PRESING, 2017. ALEKSANDRA M. LALIĆ GLASOVI PROZORA

Izdavač Društvo za afirmaciju kulture - Presing, Mladenovac

Kontakt presing.org konkursiregiona.net [email protected]

Urednik Predrag Milojević

Štampa Presing izdavaštvo, Mladenovac str. 110 / 20 cm / Tiraž: 100

Godina izdanja 2017.

ISBN 978-86-6341-208-8 Aleksandra M. Lalić GLASOVI PROZORA

PRESING, 2017. Copyright © 2017. Aleksandra M. Lalić PROLOG

Poetika aplauza ili Teorema

Ono što je zajedničko članovima porodice Morel, Feliksu, Andrei i Romanu, bila je potreba za aplauzom. Doživljavali su ga na način kao što su zveri doživljavale lovinu. Poput vampira koji opstaju tako što se hrane krvlju, Morelovi su živeli hraneći se aplauzom. Za Feliksa Morela aplauz je jednak zvuku fanfara, na kraju rata, označavajući tako dobijenu bitku, ali i zvuku poljupca žene, nakon vođenja ljubavi, gde je reč o izvojevanoj bici neke druge vrste. Koliko god da je volela aplauz, Andrea ga se plašila, zato što je znala da će vremenom zamuknuti. A kada utihne, oduvek je to osećala, njen duh postaće okrnjen kao telo nakon neke komplikovane operacije, kada operisani ostane bez organa. U retkim momentima optimizma tešila se činjenicom da se danas i srce može presaditi, a ako čovek može da živi bez vlastitog srca, može i bez aplauza. Za Andreu, on je budilnik koji preki- da čar sna i najavljuje banalnost jave, granica između uloge i nastupa, sa jedne strane, i prozaične svakodnevnice, sa druge. Roman je u aplauzu prepoznao smisao životarenja (tako je on nazivao život), jer skoro sve ostalo budilo je u njemu omra- ženo osećanje ravnodušnosti ili straha. Ruke koje plješću proizvodile su vetar koji je pokretao jedra porodice Morel. Sve dok nisu upoznali Anu. Kada im je Ana postala prijateljica, aplauz je dobio drugu boju. Odvela ih je do svog duhovnog vidikovca, do ugla gde se

- 7 - nalazila njena tačka gledišta. Možda Morelovi nisu ostali u tom uglu, ali svako od njih troje je ostavio bar delić sebe u njemu. Anin aplauz, makar i onaj nastao nakon bezazlene kartaške igre, bacio je novi snop svetla na prethodno dobijene i umanjio im značaj.

*

U noći pre dana kada će prvi put očistiti stan Morelovih, Ana je gledala film, nasumično odabran na jednom od mnogo- brojnih kablovskih tv kanala. Nije znala koji film gleda, ali znala je koji ne gleda. To sigurno nije bio Vargtimen, niti bilo koji drugi Bergmanov. Akteri su pričali na italijanskom jeziku. Doba dana, odnosno, noći, u kojoj ga je gledala pripadalo je vremenu vargtimena, takozvanim vučijim satima, tačka noći u kojoj najveći broj ljudi umre i najveći broj beba se rodi, kako kaže Bergman. Ne rađaju se i ne umiru samo bića, mogu to biti i ideje, misli, želje, osećanja, međuljudski odnosi i još štošta, mislila je. Na tv ekranu gledala je čoveka sa maljavim leđima kako ko- rača po nekoj pustoliji. Isključila je televizor, okrenula se na bok i zaklopila oči. Zapitala se da li je moguće da su se bog i čovek istovremeno stvarali. Ali i ubijali. Dok je bog stvarao čoveka (svako novo- rođenče je ogledalo stvaranja), čovek je izmišljao boga tako što mu je udahnuo želje, misli, dobrotu i nacrtao bele kose i bradu. I odredio mu pozne godine. I dao mu svoj, čovečiji, lik. Čovek kaže da bog postoji, da je nevidljiv, a sveprisutan. U svakom od nas je i u svemu oko nas. A onda taj čovek sa bogom u sebi ubije drugog čoveka sa bogom u sebi, dakle, ubije boga, a kao što kaže Kuran, ko ubije jednog čoveka, ubio je čovečanstvo. Da li je bog onda zmija koja jede vlastiti rep? Prsten? Krug?

- 8 - Ana se gubila u šumi misli i java se razvodnjavala kao poki- sli akvarel, sve dok nije dala prostor snu. Sanjala je kako šeta nepoznatim gradovima i sreće nepozna- te ljude sa sklopljenim dlanovima koji nešto šapuću. I kao što u književnosti postoji pojam sveznajućeg pripovedača, tako je postojao u snovima sveznajući snevač i analogno tome Ana je znala da ljudi koje je sretala izgovaraju molitvu. Upitala je se- dog bradatog starca, koji joj na javi nije bio znan, kome se mo- le, na šta joj je on rekao „tebi, Ana“.

*

Te iste noći, u takozvanim vučijim satima, u drugom kraju Beograda, isti film gledao je i Roman. Takođe nasumično oda- bran (nakon što je počeo) i isključen pre početka odjavne špice. U filmu je bilo vrlo malo dijaloga. Jedna žena je imala veo- ma krupne oči. Čovek je hodao bos po pustinji. Roman pomisli kako i sam tako hoda po mentalnim prostorima, od nigde do nigde. To prepoznavanje mu nije prijalo. Kada je isključio „digitalni vitraž“ ležao je u svojoj postelji, na leđima, ruku podvijenih pod glavom. Retki automobili koji su prolazili ispred zgrade „dovozili“ su senke u Romanovu sobu i nakon par sekundi ih „odvozili“. Taj tranzit činio je da se Roman oseća manje usamljen. Činilo mu se kako neće moći da zaspi, ali san ga je oteo kao džeparoš novčanik. Sanjao je kako kopa zemlju ašovom (što inače na javi nika- da nije radio) postojano i duboko. A onda je prokopao rupu, propao kroz nju i padao velikom brzinom. Pao je neozleđen u neki osunčani grad koji nije ličio ni na jedan viđen na javi. Ho- dao je bos i nehotično se sudarao sa prolaznicima. Tabanima mu nije bilo ni toplo, ni hladno, ali se plašio da će ga neko tako bosog slučajno zgaziti i nagnječiti. Na oko kilometar udaljeno- sti od Romana bilo je neko brdo, a na brdu lepa velika građevi-

- 9 - na koja je podsećala na dvorac. Bio je tim prizorom veoma privučen, te se uputio ka njemu sa namerom da uđe. Uzverao se uz visoku ogradu sa spretnošću kakvu u realnom životu nije posedovao, skočio na drugu stranu i popeo se uz visoke i široke stepenice do velikih, ulaznih, drvenih, lučnih vrata. Zakucao je uz pomoć gvozdene alke, neko vreme čekao i budući da mu niko nije otvorio, uhvatio je rukom gvozdenu masivnu kvaku i probudio se. Kad se probudio bilo mu je žao što nije ušao.

*

U susednoj sobi Andrea je ležala pored usnulog Feliksa i gledala je isti film kao Ana i Roman. Bilo joj je žao što ga nije počela gledati od početka kao i što ga usled pospanosti neće dovršiti. Pitala se koji li je to film i ko li ga je režirao. Samo je jednim končićem bila vezana za javu i bilo je pitanje vremena kada će se i on pokidati. Lepi mladić drži u ruci zbirku Remboovih pesama i čita ih u sebi. Zavodi, a da ni pet rečenica sve skupa ne izgovori, sve članove porodice čiji je gost bio, muža, ženu, sina, ćerku i slu- škinju. Tok radnje prekidaju kratki kadrovi pustinje. Ćerka je oslovljena sa „Odeta“. A onda je pomenuti končić pukao i zaspala je. Sanjala je da opet nastupa kao balerina u Narodnom pozo- rištu. Novi koreograf, Italijan, imao je lik lepog mladića iz fil- ma. Pričao joj je na italijanskom jeziku (koji Andrea na javi nije znala) o svojoj novoj predstavi koju postavlja u Narodnom pozorištu, modernoj varijanti Labudovog jezera, gde umesto Odete i Odile, crne i bele labudice, postoje Romeo i Mario, mladići zarobljeni u telu crnog, odnosno belog labuda. Njih treba da odčara i da im ljudski lik dobra princeza Bela koja nosi pantalone. Koreografove izmene joj se uopšte nisu dopale,

- 10 - ni u snu, a ni kad se probudila. Kada ga je upitala šta će biti sa ulogom zlog čarobnjaka, uz osmeh joj je rekao „Signora, voi siete mago!“ (Gospođo, vi ste čarobnjak!), na šta je upitala „Mago o maga?“ (Čarobnjak ili čarobnica?) i dobila odgovor „Lo stesso.“ (Svejedno je.).

*

Feliks se probudio i upitao je ženu koji film gleda, ali odgo- vor nije dobio, jer je bila u dubokom snu, a sve i da je bila budna ne bi mu bila od koristi, jer nije znala naziv. Iako sanjiv, pogled je radoznalo usmerio na film. Prepoznao je italijansku glumicu Silvanu Manjanu. Imala je mnogo šmin- ke na licu i čežnjivo je gledala razbacanu mušku garderobu. Menjala je ljubavne partnere, znatno mlađe od sebe i imala je neki samoprezir u pogledu. Feliks pomisli kako je dosadna i izveštačena. Slikar je slikao, pa je mokrio po vlastitom delu i potom zatvorenih očiju sipao boje na platno. Konceptualista, pomisli Feliks ironično. Bili su mu zanimljivi kadrovi u kojima čovek u nigdini korača bos. Kao kroz zamagljeno staklo činilo mu se da je ranije gledao taj film, ali nikako nije mogao da se seti kako se zove iako mu je naziv golicao vrh jezika. Bio je siguran da ga je režirao Pazolini, ali kako se film zvao nije znao. Teorija? Ne, nije, a i nebitno je, pomisli, isključi televi- zor i nastavi da spava. Sanjao je osećanja, osećaje, osete i dodire po telu u slou mošnu, ženski dah na vratu, miris okićen feromonima, poljupce na usnama, kao i grickanje istih. Kosa i lice su mu bili milova- ni. Nije ništa video. Kada je upitao „Ko si ti?“ ženski glas mu je odgovorio „Violinski ključ“.

- 11 - *

Dan nakon te noći Ana je prvi put ušla u stan porodice Mo- rel, kao „kadar“ firme 100% CLEAN, sa zadatkom da im očisti stan. Njena koleginica je godinama čistila kod njih, posred- stvom iste firme, a pošto je slučaj uredio da se sa mužem i de- com odseli u Švedsku, kao svoju naslednicu preporučila je Anu. 100% CLEAN nije bio prisutan samo zbog obostrane sigurnosti, već i zbog toga što su radnice dobijale bodove i ocene koji su uticali na visinu dnevnice. Ustrojstvo 100% CLEAN-a nalikovalo je nekom multilevel poslovanju, gde je osim kupoprodaje, dobijanja novca za proizvod, odnosno uslu- gu, bio u opticaju i dodatni novac za dobro ocenjen uradak od strane klijenta, za učlanjenje novog člana i za još mnoštvo po- jedinosti. Pre nego što je kročila u stan Morelovih, Ana je znala da je Feliks Morel koncertni pijanista, poreklom Mađar, star oko četrdeset i pet godina, da su čuvene njegove izvedbe dela Fran- ca Lista (Ana ga je nekoliko puta slušala na Kolarcu), da je njegova žena Andrea pet godina starija od njega, da je ona u penziji iako je reč o beneficiranom radnom stažu, da je bila primabalerina u beogradskom Narodnom pozorištu (Ana ju je gledala kao Kitri u Don Kihotu, kao Juliju u Romeu i Juliji i kao Žizelu u istoimenoj predstavi), da sada vodi školu baleta za devojčice pod nazivom „Bela“, da je Beograđanka, da je stan u kome, žive pripadao njenim pokojnim roditeljima koji su bili istoričari, da imaju osamnaestogodišnjeg sina, Romana, koji pohađa srednju muzičku školu „Mokranjac“, odsek klavir (pre nego što je počela da čisti kod Morelovih Romana nije znala, a podatke o njemu je čula u jednom zajedničkom Andreinom i Feliksovom intervjuu gde su naveli godine sina i da je njegov izbor da svira klavir zaista njegov i da oni nisu uticali da izabe- re taj put).

- 12 - Prvo što je Ana primetila u stanu su Stanvej klaviri, imali su ga i otac i sin. Između marki Petrof, Bezendorfer, Jamaha i Stanvej, Ana bi uvek birala potonji, jer to je firma koja je dala klaviru konačan oblik. Stanvej je revolucija. Firma Stanvej učinila je da čembala i klavikordi postanu prošlost, da se orgu- lje skrajnu i da se da vođstvo i konačan oblik instrumentu nad instrumentima, kako je Ana pojimala, klaviru. Ako su instru- menti džungla, klavir je lav, mislila je. U momentu kada je prvi put ušla u stan Morelovih imala je malo više od trideset godina.

- 13 -

I DEO

FELIKS

00:33

Probudila ga je grmljavina, zvučno i vizuelno transponovana u njegovom, Feliksovom, snu kao bombardovanje u nekom imaginarnom ratu, gde je bio ratnik sa šlemom na glavi, puš- kom u ruci i strahom u srcu. Kada se probudio, strah je zamenilo čuđenje, jer nikada pre nije imao militarne snove, niti je na javi imao iskustva te vrste, sem jednogodišnjeg vojnog roka koji je sredinom devedesetih odslužio u Nišu i tri meseca bombardovanja Beograda 1999. godine koje je kao civil proveo u njemu. Čuo je Andreu koja je ležala u dubokom snu pored njega kako diše. U sobi je bilo mračno, video je samo svetleće brojke na digi- talnom satu-radiju i to 00:33. Rano je legao, tako da se osećao naspavan. Oči su se postepeno navikavale na tminu i crna magla se razređivala. Tome su doprinele i ulične svetiljke koje su neho- tično osvetljavale maske, kao reflektor, koje su ga čudno gle- dale. Na zidu Feliksove i Andreine spavaće sobe bilo je okačeno devetnaest različitih drvenih maski. Oboje su ih strasno voleli i kupovali su ih po raznim svetskim gradovima. Kolekcionarsko prikupljanje maski počelo je spontano kada je Feliks u prvim godinama braka kupio Andrei jednu na poklon u Parizu, gde je nastupao. Njoj se poklon veoma svideo i od tada ih kupuju, kolekcionarski prikupljaju i kače na zid. Sem pomenute iz Pa- riza, četiri su bile kupljene u različitim beogradskim indijan šopovima i po jedna u Londonu, Amsterdamu, Beču, Stokhol- mu, Novom Sadu, Budimpešti, Moskvi, Njujorku, Tokiju, Pe- čuju, Segedinu, Šibeniku, Solunu i Budvi. Neke su prodavali nelakirane, što ih je činilo ranjivim, te su ih Feliks i Andrea

- 17 - ručno lakirali lakom za drvo. Maske su bile svojevrsni emoti- koni koji su u svojoj nepromenjivosti i stamenosti menjali izraz lica i emocije u zavisnosti od posmatračevog trenutnog raspo- loženja i emocionalnog stanja, sinhrono se radujući, tugujući i čudeći sa njim. Feliks je posmatrao maske na zidu osvetljene uličnim svetlom koje su ga u toj polutami podsećale na iskeže- ne aveti. Strast za prikupljanjem maski imali su oboje, ali kada je reč o kolekcionarstvu, Feliks je imao još jednu: rukavice. Voleo je da ih nosi i skuplja i u svojoj kolekciji imao je preko trideset pari načinjenih od raznih materijala, dezena i boja, ali preovla- davale su crne, sive i crvene napravljene od tanke kože. Čuvao ih je u namenskom ormaru, specijalno napravljenom za rukavi- ce. Muž njihove dugogodišnje spremačice koja se odselila u Švedsku bio je stolar i zarađivao je tako što je pravio kuhinje po meri. Feliks i on zajedno su dizajnirali ormar za rukavice koje je stolar napravio. Na prvi pogled ličio je na bilo koji dru- gi ormar, dvokrilni, sto i pet santimetara širine, sto sedamdeset visine. Razlikovao se od običnih po dubini, jer nije imao oko pedeset santimetara dubine, već kao police za knjige, oko tride- set. Unutra je stolar postavio pregrade prilagođene rukavicama, kao boksove, za svaki par po jedan, oko pedesetak ukupno. Feliks prikuplja rukavice od svojih ranih dvadesetih, a voli ih još od detinjstva. Mašta da neko načini nevidljive, od providne kože budući da se ljudi često rukuju, a Feliks ne voli fizički kontakt, naročito ne sa ljudima sa kojima se površno poznaje. Nije reč o elitizmu ili fobiji od virusa, već o afinitetu, tako da se providne rukavice odlično uklapaju u njegovu viziju mimi- krije.

- 18 - 01:11

Ustao je iz kreveta, obukao sivi bade mantil preko pidžame, obuo papuče i izašao na teresu, u koju se dospevalo iz spavaće sobe, u decembarsku noć. Mesec je bio narandžast i drečao je bojom zrele mandarine, vatre i Van Gogove slike „Kafana noću“. Više nije grmelo, ali kapi kiše plesale su pred velikim okom ulične svetiljke kao roj nagih žena. Pomislio je kako su dani kao kapi kiše koje nastaju na nebu, a nestaju u zemlji ili negde između ta dva. Nisu samo dani kapi kiše, već i ljudi, pomisli. Nije sumnjao u to da je život pad, ali se pitao da li je nebo još samo jedan sprat ili tavanica. Dok je stajao na terasi bio je svedok metamorfoze kiše u sneg. Za Feliksa sneg je laž, brbljiva kaplja koja blebeće o svo- joj čvrstini i pati što nije kamen, a zapravo, iščezava isto kao i kaplja. Sneg je iluzija. Smatrao je da je u životu važno umeti razdvojiti kišu od snega i sneg od kamena. Pitao se u svetlu te analogije ko je Ana, Andrea, Roman i on, Feliks, kao i šta je njihovo druženje. Kiša? Sneg? Kamen? Nakon par sekundi dodao je još jedno pitanje: magla?

- 19 - 2:13

Dok je promrzao sa terase odlazio do kupatila da se obrije pogledao je u digitalni radio sat koji je pokazivao 2:13. U kupatilu se po ko zna koji put suočio sa svojim odrazom u ogledalu. Nije znao da li i drugi ljudi kao i on, u različitim du- ševnim momentima, vide različit odraz. Feliks Morel imao je veliko čelo i svetlu, poludugu, talasa- stu, kosu koju je češljao ka nazad i sklanjao iza uva. Njegova kosa bila je kao ugodna plaža koja mami mnoštvo turista oliče- nih u prstima raznih žena kako onih pre Andree, tako i u nje- nim, pa i u vlastitim. Gotovo kompulzivno provlačio je prste desne ruke kroz kosu. Kada je sunčano Feliksove oči bile su zelene kao prolećni list, a kada je oblačno ili kada se nalazi u prostoriji sa ograni- čenim dotokom svetlosti, imale su boju peska. Pogled mu je bio umiljat, sa toplinom i brojnim, nehotičnim, treptajima, ali katkada, kada svira ili vodi ljubav, pogled mu je bio demonski prodoran i tada kao da je šibao nevidljivim bičevima. Imao je lep glas i dikciju, nezavisno priča li srpski, mađarski ili nemački. Nežnost u glasu posebno se osećala kada priča mađarski jezik, ali ne zato što mu je maternji, već zato što neki jezici zvuče mekše, kao pomenuti mađarski, ruski i hrvatski, a drugi tvrđe, kao turski, srpski i nemački. Bio je srednje visine i lepo se odevao. Kada je stajao podse- ćao je na modernu, živu, varijantu antičkih i renesansnih skul- ptura. Imao je gospodsko držanje i kretao se kao da je na mod- noj pisti. Činio je to ležerno i kao neko kome je takvo što uro- đeno, a ne kao da je naučeno. Smatrao je da je držanje tela emanacija duše.

- 20 - Kada je reč o ženama i o njihovoj fizičkoj pojavnosti naroči- to je obraćao pažnju na prste na rukama, držanje tela i glas. Po prirodi profesije bio je osetljiv na izgled šaka i prstiju. Nije voleo kada žene imaju nagizdane ruke i prste, sa gomilom na- rukvica i prstenja, kada puštaju nokte da rastu i kada ih lakira- ju. Smatrao je da i najčistiji dugi nokti daju prostora mikro ne- čistoćama. Feliks je veoma brižljivo vodio računa o svojim noktima. Imao je manikuru koja je uključivala malu i veliku grickalicu, makaze, turpiju i pincetu (koja mu nije trebala te ju je dao Andrei). Često i dugo je prao ruke i pomadisao ih glice- rinskom kremom, brižljivo i skladno sekao nokte i na jesen i u zimu nosio rukavice. Po njegovom mišljenju ruke su ogledalo bića, a dugi nokti su odraz neestetičnosti, nehigijene i stanja svesti. Lak je samo jedna laž u boji. Mnogo mu je bila važna kinetička lepota, odnosno držanje tela i hod, pokreti i gestikulacija. Ružan hod ga je odbijao i iritirao, kao i ruke smeštene u džepove, mlataranje rukama, preterano gestikuliranje, pogrbljeno držanje iz nemara, nezgra- pni pokreti usled lenjosti i večito cigareta među prstima, kao povodac kućnog ljubimca pod nazivom Uteha. Veoma je obraćao pažnju i na glas. Nije podnosio vikanje, psovanje i uzrečice. Smetalo mu je kada neko priča nerazgo- vetno, previše brzo ili polako, preglasno ili pretiho, kada guta slogove i ima ružnu dikciju. Naročito su mu bili odbojni bespotrebni zvuci, te zvukovne uzrečice kao na primer zvecka- nje (ključevima), tupkanje (prstima), cupkanje (nogom), cokta- nje, mljackanje, kompulzivno stiskanje dugmeta na hemijskoj olovci... Isprva je imao mađarski naglasak kada priča srpski, ali vrlo brzo ga se oslobodio. Seća se da je imao deset godina kada je pismeni zadatak iz književnosti, na temu Majka, započeo rečenicom „Moja majka ima lep glas kao slavuj“.

- 21 - 3:44

Dok se tuširao zapitao se, kao u danima dečaštva, odakle do- lazi sva ta voda i kako nastaje. Kako sve nastaje, pitao se Feliks i kao mali, ali i kao odrastao. A dok se toga jutra tuširao pitao se i kako je to on, Feliks, nastao, iz kojih voda i izvora je došao i u koje vode će se izliti. Razmišljao je svom poreklu i identite- tu. Rođen je u Šibeniku kada su roditelji ne mareći za majčin ogromni stomak odlučili da odu na hrvatsko primorije da letu- ju. Feliks je u tom gradu bio nekoliko puta i veoma mu se do- padao, ali nije prema njemu osećao onu intimnost koja bi tre- balo da se oseti na pomen rodnog grada. Šibenik je bio njegova stalna „pratnja“ u svim dokumentima. Od trećeg meseca života pa do završetka osnovne škole ži- veo je u Subotici. Nakon toga se odselio zbog srednje muzičke škole „Isidor Bajić“ u Novi Sad, potom zbog akademije Franc List u Budimpeštu, a zatim zbog Andree u Beograd, gde i sada živi. Feliks je bio jedinac. Njegov otac bio je Mađar iz Segedina gde su živele genera- cije Morelovih. Nakon Drugog svetskog rata Jugoslavija je za Mađarsku (naročito pogranični deo) bila obećana zemlja i sre- dinom šezdesetih, Feliksov otac, Ištvan, koji je bio kuvar, do- bio je preko jednog poznanika ponudu koja se ne odbija, posao kuvara u novootvorenom subotičkom hotelu „Čila“ (csillag, što je sa prevoda sa mađarskog značilo zvezda). Naziv hotela bio je aminovan od strane tadašnjih jugoslovenskih vlasti i pred- stavljao je dobru volju saveza komunista Jugoslavije prema „narodnostima“, kako su nekada zvanično nazivali nacionalne manjine. Sasvim spontano, to ime je odredilo hotel i desilo se da je većina zaposlenih bila mađarske nacionalnosti. Mađari su

- 22 - se rado menjali sa svojim kolegama Srbima za mesto u „Čili“ i tako se ubrzo formirao sastav personala. Ištvan je srpski jezik vrlo brzo naučio, ali mađarskog naglaska nikada nije mogao da se oslobodi, kao ožiljka. Ištvan je u Subotici upoznao Feliksovu majku koja se zvala isto kao hotel, Čila, što njemu nije bilo toliko neobično, jer Mađari su imali običaj da devojčicama daju ime Zvezda baš kao što Srbi imaju običaj da daju deci imena Zvezdan i Zvez- dana. Ona je radila kao učiteljica u jednoj subotičkoj osnovnoj školi i vodila je odeljenje na mađarskom jeziku. Njen otac, Feliksov deda, Šandor, bio je Mađar iz Subotice, apotekarski tehničar, a majka, Timea, Mađarica iz Temišvara, ćerka čuve- nog temišvarskog apotekara Balinta Ujvarija. Kada je Šandor po uputima svog gazde odlazio u Temišvar kod Ujvarija po praškove i čajeve za radnju, desilo se da se zaljubio u Timeu i da su simpatije bile obostrane. Nakon venčanja živeli su u Su- botici i uz pomoć starog Ujvarija u tom gradu otvorili su apo- teku pod nazivom „Sloboda“. Posle Drugog svetskog rata ko- munističke vlasti su pod perjanicom konfiskacije i nacionaliza- cije oduzeli apoteku i „obnarodovali“ je. Ime nisu menjali. Apoteka je danas jedna od subotičkih državnih apoteka i pra- vim vlasnicima nikada nije vraćena. Feliksovi roditelji nikada se nisu javno izjašnjavali oko poli- tike, ali osećali su nepravdu zbog apoteke, kao i duboku pove- zanost sa mađarskim poreklom. Bili su čvrsto uvereni da je Trijanonski sporazum nepravedan prema mađarskom narodu i u duši se nikada nisu mirili sa tim da Vojvodina (kao zvanični deo Srbije) i Transilvanija (kao zvanični deo Rumunije) nisu (više) deo Mađarske. U kući su svih troje pričali maternjim, mađarskim jezikom, a van kuće u zavisnosti sa kim pričaju. Oni nisu ljude vrednovali po nacionalnosti i nisu nikada zapali u šablonski nacionalizam, ali duboko su verovali da je carevina bila skupocena vaza koju su sluge razbile iz obesti i pokrale deliće i da je taj prasak pri padu i otimačina delića, skupa cena

- 23 - za grehe jednog dela mađarskog naroda u svetskim ratovima. Ištvan i Čila nikada nisu govorili Subotica i Novi Sad, već Sa- batka i Ujvidik. U takvoj porodici je odrastao Feliks i stalno je, paradoksalno, bio podsećan da ne ceni ljude po nacionalnosti, da nikada ne zaboravi ko je i otkuda potiče i da to što oni kao porodica pričaju u kući (mada su to činili veoma retko) ne priča van kuće. U porodičnu legendu spada i priča da su Morelovi u prošlo- sti imali predstavnika, reč je o nekom Feliksovom pretku, na dvoru Esterhazija koji je radio kao kuvar. Kada je Feliks to ispričao Andrei koja je rođena, odrasla i ceo život živela u Be- ogradu, kazala mu je ironično kako mu je predak možda hranio Hajdna, budući da je i on bio uposlen kod Esterhazija, ali ne kao kuvar, već kao muzičar. I dodala je kako mnogi Mađari vole da se hvale kako su im preci sadili tikve na imanju Ester- hazija. Ta opaska se Feliksu nikako nije dopala. Feliks je počeo da svira klavir u predškolskom uzrastu. Ka- da ga je majka kao malog sa sobom vodila u školu, Feliks je odlazio do muzičkog kabineta i dodirivao dirke. Ubrzo je shva- tio da način na koji će dotaći dirku, izbor, brzina, ponavljanje i sl. utiče na to kakav će se zvuk čuti i da je to aktivnost sa ko- jom može da se upravlja. Aspekt kontrole je prvo što mu se dopalo kod klavira. Čilina koleginica koja je u istoj školi pre- davala muzičko, Katinka, slučajno je čula Feliksovu igru na klaviru ili sa klavirom, dala mu je neke upute koje je on bez teškoće savladao i nakon toga je rekla svojoj koleginici Čili da dečaka upiše na časove klavira i eto, ona se nudi da ga besplat- no podučava. Tako je Feliks prve časove klavira imao kod Katinke, a kas- nije su ga roditelji upisali u nižu muzičku školu, odsek klavir. Do petog razreda je vežbao u školi, a za dvanaesti rođendan dobio je od roditelja poklon, klavir za vežbanje marke Petrof.

- 24 - Srednju muzičku školu završio je u Novom Sadu. Imao je pravo na dom, ali on je insistirao da mu roditelji plaćaju garso- njeru. Kada je upisao muzičku akademiju „Franc List“ u Budim- pešti odselio se tamo i stanovao je, takođe, u iznajmljenoj gar- sonjeri. Vrlo brzo njegov talenat je zapažen i već na drugoj godini počeo je da zarađuje i izdržava se. Prvi koncertni klavir koji je kupio bio je Stanvej. Od malih nogu navikao je da nastupa. Verovatno bi ostao da živi u Budimpešti i putuje po svetu da se nije zaljubio u Andreu zbog koje se preselio u Beograd. Kada je reč o identitetu moglo bi se reći da Feliks oseća izvesnu konfuziju u vezi sa njim. Većina ljudi ima tri roditelja: oca, majku i svoj grad. Što se tiče roditelja, iako su se voleli i iako su ga voleli i podržavali, nije osećao bliskost sa njima. Komunicirali su mimikom i svedenom gestikulacijom sa mi- nimalnom upotrebom reči i to onih kao na primer da, ne, može, ne može, važi, hoću, neću, izvoli i hvala. Seća se Feliks nemih zajedničkih ručavanja i zvuka dodira viljuške o tanjir, žvakanja i pomeranja. Otac je stalno bio preokupiran svojim poslom i knjigom Abacedarij kulinarstva koju je ceo život pisao, odnosno, prvo izdanje stalno je dopunjavao novim pojmovima. Objavio ju je još u svojim pedesetim, ali stalno je knjigu dopunjavao novite- tima i svako reizdanje bilo je kao nova knjiga. Abecedarij kuli- narstva je bio knjiga recepata koji nisu bili sortirani po vrsti jela ili materijalima za spravljanje, već po abecedi, ne tematski već abecedno. Uz svaki pojam otac je dopisivao razne anegdote u vezi sa datim pojmom i vlastite asocijacije i to je Abecedariju davalo lični ton. Abecedarij je bio duboko ličan na posredan način. Jedno jelo je po Feliksu nazvao Feliksove pitice. Pone- kad je jela nazivao krajnje apstraktnim nazivima, recimo, pitu sa heljdom je nazvao Zelena sreća, dok je neko jelo čiji je

- 25 - osnovni sastojak pasulj nazvao Pravda, jer, kako kaže, pravda je kao pasulj, teško se vari, ali je ukusna i zdrava. Čitavog svog radnog veka Ištvan se borio da kulinarstvu da status umetnosti, gde ga je Feliks iz nekog iracionalnog razloga sabotirao. Kulinarstvo u svetlu umetnosti za Feliksa je bilo nešto odveć konceptualno, a ako je išta u umetnosti prezirao bila je to vrhunska podvala od strane dvadesetog veka i raznih mutivoda: konceptualna umetnost. Umetnost je za Feliksa i hram i bordel gde su dela i svici i sveci, i kaluđerice i prostitut- ke, i njegove i tuđe, i ničije i svačije. Potreba za stvaranjem i umetnošću bila je Feliksova aura koja je iznad njega svetlela i osvetljavala mu kretanje, ljude koje sreće i sve ostalo. A jelo se pojede i ono očevo, refrenski ponavljano, da je kulinarstvo umetnost, zvučalo mu je pretenciozno. Nije tu reč samo o pro- stom buntu sina prema ocu, već ima tu i Feliksovog preozbilj- nog shvatanja umetnosti. Smatrao je da sinergija emocija, uma i duše čini da umetnost ne bude sport, ali ni kulinarstvo ili poli- tika. Otac je izgradio kulinarsku poetiku i manifest: jelo mora biti ukusno, lepo dekorisano i lako spravljivo. Bio je kritičan prema svim tim mekdonaldsima i koka-kolama koje kriju recepturu. Otac je bio Prometej i želeo je da i najneveštiju domaćicu nauči kako da spremi ukusan obrok. Na subotičkom radiju Spartak imao je jednom nedeljno de- setominutni prostor za emisiju „Trpeza danas“ gde otac govori neki recept u okviru nedeljnog radio programa i sve to na srp- skom jeziku. Emisija je bila veoma popularna na teritoriji Voj- vodine, gde se „Radio Spartak“ mogao čuti. Otac je dobio svo- ju vojsku, svoje sledbenike, na hiljade belokeceljaša i beloke- celjašica koji su bili pasionarini slušatelji emisije „Trpeza da- nas“. Ideju za emisiju dobio je glavni urednik „Radio Spartaka“ koji je bio redovni gost restorana hotela „Čila“. Upoznao je Ištvana i ponudio mu emisiju ili bolje rečeno stalni prilog u okviru emisije. Što se tiče samih priloga oni su bili potpuno

- 26 - autorski, tj. Ištvanovo delo. Prvo bi rekao naziv jela i malo bi ušao u etimologiju. Zatim bi izdiktirao potrebne namirnice i objasnio tehniku pripreme, sve sa brojnim „fusnotama“, u vidu saveta i trikova, kako bi onaj koji sprema napravio što ukusnije jelo. Kraj je bio nekonvencionalan i u njemu bi Ištvan predla- gao ne samo koje piće ide uz dato jelo, već muzičko delo, knji- ga, pogled na koji predeo ili grad... Otac se protivio neumere- noj upotrebi začina i skupih sastojaka i zalagao se za jedno- stavnost pripreme i transparentnost recepta. Emisija se skoro dve decenije emitovala. „Solaris“ iz Novog Sada je objavio transkripte „Trpeze danas“ u luksuznoj opremi i sa mnoštvom slika koje je Ištvan naknadno priložio. Njegova labudova pesma bio je Abecedarij kulinarstva. Uspeo je da proda autorska prava Mađarima i Austrijancima, tako da je leksikon bio objavljen u Beogradu, Novom Sadu, Beču i Budimpešti. Majka Čila bila je veoma posvećena đacima. Pasionirano je volela sve i svašta da slaže i sortira. Komotno je mogla da radi u nekom jako važnom arhivu. Nije bila pričljiva i radije je emocije pokazivala dodirom i izrazom lica. Feliksu je stalno milovala lice, češljala kose i ljubila ga, ali veoma retko je raz- govarala sa njim, kao i sa mužem. Za razliku od oca koji je bio preokupiran svojom Abacedarijom kulinarstva, poslom kuvara u „Čili“ i radu na prilogu „Trpeza danas“, te od silnih obaveza i obuzetosti demonom rada nije mnogo pričao u kući, Čili je bila takva priroda. Seća se Feliks njenih sveski za ocene đaka sve sa različitim dopisanim komentarom uz svakoga, njenih beležnica ko je uplatio novac za užinu, a ko za knjige za narednu godinu, njenog penkala kom je uredno menjala patron, njenog lepog rukopisa, njene nežnosti, ali i njene tišine. Feliks je bio sklon da sve uredno slaže i sortira kao majka, ali i da bude usredsređen na svoju pasiju, konkretno muziku, kao otac. Mada, njemu je kao malom smetala ta tišina, ceo ži- vot je osećao želju nešto da im kaže i da čuje kako mu nešto

- 27 - govore. A kada su umrli, osećaj nedorečenosti postao je deo Feliksa, njegovog psihološkog ja. Kad god je bila potreba za nekim važnim razgovorima roditelji su ga upućivali na različite beletrističke i stručne knjige. Bilo mu je krivo krivo što nije bio pored roditelja kada su umrli. Majka od raka, a otac od moždanog udara. Da majka nije više na ovom svetu javio mu je otac, tada je bio na prvoj godini studija. Dve godine kasnije umro je otac, a Feliksu je javljeno iz bolnice. Feliksu su te smrti jako teško pale i muzika mu je pomogla da se izbori sa njima. To su godine kada su po- čele da se nižu ozbiljno dobre kritike na račun njegove pijani- stičke tehnike. Kada je nakon očeve smrti otišao u Suboticu, u stanu ga je sve podsećalo na roditelje, imao je utisak da su se u zidove sakrili i primetio je da mu psihički škodi da u njemu boravi. A onda je prodao stan i pokidao sve veze sa tim gradom. Plan je bio da živi u Budimpešti i putuje po svetu i nastupa, ali slučaj je hteo da se zaljubi u Andreu, oformi u Beogradu zajednicu sa njom i dobije sina.

- 28 - 4:01

Feliks nijedan grad nije doživljavao kao „trećeg roditelja“. Često mu je padao na um Crnjanski, kog je veoma voleo da čita, koji „luta još vitak sa srebrnim lukom i rascvetale trešnje iz zasede mami“, ali za razliku od njega Feliks ne može da kaže da „zavičaj već sluti“, jer nijedno mesto nije doživljavao kao zavičaj. Iskustvo „nomada“ naučilo ga je da to što je danas ovde, ne znači da sutra neće biti tamo, gde god da su ovde i tamo, i bukvalno i metaforično. Veoma mu je smetalo to što u kom god gradu da je živeo suočavao sa rečenicom upućenom mu od strane meštana „ja kao rođeni (Subotičanin, Novosađanin, Beograđanin..)“ koja mu je bivala sasuta kao da je građanin drugog reda samo zato što u nekom gradu nije rođen. Često tu nije bilo svesnog šovi- nizma, ali to sveto „ja“ upareno sa imenom grada isticano je kao adut i kvalitativna kategorija, a ne kao puki faktografski podatak. Doživljavao je sebe, u geografskom smislu, kao siroče. Kad god bi otišao u Šibenik uživao je u lepoti grada i mora, u dodiru raznih vremena, kao i u promeni sredine, ali uprkos činjenici da je u tom gradu rođen, nije ga doživljavao kao svoj rodni grad. Tragedija je u tome što Feliks nijedan grad nije doživljavao kao rodni. Šibenik kao rodni grad, njegov grad, nikako nije mogao kao takvog da prihvati. Bilo bi to isto kao kada bi mu neka lepa nepoznata žena prišla na ulici i rekla da mu je majka. Pored pomenutog „ja kao rođeni...“ nerviralo ga je to što kad neko uspe u životu po kriterijumima svetine, taj neko, go- dinama odbacivan i ničiji, postane predmet o koga se svi grabe na najvulgarniji način. Seti se uvek Tesle, tog opšteg mesta međunacionalne grabeži i svojatanja. Akteri otimačine nikada

- 29 - ne pomenu kako je taj isti Nikola Tesla bio primoran da ode u SAD da bi se bavio naukom. A da je ostao među onima čiji potomci se danas bore za njegovo poreklo, nacionalnost i urnu, završio bi ili u bolnici za sumasišavše, bez obzira da li u „Lazi“ ili „Vrapčetu“, ili na lomači, a u najboljem slučaju bio bi frus- trirani pijanac koji ne izlazi iz kafane i lamentira nad svojom zlom sudbinom. Dugo se Feliks mučio sa osećajem neukorenjenosti, a onda je odabrao (izabrao zavičaj kako kaže Mirko Kovač) kao svoju domovinu pradomovinu svojih predaka: carevinu. Ona je bila duhovni dar predaka i izbor, bez obzira što je danas dvadeset i prvi vek i što ta carevina skoro sto godina više ne postoji kao takva. Feliks ju je opažao sa vremenske udaljenosti veće od veka i kao sve daleko video ju je pomalo romantizovano, kao simbol teritorijalne, duhovne i kulturne superiornosti. Ako bi mu neko rekao da je sa takvim stavom pozer i snob, ne bi ma- rio, ali ako bi neko rekao da je carevina bila oličenje zla, e tu bi se već bunio i padao u vatru, jer, kako je govorio, sve lepe gra- đevine sa prostora bivše Jugoslavije, Mađarske, Rumunije, Poljske, Češke, Austrije i Nemačke su ostavština carevine. Po Feliksovom mišljenju, Gavrilo Princip je bio izmanipulisano dete. Smatrao je da su se najugledniji Srbi, dok je Srbija bila udaljena ne samo od postojanja vlastitog univerziteta, već i od pismenosti, školovali u gradovima carevine, kao i da nije bilo podrške carevine nikada ni ne bi bilo kulturnog razvoja Srbije. Marija Terezija možda i jeste iskorišćavala vojnike, ali ipak su dobijali platu, imali pravo na nacionalni i kulturni identitet i bilo im je omogućeno da krče put i „asfaltiraju ga“ za svoje potomke. Danas Srbija ima državnost i slobodu, mislio je Feliks, ali i sijaset stranih banaka sa kreditnim robovima i političarima koji punih usta obećavaju bolje nakosutra. Carevina nije bila ideal- na, ali je bila bolja od drugih društvenih uređenja i ima ostav- štinu u vidu superiorne arhitekture i kulture. Turci su nakon

- 30 - pola veka ostavili samo Kalemegdan, još par građevina i recept za sarmu i baklave, fašisti dim iz gasnih komora i jad, komuni- sti socrealizam i besplatno školstvo, socijalisti ratove, redove, siromaštvo, bedu i praštanje dugova za struju i vodu, demokra- te prazna obećanja, a postdemokrate još praznija. U toj konku- renciji carevina je carski izbor.

- 31 - 5:15

Napravio je kafu, nes sa mlekom i lagano ju je ispijao u dnevnom boravku. Posmatrao je svoj Stenvej klavir. Pustio je CD pod nazivom The Best of Liszt i pomislio je kako danas neće vežbati. Dao je sebi slobodan jedan dan u nedelji i to je baš, eto, bio petak. Koristio je taj jedan dan u nedelji ne da se odmori, već da napravi kratkotrajnu pauzu od klavira i da spre- či zasićenje. Feliks je diplomirao na budimpeštanskoj muzičkoj akademi- ji „Franc List“ u klasi profesora, pijaniste, Lasla Kermecija. U srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“ u Novom Sadu profesor klavira mu je bio Jovan Nestorović. Feliks je imao specifičan odnos sa njima dvojicom, posmatrao ih je kao nužnu formal- nost u svom pijanističkom usponu. Nikada im nije rekao šta zaista misli o njima. Istina je da ih nije mnogo poštovao, ali je smatrao da je nužno kako bi njegov talenat došao do izražaja da mu Jovan i Laslo naprave simbolički rečeno „lopova“ kako bi Feliks podigao nogu i zakoračio ka vrhu. U dubini duše Fe- liks je patio što mu profesor nije Franc List po kome se zove akademija koju je završio ili bar Bela Bartok koji je pre Felik- sove „ere“ radio na njoj. Feliks je Lista obožavao i da sluša i da izvodi. Pasionirano je proučavao njegov lik i delo. Koliko puta se Feliks penjao i spuštao uz i niz široke stepe- nice akademije sa mišlju da su tim istim stepenicama koračale hiljade studenata, počevši od kraja devetnaestog veka kada je osnovana akademija „Franc List“ pa sve do dana današnjeg. Feliksa je taj besmrtni krvotok fascinirao. Kada je prvi put uživo ugledao zgradu akademije, kada je polagao prijemni ispit, pogled je usmerio ka njenom vrhu koji je ponosno dodirivao nebo. Dve skulpture sa raširenim rukama,

- 32 - koje su bile u sklopu zdanja doživeo je kao dobrodošlicu. Ta dva kolosalna stuba ulivala su poštovanje, ali imala su minoran značaj u odnosu na Listovu skulpturu koja je bila smeštena između njih, tačno iznad lučnih vrata. Skulptura Lista u sede- ćem položaju delovala je autorativno i velelepno podsećajući ga na Mikelanđelovog Mojsija, na nekog imaginarnog vladara bez krune i skiptra koji u sebi sadrži sve postojeće i minule vladare i na savest. Kada bi pomislio (mada retko) da izostane sa nekog časa i luta budimpeštanskim ulicama, sedi u kafani i pije kafu, skul- ptura Franca Lista koja je bila smeštena na fasadi zgrade aka- demije, između krova koji je dodirivao nebo i širokih lučnih vrata koja su svakodnevno gutala i pljuvala mnoštvo ljudi, taj List koji se nastanio u njemu kao savest, baš taj List koji je kontrolisao nebo i apstraktni prostor gore, kao i pomenutu ma- su dole na zemlji, uticao je samim svojim postojanjem i na Fe- liksa i opominjao ga svojim apstraktnim autoritetom da nika- kvo izostajanje ne dolazi u obzir. Bilo mu je zanimljivo kada mu je Ana pričala kako je kao devojčica mislila da u njoj živi Tito koji je hrabri kada učini nešto dobro i kori kada učini neš- to loše, njen Tito koji je topao, sedi za katedrom, ne viče i ni- kada ne hoda. Samo komentariše postupke i savetuje. Taj Anin Tito bio je jednako stvaran kao i Feliksov List. Frojd bi možda kazao da su oni samo lice super-ega. Feliksa je sa Listom osim te skulpture u svom konkretnom i apstraktnom biću, naziva akademije i muzike, povezivala i ne- ukorenjenost. List je bio Mađar odrastao van granica Mađar- ske, ali prisutan u raznim kulturama. Rođen je u Nemačkoj, živeo u Parizu, Rimu i Budimpešti, bio je predavač muzike u raznim evropskim gradovima, proputovao je svet kočijom. Listova skulptura je tako velelepna i zbog pozicije, smeštena iznad lučnih vrata tako da ko želi da „uhvati pogled“ kamenom Listu mora da podigne glavu visoko, kao kad gleda zvezde, mesec i sunce.

- 33 - Feliks se misaono često vraćao budimpeštanskim danima. Još u Subotici, kao dečak, razvio je naviku da šeta sam raz- nim ulicama, a sa tom praksom je nastavio u Novom Sadu, Budimpešti, Beogradu i gradovima koje posećuje, bilo zbog nastupa ili turistički. Bilo mu je besmisleno kada čuje da neko posećuje neki grad u kom god svojstvu, a da ga ne obiđe ili da od tajne grada vidi samo mesto nastupa ili šoping mol, kako rade pojedini ljudi. On za ulice uvek ima vremena i čuva ih u uspomeni. Uspomene nije vrednovao na osnovu objektivnog značaja konkretnog događaja, kao na primer dan diplomiranja, venča- nja, rođenja Romana, dobijanje pojedinih nagrada i sl. već na osnovu toga da li kada se seća tog događaja može da ponovo proživi osećaj. Kada neko proživi saobraćajnu nesreću pa na- kon jedanaest godina, iako oporavljen, vidi model automobila u kom je bio kada se nesreća dogodila i ponovo emotivno proživi taj događaj, kao da je aktuelan, onda govorimo o traumi. A kada govorimo o pozitivnoj traumi koje istim metodom doživ- ljavamo pri pomisli na neki ugodan događaj, onda govorimo o snazi uspomene. Feliks se stalno vraćao nekim naizgled nebit- nim detaljima koje je snažno doživljavao. Imao je tu moć i sla- bost da iznova i iznova proživljava neki događaj, a da osećanje, aktuelnost i vernost slike budu autentični. Platon kaže da je najbitnija ideja, da je sto senka stolareve ideje stola, a da je umetnost senka senke. Feliks se u mislima nadovezao na Plato- na i došao je do zaključka da je realan događaj ekvivalent ideji, sećanje na njega senka, a uspomena senka senke. Razlika između sećanja i uspomene je što potonja nosi i neki emotivni sadržaj. Ali za razliku od Platona koji je idealizovao ideju, a nipodaštavao senku i senku senke, Feliks je radio obratno. Ide- ja vredi samo ako nastavi da živi u pojedincu kroz uspomene i umetnost, odnosno senku senke.

- 34 - 6:07

Doručkovao je tost hleb premazan tankim slojem maslaca i džema od šipuraka. Dok je jeo, gledao je kroz prozor hram Svetog Save osvet- ljen reflektorima. Da je neko drugo godišnje doba već bi se razdanilo, ali pošto je zima i to kraj decembra, mrak se još uvek opirao svitanju. Odlučio je da ode do Ane, da porazgovara sa njom i pita je zašto je otišla. Kratko je razmatrao mogućnost da povede Andreu sa sobom, ali veoma brzo je odustao od te ideje. Izve- stiće je o svemu kada porazgovara sa Anom, naravno, ako je nađe. Ne zna zašto je otišla, ne zna gde je, ne zna ni gde živi. Samo im je kazala da iznajmljuje sobu kod neke bake u blizini stare „Ptice“, odnosno, tamo gde je nekada bio džez klub „Pti- ca“, a to je u Šantićevoj, na Dorćolu. Pogledao je još jednom Hram i pomislio kako mu je u nepo- srednom komšiluku, a nikada ga nije obišao. Po rođenju je bio katolik, a po opredeljenju nonejmteista što je podrazumevalo izvesnu veru u boga kao jednog jedinog nazivanog raznim imenima, dok je religije smatrao za puki marketing. Smatrao je da se bogu približavamo na različite načine, da su podjednako ispravni i neispravni putevi ka njemu u formi hrišćanstva, isla- ma, judaizma, pa čak i ateizma, ako je u osnovi bića ljubav i dobrota. Bog je jedan. Bog je dobrota. Bog je ljubav. Bog je pozitivni deo čoveka. Samim tim, bog osim što je jedan, on je i mnoštvo. Neko se možda deklariše kao ateista, ali nije njegova vera, već dobrota i ljubav merilo teizma.

- 35 - Nije voleo bogomolje zato što je smatrao da svaki Ciga svo- ga konja hvali, osećao je u njima nešto blazirano i napadno. U hram Svetog Save hteo je da uđe još ranije iz radoznalo- sti, ali odbijali su ga trgovci ispred njega koji su prodavali še- ćerleme, ajvare, vina, rakije i ostale namirnice, a bilo je u pro- leće i leto prisutno više frižidera za prodaju sladoleda. Toga jutra poželeo je da obiđe Hram pre nego što krene u potragu za Anom. Obukao je belu košulju, preko nje bordo džemper sa „v“ izrezom, farmerice, crni kaput sa velikom kragnom i duboke špicaste cipele. Stavio je kožne bordo rukavice. I otišao je.

- 36 - 7:58

Sad se već sasvim razdanilo. Udahnuo je decembarsko jutro i ušao u Hram. Malo je reći da je bio zgrožen. Ogromna školjka hrama Feliksu je ličila na jeftinu kopiju Aja Sofije, na onaj način kako su devedesetih godina nicale kopije velikih brendo- va, te smo sasvim banalno umesto adidasa imali abidas, umesto reebok roobok i umesto nike niike. Daleko od toga da su Felik- su bili važni brendovi, ali način kopiranja, kako su sebi dozvo- ljavali pojedini, krio je u najmanju ruku neukus, kič i laž. Ružnoća, pretencioznost i vulgarnost fasade bila je minorna u odnosu na nakaznost enterijera. Unutra je bio goli beton sa nekoliko fresaka, mesto gde se pale sveće, isto i za žive i za mrtve sa natpisom „u Hristu su svi jednaki“ i buvlja pijaca koja je činila najveći deo hrama gde su se prodavali po nabildova- nim cenama krstići, lančići, ukrasi, freske, makete hrama... Bilo je i nekoliko kutija za dobrovoljne priloge: pomoć za si- romašne, pomoć za bogoslovlje, pomoć za hram, pomoć za Kosovo i Metohiju, klot kutija samo sa nazivom „dobrovoljni prilog“. Najgore je bilo što prodajni deo i humanitarni nisu bili centralizovani, već rasuti, strateški, po celom hramu što je objektu dalo izgled buvlje pijace. I dok su kutije panično vrištale „Pomozite!“, điđabiđe kreš- tale „Kupi me!“, sveće u stadu gorele, ono malo turista zbunje- no su držali fotoaparate i gledali oko sebe tražeći objekt za fo- tografiju, ali malo ko je škljocao, jer nije imao šta. Tačno je da je Hram još u izgradnji, ali za dvadeset godina mogli su da ga dovrše, makar se oslonili samo na priloge iz kutija. Feliks je izašao osećajući se prevareno, jer toliko medijske pompe i hvale na račun, je l', svetinje, bilo je sasvim neoprav- dano.

- 37 - 8:17

Feliks je šetao. Planirao je da hoda Slavijom, Terazijama, Knez Mihailovom, da se spusti ulicom Tadeuša Košćuška do Dorćola i Šantićeve i da pokuša da nađe Anu. Naravno, mogao je on do „odredišta“ da stigne mnogo brže, ali Feliks je hteo maksimalno da iskoristi slobodno vreme i da radi nešto što je pri vrhu liste njegovih pasija, a to je šetnja. Posmatrao je građevine koje je toliko puta video, a sa sva- kim pogledom uočio bi nešto novo. Posmatrao je građevine i došao do zaključka kako se individualnost zdanja uočava samo ako je posmatramo podignute glave, jer u suprotnom možemo videti neki od butika, fast fudova i banaka kakvih ima po celom svetu u potpuno istim bojama i dizajnu. Feliks smatra da je to uniformisanje grada ili globalizacija počelo sa Mekdonaldso- vim restoranima. Vrhovi zgrada (ako zanemarimo reklame), odnosno spratovi bliže vrhu sadržavali su ono malo sopstva. Maštao je o minulim vremenima. Nije se osećao ugodno u vremenu u kojem živi. Ljubav prema minulim vremenima nije bila samo prkos prema svakodnevnici već i čežnja za nekim drugačijim životom, a taj potencijalni život, što dalje u istoriji ga zamisli, izgleda romantičnije. Bio je svestan iluzornosti te igre, ali danas je dan i znano, juče je tmina osvetljena meseči- nom oličenom u umetnosti i mašti, a prekjuče je sinergija ume- tnosti, mašte i intuicije. Veoma ga je uzbuđivala pomisao na zamišljeno putovanje kroz vekove. Pored nekih građevina mogao je da oseti uslož- njavanje različitih vremena i da „vidi“ istoriju. Sadašnjem vremenu nije zamerao modernost, već površnost. Smatrao je da živi u epohi gde ima mnogo repeticije, a malo inovacije. Po pitanju umetnosti, ovo vreme smatrao je za naj- veću podvalu u civilizaciji i istoriji umetnosti, ozvaničeno „niš-

- 38 - ta“, zamućena i plitka voda koja nam se lažno nudi kao gutljaj okeana. Poredio ga je sa vremenom Starog Rima gde je sličnost video u preteranom prisustvu politike, razvrata, kiča i ponav- ljanja, oskudici dela i obilju proizvoda. Po Feliksovom mišlje- nju u Starom Rimu skoro sve je kopija antičke Grčke, i to jeste opšte mesto, ali nije laž i samo fraza. Stari Rim ima Plauta. I tu ide tačka. Nije voleo moderne obrade klasičnih muzičkih dela. Bond i Vanesu Mej video je kao one koji skrnave muziku. Mnogo je vrata na koja pipci populizma ulaze i izlaze, a vrata kulture su samo jedna od mnogobrojnih. Užasavao se pirsingovanih i te- toviranih tinejdžera, šiparica golih stomaka koje kompulzsivno pipaju telefon, onih koji hodaju u trenerci zabacujući noge u stranu, ma štošta mu je smetalo u vremenu i gradu u kojem živi, ali ipak je voleo strasno da šeta. Pomisli na reč bofl i opet se seti Ane. Imala je običaj da je izgovara kada joj se nešto ne dopada i kada smatra da nije kva- litetno. Zapravo, bofl je preuzela iz serije „Grlom u jagode“, od baka Elvire koju glumi Rahela Ferari i koja tu reč često izgova- ra. Prvo mu je to Anino bofl bilo čudno i smešno, a onda su svih četvoro odgledali epizode kultne serije, Feliks se ne seća da se ikada toliko smejao, kao i Andrea i Roman, pa i Ana. Bofl je postala interna šala. Živim u bofl vremenu, pomisli Feliks.

- 39 -

II DEO

ANDREA

09:58

Feliks Morel prošao je pored Mekdonaldsovog restorana i gvirnuo iz radoznalosti kroz staklo. Nije bila gužva kao viken- dom i za vreme špica, ali i dalje se moglo reći da ima puno ljudi. Bilo je aktivno nekoliko kasa i ispred svake je čekalo minimalno troje ljudi. Andrea je volela mekdonalds proizvode, ali godinama ih je branila sebi zbog kilaže. Kada je prestala da nastupa, dala je oduška svojoj strasti za hranom. Feliks od „Meka“ glavu okrenu u potpuno suprotnu stranu, ka hotelu „Moskva“. Feliks je jako voleo da ruča u njemu i pije kafu. Čitavo zdanje mu je odisalo diskretnom otmenošću i vo- leo je to mesto. A voleli su ga i Andrea i Roman. Andrea je zbog baleta bila bolećiva prema Rusiji. Govorila je tečno ruski jezik i često je u razgovorimna pominjala tu zem- lju. Posle završetka srednje baletske škole Lujo Davičo, razmi- šljala je da li da ode na dalje školovanje u Rusiju, ali budući da je ubrzo po završetku škole bila angažovana u „Narodnom po- zorištu“, zaljubila se u nastupe i scenu i odustala je od daljeg školovanja. Nastavila bi ona rado da se školuje u sferi baleta i u Beogradu, ali problem je što u Srbiji, kada je reč o baletskim umetnicima, nije postojalo visoko školstvo. Andrea je zbog toga bila jako besna, a da studira nešto samo da bi mogla za sebe da kaže da je akademski građanin, nije htela. Njenim roditeljima koji su bili istoričari isprva je smetalo što im ćerka ne studira, ali nakon što je Andrea dobila sve glavne uloge, priznanja i status primabalerine, roditelji su je podržali u nameri da ne studira. Nije važno koju diplomu imaš i da li je imaš, već ono što radiš da radiš bolje od sebe same, govorio je Andrein otac.

- 43 - Dok je silazio u prolaz, prolazio njime kako bi dospeo na drugu stranu i penjao se pokretnim stepenicama, pomislio je na Andreu kako sad sigurno još uvek spava u svojoj omiljenoj pozi, na stomaku, tako što lice zarije u jastuk, a mnoštvo crnih, prirodnih kovrdža se rasprostre po krevetu, kao korenje nekog velikog drveta. Odlučio je da ode na ručak u restoran Čajkovski koji je u okrilju hotela Moskva. Bilo je to omiljeno Feliksovo ugostitelj- sko pribežište u Beogradu. Na ulaznim staklenim vratima, koja su se automatski otvarala i zatvarala, ogledala se Terazijska česma. Pomislio je kako je hotel „Moskva“, koji je pod zaštitom države kao spomenik kulture, rađen u stilu ruske secesije, delo nekoliko arhitekata iz Rusije na čelu sa srpskim arhitektom Jovanom Ilkićem, Zemuncem, koji se krajem devetnaestog veka školovao u Beču, u carevini, koji je stvarao u Srbiji pri- menivši znanja stečena u Beču kod Teofila Hanzena i ostalih profesora na studijama arhitekture na Akademiji lepih umetno- sti. Taj isti Ilkić radio je na izgradnji fabrike „Pelman“ u Bu- dimpešti, na izgradnji Narodne skupštine u Beogradu i na još mnogo čemu. Keramička obloga doneta je iz Pečuja, iz fabrike Žolnai. Feliksa je taj kulturološki spoj fascinirao: na tlu Beo- grada, ide u restoran nazvan po ruskom kompozitoru, koji je u sastavu hotela nazvanom po glavnom gradu Rusije, kog je pro- jektovao Srbin školovan u Beču sa ruskim arhitektama u stilu ruske secesije, hotela čija je ukrasna keramike doneta pravo iz pečujske fabrike Žolnai. I sve to se zbilo pre više od 115 godi- na od momenta kada je Feliks koračao stepenicama i ušao u mesto gde su se prelamali, kao na filmu, u dvostrukoj ili tros- trukoj ekspoziciji, istok, zapad i Balkan. Bile su to terazije sa tri tasa.

- 44 - 10:33

Uslužio ga je konobar Bora kog je Feliks upoznao u restora- nu „Čajkovski“ pre desetak godina. On je posedovao meru koju je Feliks veoma cenio kod konobara i uopšte kod ljudi. Sa jed- ne strane bio je pristojan i uslužan, ali ta svojstva nikada nisu prešla granicu i prerasla u bespotrebno intimisanje i u vulgarno uplitanje u sferu privatnog. A on, Feliks, naučio je da mnogi ljudi teško koordiniraju kad je reč o ta dva. Naručio je sote stroganov, biftek sa kiselim krastavcima. Pomislio je da je trebalo da Andreu pozove sa sobom na ručak, kao i u zajedničku potragu za Anom. Petkom je imao običaj da ne nosi telefon sa sobom i da se posveti sebi. Kada se šest dana u nedelji vežba po osam sati onda taj beg u samoću ima smisla i opravdanja. Andrea i Roman su, takođe, voleli hotel „Moskvu“. Volela je i Ana, vodili su je nekoliko puta na ručak. Razmišljao je o Andrei. Kada joj je rekao da je carevina njegova izabrana domovina i kada joj je pričao o stavovima roditelja, Andrea je pomislila kako je on mađarski nacionalista, ako ne javno, a ono bar latentno. Feliks je smatrao da je ona u krivu, jer on carevinu bira kao kulturni autoritet, a ne nacional- ni. Više simbolično. Opet pomisli na Andreu. Pomisli na nju kakvu ju je video jutros: crna duga kovrdžava kosa joj se rasula po krevetu, kao korenje nekog velikog drveta. Ležala je potrbuške i ruke je raširila. Činilo se da je u dubokom snu. Pomisli kako je Anino prisustvo, u njihovim životima, u ži- votima porodice Morel, veoma pozitivno uticalo na Andreu. Ana se pojavila niotkuda, u momentu kada je Andreino pona- šanje bilo na vrhuncu iritantnosti. Zapravo, početak druženja sa Anom predstavljao je kraj petogodišnje psiho-fizičke Andreine

- 45 - metamorfoze koja je nastupila kada je Andrea prestala da nastupa kao balerina. Ta promena joj je veoma teško pala. Go- vorila je Feliksu kako on nikada do kraja ne može da razume njenu tugu zato što kao koncertni pijanista ima mogućnost da nastupa dokle god je živ, a ona se na vrhuncu morala povući zbog granica tela. Feliks ju je tešio i jako mu se nije dopadao njen žal, govorio je da može on sutra imati moždani udar ili saobraćajnu nesreću ili bilo šta što će ga udaljiti od klavira. Da je život takav i da treba sagledati nove mogućnosti. Negde je čitao kako neko piše za Betovena da jeste imao sreću što je rođen u zemlji gde se ceni muzička umetnost, ali da je rođen i u afričkom primitivnom plemenu bio bi najbolji perkusionista, odnosno u skladu sa svojim sposobnostima. Andrea je na to rekla da taj primer upravo oslikava njenu tragediju, jer ne mo- žemo reći da ne bi bila tragedija, jednog Betovena svesti na granice onog koji udara u talambas tokom rituala. I dodala je da život, naravno, jeste neizvestan, ali da je u slučaju baletskih umetnika granica pravilo, a ne nesretan slučaj. Tad bi Feliks upitao A Maja Pliseckaja? na šta bi Andrea samo odmahnula rukom uz reči Maja je Maja, jedna i neponovljiva... Da paradoks bude veći, nakon napuštanja baletske karijere Andrea se nije pretvorila u nesretnu domaćicu, već je otvorila baletsku školu za devojčice, starosti od pet do petnaest godina gde ih je podučavala osnovnim baletskim koracima i elemen- tima i pripremala ih za srednju baletsku školu „Lujo Davičo“, školu koju je i sama završila. Bila je uspešna u pedagoškom radu, ali taj uspeh nije ublažavao tugu zbog prestanka nastupa, jer glad za scenom nije bila utoljena. Desilo se da se nakon što je prestala da nastupa ugojila te je sa novom konstitucijom i novonastalim podvaljkom više ličila na opersku pevačicu nego na bivšu balerinu. Godine su bile vremenska neminovnost, a kilogrami genetski potencijal kom nije mogla da odoli. Nutricionista joj je rekao da njen višak kilograma niti je veliki, niti opasan i da jedino može da joj

- 46 - smeta pri njenoj profesiji. A upravo to je za Andreu bilo apoka- liptično. Da bi nastavila da nastupa morala je da se podvrgne rigoroznoj djeti na koju nije bila spremna. Feliksu je ona i dalje bila lepa, voleo je njenu spretnost i graciozan hod. I dalje je mogla da nastupa, ali ne u glavnim već u sporednim ulogama što nije htela da prihvati (pa i glumci ne mogu da dobiju svaki svaku ulogu, ne mogu Romeo i Julija imati po pedeset godina). Bila je uspešan pedagog, ali njen doživljaj godina, kilaže, prestanak nastupanja i potencijalno prihvatanje sporednih uloga doživljavala je, tako zbirno, kao poniženje i upravo ta njena percepcija koju je često iskazivala je bilo ono što ju je ružilo. Bilo joj je veoma krivo što nije sta- rila na način kako su starile Maja Pliseckaja i Margot Fontejn. Feliks je oduvek voleo kod Andree što je ambiciozna i posvećena svom pozivu i nije ni slutio da će jedna tako velika umetnica, kako je doživljavao Andreu, postati tako frustrirana. I ma koliko da su im njena hostilnost, tuga i nervoza kvarili odnos, bila mu je draža i kao takva nego da joj je jedina životna ambicija bila da bude majka, žena i kuvarica. Prezirao je žene sa, kako ga je Feliks nazvao, „Sibil sindro- mom“. U Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“ postoji deo gde se opisuje kako je Dorijan fasciniran Sibilinim talen- tom za glumu i kako se zaljubio u nju dok ju je gledao kako glumi u predstavi. Nakon nekog vremena, on joj otkriva emoci- je i ispostavlja se da je naklon obostrana. Međutim, kad su ot- počeli romansu, Sibil je potpuno izgubila interesovanje za nastupe i njena gluma postala je očajna. Kad ju je Dorijan upi- tao kako to da više nema interesovanja za glumu, odgovorila je kako sad ima njega i da joj ništa više nije potrebno, pa čak ni gluma. Kad je to čuo, Dorijan ju je ostavio. Mnogi tumače taj Dorijanov gest kao čin gordosti, a da i ne pomisle koliko može biti odbojna osoba koja ignoriše vlastiti talenat i predaje se drugoj osobi u potpunosti kao da je neka stvar. Sibil je odustala od sebe duhovno kada je zasnovala romansu sa Dorijanom, a

- 47 - potom, kada ju je on ostavio odustala je od sebe i bukvalno, fizički, tako što se ubila. Sa samoubistvom je do kraja senti- mentalizovala svoju tragediju i navukla gnev mnogih čitalaca na Dorijana. Samo, ta tragedija nije tragedija ostavljene žene, već tragedija žene koja je odustala od sebe. U ropstvu nema ničega poetičnog. Feliks je imao priliku da upozna mnoštvo žena iz sfere umetnosti ili nekog intelektualnog polja koje se nakon udaje i rađanja dece pretvore u (samo) domaćice i odu- stanu od sebe i karijere. Oproste se od talenta i sposobnosti, kao da dobrovoljno odseku zdravu ruku ili nogu. Feministiki- nje to odustajanje pripisuju patrijarhatu, no Feliks, iako nije sumnjao u pogubnost patrijarharta, znao je da njihov apel ne može da se primeni na onaj broj žena koje one vide kao žrtve odustajanja. Feliks je poznavao žene koje niko nije pritiskao, ni direktno, ni indirektno, a opet su potpale pod „Sibil sindrom“. Ono što mu je bilo veoma drago je što je Andrea bila u pot- punosti imuna na taj sindrom. Seća se Feliks kako joj je teško pala jednogodišnja pauza koju je morala da načini kada je nosi- la Romana u stomaku. Kasnije su plaćali dadilje ili ga vodali sa sobom, ali svoje karijere nisu dovodili pod pitanje.

- 48 - 11:32

Kada je Andrea prestala da nastupa, posvetila se pedago- škom radu. Iz devojčica je crpela maksimum i pravila je od njih male spartanke, bezrezervno im se predajući i pomažući im. Sasvim u suprotnosti sa takvim pedagoškim pristupom je bi- lo ono što je govorila Feliksu i Romanu o svom viđenju balet- ske škole i devojčica koje je pohađaju i kojima je mentor. Kada se obraćala devojčicama bila je brižna i požrtvovana, ali kada je govorila o njima Feliksu i Romanu nazivala ih je mala go- vanca. Priznala je kako joj teško pada aplauz od strane roditelja i rodbine upućen netalentovanim malim govancima kojima pačka stoji kao da automobilsku gumu drže oko pasa. Govorila je loše o tim roditeljima, kako nisu gledali ni pet baletskih predstava u celosti, a misle da znaju sve o baletu i misle da će baš njihovo govance postati primabalerina absoluta. Sažaljeva- la je sebe što učestvuje u toj farsi i hrani njihove ambicije ube- đujući ih da je jedan posto talenat, a devedeset i devet posto rad i da za njihovo govance ima šanse. Tad Feliks kaže kako mož- da i ima šanse, a Roman podseti kako svi imamo pravo na šan- su. Ana je rekla da svi imamo pravo na čudo, ali Andrea je duboko verovala sebi, jer, kako kaže, one nemaju istinsku lju- bav prema baletu, delu i izvedbi, one ili ostvaruju roditeljske ambicije ili im se dopada pojam balerine, a ne balet sam po sebi. Onda bi čežnjivo rekla kako je svrbe tabani i kako bi rado zaigrala Juliju, Bajaderu ili Žizelu. I uz to bi dodala kako je ona u njihovim godinama bila drugačija. Na Feliksovu opasku kako bi njen uspeh bio da svoje umeće prenese na devojčice, narav- no, u skladu sa njihovim mogućnostima, ona bi samo odma- hnula rukom. Tada bi hladno priznala da čak i da je neko malo govance talentovano, da ni tada ne bi bila srećna, jer i pedago-

- 49 - ški rad treba da bude plod ljubavi, a ne jeftini kompromis sa vlastitim granicama tela. Sa druge strane, koliko god da je bila kritična prema devoj- čicama i radu sa njima, bila im je veoma posvećena. Šta god da radi i u bilo koje doba dana i noći, ako joj telefon zazvoni i pozove je neka od devojčica ili njihovih roditelja, Andrea se javi i posvećeno i ljubazno razgovara. Andrea je bila jako kritična prema izrazu „bivša balerina“. Pridev bivša/bivši/bivše za nju je vulgaran izraz i konzervira ljude kao da su neki proizvod. Govorila je često Feliksu i Ro- manu, kako je ona, Andrea, kentaur i tražila je od njih da razmisle kako bi se osećali da im neko odseče ruke, makar dže- lat bio i vreme, i da više ne mogu da sviraju. Ja sam čudovište osuđeno da aplaudira malim govancima i smeška se njihovim roditeljima. Tako je govorila, ali čim bi joj zazvonio telefon brižno i užurbano se javljala kao da je pitanje života i smrti, zadržavala se katkada i više od sat vremene razgovarajući sa malim govancima ili sa govancima seniorima.

- 50 - 12:11

Uživao je u bifteku i gledao je terazijski dan kroz prozor. Zid restorana „Čajkovski“ koji je bio u sklopu hotela „Moskva“ umesto spoljašnjeg zida, odnosno, umesto jednog dela, imao je staklo kroz koje je Feliks voleo da posmatra prolaznike. Dopa- dalo mu se da promatra kretanje ljudi u kojima je video život, ma koliko bio distanciran od svojih sugrađana i od vremena u kojem je živeo. Feliks je u fizičkom prisustvu tog stakla osetio prepoznavanje, jer od vajkada on ima prozor u sebi kroz koji voajeriše život. Pomislio je sa zebnjom na to u kom pravcu bi se kretao nje- gov i Andrein odnos, tačnije brak, da se nije pojavila Ana. Tu novu Andreu je sažaljevao. Kad je čitao neku knjigu o životu Dostojevskog u opisima njegove prve žene Marije Dimitrijevne koja je bila tuberkolozna, hostilna, samosažaljiva, protivurečna i pasivno-agresivna, prepoznao je Andreu. Kako je razumeo tekst, Mariju Dimitrijevnu je promenila bolest. Zapitao se da li je prestanak baletske karijere Andreina tuberkuloza. Umišljala je kako se gadi Feliksu zato što stari, a njemu se gadilo njeno samosažaljenje, što ona nikako nije shvatala. Postala je hipohondar i učestalo se žalila što na stvarne što na umišljene bolesti, opisujući do u detalj svoje mučno stanje, bilo da je reč o nečemu potpuno benignom kao što je bubuljica, svrabu, osećaju vrućine, osećaju hladnoće... Na reči prestanak, preterivanje i paranoja se veoma ljutila. Za uvredu je smatrala i savet da ode kod lekara. A žalila se na sledeće: bolna glava (potiljačni deo), bolna glava (čeoni deo), bolna glava (slepooč- ni deo), čmičak, titranje pred očima, maksiofacijalni grč, kvarni zubi, bolne desni, ušinut vrat, problematična pluća, teško disa- nje, teško iskašljavanje, teško gutanje, neprestano grebanje u grlu, bol u ramenima, nadlakticama, podlakticama i prstima,

- 51 - stomačne tegobe, zatvor, proliv, hemoroidi, obilat vaginalni sekret, zamor u bedrima, grčevi u listovima, kurje oči, čukljevi, perutanje kože na petama, opšti svrab nastao usled gljivične infekcije i hipersvrab na tabanima. A u nastavku bi dodala optimističnu rečenicu kako je, eto, dobro da je bar psihički zdrava i da nema psihičkih problema, kad su je već ophrvale fizičke boljke. Da, govorila je ona o njima u množini, ali nika- da se nije žalila zbirno na tegobe, već pojedinačno, a učestalo. Nakon što se iskuka na npr. maksiofacijalni grč u trajanju od tri dana, ona će naći nov problem, a pomenuti će postati aktuelan tek kada obrne ceo krug žalbi, kao na muzičkoj plejlisti u vi- nampu. A uz sve opisano postala je jako hostilna i paranoična. Fe- liks i Roman su morali stalno da se pravdaju kako sa tim postupkom nisu mislili ništa loše i da to nije ono što ona misli da jeste, ali Andrea je svaki put bila stoprocentno sigurna da je to baš to i ništa drugo i ponavljala je kako ona to nije zaslužila. A kada svo troje postanu preumorni od prepirke i ubeđivanja, nastupi višečasovna tišina, a nakon nje, Andrea postane prete- rano i neprirodno ljubazna. Svaki čas ih ljubi i laska im. I ta- man kada se naviknu na Andreu kao takvu iskoči niotkuda ne- ko to koje uzrokuje svađu i prepirku. Tada Andrea opet emituje bes i mačuje se sa vetrenjačama. Nakon čega opet usledi tišina. Pa ljubaznost. Pa opet bes. Taj perpetum mobile bio je njen životni krug, njena lična pirueta koju je stalno pravila.

- 52 - 13:01

Završio je sa ručkom, Bora je odneo tanjire. Poželeo je još malo da posedi i naručio je nes kafu. Prišla mu je neka nepoz- nata devojka, bila je na početku dvadesetih, izvinila se Feliksu na smetnji i zamolila ga da se potpiše na omotu CD-a, reč je bila o Feliksovim klavirskim izvedbama koje je izdao PGP- RTS. Sa jedne strane deranžirala ga je devojčina molba, a sa druge, ljubazno se potpisao i veoma mu se dopalo što mlada devojka, studentkinja teorijskog odseka na FMU, kako je rekla, traži od njega, Feliksa, autogram, a ne od neke pop zvezde. Pomislio je, da ju je pozvao da ostane da sedi sa njim da li bi pristala. To nije znao, a nije mu bilo ni bitno. Pitao se iz radoz- nalosti. On je intenzivno razmišljao o Andrei i njenim crnim kovr- džama rasutim po krevetu. Pri pomisli na taj prizor oseti čež- nju. Pitao se zašto je Anina pojava uticala da se Andrea prome- ni na bolje. Nije znao da li to što oseća prema Andrei može da se nazove ljubav, jer to je reč koja znači i svašta i ništa, ta reč je više pi- tanje marketinga i popularne kulture, nego preciznog lingvi- stičkog značenja. Ono u šta je bio siguran je da želi Andreu u svom životu, da joj želi dobro, ali i da želi da ona psihički bude onakva kakva je pre bila. Izgradili su korpus zajedničkih uspomena, što je Feliksu bilo jako važno. Setio se reči, koje je Crnjanski stavio Rjapinu u usta, da se ne ostavlja žena koja stari. Koliko god da je ta rečenica pozerski zvučala, bilo je u njoj i zrnce istine. Mada nije problem, po Feliksovom mišlje- nju, što ljudi stare, već njihov doživljaj vlastitog starenja. Fe- liks nije nikada prevario Andreu. Sve i da je hteo da je napusti, ne bi je nikada ostavio kada joj je teško.

- 53 - 14:22

Nekada je vođenje ljubavi sa Andreom bilo ples i poezija, ali od kada je prestala da nastupa i to se promenilo i narušilo im erotski život. Feliksu nije bio problem što je Andrea starila (nije ni on bio večno mladi Dorijan!), niti što se ugojila, već to što je postala hladna, svadljiva i što je stalno kukala. Njene dodire tokom vođenja ljubavi doživljavao je kao mehaničke i bio je, u tim momentima, na ivici polne nemoći, a onda bi ispod kapaka dozivao onu Andreu od pre, maznu, zavodljivu i toplu koja ga je ponovo očvrsla. Pitao se da li bi Andrea bila ljubomorna na samu sebe kada bi znala za njegovu diverziju. Sa svakim narednim vođenjem ljubavi nova Andrea je bila sve jača u svojoj hladnoći i ubijala je deo po deo staru Andreu, sve dok je nije ubila i dok Feliksu bilo kakva pomisao na Andreu, u erotskom kontekstu, nije počela da stvara nelagodu. Stara Andrea se razvodnjavala i otekla, a na njeno mesto došla je neka nepostojeća žena koja ga je mamila i veoma pri- vlačila. Bila je kao beli erotski demon koji ga je opsedao, nije video njeno lice i telo, čak ni obrise, nije video njene oči, kosu, niti delove tela, nije čuo njen glas. Ali zato je osećao njen dah, miris, dodire, želju, dahtanje i rzanje. Ta nepostojeća žena puna strasti i topline, spašavala je Feliksov i Andrein erotski život. Feliksa je ta istina obespokojavala. Nakon vođenja ljubavi gledao je tupo u tavanicu osećajući prazninu. Pogledao bi tada u Andreu i osetio sažaljenje i prema sebi, ali i prema njoj koja je jednako tupo i nemo gledala u pla- fon. Pitao se ima li ona pomagača. A kada se okrene ka njemu i prekine tišinu zajedljivim pita- njem da li je stara i da li čeka da mala govanca odrastu pa njih da zavodi, Feliks se besno okrene i ne komentariše besmislene optužbe. Obruč odvratnosti i besa steže ga sve dok ne čuje

- 54 - Andreu kako jeca. Tad se okrene ka njoj, zagrli je i poljubi u glavu. Ona mu tad uzvrati nežnost tako što ga poljubi i pribije se uz njega i tako zaspu. U tim momentima bilo mu je jasno da nikada neće moći da ostavi Andreu, makar bili nesrećni do kra- ja života. Snovi su mu slali poruke odozdo, iz podsvesti, iz dela sebe samog sa kojim je izbegavao da se suoči. A u toj poruci je pisa- lo želiš da ostaviš Andreu, želiš da te Andrea ostavi, ne želiš da ostaviš Andreu, ne želiš da te Andrea ostavi. Takve misli su ga gušile. Najupečatljiviji san u kome je usnio Andreu je onaj u kome je sanjao kako putuju avionom, a Feliks pokušava da je udavi lančićem kojeg ona ima i na javi, ali mu ne uspeva i gde zove saputnike u pomoć i tako kolektivno pokušavaju da zadave Andreu, ali ona uspešno odoleva napadima. U tom snu, Andrea se smeje što Feliks nema snage u rukama i stavlja njegove prste u svoja usta.

- 55 - 15:15

Izašao je iz hotela Moskva, prešao ulicu do hotela „Balkan“ i nastavio da šeta Knez Mihailovom ulicom, veoma sporo i sa čestim zastajkivanjima. Andrea je bila jednako prisutna u njegovim mislima kao i malopre. Pomislio je kako je izgubio veru u Andreu, u to da će da bude kao nekad, pomislio je kako je nova Andrea ubila sta- ru. Ali onda je stara Andrea vaskrsla kada se pojavila Ana i kada su počeli porodično da se druže. Pitao se kolika je Anina zasluga u tom vaskrsnuću i koliko je Ana uticala da postanu bolji ljudi. I koliko god da mu je bilo žao što je Ana otišla i nestala, toliko mu je bilo drago zbog Andreinog povratka. Oboje su mrzeli rutinu. I u najsvetlijim momentima svoje bračne, erotske istorije, nisu često vodili ljubav, kako od eroti- ke ne bi napravili fast fud. Danas ljudi ne samo da se hrane u fast fudu, već je i obrazovanje fast fud, druženje i vođenje lju- bavi. Nisu želeli da njihovim odnosom upravljaju životinjski instinkti, već da oni upravljaju njima i da ih ižive na sofistici- ran način. Tajna je u ritmu. Prisustvo u odsustvu. Neko reče da je i tišina muzika. Dok ne vode ljubav želja raste i to odlaga- nje čini da spoj bude kosmički. Kod pojedinih ljudi bivalo je drugačije, odsustvo u prisustvu, fizički su non-stop zajedno, ali suštinski udaljeni jedno od drugog. Po Feliksovom mišljenju, apstinencija u kontekstu erotike je ružna i nepodobna reč. Čekanje, takođe. Istina je bila u stilu i načinu. Praktikovali su ponekad da i do dvadeset dana ne vode ljubav i to sve u slavu dvadeset i prvog koji po pravilu bude eksplozivan i oslobađajući. Oboje su često odsustvovali zbog turneja i nastupa i ta pri- vremena razdvojenost ih je približavala jedno drugom.

- 56 - 16:12

Kada je prestala da nastupa, Andrea se ugojila, počela da puši i da pasionirano posećuje društvene mreže. Stekla je gomi- lu konspirativnih prijatelja koje nikada u životu nije videla i koji su obitavali na društvenim mrežama pod nekim opskurnim pseudonimom, takozvanim nikom, kao na primer nebeski rat- nik, ruža vetrova, Agnes64, kremirani i sl. Feliks nije gledao stranice koje je posećivala, niti je istraživao ljude sa kojima se dopisivala. Ali ona je često govorila o njima i do u detalj mu je opisivala svoje surf dogodovštine. Kada ju je pitao da li je ona prijavljena pod svojim imenom i prezimenom, ona je odma- hnula glavom i rekla mu da joj je nik Zauvek Odeta. I nije se nikada ni sa kim upoznala. Na profilnoj slici imala je Hale Beri iz filma Catwomen. Iz Srbije je od tada veoma retko odlazila, iz čiste lenjosti i novonastale nezainteresovanosti za putovanja. A onda je zajedno sa Feliksom i Romanom u pomalo čud- nim i mističnim okolnostima počela da se druži sa Anom, svo- jom novom spremačicom, i iako je naizgled sve ostalo isto, mnogo toga se promenilo. Kada je bila reč o njima troma, Mo- relovima, i Ani, geometrijski prikazano, Feliks, Andrea i Ro- man su bili stranice jednakostraničnog trougla, a Ana je bila takozvana visina, ono što se u matematici označava slovom H.

- 57 - 17:17

Prošao je pored „Narodnog pozorišta“. Pogledao je tekući repertoar. Andrea mu je i dalje živo bila u mislima. Pomislio je kako su joj sad crne kovrdže skupljene u rep, vezane gumicom i kako se već nekoliko puta zapitala gde li to on lunja bez tele- fona, ali da je, sigurno, sebi i odgovorila da je petak, njegov dan za šetnju i da je sve u redu. Oboje su bili emotivno vezani za „Narodno pozorište“, And- rea zbog toga što je tu nastupala godinama, a Feliks zato što je baš tu prvi put ugledao Andreu. Feliks je Andreu prvi put video pre dvadeset godina na veli- koj sceni beogradskog „Narodnog pozorišta“ dok je nastupala u Prokofjevom baletu Romeo i Julija. Bila je u ulozi Julije, dok je Feliks sedeo u publici. Tih dana je nastupao u Beogradu i sam je došao u pozorište (tada je živeo u Budimpešti), jer pored ulica koje mnogo voli i obilazi kada poseti negi grad, Feliks to od vajkada čini i sa pozorištima. Na prvom mestu su ga intere- sovali opera i balet, ali pratio je i dramski repertoar. Bio je za- divljen Andreinim načinom igre, a posebno ga je dirnulo pri kraju kada kvazi otrovana Julija, lažno mrtva, pleše sa Rome- om kog je tada igrao Vlastimir Cincarević. Njeni udovi su tada naizgled bili skroz opušteni, mrtvi, bila je kao gipka lutka, a, zapravo, to su bili stil, gluma i veština, i kroz privid smrti, div- no je dočaran život. Taj Andrein nastup probudio je nešto vrlo intimno u Feliksu. Do tada, iako je imao i novca i slave i uspeha, pa i žena, osećao je smrt u sebi. Osećao je da šta god da dela da tim delanjem sahranjuje konkretan događaj. On nije pio kafu, on ju je sahra- njivao. On nije vodio ljubav, vodeći ljubav sahranjivao je u sebi ženu sa kojom vodi ljubav. On nije svirao, on je sahranji- vao trenutak. Ali kada je video Andreu u ulozi kvazi mrtve

- 58 - Julije, osetio je nešto živo u sebi na čijim vratima je stajalo prepoznavanje. Jako ga je pogodio nastup i nakon završetka nikako nije mogao da prestane da misli o Andrei. Naredni put došao je u Beograd samo da bi gledao Romea i Juliju, odnosno Andreu, njen ples smrti. A onda je Feliks napisao Andrei jedno pismo u kom je de- taljno pisao utiske o njenom nastupu. Poslao ga joj je iz Bu- dimpešte poštom. Andrea mu je odgovorila i tako su se nekoli- ko meseci dopisivali pre nego što su se videli. Videli su se prvi put u Novom Sadu gde je Feliks imao nastup. Andrea je po pozivu došla da ga sluša i nakon nastupa otišli su zajedno na večeru. Tokom tog prvog susreta gledao je njene ruke koje su bile lepe i tanke sa dugim prstima, sa bledu- njavim „rukavicama“ od prave kože, sa uredno posečenim nok- tima premazanim bezbojnim lakom. Dopao mu se i njen glas, alt sa divnom dikcijom. Kao i njeno ponosno držanje kakve imperatorice. Od tog prvog večeravanja pa do braka, sve se lepo složilo, kao u lego kockicama.

- 59 - 18:41

Sat na Trgu pokazivao je 18:41. Posmatrao je ljude kako kod spomenika knezu Mihailu, takozvano mesto Kod konja, čekaju poznanike. Mesto gde se decenijama ljudi sačekuju. Eto, već dvadeset godina Feliks gleda znatiželjne poglede čiji vratovi gravitiraju ka stanici ne bi li ugledali čekanu osobu. Ostalo je samo još desetak dana do Nove godine i to je činilo da grad odiše prazničnom atmosferom i da gužva bude veća. Feliks nije podnosio praznike i tu lažno stvorenu euforiju sa popustima od devedeset i devet posto i sa stalnom marketin- škom sugestijom da nam se bliži najluđa noć i da to finansijski treba adekvatno ispratiti. Uvek mu se činilo da njegovo raspo- loženje nije na traženom nivou radosti, jer, eto, ne oseća supe- riornost Deda Mraza i nastupajućih praznika. Više je verovao u kontinuitet u smislu ako devet dana živiš na jedan način deseti će biti posledica tog načina. A opet, nije bio baš sasvim imun i poželeo je da nešto kupi Andrei i Romanu. Što je i učinio. Ušao je u butik i kupio im po par kožnih rukavica. Andrei je kupio crne sa tri ukrasna dugmeta sa strane, a Romanu sive.

- 60 - 19:01

Šetao je Kalemegdanom i pomislio je na mnoštvo katakom- bi koje se kriju ispod. Čak je i Rimska sala u gradskoj bibliote- ci relativno nedavno otkrivena, zaostavština Rimljana. Pomislio je da tako i čovek poseduje mnoštvo tajnih hodni- ka. Razmišljao je o svojim tajnim hodnicima i prvo čega se setio bilo je nešto što ga je godinama mučilo. Još od student- skih dana želeo je da bude kompozitor, ali mu jednostavno nije išlo. Bio je veoma cenjen kao pijanista, njegovo izvođenje Lista je po rečima kritičara jedno od boljih u Evropi. Ljudi koji su voleli klasičnu muziku, kada je reč o pijanistima, delili su se na „Lunginovce“, „Pogorelićevce“, „Argeričance“, „Morelov- ce“ i ine. A Feliks je godinama na svoju karijeru pijaniste gle- dao kao na kompromis, kao na potkusurivanje sa nedostatkom talenta za komponovanje. Istina je bila da Feliksova potreba za komponovanjem nije bila sušastvena i egzistencijalna, već „i- dejna“. On nije imao želju da komponuje, ali imao je ideju o komponovanju kao najsuperiornijem obliku stvaralaštva. Sma- trao je da su kompozitori glava muzike, tačnije mozak, a on je hteo da se baš tim bavi. Ali komponovanje je za njega bio zid sačinjen od armiranog betona i svi ti hvalospevi na račun nje- gove pijanističke tehnike bili su samo jeftina kompenzacija: kafa bez kofeina, majonez bez jaja, mleko sa nula posto mlečne masti. Nije bila Andrea jedina koja je imala osećaj frustriranosti. Feliks nije imao problem sa godinama, kilažom i nastupima, ali frustracija je frustracija bez obzira na to šta je povod za nju. Ana nije samo Andrei pomogla da prihvati sebe. Nakon dru- ženja sa njom i Feliks je po prvi put na drugačiji način pogle- dao na svoj pijanistički talenat i na karijeru. I ta promena ugla

- 61 - gledanja mnogo mu je prijala, kao da je skinuo ogromni teret sa sebe. Zapitao se postoji li u svakom biću neka mala Andrea koja kljuca dušu, onako kako detlić kljuca drvo i ima li svako svoju Anu koja je u stanju da nas distancira od negativne strane nas samih. Ana koja osvetljava put od sebe do sebe.

- 62 - III DEO

ROMAN

20:05

Feliks je šetao Kalemegdanom, neko vreme sedeo je na klu- pi, bez obzira što je decembar, potom opet šetao i dospeo do zoološkog vrta, u svom „trilerskom“ pohodu ka Ani. Poželeo je da ga obiđe, ima više od deset godina kako nije bio, ali već je prošlo osam sati i bilo je kasno. Setio se kako je vodio Romana kao malog u zoološki vrt i kako se dete jako prepalo velikih životinja. Odrastao u stanu i gradu, povremeno posećujući druge gradove u zemlji i van nje, Roman, kao dete rođeno u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, nije bio naviknut na životinje. Doduše, sve i na selu da žive ne bi bio u prilici da gleda slonove i ostale velike životinje, ali bar bi se uz krave i konje navikao i na te oblike postojanja. Ovako je na ogromno čuđenje svojih roditelja, posebice oca, doživeo stres, dugo je plakao i nikako nisu mogli da ga umire. Pomoglo je kad su ga odveli odatle. Nisu ni Feliks i Andrea odrastali na selu, ali nisu na taj način reagovali na životinje. Setivši se te uspomene, Feliks oseti nežnost prema sinu. Ali, pri pomisli na njegova leđa, emocije su se zatalasale, iako, sada, to više nisu bili burni talasi. Feliks i Roman imali su česte leđobolje zbog položaja tela pri sviranju klavira i usled toga običavali su da leže na podu, na leđima, pogleda uprtog u plafon. Andrea im je godinama mazala leđa crvenom konjskom mašću, Krauterhof, koja zagreva namazani deo tela i ublažava bol. Bilo je paradoksalno da konjska mast i nije mast (samo se tako zove) već je želatinasti balsam crvenkaste boje. Roman je kao mali mislio da se konjska mast pravi od masti konja i dugo ju je izbegavao, sve dok nije naučio da čita. Čak ni roditeljima nije verovao da se ne pravi od konja. Naročito je prijalo kada tako namazani obuku vunene džempere na golo telo i legnu na pod. Tada su „gorela“ leđa, ali i sagorevao bol.

- 65 - Kada je Ana ušla u njihove živote, Andrea je spontano pre- pustila Romana Ani da mu maže leđa konjskom mašću koja nije mast, dok je ona nastavila da je utrljava Feliksu. A onda bi svih četvoro legli na pod (Andrea i Ana iz solidarnosti) i to na leđa, tako da im glave budu blizu, a blago raširene ruke i noge da tvore cvet sa šesnaest „latica“, osam dužih (noge) i osam kraćih (ruke). Tada bi ili slušali klasičnu muziku ili razgovarali ili i jedno i drugo. Seća se da je Roman jednom tokom tih podnih seansi upitao Anu šta smatra za svoju najveću manu. Feliksu se to pitanje činilo uopšteno i tinejdžersko, ali kada danas razmišlja o tome, naslućuje trag Aninog odlaska i analogiju sa postupcima. Na- kon kraćeg oklevanja Ana je kazala kako smatra da je njena najveća mana što uvek nestane iz života drugih. Feliks je taj odgovor percipirao kao pozerski. Istina je da niko od njih troje nije ni slutio da će Ana nestati i iz njihovih života, bar ne tako brzo. Bar ja znam kako je to kada bole leđa, pomisli Feliks i postidi se što u bolu leđa svoga sina nije osećao očinsku brigu, već bes. U momentima kada je Ana mazala Romanu leđa, Fe- liks je osećao nelagodu. Paradoksalno je da je tek kada se poja- vila Ana, Feliks primetio da mu sin nije više dečak nego muškarac, iako je bio jedva punoletan. Roman je bio sitan, sve- tao, sa minimalno malja i mnoštvom mladeža, on jeste naliko- vao dečaku, ali ipak je bio odrastao. Feliks je o tome razmišljao prvi put kada je ugledao Anine ruke na Romanovim leđima. Do tada je Roman za njega bio isključivo dete, mali sin. Ni- kada njih dvojica nisu imali intimne razgovore, niti su bili bli- ski. Dok je gledao kako laganim pokretima Anini dugi prsti u- zimaju crvenu konjsku mast, razmazuju ih po Romanovim le- đima i utrljavaju, pitao se da li je Roman seksualno iskusan i šta oseća kada ga ona dodiruje i diše mu u vrat. Krišom je posmatrao sinovljevo telo, lice i oči, u momentima dok ga Ana

- 66 - masira, ne bi li našao neki dokaz, ali kada vidi da je sve uobiča- jeno oseti sramotu i pogne pogled. Oduvek je Feliks Romana više doživljavao kao mlađeg bra- ta, nego kao sina. Da je odluka zavisila samo od njega, nikada ne bi imali dete. Nije ga privlačila ideja klasične porodice, ma šta to značilo. Odgovorno je brinuo o sinu. Odnosio prema njemu kao da je odrastao i od malih nogu ga je motivisao da svira klavir. Nije ga nikada terao, ali uspeo je da mu udahne volju za sviranjem. Nije ga nikada tukao, ali ni mazio. Za razliku od Andree ko- ja bi ga katkada udarila, ali i koja ga je mazila. Feliks je imao veliki otpor prema očinstvu. Ni Andrea nije gorela od želje da bude majka, ali plašila se da će se kajati ako ne iskusi majčin- stvo. Mnoge žene su govorile o magičnom osećaju prema vla- stitom detetu, ali u slučaju Andree nije došlo do obećanih sen- zacija. Postala je majka, ali ono, obećano Majčinstvo, izostalo je. Oboma im je bilo jasno da je bilo bolje da nisu imali dete i da je pitanje roditeljstva i instikata te vrste individualna stvar, kao i sve drugo, a ne opšta. No, kad se već rodio, potrudili su se da brinu o detetu i da mu ništa ne fali ni u kom smislu. Fe- liks i Andrea kada bi vratili vreme, opet bi odabrali stvaranje Romana (ne deteta kao pojma, već baš Romana) i to je ono što je paradoksalno, uzevši u obzir njihov odnos prema roditelj- stvu. Dok je gledao Romana kako sedi na stolici, guta knedle i kako mu se pomera adamova jabučica, dok ga Ana masira, shvatio je da njegov sin nije više dete i zapitao se kada je nje- gov otac primetio da on, Feliks, nije više dete. Pitao se koje su sličnosti i razlike između njegovog i očevog odnosa naspram njegovog i sinovljevog. Kada je posmatrao Romana kako svira, prvi put nakon što mu je Ana mazala leđa, video je kako oči mladića obasjavaju dirke klavira i kako su mu prsti kao omađijani predstavljali

- 67 - pomahnitale, ali i tačne, Šopenove glasnike. Feliks ga je gledao tada sa nežnošću i ponosom, ali i sa besom i gađenjem pri po- misli da će na način kako dira dirke dodirivati i neku ženu to- kom vođenja ljubavi. Roman se znojio i pri kraju izvedbe, kosa mu je bila u pramenovima, kao vrbovo granje, adamova jabu- čica se pomerala, a na samom finišu glavu je zabacio u nazad. Kada je Feliks umesto klavira zamislio Anu, neprijatnost se intenzivirala. Od tada je tenzija u Feliksu iz dana u dan rasla, a pred Anin odlazak došlo je do eksplozije nakon koje se činilo da će odnos oca i sina zauvek ostati minirani srušeni most. Ana je bila kamičak koji je pokrenuo veliki odron.

- 68 - 21:17

Spuštao se niz ulicu Tadeuša Košćuška. Osetio je glad i svratio je do prvog fast fuda i pojeo sendvič. Potom je otišao do kafića da popije toplu čokoladu. Petak je Feliksov dan za šetanje, evokacije, samoću, lenjost i proždrljivost. Nikako nije mogao da prestane da misli na sina i nesuglasice koje su imali u poslednje vreme. Setio se kako je pre izvesnog vremena prolazio pored Romanove sobe, nakon otkrića da mu sin nije više dete, radoznalo je zavirio unutra kao prvi put da otvara ta vrata i kada je video da nema nikoga ušao je. Krevet je bio uredno namešten. Prašine nije bilo. Kao ni postera. Kla- vir je bio čist. Na stolu je stajalo nekoliko knjiga: Blejkove pesme u izdanju Platoa, Van Gogova biografija u izdanju Tašena, Roman o Londonu i Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog i desetak knjiga Tomasa Bernharda od kojih je naj- veći broj bio u izdanju Loma. Nikada Feliks nije bio njuškalo, niti je koga uhodio, po najmanje Romana, sve do tog trenutka. Osećao je stid i bojazan zbog trenutne slabosti. Gledao je svaki kut sobe, čak i ispod kreveta i iza ormara, kao i sadržinu orma- ra. Uključio je Romanov kompjuter, ali ni tamo nije našao ništa neobično. Pomislio je da dečaci u tim godinama prikupljaju pornografiju, ali postidela ga je ta pomisao, jer je opšte mesto. Na kraju krajeva, ni sam nikada nije bio ljubitelj porno filmo- va. Na desktopu je bila slika neke plave devojke. Kasnije je na- šao poseban folder sa njenim slikama koji se zvao Kirsten Dunst Melancholia. Bila je reč o nekoj glumici i filmu u kom je glumila. Na hard disku imao je oko tridesetak filmova smeš- tenih u folder pod nazivom „omiljeni filmovi“: Mulholand Drajv, Amadeus, Gorki mesec i poseban folder unutar pomenu-

- 69 - tog pod nazivom „Trir“ gde su bili smešteni skoro svi filmovi Larsa von Trira. Poseban folder bio je naslovljen „muzika“, a u okviru njega, Feliksu je privukao pažnju, podfolder sa nazivom „Nemci“. Feliks Morel bio je veliki ljubitelj i poštovalac nemačke klasič- ne muzike i obradovao se kada je video taj naziv, ali odušev- ljenje ga nije dugo držalo, jer kada je poslušao Nemce, Roma- nove Nemce, shvatio je da je reč o nemačkoj elektronskoj mu- zici, a ne klasičnoj. Feliks nije znao da su oni lideri u tom mu- zičkom žanru. Feliks je gadljivo odložio slušalice, pročitao nazive kao Marusha, Westbam, Fabian Lenz, Members of Mayday i pomislio da je bolje da uključi fen u struju i taj zvuk da sluša nego to. Na stolu je ugledao veliku svesku sa kvadratićima na kojoj je stajala hemijska olovka i „pismo“ koje je, kako se Feliksu činilo, još uvek bilo u fazi pisanja. Kada je Feliks video da po- činje sa „Draga Ana“ osetio je da mu srce ubrzano kuca i mo- mentalno je otišao da najbliže fotokopirnice da ga iskopira. Znao je da je Roman popodnevna smena i da je u školi, ali uplašio se da se iz nekog razloga ne vrati ranije i ne zatekne ga u svojoj sobi kako čita njegova intimna pisanija. Kada ga je fotokopirao, pismo je vratio tamo gde ga je i na- šao, i iako sam u stanu, sa pismom je otišao u kupatilo, zaklju- čao se i seo na šolju i čitao ga. A u pismu je pisalo sledeće: „Draga Ana, verovatno si primetila da nisam komunikativan i zato sam odlučio da ti napišem pismo, mada bi možda bilo bolje da ti kažem uživo sve što imam. Kada ti se požalim na Feliksa i Andreu, braniš ih, ali mo- ram da ti napomenem da njih dvoje kao roditelji nisu lagano društvo za odrastanje. Andrea je ranije bila veoma posvećena baletu i nastupima, a danas je školi baleta i onim klinkama

- 70 - kojima se daje u potpunosti, ali koje grdi i psuje posredno, čim im vidi leđa. Otkako je prestala da nastupa, stalno je nervozna i stvara tenziju. Doduše, kada si ti tu ona je drugačija. Nije samo bolja kada si ti tu, već je i uopšteno bolja otkako se dru- žimo sa tobom. Mislim da nije reč o tome da ona nešto glumi, kao što sam prvo pomislio, već odistinski utičeš pozitivno na nju i budiš njene bolje strane. Andreine nežnosti su retke kao sneg u Španiji, ali kada grli ona grli upečatljivo. Pričamo mi uvek, na nivou porodice, ali nikada intimno i o duši. Za razliku od Andre, Feliks nikada ne viče, ali on je kao neki duh. Ili nije fizički i bukvalno prisutan, ili je tu a svira, ili je tu i ne svira, a u mislima je ko zna gde. Sve i da oko izgubim on ne bi primeti- o. Nisu oni loši, ali nikako nisu za roditelje. U školi osećam prazninu. Znam da sam što bi rekli „starma- li“, nisam momak svojih godina. U meni je tesno, guraju se preci, nedosanjani snovi i šuma reči koje niti sam kome imao, niti sam kome umeo, a želeo sam, da dam. Vršnjaci misle da sam stidljiv i nezainteresovan, ako uopšte išta misle o meni, ali ja sam samo ravnodušan prema dosadnim šalama drugara, prema telima i kvazi zanosu drugarica, prema njihovim do srži dosadnim blebetanjima i predvidljivom ponašanju. Gade mi se goli, pirsingovani, na izvolite, stomaci, njihove isturene, još malo pa nestalo, grudi, njihovi cirkoni, šljokice, jeftina šminka, loše uklopljene boje i praznina koju emituju. Mnogi žele da su u nekom taboru ili oboru, a meni to smeta. Gade mi se i oni kojima su starke kao uniforma, rok kao ideologija i flaša piva kao oruđe. Pitam se zašto ljudi mojih godina vape za torom. Ne volim jezike takozvanih drugara ispružene do poda, dok gledaju prethodno opisane devojke. Niti šta čitaju, niti ih šta interesuje sem devojaka, automobila i Novaka Đokovića. Znam da bi me ti sada grdela zbog generalizacija i da bi mi kazala kako nisu svi isti. Zato želim da napomenem da su obrasci koje sam naveo, odnosno, homokonfiguracije, viđene. One su plod iskustva, a ne predrasuda. Pankeri, rokeri, šminkeri, grandov-

- 71 - ci, gikovi, skinsi, hipsteri... Poza do poze. Znam ja jako dobro da nisu svi isti, ali sam umoran od ponavljanja duha vremena u različitim ljudima. Osećao sam se kao u ćorsokaku. Radost su mi pružale samo pojedine knjige, filmovi i muzika (i to ne ona koju ja sviram). Sve ono što volim, ne volim zato što je vredno ili dobro, već iz čistog hedonizma i egoizma. U knjigama i filmovima tražim sebe, upoznajem se i spoznajem. U muzici, mojoj muzici, pre svega elektronskoj i inoj, uživam. Volim ukrštanje raznih žan- rova i u tome ne vidim ništa loše. Ali jeza me uhvati pri pomisli kako Feliks stoji ćutke, u onoj svojoj antičkoj pozi, i gleda me psihopatskim pogledom kako slušam tehno muziku. Znam da ne treba da se obazirem na tu viziju, iako mi je otac, ali ta slika i strah jači su od svega. A onda se na debelom zidu iza kog sam zatočen godinama, prikazao prozor kroz koji sam video prostranu, lepu ulicu i horizont. Ta ulica si ti Ana, i drago mi je što sam hodao njome do horizonta. Dobijam pohvale dok sviram i iako mi prija aplauz, moram da te razočaram i da ti kažem da sam mnogo bolji glumac nego pijanista i to u negativnom smislu te reči. Zapravo, glumac nije prava reč. Ja sam folirant. Svestan sam talenta koji imam, tač- nije veštine, i nisam toliko glup da ga ne iskoristim, ali suštin- ski sam ravnodušan prema onome što sviram, čak mi je i do- sadna ta muzika koju Feliks obožava, a gestikulacija, pokreti i mimika su puko afektiranje i poza. Moja vatra je taština. Tašti- na i strah. Kada si se pojavila postao sam celina, krug. Pitala si me jednom da li sam pre tebe spavao sa nekom devojkom. Rekao sam ti da jesam i to je istina, ali tada nisam mogao verbalno da artikulišem emocije uz to „jesam“. Ono što sam hteo da ti ka- žem je da sam pre tebe imao seksualni odnos sa jednom devoj- kom iz susednog odeljenja koja mi nije ništa značila. Bilo je to tehnički uspešno iskustvo (namerno baš tako kažem), ali uopšte

- 72 - mi nije bilo lepo, bilo je kao nejestivu pečurku da jedem koja niti truje (otrovne truju), niti prija (jestive su ukusne). Hteo sam da učinim to očekujući nešto epohalno, ali nisam dobio ništa suštinsko. Ti si mi rekla da svako ima svoju ribu iz Arizo- na Drima za kojom svesno ili nesvesno ide. Kada si ušla u mo- ju sobu i bez reči mi svukla duksericu i obukla mi crnu čipkanu košulju koju si donela sa sobom, stavila mi crni kreon kao kod rok zvezda i naprskala me one million parfemom, kada si na moj upitni pogled rekla da si me zamišljala baš tako obučenog i baš tim parfemom namirisanog, kada si rekla da voliš što imam svetlu, nežnu kožu sa mnoštvom mladeža, kada si prelazi- la prstom od jednog do drugog bez da ga dižeš, kada si legla preko mene i obasula me poljupcima, kada si nas vešto fizički spojila u jedno biće, kada sam shvatio da i ti mene želiš pri- bližnim intenzitetom kao i ja tebe, shvatio sam tada da žena i žena nisu isto, ali i da seks i seks nije isto. Zašto ti pominjem ono nesretno iskustvo pre tebe? Da, bilo je sve kao iz udžbeni- ka za biologiju, bilo je tehnički ispravno i tačno. Ali lažno i slabog čulnog intenziteta. Shvatam koliko je jezik varljiv i kako je neke stvari teško verbalno dočarati, kao i verbalno se precizno izraziti. Vitgen- štajn kaže da ono o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati, misleći na apstraktne i nekonkretne stvari kao što su religija i metafizika. Ja bih tu dodao i ljubav. To je jedna od onih reči koje postoje, hajde da „nadogradim“ Vitgenštajna, samo u jeziku. U stvarnosti postoji zagrljaj, poljubac, skok, hod i sl. Ali ljubav je samo u jeziku. Nekonkretna reč. Nejasna. Za- to ja ne želim da pričam o ljubavi. Ali pokušavam da putem jezika, onoliko koliko mi on dozvoljava, precizno izrazim šta i koliko mi značiš. Kada smo narednih puta vodili ljubav bilo mi je još lepše nego kada smo to prvi put radili. Oduzela si mi emotivnu nevi- nost. Volim ugodne materijale i jednostavan kroj kada je reč o odeći. Bilo mi je isprva neobično i pomalo neprijatno što insi-

- 73 - stiraš da prilikom seksa nosim čipkanu košulju i da stavljam kreon. Takve košulje dobro stoje klizačima dok nastupaju, ali nikada mi nije padalo na um da ih uvrstim u svoj odevni „re- pertoar“. A onda si se ti pojavila sa tom crnom čipkanom košu- ljiom... Nikada te nisam pitao otkuda ti, da li si je dobila ili kupila. Ili prosto sa nekog skinula, kao skalp. Tvoje uzbuđenje učinilo je da i ja zavolim da je nosim. Uz tebe sam se osmelio da budem ono što jesam. Pre nego što sam te upoznao, plašio sam se da istražujem svoje želje, živeći u stalnom strahu da ne razočaram Feliksa i Andreu. Feliks je uvek tačan i precizan i kao izvođač i kao recepi- jent. On mnogo daje na značaju pojmovima kao što su vred- nost, kvalitet, klasika, preci i sl. Ne mogu a da se ne zapitam, gde je u svemu tome njegova duša. Da li je u njemu mehanizam (ne znam kako drugačije da nazovem sistem njegovog funkcio- nisanja) toliko jak da utiče da svaka vrednost automatski u njemu budi naklon ili se sasvim slučajno potrefilo da voli ono što je vredno. U tom poretku ja sam hedonista i egoista, jer mi je ugodnost važnija od bilo čega. Još samo da „ubijem“ Felik- sa u sebi... Feliksove noge koračaju po liniji povučenoj marke- rom uz pomoć džinovskog lenjira. Ono što bih želeo je da ka- žemo tati i mami da smo zajedno. Voleo bih i da živimo zajed- no, ali bez njih. Mogli bi i da se venčamo. Ja još uvek nisam finansijski samostalan, ali planiram da“

Tu se pismo ili nacrt pisma završava. Da li ga je Roman dovršio i dao Ani, Feliks ne zna. Činjenica da Ana i Roman spavaju zajedno, izazvala je u njemu vulkanski bes. Nakon što je Feliks pročitao pismo, on i Roman nisu pričali o Ani u kon- tekstu Romanove ljubavnice. Zapravo, nisu je ni pominjali i uopšte jedva da su govorili. Feliks je i Andrei prećutao svoje novostečeno saznanje. Ko zna, možda ona sve zna, mislio je.

- 74 - 22:01

Hteo je da ode do Šantićeve, ali oklevao je. Znao je da And- rea i Roman znaju da je danas njegov dan za šetnju i da tada ne nosi mobilni telefon, ali opet, osećao je zebnju što je ceo dan odsutan, a nije se javio i njih dvoje mogu da brinu. Pitao se da li da produži nazad ili da svrati do Šantićeve. Dvoumio se i odlučio je da ostane još malo u kafiću i uradi ono čemu je retko pribegavao: da popije neko alkoholno piće. Na- ručio je đus-vodku. Nastavio je da misli o Romanu. Nakon što je Feliks našao Romanovo pismo, nikako nije mogao da se smiri. Prolazeći hodnikom stana u kom su živeli, Feliks je iz Romanove sobe čuo nešto što je doživeo kao vul- garnu kakofoniju. Čuo je klavirsku interpretaciju Listove Ma- đarske rapsodije, ali i dodatne zvuke proizvedene pomoću sin- tisajzera i kompjuterskih programa. Bez kucanja je otvorio vra- ta Romanove sobe i ušao, a Roman, udubljen u svoju koncep- tualnu muzičku izvedbu nije ga ni primetio. Na klaviru je svi- rao Mađarsku rapsodiju. Na sintisajzeru je namestio ritam. A preko programa je pustio matricu gde je bilo raznih zvukova, nasnimljenih glasova, aliteracija, asonanci, krika, urlika i reci- tacija. Ušao je u sinovljevu sobu kao varvari u staru Grčku, sa osećanjem besa, gađenja i izdaje. Uvidevši da ga Roman ne primećuje lupnuo ga je prstom po ramenu kao da dira nešto otrovno. Roman je prestao da svira, isključio zvuk i upitno pogledao oca. Bio je sav oznojen. Feliks ga grubo upita šta to radi, kako ga nije sramota da skrnavi ni manje ni više nego Lista i da li je svestan da sa takvim muziciranjem gazi cveće davno zasađeno i brižljivo čuvano. Ponašao se kao da je zate- kao sina sa krvavim nožem u ruci kako sedi pored sedam leše- va ili sa izbušenim rukama i špricevima oko sebe, a ne kako

- 75 - svira kompoziciju Franca Lista. Roman se celog života plašio da će se desiti to što se desilo: da će otac ući u njegovu sobu i omalovažavati ga, sve sa pominjanjem skrnavljenja i izdaje. Ana ga je ohrabrila da sledi svoju Arizona drim ribu i sačekao je Feliksa „na crti“, u svojoj sobi, sedeći pored klavira, usred stvaralačkog procesa. Dok je slušao Feliksove pridike nije ustao sa klavirske stoličice i nije skrenuo pogled. Feliks je sve vreme stajao i ličio je na neku monumentalnu bistu. Mačevali su se pogledima. Roman se nije iznenadio kada je Feliks ušao i počeo da pridikuje, psihički se pripremio da će biti napadnut. Da je uznemiren otkrivali su ga rumeni obrazi i prezir u pogle- du. Rekao je tada Feliksu kako List nije njegova privatna prćija i privezak za ključeve, da se Franc zalagao za parafrazu (kada je to rekao Feliks se setio svog prvog razgovora sa Anom) i da to možda nije u direktnoj vezi sa njegovim izvedbama, ali idej- no i kao muzičko-politički stav jeste, da ga je godinama učio šta treba, a šta ne treba voleti, bez da ga je pitao šta to on odi- stinski voli, kao da je ljubav pitanje odluke, a ne osećaja i ose- ćanja, da je zbog njega godinama bio opsednut samo tehnikom sviranja bez da je obraćao pažnju na dušu, kako svoju, tako i tuđu. Feliks mu je na to rekao da sa tim kičom teško može da oplemeni bilo čiju dušu i da te brljotine od nota i zvukova mo- gu slušati samo ljudi bez elementarnog muzičkog obrazovanja. Roman tada ustade ne mogavši više da obuzdava bes i podseti ga na Mocartove reči da je sve muzika, da je čak i zujanje ko- marca muzika, nije dao da ga omete Feliksova cinična upadica da je možda i zujanje usisivača muzika, da je Mocart bio ospo- ravan od takvih elitista (hteo je da kaže snobova, ali nije imao hrabrosti) kao što je on, Feliks, jer su se opirali svemu novom, da je Mocart stvarao muziku za dušu naroda, a ne za pape, ka- pelmajstere i dvorske ulizice iako je jedno vreme bio angažo- van i od biskupije i od dvora. Da li nešto valja ili ne valja po- kaže vreme. Lepota ne treba da bude privilegija bogatih i obra- zovanih. Roman je smatrao da je krosover klasikal muzika

- 76 - prometejska, jer otkriva novim generacijama klasičnu muziku na prijemčljiv način. Džaba Herbert von Karajan i Paganini, ako su nove generacije gluve za njih. Može to da se posmatra kao prepev u poeziji. Note su same po sebi ništa, živim ih čini izvedba koja ne može da se ogluši o vremensku kontekstuali- zaciju. Kazao je da je godinama bio okovan očevim sistemom vrednosti i da je osećao intenzivan stid ako bi zavoleo nešto što zna da on, Feliks, ne bi odobrio, kao i da ga je ta strepnja gur- nula u apatiju. A kada je rekao da ga je Ana podržala i da se njoj dopada to što radi, Feliks se kiselo nasmejao i izašao iz sobe. Nakon tog razgovora nekoliko dana su se izbegavali i nisu uopšte komunicirali. Od tada (slučajno?) Ana nije dolazila. Našli su u sandučetu Anino pismo koje ih je zbližilo i to ne samo Romana i Feliksa, već svih troje. Feliks je popio drugu đus-vodku, platio i izašao iz kafića kome ni ime nije znao. Odlučio je da ne ide u Šantićevu i da Anu arhivira u svojim unutrašnjim hodnicima. Ona je naizgled živo biće, a zapravo je duh i sen. Do temelja je uzdrmala njaga, Feliksa, kao i njegovu porodicu i to u pozitivnom smislu. Ana je neko ko se opire svakom pravilu i definiciji. Da mora nešto da kaže o njoj, teško da bi mogao da artikuliše: Ana je žena, ćerka, bog, božiji sin, božija ćerka, duh, energija, biologija, fizika i metafizika. I duh i materija. Setio se udžbeničke definicije materije kao one koja ni iz čega ne nastaje i ne nestaje, kao one koja može samo da prelazi iz jednog oblika u drugi.

- 77 -

IV DEO

A N A

23:00

Feliks je izašao iz kafića i brzim hodom, prečicama, krenuo nazad, ka Vračaru. Bio je pospan i osetio je zanos i toplotu od uspomena i đus-votke. Prisetio se kako je počelo druženje porodice Morel sa Anom. Pre nego što su postali prijatelji Ana je radila kao spre- mačica i dolazila je dva puta mesečno da im očisti stan. Imali su oni dugogodišnju spremačicu koja je otišla sa mužem i de- com u Švedsku i u „amanet“ im ostavila preporuku da uzmu Anu kao njenu zamenu. Dok se vraćao, razmišljao je o Aninom iznenadnom odlasku i pismu koje im je ostavila u poštanskom sandučetu. Bio je svestan da je na neki čudan način uticala da se svih troje izmene ili da aktuelizuju bolji deo sebe. Roman je postao radosniji i otvoreniji, Andrea više nije kukala na sve i svakoga i prihvatila je činjenicu da više ne nastupa, a on, Feliks, konačno je prihvatio da nikada neće biti kompozitor i da to nije ni važ- no, jer je cenjeni pijanista. Postali su čvršći kao porodica i „bi- lateralni“ porodični odnosi su postali bolji i to na sve tri relaci- je: Feliks-Andrea, Feliks-Roman, Andrea-Roman. Pitao se ka- ko to da je tako uticala na njih i zašto je otišla kada im je dru- ženje bilo tako lepo. Ona je bila prva zajednička prijateljica, centar kružnice po kojoj su koračali Morelovi. Pismo nije bačeno, stajalo je u fioci, po ko zna koliko puta pročitano od strane sva tri člana porodice Morel, kojima je podjednako pripadalo. Bilo je napisano plavom hemijskom na belom papiru, smešteno u najjednostavniju belu kovertu i pošto nije bila nalepljena markica i nije bilo pečata pošte, najvero- vatnije je stavljeno ručno u poštansko sanduče. Na koverti je pisalo „Za Andreu, Feliksa i Romana“.

- 81 - A pisalo je sledeće:

„Dragi moji, druženje sa vama bilo je za mene neprocenjivo emotivno, duhovno i, uopšte, životno iskustvo. Osećam da smo na vrhun- cu lepote prijateljstva i plašim se da bolje i intenzivnije od ovoga ne može i da bi ga svaki naredni dan prijateljevanja degradirao i pretvorio u nešto banalno i obično, a to nikako ne želim. Uspomena na vas biće moja vatra, a kao što kaže Hera- klit, vatra je suština svega. Svojim odlaskom sa umišljajem, u momentu kada nam je prijateljstvo na vrhuncu lepote, oveko- večavam tu uspomenu. Merlin Monro, Elvis Prisli, Džejms Din i Džon Lenon ne bi postali simboli da nisu „otišli“ na vrhuncu. Ima više vrsta odlazaka. Eto, Greta Garbo, koja je bila dugo- večna, otišla je na drugi način, kada je prestala da se bavi glumom u svojim tridesetim godinama. Artur Rembo je u tom smislu otišao, sa dvadesetak godina, možda je i manje imao, kada je prestao da piše i otputovao u Afriku. Kada je Kjerkegor ostavio Reginu, ostavio je i običnost i popeo se na viši stepenik. Želim da stvarate, da se slažete, da u svakom danu pronađete nešto lepo i u svakom kontaktu i radnji. Neka vas hrane uspo- mene, ali i stvaranje uspomena. U osnovi svega je uspomena. Volim vas, Ana“.

Prvo su mislili da je reč o nekoj šali, ali kada su pozvali Anu, nasnimljeni, automatski glas hladno je govorio: „Besplat- no obaveštenje. Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Molimo, pokušajte kasnije“. Ali i kasnije je bilo isto. I nakon tri meseca. Zato je Feliks krenuo u pohod na Šantićevu, jer Ana im je rekla da je blizu stare „Ptice“, mesta gde je nekada bio džez klub „Ptica“, iznajmila sobu kod neke bake. I samo to su znali, bez da im je rekla tačnu adresu ili ime te bake. Zvali su i firmu

- 82 - 100% CLEAN, ali i tu su dobili podatak kako ta osoba više ne radi za njih, a kada su tražili broj telefona, dobili su isti koji su i imali i koji dosledno nije bio dostupan.

*

Dok se vraćao u stan, Feliks je razmišljao o svom prvom razgovoru sa Anom. Video ju je dva puta pre razgovora, ali tada su razmenili samo „do viđenja – do viđenja“. Činilo se da će i taj treći susret proći slično kao i prethodna dva. Kada je završila sa čišćenjem za taj dan podnela je Feliksu, koji je tada bio sam u stanu, izveštaj šta je sve očistila, koliko je novca za sredstva za čišćenje potrošila, sve sa datim mu računima koje nije hteo da pogleda i koliko kusura ima, a bilo ga je u vredno- sti pola flaše ajaksa, pruživši mu ga, što je Feliks nedvosmi- sleno odbio računajući ga kao bakšiš. Potpisao je i ispunio formular koji su svi klijenti 100% CLEAN ispunjavali i potpi- sivali. Taman kad je hteo da kaže nešto prozaično za rastanak, kao na primer, onda se vidimo prvog ili petnaestog, kada su bili Anini termini, kada je hteo da se oprosti sa njom i vrati se svo- jim aktivnostima, Ana je, ta Ana koja još uvek nije bila prijate- ljica porodice Morel, Ana o kojoj do tada nije mislio, čije lice, glas, ruke i pojavu je jedva pamtio, ta Ana koja u tom momentu nije imala čak ni imena, kazala je lepim altom, kako ga je Fe- liks tada doživeo, da je bila ranije na nekoliko njegovih konce- rata, da je još tada dok je svirao Lista uočila izvesnu opsesiju kompozitorom koja se videla u načinu kako je svirao. Rekla mu je i to da ljudi često budu opsednuti nečim da previde sušti- nu. Pitao ju je, začuđeno, šta je to on suštinski prevideo na šta je dobio odgovor da iako je veliki pijanista i iako ona voli nje- gov način izvođenja, nije ispoštovao Listovu ideju oličenu u improvizaciji, jer List je tvorac parafraze, a Feliks je za njen ukus previše siguran i precizan. Feliks joj je tada kazao kako ona nije baš najbolje razumela pojam parafraze u kontekstu

- 83 - Franca Lista i vremena u kome je stvarao, da se ona odnosi na klavirsku izvedbu poznatih vokalnih, orkestarskih i simfonij- skih dela. U nastavku razgovora ispostavilo se da Ana jako dobro zna šta je parafraza, ali da ga ona pojima ne samo kao muzički manir, već i kao stav, sistem vrednosti i muzičku filo- zofiju koja propagira slobodu i imaginaciju. Da bi pijanista koji svira Lista bio analogan Listovom duhu treba da improvizuje, jer samo je improvizacija sloboda. Na tu konstataciju joj je rekao da sada zvuči kao džezeri. Ana nije bila nepristojna, ali, ipak, Feliksu se retko ko obraćao na taj način, većina ustukne pred činjenicom da je Feliks poznati pijanista i odustanu ne samo da iskažu mišljenje, već i da ga formiraju. Feliks se nije složio sa Aninim mišljenjem i malo mu je sujeta bila uzdrma- na, ali jako je cenio inicijativu, naročito znajući za zaziranje drugih od upuštanja u muzičku polemiku sa njim. Bilo mu je čudno i to da je jedna spremačica ljubitelj klasične muzike. Pogledao je Anu i po prvi put (iako ju je na blic video dva puta pre toga) osmotrio androginu pojavu pred sobom, njeno košča- to telo, kratku crnu kosu, belo lice, zeleni pogled i negovane ruke. Nije imala ruke spremačice. To je zato što nosi rukavice dok radi, pomisli Feliks. Imala je guste, lepo oblikovane, crne obrve i zelene baškirske oči, pravilan nos srednje veličine, upe- čatljive usne i široke tatarske jagodice. Nije bila našminkana. Kosa joj je bila tamna, kvalitetna i kratka što je bilo čudno s obzirom da ljudi sa tako kvalitetnom kosom je mahom puštaju da raste. Gleda kao introvertni pas, to su oni psi koji mirno i tiho posmatraju svet iz svog ugla, koji ne vrte repom i ne ska- kuću, ali u koliko imaju nešto da „kažu“ ne libe se da glasno zalaju. Bila je visoka oko sto i sedamdeset santimetara, košča- ta, sa malim grudima. U njoj je bilo ponosa, pristojnosti i topli- ne i to se odražavalo u njenom držanju i hodu. Pomislio je na Listovu bistu i zapitao se šta bi kamen rekao o njoj. Zagledao se u papučicu klavira i zamislio se nad Aninim rečima. Zapitao

- 84 - se da li je pijanistički genij u improvizaciji ili savršenoj inter- pretaciji. Kada je podigao glavu, Ana više nije bila u sobi iako se pri- sustvo njenog duha osećalo. Doživeo ju je tada kao san, kao sen. Činilo mu se da se Listov duh nastanio u nju. Anino obra- ćanje doživeo je kao da mu se Franc List obratio kroz usta te devojke. Kada je upitao Andreu otkad Ana radi kod njih, dobio je odgovor u vidu pitanja da li je nešto ukrala ili loše uradila kada pita. A kada je zbunjeno, ali odlučno rekao da nije ništa ukrala i da je sve u redu, Andrea se tada verbalno obrušila na njega sa pridikama kako mu je nebrojeno puta rekla da se Danica, bivša spremačica, seli u Švedsku i da je Ana tu po Daničinoj prepo- ruci, kao i da je tri puta do sada dolazila, što mu je, takođe, više puta rečeno. Tad je Andrea odmahnula rukom i rekla kako on samo klavir primećuje, kako ništa ne sluša kada mu neko nešto kaže, kako ne učestvuje u vođenju domaćinstva... Hteo je da joj ispriča razgovor sa Anom, kao i vlastiti doživljaj njenih ko- mentara i veru u povezanost Ane i Franca Lista, ali nakon ra- falnih pridika izgubio je volju za takvo što, klimnuo glavom i izašao. Feliks je poželeo opet da razgovara sa Anom. Hteo je da je pozove da dođe kod njih, ali nije bio siguran koliko će Andrea imati razumevanja za takvo što.

*

O svom razgovoru sa Anom, isprva nije pričao ženi i sinu. A onda mu je nekoliko nedelja kasnije prišla Andrea, vesela i sa osmehom, kazala kako se čula sa novom spremačicom, da je jako fina i pametna i da uopšte ne liči na spremačicu (kao da profesije i zanimanja imaju lice), da one svaki put kada Ana dođe jako prijatno proćaskaju, kako ima zavidno poznavanje

- 85 - istorije baletske umetnosti, kako ume da vidi i čuje, kako su se čule nešto oko Maje Pliseckaje, kako ju je pozvala na večeru, kako će Roman biti prisutan i da nema ništa protiv što ju je pozvala i da se nada da ni on, Feliks, neće imati ništa protiv i da će biti prisutan na toj večeri i da ne želi da čuje reči poput ne znam, neću, ne mogu, ne želim, klavir i obaveza. Kad je sve to izdeklamovala fiksirala je Feliksa pogledom, uz smešak koji nije skidala i zaćutala je. Sve dok on nije obećao da će biti pri- sutan na toj večeri. Bio je iznenađen Andreinom inicijativom i Romanovim pristankom, znajući kako su oboje asocijalni i ne- vični druženju. Bilo mu je drago što Ana dolazi. Večeru je spremila Andrea i to špagete sa bolonjeze sosom. Feliks je pravio voćnu salatu. Roman je išao u nabavku. Ana je donela crno vino. Veče je bilo veoma prijatno, uz pozitivnu razmenu energije i bez mrtvih tačaka u razgovoru. Razgovor je bio tečan i otvoren. Tako je počelo njihovo druženje. Ana više nije čistila kod njih, iako je i dalje radila u firmi 100% CLEAN, jer je bila tog stava da druženje, obaveze i po- sao ne treba mešati. Umesto nje 100% CLEAN slao je drugu devejku. Malo je reći da je Ana unela radost u dom Morelovih. Donela je trenutak kao pojam i lepotu. Bila je za Morelove ono što je čaša ukusne hladne vode žednome. Godinama su Feliks, Andrea i Roman bili začaureni u raz- nim moranjima, frustraciji, samoći, zajedljivosti i latentnom nezadovoljstvu. Svako od njih troje je živeo u svojoj čauri. Jedina zajednička aktivnost Morelovih do Aninog dolaska bilo je zajedničko gledanje umetničkog klizanja i to evropska i svetska prvenstva koja su se održavala na godišnjem nivou, kao i zimske olimpijske igre koje su se održavale svake četvrte go- dine. Ana je sa njima gledala klizanje, ali uvela je i druge za- jedničke aktivnosti, kao što je gledanje filmova, igranje karata, razgovor...

- 86 - Ana je bila reditelj atmosfere, ali za razliku od Hičkoka i Polanskog koji su bili majstori da sugerišu atmosferu jeze i straha, Ana je umela da udahne atmosferu bliskosti i topline.

*

Ana je odrasla u malom provincijskom mestu koje je zvala Zona, iz dva razloga, zbog filma Stalker Tarkovskog i zbog takozvane černobiljske Zone, kako su nazivali mesto gde se desila tragedija, gde je i danas visok nivo radijacije. Anina Zona bila je mali srbijanski industrijski gradić i na- kon prvog gledanja Stalkera, bila je tada dete, počela ga je tako zvati i to se zadržalo i do dana današnjeg. U Beograd se preselila nakon završene gimnazije kako bi studirala filozofiju, a nakon što je diplomirala ostala je da živi u Beogradu i radila je razne trbuhom za kruhom poslove. Kada je počela da radi kod Morelovih, Ana je bila već dve godine zaposlena u firmi 100% CLEAN gde je bila angažovana honorarno, putem dnevnice sa dinamikom koja njoj odgovara. Odnosno, dobije poziv od menadžera sa adresom i vremenom, kaže da li prihvata ili ne. Ako prihvati dobije dnevnicu, ako ne, nađu drugu radnicu. Tako ova firma funkcioniše. Proces je bio sledeći: firma dobije zahteve klijenata za sledeću sedmicu. Ta- da zovu svoje „operativce“ i pitaju ih da li su slobodni za taj i taj datum. Ako jesu, pribeleže ih, a ako ne, zovu drugog. „Ope- rativac“ koji prihvati ode u sedište firme i uzme formular i adresu gde da ode. Nakon čišćenja Ana potpiše formular kao i klijent. Potonji popuni i neki upitnik u smislu kako je zadovo- ljan uslugom od jedan do pet, da li mu taj čistač prvi put čisti stan, kako bi ocenio brzinu čistača od jedan do pet i slično. Kasnije ona taj formular odnese u sedište firme, šef nažvrlja još jedan potpis i isplati joj dnevnicu sve sa priznanicom. 100% CLEAN imao je i opciju „hitno“, a tada se dobija dupla dnev-

- 87 - nica. Svaki „operativac“ mogao je i sam da pozove sedište i da se raspita kada ima prvi slobodan termin. Pošto je posao bio honoraran radni staž nije uplaćivan. Preko dana, Ana je odlazila u biblioteke, bilo da je reč o gradskoj biblioteci, Narodnoj ili Univerzitetetskoj, a uveče je išla u pozorište da gleda predstave i na koncerte. Na Feliksovo pitanje šta je odistinski interesuje rekla je, bez oklevanja, da želi druge da čini srećnima i da je to njena misija. Samo kroz sreću drugih u stanju je da oseti vlastitu. Rekla je da je interesuje religija, ali ne kao nekoga ko je vernik, već sa aspekta fenomena i teorije, rekla je da voli književnost, uopšte umetnost i posebno filozofiju, kao i da piše radove u oblasti filozofije i filozofske eseje. Rekla je da je dobila neke nagrade za svoje radove. Andrea ju je pitala da li je pokušala da nađe bolji posao, u struci. Rekla je da je pokušala da radi u školi, ali da ju je pro- sveta zatupljivala, da joj je smetala nezainteresovanost đaka i da se kao predavač osećala zarobljenom u ponavljanju i, što je najgore, taj posao joj je oduzimao energiju i nije bila sposobna da se posveti svojim radovima. Rekla je da je pokušala da radi na nekim drugim takozvanim finim poslovima, ali da nije htela da bude deo zajednice gde je prisutna tenzija, negativna energi- ja i međusobno takmičenje kolega, kao i radno vreme od osam sati. Ponovila je kako joj je bitno da piše svoje radove, da iščita- va građu po bibliotekama, da šeta, ide u pozorište i na koncerte, da povremeno putuje i da joj je novac samo potreban da živi onako kako želi. Rekla je da ne želi da štedi za kuće, stanove, auta i ostala materijalna dobra. Želela je da bude što dalje od besnih šefova, laktanja, poslovnog takmičenja, sujete i ropstva. Čišćenje je uvek bilo dostupno, pružalo joj je minimalnu zara- du, ali ipak zaradu i duhovnu nezavisnost, jer niti je morala da strepi da će neko biti nezadovoljan (klijenti se nikada nisu žali- li), da će je šefovi psihički zlostavljati, da će biti pod pritiskom

- 88 - i da će biti žrtva rivalskih intriga. Kada čisti umori se fizički i zauzeta je tačno onoliko vremena koliko joj treba da uradi to. Ali kada završi i istušira se, ona je slobodna osoba, umno sveža i spremna za duhovni rad. Da su moji radovi u oblasti filozofije i filozofski eseji plaćeni kao što su priznati ili, bar, plaćeni ono- liko koliko mi je plaćeno kada čistim, momentalno bih prestala da čistim i posvetila bih se u potpunosti filozofiji, rekla je. I dodala jednu rečenicu za koju Morelovi nisu znali da li je zbilja ili šala: ...kad već ne mogu da budem sveštenica. Andrea joj je u šali dobacila da može biti kaluđerica, ali Ana je kazala da je hedonista vezana za svetovni način života i da previše voli grad i gradske ulice.

*

Kada je Ana drugi put u svojstvu družbenice došla kod Mo- relovih donela je crvenu sijalicu i stavila je u njihovu lampu sa dugačkim postoljem i belim, staklenim abažurom, koja je staja- la u dnevnom boravku. Donela je i dva špila plastificiranih ka- rata za igranje i od tada su pasionirano igrali remi i poker. Na- rezala je džez miks na disk i to su slušali dok su igrali. Na Fe- liksovu primedbu da je bolje da slušaju klasičnu muziku, Ana je rekla da se klasična muzika sluša aktivno, tako što se samo to čini i ništa drugo, sa stoprocentnim predavanjem, dok je džez dobar i kao pozadina, kao deo atmosfere. A u deo te at- mosfere ubrajala je i đus-votku, a votka je za Anu bila, kako kaže, najdiskretnije piće jer nema ukus i zato se dodaje đus i polako se ispija kako bi legla na pravi način. Morelovi su se predavali svim Aninim idejama, kao da je beli mag. Igrali su remi i poker u RSD kovanice koje su pret- hodno očistili asepsolom kako bi nesmetano mogli da uzimaju razne grickalice sa stola, kao na primer kikiriki, pistaće, grisi- ne... Imali su apoene od jednog dinara, dva, pet, deset i dvade-

- 89 - set. Čitav fond iznosio je otprilike koliko i jedna flaša votke. Kovanice su čuvali u posebnoj kutijici i koristili su ih samo za igru. U većini slučajeva pobeđivala je Ana, ali ne zato što je ima- la neku posebnu tehniku igre ili umeće, već zato što su njeni protivnici bili bihejvioralno transparentni i nehotično su davali da lako budu pročitani, a Ana je uvek posmatrala saigrače kada igra. Kada god bi imao veoma dobre ili veoma loše karte, Fe- liks je provlačio ruke kroz kosu, sa tom razlikom što mu je uz dobre karte podrhtavao ugao usana kao da se bori sa smeškom. Kada Andrea dobije loše karte gleda ih kao što bi farmer gle- dao dolinu sa uginulim kravama, a kada ima dobre ubrzano trepće. Roman kada dobije jako dobre karte momentalno se zacrveni, ali kada ima loše nije otkrivao, tako da je Ani sa njim bilo najteže. Prvi je gubio i ispadao iz igre najčešće Feliks zato što je više posmatrao Anu nego karte i ostale protivnike. Nije je posmatrao kao suparnicu već kao nosioca određenog energet- skog polja koje je bilo veoma prijatno i plemenito. Ono što je osećao u tim momentima bilo je mnogo više od onog stereotip- nog i melodramskog, ali i mnogo manje od toga. Ni u jednom momentu Feliks nije poželeo aferu sa Anom, ali veoma mu je prijala i njeno prisustvo mu je pokretalo duh i volju. Podsetila ga je na devojku iz sna koju nije video, a čiju blizinu je sanjao. Imale su istovetnu energiju. Doživljeno iz sna mu je bilo do- voljno.

*

Setio se kako je Ana otvoreno, direktno i uverljivo govorila o bedi. Pričali su o Danilu Kišu i Feliks je rekao kako mu se čini da je u romanu Bašta, pepeo preterao sa opisima bede, ali Ana se nije složila sa njim. Kazala je da su bogataši stavili u bonton deo koji kaže da je sramota pričati o siromaštvu, kako

- 90 - njima samima ne bi bilo nelagodno. Tada je kazala i to kako vekovima „preživamo“ iste teme, ljubav, seks, novac, politika, dok se o siromaštvu tako retko priča, sem o ekstremnim sluča- jevima, a to po pravilu bude pominjanje gladne dece u Africi ili pominjanje neke porodice sa desetoro dece. Vi ni ne znate ko- liko ljudi živi na ivici bede i to ne zbog lenjosti, a nas uče da se siromaštva treba stideti, govorila je. Zato je Ana branila Kišove opise bede, kao i Glad Knuta Hamsuna, Zločin i kaznu Dosto- jevskog i Mišljenja jednog klovna Hajnriha Bela.

*

Ana je smatrala da su razne granice prinudne i da se po raz- nim osnovama delimo do miličestice: polovi, nacije, države rase, timovi... Deoba kao perpetuum mobile. Smatrala je da kada se rodi dete da su u njemu sadržane milijarde godina postojanja sveta i bilijarde ljudi. Da, mi smo „i“ Rimljani. Ka- da su razgovarali o ljubavi rekla je da treba srušiti ograde i pustiti da kao u Masimovoj pesmi ljubav kao miris putuje ono- liko daleko, dugo i intenzivno koliko čestica ima i onoliko ko- lio su one brze. Uzmimo i budimo uzeti bez suvišnog mozga- nja, kalkulisanja i pitanja. Bez misli o budućnosti, o tome šta će svet reći, šta bi bilo kad bi bilo i sličnog mudrovanja. Buduć- nost treba da bude posledica, a ne plan. Ljubav je blur opcija u fotošopu, odnos koji odoleva svakoj definiciji, prizor koji zahteva dioptriju. I jabuka u nekom momentu padne ako nije ubrana ili ako ne padne drvo. Što ne znači da je plod loš. Tako i ljubav ima trajanje. Odnos dvoje ljudi može biti kraći od života i duži od njega. Prvi se odnosi na one odnose koji se prekinu dok su akteri još živi, a drugi se okončaju zbog smrti partnera. Drama o Romeu i Juliji je večna zato što ih je smrt rastavila. Ana je bila protivnik braka. Rekla je da su dokumenti i ban- kovni računi zvanični, a pošto osećanja nisu zvanična, brak je izlišan i u samoj svojoj osnovi lažan. Kunemo se u večnu lju-

- 91 - bav, a ne znamo precizno šta je ljubav i koliko će trajati, ku- nemo se na vernost,a ne znamo koga ćemo još poželeti u živo- tu, govorila je Ana.

*

Igrali su se često igre istine i izazova. Feliks se seća kako je Ana u sklopu igre morala da ispriča svoju prvu uspomenu. Rekla je da je prvo čega se seti jedan plavi dečak koji je bio malo stariji i viši od nje. Gledala ga je iz sedećeg ili puzećeg položaja, dok je on uveliko hodao. Njene oči bile su kamere koje su snimale iz donjeg rakursa. Bio je nag sa iznimkom u vidu jesenjih, žutih, gumenih, čizama, premda je upeklo. Sunce iznad glave bilo je njegov šešir. Blještao je. Ana se čudila zašto nosi čizme na golo telo i to po vrućini. Golotinja je nije čudila i percipirala ju je tada kao nešto što je proces. Očekivala je da kada bude velika kao taj dečak (koji je mogao biti najviše dve godine stariji od nje) da će i njoj porasti ono za šta su joj za par godina rekli da je piša. Nije bila sigurna da li je ispričano uspomena ili imaginacija, ali onda je u razgovoru sa bližnjima dobila i faktografske podatke koji su se poklapali sa njenim sećanjem. Zaista je postojao u komšiluku, u jednom od mno- gobrojnih podstanarskih stanova koje je promenila, dečak koji je dve godine bio stariji od nje i koji je običavao leti da hoda go, obuven u gumene čizme. U tom stanu je živela od treće do pete godine tako da se i uspomena formirala u tom periodu. Feliks je rekao da je ta njena uspomena udarac raznoraznim psiholozima koji ljudski um posmatraju kao lego kockice gde su uzročno-posledični odnosi pojednostavljeni i šablonizovani. Oni bi razgovor vodili u pravcu odgonetanja toga kako je doži- vela to što je dečak bio go, a ne u smeru žutih čizama na golom telu.

- 92 - *

Pod plaštom igre „istina i izazov“ Ana im je ispričala o svo- joj prvoj klinačkoj vezi. Pričala im je o dečaku malo starijem od nje, Vanji koji je bio krhke građe, nežnog belog lica i krat- ke, na „dvojku“ ošišane smeđe kose i sa mladežima na uhu i obrazu. Ana je tada bila peti razred, a Vanja šesti. Bili su suprotne smene. Ani je to bila usled čestih selidbi čak treća škola. Krišom je posmatrala Vanju i zaključila je da je povučen i usamljen, jer je jako malo govorio i ni sa kim se nije družio. Kada ga je jednom ugledala kako sam hoda, bez pitanja mu se pridružila i nastavila je ćutke da šeta sa njim. Narednih dana nastavili su nemo da hodaju i da sede po parkovima. Ana bi ponešto i rekla, ali Vanja jako retko. Rekla je i da kada su sami čekali autobus na stanici da je silno poželela da poljubi Vanju što je i učinila prislonivši svoje usne na njegove. I tako su ne- koliko sekundi držali priljubljene usne. Narednih dana su po- novili tu radnju i tražili mesto gde će biti sami da to rade. Ana je bila srećna. A onda Vanja nekoliko dana nije dolazio u ško- lu. Ana nije ni slutila da se nikada više neće videti. Razredna je pomenula da daju onoliko koliko ko može dobrovoljni prilog za devojčicu iz šestog dva, Vanju Marković, koja boluje od leukemije. Nekoliko meseci kasnije Vanja je umrla. Ana nika- da nije saznala da li je Vanja namerno prećutala da je devojčica ili se tako desilo slučajno. Feliks, Andrea i Roman su je tada gledali zapanjeno, ali sa interesovanjem. Šta god da Ana priča oni su bili privučeni da slušaju. Feliks ju je pitao da li joj je zasmetalo kada je shvatila da je Vanja devojčica, a ne dečak. Rekla je da joj nije smetalo i da bi se nastavila viđati sa njom u ljubavnom kontekstu, da je preživela. Andrea ju je upitala da li je kasnije imala naklone slične vrste. Zapravo, Andrea ju je htela pitati ima li naklona prema ženskom polu, ali se tokom formiranja rečenice u glavi

- 93 - zbunila i izgovorila je nezgrapno. Ana je samo kratko odgovo- rila kako pol za nju nije nikakva granica.

*

Ana im je pričala o vašarima, pijacama, buvljacima i kine- skim robnim kućama, o jednom svetu koji im je bio potpuno stran i nepoznat. Rekla je kako su potencijalnim kupcima na vašarima oči unezverene u potrazi za jeftinim. A ponuda je: gaće (za pedeset dinara), gaće (tri za sto), gaće (četiri za dvesta), čarape, ariljski veš povoljno, ariljski veš po- pust, ariljski veš fabričke cene, ariljski veš akcija, farmerke i trenerke od pamuka i mikrofibera, sa ili bez rendera i ono što je najbitnije reč je o original novopazarskom proizvodu epohalno predstavljenom kao da je reč o Versaćeu, šećerna vuna, pala- činci sa kremom i džemom, krofne, crne i bele semenke, kiki- riki, kokice, sokovi i pivo, odeća i obuća, vodokotlići i slavine, ribice i akvarijumi, osveživači prostorija, raznorazni svelečeći medikamenti i kreme, sprava koja proizvodi balončiće od sa- punice, stočići, taburei, fotelje, narukvice, lančići, prstenje, posteljine, dušeci, čaše, posuđe, tanjiri, obične staklene i ukra- sne drvene flaše, lopte za sve sportove, društvene igre, igračke, asure, zavese, roletne, ramovi za slike, štapovi za pecanje, hle- barnici, kante i tegle... Sve u svemu, bofl i spin doktori van politike, govorila je Ana. Kao i to da su prodavci na vašarima kao magovi, ni crni, ni beli, već sivi – magovi sive ekonomije. Sve što se nudi pred- stavljeno je kao najneophodnije, najkvalitetnije i najpovoljnije. Trgovci su bili poput prostitutki iz engleskih i francuskih fil- mova gde se radnja odvija u devetnaestom veku, koje hode mračnim ulicama i direktno nude svoje blago tako što pokazaju grudi ili dotiču potencijalnu žrtvu ili ga uzimaju za ruku i vode do prvog mračnog ugla.

- 94 - Sve četvero su se složili kako bofl atmosfera nije prisutna samo na provincijalnim vašarima, već i u beogradskim šoping molovima, na ulicama, u mejnstrim umetnosti, politici, obra- zovnim institucijama i porodici. Bofl vrišti nad našim glavama.

*

Pričala im je kako je čistila kafiće i kako joj je radno vreme bilo posle zatvaranja, što će reći posle ponoći. Govorila im je o simfoniji prazne kafane: otkucaji limenih kazaljki na okruglom, visokoprečnom, kartonskom satu, zvuk krckanja leda u ledo- matu, terce kafemata i ostalih aparata, pojanje prvog frižidera, drugog, trećeg, hor frižidera, jedan je za pivo i vino, drugi za golf sokove, treći za koka-koline proizvode uključujući tu fan- tu, sprajt i ostala pića iz te porodice, četvrti je za doručke ko- nobarica, mleko, ostatke torti posle proslava, šlag, narandže i ostale nesvrstane namirnice, zujanje lav pivomata, pozadinski zvuci pokvarenog kotlića u wc-u, kapanje vode iz slavine u šanku, hrkanje kulera na nehotično neisključenom računaru, ljudski glas sa nekog od pet velikih plazma televizora, uspa- vanka trakastih zavesa koje plešu gonjene vetrom i sasvim tiho, iz daljine, mogli su se čuti ljudski glasovi nakon fajronta koji lutaju ulicama omamljeni veseljem i alkoholom i najjači zvuk koji se fizički nije čuo – zvuk vremena.

*

Igrali su se kao deca masne fote. Sedeli su na podu, u krugu. Andrea je uhvatila vinsku flašu, zatražila da je ta fota ili izma- sira dvadeset minuta ili poljubi u usta i potom zavrtela flašu po parketu čiji grlić je nakon kraćeg okretanja bio okrenut u prav- cu Ane. Ana je ustala sa poda, pružila ruku Andrei, uhvatila je za nju i povukla je ka sebi. Zatim, sve u formi igre i uloge, Ana

- 95 - je milovala Andrein pramen kose gledajući je nežno u oči, po- lako joj govoreći kako je lepa, kao da Feliks i Roman nisu pri- sutni ili kao da su prisutni, a da su one ne pored lampe, već pod reflektorima, na pozornici. Tad ju je Ana poljubila u usta i zadržala svoje usne na njenim nekoliko sekundi. Feliksu i Ro- manu se taj poljubac činio kao obični cmok i perciprali su ga nedvojbeno kao deo igre, ali Andrea ga je doživela veoma intenzivno i duboko. Poželela je da Feliks i Roman trenutno nisu tu i da Ana nastavi da je ljubi, miluje je po kosi i govori nežnosti. Kad je Ana posle fota poljupca otišla nazad na pod, Andrea se oblizala i osetila je na usnama ukus vina, Aninu ostavštinu. Andrea pre nikada nije tako reagovala na neku dru- gu ženu. A onda se još jednom obliznula i sve joj je bilo jasno – do vina je, pomisli.

*

Ana je odrasla u industrijskom gradiću kog je nakon gleda- nja filma Stalker Andreja Tarkovskog nazvala Zona. Zona je imala, sve sa okolnim selima, oko pedeset hiljada stanovnika. Kada industrijski grad ostane bez fabrika isto je kao kad banja ostane bez termalnih voda ili kada bi groblje ostalo bez grobo- va. Početkom dvadeset i prvog veka u Zoni su fabrike počele da odumiru. Porast sitnog i onog ne baš sitnog kriminala bio je obrnuto proporcionalan sa smrću fabrika. Oni koji su se ogluši- li o kriminalne vode prodavali su štošta na buvljaku i pijaci, ako se već nisu odselili u inostranstvo, Beograd ili postali čla- novi partije. Kako god, industrijski duh meštana nije se gubio. Najveće zdanje u Zoni bila je takozvana Tvrđava, kompleks sazdan od nekoliko fabričkih zgrada sive fasade i od desetak spojenih sivih betonskih silosa koji su ličili na džinovske uspravne cevi sa prozorima pri vrhu. Imali su visinu kao dese- tospratna stambena zgrada. Na samom vrhu, postavljeno je

- 96 - mnoštvo antena i prijemnika što je objektu davalo još jeziviji i mističniji izgled. Tvrđava je ličila na ispostavu NLO u starim sf filmovima. Ana se kao mala bojala da u Tvrđavi vrše ekspe- rimente na ljudima i deportuju ih na druge planete. Kasnije je saznala da je reč o nečemu mnogo manje mističnom i lišenom opskurnog, saznala je da je Tvrđava fabrika hleba, jedna od retkih koja je preživela pogrom fabrika na početku dvadeset i prvog veka. Ostale fabrike su sada grobnice umrle ili ubijene industrije. Stambene i poslovne zgrade u Zoni su arhitektonsko ruglo, pravljene bez ikakvog urbanističkog plana i bez minimalnog osećaja za estetsko. Na zdanje sagrađeno tridesetih ušorena je ona iz sedamdesetih, na nju ona iz devedesetih, koja je, pak, nikla na mestu srušene iz pedesetih... Tako zbirno, zgrade u Zoni, ličile su na osuđenike pred streljačkim vodom, apatične i prebijene. Zona oskudeva u prirodnim vodama, ona nema ni jezera, ni reke, ali zato Zonom teče malovodni potok koji je nekada slu- žio za izlivanje otpadnih voda i materijala iz fabrika. Danas obavlja funkciju prirodnog kontejnera gde ljudi bez ikakve kontrole, zabrane i savesti bacaju smeće. Taj potok u žargonu zovu Kolevka. Urbana legenda kaže da je davnih dana neki lokalni mangup na času geografije napravio omašku i umesto da kaže rečno korito, kazao je rečna kolevka. Tada je profesor rekao za gradski potok „ova naša Kolevka“ i taj naziv je ostao prihvaćen među meštanima Zone. Kolevka je danas muzej prljavštine i arhiv otpada. Budući da u njoj ima i nerazgradivog smeća, mogu se naći zarđali šporeti koji su deo ekspozea preko dvadeset godina, kao i delovi odeće, nameštaj i ostale nepo- trepštine. Zbog onog razgradivog otpada u vidu ostataka hrane, Kolevka nikada nije oskudevala u flori i fauni, odnosno nekon- trolisano izrasloj travuljini, psima lutalicama i insektima. Baš kao u černobiljskoj Zoni, sve je tu kao i osamdeset šeste, govo- rila je Ana.

- 97 - Najmodernije u Zoni je brbljivi semafor: audio deo je bio namenjen slepim sugrađanima i sastojao se u rečenici koja se pri zelenom svetlu ponavljala nasnimljenim, stereotipnim, žen- skim glasom, a glasila je „MOŽETE PREĆI ULICU NA- RODNIH HEROJA“. Gladni su žurno išli u pekaru, radnici na posao i sa posla, deca u školu, jedni su se rađali, drugi umirali, namćori namćorovali, jurodivi jurodovali, a brbljivi semafor je socijalno pravedno i demokratski obaveštavao građane Zone kako mogu preći ulicu Narodnih heroja. Ani se u zavisnosti od trenutnih emocija katkada činilo da joj je veoma grubo rečeno da može preći ulicu Narodnih heroja, drugi put hladno, nezain- teresovano, tužno, smešno, nepotrebno, utešno (eto, ipak nešto mogu, ako ništa drugo rečeno mi je da mogu preći ulicu), odsečno, odlučno, prijateljski i sve to dok se vrti isti nasnimlje- ni glas.

*

Ana je znala da ako želi duhovno da opstane u Zoni da mora da se izbori za to. Na zidu naspram kreveta u kome je spavala okačila je dva pastela sa motivom mora, kupljena u nekoj beogradskoj anti- kvarnici. Čim otvori oči pogled suoči sa jedrilicom koja mirno plovi po mirnom moru, pastelom okačenim sa leve strane i sa divljačnim talasom koji šamara hrid, sa pastelom okačenim desno od jedrilice, tj. sa desne strane tog istog zida. Na drugom zidu su bile police sa knjigama i taj šareni papagaj kome su sa vremenom rasle peruške bio je svet za sebe. I slike, i knjige, pa i krevet, bili su apstraktni prozori pored svoje konkretne namene, a onaj realni i konkretni prozor do- puštao je pogled na teatar sačinjen od stambenih zgrada različi- tog socijalnog statusa i komšijskih terasa i prozora: dve komu- nalne zgrade, četvrtaste, pohabane, sa belom fasadom koja se

- 98 - ljušti i sa ravnim krovom kao na grčkim kućama, samo što su kudikamo manje elegantne od njih, zatim, arhitektonska starica koja ima preko sedamdeset godina, sa dva sprata i kafanom i pet šopom u prizemlju, zatim, moderna kičasta zgrada kajsija- ste boje i nepravilnog oblika sa lučnim prozorima, koja je Anu podsećala na bordel, zatim, krov jedne moderne i skupe zgrade koja se sa Aninog prozora samo nazirala. Mogla je da vidi i put za automobile i trotoar za pešake koji su bili na strmini. To brdo vodilo je do groblja koje se nije videlo, iako je posmatrač mogao da uoči čemprese i krst na duguljastoj pravoslavnoj grobljanskoj crkvi koji je pri jarkom suncu svetleo. Kada padne noć, ne vide se ni slike, ni knjige, ni teatar... Tada se samo čuju glasovi prozora i Ana tada ne zna da li je u krevetu ili grobnici, sve dok ne prihvati da je tamo gde jeste, ali i tamo gde želi biti, ma koliko ta dva prostora bila udaljena, da hoda za glasovima prozora. A onda je zauvek prešla ulicu Narodnih heroja i nije se više vraćala.

*

O vlastitoj porodici Ana nikada nije govorila Morelovima, a sva pitanja u vezi sa tim je ignorisala.

*

Feliks je žurno prešao ulicu do zgrade gde je bio stan u ko- me je živeo. Pogledao je prozore i video je da svetlo nije uklju- čeno što bi trebalo da znači da Andrea i Roman spavaju. I bio je u pravu. Na brzaka se istuširao i legao pored usnule Andree. Bilo mu je milo što ga je dočekala tišina. Kako se približavao san, realni prostor se gubio, nestajao je krevet, pod, nameštaj,

- 99 - sve dok se nije našao na ulici sa trogodišnjim Romanom kog su on i Andrea držali za ruke i došetali do akademije Franc List i ušli na velika lučna vrata dok je iznad njih sedeo kameni List i Ana pored njega.

- 100 - EPILOG

Poetika sna ili Višestruki Aksel

Kada je Ana fizički otišla od porodice Morel, ostavila je za sobom delić svog duha. Prisutnost u tom vidu bila je i te kako osetna.

*

Feliks je uz Anu naučio da ceni sopstveni talenat, kao i da ne omalovažava interpretaciju u odnosu na kompoziciju. Ana je odstranila njegovu „grbu“, oličenu u želji da bude kompozi- tor i da zanemari pijanističku karijeru. Sa tim prihvatanjem postao je zadovoljnija osoba i odnos sa ženom i sinom postao je bolji. Ana je ostavila uspomenu i deo njenog duha se nasta- nio u njemu. Feliksov List više nije bio sam, pored njega je sedela Ana, tačnije Anin duh.

*

Nakon Aninog odlaska Andrea je prvo osetila čežnju, nela- godu i nesklad, na sličan način kao što je dok je nosila Romana u stomaku, osećala čežnju za oslobođenjem i nesklad i nelago- du u vezi sa činjenicom da nosi biće u utrobi. Ali nakon nekog vremena čežnje, Andrea je osetila da se nešto oslobodilo u njoj, mehur nezadovoljstva je pukao i rodila se nada u smisao. Mi ne menjamo objektivnu stvarnost, već naš pogled na nju, shvatila je. Stvarnost menjamo tako što promenimo sebe. Svet je samo još jedna optička varka. Shvatila je važnost toga što su neki njeni nastupi zabeleženi na dvd-u i to ne u hom mejd aranžma- nu, već u RTS produkciji. Ostavila je trag. Pa čak i da nema snimaka, ima oplemenjenih duša koje su to gledale, kao i sop- stvena duša i duša njenih kolega koji su je emitovali dok su nastupali. Jedini siguran kapital su uspomene, mislila je.

- 103 - *

Kada je Ana otišla Roman se osećao kao robijaš-povratnik u samici. Polagao je prijemni ispit na FMU, ali ne na odseku za klavir, već za komponovanje. Nije položio. Nakon prvobitnog vapaja sujete, osetio je ogromno olakšanje i oslobođenje. Upi- sao je ekonomski fakultet, percipirajući ga kao zanat. Posvetio se stvaranju elektronske muzike, tačnije tehno obradama kla- sične muzike. Ta ideja mu je pala na um kada je čuo kako je DJ Tiesto obradio Karminu Buranu. Shvatio je da ono što želi da postigne može i bez FMU. Kao samouk. A onda se desio niz radnji koje su veoma pozitvno uticale na Romana. Prvo je snimio sebe mobilnim telefonom kako obučen u čipkanu košulju koju mu je poklonila Ana, sa kreonom, svira na klaviru Šostakovičev opus 67 finale i Šubertovu Devojku i smrt. Na matrici je ukomponovao moderne zvuke. Izveo je svoju tačku u krosover klasikal maniru i postavio snimke na jutjub. Desilo se da je vrlo brzo privukao domaću i svetsku javnost, oličenu u višemilionskim, takozvanim pratiocima i lajkovima. Jedna od oduševljenih bila je i Uta Majnhof, mena- džerka nemačke muzičke producentske kompanije GEIST RE- CORD koja se bavila elektronskom muzikom. Razgovarali su preko skajpa. A onda je ona svojim poslom došla u Beograd i iskoristili su tu priliku da se vide. Bila je Aninih godina. Otpo- čeli su vezu. Roman je izdao album za GEIST RECORDS, ali ne kao pijanista, već na Utinu inicijativu, i na sopstveno odu- ševljenje, kao DJ. Počeo je i da nastupa po klubovima za mik- setom sa umetničkim imenom DJR. On je želeo neki duži na- dimak, ali Uta mu je naglasila da je manje često više i da voli minimalizam. Međutim, ništa od toga ga nije iznenadilo kao to što se Fe- liks promenio na bolje i što ga je podržao u građenju karijere,

- 104 - makar bila i krosover klasikal. Koliko god da je isprva čeznuo za Anom i maštao da se pojavi, shvatio je da sad sve i da je sretne ne bi imao šta da joj kaže.

*

Pre nego što su počeli da se druže sa Anom, Morelovi su imali jednu višegodišnju zajedničku aktivnost, a to je gledanje prenosa evropskog i svetskog prvenstva u umetničkom kliza- nju, kao i klizanje na zimskim olimpijskim igrama. Tu aktiv- nost su praktikovali i kada su se družili sa Anom, ali i nakon njenog odlaska. Feliks je u klizanju video lepotu i pozitvni prkos prirodi u vidu pomeranja granica. Kada klizači i klizačice izvode skoko- ve činilo mu se kao da lete. Kada klizač u sklopu nekog ele- menta, recimo odbačenog ridbergera, baci klizačicu, a ona se vešto dočeka na nogu, odnosno klizaljku, i nastavi da kliže sve sa rotacijom u vazduhu koja prethodi doskoku i kada se led rasprši pri doskoku usled siline sečiva klizaljke, Feliks oseti i navalu adrenalina i estetsko zadovoljstvo. Zvuk sečiva (kliza- ljke) koje „seče“ led bio mu je drag kao zvuk klavira. Najviše se divio takozvanom tvistu, elementu koji se sastoji u tome da klizač odbaci klizačicu iznad sebe, pod uglom, ona se u hori- zontali zavrti u vazduhu, i potom „padne“ klizaču u ruke kao da je reč o najprirodnijoj radnji, uz njegovu pomoć se vrati na led i nastavi da kliže. Kada se klizači i klizačice prilikom izvo- đenja piruete vrte oko svoje ose, bez da podižu kllizaljku, prave njome krug po ledu. To je ujedno i apstraktni krug klizača, nji- hova aura i robija. Ali i ring u kom je suparnik vreme. I kao što se junak filma Sveto mesto Đorđa Kadijevića, brani od smrti tako što prstom „opiše“ krug oko sebe, po zemlji, tako se i kli- zači brane od duhovne smrti kada se vrti klizaljka. Klizalište je kružnog oblika. Sudije, publika i reklame na obodu su međa

- 105 - tog kruga. Svetlost reflektora ometa da se vidi krov, tako da možemo da kažemo da je svetlost krov kruga. I dužina progra- ma je krug, vremenski, gde klizači u određenoj minutaži poka- zuju šta umeju. Laiku se može učiniti da su sve klizačke tačke manje-više iste, ali takav zaključak bi bio pogrešan, jer iako se umetničko klizanje vodi kao sport i iako postoje obavezni ele- menti, može se reći da je svaki nastup varijacija sa raznolikim stepenom inovacije, kao što je i svaki čovek varijacija. Svi smo mi već viđeni, napravili smo krugove po minulim vremenima i eto nas opet u vlastitom krugu kružimo. Andrea je prema klizanju imala ambivalentan stav, sa jedne strane se divila klizačima i klizačicama, a sa druge, stalno je poredila balet sa klizanjem na uštrb potonjeg, egzaltirano po- navljajući kako je igra u osnovi klizanja i da samim tim ono nije samostalno. Bila je mišljenja da pored četiri postojeće kli- začke discipline, a to su muško solo, žensko solo, parovi i ples na ledu, treba dodati i petu za koju je osmislila ime: pe de de na ledu, a predstavljala bi spoj četiri postojeće. Roman je najviše voleo solo klizače zato što je smatrao da je tu ono najindividualnije i da se najmanje oslanja na ples i balet. Bilo mu je zanimljivo kako solo klizači i klizačice drže ruke, zato što im one ni za šta konkretno ne služe, a opet, treba da izgledaju elegantno i da doprinesu da nastup bude lepši.

*

Kada je reč o skokovima u umetničkom klizanju, najprestiž- niji su četvorostruki. Jedini neizveden četvorostruki skok je aksel. Četvorostruki tulup, luc, flip, salhov i ridberger su već viđeni na takmičenjima, ali ne i četvorostruki aksel. On je naj- teži, ali donosi najviše bodova. Klizač Jevgeni Plušenko našao se u nečijem snu, ali nije znao u čijem. Bio je u Ajsberg Sali u Sočiju, u istoj onoj dvo-

- 106 - rani gde su održane zimske olimpijske igre 2014. Ali u tom snu njegov nastup nije bio u vezi sa Olimpijadom. Bilo je toliko publike da su organizatori probili krov i dodali još nekoliko nivoa tribina. Ajsberg bi iz helikoptera ličio na ogromno oko gde je zenica zenice bio Plušenko. On pomisli da je sad pravo vreme za pisanje, tj. klizanje, istorije i da je došao trenutak kada će da izvede četvorostruki aksel. Klizao je na muziku Rimskog-Korsakova Bumbarov let. Kada je došlo vreme za skok namestio se, uhvatio zamah, skočio, zavrteo se jednom, dva puta, tri, četiri, pet, šest... Nastavio je kao uragan da se vrti i da leti ka otvorenom krovu. Publika je bila zapanjena i snima- la ga je mobilnim telefonima i digitalnim fotoaparatima. Profe- sionalni snimatelji dobili su naredbu da idu za Plušenkom kako znaju i umeju i da snime skok-let, ali svi do jednog, iako odgo- vorni, hrabri i lojalni, nisu umeli da lete i nikako nisu mogli da stignu Plušenka koji je sad već leteo kroz krov, ka nebu. Plu- šenko se nije plašio, jer je znao da je u snu. A nije ni ponos osećao, jer je znao da će snevač da se probudi. Bio je besan na popularnost, jer pored dobrog, ona donosi i neprijatne situacije kao na primer mogućnost da se nehotično nađeš u nečijem snu, a da tog nekog ni ne znaš. A onda se pomirio sa situacijom i pomislio, daj da malo preletim po svetu kad sam se već našao u snu. Činjenica da svaki san ima kraj pružala mu je smiraj. Le- teo je od Sočija do Moskve, pa do Pitera, zatim Stokholma, Berlina, Praga, Budimpešte, Beograda, Atine, Istanbula, Abu- dabija, Tokija, Pekinga, Njujorka, Sidneja, Rabata, Madrida, Londona, Jekatarinerburga do Sočija, nazad, kao Supermen. Iznad Sočija je počeo da se raspada. Znao je da se snevač budi. Raspršio se do miličistice, a svaka miličestica se vrtela sama za sebe u svom mikropostojanju. Čestice Plušenka padale su po zgradama, cveću, drveću, automobilima, ljudima i životi- njama. Gde god da je pala miličestica genijalnog Plušenka i to mesto je postajalo genijalno: pšenica je davala divne useve,

- 107 - cveće je opijalo mirisom i lepotom, građevine su postajale čvršće, a ljudi bolji, pametniji i lepši. Raspršeni Plušenko zapitao se čemu svi uspesi kada će se, kao u ovom snu, jednom raspršiti i nestati?! A onda se setio da sve dok u tuđim snovima i mislima postoji, da je nestanak ilu- zija i da postoje samo mere kao kod filozofa atomista. Ipak, to divno ustrojstvo bilo je unutarnji svet snevača, a onda se začuo zvuk budilnika.

*

U stvarnosti, Jevgeni Plušenko nikada nije skočio četvoros- truki aksel. Možda je patio što je završio karijeru, a da nije tako nešto postigao. A onda je, možda, kao Morelovi, upoznao neku anu koja ga je posavetovala da iskoristi svoje artističke sposo- bonsti i da podigne umetničko klizanje na jedan viši nivo, što je i uradio. Uz pomoć nekoliko bivših klizača i klizačica, kao i akrobata, napravio je šou na ledu, Snežni kralj, koji je publika sa radošću prihvatila. U njemu nema bodovanja i četvorostru- kih skokova, nema ni medalja, ali ima lepote. Sugeriše nam se da je uspeh postignuće, fakt i broj. Ali uspeh je u prvom redu prihvatanje i mir.

- 108 - GLASOVI PROZORA (sadržaj)

PROLOG Poetika aplauza ili Teorema ...... 05

I DEO Feliks ...... 15

II DEO Andrea ...... 41

III DEO Roman ...... 63

IV DEO Ana ...... 79

EPILOG Poetika sna ili Višestruki Aksel ...... 101

- 109 - ______

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛАЛИЋ, Александра М., 1983- Glasovi prozora / Aleksandra M. Lalić. - Mladenovac: Društvo za afirmaciju kulture Presing, 2017. (Mladenovac: Presing izdavaštvo). – 108 str. ; 20 cm

Tiraž 100.

ISBN 978-86-6341-208-8

COBISS.SR-ID 232508428 ______