Glasovi Prozora
Total Page：16
File Type：pdf, Size：1020Kb
PRESING, 2017. ALEKSANDRA M. LALIĆ GLASOVI PROZORA Izdavač Društvo za afirmaciju kulture - Presing, Mladenovac Kontakt presing.org konkursiregiona.net [email protected] Urednik Predrag Milojević Štampa Presing izdavaštvo, Mladenovac str. 110 / 20 cm / Tiraž: 100 Godina izdanja 2017. ISBN 978-86-6341-208-8 Aleksandra M. Lalić GLASOVI PROZORA PRESING, 2017. Copyright © 2017. Aleksandra M. Lalić PROLOG Poetika aplauza ili Teorema Ono što je zajedničko članovima porodice Morel, Feliksu, Andrei i Romanu, bila je potreba za aplauzom. Doživljavali su ga na način kao što su zveri doživljavale lovinu. Poput vampira koji opstaju tako što se hrane krvlju, Morelovi su živeli hraneći se aplauzom. Za Feliksa Morela aplauz je jednak zvuku fanfara, na kraju rata, označavajući tako dobijenu bitku, ali i zvuku poljupca žene, nakon vođenja ljubavi, gde je reč o izvojevanoj bici neke druge vrste. Koliko god da je volela aplauz, Andrea ga se plašila, zato što je znala da će vremenom zamuknuti. A kada utihne, oduvek je to osećala, njen duh postaće okrnjen kao telo nakon neke komplikovane operacije, kada operisani ostane bez organa. U retkim momentima optimizma tešila se činjenicom da se danas i srce može presaditi, a ako čovek može da živi bez vlastitog srca, može i bez aplauza. Za Andreu, on je budilnik koji preki- da čar sna i najavljuje banalnost jave, granica između uloge i nastupa, sa jedne strane, i prozaične svakodnevnice, sa druge. Roman je u aplauzu prepoznao smisao životarenja (tako je on nazivao život), jer skoro sve ostalo budilo je u njemu omra- ženo osećanje ravnodušnosti ili straha. Ruke koje plješću proizvodile su vetar koji je pokretao jedra porodice Morel. Sve dok nisu upoznali Anu. Kada im je Ana postala prijateljica, aplauz je dobio drugu boju. Odvela ih je do svog duhovnog vidikovca, do ugla gde se - 7 - nalazila njena tačka gledišta. Možda Morelovi nisu ostali u tom uglu, ali svako od njih troje je ostavio bar delić sebe u njemu. Anin aplauz, makar i onaj nastao nakon bezazlene kartaške igre, bacio je novi snop svetla na prethodno dobijene i umanjio im značaj. * U noći pre dana kada će prvi put očistiti stan Morelovih, Ana je gledala film, nasumično odabran na jednom od mnogo- brojnih kablovskih tv kanala. Nije znala koji film gleda, ali znala je koji ne gleda. To sigurno nije bio Vargtimen, niti bilo koji drugi Bergmanov. Akteri su pričali na italijanskom jeziku. Doba dana, odnosno, noći, u kojoj ga je gledala pripadalo je vremenu vargtimena, takozvanim vučijim satima, tačka noći u kojoj najveći broj ljudi umre i najveći broj beba se rodi, kako kaže Bergman. Ne rađaju se i ne umiru samo bića, mogu to biti i ideje, misli, želje, osećanja, međuljudski odnosi i još štošta, mislila je. Na tv ekranu gledala je čoveka sa maljavim leđima kako ko- rača po nekoj pustoliji. Isključila je televizor, okrenula se na bok i zaklopila oči. Zapitala se da li je moguće da su se bog i čovek istovremeno stvarali. Ali i ubijali. Dok je bog stvarao čoveka (svako novo- rođenče je ogledalo stvaranja), čovek je izmišljao boga tako što mu je udahnuo želje, misli, dobrotu i nacrtao bele kose i bradu. I odredio mu pozne godine. I dao mu svoj, čovečiji, lik. Čovek kaže da bog postoji, da je nevidljiv, a sveprisutan. U svakom od nas je i u svemu oko nas. A onda taj čovek sa bogom u sebi ubije drugog čoveka sa bogom u sebi, dakle, ubije boga, a kao što kaže Kuran, ko ubije jednog čoveka, ubio je čovečanstvo. Da li je bog onda zmija koja jede vlastiti rep? Prsten? Krug? - 8 - Ana se gubila u šumi misli i java se razvodnjavala kao poki- sli akvarel, sve dok nije dala prostor snu. Sanjala je kako šeta nepoznatim gradovima i sreće nepozna- te ljude sa sklopljenim dlanovima koji nešto šapuću. I kao što u književnosti postoji pojam sveznajućeg pripovedača, tako je postojao u snovima sveznajući snevač i analogno tome Ana je znala da ljudi koje je sretala izgovaraju molitvu. Upitala je se- dog bradatog starca, koji joj na javi nije bio znan, kome se mo- le, na šta joj je on rekao „tebi, Ana“. * Te iste noći, u takozvanim vučijim satima, u drugom kraju Beograda, isti film gledao je i Roman. Takođe nasumično oda- bran (nakon što je počeo) i isključen pre početka odjavne špice. U filmu je bilo vrlo malo dijaloga. Jedna žena je imala veo- ma krupne oči. Čovek je hodao bos po pustinji. Roman pomisli kako i sam tako hoda po mentalnim prostorima, od nigde do nigde. To prepoznavanje mu nije prijalo. Kada je isključio „digitalni vitraž“ ležao je u svojoj postelji, na leđima, ruku podvijenih pod glavom. Retki automobili koji su prolazili ispred zgrade „dovozili“ su senke u Romanovu sobu i nakon par sekundi ih „odvozili“. Taj tranzit činio je da se Roman oseća manje usamljen. Činilo mu se kako neće moći da zaspi, ali san ga je oteo kao džeparoš novčanik. Sanjao je kako kopa zemlju ašovom (što inače na javi nika- da nije radio) postojano i duboko. A onda je prokopao rupu, propao kroz nju i padao velikom brzinom. Pao je neozleđen u neki osunčani grad koji nije ličio ni na jedan viđen na javi. Ho- dao je bos i nehotično se sudarao sa prolaznicima. Tabanima mu nije bilo ni toplo, ni hladno, ali se plašio da će ga neko tako bosog slučajno zgaziti i nagnječiti. Na oko kilometar udaljeno- sti od Romana bilo je neko brdo, a na brdu lepa velika građevi- - 9 - na koja je podsećala na dvorac. Bio je tim prizorom veoma privučen, te se uputio ka njemu sa namerom da uđe. Uzverao se uz visoku ogradu sa spretnošću kakvu u realnom životu nije posedovao, skočio na drugu stranu i popeo se uz visoke i široke stepenice do velikih, ulaznih, drvenih, lučnih vrata. Zakucao je uz pomoć gvozdene alke, neko vreme čekao i budući da mu niko nije otvorio, uhvatio je rukom gvozdenu masivnu kvaku i probudio se. Kad se probudio bilo mu je žao što nije ušao. * U susednoj sobi Andrea je ležala pored usnulog Feliksa i gledala je isti film kao Ana i Roman. Bilo joj je žao što ga nije počela gledati od početka kao i što ga usled pospanosti neće dovršiti. Pitala se koji li je to film i ko li ga je režirao. Samo je jednim končićem bila vezana za javu i bilo je pitanje vremena kada će se i on pokidati. Lepi mladić drži u ruci zbirku Remboovih pesama i čita ih u sebi. Zavodi, a da ni pet rečenica sve skupa ne izgovori, sve članove porodice čiji je gost bio, muža, ženu, sina, ćerku i slu- škinju. Tok radnje prekidaju kratki kadrovi pustinje. Ćerka je oslovljena sa „Odeta“. A onda je pomenuti končić pukao i zaspala je. Sanjala je da opet nastupa kao balerina u Narodnom pozo- rištu. Novi koreograf, Italijan, imao je lik lepog mladića iz fil- ma. Pričao joj je na italijanskom jeziku (koji Andrea na javi nije znala) o svojoj novoj predstavi koju postavlja u Narodnom pozorištu, modernoj varijanti Labudovog jezera, gde umesto Odete i Odile, crne i bele labudice, postoje Romeo i Mario, mladići zarobljeni u telu crnog, odnosno belog labuda. Njih treba da odčara i da im ljudski lik dobra princeza Bela koja nosi pantalone. Koreografove izmene joj se uopšte nisu dopale, - 10 - ni u snu, a ni kad se probudila. Kada ga je upitala šta će biti sa ulogom zlog čarobnjaka, uz osmeh joj je rekao „Signora, voi siete mago!“ (Gospođo, vi ste čarobnjak!), na šta je upitala „Mago o maga?“ (Čarobnjak ili čarobnica?) i dobila odgovor „Lo stesso.“ (Svejedno je.). * Feliks se probudio i upitao je ženu koji film gleda, ali odgo- vor nije dobio, jer je bila u dubokom snu, a sve i da je bila budna ne bi mu bila od koristi, jer nije znala naziv. Iako sanjiv, pogled je radoznalo usmerio na film. Prepoznao je italijansku glumicu Silvanu Manjanu. Imala je mnogo šmin- ke na licu i čežnjivo je gledala razbacanu mušku garderobu. Menjala je ljubavne partnere, znatno mlađe od sebe i imala je neki samoprezir u pogledu. Feliks pomisli kako je dosadna i izveštačena. Slikar je slikao, pa je mokrio po vlastitom delu i potom zatvorenih očiju sipao boje na platno. Konceptualista, pomisli Feliks ironično. Bili su mu zanimljivi kadrovi u kojima čovek u nigdini korača bos. Kao kroz zamagljeno staklo činilo mu se da je ranije gledao taj film, ali nikako nije mogao da se seti kako se zove iako mu je naziv golicao vrh jezika. Bio je siguran da ga je režirao Pazolini, ali kako se film zvao nije znao. Teorija? Ne, nije, a i nebitno je, pomisli, isključi televi- zor i nastavi da spava. Sanjao je osećanja, osećaje, osete i dodire po telu u slou mošnu, ženski dah na vratu, miris okićen feromonima, poljupce na usnama, kao i grickanje istih. Kosa i lice su mu bili milova- ni. Nije ništa video. Kada je upitao „Ko si ti?“ ženski glas mu je odgovorio „Violinski ključ“. - 11 - * Dan nakon te noći Ana je prvi put ušla u stan porodice Mo- rel, kao „kadar“ firme 100% CLEAN, sa zadatkom da im očisti stan. Njena koleginica je godinama čistila kod njih, posred- stvom iste firme, a pošto je slučaj uredio da se sa mužem i de- com odseli u Švedsku, kao svoju naslednicu preporučila je Anu. 100% CLEAN nije bio prisutan samo zbog obostrane sigurnosti, već i zbog toga što su radnice dobijale bodove i ocene koji su uticali na visinu dnevnice. Ustrojstvo 100% CLEAN-a nalikovalo je nekom multilevel poslovanju, gde je osim kupoprodaje, dobijanja novca za proizvod, odnosno uslu- gu, bio u opticaju i dodatni novac za dobro ocenjen uradak od strane klijenta, za učlanjenje novog člana i za još mnoštvo po- jedinosti.