individ- 9 Classical studies on the topic are: Dodds 1951: 11– ual but as a human being is changed too, as 29, 77–98 and Snell 1982: 1–42. In the Homeric is his perception of reality and human exis- context the dream vision is amongst the most im- portant forms of epiphany: but not in the Joycean 30 8 As Thetis, Muses, Athena to Achilleus, Scaman- context. der to Achilleus… 10 See: Dumézil 1987: 60–73. Epiphany. A Portrait of the Artist as a Young Man in the light of Homer’s and Ovid’s poems Now, as never before, his strange name seemingly alludes to the hero’s age, but it seemed to him a prophecy. /…/ Now, at the can also be a strong allusion to the tension name of the fabulous artifi cer, he seemed to between the epiphany mask (a young man) hear the noise of dim waves and to see a and the true nature beneath it (the artist): winged form fl ying above the waves and consequently, the artist can use diff erent slowly climbing the air. What did it mean? epiphany shapes in a god-like manner. The Was it a … prophecy of the end he had been narcissistic change of perspective is fol- born to serve and had been following lowed by an overwhelming emptiness - the through the mists of childhood and boy- missing presence of the independently ex- hood, a symbol of the artist forging anew in istent divinity. Once again, the epiphany is his workshop out of the earth a new soaring removed from the realm of the Other to impalpable imperishable being?11 the realm of the Self, from external to in- An ecstasy of fl ight made radiant his tra-psychical, from transcendent to narcis- eyes and wild his breath and tremulous and sistic. Divinity is revealed as the inner Dae- wild and radiant his windswept limbs.12 dalus. The epiphany lived by Stephen Deda- lus echoes the classical pattern: the three The motto of the novel is extracted moments are basically preserved, but es- from a wider segment of the Ovidian epic. sentially re-defi ned. The epiphany experi- Daedalus’ myth - one of the poet’s favorite ence has become the narcissistic event: the themes, used to express some of his deep- encounter, the revelation of divinity and est creative wishes and aporias - is elabo- the epistemological metabasis it provokes, rately narrated in the second book of Ars the consequences imposed - all take place amandi14 and retold in the Metamorpho- in the interior of the hero’s soul. The reality ses15. Besides the main hybristic symbol- is intra-psychical - the world is its mere ism, both accounts contain an essential pretext: the encounter, verbal or physical, thought: the idea of changing human na- is replaced by a voyeuristic solitude, the ture as a goal and an essential necessity of goddess-bird denies him any actual inter- the mythical artifex, explaining his hybris course, even eye-contact. Reduced to the of engineering the artifi cial wings.16 The object of the epiphany, she is not essential- Ars amandi Daedalus says: ly diff erent from a sexual one. Possidet et terras et possidet aequora The revelation phase of the classical Minos: epiphany, with its epistemological metab- asis, is not omitted, but has become auto Nec tellus nostrae nec patet unda fu- referential: the profane everyday life is re- gae. vealed as sacred and self-consciousness is Restat iter caeli: caelo temptabimus emphatically changed. Instead of having ire. discovered a divine presence beneath a Da veniam coepto, Iupiter alte, meo: bird-like erotic object, Stephen has, due to Non ego sidereas adfecto tangere sedes: a sublime erotic experience, discovered his Qua fugiam dominum, nulla, nisi ista, own mythical self13: a Daedalic artist hid- via est. den beneath a boy-like exterior. The novel’s very title “…the artist as a young man” Per Styga detur iter, Stygias transnabi- mus undas; 11 A Portrait of the Artist as a Young Man, Penguin Books, London, 1996 (1916), p. 192 14 II, v. 21–98. 12 Id, p. 193. 15 VIII, v. 183–235. 13 Which opens the door to further intra-textual 16 About the Ars amandi version see: Rimell 2006: explorations: of the Plato’s Phaedrus and Sympo- 70-104; about the Metamorphoses version: Fant- 31 sion… ham 2004:106-109 and Wheeler 1999. Jelena Pilipović Sunt mihi naturae iura novanda of the promising, the self-generating, the meae.’ 17 future-bearing part of the artifi cis own be- ing. As the actual or as the intra-psychical Ovid is alluding to the new laws that child, Icarus Lost is a retribution for the are to transform the very substance of hu- man physis, not just its simple body-shape. successfully accomplished artefactum. 2. Thanks to that transformation Man will be Ars itself is hybris: ancient mythology as able to transgress his limits, to escape the well as Ovid’s opus recognize a hybris in imprisonment that is imposed on him not the attempt of a human artist to equal di- 20 ontologically, but physically and existen- vine creative power. However, the Daeda- tially, symbolized by the Labyrinth. The art lus myth is based on a diff erent idea of hy- of making wings is conceived as the ability bris - as a discrepancy between the (al- to change human nature so that human- most) omnipotent and the omnicupidious kind, personifi ed as Daedalus, is able to fl y part of the artistic self, with Icarus incar- away from the labyrinth it constructed it- nating the omnicupidious one, which de- self. Using Daedalus’ wings in a parabolic nies the Apollonian μηδέν άγαν, medèn 21 manner, Ovid is going further and meta- ágan principle. Artifex thus necessarily phorically proposes his own escape vehi- possesses the Icarian side which generates cles - in Ars amandi, love, which is obses- the transgressive, the daring, and penetrat- sively transformed from authentic eros to a ing quality of his artefactum and trans- Priapic experience, and in Metamorphoses forms his ars into a supreme force capable the transfi guration which obsessively ad naturae iura novandum suae. The Dae- transforms a human into an animal, fl oral dalic and the Icarian side of the artist can or even mineral shape.18 be assimilated into diff erent poetical no- tions (poeta faber and poeta vates, furor or In each preserved version of the Laby- manía and ars or téchne as creative cre- rinth myth, including the Ovidian ones, do…). In the Joycean context, however, it Daedalus is accompanied by a fi gure dis- seems to me that the most fruitful is the missed in both Joycean daedalic texts - A opposition between symbolical youth and Portrait and Ulysses: however, although he old age: poetically, youth is the new itself is renouncing the independent existence and the eternal lust for the new - Icarus’ of Icarus, Joyce cannot erase his semantics childish quest for the Sun may symbolize from the fi gure of Daedalus. The Icarus- Joyce’s childlike play with literary conven- Daedalus relation has many aspects: put- tions. Both the boy’s and the writer’s ludus ting aside the parental one and the initia- have serious consequences, which allow us tion motive associated with it (preferred to suggest why the person of Icarus is omit- by anthropological interpretations), I will ted from A Portrait and Ulysses - incarnat- concentrate on the meta-artistic aspect, ing the inventing, the transforming and which off ers two hermeneutical possibili- ties: 1. psychological retribution, 2. artistic 20 As famous several man-god competitions do wit- hybris.19 1. Achievement of the supreme ars ness: Pierides versus Muses, Arachne vs. Miner- has to be paid for by some sacrifi ce of the va, Marsias vs. Apollo (Ovid, Metamorphoses, V, 302–381, VI, 5–145, V, 552–619). artifex: Icarus thus may either represent 21 The Delphic μηδέν άγαν, medèn ágan (nothing in the loss of the really existent and beloved excess) principle is often assimilated into the au- son, the closest one, or symbolize the loss rea mediocritas principle: however, the initial background of the two ideas is diff erent – in the 17 Ars amandi, II, 35–42. fi rst, the anonymous wisdom ascribed to the divi- 18 See: Maréchaux 2000: 139–156. ne - Apollo’s - mind has a much richer spectrum 19 An excellent study of the topic, with elaboration of meanings than the other, formulated by Hora- 32 of the hybris theme is given by Hoefmans 1994: ce (Carmina,II, 10, 5) but related to Aristotle’s Ni- 137–160. chomachean Ethics. Epiphany. A Portrait of the Artist as a Young Man in the light of Homer’s and Ovid’s poems the experimental aspect of Joycean work, it The anxiety of modern art and literature - also incarnates the fear such procédé brings the home-soil of Joyce - could not be more with it: fear of the fall, from which the in- profoundly expressed. ner Daedalus is spared. Basically, a realistic poetics - pre- For no other author is the inner Icarus served in A Portrait in spite of its strong more important than for James Joyce: while esthetic rebellion - demands a de-divined the inner Daedalus is emphatically exis- world. In spite of modern thought and its tent in the two novels’ main character’s profane apprehension of reality, some di- name, Icarus remains invisible and latent, vinities, although they suff er serious thus becoming an omnipresent and om- change and a true metamorphosis, do nipotent aspect of the author’s self who is manage to escape annihilation. The meta- constantly afraid that, being obliged to phorical gods of the poetry itself are in forge new laws - sunt ei naturae iura no- question. Poets and thinkers of the French vanda suae - not of his human nature, but Pléiade with their perverted Neo-Pla- of the nature of his text, of his textual be- tonism were amongst the fi rst to proclaim ing, he will surpass his measure by far and the transfer of the divine and even eidetic experience a tragic and irremediable fall. qualities to the Poet, promoted into the su- preme author, metaphorically deifi ed.23 * The author of the Iliad and Odyssey is to The desire to escape from the psychi- become in the work of Joyce the epiphanic cal and existential labyrinth, followed not divinity, whose presence in Ulysses is in- 24 primarily by the hybristic sense of simulta- visible and overwhelming. This meta- neous triumph and guilt, but by the urge to poetical epiphany echoes the ancient one, change the laws of the physis, is the very but actually mirrors the epiphany experi- center of Joyce’s poetical eff ort.22 His cre- enced in A Portrait: the authentic contact ative experiment recognizes itself not only with the quasi-god-Homer is not estab- in the Daedalus parabola, but also in the lished, although he is subjected to the am- anthropological contemplation of Ovid biguous dethroning process. No concrete based upon it. As a mere transformation of congruence with his text is established, the shape of the human body, it is visible not any structural element, textual resem- here and there - in the Circe chapter of 23 Jacques Pelletier du Mans, L’Art poétique (1555), Ulysses, per exemplum. As a transforma- but the most odacious and most important is tion of poetics - in the structural, generic, Pontus de Tyard, seigneur de Bissy, Solitaire Pre- semantic aspect - it is omnipresent. The mier ou Prose des Muses et de la fureur poetique word - a priori winged in the Homeric text (1557), who attributes to a poet the sublime task reserved for a philosopher in the original Platonic - is trying to achieve the daedal, artifi cial texts, and, taking a step further and mixing Plato- wings in the Joyce’s text, taking Ovid’s idea nism with Christianity, proclaims him to be the of the anthropological transformation as a only savior of the fallen soul. Of course, the roots guiding principle. It implies, fi rstly, that of these ideas reach a little bit deeper, to the pa- per On the Sublime, usually attributed to Pseudo- the word has, meanwhile, lost its own nat- Longin or just to Anonymous, as well as to a cer- ural wings and its power to fl y, and second- tain original Neo-Platonist (Proclus). ly, that it has become a prisoner in its own, 24 The second point of the epiphanic pattern, the linguistic, poetic, expressive, labyrinth. revelation of Homer-divinity, is partially accom- plished by the author, thanks to the main title 22 Gerald Doherty defi nes as a “crucial aspect of and chapter titles, ultimately omitted, but well Joyce’s modernism: his refusal to identify the self known and partially left to the reader. The third with a settled substratum or essence that would point, however, the consequence of the divine en- unite all its perspectives into one larger, more counter, is the open invitation to inter-textual 33 comprehensive whole.” (Doherty 2008 : 12). criticism. Jelena Pilipović blance, notion or axiological concept. The semic richness to that fertile dialogue.26 novel as a whole, however, is constantly Also, due to these extremely refi ned inter- echoing the Odyssey, remaining narcissis- textual links, the Ovidian text itself is re- tically directed to itself, to its own interior defi ned: the analyzed segment of A Por- abysses - not only psychical, but also poeti- trait becomes another reinterpretation of cal. Unable to intercourse with its divinity, the Daedalic myth. As myth, in its trans- unable to escape from its own labyrinth - verbal complexity, overcomes any textual incorporated in the streets of Dublin - the entity and even any poetic pattern, the Joy- text of James Joyce is able to express its cean novel transforms it in a new and orig- own limitations and disabilities. The Dae- inal way. The inter-textual dialogue is a dalic future is imagined and predestinated cross-penetration due to which a new in the conclusive words describing the ec- problem has emerged: Daedalus is an auto static experience - error and glory - refer- referential fi gure in the Ovidian poem27 ring obviously to the novel’s hero, but sym- and the utter uselessness and senseless- bolically also to the second alter ego of the ness of his ars is an auto referential lamen- mythical artifex: the text itself with its po- tation - is the same argumentation trans- etical achievements. ferable to the Joycean novel? If so, the cre- A wild angel had appeared to him, the ative achievements of Ulysses and angel of mortal youth and beauty, an envoy Finnegan’s Wake, that are to come, compa- from the fair courts of life, to throw open rable in their admirable and transgressive before him in an instant of ecstasy the gates artistry to the Daedalic ars, also bear a cer- of all the ways of error and glory. (p. 196) tain Icarian umbra. The ancient notion of The art of making wings is cursed in poetic télos, the aim or purpose of any phe- Ovid’s Metamorphoses - the epilogue of nomenon, including an artefactum, may the Daedalus achievement is tragic. In the be dismissed in modernist aesthetics: but, interpretation off ered by the Latin poet, does it dismiss as well the notion of teleol- the guilty one is neither Icarus, nor his fa- ogy? The act of writing remains intrinsi- ther, but the art itself. The labyrinth has cally teleological as long as it tries to reach been left, but Daedalus is not free - en- a reader - is the Joycean text, the modern chained by chains stronger, though more text, or any text, as ironically successful in abstract, than the labyrinth walls or even that eff ort, as is Daedalus in his wing mak- than a sense of paternal guilt: enchained ing art? Does the invisible Icarus threaten by the knowledge that having proved to be from the text as well as from its reception supreme and victorious over the limits of and evaluation? Reading and trying to nature, his art has proved itself to be ut- reach the aesthetic depths of Joycean nov- terly senseless. els, are we in as uncertain a domain as is The supreme artistry by which the an- the child-bearer of the artifi cial wings? cient mythological poetry has been ex- dialogue, Cratylos or On the rightness of the na- plored causes several consequences: the mes, with the inherent philosophic argumentati- modernism of James Joyce may superfi cial- on. See: Attridge 1988: 127–157. ly be parodical, ironical and antagonistic 26 As far as Ovid is concerned, the Pygmalion myth can also be recognized as extremely important for to the classical heritage, both pagan and Joyce. See Roos 2001: 101–117. Christian, but underneath, it is deeply 27 As well as in a number of other classical texts: Ae- rooted in the main intellectual aporias of neid, VI, 14–33; the philosophical epic De rerum ancient thought,25 owing a part of its poly- natura is especially interesting – Lucretius attri- butes epitheton Daedala to the Land, Tellus, whi- 25 One example could be a question of Joycean cra- ch generates all beings from herself, in a rather 34 tylism, in context of G. Genette’s study (Genette child-bearing way, resembling more a supernatu- 1976), but also in context of the original Plato’s ral wonb, than an artifi cer. Epiphany. A Portrait of the Artist as a Young Man in the light of Homer’s and Ovid’s poems 10. Hoefmans, Marjorie (1994), “Myth into reality: the metamorphoses of Daeda- References lus and Icarus (Ovid, Metamorphoses 1. Attridge, Derek (1988), Peculiar lan- 8,183-235)”, L’Antiquité Classique LXIII: guage. Literature as diff erence from the 137–160. Renaissance to James Joyce, London: 11. Maréchaux, Pierre (2000), Enigmes ro- Methuen. maines. Une lecture d’Ovide, Paris: Gal- 2. Boes, Tobias (2008), “A Portrait of the limard. Artist as a Young Man and the ‘Individ- 12. Rimell, Victoria (2006), Ovid’s Lovers. uating Rhythm’ of Modernity”, ELH 75, Desire, Diff erence and the Poetic Imagi- no. 4: 767–785. nation, Cambridge: Cambridge Uni- 3. Derrida, Jacques (1988), “Two words versity Press. for Joyce”, Post-structuralist Joyce, 13. Roos, Bonnie (2001), “Refi ning the Art- ed. D. Attridge and D. Ferrer, Cam- ist into Existence: Pygmalion’s Statue, bridge University Press: 145–159. Stephen’s Villanelle and the Venus of 4. Dodds, E.R. (1951), Greeks and the Ir- Praxiteles” Comparative Literature rational, Berkley: University of Califor- Studies 38, no 2: 95–117. nia Press. 14. Snell, Bruno (1982), The Discovery of 5. Doherty, Gerald (2008), Pathologies of the Mind in Greek Philosophy and Lit- desire: the vicissitude of the self in erature, New York: Dover Publications. James Joyce’s “A Portrait of the Artist as 15. Topia, André (1988), “Intertextuali- a Young Man”. New York: Peter Lang. ty in Ulysses”, Post-structuralist Joyce, 6. Dumézil Georges (1987), Apollon so- ed. D. Attridge and D. Ferrer, Cam- nore et autres essais, Paris: Gallimard. bridge University Press: 103–126. 7. Fantham, Elaine (2004), Ovid’s “Meta- 16. Wheeler, Stephen, (1999), A Discourse morphoses”, Oxford: Oxford University of Wonders: Audience and Performance Press. in Ovid’s Metamorphoses, Philadel- 8. Genette, Gérard (1976), Mimologiques: phia: University of Pennsylvania Press. Voyage en Cratylie, Paris: Seuil. 17. Yarnall, Judith (1994), Transformations 9. Graziosi, Barbara, Greenwood, Emily of Circe: The History of an Enchantress. (2007), Homer in the Twentieth Centu- Urbana: University of Illinois Press. ry. Between World Literature and the Western Canon, Oxford: Oxford Uni- versity Press.

ЕПИФАНИЈА. ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У МЛАДОСТИ У СВЕТЛОСТИ ХОМЕРОВИХ И ОВИДИЈЕВИХ ПОЕМА

Резиме

Успостављајући низ интертекстуалних веза између описа псеудоепифанијског доживљаја Стивена Дедалуса у Џојсо- вом роману Портрет уметника у младости и, с једне стра- не, аутохтоних епифанија у Хомеровим еповима, с друге стране, симболичких епифанија у делима Умеће љубави и Метаморфозе римског песника Публија Овидија Назона, овај рад тежи ка рашчитавању метапоетског значења Џој- совог текста. „Епифанија“ у Портрету умногоме следи хо- 35 Jelena Pilipović мерски модел, али изоставља кључни моменат: уместо приказања олимпских богова међу смртницима одиграва се разоткирвање и својеврсно самообјављивање сасвим друга- чијег божанства – на светлост излази уметник у главном јунаку, интрапсихички Дедал (Daedalus), митски праства- ралац који је лежао похрањен у Стивену Дедалусу (Dedalus). Такав преображај аутентично божанског у метафоричко бо- жанство уметности предочен је у Овидијевом наративу о Дедалу и Икару. Римски песник исти мит приповеда у два своја дела, преобликујући га оба пута у симболичку конте м- плацију о уметности, о сложености уметниковог труда и непостојаности његовог остварења. Повезивање са хомер- ским прототекстом омогућава целовитији и дубљи увид у метафоричку божанственост уметника у свету Џојсовог дела, омогућавајући да се однос иманенције и релeванције препозна као релевантан за поетику великог модернисте. Благодарећи овидијевском прототексту, боље се увиђа мета- поетска димензија „епифаније“, а име протагонисте, Деда- лус, открива се у своме пуном вишезначју. Унутарњи Дедал, као и унутарњи Икар, кроз Овидијев симболички наратив постају препознатљиви као иконичка самопромишљања Џојса као ствараоца не превасходно Портрета уметника у младости, већ Улиса и Финегановог бдења. У терминима римских поетика, Џојс делује истодобно као poeta vates, на- дахнути песник у дедивинизованом свету, и као poeta faber, одлучни новатор у погледу списатељског умећа. Такав пое- тички амбигвитет води ка саморазградњи и, најзад, само- поништељу ауторског сопства – међутим, управо негативи- тет скривен у дубини поетичког бића Џојсових дела рађа њихову чудесну самосвојност.

[email protected]

36 ORIGINALNI NAUČNI RAD Jacob Lewis UDK 821.111.09 University of Arkansas DOI 10.7251/FIL1205037L THE ORDRE OF HER DOM: JUDGMENT AND HOPE IN CHAUCER’S HOUSE OF FAME

Abstract: This essay argues for a revival of utopian thinking through a careful inves- tigation of the philosophy of Ernst Bloch and its application to medieval literature. Al- though the European middle ages have from time to time been used as a source of cul- tural fantasy throughout the modern age, we seem to have ignored the potential for hope that medieval texts provide. Bloch’s concept of a not-yet-consciousness, a space in the hu- man imagination where the future is imagined and interrogated, is entirely appropriate for understanding how we might reinvigorate utopian thought. When we apply Bloch’s theories to the obscure dream vision House of Fame by Geoff rey Chaucer, a startling vi- sion emerges: Chaucer’s poem becomes a vehicle through which a young poet imagined a world in which poetic fame could be understood, and, more importantly, controlled. This fourteenth-century fantasy of a science of fame gives modern readers a sense of hope that their world, too, might be more easily grasped and ordered. Key words: Chaucer, House of Fame, fame, judgment, hope, utopia, dystopia, dream vision, medieval.

topia” is a tough word, one that Western discourse comes largely from a is both hard to pin down and (perhaps deliberate) confusion between “Uhard to avoid. In popular us- utopia (the no-place that is also a good- age, it connotes starry-eyed idealists, place) and dystopia, the good place gone Gernsbackian futures of polished chrome bad. This says much about consumerism in and ray guns, or brutalist nightmares of the late 20th and 21st centuries, wherein, in mad bureaucracy and Glorious Leaders. Fredric Jameson’s words, “the complaint Some readers might recall the origins of about the boredom of Utopias can much the word in Thomas More’s 1516 travel- more clearly be seen to be so much propa- ogue, although they would quickly dismiss ganda for the excitement of market com- even that as mere pie in the sky. Few would petition” (2005: 339). It also ignores the acknowledge that, to much of the rest of positive aspects of More’s pun, in that out- the world, the West itself might be a uto- opos may be a no-place, but eutopos is a pia; fewer still would acknowledge as uto- good place. At its heart, utopia is a vision of pian their own dreams of steady jobs, sta- what an author or her society thinks is ble homes, and a heaven beyond death. best. So long as we remember this, utopia This last turn hints at the positive side can become a critical term that might well of “utopia”, a word can and often has point- help us overcome some of our cultural ed toward hope. Utopias are our dreams of malaise. the better, our suggestions to ourselves of That malaise, however, is a larger the ways out of our present troubles to- problem than it might fi rst appear. West- ward some better future. The dark or dis- erners in general and Americans in partic- 37 missive tone “utopia” receives in modern ular seem to take perverse delight in imag- Jacob Lewis ining a world that is no better than the one Chaucer does so through the vehicle in which we now live. Indeed, in many cas- of a dream vision, a traditional literary de- es, we dream of worlds far worse than our vice that allowed medieval authors to ex- own, where atomic fallout or ecological di- plore the more tenuous regions of their saster has wiped out a great majority of the culture with some measure of deniability. population, leaving the survivors to scav- Such dreams also explore the landscape enge the ruins. Even those who do not that Ernst Bloch called the “Not-Yet-Con- dream of so terrible a future still dream of scious.” This is “the preconscious in its oth- a reset, of a “return to the past,” where life er meaning, over on the other side, in was simpler and the world more under- which no repressed material, but rather standable. something coming up, is to be clarifi ed”-- It must seem odd, then, to attempt in other words, an imaginative uncon- this solution through a discussion of “me- scious, the space both of daydreams and dieval utopia,” to fi x the future by turning dreams of the future (1986: 116). Bloch pos- to the past. But looking at the medieval its the “not-yet-conscious” as a more opti- utopian imagination is not the same as mistic version of the Freudian uncon- dreaming of a world that looks like the scious, or, in Bloch’s terms, the “exclusively middle ages. Instead, our engagement with No-Longer-Conscious; as such it populates the past can lead us to reconsider our pres- solely the moonshine landscape of cere- ent knowledge and systems of understand- bral loss” (1986: 115). Instead, the Not-Yet- ing, and shape new futures for ourselves. Conscious “is the psychological represen- In order to do that, we may fi nd it useful to tation of the Not-Yet-Become in an age and re-energize the word “utopia,” to rescue it its world”, a representation of a possible fu- from its negative associations, and put it ture (1986: 127). All of us communicate our forward as the critical tool that allows us to dreams of a better life through art; all of us shape those futures. This essay will discuss recognize that better life in art. Paradoxi- how such a revitalization might occur. I cally, this content is what we identify as urge readers to reconsider the theories of both excitingly new and exceedingly time- Ernst Bloch by demonstrating how his the- less in art--those things that speak to us ories allow us to unlock a puzzle at the most deeply. heart of the 14th-century English poem Although Bloch does not make this House of Fame, by Geoff rey Chaucer. connection, textual authority is in many House of Fame is a notoriously chal- ways the unconscious of the medieval lenging poem, an incomplete hodgepodge scholastic rhetoric. Authority (auctoritas) of literary infl uences mixed with anxiety derives from auctores, a category of writers over posterity and the reliance on authori- whose works possess true wisdom. Al- ty, all of which lead readers, and at times though this seems tautological--auctores even the narrator, to throw up their hands produce auctoritas, which is what auctores in despair. Yet somewhere in the midst of say--A. J. Minnis reminds us that this dis- all this turmoil, readers might fi nd the tinction rests on the work’s “intrinsic seeds of hope: the fresh voice of a new poet worth” (how close is it to divine Truth?) seeking through imitation to discover and “authenticity” (does it have a named, something uniquely his own, something verifi ed author?) (1988: 10-11). Once such quite new. In House of Fame, Chaucer ex- criteria had been established for a work, presses a hope for a more critical and dis- that work could then form the basis for a cerning audience, and, through the alle- whole host of new conclusions. Like the gorical vision of Fame and her judgments, Freudian unconscious, textual authority 38 gives his public a means to that end. is--to borrow Bloch’s description of the The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame former--“old content that has merely sunk experience, a process that can help identify below the threshold and may cross it again those traces of the possible future. by a more or less straightforward process of being remembered” (1988: 115). Yet for The Order of the Poem Bloch, this memorial process is “never a Not-Yet-Conscious, an element of progres- In order to see how the organization sions; it consists rather of regressions. Ac- of Fame’s judgments might be utopian, we cordingly even the process of making this fi rst have to understand the context in unconscious conscious only clarifi es What which the judgments occur. Chaucer di- Has Been; i.e. there is nothing new in the vides House of Fame into three “books,” Freudian unconscious” (1986: 56). From each dealing with a version of authoritative this perspective, reliance on auctoritas knowledge. In the fi rst two books, Chaucer limits and freezes what might be. reveals that this authority is untrustworthy by undercutting it. His long praise of Virgil Taken to its logical conclusion, this and Ovid in Book I is undone the moment would seem to present us once again with he opens the temple door and discovers that historical canard of the middle ages as timeless and unchanging. Bloch himself a large feld, acknowledges this problem, for change in As fer as that I myghte see, any society happens when artists tap into Withouten toun, or hous, or tree, the cultural Not-Yet-Consciousness: “every Or bush, or grass, or eryd lond; great work of art, besides its manifest es- For as the feld nas but of sond sence, is also carried toward a latency of its As small as man may se yet lye In the desert of Lybye. (482–488) coming side, that is: towards the contents of a future which has not yet appeared in Although “desert” can imply, for me- its time, in fact ultimately towards the con- dieval writers, any empty space, such as tents of an as yet unknown fi nal state” the haut desert or wasteland of Sir Gawain (1986: 98). In House of Fame, Chaucer and the Green Knight, what the narrator dreams of a future in which auctoritas is sees here is clearly an actual desert, a “feld no longer the sole repository of truth. nas but of sond” (486). Such an empty While such a vision may seem unstable to wasteland can seem like a symbol for lost his contemporaries, and perhaps even to creativity, but it is also a sign of possibility, Chaucer himself, that instability does not a place where, as the Desert Fathers be- stop him from trying to express what might lieved, one can start fresh and be purifi ed. be. Thus, House of Fame asks readers to As Bloch reminds us, “the man who has question that traditional textual authority lost his way stands between the permanent by compiling this evidence themselves, so wish and the impermanent or elusive path. that anyone may say, “I wot myself best But the danger in which the traveller is 1 how y stond” (1878). This interplay be- placed by losing his way, the danger of tween evidence and critical thinking un- death, is also the toll he pays for the New” locks “a content of consciousness which (1986: 746). To an author fi rst facing the has not yet become wholly manifest, and is idea of going against poetic tradition, the still dawning from the future” (1986: 116). desert is thus an excellent image. the nar- For Chaucer, the way to manifest that con- rator has literally reached the end of what tent is through lived experience. Each book can be gained by being a mere poetic com- of the poem presents textual authority mentator, someone who, in St. Bonaven- only to challenge and critique it by direct ture’s words, “writes both the materials of other men, and of his own, but the materi- 1 All quotations from Benson 1987; textual referen- 39 ces are to the poem’s line numbers. als of others as the principle materials, and Jacob Lewis his own annexed for the purpose of clarify- the experts claimed turns out to be true, so ing them” (qtd. in Minnis 1988: 94). It is some re-evaluation is called for. What time, Chaucer seems to argue, to become Chaucer suggests here is that careful atten- an auctor, someone whose work is his own. tion to the poem and its use of authorita- This lesson is driven home in Book II. tive sources will be rewarded. Indeed, The narrator is rescued from his desert by Chaucer rewards readers whose experience the Eagle, who is both a source of textual of Lady Fame is informed by a close critical authority and also a vehicle for the narrator analysis of the text; they discover a utopian to gain new experiences. The Eagle ex- Fame whose judgments are so organized as plains that because Fame lives “in myddes to give good rhetoricians a hope for the fu- of the weye / Betwixen hevene and erthe ture. Here is what Bloch would call the and see” (714–715), any sound made will “forward dawning” in which Chaucer come directly to her. the narrator expresses “extend[s], in an anticipatory way, existing skepticism that this account is true, de- material into the future possibilities of be- spite its grounding in authorities as diverse ing diff erent and better” (Bloch 1986: 144). as Aristotle, Augustine, Boethius, Dante, Vincent of Beauvais, and Macrobius (see The Ordre of Her Dom Benson 1987: 983n734 and 765–781). Sheila Although the critique of textual au- Delany remarks that the structure and thority resonates throughout the entire content of the lecture both need work; the poem, the clearest example of that theme Eagle relies on “tautology, analogy, non se- is the image of Lady Fame herself. Here, quitur, reductive simplicity, abuse of the the authoritative position comes in Chau- syllogism, circular argument, and ‘proofs’ cer’s portrait of Lady Fame as a second that prove nothing” (1972: 75). Chaucer has Lady Fortune, serving everyone “dyversly” reworked several authoritative positions to (1545). The critique of that portrait, how- demonstrate not that their conclusions are ever, is not as clear as the authority itself. wrong, but that we build new theories While critics have long seen her judgments based on the old--and, perhaps unexpect- as arbitrary and capricious, I maintain that edly for a contemporary audience, Chaucer there is in fact an intelligible pattern to her suggests that those theories have to be decisions. This pattern demonstrates that tried and proven. a shrewd writer or performer could play It is for this reason that the Eagle takes the system, manipulating his way into lit- the narrator high into the air where he sees erary posterity by contributing something “eyryssh bestes” such as “Cloudes, mystes, new to his culture. In so doing, Chaucer and tempestes / Snowes, hayles, reynes, shows us a Lady Fame who listens to the wyndes” (933, 965–966). The narrator ex- way that petitioners make their cases and periences these beasts’ behavior “fi rst- responds to every case in a consistent pat- hand” and quickly realizes that his textual tern determined by their use of words. As a authorities were, as far as he could see, result, Chaucer gives his art a utopian turn, right: “sooth was her descripsion / Of alle providing both hope and a possible way the hevenes region, / As fer as that y sey forward for his society as well. the preve” (987–989, my emphasis). Chau- Chaucer’s authoritative portrait of cer implies that using experience to prove Fame begins in his descriptions of the pal- the truth of one’s authorities misses the ace grounds, the palace proper, and Lady point of experience. As the narrator’s expe- Fame herself. Each one builds upon the rience with those “airish beasts” demon- other and prepares us for a particularly tra- strates, direct experience exposes the lim- ditional vision of Fame which Chaucer will 40 its of textual authority. Only some of what quickly undercut. The palace is built on a The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame dazzling fi eld of ice (1130) into which are suggestion that “hanging on” and blindly engraved “famous folkes names fele” (1137). serving tradition will lead to ruin. Those on the south face, where the narra- Chaucer completes his summary of tor stands, have begun to melt away and textual authority with the portrait of Lady are growing more illegible. The older Fame. She is “a femynyne creature, / That names on the north face of the ice have never formed by Nature / Nas such another been protected, however, by the shade of thing yseye” (1365–1367). Her grotesque the castle. On the one hand, this seems body fi lled with feathers (1382), ears (1389) like a confi rmation of the medieval gram- and tongues (1390) derives from Virgil, and marians’ view of the world, in which “works is meant to evoke both Virgil’s chaotic Ru- of unknown or uncertain authorship were mor and the Apocalypse (1385). Her un- regarded as apocryphal, and believed to couth body is usually read as prefi guring possess an auctoritas far inferior to that of her judgment, and although few authors works which circulated under the names of address directly her gendered state, it, too, auctores” (1988: 11). However, because is typical of patristic and anti-feminist un- those shadows occlude texts the culture derstandings of the female body--and thus fi nds insubstantial, Cawsey argues that the the female mind--as chaotic, unstable, and icy foundation of Fame’s house is more like capricious.2 Yet there is a level of ambiguity a manuscript, because “it is the most pop- here—is it a woman? A divinity? A mon- ular manuscripts that are liable to destruc- ster? All three? In Lady Fame, Chaucer cre- tion, because they are handled, torn, spilt ates a symbol that is open enough to sug- upon, written in, exposed to the elements, gest that Fame, for all its vagaries and recopied poorly, and textually corrupted” weirdness, can be understood if we look (2004: 975). Thus, Fame may not protect close enough. the famous, but subject them to the hot Both Fame and her Palace are by this sun of public approval. It is possible, then, point in the poem a large enough collec- that Chaucer is suggesting that we ques- tion of signs that, if Chaucer follows his tion the tradition by which new works are usual pattern, he should begin to critique attributed to ancient authors in order to be them. That critique occurs in the descrip- acceptable. tion Chaucer gives of Lady Fame’s judg- ments. Scholars are accustomed to reading The weight of textual authority con- Lady Fame as a stand-in for Lady Fortune, tinues to build once we reach the palace. in part because how people get fame is tra- The palace is covered in windows, in which ditionally obscure, and in part because are “alle maner of mynstralles / And ges- Chaucer tells us so: toures that tellen tales / . . . Of al that lon- geth unto Fame” (1197–1198, 1200), all of But thus I seye yow, trewely, whom are presumably on the outside of What her cause was, y nyste. the palace so that they can help spread the For of this folk ful wel y wiste They hadde good fame ech deserved, fame of Fame. Chaucer lists the more note- Although they were dyversly served; worthy ones, like Orpheus, by name and Ryght as her suster, dam Fortune, surrounds them with crowds of their fel- Ys wont to serven in comune. (1542–1548) low-pipers who “Gunne on hem upward to gape / And countrefete hem as an ape / Or Here Fame, like Fortune, is said to be as crafte countrefeteth kynde” (1211–1213). capricious, handing out reputation as she This image suggests the diminishing re- wishes. Although the narrator admits that turns for art: the further we get from the 2 For authors who read Fame this way, see Boitani creative source, the more we imitate and 1984: 172, Delany 1972: 92; and Desmond 1994: 41 the less we innovate. Here already is the 135–136. Jacob Lewis he cannot understand Fame’s “cause,” or Spoken words take on the body of the the reason behind her judgments, in- one who spoke them, clothed in red and depth analysis is not this narrator’s prima- black like the pages of a rubricated manu- ry task, nor is it one he is willing to under- script (Quinn 2008: 183). Both Fame and take. Instead, he is more concerned with her petitioners are the same category of accurately repeating the dream (66-79), a thing: embodied speech. 3 fact he reminds his audience of here when Reading the judgment scene this way he remarks “And yet, lo, al this companye / implies that both Fame and her petitioners Seyden sooth, and noght a lye” (1551–1552). could now be able to communicate on a Critics have long sided with the narra- level plane, where each side knows that tor’s confusion about Fame’s judgment. what the other will say is true. In turn, each John M. Fyler calls her an “arbitrary god- side negotiates its posterity through its use dess” (Benson 1987: 988n1526-48), while of language. This is the new content, the Delany writes that the “allotment of repu- bursting forth of the “not-yet-conscious- tation is random, and to the narrator, in- ness” into Chaucer’s poem. Certainly some comprehensible” (1972: 87). Boitani even of Chaucer’s readings have their roots in describes her as “contradictory and volu- the unconscious or preconscious of textual ble, her motives are inscrutable (1541-2), authority, the forgotten and repressed she knows no justice (1820), and bestows knowledge of what great men said was her favors with no regard for good or evil” true. However, if Bloch is right that some (1984: 16). Fame, however, may be easier to artistic inspiration arises from a “precon- understand than critics have typically scious of what is to come, the psychologi- thought. For instance, the “company” cal birthplace of the new,” then we should mentioned here seems to refer to those not look for Fame’s criteria and judgments “that gone her [Fame] of her grace praye” to arise solely from the works of auctores (1550), but Chaucer is careful to stress, whose theories Chaucer was encouraged to through the phrase “And yet, lo,” that all trust. When the petitioners receive their this company is truthful, as if we should be judgments from Lady Fame, we should not surprised at the existence of truth. Since then be surprised if those judgments run both Lady Fame and the petitioners appear counter to received wisdom, whether that as subjects in the beginning of this sen- wisdom comes from medieval auctores or tence, it does not seem out of the question more modern canons of critical authority. that both groups form one great circle of Every set of petitioners addresses truth-tellers, honest about their desires Lady Fame and asks her to grant them a and judgments. certain kind of fame: the fi rst three sets, Moreover, Fame and her petitioners who have done good works, ask for “good have similar origins. As Piero Boitani re- fame;” the fourth and fi fth groups have minds us, “everyone in the Middle Ages done good works but want “no fame;” knew that ‘fama a fando, i.e. a loquendo’” groups six and seven have been idle but de- (1984: 6). Fame comes from speech, is con- mand “good fame” anyway; and the eighth stituted by spoken things, and exists to and ninth groups are both malefactors, but continue that speech. So too her subjects, the former wish to be known by “good who are not people, but speech: 3 This detail explains the narrator’s confusion: whi- Whan any speche ycomen ys le he is unsure whether he is alive or dead (981), he is certainly not “embodied speech,” because he Up to the paleys, anon-ryght did not arrive at Fame’s palace by vibrating thro- Hyt wexeth lyk the same wight ugh the air to the House of Rumor. He is thus out Which that the word in erthe spak 42 of his element, resulting in his inability to fully Be hyt clothed red or blak (1074–1078) see Fame’s process. The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame fame” while the ninth group is happy with Lady Fame, whose domain is echoing with their “bad fame.” These exchanges demon- speech and who herself is a thing spoken, strate that, far from being capricious, Fame one has to be certain, indeed boastful, of is actively ensuring a certain kind of future, one’s right to posterity. It is not a matter of one in which good fame goes to those who boasting or pride - a sin in Chaucer’s speak boldly, work for God, or tell good time—but a mark of the utopian novum: stories; bad fame is given to timid speak- Fame must be sought on its own terms. ers, the truly lazy, and the most wicked. As The second company’s request is an arbiter of both posterity and the aucto- more streamlined, although it does repeat ritas that is derived from it, Lady Fame is word-for-word two lines of the earlier peti- creating an authority that rests on good tion: speech acts; this in turn creates a poets’ utopia, in which only those who speak well Lady graunte us now good fame, are remembered. And lat oure werkes han that name Now in honour of gentilesse Fame’s fi rst petitioners are And also God your soule blesse! Folk that here besechen the For we han wel deserved hyt, That thou graunte us now good fame Therefore is ryght that we ben quyt. (1609–1614) And let our werkes han that name. In ful recompensacioun Gone is some of the deference of the Of good werkes, yive us good renoun. (1554–1558) previous appeal. These petitioners begin with the more direct request, “graunte,” These petitioners frame their request rather than humbling themselves as the as a transaction: our good works are pay- fi rst set do “beseech.” They press on Lady ment enough (“ful recompensacioun”) for Fame’s “gentilesse,” meaning both nobility good renown. They also couch their re- and kindness, which they reinforce with a quest as a kind of begging, beseeching that quick prayer for Fame’s soul. This mindful she grant them fame. Such petitioning turn is quickly ended with a clear state- fails, however: fame is not a direct com- ment that they do deserve fame. The Lady’s pensation for services rendered (or, alter- response to this set of petitioners is actu- natively, reparation or atonement), nor ally longer, and in it she reveals that their does it seem to be given to those who rely request merits “a shrewed fame, / And on older models of deference in making wikkyd loos [fame], and wors name / their request. Lady Fame’s response to Though ye good loos have wel deserved” these petitioners is very curt; she warns (1619–1621). This judgment of worse fame them (1559) that they will receive no fame could well stem from several things, in- at all, and, when they ask her why, she cluding presumption, but the biggest states that explaining would not please her crime (for Fame at least) is repetition. This (“for me lyst hyt nought,” 1564). Fame does set of petitioners, alone among the nine, not scold these petitioners because they repeats verbatim two lines from the previ- have asked for renown, nor because they ous set’s request: “graunte us now good have done good works; in fact, she is will- fame, / and lat our werkes han that name” ing to give it to the third group, whose (1555-6; 1609-10). Repetition by itself is not members are still good-working seekers of problematic; indeed, it is a well-known good fame. Something about the tone of and welcome mnemonic device. But that is the request has set her off , and that would not the function that repetition plays here. seem to be the language of deference and Instead, it is more akin to stock phrasing, a compensation. The timidity of this com- kind of mindless repetition--something 43 pany ensures its oblivion. In approaching that the phrase “God your soule blesse” Jacob Lewis (1612), which seems to have little function Deserved fame ryghtfully, other than as a forced rhyme for “genti- And praye yow, hit mot be knowe, lesse,” drives home. Fame’s own repetition Ryght as hit is, and forth yblowe. (1660–1664) of their terms, “though ye good loos have This third petition is hardly one at all. wel deserved” (1621), is delivered in a mock- Gone is the beseeching, gone the sense ing tone, since she opens her decision with that we have to appease Fame to get noto- the sarcastic taunt “But wite ye what?” riety. Instead, the company states that (1618). This kind of repetition is likely to their fame should be known “right as his lead to what C. S. Lewis later called “a ste- is” (1664), without emendation or baggage. reotyped monotony, unnoticed by con- Fame’s response is equally straightforward: temporaries but cruelly apparent to pos- terity” (1957: 232). “I graunte,” quod she, “for me list Fame’s decision here leads to a rare That now your goode werekes be wist, comment from the narrator on the plight And yet ye shul han better loos, of the judged. He declares that “they amon- Right in dispit of alle your foos, ges al the pres, / Shul thus be shamed Than worthy is, and that anoon.” (1665–1669) gilteles. / But what, hyt moste nedes be” (1633–1635). If indeed Fame is insulted by Fame’s “for me list” can go two ways: their repetition, then the narrator’s state- on the one hand, it is pleasing for her to ment can be understood as another exam- give the fame (it pleases me that your good ple of Chaucer’s tendency toward self-par- works be known); on the other, it is the ody. At the time when House of Fame was reason for her granting good fame (I grant likely written (1379–1380), Chaucer’s career [it] because I am pleased). Some glosses was largely one of homage and translation. (e.g. Lynch 2007: 82), following the tradi- If Lady Fame rejects those who ape con- tional view of Fame as random, translate vention without contributing to the con- “me liste” as “I feel like it.” However, the versation, then our poet might feel a little phrase has both an impersonal and a per- stung. Yet he appears to come to terms sonal meaning (Davis et al. 1989: 89). Since with that rejection by the end of his digres- Fame’s usage does not include a pronoun, sion. Although he says that these petition- either meaning could work here. More- ers should be “guiltless,” he still acknowl- over, if we read this as “I grant it because I edges that this decision is the way things am pleased,” then it becomes one of the have to go (“hyt moste nedes be”). Here, few times that Fame off ers any outright then, is a tiny moment of utopian change, justifi cation for her decisions. It is also the for even the confused narrator is beginning fi rst time in this procession of companies to understand that, to paraphrase Bloch, that we learn what does please her: if your there can be nothing new in the textual good works are good, just say so, and don’t unconscious (cf. Bloch 1986: 56). add honorifi cs or attempt to fl atter her. She The third company of petitioners is continues her reasoning, however, by stat- the last of those who ask for good fame be- ing that the fame she provides will be “ex- cause they have done “good works.” Al- actly to spite all your enemies” (1668). In so though the nature of these works is undis- doing, Fame underscores that her decision closed, it is noteworthy that this company to give good fame to the most direct com- is the only one to actually receive good pany of do-gooders will seem odd: tradi- fame, perhaps because their request is so tion has long been in favor of deference, straightforward: but the game, as both Fame and the narra- tor have noted, is changing. Chaucer’s ar- We ben everychon gument here is that to receive fame, lan- 44 Folk that han ful trewely guage must be used well, “well” in this case The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame being a straightforward, boasting demand have immediate social gains and, as we will to be remembered. see, Fame is more concerned with tempo- The fi rst group, those who did good ral renown than spiritual immortality, works and want good fame, have received which perhaps explains some of her rea- their judgment, and the next set, those sons for rejecting their petition. More im- who have done their works for the sake of portantly, their argument relies on refer- good and God, take their place. The fourth ence and repetition--the company asks her company, who are “wonder fewe” (1691), to also (ek) hide their good works--and argue that again, it relies on insulting Fame, although the insult is more direct than the earlier We han don wel with al our myght, But we ne kepen have no fame. deferential treatment: this group cares for Hyde our werkes and our name, fame “not a leek” (1708). Their contempt For goddys love; for certes we for Fame leads directly to their ironic re- Han certeyn doon hyt for bounte ward. Fame’s angry judgment (“’What?’ And for no maner other thing. (1694–1699). quod she, ‘and be ye wood?” 1713) is a direct response to this insult: “Have ye dispit to While the word bounte could imply have my name?” (1716). These get good they did these works for reward, the more fame precisely because they do not want it, common meaning of the word is goodness, and do not know how to ask for obscurity virtue, or benevolence (“Bounte” 2001). Each of these is a virtue that is practiced correctly. Fame’s judgment process be- here on earth: one is benevolent toward comes clearer: not only must one speak other humans. Thus, this group seems to well for Fame to work, but that speech be made of people who do good works that must not cross the line between boast and are directed to the community at large; for insult. While there is something unset- them, fame means nothing, because they tlingly dystopian about the notion that we are unaccustomed to it (we have done well, must toe the line in order to secure the fu- but we have never kept fame). This is an- ture we desire, all is not lost. We are still other straightforward request, and Fame’s beginning to see what the rules are, where response to them is equally simple: “I the order lies—and when we understand graunte yow alle your askying / . . . let your how the game is played, then we fi nally werkes be ded” (1700–1701). In the cases of have a chance at winning it on our terms. both the third and fourth companies, the Chaucer’s point that good speech is direct, well-reasoned approach to Fame necessary for fame is carried out in the ex- pays off . treme in the next group. The sixth and sev- The fi fth company’s position seems at enth companies are made up of those who, fi rst somewhat similar to the fourth’s: as the sixth company puts it, “han don nei- ther that ne this / But ydel al oure lyf ybe” And to hir thoo besoughten alle To hide her gode werkes ek, (1732–1733). Even so, they ask, in the lon- And seyden they yeven nought a lek gest speech (32 lines) given by any compa- For fame ne for such renoun; ny of fame-seekers, for a particular kind of For they for contemplacioun fame: And Goddes love hadde yrought, Ne of fame wold they nought. (1706–1712) That we mowe han as good a fame, However, they are explicitly people And gret renoun and knowen name, who have withdrawn from the world into As they that han doon noble gestes, contemplative acts (1710–1711). Unlike the And acheved alle her lestes, 45 previous company, their good works do not As wel of love as other thing. (1735–1739) Jacob Lewis Their request continues in this vein herte kouthe gesse” (1813–1814). The eighth for some time. They point out that while company’s request is simple: they have never been the object of a wom- an’s aff ection (1741–1743), they would like to to han good fame, be known as “Worthy, wise, and goode And that she nolde doon hem no shame, also, / And riche, and happy unto love” But yeve hem loos and good renoun, (1766–1767). Although they have not done And do hyt blow in a clarioun. (1815-1819) these deeds, the sixth company clearly Fame rejects this bid with an emphat- demonstrates their facility with words. ic series of negatives: “Al be ther in me no Their case is for what they want and why justice, / My lyste not to doo hyt now, / Ne they ought to have it is clearly stated and, this nyl I not graunte yow” (1820–1822). to Fame at least, convincingly argued. She Delany remarks that Fame’s judgment here accedes to their demand, saying that “every “is perhaps a vestige of his [Chaucer’s] will man wene thinks hem at ese, / Though to believe in some form of absolute jus- they goon in ful bade lese” (1767–1768). tice,” but, when compared with the ninth Though they are doing quite poorly, they company’s boasting of evil, the process re- appear to be doing quite well indeed. Al- mains clear (1972: 88). This is not justice, though this seems like a direct response to as Fame suggests (1820), but a just poorly- their request that she let them “coun- worded case, for, while it is as straightfor- trepese ese and travaylle” (1750), it also ward a declaration as the other successfully points to the ultimate hollowness of this famous companies, it also implies that victory: they have fame, they use words Fame has “shamed” them with their pres- well, but being famous for “women loven ent bad reputation. Fame, as we have seen, us for wod” does not help the fact that does not judge their deeds, only their women did not actually love them madly. words. By contrast, the ninth company is Mortal happiness, however, is not proud of its wickedness. They announce Fame’s concern; words are, as the seventh their arrival by “leyping in a route, / and company learns when they ask “Lady, gunne choppen al aboute / Every man graunte us sone / The same thing, the same upon the crowne” (1823–1825). They are bone, / That [ye] this nexte folk han doon” self-described “shrewes” (1830) who “han (1773–1775). The contrast between the long, delyt in wikkendesse, / As goode folk han involved explanation of the last group and in godnesse,” (1831–1832) and they ask, sim- this short, unimaginative, “give us what ply, “that oure fame such be knowe / In alle they got” request couldn’t be more clear. thing ryght as hit ys” (1836–1837). This Fame’s scolding underscores that their Fame grants, and is impressed not only by crime is not general idleness but a lack of the boldness of this desire, but also by the trying: they are “lyke the sweynte cat / That prestige of the chief speaker, who burned wold have fi ssh; but wostow what? / He the temple of Isis at Athens “for to gette of wolde nothing wete his clowes” (1783– Fames hire” (1857)--a sacrifi ce worthy of 1785). Her curse, that in addition to “a sory fame, if one isn’t too picky about what kind grace” (1790) an “yvel thrift come to your of fame it is. jowes, / And eke to myn, if I hyt graunte” All Fame’s judgments, then, rely on (1786–1787), is an appropriate punishment the ability to speak well. We should not be for those who are unwilling even to use surprised that speech is so highly prized; their jaws in the fi rst place. after all, for Dante, speech was God’s way The judgment wraps up with two of allowing humanity a sensible and ratio- companies of great malefactors, who had nal way to communicate despite being sad- 46 done “the grettest wikkednesse / That any dled “with the heaviness and density of the The Ordre of Her Dom: Judgment and Hope in Chaucer’s House of Fame mortal body” (1996: 7). Boccaccio, too, re- ed by Charles G. Osgood. New York: minds us that “if it is a sin to compose sto- Liberal Arts Press. ries, it is a sin to converse, which only the 4. Boitani, P. 1984. Chaucer and the Imag- veriest fool would admit. For nature has inary World of Fame. Cambridge: D. S. not granted us the power of speech unless Brewer. for purposes of conversation, and the ex- 5. Bounte. 2001. Middle English Diction- change of ideas” (1956: 47). Chaucer’s ad- ary. [Online]: Available: http://quod. dition to the theories of his Italian, vernac- lib.umich.edu/m/med/ [14 Feb 2010]. ular-loving heroes is to praise the power of 6. Cawsey, K. ‘Alum de glas’ or ‘Alymed that language to shape one’s destiny glass’? Manuscript Reading in Book III through one’s speech. This is the Not-Yet- of The House of Fame. University of To- Conscious of the text: the realization that ronto Quarterly, 73: 972–979. anyone who deserves fame has to use their 7. Dante. 1996. De vulgari eloquentia. words as eff ectively as possible, not just for Translated by Steven Botterill. Cam- a contemporary audience, but for every- bridge: Cambridge University Press. one, every when--a daunting task to be 8. Davis, N., D. Gray, P. Ingham, & A. Wal- sure, but also a utopian one. Bloch reminds lace-Hadrill. 1989. A Chaucer Glossary. us that “sound change, especially that into Oxford: Oxford University Press. the realm of freedom, comes about solely 9. Delaney, S. 1972. Chaucer’s House of through sound knowledge, with ever more Fame: The Poetics of Skeptical Fideism. precisely mastered necessity” (1986: 281). Chicago: University of Chicago Press. Such knowledge can only come through a 10. Desmond, M. 1994. Reading Dido: Gen- synthesis of experience and textual au- der, Textuality, and the Medieval Ae- thority; as Bloch remarks elsewhere, “Be- neid. Minneapolis: University of Min- cause merely contemplative knowledge nesota Press. necessarily refers to what is closed and 11. Jameson, F. 2005. Archaeologies of the thus to what is past, it is helpless to what is Future: The Desire Called Utopia and present and blind to the future” (1986: Other Science Fictions. London: Verso. 198). That future can only be imagined 12. Lewis, C. S. 1958. The Allegory of Love: through language. Chaucer indicates that A Study in Medieval Tradition. New whatever your desired future, it will be York: Oxford University Press. achieved through your use of words, a fac- 13. Lynch, K., ed. 2007. Geoff rey Chaucer: ulty open to everyone “of sondry regiounes, Dream Visions and Other Poems. New / Of alleskynnes condiciouns / That dwelle York: W. W. Norton. in erthe under the mone” (1529–1531). 14. Macrobius. 1957. Commentary on the Dream of Scipio, translated by William References Haris Stahl. New York: Columbia Uni- 1. Benson, L., ed. 1987. The Riverside versity Press, 1957. Chaucer. Boston: Houghton Miffl in. 15. Minnis, A. J. 1988. Medieval Theory of 2. Bloch, E. 1986. The Principle of Hope, Authorship: Scholastic Literary Atti- translated by Neville Plaice, Stephen tudes in the Later Middle Ages. Second Plaice, and Paul Knight. Boston: MIT. edition. Philadelphia: University of 3. Boccaccio, G. 1956. Boccaccio on Poet- Pennsylvania Press. ry; Being the Preface and the Fourteenth 16. Quinn, W. 2008. Chaucer’s Recital and Fifteenth Books of Boccaccio’s Ge- Presence in the House of Fame and the nealogia Deorum Gentilium in an Eng- Embodiment of Authority. The Chau- lish Version with Introductory Essay cer Review 43 (2): 171–196. 47 and Commentary. Edited and translat- Jacob Lewis THE ORDRE OF HER DOM: СУД И НАДА У ЧОСЕРОВОЈ КУЋИ СЛАВЕ

Резиме

Есеј се бави оживљавањем утопијског промишљања кроз пажљиво проучавање филозофије Ернста Блоха и њену примјену на средњовјековне студије. Иако се средњовјековни период у Европи помиње с времена на вријеме у савременом добу као извор културне фантазије, чини се да смо забора- вили колико наде средњовјековни текстови нуде. Блохов концепт не-свјесности, простор људске уобразиље у којем се будућност замишља и пропитује, потпуно је погодан за разумијевање начина на који бисмо могли оживјети утопијску мисао. Када примијенимо Блохове теорије на оп- скурна сновиђења из Чосерове Куће славе, појављује се запањујући призор. Чосерова поема постаје средство помоћу којег је млади пјесник замислио свијет у којем је могуће разумјети и, што је још важније, контролисати поетску сла- ву. Ова фантазија из четрнаестог вијека пружа савременом читаоцу наду да се и његов свијет може лакше схватити и уредити.

[email protected]

48 PREGLEDNI RAD Aleksandra V. Jovanović UDK 821.09 University of Belgrade DOI 10.7251/FIL1205049J “TRACE” IN NARRATION

Abstract: The Derridean concept of “trace” or supplement is set at the core of his studies of the unconscious meaning of a text. Further, the textual unconscious is crucial to the deferral of meaning along the axis of diff erence /diff érance. In view of Derrida’s ideas, Kazuo Ishigoro’s novels, The Pale View of Hills and When We Were Orphans are analyzed as a narrative attempt to deconstruct the construction of reality that is ground- ed in conventional discourse. The article is based on the assumption that in Ishiguro’s novels the narrative process off ers an insight into how the mind deals with experience. In this vein, the complex narration in Ishiguro’s novels is viewed as a parallel to the pro- cesses in the human mind. The analysis of Ishiguro’s narration is based on Beckett’s and Proust’s ideas about the issue of memory. Proust sees the dynamics of memory as a game of voluntary and involuntary memory, in which the former is a product of the conscious and the latter of the unconscious memory. On the other hand, Proust’s meditations on the nature of memory may be linked with Freud’s studies of repressed emotions and Samuel Beckett’s conception of the process of forgetting as essential to recollection. Key words: Derrida, deconstruction, trace, supplement, memory, dynamics of memory, Proust.

hat we usually call memory re- Yesterday is […] a daystone on the beaten track of fers to what Proust called volun- the years, and irremediably a part of us, within us, tary memory. Proust believed heavy and dangerous. We are … other, no longer W what we were before the calamity of yesterday that remembering past events is like leaf- (Beckett 1931: 3). ing through the pages of an old family al- bum. Beckett revisits the issue of memory What consciousness stores in the mem- in his essay on Proust, further developing ory is its voluntary image of the past. Proust Proust’s ideas on the nature of remember- has it that the essence of the past, the core of ing. In Beckett’s view “the material that our past selves is contained in the involun- [the photographs] furnish contains noth- tary memory, which is invoked at random. ing of the past, merely a blurred and uni- form projection once removed of our anxi- These chance occurrences are capable of en- ety and opportunism - that is to say, noth- dorsing past and long forgotten sensations ing (Beckett 1931: 32).” and call to mind our past selves. To remember the past for Proust In Ishiguro’s novels A Pale View of the means to recapture past sensations Hills and When We Were Orphans, the vol- through the recreation of the abandoned untary memory fuels the main narration. and long forgotten self. For this reason, in It presents the past as a series of images. Remembrance of Things Past Proust shows The representation is much like “turning that the quest for the past is actually a the leaves of a photographic album” as quest for our past impressions. Conscious- Proust would have it, where “grief, anxiety ness tends to transform the past. Beckett and opportunism” are left out. However, in further writes: both novels one can detect a number of submerged stories, which might not im- mediately engage the attention of the There is no escape from yesterday because yester- 49 day has deformed us, or been deformed by us…. reader. Aleksandra V. Jovanović The text’s motivation to suppress nar- hides. The alternative stories are sub- ratives that reemerge in the reading and merged by the current of the main narra- interpretation of the self-same text might tion in a process similar to the suppression be viewed as similar to the repressive ef- of undesirable memories by the conscious forts of the mind, which tend to disassoci- mind. Just as unwanted memories remain ate from undesirable emotions. However, in the unconscious, the subordinated nar- they remain in the mind. In Freud’s view, rations remain hidden in Ishiguro’s text “[t]he theory of repression […] asserts that and are suppressed by the conscious, that these repressed wishes still exist—though is, the voluntary eff orts of his narrators. there is a simultaneous inhibition which The involuntary memories thus remain holds them down (Freud 1955: 235).” In the hidden in the crevices of the text. The nar- same way, Proust’s voluntary memories ration carries along the spectral presence work to eliminate anxiety, opportunism of hidden narrations, and the narrations and the unwanted emotions we feel during associated by the troubled memories are this process. marked by their void in the main narra- “Memory traces, then, have nothing tion. In the novels The Pale View of Hills to do with the fact of becoming conscious; and When We Were Orphans the story is indeed they are often most powerful and presented as the autobiographical account most enduring when the process which left of the narrator. them behind was one which never entered At the onset of the novel A Pale View consciousness (Freud 1921, 19).” The men- of Hills we meet an elderly Japanese lady tion of Freud brings us back to Proust’s Etsuko who lives in England, although she mémoire involontaire ringing with Beck- was born in Japan. While living in Japan ett’s question, which he posed in the same she survived the Nagasaki bombing but ul- essay on Proust. Is not the involuntary rec- timately decided to leave Japan in order to ollection, Proust’s mémoire involontaire, marry an Englishman. Right from the be- much closer to forgetting than what is usu- ginning, the reader is informed about the ally called memory? essential facts of Etsuko’s life. Her younger Isn’t this kind of process best de- daughter Niki from her second marriage, scribed as “an interplay between a remem- an ‘aff ectionate child’, living in London, bering ‘I’ and a forgetting ‘I’ (Reid 2003, came to visit her after the death of her 14)?” Particularly as the events need to be daughter Keiko by her fi rst Japanese hus- “forgotten”, suppressed and stored in the band. Niki and Keiko were not on good unconsciousness in order to reemerge as a terms, ‘I just remember her as someone random narration of our past self. In the who used to make me miserable’ (Ishiguro narration of Ishiguro’s protagonists the 1982: 10), says Niki. The reader immediate- abandoned stories reemerge as silent nar- ly, in a most curt manner, learns that Keiko ratives whose traces are entangled in the recently committed suicide. Shortly after fabric of the text and form an aura of mean- that brief introduction, Etsuko goes on to ing around the main storylines. To borrow tell Niki about a woman called Sachiko Woolf’s metaphor form the novel To the that she knew in Japan. The brief relation- Lighthouse, the traces in the text resemble ship with Sachiko had an enormous im- ripples in the smooth texture of the narra- pact on Etsuko and its specter has never tive as marks of something that has sunk. ceased to haunt her. Thus, in the fi rst few In both Ishiguro’s novels, hidden nar- pages Etsuko tackles all the major themes rations are intertwined with the main nar- of the book - the personal and national rative stream. Thus the narrative is double tragedy negotiated in terms of sorrow and 50 voiced as it simultaneously reveals and guilt. “Trace” in Narration Almost disinterestedly, Etsuko inti- welfare but Sachiko always dismisses her mates the ghostly presence of her dead worries. Once, when Etsuko sees her pre- daughter Keiko: “[A]lthough we never paring to leave and remarks upon the situ- dwelt long on the subject of Keiko’s death, ation, Sachiko says calmly: “But as you see, it was never far away, hovering over us I’m rather busy just now. I have to go to Na- whenever we talked.” (Ishiguro 1982: 10). It gasaki. [...] If you have nothing else to con- is revealing to note that this oblique way of cern yourself with, Etsuko, then perhaps referring to Keiko is the fi rst mention of you’d care to look after my daughter for the Keiko’s name in Etsuko’s narrative. With day (Ishiguro 1982: 15).” Indeed, Etsuko this statement she sets the matrix in which looks after Mariko whenever she can, and she will address the subject of Keiko’s the stories of the three women become death in her subsequent narration. A little strangely intermingled - the pregnant Et- further in her narration she will say, “I have suko and Sachiko with her daughter no great wish to dwell on Keiko now”. Mariko, whose story prefi gures Etsuko’s (Ishiguro 1982: 10) The busy manner in subsequent life. which Etsuko handles that issue is the fi rst Sachiko keeps a diffi cult liaison with mark of the submerged narrative of Etsu- an American and nurtures a hope of mov- ko’s tragedy. As Toni Morrison has it, she ing to America with him in order to give leaves the “unspeakable things unspoken”. her daughter a better future. The words Yet the unhemlich presence of Keiko’s with which she intimates her plans to Et- death asserts itself, as repressed moments suko anticipate Etsuko’s own words later would, as a spectral narrative of Etsuko’s on in the text. Sachiko says: “My daughter’s grief and guilt. welfare is of the utmost importance to me, Etsuko herself in a way ties the two Etsuko. I wouldn’t make any decision that stories, that of her family situation and of jeopardized her future (Ishiguro 1982: 44).” her friend Sachiko as a (hidden) key to un- While Etsuko claims: “My motives for leav- derstanding her own self: “I only men- ing Japan were justifi able, and I know I al- tioned her [Keiko] because those were the ways kept Keiko’s interests very much at circumstances around Niki’s visit this April heart (Ishiguro 1982: 91).” and because it was during this visit I re- In the episode of Sachiko’s fi nal meet- member Sachiko after all this time (Ishigu- ing with Etsuko, while packing to leave Ja- ro 1982: 11).” As Cynthia Wong justly re- pan, Ishiguro plants a trace, an unmistak- marks: “[I]n Etsuko’s narrative, the two able piece of evidence of their intertwined events found in past and present are tied to destinies. While Sashiko is busy packing, her subsequent dissociation of pain itself. Etsuko grows worried about Mariko wan- Remembering Nagasaki, Etsuko is able to dering alone in the dusk on the slippery forget the premonition of death she con- riverbank. She goes out looking for her nects with that period (Wong 1995: 129).” with a lantern and starts searching a Sachiko is a strange woman and a swampy ground infested by insects of all struggling mother whose relationship with sorts. When she fi nds her sitting in the Etsuko remains enigmatic throughout the dark on a wooden bridge their conversa- book. She is the only parent of a disturbed tion is revealing: girl Mariko who is herself uneducated, dis- “I don’t want to go away. I don’t want to go away obedient and withdrawn. Sachiko lets her tomorrow.” daughter spend whole days alone in a dan- I gave a sigh. “But you’ll like it. Everyone’s a little gerous land on the outskirts of the ruined frightened of new things. You’ll like it over there.” city of Nagasaki. Estuko, who is pregnant “I don’t want to go away. And I don’t like him. He 51 at the time, feels concerned about Mariko’s is like a pig.” Aleksandra V. Jovanović ”You are not to speak like that”, I said, angrily. [...] suppose you mean it was her. Keiko.” […] “Keiko?” In any case,” I went on, “if you don’t like it over I laughed a little. Why should it be Keiko?” […] “It there, we can always come back.” […] “Yes, I prom- was just a little girl I knew once.” […] “A long time ise,” I said. ago.” […] “[There is] something else about that “If you don’t like it over there we’ll come straight dream. […] “… the little girl isn’t on a swing at all. back. But we have to try and see if we like it there. […] It’s not a swing she is on (Ishiguro 1982: 95- I’m sure we will (Ishiguro 1982: 172–173). ” (italics 6).” mine) However, what exactly she is on, she First, this conversation resembles the doesn’t say. Obviously, the image of Keiko conversation between mother and daugh- hanging on the rope in her Manchester fl at ter more than between chance acquain- haunts her imagination and mingles with tances judging by her persuasive words, ‘I the image of the happy child on the swing. promise’. As does her reprimand, ‘You are And both images are aspects of the Mariko not to speak like that’. Besides, Etsuko’s us- story, which she herself indicates by the ing “we” instead of “I” is probably not a omission of any name. sign of confusion at all. Ishiguro himself Further, the submerged narration of referred to that episode in an interview: the tragedy and horror of the Nagasaki “[A]t the most intense point, I wanted to bombing is again marked by the void in Et- suggest that Etsuko had dropped this cov- suko’s story. Instead, Etsuko off ers the im- er. It just slips out: she’s now talking about age of the wasteland of the postwar city herself. She’s no longer bothering to put it and her own dwelling place. in the third person (Mason 1989: 337).” On another occasion remembering a As the summer grew hotter, the stretch of wa- steground outside our apartment day trip to the hills overlooking the harbor block became increasingly unpleasant. Much of in Nagasaki, Etsuko again slips out: “Keiko the earth lay dried and was happy that day. We rode on the cable- cracked, while water which had accumulated dur- cars (Ishiguro 1982: 182).” It is not clear, ing the rainy season remained perhaps deliberately unclear, whether Et- in the deeper ditches and craters. The ground suko refers to a previously mentioned trip bred all manner of insects, and mosquitoes in particular seemed everywhere. In to the hills with Sachiko and Mariko. As the apartments there was the Keiko was not born yet, she might be refer- usual complaining, but over the years the anger ring to the girl who was present on the ear- over the wasteground had lier trip, Mariko. On the other hand, this become resigned and cynical (Ishiguro 1982: 99). might be an intentional slip to the eff ect of fi nally showing that their destinies are one The great historical narrative is nego- and the same. tiated by numerous episodes in the text Another point of Etsuko’s confusion is like stories about crippled existences, dis- revealed in her dream about the girl on a placed people, migrating and fl uid lives, swing. Etsuko has a recurrent dream in- lack of talk of the tragic events and its ru- duced by an image of a happy child on a ined places. These episodes include vari- swing while she is strolling in the village ous sagas about Mrs. Fujiwara who lost with Niki. Their conversation about the several children and her husband, Etsuko’s dream reveals her confusion about the father-in-law Ogata San who is the repre- identity of people and the nature of sensa- sentative of the old and dying world and tions. Sachiko with her ruined life and the aware- ness of failure, “Do you think that I imag- “I had that dream again this morning […] I dreamt ine for one moment that I am a good moth- er to her? (Ishiguro 1982: 171).” These were 52 about this little girl again. […] Well it isn’t that little girl at all. […] Niki looked at me again. […] “I Sachiko’s parting words. “Trace” in Narration As personal and national tragedy are The realization of the inevitability of intertwined into Etsuko’s experience, she investigating his past is introduced by fre- is through narration picking remnants of quent references to the discrepancy be- her past selves which are held in the resi- tween his own voluntary memory and the dues of the main events and revealed blurred image of the past, which he can mostly in the voids in her tale. reach only in fl ashbacks. At the beginning When Niki asks her before leaving for of his recollection he mentions an episode the postcard of Nagasaki, Etsuko gives Niki with his old friend from school, James Os- borne, who at meeting him again said: “My an old photograph from a calendar, which God. Christopher, you were such an odd triggers her memory that follows an estab- bird at school (Ishiguro 2000: 5).” It irri- lished pattern. In that image, her personal tates him: “In fact it has always been a puz- and the national tragedy are closely con- zle to me that Osborne should have said nected in her narration about the photo- such a thing, since my own memory is that graph. She refers to a day trip to a harbor I blended perfectly into English school life with Keiko, which she had not mentioned (Ishiguro 2000: 7).” before. On the contrary she did mention a A little later in the episode with Colo- day trip to the hills with Sachiko and nel Chamberlain, he is irritated again, “for Mariko during which Mariko was very hap- his repeated insinuation that I had gone py. In fact she relocates her memory from about the ship withdrawn and moody, lia- one trip to another. The silent mystery is ble to burst into tears at the slightest thing the only answer to the emotional transfer (Ishiguro 2000: 27).” Banks concludes that and confusion, while her narration about the Colonel wanted to be the “heroic the photograph reveals the essence of her guardian” since his own recollection was past self - her hope and anxiety about the quite diff erent: future in a shattered world. As those feel- ings were ruined by the reality of Keiko’s [A]ccording to my own, quite clear memory, I death and her possible guilt they remained adapted very ably to the changed realities of my locked in the time when the photograph circumstances. I remember very well that, far from being miserable on that voyage, I was posi- was taken. At the time when she gives it to tively excited about life aboard the ship, as well as Niki, it is a living proof of Proust’s words by the prospect of the future that lay before me. that photographs contain nothing of the Of course, I did miss my parents at times, but I past and her secret is safe. can remember telling myself there would always be other adults I would come to love and trust In the novel When We Were Orphans (Ishiguro 2000: 27). the narrator Christopher Banks recounts his life story, partly as an account of his Banks has forgotten his pain of leav- present situation, partly in fl ashbacks of ing, his probably painful attempts to fi t his past life and the events of his childhood into the society where his intelligence and that defi ned him. The novel opens in the rationality secured him a prominent posi- 1930s when Banks is already a famous and tion. The act of involuntary forgetting has prosperous detective, a Cambridge gradu- tightened his grip on reason and stability ate. His has been living for more than a de- in his new life. cade in England after hurriedly leaving his A paradoxically hidden narration, hometown Shanghai in the most distress- which speaks through its silence, or virtual ing circumstances, following the disap- absence, is the missing narration of ro- pearance of his parents. After a period of mance. While living in England, Banks be- an allegedly easy adaptation to English life, came acquainted with Sarah who was or- 53 he travels back to Shangai. phaned and lonely and in search of social Aleksandra V. Jovanović promotion. They remained oddly connect- to meet his destiny in the shape of a quest ed through the years. Their relationship for maturity and truth and to reveal the never crosses the borders of conventional- hidden narrations of the mind. ity and is even unnecessarily cold at times. The submerged narration of universal In other words, the reader is somehow tak- orphanhood held in Sarah’s words is even en aback by the absence of the romantic more subtle when underlined in terms of entanglement in a place where it is expect- Banks’s quest for his lost parents. As he ed. On the contrary, the narration draws never realized what happened to him in attention to its absence. For, although they his childhood his holding on to rationality, meet frequently enough, their exchanges normality and conventionality of English are brief and devoid of emotion. Her per- life hid temporarily his traumatic recollec- son is a silent mystery for Banks that he tions. His own narration of his childhood refuses to solve. He meets her again in is rational, descriptive and stripped of Shanghai. Only there in the proximity of emotions coming from a relaxed, calm and his quest does Sarah become a signifi cant self-confi dent adult. As Reid would have it, presence. At one point in Shanghai, Banks “habit, fear, and guilt erase unfamiliar and and Sarah plan to elope together but the uncomfortable representations of the single vaguely romantic episode between world from our mind. They replace these the two mocks a romantic liaison. representations with familiar and non- threatening ones by constituting our con- She carefully put down her cigarette holder and sciousness in a socially acceptable manner stood up. Then we were kissing just like I suppose (Reid 2003: 26).” So Banks in his English a couple on a cinema screen. It was almost exactly as I always imagined it would be, except there was life “forgets” the pain of his childhood. something oddly inelegant about our embrace, Banks returns to his hometown and I tried more than once to adjust my posture… Shanghai in the middle of the Sino-Japa- (Ishiguro 2000: 222). nese war, allegedly to solve another case. However his detective quest soon becomes The travesty of romance in fact tells of his personal quest for the lost meaning of the universal displacement and alienation his life as he starts collecting the clues of in place of deep emotions of aff ection. Sar- his past. Simultaneously, his narration is ah’s true vision of their relationship in a radically transformed so as to accommo- hostile world is revealed when out of the date the content of his inner drama. His blue Sarah suggests that they should fl ee narration suddenly fi lls with traces of the together. hidden narrative of guilt, grief and identity quest. The necessity for the quest emerges Go with me to Macao tomorrow. We could decide from his attempts to meet the biggest chal- after that where we could go next. If you wanted lenges of his childhood, his friendship with to we could just drift around the South China Sea for a while. Or we could go to South America. Run Akira and his failure to save the parents for away like thieves in the night (Ishiguro 2000: 212). which he, as all children would, feels guilt. Banks attempts to discover what hap- Sarah’s vision of their future together pened to his parents almost three decades provides the area where many hidden nar- previously. Following the rumors about his rations of the text intersect. Her words ex- parents’ destiny, Banks fi nds himself in the pose their mutual tragic secret of sup- midst of a dangerous zone, close to the war pressed trauma of orphanhood by invert- activities. The submerged narration of the ing the conventions of romance in order to hero quest leads him along a path … where express their loveless aff air. Instead of es- his strength and rationality must be chal- 54 caping with unloved Sarah, Banks hurries lenged. The whole description of the quest “Trace” in Narration marks a breach with the previous narrative meets his childhood friend Akira. The discourse of a controlled and highly ratio- reader never learns where the borderline nal self of the narrator. Banks’s plunge into between this world and the fantasy is. the unconscious is negotiated by the trans- “Once we have come through two further formation of his rational, detective self into walls and there was still no sign of our be- a childish one hoping against hope that his ing pursued, I felt for the fi rst time a kind toys will come alive, or that he can trace his of exhilaration of being reunited with my parents as he traced his childish self. old friend…. The years seem to melt away Searching for the house where his between us (Ishiguro 2000: 254).” Later parents are kept, Banks gradually becomes when he thinks he fi nds the house he ex- more and more irrational, already in the claims, “Akira this is it, we must go in, let’s realm of archetypes. Rumor has it that the go in together (Ishiguro 2000: 269).” house lies opposite that of a blind man, His anticipation, hope, restlessness, Yeh Chen. Banks follows directions of and irrationality are almost childish as he chance acquaintances, people he meets, blindly strives to liberate his past self of various offi cials, no matter how extraordi- childish guilt mixed with desperation. narily odd their claims might be. The Banks is journeying through the wasteland “house” is in the war zone. A lieutenant of ruined city quarters in a war-zone. gives him instructions: The damage was so extensive, we would frequently ‘Mr Banks, please take a good look at this.’ He was have to halt, unable to fi nd a way through the de- indicating a little over to our left towards a large bris. And while it was undeniably helpful to see boiler-like construction, which, though covered where we were setting down our feet, all the ghast- in masonry dust, had remained more or less in- liness that had been hidden by the darkness was tact. ‘This is the West Furnace. If you look up now visible to us taking a profound toll on our spir- there you will see the nearer of the two tall chim- its. Amidst the wreckage, we could see blood – neys we saw earlier from the roof. The East Fur- sometimes fresh, sometimes weeks old – on the nace is similar in appearance to this. When we ground, on the wall, splashed across the broken reach it, we shall know we are very near to the furniture […] But at that moment I was looking house’ (Ishiguro 2000: 241). fi rst and foremost for my parents and I was not sure what I registered (Ishiguro 2000: 270). However, the more he searches, the further and more beyond reach the house Although he is obviously unable to seems to be. Banks sets upon a surrealist fi nd his parents alive, Banks completes his quest, which breaks the conventional no- quest by ultimately learning and accepting tions of time and space. Banks’s attempt to the truth about his parents and the world escape his destiny and replace it with his of his childhood. It is his disillusionment current ambition is motivated in archetyp- that brings him to an “atonement with the al terms by his subsequent descent into father,” or the world of the father. The truth unconsciousness in a both metaphoric and enables him to put his past guilt behind literal sense. His insane race through the him and to adapt to the adult life in which, ruined city represents his painful struggle as he must acknowledge, everyone is or- to come to terms with the illusions and phaned. The shadowed narrative of the monsters of his childhood and to unite his hero quest stands for universal orphan- two selves. His “road of trials” mirrors his hood. An accomplished quester is, in terms confusion. Abruptly Banks fi nds himself in of the archetypal quest, metaphorically or- the midst of a nightmarish landscape, half phaned. ruined building, apartment blocks, hole in The narrators’ intention to “forget” the walls leading to even stranger places and hide brings to mind Maurice Blan- 55 and people. Even more strangely, Banks chot’s idea of a close relationship between Aleksandra V. Jovanović narrating and forgetting. Blanchot claims 2. Blanchot, Maurice (1993). “The Narra- that every attempt to tell the story is an at- tive Voice” The Infi nite Conversation, tempt “perpetually turned away” from the trans. Susan Hanson in Theory and original event (Blanchot 1993: 385). There- History of Literature by Wlad Godzich fore, the goal to come to terms with the and Jochen Schulte-Sasse (eds.), vol. past can be accomplished only by uncon- 82. Minneapolis: University of Minne- sciously tracing the mysteries of memory sota Press. 379–388. in dreams or in the narrative act. Following 3. Ishiguro, Kazuo (1982). A Pale View of Blanchot we could say that Ishiguro’s pro- the Hills. London: Faber and Faber. tagonists are woven both of what is present 4. Ishiguro, Kazuo (2000). When We were and what is absent from the discourse of Orphans. London: Faber and Faber. their narration. As in the case of repressed 5. Mason, Gregory (1989). An Interview emotions, what seems to be crucial is ex- with Kazuo Ishiguro. Contemporary actly what is hidden and can only be traced Literature, Vol. 30, No. 3. 335-347. and retrieved by various strategies of anal- 6. Reid, James H (2003). Proust, Beckett, ysis. In this view, the silent narrations in and Narration. Cambridge: Cambridge Ishiguro’s fi ction contribute to a more vi- University Press. brant picture of the protagonists’ past and 7. Royle, Nicholas (2003). “Supplement” in assert the psychologists’ claim that the Jacques Derrida. Contributors: author. true essence of that self is contained in the Publisher: Routledge. Place of Publica- gaps of the obvious. tion: London. 47–60. 8. Wong, Cynthia F (1995). The Shame of Memory: Blanchot’s Self-Disposses- References sion in Ishiguro’s A Pale View of Hills,” 1. Beckett, Samuel (1931). Proust, Lon- in Clio, Vol. 24, No. 2. 127-45. don, Chatto and Windus,

„TRAG“ U PRIPOVEDANJU

Rezime

Deridin pojam „traga“ ili saplementa (dodatka) podržava njego- ve studije o nesvesnoj komponenti značenja teksta. Pojam tek- stualno nesvesnog jedan je od ključnih u procesu odlaganja zna- čenja koje proističe iz tekstualne dinamike opisane kategorija- ma diff érence/diff erence. U skladu sa Deridinim idejama, rоmani Kazua Išigura Bledi obrisi brda i Kad smo bili siročad, o kojima se govori u ovom tekstu, analiziraju se sa stanovišta narativnog po- kušaja da dekonstruiše konstrukciju stvarnosti koja je utemelje- na na konvencionalnom diskursu. Ovaj tekst se zasniva na pret- postavci da naracija u Išigurovima romanima nudi ključ za razu- mevanje procesa na osnovu kojih ljudski um shvata sopstveno iskustvo. Stoga se kompleksna naracija u Išigurovim romanima posmatra kroz prizmu procesa u ljudskom umu koji tu naraciju proizvode. Analiza romana temelji se na Beketovim i Prustovim stavovima o memoriji. Prust shvata dinamiku memorije kao igru voljne i nevoljne memorije, u kojoj je prva izvor svesnih, a 56 druga nesvesnih procesa u ljudskom umu. S druge strane, Pru- “Trace” in Narration stova razmišljanja o memoriji mogla bi se povezati sa Frojdovim studijama o potisnutim emocijama i idejama Semjuela Beketa o zaboravu kao osnovi sećanja.

[email protected]

57 П Жељка В. Пржуљ UDK 821.163.41.09 Универзитет у Источном Сарајеву DOI 10.7251/FIL1205058P ВИНАВЕРОВ ОДНОС ПРЕМА КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ JОВАН СКЕРЛИЋ И БОГДАН ПОПОВИЋ

Апстракт: Циљ овога рада јесте показати какве су релације постојале између Станислава Винавера и српске књижевне критике, конкретније њених главних носилаца – Јована Скерлића и Богдана Поповића. Овај однос је интере- сантнији утолико више што је Винавер био досљедан представник српског модер- низма и самим тим виновник оне појаве коју историја српске књижевности именује сукобом између традиционалиста и модерниста, а који се у првом навра- ту дешавао између два свјетска рата, да би се „наставио“ педесетих година два- десетог вијека. За детекцију и рјешење овога проблема послужиће нам и однос књижевне критике према Лази Костићу, чему је и сам Винавер придавао много важности, нарочито ако имамо у виду његову монографију посвећену овоме пјеснику (Заноси и пркоси Лазе Костића), у којој је изнио неку врсту синтезе своје поетике. Уједно, поменуто дјело представља и корпус овога рада, уз збирке Мјећа, Приче које су изгубиле равнотежу, есеје Језичке могућности, Језик наш насушни и друге, зависно од потребе рада. Кључне ријечи: књижевна критика, традиционалисти, модернисти, музика стиха, опозиција поетици естетизма, књижевне идеје и погледи, принцип укрштаја.

1. заступљене најразличитије форме, како на нивоу метра, тако и на нивоу риме, ко говоримо о Станиславу Вина- строфе и жанра. Приче које су изгубиле веру као досљедном модернисти, равнотежу симболиком самога назива што и није био чест случај, мора- А говоре о једном новом приступу књиже- мо се сјетити његових почетака и основ- вном дјелу и књижевности припадника ног тока његовог стварања. У књижев- гене рације најмлађих модерниста, како ности се јавља са дјелима Мјећа, књига Све тислав Стефановић најчешће назива стихова, и то 1911. године, и Приче које генерацију Станислава Винавера, Ми- су изгубиле равнотежу, 1913. године. лоша Црњанског и Растка Петровића1. Мјећа је написана у духу симболистичке поетике и одражава снажне интертек- Судећи по том експериментисању стуалне везе са европском књижевношћу са књижевним формама и жанровима, и ствараоцима попут Бодлера, Верлена, 1 Светислав Стефановић, „Узбуна критке и нај- Малармеа, Елиота, Поа, Блока или млађа модерна“, у књизи: Зли волшебници: по- Бјелог. Значајна је због тога што пред- лемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943, књига прва 1917–1929, приредио ставља извориште Винаверових књи- 58 Гојко Тешић, Слово љубве/Београдска књига, жев них идеја и погледа. У Мјећи су Београд 1983, стр. 189–215. Винаверов однос према књижевној критици (Jован Скерлић и Богдан Поповић) обје збирке представљају зачетак нечега 2. што ће се касније назвати авангардом у Да бисмо што јасније дефинисали српској књижевности и одразом свега Винаверов однос према књижевној кри- онога што ће Винавер писати до краја тици, али и релације између његове по- свога живота. Поменута разноврсност етике и суштинских умјетничких и кул- одражава један од његових најважнијих турних питања, покушаћемо укратко теоријских принципа, а то је истра- издвојити и представити његове најзна- живање могућности српског језика и чајније књижевне идеје и погледе, на на- говорне мелодије. У једном стиху из чин како су оне изложене у монографији пјесме „Гетеу“ („И све раскујмо што је Го - Заноси и пркоси Лазе Костића. Због спод сков’о“) препознајемо готово ек- њиховог међусобног преплитања и про- сплицитно исказану идеју опозиције по- жимања, прецизност у евентуалној хије- етици естетизма (Вучковић 2006: 87), рархији је немогућа. Зато смо, према која ће двадесетих година 20. вијека свеобухватности и значају, као главне представљати главну упоришну тачку Винаверове идеје издвојили његово авангардног раздобља, а Винавер ће је схва тање језика, говорне мелодије и развити у Манифесту експресионизма, пјесничке традиције. и која ће свој коначни облик попримити Винаверово схватање језика је ау- управо у књизи Заноси и пркоси Лазе тентично по томе што за њега језик није Костића, која је била предмет нашег дат као крути систем граматичких пра- проучавања. вила, већ више као живо биће које се Винаверов став према књижевној мијења и никада нема конкретан и ста- критици и њеним водећим представни- лан оквир. То је биће које памти карак- цима – Јовану Скерлићу и Богдану Попо- теристике свих фаза развоја од искона вићу – темељи се управо на систему до данас, и које представља основ иден- његових књижевних идеја и погледа, на титета једног народа и једне културе. У чије формирање је утицао и контекст оквиру језика говорна мелодија је тај времена у коме су се профилисале. У том елеменат који памти, али и развија, смислу, сјетићемо се да је то период напредује. Зато је он инсистирао да слу- међуратног модернизма, карактеристи- шамо жубор и таласање ријечи, а то не чан по јављању великог броја изама, за можемо постићи уколико су оне у око- кога се најчешће употребљава збирни вима правила и категорија. Отуда про- термин авангарда. Са данашње дистан- истиче и његова позната идеја надгра- це чини нам се да је авангарда, као таква, матике, која заправо представља синте- прилично мистификована. Зато сматра- зу музике и граматике. мо да је за приступање анализирању тог Своје специфично схватање говор- контекста најбољи начин успоставити не мелодије понајвише темељи на по- однос нареченог периода према оп- сматрању усмене књижевности и народ- штим поставкама и вриједностима срп- ног језика. Винавер тражи евентуалне ске књижевности и културе. У нашем повезаности између утемељења народ- случају то значи да ћемо сагледати од- ног језика као књижевног и њему савре- нос Винаверових књижевних идеја и по- меног стања у књижевности и језику, гледа према тим поставкама, специфич- као и одражавање резултата овог односа них индикатора авангардне поетике, и у предстојећем времену. Будући да је Ви- што је важније – детектора најважнијих навер генерално био незадовољан са- проблемских питања језика и књиже- мим развојем и стањем српске књиже в- вности, који су актуелни и данас. ности и језика његовога времена, труди 59 се да поправи и промијени одређена Жељка В. Пржуљ гледишта за која мисли да су довеле до ворне мелодије. Сматрао је да се у њој тога. Тако у оквиру говорне мелодије огледају све оне промјене језика попут конкретније проучава трохеј, као влада- губљења појединих дужина и акцената, јући стих народне поезије, и разматра које су предуслов за сазријевање и на- његов однос према јамбу, као супротста- предовање језика у корак са модерном вљеном и веома мало употребљаваном. цивилизацијом. Према његовом ми- Он негира у науци увријежено мишљење шље њу, београдска модерна говорна да је српски говор генерално десетерач- мелодија објединила је у себи старе ки односно трохејски. Винавер се зала- вриједности, које је само селективно на- же за већу употребу јамба у српском пустила, а постигла брзину, ефектив- језику, сматрајући да као метар узлазне ност, апстракцију и тиме ухватила интонације даје много више могућности прикључак са временом и условима експресије него што је то пружао трохеј. надолазећег напретка. Управо на при- То илуструје текстовима српске сре- мјеру београдске говорне мелодије мо- дњовјековне књижевности, који су пре- жемо препознати Костићев принцип ма његовом мишљењу одисали јампском укрштања као основу, јер се ради о интонацијом, а притом су били сасвим у укрштају строг и новог. складу са природом српског језика, про- Међу осталим књижевним погле- тивно мишљењу заговорника трохеја. дима Станислава Винавера интересан- Винаверово схватање пјесничке тно је виђење полемике. Полемику је тра диције прије свега се темељи на препознао као историјски важну појаву схватању стваралачког чина као специ- која се обично покрене при великим фичног тренутка заноса, у коме се могу промјенама (Доситејево доба, Вукова наћи само прави умјетници, и оно је у поле мика са Милованом Видаковићем, основи ентузијастичко, романтичарско. oмладина и револуција 1848). Осим тога, Из овога проистиче идеја о аутономно- сматрао је да она не узбуркава само сти саме књижевности и умјетности расположења и осјећања код Срба, већ и уопште, а даље чини основу за одбрану музичке темеље српског језика и да се модернизма, то јест, стварање опозиције захваљујући развијању овога жанра, поетици естетизма, коју су прије свих српски језик почео нагло развијати и представљали Јован Скерлић и Богдан усложњавати. Поповић. На тој линији његовог интере- Интересатно је Винаверово препо- совања нашао се и Лаза Костић, чију зна вање специфичности и значаја поје- вриједност васпоставља својом моногра- диних стилских поступака, као што је то фијом. Поред тога, издиже књижевност нпр. паратакса или епаналепса, наро- и сваку умјетност изнад свих правила и чито ако се упутимо у данашње инте- норми, залажући се тако за апсолутну ресовање стручњака управо за те по- аутономију књижевности, књижевног ступке. чина и и умјетности. Доказ томе је упра- Међу осталим схватањима интере- во и дјело Заноси и пркоси Лазе Костића, сантно је и виђење полемике као жанра које је због идеолошких неслагања било који се посебно развија у раздобљу објављена тек осам година послије Ви- између два рата, а наставља послије Дру- наверове смрти, а и тада је било прећу- гог свјетског рата, затим схватање тано – све до данас. превођења као категорије значајне за У оквиру ових главних идеја пред- унапређење како властитог стила и пое- ста вљени су и Винаверови ставови о не- тике, тако језика и читаве културе којој ким мањим, али и не мање важним припада стваралац. 60 појавама. Такво је питање београдске го- Винаверов однос према књижевној критици (Jован Скерлић и Богдан Поповић) 3. књиге Од немила до недрага2), поми- њући велику полемику „традиционали- Што се тиче самога односа према ста“ и „модерниста“, на одређени начин њему у савременој критици у српској употребљавали у погрешном или нетач- књижевности, Винавер се још од првих ном контексту реченицу коју је Скерлић појављивања у часописима није слагао написао за Винавера поводом Мјеће – да са критичким ставом Јована Скерлића и је Винавер „добра глава, али глава која се поетичким мјерилима Богдана Попо- још пуши“, дајући јој изразито негатив- вића. Напротив – водили су полемике ну конотацију. Међутим, ако имамо у нештедимице у свим књижевним гласи- виду да је Винавер имао само двадесет лима у којима су писали и појединачним година када је збирка објављена, да је есејима и студијама. Тај и такав однос са она једно од првих дјела са елементима критиком и критичарима није се мије- европског модернитета уопште у српској њао до краја Винаверовог живота, само књижевности и да је већ тада свима су се прилике у књижевности и друштву било јасно да је Винавер широког и све- мијењале – долазили су нови критича- страног образовања, које је кад-тад мо- ри, који су атрибут нови заслужили само рало дати резултате – по томе и по још по својим именима, а по ставовима су много чему Винавер је заиста био глава били изданак скерлићевске и попови- која се још пуши, у значењу једне ћевске линије (Велибор Глигорић, Ми- настајуће поетике и једног младог лан Богдановић). Као што рекосмо, по- пјесника који тек треба да се формира и четак поменутих релација иде у корак са достигне пуну снагу стварања. У прин- почетком Винаверове стваралачке кари- ципу, за Винаверов лични став према јере, када се већ могло назријети његово Скерлићу и његовој критици није од схватање пјесничке традиције. Одмах пресудног значаја оно што је Скерлић након објављивања прве књиге стихова, написао или рекао за њега и његову Мјећа (1911), огласио се Јован Скерлић у збирку пјесама или било које друго Српском књижевном гласнику 1913. го- дјело. Напротив, Винавер је на Скерлића дине, говорећи између осталог да је гледао у односу према читавој српској његова збирка „несређена, неједнака, и књижевности модерне оријентације и ћудљива књига, врло разнобојна, разно- уопште у односу према пјесништву, страна, разнотона [...]“, да има модерни- умјетности. Тако је Винавер пратио ми- тета у себи, да Винавер као модерниста шљење Скерлићеве и скерлићевске кри- „има стварног осећања и смисла за мо- тике, како у својим дјелима, тако и у дернизам“ (Скерлић 1913: 1). Још каже да књижевним часописима гдје је Скерлић „овај млади литерата има много литера- писао и о другима, и био јој изузетно не- туре“ (Скерлић 1913: 1), „да је много чи- згодна и аргументована опозиција. тао и са љубављу улазио у уметност, и од свега тога му је много остало“. Узимајући У есеју Језичке могућности о есте- у обзир Скерлићеве критике према дру- тици Богдана Поповића и његовој гим пјесницима (довољни су примјери теорији реда-по-ред говори као о „шту- Лазе Костића и Владислава Петковића ром инквизиторском правилу“ које ди- Диса), критике Винаверих дјела уопште ректно „онемогућава напредак мишље- нису строге и неправичне. Поготово са ња и развитак писмености“, а заправо је данашњег гледишта чини нам се да је само на погрешан начин и у погрешно тачна већина онога што је Скерлић ре- вријеме интерпретирана „обична ана- као. Врло често су историчари књиже в- лиза коју је проповедао Хиполит Тен у ности и други књижевни критичари 2 Милан Дединац, Од немила до недрага, Нолит, 61 (Милан Дединац у предговору своје Београд, 1957. Жељка В. Пржуљ односу на уметничка дела“ (Винавер учинио више у односу према Хабзбур- 1975: 107). Винавер сматра да „сама реч, у говцима, то јест, зашто се није на дирек- реду речи, и не постоји као јединка“, тан начин обрачунао са њима, како је то баш као што је и пчела „део, саставни волио да ради сам Скерлић. Скерлићева орган кошнице“. Поповићева теорија критика упућена Рајићу била је довољан допринијела је погрешном схватању „да доказ Винаверу да закључи: „Скерлић је је лепота хомогена и састављена из сматрао својом животном мисијом: да делића, исто тако лепих, и да је песма песнике и књижевнике своди на праву ’лепа’ ако су јој делови и делићи лепи“. меру (подвукао С. В.): у ствари, та му је Дијелови су, према Винаверу, само слу- мера вазда и – најмања мера“ (Винавер чајни и не морају нити бити једнаки, 2005: 10). нити репрезентативни. „Музика која Код Рајића му се није свидјело спаја и организује делове, музика акце- његово вјеровање у провиђење. У дјелу ната, трајања, пада и дизања појмова, Омладина и њена књижевност (1848– музика и чујна и наслутна, музика 1871) Јован Скерлић исмијава језичко конструкције – она чини суштински пијанство и занос код пјесника, затим доживљај песме. А то нису делови...“ Костићево фамилијарно ословљавање (Винавер 1975: 108) Шекспира, иако и сам зна да је то дио Винавер повремено али континуи- пјесничке традиције – и код Енглеза, и рано помиње тај проблем од почетка до код нас. Не остаје дужан ни Шекспиру краја књиге Заноси и пркоси Лазе (Скерлић 1966: 338–348, 465), кога према Костића. Заправо, сви послијератни Винаверовој процјени а по Волтеровом модернисти изградили су и своје и пое- рецепту сматра „вулгарним и пијаним тике појединих праваца којима су при- варварином“ (Винавер 2005: 43). падали на ставовима супротним од оно- Винавер се демонстративно пита: га што су управо Скерлић и Поповић „Одбацити све магле, стрепње, грозоте, захтијевали. Зато су у извјесном смислу џумбусе, језиве кикоте, урнебесе, вулка- и били у сукобу са оним модернистима не мале и велике, јер у њиховој лави има које је Богдан Поповић устоличио и зажарене шљаке и шљунка, и камења, својом Антологијом. Тај сукоб као да се а не само чиста огња? ... Од космоса на- насљеђивао, јер се реконвалесцентно правити орахову љуску? Да би песма враћао послије свакога рата и захватао и била ’цела лепа’ – сасећи јој крила? Иш- нове генерације. Јована Скерлића први чупати оморику и из корена и из преде- пут помиње одмах на самом почетку ла с којим се сродила и који задичава? студије, у вези са Јованом Рајићем, кога Применити сумњиву и уску категорију Винавер истиче као „највећег човека у укуса испошћену од благочестива језуи- Лазином Ковиљу“, чијим стазама је на- тизма за других хришћанских пропо- ставио и сам Лаза. ведника: применити је на врховне геније „Отац српске историје“, како га Ви- човечанства? Стрпати врховне геније у навер назива, није био по Скерлићевом Прокрустову постељу ’прочишћенога’ укусу. Сматрао је да је Рајић прецијењен, укуса, па им сећи удове, уши главу?“ (Ви- без обзира на то што је био најшко- навер 2005: 43–44). лованији човјек свога времена, што се Богдан Поповић, захваљујући упра- може рећи да је утро пут српској исто- во оваквим, прокрустовским естетским риографији, што су његове идеје биле од мјерилима, сасвим одбацује Ничеа, Иб- великог значаја у једном таквом, за зена, чак и Толстоја и Достојевског, јер српску нацију и културу изузетно те- су то за њега магле, грозоте, стрепње и 62 шком времену. Замјерио му је што није шта све не. Према његовим мјерилима Винаверов однос према књижевној критици (Jован Скерлић и Богдан Поповић) изнесеним у Антологији новије српске цији, али и традиционалној граматици лирике, како каже узбуђени Винавер, коју су заступали у почетку Даничић, „отпао би из песничке антологије Грка и касније Белић, видљив је и на микро- сам Пиндар, у чијим химнама и одама плану, тј. и на нивоу његове реченице, изненада преовлађају митски и локални које је сама по себи надграматика. Кон- елементи – на уштрб целине утиска!“ кретно, специфична је Винаверова (Ви навер 2005: 538). инте р пункција,3 нпр. запете и врло че- Оно што је највише сметало скерли- сте двотачке нису употријебљене према ћевско–поповићевској критици поткрај граматичким правилима, већ према 19. вијека међу пробуђеним пјесницима његовом нахођењу и једином циљу, а то био је језик. За њих тај језик није имао је деконструкција традиционалних гра- било какве особине на основу којих би матичких образаца, тј. постизање га свели под одређене оквире. Није им еуритмије. На примјер: „То није горо- изгледао ни стилизован, нити завршен. падни тон хајдучких песама: није древ- Пошто се поменута линија критике ни тон јуначких, није жалосна бугар- прије свега и само угледала на францу- штица; није ни духовити, поучни тон ски језик са страница Леметра, Сили Доситејев; ни духовито-поучни Рајићев. Придома, Анатола Франса и сличних, Ту је нека сласт и благост, нека нежност добро је примијетио Винавер када је ре- и милошта, која се осећа већ у томе како као: „Скерлић је сањао (а с њим и његова се поједине речи негују, мазе, љубазно и школа) о томе да и српски језик сведе на љубавно здружују у реченице, које поне- сличне устаљене говорне везове и обра- кад, накићене, личе на дечије поворке о сце: јасне, разговетне, уске и одлучне, Врбици“ (Винавер 2005: 236). без двоумљења и троумљења; све право, Такође, честа су разна понављања, правије и најправије“ (Винавер 2005: која могу бити позиционо условљена, 245). Више него очигледно је да су али има и других (епаналепса, полипто- пјесници краја 19. вијека и почетка 20. тон, парагменон). Специфичне су поје- вијека радили управо супротно и као у дине синтагме попут „простом диво- инат Скерлићевим жељама и насто- том“, „дивном простотом“, које највише јањима из простог разлога што је дола- нагињу тзв. фигурама хармоничног зило ново вријеме у смислу књижевних противуријечја односно хијазму.4 промјена – што на плану језичког израза Овај однос се заснива на функционалној и поетског језика, што на плану жанрова транспозицији ријечи у синтагми (адје- и генералног умјетниковог погледа на кти визацији супстантива и супстанти- смисао човјековог постојања, на умје т- визације адјектива). Заправо, и на нивоу ност и живот уопште. И сам Винавер, саме реченице се огледа принцип коментаришући Скерлићев став катего- укрштаја, укрштаја функција и значења, ричне одбојности и одрицања било ка- као што је то случај са његовим квог талента и вриједности Лази књижевним идејама и погледима. Костићу (за који каже: „Скерлић је на- Из свега напријед изложеног може- гонски мрзео поезију Лазе Костића.“), мо извести управо ону констатацију коју закључује да је то због „Скерлићевог 3 О Винаверовом стилу видјети рад Крунослава неразумевања за музику стиха (под- Прањића „Stylematica Vinaveriana“ у: Књи- вукла Ж. П.). Недостајало му је уво... жевно дело Станислава Винавера, зборник Није осећао интервале, није могао да радова, уредник Гојко Тешић, Београд – „Бра- буде члан хора“ (Винавер 2005: 355). ничево“, Пожаревац. 4 Милош Ковачевић, Стилистика и граматика Винаверов револуционарни став стилских фигура, „Кантакузин“, Крагујевац, 63 према дотадашњој пјесничкој тради- 2000. Жељка В. Пржуљ је извео Радомир Константиновић, а то Ако претходним Винаверовим ре- је да „оквири које је Винавер покушавао ченицама посветимо мало више пажње, да пробије нису у литератури, него у чини нам се да је теорија о важности духу уопште: у питању није било одступања била на трагу онога што су ослобођење литературе од рационали- руски формалисти при дефинисању зма Богдана Поповића и Јована Скер- књижевног поступка називали остра- лића, већ од исконског човечанског ра- нение – очуђење, или онога што данашња ционализма који се продужава и кроз стилистика назива отежаном формом музику, и кроз језик“ (Константиновић или стилском маркираношћу. Јесте да 1983: 316). Овај став се може ишчитати и се под отежаном формом подразумијева из сљедеће Винаверове изјаве: „Поезија „књижевни облик који је могућ и који је нешто што надмаша и најдубље добија своје право значење само у одно- теорије, а камоли тек теорије Скерлића, су према другим таквим облицима“ и Богдана Поповића“ (Винавер 2005: (Петковић 1975: 183), али и Винавер го- 114); а Лаза Костић је у том смислу био вори, још од времена Манифеста екс- својеврстан memento. Готово исту улогу пресионизма, да треба ослободити имао је и Винавер у своме времену. ријечи, појаве и представе од њихових О ономе што је кључно за Винаве- стега и окова и тако, нарушавајући рав- ров однос према Скерлићу и Поповићу, нотежу, пустити их у нове међусобне од- према нашем мишљењу, он говори у носе и дјеловања. оквиру поглавља Два песника, два пре- Према Винаверу, правила и закони вода, а поднасловом Импровизација, до- по којима се гради дјело могу бити, и бар певач је „судбоносан“, наравно прво најчешће јесу, произвољни, док то са посредно. Разматрајући значај импрови- одступањима није случај – „она су зације у народним пјесмама, којом зна условљена дубљим животним потреба- да се служи само велики пјевач, говори о ма“. Он директно каже да главна разли- значају правила, тј. о ефектима њиховог ка и неспоразум између „велике уметно- повременог и мјестимичног непошто- сти“ и „уметничких законодаваца“ упра- вања. Винаверу је јасно и он се слаже да во лежи у томе што: „Уметник се служи и у поезији, као и у другим умјетностима, формулом (метричком, калупском), а постоје правила која треба да се поштују, тек одступивши и одступајући од ње (на али их се ниједан велики умјетник не стваралачки начин и где се може) он придржава до краја, при чему наводи саздаје права уметничка дела“ (Винавер примјер Бахових композиција, које нису 2005: 165, фуснота 101). без одступања. Њихова, и не само Иначе, размишљајући о генерал- њихова највећа вриједност и јесте упра- ном односу критике према пјеснику, Ви- во у тим одступањима: „То је одступање навер даје преглед, помало платони- нешто најбитније: то је оно што чини и стичке представе пјесника као прокле- крајњу драж и зрачни смисао уметнич- тог, коју су имали и највећи пјесници, ког дела“ (Винавер 2005: 165). Још каже: како старијих, тако и новијих времена. „Песник не успева – као ни сама приро- Он каже: „Извесна мржња на поезију да – да сагради узоре и зашарке, непри- осећа се често и код нас, и у Европи, и у косновене и без икаквих одступања [...] разна времена. Просто с времена на вре- ти изузеци, ти уступци, те тобожње не- ме пљусне талас мржње на песника, који правилности (особито код великих би први дошао на ударац. Бодлер је ту- ства ралаца) означавају или условљавају мачио ту нагонску мржњу неким таја н- баш неки виши животни смисао“ (Вина- ственим проклетством правог песника. 64 вер 2005: 538). Песник је по њему – од постања проклет. Винаверов однос према књижевној критици (Jован Скерлић и Богдан Поповић) Рођена мајка згрозила се над њим. И 4. Винавер, Станислав (1975), Критич- Едгар По је често мислио као и Бодлер. ки радови Станислава Винавера, Створила се код песника нека болна уве- приредио др Павле Зорић, Нови Сад: реност: да су проклети. Дијалог између Матица српска, Београд : Институт песника и оних песника који не желе да за књижевност и уметност. признају (у име свакојаких неземаљских 5. Винавер, Станислав (1963), Надгра- симбола који се ту увек потржу) позната матика: избор из есеја, избор и нам је још од Хорација и његовог ’Odi предговор Раде Константиновић, profanum vulgus’. Стари Хомер, рекао би Београд: Просвета. човек, на махове се слагао с тим: да су 6. Винавер, Станислав (1952), Језик наш песници криви, и да им не треба пра- насушни: прилог проучавању говорне штати. Али, – тврдио је Хомер – кад пе- мелодије и промена које су у њој на- сник нађе потпуно нове складове и стале, Нови Сад: Будућност. сасвим нове акценте за стара ткива и градива (подвукла Ж. П.) – е, онда му се Литература треба дивити и треба га волети“ (Вина- вер 2005: 520). 1. Вучковић, Радован (2006), Војвођан- Завршавајући овај преглед Хомеро- ска књижевна авангарда, Зрењанин: вим ставом, да се назријети да се и Вина- Градска народна библиотека „Жарко вер слагао са њим. Ако ништа друго, он Зрењанин“. је сматрао да ако се на овакав начин при- 2. Дединац, Милан (1957), Од немила ступа пјесницима и пјесништву, чиме до недрага, Београд: Нолит. многе сурвавају у неповратне дубине, 3. Књижевно дело Станислава Винаве- онда треба бити досљедан па признати ра, зборник радова, уредник Гојко и вриједност оних који то заиста Те шић, Београд, Пожаревац: „Бра- заслужују својим новинама. Такође, ничево“. главни Винаверов циљ био је да докаже 4. Ковачевић, Милош (2000), Стили- да је умјетност не припада никоме и не стика и граматика стилских фигу- може се затворити ни у какве калупе. ра, Крагујевац: „Кантакузин“. Умјетност је изнад свега и свих. 5. Константиновић, Радомир (1983), „Станислав Винавер“, у: Биће и језик у искуству песника српске културе Извори XX века, књ. 8, Београд: Просвета, 1. Винавер, Станислав (1911), Мјећа: стр. 281-387. књига стихова, Београд: „Доситеј 6. Петковић, Новица (1975), Језик у Обрадовић“. књижевном делу: варијације на тему 2. Винавер, Станислав (2005), Заноси и Опојаза, Београд: Нолит. пркоси Лазе Костића, Београд: Де- 7. Скерлић, Јован (1913), „Приче које рета. су изгубиле равнотежу“, Српски 3. Винавер, Станислав (2007), Цитат књижевни гласник, 1, бр. 287, св. Винавер, приредио Гојко Тешић, XXX. Едиција Фестивал једног писца, 8. Скерлић, Јован (1966), Омладина и књига друга; Београд: Културни цен- њена књижевност (1848 – 1871), Бео- тар Београда. град: Просвета.

65 VINAVER’S APPROACH TO LITERARY CRITICISM (Jovan Skerlić and Bogdan Popović)

Summary

The importance of defi ning the relations between Stanislav Vinaver and the founders of Serbian literary criticism, Jovan Skerlic and Bogdan Popovic, primarily lies in revealing the dis- tinctions between the author and his literary works and criti- cism, more exactly between art and criticism, which in fact, will never be lost. Both Vinaver and Laza Kostic represent an exam- ple of the authors who were victims of criticism, or some kind of detriment. In fact, both authors were experts in Serbian litera- ture and culture who, above all, strived to demonstrate and prove its specifi city and value, comparable to any European and world culture.

[email protected]

66 PREGLEDNI RAD Tijana Parezanović UDK 821.111.09 Univerzitet Alfa, Beograd DOI 10.7251/FIL1205067P DREAM A LITTLE DREAM OF WILL: SHAKESPEARE AS A CHARACTER IN NEIL GAIMAN’S THE SANDMAN

Abstract: This paper explores the representations of William Shakespeare in Neil Gaiman’s comic book series The Sandman. Shakespeare fi gures as a character in three of the seventy-fi ve stories, occupying a somewhat special place since through him Gaiman expresses his beliefs on the nature of poetic creation, the relationship between the author and the narrative, as well as the relationship between fi ction and reality. By presenting one of the world’s most signifi cant authors and his two plays, A Midsummer Night’s Dream and The Tempest, Gaiman plays on the ideas that fi ction is as real as historical reality (or even more so) and that an author is merely a mediator of great narratives which unavoidably surpass his or her historical existence. Moreover, separate stories are, in Gaiman’s view, only repetitions or reinterpretations of eternal truths embodied in the realm of dreaming. Gaiman’s ideas are in this paper supported by traditional critical views on Shakespeare, his plays and characters, as well as by Barthes’ more general beliefs on the role of the author in the process of artistic creation. The purpose of this paper is to analyze Shakespeare’s development from an ambitious playwright to one of the most rec- ognizable fi gures of contemporary popular culture. As presented in word and image by Neil Gaiman, this development entails that Shakespeare should fi rst become aware of the parallel reality of his fi ction and its power, and then become himself part of it. Key words: Dream, poetic imagination, Shakespeare, Neil Gaiman, authorship, par- allel realities, narrative, intertextuality.

he author continued for about lyric, compose their beautiful poems not three hours in a profound sleep, by art, but because they are inspired and “Tat least of the external senses, possessed”, as he put it in Ion. Moreover, during which time he has the most vivid Ion claims that the possessed poet is a mere confi dence, that he could not have com- tool, an intermediary and interpreter of posed less than from two to three hundred gods. Such Platonic notions of the origins lines; if that indeed can be called composi- of poetic creation dominated the Renais- tion in which all the images rose up before sance thought, and two centuries later, him as things, with a parallel production of Coleridge also turns to Platonic ideas, hav- the correspondent expressions, without ing fi rst followed a more rational, empiri- any sensation or consciousness of eff ort” cal approach advocated by John Locke and (Coleridge 1816: 52). David Hartley (Cuddon 1999: 306), accord- The notion of poetic creation as result ing to whom creative imagination origi- of some kind of mystical or divine experi- nated from the association of ideas devel- ence has been widely known since Plato’s oped from past experiences. Coleridge be- 67 times, “[f]or all good poets, epic as well as lieves that imagination is a divine vision, of Tijana Parezanović which poetry is a product (Toor, 83). Ever and provenances, and destiny, which has since the beginning of the nineteenth cen- always been the subject of considerable de- tury, critical thought has mostly regarded bate. By personifying these forces and as- the process of creation as something ema- signing certain attributes and powers to nating from the poet himself, not from an them, Gaiman has succeeded in creating external source, and particularly not a di- his own modern mythology, a kind of an vine one (Cuddon 1999: 421). In The Sand- “intertextual mythology” that builds on man series, Neil Gaiman questions this be- Greek, Norse, Slavic and many other myths lief by focusing on poetic creation as one of while still managing to overreach them all. his major topics. Along with this issue, The However, intertextuality in The Sandman Sandman also addresses the role of the au- is not limited to mythologies exclusively. thor in the creative process, the power of The nineteenth story of the series, “A Mid- the story, its ability to shape the reality and summer Night’s Dream”, gives an alterna- the nature of reality itself. tive rendition of Shakespeare’s play1. In the Based on a mythological creature year 1593 – before the play was actually from traditional popular stories, which written – on a midsummer’s eve, Shake- brings dreams to children by sprinkling speare is wandering the plains of Sussex sand into their eyes, Gaiman’s Sandman with his son Hamnet and the company of further developed from a previous series actors led by Richard Burbage. The com- published by DC Comics in the 1970’s. pany is on its way to stage Shakespeare’s Gaiman contributed to both the Western latest play, A Midsummer Night’s Dream, folklore and Sandman the superhero by when they meet the patron for the play – forming a pantheon of the so-called End- Dream of the Endless. Dream insists that they perform on the very plain where he less, which, apart from Dream, consists of meets them, which “was a theatre before his siblings Destiny, Death, Destruction, [the human] race came to this island” Desire, Despair and Delirium (once De- (Gaiman 1998: 2). As the performance be- light). These fi ctional characters are of nei- gins, the actors are amazed to realize that ther human nor divine origin; they existed their audience is made up of numerous before men and gods and will continue to fairy creatures, led by Oberon and Titania exist long after every deity is dead. The themselves. From this point onwards, the Endless embody primeval forces that gov- panels depicting the action onstage alter- ern the ways of the world and aff ect every nate with those that show the audience’s individual human life. Myths originated in reaction, in a technique similar to parallel the ancient times precisely because of the montage. The play progresses towards the need to explain natural phenomena that interval, when the company has the oppor- human consciousness at the early stages of tunity to meet the audience, and as it later its development could not comprehend, nears its end, Dream reveals two impor- since “our primitive ancestors knew noth- tant things to Titania: that the play repre- ing about laws of nature, nothing about physical forces, nothing about the rela- 1 The Sandman is a series of 75 issues published by tions of cause and eff ect, nothing about DC Comics in the period between January 1989 and March 1996. The commercial succes of The the necessary regularity of things” (Fiske Sandman was enormous, and the series became 2009: 14). The laws of nature and physical extremely popular and widely read, but also won forces having been rationally explained, great critical acclaim. In 1991 “A Midsummer there still remain urges such as desire or Night’s Dream” issue won the World Fantasy despair that psychologists have been strug- Award for Best Short Fiction. It was the fi rst and only comic book to win it since comics have then- gling to account for, dreams that keep be- 68 ceforth been restricted to the Special Award Pro- ing ascribed various meanings, defi nitions fessional category. Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman sents a gift for Faerie, and that it is part of been immortalized through his plays, the deal he made with Shakespeare, the which have over time acquired eternal nature of which remains as yet unex- fame. He has thus, like Gadling, also be- plained. Fairies depart after the last scene come one who does not die. Gaiman por- (all except Puck, who sneaks into the real trays Shakespeare’s transformation from a world unobserved), and the fi nal panels common man and an average writer to one show the company of actors wake up after a of the world’s most famous literary fi gures. night’s sleep on the hillside, only to realize Annalisa Castaldo makes some in- that the pouch of gold received for the per- sightful observations on the endurance of formance has turned into a pouch of yel- Shakespeare’s popularity: apart from the low leaves. fact that his works are permanently used Shakespeare makes a brief appear- by popular culture and media, Shakespeare ance in one of the earlier Sandman stories, himself has become a proper celebrity in “Men of Good Fortune”, which primarily the modern world, easily identifi ed in im- deals with a certain Hob Gadling, a man age and words by most Americans (2004: who refuses to die, claiming that death is 94). The fact that he is easily recognizable stupid and that he doesn’t want anything makes his cultural value (in both institu- to do with it (Gaiman 1997: 3). Dream and tional and popular culture) extremely his sister Death happen to overhear his high, as “so many other aspects of culture statement, and agree to grant Gadling his have proven unstable” (Ibid: 95). Castaldo wish. Dream meets with Gadling once in a continues to make the remark about century and on one of these occasions Shakespeare’s personal popularity resem- meets “Will Shaxberd”, who is about to bling that of his plays: both Shakespeare stage his fi rst play, which Christopher Mar- and his work are “at once apparently stable lowe dismisses as nonsensical. Shake- and yet completely malleable” (Ibid: 95). A speare admires Marlowe largely and openly Midsummer Night’s Dream could in many states that “[he] would give anything to ways be described as malleable, primarily have [Marlowe’s] gifts. Or more than any- as regards the characters in the play. Ly- thing to give men dreams, that would live sander and Demetrius are all too quick to on long after [he is] dead” (Ibid: 12). Hear- change their romantic preferences; The- ing this and believing in Shakespeare’s tal- seus inexplicably decides that the law that ent, Dream takes him aside and presum- should be enforced upon Hermia is after ably off ers him a bargain of sorts. The na- all not so strict; and Oberon’s treatment of ture of this bargain is partly understood in Titania changes from cruelty to pity and fi - “A Midsummer Night’s Dream”, where nally tenderness. Furthermore, the play Shakespeare reveals that he was commis- presents us with multiple realities, which sioned to write two plays celebrating appear to be parallel and intertwined: the dreams, A Midsummer Night’s Dream be- orderly Athenian world, the escapist forest ing the fi rst one. In the very last story of world and the magical realm of fairies. In The Sandman series – “The Tempest” – the his paper on A Midsummer Night’s Dream, play with the same name and the last one James L. Calderwood explains that every- Shakespeare wrote by himself appears to thing that happens to Titania and Oberon be the second one commissioned by actually represents Theseus’ dream, help- Dream. Some other features of the bargain ing him to come to terms with his future are also revealed in the last story, and it be- marital life and accept his role in marriage comes clearer why Gaiman chose to intro- and society. Oberon and Titania are repre- duce Shakespeare precisely in the story de- sented as Theseus and Hippolyta’s dou- 69 voted to Hob Gadling. Shakespeare has bles, and not merely in the way that was Tijana Parezanović obvious to the Elizabethan audience – ferent angle provides us with an answer, so namely, their respective roles being played does the end of Gaiman’s story reveal that by the same actors – but also in a psycho- all the actors, Shakespeare and his son logical and symbolic sense, because “[The- were asleep during the entire performance seus and Oberon] are the respective repre- – that the premiere of the play was actually sentatives of reason and of those life mys- dreamed. If we go back to the fi rst page teries which reason cannot encompass or bearing this bit of information in mind, we control” (Bradshaw 1987: 69, qtd. in Calde- shall notice the contours of the so-called rwood 1991: 411). According to Calderwood, “Long Man of Wilmington” or “Wendel’s Shakespeare’s Theseus experiences a cer- Mound”, nearly merged with the surround- tain catharsis through the character of the ing grassy hill slope. This fi gure of uncer- King of Faerie: since Hippolyta is the tain origin and purpose comes to stand in Queen of the Amazons, her warrior nature Gaiman’s interpretation for the gates of Fa- makes it diffi cult for her to yield to her hus- erie held closed by Wendel (though ac- band’s will and overcome the masculine cording to most of the popular beliefs, side of herself in favor of maternity and “The Long Man of Wilmington” is actually womanhood, which is precisely what The- holding a rake and a scythe in his hands, seus wants – his wife’s love and obedience which is also how he appears on the fi rst – and acquires it symbolically, or rather, in page of “A Midsummer Night’s Dream”). a dream, by Oberon’s taking over the Indi- an boy from Titania. As claimed by Calde- rwood, in making parallels between the Duke of Athens and the King of Faerie, Shakespeare applied a graphic technique, a visual device known as anamorphism, “a perspectival technique designed to present one image if viewed from directly in front of the painting and another if viewed from an angle” (1991: 409).2 Gaiman’s “A Mid- summer Night’s Dream” also requires that the interpreter, having read the story through, should return to the fi rst page for some further explanation. Namely, the anamorphic technique implies that, apart from the obvious, a picture also expresses something hidden that we are vaguely aware of, though we cannot quite compre- hend what it is or what it means. As a dif-

2 This implies that the shadows of Oberon and Ti- tania are present even as the play opens, though they have not yet appeared in it. If a reader, ha- ving read the play through, returns to the ope- ning scene, the conversation between Theseus and Hippolyta will appear in an entirely new li- ght. According to Calderwood, Shakespeare was probably acquainted with the anamorphic tech- Images 1 (Gaiman and Vess 1998: 1) and 2 (Ibid: nique, having very likely seen the anamorphic 5). The three panels in Image 2 symbolically mark painting of Edward VI by William Scrots, which the transition to another realm, which has been 70 hung in the Whitehall Palace when Shakespeare’s present since the opening page. Image 1 shows company played there (1991: 410). “Shakespeare” and his company in the foreground, Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman while “The Long Man of Wilmington” can be seen 1998: 20). In this way does Samuel Johnson in the background. The Long Man of Wilmington describe Shakespeare’s art in his Preface is the passageway to Faerie, the land that will in- from 1765: “[His characters] are the genu- spire Shakespeare’s play. These two realms are jux- ine progeny of common humanity, such as taposed in Image 1, as they will also be later when the Faerie members of audience face the actors, the world will always supply, and observa- and even identify with some of the roles played by tion will always fi nd. His persons act and them. The meeting of these two realms is only speak by the infl uence of those general possible in dreams; therefore, the portal can only passions and principles by which all minds be opened once Dream has appeared. Shake- are agitated, and the whole system of life is speare as seen in Image 1 (and in “Men of Good continued in motion.“3 As Coleridge be- Fortune” too) is himself an anamorphic fi gure, as lieves, “all of Shakespeare’s characters [...] it is impossible from the present point of view to see him as just another (minor) writer who will be are manifestations of elements deep with- forgotten in the course of history – the notion of in the writer” (Toor: 88). Both descriptions his greatness is constantly present and shedding a focus on something beyond the writer, or diff erent light (or shadow) on his fi rst appearanc- the writer’s consciousness: general pas- es in The Sandman. sions and principles, or elements situated deep within him. The reason embodied in If we accept the interpretation of Shakespeare’s Theseus also represents the Oberon and Theseus as the contrasting conscious part of the human psyche, which forces of reason and intuition, or imagina- regulates one’s function within society, tion, Gaiman’s story provides further par- whereas the mysticism pertaining to the allels that endorse his views on the process realms of Dream and fairies stands for the of poetic creation, as expressed in The subconscious part, which constantly needs Sandman series. Namely, Gaiman’s Shake- to be subdued by reason. What Gaiman speare plays the role of Theseus, the em- implies is that the latter actually rules over bodiment of Athenian law and rules. All and shapes the former, though neither the other actors have to play according to should be understood as the individual certain rules, or lines learnt by heart – conscious or subconscious. Shakespeare’s theirs is skill, not imagination. Dream, on texts truly represent, as Johnson put it, “a the other hand, is seated between Oberon faithful mirror of manners and of life”, but and Titania, on the “dark” side, which is for Shakespeare himself is here seen as a mere the major part of the story coloured in tool, “a vehicle for the great stories” darker hues of green, purple or blue. It (Gaiman 1998: 20), a shaman or mediator could be argued from the very beginning who is never truly responsible for a narra- that it is Dream who actually orchestrates tive and whose “mastery of the narrative the performance: prior to his appearance code may possibly be admired but never we learn nothing of the play’s contents his ‘genius’” (Barthes 2001: 186). Following and, as one of the actors, Kemp, suggests his idea that “[t]o give a text an Author is to that he should crack a gag in the fi rst scene, impose a limit on that text [and] close the we might even get the idea that the text writing” (Ibid: 188), Barthes in the quoted will be, and usually is, acted out in a rather essay emphasizes the openness of the text, random way, or as a product of the com- which is always a pastiche of many other pany’s joint forces. Gaiman thus presents texts, none of which is original: “Did [the Dream as the original creator of A Mid- author] wish to express himself, he ought summer Night’s Dream, and Dream indeed at least to know that the inner ‘thing’ he later admits having given Shakespeare the thinks to ‘translate’ is itself only a ready- power to tell stories: “Through him they 3 “General passions and principles” is, incidentally, will live for an age of man; and his words a pretty good way of describing the nature of the 71 will echo down through time” (Gaiman Endless. Tijana Parezanović formed dictionary, its words only explain- 13). To this unheard remark, Dream replies: able through other words, and so on indef- “Things need not have happened to be initely” (Ibid: 188). Barthes’ ideas rely on true. Tales and dreams are the shadow- the Platonic views on art as a mere shadow truths that will endure when mere facts are of reality which is in turn only a shadow of dust and ashes, and forgot” (Ibid: 21). eternal ideas – according to Barthes, a lit- We can diff erentiate several levels at erary text is not even a reproduction of re- which the action of Gaiman’s “A Midsum- ality, but of a body of other literary texts mer Night’s Dream” takes place. Some of that are nothing but shadows. In this vi- them are set in the ordinary historical real- cious circle, “the best in this kind are but ity, while others are parts of the reality of shadows”, as Shakespeare delegates The- tales and imagination.4 Actors belong to seus to state in the fi nal act, and Gaiman the former, though their role in the story reproduces again in his graphic version of can further be divided into what happens the play (Gaiman 1998: 21). However, onstage and what happens off stage. On- Gaiman tries to locate the source of the stage, they try to impersonate characters seemingly interminable process of repeti- and events that pertain to the reality of tions and reinterpretations. When his Ti- imagination. As Richard Burbage puts it, “I tania thoughtfully says: “It seems to me have told Will to make me a lover most that I heard this tale sung once, in old tragical, and when we return to London, I Greece, by a boy with a lyre” (Ibid: 10), once will make them weep true tears” (Ibid: 3). again an intertextual reference is made, His ambition is Orphic – he desires to af- this time to the myth of Orpheus, who fect human lives in the way great poetry plays a somewhat special role in The Sand- and art do – though his acting is necessar- man series. In Gaiman’s inversion of the ily just a shadow of a shadow-truth. Off - myth, Orpheus is the son of Calliope and stage, they lead their private lives, which Dream himself, who taught him to com- appear to suff er because of artistic ambi- pose lyrics so powerful that they would tions. Hamnet’s complaint that “[he’s] less manage to melt the hearts of every being, real to [his father] than any of the charac- mortal and immortal alike. In this way, ters in his plays” (Ibid: 13) bears a certain Gaiman presents Dream as the original amount of sadness and dissatisfaction, creator of every possible story ever told or though it is not far from truth – Hamnet is written. What is more, Dream’s palace in less real in the sense that he is a mortal the realm of Dreaming contains a library subject of historical reality. Being a great fi lled with millions of books that have nev- author, Shakespeare strives for the unsur- er been written. This leads us to the con- passable reality of narratives. This reality clusion that Gaiman accepts the Platonic encompasses fairies, which are indeed per- belief of individual texts being mere shad- sonated in his work, and dreams. Faerie is ows of reality, though this reality is, in one of the realms of narratives and tales, Gaiman’s version and in line with Barthes’ while Dreaming is the dominion of ideas beliefs, a story – a narrative that refl ects that directly inspire realms of narratives5 ideas originating in Dreaming. Art is thus awarded a parallel reality of its own, which 4 It should be noted that Dream’s words are always printed in white color against the black backgro- is nevertheless intertwined with the reality und, which serves to graphically emphasize the of ordinary life – were it not so, Shake- parallel reality of his realm, or the negative of the speare would never have become a poet of reality as we know it. such fame and renown. A Faerie creature 5 Cain and Abel are, for instance, the recurring dre- ams in the series. Their destiny is described in a perhaps best expresses the nature of this Christian metanarrative, which further serves as parallel reality: “It never happened; yet it is 72 the basis for many works of art where the brot- still true. What magic art is this?” (Ibid: hers embody the original idea of the fi rst murder. Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman and, indirectly, the world of artistic cre- Image 3 (Gaiman and Vess 1998: 15). The left ation. Since the world of artistic creation is panel shows Titania and one of her escorts in con- inhabited by actors, poets, playwrights versation with the actor playing Titania (in the red dress, identical to the real Titania’s dress, and other mediators who are also a part of which seems to be no more than a black-and- the historical reality, by inspiring them, white image of the red one). Two Titanias seem to Dreaming also shapes and gives meaning be looking into a mirror, each seeing the other to their everyday lives. Dream is therefore one – her own other. In the foreground, Oberon is The Author, which is exactly how Gaiman addressing Shakespeare, with Burbage imperson- portrays him. For instance, in the best ating Oberon to his right, emphasized by the col- Shakespearean tradition, Dream employs ors of his attire. The stage can be seen in the back- several word plays throughout the story: ground, where actors appear rather like shadows. The left panel represents the meeting of the op- “Will is a willing vehicle for the great sto- posing worlds of historical reality and imagina- ries” (Ibid: 20), he says, or, “Fare well, fair tion. Shakespeare is the central character of the folk” (Ibid: 22). The play was no more than panel, drawn right in the middle of all other char- a gift to Titania and Oberon, who will be acters, including his son, the acting company and immortalized by Shakespeare’s words for Puck, the only character who desires to become centuries to come, though the earthly part of the historical reality. Shakespeare in this world might stop believing in them. Calde- way serves as a connection between the two reali- ties and, of the two, imagination is, through the rwood emphasizes a similar word play in domineering fi gure of Oberon, presented as the Shakespeare’s text: right after the disagree- primary one. In the right panel, real Puck and ment between Titania and Oberon is set- Cowley the actor assume pretty similar positions, tled and the two of them make peace, The- each appearing as the shadow of the other. seus calls Hippolyta “fair queen” (IV, 1, 113) which, according to the author of the pa- However, in order to achieve everlast- per, draws another strong parallel between ing fame, Shakespeare needs to renounce the Queen of Faerie and the Amazon certain things. The essence of his bargain Queen (1991: 429).6 with Dream recalls a Faustian one, which is something Shakespeare grows increasingly aware of. In the fi nal story of Gaiman’s se- ries, while writing The Tempest, Shake- speare is faced with his wife’s and daugh- ter’s accusations that he never cared much for his family, Ben Jonson’s accusations that he never actually lived enough and gained enough worldly experience, and his own personal doubts that he did not learn all the things he should have learnt in his lifetime. The panels progressively show Shakespeare in conversation with the local innkeeper, the members of his family, his fellow writer, a priest and, fi nally, Dream. 6 Some further parallels might be drawn between Shakespeare is thus presented in many of the levels of action in “A Midsummer Night’s Dream” and A Midsummer Night’s Dream: the the roles he played during his life – as an company of actors (historical reality) might eminent member of society, a father and correspond to the orderly Athenian world domi- husband, an artist and a messenger of the nated by reason; “Wendel’s Mound” might refl ect “Prince of stories” (Gaiman 1996: 36). the escapist forest world where transformations of all kinds are possible and where fairies can in- However, he feels a deep dissatisfaction and suspects his life was wasted. Interest- teract with humans; fi nally, Faerie has more than 73 obvious parallel in Shakespeare’s play. ingly, while Shakespeare expresses his Tijana Parezanović doubts and disappointment, the back- What Shakespeare had to renounce ground of the panel shows large images of was actually his everyday reality. This is Death and Despair in Dream’s palace, and perhaps best proved by the very fact that both appear to be looking down on Shake- little of his private life is known with cer- speare solemnly: tainty, while on the other hand much is imagined and many stories are fabricated. In devoting his life to giving stories to hu- mankind, to following a dream (Gaiman 1996: 18), Shakespeare has himself become a dream, as detached from the historical reality as any story – he settled himself in the realm of imagination. As his life nears its end, in this fi nal story of the series, he makes several important admissions, all of which contribute to the idea that he has become no more than one of his own char- acters, a spirit or a shadow. Firstly, he states that he identifi es with his characters (which parallels Titania, Oberon and Puck’s identifi cation with the characters in A Midsummer Night’s Dream staged on “Wendel’s Mound”), saying that he is all of them at the same time: Prospero and Ariel, dull Caliban, Antonio and Gonzalo, “Trin- culo, the jester, and Stephano the butler, for they are clowns and fools, and I am also a clown and a fool” (Ibid: 30). Secondly, he confesses that his life was not lived, but watched in order to be used as material for Image 4 (Gaiman and Vess 1996: 33). Death is his plays. When his son died, he says, he on Shakespeare’s right, and Despair on his left. was hurt, “but watched [his] hurt, and even Standing in between and in front of them, Shake- relished it, a little, for now [he] could write speare makes them appear as the elemental life a real death, a true loss (Ibid: 34). The writ- forces that his speech brings to life, or perhaps as ten death is for him more real than an ex- thoughts that he has so far only subconsciously perienced one, just as all the characters been resorting to. Another artistic device looms large in this panel, bringing into focus the diff er- from The Tempest are more real to him ence between the manner in which Dream and than any of the people he meets every day Shakespeare on the one hand, and Death and De- (Ibid: 34). The imagined reality is thus giv- spair on the other, are drawn. According to Mc- en supremacy over the historical one. And Cloud, the artistic style applied to the latter is thirdly, he believes that he made a bargain more simplifi ed, which means that it is also more iconic and symbolic, subjective and universal. with “a pagan thing” (Ibid: 35), which im- The iconic representation of Death and Despair plies that he is aware none of his great art is allows for easier identifi cation of the reader’s (or, the result of his own genius, but that it in this case, character’s – Shakespeare’s) feelings makes him part of something far more elu- with these universal forces. The realistic drawings sive, supernatural and inexplicable. of Shakespeare and Dream make these two char- acters appear realistic, objective and specifi c or As Dream notices in another of his Shakespearean word plays, mortals never 74 individual (1994: 46). Shakespeare’s words echo those of Prospero in The Tempest (V, 1, 312). fully realize the price of their wishes – they Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman can only see the prize (Gaiman 1998: 19). Shakespeare’s prize is well known by ev- erybody as it amounts to near immortality. To represent it symbolically, Gaiman ex- ploits the popular, though never con- fi rmed, belief that Shakespeare’s name is hidden in Psalm 46 of King James’ autho- rized translation of the Bible (Gaiman 1996: 35). By confi rming this in The Sand- man, Shakespeare fi nds a place for himself in one of Western culture’s greatest narra- tives. The price he had to pay in order to Image 5 (Gaiman and Vess 1996: 27). Shake- obtain everlasting fame is symbolically speare in the fi rst panel dissolves into Prospero in represented in the character of Hamnet the second panel, only to regain his original form Shakespeare. Just as the Indian boy in A again in the third panel. Image 3 merely confronts the actors with their counterparts from the land Midsummer Night’s Dream is transformed of imagination, who appear as their mirror imag- into “a symbol of what Oberon really de- es, whereas in this image Shakespeare is trans- sires” (Calderwood 1991: 415, emphasis formed into one of his imaginary creatures. The added), which is sustained by the fact that quotation is taken from Act IV, Scene 1 of The he does not fi gure as a character in the play, Tempest, right after Prospero states that the revels are ended and that “These our actors / (As I fore- so does Hamnet (who, incidentally, plays told you) were all spirits, and / Are melted into the role of the Indian boy preserved in air, into thin air” (148-150). Prospero’s actors are Gaiman’s premiere) become the symbol of indeed spirits, but Gaiman here emphasizes an- Shakespeare’s sacrifi ce, the gift he has to other possible interpretation of his speech – that real human actors (and people in general) are ac- honour Titania with in order for his play to tually spirits since they can vanish from this world achieve success. Shakespeare is, however, at any moment and leave not a trace behind. Pros- not conscious of this in the beginning, pre- pero’s speech announces his nearing break-up sumably because the true nature of his with magic, something that Shakespeare is also deal with Dream is still unclear to him. In occupied with, as can be seen in his conversation with a priest: “I... I have a magician, in the play I “A Midsummer Night’s Dream”, a part of write, with magical books and robe and staff , and him is still attached to the worldly aff airs, spirits who do his will” (Gaiman 1996: 25, empha- therefore, when Hamnet states that he had sis added). Following the priest’s advice that the “such a strange dream” in which a lady (Ti- magician should burn his books, break his staff tania, as the reader knows) wanted him to and renounce all magic, Shakespeare believes he himself will atone for his magical dealings with follow her to a distant land, his father un- Dream if he makes Prospero do that (the very interestedly disregards the story as “foolish choice of quotation from The Tempest emphasiz- fancies” (Gaiman 1998: 24). Still not able to es Shakespeare’s struggle to regain essentially hu- fully grasp the nature of Dream’s boon, nor man and mortal qualities). However, the power of the nature of imagination and dreams, art lies not in its author/mediator, but in the story itself. The narrative is what goes beyond ephem- Shakespeare is not aware that dreams can eral everyday reality and, since Shakespeare is be more real than reality. Shakespeare’s partly Prospero, he will never vanish from the own fi nal transformation into a dream, realm of imagination. According to McCloud, into his “imaginary” characters, happens at “borderless panels”, such as the one in the middle, often assume a timeless quality, as they are not the end of his career, when he also starts enclosed within any kind of frame that would wondering if Hamnet would have lived limit their duration (1994: 102). had he not made the pact with Dream (Gaiman 1996: 33). In his tapestry of texts and stories, 75 Gaiman manages to produce quite an Tijana Parezanović amusing eff ect. Namely, the two stories with the purpose of making himself im- here presented, “A Midsummer Night’s mortal since, despite being Prince of sto- Dream” and “The Tempest”, while dealing ries, he has no story of his own (Gaiman with multiple realities produced or infl u- 1996: 36). Equalizing The Sandman with enced by dreams and narratives, still main- Shakespeare’s plays at this level renders tain the basic qualities of a story. And since the authors similar in many ways. With its every story has characters, all those who multiple storylines and various plots, col- appear in The Sandman are at this level orful characters and a broad range of top- equal, which implies that Shakespeare is ics, even The Sandman is, as Castaldo no- no more or less real than Dream, Death, tices, a “worthy successor to the Elizabe- Cain or Abel, Titania and Oberon, Prospe- than stage” (2004: 98). Both authors create ro and many other Gaiman’s personages. their works by relying on the tales of old, This is not to say that the historical fi gure and both have a responsibility towards of William Shakespeare should be equal- their respective audiences, as well as to- ized with his representation in The Sand- wards the stories they relate. Both are, af- man. What Gaiman presents in his series is ter all, mediators of eternal truths, whose the narrative of Shakespeare, or Shake- inspiration in its major part originates speare as a narrative, the mythical side of from a mystic source, neither human nor his personality and art. Comic books are divine, but simply endless. basically “about the diffi culty of being oth- er” (Castaldo 2004: 98), where “other” might be perceived as a supernatural crea- References ture (such as in the case of Oberon and Ti- 1. Barthes, R 2001, “The Death of the Au- tania), a human individual with outstand- thor”, in Rice, P & Waugh, P (eds.), ing powers and abilities (the case of Pros- Modern Literary Theory: A Reader, Ar- pero and Shakespeare) or a modern deity nold, London, pp. 185-189. (Dream). By transforming Shakespeare 2. Bradshaw, Graham (1987), Shakespe are’s into an “other”, Gaiman assigns him the Scepticism, London: Harvester Press. role of a hero in his modern mythology. 3. Calderwood, JL 1991, “A Midsummer The nature of comic books is indeed such Night’s Dream: Anamorphism and that they have the power to shape their he- Theseus’ Dream”, Shakespeare Quar- roes into modern myths (McCloud 1994: terly, vol. 42, no. 4, pp. 409-430. Avail- 188). However much this contributes to able at: http://www.jstor.org/sta- Shakespeare’s popularity in the modern ble/2870461 (accessed August 10, 2011). world, it still puts Gaiman the author in a disputable position. It might at fi rst appear 4. Castaldo, A 2004, “’No More Yielding that he sees himself as the supreme author, than a Dream’: The Construction of as the one exclusively entitled to regard Shakespeare in The Sandman”, College humanity, history, art and fi ction only as Literature, vol. 31, no. 4 (Shakespeare proper cloth for his weaving since, after all, and Popular Culture), pp. 94-110. Avail- Prince of stories is nothing more than his able at: http://www.jstor.org/sta- creation. On the other hand, we might ble/25115230 (accessed August 19, 2011). take Gaiman for another of Dream’s vehi- 5. Coleridge, ST 1816, “Of the Fragment of cles, a writer whose “only power is to mix Kubla Khan”, in Christabel, Kubla Khan, writings, to counter the ones with the oth- and the Pains of Sleep, John Murray, ers, in such a way as never to rest on any London. one of them” (Barthes 2001: 188). The Sand- 6. Cuddon, J.A. (1999), Dictionary of Lit- man would, in this case, stand for another erary Terms & Literary Theory, Lon- 76 work commissioned by Dream, this time don: Penguin Books. Dream a little dream of Will: Shakespeare as a character in Neil Gaiman’s The Sandman 7. Fiske, John (2009), Myths and Myth- 12. McCloud, Scott (1994), Understanding Makers, Teddington: The Echo Library. Comics: The Invisible Art, New York: Available at: http://etext.virginia.edu/ HarperCollins Publishers. toc/modeng/public/FisMyth.html (ac- 13. Plato, Ion. Available at: http://www. cessed August 11, 2011). gutenberg.org/fi les/1635/1635-h/1635- 8. Gaiman, Neil and Charles Vess (1996), h.htm (accessed May 30, 2011). „The Tempest“, in The Sandman: The 14. Shakespeare, William (1994), A Mid- Wake. New York: DC Comics Vertigo. summer Night’s Dream, London: Pen- 9. Gaiman, Neil and Charles Vess (1998), guin Books. “A Midsummer Night’s Dream”, in The 15. Shakespeare, William (2004), The Tem- Sandman: Dream Country. New York: pest, Hertfordshire: Wordsworth Edi- DC Comics Vertigo. tions. 10. Gaiman, Neil and Michael Zulli (1997), 16. Toor, Kiran, “Dream Weaver: Samuel Tay- “Sandman: The Doll’s House – Part lor Coleridge and the Prefi guring of Jung- Four”, New York: DC Comics Vertigo. ian Dream Theory”. Available at: http:// 11. Johnson, Samuel (1765), Preface to the www.friendsofcoleridge.com/Member- Plays of William Shakespeare. Avail- sOnly/CB24/11%20CB%2024%20Toor.pdf able at: http://ebooks.adelaide.edu. (accesses August 21, 2011). au/j/johnson/samuel/preface/preface. html (accessed August 19, 2011).

SANJAJ SANAK O VILU: ŠEKSPIR KAO LIK U SENDMENU NILA GEJMENA

Rezime

Rad istražuje načine na koje je Vilijam Šekspir predstavljen u stripovima iz serije Sendmen Nila Gejmena. Šekspir se kao lik pojavljuje u tri priče od ukupno sedamdeset pet i na neki način zauzima posebno mesto u seriji, zato što kroz njega Gejmen izražava svoje stavove o prirodi poetskog stvaralaštva, vezi između autora i narativa, kao i između fi kcije i stvarnosti. Kroz predstavljanje jednog od najznačajnijih svetskih autora i nje- gove dve drame, Sna letnje noći i Bure, Gejmen se poigrava ide- jama da je fi kcija jednako stvarna kao i istorijska realnost (ili čak stvarnija od nje) i da je autor tek posrednik u prenošenju velikih narativa koji neizostavno prevazilaze istorijsko bivstvovanje au- tora. Štaviše, pojedinačne priče su, prema Gejmenovom viđenju, samo ponavljanja i ponovna tumačenja večnih istina otelovljen- ih u kraljevstvu snevanja. U ovom radu Gejmenove ideje potkre- pljene su tradicionalnim kritičkim osvrtima na Šekspira, nje- gove drame i likove, kao i uopštenijim Bartovim shvatanjima o ulozi autora u procesu umetničkog stvaralaštva. Svrha ovog rada jeste da pruži analizu Šekspirovog razvojnog puta od ambi- cioznog dramskog pisca do jedne od najprepoznatljivijih fi gura savremene popularne kulture. Kao što to Nil Gejmen predstav- lja slikom i rečima, taj razvoj podrazumeva da Šekspir najpre treba da postane svestan paralelne stvarnosti svoje fi kcije i njene snage, a zatim da i sam postane njen deo.

[email protected] 77 PREGLEDNI RAD Biljana Vlašković UDK 821.111.09 Univerzitet u Kragujevcu DOI 10.7251/FIL1205078V CRITICISM OF COLONIALISM IN GEORGE BERNARD SHAW’S PLAY JOHN BULL’S OTHER ISLAND

Abstract: Conveniently titled after a cartoon character, George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island sneers at the legacy of colonialism, intolerance, and paternalism. This paper analyzes Mr. Shaw’s attempt to ‘reconcile’ England and Ireland in order to achieve synthesis between the colonizer and the colonized. It also answers whether it is possible to overcome the hostility caused by colonialism, and whether humanity can avoid and disregard the most important feature of colonial discourse Homi Bhabha wrote about: namely, “its dependence on the concept of ‘fi xity’ in the ideological construction of other- ness”. Finally, the reading of John Bull’s Other Island as the sovereign critique of colonial- ism exposes G. B. Shaw’s practical artistic solutions to stifl ing the symbolic and cultural violence, which continues long after the colonizers have granted the colony the right to Home Rule. Key words: George Bernard Shaw, colonialism, England, Ireland, Home Rule, John Bull’s Other Island.

1. Introduction reality. This paper examines the legacy of n his Quintessence of Ibsenism, George colonialism as described in the play John Bernard Shaw imagined a society con- Bull’s Other Island (written in 1904), in Isisting of seven hundred Philistines, which Shaw employs these psychological two hundred and ninety-nine Idealists, types in order to create fully human char- and one Realist (1915: 24–25). Among the acters and, through them, criticizes the three types of people in Shaw’s imagined practice of British imperialism. community, only one constitutes the all- The idea for a “frightfully modern” powerful ideological group, which rules Irish play, “no banshees or leprechauns” the world with its mechanisms of power. (Holroyd 1998: 302) fascinated Shaw for The so-called Philistines accept things as quite some time before he found the right they are, never question the state they are opportunity to write it. The opportunity in and are under the illusion of being hap- came with the opening of the Abbey The- py while living the lives they have been co- atre, the National Theatre of Ireland, in erced into living. The Realist is the only Dublin (1904), for which occasion Shaw one who is able and ready to face the truth. was invited by William Butler Yeats to The remaining two hundred and ninety- write an Irish play. Two years earlier, Yeats nine persons, the Idealists, who control the and Lady Gregory had written a nationalis- world by putting masks on reality and cre- tic one-act play, Cathleen Ni Houlihan ating ideals worth dying for, represent the (1902), in which the heroine symbolically most dangerous group of people in Shavi- stands for the martyred Irish people, who 78 an psychology because of their shirking of will be granted immortality if they fi ght for Criticism of Colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island Ireland’s independence. It goes without tion’. From that moment on, the civilizing saying that the play proved to be an enor- process turns into a startling Shavian com- mous success in Ireland. Contrary to that, edy. Broadbent is “a devout idealist and by Shaw chose to represent the ‘real’ state of that token the archetype of Shavian vil- aff airs: not only the English oppressive re- lainy”, Eric Bentley says (1947: 166). Fur- gime, but also the Irish inactivity and con- thermore, he is not only ‘a political radical’, sent to foreign domination. Yeats congrat- but ‘a capitalistic radical’ as well. In Shavi- ulated Shaw on having said things in this an criticism of colonialism there exist two play “which are entirely true about Ireland, kinds of Idealists: one as represented in the things which nobody has ever said before” character of Broadbent, and the other as (Ibid: 306), but ultimately rejected the play, portrayed in the character of Peter Keegan, allegedly for its length. Shaw, however, an unfrocked Irish priest who, from the be- knew that the play was rejected because “it ginning, sees through Broadbent’s real in- was uncongenial to the whole spirit of the tentions. Broadbent is depicted in the play neo-Gaelic movement, which is bent on as an all-powerful capitalistic persona, creating a new Ireland after its own ideal, close to becoming a persona non grata, but whereas my play is a very uncompromising having ways and means of ultimately satis- presentment of the real old Ireland” (1908: fying his aspirations. Keegan also invents v). With the mentioning of the new and masks for reality, but without enough pow- the old Ireland, Shaw alludes to Yeats’ play, er and will to use them for some higher in which Cathleen Ni Houlihan, an old end. For him, the masks are not means of wrinkled woman, eventually transforms achieving a goal, but precisely what Shaw into a young beautiful maiden, i.e. New meant by ‘Ideals’: a fancy picture depicting Ireland, with the help of the young Irish reality, “which in its nakedness is intolera- people who are willing to fi ght for her ble to them [Idealists]” (1915: 25). Broad- cause. To Shaw, this depiction must have bent and Keegan become England and Ire- seemed to be merely the idealistic employ- land, the metaphors for diff ering philoso- ment of the traditional literary motif of phies, politics, and national histories. The transformation from ugly to beautiful, old paper will analyze Mr. Shaw’s attempt to to young, dead to alive, found in many reconcile England, as the thesis, and Ire- myths, fairy tales, and literary works. As land, as the antithesis, through the third opposed to Yeats, Shaw was never an Ideal- character – Larry Doyle, a Realist in Shavi- ist. As Holroyd said, “Yeats wrote poetry an terms, struggling to achieve the synthe- where Shaw laughed” (1998: 306), and he sis between the colonizer and the colo- used this laughter to represent the prob- nized. lems, which were of immediate interest to the public benefi t. 2. Anti-colonial struggles In John Bull’s Other Island, Larry Damning indictments of colonial Doyle, an Irishman, and Thomas Broad- techniques for ‘civilizing’ indigenous peo- bent, an Englishman, are both civil engi- ples came as early as the beginning of the neers and run a fi rm in London. But when XVI century, when the possibilities off ered they decide to go to Roscullen, a small Irish by the New World, discovered by Christo- village where Doyle was born, but had de- pher Columbus in 1492, dazzled the Euro- liberately forgotten about because he peans. A fervent advocate of the native wanted to blend in with the English, peoples’ human rights was Bartolomé de Broadbent unravels his marvelous plan: he Las Casas (1484–1566), who spoke on their wants to invest large sums of money in behalf in works such as the Very Brief Ac- 79 Roscullen in order to turn it into a ‘civiliza- count of the Destruction of the Indies (c. Biljana Vlašković 1542) and The History of the Indies (c. How is humanity to avoid and disregard 1564). The latter contains a phrase which the most important feature of colonial dis- was part of the sermon made by Fray Anto- course that Homi Bhabha wrote about: nio Montesinos, a Dominican friar, who namely, “its dependence on the concept of protested the cruel treatment of the na- ‘fi xity’ in the ideological construction of tives: otherness” (Bhabha 1994: 94)? Or, to use Pierre Bourdieu’s terms (2003), how is one Are they not men? Do they not have rational to stifl e the symbolic and cultural violence souls? Are you not bound to love them as you love yourselves? How can you lie in such profound and which continues long after the colonizers lethargic slumber? Be sure that in your present have given the colony the right to Home state you can no more be saved than the Moors or Rule? Turks who do not have and do not want the faith Irish struggle for independence in the of Jesus Christ (Montesinos, Internet). late 19th and early 20th centuries in many Las Casas, on his part, won the de- ways resembled the anti-colonial struggles bate, held in Valladolid (Spain) in 1550, described by Las Casas and Montaigne. about whether natives had souls, by refut- The proclamation of the Irish Republic ing the argument of his opponent, Juan Gi- that was signed on Easter Monday, April nés de Sepulveda, that natives were “slaves 24, 1916, by leaders of the Easter Rebellion by nature” (MacNutt 1909: 277–294). In in Dublin, led to the execution of most of The Destruction of the Indies, Las Casas the signers for treason by the British Gov- writes: ernment (Ireland, DVD). Prior to the Eas- ter Rebellion, “a movement for Home Rule Among these gentle sheep … the Spaniards en- … gathered force” (Ibid), and neither the tered … like wolves, tigers, and lions which had Protestant unionists nor the Catholic na- been starving for many days, and since forty years they have done nothing else; nor do they other- tionalists were satisfi ed with it. The former wise at the present day, than outrage, slay, affl ict, opposed Home Rule because they wanted torment, and destroy them with strange and new, to preserve the union with the United and divers kinds of cruelty, never before seen, nor Kingdom, whereas the latter wanted great- heard of, nor read of …. (Las Casas, Internet). er independence for Ireland than that pro- vided by the Home Rule Bill, since Ireland Las Casas’s writings infl uenced the fa- had to remain part of the United Kingdom mous French essayist Montaigne, who in regardless of its self-government. Al- his essay “On Coaches” accused the Euro- though the Third Home Rule Bill was pean conquerors of having “greatly has- passed in 1914, the First World War pre- tened the decline and ruin of this new world by our contagion” and of having vented it from coming into force. However, “sold it our opinions and our arts very dear” the Easter Rising of 1916 led to the enact- (Montaigne 1958: 693), whereas in “On ment of the Fourth Home Rule Bill in 1920, Cannibals” he concluded that “there is which divided the country into Northern more barbarity in eating a man alive than Ireland, comprised of six north-eastern in eating him dead” (Ibid: 155), alluding to counties, and Southern Ireland, to which the native warriors’ notorious practice of the larger part of the country belonged. roasting and eating their prisoners and Yet, since both Northern and Southern Ire- proclaiming it less cruel than the practices land were still part of the United Kingdom, of the European colonizers. These and “Home Rule never took eff ect in Southern similar indictments of colonialism pose Ireland due to the Irish War of Indepen- many questions: Is it possible to ever over- dence, which resulted instead in the estab- 80 come the hostility caused by colonialism? lishment in 1922 of the Irish Free State” Criticism of Colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island (“Government of Ireland Act 1920”, Inter- litical and economic conditions. Naturally, net). Irish audiences did not like Shaw’s descrip- All these circumstances, together tion of them as dreamy, passive, and mel- with the fact that George Bernard Shaw ancholy, but Shaw tried to give a realistic was a Protestant expatriate who moved to description of his native country: London when he was twenty years old, provide a suitable context for the atmo- Whether he has to judge England’s domestic or sphere of his play, written in the midst of her foreign aff airs, Shaw invariably shows traces of his Irish Protestantism. He is unmoved by ap- troubles concerning the Home Rule Bill. peals to patriotic sentiment, but will fl atter or an- Shaw’s own sentiment towards his mother tagonize according as his reason dictates … [In country was ambivalent. ”He is bound to John Bull’s Other Island] he demonstrates the un- England by ties of the head, not of the emotional purely rationalistic devotion of the heart”, Ernest Boyd said of Shaw (1917: 107), Irish loyalist to England (Boyd 1917: 106-7). since he was very much aware that it was the London audience that made him fa- Furthermore, Eric Bentley states that mous. However, Shaw was also known for “when Shaw feels the importance of a hu- his “unlimited capacity for abusing Eng- man situation, he presents it truthfully – land” (McCabe 1914: 202), so that it was ex- that is to say, in its manysidedness” (1947: pected of him to be particularly harsh to- 218). Another interesting remark concern- wards the colonizers in dealing with the ing Shaw’s criticism of colonialism comes aff airs between England and Ireland. Yet, from Julian Kaye. “Shaw is generally many people thought he had failed to do thought to be anti-imperialist”, says Kaye, so: “but he attacked not the imperialism, but the frequent stupidity and arrogance of Instead of this he represented the co-operation of British colonial policy” (1958: 16). Shaw the two nations as mutually useful. Most certainly unequivocally identifi es himself as the two English people were more pleased with his typical Irishmen in his play, Larry Doyle, the real- Englishman than the Irish were pleased with his ist, and Father Keegan, the ‘mad’ idealist, “real Ireland”. Possibly this was because he wrote the play for the Irish Literary Theatre. It is Shaw’s for his own vision of the future was both custom to hit the man who is present, not the realistic and mad at the same time, as he man who is absent (Ibid). proclaims near the end of the play. How- ever, it will be noticed that this is not the McCabe further fi nds Shaw’s play “so only play in which he “engages the colonial surprisingly moderate in its satire of Eng- metaphor”, since it does not concern the land that people almost hailed Shaw as a Irish people exclusively. In Caesar and Pro-Saxon” (Ibid). But this argument can Cleopatra (1898), and in Saint Joan (1923), be refuted with regard to Shaw’s own opin- he examines the legacy of colonialism as ion of his play. As Kathleen Ochshorn no- well, so that tices, “if John Bull’s Other Island is ever seen as treating British imperialism too the call of “Egypt for the Egyptians” is echoed by gently, the preface should make it clear “Ireland for the Irish” and “France for the French”, that Shaw intended the play as an indict- utilizing anachronism to draw parallels to con- temporary British politics of the most high-blown ment of the British” (2006: 186). Nor was it sort and foregrounding his own identifi cation as accidental that Shaw titled it “Preface for an Irishman within debates about Home Rule Politicians”. Indeed, the author himself be- (Davis 1998: 218). lieved that he had given a fair presentation of both nationalities, insisting, with many Many of Shaw’s plays can be read as other Irish writers, that the Irish mind was his attempt at “the world’s decolonization 81 the product of the specifi c climate and po- and prospective transition into postcolo- Biljana Vlašković nialism” (Ibid: 231), but John Bull’s Other Shaw indicts the whole age by exposing Island is of particular interest in so much human follies in the process of Empire, or as it documents not only Shaw’s anti-colo- imperialism. As Parenti suggests, the main nialism, but also his political solutions and question of imperialism, and incidentally his ambivalent feelings towards both Eng- Shaw’s play, is Cui bono? (Who benefi ts?) land and Ireland. (Parenti, Internet). The play suggests that both the Irish and the English would profi t 3. Colonialism and/or democracy: from mutual cooperation, while at the Who benefi ts? same time Irish bodies and minds are bro- ken down, used, and abused under capital- Conveniently titled after a cartoon ism. Shaw once again wants to disrupt the character, John Bull’s Other Island is a play lie and speak the truth in the form of a which sneers at the legacy of colonialism, joke. No author before or since has used intolerance, and paternalism. Ernest Boyd the genre of comedy so wittingly for the said that Shaw “was able to assume the air purposes of satirizing diff erent sections of of impartiality” since he was “under no ne- society. Accordingly, the John Bull of the cessity of declaring himself for or against play, i.e. the national personifi cation of England, as would have been necessary in England, Tom Broadbent, is described as Ireland” (1917: 106). But the postmodern credulous, but shrewd; jolly, but solemn; age has been marked with ‘hermeneutics likable, but enormously absurd – the de- of suspicion’, or ‘demystifi cation’, fi rst prac- scription which is cruder than Washington ticed by Marx, Nietzsche, and Freud, who Irving’s description of John Bull as abso- were “masters of suspicion” and who 1 looked “upon the contents of conscious- lutely common and agreeable . Although ness as in some sense ‘false’”, with the aim identifi ed as likable, it is evident from the of transcending “this falsity through a re- beginning of the play that Broadbent is a ductive interpretation and critique” (Jos- colonizer who hides under the mask of de- selson 2004: 3). In view of this, objectivity mocracy in order to get what he wants, and does not exist. Hence, Michael Parenti ac- that is to exploit the treasures of Ireland: curately describes objectivity as “confor- “…now that South Africa has been enslaved mity of bias” (Parenti, Internet). G. B. Shaw and destroyed”, he says, “there is no coun- was not concerned with objectivity, but try left to me to take an interest in but Ire- with presenting his own view of the politi- land” (Shaw 1908: 8). His democracy is de- cal situation of the time, and the perti- scribed in the preface to the play as not nence of the eternal Irish question obliged being “for the good of the people, but for him to ask impertinent questions in his the satisfaction of the people” (Ibid: xxx- distinctively satirical way. But even though vii). Hence the play serves as the perfect his character Keegan says: “My way of jok- example of Antonio Gramsci’s term ‘cul- ing is to tell the truth. It’s the funniest joke tural hegemony’, by which he explains how in the world” (Shaw 1908: 38), Shaw felt a dominant group achieves control and ex- uneasy about King Edward VII’s statement, erts power over other social groups not made after watching the performance of through force, but through consensus John Bull, that G.B.S. was the funniest of (Gramši 2008). Encountered with this sit- Irishmen. Readings of John Bull as a play uation, it becomes less clear whether one with “characteristic impartiality” in which should blame the colonizers, as a domi- the author “gives all sides a fair hearing” nant group, or the people who willingly ac- (Mencken 1905: 78), implicitly lead one to 1 The whole essay on John Bull, written by Washin- assume that Shaw was the judge, and Ire- 82 gton Irving, is available from: http://www.bartle- land and England the accused. Rather, by.com/109/5.html Criticism of Colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island cept such a rule. Shaw was more critical of tact. Here another important question the latter, providing as an example the pas- comes to mind: Colonization and civiliza- sivity and acceptance of the Irish people, tion? Aimé Césaire answers thus: who must, in Shaw’s opinion, “take dreams and give them a reality” (Jones, Internet). Between colonization and civilization there is an Not only does Broadbent possess cap- infi nite distance … First we must study how colo- nization works to decivilize the colonizer, to bru- ital for investment, he also holds symbolic talize him in the true sense of the word, to de- capital (education, honor, prestige, etc.) grade him, to awaken him to buried instincts, to and uses it against those who hold less, covetousness, violence, race hatred, and moral seeking thereby to alter their actions, lives, relativism … (Césaire 1972: 2). and tradition. But Broadbent is able to ex- ercise this symbolic violence only because But Broadbent wants to shrink the the villagers of Rosscullen perceive it as distance between the two nations by turn- something legitimate. Cornelius Doyle, ing the small village of Rosscullen into a Matt Haffi gan and Barney Doran think ‘civilization’. To achieve this, he has to cam- that they will profi t if Broadbent goes into oufl age his true intentions by means of co- Parliament, and the hilarious political lonial mimicry, which is, as Lacan explains, campaign begins. Although taking place a “not a question of harmonizing with the century ago, it is alarmingly similar to the background, but against a mottled back- present political campaigns, and here one ground, of becoming mottled” (Bhabha, can see social realism at its best: the politi- Internet). We further learn from Bhabha cal candidate grinning and shaking hands that “colonial mimicry is the desire for a re- with every man who has the right to vote; formed, recognizable Other, as a subject of his lovely wife-to-be smiling and serving as a diff erence that is almost the same, but a canvasser – all for a momentary satisfac- not quite” (Ibid). ‘The Other’ of the play is tion of the people, since political candi- explicitly named in the title of the play: dates, says Broadbent, “must be thorough- Ireland is John Bull’s Other island. But as ly democratic, and patronize everybody the action of the play progresses, it be- without distinction of class” (Shaw 1908: comes more obvious that Broadbent be- 112). His use of political language corre- comes ‘the Other’ instead: by employing sponds to the shrewd observation made by the technique of defamiliarization, Shaw Harold Pinter, that the “majority of politi- inverts the common notion of mimicry, cians … are interested not in truth but in which is reserved solely for the colonized power and in the maintenance of that pow- people: in John Bull, it is the colonizer who er”, and “to maintain that power it is essen- needs to become mottled against the mot- tial that people remain in ignorance … of tled background in order to achieve his the truth, even the truth of their own lives” goal. And here comedy plays its most dis- (Pinter, Internet). tinguished part as it shows us the power of There are other techniques of colo- laughter, for there is a certain point in nialism to be recognized in Broadbent’s Shaw’s comedies when one suddenly stops character, one of them being paternalism: laughing and in that terrible silence of the a fake desire to help, protect, and advise a after-laugh realizes the amount of human nation that most likely does not need, nor folly. Because Shaw recognized that words want that kind of protection and help. are the most powerful drug used by man- More interestingly, there is an implicit jus- kind, as Rudyard Kipling once said, he was tifi cation of colonialism in everything able to draw people’s attention to a social Broadbent does: his reasoning is that he problem or a certain idea by employing 83 wants to place the two civilizations in con- irony, paradox, and overstatements – all Biljana Vlašković parts of the ‘Shavian Newspeak’, which crossed by just the same invaders” (Ibid: consists of familiar words used in a shock- 17). These paradoxes are characteristic of ingly laughable way, as is the case with Shaw, and they point to the fact that truth Broadbent’s political speeches. is elusive and that history needs to be re- When does the laughter cease in John examined in order to determine the point Bull’s Other Island? After all the colonial in history when these peoples were estab- techniques described above, Broadbent’s lished as two separate stereotypes. fi nal statement: “Come along and help me Furthermore, the fact that Tom to choose the site for the hotel” (Shaw 1908: Broadbent and Larry Doyle are civil engi- 126), leaves a silence which resembles a neers is not accidental. But where the fi rst speech quoted by Aimé Césaire: wants to build both literal and symbolic roads and bridges to ‘connect’ Ireland and We aspire not to equality but to domination. The England, the latter is more eager to design country of a foreign race must become once again a dam between them. As an Irishman who a country of serfs, of agricultural laborers, or in- lives and works in England, Larry is a pos- dustrial workers. It is not a question of eliminating the inequalities among men but of widening them sible link, an imaginary bridge between and making them into a law (Césaire 1972: 3). the two countries, as Shaw was. According to Michael Holroyd, “Broadbent embodies It is a statement made by Hitler, “that action, Keegan speaks for the emotions, rings clear, haughty, and brutal and plants and Larry Doyle represents the intellect” us squarely in the middle of howling sav- (Holroyd 1998: 304), and as such, Doyle is agery” (Ibid). the only possible means of achieving the From a postmodern point of view, the synthesis between facts and dreams. That fi rst step towards the elimination of in- he himself will never fi nd a country where equalities is the acknowledgement of dif- the facts are not brutal and dreams not un- 2 ferences, the leaping out of ignorance. To real is a suffi cient enough evidence that make that step, Shaw fi rst admits that the synthesis cannot be achieved and that there is an ideology behind every text, and such a country remains a utopian wish, or then uses his own texts to make the readers “the dream of a madman” (Shaw 1908: 125). question their dogmatic beliefs. This typi- As a counterpart to Broadbent stands cally postmodern characteristic, and one another type of Idealist, Peter Keegan, who that anticipates Brecht’s epic theatre, is penetrates the enigma few villagers were best seen in Shaw’s ridicule of stereotypes: able to penetrate. The unfrocked priest in John Bull, stereotypes are verbally estab- poses as a madman and hides behind the lished and then actively undermined mask of his religion, because reality is un- (Ochshorn 2006: 180). Characters in this bearable to him. Shrouded in dreams, he is play are either rather Irish, thorough Irish- the embodiment of what Larry despises men, just like an Irishman, only an Irish- most about Ireland: an Irishman’s imagi- man, or so English, the conquering English- nation, which “never lets him alone, never men, with an English plan, off ering English convinces him, never satisfi es him; but it guidance, etc. Shaw insists on this dichoto- makes him that he can’t face reality nor my even in the Preface: “Personally I like deal with it nor handle it nor conquer it: he Englishmen more than Irishmen (no doubt can only sneer at them that do, and be because they make more of me)”, he says, ‘agreeable to strangers’” (Shaw 1908: 19). “but I never think of an Englishman as my Shaw clearly reprimands the Irish people countryman” (Shaw 1908: xx), and yet Lar- 2 “DOYLE: I wish I could fi nd a country to live in ry Doyle maintains that “Ireland was peo- 84 where the facts were not brutal and the dreams pled just as England was, and its breed was not unreal” (Shaw 1908: 28). Criticism of Colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island for not using their imagination as “a practi- play becomes part of the Shavian anti-war cal vector from the soul” which “can be and anti-colonial campaign, and proves called on to solve all our problems” (Jones, that George Bernard Shaw was “on the side Internet). The possibilities which imagina- of the good old cause; the oldest and the tion off ers should be used creatively, and best of all causes, the cause of creation not kept hidden behind the veil of Catholi- against destruction, the cause of yes cism. against no” (Chesterton 1909: 103). The characterization, the Irish set- ting, and the idea conveyed in the play References make it intellectually appealing insomuch 1. Bentley, Eric (1947), Bernard Shaw, as it brings to focus the questions of power, New York: Vail-Ballou Press. tradition versus modernization, and na- 2. Bhabha, Homi (1994), The Location of tional prerogatives. In the end one has to Culture, New York: Routledge. agree that Shaw was bound to England by ties of the head, not of the heart, as shown 3. Bhabha, Homi, (1994), “Of mimicry and man: The ambivalence of colonial in the character of Larry Doyle. Broadbent, discourse”, Internet, Available from: the symbol of England, takes victory in the http://prelectur.stanford.edu/lectur- end because he does not allow his dreams ers/bhabha/mimicry.html (Retrieved to interfere with his business, as opposed on March 29, 2012). to Keegan, whose business has everything 4. Boyd, A. Ernest (1917), Appreciations to do with his dreams. The one realist, Lar- and Depreciations, Irish Literary Stud- ry, is torn asunder: as an Irishman, he is ies, Dublin: The Talbot Press Ltd. left disheartened, but the ties of the head lead him inevitably to Broadbent and his 5. Burdije, Pjer (2003), Pravila umetnosti, Geneza i struktura polja književnosti, business of a lifetime. Eric Bentley sum- Novi Sad: Svetovi. marizes this “queer three-sided contest” thus: “Keegan, who knows what is right … 6. Césaire, Aime (1972), “Discourse on does nothing, Doyle, who knows what is Colonialism”, New York and London: Monthly Review Press. right … does what is wrong, and Broad- bent, who does what is wrong … is quite 7. Chesterton, K. Gilbert (1909), George convinced that he is doing right” (1947: Bernard Shaw, New York: John Lane 165). The whole text stands as an important Company. document of the gradual, but persistent, 8. Davis, C. Tracy (1998) “Shaw’s inter- advancement of imperialism and the tech- stices of empire: decolonizing at home niques of colonialism. Although the play and abroad”, Cambridge Companion to itself “does not solve the Irish problem”, George Bernard Shaw. Cambridge: and does not “send the audience rushing Cambridge University Press: 218-239. out to take action” (Ibid), it records Shaw’s 9. “Government of Ireland Act 1920”, Inter- social beliefs, particularly his fi rm belief net, Available from: http://en.wikipe- that poverty is the root of all evil, including dia.org/wiki/Government_of_Ireland_ colonialism, and exposes some of the main Act_1920 (Retrieved on March 27, ideas of his theatrical art. Read as a con- 2012). demnation of British imperialism3, the 10. Gramši, Antonio (2008), „Hegemonija, intelektualci i država”, Studije kulture, 3 In his play Man and Superman, Shaw gave his ‘de- zbornik, Beograd: Službeni glasnik: fi nition’ of an Imperialist: “Excess of insularity 148–154. makes a Briton an Imperialist. Excess of local self- 11. Holroyd, Michael (1998), Bernard assertion makes a colonist an Imperialist” (1903: 85 252). Shaw, London: Vintage. Biljana Vlašković 12. Ireland, Microsoft ® Encarta ® (2009), 20. Mencken, L. Henry (1905), George Ber- DVD, © 1993–2008 Microsoft Corpora- nard Shaw, His Plays, Boston and Lon- tion. don: John W. Luce & Co. 13. Irving, Washington (1914), “John Bull”, 21. Montaigne, de Michel (1958), The The Oxford Book of American Essays, Complete Essays of Montaigne, Stan- Internet, Available from: http://www. ford: Stanford University Press. bartleby.com/109/5.html (Retrieved on 22. Montesinos, de Antonio, Sermon (1511), March 28, 2012). Internet, Available from: http://www. 14. Jones, Leroi (1965), The Revolutionary digitalhistory.uh.edu/learning_histo- Theatre, Internet, Available from: ry/spain/spain_montesinos.cfm (Re- http://www.nathanielturner.com/rev- trieved on March 26, 2012). olutionarytheatre.htm (Retrieved on 23. Ochshorn, Kathleen (2006), “Colonial- March 27, 2012). ism, Postcolonialism, and the Shadow 15. Josselson, Ruthellen (2004), “The of a New Empire: John Bull’s Other Is- Hermeneutics of Faith and the Herme- land”, Shaw 26: 180–193. neutics of Suspicion”, Narrative Inquiry 24. Parenti, Michael (2007), Lies, War, and 14 (1): 1–28. Empire, Internet, Available from: 16. Kaye, B. Julian (1958), Bernard Shaw http://www.youtube.com/ and the Nineteenth-Century Tradition, watch?v=CZTrY3TQpzw (Retrieved on Norman: University of Oklahoma March 27, 2012). Press. 25. Pinter, Harold (2005), Art, Truth, and 17. Las Casas, Bartolomé, The Destruction Politics, Internet, Available from: of the Indies, Internet, Available from: http://nobelprize.org/mediaplayer/in- http://www.hillsdalesites.org/person- dex.php?id=620 (Retrieved on March al/hstewart/Documents/(1550)%20 25, 2012). The%20Destruction%20of%20the%20 26. Shaw, George Bernard (1903), Man and Indies%20(las%20Casas).pdf (Re- Superman, Harmondsworth: Penguin trieved on March 25, 2012). Books Ltd. 18. MacNutt, Francis Augustus (1909), 27. Shaw, George Bernard (1908), John Bartholomew de Las Casas, His Life, Bull’s Other Island, How He Lied To Her His Apostolates, His Writings, New Husband, and Major Barbara, New York and London: G. P. Putnam’s Sons. York: Brentano’s. 19. McCabe, Joseph (1914), George Bernard 28. Shaw, George Bernard (1915), The Quin- Shaw, A Critical Study, New York: tessence of Ibsenism, New York: Bren- Mitchell Kennerley. tano’s.

KRITIKA KOLONIJALIZMA U DRUGOM OSTRVU DŽONA BULA DŽORDŽA BERNARDA ŠOA

Rezime

Komad Džordža Bernarda Šoa Drugo ostrvo Džona Bula u skla- du sa svojim naslovom, koji je aluzija na istoimeni čuveni lik iz stripa, satirično obrađuje teme kolonijalizma, netolerancije i patronata. Rad analizira način na koji je Šo pokušao da izmiri Englesku i Irsku, kako bi postigao sintezu između kolonizatora i kolonizovanog. Takođe se odgovara na pitanje da li je moguće 86 prevazići netrpeljivost koja se javlja kao posledica kolonizacije, Criticism of Colonialism in George Bernard Shaw’s play John Bull’s Other Island kao i da li čovečanstvo može izbeći i zanemariti najvažniju odli- ku kolonijalnog diskursa o kojoj je pisao Homi Baba – „njegovu zavisnost od ideje ’fi ksiranosti’ u procesu ideološke konstrukcije drugosti“. Najzad, čitanje drame Drugo ostrvo Džona Bula kao delotvorne kritike kolonijalizma otkriva Šoova praktična umet- nička rešenja pomoću kojih se može ugušiti simboličko i kultur- no nasilje, koje nastavlja da živi mnogo godina nakon što kolo- nizatori daju koloniji pravo na samoupravljanje.

[email protected]

87 KRATKO ILI PRETHODNO SAOPŠTENJE Dejan D. Milutinović UDK 821-312.4.09 Univerzitet u Nišu DOI 10.7251/FIL1205088M DETEKTIVSKI ŽANR I KNJIŽEVNI PRAVCI

Apstrakt: U radu se posmatra odnos detektivskog žanra prema romantizmu, rea- lizmu i (post)modernizmu. Autor ukazuje da je izdvajanje osobina različitih pravaca uslo- vljeno ne toliko svojstvima žanra koliko pozicijom iz koje se interpretira. Ključne reči: detektivika, romantizam, realizam, (post)modernizam, po/etika1.

ojavljivanje1 detektivskog žanra2 ve- zuje se za početak dvadesetog veka4 i auto- zuje se za april 1841. godine, kada je u re takozvane klasične škole,5 kao što su G. PFiladelfi ji u Graham’s Magazin-u K. Česterton, Doroti Sejers, Ostin Frimen i objavljena priča Edgara Alana Poa Ubistva dr., koji su istovremeno bili i prvi teoreti- u ulici Morg. Poznati američki autor, koji čari ovog žanra. Od sedamdesetih godina se smatra i ocem modernog horora i SF-a, XX veka, tj. (post)strukturalizma, dete- u pričama o Dipenu objedino je postupke ktivika će postati omiljeni žanr među kriti- prethodnih tradicija – od zagonetke, preko čarima i teoretičarima, koji će njene te- gotske romanse, do feljtonističkih tekstova kstove koristiti kao „poligon” za dokaziva- o stvarnim zločinima – i koncipirao nara- nje i obrazlaganje svojih stavova o književ- tivni model koji će postati nosilac detek- nosti i umetnosti. Posebna pažnja biće tivskog žanra. Proučavanje detektivike3 ve- tekstove bez obzira na medij (književnost, fi lm, 1 Načinom pisanja odrednice poetika – po/etika – video-igre) ili „formu” (priča, drama, roman i sl.) ističemo da se radi o „deridijanskom teminu” ko- u kojima se pojavljuju (Čapek 1967: XXV). jim se ne označava samo da je u pitanju spoj etike 4 Howard Haycraft navodi da se prvi kritičarski rad i poetike, već, pre svega, da je reč o skupu postu- o detektivskom žanru pojavio u Saturday Review- paka konstruisanja teksta koji ostvaruju i koji su u 5. maja 1883. (Haycraft 1946: 1–2). ostvareni idejno-ideološkim okvirima datog vre- 5 Detektivika obuhvata tri škole, tj. podžanra: kla- mena i prostora i stoga omogućavaju dekonstruk- sičnu školu, hard-boiled i metadetektiviku. Kla- ciju teksta. sična škola (whodunit, locked room mystery, 2 Detektivski žanr (engl. detective story/novel, my- body in library, English country school, cosy, Bri- stery story/novel, nem. Detektivgeschichte, De- tish school, Mayhem Parva school, inverted de- tektivroman ili Kriminalroman, fr. roman policier, tective story, soft boiled) zahvata razdoblje od polar) zajedno sa krimijem i hororom pripada 1890. do 1940. godine, kao i kasnije tekstove na- misterioznoj narativnoj žanrovskoj oblasti. U od- stale po ugledu na ovu školu. Kako je reč o relativ- nosu na navedene žanrove razlikuje se po tome no dugom periodu, neretko se govori o dve etape. što je ostvarena narativnim strategijama pomoću Rana faza vezana je za vreme 1890–1918, dok se kojih se prikazuje potraga i razotkrivanje misteri- zlatni vek tiče međuratnog doba, naročito dvade- oznog prestupa u plauzibilnom okruženju radi setih i tridesetih godina XX stoleća. Klasična ško- ostvarivanja efekta znatiželje. U njenom fokusu la podrazumeva tekstove koji počivaju na zago- nalazi se detektiv ili lik sa funkcijama detektiva, netno počinjenom zločinu i prikazuju potragu za tj. onaj koji preduzima detekciju. Prestup je naj- rešenjem istog. Ipak, pažnja se ne usmerava na češće prikazan kao ubistvo, mada podrazumeva zločin, već na neobične okolnosti koje ga okružu- svaki oblik ogrešenja o norme privatnog, poro- ju. Klimaks pripovesti je rešavanje zagonetke, te dičnog i društvenog života. Njegova misterio- je veći deo narativa zasnovan na prikazu logičkog znost povezana je sa načinom predstavljanja, s procesa preko koga detektiv prati i povezuje serije obzirom na to što je zločin naizgled čudan, tajan- tragova do razrešenja. Napoznatiji predstavnici stven i gotovo nemoguć (Milutinović 2012). su Konan Dojl, Gilbert Kejt Česterton, Eleri Kvin, 88 3 Termin detektivika preuzet je iz češke nauke o Džon Dikson Kar, Agata Kristi i dr. (Milutinović književnosti, koja njime obleležava detektivske 2012). Detektivski žanr i književni pravci poklonjena pragmatici ovog žanra, tj. kul- rativa podrazumevalo je da je žanru inhe- turnoistorijskim okolnostima koje se pri- rentna konzervativnost i opuštajuća fun- mećuju u njegovim narativima. U tom kcija. smislu isticaće se različite po/etike i ideo- Realistička poimanja postaće vreme- logije za koje se smatra da su u osnovi de- nom sve više klasno-ideološki osenčena, tetkivike. U ovom radu prikazaćemo shva- posebno kod ruskih kritičara. Tako će Ada- tanja odnosa detektivskog žanra prema mov (internet) navesti da se detektivski romantizmu, realizmu i (post)moderni- roman rodio u vreme velikog intelektual- zmu, tj. utvrditi njegov idejno-ideološki nog prevrata, kada je svaki oblik misli bio (recepcijski) kontekst. protkan naukom, kako je govorio Haksli. Iako se pojavljivanje detektivike vezu- Detektivski roman nije prosto objedinio u je za Edgara Alana Poa i romantizam, prva sebi interes prema nauci, već je rođen iz promišljanja o ovom žanru insisitrala su na tog interesa. Jer i sama istraga zločina po- bliskosti sa ideologijom realističkih oblika. stala je naučna i dobila je status zasebne To je razumljivo iz dva razloga. Prvo, reč je discipline – kriminalistike. Adamov sma- o narativu koji (nastoji da) prikazuje logič- tra da je Po bio prvi koji je sjedinio nauku ko rešavanje zločina, te se takva logičnost sa književnošću. Osim nauke, važna uloga shvatala poput realističke motivisanosti. detektiva bila je u ideološlom „oblikova- Još ukoliko se tome doda činjenica da je nju” mase. Detektiv je isticao atmosferu tzv. hard-boiled škola6 navođena kao pri- napora, nepoverenja, straha pred budu- mer realističkog ili naturalističkog pisma, ćim, gubitka moralne orijentacije i vere u postaje jasno zašto se o detektivskom žan- autoritet, uspešno je prevodeći sa nivoa so- ru dugo promišljalo posredstvom realistič- cijalnih previranja na nivo lične avanture. ke po/etike. Ipak, shvatanje da je detektivski žanr Drugi razlog jeste taj da su prvi autori dete XIX veka i njegove pozitivističko-na- – kritičari detektivski žanr posmatrali iz učne orijentacije veoma brzo je dovedeno prespektive viktorijanskog doba, koje se u pitanje, čak i u samoj Rusiji. Zato Voljski jednim svojim delom oslanjalo na pozitivi- (interent) govori da se specifi čnost žanra stičke poglede. Otuda se realističnost de- ogleda u naličju detektivske zagonetke. tektivike svodila na postupke prikazivanja Pred čitaocem je nužno predstaviti situaci- sveta i njegove transparentnosti, koja poči- ju koja je u stvarnosti ne samo malo vero- va na modelu uzroka i posledice, kao i pre- vatna, već i nemoguća; fakti koji se uklapa- nošenja socijalnih odnosa i moralnih vred- ju u slagalicu protivrečni su realnoj empiri- nosti. Ovakvo shvatanje detektivskog na- ji i ne moraju odgovarati nijednoj raciona- 6 Hard-boiled ili žestoka škola obuhvata period od lističkoj predstavi sveta. Samim tim, de- tridesetih do šezdesetih godina XX veka, odno- tektivski žanr nema nikakve veze sa reali- sno ostvarenja nastala kasnije po ugledu na njih. zmom niti realističkim svetonazorom. Ona počiva na priči o detektivu koji razotkriva zločin, s tim da je, za razliku od klasičnog, „žesto- Na taj način došlo se do shvatanja da ki” detektiv, dik (od engl. žargonski dick – penis), detektivski žanr nije realistički jer je neza- znatno oslonjeniji na svoju snagu, šake i pištolj, interesovan za probleme realnog života, nego li na inteligenciju. Zločin koji istražuje nije koji u realističkim tekstovima predstavlja- vezan za zatvoreni krug poznanika i porodice, već je u pitanju prostor organizovanog kriminala i ju izvor emocionalne energije, razvijanja korupcije. U tom smislu, pažnja čitaoca usmerava sižea i karakterizacije likova. Prema Volj- se ne toliko na prestup počinjen pod nejasnim skom, čitanje ovog žanra kao realističkog okolnostima, koliko na sam društveni kontekst jeste nerazumevanje njegove suštine: kojim se dektiv kreće i sa kojim se sukobljava. Najpoznatiji predstavnici su Semjuel Dešijel He- osnovni preduslov čitanja, razumevanja i uživanja je spremnost na izostavljanje ma met, Rejmond Čendler, Miki Spilejn i dr. (Miluti- 89 nović 2012). kakave aktuelizacije stvarnih životnih pro- Dejan D. Milutinović blema i protivrečnosti kao izvora emocija. osnovu jedva primetnih sitnica. One čitao- Jedina osećanja koja se mogu pojaviti su cu ništa ne znače, ali za detektiva postaju ona izazvana zagonetkom i nelagodnošću znakovi tajnog pisma čije mu odgonetanje čitaoca, koji nije u stanju sam da je razreši. (tumačenje) omogućava da reši zagonet- Zato je Aleksandar Genis detektivski žanr ku. Detektiv ne postupa kao pozitivista odredio kao „parazita na telu realizma” koji kreće od pravila, već polazi od izuzet- (Генис internet). ka. To se najjasnije uočava u sukobu polici- Studija Ričarda Elvina Zagonetka de- je i detektiva – policija pokušava na osnovu tektivskog romana (Alewyn 1970: 399–405) pravila da reši problem, ali to ne uspeva jer predstavlja jedan od uticajnijih radova koji je reč o izuzetnom slučaju; zato je tu detek- odbacuje shvatanje o detektivici kao reali- tiv, koji zna da ne treba tragati za tipičnim, stičkom žanru. Autor ističe da se greška za pravilom, već za izuzetkom. vezana za nastanak detektivike tiče zablu- U tom smislu, Elvin kao jedan od zna- de da ona refl ektuje duh XIX veka u smislu čajnih pokazatelja nerealističnosti detekti- pozitivističkih koncepcija, tj. pobede pri- vike izdvaja motiv lažnog traga. On podra- rodnih nauka. Istraživanje tragova i reša- zumeva neophodnost da sve indicije na vanje slučaja ima jako malo veze sa empi- početku upućuju na nedužnu osobu, čak rijskom stvarnošću i naučnim metodama. se može desiti da sve osobe romana, sem Svet detektivike nije građen kao svet sva- krivca, budu osumnjičene. Iako ovakvi po- kodnevice, nije realističan. Na primer, to je stupci služe zbunjivanju čitaoca i poveća- uočljivo u pravilu da je zločinac u grupi vaju njegov užitak, oni podjednako poka- osoba koje su od početka poznate. On ne zuju i svu pogrešku dokazivanja na osnovu može biti slučajni prolaznik ili potpuno indicija ili golih činjenica.7 Kao što uobiča- nepoznata persona, jer onda čitalac ne bi jenost nije u detektivici ujedno i stvarnost, mogao da učestvuje u potrazi. Zato je broj tako ni verovatnost nije ujedno istina – osoba od početka ograničen. Povrh toga, te otuda sledi da svet detektivike nije građen osobe su, preko hronotopa „zatvorenosti”– po realističkom i racionalističkom modelu letnjikovaca, vozova, brodova i sl. – gotovo pozitivizma. uvek i fi zički izolovane. Romantizam se, poput detektivskog Ni način izvršenja zločina, prema El- romana, ne zadovoljava prikazom trivijal- vinu, nije realističan, jer je on uvek dobro ne površine života i sveta. On traga za skri- planiran i, da bi se sve moglo na kraju raz- venim snagama i tajnim značenjima, i to rešiti, nema slučaja i nepredviđenih do- ne onima izvan, već upravo usred stvarno- gađaja. Zato autor naglašava da se detek- sti, tj. u njenim dubinama. Ali ni u roman- tivski roman odigrava u svetu bez slučaja, tizmu ni u detektivici nije svakome dano svetu koji je moguć, ali nije svakodnevni. da pronikne u te mračne dubine i da ih To potvrđuje i činjenica da je najfrekven- spozna. Elvin podseća da prozaične i nena- tniji zločin ubistvo, i to gotovo uvek egzo- dahnute ljude romantizam naziva fi listri- tično, što u stvarnosti, srećom, nije tako. ma (malograđanima): oni se dobro osećaju Neuobičajenost i izuzetnost koja karakte- u stvarnosti i odupiru se spoznajama koje riše detektiviku ima i tradicijskih uslovlje- bi mogle poljuljati njihovo poverenje u ra- nosti, jer je Po u prvoj detektivskoj priči cionalni poredak i pouzdanost zdravog ra- naznačio da detekcija kao preduslov uzima zuma, te su slepi za neobična zbivanja. upravo neuobičajenost. Manjinu čine ekscentrici i autsajderi odre- Prema Elvinu, ni u pogledu metoda đeni nesnalažljivošću u praktičnom životu kojim se detektiv služi ne može se naći pri- 7 E. M. Wrong je naveo da ono što publika želi od mer empirije ili pozitivizma. Detektiv kori- detektivske literature nije odraz stvarnog života, sti posmatranje, ali svoje zaključke ne do- 90 već duboka misterija i zbunjujući tragovi (1946: nosi preko najuočljivijih činjenica, nego na 73). Detektivski žanr i književni pravci – romantizam ih naziva umetnicima. Oni ne literature, već sastavni deo opšteg knji- su umetnici ne zato što se bave nekom ževnog procesa, koji predstavlja dobar pri- umetnošću, nego što ih njihov ekscentrič- mer za proučavanje odnosa žanra i određe- ni karakter i neuobičajeni način života iz- nog umetničkog sistema. dvaja iz zajednice običnih ljudi i čini nes- Anciferova navodi Kavaljova (Ковалёв posobnim za svakodnevni život. Bez poro- 1984), koji je analizirao Poove „logičke pri- dice i zaposlenja, bez stalnog prebivališta i če” i pokazao da su one po smislu mnogo poseda, umetnici vode neprekidnu borbu šire od detektivskih. Kavaljov je povezao protiv društva. Građani i činovnici smešni Poove inovacije, koje su postale „invarijan- su im i nepodnošljivi. Ali upravo ti otpad- tnim elementima detektivske književno- nici ili prognanici umeju da čitaju zname- sti”, sa romantičarskom estetikom i roman- nja koja su običnim ljudima nevidjiva i ne- tičarskom prirodom „logičkih priča” razumljiva. Takva je i većina detektiva. (Ковалёв 1984: 208). Iz perspektive kriti- Na osnovu ovakvih shvatanja Ričard čara XX veka, detektivika je izgledala kao Elvin zaključuje da duhovno poreklo de- zatvorena struktura u kojoj siže ne dopšta tektivike nije realizam, već romantizam. kolebanja u smislu, a rešenje zagonetke ja- Jer romantizam ne samo da ne učvršćuje valja se kao jedino moguće. Usled ovakvog efemernu stvarnost, građanski poredak i normativnog karaktera, estetika detektiv- osećaj sigurnosti, već ih, naprotiv, razara. skog žanra često se svodila na skup pravila. Slične stavove autor ponavlja i u The Zato nije slučajno što se žanr konačno formi- Origin Of The Detective Novel (1983: 69– rao u Poovim tekstovima, jer su se njegovi 76). Elvin ovde polazi od razlike između estetički pogledi odlikovali analitičnošću, ra- krimi žanra, koji pripoveda o zločinu, i de- cionalizmom i izvesnom normativnošću. tektivskog, koji prikazuje rešenje zločina. Jedan od veoma bitnih aspekta Poove U prvome se zločinac i okolnosti zločina estetike jeste neophodnost jedinstva efekata. pojavljuju pre samog izvršenja zločina, dok U pitanju je svojevrsno sveopšte jedinstvo, je u detektivici to obrnuto: kada se dođe do sastavljeno od manjih elemenata, jezika, sti- okolnosti i zločinca, priča je gotova. De- la, tona, sižea, kompozicije itd., koje povezu- tektivika se dešava u svetu bez slučaja, sve- je zajednička sadržinska osnova. Princip o tu koji je moguć, ali nije uobičajen, sva- jedinstvu efekata Po je dopunio i stavom o kodnevan, što je uočljivo u samoj neobič- verovatnosti. To je vidljivo u orangutanu kao nosti počinioca. Tako je kod Poa ubica ubici i još više primetno u dokumentaristič- orangutan, i to ne slučajno, jer je time do- koj intenciji priče Ubistvo Mari Rože. Mnogi kazana teza da što je ubistvo neobičnije, to su princip verovatnosti idetifi kovali kao ele- je rešenje jednostavnije. Elvin ponovo za- mentarno realističko načelo strukture detek- ključuje da ukoliko je tačno da detektiv ot- tiviskog žanra. kriva istinu o stvarnosti, ta stvarnost nije Međutim, Po je, na Hofmanovom tra- uobičajena i svakako se ne povinuje zako- gu, obogatio estetsku kategoriju čudnovatog nima prirodnih nauka. umetničkom analizom neobičnih karaktera Povratak interesovanja za Poa i počet- (Dipen). Inovacija se ogleda u nastojanju da ke pojavljivanja detektivike u potpunosti je se logičnim putem pronikne u čudesno i ta- opovrglo shvatanja o realistinčoj koncepci- janstveno, po čemu se Po izdvaja od ostalih ji ovog žanra. Studija Olge Anciferove romantičara: on je prvi koji je u svojim tek- (Анцыферова 1994: 21–36) nepobitno je stovima objedinio tajanstveno sa intelektual- pokazala da je detektivski žanr primarno nom analizom, što je bio i preduslov pojavlji- vezan za romantizam. Autorka za polazište vanja detektivskog žanra. Za Poa, kao i za sve uzima Poove priče o Dipenu i Filozofi ju romantičare, tajna je bila sveobuhvatna sila kompozicije. Još važnije, detektivika se ne idealizacije, koja je omogućavala bekstvo od 91 posmatra kao segment masovne, popular- realnosti. Ona je mogla biti i prekrasna, i Dejan D. Milutinović užasna, i tragična, i komična, kao i grotes- jem XVII veka u Engleskoj u gotskom roma- kna, objedinjena ovim suprotnostima. Tako nu došlo do pojavljivanje nove teritorije – zam- je tajna, kao vodeća kategorija romatničar- ka – u smislu zatvorenog prostora (Бахтин skog svetonazora, prešla u detektivski žanr i 1975: 394). Ali kako bi udaljili zamak od kla- postala njegov konstitutivi element, generič- sicističke norme jedinstva mesta, autori got- ki kod. skih romana pronalaze nove perspektive i Osim tajne, kao bitne kategorije ro- koriste ideju zatvorenog prostora, pa zamak mantičarske estetike javljaju se i ružno i uža- „zaključava” u sebi veliki sled vremena, što je sno. U Poovim pričama kategorija užasnog omogućilo ostvarivanje posebne atmosfere i ima presudnu ulogu u ostvarivanju posebne neobičnog kolorita događaja. Tako u hrono- atmosfere karakteristične za logičke priče, topu zamka organski bivaju spojena prostor- kao što je opis ubistva dve žene u Ubistvima na i vremenska znamenja. Zaključana soba u u ulici Morg. Odlika ovakvih prikaza jeste da kojoj je počinjeno ubistvo predstavlja strogo se ne zasnivaju prevashodno na naturalistič- ograničeni prostor u kome je zločin znak de- kim podrobnostima, već na emocionalnoj gradacije sveta. Aktivnost detektiva jeste na- oceni događaja kao užasnih. stojanje tog otvaranja prostora i puštanja unutra pravde i ljudskosti, što je u potpuno- Sem toga, romantičarska književnost sti u skladu sa romantičarskom estetikom. se, na tragu sentimentalizma, počela zani- mati za malog čoveka i njegov privatni ži- Od posebnog značaja za detektivski vot, što je bila nova životna sfera za čije su žanr bilo je Poovo stvaranje para glavnih he- predstavljanje bili neophodni novi umet- roja: detektiva – intlektualca i njegovog prija- nički postupci. Iako je, prema Bahtinu, u telja koji ima funkciju hroničara. Ovaj diho- antičkoj Grčkoj u doba helenizma privatni tomni par predstavlja omiljeno romantičar- život ušao u umetnost, na primer kod Apu- sko sučeljavanje Intuicije, sposobne da leja (Бахтин 1975: 274), tek će romantizam, obasja Istinu, i Rasuđivanja, nužnog radi uključivanjem istrage zločina, otkriti nov na- uspostavljanja zakonitosti na osnovu spo- čin prikazivanja privatnog života običnog ljašnjih oblika predmeta. Po je u Dipenu, čoveka. U skoro svakoj Poovoj „logičkoj” pri- tj. svojim logičkim pričama, postavio mo- či zločin i njegova istraga otkrivaju deo čove- del koji će biti osnova herojima klasičnog kovog postojanja, što bi u drugačijem slučaju detektivskog žanra i koji se, prema rečima ostalo nepoznanica. Time tema kriminala na Doroti Sejers, prevashodno zasniva na ek- poseban način oslikava hronotop dela. Eks- scentričnosti. perimentalni karakter hronotopa u Poovim Zato se može reći da su detektivi ro- „logičkim” pričama počiva na posebnom od- mantičarski tipovi junaka. Romantičar- nosu prema vremenu i prostoru, što je posta- skog heroja određuje sklonost ka neoprav- la osnova detektivike. U pitanju je povratak danoj samoći (osamljivanju), dalekim pu- „tečnom pripovedanju”: delovanje detektiva tevima, životu na usamljenim mestima i je pravolinijsko, ali je prikrazano u inverziji noćnim bdenjima. Sklonost ka usamljeno- – od zagonetke, predstvaljene u ekspoziciji, sti jeste psihološka norma za romantičar- sadašnjosti, kreće se ka prošlosti i rekon- skog junaka, a nesposobnost potpunog strukciji onoga što se desilo. osamljivanja – njegova patologija (čovek Osim toga, Po je uveo poseban prostor- gomile, kako je u istoimenoj priči to Po ni tip, takozvanu zaključanu sobu. To je u odredio). potpunosti u duhu romantizma, jer su pisci Ipak, ekscentričnost nije jedina osobi- u ovom periodu eksperimentisali sa idejom na koja detektive povezuje sa romanti- zatvorenog prostora, a koju su im u nalseđe zmom. U pitanju je i romatičarski svetona- ostavili predromantičari, pisci gotskih roma- zor i odnos prema svetu, pre svega u smislu 92 na. Bahtin je na to ukazivao ističući da je kra- detektivove isključenosti od društva kome Detektivski žanr i književni pravci pripada i izrazita individualnost. Detektiv Džojsove generacije oni podjednako čitali i je pre oličenje određenog apstraktnog detektivske, nalazeći u njima olakšanje i shvatanja ili etičke kategorije, nego li kon- zadovoljstvo (Holquist 1983: 163–164). kretnog personaliteta: heroj detektivike Međutim, Heta Pirhonen je pokazala nije čovek, već ideal. da ono što je nekada smatrano suprotno- I dve linije kojima se radnja u detekti- šću modernizmu predstavlja zapravo vezu vici kreće (fabula istrage i fabula zločina) sa modernističkim diskursom i ima svoje takođe se mogu povezati sa romantizmom: mesto u njegovom kanonu, kao i ostali tek- razotkrivanjem tajnog prestupa usposta- stovi ovog perioda (Pyrhonen 1994: 43). vlja se harmonija života za kojom romanti- Otuda Nikolas i Margaret Birns književ- čarski heroji tragaju i predstavlja otelotvo- nost Agate Kristi i Džojsa posmatraju kao renje njihovog željenog sveta, koji je u su- opozitne polove iste pojave. U formalizmu protnosti sa onim u kome žive. Dvofabu- A. Kristi i njenim kvalitetima prepoznaje larnost odgovara dvama svetovima: spo- se narativni eksperiment u pogledu pripo- ljašnjem, haotičnom, iz koga romantičari vedačkog glasa, generičkog koda, samo- beže, i untrašnjem, harmoničnom, kome svesnosti koja nije bekstvo od književno- teže i u kome žive. sti, već predstavlja osnovne elemente njene Otuda su osobine detektivskog žanra, prirode, čime se objašnjava privlačnost kao povratnost sižea i poklanjanje pažnje ovog žanra za intelektualce i ujedno uspo- događajnoj strani, izjednačavanje nevero- stavlja veza i sa Džojsovim eksperimenti- vatnog sa verovatnim, vodeći značaj kate- ma (Birns 1994: 128). gorije tajanstvenog, ružnog i užasnog, za- To je potvrđeno tekstovima koji na- tvoreni i konvencionalni hronotop, ek- kon modernizma napuštaju mit kao osno- scentričnost detektiva, mogle nastati jedi- vu i okreću se detektivici. Njena revitaliza- no u okvirima romantičarske estetike, i cija ne samo da je doprinela pojačavanju kao takve se i danas prepoznaju. analogije između detektiva i čitaoca/kriti- (Post)strukturalizam detektiviku po- čara, već je utemeljila repetitivnost (po- smatra u okviru modernističke kulture. navljanja) kao dominantnu osobinu savre- Kerolin A. Darem (Durham 2003) polazi mene kulture. Na osnovu toga, Denis Por- od stava Mardžori Nikolson iznetog u ese- ter je istakao da je „beskonačno ponavlja- ju The Professor and the Detective (1929), u nje rečnika, tropa i toposa ne samo pret- kome je detektivika određena kao literatu- hodnika u žanru, već i kulture u celini, po- ra bekstva (eskapizma), i to ne od života, tvrda osnovnog načela da je pisanje zapra- kako bi se očekivalo, već od same književ- vo forma recikliranja prethodno napisa- nosti. „Zločini” kao što su subjektivnost, nog” (Porter 1981: 189, preveo D. M.). Kul- nesvrhovitost, pesimizam, emocionalnost turni stereotipi omogućavaju kako inter- i antiformalističnost, koje autorka pripisu- nacionalnu prihvaćenost detektivskog je avangardi, nadvladani su kauzalnom žanra, tako i ističu mogućnost da je svet strukturom, intelektualnim interesovanji- spoznat jednom i zasvagda. ma, svrhovitom radnjom i karakterima i Postmoderna će to u potpunosti potvr- racionalnim poretkom. diti koristeći detektivski žanr kao jedan od 8 Sličan stav ponovio je i Holkvist navo- osnovnih narativnih modela. Intelektualna deći da je svet kao neprijatno mesto pret- 8 Metadetektivika (samorefl eksivna, metafi zička, nje prisutan ne u detektivici, već u moder- antidetektivska priča/roman) predstavlja (post) nističkoj književnosti. U modernizmu ra- modernističku artikulaciju detektivskih normi. Ona obuhvata period od šezdesetih godina XX cionalizam doživljava najveću krizu kojom veka naovamo. Jedinstvo na relaciji detektiv – su intelektualci najjače pogođeni, te ne zločin – počinilac ostvareno posredstvom potrage 93 čudi što su istovremeno sa tekstovima (u klasičnoj i hard-boiled varijanti) ovde se razbi- Dejan D. Milutinović svojstva prethodnih škola povezana prevas- govor na ovo pitanja. U zavisnosti od per- hodno sa logičkom intepretacijom tragova i spektive iz koje se žanr interpretira, prona- zločina sada se proširuju i postaju kontekst laze se i elementi različitih pravaca, odno- u kome se istraga odvija. Zločini prerastaju sno po/etika. Ali neprestana polemika oko u misane sablazni i postaju osnovna oruđa ovog problema pokazatelj je trajanja de- dekonstrukcije logocentričnog humani- tektivike. A trajanje je u mnogim teorijama zma. Na taj način urušava se logička kon- izjednačeno sa kvalitetom. cepcija sižea i eliminiše poslednje uporište realističke i racionalističke mogućnosti in- terpretacije detektivskog žanra. Literatura Međutim, posebno zanimljiv primer je 1. Адамов, Аркадий „Разговор на Boris Akunjin (Gligorij Čhartišvili).9 Njego- берегу, Открытия и загадки Эдгара vi narativi o Fandorinu, iz serije Avanture По, Мой любимый жанр – детектив”, Erasta Fandorina, ostvaruju se dekonstruk- Kлассический детектив: поэтика cijom detektivike uvođenjem prosedea dru- жанра, internet, dostupno na: http:// gih žanrova i korišćenjem diskursa i hrono- detective.gumer.info/text.html (pri- topa klasične literature XIX veka sa izrazi- stupljeno 3. 8. 2010). tom ironijskom distancom. U tom smislu 2. Alewyn, Richard (1970), „Zagonetka Akunjin se prema realizmu odnosi kao pre- detektivskog romana”, Mogućnosti, ma literarnom nasleđu, to jest jednoj od broj 3-4: 399-405. klasičnih diskursnih praksi književnosti. 3. Alewyn, Richard (1983), „The Origin Of Pošto je preispitivanje realističkih moguć- The Detective Novel”, The Poetics of nosti i granica osnova progresivne parodije Murder: Detective Fiction and Literary tekstova o Fandorinu, ponovo se otvora mo- Theory, eds. Glenn W. Most and Wi- gućnost da se detektivika posmatra kao je- lliam W. Stowe, San Diego, New York, dan od realističkih žanrova. London: Harcourt Brace Jovanovich. Zato se, na kraju, može postaviti pita- 4. Анцыферова, Ольга Юрьевна (1994), nje kome carstvu valja privoleti ovaj žanr. „Детективный жанр и романтическая Da li je u pitanju realistički, romantičarski, художественная система”, Националь- (post)modernističi ili neki drugi oblik? ная специфика произведений зарубеж- Navođenje stavova različitih kritičara po- ной литературы XIX - XX веков, Ива- kazalo je da se decidirano ne može dati od- ново, 21-36, internet, dostu pno na: http:// rudocs.exdat.com/docs/index-227155. ja gomilanjem tragova. Međutim, tragovi nisu html (pristupljeno 7. 3. 2009). povezani jedan sa drugim, te se radnja razvija fragmentarno. Na taj način razbija se narativna 5. Бахтин, М. М. (1975), Вопросы teleologija i izbegava objasnidbeni kraj (rešenje), литературы и эстетики, Москва: zbog čega tekstovi metadetektivike podsećaju na Художественная литература. parodije. U tom smislu metadetektivika je „nega- 6. Birns, Nicholas and Birns, Margaret Boe tivno hermeneutička”: izostanak rešenja pred- stavlja nedostatak odgovora na bilo koje pitanje (1990), „Agatha Christie: Modern and koje se tiče suštine, znanja i smisla. Ona briše gra- Modernist”, The Cunning Craft: Original nice između funkcija zločinca, žrtve, detektiva i Essays on Detective Fiction and Con- ujedinjuje ih u jednu ili dve funkcije. Metadetek- temporary Literary Theory, eds. Ronald tivika zahteva od čitaoca aktivnu kooperaciju radi popunjavanja mnogih tekstualnih praznina i sto- Walker and June M. Frazer, Illinois: We- ga traži od njega participiranje u produkciji i pi- stern Illinois University Press. sanju teksta. Najpoznatiji predstavnici su Horhe 7. Čapek, Karel (1967), Marsija ili na mar- Luis Borhes, Alan Rob-Grije, Leonardo Šaša, ginama literature, Beograd: Kultura. Kobo Abe, Pol Oster, Umberto Eko, Boris Aku- 8. Durham, Carolyn A. (2003) „Moderni- 94 njin i dr. (Milutinović 2012). 9 Više o Akunjinu videti u Milutinović 2011. sm and mystery: the curious case of the Detektivski žanr i književni pravci Lost Generation - Critical Essay”, Twen- postmodernizam ili šoubiznis u knji- tieth Century Literature, Vol. 49. ževnosti”, Philologia Mediana, br. 3, 9. Генис, Александр Вавилонская баш- 253-283. ня: искусство настоящего времени, 14. Milutinović, Dejan (2012), Istorijska po- internet, dostupno na: http://yanko. etika detektivskog žanra. Niš: Filozof- lib.ru/books/cultur/genis/genis1.htm ski fakultet. Neobjavljena doktorska (pristupljeno 9. 5. 2010). disertacija. 10. Haycraft, Howard, ed. (1946), The Art 15. Porter, Dennis (1981) The Pursuit of Cri- of the Mystery Story: A Collection of me: Art and Ideology in Detective Ficti- Critical Essays, ed. H. New York: Carro- on, New Haven and London: Yale Uni- ll & Graf Publishers. versity Press. 11. Holquist, Michael (1983), „Whodunit 16. Pyrhönen, Heta (1994), Murder From and Other Questions: Metaphysical An Academic Angle: An Introduction to Detective Stories in Post-War Fiction”, the Study of the Detective Narrative, The Poetics Of Murder: Detective Ficti- Columbia: Camden House. on And Literary Theory, eds. Glenn W. 17. Вольский, Николай „“Теоретические” Most and William W. Stowe, San Die- споры о детективе и их практические go, New York, London: Harcourt Brace результаты”, Дело о “детективе без Jovanovich. берегов”, Kлассический детектив: 12. Ковалёв, Юрий Витальевич (1984), поэтика жанра, internet, dostupno Эдгар Аллан По: Новеллист и поэт, na: http://detective.gumer.info/text. Ленинград: Художественная литера- html (pristupljeno 7. 10. 2009). тура. 13. Milutinović, Dejan (2011), „Fenomen Fandorin – Akunjinov pragamtični

DETECTIVE STORY GENRE AND LITERARY MOVEMENTS

Summary

This paper discusses the relationship between the genre of de- tective story and literary movements. Although this genre was formed during the period of Romanticism, especially in the texts by E. A. Poe, it has been typically linked to Realism. This attitude was established in the early decades of the 20th century by authors such as G. K. Chesterton, Dorothy Sayers, Austin Freeman and others, who have canonized the conventions of the detective story. In the 1960s, however, there was a new trend of questioning the said attitude and fi nding traits of Romantic po/ethics in this genre. (Post)structuralism reads the detective story from the perspective of (post)modernist understandings of culture. The paper concludes that the attitude of the detec- tive genre towards literary movements is not dependent only upon its inherent traits, but also upon the perspectives which analyze those traits. The neverending controversies regarding this problem stress the detective story’s longevity. And longevi- ty, in many theories, equals quality.

dejan.milutinovic@fi lfak.ni.ac.rs 95 NAUČNA KRITIKA Dilek İnan UDK 821.111.09 Balıkesir University DOI 10.7251/FIL1205096I COLM TÓIBÍN’S BROOKLYN: CAUGHT BETWEEN HOME AND EXILE

Abstract: This paper is an analysis of the Irish novelist Colm Tóibín’s recent novel Brooklyn (2009) in which the author explores a string of intricate relationships between people and place while depicting the story of Irish emigration in 1950s. Tóibín employs simple expressive sentences in order to mirror his characters’ struggles in understanding the distance between the inner and the outer selves. As he grippingly portrays the strange- ness of a new place, the central character in Brooklyn is dislocated in time and space creating a sense of melancholy and depression. The heroine’s loneliness in an unfamiliar city is pictured so vividly that she represents the immigrant experience caught between two worlds. Key words: Colm Tóibín, Brooklyn, home, exile, place.

1.Introduction is a master of depicting melancholy, grief, orn in Enniscorthy, Co. Wexford in and loneliness. However, his novels justify Ireland in 1955, Colm Tóibín has a more careful response than mere despair. Bbeen an acclaimed writer of novels, He discovers very vividly the diffi culty of travelogues, essays and newspaper col- the exile and the innerself of the lonely umns. He is the author of six novels with travelers as they try to make sense of their which he has achieved wide international new existences in unfamiliar places. In or- readership: The South, (1990) winner of der to discuss his main concerns which are The Irish Times Literature Prize in 1991; the depiction of Irish society and living The Heather Blazing (1992), winner of the abroad, Tóibín undertakes the role of the Encore Award for the best second novel in unbiased observer. He believes that “any 1992; The Story of the Night (1997); The writer is an outsider…watching and plot- Blackwater Lightship (1999), shortlisted ting rather than participating.” (Bauch, for the Man Booker Prize; The Master 2009). While Tóibín refl ects a breathtaking (2004) shortlisted for the Man Booker air of melancholy and grim sadness in his Prize and winner of the Los Angeles Times entire literary creation, he is careful not to Novel of the Year and the Prix du Meilleur dwell on any sense of victory. He confi rms Livre Etranger in France and Brooklyn (2009), winner of the prestigious British his mode of writing fi ction in an interview literary prize Costa Novel of the Year Award by declaring that “Fiction lends itself to in 2009. His novels do not only character- the powerless” and he articulates that “Fic- ize Irish settings, but also places like Spain tion doesn’t really deal with triumph.” and Argentina where Tóibín has been (Meyer, 2010). The process of his creativity drawn on his travels. depends on an understanding of detach- It is fashionable to characterize Irish ment which has become a governing prin- literature as ‘sad’ and ‘miserable’. As a ma- ciple in his achieving a body of impeccable 96 jor and distinctive Irish writer, Tóibín, too, writing. Colm Tóibín’s Brooklyn: Caught between Home and Exile In Brooklyn, Tóibín portrays a series line who is also trapped within the confi n- of opportunities and consequences of emi- ing setting of Ireland. In contrast to Eilis, gration and gives an account of a long his- her sister Rose is the breadwinner of the tory in order to depict Irish plight through family and she is always exposed as vigor- the experiences of a powerless female char- ous, glamorous, and stylishly-dressed. acter and traces her development from in- While Eilis accompanies her mother at nocence to experience. Irish people have home and helps her with the housework, left their hometowns and emigrated to the Rose is picked up by friends to go to golf United States or to England to fi nd work club. Most of Rose’s friends are married and better living. In consequence the Irish but although Rose has several boyfriends, have become a sub-class in England before she has remained single as she thinks that the arrival of the Indians. Confronting ra- she has a better life than her former school- cial integration, they have also been ranked mates who push prams through the streets. as a sub-class with Jewish, Italian, Polish Eilis studies bookkeeping and dreams and coloured people in the hierarchical of working in an offi ce. Indeed, because of class structure of America. her “great head for fi gures”1 Miss Kelly of- While refl ecting facts and presenting fers her a Sunday job at her grocery shop. traumas in relation with Irish emigration, Miss Kelly behaves kindly only to the rich Tóibín is careful enough not to write a doc- and the clergy which shows that Ireland is umentary. On the contrary he dramatizes also divided but in a diff erent sense. In this his heroine’s experiences as border cross- small town the only entertainment for ing becomes an identity crossing. Ruth young people is the regular dance evenings Scurr labels the novel as Tóibín’s “most where the girls meet rich young men to get beautifully executed novel to date.” (2009). married. Eilis’s friend Nancy dances with The story begins and ends in Tóibín’s George Sheridan – a rather prestigious act hometown Enniscorthy, a small Irish town for any of the girls in town. However, in the early 1950s where job opportunities George’s friend, Jim Farrell does not ask Ei- are scarce for young people. And the novel lis for a dance. In the evenings when Eilis focuses on Eilis’s sad life, a young woman, tells her mother and Rose every detail, they who lives with her widowed mother and comment on things and laugh together, elder sister Rose. As well as Enniscorthy, without mentioning the brothers’ letters the story takes place in Brooklyn which be- from England which would make them all comes an epitome of a better new world, sad. In those days it is common for Irish full of opportunities for immigrants. people, especially for men, to go to Eng- land and America to work. Eilis’s three 2. Analysis brothers have left home to search for work Eilis, a Celtic name which means in England. God’s oath, is identifi ed as “One of the Eilis’s life is to be changed completely most unforgettable characters in contem- when Rose plays golf with Father Flood, an porary literature.” (Dilworth, 2009). The old family friend, who has come back to initial image of Eilis is of a passive recipi- Enniscorthy from America for the fi rst ent. She is depicted as hard-working, re- time since the war. Rose invites him for tea served, even uninteresting and she is more and Father Flood learns about Eilis’s part- of an observer than an active participant in time job at Miss Kelly’s shop and he ex- life. The opening lines of the novel, which presses shock at Eilis’ pay. On learning portray her as sitting at the window and 1 All parenthesised references are to this edition: noticing her sister walking briskly from Colm Tóibín, Brooklyn (London: Penguin, 1999), 97 work, is reminiscent of James Joyce’s Eve- p. 11. Dilek İnan about her qualifi cations, he assures her of one, has the same friends and neighbours, better paid jobs in America whereas in the same routines in the same streets: “She England she might only get factory work as had expected that she would fi nd a job in stated by her brothers. Father Flood prom- the town, and then marry someone and ises to fi nd her work and lodgings in Brook- give up the job and have children.” (Tóibín, lyn whose parts are “just like Ireland, full of p. 28). Although she is content with the Irish.” (Tóibín, p. 23). Brooklyn is described conventional Irish life, unexpectedly she as a land of great opportunity especially for feels almost obliged to embark on a jour- young people. And Father Flood’s parish is ney she is not willing. She wishes all the a safe place fi lled with lovely people. Eilis is arrangements were for someone else. It is surprised by her mother’s and Rose’s ap- not easy for Eilis to leave the familiar: “She proval of Father Flood’s arrangements for could wake in this bed every morning and Eilis. She has never thought of going to move as the day went on in these familiar America. She knows that many people go streets and come home to the kitchen, to to England and they come back at Christ- her mother and Rose.” (Tóibín, p. 29). She mas or in the summer which has become is almost sure that she will miss the ordi- “the part of the life of the town.” (Tóibín, p. nary and she hates the idea that the rest of 24). However, she also knows that people her life of her life will be “a struggle with who had immigrated to America long be- the unfamiliar.” (Tóibín, p. 30). Eilis is pas- fore the war never come back home on sive and dutiful. She cannot say “Yes” or holidays because of the long journey across “No”. However, she realizes that Rose is in the Atlantic. But on the other hand she has fact sacrifi cing her life by staying with her heard that the people who have gone to mother, which means that she will have to work in England do “ordinary work for or- take care of her mother and cannot get dinary money” (Tóibín, p. 24), while the married or leave the house as long as her people who have gone to work in America mother lives. can become rich. Similarly, she has come On the day of departure Rose accom- to believe that “while people from the town panies her sorrowful sister in Dublin until who lived in England missed Enniscorthy, she takes the boat to Liverpool where she is no one who went to America missed home. to be met by her brother Jack before she Instead, they were happy there and proud. sets out on her long journey to New York She wondered if that could be true.” and then to Brooklyn. For her, America is (Tóibín, p. 24). After returning to Brook- “utterly foreign in its systems and its man- lyn, Father Flood writes a letter to Eilis’s ners, yet it had an almost compensating mother, telling her about the job he has glamour attached to it.” (Tóibín, p. 32). She found for Eilis. The vacant position is for begins to come to terms with the idea that the time being at a shop owned by an Ital- working in America cannot even be com- ian merchant. However, if Eilis proves sat- pared to working in a shop in Birmingham, isfactory in her fi rst job, there will be plen- Liverpool, Coventry or even London. Even ty of “opportunity for promotion and very Irish sayings glorify America as uttered by good prospects.” (Tóibín, p. 25). He also ar- Jack in order to console Eilis: “Time and ranges documentation for the Embassy patience would bring a snail to America.” and fi nds suitable accommodation for Eilis (Tóibín, p. 33). Almost for all the Irish, near the church. Although she is caught in America is the destination, a land of op- a dilemma, in her mind it is clear that she portunities, and a myth of superiority. is nearer the decision to go to Brooklyn. Jack’s descriptions of his life in Bir- Eilis has never thought of a life out- mingham indicate a sense of the Irish na- 98 side Enniscorthy where she knows every- tional psyche. The Irish live in ghettos in Colm Tóibín’s Brooklyn: Caught between Home and Exile England: They have their own pubs, and she rediscovers herself and her new sur- they are not integrated in the English soci- roundings. Thus her story refl ects the lives ety. However, her brother enjoys his free- of many other people exiled from home. In dom and his job at the car repairs. He de- return, Rose writes to her “how quiet and scribes English people as fair and decent dull the town was and how lucky Eilis was and that they appreciate hard-work. When in the bright lights.” (Tóibín, p. 66). Eilis Irish people get shouted at on the streets of tries not to brood over her life in Enniscor- Birmingham, they learn to pay no atten- thy – “the life she had lost and would never tion. As Eilis learns about his brother’s new have again.” (Tóibín, p. 66). But is she re- life in England, she is more optimistic for ally in the bright lights as Rose has written her life in America. in her letter? On the contrary she thinks On the way to America, Eilis and the that “She was nobody here. It was not just other travelers suff er hunger, nausea and that she had no friends and family; it was claustrophobia in a week’s long journey on rather that she was a ghost in this room, in the ship. After a traumatic voyage she ar- the streets on the way to work, on the shop rives at Mrs. Kehoe’s boarding house in fl oor. Nothing meant anything…Nothing Brooklyn where she will live with fi ve other here was part of her. It was false, empty.” Irish lodgers. Initially, the weather in (Tóibín, p. 67). She feels locked away, be- Brooklyn bothers her, it is “muggy and hu- lieving that she does not want to spend mid and everyone would move slowly and time in her “tomb of a bedroom.” (Tóibín, wearily in the streets.” (Tóibín, p. 53). Mrs. p. 70). A strong feeling of hatred domi- Kehoe who lives according to the rule of nates her inner self: “She hated this house… catholic correctness is a strict landlady and Its smells, its noises, its colours. She felt “before each evening they stood up sol- like she had been shut away and was emnly and joined their hands and Mrs. Ke- trapped in a place where there was noth- hoe led them in saying grace.” (Tóibín, p. ing. It was like hell.” (Tóibín, p. 70). Father 54). She observes that Brooklyn is a strange Flood enrolls Eilis into a night class in place with many derelict buildings. She bookkeeping and accountancy at Brooklyn starts to work on the shop fl oor as she has College in order to help her with home- done in Enniscorthy. Eilis’s descriptions sickness. In the bookkeeping course there are an account of Brooklyn with its ethnic are Italians and Jews with dark-skins and neighborhoods which have occurred in the brown eyes who are diligent and serious- years following World War II. Miss Bartoc- looking young men. ci, the shop-owner, explains Eilis her duty Eilis gets to know more Irish people in and how she should treat the customers: the course of time. She learns that many “Brooklyn changes everyday…New people Irish people who arrived in America fi fty arrive and they could be Jewish or Irish or years ago are all leftover Irishmen whom Polish or even coloured…We treat every- Father Flood sees once a year at Christmas. one the same. We welcome every single The Irish build the tunnels, bridges and person who comes into this store. They all highways in Brooklyn. Father Flood asks have money to spend. We keep our prices Eilis to help him arrange a Christmas gath- low and our manners high.” (Tóibín, p. 59). ering for these Irish people. When serving In that sense, Eilis broadens her view of a Irishmen their “Brooklyn-style” Christmas multicultural life together with improving dinner, Eilis notices that some of them are her professional life. Her employer encour- “so poor-looking and so old, but even the ages the staff to do night classes for which younger ones had bad teeth and appeared she pays part of the tuition fee. Eilis ex- worn down.” (Tóibín, p. 88). Those men re- 99 plains every detail in her letters in which mind her of her father and brothers in the Dilek İnan way they speak or smile, “the toughness in ality which functions as dominant concep- their faces softened by shyness, what had tualizations of the material as passive ob- appeared stubborn or hard now strangely ject. Bracken identifi es a danger within tender.” (Tóibín, p. 88). Few incidents in such a conceptualization which is high- the novel underline Eilis’s encountering lighted in Father Flood’s proposal that they discrimination in various forms - against “need Irish girls in Brooklyn” (Tóibín, p. Italians, blacks, Jews, and lower-class Irish. 81), which positions Eilis “as an object of Amidst all the vivacity and mobility, exchange between cultures.” (Bracken, Eilis feels a deep sense of depression and 2010, pp. 166-167). homesickness. Fortunately she overcomes Eilis’s night classes at Brooklyn Col- the feeling of depression soon and fi nds lege have become her salvation in over- friendship and love in her new life. How- coming her despondency. She passes the ever, she is inexperienced in relationships course easily and becomes a qualifi ed and does not know how to control her boy- bookkeeper. More importantly, she meets friend. Thus the intimate and the intricate Tony, an Italian young man, at a dance or- emotional and physical relationship lead ganized by Father Flood at the parish hall. to a severe blind alley. Ruth Scurr sees Ei- They start meeting regularly on Fridays; lis’s dilemma as “the result of inherited so- fi rst they go to a diner, and then to the cial expectation, combined with bad luck dance. Tony is “bright and funny” (Tóibín, and failure of nerve.” (2009). While Father p. 135). Eilis likes dancing with Tony espe- Flood, Rose and her mother have plotted a cially when they move close to each other happy life for Eilis, contrarily she is trapped in the slow dances; she also likes walking in a foreign environment fi nding comfort home with him. She writes to Rose about only in closing her eyes and trying to imag- Tony but tells her with reservation that he ine nothing at all. Tóibín tolerantly builds is a plumber. Eilis suggests that “in Brook- up Eilis’s homesickness and nostalgia lyn it was not always as easy to guess some- while portraying her relations with her one’s character by their job as it was in En- lodger friends, her night classes and her niscorthy.” (Tóibín, p. 140). Meeting Tony’s pleasure in fi nding aff ordable women’s family and passing the exams have lifted fashionable clothes. She realizes that in her spirits: “she began to observe how America there are hierarchies and for the beautiful everything was: the trees in leaf, most part there are Jewish, Italian and Irish the people in the street, the children play- immigrants. ing, the light on the buildings. She had Eilis is modest, but she’s also capable never felt like this in Brooklyn.” (Tóibín, p. and resourceful. She is quick to under- 155). She is overcome with admiration: as stand Miss Bartocci’s requests about treat- Tony tells her about their future plans Eilis ing the coloured customers politely and has realized how practical, serious and sin- with great care. Eilis observes how elegant cere he is. the coloured customers are. There are de- However, Eilis is soon to be devastat- tailed representations related to particular ed by the dreadful news she has received consumerist objects such as the nylon from home. She is perished at learning stockings which coloured customers are that Rose has died in her sleep. Eilis de- keen on to buy, in order to recreate the his- cides to go back home on reading her torical and cultural aspects of 1950s USA. brother’s letter about how lonely their At the same time Barttocci’s shop func- mother is, and that they have to go back to tions as a place to mirror the social change Birmingham to work. She shows the letter in class structures and race relations. Clare to Tony and he understands that “she be- 100 Bracken observes an insistence on materi- longed to somewhere else, a place that he Colm Tóibín’s Brooklyn: Caught between Home and Exile could never know.” (Tóibín, p. 184). The which she may not have again ever. Rose’s letter has made him see “where her duty boss, who has refused Eilis before she goes lay”, “that he was crying now for every- to Brooklyn, asks her to work as a book- thing, for Rose who was dead, for her keeper for him. She is puzzled at all those mother who was lonely, for Eilis who would proposals to which Nancy responds by em- have to go, and for himself who would be phasizing that she has changed a lot after left.” (Tóibín, p. 184). Eilis arranges to go Brooklyn: “You seem more grown up and back to Enniscorthy for a month, which serious. And in your American clothes you makes Tony insist that they get married look diff erent.” (Tóibín, p. 230). As a matter before she leaves so that it is “something of fact, she enjoys being more self-confi - private between the two of us.” (Tóibín, p. dent and taking Rose’s role with a strong 196). In fact it is unusual for an Irish girl to idea of duty. She receives letters from Tony have a relationship with an Italian man. which make her think that everything Nevermore she agrees to marry Tony - a de- about him seems distant. She realizes that cision which once more shows that she everything else that has happened in does not have a strong sense of herself, but Brooklyn appears “almost dissolved” and is she has a strong sense of what others make not “richly present for her” anymore – her of her. room in Mrs. Kehoe’s, her exams, the trol- Eilis comes back home in Enniscorthy ley-car from Brooklyn College back home, only to realize “how little it meant to her.” the dancehall, the apartment where Tony “She had longed so much for the familiari- lives with his parents and his three broth- ty of these rooms that she had presumed ers, or the shopfl oor at Bartocci’s are but a she would be happy and relieved to step fantasy. She appreciates how much she has back into them, but, instead, on this fi rst missed the familiarity and the idea of go- morning, all she could do was count the ing back to Brooklyn frightens her. Prox- days before she went back” to Brooklyn imity of Enniscorthy and distance of (Tóibín, p. 204). However, she has had to Brooklyn grow increasingly and the boiling postpone her return ticket to America in heat of Brooklyn, Bartocci’s boring shop order to attend her friend Nancy’s wed- fl oor, her room at Mrs. Keohe’s and even ding. She goes out on several outings with Tony are almost nothing but a distant her friends and comes closer with Jim Far- memory. From a distance in time and place rell, a rich man who has ignored her previ- Brooklyn appears to be a life of tribulation ously at the dance before Eilis goes to full of “strange people, strange accents, Brooklyn. As she sees her old friends and strange streets.” (Tóibín, p. 232). Jim in En- enjoys their company, she wishes that she niscorthy on the other hand is “a great did not marry Tony “not because she did catch, a young man in the town with his not love him and intend to return to him, own business.” She imagines Tony and Jim but because not telling her mother or her and decides that Jim is “less eager than friends made everyday she had spent in Tony, less funny, less curious, but more America a sort of fantasy, something she self-contained and more sure of his own could not match with the time she was place in the world.” (Tóibín, p. 236). Gradu- spending at home.” (Tóibín, p. 218). At this ally Tony becomes “merely a shadow at the point she feels a split personality in herself edge of every moment of the day and one of whom has struggled with hardship night.” (Tóibín, p. 237). Jim asks Eilis to get in Brooklyn and fallen in love there, and engaged, he confesses that he has always the other who is her mother’s dutiful admired and loved her. Eilis has thought of daughter. But on the other hand she is telling Jim that she is married and asking 101 aware that being at home is a great chance his help in order to tell her what to do. Dilek İnan However, she changes her mind, because experience to experience as she moves be- Jim is conservative. He likes his position in tween an Irish small-town and an alluring the town, and it is important to him that multi-cultural Brooklyn. he runs a respectable pub and comes from As a central character, Eilis is rather a a respectable family. This is the turning conventional and unremarkable heroine point when Eilis decides that there is only and Tóibín explores her struggles in a quite one way out for her which is to go back to conventional structure without experi- Brooklyn to Tony because she knows that menting with diff erent forms. In an inter- divorce is a big step in those times in Ire- view the author emphasizes that his main land. She is indeed actively deceiving oth- issue is not the tone which is rather tradi- ers by not saying anything to others. She tional, but he is more interested in the lev- feels strongly that she has to go back and els of secrecy and silence that go beneath confi rms her return ticket before telling words. In that sense, he argues that a sen- her mother that she is married to Tony. She tence which might seem quite simple actu- wishes her mother were angry with her. As ally is concealing a lot. (Galvin, 2009). she leaves Enniscorthy early in the morn- Similarly Tóibín has declared that he has ing, she stops at Jim Farrell’s and drops a benefi tted from the power of secrets and note for him, saying that she has to go back that he has the ultimate control of point of to Brooklyn. view. He is careful to imagine “a psycholo- gy rather than a topography, a character rather than a time and place.” (Toibin, 3. Findings 2009). Indeed, behind many simple sen- The choice in the end is painful and tences, Christopher Tayler emphasizes a diffi cult. No matter however hard Eilis powerful sense of humour in the novel’s tries to distinguish between the real and grim feel which the author deliberately re- the fantasy, she chooses to go back to an presses (Tayler, 2009), especially the scenes unfamiliar world because of her despera- where Eilis entertains her mother and Rose tion in a narrow-minded environment while explaining them what has happened where divorce is almost impossible. Much at Miss Keohe’s shop. In terms of under- of the novel is devoted to portray the pow- scoring the power of secrets Tóibín is very er of the immediate place in which one skilful in dramatizing the secrecy of do- lives. Indeed, Eilis is involved greatly in the mestic relations in Ireland: “what happens instant environment either in Enniscorthy within the family remains so secretive, so or Brooklyn, making the closer place real painfully locked within each person that and the further one a mere fantasy. Simi- any writer who deals with the dynamics of larly, Liesl Schillinger of the New York family life stands apart.” (Wiesenfarth, Times highlights that in Brooklyn, Colm 2009. pp. 1–27). He deals relentlessly with Tóibín “quietly, modestly shows how place lack of communication between the family can assert itself, enfolding the visitor, stak- members. In one scene when Eilis fi nally ing its claim.” (Schillinger, 2009). decides to go back to Brooklyn, her mother Tóibín pictures Eilis’s duality and her does not tell her that she will be missed. deep attachment to Tony straightforward- Again in the beginning of the novel, Eilis is ly. The novel discreetly off ers both an ac- not able to tell her mother and Rose that count of “an immigrant coming to terms she does not want to leave Enniscorthy. In with life in her new land and an equally ap- this context, Tóibín noticeably refl ects the pealing story of one young woman’s grasp Irish women’s reservation in being frank to of a hard-won maturity.” (Freedenberg). In each other: “They could do everything ex- other words, it is a story that traces a cept say out loud what it was they were 102 change in a woman’s development from in- thinking.” (Holton, 2009). Similarly, Rose Colm Tóibín’s Brooklyn: Caught between Home and Exile never reveals the fact that she is ill and Ellis sularity. Tóibín reproduces, through mem- never discloses her secret marriage. ories, Eilis’s self-refl ection, her confl ict be- Overall Eilis’s life is representative of tween personal freedom and responsibili- the experiences of the Irish immigrants in ty, together with the emotional content of the United States. The novel deals with the a young woman’s life in a Proustian narra- unchanging Irish identity in a foreign land tive. He carefully gives minute details in emphasizing a sense of great homesick- order to describe Eilis’s life which is mainly ness even though they try hard to become determined by homesickness and loss. American. Once back in Enniscorthy, Eilis While exile is almost expected of the obe- has become the centre of attraction with dient daughter, Eilis’s family inadvertently her new self. And before she faces a choice has caused sadness and bitterness in her between the old life and the new, it is clear life. Tóibín skillfully avoids sentimentaliz- that America has made her glamorous and ing Eilis’s understanding of either Ireland desirable. Tóibín is fascinated with the or America. Her quest for home starts at character of the “powerless woman” who is the moment when she accepts to leave qui- also very present in Jane Austen, George etly which also creates an occasion for the Eliot ad Henry James’s novels. It is impera- author to illustrate Irish people’s glowing tive for him that he capture the powerless view of America. heroine’s sensitivity as “she watches the Ireland possesses a distinguished world with a mixture of unease and notic- body of literature about home and exile, ing everything,” (Arana, 2009) an aptitude and Brooklyn is, beyond doubt, more than that a man is not in possession of. Similarly a remarkable contribution. The writer ex- Robert Hanks emphasizes a sense of clari- cludes any sense of sentimentality from ty, simplicity and elegance in Tóibín’s writ- the mainstream immigrant novel and em- ing. Indeed Eilis’s ordinary life is so poi- phasizes a feeling of immense emotional gnantly presented and her homesickness is force as he redefi nes the immigrant novel so realistically illustrated in a mode of to signify that “to emigrate is to become a “American openness and Irish respectabil- foreigner in two places at once.” (Bookre- ity.” (Hanks, 2009). The control of the third view, 2009). Thus Tóibín ends Brooklyn be- person narration draws an objective pic- fore Eilis embarks the ship back to Ameri- ture of a small-town attitude whose power- ca, leaving her as dispossessed of both ful traditional values restrain the denizens. lands in a state of being caught between Thus Eilis faces continuous apprehension home and exile. between her inner thoughts and outer ac- tions in an environment of incessant con- References formity which is determined by strict tra- ditions. Tóibín keeps a sense of ambiguity 1. Arana, Marie (2009), „A Conversation very tactfully in Eilis’s tragedy of choice with Colm Tóibín“, until the end of the novel whereby con- http://www.washingtonpost.com/wp- trary to expectations, Eilis decides to go dyn/content/video/2009/05/04/ back to Brooklyn because she realizes that VI2009050402122.html?sid= she has nothing left to go back to in Ennis- ST2009052202340 (Accessed 10 July corthy and she knows that “nothing she 2011). could do would be right.” 2. Bauch, Chelsea (2009), Colm Tóibín Turns the Page on Brooklyn, Exclusive, 20 May. 4. Conclusion 3. Bracken, Clare (2010), Estudios Irlade- Brooklyn is a sad story of Irish emigra- ses: Irish Studies Round the World, (5), 103 tion in an impression of post-war Irish in- pp. 166–167. Dilek İnan 4. Dilworth, Sharon (2009), http://www. 10. Scurr, Ruth (2009), „Colm Tóibín’s bea- post-gazette.com/pg/09186/981437- utiful Brooklyn“, The Times Literary 148.stm (Accessed 12 June 2011). Supplement, 29 April. 5. Freedenberg, Harvey (Online) Avail- 11. Schillinger, Liesl (2009), „The Reluc- able: http://www.bookreporter.com/ tant Emigrant“, http://www.nytimes. reviews2/9781439138311.asp (Accessed com/2009/05/03/books/review/Schil- 8 June 2011). linger-t.html?pagewanted=all (Ac- 6. Galvin, Annie (2009), „An Interview cessed 10 June 2011). with Colm Tóibín“, Washington City 12. Tayler, Christopher (2009) „The coun- Paper, 13 April, http://www.washingt- try girl“, The Guardian, 9 May. oncitypaper.com/blogs/citydesk 13. Tóibín, Colm (1999), Brooklyn. Lon- /2009/04/13/an-interview-with-colm- don: Penguin. toibin/ (Accessed 6 July 2011). 14. Tóibín, Colm (1999), „The Origins of a 7. Hanks, Robert (2009), Brooklyn: Re- Novel“, Washington Post, 6 May. view, The Telegraph, 07 May. 15. Wiesenfarth, Joseph (2009), „An Inter- 8. Holton, Carlotta G. (2009), „Book Re- view with Colm Tóibín“, Contemporary view: Brooklyn By Colm Tóibín“, Writ- Literature, 50 (1), pp. 1–27. er’s News Weekly, 88(3). 16. “Bookreview” The New Yorker, 1 June 9. Meyer, Angela (2010), „Exquisite re- 2009. http://www.newyorker.com/ straint, maximum expression: an inter- arts/reviews/briefl ynoted/2009/06/01/ view with Colm Tóibín“, Literary Mind- 090601crbn_briefl ynoted1 (Accessed 11 ed, 4 July. July 2011).

BROOKLYN КОЛМА ТОЈБИНА: ИЗМЕЂУ ДОМОВИНЕ И ЕГЗИЛА

Резиме

Рад представља анализу новијег романа Колма Тојбина (Colm Tóibín) Brooklyn (2009), у којем аутор истражује низ веза између људи и мјеста приликом представљања приче о ирској имиграцији педесетих година XX вијека. Тојбин ко- ристи једноставне експресиве реченице да представи настојање ликова да схвате дистанце између унутрашњег и спољашњег бића. Док представља отуђеност новог мјеста, главни лик овог романа дислоциран је у простору и времену и код њега се јавља меланхолија и депресија. Јунакињина усамљеност у непознатом граду представљена је тако живо- писно да одражава имигрантско искуство ухваћено између два свијета.

[email protected]

104 NAUČNA KRITIKA Zorana Kovačević UDK 821.131.1.09 Università di Banja Luka DOI 10.7251/FIL1205105K L’ADELCHI DI ALESSANDRO MANZONI

Abstract: Oscurata dal romanzo I promessi sposi, dalla poesia e dall’impegno lin- guistico, la produzione tragica di Alessandro Manzoni rappresenta il lato meno conosciu- to ed esaminato della sua opera. Lo scopo di questo contributo è, attraverso alcuni as- petti esemplari, di soff ermarsi sui momenti più importanti della tragedia Adelchi come per esempio la funzione del coro e la sua importanza e il sistema dei personaggi. Siccome il teatro di Manzoni nasce da un lungo ed elaborato approfondimento teorico, in questo contributo si parlerà anche degli scritti manzoniani sul teatro. Parole chiave: letteratura italiana, Ottocento, Romanticismo, Alessandro Manzo- ni, tragedia, storia.

1. Introduzione ne tragica di Vincenzo Monti e Ugo Fosco- lo, che però rappresenta l’aspetto minore el corso del Romanticismo euro- della loro opera, l’autore più apprezzato è peo il teatro ebbe indubbiamente Silvio Pellico che ha avuto grande successo una grande fi oritura grazie ai con- N adattando per la scena un celebre episodio tributi dei maggiori letterati dell’epoca: in della Divina Commedia nella tragedia Germania Goethe e Schiller, in Francia Francesca da Rimini (1814). Accanto a que- Hugo, in Inghilterra Byron e Shelley e in sta tragedia che è stata “la più fortunata di Russia Puškin. Il genere teatrale più im- Pellico e di tutto il teatro italiano romanti- portante del primo Ottocento europeo re- co, Il Conte di Carmagnola e l’Adelchi di sta la tragedia, che è particolarmente adat- Alessandro Manzoni erano opere di ben al- ta a esprimere i temi tipicamente romanti- tro respiro, originalità e poesia, ma la loro ci, come per esempio il confl itto tra indivi- fortuna scenica fu assai limitata […]” (An- duo e società oppure il trionfo delle passio- tonucci 1995: 63). ni. Mentre nel resto d’Europa è assai vivace l’attività dei teatri e la tragedia ha successo, in Italia, dopo la fertile stagione del teatro 2. Gli scritti teorici di Manzoni settecentesco, la drammaturgia “ritorna a sul teatro essere marginale nell’ambito di quel gran- Nel 1816, neanche un anno dopo la de fenomeno culturale, artistico e politico pubblicazione dei primi quattro Inni sacri, che è il Romanticismo” (Antonucci 1995: Alessandro Manzoni idea un nuovo pro- 62). L’unica eccezione del teatro italiano getto poetico legato strettamente al genere del primo Ottocento è il genere del melo- tragico in cui decide di cimentarsi. Vari dramma, che ha notevole fortuna perché motivi indussero Manzoni a questa scelta e in esso si distinguono personalità come tra i più importanti vi sono: la lettura ap- Bellini, Donizetti e Verdi. D’altro canto, il profondita dei testi teorici di Schlegel sul teatro italiano tragico non produce testi dramma1, l’interesse per Shakespeare e Go- capaci di aff ermarsi sulle scene e il reperto- 1 Si pensa all’opera Vorlesungen Uber drammatis- rio tragico è destinato più alla lettura che che Kunst und Literatur (Corso di letteratura dra- 105 alla rappresentazione. Oltre alla produzio- mmatica, 1809) Zorana Kovačević ethe, il confronto con gli intellettuali del “si propone come una sintesi esplicita della suo tempo che partecipavano alla polemica complessa teoria drammaturgica manzo- classico-romantica e la passione verso la niana” (De Cristofaro 2009: 55) e si può an- storiografi a. Con le tragedie Il Conte di che considerare il manifesto del nuovo tea- Carmagnola2 e Adelchi Manzoni inaugura tro romantico italiano. In essa lo scrittore in Italia il teatro di ispirazione romantica e si oppone decisamente ai principi canonici diventa il maggior sostenitore della trage- difesi dalla tradizione classica ed espone il dia storica, che rappresenta profondi con- suo rifi uto verso le unità di tempo e di luo- fl itti morali e una vasta gamma di senti- go accettando invece solo l’unità d’azione. menti sullo sfondo storico, opponendosi Come Manzoni spiega poi nella Lettera a così al contenuto della tragedia classicista. Monsieur Chauvet, l’unità d’azione che La critica è tuttavia concorde nel ritenere predilige lo scrittore non consiste nella che: rappresentazione di un fatto isolato, ma nasce dalla storia e presuppone una serie di esse furono scritte più per essere lette che per es- eventi, a volte anche sparsi in luoghi e mo- sere rappresentate: Manzoni aveva una scarsa at- menti diversi: “Con unità d’azione non si titudine verso il teatro e la tragedia. Ma come vuol indicare certo la rappresentazione di l’epistolario e le dichiarazioni di poetica docu- mentano ampiamente, egli vuole cimentarsi in un fatto semplice e isolato, ma la rappre- queste due opere innanzitutto perché persuaso sentazione di un seguito di avvenimenti dell’utilità della tragedia […] e poi per elaborare legati tra di loro”4. una drammaturgia romantica e moderna, aff ran- La novità più importante in assoluto cata dalla tradizione classica (De Cristofaro 2009: del teatro manzoniano è l’introduzione del 53). coro, un elemento delle tragedie antiche, che in Manzoni, però, ha una funzione del Il teatro di Manzoni nasce da un lun- tutto nuova. Per Manzoni la presenza del go ed elaborato approfondimento teorico coro non signifi ca un ritorno all’antichità e che si realizza in due signifi cativi scritti sul il coro nelle sue tragedie è lontano dall’idea teatro del 1820: Prefazione al Conte di Car- di personaggio collettivo, ma costituisce magnola e Lettera a Monsieur Chauvet nel testo un intermezzo lirico che serve al sull’unità di tempo e di luogo nella trage- poeta per intervenire nella storia. Dell’im- dia3. La Prefazione al Conte di Carmagnola portanza e della funzione dei cori nelle sue 2 Scritta tra il 1816 e il 1820 e costituita da cinque tragedie Manzoni parla nella Prefazione al atti in endecasillabi sciolti, la tragedia Il Conte di Conte di Carmagnola: Carmagnola è la prima tragedia di Alessandro Manzoni. La vicenda della tragedia si svolge nel Quattrocento, ovvero tra il 1425 e il 1432, e ha per Hanno fi nalmente un altro vantaggio per l’arte, in protagonista Francesco di Bartolomeo Bussone, quanto, riserbando al poeta un cantuccio dov’egli conte di Carmagnola, il quale, passa dal servizio possa parlare in persona propria, gli diminuiran- del signore di Milano a quello della rivale Repub- no la tentazione d’introdursi nell’azione, e di pre- blica di Venezia. Nonostante una splendida vitto- stare ai personaggi i suoi propri sentimenti; difet- ria nella battaglia di Maclodio (1427), per la gene- to dei più notati negli scrittori drammatici. Senza rosità con cui libera i prigionieri il conte desta indagare se questi Cori potessero mai essere in sospetti agli occhi delle autorità veneziane e alla qualche modo adatti alla recita, io propongo fi ne viene condannato al patibolo per tradimento. soltanto che siano destinati alla lettura.5 La tragedia fu rappresentata una sola volta a Fi- renze nel 1828. de lieu dans la tragédie che fu pubblicata a Parigi 3 Quando nel 1820 viene pubblicato Il Conte di Car- nel 1823 insieme alla traduzione francese delle magnola, il letterato francese Victor Chauvet scri- due tragedie. ve una recensione in cui rimprovera Manzoni di 4 Manzoni, Lettera a Monsieur Chauvet, cit. in Ar- non aver rispettato le regole del teatro tragico. mellini e Colombo 1999b: 439. 106 Manzoni gli risponde con una lettera intitolata 5 Manzoni, Prefazione al Conte di Carmagnola, cit. Lettre à Monsieur Chauvet sur l’unité de temps et in Armellini e Colombo 1999b: 437. L’Adelchi di Alessandro Manzoni Dunque, il cantuccio riservato al poe- gobardica in Italia8 e, in premessa, da alcu- ta, può essere separato dall’intera tragedia ne Notizie storiche, ha per tema la sconfi tta perché permette solamente allo scrittore di di Desidero, ultimo re dei longobardi, a parlare in prima persona ed esprimere il opera di Carlo Magno. Come è già stato ac- suo giudizio. I cori delle tragedie manzo- cennato, la vicenda della tragedia è am- niane sono tre: uno al termine del secondo bientata nell’alto Medioevo, più precisa- atto del Conte di Carmagnola (S’ode a de- mente tra il 772 e il 774. La tragedia si apre stra uno squillo di tromba)6 e due nell’Adel- con un episodio che segnerà la fi ne della chi, alla fi ne del III atto (Dagli atrii musco- pace tra longobardi e franchi, sancita da si, dai fori cadenti) e dopo la prima scena poco da un matrimonio, e annuncerà un del IV atto (Sparsa le trecce morbide). nuovo confl itto: Ermengarda, fi glia di De- siderio, ritorna alla corte longobarda dopo essere stata ripudiata dal marito Carlo Ma- 3. Adelchi: osservazioni generali gno. Mentre la giovane donna, straziata dal L’interesse e la passione di Manzoni dolore, decide di ritirarsi in un convento a per il genere tragico non si esaurisce con la Brescia, presso la sorella badessa, sarà pro- pubblicazione del Conte di Carmagnola e prio Desiderio, spinto dall’off esa, a riavvia- già nel 1820, in seguito alla pubblicazione re il confl itto. Il suo valoroso erede Adel- della sua prima tragedia, Manzoni si inte- chi, nonostante le perplessità e i dubbi, ressa seriamente agli studi storici, ovvero segue il padre nell’impresa contro i fran- alla lettura del Rerum Gallicarum et Fran- chi. Molti duchi longobardi, tra i quali si cicarum Scriptores e del Rerum Italicarum distingue l’ambizioso Svarto, sono disposti 7 Scriptores di Ludovico Antonio Muratori. a tradire il loro re. Nel secondo atto l’azio- Nello stesso tempo Manzoni è impegnato ne si sposta nel campo di Carlo, il cui eser- anche in un vivace confronto teorico con cito viene bloccato alle Chiuse di Susa, un Charles-Claude Fauriel, storico, linguista e punto strategico per penetrare in Italia. critico letterario francese, che ha avuto Mentre Carlo scoraggiato pensa di ritirarsi, grande importanza nella formazione intel- all’improvviso giunge al campo il diacono lettuale di Manzoni. Sarà proprio l’amico Martino, la cui apparizione è legata stretta- Fauriel a suggerire a Manzoni di dedicare mente all’intervento della volontà divina. Il la sua seconda tragedia al personaggio di diacono scopre un sentiero fra i monti che Adolphe, ovvero Ataulfo, re dei Visigoti. La consente all’esercito dei franchi di prende- stesura della tragedia viene iniziata a no- re alle spalle i nemici. Mentre l’atto terzo è vembre del 1820, ma questa volta Manzoni “pur rimanendo in ambito medievale, incentrato sul personaggio di Adelchi, che [sposta] la propria attenzione sulla vicenda confi dandosi con l’amico Anfrido si ram- della caduta della dinastia longobarda e del marica di non poter aff rontare in campo suo ultimo rampollo, Adelchi, fi glio del re aperto Carlo, e sulla “vittoria senza pugna” Desiderio” (Panetta 2012). dei franchi, il quarto atto è focalizzato sulla terribile sorte di Ermengarda, che, nel mo- La tragedia Adelchi, edita a Milano nel nastero di San Salvatore, consumata dal 1822 e accompagnata dall’importante Di- scorso sopra alcuni punti della storia lon- dolore cade in delirio e muore. Le ultime scene dell’atto quinto, che è “quello della 6 Questo coro rappresenta uno dei momenti poeti- catastrofe del regno Longobardo” (De Cri- camente più riusciti e signifi cativi dell’intera tra- gedia. È incentrato sulla battaglia di Maclodio e 8 In questo saggio, terminato nel 1822 insieme alla scritto in strofe di otto decasillabi. stesura dell’Adelchi, Manzoni analizza alcuni as- 7 Si tratta di monumentale raccolta di fonti della petti dell’invasione longobarda, cercando di ne- storia d’Italia dal 500 al 1500, pubblicata dal 1723 gare la fusione tra i barbari oppressori e il popolo 107 al 1751, in 28 volumi. italiano. Zorana Kovačević stofaro 2009: 59), sono dedicate all’agonia Vale la pena soff ermarsi brevemente di Adelchi, che, morendo davanti al padre, su alcune rielaborazioni melodrammati- chiede a Dio di accogliere la sua “anima che dell’Adelchi10. Il primo melodramma stanca”. ispirato alla tragedia manzoniana fu rap- La tragedia Adelchi, come Il Conte di presentato alla Scala nel 1844. L’opera, inti- Carmagnola, è costituita da cinque atti in tolata Ermengarda, fu scritta da Pietro endecasillabi sciolti e in essa, secondo le Martini per il musicista Gualtiero Sanelli e, concezioni teoriche di Manzoni, crolla la come indica il suo titolo, fu dedicata prin- regola delle tre unità. La tragedia possiede cipalmente al personaggio della infelice fi - quella varietà di situazioni che l’autore ap- glia del re dei longobardi. Nel melodram- prezzava in Shakespeare: i luoghi variano ma è eliminata quasi completamente la fi - dai campi di battaglia ai palazzi ai chiostri. gura di Adelchi, mentre la vicenda di Er- Nonostante l’autore si sia attenuto al suo mengarda è trasformata “in un dramma di principio di “vero storico”, nell’Adelchi ci carattere amoroso che travisava chiara- sono comunque alcuni anacronismi. Così, mente le intenzioni complessive dell’origi- per esempio, Manzoni colloca la morte di nale manzoniano col prediligere e coll’ac- Adelchi nel 774, mentre il personaggio sto- centuare sopra ogni cosa i motivi passiona- rico riuscì a rifugiarsi a Costantinopoli li e melodrammatici presenti nell’Adelchi” dopo la sconfi tta dell’esercito longobardo e (Di Stefano 2000: 43). La seconda rielabo- morì dopo molti anni. Lo stesso discorso razione melodrammatica dell’Adelchi fu vale per Ansa, la moglie di Desiderio, un rappresentata a Vicenza nel 1852 a opera di altro personaggio storico, che non morì Giovanni Battista Niccolini, autore del li- prima della lotta tra franchi e longobardi, bretto per la musica di Giuseppe Apolloni. ma resistette alla prigionia francese e perse Questo testo non si allontana molto dalla la vita solo più tardi. tragedia di Manzoni. Il dettaglio più origi- I temi di questa tragedia sono i temi nale che separa questa rielaborazione dal tipici che ricorrono spesso nelle opere di testo manzoniano è l’introduzione del per- Manzoni: le contraddizioni della storia sonaggio di Gisla, sorella di Carlo e amante umana, l’ingiustizia, l’infedeltà, la violenza di Adelchi. L’ultimo melodramma ispirato e la maledizione del potere. In particolare: all’Adelchi, intitolato sempre Ermengarda, fu rappresentato per la prima volta a Trie- Il classico tema dello scontro fra un eroe e un fatto ste nella stagione di Carnevale del 1854- avverso prende nelle tragedie manzoniane una 1855. Questa rielaborazione che fu scritta coloritura morale: da una parte stanno poche an- da Filippo Meucci e musicata da Antonio ime nobili e giuste, dall’altra il basso intrigo po- litico e il tradimento dei più, da cui i giusti sono Buzzi non si discosta molto da quella di Sa- ineluttabilmente travolti. Questa tematica è svol- nelli. Nei tre melodrammi “appare chiaro ta ancora un po’ schematicamente nel Conte di come l’intreccio drammatico manzoniano Carmagnola, mentre nella seconda tragedia si svi- sia stato adattato alle esigenze di gusto del luppa in una ricca gamma di situazioni (Armellini contemporaneo teatro d’opera in cui a do- e Colombo 1999a: 368). minare sulle scene era ancora il personag- gio dell’eroina pazza per amore” (Di Stefa- La tragedia fu rappresentata per la no 2000: 55). prima volta a Torino nel 1843 dalla Compa- gnia Reale Sarda di Giovanni Gottradi. Nel 1873 Adelchi riapparve a Napoli e poco la straordinaria rilettura scenica proposta da Car- dopo, nel 1874, a Milano9. melo Bene nel 1984. 10 Per informazioni più dettagliate che riguardano 108 9 A queste date si può aggiungere qualche sporadi- le rielaborazioni melodrammatiche della trage- ca rappresentazione novecentesca, e soprattutto dia rimando a Di Stafano 2000. L’Adelchi di Alessandro Manzoni 4. Il sistema dei personaggi Nelle scene successive del primo atto, Nell’Adelchi il sistema dei personaggi legate sempre alla vicenda di Ermengarda, risulta molto complesso e rispetto alla pri- si svela un profondo dissidio tra Adelchi e ma tragedia manzoniana c’è una più pro- suo padre sia dal punto di vista umano che fonda e dettagliata elaborazione psicologi- nelle concezioni politiche. Mentre il vec- ca dei caratteri. Le fi gure fondamentali chio sovrano appare accecato dal desiderio della tragedia sono quattro: Adelchi, Er- di vendetta: “E nostro / sarà il pensier della mengarda, Desiderio e Carlo. vendetta“ (Manzoni 2002: 770) invitando subito la fi glia a sopportare, Adelchi, sensi- Il personaggio più riuscito della trage- bile all’intimo travaglio di Ermengarda e dia e nello stesso tempo il più complesso, è consapevole che nessuna vendetta potrà indubbiamente il suo protagonista Adel- cancellare il dolore di sua sorella, dimenti- chi. Fin dall’inizio il carattere del protago- ca l’oltraggio e cerca di convincere la sorella nista si basa su un forte confl itto interiore, che nulla è cambiato dalla sua partenza tipicamente romantico, che segnerà tutta dalla corte: “Ah! nostro / è il tuo dolor” la tragedia: (Manzoni 2002: 770). E ancora:

Adelchi è un personaggio ricco di contraddizioni […] Sei nelle braccia e tormentato da un profondo dissidio intimo: tra del fratel tuo, dinanzi al padre, in mezzo la condizione regale e gli aff etti familiari di fratel- ai fi di antichi tuoi; sei nel palagio lo e di fi glio, tra l’animus del guerriero e la pietas de’ re, nel tuo, più riverita e cara cristiana, tra i propositi di morte e il terrore della propria viltà, tra l’ingiustizia che vede intorno a sé d’allor che ne partisti (Manzoni 2002: 769). e l’ideale di giustizia che nutre nel cuore (Caval- lini 1984: 87). Desiderio si appresta subito alla ven- detta che si basa sulla violenza della guerra Adelchi è associato al trono del padre, e sull’inganno, ma Adelchi, animato da ma, fi n troppo onesto e spinto dall’idea di senso di giustizia ed eroismo, e pronto a giustizia, egli si sente estraneo a tutto ciò versare il suo sangue per la difesa dell’inno- che comporta il potere: l’ingiustizia, la vio- cenza, è pronto a sacrifi carsi e scontrarsi in lenza, il tradimento e la feroce guerra. Per- duello con l’uomo che ha umiliato sua so- ciò in tutta la tragedia l’animo di Adelchi è rella: “Deh! Perché non è qui! Perché non lacerato profondamente tra la nobiltà dei posso / in campo chiuso essergli a fronte, suoi ideali e gli obblighi verso il padre e il io solo, / io fratel d’Ermengarda!” (Manzo- suo popolo. La profonda lacerazione ni 2002: 766). dell’anima e la diversità di Adelchi rispetto Più avanti, proprio all’inizio del terzo a coloro che rappresentano il potere, come atto della tragedia, troviamo Adelchi im- per esempio Desiderio oppure Carlo, si pegnato in un colloquio con il suo scudie- manifesta già nelle prime scene, quando in ro, il “diletto Anfrido”, e deluso perché, veste di fratello aff ettuoso accoglie la sorel- dopo tre giorni di apparente ritirata dei ne- la Ermengarda. Il primo pensiero di Adel- mici, è persuaso di aver battuto il re dei chi, prima dell’arrivo di “quell’anima off e- franchi senza una vera battaglia: sa”, è di fraterna preoccupazione, di intima comprensione del dolore: E lo potrà, pur troppo! Ei parte, il vile off ensor d’Ermengarda, ei che giurava di spegner la mia casa; ed io non posso O padre, spingergli addosso il mio destrier, tenerlo, ch’io corra ad incontrarla, e ch’io la guidi dibattermi con esso, e riposarmi al tuo cospetto. Oh lassa lei, che invano sull’armi sue! Non posso! In campo aperto quel della madre cercherà! Dolore stargli a fronte, non posso! […] (Manzoni 2002: 109 sopra dolor! (Manzoni 2002: 758). 814). Zorana Kovačević Nello stesso dialogo si svela un vero purifi cando se stesso in una morte che av- dramma interiore che Adelchi confi da allo vicina il protagonista al Cristo, Adelchi pu- scudiero: egli brama fortemente la gloria, rifi ca anche il re barbaro Desiderio, “che da però si rende conto che il suo destino è di potente si addolcisce nel puro e dolente “morire senza averla gustata” (Manzoni ruolo di padre, un po’ come Lear nel fi nale 2002: 816). Qui è evidente la consapevolez- dell’omonima tragedia shakespeariana: e za della propria sventura, di un’anima nata purifi ca il nemico Carlo, che conquista una per “alte e nobili cose” ma condannata a sua generosità e compassione” (Ibid.). causa delle circostanze a dibattersi fra le La complessità psicologica, una vasta “cose inique”: gamma di contraddizioni, il contrasto tra ideali e realtà, la sua estraneità al mondo Oh! mi parea, che lo circonda rendono Adelchi un perso- pur mi parea che ad altro io fossi nato, che ad essere capo di ladron; che il cielo naggio moderno: su questa terra altro da far mi desse che, senza rischio e senza onor, guastarla. in lui il Manzoni ha incarnato molto di se stesso, […] della propria razionalità e sensibilità, e, in specie, Il mio cor m’ange, Anfrido: e mi comanda l’inquietudine tutta cristiana di chi soff re dei mal alte e nobili cose; e la fortuna del mondo eppure ha fi ducia e spera […] che la mi condanna ad inique […] (Manzoni 2002: 818). vita non fi nisca con la morte e continui anche ol- tre (Cavallini 1984: 75). Tale consapevolezza è sottolineata dall’intervento di Anfrido: “Alto infelice! / Ad Adelchi si accosta sotto molti reale amico! il tuo fedel t’ammira, / e ti aspetti il personaggio di Ermengarda con compiange” (Manzoni 2002: 819). la sua anima sensibile e profondamente Un altro episodio signifi cativo della umana. La sua castità e gentilezza, la ric- tragedia è la morte di Adelchi. Sul punto di chezza delle passioni e soprattutto la fedel- morire Adelchi abbraccia gli ideali cristiani tà allontanano Ermengarda dal mondo e accetta come giusta la propria morte, ri- crudele, dominato dalla violenza e privo di velando al padre, destinato a rimanere pri- ogni sentimento e la avvicinano a suo fra- gioniero di Carlo, “quello che è il celeberri- tello come vittime della tragedia. Ermen- mo succo della tragedia” (Panetta 2012): garda soff re tanto per essere stata ripudiata “Gran segreto è la vita, e nol comprende / dal marito Carlo che ormai appartiene a che l’ora estrema” (Manzoni 2000: 926). un’altra donna e, neanche quando trova ri- L’ultimo pensiero di Adelchi è rivolto al fugio la sorella Ansberga riesce a dimenti- Cristo, a cui si affi da raggiungendo la pace care il suo dolore e a trovare conforto nella celeste e la consolazione, allontanandosi preghiera, ma ripercorre in continuazione fi nalmente da un mondo fatto di ingiusti- i momenti passati con il marito amato. Pur zia: soff rendo in continuazione, Ermengarda sente il dovere di rimanere fedele al marito O Re de re’ tradito e simbolicamente vorrebbe portare con sé da un tuo Fedel, dagli altri abbandonato! nella tomba l’anello nuziale, come segno di vengo alla pace tua: l’anima stanca accogli […] (Manzoni 2000: 931). un legame che davanti a Dio non può esse- re sciolto. Adelchi nella morte cristiana e purifi - Fin dall’inizio della tragedia questo catrice sembra congiungersi all’anima del- personaggio “appare fermo nella propria la nobilissima sorella Ermengarda, morta posizione o situazione, fi ssato o quasi radi- anch’essa. Secondo Pier Vincenzo Mengal- cato in un contrasto irrisolvibile, che sol- do la morte di Adelchi è “una grande scena tanto la morte può sciogliere“ (Cavallini 110 di catarsi” (Mengaldo 2008: 148), perché, 1984: 61). La morte, preceduta da un terri- L’Adelchi di Alessandro Manzoni bile e profondo delirio, è accolta da Ermen- 5. I due cori dell’Adelchi garda e vista come l’unica possibilità di Come già accennato sopra, i “cantuc- dare pace al suo animo travagliato e come ci” riservati al poeta nell’Adelchi sono due. ultima risposta a un confl itto psicologico di Il primo coro della tragedia, composto da grande forza drammatica. Nel momento Manzoni nel 1822 quando la tragedia era estremo, similmente al fratello, Ermengar- già fi nita, chiude l’atto centrale, ovvero il da si sente vicina a Dio: “Moriamo in pace. terzo, nel quale culmina azione. Il coro Da- / Parlatemi di Dio: sento ch’Ei giunge” gli atrii muscosi, dai Fori cadenti ha per (Manzoni 2000: 870). protagonisti non degli individui, ma un Se Adelchi ed Ermengarda apparten- personaggio collettivo che è assente dal re- gono alle vittime, ovvero al mondo dei vin- sto della vicenda cioè il popolo, in partico- ti, il personaggio di Carlo si colloca perfet- lare quello italiano. tamente nel mondo dei vincitori. Il vero Il coro si può dividere in due sequen- carattere di Carlo si rispecchia in un breve ze. Nella prima sequenza che comprende ma eloquente monologo del secondo atto. le prime cinque strofe è rappresentata una Rimasto solo in scena dopo la partenza del scena di guerra: la confusione e la paura del diacono Martino, Carlo si abbandona al popolo longobardo in fuga, i franchi all’at- monologo in cui si vedono chiaramente il tacco e il popolo italiano che “intende brutale realismo politico e la brama di do- l’orecchio, solleva la testa / percosso da minio. Solo per un attimo, al ricordo di Er- nuovo crescente romor” (Manzoni 2000: mengarda, Carlo viene preso da un mo- 847). Dunque, dall’ombra avanza sulla sce- mento di rimorso, ma lo supera immedia- na il popolo degli oppressi che, accorgen- tamente e riacquista fi ducia perché, secon- dosi della rovina del suo oppressore, spera do il suo atteggiamento maschilista, la di poter sfuggire al pesante giogo e “sogna colpa delle soff erenze di Ermengarda va at- la fi ne del duro servir” (Manzoni 2000: tribuita alla debolezza del suo cuore: 849). Nel coro:

Oh! del tuo sangue la guerra è vista da tre prospettive diverse, ma in- mondo son io; tu vivi: e perché dunque fi ne convergenti: i latini la vivono coltivano un ostinata così mi stavi innanzi, sogno insulso, quello di aff rancarsi da una schia- tacita, in atto di rampogna, affl itta, vitù ormai secolare; il punto di vista dei longobar- pallida, e come del sepolcro uscita? di, invece, è quello di chi era dominatore e ora è (Manzoni 2000: 808) sconfi tto e atterrito dalla vendetta e dall’usurpa- zione dei nuovi padroni del campo; ma anche per È interessante l’osservazione di Gior- i franchi la lontananza dalla patria e dagli aff etti è gio Cavallini, secondo il quale, la rappre- motivo di dolore e di frustrazione. Nella guerra, sembrava dirci il coro, non c’è alcuna speranza di sentazione di Ermengarda agli occhi di bene, alcun senso costruttivi, alcuna possibilità Carlo è “resa più immanente dagli epiteti del risarcimento (De Cristofaro 2009: 61-62). che, con sapiente gradualità, ne rendono corposamente concreta la presenza del Il passaggio alla seconda sequenza è tutto fantastica” (Cavallini 1984: 43). Ma la segnata dalla parola “udite” che porta una rievocazione travagliata di questo fanta- svolta decisiva introducendo la rifl essione sma: dell’autore, che si assume il compito di chiarire il signifi cato storico e morale della personifi cazione del rimorso di Carlo, appartiene vicenda, narrata nella prima parte del coro, ormai al passato (“stavi”): la necessità politica, au- e si rivolge agli italiani con un appello di- torizzata dal favore divino e imposta dalla ragion di stato, giustifi ca il ripudio di Ermengarda […] e retto: “Udite!” suggerendogli di non illu- dersi di ottenere aiuto e liberta da un popo- il nuovo matrimonio con Ildegarde, “di nazione 111 Sveva” e di insigne nobiltà (Ibid.) lo che è sempre straniero. Il messaggio che Zorana Kovačević trasmette Manzoni non è rivolto solo al po- Dalle squarciate nuvole polo italiano dell’VIII secolo, ma ha un si- si svolge il sol cadente, gnifi cato più universale che riguarda ogni e, dietro il monte, imporpora popolo e ogni tempo. Ma nel messaggio di il tiepido occidente: Manzoni e nel coro in generale è evidente al pio colono augurio di più sereno dì (Manzoni 2000: 881) soprattutto un forte richiamo all’attualità, cioè agli eventi storici e politici dell’epoca Questo messaggio “oltrepassando la in cui Manzoni scrive11. tragedia, alimenterà come linfa vitale la vi- Il coro è scritto in 11 strofe di 6 dodeca- cenda dei Promessi sposi” (Cavallini 1984: sillabi o senari doppi e l’andamento è sot- 72), il romanzo in cui il bene e la speranza tolineato dal ritmo lineare. Una struttura vinceranno il male e la disperazione. E ciò ancora più perfetta la troviamo nel secon- avverrà tramite due protagonisti umili do coro della tragedia Sparsa le trecce mor- “consapevolmente scelti, non già tra i per- bide scritto in strofe di 6 settenari. Questo sonaggi illustri o i potenti della storia, ma coro, in cui domina il tema amoroso, inter- tra gli uomini comuni animati da buona rompe il quarto atto dell’Adelchi dopo la volontà e da spirito cristiano di solidarietà” prima scena e fa una specie di epilogo alla (Ibid.). scena della drammatica morte di Ermen- garda. Il coro incentrato sulla vicenda dell’infelice fi glia di Desiderio arricchisce il Bibliografi a signifi cato della tragedia intera, che da 1. Antonucci, Giovanni (1995), Storia del dramma del potere e della gloria, diventa teatro italiano, Roma: Tascabili Econo- anche dramma dell’amore. mici Newton. Nel ritratto di Ermengarda morente si 2. Armellini, Guido e Colombo, Adriano possono individuare tre parti. I versi 1-24 si (1999a), La letteratura italiana. Guida soff ermano sul presente, ovvero sul mo- storica, Bologna: Zanichelli, pp. 312- mento della morte della donna. Questa se- 377. quenza si apre con una descrizione dei par- 3. Armellini, Guido e Colombo, Adriano ticolari fi sici di Ermengarda come “le trec- (1999b), La letteratura italiana. Primo ce morbide” sparse sull’“aff annoso petto” e Ottocento. Antologia, Bologna: Zani- “il bianco aspetto”. Invece, la seconda parte chelli, pp. 421-499. (versi 25-60) off re in successione gli episo- 4. Batušić, Nikola e Švacov, Vladan (1986), di della sua vita più impressi nella memo- Drama, dramaturgija, kazalište, in ria della donna. Le scene come l’arrivo in Škreb, Zdenko i Stamać, Ante, Uvod u Francia, le cacce regali e il soggiorno ad književnost, Zagreb: Globus, pp. 441- Aquisgrana, legate tutte al passato con 487. l’amato Carlo, si oppongono fortemente 5. Bonavita, Riccardo (2005), L’Ottocen- alla prima parte del coro e sottolineano an- to. Storia della letteratura italiana, Bo- cora di più la drammatica vicenda di Er- logna: Il Mulino. mengarda. La terza parte è una specie del 6. Cavallini, Giorgio (1984), Lettura resoconto fi nale, percorso dalla rifl essione dell’Adelchi e altre note Manzoniane, sulla morte e sul mistero del dolore umano Roma: Bulzoni. in generale. Come già detto, la morte di Er- 7. De Cristofaro, Francesco (2009), Man- mengarda si presenta come soluzione ai zoni. Profi li di storia letteraria, Bolo- mali della vita e approdo in un porto domi- gna: Il Mulino. nato dalla pace divina. L’ultima strofa del 8. Di Stefano, Alice (2000), Rielaborazio- coro trasmette un messaggio luminoso: ni melodrammatiche dell’Adelchi di 112 11 Si pensa ai moti antiaustriaci del 1820-1821. Manzoni, in Olivieri, Mariarosaria, a L’Adelchi di Alessandro Manzoni cura di, Immagini rifl esse. Studi sul mo- in Id., Attraverso la poesia italiana. derno in letteratura, Roma: Bulzoni, Analisi di testi esemplari, Roma: Caroc- pp. 43-58. ci, pp. 141-149. 9. Manzoni, Alessandro (2002), Poesie e 12. Panetta, Maria, Adelchi, o della fede tragedie, a cura di Valter Boggione, To- tradita, http:/www.bibliomanie.it/ rino: UTET. adelchi_fede_tradita_maria_panetta. 10. Manzoni, Alessandro (2010), Adelchi. htm (consultato il 12/02/2012). Prima edizione digitale, a cura di Alber- 13. Parisi, Luciano, Il tema della Provviden- to Giordano, Milano: BUR. za in Manzoni, http:/jstor.org/sta- 11. Mengaldo, Pier Vincenzo (2008), Ales- ble/3251294 (consultato il 12/02/2012). sandro Manzoni: La morte di Adelchi,

ADELKI ALESANDRA MANCONIJA

Rezime

Tragedije Alesandra Manconija predstavljaju skoro zaboravljen i najneistraženiji aspekt piščevog stvaralaštva, jer je već dugo pa- žnja čitalaca i kritike usmjerena prvenstveno na Manconijev ro- man Zaručnici, poeziju i rasprave posvećene jeziku. Cilj ovog rada je predstaviti kroz nekoliko tematskih cjelina tragediju Adelki, stavljajući pritom akcenat na lik Adelkija i Ermengarde, te na ulogu hora i njegov značaj u tragediji. Pošto su Manconije- ve tragedije plod dugog i temeljnog teorijskog razmatranja, u ovom radu će se takođe govoriti i o piščevim spisima o teatru.

[email protected]

113 NAUČNA KRITIKA Milan Živković UDK 821.111(71).09-3 Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad DOI 10.7251/FIL1205114Z SLUŠKINJINA PRIČA MARGARET ATVUD: FEMINISTIČKI PRISTUP JEZIKU DISTOPIJE

Apstrakt: Ovaj rad se bavi specifi čnom upotrebom jezika u okrilju književnog pod- žanra feminističke distopije. U centru analize jeste distopijski roman Sluškinjina priča Margaret Atvud. Neizbežno je njegovo poređenje s drugim klasicima distopijske književ- nosti, prvenstveno u kontekstu korišćenja jezika i njegovog odnosa s distopijskim okruže- njem. Posebno se naglašava feministički kontekst ovog romana i distopijsko društvo viđe- no iz ugla ženskog autora, njen specifi čan odnos prema jeziku kao manipulativnom sred- stvu, ali i odrazu individualne slobode u društvu, gde se takav koncept neprestano ograni- čava. Posebna pažnja u ovom radu je posvećena semantičko-morfološkoj analizi konkret- nih reči, fraza i rečenica kroz koje se na najbolji način uočava jedinstvo jezika i distopij- skog okruženja. Rezultat toga jeste specifi čna pojava distopijskog jezika, koji po svojim osobinama pripada i lingvistici i nauci o književnosti. Sve ovo bi trebalo da podstakne dalja istraživanja o odnosu jezika i literarne distopije, ali i drugih književnih žanrova. Ključne reči: feministička distopija, distopijski jezik, Margaret Atvud, Sluškinjina priča, jezičke karakteristike.

1. Uvod kakav je svet distopije. Stoga, u većini slu- čajeva može se uočiti da ženski pisci zna- običajeno je da se jezik i njegova čajno drugačije pristupaju izgradnji žen- upotreba proučavaju u različitim skih likova u romanu od pisaca muškog kontekstima. Literarni kontekst je U pola. Prirodno, i sama upotreba jezika je posebno interesantan jer vrlo često u kom- drugačija, a njegova funkcija kroz femini- binaciji s jezikom stvara originalne pojave stički pristup dobija sasvim novu i drugači- koje podjednako pripadaju i lingvistici i ju dimenziju od svih prethodnih. nauci o književnosti. Jedan od takvih spo- Kada je reč o distopiji, takav pristup je jeva jezika i literarne distopije javlja se u umetnički izuzetno vešto prikazala spisa- okviru podžanra feminističke distopije. teljica Margaret Atvud (Margaret Atwood, Njen značaj nije samo u osluškivanju žen- 1939–) u romanu Sluškinjina priča (A skog glasa u književnom žanru distopije, Handmaid’s Tale, 1985). Ona je jasno uvi- već i u izuzetnom načinu na koji pisac žen- dela veliki prostor koji postoji u distopiji skog pola pristupa totalitarističkom dru- kao književnoj formi za iskazivanje femi- štvu i pozicije koje daje ženskim likovima u nističkih ideja. Baš kao što se jedan Berdžes takvom okruženju. Jedno od mogućih preko Paklene pomorandže obračunava s objašnjenja može se pronaći u činjenici da pitanjima represije u komunizmu i kapita- nijedan pisac muškog pola ne može nikada lizmu, kao i to kako tretira mogućnosti u potpunosti podražavati ženski način vi- slobodnog individualnog izbora, tako i 114 đenja sveta, a pogotovo ne tako specifi čan, Margaret Atvud aktuelizuje pitanja žen- Sluškinjina priča Margaret Atvud: feministički pristup jeziku distopije skih prava i maestralno ih uključuje u kon- po sebi revolucionarno, u smislu kontrasta tekst distopijskog društva. Prema tome, koji se stvara prema svakodnevici glavnih jasno se uočava sposobnost distopije da, junaka. Ipak, značajno nedostaje njihova osim univerzalnih i egzistencijalnih ljud- potpunija karakterizacija i čitalac retko sa- skih pitanja, tretira i aktuelne pojave koje znaje šta one zapravo misle o svetu u kojem su prisutne u realnom društvu, a u trenut- žive. Stoga Atvudova potpuno menja ugao ku nastanka nekog književnog dela. Takva posmatranja razvoja jednog društva, što je prilagodljivost nije nešto što je samo po rezultiralo izvanrednim prikazom distopi- sebi dato; da bi se ona na kvalitetan način je u kojoj se nad ženama vrši daleko veća postigla, potrebno je veliko umeće samog represija nego nad muškarcima, a sve je pisca, čime je Margaret Atvud nesumnjivo prikazano kroz percepciju stvarnosti jedne obdarena. Naime, ona se bavi istim motivi- žene. ma i problemima koji vladaju u jednom di- Aspekt koji ne bi trebalo izostaviti od- stopijskom društvu poput najvećih disto- nosi se na činjenicu da je subjektivni po- pijskih pisaca, ali s jednom suštinskom ra- gled naratorke Sluškinjine priče daleko sa- zlikom: u središtu pažnje je jedna žena držajniji i kompleksniji od, recimo, viđenja kroz čiju naraciju čitaoci saznaju o kakvom Vinstona Smita, Orvelovog glavnog juna- je društvu reč. Ali ne samo to – u ovom ka. Ona unosi specifi čnu emociju koja daje delu je, kao ni u jednoj distopiji pre, prika- dodatni umetnički kvalitet ovom delu. Da- zan unutrašnji svet jednog čoveka, u ovom kako, sâm prikaz stvarnosti jeste obojen slučaju žene, i njen individualni doživljaj subjektivnošću i kao takav ne može biti li- sveta u kojem živi. Neposrednost načina šen određenih nedostataka u smislu istini- na koji je Atvudova prikazala subjektivni tosti pripovedanja. Ali ta činjenica ne odu- pogled jedne žene na svoju okolinu, ali i na zima živost i snagu rečima i jeziku koji na- odnos polova koji je zasnovan na patrijar- ratorka Fredovica koristi, između ostalog i hatu, jeste uistinu jedinstven. Glavna nara- kao elemenat otpora totalnoj represiji i torka, Fredovica (Off red), prikazuje druš- potčinjenosti žena. Prema tome, sâm jezik tvo represije iz ženskog ugla, ali i konstan- distopije, koji jeste primarni subjekat istra- tno traži svoj individualni identitet, u živanja u ovom članku, mora se posmatrati čemu na kraju mora uspeti čak i u takvom u kontekstu fundamentalne povezanosti s okruženju. Iskorak koji je Margaret Atvud feminističkim pristupom distopijskom napravila jeste ogroman, jer se ženski liko- društvu, što mu daje poseban kvalitet i čini vi u većini slučajeva posmatraju prvenstve- ga različitim u odnosu na prethodno anali- no kroz interakciju s muškim likovima, a zirane jezike. Ovo delo nije jedino koje go- suštinski čine samo neophodnu dekoraciju vori o odnosu distopijskog društva, jezika i kako bi priča dobila na svom intenzitetu. feminističkog pristupa ovoj problematici, To postaje potpuno jasno kada se i letimič- ali je svakako jedno od uspešnijih i popu- no osvrnemo na Lenjinu Kraun i Lindu iz larnijih, kako kod kritike, tako i kod čita- Hakslijevog Vrlog novog sveta ili pak na lačke publike. Možda je tajna ovog uspeha Džuliju iz Orvelove 1984, koje su u karak- skrivena u veštoj izbalansiranosti u tretira- ternom smislu potpuno nerazvijene i pri- nju motiva. Muško-ženski odnosi samo su sutne su isključivo kao dodatak ili svojevr- jedan segment ovog romana, ali nikako je- stan intenzifi kator postojeće distopijske dini, jer sva pitanja koja postavljaju Orvel stvarnosti. Njihovo prisustvo je podređeno ili Berdžes postavlja i Atvudova na sebi svrsishodnosti, a to je ljubav koju izazivaju svojstven način. Pitanja slobode i potpune kod pojedinih muških likova. To čini nji- realizacije individualne ličnosti imaju uni- hovo pojavljivanje razložnim jer je prisu- verzalan karakter i pogrešno ih je vezivati 115 stvo ljubavi u distopijskom društvu samo samo za polne razlike. Sloboda mogućno- Milan Živković sti izbora ne može se pripisivati samo mu- činjenih u borbi protiv represije. Tako u škarcu ili ženi, već ljudskoj jedinki, a mora jednom trenutku Fredovica naglašava tera- se tretirati kao fundamentalno pravo čitave peutsko delovanje razgovora, koji joj po- ljudske vrste koje se ne dovodi u pitanje. To maže da izdrži. Ona čak vidi govor kao spisateljka ovog romana uviđa, a najveća izraz zabranjene bliskosti i izražavanja njegova vrednost je nesumnjivo ženski glas emocija, koje su nepoželjne u tom svetu. koji nam se obraća iz centra distopijskog Naratorka se delimično seća kako je uspo- društva koje preti da uništi svaku humanu stavljen taj sistem, ali je i te kako svesna vrednost. Poput svojih prethodnika, Mar- promena (ograničenja) u jeziku koje je re- garet Atvud shvata značaj jezika, njegovu volucija donela. Čitalac, zapravo, kroz na- simboličku, ali i realnu snagu koja značaj- ratorkina razmišljanja o jeziku saznaje no može uticati na promenu stanja svesti kako je to živeti u Republici Galad. stanovnika galadskog društva, koje funkci- Same reči i izrazi mogli bi se podeliti oniše po principima Orvelove Okeanije, u nekoliko grupa. Te grupe predstavljaju promovišući strah i represiju kao funda- fundamentalne odrednice na kojima poči- mentalne vrednosti. va društvo Galada, a to se pre svega odnosi na polnu reprodukciju i religiju. Tako su 2. Jezička diktatura Galada tu, u smislu razmnožavanja, sledeće reči: Kada je reč o jeziku i komunikaciji u anđelotvorci (Angel makers), koja je zabra- društvu Galada, oni su veoma restriktivni. njena jer se odnosila na lekare koji su vršili Poput drugih distopijskih društava, Gala- prekide trudnoće; izdaja pola (Gender Tre- đani uviđaju važnost kontole komunikaci- achery) odnosi se na homoseksualce, koji je među stanovnicima države kojom vlada- su ubijani; nebeba (Unbaby) označava dete ju. Oni ne stvaraju potpuno novi jezik koji koje je rođeno deformisano i sitno pod uti- bi imao svoje posebne lingvističke karakte- cajem radioaktivnog zagađenja okoline; ristike, poput Orvelovog novogovora iz sterilan (sterile) jeste zabranjena reč u zna- 1984. ili Berdžesovog nadsata iz Paklene čenju neplodan; porodomobil (Birthmobi- pomorandže. Svakodnevni govor je, među- le) vozilo je koje dolazi po Supruge ili Slu- tim, doslovno propisan i ograničen na izra- škinje koje bi trebalo da se porode; Trau- ze koji su u velikoj meri religijski obojeni. mobil (Emerge vim) jeste vozilo koje dovozi Komunikaciju nadgledaju i kontrolišu Oči, lekare i njihovu opremu ispred kuće poro- a svako je potencijalni izdajnik koji u sva- dilje; Nežene (Unwomen) jesu osobe žen- kom trenutku može prijaviti osobu s ko- skog pola koje su u prošlosti imale određe- jom komunicira, ako se ona pokaže nepra- nu nezavisnost od muškaraca, kako u du- vovernom. Tako se komunikacija efi kasno hovnom, tako i u materijalnom smislu, a u kontroliše među samim stanovnicima, koji društvu Galada su lišene svih prava, pa i nikom ne veruju u strahu od jedne pogre- slobode; Dan rađanja (Birth Day) izraz je šne reči ili rečenice koja bi ih mogla otkriti. koji bi mogao pripadati i rečima koje imaju Reči iz Biblije, na kojima je zasnovan si- religijsku obojenost, jer se sam čin rađanja stem vladavine Galada, tumače se jedno- deteta posmatra kao religijski obred, a ne strano i restriktivno, ali iznad svega su prag- kao prirodni postupak; a dvonožne materi- matički ukalupljene u okvir koji odgovara ce (two-legged wombs), svete posude (sa- totalitarnom društvu. U skladu s tim, čitav cred wessels) i pokretni kaleži (ambulatory govor je prilagođen novom društvu i tretira chalices) izrazi su kojima se opisuju Sluški- se kao važan ideološki elemenat koji mu nje i njihova uloga u društvu (Booij 2007: omogućava da funkcioniše. Ipak, kao i u 75–93). drugim distopijskim društvima, jezik nije Što se religije tiče, u društvu Galada 116 samo oruđe vladajuće klase, već i nada pot- dominantne su sledeće reči: Zapovednik Sluškinjina priča Margaret Atvud: feministički pristup jeziku distopije vernika (Commanders of the Faithful) od- građanima; mnoge reči u svom nazivu sa- nosi se na mušku glavu kuće; Spasavanja drže i ironiju, kao što je slučaj sa Dušebri- (Salvagings) odnose se na brutalna ubistva žnim svicima. muškaraca i žena koji su radili protiv uve- Kao pokazatelj dehumanizovanosti renja ovog društva ili su samo bili sumnjivi ovog društva pojavljuju se i termini koji se da su nešto u tom smislu radili; Molitva- odnose na računarsku tehnologiju, koji gancije (Prayvaganzas) jesu molitve koje mahom služe za neku vrstu kontrole i pro- služe za stvaranje jednoumlja i kolektiv- vere stanovništva: kompjukontrolor (Com- nog duha; Svedočenje (Testifying) redovan puchek), kompjudok (Compudoc), kompju- je puritanski obred u Galadu u kome žene račun (Compucount), kompjudikt (Compu- priznaju svoje (najčešće izmišljene) seksu- talk), kompjufon (Compuphone), kompju- alne grehove i bivaju naterane da se poka- broj (Compunumber), kompjukartica ju, okrivljujući isključivo sebe za tako ne- (Compucard). U navedenim rečima može što; Blaženstva (Beatitudes) služe za izra- se primetiti prisustvo istog prefi ksa kom- žavanje naklonosti prema raznim grupama pju- (Compu-) od reči kompjuter (compu- ljudi i izvode se u kućama za ručkom; ter), koji pokazuje potpunu kompjuterizo- Obred (Ceremony) jeste mehanički čin vanost distopijskog društva i apsolutnu oplođavanja koji se odigrava između Zapo- mogućnost kontrole ljudi pritiskom na du- vednika i njegove Sluškinje; Particikucija gme tastature. Nastavak na dati prefi ks je- (Particicution) ritual je u kome Sluškinje, ste reč koja označava konkretnu stvar o ko- zadojene mržnjom od strane vlasti, lično joj se radi, a time se opet postiže pojedno- ubijaju okrivljenog muškarca; Dušebrižni stavljivanje jezika, jer je, bez ikakve sum- svici (Soul Scrolls) naziv je za prodavnice nje, kompjufon naziv za telefon, a kompju- koje postoje u gradovima Republike Galad, broj označava lični broj. Ranko Bugarski a njihova funkcija neodoljivo podseća na ironično pominje rogobatne termine ’kom- prodavca oproštajnica grehova (The Pardo- pjutolingvistika’ ili ’računolingvistika’ iz ner) iz Čoserovih Kenterberijskih priča oblasti primenjene lingvistike (Bugarski (Geoff rey Chaucer, The Canterbury Tales, 2007: 114), pod čijim bi se okriljem mogli 1 XIV vek). Tako se u ovim prodavnicama naći i prethodno navedeni izrazi. Imajući u prodaju molitve za zdravlje, obilje, smrt, vidu strukturu datih složenica, potpuno je porod i greh. One se štampaju na mašini primereno podvesti ih u okrilje ’kompjuto- nazvanoj Sveti valjci (Holy Rollers), koja lingvistike’ ili ’računolingvistike’. Sve ovo oličava potrošačko društvo, jer sugeriše pokazuje da jezik veoma aktivno učestvuje masovnost proizvodnje, ali i izveštačenost, u ustrojstvu distopijskog društva i da je on koje karakterišu jedno materijalno društvo neodvojivi elemenat kada je reč o razvoju u kome se za novac može dobiti i božji totalitarističkog društva. oproštaj. Samo naručivanje molitvi iz ovih Postoje i određene reči koje pripadaju prodavnica znak je privrženosti režimu i različitim kontekstima, a upotrebljavaju se pobožnosti. U pojedinim rečima obe grupe u galadskoj državi: fraternizovati (fraterni- mogu se uočiti potpuno suprotna značenja ze), koja znači postupati bratski, a dozvo- od onog što stvarno znače. Tako su ovde ljena je za korišćenje, za razliku od sorori- Spasavanja zapravo obične egzekucije koje zovati (sororize), koja bi značila postupati totalitarno društvo sprovodi nad svojim sestrinski, ali je zabranjena u ovom dru- 1 Reč je o liku iz Kenterberijskih priča koji daje, uz štvu; Samo meso (All Flesh) jeste naziv me- materijalnu nadoknadu, oproste svih gehova u snica Galada i može se posmatrati kao iro- pismenoj formi, a za to ima blagoslov pape. Ovaj običaj je zaista postojao u srednjem veku i bio je nična aluzija na skupoću i siromaštvo koji vladaju u ovoj državi; mejdej (Mayday) po- jedan od glavnih povoda Luterovog protesta i na- 117 stanka protestantizma. ziv je za pomoć, a ovde je ta reč lozinka za Milan Živković prepoznavanje osoba koje su u pokretu ot- posmatra kao ekonomski resurs, ugalj ili pora, naročito među Sluškinjama. Pojedi- nafta, i stoga donosi boljitak samo onima ne reči poput nade (hope) i ljubavi (love) koji imaju koncesiju na njega i koji ga ma- ukinute su, jer se njihovo značenje ne ukla- sovno eksploatišu. U ovom slučaju, to je pa u pravila i običaje galadskog društva. galadska vlast, kojoj Bog neposredno „po- Istu sudbinu dele i reči kao što su slobodan maže“ da ostane što duže u snazi. Pored (free) i posramljen (sheepish), i to samo već pomenute lozinke „mejdej“, koju kori- kada se odnosi na muškarce. Reč posao ste članovi otpora, zanimljivo je pomenuti (job) označava ono na šta žene više nemaju i urezanu rečenicu na latinskom jeziku pravo, a komunikacija putem mreže (netwo- koju Fredovica nalazi u sobi, a koja je osta- rking) takođe im je nedostupna. Romansa la od njene tragično preminule prethodni- (romance) i normalan (normal) jesu defi - ce: „Nolite te bastardes carborundorum“ nitivno dve reči koje nedostaju stanovnici- („Nemojte dopustiti svinjama da vas same- ma Galada, i to u svom osnovnom znače- lju“) (Atwood 1988: 208). Ovu rečenicu na- nju. ratorka tumači na drugačiji način od svog Ni ovo distopijsko društvo nije lišeno Zapovednika. On je tumači kao igru i nešto parola na kojima počiva i koje, uglavnom, što nema puno smisla, dok Fredovica iz po- imaju manipulativnu ulogu. Autori tih re- zicije potčinjene individue shvata njeno čenica su i najverniji vojnici galadskog suštinsko značenje, a to je izraz bunta i re- društva – Tetke: „Republika Galad ne zna volta prema represiji i totalitarizmu. za granice. Galad je u vama“ (Atvud 2006: Jezik je i ovde jedno od ključnih sred- 34). Ovo je elementarni postulat apsoluti- stava u borbi protiv tiranije, pa je stoga i stičke države. „Normalno je ono na što se osnovni zadatak vlasti da ga smanjuje u naviknete. Možda vam se to sada ne čini pogledu broja reči, ali i da ograničava zna- normalnim, ali nakon nekog vremena čenja reči u kontekstu, pritom ostavljajući hoće“ (Atwood 1988: 43), savetuju dalje samo odgovarajuće konotacije koje su u sa- Tetke, a postupajući po toj paroli Tetke- glasnosti s ideologijom države. Na taj na- edukatori stvaraju poslušni deo ženske po- čin Zapovednici Galada preuzimaju strate- pulacije. „Daj mi dece, ili ću umreti“ (Atvud giju koja nije identična onoj u Orvelovoj 2006: 73), egzistencijalna je parola preuze- Okeaniji. Naime, oni ne žele da stvaraju ta iz Biblije, a odnosi se na Sluškinje koje će nov jezik kako bi svojim potčinjenim sta- biti ubijene ili poslate u Kolonije ako ne novnicima ograničili ili ukinuli proces je- rode zdravu decu. „O, Bože, satri me. Učini retičkog mišljenja, već u postojećem lin- me plodnom. Obuzdaj mi pohotu da se gvističkom okruženju, koje je naizgled sta- mogu umnožiti. Daj mi ispunjenje...“ tično, vrše značajne izmene. Tako je svim (Atwood 1988: 216), kolektivna je molitva ženama, ali i najvećem broju muškaraca, žena zarad ostvarenja začeća i okajanja zabranjeno da čitaju i pišu, pa tako i sami grehova. „Bolje nikad ne znači bolje za sve. Zapovednici ne smeju imati zabranjene Uvek znači gore za neke“ (Atvud 2006: knjige, časopise i sve što bi podsećalo na 230), reči su naratorkinog Zapovednika, u vreme pre revolucije i eventualno pobudilo kojima se izvrnutom logikom opravdava neku vrstu pobune. Zanimljivo je da ova okrutnost vlastodržaca u Galadu. „Bog Je zabrana ne važi za Tetke, koje se smatraju Nacionalno Dobro“ (Atvud 2006: 233), pa- najodanijim saradnicama vlasti, a u jed- rola je koja se vidi na zgradama u Galadu i nom trenutku jedna od njih na jednosta- čini se da je lakše shvatiti šta uistinu ova van način objašnjava problematiku dana- rečenica znači tek kada se pročita u origi- šnjih žena, ali i skicu budućnosti, u kojoj nalu, na engleskom jeziku.2 Naime, Bog se će sve one biti zadovoljne zato što se neće 118 2 God Is a National Resource. ničeg drugog sećati, pa neće moći ni želeti Sluškinjina priča Margaret Atvud: feministički pristup jeziku distopije one stvari za koje ne znaju. U takvom dru- kama, uključujući i neizbežne slogane na štvu knjige i magazini se sistematski uništa- njima. vaju – dakle, sve ono što sadrži reči, rečeni- U Istorijskim beleškama, kojima se za- ce, jezik. Kako god bilo, ideolozi Galada u vršava Sluškinjina priča, primećuje se i jeziku vide jednog od ključnih protivnika u ogromno nepoverenje koje je vladalo među pogledu opstanka svog društva, kako pisa- Zapovednicima. Naime, režim je nakon ra- nom, tako i govornom. Zato i ne čudi pro- zličitih čistki, koje je redovno sprovodio, u svetljenje i oduševljenje koje Fredovica potpunosti iza sebe uništavao sve pisane oseća kada ulazi u privatnu prostoriju svo- podatke u vezi s osobama koje su nestale. ga Zapovednika i susreće se s mnoštvom Ovaj postupak je veoma sličan nečem što je zabranjenih knjiga iz prošlih vremena. radio Vinston Smit, Orvelov glavni junak u Sama činjenica da pripadnici vladajuće Okeaniji, a to je konstantno prepravljanje, klase i dalje čuvaju te knjige pokazuje koli- brisanje i uništavanje prošlosti, što je pre- ko je ideja jednog distopijskog društva da poznato kao nešto suštinsko u svakoj dis- uništi sve knjige zapravo potpuno nereal- topijskoj državi. na. Kako god bilo, galadska borba protiv Negiranje fundamentalnih elemenata pismenosti i jezika trajala je dugo i prime- koji čine čoveka kao individualno i kolek- njivala se korenito, što se i vidi iz sačuvanih tivno biće unapred je predodređeno na ne- komentara čoveka za koga se pretpostavlja uspeh, a to dokazuje, osim čuvanja knjiga, da bi mogao biti naratorkin Zapovednik: „Mnogo smo pogrešili što smo ih učili da i postojanje javnih kuća za zabavu, koje su čitaju. To nam se više neće desiti“ (Atvud u totalnoj suprotnosti s proklamovanim 2006: 332). U skladu s navedenim, logično puritanizmom u galadskom društvu. Šta- je pretpostaviti da je u kasnijem periodu više, država licemerno podržava postojanje galadskog društva pismenost većeg dela ovakvih mesta za zabavu kako bi kompen- stanovništva bila potisnuta. Stoga, za razli- zovala sve slobode koje je ukinula. Osim ku od vlasti Orvelove Okeanije, koja jezik toga, većina zabranjenih stvari u Galadu koristi u svrhe produženja svoje vladavine, može se nabaviti na crnom tržištu, koje je galadski režim prvenstveno tretira pisme- veoma razvijeno. Do susreta sa Zapovedni- nost sopstvenog stanovništva kao opasnost kovim knjigama Fredovica nije imala šta da po njega samog. Dakle, u njemu pre svega čita, sem natpisa vera (faith) na jastuku i vidi kapacitet za stvaranje otpora kod po- rečenice na latinskom jeziku u svojoj sobi. tlačenog stanovništva, koji bi na kraju mo- Interesantno je pomenuti da jedino Zapo- gao dovesti do rušenja galadske vlasti. Ko- vednici na porodičnim svetkovinama ima- načno, vladajuća nomenklatura u Galadu ju dozvolu da čitaju Bibliju, a ostali mogu vidi u jeziku i opismenjavanju velike pro- da slušaju te reči, ali ne i da ih čitaju. Koli- tivnike, a nikako saveznike u održavanju ko je Galad otišao daleko u restriktivnoj sopstvene vlasti. upotrebi jezika, govori i činjenica da su čak i najobičniji natpisi na prodavnicama za- menjeni piktogramima, tj. slova su zame- 3. Jezik distopije u okrilju njena crtežima, kako njihova imena ne bi feminizma dovodila stanovništvo u iskušenje, s tim Sama činjenica da je Sluškinjina priča što termin iskušenje (temptation), koji i zapravo priča o distopijskom društvu viđe- Fredovica upotrebljava, pokazuje tu religij- nom iz ženskog ugla veoma utiče i na sâm sku crtu čitavog društva, ali i sav ekstremi- jezik, koji se bitno razlikuje od jezika dru- zam u njegovom ustrojstvu. Štampani i gih književnih distopija. Kada je reč o pri- 119 kovani novac je zamenjen žetonima sa sli- stupu jeziku, većina feminističkih teoreti- Milan Živković čara i pisaca3 slaže se da bi žene trebalo da diktorna. Naime, on je jedan od najvažni- razviju novi jezik, pa samim tim i značenja, jih izvora otuđenja žena u muškom svetu, kako bi se stvorila alternativa postojećem ali s druge strane on je potencijalni izvor „muškom jeziku“. Radikalne feministkinje ženske transformacije i oslobođenja od smatraju da je gotovo sve na ovom svetu „okova muškog sveta“. Tako će novi, revolu- imenovano s muške tačke gledišta i da sto- cionarni jezik omogućiti ženama da preva- ga čitav jezik pripada muškarcima, koji ga ziđu i promene patrijarhalni društveni po- kontrolišu. Prema njihovom mišljenju, či- redak. Ekstremnije feministkinje duboko tav jezički sistem je zasnovan na mizogini- veruju da tek potpuno oslobađanje od pa- ji. Takav „muški jezik“ predstavlja vrstu trijarhalnog jezičkog ustrojstva društva orvelovske kontrole misli putem jezika, a u može dovesti do ravnopravnosti polova, a u ovom slučaju se kontrolišu žene. Prema tome bi ključnu ulogu odigrao novostvore- tome, muškarci određuju lingvističke gra- ni „ženski jezik“. nice i čine da žene vide stvari na muški na- Dejl Spender (Dale Spender) u delu čin. Rečju, način kontrole misli, koju vlast Muški jezik (Man made Language, 1980) u distopijskom društvu želi da postigne smatra da ne postoji stvarnost izvan jezič- nad svim stanovnicima, identičan je onom ke predstave. U skladu s tim, novo žensko načinu u kojem muškarci žele da kontroli- „ja“ može se stvoriti samo oslobađanjem šu misli žena uz pomoć sopstvenog jezika. od „muškog jezika“ i stvaranjem novog na- Dženifer Kouts (Jennifer Coates) iznosi in- čina izražavanja koji bi otkrio žensku svest. teresantno mišljenje koje se odnosi na tzv. To je jedini način, smatra Spenderova, da androcentrično pravilo, karakteristično za žene pokušaju da promene patrijarhalnu patrijarhat: stvarnost oko sebe.

Smatra se da se muškarci ponašaju lingvistički na Feministička spisateljica Suzet Hej- način koji odgovara piščevom shvatanju šta je den Eldžin (Suzette Haden Elgin) smatra poželjno ili vredno divljenja; žene će, s druge da ljudski jezik određuje strukturu naše strane, biti okrivljene za bilo koje jezičko stanje ili percepcije stvarnosti. Ona zaključuje da razvoj za koje pisac smatra da je negativno ili da patrijarhalni jezik, koji su stvorili muškar- 4 zavređuje osudu (Teslenko 2003: 57). ci, ne može predstavljati adekvatnu stvar- nost za žene. U svom romanu Maternji je- Ovde se eksplicitno naglašava da se u zik (Native Tongue, 1984) ona stvara pose- patrijarhalnom diskursu žene tretiraju kao ban „ženski jezik“ pod imenom „Ladan“ inferiorna i zastranela bića, koja, u skladu s (Laadan), koji je razumljiv samo ženama i tim, zauzimaju negativan semantički pro- pomoću koga se one samoostvaruju i osva- stor u svakom razgovoru. Jedino putem jaju individualnu slobodu. Čitava fi lozofi ja stvaranja novog jezika koji će pripadati ovakvog pristupa zasnovana je na shvata- samo ženama moguće je stvoriti drugačiju nju da je jezik moć (Teslenko 2003: 59–61). stvarnost. Po ekstremnijem feminističkom viđenju, uloga jezika je dvojaka i kontra- Piter Fiting (Peter Fitting) smatra da se ideologija patrijarhalnog društva preno- 3 Suzet Hejden Eldžin (Suzette Haden Elgin), Dejl si i širi kroz jezik i time podržava Eldžino- Spender (Dale Spender), Karin Šonfl ug (Karin vu u njenom stavu. Ipak, on dovodi u pita- Schönpfl ug), Krajsta Vulf (Christa Wolf), Suzan Faludi (Susan Faludi) i drugi. nje mogućnost da se stvaranjem novog 4 Men will be seen to behave linguistically in a way „nepatrijarhalnog jezika“ može istinski that fi ts a writer’s view of what is desirable or ad- promeniti naš svet u smislu promene mi- mirable; women, on the other hand, will be blamed šljenja i shvatanja postojeće društvene re- for any linguistic state or development which is alnosti. On odlazi i korak dalje tvrdeći da 120 regarded by the writer as negative or reprehensi- ble. novi jezik može samo škoditi „ženskim ci- Sluškinjina priča Margaret Atvud: feministički pristup jeziku distopije ljevima“ i stvoriti od njih nešto „malo više jim rešenjima samo potvrđuje značaj koji od robova“ (Sisk 1997: 125). jezik ima u ljudskom društvu. Novi načini U Istorijskim beleškama vidimo da je u pristupu postojećem jeziku bi svakako država Galad nestala, pa time i njihov si- značajno doprineli stvaranju ravnopravno- stem vladavine. Veliki broj kritičara na ra- sti polova. Ako bi se, međutim, stvorio po- zličite načine tumači ciljeve koje je Atvu- seban „ženski jezik“, pitanje je kako bi se dova imala pišući ovakav roman. Već su onda vršila komunikacija među polovima i pomenuti kritičari koji u velikoj meri po- to verovatno ne bi doprinelo toleranciji i državaju njene stavove, dok drugi smatraju razumevanju, a najmanje ravnopravnosti, da je preterala u okrutnosti koju Galađani koja bi, ipak, trebalo da bude konačni cilj. sprovode nad ženama. Stvorio bi se svet večitog antagonizma Postoje i mišljenja koja su potpuno među polovima. S druge strane, marginali- suprotna feminističkim stavovima, a koja u zacija ženskog pola u svakom smislu je velikoj meri i osuđuju samu spisateljicu. ljudski i civilizacijski retrogradna i nimalo Tako Dejvid Keterer (David Ketterer) sma- ne doprinosi napretku ljudske svesti. tra da je Atvudova opisala društvo koje je Margaret Atvud u velikoj meri koristi neverovatno ekstremno u društvenom neke od elemenata feminističkog pristupa smislu i kao takvo nije moguće (Ketterer jeziku i stvarnosti, što i čini Sluškinjinu pri- 1989: 209–217). Dejvid Halidej (David ču jedinstvenom u mnogo čemu, pre svega Halliday) napada kliše da su žene ispod u pripovedanju i izrazitom subjektivnom peta muškog sveta, a Atvudovu optužuje tretiranju distopijske stvarnosti. Spisatelji- da njen roman aludira da je tako nešto isti- ca uviđa podređen položaj žena u stvar- na u stvarnosti (Halliday 1987: 51–54). Sli- nom svetu, a direktnu kritiku upućuje pre- čan stav ima i Kris Ferns (Chris Ferns), jer ko distopijskog sveta i naratorke Fredovice. on veruje u tezu da su glavni neprijatelji i Atvudova prikazuje žene kao objekte za mučitelji u Galadu zapravo žene, koje su razmnožavanje, koje su u potpuno podre- daleko opasnije od muških likova. Naime, đenom položaju, poput robova. Međutim, smešno je čak i uporediti snagu jednog ona ni u jednom trenutku ne posmatra O’Brajena, glavnog mučitelja iz Orvelove društvo Galada kao nešto idealno za muški 1984, ili Mustafe Monda, vlastodršca iz pol. Naprotiv, spisateljica pokazuje široko Hakslijevog Vrlog novog sveta, sa snagom znanje kada je reč o represivnim i totalita- Zapovednika, koji čita zabranjene magazi- rističkim društvima, u kojima sam pol čo- ne za žene. Stoga, Ferns smatra da je Atvu- veka ne predstavlja mnogo za onog ko vla- dova već lišila muškarce istinske snage, ali da distopijskim društvom. Interesantno je da je ojačala žene koje su svojevrsni instru- da su zapravo, iako u ovoj državi vrhovnu ment vlasti (Ferns 1989: 373–382). vlast imaju muškarci, glavni vaspitači i Čak i letimičnim pogledom na sve ove mučitelji žena – žene (Tetke), koje su lojal- tvrdnje može se uočiti teorijsko prisustvo nije vlastodršcima – muškarcima nego bilo Sapir–Vorfove hipoteze o presudnom uti- koji drugi član galadskog društva. Time se caju jezika na mišljenje, i to u njenoj „tvr- stvara večiti antagonizam među samim že- đoj“ varijanti. Većina feminističkih shvata- nama, koje su upućene da mrze jedna dru- nja vidi u jeziku savršeno oružje za ispu- gu. njenje svojih ciljeva, što se u potpunosti Atvudova u Sluškinjinoj priči daje svo- poklapa sa svim do sada analiziranim me- jevrsnu viziju daljeg razvoja američkog todama koje sprovode režimi distopijskih društva iz osamdesetih godina dvadesetog država, a kako bi zauvek ostali na vlasti. veka, u kome su ženska prava bila i te kako Bez sumnje, umereni feministički pristup ugrožena. Termin Nežena (Unwoman) 121 donosi određenu kreativnu svežinu i svo- obeležava ne samo položaj u koji žene Milan Živković mogu dospeti, već se ovaj termin može pri- ju surovu prirodu svog društva. Pojedine meniti i na sve koji se ne uklapaju u strogi reči su zabranjene, jer njihovo značenje di- sistem ovog društva. Zapravo, Unwoman bi rektno narušava ustrojstvo galadskog druš- bio svako ko bi se javno ili tajno opirao po- tva, tj. vladajuću mušku manjinu. Parole su stojećem režimu. Taj naizgled feministički sveprisutne, jer se njima na efi kasan način termin najbolje bi odgovarao terminu ot- nameću vrednosti novog društva. por, koji nije striktno vezan za polove, već Analiza je, međutim, pokazala i to da za koncept slobode. je jezik usko vezan i za preko potrebni in- dividualni razvoj ličnosti, što ima, u kon- 4. Zaključak kretnom slučaju naratorke, ogroman sim- bolički značaj. Kroz svoje usmeno pripove- Roman Margaret Atvud u sebi integri- danje ona se uistinu oseća živim bićem, a še mnogobrojne elemente distopije kao jezik koji koristi stvara nadu da postoji književnog žanra, a koji su bili prisutni i drugačija budućnost. Margaret Atvud po- kod njenih prethodnika. Ona, međutim, put svojih prethodnika prepoznaje realnu uvodi i potpuno nove elemente kada je reč snagu koju jezik ima u društvu, a to pot- o pristupu ovoj temi, ali i jeziku u okviru vrđuje u svom literarnom svetu distopije. distopije uopšte. U Sluškinjinoj priči uoča- U njemu i vlast, ali i običan čovek, teže da va se fascinantan spoj lingvistike, sociolo- vladaju jezikom – prvi da bi potpuno i bez- gije, psihologije i fi lozofi je, koji je ostvaren granično vladali stanovništvom, a drugi da u specifi čnom ambijentu književne disto- bi se oslobodio nepodnošljivog, ponižava- pije. Promene u jeziku su znatne i vešto jućeg terora i povratio svoje ljudsko dosto- skrivene u samom tekstu i čitalac je često u janstvo. iskušenju da ih previdi jer se stapaju s dru- gim važnim elementima u ovom književ- U delu je prisutan i ogroman strah ga- nom delu. ladskog režima od pisane reči i opismenja- Specifi čnost jezičkog izraza u Sluški- vanja stanovništva. Naime, pisani tekst njinoj priči odraz je i činjenice da Margaret koji nije cenzurisan može predstavljati ozbi- Atvud prikazuje subjektivni doživljaj dis- ljnu opasnost opstanku totalitarne vlasti, topijskog sveta koji okružuje naratorku jer je u stanju da pobudi buntovničke misli Fredovicu. Čitalac, zapravo, očima Fredo- kod dela stanovništva. Takođe, pisana reč vice vidi zastrašujuću stvarnost u kojoj su je najveći protivnik zaborava prošlosti i sva ljudska prava pogažena. Dat je i izvan- vremena pre revolucije, tj. postojanja ele- redan prikaz postepenog nastanka totali- mentarne slobode koju Galađani žele da tarnog društva, što se može tumačiti i kao potisnu. Stoga, pismenost kao pojava nije upozorenje Atvudove savremenom svetu poželjna, a čitanje se dozvoljava samo u da ne ignoriše znakove nastanka sličnog slučaju da je reč o tekstu koji odgovara na- društva. Jezik deli sudbinu stanovnika Ga- čelima novog društva. lada time što ga vlastodršci menjaju i prila- Naratorka Fredovica vešto koristi je- gođavaju svojim potrebama. Organizacija zik kako bi dočarala sve strahote koje čini države Galad se zasniva na doslovnom tu- galadski režim. Ona je svesna te lingvistič- mačenju Biblije, a reči se samovoljno tuma- ke moći koja joj omogućava da se izdigne če kako bi se prilagodile novom društve- iznad totalitarnog okruženja. Mogućnost nom poretku i konačno izgubile svoje pra- korišćenja jezika i slobodne komunikacije vo značenje. Galađani su stvorili i posebne predstavlja za nju osećaj moći i dominacije grupe reči u oblasti religije, polne repro- nad stvarnošću kojom je okružena. Nara- dukcije i kompjuterske tehnologije. Time i torka zna da je želja distopijskog galadskog potvrđuju postulate na kojima je zasnova- društva potpuna kontrola misli i postupa- 122 na njihova vladavina, a ujedno i odslikava- ka stanovništva, pa joj svest o tome da ne Sluškinjina priča Margaret Atvud: feministički pristup jeziku distopije mogu da joj kontrolišu jezik uliva nadu u 3. Atwood, Margaret (1988), Sluškinjina pogledu konačnog trijumfa slobode nad priča, Zagreb: Globus. silama zla i represije. Time jezik postaje 4. Atwood, Margaret (1998), The Hand- apsolutni nosilac slobode, znanja i moći u maid’s Tale, New York: Anchor Books. okrilju distopijskog društva. 5. Bartkowski, Frances (1989), Feminist Treba istaći i bitnu fi lozofsku različi- Utopias, Lincoln: University of Nebra- tost pristupa distopiji kod Margaret Atvud, ska Press. a u odnosu na njene prethodnike. Naime, 6. Booij, Geert (2007), The Grammar of ona u svom romanu zauzima umerenu fe- Words: An Introduction to Morpholo- minističku poziciju kada je reč o glavnom gy, Oxford: Oxford University Press. liku i odnosu među polovima, ali i kada je 7. Bugarski, Ranko (2007), Lingvistika u reč o njenom pristupu pitanjima jezika. primeni, Beograd: Čigoja štampa. Ovakav feministički pristup daje jedan 8. Đergović-Joksimović, Zorica (2009), novi kvalitet distopijskoj književnosti, ali i Utopija, alternativna istorija, Beograd: jeziku u njenom okrilju. Važno obeležje Geopoetika. ovog književnog dela jeste revolt protiv ni- 9. Ferns, Chris (1989), “The Value/s of podaštavanja žena i njihovih osnovnih pra- Dystopia: The Handmaid’s Tale and the va, a on je izražen u najokrutnijem mogu- Anti-Utopian Tradition”, Dalhousie Re- ćem okruženju – svetu distopijskog dru- view 69, no. 3. štva. Time njena kritika dobija veliku snagu 10. Halliday, David (1987), “On Atwood”, koja podiže ovo pitanje na nivo koji zaslu- Waves: Fine Canadian Writing 15, no. 4. žuje u modernom svetu. Margaret Atvud, 11. Ketterer, David (1989), “Margaret međutim, uočava i važnu činjenicu da to- Atwood’s Handmaid’s Tale: A Con- talitarno distopijsko društvo suštinski ne textual Dystopia”, Science Fiction Stu- deli pitanje ljudskih prava na ženska i mu- dies 16, no. 2. ška. U tom društvu narušavaju se sva prava 12. Sawyer, John F. A., Simpson J. M. Y. eds. koja stoje na putu opstanka distopijskog (2001), Concise Encyclopedia of Langu- društva. Na taj način, pitanja jezika i ljud- age and Religion, UK: Pergamon. ske slobode postaju neraskidivo vezana u 13. Schönpfl ug, Karin (2008), Feminism, distopijskom okruženju. Zato roman Sluš- Economics and Utopia, London: Rou- kinjina priča ima višestruk značaj i pred- tledge. stavlja veoma važno delo kada je reč o fe- 14. Sisk, David W. (1997), Transformations minističkom, ali i univerzalnom pristupu of Language in Modern Dystopias, We- pitanjima jezika u okrilju distopijske knji- stport: Greenwood Press. ževnosti. 15. Teslenko, Tatiana (2003), Feminist Uto- pian Novels of the 1970s, Joanna Russ and Dorothy Bryant, London: Routled- Literatura ge. 1. Arent, Hana (1998), Izvori totalitariz- 16. VanSpanckeren, Kathryn, Castro, Jan ma, Beograd: Feministička izdavačka G. (1988), Margaret Atwood: Visions kuća 94. and Forms, USA: Southern Illinois Uni- 2. Atvud, Margaret (2006), Sluškinjina versity. priča, Beograd: Laguna.

123 MARGARET ATWOOD’S A HANDMAID’S TALE: FEMINIST APPROACH TO THE LANGUAGE OF DYSTOPIA

Summary

This paper deals with the specifi c use of language within the literary subgenre of feminist dystopia. In the center of analysis lies Margaret Atwood’s distopian novel, A Handmaid’s Tale. It is inevitable to compare this novel to other classics of dystopian literature, predominantly in the context of language use and its relationship with dystopian surrounding. In particular, the fem- inist context of this novel is emphasized as well as the dystopian society seen from the female author’s position. Also, an impor- tant issue is her specifi c relationship to language seen as a ma- nipulative tool as well as a refl ection of individual freedom in society where this concept is constantly susceptible to limita- tions. Particular focus is on the semantic and morphological analysis of concrete words, phrases and sentences where the unity of language and dystopian surrounding is fully recogniz- able. The result of this research indicates a specifi c occurence of dystopian language which, with its characteristics, belongs both to linguistics and literature. All this could not only motivate fur- ther research about the relationship between language and lit- erary dystopia, but other literary genres as well.

[email protected]

124 ЈЕЗИК

125 126 О Радмило Н. Маројевић1 UDK 811.163’373.6 Универзитет у Београду DOI 10.7251/FIL1205127M ОЛЕГ НИКОЛАЈЕВИЧ ТРУБАЧОВ И СЛОВЕНСКА ЕТИМОЛОГИЈА ТОПОНИМА ВРБАС Д (1930–2002) Апстракт: У првом дијелу овога рада разматра се допринос О. Н. Трубачова етно линг ви сти ци, ономасти ци и етимологији. Руски научник се посматра као најистакнутији слависта епохе и као при ја тељ руске културе. У другом дијелу рада се ближе образлаже Трубачовљева етимологија топони ма Врбас, који је првобитно био етнотопоним, потом хидро ним, а интерпретира се као суглас нич ка основа на n- у беспредложном локативу множинe који је секундарно подвргнут топонимизаци- ји. Кључне ријечи: етнолингвистика, ономастика, србистика, етимологија, етнотопоним, хидроним, беспредложни локатив, сугласничке основе.

1. Олег Николајевич би саопшта вао о при хватању рада). Ти Трубачов сусрети су касније пре расли у при ја тељ- ство. Сусрети са њим били су вишестру- Прошло1 је десет година како ко инспиративни. За мене је он био Oлeг Николајевич није са нама. мјерило мудрости и праведности. 1.Упознао сам га, као јед ног од два У уводној студији Српски језик, пи- замјеника директора Института за ру- смо и народност у културно - ис то риј- ски језик АН СССР-а, школске 1977/1978. ском и лингви стичком контексту године, док сам при купљао грађу за док- књиге Ћирилица на раскршћу ве кова торску дисертацију у историјским кар- [Маројевић 1991а: 5–17], која је по том, у тоте кама руског језика које су похрањене новој реда кцији, прештампана у књизи у овом храму науке. Препознавао сам Српски језик данас [Маројевић 2000б: његов ру ко пис, и ње гов стил, на лекси- 67–77; Ма ро јевић 22008: 67–77], размо- кографским фишама, кад је писао трио сам по јмове српски народ, српски рецензије на моје чланке који су језик, српски књижевни језик и српско објављивани у руским научним часопи- пис мо. У тој студији сам, у појмовном и сима (за зборник „Эти мология“, који је терминолошком зна че њу, успо ста вио он уре ђи вао, није писао рецензије него разлику из ме ђу српског народа као описног етнонима, си нонимичног ос но - 1 Рад је урађен у оквиру пројекта 178014 Динами- ка структура савременог српског језика, који вном облику Срби (Србљи), и српске на- родности као ознаке етничке само- финансира Министарство просвете и науке 127 Републике Србије. свијести (‛припадност срп ском наро- Радмило Н. Маројевић ду’). Док се српски народ као етничка Овај архаични стадијум етничке категорија одређује границама распро- самосвијести као да се, из савремене сти ра ња српског је зи ка, срп ска народ- језичке перспек тиве, односи на ареал ност је условљена, поред оста лог, и сла- раширености старих етничких имена бом етничком самосвијешћу срп ског Срби и Хрвати. Ближим упо знавањем народа. са чињеницама култур не историје У тој студији [Маројевић 1991: 8] морају се, закључио сам, Трубачовљева истакао сам и сљедеће. Да би се илу- ош тро умна запажања кориговати уто- стровало посто јање народа без имена лико што се описана етничка само- који мора да се идентификује по моћу свијест односи у цје ли ни на српски на- замјеница „ми“, „своји“, „на ши“ не треба род. Наиме, етничко име Хрвати исто- ― како истиче руски ети молог Олег ријски се одно сило само на говорнике Трубачов ― ићи међу домороце Цен- тра л не или Јужне Аме рике, довољно је тзв. чакавског дијалекта, а затим се по- пажљиво посматрати језичку и етничку степено ши рило на српско (штокавско) ситуацију у Ју гославији, која и пред- и словињско (кај кавско) становништво. ставља стање „потенцијалног одсуства Занимљиво је да је ову моју књигу етнони ма“. И поред по сто ја ња веома Oлeг Николајевич годинама др жао у старих етнонима Срби и Хрвати ― на- својој полици за књиге у Институту, став ља Трубачов ― један исти у прин- једину издвојену и окренуту ли цем: ципу је зик Хрвати све досад зову хр- била му је драга њена тема. ват ски или српски, а Срби ― српски или хрватски; све досад од лучујуће ди- ференцијално обиљежје између двију тральной или Южной Америки, «достаточно нација јесте културно (католик је си но- внимательного взгляда на языковое и этниче- ним Хрвата, а православац синоним ское положение в нынешней Югославии, и пе- ред нами, mutatis mutandis, всплывёт анало- Србина), истим језиком гово ре мухаме- гичная ситуация с по тен ци альным отсутстви- данци Босне и Хер цеговине, тј. у духу ем этнонима. Разумеется, там есть весьма културних опозиција ― ни Срби ни древние этнонимы сербы и хорваты» – про- Хрвати, најзад, тамо има и из вјес тан должает О. Н. Тру бачёв, – «но один и тот же – в принципе – язык у хорватов до сих пор назы- проценат лица (говор ника српскохр- вается хорватский или сербский, у сербов – ватског језика) који нису ни једно, ни сербский или хорватский; до сих пор решаю- друго, ни тре ће („неодређени“). Оваква щий дифференциальный признак между обе- изузетно сложена ситуација доводи до ими нациями – культурный (ка толик – сино- стихиј ског обнављања прак се архаич- ним хорвата, православный – синоним серба), далее, на том же языке говорят магометане ног предетнонимског стадијума, и у Боснии и Гер це говины, т. е. в духе культурных Југосла вији, земљи развијених савре ме- противопоставлений – ни сербы и ни хорваты, них нација, имамо прилику да чујемо наконец, там же есть известный про цент лиц име новања типа „наш језик“ како у сва- (носителей сербохорватского языка), которые – ни то, ни другое и ни третье („neodređeni“ – кодневном раз говору („Како ли је по го- „нeoпрeдeлeнныe“). K чeму привoдит тaкoe ворите на нашем језику!“) тако и у науч- исключитeльнo слoжнoe пoлoжe ниe? Oнo ном језику (часопис под на зивом Наш приводит к стихийнoму вoзрoждeнию прa- језик) [Трубачев 1985: 4]2. ктики aрхa ичe скoй дoэт нoнимич eскoй стa- дии, и в Югoслaвии, стрaнe рaзвитых сoврe- 2 Для того, чтобы проиллюстрировать суще- мeнных нaций, при хoдится встрeчaть ствование народа без имени, который вынуж- oбo знa чe ния типa „naš jezik“ кaк в бытoвoй ден идентифицировать себя при помощи ме- рeчи („Kako lijepo govorite na našem jeziku!“), стоимений «мы», «свои», «наши», не нужно так и в научной (ср. журнал под на зва ни ем 128 – как подчёркивает русский этимолог Олег „Нaш jeзик“), чем как бы снимаются упомяну- Трубачёв – отправляться к аборигенам Цен- тые противоречия» [Трубачев 1985: 4]. Олег Николајевич Трубачов и словенска етимологија топонима Врбас 2. У свом (уводном) реферату на VI У дискусији која је потом усли- југословенској ономастичкој кон фере н- једила, прихватајући ту главну идеју цији, у ок тобру 1985. у Доњем Миланов- Трубачовљевог ре ферата, изнио сам цу, О. Н. Трубачов је за кључио да стари своју концепцију постанка прасловен- двотематски словен ски антропоними, ских двотематских личних имена: „ако мада су сложе ни од заиста апелативних су антропоними настали у непосред- основа, ипак носе нови ква ли тет пошто ном процесу номинације у оквиру лич- чи не ка тегорију која би се могла назва- них име на а нису претходно постојали ти onomata tantum, те да они „само као апелативна лексика, онда је веома фор мал но допуштају разви јање фраза могуће да су лична име на типа Jaroslavъ, типа“ *Čьstiborъ ‛онај који се бори за Ratiborъ у ствари супстантивизирани част’, *Čьstiradъ ‛ко се радује части’, придеви са суфиксом -оs > -ъ и да су, *Dal’evojь ‛ко ратује издалека’, *Dalimilъ према томе, значила Jaroslavъ ‛онај који ‛ко је мио у даљини’, *Gosti slavъ ‛ко је је млад славан’ и сл.“ [Маројевић 1987: славан по гостима’, *Xornimirъ ‛ко чува 81]. ’ ‛ свијет , *Kazimirъ ко упропа шћује сви- Завршну концепцију постанка пра- ’ јет , „чи јим ономаcти чким сажимањем сло венских личних имена, по ко јој је у су тобоже та имена настала“. Трубачов старијем ти пу иницијална компонента за кљу чује да на ведени антропоними била изражена (а у млађем типу се она имају стварно другачију исто ри ју, „што подразумијевала) импе ративом (са очу- доказује практично од сус тво код двоте- ваним старим оптативним значењем) матских имена, које ми из два јамо у гру- трећег лица једнине, на примјер: Ja ro- пу onomata tantum, идентичног по- slavъ ‛нека буде (новорођени дјечак) лазног апелативног сла гања. То значи рано/млад славан’, образложили смо у да ту имамо чиста примарна nomina посебном ра ду [Маројевић 1998], који је propria, ство ре на као резултат тренут- објављен и на руском језику, управо у ног једнократног чина номинације […], ча сопису који је Труба чов уређивао за ко ји нису би ли по треб ни претходни [Мароевич 2000]. чинови којима би се градиле апелатив- не сложенице и образовале син так сич- ке фразе“ [Трубачев 1987: 14–15]3. 3. Иницијална идеја о обнови срби- стике као науке родила се на ново- 3 О. Н. Трубачёв сделал заключение, что старые двуосновные славянские антропонимы, хотя садском засиједа њу међународне науч- они действительно образованы от апеллатив- не конференције „Сопоставительные, ных основ, всё же имеют новое качество, по- типологические и сравни тель но-исто- скольку составляют категорию. которая могла ри ческие исследования рус ского и дру- бы быть названа onomata tantum, и что они «лишь формально допускают развертывание гих славянских языков (25–28 сентября фраз типа» *Čьstiborъ ‛тот, кто борется за 1996 г.)“, коју је организовао писац ових честь’, *Čьstiradъ ‛кто рад чести’, *Dal’evojь редова (засиједање је одржано, уз ак- ‛кто воюет издалека’, *Dalimilъ ‛кто мил вдали’, тивно Тру ба чов љево учешће у гим- *Gostislavъ ‛кто славен гостями’, *Xornimirъ назији у којој је радио Шафарик а под ‛кто охраняет мир’, *Kazimirъ ‛кто губит мир’, «ономаcтическим свертывани ем которых эти називом „Русский язык. Сeрб ский язык. имена якобы являются». О. Н. Тру бачёв делает Русистикa. Сeрбистикa“). И заиста, ако вывод, что приведённые антропонимы имеют је русистика наука која се бави руским дей стви тель но другую историю, «что доказы- вается практическим отсутствием у двуоснов- в результате моментального однократного ных имен, выделяемых нами в группу onomata акта номинации […], для которого не потребо- tantum, идентичного исходного апеллативно- вались пред варительные акты апеллативного го сложения. Это означает, что перед нами чи- словосложения и синтаксического фразоо- 129 стые изначальные nomi na propria, созданные бразования» [Трубачев 1987: 14–15]. Радмило Н. Маројевић је зиком, онда и наука која се бави највећа је заслуга самог Трубачова. српским језиком (књижевношћу, пи- При сту пивши етимологији „фронтал- смом, културом) у си стему на уч них ди- но“, Тру ба чов је етимологизирао лек си- сциплина мора добити одговарајуће ку као систем, по појмовно-семантичким име ― србистика. пољима и као етно кул турне кон цепте. Основни дио поменутог научног Као етапе на том путу у пантеон скупа одвијао се у Београду, и на њему међу славистичка божанства по слу- је О. Н. Тру бачов поднио уводни рефе- жиће му монографска истраживања, од рат Slavica Danubiana continuata: Про- којих су најважнија Ис тория славян- должение разысканий о древ них славя- ских тер ми нов родства и не которых нах на Дунае, који сам уочи скупа древнейших терминов общественного објавио као посебну књигу [Трубачев строя (Москва, 1959) и Ремесленная 1996: 1–37]. Ова сту дија ће бити пре- тер минология в славянских языках штампана у другом, допуњеном издању (этимология и опыт групповой ре кон- монографије Этноге нез и культура струк ции) (Москва, 1966), превод и до- древнейших славян. Лингвистические пуне дјела „Этимологический словарь исследования [Трубачев 22003а: 370–391], русского язы ка“ Макса Фас ме ра, покре- која је постхумно објављена, с тим што тање и уређивање годишња ка-зборника је додат податак о времену писања „Этимология“. Али је чедо његовог жи- („Июнь 1996 г.“) и првом објављивању вота, а у много чему и чедо епохе којој („Сербский лексикограф. Белград. је припадао и коју је ства ра лач ки оби- 1996.“). љежио, ње гов „Этимологический сло- Четири године касније, Oлeг Нико- варь славянских языков: Праславян- лајевич је написао предговор за моју ский лексический фонд“. књигу Старо славенске студије [Мaрo- Двије су фазе у раду на овом фунда- jeвић 2000а], при чему је на лијевим менталном дјелу. Прву фазу чине пр вих странама фототипски пре сли кан Труба- тринаест томова, у којима је Oлeг човљев читко исписан ру копис, с рије т- Николајевич једини аутор, а другу пре- ким исправкама, читавог чланка [Тру- осталих седамнаест то мо ва који су при- ба чев 2000: 6–14]. Колико да се зна: тако премани за ње гова живота, у којима је је писао Трубачов све своје радове, ру- он један од аутора-састављача и редак- ком, кали граф ски (други су се старали тор. О пр вој фази, из угла ономастике, за њихово прекуцавање и објављивање, реферисао је у тадашњој Ју го славији, у до ауторске корек ту ре). До њем Милановцу, на VI ју гословенскoj ономастичкoj конференцији [Трубачев 4. У историји славистике и у жи- 1987: 9–17]. А о свих тридесет томова вим славистичким истраживањима требало је да говори у Словенији (Југо- епо хе која се на ставља O лeг Николајевич славије више није било), на XIII међу- Трубачов (рођен 23. октобра 1930 – пре- народном конгресу слависта, али је минуо 9. марта 2002) остаће као најда- смрт била бржа: постхумно је објављен ровитији и најсве стра ни ји етимолог и ње гов „Доклад пленарного заседания“ као утемељивач словенске етимолош ке [Трубачев 2003б: 1–46]. лексико гра фи је. Више пута је говорио да се у другим породицама језика ре- кон стру ишу заједнички коријени, а у 2. Словенска етимологија славистици се дају комплетне, живе топонима Врбас прасло вен ске ри је чи, са својим афикси- 5. На међународној научној конфе- ма и наставцима, па чак и са фра зе- ренцији „Сопоставительные, типологи- 130 олош ком употребом. Што је то та ко, ческие и сра в ни тель но-исторические Олег Николајевич Трубачов и словенска етимологија топонима Врбас исследования рус ского и других сла- Потом на во ди неколико објашњења, вянских языков“ 25. септем бра 1996. го- ме ђу њима, на крају, и сље деће. „Tрeћe: дине у Београду Олег Ни ко лајевич Тру- код сугласничких основа имамо и овде, бачов је, као што смо истакли, под нио у локативу мно жине, оно што смо има- уводни реферат Slavica Danubiana con ti- ли у инструменталу једнине и дативу и nuata: Про дол же ние разысканий о древ- инструменталу мно жи не: ĭ (ь) између них сла вя нах на Дунае [Трубачев 1996: ос но ве и падежног наставка. Даље, и 1–37]. У том реферату, као један од дока- овде, као у дативу и инструменталу за да је средње По ду навље пра по стој- мно жине, налазимо у сло венским бина Словена, Труба чов је образложио језицима остатке од ста рог и старијег словенску етимологију топонима Вр бас стања: локативе ти па старочешко Doľas, ука зав ши да несловенска ети мо ло гија Vrbčas, Lužas; Doľas < *doľan-sǔ уместо овог хидронима као покушај није дала очекиваног *doľósъ добијено је према ни как ве ре зул та те. Доводећи наведени doľamъ, doľami у дативу и инструмента- то по ним у везу са чешким топонимима лу множине“ [Бо ш ковић 1990: 162]. типа Dolas, који су ока ме ње ни бес пре- Наравно, и Бошковићев начин д ложни локативи мно жине сугласнич- изла гања је језгровит. Зато га треба ких основа, Трубачов полази од ре кон- појаснити. Фонет ским законом о прела- струк ције *Virbān-sǔ > Vь¦̯ bаsъ (бес- ску s у ch ― а тај закон се на руском предложни ло катив множине етнони- језику зове „правило руки“ јер се пре- ма Vь¦̯ bаnе). лазак остваривао послије r, u, k и i (и Лапидарни начин из ла гања потпу- дифтонгâ с другом компонентом ¿ и ¾) но је разумљив за стручњаке у области ако по сли је s није било p, t и k ― упоредне гра матике словенских (и ин- добијени су (нови) наставци локатива доевропских) језика, али је за лингви- множине -ěchъ, -ъchъ, -ьchъ; на ста вак сте других профила и за ши ру јавност -аchъ код старих основа на *ā и на *ū, тумачење потребно ближе образложи- као и наставак -chъ код оних су глас нич- ти [види т. 6]. Поред тога, треба објасни- ких ос но ва које чувају „остатке од ста- ти, прво, изостанак јотовања на грани- рог и старијег стања“, појавио се по ци коријена и суфикса (зашто је етно- аналогији. Ове по сљед ње у на веденим ним Vь¦bаnе а не Vь̯¦b ľа n е) [ви ди т. 7], и старочешким топонимима чувају фо- друго, треба об јас ни ти како је ет но ним, нетски резул тат без дјело ва ња ана ло ги- име племена, транспо но ван у хидро- је, тј. наставак -sъ. Њима је Трубачов ним, име во д ног објекта [види т. 8]. прикључио и српски то по ним Vь̯¦bаsъ [ви ди т. 5]. 6. У Основама упоредне граматике С друге стране, n се испред m фо- словенских језика, тачније: у преда- нетски губило у дативу множине: вањима из мор фологије која су након *Dol¾ān-mǔs > Doľamъ и инструменталу ауторове смрти приредили за штампу множине *Dol¾ān-mī(s) > Doľami; то његови уче ници Светозар Ни колић и губљење се аналошки преније ло на ло- Радојица Јòвићевић (уз активно учешће катив множине Doľasъ (јер би иначе Милана Стáкића), Радосав Бошковић за сегмент ān у облику *Dol¾ān-sǔ фонет- ло катив множине ка же: „Има наста вак ски дао назал задњег реда ó). За датив -chъ ― код свих основа: *vь̯¨сěchъ, že- множине типа старосрпско graGam6 nachъ, gostьchъ, synъchъ, materьchъ, d8brov6=am6 Бошковић ка же: „Како се ти kamenьchъ. Стари је наставак, према то- облици објашњавају? Врло просто: ста- ме, за локатив множине ― su, као што ро, рецимо, *poľan-mъ, без по лу глас- 131 показују дру ги индоевропски језици.“ ника између основе и наставка mъ, дало Радмило Н. Маројевић је poľamъ, изгубивши, гласовним пу- име ријеке је постало од етнонима тем, n ис пред m“ [Бо ш ковић 1990: 158]. А Vь̯¦bаn(inъ) (једнина у функ ци ји мно- за инструментал множине констатује: жи не), као облик женског рода једнине „Даље, и овде као у да тиву множине, посесива на -јь, супстантивизираног има код основа на n остатака од старог након елип се номен кла турног назива стања, облика типа староруско pol§mi < rěka. *poľan-mī с гласовним губитком суглас- ника n испред m“ [Бо ш ковић 1990: 161]. 8. Остаје да објаснимо како је име племена, ет но ним кojи je у мнoжини 7. У Трубачовљевој етимологији, да припадао старим консонантским осно- би она била потпуно убједљива, треба вама (његов локатив множине), транс- објаснити зашто је етноним (у номина- понован у хидроним, име во д ног тиву мно жине) имао облик Vь¦bаnе а не објекта, који се као singulare tantum Vь¦̯ b ľа n е и показати да изостанак masculinum ми је ња по деклинацији јотовања на граници ко ри јена и суфик- старих *ŏ-ос но ва. са не доводи у питање увјерљивост ре- Разматрани етноними имали су кон струкције. прозирну семантику: именом Рoľane Сугласничке основе којима је ре- названи су станов ници њива, тј. пле ме конструисани етноним припадао имале које је живјело у пољима, именом су (у множи ни) су фикс -*¾ān- (у једнини Lužane ― становници лугова (ливада), се основа касније проширила сингула- именом Doľane ― становници долова, а тивним суфиксом -inъ, помоћу којега су именом Vь¦bаnе ― племе које је живјело именице из непродуктивних, суглас- уз ријеку, тј. у врбацима. Староруско ничких превођене у продуктивне, *ŏ-ос- племе Derevľane живјело је по шумама. но ве). Неслоговно ¾, тј. ј, јотовало је У ствари, то су били етнотопоними јер претходни сугласник, на примјер у но- су се њима означавали и племе и минативу мно жи не: *Dol-¾ān-еs > територија на којој то племе жи ви. Doľane. Депалатализацијом сугласника Беспредложни ло катив множине ľ у историјском развоју чеш ког језика Vь̯¦bаsъ имао је значење ‛у Врбанима, об јаш ња ва се трансформација старо- међу Врбани ма’. Он је касније топони- чешког Doľas у савремено Dolas. мизиран, схваћен је као номинатив Aкo се коријенска морфема вeћ једнине топонима, па се пре ма њему завршавала на мек (јотован) су глас ник, формирала нова парадигма по *ŏ-ос но- јота се посли је тог меког сугласника гу- вама. То се могло десити кад је етноним била, на примјер (у номинативу мно- у живој упо тре би претрпио вишеструке жине): *Рol¾-¾ān-еs > *Рoľј a ne > Рoľane. промјене: 1° изједначавање основе Тако је су фикс -*јаn- (звјездица указује („окр њена“ ос но ва Vь¦bа- за ми је ње на је да се ј не чува него је јотован завр ш ни „пуном“ Vь̯¦bаn-); 2° уједначавање на- су гла сник творбене основе, тј. кори- ставака (у дативу мно жи не -ьmъ умје- јенске морфеме) добио аломорф -аn- сто -mъ, у инструменталу множине -ьmi који се могао пре но сити на творбене умјесто -mi); 3° аналошко преношење основе које су имале тврд завршни су- флек сије с еле ментом ch у локативу гласник, на примјер: Vь¦̯ bаnе. По ред то- множине; 4° замјена беспредложног ло- га, у анализираном примјеру је могла катива ло ка ти вом с пред ло гом. Тако дјеловати дисимилација двију ликвида смо добили нови локатив множине у су сјед ним слоговима: Vь̯¦bľа n е → Vь¦- eтнонимa: о Vь¦̯ bаnьchъ, vъ Vь̯¦bа nьchъ. bаnе. И хидроним Врбања, десна прито- То што је етнотопоним добио зна- 132 ка Врбаса, од ра жа ва на ве дену промјену: чење хидронима није никакав изузетак. Олег Николајевич Трубачов и словенска етимологија топонима Врбас Тако је Босна и ријека и покрајина, 2. Мaрoeвич, Р. (2000), „Личные имена Криваја у Босни и Петњица у Дробњаку в системе антропонимическик кате- (постојбина Вукових предака по мушкој горий пра славянского языка“, линији) ― и ријека и село. У наведеним Этимоло гия 1997–1999, 96–102. примјерима име ријеке пренесе но је на 3. Мaрojeвић, Радмило (1979), „О по- подручје или мјесто кроз које та ријека станку топонима Морача“, Зборник тече. O постанку топонима Петњица Матице српске за филологију и пи са ли смо у посебном раду, првом лингвистику XXII/2, 213–215. чланку из серије „Из ономастике 4. Мaрojeвић, Радмило (1987), „Диску- Дробњака“ [Мaрojeвић 1991б]. сиjа“, Зборник Шесте југословенске Смјеру примарне транспозиције онома стич ке конференције (Доњи којем припада Врбас ближа је транспо- Милановац, 9–12. октобар 1985), Бео- зиција на рела цији ој ко ним (име на- град: САНУ, 81–82. сељеног мјеста) Морача (у првобитном 5. Мaрojeвић, Радмило (1991а), Ћири- значењу ‛Моракова вас’, тј. се ло, или лицa нa рaскршћу вeкoвa: Oглeди o ‛Мо ракова до ли на’) → хидроним (име српскoj eт ничкoj и културнoj сa- водног објекта) Морача (у првобитном мoсвeсти. Гoрњи Милaнoвaц: Дечје зна чењу ‛ри је ка која протиче кроз Мо- но ви не – Бeoгрaд: Српски фонд сло- ракову вас’). Касније је хидроним до- венске писмености и словенских био шире значење обу хва тив ши ток све кул ту ра. до Скадарског језера (по новом језичком 6. Мaрojeвић, Радмило (1991б), „Из осјећању Морача више ни је била при- оно мастике Дробњака (Петњица, тока Зете него је Зета, са смањеном во- Пошћење, Пута)“, Дурмиторски дном масом, постала притока Мораче). зборник: На извору Вукова језика, 1 Тако се десило, с једне стране, да се (Зборник радо ва са научног скупа област с једним именом (данашњи ма- одржаног у Шавнику 7. и 8. јула кротопоним Зе та) налази поред ри јеке 1988), Титоград, 57–60. с другим именом, у доњем њеном току 7. Мaрojeвић, Радмило (1998), „Лична (хидроним Морача), а не по ред ријеке имена у систему антропонимских са сво јим именом, а с друге стране, да катего ри ја прасловенског језика“, секундарно име (хидроним Мора ча) Студи је српске и словенске, Серија I: има шире значење него примарно име Српски језик III, 5–12. (макротопоним Мора ча). Под роб ни је 8. Мaрojeвић, Радмило (2000а), Ста- ― у раду „О по станку топонима Мора- рославенске студије, Београд: Фило- ча“ [Мa рojeвић 1979]. лошки фа кул тет – Крагујевац: Нова Што се тиче разматраног хидрони- светлост. ма, он је поново, на сасвим другом 9. Мaрojeвић, Радмило (2000б), Српски подручју, секун дарно транс понован у језик данас, Београд: ЗИПС, Српска ојконим (град Врбас у Бачкој), али је та радикална странка. транспозиција на ста ла ад ми нистра- 10. Мaрojeвић, Радмило (22008), Српски тивним путем а у вези с колонизацијом језик данас, 2. изд., Београд: (пресељењем дијела станов ниш т ва). Бард-фин – Бања Лука: Романов. 11. Трубачев, О. Н. (1985), „Языкозна- Литература ние и этногенез славян. V“, Вопросы 1. Бошковић, Радосав (1990), Основи языко зна ния № 4. упоредне граматике словенских 12. Трубачев, О. Н. (1987), „Праславян- језика: Фонетика и морфологија. ская ономастика в Этимологиче- 133 Никшић: Универзитетска ријеч. ском словаре славянских языков, Радмило Н. Маројевић выпуски 1–13“, Зборник Шесте југо- 15. Трубачев, О. Н. (2003б), Опыт словенске онома сти ч ке конферен- ЭССЯ: к 30-летию с начала публика- ције (Доњи Милановац, 9–12. окто- ции (1974–2003), Москва: Наука. бар 1985), Београд: САНУ, 9–17. 16. Трубачов, О. Н. (2000): О. Н. Труба- 13. Трубачев, О. Н. (1996), Slavica чов. „Предговор“, Старославенске Danubiana continuata: Продолжение студи је / Радмило Маројевић. Бео- разысканий о древних славянах на град: Филолошки фа кул тет – Дунае, Белград: Сербский лексико- Крагујевац: Нова светлост, стр. 7, 9, граф. 11, 13 (са факсимилом ориги нал ног 14. Трубачев, О. Н. (22003а), Этногенез рукописа на стр. 6, 8, 10, 12, 14). и культура древнейших славян: Лингви сти че ские исследования, 2-е изд., дополн., Москва: Наука.

ОЛЕГ НИКОЛАЕВИЧ ТРУБАЧЁВ И СЛАВЯНСКАЯ ЭТИМОЛОГИЯ ТОПОНИМА ВРБАС

Резюме

В истории славистики и в живых славистических исследо- ваниях эпохи, которая продолжается, Oлeг Нико лаевич Трубачёв (родился 23 октября 1930 г. – скончался 9 марта 2002 г.) останется как самый одарённый и самый многосто- ронний этимолог и основоположник славянской этимоло- гической лексикографии. Он много раз го ворил, что в дру- гих семействах языков реконструируются общие корни, а славистике удаётся восстановить пол ные, живые прасла- вянские слова, с их аффиксами, окончаниями и даже с фра- зеологическим употреблением. В том, что это так, вели- чайшая заслуга самого Трубачёва. Подойдя к этимологии «фронтально», Трубачёв этимологи зировал лексику как систему, по понятийно -семантическим полям и как этно- культурные концепты. Этапами на этом пути (в пантеон к славистическим божествам) ему послужат монографиче- ские исследования, важнейшие из ко торых – История сла- вянских терминов родства и некоторых древнейших тер- минов общественного строя (Москва, 1959) и Ремесленная терминология в славянских языках (этимология и опыт групповой реконструкции) (Мос ква, 1966), перевод и до- полнение труда «Этимологический словарь русского язы- ка» Макса Фасмера, учре жде ние и редактирование ежегод- ного сборника „Этимология“. Но глав ное детище его жиз- ни, а во многом и дитя эпо хи, к которой он принадлежал и которую творчески обозначил, это его «Этимологический словарь славянских язы ков: Праславянский лексический фонд». В работе над этим фундаментальным произведени- ем выделяются два эта па. Первый составляют три надцать 134 первых томов, в которых Олег Николаевич – единствен- Олег Николајевич Трубачов и словенска етимологија топонима Врбас ный автор, второй – осталь ные семнадцать томов, подго- товленные при его жизни: в них он один из авторов- -составителей и редактор. О первом этапе, с точки зрения ономастики, он докладывал в тогдашней Югославии: „Праславянская ономастика в Этимологическом словаре славянских языков, выпуски 1–13“ (Зборник Шесте југословенске онома сти ч ке конференције, Београд, 1987). А обо всех тридцати томах должен был говорить в Словении (Юго славии больше не было), на XIII Международном съезде славистов, но смерть опередила его: «Доклад пле- нар ного заседания» Опыт ЭССЯ: к 30-летию с начала пу- бликации (1974–2003) (Москва, 2003) был опу бли ко ван по- смертно. Первоначальная идея обновления сербистики как науки родилась в Нови-Саде, на выездном за се да нии междуна- родной научной конференции «Со поставительные, типо- логические и сравнительно-исторические исследования русского и других славянских языков (25–28 сентября 1996 г.)», которую организовал пишущий эти строки (заседание состоялось при активном участии О. Н. Трубачёва в гимна- зии, где работал Шафарик, под на зва ни ем «Русский язык. Сeрбский язык. Русистикa. Сeрбистикa»). И в самом деле, если русистика это наука, которая за нимается русским языком, тогда и наука, которая занимается серб ским язы- ком (литературой, письменностью, куль турой) в системе научных дисциплин должна получить соответствующее имя, и этим именем может быть только – сербистика. Основная часть упомянутого научного собрания происхо- дила в Белграде, и на ней О. Н. Тру бачёв про из нёс вступи- тельный доклад Slavica Danubiana continuata: Продолже- ние разысканий о древних славя нах на Дунае, ко торый на- кануне конференции я напечатал отдельной книгой (Бел- град, 1996). Это исследование бу дет пере пе ча та но во вто- ром, дополненном издании моно гра фии Этногенез и куль- тура древнейших славян. Линг ви сти ческие ис следования (Москва, 2003), опубликованном посмертно, где приведе- ны све дения о времени на пи са ния («Июнь 1996 г.») и пер- вой публикации («Серб ский лексикограф. Белград. 1996»). В этом белградском до к ладе О. Н. Трубачёв обосновал свою славянскую этимологию топонима Врбас.

[email protected]

135 ORIGINALNI NAUČNI RAD Božinka Petronijević UDK 811.112.2+811.163.41 Univerzitet u Kragujevcu DOI 10.7251/FIL1205136P DEVERBATIVE ADJEKIVE SKALIERBAR ODER NICHT? EINE UNTERSUCHUNG AM BEISPIEL DES SERBISCHEN UND DES DEUTSCHEN.1

Abstrakt: In der vorliegenden Arbeit werden deverbative Adjektive als Wortbildungs- konstruktionen untersucht, am umfangreichen Belegmaterial der serbischen und der deutschen Sprache einzeln und in der Übersetzung, mit dem Ziel, allgemeine Gesetz- mäßigkeiten dieser Subklasse von Adjektiv-Derivaten festzustellen, insbesondere im Hin- blick auf das Merkmal ,skalierbar’. Die Analyse soll erbringen, ob die beiden Sprachen diese Subklasse von Adjektiv-Derivaten kennen, ob sie sich systemhaft anders oder gleich verhalten im Vergleich zu den restlichen Einheiten der Klasse. Der Kern der Untersuchung liegt hauptsächlich in der Erforschung der Semantik dieser Unterklasse von Adjektiven, genauer in der Frage, ob sie semantisch relative oder absolute Prädikate darstellen, die somit Komparation zulassen oder diese ausschließen; wortbildend sind diese Adjektive nach Derivationsmustern zu beschreiben, jede einzelne Sprache betreff end und die beiden im Vergleich, von der These ausgehend, dass Derivationsmuster (DM) zu Wortbildungs- mustern zu zählen seien, die sich als [SM; Bv - Suffi x] beschreiben lassen. Dabei soll das Morpheminventar in jeder einzelnen Sprache festgelegt werden sowie ihre korrespodenten Formen. Schlüsselwörter: Wortbildungskonstruktion, Derivation, Derivationsmuster, se- mantisches Muster, Argument, Ergänzung, Attribut, Apposition, Prädikativ.

Die1 Annahme, dass Adjektive als lem, anscheinend jedoch nicht als allge- Wortklasse an sich keine Kompara- mein akzeptierte und gültige Erkenntnis. 1. tion haben müssen oder dürfen, so- Das Problem wirkt umso komplizierter, da wie dass diese als semantische Kategorie die Adjektive nicht nur als Simplizia vor- ausschließlich an die Subklasse der relati- kommen, sondern meist als Wortbildungs- ven Adjektive gebunden ist, scheint immer konstruktionen (WBK). Insofern wird ihr mehr an Raum und Bedeutung in der wis- relatives semantisches Potential von den senschaftlichen Fachliteratur zu gewinnen Wortbildungsmorphemen (WBM) abhän- (vgl. Motsch 1999, Thurmair 2001, Petro- gig gemacht, unabhängig von ihrer Funkti- nijević 2007), dennoch handelt es sich da- on in Bezug auf die Grundkonstituente oder Basis (B). Allein die Aufzählung von bei um ein weiterhin umstrittenes Prob- z.B. suffi xalen Morphemen, die die Adjek- 1 Die vorliegende Arbeit wurde im Rahmen des tive von unterschiedlichen B ableiten, Projekts 178014 : Динамичка структура савре- ohne nähere Bestimmung derer Funktion, меног српског језика angefertigt, das vom Mi- nisterium für Wissenschaft und technologische ist kein befriedigendes Argument dafür, dass solche Adjektiv-Derivate eine Kompa- 136 Entwicklung der Republik Serbien fi nanziert wurde. ration und die entsprechende Komparativ- Deverbative Adjekive – skalierbar oder nicht? Eine Untersuchung am Beispiel des Serbischen und des Deutschen. form zulassen werden. Daraus lässt sich lassen nur unschwer korrespodente For- die Schlussfolgerung ziehen, dass auch men in beiden Sprachen erkennen, aller- den Suffi xen als Trägern bestimmten se- dings die häufi gsten, was von der Produk- mantischen Prädikats der Wortklasse (Ge- tivität bestimmter Derivationsmuster nussem), nicht die alleinige Verantwor- (DM) in beiden Sprachen zeugt. tung für die Markierung: ,+/- KOMPARA- 2.1. Der Korpusanalyse zufolge umfas- TION‘ zuzuschreiben sei. Das Aufzählen sen die deverbativen Adjektive, aus der von einzelnen Beispielen und B bei Gene- Klasse der Relativen, im Serbischen Deri- ralisierung der Bedeutung nur des suffi xa- vate, in welchen als Derivationsmorpheme len Morphems (vgl. Клајн 2003 und Babić in der Funktion der syntaktischen Trans- 20033 in der Serbokroatistik) verringert position folgende vorkommen: /-av/, /-iv/ noch mehr die Chance, zu erwünschten mit den Allomorphen /-jiv/ und /-ljiv/, wissenschaftlichen Ergebnissen zu kom- dieser gilt heutzutage als der produktivste, men. Mit diesem Beitrag wollten wir des- weiter /-en/, /-an/ mit den Allomorphen halb versuchen, anhand der serbischen /-žan/, /-jan/ als auch /-šen/, /-đen/, /-žen/ und der deutschen Sprache als Beispiel, und /-ak /; in der deutschen Sprache wird bestimmte Gesetzmäßigkeiten und even- diese Funktion von Suffi xen übernommen: tuelle Abweichungen von denselben fest- /-ig/, /-isch/, /-lich/, /-sam/, /-bar/ als zustellen und zu begründen. Unsere Auf- auch Partizipien: Part I und Part II, vor al- merksamkeit wurde in der vorliegenden lem der von der deutschen Derivatologie Untersuchung auf deverbative Adjektive bestrittene und von derselben in die Kate- gerichtet, die wohl kaum Gegenstand von gorie der absoluten Adjektive eingeordnete Derivationsforschungen im oben ange- Partizip I (vgl. Motsch 1999: 183). Den Aus- führten Sinne gewesen waren, besonders führungen von Petronijevic (2011: 27) ist nicht als Gegenstand einer kontrastiven der relative Charakter vom Partizip I den- auf Semantik beruhenden Untersuchung. noch als einleuchtend zu entnehmen (vgl. 2. Der Auswertung des Belegmaterials hierzu auch Trost 2006: 215). in beiden Sprachen, einzeln und kontras- Die Anzahl der im untersuchten Kor- tiv, lag die These zu Grunde, dass Adjektive pus gefundenen suffi xalen Morphemen fl ektierbare Wortklasse (Simplex/Konst- scheint etwas kleiner zu sein und unter- ruktion) sind, abgesehen von ihrer Form, scheidet sich von den Aufgezeichneten in unter der Voraussetzung, dass sie im Serbi- der Literatur (vgl. Клајн 2003: 255-257; schen stets deklinierbar sind, unabhängig Barić i dr. 1979: 276; Motsch 1999: 306), von der Funktion – Attribut, Apposition was aus der Produktivität von jedem von oder Prädikativ (vgl. Mrazović /ihnen hervorgeht. Jedoch selten kommt im Vukadinović 1990, Петронијевић 2011); Korpus der ansonsten in Serbisch-Deut- als solche umfasst sie sowohl Adjektive im schen-Wörterbüchern übliche Suffi x /-ak/ traditionellen Sinne als auch Partizipien; vor, welches von großer Bedeutung für die im Deutschen sind Adjektive nur in der Einsicht des eingangs dargelegten Prob- Funktion des Attributs deklinierbar und lems ist. Aus der Korpusanalyse, dieses zwar in der Voranstellung, zwischen dem Suffi x einschließend, werden folgende Determinativ und dem Nomen als Nukle- Korrespodente hergeleitet: us; das Merkmal ,+deklinierbar’ gilt nun nicht für alle Adjektive. Diese Defi nition Serb. gilt so nicht für die Herkunftsadjektive (vgl. Engel 1988). /-iv/, /-jiv/, /-ljiv/, /-av/, /-ак/, /-аn/, Untersuchung von deverbativen Ad- /-јаn/, /-еn/; jektiven am Belegmaterial des Serbischen Deut. und des Deutschen sowie der Vergleich /-ig/, /-isch/, /-lich/, /-bar/,/-sam/, 137 zwischen Originaltext und Übersetzung /-end/, /ge……-en /-et/ Božinka Petronijević Alle hier verzeichneten Suffi xe sind mal hörte,...(Mehmed Selimovic (1977:306): im Korpus in der Komparativform bestä- Die Festung) tigt worden, und zwar in beiden Sprachen. 2) Drugi, ..., željni nečeg što smatraju višim i Die Anzahl der serbischen WBM mag et- boljim a što im se izmaklo i što im svakim da- nom postaje sve dublje i nedostižnije,... was größer sein im Vergleich zu deren (Andrić, Ivo (1965:297): Na Drini ćuprija) deutschen Korrespondenten, die Anzahl 2a) ..., sondern sie wünschten sich etwas, der semantischen Muster (SM) müsste was sie für höher und besser hielten, was identisch sein. Das Anli egen dieses Bei- sich ihnen entzogen hatte und mit jedem trags ist nun herauszufi nden, um welche Tag immer ferner rückte und unergründ- es sich hierbei handelt. barer wurde. (Andric, Ivo (1970): Die Brücke über die Drina) 2.1.1. Alle im Korpus vorgefundenen 3) I dodade istim glasom, samo neč ujnijim: ... Beispiele von deverbativen Adjektiven be- (Oskar Davičo (1990:216): Pesma) stätigen die Präkategoriesierung des Verbs 3a) Und fügte mit derselben Stimme, nur zum Adjektiv (V→ Adj), in beiden Spra- noch unhörbarer, hinzu:.. (Oskar Davico chen mit Hilfe von Suffi xen. Die Rolle des (1958:244): Die Libelle) Verbs (V) als B in ihnen ist deutlich auf das 4) Ali s vlažnim zrakom koji naglo ustruja, miri- semantische Prädikat, EIGENSCHAFT’ si su se raslojili, nametljiviji, oštriji, zurückzuführen. neizbežniji. (Oskar Davičo (1990:40): Pesma) 4a) jetzt waren sie noch aufdringlicher, allge- Die durchgeführte Korpusanalyse meiner, unausweichlicher. (Oskar Davico lässt weiter erkennen, dass bei den dever- (1958:35): Die Libelle) bativen Adjektiven unter den Präsentesten das Muster SM1 sei, welches sich in Anleh- Alle zu diesem Muster zählenden Ver- nung an Motsch (1999: 296), wie folgt, be- ben als B gehören in beiden Sprachen zur schreiben lässt: Kategorie der Handlungverben, aus syntak- tischer Sicht zu passivfähigen transitiven 2.1.1.1. SM1: [ MÖGLICH (V(AGENS, Verben. Als semantische Prädikate sind X Thema))] (x), diese Verben zweistellig, syntaktisch zwei- zu lesen als: ,möglich, dass sich etwas wertig; dies erklärt nun auch die Tatsache, tun V lässt, ist die EIGENSCHAFT von x‘ dass sich von V abgeleitete Adjektive in Das SM1 liegt so folgendem DM 1 zu- beiden Sprachen durch Passiv oder mit grunde: dem Passiv vergleichbaren sprachlichen Ausdrücken paraphrasieren lassen wie: čitak (читак) / čitljiv (читљив) bzw. les- Im Serbischen: bar / leserlich : , X može da se čita od Y` / [SM1; Bv - аv] ,X kann von Y gelesen werden / ,X lässt sich [SM1; Bv - iv] [SM1; Bv - ljiv] [SM1; Bv vom Y lesen`. Die Annahme von Motsch - žаn] [SM1; Bv - јаn] [SM1; Bv - ак], (1999: 297), die Mehrzahl nach diesem Muster gebildeten deverbativen Adjektive im Deutschen: bezeichnen absolute Eigenschaften, bleibt [SМ1; Bv - lich] [SM1; Bv - bar] dennoch unklar, zumal daraus die Schluss- folgerung zu ziehen wäre, dass die Adjekti- Zur Illustration vergleiche: ve dieser Subklasse jede Skalierbarkeit aus- 1) Mahmutovo pričanje je bilo glupo i sitničavo schließen. Aber ihm zufolge lassen den- kao i maloprije, možda još nepodnošljivije, noch nur einige die Steigerung zu, deren B jer sam slušao drugi put, ..(Meša Selimović (1984/85:273): Tvrđava) einfache Handlungen bezeichnen. Das 1a) Mahmutsgeschichte war genauso dumm Fehlen des Korpus´ bei diesem Autor könnte als Grund zu solcher Behauptung 138 und läppisch wie kurz zuvor, vielleicht unerträglicher, weil ich sie zum zweiten dienen. Deverbative Adjekive – skalierbar oder nicht? Eine Untersuchung am Beispiel des Serbischen und des Deutschen. Die Adjektive dieser Subklasse stim- bischen, falls diese von Verben als B abge- men semantisch und syntaktisch mit Ver- leitet sind – im Serbischen mit Hilfe von ben als B in der Zahl der Argumente und Suffi xen in der Funktion syntaktischer Ergänzungen überein. Die Argumentstelle Transposition wie: /-ljiv/ oder /-аn/, im für das Bezugswort (Nukleus) wird durch Deutschen: /-bar/, /-isch/, /-end/. Das SM2 eine LE besetzt, deren semantische Reprä- liegt so folgendem DM 2 zugrunde: sentation zugleich die Themenstelle des als B gewällten Verbs ist. Das Nomen als im Serbischen: Nukleus und das von ihm regierte deverba- [SM2; Bv - ljiv] tive Adjektiv als dessen Attribut ist zu- [SM2; Bv - an] gleich die Akkusativergänzung (E akk) im im Deutschen: Satzbauplan (SBP) des Verbs, von dem das [SM2; Bv - bar] Adjektiv abgeleitet worden ist, was sich [SM2; Bv - isch] sehr leicht an der Transformation in die [SM2; Bv - end] entsprechenden Sätzen nachvollziehen lässt: Als Illustration mögen folgende Bei- Adjektive der genannten Subklasse spiele dienen: können syntaktisch, wie die meisten, fol- 5a) So aufrecht und stattlich, so sehr viel an- gende Funktionen haben: Attribut, Appo- ziehender als Wischnewski, ... (Tserni- sition, Prädikativ und Adjunkt (adverbiale anski, M. (1988:1025): Bora) Angabe); in den oben angeführten Bei- 6) A meni se čini da je Tadić bio mnogo zapal- spielen haben sie meistens die Funktion jiviji nego što ima običaj. (http://www.parap- des Prädikativs (1.1a), (2.2a), in (3.3a) und sihopatologija.com/ forums/index.phpshow- topic=2204) (4.) als Apposition zum Substantiv und 7) Doch kann es sein, dass mich der unökono- Pronomen. mische Umgang mit fi ktivem Personal..... Deverbative Adjektive des angeführ- dazu gebracht hat, späterhin, als nunmehr ten Typs können auch Phrasen bilden sorgfältig kalkulierender Autor, schonender (2.2а), in der Literatur als Adjektivalphra- mit den Helden meiner Romane umzugehen. sen bekannt (vgl. Engel 1988; Motsch 1999: (Grass, Günter (2006:42): Beim Häuten der Zwiebel) 296), obwohl diese der Struktur nach eher 8) Kontekst je uvek zavodljiviji od teksta, bilo den Verbalphrasen entsprechen; da aus da je tekst razmatran u sinhroniji , bilo u di- den oben genannten Beispielen klar her- jahronijskoj perspektivi.(Toma šević, Boško, vorgeht, dass deverbative Adjektive zur Ka- Polja, br.427) tegorie der ,skalaren‘ gehören, und somit 9) Heute werden Christen von einer neuen auch relativ sind. Das heißt, dass sie den Weltanschauung angezogen, die subtiler und Komparativ zulassen, was den Beispielsät- verführerischer vorgeht als alles, was die Welt bisher erlebt hat.(Antiquariat Kretzer- Mare- zen deutlich zu entnehmen ist, und somit magnum – pagina 26) auch Komparativphrasen bilden können 10) Obližnje prodavnice i supermarketi postali (ausführlicher dazu bei Petronijević 2005: su opet primamljiviji od hipermarketa. (Poli- 133-165). tika ONLINE, 5.februar 2011) 11) Ta nova, ruska armija, međutim, bila je, očigledno, tvrđa, burnija, izdr žljivija, nego 2.1.1.2. SM 2: [FÄHIG ona, koju je imao na raspoloženju Engelsho- (V (X Agens))] (x) fen,... (Crnjanski, Miloš (1966: 406): Seobe zu lesen als: ,fähig, eine Handlung V III) zu verrichten ,ist EIGENSCHAFT von x‘ 11a) Diese neue russische Armee war indes ganz off ensichtlich härter, kampfesmutiger, aus- dauernder als diejenige, welche Engelshofen liegt der Klasse der Adjektive zugrun- zur Verfügung stand,... (Tsernianski, Milos 139 de, sowohl im Deutschen als auch im Ser- (1988:1003): Bora) Božinka Petronijević Die Korpusanalyse hat erbracht, dass phrase zu bilden. Im Vergleich zu den üb- Partizip I, genauer -(en)d, im weiteren Text rigen DM scheint das DM2 weniger pro- Suffi x, stets mit serbischen Suffi xen –ljiv duktiv zu sein. und –аn korrespondiert. Die hier ange- führten Suffi xe leiten in der Kombination 2.1.1.3. SM 3: [GENEIGT, (V (X mit bestimmten Verben als Basis (B) dever- agens))] (x), bale Adjektiv- Derivate her, die sich in die semantische Klasse der ‘Relativen‘ einord- zu lesen als, geneigt, eine Handlung V nen lassen und somit das Merkmal der zu verrichten, ist die EIGENSCHAFT von x’ ‘Skalarität‘ tragen. Das bedeutet, dass sol- che Adjektive, eingeschlossen Partizip I, Das SM3 bezeichnet in der Regel das auch die Komparativform kennen, was üb- soziale, emotionale und intelektuelle Ver- rigens auch die oben angeführten Beispiele halten von x, das sich auch als ,Charakter- bezeugen, das aber der These von Motsch eigenschaft‘ in den meisten Fällen von Per- (1999: 183) widerspricht, nach der die sonen als Individuen oder als Kollektivitä- durch Partizipen I bezeichneten Eigen- ten kennzeichnen läßt. Dieses semanti- schaften absolut seien und damit nicht sche Muster ist der konstitutive Teil von skalierbar. Diese These verfolgend kommt DM3, das ein hochproduktives Derivati- Motsch zur Schlussfolgerung, die morpho- onsmuster bei deverbativen Adjektiv-Deri- logische Graduierung durch Komparativ vaten in beiden Sprachen darstellt. Im Ser- und Superlativ sei ausgeschlossen, was bischen werden bei diesem Muster folgen- nun der Beispielsatz (11a) deutlich wider- de Suffi xe, in der Funktion der syntakti- legt. schen Transposition, der verbativen B hin- zugefügt, wie: /-аv/, /-аn/, /-јаn/, /-еn/ Verben, die die B vom DM2 bilden, und /-ljiv/, in der deutschen Sprache je- sind in der Regel in beiden Sprachen se- doch: /-lich/, /-sam/, /-ig/, /-haft/ und mantische Prädikate mit einem oder zwei /-end/. Zur Illustration vergleche die unten Argumenten, sind also ein- bzw. zweistel- angegebenen Beispielsätze : lig; alle Adjektive, die auf das SM2 zurück- gehen, lassen sich folgendermaßen para- 12) ..., jer su na jakoj prisojnoj zemlji i nisu vodo- phrasieren: , X može/ume da vrsi radnju V ‘ plavna, a ljudi su skromniji i povučeniji bez im Serbischen, bzw. , X kann/weiß, V zu rđavih navika. (Andrić, Ivo (1965:125): Na Dri- vollziehen‘ im Deutschen. ni ćuprija) 12a) ..., weil er auf festem, fruchtbarem Bo- Syntaktisch gesehen, verhalten sich den liegt und nicht überschwemmt wird, Adjektive der DM2-Klasse wie die übrigen die die Menschen aber bescheidener und Elemente der Klasse Adjektiv. Sie können zurückhaltender sind, ohne die schlech- die Funktion des Attributs, der Appositi- ten Gewohnheiten in der Stadt. (Andric, on, des Prädikativs und im Deutschen des Ivo (1970:122): Die Brücke über die Drina) Adjunkts haben; in den angeführten Bei- 13) Postajao je, međutim, baš zbog toga, sve stid- ljiviji, ćutljiviji i namrgođeniji, u društvu. spielen stehen sie meist in der Funktion (Crnjanski Miloš (1966:169) des Prädikativs, im Beispiel (9) in der 13a) Er wurde immer schweigsamer und Funktion des Adjunkts und zwar als modi- müßmutiger. (Tsernianski, Milos(1988: fi kative Angabe (Amod). Auch diese Ad- 404): Bora ) jektivklasse hat die Fähigkeit zur Phrasen- 14) Navodno smo postali humaniji, razumniji, bildung. Dies läßt sich an den angeführten saosećajniji. 14a) Angeblich seien wir menschlicher, ver- Beispielen nur schwer erkennen, dennoch nünftiger, mitfühlender geworden. (B.P.) ist es off ensichtlich, dass solche Adjektive 15) ...taki mi gra` pao, da jurcam, da se nerviram, auch die Fähigkeit haben, zusammen mit 140 da sam svakog dana sve matoriji, sporiji, dem Komparativ als Nukleus Komparativ- džangrizaviji....da mi je sve dalje, samo mi se Deverbative Adjekive – skalierbar oder nicht? Eine Untersuchung am Beispiel des Serbischen und des Deutschen. ilovača bliži... (http://tataduki,mojblog.rs./ solche mit drei nicht auszuschließen sind arhiva-9-2008.html) (18), alle Argumente im syntaktischen Sin- 15a Die Deutschen sind (so eine Studie) ins- ne als Ergänzungen aktualisiert, obligato- gesamt pessimistischer, nörgeliger, de- pressiver als andere Völker , z.B.: der risch und fakultativ. Die Adjektive dieser dreißigjähriger Krieg und alle weiteren Subklasse stimmen semantisch und syn- Kriege haben sie schwer traumatisiert. taktisch nicht ganz mit den Verben als B in (http://de.auswars.yahoo.com/questi der Zahl der Argumente überein; die Argu- on/index?quid=20090617085342AA8LDEh) mentstelle für den Nukleus wird durch 16) Bolje je imati i najružniju, a pametnu ženu , eine LE besetzt, deren semantische Reprä- pa bilo baš ko- Konte Mome je nešto stariji od sentation zugleich Agensstelle des als B ge- svog brata, brbljaviji, prostodušniji.... (Begović, Milan, Drame (PDF) wählten Verbs ist. Das Nomen als Nukleus 16a) Diese glauben also, daß unsere Sprache und das von ihm regierte deverbative Ad- sich verschlimmert habe, indem sie, viel jektiv als dessen Attribut ist zugleich Sub- schwatzhafter und dabei gezwunger ge- jektergänzung (E subj) im SBP des Verbs, worden sei,... (Geschichte der Sprachwis- von dem das Adjektiv abgeleitet worden senschaft in Deutschland: vom Mittelal- ist; noch deutlicher ist dies an Beispielen ter bis zum 20.Jahrhundert , 1999:173) 17) Kad glumci postaju popularniji, sve su više zu sehen, in denen das deverbative Adjektiv uobraženiji... als Subjektsprädikativ (Epräd.) vorkommt; 17a) Je die Schauspieler bekannter werden, die von diesen Verben abgeleiteten Adjek- umso überheblicher seien sie... tive behalten in der Regel nicht die Argu- 18) Ali, ako je zavist zbilja opšta za sve mentstruktur des Bv, sondern werden ljude,....,zašto bi srpski narod, među mno- meistens, durch das Erhalten des Merk- gobrojnim narodima sveta, bio i najzavidl- mals ,CHARAKTEREIGENSCHAFT‘, zu jiviji narod. (Jerotić, Vladeta (2008:14): Gde su koreni srpske nesloge, u: Politika, 10. no- einstelligen Adjektiven, auch wenn die vembar) Struktur mit zwei Argumenten nicht aus- geschlossen werden darf, wobei das zweite Im Serbischen liegt das SM3 folgen- und das dritte Argument prässuponiert dem DM3 zugrunde: sind (16/16а oder 18). Als solche lassen sich [SM3; Bv - ljiv] die deverbativen Adjektive der Subklasse 3 [SM3; Bv - av] folgendermaßen paraphrasieren: , X je [SM3; Bv - av] sklon da brblja /da džangriza /da se stidi/ [SM3; Bv - iv ] povlači u sebe/saoseća sa drugima/, da za- [SM3; Bv - en ] vidi drugima na nečemu usw.‘ bzw. , X neigt [SM3; Bv - žen] dazu, zu nörgeln/zu schwatzen/zu schwei- [SM3; Bv - jan] gen‘ usw. Adjektiv-Derivate der hier besproche- Im Deutschen: nen Subklasse scheinen syntaktisch vor- [SM3; Bv - sam] wiegend die Funktion des Prädikativs [SM3; Bv - lich] (Epräd.) zu haben, dazu auch die des Attri- [SM3; Bv - ig] butes, obwohl auch die anderen nicht aus- [SM3; Bv - haft] zuschließen seien, in unserem Belegmate- [SM3; Bv - end] rial wohl nicht vorgefunden und nachge- wiesen. Das Bv bei SM3 präsentieren selten Den oben angegebenen Beispielsät- einstellige Prädikate (13/13а,17/17а), im zen ist deutlich zu entnehmen, dass dever- Satzbauplan realisiert als einwertig, häufi - bative Adjektive, die auf das SM 3 zurück- ger sind es Prädikate mit zwei Argumenten gehen, auch zur Kategorie der ,Skalaren‘ 141 (12/12а, 14/14а, 15/15a,16/16а), obwohl auch gehören; sie sind also relativ und somit las- Božinka Petronijević sen sie auch die Komparativformen zu (1999: 303) behauptet, dass diese als Ad- (Komparativ und Superlativ). Beobachtet jektive, in der Form, zur Adjektivklasse ge- kann dies an dem Belegmaterial der bei- hören würden, die semantisch betrachtet den hier verglichenen Sprachen. die ,absoluten Eigenschaften‘ markieren, so dass die Komparationsmöglichkeit und 2.1.1.4. Zur Klasse der Relativadjektive, der Komparativ als Form ausgeschlossen welche die Komparation zulassen, gehören werden (auch Thurmair 2001: 150). auch diejenigen devarbativen Adjektiv-De- Beispiele, die unten folgen, zeigen das rivate, sowohl im Serbischen als auch im Gegenteil. Vergleiche: Deutschen, denen folgendes semantisches Muster zugrunde liegt: 19) Uto je naišao onaj isti Osman efendija Kara- manlija, kao raspamećen, još bleđi i mršaviji, još ratoborniji, i zahuktaniji. (Andrić, Ivo SM 4: [RESULTAT VON (P, V ( X (1965: 144): Na Drini ćuprija) thema))] (x) 19a) In dieser Kerbe schlug wie ein Besessener zu lesen als ,EIGENSCHAFT P, die das wiederum Osman Eff endi Karamanli, RESULTAT der Verrichtung der verbativen noch bleicher, noch kriegerischer, noch Handlung V durch x ist, ist EIGENSCHAFT aufb rausender. (Andric, Ivo (1970:140): von x‘. Die Brücke über die Drina) 20) Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao je sve sređeniji i bogatiji i hvatao Das SM4 bezeichnet in der Regel ei- ravnomeran korak i dotle nepoznatu nen psychischen oder physischen Zustand tavnotežu. (Andrić, Ivo (1965:219) als Wirkungsergebnis der Bv seitens des 20a) Das Leben in der Stadt an der Brücke Thema-Arguments; das Thema-Argument wurde immer lebhafter, es erschien im- des Verbs als Basis vom DM4 ist gleichzeitg mer geordneter und reicher und geriet in auch das Argument des deverbativen Ad- ein gleichmäßiges Tempo und bis dahin jektivs (x), welches von demselben Verb unbekanntes Gleichgewicht, ... (Andric, Ivo (1970:215): Die Brücke über die Drina) abgeleitet wird und dessen EIGENSCHAFT 21) Caler, koji nije nikada ni bio živ i okretan, još (x) hervorhebt. Dieses semantische Mus- je teži i neodlučniji. (Andrić, Ivo (1965:333): ter ist der konstitutive Teil von DM4, eines Na Drini ćuprija) außergewöhnlich produktiven Deriva- 21a) Zahler, der nie lebhaft und beweglich ge- tonsmusters bei deverbativen Adjektiven, wesen, war noch schwerfälliger und un- besonders im Serbischen. Diesen entspre- entschlossener. (Andric, Ivo (1970:333) chen, als Korrespodenzformen im Deut- 22) ... tako gluvoj da mu se činilo da je usamljeni- schen Partizipien, vor allem der Partizip II. ji i napušteniji u ovoj javi negoli što je ikad Im Serbischen werden so bei diesem Wort- bio u jednom od svojih zaboravljenih snova. (Oskar Davičo (1990:162): Pesma) bildungsmuster folgende Suffi xe, in der 22a) Alles war so dumpf, daß er sich jetzt wa- Funktion der syntaktischen Transposition, chen Auges einsamer und verlassener zur verbativen B hinzugefügt, so dass fol- vorkam als je in einem seiner vergesse- gedes DM4 dominiert: nen Träume. (Oskar Davico (1958:178): [SM4; Bv - an] Die Libelle) [SM4; Bv - jan] 23) Isakovič je bio zapazio da je Božič prosvećeniji [SM4; Bv - en] i načitaniji od njega. (Crnjanski, Miloš [SM4; Bv - ćen] (1966:2:169): Seobe) [SM4; Bv - đen] 23a) Pavle hatte bemerkt, daß Bozitsch gebil- deter und belesener war als er, ... (Tserni- anski, Milos (1988:404): Bora) In der deutschen Sprache jedoch ent- 24) Auch er off enbar schwer betrunken, noch be- spricht diesen deverbativen Adjektiven der 142 trunkener als Hans Lach: (Walser, Martin Part II, selten Part I, für welche Motsch (2002:135): Tod eines Literaturkritikers) Deverbative Adjekive – skalierbar oder nicht? Eine Untersuchung am Beispiel des Serbischen und des Deutschen. 24a) I on očigledno mrtav pijan, pijaniji od das SM4 zurückgehen, auch zur Kategorie Hansa Laha (B.P.) der ,Skalaren‘ gehören; somit sind diese auch als relativ zu interprätieren, woraus Alle hier angeführten Beispiele bestä- zu schließen sei, dass auch sie die Kompa- tigen, dass sie in ihren Bildungsmustern rativformen zulassen (Komparativ und Su- ein voraus beschriebenes semantisches perlativ), was sich übrigens auch an dem Muster haben, und dass sich das Bildungs- vorgeführten Belegmaterial in beiden ver- muster DM4 auf folgende Weise beschrei- glichenen Sprachen beobachten lässt. ben lässt: 3. Aus der durchgeführten Analyse wird klar hergeleitet, dass sich deverbative Im Serbischen: Adjektive nicht anders verhalten als die [SM4; Bv - an] restlichen Adjektive, von der Wortbildung [SM4; Bv - jan] her Simplizia oder Wortbildungskonstruk- [SM4; Bv - en] tionen, sowohl in serbischer als auch in [SM4; Bv - ćen] deutscher Sprache. Sie gehören zur Klasse [SM4; Bv - đen] (vgl. hierzu auch der ,Skalaren‘ und somit zu den Relativen, Клајн 2003: 265), die Komparativformen (Komparativ und Superlativ) zulassen; die Relativität ergibt im Deutschen: sich aus der Gesamtheit der Semstrukuren [SM4; Bv - ge..-t/-en] [SM4; Bv - end] von Bv und Suffi xen, dies bestätigen so- wohl die serbische als auch die deutsche Bei dem ge....-t/-en spricht man vom Sprache. Die untersuchten deverbative Ad- Part. II; die Opposition –t/-en hängt davon jektive haben die allgemeine Form: [SM; ab, ob die Bv schwach (-t) oder stark (-n) Bv- Suffi x], wobei SM als spezifi sche Prädi- konjugiert wird; ge- in /ge....t/-en/ kenn- kat-Argumentenstruktur fungiert. Suffi - zeichnet dessen Obligation oder Auslas- gierungen als Sonderfall von Derivationen sung bei den präfi gierten Bv; bei trennba- sind dadurch gekennzeichnet, dass SM ren Präfi xen ist das ge-obligatorisch, bei eine Variable enthält (so Motsch 1999: 4). untrennbaren wird dieses ge- ausgelassen. Im Serbischen sind die deverbativen Ad- Die Bv sind bei DM4 entweder ein- jektive stets Suffi gierungen, wohingegen stellige (19, 21, 23, 24) oder zweistellige Prä- im Deutschen auch morpholgische For- dikate (20, 22, 23). Die von diesen Verben men als Korresspodente zu Derivations- abgeleiteten Adjektiv-Derivate behalten morphemen, fungieren können, die Funk- bei den einstelligen Verben die Anzahl an tion und Semantik von bestimmten suf- Argumenten, bei den zweistelligen als Bv fi xalen Morphemen übernehmen, was sich geht das zweite Argument verloren; im vor allem bei den Partizipen erkennen Endergebnis sind deverbative Adjektiv-De- lässt, besonders beim Partizip II, /ge.....t/ rivate einstellige Prädikate; syntaktisch ge- en/, der generell als Korrespodent zu –en/- sehen überwiegt bei dieser Adjektivsub- an- Derivationsmorphemen (Suffi xe) im klasse die Funktion des Subjektsprädika- Serbischen erscheint. Die durchgeführte tivs (Epräd), es folgt die der Apposition. Da Analyse und deren Ergebnisse relativisie- die Kopulaverben, ansonsten semantisch ren oder korrigieren bereits existierende leer, diese mit der Esubj. verbinden, leuch- Meinungen zu deverbativen Adjektiven, tet zugleich ein, dass diese die Agensargu- falls es sie überhaupt geben sollte, beson- mentstelle der Bv aktualisiert. ders in dem Teil, der sich mit der Fähigkeit Den unter 2.1.1.4. angeführten Bei- der Adjektive befasst, Formen zu bilden spielsätzen ist deutlich zu entnehmen, wie den Komparativ und Superlativ. 143 dass deverbative Adjektiv-Derivate, die auf Božinka Petronijević Abkürzungen und Symbole: Sekundärliteratur Adj. - Adjektiv 1. Клајн, Иван (2003), Творба ријечи у B - Basis / Grundkonstituente савременом српском језику, Други Bv – Verb als Basis део: Суфиксација и конверзија. Бео- DM – Derivationsmuster/Suffi gierung град. P - Eigenschaft 2. Петронијевић, Божинка (2007), „Ин- SM – Semantisches Muster тер ференција између префиксације V - Verb и компарације“, у: Српски језик, x - Argument /Eigenschaftsträger књижевност и уметност, књига 1: Српски језик у (кон)тексту, Крагу- јевац, 181–192. Primärliteratur 3. Петронијевић, Божинка (2011), „Ка- 1. Andrić, Ivo (1984), Tvrđava, Sarajevo. те горијална обележја партиципа I у 2. Andrić, Ivo (1977), Die Festung, über- немачком и српском језику“, у: Срп- tragung von Barbara Antkowiak, Ber- ски језик XVI/1–2, Београд: 21–39. lin. 4. Шакић, Јања (1985), „Придеви са 3. Crnjanski, Miloš (2001), Seobe, Prvi суфиксом - ив/-љив у српскохрватском deo, Beograd. језику“, у: Прилози проучавању јези- 4. Davičo, Oskar (1990), Pesma, Sarajevo. ка, XXI, (1985): 111–122. 5. Davičo, Oskar (1958), Die Libelle, über- 5. Babić, Stjepan (20033), Tvorba riječi u tragung von Wolfgang Dohrmann, hrvatskom književnom jeziku, Zagreb. Berlin. 6. Barić, E. i dr. (1979), Hrvatska gramati- 6. Gras, Ginter (2007), Ljušteći luk, über- ka, Zagreb: Školska knjiga. tragung von Zoran S.Cvetković, Beo- 7. Donalies, Elke (20052), Die Wortbil- grad. dung des Deutschen, Ein Überblick, 7. Grass, Günter (2006), Beim Häuten der Tübingen. Zwiebel, Göttingen. 8. Eichinger, Ludwig M. (2000), Deutsche 8. Selimović, Meša (1981), Derviš i smrt, Wortbildung, Eine Einführung, Tübin- Beograd. gen. 9. Selimović, Mehmed (19803), Der Der- 9. Engel, Ulrich (19943) Syntax der deut- wisch und der Tod, übertragung von schen Gegenwartssprache, Berlin. Werner Creutziger, Berlin. 10. Fleischer, W. / Barz, I. (19952), Wortbil- 10. Tsernianski, Milos (1988), Bora, über- dung der deutschen Gegenwartssprche, tragung von Barbara Antkowiak u. Unter Mitwirkung von M. Schröder, Reinhold Fischer Frankfurt am Main/ Tübingen. Berlin. 11. Jachnow, Helmut (2001), „Komparati- 11. Walser, Martin (2002), Tod eines Lite- onstheorie und Graduierung im Kroa- raturkritikers, Frankfurt/Main. tischen/Serbischen“, in: Jachnow, H. / 12. http://www.parapsihopatologija.com/ Norman, B. / Suprun, A.E. (Hrsg.): forums/index.phpshowtopic=2204 Quntität und Graduierung als kognitiv- (letzter Zugriff : 20.1.2012). semantische Kategorien, Wiesbaden, 13. http://tataduki,mojblog.rs./arhi- 483–511. va-9-2008.html (letzter Zugriff : 12. Motsch, Wofgang (1999), Deutsche 22.1.2012). Wortbildung in Grundzügen, Walter de 14. http://de.auswars.yahoo.com/questi- Gruyter, Berlin/New York. on/index?quid=20090617085342AA8L 13. Thurmair, Maria (2001), Vergleiche und DEh (letzter Zugriff : 22.1.2012). Vergleichen, Eine Studie zu Form und 144 Funktion der Vergleichsstrukturen im Deverbative Adjekive – skalierbar oder nicht? Eine Untersuchung am Beispiel des Serbischen und des Deutschen. Deutschen, Linguistische Arbeiten paration, Wortbildung und Syntax, 433, Tübingen. Buske Verlag, Hamburg. 14. Trost, Igor (2006), Das deutsche Adjek- tiv. Untersuchung zur Semantik, Kom-

ДЕВЕРБАТИВНИ ПРИДЕВИ У НЕМАЧКОМ И СРПСКОМ – МОГУЋНОСТ СТЕПЕНОВАЊА

Резиме

У приложеном раду се на обимном језичком материјалу ана- лизира могућност или немогућност девербативних адје к- тива да буду компарирани, те да ову семантичку категорију изразе у облику компаратива. На примеру српског и немач- ког језичког система тражи се одговор на питање да ли де- вербативни адјективи у оба језика спадају у класу релатив- них или апсолутних, те у случају релативности утврђује за- кономерност која ову условљавају. У оквиру истраживане поткласе адјектива долази се до четири семантичка обрасца заједничка за оба језика, која са глаголом као базом и при- додатим суфиксима творе и четири деривациона обрасца, подразумевајући под овим искључиво суфиксацију. У оба језика утврђују се деривациони морфеми у функцији син- таксичке транспозиције који маркирају ову врсту адјектива, у сваком језику понаособ, уз истовремено утврђивање коре- спондената, који не морају припадати истом морфолошком типу.

[email protected]

145 ORIGINALNI NAUČNI RAD Vladimir Ž. Jovanović UDK 811.111’36+811.163.41’36 Univerzitet u Nišu DOI 10.7251/FIL1205146J KONTRASTVINA ANALIZA ENGLESKIH ADJEKTIVALNIH SLOŽENICA I EKVIVALENTNIH OBLIKA U SRPSKOM JEZIKU: ANALIZA KORPUSA1

Apstrakt: Rad predstavlja izveštaj o rezultatima analize sličnosti i razlika između engleskog i srpskog jezika po pitanju složenica na adjektivalnim pozicijama u rečenici. Odnos je uspostavljen na nivou prevoda sa engleskog na srpski, dok je u istraživanju kori- šćen jedinstveno formiran korpus engleskih tekstova i njima odgovarajućih prevoda na srpski. U korpusu je registrovano 1584 primera složenica. Prevodni korespondenti i ekvi- valenti u srpskom jeziku analizirani su u odnosu na formu u kojoj se nalaze i funkciju koju obavljaju u rečenici, kako bi se uspostavila korelacija sa adjektivalnim složenicama u en- gleskom. Pronađeno je da se formalno-semantički sadržaj složenica u engleskom prenosi u četiri strukturalna tipa ekvivalenata, najčešće u sintagme ili proste prideve na srpskom jeziku. Takođe, manji je broj od očekivanog ekvivalenata u obliku klauza. Ključne reči: engleski, srpski, složenice, adjektivalna pozicija, prevodni ekvivalenti, kontrastivna analiza.

1. Uvod kretnog proučavanja bio je naći odgovor na pitanje kako srpski jezik reaguje na engle- redmet1 ovog mikrolingvističkog kon - ske adjektivalne složenice u prevodnom trastivnog istraživanja su složenice odnosu, što može dati neke zaključke od sa pridevskim funkcijama u rečenici P koristi za lingvističku tipologiju, prevođe- u engleskom i srpskom jeziku. Engleski je- nje ili nastavu stranog jezika. zik obiluje složenim leksičkim oblicima i pokazuje velike afi nitete ka usložnjavanju Uspostavljanje poredbenog odnosa u reči, pogotovo na nominalnim i adjektival- ovom radu zasniva se na empirijskom istra- nim pozicijama. Nasuprot tome, srpski je- živanju diversifi kovanog korpusa pisanog zik spada u jezike koji nemaju sklonosti ka jezika od preko milion reči, iz koga su ek- formiranju i upotrebi složenica u leksič- strahovani primeri složenih leksema na kom izrazu. Kako se pretpostavlja da odnos adjektivalnim pozicijama, a zatim su sagle- po ovom pitanju nije potpuno ravnopra- davane vrste njima ekvivalentnih oblika van, a kao posebno zanimljivo nameće se prema formi i prema sintaksičkoj funkciji poređenje na osnovu prevodne relacije ova koju obavljaju. Tehnika korišćena u ovom dva tipološki različita jezika. Cilj ovog kon- kontrastivnom proučavanju je tehnika su- bjektivnog tipa, dakle individualna tehni- 1 Rad je nastao u okviru projekta „Jezici i kulture u ka kombinovana sa jednosmernim prevo- vremenu i prostoru”, koji je fi nansiralo Ministar- dom kao tehnikom objektivnog tipa za 146 stvo nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (br. 178002). utvrđivanje prevodnih ekvivalenata, pri Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa čemu je engleski – jezik orginala, to jest slika, uzeti su u razmatranje i svi slučajevi izvorni jezik (Jo), a srpski – jezik prevoda ili gde prevoda nije bilo. Tabela 1 pokazuje ciljni jezik (Jt). Na opisani način i uz stati- brojčani i procentualni odnos među vrsta- stičku obradu dobijenih rezultata došlo se ma prevodnih ekvivalenata, kao i udeo sva- do preciznijih vrednosti u vezi sa tim u ko- kog od njih u ukupnom broju primera. Po- joj meri se u prevodu sa engleskog na srp- jedinačno gledano, najveća je grupa koju ski takođe koristi složenica za prevod slo- čine sintagme, ali veoma malo za njom za- ženog prideva, kao i kakve su njihove mor- ostaje grupa prevodnih ekvivalenata u fološke karakteristike. Usled potencijalnih obliku proste reči ili izvedenice. Ono što razlika u karakteristikama engleskih i srp- svakako predstavlja najvrednije zapažanje skih složenica, za osnovu kompariranja jeste da adjektivalna složenica u engle- ova dva jezika po pitanju adjektivalnih slo- skom ima tek u 15% slučajeva prevod na ženica nije uzeta formalna korespondenci- srpski na osnovu složene reči. Drugim re- ja, koja podrazumeva odnos između dve čima, prevodna transpozicija za ove reči jedinice različitih jezika koje zauzimaju originala je veoma velika, što navodi na niz isto mesto u sistemima svojih jezika, već zaključaka koji će biti sukcesivno izlagani prevodna ekvivalencija koja se ostvaruje i u daljem toku analize. kada se ne može govoriti o formalnoj isto- 2 vetnosti. Može se konstatovati da je terti- VRSTA JEDINICE PREVODNOG No. % um comparationis, treći element pore- EKVIVALENTA đenja, pored jedinica jezika originala i jezi- Sintagma 552 34,85 ka prevoda, identičnost značenja, to jest Prosta ili izvedena reč 541 34,15 pojmovna referenca u prevodno odgovara- Složenica 253 15,97 jućim tekstovima. Nulta ekvivalencija 147 9,28 Klauza 91 5,75 2. Prevodni ekvivalenti u Ukupno: 1584 100 Srpskom prema formi Tabela 1 – Brojčani iznos i procentualno učešće Analizirajući prevodne ekvivalente i svake od vrsta strukturnih jedinica prevodnih korespondente za 1584 reči koje su po ekvivalenata. strukturi složenice, a u nekoj su od adjekti- valnih uloga u rečenici, dolazimo do upo- U nastavku će biti predstavljeno ne- trebljivih podataka u vezi sa odnosom srp- koliko segmenata analize koji se odnose na skog i engleskog jezika na ovom nivou. posebne vrste ekvivalenata ili koresponde- Ono što izlazi u prvi plan je značajna po- nata u prevodu na srpski jezik. stojeća divergencija strukturalnih oblika u prevodu. Ispostavilo se da se mogu utvrditi četiri po formi različite vrste prevodnih 2.1 Prevodni ekvivalenti na nivou ekvivalenata koje su u srpskom nađene kao proste ili izvedene reči odgovarajuća prevodna rešenja za složeni- Sadržaj trećine svih adjektivalnih slo- ce u izvornom jeziku, i to: proste reči, slo- ženica, preciznije 541 složene reči saku- žene reči, sintagme i klauze. Reklo bi se da pljene u korpusu, nađen je u prevodu izra- je razuđenost prilična, s obzirom na to da žen pomoću morfološki proste reči ili deri- su dotične reči izvornog jezika listom slo- vativa, tj. na strukturalno jednostavniji ženice. Naravno, kako bi se dobila potpuna način. Umesto složene reči originala koja se sastoji od najmanje dve slobodne morfe- 2 Vidi: Ivir, V. (1985), Tehnika i teorija prevođenja, Centar ‚Karlovačka gimnazija’ – Zavod za izdava- me i stoga podrazumeva najmanje dva sku- pa semema spojenih u jedinstven pojam nje udžbenika, Sremski Karlovci – Novi Sad, str. 147 85. kompleksnog određenja, u prevodu dobi- Vladimir Ž. Jovanović jamo reči od jedne slobodne morfeme u (3) [...] most lush-looking berries [...] kategorijski odgovarajućem obliku. Ovde (SKPS 1985: 57) smo ujedno uračunali i one reči koje su na- = [...] najsočnije kupine [...] (SKPS2 stale prefi ksacijom prostih pridevskih 1995: 55) osnova. U nekim od ovakvih instanci jasno (4) [...] the anxious, word-locked, su- je da drugačiji prevod možda ne bi dao ggestive observer [...] (RW 1973: 242) kvalitetnije rezultate u prevodu, dok je u = [...] zabrinutog, sugestivnog, nereči- drugima vidljivo da je prevodilac osiroma- tog posmatrača [...] (RV 1979: 243) šio prevodni ekvivalent za onaj element značenja koji nosi druga slobodna morfe- ma, koja je u prevodu izostala. U daljem 2.1.2 Proste ili izvedene imenice tekstu sledi diskusija o različitim klasama Među prevodnim rešenjima koja se prostih reči koje su predstavljale ekviva- sastoje od prostih ili izvedenih reči, njih 40 lente za složenice. (ili 7,39%) jesu imenice. Kada uzmemo u razmatranje klasu reči originala koje su prevedene imenicama, možemo reći da su 2.1.1 Prosti ili izvedeni pridevi u preko polovine ovih slučajeva (23) u pita- Najpre ćemo razmotriti one ekviva- nju složene imenice različite unutrašnje lente koji pripadaju klasi prideva. Ova gru- strukture. Ovakva prevodna rešenja se pa reči je, razumljivo, najveća pojedinačna mogu očekivati, pre svega, za složene ime- grupa, jer obuhvata ukupan broj od 483 nice koje se koriste za denotaciju prostora, prideva, gotovo 90% od svih koji su ili pro- kakve su: ore-pit, junkshop, custom-house, sti ili izvedeni. Sasvim se jasno pokazuje da drawing-room; ili imenica koje se odnose su pridevi ogromna većina, i da se tek u na entitete koji služe kao sadržaoci za enti- malom obimu prevodni ekvivalenti na ni- tet u prvom elementu, kao u fi le-cabinet, vou reči prelivaju ka ostalim klasama, pre gas-tank, haystack i tako dalje. Deo ove svega imenicama. konstatacije odslikan je i u fragmentima (1) […] changes in the very structure of koji slede. continent-wide societies. (CWM 1971: 9) (5) [...] with the eerie speed of time- = […] promene kroz koje prolazi i sama lapse photography [...] (SKPS 1985: 440) struktura širih zajednica. (RM 1979: 7) = [...] sa sablasnom brzinom promena (2) […] burgundy dress and cork-so- na fotografskoj hartiji [...] (SKPS2 1995: led sandals […] (SK 1981: 208) 411) = […] tamno crvenoj haljini i plutanim (6) [...] looking uneasily out at the sandalama […] ( SK2 1987: 208) mud-drenched quad.(SKPS 1985: 498) = [...] pažljivo fi ksirajući blato u dvori- Među ovim prevodnim ekvivalentima štu. (SKPS2 1995: 463) je 39 derivativa, što ne predstavlja ni deseti deo od ukupnog broja. Ovo potvrđuje da se kompleksnost semantičkog sklopa origi- 2.1.3 Ostale vrste prostih ili nala ne može nadomestiti prefi ksacijom u izvedenih reči prevodu. Opet, uglavnom je reč o grama- Treći segment prevodnih rešenja u tičkoj prefi ksnoj morfemi naj- za izražava- obliku proste ili izvedene reči posvećen je nje suprlativa, što je zabeleženo u 6 prime- primerima koji pripadaju različitim klasa- ra. U oko 60% slučajeva postoji slaganje ma, ovako izloženih s obzirom na to da po- između superlativnog prefi ksa u srpskom jedinačno ne predstavljaju upečatljivije ce- prevodu i korespondirajućih elemenata u line. Od 18 zabeleženih ekvivalenata, što engleskom originalu. Od ostalih prefi ksa čini 3,32% od ukupnog broja, zamenica i 148 prisutni su ne- (15 primera), pre- i su-. rečica je 4, a ostalih 14 primera je iz klase Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa priloga, u skladu sa njihovom rečeničnom (9) [...] is Hull’s hypothetico-deduc- službom glagolskih i pridevskih odredbi. tive system [...] (NH 1978: 26) (7) [...] cigarette rolled in almost ti- = [...] Halov hipotetičko-deduktivni ssuelike white paper. (SKPS 1985: 338) sistem.(NH2 1980: 23) = [...] cigaretu umotanu u neki beli (10) [...] any generally good-hearted papir. (SKPS2 1995: 316) opinion [...] (SKPS 1985: 239) (8) [...] imitated him in a slow-mo- = [...] svakim dobronamernim mišlje- ving, underwater fashion. (SKPS 1985: 567) njem [...] (SKPS2 1995: 223) = [...] imitirao usporeno. (SKPS2 1995: 527) 2.2.2 Složene imenice Među složenicama u prevodu na srp- 2.2 Prevodni ekvivalenti na nivou ski javilo se samo 14 složenih imenica, ili složenice 5,87% od celine. Međutim, značajniji je Deo korpusa koji obuhvata primere podatak da u dve trećine slučajeva postoji prevođenja na srpski jeik uz pomoć slože- korelacija između originalne složene ime- nice ili polusloženice srazmerno je mali. nice i prevoda u istoj formi. Stoga, ako se Ako uzmemo da je 253 reči našlo u srp- složence javljaju kao prevodi za atributivne skom prevodu odgovarajaći oblik u slože- složene imenice, najčešće će one biti slože- nici, to znači da je tek svaka šesta adjekti- ne imenice iz srpskog jezika. valna složenica iz engleskog jezika imala (11) [...] the typical Pirandellian mout- korespondent koji je istih strukturnih i hpiece character [...] (RW 1973: 174) formalnih karakteristika u srpskom. To, = [...] tipičan Pirandelov lik glasogo- dakle, govori u kojoj meri se ova dva jezika vornik [...] (RV 1979: 182) rezlikuju u tendencijama da iste koncepte (12) [...] every single bulb inside a hun- uobličavaju na formalno slične načine. U dred-story building [...] (SKPS 1985: 620) nastavku su predstavljane pojedinačne vr- = [...] svaka sijalica u stospratnici [...] ste složenica i njihov udeo prilikom prevo- (SKPS2 1995: 526) đenja. 2.2.3 Frazalne složenice 2.2.1 Složeni pridevi Iako frazalne složenice nisu karakteri- Složeni pridevi su u korpusu registro- stične za srpski jezik u onoj meri u kojoj je vani 228 puta kao ekvivalenti ili korespon- njihovo formiranje u engleskom jedno- denti u prevodu adjektivalnih složenica. stavno i prisutno, zanimljivo je da je tek Taj broj predstavlja 89,84% svih prevodnih nešto manji broj frazalnih složenica koji se situacija u grupaciji prevodnih rešenja u javio u prevodu od imeničkih. Grupa od 11 obliku složenice – svakako ogromna veći- rečenica, ili 4,29% od svih prevoda složeni- na. Ovo može da potvrdi stav da kada se cama, sadržala je u sebi frazalnu složenicu upotrebljavaju složenice na adjektivalnim na srpskom. Ovde je, međutim, korelacija pozicijama u srpskom jeziku, upotreblja- veća nego u slučaju koji smo naveli u odelj- vaju se u dominantnom obimu pridevske ku 2.2.2 i iznosi svih 100%. To znači da kad složenice za nešto što je složena leksička god je upotrebljavana složenica za prevod forma u engleskom originalu, bez obzira adjektivalne frazalne složenice iz engle- na to o kojoj vrsti adjektivalne složenice u skog, ona je takođe bila u obliku frazalne engleskom jezika govorimo. Najčešći pri- složenice. Verovatno se radi o snažnom meri su endocentrične i koordinisane uticaju originala koji se vrši na prevodioca (dvandva) složenice. Primeri koji će poslu- u toku procesa prevođenja – da izabere for- 149 žiti kao uzorak su: malno identičan oblik kako bi se očuvale Vladimir Ž. Jovanović pojedinosti značenja i izbegle interpretaci- prenositi sadržaj adjektivalnih složenica iz je u tekstu. Bez zalaženja u opravdanost engleskog pre svega u stukturalno viši ovakvih prevodilačkih postupaka, navodi- oblik sintagme, kako bi se obuhvatio se- mo primere koji će pružiti sasvim jasan mantički opseg reči originala na gramatič- uvid u navedene činjenice: ki i sistemski prihvatljiv način. Kako srpski (13) [...] Jack's face with a startled jezik nema jako izraženu tendenciju ka where-am-I expression [...] (SKPS 1985: leksičkoj kompoziciji, jasno je da je ova- 767) kvim prevođenjem uspostavljen odnos sa = [...] Džekovo lice sa zbunjenim izra- značenjem originala, imajući u vidu već zom gde-sam-to-ja [...] (SKPS2 1995: 714) pokazano da formalno pojednostavljenje (14) [...] how this simplicistic cause- strukture uzrokuje semantičko suženje u and-eff ect model of human behaviour [...] prevodu (NH 1978:19) = [...] kako ovaj simplifi stički model 2.3.1 Pridevska sintagma ljudskog ponašanja, model uzroka-i-po- sledice izvire [...] (NH2 1980: 16) Iako je broj od 196 pridevskih sintag- mi najveći kada je reč o prevođenju sintag- Već pomenuto zapažanje da jezik ori- mom, značajnija je činjenica da je ovo tek ginala može značajno da utiče na istezanje jedna trećina svih sintagmatskih uobliča- određenjih tvorbenih kapaciteta jezika vanja ekvivalenata u srpskom, i da je skoro prevoda može se na neki način proveriti i u podjednak udelu imeničkih sintagmi. Gle- slučaju nefrazalnih složenica. Ako pogle- dano iz nešto drugačije perspektive, reklo damo fragmente teksta originala i njegov bi se da samo 35% svih prevodnih rešenja u prevodno odgovarajući tekst, kao u prime- vidu sintagme pripada prevodima na osno- rima (15) i (16), uvidećemo da je prevodilac vu pridevske sintagme, dok je ostatak na- u oba slučaja forsirano formirao složenice šao izraz u drugačijim sintagmama. Ovo po semantičkom modelu originala i analo- ide u prilog konstataciji da je usložnjavanje giji sa nekim primerima iz jezika prevoda, pridevskih reči nekarakteristično za naš je- dovodeći time prevod na granicu prihvat- zik prevoda. Slede izabrani uzorci u (17) i ljivosti. (18). (15) [...] the diffi cult after-school age (17) [...] looking at a sky which was sti- [...] (GMT 1965: 192) ll spring-pure [...] (SK 1981: 13) = [...] i teškog posleškolskog doba [...] = [...] baci pogled ka nebu koje je još (DŽMT 1982: 180) uvek bilo prolećno bistro [...] ( SK2 1987: (16) [...] because even smart old God- 17) denying, Jesus-hating radical [...] (SKPS (18) [...] the laurel-wreathed coaches 1985: 372) [...] (GMT 1965: 500) = [...] zato što čak i stari, pametni bo- = [...] lovorom ovenčane kočije [...] goodbijajući, radikalni humanisti [...] (DŽMT 1982: 417) (SKPS2 1995: 351) Korespondencija sa rečima originala u smislu pripadanja klasi je očekivano velika 2.3 Prevodni ekvivalenti na i iznosi 91,20%, pri čemu samo 18 slučaja nivou sintagme ostalih složenica daje pridevske forme u Pojedinačno najveći broj prevodnih prevodu. ekvivalenata prilikom prevođenja engle- (19) [...] but the single general-pur- skih složenica na pridevskim rečeničnim pose poetic rhythm [...] (RW 1973: 245) pozicijama u formi je sintagme (552 prime- = [...] jedinstven, opšte primenjiv po- 150 ra). Ova činjenica nam govori da je uputno etski ritam [...] (RV 1979: 246) Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa (20) [...] the chess-board pattern [...] brojem (24), gde je sintagma drugog, no- (GMT 1965: 375) minativnog padežnog oblika. = [...] na opasna polja slična šahovskoj (23) [...] it was a gray, paint-peeling, tabli [...] (DŽMT 1982: 319) roof sagging shambles [...] (SK 1981: 33) = [...] siva, oguljene fasade i razbaca- nih crepova koji gube svoju suštinsku 2.3.2 Imenička sintagma funkciju [...] (SK2 1987: 37) Imeničkih sintagmi je u korpusu regi- (24) [...] all but a rough-textured strovano 175, ili procentualni 31,70%, u ne- scree [...] (SKPS 1985: 725) kom od različitih padežnih oblika. Ova = [...] već neka gruba tekstura čekinja- particija rešenja je u izvesnom delu pre- stog osećaja [...] (SKPS2 1995: 675) vodni odgovor na imeničke složenice en- gleskog jezika, koje se u velikoj meri kori- ste u atributivnoj funkciji. U drugom delu 2.3.3 Predloško-padežne prave pridevske složenice su prevedene konstrukcije imeničkim sintagmama. Na osnovu ovih Nešto veće zaostajanje po kvantitetu podataka mogli bismo pretpostaviti da je u ispoljava prevodno uspostavljanje odnosa srpskom prevodu u istom obimu izbegnu- između engleskog i srpskog jezika uz kori- to tvorbeno manevrisanje da bi se formirao šćenje predloško-padežnih konstrukcija ili pridevski oblik u cilju pojednostavljenja predloških sintagmi, kako se najčešće fl ektivno-sufi ksalnog sadržaja. Kao što je određuju u anglističkoj lingvistici. Broj od nagoveštano svakim od pet primera koji je 144 prevodnih rešenja je nešto više od 26 dat kao ilustracija, a i mnogim drugim pri- procenata sintagmatskog prevoda na srp- merima iz korpusa, prevođenje pretpono- ski. Međutim, može se izvesti dobro fundi- vanih adjektivala u obliku složene imenice ran zaključak da je prevođenje adjektival- ima kao najčešći i najstabilniji rezultat u nih složenica na srpski uz pomoć sintagme srpskom jeziku imeničku sintagmu u post- operacija koja za ishodište ima tri jezičke nominalnoj odredbenoj funkciji. Da bismo strukture iz domena gotovo podjednakog potkrepili ovu tvrdnju, navešćemo nekoli- obima – pridevskih, imeničkih i predlo- ko primera iz korusa. ških sintagmi. (21) [...] a set of common value pa- (25) [...] organized full-fl edged empi- tterns with the internalized need-disposi- rical sciences [...] (CWM 1971: 70) tion structure [...] (CWM 1971: 39) = [...] organizovane, u punoj meri = [...] shema zajedničke vrednosti sa razvijene, empirijske nauke [...] (RM 1964: interioriziranom strukturom potreba poje- 71) dinca [...] (RM 1964: 39) (26) [...] in water that was crotch- (22) Apparently the weirdness-tole- deep [...] (SKPS 1985: 283) ration level [...] (SKPS 1985: 302) = [...] voda mu je bila do prepona [...] = Očigledno je nivo tolerancije čud- (SKPS2 1995: 263) nog ponašanja [...] (SKPS2 1995: 280) Može se uočiti da je gotovo dvotrećin- Od ukupnog broja reči prevedenih ska većina (od 92 primera) nepridevskih imeničkim sintagmama, 76 su pridevske reči originalnog teksta imala za ekvivalent složenice. Dovoljno veliki broj primera iz u prevodu na srpski predloško-padežnu korpusa navodi na zaključak da adjektival- konstrukciju, što na izvestan način potvr- ne složenice kojima je drugi element neki đuje stav da adjektivali koji nisu striktno od participa mogu najčešće imati kao ekvi- pridevske reči nemaju pridevsku ekviva- valent imeničku sintagmu u genitivu. Da je lenciju u srpskom. U tom smislu se ovaj 151 to najčešće, a ne i uvek, govori primer pod segment prevodnih ekvivalenat može pri- Vladimir Ž. Jovanović družiti prethodnom, čime bismo došli do (31) It was a gull – and its size was indirektne potvrde da je u prevodu adjekti- mind-boggling [...] (SKPS 1985: 57) vala koji nisu pridevske prirode približno = [...] Bio je to galeb. Dimenzije su mu polovina prevodnih ekvivalenata u obliku bile da pamet pomere [...] (SKPS2 1995: 56) sintagme. Drugim rečima, da bi se izrazio sadržaj adjektivalnih složenica koje nisu pridevi, biće prevashodno potrebno upo- 2.3.5 Ostale sintagmatske trebiti sintagmu u prevodu. Ilustrovaćemo konstrukcije primerima: (27) The Tinker’s wedding is a two-act U poslednju grupu svrstani su primeri play [...] (RW 1973: 143) koji ne spadaju ni u jednu od navedenih = Kotlokrpino venčanje je drama u vrsta sintagmi, već su ili priloške sintagme dva čina [...] (RV 1979: 148) (1 primer), okrnjene klauze sa prelaznim (28) [...] in another the square fake- glagolom kod kojih značenje ne obuhvata alligator cover [...] (SKPS 1985: 34) objekat (1 slučaj), ili složeni brojevi (1 pri- = [...] a u drugom pokrivač za jeftini mer). Ovi primeri su izolovani slučajevi i gramofon, od lažne krokodilske kože [...] ne mogu se uzimati kao relevantni. Nešto (SKPS2 1995: 34) značajniji po obimu (75%) u okviru ove sekcije je niz poredbenih sintagmi na 2.3.4 Glagolske sintagme osnovu veznika kao i imenice ili nove sin- Glagolske sintagme nisu uobičajeni tagme. Ovo su, opet u obimu od 75%, pre- način prevođenja adjektivalnih složenica, vodno ekvivalentne strukture u slučaju o čemu govori i broj od 26 primera iz kor- kada za original imamo složenice sa ele- pusa, koji je tek nešto manje od 5% od svih mentom –like, koji smo naveli u odeljku instanci prevođenja sintagmom. Primeću- 2.1.3 kao jednu od pojedinačno najproduk- je se da među originalima preovlađuju pri- tivnijih morfema na drugoj poziciji u slo- devske složenice bazirane na participijal- ženici. Primeri koje navodimo su iz ovog nom drugom delu (u obimu od oko 70%.), najupečatljivijeg segmenta. što je i razumljivo u smislu glagolske priro- (32) [...] and threw a whistling, coun- de participa. ty-boy roundhouse. (SKPS 1985: 389) (29) [...] they are felt by ego to be gra- = [...] uz zvižduk kao svako seljače ras- tifi cation-promoting or depriving [...] pali šamar. [...] (SKPS2 1995: 363) (CWM 1971: 36) = [...] da li ih mi, sa gledišta sopstvene (33) [...] looking too small and childli- ličnosti, smatramo takvim da u većoj ili ke to accomplish anything [...] (SKPS 1985: manjoj meri zadovoljavaju naše postojeće 569) želje ili ih pak lišavaju zadovoljenja [...] = [...] koja je izgledala kao dečija [...] (RM 1964: 7) (SKPS2 1995: 529) (30) [...] the tribe of skin-turning shepards [...] (SKPS 1985: 529) = [...] polovine čopora promeniti svoju Međutim, uprkos očekivanjima, od 32 kožu [...] (SKPS2 1995: 492) primera složenica sa -like tek jedna petina je prevedena uz pomoć poredbene sintag- Kada se ovaj segment prevodne ekvi- me na osnovu kao. Razloge tome valja tra- valencije analizira, uviđamo da postoji mo- žiti u nešto bogatijem sufi ksalnom raspo- gućnost da u okviru ove izdvojimo i pod- nu u srpskom jeziku, kojim se iskazuje slič- grupu prevoda uz pomoć konstrukcije da + nost sa nekim oblikom, pripadnost imenici 152 prezent, kao u primeru (31). sa kojom se drugi entitet upoređuje, kao Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa što su sufi ksi: -an/-ni, -ast, -at, -in, -inji, -ji, Najbrojnija vrsta relativnih klauza u -ovit, -ovljev i drugi.3 prevođenju adjektivalnih složenica su one u čijoj strukturi relativni element ili rela- tivna zamenica ima, pored vezničke, i ulo- 2.4 Prevodni ekvivalenti na gu subjekta zavisne klauze. U samo 5 pri- nivou klauze mera zabeležena je klauza gde to nije slu- Klauza kao prevodni ekvivalent, to čaj, već ona sama sadrži poseban subjekat, jest korespondent za složenice adjektivale, kao Vuk u primeru (36): obuhvata samo 5,75% od ukupnog broja (36) [...] a Wolf-decimated loaf [...] primera, i tek nešto preko 6% kada bismo (SKPS 1985: 370) izostavili slučajeve gde prevoda nije bilo. = [...] veknu hleba koju je Vuk deset- Mada je ovaj oblik prevodne ekvivalencije kovao [...] (SKPS2 1995: 345) od izuzetne važnosti za sagledavanje priro- (37) [...] the howling, whey-faced gar- de složenih prideva i adjektivala uopšte, dener [...] (SKPS 1985: 707) procenat koji on zauzima u korpusu je niži = [...] baštovan čije je lice poprimilo od očekivanog. Ipak, i toliki procenat daje boju surutke [...] (SKPS2 1995: 657) svoj doprinos u grupi prevodnih rešenja U ovu grupu primera su uvrštene i koja nisu podudarna sa strukturom kojoj klauze koje u osnovi predstavljaju objekte pripada reč originalnog jezika. Kada je reč predloga, najčešće prostornih (u, na, i po), o vrstama klauza koje se nalaze u prevod- koji im prethode i koji upravljaju struktu- noj ekvivalenciji, pronađeno je mnogo više rom. zavisnih od onih nezavisnih, a po klasi ko- (38) [...] down to the sloeblack, joj pripadaju složenice originala, razumlji- crawblack, fi shingboat-bobbing sea [...] vo je da su klauze pridevskog tipa domi- (RW 1973: 241) nantne. Sledi nešto detaljniji pregled ono- = [...] prema plavocrnom, vranom, ga što sadrži korpus. moru po kome skakuću ribarski brodići [...] (RV 1979: 242) 2.4.1 Pridevske (relativne) klauze Brojčano posmatrano, od ukupnog 2.4.2 Ostale klauze broja klauza 80 je pravih relativnih, što Ovde beležimo 11 prevodnih rešenja daje 88% od tog broja. Dakle, sasvim ne- koja su klauze nepridevskog karaktera, ne- dvosmisleno možemo da potvrdimo da, što iznad 12%. Među njima su nezavisne kada su klauze u pitanju, relativne zavisne klauze ili rečenice, mada u minimalnom rečenice jesu glavni prevodni ekvivalent za obimu, kao i neke bezlične klauze. engleske pridevske složenice. (39) Nor was it just his sanity-sha- (34) That idiom of the Irish-thinking king round trip to the Territories [...] (SKPS people of the West [...] (RW 1973: 429) 1985: 593) = Jezik kojim govore oni ljudi na zapa- = Nije bilo u pitanju samo ovo putova- du koji misle irski [...] (RV 1979: 714) nje u Prostranstvo i nazad, njegovo zdra- (35) It was somewhat weather-faded vlje je bilo uzdrmano [...] (SKPS2 1995: but still perfectly readable [...] (SKPS 1985: 494) 592) (40) She pulled the door handle up, her = Bilo je nešto što je izbledelo tokom hand sweat-slick. (SK 1981: 429) vremena, ali se još uvek savršeno moglo = Povuče ručicu nagore, navlaživši je pročitati [...] (SKPS2 1995: 550) svojim ledenim znojem. (SK2 1987: 714) 3 Vidi: Stevanović, M. (1991), Savremeni srpskohr- Kada se sumira deo analize koji se tiče vatski jezik, tom I, Beograd:Naučna Knjiga, str. 153 538–570. prevodnih ekvivalenata na najvišem struk- Vladimir Ž. Jovanović turnom nivou, dolazi se do konstatacije da Pitanje je da li se može utvrditi posto- klauze u prevodu najviše zahtevaju prave ji li posebno interesantan sklop pridevskih pridevske složenice, dok je ostalih složeni- reči koji dovode do nulte ekvivalencije u ca tek manje od 15 procenata. Ovo se može prevodu? Jedino poređenje koje je dalo dovesti u vezu sa pretpostavkom da su pri- određeni rezultat je skoro podjednaka po- devske klauze zaista osnova, to jest polazi- deljenost između pravih složenih prideva i šte za formiranje složenica adjektivala u ostalih adjektivalnih složenica. Od 147 pri- dubinskoj strukturi jezika.4 mera, polovina, ili preciznije 69, jesu za adjektivale koji nisu pridevi, već je reč o imeničkim i ostalim adjektivalnim složeni- 2.5 Nulta ekvivalencija cama. U tom pogledu, dakle, nije moguće Jedna od karakteristika prevođenja ustanoviti nikakvu izrazitu pravilnost ili adjektivalnih složenica na srpski, koja nije korelaciju. bila deo početnih hipoteza kada je ovo Razloge pojavi visoke nulte ekvivalen- istraživanje u pitanju i koja nije mogla lako cije u prevodu nije lako utvrditi. Međutim, biti pretpostavljena, jeste izostanak svake uzmemo li u obzir sve specifi čnosti leksič- prevodne ekvivalencije. Svakako više od kog oblika koji je u pitanju, priličnog ne- očekivanog, u čak 147 ili 9, 28% slučajeva iz slaganja u sistemu jezika po mnogim pita- korpusa, prevodioci nisu dali reči ili oblike njima vezanim za ovaj jezički deo, doći koji će zameniti originalne grupacije seme- ćemo do niza mogućih objašnjenja, koja ma u srpskom jeziku. Prevodi su izostali u pak ne moraju biti i konkretni uzrok u preovlađujućem obimu u domenu jezika konkretnim situacijama. Kao posledicu na književnosti, za razliku od društvenih nau- globalnom nivou imamo nešto manje pre- ka, za reči kao što je ova u (41): cizan prevod, osiromašen za onu meru ek- (41) [...] he saw that knotty-pine kit- spresivnosti, detaljnosti opisa i karakteri- chen table heaped with crumbly cheese [...] stičnosti stila, koju sa sobom nose adjekti- (SKPS 1985: 243) valne složenice u engleskom jeziku, koje = [...] on video ??? kuhinjski sto krcat upravo iz datih razloga i stoje u jeziku. Po- trošnim sirom [...] (SKPS2 1995: 714) red toga što se neki jezički fenomeni ne mogu adekvatno posmatrati u poređenju, Nekada su to jednostavno izostavljeni prevodioci mnogo utiču i na kvalitet jezika prevodni ekvivalenti posebno za složeni prevoda oslanjajući se isključivo na njego- pridev ili drugi adjektival, a u drugim slu- vu osnovnu, komunikativnu funkciju. čajevima nedostaje čitava klauza ili rečeni- ca koja upravo sadrži adjektivalnu složeni- 3. Prevodni ekvivalenti u cu. Ukupan broj ovih situacija u korpusu, srpskom prema funkciji srećom, nije mnogo veći od broja koji je U daljem tekstu predstavljeni su isho- ovde dat u obliku ilustracije. di analiziranja srpskih ekvivalentnih struk- (42) [...] his mother driving with squ- tura iz korpusa u smislu funkcija koje inty-eyed concentration [...] (SKPS 1985: 5) obavljaju u rečenici. Cilj ovakvog raščlanji- = ??? (SKPS2 1995: 9) vanja analize je dobijanje podataka o uče- (43) [...] in a half-understood pun on šću pojedinih funkcija prevodnih ekvivale- royalty [...] (SKPS 1985: 505) nata u globalu, kako bi se uspostavio odnos = ??? (SKPS2 1995: 470) između distribucija adjektivalnih funkcija u engleskom i srpskom jeziku. Svi prevod- 4 Vidi: Ljung, M. (1970), English Denominal Adjec- ni ekvivalenti za engleske adjektivalne slo- ženice klasifi kovani su u tri veće grupacije, 154 tives, Acta Universitatis Gothoburgensis, Lund, Studies in English 21. a u zavisnosti od toga da li su u odredbe- Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa noj, predikativnoj ili su karakteristične za atribut je funkcija koja je najzastupljenija i neke druge, nepridevske reči. Ukupan broj kod prevodnih ekvivalenata u srpskom, primera kod kojih je razmatrana funkcija kao što je dominantna i među originalima. umanjen je za broj od 147 primera (kod ko- Od broja prevedenih adjektivala, 795 ih je jih nije bilo prevoda). prevedeno oblicima na srpskom koji su određivali imeničke reči i stajali ispred PREVODNI EKVIVALENTI njih, što iznosi 55,32%. U SRPSKOM JEZIKU PO No. % (44) [...] is wrapped up with the long- FUNKCIJI continuing controversy [...] (CWM 1971: Odredbena funkcija 1216 84,62 133) Predikativna funkcija 84 5,84 = [...] učinjena je još komplikovani- Imeničke funkcije 93 6,47 jom onom već dugotrajnom kontroverzom Priloške funkcije 44 3,06 [...] (RM 1964: 135) Ukupno: 1437 100 (45) [...] in a stagnat and boring mili- tary-provincial society [...] (RW 1973: 116) Tabela 2 – Brojčani iznos i procentualno učešće = [...] u dosadnom vojno-provincijal- primera sa određenim gramatičkim funkcijama u nom društvu [...] (RV 1979: 120) zbiru prevodnih ekvivalenata. U 5 slučajeva je zabeležena atributiv- Kada je funkcija prevodnih ekvivale- na funkcija za neatributivne funkcije u en- nata u pitanju, jedan od pažnje vrednih za- gleskom. ključaka je da je u 606 primera iz korpusa (46) New furniture, machine-made, registrovana razlika između engleskog i was as bad [...] (GMT 1965: 525) srpskog (promena u obliku postnominalne = Nov, mašinski izrađen nameštaj bio odredbe je 388). U svim ostalim slučajevi- je podjednako loš [...] (DŽMT 1982: 436) ma, ukoliko je, na primer, složenica u pred- nominalnoj odredbenoj funkciji, u toj funkciji nalazimo i oblik koji odgovara ori- Ekvivalenata u funkciji postnominal- ginalu po značenju, koji se javlja kao terti- ne odredbe izbrojano je 421 ili 29,30% svih um comparationes posvuda u našoj kon- slučajeva, gde je bilo prevoda, od čega je do trastivnoj analizi. Preciznije rečeno, u oko funkcionalnog poklapanja u smislu pos- 40% prevodne ekvivalencije ne postoji tnominalne odredbene funkcije u oba jezi- funkcionalno poklapanje između adjekti- ka došlo tek u 22 primera. Ova pomeranja valnih složenica i odgovarajućih oblika u u funkcijskom smislu u velikom obimu od- prevodu na srpski. Dakle, funkcionalna nose na se na odgovor srpskog jezika en- transpozicija kod ovih oblika je dvostruko gleskim složenim imenicama u atributiv- manja nego formalna, što ukazuje na to da noj ulozi. Pretpostavka dobija puno ute- je funkcija ipak stabilnija kategorija kada meljenje i legitimitet u činjenici da je veći- su uopšte u pitanju razlike među jezicima. na odredbi koje stoje nakon imenice ekvi- valent adjektivala iz engleskog koji imaju imeničke složenice. 3.1 Prevodni ekvivalenti za (47) The velvet-coated Strindberg adjektivale u odredbenoj [...] (RW 1973: 78) funkciji = Strindberg, u somotskom kaputu Kada govorimo o odredbenoj funkciji, [...] (RV 1979: 85) pre svega mislimo na pridevske odredbene (48) [...] no bars on the frosted-glass funkcije, a karakteristične su atributivna ili windows. (SKPS 1985: 371) pridevska prednominalna i pridevska post- = [...] nije bilo rešetki na prozorima od 155 nominalna. Prednominalna odredba ili mat-stakla [...] (SKPS2 1995: 345) Vladimir Ž. Jovanović 3.2 Prevodni ekvivalenti za Beležimo 4 slučaja, nalik na sledeći, adjektivale u predikativnoj kod kojih za adjektivalnu složenicu atribu- funkciji tivne funkcije imamo funkcionalni ele- Predikativna funkcija kod pridevskih ment koji može da nadomesti čitavu reče- reči podrazumeva da je dotična reč deo nicu. predikata, ali da se odnosi na subjekat. (52) [...] the well-loved orchard with Korpus je sadržao tačno 84 ili 5,84% ekvi- its green walks [...] (GMT 1965: 247) valenta u prevodu koji su vršili ulogu u = Bili su omiljeni i voćnjaci sa zelenim okviru predikata, bilo kao imenički oblici stazama [...] (DŽMT 1982: 223) ili pridevski. Veliki je stepen poklapanja po ovoj funkciji između engleskog i srpskog 3.4 Prevodni ekvivalenti za jezika, dok su neslaganja uglavnom nastala adjektivale u priloškim usled nastojanja da se u srpskom inkorpo- funkcijama rira i značenje odredbe u okvire imenice, Sadržaj originalnih reči engleskog je- kao u primeru (49). zika je u određenom obimu na srpski pre- (49) [...] had been a scarry, pressure- nošen i formalnim elementima koji igraju cooker time for all [...] (SK 1981: 28) ulogu glagolskih odredbi u rečenici. U za- = [...]bio je pakao za sve [...] (SK2 visnosti od sklopa rečenice u srpskom, 1987: 32) negde je bilo neminovno prilagoditi funk- cionalne elemente tako da odgovaraju zna- 3.3 Prevodni ekvivalenti za čenju koje rečenica treba da ima. To je bio adjektivale u imeničkim slučaj sa 44 instanci iz korpusa, 2,96%, od funkcijama kojih ovde dajemo nekoliko. (53) [...] stripes of weeds, knee-high, S obzirom na to da su se u prevodu na grew up the center [...] (SKPS 1985: 597) srpski jezik za adjektivalne složenice javili = [...] duž tračnica, između kojih je i ekvivalenti koji nisu pridevske reči, razu- bio prostor obrastao bršljenom do visine mljivo je da te formalno drugačije reči ima- kolena [...] (SKPS2 1995: 554) ju i drugačije funkcije u rečenici, najčešće (54) [...] staring back with the thin-li- imeničke. Brojčano gledano, 6,47% ili 93 pped, out-of-patience expression [...] prevodno identična oblika u srpskom ima- (SKPS 1985: 181) la su neke od različitih imeničkih funkcija. = [...] je gledao stisnutih usta s nestr- Subjekatska funkcija je otkrivena u 10 pri- pljivim izrazom [...] (SKPS2 1995: 170) mera, objekatska u mnogo više, u 43 (od toga 40 za ne-objekte u engleskom), glavni Na kraju ovog pregleda po funkcijama ili centralni član imeničke sintagme 24, možemo izvesti zaključak da je procenat objekatska dopuna 9 (od čega 4 za ne-do- koji u okviru engleskog i srpskog zauzima- pune u engleskom), imenička apozicija u 3 ju odredbene funkcije adjektivala složeni- slučaja. ca veoma sličan, ali da je razlika u odnosu (50) Polykarp Kusch, Nobel-Prize- na postnominalne upotrebe neuporedivo winning physicist [...] (CWM 1971: 69) veća. Engleski originali su u 1,59% bili u = Polykarp Kusch, dobitnik Nobelove ovoj funkciji, dok je kod srpskih odgovara- nagrade za fi ziku [...] (RM 1964: 70) jućih oblika taj procenat gotovo dvadeset (51) [...] after their winter-long impri- puta veći i iznosi 28,38%. S druge strane, sonment [...] (GMT 1965: 433) podudarnost po predikativnoj funkciji = [...] posle cele zime provedene u može se posvedočiti i na osnovu brojeva od mračnoj štali [...] (DŽMT 1982: 363) 6,49% i 5,66% u engleskom, odnosno u 156 srpskom jeziku. Kontrastvina analiza engleskih adjektivalnih složenica i ekvivalentnih oblika u srpskom jeziku: analiza korpusa 4. Zaključak ljena upotreba prostih ili izvedenih reči, već bi se adekvatno značenju, koji je pri- Poređenje koje je uspostavljeno u marni zahtev prevođenja, u srpskom više ovom radu utemeljeno je na empirijskom koristile sintagme kao odgovor na engleske istraživanju kontakta engleskog i srpskog složenice, a samim tim i funkcija postno- jezika preko prevodne ekvivalencije. Nađe- minalne odredbe. U srpskom prevodu je u ne činjenice izložene su u više delova koji odredbenoj funkciji nađeno čak 84% ekvi- analiziraju prevodne ekvivalente i kore- valenata, ali od ovog broja se samo 29% od- spodente adjektivalnih složenica u srpskom nosi na prednominalne odredbe. U predi- sa morfosintaksičkog stanovišta. Kada se kativnoj funkciji pridevskih složenica po- posmatra forma u kojoj se nalaze prevodni stoji srazmerno veliko poklapanje između ekvivalenti za adjektivalne složenice, dola- engleskog i srpskog. Ono što je takođe zi se do interesantnog zapažanja da je naj- vredno pomena ovde je nalaz da je u prevo- više prevodnih ekvivalenata sintagmatskog du manje klauzalnih struktura od očekiva- tipa, što se u izvesnoj meri moglo i pretpo- nog, ali mnogo više nulte ekvivalencije, staviti. Međutim, ono što se nije moglo an- gotovo 10% svih primera u istraživačkom ticipirati kao rezultat je da je grupa pre- korpusu. vodnih ekvivalenata u obliku proste reči na drugom mestu, bez obzira na to što je među njima 89% prostih ili izvedenih pri- Korpus korišćen u istraživanju deva. Ovo mnogo više govori o semantič- 1. Heather, Nick (1978), Radical Perspec- koj podudarnosti među jezicima, ali i o tives in Psychology (NH), London: formalnom razlikovanju koje se ogleda u Methuen. činjenici da za 100% adjektivalnih složeni- 2. Heder, Nik (1980), Radikalne perspekti- ca iz engleskog jezika, srpski ima odgovor ve u psihologiji (NH2), Beograd: Nolit. u obliku sintagme ili proste reči u 85%. (prevod: Ljiljana Levkov). Drugim rečima, formalno poklapanje iz- među engleskog i srpskog iznosi samo 15%, 3. King, Stephen (1981), Cujo (SK), New što je relativno mali procenat. York: The New American Library. 4. King, Stiven (1987), Kudžo (SK2), Gor- Sledeći od validnih zaključaka do ko- nji Milanovac: Dečije novine. (prevod: jih se došlo ovim istraživanjem je da u pre- mr Svetlana Bezdanov Gostimir). vodnom odnosu engleskog i srpskog jezika postoji snažnije ispoljena tendencija za 5. King, Stephen / Peter Straub (1985), funkcionalnom korespondencijom jezič- The Talisman (SKPS), New York: Ber- kih jedinica. Na račun toga se može tuma- kley Books. čiti visok procenat prostih i izvedenih pri- 6. King, Stiven / Piter Straub (1995), Tali- deva među prevodnim ekvivalentima za sman (SKPS2), Gornji Milanovac: De- adjektivalne složenice. Kako bi se postigla čije Novine. (prevod: mr Svetlana Bez- viša podudarnost u atributivnoj funkciji danov-Gostimir, mr Ranko Nedeljko- između engleskog i srpskog, u srpskom je- vić). ziku dolazi do izbora prostih reči za pre- 7. Rajt Mils, S. (1964), Sociološka imagi- vodnu zamenu, reči koje se neuporedivo nacija (RM), Beograd: Savremena ško- više upotrebljavaju u atributivnoj predno- la. (prevod: dr Ratoljub D. Dodić). minalnoj funkciji nego složenice. Ovo, s 8. Travelyan, G. M. (1965), English Social druge strane, dovodi do neminovnog suže- History (GMT), London: Longmans, nja značenja, što je, reklo bi se, očigledno Green and Co. najizraženiji oblik semantičke promene 9. Travelijan, Dž. M. (1982), Društvena kod ekvivalenata prevođenja. Da ovog istorija Engleske (DŽMT), Beograd: 157 trenda nema, ne bi bila toliko snažno ispo- SKZ. (prevod: dr Veselin Kostić). Vladimir Ž. Jovanović 10. Williams, Raymond (1973), Drama 2. Ivir, Vladimir (1985), Tehnika i teorija from Ibsen to Brecht (RW), Harmon- prevođenja, Sremski Karlovci / Novi dsworth: Penguin Books. Sad: Centar ‘Karlovačka gimnazija’ / 11. Vilijams, Rejmond (1979), Drama od Zavod za izdavanje udžbenika. Ibzena do Brehta (RV), Beograd: Nolit. 3. Klajn, I. (2002), Tvorba reči u savreme- (prevod: dr Marta Frajnd). nom srpskom jeziku I: slaganje i prefi k- 12. Wright Mills, C. (1971), The Sociologi- sacija. Beograd: Matica Srpska / SANU cal Imagination (CWM), Harmon- / SKZ. dsworth: Penguin Books. pp 9–248. 4. Ljung, Magnus (1970), “English Deno- minal Adjectives”, Acta Universitatis Gothoburgensis, 21, Lund, Studies in Literatura English. 1. Đorđević, Radmila (2004), Uvod u kon- 5. Stevanović, M. (1991a), Savremeni srp- trastiranje jezika, Beograd: Univerzitet skohrvatski jezik, tom I, Beograd: Na- u Beogradu, Filološki fakultet. učna Knjiga.

A CONTRASTIVE ANALYSIS OF ENGLISH ADJECTIVAL COMPOUNDS AND THEIR EQUIVALENTS IN SERBIAN: CORPUS ANALYSIS Summary

This paper is a report on the results of an inquiry into the simi- larities and diff erences between English and Serbian in terms of compound lexemes in adjectival sentential positions. The con- trastive relation was established in a one-direction translation from English to Serbian, while the research was based on a spe- cifi c and diversifi ed collection of English texts and correspond- ing translations into Serbian. A total of 1584 examples of com- pound lexemes were registered in the corpus of more than one million words. The translation correspondents and equivalents in the Serbian language were analyzed in terms of their form and the function they perform in the sentence in order to deter- mine the correlation with English counterparts. It was discov- ered that the formal-semantic content of the compounds in English was transferred into four structural types of equivalents, most frequently into syntagmatic structures or simple adjec- tives in Serbian. Also, the equivalents in the form of clause were fewer than expected.

vulpus@fi lfak.ni.ac.rs

158 О Биљана С. Самарџић UDK 811.111’36:811.163.41’36 Универзитет у Источном Сарајеву DOI 10.7251/FIL1205159S ОРТОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу)

Апстракт: У раду је праћено обиљежавање спојева ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу. Анализа је показала да у Служабнику, Псалтиру и Молитвенику, то јест у књигама Горажданске штампарије, преовладава ресавски правопис са упливима претходне рашке традиције. Кључне ријечи: ортографија, Горажданска штампарија, ресавски правопис, рашки правопис.

ад на пројекту „Горажданска шта м- истичем да је даван само мањи број парија“ започели су 2003. године примјера као илустрација одређене РФилозофски факултет Универзи- црте, посебно у оним категоријама које тета у Источном Сарајеву и научно- су досљедне и не показују никакав изу- -истраживачки тим Народне библиотеке зетак. Наравно, током саме обраде тек- Србије уз помоћ и подршку Министар- ста, ексцерпирана је цјелокупна грађа за ства про свјете и културе Републике сваку од испитиваних појава. Међутим, Српске и Министарства просвете и нау- из објективних разлога у овом раду, ке Републике Србије. Крајем 2008. годи- будући да би се непотребно рад оптере- не пројекат је завршен и објављена су тио примјерима и обимом удвостручио, фототипска издања горажданских књи- сви ти примјери нису унијети. га (Служабник, Псалтир са последова- Ако се посматрају њихове доми- нијем и Молитвеник), која су предста- нантне црте, уочава се да су књиге Го - вљала корпус овога рада. Будући да су ражданске штампарије написане у скла- књиге Горажданске штампарије сачува- ду са ресавским правописом, са упливи- не у малом броју примјерака, од којих ма рашке традиције која му је претходи- ниједан није сачуван у цјелини, њихова ла. У овом раду пратили смо обиље- првобитна садржина реконструисана је жавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, по моћу склапања најбоље сачуваних ње, љу. дије лова из различитих примјерака. На Док је граматичка структура књи- тај начин је у потпуности представљен же вног језика српскословенске епохе текст Служабника, док Псалтиру и Мо- била изузетно стабилна и држала се литвенику недостају по два листа. Фо- строго старословенског канона без об- тотипска издања књига Горажданске зира на стање у народном језику, дотле штампарије урађена су у размјеру 1 : 1 исти тај период карактеришу многе потпуним пресликавањем са оригина- измјене у правопису, као и четири типа 159 ла. Што се тиче изношења грађе у раду, ћирилице (устав, полуустав, брзопис и Биљана С. Самарџић курзив). Независно од врсте текста, од- имале посебно слово за биљежење гласа носно језика којим је текст написан ј. Старословенска писменост је пружала (књижевним или народним), употре- три рјешења за писање групе ја: са јатом бља вала се иста азбука и исти правопис. (глагољски правопис), са лигатуром или То значи да је за одређивање правопис- ненормализована употреба обију гра- не школе, тј. врсте правописа, битно фија у истом рукопису. У српскословен- вријеме настанка текста, а не његов ка- ском језику „са гледишта функционал- рактер или тип језика (књижевни – на- ности правописа употреба  у вредно- родни). Једна од одлика правописног сти ја заостаје за писањем лигатуре. система у старословенским споменици- Правих тешкоћа ипак није било много ма јесте систем континуираног писања. будући да се вокал ě на почетку речи Тај се систем задржао чак до 14. вијека, ретко јављао, док га иза вокала уопште „када се у рукописима из Босне речи није било“ (Ивић и Јерковић 1981: 31). почињу писати одвојено“ (Милановић 2004: 43). А) Обиљежавање секвенце ја на Обиљежавање гласовне вриједно- почетку ријечи сти ја (`а) имало је различита графијска Књиге Горажданске штампарије ка- рјешења почевши још од старословен- рактерише обиљежавање ове секвенце ског, па и у српскословенском језику. на почетку ријечи лигатуром. Одлика Таква различита рјешења одлика су и ресавске правописне школе јесте биље- различитих правописних школа. У ста- жење групе ЈА у иницијалном положају рословенском језику ова гласовна ври- путем лигатуре, а иза вокала словом А. једност се обиљежавала са  и са лигату- Рашку школу карактерише употреба ли- ром , с тим да је „јат“ одлика глагољског гатуре у обје позиције. правописа, а лигатура – ћирилског. „Све Означавање лигатуре ја на почетку ове могућности наслијеђене су у српској ријечи: Служабник –  (2`),  редакцији у свим ортографским школа- (16`),  (49),  (51),  (60), ма и центрима писмености само што у  (89) и слично; Псалтир –  једним преовладава један начин обиље- (2`),  (327`),  (2`), жавања, у другим други. Осим варијације  (3`),  (89),  у простору, карактеристичне су и ва- (4`),  (6),  (12),  ријације у времену које карактерише (13),  (72`),  (77`), различита досљедност у примјењивању  (78),  (87),  једне од теденција“ (Стојановић 2002: (202`),  (291),  (317), 29). Битно је напоменути да је тешко  (324`),  (326`), досљедно спровођење правописних на-  (4`),  (6),  чела. Наиме, под утицајем поријекла (8`),  (12),  (27`), писара, приједлошка са којег је рукопис  (28),  (44`),  (97), преписиван, те утицаја других спомени-  (97),  (202`),  ка, обично се не могу досљедно спрове- (203),  (241),  (291), сти све особине једне писарске школе,  (317),  (324`), тј. у једном конкретном дјелу углавном  (326`) и слично; Требник – се прожимају црте различитих право-  (4),  (30`),  (46),  писних школа уз једну одређену – доми-  (70`),  (105`),  (123), нанту. Такав је случај и са књигама Го -  (235`),  (271`),  ражданске штампарије. (291) и слично. Познато је да обје старословенске Потврђена је исправност претпо- 160 азбуке (глагољица и ћирилица) нису ставке о досљедном писању лигатуре у Ортографске одлике књига Горажданске штампарије (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу) овом положају, што одговара објема пра-  (5),  (14`),  вописним школама (и рашкој и ресав- (18),  (47),  (49),  ској):  (Пс. 6),  (Пс.  (87),  (91),  317),  (Пс. 291) и слично. Ова (121),  (164`),  (182), група се обиљежава лигатуром иза вока-  (182),  (190`),  ла у рашкој правописној школи, одно- (215`),  (230`),  (234), сно словом А (иза вокала) у ресавској.  (234`),  (258`),  (261`),  (263),  (266),  (275`) и слич- Б) Означавање лигатуре ја но. иза вокала Из примјера се види да поред У овој позицији присутна су оба на- уобичајених форми А + А на крају ријечи чина обиљежавања (рашки и ресавски), постоје ти исти облици и у средини што ће примјери и показати, у зависно- ријечи у значењу А + ЈА (). сти од вокала који претходи групи ја. Случајеви са лигатуром су усамљени Познато је да се по правилима рашке (облик а + лигатура): , школе група ја иза вокала обиљежава , , , лигатуром , а по ресавском правопису  и слично. долази слово а.

Група И + ЈА Група А + ЈА У рукописима доминира обиљежа- Књиге су показале тенденцију вање ове групе са , што је типична црта писања без лигатуре. Будући да је ових ресавског правописа. Рашки, познато је, примјера изузетно много, овдје наводи- карактерише означавање ове групе са . 1 мо само одређен број: Сл. –  (6 ), Босанско-хумски правописи (зетско-  (17`),  (52), хумски, глагољски) карактерише исто  (46`),  (68),  писање без лигатуре. Износимо неке од (68),  (68),  (69), многобројних примјера: Сл.:   (81),   (87`),  (3`), / (6),  (7`),  (89`),  (93),   (9),   (23`),  (96`); Пс. –  (3),  (3`),  (60),  (60),  (22`),  (3`),  (4),  (23),  (24`),  (5`),  (7),   (43`),  (54`), (6`),  (10`),  (33),   (60),  (60),  (40),  (51`),   (61),  (61),  (54`),  (67`),  (95`), (63),  (73`),  (75`),  (100),  (100),   (85),  (87),  (117),  (128),  (128`),  (20); Пс.:  (3`),   (191),  (129`),  (5`),  (9),  (10`),   (159`),  (201),  (10`),  (21),  (26`),  (201),  (202`),  (31`),  (34`),   (209),  (215),   (44),  (59),  (62`), (218),  (220`),   (66`),  (75`),  (224),  (267`),  (78),  (84`),  (99), (286`),  (305), (чловеко)  (113`),  (114`),  (307`),  (308`); Тр. –  (115),  (128`),  (137),  (141`),  1 Сл. је скраћеница за Служабник, Пс. – за 161 Псалтир и Мо./Тр. – за Молитвеник/Требник. (142`),  (144),  (148), Биљана С. Самарџић  (189),  (191`), (49`),   (50`),   (66),  (199),  (201), (благо)   (70), (душа)  (75),  (206`),  (215`),   (78),   (86`),  (216), (бого)  (222),   (86`),   (98),  (235),  (241`),   (137),   (142),  (252`),  (260),  (179`),   (196)  (261`),  и слично; Тр. – са лигатуром:  (11), (283`),  (297),   (34),  (57),  (80`),  (337); Тр.:  (10),   (98`),  (116), (12`), (чловеко)  (22),   (173`); без лигатуре:   (25`),  (25`),  (24). (27),  (27`),  У Псалтиру се уочава мијешање (39`),  (42`),  (43), правописних школа, са и без писања ли-  (56`),  (62), гатура. Тако се нпр. замјеница моја пише  (75`),  (76), на оба начина, чак и у контакту са истом  (89`),  (92`),  лексемом. Ипак, према броју примјера  (128`),  (132),  више је изражена ресавска пракса. У  (161),  (167`),  Требнику преовлађују примјери писања (190`),  (191),  (203`), ове групе са лигатуром ()  (215`),  (220), (98`). Примјери без лигатуре, тј. по узу-  (226`),  (258`), сима рашког правописа – малобројни су  (259),  (261`), () (Тр. 24).  (263),  (292),   (292`) и слично. Рашки правописни тип није посвје- Група Е + ЈА дочен у Служабнику (нпр. ), Ова група пише се недосљедно: са осим у примјеру // (Сл. 18`). јатом или Е + А или лигатура: Сл. – Риједак је и у Требнику (  (6`),  (17),  (31); (26),  (26`) и Псалтиру и Пс. –    (46`),  (48`), (   (44`)).  (191`),  (306`),  (321); Тр. –  (15`),  (104`). Група О + ЈА За разлику од група А + ЈА и И + ЈА, које се углавном пишу по ресавском Означавање групе ЈЕ типу, група О + ЈА пише се по рашком Потврђено је да у најстаријим ћи- типу у Служабнику и Требнику, док у рилским споменицима влада ненорма- Псалтиру претеже ресавска пракса (-) лизован правопис, а то значи да се над рашком (-). употребљава и  и . Правописна ре- Примјера је много, а наводимо само форма рашке школе у XIII вијеку поку- неколико: Сл. –  (6),  (6`), шава да нормализује писање слога је у  (31`),  (42),  (61`); корист лигатуре. По ресавском право- Пс. – са лигатуром:  (7`), пису, ова се група пише са малим или  (47`),   (49`), широким Е, над којим се налазио спи-   (64`), (душа)  (120`), рит (и у иницијалном положају и иза во-  (126), без лигатуре: (чудеса) кала). Спирит може да изостане. У раш-  (16),   (35`),   ком правопису увијек стоји лигатура за 162 (47`),   (47`),   ову групу. Ортографске одлике књига Горажданске штампарије (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу) А) Означавање групе је на пис, што ће и показати примјери који су почетку ријечи: распоређени према вокалу који претхо- Сл. – са лигатуром:  (3), ди групи је. Познато је да ресавска  (28`),  (36 Сл.),  ортографија за овај положај има Е, док (61`),  (93`),  (50`),  (87); рашка захтијева лигатуру. али и са е:  (6),  (10`),  (15`),  (24),  (25),  Група А + ЈЕ (77), // (60`),  (66`),  (69`),  (77); Пс. – са лигатуром: Сл. – са лигатуром:   (7`),  (11`),  (11`), (2`),  (3),  (7 ),  (11`),  (12),  (14),  (7),  (17),  (16`),  (43`),   (17`),  (19), (45`),  (51`),  (65),  (28),   (127),  (130), (28),  (31),  (96`); без  (134),  (135`),  (275), лигатуре:  (3),   (290`),  (329); без лига- (26 ),  (74); Пс. – са лигату- туре:  (2, 4`),  (2),  (6`), ром:  (10),  (25),  (8`),  (10`),  (12),   (25`),  (27`), (12),  (38),  (65`),  (35, 161`),  (37`),  (73`),  (103),   (39`),  (44`), (112),  (117`),  (145),   (45),  (162), // (174`),  (189),  (48`),  (55),  (201),  (233`),  (242),  (61),  (63),  (272`),  (274`),  (281), (64`),  (81),   (290`),  (306),  (92`),  (109`),  (326),  (326),  (330`), (110),  (132`),  (135),  (337`),  (340`); Тр. – са  (141),  (156), лигатуром:  (5),  (10),  (167),  (184`),  (11`),  (20),  (35`),  (187),   (42),  (42),  (45`), (202`),  (223),   (47),  (76),  (224),  (226), // (122`),  (136),  (142),  (255),  (256`),  (162), (233`); без лигатуре:   (283`),  (315`), (5),  (11`),  (14),  (18),  (325),  (329);  (18`),  (50`),  без лигатуре:  (2),  (198`),  (199) и слично. (2`),  (3`),  (4`), Материјал је потврдио писање и са  (5),  (7`), Е и са лигатуром. Ипак примјера без ли-  (7`),  (12), гатуре је нешто више, посебно у Слу- (20`), (59`), жабнику и Псалтиру. Уопште узевши,   (112), (165`), лигатура  се у рукописима „босанске   (192`), (211`), скупине“ среће знатно чешће него .   Управо је карактеристика споменика са  (258),  подручја Босне недостатак лигатура. (263),  (265`),  (266`),  (277`),  (333); Тр. – са лигатуром:  Б) Означавање групе је иза (2`),  (13),  вокала (14),  (20),  (29`), У писању ове групе иза вокала  (47`),  163 заступљен је и рашки и ресавски право- (64`),  (73`),  Биљана С. Самарџић (90),  (111),  // (34`),  (124`),  (130`),  (148), (36`),  (37),   (193),  (193`), (38),  (39),  (40`),   (286`),  (287);  (48),  (48`),  без лигатуре:  (2`),  (51),  (51`),  (61),  (2`),  (11),  (64),  (65`),  (23`),  (48`),  (66),  (70 ),  (147`) и слично.  (102`); са јери –  Више је примјера с лигатуром, што (12`, 25),  (17 ),  (19`), је особина рашке школе. Примјера без  (31),  (72`); са И – лигатуре има највише у Псалтиру, али  (46`),  (49); Пс. – ипак и ту преовлађује група -аје. Иза ли-  (3`),  (3`),  гатуре  чешће је слово - (  (3`),  (5),  (Пс. 190),  (Пс. 310`),  (5),  (5`),  (6`),   (Пс. 310`)), али има примјера и са ли-  (10),  (11`),  (12),  гатуром ( (Пс. 37),   (13`),  (15`),  (Пс. 197)). (22`),  (23),  (28`),  (138),  Група Е + ЈЕ (30`),  (31`),  (43),  (44),  Ова група се недосљедно пише. У (53`), (чловек)  (54`), Служабнику без лигатуре, у Псалтиру  (68),  (76`), са и без лигатуре, у Требнику претеже  (87),  лигатура: Сл. –  (16),  (101`),  (109`),  (40`), Пс. –  (3`),  (114`),  (122`),  (124), (4),  (12`),  (13),  (126),  (129`),   (14),  (34),  (75),  (130`),  (131`),   (139`), Тр. –  (1`),  (134`),  (142`),  (26`),  (40),  (253). (152),  (153`),  (156), Иза слова  лигатура је чешћа у од-  (160),  носу на -:  (Пс. 190`),  (Пс. (161`), (167), (173), 314`); али је и  (Пс. 190),     (Пс. 206`) и слично.  (177),  (183),  (189`),  (196),  (205), /м натписано/ (217),  Група И + ЈЕ (218),  (222`),  Ресавски правопис захтијева пи- (240`),  (245`),  сање ове групе са , што је једна од (251`),  (253`),  најзапаженијих/најмаркантнијих ресав- (275`),  (291`),  ских црта (Јерковић 1983: 20), док рашки (294`),  (305),  карактерише писање са лигатуром. (307`),  (311`), Примјери са биљежењем ове групе  (321`),  (342`), по ресавској традицији:  (344); Тр. –  (8), Сл. –  (2),   (8),  (8),  (2),  (5),  (17`),  (11`),  (12),   (18),  (33),  (13),  (15),  (15`),  (18),  (19`),   (19),  (19`),  (31`),  (32),   (20`),  (26),  164 (32),  (61),  (34`),  (29`),  (41`),  Ортографске одлике књига Горажданске штампарије (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу) (41`),  (45`),  Сл. –  (2`),  (5`, 18`,  (50`),  (51),  66`),  (5`),  (7 ), (54),  (64),   (9`),  (11),  (14), (69`),  (73),  (76),   (17`),  (20`),  (77),  (77`),  (78), (23),  (24),  (31`),   (78),  (79`), (33),  (33),  (34),  (92),  (93`),   (35),  (43),   (100),  (137), (43`),  (51`),  (51`),  (142),  (151),  (11),  ( 64` ),  (73` ),  (162),  (174`),   (73`),  (73),  (176`),  (178`),  (179`), (76`),  (77),  (90),  (91`),  (184),  (186),  (94 ),  (95),  (96`),  (186),   (98); Пс. – без лигатуре:  (189`),  (195`),  (199`), (2`),  (3),  (3),  (202),  (211`),  (4`),  (4`),  (215`),  (217`),   (5`),  (6`),  (279),  (282`),  (286`). (6`),  (9`),  (10`),  У овој групи претеже ресавска (12),  (13`),  (14),  (14), традиција (, ) (Пс.  (15, 30),  (16),  (20`), 131`, Пс. 134`). Ипак, у неким случајевима   (21`),  (22), налази се рашко - иза ресавског   (24`),  (38`),   ( (Тр. 186),  (Тр. (48),  (60),  (73),  (76`), 78), ) (Пс. 31)). У свега неколи-  (80`),  (97), (срце)  (115), ко примјера јавља се рашко-ресавска  (118`),  (129),  комбинација (спој -), и то углавном у (141`),  (144`),  (178), сложеницама ( (Пс. 308),  (188`), // (231`),  (Пс. 318), ) (Пс.  (246`),  (252`), 325)); или рашка норма (-):    (273),  (274), (Тр. 279),  (Сл. 46`),   (296`),  (309),  (Тр. 19`). Иза  чешће је писана лигату- (310),  (330), са лигатуром: ра:  (Тр. 199`),   (2`),  (3`),  (10), (Тр. 79`),  (Пс. 138),  (12`),  (13`),  (13`),  (Пс. 23),   (20),  (20`),  (Пс. 28`), али има примјера и са - (26),  (33`, 89),  (41`), ( (Пс. 2),  (Пс.  (46`),    (55), 208)).  (64),  (77),  (83`),   (97),  (108`),   (111`),   (116), Група О + ЈЕ  (121`),   (123), Ова група пише се и са лигатуром и  (124),  (138),  без ње, ипак у већем броју случајева је са (150`),   (175), лигатуром. Некада је двојство присутно  (184`),  (195), и на истој страници (/  73`  (202),  (307`),  Сл.). Примијећено је колебање у писању (329),   (343`); Тр. – ове групе и управо је то једна од одлика без лигатуре:  (4),  (5), мијешања правописних школа. При-  (8`),  (21`),  (25), мјера је велики број, те наводимо само  (31`),  (31`),  (54), 165 неколико:  (73), са лигатуром:  (11), Биљана С. Самарџић  (12`),  (17),  (17`),  (18),  (18`), (40`),  (41),  (41),   (19),  (19),  (54),  (65`),  (123`),  (19`),  (19`),  (22`),  (199),  (237`),  (278`), (22`),  (24),  (35),  (290),  (291).  (35`),  (37),  (41),  (42`),  (46`),  (58),  Група У + ЈЕ (63),  (75),  (75), Примјера за ову групу је изузетно  (85`),  (101`); Пс. мало. Наиме, вокал У углавном стоји –  (2),  (2`), испред сугласника или на крају ријечи.  (3`),  (4), Примјера са лигатуром је више:   (4),  (4`),  (15` Сл.),  (17` Сл.); (4`),  (5),  (40 Пс.),  (42` Пс.),  (5`),  (7),  (98` Пс.),  (195  (7),  (7`), Пс.); (4` Тр.),    (9`),  (9`), (62` Тр.), (265` Тр.);   (10),  (10), али је (Пс.13`), (Тр.    (12),  (12`), 33),  (Тр. 70),  (Тр.  (13),  (13),  (13`), 193`).  (16),  (26`),  (29`),  Група  + је (31`),  (45),  (46), У овој групи претеже писање јат +  (48`),  (53),  лигатура:  (Сл. 31),  (Пс. (55`),  (58),  (58`), 190`),  (Пс. 308`),  (Пс.  (67),  (73), 314`),  (Тр. 67),  (Тр.  (76),  (76), 167),  (Тр. 202). Ријетки су  (87),  (89), примјери без лигатуре, и то углавном у  (108),  (127),  Псалтиру:  (7`),  (190),  (133),  (138),  (143),  (206`).  (146),  (156`),  (185`),  (193),  (197`),  (208), Означавање групе ЈУ  (224),  (228), Група се обиљежава лигатуром, и у  (236`),  (251),  иницијалном положају и ван тог по-  (256),  (288), ложаја, тј. ова група се означава лигату-  (293`),  (313), ром и иза вокала и иза сугласника.  (329),  (333),  (350); Означавање групе ЈУ у иницијалном Тр. –  (6`),  положају: Сл. –  (2); Пс. –  (7),  (7),  (29),  (29),  (145`); Тр. – (7),  (8),  (9),  (15`),  (69),  (122`).  (9),  (9), Означавање групе ЈУ ван иниција л-  (10`),  (12),  (12), ног положаја:  (37`),  (39`), Сл. – //  (2),   (39`),  (46),  (2),  (6),  (8`),  (46),  (58`),  (79), (11),  (15`),  (16`),  (84`),  (84`),  (17),  (17),   (85),  (85`), 166 (17),  (17`),   (113`),  (118), Ортографске одлике књига Горажданске штампарије (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу)  (136`),  између ље и ње (  и ) и ле и не ( и (139),  (139`),  ). Истина, ћирилица је лигатурама (146`),  (146`),  (259`). ријешила овај проблем. Међутим, пра- Иницијална група ију је у обрађи- вопис у ћирилским књигама није до- ваним књигама, углавном, обиљежена сљедан јер правописна норма није била спојем довољно чврста. Постојао је и трећи на-  , посебно у Псалтиру: чин обиљежавања група ља и ња са  и   (50),   (199`), . Текстови нису показали већа   (308`), али има примјера и са колебања, осим у неколико случајева.  ,  и  :   (44`), Сл. –  (7),   (310),   (254). У свим оста-  (28),  (94),  лим случајевима се редовно пише са ли-  (28),  (53`), гатуром  ( (Пс. 156`),  (2` Сл.),  (7`), м (14 ),  (Пс. 185`), )  (16),  (16),  (16`), (Пс. 193).  (19`),  (20`),  (32),  Означавање групе ЈО (42`),  (61),  (66),  (87),  (5`),  Група ЈО не постоји у српској реда к-  (15`),  (68`),  цији старословенског језика у словен- (72), (4),   (9`),  (14`), ским ријечима, већ само у лексемама не-  (17`),  // (19`), словенског поријекла (Грковић-Мејџор   (21),  (24`), 1993: 33): , , ,  (25),  (26),  (27`), , . Наиме, познато је  (28),  (29`), да је прасловенски гласовни закон био  (33),  (36),  да о иза јоте и јотованог сугласника пре- (71), (72`), (83`), лази у е (поље, лице) и уопште меког су-    (84`), (89), гласника. Иницијална грчка група ιо- се     (94); Пс. –  (2`),  обиљежава, углавном, спојем   (  (7`),  (8`),  Пс. 190,   Пс. 191), али и са (18`), (48`), књишким изговором , истина доста   (65), (182), ријетко:   (Пс. 45),    (Пс. 50) и слично.  (194),  (202`),  (204),  (258`),  (263),  (4`), Означавање група ЉА, ЊА, ЉЕ,  (90),  (94`), ЊЕ, ЉУ  (161),  Старословенске азбуке – глагољица (280`),  (2),  (3`), и ћирилица – нису имале посебна слова  (3`),  (4`), за гласове љ и њ. Графијска рјешења за  (5`),  (5), означавање ових група су различита у  (8),  (10`), глагољском и ћирилском правопису.  (23),  (55`), Наиме, по ћирилском правопису ове  (74),  (76),  групе се означавају са лигатурама и сло-  (134`),  (154), вом А, а по глагољском – без лигатура  (167`),  (ља, ња, ље, ње: , , , ; а љу и њу (172),  (201),  (223`), са  иза слова л и н). У глагољском пра-  (225`),  вопису није постојала графијска разли- (311`),  (2),  167 ка између ља и ња и  и , као ни (4),  (5),  (34`), Биљана С. Самарџић  (54),  (85`),   (Сл. 9`),  (Сл. 14`), (139`),  (273`),   (Сл. 29`),  (Сл. 33) и (300),  (4),  (5), слично.  (7`),  (10`),  (11`),  (13),  (14`),  (32),  (50`),  (52`), Литература  (70`),  (71`), 1. Белић, Александар (1936), Учешће св.  (99),  (107`),  Саве и његове школе у стварању нове (126),  (150),  (161), редакције српских ћирилских споме-  (232`),  (84`); Тр. – ника, Светосавски зборник 1, Бео-  (2`),  (7), град (Српска краљевска академија.  (20`),  Посебна издања књига 114. Друштве- (97),  (128),  ни и историјски списи књига 47), Бе- (140),  (146`),  оград, књига 1, Расправе, 213-276. (222`),  (226),  (7), 2. Грбић, Душица (2008), Ортографске  (13`),  (15`), одлике горажданског Псалтира с  (18),  (23`), последовањем из 1521. године, Гора-  (26),  (37), жданска штампарија 1519–1523, Бео-  (51),  (83`), град: Народна библиотека Србије,  (86),  Источно Сарајево: Филозофски фа- (93`),  (155`),  (231`), култет.  (245`),  (10`), 3. Грковић-Мејџор, Јасмина (1993),  (41`),  (55), Језик Псалтира из штампарије  (76),  Црнојевића, Подгорица: Црногорска (128`),  (163),  (11`), академија наука и умјетности. (чловеко) (12), (чловеко)  (16`),  (23),  4. Ђорђић, Петар (1971), Историја (30`),  (41`),  (47), српске ћирилице. Палеографско-фи-  (64`),  (75), ло лошки прилози, Београд: Завод за  (77`),  (79`), издавање уџбеника Социјалистичке  (111),  (133), Републике Србије.  (207`),  (293),  5. Ивић, Павле и Јерковић Вера (1981),  (11`). Правопис српскохрватских ћирил- ских повеља и писама XII и XIII века, Нови Сад: Филозофски факултет у Групе ља, ња означавају се прете- Новом Саду, Институт за јужно- жно по уређеном рашком правопису и словенске језике. по ресавском. Писање са ла за ља реги- стровано је у неколико примјера 6. Ивић, Павле и Јерковић, Вера (1982), ( (Пс. 190),  (Пс. 193), Палеографски опис и правопис Де-  (Пс. 308)). Писање на за ња чанских хрисовуља, Нови Сад: Фило- врло је ријетко ( (Пс. 311), зофски факултет, Институт за ју-  (Пс. 310)). И групе ње, ље се, жнословенске језике. углавном, биљеже са лигатуром. 7. Јерковић, Вера (1983), Српска Алек- Примјера без лигатуре, тј. потврда по сандрида. Академијин рукопис (бр. старијем рашком правопису је знатно 352). Палеографска, ортографска и мање ( (Пс. 202), језичка истраживања, Београд.  (Пс. 318)). Група љу означава 8. Милановић, Александар (2004), 168 се уобичајено (са лигатуром):  Крат ка историја српског књиже- Ортографске одлике књига Горажданске штампарије (обиљежавање спојева: ја, је, ју, јо, ља, ња, ље, ње, љу) вног језика, Београд: Завод за 10. Стојановић, Јелица (2011), Путевима уџбенике и наставна средства. српског језика и ћирилице, Никшић: 9. Стојановић, Јелица (2002), Ортогра- Издавачки центар Матице српске фија и језик Бјелопољског четворо- Друштва чланова у Црној Гори. јеванђеља (13/14. вијек), Подгорица: Универзитет Црне Горе.

THE ORTHOGRAPHIC FEATURES OF THE BOOKS OF GORAŽDE PRINTING- HOUSE (labeling of compounds: ja, je, ju, jo, lja, nja, lje, nje, lju)

Summary

This paper discusses the labeling of compounds ja, je, jo, lja, nja, lje, nje, lju. The analysis showed that in Služabnik, Psaltir and Molitvenik i.e. within Goražde printing-house books, Resava or- thography, infl uenced by the previous Raška tradition, still pre- vails.

[email protected]

169 ORIGINALNI NAUČNI RAD Aleksandra Blatešić UDK 811.131.1’367 Univerzitet u Novom Sadu DOI 10.7251/FIL1205170B NULTI ČLAN U ITALIJANSKIM POSLOVICAMA

Apstrakt: Prototipski red reči ’subjekat–glagol–objekat’ u jednoj italijanskoj rečenici isti je kao u srpskom jeziku, s tom razlikom što rečenica koja počinje subjektom ima i jednu determinantu, a to je najčešće član kao sastavni deo imeničke sintagme. Istraživa- nje ovog rada sprovedeno je na italijanskim poslovicama, koje imaju sve odlike rečenice, ali i posebne karakteristike zahvaljujući kojima se razlikuju od rečenica uobičajenih u svakodnevnoj komunikaciji. U ovom radu ćemo se baviti pojavom nultog člana u imenič- koj sintagmi u inicijalnom položaju poslovica. Rezultati istraživanja će pokazati da takve imeničke sintagme nemaju uvek funkciju subjekta u poslovicama, te da do izostavljanja člana u njima dolazi zbog raznih promena u sintaksičkoj strukturi, permutacija ili izo- stavljanja rečeničnih konstituenata. Uočavanje najvažnijih zakonitosti tih promena dove- šće nas do boljeg razumevanja pojave nultog člana u imeničkoj sintagmi u incipitu poslo- vica, ali i do značajnih zapažanja varijeteta sintaksičke strukture italijanskih poslovica. Ključne reči: nulti član, imenička sintagma, italijanske poslovice, vrste rečenica, elipsa, red reči.

1. Pojava nultog člana u ma, a predmet istraživanja biće pojava nul- poslovicama tog člana (Ø) kod takvih sintagmi. U svim gramatikama i gramatičkim arlo Lapuči (2006: VIII), jedan od priručnicima italijanskog jezika1 poslovice značajnijih italijanskih lingvista i se navode kao primeri rečenica koje poči- Ksakupljača poslovica, defi niše ovu nju imeničkom sintagmom bez člana. narodnu umotvorinu kao samostalnu re- Zbirke italijanskih poslovica, s druge stra- čenicu fi ksne strukture koja se u neprome- ne, pružaju mnoštvo primera sa nultom njenom obliku koristi u diskursu kao do- imeničkom sintagmom (SNØ) u inicijal- datak, zaključak ili umetnuti deo neke nom delu rečenice, ali isto tako i onih sa druge, složenije rečenice. Stoga će poslovi- determinisanom imeničkom sintagmom ca u ovom radu takođe biti smatrana reče- (SNdet): nicom, a bavićemo se prevashodno njenom (1) Il giuramento è l’arma dei tristi. formalnom strukturom. (2) Giuramento d’amante poco conta Poslovice nas upućuju na opšte istine e meno vale. proizašle iz kolektivnog iskustva, mogu da nas upozoravaju, opominju, ali i da obja- Odsustvo člana u poslovicama i po- šnjavaju prirodne i socijalne fenomene slovičnim izrazima je veoma često, jer u ljudskog društva, te s obzirom na širok di- njima pojmovi ne preuzimaju neki određe- japazon tema koje obrađuju, kao i na način ni referent, već se odnose na univerzalne njihovog predstavljanja, nailazimo na 1 Među najznačajnije i najobimnije gramatike itali- raznovrsne sintaksičke strukture. Pošto je janskog jezika savremenog doba, a koje smo kori- područje istraživanja poslovica veoma stili za ovaj rad, ubrajamo gramatike autora Seri- jani (Serianni : 2005), Dardana i Trifonija obim no, ovde ćemo pristupiti analizi samo 170 (Dardano, Trifone: 1997), Rencija i koautora prve imeničke sintagme (SN) u poslovica- (Renzi, Salvi, Cardinaletti: 1988-1995, tre volumi). Nulti član u italijanskim poslovicama pojave. Determinanta kao što je član (ali i 2. Nulti član u poslovicama pokazne, prisvojne zamenice itd.) potreb- sa elipsom na je imenici da bi se ona iz stanja en puis- Najveći broj italijanskih poslovica sa sance prebacila u stanje en eff et, tj. iz virtu- nultim članom ima elipsu, to jest izosta- alnog u stvarno stanje (Dessaintes 1964: vljen predikat rečenice, a često i druge sin- 25). Stoga se nulti član, kao posebna vrsta taksičke elemente. Nedostatak samo jed- člana, ne može koristiti proizvoljno, već nog bitnog rečeničnog elementa dovodi do pod određenim uslovima koji moraju biti građenja specifi čnih sintaksičkih odnosa u ispunjeni (Dubois-Lagane 1973: 58–59). U okviru kojih postaju redundantni i neki samoj strukturi rečenice dešavaju se pro- drugi rečenični konstituenti, bez negativ- mene sa jasnom i određenom svrhom, a nih posledica na semantičkom nivou. U pojedini primeri nas mogu navesti na po- okviru ove grupe poslovica možemo izdvo- misao da poslovica tokom vremena prolazi jiti više podgrupa, a to su eliptične poslovi- kroz faze oblikovanja, postepeno elimini- ce sa nekoliko različitih funkcija. šući rečenične konstituente, nepotrebne za realizovanje komunikativnog koda. Tako u poslovici (3) nedostaje glagol avere, 1) Nulti član u eliptičnim poslovi- što povlači za sobom i izostavljanje člana il. cama sa izostavljenim kopulativnim glago- Oba izostavljena elementa se, međutim, lom pojavljuju u drugoj varijanti iste poslovice (4), koja se odlikuje potpunim sintaksič- Ovo su poslovice čija eliptičnost na- kim oblikom: staje usled izostavljanja kopulativnog gla- gola essere. U desnoj koloni tabele prika- (3) Contadino, scarpe grosse cervello zane su rečenice nastale transformacijom fi no. poslovica u pun sintaksičko-semantički (4) Il contadino ha le scarpe grosse e oblik rečenice sa glagolom. Kao što se vidi il cervel sottile2. u datim primerima, kopulativni glagol po- staje redundantan, te dolazi do njegovog Slične primere pronalazimo i među ispadanja, ali rečenica doživljava još jednu italijanskim poslovicama preuzetim iz la- promenu, a to je izostavljanje člana, koji tinskog jezika. Tako je današnja italijanska takođe postaje suvišan. Ono što ostaje jesu poslovica Occhio non vede, cuore non sente rečenični konstituenti nominalnog dela nastala od oblika latinske poslovice Quod predikata, ključni za razumevanje iskaza non videt oculus, cor non dolet, što bi u uz praćenje specifi čnog ritma ili rime po- prevodu na italijanski bilo: Ciò che l’occhio slovice. Samo pauza u govoru, to jest inter- non vede, il cuor non ne duole. Međutim, punkcijski znak (zapeta), ukazuje na ne- sam prevod nije dovoljan. Za opstanak po- dostatak kopulativnog glagola u ovim po- slovice neophodno je da ona sadrži samo slovicama. osnovne, a često i veoma redukovane ele- mente sintaksičkog sistema, što na kraju Poslovica kao dovodi do njihovog eliminisanja. Navedeni Poslovice sa rečenica sa kopula- elipsom primer Occhio non vede, cuore non sente tivnim glagolom ima nulti član u obe SN, što je redukovan (5) Frutto proibito, Il frutto proibito è più oblik u odnosu na prvobitnu varijantu sa più saporito. saporito. pokaznim pridevom ciò che ispred. (6) Gente accolta, La gente accolta è gente stolta. gente stolta. (7) Donna e luna, La donna e la luna 2 Razlika među varijantama poslovica može da oggi serena e domani oggi sono serene e bude zasnovana i na leksičkom nivou, tj. upotrebi 171 sinonimnih reči kao što su sottile i fi ne. bruna. domani brune. Aleksandra Blatešić

(8) Figlie da mari- Le fi glie da meritare 3) Nulti član u eliptičnim poslovicama tare, fastidiose da sono fastidiose da go- u funkciji kondicionalne rečenice governare. vernare. U prvi mah ove poslovice deluju kao (9) Febbre autunnale, La febbre autunnale è prosto nizanje reči (uglavnom imenica i o lunga o mortale. o lunga o mortale. prideva), bez vezivnih elemenata. Uprkos (10) Lacrime di don- Le lacrime di donna na, fontana di mali- sono fontana di ma- tome, njihov semantički nivo ostaje sasvim zia. lizia. jasan, iako ovde nisu eliminisane samo (11) Latte e vino, vele- Il latte e il vino sono funkcionalne reči kao što su determinante no fi no. un veleno fi no. (član) i veznici, već i one koje su leksičke (12) Padre, padrone. Il padre è padrone. (glagoli). (13) Esperienza, ma- L’esperienza è madre dre di scienza. di scienza. eliptične pun sintaksički oblik (14) Roba trovata, La roba trovata è poslovice poslovice mezza rubata. mezza rubata. (23) Mare bianco, Se il mare è bianco, lo scirocco in campo; scirocco è in campo; se il 2) Nulti član u eliptičnim poslovi- mare crespo, vento mare è crespo, il vento è fresco. cama sa značenjem ’najbolji’ fresco. (24) Luna bianca, Se la luna è bianca, il Ove poslovice povezuje isto osnovno tempo bello; luna tempo sarà bello; se la značenje koje je izostavljeno iz površinske rossa, vento; luna luna è rossa, sarà il ven- strukture rečenice, a to je upućivanje na pallida, pioggia. to; se la luna è pallida, stvari najboljeg kvaliteta. Ovakvim iska- sarà la pioggia. zom izbegnuto je stvaranje dugačkih i ne- (25) Lupo nomi- Se il lupo è nominato, zgrapnih sintaksičkih konstrukcija, kao što nato, subito ve- sarà subito veduto. se vidi u sledećem primeru: duto. (26) Malattia lun- Se la malattia è lunga, la ga, morte sicura. morte è sicura. Eliptične Pun sintaksički oblik (27) Mani fredde, Se le mani sono fredde, poslovice poslovice cuore caldo. il cuore è caldo. Il miglior pesce è quello (15) Pesce cotto (28) Testa grossa, Se la testa è grossa, il cotto e la miglior carne è e carne cruda. cervello piccolo. cervello è piccolo. quella cruda. (29) Natale verde, Se il Natale è verde, la Pasqua bianca. Pasqua sarà bianca. Podrazumevano značenje ’najbolji’ (30) Patti chiari, Se i patti sono chiari, imaju i ove poslovice, u kojima se nulti član amicizia lunga. l’amicizia è lunga. javlja ne samo u prvoj imeničkoj sintagmi, (31) Ricca cucina, Se la cucina è ricca, la već i u drugoj, pa i svim ostalim, naročito miseria vicina. miseria è vicina. ako je u pitanju niz imenica (21). (16) Piedi caldi e testa fredda. 4) Nulti član u eliptičnim poslovica- (17) Pane bucato e cacio serrato. ma u funkciji ostalih vrsta rečenica (18) Consiglio di vecchio e aiuto di gi- U ovu grupu poslovica izdvojili smo ovane. eliptične, koje poprimaju raznovrsne funk- (19) Parole di Santo e unghie di gatto. cije, ali su manje zastupljene, te od njih ne (20) Pane di un giorno, vino di un možemo stvarati veće zasebne grupe. anno. Među njima se nalaze eliptične poslovice (21) Pane padovano, vino vicentino, sa funkcijom izjavne – (32), (33), (34), (35), carne frulana, trippa trevigiana, relativne – (36), (37), (38), vremenske – (39), donna veneziana. (40), (41), (42) i zapovedne ili voljne rečeni- 172 (22) Carne giovane e pesce vecchio. ce – (43). Nulti član u italijanskim poslovicama

Eliptične Pun sintaksički oblik (44) Can che abbaia non morde. poslovice poslovice (45) Gallina che canta ha fatto l’uovo. Nei paesi piccoli, gli (46) Gallina che non becca ha già be- (32) Paesi piccoli, scandali sono grandi. ccato. scandali grandi. (Gli scandali sono grandi nei paesi piccoli.) (47) Gallina che non razzola ha già (33) Parenti ser- I parenti sono come (i) razzolato. penti. serpenti. (48) Ladro che ruba assai non è impi- (34) Fratelli col- I fratelli sono come (i) ccato. telli. coltelli. (49) Pecora che bela perde il boccone. (35) Casa senza La casa senza abitanti è abitanti nido di (50) Uomo che molto abbaia sa meno come (il) nido di topi. topi. di quel che paia. (36) Giovane ozio- Chi da giovane è ozioso, (51) Casa che ha buon vicino val più so, vecchio biso- da vecchio diventa biso- qualche fi orino. gnoso. gnoso. (37) Cuor conten- Chi ha il cuor contento, to gran talento. ha gran talento. Do pojave nultog člana uz antecedent (38) Bello in fasce Chi è bello in fasce, sarà dolazi i u onim poslovicama kod kojih je brutto in piazza. brutto in piazza. prošli particip preuzeo funkciju relativne Quando i fi gli sono spo- rečenice. (39) Figli sposati, sati, i guai sono raddop- guai raddoppiati. piati. (40) Granata nuo- Quando la granata è uobičajen oblik proširen oblik va, tre dì buona. nuova, tre dì è buona. poslovice poslovice (41) Luna coricata, Quando la luna è corica- (52) Lavoro fatto di Il lavoro che è stato marinaio alzato. ta, il marinaio è alzato. notte non val tre pere fatto di notte non val Quando il vino entra cotte. tre pere cotte. (42) Vino dentro, La scarpa che è stata dentro, il senno esce (53) Scarpa cucita senno fuori. cucita male dura fuori. male dura poco. (43) Donne e buoi Prendi le donne e i buoi poco. La pentola che è dei paesi tuoi. dei paesi tuoi. (54) Pentola guardata guardata non bolle non bolle mai. mai. 3. Nulti član u ostalim vrstama (55) Ricchezza male La ricchezza che è poslovica acquistata se ne va in stata male acquistata U ovom odeljku analiziraćemo pojavu un soffi o. se ne va in un soffi o. SNØ u poslovicama koje nisu elipse, već (56) Tempo rimesso Il tempo che è stato potpuni sintaksički oblici. Videćemo tako- di notte non vale tre rimesso di notte non pere cotte. vale tre pere cotte. đe i da pojava nultog člana ne zavisi samo od vrste rečenica, već i od vrste sintaksič- kih odnosa među rečeničnim konstituen- 2) Poslovice kao emfatične rečenice tima i njihovog položaja u rečenici. SNØ javlja se kod poslovica u kojima se na sintagmu ponovo ukazuje, i to nena- 1) Poslovice kao relativne rečenice glašenom zamenicom u funkciji objekta u Neke italijanske poslovice imaju jednini ili množini (lo, la, li, le). U ovim strukturu glavne i relativne rečenice. Ako poslovicama reč je o inverziji, tj. dislokaciji se odmah posle SN nalazi relativizator uz objekta, koji se pozicionira na početak re- antecedent, onda antecedent ima nulti čenice, a ne kao što je uobičajeno – iza gla- 173 član. gola. Ova pojava, čiji je efekat intenzifi ka- Aleksandra Blatešić cija jednog dela rečenice, naziva se emfaza,3 tuenata u standardnoj italijanskoj izjavnoj a karakteristična je za govorni jezik. Najče- rečenici. šće se javlja u nezavisnim rečenicama, kao što su izjavne (59), (60) i zapovedne (61), 3) Poslovice u rečenicama sa vokativ- (62), (63), ali se sreće i u poslovicama koje nim sintagmama pripadaju složenim vrstama rečenica (57, Među poslovicama ima gotovo svih 58). vrsta rečenica,4 pa i onih sa inicijalnim (57) Casa propria non c’è oro che la imeničkim sintagmama u funkciji vokati- paghi. va. U njima imenica koja ukazuje na stvar (58) Cuore che non duole, dallo a chi ili osobu kojoj se obraćamo nema determi- vuole. nantu u vidu člana. Te imenice se javljaju u (59) Roba a credito la paghi una volta oba broja (jednini i množini), ali su uvek e mezzo. bez člana. Tako možemo uporediti poslo- (60) Uomo allegro, il ciel l’aiuta. vice sa inicijalnom imeničkom sintagmom (61) Donna e fuoco, toccali poco. u funkciji nominativa (71) sa onima u koji- (62) Figlie, vigne e giardini, guardali ma je funkcija inicijalne imenice postala da vicini. vokativna (72): (63) Olivo e fi co, trattali da nemico. (71) Il sole di marzo muove ma non ri- solve. Videli smo da je za poslovice karakte- (72) Sole di marzo, o ti pungo o ti am- ristična pojava inverzije, odnosno emfaze, mazzo. dok je promenjeni sled rečeničnih konsti- tuenata bliži poetskim oblicima, a ne pro- Analizirani korpus pokazuje da ova- znim. U poslovicama sa emfazom predika- kvih primera ima među poslovicama koje ta, u kojima je glagol postavljen iza objekta uglavnom pripadaju zapovednim rečenica- i na sam kraj rečenice, takođe dolazi do ma (74–76), ali se mogu naći i druge vrste, izostavljanja determinante (člana): kao na primer rastavne (77). (64) Cosa fatta capo ha. (73) Gambe mie, non è vergogna, cam- (65) Granaio vuoto formica non frequ- minar quando bisogna. enta. (74) Medico, cura te stesso! (66) Acqua e dieta, ogni male acqueta. (75) Cavallo non morire, che l’erba ha (67) Ragazza vecchia fortuna aspetta. da venire. (68) Signori si nasce. (76) Pane di grano, saltami in mano. (69) Rete nuova, uccel vecchio non (77) Sole di marzo, o ti pungo o ti am- prende. mazzo. (70) Pelo rosso, non confi darti se non lo conosci. (Di pelo rosso, non Mnogo je ređa pojava nultog člana confi darti se non lo conosci.) usled promene ne samo funkcije imenice, već i vrste reči, kao u primeru (79), gde je imenica i guai (’teškoće’) upotrebljena kao U nekima prethodno navedenim po- uzvik guai (’teško onom ko [...]’): slovicama imenice u inicijalnom položaju nalaze se u funkciji objekta (65, 68, 69) ili 4 Među nezavisnosloženim rečenicama nema pri- objektoida (70), što nije tipičan sled konsti- mera zaključnih i eksplikativnih rečenica, a grupi zavisnosloženih rečenica nedostaju dopunske i 3 Pojavu nulte imeničke sintagme emfatične vred- isključne, dok je irealna hipoteza među pogodbe- nosti upotrebljene kao antecedenta klitičke za- nim rečenicama pravi raritet. Prema: Blatešić, A. menice zapazila je i Paola Beninka, ali u okviru (2007), Italijanske poslovice kao prevodilački i fra- 174 svoje teze o postojanju nevidljivog kvantifi katora, zeološki problem, Magistarski rad. Odbranjen u koja je ograničene primene (Benincà 1980: 51–62). Beogradu: Filološki fakultet, 216. Nulti član u italijanskim poslovicama (78) I guai vengono a cavallo e se ne debito (opšta imenica), što su imenice koje vanno a piedi. imaju referenciju ’neživo’. Sve ostale SN u (79) Guai al pescatore che teme l’acqua objekatskoj poziciji su SNdet, jer označa- fredda. vaju živa bića (ljude i životinje). SNØ iz objekatskog položaja utiče na neiskaziva- 4) Poslovice sa nizovima SNØ nje determinisanosti SN u inicijalnom delu Do pojave SNØ dolazi i zbog stvaranja poslovice, te nastaju oblici tipa ’SNØ + fare nizova imenica (83) ili ponavljanja iste + SNØ’, ali samo pod uslovom da leksem imenice (81), kao što se vidi u sledećim pri- imeničke sintagme ima referenciju ’neživo’. merima: (80) La gloria vana fi orisce e non gra- 4. Zaključak na. (81) Gloria mondana, gloria vana, fi o- Kao što smo videli, sintaksička struk- risce e non grana. tura poslovice razlikuje se od strukture (82) I cavalli di montagna cacciano obične rečenice. U ovom ustaljenom jezič- quelli di stalla. kom obliku dolazi do permutacije rečenič- (83) Cavalli, cani e servitori rovinano i nih konstituenata, promene reda reči i signori. uspostavljanja posebnog ritma ili čak rime, koja doprinosi lakšem memorisanju poslo- 5) Poslovice sa strukturom ’N + fare + N’ vice. Pojava nultog člana u poslovicama ve- Poslovice veoma jednostavne površin- zuje se uglavnom za njen inicijalni deo, ske strukture ’N + fare + N’ pokazuju da usled pomeranja informacionog fokusa obe imenice ili zadržavaju, ili izostavljaju poslovice ulevo. Zapazili smo da se stvaraju član, a to ne zavisi od glagola, koji može sintaksički redukovani oblici, najčešće me- biti u potvrdnoj ili odričnoj formi. todom eliminacije pojedinih sintaksičkih (84) L’abito fa l’uomo. konstituenata, i to u slučajevima kada ta- kva vrsta promene ne utiče na značenje. ALI Pritom najčešće dolazi do izostavljanja gla- (91) (Ø) Denaro fa (Ø) denaro. gola (uglavnom kopulativnog), što povlači (85) La catena fa il cane. za sobom eliminaciju funkcionalnih reči, (86) L’abito non fa il monaco. koje svakako nisu nosioci glavne semantič- (87) La barba non fa il fi losofo. ke sadržine. Najveći broj primera SNØ na- (88) La veste non fa il dottore. lazi se u eliptičnim poslovicama, ali i u drugim vrstama rečenica, kao što su rela- ALI tivne, emfatične, te one sa vokativnim sin- (92) (Ø) Errore non fa (Ø) debito. tagmama u incipitu. Poslovice modela (89) L’elmo non fa il capitano. ’imenički subjekat + predikat fare + obje- (90) La croce non fa il cavaliere. kat’ ukazuju na to da je pojava nultog člana uslovljena odnosom subjekta i objekta u Dakle, koja je razlika između L’abito rečenici, ali i vrstom upotrebljene imenice fa l’uomo i Denaro fa denaro, kao i L’abito u datoj SN. non fa il monaco i Errore non fa debito? Za- što jedne poslovice traže član, a druge ne? Glagol fare često pravi strukture sa SNØ u Literatura objekatskom položaju, što smo videli u 1. Blatešić, Aleksandra (2007), Italijanske prethodnim poglavljima. U navedenim po- poslovice kao prevodilački i frazeološki slovicama u objekatskom položaju ostaju problem, Magistarski rad. Odbranjen u 175 bez člana samo denaro (zbirna imenica) i Beogradu: Filološki fakultet. Aleksandra Blatešić 2. Benincà, Paola (1980), „Nomi senza ar- proverbi e locuzioni, Bologna: Zani- ticolo“, Rivista di grammatica generati- chelli. va 5: 51-62. 10. Renzi, L., Salvi G., Cardinaletti A. 3. Dardano, M., Trifone P. (1997), Gram- (1988), Grande grammatica italiana di matica italiana con nozioni di linguisti- consultazione. La frase. I sintagmi no- ca, Milano: Zanichelli editore. minale e preposizionale (Volume I), Bo- 4. Dessaintes, Maurice (1964), „La catégo- logna: Il Mulino. rie de l’article en français moderne“, 11. Serianni, Luca (2005), Grammatica ita- Etudes classiques XXXII: 22 –36. liana. Italiano comune e lingua lettera- 5. Dubois, J., Lagane, R. (1973), La nouve- ria, Torino: UTET Libreria (Ottava edi- lle grammaire française, Paris: Larou- zione). sse. 12. Schwamenthal R., Straniero M.L. 6. Guazzotti, P., Oddera M.F. (2006), Il (1999), Dizionario dei proverbi italiani e grande dizionario dei proverbi italiani, dialettali, Milano: Biblioteca Universa- Bologna: Zanichelli editore. le Rizzoli (quarta edizione). 7. Lapucci, Carlo (2006), Dizionario dei 13. Terić, Gordana (2005), Sintaksa itali- proverbi italiani, Firenze: Le Monnier. janskog jezika, Beograd: Filološki fa- 8. Mišeska Tomić, Olga (1999), Syntax kultet. and Syntaxes, Novi Sad: Futura publi- 14. Zingarelli, Nicola (1997), Lo Zingarelli. kacije. Vocabolario della lingua italiana,. Bolo- 9. Pittano, Giuseppe (2006), Frase fatta gna: Zanichelli (dodicesima edizione). capo ha. Dizionario dei modi di dire,

BARE NOUNS IN ITALIAN PROVERBS

Summary

Research of this work was carried out on Italian proverbs, which have all the features of the sentence, and some special features that make them diff erent from the usual sentence in everyday communication. The bare nouns in the initial part of the prov- erbs occur because of the relocation of the informative focus into the initial position regardless of the function that later they carry out. Furthermore the omission of the article is due to vari- ous changes in syntactic structure, permutation or omission of sentence constituents, such as verbs and conjunctions. Realiz- ing the most important principles of these changes led us to a better understanding of this phenomenon in Italian proverbs, but also to signifi cant variety of their syntactic structures.

[email protected]

176 О Виолета Џонић UDK 811.161’367.7:811.163.41 Универзитет у Нишу DOI 10.7251/FIL1205177D ВЛАСТИТЕ ИМЕНИЦЕ КАО ЛАКУНЕ НА ПЛАНУ РУСКОГ ЈЕЗИКА И ПРОБЛЕМ ЊИХОВОГ ПРЕВОЂЕЊА НА СРПСКИ ЈЕЗИК

Апстракт: Полазећи од чињенице да је лакуна заокупљала пажњу истражи- вача не само са базичног лексичког аспекта, већ и са творбеног морфосинтаксич- ког, фразеолошко-паремиолошког и стилистичког аспекта, као и лексикограф- ских и преводилачких проблема које она доноси у међусобном контакту како не- сродних, тако и сродних језика, сматрали смо да проблем властитих имена као лакуна такође захтева подробну лингвистичку анализу, из чега је проистекао и овај рад, у оквиру којег је анализа спроведена на плану руског и српског језика. Културно-историјску позадину и социјално-традиционалну специфичност лаку- на покушали смо овде да сагледамо и кроз призму властитих именица у савреме- ном руском језику (уз осврт на проблеме превођења на савремени српски језик). За предмет анализе узели смо само лична имена и топониме, уз осврт на остале гру- пе властитих именица. Кључне речи: властите именице, лакуна, лична имена, топоним, стилска припадност, културно-историјска позадина.

акуну као подврсту безеквива- она на специфичан начин премешта у лентне лексике посматрали смо њихов „лексички план“, те културно-тра- Лкао јединство њене формалне диционална компонента, која лична стране – лексеме, у њеном звучању и имена чини лакунама, проширује њи- графичкој реализацији, њене семантич- хову семантику (тј. „лексички план“) и ке стране, тј. значења, или, како је чини је обимнијом и сложенијом. На- називају Ј. М. Верешчагин и В. Г. Косто- равно, мисли се на одређени број маров, „лексичке позадине“ (рус. „лек- најчешћих имена, а не на сва. сический фон“)1 и лексичког појма, тј. Ова компонента, с једне стране, реалије – оно што карактерише лакуну сврстава имена у одређену врсту, а са као културно-историјску и социјално-тра- друге стране, конкретном имену даје ди ционалну семантичку специфичност. специфичност индивидуализујући га. Код личних имена лексички појам, (1) Тако се за руска лична имена, као тј. реалија, практично изостаје, али се изразит критеријум за класификовање, издваја узраст: Октјабрина (Октябри- 1 Види: Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. на), Маја (Майя), Валден, Нинел (Ни- (2005), Язык и культура (Три лингвостра- новедческие концепции: лексического фона, нель), Ала (Алла), Рима итд. релативно су нова имена, а стоје уз традиционална рече-поведенческих тактик и сапиентемы), 177 Москва: Индрик, с. 71, 76–78. типа Игор (Игорь), Олег, Владислав, а Виолета Џонић такође Петр, Павел, Анастасија (Ана- доспела су у руски језик са примањем стасия), Варвара, Јелизавета итд. хришћанства, мада се у свакодневном Међутим, реална ситуација је мно- искуству Руса поимају као изворно ру- го сложенија. У синтагми имена и па- ска: Иван, Михаил, Јекатерина (Екате- тронима (рус. отчество), рецимо, рина), Ирина, Татјана (Татьяна), Ана Октјабрина Владимировна (рус. Октя- (Анна) итд. брина Владимировна) име Октјабрина (3) Имена се разликују по сада већ је некада, тачније 20–30. год. прошлог застарелом принципу територијалне века, било ново и актуелно, док се данас припадности, али и даље постојећој ово име и не даје девојчицама. Оно је социјалној обојености: Иван, Сидор, временом прешло у врсту „застарелих“ Јемељан (Емелян), Анисја (Анися), имена, у најмању руку „старомодних“. Лукерја (Лукеря), Федосија (Федосия), Име по оцу Владимировна може бити Аким, Митрофан, Матрјона (Матрё- доведено у везу са именом великог кне- на), Пелагија (Пелагея) и друга асоцирају за Владимира (умро 1015. год.), чиме на сеоску средину, а Јевгеније, Вера, Та- довољно јасно сведочи о својој старо- мара, Роберт, Вадим, Марина, Полина, сти, али никако застарелости, јер се и као и сва страна имена сврставају се у данас дечацима најнормалније даје име градска. Владимир. Може се извршити и детаљнија После октобарског преврата 1917. социјална подела: Олег, Јарослав (Ярос- године списак руских имена је био јако лав), Игор (Игорь), Владимир, Олга проширен идеолошки обојеним имени- (Ольга), Всеволод – кнежевска имена; ма, али су се она задржала релативно Јона (Иона), Исакије (Исаакий), Никон, кратко, негде до средине четрдесетих Пимен, Зосима, Саватије (Савватий), година XX века. Варлаам – монашка; Гордеј (Гордей), Истраживања показују да је у то Фома, Сава (Савва), Олимпиада, Васа – време било девојчица са именом трговачка; Иља (Илья), Никита – имена Стаљинка, па чак и Маркенглена. Ово аристократске интелигенције. друго је састављено од кратких форми (4) Имена се класификују и са ста- презимена тројице „класика марксизма- новишта стилске припадности. На при- -лењинизма“ [Верещагин, Костомаров мер, Гаврила, Михајла, Данила, Панте- 205: 98]. леј (Пантелей), Прасковја (Прасковья) (2) Даље се, као следећи класифи- поимају се као колоквијална у поређењу кациони моменат, може издвојити по- са „званичним“ формама Гавриил, Ми- рекло: Алберт (Альберт), Герман, Еду- хаил, Даниил, Пантелејмон (Пантелей- ард, Албина (Альбина), Вероника итд., мон), Параскева. За илустрацију дово љ- која су страног порекла и на неки начин но је навести име Толстојеве јунакиње се супротстављају понародњеним име- Јекатарине Маслове из романа Вас- нима Владимир, Вјачеслав, Мстислав, крсење, која је простог сиромашног по- Всеволод, Вера, Надежда, Љубов (рус. рекла, али је васпитавана као да је Любовь)2 итд., а перципирају се као сло- госпођица, па су је отуда звали не Каћка венска или чисто руска. Треба истаћи да (рус. Катька), као „сељанчицу“, и не и у савременом руском именослову ег- Катјенка (рус. Катенька), као „племени- зистира веома велики број имена чије је ту“, већ неутрално – Катјуша (рус. Катю- порекло из грчког и хебрејског језика, а ша).

2 Јер ни то нису изворно руска имена, него пре- (5) Имена такође носе одређену информацију о својој употреби. Данас 178 узета или преведена (герм. Valdemar, стчеш. Venzeslav, грч. Πίστη, Ελπίδα, Αγάπη). су популарна „модерна“ имена: Алек- Властите именице као лакуне на плану руског језика и проблем њиховог превођења на српски језик сандар, Алексеј (Алексей), Денис, Ана- имају своју етимологију, као на пример: толиј (Анатолий), Андреј3 (Андрей), а Петр – грч. ’камен’, ’ стена’; или Борис – имена Авакум, Акакиј (Акакий), Варла- од глагола бороться, ’борити се’. Тако ам, Василиса, Герасим, Глафира, иако су имена Владимир, Лав (Лев), Валден, позната, припадају категорији ретких. Вера, Љубов (Любовь), Људмила (Люд- (6) У појединачне случајеве споја мила) изражавају активну унутрашњу критеријума социјалне обојености и форму, док имена Генадиј (Генадий), Пе- употребе спадају црквена имена, тј. тар (Пётр), Фома, Глеб, Борис, Виталиј имена у форми карактеристичној за све- (Виталий), Сергеј (Сергей) итд. поседују ца који се везује за дан када је неко пасивну. рођен. Наиме, приликом крштења дете У вези с тим интересантно је Чехо- добија само и искључиво црквено име вљево тумачење имена Владимир као – (на пример Иоан), али се затим користи Владимiръ. Руски правопис пре Окто- световна форма. На пример, аналошки барске револуције 1917. године разлико- парови су: Алексиј (Алексий) – Алексеј вао је хомографе мiръ (’свет који нас (Алексей), Антониј (Антоний) – Ан- окружује’) и миръ (’мирнодопско стање, тон, Матфеј (Матфей) – Матвеј, без рата’), тако да Владимiръ буквално Софија (София) – Софја (Софья), Сте- значи ’владика васељенски’. Чехов пише: фан – Степан, Татијана – Татјана (Та- „Владеть нельзя мiром, это правда. тьяна); црквена имена која немају све- Нельзя владеть и миром, но называть товни аналог: Андроник, Феодосиј (Фео- человека владыкою мiра можно. Скажи- досий), Филарет и др. те Володе, что из чувства благодарности (7) Имена могу бити и локализова- […] народы имеют право величать своих на и према месту где су у најчешћој упо- избранников как угодно, не боясь оскор- треби. Тако имамо да Оксана, Тарас, бить величие Божие и возвысить чело- Остап, Трофим одговарају руском југу и века до самого Бога. Дело в том, что в че- делимично Украјини. ловеке мы называем не человека, а его (8) Најзад, имена могу садржати у достоинства, именно то Божеское нача- себи „активну унутрашњу форму“ и ло, которое он сумел развить в себе до постају на неки начин супротна имени- высокой степени. […] Князя Владимiра ма која испољавају „пасивну форму“. звали владыкою всего мiра, хотя он вла- „Активна унутрашња форма“ подразу- дел только клочком земли. […] Вот поче- мева да је корен имена носилац кон- му русский князь может называться вла- кретног значења са тачно одређеном дыкою мiра; это имя может носить и функцијом (вера, љубав, нада, владати мой приятель Володя, потому что имена итд.) и који је продуктиван у творбеном даются не за заслуги, а в честь и в воспо- погледу, а „пасивна форма“ подразумева минание когда-то живших замечатель- непродуктивни корен и углавном је ных людей” (А. Чехов, Дневник).4 црквеног порекла, мада и ова имена Најзад, треба рећи да једно истo 3 Према подацима В. А. Никонова, најфре - име може припадати разним смисао- к вентнијих, најпопуларнијих мушких имена је ним групама. На пример Всеволод – за- само 38. Ако припојимо списку већ наведена, старело (1), руско (2), социјално узвише- то су: Аркадиј, Борис, Вадим, Валентин, Валериј, Виктор, Виталиј, Владислав, Вјаче- но (3), стилистички обојено (4), рела- слав, Генадиј, Георгиј, Герман, Григориј, тивно фреквентно (5), име с „активном“ Дмитриј, Јевгениј, Иван, Игор, Константин, унутрашњом формом (6). Лав (рус. Лев), Леонид, Михаил, Николај, Олег, Павел, Петар (Пётр), Роман, Сергеј, Ста- 4 Цитат смо преузели из наведеног дела (Вере- 179 нислав, Фјодор, Едуард, Јуриј. щагин, Костомаров 205: 101). Виолета Џонић Ако је заједничка, групна инфо р- схватао као окрутан, страшан, неумољив, мација својствена семантици било ког суров, тј. онај који изазива страх) и сл. личног имена, само неко од њих носи Име као да за собом вуче и презиме: индивидуалну информацију и она може Јевгеније Оњегин, Татјана Ларина и сл. имати ванјезички карактер. Дакле, лична имена карактерише Имена у пословицама, изрекама и изразита национално-културна семан- загонеткама захваљујући томе постају тика, јер њихово групно или индивиду- упечатљива. На пример, име Макар се ално значење директно води порекло из приказује као несрећник, неспре т- историје и културе носиоца датог језика. њаковић, и због тога је у пословици На Наша разматрања о личним имени- бедного Макара все шишки валятся он ма односе се и на друге групе онома- представљен као поштен, смеран (чо- стичке лексике, где се посебно истичу век). Слично је и у изреци Куда Макар топоними. телят не гонял; Јемеља (Емеля) – Понекад традиционално-културни брбљивац, ’празна воденица’, вероватно елементи могу бити изведени из назива због тога што га тако и пословица топонима: Новгород – (Новый город), описује: Мели, Емеля, твоя неделя и сл. Нови град; Петербург – град апостола Нека од имена налазимо у саставу Петра, а не Петра Првог, како сматрају изрека и фразеолигизама: Куда Макар многи. Ипак, чешће су конотације са телят не гонял, как Сидорову козу; Ше- историјско-социјалним планом: Киев – мякин суд, при царе Горохе итд. Неизо- мать городов русских; Велика Россия, а ставно су присутна и у загонеткама: отступать некуда – позади Москва. Стоит Антошка на одной ножке; Си- Топоними, слично антропоними- дит Марья в избе, а коса на улице итд. ма, поседују групну информацију. На Најзад, лична имена су заступљена пример, једна од могућих група у које у билинима, бајкама, песмама и другим можемо сврстати топониме су познати фолклорним жанровима. „историјски“ руски градови: Ростов Ве- лики, Суздаљ, Владимир, Муром, Арза- Треба поменути још једну битну мас, Архангелск, Новгород, Њижњи црту руских антропонима, а то је репре- Новгород, Јарослављ, Смоленск, Твер, зентативни смисао којим се третирају Калуга, Коломна, Рјазањ, Севастопољ као заједничке именице. На пример, итд. У овом списку издвајају се подгру- Иван – то је симболично руско име: пе: градови названи по именима кнеже- Иван Иванович и Иван Никифоривич ва (Јарослављ, Јурјев, Владимир); топо- (ликови Гогољеве приповетке) јесу два ними везани са великим војним и пријатеља који су се посвађали због глу- историјским подвизима (Полтава, На- пости; „дядя Степа“ – висок човек итд. рва, Бородино) итд. (наведени су само Понекад говорник и не зна или се неки називи ради илустрације). не сећа на који се догађај или књижевно У оквиру ове групе посебно се дело односи име, али га он ипак упо- издваја престоница Русије – Москва. требљава схватајући да је оно заједничко Њен стални атрибут је „од белог каме- и саговорник га прима без потешкоћа. на“ (рус. „белокаменная”). У току свог Поједина имена се везују за познате постојања Москва је више пута била личности, било да су личности из света опасана зидинама, у XIV веку су биле књижевности, музике, историје, ликов- подигнуте куле и зидине од белог каме- них уметности и сл., па уз Александар на – подмосковског кречњака. Оне су обично иде Невски, Грибоједов, Пуш- оронуле и 1485. године је почела градња 180 кин; уз Иван – Грозни (Грозни, јер се зидина од црвене цигле. Властите именице као лакуне на плану руског језика и проблем њиховог превођења на српски језик Већ је пет стотина година како је ма Кремља. Или су пак биле везане за Кремљ опасан црвеним „зидинама“, али имена појединих царских личности, тј. језик који има кумулативну, акумули- изражене су присвојним придевом од рајућу функцију, још увек пружа инфо р- властитог имена: Александровский сад, мацију да су зидине биле беле. Тако су који се налази поред зидина Кремља на- „белокамене“ остале само знамените зван по царевићу Александру; Летний кремаљске саборне цркве – Успенска, сад – познати парк у Санкт Петербургу, Благовештенска и Архангелска, као и назван тако зато што је лети био центар звонара „Иван Велики“. јавног и дворског живота. Парк је по- Вишевековна историја Москве на- знат и по великом броју статуа. Овом шла је свог одраза и у пословици Москва низу припада и Николаевская дорога – не сразу строилась. Ова изрека, као и Николајевска пруга, пруга између Мо- многе друге, употребљава се и у прене- скве и Санкт Петербурга изграђена у сеном значењу: ништа велико се не ства- време Николаја I, од великог историјског ра одмах, „преко ноћи“. Тако се каже значаја. Или су везане за неки историјски када се жели оправдати постепеност не- догађај: Казанская часть – Казањски ког рада, посебно када се захтева момен- рејон, рејон Санкт Петербурга, добио тално решење неког проблема. У другој назив по граду Казању, у коме се одигра- изреци, Москва красна, изражено је на- ла историјска битка за време Ивана родно мишљење о лепоти Москве, јер је Грозног, петроградски рејон између Ка- реч красна у првобитној народној, али и терининског канала и Вознесенског бу- у изворној језичкој етимологији имала левара. значење лепог, а не црвеног, о чему све- Као што се може закључити из при- доче и искази не красна изба углами, а мера, сваки од ових назива – лакуна има красна пирогами или на миру – и смерть свој специфичан контекст, који би, без красна (уп. удвоје је и смрт лепа). обзира на начин превођења, преводи- По зонском времену у Москви цела лац требало да укључи у свој превод – земља подешава часовник – отуда мо- наравно, ван текста – ако већ сам текст сковско време (московское время). По- оригинала нема сличне коментаре који знато је московско пециво московски су посебно неопходни за разумевање калач – тврда кифла од најбољих сорти текста. пшенице посебног облика „са ушицама“ Што се тиче превођења географ- итд. ских имена и назива улица, тргова, мо- Као подгрупу у оквиру топонима стова, висова уобичајено је да се поред могли бисмо издвојити делове градова, семантичког критеријума узима и сте- знаменитих руских градова, најчешће пен у коме је дати географски појам по- 5 Москве и Санкт Петрбурга, чији називи знат народу-примаоцу. представљају синтагме. Најчешће су то Називи држава, престоница, инду- спојеви заједничких именица (площадь, с тријских и културних центара, исто- мост, сад, собор, дорога) са присвојним ријских места преносе се онако како се придевима општеупотребног значења, а изговарају у језику народа-примаоца, од именичких основа. Тако данас има- дакле транслитерују се. Називи улица и мо: Кузнецкий мост (кузнец – ’ковач’ – мање познатих локалитета обично се Кузнецки мост) и Манежная площадь. транслитерују или се изворно пишу Или су пак биле везане за одређену (или се и једно и друго даје у загради). градску територију као Троицкий посад 5 Стојнић М. (1980), О превођењу књижевног – Троицки посад везивао се за улаз у текста, Сарајево: Свјетлост, Завод за уџбе- 181 град са стране Троицке куле на зидина- нике, стр. 13. Виолета Џонић

Летом, в июле, за два месяца до поездки Летос, у јулу, два месеца пре в Петербург и когда я уже стал совершенно одласка у Петроград и кад сам већ свободен, Марья Ивановна попросила меня постао потпуно слободан, Марија съездить в Троицкий посад […] Ивановна ме замоли да одем у (Подросток, 1, 86) Тројицки посад […] (Р. Маројевић, 1, 115)

У лето, у јулу месецу, два месеца пре поласка за Петроград, кад сам већ постао потпуно слободан, замолила ме је Марија Ивановна да да одем у „Тројицки посад“ […] (М. Ивковић, 49)

Еще вчера я вырезал из газеты адрес Још јуче сам исекао из новина — объявление «Судебного Пристава при адресу — оглас „судског извршитеља С.Петербургском Мировом съезде» и Петроградског окружног суда“ итд, итд, проч. и проч. о том, что „девятнадцатого да ће се „деветнаестог септембра текуће сего сентября, в двенадцать часов утра, в године у дванаест сати у Казанском Казанской части, такогото участка и т.д. рејону1, у том и том кварту итд, итд […] и т.д. […] 1 Петроградски рејон између (Подросток, 1, 38) Катерининског и Вазнесенског булевара. (Р. Маројевић, 1, 54-55)

Још уочи тог дана исекао сам из новина адресу — оглас „Судског извршитеља Петроградског суда“ о томе да ће се „деветнаестог септембра т. г. у дванаест сати пре подне, у Казанском кварту, у том и том рејону итд, итд […] (М. Ивковић, 56)

„Пошёл бы на Николаевскую дорогу „Боље би било да оде на и положил бы голову на рельсы: там бы Николајевску пругу и стави главу на ему ее и оттяпали.“ шине: па нек му је тамо отфикаре.“ (Подросток, 2, 318) (Р. Маројевић, 2, 55)

„Боље да је отишао на Николајевску пругу и ставио главу на шине: бар би му се тамо откинула.“ (М. Ивковић, 400)

Међутим, доста је раширена и трг; Исаакиевский собор – Исакијева 6 није сасвим без основа, нарочито када саборна црква. Пример: то има значаја за разумевање неких садржаја дела, и пракса да се ти називи 6 На овом примеру уочавамо двоструку лакуну: 182 сабор – саборна црква у оквиру имена лакуне преводе: Красная площадь – Црвени Исакиевский сабор. Властите именице као лакуне на плану руског језика и проблем њиховог превођења на српски језик

«Вот это – Дворцовая площадь, вот это „Ево, ово је Дворски трг*, ево ово је — Исаакий», мерещилось мне, «но теперь Исакијева саборна црква — мне до них никакого дела»; всё как-то причињавало ми се — али они ме се сада отчудилось, всё это стало вдруг не моё. уопште не тичу; све се некако отуђило, (Подросток, 2, 317) све то одједном више није моје. (Р. Маројевић, 2, 53–54)

„Ево ово је Дворски трг, оно тамо је Исакијева црква — привиђало ми се у бунилу — али сад ми до њих није нимало стало“; све је некако постало туђе, наједампут је престало да буде моје. (М. Ивковић, 398)

* Дворски трг је централни трг Петрограда, испред Зимског двора.

Исаакий, тј. Св. Исакије народски је светац дану рођења будућег цара био је назив за велелепну Исакијеву саборну Св. Петар. Ипак, Исакије Далматски цркву, једну од многих знаменитости није био заборављен. У његову част по- Петрограда. У овом називу се мани- дигнуто је знаменито архитектонско фестује како социјалне асоцијације лич- дело, на чијем се западном крилу налази них имена могу бити чак категоричке. скулптурни ансамбл који приказује су- Наследник престола, будући осни- срет Исакија Далматског са императо- вач града, рођен је 30. маја 1672. године, ром Теодосијем. и по обичајима из XVII века његова по- Наша истраживања су показала да родица је морала да га крсти именом има примера где се поједини називи и оног светитеља на чији се дан родио – преводе и транскрибују: Летний сад на- преподобног Исакија, игумана далмат- лазимо и као „Летњи сад“ (Маројевић) и ског. Од обичаја се одступило, јер као „Летњи парк“ (Ивковић). Пример: Исакије није „царско име“. Најближи

– Мне, mon cher, ещё одиннадцатилетнему, Мене је, mon cher, још кад сам имао гувернер замечал, что я слишком једанаест година, домаћи учитељ, засматриваюсь в Летнем саду на статуи. опоменуо што превише буљим у статуе (Подросток, 1, 27) Летњег сада. (Р. Маројевић, 1, 40)

Мени је, mon cher, још у мојој једанаестој години васпитач замерио што одвећ загледам статуе у Летњем парку. (М. Ивковић, 42).

Анализа је показала да има превода вођења којим се посебно преводе вла- лакуна као што је Невский проспект стита имена, укључујући пре свега лич- преведен само као „Невски проспект“; на имена, топониме, називе инсти- Кузнецкий мост само „Кузнецки мост“; туција, часописа и слично. Ради што Третьяковская галерея – „Третјаковска потпунијег превода најбоље је комбино- галерија“ и сл. вати транскрипцију или транслите- Преводилачка транскрипција или рацију са преводиочевим објашњењем 183 транслитерација представља начин пре- ван текста (у фусноти, као што је, пре- Виолета Џонић водећи Подросток, у примерима за Белић. У свом Правопису7 Александар Дворцовую площадь, Семёновский полк, Белић се заправо залаже за скоро апсо- Казанскую часть урадио Р. Маројевић). лутно преношење фонолошке опозиције Што се тиче имена и назива који се мекоћа/тврдоћа у српски текст, тј. за то срећу у књижевним делима, треба да се руски слогови ли–ле, ни–не, ти– примењивати један од два могућа по- те, ди–де преносе доследно љи–ље, њи– ступка: ње, ћи–ће, ђи–ђе. Ипак, наша анализа је показала да 1. Имена и називи који својом фор- се у већини случајева транслитерација мом или етимологијом асоцирају на одвија тврдим сугласницима наместо неко значење, као што су: Держиморда руских меких: Летний – Летњи, Лена – – ’брњица’, ’ вежигубица’; Простакови, Лена, Владимир – Владимир; али има Скотињини – асоцијација је простак случајева када мекој групи н’и одгова- или животиња; лично име Петар – које ра њи: Нижний Новгород – Нижњи етимолошки изражава и значи стаме- Новгород, Летний – Летњи и сл. ност карактера; Наталија – у значењу Посебно су проблематични случа- ’кћи музе Талије’, ’ љубитељ позоришне јеви са меким т’ или тврдим [т] у игре’; Николај, Никола – са асоцијацијом спојевима са я, тј. т’ја, [т’а], као нпр.: на победника, победу и сл. – могу се Татьяна, Катя, Петя. транслитеровати. Али пошто таква Како транскрибовати – као тј или асоцијација не мора бити лако уочљива ћ? Само Татјана, али Каћа или Катја? и препознатљива, а носи део инфо р- Најчешће се среће овај други при- мације о сличностима, уобичајено је да мер – Татјана, Катја – као могућност преводилац на то укаже у фусноти са преношења на српски језик. Али да ли је ознаком „примедба преводиоца“ (Стој- исто могуће у примеру: Петя – Пећа или нић 1980: 13). Петја? 2. Имена која својим обликом не Ипак, има случајева када се, истина упућују на значење у свакодневној упо- нерадо, морамо определити за први треби, или бар својим значењем не до- случај, као нпр.: Катька – Каћка, Петька приносе одређивању лика, обично се – Пећка. просто транслитерују у преводу (Татјана, Сматрамо да би име, ако би се Олга, Иван, Игор и сл.). Таква трансли- транскрибовало тврдим т, прилично терација се врши тако да се гласовима и изгубило од свог смисла и специфично- графичким средствима језика-прима- сти руске фонетике, колорита и садржи- оца пренесе звучање датог имена у не (уп. Катка). језику-даваоцу. У случајевима када је у оригиналу мекоћа означена меким знаком, приме- тили смо да је у транслитерацији љ, Ипак, када говоримо о транскрип- њ: Суздаль – Суздаљ, Рязань – Рјазањ. цији или транслитерацији са руског Покушали смо да на основу бројних оригинала на преводни српски језик, примера извучемо правило о није све тако једноставно. Проблем је транскрипцији руских властитих име- уочен код највећег броја анализираних на, а закључак је – да правила нема. примера у којима се појављују [д’, т’, н’, Практично, све зависи од случаја до л’,], меки сугласници у руском и пала- случаја, од примера до примера, што тални ћ ,ђ, љ, њ у српском језику. Овим проблемом бавили су се мно- 7 Види: Белић А. (1934), Правопис српскохрват- ског књижевног језика према прописима ги српски лингвисти, а међу првима 184 Министарства просвете, 3. изд., Београд: Милош С. Московљевић и Александар Геца Кон, стр. 98–99. Властите именице као лакуне на плану руског језика и проблем њиховог превођења на српски језик једноставно не дозвољава извођење оп- Извори штег правила. Могуће објашњење је да 1. Достоевский, Ф. М. (1947), Подро- одговарајућа транскрипција помоћу на- сток (роман в трёх частях), Москва; ших 30 знакова није могућа. Тако имамо преводи: М. Ивковића (Достојевски да је Ленин – Лењин, уместо са љ, а Лер- Ф. М. (1965), Младић, Београд) и Р. монтов – Љермонтов, са љ, иако је Маројевића и М. Маројевић позиција иста као у Лењин. Или шахиста (Достојевски Ф. М. (1992), Дечко I, II, Аљохин код нас је остао Аљехин, јер је Москва: Дечје новине, Радуга). преводилац, применивши транслите- рацију, пренео руско е једноставно као е, а не ё. Литература На исти начин се преносе називи 1. Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. часописа, новина, хотела, радних орга- (2005), Язык и культура (Три лингво- низација и сл. Што се тиче абревијатура, страноведческие концепции: лекси- напоменућемо само да се род узима пре- ческого фона, рече-поведенческих ма носиоцу абревијатуре, тј. њеном цен- тактик и сапиентемы), Москва: тралном елементу, а начин фонетског Индрик. преношења на језик-прималац је као и у 2. Белић А. (1934), Правопис српскохр- претходним случајевима. ватског књижевног језика према Ипак, у литератури на српском прописима Министарства просве- језику проблем преношења руских вла- те, 3. изд., Београд: Геца Кон. ститих имена заокупљао је велику 3. Московљевић М. С. (1928–1929), О пажњу, па је у првом таквом раду, тј. писању руских имена у нашем језику, студији Милоша С. Московљевића8 Јужнословенски филолог VIII: 109– објављеној у Јужнословенском филологу 136. аутор хтео да опише праксу преношења 4. Стојнић М. (1980), О превођењу властитих имена са руског језика, и то књижевног текста, Сарајево: пре свега преводилачку праксу, и да Свјетлост, Завод за уџбенике. приложи нека решења, узимајући у об- зир уз фонетске карактеристике и ети- молошку вредност, творбену структуру и историју појединих облика. Овде смо дали само краћи преглед најкарактеристичнијих случајева појава лакуна у именима и називима, пре свега имајући у виду антропониме и топони- ме, где је културно-национална компо- нента најизразитија, што лакуну и чини посебном информативном и семантич- ком појавом у језику.

8 Московљевић М. С. (1928–1929), О писању руских имена у нашем језику, Јужнословенски 185 филолог VIII: 109–136. ИМЕНА СОБСТВЕННЫЕ ТИПА ЛАКУН НА ФОНЕ РУССКОГО ЯЗЫКА И ИХ ПЕРЕВОД НА СЕРБСКИЙ ЯЗЫК

Резюме

Исходя из того факта, что лакунами интересовались многие исследователи не только на базовом – лексическом уровне, но и на словообразовательном, морфо-синтаксическом, фразеологическо-паремиологическом и стилистическом уров нях, а имея также в виду и то, что лексикографические и переводческие проблемы, которые возникают в связи с лакунами особенно между как родственными, так и между неродственными языками, мы считаем, что проблема имён собственных типа лакун также требует подробного лингви- стического анализа. В свете этого появилась идея написать именно такую работу на фоне русского и сербского языков. Культурно-исторический фон и социально-традиционную специфику лакун в настоящей работе мы попытались рас- смотреть через призму имён собственных в современном русском языке, обращая внимание на проблему их перевода на сербский язык. Предметом нашего анализа являются личные имена и топонимы, частично обращая внимание и на другие типы имён собственных.

[email protected]

186 ORIGINALNI NAUČNI RAD Daniela Matić UDK 811.163.42’36 Sveučilište u Splitu DOI 10.7251/FIL1205187M ZAMJENICE U HRVATSKIM POLITIČKIM GOVORIMA

Apstrakt: U ovome se radu bavimo analizom upotrebe ličnih i posvojnih zamjenica u dvama govorima dvaju političara iz ideološki različitih stranaka, njihovom distribuci- jom i načina na koji govornici prema potrebi govora izmjenjuju zamjenice i referente i polariziraju svoj izričaj. Također ćemo promotriti je li promjena referenata služi manipu- laciji slušateljima, isticanju autoriteta, stranačke pripadnosti i nacionalnoga naboja i je li upotreba zamjenica refl ektira određeni politički svjetonazor. Metodologija kojom ćemo se služiti u ovome istraživanju oslanja se na analitičke okvire teoretičara kritičke diskurziv- ne analize koja pruža instrumentarij za kritički pristup političkome diskursu. U analizi nam pomažu i pragmatičke teorije kao što su teorija govornih činova i Princip uljudnosti. Ključne riječi: lične zamjenice, posvojne zamjenice, politički govori, kritička dis- kurzivna analiza, pragmatika.

1. Uvod loška razlika između „nas“ i protivnika, a olitički diskurs karakteriziraju odre- koja se vrlo često binarno konceptualizira đene jezične strukture i leksik koji kao razlika između dobra i zla, poštenja i mogu odrediti, nekad eksplicitno, a nepoštenja kroz strategije pozitivne i ne- P gativne prezentacije (Van Dijk 1998) ili ne- nekad tek implicitno, ideološku pripad- nost govornika. Prema postavkama teore- što šire shvaćene legitimacije i delegitima- tičara kritičke diskurzivne analize (npr. cije (Chilton 2004). Chilton 2004:201), jezik funkcionira indek- Neka jezična struktura može imati niz sički, što znači da odabir jedne jezične potencijalnih značenja koja se ostvaruju u strukture ili izraza, kao što su odabir dija- kontekstu. Značenje diskursa proizlazi iz lektalnog izraza, a ne standardnog, odabir interakcije između jezične strukture i kon- stilski obilježenih, a ne neutralnih izraza te teksta u kojemu se ona koristi, zbog čega je odabir zamjenica i načina obraćanja sugo- uvijek važno navesti okolnosti u kojima se vornicima može ukazivati na govornikovu komunikacija odvija. Kritička diskurzivna želju da se svidi slušateljima i da im se pri- analiza, između ostalog, temelji se na pret- bliži, pokaže kao sličan slušateljima ili dis- postavci da različiti načini korištenja jezič- tancira od protivnika, uspostavi odnos so- nih struktura i sredstava mogu odražavati lidarnosti i izazove niz različitih emocija ideološki različite sustave i opredjeljenja, kod publike koristeći jezične strategije ko- pa je u analizi teksta važan i odabir voka- jima djeluje na pozitivan i negativan obraz bulara, zamjenica, modalnih glagola i go- slušatelja (positive/negative face, Brown i vornih činova. Kritička diskurzivna analiza Levinson 19872) i izaziva pathos. Političko stoga može pokazati kako javni diskurs po- djelovanje (Chilton i Schäff ner 1997:212) litičkih elita može utjecati na javno mnije- jest takvo da se kroz razne strategije, ver- nje i kakvu ulogu taj utjecaj ima na druš- balne i neverbalne, iskazuje moć „nas“ i tvene strukture. slabost „njih“. Ono što govornik koji nastu- Van Dijk (1997:32-33) navodi što dis- pa politički i ideološki, dakle kao pripad- kurs čini ideološkim: govornik mora na nik i predstavnik neke grupacije čije stavo- neki način djelovati kao član nekakve sku- 187 ve izlaže, mora istaknuti jest upravo ideo- pine čiji stav izražava (ne nužno član u for- Daniela Matić malnome smislu), što se očituje upravo u odrednicama unutar kojih se odvija neki upotrebi zamjenica, ali i drugih izraza ko- govorni događaj kao što je politički govor. jima se iskazuje pripadnost skupini, zatim Korpus ovoga rada predstavljaju prema ci- vrijednosti koje zagovara ili mjesto i status lju istraživanja pobrojeni slučajevi upotre- u društvu. Obično postoje tri načina koji- be ličnih zamjenica, ali još nekih referenci- ma govornik predstavlja sebe (van Dijk jalnih oblika iz transkripata govorâ dvaju 2008:198): može govoriti isključivo u svoje hrvatskih političara, Zorana Milanovića, ime, može govoriti u ime skupine ili orga- predsjednika Socijaldemokratske partije nizacije kojoj pripada i može govoriti u ime (u daljnjem tekstu SDP) i Ive Sanadera, cijele države. Pritom govornik naglašava predsjednika Hrvatske demokratske za- dobre stvari koje proizlaze iz djelovanja jednice (u daljnjem tekstu HDZ) koje su skupine kojoj pripada i loše stvari onih održali pred biračima tijekom kampanje za drugih ili umanjivanje lošega što je napra- parlamentarne izbore 2007. godine u Hr- vila njegova grupa, ali i umanjivanje važ- vatskoj. Govor Zorana Milanovića koji ana- nosti onoga što su napravili oni drugi. Ovi liziramo (dalje G1) bio je održan 19. 11. postupci pridonose pozitivnom predstav- 2007., a govor Ive Sanadera (dalje G2) bio je ljanju „nas“ (positive self-presentation) i održan na predizbornome skupu 20. 11. negativnom predstavljanju „njih“ (negative 2007., pet dana prije izbora. other-presentation).

3.1. Situacijski kontekst 2. Cilj istraživanja U današnjim demokratskim društvi- Jedna vrsta riječi koja djeluje indek- ma prevladavaju dva koncepta organizacije sički i deiktički su zamjenice. Upravo upo- i provođenja izbora: stranački i marketinš- treba oblika množine sugerira pripadnost ki (Šiber 2003:21). Stranački je koncept ti- nekoj ideološkoj grupi, a ono što razdvaja pičan za ona društva kojima vladaju stran- grupe jest najčešće upotreba prvog lica u ke i čiji politički programi daju ideološki jednini i množini i trećeg lica množine. pogled na društvo i njegov razvoj. U stra- Politički govornik zamjenicama uspostav- načkom konceptu kandidat je redovito lja odnos s prisutnom publikom, svojim predsjednik stranke koji utjelovljuje i za- biračima i svim građanima koji nisu nepo- stupa stranački program i nosi stranačke sredno prisutni, ali i s protivnicima, i taj je liste, što je uobičajeno za hrvatski izborni odnos onda neminovno polariziran. U sustav. ovome se radu bavimo analizom upotrebe ličnih i posvojnih zamjenica, njihovom Izborna je kampanja u Hrvatskoj služ- distribucijom u dvama govorima dvaju po- beno započela 03. 11. 2007. Prema anket- litičara iz ideološki različitih stranaka i na- nim istraživanjima Socijaldemokratska čina na koji govornici prema potrebi govo- partija (SDP) bila je u prednosti pred Hr- ra mijenjaju referente i polariziraju svoj vatskom demokratskom zajednicom izričaj. Također ćemo promotriti je li pro- (HDZ), ali od kraja listopada prednost mjena referenata i perspektive služi mani- SDP-a pada. Iako se radilo o izborima za pulaciji slušateljima, isticanju autoriteta, Sabor, što znači da bi se stranke trebale na- stranačke pripadnosti, građenju nacional- tjecati preko raznih svojih predstavnika u noga naboja i je li upotreba zamjenica re- dvanaest izbornih jedinica, a stranački bi fl ektira određeni politički svjetonazor. programi trebali biti u prvome planu, kam- panja je bila vrlo personalizirana, tako da su predstavnici i predsjednici dviju najja- 3. Korpus čih političkih stranaka, i to lijevog centra i Globalni se kontekst defi nira društve- desnog centra, zauzimali najveći dio poli- 188 nim, političkim, kulturnim i povijesnim tičkoga prostora. Ovu je kampanju odliko- Zamjenice u hrvatskim političkim govorima vala jedna neobičnost za dotadašnje hrvat- 5. Analiza i rasprava ske prilike: naime SDP kao svoga službe- Diskurs ima globalno značenje i glo- nog premijerskog kandidata nije istaknuo, balnu formu koju čine diskursne strukture kao što je uobičajeno, predsjednika stranke uobičajene i konvencionalne za neki dis- nego uglednoga ekonomista Ljubu Jurčića. kursni žanr. Predstavljaju određene kate- U biti, Sanaderov protukandidat za mjesto gorije koje se pojavljuju po određenome premijera bio je Jurčić, a ne Milanović koji redoslijedu, pa tako i politički govor ima se u javnosti isticao i s kojim se Sanader su- svoju konvencionalnu strukturu ili shemu kobljavao. (schema). Postoji i lokalna forma i lokalno Kako je kampanja odmicala, sve češća značenje, što čini razinu lokalne koheren- su bila verbalna delegitimiranja, tako da se cije. Upravo su zamjenice jedna od lokal- kampanja povremeno pretvarala u sukobe nih jezičnih struktura. dvaju političara na osobnoj razini koji se ne poštuju kao protivnici. HDZ je čitavo vrijeme imao inicijativu i postavio je kam- 5.1 Deiktički elementi i oblici panju kao izbor između „nas“ i „njih“, a obraćanja u G1 SDP-u je preostajalo da se brani od optužbi Govor sadrži 1109 riječi. Navodimo i kritizira HDZ. (Tablica 1) sve pojave ličnih i posvojnih za- mjenica i oblika koji se iz njih izvode i koji 4. Metodologija su izričito navedeni ili se podrazumijevaju prema obliku glagola: Metodologija kojom ćemo se služiti u ovome istraživanju oslanja se na analitičke Tablica 1: Broj pojavljivanja zamjenica okvire teoretičara kritičke diskurzivne i izvedenih oblika i njihova distribucija analize koja pruža instrumentarij za kritič- ki pristup političkome diskursu. Teorijski okvir prema Faircloughu (1992, 1995a, Zamjenice i izvedeni oblici

2 Broj vanja bucija 1995b, 2001a , 2003) i Fairclough i Wodak Distri- (1997) širi je od okvira drugih autora (npr. pojavlji- „Ja“ (mene, meni, moj/a/e/i) 12 0,01% van Dijka ili Chiltona) utoliko što obuhva- „Ti“ – (tebe, tebi, tvoj/a/e/i) 6 0,005% ća i intertekstualnu analizu. U analizi nam -referent je 34 0,03% pomažu i pragmatičke teorije kao što su te- „Mi“ – (nas, stranka SDP nama, naš/ orija govornih činova i Princip uljudnosti, -referent su svi a/e/i) 18 0,016% mada pojave koje se promatraju prvenstve- građani no u okviru pragmatike nisu izravno veza- „Vi“ – (vas, vama, vaš/a/e/i) 4 0,003% -referent su ne za društvene, a time i političke kategori- 2 0,001% protivnici je, ali svaka od teorija uključuje neku od „Oni“- (njih, njima, -referent su neki društvenih dimenzija. U radu ćemo prika- njihov/a/o) drugi (ljudi, 11 0,009% zati izdvojene i pobrojene primjere upo- građani, birači) trebe ličnih i posvojnih zamjenica te pro- mjene referenata zamjenica uz učestalost Govornik se publici povremeno obra- pojave. Iako u hrvatskome jeziku nije po- ća u prvom licu jednine, ali kad upotrijebi trebno uz glagol istaknuti zamjenicu, bu- „ja“ i izvedene oblike, tad najčešće ističe dući da je u glagol ugrađena personalnost, privatni identitet, a ne stranački. Ova se pobrojat ćemo sve primjere u kojima je za- zamjenica najčešće javlja u asertivnim go- mjenica implicitna. Pored toga, promotrit vornim činovima na samome početku go- ćemo uz koje se glagole pojavljuju lične za- vora gdje se referira na trenutnu situaciju mjenice, odnosno u kakvim govornim či- na pozornici na kojoj stoji i u činovima ko- 189 novima te u kojem glagolskom vremenu. jima prepričava neke događaje (1 slučaj) Daniela Matić („ja sam živio vani“) i konstatira na temelju ovih dana nam često govore o anketama. opažanja, odnosno u onima koji izražavaju Neka dođu ovdje, neka vide ovu anketu. neki mentalni proces (5 slučajeva) („i uvi- Ova anketa, ovaj broj ljudi sve govori. Ne jek sam znao“, „sad mi je jasno“, „tako ja treba nam anketa pored ovoga“ kada go- s’vaćam demokraciju“, „ja to vidim“, „i kad vornik na samome početku pozdravlja pu- razmišljam“) ili verbalni proces s izvede- bliku i izražava zadovoljstvo brojnošću nim oblicima (3 slučaja gdje je govornik su- okupljenih slušatelja na skupu. Takva upo- bjekt) („kažu mi“, „kažem“, „pitaju me“, treba zamjenica može ukazivati na mogu- „kad sam već kod obale“ (t.j. „kad već govo- ću želju govornika da svojim pozivanjem rim o obali“, nap. a.), „ja kažem“), i u meta- svih građana i identifi ciranjem s njima po- jezičnim komentarima gdje daje intertek- kaže da je jedan od njih bez obzira na svoju stualne/interdiskurzivne primjere („kažu stranačku pripadnost, pa tako se prijelazi mi“, „pitaju me“, „ja kažem“), a u eksplicit- između referenata „mi, stranka“ i „mi, gra- nom obliku, dakle gdje je zamjenica prvog đani“ ne naglašavaju. Njegovo „mi“ nije lica jednine uz glagol, tek 4 puta. Govornik uvijek ni stranačko, ali ni naglašeno patri- nastupa kao tek nešto istaknutiji predstav- otsko kojim bi stvarao nacionalni naboj, nik svoje stranke – otuda je češće „mi, SDP“. nego odražava, reklo bi se, grupni građan- Takva upotreba zamjenica nije neobična s ski identitet. U slučajevima gdje je „mi“ su- obzirom da se radilo o parlamentarnim iz- bjekt, ta se zamjenica pojavljuje 11 puta uz borima koji obično nisu personalizirani, glagol koji sugerira nekakvu radnju, najče- tim više što je tada SDP kao svog kandidata šće u sadašnjemu glagolskom vremenu, za premijera istaknuo svog člana Ljubu usmjerenu prema nekom objektu i također Jurčića, a ne govornika. Posvojna se zamje- 11 puta uz glagol kojim govornik izriče sta- nica „moji“ javlja samo u podatku o govor- nje ili nešto konstatira. Zamjenica „mi“ uz nikovom privatnom životu gdje je referent glagol koji nije usmjeren prema nekome ili najvjerojatnije „roditelji“ ili „rođaci“. U go- nečemu, dakle glagol koji sugerira nekakav voru ne nalazimo izraze epistemičke mo- događaj javlja se 6 puta, a mentalni proces dalnosti u prvom licu jednine kojima bi se nalazimo 8 puta i verbalni 1 put. Glagoli govornik ograđivao ili izražavao sumnju, a radnje obično ukazuju na dinamičnost go- nema niti izraza deontičke modalnosti ko- vornika i njegovu usmjerenost prema ne- jima bi on kao pojedinac od slušatelja tra- kom perlokucijskom cilju koji želi postići, žio da na sebe preuzmu izvršenje nekakve a što je i razlog postojanja političkih govo- obaveze. ra. Bez obzira na veći broj glagola radnje, Govornik se rijetko obraća publici u govornik 6 puta na početku govora izriče drugome licu množine (i jednine), iako se isti glagol, „biramo X“, u nizu parataktički radi o nestranačkoj publici, što znači da ne povezanih rečenica, pretpostavljamo zbog uspostavlja opreku između „mene“ s jedne postizanja određenoga retoričkog efekta, strane i „vas“ s druge, nego sugerira surad- pa je ostatak govora manje dinamičan. Za- nju i jedinstvo s publikom u djelovanju mjenica „mi“ u svojstvu subjekta uglavnom prema zajedničkom cilju. Mnogo je češća se pojavljuje u asertivima, pa nalazimo tek zamjenica „mi“, bilo da je implicirana per- 2 komisiva, mada bismo očekivali da pre- sonaliziranim glagolom ili eksplicitno ista- dizborni govor obiluje obećanjima. Uz ovu knuta (13 slučajeva). Javlja se s referentom zamjenicu najčešće je glagolsko vrijeme „mi, građani“, pripadnici hrvatskoga druš- prezent kojim govornik konstatira trenut- tva, ali „mi, stranka“ pojavljuje se gotovo u no stanje ili izriče neki kognitivni proces, dvostruko većem broju, s tim da u nekim futur se pojavljuje tek 2 puta, a perfekt 4 slučajevima ne možemo sa sigurnošću reći puta. Niska pojavnost oblika futura u skla- 190 tko je referent, stranka ili građani, npr. „i du je s niskim brojem komisiva koji se če- Zamjenice u hrvatskim političkim govorima sto izražavaju futurom. Posvojna se zamje- Tablica 2: Broj pojavljivanja zamjenica nica „naš“ i izvedeni oblici javljaju raz- i izvedenih oblika i njihova distribucija mjerno rijetko uz nekoliko konkretnih imenica: „šta su naši programi, tko su naši Zamjenice i izvedeni oblici Broj Broj pojav- ljudi“, „bavi se našim programom (HDZ, bucija Distri- nap. a.)“, „san generacija naših ljudi“, „po- ljivanja „Ja“ (mene, meni, moj/a/e/i) 46 0,012% bjeda je naša“, pa možemo zaključiti da po- „Ti“ – (tebe, tebi, tvoj/a/e/i) 1 0,0002% sesivnost nije značajna kategorija u ovome -referent je 104 0,028% govoru. stranka HDZ -referent su svi „Oni“ kao protivnici pojavljuju se 4 0,001% građani samo dva puta, doduše u jednom slučaju „Mi“ – (nas, nama, naš/a/ -referent imamo nabrojena 4 glagola ili 3 parataktič- su stranka e/i) 26 0,007% ki povezane rečenice („Lažu, lijepe plaka- i stranački te, insinuiraju i na kraju objave svoj pro- birači -referent su 9 0,002% gram“) u govornom činu kojim informira Hrvati slušatelje o trenutnom načinu djelovanja „Vi“ – (vas, vama, vaš/a/e/i) 43 0,011% protivnika i ta se zamjenica ne nalazi u -referent su 58 0,015% protivnici opoziciji s „mi“. S druge strane govornik „Oni“- (njih, protivnike znatno češće naziva njihovim njima, -referent su neki drugi njihov/a/o) 11 0,003% stranačkim imenom, HDZ, 11 puta, a tadaš- (ljudi, građani, njega premijera i glavnoga stranačkog su- birači) parnika eksplicitno nije spomenuo (svoju stranku imenom SDP spominje tek 3 puta). U ovome govoru govornik zamjeni- Ideološka se opreka javlja u obliku „mi, com „ja“, glagolima u prvom licu jednine i stranka“/„HDZ“, dakle u slučajevima kad izvedenim oblicima govori u svoje ime i to uvodi jasnu ideološku polarizaciju u svoje kao predsjednik stranke i kandidat za govorne činove („Tako mi u SDP-u sv’aćamo predsjednika Vlade u novome mandatu te demokraciju. A HDZ? HDZ nema progra- ne ističe svoj privatni identitet. U ekspli- ma, bavi se našim programom.“, „Ako je citnom obliku, „ja“ uz personalizirani gla- netko napravio mnogo da Hrvatska dođe gol javlja se 10 puta. Veći broj primjera na blizu tih zajednica najvećih svjetskih de- jednome mjestu nalazimo na samome po- mokracija, to smo mi, to nije HDZ.“) i pro- četku govora kada pozdravlja okupljenu tivničku stranku negativno predstavlja, a publiku te na samome kraju govora kad za- „mi, stranka“ predstavljeni su pozitivno. hvaljuje okupljenima i poziva ih na djelo- vanje, dakle kad se izražava najčešće ek- Publici se obraća samo jednom nekim izra- spresivima u performativnome obliku, na- zom koji bi sugerirao bliskost i povezanost ravno u sadašnjem vremenu („sve vas po- - „dragi prijatelji“- i to na početku govora zdravljam lijepo“, „zahvaljujem vam na do- prilikom pozdrava. sadašnjoj mobilizaciji stranke“). Pored ta- kvih primjera nalazimo asertive kojima 5.2. Deiktički elementi i oblici prepričava neke osobne primjere i informi- ra slušatelje („pročitao sam u novinama“, obraćanja u G2 „sjećam se jednog izbornog susreta“, „po- Govor sadrži 3662 riječi. Navodimo gledao sam i ja malo to“, „dobro sam pro- (Tablica 2) sve pojave ličnih i posvojnih za- studirao hrvatsku povijest“), a koji su uvod mjenica i oblika koji se iz njih izvode i koji u intertekstualne i interdiskurzivne pri- su izričito navedeni ili se podrazumijevaju mjere iz stranačkog, a ne privatnog života. 191 prema obliku glagola: Primjere s glagolima u prvom licu jednine i Daniela Matić u prezentu nalazimo i u govornikovom već rekao i često govorim“, „počeo sam go- opisu i prepričavanju njegovih trenutnih vorit’ maloprije“, „sad ću reći nešto što mo- stranačkih aktivnosti („gdje god dođem ram“). Ne nalazimo izraze epistemičke ovih dana u izbornoj kampanji“, „izborna modalnosti kojima bi se govornik ograđi- jedinica koju posjećujem“). Govornik kao vao ili izražavao sumnju u svoj iskaz, no premijerski kandidat od slušatelja zahtije- govornik koristi drugu strategiju-poziva- va izvršenje aktivnosti koje im nameće jer nje na brojke i statistiku ili pak na iskaze smatra da oni to mogu izvršiti, pa tako na- nekih ljudi, čime svojem govoru želi dati lazimo i određeni broj direktiva kojima veću vjerodostojnost. Ipak, govornik upo- izražava svoju molbu ili zahtjev u obliku trebom prvog lica jednine ističe svoj auto- izjavnih, a ne poticajnih (zapovjednih) re- ritet u nekoliko slučajeva kad izriče svoje čenica u prezentu s deontičkom modalno- već spomenute želje i očekivanja u pogledu šću („i zato vas molim“, „ja vas molim, punu izbornih rezultata, a također i u slučaju us- mobilizaciju do nedjelje“, „i zato, molim poredbe, s jedne strane, dezorijentiranosti vas, razgovarat’ s našim ljudima“) koje doi- protivnika i, s druge strane, jasnih ciljeva sta ne možemo nazvati indirektnim govor- HDZ-a: „Mi znamo što ću ja raditi. Ja sam i nim činovima bez obzira na nepoklapanje predsjednik stranke i premijerski kandi- forme i funkcije, jer govornik jasno, bez dat. Oni lutaju.“ ikakvih formalnih ograda, izražava svoju Govornik se obraća publici u drugom molbu upućenu slušateljima. S druge stra- licu množine kad je potiče na stranačko ne određeni broj činova koji također sadr- djelovanje izravnim direktivima s deontič- že prvo lice jednine u prezentu mogu se kom modalnošću („nemojte da netko osta- tumačiti i kao asertivi i kao direktivi („že- ne doma“, „kažite, kažite svojim prijatelji- lim dobar rezultat iz Varaždina“, „očekujem dobre rezultate iz Varaždina“), dakle kao ma“, „kažite im, to je zasluga HDZ-a“, „pro- indirektni govorni činovi, jer ne možemo čitajte program SDP-a, pročitajte program biti sigurni je li on samo konstatira posto- HDZ-a“, „sjetite se“, „razgovarajte sa prija- janje želje i očekivanja ili neizravno svoju teljima“, „razgovarajte svi vi članovi“, želju upućuje slušateljima koji bi je onda „upamtite“, „razgovarajte sa ljudima od trebali ispuniti izlaskom na izbore i glasa- centra do desnice“, „kažite im, nemojmo njem za govornikovu stranku. U svakom raspršit’ glasove“, „razgovarajte sa svima“), slučaju govornik nameće obavezu slušate- kad im upućuje svoje zahtjeve („molim ljima, čime ugrožava njihov negativan vas“, „zato vas molim“) ili zahvaljuje („za- obraz. Najveći broj glagola u prvome licu hvaljujući vama i vašoj potpori“, „hvala jednine izražava neki verbalni (19) ili men- vam“, „zahvaljujem vam“). Neki primjeri talni proces (13), dok se glagoli radnje (7), drugog lica množine služe kao diskursni događaja (7) i stanja (3) javljaju znatno označivači u obliku imperativa kojima če- manje. Prema ovim podacima mogli bismo sto skreće pozornost na svoj izričaj („je li zaključiti da govornik najčešće nije ta oso- vidite, ovdje smo u gradu“, „je li vidite, za“ ba koja sama djeluje prema nekome cilju (prekida započeti izričaj, nap. a), „pazite nego je to stranka, dok je on sklon glagoli- ovo“, „ali znate ono“, „i sad gledajte što smo ma govorenja i mišljenja i često metajezič- napravili“) ili kao dio retoričkog pitanja („a nim izrazima kojima pojašnjava svoj izričaj znate što je istina?“). Dakle govornik u slu- („postavljam jedno pitanje“, „to ne govorim čaju direktiva izravno nameće obavezu slu- ja, to govori statistika“, „sad ću govoriti o šateljima jer smatra da je oni mogu izvršiti, dvije politike“, „ja sam tada odgovorio ova- no sa stajališta teorije uljudnosti takav izri- ko“, „ja sam rekao ‘ne’“, „a ja vas pitam zašto čaj ugrožava slušatelja i njegov negativni 192 to rade“, „reći ću vam nešto“, „kao što sam obraz (face). Zamjenice u hrvatskim političkim govorima Zamjenica „mi“ i pripadajući oblici, smo 129.000 novih radnih mjesta“, „otvorili kao i glagoli u prvome licu množine s im- smo poduzetničke zone, (...) dame i gospo- plicitnom i eksplicitnom zamjenicom (24 do, sve te poduzetničke zone inicirala Vla- slučaja) imaju više referenata i najzani- da, i pomogla Vlada“, „jer mi smo jedina mljiviji su sa stajališta moguće manipulaci- vlada koja je smogla snage izračunati koliki je slušateljima. Najčešće se odnose na je dug, (...). I mi smo prva vlada koja je taj stranku, dok se „mi“ s referentom „svi gra- dug koji je izračunat (...), to je učinila vlada đani“ pojavljuje vrlo rijetko. Doduše, mo- HDZ-a“. Isticanje uspjeha stranke i njezino žemo tek pretpostavljati da se u tome ma- izjednačavanje s vladom u funkciji je pozi- lom broju primjera radi o referentu „građa- tivne prezentacije. Tako su govorniku, kad ni“ (ili „država“), npr. „sve te poduzetničke spominje stranku i postignuća, na raspola- zone inicirala Vlada, i pomogla Vlada. ganju još dva oblika, a to je „Vlada“ (dakle, Imamo („svi građani“, pretpostavljamo, op. „mi u Vladi“), pa na taj način o svome radu a.) ih oko dvjesto devedeset u ovom trenut- govori 15 puta, a stranku imenom spominje ku“, ili „da je Hrvatska među prve tri ze- još 35 puta (od toga jedan put je spomenu- mlje u Evropi po postotku i broju ljudi koji ta kao „stranka koja pobjeđuje na izbori- nešto posjeduju. Velika Britanija, Mađar- ma“). Dakle, ukupan broj spominjanja ska i mi“, jer možemo eliminirati sve druge HDZ-a u raznim oblicima iznosi 154 puta. referente sa stranačkim predznakom, Pojavljuje se još jedan referent zamje- mada ne možemo sa sigurnošću tvrditi je li nice „mi“ i nazvali smo ga „stranka i naši tako i govornik mislio. Referent „stranka birači“, čime govornik sugerira bliskost s HDZ“, što je i razumljivo u parlamentarnim okupljenim biračima koji, recimo, znaju izborima, pojavljuje se daleko najveći broj prepoznati pravu stranku i prave vrijedno- puta, ali ono što je čini zanimljivom jest sti, pa tako na samome početku govora govornikovo izjednačavanje stranke i ta- konstatira, zatim pita publiku „Želim do- dašnje Vlade iz perioda 2003.-2007. kao bar rezultat iz Varaždina, iz Međimurja, iz predstavnika izvršne vlasti, iako je u Vladi Krapinsko-zagorske županije. Hoćemo li sjedilo i nekoliko predstavnika drugih stra- ga ostvariti?“, sugerirajući zajedništvo svo- naka, a u Saboru, kao najvišem predstav- je stranke i okupljenih slušatelja. Govornik ničkom tijelu, HDZ nije imao apsolutnu u tome slučaju pravi razliku, polarizira i većinu, no imao je prevlast na temelju 66 antagonizira biračko tijelo, kao i u slučaje- saborskih mandata i odluke su se donosile vima „Mi smo najbolja politička snaga, i konsenzusom više stranka koje su ulazile u najjača. I zato budimo ponosni što pripa- koaliciju, što i govornik u jednome trenut- damo HDZ-u“, ili „zato vas molim, nemojte ku napominje, pa kaže „i mene pitaju da- da netko ostane doma, od naših. Njihovi, nas novinari, ajde, tko je vratio dug umi- koji biraju SDP i HNS slobodno nek’ osta- rovljenicima, a moj odgovor je HDZ jer mi nu doma“, iz čega proizlazi da se ne obraća smo bili vlada, naravno, uz pomoć partne- svim građanima Hrvatske nego odabranim ra u Saboru, ali netko ‘ko je imao tri man- „našima“. data ili neko ‘ko je imao šezdeset šest kao Pored ovoga referenta pojavljuje se još što smo imali mi, pa ‘ko je vratio taj dug?“ i referent „Hrvati“ u kontekstu govorniko- No govornik prijelaze s referenta „vlada“ na vog spominjanja pripadnosti kršćanskome referent „stranka HDZ“ ničim ne naglaša- civilizacijskom krugu, čime svjesno izuzi- va, tako da slušatelji mogu steći dojam da ma ili ne računa na glasove nacionalnih se svi pozitivni rezultati mogu pripisati manjina ili onih koji se religijski ne opre- samo jednoj stranci koja ni po kakvoj osno- djeljuju ili im religija ne znači bitnu odred- vi ne može imati mehanizme izvršne vla- nicu pri odabiru političke stranke. Spomi- 193 sti, npr. „Dakle, u ove četiri godine otvorili njanje nacionalne pripadnosti među bira- Daniela Matić čima treba izazvati ponos i pathos „jer mi nost“, „zadaća“, „dužnost“, „identitet“, „kul- jesmo to što jesmo, dragi prijatelji, mi Hr- tura“) te postići visoki afektivni cilj govora. vati jesmo to što jesmo po našem nacional- Nakon svega, možemo reći da u ovo- nom identitetu, po našoj kulturi, ali i po me govoru „mi“ izražava grupni identitet prihvaćanju sustava vrijednosti kršćanske jasno određen stranačkom ideologijom i civilizacije“, dakle povećati nacionalni na- nacionalnom i vjerskom pripadnošću kao boj i postići visoki afektivni cilj govora, ali vrijednostima na koje stranka polaže pra- donosi i negativnu prezentaciju protivnika vo. Prijelazi između raznih referenata „mi“ koja je, prema govorniku, suprotnost HDZ- nisu uvijek sasvim precizni, ali smatramo u jer cijeni neke drugačije vrijednosti: „To da takvo neodređeno izražavanje može do- je naš identitet i mi se toga nećemo odreći prinijeti manipulaciji slušateljima, jer i zato kažemo ne SDP-u“. upravo povremeno izjednačavanje jedne Posvojna se zamjenica „naš“ i izvedeni stranke s izvršnom vlašću (Vlada), a i zako- oblici javljaju uz nekoliko konkretnih i ap- nodavnom vlašću (spominje se relativna straktnih imenica: „biramo našu buduć- većina koju je imao HDZ u Saboru), pored nost“, „kako će naša djeca živjeti iduće četi- toga što umanjuje doprinos drugih strana- ri godine, kako će naši očevi i majke, kako ka u vlasti, ukazuje na pripisivanje zasluga će naši djedovi i bake, očevi, djeca, svi ljudi isključivo jednoj stranci i na njezinu moć u Hrvatskoj“, „naše drage domovine“, „u koju prema trodiobi vlasti ne bi trebala našoj strukturi izbornih jedinica“, „naša li- imati. Glagolska vremena koja govornik sta, lista HDZ-a“, „naši suparnici na ljevici“, vezuje uz referente „mi“ prilično su ujed- „to su naši rezultati“, „našim umirovljenici- načena u broju („mi“ uz glagol u prošlome ma“, „onda je to naša zasluga“, „naši mladi“, vremenu javlja se 35 puta, u sadašnjemu „naše samostalnosti“, „to je bila naša zada- 34, a u budućemu 27 puta, dok s modalnim ća“, „to smo smatrali našom dužnošću“, se glagolima javlja 3 puta). Takvim odabi- „što bi napravile naše bakice, djedovi“, „po rom vremena govornik pokazuje da može našem nacionalnom identitetu, po našoj govoriti o uspješnoj sadašnjosti jer ima do- kulturi“, „to je naš identitet“, „prijatelji voljno pokazatelja i ostvarenih obećanja na naši“, „razgovarat’ s našim ljudima, s našim koja podsjeća publiku, a također i da je biračima“, „jača naš konkurent na ljevici“, okrenut budućnosti i onome što će tek „glas je za naše mlade“, „iz svih naših gra- ostvariti, a za što ima razrađen plan. Tako dova“. Prema posvojnim zamjenicama vidi- su i govorni činovi u kojima nalazimo gla- mo da subjekt koji posjeduje nije uvijek gole u prošlome vremenu asertivi kojima isti, kao što nije isti ni referent lične zamje- govornik informira ili podsjeća slušatelje nice „mi“, pa tako subjekt smo „svi mi“, „mi, na postignuća stranke i Vlade ili daje pri- HDZ“, „mi, Hrvati“, „mi i naši birači“. Go- mjere djelovanja i prepričava prošle doga- vornik upotrebljava metaforične konstruk- đaje. U sadašnjemu su vremenu također cije („biramo budućnost“), zatim umanje- asertivi kojima konstatira stanje, dok su u nice („bakice“), izraze iz polja obiteljskih budućemu vremenu uglavnom komisivi i odnosa koji trebaju izazvati emotivan od- to 13 obećanja i 1 ponuda. Obećanja su opće nos prema nastojanjima HDZ da osvoji mjesto političkih govora koje govornici iz- vlast, jer to radi zbog očuvanja tradicional- govaraju bez obzira na to jesu li u stanju nih vrijednosti i bolje budućnosti („očevi i svoja obećanja ispuniti i hoće li ih ispuniti majke, kako će naši djedovi i bake, očevi, dođu li na vlast. Glagoli uz zamjenicu „mi“ djeca“) ili spominje fi nancijski ugrožene najčešće su glagoli radnje (49), što znači skupine („umirovljenici“), ali i izraze koji ipak da govornik združeno djeluje sa stran- trebaju proizvesti osjećaj ponosa, podići kom prema nekome cilju. Slijede glagoli 194 nacionalni naboj („rezultat“, „samostal- stanja (20), zatim događaja (16) te glagoli Zamjenice u hrvatskim političkim govorima mentalnih (10) i verbalnih (6) procesa. Ve- nja, druge stranke spominje vrlo rijetko, pa liki broj glagola radnje uz zamjenicu gru- tako skupnim nazivima „oporbu“/„ljevicu“ pnog identiteta unosi dinamičnost u govor, spominje 2 puta, stranku HNS jedanput, a a govornik takvim odabirom pokazuje slu- među strankama desnog centra ili krajnje šateljstvu da su poznati ciljevi stranke i na- desnice očito ne nalazi protivnike, jer o nji- čin kako će ih ostvariti. Odgovornost za sve ma ne govori. Stranačke protivnike ime- ostvarene i postignute ciljeve govornik ne nom spominje, pa tako Ljubu Jurčića, pre- pripisuje sebi, nego stranci, a pogrešne po- mijerskoga kandidata i u stvari svoga izrav- stupke niti ne spominje. nog protivnika spominje 7 puta (jedan put O „njima“ kao protivnicima u odnosu spomenut kao „premijerski kandidat“, jed- na broj spominjanja svoje stranke govori za nom u frazi „izum njihovog velikog strate- znatno manje te ih negativno prezentira ga, ekonomskog“, jednom kao dio „dvojca kao nesposobne, npr. „Da smo mi u ovom bez kormilara“ i „dva autostopera“ (par koji mandatu izgradili čet’ristotridesetpet kilo- su činili on i Z. Milanović na predizborno- metara novih autocesta. A oni upola ma- me posteru), a Zorana Milanovića 5 puta nje. I ako se time diče, da su ostvarili nešto, (imenom jedanput, jedanput spomenut a Bogu hvala da su izgradili bilo koji kilo- kao „ovaj predsjednik od premijerskog metar nove auto-ceste, a što bi onda mi re- kandidata Jurčića“, jednom kao „predsjed- kli koji smo duplo više izgradili od njih? nik stranke“ i kao dio već spomenutih me- Znači ako im je to jedini adut, onda ne tre- tafora), a ostale spominje njihovom funk- ba ni nabrajati dalje, jer smo mi dvostruko cijom, „ima jedan župan“ (Radimir Čačić, više od njih izgradili“, kao one koji će do- HNS - jednom ga spominje imenom) ili re- datno opteretiti građane novim porezima ferira na njihove aspiracije „a ona bi bila „A ipak ako nešto nude, onda nude poreze i ministrica vanjskih poslova“ (Vesna Pusić, to je glavni izum njihovog velikog stratega, HNS). ekonomskog“, kao posvađane političare U svome obraćanju publici govornik koji samo pretendiraju na visoke položaje, se 4 puta služi izrazom „dragi prijatelji“ a da pritom nemaju ni ideja ni vizija kako čime sugerira bliskost sa slušateljima, dok društvo treba izgledati, „Oni lutaju. I, i dvotaktna I-skupina „dame i gospodo“, svađaju se i svađaju se stalno oko fotelja“. koju izgovara 8 puta, treba pokazati i po- Protivnici se u najvećem broju slučajeva štovanje prema publici. pojavljuju u opoziciji s „mi“ u kontekstu postignuća, uspjeha, obećanja i uopće spo- 6. Zaključak sobnosti osvajanja vlasti i izvršavanja obe- kao predmet istraživanja u ovome ćanog, gdje je „mi“ prikazana kao izuzetno radu odabrali smo lične i posvojne zamje- sposobna stranka, čime kontrast između nice te izvedene oblike u dva politička go- navodnih sposobnosti jednih i nesposob- vora, G1 i G2. G1 je otprilike tri puta kraći nosti drugih biva još izraženiji. Pored toga, od govora G2, ali broj pojavljivanja lične kako postoje birači HDZ-a, „naši birači“, (bilo u personaliziranom glagolu ili u ek- tako postoje i „njihovi, koji biraju SDP i splicitnom obliku) i posvojne zamjenice i HNS“, no spominje ih samo 2 puta ovom izvedenih oblika u prvom licu jednine za posvojnom zamjenicom u kontekstu izla- koje smo, za potrebe ovoga rada, upotrije- ska na izbore te im deontički dopušta di- bili zajednički naziv „ja“ u oba se govora rektivom da ostanu kod kuće. poklapa. Ipak, govornik u G1 tim oblicima Protivničku stranku SDP i izravnog izražava najčešće svoj privatni identitet, protivnika imenom spominje 7 puta. Iako dok u G2 govornik te oblike koristi samo se radilo o izborima na kojima su sudjelo- kao jedan od načina izražavanja stranač- 195 vale stranke načelno različitih opredjelje- kog identiteta i pripadnosti stranci. S obzi- Daniela Matić rom da nastupa kao premijerski kandidat bitno razlikuju, što je ostvareno upotre- svoje stranke, a ne kao privatna osoba, di- bom različitih govornih činova i leksika, rektivima i indirektnim govornim činovi- jezičnih sredstava i strategija. U oba govora ma nameće obavezu slušateljima ispunja- sa zamjenicom „mi“ i ostalim oblicima pre- vanja njegovih molbi i zapovijedi koje se vladavaju asertivi, no govornik G2 koristi i tiču izlaska na izbore i glasanja za njegovu komisive, za razliku od govornika G1 koji opciju. Govornik G2 ističe svoj stranački radije konstatira nego što obećava, zbog autoritet i svoje aspiracije, on zahtijeva, za- čega kod njega ne nailazimo na buduće povijeda, ali i moli, dok se govornik G1 vrijeme kojim bi izrazio što će stranka na- predstavlja tek kao jedan od članova stran- praviti ako pobijedi na izborima. U G2 na- ke i ne spominje svoju stranačku (pred- lazimo podjednak broj glagola u tri glagol- sjedničku) dužnost. Procesi u prvome licu ska vremena, dakle postoji ravnoteža iz- jednine u ovim dvama govorima nisu pro- među onoga što su „mi“ učinili, zatim sa- cesi radnje usmjerene prema cilju, već sta- dašnjeg djelovanja i konačno onoga što će tični procesi opažanja ili govorenja, naro- „mi“ učiniti kad osvoje vlast. Broj glagola čito u slučaju G1. koji uz „mi“ izražavaju procese također se Drugo lice lične i posvojne zamjenice bitno razlikuje u ova dva govora, jer G2 sa- nije značajno zastupljeno ni u jednome go- drži najveći broj glagola radnje, što dopri- voru, no ipak množina je nešto učestalija u nosi dinamičnosti i persuazivnosti govora, G2 gdje se govornik izravno poticajnim a koje nedostaje u G1. Ono što moramo na- (zapovjednim) izrekama obraća slušatelji- glasiti jest da su prijelazi između individu- ma tražeći od njih suradnju. Ipak, najzani- alnog, bilo privatnog ili stranačkog „ja“ mljivijom zamjenicom smatramo „mi“ (i identiteta i „mi“ jasno ocrtani, no prijelazi ova lična zamjenica pokriva sve izvedene između raznih referenata „mi“ su već ma- oblike, kao i oblike posvojne zamjenice), nje istaknuti. U G1 ne nalazimo primjere bilo da se javlja implicitno u personalizira- koji bi upućivali na moguću manipulaciju, nome glagolu ili samostalno uz glagol. Na- no u G2 nalazimo na implicitno izjednača- ime, „mi“ pokriva nekoliko referenata koji vanje „mi, stranke“ i „mi, Vlade“, čime odu- otkrivaju ideološke razlike govornika. Oba zima pripadnicima drugih stranaka koji govornika pod „mi“ podrazumijevaju svaki sudjeluju u radu Vlade zasluge, a čitavu svoju stranku i članove i broj pojavljivanja stranku predstavlja kao snagu koja radi i takvoga „mi“ se uglavnom poklapa. No dok stvara, bez obzira na to što vlast ima tek govornik G1 relativno često koristi navede- uzak krug ljudi i što stranka nema izvršnu ne oblike u značenju „mi, građani“, govor- vlast. Što se posvojnih zamjenica tiče, u G1 nik G2 ih koristi vrlo rijetko, po čemu bi- one se pojavljuju rijetko uz nekoliko kon- smo mogli zaključiti da govornik G1 teži kretnih imenica, dok u G2 nalazimo znat- nadstranačkom djelovanju koje bi ujedini- no veći broj primjera i uz apstraktne i kon- lo sve građane, bez obzira na ideološke po- kretne imenice, u funkciji metaforičnog djele. Govornik G2 pak koristi „mi“ s još izražavanja, uz hipokoristike i umanjenice dva referenta, „mi, stranka i stranački bira- kojima nastoji djelovati na emocije slušate- či“ i „mi Hrvati“, ne u smislu državljanstva, lja i postići pathos. nego u smislu nacionalne pripadnosti. Ta- Političari upravo zamjenicom „mi“, kvim obraćanjem govornik, osim što pola- koja upućuje za zajedništvo naroda i politi- rizira biračko tijelo na „naše“ i „njihove“, čara, nastoje stvoriti privid konsenzusa na- može antagonizirati i različite nacionalne ročito u okviru svoje stranke ili politike skupine i u tome vidimo bitnu razliku i u koju provode ako su na vlasti. Prema ideo- pristupu biračima i u ideološkim stavovi- logiji konsenzusa (Fowler 1991) smatra se i 196 ma. S druge strane, govori se koncepcijski da određena grupacija ljudi kojoj se obraća Zamjenice u hrvatskim političkim govorima ima isto mišljenje i stavove o nekim pita- 4. Fairclough, Norman (1992) Discourse njima i da se svi slažu. and Social Change. Cambridge: Polity „Oni“, kao krovni izraz za sve pojave Press. lične i posvojne zamjenice u personalizira- 5. Fairclough, Norman (1995a) Critical nim glagolima i u eksplicitnom obliku u discourse analysis. Harlow: Pearson trećem licu javlja se s dva referenta, „pro- Education Limited. tivnici“ i „neki drugi“. U G1 protivnici su 6. Fairclough, Norman (1995b) Media znatno češće nazivani njihovim stranač- Discourse. London: Hodder Arnold. kim imenom, dok u G2 češće su predstav- 7. Fairclough, Norman (2001a2) Language ljeni zamjenicama, ali je i broj spomenutih and Power. Harlow: Pearson Education protivničkih stranaka znatno veći. „Oni“ se Limited. u oba govora najčešće pojavljuju u opozici- 8. Fairclough, Norman (2001b) Critical ji s „mi, stranka“ ili „mi, stranka i stranački discourse analysis as a method in social birači“ u ideološki polariziranim asertivi- scientifi c research. In: Ruth Wodak i ma, gdje se govornici ponašaju prema „ide- Michael Meyer (eds.). Methods of Criti- ološkom četverokutu“ van Dijka (1998): cal Discourse Analysis. London-Thou- svoje stranke predstavljaju u pozitivnome sand Oaks-New Delhi: Sage Publicati- svjetlu, ne spominjući svoje pogreške ili ons Ltd., str.121-138. propuste, dok protivnike predstavljaju u 9. Fairclough, Norman (2003) Analysing negativnome svjetlu, ne spominjući ili čak discourse. Abingdon-New York: Rou- ne priznajući im bilo kakve zasluge. tledge. Ova su dva govora različite duljine i 10. Fairclough, Norman, Ruth Wodak sadržaja, no oni se, kad je o zamjenicama (1997) Critical Discourse Analysis. In: riječ, u prvome redu razlikuju u upotrebi Teun van Dijk (ed.). Discourse as Soci- krovne zamjenice „mi“ i ideološkoj mani- al Interaction, volume 2. London: Sage pulaciji referentima u G2 te s jedne strane Publications Ltd., str. 258-284. sjedinjujućim, a s druge strane polarizira- 11. Fowler, Roger (1991) Language in the jućim i antagonizirajućim ideološkim dje- news: discourse and ideology in the Pre- lovanjem govornika, isticanjem autoriteta ss. Abingdon, New York: Routledge. i stranačke pripadnosti, što se ostvaruje 12. Ivas, Ivan (1988) Ideologija u govoru. kroz različitu upotrebu ličnih i posvojnih Zagreb: Hrvatsko fi lozofsko društvo. zamjenica. 13. Searle, John R. (1969) Speech Acts. Cambridge: CUP. 14. Searle, John R. (1979) Expression and Literatura meaning. Cambridge: CUP. 1. Brown, Penelope, Steven C. Levinson 15. Šiber, Ivan (2003) Politički marketing. (19872) Politeness: some universals in Zagreb: Politička kultura. language usage. Cambridge: Cambrid- 16. Šiber, Ivan (2007) Političko ponašanje. ge University Press. Zagreb: Politička kultura. 2. Chilton, Paul (2004) Analysing politi- 17. Van Dijk, Teun A. (1997) Discourse as cal discourse: theory and practice. Interaction in Society. In: Teun van Abingdon, New York: Routledge. Dijk (ed.). Discourse as Social Interac- 3. Chilton, Paul, Christina Schäff ner tion, volume 2. London: Sage Publicati- (1997) Discourse and Politics. In: Teun ons Ltd., str. 1-37. van Dijk (ed.). Discourse as Social Inte- 18. Van Dijk, Teun A. (1998) Ideology. Lon- raction, volume 2. London: Sage Publi- don, Thousand Oaks, New Delhi: Sage 197 cations Ltd., str. 206-230. Publications Ltd. Daniela Matić 19. Van Dijk, Teun A. (2008) Discourse and Power. Basingstoke, New York: Pal- grave Macmillan.

PRONOUNS IN CROATIAN POLITICAL SPEECHES

Summary

This paper analyzes the use of Croatian personal pronouns and possessive adjectives in two political speeches delivered by two politicians from ideologically diff erent parties. This includes the distribution of linguistic units and the strategies by which the speakers change pronouns and their corresponding refer- ents and polarize their speech. We also study whether the change of referents results in the manipulation of listeners, or in the emphasis of political authority, party adherence and patri- otism and whether the pronominal use also refl ects certain po- litical ideology. The methodology used in this paper relies on the analytical critical discourse analysis framework, which of- fers tools for a critical approach to discourse. The speech act theory and the politeness principle are also drawn upon.

[email protected]

198 ORIGINALNI NAUČNI RAD Ivana Miškeljin UDK 811.111’36:811.163.41’36 DOI 10.7251/FIL1205199M

INFINITIVAL COMPLEMENTS IN SERBIAN ‐ A GENERATIVE APPROACH1

Abstract: The aim of this paper is to account for the distribution of PRO (unex- pressed subject of infi nitival structures) in Serbian infi nitival structures, namely infi ni- tives and subjunctive-like da-complements, within the framework of generative grammar. Landau’s (1999) and (2004) proposals are adopted. Obligatory Control is an instance of the operation Agree of Chomsky (1998). Derivation proceeds via phases. Agree involves feature matching, checking and deletion through the interaction of Tense and Agreement features specifi ed on the local environment, namely I and C, of the embedded subject by selection. Selection is local, mediated by C. Two types of infi nitives and subjunctives are observed in Serbian: untensed and tensed. Key words: PRO, Obligatory Control, Agree, Tense, Agreement, feature checking.

1. Introduction1 and non-fi nite) have subjects) together ontrol is the relation of referential with the Theta Criterion (each argument dependency between an unex- bears one and only one θ-role and each pressed subject (the controlled ele- θ-role is assigned to one and only one argu- C ment) force the existence of a syntactically ment or PRO) and an expressed or implicit argument (subject or object of the matrix active subject, PRO. In: clause). The Government-Binding2 rea- sons (Chomsky 1981) for postulating an (1.2) John stopped the research [in or- empty category in: der PRO to save money]. PRO is anaphoric, i.e. it is interpreted (1.1) John tried [e to open the box]. as John (Principle A of the Binding Theo- are the following: try and open each ry). In: (1.3) [PRO to stop the research [in assign an external θ-role (thematic role). order PRO to save money]] is shameful. John is lexically inserted as the external ar- PRO is pronominal, i.e. it has arbi- gument of try, and an empty category, trary reference (Principle B of the Binding PRO, as the external argument of open. Theory). Since the feature composition of The Extended Projection Principle (EPP) PRO is [+anaphoric, +pronominal], PRO (the requirement that all clauses ((fi nite must be both bound and free in its govern- 3 1 The paper represents a revised, unpublished part ing category. The contradictory require- of the MA paper Infi nitivals in English and Serbi- ments force the Antigovernment Condi- an – A Generative Approach written under the tion on PRO, the PRO Theorem, which guidance of professors John F. Bailyn (Stony says that PRO does not have a governing Brook, New York), Radmila B. Sevic and Vera Va- sic (Faculty of Philosophy, Novi Sad) . 3 An anaphor must be bound in the minimal do- 2 Government is a structural relationship between main containing X, X’s governor and an accessible two nodes. Binding is an indexical relationship subject or SUBJECT (agreement features of fi nite 199 that might hold between two phrasal categories. clauses, i.e. of the subject). Ivana Miškeljin category, it must be ungoverned, which need not have a clause-mate controller also accounts for its null phonetic nature (Long Distance Control) or have an argu- (since the principle called Case Filter bans mental controller at all (Arbitrary Con- the presence of any overt determiner trol). phrase (DP) without case (structural or in- Restrictions on the characteristics of herent)). Accusative case is assigned under OC confi gurations are the following: Government.4 Nominative case assign- ment asymmetries (subjects of fi nite claus- es being nominative, while overt subjects (1.6) *It was expected [PRO to shave of infi nitivals being accusative, e.g. I want himself]. [him to leave]) are associated with I (the PRO must have an antecedent. infl ection node of complement clauses). Only fi nite I licenses nominative case. The (1.7) *John thinks that it was expected subject DP (in [Spec, IP]) is assigned nom- [PRO to shave himself]. inative case by virtue of the Specifi er-head The antecedent must be local. agreement between the subject DP and I. PRO is legitimate in ungoverned, non-case marked positions. The non-fi nite I cannot (1.8) *John’s campaign expects [PRO govern PRO. When PRO is interpreted as to shave himself]. referentially dependent on another DP in The antecedent must c-command the same sentence, it is said that PRO is PRO. controlled by that DP. The controller c- (1.9) John expects [PRO to win] and commands PRO.5 Bill does too. Both subject and object DPs can con- trol PRO. Verbs that allow this type of Con- Under ellipsis OC PRO permits slop- trol are called Subject Control verbs: py reading (… and Bill expects to win).

(1.4) John decided [PRO to dedicate (1.10) *Johni told Mariaj PROi+j to wash himself to music]. themselves/ each other. and Object Control verbs, respectively: OC PRO cannot have split anteced- ents. (1.5) John told [Maria PRO to leave]. The referential properties of PRO de- (1.11) The unfortunate expects [PRO to fi ne the relevant type of Control. Control get a medal]. can be Obligatory (OC): the controller and the infi nitive must be clause-mates (local); OC PRO has only the de se interpreta- and Non-Obligatory (NOC): the infi nitive tion (the unfortunate believes of himself or herself, that he or she will receive a med- 4 A governs B if and only if A is a governor; A m- al). commands B; (mutual c-command); there is no node Z such that: Z is a potential governor for B Z c-commands B; Z does not c-command A; Where (1.12) Only John remembers [PRO lock- governors are lexical heads and tensed I (the in- ing the door]. fl ection node of complement clauses). 5 Node A c-commands B if and only if: a) A does Under the assumption that OC PRO not dominate B (hierarchical relationship, A is must have a c-commanding antecedent, higher up in the tree than B, one can trace a line only the reading where John has the mem- from A to B going only downwards) and B does not dominate A; b) the fi rst branching node that ory that he himself was the person to lock the door is available (the examples are 200 dominates A also dominates B (either B is A’s sis- ter or A’s sister contains B). modelled on Hornstein 1999: 73). Infi nitival complements in Serbian - A generative approach1 The choice of the controller lies at the there are no formal diff erences between crossroads of syntax, semantics and prag- their complementizers (da in both cases) matics.6 or their verbal paradigm (the present Thus, the infi nitival structures in tense): indicative and subjunctive da-com- question are those containing an empty plements. They display asymmetric behav- subject (e): ior with respect to: Serbian infi nitives of Type I (un- 1. Licensing of Negative Polarity Items tensed): (NPI):7 (2.1) Ne želim [da vidim nikoga]. (1.13) Jovan pokušava [e otvoriti kutiju]. not wish-1sg that-subj see-1sg no one ‘John is trying to open the box.’ ‘I don’t wish to see anyone.’ and of Type II (tensed) (this classifi - cation is explained in the following sec- (2.2) Ne želim [ videti nikoga]. tion): not wish-1sg see-inf no one ‘I don’t wish to see anyone.’ (1.14) Jovan želi [e otvoriti kutiju]. ‘John wants to open the box.’ (2.3) * Ne tvrdim [da vidim nikoga]. and a special type of construction in not claim-1sg that-ind see-1sg no one Serbian: subjunctive-like da-complements ‘I don’t claim to see anyone.’ of Type I: With verbs that select a subjunctive (1.15) Jovan pokušava [da e otvori kutiju]. da-complement or infi nitive the licensing ‘John is trying to open the box.’ of NPIs is clause bound, as illustrated in and of Type II respectively: examples (2.1) and (2.2). 2. Licensing of Positive Polarity Items (1.16) Jovan želi da [e otvori kutiju]. (PPI):8 ‘John wants to open the box. ‘ (2.4) Ne želim [da vidim nekoga]. not wish-1sg that-subj see-1sg someone (1.17) Jovan želi da [(oni) otvore/ Mari- ‘I don’t wish to see someone.’ ja otvori kutiju]. ‘John wants them/ Maria to open the (2.5) Ne želim [videti nekoga]. box.’ not wish-1sg see-inf someone which apart from a lexical DP or pro ‘I don’t wish to see someone.’ (dropped) subject allow the empty ele- ment I argue to be PRO. The structures in (2.6) Ne tvrdim [da sam videla nekoga]. question are also those of two-place verbs: not claim-1sg that-ind saw-1sg someone ‘I don’t claim that I saw someone.’ (1.18) Jovan je naredio Marijii [e otvor- iti/da e otvori kutiju]. PPIs must take a wide scope reading ‘ John ordered Maria to open the box.’ (i.e. where ‘someone’ means ‘a specifi c per- son’) when appearing with clause-mate 2. Types of infi nitival negation, as illustrated in examples (2.4) complements in Serbian and (2.5). In example (2.6), they can take Two major types of da-complements 7 NPIs are expressions that are restricted to the cla- can be distinguished in Serbian although usal scope of certain licensors (negative particles, negative quantifi ers etc) of syntactically or se- 6 For the summary of arguments see Miškeljin 2011: mantically nonassertive contexts. 201 50-51. 8 PPIs are licensed only in assertive contexts. Ivana Miškeljin either a wide or narrow scope reading (i.e. only the non-mobile present, but one type when ‘someone’ means ‘any person’). exhibits more tense restrictions with re- 3. Adverbial insertion: spect to the matrix verb than the other. The (2.7) Ona danas želi [da kupi klavir]. characteristics of Type (I) subjunctives are Ona želi [da danas kupi klavir]. the following: Ona danas želi (danas) kupiti klavir. Firstly, temporal adverbials in these ‘She wants to buy the piano today.’ subjunctives have a wide-scope interpreta- tion depending on the semantic properties (2.8) Ona danas kaže [da kupuje klavir]. of the matrix verb, i.e. they denote an event ‘Today she says she’s buying the piano.’ simultaneous with the one denoted by the matrix verb: (2.9) Ona kaže [da danas kupuje klavir]. (2.10) *(On) pokušava [da e otvori ku- ‘She says she’s buying the piano today.’ tiju sutra]. The position of the inserted adverb in sentences containing infi nitival or sub- (2.11) *(On) pokušava [e otvoriti kutiju junctive da-clauses (example (2.7)) does sutra]. not aff ect their meaning whereas it does af- ‘He’s trying to open the box tomor- fect it with indicative da-complements row.’ (examples (2.8) and (2.9)). Secondly, they do not allow the inser- Thus, Serbian lacks subjunctive mor- tion of a lexical DP or a pronoun even when phology but exhibits a specifi c type of it is used for the purpose of emphasis: complementation with a subjunctive-like interpretation. It is always introduced by (2.12) (Oni) je pokušao [da *oni/j otvori the complementizer da, the embedded kutiju]. verb has indicative (present tense, perfec- ‘Hei tried to *hei/j open the box.’ tive or imperfective) morphology and it is Finally, the subject-verb agreement of fully infl ected for person and number. the subjunctive clause always bears the However, unlike indicative da-comple- same φ-features (person, number and gen- ments, the time frame of subjunctive da- der features) as the subject-verb agreement complements (henceforth subjunctives) is of the matrix clause. semantically restricted or determined by the time frame of the matrix verb, and the (2.13) *(On ) je pokušao [da e otvore tense form of the embedded verb always 1 1+ kutiju]. has to be the present tense (referred to as ‘He tried to e open the box.’ the non-mobile present). They pattern 1 1+ with infi nitives not indicative clauses, as il- The empty element (e) is necessarily lustrated in examples (2.1) and (2.2). anaphoric upon the matrix subject, and I Serbian is a typical (subject) pro-drop argue it to be PRO, not pro, by considering language, and unlike in English, where the following: null subjects are restricted to non-fi nite a) e allows sloppy reading under ellipsis: clauses, any null subject in Serbian has, a priori, a dual analysis, either as PRO or pro. (2.14) Jovan pokušava [da PRO otvori Thus, simple distributional observation svoju kutiju i Marko takođe]. cannot solve the dilemma in Serbian. ‘John is trying to open his box and Two types of subjunctives can be ob- Marko too.’ served in Serbian and they will be referred b) e can be controlled only by a local 202 to as Type (I) and Type (II). Both types take c-commanding antecedent, thus preclud- Infi nitival complements in Serbian - A generative approach1 ing a non-local construal of the embedded Unlike Type I subjunctives, Type II anaphor se: subjunctives allow lexical and pronominal subjects:

(2.15) [Jovanovi brat]j pokušava [da (2.19) (On) želi [da Jovan ode]. PRO se*i/j okupa]. ‘John’s brother is trying to wash him- ‘He wants John to leave.’ self.’ However, PRO may receive a pronom- (2.20) (On) želi [da (mi) odemo]. inal interpretation in the case it has a local ‘He wants us to leave.’ pronominal controller, the binding is lo- Unless used emphatically, the overt cal: subjunctive pronominal subject is not in- terpreted as being co-referential with the matrix subject, in other words, subject ob- (2.16) Jovan ne pomišlja da će on / i i/j viation9 arises. Consider the following ex- pro pokušati [da PRO se okupa]. i/j i/j i/j ample: ‘John can’t imagine that he will try to wash himself.’ (2.21) (Oni) želi da [on*i/j ode]. Since PRO always bears the same ‘He wants him to leave.’ φ-features as the matrix subject, these However, if the subjunctive subject is subjunctives and their corresponding in- null, the only possible interpretation is the fi nitives exhibit only Exhaustive Control one in which its (EC). empty subject is co-referential with Type II subjunctives exhibit fewer the matrix one. tense restrictions than Type I. They are mostly complements to volition and desid- (2.22) (Oni) želi [da ei/*j ode]. erative verbs, verbs that denote ability or ‘He wants to leave.’ obligation. They describe a possible, hypo- and it is possible to substitute the thetical or unrealized event. Unlike Type I subjunctive with its infi nitival alternative: subjunctives, they allow diff erent temporal adverbs in the higher and lower clauses: (2.23) (Oni) želi [PROi ići]. ‘He wants to leave.’ (2.17) Jovan želi [da e kupi klavir su- I assume this subject is PRO rather tra]. than pro because of the following: ‘John wants to buy the piano tomor- Firstly, e can pick up reference only row.’ from a local, c-commanding antecedent:

(2.18) Jovan je želeo [da e kupi klavir (2.24) [Jovanovi brat]j želi da e se*i/j sutra]. okupa. ‘John wanted to buy the piano tomor- ‘John’s brother wants to wash himself.’ row.’ Secondly, e allows sloppy reading un- These subjunctives are tensed, i.e. der ellipsis: they have a distinct time frame with re- spect to the time frame of the matrix verb. (2.25) Jovan želi [da e kupi klavir i However, this time frame is restricted by Marko takođe]. the one of the matrix verb which imposes a 9 The requirement that a pronominal subject of a specifi c temporal interpretation on it, i.e. subjunctive clause be disjoint in reference from 203 evaluates it at the time of the utterance. the matrix subject. Ivana Miškeljin ‘John wants to buy the piano and Mark (2.32) *(On) ne želi [da idu nigde]. too.’ ‘He doesn’t want them to go any- Furthermore, only in the case where where.’ the subjunctive subject is null and inter- where NPI is blocked by the presence preted as co-referential with the matrix of a case-marked element, infi nitival sub- subject is it possible to substitute the sub- stitution is not possible. The formal analy- junctive with the corresponding infi nitival sis goes as follows: alternative, as illustrated by the following examples: 3. Analysis (2.26) Jovan želi [da kupi klavir]. Jovan želi [kupiti klavir]. 3.1 Subject Control ‘John wants to buy the piano.’ Following Chomsky (1995, 1998), I adopt that controlled infi nitivals are head- (2.27) Jovan želi [da (oni) kupe klavir]. ed by C (complementizer head) selecting I *Jovan želi [kupiti klavir]. with tense-modal structure and a full com- ‘John wants them to buy the piano.’ plement of φ-features, and structural case is assigned to the subject of I. I also assume The following examples also favor the that the complementizer da is base-gener- PRO analysis: ated in C. Lexical items are drawn from the Licensing of NPI is blocked if there is lexicon with all of their morphological fea- a case-marked element in the subject posi- tures (for nouns they include case and tion of the subjunctive: φ-features). The morphological features of T (tense) and Agr (a collection of (2.28) Ne želim [da vidim nikoga]. φ-features), specifi ed on I, have two func- ‘I don’t want to see anyone.’ tions. They check properties of the verb that raises to them (by adjunction) and (2.29) *Ne želim [da Jovan vidi nikoga]. properties of the DP that raises to their ‘I don’t want John to see anyone.’ Spec (by substitution). Agr contains V-fea- Although tensed, Type II subjunctives tures that check V adjoined to it and DP- do not exhibit Partial Control (PC) (singu- features that check DP in its Spec. T checks lar the tense of the verb and the case of the controller and a plural subordinate subject in the Spec. In this manner, they verb, when the speaker has some salient ensure that DP and V are properly paired. group in mind). Consider the following ex- Following Chomsky (1998), I further adopt amples: that the derivation proceeds via phases.10 Since the tense of Serbian Type I subjunc- tives denotes an event which is simultane- (2.30) (Oni)hoće [da e+i idu]. ous with the matrix verb, i.e. anaphoric, it ‘He wants them+he to leave.’ bears [-T] feature. The tense of Type II sub- junctives defi nes its own frame. Their T is (2.31) (Oni) želi da se+i okupe u 5. ‘He wants to gather at 5.’ 10 According to Chomsky (1998: 20), a phase is a CP where the subjunctive subject-verb or a vP. Chomsky tries to motivate CP and vP as agreement allows for the matrix subject to phases by characterizing them as “syntactic be semantically included. However, the objects relatively independent in terms of inter- empty subject is not PRO but pro, as shown face properties, the closest syntactic counterpart to a proposition: either a verb phrase in which all by: 204 θ-roles are assigned or a full clause including ten- se and force.” Infi nitival complements in Serbian - A generative approach1 dependent or specifi ed with [+T] feature.11 clause bear the same φ-features, departing Agr is specifi ed [+Agr], wherever there is from Landau (2004), I assume that in such overt agreement morphology. [-Agr] de- cases, C is specifi ed for [+Agr] as well, i.e. notes abstract φ -features. Since both types that V does not only select T but also Agr, of subjunctives exhibit overt subject-verb which gives the following specifi cation of T agreement, their I heads are specifi ed and Agr on C across Serbian infi nitival [+Agr]. The featural specifi cation of I complements: across infi nitival complements in Serbian is the following: nitives fi nitives fi nitives nitives fi fi Type I Type Type II Type Tensed Tensed subjunctives subjunctives Untensed Untensed in in Obviative type II type Obviative subjunctives subjunctives Tensed in Tensed Type I subjunctives I Type Untensed in Untensed Non-obviative type II type Non-obviative I [-T, -Agr] [+T, -Agr] [-T, +Agr] [+T, +Agr] C [-T] [+T] [-T, +Agr] [+T] [+T, +Agr]

I assume that PRO is a minimal DP ar- gument lacking independent referential Following Landau (2004), only [+T, properties, but including (having slots for) +Agr] can license a lexical DP, or pro, i.e. φ-features for agreement. Following this specifi cation is associated with [+R] Chomsky and Lasnik (1993) (in San Martin (denoting independent reference). All 2004), it is the sole DP that can bear and other combinations are associated with check null structural case.12 Last Resort ap- [-R] (denoting anaphoric reference), i.e. plies to PRO as it does to any argument, i.e. they are unable to license elements that are PRO is allowed to move from a non-case inherently specifi ed for φ-features, and position to a position where its case can be they check null case (of PRO). PRO is not assigned or checked, and it is not allowed inherently specifi ed for φ -features, but it to move from that case position. V selects a contains slots for each φ-feature, includ- CP. The selection is local, i.e. the selected ing case. The slots are valued by the mech- tense on the embedded I is mediated by C anism of the operation Agree of Chomsky’s interacting with the matrix (selecting (1998) framework. Agree involves feature verb), the result of feature checking will be matching, checking and deletion through the tense on the embedded I selected by V, the joint eff ect of Tense and Agreement, as illustrated below: but there is no phonological displacement. The probe (a feature of a lexical item) of V .….. [CP C[+/-T] [IP I[+/-T] VP]] Agree is the unvalued (uninterpretable to selection checking the interface of meaning (Logical Form)) φ-feature of the matrix functional head Since obviation arises in Type II sub- that licenses (agrees with) the controller (I junctives only when Agrs (subject-verb for Subject Control, light v for Object Con- agreement) of the subjunctive and matrix trol). The goal (the feature the probe 11 Although specifi ed [+T], subjunctive T in general matches) of Agree is PRO. PRO is visible to is defective compared to the one of indicative cla- Agree (although not at the edge of the uses. Anaphoric or [-T] does not mean the lack of phase ([Spec, CP])) because of its ana- tense, but a referential dependency of the em- phoric features are valued (interpretable), bedded T features upon the matrix T features, the criterion is not morphological but semantic. thus, by assumption, they are never erased. The null case of PRO is checked by [-T, +/- 12 For the summary of arguments see Miškeljin 205 (2011: 23) Agr], so it cannot move any further because Ivana Miškeljin Move (for A(rgument)-movement) re- subsequently deleted). Only [+T, +Agr] is quires the goal to bear an uninterpretable specifi ed [+R], i.e. licenses a lexical DP or case feature.13 Agree can apply between a pro. Whenever I is specifi ed [-R], PRO will functional head and a DP,14 or two func- merge. PRO freely picks φ-features before tional heads, and checked features can en- entering the derivation. Those features are ter multiple Agree relations in the same anaphoric, but valued. The mechanism by phase. Finally, the derivation of infi nitival which PRO gets its reference is Agree.

complements in Serbian goes as follows. C Agree1 [T-Agr, PRO] matches the φ-features selects an IP (a clause) and the agreement of Agr and PRO. Then PRO rises to [Spec,

features are checked in a Spec-head rela- IP] to check its null case. Agree2 [T, DP] tion within IP: matches the T (case) feature of I and the 15 controller DP. Then Agree3 [T-Agr, PRO] V . . . [CP C da/Ø [IP I[T, Agr] [VP subject DP/PRO [ V object DP]]]] matches all the φ-features of I and PRO. I V’ mediates co-indexing between the con- troller and PRO by establishing Agree rela- The verb is selected from the lexicon tion with both, which is illustrated as fol- carrying tense and agreement features. lows: The V-feature of T checks the tense on the IP verb, whereas its D-feature checks the case I’ of the subject DP that rises to its Spec posi- I VP tion ([Spec, IP]). The subject DP carries [T, Agr] along its φ-features that are checked DP V’ against the Agr features of V in the Spec- Agree2 V CP head relation established within IP. Overt C IP V to I ensures that a lexical DP or pro moves PRO I’

from [Spec, VP] to [Spec, IP] for checking Agree3 I[T-Agr] VP of both nominative case and the strong Agree1 tPRO V’ EPP feature.16 Since nothing else triggers movement, the lexical DP or pro will stay Agree operates to eliminate the unin- in [Spec, IP]. Movement from V to I is terpretable variants of [T] and [Agr]. overt, because I[+T, +Agr] has a nominative Checking erases the case feature (and a strong Agr) that has to uninterpretable copy of the feature be checked by verb movement, it attracts checked and leaves intact the interpretable the tense feature of V by pied-piping the copy. It is important to assume that entire verb (assuming that only uninter- checked features persist to the end of pretable and strong features attract and get phase (where they become inaccessible) 13 In the case of A-movement, it is assumed that and can enter multiple Agree relations, uninterpretable Agr on T is the Probe, and struc- which is illustrated as follows: tural case is what renders the goal DP active. Infi nitives: Obligatory Control 14 It is important to assume that every matrix DP be associated with some functional head against [CP DP .. I .. [CP C[-T/+T][IP PRO[-R] [I’ I[-T/+T, which it checks its case and agrees with in -Agr, -R] [VP tPRO ..]]]]] φ-features. 15 If infi nitive is selected. Agree Agree Agree 16 A strong feature always calls for a certain category [+Agr,+R] [+Agr] [-T/+T] in its checking domain. The EPP states that [Spec, Agree[-Agr, -R] IP] is obligatory (maybe as a morphological prop- erty of I or by virtue of the predicational character (3.1.1) (On ) pokušava [PRO otvoriti of VP). It is a potential θ -position. Chomsky i i kutiju]. 206 (1995: 232) reduces the EPP to a strong D-feature of I. ‘He’s trying to open the box.’ Infi nitival complements in Serbian - A generative approach1 Since C contains no [R] value, only ‘He wants to open the box.’ PRO can check [-R] on I. Both C and I heads bear [+R]. I to C Type I subjunctives: Obligatory con- checking is required to eliminate the unin- trol terpretable T on C. If Agrs of the subjunc- [CP DP .. I .. [CP C[-T, +Agr] [IP PRO[-R] [I’ I[-T, tive clause has the same φ-features as the [ t ..]]]]] +Agr, -R] VP PRO Agrs of the matrix clause, thus present on C, which mediates the selection, the check-

Agree[+Agr,+R] Agree[+Agr] Agree[-T, +Agr, -R] ing of T, Agr and R features on I and C

Agree[+Agr, -R] causes the domain to extend, thus barring pro as Principle B violation (a pronoun

(3.1.2) (Oni) pokušava [da PROi/*j/*oni/j must be free in its governing category), but otvori kutiju]. opening the gate for PRO to be licensed. ‘He’s trying to open the box.’ PRO bears [-R], an anaphoric property PRO checks the [-R, +Agr] against I, which requires an antecedent. The matrix which then checks [-T, +Agr, -R] against C, I, which has already established a relation and PRO establishes an Agree relation with the matrix DP, agrees with C which is through C with the DP subject, as required also co-indexed with PRO via I. by its [-R] feature. Non-obviative Type II subjunctives: no Control 3.2 Object Control

[CP … DP … I …[CP C[+T][IP DP/pro[+R] [I’ The object of verbs such as: zamoliti

I[+T, +Agr, +R][VP tDP/pro …]]]]] (ask), narediti (order), prisiliti (force), ub- editi (persuade), upozoriti (warn) etc. is

Agree[+Agr,+R] Agree[+T] Agree[+Agr, +R] always interpreted as co-referential with the null subject of their subjunctive com- plements, the subjunctive complement (3.1.3) (Oni) želi [da (oni)*i/j otvore ku- tiju]. can be substituted with the corresponding ‘He wants them to open the box’. infi nitival alternative, and I argue they ex- A lexical DP or pro checks [+Agr, +R] hibit Object Control. against I. I to C checking is required to (3.2.1) Marija je naredila Jovanui [PRO 17 eliminate the dependent tense feature al- pospremiti/da PROi/*j pospremi sobu]. ways uninterpretable on C (T on C is mere- ‘Maria ordered John to tidy up the ly a formal expression of the restrictions room.’ imposed by the selecting verb). Cross-lin- This is formally accounted for as fol- guistically, and in Serbian, obviation arises lows. Since these verbs take two internal in subjunctive clauses which show subject- arguments, a Larsonian shell has to be pos- verb agreement and whose Agr is pronom- s tulated, where v is a light verb to which V inal (able to license null subjects). overtly raises, as illustrated below: Obviative Type II subjunctives: Oblig- vmax atory Control Subj v’ [CP DP .. I .. [CP C[+T, +Agr, +R] [IP PRO[-R] [I’ V+v VP I[+T, +Agr, +R] [VP tPRO..]]]]] Obj V’ Agree Agree Agree [+Agr, +R] [+Agr] [+T, +Agr, +R] tv PP/CP… Agree [+Agr] 17 If a pronoun is inserted, the reading is rather emphatic than obviative.: Marija je naredila Jova- (3.1.4) (On ) želi [da PRO otvori kut- nu [da on pospremi sobu]. i i*/j i ?*i/j 207 iju]. ‘Maria ordered Johni to he?*i/j tidy up the room. ‘ Ivana Miškeljin vmax is not a projection of the raised the subjunctive subject is null, it is always verb V18 but rather a verb phrase distinct interpreted as co-referential with the ma-

from VP. Thus, V raises to an already fi lled trix object, and Agrs of the subjunctive position occupied by the light verb v that clause bears the same φ-features as the

has been selected from the lexicon and Agro of the matrix clause, thus their C is heads its own projection vmax. V adjoins to also specifi ed for Agr, thus [+T, +Agr].

v, forming [v V v] complex. This operation Type II Subjunctives: Obligatory Con- is permitted if the target v is a light verb trol:

requiring a verbal affi x. This is also re- [v … V+v ..[VP DP …[V’..[CP C[+T, +Agr, +R][IP 19 quired by the Theta Theory. The internal PRO[-R] [I’ I[+T, +Agr, +R][VP tPRO/*pro…]]]]] arguments occupy the positions of specifi -

er and complement of V. The external ar- Agree Agree[Agr] Agree[+T, +Agr, +R]

gument cannot be lower than [Spec, v]. Agree[+Agr, +R] The v-VP confi guration is taken to express the causative or agentive role of the exter- The features of C and I check off , the nal argument. A transitive verb assigns an domain extends and since Agrs of the sub- external θ-role by defi nition.20 This light v junctive clause is pronominal nothing licenses the controller in Object Control. shelters it from getting illicitly bound by

As for its feature specifi cation, I will adopt the matrix Agro, obviation arises, PRO is that Agro (verb-object agreement) is licensed, and the corresponding infi nitival merged with it.21 It is a collection of strong alternative is available. features {strong [D], strong [V]} specifi ed Infi nitives: Obligatory Control on v, which compels overt raising of object [v … V+v ..[VP DP …[V’..[CP C[+T, -Agr, -R][IP DP of to [Spec, VP] and V to v (to check the o PRO[-R] [I’ I [+T, -Agr, -R][VP tPRO …]]]]] formal features (affi xes) of the verb). The raised object will be in the checking do- Agree Agree[+Agr] Agree[+T] Agree[-Agr, -R] main of V, thus able to check its case and (object agreement) φ-features. Subject in- 4. Conclusion serted by Merge22 in [Spec, v] is not in the checking domain of v because it does not There are two types of subjunctive- head a non-trivial chain.23 The feature like da-complements in Serbian referred to specifi cation of light v is [+Agr]. Thus, v is as Type I not specifi ed for [R]. Serbian Object Con- and Type II subjunctives and their trol verbs select Type II subjunctives. When corresponding infi nitives (Type I and II re- spectively) with respect to the tense re- 18 The raised element cannot project if it requires strictions imposed by the matrix verb. The an interpretation. See Chomsky 1995: 320. 19 There is no raising to a θ-position. Theta-related- Serbian language exhibits only Exhaustive ness is restricted to confi gurations of lexical in- Control, both subject and object. sertion, complementary to feature checking, whi- ch is a property of movement. See Chomsky 1995: 312-316. References 20 Burzio’s generalization: a verb which fails to assi- 1. Chomsky, Noam (1981), Lectures on Gov- gn accusative case fails to θ-mark an external ar- gument and vice versa. ernment and Binding, Dordrecht: Foris. 21 See Chomsky 1995: 349-353. 2. Chomsky, Noam (1995), The Minimal- 22 Two elements are merged if some lexical property ist Program, Cambridge, Mass.: MIT of either of the elements that are merged has to Press. be satisfi ed. 23 Trivial chains are formed by pure Merge to 3. Chomsky, Noam (1998), „Minimalist Inquiries: The Framework”, MIT Occa- 208 θ-positions (not Move). It is assumed that only trivial chains can assign or receive θ-roles. sional Papers in Linguistics 15: 1-56. Infi nitival complements in Serbian - A generative approach1 4. Ivić, Milka (1970), „O upotrebi glagol- 9. Landau, Idan (2004), The Scale of Fi- skih vremena u zavisnoj rečenici: niteness and the Calculus of Control, prezent u rečenici sa veznikom da”, Ms.: Ben Gurion University. Zbornik za fi lologiju i lingvistiku 13/1: 10. Miškeljin, Ivana (2011), An Overview of 43-54. Infi nitivals – A Generative Approach, 5. Ivić, Milka (1972), „Problematika srps- Novi Sad: Feljton. kohrvatskog infi nitiva”, Zbornik za fi lo- 11. Progovac, Ljiljana (1993b), „Locality logiju i lingvistiku XV/:115-138. and Subjunctive-like Complements in 6. Melvinger, Jasna (1985), „ Infi nitna Serbo-Croatian”, Journal of Slavic Lin- kondenzacija fi nalne zavisne klauze u guistics 1: 116-144. suvremenom hrvatskom ili srpskom”, 12. San Martin, Itziar (2004), On Subordi- Naučni sastanak slavista u Vukove dane nation and the Distribution of PRO, 15/1: 123-131. PhD dissertation. University of Mary- 7. Hornstein, Norbert (1999), „ Move- land: College Park. ment and Control”, Linguistic Inquiry 13. Vasić, Vera (2003), „Hijerarhizacija 30: 69-96. predikata i tipologija subordiniranih 8. Landau, Idan (1999), Elements of Con- klauza”, Naučni sastanak slavista u Vu- trol, Doctoral dissertation, Massachu- kove dane 31/1: 29-35. setts: MIT.

INFINITIVNE DOPUNE U SRPSKOM JEZIKU – GENERATIVNI PRISTUP

Cilj ovog rada je da objasni u teoretskom okviru generativne gra- matike distribuciju PRO-a (fonološki neizraženog subjekta infi - nitivnih struktura) u srpskim infi nitivnim strukturama, tj. infi - nitivnim i subjunktivnim da-klauzama. Usvojen je Landaov (1999 i 2004) predlog da se obavezno referencijalno upravljanje ostvaruje putem operacije slaganja, kako je izložio Čomski (1998). Derivacija se odvija putem faza. Slaganje podrazumeva podudaranje, čekiranje i brisanje obeležja kroz interakciju obe- ležja vremena [T] i kongruencije [Agr] na lokalnom okruženju subjekta subordinirane klauze, tj. I i C, a putem selekcije. Selek- cija je lokalna (putem C). Dve vrste infi nitiva i subjunktiva mogu se uočiti u srpskom – sa [-T] i [+T] obeležjem.

[email protected]

209 О Данијел Дојчиновић UDK 811.163’373.2 Универзитет у Бањој Луци DOI 10.7251/FIL1205210D ПРИМЈЕРИ РАЗВОЈА АЛОНИМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ПРИЛОГ СРПСКОЈ ОНОМАСТИЦИ

Апстракт: У раду се указује на појаву развоја алонима, тј. ликова личних имена страног поријекла. Њихова појава условљена је различитим путевима којима у домаћи ономастикон доспијева иста страна ономастичка јединица (преко језика - посредника). Уколико се не препозна, јавља се опасност да се различити ликови исте јединице третирају као потпуно различите ономастичке јединице. Кључне ријечи: лично име, језик - посредник, алоним, српски језик, ономастика.

Антропонимија, као дио ономасти- се додатно компликују ако једна те иста ке који се интересује за именовање лица, ономастичка јединица у трећи језик поред описивања историје постанка доспије преко више језика -посредника. имена, њихове мотивисаности – немо- Тада се и јавља у више ликова, који се че- тивисаности, а самим тим и семантике, сто не разумијевају као иста, већ као као задатак има и њихову класификацију. различите ономастичке јединице. Лична имена, која су примарна антро- Будући да за овакве примјере у ли- понимска категорија, најчешће се кла- тератури не постоји одговарајући тер- си фикују према поријеклу, па се тако мин, за по тре бе овог рада у употребу разликују имена словенског поријекла, ћемо увести термин алоним.1 Сачињен грчког, латинског итд. Уколико су у је по угледу на постојеће лингвистичке питању словенска имена, она се могу даље дијелити у групе у зависности од термине ’алофон’, ’ алограф’ и ’аломорф’, тога да ли су двокомпонентна (типа Вла- којим се именују различите (контексту- димир), (семантички) трокомпонентна алне) варијанте фона, графа и морфа. (типа Радослав), хи покористичка (типа Аналогно томе, алонимом се овдје Милош) и сл. именују различите варијанте једног те Међутим, имена страног поријекла истог личног имена страног поријекла. у српски ономастикон доспијевала су Овакве варијанте настају из низа разли- раз ли чи тим путевима, често преко читих разлога који су условљени језика -посредника. Уколико је пут оно- путањом којом се лично име кретало. мастичке јединице био посредан, то 1 Будући да термин алоним у основи има латин- значи да је она најприје морала ско nōmen (’име’), очекивани облик би био претрпјети прилагођавање језику -по- ’алономен’, којим би се означиле варијанте сред нику, а потом и српском језику. Тако једног те истог личног имена страног пори- јекла, али ради саобразности са већ постојећом се крајњи лик све више удаљавао од оног ономастичком терминологијом (антропо- изворног и неријетко деформисао до 210 ним, фитоним и сл.) предлажемо наведени непрепознатљивости. Међутим, ствари облик. Примјери развоја алонима у српском језику (прилог српској ономастици) Нису, дакле, у питању примјери типа Го- вао велики значај. Знати нечије име зна- ран – Горјан, Дане – Данко и сл., у којима чило је загосподарити њиме, а име је се варијанте властитог имена добијају схватано као сама личност, тако да не помоћу исте мотивационе ријечи, али постоји оно што није именовано (Ракић различитим средствима (у овом случају суфиксима) који не мијењају њи хову се- 2004: 358). И Нови завјет је продужио са мантику. У питању су варијанте типа Га- таквим разумијевањем имена, а то се бриел – Гаврило (у савременом језику најбоље огледа у имену Господњем. Исус учесталији је женски облик Габриела), (Ἰησοῦς) јесте грчки облик хебрејског које су као већ уобличене преузете са .’jehošua], што значи ’спаситељ] יהושע раз ли читих извора, а у ствари су једно име. Иако имају различите ликове, се- Христос (Χριστός) јесте партицип гла- мантика им је иста. гола χρίω (’помазујем’), са значењем ’онај помазани’, тј. ’помазаник’. Дакле, име је одраз онога што он јесте – Спаси- тељ и Помазаник Божји. Библијска имена, како она старо- завјетна тако и она новозавјетна, нашла су свој пут до ономастичких система многих језика, али углавном посредно. Најзначајнији по средници су били грчки и латински језик. Нови завјет, као и дијелови Старог завјета писани су грчким језиком, и то оним κοινή [kojne/kini] – „општим“ грчким. Најста- рији (и најбољи!) превод цјелокупног старозавјетног текста на грчки језик по- тиче већ из 3. вијека п. н. е. и познат је као Превод седамдесеторице или Сеп- туагинта (LXX). Иако не најстарији, Јеронимов превод Светог писма на ла- тински језик (4. вијек), познат као Вул- Примјер властитог имена Гаврил(о) гата, брзо је постиснуо остале преводе и наметнуо се као ’канонски’ у кругу за- Старохебрејски (библијски) онома- падног хришћанства. Тако су оригинал- стикон незаобилазан је елемент у ни новозавјетни текст, Септуагинта и изучавању срп ског антропонимског си- стема, будући да су библијски списи Вулгата путеви којима су хебрејски били (и јесу) религијско -културолошки библијски антропоними прешли у друге темељ цјелокупног хришћанског сви- оно мастичке системе. јета, па тако и словенског, којем Срби Угледање на један или други извор припадају. Готово сва библијска имена мотивисана су и њихова семантика је врло је лако провјерити. Већ ликови углавном позната. Уопште, имену се у Христос – Крист указују на упућеност 211 вријеме настајања Светог писма прида- на оригинални новозавјетни (дакле, Данијел Дојчиновић грчки) текст,2 с једне стране, и латински вор промијенио (Tonnet 2003: 51–53; текст,3 с друге. Allen 1987: 30, 70), Βηθλέεμ се читало као Кључни чинилац у формирању ало- [vitleem], како је преузето и у старосло- нима од имена хебрејског поријекла, а венском, те су посвједочени облици која су преузета посредством грчког  и  (у којем се језика, јесте промјена у фонетској чува и тита ( < θ) из оригинала), али и вриједности неких грчких гласова. До неколико других облика (Старославян- ње је дошло у средњем вијеку, када се ский словарь 1994: 116). У савремени развио тзв. византијски изговор. Вокал- српски језик доспио је овај старословен- ски систем је упрошћен, а дошло је и до ски облик, али са разбијеним хијатом, промјене фонетске вриједности неких тако да данас постоји Витлејем. сугласника (ODB 1991: 1668). То значи да У Јеронимовом преводу на латин- су се антропоними, а и друге ономастич- ски језик такође је забиљежен лик ке категорије (топоними, на примјер), Bethleem (како данас биљеже многи ев- приликом преузимања из хебрејског ропски језици, углавном романски: фр. испрва колико -толико фонетски поду- Bethléem, ит. Betlemme, рум. Betleem), дарали са оригиналом (јер су хебрејски али будући да је Вулгата доживјела не- антропоними просто транскрибовани колико корекција, усталила се употреба на грчки, уз све потешкоће због неподу- (исправнијег) лика Bethlehem, који се дарности гласовних система, и облико- пренио у неке савремене језике (енг. вани у складу са грчком деклинацијом). Bethlehem, њем. Betlehem). Говорници Али с временом је до промјена дошло у српског језика римокатоличке вјерои- грчком језику, тако да су се транскрибо- спо вијести готово су досљедно прихва- ване ријечи сада почеле читати тили, вјероватно под утицајем њемачког другачије, што је условило и удаљавање језика, облик Бетлехем. антропонимских ликова од оног извор- Иако је као примјер узет топоним, ног на фонетском плану. послужио је као згодна илустрација Као примјер ће послужити топо- којом се указало на неколико чињеница: ономастичке јединице хебрејског језика לחם ним Витлејем. Хебрејски топоним -преузимане су посредно; грчки и латин בית bet lehem] сачињен је од ријечи] בית lehem] (’хљеб’), и зна- ски језик најзначајнији су преносиоци] לחם bet] (’кућа’) и] чи ’кућа/дом хљеба’. У Септуагинти ономастичког мате ри ја ла; у зависности стоји Βηθλέεμ, што је фонетски при- од културолошког утицаја јавља се грчки ближно оригиналу, јер се изговарало или латински лик хебрејске ономастич- као [bethleem].4 Међутим, када се изго- ке јединице. Ове чињенице послужиће 2 Наравно, у савременом српском је то угледање као основа у анализи сљедећег примјера, посредно преко старословенског (), којим се показује могућност увођења у којем је преузет грчки облик, што је и нове нијансе у поступку класификације природно будући да су преводиоци – Свети антропонима страног поријекла у срп- Ћирило и Свети Методије – говорници грчког ском језику. језика. Но упркос томе, говорници српског језика римокатоличке вјероисповијести инси- Имена Данијел и Данило данас се сти рају, под утицајем западног обреда и најчешће схватају као два различита латинског језика, на облику Крист. 3 Крист је морфолошка прилагодба латинског ницима који семитске језике уче као стране Christus. Одбачен је латински наставак за они знају бити велики проблем, а најчешће их номинатив једнине -us, а на његово мјесто је је и тешко разликовати. Некада се једва и дошао домаћи нулти наставак у номинативу: примјећују. Но чудно је што Грци врло тврди -lehem] нису транс] לחם хет) из) ח Крист-ø. сугласник 212 4 Семитске језике иначе карактеришу грлени крибовали, иако су имали бар прибли жно гласови, нарочито они слични нашем х. Говор- слични грчки аспировани гутурал χ (хи) [h]. Примјери развоја алонима у српском језику (прилог српској ономастици) имена истог поријекла. Међутим, у Мојсије на Синају: „А Мојсије рече Богу: питању је исто име, тј. и Данијел и Дани- ево, кад отидем к синовима Израиље- ло јесу алоними основног облика Дани- вијем, па име речем: Бог отаца ваших ел. Неријетко се дешава да се имена посла ме к вама, ако ми реку: како му је добијају „суплетивну“ се ман тику, наро- име? шта ћу им казати? А Господ рече чито она страног поријекла која се на Мојсију: ја сам онај што јест. И рече: фонетском плану подударају са неком тако ћеш казати синовима Израиље- јединицом с којом се могу довести у везу вијем: који јест, он ме посла к вама“ у језику у који су прешла. На примјер, (Изл. 3, 13–14). Из одговора „ја сам онај ([ehjeh ašer ehjeh] אהיה אשר אהיה) “народна етимологија у имену Данило што јест jahve],6] יהוה није могла препознати хебрејски изведен је свети тетраграм коријен, нити бар приближно наслути- који је био свето име Божје и није га ти његово значење. Дан- је схваћено као нико смио изговорити до првосвеште- да је мотивисано српском именицом ник, и то једном годишње – на велики -dan], што је 3. лице Дан помирења. Стога се поред овог име] דן дâн’, а не обликом’ презента и прошлог времена хебрејског на у Старом завјету јављају имена која [adonaj] אדוני :ladun] (’судити’). Разлог су се смјела изговарати] לדון глагола [elohim] אלהים ,(’лежи у фонетском поклапању овог обли- (’мој Господ велики [el] אל ,(’eloah] (’Бог] אלוה ка и домаће ријечи. Из тога произлази (’богови’),7 (’el šadaj] (’Бог свемогући] אל שדי ,(’чињеница да имена Данко и Данило (’Бог אל нису варијанте са истим значењем, јер је и сл. Због своје краткоће Божје име прво име словенског поријекла са пот- [el] нарочито је било погодно да уђе у са- пуно прозирном семантиком, а друго став теофоричних имена, што је случај -dani-el]. Дакле, у питању је тео] דני-אל име је хебрејског поријекла, а говорни- са цима српског језика (који не познају форичко име које значи ’Бог ми суди’, хебрејски језик) семантика није прозир- ’Бог ми је су дио’, тј. Бог је мој судија. на. Тако се долази до чињенице да се Захваљујући старозавјетној Књизи про- имена Данко, Дане и сл. морају посма- трати одвојено у односу на имена Да- 6 Неправилно читање овог тетраграма као [jehova] усталило се и у српском језику. До за- нил, Данило, Даниел и Данијел, која су буне долази јер су вокали који су додавани ис- алоними хебрејског оригинала и под овог имена (познато је да хебрејски језик развојни пут им се у потпуности дâ ре- не биљежи вокале, већ су они накнадно дода- конструисати. вани у виду тачкица, цртица – тзв. масоретски текст) припадали именици Адонај. Разлог је דניאל Наиме, хебрејско име [daniel] познат – жељело се упутити на то да се прили- 5 припада скупу теофоричких имена, ком читања ово име има и изговорити као која су честа у хебрејском ономастикону. [adonaj] (’господ’), да се не би починио гријех У формалном погледу, може се посма- изговарајући свети тетраграм [jahve]. Дакле, jahve], читало се] יהוה dan- иако је у тексту стајало] דנ-י-א ל) трати као трокомпонентно [adonaj]. Нпр. „Тај њихов Бог, Јехова, Елохим, ,јесте, као острвио се на човечанство [...] .“ (Данило Киш (-דנ) i-el]). Прва компонента што је већ поменуто, 3. лице презента и Симон чудотворац); „Шта су раздаљине / -између људи и Јехове [...]“ (Десанка Макси לדון прошлог времена хебрејског глагола мовић, За богове); „Јехова је прогнао Адама и (-י-) ladun] (’судити’). Друга компонента] јесте творбени интерфикс. Трећа ком- Еву не само због непослушности [...]“ (Зенон Косидовски, Библијске легенде. Превео Јован ,јесте име Божје Ел, по чему Јовановић. Агенција Тривић, Београд, 2002 (אל-) понента се ово име и сврстава међу теофоричка 26) имена. Познато је да Јевреји избје гавају 7 Нпр. „И кад је тај наш несрећни предак, гоњен да изговоре име Божје које је открио радозналошћу, хтео да се домогне тог плода, шта је учинио тај њихов, тај ваш Елохим, тај 5 Имена која у свом саставу имају Божје име ваш Праведни, Велики, Свемогући?“ (Данило 213 (типа Кристијан). Киш, Симон Чудотворац) Данијел Дојчиновић рока Данила, како је преведена на фичком плану ништа се није мијењало, српски језик, могуће је пратити наста- али на плану акустике добијено је нак овог алонима. [daniil]: Поменути грчки превод Септуа- гинта (LXX) настао је у Александрији у ∆αν ι ήήλ вријеме фараона Птоломеја Филаделфа [d] [a] [n] [i] [i] [l] (258–246. п. н. е.), на чији захтјев су спи- си и преведени. Наслов старозавјетног списа (а самим тим и лично име), који је Дакле, алоним се развио на врло daniel], транс- једноставан начин. Будући да је овакав] דניאל у хебрејском просто крибован је на грчки и добио облик изговор карактерисао грчки језик у пе- ∆ανιήλ. Фонетска вриједност грчког риоду када су са њим у додир дошли облика приближна је хебрејском узору. Словени, није ни чудо што се у старосло- Евентуална неслагања била су могућа на венском јавља само облик  прозодијском нивоу, јер су системи (Старославянский словарь 1994: 183), са наглашавања у хебрејском и грчком ра- наставком којим је прилагођен старо- зличити. Углавном, добијен је најбољи сло венској деклинацији (али је на фо- облик који је било могуће постићи нетском плану основа истовјетна грч- транскрибовањем. кој):

∆αν ι ήήλ ∆α ν ι ήήλ [d] [a] [n] [i] [ē] [l] [d] [a] [n] [i] [i] [l]  Како се и види, у питању је тран- скрипција која чува основни фонетски лик имена, те га прилагођава грчком Исто тако, лик Данило је само писму. На овај начин изворно хебрејска каснија прилагодба другом деклинаци- ономастичка јединица постала је са- оном обрасцу. Стога никако не стоји ставни дио и грчког ономастикона, те је тврдња Петра Скока, који каже да је лич- даље пратила промјене у грчком језику. но име Данило настало „са замјеном До промјена је дошло, како на мор- хебрејског дочетка са нашим хипокори- фолошком тако и на фонетском плану, стичким -ило, тип Момчило*“ (Скок чему свједочи и најпростије поређење 1971: 381). новогрчког и класичног или кини - У новије вријеме оснажио је утицај -грчког језика. У ана лизи настанка ало- језика који у ономастичкој основи имају нима пажња ће бити усмјерена на фо- латински систем, тако да се и у српском нетске промјене, и то (ради са жетости) ономастикону појавило лично име конкретно на оне које се буду тицале на- Данијел. Оно је, наравно, примљено по- ведених примјера. средно, преко читаве струје латинских Глас ета (η) имао је вриједност дугог утицаја. Додуше, у питању су два алони- е [ē], како је и означено у примјеру. ма хебрејског оригинала – Даниел и Да- Међутим, с временом се његова врије д- нијел, што је верзија у којој је хијат ност промијенила, тако да више није разбијен на већ у српском језику опро- била [ē] већ [i] (Allen 1987: 70).8 На гра- бан начин (какав је чест у не књи жевним облицима типа ’замолијо’, ’ бијо’ и сл.). 8 Примјер којим се можда најлакше илуструје ова појава јесте подвојено изговарање имена (Athēnae), па тако и у многе европске језике, 214 главног града Грчке – од класичног Ἀθήναι до средњовјековног и савременог Αθήνα [ath- [athēnai], како је прешло и у латински ina], како је дошло у српски. Примјери развоја алонима у српском језику (прилог српској ономастици) Када се сведе рачун, остаје (бар ко- натив -ος, а до да вањем старословенског лико је овдје срачунато) да је у српском -: Ὅμηρ-ος > Ὅμηρ- [omir] > - (+ језику присутан облик Даниел, који је -) > . Због тога је лик Омир и најближи хебрејском оригиналу, као и насловљен као фонетско -морфолошки алоними Данијел, Данил и Данило. Чак алоним, јер се од примарног облика и уколико се не искористи предложена удаљио због фонетских (промјене у терминологија, упутно је знати да је Да- фонетској вриједности) и морфолошких нил само фонетски лик имена Даниел, а (прилагођавање словенској деклинаци- не домаће име мотивисано ријечју ’дâн’, ји) промјена. Слично томе, спорадично или именовање настало преобразбом се чује и Ира (за име богиње Хере; од имена страног поријека помоћу домаћег Ἥρα [hera]/[ira], а по већ појашњеном хипокористичког суфикса, како је мис- обрасцу); исто тако варирају Хераклије лио Петар Скок. – Ираклије, Еврипид – Еурипид итд. На показани начин могу се обја- Као што су наведени примјери и снити бројни фонетски ликови у савре- показали, имена страног поријекла меном српском језику, како антропони- могу задобити различите облике, али их ми тако и топоними, али и друге језичке и даље ваља третирати као варијанте јединице. На примјер, откуда Омир у једног имена, а не независне онома- савременом српском језику (најчешће стичке јединице. Овакве појаве нису међу богословима), а како се може бројне, али се у изучавању ономастич- видјети и у старословенским текстови- ког инвентара једног језика морају узе- ма –  (Старославянский словарь ти у обзир, нарочито када су у питању 1994: 411)? Омир би био алоним грчког генетски несродни језици, као што је Хомерос. У класичном грчком постојали примјер српског и хебрејског. Уколико су надредни знаци познати као спири- се на њих не обрати пажња, примјери са туси или хакови, и то spiritus asper (‛) и домаћег говорног подручја типа Бат spiritus lenis (’). Spiritus lenis се није чи- Шеба – Витсавеја и даље ће се сматрати тао (али се морао писати), а spiritus asper независним ономастичким јединицама, се изговарао сличо српском х. Међутим, што свакако нису. и његов изговор се с временом изгубио (Allen 1987: 53) и отуда варијанте типа Извори ’хисторија’ – ’историја’, јер потичу од 1. Biblia Hebraica Stuttgartensia (1997), грчке ријечи са spiritus asper-ом – Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft. ἱστορία [(h)istoria] (у латински је пре- шао облик histŏrĭa, који је даље утицао 2. Novum Testamentum Graece (2006), на друге европске језике). Исти разлог је Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft. условио и појаву антропонимског лика 3. Сенц, Стјепан (1910), Грчко-хрватски рјечник, Загреб. (алонима)  у старословенском језику, као и у српском језику: 4. Septuaginta: id est Vetus Testamentum graeca iuxta LXX interpretes (duo ὍὍμ ηηρος volumina in uno) (1979), Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft. 1° [ho] [m] [ē] [r] [o] [s] 5. Скок, Петар (1971), Етимологијски ↓↓ рјечник хрватскога или српског јези- ка, књига 1, Загреб: Југославенска 2° [o] [m] [i] [r] [o] [s] академија знаности и умјетности. 6. Старославянский словарь, по руко- Старословенски облик настао је писям X–XI веков (1994), Москва: 215 одбацивањем грчког наставка за номи- Русский язык. Данијел Дојчиновић 7. Шомло, Ана (2007), Хебрејско-српски Диховна академија Светог Василија речник, Београд: Јасен. Острошког. 3. The Oxford Dictionary of Byzantium (1991), volume 3, New York–Oxford: Литература Oxford University Press. 1. Allen, Sidney (1987), Vox Graeca: a 4. Tonnet, Henri (2003), Histoire du grec guide to the pronunciation of classical moderne: La formation d’une langue, Greek, Cambridge: Cambridge Paris: Langues & Mondes – L’asia- University Press. thèque. 2. Ракић, Радомир (2004), Библијска енциклопедија I, Србиње–Београд:

SOME EXAMPLES OF DEVELOPMENT OF ALLONYMS WITHIN THE SERBIAN LANGUAGE (CONTRIBUTION TO SERBIAN ONOMASTICS)

Summary

This paper deals with the processes of allonym development, that is, forms of proper names of foreign origin. Their existence is a result of different ways through which the same onomastic unit (through mediator language) is linked to Serbian onomastics. Unless this unit is recognized, there is a danger of different forms of the same unit being treated as entirely contrastive onomastic units.

[email protected]

216 П Михајло Фејса UDK 811.161.2(497.11)’367.625 Универзитет у Новом Саду DOI 10.7251/FIL1205217F РУСИНСКИ ЈЕЗИК У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ / ВОЈВОДИНИ1

Апстракт: Преци војвођанских Русина су се населили у централној Бачкој средином осамнаестог века. Аутор настоји да укаже на значајне тачке из историје малобројне русинске националне заједнице у Републици Србији / Аутономној покрајини Војводини и њеног језика. Он ту историјску нит прати од конфесионалних школа и првих русинских културних организација (1919–1933), преко основних школа и једине русинске гимназије у свету у Руском Крстуру (1945), до Одељења за русинистику у Новом Саду (1972). Крајем двадесетог века Александар Д. Дуличенко је русински језик описао као социолингвистички посебан словенски микројезик. Он је заступљен у просвети, администрацији, науци, властитим културним институцијама, цркви, драмским колективима, уметничкој литератури, периодици, радију и телевизији. Данас су мањинска права русинске националне заједнице заштићена међународним документима (ОУН, СЕУ, ОЕБС) и функционисање русинског језика у Војводини / Србији има будућност. Кључне речи: русински језик, Русини у Војводини / Србији, мањинска права.

aдa1 су се границе мађарског ле у оквирима Аустроугарске монархије кра љевства до краја 13. века про- тзв. уну трашњом колонизацијом. Досе- Кшириле чак до врхова Карпат- љење Русина у Бачку средином 18. века у ских планина, и Русини су се нашли у суштини је представљало миграцију из тим границама. Они су живели у севе- „горњих делова” у „доње делове” исте роисточним окрузима, тачније, у Шари- државе. шу, Абауј-Торни, Гемеру, Боршоду, Зем- На територију данашње Србије плину, Саболчу, Ужу, Угочи и Марамаро- први Русини су се доселили пре непуних шу. После пораза и протеривања Турака 270 година из североисточних жупанија из Бачке, Срема и Баната, аустроугaр- тадашње Аустроугарске монархије, угла в- ским властима је требало више станов- ном из Земплина, Шариша и Боршода, ништва на југу државе. То је разлог што то јест из крајева који се данас својим су и Русини колонизовани у Бачку сре- највећим делом налазе у Словачкој, али дином 18. века. О томе пише Славко и у Мађарској и Украјини. Гавриловић: „Комора је доводила и Сло- Да су Русини донели са собом ваке и Русине, чинећи тако разновр- традицију, просвету и духовност сведо- сност становништва у Бачкој” (Gavrilović чи и чињеница да су већ кроз неколико 1977: 153). Гавриловић истиче и да су се година од досељења основали школе (у крајем 18. века међу старо, српско ста- Руском Крстуру 1753. године, а у Куцури новништво насељавали и Немци, али су 1765. године). Биле су то црквене (кон- они долазили из немачког царства, док фесионалне) школе, тзв. тривијалке, у су се друге народности само премешта- којима се на русинском језику, поред ве- ронауке, учило читати, писати и рачуна- 1 Рад је урађен у оквиру пројекaта 178002 i 178017, ти. Црква је у том периоду била једини које финансира Министарство просвете и 217 науке Републике Србије. фактор очувања језика и, уопште, Михајло Фејса ширења образовања и културе. Због тога новине, али сада под насловом Русинска што се у цркви конфесионално изје д- реч (Руске слово). Годину дана касније начавало са народним и културно- (1946) обновљено је и публиковање ка- -просветним, црква је стекла углед чува- лендара под насловом Русински народ- ра народног бића и допринела развоју ни календар. Већ следеће године (1947) осећања према коме се припадност обновљено је и објављивање дечијег ча- гркокатоличкој цркви идентификовала сописа Вртић (Заградка). Пет година са припадношћу националној заједници касније (1952) почео је да излази и часо- (Хорњак 2006: 35). пис за књижевност Светлост (Швет- Нова ера у образовању и у кори- лосц). шћењу русинског језика у службеној Године 1949. русински језик улази и сфери настаје оснивањем Краљевине у етар с обзиром на податак да је те годи- Срба, Хрвата и Словенаца 1919/1920. го- не емитована прва радио-емисија на ру- дине, када су Русини признати као на- синском језику, коју је припремила Ру- ционална мањина словенског порекла, синска редакција Радио Новог Сада. у складу са Повељом Друштва народа. Минутажа русинских емисија постепе- Као последица таквог позитивног при- но је увећавана да би данас имала око ступа државе мањинама, између два 250 минута дневно. Програм на русин- светска рата основане су и прве кул- ском емитују и локалне радио-станице турно-просветне организације Русина и Врбас, Кула и Шид (Варґа 1999: 63). започета је значајна издавачка делат- Колико официјелна решења могу ност (календари Русинског народног допринети развоју једне националне просветног друштва и Културно-просве т- заједнице недвосмислено показује пе- ног савеза југословенских Русина, први риод од почетка седамдесетих до краја уџбеници за основне школе, као нпр. осемдесетих година 20. веку. Била су то Буквар 1920. године и читанке, недељне најпродуктивнија времена и за писани новине Русиинске новине (Руски нови- медиј, а почео је са радом и нови, елек- ни) за Русине у Краљевини СХС 1924. го- тронски, телевизијски медиј. Историј- дине и Зрак 1934. године, часопис за ски тренутак свакако представља 1975. децу Наша баштиица 1937). У то време година, када је са радом почела и Русин- је, након објављивања првог дела на на- ска редакција Телевизије Нови Сад. У родном језику, Идилског венца Из мог почетку је минутажа била веома мала, а села (1904), Хавријил Костељник објавио данас је русински језик заступљен на и прву граматику русинског језика, Гра- малим екранма у просеку око 200 мину- матику бачванско-сремског говора та недељно. Минутажа, подразумева се, (1923). Други светски рат прекинуо је ак- варира, јер се нпр. „Широки план” тивност обе основане организације, у емитује 90 минута сваке прве недеље у народу познате као „Просвета” и „Зрак”. месецу. Следећа фаза настаје одмах после Прописи Аутономне покрајине Другог светског рата. У фебруару 1945. Војво дине омогућили су и оснивање две године у Руском Крстуру основана је изузетно значајне институције почет- прва средња школа у свету на русинском ком седамдесетих година 20. века – За- језику. Реч је о гимназији која је име до- вода за издавање уџбеника и Лектората била по истакнутом учитељу у Крстуру, за русински језик. Завод за уџбенике Петру Кузмјаку, а којој је директор био у (прво са седиштем у Новом Саду, а затим то време најзначајнији русински лин- у Београду) у првом реду објављује гвиста – професор Хавријил Х. Нађ. уџбеничку литературу (за све разреде и 218 Исте године почеле су да излазе недељне све предмете основне школе, за четири Русински језик у Републици Србији / Војводини1 разреда стредњих школа у којима по- визија, периодика и др.) (Ґуставсон 1983: стоји предмет Русински језик). Од 30). Стављајући лингвистички фактор у огромног је значаја објављивање првог први план (а искључујући нелингви- Правописа русинског језика (1971), Гра- стичке факторе) и, према томе, закљу- матике русинског језика (Николе Н. Ко- чујући на основу стандардних крите- чиша 1974. године и Јулијана Рамача ријума одређивања припадања источној, 2002) и серије речника (Терминолошки западној или јужној групи словенских српскохрватско-русинско-украјински, језика, Свен Густавсон је закључио да је Фразеолошки српско-русински, петнаест русински језик ближи језицима западне малих терминолошких речника за разне групе. Он је то учинио због следећих ка- струке, двотомни Српско-русински реч- рактеристика: 1. прасловенске групе kv ник). и gv испред ě и i дaју исте рефлексе као и Лекторат русинског језика се ра- западнословенски језици (прасловен- звио у Катедру за русински језик и ски kvĕtъ, gvězda; словачки kvet, hviezda; књижевност, која је пре неколико годи- русински квет, гвизда; украјински на прерасла у Одсек за русинистику. Док цвіт/квiт, звiзда); 2. промена х на ш у се на лекторату русински језик изучавао другој и трећој палатализацији (прасл. са књижевношћу као један заједнички vьх, слов. vše, русин. вше, укр. все); 3. курс, на Катедри за русински језик и прасловенске групе dl и tl су очуване књижевност / Одсеку за русинистику (прасл. modliti, pletla; слов. modlic, организовани су следећи лингвистички plietla; русин. модлїц, плєтла; укр. мо- курсеви: Русинска фонетика, Русинска лити, плела); 4. непојављивање епен- морфологија, Русинска синтакса, Ру- тетског л (прасл. sypješi, слов. sypeš, ру- синска лексикологија са карпатском син. сипеш, укр. сиплеш); 5. у групама дијалектологијом, Историјска грамати- TORT, TOLT, TERT и TELT долази до ме- ка русинског језика. Од 2006/2007. татезе a не до плеофоније (прасл. dorga, школске године направљен је помак на- golsъ, berza, melko; слов. dráha, hlas, пред у изучавању русинског језика. breza, mlieko; русин. драга, глас, бреза, Акредитован је курс Правопис русин- млєко; укр. дорога, голос, береза, моло- ског језика на основним студијама и Ру- ко). Густавсонови закључци у русини- сински глагол на мастер студијама, а стици до данас нису оспорени. међу изборним курсевима нашли су се и И поред смањивања квалитета у Контрастивна граматика енглеског и одређеним сферама у последњој деце- русинског језика и Карпаторусински нији 20. века, можемо рећи да је русин- језик, чиме се отвара могућност да се ру- ска национална заједница ипак сачува- синска научноистраживачка делатност ла стечени степен функционисања. Из- подигне на виши ниво. дашно финансирање, пре свега од стра- Колико је русински језик ушао у не надлежних Министарстава Републи- функционалне сфере, показује и поред- ке Србије и Аутономне покрајине Војво- бено истраживање Александра Д. Дули- дине, пример је за државне органе сваке ченка (1981), које је утврдило да је русин- државе у којој се дотична русинска/лем- ски језик, у поређењу са другим ковска енклава налази – у Словачкој, микројезицима, најзаступљенији када Пољској, Мађарској, Румунији, Хрват- је реч о заступљености у издвојеним ској и др., а поготово у Украјини, која се функционалним сферама (уметничка до данас показала као једина земља у литература, просвета, администрација, свету која Русине не признаје као Руси- наука, властите културне институције, не. Данашњи, изузетно позитиван трет- 219 црква, драмски колективи, радио, теле- ман у Србији / Војводини произлази из Михајло Фејса међународноправних и међународнопо- судбину средствима која за то обезбеђује ли ти чних докумената, које су донели држава у којој живе. Национални савет Организација уједињених народа (ОУН), Русина, заједно са републичким и Савет Европе (СЕ) и Организација за ев- покрајинским органима, изграђује и ропску безбедност и сарадњу (ОЕБС) у унапређује постојеће и ствара нове си- последњој деценији 20. века, у којима се стемске законске претпоставке за што разматра и питање националних ма- боље функционисање русинске нацио- њина. У периоду 1992–1999. настало је и налне заједнице на територији шест оп- неколико значајних докумената СЕ-а и штина у којима Русини живе у већем ОЕБС-а, од којих издвајамо четири које броју. је Република Србија ратификовала. Два Циљ Завода за културу војвођанских имају карактер препоруке, што значи да Русина je истраживање, консултације и су више инструктивни и необавезујуће посредовање између аутора и публике, природе (Хашке препоруке о праву наци- jaчaњe и усавршавање аутора и ствара- оналних мањина на образовање, ОЕБС, лаца. Завод повезује русински културни 1996; Препоруке из Лунда о делотвор- систем са локалним, регионалним, по- ном учешћу националних мањина у крајинским, националним и европским јавном животу, ОЕБС, 1999), а два културним системом. Он организује, представљају правно обавезујуће доку- систематизује и похрањује културну менте о заштити националних мањина баштину Русина и креира основу за (Европска повеља о регионалним и презентовање културе Русина у русин- мањинским језицима, СЕ, 1992; Оквирна ским срединама и шире (Национални конвенција за заштиту националних савет 2011: 32). мањина, СЕ, 1998) (Spevak 2007: 126). Што се тиче нормирања русинског Почетак трећег миленијума обеле- језика, највећа одговорност је на Одсеку жава оснивање Националног савета ру- за русинистику, на коме се правопис ру- синске националне мањине (2002) и За- синског језика сагледава са научне стра- вода за културу војвођанских Русина не. Смернице за утврђивање савременог (2007). стандарда обезбедили су проф. др Јули- Улога и компетенција Националног јан Рамач, проф. др Михајло Фејса и мр савета русинске националне мањине, Хелена Међеши, првенствено преко ка- као и осталих националних савета у Ре- питалних лексикографских дела, дво- публици Србији, у протеклих је десет го- томног Српско-русинског речника (први дина уграђивана у више закона. Уста- том 1995, други том 1997) и једнотомног вом Републике из 2006. године нацио- Русинско-српског речника (2010). Знача- нални савети су постали уставна кате- јан допринос решавању одређених пра- горија. Национални савети представљају вописних проблема и језичких недоу- највише легитимне oргaне самоуправе мица дају и Лингвистичке секције Дру- мањина у Републици Србији. Нацио- штва за русински језик, књижевност и нални савети имају могућност, али и културу из Новог Сада и Културно- обавезу, да координирају и брину о просветног друштва ДОК из Куцуре, као остваривању права мањина у области и Група за русински језик Завода за кул- образовања, културе, информисања и туру војвођанских Русина. службеног коришћења језика и писма. Редовна настава на русинском Формирањем Националног савета ру- језику од I до VIII разреда одржава се у синске националне мањине, Русини су три насеља: у Руском Крстуру, Куцури и први пут у својој историји добили при- Ђурђеву. Настава у тим местима се у це- 220 лику да у значајној мери креирају своју лини одвија на русинском језику. У Русински језик у Републици Србији / Војводини1 Основној школи „Петро Кузмјак” у Ру- језика у Војводини / Србији има ском Крстуру настава се изводи само на будућност. русинском језику, а основне школе у Ку- цури („Братство–јединство”) и Ђурђеву Литература („Јован Јовановић Змај”) јесу двојезичне, тј. постоjе одељења са русинским и 1. Gavrilović, Slavko (1977), „Rusini u одељења са српским наставним jезиком. Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do У другим русинским срединама, где sredine XIX veka“, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad: Društvo због мањег броја ученика не постоји istoričara Vojvodine, 153–215. могућност извођења редовне наставе на 2. Дуличенко, Александр Д. (2006), русинском језику, русински језик се изу- „Современное славянское языкозна- чава као изборни предмет, а са елемен- ние и славянские литературные ми- тима националне културе. Таква пракса кроязыки“, у: Славянские литера- је у Новом Саду, Петроварадину, Срем- турные микроязыки и языковые ској Каменици, Ветернику, Кули, Врба- контакты, Тарту: Комиссия по язы- су, Бачкој Тополи, Новом Орахову, ковым контактам при Международ- Госпођинцима, Суботици, Савином Се- ном Комитете славистов, 22–46. лу, Крушчићу, Сремској Митровици и у 3. Fejsa, Mihajlo (1998), „Yugoslav Rusyns: Шиду, где постоје посебнa одељења у Ба- Identity, Culture, Education, Religion“, чинцима, Беркасову и Бикић Долу (На- in: National Minorities in Vojvodina, ционални савет 2011: 26). Приметно је Novi Sad: Opšte udruženje studenata опадање броја ученика у редовној наста- za Evropu / Association des Etats ви, а повећање броја ученика у изборној. Généraux des Etudians de l` Europe, Сматрајући очување русинског језиком 56–67. приоритетом приоритета, шест русин- 4. Fejsa, Mihajlo (2000), „Югославянски ских невладиних организација (Матица Русини (Руснаци) / Ruthènes de русинска из Руског Крстура, Матица – Yougoslavie / Yugoslav Rusyns (Ruthe- Друштво Русина Новог Сада – Војводине, nians)“, in: Multilingual European Фондација „Бесермењи” из Сремске Ми- Guide of Cultural Communities and of тровице, Културно-просветно друштво Maisons de Pays of Europe, Le Cannet: ДОК, Етно-клуб „Отето од забора” из European Federation of the Maisons de Куцуре и Културно-просветно друштво Pays, 267–278. „Ђура Киш” из Шида) потписали су 5. Фейса, Михайло (2004), „Социолин- Протокол о акцији очувања русинског ґви стични аспект руского язика: језика у Републици Србији почетком Войводинa“, у: Русиньский язик, ред. 2012. године. Paul Robert Magocsi, Opole: Uniwer- На основу набрајања места види се sytet Opolski – Instytut Filologii Pol- да највећи број Русина данас (око 15.000) skiej, 373–383. живи у Аутономној покрајини Војводи- 6. Фейса, Михайло гл. ред. (1. том 2006, ни, на чијој територији је русински 2. том 2008), Русини/Руснаци/Ru- језик већ неколико деценија (од 1974. го- then ians (1745-2005), Нови Сад: дине) у службеној употреби. Веома до- Прометеј, Одсек за русинистику Фи- бро разумевање и сарадња са органима лозофског факултета, КПД ДОК. АП Војводине могу с једне стране бити 7. Фейса, Михайло (2009), „Найвисши пример и за многе развијеније европске ступень меншинского образованя“, демократске заједнице, регионе и држа- у: Ю. А., ред., Карпатские русины в ве, а с друге стране гарант за одрживост славянском мире, Москва – Братис- 221 закључка да функционисање русинског лава: Univerzita Komenskeho v Михајло Фејса Bratislave, Filozofická fakulta, Katedra Ruthenians (1745–2005), Нови Сад: všeobecných dejín, Московский госу- Прометеј, Одсек за русинистику Фи- дарственный университет имени М. лозофског факултета, КПД ДОК, 23– В. Ломоносова, Исторический фа- 73. культет, Кафедра истории южных и 15. Медєши, Гелена (2008), Язик наш на- западных славян Степаненко, 257– сущни, Нови Сад: Дружтво за руски 269. язик, литературу и културу. 8. Fejsa, Mihajlo (2010), „Dvojezičnost 16. Национални савет русинске нацио- kod rusinske dece u Vojvodini“, u: налне мањине (2011), Информатор: Zbornik radova Pedagoškog zavoda 6: Русини у Србији, Руски Крстур: На- Jezici otvaraju vrata različitih kultura, ционални савет русинске национал- Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine, не мањине, НИУ Руске слово. 69–73. 17. Рамач, Юлиян, Фейса, Михайло, 9. Фејса, Михајло (2010), Нова Србија и Медєши, Гелена (I том 1995, II том њена русинска мањина / Нова Сер- 1997), Српско-русински речник / бия и єй руска меншина / The New Серб ско-руски словнїк, Нови Сад – Serbia and Its Ruthenian Minority, Београд: Катедра за русински језик и Нови Сад: ИК Прометеј – КПД ДОК. књижевност, Друштво за русински 10. Fejsa, Mihajlo (2011), „Ruthenian-Ser- језик и књижевност, Завод за уџбе- bian Dictionary“, in: Raţă, Georgeta, нике и наставна средства. ed., Academic Days of Timisoara: 18. Рамач, Юлиян, Фейса, Михайло, Language Education Today, Newcastle Медєши, Гелена, Тимко-Дїтко, Окса- upon Tyne: Cambridge Scholars на (2010), Руско-сербски словнїк / Publishing, 611–621. Русинско-српски речник, Нови Сад: 11. Фейса, Михайло (2011), „Ґенетична Филозофски факултет – Оддзелєнє база руского язика“, Русин, Киши- за руски язик и литературу, Завод за ньов: Общественная ассоцияция културу войводянских Руснацох. Русь, 125–130. 19. Spevaк, Zoroslav (2007), „(Postoje li) 12. Фейса, Михайло, „Правописни сло- evropski standardi u obrazovanju naci- внїк руского язика“, Интерреґио- onalnih manjina“, u: Evropske dimenzije нална комисия за кодификовање ру- reforme sistema obrazovanja i vaspi- ского язика Конґреса русинского tanja, Novi Sad: Odsek za pedagogiju язика – Конґрес Русинох / Руснацох / Filozofskog fakulteta, 124–128. Лемкох, интернет, доступно на: 20. Варґа, Михал (1999), „Руснаци у www.rusnak.info. Югославиї“, у: Замыряне на Русинів, 13. Ґуставсон, Свен (1983), „Руски язик у Copenhagen: The Danish Cultural Югославиї – дияхрония и синхро- Institute, 61–66. ния“, Творчосц, 9, Нови Сад. Дружт- 21. Vujić, Aleksandra (2005), Pravo pripa d- во за руски язик и литературу, 20–30. nika nacionalnih manjina na obra- 14. Хорњак Михајло (2006), „Бачко- zovanje u Vojvodini, Novi Sad: Vojvo- сремски Русини“, у: Русини/Руснаци/ đanski centar za ljudska prava.

222 THE RUTHENIAN LANGUAGE IN THE REPUBLIC OF SERBIA / VOJVODINA

Summary

The ancestors of Rusyns / Ruthenians settled in the central Bačka region in the mid-eighteenth century. The author tries to explain how it was possible for 25 000 people to standardize their language out of the vernacular – from the confessional schools and the fi rst Ruthenian cultural organization (1919) to the high shool in Ruski Krstur (1945) and the Department of Ruthenian Studies in Novi Sad (1972). At the end of the twenti- eth century A. D. Duličenko described the Ruthenian language as a sociologically distinct Slavic microlanguage. Nowadays mi- nority rights are protected by international (UNO, CEU, OSCE) documents, hence the Ruthenian language in Vojvodina / Ser- bia has a future.

[email protected]

223 П Миливој Алановић UDK 811.163.41’373.6 Универзитет у Новом Саду DOI 10.7251/FIL1205224A СУБЈЕКАТСКИ ЛОКАТИВ: КЛАСИФИКАЦИОНЕ НЕДОУМИЦЕ

Апстракт: Један од задатака овога рада јесте да укаже на методолошку не- доследност и недостатност актуелних граматичких описа падежа са су- бјекатским значењем, с једне стране, и посебно, полазећи од субјекатског лока- тива, да покаже мањкавости трансформационог метода као кључног теста за утврђивање пропозиционе структуре реченице и у њој функције и значења син- тагматских реченичних конституената. У своме раду се посебно ослањам на достигнућа падежне и функционалне граматике, те теорије валентности. Кључне речи: синтакса, семантика, падеж, локатив, субјекат, агенс.

1. Увод тим, јесте недостатак вишег степена кохеренције, не само на нивоу целе ожда највећа заслуга генера- тивне граматике, а у оквиру ње теорије дубинских падежа, већ и у окви- посебно генеративне семанти- ру појединачних теоријско-методоло- М шких приступа. Подсетимо, број и на- ке, те из њенога окриља настале когни- тивне лингвистике, јесте окренутост ка зив семантичких улога је варирао и код тзв. дубинској или логичко-семантичкој самога Чарлса Филмора, родоначелника структури реченице, помоћу које се теорије дубинских падежа (Fillmore настоји боље разумети и сама аргумент- 1968; 1971), док Р. Диксон долази до броја 2 на структура остварена на синтагматској, од петнаест улога (Dixon 2005 : 10), што тј. формалнограматичкој равни. Непо- свакако не мора нужно значити недо- средан резултат ових напора јесте следност, већ пре развијање и уса- сазнање да се иста денотативна садржи- вршавање теоријско-методолошких ма- на може на различите граматичке начи- трица. не формализовати (Welke 1988: 181; Независно од генеративне грама- Helbig 1992: 47), при чему, по правилу, тике, и у теорији валентности се ова два изван разматрања остаје прагматокому- плана повезују у реченици кроз концеп- никативна перспектива исказа. Тако се у те синтаксичке и семантичке валентно- читавом низу радова настоји дати огра- сти. Премда се овим типом термино- ничен, прегледан и оперативан систем лошког апарат није служио, и сам Лисјен дубинских падежа, односно тематских Тенијер је био свестан предодређености или семантичких улога (Fillmore 1968: одређених синтаксичких јединица за 31−32; Dowty 1991: 572; Van Valin/La Polla исказивање неких значења, тако да на- 1997: 127, 146), тј. семантичких функција, води да је субјекат агенс, објекат па- које, може се једноставније рећи, треба цијенс или бенефактор итд. (Tesnière верно да представљају логичке аргумен- 19692: 102−103). Герхард Хелбиг овим те везане за одговарајући логички пре- концептима додаје и концепт прагма- 224 дикат. Један од већих проблема, међу- тичке валентности (Helbig 1992: 42). Субјекатски локатив: класификационе недоумице Тако се синтаксичком валентношћу гла- Да је дати трансформациони тест гола као носиоца валентности регулишу недостатан, наводи и К. Фелешко (Фе- сви могући реченични модели које може лешко 1995: 69). Наиме, иако се кон- да конституише, семантичком се коди- струкција има хлеба може разумети рају остварене семантичке функције егзистенцијално (хлеб постоји [у про- глаголских аргумената, а прагматичком давници]), сасвим је утемељено, барем се регулишу све промене у реченичној из перспективе значења, именицу хлеб структури, настале као резултат проме- сматрати експонентом дубинског или на у модалној и комуникативној пер- семантичког објекта (нпр. Имају хлеб за спективи исказа. продају), будући да му се никакво ти- 1.1. У србистичкој/сербокроати- пично агентивно својство не може при- стичкој литератури достигнућа ове писати. Ово нам показује како метод теорије нису остала без одјека, а то се трансформационе провере није без не- посебно односи на студије посвећене достатака, те да се не може узети као опису падежних функција и значења. У универзални и увек поуздани показатељ том се смислу као посебно важан учвр- остварених семантичких улога. Штави- стио трансформациони метод, којим се ше, различити граматикализациони настоји утврдити тзв. дубинска структу- обрасци којима се денотира исти семан- ра реченице. Дубинска структура рече- тички садржај понајпре нам служе за нице, иако резултат чисте научне инте р- регулисање прагматичке и комуника- претације, представља, заправо, иде- тивне перспективе исказа, што се најбо- алну или каноничку реченицу у којој је ље очитује у алтернацији активних и па- постигнута логичка конгруенција изме- сивних реченица (Сви су нас заборавили ђу реченичних функција и њима иден- : Заборављени смо од свих) или кауза- тификованих семантичких улога. Да се тивних и декаузативних глагола (Она ме поједине семантичке јединице сагле- нервира : Нервирам се због ње). давају и дефинишу из перспективе 1.2. Горенаведено се посебно односи њихове идеалне формалнограматичке на локатив, за који се начелно може рећи форме, доказују и појмови субјекатских да тзв. субјекатску функцију остварује и објекатских падежа, нпр. субјекатског под изузетно рестриктивним и специ- и објекатског генитива и сл. (Фелешко фичним условима, при чему се рестрик- 1995: 25, 28). Субјекатски падежи, савим тивност односи у првом реду на грама- је јасно, дефинишу се двојако: синтак- тички модел у којем се појављује, док се сички и семантички. Тако је, на пример, специфичност тиче модификације кате- номинатив субјекатски падеж јер запо- гори јалног значења именица у тој фор- седа функцију граматичког, односно ми. Тако се може рећи да се локатив у синтаксичког субјекта, док су и други виду правилности у овом значењу по- падежи субјекатски, али се њихова јављује у пасивним, или псеудопасив- ’субјектност’ проверава углавном на ним, и имперсоналним реченицама, где основу могуће алтернације управо са је његово значење резултат метонимијске номинативом граматичког субјекта. модификације просторнога значења (У Овим видом трансформационе провере Србији се радо пије ракија; У Влади нема жели се оверити да је реч о падежу ду- сагласности о овом питању). Ова напо- бинског или логичког субјекта, премда мена је изузетно важна јер се, барем са се у нашој традицији падежи логичког аспекта семантичкога профила, за лока- субјекта посебно издвајају на основу тив може рећи да је типични падеж за своје морфолошке форме (Станојчић/ означавање просторних односа (Silić/ 225 Поповић/Мицић 1989: 236). Pranjković 2007: 230; Станојчић/Попо- Миливој Алановић вић/Мицић 1989: 276). С друге стране, и ријума класификације – синтаксички и изван наведених структура у значењу семантички, при чему се онај синтак- семантичког субјекта локатив се јавља у сички заснива на трансформационом исказима високе метафоризације (Тада методу, којим се настоји доказати да се се у њој пробудила жеља за осветом). исте семантичке јединице различито у Иако се овај тип локатива у појединим језику формализују. Наведену моно- студијама и не наводи као посебан се- графску студију Т. Батистић сматрамо мантички тип (Стевановић 19793; Ста- посебно заслужном за скретање пажње нојчић/Поповић/Мицић 1989; Silić/ и на нека нетипична локативна значења. Pranjković 2007), треба, међутим, нагла- Осим тога, и у потоњим падежним сити да се у нашој лингвистичкој лите- студијама неки наведени примери су ратури наводе и посебно издвајају при- преузимани као прототипични за дата мери управо субјекатског локатива значења, те је стога и сасвим разумљиво (Антонић 2005: 273−274), од којих је, што се у овоме раду ослањамо на сматрамо оправданим, барем неке не- теоријско-методолошке поставке Т. опходно проверити, те утврдити да ли и Батистић. под којим условима идентификују се- 2.1. У наведеној студији посвећеној мантички субјекат. Стога ћемо у наред- у целини локативу, као пример пасивне ним параграфима указати на неке спор- реченице где је локатив у односу син- не критеријуме у погледу класификације таксичке синонимичности са номина- датих локативних конструкција, те по- тивом субјекта наведена је реченица Со себно указати на лексичкосемантичке и се раствара у води, у чијој се основи на- граматичке услове неопходне за про- лази активна реченица са прелазним моцију локатива као падежа семантич- глаголом – Вода раствара со. Сам транс- ког субјекта. формациони поступак се у датом случају не може довести у питање, али се може 2. О појму субјекатског довести у питање његова доследност, тј. локатива применљивост на друге сличне слу- У јединој монографској студији чајеве. Премда се то не наводи експли- посвећеној у целини проблематици цитно, ова трансформација треба очито син таксе и семантике локатива, студији да укаже на функцију семантичког Татја не Батистић под називом Локатив субјекта коју има локативна конструк- у савременом српскохрватском језику, ција. Осим тога, не може се рећи да у овом се питању придаје немало просто- датој алтернацији активних и пасивних ра, при чему се одвојено посматрају ло- реченица говоримо о граматички регу- кативне синтагме у пасивним конструк- лисаном трансформационом поступку, цијама од локативних синтагми које што ћемо у даљем излагању и показати. стоје у корелацији са, како ауторка наво- 2.2. Ако узмемо реченице типа Пу- ди, нуклеарним реченичним елементи- тер се топи на сунцу или Гвожђе се ма, у првом реду субјектом, објектом и топи на веома високој температури, предикативом. С друге стране, да се под могуће је спровести исти трансформа- субјекатским локативом не мисли само циони поступак, те се добијају активне на локатив који је у корелацији са номи- реченице Сунце топи путер и Веома ви- нативом субјекта, већ и на семантички сока температура топи гвожђе. По- субјекат, потврђују дефиниције у рецен- следњи примери нам показују да се у тнијим граматикама (Антонић 2005: корелацији са номинативом субјекта 273). Како се већ може видети, у ове две може појавити и локатив у конструкцији 226 концепције се примењују и два крите- са предлогом на, при чему се реченице Субјекатски локатив: класификационе недоумице са глаголима топити се или раствара- што се среће у примерима То се лепо ти се не морају схватити пасивно, већ види на горњем примеру и Горњи приме- пре медијално. С друге стране, такав ри то лепо показују (Batistić 1972: 65). тест није могуће спровести са примери- Локативна конструкција, сасвим је очи- ма типа Вода се заледила у купатилу то, идентификује основ за извођење или Чоколада се истопила у џепу, те се закључка (То се види на основу горњег као потпуно неоверене добијају активне примера/захваљујући горњем примеру), реченице *Купатило је заледило воду и што не оповргава ни активна реченица. *Џеп је истопио чоколаду. Ови нам при- Напротив. У реченици Горњи примери мери показују да локатив (медио)пасив- то показују субјекат идентификује по- не реченице не стоји у аутоматској јам који омогућује извођење каквог корелацији са субјектом активне рече- закључка, а будући да нити именује нице, што значи да ова трансформација нити посредно упућује на човека или није условљена морфосинтаксички, већ друго живо биће, не може се сматрати семантички. Друго, трансформација на семантичким субјектом. Ови примери, којој се у студији Т. Батистић инсистира како је већ показано, пример су за показује нешто сасвим друго. Наиме, тематизацију узрока, што се и иначе че- локатив је подложан тзв. субјективизцији сто среће у примерима каузативно- у датим реченицама (Fillmore 1968: 49), -декаузативне алтернације: љутити – када се њиме именован појам може схва- наљутити се, бринути – бринути се, тити као каузатор дате радње. Тако, вода плашити – плашити се и сл. Исти мо- је узрок растварања соли, а висока тем- дел лексичке супституције се среће и у пература је узрок топљења гвожђа. С примерима који се реализују у оквиру друге стране, купатило није узрок активне дијатезе, као што су Нашао је у залеђавања воде, већ очито ниске тем- причи поуку и Прича му је пружила поу- пературе, нити је џеп узрок топљења чо- ку (Batistić 1972: 83), у којима се такође коладе, већ је топлота, што упућује да је може уочити да је локативна конструк- конструкција употребљена у чистом ција уведена са значењем основа или просторном значењу. И још нешто. Мно- критеријума, док се њеним померањем го је вероватније да се датим локатив- или дизањем на позицију субјекта само ним конструкцијама именују управо наглашава омогућивачки карактер име- околности, просторне, ситуационе и нованог појма. сл., под којима се реализује каква радња, 2.4. Готово идентична конкуренција а да се при томе не задире у узрочно- форми може се појавити и у активним последичну везу међу њима. Сасвим су- реченицама са интранзитивним глаго- протно, реченицама типа Вода раства- лима. У датој се студији и примери типа ра со, субјекат се промовише управо као Вода тече у млазу и Болест се јавила у каузатор каквог стања. Дакле, можемо блажој форми (Batistić 1972: 89) такође закључити да дате реченице предста- сагледавају кроз призму алтернације ло- вљају две перспективизационе вари- катива са номинативом субјекта, овога јанте, које, међутим, не стоје у не- пута у оквиру активних конструкција. посредној и безусловној граматичкој Тако се добијају реченице Млаз воде алтернацији. Локативне конструкције, тече и Јавила се блажа форма болести. наиме, у њима имају адвербијалну Т. Батистић сасвим оправдано закључује функцију и околносно значење. да су датим локативним конструкцијама 2.3. Понекад се, међутим, при наглашава вид или форма у којој се јавља трансформацији пасива у актив нужно и субјектски појам (Batistić 1972: 92). Стога 227 оправдано замењује управни глагол, се у појединим студијама и наводи да у Миливој Алановић датом моделу локатив има начинско гура. С друге стране, будући да одевни значење (Silić/Pranjković 2007: 233). предмети обухватају поједине делове Ипак, остаје недовољно јасно шта се же- тела, покривајући и прикривајући их лело постићи доказивањем његове више или мање, није изненађење што се алтеранције са субјектом. С обзиром на јављају управо у локативу уз глагол бити то што именице млаз и форма не могу (Она је у јакни/сукњи/чарапама/маји- идентификовати агенс, излишан је по- ци). кушај доказивати да је реч о локативу На основу горенаведенога може се семантичког субјекта, што синтаксичка извести једноставан закључак, а он се трансформација нити оповргава нити тиче пренаглашености значаја синтак- потврђује. Наиме, ни подизање правог сичких трансформација. За ову прилику објекта на позицију субјекта пасивне ре- ћемо се позвати на став М. Стевановића, ченице није, наравно, доказ да је он се- који наводи: „Сасвим је, прво, разумљиво мантички субјекат, већ да ове две цен- што је могућа оваква напоредна употре- тралне синтаксичке функције стоје у ба више језичких ознака с истом синтак- алтернацији при пасивизацији. Иако сичком вредношћу, јер је у природи наведене реченице стоје у односу син- језика да се иста садржина, као по пра- таксичке алтернације, упитно је да ли су вилу, може исказати на више различи- оне и семантички синонимичне. Рече- тих начина. А друго […] треба имати нице са локативом обезбеђују детер- поверења у срећан избор који је писац, минацију субјекта квалификујући радњу односно говорник, извршио између и њену релевантну појавну форму, што више начина изражавања …“ (Стевановић омогућује да се читав догађај схвати као 19793: 503). јединствена целина (Криза долази у та- ласима [једна криза и више њених тала- 3. Локатив семантичког са]). Та детерминативна компонента субјекта пот пуно изостаје при трансформацији Постоје, међутим, примери употре- локатива у номинатив субјекта (Таласи бе локатива где је његов субјекатски ка- кризе долазе [једна криза или више рактер недвосмислен. Ту у првом реду њих]), при чему се губи идеја о целови- мислимо на локатив уз предлог у тости догађаја. (Batistić 1972: 65), који именује какве 2.5. Треба нагласити да се не могу установе или институције и који се наведене трансформације оспорити, среће како у активним и у пасивним, али је велико питање да ли њима на ни- тако и у персоналним и имперсоналним воу реченичнога значења постиже исти реченицама (У Скупштини се расправља ефекат. Т. Батистић сасвим оправдано о том закону; У Скупштини је усвојен закључује да се алтернација локатива и овај предлог опозиције; У Скупштини номинатива субјекта може довести у кажу да је обезбеђен кворум). Без обзи- везу са међусобном замењивошћу глаго- ра на то, немогуће је занемарити при- ла бити и имати (Batistić 1972: 107), где марно просторно значење ове кон- овај последњи у основи има посесивно струкције, чија се метонимијска моди- значење (Она има сукњу). Тако и рече- фи ка ција значења може у најкраћем нице Девојчица је у хаљини, Девојчица представити: место → установа → запо- има хаљину на себи и На девојчици је слени. Изван ове семантичке моди- хаљина стоје у међусобној алтернацији, фикације остају примери типа У Лондо- при чему се овом последњом тематизује ну је хладно и Лондон је хладан, иако је именица која именује одевни предмет, ова последња реченица сликовит при- 228 док се лице схвата само као пасивна фи- мер субјектизације значења простора Субјекатски локатив: класификационе недоумице (Fillmore 1968: 49). Међутим, последња податак о његовом интензитету, на при- два примера не морају бити и потпуни мер. С друге стране, иако у границама семантички еквиваленти. Док се рече- субјекта, експонент логичког предиката ницом У Лондону је хладно какво стање не мора нужно бити управни члан дате ствари везује за временски оквир у ком синтагме, већ и онај зависни, посебно се о њему саопштава (У Лондону је сада ако се управним чланом модификује хладно), дотле се реченицом Лондон је или интензификује радња, односно хладан постиже свевременско значење стање, што је очигледно у примеру У њој (Лондон је увек хладан). се пробудио трачак наде. Иако се начел- У овом се структурном обрасцу но може рећи да у односу синтаксичке појављује и тзв. локатив носиоца стања, корелације или алтернације стоје наве- осећања или когниције (Антонић 2008), дене локативне конструкције и номина- где се на датој позиције појављује име тиви субјекта (У мени се јавила нова лица за које се какав доживљај везује, те нада : Ја сам поново почео да се надам), које, стога, представља семантички остаје питање да су дате структуре и пот- субјекат. Реченице у којима се појављује пуни семантички еквиваленти. Осим овај локативни тип представљају струк- тога што се на последњем примеру може турне схеме као изразе мањег или већег видети да глаголи-оператори нису са- степена идиоматизације (Аглеева 2008: свим десемантизовани, већ да осим гра- 112), а типичне су оне типа У мени се про- матичких информација дају и податак о будила жеља за осветом и сл. Недво- фази и сл., очито је да се изразима са ло- смилено је, а и у складу са начелима ког- кативом семантичког субјекта наглаша- нитивног приступа језичкој структури, ва сва ’пасивност’ лица као носиоца да се дати примери заснивају на мета- доживљаја, што се може схватити као форичној представи човека као посуде, потпуно одсуство било какве контроле затворене или отворене (Драгићевић или одговорности за настанак ситуације. 2010: 188), у којој је смештено какво Када су у питању стања, или уопште осећање, при чему се и сама осећања медијалне ситуације, концепт контроле могу мотафорично схватити као течно- и одговорности њиховога носиоца је и сти (У мени све кипи од беса) или чак иначе врло упитан, али ако погледамо и жива бића (У мени се пробудио црв упоредимо реченице Помислио сам да сумње), па и сам човек (У мени се родила сам изгубљен и У мени се јавила мисао о чудна мисао). Без обзира на то, очито је изгубљености, у првом се примеру може да дати изрази представљају аналитич- уочити барем већи степен ангажовања и ке структуре, где је семантичко језгро већа преданост лица на реализацији предикативности измештено из оквира каквог процеса. личног глаголског облика и, по правилу, 3.1. Субјекатски локатив се, ако се померено на неку другу синтаксичку тако може рећи, у најчистијем облику позицију, најчешће субјекта (Золотова појављује у двема конструкцијама, а то 2003: 96, 143; Арутюнова 20033: 123; Шац- су на + локатив и по/према + локатив кая 2008: 152). Иако је управо субјекат (Алановић 2007: 99). непосредни експонент логичког преди- 3.1.1. Локатив уз предлог по данас се ката, бележимо и потврде за супротно. сасвим уобичајено среће у активним ре- Наиме, у примеру У мени је све замрло ченицама, премда се могу забележити и од страха само стање субјекта именова- наводи у литератури да је уобичајен и у но је адвербијалном формом, док глагол пасивним (Стевановић 19793: 516). Исти- означава неку од пропратних мани- на, они примери у пасивним типичнији 229 фестација стања страха, чиме се добија су били за западну варијанту нашег Миливој Алановић језика (Овај догађај је испитан по хи- ма могло би се рећи да је претурио че- сторичарима), те их стога детаљаније и трдесет година. Ако упоредимо дате нећемо разматрати, тим пре што је примере, јасно је да онај први стоји у њихова неактуелност у савременом алтернацији са реченицом Ти мислиш српском језику очигледна. У активним да је тако најбоље, док је овај последњи реченицама локатив у овом структур- сводив на На основу проседе косе и брко- ном обрасцу може имати и значење ва може се рећи… Дакле, док је у првом основа или критеријума (По њеном из- случају реч о извору закључка, у другом гледу не може се ништа закључити; По случају је дат основ или критеријум, као јутру се дан познаје), када се удружује и објекат анализе или евалуације, на осно- са предлогом према (Kovačević 1988: ву ког се изводи закључак. Основ за ову 126−128), а оно се издваја од значења се- тврдњу лежу у чињеници да се у овим ре- мантичког субјекта по томе што се њиме ченицама могу идентификовати разли- именује основ за извођење каквог чити базични, исходишни модели. По- закључка, док се локативом семантич- тврда за ову тврдњу јесте да се у основи ког субјекта управо именује лице чији се реченице На основу њене изјаве не могу закључак наводи или које непосредно ништа да закључим налази следећа саопштава свој закључак (По/према тропропозициона структура: Она изја- њима, такав развој догађаја није могућ вљује нешто → Ја анализирам њену изјаву [→ Они сматрају да такав развој догађаја → Ја изводим закључак. С друге стране, није могућ]; По мени, ти си погрешио [→ ако сагледамо лексички састав конструк- Мислим да си погрешио]). Разлика ције у значењу семантичког субјекта, између ова два значења може се видети очито је да се у њој углавном јавља име- и на основу позиције у реченици. Лока- ница или њен еквивалент којим се тив семантичког субјекта у овој кон- именује појам у тој улози (По судији/ струк цији најчешће заузима иницијалну њему…), или се на том месту реализује позицију, понекад је померен ка глаголска именица изведена од неког средњем пољу (Ти си, по мени, погре- когнитивног глагола (По моме ми- шио), али је увек интонационо одвојен шљењу…), где се лице као носилац става паузом, или паузама, од оног дела рече- или мишљења именује на позицији нице који представља сам садржај атрибута, конгруентног или неконгру- саопштења, што није правило када је ентног (По твом мишљењу/По ми- реч о локативу критеријума (Пуштен је шљењу суда…). по препоруци директора). 3.1.2. Локатив семантичког субјекта М. Стевановић наглашава да се у у конструкцији са предлогом на по пра- конструкцији са значењем основа може вилу се појављује у имперсоналним ре- појавити локатив уз предлоге према и ченицама са изразитом компонентом по, премда за овај последњи тврди да је модализације исказа, премда ни оне ређе у употреби, што је сасвим тачно персоналне нису изузетак, а предста- када уводи закључну реченицу (Према вљају резултат номинализације допун- томе, крив си). Ипак, Стевановић не до- ске субјекатске реченице (Та одлука је води у питање књижевни статус ове на теби и На теби је да одлучиш). Наи- конструкције, али у локатив основа ме, реченицом типа На мени је да одлу- убраја и пример Према твоме мишљењу чим саопштава се каква неопходност тако је најбоље (Стевановић 19793: 519). или потреба у погледу деловања лица Свакако да се ова реченица оштро именованог формом локатива, што и супротставља другом Стевановићевом одговарајућа парафраза са лексикализо- 230 примеру: Према проседој коси и бркови- ваним модалним индикатором потвр- Субјекатски локатив: класификационе недоумице ђује (Ја треба да одлучим). Без обзира не, трансформациони тест којим се на на синтагматски реализовану структу- позицији реченичног субјекта реализују ру, просту или сложену, базично је увек значења којима одговарају различити реч о једнопропозиционом реченичном дубински падежи базичне пропозиције моделу, у ком је управо лице као носи- више је потврда да се реченица обликује лац модалности исказа комуникативно под утицајем прагматокомуникативних најистакнутији део реченице, што закономерности језика, него што је поу- потврђује и неиспустивост заменичког здан показатељ остварене семантичке субјекта еквивалентне парафразе (Та улоге. Тако, следећи ову правилности одлука је на теби и Ти треба да одлу- проистиче да ни локативна конструкција чиш). Специфичност ове конструкције у реченици Птице долећу у јатима, као јесте њена обавезна контрафактивност, ни номинативни субјекат у реченици а она се тиче нереализованости радње Јата птица долећу не остварују улогу именоване глаголом или од њега изве- семантичког субјекта. Штавише, семан- деном глаголском именицом. Осим гла- тички субјекат је са позиције субјекта гола јесам у овој се реченици среће и померен на позицију атрибута, чиме је и глагол лежати или стајати, што, гле- његов информативни значај за исказ ре- дано из когнитивне перспективе, по т- лативизован (Јата долећу). Трансфор- врђује да је читав израз резултат мациони тестови су значајни за проверу метафоризације базичног просторног реализованих семантичких улога, али су значења, с тим што се на бази значења непобитни и поуздани показатељи само просторног локализатора развило зна- онда када за свој резултат имају базични чење носиоца потребе или дужности. пропозициони садржај, односно синтак- сичко-семантичку структуру која је из- раз идеалне спојивости, или идентич- 4. Закључак ности функционалних и семантичких Сви досад наведени примери ука- јединица реченице (нпр. субјекат = зују на неопходност доследног разгра- агенс, директни објекат = пацијенс, ин- ничења синтаксичке и семантичке директни објекат = адресат и сл.). На струк туре реченице. Док се, када је реч о крају треба закључити да улога семан- оним првим, ради о синтаксичким тичког субјекта за локатив није типич- релацијама или функцијама, дотле ове на, како се лако да утврдити на основу последње представљају семантичке изнете аргументације, али је ипак релације које су израз односа између могућа под условима одговарајуће лек- процеса и у њега укључених учесника, те сичке селекције у, може се слободно које спрам себе имају различите грама- рећи, ограниченом броју граматичких тикализационе обрасце. На основу из- модела. нетога се може закључити да се исти садржај може различитим језичким средствима изразити, али и обрнуто, да Литература се различити садржаји могу истоветно 1. Аглеева, З. Р. (2008), „Когнитивно- језички формализовати. Међутим, тре- синтаксические механизмы форми- ба нагласити да се једном успостављене рования синтаксической идиомы“, семантичке релације не нарушавају при- Известия Волгоградского государ- ликом синтаксичких варирања једне те ственного педагогического универ- исте семантичке структуре или пропо- ситета, Сер. Филол. Науки, 2: зиције, када се као непосредан резултат 112−117. добијају алтернативни модели који 2. Алановић, Миливој (2007), „Функци- 231 стоје у конверзном односу. С друге стра- онално-граматички оквири падежне Миливој Алановић идентификације агенса“, Синтак- 11. Шацкая, М. Ф. (2008), „Функциони- сичка истраживања (дијахроно- рование актантов субъектного типа синхрони план), Јасмина Грковић- в условиях языковой игры“, Вестн. Мејџор, Владислава Ружић (ур.), Челяб. гос. ун-та. Филология. Искус- Лингвистичке свеске 6: 84−101. ствоведение 23: 151–162. 3. Антонић, Ивана (2005), „Синтакса и 12. Van Valin, Robert D. Jr., Randy J. семантика падежа“, У: Пипер, Пред- Lapolla (1997), Syntax: structure, раг и др., Синтакса савременога meaning and function, Cambridge: српског језика. Проста реченица, Бе- Cambridge University Press. оград: Институт за српски језик 13. Welke, Klaus M. (1988), Einfürung in САНУ – Београдска књига – Матица die Valenz- und Kasustheorie, Leipzig: српска, 119−344. Bibliographisches Institut. 4. Антонић, Ивана (2008), „О једном 14. Dixon, R. M. W. (20052), A Semantic синтаксичко-семантичком моделу с Approach to English Grammar, New локативом“, Јужнословенски фило- York: Oxford University Press. лог LXIV: 7−14. 15. Dowty, David (1991), „Thematic proto- 5. Арутюнова, Нина Д. (20033), Предло- roles and argument selection“, Lan- жение и его смысл, Москва: УРСС. guage. 67: 547−619. 6. Драгићевић, Рајна (2010), Вербалне 16. Fillmore, Charles (1968), „The Case for асоцијације кроз српски језик и кул- Case“, Universals in Linguistic Theory, туру, Београд: Друштво за српски E. Bach & R. T. Harms (eds), 1−88. језик и књижевност Србије. 17. Fillmore, Charles J. (1971), „Types of 7. Золотова, Галина А. (2003), Комму- lexical information“, Semantics. An никативные аспекты русского син- Interdisciplinary Reader in Philosophy, таксиса, Москва: УРСС. Linguistics and Psychology, Danny D. 8. Станојчић, Живојин, Љубомир Попо- Steinberg, Leon A. Jakobovits, (eds), вић, Стеван Мицић (1989), Савреме- Cambridge: Cambridge University ни српскохрватски језик и култура Press. 370−392. изражавања. Уџбеник за I, II, III и IV 18. Helbig, Gerhard (1992), Probleme der разред средње школе, Београд – Нови Valenz- und Kasustheorie, Tuebingen: Сад: Завод за уџбенике и наставна Max Niemeyer Verlag. средства – Завод за издавање уџбе- 19. Kovačević, Miloš (1988), Uzročno ника. semantičko polje, Sarajevo: Svjetlost. 9. Стевановић, Михаило (19793), Савре- 20. Silić, Josip, Ivo Pranjković (2007), мени српскохрватски језик II, Бео- Gramatika hrvatskoga jezika, Zagreb: град: Научна књига. Školska knjiga. 10. Фелешко, Казимјеж (1995), Значења 21. Tesnière, Lucien (19692), Éléments de и синтакса српскохрватског гени- syntaxe structurale, Paris: Éditions тива, Нови Сад – Београд: Матица Klincksieck. српска – Вукова задужбина – Орфе- лин.

232 LOKATIV ALS SEMANTISCHES SUBJEKT: FRAGWÜRDIGE KLASSIFIKATIONEN

Zusammenfassung

In dieser Arbeit, ausgehend von der Kasusgrammatik, haben wir versucht, die bisher aktuelle Transformationsmethode in der Bezeichnung von semantischen Einheiten als unzureichend darzustellen. Es hat sich dabei erwiesen, dass die Transformati- onsmethode in den meisten Fällen nur dazu dient, gleichbedeu- tende Satzmodelle zu schaff en, in denen sich nur die kommuni- kative Perspektive geändert hat.

[email protected]

233 П Милош Тасић, Душан Стаменковић UDK 811.163.41’271 Универзитет у Нишу DOI 10.7251/FIL1205234T ОДНОС МЕТАФОРЕ И КОНТЕКСТА У КОГНИТИВНОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

Апстракт: Основни циљ овог рада је да испита однос метафоре и контек- ста у литератури из области когнитивне лингвистике, као и да прикаже супротстављеност ставова везаних за овај однос. Он најпре пружа кратак пре- глед развоја теорије концептуалне метафоре, као једне од централних тема у когнитивној лингвистици, а затим методом поређења ставова на корпусу реле- вантне когнитивистичке литературе испитује релацију метафоре и контекста код различитих аутора и показује како су се тврдње и ставови по питању односа метафоре и контекста мењали и допуњавали првобитну теорију. Након овога, рад приказује и два става везана за однос метафоре и контекста која се су- п ротстављају главном току развоја ове теорије, а завршна разматрања би тре- бало да нам помогну да стекнемо потпунију слику о овом специфичном односу. Кључне речи: метафора, контекст, когнитивна лингвистика, искуствени реализам, теорија концептуалне метафоре.

1. Увод на искуственој основи, констатујући да је она утемељена првенствено у нашем огнитивни1 лингвисти су у свом телесном и културном искуству. Такве раду успели да удахну нови живот метафоре се исказују помоћу језичких метафори и покажу како она за- К израза који су у специфичном односу са право представља основу нашег појмов- ног система и како помоћу ње можемо контекстом у којем се налазе и ми ћемо да изразимо оно што већ знамо о свету се овде позабавити управо тим питањем. око нас, али и да спознамо нове ствари. У првом делу рада дајемо кратак Супротстављајући се принципима гене- преглед теорије концептуалне метафо- ративне граматике Ноама Чомског ре као основе за даље бављење темом (Chomsky), они покушавају да докажу да односа метафоре и контекста у когнити- језик није аутономни модул ума, већ за- вистичкој литератури. Метафора пред- право интегрални део човековог когни- ставља једну од централних тема когни- тивног система, у којем метафора фигу- тивне лингвистике, чије изучавање по- рира као један од најзначајних механи- чиње осамдесетих година прошлог века зама за његово функционисање. Когни- и траје са несмањеним жаром и данас. тивни лингвисти заузимају антиобјек- Затим ћемо се окренути самом односу тивистичку позицију тврдећи да не метафоре и контекста и видети како постоји само једна, објективна истина, најзначајнији аутори који припадају па стога своју теорију метафоре базирају овој дисциплини гледају на ову кључну релацију. Показаћемо како су се тврдње 1 Припремљено у оквиру пројекта бр. 179013, и ставови по питању односа метафоре и који се изводи на Универзитету у Нишу – Ма- контекста мењали и допуњавали прво- 234 шински факултет, а финансира га Министар- ство просвете и науке Републике Србије. битну теорију. Трећи део рада јесте кри- Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици тички осврт на когнитивистички при- језику, као и да не представља само ка- ступ односу метафоре и контекста, у рактеристику језика, већ да у ствари којем ћемо се позабавити двојицом ау- прожима свакодневни живот – како у тора који указују на разне недоследно- језику, тако и у мишљењу и делању. По сти, али и пружају конструктивне савете њима је наш појмовни систем, који ко- за употпуњавање теорије концептуалне ристимо кад размишљамо и поступамо, метафоре. На крају, закључна разма- по својој природи управо метафорички. трања могу нам послужити да заокру- С обзиром на то што су појмови који жимо све раније речено и стекнемо што управљају нашим мишљењем питање потпунију слику о деликатном односу интелекта, с једне, али и најпростијих метафоре и контекста. ствари везаних за наше уобичајено функционисање, с друге стране, наш појмовни систем тако игра централну 2. Теорија концептуалне улогу у дефинисању стварности, тј. метафоре структурисању онога што перципирамо, Како бисмо уопште могли да се по- те начина на који се сналазимо у свету и забавимо питањем односа метафоре и односимо према другим људима. Ако контекста у когнитивистичкој литера- претпоставимо да је такав појмовни си- тури, потребно је да најпре погледамо стем по природи метафорички, онда су на који је начин сама метафора дефини- и наше мисли, искуства и све оно што сана у когнитивној лингвистици и у чинимо у основи питање метафоре, а оту- чему се та дефиниција разликује од тра- да и назив појмовна метафора. Лејкоф диционалног поимања метафоре као и Џонсон (1980: 4) користе појам - стилске фигуре, то јест, нечега што је и појмовну метафору искључиво резервисано за поетски из- како би приближније показали ме- раз или реторичко украшавање. Мета- тафоричност једног појма и начин на фора је у оквирима когнитивнолингви- који он структурише свакодневне ак- стичког приступа први пут интегрално тивности. размотрена у делу Џорџа Лејкофа (La- Наиме, ова метафора се у свакод- koff) и Марка Џонсона (Johnson) Мета- невном језику јавља у мноштву различи- форе помоћу којих живимо, изузетно тих израза, попут: утицајној књизи која је први пут обја- вљена 1980. године, а доживела друго, Твоје тврдње су неодбрањиве. допуњено издање 2003. године. Иако се Напао је сваку слабу тачку моје аргументације. од тада о метафори са когнитивног Његова критика је погодила циљ. аспекта расправљало у небројано много У расправи с њим никад нисам победио. публикација (најзначајније у: Gibbs Ако примениш ту тактику, збрисаће те.2 1994; Johnson 1987; Kövecses 2002; Lakoff 1987; Lakoff & Turner 1989; Lakoff & Оно што је овде важно нагласити је Johnson 1999; итд.), полазну основу за то да се веза између расправе и рата не сваку дискусију на дату тему и даље огледа само у начину на који говоримо о представља поменута књига, па ћемо се расправи, већ и у томе што ми заиста и ми овде послужити њоме да што добијамо или губимо расправе, на свог прецизније и јасније дефинишемо мета- саговорника гледамо као на противни- фору са когнитивистичког становишта. ка, нападамо туђу и бранимо своју На самом почетку књиге (Lakoff & позицију, планирамо потезе и правимо Johnson 1980: 3) аутори излажу своју тактике. Тако је заправо, иако нема ни- основну идеју да метафора не припада 2 Преводи оригиналних реченица преузети из 235 само књижевном или неуобичајеном Кликовац 2004. Милош Тасић, Душан Стаменковић какве физичке борбе, вербални дуел 3. Детаљи пресликавања су мотивисани који се води током расправе делимично детаљима горенаведене структурне корела- структурисан појмом рата, па можемо ције. Сваки детаљ метафоре је мотивисан на- шим физичким функцио ни сањем“ (Lakoff рећи да је метафора она 1987: 276–277). помоћу које живимо у овој култури јер структурише наше деловање при На основу овога можемо закључити расправљању. Овде се не ради о томе да да су изворни домени и метафоричко расправа представља неку подврсту пресликавање утемељени у нашем теле- рата, расправа и рат су свакако различи- сном искуству. Наиме, већ поменута те ствари, али нам метафоре помажу да схема - је само једна од тзв. структуришемо и разговарамо о једној сликовних схема за које Марк Џонсон у ствари користећи се другом, то јест, својој књизи Тело у уму: телесне основе како Лејкоф и Џонсон (1980: 5) тврде, значења, имагинације и разума тврди да „суштина метафоре је разумевање и представљају одређене структуре које се доживљај једне ствари помоћу неке дру- понављају унутар наших когнитивних ге“. процеса и на основу којих повезујемо Како би подробније објаснио меха- нова искуства са већ постојећим (John- низам функционисања појмовне мета- son 1987). Како се сликовне схеме управо форе, Лејкоф касније уводи термине из- помоћу метафора пројектују у области ворни и циљни домен, као и пресликавање нефизичког и непросторног, тако може- (Lakoff 1987: 276). Он указује на то да мо рећи да су и саме појмовне метафоре свака метафора поседује изворни и утемељене у телесном искуству, што је циљни домен, те да се карактерише још једна од њихових најважнијих ка- пресликавањем са изворног на циљни рактеристика. домен. Да бисмо уопште показали да је Лејкоф и Џонсон (1980: 10–13) даље једна метафора, како Лејкоф каже, при- су приметили да приликом разумевања родна, тј. „мотивисана структуром на- једног аспекта неког појма помоћу не- шег искуства“, морамо се позабавити ког другог, неизоставно долази до при- питањима везаним за то шта одређује кривања осталих аспеката тог појма. избор добро структурисаног изворног Наиме, допуштајући нам да се фокуси- домена, његово упаривање са циљним рамо на један аспект неког појма, мета- доменом, као и детаље пресликавања са форички појам нас спречава да се фоку- изворног на циљни домен. На примеру сирамо и на остале аспекте тог појма метафоре ; који нису у складу са датом метафором. као изворни домен имамо - Уколико се, на пример, поново позовемо , док је циљни домен . на метафору , можемо Лејкоф на горенаведена питања одгова- доћи до следећег закључка: усред жучне ра на следећи начин: расправе и у тренутку када смишљамо како да нападнемо нашег противника, а „1. Како би функционисао као изворни домен да истовремено одбранимо и своју метафоре, неки домен мора бити разумљив позицију, заборављамо на друге, пози- независно од метафоре. В је ди- тивније аспекте расправе. Постоје и ректно разумљива, јер схема - струк- аспекти сарадње, попут оних где се на турише наше целокупно функционисање у од- носу на силу гравитације. [...] нашег противника у расправи може гле- 2. В служи као одго варајући дати и као на некога ко нам поклања изворни домен за разумевање своје драгоцено време како бисмо до- услед уобичајене корелације између - шли до заједничког решења. Ипак, у жару 236 и у нашем искуству. борбе, овакви аспекти често бивају за- Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици немарени јер их метафорички појам не- ко итд. Оне су, такође, утемељене у на- престано прикрива, осветљавајући онај шем физичком и културном искуству, тј. аспект на који смо фокусирани. Овај потичу од чињенице да су наша тела так- пример нам указује на то да нам метафо- ва каква јесу и да функционишу на на- рички појмови пружају парцијално чин на који функционишу у нашем фи- разумевање онога што расправа, или зичком окружењу, те да варирају од кул- било који дати појам, у ствари јесте, туре до културе (на пример, у неки кул- прикривајући друге аспекте тог појма. турама се будућност налази испред нас Парцијално разумевање је од изузетног док је у другим она иза нас) (Lakoff & значаја јер би у случају потпуног Johnson 1980: 14). Неки од примера ових разумевања један појам заправо био метафора и њихових језичких израза су: други, а не само схваћен помоћу другог. ; (Био је на Имајући све претходно речено у седмом небу; То му је подигло располо- виду, Лејкоф и Џонсон у Метафорама жење; Пао је у депресију); помоћу којих живимо дају општу поделу ; (Он устаје рано појмовних метафора на три врсте. Прву ујутру; Пао је у кому); врсту чине структурне метафоре, по- ; пут већ поменутих метафора којима се (Имам контролу над њим; Он је објашњава појам , а које пред- под мојом контролом; Он је на врхунцу стављају случајеве где се један појам ме- моћи); ; тафорички структурише помоћу неког (Број објављених књига расте сваке го- другог појма. Структурне метафоре дине; Његов доходак је пао прошле го- омо гућавају најдетаљније разрађивање дине); ; једног појма, као и проналажење (Прошле године смо били на врхунцу, одговорајућих средстава за осветљавање али од тада падамо) и други (Кликовац или прикривање одређених аспеката 2004: 23; Lakoff & Johnson 1980: 14–15). тог појма. Оне су засноване на систе- Онтолошке метафоре (Lakoff & матским међусобним односима унутар Johnson 1980: 25–26) чине трећу врсту нашег искуства и јављају се у нашој кул- појмовних метафора и представљају тури природно јер осветљавају управо разли чите начине помоћу којих на дога- оне аспекте које сви ми колективно ђаје, активности, емоције, идеје итд. доживљавамо, истовремено прикрива- гледамо као на ентитете и супстанце, а јући неке друге који се у суштини односе који у ствари потичу из нашег искуства на мало тога. Структурне метафоре нису са физичким предметима. Разумевање само утемељене у нашем физичком и искуства помоћу предмета и супстанци културном искуству, већ и саме утичу на омогућава бирање одређених доживљаја наше искуство и наше поступке (Lakoff и бављење њима као засебним хомоге- & Johnson 1980: 14, 61–68). ним ентитетима и супстанцама. То нам Другу групу метафора чине оријен- даље дозвољава да се позовемо на те тационе метафоре, које за разлику од доживљаје, да их категоришемо, групи- структурних метафора, не структуришу шемо и измеримо, како бисмо их запра- један појам помоћу другог, већ орга- во лакше разумели. Онтолошке метафо- низују читав систем појмова на основу ре имају мноштво различитих сврха, а међусобних односа између самих пој- различити облици ових метафора мова тог система. Оне се називају ори- одсли кавају различите сврхе којима слу- јентационим јер се већина њих тиче же. Тако нам метафорички приказ раста просторне оријентације: горе-доле, уну- цена као ентитета помоћу именице 237 тра-споља, напред-назад, дубоко-плит- инфла ција омогућава да се некако позо- Милош Тасић, Душан Стаменковић вемо на то искуство, измеримо га, пре- пресудну улогу у нашем препознавању познамо неки његов одређени аспект, неког исказа као метафоре. Стерн каже сагледамо као узрок, одреагујемо у од- да никакав синтактички или семантич- носу на њега и чак поверујемо да га раз- ки услов, попут граматичке или семан- умемо. Неки од израза који илуструју тичке девијантности, не може да укаже метафору јесу: на то да ли је неки исказ метафора или Инфлација нам снижава животни не, већ да се до таквог закључка може стандард; Инфлација ће се повећати; доћи само путем пресупозиција и Морамо се борити против инфлације; веровања контекстуалних учесника о Инфлација нас је притерала уза зид; Од намери писца или говорника. Ова улога инфлације ми је мука (Кликовац 2004: контекста је иста када је питању и до- 23). Онтолошке метафоре попут ових словни и метафорички језик. С обзиром неопходне су за рационално излажење на то што се ради о случају где је тек на- на крај с нашим искуством. кон додељивања одређеног типа гласо- На крају овог кратког прегледа вима или речима могуће семантички их теорије концептуалне метафоре, а пре интерпретирати, Стерн ову улогу кон- преласка на само питање односа мета- текста назива пресемантичком. форе и контекста, можемо се још позва- Друга улога контекста у метафори ч- ти на Золтана Кевечеша (Kövecses), који кој комуникацији је послесемантичка. указује на важност проучавања појмовне Наиме, метафорички интерпретирани метафоре као једне од кључних тема искази могу бити коришћени за не- когнитивне лингвистике: бројено много сврха или са различитим ванјезичким намерама: како бисмо не- „Разлог [за то] лежи у томе што метафора игра што питали, захтевали, упозорили, ла- улогу у људском мишљењу, разумевању, и закључивању и, преко тога, у креирању наше скали, преварили или запретили. Поно- социјалне, културне и психичке стварности. во, и ова улога контекста је иста и у Тако покушај да разумемо метафору заправо случају метафоричког и у случају до- представља покушај да разумемо витални део словног језика. Оно што је практично онога што јесмо и у каквом свету живимо“ саопштено јесте инференција извучена (Kövecses 2002: x–xi). из контекста на основу претходне про- позиције, која чини основно разумевање самог исказа. Стога је, како Стерн 3. Метафора и контекст у закључује, ова улога контекста метафо- когнитивној лингвистици ре, којом се претпоставља одређени У свом раду Метафора, семантика садржај метафоре или њена истини- и контекст филозоф језика Џозеф тост, послесемантичка (Stern 2008: 270). Стерн (2008: 270) тврди да метафорички Ипак, пресемантичка и послесе- карактер ограничава садржај који се мантичка улога контекста метафоре не може метафорички изразити, као и покривају све ситуације. Постоји и изразе помоћу којих и контексте у којима трећа, семантичка улога контекста у ко- се тај садржај изражава. Како бисмо ра- муникативним разменама које укључују зрешили та ограничења, морамо се по- метафору. Стерн овде полази од семан- забавити контекстима метафоре. Стерн тичке улоге контекста одређених до- говори о три улоге које контекст игра у словних језичких израза, која је артику- комуникативним разменама које укљу- лисана језичким значењем или каракте- чују метафору. Као прво, контекст, који ром индекса и којом се допринос кон- се описује као намера говорника, тема текста ограничава на самог говорника. 238 дискурса и друге пресупозиције, игра Он указује на то да је ову улогу могуће Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици приписати контексту и у метафоричкој нално повезују са њима. Они ово интерпретацији и да је та чињеница у показују на примерима Џон је безбедан последње време постала изузетно за- и Џон је срећан, где се разлика у њиховом ступљена у литератури управо захва- значењу заснива управо на конвенцио- љујући истраживањима Џорџа Лејкофа налном скупу значења повезаних са и његових сарадника везаним за придевима безбедан и срећан. Међутим, појмовне метафоре. Наводећи разне когнитивисти наводе да је конвенцио- контексте у којима се метафора нално значење повезано са одређеном јавља у Ромеу и Јулији и Ричарду II, Стерн речи само „подстицај“ за процес кон- показује како сваки од тих исказа има струкције значења, који заправо пред- другачију метафоричку интерпретацију. ставља „избор“ одговарајуће интерпре- Он ове метафоре назива „егземплифи- тације на бази датог контекста самог кационим метафорама“, јер се њихов исказа. Тако, на пример, реч безбедан садржај састоји од скупа особина које поседује читав низ значења, а оно као пример представља њихов референт значење које ми одаберемо представља у дословном језику. Оно што ову врсту последицу контекста у којем се та реч метафора разликује од осталих је то да јавља. Како би приближније објаснили сваки метафорички израз понаособ за- ову тврдњу, Еванс и Гринова наводе виси од схеме или скупа узорака којима следеће примере у контексту детета које припада дати референт у дословном се игра на плажи: језику, као и од низа особина одређених 1. Дете је безбедно. схемом као целином. У сваком од горе- 2. Плажа је безбедна. наведених примера, писац детаљно из- 3. Лопатица је безбедна. лаже одговарајућу схему, мрежу или по- родицу израза у односу на то који се од У датом контексту, интерпретација засебних метафоричких израза интер- првог примера је да се детету ништа претира. Ова систематска димензија лоше неће десити. Ипак, други пример метафоричких интерпретација предста- не значи да се ништа лоше неће десити вља управо оно што когнитивна лингви- ни плажи, већ да плажа представља сре- стика поставља као централно питање дину у којој је ризик од повреде детета за даља истраживања (Stern 2008: 271– или неког другог зла сведен на мини- 272). мум. Слично томе и трећи пример не Контекст се у когнитивистичкој ли- означава ситуацију у којој се ништа лоше тератури јавља у оквиру трећег од чети- неће десити лопатици, већ да лопатица ри централна принципа когнитивне се- неће проузроковати ишта лоше што се мантике, то јест, у оном по којем је се- може догодити детету. Ови примери, мантичка структура по природи енци- како аутори указују, илуструју чињеницу клопедијска. Вивијан Еванс и Мелани да не постоји једна фиксирана особина Грин (Green) у свом Уводу у когнитивну коју придев безбедан додељује именица- лингвистику говоре о томе како речи не ма дете, плажа и лопатица. Како би представљају заокружене скупове зна- разумели шта говорник заправо жели да чења, већ служе као „тачке уласка“ у каже и какво значење носи његов исказ, огромне магацине знања које се односи позивамо се на наше енциклопедијско на одређени појам или појмовни домен. знање које се односи на децу, плаже и Наравно, како аутори кажу (Evans & лопате, а такође и на оно знање које се Green 2006: 270–272), оваквом тврдњом односи на то шта значи бити безбедан. се не покушава негирати чињеница да Тек тада „конструишемо“ неко значење 239 речи имају и значења која се конвенцио- „бирајући“ оно које одговара контексту Милош Тасић, Душан Стаменковић исказа. Еванс и Гринова своју тврдњу за собом то да значења постоје незави- поткрепљују занимљивим примерима сно од људи или контекста, да би на различитих тумачења друге реченице крају аспект зависно од контекста у којем се она може поново повлачио за собом наћи. Тако се нека од тих тумачења могу то да речи (и реченице) имају значења, парафразирати као „безбедан од зла“ која су опет независна од контекста и го- или „мала вероватноћа за изазивање не- ворника. ког зла“: (1) ова плажа је избегла утицај Лејкоф говори о независности зна- скорашњег излива нафте; (2) грађе- чења од контекста, то јест, о неутралном вински предузимачи неће ископати ову контексту, и то у својој књизи Жене, ва- плажу; (3) с обзиром на то што се налази тра и опасне ствари: шта категорије на доброј локацији у умерној клими, откривају о уму (1987: 46–47) када наво- нећете изгорети на овој плажи; (4) на ди истраживање Еленор Рош (Rosch) о овој плажи, на којој често има много по- категоријама основног нивоа, где тај сетиоца, нема џепароша; (5) нема меду- основни ниво представља онај на којем за у мору; (6) минијатурни модел плаже се термини употребљавају у неутралном са пропратним моделима луксузних хо- контексту. На пример, реченица Пас је тела, пројектован од стране архитекте, на веранди може се употребити у неу- није оштећен након што је случајно обо- тралном контексту, док су посебни кон- рен пре важног састанка. тексти потребни за Сисар је на веранди Међутим, како Лејкоф и Џонсон или Оштродлаки теријер је на веранди. тврде (1980: 10–13), не зависи свако Уз то, он наводи (1987:60) и пример значење од контекста, тј. постоје мета- неутрализације контраста висок-низак у форе које су прикладне за ситуације где семантици како би поткрепио своју разлике у контексту нису битне и где тврдњу. Овај контраст, по Лејкофу, није у сви учесници у разговору разумеју речи потпуности симетричан и само се један и реченице на исти начин. Они по- члан овога пара може употребити са не- кушавају да објасне своју тврдњу утралним значењем. Наиме, ако поста- служећи се метафором Мајкла вимо питање колико је неко висок, тиме Редија (Reddy), која у ствари представља не имплицирамо да је тај неко заиста једну сложену метафору састављену од висок, већ нас само интересује његова три аспекта () - или њена стварна висина. С друге стра- , и не, ако поставимо питање колико је неко , где говорник низак, самим тим претпостављамо да је ставља идеје (предмете) у речи (посуде) особа о којој је реч заиста ниска. Ово и шаље их (дуж неког канала) слушаоцу указује на то да је висина когнитивно који вади те идеје/предмете из речи/по- основнија од нискости, те да се стога реч суда. Неки од примера ове метафоре су: која означава когнитивно основну ди- Тешко је пренети му идеју, Дао сам ти мензију јавља у неутралном контексу. ту идеју или Када имаш добру идеју, Касније ћемо видети како су други ауто- покушај да је одмах ухватиш речима. ри критиковали овакве и сличне тврдње Наиме, Лејкоф и Џонсон указују на Лејкофа, указујући на то да изрази попут следеће: као прво, аспект - висок семантички зависе од контекста. повлачи за со- С друге стране, Роналд Ланакер бом то да речи и реченице саме по себи (Langacker) у својој Когнитивној грама- имају значење, независно од било ка- тици (2008) указује на то какву и колику квог контекста или слушаоца, затим улогу контекст игра у значењу неког из- 240 аспект повлачи раза заснованог на тзв. појмовном суп- Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици страту, чији су главни аспекти домени семантике) и потпунијег значења које знања на које се позивамо, менталне реченица добија на основу ванјезичких конструкције попут метафоре, сама извора (питање прагматичке интерпре- језичка интеракција и разумевање свих тације). Ипак, не постоји прецизна димензија контекста. Он улогу контек- дихотомија између језичког и ванје- ста објашњава на примеру чувене рече- зичког знања, те ако покушамо да их не- нице Мачка је на простирци3, за коју како раздвојимо, остаје нам нешто што Лејкоф (1993: 205) тврди да представља ће вероватно бити превише сиромашно инстанцу неметафоричког језика, док да би се препознало као значење. Тако Стерн (2000: 179) каже да се уз мало ма- језичко значење представља много више ште и таква „дословна“ реченица може у него што се испрва да изразити, а додат- одговарајућем контексту употребити не аспекте значења углавном пружа кон- метафорички. Ланакер (2008: 463–464) текст. У већини случајева ћемо до одре- почиње највероватнијим тумачењем го- ђеног значења доћи управо разматрањем ренаведене реченице, у којем зами- самог контекста, јер значење често не шљамо неку кућну мачку како се опру- бива експлицитно изражено у језичком жила на равном парчету тканог мате- исказу. Чак се не може говорити о акон- ријала простртог по поду. Међутим, текстуалном тумачењу и када је у питању може бити да је простирка умотана у прва горенаведена интерпретација, по ролну и усправљена, а да мачка баланси- којој мачка просто лежи на простирци, ра на њој. Или је можда декоративна иако је у питању оно највероватније од таписерија урамљена и окачена о зид, а свих понуђених. Ради се заправо о томе мачка виси са ње држећи се својим да се у овом случају позивамо на зами- канџама. Или нека огромна, про- шљени контекст заснован на уоби- ждрљива мачка једе простирку, након чајеном знању, то јест, да је уобичајени што је претходно појела и завесе. А мо- пример за мачке домаћа мачка, да је жда је мачка заправо неки цртани тигар њихово уобичајено понашање спавање, који је управо изгубио бокс меч и лежи те да је за простирке уобичајено да се на- непомично на платну на поду. Или се лазе на поду. У складу са овим стандар- пак, као у најневероватнијем Ланакеро- дима дати израз призива познати сце- вом примеру, ради о томе да уз помоћ нарио као основу за сопствену интерпе- слајда на којем се налази мачка покуша- тацију. вамо да усмеримо светлосни сноп Ланакер такође указује на то да за пројектора ка платну и, када нам то на- језик релевантни контекст има неколи- покон пође за руком, установимо да је ко димензија које се преклапају, а то су мачка на платну. Како год било, по- физичка, културна, социјална и језичка ставља се питање шта можемо иденти- (Langacker 2008: 464–466). Такав кон- фиковати као значење ове реченице текст може бити схваћен и у ужем или када се она односи на толико разноли- ширем смислу, где се у ужем смислу ких ситуација. састоји само од непосредних, пролазних Једна од опција које Ланакер нуди околности у којима се нешто дешава, представља прављење разлике између док у ширем смислу он даље укључује специфично језичког значења (питање стабилније односе и заједничко знање помоћу којег разумемо непосредне 3 Како бисмо боље уочили све нијансе значења околности. Физички контекст садржи које реченица The cat is on the mat носи у ситуацију која се заправо описује и он разноврсним контекстима у енглеском језику, представља основно знање о потенци- користићемо различите преводе речи the mat, 241 тј. простирка, таписерија и платно. јалним збивањима омогућеним физич- Милош Тасић, Душан Стаменковић ком природом нашег света на коју се и тури или поткултури. Ови принципи и говорник и слушалац ослањају. Након појмови су од изузетног значаја у (мета- тога долази културни контекстуални форичкој) концептуализацији јер про- фактор, у оквиру којег културно знање жи мају неколико општих искуствених утиче на сам језички израз и његово домена једне културе или културне гру- предстојеће разумевање. Културно зна- пе. Културно јединствени кључни по- ње се претапа у социјалне околности јмови испуњавају схеме на генеричком које се огледају у облику израза, а цен- нивоу при креирању кроскултурно ди- тралну позицију социјалне ситуације ференцијалних метафора, што доводи заузима однос између саговорника, не само до разлике у стварању, већ и у укључујући степен блискости или рела- разумевању метафора од стране говор- тивни друштвени положај. Коначно и ника језика који су повезани са дифе- језички контекст има како пролазне, ренцијалним кључним вредностима. тако и стабилне аспекте, од којих су У наредном делу ћемо се, ради најважнији знање и социокултурни ста- стицања што потпунијег увида у про- тус употребљеног језика, док дискурс блем који се овде разматра, позабавити пружа пролазни језички контекст у критиком приступа односу метафоре и којем се неки израз налази. Оно што је контекста којег налазимо у когнити в- овде најважније напоменути је да свеу- нолингвистичкој литератури. Аутори купни контекст омогућава постојање чије ћемо ставове изнети су већ помену- заједничког терена који се састоји од ти Џозеф Стерн, који се овим питањем свега што претпостављамо да говорник бави у својој књизи Метафора у кон- и слушалац деле као основу за кому- тексту (2000), и Михил Лезенберг никацију у датом тренутку. (Leezenberg), који са семантичког пола- зишта анализира овај однос у свом делу Надовезујући се на управо помену- Контексти метафоре (2001). ту културну димензију контекста, може- мо се на крају овог дела осврнути на Ке- вечешово тумачење разлога за кроскул- 4. Критика когнитивистичког турну варијацију метафоре која умного- приступа односу метафоре и ме зависи од ширег културног контек- контекста ста (Kövecses 2002: 186–187; 2006: 167– Стерн (2000: 178–179) наводи да се 169). Наиме, он предлаже да се разлози он са Лејкофом и сарадницима (како их за варијацију метафоре могу груписати сам ословљава у својој књизи) слаже у у две велике класе: диференцијално ис- многим тврдњама везаним за значај и куство и диференцијалне когнитивне позицију метафоре у нашем појмовном преференце. Шири културни контекст систему. Ни по њему метафора није спада у прву групу разлога заједно са ограничена само на поезију, већ се нала- физичком средином и комуникативном зи у свим аспектима употребе језика. ситуацијом. Кевечеш тврди да смо ми на Она није језичка насупрот појмовној, овај или онај начин свесни контекста уколико то значи да је језик просто деко- који нас окружује када употребљавамо ративан или да не изражава когнитивни метафоре и да је управо он одговоран за садржај. Метафоричке интерпретације варијације у метафори. Шири културни у свом метафоричком карактеру свакако контекст представља све културно је- имају и когнитиван значај, који се за- дин ствене и упадљиве појмове и вред- снива како на поступцима, тако и на ности које карактеришу различите кул- знању. Коначно, Стерн се у потпуности туре, укључујући, што је важно, и водеће слаже са убеђењем когнитивних лин- 242 принципе и кључне појмове у датој кул- гвиста о постојању и важности системат- Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици ских мрежа којима метафоре типично Тако Стерн наводи да су, на пример, припадају, а које се заснивају на њиховој просторне „метафоре“ за време, стања и интерпретацији. Ипак, он каже да по- догађаје Лејкофа и сараданика, попут стоје и велике празнине у објашње њима или - која пружају Лејкоф и сарадници, а да се , у суштини немета- главна разлика између њиховог и форичке. Међутим, разлог не лежи у његовог става огледа управо у односу томе да оваква пресликавања не испо- контекста и тих метафоричких мрежа. љавају „разноликост“ метафоре, ако то Стерн ову разлику показује служећи својство разумемо као могућност упо- се тврдњом Лејкофа и сарадника да је требе било којег семантичког поља као метафоре за неко друго поље, већ се реализација појмовних метафора, које стварна „разноликост“ метафоре запра- представљају пресликавања са једног во огледа у њеној зависности од контек- домена на други, увек у форми језичких ста. Ту чињеницу уочавамо у томе да израза, тј. језичких типова. За њега пак било које семантичко поље може, у ра- метафоре никада нису типови пер се, зличитим контекстима, метафорички већ интерпретације (или употребе) изразити различите садржаје, то јест, да обележја у контексту, иако те интер- се изрази из једног семантичког поља претације могу да зависе од мрежа или могу метафорички истовремено јавити пресликавања којима обележја припа- у другом уколико имамо било која два дају. Тако се он позива на Лејкофове при- семантичка поља са прикладним скупо- мере неметафоричког језика у речени- вима пресупозиција контекста. Оно на цама Балон се уздигао и Мачка је на про- основу чега Стерн сумња да су простор- стирци, тврдећи да се и оне могу разу- на пресликавања Лејкофа и сарадника мети метафорички уколико се ставе у уопште метафоре је то што нема никак- одговарајући контекст, нпр. да је Т. С. вих доказа да контекст игра неку улогу у Елиот наставио свој чувени опис магле њиховој садашњој интерпретацији, те као мачке у Љубавној песми Џ. Алфреда да нема разлога мислити да би услед Пруфрока и рекао да је „мачка на про- различитих пресупозиција у њиховим стирци“. Насупрот Лејкофу и његовим контекстима оне имале различите сарадницима, за Стерна дакле не постоје интерпретације, што би свакако био изрази (типови) који су сами по себи случај да се ради о метафорама са карак- или метафорички или неметафорички тером осетљивим на контекст. Иако су (Stern 2000: 179). ова пресликавања жива, она нису мета- Он, даље, такође тврди да је идеја форичка јер не испољавају никакву за- метафоре Лејкофа и сарадника као било висност од контекста и управо су из тог којег пресликавања с једног на други разлога преширока да ухвате оно што је појмовни домен и преширока и преви- специфично метафоричко (Stern 2000: ше уопштена. Стерн каже: 183). Што се тиче тврдње да су пресли- „[Идеја] је преширока јер постоји превише кавања превише уопштена, Стерн за- различитих врсти пресликавања које не зави- кљу чује да се немогућност Лејкофа и са- се од контекста, а од којих се све вероватно не радника да помоћу пресликавања обја- налазе специфично у основи метафоре, а пре- сне специфичност различитих метафо- више је уопштена зато што су чак и многостру- ка пресликавања неадекватна за објашњавање ричких интерпретација заснива управо одређених разлика у метафоричкој интерпре- на томе што они и овде не узимају у об- тацији код којих је неопходно позвати се на зир улогу контекста. Аутор наводи при- 243 улогу контекста“ (Stern 2000: 179). мер метафоре Мој посао је затвор како Милош Тасић, Душан Стаменковић би доказао своје закључке. Наиме, при намеће екстремна психичка ограни- тумачењу ове реченице у различитим чења на поступке Y-а. контекстима, зависно од тога шта 5. И на крају, мењајући X „мојим по- претпостављамо о послу, говорнику и слом“ и Y „мноме“, добијамо интер- дискурсу, приписаћемо „затвор“ разли- претацију за „мој посао је затвор“ читим схемама у односу на које он која гласи „мој посао намеће ек- исказује различита својства и метафо- стремна психичка ограничења на рички изражава један од следећих моје поступке“. садржаја: тај посао је казна коју треба издржати (нпр. због учињеног дела на- Наводећи неколико дискутабилних лик неком злочину попут напуштања места у Лејкофовој анализи, између школе у младости, због којег се сада сно- осталог и проблем пресликавања - се последице те грешке); тај посао , за које Стерн укључује спартанску дисциплину, са тврди да уопште не представља метафо- мало пријатних тренутака и малом пла- ричко пресликавање, он закључује да том, а без икаквих предности; тај посао чак иако прихватимо да је Лејкофова је клаустрофобичан, у њему је човек интерпретација валидна, ипак се ради ограничен и нема много прилика за само о једној од многих које се на основу спонтаност; или се просто ради о контекста датог исказа могу узети за непријатној ситуацији у којој је неко прикладно тумачење реченице „мој по- заробљен. Како год било, метафоре по- сао је затвор“. Имајући у виду богатство пут ове су изузетно осетљиве на кон- различитих интерпретација, тумачење текст и изражавају различите садржаје Лејкофа и сарадника Стерну делује сла- зависно од различитих пресупозиција бо, монолитно и једнодимензионално, а које се тичу дате схеме. Међутим, како разлог за то се, по њему, налази управо у преноси Стерн (2000: 185), Лејкоф тврди томе што њихова теорија конвенцио- да је могуће објаснити ову метафору налних, појмовних метафора не придаје помоћу интеракције три појмовне мета- довољан значај улози контекста у мета- форе: - форичкој интерпретацији, јер су њихове , језичке метафоре пре типови израза и - него интерпретације обележја. Ипак, . Он Лејкофову анализу излаже у како Стерн на крају своје расправе о пет корака: Лејкофу и његовим сарадницима каже, 1. Почињемо „схемом знања“, која укљу- ова два приступа се више допуњују него чује свест о томе да затвор намеће ек- што су у сукобу и потребно је ускладити стремна физичка ограничења затво- различите мреже и различита објашње- ренику. ња која се њих тичу (Stern 2000: 186–187). 2. Метафора - Лезенберг, с друге стране, заузима оштрији став према когнитивној семан- примењује се на затворенике и тици и тврди да она као теорија није затворе дајући: X намеће екстремна задовољавајућа. Он значај когнитиви- физичка ограничења на кретање Y-а. стичког приступа препознаје у покушају 3. Метафора - да се превазиђу ограничења семантич- затим даје: ког и прагматичког приступа редуко- X намеће екстремна физичка ограни- вањем језичке метафоре на појмовне чења на поступке Y-а. процесе и интегрисањем разумевања 4. Метафора - метафоре у општу теорију концепту- 244 након тога даје: X ализације, али констатује да когнитивној Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици лингвистици то ипак у потпуности не берг овде налази да се метафоричка полази за руком, те да је заправо не- интерпретација ипак позива на неку могуће помирити разлике између ове врсту девијантног „дословног значења“ две дисциплине и створити јединствену и да се самим тим став Џонсона подуда- идеју која би покрила све засебне карак- ра управо са принципима „објекти- теристике и семантике и прагматике. вистичког“ приступа, који он и Лејкоф Лезенберг каже да Лејкоф и Џонсон не критикују. Когнитивна лингвистика, успевају у критици онога што они како аутор каже, са својом „објекти- називају „објективистичком“ семанти- вистичком“ претходницом дели нагла- ком, те да њихове тврдње не пружају сак на индивидуалним, по могућству ништа конкретније одговоре на питање универзалним когнитивним операци- када ћемо једну реченицу радије разу- јама, које су издвојене од контекста упо- мети као метафоричку него као дослов- требе, као и недостатак пажње усмерене ну. Упркос значају који Лејкоф и Џонсон ка социокултурним променљивим и придају језичким метафорама као ин- њиховим утицајем на процес формирања станцама појмовних метафора, они, по појмова. Другим речима, она претпо- њему, обраћају зачуђујуће мало пажње ставља да апстрактне и деконтекстуали- на сам процес препознавања и интерпре- зоване сликовне схеме логички или кон- тирања једне реченице као метафорич- цептуално претходе разумевању језич- ке. Они одбацују „објективистичка“ ких метафора, то јест, да су културно де- обја шњења, у којима се метафора сматра терминисане структуре универзалне у семантичким девијантним обликом, људској когницији (Leezenberg 2001: 139, али не пружају јасну алтернативу, иако 144). се то Лезенбергу чини очигледно неоп- На крају, можемо још поменути и ходним. Како он примећује, упркос томе Лезенбергову критику упућену Рејмонду што се неке реченице могу интерпрети- Гибзу (Gibbs), који тврди да разумевање рати или дословно или метафорички, а метафоричког и дословног језика не једна те иста реченица може да има ра- захтева само појмовно знање, већ и зличите метафоричке интерпретације у заједнички терен на којем се налазе го- различитим контекстима, Лејкоф и ворник и слушалац. Гибз такође каже да Џон сон не покушавају да систематски се метафоре могу разумети директно, укључе контекстуалне утицаје у своје без претходног препознавања њихове објашњење, мада их и сами понекад девијантности, нарочито када се налазе констатују (Leezenberg 2001: 136–139). у одговарајућем контексту. Лезенберг се Лезенберг тако указује на касније даље слаже са Гибзом, који чак указује и радове Џонсона у којима он тврди да је на то да су појмови и категорије заправо метафору могуће адекватно објаснити динамични и да зависе од контекста, а само на нивоу исказа у целокупном кон- не деконтекстуализовани и фиксирани. тексту. Међутим, Лезенберг сматра да Иако теорија прототипа коју когнити- Џонсон не говори о томе да су метафо- висти користе у категоризацији претпо- ричке интерпретације директно одре- ставља да су појмови независни од кон- ђене контекстуалним факторима, већ да текста, врло често припадност неког се оне јављају као последица неприклад- члана одређеној категорији зависи ности дословног значења реченице у упра во од контекста. Међутим, тада до- контексту и да се метафоричко тумачење лази до неслагања између ова два ауто- не јавља услед семантичке девијантности ра, јер Гибз тврди да различите кон- реченице него из тензије између до- цептуализације категорије у другачијим 245 словног разумевања и контекста. Лезен- контекстима не потичу од разлика у Милош Тасић, Душан Стаменковић представљању него у претраживању улози одлучујућег фактора за кроскул- инфо рмација, то јест, да дуготрајно турну варијацију метафора. знање садржи стабилне и деконтекстуа- Когнитивна лингвистика укида лизоване информације, а да су појмови границе између семантике и прагмати- само краткотрајни „радни модели“ ко- ке, стварајући јединствену теорију којом јима се претражују разноразни аспекти би разумевање како дословног, тако и похрањених информација. Лезенберг метафоричког језика истовремено зави- примећује да није уопште јасно зашто сило и од самог значења и од датог кон- би дуготрајно знање било стабилније и текста у којем се то значење презентује. деконтекстуализованије од краткотра ј- На крају, имајући управо речено у виду, ног знања када је значење речи систе- можемо се још једном позвати на Ронал- матски зависно од контекста, што би он да Ланакера (2008: 54), који закључује да волео да види пренесено и на појмовни се један израз увек схвата у односу на ниво. Тако, на пример, он каже да је те- неки стварни или замишљени контекст, шко видети како значење израза попут те да се само избегавањем вештачке висок, који се по Лејкофу јавља у неу- дихотомије између језичког значења и тралном контексту, а по Лезенбергу за- контекстуалне интерпретације подаци право зависи од контекста, може бити могу у целости разумети на јединствен складиштено као деконтекстуализована начин. Чини се да чак и критике когни- инфо рмација у дуготрајном памћењу. тивносемантичког приступа метафори, Након свега овога, Лезенберг коначно ма колико оштре биле, заправо не заузима радикалан став у одговору на оспоравају њену суштину, већ показују когнитивистички приступ и констатује одређене празнине које би се могле по- да није могуће редуковати зависност пунити, као и правце којима би могло да језика и појмова од контекста на декон- се крене ка њеном даљем развитку. текстуализовано знање на било којем нивоу представљања неке информације Литература (Leezenberg 2001: 253–254). 1. Evans, Vyvyan and Melanie Green (2006), Cognitive Linguistics: An Intro- 5. Закључак duction. Edinburgh: Edinburgh Uni- ver sity Press. Као што смо видели, однос метафо- ре и контекста се у когнитивистичкој 2. Gibbs, Raymond W. (1994), The Poetics литератури развијао и мењао од својих of Mind. Cambridge: Cambridge Uni- почетака, дајући све већу и значајнију versity Press. улогу контекстуалним факторима у 3. Johnson, Mark (1987), The Body in the интерпретацији метафоричког језика. У Mind: The Bodily Basis of Meaning, Im- светлу нових сазнања, али и под ути- agination, and Reason. Chicago: Uni- цајем критике, когнитивни лингвисти versity of Chicago Press. су временом почели да обраћају више 4. Кликовац, Душка (2004), Метафоре пажње на културне, социјалне и друге у мишљењу и језику. Београд: Чигоја факторе који обликују наше тумачење и штампа. разумевање метафоричких израза, по- 5. Kövecses, Zoltán (2002), Metaphor: A лако одступајући од стриктне поделе на Practical Introduction. Oxford: Oxford дословни и метафорички језик. Тако да- University Press. нас контекст, између осталог, налазимо 6. Kövecses, Zoltán (2006), Language, у улози једног од четири водећа прин- Mind, and Culture. Oxford: Oxford 246 ципа когнитивне лингвистике или пак у University Press. Однос метафоре и контекста у когнитивној лингвистици 7. Lakoff , George (1987), Women, Fire, 11. Lakoff , George and Mark Turner (1989), and Dangerous Things: What Cate- More than Cool Reason: A Field Guide gories Reveal about the Mind. Chicago: to Poetic Metaphor. Chicago: Universi- University of Chicago Press. ty of Chicago Press. 8. Lakoff , George (1993), “The Contem- 12. Langacker, Ronald (2008), Cognitive porary Theory of Metaphor”, in A. Or- Grammar: A Basic Introduction. Ox- tony (еd.), Metaphor and Thought ford: Oxford University Press. (Second Edition). Cambridge: Cam- 13. Leezenberg, Michiel (2001), Contexts bridge University Press, 202–251. of Metaphor. Amsterdam: Elsevier. 9. Lakoff , George and Mark Johnson 14. Stern, Josef (2000), Metaphor in Con- (1980), Metaphors We Live By. Chicago: text. Cambridge, Ma: MIT Press. University of Chicago Press. 15. Stern, Josef (2008), “Metaphor, Seman- 10. Lakoff , George and Mark Johnson tics, and Context”, in R. W. Gibbs, Jr. (1999), Philosophy in the Flesh: The (еd.), The Cambridge Handbook of Embodied Mind and Its Challenge to Metaphor and Thought. Cambridge: Western Thought. New York: Basic Cambridge University Press, 262–279. Books.

THE RELATION BETWEEN METAPHOR AND CONTEXT IN COGNITIVE LINGUISTIC LITERATURE

Summary

The main purpose of this paper is to investigate the relation be- tween metaphor and context in cognitive linguistic literature, as well as to show the diversity of positions towards this complex relation. Firstly, it provides a summary of the development of conceptual metaphor theory (CMT), one of the main topics in cognitive semantics and cognitive linguistics in general. Sec- ondly, using the method of comparison and exploring the cor- pus which comprises the relevant books and papers on this topic, the paper reviews the manner in which the views on the relation between metaphor and context emerged and evolved during the development of the theory. The papers and books found in the corpus include authors such as George Lakoff , Mark Turner, Mark Johnson, Raymond W. Gibbs, Zoltán Kövec- ses and Vyvyan Evans. Finally, the paper provides the accounts of two authors (Stern and Leezenberg) who oppose the main- stream views on the relation of metaphor and context. The con- clusion that follows ought to help us get a clearer picture of the mentioned relation.

[email protected] dstamenkovic@fi lfak.ni.ac.rs

247 П Сања Радановић UDK 811.112.2’36’’18/20’’ Универзитет у Бањој Луци DOI 10.7251/FIL1205248R ГРАМАТИКА У УЏБЕНИЦИМА ЊЕМАЧКОГ ЈЕЗИКА КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 21. ВИЈЕКА

Апстракт: У раду се анализира граматичко градиво у два уџбеника њемачког језика који припадају различитим временским периодима и који су састављени према потпуно различитим методама. На једној страни је уџбеник састављен према граматичко-преводној методи, који је кориштен у босанскохерцеговачким основним школама крајем 19. вијека, а на другој уџбеник који је представник кому- никативне методе и који се тренутно користи у основним школама Републике Српске. Граматичко градиво ће бити анализирано из више углова као што су избор, обим, редослијед и начин на који се то градиво обрађује и увјежбава како би се стекао јасан увид у улогу граматике у настави њемачког језика крајем 19. и по- четком 21. вијека. Кључне ријечи: лингвистичка граматика, педагошка/дидактичка грамати- ка, уџбеник, граматичко-преводна метода, комуникативна метода, прогресија, индуктивни поступак, дедуктивни поступак, визуелизација.

Посматрано кроз историју уло- ско знање о језику-циљу него да овладају га граматике у учењу страних језичким вјештинама и стекну комуни- 0.језика различито је вреднова- кативну компетенцију. У таквој настави на. Зависно од тога који се дидактичко- граматика служи као средство за пости- -методички концепт налазио у основи зање циља, тј. помаже да се усвајају и тог учења, улога граматике се кретала од примјењују што коректнији искази је- прецјењивања до потпуног потцјењи- зика-циља. 2 вања (Bohn 1996 : 145). Док су представ- 1. Шта је заправо граматика? Разли- ници традиционалне граматичко-пре- чите научне дисциплине дају различита водне методе сматрали да се без грама- тумачења. Пошто се овдје ради о грама- тике не може научити страни језик, до- тици која се користи у настави страних тле су присталице директне методе језика, навешћемо дефиницију Хајдове тврдили да граматика нема шта тражи- (уп. Blažević 2007: 101), која под грамати- ти у настави страних језика (Götze 1994: ком подразумијева наставно градиво 66, 67). Међутим, истраживања су пока- које ученик мора познавати како би мо- зала да је граматика за учење страних језика, за рецепцију и продукцију јези ч- гао правити реченице, разумјети их и ких исказа и потребна и корисна. међусобно повезивати. Касније се, за разлику од ова два ек- Значајно је навести и Хелбигово стремна схватања улоге граматике у тумачење граматике (уп. Henrici 1986: учењу страних језика, усталило ми- 218; Funk/König 1991: 12, 13; Bohn 19962: шљење да граматика није ни садржај ни 146, 147; Blažević 2007: 101), који разликује циљ наставе страних језика, јер циљ те граматику А, граматику Б и граматику 248 наставе није да ученици стекну систем- Ц. Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека Под граматиком А Хелбиг подра- Блажевић (Blažević 2007: 102) као зумијева комплетан систем правила факторе који одређују избор граматич- једног језика, независно од тога како је ког градива наводи образовни циљ гру- он представљен у лингвистици. пе, теорију учења и педагошку психо- Граматика Б означава научно-лин- логију. г ви стички опис система правила језика 2. Као што смо већ рекли, улога гра- – описивање језика за лингвистичке матике у настави страних језика је у ра- сврхе. зличитим временским периодима ра- Граматика Ц представља систем зличито тумачена. Да бисмо то доказа- пра вила које ученик систематично учи у ли и на конкретном примјеру, изабрали настави или несистематичо усваја изван смо два временска периода између којих наставе – она граматичка знања којима лежи читав један вијек, а које каракте- ученик располаже приликом употребе ришу двије различите методе са потпу- језика (Grammatik im Kopf). но различитим образовним циљевима Код граматике Б Хелбиг разликује који се желе постићи у настави страних језика. Први период је крај 19. вијека, лингвистичку Б1 и дидактичку или пе- када је настава страних језика била дагошку граматику Б2. Лингвистичка граматика предста- обиљежена граматичко-преводном ме- вља лингвистичко описивање језичких тодом, а други почетак 21. вијека, који структура, то је теорија о једном одре- карактерише комуникативна оријен- ђеном језику, док педагошка/дидактич- тација наставе страних језика. Као по- ка граматика представља граматичка лазна основа послужиће нам два уџбе- правила и структуре у уџбенику ради ника њемачког језика – један из првог, учења језика, тј. она представља дидак- други из другог поменутог временског тичко-методичко прекомпоновање и периода – који су састављени према адаптацију лингвистичке граматике, принципима наведених метода. избор из лингвистичке граматике за по- Уџбеници као „дјеца свога времена“ требе наставе страних језика. (Neuner 1989: 241, 242) треба да дају јасну За нас је посебно значајна грамати- слику у погледу циљева и принципа на- ставе, а у вези с тим и улоге граматике у ка Б2, тј. педагошка/дидактичка грама- тика која је садржана у уџбеницима наставном процесу у учењу страних страних језика. Шта ће у тим уџбеницима језика. Да бисмо што потпуније сагледа- бити представљено од лингвистичке ли улогу и значај граматике, размо- граматике, зависи од бројних фактора. трићемо сљедећа питања: Код Хенриција (Henrici 1986: 221) наила- - који дијелови лингвистичке грама- зимо на сљедеће факторе: тике су изабрани и представљени у - образовни циљ, тј. које способности уџбеницима, се желе развити код ученика (нпр. - на који начин су ти дијелови пре д- читање, говор, превођење, писање); стављени, - одређени физиолошки фактори, нпр. - да ли су и на који начин су објашњена узраст ученика; граматичка правила и да ли је при - теорија учења и други психолошки томе кориштена стручна термино- фактори; логија, - ниво наставе (почетни, средњи, на- - да ли су кориштена визуелна сред- предни); ства у објашњењима, - облик рада (групни рад, индивиду- - како је расподијељено граматичко ални рад); градиво (врста граматичке прогре- 249 - степен развоја технике. сије), Сања Радановић - на који начин се увјежбавају грама- оно што чују или прочитају и да на тичке структуре. одговарајући начин знају реаговати на то, тј. да усмено или писмено знају из- 2. 1. Граматичко-преводна метода разити своје мисли, ставове, жеље и сл. је, као што јој само име каже, у први Тежи се што аутентичнијој употреби план стављала граматику. Сматрало се језика, због чега се у вјежбама симулирају да ко зна граматику зна и страни језик. реалне ситуације. Полази се од тога да се Представљање граматике и граматич- приликом говора изводе одређене вер- ких правила вршило се на исти начин балне радње (Sprechhandlungen), нпр. као што се представљала граматика ла- издају наредбе, постављају питања, тинског језика. То значи да се један изра жавају жеље, што значи да се по- живи језик представљао истим оним сматрају прагматичке компоненте је- средствима којима се представљао један зика. Због тога се у први план стављају „мртви“ језик, што је повлачило за со- примјери различитих изражајних могу ћ- бом бројне изузетке. При томе су се ности одређених говорних намјера најприје наводила граматичка правила, (Sprechintentionen), који су у уџбеницима затим су слиједили примјери и на крају представљени у реалним ситуацијама, изузеци, уколико их је било. Ученици су дакле, онако како би их ученик могао учили напамет та правила, а да су их на- употријебити у комуникацији. Пред- учили и схватили и да их знају при- ност се сада даје свим језичким вје- мијенити, доказивали су превођењем штинама, а бирају се оне теме које уче- појединачних и изолованих реченица с ницима нешто значе и с којима се они матерњег језика на страни и обрнуто. могу идентификовати. Неријетко су за то кориштени и књи- Други уџбеник који ћемо користи- жевни текстови. ти у анализи састављен је према овој ме- Као представника ове методе ана- тоди. У питању је Pingpong Neu 1 (у даљем ли зираћемо уџбеник Njemačka slovnica тексту Pingpong), који се користи у 6. и za pučke i građanske škole1 (у даљем тек- 7. разреду већине основних школа Репу- сту Njemačka slovnica). Уџбеник је ко- блике Српске. И један и други уџбеник риштен осамдесетих и деведесетих го- намијењени су за почетни ниво учења дина 19. вијека у 3. и 4. разреду основних њемачког језика. школа у Босни и Херцеговини. 3. Njemačka slovnica садржи право- 2. 2. Комуникативна метода, која пис, изговор, морфологију и синтаксу, а се у дидактици страних језика јавља се- Pingpong само морфологију и синтаксу. дамдесетих година 20. вијека и траје и 3. 1. Правопис је у Njemačkoj slovnici данас, поставља сасвим другачије ци- дат само кроз приказ слова латинице и љеве. Као најважнији циљ издваја се ко- готице која се користе у њемачком муникативна компетенција, под којом језику. Изговор је у овом уџбенику при- се подразумијева способност ученика да лично детаљно обрађен. За већину гла- на одговарајући начин знају вербално сова, а поготово оних којих нема у ма- реаговати у различитим животним терњем језику2 ученика, аутор обја- ситуацијама (Henrici 1996: 516) – то је шњава на који начин се они изговарају, способност ученика да могу разумјети наводећи при томе већи број примјера. 1 Njemačka slovnica заправо значи ’њемачка гра- Занимљиво је да аутор не објашњава на- матика’, али не може се посматрати само као чин изговора преглашених самогласни- школска граматика у правом смислу те ријечи. Она у себи садржи и вјежбе, па се може 2 Под матерњим језиком подразумијевамо језик 250 означити као теоријско-практични приру- којег су ученици у Босни и Херцеговини кра- чник. јем 19. вијека користили као матерњи. Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека ка ä, ö, ü, него само констатује да их „u На исти начин обрађен је и глагол našem jeziku nema“ (Kobenzl 18852: 5) и haben. Ученици су упознати с облицима наводи неколико примјера. Код поје- овог глагола у презенту, претериту и им- диних гласова повлачи се паралела с перативу, а у реченицама се сада могла гласовима матерњег језика како би се користити и допуна у акузативу. ученицима олакшао увид у гласовни си- Пошто се глаголи sein и haben кори- стем њемачког језика. сте за творбу сложених глаголских вре- У уџбенику Pingpong ниједном ри- мена, већ у једној од наредних лекција јечју се не помињу правопис и изговор представљени су примјери за свако од њемачког језика. Уџбеник прати CD ових времена, што је истовремено била тако да ученици већи дио језичког прилика да се представи и парадигма материјала, поготово у првим лекцијама, глагола werden у презенту, а који служи могу чути путем тонског записа, при и за творбу футура. Иако су се ученици чему треба да повезују гласове које чују до тада сусрели само са два глагола, ипак са њиховим словним реализацијама и су у раном стадијуму учења њемачког на тај начин усвајају гласовни систем језика били суочени са овим комплек- њемачког језика. сним граматичким феноменом како би увођењем нових глагола били у стању да И један и други уџбеник тежиште сваки од тих глагола употријебе у било стављају на морфологију, што је и ра- којем времену. зумљиво јер се ради о почетном нивоу, Након тога детаљније су предста- гдје ученици треба да стекну основна вљени слаби глаголи, и то у свим време- знања из њемачког језика. нима, затим глаголи са ненаглашеним У Njemačkoj slovnici обрађено је се- префиксом, безлични, рефлексивни и дам врста ријечи: именице, замјенице, неправилни глаголи. У ове посљедње глаголи, придјеви, бројеви, приједлози сврстани су и модални глаголи, који су и члан, који би у депенденцијалној гра- означени само термином „неправилни“. матици спадао у класу детерминатива. У У Njemačkoj slovnici своје мјесто на- Pingpong-у наилазимо на шест врста шао је и пасив радње. Као један од ријечи: глаголе, именице, детерминати- комплекснијих граматичких феномена ве, замјенице, бројеве и приједлоге. Да- смјештен је у посљедње лекције овог кле, недостаје класа придјева у односу уџбеника, а презентован је у свим вре- на први уџбеник. менима. Највише простора у Njemačkoj slov- Јаки глаголи, као посебна супкласа nici посвећено је глаголима. Одмах у глагола, остали су изван поља инте- првој лекцији наведене су комплетне ресовања овог уџбеника, ако изузмемо парадигме глагола sein у презенту, пре- неке од њих који су сврстани у непра- териту и императиву. Као најфреквен- вилне глаголе, попут глагола gehen. тнији глагол он ће омогућити творбу Уз парадигму глагола sein истовре- најједноставнијих реченица, али и мено су представљене и личне замје- увођење још неких граматичких струк- нице. Приликом навођења парадигми тура, као што су негиране и упитне ре- сваке од ових замјеница поштовао се ченице. Осим тога, уз глагол sein могуће принцип поступности: најприје су наве- је обрађивати и неке друге врсте ријечи, дене парадигме личних замјеница ich и прије свега именице, придјеве и du, затим wir и ihr, да би на крају замјенице, што омогућава варирање ре- услиједиле парадигме замјеница за 3. ченица у погледу допуне у номинативу и лице једнине и множине, као и учтиви 251 предикативне допуне. облик. Поред личних обрађене су и Сања Радановић упитне замјенице wer и was, и то у свим који се према депенденцијалној грама- падежима, како би ученици знали пра- тици сврставају у неодређене детерми- вити упитне реченице и постављати тзв. нативе, затим придјеви viel, wenig. На- W-питања. воде се такође etwas и nichts, од којих Од осталих замјеница обрађена је депенденцијална граматика први тре- повратна замјеница sich у дативу и аку- тира као неодређену, а други као нега- зативу и неодређена замјеница man. тивну замјеницу. Код сљедеће врсте ријечи, имени- Од приједлога се наводе они који ца, тежиште је на деклинацији и на регирају датив, затим акузатив и на подјели именица с обзиром на њихове крају датив и акузатив. Занимљиво је да облике у једнини и множини. Разликују се код приједлога с дативом поред оних се јака, слаба и мјешовита деклинација. најчешћих наводе и неки који се не Свака од ових деклинација детаљно је употребљавају тако често: binnen, gemäß, објашњена уз навођење парадигми за nächst, sammt. једнину и множину. Код сваког типа 3. 2. У уџбенику Pingpong већ у првој деклинације наведена је и подужа листа лекцији почиње се са обрадом једног именица које се мијењају по тој декли- броја слабих и јаких глагола (spielen, нацији. Уз ову врсту ријечи треба споме- wohnen, kommen, heißen, sein), али без нути одређени и неодређени члан, за навођења комплетних парадигми, него које су такође представљене комплетне се то чини сасвим поступно. Најприје се парадигме. обрађују облици ових глагола у 1. и 2. У Njemačkoj slovnici своје мјесто су лицу једнине, у другој лекцији долази на нашли и присвојни детерминативи, ред 3. лице једнине, да би се тек у петој који се у традиционалној граматици, па лекцији прешло на обраду свих облика према томе и у овом уџбенику, третирају множине. Као засебне групе обрађени као замјенице. су глаголи за које је карактеристична Још једна врста ријечи представљена промјена e/i Wechsel, затим глаголи с на- је детаљно у Njemačkoj slovnici. То су глашеним префиксом и један дио мо- придјеви. Као прво обиљежје придјева далних глагола. Тако се већ у првим наводи се компарација. Прецизно је лекцијама јавља глагол mögen, и то у објашњена творба компаратива и супер- облику möchte, да би се у другом дијелу латива, затим појава прегласа у компа- уџбеника појавили модални глаголи ративу и суперлативу код одређених müssen и können. Поред тога обрађен је придјева, да би се на крају указало и на и императив слабих и јаких глагола, а у неправилну компарацију. Исто тако посљедњој лекцији претерит глагола детаљно обрађене су и све три декли- sein и haben. нације придјева (слаба, јака и мјешо- Приликом обраде конјугације гла- вита), али у различитим лекцијама. Код гола истовремено су представљене и сваке деклинације наведене су парадиг- личне замјенице у номинативу. У акуза- ме за сва три рода у једнини и множини. тиву су обрађене једино личне замјенице Бројеви се у Njemačkoj slovnici ди- за 3. лице једнине, а у дативу личне јеле на: главне, редне и неодређене. замјенице за 1. и 2. лице једнине. Од Када су у питању главни бројеви, зани- замјеница су узете у обзир једино још мљиво је да нема никаквог ограничавања упитне замјенице wer и was у номинати- на ниже бројеве, него се спомињу и сто- ву и акузативу и неодређена замјеница тине, хиљаде, па и милиони. Код нео- man. дређених бројева наводе се елементи Од детерминатива обрађени су 252 као aller, e, es; einiger, e, es; mancher, e, es; одређени и неодређени члан, присвојни Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека детерминативи mein и dein и негативни Док су у Njemačkoj slovnici заступљени и детерминатив kein. Најприје су предста- они граматички облици који нису вљени у номинативу, затим у акузативу примјерени почетном нивоу учења ње- и на крају у дативу. Заједно са њима ма чког језика, дотле се у Pingpong-у на- појављују се и именице, мада се прави и лази само онај дио граматике који је не- посебан осврт на именице у номинативу опходан за почетни степен и за оства- и акузативу када стоје само с одређеним ривање најосновније комуникације. чланом. Код именица се обрађује још и 4. У Njemačkoj slovnici граматичко множина. градиво је обрађено дедуктивним пу- У уџбенику Pingpong своје мјесто су тем. Свака лекција почиње навођењем нашли главни и редни бројеви. Главни парадигме одређеног граматичког фе- бројеви су обрађени у двије групе, нај- номена или давањем детаљних теориј- прије од 1 до 20, а онда и остали главни ских објашњења у вези са датим фено- бројеви. меном, а која се односе на најважније Занимљиво је да приједлози нису морфолошке карактеристике и начин подијељени узимајући у обзир падеже употребе, уз набрајање лексема са ис- које регирају, како се то обично чини у тим или сличним обиљежјима. Уколико уџбеницима њемачког језика. Подије- има одступања од правила, наводе се и љени су на основу функције коју има она. Објашњења су дата на матерњем фраза у којој се налазе. Тако једну групу језику ученика, а уз сваку лексему на чине приједлози који су дио темпорал- њемачком језику која се налази унутар ног додатка, а другу групу приједлози парадигме или која унутар теоријских који стоје унутар ситуативне или дирек- објашњења стоји као примјер, наводи се тивне допуне. и њен преводни еквивалент на матерњем Синтакса је и у једном и у другом језику ученика. Након тога слиједи уџбенику обрађена веома кратко. У увјежбавање граматичког феномена. Njemačkoj slovnici већ приликом обраде У Pingpong-у граматика је предста- глагола sein спомиње се придјев у вљена индуктивним путем. Сваки гра- функцији предикатива и његове морфо- матички феномен уведен је кратким лошке карактеристике, што омогућава дијалогом, унутар којег барем 2–3 рече- ученицима да усвоје правило творбе нице садрже поменути феномен. Дија- кратких и једноставних реченица. Дру- лози одсликавају неку реалну животну ги граматички феномен који се тиче ситуацију, а најчешће су узети из живота синтаксе јесу упитне реченице са глаго- ученика и њихове свакодневице. Након лом на првом мјесту. тога слиједи приказ датог граматичког Овај дио граматике је у уџбенику феномена, најчешће табеларно, без Pingpong незнатно опширнији, а односи икаквих теоријских објашњења, чак и се на творбу изјавних и упитних речени- без именовања тог феномена. Потом до- ца и на ред ријечи у изјавној реченици лазе вјежбе. На крају сваке лекције још ако се унутар ње нађу допуна у акузативу једном је дат табеларни приказ цјело- или неки темпорални додатак. купног граматичког градива које је Из анализе граматичког градива у обрађивано у тој лекцији, уз повремено Njemačkoj slovnici и Pingpong-у може се навођење парадигми. Теоријских обја- видјети да су неки дијелови лингви- шњења ни у овом случају нема, једино је стичке граматике заступљени у оба именован сваки појединачни граматич- уџбеника. У већини случајева разлика је ки феномен. у обиму изабраног градива као и у начи- Начин обраде једног граматичког 253 ну на који је то градиво представљено. феномена у Njemačkoj slovnici и Ping- Сања Радановић pong-у илустроваћемо на примјеру чла- chwissen). То се одвија на тај начин што на: се уче граматичка правила, и то изоло- O spolniku вана јер се сматрало да ће ученици без Njemački jezik ima spolnik, i to тешкоћа правити граматички коректне dvojak: izvjesni (der die das) i neizvjesni реченице ако познају граматичка пра- (ein eine ein). Taj se spolnik upotrebljava вила и уз то науче одређени фонд ријечи. uz imenice, kojim obično pokazuje rod С друге стране стоји комуникатив- (spol), broj i padež. на метода, у којој је циљ оспособљавање Der i ein stoje uz imenic muškog roda, ученика за комуникацију, тј. за разу- Das i ein uz imenice srednjeg roda, мијевање информација које чују или Die i eine uz imenice ženskog roda. прочитају и за производњу информација Sklonidba izvjesnoga spolnika било усменим, било писаним путем (Spra chkönnen). Sklonidba izvjesnoga spolnika Док се у Njemačkoj slovnici обја- шњава који члан стоји уз именице којег Jednina. Množina. рода, без навођења примјера, дотле се у Muški ženski srednji Pingpong-у наводи већи број примјера у Nom. der die das die којима члан стоји уз именицу. Посма- трајући дате именице, ученик ће неми- Gen. des der des der новно закључити да једна група имени- Dat. dem der dem den ца има нешто заједничко што је ра- Akus. den die das die зликује од друге групе именица. У гра- фичком приказу који слиједи послије (Kobenzl 18852: 15, 16) тога именице су разврстане у групе на основу члана који стоји уз њих. Проблем Grammatik је само у томе што је свака група имени- ца именована термином (Maskulinum, ein, mein, ein, mein, eine, meine, Neutrum, Femininum) који је ученицима dein dein deine неразумљив, па је потребна помоћ на- der das die ставника да објасни значење тих терми- Bleistift Mäppchen Kreide на, након чега ученици могу закључити Füller Lineal Tasche да одређени члан указује на род имени- Spitzer Heft Schere це. Maskulinum Neutrum Femininum Сљедећа разлика се огледа у томе да су у Njemačkoj slovnici наведене пара- (Kopp/Frölich 2001: 60) дигме одређеног члана за све родове у једнини и парадигма одређеног члана у Као што се може видјети из наведе- множини. Редослијед падежа је исти них примјера, рад на граматици у ова онакав као што се може срести у свим два уџбеника разликује се у великој традиционалним граматикама – номи- мјери. Та разлика произлази из дидак- натив, генитив, датив, акузатив. То зна- тичко-методичких концепата по којима чи да се у граматичко-преводној методи су састављени Njemačka slovnica и Ping- уопште није водило рачуна о фреквент- pong и циљева који се постављају у на- ности неког граматичког феномена. стави страних језика. Сваком од њих посвећено је једнако С једне стране имамо, дакле, грама- простора, без обзира да ли се он у сва- тичко-преводну методу, чији је циљ кодневном говору употребљава често 254 усвајање система једног језика (Spra- или не. Тако је и генитив, који се у Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека њемачком језику употребљава много латински термин (осим падежа) обаве- рјеђе него остали падежи, добио једнако зно стоји и термин на матерњем језику. простора као и остали, далеко фреквен- С друге стране у Pingpong-у нема тнији падежи. никаквих објашњења, али су зато С друге стране у Pingpong-у се употријебљени бројни термини којима почиње с номинативом као најфреквен- се именују врсте ријечи, падежи, род и тнијим падежом. Тек касније ће усли- број именица, реченични чланови. Та једити обрада акузатива, па потом дати- терминологија је по правилу латинска. ва, док се генитив уопште не спомиње. Веома ријетко се може срести термин на Према томе, редослијед је направљен на њемачком језику, и то само када се основу заступљености падежа у свако- именује реченица (Satz) или нека ситуа- дневној комуникацији, тј. слиједе се ди- тивна допуна или додатак који су озна- дактички и прагматички циљеви. чени само као Zeit/Ort. У обради члана у Njemačkoj slovnici 6. У Njemačkoj slovnici и у Pingpong-у и Pingpong-у, а то се односи и на остале кориштени су различити облици визу- граматичке феномене, примјетна је још елног истицања значајних аспеката не- ког граматичког феномена. У оквиру једна разлика. У Pingpong-у је у уводном теоријских објашњења у Njemačkoj дијалогу представљен начин употребе slovnici примјењује се спационирање и одређеног члана, али и присвојног де- тамнији отисак, док је у оквиру парадиг- терминатива, тако да ученици на кон- ми сваки наставак одвојен од лексеме на кретном примјеру могу видјети како се коју се додаје, нпр.: дати граматички феномен употребљава у комуникацији. Оваквих примјера нема Nom. die Mensch-en у Njemačkoj slovnici, јер у вријеме Gen. der Mensch-en граматичко-преводне методе ученици Dat. den Mensch-en нису учили језик да би комуницирали Akus. die Mensch-en на њему, него да би га учили онако како (Kobenzl 18852: 21) су се учили „мртви“ језици. 5. Већ смо у тексту спомињали да у У Pingpong-у визуелизација је из- Njemačkoj slovnici постоје бројна тео- вршена помоћу табела и боја. Табеле ријска објашњења, а унутар тих обја- служе за што прегледније представљање шњења јављају се термини којима се сваког појединог граматичког феноме- именује неки граматички феномен. Сва на, а боје за истицање унутар табела објашњења дата су на матерњем језику оног што је посебно значајно код датог ученика, а на истом том језику употри- феномена. На основу оног што је озна- јебљена је и већина термина. Међу њима чено бојом ученици могу без проблема се налази неколико застарјелих термина формулисати правило за дати граматич- који више нису у употреби, као нпр.: ки феномен (видјети примјер члана). 7. Још једна значајна тачка у којој се uzvišak (преглас), dočetak (суфикс), zače- разликују Njemačka slovnica и Pingpong tak (префикс), spolnik (члан), posjed ne јесте распоред језичког материјала (присвојне) zamjenice. (прогресија). На који начин ће он у не- ком уџбенику бити распоређен зависи Тек понегдје се наводе и латински првенствено од циља који се жели термини, и то углавном кад се наводе постићи у учењу страног језика. Већ смо глаголска времена и глаголски начин, раније истакли да је циљ у вријеме када је ријеч о компарацији придјева примјене граматичко-преводне методе 255 или кад се именују падежи, али уз сваки био овладавање језичким системом, тј. Сања Радановић граматиком једног језика, па су се у уџбенику Pingpong заступљене су скоро уџбеницима из тог времена појединачно исте врсте ријечи као и у Njemačkoj обрађивале врсте ријечи једна за дру- slovnici, али у много мањем обиму. Гл е - гом. То правило није у потпуности дано у цјелини, ниједна врста ријечи примијењено у Njemačkoj slovnici. Исти- није детаљно обрађена, него су засту- на, обрађено је седам врста ријечи од п љени само поједини сегменти који су укупно десет, али је ипак примјетна потребни на почетном нивоу. Веома по- одређена поступност како би ученици, ступно се иде са увођењем појединих који се тек сусрећу с њемачким језиком, граматичких феномена који се међу- постепено могли стицати увид у грама- собно смјењују да би сваки пут били тику њемачког језика. Прве лекције овог проширени за неки нови аспект. Тако се уџбеника посвећене су обради глагола детерминативи ein, mein, dein презентују sein, личних и упитних замјеница, нега- у номинативу у 3. лекцији да би се у 6. ције и употреби придјева као предика- лекцији поново појавили у истом паде- тива. Тиме се ученици желе оспособити жу, али сада заједно са одређеним чла- за прављење кратких и једноставних ном и проширени негативним детерми- изјавних реченица с глаголом sein као нативом kein. Све ове детерминативе копулом, с негацијом и без ње, као и за поново срећемо у 8. лекцији, и то у аку- творбу упитних реченица. И послије зативу, да би се још једном појавили у тога се међусобно смјењују поједини посљедњој, 12. лекцији у дативу. Због сегменти из различитих врста ријечи – овакве расподјеле и представљања гра- није комплетно обрађена једна врста матичког градива овдје имамо цикличну ријечи, послије које долази друга и тако граматичку прогресију. редом. Али зато је сваки од тих сегмена- У Njemačkoj slovnici и Pingpong-у та детаљно обрађен. Тако се нпр. код примјетна су још два типа граматичке деклинације именица или придјева на- прогресије. Njemačka slovnica садржи воде облици у свим падежима, а када се обиље граматичког материјала, један говори о пасиву, онда се у једној лекцији граматички феномен смјењује други, од обрађују сва времена, иако се ради о по- оних једноставнијих до веома комплек- четном нивоу учења њемачког језика. сних, као што су деклинација именица и Због тога се у овом уџбенику може гово- придјева, глаголска времена, пасив. рити о линеарној граматичкој прогре- Због тога овдје имамо вертикалну гра- сији. Без обзира колико је одређени сег- матичку прогресију. Пошто је у Ping- мент неког граматичког феномена фре- pong-у присутно мање граматичког гра- квентан, он је ипак детаљно обрађен јер дива које није тако детаљно обрађено је циљ да се на почетном нивоу што него се поступно уводе они дијелови исцрпније представе облици свих про- граматике који су ученицима на почет- мјенљивих врста ријечи. ном нивоу потребни за једноставније За разлику од Njemačke slovnice облике комуникације, овдје говоримо о Pingpong показује сасвим другачију хоризонталној прогресији. концепцију када је у питању граматичко 8. Посљедњи аспект који желимо градиво. Док се у првом уџбенику оно упоредити у Njemačkoj slovnici и Ping- налази у центру пажње и чини окосницу pong-у јесу граматичке вјежбе. Као и у сваке лекције, дотле се у другом уџбенику свим претходним аспектима и овдје су неупадљиво провлачи кроз лекције и присутне велике разлике. Управо се у служи само као помоћно средство у вјежбама огледа друга значајна каракте- постизању примарног циља – оспосо- ристика граматичко-преводне методе, 256 бљавању ученика за комуникацију. И у по којој је састављена Njemačka slovnica. Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека Видјели смо на који начин је предста- често је само помоћни циљ и пропратна вљено граматичко градиво у овом уџбе- активност у оквиру надређеног основ- нику, које је након обраде и учења напа- ног циља наставе њемачког језика која мет ваљало примјењивати у „пракси“. За је оријентисана на комуникацију. У та- то су служиле вјежбе превођења с ње- квим вјежбама граматички феномен мачког језика на матерњи и обрнуто. који се жели увјежбавати најчешће је Овај тип вјежби присутан је у готово смје штен у дијалог, а повремено и у неку свакој лекцији и обично се састоји од другу врсту текста, као што су писмо, двије групе реченица. Једну групу чине мејл и сл., што значи да се покушавају реченице на њемачком језику које треба симулирати реалне ситуације, тако да превести на матерњи језик, а другу гру- ученици одмах могу видјети на који на- пу реченице на матерњем које треба чин се дати феномен употребљава у превести на њемачки језик. Превођење комуникацији. За ову сврху углавном се на матерњи језик показује у којој мјери користе вјежбе супституције и допу- ученици разумију презентовани језички њавања, гдје ученици замјењују једну материјал, а превођење на њемачки лексему другом или умећу лексему у језик показује у којој мјери су ученици дати контекст водећи при томе рачуна усвојили граматичко градиво и да ли га да употријебе исправан облик: знају примијенити. Реченице у вјежбама тематски су неповезане. Једина заје д- 2. Verfl ixt! ничка тачка им је граматички феномен који се жели увјежбати. Баш због тежње ▲ Verflixt. Wo ist denn nur mein Füller? да се у свакој реченици нађе дати грама- Macht weitere Dialoge. тички феномен, те реченице често ■ Was ist denn los? дјелују извјештачено и ријетко се могу der Bleistift das Lineal die Schere срести у свакодневном животу. Као ▲ Ach, der Füller ist weg. примјер навешћемо неколико реченица Spitzer Mäppchen Tasche из лекције у којој се обрађује компарација ■ Das gibt´s doch nicht. придјева: Malkasten Heft Kreide ▲ Doch, er ist weg. /Ach, hier ist er ja. 1. Ich bin jünger als Sie. 2. Die Frau war älter als der Herr. 3. Das Kaninchen (kunić) ist kleiner als der Hase. 4. Die Schande (sramota) ist schlimmer 3. Willkommen in der 7c als der Schaden. 5. Sie waren gesudner (i Liebe Sonja, gesünder) als wir. 6. Dieser Same ist nicht jetzt bin ich hier in der neuen Schule. schlechter als jener. [...] 1. Ja sam siromašniji nego ti. 2. Ona bijaše raz- Hier ist alles anders als in Hannover. Das boritija nego on. 3. Vi bijaste sretniji nego mi. 4. Englischbuch zum Beispiel ist ganz anders. On je manji od nje. 5. Mi bijasmo iskreniji od Vas. Aber (a) ist ineteressant. Mein Malkasten 6. Ovaj je vrt ubaviji od onoga. [...] ist riesengroß. (b) hat 24 Farben, nicht (Kobenzl 18852: 28) zwölf wie normal. Auch der Zeichenblock ist doppelt so groß wie bischer. (c) geht У Pingpong-у постоји читав низ ра- nicht mal in die Tasche. [...] зличитих вјежби, а оне углавном служе (Kopp/Frölich 2001: 62) за увјежбавање језичких вјештина. За У првом примјеру увјежбава се упо- многе се, међутим, може рећи да су то треба детерминатива, а у другом употре- истовремено и вјежбе које служе за ба личне замјенице за 3. лице једнине. увјежбавање посебних вјештина, међу Веома ријетке су вјежбе гдје је при- које спада и граматика. Према томе, марни циљ само увјежбавање неког гра- 257 увјежбавање неке граматичке структуре матичког феномена. У сљедећем Сања Радановић примјеру ради се о употреби одређеног Извори и неодређеног члана: 1. Kobenzl, Josip (18852), Njemačka slov- 1. Was fehlt (der/ein, das/ein, die/ nica za pučke i gragjanske škole. Beč eine)? 2. Kopp, Gabriele/Frölich, Konstanze Das ist ____ Schüler. ____ Schüler geht in die er- ste Klasse. (2001), Pingpong Neu 1. Lehrbuch. Das ist ____ Bild. ____ Bild ist von Doro. Ismaning: Hueber Verlag. Das ist ____ Tafel. ____ Tafel steht in der Klasse 7b. [...] (Kopp/Frölich 2001: 61) Литература 9. Анализа граматичког градива у 1. Blažević, Nevenka (2007), Grundlagen уџбеницима Njemačka slovnica и der Didaktik und Methodik des Unter- Pingpong показала је да и један и други richts Deutsch als Fremdsprache. Rije- уџбеник оправдавају тврдњу с почетка ka: Sveučilište u Rijeci, Filozofski fa- овог рада да су уџбеници дјеца свога kultet. времена. И Njemačka slovnica и Pingpong 2. Bohn, Rainer (19962), Arbeit an Gram- типични су представници метода по matischen Kenntnissen. у: Henrici, којима су састављени и слиједе образов- Gert/ Riemer, Claudia (Hrsg.): Einfüh- не циљеве које дефинише и којима стре- rung in die Didaktik des Unterrichts ми методика наставе страних језика у Deutsch als Fremdsprache mit Video- оним временским периодима када су beispielen. Band 1. Baltmannsweiler: ови уџбеници кориштени или се још Schneider Verl. Hohengehren, 145-165. увијек користе. 3. Götze, Lutz (1994), Grammatik. у: Kast, Иако се ради о почетном степену Bernd/Neuner, Gerhard (Hrsg.): Zur учења њемачког језика, граматика у Analyse, Begutachtung und Entwick- овим уџбеницима игра сасвим различи- lung von Lehrwerken. Berlin [и др.]: те улоге. Док Njemačka slovnica слиједи Langenscheidt, 66-70. циљ овладавања језичким системом 4. Latour, Bernd (1989): Lehrwerkanalyse (Sprachwissen), због чега је граматичко und Lehrwerkkritik. у: Ehnert, Rolf градиво представљено детаљно и оп- (Hrsg.): Einführung in das Studium ширно, чак и оне структуре које прева- des Faches Deutsch als Fremdsprache, зилазе почетни ниво и оне које се Frankfurt/M [и др.]: Verlag Peter Lang, ријетко употребљавају, дотле је циљ у 75-90. Pingpong-у да се од граматичког градива презентује и обради само оно најо- 5. Latour, Bernd (1994): Grammatik. у: сновније и оно што је најчешће у сва- Kast, Bernd/Neuner, Gerhard (Hrsg.): кодневној употреби, а што ће омогућити Zur Analyse, Begutachtung und Ent- ученицима да успоставе најједноставнију wicklung von Lehrwerken. Berlin [и комуникацију (Sprachkönnen). У Njema č- др.]: Langenscheidt 70-74. koj slovnici усвајање граматичког гради- 6. Поповић, Бранислава (1992): Немач- ва врши се учењем напамет, а практична ке граматике на српскохрватском примјена путем превођења. У Pingpong-у говорном подручју до 1941. Београд- се и усвајање и примјена граматичког ски универзитет. Анали Филоло- градива врши на основу симулираних шког факултета, књига XIX, Београд, комуникативних ситуација. Према 29–50. томе, Njemačka slovnica развија лингви- 7. Schmidt, Reiner (1989): Grammatik für стичку компетенцију код ученика, а den Fremdsprachenunterricht Deutsch. Pingpong – комуникативну. у: Ehnert, Rolf (Hrsg.): Einführung in 258 das Studium des Faches Deutsch als Граматика у уџбеницима њемачког језика крајем 19. и почетком 21. вијека Fremdsprache, Frankfurt/M [и др.]: 10. Henrici, Gert (1986): Studienbuch: Verlag Peter Lang, 135-158. Grundlagen für den Unterricht im Fach 8. Storch, Günther (20083): Deutsch als Deutsch als Fremd- und Zweitsprache Fremdsprache. Eine Didaktik. Pader- (und anderer Fremdsprachen). Pader- born: Wilhelm Fink. born [и др.]: Ferdinand Schöningh. 9. Funk, H/König, M. (1991), Grammatik lehren und lernen. Fernstudieneinheit 1. Berlin [и др.]: Langenscheidt.

GRAMMATIK IN DEN LEHRBÜCHERN DER DEUTSCHEN SPRACHE GEGEN ENDE DES 19. UND ANFANG DES 20. JAHRHUNDERTS

Zusammenfassung

In diesem Beitrag wird die Grammatik in zwei Lehrbüchern der deutschen Sprache, die aus verschiedenen Zeitperioden stam- men und die nach zwei ganz unterschiedlichen Methoden ver- fasst sind, analysiert. Auf der einen Seite ist es das nach der Grammatik-Übersetzungs-Methode verfasste Lehrbuch, das Ende des 19. Jahrhunderts in bosnischherzegowinischen Grund- schulen benutzt wurde und auf der anderen Seite das Lehrbuch, welches die Kommunikative Methode vertritt und das zur Zeit in den Grundschulen der Republik Srpska benutzt wird. Die Grammatik wird aus verschiedenen Aspekten analysiert, wie Auswahl, Umfang, Reihenfolge und Art der Behandlung und Einübung, um Einsicht in die Rolle der Grammatik im Deutsch- unterricht gegen Ende des 19. und Anfang des 21. Jahrhunderts zu gewinnen.

[email protected]

259 KRATKO ILI PRETHODNO SAOPŠTENJE Violeta Stojičić UDK 811.163.41’373.6 Univerzitet u Nišu DOI 10.7251/FIL1205260S SINTAGMA I STRUKTURNA SVOJSTVA KOLOKACIJA

Apstrakt: Na osnovu sintaksičkog koncepta sintagme ispitujemo strukturna svoj- stva leksičkih kolokacija u srpskom jeziku, pošto smo uvideli da leksikološka izučavanja kolokacija ne obuhvataju sintaksičke faktore udruživanja reči. Kroz poređenje kolokacije i sintagme, koje su predmet dvaju različitih jezičkih opisa, leksikološkog i sintaksičkog, upotpunilo bi se znanje o formalnim svojstvima kolokacija, čije obrazovanje ne podleže samo semantičkim ograničenjima, koja proističu iz semantičkih svojstava reči, već i si- stemski defi nisanim sintaksičkim pravilima. Na osnovu strukturnih tipova leksičkih kolo- kacija, klasifi kovanim prema morfosintaksičkim odlikama udruženih reči, zaključili smo da se kolokacija, koju odlikuje sadržinska celovitost, može posmatrati i kao sintaksički celovit segment, čime se osvetljava sintaksička dimenzija kolociranja. Ključne reči: kolokacija, leksička kolokacija, kolokat, sintagma, glavni konstituent, zavisni konstituent.

1. Kolokacija u leksikološkoj stituent i semantički konstituent, zbog teoriji čega je sadržina kolokacije predvidiva na U predmetima izučavanja jezika u osnovu sadržine sastavnih elemenata, tj. leksikološkim i sintaksičkim oblastima kolokata. Kruz (1986: 40) tvrdi da se kolo- može se primetiti zajednički presek na sin- kacije odlikuju izvesnom semantičkom ko- tagmatskoj ravni, gde u vidu imamo pove- hezijom, i taj je semantički integritet, što zivanje reči na horizontalnoj ravni u tradi- bismo mogli nazvati semantičkim privlače- cionalnom strukturalističkom shvatanju, njem među udruženim rečima, još izraže- jer se obe oblasti zanimaju za nizove reči – niji ako je značenje jednog od kolokata prva pretežno za semantičke veze između ograničen na jedan kontekst, ili se to zna- reči u leksičkim spojevima, kakvi su kolo- čenje razlikuje od značenja koje on ima u kacije ili idiomi, a druga za povezivanje neutralnim kontekstima. Ovu pojavu Kruz reči u sintaksičke strukture. Kako u dosa- (1986: 40) ilustruje pridevom heavy GREAT dašnjim leksikološkim izučavanjima kolo- IN AMOUNT, DEGREE OR INTENSITY, koji u kacija preovladava semantička orijentacija, kolokaciji heavy drinker (srp. teška pijani- a izostaje sintaksička ravan istraživanja, ca) ima značenje koje je ograničeno na vrlo poređenje kolokacije sa sintaksičkim poj- usko defi nisan kontekst, jer u datom kon- mom kakav je sintagma moglo bi biti do- tekstu nužno zahteva postojanje obeležja puna tim znanjima, a ne suprotnost. U do- CONSUMPTION, preciznije rečeno konzumi- stupnoj literaturi skoro da nema osvrta na ranje alkohola i narkotika. sintaksička svojstva kolokacija, dok se o Semantički faktori udruživanja reči u sintaksičkim zaprekama nad udruživa- kolokacije i sematičke zapreke koje nad njem reči ne govori. udruživanjem deluju jesu najčešći aspekti Što se kolokacije tiče, Kruz (Cruse koji se kod kolokacija istražuju. U vezi sa 1986: 40) pod njom podrazumeva niz reči tim se tvrdi da kolokacije mogu obrazovati koje se uobičajeno udružuju. Kolokaciju samo reči kompatibilnih značenja, to jest 260 odlikuje prozirnost, te je svaki leksički kon- reči koje nemaju oprečne komponente Sintagma i strukturna svojstva kolokacija značenja, i čije se udruživanje ne bi kosilo stike, tj. ne može biti od drveta (Sve je to sa vanjezičkom realnošću i ljudskim poi- govorio nekim drvenim glasom. I. Andrić; manjem stvarnosti. Zbog toga su, na pri- prema: RMS 1990). Po svemu sudeći, zna- mer, kolokacije *gromka tišina ili *zaroniti čenjske veze između kolokata u kolokaci- visoko neostvarive u srpskom jeziku. Lič jama su povratne, jer značenje jednog ko- (Leech 1974: 11–27) u tom pogledu poja- lokata usmerava tumačenje značenja dru- šnjava da se kod nekompatibilnih spojeva gog, a time i tumačenje sadržine celokupne radi o narušavanju konceptualnog znače- kolokacije. nja, npr. *The donkey ate silence (srp. *Ma- Opštevažeća defi nicija kolokacije u te- gare je pojelo tišinu). Osim toga, po njego- oriji nije ustanovljena i ona se sveobuhvat- vom mišljenju, nekompatibilnost može no opisuje kao ustaljen spoj dveju ili više biti i posledica stilske neusaglašenosti, reči koji se učestalo javlja u jeziku. Preci- npr. He got on his steed. U prvonavedenoj znosti radi, pod kolokacijom podrazume- rečenici radi se, dakle, o radnji koja u real- vamo spoj dveju reči, kroz čiju se interakci- nom svetu ne može biti realizovana, jer ju doslovnog ili prenesenog značenja ostva- radnja (eat) zahteva objekat fi zičkih osobi- ruje sadržina kolokacije, koja nije idiomati- na, a ne apstraktni pojam. U drugoj rečeni- zovana, a čiju strukturu određuju morfo- ci upotrebljen je poetski naziv za konja sintaksičke odlike udruženih reči. Nijedno steed (srp. at) u kolokaciji sa glagolom get određenje kolokacije do sada ponuđeno u on (srp. popeti se), što u književnom regi- teoriji ne postavlja pitanje sintaksičkih veza stru engleskog jezika nije uobičajeno, već među kolokatima, jer se svaki član koloka- bi se uz tu imenicu upotrebio glagol mount cije razmatra isključivo kao semantički (srp. uzjahati). konstituent. Štaviše, u pristupima izučava- nju kolokacija zasnovanim na statističkoj Osnovni semantički princip kolocira- obradi podataka, kakva su istraživanja u nja jeste ostvarivanje nove sadržine zasno- korpusnoj lingvistici, zastupa se mišljenje vane na povratnoj značenjskoj sprezi kolo- da je za ustaljene nizove reči nemoguće kata. Pored toga, jedno od pravilnosti ko- odrediti bilo kakva sintaksička, pa čak ni lociranja jeste da se udruživanjem s dru- semantička pravila udruživanja, i da je uče- gom reči značenje jedne reči realizuje i stalost udruživanja najvaljaniji kriterijum u precizira. Kolokati su jedan drugome naju- identifi kaciji kolokcija. U pedagoškom pri- že semantičko okruženje u kome ostvaruju stupu sintaksički aspekti kolociranja se za- svoja značenja. Primera radi, u kolokaciji nemaruju sasvim planirano ne bi li se poka- ambis života, imenica ambis realizuje pre- zalo da prirodnost izražavanja na stranom neseno značenje PROPAST, u kome se udru- jeziku, koja je bliska onoj kod izvornih go- žuje sa rečima za apstraktne pojmove, ka- vornika, ne odlikuje samo poštovanje gra- kva je imenica život. Značenje imenice ži- matičkih pravila, već i upotreba ustaljenih i vot povratno precizira o kakvom je ambisu učestalih kolokacija iz tog jezika, koje bi u reč, koji se, stoga, ne može odnositi na pro- nastavi stranog jezika trebalo podučavati valiju u doslovnom smislu, već na sunovrat kao unapred date. ili poraz. U kolokaciji drvena ograda pri- dev pokazuje od kakvog je materijala nači- njen denotat imenice (OD DRVETA), pa ima 2. Sintaksički aspekt kolociranja gradivno značenje. Međutim, isti pridev Iako Sinkler (Sinclair 1966: 424) u prvi ima opisno značenje u kolokaciji drveni plan stavlja leksikološki aspekt kolocira- glas, jer je upotrebljen u značenju KRUT/ nja, on ipak smatra da gramatika može biti BEZOSEĆAJAN, koje se interpretira i uzima- od pomoći u kompjuterskoj identifi kaciji jući u obzir značenje date imenice, čiji de- dveju reči istog oblika, mada je teško usta- 261 notat ne može imati materijalne karakteri- noviti jedno opšte pravilo koje bi obuhvati- Violeta Stojičić lo sve pojedinačne slučajeve. Tačno je, tvr- leksikološke oblasti kao samostalne disci- di Sinkler (1966: 424), da se do adekvatnog pline, po ugledu na gramatiku, pa s tim u leksičkog opisa može doći i tako što bi se vezi navodi koji su pojmovi značajni i za rečima istih oblika odredila morfološka vr- leksiku i gramatiku. U svetlu toga, i u gra- sta, jer različita gramatička svojstva katkad matici i u leksici postoji kategorija niza: ukazuju i na različita leksička svojstva. niz u gramatici je struktura, a u leksici ko- Tako su sledeći Sinklerovi primeri sasvim lokacija. nezavisne jedinice ne samo po semantič- Stanojčić i dr. (1989: 165) kažu da se kom, već i po morfosintaksičkom kriteriju- značenje reči integriše sa značenjem dru- mu, jer pripadaju različitim vrstama reči, gih sintaksičkih jedinica koje se za nju ve- zbog čega imaju i različite opsege kolocira- zuju, na osnovu čega zaključujemo da pri nja: izučavanju kolokacija sintaksička i seman- 1) imenica mat kolocira sa door, wipe, tička tačka gledišta nisu međusobno hall, itd.; isključive. Iz sintaksičkog ugla trebalo bi 2) glagol mat kolocira sa hair, jam, thick, posmatrati sintaksička ograničenja u kolo- itd.; ciranju, koja proističu iz principa ulanča- 3) pridev mat kolocira sa paint, fi nish, vanja morfoloških vrsta u jednom jeziku, a surface, itd. koje reguliše sintaksički sistem. U najop- štijem smislu, sintaksička ograničenja u Gramatička analiza bi u ovakvim slu- kolociranju nameće morfološka vrsta kojoj čajevima ukazala kako na razlike u sintak- data reč pripada drugim rečima koje bi sa sičkim, tako i na razlike u leksičkim svoj- njom kolocirale. Stoga, iako je kod koloka- stvima istovetnih oblika. Sinkler time želi cije primarna nekontradiktornost sadržine reći da se utvrđivanjem sintaksičkih svoj- udruženih reči, njena forma takođe nije stava ispitane reči može pokazati s kojim proizvoljna, jer prati sintaksičke zakonito- bi se drugim rečima ona udružila, u zavi- sti. U leksikološkoj teoriji ove zakonitosti snosti od toga kojoj morfološkoj vrsti pri- se ne razmatraju eksplicitno, verovatno pada, jer njena morfološka vrsta određuje zbog toga što se obrasci sintaksičkog struk- kojim morfološkim vrstama mogu pripa- turiranja ne dovode u pitanje. S druge stra- dati reči koje ulaze u njen opseg. Tako se ne, struktura kolokacije se može defi nisati putem morfosintaksičke analize određuje isključivo pozivanjem na morfosintaksička šta obuhvata opseg kolociranja jedne reči, svojstva reči koje je čine, što znači da njena koji je njeno leksičko svojstvo. Očigledno formalna svojstva podležu principima for- je iz datih primera da mat ima sasvim dru- miranja sintaksičkih struktura u datom je- gačije opsege kao imenica, glagol i pridev, ziku. jer ne mogu sve postojeće morfološke vrste Kod kolokacija su zastupljena dva imati svoje eksponente u njihovim opsezi- osnovna strukturna reda, i to leksički i gra- ma, što znači da morfosintaksička svojstva matički. Strukturu prvog čine dve sadržin- reči postavljaju različite sintaksičke zahte- ske reči, a strukturu drugog jedna sadržin- ve u kolociranju, od kojih opseg, kao leksi- ska reč i jedna funkcijska (predlog). Podela kološka kategorija, zavisi. leksičkih kolokacija, kroz koje ispitujemo Karter (Carter 1987: 47–48) ističe da veze kolokacije i sintagme, na strukturne 1 leksički obrasci mogu proizaći iz sintaksič- tipove je sledeća: kih veza zavisnosti, pa ih ne treba opisivati a) imenica + glagol: kralj vlada, obrazi samo iz leksikološkog ugla. On uviđa da se gore, sat kasni, cveće vene; u začecima leksikološkog pristupa koloci- 1 Data podela kolokacija na podvrste zasnovana je ranju, kakvo je i Sinklerovo (1966) oprede- 262 na tipologiji koju predlaže Prćić (1997: 122), koju ljenje, težilo uspostavljanju nezavisnosti smo dopunili pojedinim tipovima. Sintagma i strukturna svojstva kolokacija b) glagol + imenica: vezivati čvor, žrtvova- ostvarena ili ostvariva kolokacija na osno- ti život, propustiti priliku, tovariti seno; vu morfološke vrste kojoj pripadaju njeni c) imenicanominativ + imenicanominativ: đak pr- kolokati, pri čemu podrazumevamo da su vak, ptica zloslutnica, strela otrovnica; odabrane reči značenjski kompatibilne. d) imenicanominativ + imenicagenitiv; kolokaci- je koje spadaju u ovaj tip mogu se dalje razvrstati u podtipove, i to u zavisnosti 3. Svojstva sintagme i sintaksička od značenja udruženih imenica: celovitost kolokacije - kolokacije u kojima prva imenica Prema Beliću (1958: 53–58), sintagma ima partitivnu vrednost, jer se od- je važna jedinica jezičkog stvaranja i pred- nosi na (i) deo denotata druge ime- stavlja jedinstven pojam ili po značenju ili nice, npr. kriška sira, mrva hleba, po funkciji. Na primer, u rečenici koju ana- trunka žaljenja; (ii) skup denotata lizira – Divlje životinje ugodno žive po veli- druge imenice, npr. bokor bosiljka, kim šumama – Belić izdvaja tri sintagme, i jato zvezda, roj misli; (iii) količinu to: divlje životinje, ugodno žive i po velikim denotata druge imenice, npr. godine šumama. S obzirom na to što tvrdi da sin- poznanstva, kap vode i (iv) ambala- tagma predstavlja jedan pojam, Belić (1959: žu koja sadrži denotat druge imeni- 53–58) ove sintagme tumači na sledeći na- ce, npr. bure piva, činija pirinča; čin: sintagma divlje životinje pokazuje po- - kolokacije u kojima se prva imenica jam zver, sintagma ugodno žive znači uži- odnosi na vid u kome se denotat vaju i sintagma po velikim šumama pribli- druge imenice ispoljava ili oglašava, žna je predloškoj konstrukciji po prašuma- npr. oblak prašine, treptaj glasa, huk ma. Ipak, Belić (1959: 53–58) ukazuje na to sove; da ovakva tumačenja ne znače da je merilo - kolokacije u kojima druga imenica za određivanje sintagme mogućnost da se bliže određuje prvu imenicu opšteg ona dovede u vezu s jednom rečju. Svaka značenja, tj. preciznije kazuje koja od navedenih sintagmi može se zameniti i se pojava, osećanje ili radnja mani- izrazima s većim brojem reči, na primer festuju, npr. napad plača, osećanje ugodno žive može se opisati kao ’ žive bez odgovornosti, čin milosrđa; straha od lovaca, sa slobodnim kretanjem i e) glagol + prilog: smešiti se anđeoski, ho- razmnožavanjem’, što opet ukazuje na je- dati gipko; dan pojam, a samo bliže određuje ugod- f) pridev + imenica: drhtav glas, milosti- nost života (Belić 1959: 53–58). van pogled; Osim semantičkog jedinstva, jedin- g) pridev + pridev: mrtav gladan; stvo reči u sintagmi može se pokazati kroz h) prilog + pridev: znamenito napredan, njenu funkciju. U rečenici Njega poštuju i strahotno avetinjski; deca i odrasli i ceo narod Belić (1959: 53– i) prilog + prilog: veoma kitnjasto, izu- 58) opisuje skup reči i deca, i odrasli i ceo zetno marljivo. narod kao sintagmu koja ima jedinstvenu funkciju subjekta i zaključuje da se jedin- S obzirom na to što se predložena po- stvo sintagme ostvaruje kroz odnos reči dela kolokacija na strukturne tipove zasni- koje je čine, ali uvek znači izgrađivanje jed- va na morfološkim vrstama kojima pripa- nog pojma i jedne funkcije. U primeru Čo- daju kolokati i na sintaksičkim obrascima vek čita knjigu Belić (1959: 53–58) čita knji- udruživanja vrsta, neposredno se pokazuje gu izdvaja kao skup reči u kome je obeleže- da se kolokacija može opisati kao sintak- na punoća glagola čitati. U sintaksičkom sički segment. U neki od navedenih struk- smislu, imenica u akuzativu knjigu jeste 263 turnih tipova može se uvrstiti bilo koja dopuna glagolu, kojom se glagolu upravo Violeta Stojičić daje punoća, jer predmet ovde dopunjuje Prema Stanojčić i dr. (1989: 166), sin- značenje datog glagola. tagme se mogu tumačiti kao proširene Belić (1958: 104) govori i o konsituen- imeničke, pridevske, priloške i glagolske tima sintagme, koji su upravni i zavisni, to jedinice. U zavisnosti od toga da li je glavni jest, glavna reč i ostale reči koje je određuju konstituent, dakle centar sintagme, imeni- ca, pridev, predlog ili glagol, razlikuju se ili dopunjuju. S tim u vezi razlikuje odred- imeničke, pridevske, priloške i glagolske bene i dopunske sintagme. U odredbenim sintagme. Na sličan način se u leksikologiji sintagmama neka osobina latentna u jezič- o tipovima kolokacija najčešće govori pozi- kom potencijalu reči otkriva se zavisnim vanjem na primarni kolokat, koji je sadr- delom sintagme, npr. sivo nebo, suho drv- žinsko težište kolokacije, a koji je imenica, ce, jasno ugledaju. Dopunske su one sintag- glagol, pridev ili prilog, te se tako poznaju me kod kojih se u zavisnoj reči otkriva sa- imeničke, glagolske, pridevske i priloške stavni deo pojma koji je izvan njega, ali s kolokacije. kojim taj pojam čini organsku celinu, npr. Delovi sintagme prema Stanojčić i dr. orati zemlju. Ovi primeri nas upućuju na (1989: 246) jesu sledeći elementi: leksikološki aspekt urduživanja reči, jer - glavni konstituent, koji je centar sinta- oni nisu samo sintaksičke strukture, već i gme. Za njega se vezuju zavisni konsti- sadržinski celoviti leksički obrasci u koji- tuenti, a prema njegovoj vrsti određuje ma su reči značenjski kompatibilne, pa se vrsta sintagme, tj. imenička, glagol- upravo zbog toga čine celinu koju Belić na- ska, pridevska i priloška; glašava. - zavisni konstituenti, kojih može biti je- Stevanović (1986: 153) defi niše sintag- dan ili više i dele se na konstituente mu kao sintaksičku jedinicu koju čine za- koji se raspoređuju ispred glavnog kon- visna reč i reč koju zavisna određuje ili do- stituenta i predstavljaju njegove odred- punjuje, tj. kao skup reči sintaksički pove- be (za imenice, odredbe su pridevi, a za zanih označavanjem jednog pojma. Anali- prideve i priloge prilozi za način) i kon- stituente koji se raspoređuju iza glav- zirajući stih Đ. Jakšića Studena me kiša nog i mogu imati funkciju odredbe ili šiba već vasceli dan, Stevanović (1986: 153) dopune. izdvaja sintagme studena kiša i vasceli dan, jer one označavaju po jedan pojam. Njih U Piper i dr. (2005: 34) sintagma se čini upravna reč (kiša, dan) i druga reč koja smatra spojem punoznačnih reči poveza- je određuje (studena, vasceli), pa se stoga nih istom sintaksičkom i semantičkom zovu odredbene sintagme. Veza između funkcijom, a na osnovu stepena složenosti, reči šiba me jeste drugačija, jer uz glagol tj. broja konstituenata, sintagme se dele na stoji zamenica me da ga dopuni, pa zavisni (a) uže, kada se sastoje od najmanje dve član dopunjuje glavni i te sintagme su otu- punoznačne reči, a raščlanjivanjem se ne da dopunske. Kada u sastav sintagme ulaze može dobiti još uža sintagma, i (b) šire, po jedna zavisna i jedna upravna reč, ona koje u svom sastavu imaju još najmanje se naziva prostom sintagmom. Složene jednu sintagmu i neku punoznačnu reč. sintagme čini više prostih, koje objedinjuje Izložene defi nicije sintagmi mogle bi jedinstvena sintaksička funkcija. Tako, u pružiti uvid u činioce na osnovu kojih bi se stihu T. Ujevića Oni imaju visoka čela, vi- na leksikološki promišljeni koncept kolo- jorne kose, široke grudi Stevanović (1986: kacije mogao primeniti sintaksički opis. U 154) razlikuje tri naporedne sintagme – vi- osnovi, kako smatramo da je kolokacija soka čela, vijorne kose, široke grudi – koje spoj dveju reči, ona se može dovesti u vezu čine jednu složenu sintagmu u funkciji gla- sa sintagmom koju čine dva konstituenta i 264 golske dopune. u kojoj značenje zavisnog konstituenta Sintagma i strukturna svojstva kolokacija određuje ili dopunjuje značenje glavnog. imenica duvan, u genitivu partitivnog zna- Preciznije, vrsta sintagme na osnovu kojih čenja, pokazuje šta je odeljeno prvom ime- se kolokacije mogu tumačiti sa sintaksič- nicom, a opisni pridev praznorečiv odnosi kog stanovišta jeste prosta sintagma. Što se se na karakteristiku denotata imenice go- tiče statusa kolokata u kolokaciji, pome- vor. nuli smo da se jedan kolokat smatra pri- Što se tiče onih kolokacija u kojima marnim, a drugi sekundarnim, pa je kod denotat prve imenice označava količinu ili leksičkih kolokacija primarni kolokat teži- deo denotata druge, kakva je kolokacija li- šte kolokacije, a sekundarni opisuje i bliže ska duvana, sa strukturom imenicanominativ + određuje primarni (Prćić 1997: 118), što mo- imenicagenitiv, one se mogu tumačiti kao pa- žemo povezati sa konstituentima sintag- ukalne sintagme. Kod njih je partitivna reč me, od kojih zavisni može dopuniti ili glavni konstituent i zahteva imeničku do- odrediti glavni. Primarnost i sekundarnost punu u obliku genitiva, koja je partitivna kolokata očigledna je, recimo, kod koloka- dopuna. cija koje obuhvataju modifi katore, tj. pri- B. Strukturni tipovi glagol + imenica i deve i priloge. U njima bi se kroz sintaksič- glagol + prilog kao glagolske sintagme: ki opis kolokacije moglo ustanoviti koji je 1) Svi su seljani hteli požnjeti svoje žito. konstituent zavisni, a koji glavni. Takve ko- lokacije su, na primer, pridev + imenica, u 2) Plakao je gadljivo se mršteći na gli- kojima je pridev sekundarni kolokat (u stu. leksikološkom opisu) i zavisni konstituent (u sintaksičkom opisu), i kolokacije glagol U datim primerima glagolski kolokati + prilog, u kojima je prilog sekundarni ko- su u neličnom obliku, jer se nelični glagol- lokat (u leksikološkom opisu) i zavisni ski oblici u srpskoj sintaksi smatraju činio- konstituent (u sintaksičkom opisu). cima sintagme, a u ličnom činiocima pre- Kada kolokaciju posmatramo sa sin- dikatske rečenice (Požnjeli su žito; Gadljivo taksičkog gledišta, njeno poređenje sa sin- se mršti na glistu). U tipu kolokacije pod 1) tagmom zasnovaćemo na ranije nabroja- glagol požnjeti je glavni konstituent, a ime- nim strukturnim tipovima leksičkih kolo- nica žito zavisni, i to dopunski, jer u funk- kacija. Sledeći tipovi se mogu opisati kao ciji objekta dopunjuje glagol. Kod drugog sintagme: tipa, pod 2), glagol mrštiti se takođe je A. Strukturni tipovi imenica + glavni konstituent, a prilog za način gadlji- nominativ vo – zavisni. imenicanominativ, imenicanominativ + imenicageni- C. Struktruni tipovi pridev + pridev i tiv i pridev + imenica kao imeničke sintag- me: prilog + pridev kao pridevske sintagme: 1) Đak je odrecitovao svoju pesmu počet- 1) Nije se šalio. Bio je mrtav ozbiljan. nicu. 2) Na obali je pesak sasvim mekan. 2) Nanizali su liske duvana. 3) To je praznorečiv govor. Pridevske sintagme s prvonavedenom Kod prva dva tipa, pesma početnica i strukturom, kao pod 1), vrlo su retke u srp- liska duvana, prva je imenica glavni konsti- skom jeziku i najčešće imaju funkciju pre- tuent, a druga zavisni, i to imenički atri- dikativa (Ja sam mrtav umoran). Kod njih but. U trećoj strukturi, praznorečiv govor, je prvi pridev zavisni konstituent, a drugi pridevski atribut je zavisni konstituent, glavni. Drugi tip pridevskih sintagmi, pod dok je imenica glavni konstituent. U sve tri 2), obrazuju prilozi za način i opisni pride- strukture zavisni konstituent bliže odre- vi. U njima prilog, kao zavisni konstituent, đuje glavni: imenica početnica ima pridev- precizira stepen osobine označene pride- 265 sko značenje, jer kazuje kakva je pesma, vom, koji je glavni konstituent. Violeta Stojičić D. Struktruni tip prilog + prilog kao reči, na sintagmu bi se moglo gledati kao priloške sintagme: na spoj reči s naročitim vezama između sa- 1) Pevala je izuzetno osećajno. stavnih konstituenata, koje, dakle, ne po- drazumevaju samo vezu između ulančanih Konstituenti priloških sintagmi su morfoloških vrsta, već i značenjsku inte- prilozi za način i prvi prilog, izuzetno, jeste rakciju konkretnih konstituenata. Ovo po- zavisni, odredbeni konstituent, a prilog kazuje i prethodno ispitani pridev drveni u osećajno glavni. dvema različitim kolokacijama, koji smo Kolokacije koje nismo mogli uvrstiti u tumačili ili kao opisni ili kao gradivni u za- sintagme jesu kolokacije strukturnog tipa visnosti od toga sa kojom konkretnom reči imenica + glagol. Naime, one ne mogu formira spoj. Osim toga, podrazumeva se predstavljati sintagmu, već njihovi koloka- da nad sitntagmama deluju implicitna se- ti u funkciji subjekta i predikata pojedinač- mantička ograničenja, pa se u hipotetičkoj no obrazuju rečenicu, pošto se u upotrebi rečenici *Magare se umirilo jedući tišinu jezika glagolski kolokat kod ovog tipa ko- spoj jesti tišinu ne bi razmatrao ni kao sin- lokacija upotrebljava u ličnom obliku, npr. tagma niti kao kolokacija, upravo zbog ne- Oči joj se užariše. U ovoj rečenici upotre- kompatibilnosti datih reči. bljena je kolokacija oči se užare, sa struk- Sintagma se u tradicionalnoj srpskoj turom imenica + glagol, i imenički kolokat gramatici prevashodno ispituje kao sintak- je u funkciji subjekta, a glagolski u funkciji sička građa u kojoj je temeljni činilac ulan- predikata. čavanje reči kao predstavnika morfoloških Kako pokazuju primeri, unutar kolo- vrsta, a ne ulančavanje reči kao jedinica kacija se može odrediti kojoj morfološkoj leksikona. Primetilo smo, recimo, da su vrsti pripadaju kolokati i koji od kolokata kod pojedinih sintagmi konkretni konsti- je u kolokaciji kao sintagmatskom seg- tuenti, kao eksponenti morfoloških vrsta, mentu zavisni a koji glavni konstituent, vrlo tesno značenjski povezani i da se u je- kao što se u leksikološki orijentisanom ziku javljaju pretežno u međusobnom opisu kolokacija govori o primarnom i se- okruženju. U tim sintagmama u prvom kundarnom kolokatu. U svetlu ovih pri- planu je zato semantički odnos konstitue- medbi pronalazimo osnovu za neisključi- nata, pre nego sintaksički, jer pojedini vost leksikološkog i sintaksičkog izučava- konstituenti imaju vrlo uzak opseg koloci- nja kolociranja, jer posmatrane kao sintag- ranja kada se posmatraju kao jedinice lek- me, kolokacije treba ispitati na sintaksič- sikona. Primeri u srpskom jeziku su: vlat koj ravni tako da se precizira njihova struk- trave, klip kukuruza, gnusno ubistvo, glo- tura, radi razvrstavanja u strukturne tipove dati kost. Ova pojava nas upućuje na jedan i preciziranja njihovih formalnih karakte- leksikološki pojam, i to opseg kolociranja, ristika. koji sačinjavaju reči sa kojima se data može udružiti i/ili s kojima učestalo obrazuje ko- 4. Zaključak lokacije ustaljene u upotrebi jezika. Kako Strukturne tipove leksičkih kolokacija pokazuju prethodni primeri, pojedine reči u srpskom jeziku posmatrali smo kroz ka- imaju vrlo usko značenje (vlat – STABLJIKA, tegoriju proste sintagme od dva člana. Ko- glodati – ZUBIMA STRUGATI ILI GRISTI lokacije kao dvočlani leksički spojevi imaju TVRD PREDMET), pa se može pretpostaviti sintaksička svojstva o kojima zaključujemo da u okviru morfološke vrste kojoj sintak- na osnovu morfološke vrste reči koje ih sička ograničenja dopuštaju udruživanje s čine, što kazuje da forma kolokacije dopu- vrstama kojima one pripadaju postoji mali šta sintaksički opis. Isto tako, i kroz kolo- broj sadržinski kompatibilnih eksponena- 266 kaciju, tj. leksikološku dimenziju nizova ta. Sintagma i strukturna svojstva kolokacija Što se tiče razlika između kolokacije i sička. Na kraju, na osnovu strukturnih ti- sintagme, one se tiču formalnih svojstava, pova leksičkih kolokacija, koje su klasifi - kao što su broj i vrsta članova. Kolokaciju kovane prema morfološkoj vrsti primarnog razumemo isključivo kao binarni spoj reči, i sekundarnog kolokata, kolokacija bi se ali se sintagma ne ograničava na dva člana mogla izučiti kao dvočlana sintagma, tj. i može je činiti više reči ili drugih sintagmi kao leksikološka kategorija sa sintaksič- koje povezuje jedinstvena funkcija u reče- kom celovitošću. Isto tako, ako ne zanema- nici. Pored toga, više užih sintagmi može rimo semantičku vezu konstituenata sin- činiti jednu širu, na primer naočit momak tagme, jednu dvočlanu sintagmu u upotre- širokih ramena, koja se sastoji se od dve bi jezika možemo razmatrati kao kolokaci- uže imeničke sintagme – naočit momak i ju, jer udruživanje reči u sintagmatski spoj, širokih ramena. Elementi naporedne sin- uz poštovanje sistemski utvrđenih sintak- tagme su veznici, kao što je veznik i, u go- sičkih obrazaca, u govornom činu ima za renavednom primeru iz Piper i dr. (2005: cilj ostvarivanje nekog značenja u rečenici 34), veseli i lepi i devojke i mladići. U ovim kao komunikacijskoj celini. dvema sintagmama članovi su naporedni, a same sintagme su sintaksičke jedinice s Literatura članovima povezanim funkcijom u kon- 1. Belić, Aleksandar (1959), O jezičkoj pri- kretnoj rečenici: prva navedena je pridev- rodi i jezičkom razvitku: lingvistička is- ska sintagma u funkciji atributa, dok je pitivanja. Knjiga II, Beograd: Nolit. druga imenička u funkciji subjekta. Vezni- 2. Carter, Roland (1987), Vocabulary. ci se ne smatraju članovima kolokacije, pa Applied Linguistic Perspectives, Lon- se reči ne mogu dovesti u kolokacijsku don: Allen & Unwin. vezu na osnovu istovetne funkcije ako ih 3. Cruse, D. Alan (1986), Lexical Semanti- samo povezuje veznik, jer je interakcija cs, Cambridge: CUP. značenja kolokata sprega i suština ostvari- 4. Leech, Geoff rey (1974), Semantics, En- vanja sadržine kolokacije. gland: Penguin Books Ltd,. S obzirom na to što smo se kod sintag- 5. Piper, Predrag, Ivana Antonić, Vla- me pre svega zanimali za ona svojstva dislava Ružić, Sreto Tanasić, Ljudmila koja bi bila funkcionalna u opisu kolokaci- Popović, Branko Tošović (2005), Sin- ja, iako sintagma i kolokacija pripadaju ra- taksa savremenoga srpskog jezika: Pro- zličitim jezičkim opisima, hteli smo poka- sta rečenica, Beograd: Institut za srpski zati da se do sada ustaljeni leksikološko- jezik SANU, Novi Sad: Matica srpska. -semantički prikaz kolokacije može dopu- 6. Prćić, Tvrtko (1997), Semantika i prag- niti opisom njenih strukturnih svojstava. matika reči, Sremski Karlovci, Novi Sintagma je sintaksička konstrukcija koja Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Sto- se obrazuje na osnovu pravila koja deluju u janovića. samom sintaksičkom sistemu jezika i re- 7. (RMS) Rečnik srpskohrvatskoga knji- gulišu kombinovanje nižih jedinica u više, ževnog jezika (1990), Matica srpska, i to kombinovanje morfoloških vrsta. Ek- Novi Sad. Suizdavač knjiga I, II i III sponenti morfoloških vrsta jesu reči, koje Matica hrvatska, Zagreb. osim morfosintaksičkih svojstava imaju i 8. Sinclair, John (1966), “Beginning the utvrđena semantička svojstva. Tako, reči study of lexis”, in C. E. Bazell, J. C. Cat- su u leksikološkom pogledu elementarne ford, M. A. K. Halliday and R. H. Ro- jedinice obrazovanja kolokacija, a u sintak- bins (eds.), In Memory of J. R. Firth. sičkom jedinice koje učestvuju u obrazova- London: Longman, 410–430. nju sintagmi, ali nad oba spoja deluju isto- 9. Stanojčić, Živojin, Ljubomir Popović, 267 vetna ograničenja – i semantička, i sintak- Stevan Micić (1989), Savremeni srpsko- Violeta Stojičić hrvatski jezik i kultura izražavanja, 10. Stevanović, Mihailo (1986), Savremeni Novi Sad: Zavod za udžbenike i nastav- srpskohrvatski jezik, Beograd: Naučna na sredstva, Beograd: Zavod za izdava- knjiga. nje udžbenika.

SYNTAGM AND STRUCTURAL PROPERTIES OF COLLOCATIONS

Summary

Taking into consideration the syntactic concept of syntagm, we examine the structural properties of lexical collocations, which have been disregarded within the lexico-semantic approach to lexical patterns. By correlating the concepts of syntagm and col- location, pertinent to two diff erent linguistic descriptions, lexi- cological and syntactic, it is possible to provide a full account of formal properties of collocations, whose formation is not regu- lated only by semantic restrictions, implied in the semantic properties of words, but also by syntactic rules, which are sys- tem dependent. Judging by the structural types of lexical collo- cations, classifi ed on the basis of morpho-syntactic features of the words combined, collocation is not only semantically, but also syntactically coherent, which is a phenomenon to be viewed at the syntactic level of word co-occurrences.

[email protected]

268 KRATKO ILI PRETHODNO SAOPŠTENJE Milica Bogdanović UDK 811.163.41’373.6 Univerzitet u Banjoj Luci DOI 10.7251/FIL1205269B PRILOG SEMANTIČKOJ ANALIZI ANGLICIZAMA U EKONOMSKOM REGISTRU SRPSKOG JEZIKA

Apstrakt: U ovom radu se bavimo semantičkom analizom anglicizama koji su sa naprednom tehnologijom, brojnim promjenama i brzim razvojem u oblasti ekonomije i poslovanja preplavili srpski jezik, naročito posljednjih dvadeset godina. Cilj analize jeste da se pokaže način formiranja značenja engleskih pozajmljenica prilikom njihove inte- gracije u srpskom jeziku, vrste promjena koje nastaju kao i odnos značenja pozajmljenice prema značenju modela u jeziku-primaocu. Rad takođe iznosi neke nove tendecije upotrebe anglicizama do kojih dolazi usljed nekritičkog odnosa prema riječima sa en- gleskog govornog područja. Ključne riječi: semantika, adaptacija, anglicizam, srpski jezik, značenje, nove ten- dencije.

1. Uvod franke. Pojava anglicizama2 je prirodan re- zultat povećanja međunarodnih kontaka- nglеski јеzik, kојi је u srpskоm stе- ta, kao i brojnih reformi fi nansijskog i po- kао stаtus оdоmаćеnоg strаnоg slovnog sektora kroz koje zemlje prolaze, јеzikа1 zаhvаlјuјući svојој glоbаlnој Е uključujući i našu. Činjenica da veći dio rаsprоstrа njеnоsti i mеdiјskој zаstuplјеnо- inovacija dolazi sa engleskog govornog po- sti, izvršiо је snаžаn uticај nа njеgоvu dručja učinila je engleski jezikom-donato- lеksiku. Pоpunjаvаnjе lеksičkih prаzninа, rom. Kао јеdаn оd јеzikа-primаlаcа, srpski vеćа еksprеsivnоst i dinаmičnоst, оdnоsnо је znаtnо pоvеćао svој vоkаbulаr u oblasti еvоlutivnоst kојi pоdstiču rаzvој јеzikа i ekonomije brојnim engleskim pozajmlje- zаdоvоlјаvаnjе njеgоvih pоtrеbа spаdајu u nicama3. pоzitivnе uticаје еnglеskоg kојi su ipаk u Ovaj rad ima za cilj da prikaže način mnоgо mаnjој mјеri zаstuplјеni u оdnоsu na koji su ekonomski termini,4 prošavši nа nеgаtivnе. Prоcеs pоzајmlјivаnjа је 2 Anglicizam se defi niše kao „opšta riječ ili vezani sаsvim prirоdаn i u nеkim situаciјаmа morfem iz engleskog jezika koji se upotrebljava u nеоphоdаn. Меđutim, nеkritički оdnоs srpskom, s različitim stepenom integrisanosti u prеmа riјеčimа kоје ulаzе u јеzik dоvоdi njegov sistem“ (Prćić 2005: 59). dо nеprirоdnih, hibridnih, a često i nepo- 3 Prеmа prоcјеni sа јеdnоg skupа аkаdеmikа Pаvlа Ivićа, u nаšој cјеlоkupnој mоnеtаrnој tеrmi- trebnih tvоrеvinа. nоlоgiјi gоtоvо dа nеmа riјеči dоmаćеg pоriјеklа, Nеkе oblasti su višе а nеkа mаnjе оsim riјеči ’nоvаc’, zа kојu sе smаtrа dа је izvеdеnа iz nаzivа Nоvо Brdо, gdје sе kоvао nоvаc u pоdlоžnе uticајu. U međunarodnoj eko- srpskој srеdnjоvјеkоvnој držаvi (prema: Bugar- nomiji, trgovanju, poslovanju i fi nansijama ski 1997). engleski je već odavno stekao status lingva 4 Pod ekonomskim terminima podrazumijevamo termine glavnih ekonomskih disciplina, kao što 269 1 Vidi: Prćić 2005: 19. su: fi nansije, menadžment, marketing, međuna- Milica Bogdanović određen stepen ortografsko-fonološke i јеzičkih dоdirа. Оnа оmоgućаvа prоširеnjе morfološke adaptacije, nastavili svoj pro- аnаlizе, јеr аdаptаciја rеplikе niје zаvršеnа ces adaptacije na semantičkom nivou. njеnоm intеgrаciјоm u јеzik, vеć sе dаlје Analiza obuhvata način formiranja znače- nаstаvlја pоd nоvim uslоvimа, а tо su nja engleskih pozajmljenica, vrste promje- uslоvi јеzikа-primаоcа i јеdnојеzičnоsti. na koje nastaju i odnos značenja pozaj- Kada je u pitanju posredno pozajmljivanje, mljenice prema značenju modela u jeziku- to jest pozajmljivanje putem drugog jezika -primaocu. U pitanju su nоviji аnglicizmi ili masovnih medija, kao što je ovdje slučaj, kојi su sа nаprеdnоm tеhnоlоgiјоm i br- analiza je ograničena fonološkim, morfo- zim rаzvојеm u оblаsti еkоnоmiје i pо- loškim, semantičkim i leksičkim nivoom. slоvаnjа pоslјеdnjih dvаdеsеt gоdinа ušli u Mi smo se u ovom radu odlučili za seman- srpski јеzik.5 Kоrpus činе izvоri u kојimа tički nivo, koji zajedno sa preostala tri ni- sе аnlgicizmi nајčеšćе јаvlјајu, a to su udž- voa čini jednu cjelinu u analizi adaptacije benici iz oblasti fi nansija i marketinga, anglicizama u srpskom jeziku. stručni i naučni časopisi, te dvojezični i jednojezični rječnici. 2. Semantička adaptacija Аnаlizu еkоnоmskih tеrminа vršimо Problem značenje riječi star je koliko i nа оsnоvu Filipоvićеvе tеоriје о јеzičkim interesovanje za tumačenje jezika. Još prije dоdirimа (1986). Dа bi аnglicizаm pоstао nekoliko vijekova posebnu pažnju su mu funkciоnаlni diо srpskоg јеzikа, оn mоrа poklanjali indijski fi lozofi i gramatičari, dа sе nа оdrеđеni nаčin prilаgоdi. U tоku koji su se pored značenja riječi bavili i zna- аdаptаciје mоdеlа, to jest оd njеgоvоg čenjem rečenice, kao „osnovnog nosioca prеlаskа u јеzik-primаlаc, prеkо kоmprо- značenja“ (Polovina 1999: 9). U antičko misnе rеplikе, dо rеplikе kоја је intеgrisаnа doba jezička pitanja su bila pod uticajem u јеziku-primаоcu, dоlаzi dо brојnih fi lozofi je, dok je u srednjem vijeku religija prоmјеnа. Svе prоmјеnе Filipоvić diјеli u davala osnovni ton tumačenjima jezičkih dviје grupе: 1. prоmјеnе kоје sе јаvlјајu оd pojava. Lingvisti devetnaestog vijeka su mоmеntа trаnsfеrа mоdеlа u јеzik- isticali da u procesu integracije riječ prola- -primаlаc svе dо intеgrаciје rеplikе u sаstаv zi kroz određen stepen semantičke adapta- tоg јеzikа; 2. prоmјеnе kоје sе јаvlјајu nа cije, pri kojoj mijenja svoje značenje. Ter- rеplici – pоzајmlјеnici оd intеgrаciје u min sémantique je prvi put upotrijebio sаstаv јеzikа primаоcа pа nаdаlје. Prvu francuski lingvista 19. vijeka Mišel Brel, da grupu činе primаrnе prоmјеnе, а drugu bi njom označio disciplinu o značenju. sеkundаrnе. Primаrnе prоmјеnе su uslо- Termin je stvorio prema grčkoj riječi se- vl јеnе јеzičkim kоntаktоm kоd dvојеzičnоg mantikos, koja je značila ’onaj koji nešto gоvоrnikа i zаtо sе čеstо оsјеćа uticај оbа označava’, a bila je poznata i grčkim fi lozo- јеzičkа sistеmа, štо dоvоdi dо rаznih fi ma u doba Aristotela (ibidem: 14). Brel je vаriјаnti kоmprоmisnе rеplikе. Sеkun- u svojim djelima govorio o procesu sužava- dаrnе prоmјеnе nеmајu niјеdnu оsоbinu nja značenja, to jest o „restrikciji“, kao i o primаrnih, јеr sе pоzајmlјеnicа intеgrisаlа procesu širenja smisla, koji se rjeđe javlja. u јеzik-primalac (ibidem: 55–57). Distink- Prvi proces zavisi od osnovnih uslova jezi- ciја primаrnоsti i sеkundаrnоsti је inоvа- ka, dok je drugi proces rezultat raznih do- ciја kојu је Filipоvić uniо u svојu tеоriјu gađanja u istoriji. Pod fenomenom polise- mije Brel je podrazumijevao umnožavanje rodna ekonomija, računovodstvo, ekonometrija, značenja riječi, sličnih po formi a različitih statistika itd. 5 Stаriјi аnglicizmi su uglаvnоm lаtinskоg pоriјеklа po značenju (ibid.). Dvadeseti vijek je iznio mnoge rasprave lingvista, međutim, sma- 270 i u pоtpunоsti prilаgоđeni i uklоpljeni u srpski grаmаtički sistеm. tra se da do danas niko nije u potpunosti Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika riješio pitanje semantičkog pozajmljivanja. se sve promjene značenja baziraju na vezi Deroj defi niše semantičko pozajmljivanje između značenja i oblika, zatim na asocija- kao dodavanje novih značenja starim zna- ciji po sličnosti i asocijaciji po povezanosti, čenjima tradicionalnih riječi (prema Fili- kombinacijom ovih elemenata dobija se pović 1986: 155). Veliki lingvisti teorije jezi- pet promjena, od kojih ćemo u radu obra- ka u kontaktu Haugen i Vejnrah takođe su diti samo prve tri: se dotakli ovog pitanja u svojim rasprava- 1. promjene u semantičkoj ekstenziji; ma. Haugen razlikuje homonimsku od si- 2. elipsa; nonimske pozajmljenice. Ukoliko novo 3. metonimija; značenje nije povezano sa starim, onda je u 4. pejoracija; pitanju homonimska pozajmljenica. Ako 5. metafora. se staro i novo značenje u manjoj ili većoj mjeri poklapaju, onda imamo sinonimsku Najvažnija promjena jeste prva i sa- pozajmljenicu. Ovaj drugi tip Haugen da- stoji se od tri vrste promjena u semantičkoj lje dijeli u dvije grupe, prema tome da li se ekstenziji: a) nulta semantička ekstenzija, u njima pojavljuju: a) semantička premje- b) suženje značenja i c) proširenje znače- štanja ili b) semantičke konfuzije. U prvoj nja. U ovu tradicionalnu podjelu Houpa grupi se domaće riječi upotrebljavaju za Filipović je uveo podjelu na primarne i se- nove kulturne fenomene koji su slični ne- kundarne promjene, kao i razlikovanje čemu u staroj kulturi. U drugoj grupi se promjena značenja u broju i polju, te je na pod uticajem djelimične međujezične si- taj način dobijen novi sistem podjele: nonimnosti uklanjaju domaće razlike (ibid.). Nulta Nulta semantička ekstenzija Haugenova stajališta je pokušao da adaptacija izmijeni Houp u svojim raspravama o se- Primarne promjene – transfer mantičkom pozajmljivanju. On uvodi poli- Primarna značenja: suženje značenja semiju, te umjesto sinonimskih pozajmlje- adaptacija u broju i suženje značenja u nica predlaže termin polisemske pozajmlje- značenjskom polju nice. Semantički kalk je takođe novi termin Sekundarne promjene – preoblikovanje značenja: Sekundarna koji uvodi da bi njime označio semantičko proširenje značenja u broju i adaptacija pozajmljivanje praćeno kalkom ili prevo- proširenje značenja u dom na formalnom nivou (ibid.: 156). značenjskom polju U svom teoretskom pristupu Filipović (1986) navodi dvije vrste pojava koje se ja- Prilikom jezičkog pozajmljivanja naj- vljaju na semantičkom nivou, a koje su re- češće dolazi do suženja značenja, jer se sa zultat jezičkih kontakata. Prva pojava je pozajmljenicom u jezik-primalac uglav- adaptacija značenja modela koja se vrši na nom preuzima samo jedno specifi čno zna- pozajmljenici preuzetoj iz jezika-davaoca. čenje, koje predstavlja predmet ili pojam Druga je semantičko pozajmljivanje koje preuzet iz sredine jezika-davaoca, što i je- predstavlja transfer značenja iz jezika-da- ste osnovni princip pozajmljivanja.6 Među- vaoca na neku već postojeću domaći riječ u tim, posljednjih dvadesetak godina u kor- jeziku-primaocu i ona nije povezana sa pusu engleskih riječi koje su ušle u sistem adaptacijom pozajmljenica, te će naša ana- 6 U literaturi se najčešće navode tri načina popu- liza uključiti samo adaptaciju značenja njavanja praznih mjesta u vokabularu nekog jezi- modela. ka: a) tvori se nova riječ od postojećih elemenata tog jezika; b) pozajmljuju se riječi stranog jezika; Proces semantičke adaptacije se odvi- c) mijenja se značenje neke postojeće riječi u jezi- ja na značenju pozajmljenice koja je preu- ku ili joj se uz staro značenje dodaje i jedno novo 271 zeta iz jezika-davaoca. S obzirom na to što značenje (Filipović 1990: 15). Milica Bogdanović srpskog jezika sve je veći broj primjera nul- Agrobiznis: U pitanju je složenica te semantičke ekstenzije, gdje replika zadr- nastala prema engl. agribusiness (agricul- žava nepromjenjeno značenje modela. Ni- ture i business) i podrazumijeva moderni kolić-Hojt (2005: 197) pronalazi dva razlo- sistem proizvodnje i distribucije hrane za- ga za ovu pojavu. Prvi je veliki priliv struč- snovan u SAD-u polovinom pedesetih go- nih termina (iz računarske tehnologije, dina 20. vijeka, a koji čine: snadbjevači in- ekonomije, medicine), koji su uglavnom putima, marketing i prerađivačke fi rme, jednoznačni. A drugi razlog je činjenica da transportna mreža, veletrgovina, restorani, se radi o velikom broju engleskih modela te trgovina na malo. koji su i sami neologizmi, to jest nove riječi Antidamping: Termin nije pronađen koje još nisu stigle razviti sekundarna i druga dodatna značenja. S obzirom na to u rječnicima engleskog jezika, a potiče od što je osnovni uslov proširenja značenja engleskog glagola to dump, što znači 1. potpuna integracija pozajmljenice u lek- istovariti, baciti; 2. ljosnuti, bubnuti, tre- 7 sički sistem jezika-primaoca, primjera pro- snuti ; dok je u ekonomiji preuzet oblik širenja značenja kod novih ekonomskih imenice dumping sa značenjem nedozvo- anglicizama je vrlo malo. ljene prodaje robe u inostranstvu ili ino- strane robe u zemlji po cijenama koje su niže od domaće cijene u zemlji porijekla ili 1.1. Promjene u semantičkoj ekstenziji od troškova proizvodnje. Iako se termin 1.1.1. Nulta semantička ekstenzija pojavio krajem 18. vijeka u političkom živo- tu SAD-a,8 u okvir našeg pravnog zakono- Ova vrsta primarne adaptacije pred- davstva ušao je tek devedesetih godina stavlja transfer značenja od engleskog mo- prošlog vijeka. Kao odgovor na ovu vrstu dela do anglicizma u jeziku-primaocu pri diskriminacije cijena izvozno i međuna- čemu ne dolazi do promjene u značenju. rodno orijentisanih preduzeća uveden je Prema defi niciji broj značenja anglicizma antidamping,9 to jest politika zabranjiva- odgovara broju značenja modela. Nulta se- nja ovakve vrste ponašanja na tržištu. Za mantička ekstenzija se često javlja u speci- jalizovanim područjima ljudske djelatno- razliku od termina damping, koji se u pot- sti, pa tako pruža dosta primjera u korpusu punosti morfološki prilagodio pravilima ekonomskih termina. Prelaz na tržišnu srpskog jezika (dampinški, dampingovati, 10 privredu i pojava novih metoda poslovanja dampingovanje, damperi, dampiran ), ter- zahtijevali su što hitnije stvaranje termina min antidamping se pojavljuje isključivo u u srpskom jeziku koji bi bar u određenoj obliku imenice, ali i u funkciji pridjeva, mjeri zadovoljili terminološke kriterijume. bez neophodnog pridjevskog nastavka ili S tim u vezi, veliki broj engleskih neologi- određene padežne konstrukcije, kao rezul- zama je u srpski jezik unio samo jedno tata sekundarne adaptacije.11 Na primjer: značenje koje ima u engleskom jeziku. 7 Filipović, R. (1970), Englesko-hrvatskosrpski rječ- Značenje modela smo preuzeli iz Webster’s nik, Zagreb: Zora. Third New International Dictionary of the 8 O porijeklu dampinga vidi: Ђорђевић 2006. English Language Unabridged (1993), a do- 9 Porijeko termina se takođe veže za zakon SAD-a punili ga značenjem iz Longman Dictio- koji je donesen 1921. godine: Ibid. 10 Primjeri preuzeti iz: Rakita, B. (2009), Međuna- nary of Contemporary English (2003), dok rodni marketing, od lokalne do globalne perspek- smo značenje pozajmljenice uzeli iz jedno- tive, Beograd: Centar za izdavačku delatnost Eko- jezičkog rječnika – Aćimović, S. et al. nomskog fakulteta u Beogradu. (2006), Ekonomski rečnik. 11 Filipivić, R. (1986), Teorija jezika u kontaktu, Za- 272 greb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjet- nosti–Školska knjiga. Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika Carine koje je EU nametnula kineskim i vijetnam- marking“-a i analizu tržišne situacije [...]. (Kva- skim proizvođačima obuće u praksi su poznate kao litet, XIX, 1–2, 2009: 50) antidampinške. [...] Bez obzira na argumente Evropska Komisija je ostala pri stavu da proizvođa- Brejnstorming: Termin je nastao od či iz Kine i Vijetnama proizvode slične proizvode i koriste slične kanale distribucije, zbog čega su engleske riječi brainstorming i predstavlja obuhvaćeni jedinstvenim antidamping postup- proces generisanja ideja u kojem se svi po- kom. (Međunarodni marketing 2009: 302) jedinci podstiču da slobodno iznose ideje kao i argumente za i protiv njihovog pri- Restriktivna administrativna i tehnička regulativa uključuje antidamping regulativu, regulativu obi- hvatanja. Premda se koristi isključivo kao ma uvoza kao i bezbedonosnu i zdravstvenu reg- imenica, termin je u srpskom jeziku preu- ulativu [...]. (Poslovna politika XXXVIII, 9–10, zeo glagolsko značenje. Ovu metodu 2009: 66) rješаvanja problema iznošenjem novih ideja pojedini autori prevode kao bura ili Benčmarking (engl. benchmarking): oluja misli. Metod je razvijen pedesetih go- Za ovaj pojam još uvijek ne postoji odgova- dina prošlog vijeka, ali se već sada smatra rajući prevod u srpskom jeziku, te je riječ zastarjelim i neefi kasnim. uz određeni stepen ortografsko-fonološke adaptacije preuzeta iz engleskog jezika sa Postoje različite tehnike prikupljanja i generisa- značenjem sistemskog i kontinuiranog nja ideja koje se mogu korisiti u ovoj fazi (Brain- procesa mjerenja i upoređivanja poslovnih storming, Fokus grupe, Tehnika scenarija, Lista procesa jedne organizacije u odnosu na po- atributa i dr.). (Kvalitet, XIX, 5–6, 2009: 66) slovne procese lidera, a radi dobijanja in- Kooperacija uključuje dostupnost dokumenata i formacija i preduzimanja akcija za pobolj- podržavanje brainstorming-a, evaluacije ideja i šanje svojih performansi. Preuzet iz oblasti donošenje odluka. (Poslovna politika, XXXVIII, građevinske tehnologije, gdje označava 9–10, 2009: 45) spravu za određivanje odnosnih visina ra- zličitih tačaka zemaljske površine, ovaj ter- Input: Pored svog terminološkog min je prvi put upotrijebljen 1982. godine odre đenja u oblastima energetike i infor- na skupu koji je kompanija Xerox organi- macionih sistema, u ekonomskoj nauci u zovala u cilju obuke svojih radnika u Nju- engleskom jeziku termin se odnosi na ide- jorku, i to kao do tada nepoznat izraz na- je, savjet, novac i napore uložene u posao. učnoj i stručnoj zajednici u okviru imenič- Srpski jezik je sve prethodno navedeno ke sinatgme kompetitivni benčmarking objedinio u resurs koji je upotrijebljen u (competitive benchmarking). proizvodnji proizvoda ili usluga. Da bi se stvorili preduslovi za sistem kvaliteta koji omogućuje inovacije i benchmarking, pored osta- Kao input imamo kombinaciju znanja o korisnič- log neophodno je postati svestan, prepoznati i kim potrebama i očekivanjima, znanja o materija- upravljati procesima koji omogućavaju stvaranje i lima i resursima koji će biti korišteni, znanja o distribuciju znanja u okviru organizacije, kao i u proizvodima i uslugama [...]. (Poslovna politika, interakciji sa okruženjem. (Kvalitet, XX, 9–10, XXXVIII, 9–10, 2009: 44) 2010: 17)

Otprilike isto toliko preduzeća ne obavlja benč- Insajder: Prema tumačenju Leksiko- marking korišćenja energije što praktično one- na stranih reči i izraza anglicizam se odno- mogućava realno sagledavanje potencijalnih si na pripadnika elite, dobro upućenu oso- ušteda. (Kvalitet, XX, 9–10, 2010: 67) bu, neko na koga se računa. Radi se o privi- [...] Takođe je neophodno postavljanje odgovara- legovanim osobama koje imaju povoljnije mogućnosti zapošljavanja u odnosu na jućih ciljeva kvaliteta u okviru poslovnih ciljeva 273 organizacije, uz prethodnu primjenu „bench- autsajdere, zbog troškova zapošljavanja, Milica Bogdanović otpuštanja i obuke,12 što im daje određenu pod određenim uslovima, a jedan od uslo- vrstu monopolske moći. Shodno tome, i u va je ugovaranje stabilizacionog programa. srpskoj ekonomskoj terminologiji termin se odnosi na radnika koji je zaposlen u pre- Jedna od varijanti emisije putem ponude prava je ponuda prava sa standby aranžmanom. (Finansi- duzeću u modelu insajder–autsajder. jska tržišta i instrumenti 2003: 456)

U pulove se vrlo često uključuju i takozvano in- sajderi (insider), odnosno subjekti iz pojedinih 1.1.2. Suženje značenja kompanija (direktori, članovi menadžmenta i upravnih odbora). (Finansijska tržišta i instru- Suženje značenja u broju menti 2003: 120) Ovaj oblik primarne promjene ne za- Kopirajter: U pitanju je pisac teksto- ostaje po broju primjera za nultom seman- va propagandnih poruka i ujedno osoba tičkom ekstenzijom. On se provodi po zadužena za stvaranje kreativnih ideja. principu specijalizacije od mnogih znače- Zbog predugačkog naziva na srpskom jezi- nja modela na jedno specifi čno značenje ku preuzet je engleski termin uz određenu zadržano u anglicizmu. Engleske riječi če- ortografsko-fonološku adaptaciju. Iako sto imaju više od jednog značenja i u tran- postoji domaća riječ tekstopisac, koja bi sferu iz jezika-davaoca u jezik-primalac mogla da zamijeni već preuzetu pozajmlje- najčešće zadržavaju samo jedno značenje nicu, kopirajter ipak ima uže, to jest speci- kojim imenuju predmet, ideju ili pojam fi čnije značenje hiponima u odnosu na hi- preuzet iz američke ili britanske kulture i peronim tekstopisac. civilizacije. Suženje značenja u broju se javlja u svim područjima u kojima dolazi Know how: Premda se izraz može di- do kontakta kultura. Većina primjera po- rektno prevesti u srpskom jeziku kao znati kazuje da se najčešće prenosi samo jedno kako, svi autori upotrebljavaju njegov orto- specifi čno značenje, ali se pojavljuju i po- grafsko-fonološki neadaptirani oblik u zajmljenice koje u jezik-primalac prenose značenju tehnoloških znanja stečenih ili više od jednog značenja. Broj značenja dopunjenih kroz praksu. U Leksikonu stra- modela smo takođe preuzeli iz Vebstero- nih reči i izraza pronašli smo i značenje vog Trećeg međunardnog rječnika engle- sposobnosti praktičnog ostvarenje neke skog jezika i dopunili ih značenjima iz zamisli. Longmanovog Rječnika savremenog engle- skog jezika, dok smo broj značenja pozaj- Za taj nematerijalni resurs koji organizacije u sebi mljenice uzeli iz Ekonomskog rečnika. nose „intelektualni kapital“, „know how“ i slično. 13 (Kvalitet, XX, 9–10, 2010: 58) Broker, engl. broker (6): U engle- skom jeziku termin se odnosi na posredni- Glavna prednost primene menadžmenta znanja u ka, agenta, glasnika i dilera, a srpski jezik „lean production“ je redukcija vremena, redukcija je smanjio broj značenja preuzevši samo gubitaka, porast autputa u projektu i iniciranje drugo značenje berzanskog posrednika inovacija baziranih na iskustvu i know-how. (Po- slovna politika, XXXVIII, 9–10, 2009: 45) koji posluje po nalogu komitenta, posre- duje, zastupa i zaključuje ugovore u ime i Stand-by aranžman: Prema tumače- za račun komitenta ili u svoje ime a za ra- čun komitenta. nju Ekonomskog rečnika radi se o vrsti spo- razuma zemalja članica sa Međunarodnim Broker kao berzanski posrednik se javlja isključivo monetarnim fondom kojim se predviđa kao posrednik između kupaca i prodavaca, to jest mogućnost korišćenja kredita fonda, ali on nije vlasnik fi nansijskih instrumenata ili robe

274 12 http://en.wikipedia.org/wiki/Insider-outsider_ 13 Broj u zagradi odnosi se na broj značenja modela theory_of_employment (pristupljeno 25.04.2012) u engleskom jeziku. Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika kojim se trguje. (Finansijska tržišta i instrumenti jskih i dobrotvornih događaja. (Poslovna politika, 2003: 235) XXXVIII, 9–10, 2009: 58)

Budžet, engl. budget (7): Termin se u Imidž, engl. image (15): Riječ image engleskom jeziku pojavljuje u istom obliku se u srpskom jeziku najčešće prevodi kao kao imenica, pridjev i glagol, a srpski jezik slika, odraz, predstava, dok je u ekonom- je preuzeo treće, značenje imenice – kao skoj terminologiji preuzeto jedno znače- osnovne fi nansijske institucije koja sadrži nje, a to je set mišljenja, ideja i impresija plan prihoda i rashoda države i svih drugih koje javnost ima o preduzeću. Posljednih nivoa vlasti za određeni vremenski period. godina češće se govori o korporativnom Međutim, vremenom je došlo do determi- imidžu,16 a pojavile su se fraze kao što je nologizacije, to jest slabljenja terminološ- imidž proizvoda (product image) i imidž kog značenja riječi i prelaska u opštu riječ, marke (brand image). Termin je preuzet od te se danas ovaj izraz ne odnosi isključivo opšte riječi latinskog porijekla koja znači na državni proračun, već uopšteno na svaki osobeni izgled koji u javnosti izgrađuju proračun troškova, pa čak i kućnih. javne ličnosti (Leksikon stranih reči i izra- za). Naravno pri pravljenu programa ekonomske pro- pagande obavezno se polazi od potrošača [...], a Sponzorstvo je jedini način da se kreira veoma zatim se temeljno analiziraju sljedeće teme: koji prepoznatljiv imidž kompanije ili marke. (Poslov- su cijeljevi ekonomske propagande, koliki budžet na politika, XXXVIII, 9–10, 2009: 58) izdvojiti za ekonomsku propagandu [...]. (Poslov- na politika, XXXVIII, 9–10, 2009: 54) CRS ima šansu da postane alat koji služi da kom- panije taktički ublaže kritike i zaštite svoj imidž [...] Proizvođač učestvuje u polovini troškova pro- ili da postene efektan alat [...]. (Kvalitet, XX, 9–10, motivnih aktivnosti distributera, a distributer u 2010: 25) polovini troškova dilera po unapred defi nisanom budžetu [...]. (Poslovna politika, XXXVIII, 9–10, Oni pridodaju u isto vreme ključni deo uslužnog 2009: 58) proizvoda [...], uslužno preduzeće (utiču na kor- porativni imidž) i marku usluga, a na neki način Diler, engl. dealer (9): U engleskom kreiraju i svoj lični brend. (Kvalitet XIX, 5–6, jeziku riječ diler ima značenje osobe koja 2009: 63) dijeli, posrednika, trgovca, člana berze, Klaster, engl. cluster (7): Sužavajući kockara i sl., a srpski jezik je preuzeo samo broj značenja koje termin ima u engleskom jedno, sedmo značenje – berzanskog po- jeziku, srpski je preuzeo samo jedno zna- srednika koji radi u svoje ime i za svoj ra- čenje, i to koncentracija sličnih ili komple- čun. Termin dealer u značenju u kojem je mentarnih biznisa sa aktivnim kanalima za pozajmljen u srpskom jeziku zamijenjen je poslovne transakcije, komunikacije i sa- 1986. godine terminom broker-dealer.14 On radnju. Iako se u engleskom jeziku riječ je takođe prošao proces determinologiza- cluster odnosi na stvari i na ljude sa znače- cije, te predstavlja dio opšteg jezika sa zna- njem hrpe, mnoštva, gomile, srpski jezik je čenjem uličnog preprodavca deviza i dro- ge.15 16 Vođeni mišlju da anglicizam zvuče stručnije i da ima veću naučnu težinu, ekonomski stručnjaci če- U Srbiji kao i u svetu, proizvođači automobila se, sto umjesto već postojećih domaćih termina kori- direktno ili preko svojih distributera i dilera, ja- ste pozajmljene termine, koji zapravo predstavlja- vljaju kao sponzori sportskih, umetničkih, medi- ju prikrivene anglicizme. Tako je korporativni imidž nekada bio imidž kompanije. O retrospek- 14 Ilustrovani engleski rečnik Oxford/prevod Zvez- tivnim sinonimima vidi u: Silaški, N., Termonolo- dana Šelmić, Mladinska knjiga Nova, Novi Sad, gical synonymy – an oximoron that has become the 2002. rule?, Zbornik radova sa međunarodne konferen- 15 Vasić, V. et. al, Du yu speak anglosrpski? Rečnik cije Jezik struke – teorija i praksa, Univerzitet u 275 novijih anglicizama, Zmaj, Novi Sad, 2001 Beogradu, Beograd, 2009а, str. 651–662 Milica Bogdanović preuzeo isključivo terminološko određenje U uslovima slobodne konkurencije i otvorenog udruživanja kompanija i poslovanja. tržišta za većinu preduzeća cena proizvoda za odgovarajući kvalitet je prakično diktirana od strane tržišnih lidera i obima tražnje. (Kvalitet, Često se u takvim uslovima teško pronalaze, a XIX, 1–2, 2009: 11, 109) najčešće i ne postoje primjeri inter-kompanijskih klastera ili mreža. (Kvalitet, XX, 9–10, 2010: 26) Lizing, engl. leasing (4): Termin poti- Kliring, engl. clearing (8): U eko- če od glagola to lease, što znači iznajmiti, nomsku terminologiju srpskog jezika pre- zakupiti, ali se od pravog zakupa razlikuje nesena su dva značenja termina, a to su po tome što se na kraju ugovornog roka bezgotovinsko plaćanje međusobnim roba može zamijeniti boljom, napredni- jom. Od četiri značenja u engleskom jezi- kompenziranjem dugovanja i potraživa- ku srpski jezik je pruzeo prvo značenje, a nja, te ugovori sa svrhom da se prebiju po- to je forma ustupanja prava korišćenja teh- traživanja i obaveze bez transfera valute. nologije, opreme i proizvoda na osnovu za- Termin se najčešće pojavljuje kao dio ime- kupa. Ovaj način poslovanja u BiH se prvi ničkih fraza clearing house i clearing bank, put pojavio 2003. godine sa pojavom kom- odnosno klirinška kuća i klirinška banka. panija koje su počele da se bave poslovima U Velikoj Britaniji takođe se pravi razlika između lizinga. U stručnoj literaturi se još uvijek više vrsta banaka. Jednu grupu čine komercijalne, izbjegava odgovarajuća padežna konstruk- koje se nazivaju kliring banke (clearing bank) a cija, te se spominju lizing poslovi, lizing drugu trgovačke [...]. (Finansijska tržišta 2003: naknade i lizing komanije. 184) Danas lizing predstavlja jedan od najzastupljeni- Koncern, engl. concern (8): Preuzi- jih načina fi nansiranja, kako poslovanja preduze- manje termina concern išlo je takođe u ća, tako i nabavke pokretnih i nepokretnih doba- ra od strane fi zičkih lica. [...] Prilikom ugovaranja pravcu smanjenja značenja i srpski jezik je lizing posla i sklapanja ugovora između zakupo- preuzeo četvrto značenje – organizacije ili davca i zakupca, ugovara se i lizing naknada. (Fi- kompanije i njenog poslovanja. Međutim, nancing, II 4–2011: 59) u srpskom jeziku termin zapravo ima zna- čenje najvišeg oblika monopola koji nasta- Marketing, engl. marketing (5): Sa je povezivanjem preduzeća iz različitih terminom marketing srpski jezik je preu- grana privrede i različitih oblasti. zeo jedno značenje, a to je proces koji za cilj ima kreiranje razmjene kako bi se Tako je u Japanu fi nansijski sistem pod uticajem ostvarili individualni i organizacioni cilje- tamošnje privredne strukture gde dominiraju ve- vi. S obzirom na to što je sam marketing, liki industrijski koncerni – keiretsu – koji pored kao i mnoge druge inovacije, nastao na en- preduzeća objedinjuju i banke u centru. (Finansij- ska tržišta 2003: 13) gleskom govornom području, sasvim je ra- zumljivo zašto je ovaj termin pozajmljen iz engleskog jezika. Premda Ekonomski reč- Lider, eng. leader (27): Od dvadeset nik navodi samo jedno značenje termina sedam značenja koliko riječ lider (vođa mi- marketing, zbog komunikativne potrebe šljenja) ima u engleskom jeziku, srpski je- govornika srpskog jezika termin se koristi i zik je preuzeo samo jedno značenje – oso- u značenju reklamiranja na radiju ili televi- be koja je u mogućnosti da utiče na stavove ziji, to jest reklame. Potpuna odomaćenost i ponašanje drugih potrošača. U stručnoj termina marketing ogleda se i u brojnim literaturi spominju se i kompanije-lideri. sintagmama kao što su marketing miks,17

276 Za svakog lidera ili menadžera u preduzeću 17 Iako opšte pravilo glasi da je upotreba imenice nameće se kao prevashodan zadatak [...]. tamo gdje postoji pridjev sasvim nepotrebna, če- Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika marketing koncept, marketing odnosi s jav- rukovodstvo. Slijede primjeri opravdane i nošću, marketing strategije (Poslovna poli- neopravdane upotrebe. tika XXXVIII 9–10, 2009: 52, 55, 62) i slič- no, zatim u izvedenoj imenici marketari U savremenoj literaturi iz oblasti menadžmenta kvalitetom procesi menadžmenta su uglavnom (Poslovna politika: 53), to jest ljudi iz mar- opisani i analizirani iz ugla zahteva različitih ketinga, zaposleni u maketingu, gdje se standarda. (Kvalitet XX 9–1, 2010: 19) prednost daje ekonomičnosti stranog ter- Održivi uspeh se može postići efektivnim mena- mina nad domaćim. Iako u srpskom jeziku džmentom organizacije kroz svest o okruženju postoji domaći izraz komercijalista, njega organizacije [...]. (Kvalitet, XX 9–10, 2010: 45) je očigledno istisnula zvučnija i nadmoćni- Visoko obrazovani i motivisani menadžement, ja strana riječ. kao i ostali zaposleni koji su spremni da uče to- kom celog života, koji imaju osećaj lojalnosti pre- Sledeći korak je aktivnost planiranja marketinga ma kompaniji [...]. (Kvalitet, XIX 1–2 2009: 100) (strateško), formulisanje i izbor marketing strate- gije sve do izdrade programa marketing miksa, Public Relations (PR), engl. public koji predstavlja program detaljne razrade planira- relations (5): Srpski jezik je preuzeo jedno nih tržišnih aktivnosti i mera koje će se preduzeti. značenje, a to je skup aktivnosti komunici- (Kvalietet XIX 5–6, 2009: 58). ranja koje preduzeće preduzima da bi se ispitalo, prilagodilo se, vrednovalo i uticalo Menadžment, engl. management na stavove, mišljenje i ponašanje pojedina- (8): Srpski jezik je preuzeo jedno značenje ca i grupa. Premda se termin može prevesti termina, a to je naučna disciplina, specifi č- kao odnosi s javnošću, češće se koristi orto- na društvena tehnologija, fenomen, ljud- grafski neadaptiran engleski izraz ili skra- ska aktivnost vezana za upravljanje različi- ćenica PR. Zbog svoje ekonomičnosti ter- tim tipovima organizacija. Termin pozaj- min se smatra uslovno opravdanim. Kada mljen u ovom značenju smatra se sasvim se upotrebljava samostalno, najčešće se ko- opravdanim18 jer unosi novo značenje i po- risti domaći izraz odnosi sa javnošću. U punjava leksičku prazninu u srpskom jezi- stručnoj literaturi u okviru sintagmi kori- ku, čime su pokrivena nova područja i dis- sti se uglavnom pozajmljeni i to skraćeni cipline kao što su menadžment znanja, oblik, npr.: saradnja sa PR agencijama, PR menadžment marketinga, zatim manadž- menadžeri, PR priručnik (Međunarodni ment troškovima i menadžment kvalite- marketing: 403). tom. Međutim, upotreba termina u znače- Sponzor, engl. sponsor (10): Termin je u srpskom jeziku prenio sam jedno zna- nju upravljanja vremenom ili preduzećem, čenje, a to je fi nansijer bilo kog događaja poslovodstvo ili rukovodstvo smatra se ne- interesantnog za širu javnost koji organi- opravdanom zbog postojanja odgovaraju- zuje neka organizacija nezavisna od onog ćih domaćih termina.19 Tako, na primjer, ko fi nansira događaj. Riječ vodi porijeklo umjesto izraza top menadžment prednost od latinskog glagola spondere, što znači bi se trebala dati srpskom terminu najviše jemčiti. šće se nailazi na izraz marketing miks ili čak mar- keting mix, nego na marketinški miks. Preporuka Učesnici su već uključeni i upoznati sa svim spon- Odobra za standardizaciju srpskog jezika jeste da zorima, a gledaoci su involvirani kao stvarni i po- se jedan dio morfološki adaptira a drugi prevede i tencijalni kupci. (Poslovna politika, XXXVIII, da se tako dobije izraz marketinški splet (Zaklju- 9–10, 2009: 58) čak br. 10). 18 Skalu opravdanosti anglicizama vidi u: Prćić Suženje značenja u značenjskom polju 2005. Ova primarna pojava se dešava vrlo ri- 19 Preporuka Odbora za standardizaciju srpskog je- 277 zika, Kom. br. 10, Zaključak br. 10. jetko i teško je odrediti koliko se smanjuje, Milica Bogdanović to jest sužava značenjsko polje, te se rijetko prvobitnu funkciju, te se udaljava od zna- nailazi na primjere. čenja i upotrebe u engleskom. Na taj način Bukirati, engl. book (9): Srpski jezik se stvaraju uslovi za proširenje značenja u je preuzeo samo jedno značenje, a to je re- broju i značenjskom polju (ibid.). Neki zervisati unaprijed. sportski termini koji su ušli u srpski jezik pod uticajem upotrebe u engleskom proši- Vaučer, engl. voucher (4): U engleskom jeziku rili su svoje značenje i na druga područja, riječ voucher označava čin pozivanja na sud u naročito na ekonomiju i politički diskurs.20 svrhu odbrane, dokaz, potvrdu poslovne transak- cije, pismenu potvrdu, odnosno ovlašćenje, dok je S druge strane, ponekad se riječi pripiše srpska ekonomska terminologija preuzela po- značenje koje ona nema ni u engleskom je- sljednje značenje vrijedonosnog papira kojim se ziku, što dovodi do zabune. Na primjer, ri- nosiocu daje pravo na određenu vrijednost/ ječ akcija u srpskom jeziku sasvim neo- količinu/obim robe/usluge, iako se u posljednje pravdano zamijenila je već postojeći ter- vrijeme češće spominje u vezi sa privatizacijom min rasprodaja ili sniženje cijena, a preu- (vaučerska privatizacija). Leksikon stranih reči i izraza navodi i značenje svjedoka, garanta, koje zeta je od riječi action, koja u engleskom nismo uspjeli pronaći u rječnicima engleskog jeziku nema to značenje. Ovo potiskivanje jezika. domaće, nedvosmislene riječi ne dovodi do bogaćenja jezika, već naprotiv – do njego- 1.1.3. Proširenje značenja vog osiromašenja (Hlebec prema Bojković, internet). U sekundarne promjene spadaju dvije Pored lingvističkih faktora, na proši- vrste proširenja značenja: proširenje zna- renje značenja utiču i sociološki i sociolin- čenja u broju i proširenje značenja u zna- čenjskom polju. Da bi došlo do ove seman- gvistički faktori, smatra Filipović (2005). tičke promjene, moraju se ispuniti dva Slobodnija upotreba anglicizama u jeziku- uslova: 1. potpuna integracija anglicizma u -primaocu je takođe uslovljena sredinom i leksički sistem jezika-primaoca i 2. njego- područjem jezika-primaoca. Pri tome, va slobodna i dugotrajna upotreba u sklo- uslovi za proširenje nisu univerzalni već ti- pu jezika-primaoca. Promjenu karakteriše pični za svaku jezičku zajednicu u kojoj se dvostruki proces: transfer značenja od mo- pojavljuju. Stoga je vrlo teško objasniti dela na odgovarajući anglicizam i adapta- proširenje značenja i često ostaje nepotpu- cija značenja anglicizma od momenta kada no, za razliku od suženja značenja, koje je se anglicizam integrisao u sistem jezika- bolje lingvistički određeno te se može pre- -primaoca i postao otvoren prema svim ciznije vremenski utvrditi i opisati. promjenama koje se mogu javiti u adapta- Engleske riječi koje su ušle u srpski ciji značenja u domaćim riječima (Filipo- ekonomski rječnik u novije vrijeme nisu vić, Menac 2005: 60). stigle da se integrišu u leksički sistem u do- Kada anglicizam u procesu primarne voljnoj mjeri da bi stvorile uslove za proši- adaptacije pređe iz jezika-davaoca u jezik- renje svog značenja. Ovome svakako do- -primalac, u toku integracije on najčešće prinose i pravila srpske standardne norme, zadržava jedno ili dva značenje modela premda u manjoj mjeri. Malobrojni pri- koji zadovoljavaju potrebu popunjavanja mjeri proširenja značenja se uglavnom ne praznog mjesta u vokabularu jezika-pri- 20 Vidi: Silaški N., Đurović T. (2009c), “Framing po- maoca. U tom periodu ne dolazi do nekih litics – metaphors in Serbian political discourse”, promjena značenja, jer ga karakterišu vrlo Slavic Cognitive Linguistics Conference (SCLC- jak intenzitet i velika preciznost. Među- 2009), 15-17 October, Charles University, Prague, Czech Republic; Silaški N., (2009b), „Sportski tim, s vremenom i sa svakodnevnom upo- diskurs u svetlu kognitivne lingvistike – konceptu- trebom intenzitet i preciznost značenja 278 alizacija pobede i poraza u naslovima”, Nasleđe, anglicizma počinju da slabe i on gubi svoju 14, str. 107-122. Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika mogu naći u postojećim rječnicima srp- Promocija, engl. promotion (3): Riječ skog jezika koji propisuju normirane obli- je takođe latinskog porijekla i ušla je u srp- ke i značenja. Naučni i stručni časopisi, s ski jezik u značenju unapređenja, promak- druge strane, nude primjere anglicizama nuća, imenovanja, smanjujući u srpskom koji su uz svoje izvorno značenje razvili i jeziku broj značenja na jedno. Ova riječ za- neka nova značenja. pravo postoji još od ranije u značenju sve- čanog čina na fakultetu kojim se neko, na- Proširenje značenja u broju kon uspješno odbranjene disertacije pro- glašava „doktorom nauka“ (Leksikon stra- Kao što smo već objasnili, u pitanju je nih reči i izraza). S vremenom riječ je pro- dvostruki proces u kojem se anglicizam u širila svoje značenje na oblast marketinga toku primarne adaptacije potpuno integri- u smislu svake pojedinačne forme komuni- še u jezik-primalac, da bi kasnije u procesu kacije i aktivnosti koje preduzima jedna sekundarne adaptacije slijedio promjene u organizacija da bi ciljnu publiku učinila pravcu proširenja broja značenja. Ovo pro- svjesnom njenog postojanja i stvorila pozi- širenje je još više vezano za sociološke i so- tivan stav o svojim proizvodima i usluga- ciolingvističke faktore koji djeluju. Razlozi ma, to jest ima značenje propagande i re- za proširenje su različiti, te je teško preci- klame (Filipović 1970). Međutim, riječ pro- zno objasniti promjenu značenja. Broj su- mocija često se koristi i za javna istupanja ženih značenja ekonomskih termina smo povodom objavljenog djela ili prilikom takođe preuzeli iz Vebsterovog Rječnika, a lansiranja novog proizvoda. broj proširenih značenja iz Aćimovićevog Ekonomskog rečnika. Što im je za to važno: a) samo ‘goli’ proizvod, b) Konsalting, engl. consulting (2), je- njegovo pakiranje i dizajn, c) usluge, d) događanja, ste riječ latinskog porijekla (consultare od e) promocija [...]. (Kvalitet, XX 11–12, 2010: 76) consul – savjetnik). Ovaj ekonomski ter- Najčešće se integrisanjem ovih vidova promocije min je u procesu primarne adaptacije sma- postiže maksimalni efekta i minimalizuju nega- njio broj značenja na jedno (koji daje savje- tivne karakteristike ovog vida promocije. (Poslov- te tehnološko-ekonomske prirode), da bi u na politika, XXXVIII, 9–10, 2009: 58) procesu sekundarne adaptacije proširio svoje značenje na savjetodavstvo s ciljem Regrutovanje, engl. recruitment (6): unaprijeđenja performansi klijenta na bazi Srpski jezik je u procesu primarne adapta- ponuđenih inovativnih rješenja. Takođe, cije preuzeo samo jedno značenje – popu- pojavili su se termini konsultanti i konsul- njavanja kadra novim vojnicima, to jest tantske kuće, iako ih Ekonomski rečnik ne uzimanje novajlija u vojsku (Leksikon). navodi. U stručnoj literaturi se često naila- Pod uticajem sve češće upotrebe termina u zi na upotrebu imenice u pridjevskoj funk- engleskom jeziku u značenju zapošljava- ciji bez neophodne morfološke adaptacije. nja, proces sekundarne adaptacije je i u srpskom jeziku donio proširenje značenje [...] Standard je i odraz dosadašnjih iskustava u termina u smislu zapošljavanja radnika. pogledu broja i ozbiljnosti registrovanih i/ili Tender, engl. tender (19): U pitanju je mogućih posledica nastalih usled neodgovarajućih zapravo termin iz oblasti željeznice, po- konsalting usluga [...]. Javna je tajna da su mnogi sertifi kati dodeljeni od organizacija koje za serti- morstva i vazduhoplovstva. U engleskom fi kaciju pružaju i usluge konsaltinga i usluge jeziku se pojavljuje u obliku glagola (nudi- ocenjivanja. (Kvalitet, XX 9–10, 2010: 30, 50) ti, pružiti, staviti na raspolaganje, predati, podnijeti), imenice (njegovatelj) i pridjeva Nedostatak je u nemogućnosti održanja duha zajedništva [...] a donekle se može rešiti formira- (mekan, nježan, blag, ljubazan). Od devet- naest značenja u engleskom jeziku u srp- njem radnih grupa i tomova (konsultantske kuće). 279 (Poslovna politika, XXXVIII, 9–10, 2009: 72) skom jeziku ovom terminu pripisano je Milica Bogdanović samo glagolsko značenje, dok je riječ ostav- žigosanje životinja zbog njihovog razliko- ljena u obliku imenice koja je zamijenila vanja i identifi kacije. U modernom kon- već dobro ustaljene termine ponuda, kon- tekstu Američka asocijacija za marketing kurs, javni oglas. U procesu primarne defi niše termin kao ime, termin, znak, sim- adaptacije preuzeto je samo jedno znače- bol ili bilo koju odliku koja razlikuje robu nje (vagon neposredno iza lokomotive u ili usluge jednog prodavca od robe ili uslu- kojem su rezerve uglja i vode). Međutim, ge drugog. Srpski jezik je riječ preuzeo u razvoj riječi i sve češća upotreba proširili su oblast marketinga sa značenjem marke, to u procesu sekundarne adaptacije broj zna- jest zaštitnog znaka. Dalja adaptacija ter- čenja na vrstu nadmetanja u kome se uče- mina u srpkom jeziku proširila je značenje snicima nudi da po određenoj ili okvirnoj na međunarodnu robnu marku ili proi- cijeni i/ili uslovima daju ponude za preuzi- zvod ovjeren (i priznat) na svjetskom trži- manje nekog posla ili za učešće u nekoj 22 transakciji. Ovaj stručni termin je vreme- štu. U ovom smislu termin se smatra nom postao opšta riječ kojoj pojedini lin- opravdanim jer domaći riječ marka ne vrši gvisti ne predviđaju budućnost u srpskom određenu razlikovnu funkciju, to jest ne jeziku u tom značenju.21 Međutim, njegova dolazi do poklapanja semantičkih i asoci- gorenavedena specijalizacija značenja u jativnih polja, jer svaki brend jeste marka, odnosu na značenje konkurs, koje je ter- ali svaka marka nije brend. Takođe, njegov min imao kada je ušao u srpski jezik, daje internacionalni karakter i bogatiji deriva- mu status hiponima naprema domaćem cioni potencijal upućuju na to da nema po- hiperonimu i time opravdanost postojanja trebe za traženjem njegove domaće zamje- (Prćić 2005). ne. Mnogo je jednostavnije izvesti izraze kao što su: brendirati, brendiranje, kobren- Inicijalni zahtev svodio se na dobijanje sertifi kata diranje, subbrendiranje, brendovski, euro- zbog učešća na tenderima i „imidža“ preduzeća. 23 (Kvalitet, XX 9–10, 2010: 51) brendovi i slično. Problem nastaje kada anglicizam brend potpuno nepotrebno zam jeni domaće riječi proizvod, vrsta, tip, Proširenje značenja u marka, zaštitni znak, proizvođač, vrijed- značenjskom polju nost, vrednovanje ili ocjenjivanje. I pored Ovo proširenje takođe pripada goreo- vrlo česte upotrebe termina brend u struč- bjašnjenom dvostrukom procesu, samo što noj i naučnoj zajednici i prave brendo- se u ovom slučaju radi o proširenju zna- manije,24 koja je zavladala kod nas, termin čenjskog polja. Dakle, kada anglicizam na- još uvijek nije našao svoje mjesto u rječni- kon integracije u jezik-primalac stekne cima. uslove sekundarne adaptacije, dolazi do proširenja značenja u značenjskom polju, Maloprodavci nemaju mesta na svojim policama pri čemu anglicizam zadržava značenja ili su ona popunjena konkurentskim brendovima stečena i u primarnoj i u sekundarnoj ili nemaju poverenje u prodaju novih brendova. adaptaciji. (Poslovna politika, XXXVIII, 9–10, 2009: 65) Brend, engl. brand (10), jeste termin Oni pridodaju u isto vreme ključni deo uslužnog koji dolazi od staroskandinavske riječi proizvoda [...], uslužno preduzeće (utiču na kor- brandr i ima značenje žigosati ili gorjeti porativni imidž) i marku usluga, a na neki način (Rakita 2009). Nekada se riječ odnosila na kreiraju i svoj lični brend. (Kvalitet, XIX 5–6, 2009: 63) 21 Vidi: Е. Фекете, Д. Ћупић, Б. Терзић, Српски језички саветник, Службени лист Србије и 22 Шипка 2005. 280 Црне Горе, Српска школска књига, Београд, 23 Primjeri preuzeti iz: Rakita 2009. 2005 24 Шипка 2005. Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika Bum, engl. boom (6): Termin je zapo- značenje, ali i svoju vrstu. Filipović je po čeo svoju integraciju u primarnoj adaptaci- toj funkciji smatra „generatorom angliciza- ju sužavanjem broja značenja na jedno ma u evropskim jezicima“ (2005: 15). Elipsa (iznenađujuće dobri rezultati u privredi), takođe može da obuhvati tri stepena koja da bi pod uticajem upotrebe u engleskom se baziraju na primarnoj i sekundarnoj jeziku u sekundarnoj adaptaciji proširio adaptaciji. Prvi stepen, nulta adaptacija, značenje na brzi konjukturni uspon pri- primjenjuje se u engleskom jeziku, pri vredne aktivnosti u određenoj privrednoj čemu se ispušta jedan elemenat prije sa- djelatnosti ili u cijeloj nacionalnoj privredi. mog prelaska modela u srpski jezik kao je- zik-primalac (ticker symbol → tik simbol25). Mogućnost špekulativnih aktivnosti i od strane Drugi stepen, primarna adaptacija, javlja privatnih lica, ali i sa strane institucija može se prilikom prelaska engleskog modela u dovesti do povremenih bumova i „balona“. (Fi- srpski jezik (swaps svop poslovi). Treći nansijska tržišta 2003: 81) → stepen, sekundarna adaptacija, podrazu- Trening, engl. training (5): U pitanju mijeva dalje ispuštanje elemenata iz pri- je termin koji se pojavio u području sporta marne adaptacije (duty free shop → duty i prilikom prelaska iz engleskog jezika u free shop ili djuti fri šop → djuti fri). srpski smanjio je broj značenja na jedno (vježba, vježbanje). Međutim, njegova šira 2.3. Metonimija upotreba u engleskom jeziku dovela je, prema ocjeni Odbora za standardizaciju Metonimija je semantička promjena u kojoj se mijenja značenje imena na sljedeći srpskog jezika, do sasvim neopravdanog 26 širenja značenja u području marketinga na način (Filipović, Menac 2005: 65): promjene u specifi čnim znanjima, sposob- a) izumi i otkrića dobijaju imena nji- nostima, vještinama, stavovima ili ponaša- hovih tvoraca (C.C. Boycott → bojkot; Bayes nju zaposlenih sa ciljem da se poboljšaju formula → Bajesova formula; Baumol eff ect performanse zaposlenih, gdje je već posto- → Baumolov efekat); jao domaći termin obuka. Shodno tome, b) predmeti i proizvodi dobijaju ime- predavači su, takođe sasvim neopravdano, na mjesta, pokrajina i zemalja odakle poti- postali treneri. ču (Bretton Woods Agrement → Breton- vudski sporazum; Paris club → Pariski Potrebna je edukacija i trening osoblja kao pre- klub). duslov za ostvarenje ciljeva [...].

[...] Ohrabrivanje individualnog i kolektivnog 2. Zaključna razmatranja učenja podržavanjem treninga i obuka, kao i deljenje znanja i iskustva. (Poslovna politika U ovom radu smo pokušali da damo XXXVIII, 9–10, 2009: 70, 44) podrobniju analizu adaptacije anglicizama [...] Daju se praktični recepti za razvoj individual- u ekonomskoj terminologiji srpskog jezika nih sposobnosti i već sasvim artikulirano predlaže na semantičkom nivou. Dali smo kratak pretvaranje menadžera kvalitete u savjetnike i pregled dosadašnjih semantičkih razma- trenere. (Kvalitet XIX 1–2, 2009: 58) tranja, kao i teorijski okvir adaptacije na osnovu kojeg je vršena analiza. U samoj 1.2. Elipsa analizi objasnili smo na koji način angli- Elipsa se defi niše kao semantička pro- 25 Primjeri preuzeti iz: Erić D., Finansijska tržišta i mjena u kojoj se značenje jednog dijela fra- instrumenti, Čigoja štampa, Beograd, 2003. 26 Primjeri preuzeti iz: Aćimović, Slobodan et al., ze prenosi na drugi dio ako se prvi ispusti Ekonomski rečnik, Centar za izdavačku delatnost (Filipović 1986: 159). U procesu gubljenja Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 281 jednog elementa riječ može da promijeni 2006. Milica Bogdanović cizmi formiraju svoje značenje. Istakli smo 10. Novakov, Predrag (2008), Anglističke probleme sa kojima se susreću prevodioci i teme, Novi Sad: Futura publikacije. ekonomisti prilikom uvođenja novih ter- 11. Polovina, Vesna (1999), Semantika i mina iz engleskog jezika. Pokazali smo i da tekstolingvistika, Beograd: Čigoja štam- uticaj engleskog jezika dovodi do određe- pa. nih pojava koje nisu u skladu sa osnovnim 12. Prćić, Tvrtko (1997), Semantika i prag- terminološkim kriterijumima. Ovaj rad matika reči, Novi Sad: Izdavačka knji- treba shvatiti kao doprinos u oslikavanju žarnica Zorana Stojanovića, Sremski problema semantičke adaptacije ekonom- Karlovci. skih termina iz engleskog jezika u srpski. 13. Prćić, Tvrtko (2005), Engleski u srp- skom, Novi Sad: Zmaj. Literatura 14. Silaški, Nadežda (2009a), Termonolo- gical synonymy – an oximoron that has 1. Bugarski, Ranko (1997), Jezik u konte- become the rule?, Beograd: Zbornik ra- kstu, Beograd: Čigoja štampa. dova sa međunarodne konferencije Je- 2. Ђорђевић, Милена (2006), Дам пинг, zik struke – teorija i praksa, Univerzitet Београд: Право и привреда, број u Beogradu, str. 651–662. 9–11. 3. Фекете, Егон, Ћупић, Драго, Тер зић, 15. Silaški, Nadežda (2009b), „Sportski Богдан (2005), Српски језички diskurs u svetlu kognitivne lingvistike – саветник, Београд: Службени лист konceptualizacija pobede i poraza u na- Србије и Црне Горе, Српска школска slovima”, Nasleđe, 14, str. 107–122. књига. 16. Silaški, Nadežda, Đurović, Tatjana 4. Filipović, Rudolf (1986), Teorija jezika (2009c), “Framing politics – metaphors u kontaktu, Zagreb: Jugoslavenska aka- in Serbian political discourse”, Prague: demija znanosti i umjetnosti, Školska Slavic Cognitive Linguistics Conferen- knjiga . ce (SCLC-2009), 15–17 October, Charles 5. Filipović, Rudolf (1990), Anglicizmi u University. hrvatskom ili srpskom jeziku: porije- 17. Silaški, N. (2010), „Naučna terminolo- klo–razvoj–značenje, Zagreb: Jugosla- gija pod najezdom anglicizama – kon- venska akademija znanosti i umjestno- trastiranje srpskog i hrvatskog jezika”, sti, Školska knjiga. Srpski jezik, književnost, umetnost. 6. Filipović, Rudolf, Menac, Antica Zbornik radova sa međunarodnog na- (2005): Engleski element u hrvatskome učnog skupa održanog na Filološko- i ruskom jeziku, Školska knjiga, Zagreb. -umetničkom fakultetu u Kragujevcu 7. Хлебец, Борис (2009), Општа начела (30–31. X 2009), Knjiga I, Jezički sistem превођења, Београд: Бео град ска i upotreba jezika, str. 301–310. књига. 18. Šipka, Danko (2006), Osnovi leksikolo- 8. Hlebec, Boris u: Bojković, Tereza, „Sori, gije i srodnih disciplina, Novi Sad: Ma- po difoltu ne nosim kežual za svaki tica srpska. ivent“, internet, dostupno na: http:// 19. Шипка, Милан (2005), Бренд и брен- www.politika.rs/rubrike/Magazin/So- доманија, Нови Сад: Језик данас, IX, ri-po-difoltu-ne-nosim-kezual-za-sva- 21–22, стр. 8–11. ki-ivent.lt.html (pristupljeno 21. febru- ara 2011). Izvori 9. Nikolić-Hoyt, Anja u: Sočanac, Lelija et a) Udžbenici al. (2005), Hrvatski jezik u dodiru s eu- 1. Erić D., Dejan (2003), Finansijska ropskim jezicima: prilagodba posuđeni- tržišta i instrumenti, Beograd: Či- 282 ca, Zagreb: Nakladni zavod Globus. goja štampa. Prilog semantičkoj analizi anglicizama u ekonomskom registru srpskog jezika 2. Rakita, Branko (2009), Međunaro- za izdavačku delatnost Ekonom- dni marketing: Od lokalne do glo- skog fakulteta u Beogradu. balne perspektive, Beograd: Centar 2. Babcock, Philip Gove (ur.) (1993): za izdavačku delatnost Ekonom- Webster’s Third New International skog fakulteta u Beogradu. Dictionary of the English Langua- ge, unabridged and Seven Language b) Časopisi Dictionary, vol. I, II, III, Encyclopa- 1. Financing, godina II, broj 4, 2011, edia Britannica, inc. Chicago, Auc- Banja Luka: Finrar. kland, Geneva, London, Manila, 2. Kvalitet, godina XIX, broj 1–2, 2009, Paris, Rome, Seol, Sydney, Tokyo, Beograd – Zemun: Poslovna politi- Toronto. ka AD. 3. Filipović, Rudolf (1970): Englesko- 3. Kvalitet, godina XIX, broj 5–6, 2009, -hrvatskosrpski rječnik, Zagreb: Beograd – Zemun: Poslovna politi- Zora. ka AD. 4. Fox, Chris et al. (2003): Longman 4. Kvalitet, godina XX, broj 5–6, 2010, Dictionary of Contemporary En- Beograd – Zemun: Poslovna politi- glish, Pearson Education. ka AD. 5. Kindersley, Dorling (ur.) (2002): 5. Kvalitet, godina XX, broj 9–10, 2010, Ilustrovani engleski rečnik Oxford/ Beograd – Zemun: Poslovna politi- prevod Zvezdana Šelmić, Novi Sad: ka AD. Mladinska knjiga Nova. 6. Kvalitet, godina XX, broj 11–12, 2010, 6. Vasić, Vera et. al (2001), Du yu spe- Beograd – Zemun: Poslovna politi- ak anglosrpski? Rečnik novijih an- ka AD. glicizama: Novi Sad: Zmaj. 7. Poslovna politika, godina XXXVIII, 7. Вујаклија, Милан (2002), Лексикон broj 9–10, 2009, Zemun: Poslovna страних речи и израза, пето politika AD. издање, Београд: Просвета. c) Rječnici 1. Aćimović, Slobodan et al (2006): Ekonomski rečnik, Beograd: Centar

283 AN ANALYSIS OF SEMANTIC ADAPTATION OF ECONOMIC ANGLICISMS IN SERBIAN LANGUAGE

Summary

This paper deals with semantic aspects of anglicisms which have fl ooded ecnonomic terminology in the Serbian language, with advanced technology, numerous changes and rapid develop- ment in the fi elds of economics and business for the last twenty years. The analysis aims to show the way English loanwords form their meaning in the process of their integration, the types of changes as well as the relationship between the meaning of a loanword and the meaning of a model in the target language. The paper also reveals some new tendencies of the usage of an- glicisms which are the result of an uncritical attitude toward words derived from English speaking countries.

milica.bogdanovic@efb l.org

284 STRUČNI RAD Biljana Babić UDK 811.131.1’367 Univerzitet u Banjoj Luci DOI 10.7251/FIL1205285B NAPOMENE O PREZIMENIMA ITALIJANSKOG PORIJEKLA U BANJALUČKOJ REGIJI

Apstrakt: U radu se daje osvrt na prezimena italijanskog porijekla u banjalučkoj regiji, prati se njihova sudbina i ukazuje na promjene u novoj sredini – ortografske, fo- netske, morfološke i prozodijske. Ključne riječi: prezimena, promjene, italijansko porijeklo, banjalučka regija.

Poznato1 je da su italijanska austrougarske carevine, Italijani.2 Kako je prezimena najvećim dije- u to vrijeme Južni Tirol zadesila velika po- 1.0.lom nastala još u srednjem plava, tadašnji car Franjo Josif (Franz Jo- vijeku, a uglavnom su izvedena iz imena sef) ugroženim italijanskim porodicama osoba, mjesta, zanimanja ili nadimaka. ponudio je da se nasele u Bosni, blizu Ba- Prema statističkim podacima, Italija je ze- nje Luke, tačnije u selu Mahovljani kod mlja sa najvećim brojem različitih prezi- Laktaša, u okolini Prnjavora (posebno u mena u svijetu, čak sa oko 350.000. Imajući mjestu Štivor), kao i u drugim dijelovima u vidu ovu činjenicu i znajući za prisustvo Bosne i Hercegovine.3 Dobili su zemlju i, pripadnika italijanske nacionalne manjine naselivši se, našli su se u okruženju čiji je- u banjalučkoj regiji u prošlosti i danas, za- zik nisu ni govorili ni razumjeli.4 U takvim nimalo nas je da utvrdimo kakva je bila sudbina tih prezimena u novoj sredini. Na- 2 “Si trattava delle colonie create dal governo impe- ime, dolaskom Italijana u naše krajeve sud- riale austriaco nelle terre di Bosnia ed Erzegovina che passarono dall’amministrazione turca a quel- bina prezimena u novom, jezički drugači- la austriaca dopo il Congresso di Berlino del 1878 jem okruženju kretala se u različitim prav- e ben presto furono occupate militarmente cima. Prezimena su često iz različitih ra- dall’esercito di Francesco Giuseppe. Già da zloga zamjenjivana nekim domaćim prezi- quell’annata incominciarono a confl uire in Bo- snia, alla chetichella, gruppi anche cospicui di menom, ili su doživljavala različite jezičke lavoratori trentini... In Bosnia invece gli altri transformacije i adaptacije pod uticajem trentini vennero convogliati nelle zone di Maho- srpskog jezika, a nerijetko su ostajala i ne- vljani, Laktasi, Prniavor, Kobatovci, Palackovic, promijenjena. Cilj nam je bio da utvrdimo Krnete. In tutto in quegli anni ‘80 si spostarono forse un migliaio di trentini tra Bosnia ed Erzego- koji je pak od ovih razvojnih tokova najviše vina. Nelle liste dei partenti tra il 1883 ed il 1884, došao do izražaja kod italijanskih prezime- proposte da Umberto Raff aelli, si contano circa na na području banjalučke regije. 700 persone.” (I colonizzatori della Valsugana, 1.1. Nakon što je Austrougarska 1878. L’Aquilone, n. http://www.aquinet.it/framear- chivio.html) godine anektirala Bosnu i Hercegovinu, na 3 Prema popisu stanovnika iz 1910. godine u BiH je podrujče banjalučke regije doseljavaju se, registrovano 2.462 italijanskih državljana, a od pored pripadnika ostalih naroda tadašnje toga u Banjalučkom okrugu 603. (Up. Latal, Zdravko (2003), Katalog – Almanah Udruženja 1 Rad Annotations on family names of Italian ori- građana ital. porijekla Sarajevo, str. 6). gin in the Banja Luka region izlagan je na nauč- 4 Godine 1939. ponuđeno im je ponovno preselje- nom skupu Italijanski san, Univerzitet u Banjoj nje u Italiju, u blizini Rima, područje Ardea/Ar- 285 Luci, 2010. godine. deatina, kada su mnogi i otišli. Biljana Babić okolnostima, tokom vremena, svaka slje- Špionice (Srebrenik, Tuzla), koju čini 11 deća generacija sve manje je upotrebljavala sela i zaselaka, oblast Mahovljana (Banja maternji italijanski jezik i bila izložena sve Luka) koju čini 8 sela i zaselaka,7 oblast jačem uticaju jezika sredine u kojoj su se Burmaza (Stolac), koja obuhvata preko 11 našli. Naravno, proces uticaja jezika domi- sela i zaselaka, oblast Poplat (Stolac) koja cionog stanovništva ostavio je traga i na obuhvata 12 sela i zaselaka, oblast Ljubo- prezimenima italijanskog porijekla, a cilj mirske kotline (Trebinje) koju sačinjava 8 ovog rada jeste da osvijetlimo te uticaje. sela i zaselaka, oblast Ortieša (Mostar), 1.2. Pokušaja sakupljanja i proučava- koja obuhvata 4 sela, oblasti Jasenika (Gac- nja onomastičke, samim tim i antroponi- ko) koju čini 5 sela i zaselaka, oblasti Gru- mijske građe5 kod nas je bilo i ranije, ali u da (zap. Hercegovina), koja obuhvata 6 odnosu na druge evropske narode siste- sela, sa visočkog područja (kraj Sarajeva), matsko proučavanje našeg onomastikona koja obuhvata takođe više sela i zaselaka” počelo je nešto kasnije. U Bosni i Hercego- (Vujičić 1969: 241). vini „sa povelikim zakašnjenjem formiran Podrazumijeva se da je zabilježena je Onomastički odbor: tek krajem 1960. antroponimska građa iz oblasti Mahovlja- godine. [...] Nedostatak tradicije u radu na na sadržavala i prezimena italijanskog po- onomastičkom planu, nedostatak fi nansij- rijekla, ali ta građa nikada nije publikova- skih sredstava, teškoće oko angažovanja na. Tako su i prvi sistematski radovi na bi- stručnog kadra, kao i niz drugih momena- lježenju prezimena italijanskog porijekla ta uslovili su da se realizaciji prvog plana 8 rada, koji je donesen tek početkom druge na području BiH bili bezuspješni. Takođe, polovine 1962. godine, odnosno organizo- činjenica je da su u pojedinim radovima ra- vanijem onomastičkom radu pristupi tek u zličite tematike navedena prezimena (i junu 1962” (Vujičić 1969: 240). Aktivnosti imena) doseljenih italijanskih porodica u Onomastičkog odbora obuhvatale su: 1) te- banjalučku regiju, ali njihova jezička inter- rensko prikupljanje onomastičke građe, 2) pretacija ili izostaje ili je vezana za tumače- ispisivanje toponima sa katastarskih kara- nje značenja prezimena u italijanskom je- ta i 3) ispisivanje građe iz arhivskih doku- ziku. menata. Plan Odbora za onomastiku BiH 2.0. Na početku smo već spomenuli da „predviđao je pored ostalog i poslove oko su italijanska prezimena najvećim dijelom izrade leksikona prezimena sa područja ci- nastala još u srednjem vijeku, a uglavnom jele BiH” (Vujičić 1969: 242). su izvedena iz imena osoba, mjesta, zani- Od svih planiranih aktivnosti jedino manja ili nadimaka.9 je organizovano terensko prikupljanje an- 7 Podvukla B. Panić Babić. troponima i mikrotoponima, koje je orga- 8 Nasuprot tome, o prezimenima italijanskog pori- nizovao prof. Vuković (Vujičić 1969: 240).6 jekla u Hrvatskoj pisali su Petar Šimunović, Va- Tako je u periodu od 1962. do 1969. godine lentin Putanec (Leksik prezimena SR Hrvatske, sakupljena građa na odabranim punktovi- 1976); te Petar Šimunović, Josip Bratulić (Prezi- mena i naselja u Istri, I–III, 1985–1986), a prezi- ma u Bosni i Hercegovini i na taj način za- mena italijanskog porijekla u Vojvodini obrađena bilježena je onomastička građa sa sljedećih su u doktorskoj disertaciji Miodraga Arsenijevića područja: „oblasti Zubaca (Trebinje), koja (Italijanska i zapadnoromanska prezimena u Voj- obuhvata preko 50 sela i zaselaka, oblast vodini: Fonomorfološka i ortografska analiza, adaptacione forme i frekvencija, 1992). 5 „Za iščitavanje životnih prilika naroda elementi 9 U poredjenje s tim, srpska prezimena kao antro- onomastike (antroponimi, etnici i etnonimi te ponimska kategorija se počinju formirati od sre- nazivci za dijelove prostora) izuzetno su važni” dine 15. vijeka, a najčešći tip prezimena nastao je (Deželjin 1999: 189). od patronima na koji je dodavan posesivni sufi ks 286 6 Danas se većinom ta građa zbog loših uslova -ić (Nemanjić prvobitno znači Nemanjin sin, a smještaja nalazi u veoma lošem stanju. kasnije se proširuje na Nemanjine potomke), rje- Napomene o prezimenima italijanskog porijekla u banjalučkoj regiji Naša građa obuhvatila je prezimena Izmijenjena grafi ja u skladu je sa srpskim italijanskog porijekla sa područja opština pismom, i to:13 Banja Luka, Laktaši i Prnjavor.10 Nije nam - izostaju udvojeni (dvostruki) sugla- bila namjera da ovim radom dajemo pot- snici, kojih nema u srpskom jeziku, na pri- pun i precizan spisak svih italijanskih pre- mjer: zimena banjalučke regije (što ostaje za bu- Classer>Klaser, Fabbri>Fabri, duća istraživanja), već da ukažemo na naj- Montibeller>Montibeler, uočljivije jezičke promjene u vezi s ovim Moretti>Moreti, Villa>Vila; prezimenima u novoj sredini. - umjesto grupe gn piše se nj, na pri- Prezimena su se, inače, mijenjala pod mjer: Spagnoli : Španjoli, (Dal)castagne uticajem lingvističkih i vanlingvističkih : Kastanja; faktora. Promjene nisu vršene na zahtjev i - konsonant g ispred e i u grupi gi piše pod prisilom državne vlasti, već samo iz so- se u skladu sa srpskim pismom, tj. u skladu cijalnih razloga, kao npr.: a) da se postigne sa izgovorom kao đ, na primjer: German > što brža integracija u novo društvo, b) au- Đerman, Giarmati > Đarmati, Digiusto tomatsko mijenjanje prezimena ženid- > Diđusto; bom, c) nastojanje da se olakša izgovor - grupe st odnosno sp pišu se kao št prezimena onima koji ga ne mogu izgovo- odnosno šp, jer se tako izgovaraju u novoj riti ili napisati i sl. sredini, na primjer: Stefanutti > Štefanu- Mnoga prezimena po svojim fonolo- ti, Osti> Ošti, Postai>Poštaj; Spagnoli > škim komponentama teška su za izgovor, Španjoli. te su mogla biti zamijenjena,11 a prevođenje Nasuprot tome nalazimo prezimena je jedan od načina da se prezimena integri- koja se na isti način pišu i u srpskom i u šu u novu jezičku sredinu. Prema svojoj italijanskom jeziku, te kod njih nije bilo ni- prirodi, lingvističke promjene mogu biti: kakvih ortografskih promjena, na primjer: Agostini, Bernardi, Orlando, Rover, Ur- a) ortografske, b) fonološke, c) morfološke ban, Valandro i dr. i d) leksikološke.12 U posljednje vrijeme prisutna je i ten- Izvršili smo klasifi kaciju prezimena dencija vraćanja na izvorno pisanje prezi- prema promjenama koje su se u njima do- mena koja su već adaptirana srpskom pra- godile. vopisu, podstaknuta nacionalnim buđe- 2.1. Originalna italijanska prezimena njem italijanske manjine kod nas, te je, na su adaptirana sistemu srpske ortografi je. primjer, zabilježeno prezime Bellina po- đe i od matronima. Takođe, srpska prezimena stalo od Belina. nastajala su i od etnika, zanimanja i nadimaka. 2.2. Smatramo da su originalna itali- 10 Kao izvor za bilježenje prezimena italijanskog janska prezimena pretrpjela i fonetske iz- porijekla poslužio nam je telefonski imenik Re- mjene, na primjer adaptacija žŠpanjoli, zimena (Spagnoli>Španjoli, Stefanu- Stefanutti> Štefanuti, Osti> Ošti, tti>Štefanuti, Osti>Ošti, Postai>Poštaj, Postai>Poštaj. Smatramo da se ovdje radi Fusinato>Fužinato, Mazzacani>Maca- o uticaju njemačkog jezika austrougarske kanja ); 3. morfologiji (sufi ksacija na -ić, administracije, što povlači izgovor grupa jer prezimena dobijaju posesivni sufi ks sp, st kao šp, št, kako je u njemačkom jezi- -ov/-ev i patronimski sufi ks -ić kao u srp- ku. skom jeziku; na primjer: Alvir>Alvirević, 2.3. Morfološke promjene odnose se Đerman>Đermanović, Ambrozić), 4. prije svega na sufi ksaciju na -ić po ugledu akcentuaciji, tj. promjeni akcenta u skladu na srpska prezimena, ali prezimena dobi- sa akcentuacijom u srpskom jeziku (na pri- jaju i posesivni sufi ks -ov/-ev. Tako je regi- mjer: Villa>Vila, Agostini>Agostini, strovano prezime Alvir i Alvirević, Đer- Giarmati>Đarmati). man i Đermanović (od oblika German), te Ambrozić, Ambrožić (od Ambrosi). Literatura 2.4. Prozodijske promjene očigledne su u promijenjenom akcenatskom liku, to 1. Арсенијевић, Милорад (1992), Ита- jest, prezimena se prilagođavaju srpskoj ли јанска и западнороманска прези- akcentuaciji, kao na primjer u prezimeni- мена у Војводини: Фономорфолошка ma: Vila, Agostini, Đarmati < Villa, и ортографска анализа, адаптацио- Agostini, Giarmati. не форме и фреквенција, Нови Сад. 3.0. Ovim istraživanjem smo dali osvrt 2. Deželjin, Vesna (1999), „Pragmalingvi- na prezimena italijanskog porijekla u ba- stička vrijednost onomastičkih eleme- njalučkoj regiji, pri čemu njihova analiza nata u maldobriama”, u: Teorija i mo- nije iscrpljena već je, nadamo se, tek zapo- gućnosti primjene pragmalingvistike, četa, a studioznija istraživanja predstoje, Zagreb – Rijeka. jer materijala zasigurno ima. 3. Panić Babić, Biljana (2001), „Onoma- Prema svemu navedenom, rezultati stička istraživanja u Republici Srpskoj istraživanja su pokazali da su analizom na početku 21. vijeka”. Zbornik referata obuhvaćena prezimena italijanskog porije- sa naučnog skupa ’Filozofsko-fi lološke kla u banjalučkoj regiji pretrpjela promje- nauke na početku 21. vijeka’, Filozofski ne u: 1. ortografi ji (Classer>Klaser, fakultet, Banja Luka. Fabbri>Fabri, Montibeller>Montibeler, 4. Onomastica Jugoslavica, knjiga 10, Za- Morreti>Moreti): dolazi do pisanja prezi- greb, 1982. mena prema njihovom izgovoru, kao što je 5. Vujičić, D. (1969), „Rad Onomastičkog to u srpskom jeziku prema principu piši odbora za BiH”. Onomastica jugoslavi- ca, 1. cán, Massacane, Massacani – u Lombardiji, Emi- 6. Ćupić, Drago (1987), „Sistem prezime- liji-Romanji (posebno u Rovigu oblik Mazzacàn)”. na i drugih pridjevaka u katastrima Up. Miodrag Arsenijević (Italijanska i zapadnoro- Herceg-Novog i Risna iz 1704. godine”, manska prezimena u Vojvodini: Fonomorfološka i Zbornik Šeste jugoslovenske onoma- ortografska analiza, adaptacione forme i frekven- cija, 1992). stičke konferencije, SANU, Beograd.

288 ANNOTATIONS ON FAMILY NAMES OF ITALIAN ORIGIN IN THE BANJA LUKA REGION

Summary

This paper gives an overview of family names of Italian origin in the Banja Luka region. Namely, with the arrival of Italians in this area, the fate of family names in the new, linguistically diff erent surroundings variegated. Family names were often replaced by a local surname or underwent diff erent linguistic transformations and adaptations under the infl uence of the Serbian language, but quite often they also remained unchanged. Our aim was to determine which of these directions of development was domi- nant in the case of Italian family names in the Banja Luka re- gion. The original Italian family names were adapted to the Ser- bian orthographic system. Lately, there is a tendency to return to the original spelling of family names inspired by the national awakening of the Italian minority in the local area; for example, the noted family name Bellina originated from Belina. The morphological changes pertain mostly to the suffi xation of -ić, as was the case with Serbian family names. Thus, the following surnames were noted: Alvir and Alvirević, Đerman and Đermanović (derived from the German form). Prosodic changes are evident in the system of accentuation: Villa>Vila, Agostini>Agostini, Giarmati>Đarmati.

[email protected]

289 290 ИНТЕРВЈУ

291 Biljana Babić UDK 811.131.1’367

292 INTERVIEW Nicholas Royle UDK 821.111.09(047.53) University of Sussex DOI 10.7251/FIL1205293R THEORIZING THEORY OR THE FUTURE OF THEORY

Nicholas Royle is Professor of English at the University of Sussex, where he teaches literature, critical theory and creative writing. He has previously taught at Stirling Uni- versity, Scotland, the University of Tampere, Finland, and at the University of Oxford. He has published infl uential books of literary criticism, including Telepathy and Litera- ture: Essays on the Reading Mind (1990), The Uncanny (2003) and (with Andrew Ben- nett) the academic bestseller, the Introduction to Literature, Criticism and Theory (4th edition, 2009). He is also author of a novel, Quilt (2010), and numerous works of short fi ction. His most recent book is Veering: A Theory of Literature (2011). Other books in- clude Elizabeth Bowen and the Dissolution of the Novel (1995, with Andrew Bennett), E. M. Forster (1999), Jacques Derrida (2003) and How to Read Shakespeare (2005). Royle has been an editor of the Oxford Literary Review since the late 1970s. He is a director of the Centre for Creative and Critical Thought at Sussex and organiser of Quick Fictions (see http://www.myriadeditions.com/edit.php?location_id=253).

Philologist: In the Introduction to ings of certain novels, poems and so on. Its Literature, Criticism and Theory, you and principal concern is to respond to the sin- your co-author Andrew Bennett have a gularity, the remarkable thisness of, say, somewhat diff erent approach to writing on this particular poem by Emily Dickinson literary criticism and theory. Namely, your (‘A Bird came down the Walk – ’) or this approach does not include periodization specifi c passage from a particular Shake- of literature, or the study of major move- speare play (‘It will come. / Humanity must ments and schools. What your chapters perforce prey on itself / Like monsters of cover are terms like narrative, voice, laugh- the deep’). Bennett and Royle is a book ter, the tragic, etc. Why have you opted for that tries to immerse itself in the curious this approach? thickness and lightness of literature. It N. Royle: We wanted to provide an seeks to relay, to evoke and invite the read- introduction to literature that would be er to share a sense of what is rich and primarily about novels, poems, plays and strange, haunting and thought-provoking, short stories, not about critical jargon and unsettling and exhilarating about a specif- theoretical schools. We take seriously ic literary work. Of course we are also Heidegger’s contention that ‘every mere teachers and we want the readings we off er ism is a mere misunderstanding and the to open up onto more general questions death of history’: we didn’t want a book or- about meaning, experience, pleasure, suf- ganized by terms like structuralism, post- fering, ethics, religion, politics and so on. structuralism, feminism, new historicism, We want readers to develop a knowledge postcolonialism, or deconstructionism. It and critical appreciation of what is meant is not even enjoyable saying these words. by ‘tragic’, ‘comic’, ‘realism’, ‘omniscient They’re all quite empty and uninteresting narrator’, ‘self-refl exivity’, ‘synecdoche’, as ‘mere isms’. What the Bennett and Royle ‘Russian formalism’, ‘jouissance’ and many 293 book tries to do is to read – to off er read- other terms which critics and theorists Nicholas Royle use. But our way of trying to do this is, we interviews in Positions, back in 1971: ‘In the hope, not conventional or merely conform- fi eld of the a deconstruction of philosophi- ing to the familiar or routine. All of the cal oppositions, the opposition praxis/the- chapters in the book (34 in the most recent oria must fi rst be analyzed, and may no edition) are deliberately short, aimed at longer simply govern our defi nition of provoking thought and launching ideas, practice.’ I think that it is a good thing that not at providing anything like an exhaus- ‘Theory’ courses have been disappearing. tive account. And some of the chapters, as But this is not to suggest that the authors, you say, come under quite standard-look- texts, arguments and ideas associated with ing headings (such as ‘Voice’ and ‘The trag- ‘Theory’ are dispensable. On the contrary, ic’), but others are perhaps less obvious I believe we are in greater and more urgent (‘Secrets’, ‘Me’, ‘The uncanny’, ‘Pleasure’, need than ever of what could, for the sake ‘Ghosts’). of brevity, be called deconstructive think- ing – not only for literary studies, but for Philologist: These days we are wit- refl ecting on the very purpose of a univer- nessing ideas that literary theory should sity, for thinking about global politics and not be taught at universities. What is the justice, nationalism and sovereignty, the place of literary theory in undergraduate environment and climate change, non-hu- studies? man animals, the continuing oppression of N. Royle: I hope I might already have women in so many parts of the world, and begun to answer that question. Theory, if it so on. simply takes the form of ism-izing, of the Philologist: What is the place of me- regurgitation of a string of boring or in- ta-theory in academia and how important timidating sorts of abstractions, has no is it for critical thinking skills in general? place in the university or anywhere else. The most interesting and, I suspect, most N. Royle: I’m not sure I can say or enduring critical and theoretical writing write the word ‘meta-theory’ without tends in fact to be sharply aware of the po- wanting to laugh, since it sounds very tential lifelessness of ‘theoretical dis- much like one of those empty-sounding course’. And the most compelling critical abstractions I was referring to earlier. I am or theoretical writing is often ‘creative’ in not sure whether ‘meta-theory’ is a very in- peculiar, unexpected ways – think of cer- teresting or helpful term – I think if I were tain texts by Barthes (Camera Lucida, for an undergraduate just starting her degree instance) or Blanchot (The Writing of the in literature or philosophy or some other Disaster) or Cixous (Stigmata). It is clear, humanities subject and I was confronted indeed, that the days of ‘Theory’ (with a with a lecturer trying to tell me about ‘me- capital ‘T’) are long gone: I’m not sure ta-theory’, I’d just want to die – or at least when the fi rst book called After Theory or walk out of the lecture theatre. Todorov Post-Theory appeared but I guess it was at somewhere talks about an Edgar Allan Poe least fi fteen or twenty years ago. I cannot in story (I think it’s ‘The Angel of the Odd’) as the space of this interview get into detail a ‘meta-uncanny’ tale. This makes me about how what came to be called ‘Theory’ smile, again, because I think that uncanni- was in fact given its impetus largely by ness, if there is any, is all about the ‘meta-’. kinds of thinking (deconstructive, psycho- The truly uncanny is always also ‘meta-un- analytic, Marxist) whose principal concern canny’, if you like, and any theory worthy was precisely to question and transform of the name is likewise ‘meta-theory’. Nev- every complacency about a theory/practice ertheless, I do think that ‘meta-’ is a valu- 294 distinction. As Derrida said in one of the able prefi x in certain ways. It’s potentially Theorizing theory or the future of theory crucial to be alert to ‘metalanguage’ (lan- 2002), 189-203), the term ‘metafi ction’ is guage about language) or to the ‘metadis- very recent. Its fi rst recorded usage is in cursive’ (to do with self-refl exive discourse, 1960. The historical, cultural and linguistic or discourse about discourse). I don’t think aspects of its emergence call for careful that one can really develop a strong critical critical refl ection and analysis. And at the sense of the contemporary novel, or indeed same time there is clearly a way in which of the history of the novel, without an ap- every novel or short story is metafi ctional preciation of ‘metafi ction’ (fi ction about – that is how, after all, Don Quixote and fi ction). Tristram Shandy get off the ground and But the defi nition of such terms is what keeps them going. never straightforward. ‘Metalanguage’, at Looking for metafi ctional, self-refl ex- least as this emerges in the writings of ive or self-referential moments (there, you Heidegger, Lacan and Derrida, has to be see, I have thrown a cluster of irritatingly construed in terms of a strange logic: it is jargonesque phrases into the air: I’m sorry, at once necessary and impossible. It has to I hope you see why), looking for instances be possible to talk about talking, or (as in of where a poem or novel explicitly refers the case of Middle East peace negotiations) to itself is often one of the best ways of get- to have talks about talks. Of course there is ting into the richness and complexity of a something quite desperate about the idea reading. I don’t have any special invest- of ‘talks about talks’, but the phrase can ment or interest in technical vocabulary also remind us that talking about talking is for its own sake: I’d happily write about not nothing. If there weren’t some sort of Shakespeare’s ‘The Mousetrap’ (in Ham- metalinguistic or metadiscursive dimen- let), for example, without resorting to sion, in fact, nothing could get done. ‘I terms like ‘metatheatrical’ or ‘metadra- must end this interview soon’ would be an matic’, but they can be helpful, if deployed example: I’m talking about ‘this interview’ with a sympathetic ear for one’s reader. In as if it existed at a distance, in a sort of sep- the end, though, it’s not so much a matter arate or diff erent language or discursive of ‘theory’ or ‘meta-theory’, it’s a matter of realm, and if I couldn’t do this I couldn’t reading. That’s where, in my view, critical make that commitment or keep my word. thinking skills are developed, enhanced, At the same time, there is a certain impu- brought into play. rity, a compromise or sleight-of-hand go- Philologist: You have recently pub- ing on, for it is clear that my saying ‘I must lished a book with the peculiar title Veer- end this interview soon’ is also manifestly ing: A Theory of Literature. What does part of the interview. It’s the same with the ‘veering’ refer to and what aspects of liter- case of the argument in which one person ary theory do you cover in this book? says to the other, ‘I can’t believe we’re hav- ing this conversation’: this remark is not N. Royle: This is a book I worked on neutral or external to the argument, it par- over a number of years. For as long as I can ticipates in it. So what we have is this remember, indeed, I have been in love with strange and powerful double-logic: meta- the word ‘veering’ – with the sound of the language as necessary but impossible, nec- word, its meanings, its fi elds of reference, essary and impossible. A corresponding its ambiguities and shifts of sense. In the situation is at work with regard to ‘metafi c- UK the place where you are most likely to tion’. As I have tried to explore elsewhere encounter the word fi rst of all is in the BBC (see ‘Memento Mori’, in Theorizing Muriel shipping forecast on Radio 4. You hear Spark: Gender, Race, Deconstruction, ed. about conditions at sea around the British 295 Martin McQuillan (New York: Palgrave, Isles, what winds are blowing, and whether Nicholas Royle they are veering (turning clockwise) or but also in terms of a more radical or, per- backing (anticlockwise). This morning (8 haps, more humble conception of environ- April 2012) the Met Offi ce forecast includes ment (any environment) in terms that are the following, for example, ‘Viking, North not anthropocentric. Moreover one of the Utsire, South Utsire, Forties: Southerly 5 to things that fascinates me about ‘veering’ is 7, veering southwesterly 3 or 4. Mainly that, while it can refer to human beings, moderate. Rain or showers. Moderate or the word is also used of other animals. good, occasionally poor at fi rst’ (http:// There is, I argue, nothing essentially hu- www.metoffi ce.gov.uk/weather/ marine/ man about veering. So the scope of the shipping_ printable.html). I don’t usually book is, in some respects, very broad: it is go the Met Offi ce website. I prefer to listen about the relations between the human to it on the radio, if possible at night. I love and nonhuman animal, and the relations it. As I say at one point in the book, as you between literature and the environment. listen to the shipping forecast you can fi nd And so it goes all the way out, as well as all yourself ‘feeling comforted by the sense the way down. The universe itself is ‘veer- that you are not out there, or, conversely, ing round’, as D. H. Lawrence puts it. Veer- and perhaps perversely, by imagining that ing, as I try to elucidate it, goes back to you are out there, braving the elements, in questions of the clinamen or swerving of Coleridge’s words, “Alone, alone, all, all atoms in Lucretius, as well as forward to alone, / Alone on a wide wide sea!”’ (The contemporary scientifi c thinking about Rime of the Ancient Mariner). So veering, time and space. in this context, has the quality of some- It was exhilarating as well as madden- thing strange and unpredictable, intimate ing to work on this project. I was amazed yet remote at the same time. It is very phys- by where the word ‘veer’ turns up and how ical – it’s all about the elements, the force it gets mobilized in so many works of lit- of the wind and being at sea. And yet it is erature. It’s more or less everywhere – I ex- also just listening to a voice on the radio. plore examples in the writings of Ben Jon- Few things, to my mind, bring out the son, Milton, Coleridge, Tennyson, George power of radio more hauntingly than the Eliot, Melville, Wilkie Collins, Thomas shipping forecast. So from my childhood, Hardy, James Joyce, Sylvia Townsend more or less, I have associated veering with Warner, D. H. Lawrence, Elizabeth Bowen, voice, with the amazing solitude of radio, J. H. Prynne, Amitav Ghosh, Don DeLillo as well as with the wildness of the wind and numerous others. In the book I am and sea, with large-scale physical events. also very interested in the history of ‘veer- It took me a few years to realize that it ing’ as a word in English. The poet John was a book, but I suppose the project be- Dryden appears to be the fi rst writer regu- gan with a lecture I was invited to give for a larly to construe love or desire as veering. conference on ‘writing environments’, at In the course of the nineteenth century Brunel University in 2004. A crucial early ‘veering’ comes to be used widely as a way discovery for me was the fact that ‘veering’, of referring to psychology and interior the verb ‘to veer’ in the sense of ‘to change space: a person can veer in their thoughts direction’, ‘to shift round’, ‘to alter course’, or feelings or opinions. Wordsworth, as far comes from the French verb virer, ‘to turn’, as I have been able to determine, is the fi rst and that it is from this fi gure of turning person to describe himself as veering (in that we get the word ‘environment’. Veer- Book 4 of The Prelude): this internaliza- ing: A Theory of Literature is very much a tion of veering is, I suggest, linked up with book about the environment, then, not particular conceptions and possibilities of 296 only in a conventionally ‘ecocritical’ sense, ‘self’ and with the development of modern Theorizing theory or the future of theory psychology and psychoanalysis. At the ing that I seek to show how veering is inti- heart of veering in this context is a notable mately linked up with the uncanny. Read- ambiguity: you can veer on purpose, in ers will, I hope, see numerous associations particular to avoid something; or veering and affi nities with my earlier book on that can be the opposite, a sudden loss of con- subject. trol. There is something unsettling about this double-meaning: it’s very Freudian in Interview conducted by Petar Penda a way, recalling Freud’s interest in what he called ‘the antithetical meaning of primal [email protected] words’. It is partly along that line of think- [email protected]

297 Nicholas Royle UDK 821.111.09(047.53)

298 Превод

ПРЕВОД

299 Nicholas Royle UDK 821.111.09(047.53)

300 П Валтер Бенјамин UDK 82.01:111.852 DOI 10.7251/FIL1205301B ВАЛТЕР БЕНЈАМИН: УМЕТНИЧКО ДЕЛО У ДОБА МЕХАНИЧКЕ РЕПРОДУКЦИЈЕ

„Нашу уметност су развили и њене типове и начине коришћења усталили људи чија је моћ деловања на ствари била незнатна у поређењу с нашом, у временима која су се веома разликовала од данашњих. Али невероватан развој наше технике, прилагодљивост и прецизност коју је достигла, идеје и навике које твори, засигурно воде ка томе да су корените промене извесне по питању древне вештине Лепог. У свакој уметности постоји физичка компонента која се више не може разматрати или третирати на начин одраније, на коју не могу а да не утичу наше модерно знање и моћ. У задњих двадесет година ни материја ни простор ни време нису оно што су били од давнина. Морамо очекивати да велике иновације трансформишу целокупну технику уметности, чиме ће утицати на саме изуме у уметности и можда чак довести до невероватне промене у самом начину на који поимамо уметност.”1*

Paul Valéry, PIÈCES SUR L’ART, „La Conquète de l’ubiquité”, Paris

Увод тако да је требало више од пола века да се у свим областима културе очитују ада1 је Маркс започео своју кри- тику капиталистичког начина промене услова производње. Тек данас производње, тај вид привређи- се може указати на начин на који се то К десило. Овим тврдњама би требало за- вања био је на почецима. Маркс је своје напоре усмерио ка томе да им да про- довољити одређене прогностичке усло- гностичку вредност. Вратио се основ- ве. Међутим, тезе о уметности пролетe- ним условима који су у темељима капи- ри јата након његовог доласка на власт талистичке производње и кроз свој при- или о уметности бескласног друштва каз показао шта се може очекивати од мање би задовољавале те услове од теза капитализма у будућности. Закључак је о развојним тенденцијама уметности у био да се може очекивати не само све постојећим условима привређивања. интензивније експлоатисање пролетe- Њихова дијалектика није ништа мање ријата, већ на крају и стварање услова приметна у надградњи него у привреди. који ће омогућити укидање самог капи- Стога би било погрешно потценити вре д- тализма. ност таквих теза као оружја. Оне Трансформација надградње тече потискују бројне застареле концепте, далеко спорије од трансформације базе, попут креативности и генија, вечне вредности и тајанствености – концепте 1 Цитирано из: Paul Valéry, Aesthetics, „The Con- чија би неконтролисана примена (која quest of Ubiquity”, превео Ralph Manheim, стр. данас готово да јесте неконтролисана) 225. Pantheon Books, Bollingen Series, New York, 301 1964. довела до обраде података у фашистич- Валтер Бенјамин ком смислу. Концепти који се уводе у уместо урезивањем у комад дрвета или теорију уметности овим што следи радирањем бакарне плоче, а графичкој разликују се од много познатијих пој- уметности је омогућио по први пут да мова утолико што су потпуно бескорис- своје производе стави на тржиште, не ни за циљеве фашизма. С друге стране само у великом броју, као што је био су пак корисни за формулисање револу- случај до тада, већ и уз свакодневно ционарних захтева у политици уметно- мењање облика. Литографија је омогу- сти. ћила графичкој уметности да илуструје свакодневни живот и она почиње да I прати штампарство у стопу. Али свега неколико деценија након њеног изума, У принципу, уметничко дело је увек литографију надилази фотографија. По било умноживо. Људи су увек могли да први пут у поступку сликовног умно- имитирају артефакте створене људском жавања, фотографија ослобађа руку од руком. Учећи занат, ученици су правили најважнијих уметничких функција, које копије, мајстори су то чинили ради се од тада преносе само на око које гледа ширења своје уметности и, коначно, у објектив. Пошто око опажа много брже трећа лица ради остваривања добити. него што је рука у стању да црта, посту- Међутим, механичко умножавање умет- ничког дела представља нешто ново. пак сликовног умножавања убрзан је до Историјски гледано, напредовало је на те мере да је сада могао да прати и говор. махове, нагло и у дугима размацима, али Филмски техничар који у студију снима убрзаним интензитетом. Грци су позна- сцену бележи слику брзином којом глу- вали само два поступка техничког мац говори. Баш као што је литографија умножавања уметничких дела, ливење и практично значила илустроване нови- ковање. Предмети од бронзе, теракоте и не, тако је фотографија најавила звучни новчићи били су једина уметничка дела филм. Људи су се проблемом техничке која су могли да производе у већој коли- репродукције звука позабавили крајем чини. Сва остала су била јединствена и прошлог века. Ови усмерени напори су није их било могуће механички репро- омогућили да се предвиди ситуација на дуковати. Са дрворезом графичка умет- коју указује Пол Валери следећом рече- ност по први пут постаје механички ницом: „Као што нам до домова из дале- умножива, много пре него што ће поста- ка стижу вода, гас и струја да уз минима- ти могуће репродуковати писана доку- лан напор послуже нашим потребама, мента помоћу штампе. Позната је прича тако ћемо примати визуелне или звучне о огромним променама које је штампар- слике које ће се појављивати и нестајати ство, механичко умножавање писаног на прост покрет руком, који ће бити материјала, унело у књижевност. Међу- једва више од знака” (цитирано дело: тим, у склопу феномена који овде 226). Око 1900. техничко умножавање испитујемо из перспективе светске достигло је стандард који није само исто рије, штампање је тек посебан омогућио репродукцију свих пренетих случај, иако изузетно важан. У средњем уметничких дела и тако довео до веку дрворезу су се придружили гравура најкоренитије могуће промене у смислу и бакропис, а почетком деветнаестог њиховог утицаја на јавност, већ је такође века појавила се литографија. заузело посебно место међу уметнич- Техника репродукције је са лито- ким поступцима. За проучавање овог графијом суштински ушла у једну нову стандарда ништа није индикативније од фазу. Овај много директнији поступак природе реперкусија које ове две разли- 302 одликује се цртањем цртежа на камену чите појаве, умножавање уметничких Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције дела и филмска уметност, имају на умет- била недоступна за сами оригинал. Пре ност у њеном традиционалном виду. свега, она омогућује оригиналу да се сретне с посматрачем на пола пута, било да је у питању форма фотографије или II фонографског снимка. Катедрала на- Чак и најсавршенијој репродукцији пушта своју локацију да би посетила сту- уметничког дела недостаје један еле- дио љубитеља уметности, а хорска пред- мент: његово присуство у времену и става, изведена у сали или на отворе- простору, његово јединствено постојање ном, одјекује у примаћој соби. на месту на којем јесте. Ова јединствена егзистенција уметничког дела одређује Ситуације у којима се може наћи историју кроз коју је прошло током свог производ механичког умножавања мож- постојања. То укључује промене које је да се не тичу конкретног уметничког могло доживети у смислу физичког дела, али се квалитет његовог постојања стања током година, као и разне проме- увек унижава. Ово не вреди само за не по питању власништва.1 Трагови уметничко дело, већ, на пример, и за првога могу се открити само хемијским пејзаж којег у филму проматра гледалац. или физичким анализама, које је У случају уметничког предмета, ради се немогуће извести у случају репродукција. о улажењу у његово врло осетљиво језгро Промене власништва подлежу тради- – наиме, његову аутентичност, док цији која се мора реконструисати од ниједан објекат природе није осетљив у ситуације у којој се налази оригинал. том смислу. Аутентичност неке ствари Присуство оригинала предуслов је суштина је свега онога што је преносиво концепта аутентичности. Она се може од њеног почетка, од њеног стварног утврдити хемијским анализама патине трајања, до њеног сведочења историје на бронзи, као и доказом да дати коју је прошла. Пошто историјско сведо- средњовековни рукопис потиче из ар- чанство почива на аутентичности, оно хиве из петнаестог века. Читав домен се такође угрожава умножавањем када аутентичности је ван техничке умножи- стварно трајање престане да буде од вости – и, наравно, не само техничке.2 У важности. А оно што заиста бива угро- суочавању с мануелним умножавањем, жено деловањем на историјско сведо- 3 које се обично сматрало кривотворењем, чанство јесте ауторитет предмета. ауторитет оригинала остајао је нео- Елемент који се поништава може се крњен, што није случај vis-à-vis технич- обухватити појмом ’аура’, након чега је ког умножавања. Разлог је двоструке могуће рећи следеће: оно што гасне у природе. Као прво, процесно умножа- доба механичке репродукције је аура вање мање зависи од оригинала него уметничког дела. Ради се о симптома- мануелно. На пример, у фотографији тичном процесу чији значај излази из процесно умножавање може да укаже на оквира уметности. Могуће је уопштити оне аспекте оригинала који су неу- ствари тако да се каже: техника хватљиви голом оку али доступни репродукције измешта умножени пред- објективу, који се може прилагођавати и мет из домена традиције. Прављењем слободно бира угао. А фотографско великог броја репродукција, она на ме- умножавање, уз помоћ извесних посту- сто јединствене егзистенције поставља пака као што су увећавање или успорено већи број копија. А дозвољавајући снимање, може забележити слике које репродукцији да се сусретне са посма- измичу природном виду. Као друго, тех- трачем или слушаоцем у његовој ничка репродукција може да доведе специфичној ситуацији, она реактиви- 303 копију оригинала у ситуацију која би ра репродуковани предмет. Ова два про- Валтер Бенјамин цеса воде ка ужасном разарању тради- косежна била њихова сазнања, ови на- ције, што је наличје данашње кризе и учници су се ограничили на то да укажу обнове човечанства. Оба процеса су на битне, формалне одлике које су ка- блиско повезана са савременим масов- рактерисале опажање у позноримско ним покретима. Њихово најмоћније доба. Нису покушали, мада можда нису оруђе је филм. Његов друштвени значај, ни увидели прави начин да укажу на нарочито у његовом најпозитивнијем друштвене трансформације изражене облику, незамислив је без свог деструк- овим променама перцепције. Данас су тивног, катартичког аспекта, то јест, услови за једну такву аналогну спознају елиминације традиционалне вредности повољнији. А ако се промене околности културног наслеђа. Овај феномен је перципирања данас могу схватити као најочитији у великим историјским фил- пропадање ауре, могуће је указати на мовима. Стално осваја нове позиције. његове друштвене узрочнике. Године 1927. Абел Ганс је одушевљено Концепт ауре који је претходно узвикнуо: „Шекспир, Рембрант, Бетовен предложен у вези с историјским пред- ће снимати филмове [...]. Све легенде, метима може се целисходно илустрова- све митологије и сви митови, сви осни- ти када је у питању аура природних вачи религија, па и саме религије [...] предмета. Ауру природних предмета де- чекају своје разоткривено васкрсење, а финишемо као јединствени феномен 2 хероји се тискају пред капијама.”  Прем- растојања, колико год да су нам они бли- да му то вероватно није била намера, ски. Ако за време предаха у летње после- овим је позвао на далекосежно погу- подне прелазите очима преко планин- бљење. ског венца на хоризонту или гране која вас заклања својим хладом, доживљавате ауру тих планина или те гране. Ова сли- III ка омогућује да се лако разумеју дру- Током дугих периода историје на- штвене основе пропадања ауре у данашње чин човековог опажања чулима мењао време. Оно почива на две околности, а се са целокупним видом постојања чове- обе се везују за растући значај маса у чанства. Начин на који је организовано савременом животу. Наиме, у питању је човеково опажање помоћу чула, среди- жеља данашњих маса да просторно и на у којој се оно остварује, одређује не људски „приближе” ствари, која је по само природа, већ и историјске околно- свом жару равна њиховом заокрету ка сти. У петом веку, када је дошло до вели- превазилажењу јединствености сваке ких сеоба народа, настали су познорим- стварности прихватањем њезине репро- ска уметничка индустрија и бечки руко- дукције.4 Сваким даном се појачава пис Књиге постања, и није се развила тежња да досегнемо предмет и прибли- само уметност друкчија од античке, већ жимо му се преко његове слике, његове и нова врста опажања. Научници бечке репродукције. Несумњиво, репродук- школе, Ригл и Викхоф, који су се опира- ција какву нам нуде часописи и филмске ли баласту класичне традиције под новости разликује се од слике коју види којим су нестале ове касније уметничке ненаоружано око. Јединственост и форме, први су на основу њих дошли до трајност су подједнако блиско везане у закључака у вези с организацијом перце п- случају овог другог, као што су прола- ције тог времена. Колико год да су дале- зност и умноживост у случају првог. Из- мамити предмет из његове шкољке, 2  Abel Gance, “Le Temps de l’image est venu”, уништити његову ауру, обележје је 304 L’Art Cinématographique, број 2, стр. 94 f, Paris, 1927. опажања чији је „осећај свеопште Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције једнакости ствари” досегао такав ниво графијом, истовремено с успоном соци- да је помоћу репродукције одузима чак јализма, уметност је осетила прибли- и јединственим предметима. Тиме се на жавање кризе, која је након једног века пољу перцепције показује оно што је у постала очигледна. Тада је уметност од- домену теорије приметно у смислу ра- говорила доктрином l’art pour l’art, то стућег значаја статистике. Поравнање јест, теологијом уметности. Ово је дове- стварности спрам маса и маса спрам ло до нечега што би се могло назвати не- стварности је процес неограниченог гативном теологијом у облику идеје „чи- обима, подједнако у смислу мишљења и сте” уметности, која не само да је неги- опажања. рала сваку друштвену функцију уметно- сти, већ и сваку предметну категори- зацију. (Маларме је први заузео овакав IV став у поезији.) Јединственост уметничког дела Анализа уметности у доба механич- неодвојива је од његове укорењености у ке репродукције мора правилно да оце- ткиво традиције. Сама по себи, ова ни ове односе, јер нас они доводе до из- традиција је сасвим жива и изразито узетно битне спознаје: по први пут у променљива. На пример, древна статуа историји света механичко умножавање Венере је код Грка стајала у друкчијем еманципује уметничко дело од његове традиционалном контексту него код паразитске зависности од обреда. Умно- средњовековног свештенства. Први су жено уметничко дело још у већој мери од ње направили предмет обожавања, постаје уметничко дело створено за док су други у њој видели кобног идола. умноживост.7 На пример, могуће је од Међутим, и једни и други су подједнако фотографског негатива направити ко- били затечени њеном јединственошћу, лико хоћете слика, јер нема смисла зах- њеном ауром. Испрва је контекстуално тевати „оригиналну” фотографију. Али интегрисање уметности у традицију на- оног тренутка када критеријум аутен- шло свој израз у култу. Знамо да су тичности престане да важи за уметнич- најранија уметничка дела потекла из ко стваралаштво, поништава се укупна служења обреда, прво магијске, а потом функција уметности. Уместо заснивања религијске врсте. Значајно је да на обреду, она почиње да се заснива на постојање уметничког дела у односу на једној другој пракси – политици. његову ауру никада није у потпуности одвојено од његове обредне функције.5 Другим речима, јединствена вредност V „аутентичног” уметничког дела има Уметничка дела се доживљавају и своју основу у обреду, који је место вреднују у различитим равнима. Истичу његове изворне употребне вредности. се два супротна типа: код једног од њих Ова ритуална основа, колико год да је акценат је на обредној вредности, а код временски удаљена, још увек је другог на изложбеној вредности дела.8 препознатљива као секуларизовани об- Уметничко стваралаштво почиње с ред чак и у најпрофанијим облицима церемонијалним предметима чија је култа лепоте.6 Секуларни култ лепоте, сврха да служе култу. Може се претпо- који се развио у ренесанси и преовлада- ставити да је било важно да постоје, а не вао током три века, јасно је показао ту да су доступни за разгледање. Лос кога је обредну основу својим слабљењем и човек каменог доба цртао на зидовима првом дубоком кризом која га је задеси- своје пећине био је магијско оруђе. Јесте ла. С појавом првог истински револуци- га излагао погледу својих савременика, 305 онарног средства репродукције, фото- али је у суштини био намењен духови- Валтер Бенјамин ма. Данас би се чинило да обредна вред- ложбеном вредношћу. Али обредна ност тражи да уметничко дело остане вредност се не предаје без отпора. Стоји скривено. Неке статуе богова доступне на последњим линијама одбране, код су само свештеницима у наосу, неке бо- људског лица. Није случајно портрет городице остају покривене скоро читаву био у жижи ране фотографије. Култ годину, неке скулптуре на средњове- сећања на вољене, одсутне или мртве ковним катедралама невидљиве су за крајње је уточиште обредне вредности посматрача у приземном делу. Еманци- слике. Аура последњи пут исијава са ра- пацију различитих уметничких пракси них фотографија пролазног израза од обредне прати и повећање могу ћ- људског лица. Управо ово их чини ме- ности излагања њихових производа. ланхоличним и неупоредиво лепим. Лакше је изложити бисту која се може Али како се човек повлачи с фотограф- слати с места на место, него статуу бо- ске слике, изложбена вредност по први жанства која има своје фиксно место у пут демонстрира своју надмоћ над об- унутрашњости храма. Исто важи и за редном. У том смислу неизмеран је слику у односу на мозаик или фреску, значај Атжеа, који је око 1900. фотогра- који су јој претходили. И премда је у по- фисао празне улице Париза и тако ука- четку било једнако могуће приказати зао на ову нову фазу. С правом се за њега мису и симфонију, симфонија се поја- каже да их је фотографисао као да слика вила у тренутку када је могућност њеног места злочина. Место злочина је такође јавног приказивања обећавала да над- празно, фотографише се ради утврђи- маши потенцијал мисе. вања доказа. Са Атжеом су фотографије С различитим могућностима тех- постале стандардни доказ историјских ничког умножавања уметничког дела, појава и добијају скривен политички могућност његовог излагања достигла је значај. Оне захтевају посебну врсту при- такав ниво да се квантитативни прелаз ступа, за њих није прикладна невезана између његове две крајности претворио контемплација. Оне покрећу посматра- у квалитативну трансформацију његове ча, који осећа да га изазивају на нови на- природе. Ово је упоредиво са стањем чин. Истовремено, часописи почињу да уметничког дела у праисторијским вре- му постављају путоказе, без обзира јесу менима, када је захваљујући искључивом ли прави или погрешни. Текст испод нагласку на његовој обредној вредности слике по први пут постаје обавезан. И оно првенствено било магијско оруђе. јасно је да је њихов карактер сасвим Тек је касније признато као уметничко друкчији од назива слике. Упутства која дело. Тиме што се истиче искључиво текстови испод слика дају онима који те његова изложбена вредност, уметничко слике гледају у илустрованим часописи- дело данас на сличан начин постаје ма ускоро ће у филму постати још креација с потпуно новим функцијама, експлицитнија и у већој мери обаве- међу којима ће она које смо ми свесни, зујућа, где се чини да је значење сваке његова уметничка функција, можда појединачне слике прописано следом касније бити препозната као узгредна.9 слика које јој претходе. Сигурно је само то да су фотографија и филм данас најсврсисходнији примери VII за тумачење ове нове функције. Расправа о уметничкој вредности слике у односу на фотографију у девет- VI наестом веку данас се чини индирект- Код фотографије обредна вредност ном, беспредметном и конфузном. 306 у свему почиње да бива замењена из- Међутим, то не умањује њен значај, а у Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције најгорем случају га истиче. У ствари, значе ли сви ти храбри описи које смо расправа је била симптом историјске дали заправо дефиницију молитве?”5‡ трансформације чији свеопшти утицај Упутно је приметити да из жеље да филм није схватала ниједна од супротста- класификују као „уметност” ови теоре- вљених страна. Када је доба механичког тичари у њега учитавају елемент риту- умножавања одвојило уметност од алног, уз упадљив мањак проми- њених темеља у култу, привидност њене шљености. Ипак, у време објављивања аутономије је заувек нестала. Ово је оваквих спекулација, већ су се били узроковало промену функције уметно- појавили филмови попут Јавног сти, која је превазишла становишта мишљења или Златне грознице. То, текућег столећа. Дуго је чак измицала међутим, није спречило Абела Ганса да становишту двадесетог века, који је ис- ради поређења помене хијероглифе, кусио развој филма. нити Севрен-Марса да говори о филму Раније се на јалов начин превише на начин на који би се могло говорити о размишљало је ли фотографија умет- сликама Фра Анђелика. Значајно је да ност. Није се постављало основно чак и данас ултрареакционарни аутори питање, није ли сам изум фотографије филму додељују слични контекстуални трансформисао читаву природу уметно- значај, ако не буквално у смислу свето- сти. Ускоро су филмски теоретичари то сти, онда барем да је нешто натприрод- исто непромишљено питање поставили но. Коментаришући филмску верзију у вези с филмом. Али потешкоће које је Сна летње ноћи Макса Рајнхарта, Вер- фотографија узроковала традиционал- фел изјављује да се несумњиво ради о ној естетици биле су обична дечија игра стерилном копирању спољног света са у поређењу са оним што је покренуо све његовим улицама, унутрашњим про- сторима, железничким станицама, ре- филм. Од тога потичу неосетљивост и сторанима, аутомобилима и плажама, натегнутост раних теорија о филму. На што је до сада онемогућавало уздизање пример, Абел Ганс пореди филм с филма до царства уметности. „Филм још хијероглифима: „Овим смо се, у поступ- увек није остварио своје право значење, ку невероватне регресије, вратили на своје праве могућности [...]. Оне се ниво изражавања Египћана. [...] Сли- састоје у његовој јединственој способ- ковни језик још увек није сазрео зато ности изражавања свега онога што је што се наше очи нису навикле на њега. бајковито, чудесно, натприродно, при- Још увек немамо довољно поштовања, родним средствима и с неупоредивом не обожавамо на прави начин оно што убедљивошћу.” 6 изражава.” 3 Или према речима Севрен- Марса: „Која уметност нам је подарила истовремено поетичнији и стварнији VIII сан! Уз овакав приступ филм би могао да Уметнички наступ позоришног представља неупоредиво средство изра- глумца пред публиком сасвим сигурно жа вања. Само би најузвишенијим осо- изводи глумац лично. Међутим, изво- бама требало дозволити да уђу у његов ђење филмског глумца приказује каме- амбијент, у најсавршенијим и најтајан- ра, с двоструким последицама. Камера ственијим тренуцима њихових жи- која приказује наступ филмског глумца вота.” 4† Александр Арну своју фантазију публици не мора да га испоштује као ин- о немом филму закључује питањем: „Не 5 ‡ Alexandre Arnous, Cinéma pris, 1929, стр. 28. 3  Abel Gance, цитирано дело, стр. 100-101. 6  Franz Werfel, „Ein Sommernachtstraum, Ein † 4 Séverin-Mars, цитирао Abel Gance, цитирано Film von Shakespeare und Reinhardt”, Neues Wie- 307 дело, стр. 100. ner Journal, цитирано у Lu 15, новембар 1935. Валтер Бенјамин тегралну целину. Вођена сниматељем, његово тело губи на телесности, ишче- камера стално мења положај у односу на зава, лишено је стварности, живота, гла- извођење. След позиционих виђења са и звукова које производи његово који монтажер склапа од материјала кретање, ради претварања у нему слику, који му је достављен чини завршен која ће на тренутак затреперити на екра- филм. Он укључује одређене факторе ну, да би потом нестала у тишини. [...] кретања који у ствари представљају Пројектор ће се играти с његовом сен- кретање камере, да не спомињемо ком пред публиком, а он мора да се снимање под посебним угловима, из- задовољи играњем пред камером.” 7 Ова близа итд. Отуда се наступ глумца под- ситуација би се такође могла окаракте- вргава низу оптичких испитивања. Ово рисати на следећи начин: по први пут, је прва последица чињенице да се глу- што је учинак филма, човек мора да дела мачко извођење приказује уз помоћ ка- читавом својом живом личношћу, а да се мере. Такође, глумац нема прилику коју при том одрекне своје ауре. Јер аура је има онај у позоришту, а то је да се током везана за његово присуство, његове свог наступа прилагођава публици, јер копије не може бити. Аура коју на позор- ни не наступа лично пред публиком. ници исијава Макбет за публику је Ово дозвољава публици да преузме уло- неодвојива од глумца који га глуми. гу критичара, а да при том не доживи Међутим, особеност или својство сту- никакав лични контакт с глумцем. диј ског снимка је да камера замењује пу- Поистовећивање публике с глумцем у блику. Стога, аура која обавија глумца ствари је поистовећивање с камером. нестаје, а са њом и аура лика којег игра. Као резултат, публика долази на место Не изненађује што се управо драма- камере, њезин приступ је приступ тичар попут Пирандела у својој ква- испитивања.10 То није приступ коме се лификацији филма нехотично дотиче и могу изложити обредне вредности. кризе коју примећујемо у случају позо-

ришта. Свако темељно проучавање IX показује да заиста нема веће супротно- Оно што је за филм првенствено сти од оне између сценске игре и умет- битно јесте да глумац себе приказује пу- ничког дела које је у потпуности пред- блици пред камером, а не неког другог. мет механичке репродукције или се на Пирандело је међу првима осетио глум- њој темељи, као што је то случај с фил- чеву метаморфозу услед оваквог начина мом. Стручњаци већ дуго признају да се испитивања. Иако су његове напомене у филму „највећи ефекти готово увек по- на ову тему дате у роману Пази, снима стижу када се ’глуми’ што је мање се! ограничене на негативне аспекте могуће”. Године 1932. Рудолф Анхајм је овог проблема и само на неми филм, то видео „најновији тренд [...] у третирању никако не умањује њихову ваљаност. Са глумца као позоришног реквизита који звучним филмом се у том смислу су- се бира због својих карактеристика и штински ништа није променило. Битно је [...] поставља на одговарајуће место”. 11 да се улога не глуми зарад публике, већ Још је нешто уско повезано с овом зарад механичке направе, при чему се у идејом. Позоришни глумац се поисто- случају звучног филма ради о две напра- већује с ликом који игра. Филмском ве. „Филмски глумац”, пише Пирандело, глумцу се веома често оваква могућност „осећа се попут изгнаника, некога ко је ускраћује. Његова креација се никако не прогнан не само са позорнице, већ и из 7  Luigi Pirandello, Si Gira, цитирао Leon Pierre- самога себе. С нејасним осећајем нела- 308 Quint, „Signifi cation du cinéma”, L’Art ciné- годности осећа необјашњиву празнину: matographique, цитирано дело, стр. 14–15. Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције остварује одједном, већ се састоји од рад већ и себе целог, своје срце и душу, бројних засебних извођења. Уз неке ван је његовог домашаја. Током снимања случајне околности, као што су трошко- он са њим има исто онолико додира ко- ви студија, расположивост осталих глу- лико и било који артикл начињен у фа- маца, декор итд., постоје и елементарни брици. Ово можда доприноси тој по- услови у вези с филмском опремом, због тиштености, тој новој врсти тескобе које се глумчев рад дели у серију уклопи- која, према Пиранделу, хвата глумца вих епизода. Посебно осветљење и по- пред камерама. Филм одговара на неста- стављање светала захтевају да се догађај нак ауре вештачким стварањем „лично- који се на платну одиграва као брза и сти” ван студија. Култом филмских зве- јединствена сцена прикаже следом за- зда, који се подстиче новцем филмске себних снимака, за шта могу бити по- индустрије, не чувају се јединствене требни сати у студију. Да не споми њемо ауре личности, већ њихова „привлач- још очигледнији пример монтаже. Тако ност”, лажне чари тржишне робе. Док скок с прозора може бити снимљен у год капитал филмаџија поставља трен- студију као скок са скеле, док се борба дове, по правилу, савремени филм неће која следи, уколико је то потребно, може добити признање да је револуционаран снимити неколико седмица касније, у било ком другом смислу сем да загова- када отпочне снимање сцена на отворе- ра револуционарну критику традицио- ном. Лако је замислити и парадоксалније случајеве. Претпоставимо да глумац налних концепата уметности. Не пори- треба да се тргне када зачује куцање на чемо да у неким случајевима филм вратима. Ако његова реакција није данашњице промовише револуционар- задовољавајућа, режисер може да при- ну критику друштвених услова, па и ра- бегне и помоћном средству: следећи пут споделе добара. Међутим, ова студија се када се глумац затекне у студију, без тим питањем не бави ништа конкретније упозорења ће иза њега испалити хитац. од филмског стваралаштва Западне Тада је могуће снимити реакцију којом Европе. се показује страх и умонтирати је у Својствено је филмској техници, као филм. Ништа у тој мери не показује да је и спорту, да је за њу стручњак свако ко је уметност изашла из домена „лепог при- сведок њених постигнућа. Ово је очи- вида”, који се до сада сматрао јединим гледно ако послушате групу дечака који простором благодатним за уметност. разносе новине док се ослањају на своје бицикле и дискутују о исходу бицикли- X стичке трке. Издавачи новина не Осећај чудноватости који глумца организују тек онако трке дечака који им обузима пред камером, како га описује разносе новине. Оне буде велико Пирандело, у суштини је истоветан интересовање код учесника, јер побед- отуђењу које осећамо пред својим одра- ник има прилику да се од курира уздигне зом у огледалу. Али сада је слика у одра- до професионалног такмичара. На сли- зу постала одељива, преносива. А куда чан начин филмске новости нуде прили- се преноси? Пред публику.12 Филмски ку свакоме да се уздигне од пролазника глумац никада не престаје да буде све- до статисте. Тако би било ко могао да се стан ове чињенице, ни на тренутак. Док нађе у уметничком делу, што потврђују стоји пред камером, он зна да ће се на Вертофове Три песме о Лењину или Ивен- крају наћи пред публиком, пред конзу- сов Боринаж. Свако данас може да пола- ментима који чине тржиште. Ово же право на снимање. Овакво право се 309 тржиште, на којем он не нуди само свој најбоље може објаснити ако погледамо у Валтер Бенјамин каквој историјској ситуацији се налази Европи ускраћује разматрање легитим- савремена књижевност. ног права модерног човека да буде ре- Вековима је мали број писаца био продукован. У оваквим околностима суочен са многим хиљадама читалаца. филмска индустрија улаже велике напо- Ово се променило крајем прошлог века. ре да код маса побуди интересовање Са повећањем доступности штампе, која помоћу спектакла који промовишу је стално читаоцима пласирала нова по- илузију и сумњивих спекулација. литичка, верска, научна, струковна и локална гласила, све више читалаца XI почињало је да пише, иако тек покоји Снимање филма, нарочито звучног испочетка. Почело је тако што је дневна филма, приређује спектакл који би био штампа отворила простор својим читао- незамислив било где у било које пре- цима за „писма уреднику”. Данас тешко ђашње време. Оно чини процес у којем да има запосленог Европљанина са је немогуће приписати гледаоцу гле- примањима који, у приниципу, не би диште које би из конкретне сцене могао да нађе прилику да ту или тамо икскључило такве спољне додатке као објави коментаре везано за свој посао, што су опрема за снимање, светлосна притужбе, документарне извештаје или машинерија, помоћници особља и тако нешто слично. Дакле, дистинкција даље, сем ако би му се око налазило на између аутора и публике само што није линији паралелној с објективом. Више изгубила свој основни карактер. Разли- него иједна друга околност, ово чини ка се своди само на функцију, а може ва- површном и безначајном сваку могућу рирати од случаја до случаја. Читалац је сличност између сцене у студију и оне у сваком тренутку спреман да се претво- на позорници. У позоришту смо врло ри у писца. Као стручњаку, што је хтео – свесни места с којег је немогуће одмах и не хтео морао да постане у једном изу- непосредно разоткрити илузорност зетно специјализованом процесу рада, драме. Таквог места нема код снимања читаоцу је омогућено да постане аутор, филмских сцена. Њихова илузорност је па макар и у неком ужем смислу речи. У другостепеног типа и резултат је Совјетском Савезу глас је дат самом раду. изрезивања. То ће рећи да је у филмском Његово вербално представљање је део студију техничка опрема продрла тако човекове способности да обавља тај рад. дубоко у стварност да када се у свом чи- Допуштење за литерарни рад се сада за- стом виду ослободи страног садржаја снива на политехничкој пре него опреме производ је посебног поступка, специјалистичкој обуци, те тиме постаје наиме, снимања специјално подешеном 13 опште добро. камером и монтирања снимка заједно Све се ово лако применити у случају са другим сличним снимцима. Овде филма, где се промене за које су у аспект реалности ослобођен опреме књижевности били потребни векови постаје врхунац мајсторије схваћене као дешавају током десет година. У кине- варке, а виђење непосредне стварности матографској пракси, нарочито у Русији, редак, нежан цвет у земљи технологије. ова промена је делимично постала Још нам више открива поређење утврђена реалност. Неки од глумаца које ових околности, које се толико разликују виђамо у руским филмовима нису глум- од оних у позоришту, са стањем у сли- ци у нашем смислу речи, већ људи који карству. Овде се поставља питање како играју сами себе, и то превенствено у стоји сниматељ у поређењу са сликаром. оквиру процеса свог рада. Капитали- Да бисмо одговорили на ово, прибећи 310 стичка експлоатација филма у Западној ћемо аналогији с хируршком опера- Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције цијом. Хирург представља крајњу су- друштвени значај неке уметничке фор- протност у односу на врача. Врач лечи ме, то је изразитија разлика између кри- болесну особу тако што на њу положи тике и уживања од стране публике. У своје руке, док хирург реже и улази у конвенционалном се ужива без икакве тело пацијента. Врач задржава природ- критичности, док се оно што је истин- ну дистанцу између пацијента и себе, и ски ново критикује с аверзијом. Када је у иако је врло мало умањује полагањем питању филмско платно, критички и ре- руку, знатно је повећава својим аутори- цептивни ставови публике се подударају. тетом. Хирург ради управо супротно: он Кључни разлог за то је што су индивиду- увелико смањује дистанцу између себе и алне реакције предодређене масовном пацијента тиме што продире у његово реакцијом публике коју ће произвести, тело, док је повећава, али незнатно, што нигде није тако изражено као у захваљујући опрезу с којим се његове случају филма. Оног тренутка када ове руке крећу међу органима. Укратко, за реакције постану очите, оне се међу- разлику од врача, који се још увек скри- собно контролишу. Поново је овде ва у доктору медицине, хирург се у од- сврсисходно поређење са сликарством. сутном тренутку клони директног За слику је увек постојала одлична при- суочавања с пацијентом. Уместо тога, у лика да је види једна или неколико осо- њега продире путем захвата. ба. Истовремена контемплација слика Врач и хирург се могу упоредити са од стране бројне публике, каква се сликаром и сниматељем. Сликар у свом јавила у деветнаестом веку, јесте рани раду задржава природну дистанцу у од- симптом кризе сликарства, кризе која носу на реалност, сниматељ продире ду- свакако није изазвана искључиво боко у њезину мрежу.14 Разлика између фотографијом, већ независно од тога и слика које добијају је огромна. Слика привлачношћу уметничких дела за масе. сликара је јединствена, док се она коју Сликарство просто није у положају добија камерман састоји од бројних да чини предмет истовременог колек- фрагмената, сједињених новим прави- тивног доживљаја, као што је то увек лима. Стога је за савременог човека могла архитектура, или епска песма у представа стварности на филму неупо- прошлости, односно филм у данашње редиво значајнија од сликарске, јер нуди време. Премда ова околност сама по један аспект реалности који је ослобођен себи не би требало да наводи на закључке сваке опреме, управо због крајњег о друштвеној улози сликарства, она за- прожимања реалности путем технике. А иста чини озбиљну претњу, чим се сли- то је оно што имамо право да тражимо карство у посебним условима и, да тако од уметничког дела. кажемо, супротно својој природи ди- ректно суочи с масама. Колективно XII доживљавање слика у црквама и мана- Механичко умножавање уметности стирима у средњем веку и на краљевским мења начин на који масе реагују на умет- дворовима до краја осамнаестог века ност. Реакционарни став према Пика- није се одигравало истовремено, већ по- совој слици мења се у прогресивну степеним и хијерархијским посредо- реакцију спрам Чаплиновог филма. Про- вањем. Десила се промена као израз из- гресивну реакцију карактерише непо- весног конфликта у који је сликарство средна, лична фузија визуелног и емо- уплетено могућношћу механичког умно - ционалног уживања с оријентацијом ек- жавања слика. Иако се с јавним сперта. Таква фузија је од великог друшт- излагањем слика почело у галеријама и 311 веног значаја. Што се више смањује салонима, масе нису имале начина да Валтер Бенјамин организују и контролишу свој доживљај.15 се јасно приказује у одређеној ситуацији, Тако ће иста публика која на гротескни попут неког мишића на телу, тешко је филм реагује прогресивно на надреали- рећи да ли више фасцинира његова зам сигурно одговорити реакционарно. уметничка или научна вредност. Демон- страција природе уметничког и научног коришћења фотографије, што је до сада XIII углавном раздвајано, биће једна од ре- Својства филма не тичу се само на- волуционарних функција филма.16 чина на који се сам човек открива или Снимањем из близине ствари око приказује пред механичком опремом, нас, фокусирањем на скривене детаље већ и начина на који може уз помоћ тих познатих предмета, истраживањем уо- направа да представи своје окружење. би ча јених миљеа под ингениозним Поглед на окупациону психологију вођством камере, филм с једне стране илуструје покусни потенцијал технике. продубљује наше разумевање сила при- Психоанализа је илуструје у једној лика које управљају нашим животима, другој равни. Филм је обогатио наше док с друге успева да нас убеди у поље перцепције методама које је могуће постојање огромног и неочекиваног илустровати само помоћу метода простора за деловање. Чинило се да смо фројдовске теорије. Пре педесет година безнадежно заробљени нашим крчмама омашка у говору би прошла мање или и улицама наших метропола, нашим више неопажено. Таква омашка је само у канцеларијама и намештеним простори- изузетним случајевима могла да открије јама, нашим железничким станицама и дубинске димензије разговора, за који нашим фабрикама. Потом је дошао се чинило да се одвија на површини. филм и за делић секунде као динамитом Ствари су се измениле с изласком разнео овај затвор од света, па сада Психопатологије свакодневног живо- путујемо кроз његове рушевине и остат- та. Том књигом изоловане су и откри- ке, авантуристички и спокојно. Код вене за тумачење појаве које су до тада снимања из близине простор се шири. У неприметно колале широким токовима спорим кадровима (slow motion), перцепције. Филм је довео до сличног трајање покрета се продужава. Увећањем продубљења спознаје читавог спектра снимка не чини се прецизнијим оно што оптичке, а сада и акустичне перцепције. је у сваком случају било видљиво, мада Да се елементи понашања приказани на нејасно: њиме се откривају сасвим нове филму могу далеко прецизније и са структурне формације субјекта. Дакле, више тачки гледишта анализирати од успорено снимање не приказује такође онога што је приказано на сликама или само позната својства кретања, већ у позорници, само је наличје ове чи- њима открива и она потпуно непозната, њенице. У поређењу са сликарством, „која далеко од тога да изгледају као пона шање забележено на филму пријем- успорени брзи покрети, стварају ефекат чивије је за анализу због неупоредиво особитих клизећих, лебдећих, натпри- прецизнијег очитовања конкретне ситу- родних покрета”. 8 Очигледно је да се ације. У поређењу с позоришном сце- пред камером разоткрива једна друкчија ном, понашање забележено на филму природа од оне која је доступна голом допушта лакшу анализу, јер се да лакше оку, макар и само зато што простор не- изоловати. Ова околност је значајна свесног продирања бива замењен про- превасходно због склоности да стиму- стором који човек свесно истражује. Чак лише међусобно прожимање уметности и ако генерално знамо како људи ходају, и науке. У ствари, када је у питању филм- 312 ски забележен елемент понашања који 8  Rudolf Arnheim, цитирано дело, стр. 138. Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције не знамо ништа о држању неке особе то- него њиховој бескорисности у смислу ком децималне секунде жустрог хода. контемплативног удубљивања. Такву Чин посезања за упаљачем или каши- бескорисност постизали су различитим ком је обична радња, па ипак једва да средствима, од којих промишљено знамо шта се заиста збива између руке и дегра дирање материјала није била метала, да не помињемо како такав по- најнезнатније. Њихове песме су „салате ступак осцилира у зависности од нашег речи” које садрже опсцености и свака- расположења. Овде камера интервени- кво језичко смеће које се да замислити. ше имајући на располагању могућност Исто важи и за њихове слике, на које су спуштања и подизања, прекидања и качили дугмад и улазнице. Оно што им издвајања, продужења и убрзања, уве- је била намера и што су постигли је не- ћања и умањења. Камера нас уводи у об- милосрдно уништење ауре њихових ласт несвесне оптике, као што нас пси- креација, које су жигосали као репро- хоанализа уводи у поље несвесних им- дукције служећи се управо средствима пулса. продукције. Немогуће је застати пред неком Арповом сликом или над неком XIV песмом Августа Штрама ради проми- шљања или процене, како бисмо то учи- Један од основних задатака уметно- нили пред Дереновим платном или над сти увек је било стварање потражње која Рилкеовом песмом. Са пропадањем је тек касније могла бити у пуности друштва средње класе, контемплација задовољена.17 Историја сваке уметничке служи да подучи асоцијалном понашању, форме указује на критичне епохе, у у чему јој се супротставља одвраћање којима нека одређена уметничка форма пажње као варијанта друштвеног по- тежи ефектима које је могуће постићи у нашања.18 У ствари, дадаиста су својим потпуности тек изменом техничких активностима омогућили страствено стандарда, то јест, новом уметничком формом. Тада у уметности долази до одвраћање пажње, тако што су уметнич- претеривања и неуглађености, посебно ка дела поставили у жижу скандала. у такозваним декадентним епохама, која Најважнији услов био је разбеснети пу- у ствари потичу из језгра њених блику. најснажнијих историјских енергија. То- Од заводљивог изгледа или увер- ком претходних година таквог варвар- љиве структуре звука, уметничко дело ства је било и одвише у дадаизму. Тек се дадаиста постало је балистичко оруђе. сада дају назрети његов импулси: наме- Погађало је посматрача попут метка, де- ра дадаизма била је да посредством сли- шавало му се, стичући тако својство ковних али и литерарних средстава опипљивости. Стимулисало је потражњу створи ефекте које публика данас тражи за филмом, уз присуство елемента на филму. одвра ћања пажње који је такође био Стварање потражње које је суштин- првенствено тактилан, пошто се засни- ски ново и пионирско постићи ће више вао на променама места и фокуса које се од онога чему тежи. Дадаизам је то учи- повремено „обрушавају” на гледаоца. нио у толикој мери да је жртвовао Упоредимо екран на којем се одвија тржишне вредности изразито типичне филм са платном слике. Слика позива за филм у корист виших амбиција, прем- посматрача на контемплацију, а пред да, наравно, несвестан таквих намера на њом посматрач може да се препусти начин на који су овде представљене. Да- асоцијацијама. То се не може пред филм- даисти су далеко мање важности прида- ским платном. Тек што око ухвати сцену, 313 вали продајној вредности својих дела она се већ мења. Не може се зауставити. Валтер Бенјамин Дијамел, који презире филм и не зна цију. Ради се о уобичајеној тврдњи. ништа о његовом значају, мада зна не- Остаје питање представља ли она пола- што о његовој структури, овако указује зиште за анализу филма. Ово треба на ову појединост: „Више не могу да пажљивије размотрити. Забава или мислим оно што желим да мислим. Моје одвраћање пажње и концентрација стоје мисли замењене су покретним сли- у односу опозиције, који се може исказа- кама.” 9 Такве слике збиља прекидају ти на следећи начин: човек који се кон- асоцијативни процес код посматрача центрише пред уметничким делом бива својим сталним наглим изменама. Ово њиме заокупљен. Улази у уметничко код филма ствара ефекат шока, који би дело, као у легенди о кинеском сликару као и код свих шокова требало ублажи- који посматра своју завршену слику. На- ти појачаним присуством ума.19 Филм је супрот томе, растрзана маса упија умет- посредством своје техничке структуре ничко дело. Ово је најизразитије када су извукао ефекат физичког шока из истог у питању зграде. Архитектура је увек оног „омота” помоћу којег га је дадаи- представљала прототип уметничког зам, такорећи, задржао унутар ефекта дела чији се пријем остварује од стране моралног шока.20 колективитета у стању одсуства пажње. Закони њеног доживљавања су изразито поучни у том смислу. XV Зграде прате човека од најранијих Маса је матрица којом су данас пре- времена. Уметничке форме су настајале обликовани сви традиционални видови и нестајале. Трагедија је почела с Грци- понашања према уметничком делу. ма, са њима је и нестала, да би вековима Квантитет је преиначен у квалитет. касније била оживљена само њена „пра- Знатно увећана маса учесника довела је вила”. Епска песма, која потиче из вре- до промене у начину учешћа. Чињеница мена формирања нација, замире у Евро- да се нови начин учешћа прво јавио у пи поткрај ренесансе. Сликање на дрве- непристојном виду не сме да збуни гле- ним панелима производ је средњег века даоца. Па опет су неки ватрено напали и ништа не гарантује да неће нестати. управо овај површни аспект. Од свих Али људска потреба за заклоном је веч- њих Дијамел се изразио најрадикалније. на. Архитектура никад није била не- Оно чему највише приговара је вид сврсисходна. Њена историја сеже даље у учешћа на који масе бивају испровоци- прошлост од историје свих других умет- ране филмом. Дијамел филм назива „ра- ности, а њено инсистирање на томе да је зонодом слугу, забавом необразованих, витална сила битно је за сваки покушај јадних, истрошених створења која схватања односа маса према уметности. изједају бриге [...], спектаклом који не Доживљај архитектонских објеката де- тражи концентрацију и не претпоставља финише се по два основа, по основу упо- интелигенцију [...], који у срцима не требе и по основу перцепције, односно пали никакву светлост и побуђује само кроз додир и вид. Начин на који се тури- смешну наду да ће једног дана постати ста удубљује пред познатим здањем не ’звезде’ у Лос Анђелесу”. 10 Јасно је да је помаже да схватимо речену природу ово у бити она иста стара јадиковка о доживљаја или интернализације. Код томе како масе траже забаву, док умет- тактилности не постоји никакав квали- ност од посматрача захтева концентра- тет који би парирао контемплацији која карактерише оптички доживљај. Так- 9  Georges Duhamel, Scènes de la vie future, тилна интернализација остварује се пре 314 Париз, 1930, стр. 52. 10  Duhamel, цитирано дело, стр. 58. навиком него пажњом и концентрацијом. Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције Када је архитектура у питању, навика у шизам настоји да организује новоство- великој мери одређује рецепцију помоћу рене пролетерске масе без нарушавања чула вида. Такође, она се много ређе расподеле добара, коју масе теже да ели- остварује у стању усхићене концен- минишу. Он не види спас у томе што ће трације него узгредним примећивањем масама дати њихова права, већ прилику објеката. Овај начин доживљавања, који да се изразе.21 Масе имају право да про- се развио у односу према архитектури, мене структуру расподеле материјалних изразито добија на вредности у одре- добара, док фашизам тежи да им ђеним околностима. Јер задаци који се омогући изражавање а да за себе задржи постављају пред опажајни апарат човека материјална добра. Логична последица у тренуцима историјских преокрета не фашизма је увођење естетике у поли- могу се решити искључиво оптичким тички живот. Сламање маса, које фаши- средствима, то јест, само контемпла- зам својим култом фирера обара на ко- цијом. Они се постепено освајају нави- лена, има пандан у сламању апарата који ком, под вођством тактилне интерна- је утиснут у стварање ритуалних вред- лизације. ности. Растројена особа је такође у стању Сви напори да се политика есте- да формира навике. Даље, способност тизује кулминирају једном ствари: ра- да се неки задаци савладају у стању одсу- том. Рат и само рат може да дефинише ства пажње доказује да је њихово циљ масовних покрета у најширем виду решавање постало ствар навике. Умет- и да при томe испоштује традиционалну ност омогућује одсуство пажње које расподелу добара. Ово је политичка представља вид прикривене контроле формула за такву ситуацију. Технолошка мере у којој су нови задаци постали ре- формула се може изразити на следећи шиви помоћу свесне представе. Такође, начин: само рат омогућава мобилизацију пошто су појединци ради да се клоне свих постојећих техничких ресурса, уз таквих задатака, уметност ће се острви- очување постојеће расподеле добара. ти на оне најтеже и најозбиљније тамо Подразумева се да се фашистички хва- где је у стању да мобилизује масе. Данас лоспев рату не служи таквим аргумен- то чини кроз филм. Рецепција у стању тима. Па ипак Маринети у свом мани- одсуства пажње, које је све присутније у фесту колонијалног рата у Етиопији свим гранама уметности и симптома- каже: „Ми, футуристи, већ двадесет се- тично за дубинске промене свесне пер- дам година се бунимо против тога да се цепције, у филму налази своје истинско рат квалификује као антиестетски. [...] У средство остварења. Филм са својим складу с тим тврдимо: [...] Рат је диван ефектом шока половично задовољава јер успоставља надмоћ човека над овај вид рецепције. Филм потискује ри- подјармљеном машинеријом уз помоћ туалне вредности у други план не само гас-маски, застрашујућих мегафона, ба- тиме што публику ставља у положај кри- тичара, већ и чињеницом да овај положај цача пламена и малих тенкова. Рат је ди- у биоскопу не тражи никакву пажњу. ван зато што њиме почиње сневана Публика је испитивач, али испитивач метализација људског тела. Рат је диван који је одсутан духом. јер шара цветну ливаду ватреним орхидејама пушкомитраљеза. Рат је ди- ван јер уједињује у симфонију ватрену Епилог паљбу, канонаде, прекид ватре, мирисе Растућа пролетаризација модерног и смрад труљења. Рат је диван јер ствара човека и све изразитије формирање нову архитектуру, попут архитектуре ве- 315 маса два су аспекта једног процеса. Фа- ликих тенкова, борби геометријских Валтер Бенјамин формација, ковитлаца дима изнад да искуси сопствено уништење као запаљених села и много чега другог. [...] естетско задовољство првог реда. Ово је Песници и уметници футуризма! [...] стање политике коју фашизам естетизује. Упамтите ове принципе естетике рата Комунизам пак одговара политизовањем како би ваша борба за нову књижевност уметности. и нову уметност графике [...] била њима обасјана!” (Endnotes) Овај манифест одликује се врлином 1 Наравно, историјат уметничког дела јасноће. Његове формулације заслужују укључује више од овога. Историја признање дијалектичара. У прилог овом Мона Лизе, на пример, укључује другом, естетика данашњег рата изгледа врсту и број копија начињених у овако: ако је природно коришћење про- XVII, XVIII и XIX веку. изводних снага угрожено расподелом 2 Баш зато што аутентичност није добара, развој техничких средстава, умножива, интензиван продор одре- повећање брзине и извора енергије ђених (механичких) поступака умно- захтеваће неприродно коришћење, што жавања био је од кључног значаја за се остварује ратом. Деструктивност рата утврђивање и градирање аутентич- доказ је незрелости друштва да инкор- ности. Развој такве врсте диферен- порира технологију као један од својих цијације био је важна функција трго- органа и недовољне развијености техно- вине уметничким делима. Може се логије да се избори с елементарним си- рећи да је изум дрвореза погодио у лама у друштву. Застрашујуће каракте- сам корен својства аутентичности ристике империјалистичког ратовања чак и пре свог касног процвата. Сва- могу се приписати нескладу између како, у време настанка неке средњо- огромних средстава производње и вековне слике Богородице није се њиховог неадекватног коришћења у још увек могло рећи за њу да је „ори- процесу производње, другим речима, гинал”. Постала је „оригинал” тек то- незапослености и недостатку тржишта. ком наредних векова, а можда чак Империјалистички рат је побуна најизразитије током последњег. технологије која остварује, у облику 3 Најјадније провинцијско извођење „људског материјала”, права која је Фауста супериорније је од филма о друштво ускратило свом природном Фаусту, јер се, идеално посматрано, материјалу. Уместо да исушује реке, такмичи с првим извођењем у друштво усмерава људски ток у корито Вајмару. Пред биоскопским екраном ровова, уместо да из авиона баца семење, је бескорисно сећати се традицио- оно на градове избацује напалм бомбе, а налних садржаја који би нам пали на употребом хемијског наоружања убија ум пред позорницом – на пример, да ауру на нови начин. се у Мефисту скрива Гетеов пријатељ „Fiat ars – pereat mundus”, каже фа- Јохан Хајнрих Мерк и томе слично. шизам, и као што Маринети признаје, 4 Задовољење људског интересовања очекује од рата да донесе уметничко маса може да значи уклањање нечије задовољење чулног перципирања које је друштвене функције из видног поља. изменила технологија. Ово је очигледно Нема гаранције да данашњи портре- испуњење l’art pour l’art. Човечанство, тиста док слика чувеног хирурга за које је у Хомерово доба било предмет доручком међу осталим члановима контемплације богова са Олимпа, пре- породице приказује његову дру- пуштено је само себи. Његово самооту- штвену функцију тачније од сликара 316 ђење је досегло такав ниво да је у стању XVII века, који је портретисао док- Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције торе медицине како представљају најдиректније дозвољава масовну ову професију, попут Рембранта и дистрибуцију, већ је готово и узро- његовог „Часа анатомије”. кује. Она спроводи дистрибуцију 5 Дефиниција ауре као „јединственог зато што је производња филма толи- феномена удаљености, колико год да ко скупа да неко ко би, на пример, је близу” не представља ништа више могао себи приуштити да купи слику од формулисања обредне вредности више није у стању приуштити да уметничког дела у категоријама про- купи филм. Израчунато је 1927. годи- сторне и временске перцепције. не да неки већи филм мора да сакупи Удаљеност је супротна од блискости. публику од девет милиона људи да Објекат који је у суштини удаљен је би се исплатио. Наравно, са појавом онај којем се не може прићи. звучног филма у прво време је дошло Немогућност приласка је заиста до застоја у међународној дистри- једно од кључних својстава имиџа буцији: публика је постала ограни- култа. Веран својој природи, он чена језичком баријером. Ово се по- остаје „удаљен, без обзира колико је дударило са фашистичким исти- близу”. Близина коју је могуће оства- цањем националних интереса. Овде рити на основу његовог садржаја не је важније обратити пажњу на ову нарушава удаљеност коју он задржа- везу са фашизмом него на сами ва у свом изгледу. застој, јер је он ускоро минимизиран 6 Идеје фундаменталне јединствено- синхронизацијом. Истовременост сти слике губе на изразитости у мери ова два феномена може се приписати у којој је секуларизована њена депресији. Исти поремећаји који су обредна вредност. У машти посматрача на једном ширем плану довели до јединственост феномена који доми- покушаја да се очува постојећи поре- ни рају у имиџу култа све више бива дак расподеле добара пуком силом потиснута емпиријском јединстве- навео је угрожени филмски капитал ношћу ствараоца или његовог креа- да убрза развој звучног филма. тивног остварења. Али, свакако, ни- Увођење звучног филма довело је до кад у потпуности; концепт аутентич- привременог олакшања, не само зато ности увек надилази просту извор- што је вратило масе у биоскопске ност. (Ово је посебно видљиво код хале, већ и што је удружило нови ка- колекционара, код којих увек остану питал електричне индустрије с ка- трагови фетишизма и који посе- довањем уметничких дела имају уде- питалом филмске индустрије. Тако ла и у њиховој обредној моћ.) Ипак, је, гледано споља, звучни филм про- функција концепта аутентичности мовисао националне интересе, али остаје дефинитивна код процене гледано изнутра, помогао је да се још уметности. Са секуларизацијом уме т- више него раније интернализује ности, аутентичност потискује филмска производња. обред ну вредност дала. 8 Овај поларитет не налази потврду у 7 Када су филмови у питању, механич- естетици идеализма. Његова идеја ко умножавање није тек спољни лепоте укључује ове крајње супрот- услов масовне дистрибуције, како је ности без њихове диференцијације и то у случају књижевности и сликар- последично искључује њихову ства. Механичко умножавање свој- супрот ста вљеност. Ипак, код Хегела стве но је самој техници филмске се овај поларитет обзнањује онолико 317 производње. Ова техника не само да јасно колико је то могуће у граница- Валтер Бенјамин ма идеализма. Цитирамо његову за јавну комеморацију папе Сикста. Филозофију историје: Папе су излагане на свечаном одру у „Слике су познате од давнина. У рано једној бочној капели [Базилике] Св. време побожности биле су потребне Петра. За ту прилику Рафаелова сли- ради религијског обожавања, али се ка је била причвршћена у стражњем тада могло без лепих слика. Могле су делу капеле у облику нише, а чак и узнемиравати. У свакој лепој ослањала се на ковчег. На слици Ра- слици постоји такође нешто неду- фаел приказује Богородицу како у ховно, искључиво спољно, али се облацима прилази папином ковчегу њен дух обраћа човеку кроз њену ле- из позадине нише, која је била де- поту. Насупрот томе, религијско маркирана зеленим драперијама. На обожавање се тиче дела као предме- Сикстовом погребу искоришћена је та, јер није ништа више до духа ли- највиша изложбена вредност Рафае- шене отупелости душе [...]. Уметност лове слике. Нешто касније, поста- се уздигла [...] у цркви [...], иако је вљена је на главни олтар доминикан- већ превазишла свој принцип као ске цркве у Пјаченци. Узрок овог из- уметност.” гнанства се може наћи у римским Слично, следећи пасус из Филозофије правилима обреда, који забрањују да уметности, указује на то да је Хегел се слике које су биле излагане током овде наслутио проблем. погреба користе као обредни пред- „Изашли смо из фазе обожавања мети на главном олтару. Ово прави- уметничких дела као божанских, као ло је у извесној мери умањило вред- предмета који заслужују наше ност Рафаелове слике. Да би ипак религијско обожавање. Утисак који постигла одговарајућу цену, Света производе више је рефлексивне при- столица је одлучила да вредност по- роде, а емоције које побуђују траже годбе повећа прећутним толери- даље испитивање [...]” – G. V. F. Hegel, сањем слике изнад главног олтара. The Philosophy of Fine Art, превод са Да би се избегла пажња, слика је дата белешкама, F. P. B. Osmaston, књига монасима удаљеног провинцијског прва, стр. 12, Лондон, 1920. града. Прелаз од прве врсте уметничког 9 Бертолд Брехт се на једном другом доживљаја ка другом карактерише нивоу бавио аналогним размишља- историју доживљавања уметности њима: „Ако се концепт ’уметничког уопште. Сем тога, код сваког умет- дела’ више не може применити на ничког дела се може указати на ствар која настаје након што се рад извесну осцилацију између ова два трансформише у робу, морамо се крајња начина доживљавања. Узми- ослободити таквог концепта пажљи- мо Сикстинску Мадону. Од истра- во али без страха, да тиме не бисмо живања Хуберта Грима зна се да је такође поништили функцију саме те Мадона иницијално била насликана ствари. Јер она мора да прође кроз да би била изложена. Гримово ову фазу без икаквих менталних ре- истраживање било је инспирисано зерви, и не као необавезујуће питањем: која је сврха избочине у скретање с правог пута. Уместо тога, предњем плану слике на коју се оно што се овде збива са уметничким ослањају два анђела. Зашто је Рафеа- делом фундаментално ће га измени- ел украсио небо са две драперије, ти и до те мере избрисати његову пита даље Грим. Истраживање је по- прошлост да ако се изнова прихвати 318 казало да је Мадона била наручена стари концепт – а и хоће, зашто да не Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције – више никако неће подсећати на бирамо из обиља примера, хајде да оно што је некада представљало.” се концентришемо на неки који је 10 „Филм [...] омогућује – или би могао посебно убедљив. Сат који ради ће да омогући – користан увид у на позорници увек бити сметња. појединости људског делања. [...] Тамо му се не може дозволити његова Лик се никада не користи као извор функција мерења времена. Чак би се мотивације, унутрашњи живот осо- и у натуралистичкој драми астро- ба никада не обезбеђује основни номско време сукобило с позори- узрок заплета, а тек ретко је његов шним временом. У таквим околно- главни резултат.” (Bertold Brecht, стима врло је индикативно да филм Versuche, „Der Dreigroschenprozess”, може да користи време мерено сатом стр. 268.) Проширење поља онога кад год је то упутно. Пре него на што се може тестирати које глумцу основу много других алузија, на доноси механичка опрема одговара основу ове можемо јасно уочити да у изузетном проширењу поља онога одређеним околностима баш сваки што услед економских услова може реквизит у филму може да преузме тестирати појединац. Тако тестови на себе битне функције. Одавде нас професионалне способности постају само један корак дели од Пудовкино- све значајнији. Оно што је битно код вих речи да је „игра глумца која се ових тестова су сегментне перфор- везује за неки објекат и гради око мансе појединца. Филмски снимак и њега [...] увек један од најјачих мето- тест професионалних способности да кинематографске конструкције” се раде пред стручном комисијом. (W. Pudovkin, Filmregie und Filmman- Директор камере у студију на uskript, Berlin, 1928, стр. 126). Филм је позицији је идентичној оној коју има прва уметничка форма која је у стању испитивач током теста способности. да покаже како се материја поиграва 11 Rudolf Arnheim, Film als Kunst, Бер- са човеком. Отуда филмови могу лин, 1932, стр. 176 f. У овом контексту бити одлично средство материјалног постају интересантније неке наи- представљања. зглед небитне појединости у којима 12 Промена у методу излагања која се филмски режисер одступа од позо- овде наводи изазвана механичким ришне праксе. Такав је покушај да се умножавањем односи се такође на допусти глумцу да наступи без политику. Тренутна криза буржоа- шминке, као што је то између оста- ских демократија укључује кризу лих учинио Драјер у Јованки Орлеан- услова који одређују јавно прика- ки. Драјер је месецима тражио че- зивање владара. Демократије изла- трдесет глумаца који сачињавају суд жу члана владе непосредно и лично инквизитора. Потрага за овим глум- пред представницима народа. Пар- цима личила је на потрагу за сцен- ламент је његова публика. Пошто ским реквизитима до којих се тешко иновације камере и опреме за сни- долази. Драјер се изузетно потрудио мање омогућују да говорника чује и да избегне сличност по старости, види неограничен број особа, прика- грађи и физиономији. Ако тако глу- зивање политичара пред камерама и мац постаје сценски реквизит, тај опремом за снимање постаје најва- реквизит, с друге стране, често функ- жније. Опустели су парламенти ко- ционише као глумац. Барем за филм лико и позоришта. Радио и филм не није необично да сценском реквизи- само да утичу на функцију професи- 319 ту додели улогу. Уместо да насумице оналног глумца, већ и на функцију Валтер Бенјамин оних који се такође показују пред сто страна. Али на сваког талентова- овом механичком опремом, оних ног човека који је тада живео сада који владају. Премда њихови задаци имамо само двојицу талентованих могу бити различити, промена људи. Наравно, може бити да су подједнако делује на глумца као и на захваљујући општем образовању владара. Тренд иде ка успостављању мно ги потенцијални таленти који вештина којима се може управљати и би у прошлости били мртворођенчад које се могу преносити у одређеним сада у могућности да се остваре. друштвеним условима. Ово резулти- Хајде да онда претпоставимо да сада ра новим избором, избором пред имамо троје или четворо талентова- опремом услед којег се звезда и дик- них људи на сваког појединачног из татор показују као победници. ранијих времена. Још увек вреди да 13 Изгубљен је повлашћени карактер кажемо да потрошња материјала за дотичне технике. Олдус Хаксли читање – и гледање – далеко пише: надмашује природну продукцију да- ровитих писаца и цртача. Исто је и „Напредак технологије је довео [...] са материјалима за слушање. Про- до вулгарности. [...] Процесна репро- сперитет, грамофон и радио створи- дукција и ротациона преса су омо- ли су публику слушалаца који конзу- гућиле бескрајно мултиплици рање мирају извесну количину материјала текста и слика. Опште обра зовање и за слушање, који се повећао ван сва- релативно висока примања су ство- ке мере у односу на пораст популације рили огромну публику која зна да и консеквентни природни раст броја чита и може да приушти да купи пи- талентованих музичара. Из свега сане и сликовне материјале. Да би се овога следи да је у свим уметностима ова роба обезбедила створена је производња смећа истовремено и једна велика индустрија. Уметнички апсолутно и релативно већа него таленат је данас један заиста редак што је била у прошлости и да ће мо- феномен; отуда следи [...] да је рати остати већа док год свет и даље већина уметности била лоша, у буде конзумирао тренутне претера- свакој епоси и у свим земљама. Али не количине материјала за читање, сразмера смећа у укупној уметничкој гледање и слушање.” Aldous Huxley, производњи данас је већа него у Beyond the Mexique Bay. A Traveller’s било ком другом периоду. Да је то Journal, Лондон, 1949, стр. 274 ff. истина може се доказати простом Први пут објављено 1934. аритметиком. Становништво Запад- не Европе се током прошлог века Овај начин посматрања очигледно мало више него удвостручило. Али је није прогресиван. количина материјала за читање – и 14 Храброст камермана се истински гледање – порасла, мислим, барем може упоредити са храброшћу хи- двадесет, а можда и педесет или чак рурга. Лик Диртен међу посебним сто пута. Ако у популацији од x ми- техничким триковима наводи оне лиона има n талентованих људи, „који су у хирургији потребни у претпоставља се да ће међу 2x мили- случају одређених тешких операција. она бити 2n талентованих људи. Као пример бирам један случај из Ситуација се може сумирати овако. оториноларингологије [...] такозва- За сваку страницу текста и слика ни ендоназални захват; или мислим објављену пре једног века данас се на акробатске трикове хирургије 320 објављује двадесет или можда чак и грла које морате извести пратећи Валтер Бенјамин: Уметничко дело у доба механичке репродукције изокренуту слику у ларингоскопу. 17 „Уметничко дело”, каже Андре Бре- Такође бих могао говорити о хирур- тон, „вреди само онолико колико гији ува, која сугерише прецизни рад њиме вибрирају одблесци будућно- сајџија. Какав спектар најсуптилније сти.” Уистину, свака развијена умет- мишићне акробатике се тражи од чо- ничка форма сече три линије развоја. века који жели да поправи или сачу- Технологија делује у правцу одређене ва људско тело! Треба само да поми- форме уметности. Пре доласка фил- слимо на уклањање очне мрене, где ма постојале су фото-књижице са практично расправљају челик и го- сликама које би се притиском палца тово течно ткиво, или на велике аб- брзо смењивале пред гледаоцем, доминалне захвате (лапаротомију).” тако приказујући борбу боксера или – Лик Диртен, цитирано дело. тениски окршај. Такође је било ауто- мата на базарима код којих су се сли- 15 Овакав начин посматрања се може ке смењивале окретањем ручке. чинити нерафинисаним, али како је показао теоретичар Леонардо, поне- Као друго, традиционалне уметнич- кад је корисно навести нерафиниса- ке форме се у одређеним фазама свог не начине посматрања. Леонардо на развоја упорно труде да досегну не- следећи начин упоређује сликарство што што касније нове форме пости- са музиком: „Сликарство је супери- жу без напора. Пре успона филма да- орно у односу на музику јер не мора даисти су својим представама поку- шавали да код публике произведу да умре чим се роди, за разлику од реакцију коју је Чаплин касније иза- несрећне музике. [...] Музика која се звао на природнији начин. конзумира током самог чина свог рођења инфериорна је у односу на Као треће, неспектакуларне друшт- сликарство, којем је употребом лака вене промене често промовишу про- дарована вечност.” (Trattato I, 29. мену способности доживљавања, која ће користити новој уметничкој 16 Ренесансно сликарство нуди инди- форми. Пре него што је филм почео кативну аналогију у случају ове да ствара своју публику, слике које ситуације. Неупоредив развој ове више нису биле непокретне очарава- уметности и њен значај ослонили су ле су окупљену публику у такозваној се нарочито на интеграцију великог кајзерпанорами. Ту се публика броја нових наука или барем нових окупљала пред екраном на који су научних података. Ренесансно сли- постављани стереоскопи, по један за карство је искористило анатомију и сваког гледаоца. Механичким по- перспективу, математику, метеоро- ступком појединачне слике би се на- ло гију и хроматологију. Валери кратко појављивале пред стереоско- пише: „Шта би од нас било даље од пима, да би потом на њихово место Леонардове чудне тврдње, којем је долазиле друге. Још је Едисон морао сликарство било врхунски циљ и да се служи сличним уређајима да би крајња демонстрација знања? Лео- приказао прву филмску траку пре нардо је био уверен да сликарство него што су изумљени филмски захтева опште знање и није ни устук- екран и пројекција. Ова трака је нуо од теоретске анализе, која је због представљена малој групи гледала- своје дубине и прецизности нама ца, који су буљили у апарат у коме су запањујућа [...].” – Paul Valéry, Pièces се вртеле слике у следу. Узгред, sur l’art, „Autour de Corot”, Париз, институција кајзерпанораме врло 321 стр. 191. јасно показује дијалектику развоја. Валтер Бенјамин Непосредно пре него што је филм већ су циљале ка некој врсти меша- претворио доживљај слике у колек- вине у виду заједничког предста- тиван феномен, појединачно посма- вљања стварности и направе. Код ку- трање слика у овим установама које бизма главну улогу игра предосећај су брзо застареле јоше једном је сту- да ће се ова направа конструкцијски пило на сцену, и то са интензитетом заснивати на оптици. Код футури- који се може поредедити са древним зма је у питању предосећај ефеката свештеником док у наосу држи ста- ове направе који изазива брзо туу божанства. покретање филмске траке. 18 Теолошки архетип ове контемплације 21 Овде је битна једна техничка карак- је свест да смо сами са својим Богом. теристика, посебно када су у питању Таква свест, када је буржоазија била филмске новости, чији се пропа- на врхунцу, ојачаће слободу да се од- гандни значај тешко може прецени- баци туторство свештенства. Током ти. Масовној репродукцији од по- опадања буржоазије ова свест је мо- себне је помоћи репродукција маса. рала да узме у обзир скривене тежње Током великих парада и масовних да се из јавних послова повуку оне окупљања, спортских догађаја и у силе на које се појединац позива у рату, што се све данас бележи каме- општењу са Богом. ром и снимачем звука, масе се 19 Филм је уметничка форма у складу са суочавају саме са собом. Овај процес, повећаним ризиком по живот, са чији значај не треба наглашавати, којим се суочава данашњи човек. По- блиско је повезан са развојем техни- треба човека да се изложи ефектима ка репродукције и фотографије. Ка- шока је његово прилагођавање опа- мера обично јасније примети масов- сностима које му прете. Филм се по- не покрете од голог ока. Окупљање дудара са огромним променама спо- стотина хиљада се најбоље бележи знајног апарата – променама које на из птичије перспективе. Премда је појединачној основи доживљава чо- та перспектива доступна људском век на улици у саобраћају великог оку као и камери, слика коју око града, на историјској основи сваки добија не може се увећати на начин грађанин данашњице. на који се увећава негатив. Ово зна- 20 Када је у питању дадаизам, спознаје чи да масовни покрети, укључујући битне за кубизам и футуризам доћи рат, чине облик људског понашања ће из области филма. И један и дру- којем посебно погодује механичка ги се чине мањкавим покушајима опрема. уметности да се прилагоди продору направе у стварност. Насупрот фил- Превела са енглеског: му, ове школе нису покушале да упо- Светлана Митић требе направу каква јесте за умет- ничко представљање стварности, [email protected]

322 прикази

ПРИКАЗИ

323 Валтер Бенјамин UDK 82.01:111.852

324 П

Предраг Дилпарић UDK 003:008(049.32) Универзитет у Београду DOI 10.7251/FIL1205325D ПИСМО И КУЛТУРА ПАМЋЕЊА Асман, Јан (2011), Култура памћења – писмо, сећање и политички идентитет у ра- ним високим културама, Београд: Просвета.

Раномодерна филозофска и ан- Основни увид је да је „други“ конститу- трополошка традиција произвела тиван за „мене“. 1. је представу о човеку као рацио- На тој основи могла су се тек добро налном аутономном субјекту и по први поставити питања конективних струк- пут је након Д. Хјума, а суштински на тура култура, питања стварања и одржа- трагу величанственог неуспеха Кантове вања симболичког света смисла који ко- филозофије субјекта, озбиљно oспора- муницира друштво/а, производи поје- вана у XIX веку, са донекле различитих ди начне и групне идентитете и оријен- романтичарских, односно историјско- тише. То такође значи да су кључна херменеутичких и биологистичких ста- питања она која се тичу односа према новишта. Следеће столеће, историјски прошлости, питања политике повести и обележено светским конфликтима, бор- културе памћења, чијим посредством бама за прерасподелу контроле над заједнице имагинирају слику о себи, светским економским ресурсима, еко- идентификују се и легитимизују. При номским кризама и значајним друштве- томе се, разуме се, у конструкциони- ним променама, разградило је ову идеју стичком кључу памћење схвата као развијајући појмове психоанализе, хер- социјални и комуникацијски феномен и менеутике, структурализма, филозофије прошлост као културна творевина, што језика и конструкционистичке теорије су први пут изнели Морис Албвакс и Карл Манхајм двадесетих и тридесетих друштва и културе, постављајући нову година прошлог века у појмовима ко- парадигму у којој је рационални ауто- лективног, то јест генерацијског памће- номни субјекат на различите начине ња. Уверење, све развијеније последње инсуфицијентан. Другим речима, обе- две или три деценије, да су менталне, снажило ју је, како каже Ј. Хабермас, материјалне и медијске слике и симбо- подвргавајући трансценденталну свест ли, текстови, наративи, ритуалне прак- условима историјског фактицитета и се, простор и споменици од изузетне унутарсветовне егзистенције и прела- важности у различитом аутоимагини- зећи од филозофије свести преко фило- рању друштава кроз сећање сменило је зофије језика на парадигму споразу- критику идеологије као „лажне свести“, мевања. То у једном изводу значи да њеног „неаутентичног“ и „манипула- смисао модерног „децентрирања“ ника- тивног“, доминантну шездесетих и се- ко није у поништавању сваке субјекти в- дамдесетих година XX века. Ослонац за ности и тиме самог концепта реалности тај преокрет пружили су психоанали- – „ја“ треба разумети неесенцијали- тички и конструкционистички појмови стички, као усађено у мреже друштве- Ж. Лакана и К. Касторијадиса – „соци- них односа и комуникације, које прои- јално имагинарно“, и Б. Андерсона – 325 зводе основе његовог идентитета. „замишљена заједница“, који се тема- Предраг Дилпарић тизују деведесетих година XX века културе. Друге и важније узроке свакако делећи увиде да, како наводи А. Асман, у ваља тражити у сразмерној новини на- конституисању заједнице „слике“ имају учног поља испитивања, будући да се „надвремену делотворност“ и историј- релативно однедавно препознају везе ски су конструисане у појму колективно између конструкција културалног пам- или социјално памћење. ћења, образаца приповедања и типова Полазећи од тих премиса, А. Асман традирања, и/или недовољном степену разликује три димензије памћења: неу- интердисциплинарне повезаности која ронско, чији носилац је индивидуални би интенционирала сазнања историча- мозак у интеракцијским пољима соци- ра, социолога, културолога, историчара јал не комуникације и које се ослања на књижевности, социолингвиста и исто- симболичке медије; социјално памћење ричара писма у том смеру. („краткорочно“, комуникативно или Ако то и није случај, бар у новије генерацијско друштвено памћење), чији време, када је реч о истраживањима мо- носилац је друштвена група у миљеу дерности, ипак је чињеница да покушаји појединачних индивидуа које међусобно одговора на питања како се рана/ранија комуницирају ослањајући се на симбо- друштва сећају и како се имагинирају личке медије; и трећу димензију, транс- посредством сећања, како фиксирају ге нерацијско и трансисторијско, инсти- културни смисао и чине га настављивим, туционално стабилизовано и интенци- како чине да прошлост постане читљива онално, културално памћење, чији но- садашњости, какву улогу имају у томе силац су симболички медији. Сродни језик, писмо и култура писма, правне, последњем појму су „традиција“ и „кул- политичке и културне институције, ко- турно наслеђе“, али треба рећи да они лико су неадекватни, толико су и ретки, нису сасвим адекватни будући да не особито у нашој средини. О важности подразумевају динамику сећања и забо- ове научне области, са друге стране, све- рава, као подједнако намераваних кул- дочи и сасвим површан увид о, на при- турних стратегија, нити наглашавају ак- мер, значајном степену интегрисаности тиван однос и већу проходност између одређеног несумњиво плурицентрич- прошлости, садашњости и будућности, ног историјског простора у прошлости као што не наглашавају ни транс- (политичко јединство уопште није ну- историјско самообавезивање на понов- жност, оно је више императив политичко- ну рецепцију и тумачење. -националне парадигме), једној екуме- С друге стране, међутим, уобичајено ни која подразумева свест о различитости је гледиште које као готово саморазу- и способност за међукултурно споразу- мљиво представља изванредан значај мевање. Довољно је у том смислу поме- језика и писма за преношење „тра- нути само месопотамско-средоземни диције“, тачније – језика и културе пи- свет и са њим чврсто повезани егејски сма за конституисање и континуирање свет или грко-словенски „комонвелт“ културалног памћења и политичких средњег века. Али суштинско сведочан- заједница. Отуда донекле потиче и од- ство чине питања о „условима могу- суство или неадекватна тематизација ћности“ такве екумене. Реконструисање (посебно у неупитном/здраворазум- културалног памћења, као разговора ском опису односа језика, писма и који прошлост води у садашњости са нације) различитих питања овог круга будућношћу, осим као специфично кул- која би се могла наћи у компетенцији и туролошки пројекат, може бити посма- социолингвистике или дијахроне соци- трано, другим речима и у ширем хори- 326 олингвистике, а не искључиво теорије зонту – може стајати у знаку испитивања, Писмо и култура памћења како би рекао М. Фуко, историјски апри- духа права и Грчка и дисциплиновање орног, као што може бити обележено и мишљења. контрафактичким захтевом за обдела- Аутор у првом поглављу првог дела вањем несигурног, заједничког нам ху- полази од тога да су основни принципи манитета, који можда нису нужно су- конективних структура култура пона- прот стављени. За то ситуирање у шири вљање или ритуална кохерентност и да хоризонт, као што се може претпостави- се „развлачењем комуникацијске ситу- ти, не недостаје подстицаја нити узори- ације“ културни смисао може предочи- тих истраживачких модела, захваљујући ти само екстерним меморисањем у пи- и томе што на известан начин није саном облику. Ту се збива прелазак на могуће бити искључиво савремен. Услов доминантно текстуалну кохеренцију за ту могућност немогућности пред- као нову конективну структуру чији је ставља управо културално памћење. носилац писмо, које омогућава стварање 2. Значајан прилог општој теорији културалног памћења „које мање или културе и посебно реконструкцији кул- више излази ван хоризонта смисла који туролошких односа колективног пам- традира и комуницира у датој епохи, ис- ћења, писма и етногенезе, то ће рећи ре- товремено прекорачујући област кому- левантан допринос опису претпоставки никације, баш као што индивидуално и услова настанка културалног памћења, памћење надилази свест. Културно представља књига Јана Асмана, египто- памћење потхрањује традицију и ко- лога и културолога са Универзитета у муникацију али се не утапа у њих. Само Хајделбергу, Култура памћења – писмо, тако се могу објаснити ломови, кон- сећање и политички идентитет у ра- фликти, иновације, рестаурације, рево- ним високим културама, чији је превод луције.“ Гледање на ове одлучујуће про- на српски језик објављен 2011. године мене конективне структуре Ј. Асман критички раздваја на два става. Први (немачко издање је из 2007. године: DAS представљају А. Вебер и К. Јасперс са KULTURELLE GEDACHTNIS – Schrift, својим појмом „осовинског доба“. Тај Erinnerung und politische Identitat in став пренебрегава централни значај Fruhen Hochkulturen. Verlag C.H. Beck писма и тврди да су ове промене чисто oHG: Munchen). Она је настала, како на- духовно-историјске природе. Други води Ј. Асман, на основу активности став, насупрот томе, у променама ко- радног круга Археологија литерарне нективних структура види пре свега комуникације и на основу колоквијума дејство испољавања медијско-техноло- O канону и цензури, који су се одржава- шких промена. Његови заступници су ли још осамдесетих и почетком деведе- греколог Е. Хавелок и теоретичари сетих година прошлог века, као и на еволуције и медија Н. Луман и М. Ме- низу сродних активности чији садржај клуан. Апорије ових ставова могу се обухвата проблеме односа писма, превазићи, према Ј. Асману, тако што ће памћења и културе. се „питања културе писма ставити у Студија Јана Асмана подељена је на шири хоризонт конструкције културног два дела: први део, Теоријске основе, времена и колективног стварања иден- садржи три поглавља: Култура сећања, титета“. Другачије речено, тако што ће Писмена култура и Културни иденти- се она интегрисати у контекст промена тет и политичка имагинација. Други културалног памћења као основе за кон- део, Студије случаја, састоји се од чети- тинуитет етаблираног културног смис- ри поглавља: Египат, Израел и на- ла/идентитета и истовремено онога што 327 стајање религије, Рађање историје из омогућава искуство другога и произво- Предраг Дилпарић ђење и одржавање неистовременог и ста. На тај начин започиње развој битно контрафактичког. литерарних принципа варијације и Теоријска разматрања о социјалној иновације, варијације у знаку конфлик- конструкцији прошлости, индивидуал- тних односа између канонског затва- ном и колективном памћењу, фигурама рања (ограничавања алтернатива или сећања, односу културалног памћења и инваријантности) и контролисане вари- историје, опцијама културалног пам- јантности, и иновације у знаку интер- ћења, односима моћи и памћења/забо- текстуалног и критичког. Традиција као рава и политици повести – што све са- безалтернативно обавезивање на про- држи прво поглавље Асманове студије – шлост није више доминантни носилац нећу овде подробније представљати с културног смисла, а писмена култура обзиром на то да је средиште овог при- настаје осцилирајући између аутори- каза на улози писма и културе писма у тарног и консензуалног обавезивања на настанку културалног памћења. Треба „задржавање идентичног смисла према рећи, међутим, да су ова разматрања у различитим партнерима у различитим складу са рецентним гледиштима изне- ситуацијама“, обавезивања што изгра- тим у најопштијим цртама у првој тачки ђује основе за комплементарна оче- овог приказа. Од средишње важности кивања и умањује страх од ентропије. су овде за нас, према томе, поглавља Оно има своје зачетке, како показује Ј. Писмена култура и Грчка и дисципли- Асман, у политичко-правној сфери која новање мишљења. Преостала поглавља, се односи на забрану кршења уговорних укључујући и студије случаја – о позное- обавеза. То је све послужило као основа гипатском храму као организационом за настајање других организационих облику културног сећања, канонизова- облика културе памћења који ће смени- ном кодификовању египатске културне ти почетни облик какав представља ка- граматике, о староизраелском текстуал- нон, при чему ће нормативна и форма- ном канону који подразумева раскид са тивна моћ фундирајућих текстова у мо- традицијом, инхерентну конфликтност, дерно доба бити умањена. интерпретацију, коментарисање, и се- Али на шта се тачно мисли када се ми о тизацију историје, то јест претпо- говори о улози писма? Да одговори нису ставља појмове сећања и историје који безазлени показује већ и евроцентрич- потичу из политичко-правне сфере – те- на теза о супремацији алфабетског на- матизована су у њиховом појмовном чина писања са својим модерним оквиру. импли кацијама различите врсте. Огра- Основна теза од које полази Ј. Ас- ни чавајући се на односе културе пам- ман говорећи о писменој култури јесте ћења и писма Ј. Асман наводи Хавелоко- да су понављање и тумачење функцио- ве анализе описа поплаве у Епу о Гилга- нално еквивалентни поступци у успо- мешу и сличне теме у Илијади. Према стављању културне кохерентности, бу- Хавелоку, оба текста су верзије „орално дући да социјална реконструкција про- компонованог говора, па су стога до из- шлости представља фикције континуи- весног степена и репетитивна, што није тета који се замишља фигурама сећања типично за литерарне текстове“. Осим и настаје у културној пракси. Кључна тога, тај степен је знатно већи у Епу о улога писма у промени конективних Гилгамешу, док је алфабетизовани, како структура је несумњива: доминатно ри- каже Хавелок, опис у Илијади мање тау- туалну кохерентност, репетицију по- толошки и ритуализован. Међутим, те моћу ритуала смењује текстуална кохе- разлике нису у непосредној вези са ал- 328 рентност, интерпретација помоћу тек- фабетом или са клинастим писмом, са Писмо и култура памћења парадигматиком и синтагматиком тих дистанцирање и оцењивање“, то јест о писама, као што је одавно показала са- томе како писмо и књига, различито од времена теорија писма, већ су, наводи Ј. усмене интеракције, омогућавају наста- Асман, најпре у вези са различитошћу јање комуникационих процеса који књижевних поетика месопотамских и реагују на различитост саопштења и грчких текстова. Овакве грешке, попут информације, „процесе контроле исти- Хавелокове, јављају се услед изједна- не“ и „процесе артикулације сумње“, чавања система писма и културе писма. намећу искуство различитости и под- Прво се односи на структуру писма, стичу настављање комуникације. Једном његову парадигматику и синтагматику, речи, култура писма је инхерентно кул- а друго на „институције и традицију тура конфликта и противречности, а писања, однос према тексту, прихва- хиполепсија подразумева и свест о томе ћеност писма и писмено фиксиране тек- да се не може почети испочетка, да смо стове у друштву“. Према томе, реч је о везани за одређене дискурсе и да је не- ексклузивности веза између културе опходно неговати умеће критичког писма и културе памћења, а темељне одношења, препознајући противречно- разлике између друштава почивају на сти и чувајући истовремено критикова- различитостима начина на који се не позиције. сећају. Коначно, о друштвеном значају и Оријентална писма у Месопотамији историјској драми писма, текста и кул- и Египту развијала су се, према Ј. Асма- туре памћења постојe тешка сведочан- ну, као диспозитиви моћи у непосредној ства из различитих историјских епоха, вези са политичком и административ- сведочанства која указују на могућност ном сфером, дискурсима моћи и зва- разграђивања или нестанка културних ничног идентитета. У Израелу је, насу- институција тумачења и повратка на прот томе, писмо деполитизовано и по- ритуалну кохерентност. У условима ви- стало је „најважнији диспозитив божије соке модерности то би заправо значило моћи“ у једном унутаркултурном кон- остати без хоризонта инерпретације и фликту, док се посебност грчке ситуације бити некритички прикован за самора- огледа у социополитичкој употреби зумљиво и дато, то јест наћи се, говорећи писма, преузимању и развијању усмене у смислу негативне друштвене утопије, у традиције и настанку нове интертексту- једној такорећи самореферентној тотал- алности (контролисане варијантности), ној садашњости без будућности и без коју Ј. Асман назива хиполепсија, ко- историје. То би значило пасти у културу ристећи старогрчки израз за реторски која се саморепродукује у репетитивном принцип надовезивања на оно што је и којој није могуће да (се) заборави јер рекао претходник. Услове и претпостав- не уме да развије и користи ресурсе ке за то ширење хиполептичког хори- сећања. При томе, путеви тоталитарне зонта или нову интертекстуалност чине политике повести налазе се у близини, писмо, као неопходан медијум који што модерност, као што је познато, није трансситуативно фиксира речено у могла да не тематизује, а историја није текст, оквир или правила поновне ре- пропустила да реализује. цепције, будући да текст губи ситуацио- Искуство другости и нужност кому- ну детерминисаност, и истина. Обја- ни кације, уверава нас ова књига, битни шњавајући последњи појам, Ј. Асман се су производи културе писма, на којој позива на теоретичара социјалних си- знатним делом почива културално пам- стема Н. Лумана, чији увиди о својству ћење. Изграђивање екуменске сапри- 329 писаног текста да „позива на падности и самерљивости, које омогу- Предраг Дилпарић ћава културално памћење, такође је обе- ника Петера Хухела: „Сети ме се/ – лежено и трајним антрополошким зах- шапће прашина“. Књига Јана Асмана је тевом утемељеним у егзистенцијалним сведочанство да се, у нашем времену, искуствима каква су искуства крхкости сећању сме предвиђати сјајна будућност. и пролазности, меморијалним захтевом попут оног у стиховима немачког пес- [email protected]

330 PRIKAZ Petar Penda UDK 821.111(73).09(049.32) Univerzitet u Banjoj Luci DOI 10.7251/FIL1205331P KONTEKSTUALIZACIJA KNJIŽEVNOTEORIJSKOG STVARALAŠTVA T. S. ELIOTA Harding, Jason (ed.) (2011), T. S. Eliot in Context, Cambridge: Cambridge University Press. Chintz, David E. (ed.) (2009), A Companion to T. S. Eliot, Oxford: Wiley-Blackwell.

rajem dvadesetog i početkom dva- Ovakav pristup ne podrazumijeva potragu deset i prvog vijeka dolazi do inten- za značenjem djela van književnog teksta, Kzivnijeg izučavanja stvaralaštva T. S. već implicira dvosmjernu dinamiku: knji- Eliota u svjetlu savremenih književnih i ževni tekst se objašnjava kontekstom, dok kulturoloških teorija i saznanja. O tome istovremeno odslikava i rasvjetljava kon- svjedoči ogromna literatura nastala u po- tekst onoga što se tradicionalno zvalo van- sljednjih 20 godina koja se bavi njegovim tekstualnim svijetom. životom i stvaralaštvom, uprkos činjenici Kako sam Eliot tvrdi, poezija od čita- da je ovaj autor do sada imao zapaženo kri- laca zahtijeva napor da bi se u potpunosti tičko sagledavanje svoga opusa. Jedni od shvatila. Što se više upoznajemo sa njego- današnjih šampiona izučavanja T. S. Eliota vim aluzijama na druga književna djela i svakako su izdavačke kuće Cambridge upućivanja na društveno-istorijske i kultu- University Press i Wiley-Blackwell, koje rološke kontekste, to bolje razumijemo svojim monumentalnim izdanjima u veli- njegovo stvaralaštvo. Knjiga T. S. Eliot u koj mjeri doprinose sveobuhvatnijem ra- kontekstu (T. S. Eliot in Context) pažljivo je zumijevanju ovog pjesničkog genija, teore- osmišljena i predstavlja autoritativno i ko- tičara i dramskog pisca. Pristup ovom pis- herentno propitivanje kontekstâ bitnih za cu je u toku sa savremenim teorijama koje potpunije shvatanje Eliotovog često kon- proučavaju tekst u širem kontekstu. troverznog stvaralaštva, kako u uvodu na- Proučavanjem književnih tekstova u vodi Džejson Harding (Jason Harding). širem kontekstu gubi se vještačka granica Ova knjiga bavi se nizom tema povezanih s između unutrašnjeg i spoljašnjeg pristupa, njegovim životom i karijerom, ključnim koju su ranije zastupali kritičari. U post- književnim, intelektualnim, društvenim i modernističkoj, kao i u današnjoj postpost- istorijskim kontekstima, kao i kritičkom modernističkoj eri, ove granice su fl uidne u recepcijom njegovog djela. toj mjeri da su često jedva vidljive i neka- Knjiga je podijeljena u pet dijelova. dašnja dva pristupa se objedinjuju i time Prvi dio – „Život“ (“Life”) – upućuje na nje- omogućavaju bolje sagledavanje književ- gove korijene i život u okruženju intelektu- nog stvaralaštva pisaca. Kontekstualna alne aristokratije Nove Engleske, obrazo- analiza podrazumijeva fi lološku istoriju je- vanje na Harvardu i Sorboni, londonsku zika, književnu tradiciju koja je uticala na karijeru – od nastavnika, preko bankar- djelo i kojoj djelo pripada, društveni, poli- skog službenika, do vodećeg kritičara, tički i kulturološki kontekst koji utiče na urednika prestižnih književnih časopisa značenje djela i one aspekte biografi je koji koji diktiraju književni ukus tog vremena i 331 doprinose boljem razumijevanju djela. direktora izdavačke kuće. Petar Penda Drugi dio, naslovljen kao „Forme“ poretku. Pored toga, razmatra se njegov (“Forms”), daje bolji uvid u Eliotove uloge odnos prema vjeri, antisemitizam i odnos u javnom životu. Njegova uloga kao izda- prema ženama, te politička uvjerenja. vača izuzetno je značajna kada se uzme u Peti dio, „Recepcija“ (“Reception”), obzir veliko prisustvo cenzure. Svojim re- ponovo propituje Eliotovu kritičku recep- dovnim člancima u časopisima on takođe ciju, počevši od polarizovanih stavova kri- diktira tokove savremene književnosti. Na- tičara njegove poezije i proze, koji su mu kon osnivanja vlastitog književnog časopi- utrli put i obezbijedili mjesto u kanonu en- sa Krajtirion (Criterion), on upoznaje jav- gleske i svjetske poezije, pa sve do oboža- nost s novitetima u svijetu vizuelnih vanja, odbijanja i rivalstva kod savremeni- umjetnosti, pozorišta, plesa, muzike i ra- ka i kasnije generacije pjesnika. Ovaj dio dio-emitovanja. Uz dramsko stvaralaštvo i takođe donosi Eliotovo mjesto u studijama emitovanja na radijskom programu BBC-a, engleske književnosti uopšte, kao i u sa- Eliot nije nerazumljivi modernista koji vremenoj književnoj kritici i teoriji. Uzeta stvara samo za intelektualnu elitu, već stal- zajedno, ova poglavlja u velikoj mjeri no pokušava da dopre do što šire publike s osvjetljavaju Eliotovo stvaralaštvo i pred- različitim interesovanjima. stavljaju sveobuhvatan portret vodećeg U trećem dijelu, naslovljenom kao pjesnika XX vijeka. T. S. Eliot u kontekstu „Književne protivstruje“ (“Literary cross- predstavlja vrijedan izvor kako za kritičare, currents”), naglasak je prevashodno na Eli- tako i za nastavnike, studente i širu aka- otovim pjesničkim dostignućima, a zatim i demsku publiku. na njegovoj kritici i donekle oportunistič- Knjiga Priručnik o T. S. Eliotu (A Com- koj revalorizaciji književnog kanona. Po- panion to T.S. Eliot), čiji je urednik emi- glavlja u ovom dijelu značajno revidiraju nentni profesor engleske književnosti s ranija viđenja Eliotovih književnih ,,pozaj- Univerziteta Loyola u Čikagu, a u izdanju mica“ i ranije kritičke predrasude uopšte. izdavačke kuće Wiley-Blackwell, takođe se Autori ovih poglavlja uglavnom pokazuju na sveobuhvatan način bavi stvaralaštvom na koji način je njegovo viđenje tradicije T. S. Eliota i upućuje na činjenicu da je kri- predstavljeno u poeziji. Eliotova potraga za tička pažnja na njegovo stvaralaštvo i kari- književnom prošlošću koja se obraća sa- jeru u porastu od devedesetih godina dva- dašnjosti nije predstavljena kao rad minu- desetog vijeka. Inovativni pristup koji cioznog naučnika, već kao rad pjesnika uključuje proučavanje fi lozofi je, roda, sek- koji stvara. sualnosti i popularne kulture, kao i kon- Četvrti dio ove knjige, „Politika, dru- troverzna politička pitanja, svjedoče o po- štvo i kultura“ (“Politics, Society and Cul- trebi revalorizacije ovog pjesnika, tim prije ture”), naglašava nekoliko kontroverznih što je tek 1996. godine objavljena zbirka tema. Ova poglavlja upućuju na to da iako njegove izgubljene rane poezije Inventions se neke od Eliotovih ideja danas ne smatra- of the March Hare. Pored toga, časopis ju prihvatljivim, one predstavljaju proi- Time ga je proglasio „pjesnikom vijeka“, a zvod specifi čnih društveno-kulturoloških nedavno je objavljeno i nekoliko tomova uslova i ekstremne političke i ekonomske Eliotove prepiske, koja u velikoj mjeri krize tadašnjeg vremena. U ovom dijelu su osvjetljava njegovo stvaralaštvo. vidljivi kontinuitet i promjene Eliotove mi- Prvi dio Priručnika, „Uticaji“ (“Infl u- sli, njegovi stavovi vezani za najranije izlo- ences”), sastoji se od osam poglavlja i ra- ženosti pozitivističkim teorijama, pragma- svjetljava šta je uticalo na formiranje Eliota tizmu i relativizmu tokom dodiplomskih i kao pisca i mislioca, pri čemu razmatra uti- postdiplomskih studija fi lozofi je, što je vo- caj istočne fi lozofi je i budizma s jedne, te 332 dilo kasnije nastaloj ideji o društvenom zapadne fi lozofi je i kulture s druge strane. Kontekstualizacija književnoteorijskog stvaralaštva T. S. Eliota Pored toga, razmatraju se aspekti estet- ka. Ostala poglavlja daju informacije o nje- skog, biografskog, istorijskog i naučnog govoj recepciji ili naglašavaju one aspekte koji su uticali na njegovo stvaralaštvo. Dru- Eliotovih djela koji ga i danas čine značaj- gi, najobimniji dio, „Djela“ (“Works”), na nim i uticajnim pjesnikom. originalan način razmatra njegov cjelokup- Priručnik o T. S. Eliotu i T. S. Eliot u ni opus, analizirajući svaku fazu njegove kontekstu pokrivaju mnogobrojne aspekte poezije, drame i kritičkih tekstova. Treći života i stvaralaštva T. S. Eliota istražujući dio, „Konteksti“ (“Contexts”) predstavlja one koji su ga formirali kao pisca i mislio- kontekstualizaciju Eliotovog djela na više ca, analiziraju njegovo stvaralaštvo i prou- nivoa: rodnom, rasnom, seksualnom, reli- čavaju ga u istorijskom, kulturološkom, gijskom, političkom i mnogim drugima. društvenom i intelektualnom kontekstu. Nekoliko poglavlja osvrće se na novine u Rezultat takvog pristupa je analitički por- studijama o Eliotu i kontroverze u savre- tret T. S. Eliota viđen kroz prizmu vodećih menom dobu vezane za njegovo stvarala- eliotologa, što daje novi uvid u pjesnika, štvo, dok dva poglavlja razmatraju njegovu prozaistu i kritičara koji nastavlja da defi - karijeru izdavača i osnivača časopisa Kraj- niše književni pejzaž XX vijeka. tirion – tokove karijere koji su ga obilježili kao značajnu kulturološku pojavu XX vije- [email protected]

333 П Зорица Никитовић UDK 811.163.41(049.32) Универзитет у Бањој Луци DOI 10.7251/FIL1205334N НАУЧНА ИСТИНА ИЗНАД ПОЛИТИЧКИХ КРИВОТВОРЕЊА Стојановић, Јелица (2011), На путевима српског језика и ћирилице, Никшић: Издавачки центар Матице српске Друштва чланова Црне Горе. њига која је пред нама по пробле- динама у којима се огољена политика мима које актуелизује није уса- надомјешта и намеће науци, фалсифи- Кмљена у српској филологији с кати истини“. Књига захвата широк вре- краја 20. и почетка 21. вијека. Посма- менски период српске писмености – од трајући српски језик и из перспективе 12. вијека и периода српске редакције социолингвистике, професор Филозоф- старословенског језика, до 21. вијека и ског факултета у Никшићу Јелица Сто- времена стварања синтетичких нација и јановић књигом На путевима српског с тим у вези њихових језика. У контексту језика и ћирилице даје свој научни до- времена у коме живимо веома је важно принос већ двије пуне деценије акту- увијек и изнова присјећати се исто- елној проблематици злоупотребе лин- ријских чињеница које нас враћају исти- гвонима српски језик. Међутим, оно по ни и држе ван кривотворења данашњице, чему је ова књига специфична у односу па је стога понирање и захватање у на другa дјела из ове области уједно језичку прошлост српског народа важан представља и оно ново у србистици. То и неопходан задатак науке. је дијахрони аспект са којег се, у неколи- У раду „Писмо и правопис српских ко радова, посматра српски језик, а што споменика 12. и 13. вијека“ Јелица Стоја- је посебно драгоцјено у времену када се новић преиспитује у лингвистици савремна друштвено-политичка ствар- устаљену подјелу, тј. преглед правопи- ност преноси и пројектује у средњи сних традиција српскословенског језика вијек и на тај начин директно кривотво- и утврђује да Белићева подјела на ра- ре непобитне историјске и језичке шки, млађи рашки и зетско-хумски пра- чињенице. Због тога изношење закљу- вопис захтијева модификацију, јер не чака базираних на аутентичној грађи одражава фактичко језичко стање спо- најзначајнијих језичких споменика сре д- меника са простора Зете. Према Ј. Сто- њег вијека, те њихово поређење са ста- јановић, оно што Белић дијели на зет- вовима лингвиста који су српски језик ско-хумски и старији рашки правопис преименовали у хрватски, бошњачки/ (Повеља Кулина бана, Немањина повеља босански и црногорски, има своје пуно Хиландару, дио Вукановог јеванђеља) научно оправдање и смисао. припада једној у знатној мјери сличној, Књига На путевима српског језика готово подударној групи (разлике се и ћирилице обухвата шест поглавља са- највише тичу фреквенције у употреби браних од радова који су настајали од одређених правописних рјешења). На 2006. године, „у најтежем времену у основу изложеног језичког материјала историји по вјековно насљеђе српског ауторка закључује: „Ниједан од најста- 334 језика и ћирилице у Црној Гори, – у го- ријих споменика са подручја Зете не Научна истина изнад политичких кривотворења садржи правописне одлике онога што је лингвистичких посленика који би си- Белић назвао зетско-хумска редакција.“ стемски описали српски језик кроз све И у раду Ивић – Јерковић (1981) који ау- његове историјске периоде?! торка наводи коригована је наведена Сагледавање српског језика у дија- Белићева класификација: „Разлика хроној перспективи настављено је у из ме ђу двају основних правописних раду „Филолошка мисао Милана Реше- школа [...], рашке и оне конзервативније тара и стање у филологији данас“. Пре- која се често назива погрешним именом глед ставова једног од водећих слависта 1 зетско-хумска или зетско-босанска, тога времена, Србина – католика из Ду- иако нема доказа да је она икад имала бровника, несумњиво најбољег позна- упориште у Зети. Проблем назива те ваоца језичких прилика у Дубровнику, школе ни иначе није једноставан зато Милана Решетара, Ј. Стојановић запо- што има и рашких споменика тако писа- чиње правећи паралелу између два вре- них, посебно у најранијем периоду. мена – нашег и времена у коме је живио Ипак, ми ћемо ту школу условно назва- познати слависта. „У овом времену када ти хумско-босанском (26). [...] Према се лингвистичка истина толико фалси- ономе што налазимо у споменичкој фикује и када на се на фалсификате лако грађи, споменици са подручја Зете и(ли) понизно ћути, лијепо је повући немају одлике тзв. зетско-хумског пра- паралелу (и присјетити се) оних који вописа, већ одлике млађег рашког нијесу научну истину подређивали тре- правописа, па је и термин зетско- нутним интересима, или политичкој -хумски правопис примијењен на спо- подобности и политичким пројектима“ менике са подручја Зете у том смислу (104). Преглед ставова М. Решетара о неадекватан и неутемељен“ (29). Стога језику Дубровника ауторка представља на основу изложене споменичке грађе кроз „Језик дубровачке поезије“, „Језик из свих периода и са простора српскос- дубровачке прозе“, те друга потпоглавља ловенског језика, ауторка закључује да која сликовито, кроз историју полемике се у споменицима могу разликовати Решетара и његових савременика, при- двије правописне тенденције – старији казују злоупотребу научних чињеница у (арха и чнији) правопис српске писмено- вези са језиком Дубровника и дубровач- сти, насљеђе глагољских правописних ке књижевности, јер је још Јагић поку- тен ден ција, и њему предлаже назив ста- шао да докаже да се говор града Дубров- рији српски правопис, а други је ника разликовао од своје штокавско- млађи правопис српске писмености, јекавске околине, што је Решетар кроз који има одлике прије свега ћирилске више својих радова оспорио, између правописне традиције, „млађи рашки осталог закључујући да „кому су Срби и правопис“, који се везује за реформу Све- Хрвати два народа, тај ће морати при- тог Саве, а коме предлаже назив млађи знати да је Дубровник по језику увијек српски правопис (30–31). био српски (Решетар 1940: из рукописа)“ Након ишчитавања овог рада пи- (133). тање које се само намеће јесте да ли је За наставну јавност од посебног требало толико деценија да прође па да значаја је поглавље „Континуитет, рас- се нека полазишта преиспитају?! Ако је про стирање и статус српске ћирилице – А. Белић урадио пионирски посао у кроз вјекове и данас“. Ј. Стојановић, као језичким истраживањима тога времена, одличан познавалац историје српског зар није кроз све ове деценије 20. вијека језика и писма, подсјећа да, иако је пре- па до данас морало да буде далеко више ма неким списима ћирилица одмах на- 335 1 Сва истицања су ауторкина. кон великог црквеног раскола била Зорица Никитовић „проглашена за непожељну, за ’ђавољи литички промишља и сасвим исправно проналазак’“, она се све до 19. вијека не- закључује, имала само формални карак- сметано употребљавала тамо гдје се тер, јер „формално је ћирилица била употребљавао српски језик. Са 19. вије- равноправна са латиницом а суштински ком почиње потискивање, сузбијање и се све чинило да се сасвим потисне и за- прогон ћирилице, који се најбоље огле- борави“. Зато ваљда и не чуди што данас да кроз „два међусобно повезана и бли- и српски лингвисти имају различите ска али формално различито испољена ставове према српским националним процеса: један је везан за јавне, званич- писмима, напросто пола вијека привид- не и јасно испољене покушаје забране не равноправности два писма нанијела употребе ћирилице, а други се спрово- су штету азбучном насљеђу поткопавши дио под плаштом и изговором равно- један од најзначајнијих темеља иденти- правности ћирилице и латинице“ (74). тета српског народа. „Ако бисмо хтели Јавне забране, спровођене од стране ау- по сваку цену да укинемо двоазбучност, строугарске власти, нису постизале свој да задржимо само једно писмо – то би циљ и доприносиле су јачању свијести о морала да буде латиница“ (И. Клајн). писму и идентитету.2 У раду се даје пре- Каква је ситуација са употребом ћи- глед свих декрета и званичних аката рилице данас и докле је стигао процес који су кроз 19. вијек Србима налагали „латинизације“ српских простора, нај- да престану употребљавати ћирилицу и боље говоре подаци са терена, јавних да се латиница уведе у основне школе. установа у којима је ћирилица потпуно Такав став према ћирилици трајао је и потиснута латиницом – по разним гра- кроз прву половину 20. вијека. У Првом довима Црне Горе око 95% назива ра- свјетском рату ћирилица је била за- зног типа исписано је латиницом, 90% брањена у Хрватској, БиХ, Србији и матураната примарно користи лати- Црној Гори („треба Србима ћирилицу нично писмо, дневне новине, Побједа као борбено средство учинити неупо- на примјер, те друга јавна гласила, чак и требљивим“, „да ћирилицу уклонимо из наставни планови и програми на уни- јавног живота и одузмемо јој српски на- верзитету „морају“ бити написани лати- ционални карактер“ (76)), а у Другом у ницом (87–93). Хрватској. Ипак, како ауторка закључује, У поглављу „Српски језик и држав- и поред свих забрана и прогона, ћи- но-национални пројекти у 19. и 20. рилица је највише потиснута прогла- вијеку“ Ј. Стојановић приказује развој шењем равноправности ћирилице и ла- српског језика у вијековима који су у на- тинице, која је, како Ј. Стојановић ана- уци познати као „вијекови политике“, са посебним акцентом на 19. вијеку, када је 2 Забрана ћирилице од стране аустроугарске дошло до „стварања једне нове језичке власти, те жива национална свијест тадашњих Срба, који су знали да чувајући ћирилицу ситуације која није била у складу са чувају и свој национални идентитет и који су унутрашњим развојем језика“. Стварање на захтјеве власти одговарали побуном и про- вјештачких језика – хрватског, црногор- тестима и на тај начин у живој употреби сачу- ског и босанског – ауторка сагледа као вали српско национално писмо, мотивише нас да се запитамо шта је са том свијешћу да- политичке пројекте 19. и 20. вијека. нас. Присјетимо се скорашње забране екав- „Спољашњи фактори, државни и нацио- ског изговора у Републици Српској, која изу- нални прије свега, почели су да утичу на зев код неколико лингвиста није изазвала језичка кретања, да усмјеравају и веће осуде од стране наше културне јавности, а креирају једну нову језичку политику. да не кажемо отворене протесте и побуне који Као посљедица тога дошло је до фор- 336 су били дио политичке и лингвистичке ствар- ности српског народа током 18. вијека. мирања и форсирања новог назива за Научна истина изнад политичких кривотворења језик који до тада није постојао (српско- вали у наредним деценијама, најприје хрватски).“ С обзиром на то што је еви- прихватањем илирског покрета који је дентно „непостојање научних крите- како се касније испоставило, био само ријума“ који би образложили новона- прелазни период за уопштавање хрват- сталу ситуацију у којој српски језик да- ског имена за државу, нацију, језик “ (37). нас егзистира под још три имена – хрват- Како Ј. Стојановић наводи: „Средином ски, босански и црногорски – ауторка, 30-их година у Загребу се схватило да до идући за историјским и лингвистичким уједињења може доћи напуштањем чињеницама тога времена, приказује ге- какјавског па је 1835. Људевит Гај (рођени незу проблема који је наступио са пре- кајкавац) прешао на штокавски који и породним покретом и јачањем свијести сам каже: ’Ta n. p. sav svet znade priznaje, о неопходности националног јединства da smo mi knjizevnost ilirsku podigli i Хрвата, који су до тада били регионално uveli; nu nama još ni izdaleka nije naum подијељени. Проблеми код Хрвата тога palo ikada tvrditi, da to nije serbski već времена извирали су из територијалне ilirski jezik; pače ponosimo se i hvalimo расцјепканости књижевних језика, као Bogu Velikome, što mi Hervati s bratjom и саме књижевности. „Постојала је једна Serbljima sada jedan knjizevni jezik кајкавска, једна славонска, једна бачка, imamo’ (2011: 40).“ Прелазак на што- буњевачка, једна далматинска, једна кавштину, по ауторки, био је историјски дубровачка, итд. [...] Све је ово у зачара- потез Хрвата. „Хрвати су, такође, идући ним круговима узајамних условљености за Вуком, усвојили ијекавско нарјечје испреплетено с одсуством заједничке (тј. ијекавски изговор јата) а, заједно са народне свијести. Разједињености ове њим, и све друге особености источно- врсте код православних није било“ (П. херцеговачког дијалекта, иако, како Ивић). Ослањајући се на изворе и кон ста тује П. Ивић: ’На земљишту та- мишљења најзначајнијих српских лин- дашње Хрватске ијекавски су говорили гвиста, Ј. Стојановић најједноставнијим само Срби, и ту и тамо, Хрвати у њиховом језиком, језиком чињеница износи сусједству и под њиховим утицајем. исто рију питања српско-хрватских јези ч- Крајеви гдје је католички живаљ аутох- ких и политичких односа Вуковог вре- тоно у већој маси говорио ијекавски – мена, размрсујући и разабирајући исти- дубровачко приморје, делови централ- ну коју је замрсио и искривио 20. вијек. не и источне Босне итд. - били су далеко „Простор садашње Хрватске дуго је да- изван граница Хрватске’ (2011: 42).“ Кад кле био подијељен државним граница- се сагледају сва политичка кретања то- ма и административно иситњен. У ра- ком 19. вијека која су допринијела, или зним крајевима у употреби су били ре- је боље рећи испословала Хрватима да гионални књижевни језици засновани штокавски, тј. српски језик узму за свој углавном на завичајним дијалектима. језик, преименујући га у наредној и Почетком 19. вијека најживље писање је прелазној фази у српско-хрватски, а по- било на кајкавском у сјеверозападној том у трећој, завршној фази у хрватски, Хрватској са Загребом као културним онда не чуде пројекти „Босанаца“ и центром; богата је била чакавска књи- „Црногораца“ да и они уз промјену свог жевност а писало се и на штокавском етничког имена (етномима) изврше и икавском у Славонији, Лици, Далмацији промјену назива за језик. Стога Јелица (36). [...] Расцјепканост територијална, Стојановић, посматрајући новонасталу национална, језичка, и вјерска код Хрва- ситуацију са „језицима“, преименовање та покренула је брижљиво испланиране српског језика сагледава као процес, 337 политичке пројекте који су се реализо- налазећи му сљедеће заједничке Зорица Никитовић именитеље (које у раду детаљно обра- -ресавском него у зетско-рашком дија- злаже а ми ћемо их овдје само набројати). лекту (а управо се ове црте потенцирају Оно што пројекте ’црногорског језика’ као ’црногорске’)“ (164–165). повезује са пројектима ’босанског је- Оно што ову књигу од прве до задње зика’ (и још одраније хрватског) јесте странице одликује јесте једноставан поистовјећивање ’језика’ са држа- стил писања те велика заступљеност вом, затим изостављање имена Хер- извора као аутентичних историјско-језич- цеговина и херцеговачки, јер се поку- ких чињеница. Прошлост српског језика шава пренебрегнути чињеница да је Вук Ј. Стојановић приказује у непрекинутом за основицу језика узео управо источно- континуитету, при чему корак по корак херцеговачки дијалекат; пројектовање са те прошлости скида слојеве погре- исконструисане садашњице на (да- шних тумачења,3 намјерних кривотво- леку) историју и прошлост, тј. покушај рења, инструисаних потеза који су кроз фалсификовања језичких и историјских претходна два вијека урушавали српски чињеница, историјског континуитета језик и писмо настављајући урушавати српског језика на просторима данашње их и данас. Ова књига иде у ред оних Црне Горе, те сврставање писаца (иду- драгоцјених књига савремене србисти- ћи у најдаљу историју) и са територија ке које читаоцa подсјећају на путеве, које су данас у саставу БиХ и са те- странпутице и начине кривотворења риторије садашње Црне Горе (а исто- научних, историјских и језичких чиње- ријски су припадале различитим про- ница. Књига у цјелини илуструје како сторима и формацијама) под ’босански’ „политика може да стави науку у своју односно ’црногорски’ језик (без обзира службу, колико треба напора и фалси- на њихово опредјељење за српски језик, фиката да се покуша сакрити (или при- етнос, културу, и припадност истом) крити) језички идентитет и реалност, – (54–58). и колико се томе, у ствари, одупире, И рад „Идентитет и статус српског структурни, генетски и комуникативни језика у Црној Гори (историјски и савре- код језика – од којих се, ипак не може мени аспекти)“ урађен је сличним по- побјећи“ (61). Истина је једна и једина ступком. Преглед правописних школа па била она саопштена научним стилом српскословенског језика, језичке одли- Ј. Стојановић или пјесничким језиком ке споменика и диглосија на простори- М. Бећковића – Краду ми памћење / ма Србије и Црне Горе указују на Скраћују ми прошлост / Отимају веко- јединство српског књижевног језика и ве / Џамијају цркве / Арају азбуку – ва- процеса у вези са језичким кретањима. жно би било и српском етносу и науци Након анализе грађе на историјско- језичкој и дијалекатској равни, ауторка да, ћутећи истину, престану себе осу- закључује да „нема ни једне језичке црте ђивати на самозаборав и затирање. која би била карактеристична само за Јелица Стојановић је овом књигом дала говоре Црне Горе, већ се свака простире свој допринос истини. много шире. Тако је и тзв. јекавско јотовање (типа ћерати, ђевојка), углав- [email protected] ном и изговор с’ и з’, особина ијекавскох 3 Ј. Стојановић тиме слиједи пут који су својим говора почев од Бањалуке, Далмације, књигама у претходне двије деценије траси- Кордуна, Баније, Лике, Босне, цијеле за- рали: М. Ковачевић, П. Милосављевић, Р. падне Србије, s је присутније у косовско- Маројевић и др.

338 New Radiation Svetlana Kalezić Radonjić UDK 821.163.41.09(049.32) Univerzitet Crne Gore DOI 10.7251/FIL1205339K NEW RADIATION Simić, Charles (2010), The Horse Has Six Legs. An Anthology of Serbian Poetry (updated and expanded). Minneapolis: Greywolf Press.

crucial point of any discussion on achieves by that decision is very interest- anthological selection is the fact ing—distant texts are put ‘shoulder to A that an anthology always refl ects shoulder’, but they bridge the ‘chronologi- the spirit and taste of its time, the judge- cal abyss’ with their outstanding quality, as ment of the editor and his generation, as true great poetry, although not created ex well as various aesthetic and societal ten- nihilo, can exist and radiate its meanings dencies. In addition, there is no single independently of its predecessors or con- principle to build anthologies around temporaries. However, there is also truth (even when the fundamental criterion is in what T.S. Eliot’s writes in ‘Tradition and emphasized), hence looking at the key Individual Talent’, that great art is ‘chained’, courses of historical development is espe- thus creating a new system, which changes cially important for such projects. fundamentally with the arrival of every The second, extended edition of the new masterpiece. However, in the newly- anthology of Serbian poetry, The Horse revised The Horse Has Six Legs, both El- Has Six Legs, edited by Charles Simic, is iot’s and Simic’s criteria are present; indi- extraordinary for various reasons. The fi rst vidually they both have their value and aspect that catches readers’ attention is the fulcrum, but when combined they off er a unusual concept of the criteria used for the more compelling result. selection of authors. Simic addresses this Highly diverse Serbian poets caught in the Foreword: Simic’s attention so much that he decided to share his fascination with a wider audi- Let me say at the beginning that this is not, prop- ence, especially one that is not accustomed erly speaking, a true anthology of Serbian poetry. to such literature. That exactly is the main Many important poets, both past and present, do reason, or need of Charles Simic, to “stand not appear in it. The book is, rather, a selection up to” translation – when he would meet from my thirty years of translating that poetry, such an accomplishment which would agi- and I translated only what I liked and kept only what I felt I did justice to. Representing the entire tate his poetic universe, he felt that he has range of Serbian poetry was beyond my ambition to share his experience with all who believe and my ability. in poetry. Accordingly, he talks about some interesting standpoints on translation, but Put in this way, it is not surprising it has to be said that it is uncommon that Simic omitted one of the fundamental cri- the arranger of an anthology would also be teria that more or less determines any an- the translator thereof in its entirety, which thology: chronological continuity. That is not only doubles his engagement, but es- to say, there is unusual ‘adjourning’ and sentially justifi es the fundamental criteri- ‘adjoining’ of the timeline, when, after the on of choice by personal affi nity. introductory medieval and oral literature, Simic’s experience of translation is the author ‘leaps’ right into the poetry of that every truly great poem is essentially Momcilo Nastasijevic (an early twentieth- untranslatable, and that a poem he trans- 339 century poet). Nevertheless, what he lates has to be as near as if it came from his Svetlana Kalezić Radonjić own stylus, as if he wrote it. If there is no trast between fantastic images (which are such aesthetical identifi cation, Simic says, often pleasant and bright), and their apoc- the process of translation will not be suc- alyptic interpretations. Within the frag- cessfull. It is interesting to say that Milorad ment used in the anthology, there is only Pavic, one of the authors selected by Simic the magical dream imagery, as a poetry in for his anthology, and who, besides being itself, but not the second part which talks well known throughout the world for his about the interpretations of the dreams prose, was an accomplished translator,1 which interchange with each of these im- considered the process of translation simi- ages. Therefore, one could argue about the lar to blood transfusion – such as, when creative involvement of the author who re- you give your own blood for another man’s organized the text in such a way to trans- body. The result is to revive someone else, form it from prose to poetry, by rearrang- but the one who gave the blood remains ing and leaving out certain parts. We rather empty and exhausted (Pavic claimed should also keep in mind that ancient lit- that the process of translating foreign po- erature did not know genres as we know ets to his mother tongue was one of the today, so anyone who seeks poetry in medi- most diffi cult activities that he embarked eval texts, is obliged to fi nd metric patterns on as a young man, because he didn’t quite where there is no obvious prosody. know what he was delving into). On the Such a way of taking fi nished passages other side, Simic claimed that, apart from from medieval biografi es and “breaking” the great eff ort, each translated poem re- them into verses, even giving them sepa- warded him by enriching his creative uni- rate titles, was marvelously done by Mio- verse and induced constant change of co- drag Pavlovic (one of the authors from ordinates within his poetic system. “What Simic’s anthology). Within his Anthology I fi nd marvelous about these poets is that of Serbian Poetry3 he reorganizes sections they are such distinct individuals. – claims of medieval texts from Sava Nemanjic (13th Charles Simic - Their poems are complex, century) to Kiprijan Racanin (late 17th cen- unorthodox, and unique creations com- tury), thereby off ering unique continuity pounded of their own sensibility and of el- of Serbian lyricism to the reader. When it ements of their own native literary tra- comes to The Horse Has Six Legs, Charles dition”.2 Simic embarked on the adventure of creat- The introductory medieval poem ing continuity by his own affi nity, and then chosen by Charles Simic, which opens the breaking it intentionally in order to make doors of this anthology, called The Twelve an interesting symbiosis of the ancient and Dreams of Emperor Shashkish, is a section the modern, 20th and 21st century works. of the story that originated from Oriental Also, accomplisments of oral literature, literature, and talks about an emperor who which in this case continue the medieval had twelve dreams in one night and asked line, are often omitted from anthological a wiseman and a writer called Mamer to selections of Serbian poetry, simply be- decipher them. This story, in its integral cause they are considered to be the prod- version, is especially interesting for its con- uct of people’s genius, although they came from mouths of gifted individuals whose 1 After almost half a century, Pavic’s translations of names have not been remembered. Pushkin into the Serbian language are still unsur- passed. Simic’s choice shows that he selected 2 Charles Simic: Introduction to the Updated poems as well as poets. There are twenty and Expanded Edition, in: “The Horse Has Six Legs: An Anthology of Serbian Poetry”, 3 Miodrag Pavlovic: Anthology of Serbian Litera- 340 updated and expanded edition, Graywolf ture (13th – 20th century), SKZ, Belgrade, 1964, p. Press, Minneapolis, 2010, page XV-XVI. 101-201. New Radiation fi ve representatives of various poetic lines, nization of linguistic material into more from Desanka Maksimovic, Drainac, Popa, meaningful wholes, which are in some cas- Pavlovic, Lalic, Ristovic, Miljkovic, to es arranged throughout the poem as pecu- Dusko Novakovic, Radmila Lazic, Nina liar checkpoints of meaning, while in oth- Zivancevic, Vojislav Karanovic, etc. He ers they don’t seem to exist until the end of opens the literary doors of Serbian poetry the poem is reached, where there is a „rev- of 20th century with Momcilo Nastasijevic, olution of meaning“ and keys to decyphre the main exponent of mystical folklore the previous verses are found. Also, all of modernism, who, as a distinct neosymbol- these authors carefully build their poems, ist, valericly delved into the music of lan- gravitate towards a pregnant and immedi- guage, and is therefore diffi cult to trans- ate expression, and often use mythical and late. Also hard to translate is Aleksandar folclore substance to reach a modern end Vuco, whose poem Ćirilo i Metodije is rich product. Inclination towards certain hu- with innovative metaphors and unusual mor and the grotesque, as well as expres- linguistic constructions and whose mean- sion of awareness about the dark layers of ing is not always within reach, as well as collective coexistence, are also some of Matija Beckovic, whose poetry, because of their common properties. Such a poetic its profound local cultural context and lan- world is usually dominated by an air of in- guage, can never express the richness and festation and alienation, while the world is associativity of the original, when trans- perceived as the main sorce of terror. lated. Nevertheless, with these authors, The other, extended edition of the an- Simic decided upon somewhat more com- thology The Horse Has Six Legs brings municative poems, which shows that he about six new poets. Beside the aforemen- considered the receptory abilities of po- tioned Novica Tadic, who passed away re- tential readers, but also his own abilities as cently, there are also Milan Đorđević, Nina a translator. In translation, as in creation, Živančević, Danica Vukićević, Dragan it is important to properly assess strength Jovanović Danilov and Vojislav Karanović. when „wrestling“ a text, in order not to al- Simic’s choice of their poems brings the low the poem to overpower the translator, personal back to the poetic scene. At times, because it is at her own loss – to remain there was a tendency to expel the lyrical „I“ locked in the language it was written in – from poetry, to prevent the poem from be- and therefore not reach new readers’ ing a mere extention of its creator and his shores. spiritual pursuance and roving. However, If quantity is considered – which au- after a while, the expelled „I“ would return thors are presented in Simic’s anthology to its lyrical homeland, as a testimony of with most poems, then one could fi nd cer- its own existence, although not present in tain parallels, by the criteria of affi nity, be- fi rst person singular, because good poetry, tween poetics of the translator and the great poetry, as hermetic and apparently translated poets. Novica Tadić, Vasko „outside bound“ as it may be, is always, in Popa, Aleksandar Ristović and Branko fact, personal. And that is the only way to Miljković had all been previously translat- „vast spaces of insomnia“, to universal ed by Simic. Although very diff erent, their truths, to the essential – through the back poems chosen for this anthology do have door of the lyrical subject. certain similarities that make them stand In such anthological weaving, it is nec- out from other poets. As shown in linguis- essary to ask the question of context. Each tics – very simple words are chosen, which poem that is found in an anthology is in- are not individually poetic. So where is the evitably „ripped out“ from its original po- 341 poetry? It is in the combination and orga- etic, historic and social circumstances, and Svetlana Kalezić Radonjić put into a brand new aesthetical context fering criteria, it is considered successful if which is, among the rest, its „eff ort“ to glow it gives a new viewpoint, if it builds a new cognizably in a sea of shiny lyrical medal- poetic perspective, which is undoubtedly lions. Generally speaking, the fate of poems so in the case of Charles Simic’s The Horse in anthological selections is not easy – they Has Six Legs. It off ers the most precious are ripped out of the warm, parental home thing a lyrical book can off er – seeing po- of the book they were published in, and etry through new cross-cuts which make it suddenly thrown into the arena of supreme radiate a new, previously unseen, light. quality to fi ght for survival. Although it is not possible to create a [email protected] complete and perfect anthology with dif-

342 П Валентина Милекић UDK 821.163.41.09(049.32) Универзитет у Бањој Луци DOI 10.7251/FIL1205343M ДВОСТАБЛА ИСТИНА Мацура, Сања (2011), Епитаф затртима, Лакташи: Графомарк.

тудија Епитаф затртима бави се ове области, у уводном дијелу студије досад недовољно истраженом по- Епитаф затртима Сања Мацура прави Сетиком романа Слободана Селе- преглед романескних књижених деша- нића, с циљем успостављања модела вања у другој половини прошлог вијека. који би омогућио потпунију интерпре- Тиме читалац добија слику књижевнои- тацију опуса овог писца. Ауторка Сања сторијског миљеа који је увелико одре- Мацура читаоца упознаје са литерату- дио Селенићево стваралаштво. Његови ром која је до њеног рада објављена о романи обиљежили су четири посљедње Селенићу и уочава да су се дотадашњи деценије прошлог вијека. Први роман, радови парцијално бавили појединим Мемоари Пере Богаља, постаје репре- романима овог писца или неким зент и један од зачетника „прозе новог њиховим поетолошким аспектом. Пое- стила“ или „стварносне прозе“, која тику Селенићевих романа она дожи- настаје када се смирује антагонизам в љава као карактеристичан систем еле- двије опречне струје из првих поратних мената који коегзистирају у међуза- деценија – соцреалистичке прозе и на- висности и чијим упознавањем читалац ставка предратног књижевног тока мо- добија могућност систематичнијег при- дерне и авангарде. Такозвани роман сав- ступа књижевности Слободана Селе- ремених збивања обрађује теме из ства р- нића. ности новим поступцима у обликовању Иако у студији неколико пута исти- грађе, коришћењем документарних че да је Селенићев опус изучавала пре- извора, уметањем некњижевне грађе у васходно са наратолошког аспекта, до- ткиво романа, реконструисањем про- пу њавајући га имаголошким запажа- шлости на основу страрих писама, руко- њима, већ у уводу постаје евидентно да писа и докумената. Преокупација писа- ауторка не занемарује ни књижевнои- ца овог новог стила постаје лик – сторијски аспекат, а у појединим сег- појединац који није носилац идеала већ ментима бави се и теоријом рецепције, жртва новонастале историјске ситуације док се у назнакама може пратити и по- у којој се не сналази. Сања Мацура неки биографистички осврт. То само примјећује да је Селенићеве поетичке и потврђује да је у вријеме плурализма идеолошке ставове одредила унеколико књижевних методологија и теорија и његова биографија, јер су његови немогуће дјело сагледати и разумјети родитељи били припадници грађанске користећи се искључиво једном пер- класе, чија је пропаст постала опсесивна спективом. Управо укрштањем, добрим тема његове прозе. познавањем и комбиновањем више У уводном дијелу рада, поред књи- теорија настају радови који нуде моделе жевноисторијског осврта, те одређивања за боље разумијевање и интерпретацију циља и предмета истраживања, предста- дјела. вљен је методолошки и теоријски обра- Користећи и синтетишући запа- зац, тј. модел по којем је опус Слободана жања из књижевних историја (прије Селенића анализиран у потрази за 343 свега Деретићеве) и научних радова из његовом поетиком. Између уводног и Валентина Милекић закључног дијела студије ауторка истра- праћене на узорку једног или неколико жује поетику Селенића кроз седам те- романа, остало је много недореченог. матских цјелина: „Рецепција романа Сања Мацура своје истраживање усмје- Слободана Селенића“, „Експлицитна рава ка тражењу и прављењу модела за пое тика Слободана Селенића“, „Селе- другачију интерпретацију, пратећи тео- нићеве теме и мотиви“, „Прича“, „При- риј ске категорије и феномене (припо- повједна ситуација у Селенићевим ро- вједна ситуација, организација времена манима“, „Вријеме и простор у Селени- и простора, ликови, теме и мотиви) ана- ћевим романима“ и „Ликови“. Свака логно кроз сваки роман. цјелина може функционионисати и као Уочивши висок степен кореспон- самосталан рад, јер увијек садржи ден ције између експлицитне и импли- теоријски увод којим се објашњава ко- цитне поетике Слободана Селенића, риштена научна апаратура, а потом и Сања Мацура најприје реконструише њена примјена. Већ у самом уводу ау- експлицитну поетику. При томе се слу- торка даје кратак пресјек историјског жи, с једне стране, поетолошким иска- развоја наратологије – од њених зачета- зима у некњижевним текстовима (инте- ка у дјелима Платона и Аристотела до р вјуи, есеји, радови), а са друге дискур- модерних наратолошких достигнућа. зивним исказима уметнутим у рома- Долази до закључка да је тешко система- нескно ткиво. Као један од најважнијих тизовати све теорије и њихове моделе, Селенићевих ставова Мацура истиче те да се треба служити оним моделом и виђење естетског у књижевном дјелу терминологијом чији опсег најбоље од- управо у непоновљивости начина на говара објекту који се анализира. Стога који је прича испричана, а не у ориги- она не одабрира само један модел већ налности саме приче. Писац је, према комбинује наратолошке приступе Мике Селенићу, увелико одређен историјском Бал и Х. Потер Абота, користећи поне- епохом којој припада и његово дјело се кад и терминолошке „позајмице“ Жера- мора тицати оних којима се обраћа, и ра Женета. тематски, и у сваком другом аспекту. Оправданост оваквог типа студије Писац мора показати висок степен кри- Сања Мацура још једном образлаже у тичности према историји. Селенићеви поглављу „Рецепција романа Слободана јунаци су појединци ухваћени у ковит- Селенића“, уочавајући да је у великом лац историје лишени могућности да броју радова који се баве Селенићевим одлучују о властитој судбини. Најбољи стваралаштвом мало оних који се су- начин за претакање бизарних људских штински баве поетиком његових рома- ситуација у наративне текстове, према на. Међу њима издваја радове Предрага Селенићу, јесте комбиновање облика Палавестре, Петра Џаџића, Мирољуба фантастичног и реалног, с тим што ови Јоковића, Јована Делића, те Владиславе облици не смију бити нагомилавани и Рибникар. Критички размотривши су- реметити хронологију приповиједања. дове најеминентнијих критичара о ро- Даља наратолошка анализа Селени- манима Селенића, ауторка и сама ћевих романа показала је сагласност са потврђује основне закључке до којих се његовим експлицитним поетичким ста- дошло: ради се о писцу са опсесивним вовима. кругом тема који не признаје табуе, У поглављу „Теме и мотиви“ Сања историју приказује из до тада неуоби- Мацура уочава да Селенићев таленат чајеног угла, доноси новине у компози- није „ робовао подобним и употребљивим цији, тематици и књижевним поступци- темама, него га је повукао у предјеле 344 ма. С обзиром на то што су ове категорије опасних, граничних тема“ (стр. 289). Двостабла истина Она уочава неколико опсесивних те- дошљака у простору. Међу дошљаке у матско-мотивских цјелина које су „ко- простору спадају они који се крећу ли- нектори“ (стр. 289) за све његове рома- неарно кроз вријеме којем припадају. не: истина и памћење, однос старог и Међу њима издваја неколико подтипо- новог, мотив дошљака, мотив алије- ва. Први, заједнички за све Селенићеве нације, промјена идентитета путем ромене, јесте тип дошљака из села у промјене језика и тема пораза грађанске град. Они долазе као побједници ноше- класе. Истакнуто је да се феноменом ни револуцијом у нову средину, рушећи истине и памћења Селенић бави у односу старо и доносећи у њу своје обрасце овог проблема према „старом и новом, живљења. Мијењајући средину коју су традиционалном и модерном, те запи- затекли, ови дошљаци несвјесно време- саној и запамћеној прошлости“ (стр. ном потпадају под утицај оног што су за- 290). Поступком комбиновања више текли и сами се мијењају. Други подтип истина о једном догађају (личне, умје т- јесу они који не мијењајући мјесто бо- ничке, историјске итд.) Селенић пробле- равка у новој ситуацији (углавном исто- матизује постојање једне објективне ријски условљеној) постају дошљаци. истине. Различите истине настају тако Међу њима су с једне стране они који што више наратора даје своју перцепцију покушавају да се асимилују у новој истог догађаја, или један наратор сазнаје ситуацији и безуспјешно теже да се о неком догађају из више извора, па их уклопе у нови систем, а са друге стране упоређује трагајући за истином. Исто- они који се слијепо опиру асимилацији. времено разобличава непоузданост Посебан подтип су дошљаци из других људ ског памћења које је неодвојиво по- народа и земаља који желе да се везано са феноменом истине. На тај на- асимилују и постану оно што нису, као и чин памћење се показује као фрагмен- они који се као резултат мијешаних бра- тарно, непоуздано и изневјеравајуће, не кова или образовања у два различита само процесом заборављања, већ и под цивилизацијска обрасца не успијевају притиском имагинације. Документарна уклопити ни у један. Сви ови дошљаци и историјска грађа инкорпорирана у постају жртве историјских околности и Селенићеве романе релативизује личне времена у ком не могу да нађу компро- и умјетничке истине, али и ове истине мис. Дошљаци у времену путем старих релативизују документе који се често докумената, дневника и на разне друге показују као непоуздани. начине бивају измјештени у неко друго Мотив дошљака је окосница око вријеме или га покушавају схватити и које Селенић гради готово све своје при- реконструисати. че, али је и покретач дјеловања ликова. Као још једну од општих Селени- Ауторка објашњава генезу овог мотива у ћевих мјеста Сања Мацура издваја тему српској прози, нарочито од појаве ње- пораза грађанске класе у Србији након гове велике учесталости почетком 20. Другог свјетског рата. С обзиром на то вијека. Примјећује да овај лик не подра- што је готово цјелокупна радња његових зумијева као некада само оног који из романа концентрисана у Београду, исто- руралне средине дође у град, већ све оне ријска друштвена трансформација се који се нађу „у некој новој, необичној прати управо кроз овај град. Ликови су улози атипичној за дотадашњи живот“ ношени више историјским деша вањима (стр. 119). Уочавајући код Селенића ли- него властитим избором и тиме је њи- кове дошљака у великом броју вари- хова трагичност већа. Сусрет два потпу- јација, разврстава их на иновативан на- но опозитна друштвена слоја, црвене 345 чин: на тип дошљака у времену и тип буржоазије и некадашње грађанске кла- Валентина Милекић се, погубан је прије свега за грађанство, ратора, са изузетком романа Писмо/гла- које није имало довољно времена да се ва, и да ти наратори имају ограничен укоријени и постало је већ у другој наративни захват, тј. њихове нарације се генерацији репродуктивно и стваралач- не преплићу, за разлику од друге групе. ки неспособно и декадентно. Грађанство, У првој групи текстова не постоји вер- иако интелектуално и образовно су- бални контакт међу нараторима у вре- периорније, што је према ауторки наро- мену из којег се приповиједа, а при- чито добро приказано кроз сукобе на повиједање тече ретроспективно. Други нивоу лексике, пропада и због учахуре- критеријум издваја посљедња два рома- ности и неспремности да се правовре- на према „наративној ситуацији“, јер за мено реагује и отвори према новом и разлику од прве групе, у којој при- другачијем. У свом посљедњем заврше- повједачка ситуација остаје затворена за ном роману, Убиство с предумишљајем, садашњост, у ова два романа се припо- писац кроз имагинарног приређивача вједачка садашњост отвара за будућност. Буликине књиге каже да је тај роман Оваква систематизација уноси извјестан „епитаф затртима“. Сања Мацура ову ред у проучавање, али и сама ауторка, синтагму одабира за наслов своје студије наводећи изузетке, уочава и њене мањ- закључивши да је управо ово метафора ка вости. Ауторка уочава и заједничке примјењива за све Селенићеве романе, карактеристике за све романе: „Сви на- који су заправо епитафи цијелом једном ратори причају post factum, а један од систему вриједности и живота који је њих чак post mortem, наратори су уче- након само пола вијека постојања про- сници догађаја о којима приповиједају, пао у револуцији, а бесповратно изгу- приповиједање тече у монолошкој фор- бљен у нашем рату са његовим по- ми и прати нараторов ток мисли, у нара- сљедњим изаданцима. У овом сукобу не тору је концентрисана централна тачка пролазе некажњено ни представници кроз коју се све посматра“ (стр. 292). новог који ниподаштавају све на чему је У свакој причи Сања Мацура уочава нови систем почива и при томе се одри- више од једне фабуле и јасну хијерар- чу Бога. Сања Мацура сматра да је упра- хијску међузависност. Примарна фабула во приказивање ове теме одредило једну је увијек оквирна и надређена је уметну- од најважнијих особина Селенићеве по- том фабуларном низу. Различите умет- етике: „стварање на принципима дуа- нуте фабуле се често, чак и ако су биле лизма исказаног кроз контрастирање паралелне, у једној тачки укрштају и различитих и међусобно супротста- умрежавају стварајући неку нову исти- вљених начела“ (стр. 143). ну. Поступком аналептичког прикази- У поглављу „Прича“ ауторка ове вања читалац сазнаје шта је довело до студије показује да постоји неколико об- ситуације из које се приповиједа. Ова- разаца по којима Селенић твори причу кав приступ композицији ауторка нази- од догађаја и фабула. Шест завршених ва „спој приповједача везаног за лик и Селенићевих романа разврстано је у персоналне приповједачке ситуације“. двије групе. У првој групи су: Мемоари Тачка гледишта је смјештена у наратора, Пере Богаља, Писмо/глава, Пријатељи који је активан учесник догађаја о којима и Очеви и оци; а у другој Timor mortis и приповиједа, па се постиже утисак ди- Убиство с предумишљајем. Текстове ректне укључености у ток његове разврстава „према два принципа“. Први свијести. Ауторка примјећује да је при- критеријум, „број наратора и ситуација марна фабула „у својству експозиције и из које приповиједају“, подразумијева да заплета“, а уметнуте „имају улогу запле- 346 прва четири текста имају мали број на- та, кулминације, перипетије“ (стр. 295). Двостабла истина И организација времена показује управо зато што овај умногоме обја- извјесне константе у Селенићевим ро- шњава његове ликове и чини цјелину са манима. Ауторка студије и овдје пре- њима. тежно користи терминологију Мике Као посебну вриједност Селени- Бал, комбинујући је понегдје са Женето- ћевог приступа у изградњи ликова Сања вим терминима. Констатује да Селенић Мацура издваја „ инвентивно коришћење увијек комбинује кризну и развојну фор- наратора везаног за лик, те повезивање му времена, дајући првој превагу у при- карактера ликова са простором у којем марним фабулама, а другој у ретроспек- бораве и временом из којег долазе“ (стр. тивним дијеловима уметнутих фабула. 284). Најчешћи принципи којима се Уочава и да честа употреба елипси ин- Селенић при изградњи ликова кори- тензивира напетост и да тиме догађаји стио јесу однос према другим ликовима из прошлости, схваћени на један начин и трансформација, а рјеђе понављање и у новим околностима, за наратора и акумулација. Направивши неколико ти- реципијента добијају ново значење. пова класификације ликова на основу Претјерану динамику понекад разбија неких сталних поетичких мјеста, аутор- убацивањем описа и медитација изван ка уочава да оваква разврставања пома- главне фабулативне нити. У свим тек- жу у сагледавању карактеристика које су стовима велики је раскорак између константе у пишчевој поетици, али да приповједног времена и времена припо- свака од подјела има своје недостатке. виједања, што је узроковало поступак Ликове дијели на нараторе, које сагле- згушњавање времена. Сања Мацура давамо интроспективно или комбино- издваја као једну од најбитнијих пое- вањем неколико тачака гледишта, и ли- тичких константи Селенићевих романа кове дате преко екстерне посматрачке организацију времена, па и фабулу позиције кроз визуру наратора. У рома- сачињену по принципу измијешаног нима препознаје и трочлане мини- шпила карата. Оваква организација је -системе ликова који показују извјесне присутна од његовог првог романа, Ме- правилности. Осим тога, ликове поку- моари Пере Богаља, гдје је Селенић на шава разврстати и према неким тип- њу и директно указао. ским особинама које их карактеришу, па Селенићеву драмску вокацију Сања уочава неколико типова и подтипова: Мацура препознаје нарочито у органи- изданци грађанске класе, који се дијеле зацији простора у његовим романима, на оне који се покушавају асимиловати, гдје се догађаји одвијају као на сцени. оне који то тврдоглаво одбијају и оне Мјесто одигравања највећег броја дога- који су на међи. Као специфичне типове ђаја је Београд, а изузеци који захватају издваја ликове интелектуалаце, те ста- каратак временски период су присутни ровременских жена. У други основни у свим романима и често пресудни за тип спадају дошљаци-побједници. Ау- анализу ликова. Селенићеви ликови су торка сматра да постоји довољно оправ- окарактерисани кроз простор у коме дања да се и Београд посматра као лик. живе, нарочито ликови дошљака. Про- Посљедња два романа доносе нове ти- стор је усклађен са нараторима, који су пове: дошљаке у времену и старе људе учахурени, у сталним покушајима да који младе истраживаче воде у про- остану нетакнути историјским и шлост. Као заједничку карактеристику вањским збивањима, углавном статич- ових типова Сања Мацура примјећује ни и упућени на унутрашњи, затворени одсуство блискости са другима и њено простор. Ауторка сматра да писац очајничко тражење. Преовлађујућа уну- 347 прибјегава детаљном опису простора трашња тачка гледишта, обојена снаж- Валентина Милекић ном емотивношћу, појачава интензитет јеврстан наратолошки приручник. По- трагике Селенићевих ликова. ред тога, студија садржи и хронолошки Ова студија је код нас прва права организовану библиографију не само наратолошка студија овог типа, у којој се Селенићевих дјела, есеја и интервјуа, ауторка опредјељује за комбинацију не- већ и библиографију радова о ствара- колико наратолошких модела и досље д- лаштву Слободана Селенића. Као таква но их спроводи кроз проучавање опуса незаобилазна је литература за оне који једног аутора. У ранијим радовима Сања ће истраживати књижевни опус Слобо- Мацура се бавила наратолошким анали- дана Селенића са било којег аспекта. зама Андрићевих, Кочићевих, Булатови- Сања Мацура успијева да пронађе модел ћевих, Сарићевих, Ћосићевих и Станко- по којем би се поетика Селенићевих ро- вићевих дјела. Установивши да постоји мана могла посматрати као уређен си- мноштво наратолошких теорија и тер- стем са многим јединственим принци- ми нологија, уочава потребу стварања пима организовања, а сви његови рома- једног синтетичког, свеобухватнијег мо- ни као „наративна цјелина надређена дела који би инкорпорирао у себе оно својим појединачним конституентима“ најбоље из различитих наратолошких (стр. 299). приступа. Поставивши кроз своје радо- Не остављајући лажну илузију свео- ве концепт једног еклектичног нарато- бухватности, овакви радови отварају лошког приступа, ауторка даје и свој до- нова питања и просторе за даља истра- принос наратологији уочивши у неко- живања. Комбинујући перспективе, ау- лико романа наше књижевности фено- торка је на трагу једног од доминантних мен „колективног фокализатора“ и поетичких поступака писца чијим се одредивши га као хомогену групу људи дјелима бави. Постаје јасно да је чак и у који из исте позиције, на исти начин и егзактним стварима, зависно од пер- са истим исходом фокализују неки спективе, истина најмање „двостабла“, а догађај. При овоме се ослања на Женета, зависно од угла из које је посматрамо. који уочава овакав тип фокализације у књижевности неких других народа. [email protected] Поједини дијелови ове студије су сво-

348 PRIKAZ Vanja Vukićević Garić UDK 821.111(73).09(049.32) Univerzitet Crne Gore DOI 10.7251/FIL1205349V U SUSRET NEUHVATLJIVOM, BLISKOM LIKU DRUGOG Knežević, Marija (2011), Ogledi iz angloameričke književnosti, Nikšić: Filozofski fakultet.

Zbirka eseja prof. dr Marije Knežević za nekom drugom stvarnošću, izvan nepo- intrigantno naslovljena Ptice, zmije, straši- sredno precipirane, stvarnošću koja se la i drugi eseji nastala je, kako i sama autor- može kratkotrajno dodirnuti, iako nikad ka u predgovoru kaže, kao rezultat višego- sasvim izraziti, jedino u procesu nastajanja dišnjeg bavljenja angloameričkom knji- umjetničkog djela. Simbolički potencijal ževnošću u njenim najraznovrsnim kako ptica, čije se prisustvo može uočiti u djeli- proznim, tako i pjesničkim ostvarenjima, ma svetrojice pjesnika, u tom je smislu naj- čiji dometi često zadiru u teme relevantne očigledniji: one su oduvijek predstavljale i za druge društvene dicipline, poput fi lo- posrednike između neba i zemlje, preno- zofi je, sociologije, lingvistike, psihologije, snike poruka iz drugih sfera, te simbol ko- istorije. Jedno od pitanja koje povezuje po- herencije misli i govora. Lik zmije, u hri- menute discipline, kao i oglede u ovoj zbir- šćanskoj tradiciji vezivan za palog anđela, ci, odnosi se na složeni i uvijek aktuelni a u široj mitologiji za tamu podzemlja, pre- fenomen drugosti i približavanja Drugom dio nepoznatog i nesagledivog, sugeriše – u psihološkom, kulturnom, epistemolo- zbog svog gipkog tijela i ideju stalne pro- škom i ontološkom smislu. Knežević ovom mjenjivosti i neuhvatljivosti oblika, poput fenomenu prilazi eklektički, uz punu svje- jezika koji se opire naporima da se fi ksira u snost da bi bilo koje teorijsko stanovište, izraz metafi zičke žudnje. Najzad, slika ukoliko bi se zastupalo isključivo i bez in- strašila kojim se plaše ptice, ali i zasmija- terakcije sa drugačijim pristupima, ograni- vaju djeca, ovjekovječena u Jejtsovoj poezi- čilo bogatstvo i slojevitost samog pitanja i ji, snažno, upečatljivo i autoiročno „uobli- njegovog književnokritičkog razmatranja čava osjećaj ljudske, možda i komične, be- kroz djela u kojima je uočeno, studiozno znadežnosti da zadrži, onda kad uoči, sagledano i višestrano osvijetljeno. kompaktnu cjelovitost bića – baš onakvu Knjiga Ptice, zmije, strašila i drugi kakvom je predstavlja simbol raspeća u eseji otvara se istoimenim tekstom, koji ar- činu čudesnog otvaranja drugom“. gumentovanom i detaljnom analizom do- Da je „otvaranje ka drugom“ za pjesni- vodi u vezu tri u mnogo čemu različita pje- ka kakav je bio Alfred Tenison značilo če- snička senzibiliteta. Ipak, šta je zajedničko sto bolno osciliranje između svakodnevne tako udaljenim poetskim svjetovima kao proze viktorijanskog utiltarizma sa jedne i što su Alfred Tenison, Viljem Batler Jejts i poezije sa mističkim, vanvremenskim Dejvid Herbert Lorens? Ustanovivši da je odje cima sa druge strane, dokazuju i brojni za svu trojicu „umjetnička kreacija uvijek stihovi čije citiranje Knežević kombinuje čin otkrivenja i, prema tome, u širokom sa sagledavanjem njihovih idejnih i mate- antropološkom smislu, ne samo religiozni rijalnih aspekata, što je, kada govorimo o već i ontološki čin“, autorka upućuje i na uočljivoj modernosti ovog pjesnika 19. vije- sličan vizuelni izbor ovih stvaralaca, čija ka, nerazdvojivo. Bilo da samosvjesno pro- formalna uobličenja upravo potkrepljuju i mišljaju duboke mogućnosti i ograničenja 349 pojačavaju ideju permanentnog posezanja pjesničkog bića, kao u pjesmama Gospa od Vanja Vukićević Garić Šalota (Lady of Shalotte) i Palata umjetno- rensovu pjesmu Zmija (Snake), čijom ana- sti (The Palace of Art), ili da već i samim lizom jasno i nedvosmisleno ukazuje na slikovnim i jezičkim aspektima sugerišu brojne dvosmislenosti i značajne kontra- iskorak ka drugim ontološkim nivoima, dikcije koje su obilježile pjesničko biće jed- kao u Suze, dokone suze (Tears, Idle Te- nog od najproduktivnijih engleskih stvara- ars), Uliks (Ulysses) i antologijskoj pjesmi laca 20. vijeka. Vijugajući, poput glatkog Prelazak spruda (Crossing the Bar), Teni- zmijskog tijela, od iskrene začuđenosti do sonovi stihovi permanentno ukazuju na svjesne intertekstualnosti, od čiste fascina- onu dvojnu poziciju dvorskog, društveno cije nepoznatim do neprijateljstva uslo- priznatog pjesnika koji žudi za dalekim, vljenim mentalitetom, vaspitanjem i naslje- maglovitim likom sreće koja zauvijek svjet- đem, govornik ovdje ostaje rastrzan izme- luca negdje iza linije (poznatog, izrecivog) đu oprečnih stanja, dok sama pjesma izmi- horizonta. Prepoznajući i kod Jejtsa sličnu če konačnom zaključku, kako već i priliči ideju uznošenja bića u druge sfere postoja- umjetniku koji teži da se ostvari izvan gra- nja kroz stvaralački čin, Knežević takođe nica sopstvenog kulturnog i duhovnog sagledava interaktivni odnos života i prostora. umjetnosti kroz neke od najznačajnijih U esejima koji slijede Knežević se ostvarenja ovog velikana irske poezije. uglavnom bavi različitim aspektima susre- Između solipsističke zaokupljenosti sopstve- ta sa drugošću u širem kulturnom smislu. nom društvenom i pjesničkom ulogom i „Beaux restes i avantura stvaranja“ u fokus krhke mogućnosti dodira sa drugim kroz stavlja opet trojicu, sada proznih stvaralaca mistično putovanje izvan vlastitog istorij- – „putnika sa sjevera“ – koje povezuje, kao skog i kulturnog prostora, između zemalj- uostalom i tolike engleske književnike kroz ske utemeljenosti stvaranja i nepostojanih istoriju, specifi čan i umjetnički signifi kan- vjetrova nadahnuća, stoji vjera u paradok- tan odnos prema Italiji. To su Edvard Mor- salnu trajnost trenutka sadašnjeg – u stal- gan Forster, Henri Džejms i D. H. Lorens no, iako uvijek kratkotrajno, samotranscen- – autori koji pripadaju onom nizu „sirotih dentiranje u tekstu i kroz tekst. Ta vjera je aspiranata što moraju živjeti u vječnom sugerisana i gerundivnom konstrukcijom izgnanstvu“, koje je naizmjenično, u zavi- u samom naslovu Jedrenja ka Vizantu (Sa- snosti od društveno-istorijskog trenutka iling to Byzantium), a maestralno je uobli- ali i samog ritma umjetničkog stvaranja, i čena završnim stihovima ove pjesme, koji uslov i cilj njihovih kreacija. Sagledavajući otkrivaju mogućnosti svijeta u stalnom na- odnos ova tri putnika-izgnanika prema Fi- stajanju. Kreativni impulsi koji, poput renci, kolijevci renesanse i središtu evrop- strašila, plaše strah – strah od starenja, ske kulture, kao i prema Mikelanđelovom strah od nestajanja – i stoga oblikuju život, Davidu, koji stoji na trgu Sinjorija evocira- recipročno omogućavaju nove ontološke jući svu punoću i strast nekadašnjih stva- prostore, novi život, pa bio to i život meha- ralaca, autorka odmjerava njihovo vlastito ničke, zlatne ptice koja pjeva o „onome što odmjeravanje savremenosti i sopstvenih je prošlo, što prolazi i što će doći“. A konti- poetskih ciljeva prema starim majstorima i nuirani pokušaji uranjanja u drugačije eg- jednom drugačijem duhovnom podneblju. zistenicijalne sfere su, kako opaža Kneže- Koristeći i sama bujan i stilski bogato izni- vić, suštinski odredili i umjetnost D. H. jansiran jezik da bi opisala nepresušnu fas- Lorensa. Budući da na balkanskim i evrop- cinaciju ovih pisaca mediteranskim život- skim prostorima pripada redu najvećih po- nim i stvaralačkim obiljem, Knežević ana- znavalaca ovog romanopisca, pjesnika, sli- litički podvlači sličnosti i razlike među kara, esejiste i, donekle, mistika, Marija njima, nudeći i svojim, a ne samo njihovim 350 Knežević za ciljeve ovog ogleda odabira Lo- čitaocima, estetski užitak blizak onom koji U susret neuhvatljivom, bliskom liku Drugog je podsticao, oduševljavao, ali u svojoj veli- akcentuje i povezanost ključnih vizuelnih čanstvoj neuhvatljivosti i mučio Fostera, izbora koji dominiraju u ovim ostvarenji- Džejmsa i Lorensa. Za njih je, kao što bi ma. Kao što afrički Kongo kod Konradovog valjda trebalo da bude i za sve iskrene i Marloa zadobija oblik vijugave, nejasne strastvene konzumente, a ne samo stvara- zmije, i kao što gospođa Mur u Forstero- oce umjetnosti, pisanje bilo „pokret avan- vom djelu zamišlja iskonsku i sveprožima- ture“ – živi, pulsirajući pokret kojim se, juću neartikulisanost indijskih pećina kao makar na tren, transformiše uslovljenost nekog „besmrtnog crva“, tako i slike Loren- aktuelnim kulturnim kodovima. sovih reptila pretpostavljaju odricanje Dok „Beaux restes i avantura stvara- „naše blijedolike“ logike i ograničene per- nja“ kao istorijsku pozadinu za estetski i cepcije u susretu sa Drugim, koga ne mo- duhovni susret sa drugošću tek suptilno žemo ni doznati, ni opisati tradicionalnim provlači činjenicu Prvog svjetskog rata i interpretativnim sredstvima. urušavanje nekadašnjih vrijednosti, treći Predstavljajući nam putopis engle- ogled u središte razmatranja stavlja upravo skog para Džana i Kore Gordon Par skitni- političke i epistemološke implikacije odre- ca u Srbiji i Crnoj Gori (Two Vagabonds in đenih istorijskih uslova (početka slabljenja Serbia and Montenegro), Marija Knežević britanske imperije), zahvatajući u tamne sa pronicljivim humorom, suptilnom iro- dubine problema kolonizovanja drugog – nijom ali i – što je za ovakakav pogled veo- u širem kulturnom, psihološkom i, što je u ma značajno – nesumnjivom tolerancijom, ovom radu veoma značajno, narativnom pokazuje koliko čak i percepcija obrazova- smislu. Donekle uznemirujući naslov „Ti- nih, dobronamjernih, iskusnih i slobodoum- šina Drugog u modernoj engleskoj prozi“ nih ljudi, koji su pritom i vrlo duhoviti pri- upućuje, zapravo, na akutnu svjesnost veli- povjedači, može biti skučena i jednostrano kih engleskih modernista, poput Konrada, uslovljena vlastitim kulturnim nasljeđem i Forstera i Lorensa, da je postojeći, tj. nasli- predrasudama. Ovaj, četvrti ogled u zbirci jeđeni jezik neadekvatan da izrazi druge i može biti zanimljiv i podsticajan za mnogo drugačije geografske, jezičke i duhovne re- širu publiku od one koja je orijentisana na alije. Blisko mnogim istaknutim kritičari- studije anglistike, budući da na pitak, iako ma današnjice, i Marija Knežević Konrado- slojevit način, razmatra uvijek aktuelan vo Srce tame (Heart of Darkness, 1899) problem multikulturalnosti i različitosti čita kao „namjernu identifi kaciju naracije kroz „naše postmoderno kolo u kojem je sa imperijalnim diskursom, tj. strah autora sve ionako bolno providno“. Kroz prizmu da opis drugog uvijek pretpostavlja apropri- postmoderne svjesnosti o fi kcionalnosti jaciju drugog“, ističući epistemološku i eg- istorije i istoričnosti fi kcije, teorijski infor- zistencijalnu nesigurnost koja stoji u osno- misano, semantički i naratološki minuci- vi ovog kompleksnog teksta. Uočavajući zno, analiziran je i roman kojem je posve- idejne i narativne sličnosti koje postoje ćen peti esej u ovoj knjizi – Montenegro između Konradovog djela, Forsterovog Puta (1997) Starlinga Lorensa. Smještena u za Indiju (A Passage to India, 1924) i Lo- mračni i turbulenti period prije Prvog rensovog tekstualnog tretmana drugosti, svjetskog rata u srce takođe tamnog Mon- naročito u djelima Jutra u Meksiku (Mor- tenegra, koje se, kako Knežević više puta nings in Mexico, 1927) i Pernata zmija (The sugeriše aludirajući na Konradovo čuveno Plumed Serpent, 1926), kao što su samo- djelo, stalno tokom priče izmješta, nikad svjesna nestabilnost pripovjedačkih pozi- do kraja saznatljivo i defi nisano, ova pripo- cija i frekventnost modifi katora koji suge- vijest se fokusira na zbunjujuća i potresna rišu zamagljenost, neodređenost, nerazgo- iskustva mladog Engleza, Oberona Harve- 351 vjetnost i nepreglednost, autorka ovdje la, u njegovom susretu sa crnogorskom ge- Vanja Vukićević Garić ografskom, istorijskom i mitskom drugo- „Kada je hijerarhijska svijest kao kon- šću. Osim toga, Lorensov roman samosvje- strukcija patrijarhalne civilizacije onemo- sno promišlja okvire i kontekstualizaciju gućena, svakom prirodnom biću daje se same priče, postavljajući ono, već toliko jednaka važnost i jedinstvenost u lancu ži- puta postavljeno pitanje koje ipak perma- vog svijeta. [...] Na ovaj način, Etvud ispi- nento podstiče različite umjetničke i teo- suje pismo prirode koja se u svojoj beskraj- rijske odgovore – pitanje o granicama koje noj plodnosti otvara drugom – muškarcu, dijele i povezuju mit i istoriju, tekst i stvar- ženi, suncu, moru, dijeli se, cjepka, regru- nost, kao i individualnu i kolektivnu dra- piše, troši i obnavlja. Okupljajući roditelje, mu u svim pomenutim kategorijama. djecu, seks, drogu, internet, strah – ovaj roman ih ne obavija saosjećanjem već (kao Ogled sa naslovom „Da li vjerujemo tvorac svoja stvorenja) ljubavlju i daje im Koscu?“, posvećen romanu Margaret Etvud riječi. ’Šta je najbolje za Krejkere?’ ipak se Antilopa i Kosac (Oryx and Crake, 2003), pita Snježni na kraju. Ljubav. Njom se uz- takođe razmatra pomenuta pitanja odnosa dižemo iznad slabosti i ostvarujemo u svo- jezika/pripovijedanja i stvarnosti, kao i joj savremenosti. Sa njom nikada nijesmo mogućnost autentične koegzistencije ra- na kraju, već uvijek u pupoljku stvaranja.“ zličitosti, ali sada kroz eko-feministički diskurs, koji ipak ovdje ima i šire implika- Iscrpna analiza romana Artur & Džordž cije. Roman predstavlja višeznačnu disto- (Arthur & George, 2005), kao i duboko sa- piju, jer slikajući svojevrstan postapokalip- gledavanje nekih od ključnih aspekata po- etike Džulijana Barnsa uopšte, vodi pret- tični svijet kroz brojne intertekstualne re- posljednji esej ove zbirke u smjeru promi- ference, promišlja i biblijsku ideju postanja šljanja fundamentalnih dilema ljudske eg- i mnoge stubove patrijarhalne kulture na zistencije u postreligioznom svijetu. Uz kojima počivaju naši svakodnevni sudovi. osvrt na mnoge fi lozofske, kulturološke i Opisujući zastrašujuću (upravo zato što je književnoteorijske studije, autorka ispituje metonimijska, moguća, poznata) degrada- mnogostrukost identiteta u složenim uslo- ciju života usljed razvoja tehnologije i otu- vima postmodernog društva, njihovu (de) pljujućeg konformizma, Etvud podvlači i konstrukciju, mogućnosti i ograničenja degradaciju jezika, koji predstavlja „našu komunikacije među njima, kao i sveproži- jedinu vezu sa svijetom, savremenim ili majuću epistemološku sumnju koja stoji u drugim generacijama“, te stoga i nezamje- osnovi ovog popularnog engleskog roma- njivu sponu sa sobom, drugim, i drugim u na. Kroz svojevrsnu mješavinu žanrova, u sebi. Ova spona se, kako napominje Marija kojoj su najdominatniji elementi detektiv- Knežević, često dramatizuje u romanima ske priče, zatim Bildungsroman-a (takođe i ove kanadske spisateljice, pri čemu se nje- Kunstlerroman-a), kao i postkolonijalnog na potencijalna obnova, revitalizacija nje- diskursa, ovo djelo se, kako često implicira nog značenja često dovodi u vezu sa de- Knežević, razvija ne samo kao antirasistič- konstrukcijom isključivog i rušilačkog pa- ki i širi humanistički apel, već i kao di- trijarhalnog poretka, koji je i gluv i slijep za skretno pismo saosjećanja i ljubavi, auten- druge i drugačije epistemološke sisteme. tično možda upravo zato što je obojeno Komentarišući kompleksni završetak ovog neizbježnom ironijskom postmodernistič- djela u kojem Džimi, koji je nešto između kom (samo)svjesnošću. Pitajući se šta je to Nojevog bizarnog dvojnika i novog Ada- što možemo znati u odsustvu dokaza i šta ma, zbunjeno osluškuje „nerazgovjetnu znače krajevi i počeci, Barnsovo pismo, sa gomilu života“ svjestan da ne može posto- strepnjom ali i smjelo, afi rmiše vjeru u jati bez pokušaja pričanja tog života, Kne- fl eksibilnost granica – kulturnih, ličnih, 352 žević zaključuje: psiholoških i, najzad, ontoloških – dok U susret neuhvatljivom, bliskom liku Drugog ovaj ogled, na izvjestan način, objedinjuje biće „dvostrukog porijekla, ljudskog i bo- mnoge od predhodnih tema ove studije i žanskog, sposobno za stalne transformaci- književnih djela kojima se bavi u savreme- je identiteta i pola“, pa se zbog toga može nom tretmanu onih starih, savremenih, okarakterisati, kako autorka dalje kaže ci- svevremenih i naših „ljudskih, previše tirajući različite izvore, i kao „negacija koja ljudskih“ preokupacija. nudi mogućnost [...] ’margina zbrke’“, ili „Šerman Aleksi – varalica urbane di- „kognitivna disonanca“. Bilo da je kojot, vljine“ naslov je eseja koji, uslovno rečeno, zec ili gavran, ili pak neko ljudsko obličje, zatvara ovu zbirku, imajući na umu da se varalica djeluje kao vrsta strašila za etabli- refl eksije pitanja i odgovora koji su u njoj ranu kulturu, budući da stalno prelazi gra- postavljeni i ponuđeni pružaju mnogo da- nice i ruši postojeće norme, rugajući se lje i duže nego što traje njeno čitanje. Prof. svakom pokušaju kolonizovanja drugog, u dr Marija Knežević je i ranije, u više navra- idejnom, političkom i pripovjednom smi- ta, predstavljala crnogorskoj publici do- slu, i smijehom podrivajući bol istorije. Va- skoro nepoznatu iako izuzetno bogatu sta- ralice su i negacija nihilizma, jer svojom rosjedilačku američku književnost, bilo energijom i vitalnošću oslobađaju libido i usmeno i interaktivno, kroz predavanja individue i zajednice, oličavajući „postu- koje je održavala i održava, bilo kroz, ne pak slavljenja potresne slabosti ljudskog manje interaktivno i podsticajno, prevođe- bića“, dok priče o njima, zaključuje Kneže- nje i priređivanje tekstova indijanskih au- vić ovaj esej i ovu zbirku, nose sa sobom tora. Ovaj rad se fokusira na suštinske odli- „domorodački lijek za egzistencijalnu usa- ke starosjedilačke proze, na njene savre- mljenost u postvarenom svijetu.“ mene trendove i neke od trajnih, iako pro- Osim što predstavlja izuzetno važan mjenjivih, kategorija, a kroz prozu Šerma- doprinos studijama anglistike na našim na Aleksija, jednog od najznačajnih pri- prostorima i šire, budući da se bavi nekima padnika ove književnosti. od najznačajnijih autora engleskog govor- Da je put ka saosjećanju i otvaranju ka nog područja od devetnaestog vijeka, ra- Drugom, pa bio taj „drugi“ pojedinac, ple- nog i poznog dvadestog, pa do današnjeg me, država, kultura, priroda, priča, seks ili doba, zbirka eseja prof. dr Marije Knežević smrt, gotovo uvijek povezan sa rušenjem naći će put i do svakog čitaoca zaintereso- izvjesnih tabua i razgradnjom stereotipa, vanog za ideju saodnošenja sa drugim i potvrđuje već i jedna zbirka Aleksijevih drugačijim. Njena relevantost je u tom priča, na koju se ovaj ogled posebno osvrće smislu neprolazna, dok će je njena teorij- – Najjači Indijanac na svijetu (The Thou- ska informisanost i akademska ozbiljnost, ghest Indian in the World, 2000). Nakon kao i, sa druge strane, danas tako rijetka uvoda u piščevu biografi ju, društveni i iskrenost i čitalačka posvećenost učiniti književni kontekst u kojem se razvijao, kao štivom koje može pomoći studentima, i šire istorijske uslove koji su odredili ra- kako je i sama autorka zamislila, da knji- zvoj ali i angloamerička i zapadnoevropska ževnost uče doživljavajući je, a ne samo čitanja starosjedilačke književnosti, Kne- memorišući činjenice. Jer otvarajući se ka žević nas upoznaje sa fi gurom varalice umjetnosti, najpotpunije ostvarujemo i (trickster) – konceptom veoma važnim za potvrđujemo svoj odnos sa sobom i drugi- razumijevanje indijanske tradicije, mitolo- ma, dok nas umjetnost riječi možda naju- gije i književnog stvaranja. Poput ptica, bjedljivije od svih drugih podsjeća da ipak koje povezuju različite prostore i sfere po- „nismo sami“, što je i osnovna zamisao ove zbirke. stojanja, i poput zmija, koje simbolizuju neuhvatljivost i subverziju fi ksiranih for- 353 mi, varalica je polimorfno i polivalentno [email protected] PRIKAZ Adrianna Simone UDK 821.111(73).09(049.32) University of California, Santa Barbara DOI 10.7251/FIL1205354S FROM MARGIN TO CENTER: READING AND ANALYZING HYBRID NARRATIVES Martin, Holly E. (2011) Writing between Cultures: A Study of Hybrid Narratives in Ethnic Literature of the United States. Jeff erson: McFarland.

uthor Holly E. Martin critically ex- while simultaneously moving it away from plores the multiple literary tools a minority status in the literary canon. This Aand conventions used to analyze focus relates to the book’s incentive: to ex- hybrid ethnic literatures. Martin’s book amine ethnic works of literature within a critiques the relationship of literature to multicultural context. These explorations its interaction with the dominant culture open a new forum for discussion in which and other ethnic minority cultures. Unfor- multiple perspectives of ethnic literature tunately, her approach to this task is de- can be analyzed. tached from the political and social posi- Martin emphasizes the types of litera- tioning the authors speak from. Thus, her tures and cultural productions she exam- project leaves off a key component of the ines in each chapter, with the primary fo- argument for moving ethnic writing to the cus on Chinese, Mexican, and Native center of the literary world. Despite this American fi ction. She divides the book shortcoming, Martin provides an interven- into fi ve chapters based on styles rather tion suitable for undergraduates and those than geographic location. This organiza- in traditional academic departments look- tional strategy allows her to present the ing to move past the binary of margin and fi ction comparatively. Each chapter focus- center perspectives. es on how ethnic authors utilize the liter- In Writing between Cultures, Martin’s ary conventions discussed (magical real- introduction defi nes terms such as ethnic- ism, space of landscape, myth and folklore, ity, race, and hybridity, as well as locating humor, and multilingual language), as op- the position she takes in her analysis re- posed to isolating the literatures according garding these concepts. Martin locates to their geographic or minority status. these terms historically and culturally, em- Chapter one traces the history of magical phasizing her personal presentation. She realism and its fi rst uses in art and litera- defi nes hybridity in terms of a hybrid nar- ture. She then follows these trends into the rative: “Many ethnic authors, in order to present with contemporary ethnic literary express their characters’ multicultural ex- examples. Chapter two uses spaces of land- periences, have incorporated a hybrid per- scapes as a critical lens for understanding spective into their works by using narrative the subjectivity of fi ctional characters in strategies that simultaneously present two select novels. Chapter three explores eth- cultural viewpoints within one narrative nic group identities as a multiple-subject space” (2011 p.28). Martin explains that model for exploring individual identities. these double, or hybrid narratives, add Specifi cally, it argues that mythical and 354 multiple perspectives to the literature legendary fi gures provide an alternative From Margin to Center: Reading and Analyzing Hybrid Narratives subjectivity for fi ctional characters. In tionalities that Bhabha stresses as the these spaces, they can imagine other points strength of subaltern hybridity. In fact, an- of view outside their limited or limiting other theorist, Stuart Hall, argues that hy- positionalities. Thus, they can assess their bridity is part of the very makeup of Amer- situations and multicultural environments ican culture, and thus, it cannot be devoid through a diff erent lens. Next, chapter four or separated from one’s experiences. In analyzes the use of humor in ethnic litera- “Cultural Identity and Diaspora,” Hall ex- ture as a way to undermine hierarchies. Fi- plains that “the ‘New World’ presence - nally, chapter fi ve ends with a focus on America, Terra Incognita - is therefore it- multilingual languages and the general use self the beginning of diaspora, of diversity, of language by authors, such as the deci- of hybridity and diff erence…the diaspora sion to include translations or use italics. experience…is defi ned, not by essence or Martin concludes with a reaffi rmation that purity, but by the recognition of a neces- hybrid narratives move ethnic literatures sary heterogeneity and diversity; by a con- away from the margins of U.S. American ception of ‘identity’ which lives with and literature. She stresses that more work through, not despite, diff erence; by hy- needs to be conducted on the subject of bridity” (1990 p.235). This analysis asserts these authors and literary techniques, to that America’s very foundation was a result bring a deeper appreciation of the value of of hybridity, diverse groups coming to- ethnic literatures in the literary culture of gether because of their diff erences. Thus, the United States. to suggest that only ethnic authors and lit- Holly E. Martin’s approach to hybrid- eratures can utilize hybrid narratives is ity and literature is, unfortunately, devoid problematic of the very notion and devel- of political and personal engagement. She opment of hybridity. Though Martin wants analyzes the works of fi ction as if they were to pull ethnic authors into the American written in a vacuum of space, not infl u- literary canon through the use of hybridity, enced by the personal experiences of the her attempts rely on an essentialist argu- authors. This perspective on hybridity ment. counters many other theoretical approach- Furthering this engagement on hy- es defi ned by postcolonial, postmodern, bridity, Emma Pérez analyzes an immi- poststructuralist, and feminist theorists. grant or “outsider” perspective from that of For example, Homi K. Bhabha in The Loca- a diasporic subjectivity. There is a signifi - tion of Culture, explains that historians cant diff erence from assimilation versus must “get away from defi ning subaltern diff erences existing in their own context: consciousness as binary, as having a posi- “Immigrants are expected to become part tive or negative dimension…” (2006 p.277). of the dominant culture; they are urged to Instead, he stresses that the role of hybrid- adopt its habits and forget their own—to ity is to provide a political space of agency erase. Diasporas, on the other hand, inter- for the subaltern: “This is the historical vene, construct newness, and ‘live inside movement of hybridity as camoufl age, as a with a diff erence’” (1999 p.78). Perez’ argu- contesting, antagonistic agency function- ment counters the claims that Martin as- ing in the time-lag of sign/symbol, which serts with her literary analyses—that eth- is a space in-between the rules of engage- nic literatures should be included in the ment” (2006 p.277). The “third space” that U.S. canon because they conform to liter- Martin alludes to in Writing between Cul- ary writing standards. There is nothing tures lacks any political and personal con- wrong with acknowledging the techniques text and, thus, cannot provide the same that make writing complex and interesting 355 spaces for contesting antagonistic posi- to read, but it is especially important to ac- Adrianna Simone knowledge the content of an ethnic au- alism, specifi cally Columbus’ writings, thor’s work since their political, social, and Kafk a, and debates between theorists cultural experiences infl uence the content about what constitutes magical realism, of their artwork. All the ethnic literatures such as between Borges and Leal. She pro- Martin analyzes in Writing between Cul- gresses to traditional Latin American mag- tures off er a diff erent perspective about life ical realists, such as Gabriel García that is unique to ethnic experiences. This Márquez, and although she references element should be celebrated as well as the non-Latin or Chicana/o writers, such as literary prowess, off ering even more rea- Kingston and Silko, her predominant em- sons for inclusion in the American canon. phasis in this chapter are Central and Latin This book follows a typical English American authors. Martin introduces and literary analysis/approach, structured postmodernism and talks about it in rela- by the hegemony of the British canon. Un- tion to magical realism, an especially excit- fortunately, this encourages the binary of ing part of this chapter. Unfortunately, this center/margin analyses, with contempo- section is short and not fl ushed out enough rary and ethnic writings being compared to provide real merit or new insights. Her to the classics. Holly E. Martin presents brief coverage of these connections, men- ideas and then provides examples with ex- tioning Wendy Faris and Theo L. D’Haen, cerpts from literary and cultural texts. She encourage academics to further research builds upon works by others and is not the theoretical relationships. Since Mar- necessarily creating a new theoretical tin’s analysis focuses on hybridity, I won- point of reference. To some degree, it is dered how this section corresponded to similar to a literary theory anthology, like her overall project, which was never made those edited by Terry Eagleton (Literary clear. In the end, this chapter was more an Theory: An Introduction), Julie Rivkin (Lit- argument of what can be viewed as magi- erary Theory: An Anthology, Blackwell An- cal realism in various cultural productions thologies), and Michael Ryan (Literary and why, by following Wendy Faris’ fi ve Theory: A Practical Introduction). A sig- characteristics of magical realism. Because nifi cant diff erence is that Martin conducts the predominant emphasis of the chapter all the analyses and close readings of the is on what types of ethnic literatures em- works of fi ctions she included. She refer- ploy magical realism as a writing tech- ences others’ analyses, but the primary fo- nique, the signifi cance of magical realism cus is her interpretation of the ethnic lit- as a political and personal project in the eratures in relation to the dominant, hege- literatures was lost. Specifi cally, I did not monic U.S. fi ction. She engages the writing see how her examples depicted that “the styles of the ethnic literatures rather than border between the margin and the center the topic itself, which is race, because her disappear[ed]” and a disruption of hege- audience is more concerned with literary monic hierarchies occurred (2011 p.667). techniques than the topic of the materials. She would need to focus on how magical Chapter one lays out the history of realism provides a hybrid space for dialog magical realism and traces it further than in relation to the agency of the author’s the usually attributed Latin American ori- voice as expressed through the creative gins. Martin argues that it started earlier texts. than with Franz Roh, a German art critic in Chapter two engages with a brief his- 1925, and that it actually originated in Aus- tory of how land, both physical and sym- tria in 1909. From there, she presents some bolic, can be understood as spaces where preliminary analyses of cultural archives cultural confl icts have occurred between 356 that exemplify the qualities of magical re- groups of people. Specifi cally, she exam- From Margin to Center: Reading and Analyzing Hybrid Narratives ines Gloria Anzaldúa’s Borderlands in rela- about hybrid identity are only specifi c to tion to the history of the 1848 Treaty of fi ctional characters, and they do not repre- Guadalupe-Hidalgo. Since I am familiar sent nor relate to any individual’s lived ex- with this historical reference point and periences, author or otherwise. I found Anzaldúa’s writings, I appreciated this in- this disclaimer odd and disruptive to the troduction to the chapter’s argument—au- fl ow of the chapter. Martin misinterprets thors symbolically use landscapes or other Anzaldúa’s thoughts and writings, which physical sites to represent the struggle be- stress the relationships between an indi- tween minority cultures to maintain their vidual and collective experiences as it re- culture within a hegemonic normalized lates to one’s creative writings. American culture. The examination of Chapter three further explores the fi c- land also hearkens back to colonization, tional characters’ identities as they relate which essentially created the hybrid iden- to mythical and legendary fi gures. The in- tity and subjectivity people of color negoti- tersections between group and individual ate with on a daily basis. The specifi c ex- identities illuminate the complicated na- amples analyzed in this chapter are both ture of identity formation. The section by Leslie Marmon Silko, Ceremony and “Multiple Subjectivity” references Jane “Yellow Woman.” The analyses of these Flax and the confl icts associated with mul- pieces are very strong, and they do empha- tiple subjectivities, a similar idea to the one size the strengths that being located in a I explored in my Master’s thesis “Multiple hybrid land aff ords the main characters of Consciousness and Chicana Falsa: Ripping each piece. Still, the majority of Martin’s Heads Off Mexican-American Barbie analysis for Ceremony consists of other lit- Dolls.” In my thesis, I argue that the binary erary critics’ discussions about the book of a true versus fake Chicana cannot be rather than her own. Perhaps it is more a maintained in lieu of a complex multiple matter of her voice getting swallowed up consciousness. Engaging in one’s multiple by the references she uses to support her consciousnesses allows an individual to arguments. However, Martin’s analysis is connect with a collective community con- strongest in “Yellow Woman.” Other liter- sciousness where agency and social justice ary examples used in this chapter include fl ourishes. Martin does not explore the House Made of Dawn, Bless Me, Ultima, connection between identity and subjec- The Woman Warrior, and Tripmaster Mon- tivity in as much depth. Earlier in the chap- key: His Fake Book. This chapter provided ter, she references L. Ling-chi Wang’s fi ve concrete examples of how fi ctional charac- categories of group identity and then pro- ters move “beyond the fear of dichotomy to vides specifi c individual references pre- understanding, and ultimately toward in- sented in literary works. In the end, she tegrating the disparate parts of his or her bridges these concepts in relation to myth- own identity, forming a hybrid identity” ical characters in literatures, such as (2011 p.1218). This hybrid identity is stron- Anzaldúa and Coatlicue, Richard Rodri- ger than a single or dual identity because it guez and the Virgin of Guadalupe, and gives the characters the fl exibility to move Kingston and Fa Mu Lan, to name just a between spaces, both physical and imag- few examples. There is a special section in ined, and regain their cultural heritage de- this chapter dedicated to the use of “trick- spite the pressures of conforming to a sters” in literature. This particular analysis dominant norm. My only critique with this is reminiscent of Aída Hurtado’s book The chapter is that she includes a disclaimer in Color of Privilege and her analysis of the her conclusion about her analyses con- Trickster Treaty. Martin is attentive in her 357 cerning hybrid identity. These insights examination of other cultures and does Adrianna Simone stress that understanding some of the cul- ed to a dual space rather than a hybrid tural practices will not be the same for an space, even though she argued for the hy- outsider as it would for an insider of said brid space in the conclusion of this chap- culture, as specifi cally emphasized in her ter. Trickster section. Chapter fi ve, “Multilingual Expres- Chapter four focuses on comedy and sion: Hybrid Perspectives through Lan- tragedy as double spaces of ethnic humor. guage,” explores how language is used as a Humor is used as a tool by the fi ctional tool to express hybrid and multiple identi- characters to undermine the Anglo norm ties as they relate to the fi ctional charac- that ethnic minorities are expected to as- ters. Bakhtin (heterglossia) and Anzaldúa similate into. Humor provides a space for (code switching) are the primary theorists overthrowing the status quo because it of- analyzed for this chapter. She explores a ten places the underdog on top. Martin’s variety of literary and language examples, goal is to explore how “the irony within such as pieces written in languages other ethnic humor, like humor in general, jux- than English. She interrogates the reasons taposes incongruous elements sharing the behind such a decision, reconnecting with same space, and points out contradictions” a heritage culture, and then relates back to (2011 p.1798). The act of juxtaposing shifts specifi c literary examples, Sang ching yu power as it relates to minorities and their tau hong (Mulberry and Peach). She fol- often demonized and infantilized cultures. lows this strategy in regards to the diff er- She opens the chapter with a variety of ent language varieties fi ction can be writ- jokes and analyses about humor in general ten in, all one language or hybrid and mul- before she moves to specifi c literary refer- tilingual. Martin refers to the multilingual ences. She spends a great deal of time on texts as literature that code-switches. She Coyote Stories, and I especially liked the briefl y examines the use of italics when references to how anthropologists are of- code-switching, but she does not develop ten the bunts of the jokes (which made me the author’s choice of using italics and recall Paredes and his response to Mad- what that means as it relates to other de- sen’s anthropological study of The Mexi- vices, such as brackets and translations. can-Americans of the Southwest). Martin Some of these aspects are briefl y explored, also explores how comedy is used as a way but I wanted even more analysis. The point to mitigate sadness and tragedy, explored at which she talks about Signifying (or Sig- through such writers as Silko and Alexie. nifyin’) was mid-way through the chapter, She also has a specifi c section dedicated to and I was disappointed to see that this sec- humor in Chicana/o literature. This chap- tion was addressed so late. I wanted more ter, in particular, seemed to segregate the information about linguists and language ethnic authors rather than engage in a dis- production, and I was surprised that she cussion between all the examples as she did not reference theorists and their work had done with her previous chapters. How- on signs, signifi ers, and signifi ed, especial- ever, this might have been a particular ly as it relates to signifying’. One aspect I writing choice because the humorous tac- did appreciate was her discussions about tics used in the ethnic literatures diff ered metalanguage and silences in literatures as from each other. Perhaps Martin wanted to additional spaces for characters to com- emphasize how each segment used humor municate through, albeit non-traditional- for diff erent end goals/reasons. Still, the ly. Silence is a theme I have read in a lot of chapter did not follow the structure of the Chicana literature; thus, I found her analy- earlier chapters, and I was off -put by that sis in the section on silence especially illu- 358 fact. Also, the use of humor seemed limit- minating. From Margin to Center: Reading and Analyzing Hybrid Narratives Overall, I found this book to be very serve as a transitional book for anyone extensive in its scope and understanding thinking about exploring ethnic studies. of literatures and theories. It is offi cially The primary audiences are those who do cataloged under topics such as American not understand the signifi cance of ethnic literature, minority authors, history and literatures at all and still need to be con- criticism, narration (rhetoric), and ethnic- vinced that there is merit in this type of ity in literature. It provided a multitude of writing. Martin argues that these types of literary ethnic examples from various au- writings can and should be included in the thors, although Martin does repeat and re- American literary canon because they uti- use the same examples. I did not see this as lize such complex literary techniques as a fl aw, though, because once she had es- magical realism, space of landscape, myth tablished a reference point for the reader, it and folklore, humor, and multilingual lan- was easy to allude back to these pieces. She guage. Regrettably, she fails to analyze how did not need to supply the additional sum- these ethnic literatures became meaning- mary of what the story was about. ful in a social and political context, which Holly Martin’s traditional approach is through a focus on race, identity, and when analyzing the texts, which include subjectivity. Overall, the book would have the literary, artwork, and theory examples been more compelling if she had taken a used in the book, limits the scope of this theoretical and content-based approach— book. This was a major weakness of Writ- the book should be included in the literary ing between Cultures because it restricts its canon because of the materials expressed use within other interdisciplinary depart- and how eff ectively they are communicat- ments, such as Chicana and Chicano Stud- ed. I would catalog this text as a good re- ies or Black Studies. Martin’s academic source for undergraduates, especially in an grounding in one discipline, such as Eng- English department. Hybridity is a foun- lish, made it easier for her to misread cer- dation for ethnic consciousness and that is tain theorists was unfamiliar with, such as why academics well-versed in this area Gloria Anzaldúa. I also did not understand (Latina/o, Black, and Chicana/o Studies) her distinctions between fi ctional charac- might not fi nd Martin’s work useful. ters and real people since many of the lit- eratures she references are autobiographi- References cal in nature. In fact, I would go so far as to state that it is a common trait that authors 1. Bhabha, Homi K., 2006 The Location of of color typically employ in their writings. Culture. London: Routledge. The self is personal and politically rele- 2. Hall, Stuart, 1990. “Cultural Identity vant. Finally, I felt that the scope of the and Diaspora.” Identity: Community, book was too large and less of a compara- Culture, Diff erence. Ed. Jonathan Ruth- tive project, which Martin claimed was her erford. London: Lawrence Wishart, intent with using a variety of ethnic litera- pp.222-37. tures. Her analysis of the fi ction was cur- 3. Martin, Holly E., 2011. Writing between sory because she had too many examples. Cultures: A Study of Hybrid Narratives Some were more fl ushed out and devel- in Ethnic Literature of the United States. oped than others, and there were sections [e-book] Jeff erson: McFarland. where she still segregated the literatures in 4. Pérez, Emma, 1999, The Decolonial terms of the authors’ ethnic backgrounds. Imaginary. Bloomington: Indiana Uni- In the end, Writing between Cultures versity Press. off ers an introduction for those that are 359 unfamiliar with ethnic authors and might [email protected] П Саша Шмуља UDK 821.163.4.09(049.32) Универзитет у Бањој Луци DOI 10.7251/FIL1205360S КОМПАРАТИСТИКА СРОДНИХ КЊИЖЕВНОСТИ Ковач, Звонко (2011), Међукњижевне расправе – Поредбена и/или интеркултурна повијест књижевности, Београд: Службени гласник. Тутњевић, Станиша (2011), Размеђа књижевних токова на Словенском Југу, Београд: Службени гласник.

рајем 2011. године у издању бео- настојање да се компаратистичком ме- градске куће „Службени гласник“ то дологијом приступи тумачењу појава Кпојавиле су се двије књиге које и процеса на јужнословенским књи- можемо окарактерисати као компле- жевним просторима. Ту дисциплину ментарне, и то прије свега због чи- Тутњевић је овдје именовао јужно- њенице да њихови аутори на темељу словенском компаратистиком, док у компаратистичког методолошког кон- исто вријеме Звонко Ковач у својој цепта приступају проблему проучавања књизи говори о компаративној јужно- и поређења јужнословенских књижев- славистици, обојица указујући на један ности. Звонко Ковач, редовни професор легитиман корпус књижевних проу- на Одсјеку за јужнославенске језике и чавања у ширим славистичким оквири- књижевности Филозофског факултета у ма, корпус карактеристичан по интер- Загребу, аутор је књиге која је објављена литерарној, генетској, просторној, кул- под насловом Међукњижевне расправе турној, традицијској и језичкој блиско- – Поредбена и/или интеркултурна сти. Тутњевић је дугогодишњи профе- повијест књижевности и која предста- сор на Филолошком факултету у Бањој вља ново, проширено и реактуелизова- Луци, гдје је изводио наставу из предме- но издање (у односу на издање из 2001. та Компаративно проучавање јужно- године). Књига представља плод ње- словенских књижевности, и дугого- говога дугогодишњег истраживања ју- дишњи научни радник Института за жнословенских књижевности и култура књижевност и уметност у Београду. У и у њој се на више мјеста расправља о на- овој његовој књизи реализован је један учним, али и наставним могућностима од ријетких систематских подухвата на компаративног утемељења јужносло- пољу проучавања јужнословенских венске филологије. Бројне опсервације књи жевности за који се може рећи да у вези са осјетљивим питањима нацио- обухвата као цјелину више национал- налних филологија и њиховог међу- них књижевних корпуса. Управо у том собног дијалога, као и питањима компа- јужнословенском контексту, а нарочито ратистике сроднојезичких или истоје- у оном његовом стваралачком ареалу зичких књижевности, аутор даје као ис- који је језички истовјетан (мисли се на кусан научни радник и познавалац српски језик, некада именован и као специфичних прилика на јужносло- српскохрватски), такве активности су венском књижевнојезичком простору. обрнуто пропорционалне степену на- И књига Размеђа књижевних токова на ционалног осамостаљивања књижевних Словенском Југу Станише Тутњевића на- корпуса и филолошких наука уопште. 360 стала је као досад можда најобухватније Након распада социјалистичке Југо- Компаратистика сродних књижевности славије и ратова деведесетих година процесима међусобног зближавања и остала је празнина у домену системат- интерлитерарног дјеловања на Словен- ског универзитетског проучавања ју- ском Југу дале немјерљив допринос на жнословенских књижевности – иако је пољу књижевног стваралаштва и кул- осамдесетих година 20. вијека, дакле турне узајамности. Компаратистичка пред сам рат, покренут и снажно под- ме тодологија може дефинисати и опи- стакнут пројекат њеног компаративног сати сложене међусобне односе и проучавања. У оквиру овог пројекта уче- историјско насљеђе појединих нацио- ствовали су бројни домаћи и страни на- налних књижевности, како у свјетлу по- учни радници, а резултат њиховог рада менутих генетских веза, интерлитерар- на овом пољу су и четири зборника са них контаката и књижевнокултурне научних скупова (1983–1991). узајамности, тако и у имаголошкој пер- Умјесто класичног приказа, а пово- спективи, у свјетлу интертекстуално- дом ових обимних књига (Тутњевићева сти, дијалогичности, историјскотипо- садржи 630 страна, Ковачева 434), књига лошких аналогија и других области упо- у којима је садржано толико истражи- редног проучавања. вачких резултата да би била неопходна Јужнословенска компаратистичка барем свеска мањег формата да би били истраживања, међутим, познају и пре- сумирани и приказани, опредјељујем се преке и бројне неспоразуме који ће се за један другачији запис, неку врсту тешко амортизовати на овом интерли- биљешке која је настајала током самог терарном простору. То је простор на читања ових вишеструко значајних којем готово двије деценије трају сложе- студија. Кренућу од појма Словенски ни процеси консолидације, негдје и Југ. Тутњевић га користи као географску редефиниције националних књижев- одредницу која је, по њему, у суштини нокулту рних корпуса. С тим у вези тре- историјског карактера и која је испуњена ба истаћи да су ти процеси много ди- „унутрашњим динамичним и узбу д љи- намичнији на простору некада зајед- вим књижевнокултурним садржајем, ничког српскохрватског језика, док су који је у европској и домаћој славистичкој словеначка, бугарска и македонска књи- науци уочен и јасније именован у пери- жевност, условно речено, на периферији оду пред Први свјетски рат (због чега се тих дијалектичко-динамичких процеса као појам овдје досљено и пише вели- стварања, именовања и конституисања ким словом). У то вријеме првенствено нових књижевнокултурних идентитета. обиљежен идеологијом југословенског Српска књижевност се у таквој ситуацији књижевног интегрализма, током 20. нашла на удару различитих државнопо- вијека он је доживљавао значајне и дра- литичких пројеката који у посљедњих матичне промјене да би као географски неколико деценија настоје да истисну и историјски, а потом и као политички српско народно и културно име из и књижевнокултурни појам умногоме књижевне стварности новооснованих ишчезао и огласио се новим, често са- држава. У том смислу је српска књи- свим супротним садржајем и именом“ жевност доживјела покушаје потпуне (7–8). Контактне и генетске везе поје- или дјелимичне асимилације у Хр- диних јужнословенских националних ватској, релативизације у Босни и Хер- књижевних корпуса су неоспорне, ра- цеговини, а у посљедње вријеме и у згранате и плодотворне. Дијахроно гле- Црној Гори. Српска књижевност је у том дано, обликују их државнополитички, процесу сачувала своје неоспорно књи- културноисторијски и књижевнојезички жевноисторијско насљеђе у свакој од 361 процеси. Те везе су у овим различитим ових државотворних јединица на тлу Саша Шмуља бивше Југославије, али, нажалост, на другим књижевним корпусима који су једном великом књижевнокултурном израсли из некада заједничког књи- простору, повлачењем српског говорног жевнојезичког простора. У корпус ју- језика и српске културе, дешава се и жнословенских књижевности улази и одумирање стваралачког живота Срба. словеначка књижевност са својим бога- Српска књижевност изван Србије данас тим културноисторијским и књижев- вјероватно најснажније живи у Босни и ним насљеђем. Херцеговини, гдје постоји дуго и плодно У оквирима јужнословенских књи- српско књижевно насљеђе, писци ства- жевности компаратистичком методо- рају на српском језику, а у оквиру логијом могуће је проучавати оне универ зитетских студијских програма значајне појаве које чине књижевно- српски језик и књижевност се проучавају историјско насљеђе или репрезентују у пуном научном капацитету. неку националну књижевност у ширем Компаративно проучавање јужно- контексту. Јужнословенске књижев- сло венских књижевности подразумијева ности стоје у сложеном међуодносу када све претходно наведене аспекте компа- је у питању синхронија, што се нарочито ратистичког проучавања појединих на- односи на релације између различитих ционалних књижевних корпуса у ширем књижевних корпуса који се наслањају на интерлитерарном контексту, као и више корпус српске књижевности, а писани повезаних књижевности које су ме- су истим или донекле алтернираним ђусобно сродне према генетском, кон- књижевним језиком. То се посебно од- тактном или компаративноисторијском носи на српскохрватске интерлитерар- принципу. Истоимени предмет на Фи- не везе, али и на књижевне корпусе чија лолошком факултету у Бањој Луци кон- је посебност истакнута у вјерскоконфе- ципиран је тако што је српска књи- сионалном, а некада и државнополи- жевност, као матична национална тичком контексту, док се према језичком књижевност, тумачена у поређењу са принципу међусобно идентификују. Ту својим непосредним књижевним кон- прије свега мислимо на појам „књижев- текстом. Такво проучавање могуће је и ност Босне и Херцеговине“, а у новије неопходно у погледу проучавања генет- вријеме и „црногорска књижевност“, ске сродности српске књижевности са која је на самосталност у односу на осталим јужнословенским национал- српску књижевност подстакнута сна- ним књижевностима и књижевним кор- жним друштвенополитичким импулси- пусима који су израсли према регионал- ма. Било како било и без обзира на неке ном, религијском или неким другим специфичне аспекте културног и дру- аспектима, то јест посебностима. Та ге- штвенополитичког живота, који се неми- нетска сродност темељи се прије свега новно преплићу са књижевним живо- на принципу језичке сродности. Српски том и књижевним стварањем, у оквиру језик и српска књижевност у непосредној јужнословенске компаратистике могу је генетској, али и контактној вези са бити представљени и тумачени сви ре- бугарском књижевношћу, која, разумије левантни историјски токови, специ- се, гаји сопствене књижевнојезичке и фична морфологија јужнословенског културноисторијске посебности у ју- књи жевног тла, токови који су утицали жно словенском контексту. Српска књи- на зближавање, а веома често и на жевност с друге стране улази у ком- међусобно удаљавање у оквиру овог ин- плексне односе према хрватској књи- терлитерарног и интеркултурног про- жевности, с којом дијели готово стора. Могуће је и нужно анализирати 362 идентичан књижевни језик, односно с позицију појединих јужнословенских Компаратистика сродних књижевности књижевности, а прије свега српске, у од- компаратистичким питањима и про- носу на значајне европске књижевне блемима. У поглављу о насљеђу Ковач процесе, нарочито у 19. и 20. вијеку. То су говори о Ватрославу Јагићу и словенској процеси који су у мањој или већој мјери књижевној компаратистици, о Погачни- утицали на поједине јужнословенске ковој регионалној компаратистици, као књижевности, подстицали и обликова- и о другим важним темама у оквиру ли стваралачки живот, представљали којих се бави почецима, то јест зачецима стилски узор и иницирали битне про- књижевнојезичких и књижевнокултур- цесе на Словенском Југу. них истраживања које данас реактуели- Јужнословенске књижевности уте- зујемо компаратистичком методологи- ме љене су на заједничкој традицији, јом и праксом. У посебном поглављу Ко- што прије свега значи да свој први вач расправља о компаратистици срод- књижевни језик, прво писмо и своје них језика и идиома, прије свега у прве писане споменике дугују Ћирилу и јужнословенском интерлитерарном и Методију, а њиховим ученицима и на- интеркултурном контексту, што пред- стављачима чињеницу да је оно што је став ља можда најактуелније, ако не и зачето и заживјело у вријеме солунске најзначајније поглавље ове књиге. У браће пружило суштински отпор њему је изнесен низ опсервација и бројним историјским недаћама, опста- теоријских могућности проучавања ло и опстајало као јужнословенска и оп- књижевности и култура у јужносло- штесловенска књижевнојезичка и књи- венском ареалу, и то управо са компара- жевнокултурна традиција. Та традиција тистичких полазишта. Аутор се у двама је темељна и исходишна вриједност, као посебним поглављима бави и неким и основа за компаративно проучавање конкретним примјерима и питањима, јужнословенских књижевности, како са писцима и њиховим дјелима, онима које становишта генетске сродности, тако и карактерише нека врста двојне припад- становишта заједничке културне исто- ности – пише о Андрићу, Селимовићу, рије у првом периоду словенске писме- Десници итд. У посљедњем поглављу ности, тј. у вријеме првих писаних (књи- више се бави неким наставно-научним жевних) споменика. Сви каснији проце- аспектима и моделима студија јужне си у којима су поједини јужнословенски славистике. У основи, Ковачева књига национални корпуси стицали културне, представља важан допринос обнови ме- државне и вјерске посебности могу се тодолошких дискусија. Позивајући се на тумачити у истом методолошком мани- Константиновића, Флакера и Ђуришина, ру, што ће рећи да могу бити сагледани у аутор каже да су „од познатих теоријских поредбеном свјетлу у којем ће се видјети покушаја да се компаратистика прими- везе између књижевности и културно- јени и у другим случајевима најближе историјских токова. комплексу јужнословенских књижев- Различите теме у књизи Међукњи- ности биле [...] методолошке концепције жевне расправе – Поредбена и/или ин- о суставу књижевности етнички срод- теркултурна повијест књижевности них народа [...]“ (115). У том смислу, обухватају вишегодишњи, па и вишеде- проучавање јужнословенских књижев- ценијски резултат научно-наставних ак- но сти подразумијева низ легитимних тивности Звонка Ковача и одражавају компаратистичких метода и специфич- њихов компаратистички карактер. Књи- ности, попут језичке сродности, чак га обухвата пет поглавља у којима се дјелимичне једнојезичности, близине, расправља о јужнославистичком фило- контаката, интерференције, вишестру- 363 лошком насљеђу, али и о савременим кости конфесионално-цивилизацијских Саша Шмуља кругова итд. „Компаративно проучавање годинама, долазио с појединим колега- јужнославенских књижевности, унаточ ма кроатистима, не само због њихова резервама које су код неких још присут- неразумијевања [...], него и због честих не, има заправо вишеструко своје оправ- приговора дневнополитичке природе дање: компаративно у правцу политек- према којима је залагање за интегралне стуалности, компаративно у смислу по- славистичке студије повезивано са ста- лидисциплинарности, комплемента- ром праксом и идеологијама умјесто с рно-ком паративно и компаративно- новим концепцијама студија језика и -контрастно у правцу синтезе – могуће књижевности [...]“ (403). ’присподобљене’ повијести јужносла- Књига Размеђа књижевних токова вен ских књижевности [...]“, каже Звонко на Словенском Југу Станише Тутњевића Ковач (109). такође садржи пет поглавља и, како је то Књигу занимљивом чини и низ Ко- у уводним напоменама и наглашено, вачевих опсервација које би могле да се бави се како општим и теоријским при- назову и ангажованим, кад не би биле ступом, ћирилометодијевском тради- тако духовито и присно изнесене, с цијом и исходиштима јужнословенских циљем да се афирмише и учини атрак- књижевности, тако и конкретним одно- тивнијом ова књижевнонаучна област, сима који се успостављају на међуна- али исто тако и да се релаксирају ционалним књижевним релацијама – одређене напетости које неминовно како у синхронији, тако и у дијахронији. прате ова и оваква (компаративна и кон- Тутњевић полази од чињенице да се из тактолошка) истраживања. Те опсерва- „укупне ћирилометодијевске традиције ције аутор углавном износи у уводним која у оквиру балканског књижевног дијеловима расправа, као и у закључцима простора заузима посебно мјесто“ по- или другдје у тексту гдје му се укаже при- степено развило „неколико међусобно лика да се осврне на околности и специ- тијесно повезаних, испреплетаних, че- фичности, на људску и професионалну сто сасвим сраслих, готово неразлучи- ситуацију која је својствена, често на не- вих књижевних цјелина“ (11). То је про- угодан начин, оним истраживачима цес првобитног књижевнокултурног који се баве компаративним проуча- сједињавања, који је историјски, али вањем јужнословенских књижевности. траје још увијек и пред нашим очима На тај начин, експлицитно, Ковач гово- одвија се према своме окончању, у смјеру ри о незахвалној ситуацији у којој се та- супротном од првобитног. То је процес кав истраживач може наћи „усуђујући се који је аутор представио у поглављу упознати и разумјети – друге“ (129). На- „Језик, нација и држава као претпостав- равно, ова опаска је једна од оних које би ке за конституисање књижевних токова се могле читати у знаку духовите на Словенском Југу“, темељно опсерви- примједбе о „разговору неугодном на- рајући критеријуме и обрасце према рода јужнословјенскога“ (347), с посеб- којима је кроз историју дефинисан појам ним освртом на новонасталу ситуацију нације, па и националне књижевности. и значајнији изостанак дијалога међу Због неких нетипичних одређења наци- јужнословенским националним фило- оналних књижевних идентитета на ло ги јама у условима друштвене дисто- јужнословенском простору, Станиша леранције (163). Све ове примједбе и Тутњевић посвећује нарочиту пажњу опаске су уједно и својеврсна професио- околностима које су довеле и још увијек нална исповијест аутора о неспоразуми- доводе до тог раслојавања и умножавања ма у које је „као хоћеш-нећеш јужно- ужих књижевних цјелина. У трећем 364 славист, у тешким ратним и поратним поглављу ове књиге разматрају се компа- Компаратистика сродних књижевности ративно-историографски аспекти ћири- ма са циљем да се велики број писаца, ломе тоди јевске традиције у Босни и дјела, појава и процеса на јужно- Херцеговини: од првих средњовјековних словенском књижевном простору (или токова, преко вишевјековних оријен- размеђу) не остави изван контекстуал- тално-исламских утицаја, па до новијег них оквира једне националне књи- времена, када се у 19. вијеку традицио- жевности. Јер ради се о значајним кор- нални културнокњижевни образац пусима, о непосредним конктактним обна вља и јача у знаку вуковских рефор- везама српске и других јужнословенских ми. У четвртом поглављу тематика је књижевности, о њиховим генетским такође углавном актуелна и у функцији спонама, имаголошким перспективама, је разјашњавања важних културних и о интерлитерарном и интертекстуал- књижевнојезичких тенденција које се ном подручју које обухвата један респек- одвијају у времену у којем живимо. Ово табилан корпус, најзад и о бројним поглавље чине радови који представљају аналогијама које је могуће готово на варијације на тему идентитета Мусли- сваком кораку уочити. Неке од тих веза мана и у њима се историографски још Станиша Тутњевић је обухватио у књизи детаљније освјетљује свеукупни ток мус- Размеђа књижевних токова на Словен- лиманског стваралаштва у БиХ, те про- ском Југу и у бројним поређењима пове- цес национализације Муслимана као зао, понекад се чини, неповратно раски- културни, духовни и политички про- нуте споне. Примјери тих веза нису јекат. Пето, посљедње поглавље књиге исцрпљени и показују се као потреба да Размеђа књижевних токова на Словен- се о релевантним књижевним појавама ском Југу чине текстови у којима се огле- и ремек-дјелима јужнословенских књи- да „унутрашња поетичка сродност ју- жевности говори и даље, често и систе- жнословенских литература, посебно матски – као потреба да се о спорним оних ствараних на српскохрватском питањима расправља отворено и аргу- језику“. У њима се Тутњевић бавим Ма- ментовано. Тутњевић пише углавном о тошевим, Крлежиним, Шимићевим, великим књижевним темама, именима Ковачићевим и Куленовићевим дјелима и „канонизованим“ књижевноумјет- која је заправо тешко другачије и посма- ничким дјелима, а ако на неким мјестима трати него у контексту јужнословенских говори и о умјетнички слабијим оства- литерарних токова. рењима, говори о њима као о компара- Недвосмислено велики распони тистичком потенцијалу јужнословен- књиге Размеђа књижевних токова на ских литерарних корпуса. Књига Раз- Словенском Југу обухваћени су збиром међа књижевних токова на Словенском поетичких и поетолошких истраживања Југу обимна је читанка тих компарати- од којих неки представљају ранија науч- вистичких перспектива, али је велики и на достигнућа Станише Тутњевића, а простор који оставља за будућа истра- неки су сасвим нови оригинални науч- живања овог књижевног корпуса у ни радови, прочитани на недавним вјероватно најактуелнијем методолош- симпозијумима и објављени у релевант- ком подручју на свијету, па и на Словен- ним зборницима. Ту су, наравно, и она ском Југу. поглавља која обухватају материју коју је Теоријски аспекти Ковачеве књиге Тутњевић интерпретирао неколиким са којих се сагледавају могућности ком- генерацијама студената Филолошког паративног проучавања јужнословен- фа култета у Бањој Луци. Све то чини ских књижевности, евидентно је, већ једну чврсто утемељену литературу, увелико постоје као пракса у оквиру 365 грађену на компаратистичким основа- Тутњевићевих истраживања. У Разме- Саша Шмуља ђима књижевних токова на Словенском жнословенских књижевности и култу- Југу Тутњевић је сабрао главнину својих ра, настављајући тако методолошку научно-наставних резултата на пољу традицију и концепцију коју је загребач- проучавања јужнословенских књижев- ка књижевнонаучна и компаратистичка но сти, дајући им и поредбено књи- средина прихватила и подстакла осам- жевноисторијско утемељење, али и десетих година, између осталог и у окви- примјену у поетолошком и текстоло- ру пројекта Компаративно проучавање шком погледу. Примјетно је да оба ауто- југославнеских књижевности, у који је ра полазе од чињенице да се компарати- од тог времена убрајана и бугарска стичком методологијом такође изрази- књижевност. Станиша Тутњевић је, то прихвата и афирмише концепт наци- међутим, и као професор и као истра- оналних књижевних корпуса на јужно- живач у оквиру ове области инсистирао словенском интерлитерарном просто- на компаратистичком предзнаку проу- ру, па се према томе не може говорити о чавања јужнословенских књижевности, интегралистичкој тенденцији ове ди- јер је сматрао да се на тај начин сциплине, него управо о трајном при- обезбјеђује најшири и најприхватљивији хватању концепта који се може третира- спектар методолошких принципа за ти као компаратистика сродних књи- проучавање српске књижевности у ње- жевности. При томе сваки научноистра- ном непосредном контексту. У његовој живачки захват преко границе једне на- књизи, као и у његовом наставном ан- ционалне књижевности неминовно гажману, евидентна је снажна потреба наилази прије свега на непосредно ин- да се одреди положај српске књижев- терлитерарно окружење које чине упра- ности у јужнословенском контексту, као во сродне јужнословенске књижевности. и да се сврха овог предмета снажно веже Другим ријечима, без тог непосредног за србистичку концепцију студијског контекста није могуће сагледавати ни програма на Филолошком факултету у шири, европски оквир националних Бањој Луци, чиме се компаратистика у књижевности, при чему је, опет, еви- пракси показује као методолошки оквир дентна и нужна методолошка компе- проучавања и поређења српске књи- тенција књижевне компаратистике. жевности са другим јужнословенским Исто тако, евидентно је да Ковач по- књижевностима. казује снажнији ангажман на афирма- цији компаратистичког тумачења ју- [email protected]

366 Биографије аутора

БИОГРАФИЈЕ АУТОРА

367 Биографије аутора

368 Биографије аутора АЛАНОВИЋ МИЛИВОЈ рођен је Одсеку за романистику. Завршила је 1973. године у Улму (Немачка). Основну студије италијанског језика и књижев- и средњу школу завршио је у Лозници. ности на Филолошком факултету у Бео- На Филозофском факултету у Новом граду 2001. године, а при истом факулте- Саду 1993. године најпре започиње ту је магистрирала 2007. године, одбра- студије француског језика, док студије нивши тезу Италијанске пословице као српског језика и књижевности започиње фразеолошки и преводилачки проблем. 1996, а завршава 2000. године. На истом У докторској дисертацији Нулти члан у факултету окончава постдипломске сту- савременом италијанском језику, од- дије (2000–2004) одбраном магистар- бра њеној 2012. године, бави се истра- ског рада под називом Кореферен- живањем нулте именичке синтагме, цијалност агенса у српском, францу- ослањајући се на принципе генеративне ском и немачком језику (2004). Године граматике и савременог структурали- 2010. стекао је и научни степен доктора зма. Аутор је неколико уџбеничких ком- филолошких наука, одбраном доктор- плета италијанског језика за основну ске дисертације под насловом Лексичко- школу, као и дескриптивне граматике -синтаксичка формализација каузатив- италијанског језика. До сада је обја- но-манипулативног концепта. Од 2000. вљивала радове који обрађују теме из године ради на Филозофском факултету фразеологије, когнитивне лингвистике, у Новом Саду, на Одсеку за српски језик методике италијанског језика и употре- и лингвистику, где је 2010. године иза- бе нових технологија у настави страног бран у звање доцента. језика.

БАБИЋ БИЉАНА ради као доцент БОГДАНОВИЋ МИЛИЦА запо- на предметима Историјска фонетика слена је као наставник страног језика на српског језика, Историјска морфологија Економском факултету Универзитета у српског језика I и II и Историја српског Бањој Луци, а додатно ангажована на књижевног језика на Одсјеку за српски Електротехничком факултету. Заврши- језик и књижевност Филолошког факул- ла је студиј енглеског језика и књижев- тета у Бањој Луци. Студиј српског језика ности на Филозофском факултету у и књижевности завршила је на Фило- Бањој Луци, гдје је и магистрирала на зофском факултету у Новом Саду 1995. смјеру Наука о језику. Бави се контра- године, магистрирала 2000. године на стивном лингвистиком. Филолошком факултету у Београду, а докторирала 2007. године на Филозоф- ВЛАШКОВИЋ БИЉАНА рођена ском факултету у Бањој Луци. Учество- је 1979. године у Крагујевцу. Дипломира- вала је на више научних скупова и ла је на Филолошко-уметничком факул- објављивала радове у научним и струч- тету у Крагујевцу, на групи за енглески ним часописима. Поред тога, учество- језик и књижевност. Ради на ФИЛУМ-у у вала је у научним пројектима Филозоф- Крагујевцу као асистент у настави пред- ског и Филолошког факултета у Бањој мета Средњовековна енглеска књижев- Луци. У својим радовима углавном се ност, Ренесансна енглеска књижевност, бави темама из историје српског књи- Канадска књижевност и култура, те у жевног језика. извођењу специјалног курса – Шекспир. На истом факултету је и студент доктор- БЛАТЕШИЋ АЛЕКСАНДРА ради ских студија, у оквиру којих ради на као предавач италијанског језика на Фи- изради докторске дисертације под на- 369 лозофском факултету у Новом Саду, на словом Историја у драмском ствара- Биографије аутора лаштву Џорџа Бернарда Шоа: кон- својим радовима углавном се бави пале- текст, текст и метатекст. ославистичким, палеосрбистичким, ин- дое вро пеистичким и србистичким те- ВУКИЋЕВИЋ ГАРИЋ ВАЊА са- мама. радник је у настави на Филозофском фа- култету у Никшићу, на предметима Ен- ДОЈЧИНОВИЋ ДАНИЈЕЛ рођен глеска књижевност 19. и 20. вијека и је 26.8.1986. године у Бањој Луци, гдје је Савремени енглески језик III и IV – Пре- завршио основну школу, а потом и вод са енглеског језика. Магистарски друштвено-језички смјер гимназије. Го - рад на тему Џојсових епифанија одбра- дине 2011. дипломирао је као студент нила је на Универзитету у Новом Саду генерације на Одсјеку за српски језик и 2008. године, након чега је уписала док- књижевност Филолошког факултета торске студије на Универзитету Црне Универзитета у Бањој Луци. Апсолвент Горе, смјер Наука о књижевности. Уче- је на Православном богословском фа- ствовала је на више међународних кон- култету Универзитета у Београду (оп- фе ренција англиста и била на студијским шти смјер). Од марта 2012. године запо- боравцима у Енглеској, Њемачкој, Ита- слен је као асистент на предметима ли ји и Ирској. Поред публикација о Српска средњовјековна књижевност 1 и Џејмсу Џојсу, објављује научноистражи- 2, Српска средњовјековна књижевност и вачке радове и о многим другим аутори- Методика наставе српске књижевности ма из енглеске књижевности, као и на Филолошком факултету у Бањој Луци. бројне преводе књижевних и стручних Ужа интересовања су му историја текстова. Члан је Удружења књижевних књижевности и културе у средњем преводилаца Црне Горе, као и Удружења вијеку, средњовјековна филологија и поштовалаца англоамеричке књижев- библистика. Учествовао је на неколико ности. научних скупова и објављивао радове из поменутих области. ДИЛПАРИЋ ПРЕДРАГ ради као доцент на предметима Старословенски ЖИВКОВИЋ МИЛАН рођен је језик, Упоредна граматика словенских 13.11.1980. године у Сомбору, где је завр- језика, Упоредна граматика индоевроп- шио основну школу и гимназију. Фило- ских језика и Дијахрона социолингви- зофски факултет завршио је у Новом стика на Катедри за српски језик и Саду, Одсек за англистику (2004), где је књижевност на Филолошком факултету магистрирао (2008) и докторирао (2011) у Београду. Студиј српског језика и из уже научне области – Енглеска књи- књижевности завршио је на Филозоф- жевност. Области интересовања су му ском факултету у Приштини 1995. годи- енглеска књижевност (посебно енглеска не, гдје је одмах и почео радити као књижевност двадесетог века) и језик асистент-приправник. Године 1997. при- (морфологија, прагматика, семантика). мљен је у истом звању и на Филолошки Објавио је радове у зборницима са неко- факултет у Београду, гдје је и магистри- лико међународних конферен ција од- рао и докторирао. Учествовао је на више ржаних у Србији. Теме радова су у вези научних скупова и објављивао радове у са енглеским језиком, пословном кому- научним и стручним часописима. Пре- никацијом, комуникацијом путем ин- давао је у Истраживачкој станици Пет- тернета и слично. Објављивао је чланке ница и учествовао у научним пројектима везане за енглеску књижевност у часо- Катедре за српски језик и књижевност писима попут сомборског Аванграда и 370 Филолошког факултета у Београду. У кикиндског Северног бункера. Од 2011. Биографије аутора године у звању је доцента на катедри за не на Филолошком факултету у Београ- енглески језик Факултета за правне и ду. Докторску дисертацију одбранио је у пословне студије „Др Лазар Вртакић“ у јуну месецу 2004. године на Универзите- Новом Саду, као и на Одсеку за англи- ту у Нишу. У звање доцента за научну стику Филолошког факултета Уноверзи- област Англистичка линвистика изабран тета Синергија у Бијељини. Уредник је је у априлу 2005, а за ванредног профе- часописа за културу Аванград из Сомбо- сора у јуну 2010. године. Од октобра ра. 2006. до септембра 2011. године био је ангажован као гостујући наставник на ИНАН ДИЛЕК (Dilek İnan), ван- Филозофском факултету Универзитета у редна професорица, магистрирала је и Источном Сарајеву. Учествовао је у више докторирала на Универзитету Ворвик у научних и стручних пројеката. У перио- Великој Британији. Од 2001. године ду од 2006. до 2010. године био је проде- предаје енглеску књижевност на Уни- кан за научноистраживачки рад и верзитету Баликесир (Турска), Одсјек за међународну сарадњу Филозофског фа- енглески језик и књижевност. Учество- култета у Нишу. У истом периоду вала је на многобројним домаћим и обављао је дужност главног и одговор- међународним конференцијама с радо- ног уредника издавачке делатности на вима из савремене британске драме. Ау- факултету, док се од 2006. до 2009. нала- торица је великог вроја радова обја- зио се на месту потпредседника Одбора вљених у престижним домаћим и стра- за међународну сарадњу Универзитета у ним часописима. Нишу. Члан је Уређивачког колегијума издавачке делатности на Универзитету ЈОВАНОВИЋ АЛЕКСАНДРА ди- у Нишу. Аутор је четири публикације и пломирала је, магистрирала и доктори- преко 30 научних и стучних радова. рала (Грчки мит у романескном свету Области рада и интересовања су му Џона Фаулса) на Филолошком факулте- морфо логија енглеског језика, дескрип- ту у Београду, где је и запослена као до- тивна граматика, контрастивна анализа цент за енглеску књижевност. Области и општа лингвистика. посебног интересовања су јој модерни- зам, постмодернизам и постколонијална КАЛЕЗИЋ РАДОЊИЋ СВЕТЛА- књижевност на енглеском језику. Оста- НА (Подгорица, 1980) доктор је фило- ла интересовања тичу се књижевних лошких наука, запослена на Филозоф- превода са енглеског, шпанског и грчког ском факултету у Никшићу. Аутор је језика. Објављена дела: есеји о модерној бројних научних радова, есеја и књи- књижевности у домаћим и страним жевних критика. Поред четрдесетак ра- књижевним часописима и зборницима дова у којима се бави темама у широком и монографија о делу Џона Фаулса (При- распону од усмене и средњовјековне до рода, мистерија, мит: романи Џона Фа- модерне и савремене књижевности, улса). истражује и пише о књижевности за дјецу и омладину. Аутор је монографске ЈОВАНОВИЋ ВЛАДИМИР рођен публикације Облак над каменим врати- је 17. октобра 1968. године у Скопљу, БЈР ма. Умјетност ријечи Иване Брлић Македонија. Од 1981. године живи у Мажуранић. Пише и поезију, коју ак- Нишу. На Филозофском факултету у тивно објављује од своје петнаесте годи- Нишу дипломирао је на Студијској гру- не, а до сада је објавила седам књига пи за англистику, а академско звање ма- поезије. Уредница је едиције за поезију 371 гистра наука стекао је марта 1999. годи- Плава луна у Издавачкој кући „Глигорије Биографије аутора Дијак“. Приредила је избор пјесама Дра- на неколико међународних научних ску- гана Радуловића (CID, 2008) и антологију пова. Ван кутије (Глигорије Дијак, 2009). До- битница је великог броја књижевних ЛОПИЧИЋ ВЕСНА (1959) редовни награда и признања, међу којима се је професор англоамеричке књижевно- издвајају Бранкова награда Матице сти и културе на Филозофском факулте- српске за најбољи дипломски рад (2002) ту у Нишу. Аутор је студије Пад у култу- и награда Вук Караџић за најбољи есеј ру: људска природа у делу В. Голдинга и (2005). Члан је Хрватске удруге истра- М. Етвуд (2002), монографије Aspects of живача дјечије књижевности и потпред- Autobiography: The Book of Revenge сједница је Центра младих научника (2008), збирке есеја о канадској књи- при Црногорској академији наука и жевности Developing Identities: Essays on умјетности. Говори енглески, францу- Canadian Literature (2007), као и ски и италијански језик, а служи се уџбеника и више антологија за студенте шпанским. Живи у Подгорици. англистике. Као есејиста и преводилац бави се енглеском и канадском књижев- КОВАЧЕВИЋ ЗОРАНА рођена је у ношћу. Превела је студију Т. С. Елиота Бањој Луци 1985. године. Основне Ка дефиницији културе, више збирки студије италијанског језика и књижев- поезије, кратких прича и роман Lola by ности и српског језика и књижевности Night Нормана Равина. Приредила је завршила је на Филозофском факултету публикације Identity Issues: Literary and Универзитета у Бањој Луци 2008. годи- Linguistic Landscapes (Cambridge Scho- не. Од 2009. године ради као асистент lars Publishing, 2010) и Challenging на предметима Италијанска књижевност Change: Literary and Linguistic Aspects 2 и Италијанска књижевности 3 на Фи- (Cambridge Scholars Publishing, 2012) са лолошком факултету Универзитета у Биљаном Мишић Илић, девет научних Бањој Луци. Ангажована је и на Факул- зборника, четири антологије за студен- тету политичких наука, као и на Фило- те и две антологије о дијаспори у Кана- зофском факултету Универзитета у ди. Бањој Луци као предавач италијанског језика. Тренутно похађа трећу годину ЛУИС ЏЕЈКОБ (Jacob Lewis) сте- докторских студија из хуманистичких као је докторску титулу из енглеских наука (италијанистика) на Универзите- студија на Универзитету у Арканзасу у ту у Трсту. Истраживање јој је фокусира- прољеће 2010. године. Тренутно предаје но на проучавање односа између српске књижевне предмете и писање есеја на и италијанске књижевности и културе. истом универзитету. Највише се бави Посебну пажњу посвећује проучавању средњовјековним периодом у Европи, српских путописа о Италији. Недавно је првенствено четрнаестим и петнаестим почела да се активно бави и стваралашт- вијеком. Поред тога истражује и друге вом италијанске књижевнице и нови- области, попут Чосера и његових савре- нарке Албе де Сеспедес. Бави се и пре- меника, родних студија, постмодерни- вођењем, а 2009. године добила је зма, научне фантастике и америчке поп- признање жирија за превод књиге Басне културе с краја двадесетог вијека. Радомира Путниковића са српског на италијански језик на међународном МАРОЈЕВИЋ РАДМИЛО, фило- конкурсу за превођење дјечије књижев- лог -слависта, редовни је професор Фило- ности Estroverso (Тавањако, Италија). У лош ког фа култета Универзитета у Бео- 372 посљедње двије године учествовала је граду, рођен у Моракову (код Никшића) Биографије аутора 12. октобрa 1949. У Београду завршио Фи- kog jezika (1983); Русско - серб ско хор ват- ло лошки факултет, Групу за руски језик и ский учеб ный словарь (Мо с к ва–Белград, књи жев ност, 1972, и Фа кул тет политич- 1985); Посесивне изведенице у ста ро рус- ких наука, Међународно -политички ком јези ку: Антро по ним ски систем. То- смјер, 1973; на фи лолошким на у ка ма ма- по нимија. „Слово о полку Игореве“ гистрирао 1974, докторирао 1980. Пре- (1985); „Сербские песни“ Але к сандра Во- давао је на Факултету политичких наука сто кова (1987); Лингви сти ка и поетика од 1973. На Фи ло ло ш ком фа кул те ту у Бео- пре вођења (међу сло вен ски пре вод) граду изабран је за доцента 1980, за ван- (1989); Ћирилица на рас кр ш ћу векова: редног про фе сора 1984, а за ре дов ног Огле ди о српској етничкој и кул тур ној професора за руски језик 1988. За редов- са мо свести (1991); Горски ви је нац: из вор- ног професора за руску књи жев ност иза- но чи та ње (1999); Српски је зик да нас бран је на Паневропском универзитету у (2000); Старо славенске сту ди је (2000); Бањој Луци 2010. Лектор српског је зика Рус ская грамматика: Со по ста ви тель- на Мос ков ском универзи те ту (1988–1991); ная грам матика русского и серб ско го гостујући професор на фи лозофским фа- языков с ис то ри че скими ком мен та ри я- кул тетима у Ни к шићу (1992–2002), ми (тт. I–II, Москва–Белград, 2001); Нови Источном Сарајеву (1994–1996, 2009– Рат за срп ски језик и пра во пис: Лин г ви- 2011), Бањој Лу ци (1994–2011) и Ни шу (од сти ч ки огледи из фонологије и 2004). За академика МСА (Ме ђу на род не ортографије (2001); Текстологија Гор- Словенске ака де ми је наука и умјетности) ског вијенца (у склопу кри ти ч ког издања изабран је 1992. Био је први студент- спје ва, Подгорица, 2005); Српска поли- продекан Фи ло лош ког факул те та (1973– тика о етносу, јези ку, књи жевном 1974), предсједник Удружења књижевних стандарду и писму (Бања Лука, 2011). преводилаца Србије (1981–1982), пред- сјед ник Савеза славистичких друш тава МАТИЋ ДАНИЕЛА виши је преда- Србије (1985–1986), де кан Филолошког вач на колегију Енглески језик на Факул- факултета (1998–1999). Пред сједник је тету електротехнике, стројарства и бро- Српског фонда сло вен ске пис мености и доградње и на колегију Енглеска фоне- словенских култура (од 1991) и главни тика и фонологија на Филозофском фа- уредник „Слависти ч ког збор ника“ (од култету Свеучилишта у Сплиту. Студиј 1986). Преводио је Блока (поема Двана- енглеског и француског језика с књи- ест), Достојевског (ро ман Дечко) и др. жевностима завршила је на Филозоф- Превео је Историју о Црној Гори Василија ском факултету у Загребу, гдје је и док- Пет ровића. Бави се русистиком, срби- торирала. Радила је као преводилац и стиком и па ле о сла ви сти ком (исто ри ја као наставник енглеског језика у школа- језика, творба ријечи, ономастика, ком- ма страних језика са свим старосним па ративно-исто риј ска и кон фрон та тив- групама. Као ауторица и коауторица на лингвистика, старосла вен ски и старо- објавила је више радова у часописима и руски језик, гра ма тика, теорија пре во- зборницима међународних конферен- ђења). Објавио је на срп ском око 600 ра- ција у земљи и иностранству из подручја с права, чланака и других при ло га и око прагматике, критичке дискурзивне ана- 70 радова у руским на уч ним часописима лизе и методологије наставе страних и збор ни цима. Аутор књи га: Ru ski je zik језика. za po litikologe: Zbirka tekstova sa leksičkim komen ta rom (1976); По се сив не ка те го ри- МИЛЕКИЋ ВАЛЕНТИНА дипло- је у руском језику (у своме историјском мирала је 2008. године на Филолошком 373 раз витку и данас) (1983); Gra ma tika ru s- факултету у Бањалуци, Одсјек за српски Биографије аутора језик и књижевност, а 2011. године на 1998. завршила природно-математички Музичој академији у Бањалуци, Одсјек смер гимназије (добитница Вукове ди- соло пјевање. Запослена је као асистент пломе). Енглески језик и књижевност на предмету Теорија књижевности на завршила је 2003. године на Филозоф- Филолошком факултету у Бањалуци, ском факултету у Новом Саду. Маги- гдје тренутно похађа постдипломски старски рад из области генеративне (магистарски) студиј. Поред књижев- синтаксе под називом Infinitivals in ности активно се бави и музиком. English and Serbian – A Generative Appro- Умјетнички је руководилац Етно-групе ach одбранила је у јануару 2007. године „Траг“, која је остварила запажене успјехе под менторством лингвисте Џона Ф. у земљи и иностранству, а члан је и Ка- Бејлина (John F. Bailyn), на Универзите- мерног анасмбла „Belcanto“, који његује ту Stony Brook у Њујорку. На истом фа- класичну музику. култету је у фебруару 2012. пријавила докторску дисертацију из области гене- МИЛУТИНОВИЋ ДЕЈАН рођен је ративне синтаксе под називом Topica- 21.10.1972. у Зајечару. Академске 1993/94. lization and Left Dislocation in English and године уписао је Филозофски факултет у Serbian, под менторством Џона Ф. Беј- Нишу, Група за српски језик и књи- лина и Сабине Х. Решетар (Универзитет жевност. По дипломирању, 1999, запо- у Новом Саду). Године 2011. објавила је чиње постдипломске студије на Фило- монографију, својеврстан уџбеник из лошком факултету у Београду, смер Нау- ове области лингвистике, под називом ка о књижевности. Магистарски рад An Overview of Infinitivals – A Generative под насловом Борхесова експлицитна и Approach, прерађен и допуњен текст имплицитна поетика приповедања од- већег дела магистарског рада. Од 2003. бранио је 30. 12. 2004. пред комисијом у до 2007. радила је као постдипломац ан- саставу: проф. др Јован Делић (ментор), гажован у настави на Одсеку за англи- проф. др Далибор Солдатић (коментор) стику Филозофског факултета у Новом и др Бојан Јовић. Од 1. 11. 1999. ради на Саду. Након тога је радила као настав- Филозофском факултету у Нишу као ник у бројним државним и приватним асистент на Општој књижевности. Тре- школама, изводила разноврсну наставу нутно очекује одбрану докторске дисер- на свим узрасним нивоима. У марту 2011. тације под називом Историјска поети- положила и испит за дозволу за рад на- ка детективске приче. Објављује радо- ставника, васпитача и стручних сарад- ве у стручним публикацијама, научним ника (лиценцу). Радила је и као прево- зборницима, листовима и часописима. дилац за Институт за ратарство и повр- Ожењен је и има двоје деце. тарство у Новом Саду, Ортодонтско удружење Србије и многе друге. МИТИЋ СВЕТЛАНА живи и ради у Бањалуци. Бави се превођењем, а од НИКИТОВИЋ ЗОРИЦА ради као 2000. године предаје енглески језик на доцент на предметима Старословенски Архитектонско-грађевинском факулте- језик 1 и 2 и Упоредна граматика словен- ту Универзитета у Бањалуци. Аутор је ских језика 1 и 2 на Одсјеку за српски више објављених превода књига, новин- језик и књижевност Филолошког факул- ских чланака и стручних и научних ра- тета у Бањој Луци. Основне студије дова. завршила је на Филозофском факултету у Бањој Луци, магистрирала на Фило- МИШКЕЉИН ИВАНА рођена је у лошком факултету у Београду, а доктор- 374 Зрењанину 1979. године. У Кикинди је ирала на Филозофском факултету у Но- Биографије аутора вом Саду. Поред радова посвећених лошком факултету Универзитета у Бањој питањима сакралне семантике српско- Луци. Основне студије завршио је на словенског лексичког система, као и Универзитету у Приштини, а магистри- питања сложеница у савременој бого- рао је и докторирао на Филозофском фа- словској литератури, објавила је моно- култету у Бањалуци. Зимски семестар графију Типови номинације у микрото- 2004/05. године провео је као Фулбрајтов по нимији Змијања (Бања Лука, 2009) и стипендиста на Универзитету Колумбија уџбеник Српски језик за странце/ у САД-у. Поред знатног броја научних Serbian Language for Foreigners (коаутор- радова из књижевности и превода ство са Божом Ћорићем; Српско Са- објављених у књижевним часописима, рајево, 2005). Бави се историјском лекси- преводилац је и приређивач двојезичног кологијом и палеославистиком. издања књиге Осам савремених америч- ких пјесника / Eight Contemporary Ame- ПАРЕЗАНОВИЋ ТИЈАНА рођена rican Poets. Тренутно ради на књизи која је 1983. у Београду. Дипломирала је 2007. се бави културолошким и текстуалним на Катедри за англистику Филолошког (не)јединством Пусте земље, тј. (не)са- факултета у Београду. Активно се бави гласјем Елиотових теоријских постулата превођењем и ради као асистент на Фа- и идејних и формалних елемената у овој култету за стране језике Универзитета пјесми. Алфа у Београду, на предметима Модер- на енглеска књижевност, Модерна аме- ПЕТРОНИЈЕВИЋ БОЖИНКА ре- ричка књижевност и Савремени енгле- довни је професор на Катедри за немач- ски језик (превод). У периоду од 2007. до ки језик Филолошко-уметничког факул- краја 2011. радила је као сарадник у тета у Крагујевцу. Студије германисти- извођењу часова вежбања на Филоло- ке, као и специјализацију (смјер Наука о шком факултету у Београду. Објављивала језику) завршила је на Универзитету у је радове у часопису Речи, зборнику Са- Лајпцигу. Постдипломске студије на времена проучавања језика и књижев- Фи лолошком факултету у Београду ности, а коаутор је поглавља у књизи (смјер: Наука о језику) уписала је 1973. The Face of the Other in Anglo-American године и окончала их 1975. магистар- Literature (Cambridge Scholars Publishing, ским радом Valenz der Verben des Denkens 2011). Учествовала је на неколико међу- im Deutschen und Serbokroatischen. Док- народних конференција (у Никшићу, торски рад Semantische Beschreibung der Београду и Марибору). Студент је треће Verben des Denkens in der deutschen године докторских студија на Филоло- Gegenwartssprache пријављен је и одо- шком факултету у Београду, на смеру брен на Универзитету у Лајпцигу, а Наука о књижевности. У шире области одбрањен са одличним успјехом у Загре- њеног интересовања, поред модерни- бу 1968. године. У наставничком звању зма и постмодернизма у британској и била је, или је још увијек, ментор већем америчкoj књижевности, спадају и броју постдипломаца, али и докторана- теорија, пракса и настава превођења, да. Поред знатног броја научних радова, методика наставе књижевности, као и монографија, уџбеника и рјечника, уче- аустралијска књижевност и култура. ствовала је и на бројним међународним скуповима и боравила на усавршавањима ПЕНДА ПЕТАР ради као предавач у Њемачкој и Аустрији. Шеф је Катедре средњовјековне енглеске књижевности, за немачки језик и предсједник Коле- енглеске књижевности ренесансе и ен- гијума докторских студија на Фило- 375 глеске књижевности XX вијека на Фило- лошко-уметничком факултету у Крагу- Биографије аутора јевцу, као и члан Комисије за квалитет пломирала је 25. септембра 2007. године Универзитета у Крагујевцу. радом из предмета Српска књижевност 20. вијека I и II под називом Типови ПИЛИПОВИЋ ЈЕЛЕНА рођена је у божјих људи код Борисава Станковића Београду 1972. године. Доцент је на Ка- и Бранка Ћопића (код професора Ранка тедри за општу књижевност и теорију Поповића). Крајем децембра исте годи- књижевности на Филолошком факулте- не проглашена је студентом генерације. ту у Београду, где је дипломирала, маги- Стални радни однос засновала је 1. јуна стрирала (тезом Панпоезија – поето- 2008. на Филозофском факултету у лошко одређење појма и његова примена Источном Сарајеву, гдје је изабрана за у идиличној књижевности) и доктори- сарадника у звању асистента за научну рала (дисертацијом Платонова мисао област Новија књижевност на Катедри као градитељски принцип Вергилијевог за српски језик и књижевност. Удата, дела). Објавила је књигу о теорији иди- мајка је двоипогодишњег дјечака. личности и античкој идили, Орфејев век (2005), као и више десетина научних РОЈЛ НИКОЛАС (Nicholas Royle) радова на српском, француском и енгле- професор је енглеске књижевности на ском језику, поглавито компаратистич- Универзитету у Сасексу, гдје предаје ког усмерења, из области постсимболи- теорију књижевности и креативно стичке, савремене, а превасходно ан- писање. Раније је предавао на Универ- тичке поезије и поетологије. зитету Стерлинг у Шкотској, Универзи- тету у Тампереу у Финској и на Универ- ПРЖУЉ ЖЕЉКА рођена је 1. сеп- зитету у Оксфорду. До сада је објавио тембра 1984. године у Сарајеву. Прва че- неколико утицајних књига из области тири разреда основне школе завршила књижевне критике, укључујући Tele- је на Илиџи, а остатак у Трнову. Године pathy and Literature: Essays on the Reading 1999. уписала је гимназију (општи смјер) Mind (1990), The Uncanny (2003) и у Српском Сарајеву, а завршила 2003. го- (заједно са Ендрјуом Бенетом) Introdu- дине са одличним успјехом. Исте године ction to Literature, Criticism and Theory th уписала је студије Српског језика и (4 edition, 2009), која је постигла огро- српске књижевности на Филозофском ман успјех у акдемским круговима. По- факултету у Палама Универзитета у Ис- ред тога, аутор је романа Quilt (2010), точном Сарајеву. На првој години као и бројних краћих прозних садржаја. студија, уз помоћ професора Бранка Његова најновија књига је Veering: A Летића и Саше Кнежевића, урадила је Theory of Literature (2011). Међу осталим семинарски рад из предмета Стара књигама су: Elizabeth Bowen and the српска књижевност под називом Прича Dissolution of the Novel (1995, са Ендрјуом о Стрезу, за који је добила прву Бранко- Бенетом), E. M. Forster (1999), Jacques ву награду Матице српске. Од тада је Derrida (2003) и How to Read Shakespeare почасни члан Матице српске у Новом (2005). Ројл је један од уредника журна- Саду, а самим тим и Друштва чланова ла Oxford Literary Review још од краја се- Матице српске у Републици Српској од дамдесетих година прошлог вијека. Ди- његовог оснивања (2010). На 110. сједни- ректор је Центра за креативну и кри- ци Вијећа факултета, одржаној 25. сеп- тичку мисао на Универзитету у Сасексу. тембра 2006. године, изабрана је за де- монстратора на предметима Српска САМАРЏИЋ БИЉАНА рођена је у књижевност рационализма и романти- Зеници 11.12.1979. године. Основну шко- 376 зма и Српска књижевност реализма. Ди- лу похађала је у Зеници и у Новом Саду, Биографије аутора а гимназију у Лукавици (општина Срп- предавања о радовима мексичких спи- ска Илиџа), коју је завршила као одли- сатељица. чан ученик и ученик генерације. Студиј српског језика и српске књижевности СТАМЕНКОВИЋ ДУШАН, рођен на Филозофском факултету у Српском 1984. године, асистент је на Департману Сарајеву уписала је академске 1998/1999. за англистику Филозофског факултета године, а дипломирала је са оцјеном 10. Универзитета у Нишу, а на предметима Двије године је обављала и дужности Когнитивна семантика, Семантика име- студента-продекана. На Филозофском новања, Увод у когнитивну лингвисти- факултету у Источном Сарајеву уписала ку, Семиотика, Савремени енглески је постдипломски студиј из лингвисти- језик 6 и Енглески језик кроз дебату. ке 2003. године. Све испите програмом Основне студије завршио је на Фило- предвиђене положила је са просјечном зофском факултету у Нишу 2007. годи- оцјеном 10. Стални радни однос засно- не, а дипломске студије – мастер на Фи- вала је на матичном факултету 1. 10. 2003. лозофском факултету у Новом Саду године, када је изабрана за асистента на 2008. године. Исте године уписао је и предметима Историја српског језика и докторске студије на истом факултету, Старословенски језик. Магистарски рад где под менторством проф. др Предрага Графијска, ортографска и фонетско- Новакова ради на докторској дисер- морфолошка анализа повеља Твртка I тацији под називом Глаголи људског Котроманића одбранила је 14. 10. 2006. кретања у енглеском и српском језику у године. Докторску дисертацију Језик светлу когнитивне семантике. Уче- књига Горажданске штампарије одбра- сник је пројекта 179013 Министарства нила је 26. јануара 2012. године пред просвете и науке Републике Србије. До комисијом: проф. др Милан Стакић – сада је објавио 12 радова и учествовао на ментор, проф. др Милош Ковачевић – научним скуповима у Републици Ирској, пред сје давајући и проф. др Јелица Аргентини, Великој Британији, Руму- Стојановић – члан. Мајка је и супруга. нији и Србији. Живи у Палама. СТОЈИЧИЋ ВИОЛЕТА рођена је у СИМОНЕ АДРИАНА (Adrianna Si- Нишу 1973. године. Од 1998. запослена је mone) завршила је на Доминиканском на Филозофском факултету у Нишу, на универзитету у Калифорнији додипло м- Департману за англистику. Занима се за ски студиј енглеског језика, са нагла- области као што су превођење, лексико- ском на креативном писању, те студиј логија, системско-функционална лин- историје, с посебним освртом на Јужну гвистика. Објавила је монографије Мор- Америку. Поред тога, завршила је пост- фолошки поступци у творби неологиза- дипломски студиј англистике на Држав- ма у енглеском језику (Филозофски фа- ном универзитету Хумболт, гдје се углав- култет, Ниш, 2006), Теорија колокација ном бавила књижевним дисциплинама. (Задужбина Андрејевић, Београд, 2010) Тренутно је на докторским студијама на и Енглеско-српски речник нових речи Универзитету Калифорније у Санта Бар- (Змај, Нови Сад, 2006). бари, на Одсјеку за мексичке студије. У склопу тих студија бави се мексичком ТАСИЋ МИЛОШ, рођен 1979. го- књижевношћу кроз призму пострукту- дине, наставник је енглеског језика на рализма, феминизма, постколонијали- Катедри за друштвене науке Машинског зма и културолошких студија. Као пре- факултета Универзитета у Нишу. Држи 377 давач, током љета 2012. године одржаће наставу на предметима Енглески језик 1 Биографије аутора и 2 на основним студијама, као и на мањине (2009). Према критеријумима предмету Пословни енглески на ди- Министарства за науку Републике Ср- пломским (мастер) студијама. Основне бије, проф. др Михајло Фејса на Одсеку студије завршио је на Филозофском фа- за русинистику Филозофског факултета, култету у Нишу 2006. године, а диплом- где ради као ванредни професор за Ру- ске студије (мастер) на Филолошком фа- сински језик, има највећи научни култету у Београду 2010. године. Исте го- коефицијент. На евалуацијама студена- дине уписао је и докторске студије на та одсека, према критеријумима Болоњ- истом факултету, где је тренутно сту- ске декларације, добио је оцену 10. Он је дент друге године. Учесник је пројекта и новинар, судски преводилац за русин- 179013 Министарства просвете и науке ски језик и представник војвођанских Републике Србије. До сада је објавио 9 Русина у Интеррегионалној комисији за радова и учествовао на научним скупо- кодификацију русинског језика Конгре- вима у Румунији и Србији. са русинског језика. Члан је Академије русинске културе од 2008. године. Годи- ФЕЈСА МИХАЈЛО рођен је 1957. у не 2010. добио је Награду Општине месту Куцура. Стекао је англистичко и Врбас и постао један од 1.000 носилаца славистичко образовање. Завршио је звања Велики ум 21. века, које додељује магистарске студије на Филолошком фа- Амерички биографски институт. култету у Београду 1988. (Енглески еле- менти у русинском језику) и докторске ХАМОВИЋ ДРАГАН рођен је у студије у Новом Саду 2000. године (Вре- Краљеву 1970. године. Дипломирао на ме и вид у русинском и енглеском језику). групи за српску књижевност и језик Објавио је: Анґлийски елементи у ру- Филоло шког факултета у Бео граду, где је ским язику (1990); Време и вид у русин- одбранио магистарски рад ,,Поезија и ском и енглеском језику (2005); Функ- поетика Јована Христића“, као и доктор- ционованє конструкциї В-ø у преноше- ску тезу „Поезија Стевана Раичковића и ню часо-видових одношеньох у припо- ведкох Гавриїла Костельника (2009); поетичко окружење друге половине ХХ Нова Србија и њена русинска мањина / века“. У краљевачкој Народној библио- Нова Сербия и єй руска меншина / The теци радио као главни и одговорни New Serbia And Its Ruthenian Minority уредник часописа Повеља и изда вачке (2010) и стотинак научно-стручних ра- делатности, потом и као директор. Од дова. Главни уредник: Куцура некад и почетка 2003. до 2011. године радио као сад / Коцур дакеди и тераз (2001) и Руси- уредник у Заводу за уџбенике у Београ- ни / Руснаци / Ruthenians (1745–2005) (I ду. У Институту за књижевност и умет- том 2007, II том 2009). Коаутор или коу- ност запослен је као научни сарадник на редник: Let`s Speak English and Rusyn / пројекту поетичких изучавања српске Бешедуйме по анґлийски и по руски књижевности 20. века. Поред радова у (1998), Српско-русински речник / Серб- тематским зборницима и часописима, ско-руски словнїк (I том 1995, II том 1997) досад је објавио две монографске студије и Руско-сербски словнїк / Русинско- (Лето и цитати. Поезија и поетика српски речник (2010). Са енглеског језика Јована Христића, Београд, 2008; Раи ч- на русински превео је Хамлета В. Шек- ковић, Краљево, 2011), четири есеји- спира (1985) и Алису у Земљи Чуда Л. Ке- стичко-критичке књиге о српској по- рола (1988), а са русинског на енглески езији и пет песничких збирки. За књи- Информатор: Русини у Србији Нацио- жевну критику добио је Награду „Ми- 378 налног савета русинске националне лан Богдано вић“, а за песничку збирку Биографије аутора Матична књига Награду САНУ из фон- лексичком и стилистичком нивоу. До да Задуж бине Бранка Ћопића. данас је објавила неколико стручних и научних радова, а са рефератима је уче- ЏОНИЋ ВИОЛЕТА рођена је 20. ствовала на домаћим и међународним 10. 1968. године у Лесковцу. Основну научним скуповима. Године 1991. бора- школу и гимназију завршила је са од- вила је на шестомесечном стручном личним успехом. Студије руског језика усавршавању на Државном институту за и књижевности завршила је 1992. годи- руски језик „А. С. Пушкин“ у Москви, а не на Филозофском факултету у Новом 2003. године на ИОО под покро- Саду (са средњом оценом 9,88). По витељством московске владе. Члан је дипломирању радила је као професор Славистичког друштва Србије и Друшт- руског језика у Основној школи „Бора ва за примењену лингвистику Србије. Станковић“ у Вучју. Од академске 1994/95. године ради на Филозофском факултету ШМУЉА САША основне студије у Нишу у звању предавача руског језика српског језика и књижевности завршио на нефилолошким катедрама. Маги- је 2001. на Филозофском факултету у старску тезу под називом Дво родне име- Бањој Луци, гдје је 2006. магистрирао нице и њихова граматикализација у ру- („Интертекстуалност у збиркама пое- ском и српском језику одбранила је зије Тражим помиловање Десанке Мак- 2000. године на Катедри за руски језик и си мовић и Камени спавач Мака Дизда- књижевност Филозофског факултета у ра“). Докторирао је 2010. године („Антун Новом Саду. По отварању студијске гру- Густав Матош и српска књижевност“) на пе Славистика са балканистиком, ака- Филолошком факултету у Бањој Луци, демске 2000/01, изабрана је за асистента гдје је и запослен као доцент. Основно и изводила је вежбе из превођења, фо- поље његових истраживања је компара- нетике и морфологије руског језика. тивно проучавање јужнословенских Докторску дисертацију под насловом књи жев ности, затим српска књижев- Лакуна као лексикографски и преводи- ност, као и теорија књижевности, у лачки проблем на плану руског и српског оквиру које се бави проучавањем жан- језика одбранила је 10. новембра 2010. ровских аспеката романа. Учествовао је године у Београду, чиме је стекла науч- на неколико конференција и научних ни степен доктор филолошких наука. скупова, те у књижевнонаучним проје к- Основна област интересовања јој је кон- тима. Бави се и књижевном критиком. трастивно проучавање руског и српског Одговорни је уредник часописа за језик, језика на творбеном, морфолошком, књижевност и културу Филолог.

379