Orchestra Magazin Broj 45/50

y g y Br. 45 / 50

OrchestraDANCE MAGAZINE ČASOPIS ZA UMETNIČKU IGRU besplatan primerak / Free Copy

Orchestra plus - Konci vremena Umetnička igra u Srbiji - putokaz istraživačima Milica Zajcev + Orchestra plus Plesna scena u Njujorku Marija Krtolica Poštovani čitaoci, Još jedna tema često me je naterivala na razmišljanje – poli- prošlo je više od godinu i po dana od poslednjeg izdanja tički korektan govor prema predloženom kodeksu neseksističke časopisa Orchestra. Različiti društveni, ekonomski, socijalni i upotrebe jezika (2004), preciznije predlog medijima da koriste lični razlozi osnivača uspeli su da tokom ovog perioda zakoče forme ženskog roda za profesije i titule, odnosno, kada su tzv. Orchestru koja se pre četrnaest godina drsko pojavila u javnosti ženske reči na prepad osvojile srpski jezik i počele da nas forsi- kao prvi i još uvek jedini stručno – informativni i edukativ- raju da za sve profesije, pošto poto, pronađemo oblik ženskog ni časopis posvećen isključivo svetu umetničke igre, kada je roda jer jedino tada iskazujemo poštovanje prema liku i delu Orchestra i postala član porodice koja čini srpsku kulturnu peri- neke ženske osobe. Činjenica je da se u ženski rod mogu sasvim odiku. Kreativni napori građanina, osnivača časopisa, ali i izvan- lako prevesti nazivi brojnih profesija, pogotovo u umetničkoj redno, dugogodišnje ulaganje intelektualne svojine u Orchestru igri, ali problem nastaje kada se rogobatnim i za govor teško svih njenih saradnika iz zemlje i sveta u ovom periodu konačno razumljivim i izgovorljivim ženskim rodom neke profesije ozbilj- su potpuno zanemareni, zatim uporno prećutkivani i, najzad, no ruži lepota i pravopis srpskog jezika. Dakle, može koreograf- s velikim uspehom zaboravljeni. Na ovu i ovakvu temu svi koji kinja, scenografkinja, igračica, ali, šta ćemo sa - šminkerkom !? Ta uporno objavljuju časopise kulturne periodike u Srbiji mogli bi reč u svakodnevnom životu ima po kvalitetu i značenju sasvim da napišu, uverena sam, brojnije i neuporedivo ozbiljnije i argu- drugačiji, negativan smisao. Zaista ne razumem zašto danas mentima podržane rečenice nego što su ove moje, skromne, stručnjaci ženskog pola u bilo kojoj profesiji, a stručnost niko ne emotivne, ničim potkrepljene i malobrojne. Odgovor na pita- osporava, horski insistiraju da pored njihovog imena stoji: istori- nje da li nam je i posle četrnaest izdavačkih godina potrebna čarka, savetkinja, izdavačica, državna sekretarka, pedagoškinja, Orchestra, osnivač prepušta čitaocima do kojih Orchestra stiže sudinica, osnivačica, lektorka, advokatica, dramaturškinja, prevo- kao besplatan primerak, jer sam još uvek nema sopstvenu solu- diteljka, tapiseristkinja, muzikološkinja, psihološkinja, turizmo- ciju, a ona najgora, koja se svodi na malu reč ne, od prethodnog loškinja, pedagoškinja, javna tužiteljka, dekanka (joj), savetkinja, izdanja svakodnevno se nameće. Pomenuti period bio je pun događaja koji bi mogli biti tema ovog uvodnika, ali pred vama ću glasno razmišljati o samo nekoliko. Za početak, slažem se sa svim kri- tičarima sadržaja ovog izdanja da objavljeni tekstovi mogu realno biti imenovani beleškom iz arhive, ali osnivač i urednik Orchestre dozvoljava sebi da ovo izdanje doživljava kao kopču sa vremenom iza nas, sa plesnim događajima koje smo, verovatno, već zaboravili i kao istrajavanje na osnovnom uređi- vačkom principu – da se na strani- cama Orchestre trajno zabeleže sve domaće plesne produkcije i da se, u realnim okvirima, izvesti o doga- đajima sa svetske plesne scene. Ovo izdanje otvara rubrika Orchestra columna tekstom koji je još pre 20 godina skretao pažnju Shen Wei Dance Arts, najšire javnosti na značaj stručne Folding kritike i plesnih kritičara za trajanje i razvoj umetničke igre u Srbiji. Aktuelnost ovog teksta i u menadžerka, kritičarka... Za ženu akademika ili pedijatra ne današnjem vremenu trebalo bi mnogima da bude znak za uzbu- umem da smislim ženski rod...U našim i pisanim i elektronskim nu i razlog konačnog okupljanja. medijima, ali i u mnogim državnim institucijama, ovaj namet, Iz redova saradnika Orchestre potekla je inicijativa da se za koji nisam sigurna da ima ozbiljnijeg naučnog opravdanja, osnuje Beogradski plesni centar, sigurna kuća za sve nezavisne već je našao svoju punu primenu. Da li su ovi skrojeni tvorbeni savremene plesne kreatore i izvođače. Sekretarijat za kulturu modeli iznikli iz semena politikanstva ili za to postoje i neki dru- grada Beograda podržao je ovu inicijativu i Centar udomio na gačiji razlozi, nisam sigurna, ali znam da u Srbiji nasilje u poro- pravom mestu, u Ustanovi kulture «Vuk Karadžić». Na kom nivou dici eskalira, da nam nikada više sigurnih ženskih kuća nije bilo su bila ulaganja u ovaj projekat (ne samo finansijska) 2007 i potrebno, da se kao društvo sve ozbiljnije i češće suočavamo 2008. godine i koliko su mu poverenje ukazali domaći savreme- sa pedofilijom i nasiljem nad decom, fizičkim i seksualnim, da ni koreografi, trupe i igrači, svedoče stranice koje su posvećene često žena na istom radnom mestu ima manju platu od muškog savremenim plesnim produkcijama domaćih koreografa koje kolege... Eto...Da li ova tema ima veze sa Orchestrom? Ima, sem su se realizovale tokom samo šest meseci javnog rada Centra. časnih izuzetaka, Orchestru rade sve same žene. Ne bih želela Osnivač Orchestre, kao jedan od inicijatora osnivanja Centra i u da im povredim osećanja i integritet ako pored njihovog imena svojstvu predsednika Odbora Beogradskog plesnog centra sada, stoji naziv profesije u muškom rodu, a pogotovu da to protu- na ovom mestu, mora da konstatuje da je ovaj, po značaju i zna- mače kao moj gest nepoštovanja njihovog ličnog doprinosa čenju izuzetan projekat, nečijom nebrigom, zanemarivanjem, Orchestri. prećutkivanjem ili pod uticajem tako dobro došlog razloga kakva je svetska monetarna kriza, najblaže rečeno - ostao bez S poštovanjem, daha. Eto... Ivana Milovanović, osnivač i glavni urednik

* ^asopis pomogli Ministarstvo kulture Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda Orchestra 45 – 50, decembar 2007 / maj 2009.

osnivaå i glavni i odgovorni urednik: ORCHESTRA COLUMNA 2 Ivana Milovanoviñ, [email protected] GRAND PAS 011 struåni savetnik: Mraåna åajanka 3 Milica Zajcev, kritiåar umetniåke igre, teatrolog i Igra senki na mom ramenu i åvor 4 publicista Igra senki na mom ramenu 5 kritiåari: Åvor 7 Milica Zajcev, Mirjana Zdravkoviñ, Jelena Kajgo, Refleksija 8 Milica Ceroviñ i Milena Ñujiñ - prvi pokuãaj Put u Damask 9 Kriva za Gausa 11 saradnici: Ja sam svoja kolekcija 12 Viãnja Ðorðeviñ, Nela Antonoviñ, Svetlana Ðuroviñ, Block 16 Milan Maðarev, Marijana Komljenoviñ, Branko Malek... Meðuprostor 17 dopisnici / kritiåari: Ona se budi 18 Xenia Rakic (Njujork), Miomir Nikoliñ (Berlin), Don Kihot 19 Tamara Tomiñ Vajagiñ (Toronto/London), Maria Sof- Kabare 22 tsi (Atina), Breda Pretnar (Ljubljana), Mladen Mordej Ova igra dugo traje 24 Vuåkoviñ (Zagreb), Maja Ðurinoviñ (Zagreb), Emilija Zemlja 25 Dæipunova (Skoplje), Marija Krtolica (Njujork)... Tri sestre 28 fotografi: Condenz festival 29 Srðan Mihiñ, Miomir Polzoviñ, Branislav Luåiñ, Nenad Oslikano injem 30 Miloãeviñ, Miloã Kodemo i brojni svetski fotografi Beogradski festival igre 08 31 korektura i redaktura: Ivana Milovanoviñ Festival koreograf. minijatura 08 40 Neåista krv 42 lektura: Dobrila Doãen BELEF 08 44 grafiåki urednik: Tea Nikoliñ INTERVJU - Odil Diboc 48 tehniåki urednik: Duãan Ãeviñ UBUS 50 Sho-Bo-Gen-Zo 52 adresa redakcije / address: BITEF 08 54 Ñirila i Metodija 2a BELGRADE DANCE SCREEN 57 11.000 Beograd BEMUS 08 58 Serbia Dæinovske æene 61 Phone / fax: 00381 11 38 08 212 Oh, no ! 62 Email: [email protected] Svetlana Zaharova i prijatelji 64 izdavaå / editor: GRAND PAS 021 Udruæenje Intra Contemporary Dance Company Labudovo jezero 66 Ñirila i Metodija 2a INFANT 08 67 11.000 Beograd Novosadska igraåka panorama 70 Serbia Maåak u åizmama 71 Phone / fax: 00381 11 38 08 212 Dama sa kamelijama 72 Ãtampa: Knjige o igri 74 GRAFONIN, Viline vode, Beograd, tel: 011 / 275 15 56 SUMMARY SERBIA 76 æiro raåun: AUSTRIJA / Beå 78 Societe Generale Bank - ekspozitura Genex BIH / Sarajevo 80 Dinarski raåun: INTRA DANCE, 275 22 14600 081 FRANCUSKA / Pariz 81 104 88 GRåKA / Atina 83 HRVATSKA / Zagreb 84 ISSN 0354 - 7922 HRVATSKA / Rijeka 88 autorizacija: KANADA / Toronto 90 R, Projektinova“ 32 / 05 od 25.3.2005. INTERVJU - Sonia Rodriguez 94 MAKEDONIJA / Skoplje 100 Glavni urednici: NEMAÅKA / Berlin 102 Milena Katiñ Ãerban (1995 - 1996) NEMAÅKA / Karlsruhe 108 Milica Zajcev (1996 - 1998) SAD / Njujork 109 Marija Jankoviñ (1998 - 2003) TURSKA / Anatolija 122 VELIKA BRITANIJA / London 124 Rukopisi se ne vrañaju. ÃVAJCARSKA / Lozana 126 SUMMARY INTERNATIONAL 128 NASLOVNA STRANA: SVETLANA ZAHAROVA I PRIJATELJI, TRISTAN I IZOLDA, PAS DE DEUX, kor. K. Pastor Svetlana Zaharova i Andrej Merkurijev

BEZ ODOBRENJA OSNIVAÅA ÅASOPISA NIJE DOZVOLJENO KORIÃÑENJE SADRÆAJA IZDANJA, KAO NI OBJAVLJENIH FOTOGRAFIJA IZ SRBIJE I IZ INOSTRANSTVA

Orchestra 1 BALETSKA KRITIKA

Nepriznati kritiåarski kod

Objavljujemo tekst o baletskoj ili bolje reåeno o kritici umetniåke igre, koji je ãtampan pre dvadeset godina sa namerom da poãtovani åitaoci sami uoåe pozitivne promene u razvoju tog vida pozoriãnog stvaralaãtva, ali i ono ãto nije ostvareno ni posle dve decenije. Kritika umetniåke igre jeste postala priznati kritiåarski rod, ali se i dalje suoåava sa nizom prepreka, koje treba savladati da bi umetnost Terpsihore zaista postala nezaobilazni i visoko vrednovani åinilac naãeg savremenog pozoriãta.

Za sve (malobrojne) baletske kritiåare koji se trude da zauzmu No, bez obzira na njihovu struånost, koja se lako moæe uoåiti iz mesto pod suncem u naãoj dnevnoj i periodiånoj ãtampi, nemi- njihovih napisa,oni, i pored dugotrajnog i upornog rada, nisu la je åinjenica da se njihova delatnost, po pravilu, smatra nepriznati ni od strane drugih pozoriãnih kritiåara (nisu ålanovi ni postojeñim rodom pozoriãne kritike.Dramski pozoriãni kri- nacionalnih, ni meðunarodnih profesionalnih kritiåarskih tiåari ne æele da ulaze u dostignuña naãe baletske scene, sas- udruæenja), a ni, ãto je neshvatljivo, od onih na koje se njihove vim opravdano, a tek ponekad, kada im to nametne avan- ocene odnose - baletskih umetnika, koreografa i pedagoga. gardni trend u dramskom stvaralaãtvu, razmiãljaju i piãu o Tako se åesto u izjavama naãih vrhunskih baletskih umetnika. pokretu (umetniåki oblikovanom ili onom koji to nije) kao (kojima su kritiåari objektivno naklonjeni) moæe åuti da u nas sredstvu izraæavanja u savremenom teatru. baletska kritika ne postoji ili da se njome bave nestruånjaci. Muziåki kritiåari, koji se åesto bave baletskom kritikom, pone- Takav odnos prema tim, zaista malobrojnim baletskim kritiåa- kad sami izjavljuju da to åine nerado, jer baletska predstava, rima, nikako ne moæe biti stimulativan, tim pre ãto ni jedan pored muziåko-scenskih komponenti (kompozitor-dirigent-or- baletski kritiåar u naãoj zemlji ne æivi iskljuåivo od te delatno- kestar) sadræi i niz åisto igraåkih, odnosno, baletskih elemena- sti, veñ se tim veoma struånim poslom bavi takoreñi uzgredno, ta (koreograf-igraå-pedagog), åije karakteristike valja dobro po- jer, da bi obezbedio egzistenciju, mora imati drugo, stalno zani- znavati. Ipak, åinjenica je da su u jugoslovensoj pozoriãnoj is- manje, koje åesto nema nikakve veze sa umetnoãñu. toriji dugo vremena jedino muziåki struånjaci pisali o baletu. Problem predstavlja i prostor u dnevnim listovima koji se daje Britka kritiåarska pera poput Miloja Milojeviña, Pavla Stefano- pozoriãnoj, pa i baletskoj kritici. On je ograniåen na jednu do viña, Jovana Palavestre i drugih su, bez sumnje, zaduæili svo- dve kucane stranice na kojima se, i pored najbolje volje i poz- jim kritiåarskim radom naãu teatrologiju i na polju baletske navanja novinarskog zanata, teãko mogu oceniti svi autori ba- umetnosti. Njihovi napisi o baletskim predstavama, iako ne- letske predstave. Stoga åesto te kritike liåe na neãto proãirene, maju analitiåko-kritiåarski odnos prema samoj igri (u pogledu doduãe subjektivno obojene, informacije. U åasopisima, kojih ocena koreografije i plesno-izvoðaåkih dometa), predstavljaju gotovo da i nema, prostor je naravno, veñi, te samo u njima ob- pouzdane izvore za neku buduñu istoriju jugoslovenskog bale- javljene kritike nemaju dnevni, veñ analitiåko-estetski karak- ta, te buduñe monografije o najzasluænijim pregaocima na ju- ter. One tako ostaju onaj neprocenjiv izvor u svestranijem goslovenskim baletskim scenama. nauåno-istorijskom sagledavanju doprinosa baletske umetno- O baletskoj kritici u nas u pravom smislu se moæe govoriti tek sti razvoju jugoslovenskog teatra u celini. posle drugog svetskog rata, kada je poåela da radi nova gene- Upuñivanje, obrazovanje, pridobijanje potencijalnih gledalaca racija muziåkih kritiåara, koja je s viãe afiniteta, pa i znanja, i ljubitelja baletske umetnosti je isto tako vaæan zadatak balet- davala ocene te vrste pozoriãnog stvaralaãtva. Branko Draguti- ske kritike. Sasvim je jasno da za ovaj rad treba imati razume- noviñ, Stana –uriñ-Klajn, Kreãimir Kovaåeviñ, Duãan Plavãa, vanje i pomoñ onih koji se bave kulturom i umetnoãñu i to ni- zatim, Marija Vogelnikova i drugi. No, tek pojavom stvarnog kako samo sa finansijkog stanoviãta. I pored toga ãto se na do- baletskog kritiåara, bivãe balerine Branke Rakiñ, koja je u sebi mañim baletskim predstavama i na retkim inostranim gosto- ujedinila i dobro poznavanje muziåke i pozoriãne scene, a i vanjima u publici moæe videti mnogo mladih gledalaca, iz nji- produbljeno znanje o baletskoj umetnosti i s estetsko-teorijs- hovih redova nema gotovo ni jednog novog baletskog kritiåara. kog i s praktiånog stanoviãta - moæe se i u nas govoriti o pravoj Retki izuzeci samo potvrðuju pravilo. Ako se takvo raspoloæe- baletskoj kritici. nje prema baletskoj kritici nastavi, verovatno je da kroz dece- Neãto docnije u naãim pozoriãnim centrima formira se, dodu- niju-dve neñe biti pravih baletskih kritiåara, ãto je apsurdno ka- ãe mali broj kritiåara koji se iskljuåivo bave baletom. Oni se, ili da se zna koliko svake godine diplomira mladih, obrazovanih bolje reñi one se, regrutuju iz redova fakultetski obrazovanih istoriåara umetnosti i baletskih umetnika. baletskih igraåica, koje su izvestan broj godina, pa åak i celu ig- Piscu ovih redova, koji krajem ove pozoriãne sezone navrãava raåku karijeru, provele na baletskoj sceni. trideset pet godina kontinuliranog bavljenja baletskom kriti- Iako ni na jednom jugoslovenskom fakultetu (grupe za istori- kom (razume se, kao svojim drugim zanimanjem, ali ne i hobi- ju umetnosti) nema predavanja iz istorije ili teorije baleta, niti jem), neka bude dozvoljeno da se u svoje ime zahvali svim do sada ima magistara ili doktora nauka formiranih na naãim onim urednicima u dnevnim listovima, åasopisima, na televi- visokim ãkolama iz tih oblasti, baletska kritika je, ipak, prido- ziji i radiju, u enciklopedijama, koji su omoguñili da se na stra- bila nekoliko struånjaka koji imaju odgovarajuñe opãte, muz- nicama njihovih izdanja i u njihovim emisijama piãe i govori o iåko, pozoriãno obrazovanje, a pri tome su vrsni poznavaoci baletu i time ova umetnost, koja sve viãe postaje nezaobilazan baletske umetnosti.Prañenjem zbivanja na jugoslovenskim ba- åinilac savremenog pozoriãnog izraza, postane bliæa gledaocu. letskim scenama i baletskih dogaðanja u svetu (koliko im se, naravno, pruæi prilika) ti kritiåari nastoje da svojim struånim Milica Zajcev sudovima doprinesu, pre svega, unapreðenju tog vida pozori- Beograd, novembar 1989. ãne umetnosti kod nas. Objavljeno 15. novembra 1989.godine u listu POZORIãTE Srpskog narodnog pozoriãta u Novom Sadu, god. LVII, broj 30.

2 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE MRAÅNA ÅAJANKA, KOREOGRAF ALEKSANDRA BJELAJAC USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 21. APRIL 2008. Hod u tami...

ili...

kako plivati kroz o~aj

Pre neki dan sam od svoje ñerke åula jedan simpatiåni aforizam. Kaæe: Prvu polovinu æivota ti upropaste roditelji, drugu-deca. Nasmejala sam se od srca toj nevinoj konstataciji i odmah pomislila ãta bih ja sve joã umetnula u tu drugu polovinu - dræavu… svetske lidere… neke prijatelje… bivãe frajere… Ministarstvo za kulturu… licemerje… sujetu… zlobu… pogreãne ljude na pravim mestima… loãu sreñu… joã gore procene… ozonsku rupu… politiåke partije… tranziciju… ratove… inat… glupost… Ima toga…ali…bolje da ne nastavljam…ko zna gde bih zavrãila…(i kako..).

Razmiãljam o tome, dok se vrañam sa Mraåne åajanke... bes- ko ñe svako ko proåita njenu igrajuñu priåu, videti razne slo- na... ljuta... tuæna... rezignirana... obeshrabrena... ushiñena... jeve, uticaje, plesne tehnike, liåna previranja, duhovna stre- sve zajedno, ili niãta od svega... Mislim se, kako drugu polo- mljenja, tananost, veliki rad, ljubav, predanost… a sve to od- vinu æivota ume dobro da ti zabrlja i to ãto ti je karma odre- mereno uklopljeno i profiltrirano kroz sofisticiranu japan- dila da se rodiã baã ovde, a ne negde drugde, pa da onda sku filozofiju i tradiciju åiji je peåat nepretenciozan, ali ipak moæeã lepo da doðeã u ãirokogrudu zemlju Srbiju i budeã jasno vidljiv. Daaa…. jedna fina harmonija starog i novog malo glavni. Nije uopãte vaæno ãto nemaã apsolutno ni je- koja ne naruãava ni jedno ni drugo, niti se trudi da stvori dan adut za tu ulogu, ako imaã pasoã neke druge boje, veñ neãto spektakularno novo. Åisti govor duãe. unapred ti je obezbeðena slava i sve blagodeti koje idu ruku Predstava Mraåna åajanka je upravo to. Sama autorka kaæe pod ruku sa njom. U startu si veñ obasut ljubavlju i paænjom, da je nastala kroz sloæen proces istraæivanja pokreta u formi svi te poãtuju i vole, nadmeñu se za tvoju naklonost i savremenog izraza, ali na bazi buto plesa. isceliteljski dodir, putem kojeg ñe se preneti (misle neosve- Koristeñi sopstvenu tamu kao kreativni potencijal, baveñi se ãñeni) - po neãto od blagoslovene magije i na njih uboge. odnosom svetlosti i mraka kao jasnog polariteta liånosti, Pa da...da je recimo, Aleksandra Bjelajac doãla sa svojim Mraåna åajanka oslikava onaj trenutak distanciranosti sop- „priborom za åaj” iz, na primer neke Belgije.. Francuske... stvenog biña od vremena. Åekanje kao vreme opservacije Dominikanske republike... Holandije ili Bocvane... mala sce- unutraãnjeg biña otkriva prostor za igru duha... Hod u tami na Ustanove kulture „Vuk Karaæiñ” bi bila premala a vrlo je kroz prostore señanja, daleko od aktuelnosti. Sa svakim no- diskutabilno da li bi i velika scena iste ustanove mogla da vim korakom pali se uliåna svetiljka. Traæim odgovor na pi- ugosti sve zaljubljenike, poãtovaoce, utemeljitelje i ostale tanje vaæno za moju istragu. Sve je povezano sa svaåim... konzumente savremenog plesnog stvaralãtva! Ovako.... nas noga od stola mi daje smernice... åekanje… svaka sluåaj- 5 (i slovima... PET!) biña... u tiãini i razlivenom mraku predela nost je poæeljna... Konstantna unutraãnja vibracija u potrazi slikanog åajem.... ãto bi rekao Paviñ. Ali, barem smo imali pri- za misijom, iz tela pa nazad. Ledim se ãto sam bliæe sop- liku da potpuno uæivamo u jednom marljivo skrojenom de- stvenom obliku postojanja. Ãta nasleðujemo a ãta prosle- lu... a moæda je baã oskudica æivih biña u gledaliãtu dopri- ðjujemo?... nela da se energija izvoðaåa poveña do kritiåne taåke. Ko je koga uvukao u priåu...? Dok gledate Aleksandrinu Mraånu åajanku, upravo i imate takav utisak - kao da vas neko sprovodi kroz razne nivoe va- Aleksandra Bjelajac je dizajner, slikar, koreograf i igraå... mul- ãe sopstvene tiãine, ukazujuñi povremeno na åvorne taåke timedijalni umetnik sa teæiãtem na plesu kao osnovi ili mo- koje bi trebalo razmrsiti. Ne pada vam na pamet lagani dis- æda na sveobuhvatnosti njenog izraæavanja, oduvek zainte- balans zanatskog-tehniåkog nivoa izmeðu glavne protago- resovana za pokret i njegovo pretakanje i transformisanje u nistikinje i autorke i njenih igraåica, veñ samo posveñenost ples. Sve se slaæe, dopunjuje i proizilazi iz onog prethodnog aktera kojom su obojili i iznijansirali delo do najtananijih pretvarajuñi ga u neãto buduñe, tako da su dela ove autorke valera. Bravo! duboko proæeta likovnoãñu i smislenoãñu kretnji dobro uko- mponovanih u prostor. To po åemu je Aleksandra Bjelajac Zato i odoh ljuta kuñi... zato ãto oni koji se bave procenjiva- specifiåna i prepoznatljiva na naãoj plesnoj sceni je njen izu- njem i cenkanjem sa unutraãnjim svetovima stvaralaca, nika- zetan senzibilitet koji se vremenom skoro do savrãenstva iz- da nemaju dovoljno izoãtren sluh, niti dovoljno otvoren um brusio u radu sa japanskim koreografom Kacura Kanom, vr- - da vide valersku nijansu . Ãta je to valer....?! snim uåiteljem i interpretatorom tradicionalnog japanskog Svetlana Ðuroviñ, koreograf buto plesa i sa joã mnogim drugim plesnim majstorima. Ta- Orchestra 3 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR SVEÅANO OTVARANJE PREMIJEROM PRESTAVE IGRA SENKI NA MOM RAMENU U IZVOÐENJU MUDRA TEATRA I PREMIJERA PREDSTAVE ÅVOR TEATRA MIMART. USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 24. APRIL 2008. I 09. MAJ 2008.

SA NOVIM ELANOM

Pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu Skupãtine grada i osnivaåa, gradske opãtine Zvezdara, obnovljeni nekadaãnji Dom kulture „Vuk Karadæiñ” zasijao je modernijim sjajem, ali i novom koncepcijom. Uz mnoge sveæe ideje i repertoar koji pruæa utoåiãte stvaraocima savremene orijentacije, programska koncepcija sadaã- nje Ustanove kulture „Vuk Karadæiñ” zasnovana je na vrednostima koje afirmiãu nove pozoriãne, scenske, tribinske i muziåke tendencije i praizvoðenja koja podstiåu analitiåki naåin razumevanja umetnosti i stvarnosti, stavljajuñi akcenat na istraæivaåki aspekt. Posebno je interesantno osnivanje moderno koncipiranog Beogra- dskog plesnog centra u åijem Odboru se, pored ostalih, nalaze Milica Zajcev, Ivana Milovanoviñ, Konstantin Teãea i, kao direktorka ove ustanove, Sanja Ðurðeviñ. Zamisao je da tokom godine bude odigrano 12 premijernih predstava koje ñe se davati reperto- arski jednom meseåno. Sveåano otvaranje ovog utoåiãta za koreografe smele i nekonven- cionalne orijentacije pripalo je predstavi Mudra teatra Igra senki na mom ramenu, autorâ Ivane Aãkoviñ i Borisa Åakãirana (pokrovitelji: Skupãtina grada Beograda, Sekretarijat za kulturu, i BITEF teatar). Na veoma dopadljivu originalnu muziku Aleksandre Ðokiñ, u veoma lepim i savremeno bajkovitim, simboliånim kostimima Bo- risa Åakãirana, koreografija I. Aãkoviñ i B. Åakãirana odiãe åeænjom za prijateljstvom, razumevanjem, ljubavlju. Iznevereni snovi, ose- ñanje neuspeha u traganju za prisnoãñu pri lutanju ulicama, sne- vanju, ili æivljenju u samoñi zatvorenih oåiju, neostvarenost æelja, señanje na promaãeno ali i slutnja o moguñem - ukazuju se kao opsesivne senke naãih duhovnih poraza u traganju za bliskoãñu. Od- liånu igru savremenih reãenja, simboliånih situacija i likova, u iã- åekivanju Anðela koji ñe ih razumeti i milosrdno pomilovati, predstavili su nam Andrijana Lubina, Dragana Miloãeviñ, Jovana Rakiñ i LIDIJA ANTONOVIÑ Jelena Stojiljkoviñ. © Igra senki, Jelena Stojiljkoviñ i Dragana Miloseviñ ÅVOR

Druga po redu premijera (09. maja 2008), Åvor Teatra Mim- art, po konceptu i u reæiji Nele Antonoviñ, na muziku Pre- draga Radovanoviña, u kostimima primerenim koncepciji Anðelije Markoviñ i u svedenoj scenografiji Nikole Nikoliña, apsolutno je nejasna i bez nekih åvrãñih koncepcijsko-redi- teljskih reãenja. Mada se moæe tumaåiti kao proces istra- æivanja svesnog u nesvesnom, kao psiholoãko preispitivanje identiteta u nemoguñnosti reãavanja ideje „åvora” kao unutarnje sputanosti individue nesposobne da razreãi dilemu bezizlazne situacije, simboliåka, savremena igra (u kojoj su najbolji dueti) odveñ je „signalistiåki” nerazumlji- va. Veñ od samog koncepta, koji je definisan bombastom „impro laboratorijskom specifikom”, do nejasne i nemuzi- åke upotrebe partiture, uz åesto nemotivisano „zamagljiva- nje” scenskih dogaðanja videoartom (Lidije Antonoviñ), u neadekvatnom svetlu, predstava Mimarta ostavlja utisak projekta u nastajanju koji bi - uz malo viãe razmiãljanja i raãåiãñavanja -mogao postati znatno zanimljiviji nego ãto je sad. LIDIJA ANTONOVIÑ

Mirjana Zdravkoviñ © Åvor

4 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR SVEÅANO OTVARANJE PREMIJEROM PRESTAVE IGRA SENKI NA MOM RAMENU U IZVOÐENJU MUDRA TEATRA USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 24. APRIL 2008. PlesnaPlesna RorãahovaRorãahova mrljamrlja LIDIJA ANTONOVIÑ © Andrijana Lubina, Dragana Miloseviñ i Jovana Rakiñ

U åetvrtak 24. aprila 2008. godine izvedena je premijera predstave Igra senki na mom ramenu Mudra teatra u novoosnovanom Beogradskom plesnom centru. Autorski tandem åine Ivana Aãkoviñ i Boris Åakãiran koji je uradio dizajn scene i kostime. Pokrovitelji predstave su gradski Sekretarijat za kulturu i Bitef teatar. Otvaranjem Beogradskog plesnog centra u Ustanovi kulture „Vuk Karadæiñ” na Zvezdari plesna pozoriãta dobila su svoje sediãte. Centar ñe koristiti dve sale i baletski studio u kome ñe izvoðaåi moñi besplatno da se pripremaju za predstave. Grad ñe sa osam i po miliona dinara finansirati 12 projekata Centra. Igra senki na mom ramenu je predstava o æenskoj usamljenosti, traæenju i nalaæenju srodnih duãa, prijateljstvu i ljubavi. Niz dra- maturãki nepovezanih etida izvode Andrijana Lubina, Dragana Miloãeviñ, Jovana Rakiñ i Jelena Stojiljkoviñ. Scenski likovi i situacije nisu precizno definisani veñ otvaraju prostor za mnogobrojna tumaåenja. Ovakav dramaturãki pristup u savremenim plesnim predstavama obiåno pokazuje nedefinisan autorski stav i problem scenske artikulacije procesnog naåina rada na predstavi. Ako bi svaki gledalac mogao da montira svoju predstavu u glavi onda bi to znaåilo da je sama predstava neka vrste pozoriãne Rorãahove mrlje. Eklektiåki scenski pokret je kombinacija elemenata plesa Azije i razliåitih tehnika i stilova savremenog plesa. Tokom predstave plesaåice se izraæavaju ne samo telom nego i pojaåanom facijalnom ekspresijom. Ovaj plesni pleonazam je dodatno potcrtan muzikom Aleksandre Ðokiñ koja stvara scensku atmosferu koja prosto povuåe plesaåice da prate muziku. U savremenim plesnim predstavama plesaåi se veoma retko stavljaju potpuno u funkciju muzike veñ uspostavljaju dijalog i interakciju sa njom. Najatraktivnija je uvodna skoro ritualna scena gde Andrijana Lubina pokazuje snaænu scensku prisutnost i izvoðaåku izraæaj- nost. Ova åulna scena koja je mogla da bude inspiracija autorima ostaje usamljena u dramaturgiji predstave. U narednim scenama æenski likovi tragaju za smislom svog o(p)stanka na sceni. U æelji da nekako zaokruæe predstavu autori u pretposlednjoj sceni uvode odlazak sa pozornice u publiku jedan od æenskih likova. Meðutim, ovaj potencijalno snaæan scenski åin ostaje ne- motivisan i sa nejasnom porukom. U epilogu predstave Andrijana Lubina izvodi solo koji stvara asocijativnu vezu sa njenim uvodnim solom. Ako se åitava predstava zapravo odvijala u glavi lika koji igra Lubina ko onda odlazi sa pozornice i zaãto?

Milan Maðarev kritika proåitana na Treñem programu Radio Beograda

Orchestra 5 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR SVEÅANO OTVARANJE PREMIJEROM PRESTAVE IGRA SENKI NA MOM RAMENU U IZVOÐENJU MUDRA TEATRA USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ”, 24. APRIL 2008. Andrijana, Dragana, Jovana, Jelena

Beograd u proãlosti se nije mogao pohvaliti postojanjem plesnog centra, a onda, iznenada, napokon, ljubitelji igre i plesa i njeni kreatori i izvoðaåi dobijaju mesto pod suncem - Beogradski plesni centar koji je pronaãao svoje utoåiãte na scenama Ustanove kulture „Vuk Karadæiñ”. Sveåano otvaranje Beogradskog plesnog centra obeleæila je predstava Igra senki na mom ramenu Mudra teatra.Predstava je ostvarena u koprodukciji sa UK „Vuk Kara- dæiñ”, u saradnji BPC i Bitef teatra i uz pokroviteljstvo Sekretarijata za kulturu grada Beograda. Mudra teatar osnovala je Ivana Aãkoviñ 2004.godine. Pored posla koreografa, I. Aãkoviñ je i pozoriãni reditelj. Usavrãavala je ples u Njujorku, igrajuñi u produkcijskim ostvarenjima pozoriãta La Ma- ma, a vremenom zavrãava postdiplomske studije na Univerzitetu na Havajima.Privukao joj je paænju balineæanski ples koji prouåa- va i pleãe, a danas dræi åasove u Ambasadi Indonezije u Beogradu. Pored Ivane Aãkoviñ kao jedan od autora ove predstave potpisuje se i Boris Åakãiran, koji se niz godina bavi koreografisanjem, kos- timografijom, slikarstvom, a åesto je i reditelj plesnih projekata. Danas je umetniåki direktor trupe ERGstatus, osnovane 1998. godine. Igra senki na mom ramenu premijerno je odigrana na velikoj sceni UK”Vuk Karadæiñ” u izvoðenju åetiri mlade igraåice: Andrijane Lubine, Dragane Miloãeviñ, Jovane Rakiñ i Jelene Stojiljkoviñ. Posle duæeg vremena dogodilo se da u programu plesne predstave na- iðemo na neka nova imena. Obiåno se kao izvoðaåi u predstavama pojavljuju jedna te ista imena savremenih igraåa i ne kaæem da nisu u pitanju dobri, talentovani igraåi, veñ prosto da je plesna scena vapila za novim, sveæim izvoðaåkim imenima. Te åetiri igraåice uspele su da vrate nadu i perspektivu naãoj savremenoj plesnoj sceni. Sve åetiri su, oåigledno, pune energije, æeljne da rade i na- preduju. Igrom su ispriåale priåu o onome ãto sanjamo,o ostvare- nim i neostvarenim snovima, o konfuziji u nama, o traæenju stal- nog oslonca u æivotu, priåu o emocijama, ljubavi… Igra senki.. je koreodrama delom zasnovana na elementima bali- neæanskog plesa, a delom na elementima savremene igre. Kostim je uradio Boris Åakãiran, a za originalne delove muzike moæemo zahvaliti kompozitorki Aleksandri Ðukiñ, dok je ostali izbor muzike izvrãen od strane Mudra teatra. Dinamiånosti na sceni nema, te je publika posmatrala predstavu bez trzavica,u miru. Ãto se tiåe dramaturãkih reãenja, ona su zadovoljila to ãto se mora, bez æelje za reãavanjem i bez zapitanosti nad dubljim dramaturãkim problemima. Talenti stvaralaca ove predstave I. Aãkoviñ i B. Åakãi-

LIDIJA ANTONOVIÑ rana i raznovrsne izvoðaåke moguñnosti mladih igraåica nisu is- © Jelena Stojiljkoviñ, Dragana Miloseviñ koriãñeni do maksimuma, te je, naæalost, publika videla jednu tako reñi poluamatersku predstavu . Zbog boljih uslova rada naãih plesnih umetnika, zbog kontinuiranog razvoja i unapreðivanja naãe, pre svega, savremene plesne scene, neophodan nam je bio Plesni centar. Otvaranje i oæivljavanje Beogradskog plesnog centra smo, konaåno, doåekali, a sada nam joã samo ostaje da prisustvujemo i pratimo dalji razvoj Centra i kvalitet plesnih produkcija koje ñe tek nastajati. Milena Ñujiñ

prvi pokusaj

6 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR POVODOM PREMIJERE PREDSTAVE ÅVOR TEATRA MIMART USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ”, 09. MAJ 2008. Transmedijalna pozoriãna kritika ili samokritika LIDIJA ANTONOVIÑ ©

Pojava transmedijalnog teatra koji ne pripada ni jednoj podeli jektovanog s terase UK „Vuk Karadæiñ” pod uglom od 38 stepeni. tradicionalnog, dovodi se u vezu s åinjenicom da taj vid savremene Crno beli video art, s konstantnim svetlosnim promenama do mra- umetnosti skoro da nema kritiåare i da se retko piãe o takvim pro- ka, uåinio je da uðemo u imaginaran svet, ali isto tako je bio pre- jektima. Gledanje performansa je dokaz uåeãña u komunikaciji preka zbog ograniåene vidljivosti. koja predstavlja osnov svake kulture, te obavezuje kritiåare da Jednostavno scenografsko reãenje Nikole Nikoliña s åistim simbo- gledanjem i opaæaju. Za savremenu umetnost je vaæan diskurs, kri- lom åvora koji visi na sredini scene i smeta, ne pomera se do kraja. tika ili komentar, te ako ga nema, tada nema ni napretka u razu- Na poåetku mladiñ stoji ispred åvora okrenut leðima publici, a na mevanju savremene umetnosti. Savremeni pozoriãni kritiåari treba kraju predstave stoji iza åvora okrenut licem i gleda u åvor koji da svaki put iznova istraæuju proces nastanka predstave, razgo- postaje klatno. Simbolika je åista i jasna jer svakodnevni æivot nudi varaju sa autorima i pripreme se za netradicinalno pozoriãte. provokaciju i rizik. æivot je dugaåak i teæak i treba biti hrabar da se Obzirom da do sada niko nije u ãtampi objavio ni reå o predstavi suoåimo s tim i da jasno donosimo odluke kada treba neki åvor Åvor, odluåila sam da napiãem samokritiku ili kako sam je nazvala odvezati, zategnuti ili ne. Konopac s åvorom koji visi zajedno s fil- transmedijalna pozoriãna kritika. mom rezultovalo je u zaåudni simulakrum. U njemu plesaåi zbog Projekat Åvor istraæuje interpersonalnu komunikaciju unutar gru- izuzetno precizne igre i visoke odgovornosti i koncentracije, mora- pe. Polazeñi od simbolike åvora i njegove ambivalentnosti, orjenti- ju da savladaju dve prepreke: mrak i åvor. Posebno u sceni u kojoj sali smo se prema aktuelnim problemima æivota, te smo doãli do plesaåi tråe unazad gde je pored stalne svetlosne promene i åvora fenomena „blejanja“. „Blejanje“ je skup informacija vezanih za uvedena joã jedna prepreka - putanje po kojima tråe. To su naåini ponaãanje jedne grupe, komãiluka, kvarta, pa i grada, te funkcio- vezivanja åvorova, gde svojim telima prate imaginacijom oblik niãe uspostavljajuñi se unutar savremenih druãtvenih zajednica. konopca. Ta scena traje izuzetno kratko jer je efektna, jer lepota i „Blejanje“ inicira potrebu da se analizira i da se uoåe razliåiti po- jeste u tome ãto je trenutna. Kostime je kreirala Anðelija Markoviñ gledi razliåitih socijalnih i politiåkih sredina kako u jednom gradu, u ljubiåastim tonovima, koji dobijaju funkciju ritualne uniforme, tako i u raznim zemljama Evrope, pa i sveta. Fenomen „blejanja“, jer ih je tako razliåite isti fenomen povezao. Svi oni su imali zada- kao jedan od moguñih vidova „zabave” ljudske zajednice: poro- tak da „odveæu problem“ i da ga izgovore na sceni, ali kroz asoci- dice, mladih, grupe stanovnika ulice ili zgrade, moæe biti jedino jaciju. Autorska muzika Predraga Radovanåeviña doprinela je utoåiãte od realnosti. Razumevanje mehanizma fenomena „ble- atmosferi ovog prostora podsvesti s akcentom na mantriånost ali i janja“ nameñe se kao neophodno u aktuelnom politiåkom, eko- savremenost. nomskom i istorijsko - istorizujuñem diskursu. Ako savremena Rad na ovom projektu je bio zabavan, ali je zahtevao visoku kon- umetnost treba da bude i odraz druãtvene stvarnosti, ma kako centraciju, preciznost i uveæbanost, ãto su svi uåesnici kroz svoj pro- traumatiåna ta bila, tada se „blejanje“ moæe smatrati kao lekovito fesionalni stav i igraåko umeñe pokazali. Pored spomenutih pre- gubljenje vremena. preka, sloæenost dueta s kratkim kanapima, gde svaki par dræi kraj kanapa, zahtevao je dugotrajno uveæbavanje. Potrebni su bili po- U projektu Teatra Mimart uåestvuju diplomirane igraåice Baletske verenje u partnera i hrabrost da bi sve tako izgledalo jednostavno ãkole „Lujo Daviåo”, odsek za savremeni ples: Ana Bastañ, Jelena i virtuozno. Muãki duo s upletenim rukama, scena ukrãtenih rogo- Mrkiñ, Natalija Ignjiñ i Sandra Vidoviñ pored plesaåa Predraga Ra- va jelena, zahteva izuzetno oseñanje drugog tela zbog povezanosti dovanåeviña, Branislava Jeremiña i Nikole Vraniña. U viãemeseånim i neslobode ruku. Ta scena dugo traje s namerom da se prikaæe istraæivaåkim radionicama fokus je bio na ãta moje ili drugo telo borba u kojoj oboje umiru, bilo da se radi o iscrpljivanju u vezi dvo- nama govori, a ãta govorimo telom i kome. Insistiranjem na doku- je ljudi ili dva prijatelja. mentarnom i intimnom sadræaju tokom rada na predstavi, æeleli Teatar MIMART s projektom Åvor ima inicijativu preispitivanje no- smo da istraæimo ono kolektivno kroz univerzalne znake s akcen- vog teatra kao vaænog faktora razvoja demokratskog druãtva, kroz tom na simboliåne pokrete pojedinca. Prepoznavanje kolektivnog slobodu umetniåkog izraæavanja i slobodu stvaralaãtva s ciljem ot- u induvidui ili individualnog u kolektivnom kroz neverbalnu komu- krivanja novih pozoriãnih tendencija. Nikolas Burio kaæe da je vred- nikaciju tela je sloæen i dugotrajan proces. Åvor je element kolekti- nost u savremenoj umetnosti to ãto sam rad i funkcioniãe tako ãto vnog znanja, te je zgodna tema za istraæivanje telom. Dobijeni provocira ono ãto ne sadræi. Ovaj plesni projekat i ne sadræi ples u kreativni materijal je montiran, a u finalizaciji nam je pomogao onoj meri koji je oåekivan. Odstupanje od konvencionalnog u tea- dramaturg Milan Markoviñ. tru na ovaj naåin razvija i transmedijalnu pozoriãnu kritiku kao Razliku u iskustvu performativnosti na sceni, kao i nedostatak re- inovativnu formu savremene pozoriãne umetnosti. flektora, sakrila sam pomoñu projekcije filma Lidije Antonoviñ pro- Nela Antonoviñ

Orchestra 7 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE REFLEKSIJA ALEKSANDRE BJELAJAC I SAVREMENE PLESNE TRUPE BELA SENKA USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 24. SEPTEMBAR 2008. Odsjaj beline IVANA TANASIJEVIÑ © Jelena Åapkunoviñ

Beogradski plesni centar, koji okuplja umetnike i trupe savremenog igraåkog izraza, otvorio je svoju ovogodiãnju sezonu na velikoj sceni Ustanove kulture „Vuk Karadæiñ“ predstavom Refleksija ansambla Bela senka koji autorski vodi Aleksandra Bjelajac. Umetnica koja je u svom igraåkom obrazovanju posebnu paænju posvetila buto plesu (saraðujuñi s japanskim igraåem i koreografom, nama poznatim Kacuro Kanom), Aleksandra Bjelajac, autor Refleksije je ovim projektom istraæivala transformacije pokreta u ples, koji bi bio imanentan svakom izvoðaåu, ogledao se i prelamao u njima, stvarajuñi svojim nezaustavljivim tokom snaæne intimne doæivljaje. Povezujuñi vizuelne umetnosti, muziku i igru (ãto je jedna od suãtinskih karakteristika odre- ðenih smerova savremene umetniåke igre), Aleksandra Bjelajac je uspela da na sceni stvori atmosferu odsjaja intimnog poimanja vremena i prostora, s tim ãto su ti osobeni odblesci imali razliåite uglove ispoljavanja. Belina kostima i ãminke sugerisala je izvesnu romantiå- nost, koja je, ipak, åesto prekidana duhovitim obrtima, koji su objedinjavali izraæajnost ig- raåica i igraåa posebno u sekvencama koje su se u sloumoãnu odvijale na tlu pozornice. Sam reånik pokreta se transformisao u igru na naizgled jednostavan, a upeåatljiv naåin, insisti- rajuñi na snazi razliåitosti intimnih doæivljaja pojedinaca, u åemu je prednjaåila koreografkinja Aleksandra Bjelajac. Pored nje zapaæeni su igraåki i vokalni nastupi duhovitog Nebojãe Ivanoviña i Ognjena Beandera, koji je i autor muziåke osnove predstave. Jelena Åapkunoviñ i Biljana Tejiñ, iako joã ne poseduju dovoljno oplemenjeno igraåko znanje, pokazale su smisao za duetnu, plastiånu igru. Odsjaj belih senki odvijao se u savremenoj scenografiji Ivane Tanasijeviñ, Ognjena Beandera i Aleksandre Belajac koja je bila, åini se, najprofesionalniji deo Refleksije. Ta vizuelna komponenta ostaje u señanju zbog veoma lepo osmiãljenih i igri prilagoðenih projekcija smire- nog, a efektnog kolorita, na pokretnim belim prostorima, kojima su spretno rukovali sami izvoðaåi. Trupa Bela senka i pored neujednaåenosti opsega plesnog znanja, imponuje svojom teænjom za zajedniãtvom, ãto ñe je, nadamo se, uåiniti znaåajnom na beogradskoj plesnoj sceni. Milica Zajcev

8 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE PUT U DAMASK ISIDORE STANIÃIÑ USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 09. OKTOBAR 2008.

Ironi~ne plesne slike

U Beogradskom plesnom centru u Ustanovi kulture „Vuk Kradæiñ” izvedena je joã jedna premijera savremenog plesa Put u Damask koreografkinje Isidore Staniãiñ. Ako oåekujete da ñete videti bar neke igraåke asocijacije na biblijsko putovanje Savla zarad sopstvenog prosvetljenja ili enigme duãe poznate Strindbergove trilogije - neñete biti na pravom putu. Ova predstava ima drugaåiju enigmu koja se ogleda u ironiånom prilazu savremenom svetu mode, sofisticranom, bez „perja” i laænog sjaja, a ipak imanentnom svakoj jedinki uz usloæavanje svojevrsne modne piste, koju je teãko i prepoznati u njenom svakodnevnom usvojenom vidu. Pet odliåno ãkolovanih devojaka, koje su kao prva generacija Odseka za savremeni ples diplomirale u Srednjoj baletskoj ãkoli „Lujo Daviåo“ u Beogradu, i jedan mladiñ sa iskustvom na plesnim scenama su bili odliåni saradnici Isidore Staniãiñ u izvoðenju ironiånih plesnih slika, ponekad razliåitih emocionalnih, ali i stilskih osobenosti. Iako je dramaturg Saãa Boæiñ namerno dozvolio da koreografija uslovljava dramaturgiju, a kostim koreografiju, rastrazanost, ispreki- danost i ponekad neopravdano duge pauze, naroåito u neigraåkim delovima, moæda su vodile gledaoce u sumnjiåavost. No, na nju se åesto zaboravljalo zbog duhovitih obrta na sceni, koje je, posebno mlada publika, s odobravanjem pozdravila. Uzimajuñi povrãinu, odnosno tle, da se ne bi mislilo da se radi o povrãnosti, Isidora Staniãiñ sa svojim bivãim uåenicama Milicom Pisiñ, Draganom Miloãeviñ i Tijanom Prendoviñ, i profesionalnim igraåima Anom Dubljeviñ, Bojanom Deniñ i Åarni Ðeriñem, uz kompozicije Anje Ðorðeviñ i davno znane hitove, nije insistirala na povezanosti svojih minijatura, niti da se jedna ideja u krañem trajanju celovito izrazi. Poåetak i kraj predstave s nogom igraåice u visokim potpeticama koja- proviruje kroz spuãtenu zavesu duhovito je i zatvarao ovaj plesni spektakl. Ostaju u señanju prizori komuniciranja i suprotstavljanja izvoðaåa na zanimljiv naåin. Dijalog dve devojke - jedne koja stalno vrti na glavi modni kaåketiñ i druge koja se igra svojim minðuãama stalno zamahujuñi glavom odvijao se onako tromo i bezvoljno kao ãto smo toliko puta „åuli“ u parku, kafiñu, ãkoli. Ples igraåica u ãirokim atlasn- im suknjama je bio efektan i razigran, pa bi smo ga zbog njegovog emocionalnog naboja mogli smatrati istinskim koreografskim rukopisom autorke. Igranje kravatom kao modnim detaljem moglo se visprenije koristiti, åega je u potpunosti bilo u zavr- ãnoj sceni kada su igraåice u maleckim ãarenim bikinijima najpre plivale, a onda su se svi letargiåno i mirno izleæavali na suncu. Putovanje je zavrãeno. Bilo bi zaobilaæenje istine kada bi se tvrdilo da se najnovija predstava savremenog plesa u Beogradu moæe lako shvatiti, da nije iscrpnog uvoda dramaturga Saãe Boæiña u programu, a mnogo je bolje kada gledalac sadræaj, ideju i nameru koreografa i izvoðaåa uoåi iz same njihove igre. Milica Zajcev ÅARNI ÐERIÑ ©

Orchestra 9 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE PUT U DAMASK ISIDORE STANIÃIÑ USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ”, 09. OKTOBAR 2008. Povratak sebi

Plesna inscenacija Put u Damask u koreografiji Isidore Staniãiñ, izvedena na sceni Beogradskog plesnog centra, za osnovu uzima istoimenu Strindber- govu dramu, u kojoj progonitelj hriãñana, na putu za Damask doæivljava duhovno prosvetljenje, nakon koga i sam postaje hriãñanski vernik, (zapravo priåa iz æivota svetog Pavla). Ali predstava se ne bavi ovakvim vidom du- hovnog preobraæaja. Ona ukazuje na puku ispraznost i povrãnost savremenog æivota, s tendencijom da na kraju akteri predstave doæive odreðeni vid katarze i povratak suãtini æivljenja u svom unutraãnjem biñu. Naime, Isidora Staniãiñ referira na svet mode kao na reon gde se najekspli- citnije odslikava savremena potreba za prikazivanjem spoljaãnjeg, opsed- nutost samo onim ãto se vidi, procenjuje i na kraju prihvata kao merilo ljudskog kvaliteta. Predstava poåinje zanimljivom plesom frazom u kojoj nekoliko igraåica igra u cipelama na ãtikle, s kacigama na glavi - one ovde ka- rikiraju laæni glamur pokretima koji su spori, izuzetno samozadovoljni i arogantni. Zatim se smenjuju kratke glumaåko plesne sekvence - od kojih su neke vrlo duhovite - mladiñ prolazi preko scene u velikoj crnoj bundi, da bi smanjivanjem svojih koraka nestao u svom ogrtaåu i zapravo se transformisao u njega. Ljudi postaju samo stvari - one stvari kojima neumitno robiju - postaju ljuãtura, omotaå, etiketa. Zatim na sceni vidimo dve igra- åice koje se opsesivno bave svojim asesoarima - jedna kapom, a druga min- ðuãama. One su sasvim opsednute ispraznim i u dugotrajnom ponavljanju, potpuno obesmiãljenim radnjama tokom kojih simuliraju kratak, isto tako potpuno obesmiãljen razgovor. Stvari ponovo nadvladavaju individuu, op- sednutost njima potire svaki dijalog i moguñnost komunikacije. Lepa je scena u kojoj igraåice oblaåe dugaåke suknje i igraju u slivenoj plesnoj celini. Suknje obogañuju pokret, daju mu ãirinu i taj efekat je ovde va- æniji nego sama igra - vaæno je biti eksponiran, zadiviti, osvojiti. Jedna igra- åica pokuãava da dobije isti efekat tako ãto stavlja svoju suknju ispod ven- tilatora. U zavrãnoj sceni sluãamo pesmu - Somewhere over the rainbow (Negde iza duge). Izvoðaåi oblaåe kupañe kostime, simuliraju skokove u vodu, opuã- taju se, sunåaju... i konaåno izlaze iz uloga koje su sami sebi nametnuli. Meðutim, problem predstave Put u Damask leæi na prvom mestu u samom ambijentu sale Ustanove kulture „Vuk Karadæiñ” - koji od skora nosi i ime Beogradskog plesnog centra. Naime ovom prostoru nedostaje pozoriãne topline, pa se atmosfera komada mora joã studioznije i promiãljenije gra- diti. Scena deluje vrlo ogoljeno, ãto u nekim trenucima odgovara samoj temi komada, ali u nekima bi bolje reãeno osvetljenje ili zanimljiva scenografija doprineli jaåem efektu. U domenu koreografije nedostaci predstave leæe u nedovoljno razvijenim scenama - autorka ima zanimljive ideje koje onda razvija viãe na nivou skice, gesta, gega, nego u pravcu komplek- sne dramsko-plesne celine. Na primer, na praznoj sceni sede dve devojke, nepomiåne i ispuãtaju glasne uzvike, simulirajuñi igru tenisa. Dakle autorka referira na manir u jednom pomalo snobovskom, elitistiåkom sportu, a ovde se ironiåno poigrava sa idejom zloupotrebe istog zarad poze, statusa, pukog prestiæa... Ali ovaj zanimljivi postupak, kao i joã nekoliko sliånih u predstavi ostaje nedoreåen, zavrãava se prebrzo bez moguñnosti daljeg razvoja. Igraåi su bili dobri i uigrani - na prvom mestu Milica Pisiñ, Tijana Prendoviñ i Dragana Miloãeviñ, scenski zanimljiv i ãarmantan bio je Åarni Ðeriñ, dve simpatiåne epizode donele su Bojana Deniñ i Ana Dubljeviñ, a priåu je ubedljivo pratila muzika Anje Ðorðeviñ.

ÅARNI ÐERIÑ Predstava Put u Damask ima dobro idejno polaziãte, ona na zanimljiv i du- © hovit naåin provocira jednu od vaænih druãtvenih tema, pa je ãteta ãto neka scenska i koreografska reãenja nisu do kraja realizovana, kompaktnije povezana u celinu, ãto se nije „nagazilo” na temu, uronilo joã dublje i time ostvario jaåi i upeåatljiviji efekat. Ana Dubljeviñ Jelena Kajgo

10 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA INKLUZIVNE SAVREMENE PLESNE PREDSTAVE KRIVA ZA GAUSA (GRUPA HAJDE DA...), KOREOGRAFI BORIS ÅAKÃIRAN I SANJA KRSMANOVIÑ TASIÑ USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ”, 10. DECEMBAR 2008. Neko je tu pored mene

Beogradski plesni centar i Ustanova kulture „Vuk Karadæiñ” uspeãno nastavljaju sa produkcijom premijera savremenog plesa uveravajuñi da, najzad, imamo sigurnu kuñu za razliåita ostvarenja u oblasti moderne umetniåke igre. Tako nedavno izvedena predstava Kriva za Gausa Grupe Hajde da.. u koreografiji Borisa Åakãirana i Sanje Krsmanoviñ Tasiñ i dramaturgiji Marka Pejoviña predstavlja izuzetno osmiãljen rezultat njihovog ãestomeseånog rada sa profesionalnim igraåicama savremene igre i osobama sa invalidetom. Sam naslov predstave zasniva se na plesnom razmatranju pitanja nisu li upravo ti koji predstavljaju poremeñaj Gausovog proseka borbom emocija i misli i teænjom da spoznaju jezik duãe kroz kreativni proces stvaranja umetnosti - oni koji svetlom svoga duha i zvukom svojih oseñanja stvaraju uslove za bogatstvo sreñnijeg æivota. Da nije bilo lepo dizajniranog i veoma sadræajnog programa, koji su saåinile Jelena Labus-Grujiñ i Dubravka Milanoviñ (MASSVision) i njegove prve stranice ispisane Brajovom azbukom, teãko da bi i struånjak u harmoniånom, snaænom, oseñajnom i kontinuiranom plesu viãe od mnogih drugih savremenih koreografija, mogao taåno prepoznati ko je od izvoðaåa sa invaliditetom. Na muziku Aleksandre Ðokiñ, u kostimima Borisa Åakãirana svi oni - Ana Æivkoviñ, Andrijana Lubina, Jelena Stojiljko- viñ, Jovana Rakiñ (profesionalne igraåice) i Danijel Todoroviñ, Senad Sopniñ, Stojan Simiñ, uz glas slavuja Svetlane Go- giñ su igrali sigurno, bez i najmanje greãke, iako su neki od njih bili oãteñenog vida i sluha. Skladnost njihove pojedi- naåne i grupne igre bila je besprekorna. Jer, oni su sa nadahnuñem istinskih mladih umetnika tragali za komunikaci- jom, plesom oplemenjivali svoje susrete i rastanke, ljubavi i nerazumevanja, svoja zajedniåka htenja, dokazujuñi da smo svi mi deo sveta u kojem treba æiveti punom snagom. Jer, neko je tu pored nas... Milica Zajcev

Jelena Stojiljkoviñ, Danijel Todoroviñ i Senad Ãopniñ NENAD MILOÃEVIÑ ©

Orchestra 11 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE JA SAM SVOJA KOLEKCIJA KOREOGRAFA SVETLANE ÐUROVIÑ (PERPETUUM DANCE COMPANY) USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 12. I 10. DECEMBAR 2008. PLES BEZ OGRANIÅENJA

Na sceni Ustanove kulture „Vuk Karadæiñ”, u okviru projekta Beogradski plesni centar, izvedene su dve nove plesne predstave - trupa Perpetuum Dance Company izvela je predstavu Ja sam svoja kolekcija, u koreografiji Svetlane Ðuroviñ, dok je u istom prostoru zaæiveo projekat Kriva za Gausa, autra Borisa Åakãirana i Sanje Krsmanoviñ Tasiñ. Ja sam svoja kolekcija je scenski prikaz baziran na introspekciji, poniranju u sebe, na pokuãaju da se razotkriju razliåiti aspekti ega i liånosti, u ovom sluåaju liånosti æenskog roda, zapravo pokuãaj da se prodre u biñe æene, sa raznih strana i da se na tom putu ide u raznim pravcima. Iz ugla æenskog autora, to traganje nudi dosta iskrenosti, zanosa, padova i uzleta... Ples igraåa prañen je snimljenim odlomcima iz tekstova argentinskog pisca Hulija Kortazara. Ti tekstovi su zanimljivi i bili bi vrlo efektni da nisu åitani u jednom dosta patetiånom, naivnom tonu, pa su time izgubili na teæini, a buduñi da su u predstavi åesto koriãñeni, to je jednim delom uticalo na uruãavanje opãte atmosfere komada. U koreografskom domenu Svetlana ðuroviñ je joã jednom potvrdila da je veoma veãta u kreiranju logiåne i jasne plesne reåenice, pa tako njene plesne fraze imaju solidan efekat, mada ovaj put, autorka kao da je podlegla uticajima drugih koreografa, pa je izostalo originalnosti i sveæine u predstavljenom plesnom materijalu. Predstava bolje funkcioniãe u tim malim plesnim deonicama nego kao celina jednim delom i zbog dramaturãke rasplinutosti i priliåno slobodno formiranog toka radnje. Igraåi su bili dosta dobri i uigrani, ali svakako najjaåi adut ove predstave åini igra Tajane Cvjetkoviñ - proæivljena, iskrena i vrlo ekspresivna.

Orchestra () 2009. 12 I PREMIJERA INKLUZIVNE PREDSTAVE SAVREMENOG PLESA KRIVA ZA GAUSA (GRUPA HAJDE DA...), KOREOGRAFI BORIS ÅAKÃIRAN I SANJA KRSMANOVIÑ TASIÑ. NENAD MILOÃEVIÑ ©

Projekat Kriva za Gausa predstavlja veliko osveæenje u nizu igraåkih predstava Beogradskog plesnog centra, zbog svog specifiånog koncepta, ali i jedne nove energije koja je sa lakoñom „prelazila rampu”. Predstava je nastala u okviru projekta Okvir tela, a na inicijativu Grupe Hajde da..., i objedinjuje igraåe sa prethodnim plesnim obrazovanjem i iskustvom, kao i osobe sa invaliditetom - igraåe amatere koji imaju neku vrstu hendikepa vezanu za vid ili sluh. Sa idejom da umetniåko izraæavan- je i pozoriãno iskustvo budu dostupni svim grupacijama u druãtvu i da talentovani pojedinci dobiju svoju ãansu bez obzira na vrstu hendikepa sa kojom su u æivotu suoåeni, posle viãemeseånog radioni- åarskog rada, izabrani su uåesnici predstave. I sve kockice su se sloæile - poåevãi od scene koja je sasvim otvorena i proãirena, sa vrlo jednostavno ali efektno reãenim izlazima, preko dobrog osvetlje- nja, do odliåne muzike mlade, darovite kompozitorke Aleksandre Ðokiñ. Dramaturãki koncept Marka Pejoviña je vrlo ãirok, od prikaza harmoniånih ljubavnih odnosa, preko sukoba, razoåarenja, do ponovnog pronalaæenja. Meãaju se scene jednog opãteg haosa i besmisla sa scenama koje nude oseñanje smiraja i optimizma. Priåa je postavljena jednostavno, kao traganje za smislom æivota, u ljubavi, ili uprkos njoj. Glavna fascinacija u ovoj predstavi je upravo naåin na koji su igraåi sa hendikepom ovladali svojim telom i osetili unutraãnji ritam grupe, naåin na koji su, iako u nemoguñnosti da åuju muziku, razumeli i doæiveli i najmanje impulse, sinkope, akcente u ansambl igri. Vrlo promiãljeno i veãto voðen pokret od strane koreografa Borisa Åakãirana i Sanje Krs- manoviñ Tasiñ, uz svesrdnu pomoñ plesnog pedagoga Dejane Budiãke, rezultirao je jakim emotivnim nabojem, ali bez i najmanje primese patetike. Zanimljivu dozu teatralnosti u tom ogoljenom, polu mraånom prostoru donela je slepa igraåica Svetlana Gogiñ koja je pevala na sceni u raznobojnim haljinama modela krinoline, pa je njena pojava grupi dala potrebnu dramatiånost i poetiku. Kriva za Gausa je delikatna, na momente dirljiva predstava, koja nipoãto nije samo deo politiåke korektnosti ili trenda (naime, ovakvi projekti vrlo su popularni u Zapadnoj Evropi), veñ dokaz da pos- veñenost, istraæivaåki duh i odanost teatru u svim njegovim oblicima i na svim nivoima, najåeãñe moraju uroditi plodom. Jelena Kajgo

Orchestra 13 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE JA SAM SVOJA KOLEKCIJA KOREOGRAFA SVETLANE ÐUROVIÑ (PERPETUUM DANCE COMPANY) USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 12. DECEMBAR 2008. Istraæivanje æenstvenosti

Tajana Cvjetkoviñ Socioloãka, analitiåka, nauåno zasnovana razmiãljanja o Tome je naroåito doprinelo veoma dobro intonirano åita- rodnoj ravnopravnosti, koja su kod nas danas u trendu, nje odlomaka iz dela Hulija Kortazara, koje je gotovo sta- naãla su svoje mesto i u novoj premijeri igraåke trupe Per- lno pratilo radnju na pozornici. Dubravka Maletiñ i Svet- petuum. To je pokazalo da savremena umetniåka igra za- lana Ðuroviñ su svojom glasovnom interpretacijom ostva- ista moæe biti odraz vremena danaãnjeg. Pod intrigant- rile upeåatljivu radio dramu. Na promiãljeno dizajniranoj nim naslovom Ja sam svoja kolekcija, u okviru Beograds- sceni (Ranko Lasica) kolekciju bezvrednih stvari predvo- kog plesnog centra i Ustanove kulture „Vuk Karadæiñ”, dila je kao Ego æene igraåica skladne figure i autoritat- ideju, koreografiju, reæiju i obradu kolaæa muzike raznih ivnog plesnog obrazovanja Tajana Cvjetkoviñ, koja je teh- autora, Svetlana Ðuroviñ je ponudila osmiãljenu u svim niåki sigurno i plesno izraæajno prikazala mnogobrojne detaljima, zanimljivu predstavu, koju bi bilo teãko olako nijanse ponaãanja æene u raznovrsnim æivotnim situacija- razvrstati u odreðeni pozoriãni æanr. Jer je ona bila pod- ma. Andrea Mladenoviñ (Jedna dosadna navika), Ana i jednako dramska, muziåka i igraåka. Odabrana tema - is- Marija Obradoviñ (Dve blesave ideje), Ranko Lasica (L’en- traæivanje æenskog biña kroz ples, literarni tekst i savre- fant terrible) i Biljana Kitiñ (Opsesija) åinili su angaæovan menu muziku - imala je scensku obradu najbliæu total- igraåki kvintet, koji je zajedno sa protagonistkinjom uno- nom teatru. sio u predstavu i izvesnu dozu distancirane ironije, koja je Sloæivãi se sa onima koji smatraju da se pravi portencijal nastojala da æenstvenost tretira ãto objektivnije - u raspo- æene nalazi u najskivenijim odrediãtima njene sopstvene nu od nametnutog jarma povrãnosti do nemoguñe misije duãe, iz koje proizlazi pobuna protiv bilo kakvog ugnje- deãifrovanja svih æeninih humanih potencijala. Nesumnji- tavanja, Svetlana Ðuroviñ je, sa privræenom ekipom svojih vo, to je bilo najzrelije ostvarenje koreografkinje Svetla- saradnika, uåinila da njena predstava snaæno odjekne u ne Ðuroviñ i Trupe Perpetuum, koje zasluæuje posebnu sopstvenoj kolekciji svakog gledaoca. paænju naãe pozoriãne javnosti. Milica Zajcev

14 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE JA SAM SVOJA KOLEKCIJA KOREOGRAFA SVETLANE ÐUROVIÑ (PERPETUUM DANCE COMPANY) USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 12. DECEMBAR 2008.

Kolekcija malih stvari

Æena - shvañena ili ne, voljena ili omraæena, milovana ili ãiba- na, majka ili robinja… vekovi- ma predstavlja enigmu i naj- veñim filozofima. Pokuãavali su da je shvate… da je odgonetnu kao biñe. Istovremeno, za mnoge æena je izvor inspircije, æivo- tne energije… ona je i muza, a sa druge strane predstavlja ne- istraæenu sferu… Ona ih plaãi… Mnogi su u pokuãajima da ra- zumeju æensko biñe udarali o zid, mnogi su zapoåeli nemo- guñu misiju odgonetanja mis- terije koja je u startu bila osu- ðena na neuspeh jer æenu nisu sagledali iznutra, nisu duboko pogledali u njenu duãu, u njen delikatan svet. Tajana Cvjetkoviñ Koreograf Svetlana Ðuroviñ je prvo pogledala u sebe, zatim sagledala æene oko sebe traæeñi odgovore na veåita pitanja duboko, u najsakrivenijim ñoãkovima i tunelima, u dalekim, sakrivenim, dobro åuvanim, samo æeni znanim predeli- ma. Uz pomoñ tekstova Hulija Kortazara, koje tokom cele predstave interpretiraju (sa snimka) koreograf i Dubravka Ma- letiñ, Svetlana Ðuroviñ je uronila u enigmatiånu, nepresuãnu zagonetku. Kroz pokret i ples prikazala je æenu viðenu iz svog ugla, prikazala je kroz svojevrsnu Kolekciju malih bezvrednih stvari koje æivot åine: æenski ego (Tajana Cvjetkoviñ), Jedna dosadna navika (Andrea Mladenoviñ), Opsesija (Biljana Kitiñ), L’enfant terrible (Ranko Lasica) i Dve blesave ideje (Ana i Marija Obradoviñ). Mora se naglasiti da su pored navedenih profesionalnih igraåa, koji su bili odliåno uigrani i åi- ja je izvoðaåka tehnika bila na zadovoljavajuñem nivou, po prvi put nastupile dve devojke, „dve dosadne ideje” Ana i Marija Obradoviñ koje nisu odskakale od ostatka trupe, veñ su im, naprotiv, svojim odseånim, jasnim pokretima ozbiljno parirale. Kostimi i scenografija u Kolekciji bili su u drugom planu. Svetlana Ðuroviñ nije dozvolila da joj pompezna scenografija i kostimi preuzmu voðstvo u odnosu na pokret temu, igaåe. Ipak, ta dva vaæna scenska elementa, pratila su koreografske namere, a njihova svedenost ni u jednom trenutku nije umanjila ozbiljnost teme predstave.. U koncetpualnom smislu priåa o æeni nazvana Ja sam svoja kolekcija poåinje i teåe mirno, bez veñih oscilacija, a publika je u prilici da prati jednu staloæenu, sjajnu, univerzalnu priåu. Æena i njena æenstvenost, tuga, sreña i bol, inspirisali su koreografkinju da stvori jedinstvenu „kolekciju malih stvari”kojoj je dala i sopstveni peåat, liåni otisak palca. Svetlana - Ðuroviñ je definitivno „isplesala” i svoju liånu predstavu posmatrajuñi dogaðanja na sceni i iz sopstvenog, intimnog æen- skog doæivljaja jer, i Svetlana je i æena, i majka, i koreograf/kinja, i plesaå/ica, i muziåar/ka i… Milena Ñujiñ prvi pokusaj

Orchestra 15 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE BLOCK U IZVOÐENJU SAVREMENE PLESNE TRUPE DDT USTANOVA CULTURE „ VUK KARADÆIÑ”, 21. DECEMBAR 2008.

Beogradske viãespratnice LIDIJA ANTONOVIÑ © Tijana Malek i Dragana Stanisavljeviñ

Tri igraåice trupe DDT - D(ragana) Stanisavljeviñ, D(ubravka) Subotiñ i T(ijana) Malek, poznate kao pojedi- naåne ili zajedniåke dobitnice prestiænih nagrada na prethodnim Festivalima koreografskih minijatura u Beogradu sagradile su svoju predstavu kao niz plesno-pantomimskih prizora koji na duhovit naåin predstavljaju dogaðaje u jednoj viãespratnici u beogradskim blokovima. Da je o njima reå jasno je bilo veñ pri prvim videoanimacijama kojima je autor Vladimir Antonov sugerisao beogradske åetvrti, spomenike i, razume se, novobegradske viãespratnice. U sopstvenoj scenografiji pravouganog bloka, visokom tri sprata, iz- voðaåice i koreografkinje su, uglavnom, tehnikom sloumoãna izmaãtani I stvarni æivot prikazivale u tom ok- ruæenju, gotovo uvek parcijalno otkrivajuñi kretanja torza, glave, nogu i ruku. Uz muziku Branislava Gluva- kova, koja je za osnovni motiv imala poznatu pesmu o Beogradu, koju je nekog davnog Beogradskog pro- leña pevao Duãan Jakãiñ, tako sugestivno i oseñajno da je i danas stariji Beograðani smatraju himnom na- ãem glavnom gradu. Osvetljenje pozornice Radovana Samolova sigurno bi viãe doãlo do izraæaja, kao uo- stalom, i cela predstava na manjoj sceni. Ipak, ona ostaje kao prijatana, ãarolika slika æenskih naravi, koje je publika sa smehom i odobravanjem pratila naroåito u dobro zamiãljenoj i izvedenoj sekvenci u frizers- kom salonu, åemu su doprinele i odliåne maske Tijane Malek. Izvesno skrañenje videoprezentacije blago- humornog izobliåavanja likova protagoniskinja svakako bi bilo efektnije. I ovom predstavom Beogradski plesni centar i UK „Vuk Karadæiñ” su nastavili da na pristupaåan naåin ob- razuju svoju, uglavnom, mladu publiku prikazujuñi predstave razliåitih pravaca savremenog plesnog izraæa- vanja ãto obogañuje u mnogome i beogradsku pozoriãnu scenu. Milica Zajcev

16 Orchestra BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PREDSTAVE MEÐUPROSTOR AUTORA BOJANE DENIÑ. USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 26. DECEMBAR 2008.

Pomeranje sopstvenih granica

Poslednja premijera Beogradskog plesnog centra i UK „Vuk Karadæiñ“ u 2008. godini razmatrala je savremenom igrom, åija je autorka Bojana Deniñ, zanimljiv i mnogoznaåan fiziåki i filozofski pojam meðuprostra kao moguñnosti da se na razne naåine pomere granice sopstvenog biña bilo da se radi o slobodnom prostoru izmeðu liånosti, stvari, dogaðaja i stanja ili o sretanju i razlazu, entuzijazmu i oprezu, zbiru u okviru jednog celog ili trenutaka izmeðu buke i tiãine i kretanja posle mira. U ozbiljno sroåenom programu za ovu predstavu savremenog opredeljenja piãe se o meðuprostoru kao prostornoj, vremenskoj, psiholoãkoj i socioloãkoj intimnoj kategoriji, koja uzrokuje besteæinsko-magnetno dogaðanje. Kao skica za bu- duñu raspravu o suãtini meðuprostora dovoljno, ali kao osnova za izraæavanje kroz oblikovan scenski pokret teãko zamisli- vo. Pa ipak, Bojana Deniñ sa svojim izvoðaåima - pre svih is-

kusnom i emocionalno snaænom Isidorom Staniãiñ, koju sa ALEKSANDAR DENIÑ © mnogo elana prate Igor Koruga, Sanja Anðelkoviñ, Anita Po- Sanja Anðelkoviñ, Ana Iliñ, Anita Popoviñ poviñ i Ana Iliñ - postiæe igraåkim scenama naglaãeno snaæ- nog naboja da ponudi autoritativno fiziåko plesno pozoriãte. Njena koreografija u velikoj meri pokrete, ponekad i gimna- stiåke, koji se odvijaju na tlu razvija postupno do zahuktalog kreãenda, koji retko smenjuju skladno izvajani dueti Staniãi- ñeve i Koruge i mala sola ostalih igraåica koji iskre intimnim doæivljajima. U ovoj predstavi bi bilo neophodno izgladiti prelaske izmeðu pojedinih scena koji nemaju jasno dramaturãko opravdanje, ãto se odnosi i na muziku koja prati igru. Æeljena raskoãna i tanana raznolikost opaæaja prostora koja dinamiåno seæe ka meðuprostoru osmiãljenim i artikulisanim plesnim postupkom, bila bi ubedljivija skladnijim nizanjem inaåe autorski veoma zanimljivih i stalnom uzlaznom gradacijom podstaknu- tih igraåkih sekvenci. Tada bi ovo inaåe uzbudljivo i samosvojno razmiãljanje o prostoru zaista imalo ozbiljnost igraåkog eseja, åiji su osnovni postulati i sada uoåljivi.

Milica Zajcev Sanja Anðelkoviñ, Ana Iliñ, Igor Koruga, Anita Popoviñ, Isidora Staniãiñ

Orchestra 17 BEOGRADSKI PLESNI CENTAR PREMIJERA PLESNOG PERFORMANSA ONA SE BUDI AUTORA BRANKE ZGONJANIN, REÆIJA UROÃ JOVANOVIÑ. USTANOVA KULTURE „VUK KARADÆIÑ“, 17. JANUAR 2009.

@IVOT JE

LEP... LIDIJA ANTONOVIÑ © Aleksandra Bjelajac i Branka Zgonjanin

I publika i izvoðaåice plesnog performansa Ona se budi strpljivo su podneli hlad- noñu i neudobnost zbog graðevinskih radova kojima se, u zimu kad za to nije vreme, obnavlja ulaz Velike scene UK „Vuk Karadæiñ“ i Beogradskog plesnog centra. Nova premijera bila je posveñena nedavno preminuloj glumici Sonji Saviñ. Pod reæijskom palicom Uroãa Jovanoviña izvele su je Aleksandra Bjelajac i Branka Zgonjanin. Naslov je uzet prema hitu grupe ãarlo akrobata, koja je osamdesetih godina proãlog veka blistala na naãoj rok i pank sceni, kojoj je i Saviñeva pripadala. Gotovo bez muziåke pratnje, izuzev Mendelsonovog Svadbenog marãa, kao (ne)- prevaziðenoj teænji i savremenih devojaka za ceremonijom venåanja (uzgred, mla- din buket baåen u gledaliãte stuãtio se na glavu autorke ovih redova, bez posledica, a uz uveseljavanje prisutnih), reðale su se naizmeniåno dramatiåne i humorne scene iz svakodnevnog æivota æena, koje su viãe pokretima, a manje plesom, bile odabrane sa intuicijom da bi raznovrsne situacije prikazale, ponekad i sa dozom ironije. Teæilo se tome da se performansom odraze savremeni sukobi, uzajamna erotska ljubav, poroðaji kojima se niãta ne iznedrava, suprotnost naravi i glediãta. Stoga je jedna performerka - Branka Zgonjanin - bezuspeãno tragala za stabilnoãñu i stojiåkim sa- vladavanjem æivotnih teãkoña ãto je dovodilo u bezizlazan poloæaj, dok je druga - Aleksandra Bjelajac -plastiånim,izraæajnim i nadahnutim plesom davala prednost lukavstvu, koketeriji i ispraznom æenskom ãarmu. Koliko su njihovi æivoti lepi, nije teãko odgonetnuti. Opãti utisak koji se nosi sa ove premijere je da je mnogo dobrih i suãtinskih ideja skladno prezentovano, a reditelju Jovanoviñu ostaje da predstavu definitivno uobliåi vodeñi, pre svega, raåuna o trajanju teatarskog vremena, koje ne bi trebalo uzalu- dno troãiti na manje bitne i razvuåene sekvence. Milica Zajcev

18 Orchestra PREMIJERA BALETA DON KIHOT NOVA KOREOGRAFSKA VERZIJA VLADIMIRA VASILJEVA. NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 15. NOVEMBAR 2007. Igra furioznog tempa

Posle Moskve, Njujorka,Tokija, Napulja, Brazila, Litvanije, åuve- ni ruski baletski umetnik i koreograf Vladimir Vasiljev ponudio je beogradskom Baletu i beogradskoj publici novu postavku tradicionalnog klasiånog baleta Don Kihot Ludviga Minkusa. Svoje ig- raåko viðenje åuvenog Servantesovog romana Vasiljev je, uglavnom, zasnivao na najboljim delovima postavki prethodnih koreografa ovog baleta M.Petipe, A.Gorskog i K.Goleizovskog s namerom da ostvari æivopisan spektakl koji se odvija u furioznom tempu zahvaljujuñi, pre svega, izrazito temperamentnoj muziåkoj interpretaciji vrsnog nemaåkog dirigenta Johanesa Harnajta, åije vrhunsko izvoðenje ãtrausove Salome na beogradskoj operskoj sceni 2006. godine pamtimo s poãtovanjem. Nesporna je åinjenica da baletska publika voli Don Kihota o åemu svedoåi uspeãno izvoðenje tog Minkusovog dela u Beogradu gotovo dve decenije, od premijere 1988. godine do nedavno.Veoma dobra koreografska verzija Vladimira Logunova omoguñila je da igrajuñi je stasavaju i sazrevaju generacije naãih baletskih umetnika, a i da u njoj gostuju poznata svetska baletska imena. Sadaãnja postavka Vladimira Vasiljeva je, bez sumnje, plod njegovog velikog igraåkog iskustva na baletskim pozornicama ãirom sveta, koje su, svakako, bile daleko prostranije nego naãa na Trgu

republike, pa je i broj izvoðaåa na njima mogao biti zaista impo- SRÐAN MIHIÑ © zantan. Naãa scena to, meðutim, ne dozvoljava, pa mnogo ãaroli- Ana Pavloviñ kih zbivanja i brojnost ansambla na viðenoj predstavi u mnogome ‘’poklapa’’ centralnu igru protagonista i ostalih solista. Po- Kada se radi o baletu Don Kihot, obiåno se preko plesnih mini- red toga, u plesnim scenama na trgovima Barselone, koje je tako jatura, takozvanih, sporednih liånosti, brzo prelazi. A ovoga puta romantiåno doåarao svojom patiniranom, izvanrednom sceno- baã ti izvoðaåi predstavljaju,åini se, najbolji deo predstave. To se, grafijom Boris Maksimoviñ, naã ansambl je jedva uspevao da sle- pre svega, odnosi na izvanrednog Denisa Kasatkina, koji je svog di zahuktali tempo muzike, koja je, a da se pri tome niãta ne izgu- plemiña Gamaãa igrao i glumio u velikom stilu iskusnog umetni- bi, mogla biti za nijansu sporija. No, to je, oåigledno, bila koreo- ka, koji poãtuje grotesknu epizodu u baletskom delu. Lorenco Jo- grafova koncepcija kao i predugi igraåki nastupi svih uåesnika u vice Mitroviña je bio korektan, a Svetozar Adamoviñ kao Sanåo finalu. Pansa odigrao je jednu od svojih najupeåatljivijih uloga u karijeri. Ipak, da naã anasambl moæe igrati i brzo i efektno pokazala je On nije iãao na jeftine efekte, veñ je, kao pratilac viteza tuænog scena u Ciganskom taboru, koju su igraåi odigrali punom nogom lika, bio ne samo njegov verni sluga, nego ga je i voleo i brinuo i punim srcem. A Olga Olñan, sjajna igraåica, je raskoãnim linija- se o njemu, åineñi sve da njegov gospodar bude bezbedan i sre- ma svoga plesa, ma koliko on bio tradicionalan, udahnula toplinu ñan, ãto je bilo dirljivo. Svu tu paænju s dostojanstvom siromaãnog strasne ciganske priåe, koju je igrom uåinila istinskom umet- plemiña-zanesenjaka, Don Kihota, primao je Nenad Jeremiñ koji niåkom i æivotnom ispoveãñu. je s malo glumaåkih sredstava ostvario odliånu minijaturu kre- U sceni Sna Milica Jeviñ je Kraljicu drijada odigrala ãkolski korek- ñuñi se scenom kao u snu, pa se njegovoj ljubavi prema Dulåineji tno, dok je Ljupka Stamenkovski kao Kupidon, viãe od svih osta- verovalo, baã kao da je sam Servantesov junak siãao na beograd- lih uåesnica predstave bila mila i razdragana. sku pozornicu sa stranica åuvenog romana. Poãtujuñi klasiåan ba- U igri protagonista Ane Pavloviñ (Kitri) i Jovana Veselinoviña letski virtuozitet Milja Ðuriñ i Ivana Kozomara su skladno odi- (Bazil) oseñao se izvestan umor na premijerskoj predstavi, pa su grale varijacije drugarica. neke dobro znane virtuozne deonice i podrãke bile nesigurno iz- Kostimi Olge Mrðenoviñ, tradicionalno nadahnuti elementima vedene. Pavloviñeva je nastojala da bude temperamentna i lepr- ãpanskog folklora, mogli su imati u sceni Sna baletske paåke za ãava, ãto joj je uspevalo posebno u solo varijacijama, dok je Ve- nijansu pastelnijih tonova. I na kraju, treba pohvaliti ceo beograd- selinoviñ svoju paænju usredsredio na sigurno partnerstvo i ski Balet ãto se trudio da ostvari koreografiju Vasiljeva, koju su izvoðenje klasiånih bravura bez svestranijeg emocionalnog pris- veoma angaæovano prenosili njegov asistent Viktor Barikin, a na- tupa simpatiånom i visprenom Bazilovom liku. Dejan Kolarov rioåito naãi repetitori Katarina Obradoviñ,Vesna Leåiñ, Kon- kao toreador Espada je dosta leæerno pristupio interpretaciji ove stantin Teãea, Duãka Dragiåeviñ i Milica Bezmareviñ. Treba li uloge, s manje zavodniåkog ãarma no ãto se oåekivalo. Najbolji je uopãte reñi da je beogradska publika ovacijama ispratila novu pa bio u varijaciji iz treñeg åina. Zavodljivost, ãarm i koketnost po- ipak staru verziju Don Kihota, za koju je Vladimir Vasiljev dobio kazala je svojim preciznim plesom Tamara Ivanoviñ kao razigra- dragocenu plaketu Narodnog pozoriãta u Beogradu. na Mercedes. Milica Zajcev

Orchestra 19 PREMIJERA BALETA DON KIHOT NOVA KOREOGRAFSKA VERZIJA VLADIMIRA VASILJEVA. NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 15. NOVEMBAR 2007. Nedovoljno penuãavi ãampanjac

Balet u dva åina i pet scena s prologom, Don Kihot, u verziji V. Vasiljeva, kao restitucija s novim elementima koreografije M. Petipa, A. Gorskog i K. Golezovskog, nije samo restauracija najmoskovskijeg klasiånog baleta Petipa premijerno izve- denog u Moskvi 1869, u Boljãom teatru, a 1871. u Sankt Peterburgu, veñ i svojevrsno arheoloãko razotkrivanje svih slojeva, promena i koreografskih koncepcija kako treba postavljati klasiåan balet. Petipa je raskinuo s „prinåevima i romantiåar- skom uzviãenoãñu natprirodnih biña”, stvarajuñi simfonijske varijacije, pantomimske karakterne likove i scene reakcija naroda. Pritom je donekle ãablonizovao veoma teãke klasiåne varijacije, sola i duete, uåinivãi ih veoma zahtevnim, a fol- klorno nasleðe ãpanije stilizovao. Umesto silfida, dvorskog milijea i mitskih biña, libreto Petipe priåa o ãarmantnoj kñeri kråmara, Kitri, koja se odbivãi plemiña Gamaãa, protivno volji roditelja, zaljubljuje u siromaãnog berberina Bazila. U tome joj pomaæu Don Kihot i Sanåo Pansa. Gorski, reformator baleta, zadræao je osnovni libreto i raspored åinova, ali je u svojoj verziji (1900), zaziruñi od ãablona, insistirao na individualnosti igraåa u kreiranju likova, dodeljujuñi ansamblu ak- tivnu ulogu, uz nastojanje da ovaj igra ãto prirodnije i veoma spontano. On je od Kihota stvorio veseo, popularan balet u kojem se æivotna energija i temperament ãpanije kao zemlje sunca i radosti prepliñu sa snoviðenjima Don Kihota koji naleñe na vetrenjaåe u traganju za izmiãljenom Dulsinejom okruæenom vilinskim drijadama, ali i ciganskim taborom.

Vladimir Vasiljev, igraå åudesne tehnike, moñi preobraæaja i ekspre- sivnosti u oblikovanju likova, teæio je, kao koreograf ovog baleta koji se na svetskim scenama odræava veñ 200 godina, da saåuva klasiånu bravu- ru, lepotu karakternih igara, ali i liriku, pomeãanu sa izvesnim humornim odstojanjem. U Viktoru Barikinu, sjajnom igraåu i pedagogu, i odliånom dirigentu Johanesu Harnajtu, koji je zajedno sa Orkestrom udahnuo Minkusovoj muzici æivotnu bujnost ali i lirsku prefinjenost, Vasiljev je imao izvrsne saradnike. Meðutim, æelja koreografa da ostvari balet pun energije i dinamike, eksplozivan poput penuãavog ãampanjca, ostvarena je delimiåno. Neãto zbog pojedinih neobiånih mizanscensko-koreografskih reãenja (u Prologu, sceni Sna, mizanscenskom reãenju Segedilje, itd.), a neãto zbog nedostatka ãarma pojedinih solista koji su marljivo odigrali varijacije, ali bez dovoljne osobenosti lika i neophodne muziåko-ritmiåke preciznosti i stilske dovrãenosti. Ovo bi se odnosilo na Mercedes Tamare Ivanoviñ, Kraljicu drijada Milice Jeviñ, Kupidona Ljupke Stamenovski, kao i na Drugarice, Milju Ñuriñ i neãto bolju Ivanu Kozomaru, kojima su nedosta- jali plastiåno lirski kvaliteti. Dejan Kolarov, kao Espada, izvanrednog izgleda i tehniåkih sposobnosti, mogao bi da doda ulozi malo viãe samo- uverenog ãarma. Nenad Jeremiñ, kao Don Kihot, Svetozar Adamoviñ, kao Sanåo Pansa i Jovica Mitroviñ, kao Lorenco,solidno su prezentirali pantomimske burleske, dok je Denis Kasatkin, kao Gamaã, humornim gestom i duhovitoãñu dao ubedljiv lik u pantomimskom kljuåu. U izuzetno zahtevnim glavnim ulogama Kitri i Bazila, Ana Pavloviñ i Jovan Veselinoviñ briljantno su odigrali i sola i bravurozne podrãke u duetima; jedino su mogli biti malo ãarmantniji i opuãteniji u prvom åinu (posebno u sceni sa gitarom). Olga Olåan, kao Ciganka, oduãevila nas je dram- skim kvalitetima, temperamentom igre i muzikalnoãñu. Muãki solisti bili su znatno bolji no obiåno, dok su trojke i åetvorke bile solidne, uz ansambl koji se vidno potrudio da aktivno uåestvuje u predstavi. U impozantnom dekoru Borisa Maksimoviña, kostimi Olge Mrðenoviñ, uglavnom lepi i prikladni likovima, ponekad su kod ansambla (u æuto, narandæasto-crvenim ili crnim nijansama) delovali odveñ nametljivo. To bi se moglo ublaæiti drukåijom svetlosnom gamom na pojedinim mestima prve slike i scene Sna. Mirjana Zdravkoviñ SRÐAN MIHIÑ © Jovan Veselinoviñ

20 Orchestra PREMIJERA BALETA DON KIHOT, NOVA KOREOGRAFSKA VERZIJA VLADIMIRA VASILJEVA. NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 15. NOVEMBAR 2007. Prevelike AMBICIJE

Balet Narodnog pozoriãta u Beogradu izveo je, kao svoju prvu premijeru ove sezone, balet Don Kihot, Ludviga Minkusa, u koreografskoj obradi åuvenog ruskog igraåa i koreografa Vladimira Vasiljeva. Ovaj igraå je svojim sjajnim interpretacijama baletske klasike zajedno sa Pliseckom, Lijepim, Maksimovom... obeleæio zlatno doba Baljãog teatra, gostovao na brojnim scenama ãirom sveta, a broj nagrada koje je dobio gotovo da premaãuje veliki broj ostvarenih uloga. Balet Don Kihot åiji libreto pozajmljuje likove i osnovnu ideju iz Ser- vantesovog romana, jedan je od najizvoðenijih baleta. Na scenu Na- rodnog pozoriãta postavljen je 1931, a ovo je njegova åetvrta verzija. Ona obuhvata original koji je Marijus Petipa postavio na sceni Baljãog teatra 1869. godine, koji su zatim doraðivali Gorski i Golezovski, da bi sada u njega i Vladimir Vasiljev uneo neke izmene - spojio je prvi i drugi åin, ubacio prologe, kao i veliki antre na poåetku drugog åina, sjedinio uloge Uliåne igraåice i Mercedes, ubrzao tempo... Meðutim, ove promene nisu suãtinski doprinele kvalitetu postavke, a osnovni problem sa kojim se suoåava ova verzija Don Kihota je neus- klaðenost scene Narodnog pozoriãta i broja igraåa, kao i tehniåka neus- klaðenost koreografskih elemenata s moguñnostima odreðenih mladih solista. Kao iskusan koreograf i igraå Vasiljev je morao znati da scena skromnih dimenzija ne moæe da podnese razmere jednog spektakla, veñ da ñe tako delovati natrpano, pompezno, zaguãeno. Kostimi kao da su podræavali tu inklinaciju kiåu, pa su vijorile zastave åak osam toreadora, dok su u drugom åinu umesto belih paåki u slici Sna pred gledaocima defilovale balerine u roze, ljubiåastim i plavim paåkama, ãto je zajedno sa osam malih Amora delovalo kao prizor iz neke predstave za decu. Prolozi su usporili radnju, a druga slika u ciganskom taboru uraðena je dosta nejasno i konfuzno. Takoðe, koreograf je morao pro- ceniti da bi odreðene tehniåke elemente trebalo prilagoditi igraåima beogradskog Baleta. Åitavom projektu se zapravo moralo pristupiti mnogo racionalnije i promiãljenije. Brojni ansambl bio je ipak odliåno uveæban, Drugarice - Ivana Kozo- mara i Milja Ðuriñ u prvom åinu bile su ãarmantne i ubedljive, a Ta- mara Ivanoviñ kao Mercedes tehniåki i scenski superiorna, ako se izuzme mali peh i proklizavanje na samom kraju predstave. Dejan Kolarov nije bio pravi izbor za ulogu Toreadora, pa se ovaj, inaåe daroviti igraå, muåio u ulozi koja mu ne leæi. U svom loãijem izdanju bio je i Jovan Veselinoviñ u ulozi Bazila. Premijera, psiholoãli pritisak i neusklaðenost tehniåkih zahteva uåinili su svoje, pa je ovaj mladi solista delovao nesigurno i bio ne baã pouzdan partner prvakinji baleta Ani Pavloviñ. Ona je pak bila izuzetno ubedljiva u ulozi Kitri, dramski izraæajna, tehniåki precizna, sa odliånom vrteãkom i sigurnim, lepim balansima. Razigrana i ãarmantna Ana Pavloviñ je nosila najve- ñi teret predstave, i sa lakoñom odolevala izazovima brzog tempa. Izvanrednu interpretaciju imala je i Olga Olñan u ulozi Ciganke, pa je njena dramatiåna, izraæajna igra zasluæeno isprañena ovacijama. Korektne uloge ostvarili su i Svetozar Adamoviñ kao Sanåo Pansa i izuzetno ãarmantan Denis Kasatkin u ulozi Gamaãa. Orkestrom, koji je bio iznenaðujuñe tih u prvom delu, ali korektan u interpretaciji, dirigovao je Johanez Harnajt. Iako je rad s Vladimirom Vasiljevim, i njegovim asistentom Viktorom Barikinim sigurno bio dragocen za naãe igraåe, neosporan je zakljuåak da je ova postavka Don Kihota, u potrebi da doåara duh i temperament ãpanije otiãla predaleko i izgubila na svojoj stilskoj prefinjenosti. Trebalo je predstavu i u stilskom i u tehniåkom smislu proåistiti i kreirati sa manje ambicija i manje pompeznosti. Jelena Kajgo SRÐAN MIHIÑ © Denis Kasatkin Orchestra 21 PREMIJERA MJUZIKLA KABARE, KOREOGRAF I REDITELJ CHET WALKER (SAD) POZORIÃTE NA TERAZIJAMA, 20. DECEMBAR 2007. KORAK NAPRED

Kada se radi o igraåkom i muziåkom udelu u predstavi i gledaoci i izvoðaåi mogu biti zadovljni. S reæijske strane Ået Vo- ker je imao dobrih reãenja, ali i dosta statiånosti kada se radilo o glumaåkim dijalozima protagonista. Pojedine grupne scene, veñ svojim ideoloãkim (negativnim) nabojem (raðanje nacizma u Nemaåkoj) imale su snaænu teatarsku upeåatlji- vost. Na primer, izvoðenje poznate nacistiåke pesme Sutra je dan za nas, koju je predvodila Mirjana Jovanoviñ. Ået Voker je znalaåki odabrao protagoniste naãeg Kabarea. Ivana Kneæeviñ (Seli) je i lepo izgledala i podjednako dobro igrala, glumila i veoma emotivno pevala poznate songove. Nikola Bulatoviñ (Kliford) i Miroljub Turalija (Ernst) su sugestivno doneli suprostavljene predstavnike narastajuñih ideo-

MILOÃ KODEMO logija. Glumci Elizabeta Ðorevska (Frojlan Ãnajder) i Duãko

© Radoviñ (Her Šulc) su poãtovali reæijsku koncepciju Vokera i, razume se, odliåno pevali. Ana Maljeviñ (Frojlan Kost) je hrabro iãla tananom linijom koja razdvaja grotesku od tra- nameri da mjuzikl kao forma trajno zaæivi u naãem gedije. Najupeåatljivije ostvarenje veåeri dao je Slobodan teatru Pozoriãte na Terazijama, posle predstava Stefanoviñ kao Ceremonijal majstor. U poåetku predstave UPoljubi me Kejt, Korus lajn i Åikago, pripremilo je prenaglaãen u glumaåkoj karikaturi, docnije je naãao pravu dobro znani Kabare, åija je brodvejska premijera, kako kaæu meru interpretacije ovog zanimljivog lika ne kopirajuñi slav- anali, izvedena novembra 1966. godine u reæiji Prinsa i kore- ne prethodnike - ãto je za svaku pohvalu. ografiji Rona Filda, posluæila za sjajan film iz 1977.godine sa joã sjajnijom Lajzom Mineli u ulozi Seli Bouls. Nastojeñi da duh Brodveja dovede i na beogradsku scenu uprava Pozoriãta na Terazijama, a na inicijativu naãeg åaso- pisa za umetniåku igru Orchestra, mudro je uspostavila saradnju s Åetom Vokerom, koreografom i rediteljem velikog iskustva i dobitnikom prestiænih nagrada, npr. Tony za mjuzikl Fosy, koji poslednjih godina kao direktor jazz dance radionice ãkole Jacob’ s Pillow (SAD) gostuje ãirom sveta, pre- daje i dodeljuje stipendije mladim izvoðaåima, koji su mjuzikl odabrali za svoju umetniåku buduñnost. Tako se ået Vo- ker, zahvaljujuñi meðunarodnoj kulturnoj saradnji izmeðu Srbije i SAD, obreo 2006. godine u Pozoriãtu na Terazijama, odræao radionice, odabrao stipendiste i uporno radio na ta- kozvanom Fosijevom stilu mjuzikl plesa (podsetimo se na nezaboravnu koreorafiju Boba Fosija u filmu Sav taj dæez) s naãim glumaåkim i igraåkim ansamblom. Kao nekadaãnji saradnik i sledbenik ovog znamenitog koreografa Voker je uåinio izuzetno mnogo da mjuzikl postane nerazluåivi deo Ne treba zaboraviti da je predstava imala nekoliko veoma teatarskog iskustva naãih umetnika. A postiñi zavidan estet- dobrih plesno-pevaåkih minijatura, kao ãto je ples s gorilom ski nivo pozoriãne interpretacije mjuzikla nije, razume se, ni- (odliåan Nebojãa Gromiliñ) ili åuveni song o novcu u izvoðe- malo lak zadatak ni za pedagoga ni za ‘’uåenike’’. No, vrata nju Ivane Kneæeviñ i Slobodana Stefanoviña. U igraåkom ansu otvorena, usledio je znaåajan korak napred. samblu teãko je nekog izvdvojiti. Æelja da se telom i glasom ‘’uhvati’’ suãtina mjuzikl izraza ili dæez igre bila je kod svih Gotovo neprimetno za publiku igraåki ansambl Pozoriãta na vidljiva, a posebno kod Milice Pavloviñ, Katarine Åankoviñ, Terazijama je poåeo da sasvim skladno i igra i peva, a glum- Danice Arapoviñ, Milana Gromiliña, a i ostalih. ci da dobro igraju. Hora u Kabareu nema. Dirigentska palica Vojkana Borisavljeviña sigurno je sa Orkestrom sledila son- Veoma ãaroliki kostimi Sneæane ãimiñ ipak su se isticali u ki- gove Freda Eba i kompozitora Dæona Kendera, a igraåkim åastoj i dobro pogoðenoj scenografiji Marije Kalabiñ. deonicama je pruæala raskoãnu zvuånu i ritmiåku podrãku. Pozoriãte na Terazijama je svojom 252. premijerom uåinilo zaista korak napred i odãkrinulo vrata izvornom mjuziklu. Ta nastojanja treba negovati, prihvatiti i pomoñi da bi dæez igra i mjuzikl osigurali trajno i zasluæeno mesto u naãem pozoriã- nom æivotu.

Milica Zajcev

22 Orchestra PREMIJERA MJUZIKLA KABARE, KOREOGRAF I REDITELJ CHET WALKER (SAD) POZORIÃTE NA TERAZIJAMA, 20. DECEMBAR 2007.

WILLCOMEN, BIENVENUE – DO\I !

Dolazak na scenu Seli Bouls, u tumaåenju Ivane Kneæeviñ, priziva nostalgiåno señanje na savrãenu koreografiju Boba Fosija sa stolicama, u odliåno otpevanoj i odigranoj numeri Meine herr. Bravo igraåice! Na konferenciji za ãtampu, mlada glumica Ivana Kneæeviñ izjavila je da ñe odigrati svoju verziju Seli Bouls. I zaista, igrala je i pevala kao Lajza Mineli, a glumila kao u amater- skom ili kuñnom glumiãtu. Izvinjavam se amaterskim pozoriãtima. Moæda je ipak trebalo da bude dobra kopija, a ne loã original, ãto se odnosi i na njenu frizuru (crvena perika, nepoznate epohe) i zelenu bezobliånu haljinu. Elizabeta Ðorevska, kao Frau Ãnajder, je druga po veliåini uloga u predstavi. Elizabeta je opravdala svojim glumaåkim umeñem svaku scenu, pa i one u kojima mora da otpeva svaku dosadnu strofu do kraja. Treñi dolazak u Beograd åuvenog ameriåkog koreografa i Zaljubljeni sredoveåni prodavac voña Her Ãulc, u tumaåenju reditelja Åeta Vokera, rezultirao je premijerom mjuzikla Ka- Duãka Radoviña, je bio za uæivanje. Duãkova gluma pred- bare na sceni Pozoriãta na Terazijama. stavljala je neosporni kontrapunkt histeriånim uzdasima, Gostujuñi u naãem jedinom muziåkom pozoriãtu, prvo s kratkom dahu i prebrzom govoru osoba sklonih glumata- dvonedeljnom radionicom za igraåe i glumce 2006. godine, nju. Doãao nam je kao predah svojom prirodnoãñu. a zatim i petodnevnom audicijom za prve stipendiste ãkole Jacobs Pillow (SAD) u leto 2007. godine, Voker je ostvario veliki korak za unapreðenje dæez igre kod nas, prvenstveno kod igraåa, a pogotovu kod glumaca. Ovaj treñi dolazak iz- nedrio je odliåne igraåe Brodvej stila. Kabare je posle Cho- rus Line i Åikaga treñi brodvejski mjuzikl na ovoj sceni. Kabare je kao mjuzikl prvo postavljen na Brodveju, a kao inspiracija posluzio je koreografu Bobu Fosiju 1972. godine za film istog naziva. Svi koji su gledali film na Festu ’73. bili su oåarani glumom, igrom i pevanjem Lajze Mineli koja je zablistala u tom filmu. Igrala je glavnu ulogu - Seli Bouls. Svi koji su oåekivali poznatu radnju iz filma na sceni bili su izne- naðeni pogotovu ako nisu poznavali brodvejsku predstavu. Ali, ostavimo kultni film i zaboravimo likove i radnju u njemu i uæivajmo u dolasku u najsavremenije i najlepãe beogradsko pozoriste, na predstavu Kabare. Nikola Bulatoviñ nije tumaåio Kliford Bredãoa, on je bio on. Ameriåki pisac, Kliford Bredão, pri dolasku 1930. godine u Odliåan glumac, lepa pojava i prijatno i dobro pevanje. Do- Berlin, upoznaje Hermana Ludviga, ãvercera na liniji Pariz- bro doãao u svaki mjuzikl. Berlin. Ludvig mu preporuåuje da odsedne kod stanodavke Frau ãnajder, u koju je zaljubljen Her ãulc, prodavac voña. Za Miroljub Turajlija, stipendista Jacobs Pilow ãkole 2007. go- provod ga uputi u klub Kit-ket, gde je zvezda programa Seli dine, odigrao je i otplesao svoju ulogu dobro za mladog Bouls iz Londona. glumca poåetnika. Predstavu zapoåinje Ceremonijal-majstor Slobodan Stefa- Ana Maljeviñ, ãarmantno drska i vragolasta, odliåno je pri- noviñ. Svojom impozantnom pojavom u mizancenu ispunio kazala snalaæljivu „damu” u teãkim vremenima, Frojlajn Ko- je celu scenu Kit-ket kluba najavljujuñi likove u programu st. Ãteta sto nije viãe igrala s obzirom da je pohaðala pre- kabarea. Pokretom i glasom je zadobio paænju gledalaca i stiæne umetniåko-igraåke ãkole. zadræao je do kraja predstave. Oskarom nagraðen za istu Mirjana Jovanoviñ svojim moñnim, savrãenim glasom zapo- ulogu glumac Dæoel Grej je suãta suprotnost Slobodanu Ste- åinje åuvenu pesmu Sutra je dan za nas kojom se najavljuje fanoviñu, u korist naãe buduñe zvezde. vladavina nacista i sa odliånim horom svih uåesnika zavrãa- Prema najavi, pojavljuju se i igraju i pevaju likovi iz Kluba, ãto va prvi deo predstave. rezultuje odliånom stilski obraðenom scenom, do savrãenstva Pa, dobro doãli Åete Vokere joã neki put u naãe pozoriãte, uigranom koreografijom. Uz skladno pevanje takav poåetak da zahvaljujuñi vama dobijemo joã viãe dobrih i odliånih predstave poåinje odobravajuñim aplauzom publike. dæez igraåa i postavimo na repertoar Pozoriãta na Terazija- Iz igraåkog ansambla trebalo bi pomenuti svakog, jer su od ma bar joã neku maestralnu reæiju i koreografiju iz vaãeg svojih zadatih posebnih minijatura, svi napravili po jedan velikog opusa. mali umetniåki doæivljaj. Willcomen, bienvenue, doðI! Lokica Stefanoviñ

Orchestra 23 PREMIJERA PREDSTAVE OVA IGRA DUGO TRAJE U IZVOÐENJU PERPETUUM DANCE COMPANY POZORIÃTE NA TERAZIJAMA, 29. JANUAR 2008. Ljudsko breme

Premijera predstave Ova igra dugo traje u izvoðenju plesne trupe Perpetuum (nekadaãnji Madlenium), znaåila je ponovni susret s koreografkinjom Svetla- nom Ðuroviñ, koja je tu predstavu i reæirala. Svetla- na Ðuroviñ je poznata publici po hit predstavi Hur- ry up!, zatim Zapis, Mamma, koje su je proslavile, ne samo na naãoj plesnoj sceni, veñ i van granica na- ãe zemlje (Amerika, Meksiko, Gruzija, Jordan..), a za neke od njih je dobila i nagrade. Inspiraciju za novu predstavu pronaãla je u ciklusu pesama Vaska Pope Igre, i uspela na svojstven i ja- Tajana Cvjetkoviñ san naåin da doåara plesom svakodnevni æivot, me- ðuljudske odnose, borbu za opstanak koja se nepre- Muziåka matrica je doprinela slikovitosti scenske radnje. Koriãñena je rit- kidno odigrava svuda oko nas, zajedno s nama, da miånost stranog jezika, vrlo razliåita od srpskog, u ovom sluåaju nemaå- prikaæe situacije u kojima je åovek spreman da pad- kog i engleskog. Reåi koje su bile izgovarane na tim jezicima bile su odliå- ne, pristane da bude izigran i prevaren samo zbog na podloga za pokret .U prethodnim predstavama (Hurry up!, Mamma) jednog cilja - da bi opstao, da bi se prilagodio, da bi pokret je bio mnogo ãiri i dinamiåniji, dok je karakteristika predstave Ova æiveo. igra dugo traje smireniji,svedeniji i minimalniji pokret (sliåno stilu predstave Zapis), ali baã zbog toga pokret je dat publici kao na dlanu. Drama- Tema je sama po sebi i opãirna i teãka. Prilagoditi je turgija zadovoljava osnovnu formu. Tokom predstave posmatraå se, ipak, jeziku umetniåke igre bio je pravi izazov za koreo- susreñe s dosta praznog hoda i ponovljenim pokretima, koji kao da su za grafa. Scenski rekviziti, koji su dominirali tokom ce- koreografa u datom trenutku predstavljali najlakãe i najbræe reãenje . le predstave, bili su veliki, zaista teãki jastuci koje su igraåi vukli, nosili.. igrali s njima i na njima. Jastuci Pored veñ dobro poznatih igraåa Tajane Cvjetkoviñ, Danice Rener, And- su predstavljali svakodnevu brigu i neãto ãto bi se ree Mladenoviñ i Ranka Lasice, koji se mogu pohvaliti scenskom disci- moglo nazvati ljudsko breme, pa je tako posmatraåu plinom i izuzetnom uigranoãñu u zajedniåkim, grupnim scenama, izdvo- data osnovna, inicijalna smernica za razmiãljanje . jile su se dve mlade igraåice Biljana Kitiñ i Sanja Janjin. Ta druga je kvalitetom svoje izvoðaåke tehnike i åistoñom pokreta plenila publiku u potpunosti. Mora se naglasiti da osim T.Cvjetkovic i D.Rener niko od igraåa Perpetuuma nema ni klasiåno, ni savremeno formalno baletsko obrazovanje. Ozbiljno profesionalno znanje steåeno u procesu neformalnog plesnog obrazovanja dokazalo je svoj kvalitet na sceni, tokom izvoðenja kako grupnih tako i solo deonica, a nipoãto nije niæeg nivoa od onog steåenog formalnom edukacijom. Kostimi u predstavi bili su previãe jednostavni. Ovakva predstava prosto traæi kompleksnije reãenje za kostime. Koriãñenje raznobojnih perika de- limiåno upotpunjuje izgled i namenu kostima, ali, naæalost, perike su upotrebljene samo na poåetku i na kraju predstave, kada nas igraåi uvode i izvode iz priåe, stvarajuñi jasne i upeåatljive scensko - plesne slike koje, s obzirom da su vrlo efektne, ostaju urezane u señanju posmatraåa, a naroåito poslednja slika kada svi igraåi stoje mirno, okupljeni oko jastuka, na jastucima, okrenuti ka publici, a svetlosni snop polako formira pravilan krug nad igraåima, zadræava se na kratko, a zatim nestaje i gasi se. Jos jedno plesno delo Svetlane Ðuroviñ oæivljeno je na daskama koje æi- vot znaåe i nipoãto ga ne treba propustiti, veñ mu se treba pridruæiti, po- gledati ga i razmisliti o onome ãto æivot nosi svima, o igri koja dugo traje i na kraju, kao ãto i sam Vasko Popa kaæe: Ko se ne razbije u paramparåad Ko ostane åitav i ustane Taj Igra !. …….taj ostaje, taj æivi . Milena Ñujiñ Tajana Cvjetkoviñ prvi pokusaj

24 Orchestra PREMIJERA SAVREMENE PLESNE PREDSTAVE ZEMLJA, KOREOGRAFIJA I REÆIJA JOE ALEGADO (SAD/AUSTRIJA) POZORIÃTE NA TERAZIJAMA,13. FEBRUAR 2008. NAIVNA SAVREMENA ALEGORIJA MILOÃ KODEMO © Danica Arapoviñ

Pozoriãte na Terazijama, dosad posveñeno muziåkoj komediji i mjuziklu, posle velikog uspeha baleta La Capinera, proãirilo je svoj repertoar joã jednim savremenim baletom. Dæo Alegado (Joe Alegado), ugledni ameriåki igraå, koreograf i pedagog, poreklom iz Teksasa, koji u poslednje vreme æivi i radi u Beåu, a gostovao je i kod nas proãle godine kao pedagog savremenog plesa, nastavlja baletom Zemlja istraæivaåku liniju ovog pozoriãta. Mada je radio s najeminentnijim koreografima, posebno Hoze Limonom i Elvinom Ejlijem, Alegado nastoji na vlastitom izrazu, åuvajuñi delimiåno nasleðe pionira ameriåke moderne igre 20. veka. Njegov balet Zemlja predstavlja alegoriju u kojoj koreograf nastoji da prikaæe odnos ljudi prema Zemlji, njihovom jedinom staniãtu. Personifikujuñi Zemlju kroz lik æene koju ljudi u samozaboravu razaraju dovodeñi je na sam rub samouniãtenja, Alegado simboliåkim jezikom pokreta tvori taj lik kao poetizovanu vilu-kraljicu ãto ljudske postup- ke doæivljava kao zloupotrebu njene vrednosti i lepote kroz nasilniåko zatiranje svega ãto ona, kao rodonosnica, sobom poklanja svetu. Danica Arapoviñ, izvanredno vajanim pokretima poetiåne lepote (u prvim scenama), a u daljem toku dramatiånim poniranjem u doæivljaj biña koje trpi nasilje i bezoseñajnost ljudi kojima je okruæena, kao svedok i ærtva njihove glu- posti i surovosti, odigrala je lik Zemlje iskreno, samosvojno, otkrivajuñi nam mnogoznaånost svoje sudbine u ãirokoj gami emocija. Lik Zemlje, kao osnovna aktantna sila koja se manifestuje kao „trpeñi subjekt”, suprotstavljen je mnogo jaåim aktantnim silama svih ostalih igraåa, odnosno æiteljima zemlje. Gledalac tokom predstave dolazi u nedoumicu: u kojoj je meri koncepcija koreografa u ovoj predstavi ostvarivana namerno, ili je moæda nastajala sluåa- jno kroz interpretaciju igraåa koji su samo delimiåno ovladali Alegadovim stilom.

Orchestra 25 Ako poðemo od pretpostavke da su scene nasilja, odigrane „na prvu loptu” ili „åizmom u glavu”, bile efektne zahva- ljujuñi bukvalnoj interpretaciji igraåâ U. Petronijeviña, N. Gromiliña, N. Naumoskog i I. Naumoskog, tada je dramatika situacije kulminirala kroz lik „voðe podzemlja”, u interpretaciji Milana Gromiliña. Autoritativnoãñu Gromiliña i ostalih izvoðaåa, silovitoãñu i sirovoãñu njihovih kretnji i postupaka, stvorena je atmosfera uspelih psiho-krimiña. U koreografiji liãenoj skokova i lebdeñih figura, baziranoj na parternoj igri i podrãkama, savremene leksike i minimalistiåkih kruænih pokreta ruku i glave, s pretenzijom ispoljavanja unutarnjih stanja, æenski ansambl je bio mnogo mekãi, muziåki i stilski bliæi oåiglednim Alegadovim intencijama. Visoke, vitke i plastiåne T. Martinoviñ, E. Veskoviñ, K. Åankoviñ/N. Krluå i i I. Petroviñ bile su veoma dobre, posebno u duetnoj igri sa igraåima. Ãteta ãto su u toj igri igraåice bile odevene u trenerke. Jednoobraznost kostima (crno,tamno teget) delovala je monotono, osim izvanredno bajkovitog kostima Zemlje, kao i onih u prizorima iz svakodnevnog æiv- ota. Upravo te scene svakodnevne banalnosti i odraðivanja radnji, zamiãljene od strane koreografa kao pantomimsko- ironiåno parodiranje druãtvenog ponaãanja i komuniciranja (porodica za stolom, obavljanje svakojakih poslova, kucan- je na maãini itd), igraåi su izveli veoma precizno i duhovito. Meðutim, isti rediteljski postupak videli smo mnogo puta. Alegadova æaoka bila je blaga u poreðenju sa inventivnoãñu jednog Kurta Josa koji je davnih tridesetih genijalno kariki- rao druãtvene odnose u Zelenom stolu. Veoma osmiãljen svetlosni dizajn Momåila Æiropaðe (posebno u poåetnom prizoru) uåinio je da ovalni oblik scenografskog reãenja Zemlje Pie Jaroã deluje nadrealno poput nekog åudesnog NLO, da bi, rastavljen na delove (u kasnijim prizorima) ostavljao utisak glomaznih rasejanih bunkera oko kojih uzvrpoljeno kruæe uzbunjeni ljudski termiti. Mirjana Zdravkoviñ

26 Orchestra PREMIJERA SAVREMENE PLESNE PREDSTAVE ZEMLJA, KOREOGRAFIJA I REÆIJA JOE ALEGADO (SAD/AUSTRIJA) POZORIÃTE NA TERAZIJAMA,13. FEBRUAR 2008. Spremni

MILOÃ KODEMO za izazove ©

Nakon velikog uspeha predstave La Capinera Mikela Merole, is- biti joã viãe iskoriãñena. Majku prirodu - Zemlju tumaåi feno- postavilo se da je baletski ansambl Pozoriãta na Terazijama menalna Danica Arapoviñ koja svedenim, minimalnim pokreti- sposoban i da ima snage da izaðe na kraj s velikim plesnim iza- ma zadire u samu sræ emocija. Njena besprekorna, oseñajna zovima. Nastavak te istraæivaåke linije razvoja ostvario se u sa- izvedba zadivila je celu publiku. Zato i treba konstatovati da je radnji s uglednim ameriåkim koreografom i pedagogom Dæo koreografska postavka ove uloge mogla biti daleko komplek- Alegadom (Joe Alegado) koji je premijerno, na sceni naãeg mu- snija i senzacionalnija s obzirom da je njeno tumaåenje pove- ziåkog pozoriãta, postavio balet tj. savremenu plesnu predstavu reno izvanrednoj savremenoj igraåici kakva je Danica Arapoviñ. Zemlja. Celokupan ansambl, poåevãi od sigurnog Milana Gromiliña, iz- Teksaãanin indijanskog porekla Alegado je u svojoj dugoj vanredno je izneo celu predstavu, s pregrãt dobre energije i igraåkoj karijeri nastupao u znaåajnim ameriåkim trupama: Ba- posveñenosti. Ali sam koncept predstave, s druge strane, bio je let Hispaniko, kompanija Elvina Ejlija, trupa åuvenog Hozea dosta neprecizan i konfuzan u svojoj realizaciji. Tri naizgled Limona. Sada se bavi koreografijom i pedagogijom, naroåito u povezane, a ustvari razbijene tematske celine, nisu dovoljno Evropi. Njegove predstave izvode se ãirom sveta. Æivi i radi u dobro linearno sledile jedna drugu, niti bile jasno postavljene. Beåu. Osnovno idejno polaziãte u radu na predstavi Zemlja, sas- Njihova simbolika bila je jasna, ali ne i opravdana. Sama kore- toji se u nastojanju da se osvetli i ukaæe na odnos åoveka pre- ografska kreacija bila je sastavljena od razliåitih vidova mod- ma planeti Zemlji, njegovom jedinom staniãtu. Ljudski rod, nai- ernog plesnog izraza (Limon tehnika koju koreograf Alegado me, u svom samozaboravu kontinuirano razara Planetu, za- koristi u kombinaciji s jazz elementima). Kroz predstavu su se gaðuje je, dovodi do ivice uniãtenja, kako sebe, tako i svoj jedi- nizali i dramski momenti koji su bili veoma interesantni i povre- ni æivotni prostor (Zemlja, meðutim, za sada, uvek naðe naåi- meno komiåni, dok su koreografske deonice uglavnom bile na da se odbrani, da sa svojih leða zbaci onoga ko nastoji da je neobuzdane, pomalo neopravdano samostalne i uglavnom su uniãti.) Izabrani muziåki kolaæ spoj je razliåitih stilova, koji je viãe naginjale formacijskoj i prostornoj intrigantnosti, a manje povremeno atraktivan i efektan, a povremeno melanholiåan, ukazivale na sam pokret. kakva je u sustini i sama koreografija. Aranæmane je uradio U suãtini predstava Zemlja je vrlo proseåno umetniåko delo ko- Dragan Kresiñ, scenografiju je po ideji Pije Jaroã realizovao Dra- je ñe teæim putem dopreti do publike. A najveña vrednost nje- gan Laziñ, a zanimljive i dominantne kostime kreirala je Jelena govog postavljanja na scenu Pozoriãta na Terazijama jeste uz- Maleãeviñ. lazna linija u obrazovanju i iskustvu njegovog baletskog Predstava, po koreografskom reåniku postavljena u kombina- ansambla. ciji savremene igre i teatra pokreta, imala je bogat svetlosni dizajn i neobiånu, pokretnu scenografiju koja je moæda mogla Milica Ceroviñ

Orchestra 27 PREMIJERA PREDSTAVE TRI SESTRE ILI OKOLO, NAOKOLO ÅEHOVA U IZVOÐENJU ISTER TEATRA. 24. DECEMBAR 2007.

Dobar primer neverbalnog teatra Tri sestre, taman toliko da se ima perspek- Veoma zanimljivo ostvarenje Ister teatra, pronalazi inspiraciju u Åehovljevoj drami tiva posmatranja, ali bez apsolutnog oslanjanja na to klasiåno delo ruske drame. Bez ikakvih pretenzija, ali ne i bez uporiãta, koreografa Anðelije Todoroviñ, opisuje vrlo povezane porodiåne odnose u kojima predstava Tri sestre ili okolo, naokolo Åehova li- je svaki lik taåno i precizno, na prvom mestu, zamiãljen, a potom i prikazan. Svaka sestra ima svoj prepoznatljiv karakter, sti zovano i svedeno koreografski reãen/postavljen i jasno odreðen. Uloga brata (Åarni Ðeriñ), ima svoju notu; iako sa åvrstim i pomalo hladnim stavom, karakterizaciju ovog lika pre svega odreðuju njegovi odnosi sa sestrama, a kasnije i s njegovom æenom (Jelena Joviñ), koja unosi potpunu promenu u porodiånu atmosferu. ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIÑ ©

Komad poåinje izvesnom monotonijom, koja ima svoja ustaljena intimna/liåna i meðusobna pravila da bi se zbog veoma dobrog ritma (precizan tempo) ta situacija lagano poåela raspadati. Koreografska igra priliåno je efektna, u nekim delovima i sjajna, dok su individualne deonice izuzetno zanimljive. Uloga najstar- ije sestre (Anðelija Todoroviñ), koreografski ali i emotivno je stabilna, kontro- lisana i svedena, nasuprot ostalim dvema sestrama koje su, svaka na svoj naåin, mnogo energiånije. Srednja sestra koju tumaåi Danica Arapoviñ, pomalo je ne- predvidljiva, nekontrolisana i razuzdana, a najmlaða koju igra Isidora Staniãiñ, vrlo je nevina, naivna, koreografski interesantno repetativna ali i iznenaðujuñe sveæa i inovativna. Jelena Joviñ dramaturãki, koreografski ali i kostimom potpuno odskaåe od ostalih aktera, koliko svojom ulogom toliko i svojom energijom. Razdor porodice upotpunjuje i odliåan muziåki kolaæ kompozitora Nenada Je- liña, ali i ritmiåna, koreografska i dramska evolutivna linija koja ni u jednom momentu nije suviãna ili pak pogreãna. Jedna za drugom smenjuju se scene i prizori emotivno razliåito obojeni ãto dovodi do veoma dobrih razvojnih linija svakog karaktera, kako dramaturãki tako moæda joã jaåe/zanimljivije, koreografski. Taåna, jasna i koncizna predstava Tri sestre, ili naokolo Åehova, vrlo je sna- æno i opravdano delo koje moæe postojati samo za sebe bez ikakvih konotacija na klasiåan dramski tekst. Njena upotrebna i kvalitativna vrednost je vanvreme- nska, ãto predstavu åini odliånom. U beskrajnim traganjima umetniåkog izraza raznih autora, Ister teatar je ponudio publici vrlo åvrst i åist koncept koji je svojom vrlo zanimljivom jednostavnoãñu moæda razoåarao (!) ljubitelje istraæivanja (s åim se autor ne bi baã sloæio), ali je njegova kompletna struktura primer dobrog neverbalnog teatra. Milica Ceroviñ

PREDSTAVI TRI SESTRE ILI OKOLO, NAOKOLO ÅEHOVA DODELJENA JE PRESTIÆNA NAGRADA UDRUÆENJA BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE U OBLASTI PLESNE UMETNOSTI - NAGRADA „DIMITRIJE PARLIÑ“ ZA 2008. GODINU ZA KOREOGRAFSKO STVARALAÃTVO KOJE BITNO OBOGAÑUJE I UNAPREÐUJE UMETNIÅKU IGRU U NAÃOJ ZEMLJI. ÅESTITAMO !

28 Orchestra CONDENZ, FESTIVAL SAVREMENOG PLESNOG SOLA. CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU, 8-12. MART 2008. Savremeno shvatanje plesa

Stanica, servis za savremeni ples odræao je Festival solo plesne forme u CKZD (Centar za kulturnu dekontaminaciju). Selektori i osnivaåi Festivala, Ana Vujanoviñ, Dalija Añin i Dragana Alfiroviñ, objasnili su da pojam CONDENZA, to jest, kondenzacija, prenet u jezik savremene igre, znaåi pretvaranje zamisli u materiju, odnosno otelovljenje neke ideje, misaonog ili emotivnog procesa. NENAD MILOÃEVIÑ © Maria Baroncea Leja Juriãiñ Ivo Dimåev

Kao beogradska i balkanska platforma formalnih i neformalnih trupa, a pre svega, solo performansa i internacionalnih radionica, Festival je ove godine okupio izvoðaåe iz Bugarske, Maðarske, Slovenije, Francuske, Rumunije, Ãvedske, Hrvatske i Srbije. Uprkos tome ãto su pojedina sola bila nedovoljno zanimljiva, Festival je ostvario svoj cilj. Od prve predstave, Lili Hendel, u maestralnoj interpretaciji Ive Dimåeva (koncept, koreografija, izvoðenje, originalna muzika), kao upotrebi i zloupotrebi ljudskog tela, preko Ulyssa Jurija Konjeva (Slovenija), kao putovanja svetom minimalistiåkim telesnim pokretima, ili preko Catastroph-Communiaction-Combinatoria u koncepciji i koreografiji Karoline Eno i Pala Dirvala (koji je kao izvoðaå vrlo veãto i duhovito tumaåio konferencijski tekst prikazujuñi Duãan Muriñ vlastita oseñanja i misli), umetniåki dometi Festivala kretali su se i do mrãavijeg rezultata kakav je ostvaren u predstavi Gravidation/Stanje br. 2 (Hrvatska). No, po originalnosti teme i specifiånom telesnom izrazu Duãana Muriña, predstava I’m pro: spam (koncepcija, izvoðenje, koreografija), kao intimna filozofija, utopijska istorija i egzis- tencijalno-emotivno mrcvarenje åoveka kroz „piramidalnu evoluciju” tehnoloãkog napretka civilizacije, prikazuje uzbudljivu dramu åoveka koji slobodu postojanja zamiãlja s mnogo viãe maãte nego ãto mu to zadati æivot omoguñuje. Zanimljiva su i preostala dva sola: prvi, The map of thoughts Marije Baronåea i Duãana Muriña (performera), bavi se neizgovorljivim, svakodnevnim gestovima, tragajuñi za intimnim oseñanjima, a izbegavajuñi „koreografisanje”. U drugom, enigmatiåno naslovljenom r’z’r (ãto moæda oznaåava naãu buduñnost?), Lea Juriãiñ (ples i koreografija, Slovenija) traga za procesom stvaranja, uvek nedovrãenim, åud- Æeljka Sanåanin novatim i åudoviãnim. Ona prikazuje biñe koje je uvek otvoreno jer prevazilazi sve okvire normalnosti, krãeñi red i „prirodno”. To je i biñe i åudoviãte, u procesu nepredvidljivih tokova i preobraæaja. Improvizacija Marte Laðanski (koncepcija i izvoðenje, Maðarska) Monotoneo 8 na zanimljiv naåin - pokretom, glasom, gestom - prikazuje odnos muãkarca i æene. Iste veåeri videli smo i predstavu Bloom Æeljke Sanåanin (koreografija i izvoðenje, zajedno s Markom Miliñem), u dramaturgiji Saãe Boæiña (Hrvatska), kao izraz opsesivne potrebe da se pokret, ta potencijalna transformacija, doæivi kao poraz. Taj performans je u svakom pogledu uza- ludno traganje za znaåenjem - „elegija poraza”. Kao istovremeno preispitivanje sebe i drugih, kao samorefleksija o samoñi i moguñnosti njenog prevazilaæenja kroz pokret (ali i kroz glasovni odjek), ovaj Festival je istovremeno i preispitivanje granica i moguñnosti savremenog shvatanja plesa. Marta Laðanski Mirjana Zdravkoviñ

Orchestra 29 PREMIJERA PREDSTAVE OSLIKANO INJEM MIROSLAVA BENKE ART CENTAR HLEBA I IGARA, STARA PAZOVA OPERA I TEATAR MADLENIANUM 15. MART 2008.

Pojednostavljena simbolika

Pozoriãna kuña Madlenianum nastavlja da razvija svoju reper- ne sirene, kao nagoveãtaj dramatiånih dogaðaja koji ñe uslediti. toarsku politiku u pravcu kreiranja vrlo raznolikih æanrovskih ost- Iako postoji dobra tendencija da se izbriãe granica izmeðu sna i varenja - pored operskih, baletskih i dramskih predstava, produ- realnosti, likova koje slikar slika i stvarnih señanja, dosta scena ob- cira mjuzikle, koncerte, ali i predstave bliske performansu, poput iluje praznim hodom, rezovi su åesti, a „ãavovi” previãe grubi, dramskih slika Koste Bunuãevca. Sada na repertoaru ima i jednu naime pauze izmeðu scena ispunjava samo zvuk grmljavine u koreodramu - Oslikano injem, u reæiji Miroslava Benke i izvoðen- polumraku. ju Art centra Hleba i igara iz Stare Pazove. Najzanimljivije su ovde ansambl deonice, seljani koji bauljaju na- Polaziãte za ovu scensku postavku Benka pronalazi u priåi iz svo- okolo, starica s vreñom na leðima, åije lice iskrsne iza stakla osvet- ga detinjstva - priåi o slikaru koji slika crkvu u selu. Poåinje drugi ljeno svetloãñu sveñe... ili starica koja ide po sceni govoreñi nera- svetski rat, faãisti crkvu diæu u vazduh, a u njoj spaljuju i njegovu zumljive reåi... Ali onda opet slede delovi gde se glumci razigra- ljubav s grupom seljana. Na kraju rata, boljãevici videvãi slikara ju, a u kojima nedostaju inovativna koreografska reãenja. koji i dalje slika crkvu, batinaju ga gotovo do smrti. A onda poåi- Tema i ambijent kojim se Benka bavio, pruæali su pak dosta mo- nju njegova snoviðenja... Predstava se bavi upravo tim delom pri- guñnosti za inscenaciju - senke, koãmari, utvare, zlo koje se nad- åe, poslednjim danom u æivotu slikara i mraånim prizorima koji se nosi nad ubogim ljudima u crnini, ambijent sela i prirode koji u u magnovenju smenjuju pred njegovim oåima. sebi nosi ritualno i iskonsko... sve je to iskoriãñeno tek delimiåno Postavka Oslikano injem pripada, dakle, neverbalnom teatru, na- i sporadiåno. stala je na osnovu sinopsisa koji je reditelj razvio i uobliåio u dva- I onda, na kraju, ponovo prejaka simbolika, slikar koji je ustao od naest slika. Benkin rad beogradska publika je mogla da vidi i u svog ãtafelaja i koga vode po sceni s belim povezom na oåima, sa- prethodnom, izuzetno uspelom projektu ovog autora, predstavi da na leðima ima veliki drveni krst. Hleba i igara, izvedenoj na jednom od Bitef festivala. U odreðen- Sam kraj, trenutak kada vrlo ubedljivi Zdenko Koæik u ulozi Sen- im segmentima i ova postavka ima upeåatljive motive, najviãe u ke koja prati slikara stavlja tamne naoåare i oblaåi koænu jaknu, pogledu kostima: zanimljive maske ukombinovane sa ãibljem, dr- sugeriãe da je zlo svevremeno i samo menja svoje obliåje u novom vene ãtapove koji glumcima sluæe kao ãtake, detalje koji donekle vremenu. podseñaju na poetski teatar Jozefa Naða. Nazire se isto idejno i geografsko izvoriãte, ali, za razliku od prethodne Benkine posta- Predstavi nedostaje lucidnosti da se snovi prikaæu onakvim kakvi vke, problemi predstave Oslikano injem su brojni - na prvom me- oni zaista jesu - haotiåni, nadrealni, naizgled åesto apsurdni, sa stu, u veñini scena je prisutna veoma pojednostavljena simbolika, skrivenim, a ne eksplicitnim simbolima i znaåenjima. To bi do- - jabuka, kao simbol æivota, u ruci devojke, biva zamenjena mrt- prinelo dubljoj i viãeslojnijoj teatarskoj poetici. vaåkom glavom, koja nam na taj naåin sugeriãe da je devojka ubi- Ovako, dobili smo priliåno konzervativnu i pomalo razvuåenu jena. Inaåe, mrtvaåka glava je predmet koji provejava po sceni u predstavu, koja nije u potpunosti ostvarila svoje potencijale. dosta slika. Onda, tu je crveno platno kao simbol stradanja, scena Jelena Kajgo je åesto prekrivena dimom, a u pozadini åujemo grmljavinu i rat-

30 Orchestra 5. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE SAVA CENTAR, BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, OPERA I TEATAR MADLENIANUM, 04 - 19. APRIL 2008. Viãe od igre

PIÃE: MIRJANA ZDRAVKOVIÑ

Postmodernim baletom savremene reæije, Mediterranea, u koreografiji Maura Bigonzetija (Mauro Bigonzeti), milanske Skale (Italija), sveåano je otvoren 5. BFI (Sava centar, 04.4.2008.) Neuobiåajen spoj autohtonog mediteranskog melosa i muzike kompozitora razliåi- tih stilova i epoha (Palestrine, Mocarta i Ligetija), u osavremenjenom dizajnu kompjuterske miksture, uåinio je putovanje kroz Sredo- zemlje veoma uzbudljivim, ali i veoma zahtevnim za igraåe, u fiziåkom i izraæajnom pogledu. Ali, vrlina ove predstave i jeste bila u spoju fiziåkog pregnuña i prefinjene poetiånosti, ãto su sjajno izveli ne samo igraåi, veñ i dve prvorazredne pevaåice (sopran i alt) iz ove, inaåe, prevashodno klasiåne trupe, koju predvodi Elizabeta Terabust. Posebno atraktivni bili su muãki igraåi u duetima kontrapu- nktskog sklada i protivstavljenosti: izvanredni Masimo Muru (Åovek zemlje), Antonin Sutera (Åovek mora), Rikardo Masima (Åovek u belom) i Mauricio Liåitra (Åovek u crvenom). Izvesnu preteranu upotrebu linearnih formacija, nauãtrb kruænih ili asimetriånih, kao i predugaåku ekspoziciju, ubrzo smo zaboravili poneti lepotom najsavremenijeg jezika igre oplemenjene snaænim unutarnjim nabojem, u veoma efektnim muãko-æenskim duetima, kvartetu i zavrãnici. Dueti, prepuni strasti - ponekad do sadomazohistiåke okrutnosti, opreånih æelja, frustracije, ali jedinstvenih htenja i ciljeva, imali su draæ specifiåno mediteranske neænosti i zagrljaja koji samo privi- dno liåe na dvoboje. I solisti i ansambl izveli su najneoåekivanije figure in concreto, u simboliånim kostimima Roberta Tirelija (crni ku- pañi, efektni crveni i beæ) koji su se na zadnjem rikvandu oblika sunåevog diska zelenkastih preliva ucrtavali kao forma viva i u zavrãni- ci nestajali u kontralihtu. Emancipovanim igraåicama trebalo je mnogo veãtine i hitrine da savladaju ogromnu pozornicu Sava centra u presto i prestissimo tempima. Najefektniji bio je kraj: igraåi, zbijeni jedni uz druge, nerazdvojivo povezani morem i prijateljstvom, zdruæeni zauvek, ispisivali su telima, po kosoj liniji koja je vodila u beskonaåno - trajno zajedniãtvo.

SHAKER - SAN ILI JAVA ?

Savremena igraåka trupa Inbal Pinto iz Tel Aviva (Izrael) vratila nas je svojim åudesima u magiåni svet snoviðenjâ iz detinjstva (BDP, 06. 4. 2008). Dok proleñe isijava iz ãope- na, Brijara, Parta i zanosnih ãvedskih ritmova, igraåi nas u åarobnoj kugli ãejker (Shaker), ispunjenoj paperjastim pa- huljama i kuñicama iz snova, uvode u plaviåasti svet maãte i señanja. Åarobnica Inbal Pinto, igraåica, koreografkinja, kostimografkinja, scenografkinja i ãminkerka, otkriva nam zajedno s vrsnim glumcem-libretistom Afãalokom Polakom svet radosti i bola, sreñe i zanosa. Igraåi ove inter- nacionalne trupe, mekih neænih pokreta i osmeha, otkrivaju nam, u traganju za Saharskom ruæom, trenutke neæno- sti, grljenja pod prekrivaåima, gacanja udvoje po kristal- nim odblescima proãlosti, intimu ãaputanja u planinskim kuñicama, ali i uznemirujuñe aveti koãmarne, a vaskrsle proãlosti ãto poput „zaboravljenih krpica” i lutkica iz muz- iåke kutije zajedniåkih snova postaju opsesivna misao o uzaludnom traganju za sreñom. U situacijama dirljivim do suza, koreografkinja i igraåi spasavaju se banalnosti komi- kom kiåa. Garnirajuñi Arvo Parta hit-melodijama iz pedesetih godina proãlog veka, koreografkinja skriva svoju lir- iånost humorom u kolaænoj tehnici, dok maksimalno an- gaæovani i spretni igraåi, savrãeno vladajuñi svojim telima, pletu usporenim pokretima zajedniåki san o nemoguñem.

Orchestra 31 HENRI OGUIKE DANCE COMPANY DO GRANICA IZDRÆLJIVOSTI

Predstava trupe Nigerijca-Velãanina Henrija Oguikea (Henri Oguike, Ve- lika Britanija, BDP, 08. 4. 2008) istovremeno je koreografija, pozoriãte i precizno muziåko tumaåenje, najraznovrsnijih plesnih koraka i varijacija, veoma razliåitih kompozitora i stilova. Malo crveno (Little Red) na A. Vival- dija, Granice izraæajnosti (Expression Lines) A. Farkea, Ples tigra (Tiger Dan- cing) S. Martlanda, tumaåenje telom, u najsavremenijem stilu post-moderne, muzike D. Ãostakoviåa - sve to predstavlja veoma ekspresivan istra- æivaåki pokuãaj otkrivanja novih moguñnosti tumaåenja razliåitih epoha. Nepredvidljiv i kao igraå i kao koreograf, Oguike zasniva stil svoje grupe na uroðenoj neposrednosti afriåkog åoveka, vezanog duãom i stopalima za rodno tlo, zajednicu i rad, uz ritmove tam-tama. Igraåi ove trupe, osnovane 1999. godine, svakim deliñem tela prate treptaje ritmova muzike, vajajuñi skladom svojih pokreta najfinije prelive Vivaldija, dopunjene maãtovitom improvizacijom dæeza. U zavrãnici, celokupni ansambl, u Ãostakoviåevoj Prvoj liniji (Front line), kombinuje kontrapunktske lomove u bahanalskom ludovanju, trijumfalno i bestidno nudeñi svoju igru slobodnu do nezamis- livog. To je Oguike - åovek prirode i istinitog postojanja.

APPROACHING THE DUST - URNEBES SMEHA

Guljerme Boteljo (Guilherme Botelho), koreograf i dizajner svetla æenevske trupe Alias (Ãvajcarska), ukazao nam je åast svojim pantomimsko-igraåko-muziåkim performansom Hvatanje praãine (Approaching the Dust), koji je izvanredna bergsonovska studija o smehu, ljudskoj prirodi, druãtvenom ponaãanju (BDP, 10. 4. 2008). Svaki ålan ove trupe poseduje sve darove Euterpe, Talije i Terpshihore. Savrãenim vladanjem telom, saglasno idejama koreografa (koji je naåinio i duhovit izbor muzike), uz liånu improvizaciju ponekad zasnovanu na izvanrednom poznavanju psihologije i simbolike gesta razliåitih liånosti, Fabio Bergamaki (maåo-dasa koji izvanredno peva i karikira), Sung Im Her, Sang Mi Park, Gijom Mari i Kristos Strinopulos osvojili su publiku zasmejavajuñi je do suza. Scenario - poãto je reæija skoro filmska, uz izvrsne totale i amerikene sa simultankama koje otkrivaju razliåitost ponaãanja i reakcija uåesnika - poåi- nje dosadnom svakodnevicom: u kuñi, na poslu, na ulici, kod lekara i psihijatra (koji oåigledno i sâm ima problema s neuravnoteæenoãñu), u kojekakvim susretima, u åekanju ko zna åega... I, odjednom - fleã, svetlosni! I to viãe da bismo primetili praãinu po nameãtaju nego praãinu po ljudima. Ali ta netipiåna svetlost najednom nas prene iz letargije uhodanosti u svakodnevnu banalnost. Postajemo svesni bezliånosti dogaðajâ, dok vreme otiåe, a mi zajedno s njim; æivot nam prolazi u ãematizmu nauåenog, sapinjuñi nas mehanikom istog u istom. Odjednom sve u nama puca: predstava, uåtivo maltretiranje totalistiåkim obavljanjem navika po diktatu svakoga kome padne na pamet u stilu preði brigo na drugoga, postaje smeã- na do suza. Za to vreme, glavni projektant ove urnebesne „priredbe” stoji skriven, nevidljiv, u boksu za ton i zvuk, vukuñi konce „specijalnih efekata”, da bi se na kraju nenametljivo umeãao u publiku koja odu- ãevljeno aplaudira i iãåezao, inkognito, poput Hiåkoka...

32 Orchestra SHEN WEI DANCE ARTS JEDINSTVO SUPROTNOSTI

Ima li iåega tako suprotnog kao ãto su Stravinski, Dæon Tavener, budistiåka tibetska molitva - i æivopisni, nadrealistiåki svet Slo- bodnog pada (Folding)? Igraå, koreograf, slikar i dizajner, Ãen Vei (Shen Wei, SAD), struånjak za kinesku operu (iz Huana), uneo je svoje viãestruke talente u dve predstave sasvim razliåitog stila, koje istovremeno povezuju najmodernije plesno-ritualne mu- ziåke trendove sa prefinjenom filmskom reæijom (Madlenianum, 12. 4. 2008). Istok i Zapad, tradicija i post-moderna, predstava je razgovor tela igraåa i muzike kroz neprekidno usavrãavanje pokreta, istraæivanje u pronalaæenju ravnoteæe izmeðu preciznog i intui- tivnog. Igra, kao spoj razliåitih umetnosti, posmatrana oåima svestranog umetnika Ãen Veia, ovaploñena izvanredno pri- premljenim telima igraåa istoåne tradicije i najsavremenijih zapadnih trendova, mnogo je viãe od igre. Poezija pokreta, us- poreno kretanje slika i skulptura u smenjivanju statiånih i dinamiånih promena. Istovremeno, to je filmski kadar ostvaren najfinijim prelivima svetlosti, tona, boje, formi i duha. Moæda bi uho samog Stravinskog, koga savrãeno interpretira pijanista Fazil Saj, drukåije doæivelo vlastiti scenario Posveñe- nja proleña (The Rite of Spring). No kod ãeia poezija je zamenila dramatiku, finoña snagu i ekspresivnost pokreta, a priåu - snoviðenje. No slavlje za oko, uho i duãu pogotovo predstavlja drugi deo veåeri, predstava Slobodan pad, nadahnuta ritualima tibetskog tan- triåkog budizma Mahakala. Jer reå je o seljenju duãa, o „padu”, „odlasku u neki drugi æivot”. Prefinjene, usporene, ritualne kret- nje savrãeno izveæbanih igraåa, koji kao snoviðeni klize scenom, oznaåavaju minimalistiåkim pokretima promenu njihovih stanja. Na izvanredno lepom zadnjem rikvandu iz 18. veka, na kojemu nema niåega suviãnog, akvarelist Ba Dan San Ren na- slikao je more: ispred tog prizora igraåi odeveni u bordocrveno deluju kao oæivljeni crteæ kineskim mastilom. Suãta suprotnost kineskom periodu u kome vlada „uæas od praznine” i gde je sve neumereno i pretrpano. Svetlost se lagano gasi, igraåi nestaju uzdiæuñi se u visine. Moæda u neki drugi æivot, gde se moæe biti leptir, ptica, ili cvet. Ili, moæda, nebo...

POETIC DISASTERS PUT IZ HAOSA?

U predstavi Poetiåni porazi (Poetic Disasters) Kluba Gaja i Roni (Club Gay & Roni, Groningen, Holandija) nepodnoãljivo teãka, mraå- na muzika H. Gebelsa (koji nas je na proteklom BITEF-u oduãevio predstavom Erijartrijarke i osvojio specijalnu Nagradu „Mira Trailoviñ”), zaoãtrava do uæasa koncentracionih logora viziju Gaja Vajzmana (Guy Weizman) i Roni Haver, izazivajuñi u gledaocima utisak beznaða jednog beslovesnog sveta (BDP, 13. 4. 2008). U razvuåenom uvodu, Gaj i Roni, ãarmantnim, a praznjikavim konferansijerskim tumaåenjem siæea i pesmom naãe Dunje Jociñ, koja nam je emotivnim nabojem „svukla ravnoduãnost do kosti- ju”, pokuãavaju da nas „navuku” na „lepotu” banalnosti. Meðutim, mala, ali odabrana igraåko-muziåko-glumaåka ekipa prikazala je jedan poraæen, zgaæen svet, koji åezne da se izbavi iz ñorsokaka. Mada je program obeñao da ñe biti pokazan put iz „teorije haosa”, teorije koja je u praksi de facto oæivela, niãta u predstavi ne ukazuje na neãto odreðeno i jasno. Kojim naåinom izmeniti æivot? Treba li veåno ostati u bezizlazu treñerazrednih kafanåerosa undergrounda, luksuzne prostitucije zaogrnute bleskom ãljokica, ãare- nilom perja, kiåerajskim dekorom, preglasnom muzikom garniranom flashevima, zavodljivim tangom i rokenrolom, te bolesnim sentimentom drogiranih poluljudi, nesvesnih uæasa haosa? Svi nude sve, a prvi meðu njima to åine pijanista i izvanredna igraåi- ca Eva Puãendorf. Ali - ãta onda? Gde je izlaz? Ne moæe se åak ni reñi ãta u svemu tome preovlaðuje - tragedija ili komedija? A igraåi - Roni, Dunja, Eva, Ivona, Horhe, Igor... - dali su sve od sebe.

Orchestra 33 TRUPA SPELLBOUNDANCE

Emotivna ravnoteæa (Emotional Balance), premijerno izvedena u Veroni 2007. (Teatro Camplay u Veroni), na muziåku miksturu Rihtera, Skenera i Taroa, i Disanje (Nafas, na indijskom) u Teatro Comunale u Beneventu 2007, Trupe Spellboundance iz Italije (BDP, 15. 4. 2008), predstavljaju u prvom redu nastojanje koreografa, scenografa i kostimografa Maura Astolfija da putem fiziåkog napora i ovladavanja telom pruæi igraåima moguñnost za postizanje emotivne, odnosno duhovne ravnoteæe. Veoma sposobna trupa, koja posebno vlada tehnikama Pola Tejlora (Pual Taylor, SAD), kod koga je Astolfi bio igraå, demonstrirala je u oskudnom dekoru (nekoliko stolica) mladalaåku energiju i ekspresivnost savremene igre. Igraåi su naroåito impresivni bili u prikazivanju evolucije pokreta, pri savlaðivanju predmetâ u postiza- nju ravnoteæe. Virtuoznost koreografa i igraåa doãla je do izraæaja posebno u drugom delu, u kojemu su veãtina disanja (sliåno istoånjaåkim disciplinama joge, hathja-joge i budistiåkim ritualima) i smenjivanje mirovanja sa dinamikom kretnji presudni za postizanje maksimalne slobode, ali i duhovne koncentracije. Bizarnost ovih pokreta, izvedenih u razliåitim tempima, od najæivahnijih do najsporijih, zasnovana je na izboru muzike (Rosini, Bah, Betoven) kojim je koreograf nastojao i uspeo da ostvari skladni spoj razliåitih igraåkih ãkola i iskustava.

MODNI HIT MARIBORSKOG NACIONALNOG BALETA

Najnoviji modni hit Edvarda Kluga (Edward Clug), Milka Lazara i prostora æivim figurama igraåa. Ipak, Klugova i Milkova „igra” nije Bojana Goriãke, Spremno za nositi (Prêt-à-porter,Slovenija, Sava cen- samo dijalog tela i prostora, veñ pre svega dijalog muzike i tela. Ali tar,17.4.2008.), predstavlja Latest fashion-finest-quality konfekcijske inovativnost kretnji i variranje formi i kombinacijâ u prostoru nije mode uzdignute na najviãi stepen nepresuãne inventivnosti. U mra- samo u tome, veñ i u onim pripremnim, nedovrãenim pokretima u ånoj atmosferi i sa svedenom scenografijom od dva fantastiåna kla- kojima izlomljenost gesta i tek slutnja kombinacijâ i muziåko-ago- vira Steinwaya, u efektnim tamnim kostimima Lea Kuleãa, nalik ku- giåkih akcenata podrazumevaju naznaku buduñe dovrãenosti nekog pañim, a koji otkrivaju svaki pokret tela, plesaåi ove mariborske tru- stanja. Pokreti viãe ukazuju na nameru, da bi se u zavrãnici ovog pe tragaju za novim, minimalistiåkim kretnjama i neobiånim dueti- multimedijalnog procesa celokupni ansambl uzdigao do visina koje ma. Na izvanrednu muziku kompozitora Lazara, apsolutno original- je klasiåni i neoklasiåni balet zaboravio. Klug je pokazao koliko ne- nu u svakoj sekvenci, inspirisani virtuoznom interpretacijom M. La- formalna igra i inventivnost osloboðene maãte mogu biti reåiti u zara i B. Goriãke, Klug i njegovi igraåi bili su u neprestanom tra- prenoãenju ideja, misli, oseñanja, i u iznalaæenju novih formi. Ti pri- ganju za novim formama i izrazom, istraæujuñi telesni pokret u nje- pravni pokreti, ponekad iritirajuñi, na ivici ravnoteæe ukoliko zaus- govom suodnosu sa ogromnim prostorom pozornice Sava centra tavimo „projekcije” prikazane u kontralihtu, otkrivaju namere, æe- (17. 4. 2008). Ovaj muziåko-plesni multimedijalni doæivljaj, izraæen lje, htenja, a na kraju, i dostignuñe u susretu sa neåim ãto je drugo, kombinovanjem baroknih, neoklasiånih, savremenih i dæez eleme- razliåito, nepoznato i stoga privlaåno. nata, mogao bi se formulisati i kao åeænja za ispunjavanjem praznog

MEGAPOLIS BUDUÑNOSTI

Metapolis II, poslednji deo tetralogije koju je Frederik Flaman (Frederic Flamand, Francuska) zapoåeo joã 2000. prvom verzijom Metapolisa I, zastraãujuña je vizija megapolisa buduñnosti. Naã stari poznanik, åiji je Ikarov pad dobio joã 1991. na BITEF-u specijalnu Nagradu „Mira Trailoviñ”, pre svega je reditelj i idejni projektant. U bliskoj saradnji sa igraåima Nacionalnog baleta Marseja (Francuska), åiji je i umet- niåki direktor, zajedno sa arhitektom, scenografkinjom i kostimografkinjom svetskog renomea Zahom Hadid, uz podrãku aranæera zvuka Le Doka, video-majstora Æ. K. Obera i kamermana P. Piptonea, Fla- man nas uvodi u jedan fantastiåan ali hladan svet simbola, kodova, kompjuterske tehnike. U ovoj predstavi Nacionalnog baleta Marseja (Sava centar, 19. 4. 2008.) sve je savrãeno - do neljudskosti. U poeti- ånom dekoru od tri lûka koji tokom predstave poprimaju åudesne oblike, kaligrafskim projekcijama Zahe Hadid na platnu smenjuju se gro-planovi sa totalima, dublirajuñi pokrete igraåa na pozornici. Igrajuñi se zakonima gravitacije i besteæinskog stanja kao sa samim zakonima vasione, fantastiåni snimci kamere i videa relativizuju igru igraåa, a pri tom, promenom vizure i pozicije kamere, sugeri- ãu niãtavost åoveka, ali i njegovu moñ da pomoñu stopala ovlada, ako ne nebom, a ono zemljom. Boje jednoobraznih kostima u prelivima su od bledozelene, preko crnotirkizne, do srebrno-lila svetlozelene, na azurnom fonu neba. Muziåke sekvence najlirskijih pasaæa smenjuju uznemirujuñi ãumovi, hujan- ja, zastraãujuñi eho tiãine. Siñuãnost åoveka u ogromnosti prostora izaziva paskalovski nemir pred ne- poznanicom svemira. Igraåi, koji savrãeno vladaju neoklasiånim, savremenim i improvizovanim pokretima i formacijama, ostavljaju utisak jednoobraznosti, mehaniåke podreðenosti, masovne istovetno- sti, ureðenosti. Viãe se ne zna ko smo, ãta smo, kome sluæimo, zaãto smo se rodili. Usled neke viãe sile, nekog ovozemaljskog htenja, nekog sasvim prozaiånog spleta okolnosti?... Sve je tako blizu, åak i zvezde, druge galaksije, samo smo mi, ljudi, tako udaljeni jedni od drugih, tako usamljeni u meðusob- nom nerazumevanju.

34 Orchestra 5. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE SAVA CENTAR, BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, OPERA I TEATAR MADLENIANUM, 04 - 19. APRIL 2008. BALET MILANSKE SKALE (ITALIJA) PIÃE: MILENA ÑUJIÑ prvi pokusaj

Dugo oåekivano novo izdanje Beogradskog festivala igre poåelo je gostovanjem Baleta milanske Skale u Sava Centru (04. 4. 2008.) predstavom Mediterranea. Ta predstava premijerno je izvedena 1993. godine kada ju je koreograf Mauro Bigonceti (Ma- uro Bigonzetti) osmislio za Balet Toskane. Publici u Sava Centru bila je prikazana obrada ovog baleta, verzija koja je doæivela svoju novu premijeru 25. marta 2008.u Milanu, samo nekoliko dana pre gostovanja u Beogradu. Mauro Bigonzeti je našoj publici poznat kao koreograf jer je u Beogradu veñ dva puta ostvareno gostovanje njegove trupe Aterbaleto, pa je svakako bilo interesantno videti i upoznati se s ranijim radom ovoga koreografa. Mediterranea je predstava kroz koju ñe posmatraå posetiti i osetiti mediteranske zemlje, doæiveñe putopis Mediterana, upoz- nañe se s razliåitim kulturama, narodima, njihovim ljubavima, mrænjama…upoznañe se s jednim Mediteranom koji spaja raz- liåitosti. Takav dozivljaj Mediterana u potpunosti je proprañen muzikom. Publika je åula tradicionalnu muziku mediteranskih zemalja, ali i dela Mocarta. Pred svaki „ulazak” u novu zemlju, publika je po ritmu muzike mogla da pretpostavi gde nas je Bi- gonzeti sada odveo, da li je to Gråka, Italija, Španija... Scenografija predstave je rešena jasno i jednostavno. Centralna zavesa scene Sava centra bila je oslikana velikim talasom, a u desnom gornjem delu scene stajalo je osušeno drvo . Ime i ugled milanske Skale opravdani su u ovoj predstavi pre svega odliånom klasiånom baletskom tehnikom, a što se tiåe ui- granosti igraåa - pohvala ñe biti izostavljena. Neuveæbanost je ometala prañenje radnje, pogotovo u grupnim, zajedniåkim scenama, u kojim su se greške plesaåa i njihova kašnjenja jasno videla. Bigonzeti je pokušao da u konzervativno klasiåno obrazovanje igraåa milanske Skale umetne savremene elemente plesa. Da li je u tome uspeo? Samo delimiåno. „Crveni Duet”(nazvañ- emo ga tako samo zbog toga što nismo bili upoznati sa imenima igraåa, barem ne po ulogama) je ostao u pamñenju veñine publike, ako ne i svih prisutnih.Igraåi su bili obuåeni u jednostavne crvene kostime.To što je bilo interesantno i neobiåno jeste pojas koji je æena imala oko struka. Hvatajuñi je za taj pojas, partner ju je vrteo, hvatao, bacao, vukao, plesao s njom. U duetu se osetila ljubav, strast, emocije…sjajna scena. Moglo se oåekivati da ñe se publika oduševiti igrom zvezde milanske Skale Ma- simom Muruom (Massimo Murru), ali veñi aplauz i paænja publike su bili više usmereni ka solisti ove kompanije Antoninu Su- teri (Antonino Sutera). Lepa mediteranska priåa data je publici na pitak naåin i ona je bila oduševljena celokupnim izvoðen- jem milanske Skale, što se moglo primetiti po aplauzima u toku predstave i na kraju. Nadamo se da ñe Skala razviti svoju savremenu plesnu scenu i da ñemo sledeñi put imati susret s nekom novijom produkcijom. INBAL PINTO DANCE COMPANY (TEL AVIV, IZRAEL) Izraelska plesna kompanija Inbal Pinto je osnovana 1992. godi- Oscilacije u dramaturgiji ne dozvoljavaju publici da spava to- ne od strane koreografkinje Inbal Pinto i Avšalom Polaka (Av- kom predstave. Baš kao i obiåan šejker, publika se vrti, skaåe, shalom Pollak). To nije klasiåna plesna kompanija jer se u sas- igra, a potom polako smiruje. Razmišlja. Poslednjih dvadese- tavu kompanije pored igraåa nalaze i dva glumca. Predstavili tak minuta predstave vrtlog se smiruje i opušta, vodi nas po- su se na sceni Beogradskog dramskog pozorišta (06. 4. 2008.) lako u mrak, u kraj predstave. predstavom Šejker (Shaker), koja je premijerno izvedena 2006. Igraåi se moraju pohvaliti zbog, pre svega, pokazane nevero- godine u Tel Avivu. Pokušali su plesom da daju odgovor na pi- vatne prisutnosti na sceni, a zatim i zbog svesnosti o svakom tanje da li postoji savršen svet. Njihov univerzum smo u toku pokretu koji sledi, o onome koji je veñ odigran, a i o onome predstave posmatrali kroz ukrasnu kuglu kroz koju, kada se koji dolazi za par minuta. Ništa nije prepušteno sluåaju. Iako protrese, leti sneg. To su one kugle koje obiåno u svojoj unu- bi se moglo oåekivati da uz ovakvu temu ide grublji, jaåi, te- trašnjosti imaju neku idiliånu, prosto savršenu sliku, da zaæelite æi i energiåniji pokret, to se ne dešava. Lepota predstave jeste da uðete u nju. A da li je sve tako? Idiliåno? Naravno da nije. baš u tome što su nam igraåi dali neæan, mek i lagan pokret Nisu svi tako sreñni.åak i naša señanja znaju da prevare. Moæda koji prati švedska narodna muzika, pesme iz pedesetih god- ona samo „pamte” dogaðaje tako kako mi to æelimo. Bez obzira ina prošlog veka i - Šopen. da li mi svet posmatramo kroz ukrasnu kuglu ili ne, moramo Naæalost, Šejker je bio s nama samo na kratko. Ostavio nam je biti svesni dešavanja i sveta oko nas. Scenografija, kostim, ko- uputstvo za gledanje kroz svet oko nas i otišao da se vrti na reografija, baš sve je bilo jednako zastupljeno i ravnopravno nekom drugom mestu, pred nekim drugim ljudima, a mi smo korišñeno tokom ove predstave.Tri male kuñe i scena prepuna ostali ovde, zaåarani njegovim celokupnim izvoðenjem. stiropora, upotpunjeni svetlima, zajedno su doåarali ukrasnu, sneænu kuglu kroz koju smo gledali te veåeri. Orchestra 35 HENRI OGUIKE DANCE COMPANY (LONDON, VELIKA BRITANIJA)

Treñe izvoðaåko veåe Beogradskog festivala igre (08.04.2008.) pro- ovog igraåa. Ples tigra predstavljao je definitivno put u prošlost. Ia- teklo je kao veåe plesnih minijatura (trajanje koreografija je bilo ko je ta koreografija imala premijeru pre samo godinu dana, pok- do dvadesetak minuta). Henri Oguike Dance Company osnovao je ret ukomponovan s muzikom (Steve Martland), kostimima (Eli- koreograf Henri Oguike 1999. godine. Pored plesa Oguike je studi- zabeth Boker), pa åak i svetlosna rešenja odavala su sliku predsta- rao i muziåku i pozorišnu umetnost. Prva manijatura Malo crveno ve iz 80. (opet) godina prošlog veka. (Little Red) premijerno je izvedena 2007. godine u Londonu. Posta- Za kraj ovog koreografskog kolaæa ostavljena je najbolja kreacija vljena je na muziku Antonija Vivaldija. U toku ove minijature de- Prva linija (Front line) koja samo po energiånosti i brzini pokreta setak igraåa se smenjuje na sceni. Jedni ulaze, drugi izlaze, nesta- moæe da se poveæe s postavkom minijature Malo crveno. Na sceni ju i ponovo se pojavljuju. Pokret je energiåan, jak, slobodno se moje pored igraåa bio kvartet The Court Lane Ensemble koji je izvo- æe reñi furiozan. Istråavanje i utråavanje sa scene zajedno s pokre- dio muziku Dmitrija Šostakoviåa. Koreografija je odisala jaåinom, tom koji je bio åist, ali previše brz za oko posmatraåa, uåinilo je da energijom, pokret je bio brz, britak, jasan, taåan, odseåan. Igraåi su je publici bilo teško da isprati scensku radnju u potpunosti. Drame furiozno leteli po sceni, udarali ritam nogama dok su igrali. Tek u nije ni bilo, veñ su igraåi uglavnom pokazivali koliko brzo i vešto ovoj koreografiji „stigli su” i do publike. Prva linija predstavila je mogu da izvedu neke pokrete i koliko su fiziåki spremni za to. neprestanu borbu igraåa, åoveka, svakog pojedinca da opstane, da Naredne dve koreografije Granice izraæajnosti (Expression Lines) i uspe u neåemu. On pada, ustaje i vraña se „na bojno polje” u ne- Ples tigra (Tiger Dancing), åije su premijere bile 2006. i 2007. go- prestanom kovitlacu æivota i energije. Interesantno je to da je dine, više su izgledale kao produkcije iz 80. godina prošlog veka. Front line nastala 2002. godine bila savremenija plesna kreacija u Druga koreografija, ako se to tako moæe nazvati,Granice izraæa- produkcionom, dramaturškom, koreografskom i kostimografskom jnosti,više je bila trenutna inspiracija igraåa.Videli smo jedan solo. smislu u odnosu na kasnije radove koreografa Henrija Oguikea Igraå je bio osvetljen reflektorima koji su postavljeni na scenu i koji je, oåigledno, svojim starijim postavkama uspeo da nas odræi ujedno bili deo scenografije. Publika je imala osecaj kao da je ušla u stvarnosti, a novijim vrati u prošlost. u baletsku salu i prisustvovala stvaranju koreografije od strane

TRUPA ALIAS (ÆENEVA, ÃVAJCARSKA) Åetvrte veåeri na Festivalu plesa nastupila je Trupa Alias iz Æene- ve. Osnovana je od strane Djulijerma Botelja (Guilherme Botelho) koji je ujedno i njen koreograf. Premijera predstave Hvatanje pra- Izbor muzike uradio je koreograf Boteljo. Muziåka matrica je ãine (Approaching the Dust), koju je naãa publika imala priliku da zasnovana najviãe na mirnoj elektronskoj pozadini, uz neko- vidi u Beogradskom dramskom pozoriãtu (10. 4. 2008.), bila je 20- liko veselijih i ritmiånijih pesama za nas, naæalost, nepoznatih 07. godine u Æenevi . Hvatanje praãine nije plesna predstava, jer se izoðaåa.Kostimi su sasvim obiåni, baã kao i taj obiåan dan u æi- u njoj najmanje igra. Petoro ljudi (dve æene i tri muãkarca ) uz po- votu koji teåe na sceni. Æenski i muãki likovi su odeveni u sva- moñ pantomime i glume, uz povremene kratke plesne sekvence, kodnevnu odeñu - suknje, pantalone, sakoe, koãulje, odela... pokuãavaju da nam doåaraju jedan obiåan dan. Radnje kao ãto su Niãta senzacionalno, niãta preterano. Obiåno. Scenografija je, buðenje, obavljanje razliåitih poslova, odlazak kod doktora, susreti naravno, svedena. Na sceni je sto (koji je ujedno koriãñen i kao s drugim ljudima na ulici, u åekaonici, sretanje nekoga koga vo- sto i leæaj u lekarskoj ordinaciji, kao radni sto glavnog glum- liã… i jeste jedan sasvim obiåan dan u æivotu obiånih ljudi, a nje- ca/plesaåa, kao sto u kafiñu ) i tri stolice, koje su stajale uvek s ga nam je prikazala rupa Alias. Niãta se u tom danu vaæno ne de- desne strane scene. Predstavu Hvatanje praãine okarakterisao je ãava. Sve je tako dosadno. A onda nam igraåi nekoliko puta repe- minimalizam u svemu - scenografiji, plesu, kostimu. Minima- tiraju jedne te iste scenske radnje, ponove prizore tog jednog, uo- lizam je obojio celokupni koncept predstave. Malo se i igralo. biåajenog dana, samo ãto je ãema dogaðanja neãto drugaåija. Taj Svaki pokret izvoðaåa zasnivao se, prvenstveno, na improviza- isti dan viðen oåima nekih drugih ljudi, a propuãten kroz filtere ciji, uz koju su pronaãli odgovarajuñe, liåno pogodne plesne razliåitih maãtanja, nije ni malo nalik prethodnom. Svako od tih sekvence, scenske pokrete karakteristiåne za svakoga od njih.U petoro ljudi doæivljava dnevni sadræaj drugaåije. predstavi je koriãñeno i joã jedno razliåito sagledavanje scenskih dogaðanja, drugaåije oko - oko scenske tehnike. Ceo jedan dan prikazan je kroz objektiv kamere ili, moæda, neprimetnog voajera ili - kroz oko publike? Trupa Alias nas je nasmejala, rastuæila, navela na razmiãljanja. U nekim trenucima smo i okretali glavu na drugu stranu, kao u sekvenci kada se na sceni pojavljuje golo, bezglavo stvorenje (glava igraåa bila je karakteristiånom pozom sakrivena) koje je „igralo” svojim lopaticama pomerajuñi ih na zastraãujuñi naåin. Ta prikaza je izgledala zastraãujuñe, ali je bila i prilika da sagle- damo joã jedan od naåina koriãñenja nagog tela u ovoj predstavi. Trupa Alias je veñ gostovala na Beogradskom festivalu igre (predstava Teæina sunðera) i tada, kao i ovog puta svojim nastupom su doprli do publike. Nadamo se da ñe se saradnja Festivala i ove Trupe nastaviti i da ñe Alias ponovo gostovati u Beogradu s nekom novom, naizgled obiånom priåom.

36 Orchestra SPELLBOUNDANCE COMPANY (RIM, ITALIJA)

Gosti iz Rima predstavili su se koreografijama pod nazivom Emotivna ravnoteæa (Emotional balance) i Disanje (Nafas BDP, 15. 4. 2008.).Koreograf ove kompanije Mauro Astolfi pre nego ãto je poåeo da se bavi koreografijom, svoja znanja po pitanju plesa i koreografije sticao je u Londonu, Njujorku i Los Anðelesu, Cirihu, Stokholmu… Dok 1994. godine nije osnovao Spell- boundance Company, bavio se åak i televizijskom produkcijom. Na sceni Beogradskog dramskog pozoriãta predstavilo se devetoro igraåa (tri muãkarca i ãest æena) jako dobrog formalnog baletskog (klasiånog) obrazovanja. Na datu tehniku Astolfi je dodao elemente savremene igre, tako da smo dobili vrlo dobar spoj dve razliåite izvoðaåke tehnike. Plesna tehnika kao i fiziå- ke predispozicije (posebno æenskog dela trupe) u obe koreografije bile su na zavidnom nivou. Zamerka igraåima je vezana za izvoðenje malo komplikovanijih podrãki kod kojih se mogla primetiti (naroåito iz prvih redova) odreðena doza nesigurnosti i zadrãke prilikom ulaska u zahtevnije zadatke . Obe koreografije nastale su tokom 2007.godine. Emotivna ravnoteæa govorila je o emocijama, veåitoj neprekidnoj emotivnoj borbi u åoveku, a Disanje o disanju i æivotu, slobodi...i mada tokom izvoðenja odvojene jednom kratkom pauzom, nisu umanjile utisak da konceptualno vrlo podseñaju jedna na drugu.Nizovi od po nekoliko solo nastupa, dueta i tria mogli su se videti u obe koreografije.åak se na sceni, tokom jednog dueta u koreografiji Disanje pojavljuje plesaå oodeven u isti kostim kao i u prvoj predstavi (samo u crnim pantalonama). Stekao se utisak da je publika imala pred sobom celoveåernju predstavu, a ne dve odvojene, nezavisne kreacije. Scenografija obe predstave je reãena svetlosnim efektima, sem ãto se u Disanju koriste joã tri stola kao scenski rekviziti na kojima i s kojima igraåi pleãu. Svetla su delila scenu na dva, tri dela, po kojima su bile izvoðene plesne kombinacije . Tokom Emotivne ravnoteæe, pored muzike Maksa Rihtera i Aleksandra Taroa jasno su se åuli i otkucaji srca, a u Disanju uz Ro- sinija, Baha i Betovena, åuli su se u dva navrata i udisaji i izdisaji koji su, uz ponavljanje odreðenih zvukova i reåi, åinili ritmi- ånu muziåku pozadinu u drugom delu predstave. Pitka i lepa priåa o æivotu, disanju i emocijama predstavljena je na æivahan naåin i pridobila prisutnu publiku.

Orchestra 37 SHEN WEI DANCE ARTS (NJUJORK, SAD)

Drugoj koreografiji pod nazivom Slobodan pad na naãem jeziku viãe bi odgovarao prevod Preklapanje (reå folding u prevodu s engleskog jezika znaåi i to), prvenstveno zbog toga ãto se tokom iz- voðenja tog dela dogaða jasno preklapanje Istoka i Zapada, a javljaju se i joã poneka simboliåna znaåenja. Jedno od tih proæima- nja javlja se i u muziåkoj matrici, u prostoru izmeðu neænih melodija Dæona Tavenera (John Tavener) i pojanja Mahakala budista iz Tibeta. Ceo tok predstave kroz chant, odnosno mantru (rit- miåko molitveno izgovaranje reåi i zvukova), realizuje poveziva- nje govora i muzike.U pitanju je stilizovana forma govora koja se vezuje za ritualne obrede budista, u ovom sluåaju Mahakala bu- Jedina plesna trupa na programu ovogodiãnjeg Beogradskog festivala dista. Tokom predstave ima se oseñaj prisustvovanja jedinstve- igre koja je svojim nastupom na sceni Opere i teatra Madlenianum (12. noj ritualnoj molitvi ãto stvara snaæan utisak liånog ulaæenja u 4. 2008.) bila istinsko iznenaðenje i za publiku i za plesne struånjake, bi- sferu intimnosti samih igraåa na sceni. A oni se po sceni kreñu la je kompanija ShenWei Dance Arts iz Njujorka. Koreograf Shen Wei, fluidno, zaista lebdeñi nad njom, odeveni u crvene i crne suknje po åijem se imenu i zove ova trupa, uspeo je da kreativno objedini sa preklopom na leðima.Tela igraåa obojena su u belo, a na gla- nekoliko svojih istinskih ljubavi - operu, savremenu igru, slikarstvo, di- vama su im kupaste kape. Na prvi pogled izgledali su zastraãuju- zajn i sve to u okviru koreografskih ostvarenja koja potpisuje. Joã u ra- ñe, ali veñ na drugi - umirujuñe. Kada su se na sceni pojavljivali noj mladosti prepoznaje svoja interesovanja za pozoriãte, naroåito za igraåi odeveni u crne suknje (inaåe, mahakala u prevodu znaåi operu. Prve angaæmane dobija u kuñi opere svom rodnom gradu Huna- veliki crni), mogli smo videti stilizaciju jednog tela sa dva trupa. nu (Kina), a kasnije i u prvoj kineskoj kompaniji savremene igre Guan- Scenski veoma funkcionalne ogromne crne suknje nisu dozvo- gdong Modern dance Company. Sopstvenu plesnu trupu osniva 2002. ljavale da vidimo da li su to zaista dva tela ili su to dve spojene godine. Na naãem Festivalu igre predstavio se s dve koreografije - Pos- osobe . veñenje proleña (The Right of spring) i Slobodan pad (Folding). Scenskih pokreta u ovoj predstavi ima malo i oni se najviãe svo- Koreografija predstave Posveñenje proleña postavljena je na svetski poz- de na ritualne gestove igraåa koje oni izvode s potpunom, bezgra- natu i dinamiånu muziku Igora Stravinskog, a premijerno je izvedena niånom predanoãñu izazivajuñi utisak da prisustvujemo izvoðe- pre pet godina na Ameriåkom festivalu igre (America Dance Festival). nju izuzetno åulne koreografije koja ãiri hipnotiåku energiju. U To je sjajno delo jednog umetnika koji istovremeno u njemu spaja tri donjem desnom ñoãku scene nepomiåno je visio bioenergetski umetniåke forme - ples, muziku i slikarstvo. Kontakt muzike i slikarst- visak. Razvojem priåe na sceni taj visak je „oæiveo” i u svom rit- va ostvaruju igraåi, plesom i pokretima kojima kao da „slikaju” muziku, miånom ljuljanju postajao sve energiåniji. A na samom kraju a ta „slika” nastajala je na podu scene Madlenianuma. Svaki deliñ ove predstave igraåi polako odlaze negde penjuñi se u crnilo u dnu tridesetominutne koreografije bio je ispunjen dinamikom i energijom. scene, a na njoj ostaju samo dva „crna” igraåa sada potpuno raz- Odeveni u siva, na prvi pogled iznoãena odela, igraåi su kretanjem aso- dvojena na dve nezavisne jedinke.Ostaju muãkarac i æena. Za- cirali na pokrete slikara koji svojom åetkicom oslikava platno.Oni su baã vrãnica koju je trebalo doæiveti . plesom i oæiveli sliku Shen Weia, onu koju je zamislio slusajuñi muziku Za obe koreografije Shen Wei je radio dizajn, scenografiju, kosti- Stravinskog. Protok energije izmeðu sve tri umetniåke dimenzije bio je me i ãminku, pa je i na taj naåin besprekorno objedinio i spojio neprekidan i snaæan. sve svoje ljubavi.

NACIONALNI BALET IZ MARSEJA (FRANCUSKA)

Predstava Metapolis II je doæivela svoju premijeru Naæalost, u ovoj predstavi (19. 04. 2008.) ples i pokret bili su sekundarni. Primarna 2006. godine na festivalu u Marseju. Oæivljavanje ove su bila reãenja scenografije, kostima, video arta koji se prikazuje tokom predstave. futuristiåke priåe omoguñio je u plesnom smislu Na- To je dovelo do toga da je pokret bio prazan, beæivotan, mlak. Igraåi su bili vrlo cionalni balet Marseja. Konceptualno reãenje pred- neuigrani, ne samo tokom izvoðenja velikih grupnih deonica,veñ i u duetima. stave osmislili su koreograf Frederik Flaman(Frederic Åak ni tada pokreti nisu bili ujednaåeni. Scenografija i video projkecija dopun- Flamand) i arhitekta Zaha Hadid. Frederik Flaman javale su jedna drugu. Tri metalna, siva mosta odisali su hladnoñom koja dolazi s je (od 2004. godine) profesor na Arhitektonskom fa- tehniåkom inovacijom. Mostovi su bili razliåitih visina, tako da su mogli da stoje kultetu u Veneciji gde vodi kreativne radionice koje jedan ispod drugoga i prikaæu jedan veliki sivi most buduñnosti. Oba mosta igraåi su vezane za plesnu umetnost i od 2005. direktor Na- su povremeno koristili kao scenski rekvizit na kome su igrali.Video art podseñao cionalnog baleta Marseja. On pokuãava ceo svoj radni nas je na proãlost jednog grada, na señanja koja su o tim vremenima imali vek da spoji nekoliko razliåitih umetnosti: muziku, stanovnici Metapolisa II. ãto je video projekcija bila dinamiånija, to su se manje ples, arhitekturu i video art. Multimedijalni kulturni primeñivali igraåi na sceni. centar u Briselu osnovao je 1979. godine.Vremenom Kostime i scenografiju uradila je arhitekta Zaha Hadid i na vrlo interesantan naåin se vrlo zainteresovao za direktno spajanje plesa i arhi- povezala kostimografska reãenja i video art. Plesaåi su se pojavljivali na sceni u tekture, dve umetnosti koje crpe prostor da bi opstale zelenim kostimima kroz koje su bili emitovani filmovi proãlosti, pa je publika na i tada zapoåinje saradnju sa arihtektima Elisabet Di- video bimu videla slike gradova, sreñne i tuæne trenutke stanovnika, a ne zelene ler, Rikardom Skofidom, Zanom Nuvelom… i Zahom suknje, pantalone i åarãave. I u nekim drugim, razliåitim scenskim situacijama pu- Hadid (nagraðena Pricerovom nagradom 2004.) s ko- blika je mogla da posmatra raznovrsne grafiåke aplikacije na platnu. Na kraju jom je ostvarena priåa Metapolis II. Metapolis II je kraj predstave imali smo moguñnost da proãetamo gigantskom graðevinom naãe bu- trilogije koju je Flaman ostvario uz pomoñ Zahe Ha- duñnosti. Frederik Flaman i Zaha Hadid uspeli su da prikaæu svoju viziju grada bu- did. To je priåa o jednom utopijskom gradu buduñnos- duñnosti, sopstveni utopijski grad u kome su svi njegovi stanovnici bezliåni, ali su ti, koji uniãtava individue. Tehnoloãka dostignuña pr- tu svoju viziju postavili na plesnu scenu samo uz pomoñ i na osnovu koriãñenja euzimaju primat u svemu, ljudi postaju roboti koji se novih tehnologija, a nikako i sredstvima plesne umetnosti. Baletski ansambl iz neprekidno kreñu pokretnom trakom, kao u nekoj Marseja je bio tu, pred nama, ali ga mi nismo videli. Baã kao i u njihovom gradu fabrici, bezliåni ljudi su proizvod buduñnosti. buduñnosti u kome nove tehnologije preuzimaju ljude, u Sava Centru je ove veåeri napredna scenska tehnika preuzela ples.

38 Orchestra NACIONALNI BALET IZ MARIBORA (SLOVENIJA)

U Sava centru (17. 04. 2008.), u vrlo intimnoj atomsferi, prvenstveno stavu. Dva koncert majstora zapoåinju predstavu klavirskim dijalo- zbog toga ãto je publika uæivala u predstavi sedeñi na delu same gom, laganim, skoro neprimetnim, koji polako poåinje da nas privlaåi scene, ali i zbog toga ãto je åast uæivanja imao mali broj ljudi, izvede- i uvlaåi u priåu koja ñe uslediti. Dolaskom igraåa klavirska priåa se na je predstava Spremno za nositi (Pret-a-porter) mariborskog Nacio- nastavlja, samo ãto sada pored muziåke dobijamo joã jednu di- nalnog baleta. Slovenaåko nacionalno pozoriãte nastupalo je kao menziju, plesnu. Muzika postaje malo dinamiånija, ali samo onoliko osma trupa na ovogodisnjem Festivalu igre. Koreografiju je potpisao koliko treba da bi i plesaåi mogli da zapoånu sopstvenu priåu . Oba Edvard Klug (Edward Clug). Naãoj publici ime tog mladog koreografa kreativna formata predstave, muzika i ples,svaki posve individualan, (roðenog 1973. godine ) poznato je joã od 2002. godine kada je radio potpuno razliåit od drugog, odjednom su se åvrsto povezali i nastavili koreografiju za Hazardski reånik Tomaãa Pandura, u Sava Centru, na da se dopunjavaju neprekidno. Prevlast nije pripala nikome i niåe- istoj ovoj sceni na kojoj ñe ãest godina kasnije publiku ostaviti bez damu. Savrãena interakcija plesa i muzike. Dva umetnika su koristila ha. I joã neki raniji Klugovi koreografski radovi nisu nepoznati beo- scenu kao podlogu na kojoj su oæivljavali svoj talenat, kreñuñi se kroz gradskoj publici kao ãto su predstave Tango ili Radio and Juillet. umetniåku sferu onoga drugog, ponekada izazivajuñi ga, a ponekada Jos 2005. godine Milko Lazar i Edvard Klug su se upoznali sedeñi je- mirno razgovarajuñi. Neprekidni ulasci, izlasci sa scene desetak dan do drugoga na dodeli Preãernovih nagrada, ali ñe njihova sarad- igraåa Nacionalnog baleta Maribora, sjajna komunikacija igraåa, uve- nja zapoåeti tek dve godine kasnije, kada je Klug prisustvovao kon- æbanost i jasnoña pokreta bili su jaka konkurencija Lazrevoj muzici. certu dva koncert majstora Milka Lazara i Bojana Goriãeka . Komunikacija izmeðu muãkaraca i æena se osetila åak i kroz muziku svaki put kada su se åuli dublji tonovi koji su oznaåavali poåetak priåe Spremno za nositi je predstava koja je proizaãla iz doæivljaja Kluga pre- nekog muãkarca i obrnuto. ma radu M. Lazara i obrnuto. Prepustili su se svojim åulima, intuiciji i inspiraciji i stvorili predstavu koja dopire i do poslednjeg posmatraåa Jedno usamljeno svetlo, samo jedan pravilan krug u kome ostaje æe- u publici. Dva klavira na levoj strani scene (u koju ni tokom pred- na, jedan klavir koji i dalje „priåa” i muãkarac koji joj polako, bez reåi stave ne zalaze igraåi da pleãu ) predstavljaju scenografiju, ali ujedno prilazi... je krajnja scena ove predstave. Ostali smo bez reåi sa æeljom i instrumente koji stvaraju muziku na licu mesta, baã za ovu pred- da ovu predstavu bar joã jednom vidimo.

Orchestra 39 12. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 12 - 14. MAJ 2008.

Plesna razotkrivanja

Na Festivalu koreograskih minjatura, odræanom dvanaesti put na Sceni „Raãa Plaoviñ” Narodnog pozoriãta, izvedeno je jedanaest kratkih ostvarenja iz deset zemalja, selektovanih od strane struå- nog æirija putem video snimaka koji su pristigli na prvi krug tak- miåenja. æiri su åinili Betina Mazuh (Bettina Masuch) i Silke Bake, dramaturzi iz Berlina, Snjeæana Abramoviñ, koreograf iz Hrvats- ke, koreograf Vladimir Logunov i vizuelni umetnik Dorjan Kolun- dæija. I ove godine odaziv stranih koreografa je bio odliåan, ali je neprijatno iznenaðenje na Festivalu bio veoma mali broj prijav- ljenih domañih radova (prijavilo se svega åetiri autora), dok je samo rad Ivane Tabori i Milice Peroviñ proãao glavnu selekciju. Ne- zvaniåno saopãtenje æirija je da poslati radovi ili nisu zadovo- ljavali umetniåke kriterijume, ili su u velikoj meri bili plagijati. SRÐAN MIHIÑ © Kazue Ikeda (Japan)

Nagrade nisu dodeljene jednoglasno, verovatno je spo- renje nastalo oko dodele prve nagrade - to je rad ma- ðarske autorke Marte Laðanski, veoma blizak performansu, prijatan, jednostavan, nenametljiv, ali takoðe previãe leæeran i nedovoljno kompleksan. Druga nagrada, kao i Nagrada publike, sasvim zasluæeno pripala je nemaåkom koreografsko-igraåkom paru Ãenoni More- no i Farliju Johansonu (Shannon Moreno i Farley Johan- sson), za izuzetno sofisticiran, maãtovit i vrlo spretno odigran duet. Treñu nagradu, kao i Nagradu kritike, dobila je japanska koreografkinja Kazue Ikeda. Njen rad je dramaturãki zaokruæen, promiãljen, a ostvaren zani- mljivim minimalistiånim plesnim sredstvima. Nagrada „Aleksandar Izrailovski” pripala je domañem koreografskom tandemu Tabori - Peroviñ. ãteta ãto taj, u osnovi dobro zamiãljen i vizuelno prijemåiv plesni solo, nije joã dublje razraðen i razigran. Treba joã pomenuti virtuoznog holandskog igraåa i ko- SRÐAN MIHIÑ

© reografa Mihaela Rinija (Michal Rynia), njegov ples je Ferenc Feher (Maðarska) na trenutke bio vrlo atraktivan i zanimljiv, utisak je kvarila samo preterana ilustrativnost. A takoðe dobar utisak ostavio je i originalni duet u koreografiji Izraelca Nadara Rosana. Ogoljeno Druge veåeri Festivala (13.5.) Zagrebaåki plesni ansambl izveo je komad Ogoljeno, u koreografiji ålanice æirija, renomiranog hrvatskog koreografa Snjeæane Abramoviñ. Predstava poåinje sasvim nenametljivo, igra ansambla se od jednostavnih razvija u kompleksnije igraåke forme na muziku Damira ãimunoviña, ali i na opersku muziku Verdija i Donicetija. Autorka kreira vrlo zanimljivu sintezu muzike i plesa - sentimentalnost operske muzike i njen melodramski prizvuk kombinuje s baroknom razuzdanoãñu i bujnoãñu pokreta i plesnih fraza. Tako dobijamo ironiåno i vrlo duhovito obraåunavanje s telesnim nagonima, odnosima izmeðu polova, ponekad romantiåno, ponekad lascivno i dekadentno, dopunjeno veãto odmerenim glumaåkim sredstvima. Autorka je podjednako kreativna u formiranju duetnih, ansambl i solo deonica. Kraj predstave na uzbudljiv naåin otvara pitanje ljudske intime, otvara na momente jedan polu ljudski, polu ani- malni svet, svet mitskih biña - tu su anðeli crnih krila, trudne satirice s repovima, prikazi sado mazohistiåkih nagona... To su slike koje promiåu u pozadini scene u polumraku, aludirajuñi na to da su smeãtene u ljudskoj podsvesti i tek sasvim sporadiåno mogu biti transponovane u realni æivot. Posveñeni, uigrani, spretni igraåi uåinili su da predstava u potpunosti postigne æeljeni efekat. Festival koreografskih minijatura zavrãen je treñeg dana (14.5.), izvoðenjem predstave Kraljica Margo u koreografiji i reæiji Krunoslava Simiña.

Jelena Kajgo

40 Orchestra 12. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 12 - 14. MAJ 2008. MALO, MANJE, NAJMANJE...

Treñe mesto i Nagradu kritike (imena ålanova æirija kritike nisu bila navedena u programu ni ove godine), dobila je minijatura pod nazivom Re/lease, koreografa i izvoðaåice Ka- zue Ikeda (Japan /Nemaåka). Mora se priznati da je ta nagrada izazvala veliko iznenaðenje publike, verovatno zbog toga ãto dramatruãko i konceptualno reãenje minijature nije bilo u potpunosti jasno, te je bila teãka za prañenje i nejasna . Druga nagrada kao i nagrada publike opravdano je pripala tvorcima i izvoðaåima Ãanon Moreno (Shannon Moreno) i Farliju Johansonu (Farley Johansson) iz Nemaåke za minijaturu pod nazivom Lie With me. Sklad ostvaren izmeðu muzike (koja je podseñala na uspavanku ) i pokreta tekao je kao voda i bio vrlo delikatan. Sasvim obiåna priåa o jednom muã- karcu i jednoj æeni, o jednoj njihovoj noñi, o ljubavi punoj zajedniåkih neænosti bila je - pun pogodak! Uåesnici proãlogodiãnjeg Festivala, koja je tada osvojila drugo mesto, Marti Laðanski (Maðarska) i njenom koreografskom ostvarenju Shelter, ove godine pripala je prva nagrada. Ova dama je veñ uveliko poznata u svetu po svom talentu i svom, kako izvoðaåkom, tako i koreografskom radu. Uz po- moñ solidnih fiziåkih i tehniåkih moguñnosti uspevala je svaki

SRÐAN MIHIÑ put da dopre do publike, ali je njena minijatura sa ovogo-

© diãnjeg Festivala viãe podseñala na performans nego na kore- Shannon Moreno i Farley Johansson (Nemaåka) ografisan plesni rad. Izvela je nekoliko serija pokreta åija se Festival koreografskih minijatura jedan je od najvaænijih do- repeticija javljala sve do kraja, a pri tome su dati pokreti bili gaðaja u svetu umetniåke igre, a odigrava se na naãim scena- vrlo mlaki. Nedostatak kreativne energije Marte Laðanski ma, tradicionalno na Sceni „Raãa Plaoviñ” Narodnog pozoriã- ne sme se pravdati tremom ili umorom, jer igraå njenog ran- ta u Beogradu. Za uåestvovanje na Festivalu ove godine se ga (i reputacije) to sebi ne sme da dozvoli. Dodela prve na- prijavilo oko sedamdest plesnih minijatura iz celoga sveta, grade njenoj „koreografskoj minijaturi” (?) bilo je najveñe ãto potvrðuje meðunarodni karakter tog takmiåarskog iznenaðenje za veñinu prisutnih . Festivala. Åast da prikaæu svoje minijature na sceni Narodnog Pored veñ navedenih, nagraðenih koreografija, trebalo bi pozorista steklo je, odlukama æirija u eliminacijama, samo 11 bar spomenuti neku od preostalih osam minijatura koje su koreografija. Predsednik æirija bio je Vladimir Lagunov (ko- ostale nezapaæene od strane æirija, bar kada su u pitanju reograf i pedagog iz Beograda), Snjeæana Abramoviñ (ume- nagrade . tniåki direktor i koreograf, Hrvatska ), Silke Bake (dramatur- ãkinja, Berlin), Betina Mazuh (Bettina Masuch, urednica prog- Minijatura pod nazivom Imago u izvoðenju Ferenca Fehera rama Teatra Hebbel am Ufer iz Berlina), Dorjan Kolundæija (Maðarska), za koju je muziku uradio sam Feher, bila je ne- (umetniåki direktor BELEF-a, vizuelni umetnik). Misija FKM je- verovatna za gledanje. Njegovo skoro nestvarno telo, kao i ste promovisanje savremenog plesa u najãirem smislu, bar se pokreti koje je ono prizvodilo, bili su kao iz maãte, åudni, izi- to moglo proåitati u programu. A da li je baã bilo tako ove go- vtopereni,a opet nekako neæni i u izvoðaåkom smislu zadiv- dine? Na Sceni „Raãa Plaoviñ”, tokom takmiåarske veåeri, ljujuñi. Feher je uspeo da individualizuje deo po deo sopstve- publika je veñinom mogla da vidi koreografije karakteristiåne nog tela i da (se) igra samo s njim. Sadræaj njegove minijature za minimalizam u savremenom plesu kada su u pitanju scen- dat je åistim govorom tela, a da li smo na sceni videli åoveka ski pokret, izraz, drama... ili moæda åudoviãte ili neko mitsko biñe, ostavljeno je publici da sama odluåi uz pomoñ sopstvene maãte i doæivljaja . Plaketu „Aleksandar Izrailovski” dobio je naã veñ poznati tandem u plesnom i koreografskom smislu Milica Peroviñ i Ivana Nadar Rosano iz Izraela (takoðe i proãlogodiãnji uåesnik Fes- Tabori za minijaturu Ego neprijatelj kreativnosti. Zanimljivo je tivala) uz pomoñ igraåice Reut Shatz, predstavio je minijatu- da su one bile jedini predstavnici naãe zemlje na finalnoj veru Baby. Kratka priåa o upoznavanju i susretu muãkarca i æe- åeri. Njihova plesna solo minijatura je priåa o egu, stalnoj obu- ne, o njihovim iskrenim oseñanjima u tom trenutku, kao i zetosti åoveka povrãnim, sasvim nevaænim stvarima za kvalitet strah od nepoznatog koji åesto prati najiskrenija i najdublja njegovog æivota. Izvoðaå IvanaTabori koristila je interesantan oseñanja, ispriåana su na simpatiåan komiåno - romantiåan scenski rekvizit, velike bele biserne perle, koje su preuzele na naåin. Dvanaesti FKM bio je, u suãtini, festival savremenog sebe celu priåu i bile stalno u prvom planu, zbog åega, naæa- plesnog minimalizma, stoga se nadamo da ñe veñ sledeñe lost, nismo mogli videti, sjajne tehniåke i fiziåke moguñnosti godine biti raznovrsniji i da ñe publici biti predstavljen dale- ove igraåice koje krase njen talenat za izvoðenje savremenih ko ãiri spektar koreografskih tendencija, tehnika i stilova sav- plesnih postavki. remene umetniåke igre . Milena Ñujiñ

prvi pokusaj

Orchestra 41 PREMIJERA BALETA NEÅISTA KRV, KOREOGRAFIJA, LIBRETO I REÆIJA LIDIJA PILIPENKO NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 15. JUN 2008 Åulnost kao zla kob SRÐAN MIHIÑ ©

Praizvedbom dramskog baleta Neåista krv, Lidija Pilipenko, kao svoj libreto, jer bi to ãtoãta uåinilo jasnijim, posebno u drugom libretista, koreograf, reditelj i kompilator muzike S. i V. Mok- åinu, u scenama Tuge, Rata i Vaznesenja - koje, osim veliåanst- ranjca, P. Konjoviña i S. Hristiña, objedinjuje skoro sve likove veno sugestivnih fragmenata Koncerta V. Mokranjca, Opela S. Borisava Stankoviña, vizuelizujuñi skoro na filmski naåin dramu Hristiña, Kestenova gore i Velike åoåeåke igre P. Konjoviña, niko ni- srca i puti pod zabranom provincijskog vranjanskog mentalite- je baã sasvim razumeo. Na statiåno Opelo i Rat nadovezuje se ta. Zamislivãi balet kao dijalog samog pisca (åiji lik uspeãno kre- Vaznesenje u kojemu i sam pisac uåestvuje klasiånim bravurama ira Konstantin Kostjukov) sa vlastitim likovima, Lidija Pilipenko (?!), dok ansambl, dotad veoma primereno postavljenim pokre- u prvom delu sugestivno predoåava, plastiåno ekspresivnim po- tima (ãta priliåi smernosti æena a ãta silovitosti muãkaraca), kretima i neoklasiånim detaljima (æenske uloge su delimiåno na odjednom, u zavrãnici, u neinventivnoj stilizaciji åoåeka, slavi prstima ) situacije tih likova kao piãåevu koãmarnu opsednuto- æivot i osloboðenje, zajedno sa Borom Stankoviñem. Ta posled- st, ali i kao dramu stvaralaåkog imaginativnog procesa, jad i åe- nja scena moæe se tumaåiti na razne naåine. Najpribliæniji bi bio mer, bol i trpljenje zbog nemoguñnosti ostvarenja slobode liånos- da posle tuge za promaãenim æivotom i neostvarenim æeljama, ti u sredini okoãtalih primitivnih shvatanja. Uåestvujuñi telom i bola i oåajanja, negde na onom svetu, Stankoviñ zamiãlja prova- duhom u sudbini Sofke, Koãtane, Taãane, Mirona, Parapute i lu radosti, lepote æivota, punoñe i ispunjenja neostvarenog. Ali Angeline, Stankoviñ u interpretaciji Kostjukova deluje ubedlji- to treba drukåije stilizovati i odigrati. vo, osim u poslednjoj sceni Vaznesenja. Na mahove razvuåen No velika zasluga koreografa je u psiholoãki taåno koncipiranim tempo prvog dela, sa delimiåno ponovljenim situacijama i tek likovima. Koãtana, u izvanrednoj interpretaciji Ivane Kozomare, naznaåenim koracima, ubrzo se zaboravlja u sceni Kafane ko- oliåenje je osloboðene åulnosti, nasuprot pokornoj åednosti, jom dominira åulnost, razbludna erotika åitavog ansambla, kao samoærtvovanju i zatomljenoj erotiånosti Sofke u sjajnom tuma- fiktivno ispunjenje neostvarenih ljubavi i zabranjenih erotskih åenju Olge Olñan. Bojana Æegarac (emotivno osloboðena Ta- snova. Ãteta ãto je inaåe veoma lep dekor Borisa Maksimoviña, ãana), Tamara Ivanoviñ (Angelina), Milan Rus (Miron), Olivera uz adekvatno svetlo, bio u toj sceni odveñ sofisticiran, umesto Gavrilov, Nada Stamatoviñ i Milica Jeviñ (Borine kñeri), prikaza- prostog nameãtaja treñerazrednog konaåiãta nekad zvanog han. li su ãiroku skalu oseñanja i nijansi, od pogruæene patrijarhalne Vrhunski domet koreografa predstavlja ironiåno intonirana pomirenosti sa sudbinom do sveopãte pobune, nagoveãtene u scena Venåanja koja slikom i statiånim uvidom u likove i nji- Åoåeåkoj igri, kao izraz teænje ka slobodi - makar u nekom dru- hove odnose otkriva apsurdnost i tragiånu neumitnost okoãtalih gom svetu, jednom, u buduñnosti. obiåaja. Izvanredno pristali i lepi kostimi Boæane Jovanoviñ, kao savremenija pojednostavljena verzija nekadanjih, doprinosili su Mirjana Zdravkoviñ vizuelnoj lepoti. Ãteta ãto L. Pilipenko nije u programu dala i OBJAVLJENO U NEDELJNIKU NIN, 3.000. JUBILARNI BROJ, 26.O6.2008.

42 Orchestra PREMIJERA BALETA NEÅISTA KRV, KOREOGRAFIJA, LIBRETO I REÆIJA LIDIJA PILIPENKO NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 15. JUN 2008 Manjak inventivnosti

Uvek je dragoceno vrañati se delima Bore Stankoviña. Taj sjajni pri- tehniåki korektna, takoðe s malo prostora da bi se ostvario neki jaåi povedaå iãao je ispred svoga vremena zalazeñi u dubine ljudske du- utisak. Koãtana Ivane Kozomare, iako vrlo ekspresivna i tehniåki ãe i tela, gonjen æeljom da, poput åehova, na jednostavan, nena- odliåno izvedena, ipak nije uspela da doåara taj sevdah u pokretu, metljiv naåin, prikaæe niãtavilo ljudskih æivota i sudbina. A tana- æal za mladoãñu, lepotom, slobodom... Kroz nju se previãe eksplici- nost njegovog pripovedanja i atmosfera koju je gradio u svojim de- tno i ekstravertno otelovljuje moñ erosa, tu niãta nije mistiåno, telima, izazov su kada je reå o bilo kojoj vrsti inscenacije, pa tako i ãko, muåno... Jer taj eros je kod Stankoviña pritajen, preti da se izli- plesne. je kao uæarena lava, to je borba krvi i nagona od kojih bega nema, Koreograf Lidija Pilipenko dobro je prepoznala veliki potencijal ko- sapetih u raljama tradicije i jedne zatvorene, patrijarhalne sredine. ji ova literatura nosi u sebi, pa je pokuãala da prikazom i pisca i nje- I opet neostvarene moguñnosti - na proscenijumu je voda po kojoj govih likova, uhvañenih u zajedniåki kovitlac, dobije zanimljivu i plivaju latice cveña, ãto nagoveãtava atraktivnu plesnu sliku, ali to- kompleksnu scensku celinu. Tako se libreto koji je autorka sasta- ga nije bilo. Scena svadbe, sa zanimljivo reãenim kostimima (kos- vila oslanja jednim delom na scene iz æivota Bore Stankoviña, po- timograf Boæana Jovanoviñ), nudila je takoðe mnogo prostora. Pili- kuãavajuñi da koliko toliko razjasni njegovu liånost, dok s druge penko tu veãto ubacuje grupu starijih æena, pa slika dobija na pu- strane, kroz osam scenskih slika, uvodi u komad i likove iz njego- noñi, pokreti su lagani, ritualni, potom sledi æeãñi ritam, ali opet vih dela - Sofku, Koãtanu, Taãanu... nedostaje originalne, kvalitetne igre. Predstava poåinje jednostavnim prikazima Stankoviñevog doma, U drugom delu scena je obogañena video projekcijom. Ali u poku- tu su njegova supruga i ñerke, preovlaðuju sivi tonovi, a pisac ulazi ãaju da sve bude svedeno, jednostavno, moderno, ãto je scenograf- u sumorno raspoloæenje koje ñe ga pratiti sve do pred kraj koma- ski i ostvareno (scenografija Boris Maksimoviñ), predstava je opet da. Onda se scena otvara u dubini i kroz dim i crvenu svetlost po- utonula u monotoniju. Previãe je tu praznog hoda. Åak i sam lik malja se veliki sto na kome je baletski ansambl predvoðen Koãta- Bore Stankoviña u izvoðenju Konstantina Kostjukova nije viãeslo- nom. Slika sama po sebi zavodljiva i poetiåna, koja mnogo obeña- jan, njegova raspoloæenja su mraåna i sumorna, dok ga likovi iz va, ali tada sledi neãto ãto do kraja ostaje glavni problem ovoga ba- njegovih dela progone i osuðuju, ali zapravo on viãe prostora ima leta, a to je bezidejnost u samim koreografskim celinama. Kada u glumaåkom nego u telesnom izrazu. Zavrãna scena, Vaskrsenje, doðe trenutak da se igraåi razigraju u ansambl ili solo deonicama - u kojoj je brojni ansambl u belim kostimima, puna je nekog izne- igra se gubi u praznom hodu, jednostavnim, stereotipnim kore- nadnog optimizma, i takoðe oduzima predstavi umetniåku teæinu, ografskim ãemama i prenaglaãenoj glumi. Standardnom neoklasi- - naime, na video bimovima se projektuju slike Bore Stankoviña, pa ånom vokabularu dodati su elementi vranjanskih igara, ali Pilipen- åitav balet poprima obliåje neke prigodne priredbe ili proslave. ko nije uspela da saæimanjem ta dva stila dobije neku kvalitetnu Naæalost i pored odliåne ideje - da se na muziku domañih autora u sintezu. I muziåka kompilacija dela Stevana i Vasilija Mokranjca, plesnoj formi postavi delo inspirisano velikanom srpske literature- Konjoviña i Hristiña, åesto varira izmeðu svetovnih i duhovnih balet Neåista krv nije ostvario znaåajan umetniåki domet. Trebalo melodija, remeteñi suãtinski sklad predstave. je uvesti æivo orkestarsko izvoðenje, uskladiti muziåke deonice da Sofka u interpretaciji Olge Olñan nema prostora za manevar - ona bi se ostvarilo veñe stilsko jedinstvo i obogatiti plesne fraze origina- ne uspeva da prikaæe ta, u romanu sjajno doåarana, bunila tela i lnim i komplesknim koreografskim reãenjima. Ovako, solisti beo- duha, maãtanja, åeænje i neostavrene snove. Nema meseåine, gradskog Baleta nisu uspeli da prikaæu svoje moguñnosti. sparine, teskobe... Taãana Bojane Æegarac, lirski neæna, suzdræana, Jelena Kajgo

Orchestra 43 BELEF 08 - NOT ME DUNJE JOCIÑ I KAMENJE I SNOVI (LA PIERRE ET LES SONGES) ODIL DUBOC POZORIÃTE NA TERAZIJAMA I KALEMEGDAN, JUL 2008.

Ples u Gornjem gradu

Na ovogodiãnjem Belefu, pored vizuelnih, muziåkih i dramskih, prikazano je i nekoliko ostvarenja iz oblasti savremene igre. Kako Beogradski letnji festival teæi da izmesti svoje produkcije na ãto viãe raznovrsnih gradskih lokacija, tako je i u oblasti plesa samo jedno ostvarenje postavljeno pod krov pozoriãta - to je predstava Not me, izvedena na sceni Pozoriãta na Terazijama, u koreografiji Dunje Jociñ, mlade igraåice koja trenutno æivi i radi u Holandiji. Naãa publika je imala priliku da vidi rad Dunje Jociñ na Festivalu koreografskih minijatura, na kome je proãle godine osvojila prvu nagradu, a koja podrazumeva finansijska sredstva za celoveåernju produkciju na Be- lefu. U meðuvremenu beogradska publika je ovu izvanrednu igraåicu ponovo videla ove godine, u nastupu trupe Klub Gaj i Roni (Club Gay and Roni), u predstavi Poetiåni porazi, prikazanoj na 5. Beogradskom festivalu igre. ÆELJKO SINOBAD © Not me, Dunja Jociñ i Eva Puschendorf U koreografskom radu Dunje Jociñ veoma je primetan uticaj autorskog para izraelskih koreografa Gaja Vajzmana i Roni Haver, u åijoj plesnoj kompaniji igra veñ nekoliko godina. Zapravo, reå je verovatno o svojevrsnom kreativnom proæimanju, jer se koreografi jednim delom oslanjaju i zavise od kreativnog potencijala svojih igraåa, a opet igraåima treba vremena da se u kasnijem autorskom radu oslobode uticaja svojih mentora. Dakle, ova mlada koreografkinja je joã pod uticajem Vajzman-Haver plesnog stila, njihove poetike i ekstatiåno zavodljive igre koja ostvaruje znaåajne tehniåke ambicije. Plesne deonice koje ona kreira su kompaktne, logiåne, efektne, potkrepljene izvanrednom interpretacijom same autorke, ali i takoðe dobrom igrom Eve Puschendorf. Ove dve igraåice su u svojim duetima spretne, energiåne, uigrane. One se poigravaju sa temom promene liånosti i identiteta, tako ãto telo na podu oiviåe kredom, kao u sluåaju zloåina i smrti, pa potom ustaju i nastavljaju ples. Meðutim, predstava ima i delova kada gubi na teæini, a to su govorni delovi, jer tekst koji izgovara glumac Bojan Dimitrijeviñ, i pored njegove zanimljive scenske pojave, nema teæinu, deluje naivno i neubedljivo, a pretenduje da bude deo jedne ãire filozofske zapitanosti. Takoðe ãavovi izmeðu plesnih i govornih deonica kao i opãte jedinstvo predstave, nisu sasvim veãto uobliåeni. Ipak, zahvaljujuñi na prvom mestu dobroj igri, predstava je uspevala da odræi paænju publike, ali i da ukaæe na koreografski potencijal ove mlade autorke. Dva dana kasnije, takoðe u okviru Belefa, usledio je zanimljiv projekat, kao rezultat gostovanja francuske koreografkinje Odil Dibok (Odil Diboc) i njenog rada sa devedeset igraåa amatera iz Srbije. Æeleñi da ples distancira od pojma elitistiåke umetnosti koju izvode virtuozni igraåi na sceni, Dibok koristi otvoren gradski prostor, (ovde je to deo Gornjeg grada na Kalemegdanu), i veliki broj igraåa amatera, obuåenih uz pomoñ domañih plesnih pedagoga, putem radionica, da vladaju svojim telom i prostorom u kome se nalaze. Posmatraåi, publika i sluåajni pro- laznici mogli su da uæivaju u sporim, spiritualnim kretnjama izvoðaåa obuåenih u jednostavne sive kostime, koji su se vizuelno prosto stopili sa kamenim zidinama. Njihovi pokreti podseñaju na istoåne tehnike joge i tai åia, zatim tu su tehnike kontakt improvizacije i sasvim jednostavni koraci i kretanje savrmene igre. Igraåi leæe na zemlji, ili ritualno ãetaju po travi, onda prave male, sinhronizovane kombinacije pokreta, kreñuñi se u dugaåkom nizu duæ kalemegdanskog zida. Poetiånog naslova, Kamenje i snovi, ovaj projekat je u velikoj meri ulepãao i ople- menio jedno beogradsko letnje popodne. Za sluåajne prolaznike i decu koja su se igrala na Kalemegdanu, ovo je bio dobar naåin da sagledaju i prihvate umetnost pokreta u njenim brojnim manifestacijama i znaåenjima. Jelena Kajgo

44 Orchestra BELEF 08 - POVODOM PROJEKTA KAMENJE I SNOVI (LA PIERRE ET LES SONGES) ODIL DUBOC KALEMEGDAN, GORNJI GRAD, JUL 2008.

Priåa s obe strane ÆELJKO SINOBAD © Not me

Pozicija s koje piãem ovaj tekst nalazi se delom „iz unutra“, a delom spolja. Stavljam na papir, pred vas, iskustvo steåeno radom na projektu Kamenje i snovi s one strane scene, ali i impresije, emocije i utiske steåene posmatranjem ovog dela u Fran- cuskoj, Ãvajcarskoj i Beogradu, kao i priåu o autorki Odil Dibok (Odile Duboc).

UVOD fleksibilnosti, odnosno regulacije putem scenskih elemenata. Sezonu 2007/2008. savremenim igraåima u Beogradu „obojila Scenografija nikada nije samo dekor, ona je deo igre, boji je i je” saradnja s francuskom koreografkinjom Odile Dibok. U oblikuje svojom materijalnoãñu. Ovo se najbolje ogleda u kreaci- ovom programu igraåi su se ogledali i kao plesni pedagozi. Ima- ji Projet de la matiere. Predstava ne samo da donosi jedinstvenu li smo åast da budemo ugoãñeni u Nacionalnom koreografskom scenografiju, velike duãeke u koje igraåi uranjaju, nego i pros- centru Belfort, a zatim i da ugostimo naãe domañine u tornu razuðenost veãto izvedenu svetlosnom postavkom Fran- Beogradu, koji je cele godine radio na predstavi Kamenje i coise Michel. Svaki pokret igraåa rezultat je viãemeseånog istra- snovi. Po samom obimu, slobodna sam da kaæem kako je ovo æivanja moguånosti pokreta u odnosu na vreñe peska, iskrivljene najobimniji i po svom sadræaju najsveobuhvatniji projekat u koji limene ploåe, vazduãne jastuke i brojne druge rekvizite koji su je bila ukljuåena skoro cela savremena plesna scena okupljena oblikovali igru i vokabular izvoðaåa. oko Stanice servisa za savremeni ples. U kreiranju solo koreografija, Odil radi na postavkama za sebe poput Languages clandestins iz 1983. godine i Pour toute vous ISTORIJAT dier iz 2001. gde se vidi iz prve ruke specifiånost njenog plesnog Odil Dibok je istaknuta francuska koreografkinja prepozna- izraza. Uporedo radi i na solo koreografijama za druge izvoðaåe tljivog stila i specifiåne filozofije posmatranja tela i njegovih poput dela Echappee za Keemis Ahmeda. Na toj kreaciji pono- moguñnosti izraæavanja. vo radi s Francoise Michel 2005. godine na festivalu Montpellier Karijera gospoðe Dibok poåinje prvim koracima åetvorogodiã- Danse. U njemu uspeãno koristi pojavu igraåa, njegove osobe- nje bebe balerine. Jedinstvenog duha, vremenom se okreñe nosti kretanja i svakodnevne pokrete i atmosferu prenosi na pedagoãkom i koreografskom radu u sopstvenoj ãkoli Les arelie- scenu. rs de la dance, a potom i u kompaniji koju osniva sa dizajner- To ãto je privuklo moju paænju kada je rad Odil Dibok u pitanju, kom svetla Francoise Michel 1983. godine. a ãto jeste i uzrok naãe saradnje, je rad na otvorenom prostoru. U svojim delima Odil se oslanja na prirodu traæeñi u njoj jedin- Dela koja arhitekturu tela i pokreta stavljaju u otvoreni prostor, stvene oblike i odnose koje kasnije prenosi u tela igraåa i na sce- dopunjuju javne povrãine, zaleðuju i umetniåki tretiraju trenu- nu. Poput grana drveña, koje pruæajuñi se nailaze na kamenje, tak dnevne rutine. Koreografski, u ovim delima autroka koristi senke, prepreke i to urezuju u svoj trajni oblik, tako i tela igraåa poze i pokrete iz svakodnevnog æivota, ali i iz plesnog reånika u njenim delima istovremeno sadræe suspenziju i mekoñu amor- koji igraåi stiåu oponaãanjem oblika i kretanja iz prirode. Vols fnog oblika. Tragajuñi za novim prostorom, naåinom kontakta d’oiseaux je 1981. godine oæiveo Place des Cardeus, zatim En- ili formacijom, njenu koreografiju odlikuje jedinstvena skulptu- tr’actes 1983. i na kraju projekta Kamenje i snovi u kome smo ralnost tela igraåa. kao grad Beograd uzeli uåeãñe. Koreografsko umeñe podjednako se ogleda u solo radu, grup- Odil Dibok Beogradu je prvenstveno poznata po predstavi Tri nim kompozicijama, saradnji s operskim kuñama, kao i u ma- bolera (Trois boléros) iz 1996. koja je izvedena u Sava centru. sovnim koreografijama. Odil puãta da je tri puta vodi muzika Ravela. U tri interpretacije Prostorna raznolikost je joã jedna od karakteristika njenog rada. nastaju tri stilski, emotivno, dinamiåki i po broju uåesnika razliåi- Svoja dela stavlja na scenu uz veãto koriãñenje prostora i njegove ta dela. Tim delom autorka spaja i izraæava svoje viðenje muzi-

Orchestra 45 kalnosti muzike, muzikalnosti pokreta, muzikalnosti tela i igre stvaranju i izvoðenju ovog jedinstvenog projekta koji kombinuje svetla i senki po njemu i oko njega. Skladnim hodanjem po ritmu, lendart i umetnost pokreta. Odil je pod nazivom Kamenje i snovi geometrijskim promenama pravaca kretanja i formacija igraåa na obuhvatila socijalni aspekt i potencijal zajednice, promovisala kul- sceni, uspeva da uvuåe gledaoca u samu igru i igru senki. Nijedan turno i prirodno nasleðe lokaliteta i joã jednom pokazala da lepota pokret ne odvlaåi paænju od muzike, niti ona svojom jaåinom guta pokreta i igre leæi u svakom åoveku. scensku radnju. Zanimljivo je uporediti njen lirski pristup Ravelu s Kamenje I snovi prvobitno je izveden tokom septembra 2007. jedne strane i Beæarov izrazito erotiåan, muãki princip interpretaci- godine na lokacijama u Francuskoj i Ãvajcarskoj sa 300 izvoðaåa i je iste partiture muziåkog dela s druge. uåeãñem 21 profesionalnog igraåa. Na åelu Nacionalnog koreografskog Centra Franche- Comté à Bel- Priprema predstave trajala je godinu dana tokom koje su uåesnici fort, Odil Dibok se nalazi od 1990. godine. Novoosnovani centar prolazili radionice pod voðstvom profesionalnih igraåa. Na ra- dat joj je na umetniåko rukovoðenje neposredno posle rada na dionicama su se upoznavali s principima koreografskog rada delu Insurrection, åiji tadaãnji uspeh i veliåinu nisam u moguñnosti gospoðe Dibok i delovima njenih åuvenih koreografskih ostvare- da sagledam trenutno. nja. Tako se u predstavi nalaze delovi predstave Tri bolera, ali i par- Vredno je joã pomenuti da je Odil saraðivala sa Olivier Cadiot, Je- titure koje su razvili sami uåesnici. Koriãñenjem jednostavnih ko- an-Luc Lagarce, Peter Handke, Edward Bond i Rodriguo Garcia, u reografskih formi, dostignuta je ujednaåenost inaåe vrlo raznolike produkcijama Ludovic Lagarde, François Berreur i Jean-Claude grupe izvoðaåa. Materijal razvijen tokom proba dalje se Berutti... I tokom februaru 2003. godine, kreirala je koreografiju za uobliåavao na odabranim lokacijama. Svaka lokacija je mesto istog operu Fairy Queen u reæiji Ludovic Lagarde u Conservatoire performansa koji je prilagoðen specifiånostima samog mesta. Supérieur de Musique et de Danse u Parizu. Predstava je izvedena na tvrðavi grada Besançon, na vodopadima kod Baume- les - Messieurs, srednjovekovnom zamku d’Oricourt i na dve lokacije u ãvajcarskoj, baãti zamka Delémont i Abbaye de NACONALNI KOREOGRAFSKI CENTRI Belelay i na kraju u matiånom gradu Belfortu. Program nacionalnih koreografskih centara pokrenut je 1980. Posebno bih istakla lokaciju kod Baume-les-Messieurs kao primer godine kao rezultat kulturne politike koja teæi inovaciji na dræav- promocije prirodnog nasleða. Mesto je uokvireno planinom koja nom, ali i lokalnom nivou. Do sada je otvoren 21 centar u 15 od 22 oko njega pravi potkoviåasti oblik. Izvedba se deãavala duæ prirodnih regije Francuske. Centri su pod pokrovitljstvom dræave i lokalne slapova kraj kojih su tela izvoðaåa ostavljala utisak prirodnih skulp- samouprave, a pod umetniåkim vodstvom istaknutih koreografa tura, kamenja oblikovanog vremenom i vodom. S druge strane, u kao ãto su Karolin Karlson, Joæef Nað, Jean- Claude Gallotta, podnoæju okomite planine, izvoðeni su delovi bolera, tela su se Bernardo Montet. monumentalno kretala i davala dodatu dinamiku prostoru. Rad centara zavisi od ideja koreografa koji su na njihovom åelu, ali Samo izvoðenje predstave traje oko 2 sata tokom kojih uåesnici i od potrebe lokalne zajednice, odnosno moguñnosti mesta u menjaju formacije po unapred utvrðenom redosledu i svojom ig- kome se nalaze. Stoga je svaki centar jedinstven u svojoj estetici i rom oplemenjuju prostor. Autorka je joã jednom uspela da uskladi programu, ali isti u cilju obezbeðivanja neophodnih uslova za estetiku i jaåinu ljudskog pokreta sa scenom åiji je jedini okvir u ravoj koreografskog rada, kao i aktivnosti koje su neizostavne u oku umetnika. ovom procesu, istraæivanje, organizacija turneja, razmena i razvoj pedagogije i metodologije u igri. BELFORT- BEOGRAD ILI - OTKUD MI TU... NACIONALNI KOREOGRAFSKI CENTAR FRANCHE Umetnost ne poznaje granice, njena svrha je da komunicira s lju- COMTÉ À BELFORT dima i izmeðu njih. I tako su proteklih godinu dana, dva pobra- timska grada Belfort i Beograd komunicirali kroz ples. Iza ovog Centar je od 1990. godine dom kompanije Contre Jour. U njemu su velikog projekta stoje ljudi i organizacije Opãtina Belfort, Opãtina nastala neka od najveñih dela Odil Dibok. Novi Beograd, Francuski kulturni centar u Beogardu, Grad Beo- Centar je otvoren za rezident program kompanijama koje u njemu grad, Belef centar, Stanica, servis za savremeni ples, veñi broj ãkols- rade na finalnoj pripremi predstave. Pozoriãna sala Centra poseb- kih ustanova koje su imale razumevanja za ovaj projekat i bez åije no je opremljena za svetlosna istraæivanja u plesnoj produkciji, ãto pomoñi probe ne bi bilo moguñe odræati. je ogledalo istrajnog partnerstva Odil Dibok i Francoise Michel. Poåetkom oktobra 2007. Belfort je ugostio igraåe i koreografe iz Trupe svoj rad na kraju rezidenta predstavljaju u okviru programa Beograda Nelu Antonoviñ, Daliju Añin, Draganu Bulut i Mionu 19 h de Contre Jour. Pored predstave praktikuje se i razgovor o Petroviñ koje su zajedno samnom prisustvovale poslednjim pripre- delu, odnosno druæenje autora s lokanom publikom na koktelu mama i prvoj izvedbi na citadeli Besançon. Po njihovom odlasku posle predstave. ja joã tri meseca ostajem u Centru kako bih savladala organizaciju Uopãteno govoreñi, rad Centra vrlo je okrenut zajednici u kojoj se i voðenje projekta, a u Beogradu od novembra 2007. poåinju prve nalazi. Tokom godine Merie- Pierre Jaux vodi program otvorenih probe koje vodi Odil s profesionalnim igraåima, buduñim nosioci- radionica za neprofesionalne igraåe Mardis de Contra Jour, kao i ma projekta u Beogradu. dodatne programe socijalnog karaktera. Sami uåesnici predstave dobrovoljno i s velikim interesovanjem U Centru se paænja posveñuje i razvoju metodike plesne peda- pristupili su izradi predstave. Kako su sami istakli, rad na Kamenju gogije. Pored Odil, u Centru na ovome radi i Noële Claude. Imala i snovima, ukazao im je na moguñnost telesnog izraæavanja. Za sam åast da prisustvujem njegovim åasovima i nastavnom progra- neke je opet bio izazov i dugogodiãnji cilj da spoznaju i onu drugu mu koji vodi na Odeljenu za socioloãke studije pri Fakultetu u stranu pozoriãnog æivota, iza scene. Njih 97 iz Beograda, Panåeva, Belfortu. Cilj programa je da studenti kao buduñi socijalni radnici u Novog Sada, Kikinde, Starih Banovaca, Zrenjanina, Subotice (izvin- svom radu koriste ples i pokret kao komunikacioni i umetniåki javam se ukoliko je neko izostavljen), izvelo je predstavu Kamenje izraz. i snovi na Belefu 20. jula 2008. godine, ali i na samom otvaranju tog festivala. Belef je postao ne samo Beogradski letnji festival, POKRETANJE MAÃINERIJE KAMENJE I SNOVI nego i festival Beograðana koji su svom gradu poklonili jedan plesni dogaðaj. Veñ navikla da svoje koreografske postavke izvodi u spoljnjem prostoru u skladu s njegovim odlikama, Odil je na ideju o predstavi Projekat su vodile i iznele: Jelena Joviñ- Stevanoviñ, Anðelija To- doãla ãetajuñi po tvrðavi Belfrota. doroviñ, Dragana Stanisavljeviñ, Aleksandra Markoviñ, Ivana Zonjiñ, Tijana Malek, Ana Ignjatoviñ, Aleksandra Bjelajac, Ivana Ljujiñ- Ta predstava za cilj ima da promoviãe lokalitet, angaæuje lokalnu Radivojeviñ, Jovana Rakiñ, Ana Alimpiñ, Dragana Bulut i Miona Pet- zajednicu i ples uåini umetnoãñu za sve. Svako, bez obzira na pret- roviñ, a kao koordinatori Nela Antonoviñ, Dalija Añin i Dubravka hodno iskustvo i godine æivota, mogao je da uzme uåeãñe u Subotiñ. Usput reåeno, ponosni smo ãto su obe Ivane tokom pro-

46 Orchestra jekta krenule ka tome da uskoro postanu mame, kao i neke od uåesnica, pa i njima liåno æelim sve najbolje.

KAMENJE I SNOVI, BELEF, KALEMEGDAN Belef, kao i svake godine, donosi nove plesne produkcije, uvek tragajuñi za inovativnoãñu dela. Ove godne Kamenje i snovi je u naãu umetniåku igru unelo maso- vnost i ambijentalnost. Kalemegdanska tvrðava odgovarala je poåetnoj zamisli projekta ne samo po lokaciji, veñ i zbog veze s tvrðava- ma u Francuskoj na kojima su se predstave izvodile, a to je potpis arhitekte Vaubana. U nedeljno popodne zidine Tvrðave oæivljene su igraåi- ma. Uz zid, iãla je povorka ritmiåno ponavljajuñi pokrete. Obuåeni u sivo ili beæ, utapali su se u ambijent zida, ali i dovoljno od njega odvajali da bi posmatraåu pri- uãtili uæitak plesnog doæivljaja. Cela povrãina Gornjeg grada iskoriãñena je za izvedbu. Grupe igraåa iãle su od lokacije do lokacije izvodeñi delove koreografije u skladu s odlikama prostora. Na otvorenim povrãinama igraåi su izvodili koreografije u manjim formacijama, dok su se drugi po zidinama zau- stavljali u pozama koje su dobijale svoj amorfni oblik delimiånim predavanjem teæiãta imaginarnom objektu. Na ovaj naåin utisak koji posmatraå ima jeste kao da gleda pojedinaåne u prostoru slobodne figure iz grupne kompozicije. Muzikalnost i sceniånost Kamenja i snova zasnovana je na zvucima prostora, ljudi u njemu i samih pokreta ig- raåa. Joã jednom u ovom delu ispoljava se uspeãnost saradnje tima - svetlo dizajnera i koreografa, Francoise Michel i Odil Dibok, u odabiru prostora i postavki koreografija spram dnevnog svetla koji do njega dolazi. Ta- ko je s jedne strane, ka suncu u punom koloritu, uz zid iãla kolona igraåa, dok je s druge strane platoa ista partitura izvoðena okrenuta od sunca po rubu brda. Tako se postigao predivan efekat - igraåi u polusenci koji su za oslonac koristili brisani prostor neba s Po- bednikom u pozadini. To je scena koja ñe u mom señan- ju ostati kao nova razglednica Beograda. Uåesnici naãeg projekta imali su izmeðu 16 i 70 godina æivota, ãto ga åini jedinstvenim i u startu uspelim, jer postigli smo to ãto smo hteli, dokazali da je ples uni- verzalan, uvek prisutan, samo treba obratiti paænju.

A SADA ? Teãko je sagledati dostignuña jednog dela par dana po njegovom izvoðenju. Ples je uspeo da uðe u æivote ljudi koji o njemu na savremeni naåin nisu ni razmiãljali. Neki su ispunili æivotnu æelju da zaigraju u jednoj predstavi. Za druge, koji su sluåajno bili na Kalemegdanu, pokazali smo da je ples deo svakoga, da svi igramo, svakoga dana, bez obzira na godine æivota i moguñnosti. Telo je naãa prva kuña i u njemu bi trebalo da smo komotni. Mogu samo da izrazim veliko liåno zadovoljstvo ãto sam deo ovog dela, ãto sam imala prilike da radim sa sjajnim umetnicima, kolekti- vima organizacija i ãkola koje su podræale projekat i naravno uåesnicima predstave zbog kojih smo svi i bili tu. Nisam u moguånosti da navedem sve, ali dajem sebi joã toliko slobode da pozdravim ceo kolektiv Nacionalnog koreografskog centra u Belfortu, ali i da spomenem Stéfany Ganachaud koja je kao asistenkinja Odil Dibok bila uz igraåe i uåesnike kako na probama tako i tokom izvoðenja predstave. Zatim Anne Bautz „moju nadleænu” tokom staæiranja u Francuskoj za sve strpljenje i nauk koji mi je dala i Aurélie De Jésus zbog poverenja i podrãke koju ukazuje beogradskim studentima koji se putem staæa naðu u Belfortu, kao i za podrãku i promociju naãe kulture.

KRAJ !? Ja ga ovde ne bih stavljala zbog æelje da i u narednim brojevima Orchestre budu objavljene priåe kao ãto je ova moja o buduñim us- peãnim plesnim saradnjama naãe zemlje i meðunarodnih umetnika. Dubravka Subotiñ

Orchestra 47 INTERVJU - ODILE DUBOC, KOREOGRAF, GOST BELEF-A 2008.

Ñerka vazduha

Tokom leta, na Belefu 2008, með’ kamenjem Kalemegdanske tvrðave, ostvario se i jedan san - veliki poduhvat koji nosi naziv Kamenje i snovi. Pre nego ãto se osvrnemo na lepotu i lakoñu postojanja samog dela, vredi pomenuti da je ovaj projekat (u organizaciji Servisa za savremeni ples - Stanica i Belef centra) okupio kako naãe vrsne profesionalne igraåe i koreografe, tako i ljubitelje igre, ali i radoznalce.

Oni su, naime, zajedniåkim snagama i uz retke, ali dragocene posete same autorke Odil Dibok (Odile Duboc), uspeli da zamiãljeni projekat iznesu do kraja, da znanje steåeno na seminaru u Belforu prenesu uåesnicima u Beogradu, kao i da tokom priprema koje su trajale viãe od pola godine usaglase svoje sujete, rasporede i miãljenja. Trebalo je nañi sredstva, slobodne prostorije, termine. Izdræati i istrajati. Verno preneti znanje amaterima, a zatim taj predivni uigrani talas usporenih pokreta postaviti na predviðenu scenu, u ovom sluåaju beogradsku Tvrðavu i njeno zelenilo, i na kraju celu zamisao pribliæiti beogradskoj publici. Kamenje i snovi, htoniåno i eteriåno, kretanje u mestu i nepomiånost pokretnih slika, sklad åoveka i prirode. Osim svog prvobitnog znaåenja, ovo delo moæe kriti i mnoãtvo drugih. Ako ste imali sreñe da prisustvujete izvedbi 20. jula 2008. godine, sigurno ste pronaãli svoje znaåenje i u njemu se prepoznali. A ãta o sebi i projektu Kamenje i snovi ka- æe sama autorka Odil Dibok?

Ãta vas je kao dete privuklo baletu, a ãta odvelo savremenom plesu? Ja sam roðena igraåica! Oduvek sam znala da igram. Volela sam klasiku, ali åinjenica da mi je ona bila nekako dosadna, kao i da u tome nisam teæila savrãenstvu, odveli su me u potragu za neåim drugim. Uæivanje u stvaranju koje sam osetila veñ od svoje trinaeste godine i potreba da razumem sopstvene æelje postupno su me okrenuli ka modernom plesu, zatim dæezu i savremenoj igri. To je istovremeno bilo i vreme oslobaðanja æene... Kako ste doãli na ideju projekta Kamenje i snovi i kako vas je inspirisao esej Gastona Baãelara, Vazduh i snovi? Projekat Kamenje i snovi nastao je nakon 15 godina sazrevanja! Naime, kada sam stigla u Belfor 1990. godine, prvo ãto sam ugledala bio je dvorac Belfor. Tada sam otkrila i kapiju Brizak koja me je odmah oåarala. Pomislila sam da ñu jednog dana na tom mestu postaviti svoju koreografiju. Poãto za 15 godina koje su usledile nisam uspela da ostvarim ovu æelju, poæelela sam da moj poslednji mandat direktorke Nacionalnog Koreografskog Centra (CCN) posvetim upravo tom projektu. Tek kasnije, kada sam shvatila da je potreban veliki broj igraåa da bi se takvom mestu udahnuo æivot, pomislila sam da bi to trebalo uraditi i sa amaterima. Oduvek sam radila sa igraåima svih nivoa i ideja da taj projekat iskoristim da bih ovo uzbudljivo znanje prenela velikom broju ljudi me je veoma zainteresovala. Esej Gastona Baãelara nije me posebno inspirisao za ovaj projekat, ali mi je omoguñio da doðem do naslova. Meðutim, njegovi eseji, u kojima se åesto pominje dinamika prirodnih Elemenata, uzbudili su me åim sam ih otkrila. Upravo tada sam i sama shvatila odnos sopstvenog tela sa Elementima, a posebno sa vazduhom i vodom. Neki delovi eseja posveñeni vazduhu i snovima, i vodi i snovima, potpuno su od- govarali onome ãto sam fiziåki oseñala. Zaãto ste za dekor izabrali tvrðave i prirodu? Nisam ja izabrala tvrðavu za Kamenje i snove. Tvrðava je izabrala mene! Inaåe sam veoma vezana za prirodu. Sluåajno se desilo da je kapija Brizak u okviru samog dvorca u Belforu. Tvrðave me zapravo ne interesuju same po sebi. Zanima me spoj njihove arhitekture, svojstva kamena od kog su sazdane i travnatih povrãina koje ih okruæuju. Kako je projekat Kamenje i snovi stigao u Beograd i koja ñe biti njegova sledeña stanica? Organi vlasti teritorije Belfor i Opãtina Novi Beograd saraðuju veñ dugi niz godina. Savet opãtine Belfor je projekat predloæio Gradu Beogradu upravo u trenutku kad je on nastao u Francuskoj. Ali kada mi je to reåeno, odmah sam odbila. Naime, nisam smatrala da je neãto ãto je bilo predviðeno za jedno odreðeno mesto, pogodno da se prenese negde drugde. Tek kada sam odluåila da istraæim neka druga mesta u regiji Franã-Konte za isti projekat, poåela sam da razmatram i moguñnost postavke u Srbiji. Za sada ne razmiãljam o sledeñoj stanici. Trenutno imam premalo vremena, a da bi takav projekat mogao da zaæivi, treba biti veoma posveñen.

48 Orchestra Koji su vaãi utisci o radu amatera i profesionalaca u Beogradu? Najpre sam malo strepela, ali sam tokom svog poslednjeg boravka u Beogradu bila prijatno iznenaðenja sluhom i kvalitetom rada animatora. Veoma dobro su umele da prenesu grupama amatera i igraåa ono ãto smo mi preneli njima. Od onda sam bila potpuno spokojna. Jedan kritiåar vas je opisao kao ’’ñerku vazduha’’... Koju ulogu u vaãim delima imaju pojave poput lakoñe, neopip- iljivosti, pokreta skrivenog iza prividne smirenosti, koji svojim kretanjem prostor ispunjavaju slikama koje su u konstantnoj promeni, poput kaleidoskopa? Sve ãto ste opisali upravo je suãtina onoga åemu teæim. Ja fiziåki sanjam o pojmu lakoñe i neopipljivosti. To mi treba. Zato ljudima to i prenosim i zato se te pojave implicitno pojavljuju u mojim delima. Recite nam neãto o vaãoj saradnji sa Peterom Handkeom i Edvardom Bondom? Nisam saraðivala sa njima liåno, veñ sam uåestvovala u ostvarenju postavki njihovih dela na kojima su radili francuski reditelji Lidovik Lagard i æan-Klod Beruti. U tom smislu sam uveæbavala glumce i pomagala rediteljima. Za Geã Pati, åuvenu francusku pevaåicu, 2001. godine kreirali ste jednu koreografiju? Da, na njen zahtev. æelela je da napravi predstavu sa- stavljenu od kratkih koreografija njenih prijatelja. Upoznale smo se u Parizu sedamdesetih godina proãlog veka na åasovima modernog plesa i dæeza. Divila sam joj se kao igraåici. Kasnije sam otkrila njen talenat za pevanje. Ponovo smo se srele tokom devedesetih. Saradnju mi je predloæila 2001. godine. Bilo mi je zadovoljstvo da za nju uradim koreografiju. Radili ste sa zvezdama pariske Opere podjednako kao i sa amaterima, kreirali niz komada... reklo bi se da ste u konstantnom kretanju. Ãta vas inspiriãe i vodi napred? Drugi su ti koji me teraju napred. Pedagoãkim radom sam poåela da se bavim veoma mlada. Kao dete i devojka bila sam veoma stidljiva. Pedagogija mi je omoguñila da se otvorim. To mi se svidelo i razvila sam se u tom domenu. Istovremeno sam razvijala i svoju tehniku. Sa profesional- nom koreografijom sam zapravo poåela tek kada sam odluåila da napustim predgraðe u kom sam æivela. Imala sam 40 godina! Od tada nisam prestala da stvaram i poduåavam, ãto se uzajamno dopunjuje. U mojim oåima, sve moæe biti tema za umetniåko delo. Veoma retko sam odbijala ponude, jer je svaka od njih bila neka vrsta izazova. Tako sam prihvatila i projekat Kamenje i snovi u Srbiji! Koji su vaãi buduñi projekti? Ima ih mnogo, ali niãta odreðeno, osim da decembra 2008. godine napustim CCN u Belforu. Marijana Komljenoviñ

Orchestra 49 UDRUÆENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE NAGRADA „DIMITRIJE PARLIÑ“ ZA 2008. NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU, 23. OKTOBAR 2008.

Nagrada „Dimitrije Parliñ“ jedna je od najprestiænijih nagrada u oblasti baletske umetnosti u naãoj zemlji koju Udruæenje baletskih umetnika Srbije dodeljuje svake godine stvaraocima u oblasti koreografije. Nagrada se dodeljuje za premijerno izvedene, originalne koreografije celoveåernjih ili baleta u jednom ånu ili za celokupni koreografski opus. Nagrada se moæe do- deliti i za izuzetnu umetniåko - tehniåku interpretaciju, ukoliko te godine nije bilo koreografskog ostvarenja kome bi nagrada mogla biti dodeljena. O nagradi odluåuje petoålani æiri imenovan od strane Predsedniãtva UBUS-a koji prati premijerna izvoðenja baletskih ostvarenja koja su izvedena tokom jedne godine na prostoru Republike Srbije. Nagrada se sastoji od plakete sa portretom Dimitrija Parliña (rad vajara Rista V. Mihiña), Diplome sa amblemom UBUS-a, kao i novåanog dela nagrade.

NAGRADA „DIMITRIJE PARLIÑ“ 2008. ZA KOREOGRAFIJU: TRI SESTRE ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIÑ ©

Od 1997. godine, na inicijativu tadaãnjeg predsednika UBUS-a primabalerine Viãnje Ðorðeviñ, svakog 23. oktobra, na dan roðe- nja naãeg velikog koreografa, dodeljuje se Nagrada „Dimitrije Parliñ“. Dosadaãnji dobitnici ove prestiæne nagrade bili su: Sonja Vukiñeviñ (Makbet - Ono), Krunislav Simiñ (Orfej u podzemlju), Vladimir Logunov (Doktor Dæekil i Mister Hajd), Isidora Staniãiñ (za umetniåku interpretaciju) i Vera Kostiñ i Lidija Pilipenko za celokupan koreografski opus. Nagradu je 2005. godine podelilo devet solista i prvaka Baleta Narodnog pozoriãta u Beogradu za interpretaciju u predstavi Ko to tamo peva (kor. Staãa Zurovac), 2006. je dodeljena ansamblu predstave Jezik zidova (kor. Gaj Vajzman i Roni Haver) Srpskog narodnog pozoriãta u Novom Sadu, a 2007. Mileke Meroli, koreografu iz Italije, za postavku predstave La Capinera Pozoriãta na Terazijama u Beogradu. Da bi trajno saåuvali uspomenu na vrhunska ostvarenja naãeg najistaknutijeg, svetski priznatog koreografa Dimitrija Parliña, UBUS dodeljuje ovu nagradu onim stvaraocima koji svojim koreografskim stvaralaãtvom bitno obogañuju i unapreðuju baletsku umetnost naãeg doba. Æiri u sastavu: Jelena Kajgo (dramaturg i baletski kritiåar, predsednik æirija), Paãa Musiñ (repetitor baleta), Marija Jankoviñ (baletski pedagog), Sonja Lapatanov ( predsednik UBUS-a) i Isidora Staniãiñ (koreograf) doneo je odluku da se Nagrada „Dimitrije Parliñ“ za 2008. godinu dodeli za koreografiju predstavi Tri sestre Ister teatra iz Beograda. Nagrada za æivotno delo za 2008.koju dodeljuje Predsedniãtvo UBUS-a istaknutim baletskim stvaraocima, dodeljena je Miri Sanjini Ãiljegoviñ, prvakinji Baleta Narodnog pozoriãta u Beogradu i Veri Felle, baletskom pedagogu iz Novog Sada. press materijal UBUS

50 Orchestra UDRUÆENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE NAGRADA ZA ÆIVOTNO DELO ZA 2008.

Mira Sanjina Ãiljegoviñ, prvakinja Baleta Narodnog pozoriãta u Beogradu

Mira Sanjina je roðena 1924. godine u Zagrebu. Baletsko ãkolovanje je poåela kod Ane Maletiñ u Zagrebu, zatim u Be- åu i kod Kurta Josa u Engleskoj. Joã kao uåenica davala je sa uspehom solistiåke koncerte sa sopstvenim koreografijama u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. U toku drugog svetskog rata bila je ålanica Kazaliãta narodnog osloboðenja pri vrhovnom ãtabu NOV i POJ. Posle osloboðenja postala je istaknuta solistkinja baletskog ansambla Narodnog pozoriã- ta u Beogradu, gde je igrala dramske i karakterne uloge od kojih se posebno izdvajaju - Ãeherezada, Balada o jednoj srednjovekovnoj ljubavi,Trorogi ãeãir, Ðavo na selu, Ljubav åarobnica, Ãpanski kapriåo, kao i mnogi inserti sa ãpanskom igrom u operama. Poseban uspeh je postigla kao Biljana u Hristiñevoj Ohridskoj legendi, koju je igrala viãe od tri stoti- ne puta na naãim i inostranim pozornicama, uz visoka priznanja i publike i struåne kritike. Povremeno se bavila i koreografskim radom. Postavila je Valpurginu noñ, igre u operi Karmen, Salomu, praizvedbu Balade o mesecu lutalici, Duãana Radiña, koja je bila u to vreme izuzetno smelo igraåko pozoriãte, kao i igraåke delove Brehtovih Sedam smrtnih grehova u tadaãnjem Savremenom pozoriãtu. Mira Sanjina je imala interesantan poåetak u narodno-oslobodilaåkoj borbi, kada je u veoma nepozoriãnim i teãkim ratnim uslovima igrala savremene igre sa bobrbenom tematikom. Njena poåetna afirmacija je bila u beogradskom Ba- letu, koji je u to vreme imao izvanredne moguñnosti, koje su snaæno odjeknule za vreme gostovanja u inostranstvu. Umetnica se posebno seña prvog prodora na Festivalu u Edinburgu, gde je igrala Ohridsku legendu, Licitarsko srce i Baladu o srednjovekovnoj ljubavi u kojoj je uspeãno zamenila obolelu koleginicu u glavnoj ulozi. Tada je imala åast da ugasi festivalsku sveñu, kao liånost koja je svojim uåeãñem obogatila Edinburãki festival u toj godini.To je, po priåan- ju umetnice, bilo nezaboravno veåe, kada je pod svetloãñu sveña izaãla u kostimu Knjeginjice iz Balade i uz improvizo- vane pokrete i zvuke orkestra kojim je dirigovao åuveni Dæon Barbiroli ugasila festivalsku sveñu. Poznati inostrani kriti- åari, kao na primer Arnold Haskel, su o njoj pisali kao tipu balerine koja je veñ iãåezla i to u smislu izraæajnosti. Narav- no, da je tada mislio na Niæinskog, Pavlovu i druge velikane umetniåke igre iz prve polovine proãlog veka. Izuzetna priznanja Sanjina je dobila i na turnejama i Kini i Kairu, koji su, razume se, bili veoma vaæni ne samo za nju , veñ i za ceo beogradski Balet i baletsku umetnost u naãoj zemlji. Sa scene se Sanjina povukla 1971. godine kada je otvorila sopstveni studio za modernu igru u kojem je sa uspehom radila upuñujuñi generacije ljubitelja baletske umetnosti u lepotu i izraæajnost umetniåki oblikovanog i emocijama proæetog pokreta ljudskog tela. Lepa i prijatna spoljaãnost, duga, talasasta, sjajna kosa, meki, plastiåni pokreti iz kojih izbija snaæna individualnost, sen- zibilnost i senzualnost, koji prerastaju u duboku dramsku izraæajnost - to su obeleæja igraåke liånosti Mire Sanjine. Kao vrstan izvoðaå stilizovanog jugoslovenskog i ãpanskog folklora ona poseduje nepogreãivi oseñaj za ritmiåku i dinami- åku iznijansiranost igre. Erotiåna komponenta u njenom plesu, posebno u Salominoj igri sa velovima, je uvek u sluæbi iskrenog izraæavanja emocija. Kada se radi o muzici Mira Sanjina je smatra velikom inspiracijom, a i igra bez muzike, po njoj ima svoju muziku, a to je ritam koji i u tiãini moæe oplemeniti plesni pokret. Sve njene zasluge za afirmaciju srpske baletske scene veñ odavno zasluæuju najveñe priznanje. Jer kada je igrala imali smo utisak da je u stvaralaåkom transu, a danas zajedno sa njom sanjamo svaku njenu igru. Jer,Mira Sanjina je veliki profesionalac i veåiti sanjar. Milica Zajcev

Vera Felle, baletski pedagog iz Novog Sada

Gospoða Vera Felle istaknuti baletski pedagog i dugogodiãnji direktor Baletske ãkole u Novom Sadu, svoj radni vek posvetila je baletskoj umetnosti i usavrãavanju baletske pedagogije. Po zavrãetku baletske ãkole, zapoãljava se kao baletski pedagog. Posle petnaest godina radnog staæa, svesna prazni- na u znanju, a i æeljna sistematskog unapreðivanja baletske metodike, odlazi na usavrãavanje u Sankt Peterburg. Bilo je to otkrivanje baletske azbuke ispoåetka. Po povratku iz Sankt Peterburga, nesebiåno prenosi svoje znanje kako na ðake tako i na ostale pedagoge. Njena borba za struåno usavrãavanje i pedagoga i ðaka nastavlja se i dalje tokom njene karijere, a to dokazuju mnogi savrãeni igraåi koji su potekli iz novosadske Baletske ãkole. Tokom svog rada Vera Felle saraðuje s mnogim istaknutim ruskim pedagozima i umetnicima, a u svom pedagoãkom radu uvek je insistirala na ãkolskom i akademski åistom radu, na åemu joj njeni uåenici i danas zahvaljuju. U vreme kada je bila na åelu Baletske ãkole, ãkola dobija novu, renoviranu zgradu, pa su se uslovi u mnogome poprav- ili ãto je doprinelo kvalitetnijem radu. Sve vreme dok je bila direktor Baletske ãkole uporedo se bavila i pedagoãkim radom i uvek imala po jednu klasu uåenika. Iz njenih klasa izrasli su mnogi baletski igraåi i balerine koji su danas istaknuti umetnici kojih se sa radoãñu seña. biografiju priredila Sanja Vuåureviñ press materijal UBUS

Orchestra 51 14. DÆEZ FESTIVAL U KANJIÆI SVETSKA PREMIJERA PREDSTAVE SHO-BO-GEN-ZO JOÆEFA NAÐA DOM UMETNOSTI, 11. SEPTEMBAR 2008.

ARHIVA RKA JOÆEF NAÐ Vidoviti putevi istine ©

Trodnevni tradicionalni 14. jazz festival - improvizovana muzika imao je zaista sjajan poåetak. Duo vrsnih umetnika, pijanista Uri Brinera iz Izraela i duvaåa Arkadija Silkopera iz ãvedske, svojim visoko profesionalnim muziciranjem prilagoðenim u izvesnoj meri i estradnom izvoðenju, ostavio je snaæan utisak na prepunu salu kanjiãkog Doma umetnosti.A zatim je usledila svetska premijera nove predstave nama dobro znanog i uvek rado viðenog kanjiãkog umetnika evropskog i svetskog ugleda, koreografa, reditelja, slikara Joæefa Naða pod nesvakidaãnjim naslovom Sho-Bo-Gen-Zo. Zasnovano na delu starog japanskog zenbudistiñkog mislioca iz 13. veka Dogana, to pozoriãno multimedijalno ostvarenje podjednako åine igre, muzika i scensko slikarstvo koji zajedno nastoje da vidovitim putevima usaglase razliåita vremena u traganju za univerzalnom harmonijom. Jedan kontrabas i set duvaåkih instrumenata i udaraljki oæivljavaju izuzetno predani muziåari - Æoelin Leandre iz Francuske i Selevenji Akoã iz Maðarske koji ravnopravno uåestvuju u duetnim plesnim scenama graciozne, tanane i izraæajno impresivne Sesil Luaje iz Francuske i Joæefa Naða, koji i ovom prilikom potvrðuje svoje sjajno umeñe da plesnim pokretima raznovrsnog emocionalnog naboja, åesto zau- stavljenim u trenucima kulminacije, dosegne ljudskim biñima neophodnu istinu koja je, ipak, kao sno- viðenje univerzuma - varljiva. Da bi se ovo jednosatno visoko sofisticirano pozoriãno delo moglo s razumevanjem pratiti, neophodno je saznati znaåenje njegovog ishodiãta iz nesvakidaãnjeg naslova. U Do- genovoj knjizi za koju istorija tvrdi da je izvan svake logiånosti, Sho znaåi pravi, istiniti,najveñi, apsolut- ni, Bo je stalna, bezvremena, univerzalno nepomiåna istina, Gen je oko, osnovna taåka, primaordijalna misao, a Zo - trezor. Sva ta znaåenja su inspirisala plesne i zvuåne slike u Naðovoj predstavi, a svaka od njih je pravi biser promiãljene perfekcionistiåke minujature.

52 Orchestra Poåetak je posveñen tradicionalnom japanskom poimanju æivotnih odnosa u kojima Sesil Luaje filigranski, pokretom tka gracilni portret Gejãe, dok Nað, odenut u sjajni i æivopisni kostim, minimalnim kretnjama ispoljava apsolutnu muãku dominaciju. Intermeco s pretvaranjem zvuka u sliku predela kosmiåkog pulsiranja iscrta- nu crnim tuãem na neænobeloj svili predstavlja sasvim osoben i nezaboravan teatarski doæivljaj. Plesni duet zatim postaje, i to ne samo zbog prepoznatljivih Naðovih kostima (crne pantalone i komotni, gotovo bezobliåni crni sako), potpuno savremen po igraåkoj leksici. Ostaje u pamñenju i minijatura s lutkarskom pozornicom u kojoj Nað demonstrira izraæajnost svojih ãaka, nastavljajuñi na sasvim osoben naåin i japansko tradicionalno pozoriãte i ostavãtinu francuske pantomime Marsela Marsoa. Naravno, sem sve ozbiljnosti teatarske prezentacije usvojenih iskaza Dogena, slede i scene obojene diskretnim humorom ãto je i inaåe jedan od „zaãtitinih znakova” veñine Naðovih predstava. Kreñuñi se bez æurbe zavrãetku ovog tragalaåkog snoviðenja, pokreti izvoðaåa se sve viãe u svom razvoju zausta- vljaju gradeñi statiåne, a ipak plesne slike, da bi u finalu izvestan osmeh na njihovim licima oznaåio optimizam i veru u moguñnost postojanja istinitosti i harmonije u univerzumu, ako se ide od moje ka tvojoj duãi.

Milica Zajcev

Orchestra 53 42.BITEF 08 MANJE VIÃE BESKONAÅNO (PLUS OU MOINS L’INFINI) U IZVOÐENJU TRUPE CIE 111 (TULUZ, FRANCUSKA) SAVA CENTAR, 15. SEPTEMBAR 2008.

ÅOVEK I LINIJA AGLAE BORY ©

Dugogodiãnja tradicija Bitefa da svake godine otpoåne plesnom predstavom ni ovog puta nije izneverana. Iako se zaista ne bi moglo govoriti o pravom plesnom izvoðenju, bar onako kako se ono po pravilu definiãe, Manje viãe beskonaåno francuske trupe CIE 111 predstavlja snaæan igraåko-akrobatsko-vizuelni spaktakl koji gledaocima nudi beskonaåne moguñnosti asocijacija na jednostavnost svakod- nevice, ali i pronicljivost analiza åulnih senzacija koje podstiåu maãtu. Manje viãe beskonaåno u koncepciji Aurelijana Borija, koji je i sam izvoðaå, uz åarobnu rediteljsku palicu Fila Soltanova (pamti se njegovo uåeãe na 3l.Bitefu) je treñi, poslednji, deo njihove trilogije o prostoru. Oni su se najpre bavili zapreminom (IJK), zatim Planom B, koji smo videli zahvaljujuñi Francuskom kulturnom centru u Beogradu i najzad linijom, u biti beskonaånom ali sposobnom da prividnim granicama omeði prostor. Dosledno usmereni na stvaranje jednog novog, neverbalnog pozorãta, autori ovu ideju o „meãanju“ izvo- ðaåkih umetnosti i njihovom veoma osmiãljenom proæimanju, ostvaruju åudesnim ritmom pulsiranja predstave, bez predaha, da bi bukvalno iz trenutka u trenutak nudili nove teatarske slike, nadahnute konstruktivizmom i izvesnim diskretnim minimalizmom. Dina- mika kojom se prizori smenjuju podvlaåi suprotstavljanje humanog apstraktnom kroz irealnost protoka vremena. Prvi deo predstave uzbudjuje apstraktnim igraåkim kretanjem linija, odnosno ãtapova, koje stvaraju likovne slike raskoãno osvetljene paletom boja - od bljeãtavobele, preko æute, neæno plave, do purpurne, srebrne i zlatne. Zatim sledi vrtoglavo i nijednog trenutka zaustavljeno menjan- je scena uz uåeãñe izvoðaåa ( åetiri mladiña i jedna devojka) koji s nepogreãivom tehniåkom spremnoãñu vode kroz prizore, ponekad nadahnute vratolomnim cirkuskim veãtinama, åesto sasvim svakodnevne, ali gotovo uvek duhovite. Pamti se neuspela borba onog na velikom i onog na malom ãtapu, pa fudbalsko driblanje opredmeñene linije kao fudbalske lopte, ping-pong ili teniski meå, i joã mnogo toga ãto je svojom neposrednoãñu razgalilo gledaoce. Stoga se u Plavom salonu Sava centra tokom predstave åuo smeh i aplauzi, koji su pratili autorsku spremnost da univerzalnost linije u prostoru koriste za sugerisanje beskonaånosti ne samo pozoriãnog åina. Ono ãto je pored razgaljujuñeg utiska o plesu senki, linija, odnosno ãtapova i vratolomija izvodjaåa moralo zadiviti u predstavi gostiju iz Francuske, to je perfekcija tehniåke podrãke izuzetnoj koreografiji, koja je, u to ne bi trebalo sumnjati, mnogo zahtevnija i bogati- ja nego mnoga klasiåna, neoklasiåna i kaleidoskopski raznovrsna ostvarenja savremenog plesa.

Milica Zajcev

54 Orchestra 42. BITEF 08 MOÆDA ZAUVEK (MAYBE FOREVER) MEG STUART I PHILIPP GEHMACHER (SAD, BELGIJA, AUSTRIJA) ATELJE 212, 18. I 19. SEPTEMBAR 2008.

Slike pokreta i jezik znakova CHRIS VAN DER BURGHT ©

Fuzija dva pogleda na umetniåku igru, kakvu su ponudili Meg Stjuart i Filip Gemaher u svojoj duetnoj predstavi Moæda zauvek donosi, upravo zbog svojih razliåitih ishodiãta, rezultat koji nagoveãtava novu plesnu estetiku. Takav utisak proizlazi iz analize njihovih pojedinaånih plesnih senzibiliteta, koji se u svojoj razliåitosti neoåeki- vano ne iskljuåuju, veñ proæimaju da bi stvorili novo, a njima samima do tada nedostupno. Pri tome Meg Stjuart, igraåica zavidne kulture plesa, polazeñi od svojih psihiåkih i fiziåkih predispozicija „stvara slike pokreta”, dok Gemacher, manje izraæajan kao plesaå, u prvi plan istiåe ideju o igri „kao jeziku znakova”. Ipak, meðu njima postoji saglasnost o izvoru pokreta i njegovoj telesnosti ãto i omoguñava bliski susret. Tako njihova predstava, koju pored setnih zvukova s trake, pesmom i elektriånom gitarom sladunjavo ljubavnih osobenosti prati belgijski muziåar Niko Hafkenãeid, ima atmosferu izvesne pritajene åulnosti i romantizma ãto se ogleda i u projekciji dva velika maslaåka zaklonjena senkom paprati, koji se projektuju na delu rikvanda. Sa- ma igraåko-recitatorsko-muziåka radnja se odvija veoma sporo. Plesna dogaðanja su svedena na varijacije svega nekoliko pokreta pri åemu ruke imaju prednost nad korpusom i nogama.Varijacije dosta jednoliånog kretanja bezbroj puta se ponavljaju, ali ne uvek kao nove, a prekidaju se dugim, statiånim pauzama u tiãini, da bi povremeno tela izvoðaåa buknula u strastvenom zagrljaju - kojem se teæi moæda zauvek. Ovoj predstavi je pravo mesto bilo na Bitefu, jer sadræi sve komponente savremenog igraåkog dela u trendu, ãto je korisna informacija za gledaoce, od kojih nekima i nije bila sasvim bliska. Milica Zajcev

Orchestra 55 42. BITEF 08 MOÆDA ZAUVEK (MAYBE FOREVER) MEG STUART I PHILIPP GEHMACHER (SAD, BELGIJA, AUSTRIJA) ATELJE 212, 18. I 19. SEPTEMBAR 2008. Melanholija ljubavi

U vremenu, kada se neverbalni teatar bavi prevashodno pitanjima ljudske otuðenosti, hladnoñe, besmisla,... kada govori o vremenu u kome emocije postaju pre povod za strah ili podsmeh, nego neãto ãto treba s radoãñu iãåekivati, ameriåka koreografkinja Meg Stjuart (Meg Stuart) kreira predstavu po svemu suprotnu ovim preovlaðujuñim umetniåkim tokovima - tananu, neænu, dirljivu... bez bojazni da ñe ogoljena emotivnost kojom se poigrava i po kojoj nemilosrdno rovari, ostaviti utisak sladunjave ili romantizirane pozoriãne ispovesti. Jer njen originalni autorski rukopis i krajnje modernistiåki senzibilitet teãko da bi mogli da proizvedu takav efekat. U predstavi poetiånog naslova Moæda zauvek (Maybe forever), Meg Stjuart razmiãlja o ljubavi, pokuãava da dopre do suãti- ne ljudske bliskosti, da otkrije snagu señanja, sagleda odnos dvoje ljudi liãen åak i onog telesnog, liãen strasti, sveden na esen- ciju iskrenog, romantiånog oseñanja. Ona na sceni postavlja niz pitanja svom imaginarnom dragom, povlaåi nekada davno izgovorene reåi, govori neke nove, seña se, preispituje, kombinuje svoje reåi s malim, jednostavnim pokretima, koji, dok ona govori, sasvim spontano izbijaju iz njenog tela. To su zaista sasvim mali, prirodni pokreti koji ubedljivo razotkrivaju æensku ranjivost i åeænju i izvrñu unutraãnji svet autorke kao skinutu bluzu. Sa svojim partnerom Filipom Gemaherom (Philipp Gehmacher) Stjuartova redukuje ples do krajnih granica, a zahvaljujuñi ve- ãtini i imaginaciji ona uspeva da sve vreme ostane u okvirima svog plesnog jezika, ne dozvoljavajuñi da ti sasvim prirodni i jednostavni pokreti skliznu u bilo koju vrstu stereotipa. ãta viãe, znalaåkim kombinovanjem tih gotovo svakodnevnih, na izgled svima izvodljivih kretnji, ona kreira ne samo skladne deonice, veñ i ãarmantne, male dramske situacije. U veñini tih situacija ljubavni par miruje, nekada leæeñi leðima okrenut publici dok je njena glava u njegovom krilu, nekada sedeñi i gledajuñi u zid, nekada u zagrljaju... Moæda najveñi kvalitet predstave leæi upravo u atmosferi koja se raða iz tog smiraja, iz precizne glume i svedenog gesta. A atmosfera varira od krajnjeg spokoja do nemira i razdora, od trenutaka sreñe do oseñanja uzalud- nosti, nerazumevanja, gubitka... U tim trenucima gledalac biva preplavljen oseñanjima vrhunske intime i melanholije oliåene u telima koja kao da mimoilaze okvire jednog prostor-vremena, i tada, kada su zagledana u prazninu, fiziåki blizu ali suãtin- ski miljama daleko i tada kada su jedna skladna, duhovna celina i kada se åini da je pitanje veåne ljubavi i odgovor na njega saæet u tom jednom, uhvañenom, zaustavljenom trenutku. Na sceni se ovom paru pridruæuje i muziåar Niko Hafkenãejd. Njegov melanholiåni glas, zvuci gitare koju svira i prijatna pojava savrãeno se uklapaju s plesnim parom i temom komada. I vizuelno predstava je dobro »upakovana«, scena je uokvirena jednostavnim, tamnim zavesama, a u pozadini je veliki, prozirni pano sa slikom trave i dva cveta maslaåka koji simbolizuju krhkost i åistotu. Jedini problem predstave Moæda zauvek leæi u retkim, ali ipak postojeñim trenucima monotonije i praznog hoda, koji su lako mogli biti izbegnuti redukcijom prikazanog materijala. Delom i zbog toga, ali prevashodno zbog svog sporog ritma i ne svima bliskog, specifiånog senzibiliteta, Moæda zauvek je, iako u najboljoj tradiciji bitefovskih predstava, izazvala sasvim opre- åne reakcije gledalaca, od emotivne potresenosti i suza - do krajnje ravnoduãnosti ili åak iritiranosti i negodovanja. Brz æivot, zasiñenost informacijama, poæuda za instant efektom i manjak strpljenja, raðaju publiku kojoj treba znatno viãe od onog ãto je Meg Stjuart imala da ponudi. Nekima, naprotiv, ovo je bilo jako, vrlo emotivno, gotovo katarziåno pozoriãno iskustvo. Jelena Kajgo CHRIS VAN DER BURGHT ©

56 Orchestra PRVI BELGRADE DANCE SCREEN GALERIJA OZON, 08. - 10. OKTOBAR 2008. Virtuelna plesna slika

Usmerena ka zajedniåkom razvoju i povezivanju plesne, filmske i trenutno aktivnim u ãvedskoj, koji na jedinstven naåin koriste umet- video umetnosti,Belgrade Dance Screen je nova manifestacija, infor- niåke moguñnosti novog plesnog filma. Oni proæimaju prolaznost ig- mativnog i atraktivnog sadræaja. re i intimnost filma, eksperimentiãu promenljivom dinamikom po- Polazeñi od toga da i savremena igra, poput ostalih umetnosti, u teh- kreta i montaæe, podjednako istraæujuñi na polju ritma i vizuelnosti. nologiji pronalazi inspiraciju i moguñnost stvaranja novih estetskih Kod njih, estetski izraz, åiji su koreni u modernom dobu, uzima ob- parametara, Belgrade Dance Screen je nastao kao deo Beogradskog lik realnog, apsurdnog i avangardnog. Sve je moguñe! festivala igre, koji se realizuje svakog aprila na beogradskim pozori- Prvog dana prikazane su, uz struåno voðenje i tumaåenje naãih go- ãnim scenama. stiju iz Ãvedske, video dance kreacije: Skriveno - reæija: Jonas Åke- Belgrade Dance Screen ñe imati svoj poseban termin i osmiãljavañe rlund, koreografija: Bogdan Szyber & Carina Reich (1996.) / se u saradnji sa nekoliko evropskih i svetskih video dance festivala, Premotaj unazad - koreografija: Gunilla Heilborn (2004, 5’) /Bes- kao i sa Fakultetom dramskih umetnosti u Beogradu, ambasadama teæinsko stanje - koreografija, reæija: Erika Janunger (2007.) / Pre- i inostranim kulturnim centrima u Beogradu. rano - koreografija: Cristina Caprioli (2005.) / Raj? - koreografija, re- Program prvog Belgrade Dance Screen-a predstavljen je u prostoru æija: Petter Jacobsson, Tom Caley (2007.) / Pronicanje - koreog- Galerije Ozon u Beogradu. Repertoar fokusiran na savremeno ples- rafija: Klara Elenius (2007.) / Tila - koreografija, reæija: Alexandra no stvaralaãtvo u Ãvedskoj, prikazan je i u Srpskom narodnom poz- Campbell (2007.) / Kiãa - koreografija, reæija: Pontus Lidberg (2006.) oriãtu u Novom Sadu, 17. i 18. oktobra 2008. godine. Program i okrugli sto su vodili Gunilla Heilborn, koreograf I Marten Povezanost igre i filma datira joã od samog roðenja sedme umetno- Nilssen, filmski reditelj. sti. U naãem vremenu, virtuelna slika je postala savrãen oblik za us- Druge veåeri bili smo u prilici da pogledamo ponovo uz asistenciju postavljanje novih izraæajnih moguñnosti. Gunile i Martena Priåe Henrika Vikmana (2000.) / Premotaj Video Dance se zato smatra hibridnim proizvodom, nastalim u dija- unazad (2004.), Loæa (2005, 13’), ãta to radiã? (2007.). logu plesnih i filmskih stvaralaca, gde je njihov reånik kreativno su- Treñeg dana Belgrade Dance Screen-a na programu je bio projekat protstavljen ili zajedniåki i neraskidiv. Ponekad je kvalitetan filmski Danza Em Foco - Video Danza America Latina, tj. najnovija selekci- pristup dovoljan da stvori iluziju da neka koreografska dela postoje ja plesnog video materijala koja omoguñava pregled raznovrsnosti u samo na videu i za video. shvatanju i koriãñenju tela i pokreta na ovoj strani planete - u Juænoj Koristeñi moguñnosti savremene i dinamiåne komunikacije sa pub- Americi. likom, takav filmski zapis populariãe savremenu igru i koreografe, Prikazane su video dance kreacije : atraktivno arhivira plesnu produkciju i predstavlja nove tendencije Danza Para Simetrias - reæija: Mariano Ramis, koreografija: Silvia u oblasti video prezentacije i dizajna Mortola, Argentina (2005.) / Orillando - reæija: Claudia Sanchez, ko- Prisustvo video dance festivala u svetu se neguje veñ nekoliko dece- reografija: Monica Fracchia, Argentina (2006.) / The Swan VS The nija unazad, ali su drugaåiji i angaæovaniji pristup radu i tehniåke Spider - reæija: Pablo Jauregui, koreografija: Gerardo Agudo, moguñnosti, uslovili nastanak posebne umetniåke forme i naåina Argentina (2003.) / Acquadamas - reæija: Cayetana Vidal, kore- njenog prezentovanja. Kao takva, ona beleæi izuzetan razvoj i ut- ografija: Sofia Mazza, Argentina (2007.) / Units of Action - reæija, vrðuje posebne manifestacije u mnogim svetskim metropolama. koreografija: Gabriela Tropia, Brazil (2007.) / Partida - reæija: Luis Misija naãeg Belgrade Dance Screen-a u srpskim umetniåkim pri- Carlos Bezerril, koreografija: Ernesto Gadelha, Brazil (2007.) likama je pre svega informativnog i edukativnog karaktera, znaåaj- /Movimentos no.2 - reæija: Andrea Maciel, koreografija: Paulo na za lokalnu plesnu i umetniåku zajednicu. Od izuzetne vaænosti Mendel, Brazil (2007.) / FF> - reæija: Karenina dos Santos, koreo- jeste i moguñnost da se na atraktivan naåin plesna umetnost pribliæi grafija: Leticia Nabuco, Brazil (2007.) / La Casa - reæija: Juan Ignacio novim generacijama, mladoj i urbanoj publici. Fernandez, Urugvaj (2007.) / Algunas Personas Haciendo Filo- sofia - reæija: Pablo Casacuberta, Urugvaj (2005.) /Chance - reæija: Prvi Belgrade Dance Screen je tokom tri festivalska dana predstavio Anibal Caroano, Urugvaj (2007.) /The Lake - reæija: Andrea Aroba, video radove sa manifestacije Swedish Dance Screen iz Stokholma, Urugvaj (2006.). i to uz prisustvo eminentnih ãvedskih koreografa i filmskih stvaralaca u ulozi vodiåa kroz dinamiånu filmsko-plesnu avanturu. Realizaciju programa prvog Belgrade Dance Screen-a podræali su : Ministarstvo kulture Republike Srbije, Ozon Galerija (Orange Stu- Selekcija plesnih video radova festivala Danca em Foco iz Sao Pao- dio), Beograd, Ãvedski institut (Dance Screen Sweden, Stokholm), la, prikazala je presek plesnih deãavanja u Juænoj Americi. Ambasada Ãvedske u Beogradu, Fakultet dramskih umetnosti u Stalnu postavku u Galeriji Ozon, tokom åitavog trajanja manifesta- Beogradu, Srpsko narodno pozoriãte u Novom Sadu, Forum za novi cije, åinila su znaåajna ostvarenja najpoznatijih koreografa 21. veka. ples, Novi Sad. Prva dva dana manifestacije zastupljeni su neki najbolji koreografi U buduñnost Belgrade Dance Screen-a, naãe nove plesne manifesta- 21. veka sa video zapisima koreografskih postavki u interesantnoj fo- cije koja nedvosmisleno pokuãava da na sveæ, inovativan i vrlo mode- rmi „pokretnih slika”: Jiri Kylian, Sidi Larbi Cherkaoui, Mauro Bi- ran naåin u Srbiji populariãe savremene trendove u oblasti umetniåke gonzetti, Akram Khan, Rami Be’er, Saburo Teshigawara, Johan In- igre i dovede u Beograd i Novi Sad najuglednija koreografska imena ger, Bill T Jones, Shen Wei, Nacho Duato, Thierry Malandain, Ange- sveta, a da istovremeno edukuje srpske plesne stvaraoce i izvoðaåe, lin Preljocaj, Edward Clug. ali i publiku koja åini korpus plesnog auditorijuma u Srbiji, trebalo bi Posle sveåanog otvaranja, usledio je program Nova kretanja - Dance poverovati, tim pre ãto iza ideje Belgrade Dance Screen stoje one iste Screen Sweden. osobe koje su se izborile da u naãoj sredini zaæivi i pet godina preæivi Stavljajuñi u centar paænje ljude, pokret i vreme, filmovi o igri nam podjednako vaæna manifestacija Belgrade Dance Festival. besprekorno prenose duh modernog doba. Kroz selekciju koja je bila pred nama, upoznali smo se sa koreografima, igraåima i rediteljima Orchestra / press material BDS

Orchestra 57 40. BEMUS 08: RUSKI HAMLET U IZVOÐENJU BALETA BORISA EJFMANA IZ SANKT PETERBURGA (RUSIJA) SAVA CENTAR, 10. OKTOBAR 2008.

Magija baletske igre

Izuzetne baletske predstave poklonio je jubilarnom Bemusu i njegovoj publici Balet Borisa Ejfmana kojeg smo prvi put videli u Beogradu na 19.Bemusu 1987. godine, kada je taj ansambl slavio desetogodiãnjicu rada. Danas, dve decenije docnije, s velikim zadovoljstvom moæemo konstatovati da se nismo prevarili kada smo posle nekih struånih primedaba tada prvom sovjetskom koreografu modernih ideja priznali inventivnost u nastojanju da se u okviru poznatih igraåkih formi traga za iskrenim emocionalnim nabojem, prefinjenih nijansi, koji vrhunsko majstorstvo baletskih umetnika iz Lenjngarada stavlja u sluæbu magijske baletske igre. Takva ocena se i danas moæe potvrditi s tim ãto je, razume se, Ejfman svoje koreografske ideje razradio i obogatio, pa je s mladim baletskim snagama nas- tavio da traga za savremenim duboko impresivnim baletskim izrazom. Ruski Hamlet odigran prve veåeri gostovanja umetnika iz Sankt Peterburga uz odabrane kompozicije Betovena i Malera, pokazao je kako se u jednoj koreodrami, inaåe dosta prevaziðenih plesnih izlaganja, muzika vidi, ãto je i slogan jubilarnog 4o.Bemusa. Predstava je zasnovana na zlehudoj sudbini careviña Pavla, sina Katarine Velike, koji sliåno ãekspirovom Hamletu na ubistvo strica od strane majåinog miljenika i na gubitak voljene æene, reaguje psi- hiåkom nestabilnoãñu, halucinacijama, manijom gonjenja, opãtenjem s duãama umrlih predaka i bolom zbog majåine okrutnosti. Jasno je da takav sadræaj teãko moæe biti pretoåen u baletsku predstavu, a da ona ne bude naglaãeno patetiåna i optereñena prevaziðenim osobenostima sovjetske koreodrame. Zgusnuta plesna radnja i ansambla i protagonista i davno odbaåeni rekviziti (olovni vojnici, cveñem okiñena ljuljaãka, metri raznobojnih tkan- ina koje obavijaju izvoðaåe i pozornicu) ukazuje da se u Ruskom Hamletu, postavljenom joã 1999.godine Ejfman nije mogao potpuno odvojiti od igraåke estetike, koja je dugo i uporno dominirala ruskim pozornicama.Tako su igraåki monolozi glavnih liånosti imali dozu patetike, a njihovi brojni dueti nepotrebno nasilniåki erotizam. Ipak,treba zahvaliti gostima iz Rusije na sjajnoj igri, koja je senzibilitetom modernih, savremenih balerina i igraåa, uz besprekornu neoklasiånu tehniku, vajala likove iz davne ruske proãlosti. U Ejfmanovoj postavci isticale su se veãto graðene, efektne æive piramide i brojne zahtevne skupne igre, pri åemu je njegov ansambl pokazao odliånu klasiånu baletsku tehniku primenjenu na neoklasiåan stil izraæavanja, pa je svojim znanjem, ujednaåenoãñu i disciplinom koja se retko viða i kod nekih vrhunskih kompanija, bio ravnopravam sudeonik u svim zbivanjima na sceni. Svaku pohvalu, razume se, zasluæuju odliåni solisti - gospodstvena Marija Abaãova (Carica), Dmitrij Fiãer (Prestolonaslednik), Aleksej Turko (Cariåin miljenik), Anastazija Sitnikova (æena Prestolonaslednika) i Oleg Markov (Duh prestolonaslednikovog oca).Svi oni, a naroåito Abaãeva i Fiãer, su vrhunski baletski umetnici koji opåinjavaju magiånom lepotom svoje igre. Dramatiånu atmosferu i ambijent ove koreodrame sugerisao je sjajan dekor u obliku stilizovanog sunca razliåito osvetljavanog kao metafora neumitnosti sudbine, kao i kostimi åiji je autor umetnik bujne maãte Vjeåeslav Okunjev. Milica Zajcev

58 Orchestra 40. BEMUS 08: DON KIHOT U IZVOÐENJU BALETA BORISA EJFMANA IZ SANKT PETERBURGA (RUSIJA) SAVA CENTAR, 11. OKTOBAR 2008. Osavremenjena klasika

Druge veåeri gostovanja na ovogodiãnjem Bemusu u velikoj dvorani Sava centra, uz aplauze i ovacije beogradske publike, Balet Borisa Ejfmana iz Sankt Peterburga prikazao je zanimljivu i osveæavajuñu verziju tradicionalnog klasiånog baleta Don Kihot sa originalnom muzikom Ludovika Minkusa, åije su izvoðenje na traci neimenovani dirigent i orkestar (!!!) uåinili svojom vrsnom interpretacijom daleko manje banalnom no ãto smo do sada sluãali.

Koliko je Boris Ejfman originalni baletski stvaralac, s bezbroj zanimljivih plesnih i reæijskih ideja, pokazala je njegova predstava Don Kihota u kojoj je na bravurozan naåin osavremenio tradicionalnu baletsku predstavu, ne oduzimajuñi joj niãta od prvobitnog sjaja, ali uåinivãi je zanimljivom i pristupaånijom savremenim gledaocima.U dopunskom naslovu Fantazije ludaka krije se suãtina predstave u kojoj vitez tuænog lika i njegov Sanåo Pansa æive u sredini umobolnih, koji svojom naivnom duhovitoãñu uz osoben koreografski reånik iskazuju ispraznost svoga bivstvovanja.Tim svetom komanduje nadmena Doktorka, kao suprotnost neænosti Dulåineje - Kitri koja je izmaãtana Don Kihotova dama. Pri tome prelazak iz sveta fantazije i fikcija u stvarni svet æivopisne Barselone Ejfman åini gotovo neprimetno. U sredini umobolnih odvijaju se igre, svojevrsne zabave, pa åak i sjajna minijatura umiruñeg labuda, u kojoj se jedan od stanovnika ludnice u svojoj maãti pretvara u zaåaranu princezu Ode- tu. A u vatrometu klasiånih bravura koje, åini se, neopravdano dominiraju drugim delom predstave, Nina Zmi- jevec (Kitri) i Oleg Gabiãev (Bazil) su imponovali sigurnom igrom, dok su Ilja Osipov (Gamaåo) i Igor Polijakov (Lorenco) svojim epizodama pokazali da baletska groteska ne mora biti karikirana. Duboki bol i iskrenu oseñaj- nost slio je s vrhunskom igrom Sergej Volobujev åiji Don Kihot ostaje u trajnom señanju. Marija Abaãeva,veñ lju- bimica beogradske publike, primabalerina sjajnog izgleda i perfektne tehnike, i kada je samo oholo prelazila scenu plenila je svojom otmenom surovoãñu. Na kraju, ali nikako i na poslednjem mestu, trebalo bi pohvaliti slikarski æivopisan dekor i ãarolike kostime Vja- åeslava Okunjeva. Ovacije su ispratile Ejfmana i njegov ansambl, zasluæeno razume se. Ostaje posle ovog gostovanja pitanje da li je Boris Ejfamn na dobrom putu da stvarno osavremeni klasiånu baletsku riznicu. Milica Zajcev

Orchestra 59 40. BEMUS 08 KONCERTNO IZVOÐENJE OHRIDSKE LEGENDE STEVANA HRISTIÑA UZ POSEBNO SNIMLJEN FILM SAVA CENTAR, 17. OKTOBAR 2008. Konac delo krasi

Jubilarni 4o. Bemus zavrãen je koncertnim izvoðenjem integ- svetu imale su postavke Dimitrija Parliña za Balet Narodnog ralne verzije Ohridske legende Stevana Hristiña kao omaæ pozoriãta u Beogradu 1966, pa za makedonski Balet iz Skoplja kompozitoru naãeg najpoznatijeg nacionalnog baleta, a 1979. kada je Legenda izvedena na obalama Ohridskog jez- povodom pet decenija od njegove smrti. Simfonijski orkestar era, zatim, po mnogima, najbolje Parliñevo koreografsko i i Hor RTS pod temperamentnom, stilski besprekornom i zna- reæijsko viðenje za Balet HNK u Zagrebu i najzad, poslednja laåkom dirigentskom palicom maestra Bojana Suðiña uåinili su njegova verzija 1985. u Beogradu. da Hristiñeva partitura zvuåi impresivno u svim svojim seg- Bez obzira na viãe koreografskih viðenja odnosno izvoðenja mentima od kojih je horska deonica prvi put izvedena, bar za Legende kod nas, o åemu je posebnu studiju napisala reditelj one koji su od detinjstva s velikim entuzijazmom decenijama i koreograf Anika Radoãeviñ za Muzikoloãki odsek SANU, koja pratili igraåko izvoðenje Ohridske legende - a to znaåi od pra- nije do sada objavljena iz javnosti nepoznatih razloga, integ- izvedbe celoveåernje predstave davne 1947. godine, kojom je ralna verzija ovog baleta u trajanju od sto minuta, za koju je dirigovao sam kompozotor. Moæda je suviãno napomenuti da redakciju uradio akademik Dejan Despiñ, tek sada je izvede- je ovo domañe baletsko delo izvoðeno gotovo u svim balet- na, a Jugokoncert i Udruæenje kompozitora Srbije objaviñe skim ansamblima nekadaãnje Jugoslavije u razliåitim kore- ovaj biser srpske muziåke literature, na ãta se neopravdano ografskim verzijama - Margarite Froman, Franje Horvata,Vere dugo åekalo. Kostiñ, Lidije Pilipenko i drugih. Poseban uspeh i kod nas i u

Uz koncertno izvoðenje integralne partiture Hristiñeve Ohrid- Kroz projekciju ovog filma, u prvom delu koncerta manje, a u ske legende prikazan je za ovu prliku snimljen film u reæiji drugom viãe, viðeni su æivi snimci dirigenta i orketarskog i pe- Miloãa ðukeliña i u koreografiji makedonske umetnice Iskre vaåkog izvoðaåkog ansambla. Zavrãni deo koreografije (film ãukarove. Taj sasvim savremen video rad imao je tri stilske ce- je zavrãen pre isteka muzike) postavio je protagoniste ispred line. Ljubavna priåa Biljane i Marka data je, uglavnom, u su- crkve sv. Pantelejmona uz svadbenu trpezu, a oni su samo maglici koja u vedrim jutrima lebdi Jezerom, a protagonisti, preplitanjem svojih ãaka, ãto je viðeno u nekim postavkama, otmena, uzdræana, a ipak senzualna igraåica Dalija Añin kao igrom åudesne ekspresije pokazali da se i laganim minimalisti- Biljana znala je da koristi, pre svega svoje ruke obavijene be- åkim pokretima moæe prikazati iskrena oseñajnost. lim tkaninama, da bi izrazila svoju tugu u ovoj drevnoj ljubav- Istini za volju treba reñi da je prekidanje filma snimcima re- noj legendi, dok je dugokosi igraå æeljko Grozdanoviñ u svoju metilo podjednako i vizuelnu i muziåku celovitost koncerta. interpetaciju Marka uneo romantiåarski zanos i strast kojima Snaæan kolorit Hristiñeve partiture, koju je maestralno vodio se moralo verovati. Drugi segment filma åinile su priliåno rea- Bojan Suðiñ, nije zahtevao vizuelnu dopunu. Stoga ako bude listiåke igre rusalki pod vodom i kola seljanjina na poljima pa- joã ovakvih izvoðenja integralne Hristiñeve Ohridske legende, muka uz prikazivanje kulturne baãtine Ohrida na izvestan tu- muziciranju je potrebno pokloniti punu paænju. A uraðeni fi- rizmu pogodan realistiåki naåin.Treñi deo su åinili do sada, na- lm stilski ujednaåiti kao posebno umetniåko tumaåenja ovog æalost, jedino saåuvani filmski inserti iz prvobitne koreografi- dela, s tim ãto bi igra bila svojevrsni samostalni njegov tumaå. je Margarite Froman s duboko potresnom igrom Mire Sanjine Koncepcija filma zasnovana na savremenom poimanju umet- uz Milana Momåiloviña, statiånih snimaka Bojane Periñ, Tama- niåke igre uåiniñe da Ohridska legenda nastavi svoj æivot i na re Polonske, Nede Åoniñ i Duãana Trniniña, kao i jednog kola meðunarodnim video dans festivalima jer postignuti nivo ple- åiji mali deo je izvanredno izveo nekadaãnji beogradski Balet. sne i muziåke prezentacije zasluæuje visoko, ali samostalno, Tome se pridruæila i zavrãna igra iz Parliñeve postavke ( l979) vrednovanje. u kojoj su igraåice prvi put ovaj folklorom nadahnut balet igrale u ãpic patikama. Na tom snimku su se pored razigranog Milica Zajcev ansambla mogli videti Viãnja Ðorðeviñ i Borivoje Mladenoviñ i poletna, vedra Jelena Ãantiñ.

60 Orchestra PREMIJERA PREDSTAVE DÆINOVSKE ÆENE PREDSTAVLJAJU NAJBOLJU PREDSTAVU U GRADU CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU, 20. FEBRUAR 2009.

Pomeranje percepcije LIDIJA ANTONOVIÑ © Tri mlade autorke, igraåice i performerke, Dragana Bulut iz Beograda, publika ãokira po svaku cenu. Jer ova sredstava su sasvim obesmiãlje- Gili Klajman (Gillie Kleiman) iz Velike Britanije i Liæja Suaræ (Ligia nja onda kada komuniciraju na povrãnom nivou, u vidu jeftine sce- Soares) iz Portugala, uz dramaturãku pomoñ Ane Vujanoviñ, upustile nske atrakcije su se u zanimljivu i provokativnu avanturu - pokuãale su da pozicioni- Autorke zaista uspevaju da ãokiraju publiku potresnom scenom u ko- raju svoj rad i svoju ulogu umetnica nezavisne plesne scene, da pre- joj igraju fudbal sa praseñom glavom , povremenao se „koãkajuñi” uz ispitaju taj rad i sve uticaje kojima su kao umetnice izloæene od strane poneku psovku. Zatim na red dolazi pitanje politiåke korektnosti koja institucija kulture i druãtva i uopãte sveta umetnosti - publike i drugih se åesto zloupotrebljava zarad postizanja umetniåke afirmacije. Nai- umetnika. Takoðe one pokuãavaju da odrede i poziciju umetnika u me, teãko se moæe osporiti rad umetnika koji na politiåki korektan na- njegovom mikro svetu, suoåavajuñi se sa umetniåkom sujetom i æe- åin tretira goruñu druãtvenu temu. Zatim tu je i kritika sentimental- ljom za uspehom. Ove svoje stavove i razmiãljanja autorke su predsta- nosti u umetnosti, kada izvoðaåi manipuliãu publikom u æelji da proi- vile u scenskoj formi koja je sasvim okrenuta ironiåno- parodijskom zvedu emocije - jedna igraåica nam saopãtava svoje (istinito) izbeg- stilu igre, kritiåki promatrajuñi i komentariãuñi åak i sasvim nove tren- liåko iskustvo, a u trenutku kada govori o svom radu u Baletskoj ãkoli, dove i tendencije u scenskim umetnostima - od njihove estetike, pa salu preplavljuju zvuci patetiåne melodije pesme Toni Brekston. sve do imperativa politiåke i druãtvene korektnosti. Krajnji obraåun dovodi nas do veze umetniåke prakse i teorije umet- Rad na ovom projektu autorke su zapoåele nakon susreta na pres- nosti. Ovde umetnice koriste delove teorijskih tekstova o umetnosti, tiænom festivalu igre u Beåu - DanceWeb 2008. godine. Nakon toga us- dozivajuñi imena Deride i Fukoa, aludirajuñi na zloupotrebu novih ledio je kreativni proces od tri nedelje u Berlinu, kao i prezentacija teorija, iskljuåivo zarad slepog prañenja aktuelnog trenda. rada u Tanzfabriku, a na kraju je na red stigla i naãa publika. I na kraju, ove vrlo duhovite i ironiåne scene same po sebi ne bi imale Veñ sam naslov komada - Dæinovske æene predstavljaju najbolju pred- puni smisao i teæinu ako ne bi ponudile i neki putokaz - on se u ovom stavu u gradu sugeriãe da je reå o surovom obraåunu sa svim tenden- sluåaju nalazi u dekonstrukciji svih ideja i znaåenja, u poniãtavanju cioznim i bombastiånim u umetnosti i nagoveãtava oãtar, ironijski ton svega ãto smo videli i ponovnom formiranju stavova. Zapravo, bez nu- komada.U programu se potvrðuje taj nagoveãtaj tako ãto se publici ðenja instant reãenja i jedine moguñe istine, bez nuðenja neåega po obeñava zabava, lepota, emocije... kao i druãtvena angaæovanost i teo- svaku cenu novog i inovativnog, autorke predlaæu preispitivanje cele rijska potkovanost izvoðaåa. Autorke se, dakle, kritiåki obraåunavaju, umetniåke prakse. Predlaæu promenu percepcije. Na kraju one prave kroz niz duhovitih sekvenci, sa odreðenim prihvañenim scenskim fe- stoj na rukama, potom izlaze iz sale, a na video bimu vidimo projekci- nomenima - one zamole nekoga iz publike da interaktivno uåestvuje ju spoljnog sveta u obrnutoj perspektivi. u predstavi, da bi ga potom ostavile samog na sceni i povukle se u pub- Dæinovske æene... je uspeo umetniåki eksperiment, koji, bez velikih liku, zatim - umetnika pozicioniraju kao muåenika koji se bori prvo za pretenzija, na duhovit i zabavan naåin otvara prostor za razmiãljanje i finansijska sredstva, a onda i za uvaæavanje kritike i publike. Sasvim problematizuje kako umetniåko stvaranje, tako i percepciju jednog parodirano igraåice igraju delove poznatog mjuzikla kritikujuñi indus- umetniåkog dela. triju zabave, odnosno umetnost kao zabavu, a kritike nije poãteðena ni Jelena Kajgo upotreba nagog tela u umetnosti performansa, kao ni potreba da se Æongliranje konceptima U Centru za kulturnu dekontaminaciju izvedena je predstava na- tivni, ãokantni, interaktivni i transmedijalni modeli dovode pos- javljena kao plesna, ãto je bila provokacija, kao i njen celokupni matraåe u poziciju da na teorijski naåin „ulaze“ u fenomen pred- sadræaj. Internacionalna grupa plesaåica pokrenuta idejom Draga- stave. ne Bulut (Srbija), u saradnji sa Gili Klajman (Gillie Kleiman, Veli- Manipulacija teorijskim tekstom dovodi do kulminacije izvrnutu ka Britanija) i igraåicom iz Portugalije Liæjom Suaræ (Ligia Soares) sliku realnosti, koja se uoåava kada æene stoje na rukama i kada uspela je da uspeãno æonglira svojim konceptima kroz jedinst- kamera izlazi na ulicu, u trenutku kada dramaturãkinja poåinje da venu dramaturgiju Ane Vujanoviñ. Ove åetiri æene uspele su da savrãeno govori preko mikrofona. Citati, uz namerne fleksije tek- naprave kvadrat, moñ savremenog istraæivanja moguñnosti za bu- sta, dovode u sumnju i preispituju teoriju kao takvu i da li se na duñnost izvoðaåkih umetnosti. Iako je plesa zapravo bilo malo, ovakav naåin gubi individualna kreativnost uklapanjem u svet ãto veñina oåekuje kada se najavi plesna predstava, minijatura mnoæine. Naravno, ljubav, koja jedina ostaje nepoznanica bez ob- laptop ples ostañe zapamñena kao igra objekata, dramatiåna i s zira na opãti razvoj tehnologije, uz svima poznatoj pop pesmi Un- namerom citirana. break my heart, citirana u mnogim projektima Evrope do sada, Predstava konkretizuje sadræaje i formu evropske plesne scene, izaziva smeh. Definitivno, sve je obrnuto i neoåekivano i to je preispitujuñi je i kritikujuñi je, naglaãavajuñi sve zahteve i po- osnovni razlog zaãto ñe ova predstava imati publiku. trebe, kako izvoðaåa tako i gledalaca. Spretno upotrebljeni afirma- Nela Antonoviñ

Napomena: Predstava Dæinovske æene... je trebalo da bude realizovana u okviru projekta Beogradski plesni centar, ali je, zbog renoviranja oba foajea u UK „Vuk Karadæiñ“ prikazana u CZKD. Redakcija. Orchestra 61 PREMIJERA PREDSTAVE OH, NO! KOREOGRAFKINJE DALIJE AÑIN I BREJK DENS GRUPE RECOGNIZE CREW. BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 27. FEBRUAR 2009. NENAD MILOÃEVIÑ

Izmeðu æudnje i iznenaðenja © Darko Bursañ i Luka Lukiñ

Beogradska plesna scena se moæe pohvaliti novim ostvarenjima od kojih veñina zasluæuje gledaoåevu paænju. Tako i nova predstava Oh,no! Dalije Añin i grupe brejk densa Recognize Crew u koprodukciji Stanice, servisa za savremni ples i Beogradskog dramskog pozoriãta, predstavlja novinu uvoðenjem tehnike brejk densa koja, zahvaljujuñi vrsnim igraåima Darku Bursañu i Luki Lukiñu, nudi elemente plesnog virtuoziteta kojem se æudi, a i iznenaðenje naåinom njegovog spajanja (koriãñenja) u savremenoj igraåkoj predstavi. Oåekivalo se, moæda, da Dalija Añin naåini energiåni iskorak u svom koreografskom opusu i osvetli sve zanimljivosti zahuktalog muãkog plesa, koji se veñ odavno prenosi sa ulica na igraåku scenu i filmski ekran. No, ona je ostala verna svom poimanju plesnog izraæavanja, koje od gledalaca zahteva intelektualnu i emocionalnu nadgradnju igre, koja se odvija u setnom polumraku i veoma, veoma åesto prekida potpunom tamom. To, naravno, ne dopuãta razvijanje inaåe dobro odabranih formi brejk densa. Diskonuitet igraåkih dogaðanja, åesto i uz naglaãeni slou mouãn, moæe s jedne strane i zamoriti gledaoce, ali i stimulisati njihovo svesno prih- vatanje i usvajanje koncepta iznenaðenja koje prati svaku od brojnih plesnih slika. Time Dalija Añin nije odustala od svoje koncepcije igraåkog dela tamnih boja i zgusnute akumulacije, na kratko, plesnog materijala, uz primese minimalizma, veoma daleko od snaænog i burnog virtuoziteta brejk densa na koji smo navikli.To zasluæuje, ipak, pohvalu, jer potvrðuje puteve kojima se ne izneverava dosadaãnja autorkina imaginacija, podstaknuta teorijskim znanjem dramaturga Saãe Boæiña i jednoliånim tonovima muzike Gorana Simonoskog i Ivana Antiña. Ukoliko se oåekivao vatromet uvek uznemirujuñeg brejk densa, ova predstava je iznenaðenje koje se moæe i ne mora prihvatiti, jer autorska potraga za skrivenim u muãkom telu zasnovana na toposima neprikazanog, ipak je teæila da se viðeni pokreti usvoje preispitivanjem plesnog vituoziteta kojim su osvajali sjajni brejkdenseri Bursañ i Lukiñ. Naæalost, to se deãavalo samo povremeno, fragmentarno,rastrzano i nedovoljno jasno vidljivo.åini se da se moglo iñi otvorenije i smelije prema novoj estetici savremenog plesnog pokreta sa ciljem metodoloãkih pomaka, ãto bi predstava Oh, no! u biti mogla ostvariti. Milica Zajcev

Na 25. jubilarnom Meðunarodnom festivalu igre Impuls Tanz koji se tradicionalno odræava u Beåu (Au- strija) koreografkinja Dalija Añin dobila je prestiænu nagradu Prix Ja- rdin d’Europe za svoju predstavu Handle with great care u izvoðenju autorke i savremene igraåice Ane Ignjatoviñ. Åestitamo !

62 Orchestra PREMIJERA PREDSTAVE OH, NO! KOREOGRAFKINJE DALIJE AÑIN I BREJK DENS GRUPE RECOGNIZE CREW. BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 27. FEBRUAR 2009.

Uzbudljiva plesna sinteza

Na novoj sceni Beogradskog dramskog pozoriãta premijerno je izvedena predstava Oh no! koreografkinje Dalije Añin koja otelovljuje izuzetno uspelu i zanimljivu sintezu dva naizgled sasvim razliåita i udal- jena plesna stila - brejk densa i savremenih plesnih tehnika, odnosno, u ovom sluåaju, autentiånog, her- metiånog, svedenog plesnog ruko- pisa Dalije Añin. Iako na naãoj (uliå- noj) sceni ne tako razvijena, forma brejk densa ponikla sedamdesetih godina proãlog veka u predgraði- ma Njujorka, pripada kulturnoj ili subkulturnoj sceni hip hopa. Svet- ski poznat po plesu Majkla Dæek- sona, ovaj stil igre karakteriãe virtuoznost i gotovo akrobatske veã- tine izvoðaåa, a on u sebi nosi dozu otpora svemu konvencionaln- om, kao i æelju za autentiånoãñu i slobodom individue. Shvativãi vrednosti koje je hip hop kultura iz- nedrila na muziåkoj i plesnoj sceni, plesni agenti u Americi obilaze uli- åne igraåe i plesna studija i biraju mlade talente koje zatim obuåava- ju za rad na sceni. Dalija Añin je, ta- koðe, prepoznala energetski i teh- niåki potencijal brejk dens igraåa, pa je tako za svoj novi projekat an- gaæovala ålanove trupe Rekognajz kru, (Recognize Crew), Darka Bur- saña i Luku Lukiña. Luka Lukiñ Ostajuñi verna svom koreografskom rukopisu, Dalija Añin kreira dozu senzibilnosti, a njihovim pokretima poseban rafinman. Jer ponovo sasvim originalnu pozoriãnu kompoziciju, uvukavãi igraåe tema komada pokreñe pitanje muãkosti, odnosno pitanje da li je u svoj spori ritam i polumraåni prostor optoåen najåeãñe tiãinom maåo kultura muãkarcima nametnuta i koliko je ona zaista deo ili tek ponekim sporadiånim, udaljenim zvukom. Muzika Gorana njihove prirode. Tako ples igraåa ima mekoñu i oseñajnost koja Simonoskog i Ivana Antiña dobro je podræavala ideju autorke i pleni, a nijednog trenutka ne gubi na intenzitetu i snazi. samu atmosferu komada. Na sceni je samo zelena koæna fotelja i Sve to postignuto je velikim delom zahvaljujuñi igraåima koji su u cd plejer, a svetlo, takoðe zelenkasto, dolazi iz dubine scene. ovoj predstavi pravo otkrovenje, spretni, brzi, precizni, taåni - ka- Plesne sentence su åesto isprekidane mrakom i tiãinom. Dva ig- ko u pokretu, tako i u izrazu. Vidi se da iza njih stoji rad na savla- raåa se smenjuju, jedan sedi ili stoji u pozadini u mraku dok drugi davanju novog igraåkog stila koji su njihova tela izuzetno dobro igra, a potom obojica izvode svoje virtuozne zajedniåke deonice. prepoznala. Osim samog izvoðenja i zanimljive atmosfere koja odslikava in- Oh no! je veoma uzbudljiva i interesantna plesna kreacija koja je trospektivni i introvertni princip rada, najveñi kvalitet ove moæda imala prostora da se dalje razvija u joã komleksniju scen- predstave predstavlja upravo odliåno kreiran novi jezik u kome sku strukturu, ali i ovako svedena i jednostavna ostvarila je veoma prepoznajemo stil brejk densa, ali tek kao daleki nagoveãtaj i upeåatljiv efekat. ideju. Dalija Añin je sa izuzetnom veãtinom saæela svoje plesne elemente i kreirala koreografske pasaæe u kojima je igraåima dala Jelena Kajgo

Orchestra 63 GALA BALETSKI DIVERTISMAN SVETLANA ZAHAROVA I PRIJATELJI . SAVA CENTAR, 15. MART 2009..

Igra za nezaborav

Velika svetska i ruska balerina assoluta Svetlana Zaharova okupila je sadaãnje prvakinje i prvake najznaåajnijih baletskih trupa iz Sankt Peterburga i Moskve koji su, u okviru svoje evropske turneje, nastupili, naæalost, samo jedno veåe u Sava centru, pred beogradskom publikom.Njihov briæljivo koncipiran program predstavio je duete i sola tradicionalne klasike, neok- lasiånog baleta i savremene igre, a u ovoj igraåkoj reperezentaciji Rusije zaista nije bilo ni os- rednjih umetnika-izvoðaåa. Svi oni su bili podjednako suvereni izvoðaåi klasiånih bravura, lepote stilskog tkanja neoklasiånih minijatura i mladalaåki poletni interpretatori savremenih plesnih slika. U prvom delu ovog gala koncerta izveden je tradicionalni klasiåni duet sovjetskog baletskog æanra, Plamen Pariza, na muziku B. Asafijeva i postavci V. Vajnonea. Leprãava Anastasija Miãkina i sjajan igraå Ivan Vasiljev prikazali su autentiånu koreografiju ovog dueta uz usloæ- njavanje pojedinih posebno atraktivnih deonica i to besprekorno. Blistav je bio Grand pas de deux iz Don Kihota u koje su bogatstvo klasiånih ruskih tradicija zas- tupali na najviãem moguñem umetniåkom nivou Svetalana Zaharova i A. Volåkov igrajuñi i najsloæenije pasaæe lako, prirodno, sugestivno, uveravajuñi da je klasiåan balet umetnost ne- prolaznih vrednosti, ali pod uslovom da se na ovakav naåin izvodi. Odlomak iz Vagnerove muzike za Tristana i Izoldu na koju je K. Pastor zamislio duet raskoãne arhitektonike izveli su Svetlana Zaharova i Andrej Merkurijev stvarajuñi dramsku plesnu viziju snaænih emocija , koje nikada nisu bile same sebi cilj. Naãi uvek dobro doãli znanci Tatjana åernobrovkina i Dmitri Zababurin odigrali su Romansu G. Sviridova, u postavci D. Brajnceva, potvrðujuñi da svoj plemeniti odnos prema umetniåkoj igri podjednako uspeãno neguju i kada su u pitanju klasiåne bravure velikih tradicionalnih baleta i kada se radi o iskrenim emocijama jednog neoklasiånog plesnog dela snaænog dramskog naboja. Na muziku Arvo Parta Jesnje boje ( koreografija J. Panfilova) igrali su J. Jevsejeva i A. Batalov sa mirnoñom koja iznedrava snaænu dinamiånost plesnog doæivljaja. Adaðo J.S.Baha u postavci K.Pastora veliåanstveno je odigrao Andrej Merkurijev. Bila je to Svetlana Zaharova intelektualno nadahnuta plesna etida kojom se lagano, istrajno, na scenskom prostoru razmiã- lja o suãtini muãke igraåke umetnosti u obliku viãeznaåne liåne ispovesti. Izvoðenje plesnih minijatura u drugom delu programa upoznalo je gledaoce sa igraåkom es- tetikom, koja jeste zasnovana na premisama najboljih dometa savremene umetniåke igre na Zapadu, ali je slovenskom oseñajnoãñu i duhovnoãñu postignuta nova, zanimljiva, humanija suãtina. Duet Ruske sezone koreografa A. Ratmanskog zraåio je dopadljivoãñu i znaåajem onoga ãto je ansambl Djagiljeva pre sto godina otkrivao kao rusku duãu svetu. Otkrivanje imalo je i danas impresivna , savremena, efektna obeleæja u tumaåenju Miãkine I Volåkova. Otkrovenje/Revelation na muziku M.Hirojame i postavci J. Viljama za razigranu Zaharovu u kojoj je plastiånost njenog krhgog tela bila gotovo nestvarna. Zahvaljujuñi izuzetno mekim pregi- bima torza i ustreptaloj igri ruku, koji u svakom trenutku prelaze rampu, potvrdili su da umet- niåka igra dostiæe åak i nedostiæne vrhunce kada sjedinjava sjajnu tehniku (ãto se podrazumeva) i prefinjenu oseñajnost. Sjajno postavljen duet Crno F.Venrija na muziku R. Obrija odigrali su u velikom stilu Zaharova i Merkurijev . Njihova interpretacija je imala akrobatske elemente, dinamiku i temperament sve do nesvakidaãnjih preplitanja tela, razbuktale maãtovitosti, ãto je ovu minijaturu sa pomenutim Adaðom, uåinilo najviãim dometom veåeri. Nepravdeno bi bilo zaboraviti Pas de deux iz starinskog Punjijevog baleta Gusar u postavci Ma- rijusa Petipa, koji su, bez zamerke, vedro i u stilu odliånih umetnika izveli J.Evsejeva i A. Ba- talkov. Noñne plesove ãuberta u koreografiji T. ãiliga su odigrali T. Åernobrovkina i D. Zababurin sa iskrenim emocijama koje su zaboravljale neoklasiånu plesnu tehniku odliåno usvojenu, da bi se publici poklonila toplina igraåkih duãa. I najzad, dva sjajna sola. Izvanredan tehniåar Ivan Vasiljev odigrao je na muziku A. Pijacole plesnu skicu Luda, u postavci S. Bondura, poletno, uzdræano u mimici, a vrhunsko u virtuozitetu, kakva smo retko, veoma retko, viðali na naãim pozornicama. Svetlana Zaharova je izvela le- prãavu solistiåku taåku Glas na Verdijevu muziku, a u koreografiji K. Pastora deleñi ljupkoãñu bisere virtouznosti klasiåne primadone, kakva se, moæda, samo jednom u åitavom stoleñu dogodi. Finale je bilo spontani igraåki rastanak svih gostiju od oduãevljene beogradske publike koja je ovacijama ispratila Svetlanu Zaharovu i njene prijatelje, kojima se moæe gordo ponositi.

Ivan Vasiljev Milica Zajcev

64 Orchestra GALA BALETSKI DIVERTISMAN SVETLANA ZAHAROVA I PRIJATELJI . SAVA CENTAR, 15. MART 2009.. Duãa igre

Prvo gostovanje ruske i svetske balerine assolute Svetlane Zaharove, u prepunoj dvorani Sava centra, sa njenim prijateljima, zvezdama i solistima Marijinskog, Boljãog i Teatra Stanislavski-Nemiroviå-Danåenko, predstavljalo je izuzetan dogaðaj. Primabalerinu Marijinskog i Boljãog teatra, dobitnicu mnogih ruskih i najprestiænijih svetskih nagrada (viãe puta Zlatne maske, Ljudi naãeg grada, Dræavne nagrade Rusije, Oskara plesne umetnosti Benois de la Danse i nagrade Duãa igre), trebalo je gledati uæivo da bi se shvatilo ono za ãta su se zalagali Nover, Didlo i drugi: Ono ãto godi samo oku brzo pada u zaborav. Samo ono ãto pogaða duãu, srce i um, oplemenjujuñi koreografsko-muziåku viziju lepotom pokreta i liånim doæivljajem igraåa - ostaje besmrtno. U raznovrsnom programu iz dva dela, saåinjenom od fragmenata najpoznatijih tradicionalno klasiånih, neoklasi- ånih i savremenih baleta znamenitih koreografa, Plamenu Pariza V. Vajnonena (muzika A. Asafjev), Tristanu i Izoldi u koreografiji K. Pastora (muzika R. Vagner), Romansi u koreografiji D. Brjanceva (muzika G. Sviridov), Adaðu K. Pastora (muzika J. S. Bah), Duetu jesenje boje u koreografiji A. Gorskog (muzika L. Minkus), a zatim, u drugom delu programa, u Ruskim sezonama u koreografiji A. Ratmanskog (muzika Desjatnjikov), Révélation u koreografiji Dæ. Vilijamsa (muzika M. Hirojama), Pas de deux iz Gusara u koreografiji M. Petipa (muzika å. Punji), duetu Crno u koreografiji Ventrilja (muzika R. Obri), Noñnim plesovima u koreografiji T. ãilinga (muzika R. Ãu- man), solu Lud u koreografiji S. Bondura (muzika A. Pjacola), Glasu u koreografiji K. Pastora (muzika Ð. Verdi) - vrsni umetnici snaænog liånog izraza, vrhunske muzikalnosti i bravurozne tehnike, koja se kod muãkih igraåa gra- niåi sa akrobatikom, superiornim vladanjem razliåitim stilovima igre iz raznih epoha, prikazali su nezaboravni kaleidoskop od klasiånog zaveãtanja do najmodernijih koreografsko -interpretativnih tokova umetnosti igre. Anastasja Miãkova, Tatjana åernobrovkina, Elena Evsejeva, Ivan Vasiljev, Aleksandar Volåkov, Andrej Merkur- jev, Dmitrij Zababurin, Andrej Batalov, vrsni igraåi kako u solima tako i u duetnim igrama, na åelu sa Svetlanom Zaharovom, pokazali su nam da umetnost igre moæe da pruæi ne samo lepotu, veñ i snaæan unutarnji doæivljaj koji se preko energije i plemenitosti igraåa iz individualnog pretvara u univerzalni doæivljaj neåeg bitnog i zajedni- åkog za sve, pogaðajuñi istovremeno srce i um. Ali svojom izuzetnom individualnoãñu, produhovljenoãñu pokreta, prefinjenom telesnom ekspresijom, savrãen- im vladanjem stilski raznolikim, tananim nijansama u rasponu od najklasiånijih bravura do lirskih treptaja minimalizma, Svetlana Zaharova nadmaãila je sve ostale. Plastiåna, muzikalna i duboko oseñajna, zauvek ñe nam ostati u pamñenju ne samo kao „slovenska duãa“, veñ i kao suãta „duãa igre“. Mirjana Zdravkoviñ

Tristan i Izolda, kor. K.Pastor, Svetlana Zaharova i Andrej Merkurijev

Orchestra 65 PREMIJERA BALETA LABUDOVO JEZERO KOREOGRAFA VLADIMIRA LOGUNOVA. SRPSKO NARODNO POZORIÃTE Sveæina klasike MIOMIR POLZOVIÅ © Andreja Kuleãeviñ i Andrej Josif Kolåeriju

Teãko da je Petar Iljiå Åajkovski, radeñi na muzici za balet Labudovo jezero, mogao slutiti koliki ñe znaåaj to delo imati u baletskoj umetnosti. Pogotovo kada se ima u vidu da je prva verzija ovog baleta, izvedena u Moskvi 1877. godine u koreografiji Rajzingera, ocenjena kao sasvim osrednje ostvarenje. Tek ñe Sankt Peterburãka verzija u koreografiji tandema Petipa - Ivanov 1895. godine ostvariti najviãe umetniåke domete u igri, ali i otkriti svu dubinu i poetiånost muzike åajkovskog. Tek u toj drugoj verziji, gde su se udruæili koreografski i muziåki geniji stvoreno je remek delo, delo koje nisu uspele da potisnu ni osavremenjene verzije, poput one åuvenog Maca Eka, ili provokativne postavke s muãkim labudovima Metjua Borna. Odeta i Odilija su i dalje sinonim za beli balet i kriterijum po kome se vrednuje tehniåki i stilski domet prvakinje jednog ansambla. Balet Srpskog narodnog pozoriãta u Novom Sadu, doneo je odluku da ponovo, po ãesti put u svojoj istoriji (prva verzija izvedena je 1955. godine) postavi na scenu Labudovo jezero. Koreograf Vladimir Logunov bio je odliåan izbor za taj poduhvat zbog svog velikog poznavanja klasiåne baletske baãtine, ali i zbog savremenog senzibiliteta koji se oliåava u nekim njegovim novijim ostvarenjima, poput Jesenjeg pljuska ili baleta Doktor Dæekil i Mister Hajd. Logunov se u svojoj postavci Labudovog jezera odluåio za pristup koji predstavlja zlatnu sredinu - s tendencijom da se saåuva ono tradicionalno, ali opet da se ne sklizne u verziju koja bi bila previãe „prekrivena pauåinom”. Svoj naum on je uspeo da ostvari tako ãto je preneo originalni drugi åin Ivanova (na kome bi bilo kakve intervencije zaista bile puko skrnavljenje), kao i pax de trois iz prvog i pax de deux iz treñeg åina, dok je kreirao prvi, veñinu treñeg, kao i åetvrti åin. Te nove deonice koreograf je proåistio, osveæio i prilagodio novosadskom ansamblu. Najslabiji utisak u predstavi ostavlja prvi åin, åemu je manje doprinela koreografija, a viãe visinska i tehniåka neujednaåenost ansambla, kao i priliåno skromni i loãe osmiãljeni kostimi Mirjane Stojanoviñ Mauriå. Ponajviãe kostim ãuta, dvorske lude, koji kao da je izvaðen iz nekog starog pozoriãnog fundusa. Jednostavna, ali efektna scenografija Tabaåkog u prvom åinu nije uspela da u veñoj meri izmeni ovaj dosta skroman utisak. Ali onda, u drugom åinu, predstava dobija na teæini - tu je sada ujednaåen, odliåno uveæban æenski ansambl i veoma ubedljivi solisti. Treñi åin u koreografskom smislu dobija novu, atraktivnu dimenziju, naime Logunov se trudio da se dræi (po saåuvanim zapisima i fotografijama) igre bliske originalu, tako ãto je svuda pravio ãeme od po åetiri igraåice (u prvom åinu imamo igru åetiri mala, ali i åetiri velika labuda, kao i åetiri neveste), pa tako i gotovo sve igre u treñem åinu zadræavaju ovu kvartet formu. I sve su uraðene izuzetno atraktivno i muzikalno - ãpanska i maðarska igra, poljska mazurka, kao i napolitanski ples. I kostimi u treñem åinu su daleko bolji. Posebno iznenaðenje donela je ruska igra, koja je u originalno delo dodata naknadno. Logunov je u ovoj igri dosegnuo izuzetan rafinman, istanåan oseñaj za meru i detalje, kao i za scenski izraz. Utisku je doprinela i odliåna interpretacija mlade solistkinje Natalije Raiåeviñ. åetvrti åin, ponovo koreografski åist, sveden, bez preterane dramatike i zastarele pantomime, s krajnjom izmenom - koreograf se odluåio za sreñan kraj - zle åini koje su baåene na Odetu i pored prinåeve izdaje uspevaju da budu zbaåene snagom njihove velike ljubavi. U vremenu umetniåkog nihiliznma, pesimizma, ironiånog odnosa prema svemu romantiånom - takva zavrãnica predstavlja prijatno osveæenje. Igra mlade solistkinje Andreje Kuleãeviñ vrlo je dramski ubedljiva i tehniåki sasvim solidna, fali joj samo malo mekoñe i plasti- ånosti u pokretu. Njen partner Andrej Josif Kolåeriju - tehniåki odliåan, s visokim, lepim skokovima, vrlo sceniåan, moæda mu je nedostajalo malo lirske toplote u izrazu, tim pre ãto je njegova partnerka taj aspekt uloge ostvarila izuzetno ubedljivo. Ansambl je, izuzev u prvom åinu, uveæban i veoma korektan. Labudovo jezero Vladimira Logunova je i pored nekih ograniåenja, pomak napred u radu Baleta Srpskog narodnog pozoriãta. To je delo koje moæe da odræava klasiånu tehniku igraåa na viãem nivou, ali i da formira nove mlade solistkinje poput Jelene Leåiñ Kolåeriju koja igra Odetu u alternaciji. Baletski ansambl je tako sa ovom predstavom dobio novi podstrek za napredovanje.

Jelena Kajgo

66 Orchestra INFANT 2008.

POGLED SELEKTORA: Telo u transmedijalnom teatru

Transmedijalni teatar je dominanta savremenog teatra i donosi sveæinu u odnosu na svetsku ãizofreniju umetnosti i pozoriãta u teænji ka inovativnim. Pozoriãte se ne moæe izleåiti pomoñu starih modela, tradicionalnih pozoriãnih kritiåara i klasiåno opredeljenih pozoriãnih umetnika. Kao reakcija na nastalu situaci- ju I na traganja za novim u pozoriãtu, ponovni pokuãaj distorzije tradiconalnog daje dobar rezultat sa transmedijalnim postupkom u pozoriãtu, ali i kritici. Esencijalna razlika izmeðu dva fenomena od kojih je jedan pozoriãte upravo dodovodi do situacije u kojoj se istraæuje i kreira novo pozoriãte koje nastaje kroz postupak drugog medija. Savremeni diskurs i teorijski pristupi dovode nas do pojma teatarski medij ili „medijatizovan” teatar, a naãa teoretiåarka Bojana Cvejiñ, koja æivi i radi u Briselu, konstatuje da postoji viãe vrsta transmedijalnog teatra. Prelazak iz bilo koje oblasti umetnosti, nauke i æivota u pozoriãte je suãtina transmedijalnosti. To moæe biti narativ, muzika, filozofija, socioloãka ili istorijska struktura, ili nekoliko medija zajedno gde su najåeãñe prisutne nove digitalne tehnologije, ali koje istiåu åoveka i telo kao fenomen na sceni. Naravno, postupci su razliåiti zavisno od medija iz koga se istraæuje pozoriãte. Dok je u tradicionalnom teatru telo veãtaåki isncenirano, u koreografskoj i kinestetiåkoj disciplini je poput provaljene ãifre, ovde se telo istiåe u svojoj individualnosti i dokumentarizmu uz apstrakciju koja omoguñava razumevanje i prevazilazi kul- turalne granice. Tako transmedijalni pristup dobija sve znaåajnije mesto u istraæivanju otvorenog procesa plesnog teatra i pokuãaja da se doðe do novih komunikacijskih kodova, akcentirajuñi performativnost tela. Prelaskom iz jednog u drugi medij omoguñena je sasvim drugaåija artikulacija od oåekivane nasuprot normiranim slikama tela. Pozoriãte ovim postupkom istiñe da telo nije fantazma prirodnog, nego njegova umetniåka vrednost. To nije samo plesni i fiziåki teatar, kako na prvi pogled izgleda, nego sloæen sistem koji ima za rezultat isticanje habitusa. Ovogodiãnja selekcija sa temom transmedijalni teatar, donela je raznolikost sa zajedniåkim imeniteljem za sve projekte: artikulisano telo koje pleãe. Izdvajam po jednu hrabru i provokativnu predstavu iz inos- trane i domañe selekcije: Sound Machine kompanije DRIFT iz Ciriha i projekat Overdone and gone koreografkinje Dalije Añin. LIDIJA ANTONOVIÑ © Sound machine

DRIFT je multimedijalna grupa umetnika. Iako se u njihovom radu koriste savremene digitalne tehnologije, gde je uz pomoñ tehnike razvijen real-time sistem gde se svi elementi: slika, zvuk i pokret meðusobno interaktivno razvijaju i komuniciraju unutar projekta, evropski struånjaci savremenog pozoriãta åesto ih nazivaju plesnom grupom. Sound Machine briãe granice izmeðu koncerta, pozoriãne predstave i plesa. Na poetiånost izvoðenja znaåajno su uticali nadrealizam, dadaizam i apsurd. Neåujnost i ono ãto ne vidimo u makro-sistemu specijalnom opremom postaje dostupno i vidimo u mikro-strukturi. Na duhoviti naåin preispituje se postojanje æivota åoveka kroz simbole razliåitih moguñnosti æivota na nauånim principima, a nove tehnologije istiåu telo i humani aspekt na neoåekivan i apsurdan naåin koji uznemiruje. Minimalizam uz ãokantne erupcije na sceni doprinosi igrivosti i likovnosti predstave.

Orchestra 67 Projekat Overdone and gone Dalije Añin koreografskim minimalistiåkim postupkom naglaãava politiånost pomoñu tela kao scenske metafore, ali i realnog tela koje pamti sve ãto mu se desilo. U savremenom druãtvu dolazi do proãirivanje funkcije tela i gubljenje njegove celovitosti, kako kaæe Miãko ãuvakoviñ. Kao kritika na zanemarivanje tela savremeno pozoriãte stavlja u prvi plan telo i ples kroz provokaciju, ãto jeste kvalitet ove predstave. Intimizam se ãiri na celokupnost sveta gde se akcentuje åovekova nedostiænost u opredeljivanju izmeðu slobode i ljubavi. Izolovana, soficistirana tela plesaåica u ne-vremenskom sim- ulakrumu, oiviåenim organdinskim belim zavesama koje doprinose likovnosti koja dominira u projektu, svojom objektivnoãñu i geometrizacijom pokreta otvaraju znaåajna pitanja za gledaoce. Uzbuðenje ili saoseñanje tokom predstave ne moæe da se krije, posebno kada se åuje kompjuterski modifikovan glas odlomaka iz Pesme nad pesmama, Poslanice Koriåanima i citata Bakunjina. Ovo je romantiåarski istraæivaåki projekat o vrednostima æivota, o slobodi, ljubavi, veri i lepoti. U toku devet dana publika je gledala po jedan inostrani i jedan domañi projekat, ali svakodnevno performanse. Za mene kao selektora bilo je vaæno da ih program sadræi, jer performans preispituje umetnost. Transmedijalnost je ovde uoåljivija, jer kratke forme izvoðaåkih umetnosti ulaze telom u fenomen. Telo performera dominira, bez obzira na izbor medija koji je is- traæivan performansima. Ni jedan performans nije bio samo plesni, ali stiåe se utisak da su ove godine selektovani plesni per- formansi zbog back ground-a performera, ali i tramsmedijalnog postupka. Performans Potop, Predraga Radovanåeviña, performera ali i kompozitora muzike, poåinje raðanjem u nekom novom Vavilonu. On se transformiãe od persone do transpersone, analizirajuñi i kritikujuñi religiju, politiku i umetnost… Proåiãñava- njem kroz ritualnu igru dostiæe nadsvesne nivoe egzistencije, da bi u zavrãnoj sceni svojim brijaåem uklonio taj breme, skida- juñi maljavost ispod miãke, preko grudi do srca. Simboliåno ostajemo iznenaðeni zavrãnom scenom, kada performer ostavi ele- ktriñni brijaå na grlu koji radeñi u mestu izaziva krvarenje. Ovako soficistirani pristup body art-u, kritikije ne samo gubitak tela naãeg vremena nego i znaåaj i znaåenje body art-a.

Duãan Muriñ polazeñi od misli Kamia uvek se naðe neka filozofija za nedostatak hrabrosti nalazi inicijalnu ideju za performans I’m pro: spam. Origi- nalni koncept realizuje kroz neobave- zni plesni esej koji glumaåki dovodi do neoåekivanih dogaðanja. Na sceni uz intimizam i kritiku filozofskih, sociolo- ãkih, pa i politiåkih teorija druãtva, gde se reåi nekontrolisano umnoæavaju bez smisla, virtuozna Muriñeva igra dominira. Iako ples traje kratko, to trajanje je sa merom jer izaziva ushiñenje zbog izbora tekstova i liånih komenta- ra kao uvodnika plesnih slika.

Duãan Muriñ

Htela bih..., plesni performans DDT grupe Dragane Stanisavljeviñ i Dubravke Subotiñ, bavi se æenskim identitetom savremenog druãtva. One su podelile uloge gde se jedna bavi pitanjem individualnosti i intimnosti, a druga plesaåica implicitno prikazuje ãta nam druãtvo nameñe kao æenski ideal. Ismejavajuñi medijsku manipulaciju imidæa æene, gde se potencira seksualnost iza koje se krije mizoginija, one sa lakoñom i origi- nalnim pokretom uspevaju da ostvare komunikacijski zadatak.

DDT Zarobljena dominacija, mladog Marka Nektana iz Panåeva donosi ozbiljan sadræaj performansa gde mladi åovek gleda na svoju bu- duñnost umetnika kleåeñi na trgu i udarajuñi se biåem po leðima. Telesne torture i ritualne radnje åinile su æivote mnogih umetnika koji su tragali za inspiracijom i savrãenstvom. Ova scena inicira vizije velikih umetnika i njihovih æivota kod gledalaca i ostaje urezana zbog prinude saoseñanja. Na kraju on ustaje i ide dalje ostavljajuñi moguñnost tumaåenja prepreka umetnikovog puta. Performans Ivane Koraksiñ Fire story govori o iskonskom u svakom åoveku i pokuãaju da prepozna sve slojeve svoga tela i postojanja. Kroz æongliranje vatrom, ples i vatra govore o prekretnicama, odlukama i reãenjima æivota. Performerka skidajuñi viãeslojnu odeñu i maske sa sebe, igrom govori o æenskom identitetu na duhoviti naåin. Na kraju performansa njena nagost, neposrednost i iskrenost izaziva empatiju, ali kada uðe u fontanu doæivljava se proåiãñenje. Voda kao jaåi medijum od vatre, ima viãeznaånost u reãavanju æiv- otnih dilema, te ovaj performans ostavlja snaænu ekspresivnost. Time stans still perfomera Gabrijela Saviña, poznatog body art-ista provocira na samom poåetku izvoðenja. On oko sebe kruæno lomi staklo, te prva pomisao je da ñe se pojaviti krv kao karakteristika njegovog performerskog izraæavanja. Unutar tog prostora, mant- riåno udara satom o pod i ãamara sebe, ukazujuñi na åinjenicu da savremeno druãtvo veruje u istorijski napredak, ali se ne menja. Vreme nije linearno, a samim tim i napredak koji je samo opravdan razvojem znanja i tehnologije, ali se zapostavljaju vrednosti æivo- ta. Proãirivanje i gubljenje tela performer kritikuje sa akcentom na najveñu vrednost, na ljubav.

68 Orchestra Pik Nik

Kosta Bonjuãevac Dramska slika- performans gde se kroz intimizam na filozofski naåin analizira slikarstvo i umetnost uopãte. Veoma veãto stvara magiju na sceni, jer ovaj performans je prezentacija istoimene njegove predstave o umetnosi i slikarstvu. Umetnost je ma- terijalni dokaz da je åovek postojao, a performer svojim telom upravo tokom uzbudljivog izvoðenja potencira da telo nestaje. Paradoksalno - telom se ulazi u fenomene koji se u umetnosti materijalizuju, a samo telo je troãno. Hulija Karolina Gorosito i Nenad Miloãeviñ izveli su plesni performans Pik Nik inspirisani æivotom i prirodom. Intimizam i dokumento- vanost njihove porodice dobija na znaåaju poãto u performansu uåestvuje i beba, njihov sin Istok. Ova igra situacije (odlazak u prirodu) predstavlja osnovu koncepta koji kroz duhovitu i spontanu igru dovodi gledaoce do oduãevljenja. Ta plesna minijatura (duo ili trio?) zbog svoje neobiånosti plesa sa bebom, lakoñe izvoðenja i virtuoznosti ne sme se zaboraviti jer je jedinstvena na naãoj plesnoj sceni, a veoma retka na svetskoj. Kristian Al Droubi, performer iz Novog Sada, izvodi RITAM 20 sa Hrvatom Andrejom Miråevim gde je naglaãen meðunacionalni trau- matski sindrom. Ovaj performans je parafraza performansa Ritam 10 Marine Abramoviñ, gde dominira igra noæevima. Na poåetku performansa åuju se dræavne himne, koje performeri sami prekidaju i puãtaju u nadmetanju „nacionalizma“. Od duhovite postavke gde zajedniåki piju ãampanjac, a na sråi razbijene flaãe ponosno stoje uz zastave, igra noæevima postaje sve bræa i bræa i kako vreme prolazi sve je viãe krvi. Ovaj preokret uzbuðuje i strepnja raste da jedan drugog ãto manje povrede. Performans traje onoliko dugo dok neko iz publike ne reaguje i prekine igru. Beli zid plesni performans Rite Gobi (Maðarska), koja je odrasla u okolini Novog Sada, a studirala savremeni ples u Budimpeãti gde i sada kreira, donosi sveæu koreografiju savremenog plesa. Inspiraciju nalazi u figurama Rodena, a transmedijalni postupak vajanja prenosi uspeãno na pokret na neobiåan naåin. Njen koncept je realizovan delom na ulici i galeriji i predstavlja iznenaðenje za gledaoce i prolaznike. Provokacija poåinje zvukom saksofoniste koji iz mase prilazi scenografskoj markiranoj beloj stazi od gaze, koja spaja trg i zgradu. Teatarska forma i likovnost doprinose da devojke i mladiñi, odeveni u plesne kostime od tila, deluju apsurdno i zaåuðujuñe. Njihova posveñena i maãtovita igra naglaãava komunikaciju ulice i galerije i istiåe razliku u simbolizaciji prostora. Performeri komunikaciju pretvaraju u transformaciju meðu telima, a kroz taj postupak transformacija se odigrava na telima. Dinamika izmeðu usporenog minimalizma na momente i æestoke igre, gde se kolena i laktovi nisu ãtedeli (odrani, crveni i krvavi) izvanredno doprinosi dramaturgiji. Ovim agresivnim stavom prema svojim telima, ne sa ciljem povrede tela, nego sa ciljem da govore o povredi duãe, donosi uzbuðujuñi progres uliñnog teatra kakav skoro nismo videli na evropskoj sceni. Vladimir Kosiñ izvodi performans Spora ruka dræi paænju, sa kojim je uåestvovao u Finskoj. Na poåetku gledamo film sa hororskom atmosferom koji se zavrãava kada glumac zakuca na vrata, da bi se pojavio iz imaginarnog i uãao kroz realna vrata prostorije, kroz projekciju filma. On prilazi mikrofonu, kratko govori i ovaj govor dræi paænju gledalaca zbog jednostavnosti. Ovaj promiãljeni koncept gde se naglaãava osnova komunikacije izvoðaåkih umetnosti, autor zavrãava za stolom nudeñi intimiziran razgovor. Savremena umetnost zahteva diskurs, te ovaj performans dobija joã jedan kvalitet. Performans Slikarstvo filma Gorana Ostojiña donosi novi komunikacijski kod, a bavi se sintezom boje, zvuka, pokreta i oblika. Transmedijalnim postupkom, projekcijom filma na slikarsko platno ovaj slikar biva izazvan brzom promenom slike da bi åetkicom osetio oblike uz nastajanje slike na licu mesta. Interakcijom vizuelnih informacija: film-slikar-gledalac, on uspeva da nas uvede u proces nastajanja slike. Na taj naåin on inicira kod gledalaca introspektivnost i memoriske slike. Zvuk doprinosi atmosferi lepote nastajanja i iãåekivanja izgleda slike. Projekti ovogodiãnjeg INFANT-a ukazuju na åinjenicu da transmedijalni postupak istiåe telo, virtuoznost minimalizam plesa i sim- bolizam tela, ali ne samo kroz savrãen koncept i novu pozoriãnu ili neku drugu umetniåku tehniku, nego i kroz sam postupak. Ples kao simboliåka transformacija doæivljaja, simbolizacijom drugog medija, dobija novu dimenziju. Tako se plesnom i neverbalnom teatru, gde je telo u prvom planu, otvaraju vrata savremene umetnosti pomoñu transmedijalnog postupka. Nela Antonoviñ

Orchestra 69 NOVOSADSKA IGRAÅKA PANORAMA OKTOBAR 2008. I NOVO I STARO MIOMIR POLZOVIÅ © Labudovo jezero, Jelena Leåiñ Kolåeriju i Andrej Josif Kolåeriju Retko koja pozoriãna kuña kao Srpsko narodno pozoriãte u Novom Sadu pod svojim krovom gotovo pod- jednaku paænju poklanja i tradicionalnom klasiånom i neoklasiånom repertoaru i savremenoj umetniåkoj igri. Na poåetku ove sezone Forum za savremeni ples uspeãno je organizovao, posle Beograda, dvodnevni Dance screen koji je sa velikim interesovanjem pratila, uglavnom, mlaða novosadska publika. Na programu ove manifestacije, odræane u foajeu Scene „Jovan ðorðeviñ”, posetioci su se mogli upoznati sa novim kretanjima u video prezentaciji savremenog plesa, a posebno sa stvaralaãtvom najpoznatijih koreografa 21.veka , kao ãto su Jiræi Kilijan, Mauro Bigonzeti, Sidi Larabi ãerkaui, Saburo Teãigavara, Bil T.Dæons,Naåo Duato, Angelin Preljocaj, Edvard Klug i drugi. Znaåajan segment ove video plesne smotre bila je Danza em Foco kojom je omoguñeno upoznavanje raznovrsnosti u shvatanju i koriãñenju tela i pokreta u Juænoj Americi. Pregled novih kretanja u video dansu u ãvedskoj imao je viãe video radova vrhunskog dometa od kojih se, po opãtoj oceni, posebno izdvojila Kiãa u koreografiji i reæiji Pontusa Lidberga zbog zanimljive video obrade plesnog sadræaja. Treba oåekivati da ñe ova smotra uticati i na uåenike Baletske ãkole i na mlade koreografe koji su, razume se, mogli ovom prilikom mnogo nauåiti, a i inspirisati se za svoje buduñe radove. Ãesto, premijerno izvoðenje Labudovog jezera u istoriji novosadaskog Baleta znalaåki je postavio koreograf iz Beograda Vladimir Logunov, koji je u najåuvenijem delu klasiåne baletske literature zadræao ono ãto je istorija potvrdila kao dragocene komponente. A to su postavke drugog åina , åiji je autor Lev Ivanov i pas de trois i pas de deux iz treñeg åina u koreografiji Marijusa Petipa. Ostale delove ovog najåuvenijeg belog baleta Logunov je sa iskustvom i posebnim oseñanjem za igraåku liriånost postavio i reæirao celovito i, ãto nije manje vaæno, u skladu sa sadaãnjim moguñnostima novosadskog baletskog ansambla.Tako su solistiåke i grupne igre iz prvog åina bile vedre i graciozne sa ujednaåenoãñu koja je donosila lepotu igraåkim slikama. Divertisman karakternih plesova iz treñeg åina, bio je autorski, postavljen na vrhovima prstiju za æen- ski ansambl i solistkinje. Poslednji, åetvrti åin Labudovog jezera je tradicionalno skroman u igraåkom smislu, naroåito posle blistavih plesova u prethodnom åinu. Na ovoj predstavi, zahvaljujuñi maãti i muzikalnosti Vladimira Logunova on je postao zanimljiv i stilski åist i znaåio je, kao retko do sada viðen upeåatljiv zavrãetak ovog klasiånog baleta kao pravi praznik umetniåke igre. Pored toga, rad na ovoj premijeri je mnogo znaåio za ceo ansambl u pogledu savladavanja klasiåne baletske tehnike. Dve balerine su ostvarile veoma zahtevnu dvostruku ulogu Belog i Crnog labuda -Andreja Kuleãeviñ i Jelena Leåiñ-Kolåeriju. One su pokazale napredak u tehniåkom i izraæajnom pogledu. Sigurnosti njihove igre doprineo je Andrej Josif Kolåeriju kao princ Zigfrid, koji je sigurno odigrao i svoje solo deonice. Bajkovita scenografija Miodraga Tabaåkog iz Beograda je zraåila atmosferom vilinske priåe, tradicionalne kostime skladnog kolorita je kreirala Mirjana Stojanoviñ -Mauriå, dok je dirigent æeljka Milanoviñ doprinela ritmiånosti i izraæajnosti pojedinih plesova iako duvaåi u njenom orkestru nisu bili u formi. Iz velikog i disciplinovanog baletskog ansambla, u kojem veñinu åine angaæovani igraåi iz Rumunije, teãko je ma koga izdvojiti, jer svi su bili veoma motivisani da svojoj publici poklone vredan rezultat - celovitu, stilski ujednaåenu klasiånu baletsku predstavu. Milica Zajcev

70 Orchestra PREMIJERA BALETA MAÅAK U ÅIZMAMA BRUNA BJELINSKOG U KOREOGRAFIJI LJILJANE GAVOZDENOVIÑ (HRVATSKA) SRPSKO NARODNO POZORIÃTE, 08. NOVEMBAR 2008. Baletska slikovnica MIOMIR POLZOVIÅ ©

Ljupka baletska slikovnica na muziku Bruna Bjelinskog, po åuvenoj bajci ãarla Peroa Maåak u åizmama, koju je za novosadski Balet koreografisala i reæirala Ljiljana Gvozdenoviñ, gost iz Zagreba, namenjena je podjednako i deci i odraslima. Odsustvo svake patetike je na izvestan naåin osavremenilo ovu starinsku bajku ispriåanu jezikom baletske igre, ali joj je, pri tome, oduzelo tajnovitost bajkovitosti. Ipak, osnovna poruka baletskog dela Bjelinskog (åijeg smo Petra Pana videli u raznim igraåkim postavkama) je saåu- vana - uzajamno prijateljstvo i ljubav æivotinja i ljudi odoleva svakom nametnutom zlu.

U izvoðenju Maåka u åizmama uåestvovao je gotovo ceo novosadski Balet (predviðene su åak dve podele) nastojeñi da, u okviru svojih sadaãnjih znanja, usvoji neoklasiånu leksiku Lj. Gvozdenoviñ.U prvom delu predstave, manje zanimljivom, åak i nedovoljno jasnom u dramaturãkom pogledu, radnja se odvijala dosta tromo.U drugom, po trajanju znatno duæem, viðeni su raznovrsni plesni pasaæi, scenom su promi- cali brojni likovi (Kralj, veãtice, åarobnjak i drugi), a dominirao je veliki klasiåni duet Princeze (Jelena Leåiñ Kolåeriju) i Mlinara (Ivica Livi Mihaj Han). Taj duet je inaåe obilovao vazduãnim podrãkama uz oåiglednu æelju za atraktivnoãñu, ali ne I sa postupnom gradacijom u igraåkoj prezentaciji, svojstvenoj baletskoj klasici. Dvoje mladih umetnika su svojim zalaganjem pokazali da su znaåajne liånosti za buduñi razvoj novosadskog baletskog ansambla.To isto se odnosi na mladu primabalerinu Andreju Kuleãeviñ, koja je u ulozi Veãtice plenila lakonogim i temperamentnim plesom. Koketnu maåkicu igrala je ljupko i mazno Frosina Dimovska. Nosilac naslovne uloge mladi prvak Andrej Josif Kolåeriju je sigurno izveo sve zahteve koreografije istiåuñi lak, visok skok i brze okrete na tlu i u vazduhu. Njegov Maåak je, meðutim, bio feminiziran u izrazu, ãto zaista nije bilo neophodno. Dalibor Tobdæiñ je zamislio jednostavan, delu primeren dekor, dok su kostimi Marine Sremec bili pril- iåno ãareni, tako da su najlepãe izgledali i po kroju i po sivim tonovima u igri Ludih jarebica, koju je sa mnogo lirike izveo æenski ansambl. Mada se radi o igraåkoj predstavi najbolji utisak sa nje se nosi o Lauri Pavloviñ, solistkinji Opere SNP, koja je kao vokalni narator bila izvanredna i u muziåkom i u plesnom pogledu, ãto ñe joj sigurno doneti popularnost i kod najmlaðih gledalaca. Sa njenim nerazdvojnim pratiocima Mirkom i Slavkom (nameñe se asocijacija na poznate likove iz nekada kultnog stripa), koje su veãto igrali Ivan ðerkoviñ i Ranko Laziñ, L. Pavloviñ je åinila raspevani i razigrani tercet æivopisan i uigran, teatarski opravdan, ãto nije bio sluåaj sa ostalim dramaturãki razuðenim zbivanjima u ovoj predstavi. Snimak inspirativne, ritmiåki sloæene muzike Bruna Bjelinskog izveo je punom zvuånoãñu Simfonijski orkestar Hrvatske radio-televizije, ali ime dirigenta nije u programu navedeno. Milica Zajcev

Orchestra 71 PREMIJERA BALETA DAMA SA KAMELIJAMA - OKSANA STOROÆUK, PRVAKINJA BALETSKOG ANSAMBLA SNP U NOVOM SADU PROSLAVILA 2O GODINA UMETNIÅKOG RADA SRPSKO NARODNO POZORIÃTE, 14. MART 2009. MIOMIR POLZOVIÅ © Oksana Storoæuk i Milan Rus Dama za jubilej

Slavljenica Oksana Storoæuk je sa suptilnom neænoãñu vajala svoju Margaretu Gotije, diskretno u glumaåkom izrazu i bogato u plesnim nijansama sigurne neoklasiåne tehnike. Milan Rus, gost iz Beograda, je u svakom segmentu duetne i solo igre pokazao oåekivanu pouzdanosrt. Lik Armana Divala je proæeo silovitom straãñu, koja pre odgovara senzi- bilitetu savremenog mladiña,no romantiånog ljubavnika. Andreji Kuleãeviñ je pripao treñi åin predstave, koji je vodila temperamentno i efektno uz odliånog mladog igraåa Andreja Josifa Kolåeriju. Ne bi trebalo zaboraviti diskretnu Naninu Verice Kozarev-Klariñ koja je sa puno dobrote i privræenosti donela ovu epizodnu ulogu. Izuzetno upeåatljiv lik u predstavi bio je Milan Laziñ kao gospodin Dival.On je Armanovog oca tumaåio aristokratski otmeno, dostojanstveno u plemenitoj igri u kojoj se ispod oklopa bezoseñajnosti otkrivala jedna duboko emocionalna duãa. Uvek sigurnim orkestrom Opere SNP dirigovao je temperamentno Zoran Juraniñ, gost iz Hrvatske. Kostime epohe je na dopadljiv i znalaåki naåin stilizovala Bojana Nikitoviñ, iako je paleta boja bila tamnija no ãto se oåekivalo. Scenografija Geroslava Zariña je, åini se, od svih autorskih udela u predstavi bila najbliæa duhu Diminog romana. Prozirna zavesa sa velikim neænim cvetom bele kamelije, koja je u skladu sa silaznom linijom æivota Margarete Gotije iz slike u sliku gubila po jednu laticu, je na veoma suptilan naåin, jednostavno, diriljivo i strasno, bila maãtovita i potresna vizualizacija ove romantiåne povesti.

72 Orchestra MIOMIR POLZOVIÅ

Oksana Storoæuk i Milan Rus©

Ima li ãta prirodnije nego da primabalerina prefinjene oseñajnosti kao ãto je Oksana Storoæuk svoj 2o-godiãnji jubilej obeleæi ulogom Marga rete Gotije u baletu Dama s kamelijama. Ovo delo inspirisano poznatim istoimenim romanom Aleksandra Dime Sina, na muziku åuvene Verdijeve opere Travijata (orkestracija Irena Popoviñ i Milorad Marinkoviñ), slavljenici u åast izveo je baletski ansambl SNP u Novom Sadu po libretu i koreografiji i reæiji Krunisalava Simiña. Posle veñ odavno antologijskog Grka Zorbe, koji se izvodi skoro 15 godina, Kraljeve jeseni i Majerlinga Krunislav Simiñ je svoju åetvrtu koreografiju za novosadsku baletsku scenu postavio standardnim, proverenim, neoklasiånim reånikom. Iako uvek prepoznatljiva uzbuðujuña operska partitura ðuzepe Verdija nudi ãiroke moguñnosti za maãtovito plesno kazivanje, Simiñ se ovoga puta najviãe koncentrisao na mnogobrojne i raznovrsne vazduãne podrãke protagonista, koje nisu uvek bile primerene razvoju romantiåne priåe.

U pojedinim deonicama baleta se primeñivao izvestan raskorak izmeðu ritma muzike i ritma igre, a skrañenja, naroåito u slici Kockarnica ni malo ne bi naruãila celovitost predstave. Sve koreografove zamisli plesnog oblikovanja pojedinih likova, ãto je bio najbolji deo njegove postavke, protagonisti, solisti i ansambl su svesrdno prihvatili ãto je publika na premijernoj predstavi nagradila srdaånim aplauzom. Milica Zajcev

Orchestra 73 POGLED U NEPOZNATO - KNJIGE O IGRI Dragocen doprinos istoriji makedonskog baleta.

U Makedoniji se poklanja izuzetna paænja åuvanju od zaborava liånosti i dogaðaja koje åine istoriju makedonskog Baleta, ãto, naæalost, nije svuda sluåaj u bivãim jugoslovenskim republikama. Dve knjige objavljene uoåi 60-godiãnjice delovanja baletskog ansambla u Makedonskom nacionalnom teataru u Skoplju predstavljaju svake pohvale vredan napor da se struåno, zanimljivo i kontinurano prati rad skopskog Baleta i skopske Baletske ãkole od njihovih poåeta- ka 1948. godine do danas. Posle knjige Sneæane Filipovske Doajeni makedonskog baleta, objavljene 2004. godine, izlaze 2006. godine Monografske studije o baletskoj umetnosti Makedonije ( 1948 -2005) autorki Tatjane Petkovske i Ðurðice Jovanovske, nekadaãnjih istaknutih solistkinja skopskog Baleta, a zatim ove, 2008.godine, pod istim naslovom, ukljuåivãi i 2007. godinu,izlazi obimna knjiga Ðurðice Jovanovske. Uz pomoñ Ministarstva za kulturu Republike Makedonije i drugih sponzora, ta dva veoma reprezentativna izdanja, ãtampana na najfinijoj hartiji, s briæljivo odabranim fotogragijama (crno-belim i u boji), od kojih neke predstavljaju antologijsku vrednost, a i uz znalaåki odabran sadræaj, predstavljaju dragocenost koja ima ãiri znaåaj za podruåje Za- padnog Balkana. U prvoj knjizi Petkovska i Jovanovska strpljivo i precizno istraæuju poåetke makedonske baletske umetnosti, i nekadaãn- je uslove njenog i tada uspeãnog razvoja, zatim prikazuju raznovrsni repertoar - od klasike do najsavremenijih streml- jenja - izvoðen u starom i novom teatru na Vardaru, upoznajuñi åitaoce s koreografima i protagonistima i njihovim uspesima u zemlji i inostranstvu, a na kraju åitaocima i buduñim istraæivaåima nude stranice struåne kritike smatra- juñi je delom istorije makedonskog, odnosno skopskog baletskog ansambla, U drugoj knjizi monografskih studija o skopskom Baletu, veoma obimnoj i odliåno dizajniranoj, autorka ðurðica Jovanovska dopunjuje i nastavlja izlaganja koja tvore istoriju te umetnosti u Makedoniji. Knjiga sadræi sledeña poglavlja: Nacionalno stvaralaãtvo na makedonskoj baletskoj sceni (1948-2000), portrete najznaåajnijih solista, zatim kritiåarska viðenja predstava izvedenih za proteklih 59 baletskih godina, s tim ãto se citiraju kritiåki tekstovi i iz drugih sredina nekadaãnje zajedniåke domovine.U zavrãnom delu knjige daju se biografski podaci kritiåara, koji su najviãe pratili razvoj baletske umetnosti u Makedoniji i na kraju miãljenja - recenzije poznatih pozoriãnih i baletskih struånja- ka o ovom reperezentativnom izdanju.. I sama na odreðeni naåin savremenik i uåesnik (veoma malo u izvoðaåkom, a najviãe u pisanom obliku) u razvoju makedonske baletske umetnosti, mogu da zahvalim svima koji su radili na pomenutim knjigama (jedina je zamerka ãto nema uobiåajenih indeksa o delima i izvoðaåima koji se pominju),jer one predstavljaju moguñi obrazac pisane istorije jedne umetnosti u kojoj su makedoski stvaraoci postigli vrhunske uspehe. Ostaje mi samo da åestitam mojim make- donskim koleginicama ãto su se u svojoj sredini izborile za ovako veliko razumevanje, koje u drugim gotovo i ne postoji. Stoga oåekujem da se na osnovu ovih veoma vaænih i pregledno izloæenih åinjenica o razvoju makedonskog Baleta uskoro pojavi i njegova celovita,na nauånim principima, zasnovana istorija, za koju postoje sve predispozicije - od sadræajnih tekstova do sjajno odabranih i dizajniranih baletskih fotografija. A to je i u svetu velika retkost. Milica Zajcev, Beograd, jun 2008.godine

74 Orchestra POGLED U NEPOZNATO - KNJIGE O IGRI

Milica Zajcev Igra odraz vremena sadaãnjeg

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 792.92 / .83 (497.11) „1960 / 2007“ (081)

ZAJCEV, Milica, 1034- Igra odraz vremena sadaãnjeg : hronika dogaðaja na alternativnim beogradskim plesnim scenama (1960 - 2007) / Milica Zajcev. - Beograd: Udruæenje baletskih umetnika Srbije, 2009 (Beograd : Altera).- 253 str. : Ilustr. ; 24 cm Tiraæ 500.- Registri ISBN 978-86-912387-0-4

Svenka Saviñ Pogled u nazad

CIP- Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 792.8

SAVIñ, Svenka Pogled u nazad : Svenka Saviñ o igri i baletu. - Preraðeno i dopunjeno izd. Knjige Svenka Saviñ Balet / priredile Veronika Miitro, Vesna Kråmar, Marijana åanak. - Novi Sad : Futura publikacije : æenske studije i istraæivanja, 2006 (Novi Sad : Futura publikacije). - 565 str. : ilustr. ; 25 cm ISBN 86-7188-068-0

BIBLIOGRAFIJA kritiåara umetniåke igre, teatrologa i publiciste Milice Zajcev za period 1960 - 2006.

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 012 Zajcev M. 016:929 Zajcev M. 792.072:929 Zajcev M. ZAJCEV, Milica Bibliografija kritiåara umetniåke igre, teatrologa i publiciste Milice Zajcev : za period (1960-2006) / Milica Zajcev. - 1. izd. - Beograd : Jugoslovenski bibliografsko informaci- jski institut, 2007-05-31 (Beograd : YUBIN). - 206 str. ; 24 cm Tiraæ 200. - str. 5 - 19: O bibliografiji Milice Zajcev _ Suzana Poliñ Radovanoviñ. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija o Milici Zajcev : str. 206. ISBN 978-86-7187-018-4

Monografija Milorad Miãkoviñ - Igrati æivot

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 792.8.071.1: 929 Miãkoviñ M. (093. 3)

Milorad Miãkoviñ = Milorad Miskovitch: Igrati æivot = Dancing life/ (prireðivañi Jovan ñirilov i Marija Jankoviñ ; predovido- ci Mirka Jankoviñ i Ivanka Pavloviñ) . - Beograd : Istorijski arhiv Beograda, 2009. (Beograd: Altanova). - 244 str. : ilistr.; 30 cm Deo teksta uporedo na srp. i engl. jeziku. - Slike M. Miãkoviñ. - tiraæ 1000.- Str. 5: Reå urednika/ Brnka Prpa. - Biografije prireðivaåa: str. 191. - Biography of Milorad Miskovitch: str. 222- 230. - napomene uz tekst. - bibliografija: str. 179 - 180,- Rgistar.

Orchestra 75 SUMMARY SERBIA

ORCHESTRA COLUMNA (p. 2) - Article on dance reviews published 20 years ago, focusing on all the positive changes in the progress of this theatrical form as well as on some elements that this form has failed to accom- plish even after two decades. The dance criticism is gaining its rightful place as a form within the local contemporary theatre discourse, but a number of obstacles are still to be overcome as part of its growing pains. GRAND PAS 011 (pp. 3-65) - Premieres and international guest appearances in Belgrade: - Belgrade Dance Centre Project, contemporary dance productions by local choreographers (pp.3-18): Mraåna åajanka (Gloomy Tea Party) (p.3), by Bela Senka Dance Company, a complex study based on Butoh dance; Igra senki na mom ramenu (Shadows Dancing on my Shoulder) (pp. 4-6), by Mudra Theatre, about the loneliness of women, about seeking and finding soul mates, friendship and love and Åvor (Knot) (pp. 4 and 7), by Mimart Theatre about the process of seeking out the conscious in the unconscious, and the exploration of interpersonal communication within a group, which was filled with filled with obscure signals; Refleksija (Reflection) (p. 8), by Bela Senka Dance Company, which explores the transformation of movement into dance immanent to each performer, the intimate notion of time and space and strong private experiences; Put u Damask (Traveling to Damascus) (pp. 9-10), chor. Isidora Staniãiñ, is an ironic approach to the world of modern fashion, obsession with appearances, hyperbole of fake glamour; Kriva za Gausa (Blame me for Gaus) (p. 11 and 13), by Hajde da... Dance Company, chor. Boris åakãiran and Sanja Krsmanoviñ-Tasiñ, a comprehensive contemporary mixed-abil- ity dance production; Ja sam svoja kolekcija (I am My Own Collection) (pp.12, 14 and 15), by Perpetuum Dance Company, which deals with the equality of sexes and exploring the female essence through dance, literature and modern music is a show just as theatrical and musical as it is a dance production; Block (p. 16), by DDT Dance Troup depicts stories from a Belgrade skyscraper presented through humor, dance and mime; Meðuprostor (Interspace) (p.17), chor. Bojana Deniñ is dealing with the subject of interspace as a category of space and time, and as a psychological, sociological and intimate category; Ona se budi (She’s Waking Up) (p. 18), author Branka Zgonjanin, directed by Uroã Jovanoviñ, is a dance performance in silence, depicting dramatic and comical everyday scenes from two women’s lives - one courageously facing difficulties in life while unsuccessfully seeking sta- bility, while the other resorts to cunningness and her charms in order to get married. Don Quixote, world premiere (pp. 19 - 21), the National Theatre in Belgrade, chor. Vladimir Vasiljev - three dif- ferent reviews, discussing the following critical issues: a large number of dancers; inadequacies of stage space; a partial success in the aim to produce a dynamic ballet performance; finally, while discussing all the production shortcomings, the reviewers record the enthusiastic and overwhelming audience reception. Cabaret : the Musical, new production - world premiere (pp. 22-23), Terazije Theatre in Belgrade, directed and choreographed by Chet Walker (USA) brought the spirit of Broadway to Belgrade. It is a huge leap forward in terms of the aesthetic and technical level of performance of musical and jazz dance by both Serbian dancers and actors. Contemporary dance performance Ova igra dugo traje (This Dance Lasts a While), world premiere (p. 24), Perpetuum Dance Company, depicts everyday survival struggle, interpersonal relationships, situations in which a man feels betrayed and deceived, but ultimately triumphs over. Contemporary dance performance Zemlja (The Earth), world premiere (pp. 25-27), by Terazije Theatre in Belgrade, directed and choreographed by Joe Alegado (USA/Germany) uses choreographically powerful and overt symbolism, that was unfortunately subdued due to the performers’ lack of understanding of the Limon Technique (with the exception of excellent Danica Arapoviñ). The biggest accomplishment of this production lies in the development of technical education and expanded Limon experience of the local dancers. Tri sestre ili okolo, naokolo åehova (Three Sisters or Around and About Chekhov), world premiere (p. 28), by Ister theatre, inspired by Chekhov’s play Three Sisters, a very interesting show portraying intricate family rela- tions. The production has a strong and clean concept, a good story line and skilled dramatic and choreographic development of each character, and presents an example of good non-verbal theatre. Condenz, festival savremenog plesnog sola (Condenz, the Contemporary Dance Solo Festival) (p. 29) is reexam- ining the limits and possibilities of modern approach to dance. It was performed by dancers from Bulgaria, Hungary, Slovenia, France, Romania, Sweden, Croatia and Serbia. Oslikano injem (Frost-Painted), world premiere (p. 30), a non-verbal theatre production by Miroslav Benka is a conservative and somewhat lengthy performance that has not fully lived up to its potentials. The 5th Belgrade Dance Festival (pp. 31-39), participants: Teatro alla Scala, Italy (Mediterranea, chor. Mauro Bigonzetti), Inbal Pinto Dance Company, Israel (Shaker, chor. Inbal Pinto and Avshalom Pollak), Henri Oguike Dance Company, UK (Little Red, Expression Lines, Tiger Dancing, Front line), Alias, Switzerland (Approaching the Dust, chor. Guilherme Botelho), Shen Wei Dance Arts, USA (The Rite of Spring, Folding, chor. Shen Wei), Spellboundance, Italy (Emotional balance, Nafas, chor. Mauro Astolfi), Club Guy & Roni, the Netherlands (Poetic Disasters, chor. Guy Weizman and Roni Haver), the National Ballet of Maribor, Slovenia (Prêt-à-porter, chor. Edward Clug) and the National Ballet of Marseille (Metapolis II, chor. Frederic Flamand). The 12th Festival of Choreographic Miniatures (pp. 40-41), an international festival founded by the Serbian Dance Artists Association. Eleven short dances (5-10 minutes) were performed, with only one participant from Serbia. The jury unanimously agreed not to award the first prize. There was a noteworthy performance by dance couple from Germany Shannon Moreno and Farley Johansson (Second Prize). The production Ogoljeno (Bare) by Zagrebaåki plesni ansambl (Zagreb Dance Troupe) (chor. Snjeæana Abramoviñ) was shown on the second night.

76 Orchestra Neåista krv (The Impure Blood), world premiere (p.42-43), by the National Theatre in Belgrade, libretto and choreography by Lidija Pilipenko, directed by Lidija Pilipenko - motifs from the biography and novels of Bora Stankoviñ, a Serbian writer. The production provoked reviewers’ mixed feelings, ranging from enthusiastic approval, to the opinions that this ballet does not significantly contribute to the existing repertory. 2008 Belgrade Summer Festival (pp. 44-47), contemporary dance production Not me (p.44), chor. Dunja Jociñ, was obviously influenced by choreographers Guy Weizman and Roni Haver. Showing great choreographic potential, Jociñ created compact and logical as well as effective dance sequences which were brilliantly performed; the project Kamenje i snovi - La pierre et les songes (pp.44-47) , chor. Odile Duboc, France, was performed at the Kalemegdan Fortress, with the participation of 90 professional and amateur dancers from Serbia. Observed by people taking strolls and passing by, the dancers in gray costumes performed slow, ritual movements, seemingly amalgamating with gray fortress walls; Priåa s obe strane (The Story from Both Sides) (p.45-47) is written by one of the participants in La pierre et les songes describing the creative process and personal impressions and emotions that emerged while observing the piece in France, Switzerland and Belgrade. INTERVIEW with Odile Duboc (pp. 48-49), ñerka vazduha (The Daughter of the Air), describing her project La pierre et les songes, the collaborative process with amateur dancers, her dance beginnings and background leading to the career in contemporary dance, and the choice of fortresses and nature as her preferred dance environment. SERBIAN DANCE ARTITST ASSOCIATION - The 2008 „Dimitrije Parliñ“ Award and the Lifetime Achievement Award (pp. 50-51). The 2008 choreographic award „Dimitrije Parliñ” was awarded to Tri sestre (Three Sisters) by Ister Theatre. The 2008 Lifetime Achievement Award was presented to Mira Sanjina-ãiljegoviñ, former principal dancer of the National Theatre in Belgrade and to dance pedagogue from Novi Sad Vera Felle. The 14th Jazz Festival in Kanjiæa - World premiere of the production Sho-Bo-Gen-Zo (pp. 52-53), by Josef Nagy, is a sophisticated theatric piece of an extraordinary title (sho=true, bo=unchanging, timeless truth, gen=eye, focal point, zo=vault), filled with diverse emotional charges, interrupted moments of culmination. Its dance and audio images are premeditated perfectionist miniatures of Nagy’s. The 42nd BITEF 2008 (pp. 54-56), international theatre festival traditionally including dance productions in the program. This year’s participants: Plus ou moins l’infini (France) performed by CIE 111 dance company and Maybe Forever, by Meg Stuart i Philipp Gehmacher (USA, Belgium, Austria). Belgrade Dance Screen (p. 57), discusses the first edition of a dance-on-film festival which aims to link all those gathered around dance, film and video art projects. The 40th BEMUS (Belgrade Music Festival, pp. 58-60), two ballets by Russian choreographer Boris Eifman, performed by his dance company Ballet Boris Eifman - Ruski Hamlet (The Russian Hamlet) (p. 58) and Don Quixote (p. 59) were described as performatively splendid, immaculate in technical execution, effective choreography and contemporary approach to classical ballet; Ohridska legenda (The Legend of Ohrid) (p. 60), an extraordinary concert performance of the integral symphonic version by Stevan Hristiñ, accompanied by the screening of the archived ballet performance. Unfortunately, the tempi of film and musical performances were at times out of tune, which made it distracting for the audience. The Giant Women present The Greatest Show in Town (Dæinovske æene predstavljaju najbolju predstavu u gradu), premijere, (p. 61), by Draga Bulut (Serbia), Gillie Kleiman (UK) and Ligia Soares (Portugal), is a successful and unpretentious experiment, which gives room for considering artistic creation and the perception of art work in a comical and entertaining fashion. Oh, no! premiere (pp. 62-63), choreography by Dalija Añin and break dance group Recognize Crew, fuses the elements of break dancing and a contemporary dance production, performed by two male break dancers. The view is that although interesting, this production could have been more attractive and bold had the two outstanding dancers been utilized more effectively. Gala Ballet Divertissement Svetlana Zakharova and Friends (p.64-65) - The internationally acclaimed ballerina assoluta from Russia made a guest appearance in Belgrade, bringing with her the principal dancers from several prominent ballet companies of St. Petersburg and Moscow. The reviewer found the program outstanding, styles diverse and dancers exceptional, with Zakharova topping off the evening. GRAND PAS 021 (pp. 66-73), dance premieres and events in Novi Sad. The Swan Lake, Novi Sad premiere (p.66), performed by the Serbian National Theatre in Novi Sad, choreography by Vladimir Logunov - it is viewed that despite certain limitations, this company showed significant progress. This ballet serves well to uphold the dancers’ technique at a high level as well as to shape new soloists. INFANT 2008 (International Festival of Alternative and new Theatre pp. 67-69), the review discussed themes of trans-media theatre, articulation of the dance body, the diversity in programming, international character; bold, provocative multimedia shows and performances. Novi Sad Dance Panorama (p. 70), article by esteemed dance critic Milica Zajcev - An overview of dance events, including a review of the Swan Lake and the Belgrade Dance Screen project performed in Novi Sad. Puss in Boots, premiere (p. 71), choreographed by Ljiljana Gvozdenoviñ (Croatia) is a lovely dance storybook for both children and adults. Camille, premiere (pp. 72-73), with principal dancer Oksana Storozhuk who celebrated the 20th anniversary of her work, was choreographed by Krunislav Simiñ in a standard neoclassicist style, although Verdi’s music offered vast possibilities for imaginative dance images and variations. A LOOK INTO THE UNKNOWN - BOOKS ON DANCE (pp. 74-75), review of two new books published in Macedonia - Doajeni makedonskog baleta (The Most Influential Dancers of Macedonian Ballet) i Monografske studije o baletskoj umetnosti Makedonije (Monographic Studies of Dance Art of Macedonia); on p. 75 information is listed about books on dance published in Belgrade and Novi Sad, inclusive of cover page images. Translated by: Nataãa Tomiñ

Orchestra 77 AUSTRIJA / BE^ BEÅKA DRÆAVNA OPERA, P. I. ÅAJKOVSKI, LABUDOVO JEZERO, KOREOGRAF RUDOLF NUREJEV, DIRIGENT JENDRIK SPRINGER Polinine labudice

Beåka dræavna opera svoje je prvo Labudovo jezero postavila tek 1964. godine u koreografiji Rudolfa Nurejeva. Ista produkcija igra se joã danas, a Richard Nowotny obnovio ju je 1996. Dvije verzije baletske partiture Åajkovskoga iz 1876. odnosno 1895. godine omoguñuju koreografima razliåite moguñnosti. Kod Nurejeva najveña je promjena u prvome åinu. Umjesto uobiåajnog pas de troisa pleãe se pas de cinq (princ i dva para) na glazbu pas de sixa iz 3. åina prvobitne verzije. U åetvrti åin unet je krañi dramski pas de deux prije kraja. Time je Nurejev obiljeæio svoje autorstvo u inaåe klasiånoj postavci prema Petipau i Ivanovu. Labudice su oliåenje klasiånog stila, kao i kostimi, te scena Jordija Roiga. Nurejevljev kraj je tragiåan jer se Odeta i princ Zigfrid, a zatim i Rotbart utapaju u jezeru. Njihova ljubav ostvaruje se u smrti. Sama po sebi ta produkcija ãto pomalo poprima patinu vremena nije ni po åemu izuzetna. Zaåin joj daju (ili ne daju) solisti. Mlada 23-godiãnja stalna beåka goãña Polina Semionova uã- la je na velika vrata u baletski svijet. Nakon ãkole moskovskog Boljãoj teatra postala je sa 18 godina prvakinja berlinskog Baleta. Zavidne tehniåke moguñnosti ãto ih je naroåito iskazala kao Odilija u treñem åinu i neodoljiva svjeæina gracilnosti garancija su njezina postojana mjesta u svjetskom baletskom vrhu. Partner Gregor Hatala koji je 1990. bio najmlaði ålan beåkog Baleta svojim rutiniranim tumaåenjem Zigfrida nije bio na istoj zvjezdanoj razini. Primjer bogatih Austrijanaca zorno govori kako zbog ovog ili onog glazbenog odlomka, koreografske varijante ili reæijske zamisli nije potrebno svakih nekoliko godina raditi novu produkciju Labudovog jezera. Mladen Mordej Vuåkoviñ

OPERETA VESELA UDOVICA U IZVOÐENJU BEÅKE NARODNE OPERE GRADSKA DVORANA, 27. JUN 2008. Fudbal i balet

Evropsko fudbalsko prvenstvo nikoga nije ostavilo ravnoduãnim. Beåka dræavna opera otkazala je zbog slabe posjete baletsku predstavu Bajadera na dan finalne utakmice 29. juna 2008., a beåka Narodna opera izvela je 27. juna jednu od najpopu- larnijih predstava iz svojeg repertoara, Leharovu operetu Vesela udovica u Gradskoj dvorani, upravo za ljubitelje fudbala. Slogan Narodne opere proãle sezone bio je 294 izvoðenja, 31 predstava, 9 premijera, viãe od 150 pjevaåa, 95 glazbenika u orkestru, 64 zborskih pjevaåa, viãe od 100 plesaåa, 218 tehniåara, tisuñu iznenaðenja i samo jedna kuña! A statistika dovoljno govori o ugledu i znaåenju operske kuñe koja nije i ne moæe biti konkurencija Dræavnoj operi, ali joj je skladna dopuna u gradu beskrajno bogate kulturne i glazbene tradicije.

Poznato je da dobre operete nema bez ras- koãne scene i opreme. Redatelj i scenograf Daniel Dollé naåinio je raskoãnu scenografiju Vesele udovice s impozantnim stepeni- ãtem u prvom åinu za atraktivan ulazak Ha- nne Glawari koju je tumaåila spretna scenska umjetnica profinjenih gesta, glumaåke izraæajnosti i ljupkog ãarma Elmgren. I ostali su åinovi bili scenski atraktivni - drugi u vrtu i paviljonu Hanine palaåe, a treñi u kabareu kod Maksima. Kostimografkinja Cathy Strub kreirala je æivopisne, elegantne kostime. Predstava teåe brzim tempom zahvaljujuñi dirigentu Michaelu Tomascheku. Pozornost naroåito plijeni atraktivna koreografija Lukasa Gaudernaka i Gerharda Senfta.

Cijeli ansambl nastupa s mnogo entuzijazma. Istiåu se i sopranistica Martina Dorak koja je u ulogu Valencienne unijela mnogo ãarma i scenske vedrine, a uz to izvrsno pleãe, te bariton Morten Frank Larsen kao nezaboravni Danilo. U specijalnom izvoðenju za Evropsko fudbalsko prvenstvo u naslovnoj ulozi gostovala je mlada ruska sopranistica Natalija Uãakova. Nakon toga na pozornici Narodne opere gostovao je i åuveni peterburãki Marijinski teatar pod upravomValerija Gergijeva s tri izvedbe baleta Labudovo jezero. Mladen Mordej Vuåkoviñ

78 Orchestra PREMIJERA BALETA ONJEGIN, KOREOGRAF JOHN CRANKO BALET BEÅKE DRÆAVNE OPERE I NARODNE OPERE - DAS BALLET SEZONA 2008/2009 Novi ansambl, novi izazovi

Razvoj savremenog glazbenog kazaliãta u Evropi izaziva pro- fu Dæonu Kranku i njegovom baletu Onjegin. Praizveden je mjene koje se joã do prije nekoliko godina nisu ni nazirale. 1965. godine u Ãtutgartu; ovom prigodom postavljen je u Be- Klasiåni balet uopñe viãe nije zastupljen u operskim produk- åu prvi put. Kranko je izvrsno pogodio i ostvario specifiånu cijama. Baletska glazba i baletski prizori redovito se izvode, rusku odnosno puãkinovsku atmosferu. Njegove intervencije ãtoviãe, nikome ne pada na pamet kratiti ih niti izbacivati iz u odnosu na Puãkina sastoje se u prisutnosti sestara Olge i Ta- predstava. Ali, na tu glazbu se ne pleãe, veñ reditelji prona- tjane u prizoru dvoboja Onjegina i Lenskog, ãto daje veliku laze nove i drugaåije naåine njenog prikazivanja. Zato su ba- dramsku snagu kraju drugog åina. Kranko, takoðe, uvodi letski ansambli izgubili dio prostora svog djelovanja, ãto je Onjegina kao lik iz Tatjanine maãte u prizoru pisanja njenog dovelo do stvaranja novog baletskog ansambla poåetkom pisma, za prvi od njihova dva fascinantna dueta nenadmaãne ove sezone u Beåu. Po receptu sliånom berlinskom, udruæena imaginacije. Drama izvire iz Onjeginova odbacivanja Tat- su dva postojeña baletska ansambla, Dræavne i Narodne ope- janinog pisma i zakljuåuje se njenim odbacivanjem njegovog re, u jedan. Novi ansambl ima podugaåki naziv Balet Beåke pisma na kraju baleta. Vokabular baletske klasike Kranko je dræavne opere i Narodne opere, ili krañe, Das Ballett. Nastu- proãirio mreæom podrãki koje zahtjevaju izvrsnu tehniåku sp- pa na obe pozornice, a umetniåki direktor mu je Maðar ðula remnost plesaåa u duetnim igrama. Harangozo (Gyula Harangozo) koji je naslijedio Italijana Re- Koreografija usklaðeno slijedi glazbu, njezinu liniju, vrhunce nata Zanelu (Renato Zanella). i smiraje melodije. U mizanscenskim dijelovima karakteris- U sezoni 2005/2006. praizvedene su Impresije Åajkovskog Iva- tiåan je njegov blago karikaturalni pomak u dijaloãkim, od- na Cavallarija, te postavljene premijerno balet Kopelija u nosno pantomimskim odlomcima. koreografiji Ðule Harangoza starijeg, oca danaãnjeg direkto- Beåka praizvedba lansirala je nove zvijezde, gostujuñe pr- ra, baletske veåeri pod nazivom Niãta do Mozarta (kore- vake ansambla Das Ballett Jiæija Jelineka (Onjegin) i Polinu ografije Myriam Naisy, Andras Lukacs i Jiri Kylian), i premi- Semionovu (Tatjana). Uz njih su nastupili Maria Jakovljeva jera baleta Onjegin koreografa Dæona Kranka (John Crank). (Olga), Eno Peci (Lenski) i Wolfgang Grascher (Gremin). Veñ Za sljedeñu sezonu na pozornici Dræavne opere predviðene na prvoj reprizi pojavio se miljenik beåke publike Vladimir su obnove Vragolaste djevojke u koreografiji Frederika Malahov u ulozi Lenskog, ne baã u blistavoj formi, ali s ve- Eãtona (Frederick Ashton), baleta Manon Keneta Mak Milana likim iskustvom iz brojnih produkcija u kojima je nastupao. (Kenneth MacMillan) i Romea i Julije Dæona Kranka, dok ñe Ostali plesaåi prvi put su tumaåili Krankove likove. Naslovnu se obnovi i Vile lutaka u koreografiji Josefa Hassreitera iste ulogu ponio je Ivan Popov, plesaå krupne graðe i markan- veåeri pridodati premijera Koncerta na trgu na glazbu tnog lica, te elegantnih kretnji, ãto ga je åinilo dojmljivim Johana Ãtrausa, u koreografiji Ðule Harangoza starijeg. U tumaåem suviãnog åovjeka i njegovih neuspjeãnih traæenja Narodnoj operi postavit ñe se Ana Karenjina Borisa Ejfmana samoga sebe. Dueti s Tatjanom (Simone Noja) bili su tehniå- na glazbu P.I. Åajkovskog, gala koncert i moderna predstava ki pouzdani i atraktivni, ali je njoj nedostajalo glumaåke i They will rock you na glazbu rok grupe Kvin (Queen), u kore- interpretativne izraæajnosti. ografiji Ivana Cavallarija. Sve to, uz Trnoruæicu, Labudovo Vrlo dobra bila je Olga Natalije Palshine i izvrsno karakterizi- jezero, Æizelu, Krcka Oraãåiña i Djagiljevljevu veåer, svjedoåi o ran, njeæan i dostojanstven knez Gremin Gregora Hatale. veoma bogatom i raznovrsnom repertoaru beåkog Baleta. Raskoãnu produkciju opremila je scenografkinja i kostimo- Åetvrta premijera ove sezone na pozornici Dræavne opere grafkinja Elisabeth Dalton. pripala je klasiku neoklasiånog baleta 20. stoljeña koreogra- Mladen Mordej Vuåkoviñ

Orchestra 79 BIH / SARAJEVO PREMIJERA BALETA PLAVO (4 1/2), KOREOGRAF KEITH DERRICK RANDOLF (HOLANDIJA) U IZVOÐENJU BALETA NARODNOG POZORIÃTA SARAJEVO NARODNOG POZORIÃTA SARAJEVO, 12. NOVEMBAR 2008.

Igra~ke nijanse plavoga

Sarajevski Balet i njegova uporna, vredna i ambiciozna direktorka Edina Papo, åekali su åak åetiri i po godine na predstavu koju je postavio igraå i koreograf iz Holandije Kit Derek Randolf (Keith Derrick Randolf), Amerikanac, koji veñ viãe od dvadeset godina igra i koreografiãe na evropskim scenama, a posebno u Holandiji, gde se bavi i pedagoãkim radom.åini se da se zbog ovako upornog åekanja na K.D. Randolfa njegov novi balet u Sarajevu i zove Plavo ( 4 ). Podstaknut mnogim svetski poznatim umetniåkim delima s predznakom plavo ( film, muzika, pesniãtvo i dr) K.D. Randolf je svoj balet posvetio ovoj boji, koja komunicira neverbalnim naåinom i kreira psiholoãke i emocionalne reakcije. Snaga, mirnoña, inteligancija i prijateljstvo oliåena je u tamnoplavoj boji kretanja njegovih izvoðaåa, a ona, neãto svetlija, diktira igru koja je obojena tugom i neraspoloæenjem.U libretu baleta Par iz proãlosti ( Dijana Popoviñ i Adam Ðinðo) kroz svoju dostojanstvenu i jednostavnu igru (uz niåim opravdane verbalne iskaze) prolaze åak 400 godina romantiånog zajedniãtva, koje se, ipak, zavrãava ubistvom heroine i samotnim plesom heroja. Sudbina ovog para je zamiãljena kao ogledalo mlaðeg para, åiji je odnos strastan, divlji, a tragiåan uz koreografsku leksiku koja se odvija kroz åiste forme neoklasiånog plesa. Izvanredno lepo graðena, visoka i tehniåki superiorna Ekaterina Vereãåagina (njena pojava i igra na odreðen naåin podseñaju na åuvenu savremenu balerinu Silvi Gilem) dominirala je u duetima s Mihailom Mateeskuom, igraåem niskim za njenog partnera, ali sigurnim u izvoðenju svih zamisli koreografa, posebno u solo plesu u zavrãnom delu predstave, u kojoj je saæeo sve prednosti svog solidnog igraåkog obrazovanja. K.D. Randolf je, inaåe, svoj novi balet podelio na dva dela, pri åemu je prvi deo bio daleko manje zanimljiv u svakom pogledu od drugog. A u tom drugom delu svoju izmaãtanu baletsku dvoranu uz neæno plave kostime Amne Kunovac-Zekiñ razi- grao je velikim baletskim Sekstetom u kojem su sva tri para izvoðaåa imala priliku da pokaæu veoma zahtevan neoklasiåni ples, tipiåno Balanãinove tradicije. Moderan plavi maskembal bio je postavljen vispreno, pa je od izvoðaåa zahtevao lakoñu, preciznost i koncentraciju u duetnim i solo igrama. Muãki deo Seksteta - T. Peãut. G. Staniãkovski, M. Munteanu je vidno zaostajao za æenskim i po igraåkom znanju i po neoklasiånoj izraæajnosti, pa im predstoji joã mnogo ozbiljnog rada. Mlade balerine, iako tek razvijaju svoja scenska iskustva, su svoje deonice odigrale leprãavo, tehniåki sigurno, sa stilskom izraæajnoãñu prividne lakoñe inaåe teãkih neoklasiånih kombinacija. Jovana Milosavljeviñ je pokazala eleganciju, ãarm i otmenosrt u sigurnom izvoðenju najteæih segmenata baletske igre, Nataãa Pavloviñ je isticala brzinu raznovrsnih okreta i ljupku razdraganost, a Danijela Bibiñ je hrabro odigrala poletno i tehniåki sigurno sve svoje deonice, tako da neupuñeni gladalac nikako nije mogao primetiti da je povreðena. Ãto se tiåe ansambla sarajevskog Baleta, on je delovao priliåno neujednaåeno i po visini, stasu i znanju, tako da su neke sekvence u prvom delu u kojima je on uåestvovao mogle izostati, a da se ne naruãi kontinuitet kreografove zamisli. A te zamisli su bile originalne i zanimljive naroåito kada se radilo o izboru muzike kompozitora 20. veka. Randolf je s prefinjenim ukusom i muziåkim znanjem vrednim svakog poãtovanja svoj balet Plavo(41/2) postavio na muziku Eugena Isaije i Alfreda ãnitke, kao i savremenih kompozitora Dæona Adamsa (SAD) i Erkki-Sven-Tuura (Estonija). Angaæovanjem Kita Derika Randolfa sarajevsko Narodno pozoriãte je naåinilo uspeãan potez, jer izvoðenje predstave Plavo (41/2) i , razume se njeno åuvanje i izvoðaåko usavrãavanje, doprinosi umetniåkom, tehniåkom, pa i psihiåkom napre- dovanju sarajevskih baletskih umetnika. Milica Zajcev

80 Orchestra FRANCUSKA/PARIZ PARISKI KABAREI I mit i stvarnost

U francuskom druãtvenom i kulturnom ozraåju kabareom se naziva posebna vrsta bara u kojemu se izvodi neformalni program glazbenog ili satiriåkog sadræaja. Dva najpoznatija takva pariska kabarea su Le Lapin Agile i Don Camillo. Ostatak svijeta ñe pod pojmom kabarea prvo pomisliti na skladno uvjeæbane, precizno koreografirane glazbeno-scenske show izvedbe u bljeãtavoj, bogatoj scenskoj i kostimskoj opremi s izazovnim, u perje odjevenim plesaåicama ljepoticama. U Parizu ih ima pedesetak, najrazliåitijega spektra programa koji nude, sa ili bez kulinarske ponude. Vrhunski kabarei koji prednja- åe svojim ugledom ne mogu se zamisliti bez vrhunskog profesionalizma u svim segmentima djelovanja, od portira na ula- zu, preko konobara i ãefa sale do plesnog ansambla, koreografa i redatelja. Kabare dijeli povijest puåkog pozoriãta s prohujalim stoljeñima putujuñih glumaca i pjevaåa koji su svoje umijeñe nudili pos- jetiteljima gostionica i konaåiãta. U Parizu se tijekom 19. stoljeña razvio i profilirao specifiåan tip kabarea koji je mjeãavina restorana, tzv. diner-spectacle - veåere s predstavom i bljeãtavog show-a. Pariãki kabarei simboli su toga grada, izazov za turiste i posjetitelje, jamstvo nesvakidaãnje zabave i nezaboravan doæivljaj. To su zajedniåke osobine svih velikih kabarea, pored kojih svaki njeguje neku specifiånost i prepoznatljivost. Oduvijek je bio posao teatra, kao i svih ostalih umjetnosti, da zabavlja ljude. Ovaj mu posao uvijek pribavlja njegovo posebno dostojanstvo. Nikakva mu druga legitimacija osim zabavnosti nije potrebna... Ove rijeåi nije izrekao neki komediograf ni ravnatelj kakvog bulevarskog kazaliãta. Zapisao ih je nitko drugi nego Bertolt Breht, u åiju posveñenost najuzviãenijim idealima dramske umjetnosti ne treba sumnjati. Pariãkim kabareima proãli su najveñi francuski pjevaåi i zabavljaåi, od Edit Pjaf (Edith Piaf), Æozefin Bejker (Josephine Baker) i Morisa Ãevalijea (Mauricea Chevaliera) do Iv Montana (Yvesa Montan- da), Ãarla Aznavura (Charlesa Aznavoura), Dalide i Dæindæer Rodæers (Ginger Rogers). Moderno doba za kabare poåinje poslije drugoga svjetskog rata. Iako je Mulen Ruæ (Moulin Rouge, Crveni mlin) mnogo stariji, tek je krajem pedesetih godina od Lida preuzeo formulu uspjeha kabarea s veåerom i atraktivnom plesnom trupom. On je mjeãavina restorana, kabarea, cirkusa, a u mnogim elementima åak i vrhunskog mjuzikla. Gospoðica Bluebell odnosno Margaret Kelly-Leibovici sudjelovala je u pokretanju Lida krajem åetrdesetih godina i osnovala svoje „Bluebell“ djevojke. Umrla je prije tri godine i danas poåiva uz druge uglednike na pariskom groblju na Monmartru. Lido se ponosi ãto je uvijek dræao korak s tehnoloãkim razvojem. Ta se tradicija nastavlja i danas, kada je suvereno uãao u 21. stoljeñe sa svojom dvadesetãestom predstavom Sreña (Bonheur), premijerno postavljenom 3. decembra 2003. ãezdesetak Bluebell djevojaka nastupa u programu koji izmeðu ostaloga sadræi ples na ledu i velike vodoskoke. Les Bluebell Girls, savrãene graðe i dugih nogu dijele se na „obiåne“ i obnaæene plesaåice, a pleãu uz petnaestak Lido plesaåa. Viãe od åetiri desetljeña plesnu trupu Mulen Ruæa vodi Doris Haug. Balet je poåela uåiti skrivajuñi to od roditelja. Plesala je u Operi u Karlsruhe-u, stekla diplomu konzervatorija za profesoricu plesa i doãla u Pariz gdje ju je privukao kabare. Od åetiri „Doriss“ djevojke 1957. godine, njezina trupa narasla je do danaãnjih ãezdesetak ålanova. Pristiæu iz svih dijelova svijeta. Audicije se odræavaju u Las Vegasu, Londonu, Sidneju. Paæljivo se biraju kandidati koji udovoljavaju strogim kriteriji- ma. Danas na pozornici nastupaju plesaåi 14 nacionalnosti. U svim kabareima prevladavaju Rusi. „Doriss“ djevojke, obnaæenih i one pokrivenih grudiju, moraju biti visine najmanje 175 cm, a „Doriss“ momci najmanje 185 cm, svi ujed- naåeni. Variranje u tjelesnoj teæini nije dopuãteno, a duljina i boja kose strogo se nadgledavaju. Uz dvije predstave dnevno, stalno se odræavaju treninzi, plesne vjeæbe i pokusi. Samo za taåku kan kana potrebno je pet tjedana vjeæbanja za nove plesaåice. Kankan je nastao krajem 19. stoljeña u Mulen Ruæu. Istoimeni filmski mjuzikl pojaåao je ãirom svijeta zanimanje za slavni kabare. Povijest njegovih poåetaka, predoåena kroz ljubavni trokut kabaretske kurtizane, mladoga pisca i bogatog vojvode koji financira program, viãe je u sluæbi ljubavne priåe negoli stvarnog dokumentiranja. No, gospodin Zidler iz filma

Orchestra 81 stvarna je osoba koja je s gospodinom Ollerom 6. oktobra 1889. godine otvorila Mulen Ruæ za zabavu svim Pariæanima. U poåetku to je bila plesna dvorana s plesaåicama koje su plesale kvadrilju, ples veoma razliåit od svih ostalih. U ludom tempu izvodile su do tada neviðene pokrete, podizale noge, ciktale, vriskale, dizale i vrtile suknje kako bi se vidjele noge i åipkaste gañice. Plesaåice amaterke uglavnom su preko dana bile pralje, ãvalje, sudopere, a uveåer bi se preobrazile u plesaåice kvadrilje. Novi ples ubrzo je privukao sve - srednji staleæ, prinåeve, umjetnike, pisce, sve æeljne zabave. Popularnost mu se ãirila, pa je nakon dvije godine preãao Kanal. Englez Charles Morton promijenio je plesu ime u francuski kankan jer to je åudan ples, stvara mnogo buke i dolazi iz Francuske, kako je rekao. U Lidu se kankan ne izvodi jer je njegov program internacionalan. Show Bonheur osmislili su Carl i Frank Clerico, reæirao Pierre Rambert, koreografirali Craig Revel Horwood i Mic Thompson. Originalnu glazbu skladao je Jean- Claude Petit. Podijeljen je u åetiri bloka. Prvi slavi æenstvenost, drugi je posveñen Parizu, treñi donosi egzotiku legendarne Indije, a zadnji reviju zvijezda. Veoma je vaæna rasvjeta Fabrica Keboura s najmodernijim svjetlosnim efektima. Kada pleãu, Les Bluebell Girls i Lido momci imaju neverovatnu energiju ãto se oåituje u njihovoj izvedbi i u intenzitetu njihovih lica s vibraci- jama koje odaãilju publici. Kankan se tradicionalno njeguje u Mulen Ruæu, ali tamo kao da je izgubio pravi duh i umorio se u staroj predstavi Feerie premijerno postavljenoj 23. decembra 1999. Pod vodstvom Jackija Clerica i upravom njegova sina Jean- Jacquesa, osmislili su je koreografkinja Doris Haug, redatelj Ruggero Angeletti, koreograf Bill Goodson, kostimograf Corrado Colabucci i scenograf Gaetano Castelli. Danas se pravi, izvorni pariski kankan moæe vidjeti u kabareu La Nouvelle Eve u predstavi Paris, je t’aime Jürgena Maschmanna i Philippa Borela, na originalnu glazbu Nicolasa Skorskog, u koreografiji Lianne Scrivener koja kombinira elemente klasiånog baleta s modernim plesom. Zvijezda predstave je ãar- mantna Caroline Collin koja kao pjevaåica predvodi ansambl od petnaestak plesaåica i åetiri plesaåa. Spretna i okretna u plesu i kao voditeljica, Caroline zraåi osobnoãñu dostatnom i za mnogo veñe pozornice. Program upotpunjuju æongleri braña Philips, akrobati Yves i Simo, te prava umjetnica muzikalnog plesa u zraku, akrobatkinja Beatrice Esterle. Srediãnja je taåka nezaobilazni kankan, vatren, temperamentan i precizan jer plesaåice La Nouvelle Eve skaåu, diæu noge, padaju u ãpagu i cikñu s punim srcem i æarkim nadahnuñem, kao nekad. Iako plesaåi pariãkih kabarea stavljaju svoje tijelo u sluæbu zabave, njihov su profesionalizam, disciplina i plesaåke moguñnosti vrhunski. Perje, ãljokice i ãtras mnogo toga otkrivaju, iako trikoi u boji koæe, ãminka i svjetlosni efekti sve prikrivaju. Izmeðu umjetnika na sceni i publike uvijek postoji distanca i granica koja se ne prelazi.

Mladen Mordej Vuåkoviñ

82 Orchestra GR^KA/ATINA NEDERLANDS DANS THEATAR INA MEGARON MUSIKIS FESTIVALU JUL / AVGUST 2008. Impresivna kreativna postojanost

Atinskoj publici se nedavno pruæila zaista nesvakidaãnja prijatna prilika da uæiva u dva izvanredna rada kompanije NDT I. Sa jedne strane videli smo ideje dva ‘izdanka’ NDT-a, koji su nadahnuti svojim dugogodiãnjim kreativnim iskustvima u kompaniji stvorili sopstveni kreativni izraz, a sa druge strane susreli smo se sa novim idejama æive legende savremene igre, Jiræijem Kilijanom (Jiri Kylian). Razlike izmeðu njihovih radova su dokaz raznovrsnosti u izrazu koja karakteriãe ovu trupu. Ti razlozi rasvetljavaju i impresivnu postojanost osobenog duha ove kompanije. Nederlands Dans Theatar (NDT) je trupa sa svojstvenom organizacionom i produkcijskom politikom. U okviru kompanije postoje dve celine, NDT I i NDT II. NDT II je prvi (ali neophodan, i jedini) korak pri ulasku igraåa u trupu. Ovaj ogranak åini ães- naest veoma mladih igraåa od 17 do 23 godine starosti. U ovoj trupi oni usavrãavaju svoje (veñ vrlo kvalitetno) igraåko obrazovanje i pripremaju se za kasniji eventualni angaæman u NDT I, ili drugim profesionalnim kompanijama. Mlaða grupa tako radi sa razliåitim koreografima i njihovi nastupi su podeljeni na dve ‘sezone’ (jesen i proleñe). Godiãnja audicija za NDT II se odræava u februaru svake godine. Glavna grupa - NDT I, sastoji se od trideset igraåa izmedju 23 i 42 godine starosti. Vaæno je istañi da se tri åetvrtine igraåa regrutuje iz NDT II (meðu njima su i sadaãnji koreografi Pol Lajtfut (Paul Lightfoot) i Sola Leon (Sol Leon). Uglavnom premijerne produkcije ove grupe (osam do deset predstava godiãnje) su podeljene na åak åetiri sezone. Prema reåima Pola Lajtfuta, on godiãnje pripremi po dve do tri predstave sa tronedeljnim periodima za probe i scensko usaglaãavanje.

Nemo platno (Silent Screen) kor. Pol Lajtfut i Sol Leon Lajtfut i Leon su se upoznali 1987. kada su bili igraåi kompanije. Od 1991. su poåeli da kreiraju sopstvene radove, a danas su stalni koreografi trupe NDT. Po sopstvenim priznanjima, njih dvoje su se ‘zakopali u kompaniju.’ Njihov koreografski jezik i liåni izraz se razvio, kako kaæu, iza ‘zatvorenih vrata’ zlatnog kaveza. Nemo platno su pripremali kao seriju eksperimenata, stvarajuñi simbole i ideje - vizuelne intervencije u pokretu, koji potom bivaju inte- grisani u ãire koreografske fraze. Nemo platno je tako istinski primer kreativnog dijaloga ova dva nezavisna stvaraoca. Frag- mentne video scene i vizuelni elementi na platnu u pozadini scene predstavljaju skup prizora iz sfera podsvesnog. Na ovakvoj sceni se istiåe par igraåa u prednjem planu koji kroz telesnu ‘borbu’ po- kuãavaju da dopru do tih iscepkanih señanja. Na sceni se pojavljuje æena koja nosi dugu haljinu ãirokog ãlepa koja prekriva pod pozornice kao more; senke i strahovi su uveñani i projektovani na platno, povezujuñi pomenuti par igraåa (alter-ego koreografskog dueta) sa njihovim unutraãnjim svetom. Par koji ples poåinje u crnim kostimima nastavlja da igra obnaæenih tela, da bi finale predstave izveo u beloj odeñi koja simbolizuje unutraãnji mir i harmo- niju njihovog meðusobnog odnosa. Muziku za ovaj rad je napisao Nemo platno (Silent Screen) Filip Glas (Philip Glass).

Bacanje kocke (Toss of a Dice) Jiræija Kilijana (posveñen Valteru Nobeu (Walter Nobbe)

Åuveni koreograf se ovog puta pozabavio temama snage principa „sluåajnog”, ljudskog odnosa prema protoku vremena, a samim tim i temama veånosti i univerzuma. Stih pesme Bacanje kocke nikada neñe promeniti ono ãto sreña odredi ( Un coup de des jamais n’abolira le hazard), je doneo osnovni strukturalni element ove predstave. Åarobni, hipnotizirajuñi viseñi scenski dizajn Su- sumu Singua (Susumu Shingu) je na trenutke skoro doticao tela igraåa, a na trenutke se dizao u vis toliko da je skoro nestajao sa vidika. Dizajn zvuka Dirka Haubrika (Dirk Haubrick) je poemu na- dogradio u maniru vodenih kapljica koje padaju po povrãini pod- zemnog jezera Jiræi Kilijan je snaæno nadahnut japanskim mini- malistiåkim ritmovima koji u ovoj predstavi predstavljaju reference i vezu sa ritmiånim udisajima koji su karakteristiåni za duhovna, zen stanja svesti. Maria Softsi prevela Tamara Tomiñ-Vajagiñ Bacanje kocke (Toss of a Dice) Orchestra 83 HRVATSKA/ZAGREB SHAKER PLESNE TRUPE INBAL PINTO DANCE COMPANY ZAGREBAÅKO KAZALIÃTE MLADIH

Staklena kugla i sneg u njoj

Predstava Shaker izraealske plesne skupine Inbal Pinto Dance Company, izvedena na pozornici Zagrebaåkog kaza- liãta mladih, bila je izvrstan uvod u 25. Tjedan suvremenog plesa koji se odræavao od 26. svibnja do 3. lipnja. Dvojac poznat po jedinstvenom vizualnom pristupu i inovativnoj upotrebi plesaåa i glumaca, prepletanju fantasti- ke, drame i komedije, Inbal Pinto i Avshalom Pollak, zajedno su radili na brojnim projektima, istraæujuñi, razvijaju- ñi i stvarajuñi veze meðu razliåitim umjetniåkim formama. Preteæno se bave kreiranjem, reæijom, koreografiranje- m i dizajnom predstava za vlastitu trupu osnovanu 1992. godine. Snjeæni pejzaæ koji u izmaglici protjeåe u pogledu kroz zaleðeni prozor voza na dugom putovanju moæe izazvati razne misli, sjeñanja i potaknuti maãtu. Baã kao ãto je åaroban prizor snjeæne oluje u staklenoj kugli kada se ona protrese. Taj Shaker predstavlja nestvarni svijet koji moæe postojati, a i ne mora. Inbal Pinto i Avshalom Pollak povlaåe svoje plesaåe u taj apstraktni svijet koji svaki gledalac moæe protumaåiti na vlastiti naåin jer svatko je od nas u djetinjstvu imao staklenu kuglu sa snijegom. Plesaåi Inbal Pinto Dance Company vrsni su profesionalci i znalci svog posla. Svaki njihov pokret, plesni kao i scenski, izraðen je i odmjeren s odreðenom svrhom poetskog izraza. Glazbena podloga kombinira klasike (Chopin, Purcell, Bryars i Pärt) sa ãvedskom tradicijskom glazbom i hitovima iz pedesetih u izvedbi suvremenih japanskih pop sastava. Ta glazba u interakciji s atraktivnom snjeænom scenografijom i rasvjetom, a dakako i s koreografijom, upravo hipnotiåki djeluje na gledaoca u onom najboljem smislu humanosti poruke plesnog kazaliãta. Sat vremena protjeåe u trenu zahvaljujuñi izvrsnim plesaåima Nogi Harmelin, Shi Pratt, Dani Shoval, Naomi Nissim, Elad Livnat, Yigalu Furmanu, Michalu Almogiju, Zviju Fishzonu, Taliji Beck i Shiru Medvetzkom. Mladen Mordej Vuåkoviñ

84 Orchestra PREMIJERA PREDSTAVE DANSE MACABRE STAÃE ZUROVCA HRVATSKO NARODNO KAZALIÃTE Dostojanstvena poruka

Prolaznost ljudskog postojanja zaokupila je baletskog umjetnika Staãu Zurovca kao autora, koreografa i redatelja novog djela u repertoaru Baleta Hrvatskog narodnog kazaliãta u Zagrebu Danse macabre. Kao podloga posluæila mu je izvorna glazba makedonskog skladatelja Marjana Neñaka. Ona sadræi dovoljno plesnosti, sceniånosti i dramatiånosti za jednu zapravo filozofsku temu. Makedonski glazbeni idiom, melodika i nepravilna ritmika decentno su prisutni, dok blagi orijentalni prizvuk daje ozraå- je mistiånosti i tajnovitosti u prikazu misterija smrti. Staãa Zurovac vratio se nakon pet godina u HNK u Zagrebu iz kojega je plesaåki i koreografski potekao. U meæuvremenu se afir- mirao nizom autorskih predstava u rijeåkom Baletu åiji je ravnatelj, u Ljubljani, Novom Sadu, Beogradu i Splitu. Njegove su predstave obiljeæene prepoznatljivim izrazom. Koreografski pokreti teku razbacano, a kontrolirano u poetskim ili snovitim svjetovi- ma kojima posveñuje svoju kreativnu maãtu i koreografski zamah. Baletski ansambl djeluje kao kolektivni protagonist, iako je u ovom djelu Zurovac dao nekoliko lijepih i zapaæenih solistiåkih prizora. Bili su to Ilir Kerni i Olja Jovanoviñ-Zurovac u prizoru Adema i Have, Mirna Sporiã u Kako je plakala i izraæajni George Stanciu u cijeloj predstavi. Kovitlac smrti odvija se od prvih ljudi Adama i Eve, prije ili kasnije bez obzira na razlike svih vrsta meæu ljudima, meæu napañen- ima i onima koji su patnju izazvali, s vrhuncem u zavrãnom prizoru. Iako predstava traje 75 minuta, veñinu bi prizora trebalo skratiti, naroåito uvodni s filmom koji zamara i tako ne uvodi u sræ teme, veñ se ona otvara i postaje zanimljiva s poåetkom plesa. U veñini prizora Zurovac se koreografski ponavlja (karakteristiåni kanoni!), osim u prizoru Lovci na snove koji je drugaåiji i nov. Dojmljivo su ga izveli Valentina Kræiñ, Ersilia Nikpalj, Lovorka Puk-Tomiñ, Eugen Dombrescu, Ovidiu Muscalu i Dan Rus. Baletski ansambl voli rad sa Zurovcem i ulaæe punu energiju i htijenje u ostvarivanje njegovih zamisli. Scenograf æoræ Drauãnik, kostimografkinja Katarina Radoãeviñ Galiñ i oblikovatelj svjetla Deni ãesniñ uigrana su ekipa s autorom koja suvereno vlada prostorom velike pozornice. Iako se bavi smrñu kao jedinom konstantom u prolaznosti vremena, Danse macabre se ne doæivljava tragiåno ni tugaljivo. Unatoå nekim koreografskim zamjerkama, zamisao, koncepcija i reæijska provedba plijene paænju. Zurovåeva poruka dostojanstveno teæi prema spokoju zbog spoznaje da smrñu okonåava postojanje i æivot koji, ma kakvi bili, imaju trajnu vrijednost i spomen. U drugom biñu, u novom æivotu, u kamenu, u svemiru. Mladen Mordej Vuåkoviñ Olja Jovanoviñ Zurovac i Ilir Kerni

Orchestra 85 HRVATSKA/ZAGREB BALETNO VEÅE - SAVREMENE PREDSTAVE TRI KOREOGRAFA: LEO MUJIÑ, NACHO DUATO I VASCO WELLENKAMP HRVATSKO NARODNO KAZALIÃTE, 30. MAJ 2008. Raznovrsno i zanimljivo

Balet Hrvatskog narodnog kazaliãta u Zagrebu, svake sezone, pored klasiånog baleta, postavi i neko moderno djelo. Tako su u Baletnoj veåeri premijerno predstavljena tri razliåita koreografa od kojih je svaki zanimljiv na svoj naåin. To su mladi Leo Mujiñ (igraå i koreograf iz Srbije), te svjetski poznati Naåo Duato (Nacho Duato, Ãpanija) i Vasko Velenkamp (Vasco Wellenkamp, Portugalija).

Leo Mujiñ djeluje i biljeæi uspjehe u europskim i svjetskim baletskim kuñama kao plesaå, a sve viãe i kao koreograf. Sa zagrebaåkim Baletom veñ neko vrijeme suraðuje kao pedagog, a Idi vidi na glazbu Johana Sebastijana Baha njegova je prva koreografija realizovana u Zagrebu. Bahova muzika kao podloga je cjelina za sebe koja ostavlja prostor za razne interpretacije i ne nameñe nikakve uslove ãto je Mujiñ isuviãne slobodno shvatio. Po njegovim rijeåima, to je jednostavna priåa o sazrijevanju, odvajanju i odlasku u ãiroko prostranstvo novih æivotnih moguñnosti i tjeskobi onih koji ostaju, osjeñajuñi se napuãtenima. Mujiñ iz osnovnih pozicija klasiånog baleta gradi koreografiju koja postepeno kulminira u savremen pokret, postaje agresivna i tehniåki zahtjevna. Znalaåka upotreba klasike i vrsni plesaåi stavljaju taj savremeni balet na viãu razinu savremenog plesnog izraza. U drugom dijelu izvedeno je koreografsko djelo pod nazivom Na floresta na glazbu Hetora Vila- Lobosa (Heitor Villa-Lobos), jednog od najpoznatijih savremenih koreografa Naåa Duata. Taj je slavni ãpanac poznat zagrebaåkoj publici s jednog od Tjedana suvremenog plesa. Troje njegovih asistenata postavilo je postojeñe djelo iz 1990. godine u kojem se istraæuje odnos åov- jeka i prirode. Zapravo je veliåanstvenost amozonskih praãuma ono åime je fasciniran skla- datelj, a tu fascinaciju preuzima i koreograf. I njegov koreografski rukopis odiãe savremenoãñu Edina Pliåaniñ i Jegor Menjšikov s jakom klasiånom bazom. Poznato je kako Duato odliåno svira klavir. Tako on plesaåima daje da otpleãu svaki ton Vila-Lobosove glazbe folklornih korijena i naglaãene emotivnosti.

U treñem dijelu Baletne veåeri predstavio se dobro nam poznat portugalski koreograf svjetskog glasa Vasko Velenkamp. On je u nekoliko navrata suraðivao s baletnim ansamblom HNK (cjeloveåernji balet Balade …koje donosi vjetar…, dva kraña baleta Tranquillissimo (muzika Henryk Górecki) i Cantata 66 na muziku J. S. Baha). Sada je Velenkampova asistentica Susana Lima prenijela koreografiju Simfonia da Requiem kojoj je polaziãte glazba Bendæamina Britna komponovana 1940. godine kao reakcija na razvoj opasnosti od rata. Potresno i cjelovito djelo, nabijeno emocijama, dramaturãki åisto u doæivljaju pakla, åistiliãta i raja, s izraæajnim plesaåima idealno odgovara temi. Velenkamp je majstor postmodernizma bez scenografije u kojem plesaåi svojim tijelima kazuju sve ãto treba reñi i poruåiti. Isticali su se odliåno svjetlo Orlanda Worma i kostimi Lilane Mendonca. Bez obzira na klasiåno obrazovanje, svi su plesaåi svoje zadatke savremenog izraza ãto su im ih zadali koreografi izvrãili bez ijedne zamjerke. Susret sa, za njih, novim djelima Mujiña i Duata, te uvijek rado igranog Velenkampa bio im je inspirativan, ãto publika nepogreãivo osjeña. U sva tri djela nastupilo je 18 plesaåa, a svi zavreðuju da se pomenu: Edina Pliåaniñ, Milka Hribar-Bartoloviñ, Mihaela Devald, Olja Jovanoviñ-Zurovac, Mirna Sporiã, Ersilia Nikpalj, Petra Vargoviñ, Dunja Novkoviñ, Iva Vitiñ, Ksenija Krutova, Valentina Kræiñ, Ovidiu Muscalu, Jegor Menjãikov, Eugen Dobrescu, Dan Rus, Arcadie Belenco, Daniil Yastrebov i Cesar Fernandes kao gost.

Mladen Mordej Vuåkoviñ

Edina Pliåaniñ, Valentina Kræiñ, Mihaela Devald, Iva Vitiñ

86 Orchestra NOVA VERZIJA BALETA DAMA S KAMELIJAMA, KOREOGRAFIJA I REÆIJA DEREK DEAN (VELIKA BRITANIJA) HRVATSKO NARODNO KAZALIÃTE, SEZONA 2008/2009 Po ukusu publike

Dama s kamelijama inspirisala je mnoge umjetnike. Svima je dobro poznata barem jedna verzija te romantiåne ljubavne priåe. No- va baletska verzija praizvedena je u Hrvatskom narodnom kazali- ãtu u Zagrebu, u koreografiji i reæiji Dereka Dina (Derek Deane), gosta iz Velike Britanije. Roman Dama s kamelijama Alexandre Dumas sin objavio je 1848. godine. Izazvao je skandal i pravu senzaciju, pa ga je åetiri godine kasnije preradio i za pozornicu. Priåa melodramskog, za ono vrijeme provokativnog sadræaja o ljubavi pariske kurtizane i mladiña iz ugledne porodice, pokazala se istovremeno i kao pobuna protiv licemerja druãtva i trajnim, suptilnim promiãljanjem uvijek slo- æenog odnosa izmeðu muãkarca i æene. I danas je aktuelna i pri- vlaåna publici, a izazovna umjetnicima. Dumas sin nije u knji- æevnosti dostigao svog oca poznatog po romanima Tri musketara i Grof Monte Kristo. Djetinjstvo i mladost nisu mu bili odviãe sretni. Rodio se kao nezakonito dijete siromaãne krojaåice, ali ga je otac novåano pomagao u ãkolovanju i tek kasnije priznao. Majåina sudbina bila mu je snaæan podsticaj da se pozabavi temom neudanih æena u savremenom francuskom druãtvu koju ju je uvijek osli- kavao u tragiånom svjetlu. Autori zagrebaåke predstave ponudili su atraktivno baletsko dije- lo koje ñe se svidjeti ãirokoj publici, koliko zbog sadræaja, toliko i zbog odliåne estetizirane scenografije (Thomas Mik) i bogatih, stilski raskoãnih kostima Dæenise Pecotiñ i Emine Tataragiñ. Koreograf Derek Din pozvao je ameriåkog skladatelja Karla Dejvisa (Carl Davis) da napiãe glazbu ãto ju je na åelu orkestra HNK izveo dirigent Michael Collins. Derek Din iãåitao je Damu s kamelijama sasvim jasno, doslovno i prepriåao je baletskim jezikom neoklasiånih plesnih linija plastiåne izraæajnosti. Mora mu se zamjeriti siromaãtvo koreografije s mnogo praznog hoda naroåito u 1. åinu i stalno ponavljanje nekoliko istih pokreta. Da je koreografija bila inventivnija, predstava bi dosegla mnogo viãu razinu jer ju je Din reæijski vjeãto postavio. Izostala je potresnost cijele priåe o Margarit Gotije (Marguerite Gautier) jer je ne sadræi ni Dejvisova glazba povrãne dopadljivosti. Na premijeri i na drugoj predstavi naslovnu ulogu plesala je Milka Hribar - Bartoloviñ, koja je znalaåki koristila svoj tehniåki potencijal i plesnu izraæajnost kako bi do punog izraæaja doãli suzdræanost i ljepota njenog tijela, pro- duhovljen glumaåki izraz i osobno zadovoljstvo zbog moguñnosti tumaåenja svih slojeva emocionalnog bogatstva ãto ga u sebi nosi lik Margarite. Zbog povrede Milke Hribar Bartoloviñ za kasnije izvedbe pozvana je primabalerina milanske Skale Marta Romagna koja je uskoåila, za nedelju dana nauåila ulogu i kao odliåna balerina donijela lik na svoj naåin. Nije nam jasno zaãto je pored tolikih solistica u ansamblu Baleta HNK pozvana inozemna goãña poãto uloga i nije tako zahtjevna. Kao Arman Dival (Armand Duval) nastupio je jedan od najuspjeãnijih ãpanskih plesaåa s iznimnom meðunarod- nom karijerom, prvak ãtutgartskog Baleta Ivan Gil Ortega. Roðen je u Madridu (1977). Godine 1995. dobija prvi angaæman u ãtutgartskom Baletu, prelazi u berlinski Dræavni balet, ali se ubrzo vraña u ãtutgart. Interpretirao je brojne uloge klasiånog baletskog repertoara i istodobno nastupao u savremenim baletima koje su koreografi postavl- jali specijalno za njega. Derek Din kao da nije iskoristio njegove velike plesaåke moguñnosti, osim izvrsnog partnerstva u duetnim nastupima sa svojim partnerkama. Ostatak ansambla bio je smanjen, s malom ulogom ãto ju je korektno obavio. Predvodila ga je rasplesana Mirna Sporiã u ulozi Olimpije, uz Jegora Menjãikova kao Gastona, Andreja Izmestjeva kao Baruna, Andreja Barbanova u ulozi Vojvode i Nataãu Sedmakov kao Prudens. Mladen Mordej Vuåkoviñ

Orchestra 87 HRVATSKA/RIJEKA EPITAF ZA FREDERIKA KOREOART MILKA ÃPAREMBLEKA I BALET PJESMA NAD PJESMAMA STAÃE ZUROVCA HRVATSKO NARODNO KAZALIÃTE IVAN PL. ZAJC, OKTOBAR 2008.

Igraåke pesme

Baletski ansambl HNK „Ivana pl. Zajca“ u Rijeci vidno je napredovao za protekle tri godine od kada je, prvi put u svojoj istoriji, gostovao u Beogradu sa Markezomanijom Staãe Zurovca povodom obeleæavanja 10-godiãnjice izlaæenja srpskog jedinog åas- opisa za umetniåku igru Orchestra. Saradnja sa zagrebaåkim i portugalskim umetnicima urodila je plodom ãto se videlo u po- letnom i tehniåki skladnom izvoðenju koreoarta Epitaf za Frederika na Ãopenovu muziku i u koreografskom viðenju Milka Ãparembleka, kao i u novom baletu Zurovca Pjesma nad pjesmama odigranog na veoma inspirativnu, melodijski raspevanu i pogodnu za igru muziku Marjana Neñaka, a u koprodukciji sa Baletskom trupom CeDeCe iz Portugala. Gotovo åitavo stoleñe deli Ãparemblekov Epitaf od Silfida ili Ãopenijane Mihaila Fokina, koje su prvi put izvedene u Teatru Ãatle u Parizu 1909. godine. Od tada u svojoj åistoj romantiånoj klasiånoj formi ovo delo ne silazi sa repertoara mnogih baletskih scena u svetu.Na dobro znane i odavno drage melodije i ritmove Ãopenovih klavirskih kompozicija, koje je, sa autoritetom i uz poãtovanje stilskih finesa i dinamiåkog fluida velikog kompozitora, izveo pijanista Ruben Dalibaltajan, Milko Ãparemblek je svoje viðenje Ãopenovog æivotnog puta postavio na njegove poloneze, valcere, mazurke, etide, stvarajuñi upeåatljive plesne slike. U njima su kao vizije promicale kroz igru savremenih opredeljenja najznaåajnije liånosti i dogaðaji , koji su uticali na sudbinu velikog klavirskog maãtara. Posebno ostaje u señanju lirski duet Paule Rus i Vladimira de Freitas Rosa, veoma mladog i veoma nadarenog ig- raåa iz Portugalije, åija besprekorna plesaåka tehnika pleni iskrenim mladalaåkim oduãevljenjem. O ovom maldiñu ñe se tek åuti! Zanimljiv je bio i svojevrsni dijalog izmeðu muzike i igre, koji su uspe- ãno izveli pijanista Dalibaltajan i siguran igraå Ri- berto Barbosa Pereira Junior. Susret Ãopena i Æoræ Sand, koji su odliåno odigrali Anka Popa i Andrej Kotes posedovao je dramatiå- nost i slojevitost plesnog izraza iskazanog poznatim Ãparemblekovim autorskim rukopisom. Ta sprega romantike i individualne snage, koja nagoveãtava zlosreñni kraj njihove veze, bila je vrhunac ovog koreoarta. Ne treba zaboraviti da je koreograf poklonio posebnu paænju tragiånoj sudbini Ãopenove domovine Poljske, posebno u zavrãnoj polonezi , koja je imala vrsne izvoðaåe u celom rijeåkom baletskom ansamblu. Gotovo åitavo stoleñe deli Ãpa- remblekov Epitaf od Silfida ili Ãopenijane Mihaila Fokina, koje su prvi put izvedene u Teatru Ãatle u Parizu 1909. godine. Od tada u svojoj åistoj roman- tiånoj klasiånoj formi ovo delo ne silazi sa repertoara mnogih baletskih scena u svetu. Na dobro znane i odavno drage melodije i ritmove Ãopen- ovih klavirskih kompozicija, koje je, sa autoritetom i uz poãtovanje stilskih finesa i dinamiåkog fluida velikog kompozitora, izveo pijanista Ruben Dali- baltajan, Milko Ãparemblek je svoje viðenje Ãope- novog æivotnog puta postavio na njegove poloneze, Epitaf za Frederika valcere, mazurke, etide, stvarajuñi upeåatljive plesne slike. U njima su kao vizije promicale kroz igru savremenih opredeljenja najznaåajnije liånosti i dogaðaji , koji su uticali na sudbinu velikog klavirskog maãtara. Posebno ostaje u señanju lirski duet Paule Rus i Vladimira de Freitas Rosa, veoma mladog i veoma nadarenog igraåa iz Portugalije, åija besprekorna plesaåka tehnika pleni iskrenim mladalaåkim oduãevljenjem. O ovom maldiñu ñe se tek åuti! Zanimljiv je bio i svojevrsni dijalog izmeðu muzike i igre, koji su uspeãno izveli pijanista Dalibaltajan i siguran igraå Riberto Barbosa Pereira Junior. Susret Ãopena i Æoræ Sand, koji su odliåno odigrali Anka Popa i Andrej Kotes posedovao je dramatiånost i slojevitost plesnog izraza iskazanog poznatim Ãparemblekovim autorskim rukopisom. Ta sprega romantike i individualne snage, koja nagoveã- tava zlosreñni kraj njihove veze, bila je vrhunac ovog koreoarta. Ne treba zaboraviti da je koreograf poklonio posebnu paænju tragiånoj sudbini Ãopenove domovine Poljske, posebno u zavrãnoj polonezi, koja je imala vrsne izvoðaåe u celom rijeåkom baletskom ansamblu.

88 Orchestra Epitaf za Frederika

Inspiriãuñi se odabranim stihovima iz Pjesme nad pjesmama I.P. Kamova nama dobro znani koreograf, reditelj i igraå Staãa Zurovac (aktuelni ravnatelj rijeåkog Baleta) ispevao je plesom svoju ljubavnu priåu o Njoj i Njemu, koji se u snovima traæe u prostoru ludnice, a sreñu kasno, kada spoznaju da je njihova moguña zajedniåka sreña jednaka smrti. Zurovåeva postavka je i ovog puta åudesan plesni esej koji izvire i uliva se u Neñakovu muziku pra- teñi je raskoãnim i zahuktalim ritmovima igre u kojoj se jednovremeno odvijaju razliåite igraåke deonice koje slede muziciranje pojedinih instrumenata u orkestru, koji je sigurno vodio dirigent Igor Vlajniñ.Takva muziåka koreografija davala je plesnoj sceni raznolikost, dinamiku i snaænu im- presivnost, koje su usvajajuñi duboko pesimistiåko razmiãljanje o ljubavi i smrti iskreno usvojili svi izvoðaåi. Iako je teãko izdvojiti one najupeåatljivi- je pomenimo Kristinu Lukanac (Ona), Antreja Ko- telesa (On), izuzetno izraæajnu Paulu Rus (Devoj- åica) i odliåan, razigran, stvrastven u svojoj umo- bolnosti kvartet igraåica A. Druæetu, I. Koteåes, A. Ponomarevu i C.I. Moreiru. Posle ove uspele predstave rijeåkog Baleta nameñe se pitanje hoñe li se na njegovo sledeñe gostovanje u Beogradu åekati koliko sasvim neopravdano rije- åka publika åeka da vidi beogradski veñ antologijs- ki balet Ko to tamo peva koreografa i reditelja Staãe Zurovca, koji veñ åetvrtu godinu na svakoj predstavi u Narodnom pozoriãtu u Beogradu doæivljava ovacije. Pjesma nad pjesmama Milica Zajcev

Pjesma nad pjesmama Orchestra 89 KANADA/TORONTO NACIONALNI BALET KANADE SEZONA 2007/2008 RAZIGRANI ANSAMBL DAVID STREET © Eutdes

Interesantno je biti u poziciji da posmatrate evolutivni put velike baletske kompanije kao ãto je Nacionalni balet Kanade. U poslednjih deset godina mog redovnog prañenja, kompanija je proãla nekoliko faza. Za vreme vodstva Dæejmsa Kudelke gledali smo repertoar koji je bio velikim delom posveñen njegovim koreografijama. Osim toga, Kudelka je rado promovisao vrlo mlade igraåe iz ansambla i stavljao ih u prve redove, a proverene zvezde moæda prebrzo pomerao u senku. Takav naglasak na stalno nove zvezde gledaocima neosporno donosi uzbuðenja. Ipak, takav pristup je pogodovao samo manjim baletima, jer je ansambl preåesto izgledao pomalo zapostavljeno i neuigrano. U poslednje dve godine, politika Karen Kejn, nove direktorke trupe, dosta je drugaåija. Umesto uobiåajenih ãest do sedam napredovanja u rangu u sezoni, ovog juna su najavljene samo dve promene - prvi solista Pjotr Stanåik (Piotr Stanczyk) je postao prvak, a drugi solista Kevin Bauls (Kevin Bowles) se pridruæio maloj ali probranoj grupi prvaka karakterne igre. Blagodeti ovako paæljivog graðenja rangova se mogu lako primetiti na sceni. Sada srednji redovi kompanije izgledaju ojaåa- no, a baleti koji zahtevaju veliki ansambl izgledaju zaista moñno i ujednaåeno. To je bilo vrlo vidljivo u nedavnim predstavama kao sto su nemilosrdne Etide (Etudes) Haralda Landera, gde åitav ansambl izvodi klasiåne i romantiåne igre zasnovane na glorifikaciji baletske tehnike. Sliåno se videlo i u izuzetno odigranom Robinsovom grupnom baletu Svita iz Priåe sa zapadne strane (West Side Story Suite). U ovom skupu igara iz åuvenog filmskog mjuzikla Dæeroma Robinsa, pokazala se fantastiåna svestranost Nacionalnog baleta. Igraåi koje znamo kao eteriåne æizele (Greta Hoåkinson), ili fantastiåne prinåeve (Gijom Kote), ovog puta su pokazali zabavljaåke i pevaåke talente i igrali s brodvejskim æarom. Sve åitaoce Orchestre koji imaju brzu inter- net konekciju bih pozvala da se sami uvere na sajtu kompanije gde mogu videti kratke filmove o pripremama ove i drugih predstava (link: http://www.national.ballet.ca/video/ ). Ålanovi kompanije sa ponosom su istakli da je izvoðenje ove predstave po prvi put povereno drugoj kompaniji osim Robinsove matiåne trupe New York City Ballet. Ovaj balet je bio deo velikog omaæa Robinsu, u okviru kog su izvedeni i njegov lirski balet prema ãopenovim nokturnima In the Night i Glass pieces – mini- malistiåka koreografija na muziku Filipa Glasa. Da je namera da igraåe viðamo u potpuno drugaåijem svetlu postala lajtmotiv sezone, bilo je jasno tokom zime, kada smo gledali ansambl baleta (ukljuåujuñi i proverene klasiåare kao ãto je Sonja Rodrigez) kako se odliåno zabavljaju izvodeñi „man- gupsku“ koreografiju francuske-kanaðanke Mari Ãuinar (Marie Chouinard) - umetnice poznate naãoj publici jer je jedne godine „posetila” naã Bitef. Izveden je jedan od njenih prepoznatljivih starijih radova 24 prelida (24 Preludes). Uæivali smo gle- dajuñi igraåe na zamraåenoj sceni u providnim crnim trikoima u prepoznatljivom ãuinar post-pank stilu izlomljenih linija, kako izvijaju kukovima, plaze jezicima, pa åak i pikaju fudbal na zvuke ãopenovih klavirskih kompozicija. Na tom istom raznovrsnom programu su igraåi (poput oliåenja danseur noble Aleksandra Antonijeviña) „ðuskali” u stilu klasiånog rokenrola na pesme Rolingstonsa u baletu Pevac (Rooster) britanskog koreografa Kristofera Brusa.

90 Orchestra Povratak evropskih koreografa na repertoar je istovremeno i treci lajtmotiv sezone. Ove godine smo videli balete koreografa åije radove ova kompanija skoro da nije igrala od sredine devedesetih (nakon ãto je tadaãnji umetniåki direktor Rid Anderson preãao u ãtutgardski Balet.) Najzad smo se ove zime podsetili kako ova trupa igra Kilijana, izvoð- enjem anti-ratnog baleta u jednom åinu, za muãki ansambl, Vojniåka li- turgija (Soldiers’ Mass), kao i koreografiju Vilijema Forsajta s povrat- kom baleta The second detail. Prilika da igraju ovaj Forsajtov balet je naroåito uzbudljiva za mnoge kanadske igraåe. Naime, to je balet koji je Vilijem Forsajt 1991. kreirao za ovu trupu, a kasnije iste godine i uvrstio u repertoar svoje tadaãnje kompanije Ballett Frankfurt, kao deo celoveåernjeg baleta Loss of the small detail. The second detail je grupni apstraktni balet na muziku Toma Vilemsa (Thom Willems), za dvadesetak igraåa kostimiranih u dizajne Isej Mija- kija. Ove godine je sa novim igraåima radila i postigla briljantne efekte Dæil Dæonson (Jill Johnson), bivãa solistkinja Nacionalnog baleta Ka- nade koju je nakon premijere The second detail Forsajt 1991. godine pozvao da se pridruæi njegovoj trupi. Tokom petnaest godina koliko je igrala u frankfurtskom Baletu, Dæonsonova je postala jedna od For- sajtovih konfidanata. U danaãnje vreme Forsajt joj poklanja puno poverenje da postavlja i nadgleda njegove koreografije po svetu. Ove godine je Dæonsonova kanadskim igraåima pomogla da u sebi pronadju eksperimentatore pokreta, a bilo je pravo zadovoljstvo videti obnovl- jenu Forsajtovu energiju kod originalnih kreatora iz 1991. postave, Ale- ksandra Antonijeviña, Gretu Hoåkinson ili Dæenifer Furnije (Jennifer CYLLA VON TIEDEMANN © Fournier). Five Brahms Waltzes in the Manner of Issadora Duncan, J. Fournier Taj zavrãni program sezone je bio povod i da se proslavi karijera prvakinje Dæenifer Furnije kojoj je ovo bila poslednja sezona. Furnije je izabrala da se od publike oprosti divnim solo baletom Frederika Aãtona, Pet Bramsovih valcera u stilu Isadore Dankan (Five Brahms Waltzes in the Manner of Isadora Duncan). To je ujedno za kompaniju bila premijera ovog åuvenog Aãtonovog baleta, i u åast Furnijeove je kao repetitor pozvana åuvena balerina kanadskog porekla Lin Sejmur, za koju je zbog poãtovanja njene muzikalnosti i dramskog talenta Aãton originalno i napravio ovaj balet 1976. godine. Od ostalih uzbudljivih dogaðaja, ove godine je Nacionalni balet ugostio regionalnu kompaniju iz zapadne provincije kanadske provincije Alberte. Alberta balet ima aktivan repertoar u gradovima Kalgari i Edmonton i po veliåini je treña baletska kompanija u Kanadi. Kompanija je pokazala vrline svog uigranog ansambla u veoma „kanadskom” baletu u jednom åinu The Fiddle and the Drum, u koreografiji æana Gran-Metra (Jean Grand-Maître), na muziku kanadske zvezde Dæoni Miåel koja je za taj balet uradila i scenografiju. Sezona je upotpunjena celoveåernjim baletima, vrlo poznatim publici - Vesela udovica (Ronalda Hinda) i Kudelkinim baletima Pepeljuga, komiånom farsom Italijanski slameni ãeãir i tradicionalnim Krckom Oraãåiñem. Od ostalih novosti iz Nacionalnog baleta treba pomenuti meðunarodne uspehe Grete Hoåkinson koja se åesto pojavljuje kao partnerka italijanske zvezde Roberta Bolea, i to ne samo na svetskim pozornicama nego åak i na velikoj modnoj reklami za amer- iåki GAP! Osim Grete, i prvak Niomaja Kiã (Nehemiah Kish) ñe postati poznatiji meðunarodnoj publici jer ñe od iduñe jeseni, pored kanadske sezone, nastupati i kao prvak Kraljevskog baleta Danske (Royal Danish Ballet). Gijom Kote je, takoðe, vrlo zauzet - u aprilu je gostovao u milanskoj La Skali kao Zigfrid Odeti Svetlane Zaharove. U junu Kote je nastupao i kao gost Engleskog nacionalnog baleta u Londonu. I konaåno, veliki Bariãnjikov (koji ima specijalnu vezu sa ovom kompanijom koja mu je svojevremeno pomogla da prebegne na zapad) je doputovao u junu da bi svojim prisustvom pruæio specijalnu podrãku Nacionalnom baletu Kanade i Karen Kejn, koja je æelela da se na specijalnoj veåeri zahvali velikim donatorima bez kojih kompanija ne bi mogla da funkcioniãe u punom sjaju. Tamara Tomiñ Vajagiñ CYLLA VON TIEDEMANN © The second detail Orchestra 91 KANADA/TORONTO SAVREMENA IGRA: LUMINATO, THE NEXT STEPS, WORLD STAGE SEZONA 2007/2008 Festivali, festivali…

U proãlom broju Orhestre smo izvestili o izme- nama u ureðivaåkoj politici Harbourfront centra, centralnog mesta za predstave savremene igre u Torontu. Nakon veñih promena u proãloj godini, ove sezone smo prolazili kroz fazu ustaljivanja, ali se åinilo da su manifestacije savremene igre sve rascepkanije na razne festi- vale i serijale. Novi letnji festival Luminato polako poåinje da zauzima centralno mesto ãto se tiåe svetskih gostovanja. Centralni dogaðaj Festivala je rezidentski status ili mini retrospektiva trupe Marka Morisa koja gostuje sa åak osam svojih produkcija. Osim ovog velikog dogaðaja, imañemo prilike da vidimo i dve interesantne multimedijalne instalacije vezane za igru. Prva je Slowdancing fotografa Dejvida Mihaleka (David Michalek), u kojoj je predstavljen serijal velikih fotografskih panela na kojima je fotograf uhvatio usporeni pokret 46 åuvenih aktera iz sveta igre. Neki od „modela” su zvezde kao Karole Armitage, Trisha Brown, Judith Jamison, Bill T. Jones, William Forsythe i njegove balerine Jill Johnson i Dana Caspersen, Allegra Kent, Wendy Whelan, Ma- ria Kowroski itd. Mihalek je koristio specijalno brzu kameru kojom je ovekoveåio otprilike 2 sekunde pokreta svakog od izvoðaåa. Mihalek onda animira dobijenu seriju fotografija jednog izvoðaåa da bi dobio ekstremno spori 10- to minutni filmski segment. Moglo bi se reñi, kao legendarna Majbridæeva ideja, samo sa novom tehnologijom u novom veku. Druga instalacija je interaktivni rad City of Ab- stracts koreografa Viljema Forsajta. Forsajt je, i kao vizuelni umetnik, prvenstveno koreograf u svakom smislu, ovog puta umesto profesional- GRAFIJE: C MICHELLE MARIA

© nih igraåa koristio uliåne prolaznike. Naime, White, Jennifer Bolt, Robyn Alphonso kamion sa video kamerom i video skrinom kru- æi ulicama grada i „hvata” prolaznike u pokretu. Ta scena je onda manipulisana, najåeãñe usporavana i iskrivljena i projektovana na video bimu na kome je onda prikazana improvizovana i iskrivljena igra ansambla uliå- nih prolaznika. Osim Luminata, znaåajan je i ovogodiãnji domañi osmomeseåni serijal The Next Steps. Koncepcija festivala je da prikazuje debitantske i zrele kanadske koreografije, a u ovoj sezoni programom je odraæavao punu multi- kulturalnost Toronta. Nastupale su razne trupe koje koriste savremeni izraz kombinovan sa raznim etno stilovima (aboridæinskim, juæno ameriåkim, indo-azijskim, karipskim itd.) Od interesantnih ideja izdvojila bih zanimljivu predstavu kanadskog koreografa azerbejdæansko-iranskog porekla Sasara Zarifa (Sashar Zarif). Zarifova priåa je jedna od mnogih u zemlji koju su isprojektovali i obrazovali emigranti. U Kanadi, pogotovu u Torontu, moæete upoznati mnogo umetnika koji su doãli iz najrazliåitijih zemalja u kojima nisu mogli da izraze svoje ideje, åesto iz raznih verskih ili politiåkih razloga. Zarif je jedan od njih, Kao dete iz azerbejdæanske porodice Zarif je odrastao u Teheranu, a potom u izbegliåkim logorima Indije i Turske. Ko- naåno na bezbednom u Torontu, mnogo godina kasnije, Zarif je svoju umetniåku energiju kultivisao i kanali- sao prenoseñi predanja iz svoje kulture u tradiciju savremene igre koju je izuåavao na studijama igre na ovdaã- njem Univerzitetu York.

92 Orchestra U svojim koreografijama Sasar, po sopstvenom priznanju, kombinuje svoja lepa i ruæna señanja iz detinjstva. Iako mnogi od nas ne znaju dovoljno o njegovoj kulturi, Zarifova dirljiva i me- lanholiåna predstava Koreografije migracija (Choreographies of Migration) navodi sve nas (najåeãñe isto emigrante) da se zamislimo o pitanjima identiteta i sopstvenih korena trans- plantovanih na potpuno drugaåije tlo. Zarifov pokret nastaje kroz sintezu Limón tehnike i tradicionalnih iranskih i azerbejdæanskih stilova. Predstava je saåinjena od åetiri zasebne igre koje su suptilnim prelazima izuzetno uspeãno edi- tovane u celoveåernju predstavu bez pauze. Za- rif ih opisuje kao svoje ljubavne afere iz pro- ãlosti, koje sluæe kao putokazi u potrazi za bu- duñnoãñu. Izuzetno inspirativno je videti tako istanåan senzibilitet koji sva svoja sentimental- na oseñanja pretaåe u izuzetan sveæ i nesvaki- daãnji igraåki doæivljaj u kome su pored Zarifa uåestvovale neke od ovdaãnjih åuvenih vetera- na moderne igre, ukljuåujuñi i Kerol Anderson (Carol Anderson), prvu umetniåku direktorku kompanije Dancemakers.

I najzad, festival World Stage, u koji je pretop- ljen internacionalni deo bivãeg programa World Moves koji smo redovno pominjali u Anar, Carol Anderson Orhestri, je ove godine imao joã manji plesni program nego proãle godine. Serijal je trajao od januara do maja 2008, a pored sveg poåetnog uzbuðenja zbog premijernih nastupa za nas veñinom novih trupa, utisak je da je festival bio slabiji nego prethodnih godina. Uåstvovale su åetiri trupe - sa Novog Zelanda (Black Grace- trupa koja kombinuje savremenu igru i tradicionalni samoanski ples), iz Australije (cirkusko-plesne trupe C!rca) i Kambodæe (Tribal Cracking Wind u saradnji sa ov-daãnjim koreografom Peter-om Chin-om). Ipak, imali smo sreñe da je nastupila joã jedna trupa, koja je mogla i trebalo da bude jedina na programu, ako veñ nije bilo moguñe sastaviti jaåi program. Le-gen-darna njujorska kompanija Bil T. Dzons (Bill T.Jones / Arnie Zane Company) je svaki put dragi gost u Torontu. Njihov prethodni nastup 2004. se urezao mnogima u señanje, a ove godine su se vratili sa svojim celoveåernjim radom Chapel/Chapter (2006.) Bil T. Dæons kombinuje svoj afinitet za istraæivanje novih modaliteta koriãñenja scenskog prostora, sa provokativnim socioloãkim temama koje ispituje kroz pokret i tekst. Teãko je verbalno doåarati svu kompleksnost i efektnost ove multimedijalne predstave, koju je najbolje gledati sa balkona odnosno iz ptiåije perspective. Bill T. Jones koristi svetlosni pod koji projektuje simbole, poruke i putokaze za åitanje predstave; åitava scena je, u stvari, pretvorena u oblik crkvenog broda, gde publika sedi sa svih strana (åak i oltarske.) Mesta za igraåe i pevaåe su åesto usred gledaliãta, izvoðaåi ulaze i izlaze sa scene sa svih strana i åesto kroz publiku. Kao libretto Dæons koristi sudske transkripte zloåina iz crne hronike. Scene se razvijaju tako da publika u segmentima mora da prati isti dogaðaj viãe puta. Pevaåi izvode tekst i igraju uloge sudija, a igraåi kroz pokrete tumaåe ispovesti ubica i igraju uloge ærtava. Repeticija je Dæonsovo åesto koriãñeno koreografsko sredstvo, pa iste igraåke fraze povezuju scene i sluæe kao putokazi za åita-nje koreografije. Po poruci, atmosferi i svakako siæeu ova predstava na trenutke vrlo podseña na Kapoteov roman Hladnokrvno ubistvo, ako moæete da ga zamislite kao multimedijalni opersko-igraåki-video doæivljaj. Ali ako dodate tome i mnoãtvo snaænih igraåkih interpretacija i Dæonsov izuzetan talenat za jednostavnost i izuzetnu vizuelnu kompoziciju, jasno vam je zaãto kultni status ove kompanije prevazilazi oåekivane okvire uobiåajene igraåke publike.

Tamara Tomiñ Vajagiñ

Orchestra 93 KANADA/TORONTO INTERVJU SONIA RODRIGUEZ, PRIMABALERINA NACIONALNOG BALETA KANADE Nova Balanãinova Dulåineja CYLLA VON TIEDEMANN © Opus 19/ The Dreamer, (kor. Dæ. Robins), Sonia Rodriguez i Aleksandar Antonijeviñ Jedva sam åekala da razgovaram sa Sonjom Rodrigez (Sonia Rodriguez), koju svaki put traæim u programu kada se objavi podela za predstojeñu sezonu. Nacionalni balet Kanade ima odliåne igraåe, o åemu se trudim da izvestim naãu publiku. To ãto je kod Sonje Rodrigez izuzetno je da ona uvek deluje kao da joj je to jedina ãansa da nastupa na sceni. Tako strastven i iskren pristup, u kombinaciji sa izuzetnom tehnikom, muzikalnoãñu i instinktima, Sonju åini jednom od zaista omiljenih balerina u Kanadi. Pri tome, Sonja je vrlo neposredna u komunikaciji, a na probama je moæete zateñi kako zas- mejava i zabavlja kolege. U Kanadi je poznata i publici koja ne prati balet, jer je sreñno udata za ovdaãnjeg popularnog klizaåa Kurta Brauninga. Pored svih umetniåkih i liånih kvaliteta, Sonja oåigledno uspeãno æonglira svoje uloge primabalerine i mame petogodiãnjeg Gabrijela. U trenutku kada sam je intervjuisala, ona je izaãla sa åasa, nasmejana, sa stoma- kom do zuba - za nekoliko nedelja na svet je stigao i njen drugi sin Dilon. Zbog svih njenih porodiånih obaveza, åeãñe od svojih kolega gostuje na internacionalnim gala predstavama i u kompanijama, pa zato nije dovoljno poznata na inter- nacionalnoj sceni. Nadam se da ñe je sada poklonici baleta iz ex-Yu makar malo upoznati. Sticajem okolnosti, Sonja Rodrigez se odliåno uklapa u ovaj multi-kulturalni grad koji su naselili emigranti iz åitavog sveta. Iako roðena u Torontu, s roditeljima se vratila u njihovu rodnu ãpaniju kada je imala pet godina. Zavolela je igru kada je videla segment na televiziji i od tada je iãla na redovne åasove u malom studiju baletskog pedagoga Pedra Rodrigeza. Kao tinejdæerka je otiãla u Monako u letnju ãkolu baletske Akademije Princeze Grejs, a uskoro nakon toga je osvojila i nagradu Enriko åeketi (Enrico Cecchetti Award) na takmiåenju u Kapriju. Uoåivãi njen interesantan plesni potencijal, Sonju je tadaãnji umetniåki direktor Rid Anderson (Reid Anderson) odmah pozvao u Toronto da nastupa s Nacionalnim baletom Kanade. Bilo joj je åudno - zaboravila je naravno sav engleski jezik i ni sa kim nije mogla da se sporazume. Tako se moæda pomalo ironiåno, roðena Kanaðanka osetila kao emigrant u Torontu. Ipak, mlada balerina je dovoljno sna- laæljivo pristupila novoj situaciji i, kako kaæe, za ãest meseci je veñ imala mnogo viãe samopouzdanja.

94 Orchestra Joã jedan razlog zaãto sam odavno htela da razgovaram sa Sonjom je bila interesantna okolnost da je Balanãinova muza Suzan Farel (Suzanne Farrell) nju izabrala da ponovi neke od najbitnijih uloga koje su obeleæile karijeru same Fa- relove. Tako je Sonja po sopstvenom priznanju sasvim neoåekivano dobila poziv od Farelove da sa njenom kompanijom (Suzanne Farrell Ballet) nastupi kao zvezda dosta isåekivane ali kontraverzne Balanãinove verzije Don Kihota. Balanãin je svoju verziju kreirao 1965. u vreme (a neki poznavaoci bi rekli i zbog) svoje opåin- jenosti mladom Suzan Farel. U to vreme ãtampa je spekulisala da je Balanãin iz romantiånih razloga na premijeri (i åesto u narednih par godina) neoåekivano igrao Don Kihota Farelovoj Dulåineji. Farel o ovom baletu u svojoj autobiografiji piãe s dosta melanholije i emocija, a ljubiteljima pokreta je ostala zapamñena po vratolomnim solo pasaæima u poslednjem åinu u kojima se Farelova neustraãivo poigravala sa zakonima ravnoteæe. I pored svih kvaliteta, ovaj balet je zbog ops- kurne muzike Nikolaja Nabokova i nezgrapne priåe polako ispao sa repertoara. Balanãin ga je ipak u testamentu ostavio Farelovoj u nasleðe i ona je smelo odluåila da ga posle dvadesetak godina restaurira u Kenedi centru u Vaãingtonu (J.F.K Centre for Performing Arts). Iz svih ovih razloga, nova generacija Balanãi- novih poklonika je s nestrpljenjem iãåekivala restauraciju. Suzan Farel je s Na- cionalnim baletom Kanade uspostavila saradnju odavno i nije bilo åudno da se ovoj kompaniji obratila da bi za veliku produkciju imala na raspolaganju mnoãt- Alisa, (kor.G.Tetli) vo kvalitetnih igraåa. Meðutim, umesto nekoj od balerina iz svoje kompanije, Farel je vrlo bitnu i sigurno intimnu ulogu Dulåineje poverila nepretencioznoj kanadskoj ljubimici Sonji Rodrigez. Sonja kaæe da ovo nije bilo prvi put da je bila ãokirana pozivom Farelove da igra u jednoj od njenih poznatih uloga. Prvi put se to desilo 1999. kada je Suzan Farel doãla u Nacionalni balet Kanade da postavi premijerno Balanãinove Dragulje. Sonja je bila tek mlada solistkinja, ali je Farel primetila njenu izuzetnu i iskrenu razigranost i pozvala je da izvede ulogu originalno napisanu za Farel u treñem delu (Dijamanti). I ponovo nakon ãest godina, sada kao prvakinja Nacionalnog baleta, Sonja se oseñala poåastvovano ãto joj je Farel iskazala takvo poverenje. Sonja kaæe da je Suzan Farel vrlo uzdræana u emocijama i komplimentima, tako da je kanadska primabalerina bila vrlo ganuta i ovom velikom paænjom. Narav- no, Sonja se seña kako je åitava produkcija bila ogromna i zahtevna i za Farel i za igraåe, tako da je uåenje uloge u studiju bilo verovatno najprijatnije i pored sve teæine koreografskih zahteva. Sonja s ljubavlju opisuje iskustvo saradnje sa Suzan Farel: Ona je izuzetno ãirokogruda osoba koja jednostavno oboæava ovu umetnost. To i pokazuje u interakciji sa igraåima. Ali interesantno je da ona niãta ne nameñe igraåima. To je verovatno razlikuje od drugih repetitora. Ona je neko koga zaista poãtujem i na koga se ugledam. Krcko Oraãåiñ, (kor. Dæ. Kudelka) U vreme kada smo razgovarale, Sonja je upravo bila zavrãila svoju prvu sezonu na novoj sceni Opere u Torontu. Njen neposredan i istanåan pristup igri svakako se uklapa u neãto uæi scenski prostor. Za mene kao igraåa ova scena je mnogo prijatnija. Mnogo smo bliæe publici i oseñam da je to velika prednost i za nas igraåe i za gledaoce. Mislim da u dram- skim ulogama mom stilu mnogo viãe odgovara ovakav, malo intimniji prostor. Ja nemam prenaglaãene pokrete i izraze lica. Jednostavno, pokreñem se i radim sve kako mi je prirodno, ãto moæda nije uvek dobro u pozoriãtu. Zato mislim da mi novi prostor bolje pristaje, a publika isto moæe da vidi sve nijanse i detalje izraza. ãto se tiåe pokreta i virtuoznosti, prostor same scene nije baã toliko manji nego pre, pa pokrete ne moramo da prilagoðavamo. Sonja je åesta partnerka najpoznatijeg igraåa Nacionalnog baleta sa naãih prostora - Aleksandra Antonijeviña. Redovni åitaoci Orhestre ñe ih u ponovnim pre- listavanjima broja s proleca 2002. moæda videti na magiånoj fotografiji iz Kran- kovog baleta Romeo i Julija. Oboæavam da igram sa Aleksom. Mogu skroz da se opustim s njim- nikad ne sum- njam da ñe uvek biti tu za mene. Teãko je za balerinu kada mora stalno da se trudi da bude potpuno perfektna u svemu i da se pri tome joã i pribojava kako ñe pas de deux da bude tehniåki izveden. Osim toga, on je tako divna osoba. Kada smo na sceni imamo jako iskren odnos - nije niãta izveãtaåeno. Kada ga zagrlim, ja ga stvarno grlim ili kada ga pogledam u oåi, ne glumim, nego ga stvarno pogledam kao pravog prijatelja. I to straãno pomaæe u interpretaciji. Zai- sta je lepo. Drago mi je da sam i to stigla da kaæem- åesto to mislim, ali ne stignem uvek da kaæem. Mislim da smo sve veñe dramske uloge i mnoge gala predstave izveli zajedno. Nas dosta vole da vide zajedno i umetniåki direktori jer misle da smo komplementarni. Tokom ove sezone, Sonja se posle samo nekoliko meseci vratila sa porodiljskog bolovanja da bi se pojavila u okviru zimske sezone i odliåno zabavljala izvodeñi postmoderne kontorzije u koreografiji Mari ãuinar (Marie Chouinard). Desir, (kor. Dæ. Kudelka) Tamara Tomiñ Vajagiñ

Orchestra 95 KANADA/TORONTO KAMERNI PRO ARTE DANZA I PROLEÑNA ZAVRÃNA PREDSTAVA NACIONALNE BALETSKE ÃKOLE KANADE SEZONA 2008/2009

Promiãljeni profesionalizam

Kamerna kompanija Pro Arte Danza je aktivna u Torontu veñ åetiri godine. Predvodnik i umetniåki direktor je bivãi igraå Na- cionalnog baleta Kanade Roberto Kampanela. Kredo kompanije je da prikazuje najkvalitetniju ponudu kratkih, savremenih koreografija zasnovanih na baletskoj tehnici. U kompaniji nastupaju mnogi igraåi Nacionalnog baleta Kanade i drugi veoma popularni igraåi (u proteklih par sezona nastupale su i zvezde Eve- lin Hart, Reks Harington, Martin Lami, Johanu Bergfeld iz Toron- to Dance Theatre itd.). Ovoga puta bili smo u prilici da vidimo prvake Nacionalnog baleta Heder Ogden i Gijom Kote u duetnoj koreografiji Chopper Matjaãa Mroæevskog. Mroæevski je i sam nastupio sa grupom ig- raåa u svojoj novoj koreografijii Chevalier na baroknu muziku Freskobaldija. Osim Mroæevskog, nove koreografije su prikazali i direktor Kampanela, kao i Robert Glumbek, bivãi igraå Baleta iz Varãave. Kampanela je imao dve koreografije - grupnu igru Flig- hts of Fugue za baletski ansambl od osam igraåa na Betovenovu muziku, kao i romantiåni duet za baletski par Kristofer Bodi (Christopher Body) i Stejsi ãjori Minagava (Stacey Shiori Mina- gawa) iz Nacionalnog baleta Kanade. Najuzbudljiviji deo veåeri su bile koreografije Glumbeka- proslavljanje æene u Alpha Phe- male (2007.) i vrlo liåni solo Dis/Locate koji je Glumbek ko-kore- ografisao sa Kampanelom i sam izveo ove veåeri. Solo je kore- ografisan u izrazu savremene tehnike, inspirisan video instala- BRUCE ZINGER

Desilo se da je solo nastao u vreme kada je Glumbek obeleavao dvadesetogodiãnjicu svog preseljenja u Kanadu iz Po- ljske. Nije zato åudno da ova igra odiãe duboko liånim senzibilitetom i ostavlja utisak da Glumbek svoju æivotna filozofiju i razmiãljanja o nostalgiji i svetu pretaåe u pokret.

Nacionalna baletska ãkola Kanade

Kao po obiåaju, ulaznice za åas planu za predstave Nacionalne baletske ãkole. Prva predstava je uvek gala prijem sa veåerom i koktelom na sceni. Ulaznice za ovo veåe koãtaju preko sto dolara, ali posetioci znaju da sva prikupljena sredstva idu za poboljãanje ãkolskih uslova. Tradicionalno, umetnicki direktor ãkole Mejvis Stejns pozdravila je goste kratkim i neformalnim govorom koji je ove godine posvetila gledaocima. U æelji da se publici zahvali i uåini da se ona oseti kao deo tima koji uåestvuje u predstavi, Stejns je gledaoce edukovala o abecedi pozoriãnog æargona koji se koristi iza scene. Balanãinov balet Serenada (po Serenadi za gudaåki orkestar Åajkovskog) koji je otvorio predstavu je verovatno najprigodniji balet ovog koreografa za uåenike baletske ãkole. Naime, ova koreografija iz 1934. godine je prvi balet koji je Balanãin kreirao u Americi i originalno je nastao iz Balanãinove potrebe da prvim uåenicima baleta u zemlji bez baletske tradicije demonstrira razlike izmeðu baletskog åasa i igranja na sceni. Narav- no, danas se Serenada univerzalno smatra jednim od Balanãinovih remek-dela i izuzetno je teãka i tehniåki i muziåki. Mladi uåenici Nacionalne baletske ãkole su uspeli da iznesu balet solidno, igrajuñi uz muziåku pratnju solo klavira. Pripremio ih je bivãi prvak New York City Ballet - a Lindzi Fiãer (Lindsay Fischer).

96 Orchestra Pored neoklasiånog dela, videli smo i klasiåni pas de deux iz prvog åina verzije Marijusa Petipa Uzaludna predostroænost (La fille mal gardée) i dva kratka savremena baleta kan- daske umetnice Pegi Bejker (Peggy Baker). Kao finale programa izveden je hit - ãarma- ntni balet Yondering koji je Dæon Nojmajer (John Neumeier) 1996. kreirao za uåenike ove ãkole. Sa ovim radom u jednom åinu koji na romantiåan naåin veliåa duh ameriåkih doseljenika i po atmosferi podseña na svet i junake iz romana Marka Tvena, Nacionalna baletska ãkola Kanade je gostovala u ham- burãkom Baletu 1992. i 2000. godine. Ove 2008. su uåenici kanadske ãkole zajedno sa uåenicima iz Baletske ãkole iz Hamburga Dæona Nojmajera i ãkole pariske Opere izveli Yondering u okviru meðunarodnog baletskog takmiåenja za mlade igraåe u Lozani. Kao i obiåno, svi u publici pokuãavaju da ot- kriju buduñe zvezde, pa ni ove godine nije bilo drugaåije. Svi uåenici su bili zvezde svaki na svoj naåin, a naãoj publici bih preporuåila da zapamti nekoliko imena: visoka, muzikalna igraåica Katrin Hoæer (Kathryn Hosier) je plenila svojim izuzetnim linijama u Se- renadi; strastveni igraå Ãimon Ito (Shimon Ito) je zadivio svojom energijom i muzikal- noãñu u modernoj koreografiji Yang; vrlo mlada Ema Hous (Emma Hawes) je bila ljupka Moli u baletu Yondering; Mijako Kojasu (Miyako Koyasu) je izuzetna tehniåarka koja je briljirala u klasiånom duetu i koju je lako zamisliti sledeñe godine u nacionalnoj baletskoj kompaniji.

Yondering

Orchestra 97 KANADA/TORONTO LA PUDEUR DES ICEBERGS DANIJELA LEVEJEA (HARBOURFRONT) I THE SEAGULL DÆONA NOJMAJERA U NACIONALNOM BALETU KANADE, SEZONA 2008 / 2009 Svedeni minimalizam i fluidni neoklasicizam

Daniel Léveillé Danse La pudeur des icebergs (2004) Igraju: Ivana Miliñeviñ, Frédèric Bolvin, Mathieu Campeau, Justin Gionet, Stéphane Galdyszewski, Emmanuel Poulx

Kanadski koreograf iz Kvebeka Danijel Leveje (Daniel Léveillé) je svoju umetniåku karijeru zapoåeo studijama arhitekture i vizuelne umetnosti. Presudan susret za formiranje njegove multidisciplinarne karijere bio je susret sa vizuelnom umet- nicom Fransoaz Salivan (Françoise Sullivan) koja je sredinom åetrdesetih godina proãlog veka bila jedan od zaåetnika modernistiåkog pokreta Automatizam, ali i jedan od pionira savremenog plesa u Montrealu. Baã kao i Salivan, skoro pola veka pre njega, i Leveje je naporedo izuåavao vizuelne umetnosti i igru, i sredinom osamdesetih je sa æenet Loren (Ginette Laurin) osnovao kompaniju O Vertigo. Njegova sadaãnja kompanija Daniel Léveillé danse je nastala desetak godina kasnije uz koreografske aspiracije ka svedenijem, sirovijem, neposrednijem reåniku. Levejeov sofisticirani vizuelni izraz neosporno dominira i njegovim novijim koreografijama, a njegov kreativni proces se åesto zasniva na pokretima koji su improvizovani prema prethodno razvijenim parametrima sa minimalistiåkih crteæa. Takav je i rad koji smo videli u Torontu u oktobru 2008, na otvaranju sezone festivala The Next Steps Harbourfront centra. La pudeur des icebergs (u slobodnom prevodu neãto kao Skromnost ledenih bregova) je ãezdeseto-minutna intimna igra za ãest igraåa (pet muãkaraca i jedna æena) na ãopenove klavirske prelidijume. Scena je prosto ogoljena, bez ikakve scenografije i rekvizita, sa jednostavnim belim i plavim svetlosnim reãenjima.Levejeova ideja je u stvari deo trilogije koja se bavi telom kao organskim instrumentom i kao subjektom-objektom igre. Igraåi su tokom predstave nagi (obuku se tek kada na kraju izaðu pred publiku, tretirajuñi tako svoju scensku nagost u stvari kao kostim). Ipak za vreme igre ne vidimo nikakav „kostim”, njihova tela ostavljaju jednostavan, prirodan utisak intimne, ljudske komunikacije. Kako nema priåe, nametnutih likova ili teatralnih elemenata, nema ni distrakcija koje odvrañaju paænju od introvertne igre i kom- pleksnih psiho-fiziåkih odnosa izmeðu igraåa. Minimialistiåka atmosfera istiåe slojevita i univerzalna ljudska iskustva koja generalno svi delimo / razumemo. Leveje formira serijal scena u kojima grupacije variraju i igraåi modifikuju svoje pokrete kako razraðuju razliåite meðusobne odnose. Ova prelepa intimna i transparentna igra je 2008. godine prikazana i na ImpulsTanz festivalu u Beåu.

Daniel Leveille danse, Ivana Miliñeviñ i Stephane Gladyszewski JAQUES GRENIER 98 Orchestra © Nacionalni balet Kanade Galeb (The Seagull) Kor. Dæon Nojmajer (John Neumeier)

Nova sezona Nacionalnog baleta Kanade je posveñena koreografskim inovacijama, a umetniåka direktorka Karen Kejn (Karen Kain) je najavila program koji ñe istañi mladu gen- eraciju kanadskih talentovanih koreografa u proleñe 2009. Kako ñe premijere i inovacije postepeno biti otkrivane tokom sezone, poåetak je balansiran meãovitim programom u kome su naporedo prikazani radovi nastali u poslednjih pedesetak godina a åiji autori spadaju u tri razliåite koreografske generacije sa njujorãke baletske scene. Najstariji od njih, Balanãinov balet Simfonija u C-duru (1947.) je na repertoaru kanadske kompanije od 1984. Ovog puta su novi bili gostu- juñi igraåi - veteran iz Balanãinove kompanije Itan Stifel (Ethan Stiefel) u treñem stavu i jedan od mlaðih prvaka Baleta San Franciska, poreklom iz Estonije, Tit Helimets (Tiit CYLLA VON TIEDEMANN Helimets) u adaðu. Najmlaði rad, formalistiåka Polifonija © Galeb, Sonja Rodrigez i Zdenek Kovanlina (2001.) Kristofera Vildona (Christopher Wheeldon), svo- jevrstan omaæ Balanãinovoj koreografskoj estetici, je na repertoaru kanadske nacionalne kuñe od 2006/07. Zbog koreografske dovitljivosti koja zahteva izuzetnu oãtroumnost i intuitivnost igraåa, Polifonija brzo postaje jedan od hitova na repertoaru NBOC. Novina za ovdaãnju publiku je bio rad Tvajle Tarp (Twyla Tharp) In the Upper Room (1986.), u kojoj ãest igraåa izvodi igre pop kulture sa elementima baleta, a na muziku Filipa Glasa. Veliki i uzbudljiv jesenji dogaðaj je bila severno-ameriåka premijera Galeba Dæona Nojmajera (John Neumeier) prema drami A. Åehova. Nojmajer, veliki prijatelj kanadske baletske scene, je i ovog puta gostovao u Torontu da bi postavio balet za kanadski Nacionalni balet. Negov celoveåernji Galeb je nastao 2002. za matiånu kompaniju Hamburg balet. Iako Nojmajer koristi naslov i teme iz åuvene drame, cilj mu je bio, kako kaæe, da iskoristi senzibilitete åehovljevih likova da izrazi temu odnosa izmeðu umetnika i umetniåkog dela sa svim tenzijama koje se razvijaju u periodu kreativnog procesa. Vizuelno, Nojmajer uspeãno balansira atmosferu epohe (kostime, muziku Åajkovskoj, Ãostakoviåa, Skrjabina), sa savremenim pozoriãim sredstvima koja su koriãñena u kontekstu pozoriãne radnje (scena je otvorena sa igraåem prisutnim dok publika ulazi, operski titlovi su koriãñeni kao naratorski glas u najavljivanju scena, minimalistiåka scenografija prozraånih akvarelskih panoa indikuje vreme i ambijent). Na taj naåin Nojmajer kao da signalizira nameru da istakne univerzalnost teme i emocija koje umetniåki æivot i opredeljenje donose. Veliki i uzbudljiv jesenji dogaðaj je bila severno-ameriåka premijera Galeba Dæona Nojmajera (John Neumeier) prema drami A. Åehova. Nojmajer, veliki prijatelj kanadske baletske scene, je i ovog puta gostovao u Torontu da bi postavio balet za kanadski Nacionalni balet. Negov celoveåernji Galeb je nastao 2002. za matiånu kompaniju Hamburg balet. Iako Nojmajer koristi naslov i teme iz åuvene drame, cilj mu je bio, kako kaæe, da iskoristi senzibilitete åehovljevih likova da izrazi temu odnosa izmeðu umetnika i umetniåkog dela sa svim tenzijama koje se razvijaju u periodu kreativnog procesa. Vizuelno, Nojmajer uspeãno balansira atmosferu epohe (kostime, muziku Åajkovskoj, Ãostakoviåa, Skrjabina), sa savremenim pozoriãim sredstvima koja su koriãñena u kontekstu pozoriãne radnje (scena je otvorena sa igraåem prisutnim dok publika ulazi, operski titlovi su koriãñeni kao naratorski glas u najavljivanju scena, minimalistiåka scenografija prozraånih akvarelskih panoa indikuje vreme i ambijent). Na taj naåin Nojmajer kao da signalizira nameru da istakne univerzalnost teme i emocija koje umetniåki æivot i opredeljenje donose. U svojoj priåi, Nojmajer Åehovljeve likove zamenjenjuje baletskim svetom, pa tako pisci i glumci postaju koreografi i balerine, koji izuzetno podseñaju na okruæenje Marijinskog u prvim decenijama dvadesetog veka, i to na onaj deo koji je ostao „imun” na Djagiljevovo juriãanje na zapad. U prvom åinu je centralna scena „baleta u baletu” u kome glavni junak, koreograf (Kostja), stvara svoj umetniåki eksperiment u kome glavnu ulogu igra njegova muza, mlada balerina (Nina). Njegova inventivna koreografija koristi simboliku i ikonografiju „galeba” (koji Nojmajer åita kao metaforu teænje za umetniåkom slobodom). Takvu ideju, oåekivano, ismeva lokalni baletski establiãment (u pres materijalu saznajemo da je Nojmajer mislio na Balanãina i Anu Pavlovu kada je gradio prateñe likove, mada istorijske reference vrlo snaæno indikuju Petipine ne- slavne pozne radove, i istorijske anegdote o kapricioznosti Matilde Kãeãinskaje.) Sve u svemu, kroz ovu igru na temu ãta je bilo inventivno, a ãta zastarelo pre stotinak godina, Nojmajer sebi ostavlja prostor da izmaãta neshvañeni modernistiå- ki balet, åiji rezultat deluje kao vrlo ãarmantni omaæ konstruktivistiåkoj poetici åuvenog avangardnog peterburãkog koreografa Kasjana Goleizovskog. U ostatku baleta Nojmajerov pokret ostaje u okviru sopstvenog neoklasiånog ekspresivnog baletskog stila - prepunog fluidnh podrãki i strastvenih dueta koje razvijaju nabijenu dramsku atmosferu. I pored kvaliteta Nojmajerovog pokreta, naposletku neosporno ostaje utisak o neuravnoteæenosti celine, i to najviãe zahvaljujuñi nespretnom tretmanu åehovljevog materijala, ma koliko Nojmajer isticao da mu je namera bila da dramu upotrebi samo kao odskoånu dasku za motivaciju likova. Koriãñenje dobro poznatog dramskog predloãka i toliko insistiranje na elementima priåe koliko Nojmajer to sebi odreðuje, svakako nameñe utisak da linearna radnja nosi balet, ali ono ãto publika dobija je vizuelno upeåatljiv, a razvodnjen, ispreskakan niz slika. Ipak, uz sve kritike za koreografski pristup, kanadska kompanija je iznela balet veliåanstveno. Naroåite pohvale Nojmajeru i Karen Kejn idu za podelu uloga. Ovaj balet zahteva veliki broj snaænih solista, i podela koju sam ja gledala je maestralno predvoðena prvacima Zdenekom Kovanlinom (Kostja) i Sonjom Rodrigez (Nina), sa Gretom Hoåkinson i Aleksandrom Antonijeviñem u ulogama vodeñe zvezde i super- star- koreografa. Naroåito uloga Nine zahteva izuzetne tehniåke adaptacije (ona igra u razliåitim stilovima i ima vrlo zahtevni dramski razvoj lika) i retko koja balerina bi mogla da je iznese tako upeåatljivo kao Sonja Rodrigez. Pored ovih vrsnih igraåa, divno je bilo videti mlade nade kompanije, naroåito buduñe baletske zvezde koje pratimo joã od zavrãnih predstava Nacionalne baletske ãkole - pre svega Elenu Lobsanovu koja u jednoj podeli igra Ninin alter ego, a u drugoj podeli se okuãava i u zahtevnoj ulozi Nine. Tamara Tomiñ Vajagiñ

Orchestra 99 MAKEDONIJA/SKOPLJE POSLE 4. IGRAÅKOG FESTIVALA TANC FEST ODRÆANOG OD 04. - 15. APRILA 2008. NA SCENAMA MAKEDONSKE OPERE I BALETA ELENA BOJADJIEVA

Korak napred (Åekor napred) bio je moto ovogodiãnjeg igraåkog festivala Tanc Fest koji se u organizaciji Interakt kul- turnog centra i uz izvanredan entuzijazam umetniåke direktorke Risime Risimkin, po åetvrti put odræao u glavnom gradu naãe zemlje. Po åetvrti put je dodeljena i prestiæna nagrada - mala statueta Menada , koja je ovoga puta pripala doajenu makedonskog baleta Ekremu Huseinu. Ekrem Husein je baletski umetnik-igraå i koreograf, koji je najdubljim delom svoje prirode posveñen i baletskoj umetnosti i lepoti umetniåke igre. Umetnik osobene estetike koja proizlazi iz svakog njegovog pokreta, gesta i igre, ali i umetnik koji sa osobenim oseñanjem i velikom æeljom uvek prelazi granice igraåkih principa i pedeset godina na baletskoj sceni kreira svoj autentiåan svet i viziju istkanu od lepote njegove posveñenosti koja lebdi u prostoru oko njega. Posle burnog aplauza laureatu, velika scena makedonske Opere i Baleta bila je ustupljena gostima iz Slovenije - ålanovima nacionalnog baleta SNG iz Ljubljane, koji su se predstavili sa dve savremene koreografije pod zajed- niåkim naslovom Yin i Yang sa idejnom naznakom æensko-muãkog elementa. She is missing na muziku Markusa Maedera i sa æenskim delom ansambla Leo Mujiñ svojom koreografijom istkanom od veoma originalnih i zanimljivih pokreta slivenih u homogene ekscentriåne grupacije i koreografske parterne konstrukcije, asocijativno je upuñivao na onaj irelevantni æenski element - koketiranje, ogovaranje, strah, ubeðenu hrabrost, ali i na onaj suãtinskiji, viãeslojniji koji izlazi iz prirodnog ustrojstva æenskog tela i njezinog duha - har- moniånost, plastiånost i elegancija su vidljivi u svakom pokretu i opsegu pokretnog materijala kod devet igraåica odevenih u triko-kostime obojene sivilom svetlosti za ãta se pobrinuo i realizovao Tomas Mika. Troy game, igraåko-akrobatska akcija kojom je Robert Nort, svojom koreografijom raðenom na dinamiånu muziku Boba Daounsa i brazilske batukade, preko atraktivne piramidalne koreografske arhitekture, protkane brzim i visokim skokovima i akrobatskim prevrtanjima,na jedan duhovit i sa dozom ãarmantne ironije, istakao muãki maåo element, koji je ostvarilo osam veãtih, u tehniåko-igraåkom smislu i telesno- fiziåki atraktivnih igraåa, koji su dobili buran aplauz i ovacije. Albina kuña (Kukata na Alba), igraåko pozoriãte u koreografiji i reæiji Risime Risimkin, raðeno prema delu velikog ãpanskog pesnika Federika Garsija Lorke Dom Bernarde Albe je bilo izvedeno u adaptiranom prostoru velike scene makedonske Opere i Baleta.

100 Orchestra Snaæna psiholoãka drama i kompleksno tkivo uzavrelosti strasti, sudaranja, besa i mrænje kod Risime Risimkin dobijaju blaæu formu i sporiji tempo.Koreografsko-reæijsku koncepciju ona je postavila u dvema paralelnim linijama, dva sveta - stroga autoritativnost Benarde Albe i unificirana reakcija drugih likova (Adela, Angustija, Martirija, Poncija) koji viãe zamagljuju nego ãto eksplicitno pokazuju unutraãnju buru i metaforiåki sugeriãu realnost strogog, omeðenog, patri- jarhalnog æivota.Likovni elementi - svetlo, kostimi i scenografija, koje je dizajnirao Blagoja Micevski bili su u funkciji koreografsko-reæijske koncepcije R.Risimkin i upeåatåljivo su dopunjavli impresivnu igru Saãke Eftimove, koja je kreirala ulogu Albe, elegantne spore pokrete i igraåku podrãku Boba Kovaåevskog, kao i uzajamnu koncentraciju i energiju u plesu Kiseliåki, Georgijevske, Gligorove, Stojanovske i Koåevske. Sa izuzetnom kreativnom energijom i izvanredno osmiãljenom koreografijom Icika Galilija, Igraåka kompanija Galili iz Groningena u Holandiji, ushitila je svojim trodelnim delom Hot. Kameleon je prvi deo predstave, koji je kao uvod u potonji tok igraåkog prikaza otvorio opseg kretaåkog materijala i ima- nentnu integralnost sa muzikom, koji su zatim postajali sve kompleksniji. Kompleksnost koja zapoåinje sa Scenom u krevetu do Oåima Nane raðena je na muziku Toma Vejtsa - Nobody. Scena u kojoj je Icik Galali pokazao svoju izvanrednu kreativnost i duhovito, neobiåno, a interesantno po svojoj formi kretanje, a naroåito skokovi i njihova amplituda iz- meðu padanja i ustajanja,bili su suãtina scenske akcije u izvoðenju isto tako izvanrednih igraåa Anro Maketa, Natalije Rodine i Filipa ãtumera. Heads or Tales-Hot je bio poslednji igraåki nastup sastavljen od brojnih plesnih slika, koje su se u jednom nepresuãnom kontinuitetu povezivale i dopunjavale uz moñnu zvuånost i vizuelni element koji proizlaze iz muzike Perkosa, a naroåi- to impresivni su bili svetlosno fokusiranje - koje je reãio Jaron Abulafia i kostimi Nataãe Lansen, stvarajuñi harmoniånu celinu. Celinu u kojoj se preko brzih duhovitih i slivenih pokreta, atraktivnih skokova i igraåkih podrãki ispoljava energija, plastiånost i tehniåka veãtina celokupnog baletskog ansambla, koji je time podizao adrenalin kod publike, koja im je oduãevljeno i sa ovacijama aplaudirala. Sa oseñanjem za meru trajanja i pokreta koji usmeravaju osnovnu ideju autora, gosti iz Nemaåke Steptekst igraåka kompanija se predstavila koreografskim delom Helge Letonije Shaum (Pena).Delo koje je uz zvuke i ritam muzike Jorka Rizenhofa, kao i preko svojih atraktivnih koreografskih konstrukcija sa duetnim i solo igraåkim pasaæima, a i zajedniå- kim nastupima tri igraåice i dva igraåa u penastim kostimima i uz iluminativno talasanje u prostoru, dostizalo cilj ideje i idejnog osmiãljavanja. Negde pri kraju ove veñ etablirane igraåke manifestacije prisustvovali smo i nastupu uåenika baletske ãkole pri Muziåko- baletskom ãkolskom centru Ilija Nikolovski-Luj, sa odseka moderanog baleta, koji su uz muziku Kitaro-underworld, La nouba la luna, Final fantasy pokazali bogat plesni reånik sa karaktersistiånim modernim kodovima i liånim peåatom dinamiåne energije i stvaralaåkog impulsa igrajuñi koreografiju Gordane Dean-Pophristove i Elene Antonove , nazvane Crno-beli svet. Na inspirativnu i specijalno komponovanu muziku Milana Dimuãevskog i intuitivnom filozofijom jedne od zaåetnica modernog baleta Izadore Dankan, naroåito metodom i odnosom prema pokretu celokupnog telesnog sistema, Saãka Eftimova je gradila svoj specifiåni stil i relaks tehniku,tehniku sa kojom vizualizuje svoju imaginaciju i stvara igraåke forme, koje su obojene svetlosnim bojama od crveno-æute do zeleno-plave kojim se ispunjava prostor kao ãaren venac slika koje åine celinu performansa. Na osnovu ideje i realizacije Valentina Sveto- zareva, renomiranog makedonskog, a sada i ruskog scenografa Belog teatra Muzeja Dos- tojevskog u Peterburgu, na kraju ovogodiãn- jeg Tanc Festa, unekoliko razliåito po svojoj estetici, dizajnu i pristupu realizaciji ideja koreografija i performansa, odigrane su vizuelne imporovizacije Ptice, raðene prema alegorijskoj poemi Atara-Farida-Ad Dina (1119-1230) Konferencija ptica u izvoðenju Aline Mihajlove, Poline Runovskaje i Roma- na Gabrija, uz video Art Sergeja Kuznjecova. Odamah u prvoj sceni i uz milozvuånu pti- åju onomateopeju, preko glasa uæivo operske pevaåice Poline Runonvskaje, pa zatim i preko ritualnog plesa udvaranja, ljubavi, poroda, razlaza i smrti, obavijeni dimnim za- rom, svetslosnim efektima, refleksijama, bojama i prirodnim rekvizitima -grane drveña, slamke, ptiåja gnezda i drugo ãto zajedno sa kretaåkim materijalom otkriva dvosmisle- nost sadræinske komponente i puteva åove- kove egzistencije. Emilija Dæipunova prevod sa makedonskog Milica Zajcev BISERA STANKOVSKA © Kukata na Alba , kor.Risima Risimkin

Orchestra 101 NEMA^KA/BERLIN ZVEZDANI ÅASOVI ROMANTIÅNOG BALETA DEUTSCHE OPER BERLIN, 27. JANUAR 2008.

Pas de quatre

San o besteæinskom stanju i åeænja za nadzemaljskim bili su neki od glavnih motiva romantiånog doba baleta. Baletske zvezde na vrhovima prstiju bile su strastveno poãtovane i slavljene u uvek novim koreografijama. Samo malo tih baleta odræalo se do danas, a neke raritete je Vladimir Malahov objedinio u veåe Zvezdani åasovi romantiånog baleta. Premijera je bila 27. januara 2008, a åetiri reprize 30. i 31. januara i 1. i 4. februara. Naredne predstave se oñekuju tek u sledeñoj sezoni, 2008/2009. Prvo smo gledali pas de quatre - divertisman davno postavljen za Marie Taglioni, Carlottu Grisi, Fanny Ce- rrito i Lucile Grahn, åija je praizvedba bila u Londonu 12. jula 1845. U tom sastavu, koji bi se mogao uporediti sa okupljanjem truju tenora naãeg vremena, ova koreografija Æil Peroa (Julesa Perrot) na muziku Ñezara Punjija (Cesare Pugni)bila je tada izvedena joã samo tri puta, doæivevãi velike ovacije. Na sceni Oper Berlin oæivele su je kao snoviðenje Beatrice Knopp, Polina Semjonova, Naða Saidakova i Shoko Nakamura.

102 Orchestra Drugi raritet ove veåeri bio je pas de deuxiz baleta Le Pa- pillon, koreografija koju je Marie Taglioni kreirala za svoju ãtiñenicu Emmu Livry, na muziku Ofenbaha. Praizved- ba je bila 26. oktobra 1860. u Grand Opera u Parizu. Us- peh je bio izuzetan, ali, posle 42 (!) izvoðenja morao je da bude skinut s repertoara, jer se Emma Livry na jednoj probi tako teãko povredila, da je, na æalost, ubrzo posle toga umrla. Posle nje se dugo nijedna balerina nije usudi- la da igra ulogu Farfarele. Tu koreografiju je rekonstruisao Pijer Lakot (Pierre Lacotte), a igrali su efektno Lana Salenko i Dinu Tamazlacaru. Zatim je izveden pas de six iz baleta La vivandiere. Prai- zvedba je bila 26. novembra 1843. u Rimu, na muziku En- rica Rollanda. Åuvena Fanny Cerrito i Arthur Saint-Leon kreirali su koreografiju i igrali glavne uloge. Zanimljivo je da se kasnije ta koreografija izvodila na muziku Ñezare Punjija. Pjer Lakot je koreografiju po „stenokoreografiji“ Arthura Saint-Leona rekonstruisao 1976. za parisku Ope- ru. Danas se ovaj pas de six åesto izvodi u svetu. U DOB-u su ga veoma dopadljivo izveli Ludmila Konovalova i Marian Walter, te Stephanie Greenwald, Sebnem Gue- lseker, Johanna Hwang i Marina Kanno. Posle pauze smo imali priliku da gledamo pas de trois i Grand Pas iz baleta Paquita. Istorija ovog baleta je moæda malo neobiåna. Praizvedba je bila 1. aprila 1846. u pariskoj Operi u koreografiji Josepha Maziliera na libreto Paula Henrija Fou- chera i muziku Eduarda Ernesta Deldeveza. Glavnu ulogu je trijumfalno igrala Carlotta Grisi. Meðutim, kasnije je koreografiju u svoje ruke uzeo Marius Petipa, a na muziku Ludwiga Minkusa, te Adolpha Adama, veñ pomenu- tog Deldeveza, Ricarda Driga i Juliusa Gerbera! Sa uæiva- njem smo gledali Polinu i Dmitrija Semionova u Enteeui Grand Adagiu, kao i Elisu Carrillo Cabrera, Elenu Pris, Co- rinne Verdeil i Mariju Seletskuju u varijacijama, te ceo ansambl u kodi. Berlinski dræavni balet (Boæe, kako to arhaiåno zvuåi) i ovom prilikom je pokazao svoj zavidni nivo. Ali, istini za volju, rekao bih da je, u celini, ovo veåe bilo kao jedan go- diãnji koncert baletske ãkole na izuzetno visokom nivou, zato ãto je scenografija bila isuviãe stilizovana za roman- tiåni balet. Utisak je takoðe naruãavao orkestar DOB-a za koji je, po svemu sudeñi, muzika koju su imali da sviraju, za njihov nivo, bila suviãe, kako se to popularno kaæe, tingl-tangl. Tako je je i renomirani dirigent Andre Presser bio u vrlo nezavidnom, nezahvalnom poloæaju. A publika je, ushiñena bravurama solista i ansambla, toliko åesto aplaudirala, da je to priliåno smetalo. Miomir Nikoliñ ENRICO NAWRATH © Ludmila Konovalova, La Vivandiere pas de six

Orchestra 103 NEMA^KA/BERLIN DUETSCHE OPER BERLIN - PREMIJERA BALETA LA SYLPHIDE 30. MART 2008. ENRICO NAWRATH

© Burnonvil zauvek Shoko Nakamura Moglo bi se pomisliti da je Æizela balet svih romantiånih baleta. Ali, prvi romantiåni balet u najromantiånijem smislu izgleda da bi mogao biti ipak balet La Sylphide (Silfida). Praizvedba je bila 1832. godine, a istorija tog baleta do danaãnjih dana takoðe je neobiåna. Naime, prvi koreograf bio je Filippo Taglioni, a koreografiju je kreirao za svoju ñerku Marie, „po njenoj meri“, i postavio merilo i kriterijume za dalji razvoj romantiånog baleta. Meðutim, ovaj balet je za vreme svojih studija u Parizu video Danac Ogist Burnonvil (August Bournonville), pa je postavio svoju koreografiju baleta u Danskom kraljevskom pozoriãtu u Kopenhagenu gde je njegov otac Antoan rukovodio baletskim ansamblom. Njegova najmilija uåenica Lucile Grahn igrala je naslovnu ulogu, a on sam je nastupio u ulozi Dæejmsa. Poãto je, izgleda, trebalo mnogo platiti kompozitoru (Jean-Madeleine Schneitzhoeffer) na ime tantijema, Burnonvil je angaæovao mladog norveãkog kompozitora (Herman von Loevenskjold). Povodom 100-godiãnjice od roðenja Ogista Burnonvila Peter Scha- ufuss je 1979. godine koreografiju briæljivo rekonstruisao i postavio je u Kopenhagenu, a 1982. godine u Deutsche Oper Berlin. U novoj postavci, krajem marta 2008. godine, naslovne uloge su igrali sve mladi ålanovi ansambla, dakle, ne baletske zvezde, ali se pokazalo da im je s pravom bilo ukazano poverenje. Nije samo Shoko Nakamura bila veoma kvalitetna u naslovnoj ulozi Sil- fide, veñ su i Marian Walter kao Dæejms i Dinu Tamazlacaru kao Gurn u svoje interpretacije uneli sav mladalaåki æar i talenat. Stilsku celinu su upotpunili scenografija i kostimi Dejvida Vokera (David Walker), ali, takoðe, i orkestar DOB-a pod upravom Petera Ernsta Lasena (Peter Ernst Lassen). Baletski ansambl DOB-a pokazao je svoj visoki izvoðaåki nivo. Ako bi nekog od epizodnih solista trebalo izdvojiti, moæda bi to bile duhovite veãtice - Marian Lazar, Steffen Neumann, Dariusz Prill i Oliver Wulff. U ulozi veãtice Madæ Michael Banzhaf je pokazao koliko uæiva u takvim ulogama, kao i pre izvesnog vremena u Uspavanoj lepotici. Miomir Nikoliñ

Vladimir Malahov

I ove sezone jedan premijerni program bilo je gala baletsko veåe Malahov i prijatelji (Malakhov & friends). Treñi put, otkako je Vladimir Malahov ãef berlinskog Dræavnog baleta, imali smo priliku da na sceni Deutsche Oper gledamo niz izvrsnih baletskih numera. Ovoga puta gosti iz drugih baletskih ansambala bile su mlade zvezde ABT-a, Marijinskog teatra i tokijskog Baleta. U prvom delu im je svi- rao orkestar DOB kojim je dirigovao Paul Connelly, danas jedan od najuglednijih baletskih dirigena- ta. Naroåito u izvoðenju Åetiri poslednje pesme Riharda Ãtrausa orkestar je pruæio bogatu paletu svojih moguñnosti, prateñi vokalnu solistkinju - Carola Hohn na proscenijumu i Vladimira Malahova sa balerinama Beatrice Knop, Shoko Nakamurom, Nadjom Saidakovom i Polinom Semionovom na sceni. Ova koreografija Morisa Beæara (Maurice Bejart) bila je i u prethodnom programu Malahov i prijatelji, te je i ovom prilikom pruæila prefinjenost pokreta i izraza. Mizuka Ueno (Tokyo Ballet) predstavila nam se u prvom delu uz Dmitrija Semjonova u velikom pas de deux iz baleta Le Corsaire. Kao i sve druge numere gala veåeri i ova je bila praznik za ljubitelje baletske umetnosti. A na poåetku su Ludmila Konovalova i Marian Walter odigrali ljupki i razdragani duet Praznik cveña u Ðencanu, jednu od najteæih koreografija Ogista Burnonvila (August Bourno- nville). Zatim su Polina Semionova i Vladimir Malahov igrali pas de deux Dijamanti iz Balanãinovih Dragulja. A onda su nam se predstavili Irina Dvorovenko i Maxim Beloserkovsky (ABT) koji su izveli grand pas de deux iz baleta Krcko Orãåiñ (M. Petipa) i Jevgenija Obratcova i Vladimir Ãklijarov (Marijinski balet) u Åajkovski pas de deux (Æ. Balanãin), a i jedan i drugi par odlikovala je besprekorna tehnika i mladalaåki polet koji u gledaocu budi æelju da ih ãto åeãñe gleda. U drugom delu veåeri, posle pauze, na programu su bile novije, savremenije koreografije, a muzika je reprodukovana sa snimaka. Prvo nam se Mizuka Ueno predstavila kao vatrena i tragiåna Karmen, na muziku Ãåedrina po Bizeu, sa odliånim partnerom Ibrahimom Onalom (BS). Zatim je usledila prva koreografija Ronalda Savkoviña. Aleksandar Veliki je naziv njegovog prvog celoveåernjeg baleta iz koga je izveden duet (baã tako - a ne pas de deux) Aleksandra i njegove saputnice Roksane. Koreo- grafskim sredstvima, vrlo sugestivno, na muziku Hansa Cimera i Arsaka Galumjana, taj duet prikazuje sukob izmeðu duænosti i strasti. Izraæajni solisti bili su Elisa Carillo Cabrera i Leonard Jakovina (BS). Prvu solo - numeru izveo je Dinu Tamazlacaru. Taj solo je takoðe prenet iz prethodnog izdanja projekta Malahov i prijatelji, kao izuzetno uspeo - Les Burgeois, koreografija Ben van Cauwenbergh, na muziku Æaka Brela (Jacques Brel). Publika je bila oduãevljena i frenetiåno aplaudirala. Nadja Saidakova i Mihail Kaniskin su odigrali duet In the middle, somewhat elevated Vilijama Forsajta (W. Forsythe) postavljenog na muziku Toma Vilemsa (Thom Willems), koji je kreiran 1987. za balet pariske Opere. Ova koreografija, koja postavlja veoma velike zahteve izvoðaåima, takoðe je naiãla na oduãevljenje publike. Irina Dvorovenko i Maksim Beloserkovski su na muziku adagieta iz Pete simfonije Gustava Malera izveli koreografiju koju je za njih dvoje kreirala Dæesika Lang (Jessica Lang) pod nazivom Splendid Isolation III. Virtuozna i sadræajna igra sa jednom predimenzioniranom klizeñom suknjom ostavila je divan utisak.

106 Orchestra Koreografija Parting, duet na tango iz filma Mr & Mrs Smith, pod nazivom Assa- ssin’s Tango kreirana je za baletski par Obratcova - Ãklijarov. Koreograf Juri Sm- ekalow je ovaj duet zamislio kao prikaz rastanka jednog ljubavnog para. Odlikuje ga dosta humornih situacija, ali i veoma visoki, moæe se reñi i vratolomni zahtevi, imajuñi u vidu zavidne izvoðaåke mogu- ñnosti ovog baletskog para. Zavrãna numera je, kao i do sada, pripala domañinu. To je bila druga koreografija Ronalda Savkoviña ove veåeri, La vita nuova, kreirana za Vladimira Malahova koja je ovom prilikom bila prvi put izvedena. Moæda i u samom nazivu ima neke simbolike koja se odnosila na Malahova liåno - novi æivot svetskog baletskog igra- åa posle operacije kolena i posle Åetiri poslednje pesme. Malahov je ovaj solo izveo unoseñi u njega svu eleganciju i osmiãlje- nost baletskog izraza. Miomir Nikoliñ ENRICO NAWRATH © Les Burgeois, Dinu Tamazlacaru Praznik cveña u Ðencanu, Ludmila Konovalova i Marian Walter ENRICO NAWRATH ©

Orchestra 107 NEMA^KA/KARLSRUHE BADENSKO DRÆAVNO KAZALIÆTE U KARLSRUHEU: PETER BREUER I MICHAEL ALEXANDER SAUTER, PREMIJERA BALETA ÑAJKOVSKI, KOREOGRAF I REDITELJ PETER BREUER @ivot i delo velikog majstora muzike

Æivot kompozitora Petra Iljiåa Åajkovskog neobiåno je zanimljiv i intrigantan. Proveo ga je u bijegu od svijeta i samoga sebe, u nemoguñnosti da ostvari svoju pravu homoseksualnu prirodu prekrivenu tabuom. Takav nesretan, stvarao je prelijepu emo- tivnu glazbu, sjetnu i melanholiånu. Lik je to kao stvoren za kazaliãnu pozornicu, da se analizira i interpretira, a jedno od moguñih tumaåenja ponudio je njemaåki koreograf Peter Breuer u svom baletu Åajkovski ãto je prvi put u Nemaåkoj upravo postavljen u Badenskome dræavnom kazaliãtu u Karlsruheu. Praizveden je 16. listopada 2005. u Zemaljskom kazaliãtu u Salcburgu gde je Breuer od 1991. ãef baleta i ãef-koreograf. Breuer je poznat i u Hrvatskoj, sedamdesetih godina kao gostu- juñi partner Vesne Butorac Blañe, a zatim kao koreograf (Me- D. de Paula, A.n Aslizadyan deja 1988., Bolero 2004.). U Åajkovskom, na libreto Michaela Alexandera Sautera, iskazao se kao autor koji s lakoñom vlada velikom formom cjeloveåer- njeg baleta sa sadræajem i sa snaænom psiholoãkom pozadinom. Naåinio je odabir muziåkih odlomaka iz velikog kompozitorovog opusa, tek manjim dijelom iz njegovih baleta. Nekoliko krañih glazbenih intervencija dodao je Matthias Mädel. Balet ima dobru dramaturãku strukturu i razvojnu liniju. Koreografski je postavljen u neoklasiånom stilu, bogat je i zahtjevan za ple- saåe. Breuer dobro zna moguñnosti solista i ansambla, sveukup- no tridesetak ålanova. U nizanju epizoda iz kompozitorovog æivota, Åajkovskog prati

GRAFIJE: JOCHEN KLENK vizija Djeåaka kao ideala ljubavi. Progone ga Fatum i koãmar © Bruna Andrade, Marcos Menha likova iz njegovih opera i baleta. Pratimo njegov æivot od po- kuãaja samoubistva u djetinjstvu do svojevoljne smrti. Likovima pokroviteljice Nadeæde von Meck i skladateljeve majke data su obiljeæja bijele labudice Odete, a neurotiånoj supruzi Antonini demonske crne Odilije. Prizori iz Labudovog jezera javljaju se kao parafraza. Breuera je duboko dojmila tragika Åajkovskovog æivota i on je to snaæno izrazio. Nositelj naslovne uloge Marcos Menha moæda nije dovoljno jaka scenska liånost koja bi harizmatiånoãñu iznijela takvu sudbinu, no ipak je bio uvjerljiv zahvaljujuñi predanom rediteljskom radu i koreografskoj svrsishodnosti.

Diego de Paula, Marcos Menha Mladen Mordej Vuåkoviñ

Elena Gorbatsch, Marcos Menha M. Menha, A. Aslizadyan, D. de Paula Elena Gorbatsch, Marcos Menha

108 Orchestra SAD/NJUJORK NEW YORK CITY BALLET, ZIMSKA SEZONA NEW YORK STATE THEATRE, 02. JANUAR - 24. FEBRUAR 2008.

vaniåno zimska sezona poåela je odmah posle Nove godine, ali je njen pravi poåetak bio 20. novembar 2007. kada je odræana gala predstava Zposveñena Linkolnu Kirstejnu (Lincoln Kirstein) ko-osnivaåu NYCB-a i stogodiãnjici njegovog roðenja. Dva dana kasnije poåeo je veñ tradicionalani baletski maraton - 45 izvoðenja baleta Krcko Oraãåiñ koja su pred proslavu Boæiña i posle njega punila do poslednjeg mesta auditorijum, a mnogim igraåi- ma omoguñila da, smenjujuñi se u raznovrsnim manjim ili veñim ulogama ovog baleta, steknu scensku sigurnost. Sama sezona je po objavljenom repertoaru obeñavala mnogo: dve svetske premijere (koreografi Christopher Wheeldon i Mauro Bigonzetti), balet Romeo i Julija Pitera Martinsa (Peter Martins), Double Feature (kor. Susan Stroman), 19 Balanãinovih baleta ukljuåujuñi i Dijamante i Bludnog sina i 7 baleta Dæeroma Robinsa (Jerom Robbins) kada su izvedeni i njegovi baleti The Concert i West Side Story Suite. Na samom kraju sezone bila je i oproãtajna predstava igraåa Nikolaja Hubea (Nikolai Hubbe) koji je u NYCB-u uspeãno nastupao punih 15 godina. PAUL KOLNIK

Åitaocima Orchestre æelim da pre svega prenesem svoje utiske sa dve svetske © premijere. Koreograf Mauro Bigonzeti je novo umetniåko ime za ansambl Rococo Variations, G.Villalobas, S. Hyltin, S. Mearns, A. Danchin-Waring NYCB-a. Zajedno sa svojim dugogodiãnjim saradnikom muziåarem Brunom Moretijem (Bruno Moretti) postavio je balet pod nazivom Oltremare. Iako u programu nije bio objavljen libreto baleta, bilo je veoma jasno da se radi o emi- grantima, moæda Italijanima, koji dolaze u neku novu zemlju puni nade da ñe bolje æiveti, sa oseñanjem straha pred nepoznatim, potrebom da razreãe neke nove i stare konflikte koji ih na tom putu prate. Na samom poåetku igraåi izlaze na scenu, jedan po jedan, noseñi kofere, obuåeni skromno, u skladu sa dobom u kome je skromnost neãto znaåila. Njihovu igru podræala je muzika u izvoðenju 21 muziåara koja je bila dobro odabrana i koja je celoj kreaciji dala poseban ton i stvorila adekvatnu atmosferu. Koreograf Kristofer Vildon bio je stalni koreograf NYCB-a. Na ovom mestu nije mogao da se dalje odræi jer je u meðuvremenu osnovao sopstvenu trupu. Njegov poslednji balet Rococo Variation, na muziku Rokoko teme za åelo i orkestar P. I. Åajkovskog na neki naåin bio je i njegov oproãtaj od NYCB-a. Vildon je ostao veran svom klasiånom stilu koji je izgradio pod uticajem dva svetska koreografa Frederika Eãtona i Æoræa Balanãina, kao i profesionalnim angaæmanima u Kraljevskom baletu (Royal Ballet) od 1996. godine i, naravno, kao stalni koreograf NYCB-a. Vildon je uspeãan koreograf koji, s obzirom da vrlo dobro poznaje suãtinu klasiåne igre, lako vlada scenskim pokretima, u åemu mu veoma pomaæe i velika muzikalnost. Dva para, odliåni igraåi koje je Oltremare, J.Stafford, A. Veyette, A. Ramasar Vildon uvek umeo da odabere, u njegovom poslednjem baletu skladno su se smenjivala na sceni posebno istaknuti i klasiånim kostimima, a svojim nastupima nagoveãtavali su dramatiånost cele postavke. Posle 15 uspeãnih godina, Nikolaj Hube se oprostio od trupe NYCB. Ostao je u svetu igre, ali sada kao novi umetniåki direktor danskog Kraljevskog baleta (Royal Danish Ballet) gde je i otpoåeo svoju karijeru. Za svoje oproãtajno veåe odabrao je lep program: Balanãinov Apolo u kome je ne samo naåinom izvo- ðenja veñ i svojim fiziåkim izgledom sigurno zadovoljio stroge Balanãinove kriterijume, zatim kreaciju Zakouski, pa Cool, deo iz Robinsove West Side Story Suite i deo iz baleta Western Simphony. Po sopstvenoj izjavi, æeleo je da se na kraju prikaæe kao pravi kauboj.Hube je bio igraå velikih kvaliteta pa je, mada nikada nametljiv, stekao zavidan renome meðu kolegama , a oproãtajna predstava pokazala je da ga i publika veoma poãtuje. Na kraju ovog izveãtaja æelim da spomenem i imena nekoliko igraåa koji su ove sezone bili u centru paænje. Uspon igraåice Ashley Bourden, o kojoj je Or- chestra veñ pisala, se nastavlja. Nema kritiåara koji ne istiåe njen talenat i interpretacije uloga koje su joj poverene. Tiler Pack je igraåica koja zraåi na sceni i koja, mada joã uvek nema status prvakinje, mnogo obeñava. Joã uvek rado gledanoj Vendi Vilen (Wendy Whelan) i nezamenjljivom Damianu Vojcelu (Damian Woetzel) pridruæuju se Sara Mearns i Sterling Hyltin. Apollo, N. Hubbe, W. Whelan, R. Rutherford, A. Bouder Xenia Rakic

Orchestra 109 SAD/NJUJORK TRISHA BROWN DANCE COMPANY THE JOYCE THEATER, 05 - 10. FEBRUAR 2008.

I love my robots

riãa Braun (Trisha Brown), koreograf koga joã iz vremena njujorãke plesne trupe Judson Dance Theater i plesnog pokreta vezanog za Dæadson crkvu (Judson Church) prati epitet rev- Tolucionarka ãezdesetih godina proãlog veka, kao takva izdvojila se iz grupe ovih umetnika i postala jedna od uglednih avangardnih koreografa 20. veka. Sopstvenu plesnu trupu sa malim brojem igraåa osnovala je 1970. godine. Svoje plesne kreacije prikazivala je na krovovima, zidovima teæeñi da osvoji sloobodu prostora. Njena trupa ni danas nije velika. U njoj radi 10 odliånih igraåa koji su dobro savladali specifiånu izvoðaåku tehniku Triãe Braun. Dok se posmatraju njeni igraåi i koreografske postavke, oseña se da se na sceni kroz pokrete deãava neãto ãto se razlikuje od ostalih koreografskih reånika u modernoj igri. Oseña se naåin prirodnog prilaza igri, ekpresija i harmoniånost tela koja su stalno izloæe- na nepredvidljivim pokretima. Triãa Braun koristi celo telo svojih igraåa, sem stopala koja , inaåe, u postavkama ostalih koreografa åine jedan od neizbeænih elemenata scenskog pokreta. U Triãinim kreacijama stopala åvrsto stoje na zemlji, nisu ispruæena kada se to od njih oåekuje, pa je igra veoma prirodna. Koreografske fraze su logiåne, ali, istovremeno, kada se to najmanje oåekuje, one se prekidaju da bi poåelo neãto sasvim novo. Program nastupa bio je sastavljen od nekoliko najpoznatijih dela Triãe Braun. Izdvajam solo If you couldn’t see me (1994) koji je originalno igrala sama autorka. On je veoma efektan jer igraåica igra okrenuta prema zidu pozornice, pa je publika stalno posmatra s leða. Vrlo potresan i upeåatljiv. Zatim kreacija I love my robots (2007) u kojoj, u suãtini, nema pravih robota, ali postoje åetiri visoka ãtapa koja se automatski ãetaju scenom, nekada pored igraåa, a nekada s njima, ãto stvara spcifiånu atmosferu. Na kraju i sama autorka izlazi na scenu, malo proãeta, legne na pod, priåa sa robotom i u deliñu sekunde, iznenada sve nestane i zavesa se spusti. Triãa Braun je koreograf åiji je rad nagraðen brojnim priznanjima, a po svojim koreografskim inovacijama s pravom zauzima zavidno mestu u svetu svetskih plesnih autora. Xenia Rakic

110 Orchestra SAD/NJUJORK NEW YORK CITY BALLET, PROLEÑNA SEZONA NEW YORK STATE THEATRE, 29. APRIL - 29. JUN 2008. PAUL KOLNIK © Fancy free, Damian Woetzel

roleñna sezona trupe New York City Ballet bila je posveñena koreografskom opusu Dæeroma Robinsa (Jerome Robbins) koji je roðen pre 90 godina (1918), kao i desetogodiãnjici njegove smrti. Sezona je na repertoaru imala 33 Robinsove kore- Pografske postavke koji je sa kompanijom proveo 40 godina. Ugledni igraåi iz plesnih kompanija kao ãto je American Ballet Theatre, pariska Opera i Kraljevski balet iz Londona (Royal Ballet) uveliåali su ovu proslavu.U repertoar proleñne sezone ukljuåe- na je i svetska premijera koreografa Alekseja Ratmanskog, kao i postavke Æoræa Balanãina, Maura Bigonzetija, Pitera Martinsa, Susan Stroman i Kristofera Vildona. Na kraju je bila oproãtajna predstava dugogodiãnjeg igraåa NYCB-a Demijana Vojcela (Damian Woetzel). Orchestra 111 Za ovu sezonu kritiåar New York Times-a Alastair Macauly napisao je da je izvanredna! Svetska premijera Ale- kseja Ratmanskog Concerto DSCH do- æivela je veliki uspeh.Postavljeno na muziku Dmitrija ãostakoviåa (Drugi klavirski koncert komponovan 1957. kao roðendanski poklon sinu Maksi- mu, takoðe muziåaru) delo nosi po malo åudan naziv DSCH koji je objaã- njen kao pisanje imena kompozitora na nemaåkom jeziku. Dok posmatrate ovu interesantnu koreografiju, pre nego se i zavrãila, dobijate æelju da je ponovo vidite, pisao je drugi poznati kritiåar Clive Barnes. Takvu kvalifikaciju Rat- manski je i zasluæio. On je danas, u trideset i devetoj godini æivota, jedan od Concerto DSCH, J. de Luz, G. Garcia, A. Bouder vodeñih koreografa sveta. Kao i kompozitor ãostakoviå, Ratmanski je stvorio magiånu kombinaciju starog i novog. Iako njegovi scenski pokreti i koreografski reånik nisu niãta novo, ipak su veoma originalni, a postavka åini sklop kombinacija koje su u skladu sa muzikom, pa kao jato ptica kruæe scenom noseñi u svakom pokretu oseñaj sreñe i poletnosti. Svi igraåi koji su izvodili ovu koreografiju, i solisti i ansambl, kao da su potpuno bili svesni da realizuju neãto ãto je nesvakidaãnje u svetu igre, pa su bili maksimalno angaæovani. Trideset i tri Robinsonove koreografije pokazale su koliko je taj koreograf zasluæan za uspeh kompanije NYCB. Tokom 40 kreativnih godina, u njegovim baletima smenjivale su se generacije igraåa, a koreografske kreacije i danas ne gube na kvalitetu i znaåaju - Afternoon of a Foun (1953), The Goldberg Variations (1971), Four Bagatelles (1974) i nezaboravni Fancy Free (1944). Oproãtajna predstava jednog od najboljih ameriåkih igraåa Demijana Vojcela okupila je brojne oboæavaoce i poznavaoce izvoðaåkog opusa voljenog Demijana koji su svojim prisustvom i burnim aplauzima iskazali iskrenu zahvalnost za sve godine koje je posvetio kompaniji NYCB i kojoj je od 1985. kada je postao njen ålan, ostao veran. Miãa Bariãnjikov i Rudolf Nurejev su s pravom imena igraåa koji su stekli svetsku slavu, a Demijan Vojcel nije postao svetsko ime samo zato jer je tokom cele svoje profesionalne karijere ostao u jednoj trupi i zato ãto je ostao u Americi ostvarujuñi godinama uloge koje ñe se dugo pamtiti. U jednom od intervjua je rekao: åini mi se da je ovo pravo vreme da se oprostim od aktivnog igranja i to baã sada dok joã uvek uæivam u igri. Nije mi lako da se oprostim od karijere koja je protekla kao jedan åarobni san. Proslava jubileja koreografa Dæeroma Robinsa pravi je momenat za moj odlazak, jer je Robins bio razlog zbog koga sam doãao baã u kompaniju NYCB. Na kraju sezone objavljena je vest da je NYCB prihvatio poziv pariske Opere da gostuje u Parizu, pa ñe tako, posle 43 godine od poslednjeg gostovanja 1965. kompanija dve nedelje nastupati u Operi Bastilja.

Xenia Rakic

Concerto DSCH, Wendy Whelan i Benjamin Millepied

112 Orchestra AMERICAN BALLET THEATRE PROLEÑNA SEZONA, 19. MAJ - 12. JUL 2008.

Proñenu sezonu NYCB-a njujorãki baletski kritiåari jednoglasno su ocenili kao izvanrednu, a u istoj meri, samo u obrnutom smislu, ti isti kritiåari bili su, u nega- tivnom smislu, nemilosrdni prema proleñnoj sezoni ABT-a. ãto se tiåe publike, ona nija imala takav stav, pa je svake veåeri punila audi- ROSALIE O'CONNOR

torijum zahvalna ãto je u pri- © lici da na sceni vidi odliåne igraåe koji su se iz veåeri u veåe smenjivali u naslovnim ulogama. Izbor je bio veliki. Repertoar sezone bio je vrlo klasiåan, pa je to, moæda, Rabbit and Rogue najviãe zasmetalo kritiåarima. ABT je na programu imao samo jednu premijernu predstavu (Rabbit and Rogue, kor. Twayla Tharp), a tokom ostalih veåeri prikazivali su se stari, dobri baleti - Gusar, Labudovo jezero, Baja- dera, æizela, Vesela udovica koja moæda i ne pripada toj kategoriji. åinjenica je da se ove predstave ponavljaju iz sezone u sezonu, a baletski kritiåari, oåigledno, od ABT-a traæe raznovrsniji repertoar, da ga nazovem modernim. Premijera Rabbit and Rogue, koreografa Tvajle Tarp (Tvyla Tharp) na muziku poznatog holivudskog filmskog kompozitora Denija Elfmana (Danny Elfman) na programu je bila zajedno sa Etidama Haralda Landera. Dosta se oåekivalo od nove kreacije Tvajle Tarp koja je poznat koreograf i dugogodiãnji saradnik trupe ABT, ali predstava nije doæivela uspeh. Iako su je izveli odliåni igraåi koji su savladali teãku i opasno postavljenu koreografiju, to nije oduãevilo publiku. Alastar Macaulay, kritiåar New York Times-a, napisao je u svom kritiåkom prikazu da se tokom predstave uopãte ne nasluñuje da Tvajla Tarp oseña ili voli svoje plesne karaktere. Publika je, ipak, toplim aplauzom nagradila veliki trud igraåa da iznesu predstavu do kraja. Landerove Etide publici su dobro poznate i rado su gledane jer senzacionalne baletske bravure igraåa u baletskoj ãkoli koji se smenjuju na sceni u raznim klasiånim kombinacijama uvek mogu pobuditi punu paænju. Za realizaciju naslovnih uloga u „starim“ baletima odliåne kritike pobrali su - muãki igraåi. Kompanija ABT poznata je u svetu kao trupa koja je jedna od najjaåih u pogledu kvaliteta muãkog dela ansambla, a o solistima da i ne govorimo. Kritiåari su posebno istakli Dejvida Halberga (David Hallberg) u ulozi Princa Zigfrida u baletu Labudovo jezero, pa je istaknut kao jedan od vodeñih ameriåkih igraåa. Na sceni je bi pravi princ, koji je nivoom izvoðaåke tehnike sve oduãevio. Grupa muãkih igraåa - Angel Corella, Jose Manuel Carreno, Herma Carnejo, Marcelo Gomes i Ethan Stiefel, u tumaåenju poverenih uloga pokazali su ãta je u suãtini klasiåan balet. ãto se tiåe balerina, ABT se ne moæe pohvaliti istom merom. Na åelu je, ipak, Gillian Murphy koja sa sigurnoãñu izvodi sve ãto se od nje traæi, a a srce komapnije svakako åine i balerine Paloma Herrera, Xiomara Reyes, Michel Wiles, veteranka Julie Kent, kao i braåni par Irena Dvorovenko i Maxim Beloserkovski. Nina Ananiashvili je dosta nastupala tokom sezone, pogotovu ãto se Diana Vishneva povredila. Naæalost, Nina Ananiashvili napuãta ABT 2009. jer se posvetila radu u sopstvenoj trupi. Moæda ova sezona ABT-a i nije bila jedna od boljih, ali je zato njen najveñi kvalitet bila moguñnost koja je pruæena brojnim igraåima da doðu do izraæaja i - posla.

Xenia Rakic

Orchestra 113 SAD/NJUJORK ZVEZDE 21. VEKA NEW YORK STATE THEATRE, 11. FEBRUAR 2008.

Braåni par Solomon Tancer i Natalia Veslova Tancer veñ petnaest godina organizuju svojevrsno gala baletsko veåe pod nazivom Zvezde 21. veka (Star of 21st Century). Prvo izdanje 1993. odræano je u Torontu i bilo je posveñeno Ali Osipenko (Alla Osipenko), a 1995. takoðe u Torontu Rudolfu Nurejevu. Gala predstave odræavane su i u Parizu, Kanu i Njujorku. Preko 30 baletskih kompanija sveta ãalju svoje igraåe da uåestvuju u ovim gala baletskim veåerima. Ove godine svoje predstavnike poslali su: NYCB, ABT, Vienna Opera Ballet, Bolshoi Ballet, Berlin State Opera Ballet, Munich Ballet, Mikhailovsky Opera and Ballet Theatre (Sankt Peterburg) i Royal Ballet. Imena igraåa uglavnom su bila poznata publici, kao i repertoar. Uvek je teãko za ovakvu vrstu programa odabrati ãta da se izvodi, pogotovu ãto je cilj organizatora da pokaæe na kakvom izvoðaåkom nivou se danas nalaze profesionalni igraåi sveta. U toj nameri uspeli su i ove godine. Na ovakvim gala baletskim divertismanima åesto se dogodi i neko iznenaðenje. Ove godine pravo otkriñe bio je mladi igraå Daniil Simkin, solista beåkog Baleta (Vienna Opera Ballet). Roðen je u Rusiji 1987., potiåe iz porodice baletskih igraåa, a svojim talentom i izborom programa zauzeo je visoko mesto na listi baletskih kritiåara. Dve relativno moderne koreografije (Moorhuhn i Les Bourgeois) pokazale su Simkinovu slobodu kretanja scenom, lake pokrete, sposobnost da bude duhovit i akrobatske skokove. U duetu iz baleta Don Kihot (partnerka Roberta Marquez, Royal Ballet) uoåena je Simkinova åista klasiåna ãkola koju istiåu besprekorni skokovi, piruete i izvrsni oseñaj za partnerstvo. Naravno da je uoåena i Simkinova mladost, pa ñe tek buduñnost pokazati da li ñe se ovaj veliki talenat razviti u pravom smeru. Ostali igraåi - Svetlana Lunkina (partner Nikolai Tsiskaridze), Lucia La Carra (partner Cyril Pierre), bili su poznati publici i, s obzirom na dugogodiãnje iskustvo profesionalnih igraåa, zadovoljili su sve kriterijume; Ronald Savkoviñ i njegova partnerka Shoko Nakamura ne samo Daniil Simkin da su dobro igrali, veñ je obe koreografije kao koreograf potpisao Savkoviñ; braåni par Anastasia i Denis Mativenko su svojim nastupom doneli pravo osveæenje, pogotovu u sigurno izvedenom duetu iz baleta Gusar; David Makhateli izveo je duet iz baleta Silfida, ali ne sa partnerkom koja je bila najvaljena u programu (Myriam Ould), veñ sa Svetlanom Lunkinom; Maria Kowroski (NYCB) I David Hallberg (ABT) solidno su izveli Balanãinov åajkovski pas de deux, ali se osetilo u njihovom nastupu da na neki naåin ne pripadaju atmosferi takvih dogaðanja ili, kako je jedan od kritiåara napisao, da im niko nije kazao da izaðu na scenu, odigraju duet i - onesveste publiku ! Ameriåka publika nije baã navikla da prisustvuje baletskim divertismanima, pa se åesto ne zna kako da se ovakvim programima priðe i na koji naåin da se objasne. Tradicionalno, auditorijum je åinila uglavnom publika ruskog porekla, pa aplauzi nisu izostali. Xenia Rakic

Repertoar kratkog gostovanja ugledne primabalerine Dijane Viãnjeve (Diana Vishneva) nije bio po stilskom opredeljenju klasiåan. Podeljen u tri dela i obuhvatao je postavke tri razliåita koreografa koja su se svojim radom izdvojila na listi svetskih koreografa. Prvo je izvedena kreacija Alekseja Ratmanskog Pierrot Lunaire na muziku Arnolda Ãonberga. Ratmanski je izjavio da je koreografiju postavio za jednu odliånu balerinu, ne samo sa istanåanim oseñajem za klasiku, veñ i sa sposobnoãñu da interpretira i savremene plesne postavke. U kreaciji Pierrot Lunaire Viãnjeva, uz pomoñ tri partnera (Igor Kolb, Mikhail Lobukhin i Alexander Sergeev) tumaåi jednu savremenu plesnu sliku u kojoj se tek na kraju pronalazi spokoj, a uz pomoñ muzike svaki gledalac stiåe liåni utisak. Ratmanski je nedvosmisleno postavio joã jedno svoje dobro plesno delo, odliåno uklopivãi Ãonbergovu muziku uz pomoñ sjajnog mezo soprana Elen Sommer i odliåne Dijane Viãnjeve. Zatim je usledila koreografija Mozesa Pendletona F.L.O.W.- For Love of Women (muz. nanO sa albuma ozOne u izvoðenju muzikåke grupe zerO One). Pendleton ,koji je inaåe direktor plesne trupe Momix, posmatrao je Dijanu u klasiånim ulogama i osetio potrebu da za nju kreira savremeni plesni komad procenjujuñi da ñe i takvu vrstu izazova ona moñi da savlada. Tako je nastao komad za koji se moæe reñi da je tipiåan Pendleton, a izvoðaåke sposobnosti Viãnjeve i njena fluidnost pomogle su joj da i taj umetniåki zadatak uspeãno realizuje. U treñem delu izvedena je postavka koreografa Dvajta Rodena (Dwight Rhoden, muz. David Richardson) pod nazivom Three Point Turn. Partner Viãnjeve bio je odliåan igraå Desmond Richardson i joã åetiri igraåa iz Kirov baleta (Maria Shvyakova, Alexander Segeev, Ekaterina Ivannikova i Mikhail Lobukhin). Rodenova koreografija bila je prepuna agresije koju su podjednako podnosili svi igaåi. Svi smo se pitali gde je tu ljubav koja je bila spomenuta u programu.Sve je liåilo na odliånu plesnu veæbu pomalo opasnu za telo igraåa koja je dosta asocirala na plesnu tehniku koreografa Vilijama Forsajta. U Rodenovom koreografskom reåniku preovlaðivalo je opasno igranje koje je isticalo neãto ruæno na sceni, a sve je pratila preglasna muzika. Viãnjeva i njene kolege dali su sve od sebe i pokazali da i takve plesne „veæbe“ mogu poãteno da izvedu, ali ova kreacija nije bila na nivou cele umetniåke veåeri. Dijana Viãnjeva trenutno realizuje jednu od svojih najveñih izvoðaåkih sezona. Stalni je ålan Kirov baleta i ABT-a åije sezone nastupa neprestano teku, a prihvatila je i umetniåki izazov da realizuje i ovakvo veåe savremene igre. I publika i kritiåari sa velikim zadovoljstvom odali su joj zasluæena priznanja. Xenia Rakic

Orchestra 115 SAD/NJUJORK NINA ANANIASHVILI AND THE STATE BALLET OF GEORGIA BROOKLYN ACADEMY OF MUSIC, 27. FEBRUAR - 02. MART 2008. JACK VARTOOGIAN © Chaconne, kor. Æ. Balanãin

oã jedna primabalerina postala je umetniåki direktor male, umetniåki zapuãtene nacionalne baletske trupe, Dræavnog baleta Gruzije (State Ballet of Georgia) sa sediãtem u gradu Tbilisiju. Nina Ananishvili, Jinaåe roðena u Tbilisiju, odazvala se pozivu predsednika Gruzije da stane na åelo trupe (2004.) i posle nekoliko godina rada povela je trupu na gostovanje u Njujork koje je ispunilo sve njujorãke dnevne novine. S obzirom da se samo nekolko dana ranije okonåalo gostovanje prima balerine Dijane Viãnjeve, interesovanje publike bilo je veliko. Nina je u poboljãanje kvaliteta nastupa trupe oåigledno uloæila veliki rad i mnogo ljubavi i liånog iskustva i znanja, a takoðe je svoje ugledno baletsko ime iskoristila da otvori vrata onih koji ñe joj omoguñiti finansijsku podrãku. I dalje u odliånoj kondiciji (roðena 1963.), åesto nastupa liåno sa svojim ansamblom ãto je veliki dobitak za svakog igraåa trupe. Repertoar gostovanja bio je sastavljen iz dva dela. Uoåeno je da je koreograf Aleksej Ratmanski sve viãe priznat i prepoznat umetnik.Izvedene su dve njegove kreacije. Na programu su bila i dva Balanãinova baleta, Chaconne i Duo Concertant, ali su oni bili preveliki zalogaj za baletsku trupu u nastajanju, a kao i uvek, balerine su bile mnogo bolje od svojih kolega. Nina ñe morati joã mnogo da radi sa svojom trupom da bi Balanãinovi standardi bili zadovoljeni. Delo Ratmanskog Bizet Variations (njujorãka premijera) mnogo je bolje proãlo u åemu je veoma pomogao dobar izbor muzike i lakoña koreografske postavke. Muzikalni , originalni, energiåni i imaginativni koreograf Ratman- ski postavio je Dreams About Japan (muz. L. Eto, N. Yamaguchi, A. Tosha) joã 1998. za Ninu Ananiashvili, pa njihova saradnja traje godinama, ãto se videlo i na pozornici tokom izvoðenja. Koreograf Juri Poãkov postavio je balet Sagalobeli na tradicionalnu folklornu muziku. I izvoðaåki i muziåki bio je najbliæi afinitetima i sposobnostima Ninine trupe, a poãto ga je u æivo pratila odliåna grupa muziåara, publika ga je najbolje prihvatila. Primabalerini Nini Ananiashvili svakako bi trebalo åestitati na uloæenom trudu i hrabrosti da jednu malu plesnu kompaniju iz Gruzije povede na gostovanje po Americi. Åestitke bi trebalo uputiti i predsedniku Gruzije koji je ukazao poverenje umetnici åije ime godinama stoji na samom vrhu liste najznaåajnijih igraåa sveta.

116 Orchestra Xenia Rakic PAUL TAYLOR DANCE COMPANY CITY CENTER, 28. FEBRUAR - 16. MART 2008.

ova sezona nastupa trupe koreografa Pola Tejlora (Paul Taylor) imala je naziv The Dream Season jer su dve premijerne postavke Nimale za temu snove. To je lajt motiv koji odavno proganja Tejlora i koji sasvim odgovara njegovim plesnim afinitetima koji su uglavnom apstraktni i nepredvidljivi. Ostali deo programa bio je bogat koreografskim postavkama koje su manje ili viãe åesto na repertoaru trupe ili su to bila dela koja se nisu duæe izvodila. Pravo je uæivanje gledati Tejlorove koreografije. Lako je uoåiti da je to rad velikog umetnika kome je doæiv- ljaj publike veoma vaæan, ali mu je pre svega izuzetno stalo da na sceni vidi svoje zadovoljne igraåe. Liåno prisustvuje svakoj predstavi i uvek izaðe pred publiku sa svojim igraåima. Iako odvojene, obe premijerne predstave (De Suenos - Of Dreams i De Sue- nos Que Se Repiten - Of Recurrind Dreams) pripadaju jednom komadu. Obe su postavljene na latinoameriåku muziku koju izvodi Kronos kvartet. Obe karakteriãe ista karakterizacija uloga. Glavni lik su Smrt i Boginja koju prate ljudi-jeleni. Po zavrãetku prvog sna, odmah se nastavlja drugi, samo je dekor promenjen, Ustvari, iako su neke uloge dodate drugom snu, sve je to jedno jedinstveno snoviðenje. Snovi koje svi sanjamo i koji nam se åesto nastavljaju jedan na drugog ili se ponavljaju iz noñi u noñ. Analizirati TOM CARAVAGLIA

ãta se deãava na pozornici je skoro nemoguñe, a i nepotrebno je. U jednom © specifiånom trenutku i sami poåinjemo da sanjamo. De suenos, Laura Halzack Na gala veåeri, kada je na programu bilo Tejlorovo remek delo Esplanade (1972.) muzika je izvoðena u æivo ãto je doprinelo uspehu. Tejlorova kreacija i sada je doæivela ovacije. Esplanade je koreograf postavio na Bahovu muziku koja sama po sebi izaziva mnoãtvo scenskih pokreta. Igraåi skoro da tråe za muzikom, hodaju, menjaju pravce grupnih kretanja, padaju i klizaju scenom. Kao da jedna velika vodena masa u talasima dolazi i odlazi sa pozornice prañena zvucima Bahove muzike. Ime koreografa Pola Tejlora stoji visoko na lestvici najboljih kreatora igre. Njegov stil je teãko objasniti, ali ga je lako prepoznati. Muãki igraåi åesto igraju goli do pojasa, pa se snaga i energija pokreta brzo uoåava. Igraåice uglavnom nose kratke tunike ili trikoe, ãto takoðe istiåe kvalitet njuhovog izvoðenja. S druge strane, Tejlor ne beæi od originalnih, koloritnih kostima kakvi su u baletu Antique Valentine ili u La Grand Puppetier. Tejlorov scenograf i kostimograf Santo Loquasto poznati je umetnik koji je u viãe od 30 koreografija saraðivao sa Tejlorom, pa ta saradnja donosi i velike uspehe. Na kraju sezone izvedena je Piazzola Caldera, dragulj Tejlorovog koreografskog opusa koji uvek moæe da se gleda. U trupi Pola Tejlora angaæovano je samo 16 igraåa koji igraju u svim komadima, svako veåe i nema solistiåkog statusa. I svi su podjednako dobri. Tejlor je moæda malo viãe radio sa igraåicom Lizom Violom (Lisa Viola) koja je u trupi od 1992. godine. Od aktivnih nastupa oprostila se ove sezone, ali je ostala u trupi kao asistent. U redovima igraåa izdvaja se i odliåna igraåica Michael Trusnovic koja je angaæovana 1998. godine. Xenia Rakic TOM CARAVAGLIA © De suenos, Annmaria Mazzini i Lisa Viola Orchestra 117 SAD/NJUJORK JUILLIARD UNIVERSITY - DANCE MASTERWORKS OF THE 20TH CENTURY THE PETER JAY SHARP THEATER, 26. - 30. MART 2008.

od nazivom Plesna remekdela 20. veka (Dance Masterworks of the 20th century) na univerzitetu Dæulijard (Juilliard), koji je danas jedna od najbojih visokoobrazovnih institucija u svetu, odræano je veåe u kome Psu izvedene koreografske postavke tri eminentna koreografa. Dæulijard je moæda viãe poznat kao ustanova u kojoj se moæe steñi odliåno muziåko obrazovanje, ali je, tokom vremena, i Odsek za umetniåku igru (Dance departement) zasluæeno prepoznat kao kao kvalitetan edukativan sistem kada su visoko obrazo- vani plesni umetnici u pitanju. Veåe je poåelo izvoðenjem predstave Appalachian Spring /Ballet for Martha åiji je autor rodonaåelnica moderne igre Marta Grejam (Martha Graham). Ona je svojoj kreaciji dala naziv Appalachian Spring inspirisana pesmom pesnika Harta Krejna (Hart Crane), ali je kompozitor Aron Copland uvek govorio da je to balet za Martu (ballet for Martha). Svetska premijera ovog dela bila je u Vaãingtonu 1944. godine i od tada, sve do danas, rado i redovno se izvodi u Americi i na svetskim plesnim pozornicama. Marta je delo postavila jednostavno jer je i tema o kojoj govori takva - ono govori o venåanju mladog para koji zapoåinje zajedniåki æivot pun nade u zemlji koja je puritanska. Jednostavnost pokreta i kombinacija tipiåni su za stil Marte Grejam. Studenti Dæu- lijarda sjajno su odigrali Martinu koreografiju, moæda ne baã svi tako dobro, ali je veñina potpuno usvojila karatkeristiånu Martinu tehniku. Terese Capucilli, poznata igraåica Marte Grejam, zasluæuje priznanja za takav nivo izvoðenja ovog remekdela. Dark Elegis, predstava koreografa Entonija Tjudora (Antony Tudor), na muziku Gustava Malera (Kindertote- nlieder), prvi put je izvedena 19. februara 1937. u Londonu. Uz odliånog baritona Kelija Margrafa (Kelly Mar- graf), koji je pevao u æivo, ponovo je pokazala da komad, iako star 71 godinu, uvek ostaje na repertoaru kao jedna od prvih Tjudorovih modernih postavki ne zaostajuñi ni malo za danaãnjim modernim predstavama. Moæda je to bila i predstava koja je ove veåeri i najbolje izvedena. Studenti su teãkom zadatku priãli sa mnogo razumevanja savladavajuñi ne samo igraåke zadatke , veñ i dramski sloæene, a vodila ih je sigurna ruka Ale- ksandre Vels (Alexandra Wells) koja je uspeãno na njih prenela sve karakteristike Tjudorovog stila. Koreografija Hoze Limona (Hose Limon) There is a Time, na muziku Norman Dello Joio, je bila pogreãan izbor za ovo veåe. Ne zato ãto je po koreografskom reåniku slaba, veñ zato ãto su prethodne dve predstave bile same po sebi, a i po svojim temama, priliåno teãke, pa se osetio izvestan zamor u publici koja nije imala potreban nivo paænje da prati komplikovanu Limonovu koreografiju i temu predstave. Za igraåe se to ne bi moglo reñi. Veoma posveñeno izvodili su predstavu podeljenu na 12 varijacija (solo, dueti, plesna tria i ansambl deonice). Sve ovo, naravno, nije ni malo umanjilo znaåaj koreografskog rada Hoze Limona, pa topli aplauzi nisu izostali. Odliånim ãkolskim orkestrom je rukovodio dirigent Dæulijardovog Muziåkog odeljenja George Stelluto. Danaã- nji direktor Odseka za umetniåku igru Lawrence Rhodes, koji je na toj poziciji od 2002. godine, ima bogatu biografiju ne samo kao igraå, nego i kao profesor, ãto se vidi i u uspeãnim scenskim nastupima njegovih stu- denata. Xenia Rakic

Jose Limón na åasu, 24. februar 1959. 118 Orchestra GOSTOVANJE KIROV BALETA CITY CENTER, 01. - 20 APRIL 2008.

Serenada, kor. Balanãin

Tokom gostovanja koje je trajalao åak tri nedelje, Kirov balet, poznat i kao Marijinski teatar iz Sankt Pe- terburga, je prikazao koreografije koje su opet pokazale ãta je sve ova trupa postigla u svojoj istoriji i koliko je njen kontinuirani rad znaåajan. Klasiåan repertoar je obuhvatao balete Marijusa Petipa, Mihaila Fo- kina i Æoræa Balanãina, a postavke Vilijama Forsajta (William Forsyth) predstavile su kompaniju u maniru savremenih plesnih produkcija. Na klasiånom repertoaru prikazivali su se baleti: Rajmonda (M. Petipa, 3. åin), Bajadera (Carstvo senki), Pa- hita (Grand Pas), Gusar (Le Jardin anime i Pas de Deux), Ãopenijana (M. Fokin), Umiruñi labud Sen Sansa, Le Spectre de la Rose i Ãeherezada, a od Balaãinovih baleta Rubini (Dragulji), Serenada i Ballet Imperial. U okviru savremenog repertoara bile su Forsajtove kreacije Steptext, Approximate Sonata, The Vertiginous Thrill of Exactitude i In the Middle, Somewhat Eleveted. Na programu je bio i balet Don Kihot (Grand pas de Deux, kor. Aleksadar Gorski), Dijana i Akteon (Pas de Deux, kor. Agripina Vaganova) i Etide Harolda Landera. S tako velikim i bogatim repertoarom zaista su bile potrebne tri nedelje gostovanja. Naæalost, u Njujorku nema mnogo pozoriãta koja bi tokom plesne sezone mogli da adekvatno ugoste tako veliku plesnu kompaniju kao ãto je Kirov balet, pa pozornica (City Center), iako veñ godinama plesna kuña kompanije New York City Ballet, nije bila prvai scenski prostor na kome bi se adekvatno prikazale koreografije Petipa i Fokina. Same po sebi, za danaãnje vreme zastarele, ako nisu izvoðene u svoj svojoj raskoãi, gube na kvalitetu, a igraåi ne dolaze do punog izraæaja. Naravno da su Forsajtovi i Balanãinovi baleti, bez dekora i scenske raskoãi, mnogo bolje proãli. Ãta reñi za igraåe Kirov baleta? Poznata imena smenjivala su se iz veåeri u veåe defilujuñi kroz razne uloge. Videti nekoliko puta isti program, ali sa drugom podelom bila je velika moguñnost za upoznavanje nivoa izvoðenja igraåa Kirov baleta. U programu niko od njih nije bio kategoriåno izdvojen od drugih jasnim sta- tusom u trupi, ali su proredima publici dali na zanje gde se nalaze njihova imena na hijerarsijskoj lestvici u ansamblu. Prvu grupu igraåa predvodile su primabalerine Uljana Lopatkina i Dijana Viãnjeva, sledile su Viktorija Tereãkina, Alina Somova i Ekaterina Osmolkina, a zatim joã nekoliko balerina/igraåica ãto je sug- erisalo neki redosled, tim pre ãto nije poãtovan alfabetski red. Od muãkih igraåa na prvom mestu bio je Igor Zelenski (nastupio samo dva puta), a za njim sledili su Igor Kolb, Danilo Korsuncev, Adrijan Fadejev, Leonid Sarafanov... U drugoj grupi imena bili su, najverovatnije, imena solista i ålanova ansambla. Da li je moguñe sa tako brojnog spiska igraåa izdvojiti one koji su bili dobri ili loãi? Ipak, bilo je i nekih otkriña. Ekaterina Kondaurova, visoka crvenokosa balerina, uvek sjajno prisutna na sceni, odliånom tehnikom privukla je paænju baletskih kritiåara, pa su je opisali kao jednu od boljih u ansamblu.Viktorija Te- reãkina je odliåna balerina/igraåica koja ume da sa puno strasti dramski iznese poverenu ulogu. Svima dobro poznate Uljana Lopatkina i Dijana Viãnjeva uvek su rado viðeni gosti Njujorka. U redovima muãkih igraåa nije bilo bitnih iznenaðenja. Danas, kada svetom igre vladaju izvanredni muãki igraåi, a ne igraåice, teãko je dostiñi tehniku muãkog izvoðenja kakvu veñ imaju muãki igraåi kompanije American Ballet The- atre i joã mnoge druge u svetu. Muãki igraåi odavno viãe nisu samo partneri svojim koleginicama balerinama, veñ su osvojili umetniåki prostor u kome snaæno vladaju. Njihova izvoðaåka tehnika toliko je napre- dovala da se u renomiranim plesnim trupama na sceni ne mogu viãe videti “pegla stopala”, kako je to umeo da kaæe moj profesor Mile Jovanoviñ. Visoki poluprsti, ispruæeni risevi, laki i visoki skokovi potrebni su danas muãkim igraåima podjednako kao i balerinama koja se, ipak, zadræale visok nivo svoje izvoðaåke tehnike, ali su - izgubile partnere. Zato savremena igra osvaja igraåice koje u njoj pronalaze novu slobodu scenskog izraæavanja. Posle svega, zakljuåujem da je ansambl Kirov baleta imao najteæi zadatak - da pokaæe ãta je u suãtini klasiåan balet, ãto mu je veoma uspelo u baletima Ãopenijana i Carstvo senki (Bajadera). Nivo klasiånog obrazovanja ansambla igraåa bio je odliåan, onakav kakav bi uvek trebalo da bude. U corps de ballet-u sve su ruke bile na pravom mestu, kao i epolmani. Pokreti su tekli u bespreko- rnoj harmoniji, sve balerine su bile znalaåki izabrane i igrale su kao jedna, a duh davnih baletskih koreografija, koje i danas baletsku umetnosti åine onim ãto ona zaista jeste, oseñao se u svoj svojoj lepoti i snazi. U tome leæi jaåina Kirov baleta. Xenia Rakic Orchestra 119 SAD/NJUJORK AMERICAN BALLET THEATRE - TUDOR CENTENNIAL CELEBRATION CITY CENTER, 21. OKTOBAR - 02. NOVEMBAR 2008. LOIS GREENFIELD © Jardin aux Lilas, Melissa Thomas i Thomas Forster Proslava stogodiãnjice roðenja koreografa Entoni Tjudora (Antony reograf svetskog ugleda Jiræi Kilijan (Jiri Kylian) uåestvovao je u pro- Tudor, preminuo 1987.) obeleæila je sezonu nastupa komanije ABT. slavi tako ãto je svoju postavku Overgrown Path (muz. Leos Janacek) Kritiåari su je ocenili kao jednu od najuspelijih sezona. Najveñim de- posvetio Tjudoru nazvavãi ga jednim od najveñih koreografa danas. lom na repertoaru su bila dela iz Tjudorovog koreografskog opusa, a Kilijana i Tjudora vezivao je specijalan odnos, on je veoma uticao na igraåi i uveæbavaåi su se veoma potrudili da pokaæu koliko je vaæno Kilijanov koreografski razvoj, a s obzirom da je Tjudor åesto postav- Tjudorovo nasleðe za kvalitet rada ABT-a. Kao mladi koreograf, Tju- ljao svoja dela na muziku åeãkih kompozitora, to je bio joã jedan razdor je 1940. doãao u Ameriku iz Engleske da postavi jedan od svojih log da Kilijan s radoãñu posveti svoju predstavu slavnom kolegi. baleta. Poetiåan Jardin aux Lilas koji se i danas, posle toliko godina Pored Tjudorovih predstava,. Dogaðaj na repertoaru bilo je i uspeãno uspeãno izvodi, svedoåi o åinjenici koliko je vaæno gajiti, a zatim slav- izvoðenje predstave Pola Tejlora (Paul Taylor) Company B (1991) ko- iti koreografa koji je za sobom ostavio veoma znaåajne i vredne balet- ju je posvetio dobu drugog svetskog rata, a postavio na svima dobro ske kreacije. Pogotovu kada se zna da nema baã mnogo koreografa poznate pesme sestre Endrus (Andrews). Jedna od pesama Bei Mir koji su ispisali svojim radom najznaåajnije stranice istorije igre. Iz is- Bist du Schon dugo posle zavrãetka ostaje u glavama gledalaca. Preds- tog razloga veoma je znaåajna bila odluka ABT-a da svoju sezonu po- tava je u potpunosti osvojila publiku, a igraåi su je, smenjivajuñi se u sveti Tjudoru koji je nedvosmisleno bio deo ove trupe, pa veliki us- ulogama, sa uæivanjem igrali. peh nije izostao. Balanãinov balet Teme i Varijacije skoro nije izveden sa tako odliånom Tjudorove koreografije lako se prepoznaju ako se izvode onako kako tehnikom i poletom, kao i Ballo Della Regina. Kreacija Tvajle Tarp ih je on zamislio i postavio, a ovoga puta za to su zasluæni Amanda (Twyla Tharp) Baker’s Dozen takoðe postiæe uspeh, a novi koreograf McKerrow i John Gardner koji su godinama igrali u trupi i liåno radili ABT-a Lauri Stallings postiæe odliåan efekat i utisak svojim premi- sa Tjudorom. Kao braåni par sada uspeãno rade sa kompanijama koje jernim delom Citizen (muz. Max Richter). Modernu koreografiju, kao na repertoar postavljaju Tjudorove balete. i scenu odigranu na prstima (5 igraåa, 3 æene i 2 muãkarca) koji se na Na programu su, takoðe, bili i baleti Romeo i Julija (pas de deux) koji je sceni smenjuju i ne znamo da li su u harmoniji ili u sukobu sa zajed- postavljen 1943. godine (muz. Frederick Delius) i koji se retko izvodi, nicom, igraåi su odliåno realizovali. The Leaves are Fading (1975.), Judgment of Paris i Continuo (1971). Ig- Mladi, novi solista ABT-a Daniel Simkin nije mogao da se u ovu raåi su se smenjivali u ulogama, svaki je gradio lik na svoj naåin, ali sezonu uklopi sa veñ spremljenim repertoarom, ali je, ipak, odigrao je svaki put koreografska postavka bila izraðena i izvoðaåki i glumaå- nekoliko numera koje su pokazale njegovu fantastiånu plesnu tehni- ki verno originalnoj zamisli, jer je Tjudor uvek podjednako zahtevao ku. Njegov pun angaæman u okviru repertoara ABT-a oåekuje se veñ od izvoðaåa visoki nivo ne samo plesne tehnike, veñ i veliku sposob- tokom sledeñe sezone. nost da se u glumaåkom, dramskom smislu donese lik na scenu. Ko- Xenia Rakic

120 Orchestra GOSTOVANJE KOREOGRAFA I IGRAÅA SAÃE ASENTIÑA (NOVI SAD) DANCE THEATRE WORKSHOP, 05. -07. MART 2009.

Njujorãkoj publici predstavio se koreograf i igraå iz No- vog Sada Saãa Asentiñ. Za to mu je posluæila njegova predstava Moja privatna biopolitika (My private bio-politics) koju on i izvodi. Asentiñev nastup zabeleæio je i kri- tiåar New York Times-a lepom kritikom u kojoj pribliæa- va åitaocima Asentiñev pokuãaj da objasni suãtinu plesne umetnosti Zapada i Istoka, ãto je i uglavnom bila osnovna tema njegove predstave. Umetniåki asistent bila je Olivera Kovaåeviñ Crnjanski. Asentiñ je uz pomoñ dobrog znanja engleskog jezika realizovao predstavu viãe govorom nego igrom, a nastojao je, izmeðu ostalog, i da pojasni sopstveni pristup plesnoj umetnosti. Veoma uspeãno je objasnio gde stoje istoåne zemlje (u poreðenju sa zapadnim) kada je savremena igra u pitanju.. Asentiñ objaãnjava, ali se i pita - da li se i kako ko kopira i - ko koga u samim izvoðenjima predstava. Ovaj projekat/predstava ilustrovana je i plesnim pokretima, ali, ipak, govorni manir preovlaðuje na sceni po kojoj se Asentiñ sa lakoñom kreñe. U predstavi ima dosta humora i u pitanjima i u odgovorima, pa vreme brzo prolazi, a autor i izvoðaå uspeva da odræi koncentraciju u publici i njenu zainteresovanost do kraja. Zavrãetak predstave je vrlo zanimljiv. Asentiñ tada citira misao filozofa Borisa Grojsa (Boris Groys) koji kaæe: Jedi- na razlika u umetnosti izmeðu Zapada i Istoka je ãto jedni dolaze sa zapada, a drugi sa istoka. A ja dolazim sa istoka! DAMIR ÆIÆIÑ

Orchestra 121 TURSKA/ANATOLIJA FIRE OF ANATOLIA - MUZIÅKO PLESNI PERFORMANS Oslobaðajuñe blago stotina plesova

Kada je Izadora Dankan stvarala svoju teoriju plesa, njen pogled je bio uprt ka Egeju u kome je ta Irska dama pronaãla toplinu i energiju neophodnu za uspon ka apsolutnoj izraæajnosti i emotivnosti koja je krunisala period klasiånog baleta. Dubine u koje je pronikla svesnom pobunom poåetkom proãlog veka, gledajuñi u sebe, svoju su deskripciju pronaãle na tlu o kome danas govorim. Usmerila je svoj unutraãnji sluh ka Dionisu, bogu veselja, slobode i plodnosti, da osluãne ritam civilizacije Mediterana i prepustila se magijskom pozivu da zaigra. Otkrila je da su prvi kodovi i ritmovi fiziåkog osloboðenja zapisani upravo u ovom delu sveta åije je srce Anatolija. Pratila je svoj san i, zasigurno, bila na pravom putu. I posle nje, svaki igraå, svaki åovek, traæi svoje korake za igru. I danas, kao reka koja teåe ka svojoj suãtini, Izadorinim koracima, od Boga Nemruta, Antiakosa i poziva Mesopotamije, Anatolije i Mediterana, traje pokuãaj da se stvori ples strasti, ambicije, entuzijazma i mira... Na jednom se mestu u tome uspelo, u kolevci prve vatre i prvog toåka, pronaðeno je oslobaðajuñe blago folklornog koraka stotina plesova Anatolije. Pronaðeno je blago satira i sirena Dionisovih rituala. Emocija i energija tri hiljade godina egejske i mediteranske igre, ratova, pobeda, poraza, ljubavi i mrænje, uspona i padova, pronaðeno je u umu i srcu jednog od najveñih turskih koreografa, Mustafe Erdogana. Joã kao student Univerziteta Balikent, usmerio je svu svoju energiju u viziju objedinjenja emocije i energije anatolijskih plesova. Istorija, brza i promenljiva dala mu je osnov, a princip borbe dobra i zla razradu. Trebalo je to sve samo uklop- iti i stvoriti Ples Turske! Samo? Prateñi siluete prvog poznatog plesa, gde se ljudsko postojanje prvi put izrazilo na svakom polju, otkriven je put kojim je trebalo poñi. Bilo je to kao da je zemlja po kojoj hodamo progovorila. Erdogan prihvata poziv Anatolije, gde hiljadugodiãnja maslinova stabla joã uvek imaju zelene kroãnje, i kreñe usponom planine besmrtnih. Njegov je vodiå sama Anatolija. Ideja dobija formu, poåetak i kraj. Erdogan daje oglas 1999. godine i od preko 700 kandidata bira 70 s kojima zapoåinje uspon. Odabrani veæbaju i do 14 sati dnevno, uz strog nadzor, a Erdogan ih poduåava novim tehnikama baleta i folklora, kako koga, prema predispozicijama i afinitetu. Poåinje nastajanje igraåkog remek dela Fire of Anatolia (Vatra Anatolije).Delo najpre nosi naziv Sultans of the dance (Sultani igre) ali nadrasta svoje ime i nastavlja kao Fire of Anatolia. Prvo izvoðenje performans ima 2001. godine, nakon åega postaje jasno da je Mustafa Erdogan isklesao neverovatan dragulj igre, kao pravi juvelir åiji se san ostvario, da ga njegov nakit nadæivi i ostane kao nasleðe koje nikada ne bledi. Vatra Anatolije je upravo to! Jednom viðeno, delo ostaje u nezaboravu!

122 Orchestra Istorija Anatolije ispriåana sa preko 1000 igraåkih figura,emotivnom kom- binatorikom folklora i savremene baletske igre, Erdogana svrstava u naj- veñe svetske koreografe. Energetska bomba nakon koje posmatraå ostaje nem, bilo da je laik ili ne, ostaje najlep- ãi spomenik za veånost koju je iko ika- da poklonio svojoj zemlji. Ne treba propustiti! Åak, treba stremi- ti ka tome da ovaj performans bude vi- ðen, jer ko ne vidi, gubi. Od 2001. do danas predstavu je videlo preko deset miliona ljudi. Tako se voli zemlja i tako se voli igra, tako se stvara muzika, tako se uåi emocija. Sto dvadeset ljudi, igra- VATRA ANATOLIJE åa, posvetilo je svoj æivot ovom perfor- generalni direktor i koreograf: mansu i moæe im se samo zavideti jer MUSTAFA ERDOGAN æive celu istoriju Likije i Turske, proæiv- supervizor: ljavaju velike istorije od Makedonskog JILMAZ ERDOGAN do Sultana Murata i prenose je na nas, koordinator: puke posmatraåe, kroz sintezu hiljada AÃKIM DARKAN figura od laganih i emotivnih, do grm- muzika: ljavine stotinu bubnjeva. TANER DEMIRALP, FUAT SAKA, Dva Ginisova rekorda svrstala su ovaj MUSTAFA ERDOGAN muziåko-igraåki performans meðu naj- koreografi: veñe na svetu. Prvi, 241 korak u minu- OKTAJ KARESTEÅI, ALPER AKSOJ ti, sam po sebi govori o snazi izraza kostimi: SULTAN GOZÅI OZEL ovog spektakla. Drugi, 400.000 poseti- ãminka: laca na koncertu u gradu Eregli na SERKAN AJDIN Crnom Moru, govori o magnetizmu menadæer scene: koji ova predstava zraåi. VOLKAN EMISOG

Vatra Anatolije do sada je gostovala u preko 40 zemalja sveta, od Sjedinjenih ameriåkih dræava, Nemaåke, Ãvajcarske, Maðarske, Bosne, Rusije, Katara, Kine, Japana, do Egipta gde je izvedena u podnoæju samih Piramida. I ne samo to, Vatra Anatolije je prva predstava izvedena u prostoru kineskog parlamenta, prvi igraåki spektakl izveden u Antiåkom Teatru u Bodrumu posle 2300 godina. Vatru su videli i Medison Skver Gardens i Kongresni centar Varãave. Ovakav spektakl zahtevao je i sopstveni prostor, bazu iz koje ñe se crpsti energija. Obzirom da je Anatolija dala svoju sræ ovoj predstavi, Mustafa Erdogan i njegov tim podiæu Aspendos arenu, amfiteatar sa 4500 mesta na samo par stotina metara od drevnog amfiteatra u Aspendosu, na samo 50km od Antalije. Na taj naåin Erdogan vra- ña Anatoliji uslugu. Scena od 1300 kvadrata ponekad se åini premalom za 70 igraåa, ponekad premalom da izdræi taj emotivni naboj i eksplozi- ju energije. Na kraju, do aplauza uvek proðe bol- nih pet sekundi kada se publika, mislima na sceni, vraña u stvarnost. Ali, kada poåne, aplauz teãko prestaje. Nadam se da ñe åitaoci ovog teksta, kada pogledaju predstavu znati i zaãto. U Aspendos Arenu se od ove godine seli i Meðunarodni Aspe- ndos Opera i Balet Festival. Fire of Anatolija je najlepãi naåin da se upozna turski kulturno - istorijski mozaik. Branko Malek

Orchestra 123 VELIKA BRITANIJA/LONDON PISMO IZ LONDONA - SADDLER’S WELLS ; KRALJEVSKI BALET OPERE U KOVENT GARDENU (ROYAL BALLET AT THE ROH COVENT GARDEN) FEBRUAR 2008. THE SHOW MUST GO ON

The Show Must Go On, Jerome Bel Atipiåno sunåan i topao februar u Londonu odisao je stvaralaåkom energijom koju je izazivalo mnoãtvo kul- turnih manifestacija razbacanih po åitavom gradu. London je uvek preplavljen reklamama o kulturnim zbivanjima- a ovog februara su se preklapale Londonska nedelja mode, filmska i pozoriãna sezona u jeku, galerije i muzeji obilni interesantnim sadræajima -od kineskih Terakota ratnika u Nacionalnoj galeriji, do izlo- æbe o Ruskoj avangardi u Kraljevskoj akademiji. Bilo je priliåno teãko napraviti izbor, a za one koji prednost daju neãto relaksiranijem pristupu, najprivlaånija opcija bila je zaboraviti sve institucije, i zavlaåiti se po ño- ãkovima istoånog dela- po avangardnim skverovima Hokstona i Haknija u potrazi za sveæim Benksijevim ger- ila projektima. Umetnost igre ima veoma dugu sezonu u Londonu. Kraljevski balet (The Royal Ballet- RB) je od jeseni 2007, do juna 2008. prikazao ãest celoveåernjih produkcija (ukljuåujuñi koreografije Aãtona, Balanãina, Mak Mila- na i Petipa), i desetak baleta u jednom åinu (ukljuåujuñi nove koreografije Mek Gregora, Robinsa, Vildona, Bintlija itd.)

124 Orchestra Na poåetku sezone, u septembru ‘07, u Londonu je bio i upeåatljiv dogaðaj koji je privukao veliku paæn- ju poklonika igre. U londonskom pozoristu Sadler’s Wells je premijerno nastupila nova baletska trupa koreografa Kristofera Vildona - Morphoses/The Wheeldon Company. Pored svojih koreografija, Vildon je u program svoje prve, vrlo dobro ocenjene sezone, uvrstio i koreografije Balanãina, Forsajta, i Edvarda Lijanga (soliste iz trupe New York City Ballet-a, NYCB). Igraåi ove nove trupe su gostujuñe zvezde iz kompanija sa kojima Vildon åesto saraðuje – NYCB, ABT, Royal Ballet, San Francisko Ballet i Nacionalni Balet Kanade. I ostatak igraåkih programa sezone Saddler’s Wells bi za mnoge ljubitelje igre neosporno bio prava poslastica. Mnoãtvo internacionalnih gostovanja i domañih, britanskih ideja reðalo se na programu od septembra do juna. Nastupali su, izmeðu ostalih, slavne svetske trupe Alvin Ailey, The New York City Ballet, Sidi Lar- bi Cherkaoui, Silvie Guillem i Russell Maliphnt, Carlos Acosta sa Nacionalnim Baletom Kube, Momix, La La La Human Steps, Akram Khan sa Nacionalnim baletom Kine i svakako Kompanija Rambert kao stalna trupa pozorista Sadler’s Wells. A ko je bio brz da stigne do biletarnice istog pozoriãta, u februaru 2008. je imao retku priliku da uæiva u svojevrsnoj abecedi Pine Bauã - kroz gostovanje njene kompanije iz Vupertala sa rekonstrukcijama dve åuvene predstave. Prva je bila Pinina neuporediva interpretacija Buðjenja proleña Stravinskog iz 1975. godine, a druga Kafe Muller (1978.), koja danas vaæi kao jedna od predstava- rodonaåelnica æanra tanz-teatra. Obe predstave su i danas, tridesetak godina kasnije, ushitile publiku svojim savremenim idejama. Tu uzbudljivu atmosferu svakako duguju inspirativnim interpretacijama novih igraåa ansambla trupe. Novoj publici, u kojoj su mnogima scene iz Kafe Muler bile poznate sa poåetka Almodovarovog filma Talk to Her, otkrovenje je bilo åulno, potresno i blatnjavo Buðenje proleña, koje svakako podiæe kardio stopu gledaliãtu podjednako koliko i igra- åima na sceni. Pored ovog nesvakidaãnjeg doæivljaja, Sadler’s Wells je istog meseca priredio joã jedan - retrospektivu konceptualnog francuskog koreografa Dæeroma Bela. Prikazano je pet njegovih kljuånih radova koji su nastali u proteklih petnaestak godina. Meðu njima je bila joã jedna interpretacija s refer- The Show Must Go On, Jerome Bel encama na Buðjenje proleña Stravinskog, ali ovog puta koriãñenog kao metafore za kulturni simbola naãeg doba - u Belovoj åuvenoj predstavi iz 1995. godine, Jérôme Bel. Nekada izvoðena i u Ljubljani i u Zagrebu, ovo je provokativna minimalistiåka predstava za åetiri naga izvoðaåa osvetljena svetlom jedne sijalice. U njoj izvoðaåi ispisuju natpise na zidovima i po telima, signalizirajuñi pitanja o identitetu, spoljaãnjim obeleæjima i autorstvu. Jedan od izvoðaåa peva partituru Buðjenja proleña, a dvoje ispituju detaljno detalje svojih tela. U programu su prevedene tri bitne francuske reci Aie (jao), Chair (meso) i Chante (peva), a Bel pred nas postavlja teme za razmiãlja- nje: o telu, kao simbolu prirodnog koje nas odreðuje, ili åiji izgled mi odreðujemo da bismo projekto- vali sliku o sebi. U ãirem smislu, Bel se bavi signalima i metaforama koji dominiraju epohom u kojoj æivi- mo. Njegov originalan humor i minimalistiåki stil ipak sadræi i povremeno vidljive uticaje svojih bivãih uåitelja Filipa Dekuflea i Anæelina Preljocaja. Taj uticaj je osetan i u vrlo drugaåijoj, zabavnoj i inteli- gentnoj predstavi The show must go on (2001.) U njoj Bel ponavlja temu autorstva, efektno preispitu- juñi kompleksnost odnosa umetnika i publike. Ansambl od osamnaest izvoðaca na sceni igra (ili ne igra) na svima poznate pesme iz pop-kulture, povremeno sluãajuñi i-pod sa sluãalicama, povremeno okreñuñi svoj fokus na publiku, provocirajuñi reakciju i obrñuñi uloge. Ova predstava je u nekim pitanjima srod- na sa interaktivnim koreografijama izraelskog koreografa Ohada Naharena (Naharenov Virus i Minus jedan) ali Belov pristup pripada sferi anti-æanrovskih konceptualnih predstava, s mnogo manje oåekiva- nih igraåkih elemenata. Umesto toga, Bel oãtroumo pita o realnosti i scenskoj iluziji, o svrsi predstave, o tome ãta åini gledaoca, a ãta izvoðaåa… Posle ove dve provokativne i stimulativne retrospektive Bela i Baãeve, u Kovent gardenu je rekon- strukcija Aãtonovog celoveårnjeg neoromanticnog baleta Silvija (u izvoðenju Rojal baleta) delovala priliåno patinirano, ali s neospornim vrednostima istorijskog svedoåanstva o fantastiånom Aãtonovom koreografskom daru. Tamara Tomiñ Vajagiñ

Orchestra 125 [VAJCARSKA/LOZANA 37. MEÐUNARODNO TAKMIÅENJE ZA MLADE IGRAÅE PRIX DE LAUSANNE

eðunarodno takmiåenje za mlade igraåe Prix de Lausanne odræano je trideset i sedmi put u MLozani od 27. januara do 1. februara 2009. godine. Poslednjih deset godina osnivaåi i organizatori ovog uglednog plesnog konkursa uloæili su mnogo napora i pro- ULAGANJE miãljanja s ciljem unapreðenja propozicija takmiåenja, pa je zato prva novost ove godine bila pojava novog umetniå- kog direktora Vima Bruksa (Wim Broeckx) koji je na toj funkciji zamenio sada veñ legendarnu Mejvis Stejns (Mavis U BUDUÑNOST Stanes), direktorku Nacionalne baletske ãkole Kanade. Vim Bruks dobro je poznat svetskoj baletskoj porodici, a za Prix de Lausanne veæe ga niz razliåitih i dugogodiãnjih aktivnosti - kao mladi takmiåar, bio je finalista 1980. godine, 1993. nastupio je u gala predstavi povodom dvadesetogodiãnjice takmiåenja, tri puta je bio ålan æirija. Ostvario je dugu i veoma uspeãnu karijeru profesionalnog igraåa, najviãe u Na- cionalnom baletu Holandije (Dutch National Ballet) gde je imao status prvaka, a u toj kompaniji je radio i kao asistent umetniåkog direktora. Od 2002. Vim Bruks je direktor Od- seka za igru Kraljevskog konzervatorijuma u Hagu (Dance Department of the Royal Conservatoire). Veoma je poãto- van zbog svog dugogodiãnjeg zalaganja da se nastava baleta za mlade igraåe odræava iskljuåivo u uslovima zdravog i odgovornog treninga i da liåna odgovornost baletskih profe- sora za svakog pojedinaånog ðaka bude na najviãem nivou samo zbog jednog cilja - oåuvanja zdravlja buduñih plesnih umetnika i produæenja njihove profesionalne karijere. JEAN-BERNARD SIEBER

126 Orchestra © Hannah O’Neil (Novi Zeland) Iako su svi koji godinama prate evolutivne promene karakte- ristiåne za Prix de Lausanne bili sigurni da ñe ovogodiãnje izdanje biti na veoma unapreðenom proãlogodiãnjem nivou, ipak, i ove godine dogodile su se neke znaåajne, vrlo pozitivne promene koje su, po mom miãljenju, pre svega olakãale takmiåarske dane mladim kandidatima: mnogo viãe vremena za rad na kosoj sceni koja je zbog toga vrlo teãka za nastupe, mnogo viãe vremena za odmor (nije uvek ista grupa kandidata bila na jutarnjem rasporedu, a mora se imati u vidu da veñina kandidata dolazi u Lozanu poãto savlada dug put iz Juæne Amerike, Australije, Kine, Japana...), æiri je imao viãe vremena za procenjivanje kandidata, pa se zbog toga ne sme preñutati veliki svakodnevni odgovorni angaæman svih ålanova æirija na åelu sa predsednicom Karen Kejn (Ka- ren Kain), inaåe direktorke Nacionalnog baleta Kanade. Naj- veñu sveæinu takmiåenju ove godine donela je, ipak, odluka da se ono odvija u svim fazama velikim delom pred publikom (baletski pedagozi, ålanovi porodica, pratioci...) kao nikada do sada. Atmosfera prisnosti i prijateljstva bila je poseban podsticaj za mlade igraåe, ali i razlog za opuãtenije i sig- urnije nastupe pred æirijem. Od 74 kandidata koji su posle video selekcije odabrani za tak- miåenje, 20 je stiglo do finala, a 7 je osvojilo vaæne stipendije. Prvu, najznaåajniju stipendiju osvojila je Hannah O’Neill sa Novog Zelanda. Igrala je drugu varijaciju iz Carstva senki iz baleta Bajadera i savremenu varijaciju Preludes Dæona Noj- majera. Veñ prvog dana primetila sam tu visoku ãesnaesto- godiãnju devojku. Isticala se velikim talentom, kao igraå bila je vrlo muzikalna, a posedovala je i odliånu, åvrsto uteme- ljenu izvoðaåku tehniku. Edo Wijnen (Belgija) Dva deåaka bila su mi posebno zanimljiva, a osvojila su åe- tvrtu i petu stipendiju - Belgijanac Edo Wijnen ne samo ãto je osvojio åetvrtu nagradu, veñ je nagraðen i za najbolje izvedenu savremenu varijaciju - Proleñe i Jesen (Spring and Fall) Dæona Nojmajera, a Telmo Moreira, mali deåak iz Por- tugalije koji je po drugi put doãao da se takmiåi na Prix de Luasanne, divno je izveo varijaciju iz baleta Gusar, a zatim se transformisao u vragolastog, razigranog interpretatora savremene varijacije Wrong Note Rag koreografa svetskog ugleda Dæona Nojmajera, inaåe i direktora Baletske ãkole u Ham- burgu, autora svih savremenih propozicionih varijacija 2008. i 2009. godine. Iako ni ove godine nismo bili u prilici da meðu odabranim kandidatima uoåimo mladog igraåa koji bi se od drugih tak- miåara razlikovao po izuzetnom talenatu za igru, ovogodiã- nje izdanje Prix de Lausanne bilo je veoma interesantno i tradicionalno dobro organizovano. Baã pred moj odlazak iz Lozane, dobila sam mejl od austra- lijske igraåice Charlotte koju sam priliåno dobro upoznala proãle godine. Ona je 2008. godine bila finalista, ali nije osvojila nijednu stipendiju. Kroz Net Working Forum, poseban program za ne selektovane kandidate i one koji nisu osvojili nijednu nagradu, putem koga direktori baletskih ãkola i kompanija mogu posmatrati mlade igraåe i po sopstvenim kriterijumima i potrebama odabrati nekog od njih, Charlotte je dobila stipendiju za Kraljevsku baletsku ãkolu u Londonu (Royal Ballet School) koju je pohaðala pet meseci, a onda joj se sreña ponovo osmehnula - Nacionalni balet Holandije (Dutch National Ballet) ponudio joj je ugovor. Sada Charlotte igra u Amsterdamu i veoma je sreñna. Dragi åitaoci, ova priåa o uzletu mlade igraåice iz Australije svedoåi o posebnom kvalitetu takmiåenja Prix de Lausanne - osvajanje jedne od sedam stipendija u Lozani nije nipoãto jedina nagrada koju buduñi profesionalni igraå moæe dobiti ako je talentovan i ume da pokaæe umetniåke potencijale svoje mlade liånosti. Loni Hensel, St. Gallen prevela: Ivana Milovanoviñ Peng Zhaoqian (Kina) Orchestra 127 SUMMARY INTERNATIONAL

AUSTRIA / VIENNA (p. 78), the new premiere of Swan Lake at the Vienna State Opera (chor. Rudolf Nureyev) - is it possible that the famous choreographer’s version doesn’t endure the test of time rendering all these new versions nec- essary? Operetta The Marry Widow was almost sold out, which was hardly the case of many other dance productions that got cancelled due to the European Football Championship. AUSTRIA / VIENNA (p. 79), Onegin, premiere, chor. John Cranko, performed by Das Ballet created a typical Pushkin atmosphere of remarkable theatric strength, with fascinating duets, unparalleled choreographic imagination and outstanding performance by Polina Semionova and Jiri Jelinek. BOSNIA-HERZEGOVINA (p. 80), Plavo (4 ½) (Blue (4 ½), premiere, chor. Keith- Derrick Randolph (The Netherlands) of neoclassicist style based on Balanchine’s tradition and original score is a big step forward for the Sarajevo dance company. FRANCE / PARIS (pp. 81-82), an overview of Paris cabarets today and in the past. GREECE / ATHENS (p. 83), Nederlands Dans Theater at the Megaron Mousikis Festival, two reviews - Silent Screen (chor. P. Lightfoot / S. Leon) and Toss of Dice (cor. J. Kylian) were two impressive and original productions. CROATIA / ZAGREB (pp. 84-87), Shaker (Inbal Pinto Dance Company, p. 84), is a surreal world reminiscent of child- hood snow globes with attractive and firm choreography; Dance macabre (Croatian National Theatre, chor. Staša Zurovac, p. 85), of recognizable choreographic expression, great imagination and corps de ballet performing as one, por- trayed death as the only invariable in the passage of time; Ballet Evening (p. 86) - contemporary creations by chor. Leo Mujiñ, Nacho Duato and Vasco Wellencamp, very diverse and interesting; Camille, premiere (p. 87), chor. Derek Dean (UK) was very well liked by the audience, its original score by Carl Davis, although the reduced choreography and unimaginative setup left much to be desired. CROATIA / RIJEKA (p. 88-89), Epitaf za Frederika (Epitaph for Frederic) chor. Milko Šparemblek and Pjesma nad pjesmama (The Song of Songs) (chor. Staša Zurovac), premiere of the Croatian National Theatre from Rijeka, are wonder- ful dance essays, featuring a great selection of musical scores (by Chopin and original scores by Marjan Neñak). CANADA / TORONTO (p. 90-99), The National Ballet of Canada, Etudes (H. Lander), West Side Story Suite, In the Night and Glass Pieces (J. Robbins), 24 Preludes (Marie Chouinard), Soldiers Mass (J. Kylian), Loss of the Small Detail (W. Forsythe), Five Brahms Waltzes in the Manner of Isadora Duncan (F. Ashton)... and much more...; Festivals, Festivals... (pp. 92-93) - an overview of contemporary dance productions at Luminato, The next Steps and World Stage Festivals; INTERVIEW - Sonia Rodriguez (pp. 94-95), new Balanchine’s Dulcinea, one of the most favored dancers in Canada, is passionate, sincere, outgoing and possesses great technique, musicality and instinct. Chamber company Pro Arte Danza (p. 96) - was the first-rate array of short contemporary choreographies based on ballet; Canada National Ballet School Annual Performance (pp. 96-97), featured brilliant students and programme, new ris- ing stars; La pudeur des icebergs (Daniel Leveille Danse) and The Seagull (pp. 98-99), premiere, (chor. John Neumeier). MACEDONIA / SKOPJE (pp. 100-101), 4th Dance Fest international festival showcasing contemporary pieces and performances, is a big step forward. GERMANY/ BERLIN, Zvezdani åasovi romantiånog baleta programme (The Shining Moments of Romantic Ballet) (p.102- 103); La Sylphide, premiere (p. 104, chor. A. Bournonville); Malakhov and Friends (pp.105-107). GERMANY/ KARLSRUHE (p. 108), Tchaikovsky, premiere at the Baden State Theatre in Karlsruhe, chor. and directed by Peter Breuer, is of fine dramatic structure and developing line, and of neoclassicist style, highly demanding for the dancers. USA / NEW YORK (pp.109-121) - New York City Ballet, Winter Season (p. 109), two world premieres - Oltremare (chor. Mauro Bigonzetti) and Rococo Variations (chor. Christopher Wheeldon); Trisha Brown Dance Company (p. 110), singling out the effective solo If you couldn’t see me and I love my Robots; Trisha Brown’s creations are still very innovative; New York City Ballet, Spring Season (pp. 111-112), dedicated to choreographer Jerome Robbins. The dance reviewers unanimously appraised the season as outstanding. World premiere of Concerto DSCH (chor. Aleksey Ratmansky); American Ballet Theatre, Spring Season (p. 113) - reviewers were uncompromising in declaring the season very unsuccessful, with only the premiere of Rabbit and Rogue (chor. Twyla Tharp); Stars of the 21st Century (p. 114), a gala evening featuring international dance companies’ stars and this year’s surprise personified in the young dancer Daniil Simkin; Diana Vishneva - Beauty in Motion (p. 115), productions by three choreographers (A. Ratmansky, M. Pendlenton, D. Rhoden) Vishneva’s technique and her fluidity helped tremendously in the facing up to the challenges of contemporary choreography; Nina Ananiashvili and The State Ballet of Georgia (p. 116), a bold guest appearance in New York of a small national company from Georgia lead by primaballerina Nina Ananiashvili; Paul Taylor Dance Company (p. 117) had a successful season, with two premieres on the subject of dreams De Suenos - Of Dreams i De Suenos Que Se Repiten - Of Recurring Dreams); Juilliard University - Dance Masterworks of the 20th Century (p. 118), the presentation of the works of Dance Department of the Juilliard University, featuring works by Martha Graham, Antony Tudor and Jose Limon; Kirov Ballet’s three-week tour in New York (p. 119) flaunted rich repertory and still unparalleled corps de ballet. American Ballet Theatre - Tudor Centennial Celebration (p. 120), a very successful performance marking 100 years since the birth of choreographer Antony Tudor; Guest performance in New York by Saša Asentiñ choreographer and dancer from Novi Sad, Serbia (p. 121) in the production of My private Bio-Politics is an attempt to explain the essence of dance art as perceived in the West and the East. The performance was noted even by a New York Times reviewer. TURKEY /ANATOLIA (pp. 122-123), Fire of Anatolia, outstanding performance seen by over 10 million viewers since 2001; UNITED KINGDOM / LONDON (pp. 124-125), Saddlers Wells - Royal Ballet at the Royal Opera House Covent Garden had a provocative, rich and stimulating season, a true treat for all dance lovers. SWITZERLAND / LAUSANNE (pp. 126-127), 37th Prix de Lausanne, an international dance competition for young dancers, invests in the future of dance art and nurtures the future professional dancers. The rules and conditions of the competition were marked outstanding, continuing to improve each year. Translated by: Nataãa Tomiñ

128 Orchestra Prix de Lausanne 2009, Telmo Moreira (Portugalija) Foto: Jean Bernard Sieber Les Ballets de Monte Carlo, Altro Canto Foto: Marie-Laure Briane