Jovan M. Nedić Bolman Je Bio Bolman Odlukom Općinskog Vijeća I Uz
Total Page：16
File Type：pdf, Size：1020Kb
Jovan M. Nedić Bolman je bio Bolman Odlukom Općinskog vijeća i uz podršku načelnika Anđelka Balabana, štampanje i objavljivanje ove knjige finansirala je Općina Jagodnjak Izdavač: Vlastito izdanje autorovo Urednik: Jovan S. Nedić Predgovor i recenzija: dr Stanoje Bojanin Korektura i lektura: Jovan S. Nedić Druga korektura: Milan Dvornić i Vesna Nedić Ilustracije: Milan Dvornić (sl. 162, 227 i 319) Grafička priprema i korice: Milan Drača Štampa: “Rajs”, Markušica Tiraž: 300 primjeraka ISBN 978-953-57404-0-7 CIP zapis dostupan je u računalnom katalogu Gradske i sveučilišne knjižnice Osijek pod brojem 130618074 Jovan M. Nedić Bolman je bio Bolman Vidoja Bijelić: poglavlje “Bolman je bio Bolman” (str. 267-334) Jovan S. Nedić: napomene (ukupno 1024), “Poznati Bolmanci” (str. 562-599), “Mali rječnik bolmanskog divana” (str. 600-667), “Bibliografija” (str. 695-705) Bolman, 2012. Јован М. Недић Болман је био Болман Видоја Бијелић: поглавље “Болман је био Болман” (стр. 267-334) Јован С. Недић: напомене (укупно 1024), “Познати Болманци” (стр. 562-599), “Мали рјечник болманског дивана” (стр. 600-667), “Библиографија” (стр. 695-705) Болман, 2012. 4 Предговор Када размишљамо о историји често се упитамо који је то тренутак када у једном друштву сазри намера да догађаје из своје прошлости забележи. Какви су се процеси одиграли па да се усмена повест, која је свуда око нас, преточи у писану реч историје. Поузданих одговора нема. Писци историје својих заједница још од времена Херодота, оца европске историје, свесни су значаја преображаја усмене повести. Мотиви тог преображаја могли су бити различити, али су углавном обједињени око два заједничка именитеља: „да се исприповеда онако како се догодило“ и „да се не заборави“. Једном забележена, прошлост престаје да буде ствар сећања људи и несигурног памћења усмене културе. За разлику од више различитих повести усмено исприповеданих и увек подложних другачијој интерпретацији, писана историја уводи известан ред који неумитно ограничава. Једном за свагда, кодификовани подаци пружају сведен број тумачења, ма колико прецизних и садржајних. Са друге стране, аутор се не може издвојити из средине из које потиче и њеног друштвеног памћења чији је део, што оставља снажан печат на његову интерпретацију прошлости. Свест о историјским променама у последња два века и динамичном мењању културних образаца једног друштва, унела је садржајну новину у погледу на прошлост. Данас се та прошлост препознаје знатно сложенијом од онога што се некад сматрало за „давно минула времена“. Она се сагледава у много чему другачијом од садашњости, што појединца заинтересованог за старине не оставља равнодушним. Слични мотиви леже и у настанку ове књиге, а њен аутор, и сам Болманац по одрастању и месту делања, износи их отворено пред своје читаоце. Већ сам наслов књиге Јована М. Недића „Болман је био Болман“ обавијен је извесном врстом сете за давно прохујалим временима, за „златним добом“ изгубљеним негде далеко, у прошлости. Болман је имао своје успоне и падове, и успона се радо сећа. Било је то последње трећине XVIII века када је солидарним прегалаштвом заједнице подигнута парохијска црква и осликан иконостас или је то време од краја 1890. до 1940. године које је обележено његовим знатним економским и демографским растом. Занимљиво је приметити да су поменута времена била обележена дугогодишњим службовањем двојице несвакидашњих болманских свештеника, Лазара Поповића (свештеник од 1768. до 1807?) и Пантелејмона Хорвата (свештеник од 1893. до 1940). PREDGOVOR 5 Прошлост Болмана у тесној је вези са његовом садашњицом. Нема много села у којима су континуирано сачуване „белешке“ из прошлости и чије „сећање“ досеже до почетка XVIII века. Болманци се могу похвалити да се по временској скали историје могу поуздано кретати преко рамена својих прадедова и прабаки све до њихових прадедова и прабаки, и тако даље и дубље у прошлост, до преломне историјске епохе обележене сменом владавине двеју империја у Панонској низији, Османске и Хабзбуршке. Релативно дуга и континуирана историјска традиција, која није тако честа на нашим просторима, настанком ове књиге постаје заштитни знак Болмана. Књига се састоји од четири целине. У првој је представљена историја села од бронзаног доба све до наших дана. Пошто је реч о не тако бројној заједници људи чија прошлост није привлачила посебну пажњу како професионалних проучавалаца повести тако и аматера, аутор је за раније периоде био упућен на постојећу литературу општег карактера. Она се углавном односила на Барању и њој суседне области, на историју властелинства у тим подручјима или на опште прегледе повести српског народа. У књизи су наведени најстарији познати подаци из средњовековне историје, као и они из првих година Хабзбуршке власти по успостављању Карловачког мира 1699. године, или је дат преглед сеоских топонима који указује на извесна померања насеља у његовој вишевековној историји. Ипак, друштвено памћење Болмана нераскидиво је везано како за његово данашње тло обележено саборном црквом, гробљем и кућама његових становника, тако и за документарну грађу насталу унутар саме заједнице и то углавном од њених придружених чланова, представника Српске православне цркве. Ова врста писаних извора први пут је у овој књизи детаљније представљена и њу чине Летопис српске православне парохије у Болману, протоколи крштених, венчаних и умрлих, пописи породица и разна друга документација Архива црквене општине и парохије болманске која покрива период од друге половине XVIII до краја XX века. Писани извори детаљно нам откривају податке о времену рођења, крштења, венчања и смрти становника Болмана, о колективним несрећама, као што је епидемија колере, или о заједничким градитељским подухватима, као што је подизање цркве 1777. године или обнова њеног звоника из 1824. и целокупне црквене грађевине после њеног страдања у Болманској бици марта 1945. године. Други и трећи део књиге, насловљени „Болман је био Болман“ (уједно, то је и наслов књиге у целини) и „Ледари“, садрже материјал који се у ширем смислу може окарактерисати као етнографски. У поменутим деловима изнета су сећања Болманаца посредством приповедача Видоје 6 Бијелића и аутора књиге. Слично као у старим писаним текстовима, и у сећањима појединаца представљен је један другачији Болман. У њима се приповеда о данас заборављеним обичајима којима се обележавао животни циклус појединца те о празницима и њиховим светковинама, као што су недељно коло око крста или литијни опходи села на Ђурђевдан и на заветину св. пророка Самуила и др. Неки од старих обичаја опстали су до наших дана, уз различите измене, као што је чувени петровдански „керменц“ организован поводом сеоске славе. Сећања о људима и догађајима често су представљена у анегдотском облику и сувопарни подаци писаних извора из првог дела књиге бивају оживљени усменом речју приповедача, која је пажљиво стављена на папир. Тиме прошлост Болмана добија и једну нову димензију, ону обележену звуком живе речи. Сећања људи нераскидиво су везана за језик, а болмански говор је посебан у односу на разноврсне говоре барањских села. Као такав, он представља важан елемент идентитета данашњих Болманаца, као, уосталом, и њихових предака деценијама и вековима раније. Да би поруке Болманаца биле јасне читаоцу који долази са стране, али и из потребе да се поједине речи временом не забораве, последњи део ово књиге, под насловом „Мали рјечник болманског дивана“, посвећен је језику, његовим речима и изразима. Већину грађе скупили су аутор књиге и Жељко Недић, а речник је уобличио и грађу обрадио Јован С. Недић. Књига која је пред читаоцима не представља једносмерни поглед у правцу прошлости, нити симболичан бег из садашњости бремените многим неизвесностима. Она обликује и систематизује друштвено памћење, стварајући једну нову традицију за будуће генерације. А та традиција, увек изнова, неумитно везује Болман за барањско тло и њему суседна места са којима је некад делио и данас дели заједничку судбину. Уосталом, да ли се може замислити Болманац без Болмана и Барање? О Петровдану 2012. године. Станоје Бојанин Uvod 7 Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gubi. A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke. Ivo Andrić, Znakovi pored puta[1] UVOD Bolman je selo od starinā. Sâmo njegovo ime, čije značenje ostaje jedino na pretpostavkama, najbolji je dokaz. O onom nekadašnjem Bolmanu, koji je nestao negdje polovinom postojanja Titove Jugoslavije (1945-1992), puno se pričalo, ali rijetko da je netko zapisao koju riječ, a još rjeđe da je to i sačuvano. Pa i kad bi vidjeli da netko sjedi i piše, nekadašnje bi Bolmance to samo uzrujalo i rasrdilo (“Uj! Ak’ nemaš posla, uzmi mot’ku pa kopaj!”) i zato je sve ostajalo u izgovorenoj riječi. A riječi su se, zbog vremena (i nebrige), zaboravile, dok su knjige i fotografije uništene u ratovima i raseljavanjima. Da se baš sve ne zaboravi, na kraju 20. i početku 21. vijeka, sakupljamo priče, fotografije, prelistavamo stare knjige i matice, zapisujemo starinske riječi i izraze. Prije desetak godina, gledajući kako se selo brzo iseljava i gasi, postalo je jasno da je krajnje vrijeme da se o našem Bolmanu nešto napiše i objavi. Krećemo od prahistorije i historije, ne zadržavajući se na historiji šireg područja, već isključivo na događajima u samom selu. Arhiva Srpske pravoslavne crkvene opštine i parohije bolmanske (iako mala) značajan je izvor podataka o nekadašnjem Bolmanu. Pri tome je problem što su izvori o nekim temama (o Nijemcima iz Novog Bolmana, o Jevrejima i Romima) izuzetno skromni ili nedostupni pa te teme zahtijevaju mukotrpno