УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ МАСТЕР ИСТОРИЈА

ЗАВРШНИ РАД СПОЉНА ПОЛИТИКА ЦАРА ЈОВАНА III ВАТАЦА THE FOREIGN POLICY OF EMPEROR JOHN III VATATZES

Студент/студенткиња Ментор/Менторка ЈОВАН НИКОЛИЋ ДР БОРИС СТOЈКОВСКИ

Нови Сад, 2018.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ МАСТЕР ИСТОРИЈА

ЈОВАН НИКОЛИЋ

ЗАВРШНИ РАД СПОЉНА ПОЛИТИКА ЦАРА ЈОВАНA III ВАТАЦА THE FOREIGN POLICY OF EMPEROR JOHN III VATATZES

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора. Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од стране других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other authors' works. This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.

Нови Сад, 2018. Потпис студента/студенткиње Сажетак

Период Никејског царства представља један од најзанимљивијих периода византијске историје. Владавину Јована Ватаца, највећег никејског цара, обележила је велика спољнополитичка и војна активност, како Никеје тако и њених суседа. Ова велика дипломатска активност даје широко подручје за истраживање које је при том веома добро документовано будући да су се у периоду владавине Јована III Ватаца (1221-1254) одиграли значајни догађаји: битка на Клокотници, битка код Куседага, инвазија Монгола и неколико крсташких ратова. У овоме се огледа значај теме јер је Јован Ватац био у центру ових дешавања и својом спољном политиком успео је да Никејско царство претвори у најјачу државу у региону и једином способном да поново заузме Цариград. Циљ овог истраживања је да се прикаже у коликој мери је спољна политика Јована Ватаца допринела јачању Никејског царства; у коликој мери је овај цар заслужан за обнову Византије; да прикаже како се мењала спољна политика никејског цара и да одговори да ли је Јован Ватац захваљујући срећи или дипломатској вештини успео да направи једну снажну државу.

Кључне речи: Никејско царство; Јован III Ватац; Спољна политика цара Јована III Ватаца

Abstract

The period of Nicene Empire represents one of the most interesting periods of Byzantium history. The rule of John Vatatzes, the greatest Nicene emperor, was marked by a lot of foreign policy and military activities both of Nicene Empire and its neighbors. This great diplomatic activity gives a wide field of research which is very well documented since, in the period of reign of John III Vatatzes (1221-1254), the most important events had occurred: the battle of Klokotnica, the battle of Kose Dag, the invasion of Mongols and several Crusades. This is why this topic is so important because John Vatatzes was at the centre of all these events and managed, through his foreign policy, to make Nicene Еmpire the strongest state of the region and the only one capable to re-occupy Constantinople. The aim of this research is to show just how much did the foreign policy of John Vatatzes contribute to the strengthening of Nicene Empire, how much this emperor is meritorious for renewal of Byzantium Empire, to show how was Nicene emperor’s policy changing and to answer whether John Vatatzes managed to create a strong state thanks to luck or thanks to his diplomatic skills.

Key words: Nicene Empire; John III Vatatzes; The foreign policy of emperor John III Vatatzes

Списак скраћеница

Извори:

Akropolites, The History George Akropolites, The History, translated, introduction and commentary by Ruth Macrides, Oxford: Oxford University press, 2007.

Blemmydes, A Partial Account Nikephoros Blemmydes, A Partial Account, Introduction, translation and notes by Joseph A. Munitz, Leuven: Spicilegium Sacrum Lovanien, 1988.

Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона Радмила Маринковић, прир., Доментијан Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Београд: Просвета, 1988.

Rubruck

The Journey of William of Rubruck to the Eastern Parts of the World 1253-55, translated and introduction by William Woodville Rockhill, London: The Hakluyt Socoety, 1900.

Теодосије, Житија Димитрије Богдановић, прир., Теодосије Житија, Београд: Просвета, 1988.

Литература:

Abulafia, Frederick II David Abulafia, Frederick II a Medieval Emperor, Oxford: Oxford University Press. 1988.

Angelov, Imperial Ideology Dimiter Angelov, Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204-1330, Cambridge: Cambridge University Press, 2007.

Божилов, Фамилията на Асеневци Иван Божилов, Фамилията на Асеневци 1186-1460, София: БАН Марин Дринов, 1994.

Wolf, The Latin Empire of Constantinople Robert Lee Wolff, „The Latin Empire of Constantinople,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 187-234. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969.

Жаворонков, Никейская империя и запад П. И. Жаворонков, “Никейская империя и запад,” Византийский временник том 36, (1974): 100-121.

Жаворонков, Никейская империя и восток П. И. Жаворонков, “Никейская империя и восток,” Византийский временник том 39, (1987): 93-101.

Златарски, История на Българската държава том 3 Златарски Васил, История на Българската държава през средните векове том 3, София: Св. Климент Охридски, 2007.

ИСН I Група аутора, Историја српског народа књига 1 Од најстаријих времена до Маричке битке(1371), 2. издање, Београд: Српска књижевна задруга, 1994.

Коматина, Црква и држава у српским земљама Ивана Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, уред. Срђан Рудић, Београд: Историјски институт, 2016.

Кодер, Византијски свет Јоханес Кодер, Византијски свет, превео Влада Станковић, Београд: Утопија, 2011.

Cahen, The Formation of Turkey Claude Cahen, The Formation of Turkey. The Seljukid Sultanate of Rūm-Eleventh to Fourteenth Century, translated and edited by P.M. Holt, Kirtlington, 2000.

Longnon, The Frankish State in Greece Jean Longnon, „The Frankish States in Greece 1204-1311,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 235-276. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969.

Nicol, Byzantium and Venice Donald M. Nicol, Byzantium and Venice, Cambridge: Cambridge University Press, 1988.

Norič, Vizantija opadanje i propast Džon Džulijus Norič, Vizantija opadanje i propast, Beograd: Evro-Giunti, 2010.

Острогорски, Историја Византије Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд: Просвета, 1959.

Obolensky, Byzantium and Slavs Dimitri Obolensky, Byzantium and Slavs, New York: Crestwood, 1994.

Obolensky, The Byzantine Commonwealth Dimitri Obolensky, The Byzantine Commonwealth, New York-Washington: Praeger Publishers, 1971.

Polemis, The Doukai Demetrios I.Polemis, The Doukai, London: The Athlone Press, 1968.

Runciman, Byzantine Civilisation Steven Runciman, Byzantine Civilisation, London: Methuen, 1961.

Runciman, The Byzantine Theocracy Steven Runciman, The Byzantine Theocracy, Cambridge: Cambridge University Press, 1977.

Рокаи, Историја Мађара Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд: Clio, 2002.

Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1) Kenneth M. Setton, The Papacy and the Levant, 1204-1571 (Vol.1) The Thirteenth and Fourteenth Centuries, Philadelphia: Independence Square, 1969.

Успенски, Историја Фјодор Успенски, Историја византијског царства од 11. до 15. века, Београд: Zepter Book World, 2000.

Ферјанчић, Деспоти Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Београд: САНУ, 1960.

Ферјанчић, Тесалија Б. Ферјанчић, Тесалија у XIII и XIV веку. Београд, 1974.

Harris, Byzantium and the Crusades Jonathan Harris, Byzantium and the Crusades, London-New Delhi: Bloomsbury, 2014.

Садржај:

Увод ...... 1 Од пада Цариграда до Јована III Ватаца ...... 9 1. Јован III Дука Ватац (1221-1254) ...... 13 1.1 Порекло цара Јована Ватаца ...... 13 1.2 Ступање на власт и дипломатска активност пре Јована Ватаца ...... 14 1.3 Значај епохе ...... 18 2. Унутрашња политика Јована III Ватаца ...... 21 3. Региони и њихов значај за Никејско царство ...... 28 3.1 Значај Мале Азије ...... 28 3.2 Значај Балкана ...... 29 3.3 Значај Цариграда ...... 30 3.4 Значај острва у Егејском мору ...... 32 4. Први период владавине од 1221. године до 1230. године ...... 34 4.1 Стварање Солунског царства ...... 35 4.2 Стање у Латинском царству ...... 37 4.3 Клокотничка битка ...... 40 4.4 Дипломатска активност ...... 42 5. Други период владавине Јована Ватаца од 1230. године до инвазије Монгола 49 5.1 Успон Бугарске ...... 49 5.2 Односи снага након Клокотничке битке ...... 50 5.3 Православна коалиција ...... 51 5.4 Повратак Теодора Анђела из заробљеништва ...... 55 5.5 Путовања Балдуина II по Европи ...... 57 5.6 Покушај заузимања Солуна ...... 58 5.7 Инвазија Монгола ...... 60 5.8 Дипломатска активност ...... 63 6. Трећи период владавине Јована Ватаца од битке код Куседага до смрти ...... 72 6.1 Бугарска и солунска држава након инвазије Монгола ...... 73 6.2 Латинско царство након битке код Куседага ...... 74 6.3 Заузимање нових територија на Балкану ...... 76 6.4 Напади Јована Ватаца на Латинске поседе ...... 78 6.5 Дипломатска активност ...... 79 6.5.1 Односи са Латинима и Бугарском ...... 79 6.5.2 Односи са Анђелима ...... 81 6.5.3 Односи са Селџуцима и Монголима ...... 83 6.5.4 Односи са западним државама ...... 85 6.5.5 Односи са италијанским поморским републикама ...... 90 6.5.6 Односи са истоком, културни и црквени утицај ...... 91 6.6 Последња кампања Јована Ватаца ...... 96 6.7 Смрт Јована Ватаца ...... 99 7. Догађаји после смрти Јована Ватаца до заузимања Цариграда 1261. године . 101 8. Проглашење Јована Ватаца за светитеља ...... 105 9. Преглед дипломатских односа Јована Ватаца ...... 109 9.1 Односи Јована Ватаца и православних држава ...... 109 9.2 Односи Јована Ватаца и католичких држава ...... 111 9.3 Односи Јована Ватаца и муслимана ...... 115 9.4 Односи Јована Ватаца са Монголима и Куманима...... 117 Закључак ...... 119 Прилог ...... 123 Извори и литература ...... 127 Увод

Након заузимања Цариграда од стране крсташа 1204. године, од некадашњег Византијског царства настаје више држава које желе да постану њене наследнице и које желе да је обнове. Владавина Јована III Ватаца омогућила је Никејском царству да постане практично једина држава која може обновити Византију. Иако током владавине Јована Ватаца ово није постигнуто, овај рад ће се бавити питањем да ли је овај никејски цар најзаслужнији за поновно успостављање Византије. Из тог разлога сам одабрао ову тему, како бих истражио на који начин и у коликој мери је никејски цар својом спољном политиком и ратовима допринео обнови Византије. Поред овога током израде дипломског рада сам истраживао тему Четврти крсташки рат и пад Цариграда 1204. године и период Никејског царства ми је из тог разлога близак. Велика дипломатска активност Јована Ватаца не ограничава се само на државе у непосредном окружењу Никејског царства него се шири и даље на све оне које су имале утицаја на простор некадашње Византије и у овом раду ће бити истражено колики је утицај имало Никејско царство на друге државе. Спољна политика Јована Ватаца обухвата широку лепезу међународних односа средином XIII века и пружа велико подручје за истраживање. За начин излагања овог рада определио сам се за хронолошко-тематски приступ како бих на што бољи начин приказао спољну политику Јована Ватаца. На почетку овог рада биће уводно историјско поглавље које ће се бавити догађајима од пада Цариграда 1204. године до доласка Јована III Ватаца на власт. Дакле биће приказана општа политичка ситуација некадашњег византијског простора, а посебна пажња биће посвећена новоформираним државама. Затим ће следити поглавље о пореклу породице Ватац као и о пореклу самог цара Јована Ватаца, овде ће бити речи и о његовим везама са Теодором Ласкарисом и правом на наслеђивање никејског престола. Такође ће бити представљен кратак осврт на наслеђене дипломатске односе. Спољнополитичка делатност никејског цара Јована Ватаца главна је тема овог рада, али не смемо занемарити и његову унутрашњу политику. У поглављу о унутрашњој политици видећемо колики значај је она

1 имала на спољнополитичке прилике, биће указано на аграрне и пореске реформе које су препородиле Никејско царство. Током владавине Јована Ватаца његова држава је постала самоодржива и није зависила од трговинских уговора са италијанским републикама. На унутрашњем плану Никејско царство је по свему настављало традицију Византије, тако се након окупације Цариграда у ово царство пренело седиште патријарха. Византијски дворови увек су окупљали учене људе, а видећемо да ништа другачије није било ни у периоду изгнанства у Никеји. Како би себе приказао као легитимног наследника Византије, Јован III Ватац је користио и пропаганду. Никејско царство господарило је само западним деловима Мале Азије, али будући да је ово царство тежило ка обнови Византије у интересној сфери Никеје били су региони Балкана, Мале Азије, острва у Егејском мору, а као најважнији регион и њен крајњи циљ сам град Цариград. Овај рад биће подељен у три главна поглавља, од којих ће сваки бити по један период владавине Јована Ватаца. Као граничнике ових периода узео сам две битке Клокотничку из 1230. године и битку код Куседага 1243. године. Ни у једној од ове две битке Никејско царство није директно учествовало а ипак су оставиле огроман утицај на ову државу. Као оправдање за овакву поделу, будући да не дотичу дирекнто ни Јована Ватаца ни Никејско царство, остаје чињеница да се управо у тим годинама мењала спољна политика никејског цара. Док је од ступања на власт па све до Клокотничке битке, Јован Ватац водио пасивну спољну политику, након ове битке она постаје интезивнија. У том другом периоду своје владавине између 1230. г. и 1243. г. видећемо активну спољнополитичку делатност овог цара и прве покушаје ка остварењу његовог главног циља. Током овог периода папство ће увидети да је Јован Ватац главна претња за опстанак Латинског царства, доћи ће до успона и опадања Бугарске, али оно што је најзначајније доћи ће до инвазије Монгола у Европу. Ово ће променити дотадашњу спољну политку свих држава које су имале интересе на истоку Европе. Након победе код Куседага 1243. године Монголи ће постати значајан чинилац спољне политике, сходно томе промениће се и политика Јована Ватаца. Никејски цар у овом периоду спроводиће све смелије планове како би дошао до коначног циља. Овај последњи период владавине све до смрти, Јован Ватац ће бити главна фигура спољне политике.

2 Током ова три периода своје власти паралелно ћу истраживати његову дипломатску активност као и општу историју датог периода. Следеће поглавље ће се бавити кратким прегледом догађаја након смрти Јована Ватаца до поновног заузимања Цариграда 1261. године. За ово поглавље сам се одлучио, иако није у директној вези са темом овог рада, како бих приказао континуитет и разлике у спољној политици Никејског царства након Јована Ватаца. Један од разлога за овај преглед је и тај што је обнова Византије била главни спољнополитички циљ Јована Ватаца, али и пошто овај догађај представља значајну историкску прекретницу. Смена династија у Никеји довела је до сукоба присталица старог и новог режима. Опозиција, која је била за Ласкариде, издејствовала је и проглашење Јована Ватаца за светитеља. Благостање које је осетио обичан човек за време никејског цара Јована Ватаца, свакако је био још један од разлога за канонизацију и лако прихватање његовог култа. Ово питање је врло комплексно и мора се посматрати из оба угла, односно као пропаганде али у исто време и као стварне захвалности његових поданика. Последње поглавље бавиће се прегледом спољне политике Јована Ватаца према: католичким, православним и муслиманским државама, као и спољном политиком према Куманима и Монголима. Овде ће дакле бити изложене главне карактеристике спољне политике Јована Ватаца сагледане са стране религијско-културног утицаја. Главни циљ овог рада је да истражи дипломатску активност никејског цара Јована Ватаца као и разлоге због којих се сматра једним од највећих и најбољих византијских царева. Као што сам већ поменуо на простору некадашње Византије настао је велики број нових држава и то је изродило велику дипломатску активност како би се постигли циљеви које је пред себе ставило Никејско царство. Управо у овоме се и огледа значај теме, јер је Јован Ватац дипломатском вештином успео да Никејско царство претвори у најјачу државу у региону. Кроз овај рад ћу приказати на који начин се мењала спољна политика никејског цара у складу са значајним догађајима током његове владавине (битка на Клокотници, инвазија Монгола, крсташки ратови итд.). Пошто је спољнополитичка активност Јована Ватаца била великих размера и обухватала велики број држава, а и будући да је период његове владавине обележило више историјски значајних догађаја, литературе и извора има

3 доста, како за Никејско царство тако и за остале државе, изузев Монгола и Кумана. Поред директних односа Јована Ватаца са другим државама, истраживаћу и међусобне односе других држава уперене против никејског цара. Још једно веома важно питање које ће овај рад обрађивати је и да ли је Јован Ватац захваљујући срећи или дипломатској вештини успео да створи једну јаку државу. Начин на који ово планирам да остварим је истраживањем, анализом и упоређивањем релевантних извора и литературе, а у свом раду ћу користити изворе и публикације које је у својим радовима и истраживањима користила већина релевантних историчара. Главни извор за владавину Јована III Дуке Ватаца је Георгије Акрополит1 који у својој Историји покрива период од 1203. године до 1261. године односно почиње догађајима који су довели до губитка Цариграда и завршава их поновним заузимањем од стране Манојла VIII Палеолога. Дакле највећим делом пише о Никејском царству, а самим тим и владавини Јована Ватаца. Овај школовани човек2 рођен је 1217.године у Цариграду, а умро је 1282. године, уједно је и једини прави историчар Никејског царства, јер други пишу обухватајући само један његов део. Акрополит у свом делу даје више података и о свом животу тако да можемо видети да је имао значајну улогу у царству и да је у више наврата предводио преговоре или у њима учествовао.3 Акрополит пише са изразито проникејске позиције и друге грчке владаре сматра узурпаторима. Уз све недостатке и пристрасност према Михаилу VIII Палеологу,4 дело Георгија Акрополита је наш најзначајнији извор за период Никејског царства и за податке о цару Јовану Ватацу. Акрополит је добро упућен у дешавања будући да је заузимао високе положаје у царству, уз то је био и учитељ цара Теодора II, што је свакако била велика почаст.5 За време Михаила VIII Палеолога учествовао је као представник Византије на сабору у Лиону 1274. године. Поред главног дела Георгија Акрополита користићу и његову надгробну

1 George Akropolites, The History, translated, introduction and commentary by Ruth Macrides, Oxford: Oxford University press, 2007. 2Akropolites, The History 192-193 где износи причу о свом образовању и свом доласку у Никеју 3 Leonora Neville, Guide to Byzantine Historical Writing, Cambridge: Cambridge University Press, 2018, 227. 4 Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 1. 5 Leonora Neville, Guide to Byzantine Historical Writing, Cambridge: Cambridge University Press, 2018, 227.

4 беседу Јовану Дуки Ватацу.6 Епитафи нису најбољи историјски извори, будући да су углавном хвалоспеви преминулом, али опрезним приступом ипак можемо наћи доста значајних података. Следећи извор из овог периода који ћу користити је Георгије Пахимер7 који нам није примарни извор за историју Никејског царства, па самим тим ни за Јована Ватаца, али ипак у појединим стварима допуњава Акрополита. Поред тога Пахимер је занимљив извор зато што је за разлику од Акрополита велики критичар цара Михаила VIII Палеолога.8 Пахимер је рођен око 1242. године.9 Још један грчки извор из овог периода је Нићифор Влемид10 учитељ Акрополита и цара Теодора II Ласкариса. У његове две Аутобиографије не наилазимо на превише података осим оних о самом аутору, али будући да је био близак цару Јовану Ватацу има неких података и о њему. Овај извор нам је од великог значаја за догађаје око опсаде Родоса као и за преговоре око уније за време Јована Ватацам будући да у њима учествује. Нићифор Григора иако пише о догађајима у време Никејског царства то чини по узору на дела Пахимера и Акрополита,11 далеко је као аутор значајнији за XIV век, стога његово дело у овом раду нећу користити. Од грчких извора користићу још и Никиту Хонијата12 за догађаје око пада Цариграда и последице тога пада пошто његово дело сеже само до 1206. године и најзначајнији је грчки извор за Четврти крсташки рат.13 Такође за овај период користићу и дело Жофрое Вилардуена14 који описује исти период само са стране Латина.

6 П. И. Жаворонков, „Эпитафия Георгия Акрополита императору Иоанну Дуке,“ Византийский временник том 48 (1987): 217-227. 7 Nathan John Casady, A Translation and Historical Commentary of Book One and Two of the Historia of Georgios Pachymeres, University of Western Australia, 2004. 8 Leonora Neville, Guide to Byzantine Historical Writing, Cambridge: Cambridge University Press, 2018, 237. 9 Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 1. 10 Nikephoros Blemmydes, A Partial Account, Introduction, translation and notes by Joseph A. Munitz, Leuven: Spicilegium Sacrum Lovanien, 1988. 11 Leonora Neville, Guide to Byzantine Historical Writing, Cambridge: Cambridge University Press, 2018, 243. 12 O city of Byzantium, Annales of Niketas Choniates, transl. Harry J. Magoulias, Detroit: Wayne State University Press, 1984. 13 Leonora Neville, Guide to Byzantine Historical Writing, Cambridge: Cambridge University Press, 2018, 219. 14 Žofroa Vilarduen, Hronika četvrtog krstaškog pohoda i osvajanje Konstantinopolja, prevod Dejan Acović, Karpos 2011.

5 Што се тиче извора ван грчког говорног подручја користићу следеће. Једне мемоаре сличне Вилардуеновим од Жана де Жуанвила15 који су у овом издању које сам користио штампани заједно. Жуанвил је пратио крсташки поход француског краља Луја Светог и прворазредни је извор за дешавања током Седмог крсташког рата. Следећи извор је Виљем де Рубрик16 који је био фламански фрањевац. Његова путовања су трајала од 1253-1255. године приликом којих је посетио многе земље, за овај рад има значај то што помиње и Јована Ватаца. Његова путовања имала су за циљ да приволе Монголе да приме хришћанску веру. Ова два извора су изразито католичког погледа и на Јована Ватаца и Никејско царство гледају као шизматике. Извор који нам даје податке за односе са Русима је Новгородска хроника.17 За односе са Србијом користићу житија св. Саве од Доментијана18 и Теодосија.19 Што се опште литературе тиче, ње има доста за овај период и за владавину Јована Ватаца, мада се ретко која бави искључиво овим периодом. Свакако најзначајније дело када се ради о било којој теми везано за историју Византије је дело Георгија Острогорског.20 Ово дело представља сажету историју целокупног постојања Византијског царства и у њему је обрађена свака битна тема историје дуже од једног миленијума. Још једно дело које за своју тему има целокупну историју Византије је дело Варена Тридголда21 као и дело Успенског.22 Дело које даје важне податке о крсташким ратовима па самим тим и о Византији је A History of Crusades које је уредио Кенет Сетон23. Ово дело у шест томова једна од најбољих компилација о крсташким ратовима, други том има највише значаја за тему и њега ћу најчешће и користити. Поред овог користићу и његово дело The Papacy and the

15Memoris of the Crusades by Villehardouin & De Joinville, transl. Sir Frank Marzials, London-Toronto: J. M. Dent & Sons, 1921. 16The Journey of William of Rubruck to the Eastern Parts of the World 1253-55, translated and introduction by William Woodville Rockhill, London: The Hakluyt Socoety, 1900. 17 The Chronicle of Novgorod 1016-1471, transl. Robert Michell and Nevill Forbes, introduction by C. Raymond Beazley, London: Gray’s Inn, 1914. 18 Радмила Маринковић, прир., Доментијан Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Београд: Просвета, 1988. 19 Димитрије Богдановић, прир., Теодосије Житија, Београд: Просвета, 1988. 20 Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд: Просвета, 1959. 21 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997. 22 Фјодор Успенски, Историја византијског царства од 11. до 15. века, Београд: Zepter Book World, 2000. 23 Kenneth M. Setton, ed., A History of Crusades, Volume II, Madison- Milwaukee-London, 1969.

6 Levant.24 Значајне податке даје и дело Џонатана Хериса.25 Од великог значаја је дело Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204,26 у којима су аутори сакупили разне публикације историчара везане за период након пада Цариграда. Поред ове литературе везане за Византијско царство, користићу и друге публикације разних аутора везане за цара Јована Ватаца. За његове дипломатске односе са Турцима и Бугарима ћу користити дела: The Formation of Turkey. The Seljukid Sultanate of Rūm-Eleventh to Fourteenth Century 27 и История на Българската държава през средните векове том 3 од Златарског28 како би се стекла шира слика о дипломатским активностима XIII века. За односе Јована Ватаца и Србије ћу користити Историју српског народа књигу 1, од групе аутора.29 За спољну политику никејског цара значајна су и два чланка од Жаворонкова Никейская империя и запад 30 и Никейская империя и восток.31 За односе са Словенима веома је значајан рад Оболенског Byzantium and Slavs.32 Као што сам већ напоменуо, литературе за овај период има доста али ниједна не обрађује конкретно историју Никејског царства, али ово надокнађује наш главни извор Акрополит чије дело се искључиво бави Никејским царством. Ипак при коришћењу његовог дела мора се приступити опрезно будући да је пристрасан и да понекад има упитну хронологију. Други византијски извори истог периода само допуњују Акрополитово излагање. Ниједан рад објављен код нас осим два поменута чланка од Жаворонкова, није се бавио искључиво спољном политиком Јована Ватаца, мада се и Жаворонков бави историјом Никејског царства

24 Kenneth M. Setton, The Papacy and the Levant, 1204-1571 (Vol.1) The Thirteenth and Fourteenth Centuries, Philadelphia, 1969. 25 Jonathan Harris, Byzantium and the Crusades, London-New Delhi: Bloomsbury, 2014. 26 Judith Herrin, Guillaume Saint-Guillain, Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, London: Ashgate, 2011. 27 Claude Cahen, The Formation of Turkey. The Seljukid Sultanate of Rūm-Eleventh to Fourteenth Century, translated and edited by P.M. Holt, Kirtlington, 2000. 28 Златарски Васил, История на Българската държава през средните векове, том 3, София: Св. Климент Охридски, 2007.

29 Група аутора, Историја српског народа књига 1 Од најстаријих времена до Маричке битке(1371), 2. издање, Београд: Српска књижевна задруга, 1994. 30 П. И. Жаворонков, “Никейская империя и запад,” Византийский временник том 36, (1974): 100- 121. 31 П. И. Жаворонков, “Никейская империя и восток,” Византийский временник том 39, (1987): 93- 101. 32 Dimitri Obolensky, Byzantium and Slavs, New York: Crestwood, 1994.

7 али у највећој мери Јованом Ватацом будући да је најдуже владао Никејом. Ово је такође један од разлога због којег сам изабрао управо ову тему. Већина литературе коју сам користио током истраживања је на енглеском језику, написана јасним језиком, доста литературе се може наћи на мом матерњем, српском језику, док је мањи број публикација на руском и бугарском, који нису језици које говорим али су ми разумљиви.

8 Од пада Цариграда до Јована III Ватаца

Након Четвртог крсташког рата и заузимања Цариграда од стране Латина 1204. године долази до парчања некадашњег византијског простора. Пљачкање33 и паљење34 града, посведочено у грчким и латинским изворима, само је продубило нетрпељивост између источних и западних хришћана. Такво стање пренесено је и на државе које су настале на тлу Византије. Латини су оформили неколико држава, најзначајнија је била Латинско царство у Цариграду. Балдуину Фландријском је припала част да постане први цар, свакако уз велику умешаност млетачког дужда Енрика Дандола.35 Бонифације Монфератски, пошто није изабран за латинског цара, решио је да оснује своју државу па је тако настала Солунска краљевина, вазална држава латинском цару. Поред ове две настале су још и кнежевина Ахаја и Атинско војводство. Најзаслужнији за скретање похода, а и за заузимање Цариграда били су Млечани, па су стога добили и огромне поседе, како у самом граду тако и пре свега на острвима. Како би задржали и проширили своју превласт на мору Венеција је заузела Лемнос, Еубеју, Андрос, Наксос, Родос и Крит у Егејском мору, Кефалонију и Закинтос у Јонском мору, а по уговору из октобра 1204. године Partitio Romanie њима је припала и Албанија и Епир.36 Поред ових значајних лука Венеција је добила и право да постави патријарха у Цариграду и за то место је одређен Моросини.37 Постојала је могућност да се постави и грчки патријарх међутим након избора патријарха у Никеји до овога није дошло.38

33 Žofroa Vilarduen, Hronika četvrtog krstaškog pohoda i osvajanje Konstantinopolja, prevod Dejan Acović, Beograd: Karpos, 2011, 103. 34 O city of Byzantium, Annales of Niketas Choniates, transl. Harry J. Magoulias, Detroit: Wayne State University Press, 1984, 313. 35 Острогорски, Историја Византије, 396. и у Žofroa Vilarduen, Hronika četvrtog krstaškog pohoda i osvajanje Konstantinopolja, prevod Dejan Acović, Beograd, 2011, 113; Donald M. Nicol, Byzantium and Venice, Cambridge: Cambridge University Press, 1988, 124. 36 С Jean Longnon, „The Frankish States in Greece,1204-1311,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 235-276. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 235. 37 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 14. и у Jean Richard, “The Establishment of the Latin Church in the Empire of Constantinople (1204-27),“ in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 45-62. New York-London: Routledge, 2007, 49. 38 Jean Richard, “The Establishment of the Latin Church in the Empire of Constantinople (1204-27),“ in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby,

9 Што се тиче држава које су се настављале на византијску традицију то су Никејско царство, са Теодором Ласкарисом на челу, Епирска деспотовина Михаила Анђела,39 и Трапезунтско царство под Великим Комнинима.40 Поред ове три грчке државе можемо донекле рећи и да се Бугарска позивала на византијску традицију, а свакако су желели да они заузму Цариград и тако направе бугарско-грчко царство. Настанком нових држава прекинути су директни односи краљевине Угарске и наследника Византије, пре свега Никејског царства. Односи ове две државе били су у ранијим вековима веома живи. Сада се између њих налазило мноштво нових држава Србија, Бугарска, Епир, Латинско царство, Солунска краљевина.41 Овакво стање довело је одмах до великих сукоба, Латинско царство је претендовало и на малоазијске градове, који су сада били у поседу Никејског царства, што је довело до рата. Теодор Ласкарис није стигао ни да учврсти своју власт, а већ је доживео пораз од Латина код Појманенона.42 У исто време и друго малоазијско царство је кренуло у освајања, тако је под власт Трапезунта дошла Синопа. Ствари за Никејско царство на самом почетку његовог постојања нису изгледале добро, међутим пораз код Појманенона је неутралисан изненадним упадом Бугара у Тракију, док је напредовање Великих Комнина заустављено. Тако је Теодор Ласкарис успео да сачува своје младо царство и 1208. године се крунисао за цара, претходно прогласивши и новог патријарха.43 Никејско царство по свему је настављало традицију некадашњег Византијског царства и због тога је постало

45-62. New York-London: Routledge, 2007, 48; Steven Runciman, Byzantine Civilisation, London: Methuen, 1961, 125. 39 Кога ће касније наследити полубрат Теодор и који ће прогласити царство у Солуну. Што се тиче назива Епирска деспотовина он је суштински нетачан на шта је указао Џелебџић, Дејан М. Друштво у Епирској држави прве половине XIII века. Београд, 2002, 3. позивајући се на истраживања Доналда Никола. На исти овај проблем указује и Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Београд: САНУ, 1960, 49 и даље. Где је указао на одсуство било какве титуле везане за владаре Епира па тако и оне деспотске. 40 Мада је ово царство настало пре коначног пада Цариграда. 41 За географију српских земаља и њених суседа пре и након пада Цариграда вид. С. Мишић, “Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве”, у Свети Сава у српској историји и традицији, уред., Сима Ћирковић, 93-106. Београд: САНУ, 1998. 42 Harris, Byzantium and the Crusades, 180. претходно се сукобио са Манојлом Мавразомом вид. Радивој Радић, “Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века.” ЗРВИ 24-25 (1986): 275. 43 Džon Džulijus Norič, Vizantija opadanje i propast, Beograd, 2010, 165.

10 центар окупљања Грка.44 Још једна срећна околност за никејскoг цара била је и та да је његов латински супарник Балдуин заробљен у сукобу са Бугарима и да је умро као заробљеник Калојана. Наследио га је његов брат Хенрик. Прва ствар коју је нови цар желео да уради је да се обрачуна са Никејом, међутим опет је дошло до напада Бугара и потписано је примирје. Притисак Бугара је опао кад је Калојан погинуо приликом опсаде Солуна 1207. године. Нешто пре њега настрадао је и солунски краљ Бонифације.45 Бугарска је доживела невероватан успон за време цара Калојана, који се по угледу на византијског цара Василија Бугароубицу, називао Ромејоубица. Калојана је наследио Борил, али Бугарско царство поново постаје јако тек новом променом 1218. године када на власт долази Јован II Асен.46 Однос снага био је изједначен и ни једна страна није могла да однесе одлучујућу победу, па су се окренули тражењу савезника. Латинско царство склопило је савез са Икониским султанатом уперен против Никеје, а са своје стране Теодор Ласкарис склопио је савез са Јерменима из Киликије.47 На обалама Меандра никејски цар је однео победу 1211. године. Овом приликом султан Икониума је заступао права бившег цара Алексија III, који се након пада Цариграда налазио код султана. Бивши цар је заробљен и остатак живота је провео у манастиру.48 Сукоби Никеје са Латинима су настављени, а на страни Латинског царства сада је и Трапезунтско царство. Након неколико мањих битака дошло је до поновног мира између Латина и Никеје 1214. године, склопљеног у Нимфеју, па је тако царство Великих Комнина било принуђено да само ратује. То је искористио прво Теодор Ласкарис да заузме све западне делове Мале Азије, односно Хераклеју Понтијску, која је нешто раније припала Трапезунтском царству,49 а затим и икониски султан да заузме Синопу. Хенрих је умро 1216. године у Солуну где се

44 Прогнани грчки чиновници и црквени великодостојници позвани су да дођу у Никеју и задрже своје положаје. 45 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 27. 46 Norič, Opadanje i propast 168-169. 47 Острогорски, Историја Византије, 402. 48 Norič, Opadanje i propast, 166. 49 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society Stanford: Stanford University Press, 1997, 718.

11 највероватније спремао за поход против Теодора Анђела.50 Теодор Анђео наследио је свог брата Миахаила на епирском престолу негде око 1215. године.51 Питање ко ће наследити латинског цара, решено је избором Петра Куртенеа, који је био ожењен сестром прве двојице латинских царева, Јоландом. Овај цар је морао да положи заклетву млетачком дужду да ће поштовати раније договоре крсташа из 1204-1205. године.52 Нови цар крунисан је у Риму, али не у цркви св. Петра како се не би угрозило право светог римског цара, већ у далеко скромнијој цркви св. Лоренца.53 Одлучио се да након крунисања крене млетачким бродовима, како би Млечанима исплатио путовање решио је да освоји Драч од Теодора Анђела. Након дуге и неуспешне опсаде, Петар је кренуо пут Цариграда, међутим упао је у заседу Теодора Анђела који га је заробио. Срећом по Латинско царство жену и дете је послао бродом за Цариград. Сада је у Цариграду за цара проглашен њихов син Роберт, а Јоланда је постала регент. Ипак и она је умрла у септембру 1219. године.54 Док је ово кратко време била регент успела је да значајно поправи однос између Латина и Никеје, тако се њена ћерка Марија удала за Теодора Ласкариса.55 Цар Роберт дошао је у Цариград тек 1221. године.56 Највеће користи од расула које је настало у Латинском царству извукао је Теодор Анђео, који је све смелије почео да напада латинске државе на Балкану. У последњим годинама владавине Теодор I Ласкарис је преговарао о могућем браку између цара Роберта и његове ћерке, ипак до тога није дошло пошто је цар Теодор умро у новембру 1221. године.57

50 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 43. 51 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 718. оснивач ове династије био је Константин Анђео, а његов син севастократор Јован Дука био је отац Михаила и Теодора вид. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд, 1971, 78 фуснота 201. и у Demetrios I.Polemis, The Doukai, London: The Athlone Press, 1968, 87-91. Као и у Јадран Ферлуга, „Византијско племство и крсташи почетком XIII века,“ Зборник радова Византолошког института 18, (1978): 119. 52 Filip Van Tricht, The Latin Renovatio of Byzantium The Empire of Constantinople, 1204–1228, transl. Peter Longbottom, Leiden-Boston: Brill, 2011, 70. 53 Norič, Opadanje i propast, 167. 54 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 45. 55 Norič, Opadanje i propast, 167. 56 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 719. 57 Akropolites, The History, 157.

12 1. Јован III Дука Ватац (1221-1254)

Јован III Дука Ватац58 био је византијски, односно никејски, цар у периоду 1222-1254. године.59 Један је од најзаслужнијих људи за поновно заузимање Цариграда, иако се то десило тек након његове владавине. Част да поново тријумфално уђе у Цариград имао је Михаило VIII Палеолог. Претходник Јована Ватаца био је његов таст Теодор Ласкарис, а наследио га је син Теодор II Ласкарис.

1.1 Порекло цара Јована Ватаца

Ватаци су били византијска породица која је од X века често била у војној служби Византијског царства. Порекло њиховог имена је највероватније изведено или из речи жбун или ража.60 Породица је потицала из Тракије, а њихови потомци остали су у околини Цариграда чак и у XVI веку. 61 У предању цар Јован III Ватац често се називао и Јован Трачанин.62 Цар Јован III се најчешће потписивао као Јован Дука63 скривајући тако своје порекло јер му је презиме по оцу требало бити Ватац. Ово презиме је изабрао свакако јер је било звучније и више повезано са царевима, иако су Ватаци били стара породица. Ово видимо и на новцу који је издавао Јован Ватац као и на печатима, где се опет користи презиме Дука.64 Јован Ватац рођен је 1192. године у

58 У овом раду ће најчешће бити називан само Јован Ватац. 59 Мада је вероватније да је своју владавину започео крајем 1221. године односно 15. децембра. Вид. George Akropolites, The History, translated, introduction and commentary by Ruth Macrides, Oxford, 2007, 159-160. и у Oxford Dictionary of Byzantium, vol 12 3, editor in chief Alexander P. Kazhdan, New York- Oxford, 1991, 1047. али у литератури се често узима 1222. година као почетак његове владавине. 60 Polemis, The Doukai, 106. 61 Исто. 62 Успенски, Историја, 501. 63 Polemis, The Doukai, 107. 64 Cecile Morrisson, “Thirteenth-century Byzantine `Metallic' Identities,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 133-166. London: Ashgate, 2011, 138.

13 Дидимотици и највероватније му је отац био Василије Ватац65 велики доместик истока, који је био ожењен Ангелином, рођаком цара Исака II. Тако је вероватно преко мајке Јован узео презиме Дука и њиме потписивао све документе. Могуће је да Јован Ватац није ни био син овог угледног Ватаца него можда неког мање познатог, али је вероватније да јесте јер је оженио ћерку потоњег цара Теодора, Ирину. Ово свакако не би било могуће да је био скромног порекла. Јован Ватац имао је двојицу браће севастократора Исака Дуку и другог непознатог имена.66 Видимо дакле да је и брат Јована Ватаца користио презиме Дука. Па ипак ни презиме угледне породице, Дука, ни чињеница да је био ожењен најстаријом ћерком претходног цара нису спречили да се право Јована Ватаца на царски престо Никеје оспори. Поред презимена Дука, византијски племићи, али и племићи других држава волели су да своје родове повезују и са презименом Анђела.67

1.2 Ступање на власт и дипломатска активност пре Јована Ватаца

На царски престо је дошао након смрти свог таста Теодора Ласкариса, који је уједно и оснивач Никејског царства, чијом је ћерком био ожењен од 1212. године.68 На почетку своје владавине суочио се са опозицијом која је сматрала да као зет цара Теодора Ласкариса има мања права него браћа поменутог цара. Управо су ова браћа и били предводници опозиције формиране против његовог проглашења за никејског цара. Не треба заборавити и да је сам цар Теодор Ласкарис своју легитимност на царски престо Никеје, а након крсташког заузимања Цариграда, темљио на томе да је био зет византијског цара Алексија III.69 Након доласка на царски престо Јован Ватац успео је да Никејско царство уздигне у ред најјачих држава насталих цепањем Византије. Његов задатак није био ни мало лак пошто је његова држава била уз саму границу са Латинским царством

65 Polemis, The Doukai, 107. 66 Исто, 109. 67 Георгије Острогорски, Из византијске историје и просопографије, Београд: Просвета, 1970, 341. 68 Polemis, The Doukai, 108. 69 Успенски, Историја, 484.

14 у Цариграду, дакле на северозападном делу Мале Азије, као и са Икониским султанатом на истоку. Поред ове две непријатељски настројене државе, бар у овом почетном периоду његове владавине, остатак некадашњег византијског простора заузимали су Епирска деспотовина, касније Солунско царство, Ахајска кнежевина и Атинско војводство на Балкану, док је у Малој Азији постојало и Трапезунтско царство. Поред ових новоформираних држава делове некадашње Византије узели су и Венеција, углавном острва и значајне луке и Бугарска која је проширила своје поседе у Тракији па касније и Македонији. Никеја није била једина држава која је тежила да обнови Византију, то су покушавале и друге две грчке државе Епир под династијом Анђела70 и Трапезунт под династијом Великих Комнина.71 Додуше Трапезунтско царство је брзо испало из борбе за византијско наслеђе и наставило је свој засебан пут као држава на крајњем северу Мале Азије. Поред грчких држава у борбу за византијско наслеђе се укључило и Друго Бугарско царство које је под амбициозним царем Јованом II Асеном желело да се заузимањем Цариграда створи бугарско-грчко царство. У таквој ситуацији Никејско царство се одлично снашло а за то је свакако заслужан и цар Јован Ватац. Велики број држава са истим циљем несумњиво је водио у доста ратова, али исто тако и у доста дипломатксих преговора јер су се савезници и непријатељи мењали често. Успео је у томе да Никеја постане центар окупљања византијског света као и да патријаршија која је сада била у Никеји, одржи све привилегије над православним светом као и кад се она налазила у Цариграду. Чак и док су његове претензије на Цариград биле оспораване од стране цара Бугарске и од стране епирског деспота потоњег цара Теодора Анђела,72 ни један од њих двојице није оспоравао васељенског патријарха који је сада био у Никеји. Тако је и уз помоћ патријаршије успевао да одржи првенство Никеје у византијском наслеђу. Што се спољнополитичких односа тиче Јован Ватац је активно учествовао у свим догађајима и водио дипломатске активности са главним актерима тих

70 Успенски, Историја,453. 71 Острогорски, Историја, 399. 72 У страној литератури се често наводи као Теодор Дука или Дука Комнин, у даљем раду користићу Анђео по угледу на Острогорског.

15 догађаја. Највећи противник Никеје било је Латинско царство у Цариграду, управо из разлога што је држало град који је био симбол царства. Да мира са Латинима не може бити било је јасно и за време владавине Теодора Ласкариса. Такве односе наследио је и Јован III Ватац. Поред Латина, највећи конкурент Никејском царству била је Епирска деспотовина.73 После само неколико година колико је провео на власти Јован Ватац је морао да се суочи са новим царем у грчком свету, јер се Теодор Анђео након заузимања Солуна, када је уништио крсташку државу коју је основао Бонифације Монферантски, прогласио за цара.74 То је довело до ривалитета два грчка цара јер су обојица желела да баш они обнове Византију. У често замршеним односима између два царства као победник је изашао стрпљивији Јован Ватац. Поред дипломатије која се тиче и заједничког ратовања и ратовања међусобно, две државе су имале и преписку двојице врховних црквених поглавара. Архиепископ Димитрије Хоматин и патријарх Герман имали су различите погледе на крунисање Теодора Анђела за цара. До раздора између патријаршије и Охридске архиепископије дошло је и нешто раније приликом давања аутокефалности српској цркви 1219. године. Дакле, Јован Ватац је сву компликованост односа са епирском државом наследио је од свог претходника на царском престолу. Следећи значајан чинилац на Балкану је Бугарско царство. Са овом државом такође је постојала велика дипломатска активност, као и у случају са владарима Епира и потом Солуна и овде су односи варирали од савезништва до ратног стања. Јован II Асен бугарски цар био је снажан владар и желео је да оствари доминантну улогу на Балкану. Опет и овде односи нису били једноставни па је тако Бугарска преговарала у више наврата о склапању савеза са Латинима који су били уперени против Никеје. Значајан чинилац на Балканском полуострву и уопште у Медитерану је била и Венеција, велика поморска сила. Што се тиче Балканског дела царства, поред горе наведених држава постојале су и одређене дипломатске активности које се тичу Србије, Угарске, Пелопонеза и неких острва у Егејском мору. Будући да је Балкан

73 На неправилност оваквог назива већ је указано вид. горе фуснота 39. Због честог коришћења овог термина у науци, а како бих дефинисао територије Анђела и ја ћу га користити. 74 Острогорски, Историја, 406.

16 под византијским културним и верским утицајем још Василија I, ови односи са балканским државама веома су значајни и за Никејско царство.75 У азијском делу царства највећу дипломатску активност Никеја је имала са својим суседом Икониским султанатом. Њихов однос у познијем периоду владавине Јована Ватаца може се рећи да је био поприлично миран и чак је било покушаја да се потпише савез како би се државе одбраниле од монголске инвазије. Управо због упада Монгола у Икониски султанат источна граница Никејског царства је остала мирна јер је Јован Ватац имао срећу да Монголи не упадну и у његову државу.76 Овде видимо да је наслеђена непријатељства од свог таста и царског претходника, Јован Ватац успео да неутралише и себи обезбеди релативно мирну источну границу. Са Трапезунтским царством Никеја је била у непријатељском односу. Међутим у време владавине Јована Ватаца ово царство постаје другоразредна држава и углавном је сведено на јужну обалу Црног мора где је водило изоловану локалну политику и нису се више мешали у покушаје за обнову Византије. Из азијског дела Никеја је имала још неких дипломатских односа са Јерменима и Грузијцима али су се они сводили на културни и верски утицај. За разлику од свог претходника Јован Ватац је водио далеко ширу, можемо слободно рећи европску, дипломатску активност. Што се тиче диполоматије ван простора некадашњег Византијског царства, веома живу преписку Јован Ватац је имао са папом Иноћентијем IV као и са немачким царем Фридрихом II, која ће бити обрађена у даљем раду. Главни разлог за преписку са папом било је питање црквене уније, али исто тако и питање Латинског царства које је имало и свог католичког патријарха, па је за Рим имало веома важну улогу. Стога не чуди да су погледи папе и Јована Ватаца углавном били супротстављени. Насупрот односима са папом Иноћентијем IV, односи са царем Фридрихом II били су изразито пријатељски, пре свега јер им је заједнички непријатељ био управо папа.77 У писмима између ова два владара види се да су њихови односи били присни, па је

75 Ивана Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, уред. Срђан Рудић, Београд: Историјски институт, 2016, 50. 76 Успенски, Историја, 514. 77 Исто, 515.

17 тако дошло и до склапања брачног савеза. Јован Ватац, након што му је прва жена Ирина, ћерка цара Теодора Ласкариса умрла, оженио се ћерком немачког владара Констанцом. Може се говорити и о односима са Русима, али дипломатска активност са овим удаљеним кнежевинама се углавном сводила на црквена питања. Јован Ватац је био изузетно рационалан владар па стога не чуди и његов добар однос са Куманима, које је након продора Монгола преко Русије, населио на својој територији.

1.3 Значај епохе

Јован Ватац дошао је на власт у време најтурбулентнијих година за Византију, односно њеног наследника Никејско царство. Идеја Теодора Ласкариса о наставку традиције византијских владара била је добра, али није имала неког реалног основа у уређењу и моћи државе којом је владао.78 Цар Јован Ватац успео је да направи државу која је способна да изнесе ову идеју. Период XIII века свакако је један од најдинамичнијих епоха људске историје. Већ на почетку века дошло је до крсташког заузимања Цариграда, што је продубило јаз између два дела хришћанског света. Државе настале у Светој Земљи током XII века показале су се као неодрживе, што је резуртирало тиме да је током XIII у више наврата проглашен крсташки поход за поновно заузимање Јерусалима. Први крсташки рат у XIII веку је захваљујући млетачком дужду Енрику Дандолу преусмерен на Цариград.79 Каснији крсташки ратови у XIII веку нису дали очекиване резултате, свети град Јерусалим био је накратко у рукама хришћана за време Фридриха II, али након овога остао је у рукама муслимана. Паралелно са покушајима да поново заузму Јерусалим, римска курија је почела и са покушајима спровођења уније. Ово је било усмерено како на наследнице Византије тако и на све оне државе које су потпадале под њен културни али пре свега религијски утицај. Тако видимо да је папство спремно да уздигне државе у ранг краљевине, уколико заузврат оне прихвате

78 Успенски, Историја., 527. 79 Острогорски, Историја Византије, 396.

18 католичку цркву. Ово можемо видети пре свега код словенских земаља које су традиционално биле под културним и верским утицајем Византије. Прво је краљевина обећана Бугарској и њеном владару Калојану, затим Стефану Немањићу владару Србије, а касније и руском кнезу Данилу. Овај процес није био ограничен само на словенске државе већ се ширио и на Јерменију и Грузију. Најсвеобухватнији покушај уније био је у Лиону 1274. године када је и византијски цар Михаило VIII Палеолог био спреман да је прихвати.80 На Пиринејском полуострву током XIII века започет је процес реконквисте, односно освајање територија под муслиманском влашћу.81 Ово није битније утицало на простор некадашњег Византијског царства, али нам даје јасну слику колика је била мржња између западних хришћана и муслимана. Током XIII века Јован Ватац не само да није делио ову мржњу према муслиманима, него је успео да од непријатеља Византије, Селџука, направи своје савезнике. Овај савез био је склопљен због заједничке опасности од Монгола, али свеједно се у њему огледа далековидост никејског цара. Монголи су представљали једно од највећих обележја XIII века. Њихов продор у Европу био је неочекиван, те је стога изазвао велику пометњу у многим европским државама. Велике победе које су остварили Монголи само су додатно компликовале и овако сложену политичку ситуацију XIII века. Као значајан фактор европске политике Монголи су се усталили након освајања делова Русије и Мале Азије. Покорена од стране Монгола, Русија већ у XIII веку добија своје главно обележје које и данас има, а то је да је иако, у овом тренутку још увек само европска држава, много више окренута Азији. Током овог века поново се разбуктао сукоб око инвеституре овога пута између Фридриха II и папства. Многи владари и државе су били захваћени овиме првенствено на Апенинском полуострву, али одјеци овог сукоба ишли су и даље па је у њих био умешан и никејски цар Јован Ватац. Након успона Никејског царства, за време Јована Ватаца, постало је само питање времена када ће ова држава успети да испуни свој циљ. То се догодило 1261. године када је Византија обновљена под Палеолозима. Сви

80 Острогорски, Историја Византије, 431. 81Португал је своја освајања комплетирао 1249-50. године вид. Charles Julian Bishko, “The Spanish and Portuguese Reconquest, 1095-1492,” in A History of Crusades, Volume III Тhe Fourtheenth and Fifteenth Centuries, ed. Kenneth M. Setton, 396-456. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1975, 432.

19 замршени односи који су се појавили током XIII века експлодирали су током Сицилијанског вечерња 1282. године, рата за ослобађање Сицилије од Француске власти, који су је окупирали након пада Хоенштауфоваца.82 Овај рад се неће бавити догађајима око овог рата будући да је Јован Ватац преминуо 1254. године, али је он свакако последица разних политичких сукоба XIII века. Сам крај овог бурног века обележило је уздизање Османа, турског емира, чија ће држава обележити следеће векове и господарити источним Медитераном досежући границе ранијег Византијског царства.83 Можда највише о владавини Јована Ватаца можемо видети из тога што је проглашен за светитеља и како су на њега гледали његови савременици, у свом посмртном говору овом цару Акрополит га назива тврђавом ромејском.84 Наравно овај говор је настао непосредно после смрти Јована Ватаца, те стога не чуди овакав однос и величање које Акрополит упућује цару. Касније ће у свом главном делу Акрополит на неколико места умањивати значај Јована Ватаца а величати новог византијског цара.

82 Острогорски, Историја Византије, 435. 83 О успону и неуспешним борбама са Турцима нам сведочи Пахимер вид. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 37 фуснота 77. о успону Турака пише и Острогорски, Историја Византије, 459. 84 П. И. Жаворонков, Эпитафия Георгия Акрополита императору Иоанну Дуке, Византийский временник 48, 218.

20 2. Унутрашња политика Јована III Ватаца

Некада моћно Византијско царство, које је контролисало практично цело источно Средоземље у време Василија II,85 у XII веку почиње да слаби. Краткотрајан успон у време Манојла I Комнина није успео да спречи еконсомско пропадање царства, штавише његови ратови на свим крајевима царства су овај процес само убрзали.86 Није само неодговорна политика резуртирала економским колапсом већ и јачање италијанских република које су полако узимале примат на мору. Пред Четврти крсташки рат царство је због лоше унутрашње политике било у опадању што је резуртирало и појавом обласних господара.87 Након пада Цариграда у руке крсташа и поделе византијске државе, економско стање углавном се погоршало. Управо је нејединство и слабост цареве власти уз лошу економску политику и допринело брзом успостављању нових држава. Цар Јован Ватац је водио веома активну спољну политику, а ништа мање није значајна ни његова унутрашња политика. Још од формирања царства након пада Цариграда 1204. године, Никеја је у свему настављала традицију Византије. Њен оснивач Теодор Ласкарис сматран је за цара од доласка у Никеју иако је крунисан тек 1208. године.88 Да би се крунисао за цара било му је неопходно да има патријарха, па је и у томе Никеја наставила традицију Византије. Никејски патријарх се и називао васељенским патријархом тако да и ту видимо континуитет. Чини се да је ово првенство у источном хришћанству врло лако прихваћено.89 Поред тога себе су увек називали Ромејима, а у Акрополитовом делу видимо да поданике Теодора Анђела не ословљава тако. Постоје и још два израза којима дефинишу свој народ, Грци и Хелени, а чини се да назив Хелени који је током средњег века имао пагански призвук негде око XIII постаје опет широко

85 Острогорски, Историја Византије, 299-300. 86 Исто, 367. 87 Више о овим обласним господарима вид. Радивој Радић, “Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века,” ЗРВИ 24-25 (1986): 151-289. 88 Успенски, Историја, 491. 89 Steven Runciman, The Byzantine Theocracy, Cambridge: Cambridge University Press, 1977, 140.

21 прихваћен.90 Ово свакако има везе са жељом никејских царева, пре свега Јована III Ватаца, да се повежу са античком традицијом. Ипак највећа жеља је да се повежу на традицију Константина Великог и свих његових наследника како би се одржао континуитет ромејских царева. Сва пропагандна активност на унутрашњем плану била је усмерена на то да се Јован Ватац представи и докаже као пуноправни наследник византијског трона, чак су постојале и библијске парафразе о Грцима као изабраном народу и о пресељењу и изгнанству царства након 1204. године као Вавилонском ропству.91 Дакле видимо да је овим унутрашњим питањима дефинисан спољнополитички циљ, а то је повратак у Цариград. Јован Ватац на почетку своје владавине сусрео се са две побуне, о обе ове побуне нас обавештава Акрополит.92 Њих је успео да угуши, али видимо дакле да је његово право на наслеђивање било оспоравано у самом почетку. Касније током владавине изгледа није било покушаја да се Јован Ватац збаци са власти све до Михаила Палеолога. Цар Јован Ватац је свој двор сместио у Нимфеј,93 а не у Никеју и ово свакако можемо довести у везу са тим да му је народ Никеје забранио улаз и дозволио само његовој жени Ирини да уће на почетку његове владавине. Свакако је за овако нешто била заслужна и чињеница да се Јован Ватац плашио нове потенцијалне завере, а да би завереници у граду Никеји могли наћи довољан број људи да заверу и спроведу, а све то будући да је због своје економске политике био поприлично непопуларан у аристократским круговима. Географски положај Никејског царства обезбедио је никејским царевима веома плодну земљу, па ипак за време Теодора Ласкариса овај велики потенцијал остаје занемарен. Јован Ватац је озбиљно приступио решавању пољопривредног питања и тако доста поправио економски положај царства.94 Тако нам Нићифор

90 D. Angelov, „Byzantine Ideological Reactions to the Latin Conquest of Constantinople,” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 293-310. Paris: Lethielleux, 2005, 301. Грцима у једном писму Герман II ословљава поданике Ватаца, односно користи појам Царство Грка, уместо уобичајенијег Царство Ромеја вид. Dimiter Angelov, Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204- 1330, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 96. 91 Ове алузије на старозаветне јунаке и догађаје више у свом делу обрађује Angelov, Imperial Ideology 362 и даље. 92 Akropolites, The History, 169-173. 93 Успенски, Историја, 528. 94 Angeliki E. Laiou, Cecile Morrison. The Byzantine Economy, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 176.

22 Григора, иако није савремени извор за владавину Ватаца, доноси причу о чувеној „круни од јаја“.95 Наиме Јован Ватац осим што је уредио аграрну политику и сам је поседовао једну фарму,96 желећи тако да да лични пример својим поданицима. Од те фарме Јован Ватац је успео да сакупи довољно новца да својој жени царици Ирини наручи круну. Ова прича добро илуструје приходе од пољопривреде у Никејском царству. Приходи су значајно повећани након битке код Куседага и након што су Селџуци били приморани да купују робу у Никеји. Јован Ватац је склопио са њима јако повољне трговинске уговоре за своје царство.97 Византијску економију истраживала је Лиоу, а њена констатација да је Никејско царство за време Ватаца било само себи довољно, бар што се тиче економије је више него адекватна.98 Како би заштитио своју економију, Јован Ватац се окренуо протекционизму забранивши куповину луксузне робе од италијанских република.99 Његов претходник на царском престолу Теодор Ласкарис склопио је лоше трговинске уговоре са Млетачком републиком,100 при том стање у економији младог царства било је несређено и погодно за разне злоупотребе. Политика протекционизма као и одлична аграрна политика, свакако су резултирале независношћу економије Никејског царства.101 Током владавине Јована Ватаца на сваком кораку се потенцирало на штедњи не би ли се економија поправила. Једна таква анегдота је и да је Јован Ватац прекорио свог сина Теодора након што је у лов ишао у свечаној одећи која је била резервисана за пријеме и приказивање моћи никејских царева, а могуће је да је овај прекор уследио након што је цар Јован Ватац на свом сину видео инострану тканину. Никеја је и ту традицију наставила од Византије желећи да својим двором импресионира страна посланства. Још једна традиција коју је наставио Јован Ватац је и ковање новца он је то урадио по угледу

95 Успенски, Историја, 525. 96 По угледу на своје фарме, Јован Ватац је организовао и друге вид. Angeliki E. Laiou, “The Agrarian Economy, Thirteenth–Fifteenth Centuries” in The Economic History of Byzantium vol 1,2.3,ed. Angeliki E. Laiou, 305-369. Washington: Dumbarton Oaks, 2002, 314. 97 Ово је оставило великог трага на економију па стога и сви историчари ово карактеришу као веома значајно Успенски, Историја, 526. као и Острогорски, Историја Византије, 415-416. 98 Angeliki E. Laiou, Cecile Morrison. The Byzantine Economy, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 171. 99 Исто, 224. 100 Nicol, Byzantium and Venice, 163. 101 Eleutheria Papagianni, “Protimesis (Preemption) in Byzantium” in The Economic History of Byzantium, vol 1,2,3,ed. Angeliki E. Laiou, 1048-1059. Washington: Dumbarton Oaks, 2002, 1057.

23 на цара Јована II Комнина, али су хиперпери никејског цара имали мањи проценат злата.102 Како би се наставио континуитет Византије, одмах по стварању државе у Никеји, сви некадашњи чиновници су били позвани на двор где би од новог цара добили исте привилегије које су раније уживали. Јован Ватац је наставио са окупљањем византијских интелектуалаца, тако је у његовој служби био Акрополит, а близак цару је био и најученији човек тог времена Нићифор Влемид. Како би придобио на своју страну стару аристократију у европском делу царства, издавао им је старе привилегије. Тако видимо да је дошло и до предаје Солуна након што је договорио са аристократијом да задрже привилегије, могуће и да добију додатну земљу. Никејско царство још увек је задржавало систем пронија наслеђен из Византије, али се полако под утицајем Латина касније развијао и феудални посед. Овај процес додељивања земље аристократији, заустављен је под Теодором II Ласкарисом, због његовог суштинског неповерења у племство, што можемо видети и у његовом односу са Михаилом Палеологом.103 Поред доделе земље аристократији, Јован Ватац је дао земљу и Куманима на крајњем истоку царства. Они су имали улогу граничара и повећали су сигурност границе са Икониским султанатом. Несумњиво је да ове просторе нико није хтео да насели, будући да би у случају сукоба прво они настрадали, али искористивши тежак положај Кумана након продора Монгола никејски цар је добио јаку границу, а уз то и несумњиву захвалност и наклоност Кумана. Јован Ватац је са аристократијом изузев на почетку, било је речи о завери против њега, али и на крају своје владавине, о чему ће бити речи, имао релативно добар однос. Ово је довело до мира на унутрашњем плану и дало никејском цару слободу да се бави спољнополитичком ситуацијом. Јован Ватац је успео да економски препороди царство, узимајући и време пре 1204. године византијска економија није никад била здравија. За ово је свакако

102 Cecile Morrisson, “Thirteenth-century Byzantine `Metallic' Identities,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 133-166. London: Ashgate, 2011, 136. О односу процента злата у новцу како за време Јована Ватаца тако и његових наследника вид. Острогорски, Историја Византије, 451; Angeliki E. Laiou, Cecile Morrison. The Byzantine Economy, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 216. 103 Vincent Puech, “The Aristocracy and the Empire of Nicaea,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204,ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 69-80. London: Ashgate, 2011, 76-77.

24 најзаслужнија његова аграрна политика, али од великог значаја је била и политика штедње. Ова склоност ка штедљивости може се видети и у ратним кампањама Јована Ватаца, где је увек гледао да уз што мање губитака постигне циљ. Чак и паљење флоте је доказ овога, будући да је знао да не може да се супротстави Латинима и да би заробљавањем само учинио услугу непријатељу. Можда најзначајније достигнуће цара Јована Ватаца у унутрашњој политици је измењени систем опорезивања, у којем сад нема злоупотреба. Колико је водио добру економску политику говори и да током његове владавине нису убирани ванредни порези.104 Овај реформисани систем опорезивања утицао је на противљење племства у последњим годинама владавине Јована Ватац, ове компликоване односе са старим племством наследиће његов син Теодор.105 На многим имањима, које је поседовао овај цар, постављао је само људе који су дорасли задатку. Приход ових имања био је довољан да одржава царски двор и да не изазове додатно опорезивање становништва. На ненасељеном земљишту око градова и тврђава запослио је сељаке који су приходима могли издржавати и себе и градове. Значајна како на спољном тако и на унутрашњем плану је изградња бродова. Никејски цар је имао два велика бродоградилишта и она су свакако утицала на додатни економски развој царства. Што се тиче трговинских односа, осим протекционизма, Јован Ватац је имао споразуме са италијанским републикама. Углавном је бирао Ђенову, будући да су Млечани били главни заштитници Латинског царства на мору. Јован Ватац се није расипнички опходио према новцу и за потребе својих кампања користио је колико му је било потребно, а вишак је био пренет у тврђаве Магнезија и Астица, где су ову државну благајну чували остаци Варјага.106 Уз то никејски цар је ценио људе од науке па видимо да је себе окружио ученим људима као што су Акрополит и Влемид. Колико је ценио науку можемо закључити и из тога што је свом сину обезбедио најбоље могуће образовање.107 Поред овога како би додатно учврстио

104 Успенски, Историја, 525. Ово је свакако утицало на благостање народа о чему сведочи и Акрополит у свом епитафу Јовану Ватацу вид. Angelov, Imperial Ideology, 137-138. 105 Angelov, Imperial Ideology, 240. 106 Успенски, Историја, 554; Deno J. Geanakoplos, “The Nicene Revolution of 1258 and the Usurpation of Michael VIII Palaeologos” Traditio, Vol. 9 (1953): 427. 107 Blemmydes, A Partial Account, 81; Runciman, Byzantine Civilisation, 228-229.

25 династију и спремио га за власт, свог сина је поставио за савладара.108 Непотизам толико карактеристичан за Византију и уопште средњовековне државе, код Јована Ватаца није имао места. На високе позиције није постављао рођаке него људе који су то заслужили, о чему нам сведочи и архиепископ Охрида Јаков.109 Ово свакако треба довести и у везу са наслеђивањем престола не по праву рођења него по заслугама, како Ватаца тако и Теодора Ласкариса.110 Што се тиче цркве на спољном плану видећемо да је Никејско царство отвореније да другим православним црквама да већу самосталност. У унутрашњој политици црква је имала велики значај на свест људи да постоји континуитет између Византије и Никеје као њене директне наследнице. Никејски цар је увек тражио поузданог човека на месту патријарха, који се неће противити његовој политици него је следити.111 Црква је несумњиво била значајна средњовековна институција и подразумевало се да је владар помаже и да спроводи ктиторску делатност. По овоме су и цар Јован Ватац и царица Ирина били познати, а поред тога од великог значаја је била и филантропска делатност овог брачног пара. Ово ће бити и један од најзначајнијих разлога да се Јован Ватац прогласи за светитеља. Јован Ватац се није увек понашао у складу са црквеним правилима и видели смо да је прекршио црквену забрану венчавања рођака кад је своју унуку дао Михаилу Палеологу након суђења.112 Ово суђење мора да је изазвало пажњу у Никејском царству јер га Акрополит описује до детаља. Још једно црквено правило које је прекршио је забрана прељубе. Овај догађај је сигурно изазвао скандал у Никејском царству. Након смрти своје жене Ирине, која је била образована и омиљена у народу и свакако је била заслужна за наклоност народа и ка Јовану Ватацу, цар се оженио Констанцом, ћерком немачког цара. Разлика у годинама брачног пара је била огромна и Јован Ватац није био

108 Више о Теодору као савладару вид. Bojana Pavlović, „Theodore II Laskaris as co-emperor: Reality and Misappreehensions in Byzantine Historiography,“ ЗРВИ 50, 2, (2013): 587-607. Старија литература склона је да одбаци постављање Теодора за савладара уп. J. B. Bury, The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923, 500. 109 Angelov, Imperial Ideology, 106. 110 По овоме су два владара хваљена од савремених писаца, али свакако ово морамо приписати и одређеној пропаганди како то лепо примећује Angelov, Imperial Ideology, 105-107. 111 Akropolites, The History, 223. 112 Успенски, Историја, 524.

26 заинтересован за овај брак. Констанца је кад је дошла у Никеју узела име Ана, у Никеји је остала и након смрти свог мужа 1254. године, а према Пахимеру брак јој је нудио и цар Михаило VIII Палеолог који је она одбила. Судбина Констанце је препуна преокрета, након одласка из Византије била је на Сицилији код полубрата Манфреда, а након његове погибије отишла је у краљевину Арагон, где је живот завршила као калуђерица. Приликом доласка на двор Јована Ватаца, са њом је дошла и Маркезина у коју се цар лудо заљубио. Отворено је имао аферу са Маркезином што га изгледа није превише дотицало, а није покварило ни односе са немачким царем. Па ипак овакво понашање једног цара, поготово оног који ће касније бити проглашен за светитеља, било је недопустиво и свакако је изазвало велику пажњу. Видимо дакле да на унутрашњем плану Јован Ватац ради све како би побољшао своју економију, што је за циљ имало како да финансира његове ратне кампање тако и да не зависи од трговине са италијанским републикама. Такође види се да у унутрашњој политици Јован Ватац ради на томе да представи себе и Никејско царство као легитимног наследника Византије. Захваљујући доброј унутрашњој политици никејски цар је добио доста простора да се посвети спољнополитичком планирању и постизању главног циља своје државе, обнављању Византије.

27 3. Региони и њихов значај за Никејско царство

3.1 Значај Мале Азије

Након пада Цариграда 1204. године у западним деловима Мале Азије настало је Никејско царство.113 Иако је географски била малоазијска држава чини се да је Никеја много више припадала балканској политици. Њен првенствени циљ је био поновно заузимање Цариграда, стога ју је то свакако окренуло ка Балкану. Чини се да је главна спољнополитичка активнст Никеје према Малој Азији била очување источне границе како би се могла умешати у сукобе на Балкану. Због овога се и спољна политика Јована Ватаца према овом региону своди на одржавање мира. Ситуација се донекле променила када је дошло до продора Монгола у Анадолију. Због претње ратом Јован Ватац склапа алијансу са Икониским султанатом 1243. године и ова алијанса је имала одбрамбени карактер. Из овога можемо закључити да је једини циљ спољне политике у Малој Азији задржавање граница, мада ни околности свакако нису били подобне за нападачки рат уперен против Монгола. Што се држава источније од Селџука тиче, Јован Ватац жели да очува и прошири културни утицај. Значај Мале Азије кроз историју Византије је варирао. У периоду Никејског царства Мала Азија је имала другоразредну спољнополитичку улогу, иако је Никеја географски припадала овом региону. Са друге стране, Мала Азија је имала велик значај за унутрашњу политику пре свега за пољопривреду и економију. Ово подручје је било веома плодно и обезбедило је Никејском царству велики извор прихода.114 Поразом код Куседага, Селџуци су били приморани да пољопривредне производе купују од Никеје, које је Никејско царство имало у изобиљу. Западни део Мале Азије, односно територија Никеје није била изложена великим ратним пустошењима, изузимајући крајњи северозапад полуострва што је сигурно допринело неометаном развоју пољопривреде. Чак ни постепено претварање обрадивих површина у пашњаке

113 Кодер, Византијски свет, 109. 114 Успенски, Историја, 525.

28 током насељавања Селџука у Малој Азији није нарушило пољопривреду у западним деловима Мале Азије.115 Досељавањем Кумана на источне границе, Јован Ватац је направио чврст одбрамбени појас што му је омогућило да неометано планира акције на западу односно Балканском полуострву. Значај Мале Азије је и у томе што је због разуђености обале на њеном западном делу пружала одличне могућности за луке. Овде су се налазила и главна бродоградилишта Никејског царства једно je у Холкосу на Дарданелу, а друго у Смирни.116 Велики број путева и трговинских рута је пролазио управо кроз Малу Азију.117

3.2 Значај Балкана

Балкан је најзначајнији у спољној политици Никеје, његов значај се огледа и у томе што су сви непријатељи Никеје ту створили своје државе. Никејско царство покушава у почетку да на Балкану успостави стална упоришта из којих би могло покренути нападе на Цариград. Спољна политика на Балкану била је веома активна, не само од стране Јована Ватаца, већ су и други учесници склапали и мењали савезнике. Најзначајнији град, поред Цариграда, на Балкану је Солун као други град Византије и његово заузимање је носило велики престиж. Јован Ватац по сваку цену жели да се ослободи још једног грчког царства и све његове акције на Балкану до коначног заузимања Солуна су усмерене у том правцу. Повремено се задовољавао да западногрчке цареве начини деспотима, међутим пошто Никеја сматра да је једина достојна да наследи Византију морао се решити овог противника. Поред владара Солуна значајан чинилац на Балкану је и Бугарско царство са којим током већег периода своје владавине Јован Ватац има мир. Латинске државе на Пелопонезу су доста ојачале од свог оснивања и представљају значајан чинилац у балканској политици.118 Спољнополитички гледано Балкан је у

115 Кодер, Византијски свет, 62. Рансиман истиче негативне последице овог насељавања поготово за време Палеолога уп. Runciman, Byzantine Civilisation, 177. 116 Akropolites, The History, 169. 117 Cahen, The Formation of Turkey, 91-92. 118 Успенски, Историја, 434-442.

29 центру пажње Јована Ватаца, будући да су и најзначајнији поседи Византије били на њему. На унутршњем плану, поред самог престижа поседовања два највећа византијска града, велики је и њихов економски значај, осим као лучких и трговачких градова, тако и због чињенице да кроз њих пролазе многи значајни путеви.119 Због доста држава које су у сукобима на Балкану има и доста најамника, па одавде и Јован Ватац попуњава своју војску. За економију Балкана не може се рећи да је била напредна као у Малој Азији, пошто су ратови и пљачкања били чести. На Балкану постоје велика рудна богатства, али она у овом периоду нису у потпуности искоришћена.120 Поред метала ту су и рудници соли, а сребро којим је богат Балкан ће користити владари Србије.121 Осим рудних богатстава на Балкану су и радионице свиле и поседовање овог драгоценог материјала свакако доноси велики профит.122

3.3 Значај Цариграда

Цариград је од пресудног значаја у политици Никеје и то је њен основни циљ. Престиж који би поседовање града донело било би равно престижу које је Константин Велики имао, тако су то тад видели поданици Никејског царства. Себе су поредили са Јеврејима, као божјем народу којем је суђено да се врати у своју обећану земљу.123 Цариград је најзначајнији град Византијског царства и један од најзначајнијих у Европи, како у економском124 тако и у верском смислу. У њему је било седиште Васељенске патријаршије, које је након пада 1204. године пренето је у Никеју. Уколико би неко други заузео град а не Јован Ватац, то би било поражавајуће за тадашњу политику Никејског царства као јединог правог

119 Кодер, Византијски свет,75-78. 120 Исто, 68-69. 121 Angeliki E. Laiou, Cecile Morrison, The Byzantine Economy,Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 172. 122 Кодер, Византијски свет, 65. 123 D. Angelov, „Byzantine Ideological Reactions to the Latin Conquest of Constantinople,” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 293-310. Paris: Lethielleux, 2005, 297. 124 Највеће радионице свиле су у Цариграду.

30 наследника византијске традиције. Са друге стране град је постао значајан и за папство које је тако желело да покаже да је граду било суђено да пређе и остане у рукама католика а не „грчких шизматика“. Војни покушаји Јована Ватаца да га заузме нису били успешни, иако је 1236. године био веома близу да га освоји. Са друге стране латински цар Балдуин II и папа Гргур IX покушавали су да свим средствима обезбеде граду опстанак. У једном писму папи Јован Ватац каже да није господар града онај који поседује његов камен и његове зидине него онај ко заиста има право на њега.125 Овиме жели да искаже да је он стварни наследник Византије. Касније је град постао и предмет преговора, између папе и никејског цара. Због свог положаја град је најзначајнија трговачка рута, шира околина града излази на три мора Црно, Мраморно и Егејско.126 То му обезбеђује да има примат у трговини овим морима. Током власти Латина, видимо да Венеција у великом обиму користи географски положај града, али и да нису заинтересовани за трговину на Црном мору. Поред овога град је имао и велики број реликвија што је свакако утицало и на ходочашћа којих је било много током периода Византије.127 Латини су међутим продали велики број реликвија, а и град је био у тешком стању након велике пљачке и поделе плена која је наступила по освајању 1204. године.128 Град сигурно није био онолико величанствен и богат као раније, али због престижа који је доносио и пошто је представљао Византију, био је од неизмерног значаја за Никејско царство. Колики је утицај Цариград остављао на све православне народе као на седиште васељенске патријаршије можемо закључити и из житија Св. Саве чији биографи Доментијан и Теодосије уопште не помињу да је постављање српског архиепископа извршено у Никеји.129 Овиме свакако писци желе да не умање значај добијања аутокефалности и стога намерно Цариград представљају као место одвијање ових догађаја.

125 Успенски, Историја, 511. 126 Dimitri Obolensky, The Byzantine Commonwealth, New York-Washington: Praeger Publishers, 1971, 17. 127 Runciman, Byzantine Civilisation, 215. 128 Успенски, Историја, 322. 129 Бојан Миљковић, Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, уред, Љубомир Максимовић, Београд: САНУ, 2008, 141-142. Док Доментијан не помиње најјасније град у којем се хиротонисање десило, Теодосије више пута греши уп. Теодосије, Житијa, 339.

31 3.4 Значај острва у Егејском мору

Смештена између Балкана и Мале Азије острва у Егејском мору, иако површински мала, још од античког доба имају велики значај. Већа острва Крит, Еубеја, Лесбос и Родос су и за Византију од виталног значајна, будући да се преко њих одвијала трговина. Већину острва, свакако она најзначајнија, уговором између Латина и Млечана из 1204. године заузела је Венеција. То је довело до тога да је Венеција додатно ојачала на мору и постала најдоминантнија поморска сила. Венеција је ова острва и преузела због трговине и сада је господарила медитеранском трговином.130 За Никејско царство у почетку острва нису у првом плану, а ово свакако можемо повезати и са доста лошијом флотом у односу на Венецију. Како је моћ никејске флоте расла тако је расла и заинтересованост за острва, пре свега за Крит и Родос. Чак и тада се Никеја укључивала једино да помогне локалном грчком становништву. Више интереса Никеја је показала за Родос, будући да није далеко од малоазијског копна и у непријатељским рукама би био озбиљна претња Никејском царству. Венеција никад није ни господарила овим острвом, њиме је владао кесар Лав Габала.131 Јован Ватац је коначно загосподарио острвом 1250. године. Острва која су углавном била под грчком контролом су она ближа Малој Азији то су Родос, Хиос, Кос и Лезбос.132 Поред трговачких бродова у Егејском мору се налазио и велики број гусарских, првенствено оних из Ђенове. Они су ометали трговачке путеве и повремено господарили неким мањим острвима. Поседовање егејских острва за Никеју, осим трговине, имало би и велики одбрамбени значај пошто су смештена између Балкана и Мале Азије. Јован Ватац није успео да загосподари свим овим острвима. То можемо приписати недовољној јачини никејске флоте, али у исто

130 M. Koumanoudi, “The Latin Aegean after 1204: Interdependence and Interwoven Interests,” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 247-248. Paris: Lethielleux, 2005. Заузела је острва коа би јој омогућила сигурне луке на поморској трговинској рути Венеција – Цариград вид. Nicol, Byzantium and Venice, 150. 131 Јадран Ферлуга, “Византијско племство и крсташи у XIII веку,” ЗРВИ 18 (1978): 125. 132 Anthony T. Luttrel, “The Latins and Life on the Smaller AegeanIslands: 1204-1453,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 146-157. New York-London: Routledge, 2007, 147.

32 време и веома јакој флоти италијанских република. Осим тога локално становништво на неким острвима дочекало је освајаче са одобравањем. Показаће се да ни обновљена Византија неће моћи да поврати контролу над свим овим острвима и да ће то тек успети Турци, пошто су Крит али и Ахаја на Пелепонезу остали ван Византије.133 Венеција је своју доминацију над острвима у Егејском мору морала више пута да потврђује и то се највише види на Криту, где су више пута против ње подизани устанци.134

133 Jonathan Philleps, “The Latin East, 1098–1291,” in Oxford History of the Crusades, ed. Jonathan Riley- Smith, 111-137. Oxford: Oxford University Press, 2002, 111. Михаило VIII ће једно време господарити делом Ахаје односно Мистром. 134 Ch. Gasparis, “The Period of Venetian Rule on Crete: Breaks and Continuites during the Thirteenth Century,” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 233-246. Paris: Lethielleux, 2005, 236-237.

33 4. Први период владавине од 1221. године до 1230. године

Као што смо већ видели након смрти Теодора I Ласкариса, 1221. године поставило се питање ко ће га наследити будући да није имао легитимних мушких потомака.135 Како је и сам био зет цара Алексија III и успешно га наследио,136 претпоставка је да је Теодор одредио свог зета Јована Ватаца за наследника. Јован је био ожењен његовом најстаријом ћерком Ирином137 али није као Теодор и уосталом као и већина царских зетова, носио титулу деспота, већ скромнију протовестијера.138 Стога одмах по његовом избору и крунисању од стране новог патријарха Манојла139 избила је побуна двојице браће претходног цара. Та браћа су била Алексије и Исак, претпоставља се да је Теодор имао бар шесторицу браће и они су желели да се уз помоћ Латинског царства обрачунају са новоизабраним царем.140 Тако се већ на почетку своје владавине Јован Ватац суочио са јаком опозицијом. Свакако је појављивању опозиције допринело и Јованово релативно скромно порекло. Овакав развој догађаја једва је дочекао латински цар и послао је војску у Малу Азију, како би помогао узурпаторима, браћи Теодора Ласкариса. Ову удружену војску Латина и Грка нови цар Јован Ватац успео је да порази 1224. године код Појманенона141, дакле на истом месту где је његов таст доживео пораз.142 О овој години се може расправљати јер Акрополит наводи да је цар Јован извојевао победу након две године проведене на власти.143 Тако да би се ова битка можда могла датирати и у 1223. годину будући да је Јован Ватац своју владавину започео 15. децембра 1221. године. Било како било, Јован Ватац је отклонио прву

135 Имао је једног сина из брака са Јерменком али је и жену и дете протерао вид. Успенски, Историја, 501. 136 Dimiter Angelov, Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204-1330, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 2. 137 Острогорски, Историја Византије, 407. 138 Angelov, Imperial Ideology, 117. 139 Akropolites, The History, 159. 140 Исто, 167, фуснота 1. 141 Oxford Dictionary of Byzantium, vol 12 3, editor in chief Alexander P. Kazhdan, New York- Oxford: Oxford University Press, 1991, 1048. 142 Острогорски, Историја Византије, 408. 143 Akropolites, The History, 166.

34 претњу на свом путу, браћа Теодора Ласкариса су ухваћена и ослепљена.144 Акрополит нам доноси и причу да су желели да побегну у Цариград и да са собом одведу и Теодорову ћерку Евдокију.145 Јасно је да је циљ овакве акције био да се латинском цару обезбеде готово иста права да влада Ромејима, каква је имао и Јован Ватац.

4.1 Стварање Солунског царства

У међувремену док је никејски цар покушавао да учврсти своју власт, наставили су се походи Теодора Анђела који је упао у Македонију и Тракију и 1222. године заузео Сер, веома важно утврђење.146 Овиме је практично покорио целу област Македоније и још се једино Солун налазио ван његовог домашаја. Солунском краљевином након погибије Бонифација Монфератског владао је његов млади син Димитрије који није имао довољно вештине да одоли владару Епира. Тако је 1224. године Теодор Анђео заузео Солун, други највећи град Византије после Цариграда. Због пада тако важног града као што је био Солун организован је и крсташки поход под Виљемом VIII Монфератским, како би се град поново заузео.147 Виљам је изабран за предводника овог похода јер је град од поделе Византије припадао његовој породици, ипак овај поход био је неуспешан. Чињеница да је заузео тако важан град несумњиво је утицала на то да Теодор почне себе да сматра равноправним владару Никеје, па је за себе сада тражио и титулу цара. Солунски митрополит Константин Месопотамис одбио је да га крунише како не би нарушио права патријарха и цара у Никеји, међутим Димитрије Хоматин је

144 Успенски, Историја, 426. 145 Ово потврђује и Успенски, Историја, 426. 146 Robert Lee Wolff, „The Latin Empire of Constantinople,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 187-234. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 214. 147 Malcolm Barber, „Western Attitudes to Frankish Greece in the Thirteenth Century,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 111-128. New York-London: Routledge, 2007, 113; Б. Ферјанчић, Тесалија у XIII и XIV веку. Београд, 1974, 45.

35 ово прихватио и тако започео оштар сукоб са никејским патријархом Германом.148 Ово крунисање се највероватније десило после заузимања Солуна, али по Акрополиту и пре 1225. године јер му се у свом делу обраћа са титулом цара приликом доласка код Хадријанпоља.149 Спољна политика са Теодором Анђелом била је променљива, од добре током почетних година владавине Јована Ватаца, до потпуно супротстављене након проглашења Теодора за цара. Претпоставка је да се Теодор заклео на верност никејском цару с обзиром на то да је једно време боравио на никејском двору. Међутим пошто је заузео Солун и пошто је постао све амбициознији сматрајући себе, не без разлога, равним па чак и супериорнијим у односу на Јована Ватаца, односи између два цара су постали непријатељски. Теодор Анђео заузео је други највећи град Византије и поседовао је већу територију него никејски цар. Његово крунисање за цара није гледано са благонаклношћу у Никеји. Ни Јован Ватац ни патријарх Герман II нису ово одобрили. Цар јер није желео конкурента у борби за обнову Византије, а патријарх јер није желео да његова права буду оспорена или да чак добије конкурента у западногрчком патријарху. После преписке двојице црквених великодостојника, Германа са једне стране и Димитрија Хоматина архиепископа Охрида са друге,150 видимо да је Хоматин управо правдао свој поступак тиме што је Теодор освојио значајне поседе и њима управљао самостално. Поред овога Хоматин замера Никеји и успостављање Српске архиепископије.151 Како би додатно исказао непослушност према патријарху Герману, Хоматин је

148 Острогорски, Историја, 407. Пахимер прави грешку када наводи да је ово крунисање обавио архиепископ Јаков вид. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 17. 149 Мада ово гледиште већина историчара оспорава и највероватније је да је Теодор крунисан око 1227. године. Острогорски и Успенски не напомињу тачну годину крунисања. Новији поглед и датирање овога видимо код Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 51. који је сврстава у 1227/8. годину, док Дејан М. Џелебџић, Друштво у Епирској држави прве половине XIII века, Београд, 2002, 8. сматра да се крунисање догодило између 1225-1226. године. 150 Влада Станковић, „Цариградски патријарси у актима охридског архиепископа Димитрија Хоматина“ ЗРВИ 48, (2011): 124-128. О освнивању Охридске архиепископије и титулатури Хоматина „архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске“ вид. Коматина, Црква и држава у српским земљама, 98 и даље. Преписка двојице црквених великодостојника била је оштра и иронична па је тако Герман II упитао Хоматина са којег дивљег маслиновог дрвета је набавио маслине за уље којим је помазао Теодора вид. Gilbert Dagron, Emperor and Priest, trans. Jean Birrell, Cambridge: Cambridge University Press, 2003, 275. 151 Божидар Ферјанчић, „Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија,“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 65-71. Београд: САНУ, 1979, 69.

36 хиротонисао епископа Сервије.152 Дакле Јован Ватац је за спољну политику свакако користио и патријаршију која се налазила у Никеји, чији су патријарси носили и титулу васељенског односно цариградског патријарха. Ово неће бити једини пут да никејски цар користи цркву у својој спољној политици. Било како било никејски цар је сад добио западногрчког конкурента и односи свакако нису били добри. У овај период спада и приближавање папства владару Епира, Теодору.153 Додатно су погоршани након што је по заузећу Хадријанпоља Јован Ватац био принуђен да повуче гарнизон, пошто је Теодор Анђео желео град за себе. Ово је био први отворен сукоб између два цара и постало је јасно да ни до каквог договора неће доћи јер обојица желе да обнове Византију. У овом тренутку све је изгледало да ће Теодор пре испунити тај циљ, међутим својом нестрпљивошћу Теодор је избацио себе као кандидата за византијског цара. Битка код Клокотнице показала се као срећна околност за Јована III Ватаца, будући да након ове битке креће успон Никеје. При том Јован II Асен иако је загосподарио огромним територијама након ове битке није успео у потпуности да је искористи. Имајући ово у виду не чуди констатација Острогорског да је Никеја извукла највише из Клокотничке битке.154

4.2 Стање у Латинском царству

На другој страни никејски цар је користио своју победу код Појманенона и заузео велике делове северозападне Мале Азије које су припадале Латинском царству. Током те војне кампање 1224/5. године како нам Акрополит наводи дошло је до нове завере уперене против Јована Ватаца.155 Главни завереник је био Андроник Нестонгос царев рођак, међутим причу о овој завери доноси нам сам Акрополит тако да није најјасније шта се десило. Јован Ватац је по речима Акрополита, због ове завере уништио своју флоту како она не би дошла у руке

152 Дејан М. Џелебџић, Друштво у Епирској држави прве половине XIII века, Београд, 2002, 21, фуснота 95. 153 Б. Ферјанчић, Деспоти, 56. И овде је Ферјанчић показао да Теодор није имао титулу деспота иначе би је папа свакако користио приликом обраћања. 154 Острогорски, Историја Византије, 409-410. 155 Akropolites, The History, 169.

37 Латина. Завереници су на крају ухваћени и осуђени на смрт, међутим Јован Ватац је неке казне смањио.156 Током ове ратне кампање Акрополит први пут помиње и Никејску флоту, али је свакако она постојала и у време Теодора I Ласкариса. Ова флота је била намењена за нападе на поседе Латинског царства у Европи, тако су након напада на Галипоље и околину локални Грци из Хадријанпоља тражили од Ватаца да пошаље своју војску. Овде је први пут до изражаја дошао ривалитет између два грчка царства, јер је Теодор Анђео протерао војску Ватаца и заузео Хадријанпољ. До мира између Латина и Никеје је дошло 1225. године у Пеги, по овом уговору Латинском царству је у Малој Азији остао само појас непосредно преко пута Цариграда односно Никомедија.157 Нешто касније 1228. године примирје са Латинима је склопио и Теодор Анђео, вероватно посредством бугарског цара Јована II Асена који је такође желео да заузме Цариград. Бугарски и солунски цар од раније су имали савезништво које је потврђено браком између нелегитимне ћерке Јована II Асена и Теодоровог брата Манојла.158 Положај Латинског царства и цара Роберта био је тежак, после неуспешног крсташког похода Виљема де Монферата 1225. године како би поново заузео Солун,159 изгледало је да су дани латинске превласти у Цариграду одбројани. У колико тешкој ситуацији је било царство говори и то да су оба грчка цара као најамнике у својим војскама имали Латине, који су долазили у Латинско царство како би их примли у службу, али просто нису имали новца да их све упосле. Оно што је спасило Латине је неслога две грчке државе које су сада биле супротстављене и која је свака за себе желела да обнови Византију. Цар Солуна Теодор чак је и након заузимања Хадријанопоља пљачкао околину Цариграда и заузео град Визу.160 Дакле и овиме се види да је његов циљ заузимање Цариграда и да нема никакву намеру да се потчини Никејском царству. Приликом заузимања града Визе Акрополит нам износи и причу о извесном Анслему мужу Евдокије,

156 Akropolites, The History 169-170. 157 Успенски, Историја, 426. 158 Златарски, История на Българската държава том 3, 333. 159 Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 215. 160 Успенски, Историја, 503.

38 ћерке цара Теодора Ласкариса, која је претходно била предлагана за жену цару Роберту.161 Што се тиче цара Роберта и Латниског царства оно се још једном нашло у озбиљној кризи и без владара. Наиме 1228. године цар Роберт био је у Риму да се жали папи Гргуру IX зато што је неколицина његових витезова убила његову жену скромног порекла. Папа га је убедио да се ипак врати у Цариград, али је Роберт при повратку умро исте године.162 Његов млађи брат Балдуин II који је имао свега једанаест година га је наследио.163 Пошто је цар био малолетан неопходно је било пронаћи одговарајућег регента. Овакву ситуацију у Цариграду желео је да искористи амбициозни Јован II Асен, који је преко брака своје ћерке Јелене и младог цара Балдуина II, желео да постане стварни господар Цариграда.164 Разлог због којег је ово предлагао је и како би се две династије још ближе повезале будући да су преко краља Угарске већ били повезани.165 Постојала је и група латинских барона која је била спремна да овај предлог и прихвати, свакако како би им бугарски цар пружио заштиту када би били угрожени од грчких царева, пре свега од цара Теодора који је био у непосредној близини. Како би дошло до остварења овог брака Јован II Асен обећао је и да ће за Латинско царство повратити све оне територије које су претходно изгубили од Теодора Анђела. Пошто је увидео да ће га бугарски цар издати, а и будући да је био веома самоуверен због недавних догађаја, цар Теодор је решио да прекине савез са Асеном. У међувремену планови Јована II Асена за склапање брака са Латинским царством су пропали, јер су барони изабрали за регента титуларног краља Јерусалима, Јована Бријена. Исто као и у претходном покушају са бугарским царем, до регенства Јована Бријена би дошло преко брака између његове ћерке Беренгарије и цара Балдуина II.166 Ово је прихваћено, али тек после услова Јована Бријена да он буде признат за владара све

161 Јован Ватац је по уговору из Пеге послао Евдокију цару Роберту, међутим до брака није дошло пошто је латински цар за жену узео ћерку једног витеза вид. Успенски, Историја, 427. 162 Успенски, Историја, 427. 163 Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 216. 164 Michael Angold, “The Latin Empire of Constantinople, 1204-1261: Marriage Strategies” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 47-68. London: Ashgate, 2011, 54. 165 Златарски, История на Българската държава том 3, 336. и у Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд: Clio, 2002, 63. 166 Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 216.

39 до своје смрти. Овим је Јован Бријен постао таст још једном цару пошто је претходно старију ћерку удао за Фридриха II.167 Ипак његов однос са немачким царем био је лош, будући да је удајом ћерке изгубио титулу краља Јерусалима и да је помагао папи у борбама против Фридриха II.168 Латинско царство сада је коначно добило једну снажну личност на свом челу. По новом договору Јован Бријен би владао до своје смрти, али би се Балдуину када напуни двадесет година нашла земља у Малој Азији, док би Јован могао својим наследницима да остави или земље Никејског царства, Епира, или словенске земље. Наравно ове земље нису биле у поседу Латина, али се јасно може закључити да је Јован Бријен имао амбициозне планове да од Царства на рубу пропасти направи велесилу. Млечани су своје привилегије овим договором у потпуности очували и успешно показали да и даље представљају значајану силу у региону. Јован Бријен стигао је у Цариград тек 1231. године, након што је добио гаранције да ће све договорено бити и испуњено. Изгледом је Јован Бријен био прави витез, о његовој задивљујућој спољашњости нам сведочи Акрополит.169

4.3 Клокотничка битка

Са друге стране иако му план да постане регент Балдуина II није успео, Јован II Асен морао је да се суочи са Теодором Анђелом. Солунски цар је прекинуо раније савезништво и из Хадријанпоља марширао око границе са Бугарском не би ли испровоцирао напад. Како нам то Акрополит саопштава овиме је само тражио своју пропаст.170 Бугарски цар се са своје стране претварао као да је све у реду, чак је и на својим барјацима кад је ишао у сусрет војсци Теодора Анђела наводно исписао речи њиховог уговора. До велике битке између два цара дошло је код

167 David Abulafia, Frederick II a Medieval Emperor, Oxford: Oxford University Press. 1988, 150. 168 Успенски, Историја, 427. 169 Akropolites, The History, 184. Акрополит је склон да Јована Бријена представи као „најјачег човека на западу“ што не би било погрешно да Бријен није био у позним годинама, далеко бољу карактеризацију овог славног витеза даје Успенски, Историја, 504. код кога видимо оклевање Јована Бријена. 170 Akropolites, The History, 178.

40 Клокотнице на реци Марици 1230. године.171 Како нам даље Акрополит излаже војска солунског цара Теодора Анђела састојала се и од Ромеја и Латина, док је своју премоћ на бојном пољу Јован II Асен показао уз помоћ бугарске војске и Кумана.172 Иако је остварио потпуну победу бугарски цар је ослободио заробљенике, једино је у заробљеништву задржао Теодора Анђела кога је касније и ослепео, по „провереној“ византијској традицији којом је ослепљени онемогућен да поново влада. Овај суров чин указује и на утицај „мрачне стране византијске културе“ на суседну Бугарску. Ввеликодушан потез ослобађања обичних војника се Асену веома исплатио будући да када је кренуо да осваја територије војска је прешла на његову страну без крвопролића. Тако је заузео све некадашње поседе солунског цара, Хадријанопољ, Сер, Дидимотику и друге, а освајања је наставио у Тракији и Македонији па чак и у Албанији. Бугарско царство сада се простирало од Црног мора до Јадранског.173 У градовима и тврђавама које је освојио Јован II Асен је негде остављао и Грке као управнике, посебно се код Акрополита може видети да се лепо опходио према поданицима, што му је свакако помогло да своју власт и задржи. Један од таквих владара који су задржали своје поседе је деспот Алексије Слав, који је био савезник Теодора Анђела.174 Након Клокотничке битке показало се да се истом брзином којом је Теодор Анђео заузимао територије, оне након његовог заробљавања прелазиле у посед Бугара. У Солуну је наставио да влада Манојло, брат Теодора и зет Јована II Асена, али је он користио титулу деспота.175 Овим поразом цар Теодор Анђео практично је избацио себе из борбе за обнављање Византије. Свим силама се и даље трудио па чак и ослепљен, самим

171 Успенски, Историја, 472. 172 Акрополит их назива Скитима 173 Успенски, Историја,473. Иако пише о овом сукобу Акрополит не износи последице битке тј. велико територијално ширење Бугарске као и ширење утицаја на суседне државе што лепо примећује Златарски, История на Българската държава том 3, 341-342. 174 Радивој Радић, “Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века,”, ЗРВИ 24-25 (1986): 244-245. Теодор и Алексије су били у сродству преко Јована Петралифа вид. даље 258-259. 175 Иван Божилов, Фамилията на Асеневци 1186-1460, София: БАН Марин Дринов, 1994, 100. Златарски је склон да Јовану II Асену припише даривање ове титуле деспота Манојлу вид. Златарски, История на Българската държава том 3, 340-341. Са оваквим виђењем се не слаже Ферјанчић уп. Ферјанчић, Деспоти, 59-60. Где, према мом мишљењу, је правилно доводи у везу са царем Теодором. Будући и да би се у овом случају настављала византијска традиција додељивања ове титуле рођацима цара у овом случају брату и млађи брат Теодора и Манојла имао је титулу деспота на шта исто указује Ферјанчић.

41 тим без могућности да икада поново има царско достојанство, да буде значајан чинилац у византијском наслеђу. Као главни његов циљ, испоставиће се, је ометање Јована Ватаца да обнови Византију. Стрпљивим чекањем и немешањем у борбу два балканска цара у великој мери успео је да искористи Јован III Ватац. Јер након ове битке и након што је ослобођена постојања западногрчког царства креће велики успон Никеје.

4.4 Дипломатска активност

Поред ових дешавања на Балкану у Малој Азији чини се да није било већих сукоба са Икониским султанатом, изузев сукоба са почетка владавине Јована Ватаца176 мада нам наш главни извор Акрополит не говори ништа о томе. Дакле Јован Ватац није имао већих сукоба и на источној граници свог царства као што је то имао његов претходник Теодор Ласкарис. У овом периоду Кајкубад I султан Рума, односно Икониума, био је заузет са своје стране односима са Антиохијом и Малом Јерменијом у Киликији.177 Такође око острва у Егејском мору бар у овом првом периоду нема великих војних акција. Осим догађаја на Родосу где је практично самостално управљао Лав Габала, али је око 1225. године признао власт Јована Ватаца.178 Пошто је имао значајну флоту о којој нас и Акрополит обавештава Јован Ватац могао је ускоро да се умеша и у освајања поморским путем. То је започео тако што се умешао у Критски устанак двојице Савротија, који се још назива и трећи критски устанак, а избио је 1230. године.179 Чињеница да је ово био трећи устанак нам показује да Млечани нису имали апсолутну контролу на острвима која су заузели и да је све јача никејска флота могла да помаже и донекле парира Венецији. О овоим односима биће речи касније.

176 John Giebfrieda , “The Mongol invasions and the Aegean world (1241–61)," Mediterranean Historical Review 28,. 2 (2013): 134. 177 Cahen, The Formation of Turkey, 53-54. 178 Успенски, Историја, 501. 179 Anagnostis Pan. Agelarakis, Cretans in Byzantine Foreign Policy аnd Military Affairs Since the 4th Crusade, New York, 4.

42 У овом првом периоду своје владавине спољна политика Јована Ватаца може се оценити као стрпљива. То донекле и не чуди с обзиром да се морао изборити са опозицијом, прво са браћом Теодора Ласкариса, а затим и својим рођаком Андроником Нестогосом о којем нам сведочи Акрополит. 180 Видели смо да је у односима са Латинским царством наступао опрезно не желећи да исхитреношћу умањи значај победе на Појманенону. Мировним споразумом који је склопио са њима, обезбедио је на кратко предах својој војсци али што је далеко значајније успео је да заузме готово целу северозападну Малу Азију и да поседе Латинског царства на азијском делу сведе на околину Никомедије.181 Његову опрезност према Латинима видимо и у томе што је запалио своју флоту. Знајући да она не би успела да одоли противничкој, углавном млетачкој флоти која је штитила Босфор и да би им у потенцијалном сукобу највероватније припала као плен. Стрпљиво је чекао и приликом смрти цара Роберта и није се исхитрено мешао у покушаје заузимања Цариграда. У овај период спада и неуспешан крсташки поход за поновно заузимање Солуна, као и смена на престолу Ахајске кнежевине где је Жофроу I Вилардуена наследио Жофроа II.182 Ахајска кнежевина је након коначног нестанка Солунске краљевине постала главни вазал Латинског царства, а под способним владаром Жофроом II и утицајна држава у Егејском мору. Поред Крита, Венеција је окупирала и друга острва у Егејском мору тако и Наксос на коме је настао тзв. дукат Архипелага или Егејско војводство под млетачком управом. Што се односа са Бугарском тиче никејски цар није у овом првом периоду водио активну спољну политику са њима. Јован Ватац је више био забринут Епиром и Латинским царством стога до Клокотничке битке није било посебних уговора између Никеје и Бугарског царства. Јован Ватац је тек након што је цар Теодор постао мање значајан фактор на Балкану водио интезивну спољну политику са Бугарском. Са своје стране Бугарска је осим савезништва са Теодором Анђелом покушавала да оствари и савезништво са Латинским царством, поред тога Бугари

180 Акрополит је једини који помиње ову заверу, због тога није ни најјасније да ли се она стварно одиграла вид. Akropolites, The History, 170. коментар поглавља и фуснота 1. 181 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 52. и у Успенски, Историја, 502. 182 Успенски, Историја, 436.

43 су још раније за време Калојана, водили преговоре око црквене уније.183 Друга грчка царевина у Малој Азији је након почетних неуспеха у борби против Теодора Ласкариса и борбама са Икониским султанатом, сведена на области крајњег севера Мале Азије уз Црно море и није представљала значајнијег чиниоца у овом периоду.184 Односи са Јерменима у Никејском царству су се углавном сводили на црквена питања, осим приликом инвазије Монгола. Са Венецијом Јован Ватац био је у сталном сукобу. Венеција је након Четвртог крсташког рата господарила острвима у Егејском и Јонском мору и била доминантна поморска сила.185 Венеција није имала интереса за Црно море, пошто у овом региону некадашње велике луке, поготово оне на Криму се налазе под неком врстом вазалног односа према Трапезунтском царству. Подручје Црног мора није било ни у примарном интересу Јована Ватаца, који је у овом првом периоду своје власти желео да пре свега оспособи своју флоту како би могао да парира Венецији и да помаже грчким острвима кад је год то било могуће. Друга поморска сила била је Ђенова са којом је Ватац имао далеко бољи однос будући да Ђенова није директно учествовала у подели Византије, чак је један одред Ђеновљана бранио Цариград 1204. године. Пошто је била конкурентска сила Млетачкој републици, Ђенова је успела да издејствује повластице у трговини са Ватацом.186 У овом периоду можемо рећи да долази до постепеног стварања млетачке колонијалне империје будући да заузимају велики број острва и економски их користе за богаћење свог матичног града.187 Венеција је имала огромне повластице у Цариграду као и веома развијену колонију у самом граду, па је веома заинтересована да се супротстави непријатељима Латинског царства. Млечани у Цариграду бирају и свог Podesta односно неку врсту свог званичника, у овом периоду то је Ђакомо Тијеполо, који ће неколико година касније постати и

183 Златарски, История на Българската държава том 3, 230. 184 Успенски, Историја, 551. 185 Luidji Salvatoreli, Istorija Italije knjige 1 i 2, Novi Sad: Platoneum, 2006, 133. 186 Право Венеције на Крит дуго је оспоравала Ђенова која је господарила оством вид. Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 715. 187 Израз колонијална империја употребио је Nicol, Byzantium and Venice, 164. што сматрам одговарајућим будући да Млечани заиста колонизују велики број острва и да у смислу трговине заиста јесу империја.

44 млетачки дужд.188 Осим што је била противник Никеје, Венеција није благонаклоно гледала ни на владаре из династије Анђела мада је била склонија да са њима нема непријатељске односе. Са друге стране односи са Никејским царством, посебно за време Јована Ватаца су непријатељски. Јован Ватац је у овом првом периоду успео да преузме острва у Егејском мору Лемнос, Самос и Хиос, која су најближа Никеји.189 У овом периоду дошло је и до Шестог крсташког рата 1228-1229. године, али као и претходни Пети крсташки рат, није значајније утицао на подручје некадашњег Византијског царства. Предводник Шестог крсташког рата био је цар Фридрих II и успео је да поново заузме Јерусалим. Осим што је био краљ Јерусалима који је постао кроз женидбу са ћерком Јована Бријена,190 Фридрих II наследио је и титулу краља Солуна, након што ју је добио од Димитрија.191 Јасно је да односи са Папском државом нису могли бити добри, будући да је првенствени циљ цара Јована III Ватаца било поновно заузимање Цариграда, поред тога значајну улогу је играла и црква које је била разједињена од 1054. године.192 Црква је била значајан чинилац спољнополитичке активности никејског цара Јована Ватаца. Видели смо да је била значајно средство у оспоравању права Теодора Анђела на царску титулу, Јован Ватац ће је користити и у преговорима око уније, а према оним државама које су биле под утицајем византијске културе служиће му као моћно дипломатско средство за даље политичко везивање тих држава за Никејско царство. Односи са другим православним државама углавном су се сводили на црквена питања. Никеја је била далеко отворенија да да самосталност црквама него што је то био случај пре 1204. године. Тако је Србија добила црквену аутономију

188 Nicol, Byzantium and Venice, 163-164. 189 Жаворонков, Никейская империя и запад, 105. 190 Thomas C. Van Cleve, “The Crusade of Fridrick II,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 429-463. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 342-343. 191 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 53. 192 Додуше у време избијања овог сукоба нико није веровао да ће он довести до коначне поделе цркве вид. Острогорски, Историја Византије, 320.

45 1219. године, од цара Теодора Ласкариса.193 Србија, односно Рашка је одавано под византијским културним и верским утицајем још од мисије солунске браће Ћирила и Методија,194 а под директним након што се Стефан Немањић оженио византијском принцезом Евдокијом. Сигурно је да је цар Јован Ватац наставио да подржава ову аутокефалност поготово након сукоба са Хоматином око проглашења Теодора Анђела за цара. Пошто је Србија претходно потпадала под јурисдикцију Охридске архиепископије на чијем је челу био управо Хоматин. О добрим односима са српском црквом нам сведочи и путовање архиепископа Саве у Палестину, где је приликом повратка боравио на двору Јована Ватаца а затим и у Солуну.195 Од никејског цара Јована Ватаца, Сава је добио вредну реликвију са делићем часног крта а овом приликом издата је и хрисовуља.196 На ово прво путовање Сава је кренуо из религиозних побуда али сигурно и дипломатских.197 Врло је могуће да је кренуо и због незадовољства одлуком свог братанца краља Радослава да се у црквеним питањима обрати охридском архиепископу Хоматину.198 Поред овога разлог за добре односе са Србијом може се наћи и у чињеници да је преко цркве Јован Ватац желео да поврати утицај над Србијом која је је након крунисања Стефана Немањића круном из Рима 1217. године и његовом женидбом са Аном Дандоло199 на неко време остала ван утицајне сфере Никејског

193 ИСН I, 301, 317. О сусрету Саве и Теодора Ласкариса вид. Теодосије, Житија,194-195. као и Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, 135. Навођење Теодосија и Доментијана да је хиротонисање архиепископа Саве извршио патријарх Герман II, на ову грешку и стварање идеје о два Савина боравка у Никеји указала је Коматина, Црква и држава у српским земљама, 273 и даље. Где, према мом мишљењу, правилно одбацује ову тезу. 194 Ова браћа су највећи утицај оставили на Бугаре, а свакако су утицала и на прихватање хришћанства код Срба вид. Runciman, Byzantine Civilisation, 280-282. Главни разлог за успешност ове мисије је што су они и њихови ученици створили словенска писма глагољицу и ћирилицу. 195 У Солуну је свети Сава често боравио у манастиру Фипокал, за више о овом манастиру вид. Ана Цитуриду, „Манастир Филокал у Солуну,“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 263-267. Београд: САНУ, 1979. У Солуну се Сава сусрео и са царом Теодором Анђелом вид. Коматина, Црква и држава у српским земљама, 295-296. 196 Бојан Миљковић, Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, уред, Љубомир Максимовић, Београд: САНУ, 2008, 92. 197 Сава је уједно и највећи српски дипломата овог периода па је још раније био у посланствима Стрезу и у Угарској вид. Теодосије, Житијa, 176, 219. 198 ИСН I, 309; Божидар Ковачевић, “Свети Сава између Истока и Запада,” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 313-329. Београд: Српска Православна Црква, 1977, 326. 199 Божидар Ковачевић, “Свети Сава између Истока и Запада,” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 313-329. Београд: Српска Православна Црква, 1977, 318.

46 царства.200 У првим годинама своје владавине могуће је да је краљ Радослав, био више наклоњен Јовану Ватацу, бар судећи по његовим првим кованицама,201 али је у каснијим годинама потпао под утицај Епира, свакако зато што је био зет епирског владара али и будући да су две државе биле суседи. Посебно је у овом периоду изражен утицај византијских уметника на сликарство у Србији немањићког периода, ипак Србија је развила посебан стил у архитектури ткз. Рашки стил.202 Јасно је да се Србија, иако је краљевску круну добила из Рима, много више угледа на славну Византију па је тако и родоначелник нове српске династије Стефан Немања по угледу на византијску традицију проглашен светитељем.203 Што се односа са Русијом, односно Новгородом, тиче 1226. године хроника овог града помиње постављање грчког епископа.204 Међутим у време Јована Ватаца ови односи су захладнели. Простор Русије обухвата велики број кнежевина које свака за себе води спољну политику. Несумњив је пак утициј који има византијска традиција, на руске кнежевине, осим прихватања писма и црквене службе видљив је и велики утицај на уметност.205 Током првог периода владавине Јована Ватаца дошло је и до првог сукоба руских кнежевина и Монгола на реци Калки 1223. године.206 Овде видимо да користећи цркву, никејски цар жели да очува културни и верски утицај које је некадашње Византијско царство имало на просторе који су раније улазили у његов састав или били његови непосредни суседи. За време цара Теодора Ласкариса био је на кратко успостављен и брачни савез са Јерменима у Киликији,207 Дакле можемо рећи да се спољна политика цара Јована III Ватаца у овом првом периоду огледа пре свега у његовој стрпљивости и опрезности. Никејски цар

200 ИСН I, 300. 201 Светозар Душанић, “Краљ Радослав и Свети Сава,” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 301-312. Београд: Српска Православна Црква, 1977, 306. 202 Runciman, Byzantine Civilisation, 285. 203 Коматина, Црква и држава у српским земљама, 267-268. 204 The Chronicle of Novgorod 1016-1471, transl. Robert Michell and Nevill Forbes, introduction by C. Raymond Beazley, London: Gray’s Inn, 1914, 68. 205 Runciman, Byzantine Civilisation, 283. 206 Ђура Харди, Наследници Кијева између краљевске круне и татарског јарма, Нови Сад: Филозофски факултет Нови Сад, 2002, 146. 207 Sirarpie Der Nerserssian, „The Kingdom of Cilician Armenia,“, in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 630-660. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 650.

47 није смео да дозволи себи да неком исхитреном акцијом угрози своје интересе, стога након победе на Појманенону видимо нешто пасивнију спољну политику Јована Ватаца него што ће то бити случај у наредном периоду. Након што је добро проценио односе снага његова спољна политика биће далеко живља.

48 5. Други период владавине Јована Ватаца од 1230. године до инвазије Монгола

5.1 Успон Бугарске

Након Клокотничке битке и нестанка Солунског царства, бар за неко време, креће успон Никеје. Бугарско царство које је однело победу над Теодором Анђелом и сада је постало најјача сила на Балкану. Утицај Бугарске није се ширио само на територије које је освојила, на поседе у Тракији, Македонији, Епиру и Албанији, већ и на суседне државе. Бугарско царство имало је добре односе са Угарском будући да је жена Јована II Асена била ћерка угарског краља208, а и Бугарска се приближила католицима још за време Калојана када је са папством постигнут договор. Велики утицај Бугарска је могла да врши и на суседну Србију где је смењен краљ Радослав и постављен његов брат, зет Јована II Асена, Владислав.209 Ово се догодило 1234. године дакле види се да је утицај Бугарске на Балкану знатно порастао након 1230. године.210 Радослав је био зет епирског владара Теодора Анђела и из тога се види да је Србија била под утицајем суседних држава. Традиционално добре односе бугарски цар је наставио и са Куманима, који су били њихови северни суседи и који су често учествовали у борбама на страни Бугарске. Односи Бугарске са Латинским царством су међутим потпуно измењени. Док је пре Клокотничке битке, дакле док је постојала опасност за Цариград од Теодора Анђела, било је готово изгледно да ће Латини прихватити брачни савез. Након битке они то нису желели и изабрали су Јована Бријена за регента. Овакав развој догађаја натерао је Јована II Асена да потражи новог савезника. Јован III Ватац желео је да ступи у савез са сада најмоћнијом државом на Балкану, како би заједничким снагама заузели Цариград. Преговори између два цара започели су

208 Златарски, История на Българската държава том 3, 325-326. 209 Иван Божилов, Фамилията на Асеневци, 101-102. 210 И. Божилов, “Држава и црква у Бугарској 1218-1241” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред., Сима Ћирковић, 75-84. Београд: САНУ, 1998, 78.

49 1232. године и поред заједничке борбе против Латина су предвиђали и склапање брака измећу ћерке бугарског цара Јелене и јединог сина Јована Ватаца потоњег цара Теодора II Ласкариса.211 Поред овога како би се додатно ојачао савез приступило се преговорима између цркава. Бугарска је након неуспешног брачног савеза са Латинским царством желела да се одрекне и везе са Папском државом. Никеја као што сам већ напоменуо била је далеко отворенија да одобри самосталност православних цркава што је и довело до тога да се 1235. године поново успостави патријаршија у Трнову.212 Ово је довело до стварања такозване православне коалиције између два цара уперене против Латина.

5.2 Односи снага након Клокотничке битке

Нешто раније 1231. године коначно је у Цариград стигао Јован Бријен изабрани регент и таст младог цара Балдуина II. Главни вазал Латинског царства Жофроа II Вилардуен слао је 22.000 хиперпера сваке године као трибут, наравно и по наговору папре, како би Латинско царство имало новца за најамнике.213 Уз то Латинско царство се ослањало и на помоћ Венеције на мору. Тако је Јован Бријен готово уништено царство успео да поново врати као озбиљну силу на Балкану. Пошто се у толикој мери ослањао на Венецију, Ђеновљани су послали једно посланство Јовану III Ватацу 1231. године како би издејствовали савезништво. По Акрополиту, Јован Бријен је по доласку у Цариград кренуо да напада нека никејска упоришта у Малој Азији, али успели су само да заузму град Пегу. Ова војна кампања највероватније је била 1233. године.214 Што се некадашњег Солунског царства тиче, будући да је цар Теодор поражен, а након Клокотничке битке био и затвореник Јована II Асена, његов брат Манојло га је наследио у Солуну. Вероватно у договору са Јованом Ватацом, дозвољено је да Манојло остане на

211 Akropolites, The History, 191. 212 Златарски, История на Българската държава том 3, 368. 213 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 56. 214 Akropolites, The History, 190; Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 723.

50 власти у Солуну, али као деспот.215 У Арти, престоници Епирске деспотовине, на власт је након Клокотничке битке дошао Михаило II, ванбрачни син Миахаила Анђела који је и основао Епирску деспотовину.216 Сада се Јован Ватац осећао довољно снажно и на мору па шаље експедицију и на Родос који је опет под самосталном управом Лава Габале.217 О овом догађају нам више детаља пружа Нићифор Влемид који је у то време био на острву.218Овде је Ватац морао да повуче своје трупе будући да је Јован Бријен кренуо у своју кампању,219 дакле ови догађаји су се одиграли пре 1233. године. Венеција је имала великих проблема да задржи своје поседе, поред Родоса,220 и Крит је био захваћен побуном,221 у коју се активно умешао и Јован Ватац, тако што је на острво слао војску и помоћ.222 Овај устанак је трајао од 1230. године до 1236. и у њему су Грци родом са Крита уз помоћ Никеје успевали да спрече успостављање власти Венеције. У овом рату углавном је примењивана стратегија герилског ратовања. Након пропасти устанка доста Крићана је напустило острво и прешло у службу Никејског царства.

5.3 Православна коалиција223

Највећу дипломатску активност изродили су односи са Бугарском у овом периоду. Као победничка страна у Клокотничкој битци Бугарска је постала најјача сила на Балкану. Колико се осећао и заиста био најснажнији владар на Балкану

215 Иако је Манојло носио царске инсигније вид. Успенски, Историја, 472. О овоме и у Ферјанчић, Деспоти, 59. 216 Успенски, Историја, 475. 217 Akropolites, The History, 187. 218 Blemmydes, A Partial Account, 104-105. 219 Успенски, Историја, 427. 220 Иако је Родосом само номинално господарила, уговором о подели царства припадао је њој. 221 Christopher P. Atwood, Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire, New York: Facts on File, 2004, 133. 222 Anagnostis Pan. Agelarakis, Cretans in Byzantine Foreign Policy And Military Affairs Since the 4th Crusade, New York, 2012. 223 Овај израз користи Вулф у свом раду, он се не заснива на верском односу али је то савез Никеје и Бугарске уперен против Латинског царства вид. Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 217. Поред њега израз кориси и Златарски, История на Българската държава том 3 ,368.

51 сведочи и натпис Јована II Асена на цркви Четрдесет мученика у Трнову, где истиче да је освојио све од Једрена до Драча и да је једино Цариград ван његовог царства, али и да су се они поклонили његовој власти.224 Пошто није успео да оствари брачни савез са Латинима, Јован II Асен се окренуо никејском цару. Највише пажње у овом периоду изазвало је опседање Цариграда од стране православне коалиције односно савеза између Бугарске и Никеје. Савез је укључивао повратак Бугарске под јурисдикцију Васељенске патријаршије са обновљеном патријаршијом у Трнову225 и договор о браку између бугарске принцезе Јелене и Теодора наследника Јована Ватаца.226 Помало изненађује овај савез с обзиром да је Јован Асен у овом тренутку најјачи владар на Балкану. Па иако је добио патријаршију, што је свакако подигло његов углед у народу, себи је затворио пут ка заузимању Цариграда. Стога остаје питање зашто је бугарски цар прихватио савезништво никејског цара? Да ли је сматрао да је поновно успостављање патријаршије довољно за одрицање од права на Цариград или је што је вероватно желео да се освети Латинима за раније одбијање његовог регенства. У сваком случају бугарски цар се убрзо предомислио. Овај савез је склопљен у Галипољу и како нас Акрополит обавештава након тога су Јелена и Теодор прешли назад у Малу Азију где је патријарх Герман потврдио заручење.227 Ови догађаји падају највероватније у 1235. годину и након тога започело је освајање Јована Ватаца по Тракији. Том приликом освојио је територије све до реке Марице, док је Јован II Асен освојио све територије северно од Марице. Дошли су и до Цариграда где нам Акрополит даје податак да се “краљ” Јован Бријен практично сакрио иза зидина.228 По Акрополиту стекао би се утисак да је ова опсада пре била пљачкашки поход, међутим из других савремених извора сазнајемо да је она укључивала чак и операције са мора, а завршила се на јесен и настављена је следеће године.229 Дакле

224 Острогорски, Историја Византије, 409. 225 И. Божилов, “Држава и црква у Бугарској 1218-1241,” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред., Сима Ћирковић, 75-84. Београд: САНУ, 1998, 82. 226 Иван Божилов, Фамилията на Асеневци, 1994, 103. 227 Akropolites, The History, 194. 228 Исто, 195. 229 Латински извори овог периода одбрану Цариграда 1235. године помало и романтизују наводећи да је опсаду пробило 160 витезова и невелик број пешадије вид. Успенски, Историја, 508. при том грчко-бугарску војску процењују на око 100.000. Са друге стране Акрополит не износи податке о

52 ова опсада Цариграда из 1235/6. године деловала је да ће довести до дуго очекиваног обнављања Византије. Значајан чинилац поред млетачке флоте у одбрани Цариграда био је и владар Ахаје Жофроа II Вилардуен,230 као и Анђело Санудо владар Наксоса. Како нам Акрополит даље наводи Јован II Асен послао је посланство како би затражио да види своју ћерку Јелену, односно да она дође у посету, иначе овде Акрополит први пут наводи Теодора као цара, дакле могуће је да је Теодор II Ласкарис у овом тренутку постао и савладар. Ова опсада Цариграда пропала је јер је бугарски цар увидео да ће му далеко снажнији противник бити обновљена Византија него што је то изморено Латинско царство. Свакако је на овакву промену бугарског цара утицала и опасност од Угарске, која би могла напасти Бугарску на наговор папе.231 Стога је желео да поново закључи савез са Латинима уперен против Ватаца. Тако су сада бугарске, латинске и куманске трупе, које су увек ратовале на страни Бугара, опселе најзначајније упориште Никејског царства у Тракији, град Цурулон.232 Ипак већ 1237. године Јован II Асен је склопио мир са Никејом, будући да му је током опсаде Цурлона јављено да је у Трнову избио помор и да су његова жена, син и патријарх умрли. Он је ово видео као казну Бога за његово вероломство савеза са Ватацом.233 Зато је опсаду напустио, али иако је са никејским царем потписао мир, Кумани, а и одређен број бугарских трупа наставили су да се боре у савезу са Латинима против Јована Ватаца. Јован Ватац је знао врло добро стратешки значај Цурулона и да ако би њега изгубио, изгубио би све европске поседе. Град је ипак остао у рукама Јована Ватаца будући да Акрополит помиње поновну опсаду града 1240. године.234 Мировним уговором између Асена и Ватаца предвиђено је и да се бугарска принцеза Јелена врати свом обећаном мужу Теодору. Жива дипломатска активност између Бугарске и Никеје изродила је неколико значајних ствари. Бугарска држава се вратила под

броју војника, али по описима значајно умањује стварну снагу грчко-бугарских трупа уп. Akropolites, The History, 195. 230 Жофроа је био ожењен ћерком цара Петра вид. Longnon, The Frankish State in Greece, 242. 231 Златарски, История на Българската държава том 3 ,396. 232 Острогорски, Историја Византије, 411. 233 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 724. 234 Akropolites, The History, 203.

53 јурисдикцију Цариградске патријаршије235 и због тога је уздигнута у ранг патријаршије уз сагласност и других цркава Истока.236 Дошло је и до сукоба са папом због умешаности Бугарске у рат против Латина, па је Угарска окупирала Браничево и Београд, али су Бугари убрзо повратили ове територије. Процес поновног успостављања патријаршије текао је полако и започео је вероватно 1232. године и након што је раскинуо унију са папом, прво је дозволио никејском патријарху да има јурисдикцију над епископима у Солуну.237 Дакле опет видимо да Јован III Ватац одлично користи црквена питања у спољној политици и да је Никеја отворенија да другим православним црквама да самосталност. Поред црквених питања, вођени су и преговори о браку између Јелене, ћерке Јована II Асена и Теодора сина никејског цара. Овај брачни савез је договорен, па је био отказан након што је бугарски цар променио страну,238 током опсаде Цариграда, да би поново био потврђен након трагедије коју је доживео Јован II Асен 1237. године и након поновног скалапања мира са Никејом. Видимо да се дипломатија Јована Ватаца не ограничава само на склапање алијанси, него уз помоћ цркве и брачним савезима жели да јаче веже савезнике за себе.239 Далеко најзначајни договор је био о стварању коалиције са циљем да се освоји Цариград. Овај савез лако је могао да доведе до уништења Латинског царства међутим бугарски цар је променио страну. Видимо да дипломатски односи никада нису били једноставни, већ наредне године два цара су била у међусобном рату. На својој страни приликом опсаде Цурулона Јован II Асен сада је имао и Латинско царство, наравно уз помоћне одреде Кумана. Чак и након овога је уследило брзо склапање мира. Да односи између два царства нису били једноставни показује и допуштање Балдуину II да прође са војском кроз Бугарску, приликом повратка латинског цара 1240. г. Другом женидбом са ћерком Теодора Анђела, Јован II Асен постао је практично заштитник Солунских владара, а Никеја са њима није увек имала пријатељски однос. Из овога се може закључити

235 Која се налази у Никеји. 236 Иван Дујчев, „Свети Сава у бугарској историји,“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 443-450. Београд: САНУ, 1979, 450-451. 237 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 724. 238 Златарски, История на Българската държава том 3, 397-398. 239 За велику традицију склапања дипломатских бракова вид. Runciman, Byzantine Civilisation, 159- 162.

54 да је свако са своје стране желео да има што више савезника како би у потенцијалном међусобном сукобу имао предност. Дакле спољнополитички односи нису били искрени ни са једне стране. Јован II Асен је неколико пута прекршио договор, а ни Јован III Ватац није поштовао право наследника Бугарског цараства, Михаила, када је Јован II Асен преминуо 1241. године, а затим и старији брат Михаила, Коломан.240 Ватац је искористио тешко стање у Бугарској изазвано инвазијом Монгола. Јасно је да ни једна сила није била довољно јака да сама заузме Цариград у овом периоду, али ни једна страна није желела да помогне оној другој да она то учини. Током опсаде Цариграда 1236. године град је напустио и Балдуин II како би тражио помоћ на западу, што само показује колико је тешка ситуација била за Латине и колико је град био близу да падне у руке Никеји. Ситуација је изгледала још теже за Латине након смрти Јована Бријена, 1237. године. Исте те године Јован II Асен се оженио ћерком његовог заробљеника бившег цара Теодора Анђела.241

5.4 Повратак Теодора Анђела из заробљеништва

Будући да му је сад био таст, Јован II Асен ослободио је Теодора Анђела. Бивши солунски цар одмах је отишао код Манојла који је владао Солуном као деспот. Пошто није могао да буде владар, будући да је ослепљен у заробљеништву, Теодор је протерао Манојла у Малу Азију, а свог сина Јована поставио да влада у Солуну као цар. 242 Јован II Асен је ово све и потврдио и поново је постојао и други грчки цар. Овиме видимо колику је снагу и утицај имало Друго Бугарско царство. Када је Манојло дошао у Малу Азију тамо су га дочекали муслимани који су му помогли да дође до двора Јована Ватаца. Дакле, видимо да се у ово време односи са Икониским султанатом, чији су поданици дочекали Манојла, били добри. Јован III

240 Златарски, История на Българската държава том 3, 421-422. 241 Иван Божилов, Фамилията на Асеневци, 101. 242 Donald Nicol, The Despotate of Epiros 1267–1479, Cambridge: Cambridge University Press, 2010, 5. За овакву акцију свакако је имао и подршку бугарског цара вид. Златарски, История на Българската държава том 3, 406.

55 Ватац га је примио са свим почастима будући да је Манојло био деспот.243 Од никејског цара добио је значајну новчану помоћ као и бродове, све са намером да поврати своју власт у Солуну. Међутим кад је Манојло дошао у околину Солуна 1239. године, заузео је Фарсалу, а након тога започео је преговоре са својом браћом Теодором и Константином, а они су га убедили да одбаци заклетву дату Јовану Ватацу. Управо овде видимо да Теодор није одустајао од непријатељства према Ватацу. Манојло је одбацио заклетву и сада је Солунско царство заузело значајне територије у околини. Чак су склопили и савез са латинским владарима Еубеје и са Ахајском кнежевином, што је свакако било уперено против никејског цара.244 За овај други период владавине карактеристична нам је далеко живља спољна политика Јована III Ватаца. Током првог периода своје владавине стрпљиво је чекао да види резултате сукоба својих суседа, а сада је углавном он био у центру збивања. Одмах након Клокотничке битке 1230. године, ослобођен другог грчког цара, Јован Ватац жели да се окористи нестанком Солунске царевине. Тако је Манојло Анђео који је владао Солуном уместо свог брата, код Акрополита помало подругљиво називан “деспот и цар”245 и током валадавине Теодора носио титулу деспота. Исту титулу је наставио и да носи као владар Солуна, али је писма потписивао црвеним мастилом што је било искључиво право василевса. По мом мишљењу вероватно је да је у договору Јована Ватаца и Јована II Асена, Манојло остављен са титулом деспота да влада Солуном, пошто је Манојло био ожењен Асеновом ћерком. Овде видимо да Јован III Ватац жели да владари Солуна буду потчињени њему, а да заузврат задрже високу титулу деспота. Манојло, који је дошао на двор Јована Ватаца у Никеји, добио је значајну помоћ како би поново успео да успостави своју власт, под титулом деспота наравно. Јовану III Ватацу никако није одговарало да постоји још један грчки цар као конкурент у обнављању Византије, стога је разумљиво његово помагање Манојлу да поврати власт уперену против Теодора. Након што је променио страну и договорио се са својом браћом, Манојло је господарио областима у Тесалији. На челу Солуна сада је био цар Јован.

243 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 60. 244 Златарски, История на Българската държава том 3, 407. 245 Akropolites, The History, 182. Овиме се само увиђа више него јасан проникејски став нашег главног извора.

56 Односи са царством у Солуну су били непријатељски будући да су били ривали за рестаурацију Византије. Ово оправдава понашање обе стране, Јован Ватац се меша у унутрашња питања владара Солуна желећи да уклони опасност коју носи постојање другог грчког цара. Са друге стране Теодор Анђео не може да се помири са чињеницом да је сада Ватац ближи обнављању царства. Велики присталица династије Анђела, Димитрије Хоматин умро је 1235. године.246 Изгледа да се односи између Никејског царства и Охридске архиепископије поправљају 1241. године када је на њеном челу био Јаков. Бољи односи могу се закључити из чињенице да је архиепископ Јаков био пријатељ са Нићифором Влемидом.247

5.5 Путовања Балдуина II по Европи

Са друге стране латински цар Балдуин II ишао је по Европи тражећи помоћ за своје царство било у људству било у новцу.248 Папа Гругур IX чак је прогласио и крсташки рат против Јована Ватаца 1238. године.249 Нешто раније је покренут и крсташки рат против богумилске јереси у Босни који су преузели Угари.250 Највећу помоћ латинском цару Балдуину пружио је француски краљ Луј IX, али он није био једини који је то радио. Највише средстава Латинско царство је добијало продајом реликвија, тако је дошло до тога да су продали Трнову круну, коју је Исус носио током распећа, управо ју је откупио Луј IX.251 Чини се, дакле, да је у овом периоду Латинско царство захваљујући значајним средствима која су дошла из западне Европе успело да поново ојача. Акрополит нам доноси и причу да је Јован II Асен прекршио свој договор са Јованом Ватацем тако што је пустио франачку војску да пређе преко његове територије. Овде се вероватно мисли на војску коју је Балдуин

246 Влемид жели да поверујемо да су га желели и на месту архиепископа Охрида, што можемо одбацити будући да је овај аутор склон да себе неретко уздиже вид. Blemmydes, A Partial Account, 80. 247 Angelov, Imperial Ideology, 67. Ипак није јасно до које су мере ови односи побољшани, али је свакако јасно да они нису толико напети као за време Хоматина. 248 Успенски, Историја, 428-429. 249 Исто, 512. 250 Рокаи, Историја Мађара, 64. 251 Harris, Byzantium and the Crusades, 186-187. Наводно је Јован Ватац покушао да преотме ову свету реликвију 1238. године вид. Nicol, Byzantium and Venice, 170.

57 II успео да сакупи по Акрополиту од 60.000 војника.252 Мада се вероватно ради о значајно мањем броју, несумњиво је да је са оваквом војском Латинско царство нагло ојачало и могло је да ратује са Ватацом. Ова војска била је састављена од најамника широм Европе. До поновне опсаде Цурулона дошло је 1240. године и опет на страни Латинског царства ратују и Кумани. Јован Петралифас је био заповедник одбрамбеног гарнизона Грка. Ипак, овај гарнизон није успеи да задржи град и он је пао у руке Латинима. Акрополит помиње и одређене поморске акције које су кретале из Никомедије, која је једна од најважнијих лука Никејског царства. Међутим не помиње нам операције уперене против Цариграда из 1240. године које помињу други савремени западни извори.253 Ова операција је вероватно била првенствено поморска и захваљујући највише млетачким бродовима и неуспешна.254 Судећи и по овим западним изворима и по Акрополиту дошло је до једне велике поморске битке у којој је Никејско царство иако је имало више бродова потпуно поражено, ова битка се највероватније одиграла 1241. године. Две стране, Никејци и Латини, нису могле коегзистирати јер је и једној и другој био циљ да уништи свог противника. Једини уговори који се склапају између два царства су уговори о примирју, једно такво склопљено је изгледа уз посредство Фридриха II.255

5.6 Покушај заузимања Солуна

До промена односа снага дошло је након што је Јован II Асен умро 1241. године а нешто раније исте године умро је и Манојло.256 У ово време је Јован III Ватац позвао Теодора у Никеју, како би наводно преговарали о заједничкој борби

252 Akropolites, The History, 245. далеко реалнији број од 700 витезова и бројних других најамника даје Nicol, Byzantium and Venice, 171. 253 Уколико је и постојала ова опсада она се завршила пре свега због доласка војске Балдуина II вид, Успенски, Историја, 429. 254 Успенски, Историја, 513. 255 Michael Angold, “Greeks and Latins after 1204: The Perspective of Exile,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 63-86. New York- London: Routledge, 2007, 79. 256 Са оваквим виђењем слаже се и Ферјанчић, Тесалија, 57.

58 за Цариград. Теодор је пристао и дошао у Никеју, али је заробљен.257 То је дало прилику Михаилу II, владару Епира, да прошири своје територије на Тесалију.258 Смрћу бугарског цара нестао је значајан чинилац на Балкану будући да су његови наследници били малолетни, а оно што је додатно отежало ситуацију у Бугарској је и продор Монгола преко јужне Русије. Видимо да у овом периоду Јован III Ватац није могао војничким путем да реши ситуацију око Солуна, стога је покушао дипломатијом и у томе је успео 1242. године када је солунски цар Јован прихватио титулу деспота,259 а Јован Ватац се вратио у Малу Азију, због продора Монгола.260 Како би се коначно ослободио западногрчког конкурента, никејски цар Јован Ватац спроводи кампању уперену против Солуна, у коме поново влада цар, овај пут је то цар Јован. Пошто је Манојло некадашњи деспот Солуна умро највероватније 1241. године почиње опет опадање моћи Солуна. Нешто раније је умрла и Ирина, жена Јована Ватаца 1239. године а често се у литератури спајају датуми смрти Ирине и Манојла. Ово се датује по помрачењу сунца које помиње Акрополит у свом делу.261 Дакле од овог тренутка његови искази постају далеко обимнији јер је и лично упознат са догађајима о којима говори. Ратна дејства против солунског цара била су 1241/2. године262 и Јован Ватац је освојио околину града, вероватно се спремао да заузме и сам град. Тада је добио вести од свог сина Теодора, који је био у граду Пеги са флотом, да су Турци доживели пораз од Монгола. Проблем са солунским царем опет је решен тако што је признат за деспота, а заузврат морао је да положи заклетву Јовану III Ватацу. Ватац је затим прешао у Нимфеј који је користио као своју престоницу, пре него сам град Никеју и ту провео зиму 1242/3. године. Ту је и дочекао значајну победу Монгола над Селџучким султанатом 1243. год код Куседага. У односу са владарима Солуна видимо да су сва дипломатска

257 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press 1997, 725. 258 Ферјанчић, Тесалија, 58. 259 Успенски, Историја, 513. Врло је вероватно да је у војсци Јована Ватаца већ у овом периоду било и Кумана вид. Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 725. 260 Жаворонков, Никейская империя и восток, 95. 261 Akropolites, The History, 210. 262 Због Акрополитове лоше хронологије Успенски у својој историји смрт царице датује у ову годину вид. Успенски, Историја, 513. Ипак са Акрополитовом годином смрти слажу се Полемис и Ангелов вид. Polemis, The Doukai, 108; Angelov, Imperial Ideology, 65.

59 средства била дозвољена, пошто је Јован III Ватац када је позвао Теодора на свој двор истог и заробио. Овде је искористио Теодора, како би његов син за слободу свога оца уместо царске титуле узео деспотску. Поред некадашњих епирских деспота, који су сада владали Солуном, поново се успоставио деспотат у Арти, односно Епирска деспотовина под вођством Михаила II, сина оснивача ове државе.263 Односи овог деспотата и Јована Ватаца у овом периоду нису били интезивни, ипак свакако је никејски цар гледао са одобравањем на нападе деспотата на поседе владара Солуна, поготово након што су се поново прогласили за цареве.264 Тако је Михаило заузео и Крф од Манојла.265 Помало изненађује да Венеција није покушала ово острво да заузме, будући да деспоти у Арти нису имали флоту.266 Чак је и патријарх Герман II био у посети Арти, вероватно како би се разговарало о црквеним питањима и о титули Михаила II, коју ће му касније потврдити Јован III Ватац.

5.7 Инвазија Монгола

Током овог другог периода своје владавине Јован III Ватац има ближе контакте са Куманима. Са њима се сигурно сусретао и приликом заједничке опсаде Цариграда 1236. године, али и као непријатељ приликом удружене опсаде Цурулона. Приликом контакта са њима претпостављам да је Јован Ватац увидео да су веома добри ратници, те је стога и почетком монголске инвазије 1241. године примао њихове одреде у своју војску.267 Будући да су Кумани потиснути са своје територије, која се налазила отприлике у северозападном делу Црног мора, а пошто

263 Нема спора да је Михаило имао титулу деспота, али није најјасније како ју је добио у сваком случају након заузимања Солуна 1246. године Јован Ватац му је ову титулу потврдио вид. Ферјанчић, Деспоти, 64 и даље. Уз то Ферјанчић одбацује тврдњу Доналда Никола да се Михаило II сам прогласио за деспота. 264 Иако Успенски, Историја, 476. иѕноси податак да је Манојло завештао своје територије Михаилу а не Ватацу ово међутим морамо одбацити јер је Ферјанчић, Тесалија, 57 указао на борбе Михаила II за поседе у Тесалији. 265 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 60. 266 Nicol, Byzantium and Venice, 171. 267 Монголи су претхоно нападали делове Русије 1223-1224. вид. Paul D. Buell, Historical Dictionary of the Mongol World Empire, Lanham-Maryland and Oxford: The Scarecrow Press, 2003, 45.

60 су Монголи упали у јужну Русију били су први на удару.268 У овом првом упаду Монголи су пљачкали и Угарску и Пољску.269 Један одред је наставио и јужно и пљачкао Србију, Бугарску и друге земље на Балкану.270 Разлог за продор Монгола на Балкан је јер су покушали да ухвате угарског крaља Белу.271 Ипак Монголи су се убрзо вратили у Каракорум како би изабрали новог кана пошто је кан Огодеј преминуо.272 Ова инвазија је изгледа дотакла и Латинско царство бар по истраживању Џона Гебфрида.273 Међутим његова тврдња да је то онеспособило Латинско царство да се супротстави Никеји када је било у јачем положају и довело до коначног пада Латинског царства 1261. године према мом је неодржива. Као што и сам аутор напомиње сукоб Латина могао је бити једино са неким мањим одредом Монгола 1241. године, помињући два сукоба где је у првом Балдуин II победио док у другом није. Стоји да је Латинско царство било у далеко бољем положају него током опсаде Цариграда 1235/6. године и да је однело неколико значајних победа над Никејом освојивши Цурулон и одбранивши Цариград 1240. године. По мом мишљењу Латинско царство није могло неким катастрофалним поразом против Монгола 1241. године изгубити огромну војску, коју је током крсташког похода против Ватаца сакупио Балдуин II на западу. Постојале су чак и гласине о смрти Балдуина II, али је у Цариград тад још једном дошао Жофроа II Вилардуен, који је био брат жене Балдуина II. Будући да је тај одред Монгола био мали, пре ће бити да је латинском цару понестало средстава да издржава ту велику војску па је она дезертирала и ступила у службу других владара. Ипак остаје чињеница да је и од монголске инвазије највише профитирала Никеја, пошто није директно нападнута и пошто су сви њени ривали више или мање погођени овиме,

268 Pal Engel, The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526, New York: I. B. Tauris, 2001, 99. 269 Claude Cahen, ”The Mongols and Near East,“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 715-734. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 717; Paul D. Buell, Historical Dictionary of the Mongol World Empire, Lanham-Maryland and Oxford: The Scarecrow Press, 2003, 46. 270 Peter Jackson, The Mongols and the West-1221-1410, New York: Routledge, 2014, 65. 271 Christopher P. Atwood, Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire, New York: Facts on File, 2004, 79. 272 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 61; Claude Cahen ,”The Mongols and Near East,“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 715-734. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 717. 273 John Giebfrieda, “The Mongol invasions and the Aegean world (1241–61)," Mediterranean Historical Review 28, 2 (2013): 129–139.

61 али сматрам да разлоге за опадање Латинског царства треба тражити у недостатку средстава, а не неком катастрофалном поразу од Монгола. Цар Балдуин II је у залог дао чак и свог сина Филипа.274 Аутор наводи и да је постојао савез између Икониског султаната и Латинског царства уперен против Никеје, који је вероватно и постојао, али превиђа чињеницу да је већ тада Селџучки султанат био изложен нападима Монгола и да његова стварна снага није више била таква каквом жели да је представи. Наравно Селџуци нису били у тако незавидном положају у то време као након битке код Куседага 1243. године. О овом потенцијалном савезу и стварној јачини Икониског султаната нешто више у свом раду износи Вулф.275 Папство се веома саосећало са државама које су биле прве на удару Монгола, па су тако слали писма Угарима и Јерменима.276 Наравно све ово је имало за циљ стварање шире коалиције држава која би се сукобила са Монголима. Током овог савеза између Латина и Селџука, Балдуин II је тражио и жену за свог новог савезника султана Кајхурсева II, у томе је тражио помоћ Бланке од Кастиље супруге Луја IX.277 Ипак користећи чињеницу да се продор Монгола одвијао и у правцу Мале Азије и да су све малоазијске државе биле угрожене Јован Ватац је склопио одбрамбени савез са икониским султаном.278 Овај савез је имао за циљ заједничку одбрану од очекиваног упада Монгола, а у њему су поред Никеје и султанa учествовали и Трапезунтско царство и Мала Јерменија. Ипак овај савез није успео да спречи потпуни пораз Селџука код Куседага. Ова битка оставила је великог трага на историју Селџука, након овог пораза они се никада неће у потпуности опоравити што је касније довело до уздизања друге групе Турака под Османом. Битка код Куседага одиграла се 1243. године и представљала потпуну победу малобројнијих Монгола над султаном Кајхурсевом II, али и његовим савезницима и вазалима. Тако је на страни икониског султана ратовало доста војника из Алепа, Трапезунта, вероватно и један одред никејског цара али и Латини

274 Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 225. 275 Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 223. 276 J. B. Bury, The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923, 639. 277 Успенски, Историја, 430. 278 Norič, Opadanje i propast, 173.

62 који су и раније учсетвовали као најамници у ратовима султана.279 Свирепост и војна надмоћ коју су Монголи исказали током ове битке далеко је одјекнула и након ове победе постају значајан чинилац европске спољне политике.

5.8 Дипломатска активност

Због монголске претње Јован III Ватац успео је да сада он постане савезник Икониског султаната, а да самим тим ослободи себе од опасног савеза између Латина и Селџука који би натерао Никеју да ратује и на истоку и на западу.280 Солунско царство опет је признавало Јована Ватаца за цара и поново је постало деспотат, а од Клокотничке битке постоји и други деспотат у Арти. Бугари након наглог полета након Клокотничке битке, након смрти Јована II Асена били су изложени и пљачкању од стране Монгола будући да је Колојан био малолетан.281 У овом другом периоду види се и да је морнарица Никејског царства значајно ојачала и да се Никеја полако укључује и у ратна дејства на Егејском мору. Латинско царство након кратког периода опоравка 1240. године поново је без финансијских средстава и поново је угрожено. У овом периоду значајно су ојачале позиције Ахајске кнежевине пре свега захваљујући способном владару Жофрои II Вилардуену. Такође и Егејско војводство, односно дукат Архипелага, са центром на острву Наксос и под влашћу млетачке породице Санудо се развија у битног чиниоца на мору, њихов први владар Марко Санудо оженио се извесном Ласкарином, вероватно сестром Теодора I Ласкариса. Видимо да и Егејско војводство жели да брачним савезима што више учврсти своје положаје, међутим пошто су под влашћу Венеције следе и њену спољну политику па горе поменути брак није донео дуготрајнији мир. Вероватно је да је до овог брака дошло приликом потписивања трговинског уговора 1219. године.282

279 Cahen, The Formation of Turkey, 70-71. 280 Успенски, Историја, 430-431 281 Златарски, История на Българската държава том 3, 420. 282 Острогорски, Историја Византије, 404.

63 Са Латинским царством у овом периоду настваљен је непријатељски однос, Јован Бријен након што је дошао у Цариград 1231. године прву кампању коју је повео била је уперена управо против Никеје. Изгледа да је Јован Ватац, стрпљиво чекао шта ће урадити Јован Бријен у овој кампањи 1233. године. Тада је никејска флота била на Родосу. Како нас Акрополит обавештава ова кампања би била потпуна срамота да Латини нису освојили град Пегу. Након смрти Јована Бријена изгледа да је дошло до паузе у непријатељству између два царства. Ова непријатељства су настављена када је Балдуин II поново дошао у Цариград, вероватно је непосредно пре тога Јован Ватац покушао још један напад на Цариград 1240. године. Што се односа са другим латинским државама на Балкану тиче ни ту није много другачији случај. Као вазалне државе оне су дужне да помажу Латинском царству и то у неколико наврата и чине. Самим тим непријатељски су настројене према никејском цару. Жофроа II Вилардуен је приликом опсаде Цариграда био од велике помоћи јер је послао око 100 витезова, 300 самострелаца и 500 стрелаца.283 Исто је чинио и господар Наксоса. Владар Ахаје је добио и вазалну заклетву од Манојла Анђела 1236. године и видимо да су се његов утицај и снага проширили.284 Односи са Икониским султанатом током овог периода владавине Јована Ватаца су добри, иако је изгледа било мањих пограничних сукоба.285 Када је деспот Манојло протеран у Малу Азију према Акрополиту видимо да су га муслимани довели на двор Јована Ватаца. Ово свакако значи да је постојала комуникација између две малоазијске државе и пре опасности од Монгола. Могуће је да је 1242. године Икониски султанат закључио савез са Латинима уперен против Никеје,286 међутим до реализације овог савеза никад није дошло будући да је продор Монгола у Малу Азију натерао никејског цара и селџучког султана да ступе у преговоре о савезу. 287 Овај савез како нам Акрополит излаже склопљен је 1243. у Триполису на Меандру.288 Наводећи, да је до савеза дошло након битке, али је могуће да је

283 Longnon, The Frankish State in Greece, 243. 284 Angelov, Imperial Ideology, 337. 285 Cahen, The Formation of Turkey, 69; Жаворонков, Никейская империя и восток, 93. 286 Успенски, Историја, 430. 287 Исто. 288 Akropolites, The History, 221.

64 постојао савез и пре битке код Куседага, будући да је могуће да је Ватац послао један одред војске у помоћ владару Рума. Дакле пошто је увидео да ће Монголи кренути у правцу Мале Азије па и на његову земљу Јован Ватац се вратио из похода на Солун. Склопивши овај савез са Турцима сматрао је да ће моћи да се супротставе Монголима, а у савезу су биле и друге малоазијске државе.289 Селџуци су изгубили битку код Коседага 1243.290 године, али срећна околност по Јована Ватаца је била та што нису наставили ка његовим територијама. Тако је још једном уз много среће Јован Ватац извукао највише из ових догађаја, пошто су његови суседи били погођени овом инвазијом. Однос Никеје и султана ће се променити након ове битке, а и Никеја је овим поразом Селџука добила мир на источној граници. Односи са Папском државом и папом Гргуром IX се у овом периоду додатно погоршавају, мада су 1234. године вођени преговори о унији и калуђери са запада су послати у Нимфеј.291 Ипак овиме није постигнут никакав договор. Већ следеће године папа је упутио писмо Бели IV, краљу Угарске, да пружи помоћ Латинском царству, а због претње шизматика Јована Ватаца и Јована II Асена.292 Папа је решен да свим силама очува Латинско царство у Цариграду да чак покреће и један крсташки рат против Ватаца. Папа је сигурно увидео да операције које Јован Ватац спроводи у Европи воде ка обнови Византије. Јован Ватац је директно због позива на овај крсташки рат сада био у позицији да се повлачи из Тракије због војске коју је цар Балдуин II сакупио на западу. У писмима које упућује папи у овом периоду види се да је Јован III Ватац ојачао и да се не плаши папске државе.293 Тако никејски цар „обавештава“ папу да је Константин Велики оставио престо Византији и Грцима, а када је сазнао да папа планира да покрене нови крсташки

289 Claude Cahen, „The Turks in Iran and Anatolia before the Mongol Invasion,“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 661-692. Madison- Milwaukee- London: The University of Wisconsin press, 1969, 684; Cahen, The Formation of Turkey, 71. 290 Claude Cahen, „The Turks in Iran and Anatolia before the Mongol Invasion,“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 661-692. Madison- Milwaukee- London: The University of Wisconsin press, 1969, 691-692. 291 Michael Angold, “Greeks and Latins after 1204: The Perspective of Exile,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 63-86. New York- London: Routledge, 2007, 78; Успенски, Историја, 505. 292 Златарски, История на Българската държава том 3, 390. ово писмо је уследило након заузимања Галипоља. 293 За преписку папе и Ватаца вид. Успенски, Историја, 509-511.

65 поход,294 Јован Ватац га је упитао да ли је он уперен као освета за оне који су опљачкали Цариград.295 Из овога видимо да је никејски цар сматрао себе довољно снажним да издржи напад крсташке војске, док када је мислио да му прети реална опасност од западњака, започињао је преговоре о црквеној унији.296 Позван је и још један крсташки рат у ово време који је предводила Угарска, а био је уперен против богумила у Босни.297 Овај поход није значајније утицао на Јована Ватаца и Никејско царство. Планиран је још један поход и на Бугарску, након смрти Јована II Асена, уперен исто против богумилске јереси, међутим Угарска опљачкана од стране Монгола ово није могла да испуни.298 Папа Гргур IX умро је 1241. године и Латинско царство је изгубило свог највећег заштитника будући да је његов наследник био далеко прагматичнији.299 Лоши односи са папом довели су у ово време до зближавања са царем Фридрихом II. Поред папе заједнички непријатељ био им је и Јован Бријен, ово је довело до велике преписке између два владара која ће у следећем периоду владавине Јована Ватаца дати веће резултате.300 Односи цара Фридриха и папе нису никад били добри, али папа ипак никад није позвао на прави крсташки рат против немачког цара што ће бити случај приликом каснијих „политичких“ крсташких ратова, па ипак је папа у својој борби користио и обећање опроштаја грехова.301 Оно што је зближило два цара, осим заједничког непријатеља је и незаинтересованост немачког цара да пружи помоћ Латинима у Грчкој. Осим овога културни утицај Византије био је и даље снажан на Сицилији и у јужној Италији,

294 Malcolm Barber, „Western Attitudes to Frankish Greece in the Thirteenth Century,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 111-128. New York-London: Routledge, 2007, 114. 295 Harris, Byzantium and the Crusades, 191; Жаворонков, Никейская империя и запад, 110. 296 Жаворонков, Никейская империя и запад, 106-108. 297 Коматина, Црква и држава у српским земљама, 352-353. За више о богумилском покрету вид. Dimiter Angelov, The Bogumil Movement, Sofia: Sofia Press, 1987. 298 Златарски, История на Българската държава том 3, 404-405. 299 Wolf, The Latin Empire of Constantinople, 222. 300 П. И. Жаворонков, Никейская империя и запад, 109-110. 301 Joseph R. Strayer, “The Political Crusades of the Thirteenth Century,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 343-376. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 348-349.

66 где је Фридрих II био владар.302 Поред грчког, постојао је нормански, арапски и латински утицај. Пошто је моћ Никеје значајно порасла и на мору, Јован Ватац могао је сада да подржава и претензије Грка на острвима окупираним од западњака. Спољна политика према Грцима на Родосу и Криту, пре свега, своди се на значајно помагање устанака.303 Ни једна ни друга експедиција нису биле успешне. На Криту су Млечани на крају успели да успоставе власт, док је са Родоса морао да се повуче због напада Јована Бријена и оставио острво Лаву Габали на управљање. Лав Габала је и раније управљао овим острвом са титулом кесара.304 Осим што је био самосталан Лав Габала је 1234. године склопио и савез са Венецијом уперен против Ватаца.305 Ипак и даље је велика разлика у снази између никејске и млетачке флоте, можемо видети да је чак у два наврата 1235. и 1241. године Венеција успела да потпуно порази или зароби Ватацову флоту.306 Видимо дакле и да је у овом пољу спољна политика Јована Ватаца активнија у односу на први период његове владавине. Поред Венеције која је и даље највећа поморска сила на простору Егејског мора, све више се и друга италијанска држава истиче, то је Ђенова. Ђенова је уз умешаност папства напустила и свог савезника Фридриха II и могуће је да је радила на томе да Јована Ватаца приволи на своју страну.307 Односи са Ђеновом у овом периоду варирају од наводног потписивања трговачког уговора, након доласка Јована Бријена у Цариград, до помоћи коју је ђеновљанска флота пружила током опсаде Цариграда 1235/6. године чак је и град Пиза послао своју флоту. Венецијом у овом периоду влада поменути Ђакомо Тијеполо, некадашњи подеста у Цариграду, а дужд од 1229. до 1249. године. Пошто је био на највишим позицијама у граду схватао је колики значај за Венецију има да Цариград остане у рукама Латина, због тога је велики непријатељ Јовану Ватацу.308 Осим војне

302 Abulafia, Frederick II, 251. 303 John S. Langdon, „John III Ducas Vatatzes and the Venetians,“ in Novum Millennium, ed. Claudia Sode, Sarolta Takacs, 231-250. London-New York: Routledge, 1999, 237. 304 Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 710. 305 Успенски, Историја, 504. док Nicol, Byzantium and Venice, 171. чак истиче да се Лав Габала показао као значајнији савезник Млечанима него Марко Сандуло. 306 Nicol, Byzantium and Venice, 171. 307 Жаворонков, Никейская империя и запад, 111. 308 Nicol, Byzantium and Venice, 168.

67 помоћи, пре свега у поморским операцијама, Венеција је и финансијски помагала Латинима. У овај период владавине Јована Ватаца спада и његово обраћање угарском краљу Бели IV, како би преко њега издејствовао мир са папством односно отказивање крсташког похода.309 Два владара су били ожењена ћеркама Теодора Ласкариса, па из тог разлога ово обраћање Јована Ватаца не чуди. Осим тога Угарска у овом тренутку практично све више добија ону улогу коју ће имати током каснијих векова као заштитник католичанства. Заклетва на крсташки рат упућен у свету земљу у овом периоду је замењена за помоћ папству против Фридриха II.310 У односима са Куманима Јован Ватац је увидео да се могу показати као поуздани савезници, или боље речено поданици, будући да их је након што су их Монголи протерали са њихове земље, населио у источне делове свог царства. Тако је осигурао границу према Икониском султанату.311 Кумани су често мењали господаре којима ће служити осим што су традиционално били учесници у нападачким војскама Бугара, једно време били су и на страни Латина.312 Приликом експедиције за заузимање Солуна 1241/2. године изгледа да их је Јован Ватац придобио на своју страну. Куманима је договор одговарао јер су бежећи од Монгола, напустили своје поседе и нису имали друге, док је Јован Ватац ово одлично искористио да насели и додатно ојача границу уз Селџуке, а уз то Кумани су били одлични ратници. Поред тога Кумани су се бавили и трговином и медитеранска тржишта углавном снабдевали крзном, али након продора Монгола изгледа да је ова трговина нарушена.313 Ови кумански колонизатори су учествовали и у каснијим ратовима, па их тако Михаило VIII Палеолог користи у ратовима против Епира.314

309 Успенски, Историја, 513. 310 Abulafia, Frederick II, 384. Обећана је и помоћ против јеретика али смо видели и да папство упућује писма угарском краљу како би помогао латинском цару, ипак због претње Монгола, Угарска ово неће моћи да испуни. 311 Akropolites, The History, 215. 312 Ово наручито након женидбе једног од барона у Цариграду Балдуинa од Еноа са куманском принцезом 1240. године о чему нам сведочи и Рубрик вид. Rubruck, 102. 313 Virgil Ciocîltan, The Mongols and the Black Sea Trade in the Thirteenth and Fourteenth Centuries, trans. Samuel Willcocks, Leiden-Boston: Brill, 2012, 142. 314 Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 18.

68 Трапезунтско царство и даље остаје изоловано и поред неколико мањих сукоба са Икониским султанатом углавном је затворено друштво и вазал султана.315 Једини додир са Никејом имали су приликом склапања одбрамбеног савеза од Монгола. У овом савезу учествује и Мала Јерменија, киликијска држава, Јермени у ово време воде и преговоре са папом како би се приближили католичкој цркви, што је свакако изазвало и пажњу код патријарха у Никеји, међутим немамо извора који нам сведоче о односима између Никеје и Јермена у Киликији, осим оних црквене природе о којима нам сведочи Влемид и о којим ће касније бити речи. Знамо да је Ватац покушао да спречи приближавање Јермена и папства 1239. године.316 Односи са Русијом, односно руским кнежевинама,317 остају углавном црквене природе, поготово јер је Новгород вазална држава Монгола, а и кад није био удаљеност између две државе је била превелика да би се могли склопити неки савези. Тако имамо белешку у Новгордоској хроници да је 1233. године преминуо митрополит кијевски и целе Русије Кирил, који је био Грк по рођењу.318 На месту митрополита целе Русије често су се смењивали Грци и Руси, што свакако наводи на закључак да је ово било договорено између Никеје и Руса.319 Неколико година касније хроника помиње Јосифа митрополита који је дошао из Никеје.320 У овом периоду био је и крсташки поход против кнеза Александра Невског, али је он победио ову крсташку војску и иступио као заштитник православља. Александар Невски победио је Швеђане на Неви 1240. године, а 1242. победио је и Тевтонски ред на Чудском језеру.321

315 Успенски, Историја, 550-551. 316 П. И. Жаворонков, Никейская империя и восток, 94. 317 Поред Велике кнежевине Кијева и Новгородске републике, постоје још мноштво мањих кнежевина Владимир, Суздаљ, Галиција касније Москва и друге за ове кнежевине вид. Димитрије Оболенски, Роберт Оти, прир., Историја Русије, Београд: Клио, 2003, 87-97. За међусобне односе ових кнежевина вид. Martin Dimnik, „The Rus’ principalities (1125–1246),“ in The Cambridge History of Russia vol.1, ed. Maureen Perrie, 98-126. Cambridge: Cambridge University Press, 2006. 318 The Chronicle of Novgorod 1016-1471, transl. Robert Michell and Nevill Forbes, introduction by C. Raymond Beazley, London: Gray’s Inn, 1914, 78. 319 На ово посебно лепо указује Оболенски где се у периоду од 1237-1354. године јасно види ово наизменично бирање највишег црквеног веродостојника вид. Obolensky, Byzantium and Slavs, 116. 320 The Chronicle of Novgorod 1016-1471, transl. Robert Michell and Nevill Forbes, introduction by C. Raymond Beazley, London: Gray’s Inn, 1914, 81. 321 Димитрије Оболенски, Роберт Оти, прир., Историја Русије, Београд: Клио, 2003, 94.

69 Односи са Србијом су такође црквене природе и Србија је углавном под утицајем суседних држава, под Епиром до смене Радослава 1233.322 године, а под Бугарским за време владавине Владислава.323 Ово је опет утицало да се црквени односи Србије и Никеје додатно учврсте. Узимајући у обзир да је највећи непријатељ аутокефалности српске цркве Димитрије Хоматин све до своје смрти 1235. године, покушавао да оспори права архиепископа Саве али и да је био противник никејске државно-црквене идеологије.324 Можемо видети да колико је Теодор Анђео био велики непријатељ никејском цару за обнављање Византије, толико је и Димитрије Хоматин био велики непријатељ патријаршије. Стога не чуди његов одбојан став према архиепископији у Србији и на њу гледа као на нелегитимну творевину патријаршије, поред тога није се мирио ни са губитком јурисдикције на поједине српске епископије. Смрт бугарског цара и инвазија Монгола сигурно су утицале на нову смену на српском престолу где је од 1243. године владао краљ Урош I.325 У овај период спада и друго путовање архиепископа Саве у свету земљу 1234-1236. године. Своје путовање завршио је у Трнову што је довело до тога да неки аутори сматрају да је Сава припомогао пролажењу патријаршије у Трнову, међутим ово нема много основа и мишљење је данас углавном одбачено.326 Као што смо видели Јовану Ватацу је био потребан снажан савезник у овом периоду и Бугарско царство се наметала као решење, стога је како би осигурао овај савез Бугаре морао приволети на своју страну додељивањем патријаршије. У овом периоду долази и до приближавања Србије са другим

322 Под коликим је утицајем Епира, може се закључоти и по новцу краља Радослава вид. Светозар Душанић, “Краљ Радослав и Свети Сава,” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 301-312. Београд: Српска Православна Црква, 1977, 307. Уз то је био ожењен и епирском принцезом ипак у житију Св. Саве, Теодосије погрешно говори да је био ожењен ћерком Теодора Ласкариса вид. Теодосије, Житија, 194. Ово можда и намерно чини, узимајући у обзир да је у време писања житија Византија обнобљена, како би Србију што више повезао са победничком страном. 323 ИСН I, 331-332. 324 Коматина, Црква и држава у српским земљама, 273-275. Колико је Теодор Анђео био велики непријатељ никејском цару за обнављање Византије, толико је и Димитрије Хоматин био велики непријатељ патријаршије. 325 ИСН I, 341-342. 326 ИСН I, 312. склон да Сави да улогу посредника у преговорима је Дујчев вид. Иван Дујчев, „Свети Сава у бугарској историји,“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 443-452. Београд: САНУ, 1979, 450-451.

70 православним словенским земљама, а осим директног утицаја суседне Бугарске,327 видимо да се у Србији успоставио култ светих руских кнезова Бориса и Гљеба. За ово је свакако најзаслужнији српски архиепископ Сава а претпоставка је да свети руски кнезови симболизују два брата Радослава и Владислава.328 Поред византијског културног утицаја на простору Србије, посебно на приморју јак је и утицај католичке цркве и у овом периду се одиграва борба два црквена средишта Бара и Дубровника.329 Овде свакако можемо увидети да се папство није одрекло жеље да простор Балкана уврсти у своју интересну сферу. Током другог периода своје владавине видимо да Јован III Ватац, води далеко смелију спољну политику. Његов првенствени циљ је уништење Латинског царства, али и даље наступа опрезно због честог мењања савезника. Други битан циљ који је ставио пред себе је да коначно реши опасност постојања другог цара Грка. Tо му у овом периоду успева тако што иако није у стању да још увек освоји Солун, њихове владаре је натерао да му се закуну на верност и уместо царске узму титулу деспота.

327 За време краља Владислава, који је био и у посети бугарском цару како би издејствовао пренос моштију Светог Саве, видимо да је захваљујући чињеници да му је Јован II Асен таст у овоме и успео, о овој посети вид. Златарски, История на Българската държава том 3, 411 и даље. 328 Иван М. Ђорђевић, „Представе светих Бориса и Гљеба у Милешеви и српско-руске везе у првој половини XIII столећа“, у Свети Сава у српској историји и традицији, уред. Сима Ћирковић, 295- 308. Београд: САНУ, 1998, 305-307. Више о култу светих Бориса и Гљеба вид. Георгије Федотов, Светитељи старе Русије, Београд: Логос, 2005, 37-26. Руски утицај на српску средњовековну књижевност можемо да видимо код Доментијана што лепо примећује Радмила Маринковић, прир., Доментијан Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Београд: Просвета, 1988, 388. где је јасно да је житије Св. Симеона настало по узору на Похвалу кнезу Владимиру. 329 Вид. Коматина, Црква и држава у српским земљама, 300 и даље.

71 6. Трећи период владавине Јована Ватаца од битке код Куседага до смрти

Након инвазије Монгола и њихове победе над Икониским султанатом код Куседага 1243. године330 долази још једном до успона Никеје. Показало се да је спретном политиком и уз доста среће Јован III Ватац опет извукао највише. Као и после Клокотничке битке, Никеја је и након битке код Куседага највише профитирала. Све околне државе изузев Никејског царства су биле погођене инвазијом Монгола, у већој или мањој мери. Највише је настрадао Селџучки султанат, што је Јовану Ватацу омогућило да има мир на источној граници. Изгледа да је поново склопљен савез са Кајхусревом II331 и то је омогућило Никеји мир али и велики прилив новца. Будући да су доживели катастрофалан пораз од Бату кана и да су Монголи опљачкали целу њихову територију,332 Селџуци су били принуђени да купују намирнице у Никејском царству. Ово је свакако утицало на економију Никеје, јер се наводи да су Селџуци златом плаћали потребштине. Како би додатно осигурао источну границу, Јован Ватац је као што смо видели насељавао Кумане. Кајхусрев II покушао је да надокнади пораз, али и да покаже да је Икониски султанат и даље јака држава, па је напао Киликију. Као оправдање за ово му је послужила чињеница да су Јермени након битке код Куседага хватали оне који су успели да побегну и предавали их Монголима. Ова кампања против Јермана у Киликији свакако је морала имати одобрење Монгола. Међутим султан Кајхусрев II је умро током овог похода 1245. године. Јермени су након овога учврстили везе са Монголима и постали су практично њихови изасланици на Медитерану.333

330 Peter Jackson, The Mongols and the West-1221-1410, New York: Routledge, 2014, 74. 331 Уколико прихватимо претпоставку да је ранији савез постојао на шта упућује слање војне помоћи Јована Ватаца икониском султану. 332 Virgil Ciocîltan, The Mongols and the Black Sea Trade in the Thirteenth and Fourteenth Centuries, trans. Samuel Willcocks, Leiden-Boston: Brill, 2012, 54. 333 Cahen, The Formation of Turkey, 175.

72 6.1 Бугарска и солунска држава након инвазије Монгола

Солунско царство или деспотат, у зависности од периода у коме се посматра, је у сталном опадању након Клокотничке битке, а до још већег опадања долази у овом периоду владавине Јована Ватаца. Убрзо након битке код Куседага 1243. године умро је и солунски деспот Јован, а наследио га је млађи брат Димитрије. Послато је и једно посланство од стране Теодора Анђела Јовану Ватацу како би одобрио ову промену на деспотском престолу. Акрополит нам у свом делу излаже карактеристике оба солунска владара. Тако преминулог деспота Јована хвали како је побожан док за новог Димитрија каже да се окружио „глупом омладином“ и да имао афере са удатим женама.334 Акрополит је наравно писац који има снажно проникејски поглед на свет али ипак овим драгоценим описима можемо закључити какви су били одређени владари, које иначе не налазимо код других писаца. У истом овом поглављу Акрополит нам доноси и причу о смрти Германа II, дакле према његовом делу би се ово датовало у 1243. годину, међутим патријарх Герман II умро је око 1240. године, а Влемид је изабран као ментор новом патријарху.335 Значај који има ова прича око патријарха је јер се види да је никејски цар директно био укључен у избор, односно да је на ту позицију само стављао људе који би га подржавали. Што само потврђује да Јован Ватац цркву користи као једно од својих дипломатских средстава. Постављање патријарха односно директан утицај на њихов избор видеће се и касније током владавине Теодора II. Ово не чуди имајући у виду генерално схватање Византинаца о једном Богу и једном цару.336 Након овог избора патријарха у делу нашег главног извора имамо празнину од три године, па следећа ствар о којој пише је поход Јована Ватаца на запад 1246. године.337

334 Akropolites, The History,223. 335 Blemmydes, A Partial Account,83. 336 Steven Runciman, The Byzantine Theocracy, 163. Према мом мишљењу, ово схватање о једном Богу и једном цару можемо донекле применити и на Фридриха II и његов сукоб са папством, где је свакако немачки цар био склон да прихвати грчки поглед на устројство света вид. Abulafia, Frederick II, 350-351. 337 Akropolites, The History, 225-226.

73 Бугарска је као Русија и Србија потпадала под културни и верски утицај Византије прихватањем писма које су саставили византијски мисионари. За време никејског периода Византије ова три народа добијају своју црквену аутономију.338 Под коликим утицајем суседне Византије је била ова држава можемо видети и из покушаја да након 1204. године она постане та која ће заузети Цариград. Па ипак њена снага није више тог интезитета као у претходном периоду владавине Јована Ватаца. Бугарска након смрти Јована II Асена и након инвазије Монгола више није била доминантна сила на Балкану. Малолетни владар Коломан морао је да плаћа трибут Монголима што је додатно отежавало његову ситуацију.339 Нови папа, Иноћентије IV, сазвао је синод у Лиону 1245. године на коме је требало да се направи коалиција уперена против Монгола. У ову коалицију био је позван и Коломан уколико прихвати унију, међутим десило се да је 1246. године Коломан преминуо, а оно што је пробудило сумње да се можда радило о убиству340 је да се исте године десила и смрт патријарха, па се ово можда може приписати деловању опозиције која је била против уније. Сада је на власт дошао млађи син Јована II Асена, Миахаило. Ову нестабилност на бугарском трону искористили су Јован Ватац и владар Епира Михаило II.

6.2 Латинско царство након битке код Куседага

Што се Латинског царства тиче оно је наставило своју борбу за опстанак, војске коју је Балдуин II довео са собом 1240. године више није било и цар је опет ишао по помоћ на запад у периоду од 1244. до 1248. године. Ситуацију латинском цару је отежавало и то што у својој држави није имао много људи који су рођени ту већ је зависио искључиво од помоћи запада како у људству тако и у средствима.341 Цар је био међу малобројним изузецима који је рођен у Цариграду и изгледа је заиста и био једини латински цар који је „рођен у пурпуру“. Због тога је себе

338 Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 240-241. 339 Christopher P. Atwood, Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire, New York: Facts on File, 2004, 73. 340 Успенски, Историја, 518. 341 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 65.

74 вероватно и сматрао пуноправним владаром Цариграда, али након смрти папе Гргура IX мало ко на западу је био спреман да се заузме за његов циљ. Нови папа Иноћентије IV 1243. године наредио је црквама у латинским поседима на Балкану да сакупе 10.000 хиперпера како би помогли опстанку Латинског царства. Ипак касније ће овај папа све више увиђати да је дошао крај Латинском царству у Цариграду и користити га у преговарачке сврхе. Балдуин II свим силама је покушавао да очува своје царство па је чак и све своје приходе од земље које је имао на западу улагао у царство. Општа ситуација у Цариграду била је очајна, барони су сиромашили будући да нису имали територије са којих би скупљали порезе.342 Друге латинске државе на Балкану биле су у сличном положају, али бољем полижају. Најјача међу њима Ахајска кнежевина остала је без способног владара Жофрое II Вилардуена 1246. године.343 Наследио га је Виљем који се такође показао као способан владар, сазидао је јако утврђење Мистру и наставио да ојачава позиције своје кнежевине добијајући значајне поседе од латинског цара. Виљем II је поред Ахаје постао и господар дуката Наксос, добио је Еубеју као и управу над маркизатством Бодоницом.344 Ово није прошло без сукоба између западњака јер се владар Еубеје Гвидо де ла Рош није у потпуности покорио власти Виљема II.345 На острвима у Егејском мору постојали су различити утицаји, па је владар Ахаје морао спретно поступати. Деспот у Арти, односно Михаило II, као ни Јован Ватац није био погођен пљачкањем Монгола. Стога овај деспотат наставља и даље да јача и у наредним годинама ће имати значајну улогу на Балкану. Монголи након победе код Куседага 1243. године одлазе из Мале Азије, али настављају своје походе првенствено у јужној Русији, али и у пределу Багдада и Блиског истока. Све државе Мале Азије су признале врховну власт Монгола и плаћале порез. Једини изузетак било је Никејско царство које је са своје стране покушавало да са Монголима оствари савез.

342 Успенски, Историја, 432-433. о тешкој ситуацији у Латинском царству говори нам и Григора додуше за време опсаде Цариграда 1260. године где су Латини уништавали многе грађевине како би имали дрва за огрев. Ова прича јесте из каснијег периода али илуструје опште стање Латинског царства вид. Кодер, Византијски свет, 66. 343 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 68. 344 Исто 345 Успенски, Историја, 440.

75 Покренут је и нови крсташки рат за ослобођење свете земље који је трајао од 1248. до 1254. године. Предводио га је француски краљ Луј IX и оставио је значајне последице на државе Балкана и Мале Азије, пре свега у дипломатској активности, чак су и Монголи ступили у контакт са француским краљем.346 Током овог крсташког похода један одред Ђеновљана је преузео Родос 1248. године од Лава Габале.

6.3 Заузимање нових територија на Балкану

Што се нове балканске кампање цара Јована Ватаца тиче она је како нам износи Акрополит започела 1246. године.347 Акрополит нам је представља као да је то била само рутинска провера градова, али након што су примили вести о смрти бугарског цара Коломана, Никеја је започела са освајањима бугарских поседа. Пре него што је почела са освајањима никејска војска је већала шта јој је чинити будући да нису повели довољан број људи и да је како нам каже Акрополит војска била ту како би извршила проверу градова, а не освајала. Онда је Андроник Палеолог, отац Михаила Палеолога каснијег цара, који је имао титулу великог доместика рекао да је неопходно покушати са освајањем Сера и да Грци немају шта да изгубе јер и ако га не освоје, само ће послати посланство новом цару који ће будући да је малолетан радо прихватити мир, а уколико освоје Сер корист ће им бити велика. Акрополит нам овде први пут у свом делу даје и један говор, што нам говори да је овим догађајима и сам присуствовао.348 Овај савет је Јован Ватац прихватио, бар нас тако обавештава Акрополит и кренуло се у опсаду Сера.349 Наравно Акрополит овде жели да прикаже Палеологе као најзаслужније за освајања Никеје, будући да је када пише своје дело у служби цара Михаила VIII. Поред тога у обновљеној Византији је и даље снажна опозиција „ласкарида“ што је свакако разлог због кога

346 Thomas T. Allsen, Mongol Imperialism The Policies of the Grand Qan Möngke in China, Russia, and the Islamic Lands, 1251-1259, Berkeley-Los Angeles-London: University of California Press, 1987, 57. 347 Akropolites, The History, 225-226; Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 62. 348 Akropolites, The History, 225-227. 349 Успенски, Историја, 518.

76 жели да умањи значај Јована Ватаца. Иако нису имали довољан број људи након заузимања околине Сера, управник града Драготац је послао изланство Ватацу и град је предат никејском цару. Нешто слично се догодило и са другим околним градовима који су након што је и Драготац причао са њима и након што су увидели да је боље да буду поданици снажног цара него дечака на бугарском престолу којим управљају регенти.350 Тако је Јован Ватац загосподарио огромним пространствима у Македонији који су до скоро били под Бугарском. Заузето је Скопље, Прилеп, Велес и Просек. Затим је са Бугарском склопљен мир која је прихватила губитак ових територија, а и сам Акрополит је учествовао у писању писама која су послата освојеним градовима.351 Приликом ових освајања видимо сву дипломатску вештину Јована Ватаца, будући да је градове добио преговорима. Пошто је већ близу била и зима цар Јован Ватац се спремао да се након овог значајног проширења територије врати у Малу Азију, међутим дошло је до завере у Солуну уперене против деспота Димитрија. Акрополит нам ову заверу саопштава до детаља, а Јован Ватац је опет својом дипломатском вештином успео да заузме Солун.352 Како нам Акрополит то каже враћен је под власт Ромеја, јер они који су владали Солуном били су против Ромеја. Овде се види његов став да је само Никеја имала легитимитет да поново уједини царство, а Анђеле је практично сматрао узурпаторима и противницима Грка.353 Јован III Ватац кратко је остао у Солуну након заузимања и вратио се у Малу Азију. У Солуну је оставио Андроника Палеолога да управља, али је овај убрзо умро вероватно 1247. године и наследио га је син Михаило.354 Овде почиње да се увиђа и пристрасност Акрополита у свом делу према Палеолозима посебно према будућем цару Михаилу VIII Палеологу. Димитрије се након ових догађаја више не помиње, док је његов отац Теодор Анђео успео да избегне заробљавање и господарио је Воденом.355 Акрополит, поред очите

350 Akropolites, The History, 230-23; Златарски, История на Българската държава том 3, 432. 351 Akropolites, The History, 230-231. О освајању територија у Македонији, Тракији и Тесалији вид. Ферјанчић, Тесалија,58. 352 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 62. 353 Akropolites, The History, 236. 354 Akropolites, The History, 242; Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 69. 355 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 69. Овде Сетон претпоставља да је Димитрије убрзо након заробљавања и умро, што је врло могуће будући да се више не помиње.

77 пристрасности за Палеологе, у овим описима освајања на Балкану је прилично детаљан и поуздан, што није увек случај. Епирски деспот, Михало II, такође је искористио расуло у Бугарској које је наступило доласком Михаила Асена на власт и проширио своје територије. Проширио је додатно своје територије и на рачун некадашњег Солунског деспотата. Касније ће водити и преговоре о склапању савеза са Јованом Ватацом, али ће опет постати непријатељ никејског цара на наговор свог стрица Теодора Анђела.

6.4 Напади Јована Ватаца на Латинске поседе

Након што је провео зиму у Малој Азији, Јован Ватац је поново прешао у Европу и почео опсаду Цурулона 1247. године. У граду је остављена Евдокија, ћерка Теодора Ласкариса, која је била удата за Анслема који је побегао из града. Јован Ватац након што је заузео град послао ју је у Цариград. Након заузимања Цурулона убрзо је заузет и град Виза. Латинско царство било је сведено на Цариград и околину. Ипак Ахајска кнежевина у овом периоду доживљава успон, чак су успели и да поразе трупе Михајла II, Виљем Вилардуен је у овој битци против епирског деспота имао чак 8.000 коњаника.356 Значајну помоћ Виљем Вилардуен је обезбедио и Ђеновљанима који су преузели острво Родос 1248.357 године, остављајући им на свом путу у Седми крсташки рат 100 коњаника како би им помогли да сачувају острво од Грка. Острвом је пре него што су га Ђеновљани заузели господарио Јован Габала, брат Лава Габале који је пре тога умро. Јован Ватац је због овога обуставио даље акције на Балкану и послао флоту из Смирне како би помогла Грцима на острву. Ову флоту са 300 коњаника предводио је Теодор Контостефанос и на крају је успела да

356 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 69. 357 Michel Balard, „The Genoese in the Aegean (1204-1566),” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 158-174. New York-London: Routledge, 2007, 159.

78 преузме острво од Ђеновљана 1250. године, који су се предали и закључили мир са Никејом.358 Могуће је да је Јован Ватац уз помоћ Кумана и бугарских помоћних одреда предводио један покушај за заузимање Цариграда 1247. године међутим наш главни извор Акрополит нас не обавештава о њему, вероватније је да је у овом тренутку Јован Ватац разматрао да дипломатијом заузме Цариград, будући да је био заузет и на Родосу.359 До једне опсаде је дошло 1251. године360 али будући да је папа позвао крсташки рат против Ватаца, никејски цар је обновио преговоре око уније.361 Можда би правилније било датовати ову опсаду раније будући да су преговори око уније вођени у Нимфеју 1249-1250. године, али свакако обнављање преговора око уније које помиње Успенски може да се односи и на слање посланства у Лион након мисије Јована од Парме.362 У прилог да је постојала стална опасност да Ватац заузме Цариград иде и писмо Иноћентија IV латинским државама у Грчкој. Овде их позива да спремно реагују у случају да никејски цар покуша заузимање града.363

6.5 Дипломатска активност

6.5.1 Односи са Латинима и Бугарском

Као што смо видели након битке код Куседага, Никејско царство доживљава нови узлет и постаје централна сила на простору Балкана и Мале Азије. То за последицу има и још смелију и интезивнију спољнополитичку активност. Уз доста среће Никеју је заобишла монголска инвазија и Јован Ватац је то успео да искористи у спољној политици. Односи са Латинским царством у Цариграду нису у

358 Akropolites, The History, 247. Било је речи како Акрополит на грчке супарнике никејском цару гледа као на узурпаторе, па то није другачије ни са Габалом, међутим Акрополитов узор и учитељ Влемид има потпуно другачије мишљење о господару Родоса па тако оправдава његову власт као независну и не везану за Ватаца уп. Blemmydes, A Partial Account, 105. 359 Успенски, Историја, 519. 360 Могуће је да је ову опсаду предводио Михаило Палеолог вид. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 579. фуснота 9. 361 Успенски, Историја, 520. 362 О овом посланству нам сведочи и Blemmydes, A Partial Account, 119 и даље. Овде се примећује и јак антилатински став Влемида. 363 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1),70.

79 овом периоду интезивни као раније. За то је заслужна и чињеница да је Јован Ватац у овом периоду више радио на потпуном уништењу супарника за обнављање Византије, будући да је било више него јасно да су дани Латинске империје одбројани. Стога у овом периоду имамо далеко мањи број сукоба са Латинима него што је то био случај раније. Никеја је тако успела да поново поврати Цурулон најзначајније упориште у Тракији и полазну станицу за све пређашње покушаје да се заузме Цариград.364 Отежавајућа околност за Латинско царство опет је та да је царство остало без финансија и да је цар Балдуин II поново ишао по Европи да добије помоћ. Након што се врато у Цариград 1248. године његова жена, Мери је отишла на Кипар да тражи помоћ. У том тренутку на Кипру се налазио француски краљ Луј IX у свом крсташком походу на путу ка Каиру.365 Видимо дакле да је Латинско царство на ивици опстанка, управо у томе лежи и све мања заинтересованост Јована Ватаца за брзо заузимање Цариграда, пошто је практично било само питање времена када ће град пасти. Поред тога у преписци са папом Иноћентијем IV видимо да је Цариград и Латинско царство постало предмет дипломатије, али о томе нешто касније. Односи са Ахајском кнежевином за време владавине Виљема Вилардуена остају практично исти као када је на власти био и Жофроа II. Дакле као вазал Латинског царства кнез је дужан да му шаље помоћ и стога су углавном у истом односу према Никеји. Поред овога додатно се развија сукоб између владара Ахаје и поседа под влашћу Венеције и Ђенове у Егејском мору. Тако је Виљем Вилардуен био у рату са другим владарима Грчке који су потражили ослонац и у Венецији и у Ђенови, што ће га на крају упутити на савез са Михаилом II деспотом Епира.366 Односи са Бугарском након смрти Јована II Асена и за време владавине његовог старијег сина Коломана били су пријатељски. Додуше из догађаја који ће потом уследити можемо закључити да је Јован Ватац намеравао да се окористи о тежак положај Бугарске, будући да је имала малолетног владара и плаћала данак

364 Akropolites, The History, 245. 365 Memoris of the Crusades by Villehardouin & De Joinville, transl. Sir Frank Marzials, London-Toronto: J. M. Dent & Sons, 1921, 169-170. 366 Успенски, Историја, 441-442.

80 Монголима.367 Идеалан тренутак за акцију против Бугарске Јовану Ватацу је дошао неочекивано, бар нам тако Акрополит саопштава, док је био у рутинској провери територија на Балкану. До њега је стигла вест да је Коломан преминуо и да га је наследио брат Михаило, који је такође био малолетан. Међутим ово се свакако може довести у питање јер је Јован Ватац знао за тежак положај Бугарске, а будући да је у том тренутку био у непосредној близини бугарских поседа можемо закључити да је овако нешто сигурно планирано ако не одмах 1246. године онда бар за каснији период. Иако није имао велику војску Јоаван Ватац је успео дипломатским путем да добије ове територије. Након што је завладао великим делом Македоније, Јован Ватац је склопио мир са Бугарском.368 Видимо да је Јован Ватац у овом тренутку почео да уклања потенцијалне ривале за заузимање Цариграда и свакако је постојао страх да би Бугарска могла поново да ојача и буде снажна као у време Јована II Асена. Да би то спречио Јован Ватац је искористио тренутак када је Бугарска била најслабија и окупирао територије које је она држала све до реке Марице.

6.5.2 Односи са Анђелима

Током исте ове године 1246. Јовану Ватацу се указала још једна одлична прилика, будући да је сазнао за заверу која се спремала против деспота Димитрија. Однос са владарима Солуна из династије Анђела никад није био једноставан. Тако је након смрти деспота Јована, Теодор Анђео послао посланство никејском цару да га измоли за постављање млађег сина Димитрија на место деспота, што је и учињено.369 Изгледало је тад да су односи између две династије коначно били сређени, Анђели су признавали првенство никејског цара, а заузврат су господарили Солуном и околином. Ипак довољно се пута показало да се Теодору

367 Dimiter G. Angelov, “Prosopography of the Byzantine World (1204-1261) in the Light of Bulgarian Sources,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 101-120. London: Ashgate, 2011, 104-105. 368 Akropolites, The History, 231-232. 369 Ферјанчић, Деспоти, 62.

81 Анђелу не може веровати, па је Јован Ватац сигурно желео да се реши и овог неугодног суседа. Након што због продора Монгола није успео да заузме Солун оружјем, Јован Ватац је сигурно имао у плану да то једном учини. Као што сам већ напоменуо идеална прилика му се указала одмах након заузимања територија од Бугарске 1246. године. Завереници, неке и по именима наводи Акрополит, желели су да се потврде права која су грађани Солуна раније имали, па су се за то обратили Јовану Ватацу. Након што је пристао да ово учини Јован Ватац је послао изасланике како би рекли Димитрију да дође да се састане са царем, на шта је овај био у обавези, пошто се цару заклео на верност. Саветован да ово одбије Димитрије се није појавио. Након што је поставио камп у околини града и након што је издајом капија отворена Јован Ватац је ушао у Солун и заузео га. Пред Јована Ватаца је тад дошла Ирина сестра Димитрија, а жена Јована II Асена која је тражила од цара да не ослепи њеног брата.370 Видимо дакле да племство у Солуну није било задовољно владавином Димитрија и да су предали град Јовану Ватацу. Коначно се Јован Ватац ослободио постојања друге грчке државе која је у неколико наврата била и царство, ипак Теодор Анђео је успео да побегне и заузео је Водену.371 Касније је управо Теодор утицао на свог братанца, епирског деспота Михаила II, да откаже послушност никејском цару.372 Показало се да је Теодор Анђео највећи противник Јована Ватаца, будући и да је био ослепљен 1230. године, увек је успевао да наговори чланове своје породице да не сарађују са Јованом Ватацом. Теодор је коначно предат никејском цару када је Јован Ватац водио своју последњу кампању и свој живот је окончао у Никеји. Видимо да спољна политика Јована Ватаца у овом периоду иде ка томе да се реши свих конкурената који би могли оспорити његово право као цара Грка. Освајање нових територија за Никејско царство у овом последњем периоду владавине Јована Ватаца више иде дипломатијом него уз помоћ оружја. Дипломатијом је уосталом добио и Солун након што је племству обећао да ће имати старе привилегије. Са другом граном династије Анђела, однсоно деспотом Михаилом II, односи нису били ништа једноставнији. Сигурно је да се и епирски деспот окористио о

370Akropolites, The History, 237; Ферјанчић, Деспоти,63. 371 Успенски, Историја, 518. 372 Исто, 477.

82 слабост Бугарске и запосео територије у западној Македонији и Албанији. Чини се ипак да је однос између Никеје и Епира био дефинисан, односно да је епирски деспот признавао првенство никејског цара.373 Знамо да је патријарх Герман био у Арти 1239. године и да је тад вероватно поред црквених питања договорен и однос између два владара. Док су били конкуренти деспотима у Солуну, свакако да је и Јован Ватац подржавао Михаила II. Све то је довело до преговора о браку између Теодоре унуке Јована Ватаца и Нићифора сина епирског владара. Овај брачни савез највероватније је договорен 1249. године.374 Сигурно је да је Јован Ватац овиме желео да има снажног савезника у случају да Теодор Анђео опет покуша да влада Солуном, али је, како то Ферјанчић, истиче сигурно на овај мир гледао као привремено решење и да су поседи епирског деспота у Тесалији били примамљиви Ватацу.375 Десило се ипак да је дошло до сарадње између братанца и стрица упереног против Ватаца. Никејски цар је окупио огромну војску и кренуо у свој последњи рат и успео је да оружјем, али и дипломатијом освоји значајан број градова и територија од епирског деспота. Уз то је преговорима добио и Теодора Анђела, којег је као заробљеника одвео у Никеју и поново је дошло до договора о венчању између Теодоре и Нићифора. Наравно да је овај брак уједно служио и као гаранција да се епирски деспот неће опет супротставити никејском цару, будући да је Јован Ватац повео Нићифора са собом.

6.5.3 Односи са Селџуцима и Монголима

У Малој Азији која је највише погођена инвазијом Монгола, у овом периоду су и најмирнији односи, будући да Икониски султанат није у могућности да ратује на својој западној граници. У овом периоду постоји и савез између Никеје и

373 Влемид приликом својих путовања по Балкану, износи податак да Михаило II влада самостално и да његова власт не проистиче од Јована Ватаца вид. Blemmydes, A Partial Account, 80. 374 Akropolites, The History, 249. Мада је Тридголд склонији да ово датује у 1248. годину вид Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford: Stanford University Press, 1997, 728. 375 Ферјанчић, Тесалија, 59.

83 селџучког султана, a чести су и мешовити бракови на простору Анадолије.376 Чак су и три султана била из оваквих бракова.377 Немогућност султана да ратује на западу је дала Ватацу прилику да се далеко више умеша у збивања на европском делу царства. Селџуци су постали главни купци никејске робе, што је значајно подстакло економију Никејског царства, а ову робу су углавном куповали по веома високим ценама. Чини се да Јован Ватац никад није ни имао претензије да шири своје царство даље на исток, већ да му је циљ увек била мирна граница.378 Проширење на ову страну свакако није планирао бар не док не освоји Цариград. Док је Никеја заузета ратовањем и освајањем територија на Балкану, Икониски султанат са своје стране покушава да се опорави од напада Монгола и прошири свој утицај на суседне државе Јермене у Киликији и Трапезунтско царство. У рату са Јерменима видимо да нису успели у својој намери, већ да су Јермени сада постали поданици Монгола.379 Осим тога Јован Ватац свакако није желео да испровоцира Монголе тако што би напао њихове вазале султане Икониума, а са њима је имао и веома уносан трговински уговор који је у великој мери утицао на економски процват Никеје. Свакако су Селџуци, бар делимично, под културним утицајем суседног Никејског царства, ово нам сведочи велики број занатлија који је живео у султанату а био грчког или јерменског порекла.380 Победом код Куседага, Монголи су постали значајан чинилац у источном делу Европе, стога је и Јован Ватац морао обратити пажњу на њих. Имао је додуше доста да им захвали за инвазију на друге државе, које су Монголи значајно ослабили. Међутим њихово присуство представљало је сталну претњу будући да су могли увек покренути нова освајања. Зато је и Јован Ватац послао и изасланике

376 Rustam Shukurov, „Harem Christianity: The Byzantine Identity of Seljuk Princes,” in The Seljuks of Anatolia-Court and Society in the Medieval Middle East, ed.Andrew Peacock, Sara Nur Yildiz, 115-150. London-New York: I.B. Tauris, 2013, 125. 377 Исто, 133. 378 Осим што је никејски цар вршио насељавање пограничне зоне чини се да су и Селџуци радили исто вид. Cahen, The Formation of Turkey, 87. 379 Memoris of the Crusades by Villehardouin & De Joinville, transl. Sir Frank Marzials, London-Toronto: J. M. Dent & Sons, 1921. 171 и у Sirarpie Der Nerserssian, „The Kingdom of Cilician Armenia,“, in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 630-660. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 652. 380 Cahen, The Formation of Turkey, 91.

84 Монголима381 и ово се вероватно догодило почетком 1254. године или крајем 1253. Чак се у овом дневнику Рубрика помиње и војска која је послата против Ватаца.382 Дакле постојала је стална опасност од Монгола, па је Јован Ватац преговорима са њима приступао крајње опрезно. Каснији односи у време Палеолога биће далеко бољи. Поред овога још од заузимања Дијаметеје 1221. године од стране крсташа, међу Латинима је поново оживела легенда о презвитеру Јовану, владару хришћанског царства у централној Азији.383 Па су стога Монголе управо видели и као народ овог царства.384 Могуће је да је и Јован Ватац сматрао Монголе поданицима презвитера Јована и да је савез са њима остварив. Пошто су углавном ратовали против муслиманских држава Монголи су имали доста разлога да Латине и Никејце виде као потенцијалне савезнике, што ће у годинама након Јована Ватаца све више доћи до изражаја.385

6.5.4 Односи са западним државама

Односи са папом Иноћенитијем IV били су бољи него са његовим претходником. Увидевши да је Латинско царство неодрживо папа је преговарао са Јованом Ватацом да му преда Цариград, док би Јован Ватац прихватио црквену унију. Било је и размене посланства у овом периоду, а не само писама. Тако је у Никеју послат Јован из Парме 1249.386 године, а при повратку са њим су у Лион

381 Rubruck,181. 382 Rubruck, 222. На ово је обратио пажњу и Жаворонков, Никейская империя и восток, 96. Ипак је Јован Ватац једним посланством успео да овај поход обустави. 383 Рубрик чак даје и опис земље овог легендарног владара вид. Rubruck, 149-150. О веровању да су Монголи народ презвитера Јована и у J. B. Bury, The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923, 639. 384 David O. Morgan, “The Mongols and the Eastern Mediterranean,” in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 198-211. New York-London: Routledge, 2007, 199. 385 Paul D. Buell, Historical Dictionary of the Mongol World Empire, Lanham-Maryland and Oxford: The Scarecrow Press, 2003, 50-51. О савезу Михаила VIII и Златне Хорде вид. Obolensky, Byzantium and Slavs, 6. 386 Michael Angold, “Greeks and Latins after 1204: The Perspective of Exile,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 63-86. New York- London: Routledge, 2007, 79.

85 кренули изасланици Јована Ватаца који су носили писмо патријарха Манојла II.387 Додуше овај састанак се није догодио у граду Никеји већ у Нимфеју, царској резиденцији, што несумњиво можемо повезати са жељом Ватаца да о овом питању приступи више са политичке стране него ли са верске.388 Овиме су почели преговори за окончање шизме и предају Цариграда у руке Јована Ватаца. Поред тога латинским свештеницима би се забранило да угрожавају права грчког клера у свим источним патријаршијама,389 па видимо да Јован Ватац овде иступа као заштитник православних интереса. Чинило се да би оваквим потезом и папа и цар били на добитку, међутим до реализације овог плана никад није дошло пошто су и папа и Јован Ватац преминули 1254. године. Видимо да су у овом периоду обе стране биле спремне на договор. Јован Ватац би успео у свом главном циљу заузимању Цариграда и то без непотребних жртва. Иноћентије IV био би папа који је поново ујединио цркву, један епитет који одлично звучи будући да су и данас цркве разједињене од 1054. године.390 Промене ставова у односу на претходни период изазвале су околности у којима су се налазили. Наравно да би Јован Ватац, након неколико покушаја оружаног заузимања Цариграда, желео да да град добије без борбе, а такође се плашио да уколико заузме Цариград силом, за шта је свакако имао снаге, не испровоцира крсташки рат. Папа са друге стране увидео је да је Латинско царство неодрживо и да је увек захтевало помоћ са запада, при том и крсташки ратови више нису доносили завидне резултате будући да покрети више нису били тако масовни, а и да су муслимански владари веома ојачали. Папа је био спреман и да обезбеди Грцима на Кипру, као и патријаршији у Антиохији, слободу у односу на латинске свештенике. Стога је врло логично ово приближавање ставова истока и запада. Остаје ипак чињеница да да је и дошло до уније не знамо каква би њена судбина била, будући да су Грци често обећавали оно што неће испунити.

387 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 70-71. Разлог за путовање у Лион а не у Рим свакако треба тражити у рату који у овом тренутку траје у Италији између папе и цара. Тако је и 1245. године у Лиону одржан и сабор који је разматрао изопштавање цара Фридриха, крсташки поход француског краља Луја IX али и односе са грчком црквом вид. Abulafia, Frederick II, 368. 388 Blemmydes, A Partial Account, 199. Овде Влемид јасно сугерише на више политички приступ овом питању. 389 Успенски, Историја, 520. 390 За више о црквеном расколу вид. Steven Runciman, The Еastern Schism, Oxford: Oxford University Press, 1997.

86 Јован Ватац је свакако користио питање уније у политичке сврхе и највероватније никада није имао искрену намеру да је и прихвати. Ово можемо закључити из тога да кад год му је претила опасност од крсташког рата и војне интервенције, никејски цар је започињао преговоре око уније знајући колико је важно ово питање римској курији. Односи са немачким царем Фридрихом II су се додатно побољшали након склапања брачног савеза између Јована Ватаца и ћерке немачког цара Констанце, коју су у Никеји називали Ана.391 Односе није покварило ни то што је Јован Ватац имао аферу са Констанцином дворском дамом.392 Овај брак је био чисто дипломатске природе, како би се обезбедило савезништво два цара.393 Добри односи два цара су проистекли из чињенице да су били у сукобу са папом, али и себе су сматрали равноправнима. Папа Иноћентије IV је за разлику од свог предходника отворено ступио у крсташки рат против немачког цара.394 Могуће је да су два цара имала идеју да су истински наследници Римског царства и да се настављао континуитет Рима када је био подељен између два цара. Јован Ватац је слао и финансијку и војну помоћ Фридриху II приликом његових кампања у јужној Италији.395 Са своје стране немачки цар је пружао подршку свим грчким државама у борби против Латина.396 Односи између два цара захладнели су непосредно пред

391 Овај брак треба датирати у 1244. годину вид. Жаворонков, Никейская империя и запад, 112. Са овим датумом сагласан је и Успенски, Историја, 516. Приликом склапања овог брака настављала се византијска традиција у виду церемоније венчања вид. Angelov, Imperial Ideology, 42. где су певане пригодне песме. Због другачије хронологије датовања смрти царице Ирине, коју Ангелов исправно датује у 1239. годину, склон је да брак Ватаца и Констанце стави у 1240/41. годину. 392 Akropolites, The History, 271. 393 Била је формулисана и вазална заклетва коју би Ватац дао Фридриху у замену за Цариград вид. Успенски, Историја, 516. Да је однос два цара донекле био и вазалан видимо у помоћним одредима које никејски цар шаље у јужну Италију, наравно о било каквом вазалном односу Јована Ватаца према Фридриху наш главни извор Акрополит не говори ништа па тако ни Острогорски не помиње ништа осим да су два цара у савезу и родбинским везама уп. Острогорски, Историја Византије, 413. 394 Joseph R. Strayer, “The Political Crusades of the Thirteenth Century,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 343-376. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 356. 395 Ово можемо посматрати и као доказ одређених вазалних обавеза, које би имао Јован Ватац уколико је нека вазална заклетва потписана вид. горе фуснота 393. Ове никејске трупе биле су у Италији још 1238. године вид. Жаворонков, Никейская империя и запад, 111. Из писма Фридриха II, деспоту Михаилу II сазнајемо да немачки цар тражи безбедан пролазак трупа Јована Ватаца које су му 1250. године кренуле у јужну Италију као помоћ. 396 Цар Фридрих II вероватно је и знао грчки будући да је био један од говорних језика на Сицилији вид. Abulafia, Frederick II, 272, 361 и даље.

87 смрт Фридриха II 1250. године397 будући да је Јован Ватац преговарао са папом о прекиду непријатељства.398 Односи са немачким царем и папом створили су својеврсни „дипломатски троугао“. Било је јасно да папа и немачки цар воде борбу до потпуног уништења, а Јован Ватац постао је значајан чинилац у овом сукобу. Свакако је значајна ставка у овом сукобу папе и цара било и постојање Латинског царства, односно два цара у западном свету. Стога и не чуди равнодушан однос Фридриха II према овој новоуспостављеној држави. Спољна политика Ватаца са Фридрихом II била је савезничка и пријатељска док им је заједнички непријатељ био папа. Папа Иноћентије IV свакако је увидео опасност савеза два цара, будући да је никејски цар учествовао у сукобима у јужној Италији, па се са своје стране и трудио да овај савез сруши. Понудивши Ватацу оно што немачки цар није могао, Цариград, папа је био врло близу да никејског цара има на својој страни. Савез са немачким царем није Јовану Ватацу доносио много, иако моћан владар Фридрих II био је заузет сукобом на Апенинском полуострву и створио је велики број непријатеља, па стога интереси никејског цара на Балкану нису имали конкретну подршку. Са друге стране савез са папом Јовану Ватацу донео би испуњење циљева, а уз то и заштиту његових поседа од западних држава. Видимо да је спољна политика са западом комплексна и као у случају Бугарске и Анђела не постоји прави пријатељски савез већ само лични интерес. Још један крсташки рат је почео у овом периоду владавине Јована Ватаца, овај пут је циљ био Каиро, а на челу крсташке војске био је француски краљ Луј IX. Током свог боравка на Кипру а и касније у Акри француски краљ примио је доста изасланика.399 Овај крсташки рат је изазвао живу дипломатску активност свих земаља источног Медитерана. Тако су краљу Француске долазили изасланици Великих Комнина, који су желели да склопе брачни савез са краљем, али их је он упутио на Цариград, како би владари Латинског и Трапезунтског царства склопили

397 За ову годину вид. Abulafia, Frederick II, 407. 398 Успенски, Историја, 516-517. 399 Joseph R. Strayer, „The Crusades of Louis IX,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 487-522. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 493-495.

88 алијасну против Јована Ватаца.400 Ова посета се вероватно догодила 1253. године дакле након откупа француског краља из заробљеништва и вероватно није довела до савеза. У овом периоду Седмог крсташког рата краљ се бавио углавном утврђивањем градова које су држали хришћани. Поменуо сам раније и посете Јермена и царице Мери истом овом владару. Са своје стране краљ Луј IX је послао Виљема Рубрика, како би придобио Монголе на своју страну и на страну хришћана. Приликом свог путовања Рубрик нам доноси описе многих држава као и њихов однос са Монголима, будући да је његов циљ био да их покрсти и да са њима склопи савез који би помогао западњацима да поврате територије у Светој Земљи. Тако нам доноси и већ поменуто посланство Јована Ватаца, посланство грузијске принцезе401 као и представнике Икониског султаната који су ишли у посланство Монголима. Дакле долазак крсташке војске довео је до велике дипломатске активности свих учесника. Тако је и једно посланство Јована Ватаца било код краља у Акри и овде се вероватно радило о црквеним питањима односно договорима у вези са патријаршијама у Јерусалиму и Антиохији. Сигурно је да су ове старе патријаршије одржавале односе са васељенским патријархом, будући да су учествовале у додељивању патријаршије Бугарској а и њихов став је свакако морао бити узет у разматрање поводом уније о којој је Јован Ватац у овом тренутку преговарао. Овај поход био је неуспешан, крсташи нису успели да заузму Каиро, поред тога заробљен је и Француски краљ.402 Ту можемо видети због чега долази до промене односа папе према крсташким походима. Последњи донекле успешан крсташки рат био је шести који је предводио Фридрих II када је преговорима добио Јерусалим,403 али и пре и после тога је проглашен јеретиком па се чини да су

400 Memoris of the Crusades by Villehardouin & De Joinville, transl. Sir Frank Marzials, London-Toronto: J. M. Dent & Sons, 1921, 285. 401 Rubruck, 20. Ово нам не доноси Рубрик већ Ђовани Плано Карпини, чији је путопис штампан заједно са Рубриковим у издању које сам користио. 402 Joseph R. Strayer, „The Crusades of Louis IX,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 487-522. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 502. 403 Thomas C. Van Cleve, “The Crusade of Fridrick II,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 429-463. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 455.

89 крсташки ратови стварали више проблема папству него што су од њих имали користи.404

6.5.5 Односи са италијанским поморским републикама

Две најјаче италијанске поморске републике Венеција и Ћенова велике су супарнице на Медитерану. Од крсташког освајања Цариграда две силе су у сталном сукобу, пре свега због ђеновљанских гусара који ометају трговачке путеве Млецима. Венеција је тако више пута морала да се сукоби са својом супарницом и победила је 1218. године, али ипак овиме није заустављен сукоб.405 Никејска флота је сада довољно ојачала да се могла носити са западњачким бродовима.406 Тако видимо да приликом заузимања Родоса од стране Ђеновљана Јован Ватац шаље своје бродове како би острво повратили, тачније заузели га будући да је њиме господарио кесар Лав Габала, а затим и његов брат Јован. Они су острвом господарили практично самостално, али током рата за Родос 1248-1250. године Никеја је успела преговорима да издејствује предају Ђеновљана. Изгледа да су после овога одмах склопили мировни уговор, приликом кога су обновљене и трговинске повластице које је Ђенова уживала. У овом рату Ђеновљанима је драгоцену помоћ пружио и Виљем Вилардуен и опет видимо да су владари Ахаје били непријатељски настројени према Никеји, поред овога Виљем Вилардуен је учествовао у крсташком походу Луја IX.407 Након смрти Јована Ватаца доћи ће до великог метежа међу западњацима, око права наслеђивања Еубеје на коме је потенцирао Виљем Вилардуен. На страну Виљема стала је Ђенова и опет видимо

404 Вид. Thomas C. Van Cleve, “The Fifth Crusade,” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 377-428. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. 405 Nicol, Byzantium and Venice, 163. 406 Никејска морнарица била је састављена од дромона, брзих бродова који се користе у целој историји византијског ратовања на мору вид. Runciman, Byzantine Civilisation, 153. 407 Longnon, The Frankish State in Greece, 245.

90 старо непријатељство између две републике.408 Видљиво је дакле, да никејска флота није довољно снажна да поврати све поседе у Егејском мору, нити ће то касније успети флота обновљене Византије. Нека од острва су и даље била у приватном поседу млетачких грађана а такво стање настало је још 1204. године. На већини ових мањих острва у Егејском мору млетачка управа је прихваћена како би се добила заштита од гусара који су претежно били из Ђенове.409

6.5.6 Односи са истоком, културни и црквени утицај

Што се тиче односа са другим православним државама они се углавном ограничавају на црквена питања. Осим тога Византија је овим државама узор како у религијској тако и у културној сфери, па је Никеја наставила ову традицију. Видимо да у овом периоду Јермени који су били у непосредној близини монголског продора, постају практично њихова вазална држава и шаљу једно посланство папи.410 Овим посланством желели су да склопе савез уперен против Јована Ватаца. У свом путовању на исток Рубрик нам наводи да су Грузијци под утицајем Грка, будући да је у црквама заступљен грчки језик. За односе са Грузијом имамо мало података у овом периоду и Грузија је углавном везана за своје непосредне суседе Трапезунтско царство и Икониски султанат, а касније је и она као и све друге малоазијске државе под утицајем Монгола и грчки утицај нестаје на Кавказу.411 Видимо да пошто нема довољну војну моћ да осваја поседе и на истоку, Никејско царство жели да одржи религијски и културни утицај на овим просторима. Интересе Никеје и Васељнеске патријаршије угрожавали су јерменска и сиријска

408 Nicol, Byzantium and Venice, 173. ово непријатељство видљиво је и у борбама између Фридриха II и папства у које су на различитим странама укључене и Венеција и Ђенова вид. Abulafia, Frederick II, 340-341. 409 Јадран Ферлуга, „Византијско племство и крсташи почетком XIII века,“ Зборник радова Византолошког института 18, (1978): 125. 410 П. И. Жаворонков, Никейская империя и восток, 95. Ову алијансу са Монголима можемо посматрати и као ослобођење од притиска Грка и Селџука вид. J. B. Bury, The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923, 175. 411 Успенски, Историја, 551.

91 јаковитска црква.412 Јерменија је веома поносна на своје рано прихватање хришћанства и због тога има донекле другачију традицију него друге православне цркве.413 Па ипак Јерменија је и даље под великим утицајем византијске традиције у XIII веку ово је поготово видљиво у фреско сликарству.414 Византијска спољна политика за регион Кавказа увек је била јака, желећи да веже ове државе било савезом било вазалством како би се заштитила од евентуалног продора азијских народа.415 Односи са руским кнежевинама, на почетку трећег периода владавине су можда мало уздрмани избором Кирила II за митрополита, којег Руси први пут самостално бирају. Ово је изгледа имало утицаја да Руси добију одређени степен аутономије од никејске патријаршије.416 Ово је од великог значаја будући да је на челу руске митрополије углавном био грчки митрополит, а уколико је био Рус морао је имати потврду патријаршије.417 У Новгороду је и даље на власти кнез Александар Невски који је 1249. године од Монгола добио власт и над Кијевом а 1252. године од Монгола је добио и титулу великог кнеза.418 Током овог периода порасло је и интересовање папе Иноћенија IV за Русе, којима је послао и двојицу кардинала који су имали за циљ да их покрсте а све у циљу да се направи једна јака коалиција против Монгола.419 До овога није дошло и видимо да је свакако постојала јака православна традиција у Русији, будући да се кнез Александар борио и против крсташа и против покатоличења свог народа, па је због овога је касније и канонизован.420 Ово свакако сугерише на јаку везу са патријаршијом у Никеји. Иако нису успели да приволе новгородског кнеза на своју страну папство је успело у намери да се приближи руским кнежевинама тако што је кнез Галичко-Волинске

412 Кодер, Византијски свет, 122. 413 Runciman, Byzantine Civilisation, 287. О овом другачијем виђењу хришћанства у Малој Јерменији говори нам и Blemmydes, A Partial Account, 125. 414 Runciman, Byzantine Civilisation, 273. 415 Obolensky, Byzantium and Slavs, 4. 416 Christopher P. Atwood, Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire, New York: Facts on File, 2004, 108. Руски кнез Данило послао је Кирила како би добио потврду за овај избор и ово је прихваћено 1250. године вид. Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 241. 417 Кодер, Византијски свет, 120. 418 Димитрије Оболенски, Роберт Оти, прир., Историја Русије, Београд: Клио, 2003, 94 419 Peter Jackson, The Mongols and the West-1221-1410, New York: Routledge, 2014, 95-96. 420 За култ светог кнеза Александра вид. Георгије Федотов, Светитељи старе Русије, Београд: Логос, 2005, 86-88.

92 државе Данило крунисан за краља.421 Овде видимо утицај и жељу папства да на своју страну приволи државе под утицај византијске традиције, односно да их отргне из интересне сфере Никејског царства. Поред овога у Цариграду је постојала и црква посвећена светим кнезовима Борису и Гљебу, из чега видимо да су односи са Византијом постојали и раније и да је ово свакако настављено и за време Никејског царства.422 Велики број кнежевина које су постојале на територији Русије довео је и до различитих утицаја споља. Никеја, Угарска, папство преко Швеђама и Тевтонског реда и Монголи су желели да они буду пресудан фактор у руским кнежевинама. Раније је Византија имала доминантан утицај у јужној Русији преко својих поседа на Криму.423 Током периода Никејског царства односи су били слабијег интезитета него раније ово се посебно огледало у одсуству трговачких веза које су и пре и после никејског периода биле великих размера.424 Осим верског Русија је потпадала и под културни утицај Византије најочитији примери за то су у архитектури и сликарству.425 Многи кнежеви су након неуспеха у својим државама срећу тражили на другим дворовима. Тако је након више нуспешних покушаја да успостави своју власт у некој од кнежевина на угарски двор дошао Ростислав Михалкович. Постао је први бан Мачве, а претходно је на управу од угарског краља Беле IV имао Славонију. Поред овога био је ожењен краљевом ћерком Аном из брака са Маријом Ласкарис.426 Због ове везе са Ласкарисима истаћи ће се у преговорима о миру између Бугара и Теодора II Ласкариса.427 Ростислав је узео титулу цара након што је освојио Видин 1257. године.428 Након смрти наследио га је син Бела, који је по

421 Ђура Харди, Наследници Кијева између краљевске круне и татарског јарма, Нови Сад: Филозофски факултет Нови Сад, 2002, 207. и у Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 240. 422 Иван М. Ђорђевић, „Представе светих Бориса и Гљеба у Милешеви и српско-руске везе у првој половини XIII столећа“, у Свети Сава у српској историји и традицији, уред. Сима Ћирковић, 295- 308. Београд: САНУ, 1998, 296. Русија је под културиним и верским утицајем још од кнеза Владимира који је примио хришћанство вид. Obolensky, Byzantium and Slavs, 8. 423 Obolensky, Byzantium and Slavs, 6. 424 Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 239, 260. 425 Ово можемо видети по црквама у Новгороду и Кијеву које осим имена Св. Софије имају и јасан византијски архитектонски утицај вид. Obolensky, The Byzantine Commonwealth, слике 29 и 30. 426 Pal Engel, The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526, New York: I. B. Tauris, 2001, 106. 427 Akropolites, The History, 303. 428 Pal Engel, The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526, New York: I. B. Tauris, 2001, 106.

93 оцу потицао је од славне руске династије Рјуриковича, а по мајци имао је порекло и од Ласкарида и од Арпадовића владара Угарске. Ова породица била је повезана и са Бугарима будући да се ћерка Ростислава удала за Михаила II Асена.429 Овде видимо сву компликованост династичких бракова на Балкану, где су практично све државе биле повезане родбинским везама једна са другом. Још један случај компликоване династичке политике је и порекло српске краљице Јелене Анжујске. Претпоставка је да је она ћерка Матилде и Јована Анђела.430 Матилда је ћерка Маргарете, које је пак била ћерка латинског цара Петра и Јоланде, док је Матилдин отац Хенри гроф Виендена. Јован Анђео је син цара Исака II Анђела и угарске принцезе Маргарете,431 ћерке Беле III. Јован Анђео је имао титулу господара Срема већ око 1235. године, а након његове смрти 1253/4. године ове поседе је наследио Ростислав. Јовану Анђелу Срем је припадао као посед преко његове мајке, која се највероватније вратила у Угарску око 1222. године након што је претходно била жена Исаку II и Бонифацију Монфератском. Овиме су дакле одбачене раније претпоставке да је Јелена ћерка Балдуина II.432 Акрополит чак мисли да је она ћерка угарског краља. Јелена Анжујска је била жена српског краља Уроаша I.433 Овиме видимо да је угарски двор водио веома обимну политику склапања династичких бракова како би што више држава везао за себе, као уосталом и друге средњовековне државе. Што се подручја Срема тиче, оно је било под мешаним византијским и угарским утицајем. У периоду владавине Јована Ватаца укида се и Сремска православна епископија и на њено место се оснива католичка 1229. године. Видимо дакле, да је од овог времена Срем под угарско-католичким утицајем док је раније био под византијско-православним поготово пре угарског освајања 1071. године.434 О мешаним утицајима на Срем, па и на српску државу сведочи нам и каснија чињеница да су браћа Драгутин и Милутин били под

429 Златарски, История на Българската държава том 3, 456-457. 430 Ову тезу изнео је Gordon L. McDaniel, „On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena,” Ungrarn-Jahrbuch, 12 (1982-1983): 43. 431 O браку цара Исака II и Маргарете сведочи нам и Akropolites, The History,123. 432 J. B. Bury, The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923, 527. 433 Сматрам да је у свом раду Gordon L. McDaniel, „On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena,” Ungrarn-Jahrbuch, 12 (1982-1983): 43-50. доказао право порекло Јелене Анжујске. 434 Коматина, Црква и држава у српским земљама, 372.

94 супротним утицајима. Тако је „сремски краљ“ Драгутин зет угарског краља био под угарским утицајем док је Милутин зет византијског цара био под византијским.435 Што се Србије тиче након инвазије Монгола поново је дошло до промене на челу државе и у овом периоду влада краљ Урош који је био под утицајем Угарске.436 Чињеница да је након смрти Јована Ватаца краљ Урош напао Прилеп 1257. године и да је цар Теодор II Ласкарис огорчен због тога,437 даје нам за право да претпоставимо да су односи Јована III Ватаца и Србије били добри.438 Из Акрополитовог посмртног говора Јовану Ватацу можемо закључити да је Србија била у одређеном вазалном положају према никејском цару. Сигурно је да су односи били пријатељски будући да Србија није учествовала у нападу на територије Јована Ватаца, када је то учинио епирски деспот Михаило II. За тако нешто је свакако имала прилике јер је Јован Ватац поседовао територије уз границу са Србијом. Оно што посебно добро илуструје однос Србије и Византије, у другом и трећем периоду владавине Јована Ватаца је и фреска византијског цара у Милешеви.439 Било је доста расправа о томе ко је тај цар, чак и предлога да је то Јован Ватац, међутим сада се сматра да је то највероватније Алексије III.440 У сваком случају ово нам открива на кога се угледа Србија бар у културном смислу, али и у политичком поготово након добијања аутокефалности цркве. Добијањем архиепископије 1219. године Србија је добила и свој идентитет, али уједно и свој узор, а то је била Византија.441 У прилог овом културном утицају у сликарству иде

435 ИСН I, 453-455 и даље. 436 Рокаи, Историја Мађара, 85. Након монголске инвазије Угарска се опоравља и поново шири свој утицај на Балкану, првенствено на предео Босне, Славоније, Срема и Мачве. Још увек је актуелно и питање богумилске јереси у Босни вид. Равић, Црква и држава у српским земљама, 332. 437 Влада Станковић, “Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера,” ЗРВИ 46, (2009): 186. 438 ИСН I, 343. 439 Поред ове у Милешеви се и најчувенија средњовековна фреска Бели анђео која је несумњиво настала под византијским културним утицајем и то управо у овом периоду Никејског царства и владавине Јована Ватаца вид. Obolensky, The Byzantine Commonwealth, скика 47. 440Склони да постоји могућност да је Јован Ватац овај цар су Ферјанчић и Максимовић вид. Б. Ферјанчић, Љ. Максимовић, “Свети Сава и Србија између Епира и Никеје,” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред. Сима Ћирковић, 13-25. Београд: САНУ, 1998, 21-22. 441 Разлог зашто се словенкси народи угледају на Византију у културно, верском и државничком смислу свакако треба тражити и у мисији Ћирила и Методија и писму које су створили глагољици док су њихови ученици Климент и Наум створили ћирилицу, што је значајно утицало на прихватање византијских идеја вид. Obolensky, Byzantium and Slavs, 18. Утицај византијске културе видећемо и у каснијим периода када ѕа време краља Милутина долази до формирања двора по угледу на Византију вид. Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 252.

95 и чињеница да је у цркви Св. Ахилија у Ариљу приказан Стефан Немања на сабору по угледу на васељенске саборе византијских царева.442 Државно уређење такође је имитирало византијску традицију, па је тако у Србији успостављен и систем пронија.443 Осим тога и у законодавству се Србија угледала на Византију, па је тако архиепископ Сава саставио номоканон.444

6.6 Последња кампања Јована Ватаца

Са епирским деспотом Јован Ватац је започео и преговоре о склапању брачног савеза, али је на наговор свог стрица Теодора, епирски деспот Михаило II, променио страну и постао непријатељ никејског цара. Ова кампања показаће се уједно као и последња цару Јовану Ватацу, а о њеном датуму односно години када се одиграла биће речи касније у овом поглављу. Јован Ватац прешао је са значајном војском из Мале Азије у област око Солуна. Први циљ је био да се ухвати Теодор Анђео, због кога је и пропао савез између никејског цара и епирског деспота. Зато је прво опседнута Водена која је била упориште Теодора, али је он одатле побегао. Михаило II заузео је од никејског царства поседе у Македонији, област Прилепа све до реке Вардар. Током ове кампање Јован Ватац је заузео многе градове у западној Македонији и Албанији, што је приморало епирског деспота на преговоре.445 У преговорима који су затим уследили учествовао је и сам Акрополит, а њима је предвиђено да Михаило положи заклетву никејском цару, да уступи одређене територије као и да преда свог стрица Теодора Анђела уз то је морао да да и свог сина Нићифора као таоца за којег је

442 Сабор који је приказан вероватно представља сабор против јеретика вид. Равић, Црква и држава у српским земљама, 153. Фреско сликарство није посведочено у житијима Св. Саве вид. Бојан Миљковић, Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, уред, Љубомир Максимовић, Београд: САНУ, 2008, 205-206. али се оно свакако угледало на византијску традицију. 443 Осим Србије и Бугарска је прихватила овакво уређење вид. 253. 444 ИСН I, 317; Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 317. 445 Akropolites, The History, 250-251. о овој кампањи говори и Григора, али доста краће па из тога можемо закључити да је као свој извор користио Акрополита вид. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 157.

96 ранијим договором о брачном савезу из 1249. године било предвиђено да се ожени унуком Јована Ватаца. Теодор Анђео је свој живот окончао у заробљеништву у Никеји,446 и показао се као највећи ривал Јовану Ватацу у покушају да обнови Византију. Што се тиче године у којој се ова последња кампања Јована Ватаца одиграла, постоје резличита гледишта по Акрополиту се може закључити да се она десила 1252/3. године. Коџи Мурaта у свом раду је склонији да ову кампању датује у 1251/2.годину.447 Ово се датује по наводима у Акрополитовом и Пахимеровом делу, али и по суђењу у Филипију Михаилу Палеологу. Мурата износи претпоставку да се ова кампања морала одиграти раније, како би просто имало времена да се обави суђење Михаилу Палеологу и како би овај могао да му положи заклетву, пре него што је Јован Ватац умро. Овај след догађаја се не доводи у питање, само је тачно датирање догађаја проблематично и сматрам да је врло вероватна могућност да се ова кампања заиста одиграла 1251/2. године. Најбитнија одлика цара Јована Ватаца је да ништа није радио исхитрено, што је управо и допринело његовом великом успеху. Тако и поред велике војске коју је послао против епирског деспота, био је склон да преговара и из тих преговора извлачио увек највише.448 Што се суђења Михаилу Палеологу тиче, Акрополит нам доноси опширан опис тих догађаја где можемо увидети његову наклоност према Михаилу.449 Пахимер који је велики критичар Михаила даје нам другачије виђење овог суђења. Ипак пошто је био сведок ових догађаја Акрополитова верзија је шире прихваћена. Михаило је оптужен да је учествовао у завери упереној против Јована Ватаца. Михаило се на крају одбранио, претходно је било организовано суђење борбом па затим суђење усијаним гвожђем. На крају ипак није дошло до суђења врелим гвожђем, јер будући да то није грчки обичај него латински, а и Михаило је рекао да ће пристати уколико усијано гвожђе добије из руку митрополита Фоке. То је довело до ослобађајуће пресуде и тога да положи заклетву Јовану Ватацу на

446 Donald Nicol, The Despotate of Epiros 1267–1479, Cambridge: Cambridge University Press, 2010, 6. 447 Koji Murata, „The Mongols’ Approach to Anatolia and the Last Campaign of Emperor John III Vatatzes,” Greek, Roman, and Byzantine Studies 55, 2 (2015): 470-488. 448Успенски, Историја, 477. 449 Akropolites, The History, 259-263. Острогорски овим догађајима не поклања доста пажње.

97 верност, а требао је и да за жену добије најстарију цареву унуку Ирену. Акрополит нам износи и да су они били даљи рођаци и да је то црква бранила, ипак у случају цара је дозвољено да донесе такве одлуке.450 Због овога али и због потенцијалне издаје коју цар Јован Ватац није успео да докаже на суђењу Михаило је ожењен Теодором Дукеном, унуком царевог брата Исака.451 Последњи период владавине никејског цара Јована Ватаца обележила је велика дипломатска активност. Далеко мање је било великих војних кампања, једине такве су биле 1247. године приликом опсаде Цурулона и рат против Михаила II владара Епира. Па и приликом овог последњег сукоба на крају је дипломатија играла пресудну улогу. Као веома значајну спољнополитичку категорију сматрам и заузимање градова преговорима. О оваквим територијалним проширењима доста података нам даје Акрополит, будући да је у њима и сам учествовао. Најзначајнији град који је добијен преговорима, у овом случају са локалном аристократијом, је Солун, о чијем заузимању је већ било речи. Није била далеко ни могућност да се Цариград добије преговорима, додуше не уз помоћ локалног становништва већ као компезација за прихватање црквене уније. Свакако је значајно и добијање Сера. Драготац, бугарски заповедник, успео је поред Сера да Јовану Ватацу преда и Мелник, како нас Акрополит обавештава том граду је издата и хрисовуља.452 Остали градови у окружењу до реке Марице и Родопа су на сличан начин дошли у посед Никејског царства. Акрополит у свом делу приликом ове кампање 1246. године жели да нас увери да је све кренуло од говора Андроника Палеолога да би Никеја морала да покуша да заузме Сер. Наравно већ сам више пута навео да је Акрополит пристрасан према Палеолозима и ово се вероватно није десило. Сматрам да је Јован Ватац имао на уму да заузме ове територије у Македонији, будући да су оне често мењале господаре, прво су биле под Солунским краљевством, затим под Теодором Анђелом и на крају под влашћу Јована II Асена. Управо због ових честих промена владара у овим подручјима према мом мишљењу није могла да се успостави јака управа, а то је Јован Ватац знао и обећањима и привилегијама је успео да их придобије за себе. Свакако да је

450 Akropolites, The History, 263. 451 Успенски, Историја, 524. 452 Akropolites, The History, 231.

98 до оваквог развоја догађаја допринело и то што су све балканске државе биле слабе и што је Никеја постала примарна сила на простору некадашњег Византијског царства.453 Унутрашња политика, о којој је било речи, утицала је и на спољнополитичке односе, јер се Јован Ватац се у својој економској политици определио за протекционизам. Оваква одлука је свакако била уперена против италијанских република Ђенове и Венеције.

6.7 Смрт Јована Ватаца

Јован Ватац преминуо је 3. новембра 1254. године,454 разболео се у фебруару у Никеји, затим је прешао у Нимфej, а након тога отишао је у Смирну.455 Овај цар је боловао од епилепсије и изгледа да му се стање значајно погоршало 1254. године, мада је било и кратких тренутака опоравка. Епилепсију су називали „светом болешћу“ и Јован Ватац није био једини владар који је од ње боловао. Поред њега то су: Зенон, Михаило IV, Михаило V као и Исак I Комнин, ову болест је такође имао наследник Јована Ватаца Теодор II Ласкарис,456 који је ову болест имао у знатно тежем облику. Акрополит нам говори да је Јован Ватац живео 63 године, а да је 33 провео на престолу Никеје, такође хвали овог цара да је био доброчинитељ. У истом поглављу износи и да је након смрти царице Ирине имао доста афера са другим женама. Наводи нам посебно случај са дворском дамом његове друге жене „Маркезином“.457 Током владавине од 1221.г до 1254 своје царство је од скромне државе у Малој Азији начинио најмоћнијом силом на простору некадашњег Византијског царства. Латинско царствао сведено је на Цариград и околину, а владари Солуна више нису били претња. Успео је да потчини и деспота из Епира, као и да издејствује мир на источној граници свог царства. Осим тога водио је политику

453 Успенски, Историја,527. 454 Жаворонков, Никейская империя и запад, 166. 455 Akropolites, The History, 270-271. 456 Radivoj Radić, Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453 tom 1, Beograd, 2000, 90. 457 Влемид највише исказује одбојност према њој вид. Blemmydes, A Partial Account, 84.

99 штедње што се значајно одразило на економију Никејског царства. Због тога што је био доброчинитељ проглашен је и за светитеља након смрти. Јована III Ватаца наследио је син Теодор.

100 7. Догађаји после смрти Јована Ватаца до заузимања Цариграда 1261. године

Након Јована Ватаца на царски престо дошао је његов син Теодор II Ласкарис, који је био један од најобразованијих царева.458 Рођен је у време ступања свог оца на царски престо, јер нам Акрополит саопштава да је имао исто година колико је Јован Ватац провео на власти. Крунисан је тек након што је нови патријарх Арсеније изабран 1255. године.459 Влемид, наравно, у својој аутобиографији жели да поверујемо да је он одбио да он буде нови патријарх, јер то није желео.460 Већ је напоменуто да Теодор II није волео аристократијуи њихов утицај се трудио да сузбије.461 Овај цар је боловао од епилепсије као и његов отац, с тим што је Теодор II имао далеко тежи облик, који се ако је судити по Акрополиту често испољавао и кроз велике изливе беса. Смрћу снажног владара какав је био Јован Ватац, дошла је до изражаја жеља никејских суседа да се окористе о ову околност. Тако је већ 1255. године Бугарска покушала да заузме поседе у Тракији.462 Млади бугарски цар Михаило Асен поражен је након брзе реакције цара Теодора. Већ следеће године Теодор је покренуо нови напад на Бугарску након којег је склопљен мир.463 Током својих похода као регента је остављао Георгија Музалона, човека скромног порекла и овде се види његова одбојност према високом племству. Као значајна фигура током преговора са Бугарском показао се руски кнез Ростислав Михалкович који је господарио Мачвом.464 Након потписивања мира млади бугарски цар је убрзо убијен и на власт је дошао Коломан II, а после њега на бугарски престо долази Констанитин Тих, који је преко мајке вероватно био у роду

458 Blemmydes, A Partial Account, 85. 459 Blemmydes, A Partial Account, 86; Steven Runciman, Byzantine Civilisation, 133. Овде је јасно приказан однос никејских царева где је уместо Влемида на место патријарха постављен Арсеније. 460 Успенски, Историја, 530. на ово је посебно лепо указао Steven Runciman, The Byzantine Theocracy, 141. Док у свом делу Влемид оставља потпуно другачији утисак уп. Blemmydes, A Partial Account, 134. 461 Вид. Vincent Puech, “The Aristocracy and the Empire of Nicaea,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204,ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 69-80. London: Ashgate, 2011, 75-76. 462 Иван Божилов, Фамилията на Асеневци, 107. 463 ИСН I, 349. 464 Иван Божилов, Фамилията на Асеневци, 108.

101 са Немањићима.465 Нови бугарски цар се оженио ћерком Теодора II Ласкариса, Ирином.466 Видимо дакле да је нови никејски цар настављао са добром спољном политиком и да је исто као и Јован Ватац служио склапањем брачних савеза. Ово свакако не чуди јер је цар Теодор био веома образован, био је ученик и Нићифора Григоре и Влемида, при том владао је као савладар свом оцу вероватно већ од 1241. године. Дакле Теодор иако је тек дошао на власт није био неискусан владар како су то проценили његови противници. Што се односа са епирским владарима тиче они су и даље били веома компликовани, Марија и Нићифор, ћерка и син двојице владара обећани су једно другом још за време Јована Ватаца, највероватније 1249. године, а затим је дошло до рата и последње кампање никејског цара. Након тога је мировним уговором предвиђено да се брачни савез успостави 1252. године када је Михаило и прихватио деспотску титулу,467 а до склапања овог брака дошло је тек 1256. године. У то време је цар Теодор сазнао да је Михаило Палеолог на двору икониског султана и наслутио да планирају савез како би га напали. Ово је спречио нови продор Монгола који су сада окупирали Анадолију што је натерало цара Теодора II Ласкариса да повуче сву своју војску из Европе и пређе у Малу Азију.468 Такво стање желео је да искористи деспот Михаило II који је у савезу са српским краљем Урошем пљачкао територије Никејског царства.Теодор II желео је да искористи помоћ цркве и да анатемише епирског деспота, међутим на наговор Нићифора Влемида ово није учинио. Током своје кратке владавине од 1254. до 1258. године цар Теодор је зауставио процес јачања племстава, показао се и као добар ратник и успео је да сачува никејско царство од напада непријатеља. Прекинуо је односе са папством и није као његов отац водио преговоре о унији, сматрајући да је Латинско царство преслабо да задржи Цариград. Био је један од најшколованијих царева и Акрополит га у свом епитафу Јовану Ватацу зато и хвали.

465 Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 22, вид. и фусноту 42. 466 Akropolites, The History, 354. 467 Giinter Prinzing, “Epiros 1204-1261: Historical Outline - Sources – Prosopography,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 81- 100. London: Ashgate, 2011, 85. 468 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 74.

102 Теодора је наследио малолетни син Јован IV коме је регент био највернији Теодоров човек, Георгије Музулон. Након само неколико дана скована је завера и Музулон је убијен, а аристократија је изабрала Михаила Палеолога за регента. Патријарх Арсеније је натерао Михаила да положи заклетву да ће штити интересе младог Јована IV. Епирски деспот и даље је наставио да делује против Никеје, па је склопио савез са Манфредом, сином Фридриха II, који је владао Сицилијом469 и са Виљемом Вилардуеном владаром Ахаје. Морејска хроника наводи да су се овој војсци придружили и разни најамници као и да је српски краљ Урош послао 600 коњаника.470 Ипак ово делује доста чудно имајући у виду да је српски краљ сарађивао са Михаилом II, епирским деспотом, уколико је до ове промене страна и дошло то је свакако било под притиском Угарске, будући да је Србија била под њиховим утицајем.471 Савез који се формирао против Никеје није био одржив и зато је поражен, а владар Ахаје је био заробљен. То је била чувена Пелагонијска битка и догодила се 1259. године. Никејска војска је упала чак и у Арту, али је слом деспотовине спречен интервенцијом сицилијанског краља. Михалио Палеолог се 1259. године крунисао за савладара Јована IV и тако и практично постао господар Никеје. Опозиција је сузбијена уз помоћ страних трупа а највероватније је да су ово били остаци варјашке гарде.472 Искористивши околности настале након битке у Пелагонији, Алексије Стратегопулос је 25. јула 1261. године ушао са војском у слабо брањени Цариград.473 Овиме је коначно испуњен циљ Никеје, циљ који није успео да испуни Јован III Ватац. Након заузећа града Михаило се прогласио за цара а за свог савладара је прогласио сина Андроника Палеолога. Како би успешно спровео смену династија младог Јована IV Ласкариса је ослепео и утамничио. Приликом говора након заузимања града цар Михаило VIII Палеолог рекао је да град не може освојити нико коме није суђен да

469 Иако је Манфред претходно извршио инвазију на поседе епирског деспота вид. Nicol, Byzantium and Venice, 174. Манфред је био други син Фридриха II, пре њега је владао Конрад IV вид. Abulafia, Frederick II, 409. 470 Setton, The Papacy and the Levant (Vol.1), 85. 471 ИСН I, 351. 472 Deno J. Geanakoplos, “The Nicene Revolution of 1258 and the Usurpation of Michael VIII Palaeologos” Traditio, Vol. 9 (1953): 429. 473 Успенски, Историја, 563.

103 га освоји, односно коме Бог не жели да допусти да њиме влада.474 Ово је свакако упућено против Јована Ватаца, који у више наврата није успео да заузме Цариград. Видимо да смрћу Јована Ватаца, суседи Никеје покушавају да се окористе и заузму територије у поседу царства. Видимо и да су односи које је изградио Јован Ватац и даље слични, са Бугарском и Епиром они варирају, док су са Латинским царством увек непријатељски. Теодор II Ласкарис је прекинуо преговоре о унији, али њих је наставио Михаило не би ли се решио патријарха који је био згрожен његовим поступком у вези са младим царем Јованом IV. Односи Манфреда, сина Фридриха II и Никеје су се променили након ступања на власт Михаила VIII Палеолога. Он је у свему наставио да води очеву политику, уперену и против папа али и против Латинског царства, само је заокрет остварен према Никеји. Смрћу немачког цара Фридриха II започели су компликовани процеси на Сицилији који ће резлтирати Сицилијанским вечерњем.475

474 Nathan John Casady, A Translation and Historical Commentary of Book One and Two of the Historia of Georgios Pachymeres, University of Western Australia, 2004, 75-76. 475 Abulafia, Frederick II, 425 и даље.

104 8. Проглашење Јована Ватаца за светитеља

Колики је био значај никејског цара и колико је дубок траг оставио говори и чињеница да је проглашен за светца. Доста ствари у животу овог цара, нису биле прикладне за светитеља, али са друге стране било је и доста оних који јесу. Како то у свом раду износи Апостолос Спанос, позивајући се на рад Димитрија Констателоса.476 Главни разлози против проглашења за светитеља би били:

1. Покушавао је да спроведе унију. 2. Имао је лоше морално понашање. 3. Одбио је да се покорава црквеним ауторитетима. 4. Два пута се женио. 5. Лако се препуштао чарима жена.

Ови разлози против проглашења за светитеља су врло упечатљиви и само један од њих би био довољан да оспори канонизацију. Што се тиче спровођења уније, о томе је већ било речи и на томе се искључиво радило како би поново добио Цариград. Чак и да је дошло до потписивања уније, питање је шта би се догодило будући да су потоњи покушаји пропадали 1274. године у Лиону, а затим и у Фиренци 1439. године пре свега због отпора грчког свештенства.477 Да је којим случајем дошло до договора између Јована Ватаца и папе о приступању унији у замену за Цариград, врло је могуће да тако нешто не би могло да се спроведе. Што се осталих разлога за не канонизацију тиче, углавном се своде на понашање након другог брака. Његова афера са Маркезином свакако је била велики скандал.478 Лако препуштање чарима жена, видимо управо у том односу са Маркезином, али се то донекле може видети и приликом Акрополитовог описа заузимања Солуна. Том

476 Apostolos Spanos, Imperial Sanctity in Byzantium: The case of the emperor John III Vatatzes, Agder 2011. 477 J. Zizioulas, “Metropolitan of Pergamon, Efforts Toward the Union of the Churches After the Fourth Crusade,” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 345-354. Paris: Lethielleux, 2005. 478 Влемид је посебно оштар у критикама уперен на њен рачун где у свом Отвореном писму износи и ралоге зашто јој је забранио да присуствује црквеним служењима вид. Blemmydes, A Partial Account, 139 и даље.

105 приликом цар Јован Ватац је сјахао и разговарао са Ирином, женом покојног бугарског цара.479 Цар свакако није био у обавези ово да уради већ је то урадио из поштовања можда чак и из слабости према женама. Одбијање да се покори цркви, огледа се у томе што је и упркос црквеним забранама уговарао бракове између рођака. Разлози за канонизацију су следећи:

1. Био је филантроп. 2. Успоставио је правду у администрацији. 3. Био је посвећен добробити својих поданика. 4. Успоставио је социјалну правду у Никејском царству. 5. Пошто је био свестан својих неморалних поступака, пружао је милостињу и чинио добра дела како би добио опрост грехова.

Ови разлози су на крају и однели превагу и Јован Ватац је канонизован. Они се углавном своде на његова добра дела, али значајан акценат стављају и на добробити својих поданика.480 Као великог филантропа никејског цара хвали и Влемид.481 Сређивањем администрације и својом аграрном политиком Никејци су показали своју дубоку захвалност овом цару. Ово се може поредити и са временом Византије пре 1204. године и чињеница је да су Грци живели боље под Јованом Ватацом него под ранијим византијским царевима. Од великог значаја је и ктиторска делатнос овог цара.482 Поред овога никејски цар је успео да спаси и неколико цркава у Цариграду од Латина, који су желели да продају вредне материјале од којих су прављене, тако што им је послао новац.483

479 Akropolites, The History, 236. 480 Nathan John Casady, A Translation and Historical Commentary of Book One and Two of the Historia of Georgios Pachymeres, University of Western Australia, 2004, 32. 481 Demetrios J. Constantelos, Byzantine Philantrophy and Social Welfare, New Jersey: Rutgers University Press, 1968, 59. 482 За ктиторску делатност вид. А. П. Лебедев, Исторические очерки состояния Византийско- восточной церкви от конца XI до середины XV века, Санкт Петербург: Алетейя, 1998, 59; Demetrios J. Constantelos, Byzantine Philantrophy and Social Welfare, New Jersey: Rutgers University Press, 1968, 268-269. 483 Alice-Mary Talbot, “The Restoration of Constantinople under Michael VIII,” Dumbarton Oaks Papers, Vol. 47 (1993): 248.

106 Да би неко постао светитељ у византијском друштву неопходно је да има свој локални култ, који је Јован Ватац добио одмах након смрти.484 Највећи утицај владавина Јована Ватаца оставила је на житеље Магнезије где је и успостављен његов култ, а изгледа да његов култ није био поштован у Никеји. Првобитно је Јован Ватац сахрањен у манастиру Христа Спаситеља у Сосандру, али његово тело је почетком XIV века пренето у Магнезију. Овде се створила и легенда да мошти Јована Ватаца имају моћ да помогну бранитељима приликом опсада Турака.485 Претходно је утврђено да његово тело не пропада и да испушта миро. Потребно је затим да светитељ има и житије и да се на његовом гробу дешавају чуда или да његове мошти лече болесне и слично. На гробу никејског цара посведочено је неколико чуда. Јован Ватац је имао неколико житија, нека од њих и новијег датума којима се бави Полемис у свом раду се бави једним од њих из XVIII века.486 Ранија житија имају свакако и делове из живота Теодора I Ласкариса.487 Заслуге за проглашење Јована Ватаца за светитеља имала је свакако и спољна политика, која је на тако много начина обележила његову владавину. Сада након смрти његова канонизација је постала „средство“ борбе против уније коју је потписао Михаило VIII Палеолог 1274. године у Лиону. Овоме је претходио сукоб са патријархом Арсенијем због узурпације права цара Јована IV. Сукоб је изазвао и такозвану Арсенијеву шизму,488 што је натерало цара Михаила да потражи спас у унији. Као што смо видели унија је одбијена, то је била једна од првих ствари коју је Андроник II урадио кад је дошао на царски престо. Поред сукоба између патријарха и цара, практично се цело византијско друштво поделило на два табора, оне за Палеологе и оне за Ласкариде. Смена династија увек изазове овакве ствари

484 О разликама између православне и католичке канонизације вид. Даница Поповић, „О настанку култа Светог Симеона,“ у Стефан Немања-Свети Симеон Мироточиви, уред., Јованка Калић 347- 367. Београд: САНУ, 2000, 354, фуснота 45. 485 Успенски, Историја, 524. и у J. B. Bury, The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923, 500. 486 D. I. Polemis, „Remains of an Acoluthia for the Emperor John Ducas Batatzes,” in Harvard Ukrainian Studies Okeanos, Volume VII, еdited by Cyril Mango and Omeljan Pritisak with the assistance of Uliana M. Pasicznyk, , Louvian, 1983, 542-543. 487 Успенски, Историја, 528. 488 А. П. Лебедев, Исторические очерки состояния Византийско-восточной церкви от конца XI до середины XV века, Санкт Петербург: Алетейя, 1998, 160. за више о овом сукобу вид. Ionuñ- Alexandru Tudorie, “Le schisme arsenite (1265–1310) : entre akribeia et oikonomia” ЗРВИ 48, (2011): 133-175. Јован Ватац је 1240. године одредио Арсенија за патријарха Јерусалима али је ову почаст одбио вид. Angelov, Imperial Ideology, 367.

107 али сукобом цара и патријарха је ово додатно појачано. Управо је ова ласкаридска опозиција и „извојевала“ канонизацију цара Јована Ватаца, а поред њега у ово време за светитеље су проглашени и патријарх Арсеније, али и несуђени цар Јован IV, који је остатак свог живота након ослепљивања провео као монах Јоасаф.489 Видимо да је канонизација Јована Ватаца, имала основа како у унутрашњој тако и у спољној политици Византијског царства. Управо због тих виших циљева је и занемарено све оно из живота Јована Ватаца што не би било прикландо за једног светитеља. Разлог за брзо прихватање Јована Ватаца као светитеља је што су се на његовом гробу дешавала чуда, али и што је народ Мале Азије успоставио његов култ. Поред тога од великог значаја је било и лако прихватање његове канонизације од других православних земаља, посебно словенских Србије, Бугарске и Русије, којима је овај цар подарио и проширио црквене аутономије. Није мали број византијских царева који су проглашени за светитеље, тако да не изненађује што је то учињено и са Јованом Ватацем. По овоме се настављала традиција ране Византије, чији је први владар Константин Велики проглашен за светитеља.490 Овиме је Јован Ватац повезан са својим царским узором, иако није успео да буде „нови“ Константин који ће заузети Цариград од Латина. Ова традиција може се пратити све до Римског царства с том разликом да су цареви тад проглашавани за богове. Такође није мали број ни светитеља других православних држава чији су култови установљени у XIII веку Стефана Немање, Јоакима бугарског патријарха, Александра Невског и других, о чему је већ било речи у овом раду. Ово свакако можемо посматрати и као покушај одбране православља, будући да су интереси православних држава били доста угрожени у XIII веку од покушаја спровођења уније. Дакле, канонизацију Јована Ватаца морамо посматрати као политичку одлуку, донекле и као пропагандну,491 али остаје чињеница да је толико много урадио за своје сународнике што је било довољно да га прихвате као светитеља.

489 Polemis, The Doukai, 111. 490 Више о овоме вид. Gilbert Dagron, Emperor and Priest, trans. Jean Birrell, Cambridge: Cambridge University Press, 2003, 127 и даље. 491 Пропаганда у Никејском царству је била изразито велика и поред већ поменутих алузија на Константина Великог и поређења са Вавилонским ропством, током владавине Јована Ватаца причало се да он ратује и ноћу и да у битке иде без оклопа вид. Angelov, Imperial Ideology, 101.

108 9. Преглед дипломатских односа Јована Ватаца

9.1 Односи Јована Ватаца и православних држава

Велики значај у спољној политици Никеје и цара Јована Ватаца играла је православна црква. Пошто се у Никеји налазио васељенски патријарх,492 ново царство је тако наследило привилегију Цариграда у православном свету. Односи са православним државама ипак нису били увек пријатељски. Тако је Јован Ватац ратовао против Бугарске и против династије Анђела владара Солуна и Епира. У својој спољној политици према њима, често је користио и утицај цркве. Тако је Бугарску приволео на савез обнављајући Бугарску патријаршију 1235. године. Показало се да је овај савез убрзо раскинут, али је далеко већи утисак оставило то што је Бугарска овиме враћена у православље. Црква је имала и битну улогу у оспоравању права Теодору Анђелу да се крунише за цара, па иако ово није спречено ипак није дошло до проглашења независне патријаршије у Епиру. Да је утицај васељенског патријарха у Никеји и даље снажан сведочи нам и релативно лако добијање сагласности источних патријаршија за поновно устпостављање патријаршије у Трнову.493 Ипак додељивање све већих црквених аутономија у периоду Никејског царства, сигурно је и одраз све мање снаге Васељенске патријаршије. Ово се пре свега односи на Србе, Бугаре и Русе које у периоду владавине Јована Ватаца добијају своје црквене аутономије. Највише је добила Бугарска којој је обновљена патријаршија у Трнову, затим Србија која је добила аутокефалност од цара Теодора Ласкариса, а најмање су добили Руси 1250. године.494 Ово можемо свакако довести и у везу са спољном политиком Јована Ватаца. Бугари који су му били географски најближи али и најјачи добили су највише. Срби који су били на Балкану и потенцијални савезници за неке будуће ратове, добили су доста. Док Руси који су били географски веома удаљени и у овом тренутку под влашћу Монгола сходно томе добијају најмање. Велики утицај

492 Од 1208. године када је изабран Михаило Ауторијан вид. Успенски, Историја, 491. 493 Иван Дујчев, „Свети Сава у бугарској историји,“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 443-450. Београд: САНУ, 1979, 450-451. 494 Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 241-242.

109 византијска традиција извршила је и на монаштво у свим православним земљама, али и на законодавство како црквено тако и световно.495 Сукоби са православним државама најчешће су избијали због истог циља односно жеље да владају Цариградом. У овоме се као највећи противник Јовану Ватацу показао Теодор Анђео, солунски цар. Сама чињеница да је постојао још један грчки цар, је сметала Јовану Ватацу, а да је којим случајем Теодор заузео Цариград вероватно би био срушен сан Јована Ватаца да ће Никеја, као једина права наследница Византије обновити царство. Након пораза код Клокотнице, Теодор престаје да буде цар, али није престао да буде ништа мање опасан по интересе Јована Ватаца. Други конкурент за обнављање Византије, односно боље речено стварање нове бугарско-грчке државе, био је цар Јован II Асен. Јован Ватац и бугарски цар нису били у непријатељским односима, практично су само 1237. годину провели у рату, али је и Јован II Асен неколико пута био близу да освоји Цариград. Најближе је био да загосподари градом када се тражио регент и супруга за латинског цара Балдуина II. Својом вештом спољном политиком Јован Ватац је успео да све ове претње успешно заустави и да практично постане једини озбиљан учесник у борби за Цариград. Однос са другим православним држава је може се слободно рећи пријатељски, будући да им је Никеја омогућила црквену аутономију и да нису имали сукоб интереса са Јованом Ватацем. Са Јерменима и Грузијцима односи се углавном своде на црквена питања. Са владарима Трапезунтског царства, након почетних непријатељстава односи постају пријатељски након што су Велики Комнини одустали од заузимања Цариграда као свог циља. Односи са Србијом су мало живљи и види се да је владавина Јована Ватаца имала утицаја на Србе. Више пута се састајао са српским архиепископом Савом и подстицао је аутокефалност српске цркве, опет из спољнополитичких разлога како не би потпала под утицај Охридске архиепископије која је била под контролом његовог непријатеља Теодора Анђела. Колики је углед никејског цара био у Србији можемо видети из житија светог Саве из пера Доментијана и Теодосија, где уз име Јована Ватаца стављају

495 Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 304-309, 314 и даље.

110 епитете „благоверни“496 и „благочастиви“497 што није случај ни са једним другим владаром сем српског краља.498 Колики је утицај имала Византија на српску државу видимо и по фресци у манастиру Милешева, за коју се мислило да представља Јована Ватаца.499 Поред овога на Србију је велики утицај оставила и византијска традиција у богослужењу.500 Теодосије и Доментијан, наши главни извори за период стварања српске државе, своја житија несумљиво пишу под утицајем византијске хагиографије.501 Да су односи са Србијом били пријатељски и да су сматрани за савезнике видимо и у једном писму наследника Јована Ватаца, цара Теодора II, додуше он их сматра непоузданим савезницима.502 Осим са својим „архинепријатељем“ Теодором Анђелом и његовим наследницима, видимо да су односи са православним државама суштински добри и да је Никеја заиста уживала исти онај престиж које је имало Византијско царство за православни свет.

9.2 Односи Јована Ватаца и католичких држава

Супротно од православних држава, односи Јована Ватаца и католичких држава, били су суштински непријатељски. Овоме је свакако допринела чињеница да је главни спољнополитички циљ Никејског царства поновно заузимање

496 Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, 180. 497 Теодосије, Житија, 227. 498 Б. Ферјанчић, Љ. Максимовић, “Свети Сава и Србија између Епира и Никеје,” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред. Сима Ћирковић, 13-25. Београд: САНУ, 1998, 24. Мада у свом делу Доментијан назива једном приликом и Јована Асена “благоверним” вид. Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, 220. 499 Ljubomir Maksimovic, “Serbia's View of the Byzantine World (1204-1261)” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 121- 132. London: Ashgate, 2011, 127-128. Чак и новија литература понавља ове грешке уп. Maria G. Parani, Byzantine Material Culture and Religious Iconography, Leiden-Boston: Brill, 2003, 319, слика 30. Где истиче да је Ватац оспорен као тема ове фреске а као алтернативно решење предлаже Јована II Асена. 500 Прибислав Симић, “Рад Светог Саве на осавремењавању богослужења у Српској цркви,” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 181- 205. Београд: Српска Православна Црква, 1977, 185-194. 501 За Теодосија вид. предговор Димитрија Богдановића у Богдановић, Димитрије. прир., Теодосије Житијa. Београд: Просвета, 1988, 23-24. а за Доментијана вид. предговор Милана Кашанина у Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, 9-38. 502 ИСН I, 349.

111 Цариграда. Да би ово спровели у дело морали су да униште Латинско царство. Ови односи нису постали лоши 1204. године већ су то били вековима уназад, све до потпуног погоршања односа црквеним расколом 1054. године. Нису Византија и запад били у непрекидном непријатељству али суштински односи су били крајње неповерљиви. Појавом крсташких ратова односи Византије са западом су постајали само затегнутији и на ивици сукоба. Уколико би се крсташи одлучили за копнени пут до Јерусалима, морали би проћи кроз византијске територије. Најлошији односи су били непосредно пре и после Четвртог крсташког рата и ово „велико издајство“ како се често назива, из темеља је променило односе и практично запечатило хришћанску поделу. После овога иако су вођени преговори о поновном уједињењу цркава, па и данас се о томе тихо прича, није више никад успостављено јединство хришћанске вере. Све ове односе наследило је и младо Никејско царство, да не може бити мира са Латинима било је јасно већ после прве кампање уперене против Теодора Ласкариса. Никејско царство под Јованом Ватацом у очима папа постало је највећи противник запада. Упркос томе нису ни сви односи са западњацима били непријатељски, имајући пре свега у виду добре односе са немачким царем Фридрихом II.503 Овај однос је проузрокован заједничким непријатељем, папством. Цар Фридрих је због своје жеље да загосподари Италијом и неслагањем да папа има првенство у односу на цара, више пута екскомунициран из цркве и водио је доста ратова против папства. Ови сукоби на Апенинском полуострву довели су до стварања две фракције гвелфа и гибелина, односно присталица папства и присталица цара.504 Његови ратови против Ломбардске лиге, која је сада обновљена а први пут је била формирана против цара Фридриха Барбаросе,505 довели су до зближавања са никејским царем. Поред заједничког непријатеља, предуслове за добре односе требало би тражити и у томе да се немачки цар највероватније искрено саосећао са Грцима након пада Цариграда. Фридрих II одрастао је на Сицилији и јужној

503 Немачки цар је једна од најинтересантијих личности XIII века био је песник, писац, велики покровитељ уметности и архитектуре вид. Abulafia, Frederick II, 251-290. Поред тога Фридрих је био укључен у све битније догађаје у Европи, интересанто је да Абулафиа у биографији овог цара донекле запоставља односе са Ватацом па тако имамо само неколико уопштених напомена о њиховим односима као нпр. Abulafia, Frederick II, 253. 504 Luidji Salvatoreli, Istorija Italije knjige 1 i 2, Novi Sad: Platoneum, 2006, 135. 505 Исто, 111.

112 Италији и сигурно је био окружен великим бројем Грка и вероватно је и знао њихов језик.506 Ове добре односе које су успоставила два цара, није могло пољуљати ни то што је Фридрих једно време био титуларни краљ Солуна, ни што је покушавао да заузме Кипар, мада на ово острво Никеја никад није гледала као део обновљене Византије, а ни то што је Јован Ватац, након венчања са ћерком Фридриха имао отворену аферу са Маркезином. Спољна политика папства, до Иноћентија IV, сводила се на очување Латинског царства по сваку цену. Тако су и сазивани крсташки ратови како против Јована Ватаца, тако и за заузимање Солуна. Касније током понтификата Иноћентија IV почињу бољи односи и преговори око црквене уније. Ти преговори о унији ће се водити све до краја постојања Византије 1453. године. Јован Ватац није искрено приступао овим преговорима, јер је њега највише занимало да без борбе заузме Цариград и често је користио чињеницу да су папе биле заинтересоване за унију. Дипломатски односи са папством често су ишли из крајности у крајност од изразито непријатељских до помирљивих. У више наврата постојала је спремност за договор и од стране Јована Ватаца који је био спреман да прихвати коришћење бесквасног хлеба уколико би се папство одркло уметка Filioque.507 Овиме видимо да никејски цар није желео да изгуби све од црквене самосталности, али и спремност да папу призна као „најстаријег“ епископа, ондосно његово првенство. На односе са другим католичким државама значајно је утицала политика Јована Ватаца према Латинском царству. Тако и у односима са француским краљем Лујем IX видимо да су они уздрмани, иако је једно посланство послато краљу од Јована Ватаца добро дочекано. Посебне у овим односима са католичким државама биле су Ахајска кнежевина и Атинско војводство. Са њима, односно њихове територије Јован Ватац никад није директно нападао, а разлог томе је вероватно недовољно јака флота, па ипак њихов однос је увек био непријатељски будући да су биле вазалне државе Латинског царства. Владарске куће ове две државе Вилардуени и Де ла Роше, сматрале су Никејско царство за непријатеља, али далеко опаснија по њихов

506 Luidji Salvatoreli, Istorija Italije knjige 1 i 2, Novi Sad: Platoneum, 2006, 134. 507 Runciman, Byzantine Civilisation, 125-126.

113 опстанак била је држава Теодора Анђела. Поред ових држава на Егејском мору, постојало је мноштво острва која су припадала разним господарима. Највише острва у Егејском мору запосели су Ђеновљани и Млечани. Источни део Егејског мора, односно острва у њему, запосела је Ђенова док је западни део био под контролом Млетака.508 Већина острва је била превише сиромашна да би привукла освајаче али она већа су била окупирана од ове две поморске силе. Као значајнија државица настала од ових острва је дукат Наксос, или дукат Архипелага како се још називала, њиме је господарила породица Сандало,509 а био је под непосредном влашћу Венеције. Расуло које је настало након пада Цариграда највише се огледа на Егејским острвима, будући да нико није успео да успостави неку трајнију власт над њима, на то је значајно утицао и сукоб две италијанске републике. Због тога као и због мешања Латина и Грка ова острва су у већој или мањој мери била самостална. За разлику од Егејског мора чини се да Црно море није привукло западне освајаче и да је оно углавном било под контролом народа који су у његовој околини живели.510 Некако се између Ђенове и Венеције може уочити различит однос према Никејском царству и Византији уопште. Док је Венеција практично инспитатор пропасти Византије 1204. године, дотле је Ђенова склона да са Грцима сарађује и склапа уговоре.511 Поред две италијанске републике, Венеције и Ђенове повремено се у трговинске односе укључивале друге италијанске државе пре свега Пиза.512 Видимо да се однос Јована Ватаца са католицима није разликовао од односа његових византијских претходника. Већина ових односа са западњацима је била оптерећена бременом црквеног раскола, јер су једни на друге гледали као на вероломнике.

508 Anthony T. Luttrel, “The Latins and Life on the Smaller AegeanIslands: 1204-1453,” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 146-157. New York-London: Routledge, 2007, 147. 509 Longnon, The Frankish State in Greece, 242. 510 S. Kaprov, “The Black See Region, Before and After Fourth Crusade,” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 283-292. Paris: Lethielleux, 2005. 511 Ово посебно можемо видети након обнове Византије 1261. када је цар Михаило VIII Ђеновљанима доделио трговинске повластице вид. Nicol, Byzantium and Venice, 178. 512 Catherine Otten-Froux, “Identities and Allegiances: The Perspective of Genoa and Pisa,” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 245-264. London: Ashgate, 2011, 259.

114 Интересантно је да су политички односи са Угарима у овом периоду мањег интезитета, пре свега због удаљености Никејског царства и краљевине Угарске. Односи су се интезивирали приликом молбе упућене Бели IV од стране Јована Ватаца а у вези преговора око уније. Раније за време Византије две државе су имале доста велику дипломатску активност чак се Византија у XII веку отворено мешала у питање наслеђивања угарског трона.513 Ово је посебно био случај за време цара Манојла I који је своју ћерку верио за угарског принца Белу кога грчки извори називају и Алексије.514 Након неуспешне веридбе Бела III се оженио млађом антиохијском принцезом док се старија удала за цара Манојла. Тако је дошло до тога да су њихови наследници цар Алексије II Комнин и угарски краљ Емерик били рођаци по мајкама.515 За време Андрије II, који је предводио Пети крсташки рат и остао упамћен по издавању златне буле, дошло је до зближавања Угарске и Теодора Ласкариса. Двојица владара договорила су брак између Беле IV, сина и наследника угарског краља и Марије Ласкарине ћерке цара Теодора.516 Поред овога угарски краљ је у ово време склопио и брачни савез са Јованом II Асеном, коме је за жену дао своју најстарију ћерку Марију.

9.3 Односи Јована Ватаца и муслимана

Појавом ислама као нове религије 622. године, дошло је до великих промена у медитеранском свету. Византија која је господарила областима у непосредној близини Арабијског полуострва, на коме је ислам настао, нашла се прва на удару. Касније су Арабљани били највећи ривали Византији и у више наврата опседали и Цариград. Страх од муслимана је био велики у Византији, а он је додатно појачан након пораза код Манцикрета 1071. године од стране

513 Рокаи, Историја Мађара, 47-60; Успенски, Историја, 156-157. 514 Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд, 1971, 92. фуснота 255. Цар Манојло га је чак одредио и за свог наследника али до овога није дошло. Ово и у Obolensky, The Byzantine Commonwealth, 162. 515 Вид. Pal, Engel, The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526, New York: I. B. Tauris, 2001, 381-384, где су табеле династије Арпадовића. 516 Pal, Engel, The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526, New York: I. B. Tauris, 2001, 91.

115 Селџука.517 Стога као и са католицима, односи су углавном били непријатељски. За време владавине Јована Ватаца, осим неколико пограничних сукоба, односи са Икониским султанатом су били добри. Икониски султанат, односно Турци Селџуци, били су једини народ муслиманске вероисповести у непосредној близини Никејског царства. Односи са другим муслиманским државама тог времена нису били развијени будући да су Ајубиди у Египту и Хорезмијско царство у Ирану, две снажне државе у XIII веку биле удаљене. Зато су се успостављали односи само са Селџуцима. Након 1243. године и битке код Куседага односи две државе се поправљају, бар за време владавине Јована Ватаца, јер је након његове смрти постојала могућност да се успостави савез између Михаила Палеолога и икониског султана који би у том случају био уперен против Теодора II Ласкариса. Утицај Грка бар у овом периоду и даље је био јак у Анадолији, па тако имамо велике заједнице Грка који живе у Икониском султанату. Било је и доста Гркиња које су биле у харему селџучких султана.518 Постоје и селџучки извори који тврде да је ћерка Јована III Ватаца била удата за султана Kajкавуса II519, међутим ово је мало вероватно будући да ни један грчки извор не помиње ово, а не зна се ни за ћерку Јована Ватаца. Свакако остаје вероватно да је ова жена била грчког порекла, али свакако не принцеза. Султани Икониума одржавали су односе са западом, који су понекад претили да угрозе интересе Никејског царства и Јована Ватаца, тако поред склапања споразума са Латинским царством, Млечани углавном имају примат у трговинским питањима Иконијског султаната.520 Што се културне сфере тиче, изгледа да су и Селџуци били под утицајем византијске цивилизације. Нису развили неки свој оригинални стил и њихове џамије углавном су биле мешавина грчког и персијског утицаја.521 Видимо дакле да се и овде задржала традиција Византије, иако су два народа суштински различита

517 Успенски, Историја, 40. 518 Rustam Shukurov, „Harem Christianity: The Byzantine Identity of Seljuk Princes,” in The Seljuks of Anatolia-Court and Society in the Medieval Middle East, ed.Andrew Peacock, Sara Nur Yildiz, 115-150. London-New York: I.B. Tauris, 2013, 120-121. 519 Cahen, The Formation of Turkey, 182. 520 D. Jacoby, „The Economy of Latin Constantinople 1204-1261,“ in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 195-214. Paris: Lethielleux, 2005, 204. 521 Runciman, Byzantine Civilisation, 293.

116 ипак их спаја овај јак културни утицај. Односи са муслиманима у време владавине цара Јована Ватаца довели су до сигурне источне границе царства и у једном тренутку због заједничке претње су постали и савезнички.

9.4 Односи Јована Ватаца са Монголима и Куманима

Односе са ова два народа не можемо сврстати ни у једну религију горе поменуту, будући да су куманска и монголска племена била верски хетерогена. Постојале су групе у оквиру ових племена које су примиле ислам, неке су прешле на хришћанство, постојало је и доста несторијанаца ово се посебно односи на монголска племена.522 Велики број људи ипак је остао веран традиционалним шаманистичким култовима централне Азије односно остацима паганизма. У време Јована Ватаца већ је увелико искорењен паганизам код већине народа, међутим он се и даље задржао код Кумана и Монгола који су учествовали у спољнополитичким активностима никејског цара.523 Односи са Куманима су били зависни од односа са Бугарима, пошто су ова два народа имала савезништво. Јован Ватац је свакако увидео да су добри ратници и након продора Монгола понудио је да се они населе на источној граници царства. Кумани су одувек били извор добрих најамника за Византију, тако су учествовали чак и у битци код Манцикрета. Током XIII века представљали су значајну помоћ на бојном пољу па су тако били у служби већине страна на Балкану Бугарске, Латинског царства и Никеје. Њихов значај показао се као пресудан у заузимању Цурулона 1240. године када га је освојио Балдуин II. Кумани у XIII веку почињу полако да напуштају паганизам, већина их је примила католичанство под утицајем Угарске, неки су примали и ислам након што су прешли у службу Златне Хорде новонастале монголске државе у јужној Русији, коју је основао Бату.524 Они Кумани које је Јован Ватац населио у Малој Азији су прешли у православље.

522 Рубрик описује ове несторијанце у свом путовању вид. Rubruck, 211-216. 523 Више о религији Монгола вид. Devin DeVeese, Islamization and Native Religion in the Golden Horde, Pennsylvania State Univversity Press, 1994. 524 Christopher P. Atwood, Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire, New York: Facts on File, 2004, 36.

117 Односи са Куманима су од великог значаја будући да су били одлични ратници и у кампањама Јована Ватаца су то и доказали. Поред ових Кумана у никејском царству, у православље су прешли и они који су се населили у Браничеву.525 Видимо да је велики број Кумана морао да напусти своје насеобине под притиском Монгола.526 Монголи су у XIII веку створили највеће царство до тада и били су претња великом броју држава у источној Европи, Малој Азији и Блиском истоку. Како би на територијама којима су господарили приволели становништво на своју страну, често су били религијски толерантни.527 Јован Ватац како би се осигурао да га не нападну слао је посланства монголском кану. Током владавине Михаила Палеолога успостављен је савез са Монголима, могуће је да ово има корене управо у тим првим посланствима које је слао Јован Ватац.528 Показало се да су несвесно Монголи помогли Јовану Ватацу да од Никеје створи снажну државу. Након оснивања своје државе у јужној Русији Златне Хорде 1240. године, Монголи су у великом броју примили ислам.529 Огромно царство које су Монголи створили, господарило је великим поседима у предњој Азији, стога сви европски владари желе да са њима ступе у савез поготово што су Монголи ратовали са претежно муслиманским државама. Јован Ватац је успео да спретном политиком оформи одбрамбени савез држава у Малој Азији, али и да не испровоцира напад Монгола на своју територију.

525 Рокаи, Историја Мађара, 74. 526 Неки од ових Кумана су кренули у пљчкање територија под влашћу Угарске, пре него што су Монголи кренули истим путем јурећи Белу IV, више о овоме вид. Đura Hardi, „Cumans and Mongols in the Region of Srem in 1241-1242: A Discussion on the Extent of Devastation,“ Journal of Historical Researches, 27 (2016): 84-105, doi: 10.19090/i.2016.27.84-105 527 Claude Cahen,”The Mongols and Near East,“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 715-734. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969, 726. 528 Rubruck,169-170. 529 David O. Morgan, “The Mongols and the Eastern Mediterranean,” in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 198-211. New York-London: Routledge, 2007, 200. и у Christopher P. Atwood, Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire, New York: Facts on File, 2004, 201.

118 Закључак

Током владавине Јована III Ватаца од 1221. до 1254. године, Никејско царство је постало најснажнија држава настала након распада Византије. Измењене политичке околности и постојање више царева који су сви имали исти циљ, да они владају Цариградом, резултирало је потребом за великом дипломатском вештином. Срећом по Никеју на њеном челу се налазио веома способан цар који је својим активностима оставио неизбрисив траг у историји. Поред одличне унутрашње политике и сређивања стања пре свега у пољопривреди и економији свог царства, Јован III Ватац је својом спољном политиком био надомак обнављања Византијског царства. Спољна политика овог цара није увек била истог интезитета и у многоме је зависила од других спољнополитичких чинилаца. Јован Ватац успео је све те чиниоце на време да препозна и да се у складу са њима одлично постави. Током првог периода своје владавине до 1230. године и Клокотничке битке никејски цар водио је опрезну и стрпљиву спољну политику. Након што је на унутрашњем плану успео да учврсти своју власт и угуши две побуне које су организоване против њега, Јован Ватац био је изложен нападима Латинског царства. После победе код Појманенона и склапања примирја успео је да заузме велике делове северозапада Мале Азије. Свакако је најбитније за царство било да у Малој Азији избаци Латине и да центар операција пренесе на запад односно Балканско полуоство. Како би додатно осигурао сигурност малоазијског царства Јован III Ватац приступио је изградњи флоте, помоћу које је успео да освоји острва источног Егејског мора, али и да осигура територије сопственог царства. Од великог значаја за Јована Ватаца била је источна граница царства, иако изгледа није имао намеру да своју државу шири у том правцу, бар не док се не испуни основни циљ а то је заузимање Цариграда. Питање источне границе било је од невероватног значаја будући да је никејски цар био презаузет ратовима на Балкану, стога како би избегао рат на два фронта овом питању је веома озбиљно приступио. Са Икониским султанатом поред неколико пограничних сукоба у овом првом периоду, успостављена је стабилна граница. То је Јовану Ватацу дозволило да се умеша у збивања на Балкану, али и ту

119 је приступао крајње опрезно. Пошто су на Балкану постојала још два цара, која су се настављала на византијску традицију, а при том је постојао и латински цар у Цариграду, могло би се рећи да је никејски цар чекао да види како ће се догађаји одвијати. Испоставило се да је вртоглави успон солунског цара Теодора Анђела имао још вртоглавији пад. То је Јовану Ватацу обезбедило примат у грчком свету будући да је западногрчко царство практично испало из борбе за Цариград. Током своје владавине у спољној политици јак ослонац Јовану Ватацу представљала је и црква. За овај први период патријаршија је стала на страну никејског цара оспоривши право Теодору Анђелу да се крунише за цара. Поред тога подржавала је и аутокефалност српске цркве што је опет било уперено против Теодора Анђела и архиепископије у Охриду. Након Клокотничке битке Јован Ватац води смелију спољну политику, осваја градове у Тракији и у овај период падају и његови први покушаји да освоји Цариград. Други период до битке код Куседага 1243. године Јован Ватац покушава у савезу са Бугарским царством да уништи Латине. Своју спољну политику води и склапањем брачних савеза, што је једно од најчешћих облика склапања савезништва у средњем веку. За овај период је и карактеристично често мењање савезника што је опште обележје дипломатије држава које су желеле да господаре Цариградом. Иако није успео да освоји ни један од два најзначајнија града на Балкану, Цариград и Солун, већ у овом периоду Јован Ватац се издвојио као најспособнији владар. Јачање Никејског царства доводи се у везу са продором Монгола. Стоји чињеница да је Јован Ватац имао доста среће што није погођен овиме, али је дипломатски то јако добро искористио. Осим економског процвата до којег је дошло на рачун Селџука, никејски цар сада је коначно могао да реши питање источне границе. Питање је како би неки други владари реаговали на опште расуло које је било у Икониском султанату, а Јован Ватац је изабрао дипломатију и себи створио савезника. Због тога је имао одрешене руке на Балкану и почео да осваја велики број територија у Македонији и Тракији и изгледало је да је освајање Цариграда само питање времена, поготово након заузимања Солуна. Јован Ватац није исхитрено желео да крене у испуњење свог циља, будући да је прво желео да

120 се обрачуна са другим непријатељима на Балкану, а слабо Латинско царство је оставио за крај. За релативан мир који је имао са Латинима у задњим годинама своје владавине, заслужна је и чињеница да је Цариград могао добити дипломатијом, односно постојала је реална могућност да уколико прихвати унију за узврат добије некадашњу престоницу царства. Видимо да је код никејског цара значајну улогу играла управо дипломатија. Градове и територије често је добијао преговорима па је уместо да дугим опсадама и војним губицима, која би свакако пратила опсаде, смањује своју снагу Јован Ватац је користио дипломатију. Значај ове дипломатске активности се огледа у томе да је Никејско царство од мале државе на западу Мале Азије, постала најјача држава и једина која је могла бити способна да обнови Византију. У прилог томе говори и чињеница да су на Никеју друге православне државе гледале као на свој узор, као што су се некад угледале на Византију. Католичке државе са друге стране никада нису закључиле споразум о савезу са Јованом Ватацем, док са његовим православним супарницима то јесу. Дакле видимо да је Никејско царство практично сматрано Византијом како у очима источних тако и западних хришћана. Не смемо потценити ни верски ни културни утицај које је Никејско царство, за време Јована Ватаца, вршило на оне територије које су потпадале под интересну сферу Византије. Јован III Ватац смело се умешао у сукоб око првенства у западном свету између немачког цара и папе и тако своју спољну политику учинио европском а не само регионалном. Током владавине Јована III Ватаца све је већ било припремљено за испуњење основног циља Никејског царства. На Балкану су поражени или натерани на савез сви противници, у Малој Азији граница је стабилна и Селџуци су савезници, папство је спремно да се одрекне Латинског царства, а и најснажнији западни владар Фридрих II је таст Јовану Ватацу. Сви услови за обнављање Византије и заузимање Цариграда су били ту, свакако је поседовао и јаку војску спремну да сруши изморено царство у Цариграду. Јован III Ватац међутим није имао ту срећу да поживи још коју годину дуже и да оствари сан, да тријумфално уђе у Цариград. Током своје владавине више пута је имао среће да се ствари

121 одиграју њему у корист али као да је сву ту срећу која га је пратила током владавине морао да “плати” тиме што неће заузети Цариград. Част да обнове Византију неће припасти ни његовим наследницима, већ човеку за кога је сумњао да против њега припрема заверу, Михаилу VIII Палеологу. Први цар обновљене Византије напомиње приликом поновног заузимања Цариграда да колико год да су биле јаке војске његових претходника да им град није био суђен, свакако је ово уперено највише против Јована Ватаца који је највише пута опседао град. Нови византијски цар је овиме очигледно желео да оправда своју узурпацију тако што ће истаћи да је он предодређен. Ипак према мом мишљењу и мишљењу многих истраживача најзаслужнији за заузимање Цариграда је Јован Ватац. Цариград јесте заузела мања војска предвођена Алексијем Стратегопулом, за разлику од војски Јована Ватаца које су биле бројније, али већина непријатеља Никејског царства била је побеђена већ за време владавине Јована Ватаца. Наравно, морамо узети у обзир да је владавина Јована Ватаца често идеализована од стране писаца и противника Палеолога, који су га приказивали као идеалног цара. Па ипак овакво гледиште има реалних основа у самој владавини никејског цара, дакле, не можемо прихватити да је ово само дејство пропаганде ласкаридске опозиције. Често се уз Јована Ватаца помиње и фактор среће, који је у немалом броју случаја и имао, ипак његови успеси не могу се приписати само овоме. За све успехе никејског цара Јована III Ватаца заслужне су одлична унутрашња политика као и стрпљивост и далековидост у његовој спољној политици. Време у коме је овај цар владао несумњиво је било хаотично те је стога изродило и завидну дипломатску активност свих актера, а Јован III Ватац се нашао у средишту тих активности. Као један од најспособнијих византијских владара, иако није владао Византијом онако како је ми углавном доживљавамо у смислу да је владао из Цариграда, успео је да своје царство вишеструко увећа на рачун својих суседа било војним било дипломатским средствима и да остане једини кандидат за поновно успостављање Византије.

122 Прилог

Карта држава након Четвртог крсташког рата

Преузето: Patrick K. O`Brien, ed., Atlas of World History, reprinted 2nd edition, London: Philip`s, 2007, 96.

Династија Ласкарида Преузето: George Akropolites, The History, translated, introduction and commentary by Ruth Macrides, Oxford, 2007.

123 Јован III Ватац минијатура XV век у Историји Јована Зонаре

Преузето са интернет странице: https://en.wikipedia.org/wiki/John_III_Doukas_Vatatzes# /media/File:John_III_Doukas_Vatatzes.jpg

Датум приступа: 24.09. 2018.

Јован III Ватац као светитељ Јован Милостиви Преузето са интернет странице: https://upload.wikimedia.org/wikipedi a/commons/thumb/2/2a/St._John_Vata tze_the_Merciful.jpg/220px- St._John_Vatatze_the_Merciful.jpg Датум приступа: 24.08.2018.

124

Златни новац Јована Ватаца Преузето са интернет странице: https://en.wikipedia.org/wiki/John_III_Doukas_V atatzes#/media/File:JohnIIIVatatzesGoldHyperpyr onMagnesia.jpg Датум приступа: 24.08.2018.

Крсташки походи Фридриха II и Луја IX Преузето: Angus Mackay, David Ditchburn, ed., Atlas of Medieval Europe, London-New York: Routladge, 1997, 89.

125

Обновљено Византијско царство под Палеолозима око 1265. године

Преузето са: https://www.britannica.com/place/Byzantine-Empire/From-867-to-the-Ottoman- conquest

Датум приступа: 24.09. 2018.

Донекле сличну територију је поседовао и Јован Ватац, изузев: Мистре односно Ахаје, предела око Пелагоније, поседа на Криму и самог града Цариграда.

126 Извори и литература

Извори:

Akropolites, George. The History. translated, introduction and commentary by Ruth Macrides, Oxford: Oxford University press, 2007. Жаворонков, П. И. „Эпитафия Георгия Акрополита императору Иоанну Дуке.“ Византийский временник том 48 (1987): 217-227. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд, 1971. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986. Vilarduen, Žofroa. Hronika četvrtog krstaškog pohoda i osvajanje Konstantinopolja, prevod Dejan Acović, Beograd: Karpos, 2011. Memoris of the Crusades by Villehardouin & De Joinville, transl. Sir Frank Marzials, London-Toronto: J. M. Dent & Sons, 1921. Blemmydes, Nikephoros. A Partial Account. Introduction, translation and notes by Joseph A. Munitz, Leuven: Spicilegium Sacrum Lovanien, 1988. Маринковић, Радмила. прир., Доментијан Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона. Београд: Просвета, 1988. The Chronicle of Novgorod 1016-1471, transl. Robert Michell and Nevill Forbes, introduction by C. Raymond Beazley, London: Gray’s Inn, 1914. Casady, Nathan John. A Translation and Historical Commentary of Book One and Two of the Historia of Georgios Pachymeres, University of Western Australia, 2004. The Journey of William of Rubruck to the Eastern Parts of the World 1253-55, translated and introduction by William Woodville Rockhill, London: The Hakluyt Socoety, 1900. Богдановић, Димитрије. прир., Теодосије Житијa. Београд: Просвета, 1988. O city of Byzantium, Annales of Niketas Choniates, transl. Harry J. Magoulias, Detroit: Wayne State University Press, 1984.

Литература:

Abulafia, David. Frederick II a Medieval Emperor. Oxford: Oxford University Press. 1988. Agelarakis, Anagnostis Pan. Cretans in Byzantine Foreign Policy and Military Affairs since the 4th Crusade. New York, 2012. Allsen, Thomas T. Mongol Imperialism The Policies of the Grand Qan Möngke in China, Russia, and the Islamic Lands, 1251-1259. Berkeley-Los Angeles-London: University of California Press, 1987.

127 Angelov, Dimiter G. “Prosopography of the Byzantine World (1204-1261) in the Light of Bulgarian Sources.” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 101-120. London: Ashgate, 2011. Angelov, Dimiter. Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204-1330. Cambridge: Cambridge University Press, 2007. Angelov, D. „Byzantine Ideological Reactions to the Latin Conquest of Constantinople.” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 293-310. Paris: Lethielleux, 2005. Angelov, Dimiter. The Bogumil Movement. Sofia: Sofia Press, 1987. Angold, Michael. “The Latin Empire of Constantinople, 1204-1261: Marriage Strategies.” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint- Guillain, 47-68. London: Ashgate, 2011. Angold, Michael. “Greeks and Latins after 1204: The Perspective of Exile.” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 63-86. New York-London: Routledge, 2007. Atwood, Christopher P. Encyclopedia of Mongolian and the Mongol Empire. New York: Facts on File, 2004. Balard, Michel. „The Genoese in the Aegean (1204-1566).” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 158-174. New York- London: Routledge, 2007. Barber, Malcolm. „Western Attitudes to Frankish Greece in the Thirteenth Century.” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 111-128. New York-London: Routledge, 2007. Bishko, Charles Julian. “The Spanish and Portuguese Reconquest, 1095-1492.” in A History of Crusades, Volume III Тhe Fourtheenth and Fifteenth Centuries, ed. Kenneth M. Setton, 396-456. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1975. Bury, J. B. The Cambridge Medieval History, vol. 4, Cambridge: Cambridge University Press, 1923. Buell, Paul D. Historical Dictionary of the Mongol World Empire. Lanham-Maryland and Oxford: The Scarecrow Press, 2003. Божилов, Иван. Фамилията на Асеневци 1186-1460. София: БАН Марин Дринов, 1994. Божилов,И. “Држава и црква у Бугарској 1218-1241.” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред., Сима Ћирковић, 75-84. Београд: САНУ, 1998. Van Cleve, Thomas C. “The Crusade of Fridrick II.” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 429-463. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Van Cleve, Thomas C. “The Fifth Crusade.” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 377-428. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969.

128 Van Tricht, Filip. The Latin Renovatio of Byzantium The Empire of Constantinople, 1204–1228. transl. Peter Longbottom, Leiden-Boston: Brill, 2011. Virgil Ciocîltan, The Mongols and the Black Sea Trade in the Thirteenth and Fourteenth Centuries, trans. Samuel Willcocks, Leiden-Boston: Brill, 2012. Wolff, Robert Lee. „The Latin Empire of Constantinople.” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 187-234. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Gasparis, Ch. “The Period of Venetian Rule on Crete: Breaks and Continuites during the Thirteenth Century.” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 233-246. Paris: Lethielleux, 2005. Geanakoplos, Deno J. “The Nicene Revolution of 1258 and the Usurpation of Michael VIII Palaeologos” Traditio, Vol. 9 (1953): 420-430. Giebfrieda, John. “The Mongol invasions and the Aegean World (1241–61)." Mediterranean Historical Review 28, 2 (2013): 129–139. Група аутора, Историја српског народа књига 1 Од најстаријих времена до Маричке битке(1371), 2. издање, Београд: Српска књижевна задруга, 1994. Dagron, Gilbert. Emperor and Priest. trans. Jean Birrell, Cambridge: Cambridge University Press, 2003. Der Nerserssian, Sirarpie. „The Kingdom of Cilician Armenia.“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 630-660. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. DeVeese, Devin. Islamization and Native Religion in the Golden Horde. Pennsylvania State Univversity Press, 1994. Dimnik, Martin. „The Rus’ principalities (1125–1246).“ in The Cambridge History of Russia vol.1, ed. Maureen Perrie, 98-126. Cambridge: Cambridge University Press, 2006. Дујчев, Иван. „Свети Сава у бугарској историји.“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 443-450. Београд: САНУ, 1979. Душанић, Светозар. “Краљ Радослав и Свети Сава.” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 301-312. Београд: Српска Православна Црква, 1977. Ђорђевић, Иван М. „Представе светих Бориса и Гљеба у Милешеви и српско-руске везе у првој половини XIII столећа.“ у Свети Сава у српској историји и традицији, уред. Сима Ћирковић, 295-308. Београд: САНУ, 1998. Engel, Pal .The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary. 895-1526, New York: I. B. Tauris, 2001. Жаворонков, П. И. “Никейская империя и восток.” Византийский временник том 39, (1987): 93-101. Жаворонков, П. И. “Никейская империя и запад.” Византийский временник том 36, (1974): 100-121. Златарски Васил, История на Българската държава през средните векове. том 3, София: Св. Климент Охридски, 2007.

129 Zizioulas, J. “Metropolitan of Pergamon, Efforts Troward the Union of the Churches after the Fourth Crusade.” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 345-354. Paris: Lethielleux, 2005. Jacoby, D. „The Economy of Latin Constantinople 1204-1261.“ in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 195-214. Paris: Lethielleux, 2005. Jackson, Peter. The Mongols and the West-1221-1410. New York: Routledge, 2014. Cahen, Claude. ”The Mongols and Near East.“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 715-734. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Cahen, Claude. „The Turks in Iran and Anatolia before the Mongol Invasion.“ in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 661-692. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Cahen, Claude. The Formation of Turkey. The Seljukid Sultanate of Rūm-Eleventh to Fourteenth Century. translated and edited by P.M. Holt, Kirtlington, 2000. Kazhdan, Alexander P.editor in chief, Oxford Dictionary of Byzantium, vol 12 3. New York- Oxford: Oxford University Press, 1991. Kaprov, S. “The Black See Region, Before and After Fourth Crusade.” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 283-292. Paris: Lethielleux, 2005. Кодер, Јоханес. Византијски свет. Београд: Утопија, 2011. Ковачевић, Божидар. “Свети Сава између Истока и Запада.” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 313-329. Београд: Српска Православна Црква, 1977. Коматина, Ивана. Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, уред. Срђан Рудић, Београд: Историјски институт, 2016. Constantelos, Demetrios J. Byzantine Philantrophy and Social Welfare. New Jersey: Rutgers University Press, 1968. Koumanoudi, M. “The Latin Aegean after 1204: Interdependence and Interwoven Interests.” in Réalités Byzantines 10, ed. Angeliki Laiou, 247-248. Paris: Lethielleux, 2005. Langdon, John S. „John III Ducas Vatatzes and the Venetians.“ in Novum Millennium, ed. Claudia Sode, Sarolta Takacs, 231-250. London-New York: Routledge, 1999. Laiou, Angeliki E. Cecile Morrison. The Byzantine Economy.Cambridge: Cambridge University Press, 2007. Laiou, Angeliki E. “The Agrarian Economy, Thirteenth–Fifteenth Centuries.” in The Economic History of Byzantium vol 1, 2, 3,ed. Angeliki E. Laiou, 305-369. Washington: Dumbarton Oaks, 2002. Лебедев, А. П. Исторические очерки состояния Византийско-восточной церкви от конца XI до середины XV века. Санкт Петербург: Алетейя, 1998.

130 Longnon, Jean. „The Frankish States in Greece,1204-1311.” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 235-276. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Luttrel, Anthony T. “The Latins and Life on the Smaller AegeanIslands: 1204-1453.” in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 146-157. New York-London: Routledge, 2007. Mackay, Angus, David Ditchburn. ed., Atlas of Medieval Europe, London-New York: Routladge, 1997. Maksimovic, Ljubomir. “Serbia's View of the Byzantine World (1204-1261).” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 121- 132. London: Ashgate, 2011. McDaniel, Gordon L. „On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena.” Ungrarn-Jahrbuch, 12 (1982-1983): 43-50. Миљковић, Бојан. Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности. уред, Љубомир Максимовић, Београд: САНУ, 2008. Мишић, С. “Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве.” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред., Сима Ћирковић, 93-106. Београд: САНУ, 1998. Morgan, David O. “The Mongols and the Eastern Mediterranean.” in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 198-211. New York-London: Routledge, 2007. Morrisson, Cecile. “Thirteenth-century Byzantine `Metallic' Identities.” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 133-166. London: Ashgate, 2011. Murata, Koji. „The Mongols’ Approach to Anatolia and the Last Campaign of Emperor John III Vatatzes.” Greek, Roman, and Byzantine Studies 55, 2 (2015): 470-488. Neville, Leonora. Guide to Byzantine Historical Writing.Cambridge: Cambridge University Press, 2018. Nicol, Donald M. Byzantium and Venice. Cambridge: Cambridge University Press, 1988. Nicol, Donald. The Despotate of Epiros 1267–1479. Cambridge: Cambridge University Press, 2010. Norič, Džon Džulijus. Vizantija opadanje i propast. Beograd: Evro-Giunti, 2010. Оболенски, Димитрије, Роберт Оти. прир., Историја Русије. Београд: Клио, 2003. Obolensky, Dimitri. The Byzantine Commonwealth. New York-Washington: Praeger Publishers, 1971. Obolensky, Dimitri .Byzantium and Slavs. New York: Crestwood, 1994. O`Brien, Patrick K. ed., Atlas of World History. reprinted 2nd edition, London: Philip`s, 2007. Острогорски, Георгије. Историја Византије. Београд: Просвета, 1959. Острогорски, Георгије. Из византијске историје и просопографије. Београд: Просвета, 1970. Otten-Froux, Catherine. “Identities and Allegiances: The Perspective of Genoa and Pisa.” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint- Guillain, 245-264. London: Ashgate, 2011.

131 Pavlović, Bojana. „Theodore II Laskaris as co-emperor: Reality and Misappreehensions in Byzantine Historiography.“ ЗРВИ 50, 2, (2013): 587-607. Parani, Maria G. Byzantine Material Culture and Religious Iconography. Leiden-Boston: Brill, 2003. Papagianni, Eleutheria. “Protimesis (Preemption) in Byzantium.” in The Economic History of Byzantium, vol 1,2,3,ed. Angeliki E. Laiou, 1048-1059. Washington: Dumbarton Oaks, 2002. Polemis, D. I. „Remains of an Acoluthia for the Emperor John Ducas Batatzes.” in Harvard Ukrainian Studies Okeanos, Volume VII, еdited by Cyril Mango and Omeljan Pritisak with the assistance of Uliana M. Pasicznyk, , Louvian: Ukrainian Research Institute, Harvard University Cambridge, Massachusetts 1983. Polemis, Demetrios I. The Doukai. London: The Athlone Press, 1968. Поповић, Даница. „О настанку култа Светог Симеона.“ у Стефан Немања-Свети Симеон Мироточиви, уред., Јованка Калић 347-367. Београд: САНУ, 2000. Prinzing, Giinter. “Epiros 1204-1261: Historical Outline - Sources – Prosopography.” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, ed. Judith Herrin and Guillaume Saint- Guillain, 81-100. London: Ashgate, 2011. Puech, Vincent. “The Aristocracy and the Empire of Nicaea.” in Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204,ed. Judith Herrin and Guillaume Saint-Guillain, 69-80. London: Ashgate, 2011. Philleps, Jonathan. “The Latin East, 1098–1291.” in Oxford History of the Crusades, ed. Jonathan Riley- Smith, 111-137. Oxford: Oxford University Press, 2002. Радић, Радивој. “Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века.” ЗРВИ 24-25 (1986): 151-289. Radić, Radivoj. Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453 I. Beograd, 2000. Runciman, Steven. Byzantine Civilisation. London: Methuen, 1961. Runciman, Steven. The Byzantine Theocracy. Cambridge: Cambridge University Press, 1977. Runciman, Steven. The Еastern Schism. Oxford: Oxford University Press, 1997. Riley-Smith, Jonathan. “The State of Mind of Crusaders to the East, 1095–1300.” in Oxford History of the Crusades, ed. Jonathan Riley-Smith, 68-89. Oxford: Oxford University Press, 2002. Richard, Jean. “The Establishment of the Latin Church in the Empire of Constantinople (1204-27).“ in Latin and Greeks in the Eastern Mediteranian, ed. Benjamin Arbel, Bernard Hamilton and David Jacoby, 45-62. New York-London: Routledge, 2007. Рокаи, Петар Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш. Историја Мађара.Београд: Clio, 2002. Salvatoreli, Luidji. Istorija Italije knjige 1 i 2. Novi Sad: Platoneum, 2006. Setton, Kenneth M. The Papacy and the Levant, 1204-1571 (Vol.1): The Thirteenth and Fourteenth Centuries. Philadelphia: Independence Square, 1969.

132 Симић, Прибислав. “Рад Светог Саве на осавремењавању богослужења у Српској цркви.” у Свети Сава споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175-1975, редактор Рајко Веселиновић, 181-205. Београд: Српска Православна Црква, 1977. Spanos, Apostolos Imperial Sanctity in Byzantium: The case of the emperor John III Vatatzes.Agder 2011. Станковић, Влада. “Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера.” ЗРВИ 46, (2009): 179-200. Станковић, Влада. „Цариградски патријарси у актима охридског архиепископа Димитрија Хоматина.“ ЗРВИ 48, (2011): 119-131. Strayer, Joseph R. “The Political Crusades of the Thirteenth Century.” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 343-376. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Strayer, Joseph R. „The Crusades of Louis IX.” in A History of Crusades, Volume II Тhe Later Crusaders 1189-1311, ed. Kenneth M. Setton, 487-522. Madison- Milwaukee-London: The University of Wisconsin press, 1969. Talbot, Alice-Mary. “The Restoration of Constantinople under Michael VIII.” Dumbarton Oaks Papers, Vol. 47 (1993): 243-261. Treadgold, Warren. A History of the Byzantine State and Society. Stanford: Stanford University Press, 1997. Tudorie, Ionuñ-Alexandru. “Le schisme arsenite (1265–1310): entre akribeia et oikonomia.” ЗРВИ 48, (2011): 133-175. Успенски, Фјодор. Историја византијског царства од 11. до 15. века. Београд: Zepter Book World, 2000. Федотов, Георгије Светитељи старе Русије. Београд: Логос, 2005. Ферјанчић, Б. Тесалија у XIII и XIV веку. Београд, 1974. Ферјанчић, Б. и Љ. Максимовић. “Свети Сава и Србија између Епира и Никеје.” у Свети Сава у српској историји и традицији, уред. Сима Ћирковић, 13-25. Београд: САНУ, 1998. Ферјанчић, Божидар. „Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија.“ у Сава Немањић- Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 65-71. Београд: САНУ, 1979. Ферјанчић, Б. Деспоти у Византији и јужнословенским земљама. Београд: САНУ, 1960. Ферлуга Јадран, „Византијско племство и крсташи почетком XIII века.“ Зборник радова Византолошког института 18, (1978): 111-129. Харди, Ђура Наследници Кијева између краљевске круне и татарског јарма. Нови Сад: Филозофски факултет Нови Сад, 2002. Hardi, Đura „Cumans and Mongols in the Region of Srem in 1241-1242: A Discussion on the Extent of Devastation,“ Journal of Historical Researches, 27 (2016): 84-105, doi: 10.19090/i.2016.27.84- 105. Harris, Jonathan. Byzantium and the Crusades. London-New Delhi: Bloomsbury, 2014.

133 Цитуриду, Ана. „Манастир Филокал у Солуну.“ у Сава Немањић-Свети Сава историја и предање, уред., Војислав Ђурић, 263-267. Београд: САНУ, 1979. Џелебџић, Дејан М. Друштво у Епирској држави прве половине XIII века. Београд, 2002. Shukurov, Rustam. „Harem Christianity: The Byzantine Identity of Seljuk Princes.” in The Seljuks of Anatolia-Court and Society in the Medieval Middle East, ed.Andrew Peacock, Sara Nur Yildiz, 115-150. London-New York: I.B. Tauris, 2013.

134